УНИВЕРЗИТЕТ У НИШУ,

ГРАЂЕВИНСКО АРХИТЕКТОНСКИ ФАКУЛТЕТ

РАЗВОЈ АРХИТЕКТУРЕ У СРБИЈИ 2016/17.

МАНАСТИР ГРАЧАНИЦА

СТУДЕНТ ПРОФЕСОР

ИВАНА МИЛУТИНОВИЋ РА2077 ДР ГОРДАНА МИЛОШЕВИЋ ЈЕВТИЋ

Садржај

1.0. Манастир Грачаница .................................................................. 1

1.1. Увод ........................................................................................... 1
1.2. Историја манастира Грачанице .......................................... 1
1.3. Архитектура .......................................................................... 13
1.3.1. Основа цркве и њени делови ........................................... 13

1.3.2. Спољашње обликовање – обрада фасаде ......................... 14

1.3.3. Декоративни аспекти архитектуре .................................. 16

2.0. Закључак ........................................................................................ 19

3.0. Литература .................................................................................... 21
1.0. Манастир Грачаница

1.1. Увод

На Косову и Метохији постоји велики број старих и добро очуваних цркава и

манастира који по свом архитектонском склопу, складности и лепоти спадају у ред
најдрагоценијих споменика средњовековне архитектуре на српским просторима.
Лепоту и складност ових објеката увећали су стари мајстори фреско сликарства.
Украшавајући улазне портале, олтарске сводове, иконостасе, капеле, масивне зидове,
стубове и лукове који их повезују, начинили су мноштво портрета и композиција
антологијске вредности. То су својеврсни бисери српске средњовековне културе и
уметности. Међу такве објекте, можда и пре свих других на Косову и Метохији,
сврстава се манастир Грачаница, храм који је себи у спомен, као једну од својих
многобројних задужбина, подигао краљ Милутин између 1315. и 1321. године и
посветио Успењу пресвете Богородице. То је била и последња од 42 задужбине које је
изградио од Београда, Солуна и Барија до Јерусалима и Цариграда за 42 године своје
владавине.
Историчари уметности, угледне архитекте, сликари и други стручњаци сагласни
су у мишљењу да манастир Грачаница заузима прворазредно место у подужем низу
успешних архитектонских и ликовних остварења на просторима Косова и Метохије.
Неки од тих стручњака су изричити у ставу и уверењу да Грачаница изражава врхунска
зрења и достигнућа не само у српској средњовековној архитектури и уметности, већ да
је то дело без правих паралела у византијском градитељству уопште.

1.2. Историја Грачанице

Црква Успења Богородице је једини сачувани објекат средњовековног

манастира Грачанице. И поред тога што су остале манастирске зграде нестале без трага,
сама црква представља један од најбоље очуваних црквених споменика средњовековне
Србије. Писани извори, као и уништење пратећих објеката манастирског комплекса
свакако сведоче о бурној историји Грачанице. Што се тиче докумената, они који су
сачувани не пружају потпуне и довољно сигурне податке; ипак су понеки аспекти
историје цркве добро документовани, док су други за сада потпуно нерасветљени. Но и
поред тога, комбинацијом чињеница из писаних извора, графичких докумената и
досадашњих археолошких налаза, могуће је реконструисати прилично комплетну слику
историје Грачанице.
О првом, а уз то и најдужем поглављу живота Грачанице најмање има података.
То је онај најстарији период који претходи градњи садашње грађевине и односи се на
две раније цркве које су постојале на овом месту, а чији су темељи откривени приликом
недавних ископавања. Старија од ове две грађевине је окарактерисана као
„рановизантијска тробродна базилика". За каснију грађевину — малу, једнобродну
цркву — верује се да потиче из XIII века и да је служила као седиште липљанских
епископа. Близина Улпијане и остаци темеља раније базилике испод темеља цркве из
XIII века у Грачаници навели су на закључак да је епископска традиција на овом месту
трајала непрекидно можда и од IX века, а свакако од XIV до времена краља Милутина.
Историјске околности под којима је текла градња данашње цркве добро су
документоване. Главни извор информација је оснивачка повеља коју је манастиру издао
краљ Милутин и која је у целини сачувана на западном зиду јужне бочне капеле. Текст
повеље исписан је на правоугаоном пољу, 1,8 m широком и 1,5 m високом, које се
налази непосредно изнад врата што воде из капеле у опходни брод. Горњи део беле
површине на којој је текст повеље залази у композицију која представља Пророка
Илију у пустињи. Повеља је исписана у 53 реда, а завршава се китњастим краљевим
потписом и годином 6830. (1321.), који се налазе у доњем десном делу повеље. Пошто
се у осмом реду текста изричито каже да је црква „изграђена од темеља и исликана и
украшена изнутра и споља", година 1321. је опште прихваћена као датум завршетка
градње Грачанице, у оном облику
у којем су је замислили градитељи
и сликари краља Милутина.
Милутиново ктиторство је
засведочено ктиторским
портретом као и постојањем три
сликана круга са његовим
монограмима. Ктиторски портрет
се налази на јужној страни лучног
пролаза, између унутрашње припрате и наоса, где је, али на супротној страни од њега, и
портрет краљице Симониде. Краљевски пар је приказан у тренутку када их крунише
Христос. Ова представа је један од најизразитијих примера Милутиновог коришћења
уметности у сврхе политичког престижа у периоду када његове претензије више нису
биле прикриване. Краљ је овде представљен као старац са дугом белом, шиљатом
брадом, одевен у византијску царску одежду и са царском круном на глави. Он стоји на
црвеном јастуку украшеном двоглавим орловима, што представља још један царски
симбол. У рукама држи модел цркве као да га приноси надесно од себе, иако је он сам
представљен у строго фронталној позицији. Портрет је идентификован добро очуваним
натписом, који се састоји из два дела — са леве и са десне стране краљеве главе.Три
круга са Милутиновим монограмима смештена су у лучном забату изнад бифоре на
западном лицу зида који дели наос од просторије на спрату. Постављање монограма на
архитектонске елементе као што су забати и импости знак је директног угледања на
византијску архитектуру. Милутиново ктиторство такође је споменуто у његовој
биографији коју је написао архиепископ Данило. Тамо се каже да је црква била
посвећена Благовестима, насупрот каснијим изворима према којима је она била
посвећена Успењу Богородице. Данило помиње Грачаницу заједно са бројним другим
црквама које се приписују краљу Милутину. Поред посвете цркве, једина информација
коју он даје је о томе да је она била седиште епископа. Милутинов портрет у Грачаници
значајан је и са још једног становишта: модел цркве који краљ држи у рукама
представља најважнији извор података о првобитној форми грађевине. На основу овог
модела јасно је да данашња велика спољашња припрата на западној страни грађевине
није била саставни део првобитне замисли. Aрхеолошка истраживања пружила су
много драгоцених података, али нису успела да дају довољно материјала на основу
којег би било могуће прецизирати датум изградње спољашње припрате. Постојање
фресака иза источних стубаца и сводова садашњег ексонартекса, доказују да је западна
фасада Грачанице била украшена фрескама пре градње садашњих стубаца. Оваква
декорација је у ствари могла постојати без специјалне заштите у облику отвореног
ексонартекса, или заштићена само једноставним надстрешницама. Закључак да су
фреске биле првобитно насликане на западној фасади зграде иако нису имале
специјалну заштиту поткрепљен је и формулацијом у осмом реду текста повеље.
Подаци којима сада располажемо наводе на следећу интерпретацију: Грачаница
је довршена 1321. године, а њена западна фасада била је делимично декорисана
фрескама. У периоду након завршетка градње, вероватно средином XIV века, црква је
проширена дограђивањем спољашње припрате. Према основи, она је вероватно
покривала исти простор који заузима и данашња спољашња припрата, али је њен
просторни и структурни распоред био друкчији. Са становишта просторног обликовања
вероватно је била слична хиландарској припрати, са два слободна стуба или ступца у
центру, који су подупирали сводове. Пространи ексонартекси, као онај у Пећи (око
1330) и Сопоћанима (1342—1345), постали су уобичајени у црквеној архитектури
Србије крајем прве половине XIV века. Тачни узроци њихове појаве засада су нејасни,
али је могуће да су постали неопходни делимично и због важности која је указана
крстионицама. Првобитна крстионица у Грачаници највероватније је била смештена с
јужне стране унутрашње припрате, наспрам композиције која представља Лозу
Немањића, а касније је пребачена у призидани ексонартекс. Спољашња припрата је,
изгледа, била тешко оштећена у једном од првих турских напада на ово подручје, који
се одиграо негде између 1379. и 1383. године. Садашња сазнања о судбини Грачанице у
другој половини XIV века углавном су ограничена на неколико бележака у
литургијским књигама које се још и данас чувају у манастирској библиотеци. Други
слични записи о животу манастира морали су бити уништени турским надирањима,
који су на ово подручје почели нападати убрзо након 1371. године.
Распарчавање српске државе након смрти цара Душана 1355. године временски
се подудара с напредовањем Турака. Несугласице међу српским феудалцима само су
олакшавале турско продирање. Покушај групе далековидих српских велможа да
зауставе продор Турака завршен је катастрофалним поразом у маричкој бици 1371.
године. Док су се у Србији након маричког пораза наставиле борбе за власт, јужни
делови српске државе били су изложени директним турским нападима, који су довели
до потпуног хаоса. Управо у овом периоду Грачаница је вероватно доживела прво
пљачкање. Овај турски напад одиграо се између 1379. и 1383. године, а поменут је у
склопу дуге молитве Богородици која је сачувана у једном рукопису. У овом извору се
помиње да су цркву „срушили проклети иноци" и да су „књиге изгореле у пиргу". Ова
тврдња се вероватно односи на рушење прве спољашње припрате и других
манастирских зграда, укључујући и кулу (пирг), која је у ствари могла бити саставни
део ове припрате. Овај писани извор има двоструки значај. Поред тога што бележи
значајан догађај из манастирске историје, он нас индиректно обавештава и о постојању
манастирске библиотеке која је у то време била уништена. Изгледа да је у манастиру
била и преписивачка радионица у којој су вероватно настали многи рукописи који су
потом уништени у пожару. У складу са датованом белешком у једном другом рукопису
из Грачанице, манастир је до 1383. године обновљен од штете која му је нанета овим
турским нападом. Рестаурација је била дело архиепископа Симеона. С обзиром да
ниједна средњовековна манастирска зграда није сачувана, није могуће тачно одредити
обим Симеонове рестаурације. Исти архиепископ Симеон је изгледа био заслужан и за
поновно оживљавање преписивачке радионице, што закључујемо на основу белешке,
која је настала 1388. године, тј. годину дана пре Косовске битке у којој је турска војска
однела пресудну победу над Србима. Близина бојишта морала је утицати на
манастирски живот, мада никаква информација о овоме није сачувана.
Управо непостојање било каквих писаних извора најречитије сведочи о тешким
временима која су наступила. Према једном извору, кнез Лазар, који је погинуо у
косовској бици, првобитно је био сахрањен у Грачаници. Иако по свој прилици
нетачно, ово веровање је живело све до почетка XX века. Тако је у време делимичне
рестаурације цркве 1897. и 1898. године аркосолијум у јужном опходном броду
Грачанице био преуређен и обележен натписом да је ту била „првобитна гробница"
кнеза Лазара. Лазарев син, Стефан Лазаревић, привремено је учврстио своју власт над
северним деловима српске државе, нарочито након битке код Ангоре 1402. године, у
којој су Турци претрпели велики пораз. Несугласице између српских великаша су се
ипак и даље наставиле. Не желећи да се помири са јачањем позиција свога стрица
Стефана, Ђурађ Бранковић се уротио с Турцима, па је чак прибегао и отвореном
нападу. Две војске су се сукобиле близу Грачанице 1402. године. Не постоје писани
извори који би се непосредно односили на манастир у овом периоду, али нека посредна
сведочанства говоре да се живот у њему настављао.
О значајном положају који манастир заузима и даље, средином XV века, сведочи
податак из једног летописа по коме се може закључити да су мошти св. Луке биле
привремено у Грачаници. Међутим, пад Цариграда 1453. године наговестио је скору
пропаст и осталих хришћанских држава у средишту Балкана. Тако су, само две године
касније, 1455, Турци освојили Ново Брдо, главни рударски и трговачки центар Србије.
Године 1459. српска држава дефинитивно је пала под турску власт. Седам деценија које
следе биле су најмрачнији период у историји Грачанице, судећи по потпуном одсуству
српских писаних извора. Године 1487. један турски дефтер (Вучитрнски дефтер № 22)
бележи да Манастир Грачаница припада истоименом селу и с њим великом поседу
санџак бега. Услови су се нешто побољшали почетком четврте деценије XVI века, у
време Никанора. Као митрополит новобрдски или грачанички (с обзиром да су обе
титуле биле у употреби) од 1528. вероватно до 1567. године, Никанор није био активан
само у решавању локалних проблема него је учествовао и у питањима која су се тицала
српске цркве уопште. Он је био и покровитељ уметности, о чему сведочи неколико
натписа. На једној икони у Грачаници, на којој је представљен Христос с апостолима,
сачуван је натпис с Никаноровим именом и његовим портретом у проскинези у дну
иконе, што је био карактеристичан начин приказивања ктитора у византијској
уметности. Никанор је био заслужан и за поновно оживљавање манастирске
библиотеке, за коју је набављао књиге и подстицао друге да чине исто. Међутим,
његово најзначајније дело било је оснивање прве штампарије на територији Србије — у
Грачаници 1539. године. На полеђини прве стране једног октоиха штампаног у овој
штампарији сачуван је дрворез на коме је приказана Грачаница. Овај изванредни
графички докуменат пружа драгоцену информацију о томе како је црква изгледала око
1539. године. Изглед саме цркве очигледно је копиран са модела на ктиторском
портрету, јер је сличност и у детаљима и у избору псеудоперспективе велика. Међутим,
на дрворезу је приказан и ексонартекс који није био представљен на фресци, јер је био
изграђен тек након што је фреска била живописана. Овај дрворез има непроцењиву
вредност за расветљавање ране историје спољашње припрате. Он нам даје идеју како је
она изгледала после друге фазе градње, а пре промена које су на њој извршене 1570.
године. Приказ Грачанице на дрворезу из 1539. године, и поред свих недостатака,
представља јединствен извор података о изгледу цркве у првој половини XVI века.
Турско царство доживљава врхунац своје моћи за време владавине султана Сулејмана
Величанственог (1520—1566) која представља период релативног мира и напретка.
Реформе које је завео Сулејман ишле су, између осталог, у прилог и Србима. Године
1557. обновљена је Српска патријаршија са седиштем у Пећи. Овај чин био је и израз
турске верске толеранције и њихове смишљене политике којом је требало придобити
православне хришћане пред све извеснијим сукобом са католичким Западом.
Постављање првог патријарха обновљене патријаршије, Макарија Соколовића,
обележава почетак новог поглавља у историји Срба под турском окупацијом.
Ауторитет патријарха превазилазио је границе простора чисто духовног утицаја. Он је,
у суштини, био и световни вођа Срба. Тако настали повољни услови омогућили су и
нови процват српске уметности. Обнова патријаршије одразила се у великој мери и у
животу Грачанице. Према једном запису из 1564. године, вероватно за време
митрополита Дионисија, направљена су нова царска врата за иконостас. Могуће је да и
певница, украшена богатом коштаном интарзијом, такође потиче из овог времена.
Најзначајнији подухват у Грачаници у овом периоду, међутим, било је преуређење и
нова декорација њеног ексонартекса, у коме је иначе митрополит Дионисије и
сахрањен. Према једном натпису сачуваном у самом ексонартексу, фреске су биле
завршене 8. септембра 1570. године. Година 1570. очигледно представља terminus ante
quem за значајне архитектонске промене на ексонартексу. Главна промена је било
затварање већине отвора који су првобитно били смештени на све три фасаде. Ово је
потпуно изменило изглед ексонартекса, који је сад постао гломазан и масиван, што је
својевремено навело научнике на закључак да је цео ексонартекс у ствари био изграђен
у XVI веку. Тек током обимних рестаураторских радова постало је јасно да су тада само
били зазидани првобитни отвори. И поред поменутих рестаураторских подухвата који
су ексонартексу вратили изглед какав је имао у другој фази, тј. након 1383. године,
бројна питања су још увек остала нерешена. Једно од основних јесте нестанак звоника
који се међутим јасно види на дрворезу из 1539. године. С друге стране, с приличном
сигурношћу можемо тврдити да звоник није био обновљен у доба патријарха Макарија.
Све ово наводи на закључак да је звоник био уништен између 1539. и 1570. године, када
је било довршено декорисање спољашње припрате. Мада није јасно због чега звоник
није био обновљен, разлоге вероватно треба тражити у турским законима који су
забрањивали употребу црквених звона. У последње три деценије XVI века поново
долази до промена у односима између турске државе и српске цркве. Моћ османлијског
царства нагло је опала после владавине Сулејмана Величанственог. Његов наследник,
Селим II (1566—1574) одмах по ступању на престо, наметнуо је велике порезе српској
цркви 1567. и 1568. године. Само највећи и најбогатији манастири били су у стању да
поднесу овај нови притисак, док су многи манастири и цркве били затворени, а црквени
поседи, укључујући и зграде, распродани. Изгледа да Грачаница није била директно
погођена овим новим притиском. Ово је било условљено њеним релативним
благостањем или нарочитом наклоношћу патријарха која се, очитовала у обимним
радовима на ексонартексу шездесетих година XVI века. Током седме и осме деценије
XVI века још увек се набављају књиге за библиотеку, а у неколико записа из овог
периода Грачаница се још увек помиње као седиште митрополита новобрдских и
липљанских. Писани извори из последње деценије XVI века и прве деценије XVII века
веома су оскудни.
Крај XVI и почетак XVII века представља још један тежак период у историји
Грачанице. Затегнутост односа између турске државе и српске цркве, која је стално
расла од времена када је султан Селим II наметнуо нове порезе, коначно доводи до
избијања отвореног непријатељства. Под вођством патријарха Јована (1592—1614)
српска црква је активно узела учешћа у борби против Турске. Аустро-турски рат
(1593—1606) дао је подстрек за локални устанак на подручју Баната 1594. године, у
коме су црквене вође играле водећу улогу. Након угушења устанка дошло је до оштрих
турских репресалија. Спаљивање најдрагоценије српске реликвије — моштију св. Саве
— био је симболичан чин освете за српско савезништво са непријатељима османлијског
царства. Његов наследник, Пајсије (1614—1646) водио је много помирљивију
политику. Иако је наредних неколико деценија владало релативно затишје, услови се
никада нису вратили на ниво који су имали почетком друге половине претходног века.
И поред тога што се суздржавала од учешћа у било каквим активностима упереним
против Турске, српска црква је наставила да одржава дипломатске везе са
непријатељима Османлија. Поновно јачање цркве под Пајсијем огледало се и на
културном пољу. Оживљавају сликарство и литература, а манастирске зграде се
поправљају. Грачаница опет ужива наклоност самог патријарха. По његовој наредби,
црква је добила нови кров 1620. године. Током XVII века примећује се општа промена
у писаним изворима: прилично исцрпни записи у рукописима и на објектима уступају
место бројним, али кратким графитима на зидовима цркве. Треба напоменути да је
већина графита нађена у спољашњој припрати, што значи да је она, за разлику од
цркве, била стално отворена. Иако су већину графита писали посетиоци, многи од њих
се односе на активности у манастиру и сведоче о животу у Грачаници током целог XVII
века. Већина наследника патријарха Пајсија наставља помирљиву политику према
Турској. Међутим, околности су се драстично промениле по избијању новог рата
између Турске и Аустрије крајем XVII века. После неуспеле турске опсаде Беча 1683.
године, Аустрија је предузела контраофанзиву и потиснула Турке на југ све до Скопља.
Патријарх Арсеније III Чарнојевић (1674—1690) у почетку је оклевао да увуче цркву у
овај сукоб, али је тек под претњом смењивања одлучио да напусти Пећ. Године 1688.
благо Патријаршије је пренесено у Грачаницу, која је у то време још увек уживала
привилегован положај у очима патријарха. Патријарх Арсеније је коначно попустио и
пружио отворену помоћ цркве Аустрији, али тек уочи новог турског напада, у тренутку
када се ратна срећа окренула у корист Турака. Аустријска војска се почела повлачити,
напуштајући подручја на којима је њен успех побудио наду у ослобођење од Турака.
Године 1690, плашећи се турске одмазде, патријарх Арсеније је стао на чело
велике сеобе Срба, која је пратила аустријску војску у повлачењу на север. Због ове
сеобе многи предели су остали ненастањени. Иако не располажемо конкретним
подацима о Грачаници, одсуство било каквих писаних извора наводи на закључак да је
манастир био напуштен у периоду од 1698. до 1716. године и да, због рата, није био ни
посећиван. Почетком треће деценије XVIII века у манастиру је живео један монах, али,
према његовом сопственом запису, и он га је напустио 1724. године, што вероватно
значи да је црква била привремено затворена. Црква је била поново у употреби
најкасније од 1754. године. Међутим, услови су били веома тешки и црква је почела
опет да пропада. Године 1766. султан Мустафа III (1754—1773) поново је укинуо
Српску патријаршију. Морално ослабљена и економски зависна од патријаршије у
Цариграду, Српска патријаршија је током целог XVIII века била оруђе у султановим
рукама. Пропадање Грачанице које је описао Христофор 1762. и 1772. године није
никакав изузетак него стварно стање већине српских манастира у другој половини
XVIII века. Крајем XVIII века слаби централна власт у Турској и почиње распарчавање
овог некада моћног царства. Реформе султана Селима III (1789—1807), које је требало
да зауставе овај процес, нису успеле и султанов ауторитет је у многим покрајинама
замењен тиранијом војних одметника. То је био случај и на Косову, где је терор завео
озлоглашени Јашар-паша. Он је уништио бројне цркве, а у Грачаници је наредио да се
скине оловни покривач с крова и дигну камене плоче из пода за потребе своје
грађевине у Приштини. Након смрти монаха Ђорђа, црква је изгледа опет била
привремено затворена. Године 1800. цркву је поново отворио неки Риста, сестрић
монаха Ђорђа, коме је пошло за руком да се спријатељи с Јашар-пашом. Тада је црква
поново добила оловни покривач који је дао сам Јашар-паша, а додељен јој је и комад
земље уз дозволу да се огради. Манастир је 1838. године ограђен каменим зидом који је
заменио пређашњу дрвену ограду.
Почетком XIX века, након првог и другог српског устанка, део Србије је
коначно ослобођен. Пажња Европе окреће се према Балкану. Тако средином XIX века
као и у његовој другој половини, инспирисани духом романтизма, Грачаницу посећују
многи страни путници. Још увек на турској територији, као један од највећих
националних симбола, Грачаница привлачи и бројне посетиоце из слободне Србије.
Најстарији опис Грачанице и неких њених старина, који је дао Гедеон Јуришић, веома
је кратак и површан. Након Јуришића долази Француз Ами Буе (Bouе) који, дајући
веома оскудан опис Грачанице, бележи да су 1838. године у манастиру живела само три
монаха. Руски конзул у Босни, Александар Гиљфердинг, даје опширнији опис
Грачанице, иако ни његов приказ није без грешака. Нешто касније, Аустријанац Ј. Г.
фон Хан (Ј. G. von Нahn) бележи своје веома интересантне опаске. Он примећује и
такве карактеристике као што су преломљени луци и архиволте и пореди Грачаницу са
„упола порушеном" црквом у Мистри (вероватно Афендико). Две Енглескиње, Г. М.
Макензи (G. М. Маcкеnziе) и А. П. Ирби (А. Р. Irby), запажају италијански утицај у
архитектури и на фрескама Грачанице. Најдужи опис Грачанице оставио је М. С.
Милојевић. Милојевићев путопис пружа много драгоцених података. Осим тога, у
њему се налази и први модерни архитектонски приказ Грачанице. Као и сам текст, и
ове гравире су пуне непрецизности и измишљених детаља. Основа очигледно није
цртана у сразмери и шематске је природе.
Спољашњи изглед је интересантан из неколико разлога. Највише изненађује
примитиван начин истовременог представљања три изгледа цркве, као и потпуно
измишљени готски прозори и барокни забати. Види се да су многи детаљи били
препуштени машти бакроресца који највероватније никада није ни видео цркву, па је
своју представу о њој засновао на мотивима са других места. Први тачни
архитектонски цртежи Грачанице израђени су тек у XX веку.
У другој половини XIX века порасла је важност Грачанице, и то не само као
религиозног центра него и као културног жаришта. Овакву улогу Грачанице, која је још
увек била на турској територији, подржавала је српска влада у Београду. Два објављена
документа показују да су српске власти 1856. и 1867. године дале средства за поправку
цркве и градњу нових манастирских зграда. И поред помоћи из Београда, манастир још
увек није био довољно заштићен. Године 1872. у манастирској библиотеци је било
остало само осамдесет књига. Године 1874. црква је добила нови кров од лима, а били
су постављени и велики гвоздени крстови донети из Београда. Грачаницу је 1878.
године привремено ослободио одред српске пешадије, али је по одредбама Берлинског
конгреса ова територија била враћена Турској. Долазак српске војске приказао је
анонимни уметник на гравири много тачнији него на два ранија приказа из XIX века,
али се и на њему налазе неки необјашњиви детаљи као, на пример, два огромна
класична стуба уз врата јужне фасаде.
Под старешинством монаха Косте Поповића, 1894. године био је реновиран
црквени под, јер су „камене плоче испуцале". У исто време раскопан је и централни
травеј у потрази за манастирским благом, али су нађене само „безбројне кости".
Архимандрит Гедеон Марић, који је водио бригу о манастиру од 1897. до 1900. године
наставио је „рестаурацију" цркве. Изгледа да је Марић наумио да потпуно реновира
цркву, али, на срећу, није успео да оствари свој план до краја. На натпису изнад
западних врата спољашње припрате забележен је датум почетка радова — 20. VIII
1897, и податак да је црква поново покривена оловом. Под Марићевим
покровитељством цела црква је споља била омалтерисана, а првобитна техника градње
симулирана је сликарским поступком. Великим делом овај спољашњи слој малтера био
је сачуван све до последње рестаурације. Међутим, Марићев план „рестаурације"
фресака у унутрашњости цркве био би још погубнији да је којим случајем био
остварен. До тада је велики део зидова унутрашњости цркве са којих су отпале фреске
већ био покривен малтером, од кога је већи део још увек сачуван (нарочито у северној
бочној капели). Фреске у главној куполи ретуширао је сликар Михаило 1898. године,
који је записао датум и потписао се на постољу тамбура. На основу сликарске технике
могуће је закључити да је овај исти сликар обновио и аркосолијум у јужном опходном
броду.
Почетак XX века представља и почетак новог поглавља у животу Грачанице. Године
1903. прокријумчарено је и постављено црквено звоно. Тада се, први пут од XVI века,
огласило црквено звоно у Грачаници. Избијањем балканског рата у октобру 1912.
године Грачаница је коначно доспела у српске руке. На жалост, овај датум није означио
и крај пропадања манастира. За време првог светског рата, тачније у новембру 1915.
године, Грачаницу су опљачкали Бугари. Лоше старање о манастиру наставља се чак и
након коначног ослобођења и стварања Југославије 1918. године. У периоду од
септембра 1919. до јула 1920. године о Грачаници се старао архимандрит Севастијан
Дабовић, чији је долазак из Америке побудио велике наде, али који је ускоро ухваћен
како уништава старе одежде и иконе. Али чак и најдобронамернија дела често су имала
исти ефекат. На пример, 1923. године мермерна плоча са натписом „France —
Serbie/1914—1918", поклон француског маршала Франше Д'Епереа (Franchet
d’Esperey), постављена је на северну страну југозападног главног ступца у наосу и при
томе је уништен део фреско-декорације. Највећа штета нанета цркви из незнања била је
постављање мермерних подних плоча. Наиме, 1924. године власти су дале дозволу да
се уништи турски амам у Приштини (који је изградио Јашар-паша) и да се мермерне
плоче употребе за под у Грачаници. Незнање и сиромаштво владају у Грачаници и
наредних година. Године 1927. Грачаница је још једном „поправљена" тиме што је цела
њена спољашња база прекривена цементним малтером са исцртаним спојницама чији је
циљ био имитација ,,камене градње."
Уочи Другог светског рата овде су саграђени велики конак и две зграде, са
северне и јужне стране. Порта је ограђена и направљена је велика капија по пројекту
архитекте Богдана Несторовића. Грачаница је преживела други светски рат без већих
оштећења. Од 1957. до 1964. године црква је била подвргнута археолошким
испитивањима која су организовали Покрајински завод за заштиту споменика културе у
Приштини и Републички завод за заштиту споменика културе у Београду. Исте ове две
институције су организовале и архитектонску конзервацију цркве, од 1963. до 1967.
године, као и чишћење и конзервирање фресака, од 1968. до 1974. године. Грачаница је
обележена као културни споменик прве категорије и као таква заштићена је државним
законом. У исто време она и даље функционише као црква којом се користе и село
Грачаница и истоимени женски манастир.
Од 1987. до 1997. године извођени су конзерваторски радови на свим
манастирским грађевинама. Припрата је застакљена 1987. године, а наредне године око
цркве је изведена дренажа и темељни зидови су заштићени од влаге. Поводом
обележавања шест векова Косовске битке преуређена је у ризницу манастирска зграда.
Обновљена је манастирска капија, црква је споља осветљена, а у унутрашњости је
постављена нова олтарска преграда. Исте године реконструисан је и централни део
великог конака. Tоком 1998.-1999. године манастир Грачаница је неколико пута
гранатиран од стране Албанских терориста, када је претрпео оштећења предње фасаде.
Након рата на Косову и Метохији 1999. године у Грачаницу је пренето седиште
епископа рашко-призренског, који је морао да напусти Призрен. Манастир је постао не
само духовно већ и национално и политичко средиште српског народа овог краја. У
њему се свакодневно организују бројни скупови и састанци са међународним
представницима, са циљем да се обезбеди опстанак и живот српског народа на Косову и
Метохији. Грачаница припада УНЕСЦО светском културном наслеђу у опасности.

Слика 1. Изглед Грачанице

 1.3. Архитектура

1.3.1. Основа цркве и њени делови

Посматрана као здање, Грачаница је архитектонски један од најзначајнијих и

најоригиналнијих споменика нашег средњег века, које помињу готово све антологије
eвропског градитељства. Грачаница својим пропорцијама, пирамидалним обликом и
степенастим уздизањем изражава врхунске домете и достигнућа у српској
средњовековној архитектури и уметности, поставши тако драгоценост и у домаћој и у
светској културној ризници. Црква манастира Грачанице представља јединствено
решење у архитектури свог времена. Ни једна црква није јој претходила обликом или
идејом, а поготово складом целине, тако да она представља нешто уистину вечно и
непоновљиво.
У основи Грачанице је равнокраки крст уписан у правоугаоник димензија 13x17
м. То је петокуполна грађевина са централном куполом постављеном на стубове у
наосу, док су бочне мање и постављене су у углове између кракова крста. Два
монументална ступца одвајају уску унутрашњу припрату од наоса. Средишња и бочне
апсиде су изнутра полукружне, док су споља тростране чиме се наглашава
вертикализам и тежња ка висини која је у потпуности остварена, а да није нарушен
склад целокупне грађевине. То је постигнуто грађењем два двоструко укрштена свода
где је нижи широк као и црква, док је виши знатно ужи. На тај начин формирано је
степенасто уздизање маса на чијем врху се налази кубе. Због тих силних повисивања
(науштрб функционалности) унутрашњи простор се све више смањује и постаје
испреграђиван стубцима и потпорама који носе кубе. Из истог разлога осветљеност је
слаба.
Спољашња припрата је дозидана средином XIV века чиме је нарушен првобитни
склад грађевине. Она, ипак, не деградира цркву, него је својим рашким решењима
чини динамичнијом и архитектонски сложенијом. Убрзо након што је црква саграђена
приступило се њеном живописању.
 Слика 2. Основа и подужни пресек цркве

1.3.2. Спољашње обликовање – обрада фасаде

Већ је наведено да је маса цркве била богато пластично развијена. Из тог

разлога обрада фасаде није претерано декоративна. Површина фасаде и спољна
декорација купола изведене су једноставним средствима: каменим тесанцима топле
жућкасте боје, црвеном опеком и белим спојницама малтера који се међусобно
комбинују по већ традиционално провереним обележјима византијске архитектуре,
дајући тиме грађевини пуну декоративност. Тај начин градње настао је из чисто
практичних разлога, иако на први поглед не делује тако. Како се за градњу зидова
употребљавао грубо тесани камен, спајан слојевима малтера тражио се начин да ти
редови буду на приближно истом нивоу. Као решење јавља се опека која је стављена
између два реда камена и тако му изједначивала ниво. Поред комбиновања камена и
опеке употребљавају се ретке вертикалне нише са прозорима или вратима у њима
Простор изнад њих је углавном украшен постављањем опека у различитим облицима,
често у комбинацији са каменом. Тако настају шаре које делују изузетно декоративно
(шаховско поље, меандар, рибља крљушт, решетка и сл.). Спој између крова и зида
изведен је кровним венцем, који је изведен од низа тестерасто постављених опека, који
излазе из равни зида. Кубе има идентичан венац са опекама слаганим у два реда. Ивице
тамбура кубета истакнуте су полустубићима. Кубета су извођена од опеке. Пластичних
украса је веома мало и обично се јављају на архиволтама. Око врата која су била
правоугаона и веома проста јавља се тек понеки урезани детаљ. Прозори су богатије
украшени, са обавезном архиволтом. Отвори прозора су одозго лучни и увек су
двоструки или троструки. На њима се налазе "менои", односно стубићи чија је дубина
једнака дубини читавог зида. Центри кривина прозора су јако наглашени, па су
архиволте прилично високе, често као и сам прозор. Прозорска окна су рађена од
гипсаних или оловних плоча са уметнутим кружним стаклима.

Слика 3. Детаљ прозора Слика 4. Детаљ купола

Слика 5. Источни изглед –фотограметријски снимак Слика 6. Јужни и источни
изглед

1.3.3. Декоративни аспекти архитектуре

Живопис - Грачаница се доживљава као символ и синоним лепоте, и када је реч

о њеној архитектури и о њеном сликарству. То се не односи само на српски простор,
већ и на шире окружење. Градитељи су се више старали о њеном спољашњем изгледу,
него о унутрашњем , што је сликаре ставило пред тежак задатак, јер немају довољно
простора за слободнији израз својих замисли, него морају да се прилагођавају малим
„изломљеним“ површинама. Није сигурно доказано да ли је сликарство Грачанице дело
познатих дворских сликара Милутиновог времена Михаила и Евтихија, али се то може
прихватити као врло вероватно. Композиције фресака указују на богословску ученост
сликара и наручиоца, а главни циљ им је био приказ владарске идеологије Милутина.
Оно што је код ове цркве тако посебно је
управо то уклапање фресака, са преко 200 ликова
светаца и преко 100 композиција светаца, на тако
незахвалним површинама. Ту се први пут
појављује и приказ владарске династије
Немањића са 16 портрета. На зидовима ове цркве
такође се могу наћи и портрети српских
архиепископа и патријараха као и погребна сцена грачаничког митрополита Дионисија.
Сјајно су сликане фигуре Богородице у апсиди, Светог Јована Претече и Светог Илије,
монументални Пантократор у куполи главног кубета, јеванђелисти у бочним куполама,
сцене из циклуса Мука и Васкрса Христова, као што су Мироноснице на гробу, Пут у
емаус, велика композиција Страшног суда на западном зиду. Сцене мора и земље у
Страшном суду спадају међу најлепше и најчувеније фреске ове врсте у српском
сликарству.
Инспирација за данас најпознатију фреску у манастиру Грачаници била је и
четврта жена краља Милутина Симонида, ћерка византијског цара Андроника Другог.
Када је Милутин умро, Симонида се замонашила у једном манастиру у Цариграду.
Након што је оштећена на местима где су биле насликане очи краљице, песник Милан
Ракић посветио јој је стихове („Арбанас ти је ножем избо очи...”) у једној од својих
најлепших песама. Најстарије фреске Грачанице убрајају се у најлепша остварења
Милутинове дворске школе.
Иконе - У манастиру се и данас чува збирка старих икона, међу којима је
значајна икона Христа Милостивог из XIV века, јединствена по својим димензијама
(269 цм x 139 цм). Пет најстаријих грачаничких икона, од којих су четири у Грачаници,
а једна у Народном музеју у Београду, по мишљењу стручњака, настале су за време
грачаничког епископа Симеона, после похаре 1383. године. Други сматрају да су та
врсна дела рађена у 16. веку. Сада се у манастирској ризници Грачанице чува 38
рукописних и дванаест штампаних књига, међу којима су две из XIV века, а остале из
XV – XVII века. Један оригинални примерак округлог стакла из XIV века са источног
прозора апсиде цркве, неколико икона из XVI и XVII века, нешто фрагмената фресака
из XIII века, ископаних у темељима цркве и неколико фресака из XVI века, скинутих из
аркада припрате. Посебно се истичу дуборезни иконостасни крстови патријарха Пајсија
из 1621. и јеромонаха Стефана из 1630. године, као и две велике иконе Христа и
Богородице са иконостаса из XVI века.
Околина - Околина средњовековног српског манастира Грачаница такође
обилује значајним историјским локалитетима. На јужним падинама брда изнад
Бадовачког језера, на реци Грачанки, налазе се рушевине некада великог и у
историјским изворима познатог манастира Војсиловице из XIV века. На домак
Војсиловице је градић Јањево, некада надалеко познат по својим врсним занатлијама -
уметницима, тргу и црквама, од којих до данас ниједна није очувана. Међу јањевским
предметима високе уметничке и занатске вредности су бројни примерци
средњовековног прстења, новца, наушница и другог златног накита у витринама готово
свих музеја у Србији. А недалеко од Јањева су и остаци средњовековног града
Велетина.
2.0. Закључак

Mанастир Грачаница на најбољи начин осветљава српску средовековну

историју, културу и уметност од времена краља Милутина Немањића, с почетка XIV
века, па све до данашњих трагичних дана, када косовске историјске и културне
светиње чувају наоружане војници са тенковима и служе као спасоносна уточишта за
избегле Србе. Ипак упркос свим плановима за уништење "Човек снује, а Бог одлучује.",
тако да je Грачаница остала симбол поноса свог народа, одржавајући га у животу у
тешким временима. И на њу се свакако односе стихови народног певача: "А каква је,
милу Богу хвала!/ покривена ћемером од злата/ поткићена срмом и бисером,/ поднизана
златном трепетљиком,/ а по њој су диреци од злата/ све од злата крсти и иконе..."
Циљ градитеља Грачанице јесте да направи утисак на посматрача споља и томе
је подређена унутрашња функционалност грађевине. Полет Грачанице увис, како се
овај храм представља долазећем гледаоцу, има и своју „цену“. То је, хронолошки
гледано, последње дело Милутиновог задужбинарства и круна његовог 20-годишњег
градитељства. Такав ефекат је постигнут са мало средстава, спојем квадера камена,
цигле и малтера. „Ремек-дело средњовековне српске архитектуре изванредне лепоте,
непревазиђених облика, префињених и ненадмашних пропорција сазданих у једном
даху.“ Још увек важи давно изречена истина да је Грачаница много више била предмет
дивљења него изучавања. Нису за то само истраживачи одговорни: својом необичном
јединственом и тајанственом лепотом и Грачаница измиче њима и као да „пркосно“
поручује како још није пронађен кључ за одгонетање њене тајне. „Све што је речено о
њеној архитектури и њеном сликарству, не излази из оквира привременог закључка.“
Црква манастира Грачанице представља јединствено решење у архитектури свог
времена. Ни једна црква није јој претходила обликом или идејом, а поготово складом
целине, тако да она представља нешто уистину вечно и непоновљиво.
Не кажу без разлога они који су посетили манастир да по изласку из цркве, кроз
мала врата окренута према истоку, кад додирну длановима хладни грачанички камен,
осете топлину вечности.
3.0. Литература

1. С. Ћурчић: Грачаница - историја и архитектура, Београд-Приштина, 1988, 1-278.

2. Д. Милошевић: Манастир Грачаница, Београд 1989, 1-60.
3. В. Кораћ: Грачаница: простор и облици, Зборник С. Радојчића, Београд 1969, 143-
152.
4. Ђ. Бошковић: Грачаница, Београд с.д.
5. Ђ. Бошковић: О неким нашим градитељима и скликарима из првих деценија XIV
века, Старинар IX-X, Београд 1959, 125-131.
6. А. Дероко: Монументална и декоративна архитектира у средњовековној Србији,
Београд, 1962.

7. www.znanje.org
8. www.vidovdan.org
9. www.pravoslavlje.org.yu
10. www.srpskoblago.org