Sveti Ignjatije Brjancaninov Asketski Ogledi PDF

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

ʺTreba čitati dela Ignjatija Brjančaninova.
Ne preporučujem ʺDobrotoljubljeʺ, time ne treba započinjati,
već jemčim da će se onaj ko pročita Ignjatija Brjančaninova
zaprepastiti svojim neznanjem i da će zadobiti najuzvišenije naslađenjeʺ.

Sveštenomučenik Serafim Čičagov

ʺOtac Justin je revnosno čitao spise Svetih podvižnika pustinjskih,
kao i spise Ignjatija Brjančaninova o važnosti ove svete molitve koja glasi
ʺGospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnogʺ,
i kojom su se od pamtiveka hranile nebrojene bogočežnjive dušeʺ.

Iz knjige ʺNa Bogočovečanskom putuʺ, str. 65

UMESTO UVODNIKA

PRVI DEO

Pozdravno slovo

ŽIVOTOPIS EPISKOPA
IGNjATIJA BRJANČANINOVA

Uvod
Glava 1
Glava 2
Glava 3
Glava 4
Glava 5
Glava 6
Glava 7
Glava 5
Glava 9
Glava 10
Glava 11
Glava 12
Glava 13
Glava 14
Glava 15
Glava 16
Glava 17

* * *

Predgovor
O sledovanju Gospodu našem Isusu Hristu.
O pokajanju
O viđenju Hrista
O čitanju Jevanđelja
O čitanju svetih otaca.
O udaljavanju od čitanja knjiga koje u sebi sadrže lažno učenje
Istina i Duh
O ljubavi prema bližnjem
O ljubavi prema Bogu
O postu
O molitvi: prvi deo
O molitvi: drugi deo
Osam glavnih strasti, sa njihovom podelom i ograncima.
O vrlinama koje stoje nasuprot osam glavnih grehovnih strasti
Dnevni apostol 1. februara 1840. godine
Razmišljanje o veri
Vrt u vreme zime
Drvo zimi pred prozorom kelije
Misao na obali mora
Molitva progonjenog čoveka
Groblje
Glas iz večnosti (misao na grobu)
Učenje o plaču prepodobnog Pimena Velikog
O suzama

O ISUSOVOJ MOLITVI
Razgovor starca sa učenikom

Prvi deo. O ISUSOVOJ MOLITVI UOPŠTE
Drugi deo. O PRELESTI
Treći deo. O BAVLjENjU ISUSOVOM MOLITVOM
DRUGI DEO

O paženju na sebe
Molitveni um traži sjedinjenje sa srcem
Sudite pravo i mirno na vratima svojim, i ne ljubite krive zakletve, govori Gospod
Svedržitelj
Dokaz o vaskrsenju ljudskih tela, uzet iz delovanja umne molitve
O smirenju (razgovor između starca i njegovog učenika)
O trpljenju
O čistoti
Reč utehe stradalnicima monasima
Krst svoj i krst Hristov
Rosa
Žitejsko more
Savest
O rasejanom i usredsređenom životu
O navikama
Razmišljanje o smrti
Slava Bogu!
Mreže gospodara ovoga sveta
Pesma u seni krsta (uzeto iz XV glave Izlaska)
Razmišljanje pri zalasku sunca
Farisej ‐ prvi deo
Farisej ‐ drugi deo
Poseta Valamskom manastiru
O monaštvu, razgovor između pravoslavnog hrišćanina mirjanina i monaha
Vera i dela
O jevanđelskim zapovestima
O jevanđelskim blaženstvima
Odnos hrišćanina prema svojim strastima
O istinskom i lažnom smirenoumlju
Čaša Hristova
Plač moj

TREĆI DEO

Blažen čovek
Josif, pobožnošću ispunjena pripovest, uzeta iz Post 32‐50
Poslanica braći Sergijeve pustinje iz Babajevskog manastira
Slovo o strahu Božijem i o ljubavi Božijoj
Sudovi Božiji
Savetovanje duše sa umom
Viđenje svoga greha
O liku i obličju Božijem u čoveku
Razmišljanje, prvenstveno o monaškom životu,
uzeto iz Prve poslanice apostola Pavla Timoteju
Osnovno delanje monaha
Duh molitve početnika
Slovo o kelijnom molitvenom pravilu
Slovo o crkvenoj molitvi
Slovo o molitvi ustima i glasom
Slovo o poučenju ili o sećanju na Boga
Slovo o molitvi uma, srca i duše
Slovo o Isusovoj molitvi
Stranac
Tajanstveno objašnjenje 99. psalma
Slovo o spasenju i o hrišćanskom savršenstvu ‐ prvi deo
Slovo o spasenju i o hrišćanskom savršenstvu ‐ drugi deo

Slovo o stanjima čovečje prirode u pogledu dobra i zla

1.Uvod
2. Tri čovekova stanja u pogledu dobra i zla
3. Stanje prirode u pogledu dobra i zla nakon stvaranja čoveka
4. Stanje nakon čovekovog pada
5. Stanje nakon čovekovog iskupljenja
6. Kako ćemo pokajanjem obnoviti iskupljenu prirodu ako je ozledimo?
7. Odnos obnovljene prirode prema zlu
8. Zaključak

ASKETSKI OGLEDI

UMESTO UVODNIKA

Iguman Marko (Lozinski)
Duhovni život mirjana i monaha po delima i pismima episkopa Ignjatija (Brjančaninova)

Izučavajući život i pisana dela nezaboravnog episkopa Ignjatija (Brjančaninova), nehotično
priklanjaš glavu pred veličinom njegovog duhovnog lika.
U njemu vidimo redak spoj mnogih prirodnih darova i hrišćanskih vrlina zadobijenih
celoživotnim podvigom. Svetitelj Ignjatije bio je pričasnik i blagodatnih darova.
Imao je urođeno bistar um, srce puno ljubavi i pesnički talenat. Ove darove Brjančaninov
nije prineo na žrtvu taštine i prolaznosti, već ih je posvetio Bogu i bližnjima. Od mladih
dana sa izuzetnim samoodricanjem posvetio je sebe služenju Gospodu i Njegovoj Svetoj
Crkvi.
Svecelo se rukovodeći u svom podvižničkom životu moralnim predanjem Pravoslavne
Crkve, svetitelj‐asketa postigao je opitni podvig pokajanja, napredovao u umnosrdačnom
delanju, stekao ljubav prema bližnjima i Bogu i zadobio izuzetan dar rasuđivanja i mnoge
druge vrline. A njegova nepokolebiva detinja vera dostojna je pobožnog divljenja.
Sposobnost vladike Ignjatija da vidi stanje čovečijih duša i da ih rukovodi ka spasenju, kao
i njegovo pronicanje u buduću sudbinu Crkve, jeste čudesni i blagodatni dar. Svi nabrojani
i mnogi drugi darovi počivšeg Vladike privlačili su k njemu ljude koji su žudeli za
duhovnim životom. Najbolji savremenici videli su u njemu istinsko svetilo hrišćanstva i
svom dušom težili da se prilepe k njemu (duhovno vežu za njega). Mnogi revnosni inoci,
pobožna inteligencija i običan duboko verujući narod činili su veliku duhovnu porodicu
bogomudrog arhipastira.
Duhovni autoritet i uticaj Vladike meću svojom pastvom bio je veliki. Savremenici su
visoko cenili raznovrsne darove koje je pokazivao ep. Ignjatije. Jedan od njih je pisao o
njemu: ʺOn bi mogao da bude novi Rišelje, i mogao bi da upravlja carstvom ne slabije
nego čuveni kardinal; mogao bi čak privremeno da bude i Nikon, ali to nije dopustio
Gospodʺ. Tako su mislili o Vladiki neki njegovi savremenici, ali on sam nikada nije
pomišljao na duhovnu karijeru, na zemaljsku slavu. Njegova duša od detinjstva je žudela
za usamljenošću i istinskim monaškim podvizima u potpunoj povučenosti.
I pored mnogih pokazanih sposobnosti, preosvećeni Ignjatije smireno je smatrao da ʺne
mogu svi da budu listovi, cvetovi, plodovi na drvetu državnom, već treba poneko, kao
korenje, da ga snabdeva životom i snagom, ‐ onim zanimanjima nepoznatim, tihim,
suštinski korisnim, suštinski neophodnimʺ.
Svetitelj je smatrao da je jedno od takvih suštinski neophodnih zanimanja služenje rečju ‐
utvrđivanje bližnjih u veri i hrišćanskom moralu.
Zaista, ep. Ignjatije je celog svog života i bio taj životvorni koren, koji je podsticao duhovni
život mnogih ljudi, koji su zatim olistavali, cvetali i donosili plodove na drvetu Ruske
Crkve.
Po sopstvenom priznanju Vladike služenje rečju bilo je njegovo osnovno zanimanje, kome
je posvećivao svu svoju snagu. Podvig služenja bližnjima rečju nazidanja (poučavanja) bio
je za njega izvor radosti i utehe na poprištu njegovog života ispunjenog nevoljama.
ʺSluženje braći Rečju Božjom!.. To služenje se ukazivalo pred očima duše moje kao
ushićujuća, naslađujuća slika...ʺ ‐ pisao je Preosvećeni. ‐ ʺ...Beskrajno milosrdni Bog
poverio mi je ovo služenje! Ne samo da mi ga je poverio, nego i javlja mnogim dušama da
ištu od mene ovo služenje!.. Kako se utešno dozivaju sa mnom mnoge duše u tajanstvenoj
noći ovoga sveta sa raznih strana svojih ‐ jedna sa bolesničkog odra, druga iz izgnanstva,
jedna sa obale Volhova, neka ‐ sa obale Dvine, neka sa polja Borodinskog, poneka iz
kolibe, a neke iz dvorca carskog. Duša, ma gde bila postavljena, ako nije slomljena
neosetljivošću, vazda oseća potrebu za rečju Božjom, vazda je pad muči i guši. Izgovaram
reč Božju u besedama ličnim, pišem je u besedama kad nisam prisutan kao sagovornik,
sastavljam neke knjige koje bi mogle da zadovolje duhovne potrebe sadašnjeg hrišćanstva,
da služe pri sadašnjoj gladi kao neka uteha i pouka. Od služenja Reči razleže se u duši
mojoj nekakav neizrecivo radosni glas uverenja u spasenjeʺ. Služenje ep. Ignjatija rečju
nazidanja (poučavanja) nije prestalo njegovom smrću. Učenje Vladike o duhovnom životu
hrišćanina, koje je izložio u svojim delima, služi spasenju hrišćana svih sledećih naraštaja.
Još za života vladike Ignjatija njegova dela su čitana po mnogim obiteljima (manastirima)
ruske zemlje i bila su visoko cenjena.
Sarovska pustinja primila je ʺOglede iz asketikeʺ sa ʺnaročitom ljubavljuʺ. U Kijevo‐
Pečerskoj Lavri, Optinoj pustinji, Ust‐Medvecskoj obitelji, u Nikolo‐Babajeskom
manastiru, u obiteljima petrogradske, moskovske, kavkaske, stavropoljske i drugih
eparhija dela Vladike su bila smatrana dušespasonosnim knjigama, koje odražavaju
asketska predanja pravoslavnog podvižništva, u skladu sa duhovnim potrebama inoštva
toga vremena. Čak su i na dalekom Atonu dela ep. Ignjatija postala poznata i pobuđivala
pobožno poštovanje njihovog autora.
A najbolji jerarsi prošlog veka odmah su videli u delima preosvećenog Ignjatija svestrano
rukovodstvo za duhovni život. Petrogradski mitropolit Isidor u pismu od 7. aprila 1867.
godine pisao je Vladiki: ʺPošto sam danas dobio treći i četvrti tom dela Vašeg
preosveštenstva, žurim da Vam izrazim iskrenu zahvalnost za korisna dela Vaša, koja
svedoče o dubokom izučavanju dušespasonosnog učenja bogomudrih podvižnika
pobožnosti i istinskih rukovoditelja u inočkom životu. Ne mogu a da pri tom ne izrazim
duševno žaljenje što oslabela snaga otkazuje služenje Vašem krepkom duhu u nastavljanju
podviga na tom poprištu duhovne nauke, na kome odavno nismo videli tako usrdnog
trudbenikaʺ.
Kostromski arhiepiskop Platon, upoznavši se sa delima , svetitelja Ignjatija sa
blagodarnošću mu je pisao: ʺ...Izmeću ostalog štiva dali su mi i Vaše asketske spise. Ovoga
časa uzimam ih u ruke i čujem u njima zvuke svetootačke harmonije, naslaćujem se
duhom drevnih otaca... Otvaram pre svega ʺPlač mojʺ, tako se tu oseća sv. Jefrem. Vladiko
sveti, izražavam Vam istinsku blagodarnost što ste mi dostavili dela Vaša. Da posluže ona
na dobro Crkve, kao i dela svetitelja Tihona i da Vas Bog udostoji časti svetitelja Tihona i
prepodobnih i bogonosnih otaca. U Crkvi Vi ste ostavili spomenik svog duhovnog delanja. Sada
pak preporučujem svoj eparhiji pisana dela Vaša. Da oživi u svom sveštenstvu želja za
pribavljanjem i usrđe za čitanje Vaših podvižničkih spisaʺ.
Predivno otkriva značaj dela ep. Ignjatija za hrišćane toga vremena arhimandrit Ignjatije
(Mališev), učenik i prvi kelejnik svetitelja Ignjatija. Upoređujući svoje doba sa vremenima
proroka Ilije, arhimandrit Ignjatije (Mališev) piše: ʺTada čovečanstvo nije mučila, a ne
muči ga ni sada, glad za hranom, nego glad za slušanjem reči Božje. Vi ste otvorili nebo,
potekle su vode, i žedni ljudi su se napojili, Vi ste dali hranu koja hrani gladne. Tako
razumem Vaša dela... Vaša knjiga je ‐ knjiga života! A učenje su vode žive, koje
ispunjavaju duše čovečije. Ovo učenje je u naše oskudno vreme neophodno kao voda u
vreme prorokaʺ.
I ne samo monahujući, nego i najbolji predstavnici belog sveštenstva i svetovnjaci iz
mnogih gradova (Petrograda, Moskve, Jaroslava, Vologde, Arzamasa, Stavropolja,
Brjanska i drugih gradova) izrazili su starcu‐svetitelju (arhijereju), koji se nalazio na
predsmrtnom bolesničkom odru, iskrenu blagodarnost za duhovno bogatstvo, koje sadrže
njegova dela. Posle smrti ep. Ignjatija zanimanje za njegovu ličnost i dela među inocima i
bogoljubivim mirjanima neprestano je raslo. Objavljivanje drugog (1878) i trećeg (1905)
izdanja celokupnih dela Vladike i ponovljena izdanja njegovih pojedinih dela očigledno
svedoče o tome da su dela arhipastira‐podvižnika odgovarala duhovnim potrebama
hrišćana i bila veoma tražena.
Izdanja dela vladike Ignjatija u više hiljada primeraka brzo su rasprodavana po obiteljima
(manastirima) i pojedinim licima sve ruske zemlje. Jedino Gospod Bog zna broj lica koja su
ih čitala i koja su zadobila od njih pravilno upravljanje (usmerenje) u duhovnom životu.
Može se pouzdano reći da se u punoj meri ostvarilo značajno predosećanje učenika ep.
Ignjatija, kasnije arhiepiskopa Jaroslavskog Leonida, koje je izneo u godini smrti Vladike.
ʺNadam se, ‐ govorio je on, ‐ da će pravoslavni ruski narod usvajati pokojnog Svetitelja; u
njegovom životu i pisanim delima oni će nastojati da nađu, i naći će ono što može da bude
dušespasonosno za sveʺ. Ep. Ignjatije pojavio se kao slavni preteča samobitnih ruskih
pisaca‐asketa, bogoslova: ep. Teofana Zatvornika, shijeromonaha Amvrosija i drugih
optinskih staraca. Kasniji i najnoviji ruski hrišćanski pisci u pitanjima duhovnog života
često se pozivaju na dela episkopa Ignjatija kao na neosporni autoritet.
Njegovo učenje o umnosrdačnoj molitvi našlo se i u zborniku o Isusovoj molitvi, izdatom
od Valaamskog manastira uz učenje ep. Teofana Zatvornika.
Mnogi poznati arhipastiri i pastiri sa kraja 19. i početka 20. veka rukovodili su se u svojoj
pastirskoj delatnosti staranja o dušama delima preosvećenog Ignjatija. Godine 1915.
arhiepiskop Tverski i Kašinski Serafim (Čičagov, upokojio se 1939. godine, kasnije
mitropolit Lenjingradski ‐ nap. autora), vodeći brigu o obnovi parohijskog života svoje
eparhije, preporučivao je pastirima čitanje dela ep. Ignjatija. On je pisao: ʺTreba čitati dela
Ignjatija Brjančaninova... i drugih podvižnika. Ne preporučujem ʺDobrotoljubljeʺ, time ne
treba započinjati, već jemčim da će se onaj ko pročita Ignjatija Brjančaninova zaprepastiti
svojim neznanjem i da će zadobiti najuzvišenije naslađenjeʺ.
Čuveni optinski starci Varsonufije, Nektarije, Nikon, starac Jeleazarovske obitelji
shiarhimandrit Gavrilo izražavali su se sa najvećim uvažavanjem o ličnosti i pisanim
delima Vladike.
I sada mnogi mirjani nalaze u delima ep. Ignjatija izvor žive vode, koji utoljava duhovnu
žeđ.
Za monahujuće ep. Ignjatije je bio i jeste u pravom smislu reči ʺučitelj inokaʺ. Njegov
ʺDoprinos savremenome monaštvuʺ treba da bude nastolna (priručna) knjiga za svakog
inoka koji želi da ide putem pravilnog telesnog i duhovnog podviga. Pastir‐propovednih,
rukovodeći se učenjem preosvećenog o duhovnom životu hrišćanina, vodiće svoju pastvu
putem spasenja, a u njegovim delima može da crpi nepresušni materijal za svoje
propovedi.
Učeni bogoslov u delima Vladike naći će kristalno čisto pravoslavno učenje o mnogim
aktuelnim bogoslovskim pitanjima.
Arhipastir u oblagodaćenom javnom crkvenom služenju ep. Ignjatija može da nađe primer
samopožrtvovanog služenja Crkvi.
Lik preosvećenog Ignjatija kao arhipastira‐podvižnika i sada živi u srcima najboljih
hrišćana, a njegovo učenje o duhovnom životu služi im kao rukovodstvo na putu ka
večnom nebeskom otačastvu.
U obnovljenim duhovnim školama Ruske Crkve ep. Ignjatije opravdano se smatra jednim
od najistaknutijih predstavnika asketske propovedi 19. veka. Propovedi vladike Ignjatija,
koje su bile odraz svog njegovog asketskog učenja, proučavaju se kako u duhovnim
seminarijama, tako i u akademijama.
Stogodišnjica smrti svetitelja Ignjatija bila je obeležena od strane lenjingradske i
moskovske Akademije naučnim predavanjima, posvećenim tom jubileju. U moskovskoj
Duhovnoj Akademiji na temu jubileja bila je postavljena izložba u čast sećanja na počivšeg
Svetitelja.
Završavajući rad, hteo bih da navedem reči jednog od poštovalaca vladike Ignjatija iz
naših dana, arhiepiskopa Mihajla (Čuba). U članku posvećenom stoleću od dana
prestavljenja ʺepiskopa asketeʺ, on piše: ʺAko je za života episkopa Ignjatija poznanstvo sa
njim i poznavanje njegove delatnosti i njegovih pisanih dela bio udeo lica, koja su sa njim
imala ove ili one odnose (veze), njegovih prijatelja i starešina, onda je kasnije njegovo ime
postalo poznato kao ime jednog od najuglednijih rukovoditelja na putevima koji vode
čovečju dušu ka Bogu i večnom životuʺ.
ASKETSKI OGLEDI

POZDRAVNO SLOVO

Doba sjajne Romeje i Srbije Nemanjića bilo je kratko, ali dovoljno da se utvrdi temelj
našem narodu, njegovoj Crkvi i kulturi, da on uzraste do svog mesta u zajednici naroda. U
ono vreme su Hilandar i svetogorska požrtvovanost Hilandaraca bili neposredni istočnik i
učesnik te povesti i uzrastanja.
Danas je na istom putu zaveštanja svetog Save i Simeona iznikla jedna savremena i
budućnosti posvećena hilandarska ustanova u otadžbini, ʺZadužbina Svetog manastira
Hilandaraʺ. Njen zadatak je da nastoji da u našem vremenu i pred očima sveta ovaploti
dve najveće zapovesti: Ljubi Gospoda Boga svojega svim srcem svojim... i: Ljubi bližnjega svoga
kao camoga cebe (Mt 22,37‐39).
Knjige koje se pojavljuju pred našim čitaocima jedan su od plodova delatnosti hilandarske
Zadužbine. Upoznavajući savremenog čoveka sa bogatim i spasonosnim duhovnim
nasleđem Crkve, Zadužbina kroz svoje biblioteke objavljuje dela pravoslavnih autora, od
svetih otaca do savremenih bogoslova, duhovnika i pisaca.
Tako Hilandar kroz svoju otadžbinsku Zadužbinu nastavlja svoje prisustvo u duhovnom i
kulturnom prostoru matice, neprekinutim pisanim tragom, započetim delom i slovom
svetog Save Srpskog.
Iguman manastira Hilandara Arhimandrit Mojsije

ASKETSKI OGLEDI

UVOD

Sjećajte se svojih starješina,
koji vam propovijedaše riječ Božiju;
gledajući na svršetak njihova života,
ugledajte se na vjeru njihovu.
(Jev 13,7)

Prošlo je dvanaest godina od dana mirnog upokojenja preosvećenog episkopa Ignjatija
Brjančaninova, svetitelja i monaha Ruske crkve 19. veka, koga se neprestano sećamo. Još
uvek nam je blisko njegovo vreme, mnogi njegovi savremenici, sapodvižnici i učenici, još
uvek su među živima, a svetla ličnost blaženopočivšeg svetitelja Božijeg stoji visoko nad
nama i svetli svetlošću njegovih hrišćanskih vrlina, podvizima njegovog strogog
monaškog života i njegovim asketskim spisima. Kao ukras monaštva našeg veka, svetitelj
je bio delatni učitelj monaha, i ne samo svojim spisima nego i čitavim svojim životom
pružao je divni primer samoodricanja, bliskog ispovedništvu, primer borbe čoveka sa
strastima, teškoćama, bolestima, primer života, koji je uz pomoć i dejstvo obilne blagodati
Božije doneo podvižniku venac pobede i mnoge posebne darove Duha Svetoga. Kada sa
strahopoštovanjem pratiš taj mnogostradalni i plačem ispunjeni put podvižnika ka
duhovnim visinama, i kada jasno uviđaš naročito prisustvo promisla Božijeg u čitavom
njegovom životu, tada ćeš, i nehotice, živo poznati veru u očinsko staranje Boga, Tvorca i
Spasitelja našeg o nama, i sam ćeš zaželeti da, po meri sopstvenih snaga, slediš taj
savremeni obrazac hrišćanskog savršenstva. Ostavljajući budućem biografu podroban i
iscrpan sud o plodotvornoj delatnosti nezaboravnog svetitelja, mi smo odlučili, za sada, da
ovde iznesemo samo kratak životopis, usnulog u Gospodu preosvećenog Ignjatija, koji je
sastavljen prema zapisima njegovih najbližih učenika i njegovog rođenog brata Petra
Aleksandroviča Brjančaninova, koji mu je bio duboko predan u duhovnom odnosu, i delio
sa njim samoću poslednjih godina njegovog života u miru Nikolobabajevskog manastira i
koji je uživao puno poverenje i naklonost blaženog svetitelja, kao i njegovog sapodvižnika,
druga od rane mladosti, pa sve do duboke starosti, shimonaha Sergijeve pustinje, Mihaila
Čihačova, sa kojim je započeo svoj monaški podvig i podelio ga sa njim do samog
episkopstva, druga pred kojim nije skrivao nijedan događaj svog života. I na kraju ‐
najvažnije ‐ rukovodili smo se ličnim pripovedanjem arhipastira i monaha o svojim
bolestima, borbama, brigama, osećanjima i blagodatnim iskustvima, koja je izložio u
svojim delima. Za sva dela uopšte, a naročito za duhovno‐moralna, karakteristično je da se
u njima potpuno tačno oslikava unutrašnji život njihovih pisaca. Na taj način dela daju
obilan materijal biografu pri oblikovanju karaktera ličnosti ‐ tog suštinskog dela
životopisa; ali da bi se na istinski način predstavio život preosvećenog Ignjatija potrebno je
prethodno proučiti i ispitati ono što je on sam izučavao i ispitivao. To izučavanje,
međutim, tako je malo dostupno, jer su takva iskustva sasvim izuzetna, a to najmanje
zavisi od ličnih napora i volje čoveka. Samo onaj koji je promislom Božijim postavljen na
sličan put i donekle uveden u vatru sličnih iskušenja može znati svu posebnost takvih
iskustava, i iz tog ugla pravilno oceniti delanje onoga koji o njima govori. Odlika
životopisa izuzetno značajnih ili istaknutih ljudi je da se više naglašava jedna strana
njihovog života, i to ona u kojoj se delatnost tih lica u najvećoj meri projavljuje, čime se
ističu samo grube, najkarakterističnije crte njihove ličnosti i na njih se usredsređuje sva
pažnja, tako da spoljašnjost njihovih dela zaklanja sve ostalo. Zato je pri sastavljanju
životopisa takvih ličnosti potrebno imati u vidu ovu činjenicu i pridržavati je se od
početka do kraja životopisa; jedino tako će životopis imati vlastitu zadršku. U tom
kontekstu, život preosvećenog Ignjatija ima naročitu prednost: on ima vrlo osobenu
stranu, koja potpuno izdvaja njegovu ličnost od ostalih duhovnih ljudi njegovog vremena.
Ta strana njegovog života jeste potpuno samoodricanje radi tačnog ispunjavanja
jevanđelskih zapovesti u skrivenom monaškom duhovnom podvigu, koji je postao
predmet novog asketsko‐bogoslovskog učenja u našoj duhovnoj literaturi ‐ učenja o
unutrašnjem usavršavanju čoveka kroz monaški način života i čovekovom odnosu sa
drugim duhovnim realnostima koje na njega utiču, kako na njegovu unutrašnjost, tako i na
njegovu spoljnu ili fizičku stranu. Upravo to je ta posebnost koja odvaja svetog Ignjatija od
drugih duhovnih pisaca našeg vremena ‐ karakteristična crta koja ga, iako je svi dobro ne
uviđaju, nesumnjivo čini drugačijim.
ASKETSKI OGLEDI

Životopis Episkopa Ignjatija Brjančaninova

GLAVA 1

Preosvećeni Ignjatije izabran je da služi Bogu još u majčinoj utrobi. Predznak tog izabranja,
kakvog se udostoje samo retki i posebni služitelji Božiji, bili su sledeći događaji. Roditelji
preosvećenog stupili su u brak u ranoj mladosti. U početku njihovog braka rođeno je dvoje
dece, ali ta radost nije dugo trajala; oba deteta su umrla u prvim danima života k mladi
par je dugo ostao bez dece. U dubokoj tuzi zbog svoje dugotrajne bezdetnosti, mladi
supružnici su se obratili jedinoj pomoći ‐ pomoći nebeskoj. Preduzeli su pokloničko
putovanje po okolnim svetim mestima, kako bi usrdnim molitvama i dobrim delima
izmolili razrešenje neplodnosti. Blagočestivi poduhvat urodio je plodom: kao dar molitve
ožalošćenih supružnika rodio se sin, nazvan Dimitrije, u čast jednog od prvih vologodskih
čudotvoraca ‐ prepodobnog Dimitrija Priluckog. Očigledno je da je neplodnost mladih
Brjančaninovih bila delo promisla Božijeg, kako bi rođeni posle gubitka prvenaca, isprošen
molitvama, i sam postao revnosni delatelj molitve i iskusni učitelj. Mladenac Dimitrije
rođen je 6. februara 1807. godine, u selu Pokrovsko, na imanju koje je bilo očevina
njegovog oca, u Grjazoveckom srezu, u Vologodskoj guberniji. Budući monah imao je tu
srećnu okolnost da svoje detinjstvo provede u povučenosti seoskog života, u bliskom
dodiru sa prirodom, koja je tako postala njegov prvi učitelj. Tu je stekao ljubav ka osami;
dečak je voleo često da provodi vreme u senci stoletnog drveća prostranih šuma i tamo se,
sam, pogružavao u tihe misli, čiji je sadržaj, nesumnjivo, bio inspirisan prirodom koja ga
okružuje. Veličanstvena i bezglasna, ona je rano počela da deluje na njega nadahnjujući ga:
podsticala je njegovu detinju dušu, još neopterećenu mnogim brigama svakodnevice, na
uzvišenije ideale, kakav je život pravih pustinjaka, činila je ushićenim njegovo srce dajući
mu živa, čista osećanja, kakva može doneti samo usamljenost. Mladić je rano naučio da
prepoznaje taj nemi glas prirode i da ga razlikuje od ovosvetske larme. Život u domu nije
mnogo uticao na njega, on se više udubljivao u sebe, i usred prefinjenosti svetovnog
okruženja izgledao je kao vaspitanik pustinje. Iskra božanske ljubavi zasjala je u njegovom
čistom srcu i ispoljila se u nesvesnoj privrženosti monaštvu i njegovim visokim idealima,
vrlo prihvaćenim u njegovom zavičaju, kao i u posebnoj naklonosti prema svemu
sveštenom i istinski lepom, po meri njegovog detinjeg uzrasta. Dalji tok njegovog života u
velikoj meri je povezan sa ovim ranim danima. Mladić je duhovno bio odvojen od sveta, a
takvo nastrojenje maloletnog Dimitrija nije moglo naići na razumevanje roditelja. Njegov
otac, Aleksandar Semjonovič Brjančaninov, potomak starih plemića Brjančaninovih,
veoma poznate i uvažene porodice u Vologodu, bio je svetski čovek, u punom smislu reči.
Budući da je bio u službi paža, u vreme imperatora Pavla Petroviča, imao je neobično
razvijen osećaj za prefinjenost u uređenju doma i bio je savršeni primer naprednog ruskog
veleposednika onog vremena. Nasledivši od svojih roditelja znatno imanje, on je morao
njegov veliki deo da potroši da bi isplatio ogromna dugovanja, posle čega mu je ostalo oko
400 duša[1] i živopisno selo Pokrovsko, mesto u kom su nekada živeli njegovi preci ‐
zavičaj budućeg svetitelja. Njegova supruga, majka preosvećenog Ignjatija, Sofija
Atanasjevna, takođe poreklom iz porodice Brjančaninovih, kao žena zavidnog
obrazovanja, veoma blagočestiva, ne zaboravljajući da je muž glava, u svemu se
povinovala mužu, deleći njegove poglede i razmišljanja. Aleksandar Semjonovič,
opravdano smatran za jednog od naprednih obrazovanih veleposednika svog doba, bio je
pristalica prosvećenosti,[2] i trudio se da i svojoj deci omogući temeljno obrazovanje, kako
bi od njih načinio prave sinove otadžbine, odane prestolu, verne pravoslavlju. Pružajući
takvo vaspitanje svojim sinovima, ne bi mu bilo strano častoljublje u slučaju da ih kasnije
viDi na visokim položajima državnih službi. Pronicljivi mladi Dimitrije nije mogao da
previdi tu zamisao svojih roditelja, potpuno suprotnu namerama i stremljenjima njegove
mlade duše, i tu počinje njegova unutrašnja borba, počinju iskušenja i stradanja, koja od
tada postaju stalni deo života počivšeg vladike.
Sva deca u porodici Brjančaninovih, braća i sestre Dimitrija Aleksandroviča, vaspitavana
su zajedno, povezana uzajamnim druženjem, ali su svi uviđali prvenstvo Dimitrija i to
nisu uviđali samo zato što je on bio najstariji, nego zbog naročitog, uzvišenog, možemo
reći, sklada njegovog uma i karaktera, zbog njegove moralne nadmoći. Iako je uživao
svagdašnje uvažavanje braće i sestara i sve ih prevazilazio u naučnim sposobnostima i
drugim talentima, Dimitrije Aleksandrovič nikada nije ispoljavao ni najmanje
preuznošenje ili razmetanje. Počeci monaškog smirenoumlja su se projavljivali u
njegovom tadašnjem ponašanju i načinu mišljenja; po moralu i umu bio je daleko iznad
svojih godina, i to je razlog zbog kog su se braća i sestre odnosili prema njemu čak sa
nekakvim strahopoštovanjem, a on im je, sa svoje strane, prenosio svoje moralne osobine.
Kako su godine prolazile, primetnije se ispoljavalo religiozno nastrojenje Dimitrija
Aleksandroviča: ono se projavljivalo u naročitoj naklonjenosti molitvi i čitanju knjiga
duhovno‐moralnog sadržaja. On je voleo često da posećuje crkvu, a u kući je često imao
običaj da se moli u toku dana, ne ograničavajući se na ustanovljeno vreme ‐ ujutro i uveče.
Njegova molitva nije bila nalik na uobičajeno iščitavanje, često užurbano i mahinalno, kao
što je to obično kod dece; on se učio pažljivoj molitvi, koja počinje stajanjem u
strahopoštovanju i laganom izgovaranju molitvenih reči, i toliko je napredovao u njoj da
se, još u detinjstvu, naslađivao njenim blagodatnim plodovima. Učeći se da se moli sa
pažnjom, sa strahopoštovanjem se odnosio prema svemu sveštenom, ulivajući to
strahopoštovanje i ostaloj svojoj braći i sestrama; Jevanđelje je uvek čitao sa umiljenjem,
razmišljajući o onome što čita. Njegova omiljena knjiga bila je ʺŠkola blagočešćaʺ, u pet
tomova starog izdanja. Ta knjiga, koja sadrži kratko izložena dela svetih i njihove izabrane
izreke, potpuno je odgovarala raspoloženju dečaka, ili tačnije, ona je izgrađivala njegov
duh, ostavljajući svetim pripovestima i izrekama duhonosnih muževa da same deluju na
njega, bez posredstva dodatnih objašnjenja. Sposobnosti Dimitrija Aleksandroviča bile su
veoma mnogostrane: osim uobičajenog bavljenja naukama, on ss sa velikim uspehom
bavio kaligrafijom, slikanjem, notnim pevanjem, i čak i muzikom, i to na najtežem
instrumentu, kakav je violina. Kako je veoma brzo izučavao svoje lekcije, on je svoje
slobodne časove koristio za čitanje i različite pismene vežbe, u kojima je, takođe, počeo da
se ispoljava njegov literarni talenat. Njegovi učitelji, u to vreme, bili su profesori
Vologodske bogoslovije i učitelji gimnazije. Kućni učitelj bio je učenik bogoslovije Levitski,
koji je živeo u porodici Brjančaninovih. On je pak predavao i Božiji zakon. Levitskog je
odlikovala primetna dobroćudnost i temeljno poznavanje svog predmeta. On je tako
dobro umeo da upozna svog učenika sa osnovnim istinama bogoslovlja, da je Dimitrije
Aleksandrovič do kraja života zadržao zahvalno sećanje na njega.
Život Dimitrija Aleksandroviča u roditeljskom domu potrajao je do njegove šesnaeste
godine; taj prvi period života već je bio težak za njega, u duhovnom smislu, jer spoljašnji i
unutrašnji uslovi života u roditeljskom domu nisu dopuštali mogućnost da bilo kome
otkrije zavetne želje i ciljeve koji su tada ispunili njegovu dušu. Kao zaključak o periodu
detinjstva autora ʺAsketskih ogledaʺ, veoma je korisno navesti njegove sopstvene reči o
tom detinjstvu. Evo kako potresno on govori o sebi u članku ʺPlač mojʺ: ʺMoje detinjstvo je
bilo preispunjeno tugom. Tu vidim Tvoju ruku, Bože moj! Ja nisam imao kome da otkrijem
svoje srce; počeo sam ga izlivati pred Bogom mojim, počeo sam čitati Jevanđelje i žitija
svetih Tvojih. Zavesa, ponegde propustljiva, stajala je za mene preko Jevanđelja; ali Tvoji
Pimeni, Tvoji Sisoji i Makariji, ostavljali su neobičan utisak na mene. Misao, koja se često
uznosila Bogu molitvom i čitanjem, počela je, malo‐pomalo, da donosi mir i spokojstvo u
moju dušu. Kada sam bio petnaestogodišnji mladić, neizreciva tišina je prostrujala mojim
umom i mojim srcem. Ali ja je nisam shvatao ‐ ja sam smatrao da je to uobičajeno stanje
svih ljudi.ʺ[3]
Krajem 1822. godine, kada se Dimitriju Aleksandroviču približavala šesnaesta godina od
rođenja, roditelji su ga poveli u Sankt Peterburg, kako bi ga dali u glavnu inženjersku
školu, za šta se on pripremao učeći kod kuće. Za vreme putovanja, u blizini Šliselburga,
otac se iznenada obrati sinu sledećim pitanjem: ʺGde bi ti želeo da stupiš u službu?ʺ
Pogođen tako neobičnom očevom otvorenošću, sin više nije želeo da skriva od oca tajnu
svoga srca, koju do tada nikome nije otkrivao; prvo je izmolio od njega obećanje da se neće
ljutiti ako mu se ne dopadne odgovor; a zatim je, sa čvrstom voljom i snagom potpuno
iskrenog osećanja, rekao kako želi ići ʺu monaheʺ. Odlučni odgovor sina, po svoj prilici,
nije imao uticaja na oca; on, ili mu nije pridao nikakav značaj zbog mladosti onoga koji je
dao odgovor, ili nije hteo da se izjašnjava o prividnoj neizvodljivosti želje, koja se potpuno
razilazila sa planovima koje je on gradio za budućnost svog sina. U Petrogradu, Dimitrije
Aleksandrovič je blistavo položio ispit za upis.[4] Prijatna spoljašnjost i izuzetno
poznavanje nauka, skrenuli su na mladog Brjančaninova naročitu pažnju Njegovog
visočanstva Nikolaja Pavloviča, koji je tada bio general‐inspektor inženjera. Veliki knez je
naredio Brjančaninovu da se javi u Aničkovski dvor, gde ga je predstavio svojoj supruzi,
vladarki, velikoj kneginji Aleksandri Teodorovnoj, i preporučio ga kao izvrsnog
poznavaoca, ne samo nauka, koje su potrebne u inženjerskoj školi, nego i kao znalca
latinskog i grčkog jezika. Njeno visočanstvo je naredila da imenuju Brjančaninova za
Njenog umirovljenika. Kada je postao car, Nikolaj Pavlovič i carica Aleksandra
Teodorovna nisu prestali da pokazuju svoju naklonost prema Brjančaninovu. Kada je
položio ispit, Dimitrije Aleksandrovič bio je postavljen u sprovodničku četu glavne
inženjerske škole, a njegova prava služba počela je da se računa od dana kada je položio
zakletvu, 19. januara 1823. godine. Uspeh u naukama,[5] odlično vladanje i naklonost
velikog kneza, podigli su ga na prvo mesto među drugovima ‐ junkerima[6]; krajem 1823.
godine, prelaskom u najviši nadzornički razred, on je određen za narednika sprovodničke
čete; godine 1824. prebačen je iz junkerskog razreda u niži oficirski (danas je to
Nikolajevska inženjerska akademija) i 13. decembra je imenovan za inženjera‐zastavnika.
Izuzetne umne sposobnosti i moralne osobine Dimitrija Aleksanroviča, privlačile su
školske profesore i predavače; svi oni su se prema njemu odnosili sa velikom
blagonaklonošću, otvoreno mu dajući prvenstvo nad ostalim učenicima.
Pored službeno‐naučne delatnosti, Dimitrije Aleksandrovič je imao uspeha i u svetskom
društvu, zbog svojih ličnih vrlina. Rodbinske veze uvele su ga u dom tadašnjeg
predsednika Akademije umetnosti, Olenjina. Tamo je na književnim večerima postao
omiljeni recitator, a poetskim i uopšte književnim talentom zadobio je pažnju tadašnjih
znamenitih ličnosti književnog sveta: Gnjediča, Krilova, Batjuškova i Puškina. Takvo
društvo, naravno, imalo je dobar uticaj na literarni razvoj budućeg pisca. Preosvećeni
Ignjatije se do kraja života saosećajno sećao saveta koje su mu tada davale neke od ovih
ličnosti.
Pomenuti krug svetskih poznanstava, kome je pripadala i tetka Dimitrija Aleksandroviča
A. M. Suhareva, koja je imala značajna poznanstva, samo je spolja delovao na život
mladog čoveka, čiji se unutrašnji život razvijao samostalno, nezavisno od rodbinskih i
društvenih veza. Dimitrije Aleksandrovič je, uprkos larmi prestoničkog života, ostao veran
svojim duhovnim stremljenjima, koja je iskusio u samoći dalekog zavičaja: on je uvek u
religiji tražio živo, opitno znanje i, čuvan blagodaću, nije se predavao ni truležnom uticaju
tuđih učenja ni mamcima svetskih zadovoljstava. Evo kako podrobno on sam, u
gorenavedenom članku ʺPlač mojʺ, opisuje svoje tadašnje duševno stanje: ʺStupio sam u
vojnu i ujedno naučnu službu, ne po svom izboru i želji. Tada ja nisam smeo ‐ nisam umeo
da želim ništa; jer još nisam bio našao Istinu, još je nisam jasno video kako bih je mogao
poželeti! Ljudske nauke, pronalazak palog ljudskog razuma, postale su predmet moje
pažnje: na njih sam se ustremio svim silama duše; neodređena religiozna interesovanja i
osećanja ostala su po strani. Prošle su gotovo dve godine u zemaljskim interesovanjima: u
mojoj duši se rodila, i već izrasla, nekakva strašna pustoš, javila se glad, javila se
nepodnošljiva čežnja za Bogom. Počeo sam da oplakujem svoju nemarnost, da oplakujem
taj zaborav kome sam predao svoju veru, da oplakujem sladosnu tišinu koju sam izgubio,
da oplakujem tu prazninu koju sam stekao, koja me je pritiskala, užasavala, ispunjavajući
me osećajem siromaštva, gubitka života! I tačno, bila je to patnja duše koja se udaljila od
svog istinskog života, Boga. Sećam se: hodam ulicama Petrograda u uniformi junkera,
gradom lijem suze iz svojih očiju...ʺ
ʺMoja shvatanja su bila već zrela, tražio sam objašnjenja u religiji. Nehotična religiozna
osećanja nisu mi bila dovoljna, hteo sam da vidim verno, jasno, Istinu. U to vreme,
različite religiozne ideje su uzburkavale severnu prestonicu, sukobljavale su se, borile
među sobom. Ni jedna ni druga strana nisu se dopale mom srcu; ono im nije verovalo, ono
ih se plašilo. U strogim mislima, ja sam sanjao uniformu junkera, i dodelu uniforme
oficira. Žalio sam za junkerskom uniformom: u njoj se moglo, kada dođeš u hram Božiji,
stati u gomilu vojnika, stati u gomilu prostih ljudi, i moliti se, i ridati koliko ti duša hoće.
Mladiću nije bilo do veselja, ni do zabave! Svet za mene nije predstavljao ništa
primamljivo: ja sam prema njemu bio tako hladan, kao da je svet bio sasvim bez iskušenja!
Kao da za mene ona nisu postojala: moj um je sav bio pogružen u nauke, i ujedno je goreo
od želje da sazna gde se krije istinska vera, gde se krije istinsko učenje u njoj, daleko od
dogmatskih i moralnih zabluda.ʺ[7]

NAPOMENE:
1. Tj. seljaka (prim. prev.).
2. U toku čitavog svog života, u potpunosti je izdržavao dvorazrednu školu u selu
Pokrovsko, koju je pohađalo oko pedesetoro seoske dece.
3. Asketski ogledi, tom 1
4. Te godine, za 30 slobodnih mesta konkurisalo je 130 konkurenata. Od svih njih,
Brjančaninov ne samo da je bio prvi nego je jedino on odgovorio na zahteve za upis
u drugi nadzornički razred.
5. U kratkom periodu, Brjančaninov je postao prvi učenik u svom razredu, i to mesto
u naukama sačuvao je do samog napuštanja škole.
6. Junker ‐ pitomac vojne škole u carskoj Rusiji (prim. prev.).
7. Asketski ogledi, tom 1.
ASKETSKI OGLEDI


GLAVA 2

Početak duhovne delatiosti, kada se ona preduzima sa određenim ciljem i počinje da
preovladava, kako bi, zatim, postala potpuno isključiva (delatnost), obično je propraćen
unutrašnjom borbom sa pomislima i strasnim osećajima. Ta borba je toliko snažna, da
nema nikakve mogućnosti da joj se suprotstaviš sopstvenim silama ‐ neophodna je pomoć
odozgo. Dimitrije Aleksandrovič se okrenuo molitvi, tvoreći je u sebi, pažljivo i
neprestano. Takva molitva, koja obrazuje unutrašnjeg monaha, izgrađuje prema sebi svu
duševnu delatnost čoveka, ali neophodno je pravilno se naučiti takvoj molitvi, što i jeste
predmet monaškog duhovnog delanja. On se bavio umnom molitvom, i toliko željno se
vežbao u njoj, da je ona počela sama da deluje u njemu. ʺDogađalo se uvečeʺ, govorio je on
kasnije o sebi, ʺda ležeš u postelju i, stavljajući jastuk pod glavu, počinješ da govoriš
molitvu, i da tako, ne menjajući položaj, ne prekidajući molitvu, ustaješ ujutru da ideš na
posao, na časove.ʺ Na taj način, budući da je bio monah u duši, i već sa šesnaest godina
života iskusio blagodatno dejstvo molitve, ovaj pobožni mladić nije mogao da se zadovolji
Običajem koji je bio ustanovljen u školi ‐ samo jednom godišnje pristupati tajnama
ispovesti i sv. pričešća, nego mu je bilo potrebno češće da se ukrepljuje tom duhovnom
hranom, zbog čega se, radi zadovoljenja svoje želje, obratio veroučitelju i duhovniku škole.
Tako neobična dojava među mladićima je izazvala začuđenost duhovnika, posebno kada
je na ispovesti rekao da ʺse bori sa mnoštvom grehovnih pomisliʺ. Ne praveći razliku
između ʺgrehovnih pomisliʺ i ʺpolitičkih zamisliʺ, otac protojerej je smatrao Da je
obavezan da o toj okolnosti obavesti školsku upravu. Upravnik škole, general‐poručnik
grof Sivers, podvrgao je optuženog mladića formalnom ispitivanju o značenju pomisli,
koje je on sam priznao za grehovne. Nemačka uprava, ne shvatajući značenje tog izraza,
počela je da motri na Brjančaninova.[1] Zbog nesmotrenosti duhovnika, Brjančaninov je
preuzeo tešku odgovornost pred svojom upravom i dospeo je u nemoćan položaj; bio je
prinuđen da pronađe sebi drugog duhovnika. Zato se Brjančaninov obratio monasima
Valaamskog podvorja i počeo je odlaziti tamo svake subote i nedelje radi ispovesti i sv.
pričešća i, poučen iskustvom, trudio se da to sakrije od školske uprave. U tom svetom delu
pridružio mu se drug iz škole, Čihačov, jedan od plemića Pskovske gubernije, koji je
istovremeno sa njim pošao u školu i kog je veoma voleo Vladar Nikolaj Pavlovič. Dimitrije
Aleksandrovič se najiskrenijim prijateljstvom vezao za Čihačova, bez obzira na različitost
njihovih karaktera: prvi je bio ozbiljan, zamišljen, usredotočen u sebe, a drugi ‐ veseljak,
govorljiv, otvorene duše. Čihačov se prepustio Brjančaninovu, više nego sin ocu, i brat
bratu: takav je bio uticaj Dimitrija Aleksandroviča na svog sadruga. Prvi susret ta dva
mlada prijatelja bio je pun umiljenja i istinski hrišćanskog karaktera. Jednom, u
prijateljskim razgovorima, Dimitrije Aleksandrovič je prekinuo veselo brbljanje Čihačova,
rekavši mu: ʺBudi ti hrišćanin!ʺ ‐ ʺJa nikada nisam bio Tatarinʺ, rekao mu je prijatelj. ʺU
tom slučajuʺ, rekao je prvi, ʺpotrebno je te reči ostvariti na delu, i revnosnije se udubiti u
njih.ʺ Od tada, obojica su odlazili na podvorje kod monaha, ispovedali se i pričešćivali,
molili se, poučavali se besedama spasonosnim za dušu, podvizavali se. Evo kako te
odlaske, u svojim zapisima, opisuje Čihačov, gde on otvoreno govori kakav uticaj su oni
imali na njega: ʺJedne subote dobio sam poziv od svog druga da idemo svešteniku.
‐ Zbog čega?
‐ Ja imam običaj da se ispovedam, a nedeljom pristupam svetim Hristovim tajnama; gledaj
i ti da ne zaostaješ.
Moja bedna glava našla se u izbezumljenosti i velikoj zbunjenosti. Strah i užas; šta i kako,
nisam spreman, ne mogu!
To nije tvoja stvar, nego duhovnikova ‐ hrabro je odgovorio drug, i svojom ljubavlju me
vukao za sobom. Mladost i zdravlje, sve spoljašnje okolnosti i čitavo okruženje, a pored
toga i silna unutrašnja pobuna strasti i navika razjarenih delovanjem koje im se
suprotstavlja, strašno su uznemirili dušu ‐ pa zar bi ona mogla odoleti u svojoj nemoći
kada ne bi bilo nevidljive sile odozgo koja ju je podržala? ‐ I, pri svemu tome, da nisam
imao takvog druga, koji je svojom blagorazumnošću i mene urazumljivao, i dušu svoju za
mene uvek polagao, i delio sa mnom svaku muku, kako bih ja ostao čitav na tom poprištu
‐ poprištu dobrovoljnog mučeništva i ispovedništvaʺ.
Monasi Valaamskog podvorja su primali mlade ljude sa ljubavlju, zato što su videli u
njima iskreno stremljenje ka Bogu i želju za spasonosnim putem, ali oni, kao ljudi bez
naučnog obrazovanja, koji su se prvenstveno ograničavali na spoljašnji podvig, nisu mogli
u potpunosti da odgovore njihovim duhovnim potrebama, pa su posavetovali mlade ljude
da se za duhovne pouke obrate monasima Nevske lavre. Tamo su u to vreme boravili neki
učenici staraca o. Teodora i o. Leonida, iskusnih muževa u duhovnom životu koji su
primili monaški postrig, prvi od poznatog starca Pajsija Veličkovskog, arhimandrita
moldavskog manastira Njamc, a drugi od od njegovih učenika. To su bili monah Aron,
monah Hariton, Joanikije i drugi. Mladi ljudi su počeli odlaziti tim monasima; preko njih
su se upoznali sa duhovnikom lavre, ocem Atanasijem, koji je svojim istinskim otačkim
odnosom, punim ljubavi, podstakao njihovo živo stremljenje hrišćanskoj pobožnosti.
Mladi ljudi su se radovali jer su pronašli istinske učitelje, koji su razumeli njihove
duhovne potrebe, i koji su mogli mnogo da im koriste. Oni su povećali svoju revnost u
podvizima pobožnosti, učestali su u svojim posetama monasima, naslađivali se
bogosluženjem u Lavri, koje je ostavljalo dobar utisak na njih, zato što je bilo
veličanstvenije i duže nego na Valaamskom podvorju. Savetovali su se sa monasima, kao
sa duhovnim ocima, o svemu što se tiče unutrašnjeg monaškog delanja, ispovedali su
svoje pomisli, učili kako da se sačuvaju od strasti, grehovnih navika i padova, kojim
knjigama među delima svetih otaca da se rukovode i tome slično. Dobri monasi, posebno
o. Joanikije i duhovnik o. Atanasije, delili su sa monaholjubivim i mudroljubivim
mladićima sve što su stekli svojim dugogodišnjim duhovnim iskustvom. Često ih je
Dimitrije Aleksandrovič oduševljavao svojim pitanjima, koja su se ticala onih strana
duhovnog života koje svedoče o prilično zrelom duhovnom uzrastu. Tako blisko druženje
sa monasima imalo je odgovarajuće dejstvo. Dimitrije Aleksandrovič je postao savršeni
asketa u duši, okružio se delima svetih otaca, pretežno podvižničkog sadržaja, koja je
nenasito iščitavao, i još više se udubljivao u samosozercanje i primetno je ohladneo u
odnosu na svetsko društvo. U svom ʺPlačuʺ, on ovako govori o sebi:
ʺPred pogledom uma, već su se našle granice ljudskih znanja u najvišim krajnjim
naukama. Došavši do tih granica, ja sam pitao nauke: ʹŠta vi dajete čoveku u posed? Čovek
je večan, i njegov posed mora biti večan. Pokažite mi taj večni posed, to pravo bogatstvo,
koje bih mogao poneti sa sobom u grob!ʹ Nauke su ćutale.ʺ
ʺZa zadovoljavajući odgovor, za odgovor suštinski neophodan, životni, obratiću se veri.
Ali gde se ti kriješ, vero istinita i sveta? Ja te ne mogu prepoznati u fanatizmu, koji nije
obeležen jevanđelskom krotošću, on je odisao raspaljenošću i preuznošenjem! Ja te ne
mogu prepoznati u svojevoljnom učenju, koje se odvojilo od crkve i izgradilo svoj novi
sistem, sujetno i razmetljivo proglašavajući pronalaženje nove istinite hrišćanske vere,
osamnaest vekova posle ovaploćenja Boga Reči. Ah! Kako je mučna nedoumica u kojoj je
plivala moja duša!...ʺ
ʺI počeo sam ja često, sa suzama, da molim Boga, kako me On ne bi ostavio kao žrtvu
zablude, kako bi mi pokazao pravi put, po kom bih mogao odlaziti Njemu, nevidljivo,
umom i srcem. Odjednom, meni se javlja misao... a srce joj hrli, kao prijatelju u zagrljaj. Ta
misao je savetovala da izučim veru iz izvora ‐ iz dela svetih otaca. ʹNjihova svetostʹ,
govorila je ona meni, ʺgarantuje za njihovu pouzdanost: njih izaberi za rukovodioce.ʹ
Povinovaću se. Nalazim način da pribavim dela svetih ugodnika Božijih, sa žeđu počinjem
da ih čitam, duboko ih istražujem. Pročitavši jedne, uzimam druge, čitam, ponovo
iščitavam, izučavam. Šta me je najpre porazilo u delima Otaca Pravoslavne Crkve? ‐ To
njihovo saglasje, čudno, veličanstveno saglasje... Kakvo učenje, između ostalog, nalazim
kod njih? ‐ Nalazim učenje koje ponavljaju svi oci, učenje da je put spasenja jedinstven ‐
nepokolebljivo sledovanje poukama svetih otaca. ʹAko si videoʹ, kažu oni, ʹnekoga ko je
prelešćen lažnim učenjem, koji je stradao zbog nepravilno izabranog podviga ‐ znaj: on je
sledio sebe, svoj razum, svoja mišljenja, a ne učenje Otacaʹ, koje čini dogmatsko i moralno
predanje Crkve...ʺ
ʺTa misao je bila za mene prvo pristanište u zemlji istine. Tu je moja duša našla predah od
talasa i vetrova. Misao dobra, spasonosna! Misao ‐ neprocenjivi dar sveblagog Boga, koji
želi da se svi spasu i dođu u poznanje istine! Ta misao je postala kamen temeljac za
duhovno građenje moje duše! Ta misao je postala moja zvezda vodilja! Ona je počela
neprekidno da mi osvetljava mnogotrudni i bolni, tesni, nevidljivi put uma i srca ka
Bogu.ʺ
ʺKakvim milosrđem me je obasuo Bog moj! Kakva nepropadljiva riznica, koja upućuje u
blaženu večnost, koja mi poslata odozgo, sa gornjeg prestola božanske milosti i
premudrosti...ʺ ʺBog, sam Bog me je dobrom mišlju već odvojio od sujetnog sveta. Ja sam
živeo u svetu, ali nisam bio na opštem, širokom, utabanom putu: dobra misao me je
povela odvojenom stazom, koja vodi živim, studenim izvorima vode, po plodonosnim
zemljama, po živopisnim mestima, ali je često divlja, opasna, ispresecana provalijama, i
potpuno usamljena. Njom retko prolazi putnik.ʺ
ʺČitanje Otaca me je potpuno jasno uverilo da je spasenje u nedrima Ruske crkve
nesumnjivo, čega su lišene veroispovesti Zapadne Evrope, pošto nisu u celosti sačuvale
dogmatsko i moralno učenje prvobitne Hristove Crkve. Ono mi je otkrilo šta je Hristos
učinio za čovečanstvo, u čemu je pad čoveka, zašto je neophodan Iskupitelj, u čemu se
sastoji spasenje koje je doneo i donosi Iskupitelj. Ono mi je neprestano govorilo: potrebno
je razviti, osetiti, uvideti spasenje u sebi, bez čega je vera u Hrista ‐ mrtva, a hrišćanstvo ‐
reč i nazivanje, bez njegovog ostvarenja! Ono me je naučilo da gledam večnost kao večnost
pred kojom je ništavan i hiljadugodišnji zemaljski život, a ne samo naš, koji se meri
nekakvim poluvekovljem. To me je naučilo da zemaljski život treba provoditi u
pripremanju za večnost, kao što se u predvorjima pripremaju za ulazak u velelepne carske
dvorce. Ono mi je pokazalo, da su sva zemaljska interesovanja, naslade, počasti, nadmoći ‐
puste igre, koje igraju odrasla deca, i kojima proigravaju blaženstvo večnosti.ʺ[2]

NAPOMENE:
1. Inspektor škole bio je inženjer, generalmajor, baron Elsner, koji se teško
sporazumevao na ruskom jeziku.
ASKETSKI OGLEDI


GLAVA 3

Duhovna stremljenja mladog podvižnika, njegova revnost, usrdnost u molitvi, našli su se
na teškoj proveri. Prvi neprijatelji na putu njegovog spasenja bili su njegovi ukućani.
Aleksandar Semjonovič postavio je na služenje njegovom sinu čoveka koji mu je bio
predan do samozaborava. To je bio starac od šezdeset godina, po imenu Dorimedont, koji
je čitav svoj vek služio svom gospodinu u veri i pravdi. On je bio, takoreći, nadzornik svih
postupaka Dimitrija Aleksandroviča, i prenosio ih je Aleksandru Semjonoviču. Te vesti su
bile teške za roditelja. On se tada setio želje sina, koju je izrazio na putu za Petrograd, i
sada se uverio da to nije bio dečiji kapric. On je pak tada o svemu pisao upravniku škole,
grofu Siversu, svom starom prijatelju sa kojim je bio u službi paža, i molio ga da nadgleda
pitomca Brjančaninova; pisao je takođe i svojoj rođaki Suharevoj, moleći je da odvuče
njegovog sina od onoga što je namerio. Školska uprava je preduzela svoje mere,
premeštajući Brjančaninova iz privatnog stana u državni, u zidine Mihajlovskog
inženjerskog zamka, pod strogi nadzor, a Suhareva ‐ uticajna osoba, pobrinula se da
obavesti tadašnjeg mitropolita petrogradskog Serafima, da se njen rođak Brjančaninov,
ljubimac vladara cara, upoznao sg monasima Lavre, da ga duhovnik Lavre, Atanasije,
nagovara na monaštvo, i da, ako se o tome sazna na dvoru, ni on ‐ mitropolit ‐ neće izbeći
neprijatnosti. Mitropolit je pozvao duhovnika Atanasija i strogo mu prigovorio, zabranivši
mu da prima Brjančaninova i Čihačova na ispovest. Za Dimitrija Aleksandroviča su bile
teške te okolnosti, koje su ograničavale slobodu njegove duhovne delatnosti; on je odlučio
da se sam predstavi mitropolitu i lično mu objasni. Mitropolit u početku nije verovao u
nekoristoljubivo stremljenje mladića, kada mu je ovaj, u razgovoru, saopštio svoju
neizostavnu želju da stupi u monaštvo; ali potom, pažljivo saslušavši iskrene molbe
mladog čoveka, mitropolit mu je dozvolio da, kao i ranije, odlazi kod duhovnika u Lavru.
Takva je bila težnja Brjančaninova ka monaškom životu; to nije bila ćudljiva želja da se
pokaže originalnim u društvu, nije bila posledica prostog razočarenja u život, čiju gorčinu
i zadovoljstva on još nije uspeo da iskusi: to je bila čista namera, strana svakom svetovnom
preračunavanju ‐ iskreno, sveto osećanje božanske ljubavi, koja jedina može tako snažno
ovladati suštinom duše da je nikakve prepreke ne mogu savladati.
Praksa monaškog života jasno pokazuje da su oni koji su ga čistog srca izabrali spremni na
svako požrtvovanje i potpuno samoodricanje. Evo kakva osećanja se izlivaju u ʺPlačuʺ gde
autor ʺAsketskih ogledaʺ ovako govori:
ʺOhladilo se moje srce prema svetu, prema njegovim službama, prema njegovim
veličinama, prema njegovim sladostima! Odlučio sam da napustim svet, kako bih
zemaljski život posvetio poznanju Hrista, prihvatanju Hrista. Sa tom namerom, ja sam
počeo da razmatram manastirsku i svetovnu duhovnost. I tu sam susreo muku, koja je kod
mene još bila uvećana zbog moje mladosti i neiskustva. Ali sve sam jasno video, i kada
sam stupio u manastir nisam našao ništa novo, neočekivano. Koliko prepreka je bilo za to
stupanje! Neću svega da se sećam; samo telo mi je vapilo: ʹKuda me vodiš? Ja sam tako
slabo i bolesno. Ti si video manastire, ti si ih blisko upoznao, život u njima je neizdržljiv za
tebe i zbog moje slabosti, i zbog tvog vaspitanja, i zbog svih ostalih razloga.ʹ Razum je
potvrđivao argumente tela. Ali postojao je glas, glas u srcu, mislim ‐ glas savesti, ili možda
anđela čuvara, koji mi je govorio volju Božiju, jer glas je bio odlučan i zapovednički. On mi
je govorio: ʹTako ćeš ispuniti tvoju dužnost, neizostavnu dužnost.ʹ Glas je bio toliko silan
da su predstave razuma, žalosne, pouzdane, po svoj prilici ‐ plotska mišljenja, pred njim
delovale ništavno.ʺ[1]
Pored događaja i okolnosti koji su zavisili od volje ljudi, i sama priroda je postavila
prepreke blagočestivim namerama mladog Dimitrija. U proleće 1826. godine, on je oboleo
od teške plućne bolesti, koja je imala sve simptome tuberkuloze, tako da nije mogao da
izlazi. Vladar car Nikolaj Pavlovič naredio je sopstvenim lekarima da posećuju bolesnika i
da ga svake nedelje izveštavaju o toku bolesti. Doktori su saopštili Dimitriju
Aleksandroviču opasnost njegovog stanja, i on sam je smatrao da je na pragu života, i
čestim molitvama se pripremao za prelazak u večnost. Ali nije se dogodilo tako kako su
predviđali znameniti lekari iz prestonice; bolest je doživela povoljan preokret, i poslužila
je bolesnome kao dokaz toga da bez volje Božije ni najpostojaniji zakoni prirode nemaju
silu da deluju na nas.
Svi blagočestivi napori Dimitrija Aleksandroviča bili su priprema za ovaj odlučni preokret
koji je on morao učiniti kako bi ostvario svoje davnašnje namere i želje. Ali da bi ostvario
taj preokret, tj. da bi potpuno prekinuo sve svoje veze sa svetom, bio je potreban čovek
koji bi pomogao taj raskid, koji bi snagom svog duha poveo za sobom ‐ bio je potreban
Mojsije, kako bi izveo novog Izrailjca iz Egipta svetovnog života. Taj Mojsije, za Dimitrija
Aleksandroviča, postao je gorepomenuti jeromonah Leonid.[2] O. Leonida je odlikovala
duhovna mudrost, svetost života, iskustvo u monaškom podvigu; pod njegovim
rukovođenjem obrazovani su mnogi istinski podvižnici pobožnosti i učitelji monaštva.
Dimitrije Aleksandrovič se mnogo naslušao o tom starcu od monaha iz Lavre. Na kraju,
dogodilo se da se upozna sa njim. O. Leonid je zbog svojih poslova boravio u Petrogradu i
smestio se u Nevskoj lavri. Tamo je Dimitrije Aleksandrovič, u jedinom razgovoru sa tim
predstavnikom tadašnjeg monaškog podvižništva, osetio takvu naklonost prema tom
starcu, kao da je proveo čitav vek sa njim: to su bili veliki minuti u kojima ga je starac
duhovno rodio kao sina... O doživljaju tog prvog razgovora, Dimitrije Aleksandrovič je
kasnije govorio svom drugu Čihačovu ovako: ʺSrce mi je oteo o. Leonid ‐ sada je odlučeno;
daću ostavku u službi i poći ću za starcem; njemu ću se predati svom dušom i tražiću
jedino spasenje duše u usamljenosti.ʺ Posle tog prvog susreta, Dimitrije Aleksandrovič već
više nije pripadao svetu, odlučni preokret se dogodio, bilo je potrebno samo neko vreme,
kako bi definitivno pokidao svetske veze.
Pošto je namerio da potpuno napusti službu i ode u manastir, Dimitrije Aleksandrovič je
prvo morao izdržati veliku duhovnu borbu sa svojim roditeljima, sa jedne strane, i sa
moćnicima ovoga sveta, sa druge. Ta borba ga je stajala velikih napora. Kako su njegove
fizičke snage stalno bile podrivane bolestima, on je sada morao duhovno da se pripremi,
kako bi izdržao pritisak od strane roditeljske i državne vlasti, koje su želele da uguše, da
unište ono što je za njega bilo draže i poželjnije od svega. On je izdržao dvostruku borbu u
svojim mladim godinama ‐ fizičku i duhovnu; i kako je u prvoj, silom svog duha uvek
trijumfovao nad slabošću tela, tako se i u drugoj pokazao kao iskusan i pouzdan borac sa
zemaljskim stihijama, koje su mu obećavale mnogo toga slasnog, velikog i slavnog. U toj
poslednjoj borbi, konačno se pokazao njegov tvrdi karakter, koji je neophodan da bi se
proživeo zahtevni monaški život, koji traži samoodricanje, naročitu nepokolebljivost volje,
neustrašivost, postojanost i spremnost na svaku krajnost. To su ta vrata, kroz koja je
trebalo da mladi podvižnik stupi na uski i tegobni put monaštva.
U junu 1826. godine, Dimitrije Aleksandrovič je dobio tromesečni otpust iz službe i, kako
bi popravio zdravlje, odlazi u zavičaj, u dom svojih roditelja. Znajući častoljubive namere
oca i ne želeći, pritom, da ožalosti svoje roditelje tako što će im odlučno saopštiti svoju
volju, Dimitrije Aleksandrovič se trudio da ih postepeno i obzirno pripremi na
nameravanu promenu života, ali ni to nije pomoglo; Aleksandar Semjonovič nije mogao
da se pomiri sa mišlju o monaštvu svog prvenca. On se ljutio na njega, kategorički
odbijajući, odstranjujući ga od sebe kao neposlušnog sina. Sve je morao podneti krotki i
osetljivi mladić, poslušan zapovesti Spasitelja: Koji ljubi oca ili mater većma nego mene, nije
mene dostojan (Mt 10,37). Sa dubokom tugom, ne dobivši željeni pristanak, on je otputovao
iz roditeljskog doma u prestonicu. Sada mu je predstojala obaveza da ponovo položi
završni ispit u inženjerskoj školi, što je učinio krajem decembra, i mada bez konkurencije
drugova iz generacije, koji su ispit položili mnogo ranije, i tu je sačuvao svoje prvenstvo
po broju bodova; a zatim je, oslobodivši se podređenosti školi, dao ostavku u službi. Tu ga
je susrela nova nevolja: morao je imati posla sa višim vlastima, morao je čak braniti svoju
zavetnu želju pred monarhom, kome je u celosti dugovao
svoje vaspitanje, obrazovanje i zahvalnost za vrlo blagonaklono zanimanje za njega. Bilo
mu je teško da uveri svetovne ljude u iskrenost svojih duhovnih stremljenja, shvaćenih
samo od strane nekoliko monaha u Nevskoj lavri; tu je bila potrebna odvažna rešenost;
bilo je potrebno suprotstaviti se jedino samoodricanjem i snagom volje, a ne argumentima
i očiglednim ukazivanjima. Jasno je, spor je bio neravnopravan: bilo je potrebno ili predati
se, popustiti ili pokazati primer nepokolebljive hrabrosti, mučeničkog junaštva, pravog
ispovedništva.
Car imperator Nikolaj Pavlovič, saznavši za molbu koju je predao Brjančaninov, i za
njegovu želju da ide u manastir, poručio je svom avgustovskom[3] bratu, velikom knjazu
Mihailu Pavloviču, da svima omiljenog pitomca odgovori od takvog poduhvata. Prvih
dana januara 1827. godine, Dimitrije Aleksandrovič je pozvan na dvor velikog kneza.
Tamo je bila sabrana sva viša uprava inženjerske škole. Devetnaestogodišnji mladić, sa
trepetom u srcu, ali čvrste volje, stao je pred sabranje. Veliki knez mu je saopštio da car
imperator, znajući njegove sposobnosti u službi, umesto ostavke, ima nameru da ga
prevede u gardu i da mu da takav položaj koji će zadovoljiti i samoljublje Brjančaninova i
njegovo častoljublje. Mladi čovek je na to rekao da, budući da nema dovoljno novčanih
sredstava, on ne može služiti u gardi. ʺBrigu o tome, car je preuzeo na sebeʺ, prekinuo je
veliki knez. ‐ ʺMoje narušeno zdravljeʺ, nastavio je mladić, ʺkao što je poznato Njegovom
veličanstvu, po vestima lekara koji su me lečili, dovodi me u potpunu nemogućnost da
nosim terete službe, i predviđajući skoru smrt, moram se pobrinuti o pripremanju sebe za
večnost, zbog čega i biram monaški poziv.ʺ Veliki knez je primetio da on može dobiti
službu u južnoj klimatskoj oblasti Rusije i da je daleko časnije spasavati svoju dušu
ostajući u svetu. Brjančaninov je odgovorio: ʺOstati u svetu i želeti da se spaseš, to je Vaše
visočanstvo isto kao stajati u vatri i želeti da ne izgoriš.ʺ Ne obazirući se na ubeđivanja
velikog kneza, koji je pribegavao i laskanjima i pretnjama, Brjančaninov je ostao čvrst u
svojoj nameri, i molio je da mu se učini milost ‐ da ga otpuste iz službe. Tada mu je veliki
knez odlučno rekao da mu se, budući da on ostaje nepopustljiv u svojoj tvrdoglavosti,
saopštava najviša volja: car imperator odbija da ga oslobodi službe, i čini mu bar tu milost,
da njemu samom ostavlja da izabere utvrđenje u koje će biti poslan na službu.
Brjančaninov je odbacio taj dobrovoljni izbor. Veliki knez se obratio grofu Opermanu,
svom pomoćniku, koji je po zvanju bio general‐inspektor inženjera: on je predložio
Dinaburg. Veliki knez je prihvatio predlog, i iste te večeri sačinjeno je postavljenje
Brjančaninova u Dinaburšku inženjersku komandu, sa naredbom da u toku dvadeset četiri
časa iz Petrograda otputuje u mesto nove službe.
Upravnik Dinaburške komande u to vreme bio je generalmajor Klimenko; njemu je rečeno
o nastrojenju Brjančaninova i bilo mu je naloženo da ima strog nadzor nad njegovim
ponašanjem. Drugovi iz službe, u početku, nisu se sasvim sa poverenjem odnosili prema
Dimitriju Aleksandroviču, ali su posle promenili svoje mišljenje, uvidevši njegovo istinsko
blagočešće, krotost i blagorazumnost. Oni su mu čak postali predani, raspodeljujući
njegove službene obaveze zbog njegovog bolešljivog stanja. Službeni posao Brjančaninova
bilo je nadgledanje izvođenja raznih građevina i zemljanih radova u utvrđenju; on je tada
bio slabog zdravlja, pa je bio prinuđen po nekoliko nedelja zaredom da ostaje u stanu, ne
izlazeći, i zato mu je bila neophodna pomoć drugova u ispunjavanju službenih dužnosti.
Jedino je prepiska sa o. Leonidom održavala Dimitrija Aleksandroviča u toj duhovnoj
usamljenosti, jer je bio odvojen i od svog voljenog druga Čihačova. U jesen 1827. godine,
veliki knez Mihail Pavlovič je posetio Dinaburško utvrđenje i, uverivši se u fizičku
nesposobnost oficira Brjančaninova za vršenje službe, priklonio se njegovoj neizostavnoj
želji da bude otpušten.

NAPOMENE:
2. Kao shimnik dobio je ime Lav.
3. lat. carski (prim. prev.)
ASKETSKI OGLEDI


GLAVA 4

Godine 1827, 6. novembra, Dimitrije Aleksandrovič je dobio željeni otpust. Bio je otpušten
u činu poručnika i smesta se, kroz Petrograd, uputio u Aleksandro‐svirski manastir, o.
Leonidu, kako bi pod njegovim rukovođenjem počeo monaški podvig. Došavši u
Petrograd, obučen kao prost čovek, u kožuhu, našao se u stanu Čihačova. Ovde su se
dogovorili da obojica stupe u manastir i to odmah, po mogućnosti. Čihačov je istog
trenutka napisao molbu, navodeći kao razlog prilike u domu, ali nije dobio udovoljenje i
morao je još ostati u službi.
Napuštanje službe Dimitrija Aleksandroviča dogodilo se bez znanja roditelja, i zato je,
prirodno, navukao na sebe njihov gnev. Oni su sinu ukinuli materijalnu pomoć, i prekinuli
su sa njim čak i pismene odnose. Na taj način, ulazak Dimitrija Aleksandroviča u manastir
pratilo je potpuno materijalno siromaštvo; on je bukvalno ispunio zapovest o nesticanju u
samom početku monaštva, i mogao je potpuno opravdano reći sa apostolom, kao istinski
učenik Hristov: Eto, mi smo ostaviti sve i za tobom pošli (Mt 19,27). U svom ʺPlačuʺ on je
ovako izrazio svoja osećanja, sa kojima je stupio na taj novi životni put: ʺJa sam stupio u
manastir, kao što se izbezumljeni, pokrivši oči i odloživši razmišljanje, baca u oganj, ili na
pučinu, kao što vojnik, nošen srcem, juri u krvavi boj, u očiglednu smrt. Moja zvezda
vodilja, dobra misao, došla je da mi svetli u samoći, u tišini, ili tačnije u mraku, u
manastirskim burama.[1]
Bespogovorno poslušanje i duboko smirenje odlikovali su vladanje poslušnika
Brjančaninova u manastiru. Za prvo poslušanje određeno mu je služenje pri kuhinji.
Kuvar je bio nekadašnji kmetski kuvar Aleksandra Semjonoviča Brjančaninova. Istog dana
kada je stupio u kuhinju, dogodilo se da je bilo potrebno ići u ambar po brašno. Kuvar mu
je rekao: ʺNo šta, brate, idemo po brašno!ʺ i bacio mu je džak za brašno, tako što ga je svog
zasuo belom prašinom. Novi poslušnik je uzeo džak i pošao. U ambaru, raširivši džak sa
obe ruke, i, po uputstvu kuvara, prihvativši ga i zubima, kako bi bilo lakše sipati brašno,
on je u srcu osetio novo, nepoznato duhovno kretanje, kakvo još nikada nije iskusio:
sopstveno smireno vladanje, potpuno zaboravljanje svoga ʺjaʺ, što mu je tada pričinilo
takvo zadovoljstvo, da je on čitavog života pominjao taj događaj. Između ostalih
poslušnika, bio je određen da postavi veliku ribarsku mrežu u jezero Svirskog manastira.
Jednom, mreža se nekako zamrsila u dubini. Monah, koji je bio od prostih ljudi, čije
zaduženje je bio lov, znajući da Brjančaninov zna da pliva i da može dugo ostati pod
vodom, poslao ga je da razmrsi mrežu. Ne obazirući se na jaku jesenju hladnoću, Dimitrije
Aleksandrovič je bespogovorno ispunio naredbu, koja se krajnje ubitačno odrazila na
njegovo slabo zdravlje ‐ on je jako ozebao. Slični slučajevi poslušanja i smirenja učinili su
da je sva manastirska bratija počela očigledno da se odnosi sa uvažavanjem prema
Brjančaninovu, ukazujući mu prednost nad ostalima, što je njega veoma mučilo, zato što
se, živeći u manastirskom bratstvu, on čak trudio da prikrije svoje poreklo i obrazovanje,
radujući se kada su ga, ne znajući, smatrali za nesvršenog bogoslova.
Stupivši u manastir, Dimitrije Aleksandrovič se svom dušom predao starcu o. Leonidu, u
duhovno rukovođenje. Te odnose je odlikovala iskrenost, otvorenost, i bili su savršena
slika drevnog poslušništva, u kome nije učinjen korak bez znanja ili dozvole učitelja. Svaki
pokret unutrašnjeg života takvih poslušnika odvija se pod neposrednim nadzorom starca;
svakodnevna ispovest pomisli daje im mogućnost da savesno paze nad sobom, i čuva
monaha početnika od štetnog delovanja onih pomisli koje kada se ispovede, poput
pokošene trave, ne mogu više nicati sa ranijom silom. Iskusni nadzor starca duhovnika
otkriva najskrivenije tajne duše, i ukazuje na strasti koje su se tamo ugnezdile, i na taj
način izuzetno pomaže samokontroli.
Ispovest čistoga srca, svagdašnja predanost starcu i svecelo odsecanje volje pred njim,
nagrađuju se duhovnom utehom, lakoćom i mirnim stanjem duha, koji su svojstveni
bestrašću.
Taj vid prvobitnog podvižništva i u drevno vreme, kada su pustinje i manastiri obilovali
duhovnim starcima, bio je udeo malog broja poslušnika, a još ređe se sreće danas, kada je
primetno manje duhovnih staraca. Dimitrije Aleksandrovič, kao što je rečeno, u svemu se
povinovao volji svog duhovnog oca, sva pitanja i nedoumice je rešavao neposredno sa
njim. Starcu nije bilo teško da poučava svog mladog pitomca, vodio ga je putem
spoljašnjeg i unutrašnjeg smirenja, učeći ga delatnom životu.
ʺJednomʺ, pripoveda I. A. Barkov, veoma blagočestiv čovek, dostojan svakog poverenja,
ʺdošao je kod mene, iz Svirskog manastira, o. Leonid, zimi: bio je žestok mraz i mećava, i
starac je došao u saonicama. Kada je on ušao kod mene, ja sam potrčao da donesem
samovar i pomislio: starac nije došao sam, verovatno ima neki kočijaš ‐ i ja sam počeo da
molim starca da i njemu dozvoli da uđe. Starac se složio. Ja sam pozvao neznanca, i nisam
bio malo iznenađen kada je pred mene izašao mlad, lep čovek, sa svim obeležjima
plemićkog porekla. On se smireno zaustavio kod praga. ʹA ozebao si, plemićuʹ, obratio mu
se starac, a zatim je meni rekao: ʹZnaš li ko je to?ʹ ‐ To je Brjančaninov.ʹ Tada sam se lagano
poklonio kočijašu.ʺ
O. Leonid je preduzeo taj krajnje smirujući način rukovođenja svog učenika, mladog
oficira Brjančaninova, bez sumnje zbog toga da bi pobedio u njemu svako visokoumlje i
samomnjenje, koji obično prate svakog čoveka plemićkog porekla i obrazovanog čoveka
koji dolazi među proste ljude. Starac je postupao kao nelicemerni nastavnik, u duhu
istinskog monaštva, po primeru svetih otaca; neprekidno je podvrgavao svog učenika
iskušenjima, a takvo okušanje smirenja nije moglo da se ne dopadne plemenitom
poslušniku, koji se sa iskrenom ljubavlju prema Bogu predao monaškim podvizima.
Kasnije te godine, javila se potreba da se o. Leonid sa svim učenicima preseli iz Svirskog
manastira, zbog mnogobrojnosti te obitelji, na drugo mesto. Oni su se uputili u Plošćansku
pustinju, u Orlovskoj eparhiji; Dimitrije Aleksandrovič je pošao sa starcem, zajedno sa
ostalim učenicima. U to vreme, u Plošćansku pustinju je pristigao i Čihačov. Drugovi su
razmenili srdačne pozdrave, obradovali se što su se ponovo sjedinili u tihom utočištu
manastirske usamljenosti, i počeli su živeti kao ranije, zajedno, vezujući se savezom
najsvetijeg prijateljstva. Takav život udvoje, odvojeno od drugih učenika, blagoslovio je i
starac Leonid.

NAPOMENE:
ASKETSKI OGLEDI


GLAVA 5

Mladi poslušnici su se u potpunosti predali podvižničkom životu: držali su se samoće,
izbegavali su mnoštvo ljudi, čuvali su se od utisaka iz spoljašnje sredine koji su štetni za
bezmolvije, izbegavali su nepotrebne susrete i suvišna poznanstva, kako bi držali sebe u
strogom ćutanju i čuvanju uma. Sve njihove duševne sile bile su usmerene na bogomislije i
molitvu. Posebna prostorija u manastirskom vrtu, izvan svake komunikacije, omogućavala
im je željeni mir: mladi podvižnici su se radovali svom otšelništvu. Tako su oni proveli
zimu 1829. godine. Dimitrije Aleksandrovič, prirodno obdaren sposobnošću književnog
stvaralaštva, voleo je da sozercava slike prirode i da iz njih uzima sadržaje svoje
bogomisli, koje je izražavao svojim veštim perom. Tu je on napisao svoj ʺVrt u vreme
zimeʺ. Toj vrsti književnog stvaralaštva pripada i drugo njegovo delo: ʺDrvo zimi, pred
prozorom kelijeʺ, koje je napisano malo ranije, u Svirskom manastiru. U ta dva dela
iskazane su misli i osećanja bogomislene duše, koja se predala religioznom sozercavanju,
pod uticajem molitvenih stanja koja iskuse samo bezmolvnici. Ali ubrzo se dogodilo da
mladi podvižnici treba da izvuku korist od smirenog utočišta u Plošćanskoj pustinji:
pripremalo im se teško iskušenje. Između osnivača pustinje, jeromonaha Markela i starca
o. Leonida, nastala su neslaganja, koja su primorala poslednjeg da napusti Plošćansku
pustinju i preseli se u skit Optinske vavedenjske pustinje, koja se nalazila u Kaluškoj
guberniji. Brjančaninov i Čihačov su takođe dobili naredbu da odmah napuste obitelj i odu
ʺbilo kudaʺ. Manastirska bratija se ražalostila zbog bezrazložnog proterivanja smernih
mladih poslušnika koji nikoga ničim nisu ozlojedili, i ispratili su ih sa osećanjem dubokog
sažaljenja i poštovanja njihovog tihog i strogog života, davši im pet rubalja za put, koje su
zajednički prikupili. Bilo je teško dvojici drugova da sa mršavim novčanikom putuju po
nepoznatoj zemlji, nemajući u vidu određeno mesto; oni su se trudili, koliko je moguće, da
skrate svoje putovanje i uputili su se u Bjeloberešku pustinju, iste te Orlovske gubernije.
Za vreme putovanja, oni su bili u Svenskom manastiru gde se u to vreme, u zatvorništvu,
podvizavao jeromonah Atanasije, jedan od učenika ranije pomenutog moldavskog starca
Pajsija Veličkovskog. Dimitrije Aleksandrovič je posetio zatvornika i mnogo mu je koristio
dušekorisni razgovor o blagotvornosti plača, što pominje u svojim ʺAsketskim ogledimaʺ,
navodeći reči zatvornika koje su se duboko urezale u njegovu dušu: ʺOnog dana kada ne
plačem zbog sebe kao palog smatram da sam u prelesti.ʺ Ni Bjelobereška pustinja nije dala
utočište za život sirotim putnicima, i oni su, produživši dalje, stigli u Optinsku pustinju,
gde se nastanio o. Leonid sa učenicima. Iguman Mojsej nije bio saglasan da ih primi kod
sebe, ali se starija bratija sažalila nad očajnim stanjem skitnica, i nagovorili su igumana da
ih ne otera. U maju 1829. godine, Brjančaninov i Čihačov su se smestili u Optinskoj
pustinji, držeći se poretka života koji im je bio određen u plošćanskoj obitelji.
Boravak Dimitrija Aleksandroviča i njegovog druga u Optinskoj pustinji nije ni izbliza bio
onakav kao u Plošćanskoj. Iguman ih je gledao neblagonaklono, bratija se baš nisu
odnosila prema njima sa poverenjem. Imali su mnogo nevolja zbog usamljeničkog načina
života; sama manastirska hrana, pripremana na dugotrajnom posnom maslu, štetno je
delovala na slabi i bolešljivi organizam Dimitrija Aleksandroviča. Oni su odlučili da sami
sebi pripremaju hranu; sa velikim naporom su uspevali da izmole prekrupu i krompir, pa
su kuvali čorbu u svojoj keliji; umesto noža su upotrebljavali sekiru, hranu je pripremao
Čihačov. Tako teška i neprijatna situacija, naravno, nije mogla dugo potrajati: ona je imala
za posledicu telesnu iscrpljenost i jednog i drugog. Prvo je od nje postradao Dimitrije
Aleksandrovič, toliko da se nije mogao držati na nogama; o njemu se starao Čihačov, koji
je po telesnom sastavu bio snažniji od njega; ali ubrzo je i on zanemoćao, zahvaćen
groznicom. Tada je za bolesnog druga brinuo Dimitrije Aleksandrovič; i mada ga je
usrdno služio, i sam je padao od krajnje iznemoglosti.
Majka Dimitrija Aleksandroviča bila je bolesna. Bolest ‐ kao vesnik smrti ‐ obično menja
raspoloženje ljudskog srca. Sofija Atanasjevna, u duši je oprostila postupak svoga sina;
materinsko osećanje je progovorilo u njoj; ona je poželela da se vidi sa sinom. Aleksandar
Semjonovič, pod uticajem tih okolnosti i sam je smekšao i napisao je sinu da on neće
ometati njegove namere, i da on dođe majci, i istovremeno sa pismom, poslao je za njim i
pokrivena kola. Dimitrije Aleksandrovič je pohitao roditeljima. On je krenuo zajedno sa
bolesnim drugom Čihačovim, jer je Aleksandar Semjonovič bio toliko pažljiv da nije
zaboravio da pozove i njega. Ali susret u roditeljskom domu ni izdaleka nije bio takav
kako je obećano u pozivu. Zdravlje bolesne roditeljke Brjančaninova se unekoliko
popravilo, i pomirljivo osećanje koje se iznenada javilo u ocu zbog opasne situacije ‐
bolesti žene, nestalo je. On je hladno primio sina. Majka, mada je bila i srdačna, ponašala
se suzdržano. Tako je lutanje od jednog manastira do drugog, težak položaj u poslednjem,
bolest majke i njena posledica ‐ trenutni izliv roditeljskih osećanja ‐ sve je to poslužilo
samo da bi izvuklo mlade ljude iz utočišta svete obitelji, i postavilo ih na raniji put, lice u
lice sa svetovnim iskušenjima. Za neprijatelja čovekovog spasenja nema pogodnije zamke
nego što je napuštanje zidina manastira, od strane poslušnika, pod bilo kakvim, naizgled
dobrim, izgovorima. Samovoljni izlazak iz manastira ‐ uvek je njegova zamisao.
Mladi ljudi su se smestili pod svetovni krov, u zasebnom usamljenom krilu kuće, u nameri
da nastave svoje monaške podvige, i za svoje duhovne potrebe su se obraćali mesnom
seoskom svešteniku, smatrajući svoj boravak tu samo privremenim. Ali nije tako mislio
Aleksandar Semjonovič. On se okrenuo svojoj ranijoj misli da vrati sina svetovnom životu,
i na sve načine je pokušao da ga nagovori da stupi u državnu službu; rodbina i poznanici
su mu upućivali poglede sa istom tom mišlju; majka, iako se ponekad zanimala za njegova
učenja o spasenju duše i drugim uzvišenim istinama hrišćanskog života, nije imala toliko
samostalnosti da bi se potpuno predala njegovim savetima. Sablazni koje su im kružile
pred očima, zbunjivale su podvižnike, šum mnoštva je narušavao njihovo bezmolvije.
Mladim ljudima počeo je teško da pada boravak među mirjanima, i razmišljali su o tome
kako da se, što pre, sklone iz svetovnog društva, koje je nespojivo sa monaštvom, i da se
ponovo smeste negde u manastir. Pošto su početak zime 1829. godine proživeli u selu
Pokrovsko, sledeće 1830. godine, u februaru mesecu, oba druga su krenula da traže
podesno utočište u manastirskim zidinama; uputili su se u Kirilo‐novojezerski manastir. U
to vreme, tamo je u miru boravio arhimandrit Teofan, poznat po svom svetom životu i
primernom rukovođenju obitelji, a nastojnik je bio iguman Arkadije, njegov blizak učenik i
podražavalac njegovog načina upravljanja. O. Arkadija odlikovala je prosta priroda; on je
prepoznao u dvojici mladih pridošlica duh istinskog monaštva, i sa ljubavlju ih je primio u
svoju obitelj. Ali drugovi se nisu dugo radovali novom mestu boravka: neumoljiva priroda
im je dokazala da se čovek ne sastoji samo iz duše, nego i iz tela. Novojezerski manastir
nalazio se na ostrvu prostranog jezera. Vlažna klima od isparenja vode izaziva žestoku
groznicu kod nenaviknutih i slabih organizama. Ubrzo je njen štetni uticaj osetio Dimitrije
Aleksandrovič; on je dobio groznicu i tri meseca je trpeo njene mučne simptome, bez
ikakve medicinske pomoći. Na kraju su počele da mu otiču noge, tako da više nije mogao
da ustane sa postelje. U junu, kada groznica tamo naročito besni, roditelji su poslali kočije
po sina, kako bi ga prevezli u grad Vologod. Teško je bilo to vreme za Dimitrija
Aleksandroviča: on je bio prinuđen ponovo da se vrati tamo odakle je hteo da se spase
bekstvom. U Vologodu, Dimitrije Aleksandrovič se smestio kod svojih roditelja, i počeo je
da koristi medicinska sredstva za groznicu koja ga je mučila, koja je tako duboko pronikla
u njegov organizam da je ostavila svoje tragove na čitav njegov dalji život. Čihačov, koji je
takođe postradao od klime novojezerske obitelji, otišao je u Pskovsku guberniju, radi
susreta sa svojim roditeljima, 13. avgusta, iste te 1830. godine. Drugovi su se rastali kako
bi, svaki posebno, oprobali svoje snage u borbi sa stihijama svetovnog života.
ASKETSKI OGLEDI


GLAVA 6

Ruka promisla, koja je do sada nevidljivo pokrivala lutalicu bez utočišta, dotakla se srca
preosvećenog Stefaia, vologodskog episkopa: arhipastir je prozreo duhovna stremljenja
mladog Brjančaninova i umilostivio se prema njemu. Preosvećeni Stefan je toliko zavoleo
Dimitrija Aleksandroviča da se živo zauzeo za njega, i ta ljubav vladike bila je vidljivi znak
blagonaklonosti Božije prema žrtvi srca, koju je prinosio novi Avelj: ona je nagoveštavala
povoljan ishod svih iskušenja podnesenih na putu ka monaštvu, zato što je arhipastir u
svojim rukama držao onaj venac koji je trebalo položiti na glavu mladoga borca,
izmučenog u borbi sa svetom, telom i đavolom. Kada se oporavio od bolesti, Dimitrije
Aleksandrovič nije želeo da se vrati kod roditelja, nego se, po blagoslovu vladike, nastanio
u Semigorodskoj pustinji. Mesto na kom se nalazila ta obitelj povoljno je uticalo na
ušostavljanje njegovog zdravlja; on se sa novom revnošću predao svojim uobičajenim
duhovnim zanimanjima; bogomisliju i molitvi u tišini usamljenosti kelije. Ovde je napisao
svoj ʺPlač monahaʺ, u kom se ispoljilo žalosno stanje duše koja pojačano teži Bogu ali je
razbijena životnim tegobama, zbog čega joj je preostao samo plač na ruševinama njenih
stremljenja. Dimitrije Aleksandrovič nije dugo živeo ni u Semigorodskoj pustinji; ubrzo,
20. februara 1831. godine, po njegovoj molbi, preosvećeni ga je premestio u usamljeniji
Dionisijev manastir, u Glušickoj pustinji, gde je i naimenovan u poslušnika. U to vreme,
dogodio se i prvi susret preosvećenog Ignjatija sa tadašnjim igumanom Nikolo‐ugrješskog
manastira, arhimandritom Pimenom. O. Pimen, tada još mladi trgovački sin, ovako
opisuje spoljašnjost poslušnika Brjančaninova: ʺPrvi put sam imao priliku da vidim
Brjančaninova na obali reke Zolotuhe (u Vologodu): ja sam bio na levoj obali, a on je šetao
desnom. Kao sad da ga vidim: visokog rasta, vitak i stasit, svetlosmeđ, kovrdžav, sa
prelepim tamnobraon očima; na njemu je bio ovčiji kožuh, prekriven nankingom[1] boje
graška, na glavi poslušnička kapa.ʺ Dalje se pripovedač oduševljava njegovim uzvišenim
držanjem, skromnim ponašanjem, stajanjem u crkvi na bogosluženju sa najvećim
strahopoštovanjem, i na kraju, samim govorom, koji opisuje sledećim rečima: ʺBez obzira i
na njegove mlade godine, bilo je očigledno da je Brjančaninov mnogo čitao otačke knjige,
da je veoma solidno poznavao Jovana Lestvičnika, Jefrema Sirijskog, Dobrotoljublje i dela
drugih podvižnika, i zato je njegov poučan i zanimljiv govor, pružao uživanje u najvećoj
meri.ʺ[2]
Međutim, roditelj Dimitrija Aleksandroviča, i u vreme njegovog boravka u Glušickom
manastiru, nije prestajao da izražava želju za ispunjenjem svojih potreba: on je uporno
tražio to da sin napusti manastirski život i stupi u državnu službu. Tada je novonastali
poslušnik počeo moliti arhijereja da mu učini milost i da, s obzirom na porodične
okolnosti, ubrza njegov postrig u monaštvo. Preosvećeni, dobro znajući duhovno
raspoloženje Brjančaninova, odlučio je da ispuni njegovu molbu. Kako bi izdejstvovao
dozvolu Svetog sinoda, on je pozvao Dimitrija Aleksandroviča da dođe iz Glušickog
manastira u Vologod, i rekao mu je da se priprema za postrig; ujedno mu je rekao i da to
čuva kao tajnu, od rodbine i poznanika, kako bi izbegao nekakve pritiske sa njihove
strane, koji bi mogli biti prepreka tom delu, jer on je nameravao da izvrši njegov postrig
neočekivano za sve. Takav položaj je bio neugodan, u tako važno vreme: onaj koji se
pripremao za postrig bio je prinuđen da boravi u svratištu, i da se usred svetovne
neobuzdanosti priprema za veliki obred.
Godine 1831, 28. juna, preosvećeni Stefan je izvršio obred postriženja Brjančaninova u
malu shimu, u sabornoj crkvi Vaskrsenja, i nazvao je Dimitrija ‐ Ignjatijem, u čast
sveštenomučenika Ignjatija Bogonosca, koga Crkva slavi 20. decembra i 29. januara.
Monah Ignjatije je u početku slavio prvi, a kasnije poslednji od tih dana, kao svoj imendan.
To ime, Ignjatije, ukazuje još i na prepodobnog Ignjatija, kneza, vologodskog čudotvorca,
čijs mošti počivaju u Priluckom manastiru, gde se čuvaju i mošti prepodobnog Dimitrija
Priluckog ‐ zaštitnika novopostriženog monaha, od njegovog krštenja. Tako je on dobio
ime po dvojici čudotvorca, koji počivaju u jednoj obitelji. Za ime jednoga, koje je dato na
krštenju, vezano je sećanje na okolnosti rođenja, a ime drugoga, izrečeno na postrigu, dato
je kao znak sećanja na sličnost zemaljske sudbine novpostriženoga sa prepodobnim,
poreklom iz kneževskog roda. Rođaci Brjančaninova koji su 28. juna došli u crkvu na
bogosluženje bili su krajnje zaprepašćeni zbog neočekivanog sveštenog čina čiji su
posmatrači oni postali. Četvrtog jula iste te godine, preosvećeni Stefan rukopoložio je
monaha Ignjatija u jerođakona, a 25. istog tog meseca ‐ u jeromonaha, i privremeno ga
postavio pri arhijerejskom dvoru, koji se u Vologodu nalazi uz sabornu crkvu, iza iste
ograde koju čine zidine tvrđave iz vremena cara Ivana Groznog. Radi obučavanja u
sveštenosluženju, novorukopoloženi je bio postavljen u gradsku crkvu Spasa, obično pod
rukovođenjem sveštenika Vasilija Nordova, koji je na kraju postao protojerej i starešina
vologodske saborne crkve.
Roditelji novopostriženog monaha, podrazumeva se, sa nezadovoljstvom su gledali na taj
događaj, naročito je Aleksandar Semjonovič bio pogođen njime; njegova volja ‐ na kojoj je
on tako uporno istrajavao ‐ nije ispunjena: svi planovi vezani za svetsku karijeru njegovog
sina su se rušili, maštanja o njegovoj blistavoj budućnosti su iščezla. Sin je u očima oca
postao beskorisni član društva, koji je izgubio sve što mu je otac preneo vaspitanjem.
Žensko srce, manje istrajno u suprotstavljanju okolnostima i uvek popustljivije u
odnosima, učinilo je da Sofija Atanasjevna blagonaklonije posmatra postupak sina; ali
duhovna strana je bila i njoj strana, tako da su svetovna shvatanja odnela prevagu. Sve to,
naravno, nije imalo nikakvog značaja za monaha, koji je sam sebe dobrovoljno doveo u taj
položaj, prinuđen da zaboravi sve svetovne veze i rodbinska osećanja; ali okolnosti za
monaha Ignjatija nisu bile takve da je mogao ostati bezosećajan na to nezadovoljstvo
roditelja. Posle postriga, on je morao da boravi u domu, koji se nalazio izvan grada, a koji
je pripadao njegovom rođaku i krsnom kumu Dimitriju Ivanoviču Samarinu, i bio je
prinuđen da prima novčanu pomoć od jedne svoje rođake (gđe Vojejkove). Boravak u
Vologodu ga je primoravao da se često kreće u krugu rodbine i poznanika; mnogi od njih
su počeli da ga posećuju, i tražili su od njega da im uzvraća posete. Mladih godina,
prijatne spoljašnjosti, on je bio predmet interesovanja čitavog vologodskog društva, svi su
govorili o njemu, svi su želeli da se zbliže sa njim. To ga je neminovno uvlačilo u svetovnu
rasejanost i direktno se sukobljavalo sa onim zavetima koje je tek izgovorio u oltaru. Sve
spoljašnje okruženje pustinoljubivog monaha bilo je suprotno njegovim željama, dojadile
su mu gradske glasine i počeo je da moli svog pokrovitelja, preosvećenog Stefana, da ga
otpusti da ide u Glušicki manastir; ali preosvećeni, nameravajući da mu da mesto koje
odgovara njegovim sposobnostima i njegovom blagočestivom nastrojenju, koje mu priliči i
po njegovom odnosu prema društvu, zadržavao ga je pored sebe. Ubrzo se pokazalo
takvo mesto: krajem 1831. godine, upokojio se upravitelj Pelšemskog Lopotovog
manastira, jeromonah Josif. Naloženo je da obred pogrebenja izvrši jeromonah Ignjatije.
Godine 1832, 6. januara, on je imenovan na mesto upokojenog, a 14. januara mu je dato
zvanje upravitelja, pri čemu je na njega položen nadbedrenik.

NAPOMENE:
1. Nanking ‐ prvobitno kineska, veoma gusta i jaka pamučna tkanina, obično žute boje
(nazvana po kineskom gradu Nankingu) (prim. prev.).
2. Sećanja arhimandrita Pimena.
ASKETSKI OGLEDI


GLAVA 7

Lopotov manastir, koji je osnovao prepodobni Grigorije Pelšemski, vologodski
čudotvorac, nalazi se u Kadnikovskom srezu, u Vologodskoj guberniji, na 40 vrsta od
Vologoda i na 7 od Kadnikova, smešten na obali reke Pelšme, koja se uliva u Suhonu, na
šumovitom i močvarnom mestu. Manastir je bio gotovo razrušen, jer je bila namera da on
bude ugašen: crkva i ostale građevine bile su krajnje oronule, prihodi su bili oskudni,
nedostajale su najneophodnije životne namirnice, a zato je i bratije bilo veoma malo.
Trebalo je uložiti mnogo napora i briga, kako bi se sve popravilo, obnovilo, kako bi se
dopunili nedostaci u svakom pogledu. Novi upravitelj nije padao duhom; energično se
prihvatio posla. Uskoro su potekli prilozi blagočestivih stanovnika Vologoda, koji su
slavili sećanje na prepodobnog Grigorija; monasi iz manastira u kojima je kao poslušnik
boravio upravitelj Ignjatije, počeli su se sabirati u njegovu obitelj, i za kratko vreme su u
njoj sačinili bratstvo od 30 ljudi. Bogosluženjs je ustrojeno prema odgovarajućem poretku:
obitelj se obnovila i spolja i iznutra, nije se mogla prepoznati u odnosu na stanje u kakvom
ju je primio upravitelj Ignjatije. Ali koliko je to koštalo njega samoga? ... Po pripovedanju
jednog očevica koji je posetio manastir Lopotov u zimu 1832. godine, upravitelj Ignjatije
smestio se u stražarnicu kod svetih dveri, dok je bila u toku izgradnja nove kelije za
nastojnika.
Srce Aleksandra Semjonoviča je smekšalo kada je video mladog sina u činu koji priliči
staračkom uzrastu, i koji dakle mnogo obećava za budućnost. Tamo gde nije mogla imati
uticaja unutrašnja, duhovna strana, uspela je spoljašnja, i ona je u potpunosti pokazala
svoj blagotvoran uticaj na Sofiju Atanasjevnu. Sin upravitelj je počeo često boraviti u
roditeljskom domu: njegove snažne reči o istinama zagrobnog života porazile su srce
majke, koja je često bolovala i koja je osećala blizinu svoje smrti. Majka se hranila
duhovnim besedama sina; njena shvatanja su se izmenila; od telesnih postala su duhovna;
ona je zahvaljivala Bogu što ju je udostojio da se njen prvenac nađe među Njegovim
služiteljima, budući da je ranije to smatrala svojom velikom nesrećom. Takva promena
kod roditeljke, na kraju njenog života, neizrecivo je radovala sina, sveštenomonaha.
Upućena njegovim poukama i molitvama, Sofija Atanasjevna je mirno skončala 25. jula
1832. godine. Obred opela odslužio je sam iguman Ignjatije, u hramu sela Pokrovsko.
Divno je da prilikom tog bogosluženja sin nije pustio nijednu suzu nad beživotnim telom
majke! I to se nije dogodilo zbog uzdržanosti, koja priliči onome koji predstoji
sveštenosluženju ili zbog hladnoće osećanja prema porodici, nego je predstavljalo posebnu
crtu duhovne ličnosti. Osećanje u njemu bilo je živo, sinovska ljubav prema majci u svojoj
prirodnoj meri, ali je u njemu duševni čovek bio zamenjen duhovnim; osećanje telesnog
srodstva bilo je u potpunosti prožeto duhovnom ljubavlju, koja je nalagala da se ne gubi
glava u žalosti za prolaznim, nego da se usnuloj želi jedino blaženi udeo ‐ u večnosti. Zato
se takva porodična osećanja kod monaha Ignjatija nikada nisu ispoljavala na svoj
uobičajen način; ona su se kod njega odražavala kroz duboku misao i molitveno,
bezmolvno osećanje straha Božijeg, uz potpuno spoljašnje spokojstvo.
U Lopotovom manastiru, upravitelja Ignjatija utešio je susret i ponovno zajedničko
prebivanje sa njegovim omiljenim drugom Čihačovim. Čihačov je postao aktivni
pomoćnik upravitelja Ignjatija u ustrojavanju obitelji; imao je odličan glas, dobro je znao
crkveno pevanje i sastavio je veoma dobar hor, koji nije malo uticao na to da se u obitelj
privuku mnogi bogomoljci. Upravitelj Ignjatije ga je obukao u rasu i rukovodio u
duhovnom životu.
Stupivši na novo poprište, na mesto starešine monaškog opštežića, o. Ignjatije je bio ʺavaʺ
monaške zajednice, u punom smislu reči. Odlomak koji sledi, iz njegovih asketskih spisa,
otkriva nam kakav duh ga je vodio kada je poučavao monahe: ʺOvde ću reći o ruskim
manastirima, moju ubogu reč, reč ‐ plod dugogodišnjeg iskustva. Možda će, zapisana na
papiru, ona nekome dobro doći! ‐ Oslabio je monaški život, kao i uopšte hrišćanski,
oslabio je monaški život zato što se on nalazi u neraskidivoj vezi sa hrišćanskim svetom
koji odvajajući slabe hrišćane u monaštvo ne može tražiti od manastira snažne monahe,
poput drevnih, kada je i hrišćanstvo koje je živelo u svetu obilovalo vrlinama i duhovnom
snagom. Ali još uvek manastiri, kao utvrđenje Svetoga Duha, bacaju zrake svetlosti na
hrišćanstvo; još uvek je tamo hrana za pobožne; još uvek je tamo čuvanje jevanđelskih
zapovesti, još uvek je tam.o strogo i dogmatsko i moralno pravoslavlje; tamo se, mada
retko, krajnje retko, nalaze žive tablice Svetoga Duha. Primetno je da su svi duhovni
svetovi i plodovi izrasli iz onih duša koje su, daleko od poznanstava unutar i van
manastira, uzgajale sebe čitanjem Svetog pisma i svetih otaca, uz veru i molitvu
nadahnutu smirenim, ali snažnim pokajanjem. Gde nije bilo takvog uzgajanja, tamo je ‐
besplodnost.ʺ
ʺŠta čini vežbanje monaha, zbog čega i jeste ‐ samo monaštvo? Ono se sastoji od izučavanja
svih zapovesti, svih reči Spasitelja, u njihovom usvajanju umom i srcem. Monah postaje
posmatrač dve ljudske prirode: pale prirode, grehovne, koju on vidi u sebi, i obnovljene
prirode, svete, koju on vidi u Jevanđelju. Deset zapovesti Starog zaveta odbacile su samo
grube grehe, Jevanđelje leči samu prirodu, obolelu od greha, koja je padom stekla
grehovne osobine. Monah je dužan, pri svetlosti Jevanđelja, da stupi u borbu sa samim
sobom, sa svojim mislima, sa osećanjima srca, sa osećajima i željama tela, sa svetom,
neprijateljskim Jevanđelju, sa svetodršcima koji se trude da zadrže čoveka u svojoj vlasti i
zarobljeništvu. Svesilna istina ga oslobađa (Jn 8, 32); oslobođenog od ropstva grehovnim
strastima uobličava, obnavlja, uvodi u potomstvo novoga Adama, sveblagi Duh Sveti...ʺ[1]
Episkop vologodski Stefan, videći neumorne i korisne napore upravitelja Ignjatija na
obnovljenju i blagoustrojenju lopotovske obitelji, proizveo ga je u čin igumana, 28. maja
1833. godine; međutim, močvarno okruženje Lopotovog manastira odnelo je i poslednje
ostatke zdravlja, i na kraju ga je sasvim smestilo u bolesničku postelju. Čihačov je patio u
duši zbog svog igumana, i ne videći nikakav drugi izlaz u očajnom stanju, osmelio se da
mu predloži svoju misao ‐ da se presele iz Lopotovog manastira negde na drugo mesto.
Iguman je odobrio tu misao, i bilo je odlučeno da Čihačov ode u svoj zavičaj, u Pskovsku
guberniju, da se zauzme za njihov premeštaj u jedan od tamošnjih manastira. Upućen
blagoslovom svog igumana, Čihačov se uputio na nameravani put. Stigavši u Petrograd,
on se obratio grofici Ani Aleksejevnoj Orlovoj ‐ Česmenskoj, sa kojom je, nešto ranije, imao
priliku da se upozna. To je bilo prilikom prvog njegovog putovanja iz Lopotovog
manastira, kada je išao u svoj zavičaj zbog porodičnih poslova; tada je on prvi put sreo
groficu u novgorodskom Jurjevskom manastiru, u kelijama igumana, čuvenog
arhimandrita Fotija. Grofica je ljubazno primila Čihačova, i priložila je Lopotovom
manastiru nekoliko knjiga i 800 rubalja. Od tada, Brjančaninov i Čihačov su uživali
blagonaklonost grofice Orlove, što je trajalo do same njene smrti. I tada je grofica Ana
Aleksejevna takođe srdačno primila Čihačova, smestila ga u svoj dom, snabdela ga svime
što mu je potrebno, i aktivno je počela da se zalaže za premeštaj igumana Ignjatija iz
Lopotovog manastira.
Čihačov, nalazeći se u prestonici, u krugu uglednog društva koje je posećivalo groficu, već
je nameravao da se vrati nazad u Lopotov manastir, ali grofica ga je zadržala i savetovala
mu je da se predstavm moskovskom mitropolitu Filaretu koji se tada nalazio u
Petrogradu. Čihačov se javio na Trojicko podvorje. Visokopreosvećeni je blagonaklono
primio lopotovskog monaha, i rekao je: ʺMeni nisu nepoznati život i osobine igumana
Ignjatijaʺ, i ponudio mu je mesto igumana Nikolou‐grješskog trećerazrednog manastira, u
svojoj eparhiji, ako on želi tu da se preseli, obećavajući da će mu kasnije obezbediti i bolje.
Čihačov je zahvalio milostivom vladici, i usudio se da pred njim izrazi bojazan da će
igumanu Ignjatiju biti neugodno da sam zatraži otpust iz vologodske eparhije, jer ga je
postrigao lično arhijerej vologodske eparhije, koga će možda ražalostiti takav postupak
njegovog postrižnika. ʺDobroʺ, rekao je mitropolit, ʺja ću predložiti to pred Slnodom, i
nadam se da me neće odbiti.ʺ Sledećeg dana, iz Sinoda je poslata naredba u Vologod,
preosvećenom Stefanu, da se iguman Lopotovog manastira Ignjatije premesti u Nikolo‐
ugrješski manastir, gde ga je, pošto bude predao svoj manastir, trebalo smesta poslati.
Preosvećeni Stefan je blagonaklono gledao na ovaj događaj. Uputivši igumana Ignjatija sa
svojim blagoslovom na novo mesto služenja, on je o njemu dao sledeću ocenu, u svom
obraćanju mitropolitu moskovskom, 28. novembra 1833. godine: ʺIguman Ignjatije, posle
postriga u monaštvo 1831. godine, po ukazu Svetog sinoda, nalazio se u bratstvu
trećerazrednog Glušickog manastira, i svojim pohvalnim osobinama i svojim
obrazovanjem u naukama, uvek je privlačio moju naročitu pažnju, zbog čega je bio uzet u
vologodski arhijerejski dom i, posle rukopoloženja u jerođakona, a zatim i u jeromonaha,
bio je uključen u saborno sveštenosluženje, gde su sve više i više bile primetne njegove
izuzetne sposobnosti, ukrašene pohvalnim vladanjem. Godine 1832, 6. januara, ja sam
postavio njega, Ignjatija, umesto upokojenog upravitelja jeromonaha Josifa u Lopotovom
manastiru, za upravitelja. Dok je bio na ovoj novoj dužnosti koja mu je naložena, obrascem
svog primernog života, utvrđivanjem poretka u manastiru, saglasno manastirskim
pravilima i ustavima, tačnim prikupljanjem svega što dolikuje manastiru, privlačeći
naročitu pažnju javnosti, uspeo je da izazove usrđe kod poštovalaca svete obitelji, i tako je
poboljšao uslove u Lopotovom manastiru, koji je već bio dospeo u potpuni pad i rasulo, a
sada je u najkraćem vremenu doveden u najbolje stanje, i to: 1) pribavljanjem skupocenih
srebrnih svetih sasuda, Jevanđelja i odeće, i mnogih drugih crkvenih bogoslužbenih
predmeta, i 2) izgradnjom kelija za igumana i bratiju, a zatim i popravkom mnogih starih
manastirskih građevina. Kako je njegova, Ignjatijeva, služba korisna za svetu obitelj, a
zatim i odjeci u javnosti o njegovim pohvalnim osobinama, ubedili su me da ga ove
godine, 28. maja, radi njegovog ohrabrenja za nastavak takvog služenja, proizvedem u
igumana, ostavljajući ga u istom tom uhodanom Lopotovom manastiru kao upravitelja, na
toj izuzetno pohvalnoj službi igumana Ignjatija, o kojoj je bilo potrebno obavestiti Vaše
visokopreosveštenstvo.ʺ
Čihačov, obradovan tako uspešnim ishodom svog putovanja, uputio se iz Petrograda u
rodni kraj, u Pskovsku guberniju, kako bi obavestio svoje roditelje. Ovde, ubrzo po
dolasku, primio je pismo od grofice Orlove‐Česmenske, u kojem ga ona obaveštava da su
svi događaji iz života igumana Ignjatija i njega samog došli do saznanja cara imperatora
Nikolaja Pavloviča, i da je Njegovo carsko veličanstvo izvolelo da se seti svojih pitomaca,
pa je naredio mitropolitu moskovskom da igumana Ignjatija pozove ne u Moskvu nego u
Petrograd, kako bi se lično predstavio njemu, pri čemu je dodao da ga, ako mu se Ignjatije
dopadne isto kao ranije, on neće prepustiti mitropolitu Filaretu. Visokopreosvećeni Filaret,
radi ispunjenja te najviše volje, zvaničnim pismo 15. novembra 1833. godine, imenovanim
na episkopa vologodskog Stefana, moli ga da, što pre je moguće, pošalje igumana Ignjatija
pravo u Petrograd, a svojim posebnim svojeručnim pismom igumanu Ignjatiju, on je tražio
da on, bez ikakvog dvoumljenja, dođe kod njega u Petrograd, u Trojicko podvorje. ʺTo
naređenje mora biti neodložno ispunjenoʺ, pisao je moskovski vladika, ʺjer to nije moja
volja.ʺ
Dvadeset sedmog novembra iguman Ignjatije js predao Lopotov manastir svom
blagajniku, a 30. novembra je otputovao u Petrograd. U to vreme, tu je stigao i Čihačov,
nestrpljivo očekujući dolazak svog igumana. Došavši u prestonicu, iguman Ignjatije se
odmah predstavio mitropolitu Filaretu, koji ga je primio na svom Trojickom podvorju, gde
je on i sačekao vreme kada je bilo određeno da se javi caru.
U naznačeni dan i čas, iguman Ignjatije se predstavio caru u Zimskom dvorcu. Car se
obradovao videvši svog pitomca, ʺa radostʺ, piše Čihačov, ʺda se pojavi pred voljenim
carem, punoća osećanja zahvalnosti za sve milosti monarha, dovodili su do ushićenja
punog strahopoštovanja toplu dušu verno odanog monahaʺ. Posle nekoliko objašnjenja car
je izvoleo reći: ʺTi mi se dopadaš, kao i ranije! Ti meni duguješ za vaspitanje koje sam ti
dao, i za moju ljubav prema tebi. Nisi hteo da mi služiš tamo gde sam ja nameravao da te
postavim, izabrao si put po svojoj volji ‐ na njemu mi i vrati svoj dug. Ja ću ti dati
Sergijevu pustinju, hoću da ti živiš u njoj i da od nje načiniš manastir, koji će u očima
prestonice biti obrazac manastira.ʺ Zatim je on poveo igumana u odaje carice imperatorke
Aleksandre Teodorovne. Ulazeći kod nje, upita je prepoznaje li ona tog monaha? Na
odričan odgovor, on je pozvao igumana po prezimenu. Carica se vrlo milostivo ponela
prema svom nekadašnjem stipendisti, i primorala ga je da blagoslovi svu njenu decu. Car
je odmah naložio da dovedu oberprokuratora[2] Sinoda, Nečajeva, koji je izvestio Njegovo
veličanstvo da Sergijeva pustinja ima posebno naznačenje ‐ ona je predata vikarnom
episkopu petrogradskog mitropolita, i njene Prihode koristi episkop umesto izdržavanja
od duhovne administracije. Tada je car naredio da se izračuna koliko je velika suma
prihoda koju vikarni episkop dobija od manastira, i da se u toj razmeri njemu obezbedi
isplaćivanje sume iz kabineta, a manastir da se preda pod punu upravu upravitelja kog je
on odredio. Ober‐prokurator je preneo Svetom sinodu najvišu volju, i preosvećenom
Benediktu, tada vikarnom episkopu, data je naredba Sinoda da preda pustinju igumanu
Ignjatiju, a sam da prima 4.000 rubalja u novcu, kao izdržavanje iz kabineta. Tada je, po
naređenju Sinoda, iguman Ignjatije uzveden u čin arhimandrita, što je bilo izvršeno 1.
januara 1834. godine u kazanskoj crkvi, a petog dana istog tog meseca, novi upravitelj je
došao u svoju obitelj, u pratnji Čihačova i dvadesetdvogodišnjeg mladića Jovana Mališova,
tek primljenog među kelijnike, koji je kasnije, kroz 23 godine, postao naslednik svog starca
u upravljanju obitelji, u činu arhimandrita.

NAPOMENE:
2. Ober ‐ glavni; prokurator ‐ lat. poslovođa, zastupnik, opunomoćenik (prim. prev.)
ASKETSKI OGLEDI


GLAVA 8

Namera igumana Ignjatija da se preseli iz Lopotovog manastira imala je u osnovi čisto
fizički uzrok. Njegovom potkopanom organizmu bila je potrebna klima, ako ne južna,
onda u najvećoj meri suva, a ne močvarna. Srećan zbog zanimanja moskovskog vladike,
on bi bio zadovoljan Nikolo‐ugrješskim manastirom; ali državna volja ga je postavila na
mnogo širu delatnost.
Položaj Sergijeve pustinje, u pogledu klime, nije nudio čak ni one pogodnosti koje je imao
Lopotov manastir.
Obala Finskog zaliva, čiji talasi se razlivaju u pravcu same obitelji, nikako nije mogla
pomoći u obnavljanju fizičke snage. A u duhovno‐moralnom pogledu, novo mesto
boravka bilo je daleko neugodnije u poređenju sa prethodnim; ono je zahtevalo dvostruki
duhovni podvig, jer je bilo okruženo trnjem svetovnih glasina i sujete, koje je neminovno
moralo povređivati duhovnog čoveka. Samo su ga živa vera u promisao Božiji i dobra
savest u ispunjavanju monaškog zaveta poslušanja, koje je arhimandrit Ignjatije pokazivao
u odnosu na carsku volju, mogle osnažiti prilikom stupanja na to novo poprište. On je tu
stupio kao istinski monah; nasuprot ličnim interesima, on se brinuo jedino o dobru obitelji
koja mu je poverena. Kao verni podanik i monah, on je čvrsto odlučio da tačno ispuni
volju ljubljenog monarha, i da od pustinje koja mu je poverena načini obitelj koja će biti
uzor u svakom pogledu.
Sergijeva pustinja, osnovana 1734. godine, i smeštena blizu samog Petrograda, pored
sadašnjeg petrogradskog železničkog puta, bila je, kao što je rečeno, pod upravom
vikarnih episkopa. Takav administrativni položaj ni najmanje nije išao na ruku njenom
materijalnom stanju, a blizina prestonice činila ju je raskrsnicom za stanovnike prestonice
koji putuju, što je veoma neugodno delovalo na duhovni život bratstva obitelji.
Manastirska zdanja, počev od crkve prepodobnog Sergija do poslednjih manastirskih
sporednih zgrada, odavno su bila zapuštena. U crkvi, kada se pristupilo njenoj popravci,
samo jedan zid se pokazao kao upotrebljiv; zgrada za upravitelja, povijena unutra, skoro
da nije postojala, stajala je zaključana i nije se mogla zagrejati; smeštaja za novopristiglog
upravitelja nije bilo, i on je bio primoran da odsedne u domu za invalide, koji je sagrađen
pri manastiru sredstzima grofova Zubovih, i koji je bio na njihovom izdržavanju. Tamo su
mu bile dodeljene dve sobe u koje se smestio, zajedno sa osam ljudi, bratijom, većinom
monaha; čitavo bratstvo koje je zatekao bilo je sastavljeno od trinaestoro ljudi: osam
monaha, tri poslušnika i dva iskušenika. Bez obzira na tako neznatan broj bratije, među
njima nije bilo poretka koji priliči manastiru. Zapuštenost u materijalnom, raspuštenost u
moralnom pogledu, carovali su svom snagom. U takvom stanju je Sergijevu pustinju
zatekao novi upravitelj. Obitelji je bio potreban takav upravitelj. Delom promisla, ili
molitvama prepodobnog Sergija, sto godina po osnivanju počelo je njeno obnavljanje,
kako materijalno, tako i duhovno. Dostojanstvena ličnost upravitelja i njegova asketska
duhovnost, odgovarali su stanju obitelji i onom naznačenju sa kojim ju je primio.
Međutim, napori i brige zbog spoljašnje obnove i dobrog ustrojenja, i odnosi svake vrste
prema višima i nižima, ostavili su svoj pečat na bolesnom monahu strogog poodviga. Po
njegovom sopstvenom priznanju, ožalošćenja od strane ljudi, koja su ga sustigla do tada,
bila su ʺumerenaʺ.
ʺKako bi ih iskusioʺ, govori on u svom ʺPlačuʺ, ʺbilo je potrebno posebno poprište.
Nedokučivim delima promisla, ja sam premešten u tu obitelj, susednu severnoj prestonici,
koju, dok sam živeo u prestonici, nisam želeo čak ni da vidim, smatrajući je po svemu
neodgovarajućom u odnosu na moje duhovne ciljeve. Godine 1833. bio sam pozvan u
Sergijevu pustinju i postavljen sam za njenog upravitelja. Sergijeva pustinja me je
negostoljubivo primila. Prve godine po dolasku u nju, pogodila me je teška bolest, druge
godine druga, treće treća; one su uništile ostatke mog oskudnog zdravlja i snage, postao
sam izmožden, neprestano stradajući. Ovde su se podigli i zapenušali zavist, zlorečje,
kleveta, ovde sam se ja podvrgao teškim, dugotrajnim, ponižavajućim kaznama, bez suda,
bez najmanje istrage, kao beslovesna stoka, kao bezosećajni idol; ovde sam video
neprijatelje koji dišu nepomirljivom zlobom i žeđu za mojom pogibelji.ʺ[1]
Iz tog pregleda stupanja oca arhimandrita Ignjatija u novu obitelj, očigledno je da se
njegova upraviteljska delatnost, od samog početka, mora deliti na dve grane: na spoljašnje
ustrojstvo i unutrašnje dobro uređenje. Prvo delo upravitelja bila je obnova hrama
prepodobnog Sergija i kapitalna popravka zgrade upraviteljskih kelija. Evo šta je on pisao
1834. godine, u svojoj molbi tadašnjem mitropolitu Petrograda Serafimu, kako bi dozvolio
da se u obitelji izvedu neophodna izgradnja i popravke: ʺPregledajući manastirske
građevine, našao sam da su one bez izuzetka u veoma lošem stanju. Takvo stanje su
uvideli moji prethodnici, koji su upravljali manastirom, preosvećeni episkopi reveljski i
zato su blagovremeno pripremili novčanu sumu (do pedeset hiljada rubalja u
novčanicama) i znatnu količinu čerpića, imajući za neizostavan cilj: čuvanje starih i
izgradnju novih zdanja.ʺ Radovi su započeti naredbom Petrogradske eparhijske uprave,
kojom je dozvoljena upotreba sakupljenih pedeset hiljada rubalja u novcu i pripremljenog
čerpića. Grofica Orlova takođe je pomagala svojim bogatim prilozima. Crkva i zgrada
upraviteljskih kelija, kao jednofasadna zdanja, povezani su novom, dvospratnom
zgradom, na čijem gornjem spratu je veoma udobno bila izgrađena prostrana bratska
trpeza, a u donjem se nalazila kuhinja, pekara, i druge prostorije domaćinstva. U vreme
izgradnje tih zgrada, iste te 1834. godine tokom leta, potpuno neočekivano, obitelj je
posetio car imperator. Došavši iz Petrograda, oko šest sati posle podne, On sam, ušao je u
crkvu i pitao je monaha kog je sreo: ʺDa li je arhimandrit kod kuće?ʺ ʺKaži da stari drug
hoće da ga vidi.ʺ Došao je arhimandrit, u pratnji njegovog nezamenjivog druga oca
Mihaila Čihačova. Car se blagonaklono i nežno poneo prema njima, pitao ih je za njihovog
trećeg prijatelja Teodorova, koji je zajedno sa njima stupio u manastir, i na odgovor da se
Teodorov vratio u svet i ponovo u službu, primetio je: ʺIzgleda da mu se manastirski hleb
učinio suv, a tebi jeʺ, obratio se Čihačovu, koji se znatno popunio, ʺišao na koristʺ. Tada su
došli carica imperatorka i car naslednik. Naravno, sakupilo se mnogo naroda, i sav taj
narod bio je svedok očinskog zanimanja, koje je oduvek bilo karakteristična crta odnosa
pokojnog imperatora prema počivšem vladici Ignjatiju. Car je želeo podrobno da pogleda
zgrade koje se grade, i smatrao je da je neophodno obnoviti sabornu crkvu, zbog čega je
zapovedio arhimandritu da podnese predračun, po poretku, nadležnoj službenoj vlasti.
Načinjeni predračun utvrđen je 25. decembra 1835. godine, i državnim dopisom bilo je
određeno da se iz blagajne Petrogradske blagajničke komore isplati 96 808 rubalja i 19
kopejki, za popravku Trojickog sabornog hrama. Obnova je završena 1838. godine, a 1842.
godine, u tom hramu su izgrađene bogate pevnice, od sume koju je priložila imperatorka
Aleksandra Teodorovna.
Prva briga upravitelja, vezana za unutrašnje duhovno blagostanje obitelji, bila je
ustanovljavanje strogog poretka u svemu, saglasno manastirskim ustavima: crkveno
bogosluženje je počelo da se odvija u harmoničnom činu, uzvišeno i svečano, što je
dopunjavalo i privlačno horsko pevanje, razgovetno čitanje, ceremonijalno stajanje,
pokloni i dolična kretanja uopšte, uređeno prebivanje kod trpeze, veoma prigodne
odežde, a urednost i čistoća u svemu, davali su okruženju izgled prefinjenosti, sjedinjenog
sa prostotom, koji su oplemenjivali samu prirodu monaha. Upravitelj se udubljivao u
kelijni život svakoga, ustanovio je spasonosno provođenje vremena u čitanju monaških
knjiga, vršenje poslova po poslušanju, prema mogućnostima, unosio je duh istinskog
monaštva u bratstvo, pobuđujući svakoga na pažnju, prihvatanje saveta i pouka u
moralnom životu, na utvrđivanje sebe po rukovođenju svetootačkih spisa. On je prenosio
bratiji svoj način mišljenja i poglede na monaštvo, bio je otac i učitelj svih, primajući ih radi
otkrivanja pomisli, pouke i duhovnog stanja. Vrata kelije oca arhimandrita bila su
otvorena; njemu su slobodno dolazili od prestarelih monaha sveštenoslužitelja do mladih
poslušnika, zbog čega je sve bratstvo počelo činiti jednu veliku porodicu, kojom je
upravljao jedan otac, povezanu savezom saglasja i duhovnog jedinstva, oduhovljenu i
rukovođenu uzvišenim učenjem oca učitelja. Naročito je, kaže Čihačov, delatnosti
nastojatelja pomagalo njegovo umeće da izabere ljude i njegovo poznavanje ljudskog srca,
kojim je on umeo da vezuje ljude za posao koji im poverava. On je težio da razvije u
čoveku predanost poslu koji mu je naložen, i ohrabrivao je (tu predanost) pohvalama, čak i
nagradama i unapređenjima. Okružujući se sposobnim i snažnim ljudima, on je brzo
dostigao svoje ciljeve i sprovodio je svoje namere tačno ih ostvarujući.

NAPOMENE:
1. Asketski ogledi, tom 1
ASKETSKI OGLEDI


GLAVA 9

Bilo je mnogo napora, prepreka, neuspeha, žalosti i iskušenja, kako za samog upravitelja,
tako i za bratiju koja ga je okruživala, koja je došla sa njim; sama neugodnost mesta na
kom se manastir nalazio, stojeći na prometnoj raskrsnici prigradskih kuća prestonice, bila
je za njih težak unutrašnji krst, nevidljiv svetovnim očima. Ovde je arhimandrit Ignjatije,
iskustveno učeći svoja duhovna čeda unutrašnjem nošenju krsta, koje je udeo svakog
blagočestivog hrišćanina, a tim pre monaha, sam za njih bio primer dobrodušnog trpljenja
i nošenja svoga krsta bez roptanja, čime je, uz pomoć blagodati, dostigao toliko veliku
duhovnu silu, da je takvo nošenje krsta u mnogim slučajevima bilo prijatno za njega. Tako,
nastavljajući gore navedeni članak ʺPlačaʺ, on govori o sebi: ʺOvde je milosrdni Gospod
udostojio mene da poznam neizrecivu radost i mir duše; ovde me je On udostojio da
osetim duhovnu ljubav i sladost u ono vreme kada sam sreo mog neprijatelja, koji je tražio
moju glavu, i u mojim očima lice tog neprijatelja izgledalo je kao lice svetlog anđela.
Iskustveno sam poznao tajanstveno značenje Hristovog ćutanja pred Pilatom i judejskim
arhijerejima. Kakva je sreća biti žrtva poput Isusa! Ili ne! Kakva je sreća biti raspet blizu
Spasitelja, kao što je nekada bio raspet blaženi razbojnik, i zajedno sa tim razbojnikom, iz
ubeđenja duše, ispovedati: ʹDostojno delima mojim primiću: Sjeti me se, Gospode, kada dođeš
u Carstvu svome.ʹʺ (Lk 23, 4142).[1] Rečima utehe žalosnim monasima, duhovni krstonosac
ovako poučava o toj stvari, koja je, možemo reći, nasušni hleb istinskog monaškog života:
ʺSledimo Hrista! Smirimo se poput Njega! Poput Njega, nemojmo odbiti da se pročujemo
kao licemeri i umno poremećeni ‐ nemojmo poštedeti našu čast, nemojmo sklanjati lice od
pljuvanja i obraz od udarca, ne tražimo ni slavu, ni lepotu, ni naslade koje pripadaju ovom
svetu; izvršimo zemaljsko stranstvovanje, kao tuđini, koji nemaju gde da sklone glavu;
primimo, primimo uvrede, poniženja i prezir od ljudi, kao ono što neodvojivo pripada
putu koji smo izabrali; borimo se, javno i tajno, sa pomislima gordosti, svim silama
odbacimo te pomisli našeg starog čoveka, koji traži da oživi svoje ja, pod raznim
izgovorima sličnim istini. Tada će se Sin Božiji, koji je rekao: Useliću se u njih, i živjeću u
njima (2 Kor 6, 16), javiti u našem srcu, i daće nam vlast i silu da svežemo jakoga,
opljačkamo njegove sudove, stanemo na aspidu i vaziliska,[2] i pogazimo ih.ʺ
ʺOdbacimo roptanje, odbacimo tugovanje nad našom sudbinom, odbacimo žalost srca i
melanholiju, od kojih slabe duše stradaju više nego od samih nevolja. Odbacimo svaku
misao o osveti i uzvraćanju zla za zlo. Moja je osveta, ja ću vratiti (Rim 12,19), rekao je
Gospod.ʺ
ʺHoćeš li tegobe da podnosiš sa lakoćom i udobnošću? ‐ Smrt radi Hrista da priželjkuješ.
Ta smrt neka neprestano stoji pred tvojim očima. Umrtvljuj sebe svakodnevno,
uzdržavanjem od svih grehovnih pohota tela i duha; umrtvljuj sebe odbacivanjem svoje
volje i odbacivanjem samoopravdanja, koji dolaze od lažnog razuma i kroz lukavu savest
starog čoveka; umrtvljuj sebe živo zamišljajući i oslikavajući svoju neminovnu smrt. Data
nam je zapovest da sledimo Hrista, uzevši svoj krst. To znači? Mi smo dužni da uvek sa
radošću i veseljem, umremo za Hrista...ʺ
ʺOnaj koji želi da umre za Hrista, kakvu nevolju, kakvu žalost neće velikodušno
pretrpeti?ʺ[3]
Zajedno sa neophodnom izgradnjom i utvrđivanjem poretka unutar obitelji, upravitelj
arhimandrit Ignjatije morao je svoju delatnost okrenuti i na druge grane njenog uređenja,
tačnije, na zemljišno imanje i seosko domaćinstvo. Kada je stupio na manastirsku upravu,
on nije našao nijednu među na manastirskoj zemlji. Prema poslovodstvu obitelji, izgledalo
je da su svu zemlju, koja je stečena kupovinom još od strane osnivača pustinje, nezakonito
koristili seljaci privrednici iz sela Podmanastirskog naselja,[4] a manastir je pak imao samo
25,5 desetina,[5] koliko je zauzimao povrtnjak i livada ‐ i da su sva nastojanja manastira da
se obnovi njegovo pravo na tu zemlju, bez obzira na neospornost njegovih dokumenata,
ostala bez uspeha. Godine 1835. arhimandrit je izašao sa molbom za ponovno utvrđivanje
međa na manastirskoj zemlji i najbržem razmatranju prava na posedovanje zemlje koju su
seljaci nepravedno prisvojili, a takođe i o dodeljivanju dela šume manastiru, saglasno
najvišoj naredbi, objavljenoj 4. juna 1835. godine, prema kojoj manastirima, kako bi im se
pomoglo u sredstvima za život, treba dodeliti približno od 100 do 150 desetina zemlje, radi
osnivanja zemljoradničkog domaćinstva. Spor sa seljacima rešen je 1836. godine, tako što
je, iako je priznato da zemlja pripada manastiru, zbog teškoće da se sa nje isele seljaci, koji
su se tu nastanili 1765. godine, odlučeno, sa saglasnošću upravitelja, da se zemlja podeli na
dva dela: istočna strana, na kojoj je manastir, po liniji od severa ka jugu, predaje se njemu,
a zapadna, na kojoj su se naselili seljaci, da se ustupi njima. Saglasnost sa tim ustupkom,
upravitelj je divno izrazio u njegovom pismu bivšem državnom sekretaru, pri primanju
molbe, knezu A. N. Golicinu. ʺVaša Svetlostiʺ, pisao je arhimandrit, ʺvaša uobičajena
snishodljivost mi daje hrabrost da vas uznemiravam najpokornijom molbom, ali veoma
lakom za vas; ona se sastoji u sledećem: naša obitelj odavno vodi spor zbog zemlje koja,
prema tapiji, planu i zvaničnoj knjizi razgraničenja, pripada njoj, ali je osporena od strane
državnih seljaka koji su se samovoljno naselili na njoj. Ministar finansija, razmotrivši stvar,
premda je i našao da zemlja po svoj pravdi pripada Sergijevoj pustinji, međutim, zbog
problema preseljenja seljaka, odredio je da se zemlja podeli ovako: stranu, na kojoj se
nalazi manastir, predati manastiru, a onu na kojoj su se naselili seljaci ‐ seljacima. Ovo
njegovo mišljenje je došlo pred komitet ministara. Mislim da bi se prepodobni Sergije pre
saglasio da ustupi deo svog imanja, nego da učini žalost seljacima, preseljavajući ih, čemu
se ovi prosti ljudi neće drugačije povinovati, nego će se predati neutešnoj žalosti i gorkim
suzama. Zato sam i ja, poverenik prepodobnog Sergija, kako u ovoj stvari, tako i u
ostalima, koje se tiču njegove obitelji, dužan da uzimam u obzir milosrđe svog nastojatelja,
i da budem zadovoljan rešenjem ministra finansija. Podržite ovo rešenje u kabinetu
ministara. Eto u čemu se sastoji sva molba Vašoj svetlosti od poverenika obitelji
prepodobnog Sergija.ʹʹ
U vreme dok je vođen spor o zemljišnom posedovanju, upravitelj je postavio domaćinska
načela, time što je prekinuo davanje u arendu nevelikog komada zemlje, koji je ostao u
posedu obitelji, i zaveo je na njemu povrtnjak, poboljšao je voćarstvo, znatno je povećao
jabuke u vrtu. Odvojen od manastirske svojine, letnjikovac je, od samog početka problema
ostavši bez ikakvog obrađivanja, zarastao u korov i pretvorio se u blato. Čišćenje i
isušivanje blata bio je posao tokom jedne godine. Namislivši da obezbedi izdržavanje
manastira uvođenjem racionalnog seoskog domaćinstva, arhimandrit Ignjatije je tražio od
mitropolita Serafima dozvolu da pozajmi iz kapitala komisije duhovnih škola 45 000
rubalja, sa otplatom kapitala u ratama, i kamatom od 8 % godišnje. Ta suma je bila
potrebna za pokretanje stočarstva, zemljoradničko oruđe, tegleće konje, najam ljudi i
druge potrebe i građevine domaćinstva.
Po najvišoj odluci, komisija je odobrila samo 30 000 rubalja, ali je doprinos oca Mihaila
Čihačova, koji je priložio 40 000 rubalja u novčanicama, na lično, samovlasno raspolaganje
arhimandritu, omogućio da se taj posao dovrši, i da se ostvari moguće proširenje i
poboljšanje stočarstva i čitavog seoskog domaćinstva. Manastir je počeo čitave godine da
koristi povrće iz svog povrtnjaka; ražanog hleba je neretko bilo dovoljno za čitavu godinu,
bez obzira na znatno povećani broj bratije, ogromne rashode na darivanje bogomoljaca u
praznične dane i prehranjivanje svih manastirskih radnika; ovsa i sena bilo je toliko da se
svake godine prodavalo za sumu od jedne do jedne i po hiljade rubalja. Stočarstvo je
snabdevalo bratsku trpezu obiljem mlečnih proizvoda; pored salaških zemljoradničkih
zdanja, koja su koštala do 20 000 rubalja u novcu, sa sušarom za sušenje hleba i šupama za
detelinu, napravljeni su i drugi seoski objekti neophodni obitelji.
Unapređenje i širenje domaćinstva, i prihodi od bogomoljaca, koji su u velikom broju
dolazili u obitelj, omogućili su da se izdržava veći broj bratije, potreba koju su povećavali
kako sami bogomoljci, tako i česte potrebe vlasti za jeromonasima koji bi služili u floti.
Arhimandrit je 1836. godine počeo moliti eparhijsku upravu da se bratstvo uveća za šest
jeromonaha. Sveti sinod, na čije razmatranje je predata ta stvar, 23. maja 1836. godine,
doneo je sledeću odluku: ʺImajući u viduʺ ‐ piše Sinod ‐ ʺda Sergijevu pustinju, koja se
nalazi blizu prestonice, posećuju mnogi bogomoljci, i da se u njoj, pod upravom sadašnjeg
upravitelja, moralno stanje bratstva, pobožnost i poredak među njima i u samom
crkvenom služenju osetno popravljaju, i da njeni monasi često odlaze da služe u
mornaricu, na prekomorskim putovanjima, Sveti sinod smatra da je pravedno i korisno,
umesto onog što je predloženo od strane eparhijske uprave, da se u toj pustinji samo
poveća broj jeromonaha za šest ljudi, da se ona prevede iz drugorazredne u prvorazrednu,
i da joj se dodeli ljudstvo i opšte održavanje kao prvoklasnom manastiru, i time da se
omogući pustinji mogućnost da priprema veći broj dobrih monaha, i da se održi njeno
dostojanstvo u mišljenju naroda, radi bogomoljstva koje se tu sliva.ʺ Ovo rešenje, kojim se
izražava priznanje najvišoj duhovnoj upravi Sergijeve obitelji, zbog tadašnjeg
napredovanja, potvrđeno je posle najvišeg Svedržavnog izveštaja, 3. juna 1836. godine.
Posledica toga bilo je brzo povećanje broja bratije, koji je 1837. godine, došao čak do 42
čoveka. Nedostajao je smeštaj za sve. Promisao Božiji ubrzo je pokazao pomoć: u to vreme,
u pustinju je stupio Makarov, poreklom od petrogradskih trgovaca, koji je skončao u toj
pustinji kao shimonah. On je obitelji priložio na korišćenje sav svoj dobro stečeni kapital,
koji je činilo 50 000 rubalja u novcu. Od te sume, 40 000 je upotrebljeno, 1840. godine, za
izgradnju veće drvene zgrade na kamenom temelju, unutar manastirske ograde, za kelije
bratije; 10 000 je upotrebljeno za osnovne životne potrebe obitelji.
Delokrug arhimandrita Ignjatija još je raširen kada je 22. juna 1838. godine određen za
ustrojitelja svih manastira Petrogradske eparhije. Tu službu on je nosio sve do samog
njegovog izabranja na episkopsku katedru. I na tom služenju on je zadobio opšte
poverenje i uvažavanje, kako upravitelja manastira tako i braće monaha, spajajući za sve u
svom liku, i tvrdorazumnog predstavnika administrativne vlasti, i, za one koji su tražili
duhovni savet ‐ starca, iskusnog rukovoditelja, uvek spremnog da sa ljubavlju pomogne
bližnjem, duhovnim savetom ili rečju duhovne utehe.

NAPOMENE:
2. Vazilisk mit. Legendarni kraljevski zmaj koji je, tobože, svojim pogledom zadavao
smrt (prim. prev.).
4. Rus. sloboda ‐ naselje sa slobodnim stanovništvom (prim. izd.).
5. Desetina ‐ mera za površinu, jednaka 1, 09 hektara (prim. prev.).
ASKETSKI OGLEDI


GLAVA 10

Ljubav prema služenju monaštvu sopstvenim primerom i spisima, nije se sama po sebi
rasplamsala i gorela kod arhimandrita Ignjatija: on je verovao u svoje prizvanje odozgo na
to služenje, i odnosio se prema njemu kao prema božanskom delu, trudeći se da poveća
talant koji mu je dat; i zato je takva ljubav kod njega trijumfovala nad svim ćudljivostima
života. U njemu je lebdeo duh žive vere u promisao Božiji, što su osećali svi koji su ga
znali i što se jasno moglo videti iz njegovih spisa. On je smatrao da se život čoveka, koji se
svecelo predao vođstvu proviđenja, odvija po nekom Božijem planu, čiji je prvoobrazac
prikazan kroz sveštene događaje izabranog naroda Božijeg. Gledajući na monaški život
kao na putovanje po zemaljskoj pustinji i pripremanje za ulazak u obećanu zemlju
večnosti, on je učio da je potrebno sagledati tu večnost još pri sadašnjem zemaljskom
postojanju, kako bi obezbedili sebi ulazak u nju kada pređemo granicu groba. To nije bilo
prosto, površno izjednačavanje, nego saznanje stečeno duhovnim delanjem, čije je brojne
primere on video na sebi samom; često, kada je prirodni izvor njegovih dobrih želja
presušio od vreline strasti i životnih bura, on je u sebi nalazio nova vrela blagodatnih
misli, koja su iznenada isticala i obnavljala iznemogle snage; životne gorčine su se
rastvarale blagodatnim silama trpljenja i kroz to su postajale slatke, prijatne za duhovni
ukus. On je imao poseban dar da sve posmatra na duhovan način; najmanji događaj, po
svoj prilici beznačajne okolnosti, kod njega su često dobijale duboki smisao, i uvek su
imale odjeka u moralnom učenju kojim se on rukovodio; oni su obilno hranili njegov um i
srce, i često su se, u divnoj melodiji reči, razlegali sa njegove duhovno‐poetske lire. Takva
njegova dela su: ʺBlažen mužʺ ʺPesma pod senkom krstaʺ, ʺMolitva progonjenog čovekaʺ,
ʺPlač monahaʺ i mnoga druga. Iz takvih posebnosti duhovnog prizvanja i stanja proizilazi
da je pismeno izražavanje bila duhovna potreba arhimandrita Ignjatija. Trudeći se da
otkrije suštinu monaškog života, arhimandrit Ignjatije se trudio da u samom sebi ostvari i
živopisnom rečju drugima prenese duhovnu lepotu karaktera drevnog egipatskog
monaštva, koje je bilo ideal njegovog života. Monaštvo po učenju i primeru svetih otaca,
prvenstveno egipatskih, bilo je od detinjstva njegova zavetna zamisao. Rukovođen tim
učenjem, on je osećao besprimernu ljubav prema kinovijskom monaštvu, i ta ljubav je bila
potpuno shvaćena: on je gledao na uspostavljanje monaštva kao na osnivanje asketskog
učenja, gde se rađaju i razvijaju monaški karakteri; a na monaštvo uopšte ‐ kao na nauku
nad naukama. U tom duhu, on je upućivao svakog ko je raspoložen da stupi u monaštvo, i
snagom sopstvenog stremljenja svojim visokim idealima, snažno je uticao na mlade,
životom neiskvarene duše. On je rado primao takve, u duhovno srodstvo sa sobom, i
rukovodio ih je svojom iskusnom duhovnom rečju, koja je imala takvo dejstvo da je
preobraćala srca, razrešavala od dugogodišnjih iskustava, slabila navike, menjala
karaktere mnogih. Sposobnost da prima ispovest pomisli, što je veoma retka pojava u naše
vreme, arhimandrit Ignjatije je doveo do savršenstva; mnogostrano iskustvo, duboka
pronicljivost, stalno i precizno samoposmatranje, činili su ga umešnim u isceljivanju
duševnih ožiljaka, kojima je on uvek prilazio najtanjom oštricom duhovne reči. Umevši da
vlada sobom u svim životnim događanjima, ne padajući duhom ni u najtežim
okolnostima, on je tu čvrstinu prenosio i onima koji su mu ispovedali svoje pomisli: tuga
koja tišti, posle ispovesti kod njega, činila im se kao puko priviđenje. Pravilno gledanje na
strasnu prirodu čoveka ‐ plod dugogodišnjeg samoposmatranja, koje je izložio u članku:
ʺOdnos hrišćanina prema sopstvenim strastimaʺ[1] bilo je izvor utehe za njegove učenike;
ono ih je primoravalo da se pri otkrivanju pomisli iskazuju sa punom slobodom,
poverenjem i bez straha; oni su uvek slušali odgovor potpuno pomireni sa sobom; često je
primer iz sopstvenog života koji je starac navodio, ili ukazivanje na neki događaj opisan u
knjigama, bio tako blizak događaju koji je ispoveđen, da u duši onoga koji se ispovedio
nije ostavljao nikakvu sumnju ili nedoumicu, učenik je uvek odlazio od starca sa utehom.
Ispovest pomisli monaha početnika, za starca je uvek bila u osnovi monaškog života; ona
je, kao neizbežni ulov, ulazila u krug duhovnog vaspitanja arhimandrita Ignjatija. Borba sa
pomislima je mučna, naročito u početku podviga, kada monah koji je tek stupio nije još
navikao da ratuje sa njima oruđem molitve; upravljanje sebe prema poukama iz knjiga
jeste korisno i neophodno, ali je nedovoljno. Teško je mladome da obuzda sebe duhovnim
uzdama kada nema primer pred sobom; a neprijatelj naročito snažno ratuje upravo protiv
onih koji biraju manastir sa direktnim ciljem spasenja, odbacujući sve svetske prednosti i
pogodnosti: za takve je to duhovno rukovođenje živom rečju, prilikom ispovesti pomisli,
pravo otkriće; ono postaje ograda protiv napada neprijatelja i čini sopstvenu volju
postojanom. Sve je to dobro u slučaju kada je starac toliko mudar i iskusan da je u stanju
da razume pomisli koje mu se otkrivaju i da shvata njihove uzroke i posledice; inače će
njegov savet delovati razorno, kao loše prepisani lek. Na dobro ustrojstvo duhovne suštine
početnika utiče i ta okolnost, kada se njegov starac nalazi u vrhu uprave: gde je
mnogovlašće ili zavisnost starca, tamo je nesloboda u duhovnom pogledu. Arhimandrit
Ignjatije je spojio u sebi i jedno i drugo, tj. i duhovnu mudrost i spoljašnju vlast, i zato je
život pod njegovim rukovođenjem i u njegovoj obitelji bio dragoceno stecište za one koji
su tražili da razumno monahuju. Ne obazirući se na svoju bolešljivost, on je primio na
sebe napor da svakodnevno odsluša ispovest pomisli ‐ njegovi učenici su čak imali običaj
da vode njihov dnevni zapis, i oni su svoje pomisli otkrivali čistog srca, sa iskrenošću, zato
što je starac bio sposoban da prima takvu ispovest potpuno bestrasno. Korist od
ispovedanja pomisli bila je očigledna svima. Pritom, starac nije podvrgavao svoje učenike
teškim iskušenjima, nego je promišljao fizičke sposobnosti i umnu razvijenost svakoga,
tako da je stanje pod njegovim duhovnim rukovodstvom bilo čak olakšano, kako u
fizičkom, tako i u moralnom pogledu.
Evo mišljenja samog starca Ignjatija o ispovesti pomisli, zasnovanog na strogom
sledovanju učenju svetih otaca:
ʺSvi oci su saglasni u tome da je monah početnik dužan da odbacuje grehovne pomisli i
maštanja u njihovom samom začetku, ne ulazeći u raspravu niti u razgovor sa njima. Za
odbacivanje grehovnih pomisli i maštanja, oci predlažu dva oruđa:
1) neodložno ispovedanje pomisli i maštanja starcu, i
2) neodložno obraćanje Bogu, sa najtoplijom molitvom za prognanje nevidljivih
neprijatelja. Prepodobni Kasijan govori: ʹSvagda gazi na glavu zmije, tj. početak pomisli, i
odmah ih govori starcu: tada ćeš se naučiti da gaziš ubitačne poduhvate zmije, kada se ne
budeš stideo da ih, sve bez izuzetka, otkrivaš tvome starcu.ʹ Taj način borbe sa demonskim
pomislima i maštanjima bio je zajednički za sve monahe početnike u vreme cvetanja
monaštva. Početnici koji su se neprestano nalazili uz svoje starce u svako vreme su
ispovedali svoje pomisli, kako se to može videti iz žitija prepodobnog Dositeja, a početnici
koji su dolazili svom starcu na određeno vreme ispovedali su svoje pomisli jednom
dnevno, uveče, kako se to može videti u Lestvici i drugim otačkim knjigama. Ispovedanje
svojih pomisli i rukovođenje savetom duhonosnog starca, drevni monasi su smatrali
neophodnošću bez koje se nije moguće spasiti...ʺ ʺPouke duhonosnog starca postojano
vode monaha početnika putem jevanđelskih zapovesti, i ništa ga tako ne razdvaja od
greha i početka greha ‐ demona, kao postojano i uporno ispovedanje greha u njegovom
samom početku. Takvo ispovedanje postavlja između čoveka i demona nepomirljivo
neprijateljstvo, spasonosno za čoveka. Takvo ispovedanje, uništavajući dvodušnost ili
kolebanje između ljubavi prema Bogu i ljubavi prema grehu, daje dobroj volji neobičnu
silu, a zatim i neverovatnu brzinu napredovanju monaha, u šta se opet može uveriti iz
žitija prepodobnog Dositeja. Oni monasi koji se nisu mogli boriti protiv greha postojano
čestim ispovedanjem pomisli, jer nisu imali starca, borili su se protiv njega postojanom i
učestalom molitvom.ʺ[2]

NAPOMENE:
1. Asketski ogledi, tom 1. Taj članak je izdat posle smrti ep. Ignjatija, 1870. godine, u
brošuri: tri članka nisu bila u štampi.
2. Sveti Ignjatije Brjančaninov. Prinos savremenom monaštvu.
ASKETSKI OGLEDI


GLAVA 11

Zimu 1846. godine, arhimandrit Ignjatije je proveo ne izlazeći iz kelije, zbog teške bolesti, a
kada je nastupilo proleće 1847. godine, on je uložio molbu da se oslobodi dužnosti
nastojatelja i da se otpusti u mirovinu, u Nikolo‐babajevski manastir Kostromske eparhije.
Umesto otpusta u mirovinu, njemu je odobren samo jedanaestomesečni otpust, radi
popravljanja zdravlja, u Babajevski manastir, na koji je ukazao. Posle odlaska arhimandrita
na taj otpust, car imperator, kada je jednom susreo Čihačova, pitao ga je za zdravlje
njegovog druga, i rekao mu je da mu napiše da nestrpljivo očekuje njegov povratak.
Leto 1847. godine, arhimandrit Ignjatije je proveo u Nikolo‐babajevskom manastiru, gde se
i prihvatio ozbiljnog lečenja. Njemu su bile određene kelije, koje su se sastojale iz četiri
male sobe, u odvojenom potkrovlju, iznad kelija nastojatelja. Taj smeštaj, odvojen od
ostalih stanova, bio je veoma pogodan za bezmolvije. Sa jedne strane, sa prozora kelije,
otvarao se veličanstveni pogled na široki predeo, natopljen rekom Volgom, i bio je prizor
za uživanje otšelnika, u trenucima predaha. Ovde je arhimandrit Ignjatije napisao mnogo
duhovno poučnih pisama raznim osobama, među kojima je niz pisama nekom monahu
Leonidu, sa ovakvim zaglavljem: ʺMonahu koji se bavi umnim delanjem.ʺ Ovde je napisan
članak ʺBorodinski manastirʺ, koji nije ušao u sabrana dela; a povod pisanja tog članka bila
je poseta arhimandrita Borodinskog manastira, na putu u Babajevski manastir, po pozivu
tadašnje nastojateljice, igumanije Marije Tučkove. Posle jedanaest meseci, 1848. godine,
arhimandrit Ignjatije se vratio u Sergijevu pustinju. Trajno bezmolvije za vreme prebivanja
u usamljenosti, u Babajevu, još više ga je oraspoložilo prema savršenom otšelništvu, kome
je on postojano težio.
Pretrpevši veliki gubitak zbog smrti svog voljenog monarha, cara imperatora Nikolaja
Pavloviča, i ne napuštajući nameru da se preseli u tišinu, arhimandrit Ignjatije je 1856.
godine preduzeo putovanje u skit Optinske pustinje, isključivo sa ciljem da tamo uredi
željeni boravak u bezmolviju. On je već sasvim bio dogovorio sa nastojateljem Optine
pripremanje kelije za sebe, u skitu, i za njenu izradu je dao 200 rubalja kapare, i vratio se u
Petrograd, gde je, zbog okolnosti koje nisu zavisile od njega, morao na neodređeno vreme
odložiti ispunjenje svoje zamisli o preseljenju u tišinu, i prepustiti svoju dalju sudbinu volji
Božijoj.
Godine 1856. upokojio se mitropolit Petrogradski Nikanor; a mitropolit Grigorije, koji je
postavljen na njegovo mesto, dobro je poznavao arhimandrita Ignjatija i čak je bio u
duhovno bliskim odnosima sa njim, i tada mu je, u smislu koristi za Crkvu Božiju,
predložio episkopsku katedru u Stavropolju kavkaskom. Posle dobijanja najviše odluke,
23. oktobra 1857. godine, u Svetom sinodu došlo je do narečenja arhimandrita Ignjatija za
episkopa kavkaskog i crnomorskog, a 27. ‐ sama hirotonija u kazanskoj crkvi, u prisustvu
velikog broja okupljenog naroda. Drugog dana, novopostavljeni episkop je služio liturgiju
u crkvi krsta u Lavri, a zatim je tri dana sledećeg meseca proveo u Sergijevoj pustinji.
Drugog novembra, pustinju je posetila velika kneginja Marija Nikolajevna ‐ ʺkako bi se
oprostila sa episkopom Ignjatijemʺ, kako je ona izvolela da se izrazi. Trećeg novembra, u
nedelju, episkop Ignjatije je odslužio božansku liturgiju u pustinji, učestvovao je u
zajedničkoj bratskoj trpezi, i pozdravivši se sa svima, konačno je napustio Sergijevu
pustinju. Otputovao je u Nevsku lavru.
Četvrtog novembra, po zahtevu udovice imperatorke Aleksandre Teodorovne, episkop
Ignjatije je otputovao u Carsko Selo, kako bi se susreo sa Njenim visočanstvom. Carica je
izvolela da ga primi u svom kabinetu, gde mu je poklonila panagiju, ukrašenu brilijantima
i rubinima, rekavši: ʺPo izvoljenju cara, dajem vam tu panagiju, radi sećanja na mene i
pokojnog cara.ʺ Devetog novembra, episkop se pozdravljao sa velikim knezom
Konstantinom Nikolajevičem i velikom kneginjom Aleksandrom Josifovič.
Tom prilikom je vodio dug duhovni razgovor sa velikom kneginjom, a desetog, u
Carskom Selu, imao je sreću da se ponovo oprosti sa carem, a zatim i sa caricom posebno,
u njenim odajama, kada je carici bilo pogodno da sa njim vrlo ozbiljno razgovara o
monaštvu uopšte, i naročito o Sergijevoj pustinji. Sedamnaestog je preosvećeni učestvovao
u hirotoniji soloveckog arhimandrita Aleksandra u arhangelskog i holmogorskog
episkopa. Na tom bogosluženju, namesnik Sergijeve pustinje, jeromonah Ignjatije,
proizveden je u čin arhimandrita, i po preporuci episkopa Ignjatija i jednodušnoj želji
bratije, postavljen je za nastojatelja pustinje.
Proživevši u Sergijevoj pustinji dvadeset četiri godine, bez dva meseca, episkop Ignjatije ju
je napustio u stanju procvata. Za vreme njegove uprave, obitelj je ukrašena sa tri nova
velelepna hrama.
Od onih koje je arhimandrit Ignjatije vaspitavao u monaštvu, Sergijeva pustinja je dala
šesnaest nastojatelja: deset arhimandrita, pet igumana i jednog upravitelja.
ASKETSKI OGLEDI


GLAVA 12

Episkop Ignjatije, pored toliko dugog svog upravljanja Sergijevom pustinjom, ne samo da
nije prikupio nikakav kapital nego je došao do takvog siromaštva da prilikom svog
odlaska nije imao sopstvenih sredstava čak ni za dalji put. On je bio neobično darežljiv u
milostinji: nikoga nije odbio, ako je imao nešto da da, i kada nije bilo novca, davao je
stvari, tako da su se kelijnici trudili da zadovolje prosjake novcem, ako je bilo moguće,
kako bi ih preduhitrili da se lično ne obrate arhimandritu. Zato, kada je bilo potrebno
otputovati iz Petrograda, episkop je bio prinuđen da se obrati za novčanu pomoć jednoj
osobi, sa kojom je bio u bliskom duhovnom odnosu, koja mu je i dala pomoć od hiljadu
rubalja. Dvadeset petog novembra, on je napustio Petrograd i dvadeset šestog je stigao u
Moskvu, odakle je otputovao u Sergijevu lavru. Pošto je proveo nedelju dana u Moskvi, on
su uputio u Harkov i Rostov (na reci Don), gde je odsedao u provincijskim gradićima kod
eparhijskih arhijereja, i po njihovom pozivu, služio je liturgiju u Kursku i Harkovu, zatim
je svratio u svetogorski manastir, i dvadeset četvrtog decembra, ujutru, krenuo je iz
Bahmuta, po još letnje suvom putu. Noć uoči Božića, u stepi ga je sustigla strašna snežna
mećava, koja je njegov život dovela u veliku opasnost. Tek u sedam sati ujutru, dvadeset
petog decembra, on se nekako dovukao do naselja, u sankama, kojima su sveštenoslužitelji
najbližeg sela izašli da ga pronađu, kada su ih obavestili kočijaši, koji su ostavili kočije u
stepi i pojurili na konjima udarivši na sva zvona da im je potrebna pomoć.
Godine 1858, 4. januara, u četiri sata posle podne, episkop Ignjatije je stigao u Stavropolj
kavkaski. Arhijerejski dom nije postojao; novopristigli vladika smestio se u stanu koji je
pripremljen za njega, u domu trgovca Stasenkova. Postojala je mala drvena kućica, nalik
na kolibu, koju je četrnaest godina ranije poklonio stavropoljski trgovac Volobujev, kao
privremeni smeštaj za prvog episkopa Jeremiju. Na tu kolibu je dograđen samo skroman
deo, sastavljen od dve male sobe, koje su nazvane sala i gostinska soba ‐ poslednja je
služila ujedno i kao bogomolja za arhijereja, jer je iz nje napravljen i prozorčić i ulazna
vrata u malu kamenu crkvu krsta, koja je nadograđena na tu kolibu. Tada je i ta trošna
kućica potpuno razrušena, tako da su se građani postideli da prime episkopa u nju;
pokrenuti dobrom željom, oni su iznajmili za njega pristojan stan, na svoj račun. Na dan
dolaska, preosvećeni je primao u svom stanu sveštenstvo saborne crkve, građane sa
hlebom i solju i načelnika gubernije general‐poručnika A. A. Volockog; uveče je kod kuće
slušao večernju, a drugog dana (nedelja), 5. januara, služio je liturgiju u gradskoj sabornoj
crkvi. Na dan Bogojavljenja, po završetku liturgije, osvetio je vodu u bazenu koji se nalazio
u centru grada, u prisustvu velikog broja sabranih vojnika, sa kropljenjem znamenja i u
prisustvu mnogobrojnog okupljenog naroda, koji je srdačno primio vladiku.
Stavropoljska eparhija, potpuno neuređena, tražila je velike napore od episkopa Ignjatija.
Ona je ustanovljena oko 1840. godine. Njen prvi episkop bio je Jeremija, koji se iz revnosti
prema pravoslavlju suviše strogo poneo prema raskolnicima, kojih je u znatnom broju bilo
u Kavkaskom linijskom odredu vojske. Zbog toga je Kavkaska linijska uprava nastojala da
izuzme naseljavanje linijskog odreda iz resora eparhijskog arhijereja i da ga prenese u
nadležnost obersveštenika Kavkaske armije. Tako je u tek ustanovljenoj eparhiji, sa pet
stotina hiljada duša, koje su činile njenu pastvu, polovina otišla iz uprave episkopa, koji
nikako nije pretpostavljao mogućnost takve podele. Pošto je ta eparhija bila svrstana u red
trećerazrednih, njen episkop je morao primati platu od 285 rubalja u srebru godišnje. S
obzirom na to da je takva suma bila krajnje nedovoljna za obnovu tek otvorene katedre,
kojoj je bilo potrebno uređenje u svemu, Sveti sinod je odredio da se privremeno episkopu
odvaja iz sinodske svote po 1000 rubalja u srebru godišnje, kao džeparac, i po 1500 rubalja
u srebru, za izdržavanje arhijerejskog dvora, sve do potpunog uspostavljanja katedre.
Preosvećeni Ignjatije je u Stavropolju zatekao, kako je ranije primećeno, gradskog
guvernera Volockog, rodom iz Vologoda, svog vršnjaka iz detinjstva, sa kojim je
istovremeno stigao u Petrograd da stupi u službu; načelnik vojske bio je general‐poručnik
Filipson, veoma blagočestiv čovek, a namesnik knez A. I. Barjatinski. Uskoro je Volocki
otišao na otpust, a njegovo mesto je zauzeo stavropoljski viceguverner P. A. Brjančaninov,
rođeni brat episkopa. Pri polasku iz Petrograda, ober‐prokurator Sinoda, grof A. P. Tolstoj,
uveravao je preosvećenog da će nastaviti da mu daju sredstva od Sinoda, koja su primali
njegovi prethodnici, ali bez obzira na više puta ponovljenu molbu, nijednu od pomenutih
plata nijednom nisu dali; međutim, episkop teško da bi ikako mogao živeti, da mu
posebne slučajne okolnosti, kao što su: u početku, bliskost sa drugom iz detinjstva, a zatim
sa rođenim bratom, nisu dale mogućnost da pokrije nedostatke. U vreme dolaska
episkopa Ignjatija na katedru, arhijerejskom domu su bili određeni samo redovni služitelji,
komadić obradive zemlje oko dvesta desetina udaljen od grada, zatim letnjikovac u šumi
blizu grada, u koji ulazi jednim svojim delom, nalazeći se uz Andrejevsku crkvu koja
pripada arhijerejskom domu, u kom je sada smešten vikarni episkop. U vezi sa tim
šumskim letnjikovcem, trebalo je da arhijerejski dom uzme u svoju nadležnost spor sa
jednim privatnim licem, koje je zauzelo zemlju u tom letnjikovcu, i na njoj napravilo
ciglanu.
Prvo delo episkopa bilo je da zahvali građanima za njihovo staranje o njegovom smeštaju,
pri čemu im je objasnio da je neugodno da on, koji je okružen monasima, živi u svetovnom
domu porodice, i molio ih je da mu pomognu da sagradi makar mali smeštaj uz crkvu
krsta, na mestu ranije pomenute razrušene kolibe. Građani su se usrdno saglasili. Odmah
je prikupljena suma od više od 4 000 rubalja, i početkom proleća započeta je gradnja
drvene kuće, na kamenom temelju, sa osam soba i devetom ‐ bogomoljom. U taj dom,
smestili su se: arhijerej, dva jeromonaha, nekoliko poslušnika i posluga. Istovremeno,
episkop je dogovorio sa gradskim guvernerom saglasnost uprave da državni seljaci
zamene redovne služitelje, koji su se otpremali platom, u godišnjem iznosu, po lokalnoj
umanjenoj važećoj ceni, od 40 rubalja godišnje po radniku. Ta saglasnost, predložena
kavkaskom namesniku, bila je potvrđena; isto tako, po najvišoj naredbi, koju je izmolio
namesnik, bila su zamenjena i sredstva, koja su zakonom određena arhijerejskim
domovima, odgovarajućom godišnjom novčanom nadoknadom kavkaskom arhijerejskom
domu, iz poreskih prihoda komore državne imovine. To je i odredilo poboljšanje
izdržavanja episkopa, u vreme dok je preosvećeni Ignjatije bio na stavropoljskoj katedri.
Videvši da njegovi podnesci Svetom sinodu za povećanje sredstava izdržavanja iz
različitih razloga nisu uvažavani, episkop Ignjatije je u vezi sa tim otišao direktno
kavkaskom namesniku, knezu Barjatinskom, i potpuno mu predočio položaj kavkaskog
episkopa, sirotog, po sredstvima izdržavanja, koja su njemu lično određena (285 rubalja u
srebru, godišnjeg sledovanja), i postavljenog na takvo administrativno mesto koje
neizostavno traži odgovarajuće spoljašnje uređenje i nekakvu nezavisnost u materijalnim
sredstvima; pritom, namesniku je predstavljen obrazac izdržavanja Tavričeske eparhije, po
čijem primeru je episkop tražio da se odredi izdržavanje kavkaske katedre. ʺNe staram se
radi sebe za tu naknaduʺ ‐ pisao je preosvećeni knezu ‐ ʺjer mene nesumnjivo tada već
neće biti, kada se odobri taj moj zahtev, nego se staram radi same te stvari; bolje je
zatvoriti katedru, nego je ostavljati u tako siromašnom stanju, bez činovnika i lica koja
okružuju episkopa, da traži pogrešna sredstva za izdržavanje.ʺ Ta molba, pomognuta
sudelovanjem feldmaršala, ovenčana je uspehom, ali tek onda kada je episkop Ignjatije
napustio Kavkasku katedru, sada jednu od najbolje obezbeđenih u materijalnom pogledu.
Prva briga episkopa Ignjatija u upravljanju pastvom bila je da se ustanovi bogosluženje po
odgovarajućem crkvenom činu, i da se utvrde potrebni odnosi između sveštenstva i
naroda, kako u gradovima, tako i u selima. On sam je u odnosu sa sveštenstvom bio
srdačan, prost i direktan, neprestano se brinuo o njihovom životu, obrazovanju i
uzajamnim odnosima, kakvi priliče svešteničkom činu; pažljivo je ulazio u delanje
okružnih protoprezvitera, u moralno stanje onih koji su bili podvrgnuti kaznama i
primedbama, trudeći se, koliko je moguće, da odvoji službenu krivicu osobe od njenih
porodičnih okolnosti i svih kućnih potreba. Krajem avgusta, preosvećeni je obišao
jugoistočni deo eparhije, posetio je gradove Mozdok i Kizljar, i kroz naselja istočnog dela
provincije vratio se u Stavropolj, gde je na zimu prešao u ponovo izgrađeni dom.
Preosvećeni Ignjatije je obraćao svoju pažnju i na vaspitavanje mladih u školskim
ustanovama koje su bile u njegovoj nadležnosti. Tako je on smatrao za neophodno da se
ograniče mere kažnjavanja, koje su bile uobičajene u tim školama, pa je naložio upravi
bogoslovije da vaspitači više obrate pažnju na moralnu stranu zahteva, da razvijaju u deci
i mladima savesnost, koja će više garantovati njihovo dobro vladanje, i da savesno
procenjuju pravednost kazne, u srazmeri sa njihovom krivicom; kako bi same kazne bile
razumne i ljudske, bez zavođenja gnevom ili žustrinom.
ASKETSKI OGLEDI


GLAVA 13

Dolaskom proleća 1859. godine, preosvećeni Ignjatije se veoma saosećajno poneo prema
pitanju poboljšanja života seljaka, ukidanjem vlastelinskog prava. Duboko ga je rastužilo
pogrešno tumačenje volje cara ‐ oslobodioca, izvrtanje reči ʺslobodaʺ ‐ ʺvoljaʺ, koje su
blagoizvoljenjem monarha darovane njegovim podanicima. Tim povodom preosvećeni je
načinio dva dopisa, koji su cirkularno razaslani po eparhiji. I u jednom i u drugom bili su
izloženi jevanđelski pogledi na to pitanje, i preporučivalo se sveštenstvu da se rukovodi
tim gledištem, u slučaju odnosa sa parohijanima, kada im se oni obrate radi saveta ili
urazumljivanja u vezi seljačkog pitanja.
U leto iste te godine, preosvećeni je obišao zapadni deo svoje eparhije, posetio je parohije i
manastire Crnomorja, i oko dva meseca je proveo u Tamani. S jeseni, on se bavio
traženjem i uređenjem novog smeštaja za bogosloviju, koja je bila smeštena u iznajmljenoj
kući, tesnoj i neudobnoj, i gde je rok najma već isticao. Sudelovanjem lokalne gradske
uprave došlo je do veoma pogodnog najma za tu namenu, na dugo vreme, u privatnim
kućama, u brdovitom i najzdravijem delu grada, pored crkve sv. apostola Andreja
Prvozvanog, na arhijerejskom šumskom letnjikovcu, koja se na tom mestu graniči sa
glavnim trgovačkim gradskim trgom. Bilo je mnoštvo posledičnih pitanja, koja su
pokrenuta proizvodnjom, mnogo davnašnjeg nezadovoljstva između parohijana i
sveštenstva, i još veći broj pitanja nastalih zbog uznemirujućih sukoba sreskih građanskih
vlasti sa duhovnim, koji su ili bili završeni mirnim usaglašavanjem, ili su dovedeni u red i
rešeni; od mnoštva njih, ostala je samo ništavna količina nezavršenih, tako da se uopšte
može reći da je eparhija dovedena u potpuno blagostanje.
Međutim, problemi nisu prestali da progone episkopa Ignjatija i na tom njegovom
položaju, a smrt mitropolita Grigorija ostavila ga je bez najbližeg čoveka, koji je prijateljski
saosećao sa njim. Tada ga je sustigla i veoma teška bolest: prirodni osip, zajedno sa
visokom temperaturom. Dugo je potrajalo njegovo ozdravljenje, njegove snage su počele
primetno da slabe, i on je odlučio da traži da ode pravo u mirovinu, u već poznati Nikolo‐
babajevski manastir; krajem jula 1861. godine, predao je izveštaj Sinodu i pismom se
obratio caru imperatoru.

Evo sadržaja tog pisma:

ʺCarujući monarh, Najmilostiviji car!
Osećajući iznemoglost snaga od bolesti, koja traje već oko četrdeset godina, i neprestano
čuvajući u svojoj duši želju da okončam dane u usamljenosti, ja sam Svetom sinodu
predao izveštaj, u kojem, obaveštavajući o stanju svog zdravlja, molim da budem
oslobođen upravljanja eparhijom i da mi se prepusti uprava nad opštežiteljnim Nikolo‐
babajevskim manastirom, na Volgi, u Kostromskoj eparhiji, kao što je to učinjeno sa
mnogim arhijerejima, po oslobađanju od eparhijskih poslova. Ona milostiva pažnja, koje
su me udostojili Vaši vladajući roditelji, koji su me nazivali svojim pitomcem, dopušta mi
da se obratim Vašem carskom veličanstvu, sa najponiznijom i najuverljivijom molbom. Ne
radi nekakve moje zasluge ili dostojanstva kojih ja nemam ‐ nego radi sećanja na Vaše
pokojne roditelje, učinite mi milost i naredite da se ispuni moja molba, podarite mi
moljeno utočište u kojem bih mogao na miru okončati svoje dane, uznoseći nedostojne i
uboge molitve
Bogu, za blagostanje Vas i čitavog Vašeg carskog doma, i za pokoj i večno blaženstvo
Vaših roditelja, kojih se neprestano sećamo.ʺ
ʺU osećanjima vernog i podaničkog najpobožnijeg uvažavanja i najpotpunije odanosti,
imam radost biti...ʺ i ostalo ʺ24. jula 1861. godineʺ. Petog avgusta, sačinjen je otpust sa
određenjem penzije od 1000 rubalja godišnje; na kraju, ona je po najvišoj naredbi povećana
dodatkom od 500 rubalja.
Godine 1861, 19. septembra, car je posetio Kavkaz, ali nije bio u Stavropolju, nego je
upoznavajući se sa ponovo osvojenom zemljom iza Kubana, pitao grofa Evdokimova (čiji
glavni stan je bio u Stavropolju) za preosvećenog, i preko njega mu je poslao orden sv.
Ane I stepena, koji nije čekao vladiku u Stavropolju, nego mu je poštom poslat u novo
mesto boravka.
Pri odlasku iz Stavropolja, isto kao ranije iz Petrograda, preosvećeni nije imao vlastitih
novčanih sredstava; ponovo je morao pribeći pomoći sa strane, kako bi se razračunao sa
nekim dugovima i pokrio troškove puta. Na putu, prolazeći kroz Moskvu, svratio je kod
svog starog znanca, preosvećenog Leonida, episkopa dmitrovskog, vikara moskovskog, i
gostovao je kod njega dve nedelje, zbog bolesti. Dogodio mu se nervni udar u desnu nogu,
i iako su preduzete medicinske mere i on dobio nekakvo olakšanje, ipak ga je, od tada,
neprestano mučila slabost te noge.
U vreme svog prebivanja na Kavkazu, preosvećeni nije napuštao svoj duhovno‐književni
rad. Osim pouka koje je usmeno govorio, ovde je napisao knjigu ʺPrinos savremenom
monaštvuʺ, koja čini peti tom njegovih dela. U njoj, on savremenom monaštvu prenosi
savete o monaškom životu, kroz pravila spoljašnjeg ponašanja i unutrašnje duševne
delatnosti, primenjujući ih na raznorazna služenja, kojima su izloženi monasi u naše
vreme. Sačinio je pouke: ʺO različitim stanjima prirode ljudske u odnosu prema dobru i
zluʺ, ʺO viđenju duhovaʺ, i ʺO spasenju i hrišćanskom savršenstvuʺ.
Pouku o viđenju duhova preosvećeni je sastavio na osnovu sopstvenih iskustava. Iskustva
te vrste on je doživljavao tokom veće polovine svog duhovnog života i prikazivao ih je u
svojim knjigama, posmatrajući ih, kako sa duhovne, tako i sa fizičke strane.
ASKETSKI OGLEDI


GLAVA 14

Preosvećeni je doputovao u Nikolobabajevski manastir 13. oktobra 1861. godine. Sa njim
su došli: iguman Justin, koji je uz njega upravljao kavkaskim arhijerejskim domom, blisko
duhovno čedo episkopa, jeromonah rizničar Kalist, jedan od poslušnika Sergijeve pustinje,
jeromonah Teofan, nekada duhovnik stavropoljskog arhijerejskog doma, pri Andrejevskoj
crkvi, jedan od monaha Nikiforovske pustinje, Olonecke eparhije i nekoliko poslušnika.
Poslednji su se na Kavkazu nalazili pod duhovnim rukovođenjem jeromonaha Teofana,
koji se, isto kao i iguman Justin i jeromonah Kalist, sam koristio savetima i duhovnim
usmerenjima vladike Ignjatija. Tako su sve ličnosti koje su došle sa Kavkaza u babajevsku
obitelj činile jednu duhovnu porodicu, i njihov jednodušni način delovanja uticao je na sav
unutrašnji i spoljašnji život obitelji.
Nikolobabajevski manastir nalazio se na desnoj obali reke Volge, gde se u nju uliva mala
reka Solonica, koja deli kostromsku manastirsku obalu sa granicom Jaroslavske provincije.
Iza obe te reke, manastir poseduje male livade za košenje. Stanovnici Jaroslavlja su oduvek
bili naklonjeni Nikolo‐babajevskom manastiru i sa posebnim strahopoštovanjem i verom
poštuju svetinju koja je u njemu ‐ čudotvornu ikonu svetog Nikolaja. Po svoj prilici,
povoljan položaj obitelji, koja se nalazila na polovini puta između dva provincijska grada
Jaroslavlja i Kostroma, i pored jednog od prvih vodenih puteva, trebalo je da povoljno
utiču na njeno materijalno blagostanje, ali u stvarnosti nije bilo tako: pridošlice sa Kavkaza
zatekle su
taj opštežiteljni manastir sa svega 60 rubalja u gotovini, i dve hiljade rubalja duga, i to
pred sam ulazak u zimu, bez ikakve zalihe hleba i pripremljenih drva; ratarstvom se u
manastiru uopšte nisu bavili. Uređenju obitelji mnogo je pomogla okolnost da je, još pre
dolaska preosvećenog Ignjatija, njen bivši nastojatelj, iguman Partenije, po sopstvenoj želji
i molbi, bio premešten od strane eparhijske vlasti u Nadjejevsku pustinju, iste te
Kostromske eparhije, i njegovu dužnost odmah je preuzeo iguman Justin: za uređenje
manastira određen je jeromonah Kalist, a jeromonah Teofan je postao drugi duhovnik. Čin
bogosluženja, poredak života u kelijama, bratska trpeza i kuće, sve je krenulo nabolje.
Uvedeno je redovno ratarstvo na zemlji koja pripada manastiru, oko 80 desetina, delom
blatnih, delom pod peščanim nanosom, zbog čega je izvršeno uređivanje polja, prokopani
su kanali radi isušivanja blata i kroz njih je blatna voda spuštena u Volgu. Započeto je
preuređivanje kelija, određenih za samog episkopa, i kapitalna popravka kelija za bratiju i
nastojatelja. Ta zgrada, sa jedne strane okrenuta prema Volgi ‐ bila je dvospratna, a druga,
unutar manastira ‐ jednospratna; smatrali su da je potrebno da se ona ojača poprečnim
gvozdenim šinama, zato što je ona, zbog vlažnosti tog mesta i zbog neravnomernog
sleganja, znatno ispucala u tom pravcu. Gostoprimnica za one koji dolaze, koja se nalazila
u sklopu same ograde manastira, iznutra je sva bila prepravljena i pristojno nameštena.
Prve godine posle dolaska vladike Ignjatija na Babajku, posetio ga je njegov stari drug
Čihačov, i taj susret im je bio poslednji u životu. Obojica su uvidela da za poslednjeg nije
dobro da napusti svoje mesto boravka, u Sergijevoj pustinji, u koju je on uložio sve svoje
imanje i gde će uživati potrebnu pažnju tokom bolešljive starosti. Krajem juna 1862.
godine, u babajevsku obitelj došao je da živi rođeni brat vladike, P. A. Brjančaninov, koji je
izmolio otpust sa službe na dužnosti stavropoljskog gradskog guvernera, i preselio se u
manastir, kao bogomoljac.
U maju 1862. godine, episkop Ignjatije je posetio preosvećene: Platona u Kostromu, Nila u
Jaroslavlju i Irineja u Tolgskom manastiru, blizu Jaroslavlja; posle tog putovanja više nigde
nije izlazio iz manastira, osim vožnje kočijama po okolini manastira, po lepom vremenu. U
sedam časova ujutru, on je pio čaj, koji je smatrao neophodnim, kao sredstvo koje zagreva
krv, i govorio je: ʺEvo šta znači starost, ne napiješ se čaja i ne možeš Bogu da se pomoliš.ʺ
Od devet časova, prihvatao se posla ili je izlazio na liturgiju ili je nadgledao poslove koji
su se izvodili; primao je posetioce, najvećim delom bolesne seljake, koji su uzimali lekove
od vladike (homeopatija). Okupljalo se veoma mnogo takvih bolesnika; jedan od kelijnika
je zapisivao u knjigu njihova imena, godine i vrstu bolesti, a vladika je odgovarao kome je
dat kakav lek, koliko puta ga je primio i dijetu, ako se pokazalo da je ona potrebna.
Lečenje je teklo uspešno, ali je posle tri godine prekinuto zbog mnogobrojnog okupljanja
bolesnih, koji su narušavali osamu svetitelja. Po isteku dvanaestog časa, vladika je ručao.
Njegova trpeza je bila prosta i jeo je veoma umereno. U petnaest časova, on je pio čaj na
koji je uvek pozivao i nekoga od bratije, i ugošćenje je uvek završavao razgovorom,
spasonosnim za dušu. Posle večernje, do dvadeset časova, primao je sve monahe i
poslušnike kojima je bio potreban u duhovnom smislu, kao i posetioce sa strane. Od
dvadeset časova, vladika se zatvarao u svoje kelije; spavao je obično ne skidajući se, noću
je obuvao čizme od valjane vune, zbog bolesti nogu, koje su odavno promrzle. Tako je bio
uređen kelijni život preosvećenog Ignjatija na Babajki.
Dolaskom preosvećenog Ignjatija u manastir, okupljanje naroda na bogosluženja znatno se
uvećalo; crkva svetog Nikolaja, koja je mogla da smesti ne više od 600 ljudi, postala je
tesna, i sva manastirska bratija i okolno stanovništvo počeli su da izražavaju želju da se
izgradi novi hram, na mestu sabornog hrama Iverske Majke Božije, koji dospeo u opasno
stanje, i koji je bio sastavljen od šest malih crkvica, od kojih je u četiri bilo zabranjeno vršiti
bogosluženje, jer su se stvorile velike pukotine u svim pravcima kamenih svodova.
Pojavio se priložnik ‐ izvođač kamenih radova, meštanin Jaroslavlja Teodotov, koji je
obećao da će sve kamene radove izvesti sa svojim radnicima besplatno, i da će dati za
početne radove 1 000 rubalja. Preosvećeni je iz Petrograda pozvao arhitektu kojeg je
poznavao, profesora Akademije umetnosti I. I. Gornostajeva, i predao mu je svoju
veličanstvenu ideju za novi hram, koju je ovaj ostvario u svom projektu. Kako bi se
porušio razrušeni saborni hram, bilo je potrebno izdejstvovati dozvolu Svetog sinoda,
preko ober‐prokuratora; a takođe je bila potrebna i najviša potvrda i odluka za izgradnju
novog hrama. Međutim, manastir je morao da požuri sa rušenjem hrama, zato što su se
radnici Teodotova, u slučaju da se ne dobije rešenje, spremali da odu u Petrograd, na svoje
poslove, a tada bi i Teodotov bio prinuđen da odustane od onoga što je obećao, što bi bio
veliki gubitak za graditelje hrama.
U subotu, prve nedelje Velikog posta, car je po pristupanju svetim tajnama blagoizvoleo
da se seti da oberprokurator ima poslove o kojima treba da sačini izveštaj i tražio je da se
upozna sa njima. Ober‐prokurator, direktor njegove kancelarije, načelnik odeljenja ‐ svi
kroz čije ruke je prošao predmet o babajevskom hramu, bili su pričasnici tog dana. Car je
primio k znanju prilog Teodotova i izvoleo je da odobri razrušenje starog hrama. Istog tog
dana, odluka je telegrafom poslata, preko Jaroslavlja u Babajevski manastir; sva
manastirska bratija bili su pričasnici, ali vladika je o tome bio obavešten drugog dana ‐ u
nedelju na dan Nedelje pravoslavlja, posle liturgije, koju je on sam služio. Tako se odigrao
događaj koji zaslužuje da bude pomenut: prvi korak u izgradnji novog hrama učinila su
lica koja su sva, bez izuzetka, neposredno pre toga pristupila pričešću Svetim Hristovim
Tajnama ‐ vidljivi znak blagoslova Božijeg na započeti posao. U ponedeljak druge nedelje
posta, započeto je razrušavanje starog hrama. Radovi su tekli brzo, cigla je pripremana u
ciglanama koje su podignute uz manastir, a na licu mesta je vađen grubi kamen koji je
upotrebljen za coklu. Mesto je raščišćeno, jer je novi hram podignut malo dalje ka dubini
obale i označene su razmere temelja; tvrdo tlo nije zahtevalo učvršćivanje stubovima. Bilo
je planirano da se početkom proleća započne izgradnja objekta. Čekala se potvrda
projekta, koja je kasnila. Ministar saobraćaja je smatrao da su arhitektonske linije na njemu
suviše smele da bi se mogle pouzdano izvesti; tek posle ličnih objašnjenja arhitekte
Gornostajeva, ministarstvo se saglasilo sa potvrdom. Tako je projekat hrama u čast
čudotvorne ikone iverske Majke Božije bio pripremljen za svedržavni izveštaj, koji se sa
svoje strane, zbog različitih okolnosti, protegao do kraja maja, i tek je dvadeset prvog dana
tog meseca, na dan praznovanja Majke Božije, Vladimirske Ikone, car je odobrio da se
potvrdi projekat. ʺNad izgradnjom hrama Bogomajkeʺ, pisao je vladika svom bratu ‐
ʺočigledan je prst Bogomajke. Ljudima koji se trude na nekom poslu daruje se pomoć;
ujedno im se daje da se izbore sa preprekama i da se pomuče, radi njihove duševne koristi,
kako bi se to delo očistilo od primesa sujete i drugih zanosa, kako bi ono bilo izvršeno u
bogomudrom smirenoumlju. Takav je, uobičajeno, tok dela kojima je Bog pokrovitelj.ʺ
Za izgradnju novog hrama novac su davali građani Jaroslavlja i Kostroma, koji su bili
naklonjeni manastiru. Episkop jaroslavski Nil sa simpatijama je gledao na želju građana
da svake godine u litiji prenose čudotvornu ikonu svetog Nikolaja iz Babajevskog
manastira u jaroslavsku sabornu crkvu. Kostromski episkop Platon izrazio je svoje
odobrenje i Sveti sinod, ukazom od 4. jula 1866. godine, prihvatio je i odobrio litiju
jaroslavskog arhipastira. Od tada, ta ikona se svake godine nosi u Jaroslavlje, kada je
susreću i prate desetine hiljada žitelja.
ASKETSKI OGLEDI


GLAVA 15

Živeći u miru babajevske obitelji, oslobođen službenih obaveza, preosvećeni Ignjatije je
sve slobodne časove svog dana koristio za pregledanje i dopunjavanje svojih asketskih
spisa. Rad na njihovom štampanju je preuzeo na sebe njegov rođeni brat Petar
Aleksandrovič, koji se preselio kod njega. Među svim delima, koja su izdata u to vreme,
naročito je značajno delo ʺReč o smrtiʺ, koje je prvi štampao izdavač časopisa ʺDomaća
besedaʺ ‐ Askočenski. Kasnije je preosvećeni Ignjatije sastavio poseban dodatak za ʺReč o
smrtiʺ; taj dodatak je ušao u izdanje ʺAsketskih ogledaʺ, na kraju drugog toma, a zatim, sa
ponovnom značajnom dopunom autora, izdat je zajedno sa ʺReči o smrtiʺ kao zasebna
knjižica, posle njegove smrti, 1869. i 1880. godine.
Prodavac knjiga i izdavač I. I. Glazunov, stari poznanik vladike Ignjatija, dogovorio se sa
njim za štampanje svih njegovih dela, prihvatajući troškove izdavaštva na sebe, i time je
uveo preosvećenoga u naporan posao pregledanja, ispravke, dopune i spajanja u jednu
celinu svih članaka koje je pisao u razna vremena, u činu arhimandrita, a kasnije i
episkopa. Tako su nastala prva dva toma pod nazivom ʺAsketski oglediʺ, koja su izdata
1864. godine; a poslednja dva: ʺAsketska propovedʺ i ʺPrinos savremenom monaštvuʺ,
koja se sastoje iz saveta o doličnom ponašanju i duhovnom delanju, štampana su 1867.
godine, pre same smrti vladike. Peti tom, pod naslovom ʺOtačnikʺ, koji sadrži izreke
svetih otaca i događaje iz njihovog života, takođe je izdao Glazunov, tek posle smrti pisca.
U predgovoru prvom tomu, autor objašnjava razloge koji su ga pobudili da izda svoja
dela; upravo, on smatra da je dužan da hrišćanskoj zajednici podnese izveštaj o obećanoj
zemlji koju je sagledao, koja toči duhovna blaga, kakvo je monaški život koji se sprovodi
po učenju i predanju istočne Crkve, i koji se može sagledavati kroz njene žive
predstavnike. U tom predgovoru se govori da su različiti članci ʺAsketskih ogledaʺ
napisani povodom pitanja koja su nicala u zajednici monaha, i bogoljubivih mirjana, koji
su bili duhovno povezani sa autorom. Svi oni, u punom sastavu, izražavaju pravoslavni
hrišćanski podvig u njegovom poretku, postupnosti; čuvaju podvižnika od zanosa i
zabluda, od neumesnog stremljenja visokim duhovnim stanjima; uče da se polažu čvrsti
temelji ispunjavanjem jevanđelskih zapovesti, pokajanjem i pokajnim plačem.
Ovde je veoma umesno navesti reči samog preosvećenog Ignjatija, koje je, ne jednom, u
otvorenim razgovorima ponovio svom bratu P. A. ‐ da on ni o kakvom duhovnom delanju
nije govorio, a tim pre nije ni pisao, a da nije svojim sopstvenim iskustvom proverio to
učenje ili delanje i njegove posledice, koje je on prenosio slušaocu ili čitaocu, ukazujući u
isto to vreme na Sveto pismo i otačke spise koji govore o istoj toj stvari ‐ što se uostalom
jasno vidi i iz samih njegovih dela.
ASKETSKI OGLEDI


GLAVA 16

Mnogo pre svoje smrti, preosvećeni Ignjatije je počeo da se priprema za nju i često se u
svojim razgovorima doticao odluka u slučaju smrti. Za pet godina (1862. godine), on je
sačinio duhovno zaveštanje, koje je overeno 20. jula 1863. godine u Domu građanskog
suda u Kostromu, kojim je sva svoja dela predao u vlasništvo i na raspolaganje svom bratu
Petru Aleksandroviču Brjančaninovu. U avgustu 1864. godine, on je govorio svom bratu:
ʺNaša majka je takođe bila bolesna pred smrt, kao i ja, sve na nogama, i apetit je bio dobar;
a kad je došlo vreme ‐ za tri dana bolest je učinila kraj svemu. Molim te, kada ja budem
umirao, ne pomišljajte da zovete doktora, dajte mi da umrem kao hrišćanin ‐ ne stvarajte
gužvu. O mojoj smrti ne obaveštavajte rodbinu i na čekajte ih radi pogreba, nego kada me
predate zemlji, onda ih obavestite... Ja ti govorim unapred, kako bi ti znao, i kako u tom
času predsmrtne bolesti ne bi zaboravio i brinuo se. O tome, kako i gde da me sahrane, ne
govorim ništa i ništa ne zaveštavam zato što ne želim da uplićem bližnje izvan granica
svog života, a osim toga, to se skoro nikada ne ostvaruje.ʺ
Došla je 1866. godina, štampani su treći i četvrti tom dela preosvećenog Ignjatija, njegova
ʺAsketska propovedʺ i ʺPrinos savremenom monaštvuʺ ili ʺSavetiʺ; međutim, njegove
fizičke snage su vidno slabile, tako da su njegova duhovna deca, koja su dolazila iz
Petrograda, bila zaprepašćena promenom sa kojom su se suočila videvši duhovnog oca
iznurenog bolešću i prevremenom staračkom nemoći. Bez obzira na takvu fizičku slabost,
duševna živahnost ga nije napustila. ʺNe bojte seʺ, pisao je on jednom od svojih duhovnih
čeda, koja su se bavili korekturom njegovih dela koja su izdavana, ʺja neću umreti dok ne
završim svoje delo služenja čovečanstvu i dok mu ne predam reč istine, iako sam zaista
tako oslabio i iznemogao u telesnoj snazi, kao što vam izgleda.ʺ
Godine 1866, 14. avgusta, nikolo‐babajevsku obitelj su posetili njihova imperatorska
visočanstva, naslednik Aleksandar Aleksandrovič i veliki knez Vladimir Aleksandrovič.
Vladika, poklanjajući cariću svetu ikonu blagovernog kneza Aleksandra Nevskog,
dočekao ga je sledećim rečima: ʺSvemogući Bog, u teška vremena za Rusiju, osenio je
nebeskim blagoslovom i nebeskom pomoći blagovernog kneza Aleksandra Nevskog, neka
tim blagoslovom i pomoći oseni i Vaše imperatorsko Visočanstvo u velikom služenju Bogu
i čovečanstvu, koje Vam predstoji.ʺ Zatim, uručujući Vladimiru Aleksandroviču ikonu
svetog ravnoapostolnog kneza Vladimira, rekao je: ʺVaše imperatorsko visočanstvo! U
starini, dva velika kneza ‐ Ravnoapostolni i Monomah ‐ nosila su ime Vladimir.
Blagočešće, mudrost i hrabrost su odlikovali njihov život. ‐ I sada veliki knez, koji nosi ime
poželjno za Rusiju, neka obraduje Rusiju tim osobinama koje toliko dobra donose narodu
kada ga ozare iz svetilišta ‐ carskog doma.ʺ Razgovor sa uzvišenim posetiocima, u keliji
vladike, ticao se manastira. ʺManastiri su bolniceʺ, govorio je preosvećeni ‐ ʺto je utočište
za ljude koji saznavši svoju nemoć da sačuvaju sebe, svoju dušu, živeći u svetu, odlaze u
to pribežište i donose u njega svoja shvatanja, svoje navike, svoje poroke, svoje strasti, koje
su razvijene obrazovanjem koje su dobili u svetu ‐ zato se moralno stanje manastira nalazi
u potpunoj zavisnosti od moralnog nastrojenja naroda. Razvraćuje se narod, razvraćuju se
i manastiri. U njih se potkralo mnogo toga za osudu, mnogo rđavog; ali i pored svega
toga, oni čuvaju svoj karakter pribežišta, za one koji žele da se sačuvaju od večne pogibli;
oni su bolnice za duše beznadežno bolesnih, oni su utočište vernosti Pravoslavnoj Crkvi i
prestolu. Izvolite, Vaše visočanstvo, obratite pažnju na tu okolnost, da nema drugog
staleža, osim monaškog, u kom se ne bi mogla kovati izdaja prestola. Monaštvo i manastiri
su zato naročito progonjeni od strane zlonamernih partija, zato što su oni odani veri i
prestolu i podržavaju ta osećanja kod onih koji se zbližavaju sa njima i koji se potčinjavaju
njihovom duhovnom usmeravanju. Jednom nogom ja sam već u grobu i ne tražim ništa za
sebe, i ništa mi nije potrebno, nego Vašem visočanstvu saopštavam suštu istinu, radi
istine; molim Vaše visočanstvo, podržavajte manastire radi tog dobra koje donosi njihovo
postojanje.ʺ ‐ Njihova visočanstva su se veoma blagonaklono odnosili prema vladici,
obodrili su ga svojim zanimanjem za njegove reči. Njihova poseta je ostavila najprijatniji
utisak na preosvećenog, i on ga je, pred onima iz svog okruženja, nazvao ʺviđenjem svetila
koja izlazeʺ.
ASKETSKI OGLEDI


GLAVA 17

Zimu 1866/1867. godine, preosvećeni Ignjatije je proveo u radu na pripremi za štampu
izabranih izreka i događaja iz života svetih monaha, koji čine šesti tom njegovih dela, koji
je izdat tek posle njegove smrti pod nazivom ʺOtačnikʺ. Zajedno sa tim, on nije prekinuo
ni da nastavlja i druge delom započete, delom dopunjene, ranije napisane članke. Te zime,
on je napisao članak ʺO trpljenju stradanjaʺ, ʺO odnosu čoveka prema njegovim strastimaʺ,
i značajno je dopunio ʺRazgovor starca sa njegovim učenikom o Isusovoj molitviʺ.
Dani su prolazili, ništa se naizgled nije menjalo. Ljudi iz njegovog okruženja su navikli da
ga gledaju stalno bolesnog, slabih snaga, ali pritom neprekidno obučenog, stalno zauzetog
radom za pisaćim stolom, ili u molitvenom podvigu ‐ i ništa vidno nije pokazivalo blizinu
njegove smrti; iako se on ponekad žalio na bol srca, bolest nogu i druge nevolje, sve je to
prolazilo, kao povremene pojave i prilično uobičajene, tako da nimalo nisu menjale
poredak dnevnih zanimanja. Bez obzira na različite nevolje o kojima je govorio onima iz
njegovog okruženja ‐ niko nikada nije čuo njegov bolesnički jauk. On je više puta govorio
da se, suzdržavajući se od jaukanja zbog bolesti, on uči da trpi sve što dolazi, a po običaju
atonskih podvižnika, ne skidajući se ni danju ni noću, do samog časa smrti, on kao da je
tim spoljašnjim poretkom života sakrio od okruženja koliko je opasno njegovo stanje.
Godine 1867,16. aprila, na dan svetlog Hristovog vaskrsenja, odsluživši liturgiju,
preosvećeni se tako umorio da su ga sa mukom doveli do kelije. Bio mu je potreban
polučasovni odmor, kako bi prikupio snagu da uzme hranu. Istog tog dana, on je objavio
onima iz svog okruženja da ga posle večernje niko ne uznemirava, jer od tog časa tog dana
neće nikoga primati, objavivši kao razlog te odluke ʺsvoju potrebu pripremanja za smrtʺ.
Narednog dana, sedamnaestog, bio je rođendan cara imperatora Aleksandra Nikolajeviča,
i preosvećeni je prestojao liturgiju u oltaru, ali je izašao da odsluži blagodarni moleban, pri
čemu je čitao završnu blagodarnu molitvu sa tako snažnim, duboko blagodatnim izrazom,
da je skrenuo opštu pažnju na taj slučaj. Ko je mogao da pretpostavi da je to bio poslednji
izlazak svetitelja iz njegovih kelija ‐ iz kojih po povratku više nije izlazio, iako je njegov
uobičajeni život u trudovima, u podvigu, u bolestima tekao nepromenjivo uobičajenim
redom.
Dvadeset prvog aprila, iz Petrograda su stigli treći i četvrti tom njegovih dela, koji su tek
izašli iz štampe. Preosvećeni se prekrstio i proslavio Boga, i ne otpakovavši, ne pogledavši
knjige, naredio je da se one ostave do dolaska njegovog brata Petra Aleksandroviča iz
Petrograda. Njegova ravnodušnost bila je potpuno suprotna brižnom i prirodno delatnom
karakteru, i ranijem zanimanju preosvećenog za izdavanje njegovih dela, na šta je on
gledao kao na obavezno ispunjavanje svog duga. Ne može da se ne primeti da je pritom,
dolazak njegovog brata bio krajnje neodređena okolnost, pa se pomenutom odlukom
preosvećeni potpuno povukao od posla, koji je po prirodnom poretku njemu, kao
arhipastiru i autoru, bio najbliži od svih njegovih zemaljskih poslova. U to vreme,
objašnjavajući arhimandritu Justinu svoje duhovno stanje, on mu je govorio da je izgubio
svaki osećaj prema svemu zemaljskom, da je čak izgubio zanimanje za ukus hrane, pri
čemu je dodao: ʺJa neću dugo potrajati.ʺ ‐ Svome omiljenom kelijniku, Vasiliju Pavlovu,[1]
više puta je ponavljao da je veoma korisno moliti Gospoda za obaveštavanje o danu smrti.
ʺVeoma je dobroʺ ‐ rekao je on ‐ ʺako Gospod nekoga obavesti o smrti koja se približava,
samo što ti izveštaji ne bivaju uvek tačno određeni, zbog toga da bi čovek prebivao u
neprestanom strahu. Sveti Tihon je molio Gospoda: ʹKaži mi Gospode, kada ću ja umreti?ʹ
‐ Njemu je bilo rečeno: ʹU nedeljni danʹ, ali nije bilo rečeno tačno u koji. Dakle, i pripremaj
se u ʹsvaku nedeljuʹʺ. Dvadeset trećeg aprila, u nedeljni dan, u Nedelju svetog apostola
Tome, preosvećeni je ceo dan proveo na postelji, zbog opšte slabosti. Sledećeg dana, u
ponedeljak, on je pisao nastojatelju Nikolo‐ugrješskog manastira arhimandritu Pimenu da
je tako slab, da čeka smrt, i dalje kaže: ʺJuče (u nedelju), čitav dan sam preležao, čekao sam
smrt, a danas ponovo vrim.ʺ
Još u vreme Strasne sedmice vladika je govorio da je imao mali udar, ali pošto nije ostavio
nikakve tragove bolesti, taj slučaj nije izazvao nikakvu ozbiljnu opasnost. Dvadeset petog
aprila, udar se ponovio. Arhimandrit Justin je tražio blagoslov da pošalje po doktora, ali
preosvećeni je sa rešenošću, u mirnom i spokojnom raspoloženju, odlučno rekao: ʺNije
potrebnoʺ; ponovio je nekoliko puta: ʺMeni je tako lako ‐ dobro!ʺ
Dvadeset sedmog, u četvrtak, preosvećeni je molio jednog od svojih najbližih, jeromonaha
Kalista, da ga namaže borovom mašću: po završetku mazanja on je tražio oproštaj od
Kalista i rekao je da je prihvatio tu uslugu od njega poslednji put. Na pitanje jeromonaha:
zar mu se mast ne dopada? ‐ odgovorio je: ʺNe, nego su moji dani odbrojani.ʺ
Dvadeset osmog, u petak, posle ručka, preosvećeni je po običaju legao da se odmori, ali je
ubrzo ustao, traživši da mu daju čaj. Kelijnik Vasilij, primetivši neobično crvenilo lica,
pitao je za razlog. Vladika je objasnio da je to posledica blagog udara, koji nije izazvao
nikakvu naročitu povredu, ali se on oseća toliko loše da očekuje smrt. Zbog tih reči, koje
su pogodile mladića tugom i užasom, svoju prvu misao izrazio je pitanjem: ʺKako ću ja
živeti bez vas vladiko ‐ pa i sada je veoma teško?ʺ Vladika je odgovorio: ʺDa, baćuška,
veoma, veoma teško, tako teško da ti ne možešni zamisliti: i ja sam mislio o tebi i predao
sam, kako sebe, tako i tebe, volji Božijoj.ʺ Kada mu je došao stariji kelijnik, koji je bio
ekonom njegove kelije, jerođakon Nikanor, i predložio da pošalju po doktora, vladika je
odbio taj predlog. Ranije je on, ne jednom, govorio onima oko njega: ʺKada ja budem
umirao ne šaljite po doktora, dajte mi da umrem kako sleduje hrišćaninu ‐ u pažnji, bez
smućivanja i rasejavanja vašom brigomʺ. Arhimandrit Justin kaže da je još početkom
prošle zime, povodom razgovora o licu koje je doživelo paralitični udar, vladika rekao: ʺI
ja ću umreti od udara.ʺ Arhimandrit je počeo gotovo da prigovara, govoreći da je to za
njegov telesni sastav, mršavost i način života neverovatno, ali je vladika, kratko potvrdivši
svoje reči promenio temu razgovora. U petak uveče vladika se umirio, i naredio je da za
subotu pripreme za kupanje, ali ustavši ujutru, dovoljno živahan, rekao je da mu je bolje, i
dodavši: ʺA juče samo što nisam umroʺ promenio je odluku o kupanju, rekavši: ʺJoš nije
potrebno.ʺ
Tih poslednjih dana svog života, preosvećeni je prema svima bio zagrejan neobičnom
milošću, koja kao da je ublažila tugu. Ta milost i nezemaljska radost koja od nje potiče,
sijali su na licu bolesnika. Jednog od tih poslednjih dana, vladika je, opraštajući se sa
svojim kelijnikom, odgovorio na njegov poklon i praštanje poklonom do zemlje u
strahopoštovanju, rekavši: ʺTi meni, baćuška, oprosti.ʺ Izgled starca, pun divnog smirenja,
doveo je kelijnika do suza. Tih dana, vladika mu je više puta govorio da ʺje njemu teško da
spušta um na bavljenje zemaljskimʺ i povukavši se od opštenja sa svima, on gotovo da nije
više živeo na zemlji.
Tridesetog aprila, u Nedelju žena mironosica, u sedam sati izjutra, kelijnik Vasilije, ušavši
u spavaonicu[2] preosvećenog, pronašao je orlec[3] ispred ikona nesklonjen, što se
dešavalo veoma retko ‐ najvećim delom ga je preosvećeni, budući da ga je uvek
upotrebljavao prilikom ispunjavanja kelijnog pravila, sam sklanjao. Umivši se, on je po
običaju ispio bogojavljensku vodicu i izašao je u trpezariju da pije čaj, naredivši Vasiliju da
pospremi spavaonicu.
Popivši dve čašice čaja, on je požurio u svoju unutrašnju keliju. Po isteku osmog sata, pred
samu propoved na kasnoj liturgiji, Vasilije, ulazeći k njemu sa uobičajenom molitvom,
našao ga je kako leži na postelji, na levom boku, licem prema zidu. Primetivši da vladika,
uvek veoma pažljiv, nije obraćao pažnju na to što je on ušao, kelijnik je u početkuto
pripisao naročitoj udubljenosti pri molitvenom delanju, što se ponekad dešavalo sa njim.
Stojeći neko vreme, Vasilije je ponovio molitvu, ali ‐ odgovora nije bilo. Zagledajući
pažljivo, on je primetio da je ruka vladike pokrivena samrtničkim bledilom; prišao je bliže
i uverio se da je vladika već skončao. Njegova glava, koja je ležala na uzglavlju, bila je
malo nagnuta napred, dlan leve ruke bio je podignut nagore, kao u molitvi, a desna ruka,
spuštena niz telo, ležala je pored otvorenog kanonika.[4] Zapravo, pobožan položaj tela
bio je razlog zbog kog kelijnik nije mogao brzo da prihvati da je on već prešao u večnost.
Smrt, dolazeći svetitelju Hristovom, zatekla je njegov um zanet molitvoslovljem; započevši
ga na zemlji, on je bio prizvan na beskonačno slavoslovlje Boga ‐ na nebu.
Episkop Ignjatije se odavno pripremao i čekao je dolazak smrti, naoružan neprestanom
molitvom imenom Gospoda Isusa Hrista, i smrt, poražena Hristom, poštovala je život u
Hristu, dolazeći slugi Hristovom prema njegovoj želji u tišini usamljenosti, u času molitve,
sa pažnjom udubljenom u molitvoslovlje; ‐ čak je izabrala takav položaj tela koji neće
narušiti blaženost svetitelja koji odlazi, koji je sav svoj život posvetio duhovnom delanju
koje je Gospod zapovedio: pokajanju i plaču. Išavši tim putem, nije mogao a da se ne
približi blaženstvima koja su obećana u Jevanđelju za te vrline.
Lice umrlog episkopa, kada su telo preneli na sto, sijalo je svetlom radošću,koja nije
zemaljska. Na levoj slepoočnici bila je primetna plava žila, koja se spuštala oko uha, po
obrazu, sa linijicama crvene boje ‐ verovatno je pratila put kojim je smrt ušla u telo.
Razgovarajući sa jednim od njemu bliskih učenika o jevanđelskim zapovestima, sveti
Ignjatije je rekao: ʺSvaka javna vrlina, nije moja vrlina, po učenju samog Gospoda, koji je
zapovedio da se svako jevanđelsko dobro čini tajno.ʺ I upravo je sva veličina njegovog
životnog podviga, u svom neopisivom obimu, ostala tajna njegove duhovne kelije, koja je
ispovedana i otkrivena, koliko je to bilo moguće, u njegovim delima, ali je u svojoj punoći
poznata jedino Bogu. Tom tajnošću, koja je odlikovala svu njegovu zemaljsku delatnost,
prema tačnom smislu jevanđelskih zapovesti, preosvećeni Ignjatije je obeležio i svoj
konačni, predsmrtni podvig. Povezujući njegovo pripovedanje kelijniku o obaveštavanju
odozgo svetog Tihona o danu njegove smrti ʺu nedeljni danʺ, sa pismom preosvećenog
arhimandritu Pimenu, da je on preležao svu Tominu nedelju, očekujući smrt, i na kraju, na
dan smrti (nedelja), naređenje njegovom kelijniku da požuri da mu što brže pripremi
spavaonicu, navodi na misao da je i njemu bio otkriven dan njegove smrti, i određen isto
kao i svetom Tihonu, kao ʺnedeljni danʺ.
Radi utehe nama, svojim osirotelim duhovnim čedima, vladika je ostavio određeno
uputstvo o svom zemaljskom životnom putu, o tome kuda je on stremio životom, i gde je ‐
verujemo ‐ stigao. ʺJa sam uzet,ʺ ‐ kaže on u predgovoru četvrtom tomu svojih dela ‐
ʺuznesen sa širokog puta, koji vodi u večnu smrt, i postavljen sam na tesan i mučan put,
koji vodi u život. Tesni put ima najdublje značenje: on podiže sa zemlje, izvodi iz
pomračenja sujetom, uzvodi na nebo, uzvodi u raj, uzvodi Bogu, postavlja pred Njegovo
lice u nezalaznu svetlost, radi večnoga blaženstva.ʺ
Divno je što se na taj isti praznik, u Nedelju žena mironosica, upokojio i prepodobni Nil
Sorski, poznati delatelj umne molitve; ta istovetnost dana smrti kao da potvrđuje primetnu
sličnost unutrašnjeg podviga našeg savremenog otšelnika, kako po karakteru, tako i po
njihovim plodovima, sa osnivačem otšelničkog života u Rusiji, u davnini. Sve to, naravno,
ne može biti značajno za svakoga, ali oni koji poznaju molitveno podvižništvo svetitelja iz
ličnog saživota sa njim, ili koriste njegove spise, ne mogu da to ne sabiraju u srcu, kako bi
u sebi izgradili svešteno sećanje na svog duhovnog oca i nastavnika.
Tri dana i tri noći stajalo je telo episkopa Ignjatija u njegovim kelijama, nepromenjivo
čuvajući svetli izraz lica, a zatim je bilo preneto u sabornu manastirsku crkvu svetog
Nikolaja. Kada je prošao šesti dan, 5. maja, u petak, zaupokojenu liturgiju i opelo odslužio
je episkop Jonatan, episkop kinišemski, vikar kostromski. Po njegovoj odluci, opelo je
služeno po činu pashalnog služenja, a po završetku opela, on je izgovorio nadgrobnu
besedu i oprostio se od pokojnika, a posle njega se oprostilo sveštenstvo, saslužitelji,
manastirsko bratstvo i svi prisutni, na čelu sa upravnikom Kostromske provincije, T. S.
Dorogobužinovim. Zatim je telo, u otkrivenom kovčegu, bilo nošeno u litiji oko crkve
svetog Nikolaja, i uneto je u bolničku manastirsku crkvu sv. Jovana Zlatoustog i
prepodobnog Sergija Radonješkog, gde su posle uobičajene litije zatvorili poklopac i
kovčeg je spušten u grobnicu iza leve pevnice.
Po opštem mišljenju, opelo pokojnika je na njih ostavilo pre utisak crkvene svečanosti
nego žalosnog obreda. Učenici vladike su se prisećali njegovih reči: ʺMože se videti da li je
pokojnik u milosti Božijoj, ako je prilikom pogreba njegovog tela tuga onih koji ga
okružuju razvodnjena nekakvom neshvatljivom utehom.ʺ
Iako je svih dana pre pogreba broj okupljenih ljudi bio prilično veliki, na dan pogreba, bez
obzira na izlivanje Volge, koje je stanovništvu sa one strane reke otežalo prelazak u
manastir, okupilo se oko pet hiljada ljudi.
Blaženi koje si izabrao i primio, Gospode! Neka ih pamte iz naraštaja u naraštaj!

NAPOMENE:
1. Sada monah petrogradske Nevske lavre.
2. Vladika je zauzimao svega dve sobe, prijemnu u kojoj je bila i trpezarija, i kabinet,
koji je ujedno bio i spavaonica.
3. Orlec je ćilim okruglog oblika, sa izvezenim orlom na njemu, koji se postavlja pod
noge episkopa pri bogosluženju i molitvi.
4. Kanonik, grč. ‐ crkvena knjiga koja sadrži u sebi razne kanone, akatiste i još neke
molitve (prim. prev.).
ASKETSKI OGLEDI

PREDGOVOR

Čitalac koji poznaje predanje Pravoslavne Crkve, lako će uvideti da je u ʺOgledimaʺ, koji
su pred njim, izloženo učenje svetih otaca o nauci nad naukama,[1] o monaštvu ‐ učenje
usklađeno sa savremenim potrebama. Glavna razlika između života drevnog i života
današnjeg monaštva je u tome što su monasi prvih vekova hrišćanstva bili rukovođeni
bogonadahnutim učiteljima, a sada ‐ kako primećuje prepodobni Nil Sorski zajedno sa
drugim kasnijim ocima ‐ monasi moraju da se rukovode najviše Svetim pismom i delima
otaca, jer je živih sasuda božanstvene blagodati veoma malo. Objašnjenje te smernice i
njene neophodnosti je osnovna tema ʺOgledaʺ u svoj njihovoj obimnosti.
Članci, od kojih se sastoji moja knjiga, pisani su u razna vremena, različitim povodima, a
najpre povodom asketskih pitanja koja su se rađala među monasima i bogoljubivim
mirjanima sa kojima sam duhovno bio povezan. Završavajući moje ovozemaljsko
stranstvovanje, osećao sam obavezu da iznova pregledam, ispravim, dopunim, saberem i
izdam sve članke, koje sam napisao u činu arhimandrita.[2] Postoje dva razloga zbog kojih
sam smatrao to svojom obavezom: prvi je taj što su mnogi članci već bili rasprostranjeni u
rukopisima sa manjim ili većim pogreškama, a drugi, jer sam se osećao dužnim da
hrišćanskoj zajednici podnesem izveštaj o mom sagledavanju obećane zemlje, koja toči
duhovne darove i blaga, o doživljaju monaškog života, onakvog kakav je u svetom
predanju Pravoslavne Crkve i kako nam je, po promislu Božijem, dato da ga sagledamo u
životu nekoliko njegovih živih predstavnika.
Na kraju mi ostaje da molim čitaoce za snishodljivost prema oskudnosti moga uma i
molitvu za ubogu dušu moju.

Episkop Ignjatije 1865. godine .

NAPOMENE:
1. Prepodobni Kasijan Rimljanin. O skitskim ocima i o rasuđivanju, Dobrotoljublje,
tom 4.
2. Sveti Jovan Damaskin, na kraju svog života, osamivši se u lavri prepodobnog Save,
sakupio je sve što je napisao u toku svog života i brižljivo sve pregledao i ispravio,
kako bi učinio svoja dela što razgovetnijim.Takav postupak čoveka ispunjenog
božanstvenom blagodaću, podstakao je autora Asketskih ogleda da učini isto. Žitija
svetih, 4. decembar. Žitije svetog Jovana Damaskina.
ASKETSKI OGLEDI

O SLEDOVANjU GOSPODU NAŠEM ISUSU HRISTU

Ko meni služi, za mnom neka ide (Jn 12,26), reči su Gospodnje. Svaki hrišćanin, zavetima
položenim na svetom krštenju, primio je na sebe obavezu da bude rab i sluga Gospoda
Isusa Hrista: svaki hrišćanin je neizostavno dužan da sleduje Gospodu Isusu Hristu.
Kada je nazvao sebe pastirom ovaca, Gospod je rekao da ovce glas Pastira slušaju... i ovce idu
za njim, jer poznaju glas njegov (Jn 10, z4). Glas Hristov je nauka Njegova; glas Hristov je
Jevanđelje; sledovati Hristu putem zemaljskog stranstvovanja ‐ to je delatnost potpuno
usmerena prema Njegovim zapovestima.
Da bi sledili Gospoda moramo poznavati Njegov glas. Izuči Jevanđelje i moći ćeš da ga
slediš svojim životom.
Onaj koji od rođenih telom uđe u novo rođenje (v. Tit 3, 5), svetim krštenjem, i koji sačuva
stanje u kom se našao posle krštenja, živeći po Jevanđelju ‐ taj će se spasiti. On će ući u
bogougodno polje zemaljskog života duhovnim rođenjem, i izaći će blaženim upokojenjem,
i u večnosti pašu će naći (Jn 10,9), večnu, najizobilniju, najsladosniju, duhovnu.
Ko meni služi, za mnom neka ide, i gdje sam ja, ondje će i sluga moj biti; i ko meni služi tome će
dati počast Otac moj (Jn 12,26). Gde je bio Gospod kada je ovo rekao? Čovečanstvom
sjedinjen sa Božanstvom, On se nalazio na zemlji među ljudima, u dolini njihovog
izgnanstva i stradanja, ujedno prebivajući Božanstvom tamo gde je bio od bespočetnog
početka. Logos bješe u Boga (Jn 1,1) i u Bogu. Slovo je govorilo o sebi: Otac je u Meni, i Ja u
Njemu (Jn 10,38). Tu dospeva i onaj koji sledi Hrista: ako ispoveda ustima, srcem i delima da
je Isus Sin Božiji, Bog u Njemu prebiva i onu Bogu (1 Jn4,15).
Ko Meni služi, tome će dati počast Otac moj (Jn 12,26): ʺOnome koji pobijedi svet i greh, sledeći
mene u zemaljskom životu, daću da u večnom životu sjedi sa mnom na prijestolu mome, kao i
ja što pobijedih i sjedoh sa Ocem mojim na prijestolu Njegovomʺ (Otk. 3.21).
Pre nego što pođeš za Hristom moraš se odreći sveta. Ako se to ne dogodi, u duši za Njega
neće biti mesta. Ko hoće, kako je Gospod rekao, za mnom da ide neka se odrekne sebe i uzme
krst svoj, i za mnom ide. Jer ko hoće život svoj da sačuva, izgubiće ga, a ko izgubi život svoj mene
radi i jevanđelja onaj će ga sačuvati. (Mk 8,34‐35). Ako neko dođe meni i ne mrzi oca svojega, i
mater, i ženu, i djecu, i braću, i sestre, pa i život svoj, ne može biti moj učenik. I ko ne nosi krsta
svojega i za mnom ne ide, ne može biti moj učenik (Lk 14,26‐27).
Mnogi prilaze Gospodu ‐ malo njih bira da ga sledi. Mnogi čitaju Jevanđelje, naslađuju se,
oduševljavaju uzvišenošću i svetošću njegovog učenja ‐ mali je broj onih koji se odluče da
utemelje svoj život na zakonima koje postavlja Jevanđelje. Svima koji mu pristupaju i traže
da ih primi, Gospod objavljuje: ʺAko neko dođe meni, a nije se odrekao sveta i sebe samoga,
ne može biti moj učenikʹ.
Ovo je tvrda besjeda, govorili su o nauci Spasitelja čak i oni ljudi koji su naizgled bili
Njegovi sledbenici i smatrali se Njegovim učenicima: Koje može slušati? (Jn 6, 60). Ovako o
reči Božijoj sudi ubogo telesno mudrovanje, iz očaja u kom se nalazi. Reč Božija je ‐ život
(Jn 6.63), život večni, život suštinski. Ta reč umrtvljuje tjelesno mudrovanje (Rim 8,6),
proisteklo iz večne smrti, koje tu smrt u čoveku održava: reč Božija je ludost za one koji su
radi tela poginuli i koji su pristali da ih ono pogubi. Ali ona je sila Božija nama koji se
spasavamo (1 Kor 1,18).
Posle pada, greh je toliko ovladao nama da nema osobine niti pokreta duše koji nije
duboko prožet njime. Odbacivanje greha, sjedinjenog sa dušom, značilo je odbacivanje
duše. Takvo odbacivanje duše neophodno je radi njenog spasenja. Da bi se usvojilo biće
obnovljeno Hristom, neophodno je prethodno odreći se bića zaraženog grehom. Hranu
koja je otrovana, svu prosipamo; pažljivo peremo sud i u njega, zatim, stavljamo hranu
koju ćemo upotrebiti. I sama hrana koja je otrovana, opravdano se naziva otrovom.
Da bismo sledili Hrista, pre svega se moramo odreći svog razuma i svoje volje. I razum i
volja palog bića potpuno su oštećeni grehom; oni nikako ne mogu da se usaglase sa
razumom i voljom Božijom. Razum Božiji moći će da usvoji onaj koji odbaci svoj razum,
volju Božiju ispunjavaće onaj ko se odrekne ispunjavanja svoje volje.
Da bismo išli za Hristom, moramo uzeti krst svoj. Pod uzimanjem svog krsta smatra se
dobrovoljno, i strahopoštovanjem ispunjeno predavanje sudu Božijem u svim tegobama,
koje su dopuštene po promislu Božijem. Roptanje i negodovanje u nevoljama i iskušenjima
jeste odbacivanje krsta. Sledovati Hristu može samo onaj koji uzme krst svoj: pokoran volji
Božijoj, spreman da pretrpi prekor, osudu, izobličavanje.
Gospod koji nam je zapovedio samoodricanje, odricanje od sveta i nošenje krsta, daje nam
snagu da ispunjavamo Njegove zapovesti. Oni koji izaberu da ih ispunjavaju i koji se trude
da to čine, odmah uviđaju koliko je to neophodno. Učenje koje deluje tako surovo, iz ugla
površnog i pogrešnog telesnog mudrovanja, postaje jedino razumno, blagošću
preispunjeno: ono poziva pale na spasenje, poginule ‐ u život, pogrebene u adu ‐ na nebo.
Oni koji ne izaberu dobrovoljno odricanje od sebe i sveta, bivaju primorani da to učine.
Kada se približi neumoljiva i neizbežna smrt ‐ tada se oni rastaju od svega za šta su bili
vezani; samoodricanje ide dotle, da se napušta i samo svoje telo, pokopava i ostaje u
zemlji, kao hrana crvima i truleži.
Samoljublje i privezanost za propadljivo i sujetno ‐ plod je samozavaravanja, slepila,
duševne smrti. Samoljublje je izopačena ljubav prema sebi, ljubav bezumna i pogubna.
Onaj koji je samoljubiv, vezan za sujetno i prolazno, grehovne naslade, on je neprijatelj
sam sebi. On je samoubica: misleći da voli sebe i ugađa sebi, on sebe mrzi i uništava, ubija
sebe večnom smrću.
Osvrnimo se na zavedene, pomračene, obmanute sujetom! Urazumimo se, opijene sujetom
ona lišava pravilnog rasuđivanja! Naučimo se na iskustvima koja se neprekidno odvijaju
pred našim očima. Dešavaju se pred nama, neizbežno će se dogoditi i nama samima.
Onaj ko je proveo čitav život stičući počasti, hoće li ih poneti sa sobom u večnost? Zar neće
ovde ostaviti zvučne titule, odlikovanja i sav sjaj svog okruženja? Neće li u večnost otići
samo čovek sa svojim delima, sa osobinama koje je stekao u toku zemaljskog života?
Onaj koji je proveo život stičući bogatstva, prikupio mnogo novca, osvojio ogromna
prostranstva, osnovao brojne ustanove sa velikim prihodima, živeo u dvorcima, u zlatu i
mermeru, posedovao konje i raskošne kočije ‐ hoće li poneti sve to u večnost? Ne! On
ostavlja sve na zemlji i, za poslednju potrebu tela, zadovoljava se najmanjim delićem
zemlje, koji je jednako potreban i jednako dovoljan bilo kom mrtvacu.
Ko se u toku života bavio uveseljavanjem tela i nasladama, provodio vreme sa prijateljima
u igrama i drugim zabavama, pirovao za raskošnim trpezama ‐ na kraju će se, neminovno,
odvojiti od načina života na koji je navikao. Jer, nastupiće vreme starosti, bolesti, a za
njima i trenutak odvajanja duše i tela. Tada će shvatiti, ali kasno, da je služenje pohoti i
strastima samoobmana, da je život radi tela i greha ‐ besmislen život.
Glad za zemaljskim uspehom je tako strašna i čudovišna! Ona je nezasita. Tek pronađeno
zadovoljenje ubrzo gubi vrednost, i glad se ponovo javlja sa novom snagom. Ništa
postojeće joj nije dovoljno: ona živi za buduće, želi samo ono što nema. Predmeti želje
primamljuju srce čoveka, budeći maštu i nadanja o zadovoljenju: obmanut, i trajno
obmanjivan, on juri za njima čitavog svog života, dok ga ne iznenadi neočekivana smrt.
Kako i čime objasniti tu trku u kojoj je svako bezočno prevaren, koja vlada svima i zavodi
svakog? ‐ U naše duše je usađena potreba za beskonačnim dobrima, ali srce, oslepljeno
padom, traži u vremenskom i zemaljskom ono što pripada večnosti i nebu.
Sudbina koja je zadesila oce i braću moju, stići će i mene. Oni su umrli: umreću i ja.
Ostavljam moju keliju, u njoj ostavljam i moje knjige, i moje odežde, i moj radni sto, za
kojim sam proveo mnoge sate; ostavljam sve što mi je bilo potrebno ili sam mislio da mi je
potrebno u ovom životu. Iz tih soba u kojima sam živeo, izneću samo svoje telo, kao u
predvorje drugoga života i sveta; izneću svoje telo i predaću ga zemlji, koja je od početka
poslužila za telo ljudsko. Istina je da to čeka i vas, braćo, koji čitate ove redove. I vi ćete
umreti: na zemlji ćete ostaviti sve što je zemaljsko; samo ćete dušama svojim preći u
večnost.
Duša čovekova postaje onakva kakva su joj dela. Kao što se na ogledalu odslikavaju
predmeti koji se postave pred njega, tako se i duša uobličava prema onome čime se bavi i
što radi, prema svom okruženju. Kada se predmet udalji od ogledala, koje ne zna za
osećanja, njegov odraz nestaje; ali na slovesnoj duši ostaju tragovi. Oni mogu biti ublaženi
i zamenjeni drugima, ali za to je potreban i trud i vreme. Otisci koje duša nosi u trenutku
svoje smrti, oni ostaju njeni za večnost, i postaju zalog njenog večnog blaženstva ili večne
muke.
Ne možete služiti Bogu i mamonu (Mt 6,24), rekao je Spasitelj palim ljudima, razotkrivši im
stanje u koje su dospeli padom. Kao kad lekar saopštava bolesniku stanje u kom se nalazi
zbog bolesti i koje bolesnik ne može sam razumeti. Zbog našeg duševnog rastrojstva,
nama je neophodno za spasenje da se na vreme odreknemo samih sebe i sveta.
Niko ne može dva gospodara služiti; jer ili će jednoga mrziti, a drugoga ljubiti; ili će se jednoga
držati, a drugoga prezirati (Mt 6,24).
Iskustva nepobitno potvrđuju opravdanost gledišta o moralnoj slabosti čoveka, koje je
Svesveti Lekar jasno izrazio u navedenim rečima, izrečenim veoma određeno: ako
udovoljiš svojim sujetnim i grešnim željama, one će te obavezno zavesti; zanos vodi u
porobljavanje koje umrtvljuje sve duhovno. Oni koji su dopustili sebi da krenu za svojim
željama i telesnim mudrovanjem, koji su zavedeni i porobljeni njima, oni su zaboravili
Boga i večnost, uzalud su protraćili zemaljski život i umrli večnom smrću.
Nije moguće istovremeno ispunjavati i svoju volju i volju Božiju: jer ispunjavanje prve
narušava ispunjavanje druge, ona postaje suvišna. Kao što miomirisno dragoceno miro
gubi svoju lepotu pred ništavnom primesom smrada. Na to Bog samo kaže, preko svoga
velikog proroka: Ako hoćete dobrovoljno slušati, dobra zemaljska ješćete. Ako li nećete, nego
budete nepokorni, mač će vas pojesti, jer usta Gospodnja rekoše (Is 1,1920).
Nemoguće je steći razum Božiji baveći se telesnim mudrovanjem. Jer je tjelesno mudrovanje
smrt, kako je rekao apostol. Jer je tjelesno mudrovanje neprijateljstvo Bogu, pošto se ne pokorava
zakonu Božijem, niti pak može. (Rim 8,67). Šta je to telesno mudrovanje? To je način mišljenja,
proistekao iz stanja u koje su ljudi dospeli padom, koji ih upućuje da deluju na zemlji kako
bi bili večni na njoj, tako što veliča sve što je propadljivo i prolazno, a unižava Boga i sve
što je Bogu ugodno, oduzimajući ljudima spasenje.
Odrecimo se duša naših kako bi, po zaveštanju Spasitelja, zadobili duše naše! Dobrovoljno
se odrecimo poročnog života, u koji smo upali dobrovoljnim odricanjem Boga, kako bi
dobili od Boga sveto stanje obnovljene ljudske prirode kroz Boga koji se očovečio! Svoju
volju i demonsku volju, kojoj se naša volja potčinila i sa kojom se sjedinila, zamenimo
voljom Božijom, koja nam je objavljena u Jevanđelju; telesno mudrovanje, zajedničko
palim duhovima i ljudima, zamenimo razumom Božijim, koji sija iz Jevanđelja.
Odrecimo se svega što imamo kako bismo mogli da sledimo Gospoda Isusa Hrista!
Odricanje od zemaljskih dobara odvija se na osnovu pravilnog shvatanja o tome. Pravilno
shvatanje o materijalnom bogatstvu objavljeno je u Jevanđelju (Lk. 16, 1‐31); kada se ono
saopštava razum čoveka i nehotice uviđa svu njegovu ispravnost. Zemaljska imovina nije
naša svojina, kako pogrešno smatraju oni koji o tome nikada ne razmišljaju: jer, kada bi
tako bilo, ona bi uvek i zasvagda ostala naša. Ona međutim, prelazi iz ruke u ruku, i na taj
način sama o sebi svedoči to da se ona samo daje na korišćenje. Dobra pripadaju Bogu;
čovek njima samo privremeno raspolaže. Kada je onaj koji raspolaže odan, on na pravi
način ispunjava volju onog koji mu je poverio da to čini. Tako i mi, upravljajući
materijalnim bogatstvom koje nam je dato na određeno vreme, trudimo se da njime
upravljamo po volji Božijoj. Nemojmo ga koristiti kao sredstvo za zadovoljavanje naših
prohteva i strasti, kao sredstvo naše večne pogibli: upotrebimo ga na korist čovečanstva,
kome je ono tako mnogo potrebno i koje toliko strada, upotrebimo ga kao sredstvo svog
spasenja. Oni koji žele hrišćansko savršenstvo u potpunosti ostavljaju zemaljsko sticanje
(Mt 19,16‐30); oni koji žele spasenje dužni su da daju milostinju koliko god je to moguće
(Lk 11,41), i da se čuvaju od zloupotrebe bogatstva.
Odrecimo se slavoljublja i častoljublja! Nećemo juriti počasti i titule, koristeći pritom
nedozvoljena i ponižavajuća sredstva koja stoje nasuprot zakonu Božijem, savesti i dobru
naših bližnjih. Takvi su načini koje najviše koriste oni koji žele da steknu zemaljsku slavu.
Zaražen i zaveden sujetom, nezasiti tragalac za ljudskom slavom, nesposoban je da veruje
u Hrista: Kako vi možete vjerovati, rekao je Hristos častoljupcima, Njegovim savremenicima,
kada primate slavu jedan od drugoga, a slavu koja je od jedinoga Boga ne tražite? (Jn 5,44) Ako
nam je promislom Božijim prepuštena zemaljska sila i vlast: onda, koristeći ih, postanimo
dobročinitelji čovečanstva. Odbacimo ljuti otrov toliko opasan za ljudski duh: glupi i
prezreni egoizam, koji pretvara ljude koji su njime zaraženi u zveri i demone, i čini ih
napastima čovečanstva, koji čine zločin prema sebi samima.
Zavolimo pre svega volju Božiju, stavimo je iznad svega; a sve što se njoj protivi zamrzimo
blagočestivom i bogougodnom mržnjom. Kada se naše grehom iskvareno biće usprotivi
jevanđelskom učenju ispoljimo mržnju prema njemu tako što ćemo prezreti njegove želje i
potrebe. Što odlučnije pokažemo tu mržnju, odlučnija će biti pobeda nad grehom i bićem
kojim je greh ovladao; time će i naše duhovno napredovanje biti brže i snažnije.
Kada ljudi koji su nam bliski po telu pokušaju da nas odvoje od sledovanja volji Božijoj,
pokažimo prema njima svetu mržnju, poput one koju pokazuju jagnjad prema vukovima,
tako što se ne pretvaraju u vukove i ne brane se zubima od vukova (Mt 10,16).[1] Svetom
mržnjom prema bližnjima ostaje se veran Bogu, ne prihvatajući poročnu ljudsku volju, čak
i kad su ti ljudi naši najbliži srodnici. Velikodušno podnosimo ožalošćenja koja nam
nanose i molimo se za njihovo spasenje ‐ nikako im ne upućujući oštre reči i njima srodna
dela, jer to je mržnja palog bića, mržnja koja je Bogu protivna.
Spasitelj je rekao: Ne mislite da sam došao da donesem mir na zemlju; nisam došao da donesem
mir nego mač. Jer sam došao da rastavim čovjeka od oca njegovo! i kćer od matere njezine, i snahu
od svekrve njezine (Mt 10,3435). Jer sam došao kako ove reči Gospodnje tumači sveti Jovan
Lestvičnik ‐ da rastavim bogoljupce od svetoljubaca; telesne od duhovnih, slavoljubive od
smirenoumnih: Bog se raduje odvajanju i rastavljanju, onda kada se ono čini iz ljubavi
prema Njemu.[2]
I prorok je nazvao zemlju mestom svoga dolaska (v. Ps 118, 19), a sebe došljakom i strancem
u njoj: Jer ja sam došljak kod Tebe i prolaznik, kao svi oci moji (Ps 38, 13), kako kaže u svojoj
molitvi Bogu. Kako očigledna i opipljiva istina! Istina koju su ljudi zaboravili, bez obzira
na svu njenu očiglednost. Ja sam ‐ došljak na zemlji; rođenjem sam došao, smrću ću otići. Ja
sam ‐ propaznik na zemlji: preseljen sam na nju iz raja, gde sam sebe ukaljao i oskvrnio
grehom. Biću preseljen i sa zemlje, iz tog mog privremenog izgnanstva u koje me je moj
Bog poslao, kako bih se pokajao, očistio od greha i ponovo postao sposoban za život u
raju. Zbog svoje uporne, krajnje nepopravljivosti trebalo je da budem večno gurnut u
adsku tamnicu. Ja sam ‐ stranac na zemlji, stranstvovanje počinjem u kolevci, a završavam
u grobu: stranstvujem od detinjstva do starosti, u različitim okolnostima i zemaljskim
situacijama. Ja sam ‐ došljak i prolaznik, kao svi oci moji. Moji oci su bili došljaci i stranci na
zemlji: došli su na nju rođenjem, a smrću su je napustili. Izuzetka nije bilo: još niko od
ljudi nije ostao zauvek na zemlji. Otići ću i ja. Moj odlazak već počinje: snaga me napušta,
starost me savlađuje. Otići ću, otići odavde, jer je to nepobitna činjenica i nepromenjivi
zakon Tvorca i Boga mog.
Treba da shvatimo da smo mi stranci na zemlji. Jedino sa takvim shvatanjem možemo
nepogrešivo razmišljati i odlučivati u svom zemaljskom životu; samo sa takvim
shvatanjem ga možemo pravilno usmeriti i iskoristiti za sticanje blažene večnosti, a ne na
prazno i sujetno, na uništenje sebe. Naš pad nas je oslepeo i oslepljuje nas! Zato smo
primorani da nasilno, i tokom dugo vremena, uveravamo sebe u najočiglednije istine, koje
su toliko jasne da je svako ubeđivanje suvišno.
Stranac koji se nađe na putu, u domu koji prima prolaznike, ne obraća mnogo pažnju na
taj1 dom. Zašto bi to činio kada će u njemu vrlo kratko boraviti? On brine samo za jedno:
trudi se da ne potroši previše novca koji mu je potreban da bi nastavio put i da bi opstao u
velikom gradu u koji se uputio; sve nedostatke i neudobnosti rado će pretrpeti, znajući da
su to nepredviđenosti kojima su izloženi svi putnici, i da ga nenarušivo spokojstvo očekuje
tek na mestu kome stremi. On se ne vezuje srcem za bilo kakav predmet u toj gostionici,
čak i ako je izuzetno primamljiv. Neće gubiti vreme na sporedne poslove, jer mu je vreme
potrebno kako bi dovršio naporno putovanje. Neprekidno je udubljen u razmišljanja o
velelepnoj carskoj prestonici, u koju se uputio, o ozbiljnim preprekama koje treba
savladati, o načinima koji mogu olakšati putovanje, o razbojničkim zasedama koje ga
očekuju uz put, o nesreći onih koJima se nije dalo da srećno završe taj put, i srećnim
okolnostima onih koji su u tome uspeli. Kada provede neophodno vreme u gostionici, on
zahvaljuje domaćinu na ukazanom gostoprimstvu, i odlazi, a gostionicu zaboravlja ili je se
samo površno seća, jer je njegovo srce bilo hladno prema njoj.
Imajmo i mi takav odnos prema zemlji. Ne gubimo uzalud snage duše i tela, nemojmo ih
prinositi na žrtvu sujeti i truležnosti. Čuvajmo se od privezanosti za prolazno i
materijalno, kako nam to ne bi bila prepreka u sticanju večnog, nebeskog. Čuvajmo se od
udovoljavanja svojim neudovoljivim i nenasitim pohotama, jer udovoljavanje njima
produbljuje naš pad i dovodi ga do strašnih razmera. Čuvajmo se onoga što je suvišno,
zadovoljavajući se samo suštinski neophodnim. Usmerimo svu pažnju na zagrobni život
koji nas očekuje, koji neće imati kraja. Poznajmo Boga koji nam je zapovedio da ga
poznamo i koji nam je to poznanje darovao Svojom rečju i Svojom blagodaću. Primimo
Boga za vreme svog zemaljskog života. On nas je predodredio za najtešnje sjedinjenje sa
sobom i dao nam rok da to ostvarimo ‐ zemaljski život. Ne postoji drugo vreme, osim
vremena zemaljskog života, u kom bi se moglo dogoditi to neobično primanje: ako se ne
dogodi tada, neće se nikada ni dogoditi. Zadobijmo društvo žitelja neba, svetih angela i
počivših svetih ljudi, kako bi nas oni uveli u vječna obitališta (Lk 16,9). Naučimo da
prepoznamo pale duhove, te ljute i podmukle neprijatelje roda ljudskog, kako bismo
izbegli njihove podvale i kako ne bismo sa njima otišli u oganj večni. Svetilnik je nogama
mojim reč Tvoja (Ps 118,105). Proslavimo i zablagodarimo Bogu za izobilna dobra, kojima je
preispunjen i koja zadovoljavaju naše potrebe u ovom prolaznom utočištu ‐ zemlji. Jedino
čistim umom možemo sagledati značaj tih dobara: ona su ‐ blede kopije večnih dobara.
Ona odražavaju nebeska blaga tako slabo i nedovoljno, kao što senka odslikava predmete
koji je bacaju. Dajući nam zemaljska blaga, Bog nam, na tajanstven način, govori: ʺLjudi!
Vaše prolazno utočište je snabdeveno raznovrsnim i neizbrojivim dobrima, koja osvajaju i
ushićuju i pogled i srce, i udovoljavaju vašim potrebama do preizobilja: zaključite na
osnovu toga, kakvim dobrima tek izobiluje večno obitalište.ʺ Uvidite beskonačnu,
nepojmljivu dobrotu Božiju prema vama, i poštujući zemaljska blaga, blagočestivo
razmišljajući i sozercavajući ih, nemojte postupati nerazumno: nemojte se porobiti njima i
ne dozvolite im da vas pogube. Treba ih koristiti koliko je potrebno i neophodno, ali se
svim silama ustremiti na sticanje nebeskih blaga.
Uklonimo se od lažnih učenja i nemojmo ih ispunjavati: ovce Hristove za tuđinom neće poći,
nego će pobjeći od njega, jer ne poznaju glas tuđinaca (Jn 10,5). Odlučno se upoznajmo sa
glasom Hristovim, kako bismo ga odmah prepoznali kada ga čujemo i kako bi smesta
poslušali reč Njegovu. Stičući u duhu osećaj za taj glas, mi stičemo u duhu i otuđenje od
glasa tuđina, koji u raznolikim tonovima dolazi od telesnog mudrovanja. Čim čujemo taj
glas ‐ bežimo, bežimo od njega kao ovce Hristove, koje se spasavaju od glasa tuđina
bekstvom: čvrstom rešenošću da se na njega ne obaziru. Obratiti pažnju na njega je vrlo
opasno: to vodi u iskušenje, a iskušenje u ‐ pogibao. Pad naših praroditelja počeo je kada je
pramajka obratila pažnju na glas tuđina.
Naš pastir ne zove nas samo Svojim glasom, nego nas i rukovodi primerom Svog života:
On pred Svojim ovcama ide (v. Jn 10,4). Zapovedio nam je da se odreknemo sveta i sebe, da
uzmemo svoj krst i krenemo: sve je to On izvršio pred našim očima. Hristos postrada za vas,
ostavljajući vam primjer da idete njegovim stopama (1 Pet 2 ,21). On je blagoizvoleo da primi
na Sebe ljudsku prirodu, i iako je bio carskoga roda, spustio se u položaj prostog naroda.
Njegovo rođenje se dogodilo u vreme stranstvovanja Njegove Presvete Majke, za koju se
tada nije našlo mesta u domovima ljudi. Rođen je u štali, u kojoj se nalazila domaća stoka,
a kao kolevka za novorođenče poslužile su jasle. I samo što se pronela vest o Njegovom
rođenju, dogovoreno je i ubistvo. Mladenac se već progoni! Traži se mladenac da se ubije!
On beži od razjarenog ubice kroz pustinju u Egipat! Svoje detinjstvo Bogočovek je proveo
u poslušnosti roditeljima, narečenom ocu i Majci po telu, pokazujući primer smirenja
ljudima, koji stradaju od gordosti i neposlušanja koje od nje dolazi. U zrelim godinama
Gospod se posvetio propovedi jevanđelja, prohodeći od grada do grada, iz sela u selo,
nemajući ništa svoje. Nosio je samo hiton[3] i rizu. U vreme kad je On objavljivao ljudima
spasenje, i izlivao na njih božansku blagodat, ljudi su ga zamrzeli, želeli Njego vu smrt i
više puta pokušali da ga ubiju. Na kraju su ga kaznili kao najvećeg zločinca. On im je
dopustio da izvrše najužasnije zlodelo, koje je želelo njihovo srce, jer je želeo da
stradanjem Svesvetog izbavi od večne kazne i stradanja grešni rod ljudski. Zemaljski život
Bogočoveka je bio mučenički: mučeničkom smrću je i završen. Za Gospodom su u blaženu
večnost prešli i svi sveti, prošli su uskim i bolnim putem, odričući se slave i svetskih
naslada, podvizima zauzdavajući telesne prohteve, raspinjući duh na krstu Hristovom, a
to su za palog čoveka zapovesti Jevanđelja, podvrgavajući se mnogim lišavanjima,
proganjani palim duhovima, proganjani i od svoje braće ‐ ljudi. Krenimo za Hristom i
svetima koji su ga sledili! Bogočovek pošto sam izvrši očišćenje grijehova naših, sjede sa desne
strane Veličanstva na visinama (Jev 1, 3). Tamo On poziva i one koji ga slede: Hodite
blagosloveni Oca mojega; primite Carstvo koje vam je pripremljeno (Mt 25,34). Amin.

NAPOMENE:
1. Pogledaj Žitije velikomučenice Varvare, Žitija svetih, decembar 4.
2. Lestvica, 3. deo.
3. Kratka bela, vunena ili lanena haljina, bez rukava, koja se nosila slično našoj košulji,
do golog tela i pasala pojasom (prim. prev.).
ASKETSKI OGLEDI

O POKAJANjU

Pokajte se i vjerujte u jevanđelje! Pokajte se, jer se približilo Carstvo nebesko (Mk 1,15, slično sa
Mt4,17). To su bile prve reči propovedi Bogočoveka. Iste te reči On nam govori i sada,
posredstvom Jevanđelja.
Kada je greh najviše ojačao u svetu ‐ u svet je sišao svesilni Lekar. On je sišao u zemlju
izgnanstva, u zemlju naše patnje i stradanja, koja prethode večnim mukama u adu, da
blagovesti izbavljenje, radost, isceljenje svim ljudima bez izuzetka. Pokajte se!
Sila pokajanja zasniva se na sili Božijoj: Lekar je svemoguć ‐ i lek koji On daje je svemoguć.
Tada, u vreme Svoje propovedi na zemlji ‐ Gospod je pozivao na isceljenje sve koji su
oboleli od greha, i nikakav greh nije smatrao neisceljivim. I sada On nastavlja da poziva
sve, da obećava i daruje oproštaj svakog greha, isceljenje svake duhovne nemoći.
O, skitnice zemaljske! O, svi vi, koji jurite ili se vučete po širokom putu, uz neprekidni
šum zemaljskih briga, zabava i veselja, po cveću, pomešanom sa bodljikavim trnjem, vi
koji žurite tim putem prema kraju, koji je svima poznat i koji svi zaboravljate ‐ mračnom
grobu, i još mračnijoj i strašnoj večnosti, zaustavite se! Otrgnite se iz zagrljaja sveta, koji
vas neprekidno drži u zarobljeništvu! Poslušajte ono što vam objavljuje Spasitelj, obratite
potrebnu pažnju na Njegove reči! Pokajte se i vjerujte u jevanđelje, kaže vam On, pokajte se,
jer se približilo Carstvo nebesko.
Krajnje vam je potrebno, zemaljske lutalice, da punu pažnju obratite na to suštinski
korisno, spasonosno savetovanje: inače ćete stići do groba, stići do praga i vrata večnosti,
ne stekavši nikakvo pravilno shvatanje ni o večnosti ni o dužnostima onoga koji stupa u
nju, pripremivši za sebe u njoj jedino pravedne kazne za vaše grehe.
Najteži od grehova je ‐ nepažnja prema rečima Spasitelja, zanemarivanje Spasitelja. Pokajte
se!
Lažljivi, obmanjivi put zemaljskog života: za one koji ga počinju, on predstavlja
beskonačno poprište, ispunjeno stvarnošću; za one koji ga završavaju ‐ najkraći put,
ukrašen pustim snoviđenjima. Pokajte se!
I slavu, i bogatstvo i sva druga truležna sticanja i nadmoći, za čije sticanje oslepljeni
grešnik upotrebi sav svoj zemaljski život i sve snage duše i tela, on mora ostaviti u onim
minutima u kojima se sa duše nasilno skida njena odežda ‐ telo, i kada nevidljivi anđeli
vode dušu na sud pravednog Boga, koga ona ne poznaje, koga je zanemarivala. Pokajte se!
Ljudi se trude, žure da se obogate saznanjima, ali samo nevažnim saznanjima, pogodnim
samo za privremeno, koja osposobljavaju za zadovoljavanje potreba, udobnosti i prohteva
zemaljskog života. Spoznaju i delo, koji su nam suštinski potrebni, radi kojih nam je jedino
i darovan naš zemaljski život ‐ spoznaju Boga i pomirenje sa Njim, posredstvom
Iskupitelja ‐ mi potpuno preziremo. Pokajte se!
Braćo! Zagledajmo se, bez pristrasnosti, pri svetlosti Jevanđelja, u naš zemaljski život. On
je ništavan! Sva njegova dobra oduzimaju mu se smrću, a često i mnogo pre smrti, raznim
neočekivanim okolnostima. Te truleži su nedostojne, kao dobra koja tako brzo nestaju, da
se nazivaju dobrima! One su pre ‐ obmane, mreže. Oni koji se zapetljaju u te mreže, i koji
se njima sputaju, lišavaju se istinitih, večnih, nebeskih, duhovnih dobara, koja se dostižu
verom u Hrista i sleđenjem Njega na tajanstvenom putu jevanđelskog života. Pokajte se!
U kakvom smo/mi strašnom slepilu! Kako to slepilo očigledno dokazuje naš pad! Mi
vidimo smrt naše braće; znamo da i nama neizbežno, i možda vrlo brzo ona sledi, zato što
niko od ljudi nije ostao zauvek na zemlji; mi vidimo kod mnogih, i pre smrti, da ih izda
zemaljska sreća, da se ona često preokrene u nesreću, sličnu svakodnevnom okušanju
smrti. Ne obazirući se na to, toliko jasno svedočanstvo samog iskustva, mi jurimo prolazna
blaga, kao da su postojana, da su večna. Sva naša pažnja je okrenuta njima! Zaboravljen je
Bog! Zaboravljena je veličanstvena i ujedno grozna večnost! Pokajte se!
Izdaće, braćo, neizbežno će nas izdati sva truležna blaga: bogate će izdati njihovo
bogatstvo, slavne njihova slava, mlade njihova mladost, mudrace njihova mudrost. Samo
jedno večno, suštinsko blago čovek može sticati u vreme zemaljskog putovanja: istinsko
bogopoznanje, pomirenje i sjedinjenje sa Bogom, koje je darovao Hristos. Ali radi dobijanja
tih najviših dobara potrebno je ostaviti grehovni život, potrebno ga je zamrzeti. Pokajte se!
Pokajte se! Šta znači pokajati se? Znači: priznati, raskajati se za svoje grehe, ostaviti svoje
grehe ‐ odgovorio je neki sveti otac na to pitanje ‐ i više se ne vraćati njima.[1] Na taj način
su se mnogi grešnici pretvorili u svece, mnogi bezakonici u pravednike.
Pokajte se! Odbacite od sebe ne samo očigledne grehe ‐ ubistvo, razbojništvo, blud, klevetu,
laž, nego i pogubne razonode, i telesne naslade, zločinačka maštanja i bezakone pomisli ‐
sve, sve što je zabranjeno Jevanđeljem. Raniji grehovni život umijte suzama iskrenog
pokajanja.
Ne govori sam sebi, u uniniju i duševnoj raslabljenosti: ʺJa sam upao u teške grehe: ja sam
dugotrajnim grehovnim životom stekao grehovne navike: one su vremenom postale kao
prirodna svojstva, učinili su pokajanje nemogućim za mene.ʺ[2] Te mračne misli ti sugeriše
tvoj neprijatelj, kog još ne primećuješ i ne poimaš[3]: on zna za mogućnost pokajanja, on se
boji da te pokajanje ne istrgne iz njegove vlasti ‐ i trudi se da te odvuče od pokajanja,
pripisujući Božijem svemogućem leku nemoć.
Ustanovitelj pokajanja je tvoj Tvorac, koji te je sazdao ni iz čega. Još lakše, On te može
presazdati, promeniti tvoje srce: načiniti srce bogoljubivo od srca greholjubivog, načiniti
srce čisto, duhovno, sveto, od srca čulnog, telesnog, zlonamernog, sladostrasnog.
Braćo! Poznajmo neizrecivu ljubav Božiju prema palom ljudskom rodu. Gospod se
očovečio, kako bi kroz očovečenje omogućio Sebi da primi na Sebe kaznu, koju su ljudi
zaslužili, i da kaznom Svesvetog iskupi krivce od kazne. Šta ga je privuklo nama, ovde, u
zemlju našeg izgnanstva? Naša pravednost? Ne! Njega je privuklo nama ono jadno stanje
u koje nas je dovela naša ogrehovljenost.
Grešnici! Ohrabrimo se. Za nas, upravo za nas, Gospod je izvršio veliko delo Svog
očovečenja; On je pogledao na naše bolesti sa nepojmljivom milošću. Prestanimo da se
kolebamo! Prestanimo da padamo duhom i da sumnjamo! Ispunjeni verom, usrđem i
blagodarnošću, pristupimo pokajanju: posredstvom njega ćemo se pomiriti sa Bogom. Ako
li bi se bezbožnik obratio od svijeh grijeha svojih koje učini, i držao bi sve uredbe moje i tvorio sud i
pravdu, doista će živjeti, neće poginuti. Bezakonja njegova što ih je god učinio neće mu se više
spominjati, u pravdi svojoj koju čini živjeće. Takvo obećanje daje Bog grešniku, ustima Svog
velikog proroka (Jez 18,21‐22).
Odgovorimo, prema našim slabim snagama, na veliku ljubav Gospoda prema nama,
onako kako na ljubav Stvoritelja mogu odgovoriti Njegova stvorenja, i to pala stvorenja:
pokajmo se! Pokajmo se, ne samo ustima; posvedočimo naše pokajanje ne samo
malobrojnim, kratkoročnim suzama, ne samo spoljašnjim učešćem na crkvenom
bogosluženju, vršenjem crkvenih obreda, čime su se zadovoljavali fariseji. Prinesimo,
pored suza i spoljašnje pobožnosti, i plod dostojan pokajanja: zamenimo grehovni život
jevanđelskim životom.
Zašto da mrete, dome Izrailjev! (Jez 18,31) Zašto vi hrišćani ginete, od vaših grehova, večnom
smrću? Zašto se vama puni ad, kao da već u Crkvi nije ustanovljeno svemoguće
pokajanje? Taj beskonačno dobri dar dat je domu Izrailjevom ‐ hrišćanima ‐ i u bilo koje
vreme života, kakvi god da su gresi, on deluje sa istovetnom silom: očišćava svaki greh,
spasava svakoga ko pribegava Bogu, makar to bilo u poslednjim, predsmrtnim minutima.
Zašto da mrete, dome Izrailjev! Hrišćani konačno umiru večnom smrću, zato što se sve
vreme zemaljskog života bave samo narušavanjem zaveta krštenja, služenjem grehu; oni
ginu zato što ni najmanje pažnje ne udostojavaju Reč Božiju, koja im objavljuje pokajanje.
U samim predsmrtnim minutima, oni ne umeju da iskoriste svemoguću silu pokajanja! Ne
umeju da iskoriste, zato što nisu dobili nikakvo saznanje o hrišćanstvu, ili su dobili
saznanje krajnje nedovoljno i nejasno, koje se mora nazvati pre potpunim neznanjem, nego
nekakvim saznanjem.
Tako bio ja živ, govori Gospod Gospod ‐ kao da je prinuđen da pojača uveravanje pred
nevernicima, i da pobudi zanimanje kod nezainteresovanih. Tako bio ja živ, govori Gospod
Gospod, nije mi milo da umre bezbožnik, nego da se vrati bezbožnik sa svoga puta i bude živ... (Jez
33,11) Zašto da mrete, dome Izrailjev?...
Znao je Bog ljudsku slabost, znao je da će oni i posle krštenja upadati u sagrešenja: iz tog
razloga On je u Svojoj Crkvi ustanovio tajnu pokajanja, kojom se očišćuju gresi učinjeni
posle krštenja. Pokajanje mora pratiti veru u Hrista, prethoditi krštenju u Hrista; a posle
krštenja ono ispravlja narušavanje dužnosti onoga ko je poverovao u Hrista i krstio se u
Hrista.
Kada su mnogi iz Jerusalima i čitave Judeje silazili kod Jovana, propovednika pokajanja,
na Jordan radi krštenja, oni su mu ispovedali svoje grehe ‐ ispovedali su ne zato, kako
primećuje jedan sveti pisac,[4] što je sveti Krstitelj imao potrebu da zna sagrešenja onih
koji mu dolaze, nego zato što je za snagu njihovog pokajanja bilo neophodno da se sa
osećanjem žaljenja zbog upadanja u grehe poveže ispovedanje grehova.
Duša koja zna da je dužna da ispoveda svoje grehe ‐ kaže isti taj sveti otac ‐ samom tom
mišlju, kao uzdom, uzdržava se od ponavljanja ranijih sagrešenja; nasuprot tome,
neispoveđeni gresi, kao da su izvršeni u mraku, lako se ponavljaju.
Ispovedanjem grehova raskida se druženje sa grehovima. Mržnja prema grehu ‐ znak
istinskog pokajanja ‐ jeste rešenost da se vodi vrlinski život.
Ako si stekao naviku prema grehovima, češće ih ispovedaj ‐ i ubrzo ćeš se osloboditi
grehovnog ropstva, lako i radosno ćeš slediti Gospoda Isusa Hrista.
Onaj ko neprestano izdaje svoje prijatelje, njemu prijatelji postaju neprijatelji, udaljuju se
od njega, kao od izdajnika, koji želi njihovu večnu pogibao: onaj ko ispoveda svoje grehe,
oni od njega odlaze, zato što se gresi zasnivaju i snaže gordošću pale prirode, ne trpeći
izobličavanje i upozorenje.
Ko u nadi na pokajanje dozvoljava sebi da sagreši dobrovoljno i namerno: taj lukavo
postupa u odnosu prema Bogu. Onoga koji greši dobrovoljno i namerno, u nadi na
pokajanje, neočekivano pogađa smrt, i njemu se ne daje vreme koje je on planirao da
posveti vrlini.[5]
Tajnom ispovesti odlučno se očišćuju svi gresi, učinjeni rečju, delom i pomišlju. Da bi se iz
srca izbrisale grehovne navike, koje su se u njemu ukorenile, u toku dugo vremena,
neophodno je vreme, neophodno je postojano prebivanje u pokajanju. Postojano pokajanje
sačinjava postojana skrušenost duha, borba sa pomislima i osećajima u kojima se
razotkriva grehovna strast sakrivena u srcu, obuzdavanje telesnih osećaja i trbuha,
smirena molitva, česta ispovest.
Braćo, mi smo dobrovoljnim grehom izgubili svetu neporočnost, koja je neuporediva ne
samo sa grehovnim delom no čak i za poznanjem zla ‐ neporočnost koja je u duhovnom
blesku u kom smo mi dovedeni u postojanje, iz ruke Spasitelja. Mi smo izgubili i tu
neporočnost koju smo dobili pri novom stvaranju krštenjem; mi smo na putu života
ukaljali svoje haljine, koje je izbeleo Iskupitelj. Ostala nam je još jedna voda za umivanje ‐
voda pokajanja. Šta će biti sa nama kada zanemarimo i to umivanje? Dogodiće nam se da
stanemo pred Boga sa dušama unakaženim od greha ‐ i On će strašno pogledati na
oskvrnjenu dušu, osudiće je na večnu muku.
Umijte se, kaže Bog grešnicima, očistite se, uklonite zloću djela svojih ispred očiju mojih,
prestanitv zlo činiti. Tada dođite, pa ćemo se suditi. Čime se završava taj sud Božiji, sud
pokajanja, na koji Bog neprestano poziva grešnika, u vreme njegovog zemaljskog života?
Kada čovek uvidi svoje grehe, odluči se na iskreno pokajanje i popravljanje: to Bog rešava
Svoj sud sa čovekom, sledećom odlukom: Ako grijesi vaši budu kao skerlet, postaće bijeli kao
snijeg; ako budu crveni kao crvac, postaće kao vuna (Is 1,16,18).
Ako hrišćanin pak pokaže nemar prema tom milostivom, poslednjem pozivu Božijem:
njemu Bog objavljuje večnu pogibao. Dobrota Božija, govori apostol, na pokajanje te vodi
(Rim 2,4). Bog vidi tvoja sagrešenja: On dugotrpeljivo gleda na sagrešenja koja ti činiš pred
Njegovim očima, na niz sagrešenja koja su obrazovala sav tvoj život; On čeka tvoje
pokajanje, i ujedno ostavlja tvojoj slobodnoj volji da izabere tvoje spasenje ili pogibao. I
dobrotu i dugotrpljenje ti zloupotrebljavaš! Kod tebe nema popravke! Tvoj nemar je sve
jači! Kod tebe jača i zanemarivanje Boga i tvoje sopstvene, večne sudbine! Ti se brineš
samo o umnožavanju svojih grehova, ranijim sagrešenjima dodaješ nova i dvostruko veća
sagrešenja! Svojom upornošću i nepokajanim srcem sabiraš sebi gnjev za dan gnjeva i otkrivanja
pravednoga suda Boga, na kom će se dati svakome po djelima njegovim: život vječni onima koji
istrajnošću u dobrim djelima traže slavu i čast i besmrtnost; a jarost i gnjev onima koji se uporno
protive istini a pokoravaju nepravdi. Nevolja i tuga na svaku dušu čovjeka koji čini zlo (Rim2,59).
Amin.

NAPOMENE:
1. Pimen Veliki, vidi: Skitski paterik.
2. Prepodobni Makarije Veliki, Beseda 7, gl. 2.
4. Sveti Jovan Lestvičnik, Beseda 4
5. Isak Sirijski, Beseda 90.
ASKETSKI OGLEDI

O VIĐENjU HRISTA

Hoćeš li da vidiš Gospoda Isusa Hrista? Dođi i vidi! (Jn 1,46), kaže Njegov apostol.
Gospod Isus Hristos je dao obećanje da će biti sa Svojim učenicima do svršetka vijeka (Mt
28,20). On je ‐ sa njima; u svetom Jevanđelju i tajnama Crkve.[1] Njega nema za one koji ne
veruju u Jevanđelje: oni ga ne vide, budući da su oslepljeni neverovanjem.
Hoćeš li da čuješ Hrista? On ti govori Jevanđeljem. Nemoj zanemariti Njegov spasiteljski
glas: udalji se od grehovnog života, i pažljivo slušaj Jevanđelje Hristovo, koje je ‐ život
večni.
Hoćeš li da ti se javi Hristos? On ćete naučiti kako to da dobiješ. Ko ima zapovijesti Moje i
drži ih, to je onaj koji Me ljubi; a koji Mene ljubi, toga će ljubiti Otac Moj; i Ja ću ga ljubiti i javiću
mu se sam (Jn 14,21).
Ti si usinovljen Bogu, kroz tajnu svetog krštenja, ti si stupio u najtešnje jedinstvo sa
Bogom, kroz tajnu svetog pričešća; sačuvaj usinovljenje, sačuvaj jedinstvo. Čistotu i
obnovljenje koje ti je donelo sveto krštenje oživljavaj pokajanjem, a zajednicu sa Bogom
čuvaj živeći po Jevanđelju i što je moguće češće se pričešćujući svetim Hristovim tajnama.
Ostanite u Meni, i Ja ću u vama (Jn 15,4), rekao je Gospod. Ako zapovijesti Moje održite, ostaćete
u ljubavi Mojoj (Jn 15, 10). Koji jede Moje tijelo i pije Moju krv u Meni prebiva i Ja u njemu (Jn 6,
56).
Čuvaj se uobrazilje koja ti može stvoriti predstavu da vidiš Gospoda Isusa Hrista, da ga
možeš opipati, obuhvatiti. To je ‐ prazna igra naduvene, gorde taštine! To je ‐ pogubna
samoobmana![2] Ispunjavaj zapovesti Gospodnje ‐ i na čudan način videćeš Gospoda u
sebi, u svojim osobinama. Tako je video Gospoda u sebi sveti apostol Pavle: njemu je bilo
potrebno to viđenje radi hrišćana; oni koji ga nisu imali nazivali su ga nedostižnim
stanjem, koje je potrebno hrišćanima.
Ako ti živiš grehovnim životom, udovoljavaš svojim strastima, i ujedno misliš da voliš
Gospoda Isusa Hrista, onda te Njegov bliski prijatelj, koji je ležao na Njegovim grudima u
vreme Tajne večere, izobličava u samoobmani. On kaže: Onaj koji govori: Poznao sam ga, a
zapovijesti njegove ne drži, laža je, i u njemu istine nema; A koji drži riječ njegovu, zaista je u
njemu ljubav Božija dostigla savršenstvo (1 Jn 2,45).
Ako ispunjavaš svoju grehovnu volju i time narušavaš jevanđelske zapovesti: Gospod Isus
Hristos će te ubrojati među one koji ga ne ljube. Ko mene ne ljubi, govori On, riječi moje ne
drži (Jn 14,24).
Nemoj da pojuriš bez rasuđivanja, ne ispitavši savesno svoje haljine, u starim, smrdljivim
dronjcima u brak sa Sinom Božijim, u sjedinjenje sa Njim, iako si i ti pozvan u taj brak, u
koji je pozvan svaki hrišćanin. Postoje takve sluge tog Gospodara doma, koje će ti svezati
ruke i noge, i baciće te u najkrajnju tamu, daleko od Boga (Mt 22, 11‐13).
Sluge u čiju se vlast predaje drski, pokajanjem neočišćeni, nahranjen taštinom i
visokoumljem, tražilac ljubavi i ostalih uzvišenih duhovnih stanja ‐ jesu demoni, odbačeni
anđeli. Tama najkrajnja ‐ to je slepilo ljudskog duha, strasno, telesno stanje. Greh i pali
duhovi vladaju u čoveku koji se nalazi u tom stanju. On je lišen moralne slobode: njegove
ruke i noge su vezane. Vezivanje ruku i nogu označava gubitak sposobnosti za
bogougodni život i duhovno napredovanje. U tom stanju nalaze se svi samoobmanuti. Iz
tog bednog stanja, čovek izlazi tako što saznaje svoju zabludu, odbacuje je i stupa na
spasonosno poprište pokajanja.
Težak je izlazak iz samoobmane. Na vratima stoji straža; vrata su zaključana glomaznim
snažnim katancima i rezama. Katanci i reze ‐ gordost samoobmanutih, koja je duboko
skrivena u srcu, njihova sujeta, koja je početni razlog njihove delatnosti, licemerje i
lukavstvo, kojima se prikriva gordost i sujeta, kojima se oni oblače u masku
dobronamernosti, smirenja, svetosti. Nerazorivi pečat ‐ smatranje delovanja samoobmane
za blagodatno delovanje.
Može li onaj koji se nalazi u samoobmani, u oblasti laži i obmana, biti onaj koji ispunjava
zapovesti Hristove, koje su istina od Istine ‐ Hrista? Onaj koji simpatiše laž, koji se
naslađuje lažju, koji prihvata laž, koji se u duhu sjedinio sa lažju, može li saosećati sa
istinom? Ne! On je mrzi, postaje njen izbezumljeni neprijatelj i progonitelj.
Kakvo će biti vaše stanje, nesrećni maštari, koji mislite za sebe da ste proveli zemaljski
život u Božijem zagrljaju, kada vas pogode Spasiteljeve reči: Nikad vas nisam znao; idite od
mene vi koji činite bezakonje (Mt7,23).
Istinski moj prijatelju u Gospodu! Idi ka Gospodu Isusu Hristu, približavaj mu se putem
jevanđelskih zapovesti; upoznaj ga kroz njih, njihovim ispunjavanjem pokazuj i dokazuj
svoju Ljubav ka Gospodu Isusu. On će ti se sam objaviti, objaviće ti se u dan i čas koji je
poznat jedino Njemu. Zajedno sa tom objavom, izliće u tvoje srce neiskazanu ljubav prema
Sebi. Božanska ljubav ‐ ne bilo šta drugo, što lično pripada palom čoveku: ona je ‐ dar
Svetog Duha (Rim 5,5), koji šalje jedino Bog u sasude koji su očišćeni pokajanjem, u sasude
smirenja i celomudrenosti.
Poveri sebe Gospodu, a ne sebi: to je daleko pouzdanije. On je ‐ tvoj Sazdatelj. Kada si se ti
podvrgao najgorem padu, On je radi tebe primio čovečansku prirodu, predao je Sebe na
kaznu radi tebe, za tebe je prolio krv Svoju, tebi je objavio Svoje Božanstvo ‐ šta On još
neće učiniti za tebe? Pripremi se za Njegove darove očišćenjem sebe: to je tvoj posao.
Amin.

NAPOMENE:
1. Sveštenomučenik Petar Damaskin kaže: ʺHristos je sakriven u Jevanđelju. Onaj ko
hoće da ga nađe mora prodati sve svoje imanje i kupiti Jevanđelje, kako bi ne sidžo
našao Hrista čitanjem nego kako bi ga primio u sebe podražavanjem Njegovog
života u svetu. Onaj koji traži Hrista, govori sveti Maksim, mora ga tražiti ne izvan,
nego unutar sebe, to jest, mora biti telom i dušom, kao Hristos, bezgrešan koliko je
čoveku moguće.ʺ Sveti Petar Damaskin, knjiga prva, ʺO četvrtom viđenjuʺ,
Dobrotoljublje, tom 3.
2. Taj vid samoobmane sveti asketski pisci nazivaju samomnjenjem. Sveti Jovan
Karpatski ovako opisuje samomnjenje: ʺSamomnjenje je hranjenje duše sujetom i
sujetno nadimanje uma.ʺ Jovan Karpatski, glava 49, Dobrotoljublje, tom 4. O toj
vrsti samoobmane sveti apostol Pavle kaže: Niko da vas ne obmanjuje tobožnjom
poniznošću i služenjem anđelima, upuštajući se u ono što nije vidjeo, i uzalud
nadimajući se tjelesnim umom svojim (Kol 2,18). Sveti Grigorije Sinajski je rekao:
ʺOni koji govore na osnovu svojih pomisli, pre čistote su se prelestili duhom
samomnjenja. Na takve se odnose reči Priča: Jesi li vidio čovjeka koji misli da je
mudar? Više ima nadanja od bezumnoga nego od njega (Pr2b, 12).ʺ Sveti Grigorije,
glava 128, Dobrotoljublje, tom 1.
ASKETSKI OGLEDI

O ČITANjU JEVANĐELjA

Prilikom čitanja Jevanđelja ne traži nasladu, ne traži ushićenje, ne traži blistave misli; traži
da sagledaš nepogrešivu svetu Istinu.
Nemoj se zadovoljavati samo besplodnim čitanjem Jevanđelja, trudi se da ispuniš njegove
zapovesti, iščitavaj ga delima. To je ‐ knjiga života, i potrebno je čitati je životom.
Nemoj da misliš da bez razloga najsvetija među knjigama, Četvorojevanđelje, počinje
Jevanđeljem po Mateju, a završava se Jevanđeljem po Jovanu. Matej više poučava kako
ispunjavati volju Božiju, i njegova uputstva više priliče onima koji započinju put Božiji;
Jovan izlaže način sjedinjenja Boga sa čovekom, koji je obnovljen zapovestima, što je
dostupno samo onima koji su napredovali na putu Božijem.
Kada radi čitanja otvaraš knjigu ‐ sveto Jevanđelje, seti se da će ona odlučiti tvoju večnu
sudbinu. Prema njoj će nam biti suđeno, i gledano na to, kakvi smo bili ovde u odnosu na
nju, dobićemo udeo ili večnog blaženstva ili večne Ka3He OH 12,48).
Bog je otkrio Svoju volju ništavnoj trunčici prašine ‐ čoveku! Knjiga u kojoj je izložena ta
velika i svesveta volja ‐ u tvojim je rukama. Ti možeš i primiti i odbaciti volju tvog
Sazdatelja i Spasitelja, gledajući po tome kako tebi odgovara. Tvoj večni život i večna smrt
je u tvojim rukama: dakle, rasudi koliko je potrebno da budeš oprezan, razuman. Ne igraj
se svojom večnom sudbinom!
Skrušenog duha se moli Gospodu, kako bi ti On otvorio oči da vidiš čuda koja su
sakrivena u Njegovom zakonu (Ps 119,18), a to je ‐ Jevanđelje. Oči se otvaraju, i uviđa se
neobično isceljenje duše od greha, koje se izvršava rečju Božijom. Isceljenje telesnih
slabosti bilo je samo dokaz isceljenja duše, dokaz za telesne ljude, za umove zaslepljene
čulnošću (Lk 5,24).
Čitaj Jevanđelje sa krajnjim strahopoštovanje i pažnjom. U njemu ništa ne smatraj za
nevažno, za nedostojno razmatranja. Svako njegovo slovce ispušta svetlost života.
Zanemarivanje života je smrt.
Čitajući o leproznima, raslabljenima, slepima, hromima, posednutima, koje je Gospod
iscelio, pomišljaj da je tvoja duša, koja nosi različite ožiljke od grehova i nalazi se u
zarobljeništvu demona, slična tim bolesnicima. Nauči se iz Jevanđelja veri da će Gospod,
koji je iscelio njih, isceliti i tebe, ako ga budeš revnosno molio za svoje isceljenje.
Stiči takvo raspoloženje duše, kako bi se osposobio za primanje isceljenja. Sposobni da ga
prime su oni koji su spoznali svoju grehovnost i odlučili da je napuste (Jn 9,3941).
Gordeljivom pravedniku, to jest, grešniku, koji ne vidi svoju grehovnost, nije potreban,
beskoristan je Spasitelj (Mt 9,13).
Viđenje grehova, viđenje tog pada u kom se nalazi sav rod ljudski, posebanê dar Božiji.
Izmoli za sebe taj dar, i biće ti razumljivija knjiga nebeskog Lekara ‐ Jevanđelje.
Potrudi se da/Jevanđelje bude uvojeno tvojim umom i srcem, da tvoj um, takoreći, pliva u
njemu, živi u njemu: tada će i tvoje delanje, u skladu sa tim, postati jevanđelsko. To je
moguće dostići samo čitanjem u strahopoštovanju, izučavanjem Jevanđelja.
Prepodobni Pahomije Veliki, jedan od najznamenitijih drevnih otaca, znao je napamet
sveto Jevanđelje, i zadavao je svojim učenicima, po otkrivenju Božijem, kao neizostavnu
obavezu da ga nauče. Tako ih je Jevanđelje svuda pratilo, neprestano ih je rukovodilo.[1]
I zbog čega sada hrišćanski vaspitač ne bi ukrasio pamćenje nevinog detenceta
Jevanđeljem, umesto da ga zagađuje izučavanjem Ezopovih basni i drugih ništavnosti?
Kakva je radost, kakvo je bogatstvo steći Jevanđelje u pamćenju! Nemoguće je predvideti
preokrete i nevolje koji se mogu dogoditi u toku zemaljskog života. Jevanđelje koje je deo
pamćenja može čitati slep, zatvorenika prati u tamnicu, razgovara sa zemljoradnikom na
njivi, koju će on zatim natopiti, upućuje sudiju u vreme samog suđenja, rukovodi kupca
na tržnici, uveseljava bolesnog u vreme mučne nesanice i teške usamljenosti.
Nemoj se drznuti da sam tumačiš Jevanđelje i druge knjige Svetog pisma. Pismo koje je
izrečeno preko svetih proroka i apostola, nije izrečeno proizvoljno, nego po nadahnuću
Svetog Duha (2 Pt 1,21). Kako onda nije bezumno tumačiti ga proizvoljno?
Sveti Duh, koji je preko proroka i apostola izrekao reč Božiju, tumačio ga je preko svetih
otaca. I reč Božija i njeno tumačenje ‐ jesu dar Svetoga Duha. Sveta Pravoslavna Crkva
prihvata samo to jedno tumačenje! Njena istinska deca primaju samo to jedno tumačenje!
Ko proizvoljno objašnjava Jevanđelje i sve Pismo: taj samim tim odbacuje njegovo
tumačenje od svetih otaca, Duhom Svetim. Ko odbacuje tumačenje Svetog pisma Svetim
Duhom: taj, bez svake sumnje, odbacuje i samo Sveto pismo.
I tako reč Božija, reč spasenja, za njene drske tumače postaje zadah smrti, mač sa dve
oštrice, kojim oni kolju sami sebe na večnu pogibao (2 Pt 3, 16; 2 Kor 2,15‐16). Njime su se
ubili na večnost Arije, Nestorije, Evtihije i drugi jeretici, koji su proizvoljnim i drskim
tumačenjem Pisma upali u bogohulstvo.
Na koga ću pogledati? Na nevoljnoga i na onoga koje skrušenog duha i ko drkće od moje riječi (Is
66,2), govori Gospod. Takav budi u odnosu na Jevanđelje i Gospoda, koji je prisutan u
njemu.
Napusti grehovni život, napusti zemaljske privezanosti i naslade, odrekni se svoje duše, i
tada će Jevanđelje postati dostupno i razumljivo za tebe.
Ko mrzi život svoj na ovome svijetu, rekao je Gospod duši za koju je, posle pada, greholjublje
postalo kao da je prirodno kao da je život ‐ sačuvaće ga za život vječni (Jn 12,25). Za onoga
ko voli svoju dušu, za onog ko se ne odlučuje na samoodricanje, Jevanđelje je zatvoreno:
on čita slova, ali reč života, kao Duh, za njega ostaje pod neprovidnom zavesom.
Kada je Gospod bio na zemlji u presvetom telu ‐ mnogi su ga videli, i ujedno nisu videli.
Kakva je korist kada čovek gleda telesnim očima, koje su mu zajedničke sa životinjama, a
očima duše ne vidi ništa ‐ umom i srcem? I danas mnogi svakodnevno čitaju Jevanđelje, a
nikad ga nisu čitali, i uopšte ga ne poznaju.
Jevanđelje, rekao je neki prepodobni pustinjak, čita se čistim umom; a shvata se po meri
ispunjavanja njegovih zapovesti na samom delu. Ali tačno i potpuno otkrivanje Jevanđelja
ne može se steći sopstvenim naporima: to je dar Hristov.[2]
Duh Sveti, koji se useli u Svog vernog i istinskog slugu, čini ga i savršenim čitaocem i
istinskim ispuniteljem Jevanđelja.
Jevanđelje je prikaz osobina novog čoveka, koji je Gospod sa neba (1 Kor 15,47). T^j novi
čovek je ‐ Bog po prirodi. Svoj sveti naraštaj ljudi, koji veruju u Njega i preobražavaju se
prema Njemu, On čini bogovima po blagodati.
Vi koji se valjate u smrdljivom i groznom blatu grehova, pronađite nasladu u Njemu!
Podignite vaše glave, pogledajte na čisto nebo: tamo je vaše mesto! Bog vam daje
dostojanstvo bogova; a vi, odbacujući to dostojanstvo, birate sebi drugo: dostojanstvo
životinja ‐ i najnečistijih. Osvestite se! Ostavite smrdljivo blato; očistite se ispovedanjem
grehova; umijte se suzama raskajanja; ukrasite se suzama umiljenja; podignite se sa zemlje,
uziđite na nebo: tamo će vas uzvesti Jevanđelje. Dok svjetlost imate ‐ Jevanđelje, u kom je
sakriven Hristos ‐ vjerujte u svjetlost, da budete sinovi svjetposti ‐ Hrista (Jn 12,36).

NAPOMENE:
1. Žitije Pahomija Velikog, Vies des Peres des deserts dʹ Orinet par le R. P. Michel ‐
Ange ‐ Manin. Jevanđelje je napamet znao i sveti Tihon Voronješki.
2. Prepodobni Marko Podvižnik, O duhovnom zakonu, gl. 32, Dobrošolju/Je, tom 1.
ASKETSKI OGLEDI

O ČITANjU SVETIH OTACA

Razgovor i društvo bližnjih veoma deluje na čoveka. Razgovor i poznanstvo sa naučnikom
donose mnoštvo informacija, a time ‐ mnogo uzvišenih misli i osećanja, sa putnikom ‐
mnogo saznanja o zemljama, naravima i običajima naroda. Očigledno: razgovor i
poznanstvo sa svetima donose svetost. Sa prepodobnim (svetim) bićeš prepodoban (svet), i sa
čovekom nevinim bićeš nevin, i sa izabranim bićeš izabran (Ps 17,26‐27).
Od sada, u toku kratkog zemaljskog života, koji se u Pismu čak i ne naziva životom, nego
stranstvovanjem, upoznajmo se sa svetima. Ti hoćeš da pripadaš njihovom društvu, hoćeš
da budeš sudeonik njihovog blaženstva? Od sada stupi u opštenje sa njima. Kada izađeš iz
zidina tela, oni će te primiti kod sebe, kao svog poznanika, kao svog druga (Lk 16,9).
Nema bližeg poznanstva, nema tešnje povezanosti od povezanosti jedinstvom misli,
jedinstvom osećanja, jedinstvom cilja (1 Kor 1, 10).
Gde je jednomislije, tamo je neizbežno i jednodušnost, tamo je neizbežno jedan cilj i
podjednak uspeh u dostizanju cilja.
Usvoji u sebi misao i duh svetih Otaca čitanjem njihovih spisa. Sveti oci su dostigli cilj:
spasenje. I ti ćeš dostići taj cilj, prirodnim tokom stvari. Kao jednomislen i jednodušan sa
svetim ocima, ti ćeš se spasiti.
Nebo je primilo u svoja blažena nedra svete Oce. Time je ono posvedočilo da su misli,
osećanja, delanja svetih Otaca njemu blagougodni. Sveti oci su izložili svoje misli, svoje
srce, način svog delanja u svojim spisima. Dakle, koliko je pouzdano rukovoditi se ka nebu
po spisima svetih Otaca, posvedočilo je samo nebo.
Svi spisi svetih Otaca su sastavljeni po nadahnuću ili pod uticajem Svetog Duha. Neobično
je saglasje u njima, neobično pomazanje! Onaj koji se rukovodi njima, bez sumnje, ima za
rukovodioca Svetoga Duha.
Sve vode okeana slivaju se u okean, i možda je okean početak svih zemaljskih voda. Sva
dela Otaca spajaju se u Jevanđelju; sva ona naginju tome da nas nauče tačnom
ispunjavanju zapovesti Gospoda našeg Isusa Hrista, izvor i kraj svih njih ‐ jeste sveto
Jevanđelje.
Sveti Oci poučavaju kako pristupati Jevanđelju, kako ga čitati, kako ga pravilno shvatati,
šta doprinosi, a šta sprečava njegovo razumevanje. I zato se u početku više bavi čitanjem
svetih Otaca. Kada te oni pak nauče da čitaš Jevanđelje: tada prvenstveno čitaj Jevanđelje.
Ne smatraj da ti je dovoljno samo čitanje Jevanđelja, bez čitanja svetih Otaca! To je gorda,
opasna misao. Bolje pusti da te Jevanđelju privedu sveti oci, kao svoje voljeno dete, koje je
svoje prethodno vaspitanje i obrazovanje dobilo posredstvom njihovih spisa.
Mnogi, svi, koji su bezumno, oholo, odbacili svete Oce, i neposredno, sa slepom drskošću,
pristupili Jevanđelju sa nečistim umom i srcem, upali su u pogibeljnu zabludu. Njih je
odbacilo Jevanđelje: ono ka sebi pušta jedino smirene.
Čitanje Otačkih spisa je ‐ roditelj i car svih vrlina. Čitanjem svetih Otaca učimo se
istinskom razumevanju Svetog pisma, pravoj veri, životu po jevanđelskim zapovestima,
dubokom uvažavanju, koje treba imati u odnosu na jevanđelske zapovesti, jednom rečju ‐
spasenju i hrišćanskom savršenstvu.
Čitanje Otačkih spisa, po smirenju duhonosnih učitelja, postalo je glavni oslonac za one
koji žele da se spasu ili čak da dostignu hrišćansko savršenstvo.[1]
Knjige svetih Otaca, po izrazu jednog od njih, slične su ogledalu: pažljivo i često se
zagledaj u njih i duša može da sagleda sve svoje nedostatke.
Opet ‐ te knjige su nalik bogatoj zbirci lekovitih preparata: u njoj duša može potražiti
spasonosni lek za svaku od svojih slabosti.
Sveti Epifanije Kiparski je govorio: ʺJedan pogled na svete knjige pobuđuje na blagočestivi
život.ʺ[2]
Čitanje svetih Otaca mora biti savesno, pažljivo i postojano: naš nevidljivi neprijatelj, koji
mrzi glas koji utvrđuje, naročito mrzi kada taj glas dolazi od svetih Otaca. Taj glas
izobličava podvale našeg neprijatelja, njegovo lukavstvo, otkriva njegove zamke, njegov
način delovanja: i zato se neprijatelj bori protiv čitanja Otaca raznim gordim i hulnim
pomislima, trudi se da baci podvižnika u sujetne brige, kako bi ga odvukao od
spasonosnog čitanja, napada ga uninijem, dosadom, rasejanošću. Iz te bitke protiv čitanja
svetih Otaca, mi moramo zaključiti koliko je za nas spasonosno oružje koje neprijatelj
toliko mrzi. Neprijatelj se silno trudi kako bi ga istrgao iz naših ruku.
Svaki neka izabere čitanje svetih Otaca koje odgovara njegovom načinu života. Otšelnik
neka čita Oce koji su pisali o bezmolviju; monah koji živi u opštežiću ‐ Oce koji su pisali
pouke za monaška opštežića; hrišćanin koji živi u svetu ‐ svete Oce koji su iznosili svoje
pouke uopšte za čitavo hrišćanstvo. Svako, ma u kakvom zvanju bio, neka crpi izobilno
poučavanje iz spisa Otaca.
Neizostavno je potrebno da čitanje odgovara načinu života. Inače ćeš se ispunjavati
mislima, iako svetima, ali neostvarivim na samom delu, koje će pobuđivati besplodno
delanje samo u uobrazilji i želji; a blagočestiva dela, koja priliče tvom načinu života,
iskliznuće iz tvojih ruku. Osim toga što ćeš postati besplodni maštar ‐ tvoje misli, koje se
nalaze u neprestanoj protivrečnosti sa krugom delovanja, neprekidno će u tvom srcu
rađati zbunjenost, a u ponašanju neodlučnost ‐ mučne, škodljive za tebe i za bližnje. Pri
nepravilnom čitanju Svetog pisma i svetih Otaca, lako se može udaljiti od spasonosnog
puta u neprohodne šume i duboke provalije, što se mnogima i dogodilo. Amin.

NAPOMENE:
1. Prepodobni Nil Sorski, Pravila.
2. Alfavitni paterik.
ASKETSKI OGLEDI

O UDALjAVANjU OD ČITANjA KNjIGA KOJE U SEBI SADRŽE LAŽNO UČENjE

Ponovo ti donosim, verni sine istočne Crkve, reč iskrenog, dobrog saveta. Ta reč ne
pripada meni: ona pripada svetim ocima. Odatle su svi moji saveti.
Čuvaj um i srce od lažnih učenja. Ne razgovaraj o hrišćanstvu sa ljudima koji su zaraženi
lažnim mislima; nemoj čitati knjige o hrišćanstvu koje su pisali lažni učitelji.
Pratilac Istine je Duh Sveti: On je ‐ Duh Istine. Pratilac i saradnik laži je duh đavola, koji je
‐ laža i otac laži.
Onaj koji čita knjige lažnih učitelja, neizbežno se pridružuje lukavom, tamnom duhu laži.
Neka ti se ne čini da je to čudno, neverovatno: tako tvrde crkvena svetila ‐ Sveti Oci.[1]
Ako tvoj um i srce nisu ničim ispisani ‐ neka Istina i Duh napišu na njima zapovesti Božije
i Njegovu duhovnu nauku.
Ako li si pak dozvolio da ti tablice duše budu ispisane i iscrtane raznim shvatanjima i
utiscima, ne razmišljajući blagorazumno i oprezno ‐ ko je pisac, šta on piše, onda očisti ono
što su pisali strani pisci, očisti pokajanjem i odbacivanjem svega što se protivi Bogu.
Neka pisac na tvojim tablicama bude jedino prst Božiji.
Pripremi za tog pisca čistotu uma i srca, blagočestivim, celomudrenim životom: tada će se
pri tvojim molitvama i čitanju svetih knjiga, neprimetno, tajanstveno, iscrtavati na
tablicama duše zakon Duha.
Dozvoljeno ti je da čitaš samo one knjige o religiji koje su pisali sveti oci vaseljenske
Istočne Crkve. To istočna Crkva traži od svoje dece.[2]
Ako li ti drugačije rasuđuješ, i nalaziš da su zapovesti Crkve slabije zasnovane nego tvoje
rasuđivanje i rasuđivanje drugih koji se slažu sa tobom: ti više nisi sin Crkve, nego njen
sudija.
Ti ćeš me nazvati jednostranim, nedovoljno prosvećenim, rigoroznim? ‐ Ostavi meni moju
jednostranost i sve druge nedostatke: više želim da uz te nedostatke budem poslušan
istočnoj Crkvi, nego da uz sva tobožnja savršenstva budem umniji od nje, i da zbog toga
sebi dozvolim neposlušanje prema njoj i udaljavanje od nje. Istinskim čedima istočne
Crkve moj glas će prijati.
Oni znaju da onaj koji želi da dobije nebesku premudrost mora napustiti svoju sopstvenu,
zemaljsku, ma kako ona velika bila, odreći je se, priznati je za ono što ona jeste, ludost (1
Kor Z, 19).
Zemaljska mudrost je neprijateljstvo prema Bogu: ona se ne pokorava Božijem zakonu, i
ne može se pokoriti (Rim 8,7). To je od početka njena osobina; ona će takva ostati do
samog svog kraja ‐ zemlja i djela što su na njoj, a sa njima i zemaljska mudrost, izgorjeće (2
Pet Z, 10).
Sveta Crkva dozvoljava čitanje knjiga sa lažnim učenjem samo onim svojim članovima, čiji
su misao i osećaji srca isceljeni i prosvećeni Svetim Duhom, i koji uvek mogu od istinskog
dobra razlikovati zlo, koje se pretvara da je dobro i krije se iza maske dobra.
Veliki ugodnici Božiji, koji su poznali nemoć zajedničku svim ljudima, plašili su se otrova
jeresi i laži, i zato su na svakojake načine izbegavali razgovor sa ljudima koji su zaraženi
lažnim učenjem i čitanjem jeretičkih knjiga.[3] Imajući pred očima pad učenog Origena,
iskusnog u debatama Arija, krasnorečivog Nestorija i druge bogate svetskom mudrošću,
oni su tražili spasenje i našli su ga u bekstvu od lažnih učenja, u najtačnijem poslušanju
Crkvi. Duhonosni sveti pastiri i učitelji Crkve čitali su spise bogohulnih jeretika, prinuđeni
na takvo čitanje neophodnom potrebom čitave hrišćanske zajednice. Oni su snažnom
rečju, rečju duhovnom, izobličavali zablude, i otkrivali svim čedima Crkve opasnost
skrivenu u jeretičkim spisima, prikrivenu velelepnim nazivima svetosti i blagočešća.
Ali za mene i tebe je neophodno da se čuvamo od čitanja knjiga koje su sastavili lažni
učitelji. Svakome koji ne pripada istočnoj Crkvi, jedinoj svetoj, i piše o Hristu, o
hrišćanskoj veri i moralu, pristaje ime lažnog učitelja.
Kaži: kako možeš dozvoliti sebi čitanje svake knjige, kada te svaka knjiga koju čitaš, vodi
kuda hoće, ubeđuje te da se saglasiš sa svim za šta joj je potrebna tvoja saglasnost, da
odbaciš sve što joj je potrebno da odbaciš?
Iskustvo pokazuje koliko su pogubne posledice bezrasudnog čitanja. Koliko se među
čedima istočne Crkve može sresti shvatanja o hrišćanstvu, najnejasnijih, nepravilnih,
protivrečnih učenju Crkve, koja poriču njeno sveto učenje ‐ shvatanja, koja su usvojena
čitanjem jeretičkih knjiga!
Ne žalosti se, druže moj, zbog mojih upozorenja, koja su podstaknuta time što ti želim
istinska dobra. Otac, majka, dobar vaspitač, zar neće strahovati za nevino, neiskusno dete,
kada ono poželi nepripremljeno da uđe u sobu u kojoj je među zalihama hrane mnoštvo
otrova?
Smrt duše je veća nesreća od smrti tela; umrlo telo će vaskrsnuti, i često smrt tela biva
povod za život duše; nasuprot tome, duša umrtvljena zlom ‐ žrtva je večne smrti. Dušu
može ubiti jedna misao koja u sebi sadrži nekakav vid bogohulstva, delikatan, potpuno
neprimetan za onoga koji ne zna.
Nastupiće vreme, nagovestio je sveti apostol, vrijeme kada zdrave nauke neće podnositi, nego
će po svojim željama okupiti sebi učitelje da ih češu po ušima; i odvratiće uši od istine, a okrenuti se
bajkama (2 Tim. 4, 3‐4).
Ne zavaravaj se zvučnim naslovima knjiga koje obećavaju da će doneti hrišćansko
savršenstvo onome kome je još potrebna dečija hrana: ne zavaravaj se ni velelepnim
izdanjima, ni živopisnošću, snagom, lepotom stila, ni time što je pisac tobože svet, što je
tobože dokazao svoju svetost mnogobrojnim čudima.
Lažno učenje se ne zaustavlja ni pred kakvom izmišljotinom, ni pred kakvom obmanom,
kako bi svojim bajkama dalo izgled istine, i zato je lako otrovati dušu njime.
Lažno učenje, samo po sebi ‐ već je obmana. Njime je pre čitaoca obmanut pisac (2 2 Tim.
3, 13).
Obeležje knjige istinski, suštinski dušekorisne ‐ jeste sveti pisac, član istočne Crkve,
potvrđen i priznat od svete Crkve. Amin.

NAPOMENE:
1. ʺNeka niko ne čitaʺ, rekao je sveštenomučenik Petar Damaskin, ʺonoga ko ne služi
kako bi ugodio Bogu. Ako pak i pročita nešto takvo u neznanju: neka se što pre
potrudi da to izbriše iz sećanja čitanjem božanskih spisa i među njima upravo onih
koji najbolje služe za spasenje njegove duše, prema stanju koje je dostigao...Knjige
koje su suprotne tome nikako da ne čita. Zašto je potrebno primati duha nečistog,
umesto Duha Svetog? Ko se bavi kakvom reči, dobiće osobine te reči, iako to
neiskusni ne vide, kao što vide oni koji imaju duhovno iskustvo.ʺ Sveti Petar
Damaskin, knjiga prva, Članak o rasuđivanju, Dobrotoljublje, tom 3.
2. Prilikom savršavanja tajne ispovesti, određeno je da se pokajnik pita da li čita
jeretičke knjige. Trebnik.
3. Žitije Pahomija, Patrologiae, tomus LXXIII, sar. XLIV.
ASKETSKI OGLEDI

ISTINA I DUH

Ne obmanjuj se taštinom i učenjem onih koji, i sami obmanuti taštinom, zanemarujući
istinu Crkve i božanskog otkrivenja, tvrde da se istina može javiti u tebi samome, bez
zvuka reči, i da te može usmeravati sama po sebi, nekakvim neodređenim i nejasnim
delovanjem. To je učenje laži i njenih miljenika.[1]
Oznake lažnog učenja: mračnost, neodređenost, samomnjenje,[2] i ono što ga prati,
sanjalačko, krvno i nervno naslađivanje. Njega izaziva tanano delovanje sujete i
sladostrašća.
Palo čovečanstvo verom pristupa svetoj istini; drugog puta ka njoj nema. Vjera biva od
propovijedi, a propovijed od riječi Božije (Rim 10,17), uči nas apostol.
Reč Božija je istina (Jn 17,17): jevanđelske zapovesti su istina (Ps 118,86), a svaki čovek je
laž (Ps 115,2). Sve je to posvedočeno u Svetom pismu. Kako pak od onoga ko je laž misliš
da čuješ glas svete istine?
Hoćeš li njega da čuješ ‐ da čuješ duhovni glas svete istine? Nauči se da čitaš Jevanđelje: od
njega ćeš čuti istinu, u njemu ćeš uvideti istinu. Istina će ti otkriti tvoj pad i veze laži, veze
samoobmane, kojima je nevidljivo vezana duša svakog čoveka koji nije obnovljen Svetim
Duhom.
Tebe je sram da priznaš, pali gordeljivče, gordi u samom svom padu, da ti moraš tražiti
istinu van sebe, da ona ulazi u tvoju dušu ‐ preko sluha i drugih telesnih čula! Ali to je ‐
neosporna istina, koja otkriva koliko je dubok naš pad.
Toliko je dubok, toliko strašan naš pad da je, kako bi nas izvukao iz pogibeljne propasti,
Bog Reč primio na sebe čovečansku prirodu, kako bi ljudi od učenika đavola i laži postali
učenici Boga i Istine, i kako bi se posredstvom Reči i Duha Istine oslobodili grehovnog
ropstva i naučili svakoj istini (Jn 8,31‐32;slično; Jn 16,13).
Mi smo tako grubi, tako čulni, da je bilo neophodno da se sveta istina podvrgne našim
telesnim osećajima; bili su neophodni ne samo zvuci reči nego i isceljenja nemoćnih,
opipljiva znamenja na vodi, drvetu, hlebu, kako bi mi, uvereni telesnim očima, mogli
makar malo ugledati Istinu. Toliko su se pomračile naše duševne oči!
Ako ne vidite znake i čudesa, nećete da povjerujete (Jn4, 48), prekorevao je Gospod čulne ljude,
koji su tražili od Njega isceljenje tela, i ne sluteći čak da se njihove duše nalaze u
neuporedivo strašnijoj nevolji, i da im je zato neuporedivo više potrebno isceljenje i
nebeski Lekar nego telu.
I čovek je shvatio pred Gospodom, da su ga znamenja, vidljiva telesnim očima, privela
veri, privela umnom gledanju. Jer, govorio je on Gospodu, niko ne može ova znamenja tvoriti
koja ti tvoriš ako nije Bog s njim (Jn 3, 2). A taj čovek je imao zemaljsku učenost.
Mnogi su očima videli Spasitelja, videli Njegovu božansku vlast nad svom tvari u čudima
koja je On tvorio; mnogi su svojim ušima slušali Njegovo sveto učenje, slušali same
demone kako svedoče o Njemu; ali nisu ga poznali, zamrzeli su ga, posegnuli su za
najužasnijim zločinom ‐ za bogoubistvom. Tako je dubok, tako je strašan naš pad, naše
pomračenje.
Čini se: dovoljno je pročitati jednu glavu Jevanđelja, kako bi poznao Boga koji u njemu
govori. Ti imaš riječi života vječnoga, Gospode i Bože naš, koji si se javio u skromnom vidu
čoveka, I mi smo povjerovali i poznali da si ti Hristos Sin Boga živoga (Jn 6,68‐69).
Samoistina objavljuje: Ako vi ostanete u nauci mojoj, zaista ste moji učenici; I poznaćete istinu, i
istina će vas osloboditi (Jn 8,31‐32). Izučavaj Jevanđelje, i iz njega će ti se objavljivati
autentična, sveta istina.
Istina se može objavljivati i unutar čoveka, Ali, kada to? Tada, kada se po reči Spasitelja,
čovek obuče u silu s visine (Lk 24,49): A kada dođe On, Duh Istine, uvešće vas u svu istinu (Jn
16,13).
Ako li pre objavljenog dolaska Svetoga Duha ‐ udela svetitelja Božijih, neko pomisli da
čuje u sebi istinu koja se objavljuje, taj laska samo svojoj gordosti, obmanjuje sebe; on pre
sluša onoga koji je govorio u raju: Postaćete kao bogovi (Post Z,5). I taj glas njemu izgleda
kao glas istine!
Saznavati istinu iz Jevanđelja i svetih otaca, preko čitanja se sjedinjavati sa onim koji živi u
Jevanđelju i sa svetim ocima je ‐ velika radost.
Veće radosti ‐ od radosti da slušam istinu od samog Presvetog Duha, ja nisam dostojan! Ja
nisam sposoban za nju! Nisam sposoban da je izdržim, da je sačuvam: moj sasud nije
spreman, nije dovršen i nije utvrđen. Vino Duha, ako bi bilo sipano u njega, raskidalo bi
ga, i samo bi se prosulo (Mt 9,17), i zato je moj sveblagi Gospod, pazeći na moju nemoć,
dugotrpeljiv prema meni (Lk 18,7), i ne stavlja pred mene za jelo jaku duhovnu hranu (Kor
3, 2).
Kapetan je priznao da je nedostojan da primi Gospoda u svoj dom, ali je molio da u njegov
dom dođe svemoguća reč Gospodnja i isceli mladića. Ona je došla, dogodilo se znamenje,
dogodilo se isceljenje mladića. Gospod je pohvalio veru i smirenje kapetana (Mt 8, zač. 25).
Sinovi Izrailjevi su govorili svom svetom vođi i zakonodavcu, govorili su iz pravilnog
shvatanja veličine Božije, iz shvatanja od kog se u čoveku rađa saznanje i poznanje ljudske
ništavnosti: Govori nam ti, i slušaćemo; a neka nam ne Govori Bog, da ne pomremo (Izl 20,19). Te
smirene i spasonosne reči su svojstvene svakom istinskom hrišćaninu: hrišćanin se takvim
zalogom srca čuva od duševne smrti, koja pogađa one koji su obmanuti svojom gordošću i
drskošću. Nasuprot istinskom hrišćaninu, tom duhovnom Izrailjcu, samoobmanuti vapi u
izbezumljenosti: ʺSinovi Izrailjevi su nekada govorili Mojsiju: Ti govori nama, i mi ćemo te
slušati; neka nam Gospod ne govori da ne umremo.ʹ Ne tako, Gospode, molim te! Neka ne
govori sa mnom Mojsije, ili bilo koji od proroka: Ti govori, Gospode Bože, koji si dao
nadahnuće svim prorocima. Ti jedini, bez njih, možeš me savršeno naučiti.ʺ[3]
Nedostojan je Gospoda, nedostojan je tog podražavanja onaj koji je sav u prljavštinama i
nečistotama, a glupom, gordeljivom, sanjalačkom uobraziljom misli da se nađe u zagrljaju
Prečistog, Presvetog Gospoda, misli da ga ima u sebi i sa Njim da razgovara, kao sa
drugom.[4]
Bog proslavljan u savetu svetih, velik i strašan nad svima oko Njega (Ps 88,8), kaže Sveto pismo;
On je strašan za same najviše nebeske sile. Šestokrilni serafimi kruže oko prestola, i u
istupljenju i užasu od veličine Božije neućutno slavoslove, pokrivajući ognjenim krilima
ognjena lica: to je video tajnovidac Isaija (Is 4). Čoveče! U strahu Božijem, pokrij se
smirenjem!
Dovoljno je, dovoljno, da reč Božija ‐ istina uđe u dom duše preko slušanja ili čitanja i
isceli dečaka, to jest tebe, koji se još nalaziš u dečačkom uzrastu u odnosu prema Hristu,
iako si, prema telesnom uzrastu, ti možda već ukrašen sedom kosom.
Nema drugog pristupa Istini! Kako li će povjerovati, kaže apostol, u Onoga za koga ne čuše? A
kako će čuti bez propovjednika? Vjera biva od propovijedi, a propovijed od riječi Božije (Rim 10, 14,
17). Zamukli su živi organi Svetoga Duha: istinu propoveda Svetim Duhom izrečeno ‐
Pismo.
Verni sine istočne Crkve! Poslušaj prijateljski savet, spasonosan savet. Ti hoćeš pouzdano
da upoznaš put Božiji, kako bi tim putem pošao ka večnom spasenju? Izučavaj svetu istinu
u Svetom pismu, prvenstveno pak u Novom zavetu i spisima svetih otaca. Uz to vežbanje,
neizostavno je potrebna i čistota života: zato što samo čisti srcem mogu videti Boga. Tada
ćeš postati, u svoje vreme, u meri poznatoj i ugodnoj Bogu, učenik i miljenik svete Istine, i
neodvojivi pričasnik Svetoga Duha, koji je neodvojiv od nje, koji se njome predaje. Amin.

NAPOMENE:
1. Toma Kempijski, O podražavanju Isusa Hrista, knjiga 1, gl. 3, knj. 3, gl. 2. U
originalu stoji: naprsnik, tj. čovek koji leži na grudima nekoga (kao što se kaže za
sv. Jovana Bogoslova da je ležao na grudima Spasiteljevim), ljubimac, miljenik
(prim. prev.)
2. Ranije je rečeno da su sveti oci tako nazivali jedan vid samoobmane, zbog čega i mi
zadržavamo takav naziv.
3. Podražavanje, knjiga 3, glava 2.
4. Isto, glava 1.
ASKETSKI OGLEDI

O LjUBAVI PREMA BLIŽNjEM

Šta može biti divnije, sladosnije od ljubavi prema bližnjem?
Ljubav je ‐ blaženstvo, mržnja je mučenje.
Sav zakon i proroci su se usredsređivali na ljubav prema Bogu i bližnjem (Mt. 22,40).
Ljubav prema bližnjem je staza koja vodi u ljubav prema Bogu: zato što je Hristos
blagoizvoleo da se obuče u svakog našeg bližnjeg, a u Hristu je ‐ Bog (1 Jn).
Nemoj misliti, najvoljeniji brate, da je zapovest o ljubavi prema bližnjem bila bliska našem
palom srcu: zapovest je duhovna, a našim srcem su ovladali telo i krv; zapovest je nova, a
naše srce je staro.
Naša prirodna ljubav je oštećena padom; nju je potrebno umrtviti ‐ to zapoveda Hristos ‐ i
preuzeti iz Jevanđelja svetu ljubav prema bližnjem, ljubav u Hristu.
Osobine novog čoveka sve moraju biti nove; nikakva stara svojstva mu ne priliče.
Pred Jevanđeljem ljubav koja dolazi od uzburkane krvi i telesnih osećanja nema nikakvu
vrednost.
I kakvu ona vrednost može imati, kada se pri zagrejanoj krvi zaklinje da će položiti dušu
za Gospoda, a kroz nekoliko sati, kada se krv ohladi, daje zakletvu da ga ne poznaje?(Mt.
26,33,35,74)
Jevanđelje odbacuje ljubav koja zavisi od uzburkanosti krvi, od osećanja telesnog srca.
Ono kaže: Ne mislite da sam došao da donesem mir na zemlju; nisam došao da donesem mir nego
mač. Jer sam došao da rastavim čovjeka od oca njegovog i kćer od matere njezine i snahu od svekrve
njezine. I neprijatelji čovjeku postaće domaći njegovi (Mt 10,3436).
Pad je potčinio srce vladavini krvi, i preko krvi, vladavini kneza ovog sveta. Jevanđelje
oslobađa srce iz tog ropstva, iz tog nasilja, i dovodi ga pod rukovođenje Svetog Duha.
Sveti Duh uči da je sveto voleti bližnjeg.
Ljubav koja je vođena, hranjena Svetim Duhom ‐ jeste oganj. Taj oganj gasi oganj prirodne,
plotske ljubavi, oštećene grehopadom.[1]
ʺOnaj koji kaže da je potrebno imati i tu i drugu ljubav, obmanjuje sam sebeʺ, rekao je sveti
Jovan Lestvičnik.[2]
Kakav je pad naše prirode? Takav, da onaj koji je po prirodi sposoban da voli bližnjega sa
gorčinom, mora sebe naročito prinuditi kako bi ga voleo onako kako Jevanđelje zapoveda
da ga voli.
Najplamenija prirodna ljubav lako se preokreće u odbacivanje, u nepomirljivu mržnju (2
Car 13, 15).
Prirodna ljubav se iskazivala i nožem.
U kakvim ranama je naša prirodna ljubav! Kakva teška rana je na njoj ‐ strast! Srce kojim je
ovladala strast spremno je na svaku nepravdu, na svako bezakonje, samo kako bi
udovoljilo svojoj bolesnoj ljubavi.
Lažna su mjerila mrska Gospodu, a prava mjera ugodna mu je(Pr. 11,1).
Prirodna ljubav svom miljeniku donosi samo zemaljsko; o nebeskom ona ne misli.
Ona se bori protiv neba i Svetog Duha; zato što Duh traži raspinjanje tela.
Ona se bori protiv neba i Svetoga Duha; zato što se nalazi pod vlašću duha lukavog, duha
nečistog i palog.
Pristupimo Jevanđelju, najvoljeniji brate, pogledajmo se u to ogledalo! Gledajući se u
njega, svući ćemo stare haljine, u koje nas je obukao pad, i ukrasićemo se novom haljinom,
koju nam je pripremio Bog.
Nova haljina je ‐ Hristos. Koji se God u Hrista krstiste, u Hrista se obukoste (Gal 3,27).
Nova haljina je ‐ Duh Sveti. Obući ćete se u silu s visine (v. Lk 24,49), rekao je Gospod za tu
haljinu.
Hrišćani se oblače u osobine Hristove, dejstvom sveblagog Duha.
Za hrišćanina je moguće to oblačenje. Nego se obucite u Gospoda Isusa Hrista; i staranje za
tijelo ne pretvarajte u pohote (Rim 13, 14), kaže apostol.
Prvo, rukovođen Jevanđeljem, odbaci neprijateljstvo, zlopamćenje, gnev, osuđivanje i sve
što stoji nasuprot ljubavi.
Jevanđelje zapoveda da se molimo za neprijatelje, da blagosiljamo one koji nas kunu,
činimo dobro onima koji nas mrze, da ne činimo bližnjem sve ono što ne želimo da on
nama čini.
Potrudi se, ti koji želiš da slediš Hrista, da sve te zapovesti ispunjavaš na samom delu.
Veoma je nedovoljno: samo sa zadovoljstvom pročitati zapovesti Jevanđelja, i zadiviti se
visokom moralu koji ono sadrži u sebi. Nažalost, mnogi se time zadovoljavaju.
Kada pristupiš ispunjavanju zapovesti Jevanđelja: tada se čvrsto suprotstavi
zadovoljavanju vladara tvog srca. Ti vladari su: tvoje sopstveno telesno stanje, kojim si
potčinjen telu i krvi, i pali duhovi, pod čijom vlašću je zemlja ‐ telesno stanje čoveka.
Telesno mudrovanje, njegova istina i istina palih duhova, traže od tebe da ne ispustiš
svoju čast i druge nadmoći, da ih zaštitiš. Ali ti sa hrabrošću izdrži nevidljivu borbu,
vođen Jevanđeljem, vođen samim Gospodom.
Žrtvuj se svima kako bi ispunio jevanđelske zapovesti. Bez takvog žrtvovanja ti ih ne
možeš ispuniti. Gospod je rekao Svojim učenicima: Ako hoće ko za mnom ići, neka se odrekne
sebe (Mt 16,24).
Kada je Gospod sa tobom ‐ nadaj se pobedi: Gospod ne može da ne bude pobednik.
Izmoli za sebe pobedu kod Gospoda; izmoli je neprestanom molitvom i plačem. I
neočekivano će doći dejstvo blagodati u tvoje srce: ti ćeš iznenada osetiti najsladosniji
zanos duhovne ljubavi prema neprijateljima.
Predstoji ti još borbe! Potrebno je još da budeš hrabar! Pogledaj na predmete tvoje ljubavi:
oni ti se veoma dopadaju? Tvoje srce je veoma privezano za njih? ‐ Odrekni ih se.
To odricanje od tebe traži Gospod, koji je postavio zakon ljubavi, ne zato da bi te lišio
ljubavi i onoga što voliš, nego da bi ti, odbacivši telesnu ljubav uprljanu primesama greha,
postao sposoban da primiš duhovnu, čistu, svetu ljubav koja je vrhovno blaženstvo.
Onaj koji je osetio duhovnu ljubav sa mržnjom će gledati na telesnu ljubav kao na
izopačeno unakazivanje ljubavi.
Kako se odreći predmeta ljubavi koji kao da su prirasli za samo srce? ‐ Kaži Bogu za njih:
ʺOni su Gospode Tvoji, a ja ‐ ko sam? Nemoćno stvorenje, koje nema nikakav značaj.ʺ
ʺDanas ja još stranstvujem na zemlji, i mogu nečem biti koristan za moje voljene; sutra,
možda, iščeznuću sa njenog lica i ja sam za njih ‐ ništa!ʺ
ʺHteo ne hteo, smrt dolazi, dolaze druge okolnosti, koje će me nasilno otrgnuti od onih
koje sam smatrao mojima, i oni više ‐ nisu moji. Oni u stvari i nisu bili moji; to je bio
nekakav odnos između mene i njih, obmanjivao sam se tim odnosom, nazivao sam,
priznavao ih za moje. A da su oni zaista bili moji ‐ zauvek bi mi pripadali.ʺ
ʺStvorenja pripadaju samo Tvorcu: On je ‐ njihov Bog i Vladika. Tvoje, Gospode moj,
predajem Tebi: ja sam ih nepravilno i uzaludno prisvojio sebi.ʺ
Za njih je sigurnije da budu Božiji. Bog je večan, sveprisutan, svemoguć, neizmerno dobar.
Onome ko je Njegov On je najverniji, najpouzdaniji pomoćnik i pokrovitelj.
Bog Svoje daje čoveku: čoveku ljudi postaju svoji, privremeno po telu, zauvek po duhu,
kada Bog blagoizvoli da čoveku da taj dar.
Istinska ljubav prema bližnjem zasniva se na veri u Boga: ona je ‐ u Bogu. Da svi jedno
budu, govorio je Spasitelj sveta Svome Ocu, kao ti, Oče, što si u meni i ja u tebi, da i oni u nama
jedno budu (Jn 17,21).
Smirenje i predanost Bogu ubijaju telesnu ljubav. Dakle: ona živi taštinom i neverjem.
Čini korisno što možeš i što zakon dozvoljava, za tvoje voljene; ali uvek ih prepuštaj Bogu,
i tvoja slepa, telesna, nehotična ljubav malopomalo će se pretvoriti u duhovnu, razumnu,
svetu.
Ako li je tvoja ljubav protivzakonita strast, odbaci je kao gadost.
Kada tvoje srce nije slobodno ‐ to je znak ostrašćenosti.
Kada je tvoje srce u ropstvu, to je znak bezumne, grehovne strasti.
Sveta ljubav je ‐ čista, slobodna, sva u Bogu.
Ona je dejstvo Svetog Duha, koji deluje u srcu po meri njegovog očišćenja.
Odbacivši neprijateljstvo, odbacivši ostrašćenost, odreci se telesne ljubavi, stekni duhovnu
ljubav; ukloni se od zla i čini dobro (Pszz, 14).
Ukazuj poštovanje bližnjem, kao ikoni Božijoj ‐ poštovanje u tvojoj duši, nevidljivo za
druge, jasno samo tvojoj savesti. Tvoje delovanje neka bude tajanstveno saglasno tvom
duševnom nastrojenju.
Ukazuj poštovanje bližnjem, ne gledajući na uzrast, pol, stalež ‐ i postepeno će u tvom srcu
početi da se javlja sveta ljubav.
Uzrok te svete ljubavi ‐ nije telo i krv, nije naklonost osećanja ‐ jeste Bog.
Oni koji su lišeni slave hrišćanstva, nisu lišeni druge slave, koju su dobili pri stvaranju: oni
su ‐ ikone Božije.
Ako ikona Božija bude bačena u vatru strašnog ada, ja i tamo moram da je poštujem.
Šta se mene tiče vatra, ad! Tu će ikona Božija biti bačena po sudu Božijem: moj posao je da
sačuvam poštovanje prema ikoni Božijoj, i time da sebe sačuvam od ada.
I slepome, i gubavcu, i onome oštećenog uma, i odojčetu, i krajnjem prestupniku, i
neznabošcu, ukazaću poštovanje, kao ikoni Božijoj. Šta ti imaš sa njihovom nemoći i
nedostacima! Staraj se za sebe, da ti ne bi imao nedostatka u ljubavi.
U hrišćaninu ukaži poštovanje Hristu, koji nam je rekao za pouku, i još će nam reći, kada
se bude rešavala naša večna sudbina: Kad učiniste jednome od ove moje najmanje braće, meni
učiniste (Mt 25,40).
U svom odnosu prema bližnjem drži u sećanju te reči Jevanđelja, i postaćeš naprsnik
ljubavi prema bližnjem.
Naprsnik ljubavi prema bližnjem njome ulazi u ljubav prema Bogu.
Ali ako ti misliš da voliš Boga, a u tvom srcu postoji neprijatno raspoloženje prema makar
jednom čoveku: ti si onda u tužnoj samoobmani.
Ako ko reče: ‐ govori sveti Jovan Bogoslov ‐ Ljubim Boga, a mrzi brata svojega, laža je...I ovu
zapovijest imamo od njega: Koji ljubi Boga, da ljubi i brata svojega (1 Jn 4,20‐21).
Projava duhovne ljubavi prema bližnjem je znak obnove duše Duhom Svetim: Mi znamo da
smo prešli iz smrti u život, jer ljubimo braću; jer ko ne ljubi brata ostaje u smrti (1Jn 3,14).
Savršenstvo hrišćanstva je u savršenoj ljubavi prema bližnjem.
Savršena ljubav prema bližnjem je u savršenoj ljubavi prema Bogu, u kojoj nema kraja
savršenstvu, u kojoj nema kraja u napredovanju.
Napredovanje u ljubavi prema Bogu je beskonačno: zato što ljubav jeste beskonačni Bog (1
Jn 4,16).
Ljubav prema bližnjem je temelj zdanja ljubavi.
Voljeni brate! Traži da otkriješ u sebi duhovnu ljubav prema bližnjima: ulazeći u nju, ući
ćeš u ljubav prema Bogu, na vrata vaskrsenja, na vrata Carstva nebeskog. Amin.

NAPOMENE:
1. Lestvica, Pouka 15, glava 3.
ASKETSKI OGLEDI

O LjUBAVI PREMA BOGU

Ljubi Boga tako kako je On zapovedao da ga ljubiš, a ne tako kako misle da ga ljube
samoobmanuti zanesenjaci.
Ne stvaraj sebi ushićenja, ne uznemiravaj svoje nerve, ne raspaljuj se plamenom
veštastvenim, plamenom tvoje krvi. Žrtva blagoprijatna Bogu je smirenje srca, skrušenost
duha. Bog se sa gnevom odvraća od žrtve koja je prinesena sa uobraženošću, sa gordim
mišljenjem o sebi, čak i ako je to žrtva paljenica.
Gordost dovodi nerve u uznemirenost, uzburkava krv, pobuđuje maštu, oživljava pali
život; smirenje umiruje nerve, obuzdava uzburkanost krvi, uništava maštarenje,
umrtvljuje pali život, oživljava život u Isusu Hristu.
Poslušnost pred Gospodom je bolja od žrtve, i pokornost je bolja od pretiline ovnujske, govorio je
prorok izrailjskom caru, koji se usudio da prinese Bogu nepravilnu žrtvu (1 Sam 15,22):
ako želiš da prineseš Bogu žrtvu ljubavi, nemoj je prineti samovoljno, po nepromišljenoj
strasti; prinesi je sa smirenjem, u ono vreme i na tom mestu, kada i gde je Gospod
zapovedio.
Duhovno mesto, jedino na kom je zapoveđeno da se prinose duhovne žrtve jeste ‐
smirenje.[1]
Gospod je vernim i tačnim obeležjima označio onoga koji voli i onoga koji ne voli. On je
rekao: Ako me neko ljubi, riječ moju držaće. Ko mene ne ljubi, riječi moje ne drži (Jn 14, 23‐24).
Hoćeš da se naučiš ljubavi Božijoj? Udalji se od svakog dela, reči, pomisli, osećanja koje je
zabranjeno Jevanđeljem. Tvojim neprijateljstvom prema grehu, koji je toliko mrzak
svesvetome Bogu, pokaži i dokaži tvoju ljubav prema Bogu. Sagrešenja, u koja se upadne
po nemoći, odmah leči pokajanjem. Ali bolje se trudi da ne dopuštaš sebi ni ta sagrešenja,
strogo bdijući nad sobom.
Hoćeš da se naučiš ljubavi Božijoj? Pažljivo izučavaj zapovesti Gospoda u Jevanđelju i
trudi se da ih ostvariš na samom delu, trudi se da jevanđelske vrline pretvoriš u navike, u
tvoje osobine. Osobina onoga koji voli je da tačno ispunjava volju onoga kog voli.
Zavoleh zapovesti Tvoje većma od zlata i topaza (dragog kamena). Radi toga po svima zapovestima
Tvojim upravljah se, svaki put nepravedan omrzoh (Ps 118,127128), govori prorok. Takvo
vladanje je neophodno radi očuvanja vernosti Bogu. Vernost je neizostavni uslov ljubavi.
Bez tog uslova ljubav se raskida.
Neprestanim udaljavanjem od zla i ispunjavanjem jevanđelskih zapovesti ‐ čime se
izvršava sve jevanđelsko moralno učenje ‐ dostižemo ljubav Božiju. Samim tim, mi
prebivamo u ljubavi prema Bogu: Ako zapovijesti moje održite, ostaćete u ljubavi mojoj (Jn
15,10), rekao je Spasitelj.
Savršenstvo ljubavi sastoji se u sjedinjenju sa Bogom; napredovanje u ljubavi povezano je
sa neiskazivom duhovnom utehom, nasladom i prosvećenjem. Ali u početku podviga
učenik ljubavi mora izdržati žestoku borbu sa samim sobom, sa svojim duboko
povređenim bićem: zlo, koje je urođeno prirodi paloj u greh, postalo je za nju zakon, koji
se bori i negoduje protiv Zakona Božijeg, protiv zakona svete ljubavi.
Ljubav prema Bogu zasniva se na ljubavi prema bližnjem. Kada se kod tebe ublaži
zlopamćenje: tada si ti blizak ljubavi. Kada tvoje srce oseni sveti, blagodatni mir u odnosu
na čitavo čovečanstvo: tada si ti pred samim vratima ljubavi.
Ali ta vrata se otvaraju samo Duhom Svetim. Ljubav prema Bogu je dar Božiji u čoveku,
koji je sebe pripremio za primanje tog dara, čistotom srca, uma i tela. Po stepenu
pripremljenosti biva i stepen dara: zato što je Bog i u svojoj milosti ‐ pravosudan.
Ljubav prema Bogu potpuno je duhovna: Što je rođeno od Duha, duh je (Jn Z.6).
Što je rođeno od tijela, tijelo je (Jn 3,6): telesna ljubav, kao rođena telom i krvlju, ima
veštastvena svojstva, truležna. Ona je nepostojana, promenljiva: njen oganj potpuno zavisi
od tvari.
Slušajući iz Pisma, da je Bog naš oganj (Jev 12,29), da je ljubav oganj, i osećajući u sebi
oganj prirodne ljubavi, nemoj pomisliti da je to jedan isti. Ne! Ta dva ognja su međusobno
suprotstavljena i gase jedan drugog.[2] Služimo ugodno Bogu sa poštovanjem i strahom. Jer
Bog naš je oganj koji spaljuje (Jev 12,28‐29).
Prirodna ljubav, pala ljubav, raspaljuje krv čoveka, dovodi do uznemirenosti njegove
nerve, pobuđuje maštu; sveta ljubav hladi krv, umiruje i dušu i telo, vuče unutrašnjeg
čoveka ka molitvenom ćutanju, pogružava ga u zanos smirenjem i duhovnom sladošću.
Mnogi podvižnici, primivši prirodnu ljubav kao božansku, raspalili su svoju krv, raspalili
su i maštu. Stanje raspaljenosti veoma lako prelazi u stanje pomame. One koji se nalaze u
raspaljenosti i pomami mnogi su smatrali za ispunjene blagodaću i svetošću, a oni su
nesrećne žrtve samoobmane.
Bilo je mnogo takvih podvižnika u zapadnoj Crkvi, od vremena kada je ona upala u
papizam, koji bogohulno pripisuje čoveku božanske osobine, i čoveku odaje poklonjenje,
koje odgovara i priliči samo Bogu; ti podvižnici su napisali mnogo knjiga u svom
raspaljenom stanju, u kom im je pomamljena samoobmana izgledala kao božanska ljubav,
dok im je rastrojena uobrazilja prikazivala mnoštvo viđenja, laskajući njihovom
samoljublju i gordosti.
Sine istočne Crkve! Udalji se od čitanja takvih knjiga, udalji se od slušanja pouka
samoobmanutih. Rukovodi se Jevanđeljem i svetim ocima istinske Crkve, u smirenju
uzlazi ka duhovnoj visini ljubavi božanske, kroz posredstvo izvršavanja Hristovih
zapovesti.
Pouzdano znaj da je ljubav prema Bogu najviši dar Svetog Duha, a čovek se samo čistotom
i smirenjem može pripremiti za primanje tog velikog dara, kojim se menja i um, i srce, i
telo.
Uzaludan je trud, on je besplodan i štetan, kada tražimo da prevremeno otkrijemo u sebi
visoke duhovne darove: milosrdni Bog ih daje u svoje vreme, postojanim, trpeljivim,
smirenim izvršiocima jevanđelskih zapovesti. Amin.

NAPOMENE:
1. Alfavitni paterik, Izreke prepodobnog Pimena Velikog.
2. Lestvica, Pouka 3. i Pouka 15.
ASKETSKI OGLEDI

O POSTU

Glava vrlina je ‐ molitva; njena osnova ‐ je post.
Post je neprekidna umerenost u hrani, sa razumnom probirljivošću.
Gordi čoveče! Ti maštaš tako mnogo i visoko o tvom umu, a on je potpuno i neraskidivo
zavisan od želuca.
Zakon posta, koji je naizgled zakon za creva, u stvari je zakon za um.
Um, taj car u čoveku, ako želi da preuzme prava na svoju samodržavnost i da ih sačuva,
mora se pre svega potčiniti zakonu posta. Samo tada će on biti neprestano snažan i bistar;
samo tada on može vladati nad željama srca i tela; samo uz neprestanu trezvenost on
može izučavati jevanđelske zapovesti i slediti ih. Osnova vrlina je ‐ post.
Tek stvorenom čoveku, uvedenom u raj, data je jedinstvena zapovest, zapovest o postu.
Naravno, data je jedna zapovest zato što je ona bila dovoljna da sačuva prvostvorenog
čoveka u njegovoj neporočnosti.
Zapovest nije govorila o količini hrane, samo je zabranjivala sastav. Dakle, neka zaćute oni
koji priznaju post samo u količini hrane, a ne i u sastavu. Ako se udube u iskustveno
izučavanje posta, oni će shvatiti značaj sastava hrane.
Toliko je važna zapovest o postu koju je Bog objavio čoveku u raju da je, zajedno sa
zapovešću, izrečena i kazna za narušavanje zapovesti. Kazna se sastojala u poražavanju
čovečanstva večnom smrću.
I sada grehovna smrt nastavlja da poražava one koji narušavaju svetu zapovest posta.
Onaj koji se ne pridržava umerenosti i izbirljivosti u hrani, ne može sačuvati ni
devstvenost, ni celomudrenost, ne može obuzdavati gnev, prepušta se lenjosti, uniniju i
tugovanju, postaje rob sujete, stanište gordosti, koju donosi čoveku njegov telesni sastav,
koji se najviše projavljuje od raskošne i obilne trpeze.
Zapovest o postu je obnovljena i potvrđena Jevanđeljem. Pazite na sebeda srca vaša ne otežaju
prejedanjem i pijanstvom (Lk 21,34), zaveštao nam je Gospod. Prejedanje i pijanstvo debljaju,
ne samo telo nego i um i srce, to jest, uvode čoveka, dušom i telom, u telesno stanje.
Nasuprot tome, post uvodi hrišćanina u duhovno stanje. Onaj ko je očišćen postom ‐
smiren je duhom, celomudren, skroman, ćutljiv, tananih osećanja u srcu i mislima, lagan
telom, sposoban za duhovne podvige i umovanje, sposoban za primanje božanske
blagodati.
Telesni čovek je svecelo pogružen u grehovne naslade. On je sladostrastan i telom, i srcem,
i umom, on nije sposoban ne samo za duhovno naslađivanje i primanje božanske
blagodati nego ni za pokajanje. On je nesposoban za duhovno zanimanje uopšte:
pričvršćen je za zemlju, utonuo je u materijalno, živ ‐ dušom je mrtav.
Teško vama koji ste siti sada, jer ćete ogladnjeti (Lk 6,25). Tako Reč Božija govori onima koji
narušavaju zapovesti svetog posta. Čime ćete se vi hraniti u večnosti, kada ste se ovde
naučili zasićenju jedino veštastvenom hranom i veštastvenim nasladama, kojih nema na
nebu? Čime ćete se vi hraniti u večnosti, kada niste okusili nijedno od nebeskih dobara?
Kako je vama moguće da se hranite i naslađujete nebeskim dobrima, kada niste stekli
nikakav osećaj za njih, nego ste stekli odbojnost?
Nasušni hleb za hrišćane je ‐ Hristos. Nasićivanje tim hlebom je nenasito ‐ to je spasonosno
prejedanje i naslađivanje, na koje se pozivaju svi hrišćani.
Nenasito se nasićuj rečju Božijom; nenasito se nasićuj ispunjavanjem Hristovih zapovesti,
nenasito se nasićuj za trpezom koju si (Bože) pripremio...nasuprot tlačitelja mojih, i napajaj se
iz prepune čaše (Ps 22,5).
Od čega da počnemo, kaže sveti Makarije Veliki,[1] mi koji se nikada nismo bavili
ispitivanjem naših srca? Stojeći izvan, kucaćemo molitvom i postom, kako je Gospod i
zapovedio: Kucajte, i otvoriće vam se (Mt 7,7).
Taj podvig, koji nam savetuje jedan od najvećih učitelja monaštva, bio je podvig svetih
apostola. U njegovom ambijentu su se oni upodobili da čuju glas Duha. A dok oni služahu
Gospodu, govori pisac njihovih dela, i pošćahu, reče Duh Sveti: Odvojte mi Varnavu i Savla na
djelo na koje sam ih pozvao. Tada oni, postivši i pomolivši se Bogu i položivši ruke na njih, otpustiše
ih (Dap 13,23). Iz okruženja podviga, koji su činili post i molitva, čula se zapovest Duha o
prizvanju neznabožaca u hrišćanstvo.
Kako je neobična celina koju čine post i molitva! Molitva je nemoćna ako nije zasnovana na
postu i post je neplodan ako na njemu nije sazdana molitva.[2]
Post oslobađa čoveka od telesnih strasti, a molitva se bori sa duševnim strastima, i
pobedivši ih, prožima sav sastav čoveka, očišćuje ga; u očišćeni slovesni hram, ona uvodi
Boga.
Ko ne obrađujući zemlju zasejava: taj upropaštava seme i umesto pšenice će požnjeti trnje.
Tako i mi, ako budemo sejali semena molitve ne izoštravajući telo: umesto pravde, kao
plod donećemo greh. Molitva će biti uništena i pokradena od strane raznih sujetnih i
poročnih pomisli i maštanja, oskrnaviće se sladostrasnim osećanjima. Naše telo je nastalo
od zemlje, i ako ga ne obrađujemo, kao zemlju, nikada nećemo moći doneti plodove
pravde.[3]
Naprotiv, ako neko obrađuje zemlju sa velikom revnošću i trudovima, ali je ostavi
nezasejanu: nju će gusto prekriti korov. Tako, kada telo biva istančano postom, a duša se
ne obrađuje molitvom, čitanjem, smirenoumljem: tada post postaje roditelj mnogobrojnih
korova ‐ duševnih strasti: visokoumlja, sujete, prezira.[4]
Šta je to ‐ strast prejedanja i pijanstva? Onaj ko je izgubio urednu, prirodnu želju za jelom i
pićem, traži daleko veću količinu i raznolikost svojstava istih, a ne samo toliko koliko je
potrebno za održavanje života i telesnih snaga, na koje preterano hranjenje deluje
suprotno od svoje prirodne namene, deluje štetno, slabeći i razarajući ih.
Želja za hranom ispravlja se jednostavnom trpezom i uzdržavanjem od prejedanja i
naslađivanja hranom. Prvo je potrebno napustiti prejedanje i naslađivanje: time se i
izoštrava želja za hranom i postiže se urednost. Kada pak želja postane uredna: tada se
ona zadovoljava jednostavnom hranom.
Nasuprot tome, želja za hranom koja se zadovoljava prejedanjem i naslađivanjem
otupljuje. Radi njenog pobuđivanja, mi pribegavamo raznoraznim ukusnim jelima i
napicima. Želja u početku deluje kao da je zadovoljena; zatim postaje složenija i na kraju
se pretvara u bolesnu strast, koja traži neprestano naslađivanje i prejedanje, i koja stalno
ostaje nezadovoljena,
Nameravajući da sebe posvetimo služenju Bogu, postavimo u osnovu našeg podviga post.
Suštinska karakteristika svake osnove mora biti nepokolebljiva čvrstina: inače građevina
koja se na njoj gradi neće moći stajati na njoj, ma koliko ona bila čvrsta. I mi, nikako i
nikada, ni pred kakvim predlogom, nemojmo dopustiti sebi da narušimo post
prejedanjem, a naročito ne opijanjem.
Sveti oci za najbolji post smatraju uzimanje hrane jednom na dan, i ne do sitosti. Takav
post ne raslabljuje telo dugotrajnim gladovanjem i ne opterećuje ga suvišnom hranom, a
uz to ga održava sposobnim za dušekorisnu delatnost. Takav post ne predstavlja nikakvu
naročitu posebnost, i zato onaj koji posti nema razloga za preuznošenje, čemu je sklon
čovek povodom same vrline, posebno ako se ona oštro ističe.
Ko se bavi telesnim radom ili je toliko slab telom da se ne može zadovoljiti uzimanjem
hrane jednom dnevno, taj mora jesti dvaput. Post je radi čoveka, a ne čovek radi posta.
Ali pri svakom uzimanju hrane, i retko i često, strogo se zabranjuje prejedanje: ono čoveka
čini nesposobnim za duhovne podvige, i otvara vrata drugim telesnim strastima.
Neumereni post, to jest, dugotrajno preterano uzdržavanje od hrane, nije odobreno od
strane svetih otaca: zbog neumerenog uzdržanja i iznemoglosti čoveka do koje zbog njega
dolazi, čovek postaje nesposoban za duhovne podvige, i često se okreće prejedanju, često
upada u strast preuznošenja i gordosti.
Svojstva hrane su veoma važna. Zabranjeni rajski plod, iako je bio prelepog izgleda i
ukusa, pogubno je delovao na dušu: doneo joj je poznanje dobra i zla, i time je uništio
neporočnost u kojoj su stvoreni naši praoci.
I sada hrana nastavlja snažno da deluje na dušu, što je naročito primetno pri upotrebi vina.
To delovanje hrane zasniva se na njenom različitom delovanju na telo i krv, i na tome što
se isparavanje i gasovi koje ona izaziva u želucu podižu u mozak i imaju uticaj na um.
Iz tog razloga, sva opojna pića, naročito od žitarica, zabranjena su podvižniku, zato što um
lišavaju budnosti, a time i pobeda u mislenoj borbi. Pobeđeni um, naročito sladostrasnim
pomislima, naslađujući se njima, gubi duhovnu blagodat; ono što je zadobijeno mnogim i
dugotrajnim naporima, gubi se za nekoliko sati, za nekoliko minuta.
Monah nipošto ne treba da upotrebljava vino, rekao je prepodobni Pimen Veliki.[5] To
pravilo treba da sledi i svaki blagočestivi hrišćanin, koji želi da sačuva svoju devstvenost i
celomudrenost. Sveti oci su sledili to pravilo, a ako su i upotrebljavali vino, to je bilo
veoma retko i sa najvećom umerenošću.
Zaljućena hrana mora biti proterana sa trpeze podvižnika, zato što pobuđuje telesne
strasti. To su biber, đumbir, i drugi pikantni začini.
Najprirodnija hrana je ona koju je Tvorac odredio čoveku ‐ odmah po stvaranju ‐ hrana iz
biljnog carstva: Bog je rekao našim praroditeljima: Evo, dao sam vam sve bilje što nosi sjeme po
svoj zemlji, i sva drveta rodna koja nose sjeme; to će vam biti za hranu (Post 1,29). Tek posle
potopa je razrešena upotreba mesa (Post 9, 3).
Biljna hrana je najbolja za podvižnika. Ona najmanje raspaljuje krv, najmanje goji telo;
isparenja i gasovi koji se od nje oslobađaju i ulaze u mozak, najmanje deluju na njega; na
kraju ‐ ona je najzdravija, jer proizvodi najmanje sluzi u želucu. Iz tih razloga, pri njenoj
upotrebi, izuzetno lako je sačuvati čistotu i bodrost uma, a ujedno sa njima i njegovu vlast
nad celim čovekom; prilikom njene upotrebe slabije deluju strasti, i čovek je sposobniji za
bavljenje blagočestivim podvizima.
Jela od ribe, naročito pripremljena od krupne morske ribe, imaju već sasvim druge
osobine: ona osetnije deluju na mozak, goje telo, raspaljuju krv, ispunjavaju želudac
štetnim sluzima, naročito pri čestoj i neprekidnoj upotrebi.
Ta dejstva su neuporedivo jača od upotrebe mesne hrane: ona krajnje goji telo, dajući mu
posebnu gojaznost, rasplamsava krv; njena isparenja i gasovi veoma opterećuju mozak. Iz
tog razloga, monasi je uopšte ne upotrebljavaju; ona priliči ljudima koji se, živeći u svetu,
stalno bave napornim telesnim poslovima. Ali i za njih je njena stalna upotreba štetna.
ʺKako!ʺ ‐ povikaće ovde umišljeni intelektualci: ʺMesna hrana je od Boga razrešena
čoveku, a vi zabranjujete njenu upotrebu?ʺ Na to mi odgovaramo rečima apostola: Sve mije
slobodno, (to jest, sve mi je dozvoljeno) ali sve ne koristi; sve mije slobodno, ali sve ne izgrađuje
(1 Kor 10,23). Mi izbegavamo upotrebu mesa, ne zato što ga smatramo nečistim, nego zato
što ono stvara naročitu gojaznost u čitavom našem sastavu, i sprečava duhovno
napredovanje.
Sveta Crkva svojim mudrim utemeljenjima i postavkama, razrešavajući hrišćanima koji
žive u svetu upotrebu mesa, nije dopustila njegovu neprekidnu upotrebu, nego je vreme
mesojedenija rastavila periodima uzdržavanja od mesa, periodima u kojima se hrišćanin
otrežnjuje od svogčmesojedenija. Takve plodove posta iskustvom može doznati na sebi
svako ko ih se pridržava.
Za monahe je zabranjena upotreba mesa, dozvoljena je upotreba mlečne hrane i jaja, u
vreme mesojedenija. U određenim periodima i danima njima je razrešena upotreba ribe.
Ali najveći deo vremena oni mogu upotrebljavati samo biljnu hranu.
Isključivo biljnu hranu upotrebljavaju najrevnosniji podvižnici blagočešća, naročito kada
osete u sebi pohođenje Duha Božijeg (2Kor 6, 17), zbog ranije navedene pogodnosti te
hrane i njene jeftinoće. Za piće oni koriste jedino vodu, izbegavajući ne samo raspaljujuće i
opijajuće napitke nego i hranljive, kakvi su svi napici od žitarica.[6]
Pravila posta su ustanovljena od Crkve u cilju pomoći njenim čedima, kao rukovođenje za
čitavu hrišćansku zajednicu. Pritom, svakome se preporučuje da ispituje sebe uz pomoć
iskusnog i razboritog duhovnog oca, i da ne uzima na sebe post koji premašuje njegove
snage: zato što, ponavljam, post je radi čoveka, a ne čovek radi posta: hranom koja je data
za održanje tela ne treba ga uništiti.
ʺAko obuzdaš crevaʺ, rekao je sveti Vasilije Veliki, ʺući ćeš u raj, ako pak ne obuzdaš, bićeš
žrtva smrti.ʺ[7] Pod imenom raja ovde treba razumeti blagodatno molitveno stanje, a pod
imenom smrti strasno stanje. Blagodatno stanje čoveka, u vreme njegovog prebivanja na
zemlji, predstavlja njegov zalog večnog blaženstva u nebeskom Edemu; a pad u vlast
greha i duševnog mrtvila je zalog pada u adsku provaliju radi večnog mučenja. Amin.

NAPOMENE:
1. Pouka 7,glava 4.
2. Prepodobni Marko Podvižnik. Pouka 8, O postu i smirenju.
3. Isto.
4. Isto.
7. Prepodobni Nil Sorski, Pouka 5, Pomisao stomakougađanja.
ASKETSKI OGLEDI

O MOLITVI

PRVI DEO

Sirotome je svojstveno da prosi, a čoveku koji je osiromašio padom u greh je svojstveno da
se moli.
Molitva je obraćanje palog čoveka i pokajnika Bogu. Molitva je plač palog čoveka i
pokajnika pred Bogom. Molitva je izlivanje želja i molbi srca, uzdisanje palog, grehom
ubijenog čoveka pred Bogom.
Prvo ispoljavanje, prvi pokret pokajanja je ‐ plač srca. To je ‐ molitveni glas srca, koji
prethodi molitvi uma. I ubrzo um, podstaknut molitvom srca, počinje da rađa molitvene
pomisli.
Bog je jedini izvor svih istinskih dobara. Molitva je majka i glava svih vrlina,[1] kao
sredstvo i stanje opštenja čoveka sa Bogom. Ona pozajmljuje vrline od izvora dobara
Boga ‐ i daje ih onom čoveku koji se molitvom trudi da prebiva u dodiru sa Bogom.
Put ka Bogu je ‐ molitva. Odmeravanje pređenog puta jesu različita molitvena stanja, u
koja postepeno ulazi onaj koji se moli pravilno i postojano.
Nauči se da se pravilno moliš Bogu. Naučivši da se moliš pravilno, moli se postojano ‐ i
lako ćeš naslediti spasenje. Spasenje dolazi od Boga u svoje vreme, i neosporno u srcu
obaveštava onoga koji se moli pravilno i postojano.
Za pravilnu molitvu potrebno je da se ona proiznosi iz srca ispunjenog siromaštvom duha;
iz srca skrušenog i smirenog. Sva druga stanja srca, pre njegove obnove Duhom Svetim,
smatraj ‐ kakvim upravo i jesu ‐ nesvojstvenim grešniku pokajniku, koji moli Boga za
oproštenje svojih grehova i za oslobođenje ‐ kao iz tamnice i okova ‐ od porobljenosti
strastima.
Mojsijevim zakonom Izrailjcima je bilo propisansgda samo na jednom, od Boga
određenom mestu, prinose sve njihove žrtve. I duhovni zakon hrišćanima određuje samo
jedno duhovno mesto za prinošenje svih njihovih žrtvi, a naročito žrtve nad žrtvama ‐
molitve. To mesto je smirenje.[2]
Bogu nisu potrebne naše molitve! On zna i pre naše molitve šta je nama potrebno; On,
Premilosrdni, obilno izliva svoje darove i na one koji ne traže od Njega. Molitva je
neophodna nama: kroz nju čovek prima Boga. Bez nje, čovek je stran Bogu, a što se više
vežba u molitvi, više se približava Bogu.
Molitva je ‐ pričešće života. Napuštanje nje, duši donosi nevidljivu smrt.
Što je vazduh za telo, to je Duh Sveti za život duše. Duša posredstvom molitve diše tim
svetim, tajanstvenim vazduhom.
Kada ustaneš od sna, neka tvoja prva misao bude o Bogu; sam početak tvojih misli, još
nezapečaćen nikakvim sujetnim utiskom, prinesi Bogu. Kada odlaziš u san, kada se
pripremaš da se pogruziš u taj obrazac smrti ‐ neka tvoje poslednje misli budu o večnosti i
Bogu koji caruje u njoj.
Anđeo je nekom svetom monahu otkrio sledeći poredak misli u molitvi, koji je
blagougodan Bogu: ʺPočetak molitve treba da se sastoji od slavoslovlja Bogu, od
blagodarenja Bogu za Njegova bezbrojna dobra dela; zatim smo dužni da prinesemo Bogu
najiskrenije ispovedanje naših grehova, u skrušenosti duha, a u zaključku možemo izneti,
ali u velikom smirenju, molbe Gospodu za naše duševne i telesne potrebe, sa
strahopoštovanjem ostavljajući Njegovoj volji ispunjenje ili neispunjenje tih molbi.ʺ[3]
Početni uslov molitve je ‐ vera: verovah, zato (i) govorih (Ps 115,1) molitvu moju milosrdnom
Bogu, koji je blagoizvoleo da mi zapovedi molitvu i obećao je da će obratiti pažnju na nju.
Sve što ištete u svojoj molitvi, vjerujte da primiti; i biće vam (Mk p,24), objavio je Gospod. I
bacivši svaku sumnju i dvodušnost, neodstupno
u molitvi Gospodu, koji je zapovedio Svagda da se mole, i $k ne klonu (Lk 18,1), to jest da ne
padaju u uninije zbog teskobe u molitvi, koja je naročito u početku teška, nepodnošljiva za
um koji je navikao svuda da luta.
Blažena je duša koja molitvom ieprekidno udara na vrata milosrđa Božijeg, i jadikovanjem
na suparnika svoga (Lk 18, 3) ‐ na greh koji je napada ‐ neprestano zamara Nezamorivog[4]:
ona će se u svoje vreme obradovati u svojoj čistoti i svom bestrašću.
Ponekad naša molba biva smesta uslišena, a ponekad pak, po rečima Spasitelja, Bog će
oklijevati (v. Lk18,7), to jest, ne ispunjava odmah ono što smo tražili: On vidi da je potrebno
odložiti na neko vreme to ispunjenje, radi našeg smirenja, da je nama potrebno da se
zamorimo, shvatimo svoju nemoć, koja se uvek veoma oštro ispolji kada mi bivamo
ostavljeni sebi samima.
Molitva, kao razgovor sa Bogom, sama po sebi je ‐ veliko dobro, često daleko veće od
onoga što čovek moli ‐ i milosrdni Bog, ne ispunjavajući molbe, ostavlja molitelja uz
njegovu molitvu, kako je ne bi izgubio, kako ne bi ostavio to najviše dobro, kada primi
traženo dobro, koje je daleko manje. Molbe, čije je ispunjenje povezano sa štetnim
posledicama, Bog ne ispunjava; On ne ispunjava ni te molbe koje su protivne Njegovoj
svetoj volji, protivne Njegovim premudrim, nedostižnim sudovima.
Nasuprot Božijem određenju, veliki bogovidac Mojsije je tražio da mu bude darovano da
uđe u obećanu zemlju, i nije bio uslišen (Ponz Z,26); sveti David se molio, pojačavajući
molitvu postom, pepelom i suzama, da se sačuva život njegovog bolesnog sina, ali nije bio
uslišen (2 Sam 12). I ti,kada tvoje moljenje Bog ne bude ispunio, pokori se sa
strahopoštovanjem volji svesvetoga Boga, koji je iz nepoznatih razloga ostavio tvoju
molbu neispunjenom.
Sinovima sveta, koji traže od Boga zemaljska blaga radi zadovoljenja telesnih požuda,
sveti apostol Jakov objavljuje: Ištete, i ne primate, jer pogrešno ištete, da na uživanja vaša trošite
(Jak 4,3).
Kada želimo da stanemo pred zemaljskog cara, pripremamo se za to sa naročitom
brižljivošću: proučavamo kakvo treba da bude, pri razgovoru sa njim, nastrojenje osećanja
našeg srca, kako nas zbog poriva nekakvog osećanja ne bi povukla neka reč ili pokret,
neprijatan caru; blagovremeno smišljamo šta ćemo mu govoriti, kako bi govorili samo ono
što je podesno, i time ga oraspoložili prema sebi; staramo se i za to da sam naš spoljašnji
izgled privuče njegovu pažnju na nas. Tim pre, dužni smo da se dolično pripremimo, kad
želimo da stanemo pred Cara careva, i da molitvom stupimo u razgovor sa Njim.
Čovjek gleda što je na očima, a Gospod gleda na srce (1Sam 16,7); ali kod čoveka, raspoloženje
srca se najbolje procenjuje na osnovu izgleda njegovog lica, njegove spoljašnjosti. I zato
prilikom molitve, drži telo u položaju koji ispoljava najveće strahopoštovanje. Stoj kao
osuđenik, sa pognutom glavom, ne smejući da pogledaš nebo, ruku spuštenih niz telo ili
sastavljenih pozadi, kao da su vezane užetom, kao što obično bivaju vezani prestupnici
uhvaćeni na mestu prestupa. Zvuk tvog glasa neka bude žalosni zvuk plača, jecaj
povređenog smrtonosnim oružjem ili izmučenog ljutom bolešću.
Gospod gleda na srce. On vidi najskrivenije, najtananije naše pomisli i osećanja: vidi sve
prošlo i sve buduće naše. Bog je ‐ svuda prisutan. I zato stoj na tvojoj molitvi kao što bi
stajao pred samim Bogom. Tačno je da ti stojiš pred Njim! Ti stojiš pred tvojim Sudijom i
punovlasnim Vladikom, od koga zavisi tvoja sudbina c u vremenu i u večnosti. Iskoristi
tvoje predstojanje pred Njim na uspostavljanje svog blagostanja; nemoj dopustiti da to
predstojanje,zbog tvoje nedostojnosti, postane uzrok tvog kažnjavanja prolaznog i večnog.
Kada nameravaš da prineseš Bogu molitvu, odbaciše zemaljske pomisli i brige. Nemoj se
baviti mislima koje ti tada dolaze, da ti se one ne bi učinile važne, blistave, neophodne. Daj
Bogu Božije, a ono što je potrebno za prolazni život stići ćeš da daš u svoje vreme. Nije
moguće u isto vreme raditi za Boga molitvom i umom se baviti uzgrednim pomislima i
brigama.
Pre molitve okadi u svom srcu tamjanom straha Božijeg i svete pobožnosti: pomisli da si ti
razgnevio Boga bezbrojnim sagrešenjima, koja su Njemu bolje znana negoli samoj tvojoj
savesti: potrudi se da umilostiviš Sudiju smirenjem. PazI se! Nemoj da probudiš Njegovo
negodovanje nemarnošću i drskošću. On je blagoizvoleo da čak i Njemu najbliže, najčistije
anđelske sile stoje pred Njim u svakoj pobožnosti i najsvetijem strahu (Ps 88,8).
Haljina tvoje duše treba da sija belinom prostote. Ničega složenog tu ne treba da bude! Ne
treba da se mešaju lukave pomisli i osećanja sujete, licemerja, lažljivostm,
stomakougađanja, visokoumlja, sladostrašća ‐ tih tamnih i smradnih mrlja, kojima biva
pokrivena duhovna haljina fariseja koji se mole.
Umesto bisera i dijamanata, umesto zlata i srebra, ukrasi se celomudrenošću,
smirenoumljem, suzama krotosti i duhovnog razuma, a pre nego što dobiješ te suze,
suzama pokajanja; ukrasi se dečijom, anđelskom nezlobivošću: to je dragoceni nakit! Kada
car ugleda na duši taj nakit ‐ ka duši se okreće Njegov milostivi pogled.
Molitva za sve, sve bez izuzetka zbog uvreda, čak i najtežih ‐ jeste neizostavni uslov
uspeha u molitvi. I kad stojite na molitvi, kaže Spasitelj, praštajte ako šta imate protiv koga; da i
Otac vaš koji je na nebesima oprosti vama sagrješenja vaša. Ako li pak vi ne opraštate, ni Otac vaš
koji je na nebesima neće oprostiti vama sagrješenja vaša (Mk 11, 25‐26). ʺMolitva zlopamtljivih
jeste ‐ usev na kamenuʺ, rekao je prepodobni Isak Sirijski.[5]
Umereno, razumno, postojano uzdržavanje u hrani i piću, čini telo lakim, očišćuje um,
daje mu bodrost, i zato takođe služi kao priprema za molitvu. Neuzdržanje creva čini telo
teškim, debelim, žesti srce, pomračuje um mnoštvom isparenja i gasova, koji iz želuca
odlaze u mozak. Onaj koji se prejeo ili zasitio jedva staje na molitvu ‐ sanjivost i lenjost ga
napadaju, i mnoštvo prostačkih maštanja prikazuje se u njegovoj uobrazilji, njegovo srce
ne može dospeti u umiljenje.
Koliko je štetno neuzdržanje, toliko je štetan, a možda i više, neumeren post.[6] Slabost tela
koja nastaje usled nedovoljne ishrane ne dozvoljava da se vrši molitva u potrebnoj količini
i sa potrebnom snagom.
Količina molitve određuje se svakome prema načinu njegovog života, i prema količini
duševnih i telesnih snaga. Dve udovičine lepte, koje je ona donela u crkvu i koje su činile
svu njenu imovinu, za pravosudnog Boga bile su veće od značajnih priloga bogatih, od
njihovog suviška. Tako sudi i o molitvi: odredi sebi njenu količinu u skladu sa svojim
snagama, i seti se premudrog saveta velikog učitelja podvižnika: ʺAko ti svoje nemoćno
telo primoraš na dela koja premašuju njegove snage, time u svoju dušu unosiš pomračenje
i donosiš joj pometenost, a ne korist.ʺ[7]
Od zdravog i snažnog sastava traži se odgovarajuća molitva. ʺSvaka molitvaʺ, rekao je isti
taj veliki otac, ʺpri kojoj se telo ne napreže, a srce ne dođe u skrušenost, smatra se
nedozrelim plodom: zato što je takva molitva ‐ bez duše.ʺ[8]
Budući da obavljaš društvene dužnosti, a ako si monah onda poslušanja, i nemaš
mogućnok:ti da odvojiš za molitvu onoliko vremena koliko bi ti želeo, nemoj da te to
zbunjuje: služenje koje se obavlja po zakonu i po savesti, priprema čoveka za usrdnu
molitvu, i kvalitetom zamenjuje količinu. Ništa toliko ne pomaže napredovanju u molitvi
kao savest, zadovoljena bogougodnim delanjem.
Ispunjenje jevanđelskih zapovesti oraspoložuje srce za čistu, umiljenjem ispunjenu
molitvu, a istinska molitva upućuje na mišljenje, osećanje, delanje prema zapovestima
Jevanđelja.
Milosrđe prema bližnjima i smirenje pred njima, koji se izražavaju spoljašnjim delima i
gaje u duši, zajedno sa čistotom srca, prvenstveno u odnosu na bludne pomisli i osećanja,
čine osnovu i silu molitve.[9] Oni ‐ kao da su njena krila (Ps 54,7), kotima ona uzleće na
nebo. Bez njih, molitva ne može da se podigne od zemlje, to jest da nikne iz telesnog
mudrovanja: ono je zadržava, poput mreže ili silom; ono je zbunjuje, skrnavi, uništava.
Duša molitve je ‐ pažnja.[10] Kao što je telo bez duše mrtvo, tako je i molitva bez pažnje ‐
mrtva. Molitva koja se proiznosi bez pažnje, preokreće se u praznoslovlje, i onaj koji se
tako moli ubraja se u one koji uzimaju uzalud ime Boga (V. Pr. 30, 9).
Reči molitve izgovaraj bez žurbe, ne dozvoli umu svuda da luta, nego ga zatvori u reči
molitve.[11] Tesan je i mučan taj put za um, koji je navikao slobodno da luta po vaseljeni,
ali taj put vodi ka pažnji. Ko je iskusio veliko blago pažnje ‐ taj će zavoleti da pritesni svoj
um na putu koji vodi ka blaženoj pažnji.
Pažnja je prvobitni dar božanske blagodati koji se daje onome koji se trudi i strpljivo
strada u molitvenom podvigu.[12]
Pažnji koja je blagodatni dar mora prethoditi sopstveni trud na pažnji: poslednje mora biti
delatno svedočanstvo iskrene želje da se dobije prvo. Sopstvenu pažnju pogađa bura
pomisli i maštanja, premišlja se o njima, a blagodatna pažnja je preispunjena čvrstinom.
Zabrani sebi rasejanost misli prilikom molitve, zamrzi maštanje, silom vere odbaci brige,
udari u srce strahom Božijim, i lako ćeš se naučiti pažnji.
Um koji se moli mora da se nalazi u potpuno istinskom stanju. Maštanje, ma koliko bilo
primamljivo i lepo, budući da je sopstvena, proizvoljna tvorevina uma, izvodi um iz stanja
božanske istine i uvodi ga u stanje samoobmane i prelesti, i zato se ono i odbacuje u
molitvi.
Um u vreme molitve mora biti bez viđenja, i sa svom brižnošću se sačuvati od njih,
odbacujući sve slike koje se ocrtavaju u uobrazilji: zato što um u molitvi stoji pred
nevidljivim Bogom, koga nije moguće predstaviti nikakvim materijalnim prikazom. Slike,
ako ih um dozvoli prilikom molitve, postaju neprozirna zavesa, zid, između uma i Boga.
ʺOni koji pri svojim molitvama ne vide ništa, vide Bogaʺ, rekao je prepodobni Meletije
Ispovednik.[13]
Ako bi ti se u toku molitve čuvstveno javio ili se sam po sebi u tebi umno prikazao lik
Hrista, ili anđela, ili nekog svetog, jednom rečju, ma kakva da je to slika, nipošto ne primaj
to javljanje kao istinito, ne obraćaj na njega nikakvu pažnju, ne ulazi u razgovor sa
njim.[14] Inače ćeš neizbežno doživeti obmanu i najveću duševnu ozledu, što se mnogima
i dogodilo. Čovek, pre njegove obnove Svetim Duhom, nesposoban je za opštenje sa
svetim duhovima. On, budući da se nalazi u oblasti palih duhova, u njihovom
zarobl>eništvu i ropstvu, može videti samo njih, i oni često, primetivši njegovo visoko
mišljek>e o sebi i samozavaravanje, javljaju mu se u vidu svetlih anđela, u vidu samog
Hrista, kako bi pogubili njegovu dušu.
Crkva je prihvatila svete ikone radi podsticanja blagočestivih sećanja i osećanja, a nikako
radi podsticanja maštanja. Stojeći pred ikonom Spasitelja, stoj kao pred samim Gospodom
Isusom Hristom, svuda prisutnim po Božanstvu, i ikonom Svojom prisutnim na tom
mestu gde se ona nalazi. Stojeći pred ikonom Majke Božije, stoj; kad pred samom
Presvetom Djevom; ali um tvoj čuvaj bez viđenjaa: najveća je razlika biti u prisustvu
Gospoda i stajati pred Gospodom, ili uobražavati Gospoda. Osećanje prisustva
Gospodnjeg uvlači u dušu spasonosni strah, unosi u nju spasonosno osećanje straha
Božijeg, a uobraženje Gospoda i Njegovih svetih prikazuje se umu kao materijalno, i
navodi ga na lažno, gordo mišljenje o sebi ‐ dušu dovodi u lažno stanje, stanje
samoobmane.[15]
Uzvišeno je stanje osećanje Božijeg prisustva! Njime se um zadržava od razgovora sa
stranim pomislima, koje kleveću na molitvu; zbog njega se snažno oseća ništavnost
čoveka; zbog njega se javlja naročita budnost nad sobom, koja čoveka čuva od sagrešenja,
čak i najmanjih. Osećanje Božijeg prisustva dobija se pažljivom molitvom. Njegovom
zadobijanju mnogo doprinosi i pobožno stajanje pred svetim ikonama. Reči molitve,
oživljene njom, prodiru duboko u dušu, ubadaju, probadaju, takoreći, srce i proizvode u
njemu umiljenje. Reči molitve koja se obavlja u rasejanosti dotiču se jedino površine duše,
ne ostavljajući nikakav utisak na nju.
Pažnja i umiljenje smatraju se darom Svetog Duha. Samo Duh može zaustaviti talase uma,
koji se razležu svuda, rekao je sveti Jovan Lestvičnik.[16] Drugi otac, dostojan blaženstva,
rekao je: ʺKada je sa nama umiljenje, tada je sa nama Bog.ʺ[17]
Onaj ko je dostigao neprekidnu pažnju i umiljenje u svojim molitvama, dostigao je stanje
blaženstva onih koji se u Jevanđelju nazivaju siromašni duhom i koji plaču. On je već
raskidao mnoge okove strasti, već je zamirisao mirisom duhovne slobode, već u svojim
nedrima nosi zalog spasenja. Ne napuštaj tesni molitveni put ‐ i dostići ćeš sveti mir
tajanstvene subote: u subotu se ne izvršava nikakav zemaljski posao, povlači se na borbu i
podvig; u blaženom bestrašću, izvan rasejanosti, duša čistom molitvom stoji pred Bogom, i
umiruje se u Njemu, verom u Njegovu beskrajnu dobrotu, predanošću Njegovoj svesvetoj
volji.
Kod podvižnika molitve napredovanje u molitvi u početku počinje da se javlja kao
naročito prisustvo pažnje: s vremena na vreme, ona neočekivano obuzima um i zaključava
ga u reči molitve. Zatim, ona postaje mnogo postojanija i dugotrajnija: um kao da se
prilepi za reči molitve, one ga povlače ka sjedinjenju sa srcem. Na kraju, sa pažnjom se
iznenada poveže umiljenje i čoveka učini hramom molitve, hramom Božijim.
Prinosi Bogu tihe i smirene molitve, a ne strasne i vatrene. Kada postaneš tajanstveni
sveštenoslužitelj molitve ‐ tada ćeš ući u Božiju skiniju i tamo ćeš sveštenim ognjem
napuniti molitvenu kadionicu. Nečisti oganj ‐ slepo, veštastveno rasplamsavanje krvi ‐
zabranjeno je prinositi svesvetome Bogu.
Svešteni oganj molitve ‐ pozajmljen iz Božije skinije ‐ jeste sveta ljubav, koja se Duhom
Svetim izliva u istinske hrišćane (Rim 5,5). Onaj koji se trudi da sjedini molitvu sa ognjem
krvi misli, u svojoj samoobmani, obmanut mišljenjem o sebi, da izvršava služenje Bogu, a
u stvari ga razgnevljuje.
Ne traži naslade u molitvi: one nikako nisu svojstvene grešniku. Želja grešnika da oseti
nasladu već je samoobmana. Traži da oživi tvoje mrtvo, okamenjeno srce, kako bi se ono
otvorilo da oseti svoju grehovnost, svoj pad, svoju ništavnost, kako bi ih ono shvatilo,
sagledalo ih u samoodricanju. Tada će se u tebi javiti istinski plod molitve: istinsko
pokajanje. Ti ćeš zajaukati pred Bogom i zavapićeš Njemu molitvom, iz bednog stanja
svoje duše, koje ti se iznenada otkrilo; vapićeš kao iz tamnice, kao iz groba, kao iz ada.
Pokajanje rađa molitvu, i dvostruko se rađa od svoje kćeri.
Naslada u molitvi ‐ isključivo je udeo svetih izabranika Božijih, obnovljenih Svetim
Duhom. Ko je zaveden silinom krvi, zaveden sujetom i sladostrašćem, i sam sebi
predstavlja nasladu: taj se nalazi u najgoroj samoobmani. Na takvo delo vrlo je sposobna
duša pomračena životom po telu, duša obmanuta i obmanjivana svojom gordošću.
Osećanja rođena molitvom i pokajanjem sastoje se u olakšanju savesti, u duševnom miru,
u pomirenju sa bližnjima i sa životnim okolnostima, u milosti i sastradanju sa
čovečanstvom, u uzdržanju od strasti, od hladnoće prema. svetu, u pokornosti Bogu, u
snazi prilikom borbe sa grehovnim pomislima i zanosima. Tim osećanjima ‐ kojima ćeš
takođe okusiti nadu spasenja ‐ budi zadovoljan. Ne traži prevremeno uzvišena duhovna.
stanja i molitvena ushićenja. Ona uopšte nisu takva kakvim ih predstavlja naša uobrazilja:
dejstvo Svetog Duha, od kog se javljaju uzvišena molitvena stanja, nedostižno je telesnom
umu.[18]
Nauči da se moliš svakom svojom pomišlju, svom dušom svojom, svom snagom svojom.
Pitaš: ʺŠta to znači?ʺ ‐ To se ne može drugačije saznati, nego iskustvom. Trudi se da se
neprekidno baviš pažljivom molitvom: pažljiva molitva će ti doneti odgovor na pitanje
kroz blaženo iskustvo.
Molitveni podvig izgleda težak, skučen, suvoparan za um, koji je navikao da se bavi
jedino truležnim stvarima. Navika na molitvu se teško stiče; a kada se pak zadobije ta
navika, ona tada postaje izvor neprestane duhovne utehe.
Molitva, kao što je već ranije rečeno, jeste majka svih vrlina: steci majku! Sa njom će doći i
njena čeda u dom tvoje duše, i učiniće ga hramom Božijim.
Pre započinjanja svakog posla prinesi molitvu Bogu; njom se priziva Božiji blagoslov na
tvoja dela, i njome sudi o svojim delima: pomisao o molitvi udaljuje od dela koja su
protivna zapovestima Božijim.
Ko se pre svakog dela i reči obraća molitvom Bogu za urazumljenje, pomoć i blagoslov: taj
živi svoj život kao da je pred očima Boga, pod Njegovim rukovođenjem. Navika na takvo
ponašanje je vrlo pogodna; nema ničeg oštroumnijeg, rekao je Veliki Varsanufije, nema
ničega zgodnijeg, od toga da se, pri svakoj potrebi sa kojom se srećemo, um uzvodi
Bogu.[19]
U teškim životnim okolnostima učestaj molitve Bogu. Sigurnije je pribeći molitvama, nego
praznim razmišljanjima slabog ljudskog razuma, razmišljanjima koja se najvećim delom
pokažu kao neostvarljiva. Sigurnije je osloniti se verom i molitvom na svemogućeg Boga ‐
nego klimavim razmišljanjima i pretpostavkama ‐ na svoj nemoćni razum.
Nemoj biti nerazborit u svojim molbama, kako ne bi prognevio Boga svojim maloumljem:
onaj koji od CARA careva traži nešto ništavno unižava Njega. Izrailjci koji nisu obratili
pažnju na čuda Božija, koja su radi njih izvršena u pustinji, molili su da im se ispune želje
creva: Još dok hrana beše u ustima njihovim, dođe gnjev Božiji na Njih (Ps 77,30‐31).
Prinosi Bogu molitve koje priliče veličini Njegovoj. Solomon je tražio od Njega
premudrost; dobio ju je, i sa njom mnoštvo drugih dobara: zato što je tražio razumno.
Jelisej je tražio od Njega blagodat Svetog Duha, dvostruko, pred svojim velikim učiteljem,
i njegova molitva je bila primljena.
Onaj koji traži u svojoj molitvi truležna zemaljska blaga izazvaće negodovanje nebeskog
cara na sebe. Anđeli i arhanđeli ‐ te velmože Njegove ‐ gledajju te u vreme tvoje molitve,
gledaju šta ti tražiš od Boga. Oni se zadivljuju i raduju kada vide zemaljskog koji je ostavio
svoju zemlju i prinosi molitvu za dobijanje nečega nebeskog; oni se žaloste, nasuprot tome,
na onoga koji ne obraća pažnju na nebesko, i traži svoju zemlju i truležnost.
Nama je zapoveđeno da budemo kao deca, po zlobi, a ne po umu (1 Kor 14,20). Prilikom
molitve odbacuje se razum ovoga sveta, mnogogovorljiv i razmetljiv: iz toga ne sledi da se
u njoj očekuje i traži oskudnost uma. U njoj se traži savršeni razum, razum duhovni,
ispunjen smirenoumljem i prostotom, koji se često u molitvi izražava, ne rečima, nego
molitvenim ćutanjem, koje prevazilazi reči. Molitveno ćutanje tada obuzima um, i tada se
pred njim iznenada pojave nova, duhovna shvatanja, koja se ne mogu izraziti rečima ovog
sveta i veka, i tada se javlja naročito živi osećaj prisustva Boga. Pred neobuhvatnom
veličinom Božanstva zamukne Njegova nemoćna tvar ‐ čovek.
Mnogogovorljivost (Mt 6,7,8), koju je Gospod osudio u molitvama neznabožaca, nalazi se
u mnogobrojnim molbama za prolazna blaga, kojih su prepune molitve neznabožaca, u
tom pompeznom izlaganju u kom su one zatražene[20] ‐ kao da retorički ukrasi,
veštastvena zvučnost i snaga stila, mogu na Boga delovati isto kao što deluju na sluh i
nerve telesnih ljudi. Osuđujući tu mnogorečitost, Gospod nikako nije osudio dugotrajne
molitve, kako se učinilo nekim jereticima: On sam je osvetio dugotrajnu molitvu,
prebivajući dugo u molitvi. I provede svu noć u molitvi Bogu (Lkb, 12), svedoči Jevanđelje o
Gospodu.
Dugotrajnost molitve ugodnika Božijih nije zbog mnogogovorljivosti, nego zbog izobilja
duhovnih osećanja, koja se kod njih javljaju za vreme molitve. Izobiljem i snagom tih
osećanja vreme se, takoreći, poništava preobražavajući se za svetitelje Božije u večnost.
Kada delatelj molitve dostigne napredovanje u svom blaženom podvigu: tada različite
misli u psalmima i drugim molitvoslovljima postaju neodgovarajuće za njegovo
raspoloženje. Molitva mitara i druge kraće molitve, bolje izražavaju neizrazivu, opširnu
želju srca, i često su ugodnici Božiji provodili u takvoj molitvi mnoge sate, dane i godine,
ne osećajući potrebu za raznolikošću misli za svoju snažnu, usredsređenu molitvu.[21]
Molitve koje su sastavili jeretici veoma su slične molitvama neznabožaca: u njima je
mnogogovorljivost; u njima je zemaljska lepota reči; u njima je uzburkana krv; u njima je
nedostatak pokajanja; u njima je težnja ka braku sa Sinom Božijim pravo iz bludilišta
strasti; u njima je samoobmana. One su strani Duhu Svetome: u njima se oseća smrtonosna
zaraza mračnog duha, duha lukavog, duha laži i pogibli.
Veliki je rad molitva! Sveti apostoli su se radi molitve i služenja Slovu odrekli služenja
bližnjima u njihovim telesnim potrebama. Ne dolikuje nama, rekli su oni, da ostavivši riječ
Božiju služimo oko trpeza... A mi ćemo u molitvi i u službi riječi prilježno ostati (Dap 6,2, 4), to
jest, u razgovoru sa Bogom u molitvi, i razgovoru o Bogu sa bližnjima, objavljujući im
triipostasnog Boga i očovečenog Boga Logosa.
Bavljenje molitvom je najuzvišenije delo za čovečiji um; stanje čistote, koje je strano
razonodi, i koje umu dolazi od molitve je njegovo najuzvišenije prirodno stanje; njegovo
ushićenje Bogom, čemu je osnovni uzrok čista molitva ‐ jeste natprirodno stanje.[22]
U natprirodno stanje ulaze samo sveti ugodnici Božiji, obnovljeni Svetim Duhom, koji su
svukli starog Adama i obukli se u Novog, koji su sposobni otkrivenim licem odražavati slavu
Gospodnju, preobražavati se u taj isti lik, iz slave u slavu, delovanjem Duha Gospodnjeg (2 Kor
3, 18). Najveći deo božanskih otkrivenja oni dobijaju u vreme bavljenja molitvom, budući
da je to vreme u koje duša biva naročito pripremljena, okrenuta opštenju sa Bogom.[23]
Tako je sveti apostol Petar, u vreme molitve, ugledao poznatu plaštanicu kako se spušta sa
neba (Dap 10,11). Tako se kapetanu Korniliju u vreme molitve javio anđeo (Dap 10, 3).
Tada, kada se apostol Pavle molio u Jerusalimskom hramu, javio mu se Gospod i naredio
da smesta napusti Jerusalim: Idi, jer ću teja poslati daleko među neznabošce (Dap 22,17‐21),
rekao mu je On.
Gospod je zapovedio molitvu, kao i pokajanje. Kao kraj molitve, kao i pokajanja, pokazan
je jedino: ulaz u Carstvo nebesko, u Carstvo Božije, koje je ‐ u nama. Pokajte se, jer se
približilo Carstvo nebesko (Mt 4,17). Carstvo Božije unutra je u vama. Ištite i daće vam se; tražite i
naći ćete; kucajte i otvoriće vam se. Jer svaki koji ište, dobija; i koji traži, nalazi; i koji kuca, otvara
mu se. Otac vaš nebeski će dati Duha Svetog onima koji ištu od Njega (Lk 11, 9‐10,13). A zar Bog
neće odbraniti izabranike svoje koji mu vapiju dan i noć, i žale se na nasilje kojem su izloženi od
grehovne zaraze i demona? Kažem vam da će ih ubrzo odbraniti (Lk 18,78). Ulazak u Carstvo
nebesko, koje je svetim krštenjem usađeno u srce svakog hrišćanina, jeste razvijanje tog
Carstva dejstvom Svetog Duha.
Molitvom hita duša koja čeka spasenje, hita za Spasiteljem, u pratnji Njegovih bezbrojnih
učenika. Viči za Njim, poput žene Hananejke (Mt 15,22‐28); ne žalosti se zbog Njegovog
dugotrajnog neobaziranja: velikodušno i smireno izdrži tegobe i poniženja, koje će On
dopustiti na tvom molitvenom putu. Radi uspeha u molitvi, neizostavno je potrebna
pomoć iskušenja. Po tvojoj veri, za tvoje smirenje, radi tvog neodstupanja u molitvi, On će
te utešiti isceljenjem kćeri tvoje, koja besni zbog delovanja strasti ‐ isceljenjem tvojih
pomisli i osećanja, pretvorivši ih od strasnih u bestrasne, od grehovnih u svete, od telesnih
u duhovne. Amin.

NAPOMENE:
1. Lestvica, zaglavlje Pouke 28. Prepodobni Makarije Egipatski, Pouka 3,glava 1.
2. Prema objašnjenju Pimena Velikog. Alfavitni paterik
5. Pouka 89.
6. Prepodobni Kasijan. Pouka o rasuđivanju. Dobrotoljubnje, tom 4.
7. Sv. Isak Sirijski, Pouka 85.
8. Isto, Pouka 11.
9. Sveti Isak Sirijski, Pouka 56. i Pouka 57.
10. Prepodobni Simeon Novi Bogoslov. Reč o tri vida molitve, Dobrotoljublje tom 1.
12. Kalist i Ignjatije Ksantopuli, Dobrotoljublje, tom 4, glava 24.
13. Delo ʺO molitviʺ, ovog ugodnika Božijeg, smešteno je u knjizi ʺKlasjeʺ, u izdanju
Optinske pustinje.
14. Prepodobni Grigorije Sinait, O prelesti, vrlo korisna poglavlja, Dobrotoljublje, tom
1.
15. Pouka prepodobnog Simeona o tri oblika molitve.
17. Jeromonah Serafim Sarovski.
18. Sveti Isak Sirijski, Pouka 55.
19. Odgovor 216.
20. Po tumačenju blaženog Teofilakta Ohridskog
21. Jeromonah Serafim Sarovski, monah koji je naročito napredovao u molitvi, koji je
proveo hiljadu dana i hiljadu noći stojeći na kamenu i vapijući Gospodu: ʺBože
milostiv budi meni grešnome!ʺ Pripovest o životu i podvizima o. Serafima. Moskva,
izdanje 1844. godine.
22. Lestvica, Pouka 28.

ASKETSKI OGLEDI

O MOLITVI

DRUGI DEO

Svet je veliki, za dušu spasonosan, podvig molitve. On je ‐ glavni i prvi među monaškim
podvizima. Svi ostali podvizi ‐ jesu podvizi koji služe tom podvigu; oni se preduzimaju
radi toga da bi se podvig molitve uspešnije izvršavao, kako bi plodovi molitve bili obilniji.
ʺGlava svakog blagočestivog životaʺ, rekao je prepodobni Makarije Veliki, ʺi vrh svih
dobrih dela jeste postojano prebivanje u molitvi.ʺ[1]
Koje ljudsko stanje može biti uzvišenije, koje se može uporediti sa stanjem čoveka od onog
u kome je dopušteno da molitvom razgovara sa Carem careva, sa Bogom bogova, sa
Tvorcem i punovlasnim Vladarom svih vidljivih i nevidljivih, materijalnih i duhovnih
stvorenja?
Zbog važnosti vršenja molitve, to vršenje zahteva značajnu prethodnu pripremu.[2]
Od onih koji žele da pristupe Caru careva, On traži Njemu ugodan način mišljenja i
raspoloženje srca, onaj način mišljenja i ono raspoloženje srca, posredstvom kojih su se
Njemu približili i Njemu ugodili svi pravednici Starog i Novog zaveta (Lk 1,17). Bez tog
načina mišljenja i raspoloženja srca pristup je nemoguć, pokušaji i napori pristupa su
uzaludni.
Ti koji želiš da pristupiš Bogu, i prisajediniš se Njemu neprekidnim prebivanjem u molitvi,
pazi se! Brižljivo ispitaj svoj način mišljenja: da li je zaražen nekakvim lažnim učenjem? Da
li tačno i bez izuzetka slediš učenje Istočne Crkve, jedine istinite, svete, apostolske?[3] Ako
li neko ne posluša ni Crkvu, rekao je Gospod učeniku Svome, neka ti bude kao neznabožac i
carinik, koji su strani Bogu, koji su neprijatelji Božiji. Kakav pak značaj može imati molitva
onoga ko se nalazi u stanju neprijateljstva prema Bogu, u stanju otuđenja od Boga?
Saznanje sopstvene grehovnosti, saznanje sopstvene nemoći, svoje ništavnosti ‐ jeste
neophodan uslov da molitva bude milostivo primljena i uslišena od Boga. Svi sveti su u
osnovu svoje molitve polagali saznanje i ispovedanje svoje grehovnosti i grehovnosti
čitavog čovečanstva. Svetost čoveka zavisi od saznanja i ispovedanja te grehovnosti. Onaj
koji daruje svetost ljudima za njihovo pokajanje, rekao je: Nisam došao da zovem pravednike
no grješnike na pokajanje (Mt 9,13).
Ti koji želiš da se baviš podvigom molitve! pre nego što pristupiš tom podvigu, potrudi se
da oprostiš svakome ko te je ogorčio, oklevetao, ponizio, ko ti je pričinio bilo kakvo zlo.
Taj, pred koga nameravaš da staneš molitvom, zapoveda ti: Ako, dakle, prineseš dar molitve
gornjem žrtveniku Caru careva, i ondje se sjetiš da brat tvoj ima nešto protiv tebe, ostavi ondje
dar svoj pred žrtvenikom, i idi te se najprije pomiri sa bratom svojim, pa onda dođi i prinesi dar svoj
(Mt 5, 23‐24).
Pripremi sebe za molitvu bestrašćem i bezbrižnošću. Od strasti su ‐ brige. Sputavana
strastima, opsednuta brigama, tvoja misao ne može nesmetano molitvom da stremi Bogu.
Ne možete služiti Bogu i mamonu: jer gdje je blago vaše, ondje će biti i srce vaše. Ne brinite se,
dakle, govoreći: Šta ćemo jesti, ili šta ćemo piši, ili čime ćemo se odjenuti? Ištite prilježnim,
postojanim, molitvama, ispunjenim umiljenjem, najprije Carstvo Božije i pravdu njegovu, i
ovo će vam se sve dodati. Otrgni od zemlje i svega zemaljskog tvoj um i srce, i neće ti biti
teško da započneš nevidljivi hod molitvom ka nebu.
Ako trpiš siromaštvo, ili te muče teške okolnosti, ili te zlostavlja i progoni tvoj neprijatelj:
ne osvrći se ‐ zbog toga da tvoja pažnja pri molitvi ne bi bila napadana nikakvom
razonodom, nikakvim zbunjivanjem ‐ ne osvrći se na nadolazeća sećanja i pomisli o tvom
siromaštvu, o tvojim okolnostima, o tvom neprijatelju. Taj, u čijoj punoj vlasti si i ti, i tvoje
okolnosti, i tvoj neprijatelj, kaže voljenima Svojima: Neka se ne zbunjuje srce vaše, vjerujte u
Boga, i u mene vjerujte (Jn n, 1).
Kada se moliš, zaveštao nam je Gospod, uđi u klijet svoju, i zatvorivši vrata svoja, pomoli se Ocu
svome koji je u tajnosti: i Otac tvoj koji vidi tajno, uzvratiće tebi javno. Bilo da si u društvu ljudi
ili si sam, trudi se da se postojano udubiš u unutrašnju klijet tvoje duše, da zatvoriš vrata
čula i jezika, i da se tajno moliš umom i srcem.
Zavolevši podvig molitve, zavoli samoću i veštastvenu keliju. Zatvori njena vrata za sebe i
za druge. Trpeljivo podnosi skučenost zatvorenosti: ona neće ubrzo biti zamenjena
prijatnijim osećanjem. ʺPrebivaj u svojoj kelijiʺ, rekli su sveti oci, ʺona će te naučiti
svemuʺ[4] to jest, monaškom životu, koji je sav usredsređen na molitvu.
Zavolevši podvig molitve, zavoli ćuânje: ono će snage duše sačuvati nerazjedinjene,
sposobne za neprestanu molitvu u unutrašnjoj klijeti. Naviknutost na ćutanje daje
mogućnost za bezmolvnu molitvu srca i usred galame mnoštva ljudi.2
Kao žrtvu ljubavi prema molitvi prinesi čulne naslade i umne naslade, radoznalost,
znatiželju; čuvaj tvoju dušu od svih spoljnih utisaka, kako bi se na njoj otisnuo,
posredstvom molitve, Bog. Njegov svesveti, nevidljivi, duhovni lik ne trpi da prebiva u
duši koja je zagađena slikama sujetnog, veštastvenog, prolaznog sveta.
Ne zanosi se vidljivom prirodom, ne bavi se sozercavanjem njene lepote; nemoj gubiti
dragoêno vreme i duševne snage na sticanje znanja koje donose ljudske nauke.1 I snage i
vreme upotrebi za sticanje molitve, koja sveštenodejstvuje u unutrašnjoj klijeti. Tamo, u
tebi samome, molitva će otkriti prizor koji će privući svu tvoju pažnju: ona će ti doneti
znanja koja svet ne može primiti, o bićima koja on čak ne može ni razumeti.
Tamo, u dubini srca, uvidećeš pad čovečanstva, uvidećeš tvoju dušu ubijenu grehom,
uvidećeš grob, uvidećeš ad, uvidećeš demone, uvidećeš lance i okove, uvidećeš plameno
oružje heruvima, koji čuva prolaz ka drvetu života, braneći čoveku ulaz u rajsku obitelj ‐
uvidećeš mnoge druge tajne, sakrivene od sveta i od sinova sveta.[5] Kada otkriješ taj
prizor, tvoje oči će se prikovati za njega; ti ćeš ohladniti prema: sveku zemaljskom i
truležnom, s čim si do sada saosećao.
ʺSada ili sutra umrećuʺ rekao je sveti Andrej monahu,[6] odvlačeći ga od privezanOsti za
materijalno, objašnjavajući nerazumnost takve privezanosti. Veoma tačne reči! Veoma
tačno prikazana neodređenost kraja našeg zemaljskog života! Ne danas, sutra ću umreti.
Ništa nije lakše nego umreti. I najduži život, kada se približimo njegovom kraju, deluje
kao najkraći trenutak. Zašto bi se pak bavili onim što ćemo, po neophodnosti, morati
napustiti zauvek, napustiti veoma brzo. Bolje je molitvom izučiti sebe, izučiti život i svet
koji nas očekuje, u kom ćemo večno ostati.
Usamljenost kelije i pustinja ‐ tu je obitalište molitve. ʺKo je iskusio molitvuʺ rekao je sveti
Jovan Lestvičnik, ʺtaj će izbegavati mnoštvo ljudi: ko će, ako ne molitva, učiniti svog
ljubitelja, poput pustinoljubivog magareta, slobodnim od potrebe za društvom.ʺ[7] Ako
hoćeš svoju dušu da posvetiš delu molitve: udalji se od gledanja sveta, odvoji se od
ljudskog društva, od razgovora i uobičajenog primanja drugova u svoju keliju, čak i pod
izgovorom ljubavi. Udalji od sebe sve što sprečava i ometa tvoj tajanstveni razgovor sa
Bogom.[8] Prebivaj na zemlji i u ljudskom društvu, kao tuđin. Ti si tuđin. Zemlja je
gostionica. Nepoznat je čas u koji ćeš biti pozvan. Poziv je neizbežan i neumitan, odbiti ili
usprotiviti se nije moguće. Pripremi sebe svetom molitvom za radostan izlazak iz
gostionice.
Molitva prisajedinjuje čoveka Bogu. Na njeno dejstvo, sa neiskazivom zavišću i mržnjom,
gledaju pali anđeli, koji su padom, iz prisajedinjenosti Bogu prešli u strašno, bezumno
neprijateljstvo prema Njemu. Raznoraznim iskušenjima oni nastoje da pokolebaju onoga
koji se moli, da ga odvrate od najspasonosnijeg podviga, da mu otmu to napredovanje i
blaženstvo koje je, bez sumnje, dobio podvigom. I zato se mora na vreme pripremiti za
teškoće onaj koji želi da se bavi molitvom, kako ne bi dolazio u nedoumicu i zbunjenost
kada ga one sustignu, kako bi im se mogao odvažno suprotstaviti snagom vere i
trpljenja.[9]
Demoni pogađaju monaha koji prebiva u molitvi, telesnim bolestima, muče ga
siromaštvom, nedostatkom interesovanja i pomoći ljudi, kao što su pogađali i mučili
pravednog Jova, po Božijem dopuštenju. Ali mi, poput tog pravednika, blagoslovimo i
zablagodarimo Bogu za to što su, po Njegovom dopuštenju, izvršili demoni (Jov gl. 1. i 2);
u slavoslovlju i blagodarnosti izvršimo svesvetu volju Božiju, koju nam je objavio Sveti
Božiji Duh: Na svemu zahvaljujte; jer je ovo volja Božija za vas u Hristu Isusu (1 Sol. 5,18).
Demoni uče ljude da se naoružaju protiv delatelja molitve, da ga osuđuju zbog čudnog
ponašanja, zbog oskudnosti korisne delatnosti ‐ optužuju ga za prazninu, licemerje i
umišljenu svetost, pripisuju mu zle i lažljive namere, poročna dela, narušavaju i ometaju
njegovo bezmolvije, primoravaju ga na poslove suprotne njegovom načinu života,
povezane sa zabavom, rasejanošću, na narušavanje mira srca. Znajući početni uzrok tih
iskušenja, molićemo se, prema zapovesti Jevanđelja i zaveštanju svetih otaca, za naše
bližnje, koji greše u neznanju i zavedenosti; podvale demona uništiće Bog.
Iskušavajući nas spolja, demon deluje i unutar nas. Sada se udaljimo u usamljenost, i
počnemo da se bavimo molitvom: oni pobuđuju u nama razne grehovne želje, kakve do
tada nismo osećali ‐ napadaju naše srce bezbrojnim grehovnim pomislima i maštanjima,
koja se do tada nikada nisu pojavljivala u našem umu: oni to čine kako bi mi, dospevši u
nedoumicu i uninije, budući da ne vidimo nikakvu korist od molitvenog podviga i
usamljenosti, napustili iste.[10] To delovanje demona za podvižnike koji su novi u
podvigu izgleda kao delovanje sopstvene duše: nevidljivi, u zlu brzi naši neprijatelji,
čineći zlodela ujedno hoće da se sakriju, kako bi izlazak iz zamki, postavljenih za čoveka,
njemu bio nemoguć, a rastrojstvo i pogibija neizbežni.[11]
Kao što demoni smatraju da je veoma važno za njih da se sakriju od čoveka, tako je za
čoveka veoma važno da shvati da su oni ‐ početni delatelji greha, izvor naših iskušenja, a
ne naši bližnji, ne mi, kada život provodimo u služenju Bogu ‐ a ne bilo kakav događaj.
Uvidevši neprijatelje, postepeno ćemo se naučiti, pod rukovođenjem reči Božije, da budno
nadziremo njih i sebe, da im se čvrsto suprotstavljamo. Ponizite se, uči nas vrhovni apostol,
dakle, pod moćnu ruku Božiju, da vas uzvisi kad dođe vrijeme. Sve svoje brige položite na Njega, jer
se On stara za vas. Budite trezveni i bdite, jer suparnik vaš, đavo, kao lav ričući hodi i traži ko1a da
proždere. Njemu se protivite utvrđeni vjerom (1 Pt5,b9).
Ta borba, ti napadi demona na one koji se mole i spasavaju, dopušteni od samog Boga ‐
jesu posledica našeg proizvoljnog pada, prilikom kog smo se pokorili vlasti demona.
Pokorimo se odluci Božijoj, pravosudnoj za nas, i pognimo glavu pred svim udarcima
muka i bolesti, kojima će biti ugodno Bogu da kara našu grehovnost i naša sagrešenja u
prolaznom životu, kako bi nas izbavio od večnih muka i bolesti koje smo zaslužili. Bog,
dopuštajući da nam se dogode iskušenja, i predajući nas đavolu, nikada ne prestaje da
promišlja o nama; kažnjavajući nas, ne prestaje da nam čini dobro. Vjeran je Bog, kaže
apostol, koji vas neće pustiti da se iskušate većma nego što možete, nego će učiniti sa iskušenjem i
kraj, da možete podnijeti (1 Kor 10,13). I đavo, kao sluga i stvorenje Božije, iskušava ne
onoliko koliko on hoće, nego onoliko koliko mu dopušta zapovest Božija; iskušava ne
onda kada on ushtedne, nego kada mu se za to daje dozvola.[12] Predajmo Bogu, po
savetu apostola, svu našu brigu o sebi, sve naše tuge, svu našu nadu, i zbog toga se češće i
snažnije molimo Njemu.
Dopuštenje demonima da nas iskušavaju je neophodno za naše spasenje: protiveći se našoj
molitvi, oni nas primoravaju da se naučimo da naročito vešto koristimo taj mač. Mačem
molitve slama se ognjeni mač heruvima koji čuva put ka drvetu života, i pobednik postaje
pričasnik večnog života (Otk 2,7).[13] Po neizrecivoj premudrosti Božijoj, zlo dobru pomaže,
u nameri koja nije dobra.[14] Kada u našoj usamljenosti i bavljenju molitvom, u nama
iznenada proključaju strasna osećanja i pokreti, napadnu nas ljutite pomisli, stanu pred
nas grehovna maštanja u zavodljivoj živosti: to je znak dolaska demona. Tada ‐ nije vreme
za uninije, nije vreme za raslabljenost: vreme je podviga. Usprotivimo se neprijateljima
snažnom molitvom Bogu, i on će rasejati, prognati naše neprijatelje.[15]
U nevidljivoj borbi nećemo uvek i brzo postati pobednici: pobeda je dar Božiji, koji Bog
daruje podvižniku usvoje vreme, koje je poznato jedino Bogu i određeno je jedino od
Boga. Sami porazi postaju neophodni za nas. Ovde se podrazumevaju porazi koji dolaze
od naše nemoći i naše grehovnosti, a ne od promenljive volje. Porazi bivaju dopušteni radi
našeg smirenja, radi toga, da bi mi uvideli i izučili pad našeg bića, i priznali neophodnost
Iskupitelja, poverovali u Njega, i ispovedali Njega.[16]
Prilikom takvih poraza naši nevidljivi neprijatelji izazivaju stid kod nas zbog naših poraza,
a zbog stida dolazi raslabljenost u molitvenom podvigu, nepoverenje u njega, misao o
njegovom napuštanju i o prelasku na dobru delatnost meću ljudima. Ne dajmo se
obmanuti! U samoodricanju i bez stida, otkrijmo svoju ranu pred sveblagim i svemogućim
Bogom našim, koji je nam zapovedio tu spasonosnu bestidnost, i obećao da će je ovenčati
odmazdom nad suparnicima našim (Lk 18). Položimo zavet u svojoj duši: do kraja života
ne ostavljati molitveni podvig, iz njegovog okruženja preći u večnost.
Naš stid pri porazima daleko je od smisla: on je zao podsmeh nama od strane naših
neprijatelja. Može li taj list smokve ‐ stid sa njegovim sredstvima ‐ da sakrije čovekovo
sagrešenje od svevidećeg Boga? Bog vidi greh i bez ispovedanja greha. On traži
ispovedanje jedino radi toga da bi izlečio. Ako je On zaveštao Svom apostolu da oprašta
bratu, koji je sagrešio i koji se kaje, sedam puta na dan: tim pre će to sam ispuniti nad nama,
koji mu neprestano prinosimo molitvu i pokajanje (Lk 17,4).
Brižljivo obratimo pažnju na sledeće: zar naša dvodušnost ne snaži naše neprijatelje u
borbi sa nama? Nije li ona ‐ uzrok naših čestih poraza? Ne učvršćujemo li mi sami vlast i
uticaj naših neprijatelja nad nama, ispunjavajući njihovu volju kada ispunjavamo naše
telesne želje, zanose, strasti? Ne prognevljujemo li time Boga, ne udaljujemo li ga od sebe?
Ne deluje li u nama svetoljublje, koje zadržava na nama izgled služitelja Božijih, ali nam
oduzima suštinsko dostojanstvo Božijih sluga, čineći nas u suštini neprijateljima Boga?
(Jak4,45)
Dvojedušan čovjek, nepostojan je u svima putevima svojim ka vrlini (Jak 1,8): tim pre, on će se
pokolebati na putu najuzvišenije, najvažnije vrline ‐ molitve. On biva odbačen od Boga,
kao ni topao ni hladan (Otk 3, 16). On neće moći da bude učenik istinske molitve, koja
svoje učenike dovodi pred lice Božije, radi natprirodne pouke, koja ih vodi za Isusom, ako
se ne odreče svega što ima (Lk 14, 33): bolesne naklonosti volje palog čoveka prema svetu. A
koji su Hristovi, raspeše tijelo sa strastima i željama (Gal 5,24): samo oni koji svecelo pripadaju
Hristu mogu steći istinsku molitvu.
Naizgled ništavna strast, naivna ljubav prema bilo kom predmetu, živom ili neživom,
nizvodi um i srce sa neba, obara ih na zemlju među beslovesne gmizavce i one koji mile
prostranim ovosvetskim morem (Ps 103, 25). Sveti oci upoređuju podvižnika koji je
napredovao u molitvi sa orlom, a sitničave strasti sa petljom na omči; ako se u tu petlju
zaplete makar jedan nokat snažne noge orla, orao postaje nesposoban da preleti goru, i
postaje lak i neizbežan ulov za lovca[17]: uzaludna je tada i snaga i neustrašivost carske
ptice.
ʺIdiʺ, uče nas sveti oci, ʺuzmi uputstvo iz svetog Jevanđelja, prodaj sve što imaš i podaj
siromasima i uzmi krst, odreci se sebe, tako što ćeš se suprotstaviti tvojim strastima i tvojoj
paloj volji (Mt 19,21; 16,24; Mk 10,21), kako bi mogao da se pomoliš nesmućeno i bez
rasejanosti.ʺ[18] Dok u tebi žive strasti, dotle će tvoju molitvu ometati zbunjenost i
rasejanost.
Neophodno je prvo se odvojiti od materijalnog bogatstva, rastati se od sveta, odreći ga se:
samo kada se dogodi to odricanje, hrišćanin može sagledati svoje unutrašnje ropstvo,
tamnicu, okove, rane, umrtvljenje duše.[19] Borba sa smrću koja živi u srcu, koja se
odigrava posredstvom molitve, pod vođstvom Reči Božije, jeste raspeće, jeste pogubljenje
duše radi spasenja duše (Mk 8,35).[20]
Sjedini molitvu sa razumnim postom: sjedinjenje ta dva duhovna oružja zapovedio je sam
Gospod, radi isterivanja demona iz sebe (Mk 9,29). A ti kada postiš, namaži glavu svoju, i lice
svoje umij (Mt 6, 17), zapovedao je Spasitelj. Po tumačenju svetih otaca[21] jelej, kojim su u
to vreme pomazivali glavu, označava milost koju moramo imati u svom duhovnom
rasuđivanju, kako je rekao i apostol: Obucite se, dakle, kao izabranici Božiji, sveti i ljubljeni, u
milosrđe, dobrotu, smirenoumlje, krotost, dugotrpeljivost, podnoseći jedan drugoga, i opraštajući
jedan drugome ako ko ima tužbu na koga; kao što Hristos oprosti vama, tako i vi (Kol 3, 12‐13).
Lice tela i duše treba umivati suzama: one će se tada pojaviti na očima onog koji posti i
moli se, kada se njegovo srce preispuni ljubavlju prema bližnjima, sastradanjem sa celim
čovečanstvom bez izuzetka.
Hoćeš li da zadobiješ Boga molitvom? U srcu zadobij milost, kojom nam je zapoveđeno da
se upodobimo nebeskom Ocu (Lk. 6,36) i dostignemo blagodatno savršenstvo (Mt 5,48).
Primoraj srce na milost i dobrotu i pogruzi, obuci sav svoj duh u te osobine, dok god ne
osetiš u sebi čovekoljublje, poput onog kojim sunce obasjava jednako i zle i dobre; i daje dažd
pravednima i nepravednima (Mt 5,45).[22]
Kada od duše svim bližnjim oprostiš njihova sagrešenja: tada će ti se otkriti tvoja
sopstvena sagrešenja. Ti ćeš uvideti koliko ti je potrebno milosrđe Božije, koliko je ono
potrebno čitavom čovečanstvu: zaplakaćeš pred Bogom za sebe i za čovečanstvo.
Sveti oci sve delanje monaha, sav njegov život, sažimaju u plač. Šta znači plač monaha? To
je njegova molitva.[23]
Sveti Duh, kada se useli u čoveka, moli se za nas uzdisajima neizrecivim (Rim 8,26). Božanski
i nadnebesni Duh, kao da je postao duša čoveka, moli se i plače za njega; On se moli za
svete po volji Božijoj (Rim 8,27), zato što je jedino Njemu potpuno poznata volja Božija. Šta
je u Bogu niko ne zna osim Duha Božijega (1 Kor. 2,11); Gospod, obećavajući Svojim
učenicima najveći dar, dar Svetog Duha, rekao je: Utješitelj Duh Sveti, koga će Otac poslati u
ime moje, On će vas naučiti svemu (Jn 14,26); dakle svemu, i plaču i molitvi. On će plakati za
nas, On će se moliti za nas, jer mi ne znamo šta ćemo se moliti kao što treba (Rim 8,26). Toliko
smo mi nemoćni, ograničeni, pomračeni i povređeni grehom![24]
Ako Sveti Duh, uselivši se u nas, plače za nas: tim pre smo mi, dok ne primimo tog Stranca
u sebe, dužni da plačemo za sebe. Ako je naše stanje, posle obnovljenja Svetim Duhom,
dostojno plača po svedočanstvu samog Duha: tim pre je ono dostojno plača u svojoj
starini, u svom padu, prepušteno samo sebi. Plač mora biti neodvojivo svojstvo naše
molitve, njen postojani, nerazdvojivi saputnik i satrudnik, njena duša.
Ko spaja plač sa molitvom, taj se podvizava po zapovesti samoga Boga, podvizava se
ispravno, zakonito. U svoje vreme on će požnjeti obilan plod: radost pouzdanog spasenja.
Ko je odstranio plač iz molitve: taj se trudi nasuprot Božijem određenju, taj neće požnjeti
nikakav plod. Ne samo to, požnjeće trnje taštine, samoobmane, pogibli.
Braćo! Ne dopustimo sebi da nas obmanu lažne, smešne, nerazumne, pogibeljne misli:
nemojmo stremiti traženju naslade prilikom naše molitve! Nije grešnicima svojstvena
blagodatna naslada; njima je svojstven plač: zatražimo ga sa svim usrđem, zatražimo tu
riznicu ‐ ključ za sve duhovne riznice.
Onaj koji nema plač, nalazi se u lažnom stanju: on je obmanut svojom gordošću.
Sveti oci nazivaju plač vođom duhovnog podviga. On je dužan da predvodi sve naše
blagočestive pomisli, da ih usmerava ka pravom cilju. Pomisao koja nije prožeta plačem i
koja nije rukovođena njim ‐ jeste zabludela pomisao.[25]
Prepodobni Pimen Veliki je rekao: ʺSav život monaha mora biti plač. To je ‐ put pokajanja,
koji nam je predat preko Pisma i otaca, koji su rekli: ʹPlačite! Drugog puta osim plača
nema.ʺ[26]
Drugi veliki otac je rekao: ʺAko hoćeš da ugodiš Bogu, izađi iz sveta, odvoji se od zemlje,
napusti tvar, pristupi Tvorcu, i sjedini se sa Tvorcem, molitvom i plačem.[27]
Monasi koji žive u manastirima sa puno ljudi, i žele da steknu molitveni plač, moraju
naročito da obrate pažnju na umrtvljenje svoje volje. Ako je oni budu odsecali i ne budu
obraćali pažnju na grehe i ponašanje bližnjih uopšte, zadobiće i molitvu i plač. Pomisli,
sabirajući se u srcu, pobuđuju u njemu molitvu i tugu po Bogu, a ta tuga proizvodi
suze.[28]
Kako naše vreme strašno oskudeva u učiteljima istinske molitve, izaberimo sebi za
rukovoditelja i učitelja plač. On će i naučiti molitvi, i sačuvati od samoobmane.
Svi koji su odbacili plač, koji su ga odvojili od svoje molitve, upali su u samoobmanu. To
potvrđuju sveti oci.[29]
Ko je posredstvom plača dostigao čistu molitvu, seća se u vreme molitve samo Boga i
svoje grehovnosti. Smrt i sud, koji mora nastupiti odmah posle smrti, izgleda mu kao da je
već nastupio. On u srcu oseća da stoji pred Sudijom koji u konačni dan suda neće gledati
ko je ko i biće neumoljiv, pred Sudijom koji još može biti umoljen i može prihvatiti lice
onoga koji plače na sud koji je uspostavljen i otpočeo u molitvi. On se blagovremeno
užasava, dvoumi, treperi, rida, stenje, kako bi izbegao beskorisne užase, trepet,
nedoumice, ridanje, očajanje, koje će kod odbačenih grešnika izazvati konačna odluka
prognevljenog Boga u vekove.
On osuđuje sebe, kako ne bi bio osuđen; priznaje za sebe da je prestupnik, dostojan svih
kazni, kako bi od sebe udaljio kazne; ispoveda da je grešnik, kako bi dobio pravednost iz
desnice Božije, koji tu pravednost daje svim grešnicima koji su spoznali i raskajali se za
svoju grehovnost.
Gospod zapoveda: Ištite i daće vam se; tražite i naći ćete; kucajte i otvoriće vam se. Ovde je
ukazano ne na jednokratno delovanje, nego na neprekidno; zapovest se odnosi na čitav
zemaljski život čoveka. Jer svaki koji ište, na takav način, dobija; i koji traži, nalazi; i koji kuca,
neprekidno, otvara mu se. Otac vaš nebeski će dati Duha Svetoga onima koji ištu od njega? (Lk
11,9‐10, 13) Prema samom obećanju, neophodno je savesno, neprekidno delanje: Ne znate
kada će doći gospodar kuće: uveče ili u ponoći ili u poj pijetlova ili ujutru, da ne dođe iznenada i
nađe vas da spavate (Mk 13, 35‐36).
Nije moguće, primećuje sveti Jovan Lestvičnik, naučiti molitvi onoga koji želi da joj se
nauči koristeći samo reči.[30] Njeni učitelji su ‐ iskustvo i plač. U skrušenosti i smirenju
duha, počnimo podvig molitve, stupimo pod rukovođenje plača: i sam Bog, koji daje
molitvu onome koji se moli (1 Sam 2,9),1 postaće naš učitelj molitve. Hodite k meni, poziva nas
sveta majka svih dobrodetelji ‐ molitva, svi koji ste umorni, pod jarmom strasti robujući
palim duhovima, i natovareni raznim sagrešenjima, i ja ću vas odmoriti. Uzmite jaram moj na
sebe, i naći ćete pokoj dušama svojim, isceljenje vaših rana. Jer jaram je moj blag (Mt 11 ,28‐30),
može da isceli od sagrešenja, čak i najvećih.[31]
ʺHodite čedaʺ poziva nas sveta majka svih vrlina ‐ molitva ‐ ʺposlušajte me: strahu
Gospodnjem naučiću vas (Ps 33, 11). Naučiću vas strahu Gospodnjem na samom iskustvu, u
vaša srca uneću njegov osećaj. Naučiću vas i strahu početnika, kojim se svako udaljuje od zla
(Pr 15,27),[32] i čistom strahu Gospodnjem, koji ostaje u vek veka (Ps 18,10), strahu, kojim je
strašan Gospod nad svima oko Njega (Ps 88,8), strašan nad samim ognjenim heruvimima i
preslavnim, šestokrilnim serafimima. Ostavite besplodnu i uzaludnu privezanost za sve
što je prolazno, sa kojim ćemo se morati i nevoljno rastati! Ostavite sablažnjive zabave i
naslade! Ostavite praznoslovlje, smeh, i mnogoslovlje, koji pustoše dušu! Setite se,
shvatite, uverite se, da ste vi ovde, na zemlji, kratkotrajni prolaznici, da je vaša otadžbina,
večna obitelj ‐ nebo. Vama je potreban pouzdan i silan vođa do tamo: taj vođa sam ja, niko
drugi. Svi sveti, koji su prešli sa zemlje na nebo, nisu prešli drugačije nego sa mnom.
Onome koji stupi u savez sa mnom, ja otkrivam pad i grehovnost čoveka, i izvlačim ga iz
njih, kao iz duboke propasti. Ja pred njim razotkrivam knezove koji su u vazduhu, njihove
zamke i lance, raskidam te zamke i lance, pobeđujem i progonim te knezove. Ja stvorenju
objašnjavam Tvorca, i iskupljenome Iskupitelja, mirim čoveka sa Bogom. Ja svom učeniku
i ljubitelju otkrivam neobuhvatnu veličinu Boga, i uvodim ga u ono stanje straha Božijeg i
pokornosti Njemu, u kom treba da se nalaze stvorenja pred Stvoriteljem. Ja sejem smirenje
u srcu, i činim srce izvorom obilnih suza; svoje pričasnike činim pričasnicima božanske
blagodati. Ne napuštam one koji se rukovode sa mnom, dok ih ne izvedem pred lice
Božije, dok ih ne sjedinim sa Bogom. Bog je neispunjivo ispunjenje svih želja u sadašnjem i
budućem veku. Amin.ʺ

NAPOMENE:
1. Pouka 3, glava 1.
3. Trebnik, Poredak ispovesti.
4. Alfavitni paterik, prepodobni Arsenije Veliki.
6. Sveti Jovan Karpatski, glava 13, Dobrotoljublje, tom 4. Prepodobni Makarije Veliki,
Pouka 1, glava 1, Pouka 7, glava 1 Četi minej, 2 oktobar.
8. Pozajmljeno iz 56. pouke svetog Isaka Sirijskog.
9. Prepodobni Nil Sinajski, O molitvi, Dobrotoljublje, tom 4.
10. Prepodobni Nil Sorski, Pouka 3.
11. Prepodobni Makarije Veliki, Pouka 7, glava 31.
15. Primer borbe sa pobunjenim strastima može se videti u Žitiju svete Justine. Četi
minej, 2. oktobar.
17. Prepodobni ava Dorotej, Pouka 11,O brzom odsecanju strasti
18. Prepodobni Nil Sinajski, O molitvi, gl 17.
19. Prepodobni Makarije Egipatski, Beseda 21, glave 2. i 3.
20. Iskustvo takve borbe i raspeća vidimo u žitiju Antonija Velikog, prepodobnog
Makarija Egipatskog i drugih svetih monaha.
21. Blagovesnik.
23. Sveti Isak, Pouka 21.
24. Prepodobni Makarije Veliki, Pouka 6, glava 11; Pouka 7, glava 12.
25. Prepodobni Simeon Novi Bogoslov, Pouka 6.
27. Alfavitni paterik, Sisoje Veliki
28. Rukovođenje u duhovnom životu, prepodobnih Varsanufija Velikog i Jovana
Proroka, Odgovor 282.
29. Prepodobni Grigorije Sinait, O preleti, i o mnogim drugim predlozima,
32. Citat po crkvenoslovenskoj Bibliji.
ASKETSKI OGLEDI

OSAM GLAVNIH STRASTI, SA NjIHOVOM PODELOM I OGRANCIMA

1. STOMAKOUGAĐANjE

Prejedanje, pijanstvo, nedržanje i razrešenje postova, jedenje u tajnosti, lakomstvo i uopšte
narušavanje uzdržanja. Nepravilna i suvišna ljubav prema telu, njegovom stomaku i
zadovoljenju, u čemu se sastoji samoljublje, zbog kog nastaje nečuvanje vernosti Bogu,
Crkvi, vrlini i ljudima.

2. BLUD

Bludno raspaljivanje, bludna osećanja i želje tela, bludna osećanja i želje duše i srca
(razdraživanje), primanje nečistih pomisli, razgovor sa njima, naslađivanje njima,
prihvatanje njih, oklevanje u njima. Bludna maštanja i zanosi. Oskvrnuće isticanjem.
Neuzdržanje čula, naročito pipanja, u čemu je drskost koja uništava sve vrline. Psovanje i
čitanje sladostrasnih knjiga. Prirodni gresi bluda: blud i preljubočinstvo. Protivprirodni
gresi bluda: onanisanje, homoseksualnost, sodomija i njima slični.

3. SREBROLjUBLjE

Ljubav prema novcu, uopšte ljubav prema imovini, pokretnoj i nepokretnoj. Želja za
bogaćenjem. Razmišljanje o načinima bogaćenja. Maštanje o bogatstvu. Strah od starosti,
neizvesnog siromaštva, bolesti, progonstva. Tvrdičluk. Koristoljublje. Nepoverenje preâ
Bogu, nenadanje u Njegov promisao. Strasna ili bolesna l>ubav prema raznim truležnim
stvarima, koja dušu lišava slobode. Bavljenje sujetnim brigama. Ljubav ka poklonima.
Prisvajanje tuđeg. Lihvarstvo. Bezdušnost prema sirotoj braći i svima kojima je pomoć
potrebna. Krađa. Razbojništvo.

4. GNEV

Pokazivanje, primanje gnevnih pomisli; maštanje o gnevu i osveti, pomućivanje srca
jarošću, pomračenje uma njome: nedolična vika, svađa, grdnja, žestoke i zajedljive reči,
udaranje. Tuča, ubistvo. Zlopamćenje, mržnja, neprijateljstvo, osveta, klevetanje,
osuđivanje, smućivanje i uvreda bližnjeg.

5. TUGA

Ogorčenje, melanholija, odsecanje nade u Boga, sumnja u obećanja Božija, neblagodarnost
Bogu za sve što se događa, malodušje, netrpeljivost, neprekorevanje sebe, ožalošćenje na
bližnjeg, roptanje, odricanje od krsta, pokušavanje da se siđe sa njega.

6. UNINIJE

Lenjost za svako dobro delo, naročito za molitvu. Napuštanje crkvenog i kelijnog pravila.
Napuštanje neprestane molitve i dušekorisnog čitanja. Nepažnja i žurba pri molitvi.
Nebriga. Nemanje straha Božijeg. Besposličenje. Suvišno uspokojavanje snom, ležanjem i
uživanjem svake vrste. Prelaženje sa mesta na mesto. Često izlaženje iz kelije, šetnje i
posete prijateljima. Praznoslovlje. Šale. Bogohuljenje. Napuštanje metanisanja i drugih
telesnih podviga. Zaborav svojih grehova. Zaborav Hristovih zapovesti. Nerad.
Robovanje. Gubitak straha Božijeg. Ozlojeđenost. Neosetljivost. Očajanje.

7. SUJETA

Traženje ljudske slave. Nadimanje. Želja i traženje zemaljskih počasti. Ljubav ka lepoj
odeći, kolima, posluzi i kelijnim stvarima. Obraćanje pažnje na lepotu svog lica, prijatnost
glasa, i druge osobine tela. Naklonost ka propadljivim naukama i znanjima ovoga veka,
traženje uspeha u njima, radi zadobijanja prolazne, zemaljske slave. Stid pri ispovedanju
sopstvenih grehova. Skrivanje istih pred ljudima i duhovnim ocem. Lukavstvo.
Opravdanje rečima. Protivrečenje. Sticanje svog razuma. Licemerje. Laž. Laskanje.
Čovekougađanje. Zavist. Ponižavanje bližnjeg. Promenljivost karaktera. Pretvaranje.
Nesavesnost. Ćud i život demonski.

8. GORDOST

Preziranje bližnjeg. Pretpostavljanje sebe svima. Drskost. Pomračenje, grubost uma i srca.
Njihova privezanost za zemaljsko. Hula. Neverje. Prelest. Lažno imenovani razum.
Nepokornost Zakonu Božijem i Crkvi. Sleđenje svoje zemaljske volje. Čitanje jeretičkih,
razvratnih i sujetnih knjiga. Nepovinovanje vlastima. Zajedljivo podsmevanje. Napuštanje
hristopodobnog smirenja i ćutanja. Gubitak prostote. Gubitak ljubavi prema Bogu i
bližnjem. Lažna filosofija. Jeres. Bezbožnost. Neznanje. Smrt duše.

* * *

Kakve su nevolje, kakve rane, koje čine jednu veliku ranu, onemoćalost starog Adama,
koja je nastala njegovim padom. O toj velikoj rani govori prorok Isaija: Od pete do glave
nema ništa zdrava, nego uboj i modrice i rane gnojave, ni iscijeđene ni zavijene ni uljem zablažene
(Is 1,6). To znači, po tumačenju otaca, da rana,[1] greh ‐ nije pojedinačna, na nekakvom
jednom delu, nego na čitavom Biću: obuzela je telo, obuzela dušu, okupirala sve osobine,
sve snage čoveka. Tu veliku ranu Bog je nazvao smrću, kada je, braneći Adamu i Evi da
kušaju od drveta poznanja dobra i zla, rekao: U koji dan okusiš s njega, umrijećeš (Post 2,17).
Istog trenutka, kada su okusili zabranjeni plod, praoci su iskusili večnu smrt: u njihovim
očima pojavilo se telesno osećanje, oni su videli da su nagi. Kroz poznanje nagosti tela,
pokazala se obnaženost duše, koja je izgubila lepotu neporočnosti, na kojoj je počivao Duh
Sveti. U očima deluje telesni osećaj, a u duši stid, u kom su sastavljena sva grehovna
osećanja: i gordost, i nečistota, i tuga, i uninije, očajanje! Velika je rana duševna smrt;
nepopravljiva je nemoć koja je nastupila posle gubitka božanskog podobija! Veliku ranu
apostol naziva zakonom grijeha i tijelom smrti (v. Rim 7,23‐24), zato što su se umrtvljeni um i
srce potpuno okrenuli ka zemlji, da udvorički služe truležnim željama tela, pomračili su
se, opteretili, i sami su postali telo. To telo više nije sposobno za opštenje sa Bogom! (Post
6,3) To telo nije sposobno da nasledi večno, nebesko blaženstvo! (1 Kor 15,50) Velika rana
se proširila na sav ljudski rod, postala je nesrećna svojina svakog čoveka.
Posmatram svoju veliku ranu, gledam na umrtvljenje svoje, ispunjavam se gorkom tugom!
Dvoumim se, šta treba da činim? ‐ Hoću li slediti primer starog Adama koji je, uvidevši
golotinju svoju, požurio da se sakrije od Boga? Hoću li početi, poput njega, da se
opravdavam, dodajući krivicu na krivicu greha? Besmisleno je skrivati se od Svevidećeg!
Besmisleno je opravdavati se pred Onim ko uvek pobedi, kada Mu sude (v. Ps 50,6).
Obući ću se, umesto u smokvino lišće, u suze pokajanja; umesto opravdanja prineću
najiskreniju nameru. Obučen u pokajanje i suze, staću pred Boga moga. Ali gde ću naći
Boga moga? U raju? Ja sam isteran odatle, i heruvim, koji stoji na ulazu, neće me pustiti!
Samom težinom svog tela, ja sam pričvršćen za zemlju, moju tamnicu!
Grešni potomče Adama, ohrabri se! Zasijala je svetlost u tamnici tvojoj: Bog je sišao u
dolinu tvoga izgnanstva, kako bi te uzveo u tvoju gornju otadžbinu koju si izgubio. Ti si
hteo da znaš dobro i zlo: On ti ostavlja to znanje. Ti si hteo da postaneš kao Bog, i zbog toga
si postao po duši sličan đavolu, a po telu sličan stoci i zverinju: Bog, sjedinjujući te sa
sobom, učinio te je Bogom po blagodati. On ti oprašta grehe. I to je malo! On čupa koren
zla iz tvoje duše, samu grehovnu zarazu, otrov koji je đavo ubacio u dušu, i daje ti lek za
čitav put tvog zemaljskog života, radi isceljenja od greha, kako se ti nijednom ne bi zarazio
njime, po tvojoj nemoći. Taj lek je ispovedanje grehova. Hoćeš li da svučeš starog Adama,
ti koji si svetim krštenjem već obučen u novog Adama, ali si sopstvenim bezakonjem
uspeo da oživiš starinu i smrt, ugušiš život, učiniš ga polumrtvim? Hoćeš li ti, koji si se
porobio grehu, privučen njemu silom navika, vratiti sebi slobodu i pravednost? Pogruzi se
u smirenje! Pobedi sujetni stid, koji te uči da se licemerno i lukavo pretvaraš da si
pravedan, i time u tebi čuva i snaži duhovnu smrt. Izbaci greh, iskrenim ispovedanjem
greha stupi u neprijateljstvo sa grehom. Taj lek treba da prethodi svima ostalima; bez
njega, lečenje molitvom, suzama, postom i svim drugim sredstvima biće nedovoljno,
nezadovoljavajuće, slabo. Pođi gordeljivče, svom duhovnom ocu ‐ pred njegovim nogama
nađi milosrđe Oca nebeskog! Jedino, jedino iskrena i učestala ispovest može osloboditi od
grehovnih navika, učiniti pokajanje plodonosnim, ispravljanje trajnim i istinskimʺ.
Ja sam ovo napisao u kratkom trenutku umiljenja, u kom se otvaraju oči uma radi
samopoznanja, koje tako retko nailazi, radi izobličavanja sebe, savetovanja, opomene,
pouke. A ti, koji sa verom i ljubavlju u Hristu, pročitaš ove redove, i možda nađeš u njima
nešto korisno za sebe, prinesi srdačni uzdah srca i molitvu za dušu, koja je mnogo
postradala od grehovnih talasa, gledajući često pred sobom potop i pogibiju, nalazeći
predah u jedinom pristaništu: u ispovedanju svojih grehopada.

NAPOMENE:
1. Ava Dorotej, Pouka 1.

ASKETSKI OGLEDI

O VRLINAMA KOJE STOJE NASUPROT OSAMGLAVNIHGREHOVNIH STRASTI

1. UZDRŽANjE

Uzdržanje od suvišne upotrebe hrane i pića, naročito od prekomerne upotrebe vina.
Pravilno držanje postova, kako je Crkva ustanovila. Obuzdavanje tela umerenom i
postojano ujednačenom upotrebom hrane, od čega počinju da slabe uopšte sve strasti, a
naročito samoljublje, koje se sastoji u beslovesnoj ljubavi prema telu, stomaku i njegovom
zadovoljenju.

2. CELOMUDRENOST

Udaljavanje od bludnih dela svake vrste. Udaljavanje od sladostrasnih razgovora i čitanja,
od izgovaranja rđavih, sladostrasnih, dvosmislenih reči. Čuvanje čula, naročito vida i
sluha, a još više dodira. Skromnost. Odbacivanje bludnih pomisli i maštanja. Ćutanje.
Bezmolvije. Služenje bolesnima i osakaćenima. Sećanje na smrt i ad. Početak
celomudrenosti ‐ um koji se ne koleba zbog bludnih pomisli i maštanja; savršenstvo
celomudrenosti ‐ čistota, koja gleda Boga.

3. NESTICANjE

Zadovoljavanje samo neophodnim. Mržnja prema raskoši i uživanju. Milosrđe prema
sirotim. Ljubav prema jevanđelskom siromaštvu. Nadanje na promisao Božiji. Sledovanje
Hristovim zapovestima. Spokojstvo i sloboda duha. Bezbrižnost. Mekoća srca.
Čuvanje sebe od prekomernog sna, razneženosti, praznoslovlja, šala i oštrih reči. Ljubav
prema noćnim bdenjima, poklonima i drugim podvizima koji duši donose bodrost. Retko,
koliko je moguće, izlaženje iz kelije. Sećanje na večna dobra, želja za njima i očekivanje
istih.

4. KPOTOCT

Udaljavanje od gnevnih pomisli i smućivanja srca jarošću. Trpljenje. Sledovanje Hristu,
koji poziva svog učenika na krst. Mir srca. Tišina uma. Hrišćanska čvrstina i odvažnost.
Nemanje osećaja ožalošćenosti. Nezlobivost.

5. BLAŽENI PLAČ

Osećanje pada, zajedničkog svim ljudima, i sopstvene duševne ništavnosti. Tugovanje
zbog njih. Plač uma. Bolećiva skrušenost srca. Lakoća savesti, blagodatna uteha i radost,
koja dolazi od njih. Nada na milosrđe Božije. Blagodarnost Bogu u teškoćama, pokorno
podnošenje istih, zbog gledanja na mnoštvo svojih grehova. Spremnost na trpljenje.
Očišćenje uma. Oslobađanje od strasti. Umrtvljenje za svet. Želja za molitvom,
usamljenošću, poslušanjem, smirenjem, ispovedanjem svojih grehova.

6. TREZVENOST

Usrđe ka svakom dobrom delu. Ispunjavanje crkvenog i kelijnog pravila bez lenjosti.
Pažnja pri molitvi. Brižljivo nadziranje svih svojih dela, reči i pomisli. Krajnja
nepoverljivost u sebe. Neprestano prebivanje u molitvi i reči Božijoj. Strah Božiji.
Postojano bdenje nad sobom.

7. SMIRENjE

Strah Božiji. Njegovo osećanje pri molitvi. Bojazan ‐ koja se naročito javlja prilikom čiste
molitve ‐ koja se naročito snažno oseća prisustvo i veličina Božija ‐ da molitva ne iščezne i
ne preokrene se u ništa. Duboko poznanje svoje ništavnosti. Izmenjeni pogledi na bližnje,
pri čemu oni, bez ikakve prinude, smirenome izgledaju kao da ga prevazilaze u svakom
pogledu. Projava prostodušnosti u živoj veri. Mržnja ka ljudskoj pohvali. Neprestano
optuživanje i prekorevanje sebe. Ispravnost i čistota. Bestrašće. Ravnodušnost prema
svemu. Umiljenje. Poznanje tajne, skrivene u krstu Hristovom. Želja za raspinjanjem sebe
za svet i strasti, težnja ka tom raspeću. Odbacivanje i zaborav laskavih običaja i reči, po
prinudi skromnih, ali u nameri ili po navici pretvaranja. Prihvatanje jevanđelske ludosti.
Odbacivanje zemaljske premudrosti, kao nepotrebne za nebo. Preziranje svega što je
uzvišeno za ljude, a mrsko Bogu (Lk 16,15). Ostavljanje opravdanja rečima. Ćutanje pred
onima koji nas vređaju, kako uči jevanđelje. Odbacivanje svih sopstvenih umovanja i
primanje jevanđelskog razuma. Odbacivanje svake pomisli koja oduzima Hristov razum.
Smirenoumlje ili duhovno rasuđivanje. Svesno poslušanje Crkvi u svemu.

8. LjUBAV

U vreme molitve prelazak straha Božijeg u ljubav Božiju. Vernost Gospodu, koja se
dokazuje postojanim odbacivanjem svake grehovne pomisli i osećanja. Neizrecivi,
sladosni zanos čitavog čoveka ljubavlju ka Gospodu Isusu Hristu i Svetoj Trojici kojoj
priliči poklonjenje. Gledanje lika Božijeg i Hristovog u bližnjima; iz toga proisteklo
pretpostavljanje svih bližnjih sebi, pobožno poštovanje istih u Gospodu. Ljubav prema
bližnjima, bratska, čista, jednaka prema svima, bestrasna, radosna, jednako vatrena i
prema prijateljima i prema neprijateljima. Ushićenost za molitvu i ljubav uma, srca i celog
tela. Neizrecivo naslađivanje tela duhovnom radošću. Duhovni zanos. Raslabljenje
telesnih udova zbog duhovne utehe.[1] Nedelovanje telesnih osećanja pri molitvi.
Razrešenje od nemosti jezika srca. Prekidanje molitve zbog duhovne sladosti. Ćutanje
uma. Prosvećenje uma i srca. Molitvena sila, koja pobeđuje greh. Mir Hristov. Odstupanje
svih strasti. Upijanje svih spoznaja nadmoćnim Hristovim umom. Bogoslovlje. Poznanje
bestelesnih bića. Slabost grehovnih pomisli, koje ne mogu da se prikažu u umu. Sladost i
obilna uteha u nevoljama. Viđenje ljudskih uređenja. Dubina smirenja i najuniženijeg
mišljenja o sebi...
Kraj je beskrajan!

NAPOMENE:
1. Sveti Isak Sirijski. Pouka 44.
ASKETSKI OGLEDI

DNEVNI APOSTOL 1. FEBRUARA 1840. GODINE

Neki monah, po nedokučivim putevima Božijim, stupio je na poprište iskušenja. Na dan
njegovog stupanja na to poprište, na liturgiji, čitali su 62. začalo Prve saborne poslanice
apostola Petra: Ljubljeni, ne nudite se ognju koji vam biva radi kušanja vašeg i dalje (1 Pt4,12).
Naročito su monaha pogodile reči, koje objavljuje apostol: Vrijeme je da počne sud od doma
Božijeg (1 Pt 4,17). Monahu se učinilo da su te reči izrečene upravo njemu. Kroz spoljašnje
delovanje ljudi i demona, koji su samo slepa oruđa božanskog promisla, izvršava se
tajanstveni, najviši sud ‐ sud Božiji (Jov gl. 1, gl. 2).[1] Ako je posledica tog suda kazna: to
je posledica pravosuđa. Ako je posledica tog pravosuđa kazna: onda je ona razotkrivanje
krivice, razotkrivanje ‐ od Boga. Uzalud smatram sebe pravednim, nepravedno kažnjenim,
mučim se brzim opravdanjima, koje sam u svojoj savesti držim za laž, opravdavam sebe,
okrivljujem ljude. Samozvani pravedniče! Usmeri pogled uma na tvoje grehe, nepoznate
ljudima, poznate Bogu: i saznaćeš da su sudovi Božiji pravedni, a da je tvoje opravdanje ‐
bestidno lukavstvo. Sa pobožnom pokornošću, uznesi slavoslovlje sudu Božijem, i
opravdaj oružja koja je Bog izabrao kako bi te kaznio. Mir Hristov sići će u tvoje srce. Tim
mirom, pomirićeš se sa tvojim tegobama ‐ sa samoodricanjem ćeš sebe i sve predati volji
Božijoj. Jedna jedina briga ostaće na tebi: briga za što tačnije, delatno pokajanje, koje ukida
neprijateljstvo između čoveka i Boga, i čoveka sjedinjuje sa Bogom. Osnova pokajanja je ‐
saznanje, puno saznanje svoje grehovnosti.

NAPOMENE:
ASKETSKI OGLEDI

RAZMIŠLjANjE O VERI

Izlivam reči srca mog, tiho ustalasanog netruležnom i neizrecivom radošću. Braćo!
Proniknite čistom mišlju u reči moje, i nasladite se za duhovnom trpezom! Vera u Hrista ‐
jeste život. Onaj koji se hrani verom, još za vreme zemaljskog stranstvovanja okuša večni
život, namenjen pravednicima po završetku tog stranstvovanja. Gospod je rekao: Koji
vjeruje u mene ima život vječni (Jn 6,47). Verom su ugodnici Božiji pretrpeli žestoka
iskušenja: noseći u grudima bogatstvo i nasladu večnog života, oni zemaljski život sa
njegovim prelestima nisu smatrali ni za šta. Verom su oni primali teškoće i stradanja, kao
dar od Boga, kojim ih je Bog udostojio da podražavaju i prisajedinjuju se Njegovom
prebivanju na zemlji, kada je On blagoizvoleo da Jednim od Svojih lica primi našu prirodu
i izvrši naše iskupljenje. Bezmerna naslada, koju rađa vera, upija ljutinu teškoće, tako da se
u vreme stradanja oseća jedino naslada. To je posvedočio velikomučenik Evstratije, u
svojoj predsmrtnoj molitvi, stavljajući glavu pod mač. ʺTelesne mukeʺ, govorio je on Bogu,
ʺjesu radost slugi Tvom!ʺ[1] Verom su se sveti pogruzili u dubinu smirenja: oni su čistim
okom vere uvideli da su žrtve koje čovek prinosi Bogu ‐ darovi Božiji u čoveku, čovekovi
dugovi, nepotrebni Bogu, ali neophodni, spasonosni za čoveka, ako se čovek trudi da ih
prinosi, umnožava, podmiruje. Slušaj, narode moj, kaže Bog, i govoriću ti; Izrailju, i
zasvedočiću ti: Bog, Bog tvoj Ja jesam. Neću te za žrtve tvoje karati: jer je Moja vaseljena i punoća
njena (Ps49,78,12). Šta li imaš što nisi primio? A ako si primio, što se hvališ kao da nisi primio? (1
Kor 4,7) A od svakoga kome je mnogo dano, mnogo će se i tražiti;: a kome je povjereno mnogo, od
njega će se više iskati (Lk 12,48). Sveti Božiji su čudotvorili, vaskrsavali mrtve, predviđali
buduće, bili opijeni duhovnom sladošću, i ujedno su se smirivali, bili u trepetu, gledajući
sa nedoumicom, čuđenjem i strahom kako je Bog izvoleo da se smiluje na prah, kako je
prolaznom poverio Svog Svetog Duha. O, užasa! Od gledanja tih tajni um koji gleda
obuzima ćutanje; srce obuzima neizreciva radost; jezik posustaje u pripovedanju. Verom
su sveti zadobili ljubav prema neprijateljima: oko uma, prosvećeno verom, nepokolebljivo
gleda u Boga i njegov promisao, i tom božanskom promislu pripisuje sve spoljašnje
okolnosti. Tako je David, gledajući Gospoda svagda pred sobom, kako bi ostao
nepokolebljivo odvažan u svim teškoćama i iskušenjima, koji se trude da pokolebaju i
pomute srce (Ps 15,8), rekao za Simeja, kada ga je Simej proklinjao i gađao kamenjem:
Gospod mu je rekao: psuj Davida. Šta je vama do mene sinovi Serujini, to jest, gnevne i
osvetoljubive pomisli! Ostavite ga neka me psuje, jer mu je Gospod zapovjedio: da ako Gospod
pogleda na nevolju moju (2 Sam 16,10‐12). Duša prima iskušenja, kao lek za svoje nemoći,
zahvaljuje Lekaru ‐ Bogu, i poje: Ispitaj me, Gospode, i okušaj me; pretopi bubrege moje i srce
moje (Ps25,2). Pri takvom sagledavanju iskušenja, ljudi i druga oružja iskušenja ostaju po
strani, kao oružja. Nema zlobe prema njima, nema neprijateljstva! Duša koja slavoslovi
Tvorca, koja zahvaljuje nebeskom Lekaru, opijena neizrecivim osećanjima, počinje da
blagosilja oružja svog lečenja.[2] I eto! Iznenada se u njoj rađa ljubav prema neprijateljima,
čovek postaje spreman da položi dušu za svog neprijatelja ‐ u tome vidi ne žrtvu, nego
dug, neizostavan dug nedostojnog sluge. Od sada, nebo nam je otvoreno ‐ uđimo u ljubav
prema bližnjima, njome u ljubav prema Bogu, prebivajmo u Bogu i Bog će prebivati u
nama. Eto kakvo blago krije u sebi vera ‐ zastupnik i davalac nade i ljubavi. Amin.

1840. godine, Sergijeva pustinja.

NAPOMENE:
1. Četi minej, 13 decembar.
2. Prepodobni Makarije Veliki, Beseda 37, glava 2. i 4.
ASKETSKI OGLEDI

VRT U VREME ZIME

Godine 1829. ja sam proveo zimu u Plošćanskoj pustinji.[1] I sada tamo, u vrtu, usamljena
stoji drvena kelija u kojoj sam živeo sa mojim drugom. Kada je mirno vreme, u jasne
sunčane dane, ja sam izlazio na trem, sedao sam na klupu i gledao sam prostrani vrt.
Njegova nagost bila je pokrivena snežnim pokrivačem, unaokolo sve tiho, nekakav mrtvi i
veličanstveni mir. Taj vidik je počeo da mi se dopada: zamišljeni pogled nehotice se
usmeravao ka njemu, prikivao se za njega, kao da u njemu pronalazi tajnu.
Jednom, ja sam sedeo i netremice gledao u vrt. Iznenada, spala je zavesa sa očiju moje
duše: pred njima se otvorila knjiga prirode. Ta knjiga, koja je data na čitanje
prvostvorenom Adamu, knjiga koja je sadržala u sebi reči Duha, poput božanskog Pisma.
A kakvu sam to nauku pročitao u vrtu? ‐ Učenje o vaskrsenju mrtvih, silno učenje, učenje
otkrivanjem stvarnosti slične vaskrsenju. Da mi nismo navikli na oživljavanje prirode u
proleće, ono bi nam se učinilo potpuno čudesno, neverovatno. Ne zadivljujemo se zbog
navike, gledajući čudo, više kao da ga ne vidimo! Gledam ogoljene grane drveća i one kao
da mi sa uverljivošću govore svojim tajanstvenim jezikom: ʺMi ćemo oživeti, pokrićemo se
lišćem, zamirisaćemo, ukrasićemo se cvećem i plodovima: zar neće oživeti suve kosti
ljudske u vreme svog proleća?ʺ
One će oživeti, obući će se u telo, u novom obliku stupiće u novi život i u novi svet. Kao
što drveće koje nije izdržalo ljuti mraz, izgubivši životni sok, pri dolasku proleća biva
posečeno i iznosi se iz vrta radi ogreva; tako će i grešnici, koji su protraćili svoj život ‐
Boga, biti sabrani u poslednji dan tog veka, u početku budućeg večnog dana, i bačeni u
neugasivi oganj.
Ako bi bilo moguće naći čoveka koji ne bi znao za preokrete koji se događaju sa
promenom godišnjih doba, i ako bi doveli tog neznanca u vrt koji u vreme zime
veličanstveno počiva smrtnim snom, i pokazali mu ogoljeno drveće i govorili mu o toj
raskoši u koju će se ona obući u proleće: on bi, umesto odgovora, pogledao na vas i
osmehnuo se ‐ vaše reči bi mu se činile kao neostvariva izmišljotina! Tako i vaskrsenje
mrtvih deluje neverovatno za mudrace koji lutaju u mraku zemaljske mudrosti, i nisu
saznali da je Bog svemoguć, i da Njegova raznolika premudrost može biti sozercavana, ali
ne može se postići umom stvorenja. Bogu je sve moguće: za Njega nema čuda. Loša
pretpostavka čoveka: ono što mi nismo navikli da vidimo, to nam deluje kao neizvodljiva
stvar, neverovatno čudo. Dela Božija, na koja neprekidno i već ravnodušno gledamo ‐ jesu
divna dela, velika čuda, nedostižna.
I svake godine, priroda pred očima čitavog čovečanstva ponavlja učenje o vaskrsenju,
oslikavajući ga preobražavajućim, tajnim delom!

1843. Sergijeva pustinja.

NAPOMENE:
1. Taj opštežiteljni manastir nalazi se u Orlovskoj eparhiji, između Sjevskog i
Dmitrovskog grada, udaljen 40 vrsta od svakog.
ASKETSKI OGLEDI

DRVO ZIMI PRED PROZOROM KELIJE

Zimu 1828. godine, proveo sam u manastiru prepodobnog Aleksandra Svirskog. Pred
prozorom moje kelije stajalo je drvo, razgolićeno od mraza, kao skelet, razgolićen smrću.
Usamljenost izoštrava čula, izoštrava misao, krug njihovog delovanja se proširuje.
Međutim, more, za koje sveti Jovan Lestvičnik kaže, da ono neizostavno mora da se talasa,
zatalasalo se.[1] Ogoljeno drvo mi je služilo za utehu: ono me je tešilo nadom na
obnovljenje moje duše.
Glasom mojim, glasom mog uma, glasom mog srca, glasom mog bolešljivog tela, glasom
slabosti mojih, glasom mojih padova vikah (Ps 141,2): ʺGospode, usliši molitvu moju (Ps 142,
1), slušaj molitvu moju (Ps 141,7), koju Ti šaljem okružen borbama, koje potresaju moj um i
srce, okružen bolestima, koje guše i raslabljuju moje telo, okružen mnoštvom nemoći, koje
obuzimaju čitavo moje biće, okružen bezbrojnim padovima, kojima je preispunjen moj
život. Ti koji si uslišio Jonu koji ti se molio u utrobi kita, usliši i mene koji ti vapim iz
utrobe mojih bezakonja, iz utrobe ada. Iz dubine, iz bezdana grehova, iz bezdana mojih
prohteva i iskušenja vikah Tebi, Gospode, Gospode, usliši glas moj! Izvedi iz tamnice (Ps 141, 8)
strasti dušu moju, izlij u nju blagodatnu svetlost! Kada izliješ u nju tu svetlost, svetlost koja
je i svetla, i radosna, i životvorna, tada će se ona ispovedati Imenu Tvome (Ps 141,8). Kada u
deluje duši ispovest, pobuđena blagodaću, koja prevazilazi um i pogružava ga u svoju
neizrecivu sladost, on, sišavši u klijet srca, zatvorivši se u njoj, ne obazirući se ni na šta
čulno, izgovara Tvoje ime, poklanja se Tvom imenu, obuhvata Tvoje ime i biva obuzet
njim. Tvoje Ime, Reči Božija i Bože, čini za njega sve druge reči suvišnim! Izbavi me od
gonitelja mojih, demonskih pomisli i postupaka, jer se utvrdiše većma od mene (Ps 141,7), više
od volje moje duše, više nego što moj um doseže! Utrnu u meni duh moj, smete se u meni srce
moje (Ps 142, 4). Obuzeše me bolovi smrtni, opasnosti adske snađoše me (Ps 114,3). Gospode, ne
uzdam se u svoju snagu: moji padovi me uče da poznam nemoć moju. Ti si Gospode
nadanje moje! Samo tada mogu biti u zemlji živih (Ps 114,9), u zemlji svete pravde Tvoje,
kada Ti Gospode spustiš blagodat Tvoju u srce moje, kada, uselivši se u moje srce, budeš
udeo nasleđa moga (Ps 15,5), moja jedina imovina i blago! Obradovaće se sveti anđeli Tvoji,
obradovaće se lica ljudi koji su Tebi blagougodili, kada budu videli moje spasenje. Mene
čekaju pravednici, dokle mi ne uzvratiš (Ps 141,8) milost Tvoju, ne po obilju grehova mojih,
nego po obilju Tvog čovekoljublja. Amin.ʺ

NAPOMENE:
ASKETSKI OGLEDI

MISAO NA OBALI MORA

Na koga je nalik hrišćanin koji podnosi teškoće zemaljskog života sa istinskim duhovnim
razumom? Njega možemo uporediti sa putnikom koji stoji na obali zatalasanog mora.
Ljutiti beli talasi prilaze nogama putnika i, udarajući o pesak, rasipaju se po njegovim
nogama u sitne kapljice. More, prepirući se sa burom, huči, praveći talase kao gore, peni,
ključa. Talasi rađaju i proždiru jedan drugog, glave su im ovenčane snežnobelom penom,
prekriveno njima, predstavlja jednu neobuhvatnu čeljust, strašnog čudovišta, nanizanih
zuba. Taj grozni prizor, sa spokojnom mišlju, posmatra tajanstveni putnik. Jedino su
njegove oči na moru, a gde je misao/njegova, gde je srce? Njegova misao je na vratima
smrti, a srce ‐ na sudu Hristovom. Tu on već predstoji umom, tu već predstoji osećanjem,
tu su njegove brige, tu je njegov strah: od tog straha beži strah zemaljskih iskušenja.
Vetrovi će utihnuti, more će se stišati. Gde su se podizali gnevni talasi: tamo se rasprostire
nepomična površina voda zamorenih burom. Posle silne uznemirenosti, one se umiruju u
mrtvoj tišini; u njihovom prozračnom ogledalu odražava se večernje sunce, kada ono
izađe iznad Kronštata, i pusti svoje zrake niz Finski zaliv, u susret strujama Neve, prema
Petrogradu. Živopisan je pogled koji znaju stanovnici Sergijeve pustinje! To nebo, ta obala,
te građevine, koliko su videli gordih, svirepih talasa ovenčanih penom? I svi oni su prošli,
svi su polegli u tišinu groba i grobnice. I oni koji prolaze pored, isto se uspokojavaju! Šta je
toliko nepouzdano, toliko kratkotrajno kao venci iz morske pene!
Gledajući iz tihog morskog pristaništa na svetovno more, koje podižu bure strasti,
blagodarim Ti, Care i Bože moj! Ti se me doveo u ogradu svete obitelji! Sakrio si me u
skrovištu lica Tvoga od meteža ljudskoga! Pokrio si me pod krov od jezika svadljivih (Ps 30,21).
Zbog toga je toliko tužna moja duša, zato se zbunjujem u neizvesnosti, jer odem li odavde,
sa obale prevrtljivog i nesigurnog mora života, umesto šatora divnog, do doma Božijeg, s
glasom radosti i ispovedanja odjeka praznujućeg (Ps 41,5), hoću li se tamo useliti u vekove
vekova? Šta me se tiču brige zemaljske ‐ na Boga se pouzdah; neću se bojati šta će mi učiniti
čovek. (Ps 55,12).

1843. godine, Sergijeva pustinja.
ASKETSKI OGLEDI

MOLITVA PROGONjENOG ČOVEKA

Blagodarim Ti, Gospode i Bože moj, za sve što se događa sa mnom! Blagodarim Ti za sve
brige i iskušenja, koje si mi Ti poslao radi očišćenja grehova kojima sam uprljao, grehova
kojima sam ranio moju dušu i telo!
Pomiluj i spasi oružja koja si Ti upotrebio za moje lečenje: te ljude, koji su me žalostili.
Blagoslovi ih u ovom i u budućem veku! Uračunaj im u vrlinu to što su učinili radi mene!
Odredi im obilne nagrade od tvojih večnih blaga!
A šta sam Ti ja prinosio? Kakve blagougodne žrtve? Ja sam prinosio jedino grehe, jedino
narušavanje Tvojih božanstvenih zapovesti. Oprosti mi Gospode, oprosti krivome pred
Tobom i pred ljudima! Oprosti neodgovornome! Daruj mi da se iskreno uverim i saznam
da sam ja grešnik! Daruj mi da odbacim lukava opravdanja! Daruj mi pokajanje! Daruj mi
skrušenost srca! Daruj mi krotost i smirenje! Daruj ljubav prema bližnjima, ljubav
neporočnu, istu prema svima, i onima koji me teše i onima koji me žaloste! Daruj mi
trpljenje u svim mukama mojim! Umrtvi me za svet! Uzmi od mene moju grehovnu volju,
i nasadi u srce moje Tvoju svetu volju, da tvorim jedino nju, delima, rečima, pomislima, i
osećanjima mojim.
Tebi priliči slava za sve! Tebi jedinom priliči slava! Jedino što je moje ‐ stid lica i ćutanje
usta. Stojeći pred strašnim Tvojim sudom u mojoj ubogoj molitvi, ne nalazim u sebi
nijedno dobro delo, nijednu vrlinu, i stojim,odasvud okružen jedino nebrojenim
mnoštvom mojih grehova, kao gustim oblakom i maglom, sa jedinom utehom u mojoj
duši: sa nadom na neograničenu milost i dobrotu Tvoju. Amin.
ASKETSKI OGLEDI

GROBLjE

Posle mnogo godina odsustva, posetio sam živopisnb^ selo u kojem sam se rodio. Odavno
g ono odavno pripada našoj porodici. Tamo postoji veîčanstveno groblje, koje zaklanja
vekovima staro drveće. Pod širokim granama drveća leže ostaci onih koji su ih posadili.
Došao sam na groblje. Razlegle su se nad grobovima plačne pesme, utešne pesme
sveštenog parastosa. Vetar je kružio po vrhovima drveća, šumilo je njihova lišće, taj šum
se stapao sa glasom pojanja sveštenoslužitelja.
Slušao sam imena počivših, živih za moje srce. Ređala su se imena: moje majke, braće i
sestara, mojih dedova i pradedova, koji su otišli. Kakva je usamljenost na groblju! Kakva
neobična, sveta tišina! Koliko sećanja! Kakav neobičan, dugogodišnji život! Pratio sam
nadahnute, božanske pesme parastosa. U početku me je obuzeo samo osećaj tuge; zatim je
on postepeno postajao lakši. Pri kraju parastosa, tiha uteha je zamenila duboku tugu:
crkvene molitve su duhovnom nasadom rastvorile živo sećanje na umrle. One su
blagovestile vaskrsenje koje očekuje umrle! One su blagovestile o njihovom životu,
pozivale na blaženstvo tog života.
Grobovi mojih praotaca ograđeni su krugom vekovnog drveća. Široko raširene grane
stvaraju senku nad grobovima: pod senkom počiva mnogobrojna porodica. Tu leže ostaci
mnogih pokolenja. Zemljo, zemljo! Na tvojoj površini se smenjuju ljudska pokolenja, kao
lišće na drveću. Milo se zelene, utešno, nevino šume ti listovi, koji se kreću nošeni tihim
dahom prolećnog vetra. Njima će doći jesen, oni će požuteti, pašće sa drveta na grobove,
istruliće na njima. Kada dođe novo proleće, drugi listovi će ukrašavati granje, takođe ‐
samo dok traje njihov kratki red, i takođe će uvenuti, iščeznuti.
Šta je naš život? Zar isto to, što je i život listova na drvetu!

20. Maj 1844.
Selo Pokrovsko, Vologodska gubernija.
ASKETSKI OGLEDI

GLAS IZ VEČNOSTI
(Misao na grobu)

U sumrak tihe letnje večeri, stajao sam, zamišljen i sam, na grobu mog prijatelja. Tog dana
mu je bio pomen, tog dana je njegova porodica dugo ostala na grobu. Skoro da se nije
mogla čuti reč među prisutnima: mogli su se čuti samo jecaji. Jecaje je prekidalo samo
duboko ćutanje; ćutanje su prekidali jecaji. I dugo je jecaje smenjivalo ćutanje, a ćutanje
jecaji.
Ja sam stajao, zamišljen i sam, na grobu; stajao sam okružen utiscima dana. Iznenada,
obuzelo me je neočekivano, čudno nadahnuće. Kao da sam čuo glas pokojnika! Njegovu
zagrobnu reč, tajanstveni govor, neobičnu propoved, kako je ona izgledala u mojoj duši,
žurim da zapišem drhtavom rukom.
ʺOče moj! Majko moja! Suprugo moja! Sestre moje! U crnim odelima, obučeni u duboku
žalost i telom i dušom, vi ste se okupili na mom usamljenom grobu ‐ pognutih glava,
okružili ste ga. Ćutke, samo sa pomislima i osećanjima, vi razgovarate sa ćutljivim
stanovnikom groba. Vaša srca su čaše neisceljive tuge. Potoci suza liju iz vaših očiju; za
potocima koji se prolivaju, rađaju se novi potoci suza: žalosti nema dna, nema kraja
suzama.ʺ
ʺDeco ‐ čeda moja! I vi ste ovde, kod kamena groba, kog kamena nadgrobnog! I na vaše oči
su nagrnule suze, a vaše srce ne zna zašto plaču oči, vi se ugledate na oči mog oca, oči
moje majke. Vi se divite nagrobnom kamenu, svetlucavom kamenu, granitu koji je kao
ogledalo; divite se natpisu načinjenom od zlatnih slova; a oni ‐ taj granit i taj natpis ‐
objavljuju vaše rano sirotovanje.ʺ
ʺOče moj! Majko moja! Suprugo moja! Rodbino i prijatelji moji? Zašto toliko dugo stojite
nad mojim grobom, nad hladnim kamenom, koji hladno stoji na straži groba? Davno je već
ohladnelo moje beživotno telo; po zapovesti svemogućeg Tvorca, ono se vraća u svoju
zemlju, rasipa se u prah. Kakve teške misli vas obuzimaju, vas zadržavaju na mom
grobu?..: Služitelji oltara su na njemu prineli molitvu za moje upokojenje, objavili su mi
večno sećanje u Bogu, koji me spasava i upokojava. Oni su otišli od ćutljivog groba: idite i
vi. Vama je potreban odmor, posle napora duše i tela, izmučenih, istrzanih tugom.ʺ
ʺVi ne idete!... Vi ste ovde!... Vi ste se prikovali za mesto mog pogrebenja! U ćutanju, koje
govori više nego što može reći najvelelepnija krasnorečivost ‐ sa dušom, za koju nema
objašnjenja ‐ sa srcem, u kom obilje osećanja guši određenost osećanja, vi se ne udaljavate
od groba, zapečaćenog za mnoge vekove, od kamena ‐ bezosećajnog spomenika. Šta vam
je potrebno?... Da ne očekujete, ispod kamena, iz nedara mračnog groba, moj glas?ʺ
ʺNema tog glasa! Govorim samo ćutanjem. Ćutanje, nenarušiva tišina ‐ jeste svojstvo
groblja do same trube vaskrsenja. Ostaci mrtvaca govore bez zvukova koji su potrebni za
zemaljske reči: ostvarujući truljenje oni objavljuju gromku propoved, najuverljivije
svedočanstvo onima koji u pometnji i galami zemaljske površine tragaju za truležnimʺ.
ʺI ja još uvek imam glas! I govorim sa vama, i odgovaram na vaše nerazjašnjene misli, na
vaša neizgovorena i neiskazana pitanja. Poslušajte me! Prepoznajte moj glas u sveopštem
glasu kojim večnost govori vremenu! Glas večnosti je jedan ‐ neizmenjiv, neosporan. U
njoj nema nepostojanosti, promenljivosti: u njoj je dan ‐ jedan, srce ‐ jedno, misao ‐ jedna.
Sve u jedno sjedinjuje ‐ Hristos. Zato je glas ‐ jedan.ʺ
ʺU tom glasu, kojim večnost govori, u tom bezmolvnom, a u isto vreme, gromoglasnom
glasu, prepoznajte moj glas! Zar vi, rođeni moji, ne prepoznajete moj glas! Moj glas u
opštem, jedinom glasu večnosti, ima svoj poseban zvuk, kao glas strune u opštem akordu
mnogostrunog klavira.ʺ
ʺGlas večnosti govori svima nama, govori od vremena našeg prelaska u biće. On nam je
govorio još kada smo bili nesposobni da ga primetimo, govorio nam je i u našem zrelom
uzrastu, kada smo već mogli i morali da ga zapazimo, da ga shvatimo. Glas večnosti!...
Avaj!... Malo je onih koji te osluškuju u bučnoj zemaljskoj gostionici! Ono što nas sprečava
da te slušamo je naše detinjstvo, ono što nas sprečava da te slušamo su životne brige i
zabave. Ali ti nećeš ućutati. Govoriš, govoriš ‐ i na kraju.preko groznog poslanika ‐ smrti,
tražiš, i od pažljivog i od nepažljivog slušaoca, odgovor za pažnju i poslušnost velikim
rečima večnosti.ʺ
ʺKako bi glas iz večnosti imao za vas poseban odjek, da bi mogao posebno da pronikne u
vaše srce, da rečima spasenja oduševi vaš um ‐ Bog me je ubrojao u one koji govore iz
večnosti. Moj glas se stopio u harmonično saglasje sa sveopštim glasom prostranog
nevidljivog sveta. Za sve neznance na zemlji ja sam ‐ mrtav, bezglasan, kao i svi mrtvaci,
ali za vas ja sam živ ‐ i mrtav vam govorim reč spasenja otvorenije, snažnije, nego što bih
je rekao da sam ostao među vama i da zajedno sa vama jurim za prividom dobara, kojima
truležnost obmanjuje i pogubljuje izgnanike iz raja, koji su za kratko vreme smešteni u
zemaljsku gostionicu, radi njihovog pomirenja sa Bogom, kojeg su prognevili.ʺ
ʺBog je milostiv, beskonačno milostiv. Kada bi bilo neophodno i korisno ‐ iznenada bi se iz
tame groba, ispod teškog kamenja, ja vama odazvao!... Nebo smatra da je pojedinačan glas
iz večnosti suvišan... I kako glas iz večnosti ne bi bio suvišan, kada je Bog blagoizvoleo, da
ne samo ravnoangelni ljudi nego i sam jedinorodni Sin Njegov, objavi volju Njegovu
vaseljeni, objavi svete i stroge ustave ‐ blažene za poslušne, a strašne za nepokorne
večnosti? Imaju Mojseja i proroke, neka njih slušaju Lk 16,29), bio je odgovor neba kad je glas
umrlih tražio da propoveda onima koji žive na zemlji, telesnim životom, koji su mrtvi
duševnom večnom smrću. Ako ne slušaju Mojseja i proroke, ako neko i iz mrtvih vaskrsne, neće
se uvjeriti.ʺ (Lk 16,31) Druže moj ‐ mrtvače, ali sa još živom rečju u ustima! Primi moju
poruku i ispuni je.
Evo ga otac moj! Evo je mati moja! Evo supruga moja! Evo rodbina moja! Ne mogu sa
njima tovoriti drugačije nego opštim glasom večnosti. U tom glasu oni čuju i zvuk mog
glasa... Da, oni ga čuju!... Ali nemam odvojenu, pojedinačnu, moju reč... Druže moj! Budi
moja reč; iz naše zajedničke riznice, iz sveštene večnosti, reci im kratku, za mene
najvažniju reč za njih: da je zemaljski život trenutno varljivo snoviđenje. Večnost je
neizbežna. Postoji i nesrećna večnost!... Steknite pak blaženu večnost, pažnjom,
povinovanjem svesvetom zakonu svesvetog Boga ‐ i dođite meni na istinsku nasladu, kojoj
nema kraja, svaki u svoje vreme, određeno samo i jedino Bogom!ʺ

Godine 1848, Sergijeva pustinja.

Misao napisana povodom smrti K. T. O‐a, koji je od mladih godina
bio u bliskim odnosima sa arhimandritom Ignjatijem Brjančaninovim.
ASKETSKI OGLEDI

UČENjE O PLAČU PREPODOBNOG PIMENA VELIKOG[1]

Brat je pitao avu Pimena o tome kakvo delanje treba da ima monah. Ava je odgovorio:
ʺAvraam, kada je došao u obećanu zemlju, kupio je sebi grob, i od groba je počeo da vlada
obećanom zemljom.ʺ Brat je upitao kakvo značenje ima grob. Ava je odgovorio: ʺTo je
mesto plača i jecaja.ʺ
Sledeći izraz takođe pripada avi Pimenu: ʺPlač je dvojak: dela i čuva.ʺ
Brat je pitao avu Pimena: ʺŠta da činim sa mojim strastima, koje me ozlojeđuju?ʺ Starac mu
je rekao: ʺPlačimo svom snagom pred dobrotom Božijom dok nam ona ne učini milost.ʺ
Brat je pitao avu Pimena: ʺŠta da činim sa svojim gresima?ʺ Starac je rekao: ʺOnaj koji želi
da se izbavi od grehova koji žive u njemu, plačem se izbavlja od njih, i koji želi da ne
upada ponovo u grehe, plačem se izbavlja od upadanja u njih. To je put pokajanja, koji su
nam predali Pismo i oci, koji su rekli: ʹPlačite! Drugog puta, osim plača nema.1ʺ
Jednom je ava Pimen, prolazeći kroz Egipat, ugledao ženu kako sedi na grobu i gorko
plače. Tada je on rekao: ʺAko bi se iz čitavog sveta okupili da je teše, ne bi mogli odvući
njenu dušu od plača. Tako i monah treba postojano da ima plač u sebi.ʺ
Jednom je prepodobni Pimen išao sa avom Anuvom po okolini grada Diolka. Ugledavši
tamo ženu, kako se kida i gorko plače nad grobom, oni su se zaustavili da je čuju. Zatim,
malo otišavši, sreli su prolaznika, i sveti Pimen ga je pitao: ʺŠta se dogodilo sa tom ženom?
Ona tako gorko plače.ʺ Prolaznik je odgovorio: ʺUmrli su joj muž, sin i brat.ʺ Tada je ava
Pimen, obraćajući se avi Anuvu, rekao:
ʺTebi govorim: ako čovek ne umrtvi sve svoje plotske želje, i ne stekne takav plač: on ne
može biti monah. Sav život monaha ‐ jeste plač.ʺ
Starac je rekao: ʺPlač čini poučavanje (duševno delanje, duševni podvig) monaha. Ako
nema plača, nemoguće je sačuvati se od rastrojstva i pometnje.ʺ Ja sam odgovorio: ʺKada
sam ja u keliji, plač prebiva sa mnom: ako pak neko dođe kod mene, ili ja izađem iz nje,
više ga ne nalazim.ʺ Na to je starac rekao: ʺTo je zato što ti nisi usvojio plač, nego kao da ti
je bio dat na zajam.ʺ Ja sam moli0 da objasni te reči. Starac je rekao: ʺAko se čovek svim
silama potrudi da stekne plač: zadobiće ga da mu služi, kada samo poželi.ʺ
Brat je upitao avu Pimena: ʺNa šta treba da se usmeri pažnja bezmolvnika u keliji?ʺ Starac
je odgovorio: ʺJa sam sličan čoveku koji je ugazio u blato do guše, koji nosi teret oko vrata,
i vapi Bogu: ʹPomiluj me!ʹʺ ʺPomiluj me!ʺ To su reči onoga koji je u dušu unedrio plač.
Plač, kada dostigne razvoj, ne može da se obuče u mnogomislije i mnogoslovlje: njemu je
kao izražavanje neobuhvatnog duhovnog osećaja dovoljna samo kratka molitva.
Brat je upitao avu Pimena o monaškom delanju. Starac je rekao: ʺKada nas Bog poseti,
prizivajući nas u večnost: šta će nas tada zabrinuti?ʺ ‐ Brat je odgovorio: ʺNaši gresi.ʺ
Starac je rekao: ʺDakle! Uđimo u kelije naše, osamivši se u njima, setimo se naših grehova,
i Gospod će nas čuti.ʺ Ovde treba podrazumevati, ne površno, hladno sećanje na grehe i
svoju grehovnost ‐ nego sećanje spojeno sa pokajanjem, sa plačem.
Kada je skončao ava Arsenije Veliki ‐ sveti Pimen je, čuvši za smrt Velikoga, zaplakavši
rekao: ʺBlago tebi, ava Arsenije! Zato što si ti plakao zbog sebe u ovom životu. Oni koji ne
plaču ovde, večno će plakati. Nemoguće je ne plakati, ili ovde dobrovoljno, ili tamo
nevoljno, na mukama.ʺ

NAPOMENE:
1. Alfavitni paterik, slova P. i A.
ASKETSKI OGLEDI

O SUZAMA

Suze su prirodne palom ljudskom biću. Pre pada ono nije znalo za suze ‐ znalo je samo za
najčistije naslađivanje rajskim blaženstvom. Ono je izgubilo to blaženstvo: njemu su ostale
suze, kao izraz saosećanja prema blaženstvu, kao svedočanstvo pada, kao svedočanstvo
stanja pod gnevom prognevljenog Božanstva, kao nada da će se jednom vratiti u
blaženstvo. Istinita je ta nada: zato što saosećanje prema blaženstvu nije izbrisano iz bića.
Istinita je ta nada: zato što tugovanje za izgubljenim nebeskim blaženstvom ne može biti
zadovoljeno nikakvim prolaznim zadovoljstvom; i ono, ostajući nezadovoljeno, očekuje
zadovoljenje, objavljuje postojanje zadovoljstava. U suzama, na tajanstven način, živi
uteha, a u plaču ‐ radost. Čovek, ma u kakvom zemaljskom blagostanju se nalazio, ma na
kakvoj visini stajao, u kakvom obilju plivao, susreće se i preživljava takve minute, sate i
dane, u kojima mu je potrebna uteha koju donose suze ‐ utehu u drugoj utehi ne nalazi.
Svaki od nas, samo što stupi u zemlju našeg izgnanstva i muke, u zemlju stradanja i plača,
tako i obeležava to stupanje, početak svog postojanja, plačnim vapajem. Blažen je čovek
kome je zaštita u Tebe, koja se znamenuje suzama pri njegovoj molitvi! Takva nevidljiva,
duhovna ushođenja zaveštaj u srcu svome, prelazeći dolinu plača ‐ zemaljski život, koji si Ti
odredio za pokajanje: Jer će blagoslove dati Zakonodavac, koji nam je odredio plač i suze. Oni
koji se očiste plačem i suzama, hodiće iz sile u silu, i javiće se Bog nad bogovima na Sionu ‐ u
ljudskom duhu, koji je istinskim pokajanjem pripremljen *za primanje Boga (Ps 83,6,8).
Koji su sejali u suzama, požnjeće u radosti. Oni koji idući putem zemaljskog života, iđahu
uskim i žalosnim putem, i plakahu, bacajući seme svoje, dolazeći doći će sa radošću, uzimajući
rukoveti svoje (Ps 125,5‐6).
Suze, kao osobina našeg palog bića, zaražene su slabošću pada, kao i sve ostale osobine.
Neko biva naročito sklon suzama po prirodi, i u svakoj pogodnoj situaciji proliva suze: te
suze nazivaju se prirodnim. Postoje i grehovne suze. Grehovnim suzama nazivaju se suze
koje se prolivaju iz grehovnih pobuda. Takve suze uîzobilju naročito lako prolivaju ljudi
koji su predani sladostrašću; suze, slične sladostrasnim suzama, prolivaju oni koji se
nalaze u samoobmani i prelesti; u izobilju se prolivaju suze iz sujete, licemerja,
pretvaranja, čovekougađanja. Na kraju, proliva ih zloba: onda kada je lišena mogućnosti
da učini zlodelo, da prolije ljudsku krv, tada ona proliva suze. Te suze je imao Neron, u
kom su savremeni hrišćani, zbog njegove žestine i mržnje prema hrišćanstvu, mislili da
vide antihrista.[1] Prirodnim suzama pripadaju suze iz ogorčenja; kada pak ogorčenje ima
grehovni karakter, onda suze ogorčenja postaju grehovne suze. I prirodne i grehovne suze,
kako nam nalažu sveti oci, treba pretvarati u bogougodne, to jest, menjati pobude suza:
privoditi u svoje sećanje naša sagrešenja, neizbežnu i neizvesnu smrt, sud Božiji ‐ i plakati
iz tih razloga.[2]
Neobična stvar! Oni koji su po prirodnoj naklonosti prolivali potoke bestrudnih,
besmislenih i besplodnih suza, kao i oni koji su ih prolivali iz grehovnih pobuda, kada
zažele da bogougodno zaplaču, iznenada u sebi vide neobičnu suvoću, ne mogu iz očiju
istisnuti nijednu kapljicu suza. Iz toga se učimo da suze straha Božijeg i pokajanja jesu dar
Božiji, i da je za njihovo zadobijanje prvo potrebno pozabaviti se sticanjem onoga što ih
uzrokuje.
Uzrok suza je viđenje i saznanje svoje grehovnosti. Izvore voda izvedoše oči moje, govori
prorok David, zato što ne sačuvaše zakon Tvoj (Ps 118, 136). Uzrok suza je siromaštvo duha:
budući da je samo po sebi blaženstvo, ono porađa drugo blaženstvo ‐ plač (Mt 5, 3‐4),
hrani ga, potpomaže, osnažuje. ʺNe proizilazi plač od suza, nego suze od plačaʺ, rekao je
prepodobni Jovan Prorok. ʺAko neko, nalazeći se među bratijom, odseca svoju volju, i ne
obraća pažnju na tuđe grehe: zadobiće plač. Kroz ovo se sabiraju njegove pomisli, i
sabirajući se na taj način, rađaju u srcu tugu (plač) po Bogu, a tuga rađa suze.ʺ[3] Suze, kao
dar Božiji, služe kao znak milosti Božije: ʺSuze pri molitviʺ, kaže sveti Isak Sirijski, ʺjesu
znamenje molitve Božije, koje se udostojila duša svojim pokajanjem, i toga da je ona
primljena i da je počela da ulazi u polje čistote suzama. Ako se pomisli ne otrgnu od
prolaznih stvari, ne odbace od sebe nadanja na taj svet; ako se u njima ne probudi prezir
prema njemu, i one ne počnu da pripremaju što je potrebno za put ka svom izlasku; ako ne
počnu u duši da deluju pomisli o predmetima koje pripadaju budućem veku: oči neće
moći da proizvedu suze.ʺ[4]
Onome koji je stekao viđenje svoje grehovnosti, koji je stekao strah Božiji, koji je stekao
osećaj pokajanja i plača, potrebno je da izmoli od Boga dar suza, usrdnom molitvom. Tako
je i Asha, kćer Haleva, budući predata na udaju i dobivši u miraz deo zemlje, kada je sela
na magare, kako bi se uputila u dom muža, počela sa jecajem i vapajem moliti oca kako bi
on delu zemlje koji joj je dao pridodao i drugi, koji obiluje vodama. Kad si mi dao suhe
zemlje, daj mi i tvora vodenijeh (Sud 1,15). Halev je ispunio želju kćeri. Sveti oci pod ličnošću
Ashe podrazumevaju dušu koja, kao na magarcu, sedi na beslovesnim telesnim pohotama.
Suva zemlja predstavlja delanje pod vođstvom straha Božijeg, a to što je Asha počela sa
jecajem i vapajem da moli za izvore voda, time se označava krajnja potreba za suzama
svakog podvižnika, koji je dužan da sa uzdasima i bolom u srcu traži od Boga dar suza.[5]
Pri molitvi za darovanje suza, neophodan je i sopstveni napor u njihovom stvaranju.
Sopstveni napor ili trud biva i ono što prethodi izlivanju suza i ono što sudeluje u tom
izlivanju. Trud koji prethodi suzama jeste razumno uzdržavanje od hrane i pića, razumno
bdenje, nesticanje, odvlačenje pažnje od svega što nas okružuje, i njena usredsređenost na
nas same. Sveti Jovan Lestvičnik je u Besedi o plaču rekao: ʺPokajanje je dobrovoljno
odricanje od svake telesne utehe.ʺ[6] Sveti David ovako opisuje stanje onoga koji plače:
Pokošen bih kao trava, i isahnu srce moje, jer zaboravih jesti hleb svoj. Od glasa uzdisanja moga,
prilepi se kost moja telu mome. Postadoh sličan rodi pustinjskoj, bejah kao noćna vrana na
zidinama; bdijah i bih kao ptica, usamljena na krovu (kuće). Prašinu kao hleb jedoh, i piće svoje sa
plačem mešah (Ps 101,5‐8, 10). Bez umrtvljenja za svet nije moguće steći plač i suze: stičemo
ih po meri našeg umrtvljenja za svet. Napor pri samom plaču i izlivanju suza sastoji se u
prinuđavanju sebe na njih, u velikodušnom trpljenju suvoće i bezvodnosti, koje ponekad
naleću u blaženom podvigu, posle kojih se trpeljivi delatelj uvek nagrađuje obilnim
izlivanjem suza. Kao što zemlja koja dugo čeka orošavanje i na kraju ga dobije u izobilju,
odjednom biva pokrivena nežnim, jarkim zelenilom: tako i srce, izmoreno suvoćom i
potom oživljeno suzama, ispušta iz sebe mnoštvo duhovnih pomisli i osećanja, obojenih
zajedničkom bojom smirenja. Delanje plača, budući da je nerazdvojno od delanja molitve,
traži iste uslove za napredovanje koje traži i molitva. Ona traži strpljivo, neprestano
prebivanje u njoj: to traži i plač. Ona traži umaranje tela, stvara iznemoglost tela: tu
iznemoglost stvara i plač, traži zato da bi se rodio u naporu i zamoru tela. Umorih se u
uzdisanju mojem, govori veliki Delatelj plača, svaku noć kvasim odar svoj, suzama svojim
postelju svoju oblivam (Ps 6,7). Primoravanje sebe i trud treba da su srazmerni telesnim
snagama. Prepodobni Nil Sorski savetuje i proslavlja plač i suze. ʺTo je put pokajanja i
njegov plodʺ kaže on. ʺKo u svakom iskušenju koje nailazi na njega, i protiv svake
neprijateljske pomisli, plače pred dobrotom Božijom, kako bi mu ona pomogla: taj će
ubrzo naći pokoj, ako se moli u duhovnom razumu.ʺ[7] Ipak, i ovaj prepodobni, savetujući
da se u delanju rukovodi onim poukama koje se nalaze u knjigama svetog Jovana
Lestvičnika i svetog Simeona Novog Bogoslova, daje upozorenje, pozajmljeno od svetog
Isaka Sirijskog, da se ne bi slabo telo dovelo u rastrojstvo neumerenim primoravanjem.
ʺTadaʺ, kaže on, ʺbeskorisno ratuje priroda. Kada nemoćno telo bude prinuđeno na dela
koja prevazilaze njegovu snagu: tada se duši nanosi pomračenje na pomračenje ‐ ona se
dovodi u zbunjenost.ʺ[8] Međutim, i pri slabom telesnom sastavu i zdravlju, nekakvo
primoravanje, srazmerno snagama, neophodno je. Tu srazmernost lako možemo sagledati
sa nešto malo iskustva. Nemoćni moraju privoditi sebe plaču i suzama najpre pažljivom
molitvom, i truditi se radi sticanja plača u duhu,[9] pri čemu se izlivaju tihe suze, i bol srca
ne biva tako snažan. Svako duhovno delanje, budući da je lično Božiji dar u nama,
neizostavno traži naše primoravanje u odnosu na njega: zato što je prinuđavanje delatno
ispoljavanje i svedočenje naše dobre volje. Prinuda je naročito potrebna tada, kada iz pale
prirode ili zbog zlog delovanja demona, u nama ponovo nikne nekakva grehovna težnja ili
negodovanje: tada je neophodno izgovarati plačne reči molitve, donekle naglas. Veštački,
mahinalni, glasni, a posebno prinudni i usiljeni plač ne priliči nemoćnima, jer potresa telo i
donosi mu mučno zamaranje i bolovanje. To zamaranje i bolovanje oci upoređuju sa
porođajnim bolovima[10]; za posledicu imaju značajnu iznemoglost, čak i kod snažnih
podvižnika. Monasima snažnog telesnog sastava moguće je i korisno snažnije
prinuđavanje na plač i suze; njima je potrebno, naročito u početku njihovog podviga, pre
nego što steknu plač duha, da reči molitve proiznose plačnim glasom, kako bi se duša,
koja je usnula smrtnim snom od grehovnog zanosa, pobudila glasom plača, i sama
doživela osećaj plača. Tako je plakao moćni David. Rikah od uzdaha srca mojega (Ps37,9),
kaže on za sebe, rikah, poput lava, čiji se vapaj razleže pustinjom, vapaj u kom su silno
ispoljene snage, ispoljene muke. Za glasnu molitvu i plač neophodna je usamljenost kelije,
u krajnjoj meri: za to delanje nema mesta među bratijom. Iz žitija svetih otaca može se
videti da su oni koji su imali mogućnosti upražnjavali glas^plač, koji se nehotice razlegao
izvan zidova kelije, iako su oni nastojali, sa svom savesnošću, da svako njihovo delanje
ostane tajno, poznato jedino Bogu. Kao što se nagomilani gasovi razbuktaju od groma, pri
obilnoj kiši: tako se i nagomilano osećanje plača u duši razbukti od jecaja sa vapajem i
izobiljem suza. To se dogodilo sa monahom čiji podvig je opisao sveti Isak u njegovoj
Desetoj pouci. Posle groma i kiše nastaje vazduh posebno dobrog sastava: i duša, koja je
svoju tugu olakšala jecajem, i rashladila se suzama, okuša naročitu tišinu i mir, iz kojih se,
poput miomirisa od aromatičnih predmeta, rađa i deluje najčistija molitva. Uopšte je
korisno saznavati iz Svetog pisma i otačkih spisa različite načine monaškog delanja,
ispitivati ih, i izabrati za sebe ono delanje koje se pokaže najsvojstvenije. Ljudi su sazdani
tako raznoliko, njihove sposobnosti i osobine su tako raznolike, da jedno isto delanje i
način, kada ih koristi nekoliko podvižnika, kod svakog od njih deluju sa bitnom razlikom.
Iz tog razloga neophodno je iskustvo, kako savetuje i apostol: Sve ispitujte, dobra se držite (1
Sol 5,21).
Dar plača i suza je jedan od najvećih Božijih darova. On je dar koji nam je suštinski
potreban za naše spasenje. Darovi proroštva, prozorljivosti, čudotvorenja, jesu znaci
naročitog ugađanja Bogu i naklonosti Božije, a dar umiljenja i suza je znak pokajanja koje
je prihvaćeno ili se prihvata. ʺTuga misli je časno delo Božije, onaj koji je ima i čuva je kako
je potrebno sličan je čoveku koji u sebi ima svetinju. Telesni podvizi bez tuge misli slični
su telu bez duše.ʺ[11]
Suze koje se prolivaju zbog grehova u početku bivaju gorke, izlivaju se uz bol i zamaranje
duha, koje duh prenosi telu. Malo‐pomalo, sa suzama počinje da se sjedinjuje uteha, koja
se ogleda u naročitom spokoju, u osećanju krotosti i smirenja; ujedno, i same suze,
srazmerno i u skladu sa utehom koja dolazi, menjaju se, u znatnoj meri gube gorčinu,
ističu bezbolno ili sa manje bola. U početku one bivaju oskudne, i retko se pojavljuju;
zatim, malo‐pomalo, počinju češće da dolaze, i postaju obilnije. Kada pak dar suza u nama
ojača, po Božijoj milosti: tada se obuzdava unutrašnja borba, pomisli se utišavaju, počinje
da deluje u posebnom razvoju umna molitva ili molitva duha, koja hrani i uveseljava
unutrašnjeg čoveka. Tada sa uma spada prekrivač strasti, i njemu se otkriva tajanstveno
učenje Hristovo. Tada se suze pretvaraju iz gorkih u sladostrasne. Tada u srcu prebiva
duhovna uteha, kojoj nema ničega sličnog među zemaljskim radostima, i koja je poznata
samo onima koji se vežbaju u molitvenom plaču i koji imaju dar suza.[12] Tada se
ostvaruje obećanje Gospoda: Blaženi koji plaču, jer će se utješiti (Mt 5,4). Tada podvižnik sebe
pozdravlja, po nadahnuću i svedočanstvu Svetog Duha: Gospod čuva odojčad; ponizih se i
spase me. Povrati se dušo moja, u spokoj tvoj, jer ti Gospod učini dobro. Jer izbavi dušu moju od
smrti, oči moje od suza, i noge moje od skliznuća (Ps 114,68). Tada podvižnik, uviđajući svoju
nemoć nad grehovnim pomislima i osećanjima, koji se uzaludno trude da ga potčine svom
uticaju, njima drsko govori: Odstupite od mene svi koji činite bezakonje, jer usliša Gospod glas
plača mojega. Usliša Gospod moljenje moje, Gospod molitvu moju primi (Ps 6,9‐10).
U plaču svetog proroka Jeremije je živopisno prikazano duševno stanje monaha, koji je
uvideo pad ljudske prirode, koji se ne obmanjuje zabludama prolaznog sveta, nego je
svecelo ustremio oči duše na taj pad i u dubokoj usamljenosti predao se dubokom
plaču.[13] I pošto Izrailj bi odveden u ropstvo, i Jerusalim beše opustošen, sede prorok Jeremije
plačući, i jecaše jecajem nad Jerusalimom.[14] Nikakve pomoći nema za Jerusalim, i svaka je
uzaludna: ostalo je jedino ridanje nad njim. Prorokmu je objavljivao nekada, objavljivao
mu neućutnu proročku reč: tek sada bi neko slušao tu reč; samo nema ljudi, nema ni
zgrada; ostale su jedino ruševine: na njima se mogu razlegati jedino jecaji. Ti jecaji nikome
nisu razumljivi, i nema potrebe truditi se da oni budu razumljivi bilo kome. Njima prorok
izražava svoju neizrecivo tešku muku; oni se razležu iz ruševina po pustinji; njih sluša Bog
sa neba. U kakvom položaju se nalazi prorok! On je jedini na prostranim ruševinama
grada; on je jedini živ usred bezbrojnih mrtvih znamenja i svedočanstava minulog života;
on je jedini živ usred predela smrti. Kao živ, on podiže glas žalosti zbog gubitka života; on
poziva taj život da se vrati u svoje napušteno stanište, da ponovo zameni strašnu,
bezosećajnu smrt. Kako sjedi sam, posta kao udovica, grad koji bješe pun naroda! velik među
narodima, Glava među zemljama potpade pod danak! (Plač 1,1) Prorok označava um monaha,
prosvećen otkrivenim učenjem Božijim; veliki grad ‐ to je sav čovek, stvoren od Boga;
stanovnici grada su svojstva duše i tela; neznabošci ‐ to su demoni, koji su bili potčinjeni
čoveku pre njegovog pada, a postali su njegovi vladari posle njegovog pada. U stanju pada
nalazi se i sam monah i svi ljudi: predmet njegovog plača je on i svi ljudi. Ali plače jedino
monah, zato što jedino on, pri svetlosti reči Božije, vidi pad čovečanstva; ostali ljudi ga ne
vide i ne uzimaju učešća u plaču, ne shvataju plač i za onoga koji plače misle da je izgubio
razum. Monah jedini plače svojim licem i licem čitavog čovečanstva, ne mogavši da se
odvoji od čovečanstva zbog ljubavi prema njemu i srodnosti sa njim; monah plače za sebe i
za čitavo čovečanstvo: on oplakuje palu prirodu, zajedničku svima. On jedini plače na
bezosećajnim ruševinama, usred hrpa razbacanog kamenja, ruševine i kamenje ‐ jesu slika
čovečanstva, pogođenog bezosećajnošću, čovečanstva koje ne oseća i ne shvata svoj pad i
večnu smrt, uopšte se ne brinući zbog njih. Monah jedini plače i njegov plač je poznat
jedino Bogu. Jednako plače noću, i suze su mu na obrazima, nema nikoga od svijeh koji ga
ljubljahu da ga potješi: svi ha prijatelji njegovi iznevjeriše, postaše mu neprijatelji (Plač 1,2). Da bi
se zaplakalo plačem po Bogu, treba se udaljiti od sveta i ljudi, umreti za svet i ljude, i
srcem i umom postati sam. ʺNapuštanje svih briga ti pomaže da se približiš gradu
bezmolvija, ako se ne budeš starao za sebe, uselićeš se u njega; ako pak umreš za svakog
čoveka, postaćeš naslednik grada i njegovih blagaʺ, rekao je Varsanufije Veliki monahu
kog je pripremao za bezmolvije i otšelništvo u grobu ‐ keliji, omiljenom obitalištu
molitvenog plača.[15] Judeji, koji se nalaze u zarobljeništvu i u najmu u Vavilonu,
predstavljaju dobrovoljne muke, to jest lišavanja i telesne podvige, kojima monah sebe
podvrgava u cilju pokajanja, kao i muke koje promisao Božiji popušta na njega radi
očišćenja grehova. Duhovni zođa podviga ‐ plač, šalje im sa ruševina Jerusalima, na
kojima bezmolvstvuje u usamljenosti, poslanicu. U poslanici on objavljuje zarobljenicima
oslobođenje, posle određenog vremena. Gorki plač ima svoj određeni rok, i čaša
dobrovoljne i nevoljne gorčine ima svoju meru. Ta merila i mere određene su od Boga,[16]
kako je rekao i sveti David: Da nas hraniš hlebom suza i pojiš nas suzama na meru (Ps79,6),
iznesoh suze moje preda Te, kao sredstvo očišćenja, u obećanju Tvome (Ps55,9) pomilovanja i
spasenja. Bili su dani u kojima biše mi suze moje hleb moj dan i noć (Ps41,4), posle njih su
došli dani kada prema ranijem mnoštvu bolova mojih u srcu mome, utehe Tvoje obradovaše
dušu moju (Ps 93,19). Kada vraćaše Gospod roblje Sionsko, bejasmo utešeni. Tada se ispuniše
radošću usta naša i jezik naš veselja (Ps 125,12). A ti se ne boj, slugo moj Jakove, govori
nadahnuti Jeremija, u ime Boga, izabranom narodu, na koji je zbog njihovih grehova bilo
popušteno ropstvo u Vavilonu, i ne plaši se, Izrailju, jer svoja ću te izbaviti iz daljne zemlje i
sjeme tvoje iz zemlje ropstva njegova; i Jakov će se vratiti i počivaće, i biće miran (Jer 46,27). Muka
i bol pokajanja imaju u sebi seme utehe i isceljenja. Ta tajna se u plaču otkriva njegovom
učeniku. ‐ Svi monasi koji su se očistili od grehova, očistili su se plačem, i svi koji su
dostigli hrišćansko savršenstvo, dostigli su ga plačem. Naročito je to delanje bilo razvijeno
među mnogobrojnim bezmolvnicima Donjeg Egipta, u pustinji Skita, u Nitrijskoj gori u
Kelijama i drugim usamljenim mestima. Ono je pretvorilo lica i vojske monaha u lica i
vojske anđela. Kada je osnivač monaškog života u Skitskoj pustinji, prepodobni Makarije
Veliki, koga su i ostali pustinožitelji smatrali ocem otaca, dostigao duboku starost: monasi
Nitrijske gore, koja je veoma blizu Skita, molili su ga da ih, pre nego što ode Gospodu,
poseti. Makarije je došao na goru; mnoštvo monaha, koji su u bezmolviju živeli na njoj,
dočekali su ga. Molili su ga za pouku. Makarije, zasuzivši reče: ʺBraćo! Zaplačimo. Naši
oci prolivaju suze do našeg odlaska tamo, gde će naše suze žariti naša tela.ʺ Svi su
zaplakali, pali na svoja lica i rekli: ʺOče! Moli se za nas.ʺ[17] Svojim darom suza sveti
učitelj svetih drevnih monaha je izneo kratko učenje o suzama, sabravši u njemu sve
učenje o monaškom životu. Slušaoci su projavom svog dara suza pokazali da su oni
razumeli značaj i opširnost učenja. Tu nije bilo potrebno mnogo reči. Dar suza ‐ to je
osenjenost blagodaću Božijom, koja najčešće posećuje podvižnike u vreme pažljive
molitve, budući da je njen uobičajeni plod; nekima on dolazi u vreme čitanja; drugima u
vreme bilo kakvog truda. Tako su prepodobnom Kirilu Belojezerskom suze dolazile dok je
radio u manastirskoj kuhinji. Gledajući na tvarni oganj, on se sećao neugasivog ognja
večne muke, i prolivao je suze. Kiril, smatrajući da će se u bezmolviju njegovo umiljenje
pojačati i suze umnožiti, želeo je da se osami u keliji. Po Božijem proviđenju, okolnosti su
mu donele ono što je želeo, i šta? Uklanjanjem uzroka koji je pobudio umiljenje i suze,
nestalo je suza, i Kiril je molio nastojatelja da ga vrati kod ognja manastirske kuhinje.[18]
Sveti oci zapovedaju da se prebiva u onom delanju u kom dolaze suze: zato što su suze ‐
plod, a cilj monaškog života je ‐ dostizanje ploda onim sredstvom kojim je Bogu
blagougodno da dostavi plod. Prepodobni Teodor Enatski je govorio da je ʺon znao
monaha koji je bezmolvstvovao u keliji i za rukodelje imao pletenje užadi. Kada je taj
monah sedeo i pleo uže, baveći se umnom molitvom, dolazile su mu suze. Tada je on
ustajao radi molitvoslovlja, ali tada su se suze zaustavljale. Brat je sedao, prihvatao se
užeta, usredsređujući u sebi misli, i suze su ponovo dolazile. Isto tako, kada je on sedeo i
čitao, dolazile su suze. On je ustajao na molitvu, i suze su se odmah zaustavljale. Samo što
je ponovo uzimao knjigu, suze su se vraćaleʺ. Tim povodom prepodobni je rekao:
ʺOpravdana je izreka svetih otaca da je plač ‐ učitelj. On uči svakog čoveka onome što mu
je korisno.ʺ[19]
Prepodobni Teodor Enatski je govorio: ʺSvaki grijeh koji čovjek učini van tijela je, a koji
bludniči svome tijelu griješi (1 Kor 6, 18), zato što iz tela izvire nečistota koja ga prlja: tako i
svaka vrlina van tijela je, i onaj koji svakodnevno plače očišćava i telo: zato što suza koja
dolazi odozgo umiva telo od njegove nečistote.ʺ[20] ʺOnaj koji se istinski kaje smatraʺ, po
rečima svetog Jovana Lestvičnika, ʺsvaki dan u koji nije plakao, izgubljenim za sebe, čak i
ako je u toku njega on i učinio nešto dobro.[21] Ma kako uzvišen život mi vodili, ako ne
stičemo skrušeno srce, taj život je ‐ lažan i besplodan. Priliči, zaista priliči onima koji su se
uprljali posle banje novog rođenja (posle svetog krštenja) da očiste svoje ruke neprekidnim
žarom srca i milošću Božijom.[22] Nećemo mi, prijatelji, biti optuženi, prilikom izlaska
naše duše iz tela, što nismo bili čudotvorci, bogoslovi, što nismo imali duhovna viđenja,
nego ćemo neizostavno Bogu dati odgovor za to što nismo neprestano plakaliʺ,[23] to jest,
što nismo prebivali u neprestanoj spasonosnoj žalosti zbog naših sagrešenja i grehovnosti.
Iako se plač gotovo uvek ovenčava više ili manje obilnim suzama, neki podvižnici,
međutim, kako se vidi iz utehe koju su sveti oci izneli zbog njih, posustaju, ili tokom
čitavog svog podviga, ili tokom značajnog vremena, pod teretom plača, ne dobijajući suze
za utehu i osveženje. Oni neka znaju da se suština pokajanja nalazi u smirenju i
skrušenosti našeg duha (Ps 50,19), kada duh zaplače zbog smirenja. Plač duha, u
nedostatku telesnih snaga za izražavanje telesnim podvizima i delanja pokajanja koje
deluje u duši, zamenjuje sve telesne podvige i delanja, a među njima i suze.[24] Amin.

NAPOMENE:
1. To mišljenje može se pročitati u dijalozima Severa Sulpicija, koji se nalaze u
biblioteci Galanda, obuhvaćeni su punim kursom patrologije.
2. Lestvica, Pouka 7; Prepodobni Nil Sorski, Pouka 8.
3. Prepodobni Varsanufije i Jovan, Odgovor 282.
4. Pouka 30.
6. Pouka 7, gl. 3.
7. Pouka 8.
8. Prepodobni Nil Sorski u Pouci 2, molitvu i plač duha naziva razumnim vapajem i
plačem.
12. Prepodobni Nil Sorski. Pouka 7.
14. Plač Jeremijin 1, 0. Ovaj stih postoji u Septuaginti i u prevodu na crkvenoslovenski
jezik, i označen je kao nulti (0). Ovde se stih citira u prevodu sa ruskog jezika (prim.
izd.).
15. Odgovor 38.
17. Alfavitni paterik i Nezaboravna kazivanja, glava 33.
18. Četi minej, 9. jun.
24. Sveti Isak Sirijski, Pouka 59. Lestvica, Pouka 7. Prepodobni Nil Sorski, Pouka 8.
ASKETSKI OGLEDI

O ISUSOVOJ MOLITVI.
Razgovor Starca sa učenikom

PRVI DEO ‐ O ISUSOVOJ MOLITVI UOPŠTE

Učenik: ‐ Mogu li se sva bratija u manastiru baviti Isusovom molitvom?

Starac: ‐ Ne samo da mogu nego i moraju. Pri postrigu u monaštvo, kada se
novopostriženom uručuju brojanice, koje se pri tom nazivaju mačem duhovnim, njemu se
zaveštava neprestana, danonoćna molitva Isusovom molitvom.[2] Dakle, vežbanje u
Isusovoj molitvi je zavet monaha. Ispunjenje zaveta je obaveza, koja se ne može odbaciti.
Meni su govorili stariji monasi da je još početkom ovog veka, u Sarovskoj pustinji ‐
verovatno i u drugim dobro uređenim ruskim manastirima ‐ svakome ko je stupao u
manastir smesta predavana Isusova molitva. Blaženi starac Serafim, koji se podvizavao u
toj pustinji i dostigao veliki napredak u molitvi, neprekidno je savetovao svim monasima
da vode trezven život i bave se Isusovom molitvom.[3] Njega je posetio neki mladić, koji je
završio bogosloviju, i otkrio je starcu o svojoj nameri da stupi u monaštvo. Starac mu je
preneo pouke spasonosne za dušu. Među njima je bilo zaveštanje da se uči Isusovoj
molitvi. Govoreći o njoj, starac je dodao: ʺSamo spoljašnja molitva je nedovoljna. Bog pazi
na um, i zato oni monasi koji ne spajaju spoljašnju molitvu sa unutrašnjom, nisu
monasi.ʺ[4] Veoma tačno određenje! Monah znači sam: ko se nije osamio u samom sebi, taj
još nije usamljen, taj još nije monah, čak i ako živi u najusamljenijem manastiru. Um
podvižnika koji se nije osamio i zaključao u sebe neizbežno se nalazi usred buke i meteža
koje stvaraju bezbrojne pomisli, koje imaju uvek slobodan pristup ka njemu i on sam
nemoćno, bez ikakve potrebe i koristi, škodeći sebi, luta po vasioni. Usamljenost čoveka u
samom sebi ne može se ostvariti drugačije nego posredstvom Pažljive molitve,
prvenstveno posredstvom pažljive Isusove molitve.

Učenik: ‐ Rasuđivanje starca Serafima deluje mi previše strogo.

Starac: ‐ Ono tako izgleda samo pri površnom posmatranju; ono tako izgleda pri
nedovoljnom razumevanju velikih duhovnih blaga, skrivenih u hrišćanstvu. Blaženi
Serafim nije izneo svoje sopstveno mišljenje: on je izneo mišljenje koje pripada svetim
ocima uopšte, koje pripada Pravoslavnoj Crkvi. Sveti Isihije Jerusalimski kaže: ʺKo se
odrekao svega što je svetovno, žene, imanja i tome sličnog, učinio je monahom samo
spoljašnjeg čoveka, ali ne i unutarnjeg, koji je ‐ um. Onaj je istinski monah koji se odrekao
pristrasnih pomisli: on lako može učiniti monahom i spoljašnjeg čoveka, kad bude hteo.
Nije mali podvig učiniti unutrašnjeg čoveka monahom. Postoji li u savremenom pokolenju
monah koji se potpuno izbavio od strasnih pomisli i udostojio se čiste, netvarne,
neprestane molitve, što čini oznake unutrašnjeg monaha.2 Prepodobni Agaton, monah
egipatskog Skita, kada su ga pitali šta je važnije ‐ telesni podvig ili pak unutrašnji podvig,
odgovorio je: ʺČovek je sličan drvetu; telesni podvig je sličan listu drveta, a unutrašnji
plodu. Ali kako je rečeno u Pismu, da svako drvo koje dobra roda ne rađa siječe se i u oganj baca
(Lk. 3,9), iz toga se vidi da sve naše staranje treba da se odnosi na plod, to jest, na čuvanje
uma. Potrebno je i to da to drvo bude pokriveno i ukrašeno listovima, čime se prikazuje
telesni podvig.ʺ[5] ʺO, čuda!ʺ ‐ uzvikuje blaženi Nikifor Atonski, navodeći reči
prepodobnog Agatona u svom delu o duhovnom podvigu ‐ ʺkakve reči je izrekao taj sveti
protiv svih koji ne čuvaju um nego se nadaju samo na telesno dela&e! Svako drvo koje dobra
roda ne rađa, to jest čuvanje uma, a ima samo jedan list, to jest, telesni podvig, siječe se iuotnj
baca. Strašne su, Oče, tvoje reči!ʺ[6]
Čuvanje uma, straženje nad umom, trezvenje, pažnja, umno delanje, umna molitva, to su
različita imena jednog i istog duševnog podviga, u njegovim različitim vidovima. Duševni
podvig, u svoje vreme, prelazi u duhovni. Duhovni podvig je takođe i duševni, ali je
osenjen Božijom blagodaću. Taj duševni ili duhovni podvig oci tako određuju. ʺPažnja je
srdačno, neprestano bezmolvije, koje svagda i neprekidno priziva Hrista Isusa, Sina
Božijeg i Boga, koje diše Njime, sa Njim se hrabro suprotstavlja neprijateljima, ispoveda se
Njemu, koji jedini ima vlast da otpušta grehe.ʺ[7] Jednostavnije rečeno ‐ unutrašnjim
delanjem, umnim duševnim delanjem, umnom molitvom, trezvenjem, čuvanjem i
straženjem nad umom, pažnjom, naziva se jedno isto: brižljivo vežbanje u Isusovoj
molitvi, u strahopoštovanju. Blaženi Nikifor Atonski je uporedio te nazive sa odrezanim
komadom hleba, koji prema svom obliku, može biti nazvan i odrezak, i kriška, i
odlomak.[8] Sveto pismo Starog zaveta određuje: Svrh svega što se čuva čuvaj srce svoje, jer iz
njega izlazi život (Pr. 4,23). Čuvaj se da ne bude kakvo nevaljalstvo u srcu tvom (Ponz 15,9).[9]
Bdenje nad srcem i njegovo očišćenje zapoveda se naročito u Novom zavetu. Na to su
usmerene sve zapovesti Gospoda. Očisti najprije, govori Gospod, iznutra čašu i zdjelu da
budu i spolja čiste (Mt 23, 26). Ovde je Gospod ljude nazvao sasudima od krhkog stakla i
bezvredne gline. Što izlazi iz čovjeka ono pogani čovjeka. Jer iznutra, iz srca ljudskoga, izlaze zle
pomisli, preljube, blud, ubistva, krađe, lakomstva, pakosti, lukavstvo, razvrat, zlo oko, hula na Boga,
gordost, bezumlje. Sva ova zla iznutra izlaze, i pogane čovjeka (Mk 7,20‐23). Sveti Varsanufije
Veliki kaže: ʺAko unutrašnje delanje sa Bogom, to jest, osenjeno Božijom blagodaću, ne
pomogne čoveku: uzalud se on onda podvizava spoljnim, to jest, telesnim podvigom.ʺ[10]
Sveti Isak Sirijski: ʺOnaj koji nema duševno delanje, lišava se duhovnih darova:[11] U
drugoj pouci, taj veliki učitelj hrišćanskog podvižništva upoređuje telesne podvige bez
podviga očišćenja uma sa besplodnim matericama i presušenim dojkama: ʺOniʺ, rekao je
sveti, ʺne mogu da se približe Božijem razumu.ʺ[12] Sveti Isihije Jerusalimski: ʺOnaj koji
nema molitvu čistu od pomisli, nema oružje za borbu: govorim o molitvi koja neprestano
deluje u unutrašnjosti duše, o molitvi u kojoj se prizivanjem Hrista poražava i pogađa
neprijatelj koji tajno ratuje.ʺ[13] ʺNemoguće je očistiti srce, i odagnati od njega
neprijateljske duhove, bez čestog prizivanja Isusa Hrista.ʺ[14] ʺKao što je nemoguće
provoditi zemaljski život bez hrane i pića: tako je nemoguće bez čuvanja uma i čistote srca,
od čega se sastoji trezvenje i što se naziva trezvenjem, dostići dušom bilo šta duhovno ili
se osloboditi od mislenog greha, čak i ako bi neko zbog straha od večnih muka i prinudio
sebe da ne sagreši.ʺ[15] ʺAko hoćeš ispravno da posramiš pomisli koje te uznemiravaju, da
upražnjavaš bezmolvije u duševnom miru, da slobodno bdiš srcem: neka se Isusova
molitva sjedini sa tvojim disanjem ‐ uvidećeš kako se to događa posle nekoliko dana.ʺ[16]
ʺLađa ne može da plovi bez vode: i čuvanje uma ne može se ostvariti bez trezvenja,
sjedinjenog sa smirenjem i neprekidnom molitvom Isusovom.ʺ[17] ʺAko imaš želju ne
samo da Gospodu izgledaš kao monah, kao dobar, i krotak, i stalno sjedinjen sa Bogom,
ako imaš želju da zaista budeš takav monah: svim silama upražnjavaj vrlinu pažnje, koja
se sastoji u čuvanju i straženju nad umom, u izvršavanju bezmolvija srca, u blaženom
stanju duše, stranom maštarenju, što se ne nalazi kod mnogih.ʺ[18] ʺIstinski i suštinski
monah je onaj koji se upravlja trezvenjem: i onaj se istinski upravlja trezvenjem, ko je u
srcu ‐ monah (sam)ʺ[19]. Temelj za takvo učenje svetih otaca, kao krajeugaoni kamen za
građevinu, jeste učenje samog Gospoda. Gospod je objavio: Istinski bogomoljci će se klanjati
Ocu u duhu i istini, jer Otac traži da takvi budu oni koji mu se klanjaju. Bog je duh; i koji mu se
klanjaju, u duhu i istini treba da se klanjajy (Jn 4,23‐24).
Sećam se: savremenici moje mladosti, neki blagočestivi hrišćani, čak i plemići, vodeći vrlo
jednostavan život, bavili su se Isusovom molitvom. Taj dragoceni običaj se sada, pri
opštem slabljenju hrišćanstva i monaštva, gotovo izgubio. Molitva imenom Gospoda Isusa
Hrista traži trezven, strog moralni život, život tuđina, traži napuštanje strasti, a nama je
postala neophodna rasejanost, široka poznanstva, udovoljavanje našim mnogobrojnim
prohtevima, dobrotvori i dobrotvorke. Isus se bješe udaljio zbog mnogog naroda na onome
mjestu (Jn 5,13).

Učenik: ‐ Zar neće posledica svega što je rečeno biti zaključak, da se bez upražnjavanja
Isusove molitve ne dobija spasenje?

Starac: ‐ Oci to ne govore. Naprotiv, prepodobni Nil Sorski, pozivajući se na
sveštenomučenika Petra Damaskina, tvrdi da su se mnogi ne dostižući bestrašće udostojili
da dobiju oproštaj grehova i spasenje.[20] Sveti Isihije, rekavši da je bez trezvenja
nemoguće izbeći greh u mislima, nazvao je blaženima i one koji se uzdržavaju od greha na
delu. On je njih nazvao nasilnicima radi Carstva nebeskog.[21] Dostizanje pak bestrašća,
osvećenja ili, što je isto, hrišćanskog savršenstva, bez sticanja umne molitve, nije moguće:
u tom su saglasni svi oci. Cilj monaškog života ne sastoji se samo u dostizanju spasenja,
nego, prevashodno, u dostizanju hrišćanskog savršenstva. Taj cilj je predodređen od
Gospoda: Ako hoćeš savršen da budeš, rekao je Gospod, idi prodaj sve što imaš i podaj
siromasima; i imaćeš blago na nebu; i dođi, uzmi krst svoj i hajde za Mnom (Mt 19,21;Mk 10,21).
Oci, upoređujući podvig molitve imenom Gospoda Isusa sa ostalim monaškim
podvizima,kažu sledeće: ʺIako postoje i drugi putevi i načini života, ili ako hoćeš da ih
nazovemo dobra delanja, koji vode spasenju i donose ga onima koji se njima bave; iako
postoje podvizi i vežbanja, koji dovode u stanje roba i najamnika (kako je Spasitelj i rekao:
U kući Oca mojega stanovi su mnogi (Jn14,2)), put umne molitve je put carski, izabrani. On je
toliko uzvišeniji i prefinjeniji od svih drugih podviga, koliko je duša pretežnija od tela: on
uzvodi iz zemlje i pepela u usinovljenje Bogu.ʺ[22]

Učenik: ‐ Usmerenje savremenog monaštva, pri kom se vežbanje u Isusovoj molitvi sreće
veoma retko, može li biti za mene izvinjenje i opravdanje, ako se ne budem bavio njome?

Starac: ‐ Dug ostaje dug i obaveza obaveza, čak i ako se broj onih koji ih ne ispunjavaju još
više poveća. Zavet izgovaraju svi. Ni mnoštvo onih koji narušavaju zavet, ni običaj
narušavanja, ne čine narušavanje zakonitim. Malo je stado kojem je Otac nebeski
blagovoleo da podari Carstvo (Lk 12,32). Uvek tesni put ima malo putnika, a široki mnogo
(Mt 7,13n). U poslednja vremena, tesni put napuštaju skoro svi, skoro svi polaze širokim.
Iz toga ne sledi da široki gubi osobinu da vodi u pogibao, da tesni postaje suvišan,
nepotreban za spasenje. Onaj koji želi da se spase, neizostavno mora da se drži tesnog
puta, upravo kao što je Spasitelj zaveštao.

Učenik: ‐ Zašto ti tesnim putem nazivaš bavljenje Isusovom molitvom?

Starac: ‐ Kako nije tesan put? Tesan put, u pravom smislu reči! Onaj koji želi da se uspešno
bavi Isusovom molitvom mora se ograditi, i izvan i iznutra, najblagorazumnijim
vladanjem, najopreznijim: naša pala priroda nas svakog časa vara, izdaje nas; pali duhovi
sa posebnim besom i lukavstvom napadaju bavljenje Isusovom molitvom. Neretko zbog
ništavne očigledne neopreznosti, zbog nebrige i uobraženosti onih koji ne znaju, nastaju
značajne posledice, koje imaju uticaj na život, na večnu sudbinu podvižnika: Da mi Gospod
nije pomogao, umalo se ne nastani duša moja u adu. Pokliznu se noga moja, milost Tvoja,
Gospode,pomože mi (Ps 93,17‐18).
Osnova za bavljenje Isusovom molitvom je blagorazumno i oprezno vladanje. Prvo je
potrebno udaljiti od sebe razmaženost i telesne naslade, u svim oblicima. Potrebno je
postojano se zadovoljavati umerenom hranom i snom, srazmerno sa snagom i zdravljem,
kako bi hrana i san davali telu potrebno osnaženje, ne stvarajući neprilične pokrete, koji
nastaju zbog suviška, ne stvarajući iznemoglost koja nastaje zbog nedostatka. Odeća, kuća,
i uopšte sva materijalna svojina treba da je skromna, radi podražavanja Hrista, radi
podražavanja Njegovih apostola, radi sledovanja njihovom duhu, radi opštenja sa
njihovim duhom. Sveti apostoli i njihovi istinski učenici nisu prinosili nikakve žrtve taštini
i sujeti, po običajima sveta, ni u čemu nisu ulazili u opštenje sa duhom sveta. Pravilno,
blagodatno dejstvo Isusove molitve može iznići jedino iz Duha Hristovog: ono niče i
izrasta jedino na tom tlu.
Vid, sluh i ostala čula, moraju biti strogo čuvana, kako kroz njih, kao kroz vrata, ne bi u
dušu provalili neprijatelji. Usta i jezik moraju biti zauzdani, kao da su okovani ćutanjem:
praznoslovlje, mnogoslovlje, naročito osmesi, ogovaranje i zlorečivost jesu najgori
neprijatelji molitve. Treba se odreći primanja bratije u keliju, i odlaska u njihove kelije:
treba strpljivo prebivati u svojoj keliji, kao u grobu, sa mrtvacem svojim ‐ sa svojom
dušom, iskidanom, ubijenom grehom ‐ i moliti Gospoda Isusa za pomilovanje. Iz groba ‐
kelije ‐ molitva uzlazi na nebo: u onom grobu, u kojem se sakriva telo posle smrti, i u
adskom grobu u koji se baca duša grešnika, nema više mesta za molitvu^JU manastiru
treba prebivati kao tuđin, ne ulazeći u manastirske poslove po samovolji, ne stvarajući ni
sa kim blisko poznanstvo, ograđujući se ćutanjem pri obavljanju manastirskih poslova, ne
propuštajući posećivati hram Božiji, u slučaju nužde posećivati keliju duhovnog oca,
promišljajući svaki izlazak iz svoje kelije, izlaziti iz nje samo kada se ukaže suštinska
potreba. Potrebno je odlučno se odreći ljubopitljivosti i radoznalosti sujetnih, preokrenuvši
svako ljubopitstvo i sva istraživanja na ispitivanje i izučavanje molitvenog puta. Taj put
zahteva najpažljivije ispitivanje i izučavanje: on nije samo tesni put nego i put što vodi u
život (v.Mt 7,14); On je nauka nad naukama, i umetnost nad umetnostima. Tako ga
nazivaju oci.[23]
Put istinske molitve postaje daleko tešnji kada podvižnik stupi na njega delanjem
unutrašnjeg čoveka. Kada pak on stupi u te tesnace, i oseti išravnost, spasonosnost,
neophodnost takvog položaja; kada trud u unutrašnjoj keliji postane za njega ono što želi:
tada i pritešnjenost u spoljašnjem životu postaje željena, služi kao prebivalište i skrovište
unutrašnje delatnosti. Ulazeći umom u podvig molitve, on se mora odreći svih pomisli i
osećanja palog bića, kao i svih pomisli i osećanja što dolaze od palih duhova, ma koliko
prijatno delovale te i druge pomisli i osećanja: on mora postojano ići tesnim putem
najpažljivije molitve, ne skrećući ni ulevo ni udesno. Skretanjem ulevo nazivam
napuštanje molitve umom radi razgovora sa sujetnim i grehovnim pomislima; skretanjem
udesno nazivam napuštanje molitve umom radi razgovora sa pomislima koje su naizgled
dobre. Četiri vrste pomisli deluju na onoga koji se moli: jedne nastaju iz blagodati Božije,
koja je usađena u svakog pravoslavnog hrišćanina svetim krštenjem, druge dolaze od
anđela čuvara, neke nastaju iz pale prirode, i na kraju, neke donose pali duhovi. Prve dve
vrste pomisli, ili pravilnije, sećanja i osećanja, pomažu molitvu, oživljavaju je, osnažuju
pažnju i osećaj pokajanja, proizvode umiljenje, plač srca, suze ‐ pred očima molitvenika
otkrivaju veličinu njegove grehovnosti i dubinu pada čovečanstva, objavljuju neminovnu
pobedu smrti, neizvesnost vremena njenog dolaska, o nepristrasnom i strašnom sudu
Božijem, o večnoj muci, koja po svojoj surovosti prevazilazi ljudska shvatanja. U
pomislima i osećanjima palog bića dobro je pomešano sa zlom, a kod demona se zlo često
krije iza dobra, uostalom, ponekad i otvoreno deluje kao zlo. Poslednje dve vrste pomisli i
osećanja javljaju se zajedno, zbog povezanosti i opštenja palih duhova sa palom ljudskom
prirodom, i kao prvi plod njihovog delovanja javlja se visokoumlje, rasejanost u molitvi.
Demoni donose prividno duhovna i uzvišena razmišljanja, njima odvlače od molitve,
stvaraju sujetnu radost, nasladu, samodovoljnost ‐ tobože zbog otkrivanja
najtajanstvenijeg hrišćanskog učenja. Odmah za demonskim bogoslovljem i filosofijom,
duša se ushićuje sujetnim i strasnim pomislima i maštanjima, koje potkradaju, uništavaju
molitvu, narušavaju dobro nastrojenje duše. Po plodovima se razlikuju istinski dobre
pomisli i osećanja od prividno dobrih pomisli i osećanja.
O, kako je opravdano to što oci bavljenje Isusovom molitvom nazivaju tesnim putem i
samoodbacivanjem i odricanjem od sveta![24] Te vrline pripadaju svakoj pažljivoj i
pobožnoj molitvi, a prvenstveno Isusovoj molitvi, kojoj je strana raznolikost forme i ono
mnogomislije koji su svojstveni psalmopojanju i drugim molitvoslovljima.[25]

Učenik: ‐ Iz kojih reči se sastoji Isusova molitva?

Starac: ‐ Ona se sastoji iz sledećih reči: ʺGospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me
grešnog.ʺ Neki oci[26] za početnike dele molitvu na dve polovine, i nalažu da se od jutra,
na primer, do obeda, govori: ʺGospode Isuse Hriste, pomiluj meʺ, a posle obeda: ʺSine
Božiji, pomiluj meʺ: To je najstarije predanje. Ali bolje je naučiti se, ako je moguće,
izgovaranju cele molitve. Deljenje je po snishođenju dopušteno slabima i početnicima.

Učenik: ‐ Da li se u Svetom pismu pominje Isusova molitva?

Starac: ‐ O njoj se govori u svetom Jevanđelju. Nemoj pomisliti da je ona ustanovljena od
ljudi, ona je ustanovljena od Boga. Najsvetiju molitvu Isusovu je ustanovio i zapovedio
sam Gospod naš Isus Hristos. Posle Tajne večere, na kojoj je stvorena najveća od
hrišćanskih tajni ‐ sveta evharistija, Gospod je u oproštajnoj besedi sa Svojim učenicima,
pre polaska na strašna stradanja i krsnu smrt, kako bi njima iskupio palo čovečanstvo,
predao najuzvišenije učenje i najvažnije, završne zapovesti. Među tim zapovestima, On je
darovao dozvolu i zapovest za molitvu Njegovim imenom.[27] Zaista, zaista vam kažem da
što god zaištete od Oca u ime moje, daće vam (Jn 16,23). Što god zaištete (od Oca) u ime moje, to ću
učiniti, da se proslavi Otac u Sinu. I ako šta zaištete u ime moje, ja ću učiniti (Jn 14,13‐14). Do
sada ne iskaste ništa u ime moje; ištite i dobićete, da radost vaša bude ispunjena (Jn 16,24).
Veličinu imena Gospoda Isusa Hrista objavili su proroci. Ukazujući na iskupljenje ljudi
koje treba da se dogodi kroz Bogočoveka, Isaija uzvikuje: Gospod Bog, on mi bi spasitelj. S
radošću ćete crpsti vodu sa izvora ovoš spasenja. I tada ćete reći: hvalite Gospoda, Glasite ime
njegovo, napominjite da je visoko ime njegovo (Is 12,24). I na putu sudova tvojih, Gospode, čekamo
te; tvoje ime i tvoj spomen žudi duša (Is 26,8). Saglasno sa Isaijom, David proriče:
Obradovaćemo se spasenju tvome, i Imenom Gospoda Boga našega veličaćemo se. Mi ćemo ime
Gospoda Boga našeg prizvati (Ps 19,6,8).[28] Blažen je narod (tj. ljudi) koji zna klicanje (Tebi) ‐
koji je usvojio umnu molitvu ‐ Gospode, u svetlosti lica Tvoga hodiće, i Imenom Tvojim
obradovaće se sav dan, i pravdom Tvojom uzvicunece (ne 88.1617).

Učenik: ‐ U čemu je sila Isusove molitve?

Starac: ‐ U božanskom imenu Bogočoveka, Gospoda i Boga našeg Isusa Hrista. Apostoli,
kao što vidimo iz knjige Dela i iz Jevanđelja, činili su velika čuda imenom Gospoda Isusa
Hrista: lečili su nemoći koje se ne mogu izlečiti ljudskim sredstvima, vaskrsavali su mrtve,
zapovedali su demonima, isterivali su ih iz ljudi koji su bili obuzeti njima. Jednom, ubrzo
posle vaznesenja Gospodnjeg na nebo, kada su svih dvanaest apostola još bili u
Jerusalimu, dvojica od njih, Petar i Jovan, pošli su radi molitve u jerusalimski hram. Na
vrata hrama, koja su se zvala krasna, svakodnevno su iznosili hromog od rođenja, i
polagali ga na pod: hromi nije mogao ni da hoda ni da stoji. Okrenut prema vratima,
stradalnik je od onih koji su ulazili u hram tražio milostinju, kojom se, kako izgleda,
hranio. Kada su se apostoli približili krasnim vratima, hromi je uputio pogled ka njima,
očekujući da će dobiti milostinju. Tada je sveti Petar njemu rekao: Srebra i zlata nemam, nego
što imam to ti dajem: U ime Isusa Hrista Nazarećanina ustani i hodi (Dap Z.6). Bogalj, izlečen
istog trenutka, ušao je u hram sa apostolima, i glasno je proslavljao Boga. Narod,
zadivljen, nagrnuo je prema apostolima. Ljudi Izrailjci, rekao je apostol Petar Okupljenom
narodu, što se čudite ovome ili šta gledate u nas, kao da smo svojom silom ili pobožnošću učinili da
ovaj hodi? Bog Avraamov i Isakov i Jakovljev, Bog otaca naših, proslavi Sina svojega Isusa I radi
vjere u ime njegovo, ovoga koha vidite i poznajete utvrdi ime njegovo (dap z, 1213,16). Vest o
čudu ubrzo se pronela do Sinedriona,[29] koji je bio neprijatelj Gospoda Isusa. Sinedrion,
uznemiren vešću, uhvatio je apostole, stavio ih pod stražu, a sledećeg dana ih je pozvao na
sud, pred svoje puno sabranje. Bio je pozvan i hromi koji je isceljen. Kada su apostoli stali
usred sudnice bogoubica, koji su nedavno sebe žigosali kaznom Bogočoveka, u čije ime je
sada izvršeno apsolutno najneobičnije čudo, pred mnoštvom očevidaca ‐ svedoka,
apostolima je postavljeno pitanje: Kakvom silom ili u čije ime učiniste vi ovo? (Dap 4, 7) Petar,
ispunivši se Svetog Duha, odgovorio im je rečima Svetog Duha, koje su se sastojale u
sledećem: Neka je na znanje svima vama, i svemu narodu Izrailjevu, da u ime Isusa Hrista
Nazarećanina, kojega vi raspeste, kojega Bog podiže iz mrtvih, njime stoji ovaj pred vama zdrav;
nema drugoga Imena pod nebom danoga ljudima kojim bismo se mogli spasti (Dap 4, 10,12). Usta
neprijatelja Božijih zapečatila su se ćutanjem pred nepobedivom silom reči nebeske istine;
sudnica mnogobrojnih mudrih i silnih nije našla šta da kaže i kako da prigovori na
svedočanstvo Svetog Duha, koje su objavila dva nepismena ribara, i koje je zapečaćeno
nebeskim pečatom ‐ Božijim čudom. Sinedrion pribegava svojoj vlasti, nasilju. Ne
obazirući se na javno čudo, ne obazirući se na svedočanstvo, koje je istini dao sam Bog,
Sinedrion strogo zabranjuje apostolima da uče o imenu Isusa, čak i da izgovaraju to ime.
Ali apostoli su drsko odgovarali: Sudite, je li pravo pred Bohoi da slušamo vas više nego Boga?
Jer mi ne možemo da ne govorimo ono što vidjesmo i čusmo (Dap 4,19, 20). Sinedrion opet ne
nalazi kako da se izrazi, opet pribegava isključivo svojoj vlasti, ponavlja strogu pretnju.
On je otpustio apostole ne učinivši im ništa, iako je želeo da izlije na njih izbezumljenu
zlobu: i njegovo raspoloženje i delanje bilo je povezano sa svenarodnim čudom. Petar i
Jovan, vrativši se svojima, preneli su im pretnje i zabrane vrhovnog suda. Tada su,
dvanaest apostola i svi članovi novorođene Jerusalimske crkve, jednodušno izlili vatrenu
molitvu Bogu: molitvu su suprotstavili sili i mržnji svetodržaca ‐ ljudi i demona. Ta
molitva se sastojala u sledećoj molbi: Gospode, pogledaj na njihove prijetnje, i daj slugama
tvojim da sa svakom smjelošću govore riječ tvoju, pružajući i ti ruku svoju na iscjeljivanje, da
bivaju znaci i čudesa imenom Svetoga Sina tvojega Isusa (Dap 4,29‐30).

Učenik: ‐ Neki tvrde da zbog bavljenja Isusovom molitvom, uvek ili gotovo uvek, nastaje
prelest, i veoma zabranjuju bavljenje tom molitvom.

Starac: ‐ U prihvatanju takve misli i u takvoj zabrani leži strašno bogohulstvo, leži prelest
dostojna sažaljenja. Gospod naš Isus Hristos je jedinstveni izvor našeg spasenja,
jedinstveno sredstvo našeg spasenja; Njegovo ljudsko ime je pozajmilo od Njegovog
Božanstva neograničenu, svesvetu silu da nas spasava: kako pak ta sila, koja deluje na
spasenje, ta jedinstvena sila, može da se izokrene i deluje na pogibao? To je daleko od
smisla! To je najgora, bogohulna, dušepogubna besmislica! Upravo oni koji prihvataju
takav način mišljenja nalaze se u demonskoj prelesti, obmanuti lažno imenovanim
razumom, koji dolazi od satane. Satana je podmuklo ustao protiv svesvetog i velelepnog
imena Gospoda našeg Isusa Hrista, i kao svoje oružje koristi ljudsko slepilo i neznanje, i
oklevetao je ime koje je iznad svakoga imena. Da se u Ime Isusovo pokloni svako koljeno što je na
nebesima i na zemlji i pod zemljom (Flp 2,9‐10). Onima koji brane da se moli Isusovom
molitvom možemo odgovoriti rečima apostola Petra i Jovana na sličnu zabranu, koju je
učinio judejski Sinedrion: Sudite, je li pravo pred Bogom da slušamo vas više nego Boš. Gospod
Isus nam je zapovedio molitvu Svojim svesvetim imenom; On nam je dao neprocenjivi
dar: kakav značaj može imati ljudsko učenje koje protivureči učenju Boga, Ljudska
zabrana koja se trudi da ukine i naruši zapovest Božiju, da oduzme neprocenjivi dar?
Opasno je, veoma opasno, propovedati učenje koje je suprotno učenju koje propoveda
Jevanđelje. Takav poduhvat je proizvoljno odvajanje sebe od blagodati Božije, po
svedočanstvu apostola (Gal 1,8).

Učenik: ‐ Ali starci čije sam mišljenje naveo naročito su poznati, mnogi ih smatraju za
iskusne učitelje duhovnog života.

Starac: ‐ Apostol je zapovedao ‐ ili pravilnije ‐ ustima apostola, zapovedao je Sveti Duh da
se odbacuje svako učenje koje nije saglasno sa učenjem koje su blšovestili apostoli ‐ da se
odbaci i onda, kada bi anđeli sa neba, blagovestili učenje, koje nije u saglasju (Gal 1,89).[30]
Tako je rečeno u Svetom pismu ne zato što bi neki od apostola pokušao da protivureči
učenju Hristovom, nego zato što je učenje Hristovo, učenje Božije, koje su propovedali
apostoli, potpuno verodostojno, potpuno sveto i ne podleže nikakvim izmenama, kako se
nedovoljnom, izopačenom znanju i telesnom mudrovanju te izmene ne bi učinile
osnovanim. Hristovo učenje, budući da premašuje sudove i ljudi i anđela, prima se jedino
smirenom verom, i samo služi kao kamen temeljac, prema kom se premeravaju sva druga
učenja.
Mišljenje ljudske zajednice o učitelju monaštva nema nikakvog značaja ako učenje tog
učitelja protivureči Svetom pismu i spisima svetih otaca, ako ono u sebi sadrži
bogohulstvo. Monaštvo je nauka nad naukama: potrebno je poznavati je kako bi se mogao
dobro oceniti onaj koji je prenosi. Prepodobni Makarije Veliki je rekao: ʺMnoge koji se po
spoljašnjosti predstavljaju kao pravedno smatraju istinskim hrišćanima; ali među njima
samo umetnici koji zaista poznaju umetnost mogu prepoznati da li baš ti pravednici imaju
znanje i lik Cara, ili je pak možda na njih stavljeno i ispisano krivotvoreno znamenje od
strane nedobronamernih ljudi? Da li ih prihvataju ili odbacuju iskusni umetnici? Ako se
pak ne nalaze iskusni umetnici, neka onda neko ispita zlohitre delatelje, zato što su i oni
spolja obučeni u monahe i hrišćane.ʺ[31] Blaženi Teofilakt Ohridski, objašnjavajući reči
arhangela Gavrila o Jovanu, preteči Gospodnjem, da će on biti veliki pred Gospodom (Lk
1,15), kaže: ʺAnđeo objavljuje da će Jovan biti veliki, ali pred Gospodom: zato što se mnogi
nazivaju veliki pred ljudima, a ne pred Bogom, i oni su ‐ licemeri.ʺ Ako svet ne može da
prepozna poročan život i zlonamernost, koji su prikriveni licemerjem, nego ih smatra
vrlinom: oni su još nedostupniji njegovom nedovoljnom znanju, površnom znanju,
izopačenom znanju. Svet visoko ceni telesne podvige i lišavanja, ne rasuđujući da li se oni
pravilno, da li se korisno upotrebljavaju, ili pak pogrešno i teško povređuju dušu; svet
naročito uvažava ono što usrećuje telesna čula, što odgovara shvatanjima sveta o vrlini i o
monaštvu; svet voli ono što mu laska i ugađa; svet svoje ljubi, rekao je Spasitelj (Jn 15,18‐
25). Pre mržnja sveta, pogrda od sveta, progon od sveta mogu biti znaci istinskog sluge
Božijeg: i to je posvedočio Spasitelj (Jn 15,18‐25). Sveti oci su zaveštali biranje učitelja koji
nije u prelesti, čija se neprelešćenost mora prepoznati po saglasnosti njegovog učenja i
života sa Svetim pismom i sa učenjem duhonosnih otaca.[32] Oni upozoravaju na
neiskusne učitelje, kako se ne bi zarazili njihovim lažnim učenjem.[33] Oni zapovedaju da
se učiteljevo učenje upoređuje sa učenjem Svetog pisma i svetih otaca, i da se ono što je
saglasno prima, a ono što nije odbaci.[34] Oni tvrde da oni koji nemaju očišćeno duhovno
oko i ne mogu poznati drvo po plodu, priznaju za učitelje i duhovnike sujetne, prazne i
licemere, a na istinski svete ne obraćaju nikakvu pažnju, smatrajući da ne znaju ništa ‐
kada ćute, a da su gordi i surovi ‐ kada govore.[35] Pregledaj čitavo Sveto pismo: uvidećeš
da je u njemu, svuda, uzveličano i proslavljeno ime Gospodnje, da se uzdiže njegova sila,
spasonosna za ljude. Razmotri spise otaca: uvidećeš da svi oni, bez izuzetka, savetuju i
zapovedaju bavljenje Isusovom molitvom, nazivaju je oružjem, od kog nema jačeg ni na
nebu ni na zemlji,[36] nazivaju je Bogom danim, neodvojivim nasleđem, jednim od
poslednjih i najviših zaveštanja Bogočoveka, utehom koja izobiluje ljubavlju, i najslađim
verodostojnim zalogom.[37] Na kraju, okreni se zakonu koji je postavila Pravoslavna
Istočna Crkva: uvidećeš da je ona, za sva svoja nedoučena čeda, i monahe i mirjane,
odredila da se psalmopojanje i molitvoslovlje u kelijnom pravilu zameni Isusovom
molitvom.[38] A kakav značaj pak ima, pred jednoglasnim svedočanstvom Svetog pisma i
svih svetih otaca, pred zakonskim propisima vaseljenske Crkve o Isusovoj molitvi,
protivrečno učenje nekoliko slepaca, i slepaca sličnih njima, preko kojih su proslavljeni i
proslavljani.
Moldavski starac, shimonah Vasilije, koji je živeo krajem prošlog veka, izložio je učenje o
Isusovoj molitvi u primedbama na dela prepodobnih Grigorija Sinaita, Isihija
Jerusalimskog i Filoteja Sinajskog, na izuzetno zadovoljavajući način. Shimonah je svoje
primedbe nazvao uvodima ili predgovorima. Veoma ispravan naziv! Čitanje primedbi je
priprema za čitanje pomenutih otaca, čija dela se najviše odnose na monahe koji su već
znatno napredovali. Primedbe su izdate od strane Optinske pustinje, zajedno sa delima
Pajsija Njamckog, čiji je Vasilije bio učitelj, sapodvižnik i drug.[39] U predgovoru za knjigu
prepodobnog Grigorija Sinaita, starac Vasilije govori: ʺNeki koji nisu kroz iskustvo
upoznati sa umnim delanjem i misle za sebe da imaju dar rasuđivanja, opravdavaju sebe,
ili bolje reći, sklanjaju se od obučavanja u ovom sveštenom delanju iz tri razloga ili
izgovora: prvo, prepuštaju to delanje svetim i bestrasnim muževima, misleći da ono
pripada njima, a ne i strasnima; drugo, ističu potpunu oskudicu nastavnika i učitelja za
takav život i put; treće ‐ zbog prelesti, koja biva posledica tog delanja. Od tih razloga i
izgovora prvi je ‐ nepotreban i neopravdan; zato što se prvi stepen napredovanja monaha
početnika sastoji u umanjivanju strasti trezvenjem uma i pažnjom srca, to jest, umnom
molitvom koja priliči delateljima. Drugi ‐ nerazuman i neosnovan: zato što nam je u
nedostatku nastavnika i učitelja, Sveto pismo ‐ učitelj. Treći sadrži samoobmanu u sebi:
oni koji ga navode, čitajući spise o prelesti, istim tim spisima spotiču sebe, krivo ih
tumačeći. Umesto da iz spisa upoznaju prelest i njene opasnosti, oni izokreću te spise, i
uzimaju ih kao osnovu za udaljavanje od umnog delanja. Ako se ti plašiš tog delanja i
obučavanja u njemu iz jednog strahopoštovanja i prostote srca: onda se i ja, na toj osnovi,
plašim, ali ne na osnovu pustih basni, po kojima: ʺBojati se vuka, pa u šumu ne ulaziti! I Boga
se treba bojati, ali ne treba pobeći i udaljiti se od Njega zbog tog straha.ʺ Dalje, shimonah
objašnjava razliku između molitve koja se vrši umom uz osećaj srca i priliči svim
blagočestivim monasima i hrišćanima, i blagodatne molitve, koja se vrši umom u srcu ili iz
srca, i predstavlja vrlinu naprednih monaha. Onima koji su dobili i prihvatili nečasne
predrasude protiv Isusove molitve, potpuno neupoznati sa njom kroz ispravno i
dugotrajno vežbanje u njoj, bilo bi daleko blagorazumnije i daleko bezopasnije da se
uzdržavaju od suđenja o njoj, da shvate svoje nesumnjivo nepoznavanje tog najsveštenijeg
podviga, nego da primaju na sebe obavezu da propovedaju protiv bavljenja Isusovom
molitvom: da objavljuju kako je ta svesveta molitva uzrok demonske prelesti i pogibli
duše. Nalazim da je neophodno da im kažem, kao upozorenje, da je hula na molitvu
Isusovim imenom i pripisivanje štetnog dejstva tom imenu, ravno huli koju su izgovarali
fariseji u vezi čuda koja je izvršio Gospod (Mt 12,31,34,36). Neznanje daleko lakše može
biti oprošteno na sudu Božijem nego uporne predrasude i uzvici i delanje zasnovano na
njima. Setimo se da ćemo na Božijem sudu dati odgovor za svaku praznu reč[40]; utoliko
je strašnije odgovarati za reči i hulne reči u odnosu na osnovni dogmat hrišćanske vere.
Učenje o božanskoj sili Isusovog imena ima puno dostojanstvo osnovnog dogmata, i
pripada svesvetom broju i sastavu tih dogmata. Neupućeno bogohulno umovanje protiv
Isusove molitve ima sav karakter jeretičkog umovanja.

Učenik: ‐ Ipak, sveti oci veoma upozoravaju one koji se bave Isusovom molitvom na
prelest.

Starac: ‐ Da, upozoravaju. Oni upozoravaju na prelest i onoga koji se nalazi u poslušanju, i
bezmolvnika, i onoga koji posti ‐ jednom rečju, svakoga koji se bavi bilo kakvom
dobrodetelji. Izvor prelesti, kao i svakog zla je đavo, a ne neka dobrodetelj. ʺSa svom
obazrivošću treba paziti ‐ kaže sveti Makarije Veliki ‐ ʺna kazne, obmane i podmukla
dejstva koja đavo priprema sa svih strana. Kao što Sveti Duh kroz Pavla svima služi radi
svih (1 Kor 9,22): tako se i lukavi duh trudi u zlu da bude svima sve, kako bi sve odveo u
pogibao. Sa onim koji se moli i on se pretvara kao da se moli, kako bi ga zbog molitve
odveo u visokoumlje; sa onima koji poste on posti, kako bi ih zaveo samomnjenjem i
doveo do poremećenog uma; sa onim koji izučava Sveto pismo, i on se usmerava na
izučavanje Pisma, prividno tražeći znanje, a u stvari, trudi se da ih privede izopačenom
shvatanju Pisma; sa onima koji su se udostojili osenjivanja svetlošću, i on se predstavlja
kao da ima taj dar, kako kaže Pavle: Sam satana se pretvara u anđela svjetlosti (2KorP,14),
kako bi ih, obmanuvši ih viđenjem tobožnjeg svetla, privukao sebi. Jednostavno rečeno: on
na sebe, radi svih, uzima svaki vid, kako bi delovanjem, koje nalikuje na delovanje dobra,
podvižnika porobio sebi, i prikrivajući se pod izgledom dobra, bacio ga u pogibao.ʺ[41]
Događalo mi se da vidim starce koji su se bavili isključivo napornim telesnim podvigom, i
koji su zbog njega dospeli u najveće samomnjenje, najveću samoobmanu. Njihove duševne
strasti, gnev, gordost, lukavstvo, neposlušnost, neobično su se razvili. Samoživost i
samovolja su konačno preovladali u njima. Oni su sa rešenošću i žestinom odbacivali sve
savete, spasonosne za dušu, i upozorenja duhovnika, nastojatelja, čak i svetitelja: oni,
gazeći pravila, ne samo smirenja nego i skromnosti i same pristojnosti, nisu se zadržavali
u izražavanju nipodaštavanja tih lica, na najbestidniji način.
Neki egipatski monah, početkom četvrtog veka, postao je žrtva najužasnije demonske
prelesti. Prvobitno, on je upao u visokoumlje, a zatim je zbog visokoumlja potpao pod
naročit uticaj lukavog duha. Đavo, oslanjajući se na proizvoljno visokoumlje monaha,
trudio se da u njemu razvije tu slabost, kako bi preko sazrelog i osnaženog visokoumlja
konačno monaha potčinio sebi, uvukao ga u pogibao duše. Potpomognut demonom,
monah je dostigao samo do nesrećnog napretka, da je mogao bosim nogama stajati na
usijanom uglju, i stojeći na njemu, izgovarati čitavu molitvu Gospodnju Oče naš.
Podrazumeva se: ljudi koji nisu imali duhovno rasuđivanje videli su u tom delu čudo
Božije, izuzetnu svetost monaha, silu Molitve Gospodnje, i pohvalama su proslavljali
monaha, razvijajući u njemu gordost i pomažući mu da se uništi. Tu nije bilo ni čuda
Božijeg ni svetosti monaha: sila Molitve Gospodnje tu nije delovala: tu je delovao satana,
oslanjajući se na samoobmanu čoveka, na njegovu pogrešno usmerenu volju; tu je delovala
demonska prelest. Pitaćeš kakav je pak značaj imala Molitva Gospodnja u demonskom
delanju? Pa, prelešćeni ju je izgovarao i njoj pripisivao čudo koje se događalo. Očigledno:
Molitva Gospodnja nije imala tu nikakvog udela: prelešćeni je, zbog sopstvenog
proizvoljenja, zbog sopstvene samoobmane i zbog demonske obmane, upotrebio protiv
sebe duhovni mač koji je ljudima dat na spasenje. Zablude i samoobmane jeretika uvek su
se krile iza zloupotrebe reči Božije, krile su se sa prefinjenim lukavstvom: i u događaju koji
smo pripovedali, ljudska zabluda i demonska prelest su se podmuklo prikrivale iza
molitve Gospodnje, sa istim tim ciljem. Nesrećni monah je smatrao da bosim nogama stoji
na usijanom uglju dejstvom Molitve Gospodnje, zbog čistote i uzvišenosti svog
podvižničkog života, a on je na njemu stajao pomoću demonskog dejstva. Upravo na taj
način, samoobmana i demonska prelest se ponekad prikrivaju, tobože pod dejstvom
Isusove molitve, a neznanje dejstvu te najsvetije molitve pripisuje ono što treba pripisivati
zajedničkom dejstvu satane i čoveka, čoveka koji se predao rukovođenju satane. Pomenuti
egipatski monah je iz uobražene svetosti prešao u neobuzdano sladostrašće, a zatim u
potpuni poremećaj uma, i bacivši se u razbuktanu peć zajedničkog kupatila, izgoreo je.
Kako izgleda: ili ga je obuzelo očajanje, ili mu se u peći ukazalo nekakvo prevarno
priviđenje.[42]

Učenik: ‐ Šta je to u čoveku, koji su to uslovi u njemu samom, 1ʹoji ga čine sposobnim za
prelest?

Starac: ‐ Prepodobni Grigorije Sinait kaže: ʺUopšte, jedan je razlog prelesti ‐ gordost.ʺ[43]
U ljudskoj gordosti koja je samoobmana, đavo nalazi sebi pogodno pristanište, i svoju
samoobmanu prisajedinjuje ljudskoj samoobmani. Svaki čovek je, više ili manje, sklon
prelesti: zato što sama čista ljudska priroda ima u sebi nešto gordeljivo.[44]
Upozorenja otaca su osnovana! Treba biti oprezan, treba se veoma čuvati samoobmane i
prelesti. U naše vreme, pri potpunoj oskudici bogonadahnutih učitelja, potrebna je
posebna opreznost, posebna pažnja nad sobom. One su potrebne pri svim monaškim
podvizima: najviše su potrebne pri molitvenom podvigu, koji je od svih podviga ‐
najuzvišeniji, najspasonosniji za dušu, najizloženiji napadima neprijatelja.[45] Provodite u
strahu vrijeme vašega stranstvovanja (1 Pt 1,17), zaveštao je apostol. Bavljenje Isusovom
molitvom ima svoj početak, svoju postepenost, svoj beskrajni kraj. Neophodno je to
bavljenje početi od početka, a ne od sredine i ne od kraja. Njegova svetost Kalist,
konstantinopoljski patrijarh, oslikavajući duhovne plodove te molitve, kaže: ʺNiko, od
neupućenih u tajne ili od onih kojima je još potrebna mlečna hrana, koji čuje uzvišeno
učenje o blagodatnom dejstvu molitve, da se ne usudi da mu se približi. Takav
neblagovremeni pokušaj je zabranjen. One koji posegnu za njim, i koji prevremeno traže
ono što dolazi u svoje vreme, koji se trude da uđu u pristanište bestrašća iz okruženja koje
mu ne priliči, oci posmatraju, ne drugačije, nego kao poremećene umom. Nemoguće je da
čita knjigu onaj koji još nije naučio slova.ʺ[46]

Učenik: ‐ Šta znači početi bavljenje Isusovom molitvom od sredine i kraja, a šta znači
početi to bavljenje od početka?

Starac: ‐ Od sredine počinju oni početnici koji pročitavši u otačkim spisima uputstvo za
bavljenje Isusovom molitvom, koje su oci predali bezmolvnicima, to jest, monasima koji su
već veoma napredovali u monaškom podvigu, nepromišljeno primaju to uputstvo kao
rukovođenje u svom delanju. Od sredine počinju oni koji se bez ikakve prethodne
pripreme trude da uđu umom u hram srca, i odatle da uznose molitvu. Od kraja počinju
oni koji traže da odmah otkriju u sebi blagodatnu sladost molitve i ostala njena blagodatna
dejstva. Potrebno je početi od početka, to jest, vršiti molitvu sa pažnjom i strahopoštovanjem,
u cilju pokajanja, starajući se jedino o tome da ta tri svojstva neprekidno budu prisutna u
molitvi. Tako i sveti Jovan Lestvičnik, taj veliki delatelj blagodatne molitve srca, određuje
onima koji se nalaze u poslušanju pažljivu molitvu, a onima koji su sazreli za bezmolvije
molitvu srca. On smatra da je za prve nemoguća molitva kojoj je strana rasejanost, a od
drugih on traži takvu molitvu.[47] U društvu ljudi, treba se moliti samo umom, a
pojedinačno ‐ i umom i ustima, donekle naglas sam sa sobom.[48] Naročita briga,
najsavesnija briga treba da se preduzme u vezi blagoustrojenja moralnog života prema
učenju Jevanđelja. Iskustvo neće usporiti otkrivanje najtešnje veze između zapovesti
Jevanđelja i Isusove molitve umu onoga koji se moli. Te zapovesti su za tu molitvu ono što
je ulje za svetiljku koja gori; bez ulja, svetiljka se ne može upaliti, u nedostatku ulja, ona ne
može goreti: ona se gasi, šireći oko sebe smradni dim. Moralnost po učenju Jevanđelja lako
se stvara obavljanjem manastirskih poslušanja, kada se ta poslušanja obavljaju sa onim
razumom sa kojim su sveti oci zapovedili da se obavljaju. Istinsko poslušanje je osnova i
zakonita vrata istinskog bezmolvija.[49] Istinsko bezmolvije se sastoji u usvajanju Isusove
molitve srcem ‐ i neki od svetih otaca su izvršili veliki podvig bezmolvija srca i
zatvorništva, okruženi ljudskim žamorom.[50] Jedino na moralnosti, koja je blagoustrojena
po zapovestima jevanđelja, jedino na tom tvrdom jevanđelskom kamenu, može biti
podignut veličanstveni, svešteni, netvarni hram bogougodne molitve. Uzaludan je trud
onoga koji zida na pesku: na lakoj, prevrtljivoj moralnosti (Mt 7,26). Moral, doveden u
harmoničan, pristojan red, čvrsto povezan sa navikom ispunjavanja jevanđelskih
zapovesti, može se uporediti sa nelomljivim srebrnim ili zlatnim sudom, koji je, jedan
jedini, sposoban da dostojno primi i pouzdano sačuva u sebi neprocenjivo duhovno miro:
molitvu.
Sveti Simeon Novi Bogoslov, rasuđujući o neuspehu molitvenog podviga koji se događa i
o korovu prelesti, koji iz njega niče, uzrok neuspeha molitve i prelesti pripisuje nedržanju
ispravnosti i postepenosti u podvigu. ʺOnaj koji hoće da uziđeʺ ‐ govori Bogoslov ‐ ʺna
visine molitvenog napredovanja, neka ne počinje da ide odozgo nadole, nego da se uspinje
odozdo nagore, prvo na prvu stepenicu lestvice, zatim na drugu, dalje na treću, i na kraju
na četvrtu. Na taj način, svako može ustati sa zemlje i uzići na nebo. Prvo, on je dužan da
se podvizava, kako bi ukrotio i umanjio strasti. Drugo, on je dužan da se vežba u
psalmopojanju, to jest, u molitvi usta: kada se umanje strasti, tada se molitva, koja
prirodno donosi veselje i sladost jeziku, smatra blagougodnom Bogu. Treće, on je dužan da
se bavi umnom molitvom.ʺ Ovde se podrazumeva molitva koja se vrši umom u srcu:
pažljivu molitvu početnika, uz saosećanje srca, oci retko udostojavaju naziva umne
molitve, radije je ubrajaju u usne. ʺČetvrto, on je dužan da uzlazi ka viđenju. Prvo pripada
početnicima, drugo ‐ onima koji uzrastaju u napredovanju, treće ‐ onima koji su dostigli
krajnje napredovanje, četvrto ‐ savršenima.ʺ Dalje, Bogoslov govori da su i oni koji se
podvizavaju radi umanjivanja strasti dužni da se obučavaju u čuvanju srca i pažljivoj
Isusovoj molitvi, saglasno njihovom ustrojstvu.[51] U opštežićima Pahomija Velikog, koja
su stvarala najuzvišenije delatelje umne molitve, svako ko je tek stupio u manastir, prvo se
bavio telesnim trudovima, pod rukovođenjem starca, tokom tri godine. Telesnim
trudovima, čestim upućivanjem od starca, svakodnevnom ispovešću spoljašnje i
unutrašnje delatnosti, odsecanjem volje, obuzdavale su se strasti, moćno i brzo, donoseći i
umu i srcu znatnu čistotu. Pri vežbanju u trudovima početniku se davao poredak molitve,
kakav njemu odgovara. Po isteku tri godine, od početnika se tražilo da napamet nauče
čitavo Jevanđelje i Psaltir, a od sposobnih i čitavo Sveto pismo, što neobično razvija
pažljivu usnu molitvu. Već posle toga, počinjalo je tajno učenje umne molitve: ono je
izobilno tumačeno i Novim i Starim zavetom.[52] Na taj način monasi su uvođeni u
pravilno shvatanje umne molitve i pravilno vežbanje u njoj. Zbog pouzdanog temelja i
ispravnosti u vežbanju ‐ dolazilo je do zadivljujućeg napredovanja.[53]

Učenik: ‐ Postoji li neko pouzdano sredstvo da se sačuvaš od prelesti uopšte, pri svim
monaškim podvizima, a najviše, pri bavljenju Isusovom molitvom?

Starac: ‐ Kao što je gordost uopšte uzrok prelesti: tako smirenje ‐ vrlina, koja je direktno
suprotna gordosti ‐ služi kao pouzdana predostrožnost i zaštita od prelesti. Sveti Jovan
Lestvičnik je nazvao smirenje pogubljenjem strasti.[54] Očigledno da, kod onog kod kog ne
deluju strasti, kod koga su obuzdane strasti, ne može delovati ni prelest: zato što je prelest
strasna i pristrasna naklonost duše ka laži na osnovu gordosti.
Pri bavljenju Isusovom molitvom i molitvom uopšte, potpuna i sasvim pouzdana zaštita je
vid smirenja, koji se naziva plač. Plač je iskreno osećanje pokajanja, spasonosne tuge zbog
grehovnosti i raznolikih, mnogobrojnih slabosti čoveka. Plač je duh skrušen, srce skrušeno i
uniženo, koje Bog neće odbaciti (Ps 50,19), to jest, neće ga predati u vlast i porugu demona,
kao što im se predaje srce gordo, ispunjeno samomnjenjem, uobraženošću, sujetom. Plač je
ta jedinstvena žrtva koju Bog prima od palog ljudskog duha, pre obnove ljudskog duha
Svetim Božijim Duhrm. Neka naša molitva bude prožeta osećanjem pokajanja, neka se
sjedini sa plačem ‐ i prelest nikada neće delovati u nama. Sveti Grigorije Sinait, u
poslednjem članku svog dela,[55] u kom je za podvižnike izložio molitvu predostrožnosti
od prelesti pogubne za dušu, kaže: ʺNije mali trud ‐ dostići pravu istinu, i postati čist od
svega što se protivi blagodati: zato što đavo obično pokazuje, posebno pred početnicima,
svoju prelest u vidu istine, dajući nečastivome duhovni izgled. Iz tog razloga, onaj koji se
podvizava u bezmolviju kako bi dostigao čistu molitvu, dužan je da ide mislenim putem
molitve, sa velikim trepetom i plačem, tražeći pouke od iskusnih, da uvek plače zbog
svojih grehova, tuguje i strahuje, kako ne bi bio podvrgnut mukama, ili otpao od Boga,
kako se ne bi odvojio od Njega u ovom ili budućem veku. Ako đavo uvidi da podvižnik
živi u plaču: tada on neće prebivati sa njim, ne trpeći smirenje koje dolazi od plača...
Veliko oružje je imati pri molitvi i plač. Neprelesna molitva sastoji se u toplini pri Isusovoj
molitvi, koja (Isusova molitva) i polaže oganj na tlo našeg srca, u toplini koja spaljuje
strasti kao trnje, stvarajući u duši radost i mir. Ta toplina ne dolazi ni zdesna ni sleva, ni
odozgo, nego prebiva u samom srcu, kao izvor vode Životvornog Duha.[56] Zaželi da
nađeš i u srcu stekneš jedino nju, čuvaj svoj um uvek bez maštanja, daleko od razmišljanja
i pomisli, i nemoj se bojati. Onaj koji je rekao: Ne bojte se, ja sam, ne plašite se! (Mt 14,27), On
je sa nama. On je Onaj koga mi tražimo. On nas uvek štiti, i mi ne treba nikada da se
plašimo ili uzdišemo kada prizivamo Boga. Ako su neki i otišli stranputicom, podvrgavši
se oštećenju uma, znaj da su se oni tome podvrgli zbog samovolje i visokoumlja.ʺ Sada,
zbog potpunog nedostatka duhonosnih učitelja, podvižnik molitve je prinuđen da se
rukovodi isključivo Svetim pismom i delima otaca.[57] To je daleko teže. Novi razlog za
dvostruki plač!

NAPOMENE:
1. Starcem se naziva monah u manastiru koji rukovodi i poučava druge monahe.
2. Predgovor shimonaha Vasilija Poljanomerulskog na poglavlja blaženog Filoteja
Sinajskog. Život i spisi moldavskog starca, Pajsija Veličkovskog, izdanje Optinske
pustinje, Moskva 1847. godine.
3. Pouka 32. Izdanje 1844. godine, Moskva. Starac Serafim je rođen 1759.godine,
stupio je u bratstvo Sarovske pustinje 1778. godine, upokojio se 1833.godine , 2.
janyapa.
4. Ovo svedočanstvo je dobijeno od samog lica koje je bilo savetovano, sada
arhimandrita Nikona, nastojatelja prvoklasnog Georgijevskog Balaklavskog
manastira (1866. godine).
5. Skitski paterik.
6. Pouka o trezvenju Nikifora Monaha, Dobrotoljublje, tom 2.
7. Sveti Isihije Jerusalimski, Pouka o trezvenju, Dobrotoljublje, tom 2.
8. Pouka o trezvenju, Dobrotoljublje, tom 2.
9. Po tumačenju svetog Isihija, Pouka o trezvenju, glava 2.
10. Odgovor 210.
11. Pouka 56.
12. Pouka 58.
13. Pouka o trezvenju, sveti Isak Sirijski, gl. 21, 28, 109, 182, 168.
14. Isto.
15. Isto.
16. Isto.
17. Isto.
18. Pouka o trezvenju, sveti Isak Sirijski, gl. 115,159.
19. Isto.
20. Skitski ustav, Pouka 1.
21. Pouka o trezvenju, sveti Isihije, gl. 110, slično sa gl. 109.
22. Prepodobni Kalist i Ignjatije Ksantopul, gl. 98. Dobrotoljublje, tom 2.
23. Prepodobni Kasijan Rimljanin, Drugi razgovor o rasuđivanju; blaženi Nikifor
Atonski, Dobrotoljublje, tom 2, i mnogi drugi oci.
24. Prepodobni Nil Sinajski, O molitvi, glave 17,18, 142, Dobrotoljublje, tom 4.
25. Lestvica, Pouka 28, gl. 10.
26. Prepodobni ava Dorotej, Žitije prepodobnog Doroteja, prepodobni Grigorije Sinait,
27. O bezmolviju, Kalist i Ignjatije Ksantopul, gl 10, Dobrotoljublje, tom 2.
28. Mi ćemo ime Gospoda Boga našeg prizvati ‐ ova rečenica nije preuzeta iz prevoda
ep. Atanasija (Jevtića), već je prevedena sa crkvenoslovenskog teksta. Nalazi se u
crkvenoslovenskoj Bibliji, Ps 19, 8.
29. Sinedrion je naziv za vrhovni duhovni sud Judeja.
30. Ako vam i mi ili anđeo s neba propovijeda jevanđelje drukčije nego što vam
propovijedasmo, anatema da bude! Kao što smo već rekli, k sada opet velim: ako
vam neko propovijeda jevanđelje drukčije nego što primiste, anatemada bude.
31. Beseda 38, gl. 1.
32. Kalist i Ignjatije Ksantopuli, O bezmolviju i molitvi, Dobrotoljublje,tom 1.
33. Prepodobni Simeon Novi Bogoslov, gl. 32, Dobrotoljublje, tom 1.
34. Isto.
35. Prepodobni Simeon Novi Bogoslov, gl. 70,71,72, Dobrotoljublje, tom 1.
36. Lestvica, Pouka 21. gl 7, Pouka 15, gl. 55. Pouka o trezvenju, sveti Isihije, gl. 28, 39,
62 i dr. Prepodobni Nil Sorski, Pouka 5, O bludnim pomislima.
37. Prepodobni Kalist i Ignjatije, gl. 10, Dobrotoljublje, tom 2.
38. Psaltir sa posledovanjem.
39. Optinska pustinja je učinila najveću uslugu domaćem monaštvu prevođenjem
mnogih otačkih spisa o monaškom duhovnom podvigu sa grčkog na ruski, koji su
delom izdavani na slovenskom jeziku. Ovde treba da pomenemo, između
blagoslova, ime počivšeg, blaženog starca pomenute pustinje, shijeromonaha
Makarija, koji se nalazio na čelu tog dela.
40. Isto.
41. Pouka 7, glava 9
42. Četi minej,Žitije prepodobnog Pahomija Velikog, 15. maj.
43. 131. glava, Dobrotoljublje, tom 1.
46. Glave o molitvi, gl. 8, Dobrotoljublje, tom 2.
47. Lestvica, Pouka 4, gl. 93, Pouka 27, gl. 6,46,60,61,62.
48. Njegova svetost Kalist, O molitvi ukratko, Dobrotoljublje, tom 4.
49. Sveti Kalist i Ignjatije Ksantopuli, gl. 15, Dobrotoljublje, tom 2.
50. Takvi su bili: Aleksej Čovek Božiji (17/30. marta), sveti Jovan Kušnik (15/28.
januara), prepodobni Vitalije monah i drugi. Lestvica, Pouka 4,gl. 36.
51. Pouka o tri vida pažnje i molitve, u delu o trećem vidu, na kraju pouke. ‐ Lestvica,
Pouka 27, gl. 33.
52. Ovo saznajemo iz spisa prepodobnog Kasijana Rimljanina, prepodobnog Orsisija,
prepodobnog Isaije Otšelnika i drugih svetih monaha koji su dobili monaško
obrazovanje u egipatskim manastirima.
53. Pozajmljeno iz pripovedanja prepodobnog Kasijana Rimljanina.
54. Lestvica, zaglavlje 25. Pouke.
55. Dobrotoljublje, tom 1.
56. Duhovna toplina je svojstvo samo veoma naprednih monaha, koji se podvizavaju u
bezmolviju, za koje je i napisana čitava knjiga svetog Grigorija Sinaita, a nikako nije
svojstvo početnika. Početnici treba da budu zadovoljni ako se budu molili sa
pažnjom i umiljenjem. O toplini pogleda; u ʺPouci o Isusovoj molitviʺ, Asketski
ogledi, tom 2.
57. Prepodobni Nil Sorski, predgovor predanju.
ASKETSKI OGLEDI

O ISUSOVOJ MOLITVI.

DRUGI DEO ‐ O PRELESTI

Učenik: ‐ Kaži mi pravo i detaljno shvatanje prelesti. Šta je to ‐ prelest?

Starac: ‐ Prelest je povreda ljudske prirode lažju. Prelest je stanje svih ljudi, bez izuzetka,
nastalo zbog pada naših praotaca. Svi smo mi ‐ u prelesti.[1] Saznanje o tome je najbolja
zaštita od prelesti. Najveća prelest jeste smatrati sebe slobodnim od prelesti. Svi smo mi
obmanuti, svi smo zavedeni, svi se nalazimo u lažnom stanju i potrebno nam je
oslobođenje istinom. Istina je Gospod naš Isus Hristos (Jn 8,32; 14, 6). Prisajedinimo se toj
Istini verom u nju; zavapimo molitvom ka toj Istini ‐ i ona će nas izvući iz propasti
samoobmane i demonske obmane. Jadno je naše stanje! Ono je tamnica, iz koje molimo da
se izvede naša duša, da se ispovedamo Imenu Gospodnjem (Ps 141,8). Ono je ta mračna
zemlja u koju je bačen naš život zbog neprijatelja koji nam je pozavideo i prognao nas (Ps
142, 3). Ono je ‐ telesno mudrovanje (Rim 8,6) i lažno nazvani razum (1Tim 6, 20), kojima je
zaražen sav svet, koji ne priznaje svoju bolest, proglašavajući je zdravljem u procvatu. Ono
je ‐ tijelo i krv koji ne mogu naslijediti Carstva Božijega (1 Kor 15,50). Ono je ‐ večna smrt, koju
je iscelio i uništio Gospod Isus, koji je vaskrsenje i život (Jn 11,25). Takvo je naše stanje.
Pogled na njega je ‐ novi razlog za plač. Plačući zavapimo Gospodu Isusu, kako bi nas On
izveo iz tamnice, izvukao nas iz zemaljske propasti, istrgao iz čeljusti smrti. ʺGospod naš
Isus Hristosʺ ‐ kaže prepodobni Simeon Novi Bogoslov ‐ ʺzato je i sišao nama, jer je
zaželeo da nas izvuče iz ropstva i iz najvećeg zla ‐ prelesti.ʺ[2]

Učenik: ‐ To objašnjenje je nedostupno za moja shvatanja: potrebno mi je prostije
objašnjenje, bliže mom razumevanju.

Starac: ‐ Kao sredstvo za pogubljenje ljudskog roda pali anđeo je upotrebio laž (Post 3, 5).
Iz tog razloga, Gospod je đavola nazvao lažom i ocem laži i čovjekoubicom od početka (Jn 8,44).
Shvatanje o laži, Gospod je tesno povezao sa shvatanjem o čovekoubistvu: zato što je ovo
poslednje neizostavna posledica prvog. Reč ʺod početkaʺ ukazuje na to da je laž, od samog
početka, poslužila đavolu kao oružje za čovekoubistvo i neprekidno mu služi kao oružje
za čovekoubistvo, za pogubljenje ljudi. Početak zala ‐ lažna misao! Izvor samoobmane i
demonske prelesti ‐ lažna misao! Uzrok raznih povreda i pogibli ‐ lažna misao!
Posredstvom laži, đavo je večnom smrću porazio čovečanstvo, u samom njegovom
korenu, u praroditeljima. Naši praroditelji su se prevarili (prelestili), to jest, priznali su laž
za istinu, i prihvativši laž pod maskom istine, neizlečivo su sebe povredili smrtonosnim
grehom, što je posvedočila i naša pramajka. Zmija me prevari ‐ rekla je ona ‐ te jedoh (Post Z,
13). Od tog vremena, naša priroda, zaražena otrovom zla, svojevoljno i nehotice teži ka zlu,
koje unakaženoj volji, izopačenom razumu i izopačenom osećanju srca izgleda kao dobro i
naslada. Svojevoljno: zato što mi još uvek imamo ostatke slobode u izboru dobra i zla.
Nehotice: zato što taj ostatak slobode ne deluje kao puna sloboda; on deluje neodvojivo od
uticaja grehovne povrede. Mi se rodimo kao takvi; mi ne možemo da ne budemo takvi: i
zato se svi mi, bez ikakvog izuzetka, nalazimo u stanju samoobmane i demonske prelesti.
Iz tog pogleda na stanje ljudi u odnosu prema dobru i zlu, na stanje koje neizbežno
pripada svakom čoveku, proističe sledeće određenje prelesti, koje ga objašnjava,
obuhvatajući sve: prelest je usvajanje laži od strane čoveka, koju on prima za istinu. Prelest
prvobitno deluje na način mišljenja, i kada je prihvaćena, kada je preokrenula način
mišljenja, ona se odmah prenosi na srce, izvrće osećanja srca; ovladavši bićem čoveka, ona
se rasprostire na svu njegovu delatnost, truje samo telo koje je Tvorac neraskidivo povezao
sa dušom. Stanje prelesti je stanje pogibli ili večne smrti.
Od vremena čovekovog pada, đavo je dobio neprekidno slobodan pristup ka njemu.[3]
Đavo ima pravo na taj pristup: čovek se svojevoljno podvrgnuo njegovoj vlasti,
potčinjenosti njemu, odbacivši povinovanje Bogu. Bog je iskupio čoveka. Iskupljenom
čoveku je data sloboda da se povinuje ili Bogu ili đavolu, a kako bi ta sloboda bila
neusiljena, đavolu je ostavljen pristup ka čoveku. Veoma je prirodno što đavo koristi sve
snage da zadrži čoveka u ranijem odnosu prema sebi, ili čak da ga dovede u još veću
porobljenost. Zbog toga on koristi svoje ranije i svagdašnje oružje ‐ laž. On se trudi da nas
zavede i obmane, oslanjajući se na naše stanje samoobmane, naše strasti ‐ te bolesne
sklonosti ‐ on pokreće; njihovim pogubnim potrebama daje prijatan izgled, trudi se da nas
privoli na udovoljavanje strastima. Onaj ko je veran Božijoj Reči, ne dozvoljava sebi to
udovoljavanje, obuzdava strasti, odbacuje napade neprijatelja (Jak 4,7): deluje rukovodeći
se Jevanđeljem protiv sopstvene samoobmane, ukroćuje strasti i tako, malo‐pomalo,
uništava uticaj palih duhova na sebe i, malo‐pomalo, izlazi iz stanja prelesti u oblast istine
i slobode (Jn 8,32), čija punoća se ostvaruje osenjivanjem blagodaću Božijom. Onaj koji nije
veran Hristovom učenju, koji sledi svoju volju i razum, pokorava se neprijatelju, i iz stanja
samoobmane prelazi u stanje demonske prelesti, gubi ostatke svoje slobode, stupa u
potpunu potčinjenost đavolu. Stanje ljudi u demonskoj prelesti biva vrlo raznoliko, prema
strasti kojom je čovek zaveden i porobljen, prema stepenu u kom je čovek porobljen
strašću. Ali svi koji su upali u demonsku prelest, to jest, koji su razvijanjem sopstvene
samoobmane stupili u opštenje sa đavolom, i u porobljenost njemu ‐ nalaze se u prelesti,
oni su hramovi i oružja demona, žrtve večne smrti: života u adskim tamnicama.

Učenik: ‐ Nabroji vidove demonske prelesti, koja proizilazi iz nepravilnog bavljenja
molitvom.

Starac: ‐ Svi vidovi demonske prelesti, kojima se podvrgava podvižnik molitve, izniču iz
toga što u osnovu molitve nije položeno pokajanje, što pokajanje nije postalo izvor, duša,
cilj molitve. ʺAko nekoʺ ‐ govori prepodobni Grigorije Sinait, u ranije navedenom članku ‐
ʺsa samopouzdanjem, zasnovanom na uobrazilji,[4] mašta da će dostići uzdišena
molitvena stanja, i stekao je revnost, ne istinitu nego satansku: njega đavo lako vezuje u
svoje mreže, kao svog slugu.ʺ Svako ko se trudi da uđe u brak sa Sinom Božijim, bez čistih
i svetlih odeždi, pripremljenih pokajanjem, nego pravo u svojim dronjcima, u stanju
palosti, grehovnosti i samoobmane, izbacuje se napolje, u tamu najkrajnju: u demonsku
prelest. Savjetujem ti, govori Spasitelj onome koji je pozvan na tajno sveštenstvo, da kupiš od
mene zlata ognjem žeženoga, da se obogatiš; i bijele haljine, da se obučeš, te da se ne pokaže sramota
golotinje tvoje; i masti suza da pomažeš čulne oči svoje i oči uma, da vidiš. Ja one koje ljubim
karam i popravljam; zato revnuj, i pokaj se (Otk 3, 18‐19).
Pokajanje, i sve iz čega se ono sastoji, kao što je: skrušenost ili nemoć duha, plač srca, suze,
samoosuda, sećanje na smrt i predosećanje smrti, Božijeg suda i večnih muka, osećanje
prisustva Božijeg, strah Božiji ‐ jesu darovi Božiji, veoma skupi darovi, prvobitni i osnovni
darovi, zalog najviših i večnih darova. Ako se oni prethodno ne zadobiju, nemoguće je
zadobiti poslednje darove. ʺMa kako uzvišeni bili naši podviziʺ ‐ rekao je sveti Jovan
Lestvičnik, ʺako mi nismo stekli bolećivost srca, onda su ti podvizi bili lažni i uzaludni.ʺ[5]
Pokajanje, skrušenost duha, plač, jesu znaci, jesu svedočanstvo pravilnosti molitvenog
podviga; njihovo odsustvo je ‐ znak skretanja u pogrešnom smeru, znak samoobmane,
prelesti šta besplodnosti. Jedno ili drugo, to jest, prelest ili besplodnost, čine neizbežnu
posledicu nepravilnog bavljenja molitvom, a nepravilno bavljenje molitvom je neodvojivo
od samoobmane.
Najopasniji nepravilni način molitve jeste u tome kada onaj koji se moli snagom svoje
uobrazilje stvara maštarije ili slike, naizgled ih pozajmljujući iz Svetog pisma, a u stvari iz
svog sopstvenog stanja, iz svog pada, iz svoje grehovnosti, iz svoje samoobmane ‐ tim
slikama on laska svojoj taštini, svojoj sujeti, svom visokoumlju, svojoj gordosti, obmanjuje
sebe. Očigledno je da sve što je stvoreno maštom naše pale prirode, koja je izopačena
padom prirode, u stvari ne postoji ‐ da je izmišljotina i laž, koje su jedino svojstvene, koje
su jedino voljene od strane palog anđela. Maštar od prvog koraka na molitvenom putu
izlazi iz oblasti istine, ulazi u oblast laži, u oblast satane i dobrovoljno se potčinjava uticaju
satane. Sveti Simeon Novi Bogoslov ovako opisuje molitvu maštara i njene plodove: ʺOn
uzvodi na nebo ruke, oči i um, i u svom umu zamišljaʺ, poput Klopštoka i Miltona ‐
ʺBožansko savetovanje, nebeska blaga, činove svetih anđela, naselja svetih, ukratko, u
svojoj uobrazilji sabira sve što je slušao u božanskom Pismu, i razmatra to u vreme
molitve, gleda na nebo, i svim tim pobuđuje svoju dušu na božanske želje i ljubav,
ponekad proliva suze i plače. Na taj način, njegovo srce se malo‐pomalo razmeće, ne
shvatajući to umom; on misli da je ono što on čini plod božanske blagodati zbog njegove
utehe, i moli Boga, kako bi ga udostojio da uvek prebiva u tom delanju. To je znak prelesti.
Takav čovek, čak i ako bude bezmolvstvovao savršenim bezmolvijem, ne može a da se ne
izloži pomahnitalosti uma i silasku sa uma. Ako se pak njemu to ne dogodi, ipak je za
njega nemoguće da ikada dostigne duhovni razum i vrlinu ili bestrašće. Na taj način su se
prelestili oni koji su videli svetlost i sijanje ovim telesnim očima, koji su osetili miomiris
svojim čulom mirisa, čuli glasove svojim ušima. Jedni od njih su pobesneli, i oštećenog
uma prelazili s mesta na mesto; drugi su primili demona koji se pretvorio u svetlog
anđela, prelestili se i ostali nepopravljivi do kraja, ne prihvatajući savet nikoga od braće;
neki od njih, podučeni od đavola, ubili su se; neki su se bacili u provalije; neki su se
udavili. I ko može nabrojati razne prevare đavola, kojima on vara, i koje je nemoguće
iskazati? Uostalom, iz onoga što smo rekli, svaki razuman čovek može naučiti kakva šteta
dolazi od takvog vida molitve. Ako neko od onih koji ga upotrebljavaju i ne bude
podvrgnut nekoj od gore navedenih nesreća, zbog saživota sa bratkjom, zato što se takvim
nesrećama najčešće izlažu otšelnici, koji žive usamljeno ‐ on ipak bezuspešno živi svoj
život.ʺ[6]
Svi sveti oci, koji su opisivali podvig umne molitve, zabranjuju ne samo da se ns stvaraju
proizvoljna maštarenja nego i to da se proizvoljno priklanja i saoseća sa maštarenjima i
priviđenjima, koja mogu neočekivano da se pojave pred nama, nezavisno od našeg htenja.
I to se događa u molitvenom podvigu, naročito u bezmolviju.4 ʺNikako ne primajʺ ‐ kaže
prepodobni Grigorije Sinait ‐ ʺako nešto ugledaš, čulnim očima ili umom, izvan ili unutar
tebe, makar to bio i lik Hristov, ili anđela, ili nekog svetog, ili ako ti se prikaže svetlost...
Budi pažljiv i oprezan! Nemoj dozvoliti sebi da poveruješ bilo čemu, nemoj da pokažeš
saosećanje ili saglasnost, nemoj brzo da poveruješ prizoru, čak i ako je istinit idobar: ostani
hladan i dalek prema njemu, neprekidno čuvajući tvoj um bez viđenja, ne dozvoljavajući
mu da stvara iz sebe ikakvu sliku i da utisne u sebe ikakvu sliku. Onaj koji vidi nešto u
mislima ili čulno, čak i ako bi to bilo od Boga, i koji to prima, lako upada u prelest, kao
onaj koji prima prizore brzo i lakomisleno. Početnik je dužan da svu pažnju usmeri jedino
na delanje srca, da jedino to delanje smatra neprelesnim ‐ a drugo pak da ne prima dok ne
stupi u bestrašće. Bog se ne gnevi na onoga koji se plaši prelesti i koji sa krajnjom
obazrivošću pazi nad sobom, čak ako on i ne primi nešto što je poslano od Boga, ne
razmotrivši ono što je poslano sa svom brižljivošću; naprotiv, Bog pohvaljuje takvog za
njegovu blagorazumnost.ʺ[7] Sveti Amfilohije, koji je stupio u monaštvo u mladosti, u
zrelim godinama i starosti se udostojio da provede otšelnički život u pustinji. Zatvorivši se
u pećinu, on se vežbao u bezmolviju i dostigao je veliko napredovanje. Kada se navršilo
četrdeset godina njegovog otšelničkog života ‐ njemu se noću javio anđeo, i rekao:
ʺAmfilohije! Idi u grad i napasaj duhovne ovce.ʺ Amfilohije je prebivao u pažnji nad
sobom i nije se osvrnuo na tu naredbu anđela. Druge noći, ponovo se javio anđeo i
ponovio je naredbu, dodavši da je ona od Boga. I ponovo se Amfilohije nije povinovao
anđelu, plašeći se da ne bude obmanut i sećajući se reči apostola, da se i satana pretvara u
anđela svetlosti (2 Kor p, 14). Ali treće noći, ponovo se Amfilohiju javio anđeo, i uverivši
Amfilohija u sebe slavoslovljem Bogu, koje je neizdrživo za odbačene duhove, uzeo je
starca za ruku, izveo ga iz kelije i priveo ga crkvi koja se nalazila u blizini. Crkvene dveri
su se otvorile same od sebe. Crkva se osvetlila nebeskom svetlošću: u njoj je bilo prisutno
mnoštvo svetih muževa u belim haljinama, sa licima koja su bila nalik na sunce. Oni su
rukopoložili Amfilohija u episkopa grada Ikonije.[8] U slučaju suprotnog ponašanja,
Isakije i Nikita Pečerski, novi i neiskusni u otšelničkom životu, podvrgli su se najužasnijoj
nesreći, brzopleto poverovavši priviđenju koje im se javilo. Prvome se javilo mnoštvo
demona u svetlosti: jedan od demona uzeo je lik Hrista, a ostali izgled svetih anđela.
Drugoga je demon obmanuo prvo miomirisom i glasom, tobože Božijim, a zatim mu se
očigledno pojavio u vidu anđela.[9] Monasi iskusni u monaškom životu, istinski sveti
monasi, daleko više se čuvaju prelesti, daleko više su nepoverljivi prema sebi nego
početnici, a naročito oni početnici koji su obuzeti zagrejanošću za podvig. Sa iskrenom
ljubavlju, prepodobni Grigorije Sinait upozorava na prelest bezmolvnika, za kog je i
napisana ova knjiga: ʺHoću da imaš jasno shvatanje prelesti; to želim sa tim ciljem, da bi se
ti mogao zaštititi od prelesti, kako pri stremljenju, koje nije ozareno potrebnim viđenjem, ti
ne bi sebi naneo veliku štetu, ne bi pogubio tvoju dušu. Slobodno proizvoljenje čoveka se
lako priklanja opštenju sa našim neprijateljima, a naročito proizvoljenje neiskusnih, novih
u podvigu, kojima još vladaju demoni.ʺ[10] Kako je to tačno! Naginje, sklona je naša
slobodna volja prelesti: zato što svaka prelest laska našoj taštini, našoj sujeti, našoj
gordosti. ʺDemoni se nalaze u blizini i okružuju početnike i samovoljne, šireći mreže
pomisli i pogubnih maštanja, pripremajući ponor pada. Grad početnikaʺ ‐ čitavo biće
svakog od njih, ʺjoš uvek se nalazi pod opsadom varvara...nemoj se brzo predati, zbog
lakomislenosti, onome što ti se javlja, nego ostani težak, zadržavajući dobro sa mnogo
razmatranja i odbacujući zlo... Znaj da su dejstva blagodati jasna; demon ih ne može
preneti; on ne može preneti ni krotost, ni mir, ni smirenje, ni mržnju prema svetu; on ne
obuzdava strasti i slastoljublje, kao što to čini blagodat.ʺ Njegova dejstva su ʺnadimanjeʺ ‐
nadmenost, naduvenost ‐ ʺvisokoumlje, strahovanje, jednom rečju, svi oblici zlobe. Po
dejstvu možeš prepoznati svetlost koja zasija u tvojoj duši, da li je ona Božija, ili je od
satane.ʺ[11] Potrebno je znati, da je takvo rasuđivanje svojstvo naprednih monaha, a
nikako početnika. Prepodobni Sinait razgovara sa početnikom, ali sa početnikom u
bezmolvnom životu, koji je, međutim, i po prebivanju u monaštvu i po telesnom uzrastu
bio starac, kako se vidi iz knjige.

Učenik: ‐ Da li ti se događalo da vidiš nekoga ko je dospeo u demonsku prelest zbog
razvijanja mašte prilikom bavljenja molitvom?

Starac: ‐ Događalo se. Neki činovnik, koji je živeo u Petrogradu, bavio se pojačanim
molitvenim podvigom, i zbog njega je dospeo u neobično stanje. O svom podvigu i
njegovim posledicama, on je otkrivao tadašnjem protojereju crkve Pokrova Majke Božije,
koja se nalazi u Kolomnu. Protojerej, posetivši neki manastir Sankt‐peterburške eparhije,
molio je jednog od monaha tog manastira da porazgovara sa činovnikom. ʺNeobično
stanje u koje je činovnik dospeo zbog podvigaʺ ‐ s pravom je govorio protojerej ʺlakše se
može objasniti stanovnicima manastira, koji su bolje upoznati sa pojedinostima i
slučajnostima asketskog podviga.ʺ Monah se složio. Posle nekog vremena, činovnik je
stigao u manastir. Razgovoru sa monahom sam prisustvovao i ja. Činovnik je odmah
počeo da govori o svojim viđenjima ‐ da on neprekidno pri molitvi vidi svetlost koja
dolazi od ikona, da oseća miomiris, da u ustima oseća neuobičajenu sladost, i tako dalje.
Monah, pošto je saslušao to pripovedanje, upitao je činovnika: ʺDa li vam je dolazila misao
da se ubijete?ʺ ‐ ʺSvakakoʺ ‐ odgovorio je činovnik: ʺJa bih već bio bačen u Fontanu, da me
nisu izvukli. Pokazalo se da je činovnik koristio način molitve koji je opisao sveti Simeon, i
da je raspalio uobrazilju i krv, kada čovek postaje veoma sposoban za pojačan post i
bdenje. Stanju samoobmane, koje je samovoljno izabrano, đavo je pripojio svoje, tom
stanju srodno, dejstvo ‐ i ljudska samoobmana je prešla u otvorenu demonsku prelest.
Činovnik je video svetlost telesnim očima: miomiris i sladost, koje je osetio, takođe su bili
čulni. Nasuprot tome, viđenje svetih i njihova natprirodna stanja su potpuno duhovna[12]:
podvižnik postaje sposoban za njih, ali tek po otkrivanju očiju duše božanskom blagodaću,
kada oživljavaju i drugi osećaji duše, koji su dotad bili bez dejstva[13]; i telesna čula svetih
uzimaju učešće u blagodatnom viđenju, ali onda kada telo pređe iz strasnog stanja u
bestrasno stanje. Monah je počeo da savetuje činovnika da napusti način molitve koji
upotrebljava, objašnjavajući i neispravnost načina i neispravnost stanja, koje taj način
donosi. Činovnik se sa žestinom usprotivio savetu. ʺKako da se odreknem očigledne
blagodati!ʺ ‐ govorio je on.
Pažljivo slušajući pripovedanje činovnika o sebi, ja sam osetio neopisivu žalost prema
njemu, a ujedno mi je delovao nekako smešan. Na primer, on je monahu postavio sledeće
pitanje: ʺKada se u mojim ustima, od obilne sladosti, umnoži pljuvačka, ona počinje da
kaplje na pod: zar to nije grešno?ʺ Istina: onaj koji se nalazi u demonskoj prelesti pobuđuje
sažaljenje prema sebi, kao onaj koji nije pri sebi i nalazi se, umom i srcem, u zarobljeništvu
lukavog, odbačenog duha. Oni predstavljaju i smešan prizor: podsmehu ih izlaže lukavi
duh, koji je ovladao njima, koji ih je doveo u stanje ništavnosti, obmanuvši ih sujetom i
visokoumljem. Prelešćeni ne shvataju ni svoju porobljenost, ni neobičnost svog ponašanja,
ma koliko očigledna bila ta porobljenost, to neobičnost ponašanja. ‐ Zimu 1828/1829.
godine, ja sam proveo u Plošćanskoj pustinji.[14] U to vreme, tamo je živeo starac koji se
nalazio u prelesti. On je odsekao sebi šaku, smatrajući da će time ispuniti jevanđelsku
zapovest, i govoreći svakome, ko je hteo da ga sluša, da su od odsečene ruke nastale svete
mošti, da se ona čuva i pobožno poštuje u moskovskom Simonovom manastiru, i da on,
starac, nalazeći se u Plošćanskoj pustinji, na petsto vrsta od Simonova, oseća kada
simonovski arhimandrit i bratija celivaju ruku. Starcu se događala drhtavica, pri čemu je
on počinjao vrlo glasno da sikće; on je tu pojavu smatrao plodom molitve, ali
posmatračima je to izgledalo kao izopačenje sebe, dostojno samo sažaljenja i smeha. Deca,
koja su zbog sirotinjstva živela u manastiru, zabavljala su se tom pojavom i imitirala su je
pred starčevim očima. Starac se gnevio, bacao se na jednog, pa na drugoga dečaka, čupao
ih za kosu. Niko od uvaženih monaha te obitelji nije mogao uveriti prelešćenog da se
nalazi u lažnom stanju, u duševnom rastrojstvu.
Kada je činovnik otišao, ja sam pitao monaha zašto mu je došla misao da pita činovnika za
pokušaj samoubistva? Monah je odgovorio: ʺKao što usred plača po Bogu dolaze trenuci
neuobičajenog umirenja savesti, tako i usred lažne naslade, koju donosi demonska prelest,
dolaze trenuci u kojima prelest kao da se razobličava, i dopušta da se okusi onakva kakva
jeste. Ti trenuci su ‐ užasni! Njihova gorčina i očajanje koje ta gorčina stvara su
nepodnošljivi. Po tom stanju u koje prelest dovodi, bilo bi lakše od svega da je prelešćeni
prepozna i da preduzme mere da se isceli. Avaj! Početak prelesti je gordost, a njen plod ‐
preizobilna gordost. Prelešćeni, smatrajući sebe sasudom božanske blagodati, prezire
spasonosna upozorenja bližnjih, kako je to primetio sveti Simeon. Međutim, napadi
očajanja postaju sve snažniji i snažniji: na kraju, očajanje se pretvara u pomahnitalost uma,
i ovenčava se samoubistvom. ‐ Početkom ovog veka, u Sofronijevoj pustinji[15] se
podvizavao shimonah Teodosije, koji je strogim, uzvišenim životom zadobio poštovanje i
bratstva i mirjana. Odjednom njemu se prikazalo da je uznet u raj. Po završetku viđenja,
on je otišao nastojatelju, podrobno mu ispričao o čudu, i dodao je izraze sažaljenja, jer je on
u raju video samo sebe, a nije video nikoga od bratije. Ta crta je promakla pažnji
nastojatelja: on je sazvao bratiju, u skrušenosti duha im je prepričao viđenje monaha, i
savetovao im usrdniji i bogougodniji život. Posle nekog vremena, u delanju shimonaha su
počele da se projavljuju neobičnosti. Stvar se završila time što je on pronađen obešen u
svojoj keliji.ʺ
Meni se dogodio sledeći događaj koji js vredan pažnje. Jednom me je posetio atonski
jeroshimonah, koji je bio u Rusiji na saboru. Mi smo seli u moju keliju za primanje i on je
počeo da mi govori: ʺPomoli se za mene, oče: ja mnogo spavam, mnogo jedem.ʺ Kada mi je
on to govorio, ja sam osetio žar koji iz njega izlazi, zato sam mu i odgovorio: ʺTi ne jedeš
mnogo., i ne spavaš mnogo; ali zar nema nečega posebnog u tebi?ʺ i molio sam ga da uđe
u moju unutrašnju keliju. Idući pred njim, i otvarajući vrata unutrašnje kelije, ja sam
misleno molio Boga da daruje mojoj gladnoj duši da ima koristi od atonskog
jeroshimonaha, ako je on ‐ istinski sluga Božiji. Istina: ja sam primetio u njemu nešto
posebno. U unutrašnjoj keliji, mi smo ponovo seli radi razgovora ‐ i ja sam počeo da ga
pitam: ʺUčini milost, čauči me molitvi. Ti živiš u prvom monaškom mestu na zemlji, među
hiljadama monaha: na takvom mestu i u tako mnogobrojnom skupu monaha neizostavno
mora biti velikih molitvenika, koji poznaju molitveno tajnodejstvo i prenose ga bližnjima,
po primeru dva Grigorija, Sinaita i Palame, po primeru mnogih drugih atonskih
svetilnika.ʺ Jeroshimonah se odmah složio da bude moj učitelj ‐ i, o užasa! sa najvećom
vatrenošću je počeo da mi prenosi gorepomenuti način ushićene, zanesenjtčke molitve.
Vidim: on je strašno raspaljen! Kod njega su raspaljeni i krv i uobrazilja! On je ‐
samodovoljan, ushićen sobom, u samoobmani, u prelesti! Dopustivši mu da se iskaže, ja
sam počeo pomalo, u činu nastavnika, da mu izgeosim učenje svetih otaca o molitvi,
upućujući ga na Dobrotoljublje, i moleći ga da mi objasni to učenje.
Atonski monah se našao u potpunoj nedoumici. Vidim, njemu je potpuno nepoznato
učenje otaca o molitvi! U nastavku razgovora, ja sam mu govorio:, ʺVidi, starče! Ako ćeš
živeti u Petrogradu, nikako nemoj stanovati na najvišem spratu, neizostavno stanuj na
najnižem.ʺ ʺZašto tako?ʺ ‐ pitao je Atonac. ʺZato štoʺ, odgovorio sam, ʺako anđeli namere
da te, iznenada te obuzevši, prenesu iz Petrograda na Aton, i ponesu te sa najvišeg sprata,
ako padneš, na smrt ćeš nastradati: ako te pak ponesu sa najnižeg, i ako padneš, samo ćeš
se povrediti.ʺ ʺZamisliʺ ‐ odgovorio je Atonac ‐ ʺkoliko puta mi je već, dok sam stajao na
molitvi, dolazila živa misao da će me anđeli obuzeti i odneti me na Aton!ʺ Pokazalo se da
jeroshimonah nosi verige, gotovo da ne spava, uzima malo hrane, u telu oseća takav žar
da mu zimi nije potrebna topla odeća. Na kraju razgovora, došla mi je misao da postupim
na sledeći način: počeo sam da molim Atonca, da on, kao isposnik i podvižnik, na sebi
proveri savet koji su ostavili sveti oci, koji se sastoji u tome da umu u vreme molitve treba
da bude potpuno strano svako maštarenje, i da se sav pogruzi u pažnju na reči molitve, da
se zaključa i smesti, po rečima svetog Jovana Lestvičnika, u reči molitve.[16] Pritom, srce
obično pomaže umu dušespasonosnim osećanjem tuge zbog grehova, kako je rekao
prepodobni Marko Podvižnik: ʺUm, koji se nerasejano moli, pritešnjuje srce: srce pak
skrušeno i uniženo Bog neće odbacitiʺ (Ps 50,19).[17] ʺKada ti proveriš na sebi,ʺ ‐ rekao sam
Atoncu ‐ ʺti reci i meni kakav je plod eksperimenta; jer meni samom je takav eksperiment
neugodan, zbog rasejanog života koji vodim.ʺ Atonac je rado pristao na moj predlog. Kroz
nekoliko dana, on mi dolazi, i govori: ʺŠta si ti učinio sa mnom?ʺ ‐ ʺA zašto?ʺ ‐ ʺOd kako
sam pokušao da se molim sa pažnjom, zaključavajući um u reči molitve: sva moja viđenja
su propala, i više ne mogu da im se vratim.ʺ
Dalje u razgovoru sa Atoncem, ja više nisam video onu uobraženost i onu drskost, koje su
bile veoma primetne kod njega prilikom prvog susreta i koje se obično primećuju kod ljudi
koji se nalaze u samoobmani, koji misle za sebe da su sveti ili da su duhovno napredovali.
Atonac je čak izrazio želju da posluša moj ubogi savet. Kada sam ga posavetovao da se po
spoljašnjem načinu života ne razlikuje od ostalih monaha, zato što takvo isticanje sebe
vodi u visokoumlje[18]: on je skinuo verige sa sebe, i predao ih meni. Kroz jedan mesec, on
je ponovo bio kod mene i pričao je da je žar u njegovom telu prestao, da mu je ponovo
potrebna topla odeća, i da spava daleko bolje. Pritom, on je govorio da na Atonskoj gori
mnogi, i od onih koji uživaju slavu svetosti, upotrebljavaju taj način molitve koji je on
upotrebljavao, i ‐ da njemu uče i druge. Nije čudo! Sveti Simeon Novi Bogoslov, koji je
živeo osam vekova pre našeg vremena, kaže da se pažljivom molitvom bavi samo
nekolicina.[19] Prepodobni Grigorije Sinait, koji je živeo u četrnaestom veku po rođenju
Hristovom, kada je došao na Atonsku goru, našao je da njeno mnogobrojno monaštvo
nema nikakvog saznanja o umnoj molitvi, nego se bavi samo telesnim podvizima,
obavljajući molitvu samo ustima i naglas.[20] Prepodobni Nil Sorski, koji je živeo krajem
15. i početkom 16. veka, takođe, posetivši Atonsku goru, kaže da je u njegovo vreme broj
onih koji se bave pažljivom molitvom krajnje oskudan.[21] Starac, arhimandrit Pajsije
Veličkovski, prešao je na Atonsku goru iz Moldavije 1747. godine. On je blisko upoznao
sve manastire i skitove, razgovarao je sa mnogim starcima koji su po opštem mišljenju u
Svetoj Gori smatrani za najiskusnije i svete monahe. Kada je pak on počeo pitati te monahe
za knjige svetih otaca, koji su pisali o umnoj molitvi ‐ pokazalo se da oni ne samo da nisu
znali za postojanje takvih spisa nego čak nisu znali ni imena svetih pisaca; tada
Dobrotoljublje još nije bilo štampano na grčkom jeziku.[22] Pažljiva molitva traži
samoodricanje, a na samoodricanje se odlučuju samo retki. Onaj koji je pažnjom zaključan
u sebe, koji se nalazi u stanju nedoumice zbog viđenja svoje grehovnosti, neenosoban za
mnogoslovlje, i uopšte za efekte i glumu, onima koji ne znaju njegov tajanstveni podvig
deluje nekako čudan, zagonetan, nedostupan u svakom smislu. Zar je lako odvojiti se od
mišljenja sveta! I svet ‐ kako da prepozna podvižnika istinske molitve, kada je sam podvig
potpuno nepoznat svetu? Zar je to delo za onoga koji se nalazi u samoobmani! Ne jesti, ne
piti, ne spavati, zimi ići samo u rasi, nositi verige, gledati viđenja, učiti sve i izobličavati sa
drskom bestidnošću, bez ikakve ispravnosti, bez koristi i smisla, u krvnoj, materijalnoj,
strasnoj raspaljenosti, i iz razloga te najgore, pogibeljne raspaljenosti. Samosveti! Odavno
je primećena dopadljivost i privlačnost takvih za ljudsko društvo: Podnosite, piše apostol
Pavle Korinćanima, ako vas neko porobljuje, ako vas neko ždere, ako vam oduzima, ako se nadima,
ako vas po obrazu bije (2 Kor 11,20). Dalje sveti apostol kaže da, kada je bio u Korintu, nije
mogao drsko i bezočno da se ponaša: njegovo ponašanje se odlikovalo skromnošću,
krotošću, i mirom Hristovim (v. 2 Kor 10,1). Najveći deo podvižnika zapadne Crkve, koje je
ona proglasila za najveće svetitelje ‐ pošto je otpala od istočne Crkve i pošto je Sveti Duh
odstupio od nje ‐ molili su se i dostizali su viđenja, naravno lažna, na način koji sam
pomenuo. Ti uobraženi svetitelji bili su u najužasnijoj demonskoj prelesti. Prelest već
prirodno niče na osnovu bogohulstva, koje izvrće dogmatsku veru kod jeretika. Ponašanje
latinskih podvižnika, obuzetih prelešću, uvek je bilo poremećeno, iz razloga neobične
tvarne, strasne raspaljenosti. U takvom stanju nalazio se Ignjatije Lojola, osnivač jezuitskog
reda.
Kod njega je uobrazilja bila toliko raspaljena i izoštrena da je, kako je on sam tvrdio,
trebalo samo da zaželi i da učini izvestan napor, i pred njegovim očima bi se pojavljivao,
prema njegovoj želji, pakao ili raj. Javljanje raja i pakla nije se događalo samo po dejstvu
ljudske uobrazilje; dejstvo ljudske uobrazilje je nedovoljno za to: javljanje se događalo
zbog dejstva demona, koji su svoje izobilno dejstvo prisajedinili nedovoljnom ljudskom
dejstvu, spajajući dejstvo sa dejstvom, dopunjavajući dejstvo dejstvom, na osnovu
slobodne volje čoveka, koji je izabrao i usvojio lažno usmerenje. Poznato je da se istinskim
svetiteljima Božijim viđenja daruju jedino blagovoljenjem Božijim i dejstvom Boga, a ne po
volji čoveka i ne radi njegovog sopstvenog napora daruju se neočekivano, veoma retko, u
slučajevima naročite potrebe, po divnom promislu Božijem, a ne kao slučajnost.[23] Usiljen
podvig onih koji su u prelesti obično ide zajedno sa dubokim razvratom. Razvrat služi kao
ocena tog plamena, kojim su raspaljeni oni koji su u prelesti. To se potvrđuje i istorijskim
kazivanjima i svedočanstvom otaca. ʺOnaj koji vidi duha prelestiʺ u viđenjima koja mu se
javljaju, rekao je prepodobni Maksim Kapsokalivit ʺveoma često se podvrgava jarosti i
gnevu; miomir smirenja ili molitve, ili istinske suze, nemaju mesta u njemu. Nasuprot
tome, on se neprekidno hvali svojim vrlinama, sujetan je, i zauvek se neustrašivo prepušta
lukavim strastima.ʺ[24]

Učenik: Nepravilnost tog vida molitve i njegova veza sa samoobmanom i prelešću su jasni;
upozori me i na ostale vidove nepravilne molitve i lažnog stanja koje je povezano sa njima.

Starac: Kao što nepravilno dejstvo uma uvodi u samoobmanu i prelest: upravo tako u njih
uvodi i nepravilno dejstvo srca. Želja i stremljenje, ispunjeni nerazumnom gordošću, za
viđenjem duhovnih viđenja umom, koji nije očišćen od strasti, nije obnovljen i nije
presazdan desnicom Svetog Duha: takvom gordošću i nerazumnošću su ispunjeni i želja i
stremljenje srca da se naslađuje osećanjima svetim, duhovnim, božanskim, kada je ono još
sasvim nesposobno za takve naslade. Kao što nečisti um, želeći da vidi božanska viđenja a
nema mogućnosti da ih vidi, stvara sebi viđenja iz sebe, obmanjuje se njima i zanosi: tako i
srce, trudeći se da okusi božansku sladost i druga božanska osećanja, i ne nalazeći ih u
sebi, stvara ih iz sebe, njima laska sebi, zavodi, obmanjuje, pogubljuje sebe, ulazeći u
oblast laži, u opštenje sa demonima, potčinjavajući se njihovom uticaju, pokoravajući se
njihovoj vlasti.
Jedno osećanje od svih osećanja srca, u njegovom palom stanju, može biti upotrebljeno u
nevidljivom bogosluženju: tuga zbog grehova, zbog grehovnosti, zbog pada, zbog svoje
pogibli koja se naziva plačem, pokajanjem, skrušenošću duha. To je posvedočeno u
Svetom pismu. Jer da si hteo žrtve, ja bih Ti prineo; za žrtve svespaljenice ne mariš (Ps 50,18): i
svako osećanje srca posebno i sva ona zajedno nisu blagougodna Tebi, budući da su
uprljana grehom, budući da su izopačena padom. Žrtva je Bogu duh skrušen, srce skrušeno i
uniženo Bog neće odbaciti (Ps 50,19). Ta žrtva je žrtva odricanja, sa prinošenjem te žrtve
prirodno se uklanja prinošenje ostalih žrtava:. pri osećanju pokajanja umuknu sva druga
osećanja. Zato, da bi žrtve ostalih osećanja postale blagougodne Bogu, potrebno je da se
prethodno izlije blagovoljenje Božije na naš Sion, potrebno je da se prethodno obnove
zidine našeg razrušenog Jerusalima. Gospod je pravedan, svesvet: samo pravedne, čiste
žrtve, za koje je sposobna ljudska priroda posle svog obnovljenja, jesu blagoprijatne
pravednom, svesvetom Gospodu. Žrtvama i paljenicama koje su oskvrnjene On nije
naklonjen. Pobrinimo se da se očistimo pokajanjem! Tada ćeš blagovoliti žrtvu pravde, prinose
i žrtve svespaljenice, tada će prineti na žrtvenik Tvoj teoce (Ps 50,21): novorođena osećanja
čoveka obnovljenog Svetim Duhom.
Prva zapovest koju je Spasitelj sveta dao čitavom čovečanstvu jeste zapovest o pokajanju:
Poče Isus propovijedati i govoriti: Pokajte se, jer se približilo Carstvo nebesko (Mt 4,17). Ta
zapovest obuhvata, sadrži, povezuje sve ostale zapovesti. Onim ljudima koji nisu shvatali
značaj i silu pokajanja Spasitelj je govorio, ne jednom: Idite i naučite se šta znači: Milost hoću,
a ne žrtvoprinošenje (Mt9,13). To znači: Gospod, smilovavši se na pale i propale ljude, svima
je darovao pokajanje kao jedino sredstvo za spasenje, zato što su svi obuzeti padom i
propašću. On ne traži, čak i ne želi od njih žrtve, za koje su oni nesposobni, nego želi da se
oni smiluju na sebe, da saznaju svoju nesreću i oslobode je se pokajanjem. Pomenutim
rečima Gospod je dodao strašne reči: Nisam došao, rekao je On, da zovem pravednike no
grješnike na pokajanje. Koga naziva pravednicima? One nesrećne, zaslepljene grešnike koji,
budući obmanuti taštinom, ne smatraju pokajanje suštinski potrebnim za sebe, i zato ga ili
odbacuju ili ne brinu o njemu. O nesreće! Zbog toga ih se Spasitelj odriče, gubi se riznica
spasenja. ʺTeško dušiʺ ‐ kaže prepodobni Makarije Veliki ‐ ʺkoja ne oseća svoje rane i koja
misli za sebe, zbog velikog neizmernog oštećenja zlobom, da joj je potpuno strano
oštećenje zlobom. Takvu dušu više ne posećuje dobri Lekar, jer je dobrovoljno ostavila
svoje rane ne brinući se za njih, misleći da je zdrava i neporočna. Ne trebaju zdravi ljekara
nego bolesniʺ (Mt 9,12).[25] ʺUžasno je surovo prema sebi ‐ odbacivanje pokajanja! Užasna
je ravnodušnost, neljubav prema sebi ‐ nebriga o pokajanju. Onaj koji je surov prema sebi
ne može da ne bude surov prema bližnjima. Onaj koji se smilovao na sebe prihvatanjem
pokajanja, ujedno postaje milostiv i prema bližnjima. Iz toga je vidna sva važnost greške:
oduzeti srcu ono što mu je zapovedio sam Bog ‐ suštinsko i logički neophodno za srce
osećanje pokajanja, i truditi se da se u srcu otkriju, nasuprot poretku, nasuprot Božijem
uređenju, ona osećanja koja moraju sama po sebi da se jave u njemu po očišćenju
pokajanjem, ali u potpuno drugom karakteru.ʺ[26]
O tom duhovnom karakteru, telesni čovek ne može stvoriti kod sebe nikakvu predstavu:
zato što se predstava osećanja uvek zasniva na osećanjima srca koja su već poznata srcu, a
duhovna su potpuno strana srcu, koje je upoznato samo sa telesnim i duševnim
osećanjima. Takvo srce ne zna čak ni za postojanje duhovnih osećanja.
Svima je poznato, kako je duševna nesreća kod judejskih književnika i fariseja ponikla iz
njihovog neispravnog duševnog raspoloženja: oni su postali ne samo strani Bogu nego i
Njegovi izbezumljeni neprijatelji, bogoubice. Sličnoj nesreći se podvrgavaju i podvižnici
molitve, koji se, izbacivši pokajanje iz svog podviga, trude da probude u srcu ljubav
prema Bogu, trude se da osete nasladu, ushićenje: oni razvijaju svoj pad, udaljuju se od
Boga, ulaze u opštenje sa satanom, truju se mržnjom prema Svetom Duhu. Taj vid prelesti
je užasan; on je jednako poguban za dušu kao i prvi, ali je manje vidan; on se retko
završava silaskom sa uma i samoubistvom, ali nesumnjivo razvraćuje i um i srce. Po stanju
uma koje proizvodi oci su ga nazvali samomnjenjem.[27] Na tu vrstu prelesti ukazuje sveti
apostol Pavle, kada kaže: Niko da vas ne obmanjuje tobožnjom poniznošću i služenjem anđelima,
upuštajući se u ono što nije vidjeo, i uzalud nadimajući se tjelesnim umom svojim (Kol 2,18). Onaj
koji je obuzet tom prelešću samomišljenja, stvorio je ʺsamomnjenjeʺ da ima mnoge vrline i
dostojanstva ‐ čak i da obiluje u darovima Svetog Duha. Samomnjenje se sastoji iz lažnih
shvatanja i lažnih osećanja: po tom svom svojstvu, ono potpuno pripada oblasti oca i
predstavnika laži ‐ đavola. Onaj koji se moli, trudi se da u srcu otkrije osećanje novog
čoveka, i nemajući nikakve mogućnosti za to, zamenjuje ih osećanjima svog sastava,
lažnim, kojima će se ubrzo priključiti dejstvo palih duhova. Prihvativši nepravilna
osećanja, svoja i demonska, kao istinska i blagodatna, on prima odgovarajuća shvatanja.
Ta osećanja, koja se neprestano usvajaju srcem i jačaju u njemu, čuvaju i umnožavaju lažna
shvatanja: prirodno je da iz takvog nepravilnog podviga nastaju samoobmana i demonska
prelest ‐ ʺsamomnjenjeʺ. ʺSamomnjenje ne dopušta onome koji samomisli da budeʺ[28] ‐
rekao je sveti Simeon Novi Bogoslov. Onaj koji misli za sebe da je bestrastan, nikada se
neće očistiti od strasti; koji misli za sebe da je ispunjen blagodaću, nikada neće dobiti
blagodat; koji misli za sebe da je svet, nikada neće dostići svetost. Prosto rečeno: onaj koji
sebi pripisuje duhovna delanja, vrline, dostojanstva, blagodatne darove, koji sebi laska i
teši se ʺsamomnjenjemʺ, tim ʺsamomnjenjemʺ zatvara ulaz za duhovna delanja, i
hrišćanske vrline i božansku blagodat ‐ a široko otvara ulaz grehovnoj zarazi i demonima.
Više nema nikakve mogućnosti za duhovno napredovanje kod onih koji su zaraženi
ʺsamomnjenjemʺ: oni su uništili tu mogućnost, prinevši na oltar laži same početke ljudske
delatnosti i njegovog spasenja ‐ shvatanja o istini. Kod onih koji boluju od te prelesti javlja
se neobična nadmenost: oni kao da su opijeni sobom, svojim stanjem samoobmane, videći
u njemu blagodatno stanje. Oni su natopljeni, preispunjeni visokoumljem i gordošću,
predstavljajući se smirenima pred mnogima koji sude prema licu, a ne mogu da ocene po
plodovima, kako je zapovedao Spasitelj (Mt 7,16; 12, 33), a tim manje po duhovnom
osećanju, koje pominje apostol (Jev 5, 14). Prorok Isaija je živopisno izrazio dejstvo prelesti
ʺsamomnjenjaʺ u palom arhangelu, dejstvo koje je obmanulo i pogubilo tog arhangela.
Govorio si ‐ kaže prorok satani ‐ u srcu svom: izaći ću na nebo, više zvijezda Božijih podignuću
prijesto svoj, i sješću na gori zbornoj na strani sjevernoj. Izaći ću u visine nad oblake, izjednačiću se
sa višnjim. A ti se u pakao svrže, u dubinu grobnu (Is 14,13‐15).
Onoga koji je zaražen prelešću ʺsamomnjenjaʺ Gospod ovako izobličava: Govoriš: Bogat
sam, i obogatio sam se, i ništa mi ne treba; a ne znaš da si nesrećan, i jadan, i siromašan, i slijep, i
nag (Otk Z, 17). Gospod prelešćenom savetuje pokajanje. Predlaže mu da ne kupuje kod
drugoga, nego kod samog Gospoda, neophodne potrebnosti, koje čine pokajanje (Otk z,
18). Potrebno je uporno kupovati: bez toga nema spasenja. Nema spasenja bez pokajanja, a
pokajanje od Boga primaju samo oni koji će, da bi ga primili, prodati sve svoje imanje, to
jest, odreći će se svega, što su lažno prihvatili ʺsamomnjenjemʺ.

Učenik: ‐ Da li ti se događalo da se srećeš sa onima koji su zaraže^ tim oblikom prelesti?

Starac: ‐ Oni koji su zaraženi prelešću ʺsamomnjenjaʺ sreću se veoma često. Svaki koji
nema skrušenost duha, koji smatra da ima bilo kakve vrline i zasluge, koji se ne drži
nepokolebljivo učenja Pravoslavne Crkve, nego rasuđuje o bilo kom dogmatu ili predanju
proizvoljno, po svom nahođenju ili po nepravoslavnom učenju, nalazi se u toj prelesti.
Stepen odstupanja i upornosti u odstupanju određuje stepen prelesti.
Čovek je slab! ʺSamomnjenjeʺ nam se neizbežno potkrada u bilo kakvom svom obliku, i
ostvarujući naše ja, udaljava od nas blagodat Božiju. Kako nema, po primedbi svetog
Makarija Velikog, nijednog čoveka koji je potpuno oslobođen od gordosti: tako nema
nijednog čoveka koji bi bio potpuno oslobođen od toga da na njega deluje istančana
prelest koja se naziva ʺsamomnjenjeʺ. Ona je napadala apostola Pavla, i lečena je teškim
dopuštenjima Božijim. Jer nećemo, braćo, da ne znate o nevolji našoj koja nam se dogodi u Aziji,
da suviše bijasmo opterećeni, preko moći, tako da smo bili u nedoumici i za život. Čak sami u sebi
osudu na smrt doživjesmo, da se ne bismo uzdali u sebe nego u Boga koji podiže mrtve (2 Kor 1,8‐
9). Iz tog razloga, potrebno je budno paziti na sebe, kako ne bi sebi, kao sopstveno,
pripisali bilo kakvo dobro delo, bilo kakvu pohvalnu osobinu ili naročitu prirodnu
sposobnost, ili čak blagodatno stanje, ako je čovek uveden u njega, ukratko, ne smatrati
nikakvu vrlinu svojom. Šta li imaš ‐ kaže apostol ‐ što nisi primio (1 Kor 4, 7) od Boga? Od
Boga imamo i život, i novi život, i sve prirodne osobine, sve sposobnosti, i duhovne i
telesne. Mi smo Božiji dužnici! Naš dug je neisplativ! Iz takvog pogleda na sebe, samo po
sebi, stvara se stanje našeg duha suprotno ʺsamomnjenjuʺ, stanje koje je Gospod nazvao
siromaštvom duha, koje nam je zapovedio da imamo, koje je veličao (Mt 5, 3). Velika je
nesreća ‐ udaljiti se od dogmatskog i moralnog učenja Crkve, od učenja Svetog Duha, bilo
kakvim umovanjem! To je oholost, koja ustaje protiv poznanja Božijega. Potrebno je zbacivati i
predavati takav razum na poslušnost Hristu (2 Kor 10, 4‐5).

Učenik: ‐ Postoji li neka veza između prelesti prve vrste i prelesti druge vrste.

Starac: ‐ Veza između ta dva vida prelesti neizostavno postoji. Prelest prve vrste je uvek
spojena sa prelešću druge vrste, sa ʺsamomnjenjemʺ. Onaj ko stvara sablažnjive slike,
posredstvom prirodne sposobnosti uobražavanja, koji posredstvom mašte[29] povezuje te
slike u očaravajuću sliku, koji čitavo svoje biće potčinjava zavodljivom moćnom uticaju te
slike, neizbežno, po nesrećnoj neophodnosti, misli da ta slika nastaje dejstvom božanske
blagodati, da osećanja srca, koja su pobuđena slikom, jesu blagodatna osećanja.
Prelest druge vrste ‐ upravo ʺsamomnjenjeʺ ‐ deluje bez stvaranja zavodljivih slika: ona se
zadovoljava stvaranjem lažnih blagodatnih osećanja i stanja, iz kojih se rađa lažno,
izopačeno shvatanje uopšte o čitavom duhovnom podvigu. Onaj koji se nalazi u prelesti
ʺsamomnjenjaʺ stiče lažno mišljenje o svemu što ga okružuje. On je obmanut i unutar sebe
i izvan. Mašta snažno deluje u onima koji su zavedeni ʺsamomnjenjemʺ, ali deluje
isključivo na polju apstrag.cije. Ona se ili uopšte ne bavi, ili se veoma retko bavi slikama
zamišljanja raja, gornjih obitelji i dvorova, nebeskog sveta i miomirisa, Hrista, anđela i
svetih; ona neprekidno stvara prividno duhovna stanja, blisko prijateljstvo sa Isusom,[30]
unutrašnji razgovor sa Njim,[31] tajanstvena otkrivenja,[32] glasove, naslade, i na njima
gradi lažno shvatanje o sebi i o hrišćanskom podvigu, uopšte, gradi lažni način mišljenja i
lažno raspoloženje srca, dovodi do opijenosti sobom, do raspaljenosti i zanosa. Ta različita
dejstva nastaju zbog dejstva istančane sujete i sladostrašća: od tog dejstva krv dobija
grehovno, sablažnjivo kretanje, koje se predstavlja kao blagodatna naslada. A sujetu i
sladostrašće pak pobuđuje visokoumlje, taj nerazdvojni saputnik ʺsamomnjenjaʺ. Užasna
gordost, slična gordosti demona, preovlađujuća je osobina kod onih koji su prihvatili tu i
druge prelesti. Zavedene prvim vidom prelesti gordost dovodi u stanje otvorene
poremećenosti uma; kod zavedenih drugim vidom prelesti ona je, stvarajući takođe
oštećenje uma, koje se u Pismu naziva izopačenošću uma (2 Tim 3, 8), manje primetna, i
skriva se pod maskom smirenja, pobožnosti, mudrosti ‐ poznaje se po svojim gorkim
plodovima. Oni koji su zaraženi ʺsamomnjenjemʺ vezano za svoje vrline, naročito vezano
za svoju svetost, sposobni su i spremni na sve kazne, na svako licemerje, lukavstvo i
prevaru, na sva zlodela. Oni odišu nepomirljivim neprijateljstvom protiv služitelja istine,
sa pomahnitalom mržnjom se ustremljuju na njih kada oni kod prelešćenih ne priznaju
stanje koje im se pripisuje i izlažu ih sramoti pred svetom, koji je zaslepljen
ʺsamomnjenjemʺ.

Učenik: ‐ Postoje pak i duhovna stanja, proizvedena božanskom blagodaću, kao što je
stanje u kom se okuša duhovna sladost i radost, stanje u kom se otkrivaju tajne
hrišćanstva, stanje u kom se u srcu oseća prisustvo Svetog Duha, stanje u kom se Hristov
podvižnik udostojava duhovnih viđenja?

Starac: ‐ Nesumnjivo da postoje, ali postoje samo kod hrišćana koji su dostigli hrišćansko
savršenstvo, koji su prethodno očišćeni i pripremljeni pokajanjem. Postepeno dejstvo
pokajanja uopšte, koje se izražava svim vidovima smirenja, a naročito molitvom, koja se
prinosi u siromaštvu duha, u plaču ‐ postepeno slabi dejstvo greha u čoveku. Za to je
potrebno značajno vreme. Ono se i daje istinskim, dobronamernim podvižnicima,
promislom Božijim, koji budno bdi nad nama. Borba sa strastima je neobično korisna: ona,
više od svega, vodi siromaštvu duha. U cilju naše suštinske koristi, Sudija i Bog naš,
oklijeva zbog nas, i neće nas brzo odbraniti od suparnika (v. Lk 18, 7) našeg ‐ greha. Kada
strasti vrlo oslabe ‐ to se događa najviše pred kraj života[33] ‐ tada, malo‐pomalo, počinju
da se javljaju duhovna stanja, koja se beskrajno razlikuju od stanja nastalih
ʺsamomnjenjemʺ. Prvo, u duhovni hram ulazi blagodatni plač, umiva ga i izbeljuje radi
primanja darova, koji prate plač, po ustanovi duhovnog zakona. Telesni čovek nikako, ni
na koji način, ne može da zamisli duhovna stanja, niti može imati ikakva saznanja o
blagodatnom plaču: poznanje tih stanja ne zadobija se drugačije nego iskustvom.[34]
Duhovni darovi dele se sa božanskom premudrošću, koja se stara da slovesni sud, koji
treba da primi dar u sebe, može bez oštećenja da nosi u sebi silu dara. Novo vino kida
stare mehove! (Mt 9,17) Primetno je da se u današnje vreme duhovni darovi dele sa
najvećom umerenošću, saglasno raslabljenju kojim je obuhvaćeno hrišćanstvo uopšte. Ti
darovi zadovoljavaju jedino potrebe spasenja. Nasuprot tome, ʺsamomnjenjeʺ izliva svoje
darove u neizmernom izobilju i u najvećoj žurbi.
Opšti znak duhovnih stanja je duboko smirenje i smirenoumlje, sjedinjeno sa
pretpostavljanjem svih bližnjih sebi, sa naklonošću, jevanđelskom ljubavlju prema svim
bližnjima, sa težnjom ka anonimnosti, ka udaljavanju od sveta. Za ʺsamomnjenjeʺ tu ima
malo mesta: zato što se smirenje sastoji u odricanju od svih vlastitih vrlina, u suštinskom
ispovedanju Iskupitelja, u nalaženju svake nade i podrške u Njemu, a ʺsamomnjenjeʺ se
sastoji od prisvajanja vrlina, koje su date od Boga, i stvaranju nepostojećih vrlina za sebe.
Ono je povezano sa nadanjem na sebe, sa hladnim, površnim ispovedanjem Iskupitelja.
Bog se proslavlja radi proslavljanja sebe, kao što je bio proslavljan od fariseja (Lk 18, p).
Oni koji su obuzeti ʺsamomnjenjemʺ, u najvećoj meri su predani sladostrašću, bez obzira
na to što sebi pripisuju najuzvišenija duhovna stanja, bez premca u pravilnom
pravoslavnom podvižništvu; malk broj njih se uzdržava od grubog porobljavanja
sladostrašću ‐ uzdržavaju se jedino zato što u njima preovlada greh nadčrehovima ‐
gordost.

Učenik: ‐ Može li prelest koja se naziva ʺsamomnjenjeʺ poroditi bilo kakve opipljive,
vidljive nesrećne posledice?

Starac: ‐ Iz te vrste prelesti ponikle su pogubne jeresi, raskoli, bezbožje, bogohulstvo.
Najnesrećnija njegova vidljiva posledica je nepravilna, štetna za sebe i za bližnje, delatnost
‐ zlo, koje je bez obzira na njegovu otvorenost i njegovu rasprostranjenost, malo primetno i
malo shvaćeno. Sa delateljima molitve koji su zaraženi ʺsamomnjenjemʺ događaju se i
nesreće, očigledne svima, ali retko: zato što ʺsamomnjenjeʺ, dovodeći um u najužasniju
zabludu, ne dovodi ga do poremećenosti, kao što ga dovodi rastrojena uobrazilja. Na
Valamskom ostrvu, u udaljenoj pustinjskoj kolibi, živeo je shimonah Porfirije, kog sam i ja
video. On se bavio podvigom molitve. Kakve vrste je bio taj podvig ‐ pouzdano ne znam.
Moguće je naslutiti o njegovoj nepravilnosti po omiljenoj literaturi shimonaha: on je visoko
cenio knjigu zapadnog pisca Tome Kempijskog, ʺO podražavanju Isusa Hristaʺ, i
rukovodio se njome. Ta knjiga je napisana iz ʺsamomnjenjaʺ. Porfirije je jednom uveče, u
vreme jeseni, posetio starce u skitu, koji je bio nedaleko od njegove pustinje. Kada se
pozdravljao sa starcima, oni su ga upozorili, govoreći: ʺNemoj pomisliti da pređeš preko
leda: led samo što se pojavno, i vrlo je tanak.ʺ
Porfirijevu pustinju je od skita delio duboki zaliv Ladoškog jezera, koji je trebalo zaobići.
Shimonah je odgovorio tihim glasom, sa spoljašnjom skromnošću: ʺJa sam već postao
lagan.ʺ On je otišao. Posle kratkog vremena začuo se očajni krik. Skitski starci su se
zabrinuli, potrčali su. Bila je tama, nisu brzo pronašli mesto na kom se dogodila nesreća:
nisu brzo našli način da dođu do utopljenog: izvukli su telo, koje je duša već napustila.

Učenik: ‐ Ti govoriš za knjigu ʺPodražavanjeʺ, da je ona napisana u stanju samoobmane;
ali ona ima mnogo čitalaca među čedima Pravoslavne Crkve!

Starac: ‐ Baš ti čitaoci se, u zanosu zbog njene vrednosti, izražavaju o toj vrednosti, ne
shvatajući to. U predgovoru ruskog prevoda knjige ʺPodražavanjeʺ ‐ izdanje 1834. godine,
štampano u Moskvi ‐ rečeno je: ʺJedan visokopreosvećeni mužʺ ‐ ruski, pravoslavni ‐
ʺgovorio je: ʹAko bi bilo potrebno moje mišljenje, ja bih smelo posle Svetog pisma stavio
delo Tome Kempijskog O podražavanju Isusa Hrista.ʹʺ[35] Tim, toliko odlučnim
komentarom, inoslavnom piscu se daje puna prednost u odnosu na sve svete oce
Pravoslavne Crkve, a svom mišljenju se daje prednost u odnosu na stav čitave Crkve, koja
je na svetim saborima priznala spise svetih otaca za bogonadahnute, i zaveštala je da se
oni čitaju, ne samo radi duhovnog uzrastanja svih svojih čeda nego i radi rukovođenja
prilikom rešavanja crkvenih pitanja. U spisima otaca čuva se veliko duhovno, hrišćansko i
crkveno blago: dogmatsko i moralno predanje svete Crkve. Očigledno, da je knjiga
ʺPodražavanjeʺ dovela pomenutog muža u takvo raspoloženje, u kom se on izrazio tako
nepromišljeno, tako pogrešno, tako žalosno.[36] To je samoobmana!
To je prelest! Ona je sačinjena od lažnih shvatanja; lažna shvatanja su rođena iz
nepravilnih osećanja koja je prenela knjiga. U knjizi živi i knjiga odiše pomazanjem
lukavog duha, koji laska čitaocima, opija ih otrovom laži, zaslađenim prefinjenim
začinima visokoumlja, sujete i sladostrašća. Knjiga vodi svoje čitaoce pravo u opštenje sa
Bogom, bez prethodnog očišćenja pokajanjem, zato i pobuđuje posebne simpatije prema
sebi kod strasnih ljudi, kojima je nepoznat put pokajanja, koji su nezaštićeni od
samoobmane i prelesti, koji nisu poučeni pravilnom životu, učenjem svetih otaca
Pravoslavne Crkve. Knjiga proizvodi snažno dejstvo na krv i nerve, podstiče ih ‐ i zato se
ona posebno dopada ljudima koji su porobljeni čulnošću: knjigom se može naslađivati, bez
odricanja od grubih čulnih naslada. Visokoumlje, prefinjeno sladostrašće i sujetu, knjiga
predstavlja kao dejstva blagodati Božije. Namirisavši svoj blud u njegovom prefinjenom
dejstvu, telesni ljudi dolaze u ushićenje od naslade, od opijenosti, koji se dobijaju bez
truda, bez samoodricanja, bez pokajanja, bez raspinjanja tijela sa strastima i željama (Gal 5,
24), sa nežnošću prema palom stanju. Oni radosno prelaze, vođeni svojom zaslepljenošću i
gordošću, iz postelje ljubavi koja pristaje stoci, u postelje ljubavi koja predstavlja još veći
zločin, koja gospodari u bludilištu otpalih duhova. Neka osoba, koja po zemaljskom
položaju pripada višem i obrazovanijem društvu, a po spoljašnjosti Pravoslavnoj Crkvi,
izrazila se na sledeći način o luteranki koja je skončala, smatrajući tu osobu svetom: ʺOna
je strasno volela Boga; ona je mislila samo o Bogu; ona je videla samo Boga; ona je čitala
samo Jevanđelje i ʹPodražavanjeʹ, koje je ‐ drugo Jevanđelje.ʺ[37]
Tim rečima izraženo je upravo to stanje u koje dospevaju čitaoci i poštovaoci
ʺPodražavanjaʺ. Istovetna je po svojoj suštini toj frazi i izreka znamenite francuske
spisateljice, gđe De Sevinje, o znamenitom francuskom pesniku, Rasinu starijem. ʺOn voli
Bogaʺ ‐ dozvolila je sebi da kaže gđa Sevinje ‐ ʺkao što je ranije voleo svoje naložnice.ʺ[38]
Poznati kritičar La Garp, koji je prvo bio bezbožnik, a zatim je prešao u hrišćanstvo koje je
nepravilno razumeo i izopačio, odobravajući izraz gđe Sevinje, rekao je: ʺSrce kojim voli
Tvorca i tvar je jedno, iako se posledice razlikuju među sobom, koliko su različiti i
predmeti.ʺ[39] Rasin je prešao iz razvrata u prelest, koja se naziva ʺsamomnjenjeʺ. Ta
prelest se sa svom otvorenošću ispoljava u dve poslednje tragedije ovog pesnika: u Jestiri i
Gotoliji. Uzvišene hrišćanske misli i osećanja Rasina našla su sebi prostrano mesto u hramu
Muze i Apolona,[40] u teatru su izazvali ushićenje, aplauze. Gotolija, tragedija koja se
smatra za najbolje delo Rasina, održana je četrdeset puta zaredom. Duh te tragedije ‐ jedan
je sa duhom ʺPodražavanjaʺ. Mi verujemo da u ljudskom srcu postoji žudnja bliska
životinjskoj, koja je uneta u njega padom, i koja je povezana sa žudnjom palih duhova; mi
verujemo da u srcu postoji i duhovna žudnja, sa kojom smo stvoreni, kojom se prirodno i
ispravno voli Bog i bližnji, i koja je u harmoniji[41] sa žudnjom svetih anđela. Kako bi
zavoleli Boga i bližnjega u Bogu, neophodno je očistiti se od žudnje bliske životinjskoj.
Očišćenje izvršava Sveti Duh, u čoveku koji je životom izrazio želju za očišćenjem. Srcem
se upravo i nazivaju, u moralnom smislu, ta žudnja i ostale duševne sile, a ne ud tela ‐
srce. Sile koje su koncentrisane u tom udu ‐ u opštoj upotrebi naziv tog uda se prenosi na
taj skup sila. Nasuprot osećanju telesnih ljudi, duhovni muževi, nanjušivši zadah zla koje
se pretvara da je dobro, odmah osećaju odbojnost prema knjizi koja ispušta taj smrad.
Starcu Isaiji inoku, koji je živeo u bezmolviju u Nikiforovskoj pustinji,[42] koji je
napredovao u umnoj molitvi i udostojio se osenjenja blagodaću, bio je pročitan odlomak iz
ʺPodražavanjaʺ. Starac je odmah pronikao u značenje knjige. On se nasmejao i uzviknuo:
ʺO! To je napisano iz samomnjenja. Tu nema ničeg istinitog! Tu je sve izmišljeno. Kako su
Tomi izgledala duhovna stanja i kako je on mislio o njima, ne znajući ih iskustveno, tako
ih je i opisao.ʺ Prelest, kao nesreća, predstavlja žalostan prizor; kao besmislica, ona je ‐
smešan prizor. Poznat po strogom životu, arhimandrit Kirilo‐novojezerskog manastira[43]
Teofan, koji se u prostoti srca bavio gotovo isključivo telesnim podvigom, a o duševnom
podvigu je imao samo umereno saznanje, u početku je predlagao licima koja su se
savetovala sa njim i nalazila se pod njegovim rukovođenjem čitanje knjige ʺPodražavanjeʺ;
nekoliko godina pre svoje smrti on je počeo da zabranjuje njeno čitanje, govoreći sa svetom
prostotom: ʺRanije sam smatrao tu knjigu dušekorisnom; ali Bog mi je otkrio da je ona
štetna za dušu.ʺ Isto to mišljenje o ʺPodražavanjuʺ imao je, po delatnom monaškom
iskustvu, poznati otac Leonid, koji je položio osnove moralnog ustrojstva Optinske
pustinje.[44] Sve pomenute podvižnike lično sam poznavao. ‐ Neki spahija, vaspitan u
duhu pravoslavlja, koji je blisko poznavao ‐ takozvani ‐ veliki svet, tj. svet u njegovim
najvišim slojevima, jednom je ugledao knjigu ʺPodražavanjeʺ u rukama svoje kćeri. On joj
je zabranio čitanje knjige, rekavši: ʺJa neću da ti slediš modu, i koketiraš pred Bogom.ʺ
Najtačnija ocena knjige.

Učenik: ‐ Postoje li još neki vidovi prelesti?

Starac: ‐ Svi pojedinačni vidovi samoobmane i demonske obmane, odnose se na dva
gorepomenuta glavna vida, i proizilaze ili od nepravilnog dejstva uma, ili od nepravilnog
dejstva srca. Naročito je rasprostranjeno dejstvo ʺsamomnjenjaʺ. Nije neosnovano stanju
samoobmane i prelesti pripisivati duševno nastrojenje monaha, koji se, odbacivši bavljenje
Isusovom molitvom i umno delanje uopšte, zadovoljavaju samo spoljašnjom molitvom, to
jest, neizostavnim učestvovanjem na crkvenim službama i neizostavnim ispunjavanjem
kelijnog pravila, koje se sastoji isključivo od psalmopojanja i usnih i glasnih molitvoslovlja.
Oni ne mogu izbeći ʺsamomnjenjeʺ, kao što to objašnjava pomenuti starac Vasilije u
predgovoru knjige svetog Grigorija Sinaita, pozivajući sa prevashodno na spise
prepodobnih, tog Grigorija i Simeona Novog Bogoslova. Znaci ʺsamomnjenjaʺ koje se
potkralo ispoljavaju se kod podvižnika tada kada oni misle za sebe da vode pažljiv život,
kada često zbog gordosti preziru druge, govore loše o njima, sebe smatraju dostojnima, po
svom mišljenju, da budu pastiri ovaca i njihovi rukovodioci, postajući slični slepcima koji
se prihvataju da pokazuju put drugim slepcima.[45] Usna i glasna molitva je plodonosna
tada kada je spojena sa pažnjom, što se sreće veoma retko: zato što se pažnji učimo
prevashodno prilikom bavljenja Isusovom molitvom.[46]

NAPOMENE:
1. Početak Treće pouke prepodobnog Simeona Novog Bogoslova, izdanje Optinske
pustinje, 1852. god.
2. Početak 3. Pouke.
3. Citat iz prepodobnog Simeona Novog Bogoslova, u Pouci Nikifora Monaha,
Dobrotoljublje, tom 2 ‐ prepodobni Makarije Veliki, Pouka 7, gl. 2.
4. U originalu stoji: ʺAko neko u uobrazilji mašta da će dostići uzvišeno.ʺ Ovde je
upotrebljen razjašnjen izraz, kako bi se što određenije pokazalo značenje reči
uobrazilja.
5. Lestvica, Pouka 7
6. O prvom vidu pažnje i molitve. Dobrotoljublje, tom 1.
7. Gorenavedeni članak.
8. Četi minej, 23. novembar.
9. Pečerski paterik.
10. Gorenavedeni članak.
11. Dobrotoljublje, tom 1, O prelesti i drugo.
13. Prepodobni Simeon Novi Bogoslov, Pouka o veri, Dobrotoljublje, tom 1.
14. Orlovska eparhija.
15. Kurska eparhija.
16. Lecmvuu,a, Pouka 28, gl. 17.
17. Beseda o onima koji misle da će se delima opravdati, gl 34, Dobrotoljublje, tom 1.
18. Lestvica, Pouka 4, gl 82, 83. Prepodobni Varsanufije Veliki, Odgovor 275. Život i
pouke prepodobnog Apolosa, Alfavitni paterik.
19. O trećem vidu molitve, Dobrotoljublje, tom 1
20. Žitije prepodobnog Grigorija Sinaita, Dobrotoljublje, tom 1.
21. Predgovor Skitskom predanju ili Ustavu.
22. Odlomak iz pisma starca Pajsija starcu Teodosiju. Dela Pajsija, izdanje Optinske
pustinje.
24. Razgovor prepodobnog Maksima sa prepodobnim Grigorijem Sinaitom.
25. Pouka 6, O ljubavi. gl. 16.
27. Prepodobni Grigorije Sinait, Pouka 108. i Pouka 128, Dobrotoljublje, tom 1; sveti
Jovan Karpatski, gl. 49, Dobrotoljublje, tom 4.
28. Pouka 4, na kraju; takođe i Pouka 3.
29. Tj. fantazije.
30. Podražavanje, Toma Kempijski, knjiga 2, gl. 8.
31. Isto, knjiga 3, gl. 1.
32. Isto, knjiga 3, gl. 3.
33. Žitije Teofila, Pimena Slabog, Jovana Mnogostradalnog, Pečerski paterik.
35. stp. 37.
36. ʺPodražavanjeʺ je, pri prvobitnoj svojoj pojavi, bilo osuđeno čak i od svoje, Latinske
crkve, progonjeno je od strane inkvizicije. Gonjenje je na kraju bilo prekinuto, i
preokrenulo se u pokroviteljstvo, kada je shvaćeno da knjiga predstavlja dobro
oružje za propagandu među ljudima koji su izgubili istinsko shvatanje hrišćanstva i
koji su sačuvali površan odnos prema njemu. Pod imenom papske propagande
podrazumeva se širenje onog shvatanja o papi koje papa želi da sugeriše
čovečanstvu o sebi, to jest, shvatanje o vrhovnoj, samovlasnoj ,,neograničenoj vlasti
pape nad svetom. Propaganda, imajući taj cilj, malo obraća pažnju na osobine
učenja koje prenosi, njoj na ruku ide sve što pomaže njen cilj ‐ čak i vera u Hrista
bez napuštanja vere u idole.
37. Ushićena izreka je izgovorena na francuskom jeziku, koji je kadar jedino za
pozornicu: ʺElle aimait Dieu avec passion; elle ne pensait quʹa Dieu; elle ne voyant
que Dieu; elle ne lisait que IʹEvangile et ! ʹImitation qui est un second Evangile:
38. Il aime Dieu, comme il aimait ses metreses:ʹ
39. Cʹest avec le meme coeur, quʹon aime le Createur, ou la creature quoique les effets
soiet aussi differents, que les objects:ʹ
40. Muze i Apolon ‐ božanstva drevnih neznabožaca, Grka i Rimljana; tim demonima
neznabošci su pripisivali pokroviteljstvo nad prefinjenim umetnostima.
41. U sazvučju, u saglasju.
42. U Oloneckoj ili Petrozavodskoj eparhiji.
43. U Novgorodskoj eparhiji.
44. U Kaluškoj eparhiji.
45. O drugom vidu pažnje i molitve, Dobrotoljublje, tom 1.
46. Predgovor shimonaha Vasilija.
ASKETSKI OGLEDI

O ISUSOVOJ MOLITVI.

TREĆI DEO ‐ O BAVLjENjU ISUSOVOM MOLITVOM

Učenik: ‐ Izloži ispravan način bavljenja Isusovom molitvom.

Starac: ‐ Pravilno bavljenje Isusovom molitvom proističe, samo po sebi, iz pravilnih
shvatanja o Bogu, o svesvetom imenu Gospoda Isusa, i o odnosu čoveka prema Bogu.
Bog je biće neograničeno ‐ veliko, svesavršeno, Sazdatelj i Presazdatelj ljudi, punovlasni
Vladika iznad ljudi, anđela, iznad demona, iznad sve tvari, vidljive i nevidljive. To
shvatanje o Bogu nas uči da smo mi dužni da stanemo pred Boga molitvom u najdubljoj
pobožnosti, u najvećem strahu i trepetu, upućujući mu svu našu pažnju, usredsređujući u
pažnji sve sile uma, srca, duše, odbacujući rasejanost i maštarenje, kao narušavanje pažnje
i pobožnosti, kao narušavanje ispravnosti u stajanju pred Bogom, ispravnosti, koju uporno
zahteva veličina Božija (Jn 4,23‐24; Mt 22, 37; Mk. 12,29‐30; Lk. 10, 27). Predivno je rekao
Isak Sirijski; ʺKada pripadneš Bogu molitvom, budi u svojoj pomisli kao mrav, kao
zemaljski gmizavci, kao crvić, kao dete koje tepa. Nemoj pred Njim govoriti bilo šta
razumno; dečijim načinom misli približi se Bogu.ʺ[1] Oni koji su stekli istinsku molitvu
osećaju neizrecivo siromaštvo duha kada stoje pred Bogom, slavosloveći ga, ispovedajući
se Njemu, iznoseći pred Njim svoje molbe. Oni se osećaju kao da su ništavni, kao da su
nepostojeći. To je prirodno! Kada onaj koji se moli oseti silno prisustvo Božije, prisustvo
samoživota, života neobuhvatnog i nedostižnog: tada njegov sopstveni život njemu
izgleda kao najsitnija kapljica u poređenju sa beskonačnim okeanom. U takvo stanje je
dospeo pravedni mnogostradalni Jov, koji je dostigao najviše duhovno napredovanje. On
je osetio sebe kao rastopljenog (Jov 42, 6),[2] kao što se topi i nestaje sneg, kada na njega
padnu zraci užarenog sunca.
Ime Gospoda našeg Isusa Hrista je ‐ božansko; sila i dejstvo tog imena su ‐ božanski; oni
su svemogući i spasonosni; oni prevazilaze naše shvatanje, nedostupni su za njega. S
verom, nadom, usrđem, sjedinjenim sa velikom pobožnošću i strahom, izvršavajmo veliko
delo Božije, koje nam je predao Bog: vežbajmo se u molitvi imenom Gospoda našeg Isusa
Hrista. ʺNeprestano prizivanje imena Božijegʺ ‐ kaže Veliki Varsanufije ‐ ʺjeste lek, koji ne
ubija samo strasti, nego i samo njihovo dejstvo. Kao što lekar stavlja lekovita sredstva ili
flaster na ranu nastradalog, i oni deluju, pri čemu bolesnik i ne zna kako se to čini: upravo
tako i ime Božije, kada se priziva, ubija sve strasti, iako mi i ne znamo kako se to
događa.ʺ[3]
Naše uobičajeno stanje, stanje čitavog čovečanstva, stan>e je pada, prelesti, pogibli.
Saznajući, i po meri saznanja osećajući to stanje, molitveno ćemo vapiti iz njega, vapiti u
skrušenosti duha, vapiti u plaču i jecajima, vapiti za pomilovanjem. Odrecimo se svake
duhovne naslade, svih uzvišenih molitvenih stanja, kao nedostojni njih i nesposobni za
njih. Nije moguće zapevati pesmu Gospodnju na zemlji tuđoj (Ps 136,4) ‐ u srcu kojim su
ovladale strasti. Ako pak poslušamo poziv da je zapevamo: znajmo zasigurno, da će radi
tog poziva nas zarobiti (Ps 136,3). Na rekama Vavilonskim moguće je i potrebno samo plakati
(Ps 136, 1).
Ta opšta pouka o bavljenju Isusovom molitvom izvučena je iz Svetog pisma i dela svetih
otaca, iz veoma malog broja razgovora sa istinskim molitvenicima. Od posebnih pouka,
prevashodno za početnike, smatram da je korisno pomenuti sledeće:
Sveti Jovan Lestvičnik savetuje da se um zaključa u reči molitve, i ma koliko puta bi se on
udaljio od reči, ponovo ga uvoditi.[4] Taj mehanizam je naročito koristan i naročito
pogodan. Kada um, na takav način, bude u pažnji: tada će i srce stupiti u saosećanje umu,
umiljenjem ‐ molitva će se izvršavati zajedno umom i srcem. Reči molitve treba izgovarati
veoma neužurbano, čak otegnuto, kako bi um imao mogućnost da se zaključa u reči.
Bodreći i poučavajući opštežiteljne monahe koji se bave manastirskim poslušanjima,
hrabreći ih na usrđe i revnost u molitvenom podvigu, Lestvičnik kaže: ʺOd monaha koji
obavljaju poslušanja Bog ne traži molitvu potpuno čistu, bez rasejanosti. Ne padaj u
uninije zato što te je pokrala rasejanost! Budi dobrodušan, i neprestano primoravaj svoj
um da se vrati sebi. Savršena sloboda od rasejanosti pripada anđelima.ʺ[5] ʺPorobljeni
strastima! molimo se Gospodu neprestako, uporno: zato što su svi bestrasni prešliʺ takvom
molitvom, ʺu stanje bestrašća iz stanja strasnog. Ako ti neprekidno budeš učio svoj um da
se on nikuda ne udaljavaʺ od reči molitve ʺon će i u vreme dok si za trpezom biti uz tebe.
Ako mu pak dopustiš da nesmetano luta svuda: on nikada neće moći da prebiva u tebi.
Veliki delatelj velike i savršene molitve je rekao: Volim reći pet rijeni umom svojim... negoli
hiljade riječi jezikom (1 Kor 14,19). Takva molitvaʺ blagodatna molitva uma u srcu, strana
zanesenosti ʺnije svojstvena duhovnim mladencima: i zato mi, kao deca, starajući se o
kvalitetu molitveʺ ‐ o pažnji posredstvom zaključavanja uma u reči ‐ ʺmolićemo se veoma
mnogo. Kvantitet je uzrok kvaliteta. Gospod daje čistu molitvu onome ko se moli bez
lenjosti, mnogo i neprestano, iako je njegova molitva oskvrnjena rasejanošću.ʺ[6]
Monasima početnicima potrebno je dugo vremena da se nauče molitvi. Nije moguće
odmah po stupanju u manastir, ili po stupanju na podvig, dostići tu najvišu vrlinu.
Potrebni su i vreme i postepenost u podvigu, kako bi podvižnik sazreo za molitvu u
svakom smislu. Kao što cvetovi i plodovi izrastaju na stablu ili drvetu, koji su ranije morali
biti posejani i izrasli: tako i molitva izrasta iz drugih vrlina, i drugačije se ne može pojaviti,
osim na njima. Neće brzo monah izaći na kraj sa svojim umom: on neće brzo naučiti svoj
um da prebiva u rečima molitve, kao da je pod ključem i u zatvoru. Odvučen strastima,
utiscima, uspomenama, brigama koje je usvojio, um početnika neprestano kida uze, koje
su za njega spasonosne, napušta uski put, prelazi na široki: on voli slobodno da luta u
zemlji podnebesja, u zemlji obmana, sa duhovima koji su zbačeni sa neba ‐ da luta bez
cilja, nerazumno, štetno po sebe. Strasti ‐ te moralne slabosti čoveka ‐ jesu osnovni uzrok
rasejanosti pri molitvi. Srazmerno slabljenju strasti umanjuje se rasejanost. Strasti se
obuzdavaju i umrtvljuju malo‐pomalo, istinskim poslušanjem i samoodricanjem i
smirenjem, koje proističe iz istinskog poslušanja. Poslušanje, samoodricanje i smirenje su
one vrline na kojima se gradi napredovanje u molitvi. Nerasejanost, koja je dostupna
čoveku, Bog daruje u svoje vreme takvom podvižniku molitve koji postojanošću i
usrdnošću u podvigu dokaže iskrenost svoje želje da stekne molitvu.
Sveštenomonah Dorotej,[7] naš zemljak, veliki učitelj duhovnog podviga, koji po svojoj
vrednosti odgovara svetom Isaku Sirijskom, savetuje onome koji se uči Isusovoj molitvi da
je u početku izgovara glasno. On kaže da glasna molitva, sama po sebi prelazi u umnu.[8]
ʺOd učestale glasne molitveʺ ‐ kaže sveštenomonah ‐ ʺproističe umna molitva, a iz umne
molitve javlja se srdačna molitva. Isusovu molitvu ne treba izgovarati snažnim glasom,
nego tiho naglas samom sebi.ʺ[9] Pri naročitom delovanju rasejanosti, tuge, uninija,
lenjosti, veoma je korisno vršiti Isusovu molitvu glasno: glasnom Isusovom molitvom
duša se, malopomalo, budi iz teškog moralnog sna, u koji je bacaju tuga i uninije. Veoma je
korisno naglas vršiti Isusovu molitvu prilikom pojačanog naleta pomisli i maštanja telesne
žudnje i gneva, kada se zbog njihovog dejstva raspaljuje i vri krv, kada se oduzimaju mir i
tišina srca, kada se um pokoleba, oslabi i kao da se strmoglavi i sveže mnoštvom
nepotrebnih pomisli i maštanja: vazdušni knezovi zla ‐ čije se prisustvo ne otkriva
telesnim očima nego se poznaje dušom, po dejstvu koje oni proizvode na nju ‐ kada čuju
ime Gospoda Isusa, koje je za njih grozno, dolaze u nedoumicu i zbunjenost, plaše se i
žure da odstupe od duše. Način koji predlaže sveštenomonah veoma je prost i pogodan.
Treba ga sjediniti sa mehanizmom svetog Jovana Lestvičnika, to jest, proiznositi Isusovu
molitvu glasno, ne žureći i zaključavajući um u reči molitve: zaključavanje uma u reči
molitve, zaveštava i sam sveštenomonah.[10]
Mehanizam svetog Jovana Lestvičnika neophodno je čuvati i uz način, koji je izložio
prepodobni Nil Sorski u Drugoj pouci njegovog Skitskog predanja ili Ustava. Prepodobni Nil
je svoj način pozajmio od grčkih otaca, Simeona Novog Bogoslova i Grigorija Sinaita, i
unekoliko ga je uprostio. Sveti Nil kaže: ʺOnome što su rekli ti svetitelji o zadržavanju
disanja, to jest da se ne diše često, i iskustvo ubrzo uči, jer je to veoma korisno za sabiranje
uma.ʺ Neki, ne shvativši taj mehanizam, pridaju mu suvišan značaj, te prekomerno
zadržavaju disanje i time kvare jednostavnost, a ujedno pričinjavaju štetu duši, usvajajući
u njoj to nepravilno shvatanje. Sva raspaljena i previše napregnuta dejstva jesu prepreka
napredovanju u molitvi, koja se razvija jedino u krilu mirnog, tihog, pobožnog nastrojenja
duše i tela. ʺSve neumereno je ‐ od demonaʺ ‐ govorio je Pimen Veliki.[11]
Početniku u bavljenju Isusovom molitvom u njenom učenju veoma pomaže svakodnevno
molitveno pravilo sa određenim brojem zemnih i pojasnih poklona, prema snazi. Pokloni
se obavljaju bez žurbe, sa osećanjem pokajanja, i pri svakom poklonu se izgovara Isusova
molitva. Obrazac te molitve može se videti u ʺReči o veriʺ, prepodobnog Simeona Novog
Bogoslova.[12] Opisujući svakodnevni večernji molitveni podvig blaženog mladića
Georgija, sveti Simeon kaže: ʺOn je pomišljao da stoji pred samim Gospodom, i pripada
Njegovim prečistim nogama: on je molio Gospoda sa suzama, kako bi se Gospod smilovao
nad njim. Moleći se, stajao je nepokretno, poput nekakvog stuba, ne dopuštajući sebi
nikakvo kretanje ni nogama, ni bilo kojim drugim delom tela, ne dozvoljavajući očima da
radoznalo lutaju sa strane, on je stajao u velikom strahu i trepetu, ne dozvoljavajući sebi
dremanje, uninije, lenjost.ʺ Broj poklona, za prvi put može biti ograničen na dvanaest.
Prema snagama i pogodnostima, koje donose okolnosti, taj broj može neprestano da se
povećava. Pri povećavanju broja poklona, treba strogo paziti da se kvalitet molitvenog
podviga sačuva, kako nas ono ne bi odvelo u besplodni, štetni kvantitet, zbog telesne
raspaljenosti. Poklonima se telo zagreva, u nekoj meri posustaje: takvo stanje tela pomaže
pažnju i umiljenje. Pazimo, pazimo da to stanje ne pređe u telesnu raspaljenost, koja je
strana duhovnim osećanjima, koja razvija osećanja pale prirode. Kvantitet, koristan samo
pri pravilnom nastrojenju i cilju, može biti veoma štetan kada vodi telesnoj raspaljenosti.
Telesna raspaljenost se poznaje po svojim plodovima: po njima se ona razlikuje od
duhovne toplote. Plodovi telesne raspaljenosti su samomnjenje, uzdanje u sebe,
visokoumlje, preuznošenje, gordost, u njenim različitim vidovima, na koje se lako kalemi
prelest. Plodovi duhovne topline su pokajanje, smirenje, plač, suze. Pravilo sa poklonima
je najpogodnije obavljati prilikom odlaska na spavanje: u to vreme, po okončanju dnevnih
briga, pravilo se može vršiti dugotrajnije i usredsređenije. Ali i ujutru i sredinom dana,
korisno je, i to naročito mladima, da vrše umeren broj poklona, dvanaest poklona, pa i do
dvadeset. Tim poklonima se podstiče molitveno raspoloženje i raspinjanje tela, podstiče se
i jača usrđe za molitveni podvig.
Saveti koje sam ponudio su, smatram, dovoljni za početnika koji želi da se nauči Isusovoj
molitvi: ʺMolitvaʺ ‐ rekao je prepodobni Meletije Ispovednik ‐ ʺučitelja ne traži, nego
brižljivost, i ljubav i naročito usrđe ‐ i njen učitelj biva Bog.ʺ[13] Sveti oci, koji su napisali
mnogo dela o molitvi, kako bi delatelju doneli pravilno shvatanje o njoj i ispravno
rukovođenje u bavljenju njom, predlažu i podstiču da se stupi u sam podvig, kako bi se
dobilo suštinsko poznanje, bez kog je učenje rečju, čak i ako je proisteklo iz iskustva,
mrtvo, mračno, nerazumljivo, jer zahteva pojašnjenja i oživljenje iskustvom. I obrnuto:
onaj koji se savesno bavi molitvom i već je napredovao u njoj mora često da se okreće
spisima svetih otaca o molitvi, da se njima poverava i usmerava, sećajući se da je i veliki
Pavle, iako je za svoju blagovest imao svedočanstvo Duha koje prevazilazi sva
svedočanstva, ipak išao u Jerusalim, i izneo apostolima koji su tamo bili blagovest koju je
objavljivao među neznabošcima, kako bi je razmotrili ‐ da ne trčim ili ne trčah uzalud (Gal
2,2), kaže on.

Učenik: ‐ Koje knjige svetih otaca treba da čita onaj koji želi da se bavi Isusovom molitvom
pod rukovođenjem bogonadahnutog učenja?

Starac: ‐ To zavisi od načina života koji vodi podvižnik molitve. Pogledaj spise Kalista i
Ignjatija Ksantopula o bezmolviju i molitvi ‐ i videćeš da su oni napisani za monahe koji
prebivaju u zatvorništvu ili vode otšelnički život, sličan životu monaha egipatskog Skita, u
kom je svaki starac živeo u posebnoj keliji, imajući jednog, dva ili tri učenika. One koji
vode takav način života, sveti oci nazivaju bezmolvnicima.[14] Bezmolvnik raspolaže
sobom i svojim vremenom po sopstvenom nahođenju ili po običaju pozajmljenom od
svojih učitelja, a monasi koji se nalaze u opštežiću obavezni su da prisustvuju zajedničkom
bogosluženju i da se bave manastirskim poslušanjima, nemajući ni prava ni mogućnosti da
svojevoljno raspolažu sobom i svojim vremenom: pritom, bezmolvije se dopušta samo
onima koji su napredovali u monaškom životu, koji su se prethodno obučili u opštežiću,
udostojivši se blagodatnog osenjenja: i zato knjige svetih otaca, napisane za bezmolvnike,
nikako ne odgovaraju početnicima, i uopšte monasima koji se podvizavaju u
opštežiteljnim manastirima. Ono što je rečeno o knjizi Ksantopula, treba reći i o knjigama
Grigorija Sinaita, Isaka Sirijskog, Nila Sorskog i sveštenomonaha Doroteja. Onaj koji se
bavi molitvom uz obavljanje manastirskih poslušanja, može se upoznati i sa tim knjigama,
ali ne da se rukovodi njima, nego jedino radi znanja, čuvajući se pritom obazrivo, da ga
one ne bi prevremeno povukle u usamljenost i zatvorništvo, ili na neodgovarajući podvig.
Često se to i drugo događa kao najveća povreda onome koji je obmanut nerazumnom
revnošću. Deca i mladi, kada, zbog svoje nerazumnosti i lakomislenosti, pokušaju da
ponesu teret koji premašuje njihovu snagu, upropašćuju se, neretko sebe konačno
uništavaju ‐ tako se i nezreli u duhovnom uzrastu podvrgavaju velikim nesrećama zbog
duhovnog podviga koji ne odgovara njihovom ustrojstvu, i neretko upadaju u
nepopravljivo rastrojstvo. Dela svetog Isihija, Filoteja i Teolipta, koja se nalaze u drugom
delu Dobrotoljublja, veoma su korisna za opštežiteljne i za usamljene monahe. Naročito su
korisni predgovori shimonaha Vasilija: u njima je izloženo učenje o molitvi pokajanja,
učenje toliko korisno, toliko potrebno u našem vremenu. Mnogo poučnih uputstava o
molitvi nalazi se u knjizi Varsanufija Velikog; treba primetiti da se njena prva polovina
sastoji od odgovora bezmolvnicima, a druga od 220 odgovora monasima koji se
podvizavaju u opštežiću.

Učenik: ‐ Šta znači mesto srca, o kom govore sveti Simeon Novi Bogoslov, Nikifor monah i
drugi oci?

Starac: ‐ To je slovesna sila ili duh čoveka, koji je prisutan u gornjem delu srca, nasuprot
leve sise, slično tome kako um prisustvuje u mozgu glave. Pri molitvi je potrebno da se
duh sjedini sa umom i da zajedno sa njim proiznosi molitvu, pri čemu um deluje rečima
koje se proiznose samo mišlju ili uz učešće glasa, a duh deluje osećajem umiljenja i plača.
Sjedinjenje se, u svoje vreme, daruje božanskom blagodaću, a početniku je dovoljno ako
duh bude saosećao i pomagao umu. Pri čuvanju pažnje umom, duh će neizostavno osetiti
umiljenje. Duh se obično naziva srcem, kao što se i umesto reči um upotrebljava reč glava.
Moli se sa pažnjom, u skrušenosti duha, pomažući sebi gore nabrojanim mehanizmima:
pritom će se, samo po sebi, otkriti iskustveno poznanje mesta srca. O njemu je dovoljno
objašnjeno u predgovorima shimonaha Vasilija.

Učenik: ‐ Meni izgleda da si ti nerado odgovorio na moje pitanje o mestu srca, i uputio si
me na predgovore shimonaha Vasilija, čime si se uklonio od izlaganja tvojih sopstvenih
shvatanja i mišljenja. Molim te: radi koristi mene i drutih, otvoreno odgovori na moje
pitanje.

Starac: ‐ Tvoje pitanje je donelo tugu u moje srce. To pitanje su mi mnogi postavljali ‐ i ono
je često bilo izraz kojim se izražavalo stanje samoobmane, stanje duševne povrede. S
mukom se ispravlja duševna povreda koja je stvorena nepravilnim bavljenjem duhovnim
podvizima ‐ najvećim delom ostaje nepopravljiva. Ona ostaje nepopravljiva ili zbog
gordosti povređenih, ili zbog toga što se povreda već dogodila. Otrov laži je strašan: on sa
upornošću opstaje kod onih koji su ga dobrovoljno primili; smrtonosno dejstvo ostavlja na
onima koji ga, kada su saznali za njega, nisu odbacili i nieuta izbljuvali iz sebe s odlučnim
samoodricanjem. Neimari[15] kula u vazduhu, videći svoje zdanje kako se uzvisuje do
nebesa, dive se i zanose tim sablažnjivim prizorom; oni ne vole pominjanje jevanđelske
zapovesti koja objavljuje svakome čovjeku, da gradeći kuću iskopa i udubi i položi temelj na
kamenu (Lk 6,48). Kamen je Hristos. Hristos stoji pred očima našeg uma u Jevanđelju: On
stoji pred očima uma Svojim ponašanjem, stoji pred očima uma Svojim učenjem; stoji pred
očima uma Svojim zapovestima, stoji pred očima uma Svojim smirenjem, zbog kog je On
bio poslušan do smrti, i to do smrti na krstu (Flp2,8). Onaj uzima na sebe teški trud kopanja
zemlje i udubljuje se u nju, koji se, nasuprot strastima srca, spušta u smirenje, koji se,
odbacujući svoju volju i svoj razum, trudi da tačno izuči zapovesti Hristove i predanje
Pravoslavne Crkve, da ih tačno sledi; taj u temelj polaže čvrsto kamenje, ko se pre i više od
svih drugih podviga stara o tome da ispravi i usmeri svoj način života prema ponašanju,
učenju i zaveštanju Gospoda našeg Isusa Hrista. Nema mesta za istinsku molitvu u srcu
koje nije ustrojeno i naklonjeno jevanđelskim zapovestima. Naprotiv, prelest je usađena u
svakoga od nas padom: ʺZbog tog stanja samoobmane ‐ koje je obično neotuđiva svojina
uma svakoga od nas,ʺ ‐ kaže prepodobni Grigorije Sinait ‐ ʺa naročito lakomislenih ljudi,
koji prevremeno teže da usvoje uzvišena molitvena stanja, čime se i malo ustrojenje, koje je
dato od Boga, gubi, a delatelja pogađa ravnodušnost prema svemu što je dobro ‐ potrebno
je brižljivo sebe ispitivati, kako ne bismo prevremeno tražili ono što dolazi u svoje vreme, i
da ne bismo odbacili ono što nam se daje u ruke, dok su one usmerene na traženje nečeg
drugog. Umu je svojstveno da u mašti zamišlja uzvišena molitvena stanja, koja još nije
dostigao, i da ih izvrće u svojoj mašti ili u svojoj uobrazilji. Postoji velika opasnost da će se
takav delatelj lišiti i onoga što mu je dato, da će se podvrgnuti oštećenju uma i silasku sa
uma zbog dejstva prelesti.ʺ[16] Prelest je, u većem ili manjem stepenu, neizbežna logična
posledica nepravilnog molitvenog podviga.
Monaški život je nauka nad naukama, božanska nauka. To se odnosi na sve monaške
podvige ‐ a naročito se odnosi na molitvu. Svaka nauka ima svoj početak, ima svoju
postepenost u prenošenju saznanja, ima svoje završne vežbe: tako i učenje molitvi ima svoj
poredak, svoj sistem. Savesno sleđenje poretka, ili što je isto ‐ sistema u svakoj nauci, jeste
garancija sigurnog uspeha u njoj: tako je i pravilno bavljenje molitvom garancija
napredovanja u njoj ‐ onog napredovanja koje Bog daruje podvižniku onda kad je Njemu
blagougodno. Odbacivanje sistema pri izučavanju nauka jeste izvor izopačenih shvatanja,
izvor znanja koje je gore od neznanja, budući da je nepravilno znanje negativno: takve su i
posledice neurednog bavljenja molitvom. Neizbežna, prirodna posledica takvog bavljenja
je ‐ prelest. Samovoljno monaštvo ‐ nije monaštvo. To je prelest! To je ‐ karikatura, nakaza
monaštva! To je ‐ podsmeh monaštvu! To je ‐ obmana samog sebe! To je ‐ gluma, veoma
sposobna da privuče pažnju i pohvale sveta, ali odbačena od Boga, strana plodovima
Svetog Duha, bogata plodovima koji dolaze od satane. Mnogi, osetivši raspoloženje i
usrdnost za duhovni podvig, pristupaju tom podvigu brzopleto i lakomisleno. Oni mu se
predaju sa svom revnošću i vatrenošću, sa svom nerazumnošću, ne shvativši da su ta
revnost i vatrenost ‐ najviše krvne i telesne; da su one preispunjene nečistotom i
primesama, ne shvativši da je pri izučavanju nauke nad naukama ‐ molitve ‐ potrebno
najpouzdanije rukovodstvo, potrebna je najveća razboritost i opreznost. Avaj! Od nas se
skrivaju putevi Božiji, pravi; oni se skrivaju od nas zbog slepila koje je u nama nastalo i
koje opstaje zbog pada. Mi biramo za rukovodioce prvenstveno one učitelje koje je svet
proglasio za svete, i koji se nalaze u dubini prelesti ili u dubini neznanja. Za rukovodioce
se biraju knjige koje su pisali nepravoslavni podvižnici koji su se nalazili u najstrašnijoj
demonskoj prelesti, u opštenju sa demonima. Za rukovodioce se biraju spisi svetih otaca
Pravoslavne Crkve koji su izložili uzvišeni molitveni podvig naprednih monaha, podvig
koji je nedostupan i za shvatanje početnika, a ne samo za sleđenje ‐ i kao plod duhovnog
podviga, čudovišno, javlja se duševno rastrojstvo, pogibao. Sijaće pšenicu, a trnje će žeti (Jer
12,13), sa bolom govori Sveti Duh ljudima koji dobro preokreću u zlo nepravilnom
upotrebom dobra. Žalostan, baš žalostan prizor! U najuzvišenijem delanju uma, u delanju
koje vodi ka Bogu onoga koji ide po ustanovljenim stepenicama, nepravilnim delanjem
stiče se pomračenje i izopačenje uma, oštećenje uma, poremećenost uma, porobljenost
demonima, pogibao. Takav prizor, prizor koji je često bio pred mojim očima, bio je uzrok
tuge moga srca, kada si postavio pitanje. Nisam želeo da ga čujem ni od tebe, niti od bilo
koga među početnicima. ʺNije ti korisnoʺ ‐ rekli su oci ‐ ʺda ono što sledi saznaš pre nego
što stekneš opitno znanje o onome što prethodi.ʺ[17] Takva radoznalost je ‐ znak ispraznog
i razmetljivog razuma (1 Kor 8,1).[18] Ja sam ukazao i na predgovore shimonaha Vasilija,
kao na delo istinskog delatelja molitve, delo naročito korisno za ovo vreme. To delo
upućuje na nepogrešivo razumevanje otačkih spisa o molitvenom podvigu, spisa koji su
sastavljeni za napredne monahe, prvenstveno za bezmolvnike.
Kako bih ispunio tvoju želju, ponoviću, samo drugim rečima, ono što sam već rekao.
Bavljenje Isusovom molitvom ima dva najvažnija dela ili perioda, koji se završavaju čistom
molitvom koja se ovenčava bestrašćem ili hrišćanskim savršenstvom kod onih podvižnika
kojima ga daruje Bog, ako je Njemu blagougodno da im ga da. Sveti Isak Sirijski kaže:
ʺNisu se mnogi udostojili čiste molitve, nego malobrojni. A od onih pak koji su dostigli
tajnu koja dolazi posle nje, i prešli na drugu obalu (Jordana), jedva da se sreće jedan iz
pokolenja u pokoljenje, po blagodati i blagovoljenju Božijem.ʺ[19] U prvom periodu, onome
koji se moli se dopušta da se moli samo po sopstvenoj snazi; blagodat Božija nesumnjivo
pomaže onome ko se moli dobronamerno, ali ne pokazuje svoje prisustvo. U to vreme,
strasti koje su skrivene u srcu, počinju da se pokreću, i vode delatelja molitve na
mučenički podvig, u kom pobede i porazi neprekidno smenjuju jedni druge,[20] i u kom
se slobodna volja čoveka i njegova nemoć jasno ispoljavaju.[21] U drugom periodu,
blagodat Božija osetno pokazuje svoje prisustvo i dejstvo, sjedinjujući um sa srcem,
omogućujući molitvu bez maštanja ili, što je isto, bez rasejanosti, sa iskrenim plačem i
toplinom; pritom, grehovne pomisli gube nasilničku vlast nad umom. Na ta dva stanja
ukazuju sveti oci. O njima prepodobni Nil Sorski, upućujući na prepodobnog Grigorija
Sinaita, kaže: ʺKada nastupi dejstvo molitve: tada ono zadržava um uz sebe, uveseljava ga
i oslobađa od rasejanosti.ʺ[22] Kod onih koji nisu stekli blagodatno dejstvo, za
najnaporniji, najteži, najnezgodniji podvig prepodobni smatra čuvanje uma od rasejanosti
i pažljivu molitvu.[23] Kako bi se dostiglo drugo stanje, neophodno je proći kroz prvo,
neophodno je iskazati i dokazati ozbiljnost svog htenja, i rod doneti u trpljenju (Lk 8,15).
Prvo stanje onoga koji se moli može se uporediti sa obnaženim drvećem u vreme zime; a
drugo ‐ sa istim tim drvećem koje se pokrilo lišćem i cvetovima zbog delovanja prolećne
toplote. Snagu za stvaranje lišća i cvetova drvo prikuplja u vreme zime, kada njihovo
stanje ima sav izgled stanja stradanja, stanja pod oblašću smrti. Ne dozvolimo sebi da
iskušavamo Gospoda! Ne dozvolimo sebi da mu pristupimo lakomisleno, bez straha,
dvodušno, u raspoloženju sumnjičave radoznalosti, zbog koje se zabranjuje ulazak u
obećanu zemlju (Jev 3, 8‐11,18,19). Pristupimo kao pali, kao oni kojima je suštinski
potrebno spasenje, koje Bog daruje za istinsko pokajanje. Duša i cilj molitve u tom i u
drugom stanju treba da bude pokajanje. Za pokajanje koje se prinosi samo sopstvenim
snagama Bog, u svoje vreme, daruje blagodatno pokajanje ‐ i Duh Sveti, uselivši se u
čoveka, moli za njega uzdisajima neizrecivim: On posreduje za svete, saglasno volji Božijoj, koja
je poznata samo Njemu (Pim 8,26‐27).
Iz toga se vidi, sasvim očigledno, da je za početnika traženje mesta srca, to jest, traženje da
u sebi nepravovremeno i prevremeno otkrije otvoreno dejstvo blagodati, sasvim pogrešan
početak, koji izvrće poredak, sistem nauke. Takav početak je ‐ gordeljivi, bezuman
početak! Isto tako, početniku ne priliči da upotrebljava mehanizme koje su sveti oci
preporučili naprednim monasima, bezmolvnicima. Početnik, prilikom bavljenja molitvom,
treba da se drži samo najpobožnije pažnje, samo zaključavanja uma u reči molitve,
izgovarajući reči veoma polako, kako bi um mogao da se zaključa u njih, dišući tiho, ali
slobodno. Neki su pomislili da je u samom disanju nešto naročito važno, i ne shvativši da
su oci zapovedili usporeno i tiho disanje radi uzdržanja uma od rasejanosti, počeli su
prekomerno da zadržavaju disanje i time su narušili telesno zdravlje, koje toliko doprinosi
molitvenom podvigu. ʺZadržavajʺ ‐ kaže prepodobni Grigorije Sinait ‐ ʺi disanje, to jest,
kretanje uma, zatvorivši donekle usta pri vršenju molitve, a ne disanje nozdrva, to jest,
čulno, kako to čine neuki, kako se ne bi povredio, nadimajući se.ʺ[24] Ne samo u procesu
disanja nego i u svim telesnim kretanjima treba sačuvati spokojstvo, mir i skromnost. Sve
to veoma doprinosi čuvanju uma od rasejanosti. Um koji se pažljivo moli neizostavno
privlači srce da saoseća sa njim, da oseća pokajanje. Između saosećanja srca sa umom i
sjedinjena uma sa srcem ili spuštanja uma u srce ‐ postoji velika razlika. Sveti Jovan
Lestvičnik smatra da je značajan napredak u molitvi to kada um prebiva u njenim
rečima.[25] Taj veliki učitelj monaha tvrdi da će molitva onoga koji se neprestano i usrdno
moli, zaključavanjem uma u reči molitve, sa osećanjem pokajanja i plača, neizbežno biti
osenjena božanskom blagodaću.[26]
Kada molitva bude osenjena božanskom blagodaću: tada, ne samo da će biti otkriveno
mesto srca nego će i sva duša pohrliti Bogu, neizmernom duševnom silom, povlačeći sa
sobom i telo. Molitva onih koji su u njoj napredovali izgovara se čitavim bićem. Sav čovek
kao da se pretvara samo u usta. Ne samo srce obnovljenog čoveka, ne samo duša, nego i
telo, ispunjavaju se duhovnom utehom i nasladom: radošću zbog Boga živoga (Ps 83, 3),
Boga koji osetno i moćno deluje Svojom blagodaću. Sve će kosti istinskog molitvenika reći:
Gospode, Gospode, koje sličan Tebi? Koji izbavljaš siromaha iz ruke jačih od njega, i sirotog i
ubogog od grabitelja njegove molitve i nade: od pomisli i osećanja, koji niču iz pale prirode i
koje podstiču demoni (Ps 34, 10). Napredovanju u pokajnoj molitvi treba da streme svi
hrišćani; na bavljenje pokajnom molitvom i na napredovanje u njoj sveti oci pozivaju sve
hrišćane. Nasuprot tome, oni strogo zabranjuju prevremeni napor da se umom uđe u
hram srca, radi blagodatne molitve, kada ta molitva još nije data od Boga. Zabrana se
povezuje sa strašnom pretnjom. ʺUmna molitva jeʺ ‐ kaže prepodobni Nil Sorski,
ponavljajući reči prepodobnog Grigorija Sinaita ‐ ʺiznad svih dela i vrlina ‐ glava, kao
ljubav Božija. Onoga koji bestidno i drsko hoće da uziđe Bogu, i čisto da razgovara sa
Njim, koji nasilno hoće da ga stekne u sebi, lako pogubljuju demoni.ʺ[27]
Molim, molim da se obrati sva potrebna pažnja na strašnu pretnju otaca. Meni je poznato
da neki dobronamerni ljudi koji su, međutim, pali u blud, po nesrećnoj navici, nemoćni da
se uzdrže od pada, pokušavaju da se bave srdačnom molitvom. Može li nešto biti
nerazumnije, neučtivije, drskije od tog pokušaja? Molitva pokajanja data je svima bez
izuzetka, data je i onima kojima su ovladale strasti, i onima koji se prinudno podvrgavaju
padovima. Oni imaju sve pravo da vape Gospodu za spasenje; ali ulazak u srce, radi
molitvenog sveštenodejstva, za njih je zabranjen: on se dopušta isključivo tajanstvenom
arhijereju, koji je zakonito hirotonisan božanskom blagodaću. Shvatite, shvatite da se
jedino prstom Božijim otvara taj ulaz: on se otvara tada kada čovek ne samo što odustane
od delatnog greha nego od desnice Božije dobije i silu da se suprotstavi strasnim
pomislima, da se ne zavodi i ne naslađuje njima. Malo‐pomalo, gradi se čistota srca: čistoti
se postepeno i duhovno otkriva Bog. Postepeno! Zato što se i strasti umanjuju i dobrodetelji
uzrastaju, ne odjednom: za to i za drugo potrebno je znatno vreme.
Evo ti moj savet: ne traži mesto srca. Ne trudi se da sebi iscrpno objasniš šta znači mesto
srca: to se na zadovoljavajući način da objasniti jedino iskustvom. Ako je Bogu ugodno da
ti da poznanje: On će ti to dati u svoje vreme ‐ i daće ti na takav način, kakav telesni čovek
ne može ni da zamisli. Bavi se isključivo i sa svom savesnošću pokajnom molitvom; trudi
se da molitvom prineseš pokajanje: uverićeš se u uspeh podviga, kada u sebi osetiš
siromaštvo duha, umiljenje, plač. Takvo napredovanje u molitvi želim i sebi i tebi.
Dostizanje natprirodnih blagodatnih stanja uvek je bilo retkost. Pimen Veliki, monah
egipatskog Skita, koji je poznat po izuzetnom napretku svojih monaha, koji je živeo u 5.
veku, kada je naročito procvetalo monaštvo, govorio je: ʺO savršenom govore mnogi
među nama, a savršenstvo su zaista dostigli jedan ili dvojica.ʺ[28] Sveti Jovan Lestvičnik,
asketski pisac iz 6. veka, svedoči da se u njegovo vreme veoma smanjio broj sasuda
božanske blagodati u odnosu na prethodno vreme, a uzrok tome sveti vidi u izmenjenosti
duha ljudskog društva, koje je izgubilo prostotu i zarazilo se lukavstvom.[29] Sveti
Grigorije Sinait, pisac 14. veka, odlučio se da kaže da u njegovo vreme uopšte nema
blagodatnih muževa, toliko su retki postali; kao uzrok tome, Sinait ukazuje na neobično
razvijanje poroka, koje proizilazi od sablazni koje su se umnožile.[30]
Tim pre, u naše vreme delatelj molitve mora biti u najvećem oprezu. Mi nemamo
bogonadahnute učitelje! Celomudrenost, prostota, jevanđelska ljubav, udaljili su se sa lica
zemlje. Sablazni i poroci su se beskonačno umnožili! Svet je obuzet razvratom! Nad
ljudskim društvom gospodari, kao punovlasni tiranin, grešna ljubav u raznoraznim
oblicima! Dovoljno je, i više nego dovoljno, ako se udostojimo da Bogu prinesemo jedino
delo koje je suštinski potrebno za naše spasenje: pokajanje.

Učenik: ‐ Da li je za učenje Isusovoj molitvi pogodniji život u manastiru, među više ili
manje brojnom bratijom i galamom, koja je neizbežna u mnogoljudstvu? Zar nije za to
pogodniji život u bezmolviju?

Starac: ‐ Život u manastiru, naročito u opštežiteljnom, omogućuje početniku da se uspešno
i solidno nauči molitvi, samo ako on pravilno živi. Onome ko pravilno živi u opštežiću,
neprestano se javljaju prilike za poslušanje i smirenje, a te vrline, više od svih drugih,
pripremaju i upućuju dušu na istinsku molitvu. ʺOd poslušanja ‐ smirenjeʺ, rekli su
oci.[31] Smirenje se rađa od poslušanja i podstiče se poslušanjem, kao što naliveno ulje
pomaže svetiljci da gori. Smirenjem se u dušu uvodi mir Božiji (Flp 4,7). Mir Božiji je
duhovno mesto Božije (Ps 75,3), duhovno nebo; ljudi koji su se uspeli na to nebo postaju
ravnoangelni i, poput anđela, neprestano u srcima svojim pevaju duhovnu pesmu Bogu
(Ef 5,19), to jest, prinose čistu, svetu molitvu, koja je kod naprednih upravo pesma i pesma
nad pesmama. Iz tog razloga, poslušanje, koje donosi neprocenjivu riznicu smirenja,
oci[32] jednodušno smatraju za osnovnu monašku vrlinu, za vrata na koja se zakonito i
pravilno ulazi u umnu i srdačnu molitvu ili, što je isto, u istinsko svešteno bezmolvije.
Sveti Simeon Novi Bogoslov kaže o pažljivoj molitvi: ʺKako ja mislim, to blago nam izvire
iz poslušanja. Poslušanje koje se ukazuje duhovnom Ocu svakoga čini bezbrižnim. Kakva
prolazna stvar njega može poraziti ili porobiti? Kakvu tugu i kakvu brigu može imati
takav čovek.ʺ[33] Brige i strasti, koje neprekidno odvlače misli ka sebi, uzrok su rasejanosti
pri molitvi; gordost je uzrok ogorčenosti srca; gnev i zlopamćenje, koji se zasnivaju na
gordosti, uzrok su uznemirenosti srca. Poslušanje je osnovni uzrok koji uništava
rasejanost, zbog koje je molitva besplodna; ono je uzrok smirenja, smirenje uništava
ogorčenost, zbog kog je molitva mrtva; isteruje uznemirenost, zbog koje je molitve
nepotrebna, srce pomazuje umiljenjem, zbog kog molitva oživljuje, dobija krila, uzleće
Bogu. Prema tome: poslušanje ne deluje samo protiv rasejanosti, nego i srce čuva od
ogorčenosti i uznemirenosti, održava ga neprestano krotkim, blagim, neprestano
sposobnim za umiljenje, neprestano spremnim da se izlije pred Bogom u molitvi i plaču,
koji su toliko iskreni da se sa svim pravom mogu nazvati i ispovedanjem (Psalmi 103, 1; 104;
105; 106; po) duše pred Bogom i duhovnim otkrivanjem Boga duši (Psalmi 103,1; 104; 105;
106; 110). Ako se monah bude ponašao u manastiru poput stranca, ne otpočinjući
poznanstva unutar i izvan manastira, ne idući po kelijama bratije, i ne primajući bratiju u
svoju keliju, ne donoseći u keliju ništa što je suvišno, ne ispunjavajući svoje želje, trudeći
se u manastirskim poslušanjima sa smirenjem i dobrom savešću, pribegavajući često
ispovedanju sagrešenja, povinujući se nastojatelju i drugim manastirskim vlastima ne
ropćući, u prostoti srca: on će, bez sumnje, napredovati u Isusovoj molitvi, to jest, dobiće
dar da se bavi njome pažljivo i da dok se bavi njom proliva suze pokajanja. ʺJa sam videoʺ
‐ kaže sveti Jovan Lestvičnik ‐ ʺone koji su napredovali u poslušanju i koji su se, prema
mogućnostima, trudili u sećanju na Boga,[34] koje deluje u umu, i kako su oni, iznenada
ustavši na molitvu, brzo savladavali svoj um i prolivali suze u potocima: to im se
događalo zato što su bili pripremljeni prepodobnim poslušanjem.ʺ[35] Sveti Simeon Novi
Bogoslov, prepodobni Nikita Stitat i mnogi drugi oci obučili su se u Isusovoj molitvi, i
bavili su se njome u obiteljima koje su se nalazile u prestonici Istočnog carstva, u
prostranom i mnogoljudnom Konstantinopolju. Svjatjejši patrijarh Fotije se obučio u njoj,
budući već u činu patrijarha, uz mnogobrojna druga zanimanja, koja su povezana sa tim
činom. Svjatjejši patrijarh Kalist se obučio, obavljajući poslušanje kuvara u lavri
prepodobnog Atanasija Atonskog na Atonskoj gori.[36] Prepodobni Dorotej[37] i
Dositej[38] su se učili njoj u opštežiću svetog Serida, prvi ‐ imajući poslušanje načelnika
bolnice, a drugi ‐ prislužitelja u njoj. U aleksandrijskom opštežiću, koje opisuje sveti Jovan
Lestvičnik, sva bratija je upražnjavala umnu molitvu.[39] Taj sveti, isto kao i Varsanufije
Veliki, zaš/veda onima koji se bore sa strašću bluda naročito pojačanu molitvu imenom
Gospoda Isusa.[40] Blaženi starac Serafim Sarovski svedočio je, poučen sopstvenim
iskustvom, da je Isusova molitva bič protiv tela i telesnih pohota.[41] Plamen te pohote
vene od njenog dejstva. Kada ona deluje u čoveku: tada, od njenog dejstva, telesne pohote
gube slobodu u svom delovanju. Tako grabljiva zver, stavljena u lance, zadržavajući
sposobnost da umrtvljuje i proždire ljude i životinje, gubi mogućnost da deluje prema
svojim snagama.
Sveti Simeon i Andrej, jurodivi radi Hrista, nalazili su se u najosobenijem molitvenom
napredovanju, budući da su u njega stupili sa potpunim samoodricanjem i najdubljim
smirenjem. Ništa ne daje tako slobodan pristup Bogu, kao odlučno samoodricanje, gaženje
svoje gordosti, svog ja. Izobilno dejstvo srdačne molitve svetog Andreja opisao je njegov
nastojnik, Nikifor, sveštenik velike crkve carskog Konstantinopolja. To dejstvo, po svojoj
posebnosti, zaslužuje da bude zabeleženo. Nikifor kaže: ʺOn je primio takav dar molitve u
tajnom hramu svog srca, da je šapat njegovih usta daleko odzvanjao. Kao što kotao vode,
pokrenut bezmernim vrenjem, ispušta paru: tako je i kod njega izlazila para iz usta, zbog
dejstva Svetog Duha. Neki od onih koji su ga videli su govorili da u njemu živi demon, i
zato iz njega izlazi para; drugi su govorili: ʹNe! Njegovo srce, koje muči neprijateljski duh,
proizvodi takvo disanje.ʹ Ni prvo ni drugo mišljenje nije bilo opravdano: u toj pojavi se
odražavala neprestana, bogougodna molitva ‐ i oni kojima je nepoznat duhovni podvig
stvorili su mišljenje o svetom Andreju, slično onome koje su nekada imali prema daru
znanja stranih jezika koji je iznenada bio otkriven (Dap 2, 13).ʺ[42] Očigledno je da je
ugodnik Božiji proiznosio molitvu čitavim svojim bićem, sjedinjujući umnu i srdačnu
molitvu sa glasnom. Kada je sveti Andrej bio uznet u raj, tada je, kako je pripovedao
svešteniku, izobilna blagodat Božija, koja ispunjava raj, proizvela u njemu ono duhovno
dejstvo koje se obično stvara umnom molitvom kod naprednih: ona je dovela do
sjedinjenja njegovog uma i srca, pri čemu čovek dolazi u stanje duhovne opijenosti i
nekakvog samozaborava.[43] Ta opijenost i samozaborav jesu ujedno osećaj novog života.
Sveti Simeon je govorio svom nastojniku, đakonu Jovanu, da i usred najsnažnijih sablazni
njegov um ostaje svecelo ustremljen ka Bogu ‐ i sablazni gube svoje uobičajeno dejstvo.[44]
Kod onih koji su se udostojili blagodatnog osenjivanja, duša se neprestano uznosi iz
okruženja grehovnih i sujetnih pomisli i osećanja, umnom molitvom, kao tajanstvenom
nevidljivom rukom, i uznosi se gore: dejstvo greha i sveta ostaje nemoćno i besplodno.[45]
U vreme kada sam bio početnik, neki starac, u iskrenom razgovoru, rekao mi je: ʺU
svetovnom životu, po prostoti vremena koja su prošla i blagočestivom stremljenju koje je
tada preovlađivalo, ja sam saznao za Isusovu molitvu, bavio sam se njome, i povremeno
sam osećao neobične promeneu sebi i utehu. Stupivši u manastir, ja sam nastavio da se
bavim njom, rukovodeći se čitanjem otačkih knjiga i uputstvima nekih monaha, koji su je,
kako je izgledalo, shvatali. Kod njih sam i video nisku stoličicu, koju pominje prepodobni
Grigorije Sinait, koja je napravljena prema stolica ma koje su se koristile u Moldaviji.
Krajem prošlog veka, i početkom sadašnjeg, procvetalo je umno delanje u raznim
obiteljima Moldavije, a naročito u Njamckom manastiru. U početku sam bio u poslušanju
pri trpezi: vršeći poslušanje, ja sam vršio i molitvu, sjedinjujući je sa smirenoumnim
pomislima koje joj doprinose, po uputstvu otaca.[46] Jednom sam stavio tanjir sa hranom
na poslednji sto, za kojim su sedeli poslušnici, i mišlju sam govorio: ʹPrimite od mene,
sluge Božije, ovo ubogo služenje.ʹ Iznenada je u moje grudi došla takva uteha da sam se
čak zanjihao: uteha je potrajala više dana, približno jedan mesec. Drugi put, dogodilo se da
odem po prosforu; i ne znam zašto, pod kakvim uticajem, ja sam se poklonio bratiji, koji su
se trudili u prosfornici, veoma nisko ‐ i iznenada, u meni je tako počela da dejstvuje
molitva da sam požurio da uđem u keliju, i da legnem na postelju zbog slabosti koja je
zbog molitvenog dejstva nastala u čitavom telu.ʺ[47]
U opisu smrti svetitelja Dimitrija Rostovskog, pripoveda se da je on pronađen kako je
počinuo na molitvi. Nekoliko časova pre njegove smrti, kod njega je bio njegov omiljeni
pojac; opraštajući se sa pojcem, svetitelj mu se poklonio gotovo do zemlje. Smirenje i
molitva su proistekli samo zbog srčanog nastrojenja. Monaško opštežiće, kao što sam već
rekao, pruža najveće mogućnosti za obučavanje u Isusovoj molitvi, u njenim prvim
stupnjevima, pružajući početniku neprestane prilike za smirenje. Svaki monah može lako
proveriti na sebi, može brzo uvideti, kako poslušanje i smirenje deluju na molitvu.
Svakodnevno ispovedanje svojih pomisli duhovnom ocu ili starcu, odricanje od delanja po
svom razumu i po svojoj volji, ubrzo počinje da deluje protiv rasejanosti, uništava je,
zadržava um u rečima molitve. Smirenje pred starcem i pred svom bratijom odmah
počinje da dovodi srce u umiljenje i da ga drži u umiljenju. Nasuprot tome, od delatnosti
po svojoj volji i po svom razumu, odmah se javlja briga za sebe, pred umom se pojavljuju
različita razmišljanja, pretpostavke, bojazni, maštanja, koji uništavaju pažljivu molitvu.
Napuštanje smirenja radi očuvanja svog dostojanstva u odnosu prema bližnjem, oduzima
srcu umiljenje, ozlobljuje srce, ubija molitvu, lišavajući je njenih suštinskih svojstava,
pažnje i umiljenja. Svaki postupak protiv smirenja jeste napadač i pogubitelj molitve. Neka
se na poslušanju i smirenju gradi molitva! Te vrline su jedini pouzdan temelj molitvenog
podviga.
Bezmolvije je korisno za napredne, koji su shvatili unutrašnju borbu, koji su ojačali u
jevanđelskom načinu života, čvrsto se navikavši na njega, odbacivši strasti[48]: sve to treba
prethodno steći u opštežiću. Onima koji su stupili u bezmolvije, bez prethodnog,
zadovoljavajućeg obučavanja u manastiru, bezmolvije nanosi najveću štetu: lišava ih
napredovanja, pojačava strasti,[49] postaje uzrok visokoumlja,[50] samoobmane i
demonske prelesti.[51] ʺNeiskusneʺ ‐ koji nisu iskustveno naučeni tajnama monaškog
života ‐ ʺbezmolvije pogubljujeʺ[52] ‐ rekao je sveti Jovan Lestvičnik. ʺZa istinsko
bezmolvijeʺ ‐ primećuje isti taj svetitelj ‐ ʺsposobni su retki: oni koji su stekli božansku
utehu kao podstrek za trudove i božansku pomoć u borbama.ʺ[53]

Učenik: ‐ Ti si ranije rekao da je onaj koji nije očišćen od strasti nesposoban da okusi
božansku blagodat, a sada si pomenuo molitvenu blagodatnu utehu kod mirjana i
poslušnika početnika. To mi deluje protivrečno.

Starac: ‐ Naučeni Svetim pismom i spisima svetih otaca, mi verujemo i ispovedamo da
božanska blagodat deluje, kako ranije, tako i sada, u Pravoslavnoj Crkvi, bez obzira na to
što nalazimo malo sasuda koji su je dostojni. Ona osenjuje one podvižnike koje joj je
ugodno da oseni. Oni koji tvrde da je sada hrišćaninu nemoguće da postane pričasnik
Svetog Duha protivureče Svetom pismu, i svojim dušama nanose najveću štetu, kako o
tome predivno rasuđuje prepodobni Makarije Veliki.[54] Oni, ne naslućujući nikakav
naročito uzvišeni cilj u hrišćanstvu, ne znajući za njega, ne trude se, čak i ne pomišljaju o
njegovom dostizanju: zadovoljavaju se spoljašnjim ispunjavanjem nekoliko vrlina, sami
sebe lišavaju hrišćanskog savršenstva. Što je gore od svega ‐ oni, zadovoljavajući se svojim
stanjem i smatrajući da su zbog svog spoljašnjeg ponašanja dospeli do vrha duhovnog
života, ne samo da ne mogu da imaju smirenje, duhovno siromaštvo i skrušenost srca,
nego upadaju i u samomnjenje, u preuznošenje, u samoobmanu, u prelest, i više se ne
brinu za istinsko napredovanje. Nasuprot tome, oni koji veruju u postojanje hrišćanskog
savršenstva, sa svim usrđem se ustremljuju na njega, stupaju u neprestani podvig da bi ga
dostigli. Shvatanje o hrišćanskom savršenstvu ih čuva od gordosti: u nedoumici i plaču,
oni stoje u molitvi, ispred zaključanog ulaza u taj duhovni dvorac. Oni koji su Jevanđeljem
uvedeni u pravilno samoosuđivanje, smireno, ponizno razmišljaju o sebi: smatraju se
nepotrebnim slugama koje nisu ispunile naznačenje koje je Iskupitelj stekao i predodredio
ljudima koje je iskupio.[55] Odbacivanje života po jevanđelskim zapovestima i po učenju
svetih otaca samovoljan život, zasnovan na sopstvenom umovanju, čak i ako je veoma
borben ili veoma pristojan ‐ ima najštetniji uticaj na pravilno shvatanje hrišćanstva, čak i
na dogmatsku veru (1 Tim 1,19). To je sasvim jasno dokazano karakterom besmislenih
zabluda i razvrata, u koje su upali svi odstupnici, svi jeretici i raskolnici.
Ujedno, ponovo se oslanjajući na božansko Pismo i otačke spise, mi tvrdimo da um i srce
koji nisu pokajanjem očišćeni od strasti nisu sposobni da postanu pričasnici božanske
blagodati ‐ tvrdimo da oni koji sami stvaraju blagodatna viđenja i blagodatna osećanja, i
njima laskaju sebi i obmanjuju sebe, upadaju u samoobmanu i demonsku prelest.
Neosporno verujući u postojanje blagodatnog dejstva, dužni smo da isto toliko verujemo u
nedostojnost i nesposobnost čoveka da u strasnom stanju primi božansku blagodat. Zbog
tog dvostrukog ubeđenja, svecelo, nekoristoljubivo se pogruzimo u delatnost pokajanja,
svesavršeno se predavši i prepustivši volji i dobroti Božijoj. ʺU Bogu nema nepravdeʺ ‐
poučava prepodobni Makarije Veliki: ʺBog neće ostaviti neispunjeno ono što je On ostavio
Sebi da ispuni, kada mi ispunimo ono što smo mi dužni da ispunimo.ʺ[56] Monah ne sme
da sumnja u dobijanje dara božanske blagodati ‐ kaže sveti Isak Sirijski ‐ kao što sin ne
sumnja da će dobiti nasledstvo od oca. Nasledstvo pripada sinu po zakonu prirode.
Ujedno, sveti Isak Sirijski molbu za nisposlanje otvorenog dejstva blagodati naziva delom
koje zaslužuje osudu, molbom koja je nadahnuta gordošću i preuznošenjem; on želju i
traženje blagodati smatranepravilnim nastrojenjem duše, koje je odbacila Crkva Božija kao
duševnu slabost. One koji su prihvatili takvu želju, on smatra za one koji su prihvatili
gordost i pad, to jest, samoobmanu i demonsku prelest. Iako sam cilj monaštva i jeste
obnovljenje Duhom Svetim koje monaštvo zadobija, ipak, sveti Isak predlaže da se ka tom
cilju ide u pokajanju i smirenju, da se stekne plač i molitva mitara, da se u sebi otkrije
grehovnost, kako bi nam naša savest svedočila da smo mk^nepotrebne sluge, i da nam je
potrebna milost. ʺBožijeʺ ‐ kaže sveti ‐ ʺsamo po sebi dolazi, u vreme kad na njega ni ne
pomišljamo. Da, tako je! Ali samo ako je mesto čisto, i nije oskvrnjeno.ʺ[57]
Što se tiče pomenutog početnika: upravo iz navedenih slučajeva sa njim može se videti da
on uopšte nije očekivao takvo molitveno dejstvo kakvo je iznenada otkrio u sebi, čak nije
ni shvatao da ono postoji. To je ‐ delo promisla Božijeg, koje je nedostupno za nas. Isti
sveti Isak kaže: ʺČin (poredak) naročitog dela (promisla, suda Božijeg), razlikuje se od
opšteg ljudskog čina. Ti sledi opšti čin, i put koji su prošli svi ljudi, sledeći nasleđe, i
uziđi[58] na visine duhovnog pirga (tornja)ʺ

Učenik: ‐ Imao sam prilike da saznam da su neki starci koji su veoma napredovali u
Isusovoj molitvi početnicima preporučivali upravo umnu molitvu, čak i srdačnu.

Starac: ‐ Znam to. Takve posebne slučajeve ne treba uzimati kao opšte pravilo, ili
oslanjajući se na njih zanemarivati predanje Crkve, to jest, ona učenja svetih otaca koja je
Crkva prihvatila za opšte rukovodstvo. Na odstupanje od opšteg pravila bili su navedeni
napredni starci koje si pomenuo, ili zbog primećene ili naročite sposobnosti početnika za
bavljenje umnom molitvom, ili zbog sopstvene nesposobnosti da budu zadovoljavajući
rukovodioci drugih, bez obzira na to što su molitveno napredovali. I ovo poslednje se
događa! U egipatskom Skitu, neki monah početnik je povodom neke od okolnosti
monaškog podviga tražio pouku od ave Ivistiona, starca vrlo uzvišenog života. Dobivši
pouku, početnik je smatrao da je potrebno da proveri pouku, savetujući se sa
prepodobnim Pimenom Velikim. Veliki je odbacio pouku ave Ivistiona kao suviše
uzvišenu, nepodnošljivu za onoga ko je početnik i ko je strastan, i monahu je preneo način
koji je daleko pogodniji i dostupniji, rekavši pritom sledeće reči, na koje treba obratiti
pažnju: ʺAva Ivistion i njegovo delanje su na nebu, sa anđelima: od njega je skriveno da
smo mi sa tobom na zemlji i u strastima.ʺ[59] Veoma tačno primećuje prepodobni
Grigorije Sinait da oni koji se nalaze u molitvenom napredovanju, obučavaju druge u
molitvi saglasno tome kako su sami ostvarili napredovanje u njoj.[60] Iz iskustva mogu da
se uverim da oni koji su zadobili blagodatnu molitvu po posebnom promislu Božijem,
brzo i ne uobičajenim putem, žure, u skladu sa onim što se sa njima događa, da
početnicima prenesu takva svedočanstva o molitvi, koja početnici nikako ne mogu
ispravno razumeti, i oni ih pogrešno shvataju i bivaju povređeni. Nasuprot tome, oni koji
su zadobili dar molitve posle dugotrajne borbe sa strastima, koji su se očistili pokajanjem i
obrazovali način života prema jevanđelskim zapovestima, uče molitvi uz veliku
opreznost, postepenost, pravilnost. Monasi moldavskog manastira Njamc su mi kazivali
da njihov znameniti starac, arhimandrit Pajsije Veličkovski, zadobivši srdačnu blagodatnu
molitvu po naročitom Božijem promislu, a ne na uobičajen način, upravo iz tog razloga
nije sebi dozvolio da je predaje drugima: on je to poučavanje prepuštao drugim starcima,
koji su dar molitve stekli po uobičajenom poretku. Sveti Makarije Veliki kaže da se, zbog
neizrecive dobrote Božije koja snishodi ljudskoj nemoći, duše koje su postale pričasnice
božanske blagodati susreću sa izobilnom nebeskom utehom i naslađuju se dejstvom
Svetoga Duha u njima ‐ a ujedno sa tim, zbog nedostatka delatnog iskustva, kao da ostaju
u detinjstvu, u stanju koje je veoma nezadovoljavajuće u odnosu na stanje koje traži i
donosi istinsko podvižništvo.[61] Dogodilo mi se da sam video starca koji je bio kao dete,
osenjenog izobilnom božanskom blagodaću. Njega je upoznala dama, najboljih godina i
zdravlja, zvučnog imena, potpuno svetovnog života i, zadobivši poštovanje prema starcu,
učinila mu je neke uslute. Starac, pokrenut osećanjem zahvalnosti, želeći da veštastvenu
uslugu nagradi snažnom poukom za dušu, i ne shvativši da je za tu damu prvu bilo
potrebno da napusti čitanje romana i života po romanima, poučio ju je bavljenju Isusovom
molitvom, umnom i srdačnom, pomoću mehanizama koje su preporučivali sveti oci za
bezmolvnike i koji su opisani u prvom i drugom delu Dobrotoljublja. Dama je poslušala
svetog starca i dospela je u veoma teško stanje, i mogla je krajnje da se povredi da drugi
nisu naslutili da joj je taj starac dao nekakvu neodgovarajuću pouku, da nisu izvukli
priznanje od nje i udaljili je od toga da sledi pouku.
Ovde pomenutom starcu je neki njemu dobro poznati monah govorio: ʺOče! Tvoje
duševno ustrojstvo je slično dvospratnoj kući, čiji je gornji sprat odlično uređen, a donji je
ostao u nacrtu, zbog čega je i pristup gornjem spratu veoma težak.ʺ U manastirima se za
takve napredne starce upotrebljava izraz svet, ali nije iskusan, i prilikom savetovanja sa
njima opaža se opreznost u savetovanjima, koja nekada mogu biti vrlo korisna. Opreznost
se ogleda u tome što se poukama takvih staraca ne treba brzo i lakomisleno poveriti, što se
njihove pouke proveravaju u Svetom pismu i spisima otaca,[62] kao i u razgovoru sa
drugim naprednim i dobronamernim monasima, ako ih je moguće naći. Blažen je početnik
koji je u naše vreme našao pouzdanog savetnika! ʺZnajʺ ‐ uzvikuje sveti Simeon Novi
Bogoslov ‐ ʺda se u naše vreme pojavilo mnogo lažnih učitelja i varalica.ʺ[63] Takvo je bilo
stanje hrišćanstva i monaštva osam vekova pre nas. A šta reći o savremenom stanju? Teško
i to što je rekao prepodobni Jefrem Sirijski o stanju onih koji pokušaju da pronađu živu reč
Božiju u poslednja vremena. Oni će, proriče prepodobni, prolaziti zemlju od istoka ka
zapadu i od severa ka jugu, tražeći takvu reč ‐ i neće je naći.[64] Kao što se pred
izmorenim očima izgubljenih među zidinama prikazuju visoke kuće i dugačke ulice, čime
se izgubljeni uvlače u još veće, bezizlazne zablude: tako se i onima koji traže živu reč
Božiju u sadašnjoj moralnoj pustinji u izobilju prikazuju velelepna priviđenja reči i nauke
Božije, koja su ponikla iz duševnog razuma, zbog nedovoljnog i lažnog poznavanja slova,
zbog nastrojen>a odbačenih duhova, svetodržaca. Ti prividi, koji se laskavo otkrivaju kao
duhovni Edem, koji obiluje hranom, svetlošću, životom, svojim zavodljivim dejstvom
odvlače dušu od istinske hrane, od istinske svetlosti, od istinskog života, i nesrećnu dušu
uvode u neprozirni mrak, muče je glađu, truju lažju, ubijaju je večnom smrću.
Prepodobni Kasijan Rimljanin pripoveda da, u njegovo vreme, u egipatskim manastirima,
u kojima je naročito cvetalo monaštvo i gde su se posebno pažljivo i ispravno čuvala
predanja duhonosnih otaca, nikako nisu prihvatali onog monaha koji se nije pravilno
obučio monaštvu u poslušanju prema učitelju i nastojatelju, čak i ako bi taj monah imao
veoma uzvišen život, čak i ako je ukrašen blagodatnim darovima. Egipatski oci su smatrali
dar za rukovođenje bratije ka spasenju za najveći dar Svetog Duha. Onaj koji nije pravilno
naučen monaškoj nauci, tvrdili su oni, ne može je pravilno ni predavati.[65] Neki su
božanskom blagodaću bili uzneseni iz zemlje strasti i preneti u zemlju bestrašća ‐ time su
izbavljeni od teškog truda i nesreća, koje okušaju svi dok preplivavaju burno, prostrano,
duboko more, koje razdvaja zemlju od zemlje. Oni mogu podrobno i tačno govoriti o
zemlji bestrašća, ali ne mogu dati potreban izveštaj o plivanju preko mora, o tom plivanju
koje iskustvom nisu upoznali. Veliki učitelj monaha, sveti Isak Sirijski, objasnivši o onima
koji po naročitom promislu Božijem brzo dobiju božansku blagodat i osvećenje, odlučio je
da doda da je, po njegovom mišljenju, onaj koji sebe nije izgradio ispunjavanjem zapovesti
i nije išao putem kojim su išli apostoli nedostojan da se nazove svetim).[66] ʺKo je pak
pobedio strasti, posredstvom ispunjavanja zapovesti i napornog života u dobrom
podvigu: taj neka zna da je zakonito stekao zdravlje duše.ʺ[67] ʺPoredak predanja je
ovakav: trpljenje sa prinuđavanjem sebe na borbu protiv strasti, radi sticanja čistote. Ako
strasti budu pobeđene: duša stiče čistotu. Istinska čistota donosi umu budnost za vreme
molitve.ʺ[68] U poslanici prepodobnom Simeonu čudotvorcu, sveti Isak kaže: ʺTi pišeš da
se čistota srca začela u tebi i da se sećanje na Bogaʺ ‐ umna Isusova molitva ‐ ʺveoma
rasplamtelo u tvom srcu, razgorevajući i raspaljujući ga. Ako je to ‐ istinito, onda je to ‐
veliko, ali ja ne bih hteo da mi ti to napišeš: zato što tu nema nikakvog poretka.ʺ[69] ʺAko
hoćeš da tvoje srce bude mesto gde će se smestiti tajne novog veka: onda se prvo obogati
telesnim podvigom, bdenjem, postom, služenjem braći, poslušanjem, trpljenjem,
odbacivanjem pomisli i drugim što je tome slično. Prîveži svoj um za čitanje i izučavanje
Pisma; pred svoje oči postavi zapovesti i posveti se strastima, pobeđujući i bivajući
pobeđen; uči se neprestanoj molitvi i moljenju, i neprestanim vežbanjem u njima istrgni iz
srca svaku sliku i svaku priliku, kojima se greh urezao u tebe, u tvom ranijem životu.ʺ[70]
ʺTi znaš da je zlo ušlo u nas preko narušavanja zapovesti: iz toga se vidi da se zdravlje
vraća ispunjavanjem zapovesti. Bez delanja po zapovestima, mi čak ne treba ni da želimo
očišćenje duše ili da se nadamo da ćemo ga dobiti, ako ne idemo onim putem koji vodi
očišćenju duše. Nemoj reći da Bog može i bez delanja po zapovestima da daruje očišćenje
duše blagodaću: to su ‐ sudovi Božiji i Crkva zabranjuje da tražimo da nam se dogodi
takvo čudo. Judeji su, kada su se iz Vavilona vraćali u Jerusalim, išli uobičajenim putem i
za toliko vremena koliko je određeno za takav put; završivši putovanje, oni su došli do
svog svetog grada, i videli su čudesa Gospodnja. A prorok Jezekilj je, sa razlogom, bio
obuzet duhovnim dejstvom, i doveden u Jerusalim, i Božijim otkrivenjem, postao je
posmatrač buduće obnove. Tako se događa i u odnosu na čistotu duše. Neki u čistotu duše
ulaze putem koji je određen za sve, zakonitim putem: čuvanjem zapovesti u životu koji je
ispunjen trudom, prolivajući svoju krv. Drugi se pak udostoje čistote darom blagodati.
Divno je to što nije dozvoljeno da u molitvi tražimo ono što nam se daruje blagodaću,
napuštajući delatni život po zapovestima.ʺ[71] ʺOnome ko je slab, kome je potrebno da
bude othranjen na mleku zapovesti, koristan je život sa mnogima, kako bi se on i naučio i
obuzdao, kako bi bio išiban mnogim iskušenjima, kako bi padao i ustajao, i stekao zdravlje
duše. Nema tog deteta koje nije bilo odgojeno na mleku ‐ i ne može biti istinski monah
onaj koji nije odgajan na mleku zapovesti, ispunjavajući ih sa naporom, pobeđujući strasti,
i tako se udostojavajući čistote.ʺ[72]
Moguće je i početniku i mladome preneti umnu i srdačnu molitvu, ako je on sposoban i
pripremljen za nju. Takve ličnosti su bile veoma retke i u ranijim vremenima, koja su
prethodila vremenima opšte raslabljenosti. Bio sam svedok da je starac koji je stekao
blagodatnu molitvu i duhovno rasuđivanje preneo savete o umnoj i srdačnoj molitvi
nekom početniku koji je sačuvao devstvenost, i koji je od detinjstva pripreman za primanje
tajanstvenog učenja o molitvi, kroz izučavanje hrišćanstva i monaštva, koji je već u sebi
osetio dejstvo molitve. Starac je buđenje molitvenog dejstva kod mladića objasnio
njegovom devstvenošću. Sasvim drugom pravilu podležu mladi ljudi i ljudi zrelih godina
koji su pre stupanja u manastir vodili rasejan život, uz oskudna, površna shvatanja o
hrišćanstvu, koji su stekli razne strasti, a naročito oni koji su bludom iskvarili
celomudrenost. Greh bluda ima osobinu da sjedinjuje dva tela, mada nezakonito, u jedno
telo (1 Kor 6,16): iz tog razloga, iako on biva oprošten odmah posle raskajanja u vezi s
njim, i ispovedanja, uz neizbežan uslov da ga pokajnik odmah napusti, za očišćenje i
otrežnjenje tela i duše od bludnog greha potrebno je dugo vremena, kako bi veza i
sjedinjenje, koji su se uspostavili među telima, koji su se nasadili u srcu i zarazili dušu,
izbledeli i nestali. Radi uništenja onog što je po nesreći stečeno, Crkva onima koji su upali
u blud i preljubu određuje znatno vreme za pokajanje, posle čega im dopušta pričešće
svesvetim telom i krvlju Hristovom. Upravo tako je za sve koji vode raspušten život, u
koje su se urezale razne strasti, posebno za one koji upali u provaliju bludnih padova, koji
su stekli naviku na njih, potrebno vremena i vremena, kako bi se očistili pokajanjem, kako
bi iz sebe izbrisali utiske sveta i iskušenja, kako bi se otreznili od greha, kako bi izgradili
način života prema zapovestima Jevanđelja, i na taj način postali sposobni za blagodatnu,
umnu i srdačnu molitvu. ʺSvaki da osuđuje svoju dušuʺ ‐ kaže prepodobni Makarije Veliki
‐ ʺsavesno razmatrajući i ispitujući za šta je ona privezana, i ako uvidi da se srce nalazi u
nesaglasnosti sa Božijim zakonima, neka se stara svim silama da sačuva kako telo, tako i
dušu, od iskvarenosti, odbacujući opštenje sa nečistim pomislima, ako hoće da uvede dušu
u saživot i obličje čistih deva, ʹprema datom obećanjuʹ, prilikom krštenja i prilikom
stupanja u monaštvo: ʹZato što je i useljenje i život u Bogu, Bog obećao samo dušama koje
su potpuno čiste i utvrđene u pravilnoj ljubavi.ʹ[73] Zemljoradnik koji voli oranicu, prvo je
obnavlja i istrebljuje korov iz nje, a tek zatim je zasejava semenjem: tako je i onaj koji
očekuje da njegovu dušu Bog zaseje semenjem blagodati dužan prvo da očisti duševnu
njivu, kako bi seme, koje će na kraju na tu njivu baciti Sveti Duh, donelo savršen i izobilan
plod. Ako, pre svega, to ne bude učinjeno, i ako se čovek ne očisti od svake nečistote tela i
duha: on će ostati telo i krv, i daleko udaljen od životaʺ u Bogu.[74] ʺOnaj ko sebe
prinuđuje isključivo i svim silama na molitvu, ali se ne trudi u zadobijanju smirenja,
ljubavi, krotosti i čitavog skupa ostalih vrlina, i ne usađuje ih u sebe nasilno: on može
dostići samo do toga da ga se, ponekad, po njegovoj molbi, dotakne božanska blagodat,
zato što Bog, po svojoj prirodnoj dobroti, čovekoljubivo daruje onima koji traže ono što oni
žele. Ako pak onaj koji dobije ne nauči sebe ostalim vrlinama koje smo pomenuli, i ne
stekne naviku na njih: tada, ili se lišava dobijene blagodati ili uznevši se, pada u gordost,
ili ostaje na nižem stupnju do kog je stigao: više ne napreduje i ne raste. Presto i pokoj, da
tako kažemo, za Svetog Duha, jesu smirenje, ljubav, krotost i, konačno, sve zapovesti
Hristove. Dakle, ko poželi, sjedinjujući i sabirajući u sebi sve vrline, jednako i bez izuzetka,
da njihovim savesnim umnožavanjem dostigne savršenstvo, taj prvo neka prisiljava sebe,
kako smo već rekli, i neka neprestano pobeđuje svoje srce, i neka se trudi da ga učini
pokornim i blagougodnim Bogu. Onaj koji u početku primeni takvo nasilje nad sobom i
koji sve što ima u duši što je protivno Bogu vraća kao ukroćenu divlju zver u pokornost
zapovestima Božijim, u povinovanje usmerenju istinskog, svetog učenja, i tako svoju dušu
ustroji na dobro ‐ ako se bude molio Bogu, i tražio od Boga da Bog daruje njegovim
naporima napredak: taj će odjednom dobiti sve što je tražio, najčovekoljubiviji Bog će mu
dati sve u izobilju, kako bi dar molitve uzrastao i procvetao u njemu, pošto se nasladi
Svetim Duhom.ʺ[75] ʺUostalom, znaj, da ćeš sa velikim trudom i u znoju lica tvog primiti
svoje izgubljeno blago: zato što dobijanje blaga bez truda nije u skladu sa tvojom korišću.
Dobijeno bez truda ti si izgubio, i predao si neprijatelju tvoje nasleđe.ʺ[76]

Učenik: ‐ Kada se molim, mom umu se javlja mnoštvo maštanja i pomisli koje mi ne
dopuštaju da se čisto molim: može li iz toga niknuti prelest ili nešto drugo što je štetno za
mene.

Starac: ‐ Prirodno je da iz pale prirode niče mnoštvo pomisli i maštanja. Čak je svojstveno
molitvi da kod pale prirode otkriva skrivene znake njenog pada i tragove koje su ostavila
dobrovoljna sagrešenja.[77] Takođe, đavo, znajući koliko je veliko blago molitva, trudi se
da u toku nje smućuje podvižnika grehovnim, sujetnim pomislima i maštanjima, kako bi
ga odvratio od molitve ili molitvu učinio besplodnom.[78] Okruženi pomislima,
maštanjima i grehovnim osećanjima, okruženi tom našom porobljenošću i spravljanjem
opeke, još snažnije ćemo molitvom zavapiti Gospodu, poput Izrailjaca, koji uzdisahu od
nevolje i vikahu. I vika njihova, kaže Pismo, radi nevolje dođe do Boga. I Bog ču uzdisanje njihovo
(Izl 2,23‐24). Opšte pravilo u borbi sa grehovnim poduhvatima jeste u tome da se greh
odbaci pri samoj njegovoj pojavi, da se skriveni Vavilonci ubiju, dok su još deca (Ps 136, 9).
ʺOnaj koji se razumno boriʺ ‐ kaže prepodobni Nil Sorski ‐ ʺodbacuje majku zlog mislenog
skupa, to jest, prvo približavanje lukavih misli njegovom umu. Odbacivši to prvo
približavanje, istovremeno je odbacio i čitav skup lukavih misli koji ide za njimʺ.[79]
Ako nas pak greh, zbog prethodne porobljenosti njime i naviknutosti na njega, napastvuje:
ni tada ne treba padati u uninije i dolaziti u raslabljenost i očajanje: treba nevidljive poraze
lečiti pokajanjem, i odlučno, hrabro, postojano ostajati u podvigu. Grehovne i sujetne
pomisli, maštanja i osećanja će nas nesumnjivo povrediti onda kada se ne borimo sa njima,
kada se naslađujemo njima i usađujemo ih u sebe. Zbog dobrovoljnog druženja sa grehom
i dobrovoljnog opštenja sa odbačenim duhovima, rađaju se i osnažuju strasti, i u dušu se
neprimetno može uvući prelest. Kada se pak mi protivimo grehovnim pomislima,
maštanjima i osećanjima: tada će nam sama borba sa njima doneti napredovanje i
obogatiće nas delatnim razumom. Neki starac, koji je napredovao u umnoj molitvi, pitao je
drugog monaha, koji se takođe bavio njome: ʺKo je tebe naučio molitvi?ʺ Monah je
odgovorio: ʺDemoni.ʺ Starac se nasmejao i rekao: ʺKakvu sablazan si izgovorio za one koji
ne poznaju stvari! Ipak, kaži kako su te demoni naučili molitvi?ʺ Monah je odgovorio:
ʺMeni je bila data teška i dugotrajna borba sa mučnim pomislima, maštanjima i
osećanjima, koji mi nisu dali pokoja ni danju ni noću. Ja sam se neverovatno iscrpeo i
omršaveo, zbog težine tog neprirodnog stanja. Utučen navalom duhova, ja sam pribegao
Isusovoj molitvi. Borba je dostigla takav stepen da su priviđenja počela se pomaljaju u
vazduhu, čulno, pred mojim očima. Stalno sam osećao da je moje grlo pritegnuto, kao
konopcem. Zatim, prilikom dejstva same borbe, ja sam počeo da osećam da molitva jača i
da se nada obnavlja u mom srcu. Kada je pak borba postajala sve lakša i lakša, i na kraju
sasvim utihnula ‐ iznenada se, sama po sebi, u mom srcu pojavila molitva.ʺ
Molićemo se postojano, strpljivo, istrajno. Bog će, u svoje vreme, dati blagodatnu, čistu
molitvu onome ko se moli bez lenjosti i neprekidno svojom nečistom molitvom, ko ne
napušta malodušno molitveni podvig ako mu molitva dugo ne polazi za rukom. Obrazac
uspeha istrajne Isusove molitve vidimo u Jevanđelju. Kada je Gospod izlazio iz Jerihona u
pratnji učenika i mnoštva naroda, tada je slepac Vartimej, koji je sedeo pored puta i prosio,
saznavši da Gospod prolazi pored, počeo vikati: Sine Davidov Isuse, pomiluj me! Pretili su
mu da ućuti, ali on je zbog toga još više vikao. Kao posledica neućutnog krika dogodilo se
da je Gospod iscelio slepca (Mk 10,46‐52). Tako i mi, vapimo ne obazirući se na grehovne
pomisli, maštanja i osećanja koja proizilaze iz pale prirode i koja dolaze od đavola, radi
ometanja našeg molitvenog vapaja ‐ i nesumnjivo ćemo dobiti milost.

Učenik: ‐ Kakvi su istinski plodovi Isusove molitve, po kojima bi početnik mogao da sazna
da li se pravilno molio?

Starac: ‐ Prvobitni plodovi molitve su pažnja i umiljenje. Ti plodovi se javljaju pre svih
drugih od svake pravilno izvršene molitve, a prvenstveno od Isusove molitve, jer bavljenje
njome prevazilazi psalmopojanje i druga molitvoslovlja.[80] Od pažnje se rađa umiljenje, a
od umiljenja se udvostručuje pažnja. Oni jačaju rađajući jedno drugo; oni molitvi daju
dubinu, postepeno oživljavaju srce, oni joj donose čistotu, odstranjujući rasejanost i
maštanje. Kako istinska molitva, tako i pažnja i umiljenje, jesu darovi Božiji. Kao što želju
za sticanjem molitve dokazujemo tako što se prisiljavamo na nju: tako i želju da steknemo
pažnju i umiljenje dokazujemo tako što se prisiljavamo na njih. Dalje se kao plod molitve
postepeno proširuje viđenje svojih sagrešenja i svoje grehovnosti, zbog čega se pojačava
umiljenje i prelazi u plač. Plačem se naziva preizobilno umiljenje, sjedinjeno sa bolećivošću
skrušenog i smirenog srca, koje deluje iz dubine srca i obuzima dušu. Zatim se javljaju
osećanja Božijeg prisustva, živo sećanje na smrt, strah od suda i osude. Sve te plodove
molitve prati plač i, u svoje vreme, osenjuje ih tanano, sveto duhovno osećanje straha
Božijeg. Strah Božiji je nemoguće uporediti sa bilo kojim osećanjem telesnog, čak i
duševnog čoveka. Strah Božiji je ‐ potpuno novo osećanje. Strah Božiji je ‐ dejstvo Svetog
Duha. Okušanjem tog neobičnog dejstva počinju da iščezavaju strasti ‐ um i srce počinje
da privlači neprekidno bavljenje molitvom. Posle izvesnog napredovanja dolazi osećanje
tišine, smirenja i ljubavi prema Bogu i bližnjima, bez razlikovanja dobrih i zlih, trpljenje
nevolja, kao Božijeg dopuštenja i lečenja, koje naša grehovnost neizostavno zahteva.
Ljubav prema Bogu i bližnjima,koja se postepeno javlja iz straha Božijeg, i potpuno je
duhovna, neizrecivo topla, smirena i beskonačno se razlikuje od ljudske ljubavi u njenom
uobičajenom stanju, ne može se uporediti ni sa kakvom ljubavlju koja pokreće palu
prirodu, ma kako ta prirodna ljubav bila pravilna i sveta. Odobrava se prirodni zakon, koji
deluje u vremenu, ali večni zakon, duhovni zakon, toliko je iznad njega koliko je Sveti Duh
iznad ljudskog duha. O krajnjim plodovima i posledicama molitve najsvetijim imenom
Gospoda Isusa prestajem da govorim: neka blaženo iskustvo nauči o njima i mene i druge.
Te posledice i plodovi su podrobno opisani u Dobrotoljublju, tom nadmoćnom,
bogonadahnutom rukovodstvu u obučavanju Isusovom molitvom za napredne monahe,
koji su sposobni da stupe u pristanište svetog bezmolvija i bestrašća. Smatrajući i sebe i
tebe početnicima u duhovnom podvigu, prvenstveno imam u vidu, pri izlaganju pravilnih
shvatanja o bavljenju Isusovom molitvom, potrebe početnika, potrebe većine. ʺStekni plačʺ
‐ rekli su oci ‐ ʺi on će te naučiti svemu.ʺ[81] Zaplačimo i neprestano plačimo pred Bogom:
Božije ne može doći drugačije nego po Božijem blagovoljenju ‐ ono i dolazi kao duhovno
znamenje,kao novo znamenje, kao takvo znamenje o kakvom mi ne možemo imati
nikakvo saznanje u našem telesnom, duševnom,starom, strasnom stanju.[82]
Posebno treba pomenuti to mišljenje o sebi koje se pravilnom Isusovom molitvom usađuje
u onoga koji se njome bavi. Jeromonah Serafim Sarovski je dostigao najveće napredovanje
u njoj. Jednom mu je nastojatelj poslao monaha kome je blagoslovio da otpočne
otšelništvo, s tim da otac Serafim uči tog monaha otšelništvu onoliko koliko sam poznaje
teški način monaškog života. Otac Serafim, srdačno primivši monaha, odgovorio je: ʺI ja
sam ništa ne znam.ʺ Pritom je ponovio monahu Spasiteljeve reči o smirenju (Mt 11,29) i
objašnjenje tih reči svetog Jovana Lestvičnika kroz dejstvo srdačne molitve Isusove.[83]
Pripovedali su sledeće o nekom delatelju molitve. Ktitori manastira su ga pozvali u
gubernijski grad. Posećujući ih, monah se neprestano mučio, ne nalazeći šta bi razgovarao
sa njima. Jedanput, on je bio kod veoma pobožnog hristoljupca. Taj je upitao monaha:
ʺZašto sada nema demona?ʺ ʺKako nema?ʺ ‐ odgovorio je monah, ʺima ih mnogoʺ. ʺA gde
su oni ‐ rekao je hristoljubac. Monah je odgovorio: ʺKao prvo evo ‐ ja.ʺ ʺKoješta! Šta to
govorite!ʺ ‐ uzviknuo je domaćin, pogledavši monaha sa nekontrolisanim osmehom, koji je
izražavao i nedoumicu i užas. ʺBudite uvereni...ʺ ‐ taman je monah hteo da nastavi.
ʺKoješta, koješta!ʺ ‐ prekinuo je domaćin, i počeo je razgovor sa nekim drugim o nečem
drugom, a monah je zaćutao. Riječ o krstu i samoodricanje je ludost (1 Kor 1,18) za one koji
ne razumeju njihovo dejstvo i silu. Ko će od onih koji ne poznaju molitveni plač i tajne koje
on otkriva razumeti reči koje su izašle iz dubine plača? Onaj ko je dostigao
samosagledavanje, posredstvom duhovnog podviga, vidi sebe okovanog strastima, vidi
kako u njemu i preko njega deluju otpali duhovi. Brat je pitao Pimena Velikog: ʺKako treba
da živi bezmolvnik?ʺ Velikije odgovorio: ʺVidim sebe kao sličnog čoveku koji se zaglibio u
blato do vrata, sa teretom oko vrata, i vapim Bogu: ʹPomiluj me.ʹʺ[84] Taj sveti, koji se
naučio najdubljem plaču, nedostižnom smirenoumlju, govorio je bratiji koja je živela sa
njim: ʺVerujte mi: gde bace đavola, tamo će baciti i mene.ʺ[85] Sećanjem na savršenog
monaha, na Pimena Velikog, završićemo naš razgovor o Isusovoj molitvi.

Učenik: ‐ Moje srce je željno slušanja: kaži još nešto.

Starac: ‐ Veoma je korisno za onoga ko se bavi molitvom da u keliji ima ikone Spasitelja i
Majke Božije, u dovoljno velikoj razmeri. Povremeno, može se u molitvi obraćati ikonama,
kao da su sam Gospod i Majka Božija tu prisutni. Osećanje prisustva Božijeg u keliji može
postati uobičajeno. Uz takvo neprestano osećanje, mi ćemo u keliji prebivati u strahu
Božijem, kao da smo neprestano pred očima Boga. Tačno: mi se uvek nalazimo u Božijem
prisustvu, zato što je On svuda prisutan ‐ nalazimo se uvek pred očima Boga, zato što On
sve i svuda vidi. Slava svemilosrdnom Gospodu, koji vidi našu grehovnost i sagrešenja,
koji dugotrpeljivo čeka naše pokajanje, koji nam daruje ne samo dozvolu nego i zapovest
da od Njega tražimo pomilovanje.
Iskoristimo neizrecivu Božiju milost prema nama! Primimo je u najvećoj pobožnosti, sa
najvećom blagodarnošću! Uzgajajmo je radi našeg spasenja sa najvećim usrđem, sa
najvećom brižljivošću! Bog daruje milost u svom izobilju; ali primiti je ili odbaciti, primiti
je svom dušom ili dvodušno, ostavlja se volji svakog čoveka. Čedo! Od mladosti tvoje izaberi
kažnjavanje, i već do sedine ćeš naći premudrost. Kao orač i sejač pristupi njoj, i čekaj njene dobre
plodove: radeći na njoj malo ćeš se pomučiti, ali ubrzo ćeš jesti njene plodove (Sir 6,18‐20). Izjutra
sij sjeme svoje i veče nemoj da ti počivajuruke (Prop 11,6). Ispovedajte se Gospodu, i prizivajte ime
Njegovo. Tražite Gospoda i osnažite se: tražite lice Njegovo svagda (Ps 104,1,4). Tim rečima,
Sveto pismo nas uči da podvig služenja Bogu, podvig molitve, mora biti izvršavan od sve
duše, neprestano i neprekidno. Unutrašnje i spoljašnje brige, sa kojima se neizbežno
moramo susretati na poprištu tog podviga, treba prevazilaziti sa verom, hrabrošću,
smirenjem, strpljenjem i dugotrpljenjem, pokajanjem lečeći udaljavanja i zanose. I
napuštanje molitvenog podviga i njegovi povremeni prekidi, krajnje su opasni. Bolje je ne
počinjati taj podvig negoli, počevši ga, prekidati. Dušu podvižnika koji je napustio
preduzeto bavljenje Isusovom molitvom možemo uporediti sa zemljom, obrađenom i
nađubrenom, ali na kraju zapuštenom: na takvoj zemlji sa neuobičajenom silom niču
korovi, puštaju duboko korenje, postaju naročito debeli. U dušu, koja se odrekla blaženog
saveza sa molitvom, koja je napustila molitvu i koju je napustila molitva, strasti se ulivaju
burnim potokom, navodnjavaju je. Strasti stiču naročitu vlast nad takvom dušom, naročitu
postojanost i čvrstinu, urezuju se ozlojeđenošću i mrtvilom srca, neverjem. U dušu se
vraćaju demoni, izgnani molitvom: razljućeni prethodnim izgnanjem, oni se vraćaju sa
većom žestinom i u većem broju. Bude potonje gore čovjeku onome od prvoga (Mt 12, 45), po
rečima Jevanđelja: stanje onoga koji se podvrgao vladavini strasti i demona posle
izbavljenja od njih posredstvom istinske molitve neuporedivo je jadnije nego stanje onoga
koji nije ni pokušao da svrgne sa sebe grehovni jaram, ko nije vadio mač molitve iz
njegovih korica. Šteta od razmaka ili periodičnog napuštanja molitvenog podviga, slična je
šteti koja nastaje zbog potpunog napuštanja; ta šteta je onoliko veća koliko su dugotrajniji
razmaci. U vreme kad podvižnici pospaše, to jest u vreme njihovog nerada u molitvi, dođe
njihov neprijatelj nevidljiv za čulne oči, neprimetljiv za podvižnike, koji su sebi dopustili
zanos i rasejanost, i posija kukolj po pšenici (Mt13,25). Sejač korova je veoma iskusan,
podmukao, pun zlobe: njemu je lako da poseje korov, koji je bedan, ništavan po svojoj
spoljašnjosti i u svom početku, ali na kraju, mnogobrojnim izdancima obuhvata i obavija
čitavu dušu. Koji nije sa mnom ‐ rekao je Spasitelj ‐ protiv mene je; i koji ne sabira sa mnom,
rasipa (Lk 11,23). Molitva sebe ne poverava dvodušnim, nepostojanim delateljima;
nepoučenima je veoma teška, i bezumnik neće ostati u njoj: biće mu kao težak kamen iskušenja, i
hitaće da je se oslobodi.
Slušaj čedo, i prihvati volju moju, i ne odbaci moj savet: i stavi noge svoje u njene okove, i vrat svoj
u njenu grivnu. Poturi rame svoje i nosi je, i ne gnušaj se njenih uza. Svom dušom joj pristupi, i
svom snagom svojom održi njen put. Ispitaj i pronađi, i upoznaćeš je i držeći se za nju, ne ostavljaj
je. Na kraju ćeš naći pokoj njen, i preokrenuće ti se u radost: i odvešće te putevi njeni u utvrđenje
mira, i njene grivne obući će te u slavu (Sir 6,21‐30). Amin.

NAPOMENE:
1. Pouka 49.
2. U crkvenoslovenskoj Bibliji ‐ (istaяvšiй).
3. Odgovor 421.
4. Pouka 28, gl.17
5. Pouka 4,gl. 93
6. Lestvica, pouka 28, gl.21
7. Svedočanstva o sastavljaču Cvetnika, sveštenomonahu Doroteju, nalaze se u prvom
tomu ʺAsketskih ogledaʺ u članku ʺPoseta Valaamskom manastiruʺ.
8. Cvetnik, sveštenomučenik Dorotej, Pouka 30. i 32.
9. Cvetnik, Pouka 32.
10. Cvetnik, Pouka 32.
11. Skitski paterik, Nezaboravna kazivanja, gl. 129.
12. Dobrotoljubnje, tom 1.
13. Izabrano klasje, izdanje Optinske pustinje 1848. god.
15. Arhitekte, graditelji.
16. Dobrotoljublje, tom 1, gl. 118
17. Prepodobni Marko Podvižnik, O duhovnom zakonu, gl. 84.
18. Po objašnjenju prepodobnog Marka Podvižnika, u istoj toj 84. glavi.
19. Pouka 16. Ovde je reč blagovoljenje dodata radi tačnog izražavanja misli pisca.
21. Sveti Isak Sirijski, Pouka 61, veoma značajna.
22. Pouka 2.
23. Pouka 2.
24. O prelesti, Dobrotoljublje, tom 1.
26. Lestvica, Pouka 28, gl. 17, 21, 27, 28.
27. Pouka 11.
28. Skitski paterik.
29. Pouka 26, gl. 52.
30. Dobrotoljublje, tom 1, gl. 118,
31. Prepodobni Kasijan, Razgovor 2; Lestvica, Pouka 4, gl. 106.
32. Sveti Kalist i Ignjatije Ksantopul, O bezmolviju i molitvi, gl. 14 i 15, Dobrotoljublje,
tom 2.
33. O trećem vidu pažnje i molitve, Dobrotoljublje, tom 1.
34. Oci neprestanu Isusovu molitvu nazivaju sećanjem na Boga i poučavanjem.
35. Pouka 28, gl. 31.
36. Predgovor shimonaha Vasilija.
37. Varsanufije Veliki, Odgovor 268.
38. Žitije prepodobnog Dositeja, u početku pouka prepodobnog ave Doroteja.
40. Lestvica, Pouka 15, gl. 55. ‐ Odgovori 252 i 255.
41. Iz rukopisne pouke arhimandritu Nikonu.
42. Veliki četi minej mitropolita Makarija.
43. Isto.
44. Život prepodobnog Simeona, Četi minej, 21, jul.
46. Smirenoumne pomisli koje doprinose molitvi opisane su u Prvoj pouci svetog
Simeona Novog Bogoslova.
47. Iznemoglost, koja nastaje zbog blagodatne utehe, pominje sveti Isak Sirijski u Pouci
44.
48. Citat iz žitija svetog Save Osvećenog, u Pouci Nikifora Monaha, Dobrotoljublje, tom
2.
49. Prepodobni Kasijan Rimljanin, O duhu gneva, knj. 8, Postavke opštežića.
50. Prepodobni Varsanufije Veliki i Jovan, Odgovor 311. i Odgovor 313.
51. Pečerski paterik, Žitija prepodobnih Isakija i Nikite.
54. Pouka 3, gl, 12, 13, 14
55. Pozajmljeno iz ranije navedenih 12, 13. i 14. glave Pouke 3. prepodobnog Makarija
Velikog; vidi takođe: Pouku 2. prepodobnog Nila Sorskog, str.100, u izdanju Svetog
sinoda 1852. godine.
56. Pouka 4, gl. 8.
57. Pouka 55 i Pouka 2.
58. Pouka 1.
59. Skitski paterik i Nezaboravna kazivanja, o Pimenu Velikom, gl. 62.
60. Iz 15. glave, deo 5, Dobrotoljublje, tom 1.
61. Pouka 7, gl. 14.
63. Isto.
64. Pouka 106, prema slovenskom tekstu.
65. Knjiga 11, O ustavu noćnih molitvi i psalama, gl. 3.
66. Izabrano sa različitih mesta 55. pouke.
67. Isto.
68. Isto.
69. Isto.
70. Isto.
71. Isto.
72. Isto.
73. Patrologiae Graecae, tomus XXXIV, Macarii Aegiptii liber de libertate mentis, cap. 5
i 6.
74. Isto.
75. Patrologiae Graecae, tomus XXXIV, Macarii Aegiptii liber de libertate mentis, cap.
19
76. Liber de patientia et discretione, cap 19
77. Sveti Kalist i Ignjatije Ksantopul, gl. 49, Dobrotoljublje, tom 2
78. Prepodobni Nil Sorski, Pouka 3
79. Početak Pouke 2
80. Prepodobni Nil Sorski, Pouka 11
81. Skitski paterik, Izreke Teodora Egipatskog. Takođe i prepodobnog Simeona Novog
Bogoslova.
83. Pouke oca Serafima, izdanje 1844. god.
85. Skitski pašerik
ASKETSKI OGLEDI

O PAŽENjU NA SEBE[1]

Duša svakog vežbanja u Gospodu jeste paženje. Ako čovek ne pazi na sebe, onda su sva
takva vežbanja neplodna, mrtva. Ko želi spasenje, taj mora da uredi sebe tako da može da
pazi na sebe i kada je sam i kada je okružen ljudima i zauzet poslovima, dakle u svim onim
situacijama u koje ga, ponekad, same okolnosti uvlače protiv njegove volje. Strah Božiji
neka pretegne na vagi srca nad svim ostalim osećanjima: tada čovek lako pazi na sebe i u
kelijnom tihovanju i usred svetske buke i vreve.
Razborita umerenost u jelu umanjuje vrelinu krvi i time znatno pomaže čoveku da pazi na
sebe; a uzrujavanje krvi ‐ na primer zbog prekomernog uzimanja hrane, zbog povećane
živosti tela, zbog silnog uzbuđenja izazvanog gnevom, zbog ushićenosti praznom slavom i
zbog ostalih razloga ‐ izaziva mnoštvo pomisli i maštanja, drugim rečima rasejanost.
Čoveku koji želi da pazi na sebe sveti oci nalažu pre svega umereno, ujednačeno, ustrajno
uzdržavanje u jelu.[2]
Kada se probudiš ‐ slično onome koji očekuje da se svi ljudi probude iz mrtvih ‐ upravi
misli prema Bogu, prinesi na žrtvu Bogu prve i najbolje pomisli uma, dok još nije primio
nikakve sujetne utiske. U tišini, veoma oprezno, obavi sve što je telu potrebno kada ustane
iz sna, pročitaj uobičajeno molitveno pravilo, ali pri tome manje vodi računa o obimu i
dužini trajanja molitvoslovlja, a više o njegovom kvalitetu, to jest o tome da ga učiniš sa
paženjem i radi paženja, a sve zato da molitveni duh milosti i uteha oplemene i ožive srce.
Posle molitvenog pravila, opet svim silama vodeći računa o paženju, čitaj Novi zavet, a
prvenstveno Jevanđelje. Pri tom čitanju pomno zapažaj sve zavete i zapovesti Hristove da
bi po njima mogao da upravljaš svoju delatnost, vidljivu i nevidljivu. Obim i dužina
trajanja čitanja zavise od čovekovih snaga i okolnosti. Ne treba preopterećivati um
prekomernim čitanjem molitava i Pisma; ne treba, takođe, propuštati svoje obaveze radi
neumerenog bavljenja molitvom i čitanjem. Kao što prekomerno uzimanje hrane kvari i
slabi želudac, tako i neumereno uzimanje duhovne hrane slabi um, odvraća ga od
pobožnih razvijanja dobrih sposobnosti, navodi na njega uninije.[3] Početniku sveti oci
predlažu česte, ali kratke molitve. A kada um dostigne punoću duhovnog rasta, kada
očvrsne i sazri, tada će biti u stanju da se neprestano moli. Upravo na hrišćane koji su
dostigli savršeni rast u Gospodu se odnose reči svetog apostola Pavla: Hoću, dakle, da se
muževi mole na svakom mjestu, podižući svete ruke bez gnjeva i dvoumljenja,[4] to jest mirno i
bez ikakve rasejanosti i zanesenosti. Ono što je svojstveno čoveku još nije svojstveno
detetu. Kada Sunce istine, Gospod naš Isus Hristos, posredstvom molitve i čitanja ozari
čoveka, tada neka on izlazi na dela dnevnog poprišta i pri tome pazi da u svim njegovim
delima i rečima, u celom njegovom biću vlada i dejstvuje svesveta volja Božija, otkrivena i
objašnjena ljudima u jevanđelskim zapovestima.
Ako tokom dana, kojim slučajem, budeš imao slobodne trenutke, iskoristi ih za pažljivo
čitanje nekih izabranih molitava, ili nekih izabranih mesta iz Pisma, i njima iznova
potkrepi duševne snage, potkrepi jer ih delatnost u ovom sujetnom svetu iscrpljuje. Ne
bude li tih zlatnih trenutaka, onda treba da zažališ za njima, kao za kakvim izgubljenim
blagom. Izgubljeno danas ne treba gubiti i sutra: zato što se naše srce lako prepušta
nemaru i zaboravnosti, a njihov plod je mračno neznanje, toliko pogubno u delu Božijem,
u delu spasenja čoveka.
Desi li se da kažeš ili učiniš nešto protivno zapovestima Božijim, ne časeći ni časa leči
grešku pokajanjem, i posredstvom iskrenog pokajanja vraćaj se na put Božiji sa koga si
skrenuo narušavanjem volje Božije. Ne zadržavaj se van puta Božijeg! Nadolazećim
grešnim pomislima, maštanjima i osećanjima suprotstavljaj s verom i smirenjem
jevanđelske zapovesti, i pri tome govori sa svetim patrijarhom Josifom: Kako bih učinio tako
grdno zlo i Bogu zgriješio.[5] Čovek koji pazi na sebe dužan je da odustane od svakog
maštarenja, koliko god ono bilo primamljivo i lepo izgledalo: svako maštarenje je lutanje
uma izvan istine, u zemlji nepostojećih i neostvarivih utvara, koje varaju i obmanjuju um.
Posledice maštarenja su gubitak paženja na sebe, rasejanost uma i okorelost srca u molitvi,
a iz toga proizilazi duševno rastrojstvo.
Uveče, dok se spremaš za san, koji u odnosu na život toga dana jeste smrt, preispitaj svoja
dela učinjena tog dana. Ako vodiš pažljiv život, onda takvo preispitivanje nije teško: paženje
na sebe uništava zaboravnost, toliko svojstvenu rasejanom čoveku. Pošto se, dakle, prisetiš
svih svojih sagrešenja, učinjenih delom, rečju, pomišlju, osećanjem, prinesi zbog njih
pokajanje Bogu, dobru volju i iskreni zalog da ćeš ih ispravljati. Zatim, nakon čitanja
molitvenog pravila, mislima o Bogu završi dan započet mislima o Bogu.
Kuda odlaze sve pomisli i osećanja čoveka koji spava? Kakvo je to tajanstveno stanje, san,
tokom koga duša i telo jesu živi, a u isti mah ne žive, daleki od svesti o svom životu, kao
da su mrtvi? San je isto tako nesaznajan kao i smrt. Tokom sna duša se, kao u svom
večnom počinku, odmara i tako zaboravlja najljuće zemaljske nevolje i nesreće. A telo!...
Ako ono ustaje iz sna, onda će neizostavno vaskrsnuti i iz mrtvih. Veliki Agaton je rekao:
ʺBez pojačanog paženja na sebe ne može se uznapredovati u vrlini.ʺ[6] Amin.

NAPOMENE:
1. Napisano u želji da pobožni svetovni čovek provodi pažljivi život u svetu.
2. Dobrototublje, deo II, glave prepodobnog Filoteja Sinajskog.
3. Isak Sirijski, Slovo 71.
4. 1 Tim 2, 8.
5. Post 39, 9.
6. Skitski paterik.
ASKETSKI OGLEDI

MOLITVENI UM TRAŽI SJEDINjENjE SA SRCEM

Zatvorila su se vrata osećanja: jezik se prepustio ćutanju, oči su se zatvorile, uho ne čuje
ništa što je van mene. Um, odeven u molitvu, zbacuje breme zemaljskih pomisli, a onda
silazi do kleti srca. Vrata kleti su zaključana; svuda je tama, mrak neprobojni. I um, u
nedoumici, počinje da kuca molitvom na vrata srca; stoji strpljivo pred vratima, kuca,
čeka, opet kuca, opet čeka, opet se moli. Nema nikakvog odgovora, ne čuje se nikakav
glas! Mrtva tišina i mrak odgovaraju grobnim mukom. Um odlazi od vrata srca, tužan, i u
gorkom plaču traži utehu. Nije mu bilo dopušteno da stane pred Cara nad carevima u
svetilište unutrašnje kleti.
Zašto, zašto si odbačen?
Na meni je pečat greha. Navika da pomišljam o zemaljskom rasejava me. Nema u meni
snage zato što mi Duh ne dolazi u pomoć; Duh svesveti i sveblagi, obnovitelj jedinstva
uma, srca i tela, čije je razdvajanje posledica strašnog čovekovog pada. Bez svemoguće,
tvoračke pomoći Duha moji sopstveni napori su uzaludni! On je mnogomilostiv, beskrajno
čovekoljubiv, ali moja prljavština ne dozvoljava Duhu da mi pristupi. Umiću se u suzama,
očistiću se ispovedanjem mojih grehova, neću dati mome telu ni jela ni sna jer je sa
njihovim izobiljem povezana ogrubelost duše; sav, odeven u plač pokajanja, sići ću do
vrata moga srca. Tamo ću stati, ili sesti, kao slepi čovek iz Jevanđelja, podnosiću
neugodnost i dosadu mraka, vapiću Svemoćnome da pomiluje: Pomiluj me![1]
I sišao je, i stao, i počeo da zaziva kroz plač. Upoređivao je sebe sa slepim čovekom koji
nije video istinitu, nezalaznu Svetlost, sa gluvim i nemim koji nije mogao ni da govori ni
da čuje duhovno; osećao je po samoj stvari da stvarno slep, gluv i nem stoji pred vratima
Jerihona, srca nastanjenog gresima: čeka isceljenje od Spasitelja, kojeg ne vidi, kojeg ne
čuje, kojem viče ‐ možda samim svojim jadnim stanjem. Ne zna Njegovo ime, naziva Sina
Božijeg sinom Davidovim: telo i krv ne mogu da odaju počast Bogu kao Bogu.
ʺPokažite mi kojim će putem poći Spasitelj?ʺ ʺTaj put je molitvaʺ, rekao je čoveku prorok u
ime Boga i Duhom Božijim: Žrtva hvale proslaviće me, i tamo je put kojim ću mu pokazati
spasenje Božije.[2] ʺRecite mi u koji će čas poći Spasitelj? Ujutru, u podne, ili predveče?ʺ
Stražite i molite se jer neznate u koji će čas doći Gospod vaš.[3]
Put je poznat, a čas nije određen! Izaći ću izvan grada, staću ili sesti kraj kapije Jerihona,
kako me savetuje sveti Pavle: Izađimo k Njemu izvan staništa, porugu njegovu noseći.[4] Svet
prolazi; sve je u njemu nepostojano. On nije nazvan čak ni gradom, nego staništem.
Ostaviću strast prema imanju: njega mimo svoje volje ostavljamo nakon smrti, a često i pre
smrti; ostaviću počasti i prolaznu slavu; ostaviću čulne naslade: sve to oduzima
sposobnost za podvige i duhovna zanimanja. Ovdje nemamo postojana grada, nego tražimo
onaj koji će doći,[5] kojeg prethodno moram otkriti u mom srcu milošću i blagodaću Boga,
Spasitelja moga. Ako ne uđeš u tajanstveni Jerusalim duhom još za zemaljskog života, ni
nakon izlaska duše iz tela ne možeš imati ubeđenje da će ti biti dozvoljen ulazak u nebeski
Jerusalim. Prvo je zaloga drugog.[6] Amin.

NAPOMENE:
1. Mk 10, 48.
2. Ps 49, 23.
3. Mt 24,42 i Mk 13,33.
4. Jev 13,13.
5. Jev13,14.
6. Prepodobni Isihije, Dobrotoljublje, deo 2, gl. 4. Slično njemu razmišljaju i ostali sveti
oci.
ASKETSKI OGLEDI

SUDITE PRAVO I MIRNO NA VRATIMA SVOJIM, I NE LjUBITE KRIVE
ZAKLETVE, GOVORI GOSPOD SVEDRŽITELj[1]

Vrata: to su vrata duše, kroz koja u nju ulaze razne pomisli i utisci.
Svojim: sama ta vrata, zapravo, pripadaju čoveku.
Sudite: naš um je taj sudija što seti na vratima i sudi:[2] on sređuje i preispituje pomisli i
utiske dok dolaze pred vrata duše, i na osnovu toga pušta u hram duše one koji treba da
budu u njemu, a ne pušta one koji ne treba da budu.
Sudite pravo i mirno na vratima svojim: um, sudija koji sedi i sudi na vratima duše, mora
prilikom sređivanja pomisli i utisaka da prima jedino one istinite. Istinita misao, istiniti
utisak ‐ istiniti zato što izviru iz Gospoda, koji je sam Istina ‐ donose sa sobom u dušu
neiskazivi mir i tišinu, i poznaju se po tome što su od Istine, od Hrista, jer On svojim
učenicima daje mir ili (što je isto) smirenje, a sve zato da nikakva zemaljska nevolja ne bi
uznemiravala njihovo srce. Suprotno ovome, ʺpomisli potekle od demonaʺ, ‐ govori Veliki
Varsanufije ‐ ʺpune, pre svega, uznemirenja i tuge, vuku za sobom potajno i lukavo:
neprijatelji se oblače u odela ovčija, to jest ulivaju naizgled prave misli, a iznutra su vuci
grabljivci,[3] dakle kradu i varaju srca nezlobivih[4] pomoću onoga što izgleda da je dobro, a
u stvari je pogubno. Pismo kaže za zmiju da je lukavija od svih: stoga neprestano motri na
njenu glavu[5], da ne bi našla u tebi rupu i da, nastanivši se u njoj, ne bi napravila
pustoš.ʺ[6] Glava zmije je početak njene pomisli ili maštanja.
I ne ljubite krive zakletve. Čim đavolska pomisao dođe na vrata duše, ona nastoji da dobije
privid pravednosti, a onda prinosi umu, tom sudiji što sedi i sudi na vratima, nebrojena
opravdanja da bi dobila odobrenje za ulazak u dušu. Ali prorok ne zapoveda da volimo ta
lažna uveravanja, tu lažnu zakletvu. Takve pomisli ne treba ni prihvatati, ni slagati se sa
njima: ne treba čak ni besediti sa njima, već odmah, čim se grešna pomisao pojavi,
pribegavati molitvom Gospodu Bogu da bi On oterao neprijatelja od vrata duševnih.[7]
Amin.

NAPOMENE:
1. 3ax 8,16 i 17.
2. Po običaju starih, carevi i ostale starešine sudili su lično, i za takav sud izabrali su
mesto kraj gradskih vrata. Primer za to može se videti u žitiju svetog
velikomučenika Georgija. Četi minej, 23. april.
3. Mt 7,15.
4. Pim 16,18.
5. Post 3,15.
6. Varsanufije Veliki, Odgovor 59.
7. Sveti Isak Sirijski, Slovo 30.
ASKETSKI OGLEDI

DOKAZ O VASKRSENjU LjUDSKIH TELA, UZET IZ DELOVANjA UMNE MOLITVE

U zabačenom, malo poznatom, malo značajnom manastiru, smeštenom između šuma i
močvara, živeo je neki monah. Sa strahom, sa nepoverenjem prema sebi, proučavajući dela
svetih otaca, udubljivao se on u molitvu koju je tvorio umom u dubini i strogoj tajnosti
duševne kleti.
Jednom prilikom monah je stajao u crkvi udubljujući um u srce ‐ i srce je neočekivano
krenulo molitveno prema umu, a sa sobom je povuklo celokupno telo u sveto, duhovno
stanje, neiskazivo rečima, veće od svih strasti, shvatljivo jedino opitom. Čim je monah
opazio toliko neobično, novo stanje svoga tela, neko tajanstveno poznanje obasjalo je
njegov um. Postale su mu jasne do tada ‐ tako mu se činilo ‐ zagonetne i neobične reči
svetog Jovana Lestvičnika: ʺZavapih svim srcem mojim,[1] to jest, telom i dušom i
duhom.ʺ[2]
Eto dokaza za vaskrsenje ljudskih tela kojeg imam u sebi samom! Ako je telo sposobno za
duhovna osećanja, ako može da zajedno sa dušom učestvuje u blagodatnoj utehi; ako od
sada može da postane pričasnik blagodati, kako onda neće vaskrsnuti za život večni, po
učenju Pisma?
Blagodaću su bila osoljena tela svetitelja Božijih i propadljivost nije mogla da ih dotakne!
Pobedom nad propadljivošću oni su već otpočeli svoje vaskrsenje; izlivajući isceljenja, oni
dokazuju da u njima prisustvuje blagodat, da u njima živi večni život, kome nema druge
nego da se u svoje vreme razvije u preslavnom vaskrsenju, a njega je ljudskom rodu
predodredio i darovao Iskupitelj naš, Gospod Isus Hristos. Amin.

NAPOMENE:
1. Ps. 118,145.
ASKETSKI OGLEDI

O SMIRENjU
(RAZGOVOR IZMETJU STARCA I NjEGOVOG UČENIKA)

Učenik: Šta je smirenje7.

Starac: Ima jedna jevanđelska, ljudskom umu nesaznajna vrlina koja Hristovim mirom
sjedinjuje sve čovekove snage ujedno.

Učenik: Ako je nesaznajna, kako onda znamo da postoji? A tim više: kako možemo da
steknemo takvu vrlinu koju ne možemo ni da saznamo?

Starac: Da ona postoji znamo pomoću vere, iz Jevanđelja, a samu vrlinu doznajemo opitno,
u meri u kojoj smo je zadobili. No i nakon zadobijanja ona ostaje nesaznajna.

Učenik: A zašto to?

Starac: Zato što je božanstvena. Smirenje je učenje Hristovo, svojstvo Hristovo, dejstvo
Hristovo. Spasiteljeve reči: Naučite se od mene, jer sam ja krotak i smiren srcem[1], sveti Jovan
Lestvičnik objašnjava ovako: ʺNaučite se, ali ne od anđela, ne od čoveka, ne iz knjige, nego
od mene, to jest od toga što ćete mene primiti, od mog sijanja i dejstva u vama, jer sam ja
krotak i smiren srcem, i dušom, i telom.ʺ[2] A kako da saznamo svojstvo i dejstva Hristova?
Ona su i kad ih osetimo nesaznajna, kako je i apostol rekao: I mir Božiji, koji prevazilazi svaki
um, sačuvaće srca vaša i misli vaše u Hristu Isusu.[3] Mir Božiji je i načelo i neposredna
posledica smirenja; on je dejstvo smirenja i uzrok tog dejstva. On deluje na um i srce
svemogućom Božijom silom. A samu Božiju silu i njeno dejstvo ne možemo saznati na
prirodan način.

Učenik: A na koji način možemo da dostignemo smirenje?

Starac: Ispunjavanjem jevanđelskih zapovesti, a prvenstveno molitvom. Blagodatno
dejstvo smirenja potpuno se podudara sa blagodatnim dejstvom molitve, tačnije: to je
jedno te isto dejstvo.

Učenik: Izloži mi, molim te, detaljno oba načina sticanja smirenja.

Starac: Oba su izložena u učenju svetih otaca. Sveti Jovan Lestvičnik govori da jedni,
vođeni Božijim Duhom, prilično dobro mogu da rasuđuju o smirenju,[4] a sveti Isak
Sirijski kaže da Sveti Duh tajanstveno uči smirenju čoveka koji se pripremio za takvo
učenje.[5] Mi smo, sakupljajući mrve koje padaju sa duhovne trpeze gospodara naših,
svetih otaca,[6] stekli veoma oskudnu predstavu o smirenju; i sami nastojimo da se nje
držimo i da je kao dragoceno predanje otaca predajemo onima koji nas pitaju. Dobijene
predstave o smirenju možemo sasvim opravdano nazvati mrvicama: samu riznicu u njenoj
neispunjivoj punoći ima onaj koji je u sebi našao Hrista.
Prepodobni ava Dorotej govori da ʺsmirenje prirodno nastaje u duši kao posledica
postupanja po jevanđelskim zapovestima... Tu se događa isto što i u upoznavanju nauka i
veštine lečenja. Kada ih neko dobro nauči, i kada se zatim sistematski bavi njima, onda
malopomalo, kroz to bavljenje, tamo naučnik, a ovamo lekar, stiče naviku, a ne može da
kaže i objasni kako je stekao naviku upravo zato što ju je duša primila postepeno i kroz
takvo bavljenje. Isto se dešava i pri sticanju smirenja: kroz ispunjavanje zapovesti stvara se
neka smirena navika, i to niko ne može da objasni rečimaʺ.[7] Iz ovog učenja prepodobnog
ave Doroteja očigledno sledi zaključak: ako želiš da nađeš smirenje, onda moraš brižljivo
da izučavaš Jevanđelje i da isto tako brižljivo ispunjavaš sve zapovesti Gospoda našeg
Isusa Hrista. Ako ispunjavaš jevanđelske zapovesti, onda možeš da dođeš do poznanja
svoje sopstvene grešnosti i grešnosti celog čovečanstva, a na kraju i do saznanja i ubeđenja
da si grešniji i gori od svih ljudi.

Učenik: Čini mi se da je protivurečna tvrdnja da neko ko veoma brižno ispunjava
jevanđelske zapovesti kroz to dolazi do saznanja da je upravo on najveći grešnik. Rezultat,
po svoj prilici, mora biti suprotan. Ako neprestano izvršavaš vrline, i to izuzetno
revnosno, onda ne možeš da ne vidiš da si ispunjen vrlinama.

Starac: Poslednje se odnosi na one koji čine prividno dobro iz sebe,[8] iz svoje pale prirode.
Ko takvo dobro čini po svom mišljenju, po sklonosti i zapovesti svoga srca, taj ne može da
ne vidi to dobro, ne može da ne oseća zadovoljstvo i oduševljenje zbog njega; sam se
ponosi tim prividnim dobrom, naslađuje se ljudskim pohvalama; traži, zahteva te pohvale;
gnevan je na one koji odbijaju da ga hvale, mrzi ih. On broji svoja dobra dela: na osnovu
njihovog mnoštva stvara mišljenje o sebi, i na osnovu mišljenja o sebi stvara mišljenje o
bližnjima onako kako ga je stvorio farisej pomenut u Jevanđelju.[9] Takva vrsta delatnosti
dovodi dotle da čovek počne da misli da je pravedan; ona stvara pravednike koje Gospod
odbacuje i koji odbacuju Gospoda, ili samo površno i hladno ispovedaju Boga mrtvim
ispovedanjem.[10] Potpuno suprotke posledice donosi ispunjenje jevanđelskih zapovesti.
Čim počne da ih ispunjava, podvižnik odmah uvidi da ih ispunjava sasvim nedovoljno,
nečisto, da se svakoga časa prepušta svojim strastima, to jest ozleđenoj volji, da čini ono
što zapovesti zabranjuju. Zatim jasno uviđa da je pala priroda neprijateljska Jevanđelju.
Uporno postupanje po Jevanđelju otkriva mu sve jasnije oskudnost njegovih dobrih dela,
mnoštvo njegovih skretanja i poraza, nesrećno stanje pale, od Boga otuđene prirode, koja
je stekla neprijateljsko raspoloženje prema Bogu. Osvrćući se na svoj protekli život, on vidi
da taj njegov život predstavlja neprekidni niz sagrešenja, padova, postupaka koji izazivaju
gnev Božiji, i zbog iskrenosti srca priznaje da je najveći grešnik, dostojan privremenih i
večnih kazni, da mu je potpuno potreban Iskupitelj, i da u Njemu ima jedinu nadu u
spasenje. U njemu se takvo mišljenje o sebi stvara neprimetno, kao posledica ispunjavanja
zapovesti. Pouzdano se može tvrditi da se čovek rukovođen Jevanđeljem neće uzdržati da
iznese svoje potpuno ubeđenje da ne zna nijedno svoje dobro delo.[11] Takav čovek
ispunjava zapovesti, a smatra da ih izopačuje i skrnavi, kako govori sveti Petar
Damaskin.[12] ʺNauči me tvoriti volju tvojuʺ[13] viče on uz plač Bogu, ʺonu volju koju si Ti
zapovedio da tvorim, koju se naprežem da tvorim, ali ne mogu zato što moja pala priroda
ne razume tu volju i ne pokorava se njoj. Uzaludni su bili i biće uzaludni svi moji napori
ako mi Ti ne pružiš ruku pomoći. Duh Tvoj Blti ‐ jedino On sam ‐ neka me vodi na zemlju
pravuʺ.[14] ʺDobro može biti predmet verovanja i delatnosti jedino u Hristu Isusu i u
Svetom Duhu,ʺ[15] rekao je prepodobni Marko Podvižnik.
Učenik: Neće li takvo mišljenje o sebi dovesti do uninija ili očaja?

Starac: Ono će dovesti do hrišćanstva. Gospod je sišao na zemlju upravo radi takvih
grešnika, kako je On sam objavio: Nisam došao da zovem pravednike no grešnike na
pokajanje.[16] Upravo takvi grešnici mogu od sveg srca da prime i ispovedaju Iskupitelja.

Učenik: Recimo da postupanje po jevanđelskim zapovestima dovodi do poznanja i
saznanja svoje grešnosti; ali kako dostići to da čovek prizna da je grešniji od svih ljudi,
među kojima ima užasnih zločinaca, zlotvora?

Starac: To je opet prirodna posledica podviga. Ako se pred našim očima nalaze dva
predmeta, i ako jedan od njih razgledamo sa svakom mogućom pažnjom i neprestano, a
na drugi ne obraćamo nikakvu pažnju, onda o prvom dobijamo jasno, detaljno, određeno
mišljenje, a o drugom ostajemo na najpovršnijem mišljenju. Kod čoveka koji ispunjava
jevanđelske zapovesti pažnja uma je stalno usmerena na sopstvenu grešnost; kroz
ispovedanje svojih grehova Bogu i plač on se trudi da otkrije u sebi nove modrice i mrlje.
Dok ih otkriva uz Božiju pomoć, on nastoji da otkrije još šta novo, a sve zato što ga vuče
želja za bogoprijatnom čistotom. Grehove bližnjih on ne gleda. Ako zbog nečega bude
morao da obrati pažnju na sagrešenja bližnjeg, on to čini sasvim površno i uzgred, onako
kako to čine ljudi zauzeti nečim naročitim. Iz samog njegovog života proizilazi prirodno i
logično priznanje da je on grešnik nad grešnicima. To uređenje zahtevaju od nas sveti
oci.[17] Molitveni podvig čoveka koji nema takvo mišljenje o samom sebi sveti oci
smatraju nepravilnim. Brat je rekao prepodobnom Sisoju Velikom: ʺVidim da u meni
prebiva neprestano sećanje na Boga.ʺ Prepodobni je odgovorio: ʺTo što tvoja misao jeste uz
Boga, nije veliko: veliko je da vidiš da si manji od celokupne tvariʺ.[18] Osnova molitve je
najdublje smirenje. Molitva je vapaj i plač smirenja.
U nedostatku smirenja molitveni podvig lako postaje sklon samoobmani i demonskoj
prelesti.

Učenik: Pitanjem o tome kako se pri napredovanju u vrlinama može napredovati u
smirenju udaljio sam te od onoga na šta je dolazio red u kazivanju.

Starac: Vraćam se njemu. U pomenutom razmišljanju prepodobnog ave Doroteja navedena
je izreka nekog svetog starca: ʺPut smirenja ‐ to su telesni trudovi u razumuʺ Ta pouka je
veoma važna za braću koja se zanimaju raznim manastirskim poslušanjima, od kojih su
neka teška za telo, a druga su povezana sa duševnim podvigom. Šta znači truditi se u
razumu7. Znači nositi manastirski trud, kao kaznu zbog svoje grešnosti, u nadi da će se
dobiti oproštaj od Boga. A šta znači ʺtruditi se nerazumno?ʺ Truditi se i u isti mah izgarati
telom u strastima, i biti slavoljubiv, i samohvalisav, i ponižavati onu braću koja ne mogu
da nose takav trud zbog slabosti ili nesposobnosti, čak zbog lenjosti. Koliko god poslednji
pomenuti trud bio pojačan, dugotrajan, koristan za obitelj u materijalnom smislu, on je
nekoristan, čak i štetan za dušu, jer je ispunjava sujetom, a pored nje nema mesta u duši ni
za kakvu vrlinu. Primer truda u razumu, dakle truda koji je uzneo trudbenika na visinu
hrišćanskog savršenstva tako što ga je spustio u dubinu smirenja, vidljiv je u podvigu
blaženog Isidora Aleksandrijskog. On je pripadao plemićkom staležu grada Aleksandrije.
Kad ga je milost Božija prizvala u monaški život, Isidor je stupio u opštežiteljni manastir
nedaleko od Aleksandrije i predao sebe u potpunu poslušnost igumanu manastira, mužu
ispunjenom Svetim Duhom. Iguman je zapazio da se u Isidoru zbog visokog čina razvila
nadmena i surova narav, i zato je odlučio da neko vreme deluje protiv takve duševne
bolesti nalaganjem poslušanja, teškog ne toliko za telo koliko za bolesno srce. Stupajući u
opštežiće, Isidor je izjavio igumanu da predaje sebe njemu onako kako se gvožđe predaje
kovaču. Iguman mu je zapovedio da stoji pred manastirskom kapijom i da se svakome koji
ulazi ili izlazi pokloni do nogu i govori: ʺPomoli se za mene, u meni je demon.ʺ Gvozdeni
Isidor je pokazao poslušnost igumanu, kao anđeo Bogu. Nakon provedenih sedam godina
u tom poslušanju, Isidor je unapred, iz Božijeg otkrivenja, doznao za kraj svog zemaljskog
života, i skončao radosno. O stanju svoje duše za vreme podviga on je ispovedao svetom
Jovanu Lestvičniku ovako: ʺU početku sam zamišljao da sam prodat kao rob za iskupljenje
mojih grehova, i zato sam sa mnogo gorčine, prisiljavajući sebe, kao da lijem krv, činio
poklone. Posle godinu dana, moje srce više nije osećalo bol, očekujući od samog Boga
nagradu za trpljenje. Kad je prošlo još godinu dana, osetio sam svim srcem da nisam
dostojan da živim u manastiru, i da viđam oce, i da razgovaram sa njima, i da ih u lice
gledam, i da se pričešćujem svetim tajnama. I kada sam od stida oborio oči k zemlji, a misli
još niže, ja sam već iskreno preklinjao one koji su ulazili i izlazili da se pomole za mene
Bogu.ʺ[19] To su telesni trud i poslušanje koji prelaze u znanje! To je njihov plod! Jedna
smirena misao predavala je blaženog trudbenika drugoj, dubljoj, kao da ga vaspitava, sve
dotle dok on nije ušao u najobilnije, tajanstveno osećanje smirenja. To sveto osećanje je ono
što je svetom Isidoru, tom živom hramu Božijem, otvorilo nebo. ʺSmirenje čini čoveka
stanom Božijim,ʺ rekao je Veliki Varsanufije.[20]
Prepodobni ava Dorotej na početku svoje pouke o smirenju postavlja, kao ugaoni kamen u
osnovu zgrade, sledeću izreku jednog svetog starca: ʺSmirenoumlje nam je potrebno pre
svega, i moramo biti spremni da na svaku reč koju čujemo kažemo oprosti, jer
smirenoumlje uništava sve strele neprijatelja i protivnika.ʺ[21] U odbacivanju opravdanja,
u okrivljivanju sebe i u traženju oproštaja u svim onim slučajevima u kojima u običnom
svetovnom životu ljudi pribegavaju opravdanjima i umnožavaju ih sadržana je velika
tajanstvena kupovina svetog smirenja. Nje su se držali i nju zapovedaju svi sveti oci. To
delanje je neobično ako se površno gleda na njega, ali samo iskustvo ne okleva da dokaže
da je smirenje puno duševne koristi i da izvire iz Samoistine, Hrista. Gosiod naš je odbacio
opravdanja tako što ih nije upotrebio pred ljudima, iako je mogao da pokaže pred njima u
svoj veličini svoju Božiju pravednost; ne, On je farisejima rekao: Vi ste oni koji se pravite
pravedni pred ljudima, ali Bog zna srca vaša; jer što je u ljudi visoko, gadost je pred Bogom.[22]
Gle, sluge mojega ‐ javlja o Gospodu prorok Starog zaveta ‐ kojega izabrah, Ljubljeni moj, koji
je po volji duše moje: metnuću Duh svoj na njega, i sud neznabošcima javiće. Neće se svađati ni
vikati, niti će ko čuti po trgovima glasa njegova.[23] Hristos postrada za nas ‐ svedoči apostol
Novog zaveta o tačnom ispunjenju proročanstva ‐ ostavljajući nam primjer da idemo njegovim
stopama. On vrijeđan, ne uzvraćaše uvredom; stradajući ne prećaše, nego je prepustio Onome koji
pravedno sudi.[24]
Ako smo, krivi zbog nebrojenih grehova, došli u manastir da radi svojih grehova
podnesemo raspeće sa desne strane Spasitelja našeg, onda priznajemo da blagovremena
velika nevolja, koja god naiđe na nas, nije ništa drugo do pravedna plata za naše grehove i
pravedna kazna za njih. U takvom duševnom stanju traženje oproštaja u svakoj prilici biće
pravilan, logičan čin. ʺOpravdanje rečima ne pripada hrišćanskom životuʺ ‐ rekao je sveti
Isak Sirijski.[25] Prepodobni Pimen Veliki je često govorio: ʺMi padamo u mnoga iskušenja
zato što ne čuvamo dostojanstvo koje dolikuje našem imenu. Zar ne vidimo da je žena
Hananejka prihvatila ime koje joj je dato, i Spasitelj ju je utešio.[26] Isto tako je Avigeja
rekla Davidu: U meni je nepravda moja,[27] i David ju je, čuvši to, zavoleo. Avigeja je ikona
duše, a David Boga: ako duša okrivi sebe pred Gospodom, Gospod će je zavoleti.ʺ Velikog
su pitali: šta znači visoko?[28] On je odgovorio: ʺOpravdanja.
Ne opravdavaj sebe, i naći ćeš počinak.ʺ[29] Onome koji ne opravdava sebe, tome je vođa
smirenoumlje, a onome koji opravdava sebe, tome je gordost vođa. Patrijarh aleksandrijski
Teofil posetio je jednom prilikom Nitrijsku goru. U toj gori obitavala je brojna monaška
zajednica i provodila život u tihovanju. Ava gore je bio čovek velike svetosti. Arhiepiskop
ga je upitao: ʺŠta je, oče, po tvom mišljenju, najvažnije na monaškom putu?ʺ Ava je
odgovorio: ʺStalno optuživanje i osuđivanje samog sebe.ʺ Arhiepiskop je na ovo rekao:
ʺTako! Nema drugog puta, osim toga.ʺ[30]
Završiću moje oskudno učenje o smirenju prekrasnim učenjem prepodobnog Jovana
Proroka o ovoj vrlini. ʺSmirenje se sastoji u tome da čovek ni u kom slučaju ne poštuje sebe
radi nečega, da u svemu odseca svoju volju, da se pokorava svemu, da bez zbunjenosti
podnosi ono što ga zadesi spolja. Takvo je istinsko smirenje, i u njemu slavoljublje ne
nalazi mesta. Smirenoumni čovek ne mora da pokazuje svoje smirenje smirenoslovljem ‐
dovoljno je da govori: Oprosti mi, ili: Pomoli se za mene. Ne treba se, takođe, sam odazivati
na izvršavanje niskih dela: to, kao i prvo (tj. smirenoslovlje), vodi ka slavoljublju, sprečava
napredovanje i više nanosi štete nego koristi; ali kada nešto zapovede, ne treba
protivrečiti, već izvršavati sa poslušanjem ‐ to vodi u napredovanje.ʺ[31]

Učenik: Zar je upotreba mirnih reči, koju smo ovde nazvali smirenoslovljem, štetna po
dušu? Čini se da upotreba takvih reči neobično priliči monahu, i da neobično poučava
ljude od sveta, jer oni slušajući monahovo smirenoslovlje dolaze u stanje nežnih osećanja,
milosti i ljubavi.

Starac: Gospod je rekao: Kakva je korist čovjeku ako sav svijet zadobije, a duši svojoj naudi?[32]
Zlo nikako ne može biti uzrok dobra. Licemerje i čovekougađanje ne mogu biti ono što nas
izgrađuje: obe te stvari mogu da se dopadnu svetu zato što su mu se uvek dopadale, one
mogu da izazovu pohvalu sveta zato što su je oduvek izazivale, mogu da privuku ljubav i
poverenje sveta zato što su ih uvek privlačile. Svet voli svoje; njime se hvale oni u kojima
on čuje svoj duh.[33] Sama činjenica da svet odobrava smirenoslovlje već je i njegova
osuda. Gospod je zapovedio da sve vrline činimo u tajnosti,[34] a smirenoslovlje je
pokazivanje smirenja sa ciljem da to ljudi vide. Ono je pretvaranje, obmanjivanje, pre svih
sebe, a onda i drugih, zato što utajivanje svojih vrlina jeste samo jedno svojstvo smirenja, a
smirenoslovlje i prividno smirenje uništavaju upravo to utajivanje. ʺKada si sa braćomʺ ‐
govori sveti Jovan Lestvičnik ‐ ʺpazi na sebe i nikako nemoj nastojati da po bilo čemu
izgledaš pravedniji od njih. Inače ćeš napraviti dvostruko zlo: braću ćeš ozlediti svojim
licemerjem i pretvaranjem, a samom sebi ćeš na svaki način pružiti povod za gordost. Budi
revnostan u duši, i pri tome nikako ne pokazuj to telom, niti izgledom, niti rečju, niti
kakvim zagonetnim ponašanjem.ʺ[35] Koliko je korisno prekorevati sebe i okrivljivati za
grešnost pred Bogom u strogoj tajnosti duševne kleti, toliko je štetno činiti to pred ljudima.
Ukoliko drukčije postupamo, onda samo podstičemo u sebi sablažnjivo mišljenje da smo
smireni, i prenosimo takvu predstavu o sebi zaslepljenim mirjanima. Pričao mi je jedan
monah da je u svom novom početku nastojao da se vežba u smirenoslovlju, jer je, zbog
svog neznanja, smatrao da je ono nešto posebno važno. Jednom prilikom je smirenoslovio
tako uspešno da su svi slušaoci, umesto uvida u to da njegove reči nisu istinite, a da je on
smiren ‐ u čemu se uvek i sastoji cilj smirenoslovlja ‐ zaključili da on govori istinu: tada se
on ožalostio i pao u gnev. Pred ljudima se treba ponašati obazrivo i pobožno, ali
jednostavno: ćutanjem treba odgovarati i na pohvale, i na prekore, osim u onim
slučajevima kada traženje oproštaja i umereno objašnjenje, ukoliko postoji preka potreba
za njim, mogu da stišaju i umire onoga koji nas prekoreva. Oni koji su uznapredovali u
monaškom životu zadobijaju naročitu slobodu i iskrenost srca, a to dvoje ne može da
ostane neprimetno u njihovom ponašanju sa bližnjima. Njih svet ne voli! Svet ih smatra
gordima, sasvim pravilno zapaža sveti Simeon Novi Bogoslov.[36] Svet traži pritvornost, a
u njima vidi iskrenost koja mu nije potrebna, nailazi na izobličenja, koja su mu mrska. Dok
sam bio u jednom velikom gradu, dolazio je tamo zbog manastirskih potreba starac,
neobično uznapredovao u duhovnom životu; sa njim je dolazio i njegov novi učenik
početnik. Neki pobožni mirjani su poželeli da vide starca. On im se nije dopao. Veoma im
se dopao učenik: kad je ulazio u bogate i ugledne kuće, taj nije krio da je očaran
zemaljskom veličinom, i zato je svima uzvraćao dubokim naklonima. ʺKako je on smiren!
govorili su mirjani sa posebnim zadovoljstvom koje su u njima izazvali ti nakloni. Starac je
proveo svoj život u plač zbog svoje grešnosti; otkriće greha u sebi smatrao je najvećom
čovekovom srećom; sa iskrenom ljubavlju i sažaljenjem prema jadnom čovečanstvu,
podjednako jadnom i u palatama u kolibama, iskrenog srca, sa neobičnom pronicljivošću
koju je omogućavala ista takva čistota uma, želeo je da podeli duhovna blaga sa bližnjima
koji su ga pitali o spasenju: time je izazvao nezadovoljstvo protiv sebe.

Učenik: Kakva je razlika između smirenoumlja i smirenja?

Starac: Smirenoumlje je mudrost, vascelo preuzeta iz Jevanđelja, od Hrista. Smirenje je
osećanje srca, zalog srca, zalog koji potpuno odgovara smirenoumlju. Najpre se treba
poučavati smirenoumlju; po meri vežbanja u smirenoumlju duša stiče smirenje, jer stanje
srca uvek zavisi od misli koje je um usvojio. A kada čovekovo delanje oseni blagodat
Božija, tada smirenoumlje i smirenje u izobilju počnu da stvaraju i produbljuju jedno
drugo, uz pomoć saradnika molitve ‐ plača.

Učenik: Objasni na primeru opita kako smirenoumlje donosi smirenje i obrnuto.

Starac: Boravio je kod mene kratko jedan poznati monah: stalno se izlagao raznim
nevoljama, a Bogu je bilo blagougodno da mu one, tako je on govorio, zamene duhovnog
starca. Zapazio sam da je monah, uprkos stalnim nevoljama, skoro uvek spokojan, često
radostan. Sav se predavao reči Božijoj i umnoj molitvi. Molio sam ga da mi, radi koristi
moje duše, otkrije iz čega crpi utehu. Odgovorio je: ʺMoju utehu dugujem milosti Božijoj i
delima svetih otaca, a ljubav prema njima data mi je od detinjstva. Kada naiđu nevolje, ja,
ponekad, ponavljam reči razbojnika koji je sa svog krsta ispovedao da je pravedan sud
Božiji po kome su ljudi osuđeni, i tim ispovedanjem ušao u poznanje Spasitelja. Govorim:
Po djelima mojim što sam zaslužio primam: sjeti me se, Gospode, kada dođeš u Carstvu svome.[37]
Te reči izlivaju mir i spokojstvo u srce. Nekad, opet, pomislima tuge i zbunjenosti
suprotstavljam reči Spasiteljeve: I koji ne uzme krst svoj i ne pođe za mnom, nije mene
dostojan;[38] umesto zbunjenosti i tuge tada u meni zavladaju mir i radost. Ostale, ovima
slične, izreke Svetog pisma i svetih otaca imaju isto takvo dejstvo. Ponavljanje reči slava
Bogu za sve, ili da bude volja Božija sasvim dovoljno deluje protiv veoma složene nevolje.
Čudna stvar, ponekad, zbog silnog dejstva nevolje, duša izgubi svu svoju snagu; duša,
reklo bi se, ogluvi, izgubi sposobnost da bilo šta oseća: tada počnem naglas, protiv volje i
mahinalno, samom sposobnošću govora, da izgovaram: Slava Bogu, i duša, čim čuje
slavoslovlje Boga, počinje malo‐pomalo da oživljava od tog slavoslovlja, zatim se ohrabri,
umiri i uteši. Ljudi kojima su date nevolje ne bi mogli da izdrže u njima da ih tajno ne
podržava pomoć i blagodat Božija. A opet: bez nevolje čovek nije sposoban za tu
tajanstvenu a u isti mah stvarnu utehu, koja mu se daje srazmerno njegovoj nevolji, kako je
i psalmist rekao: Po mnoštvu bolova u srcu mome, utehe Tvoje obradovaše dušu moju[39]
Jednom su priredili protiv mene opasnu spletku. Saznao sam za nju, ali nisam imao načina
da je sprečim: osetio sam tugu do iznemoglosti. Došao sam u svoju keliju i jedva izgovorio
Spasiteljeve reči kojih sam se tada prisetio: Neka se ne zbunjuje srce vaše, vjerujte u Boga i u
mene vjerujte[40] ‐ i tuga je iščezla; umesto nje obuzela me je neiskaziva radost: morao sam
da legnem na postelju, i ceo dan sam bio kao u zanosu, a u umu su se ponavljale reči i
izlivale utehu u dušu: Vjerujte u Boga i u mene vjerujte. Neverovanje je uzrok zbunjenosti
srca, a uzrok spokojstva u srcu, blagodatnog mira u srcu, jeste vera. Pri obilnom dejstvu
vere celokupno čovekovo biće se pogružava u duhovno najutešnije naslađivanje svetim
mirom Hristovim, kao da ga to osećanje natapa i preispunjava. Ushićeno njime, ono
postaje neosetljivo za strele zbunjenosti. Sa pravom su rekli oci da ʹvera jeste smirenje,ʹ[41]
da ʹverovati znači prebivati u smirenju i blagosti.ʹ[42] Takvo mišljenje o veri i smirenju
dobija se svetim opitima pravilnog monaškog života.
Nekad se, opet, dopušta nevolji da muči dušu duže vremena. Jednom prilikom, od
iznenadne žalosti, osetio sam nervni udar u srce: tri meseca nisam izašao iz kelije jer me je
tresla nervna groznica. ʹBog čini uvek sa nama veliko i neistraživo, slavno i užasno.ʹ[43]
Moramo da shvatimo da smo Njegova dela, da smo u Njegovoj potpunoj vlasti, pa stoga,
u potpunoj pokornosti, ʹsami sebe i jedni druge, i sav život svoj Hristu Bogu
predajmo.ʹ[44] Neću se suzdržati da ti ispričam i sledeći zanimljiv slučaj, koji donekle
objašnjava dejstvo smirenja direktno iz srca, bez prethodnih misli smirenoumlja. Jednom
sam bio izložen kažnjavanju i sramoćenju. Kada su počeli da me kažnjavaju i sramote,
najednom sam osetio vrelinu u celom svom telu i neko rečima neobjašnjivo mrtvilo, a
onda je najednom iz srca buknula želja da mi, zbog mojih grehova, ceo narod upućuje
poruge i da me dželati udaraju po obrazima. Tada sam buknuo u licu; celog me je obuzela
neiskaziva radost i sladost; od njih sam živeo dve sedmice u zanosu, kao da sam van sebe.
Tada sam jasno i tačno shvatio da sveto smirenje u mučenicima, sjedinjeno sa božanskom
ljubavlju, nisu mogle da zasite nikakve kazne. Mučenici su prihvatali teške kazne kao
darove, kao hladno piće koje je gasilo u njima žarku žeđ za smirenjem.[45] Smirenje je
neiskaziva blagodat Božija, i ona se nesaznajno saznaje jedino duhovnim osećanjem duše.ʺ

Učenik: Obećao si da ćeš mi objasniti kako smirenje nastaje kroz molitvu.

Starac: Savez smirenja i molitve veoma jasno je izložio prepodobni ava Dorotej.
ʺNeprestano vežbanje u molitviʺ ‐ govori svetitelj ‐ ʺsprečava gordost. Očigledno je da
smiren i pobožan čovek, znajući da se nikakva vrlina ne može ostvariti bez pomoći i
zaštite Božije, ne prestaje da se neodstupno moli Bogu, da bi mu Bog ukazao milost. Ko se
neprestano moli Bogu, a udostojen je da učini nešto što dolikuje, taj zna posredstvom koga
je to učinio, i ne može da se preuznese, ni da to pripiše sebi: sva svoja ispravljanja on
pripisuje Bogu, Njemu neprestano blagodari, i Njemu se moli neprestano i trepetno, da ne
bi bio lišen pomoći odozgo, da se tako ne bi otkrila njegova sopstvena nemoć. On se moli
od smirenja.ʺ[46] Ako se neko prilikom svoje molitve udostojava da u sebi podstakne duh
milosti, taj plod usredsređene molitve, taj opitno zna da se upravo u dragocenim
trenucima vladavine duha milosti javljaju u njemu pomisli smirenoumlja, a one mu
predaju osećaj smirenja. Naročito se to dešava onda kada duh milosti prate suze. Što su
češći trenuci vladavine duha milosti, tim češće trudbenik molitve biva slušalac
tajanstvenog učenja o smirenju, tim dublje to učenje prodire u njegovo srce. Stalna
vladavina duha milosti održava dušu u stalnom smirenju, u duševnom stanju neprestanih
molitava i razmišljanja o Bogu. Sveti oci zapažaju da smirenje ‐ suprotno od slavoljublja,
koje raznosi čovekove pomisli po vaseljeni ‐ usredsređuje pomisli u duši: iz besplodnog i
lakomislenog sozercavanja vascelog sveta ono prevodi u veoma plodonosno i duboko
posmatranje samog sebe, u unutrašnje tihovanje, u stanje kakvo i jeste potrebno za istinsku
molitvu, i koje nastaje iz usredsređene molitve.[47] Najzad, blagodatno dejstvo smirenja i
blagodatno dejstvo molitve jeste jedno te isto dejstvo, kako smo već rekli na početku naše
besede. To dejstvo se javlja u dva oblika: u hristopodražateljnom smirenju i u božanskoj
ljubavi, tom najvišem dejstvu molitve. To dejstvo pripada Gospodu našem Isusu Hristu,
koji boravi i dejstvuje posredstvom Svetog Duha, neizrecivo i nedokučivo, u svojim
izabranim sasudima. Amin.

NAPOMENE:
1. Mt 11,29.
2. Pouka 21, gl. 3.
3. Flp 4, 7.
4. Pouka 21, gl. 3.
5. Pouka 38.
6. Izraz uzet od svetog Jovana Lestvičnika, Pouka 25
7. Pouka 2, O smirenoumlju.
8. Blaženi Teofilakt Ohridski na Jevanđelje po Luki o cariniku i fariseju (gl. 18).
9. Lk 18.
10. Mt 9,13.
11. Prva jutarnja molitva prepodobnog Makarija Velikog. Kanonik.
12. Dobrotoljublje, t. 3, knjiga 1, glava 1.
13. Ps 142, 10.
14. Ps 142, 10.
15. O duhovnom zakonu, gl. 2, Dobrotoljublje, tom 1.
16. Mt 9, 13.
17. Prepodobni Nil Sorski, Pouka 5, Gorda pomisao.
18. Azbučni paterik.
19. Lestvica, Pouka 4, gl. 23, 24.
20. Odgovor 210.
21. Pouka 2.
22. Lk 16, 15.
23. Mt 12, 18,19. Is 42, 1,2.
24. 1 Pt. 2,21,23.
25. Pouka 89.
26. Mt 15, 21 i dalje.
27. 1 Car 25, 24.
28. Lk 16, 15.
30. Nezaboravna kazivanja i Azbučni paterik.
31. Prepodobni Varsanufije i Jovan Prorok, Odgovor 275.
32. Mt 16, 26.
33. Jn 15, 18‐20.
34. Mt 6.
35. Pouka 4, gl. 82, 83.
36. Dobrotoljubnje, tom 1, gl. 70, 71, 72
37. Lk 23,41,42.
38. Mt 10, 38.
39. Ps 93,19.
40. Jn 14, 1.
41. Prepodobni Varsanufije i Jovan Prorok, Odgovor 579.
42. Izreka prepodobnog Pimena Velikog, Skitski paterik.
43. Šesta jutarnja molitva.
44. Poslednja molba na velikoj jekteniji.
45. Žitije svetih mučenika Timoteja i Mavre, Četiminej, 3 maj. Izvanredno žitije! Na
svim poprištima svog podviga mučenici nisu prestajali da ispovedaju da je
mučeništvo za njih prilika da se očiste od grehova. Osenjeni Svetim Duhom, oni su
sa strašnom željom prihvatali to očišćenje. Obilje smirenja bilo je sjedinjeno u njima
s obiljem natprirodne ljubavi. Kada su Mavru vodili na raspeće, njena majka ju je
zaustavila, ridajući za njom. No mučenica se istrgla iz majčinih ruku i, pohitavši
prema krstu, rekla majci: ʺZašto me odvlačiš od krsta, i ne daš ki da se uskoro
nasladim Gospodom mojim u podražavanju Njegove smrti.ʺ
46. Pouka 2.
47. Sveti Isak, Pouka 48.
ASKETSKI OGLEDI

O TRPLjENjU

ʺDom duše je trpljenje, jer ona živi u njemu; hrana duše je smirenje, zato što se ona hrani
njime,ʺ[1] rekao je sveti Ilija Ekdik.
I zaista: dok se hrani svetom hranom smirenja, duša može da obitava u svetom domu
trpljenja. A čim nedostane te hrane, duša izlazi iz doma trpljenja. Kao vihor otima je
duševni nemir, odnosi, kovitla. Kao talasi podižu se u njoj razne strasne pomisli i osećanja,
potapaju je u dubinu bezumnih i grešnih razmišljanja, maštanja, reči i postupaka. Duša
zapada u stanje iznemoglosti, mračnog uninija, često se približava ponorima ubistvenog
očajanja i potpunog rastrojstva.
Hoćeš li da neprestano obitavaš u svetom domu trpljenja? Snabdej se hranom,
neophodnom za takvo obitavanje: nalazi i umnožavaj u sebi pomisli i osećanja smirenja.
To smirenje koje priprema za trpljenje nevolja pre njihovog dolaska i potpomaže
dobrodušnom trpljenju nevolja kad one dođu sveti oci su nazvali samoprekorevanjem.
Samoprekorevanje je okrivljivanje sebe za grešnost, za onu zajedničku svim ljudima, i za
svoju pojedinačnu. Pri tome je korisno da se prisećamo svojih narušavanja Božijeg zakona
i da ih brojimo ‐ ali ne i spoticanja i padova u blud: sveti oci su zabranili sećanje na ta
narušavanja zato što obnavljaju u čoveku osećaj greha i naslađivanje njime.[2]
Samoprekorevanje je monaško delanje, umno delanje, suprotstavljeno i protivno bolesnom
svojstvu pale prirode, svojstvu zbog koga se svi ljudi, pa i najnesumnjiviji grešnici,
koristeći sve moguće lukavštine, upinju da pokažu da su pravednici i da dokažu svoju
pravednost. Samoprekorevanje je prinuda za palu prirodu; prinudom ona smatra i
molitvu i ostale monaške podvige, a upravo njima se Carstvo nebesko s naporom osvaja, i
pomoću njih ga podvižnici zadobijaju.[3] Na početku vežbanja u njemu, samoprekorevanje
ima karakter nesvesnog mehanizma: izgovara se samo rečima, bez naročite
blagonaklonosti srca, čak suprotno osećanju srca; zatim, malo‐pomalo, srce počinje da
pokazuje sve veću blagonaklonost prema rečima samoprekorevanja; a na kraju
samoprekorevanje će se izgovarati iz cele duše, uz izdašni osećaj plača, umanjiće i
zakloniće pred nama nedostatke i sagrešenja bližnjih, pomiriće nas sa svim ljudima i
okolnostima, sabraće po celom svetu rasejane pomisli u čin pokajanja, pružiće
usredsređenu molitvu, ispunjenu duhom milosti, nadahnuće nas i naoružati
nesavladivom silom trpljenja.
Smirenim mislima samoosuđivanja ispunjena su sva molitvoslovlja Pravoslavne crkve. Pa
opet monasi posvećuju svakog dana deo vremena upravo razvijanju samoprekorevanja.
Oni se trude da samoprekorevanjem uvere, ubede sebe da su grešnici: pala priroda neće
da veruje u to, neće da prihvati takvo saznanje. Samoprekorevanje je korisno za sve
monahe: i za početnike, i za uznapredovale, i za one što obitavaju u opštežiću, i za
tihovatelje. Za poslednje najopasnija strast, koja troši celokupno njihovo delanje, jeste
visokoumlje:[4] a, suprotno, osnovna vrlina, na kojoj se zasnivaju i drže sve ostale vrline,
za njih je samoprekorevanje. Upravo zato je ava nitrijskih tihovatelja rekao da je, po
njegovom mišljenju, njihovo najvažnije delanje neprestano samoprekorevanje.[5]
Samoprekorevanje, dostignuvši svoju punoću, iskorenjuje poslednju zlobu iz srca tako što
potpuno iskorenjuje iz njega lukavstvo i licemerje, koji ne prestaju da žive u srcu sve dotle
dok samoopravdavanje nalazi u njemu mesta. Prepodobni Pimen Veliki je rekao da se
mržnja prema lukavstvu sastoji u tome da u svakom slučaju opravdavamo bližnjeg a
okrivljujemo sebe.[6] Ova izreka je zasnovana na Spasiteljevim rečima: svakoga ko
osuđuje bližnjeg Spasitelj je nazvao licemerom.[7] Dok prekoreva samog sebe, tihovatelj će
uvideti da su svi ljudi sveti i anđeli, a da je on grešnik nad grešnicima, i pogruziće se, kao
u bezdan, u neprestani duh milosti.
Izvanredne primere samoprekorevanja imamo u ʺJecanjimaʺ prepodobnog Isaije Otšelnika
i u ʺDvadeset slovaʺ svetog Isaka Sirijskog. Sveti Isak, čija knjiga sadrži pouke za
tihovatelje, dao je takav naslov svome Slovu: Slovo koje sadrži najnužnije i najkorisnije
svakodnevno podsećanje onome koji, pozvan da pazi jedino na sebe, tihuje u svojoj keliji. ʺJedan
bratʺ ‐ govori sveti Isak ‐ ʺnapisao je ovo što sledi i stavljao to stalno pred sebe, da bi se
podsećao: ʹU bezumlju proživeo si svoj život, posramljeni i svakog zla dostojni čoveče!
Sačuvaj sebe bar ovog dana što ti je ostao od tvojih na žrtvu tvojoj sujeti prinetih dana, koji
su se, bez dobrih dela, obogatili zlim delima. Ne postavljaj pitanja o ovome svetu, ni o
njegovom stanju, ni o monasima, ni o njihovoj delatnosti, kakva je ona, ni o broju njihovih
podviga ‐ ne zalazi u brigu o bilo čemu takvom. Izašao si iz sveta tajanstveno, ubrojao si
sebe u mrtve Hrista radi: ne živi više za svet, niti za ono što pripada svetu, da bi te
predusreo počinak, i da bi bio živ u Hristu. Budi spreman i pripremljen da poneseš svako
ponižavanje, svaku nepravdu i ruganje, i prekore svih.Primi sve to sa radošću, kao da si
stvarno dostojan toga.Podnesi sa blagodarenjem Bogu svaku bolest, svaku nevolju i
nesreću od demona, čiju si volju izvršavao. Hrabro podnosi svaku oskudicu i nedaću, jer
dolaze od prirode. S nadom u Boga podnosi lišavanje telesnih potreba, jer će se ubrzo
pretvoriti u gnoj. To sve primi sa dobrom voljom u nadi u Boga, ne očekujući ni izbavljenje
ni utehu od bilo koga drugog. Prenesi na Gospoda svu brigu svoju,[8] i u svim svojim
iskušenjima osudi samog sebe kao njihovog uzročnika. Nemoj da te šta sablazni, i ne ukori
nijednoga od onih koji te vređaju: tisi okusio plod sa zabranjenog drveta i stekao
svakojake strasti. Sa radošću primi te nedaće; neka te one koliko‐toliko potresu, da bi se
kasnije obradovao. Teško tebi i smrdljivoj slavi tvojoj! Svoju dušu, ispunjenu svakim
grehom, ostaviosi bez brige, neosuđenu, a druge si osudio i rečju i pomišlju.Ostavi
svinjama tu hranu kojom si se dosad hranio. Kako ti je stalo do ljudi, o nečisti! Kako se ne
stidiš opštenja sa njima kad si život proveo bezumno!? Ako obratiš pažnju na ovo, i ako
sve to ne budeš smetao s uma, možda ćeš se spasti uz sadejstvo Božije. A ako ne budeš:
poći ćeš u mračnu zemlju, u naseobine demona, čiju si volju bestidno izvršavao.Eto,
potvrdio sam ti sve to. Ako Bog pravedno podigne na tebe ljude da ti vrate za nepravde i
hule koje si protiv njih pomislio i izgovarao, onda ceo svet zauvek mora da ustane protiv
tebe. Zato odsad prestani (da činiš što si dosad činio), i primaj platu koja ti se daje.ʹ Na sve
ovo podsećao je sebe brat svakoga dana da bi, sa blagodarenjem Bogu i sa svojom
duševnom korišću, mogao da podnosi iskušenja ili muke, kaDa dođu. I mi ćemo sa
blagodarenjem podnositi ono što je na nas dopušteno i dobijati korist blagodaću
čovekoljubivog Boga.ʺ Samoprekorevanje ima to osobeno, neobično korisno, tajanstveno
svojstvo da budi u sećanju i ona sagrešenja koja su bila potpuno zaboravljena, ili na koja
nije bila obraćena nikakva pažnja.
Vežbanje u samoprekorevanju uvodi nas u naviku da prekorevamo sebe. Kada onoga koji
je stekao tu naviku zadesi neka nevolja, u njemu istog trena počinje da dejstvuje navika ‐ i
nevolju prihvata kao zasluženu. ʺGlavni uzrok svake zbunjenostiʺ ‐ govori prepodobni ava
Dorotej ‐ ʺako brižljivo ispitamo, jeste to što ne prekorevamo sebe. Iz ovoga proizilazi
svako rastrojstvo: zbog ovoga nikada ne nalazimo spokojstvo. Zato nije neobično što od
svih svetih čujemo: Nema drugog puta osim ovoga. Ne vidimo da je bilo koji svetitelj našao
spokojstvo hodeći nekim drugim putem! A mi hoćemo da ga imamo, i da se držimo
pravog puta, a da pri tome nikada ne želimo da ukorimo sebe. I zaista, ako čovek učini
mnoštvo vrlina, a ne drži se tog puta, on nikada neće prestati da se ožalošćuje i da
ožalošćuje, i time će upropaštavati sve svoje trudove. Suprotno ovome: ako prekoreva
sebe, on je uvek u radosti, uvek u spokojstvu. Ako prekorevaš sebe, kuda god pošao ‐
rekao je i ava Pimen ‐ šta god te zadesilo: neka šteta, ili poniženje, ili kakva žalost, ti već
unapred smatraš da si dostojan svega neprijatnog, i nikada te to ne zbunjuje. Može li šta
biti spokojnije od toga stanja? ʹAliʹ, reći će neko, ʹako me brat vređa, i ja ispitam sebe, i
nađem da mu nisam dao nikakvog povoda za to, kako tada mogu da prekorevam sebe?ʹ
Doista, ako neko preispituje sebe sa strahom Božijim, taj će naći da je dao povoda ili
delom, ili rečju, ili na neki drugi način. Ako pak i vidi da, kako kaže, danas nije dao
nikakvog povoda, onda je nekad ranije uvredio njega ili drugog brata u ovom delu, ili u
nekom drugom, i morao je da postrada radi toga, ili radi kakvog drugog greha: a to se,
zaista, često dešava. Tako, ako neko, kako rekoh, ispita sebe sa strahom Božijim, i preispita
svoju savest, svakako će naći da je kriv.ʺ[9] Kakva čudna stvar! Čim počinjemo da
prekorevamo sebe, mahinalno, gotovo na silu, mi napokon dostižemo samoprekorevanje, i
ono nas čini toliko sigurnim i toliko deluje na nas da pomoću njega podnosimo i najveće
nesreće, a ne samo obične nevolje. Iskušenja već nemaju takvu moć nad onim koji
napreduje, naprotiv, po meri napredovanja, ona postaju lakša, mada bi sama po sebi bila
teža. Duša jača onoliko koliko napreduje, i dobija snagu da strpljivo podnosi to što se
desilo.[10] Snagu daje posebno hranljivo jelo: smirenje koje je prodrlo u srce. Upravo ta
snaga i jeste trpljenje.
Nesumnjiva vera u promisao Božiji utvrđuje u trpljenju i potpomaže samoprekorevanje.
Ne prodaju li se dva vrapca zajedan novčić ‐ rekao je Gospod svojim učenicima ‐ pa nijedan od
njih ne padne na zemlju bez Oca vašega. A vama je i kosa na glavi sva izbrojana. Ne bojte se,
dakle.[11]? Ovim rečima Spasitelj sveta je izrazio onu neumornu brigu koju ima Bog
O svojim slugama i služiteljima, i koju može da ima jedino sami svemogući i sveprisutni
Bog. Takvom brigom Boga o nama mi smo izbavljeni od svake malodušne brige i straha o
sebi, dakle od onoga što neverovanje uliva u nas. Ponizite se,dakle, pod moćnu ruku Božiju, da
vas uzvisi kad dođe vrijeme. Sve svoje brige položite na Njega, jer se On stara za vas.[12] Kada se
izlažemo nevolji, Bog to vidi. To se dešava i po Njegovom dopuštenju, ali i po Njegovom
svesvetom promislu o nama.On dopušta da se neko vreme pomučimo zbog naših
grehova, da bi nas izbavio od mučenja u večnosti. Često se dešava da naš tajni i teški greh
ostaje nepoznat ljudima, ostaje nekažnjen zato što ga je prikrila milost Božija; a baš tada,ili
po isteku određenog vremena, prinuđeni smo da donekle postradamo zato što smo
nekoga klevetali ili nekome prigovarali, gotovo bez potrebe i bezazleno. Naša savest nam
govori da stradamo zbog našeg tajnog greha! Milost Božija je pokrila taj greh i daje nam
priliku da nas ukrasi venac nevinih stradalnika za pretrpljene klevete, i da se ujedno kroz
kaznu očistimo od tajnog greha. Pažljivo razmatrajmo to, i proslavimo svesveti promisao
Božiji, i smirimo se pred njim.
Poučan primer samoosuđivanja i samoprekorevanja, sjedinjenih sa slavoslovljem
pravednih i mnogomilostivih sudova Božijih, pružila su tri sveta judejska mladića u
Vavilonu, svezana i bačena u peć ognjenu, užarenu. Blagosloven si Gospode Bože otaca naših ‐
govorili su oni ‐ hvaljeno je i proslavljeno ime Tvoje u vijekove. Pravedan si u svemu što si učinio
sa nama, i sva djela Tvoja su istinita, i putevi Tvoji su pravi, i svi sudovi Tvoji su istiniti. Ti si u
djelo sproveo istinite sudove u svemu što si naveo na nas i na sveti grad otaca naših, Jerusalim, jer
si po istini i po sudu naveo sve to na nas zbog grijehova naših. Sgriješili smo, i postupili nezakonito,
jer smo odstupili od Tebe, u svemu smo sgriješili.[13] Sveti mladići su bačeni u užarenu peć
zbog svoje vernosti istinitom Bogu: ne sagorevajući, već ostajući u njoj kao u prohladnoj
odaji, oni su priznavali i ispovedali da su grešnici zajedno sa sugrađanima koji su zaista
odstupili od Boga. Zbog ljubavi prema bližnjima oni su proširivali na sebe sagrešenja
bližnjih. Zbog smirenja, budući da su bili sveti i pravednici, nisu hteli da se udaljavaju od
braće koja robuju grehu. Iz tog stanja, iz stanja samoosuđivanja, smirenja i ljubavi prema
čovečanstvu, iz opravdanja dopuštenja Božijih, oni su već prineli molitvu Bogu za svoje
spasenje. Tako ćemo i mi slavosloviti promisao Božiji i ispovedati našu grešnost uvek kada
naiđu iskušenja, i naša lična i zajednička ‐ na temelju tih slavoslovlja i ispovedanja
molićemo usrdno Boga da nas pomiluje. Sveto pismo svedoči da se slugama Božijim koji
hode putem zapovesti Božijih šalju posebne nevolje kao pomoć njihovoj delatnosti, kako je
i Spasitelj sveta rekao: Otac nebeski svaku lozu koja rod rađa u Hristu čisti da više roda
rodi.[14] Te očišćujuće nevolje nazivaju se dopuštenjima ili sudovima Božijim; njih je u
pesmi opevao sveti David: Sudovi Gospodnji su istiniti, ujedno opravdani.[15] Sudovima
Tvojim nauči me![16] Da saznam i uverim se: sve, meni bolno, dešava se po promislu
Božijem, po volji Boga moga! Tada ću upoznati i to da će mi sudovi Tvoji pomoći u mom
slabom i nedovoljnom blagougađanju Bogu.[17]
Kao primer toga kako sudovi Božiji pomažu slugama Božijim koje žele da blagougode
Bogu, kako ih ti sudovi uznose prema onoj svetoj delatnosti koju oni nikako ne bi dostigli
bez pomoći sudova Božijih, navešćemo ono što se dogodilo konstantinopoljskom velmoži
Ksenofontu, njegovoj supruzi i dvojici njegovih sinova. Bogati i znameniti Ksenofont
provodio je najpobožniji mogući život u svetu i opštoj pobožnosti hrišćana tog vremena,
život koji je sada moguć možda jedino u udaljenosti od sveta. Želeo je da dva njegova sina
budu naslednici i njegovog imanja, i položaja na carskom dvoru, i pobožnosti. U sirijskom
Viritu (današnjem Bejrutu) tada je postojala čuvena škola. U taj grad Ksenofont je poslao
svoju decu da izučavaju premudrosti ovoga veka. Put iz Konstantinopolja u Virit vodi
morem. Jednom prilikom, dok su se sinovi, nakon posete ozbiljno bolesnom ocu, vraćali u
školu, neočekivano se podigla strašna bura na Sredozemnom moru: brod se razbio,
obojicu mladića talasi su izbacili u različita mesta na obali Palestine. U takvoj teškoj
situaciji, odgojeni od detinjstva blagočestivim pomislima i težnjama, Ksenofontovi sinovi
su prepoznali u nevolji koja ih je zadesila Božiji poziv na monaški život, i, kao po
zajedničkom dogovoru, stupili u palestinske manastire. Nakon mnogo vremena braća su
se srela; nakon mnogo vremena Ksenofont je saznao da je bura razbila brod na kome su
putovala njegova deca i da su svi putnici sa broda nestali bez traga. Duboko ožalošćeni
otac pribegao je molitvi; posle svenoćnog bdenja u keliji, on je dobio božansko otkrivenje
da njegove sinove osenjuje posebna milost i blagodat Božija. Shvativši iz toga da su oni
primili monaštvo, a znajući da se u Palestini, na čijoj je obali brod pretrpeo brodolom,
nalazi mnoštvo manastira, Ksenofont se sa suprugom uputio u Jerusalim; tamo je video
sinove, i više se nije vratio u Konstantinopolj. Iz Jerusalima je organizovao prodaju imanja:
novac dobijen za imanje razdao je manastirima, crkvama, siromašnima. Ksenofont i Marija
(tako se zvala njegova supruga) sledili su primer svojih sinova, Jovana i Arkadija: stupili
su u monaštvo, u kome su i roditelji i deca dostigli veliko duhovno napredovanje.[18] Oni
nikako ne bi bili udostojeni tog velikog duhovnog napredovanja da su ostali u svetovnom
životu, makar i veoma pobožnom. Bog ih je, proviđajući njihovo napredovanje, priveo
tome svojim neizrecivim sudovima. Težak je put sudova Božijih, kako je posvedočio sveti
apostol: Koga ljubi Gospod, onoga i kara; i bije svakoga sina kojega prima.[19]
Posledice sudova Božijih su živo željene, neprocenjive. Iz žitija mnogih drugih izabranika
Božijih osvedočavamo se da Bog šalje nevolje u pomoć dobrom delanju svojih slugu, i tim
nevoljama očišćuje i izvršava to delanje. Samo čovekovo sopstveno delanje nije dovoljno,
primećuje prepodobni Simeon Novi Bogoslov. ʺJedini načinʺ ‐ govori on ‐ ʺda se zlato koje
je prekrila patina očisti i vrati svoj prirodni sjaj jeste da se ubaci u vatru i brižljivo iskuje
čekićima; tako je i sa dušom koja se ukaljala rđom greha i učinila sebe potpuno
nepotrebnom: jedini način da se očisti i primi staru lepotu jeste da se nađe u mnogim
iskušenjima i uđe u vatru nevolja. To govore i reči Gospoda našega: Idi prodaj sve što imaš, i
uzmi krst svoj i hajde za mnom.[20] Ovde krst označava iskušenja i nevolje. Razdavanje celog
svog imanja bez istovremenog hrabrog podvizavanja protiv pristiglih iskušenja i nevolja,
po mom mišljenju, znak je da je ta duša nemarna, i da ne zna šta je njena korist: od samog
odricanja od imanja i stvari ništa neće steći oni koji ih se odriču ako, Boga radi, ne pretrpe
do kraja u iskušenjima i nevoljama. Hristos nije rekao: odlaganjem svojih stvari, nego:
trpljenjem svojim spasavajte duše svoje.[21] Nema sumnje da razdavanje imanja i bekstvo od
sveta jeste pohvalno i korisno, ali samo po sebi, bez trpljenja iskušenja, ono ne može da
učini čoveka savršenim po Bogu... Onaj ko je razdao imanje siromašnima i udaljio se od
sveta i tvari, taj se sa velikom nasladom u svojoj savesti diči nadom u nagradu, no
ponekad se kroz slavoljublje iskrada sama nagrada. A ko razda sve ubogima, pa sve
žalosti podnosi blagodarne duše, i živi u nevoljama, taj okušava svaku gorčinu i
stradalnički trud, a njegova nagrada ostaje nepokradena: njega očekuje velika nagrada u
ovom i budućem veku jer se ugleda na Hristova stradanja, jer je postradao s Njim u
danima nasrtaja iskušenja i nevolja. Stoga vas usrdno molim, braćo u Hristu: postarajmo
se, po reči Gospoda, Boga i Spasitelja našega, Isusa Hrista, da isto onako kako smo se
odrekli sveta i svega što pripada svetu prođemo i kroz uska vrata,[22] i ne zaboravljajmo da
se ona zaključavaju odsecanjem naše telesne oholosti i volje, bekstvom od telesne oholosti i
volje, jer bez umrtvljavanja tela, njegovih požuda i volje, ne možemo dobiti nagradu i
radost, izbavljenje od strasti i slobodu koja se rađa u nama iz onoga što stvara Sveti Duh ‐
iz utehe.ʺ[23] Zašto ne želimo da se izložimo nevoljama koje je Božiji promisao dopustio
radi spasenja naših duša i na koje nas priziva sam Bog? Zato što nama vladaju slastoljublje
i slavoljublje: po nagovoru prvoga ne želimo da ograničavamo svoje telo, po nagovoru
drugoga visoko cenimo ljudsko mišljenje. Obe te strasti satire živa vera, obe su, naprotiv,
posledica neverovanja. Na pitanje prepodobnog ave Doroteja: ʺŠta da radim? bojim se
stida koji ću doživeti zbog sramoćenjaʺ, sveti Jovan Prorok je odgovarao: ʺNepodnošenje
sramoćenja delo je neverovanja. Brate! Isus je postao čovek, i podneo je sramoćenja: zar si
ti veći od Isusa? To je neverovanje i demonska prelest. Ako neko govori da želi smirenje, a
ne podnosi sramoćenja, taj ne može Da nađe smirenje. Eto, čuo si istinito učenje: ne prezri
ga. U protivnom, prezreće tebe delo. O stidu: ako sebe budeš podsećao na stid koji će
grešnici doživeti pred celim svetom i pred Gospodom, priznaćeš da privremeni stid nije
ništa.ʺ[24] Sećanje na svuda prisutnog i svemogućeg Boga čuva srce od onog kolebanja u
koje nastoje, i to svim silama, da ga privedu pomisli neverovanja, i pri tome se oslanjaju na
slavoljublje i nepravilnu ljubav prema telu. Sveti prorok David je rekao: Proviđah Gospoda
preda mnom svagda, jer je s desne strane meni, da ne posrnem. Toga radi razveseli se srce moje, i
obradova se jezik moj, a još i telo moje počinuće u nadi.[25] Razveseli se srce moje od dejstva vere
i smirenja! Reči slavoslovljenja Boga i samoprekorevanja donose radost ustima i jeziku!
Samo moje telo oseća kako sila nepropadljivosti ulazi i izliva se u njega iz osećanja
skrušenog i smirenog srca koje je utešio i teši Bog!
Ako nikakvo iskušenje ne može da dotakne čoveka bez Božije volje, onda jadanja,
roptanje, ožalošćenost, opravdavanje sebe, okrivljivanje bližnjih i okolnosti nisu ništa
drugo do ustajanja duše protiv Božije volje, pokušaji protivljenja i odupiranja Bogu.[26]
Uplašimo se takve nesreće! Dok razmišljamo o nekoj našoj nevolji, ne oklevajmo u
razmišljanju, da nas ono ne bi neprimetno odvuklo od smirenoumlja u otvoreno ili
prikriveno samoopravdavanje, u stanje suprotno Božijem staranju o nama. Ne uzdajmo se
u našu nemoć, već pre pribegnimo pouzdanom oružju samoprekorevanja! Na dva krsta,
pored Spasitelja, raspeta su dva razbojnika. Jedan od njih je kudio i hulio na Gospoda;
drugi je priznao da je dostojan kazne za svoja zlodela, a da je Gospod nevini stradalnik.
Samoprekorevanje mu je najednom otvorilo oči srca, i on je u nevinom stradalniku čoveku
ugledao svesvetog Boga koji strada za ljudski rod. Njega nisu videli ni učeni ljudi, ni
sveštenici, ni arhijereji judejski, iako su se oslanjali na Zakon Božiji i detaljno proučavali
svako njegovo slovo. Razbojnik postaje bogoslov, i pred svima koji su se, smatrajući da su
mudri i moćni, podsmevali Gospodu ispoveda Gospoda, i tim svojim svetim mišljenjem
satire pogrešno mišljenje koje mudri i silni imaju o sebi. Bogohulni greh, najteži od svih
grehova, bacio je razbojnika hulitelja u pakao, udvostručio tamo njegovu večnu muku.
Ispovedanje Iskupitelja, svojstveno i moguće jedino smirenima, uvelo je u raj razbojnika
koji je posredstvom iskrenog samoosuđivanja došao do istinskog bogopoznanja. Isti je krst
kod obojice razbojnika! Suprotna mišljenja, osećanja, reči izazivaju suprotne posledice. Sa
punim pravom ta dva razbojnika mogu da posluže kao obrazac celog čovečanstva:[27]
svaki čovek koji je potrošio svoj život nepravilno, protivno pozvanju Božijem, na štetu
svog spasenʺa i blaženstva u večnosti, i jeste prema samom sebi i lopov, i razbojnik, i
ubica. Tom zlotvoru šalje se krst, kao poslednje sredstvo spasenja, da bi zlotvor ispovedio
svoja zlodela, priznao da je dostojan kazne, i tako sačuvao za sebe od Boga darovano
spasenje. Radi olakšanja stradanja i pružanja duhovnih uteha pri raspeću i ostajanju na
krstu, tu, kraj raspetog čoveka, raspet je i obešen na krsnom drvetu očovečeni Bog. Čovek
koji ropće, žali se, negoduje na svoje nevolje potpuno odbacuje svoje spasenje: pošto nije
poznao i nije ispovedao Spasitelja, on se survava u pakao, u večne i besplodne muke, jer se
potpuno otuđio i odbacio Boga. A koji, suprotno ovome, posredstvom samoprekorevanja
otkriva svoju grešnost i priznaje da je dostojan privremenih i večnih kazni, taj ulazi
postepeno upravo kroz samoprekorevanje u delatno i živo poznanje Iskupitelja, dakle u
vječni život.[28] Raspetom na krstu po volji Božijoj, ako slavoslovi Boga sa svoga krsta,
otkriva se tajna krsta, a ujedno s njom i tajna iskupljenja ljudi kao dela Bogočoveka. Takav
je plod samoprekorevanja. Prema svemogućoj i svesvetoj volji Božijoj čovek ne može imati
drugih pravih osećanja osim neograničene pobožnosti i isto toliko neograničene
pokornosti. Od tih osećanja, čim postanu čovekovo nasledstvo, izrađuje se trpljenje.
Gospoda našeg Isusa Hrista, Cara neba i zemlje, koji je došao da spasi ljudski rod, i to sa
neospornim dokazima svog Božanstva, sa bezgraničnom vlašću nad svim vidljivim i
nevidljivim, ljudi nisu primili sa slavom i čašću koja Njemu dolikuje: Njega su dočekali sa
mržnjom, podozrenjem, ubilačkim zamislima; sve vreme zemaljskog stranstvovanja Njega
su progonili klevetom, hulom, prigovaranjem, lukavstvom; napokon su ga i uhvatili, kao
zločinca, usred Njegove noćne molitve, svezali, vukli na silu, izveli pred sud koji se pre
suđenja odlučio za ubistvo; Njega su zlikovci ismejavali, udarali po obrazima, pljuvali,
izlagali raznim torturama i mukama, podvrgli sramnoj smrti, smrti na krstu. Krotko jagnje
stoji nemo i nepomično pred onim koji ga striže: tako je stajao Gospod pred bezbožnim
svojim sudijama i neljudskim ubicama, i božanskim ćutanjem odgovarao na drska pitanja,
klevete i ruganja. Samoosuđivanje i samoprekorevanje nisu bili svojstveni Njemu, jer On
nema udela u grehu: ćutanjem je On prikrio svoju božansku istinu, da bismo mi, odričući
se samoosuđivanjem i samoprekorevanjem naše krivotvorene, prividne istine, mogli da
postajemo pričasnici Njegove svesvete i svesavršene istine. Ni istina pale prirode, ni istina
Mojsijevog Zakona nisu mogle da nas uvedu u izgubljeno večno blaženstvo: u njega uvodi
istina Jevanđelja i krsta. Nema savršenog čoveka po ljudskim vrlinama: hrišćanskom
savršenstvu privodi krst Hristov i pečati savršenstvo koje je darovao Duh Sveti. Smirenje
je podiglo Gospoda na krst: i učenike Hristove smirenje podiže na krst, koji i jeste sveto
trpljenje, nedokučivo za telesne umove, kao što je Isusovo ćutanje bilo neshvatljivo Irodu,
Pontiju Pilatu i judejskim arhijerejima.
Molimo Gospoda da nam otkrije tajnu i daruje ljubav svog krsta, da nas udostoji da kako
dolikuje podnesemo sve nevolje koje sveblagi Božiji promisao dopušta na nas u vremenu
radi našeg spasenja i blaženstva u večnosti. Gospod nam je obećao: Ko pretrpi do kraja, taj će
se spasti.[29] Amin.

NAPOMENE:
1. Cvetnik svetog Ilije Ekdika, gl. 62, Dobrotoljublje, tom 4.
2. Filoteja Sinajskog, gl. 13, Dobrotoljublje, tom 2.
3. Mt 11,12.
4. Prepodobni Varsanufije Veliki i Jovan Prorok, Odgovor 311.
5. Azbučni paterik, O arhiepiskopu Teofilu i avi Doroteju, Pouka 7.
7. Mt 7, 5.
8. Ps 54, 23.
9. Pouka 7, O samoprekorevanju.
10. Pouka 7, O samoprekorevanju.
11. Mt 10, 29, 30.
12. 1 Pt 5. 6. 7.
13. Dan 3, 26‐29. Prevod ovih stihova dat je prema ruskom tekstu Biblije (prim. prev.).
14. Jn 15, 2.
15. Ps 18, 10.
16. Ps 118, 108.
17. Ps 118, 175.
18. Četi minej, 26. januar.
19. Jev 12, 6.
20. Mt 19, 21; Mk 10,21.
21. Lk 21,19.
22. Lk 13, 24.
23. Slovo 4, izdanje iz 1852. god.
24. Odgovor 304.
25. Ps 15, 8, 9.
26. Svetog Petra Damaskina, knjiga I, Dobrotoljublje, deo 3.
27. Prepodobni Isaija Otšelnik, Slovo 8, gl. 2.
28. Jn 17, 3.
29. Mt 24, 13.
ASKETSKI OGLEDI

O ČISTOTI

Blud je smatran grehom i kada je vladao Stari zavet; smatran je grehom jer nije ništa drugo
do sramoćenje prirode, zloupotreba važnog prirodnog svojstva, narušavanje prirodnog
zakona. Taj prestup je smatran toliko važnim da je vinovnik kažnjavan smrtnom kaznom.
U Novom zavetu taj greh je dobio novu težinu zato što su ljudska tela dobila novo
dostojanstvo. Ljudska tela su postala udovi Hristovog tela, i narušilac čistote već nanosi
sramotu Hristu, raskida jedinstvo s Njim, udove Hristove pretvara u udove bludnice.[1]
Bludniku sledi kazna: duševna smrt. Od palog u greh bluda odstupa Sveti Duh; smatra se
da je takav grešnik pao u smrtni greh, u greh koji oduzima spasenje, u greh koji je zalog
neumitce pogibije i večnih muka u paklu, ako se taj greh ne izleči blagovremeno
pokajanjem.
Šta je čistota? To je vrlina suprotna bludnoj strasti; to je otuđenost tela od stvarnog
upadanja u greh i od svega što vodi grehu, otuđenost uma od bludnih pomisli i maštanja,
a srca od bludnih osećanja i strasti, nakon čega sledi i otuđenost tela od telesnih želja.
Neki tvrde da upadanje u greh bluda telom i upadanje u njega umom i srcem predstavlja
prestup iste težine i značaja. Takvo svoje mišljenje oni zasnivaju na rečima Spasiteljevim:
Svaki koji pogleda na ženu sa željom za njom, već je učinio preljubu sa njom u srcu svome.[2]
Kakvo nepravilno mišljenje! To je rečeno kao dopuna starozavetne zapovesti; to je kazano
onima koji su grehom smatrali samo telesni blud, ne shvatajući da zle pomisli, u koje
spadaju bludne pomisli, iz srca izlaze, pogane čovjeka,[3] odvajaju od Boga,[4] oduzimaju
čistotu ‐ sredstvo bogoviđenja. Naslađivanje bludnim pomislima i osećanjima jeste blud
srca i poganjenje čoveka: zbog njih on postaje nesposoban za opštenje sa Bogom, a blud
tela je promena celog ljudskog bića usled mešanja sa drugim telom,[5] potpuno otuđivanje
od Boga, smrt, pogibija. Da bi čovek izašao iz prvog stanja, on mora da se istrezni; da bi
izašao iz drugog, mora da vaskrsne, da se ponovo rodi kroz pokajanje.
Neki tvrde da čovek ne može da se oslobodi od robovanja telu, tim više od bludnih
pomisli i osećanja, da je takvo stanje neprirodno. Zakone propisuje Bog, i On, više nego
mi, zna šta možemo, a šta ne možemo: mi, dakle, možemo da dostignemo čistotu i tela i
srca. Zakone propisuje Bog, Tvorac prirode: čistota srca, dakle, nije protivna ljudskoj
prirodi. Ona je neprirodna paloj prirodi; ona je bila prirodna prirodi od njenog stvaranja, i
može da postane prirodna po obnavljanju. Čistota može da se uzgaja i dobije: žitarice,
povrće, voćke ne rastu na zemlji sami od sebe; ali kada se zemlja pripremi kako treba, i
kad se korisne biljke posade i zaseju, tada one izrastaju naročito izobilno za čovekovu
ishranu i naslađivanje. Neobrađena zemlja daje sami korov, ili samu travu, hranu za
stoku, a ne za ljude. Potreban je podvig; predmet podviga je dostojan toga da se radi njega
preduzme strogi i teški podvig od strane onih koji su ga izabrali. Čistota je u Pismu
nazvana svetošću: Jerje ovo vonja Božija: svetost vaša ‐ govori apostol ‐ i svaki od vas da zna
držati svoje tijelo u svetosti i u časti, a ne u strasnoj želji.[6]
Čistota onih koji žive u braku sastoji se u uzajamnoj vernosti supružnika. Čistota devojaka
i udovica koje su postale neveste Hristove sastoji se u vernosti Hristu. Upravo njima
upućena je moja uboga, utešna, ohrabrujuća, istinita reč ‐ reč pozajmljena iz svesvete reči
Božije, koju su sveti oci objasnili svojom svetom rečju i opitom.
Kada je Gospod zabranio ljudima da se razvode po sopstvenom nahođenju, što je po
Mojsijevom zakonu bilo dozvoljeno, i objavio da ono što je Bog svezao čovek može da
razdreši jedino tako da zbog tog već učinjenog razdrešivanja jedna polovina upadne u
blud ‐ tada su Hristovi učenici postavili pitanje o bezbračnom životu. Na to je Gospod
rekao: Ne mogu svi primiti tu riječ do oni kojima je dano... Ko može primiti, neka primi.[7] Ko je
taj koji može da primi? Na osnovu čega svaki od nas treba da sudi i zaključuje o svojoj
sposobnosti i nesposobnosti za bezbračni život? Odgovor uzimamo iz dela svetih otaca:
Na osnovu naše slobodne volje. ʺSposobnost se daje onima koji je iskrenog srca traže od Boga
‐ govori blaženi Teofilakt Ohridski. Ištite, rekao je Gospod, i daće vam se;jer svaki koji ište,
primaʺ[8] Iskrenost traženja dokazuje se životom, a on mora biti u skladu sa onim što se
traži, čak i kad bi se ispunjenje traženja odlagalo duže ili kraće, čak i kad bi razna
iskušenja plela zamke našim željama. Sopstveni podvizi, kroz koje se monah napreže da
pobedi i izmeni svojstvo pale prirode, samo su svedoci istinske slobodne volje. Pobeda i
izmena prirode pripadaju jedino Bogu. ʺGde priroda pretrpi porazʺ ‐ govori sveti Jovan
Lestvičnik ‐ ʺtamo se prepoznaje dolazak onoga koji je iznad prirode.ʺ[9] Bog menja
prirodnu težnju u onome koji svim njemu dostupnim sredstvima dokaže svoju iskrenu
želju da ta težnja bude izmenjena: tada Duh Božiji dotiče čovekov duh, koji se, osetivši da
ga Duh Božiji dotiče, sav, sa svim pomislima i osećanjima, ustremljuje prema Bogu,
izgubivši osećaj za predmete telesne želje.[10] Tada se ispunjuju reči apostola: A ko se
sjedini sa Gospodom, jedan je duh s Njime.[11] Tada samo telo teži ka onome ka čemu stremi
duh.
Zbog svoje slobodne volje, na delu dokazane i posvedočene, mnoge neznane žene ostale
su do kraja života u tom blaženom stanju, ili su očuvale svoju devstvenost; neke su, nakon
bračnog života, sačuvale neporočno udovištvo; neke su prešle iz razvratnog života u
celomudreni i sveti život; napokon, neke su se, pokolebavši se u slobodnoj volji, ponovo
vratile njoj i pokajanjem povratile izgubljenu celomudrenost. Sve su se one najpre
uzdržale od upadanja u blud telom, a onda i stupile u borbu protiv strasnih pomisli i
osećanja, usprotivile im se, pobedile ih, primile od Boga slobodu čistote, koja je potpuno
tuđa opštenju sa grehom čak i kad on ne prestaje zbog napada. Tako se prekida delovanje
nevremena na putnika: čim uđe u topli dom, čak i kad se nepogoda nastavlja ili još više
besni.
Ljubljena braćo, monasi! Ne padajmo u malodušnost i uninije. Ne obraćajmo pažnju na
demone: oni ulažu u nas nepoverenje u put koji smo izabrali; ne obraćajmo pažnju na
ljudske sudove i savete koje oni iznose iz neznanja ili iz razvrata i zle namere: poverujmo
Gospodu Bogu našem: On je obećao da će nas uslišiti i pomoći nam, ako ostanemo Njemu
verni. Tu vernost posvedočimo nepokolebivim stremljenjem ka Njemu i neprestanim
kajanjem zbog naših odstupanja od tog stremljenja. Ne može čovek da ne čini veća ili
manja odstupanja i zbog svoje nemoći, i zbog ograničene i grehom ozleđene prirode, i
zbog zla koje smišljaju naši nevidljivi neprijatelji, i zbog beskrajno namnoženih sablazni.
Nećemo se dugo truditi! Nećemo dugo stradati u borbi sa sobom! Ubrzo će nastupiti
smrtni čas: on će nas istrgnuti iz muka borbe i iz opasnosti da upadamo u sagrešenja. O,
kada bismo u tom času, na ulazu u večnost, ugledali prema nama raširene ruke Oca
nebeskoga i čuli Njegov utešni glas: Dobro, slugo dobri i vjerni, u malome si bio vjeran, nad
mnogim ću te postaviti; uđi u radost gospodara svojega.[12] Do toga časa podvizavaćemo se
hrabro, ne verujući nikako našem telu, ne verujući ni prividnom ni istinskom našem
bestrašću. Svi koji su se ponadali u sebe, u umrtvljavanje svoga tela, u svoje bestrašće i
blagodatno stanje, izlagali su sebe strašnim iskušenjima.
Sveti Isak Sirijski je rekao: ʺAko se dobrovoljno ne udaljuješ od uzroka greha, ti i protiv
svoje volje postaješ očarani rob greha.ʺ[13] Ovo pravilo, koje važi za monaški život uopšte,
naročito je važno za sve koji su stupili u borbu protiv onog svojstva prirode koje se
pojavilo u njoj nakon pada. Korisno je da uopšte ne vidimo drvo čiji plod, po sopstvenom
obećanju, nećemo probati. Zato je pravilima svetih otaca zabranjen ulazak ženskom polu u
muške manastire; na svetoj Atonskoj gori to se i danas poštuje. U žitiju svetog Jovana
Lestvičnika rečeno je da je potpuno ugasio plamen želje tako što je provodio pustinjački
život i izbegavao susrete sa ljudima. Svi sveti oci su nastojali da, prema svo jim
mogućnostima, izbegavaju poznanstva sa ženama, i takvo ponašanje su predali nama u
svojim bogonadahnutim, za dušu spasonosnim delima. Oci su znali da čovek lako sklizne,
i zato nisu imali poverenja ni u svoju svetost, ni u duboku starost i njenu nesposobnost za
greh. Oni do kraja života nisu prestajali da se udaljuju od uzroka greha: takvo udaljavanje
je najmoćnije sredstvo za pobedu nad grehom. Kada je prepodobni Sisoje Veliki veoma
ostario, njegov učenik, ava Avram, predložio mu je da njegovo prebivalište bude bliže
naselju. Na to je devedesetogodišnji starac odgovorio: ʺŽivećemo tamo gde nema žena.ʺ
Učenik je primetio: ʺA postoji li mesto u kome nema žena, osim pustinje?ʺ Starac je rekao:
ʺŽiveću u pustinji, čedo.ʺ[14] Dobra čovekova slobodna volja jača kad je daleko od
sablazni, dobija neobičnu čvrstinu i snagu; suprotno tome, čim se približi sablaznima, ona
počinje postepeno da slabi, i na kraju se potpuno izopačuje. Tako led na mrazu postaje sve
čvršći, a izložen dejstvu toplote topi se i nestaje. Nama, braćo, dolikuje da izbegavamo
poznanstva sa ženama, naročito bliska poznanstva, česte susrete i razgovore sa njima. Vi
koji ste namerili da pobedite prirodu, shvatite da ta pobeda nije moguća ako budemo
neprestano podvrgavali sebe dejstvu prirode, i podsticali u sebi njeno dejstvo.
Kada je video da jednog monaha napada bludna strast, prepodobni Pimen Veliki mu je
rekao: ʺAko monah obuzda utrobu i jezik, i sačuva stranstvovanje, on neće umretiʺ[15]
duševnom smrću, a ona stiže svakoga koji se survava u blud. Pod stranstvovanjem ovde
se podrazumeva udaljavanje od rasejanog života, od slobodnog obraćanja, mnogih i
kratkotrajnih poznanstava, jer sve to snažno pojačava telesnu želju.
Prepodobni Isaija Otšelnik je govorio da vođenje bitke protiv bluda postaje sve teže zbog
sledećih pet razloga: zbog praznoslovlja, slavoljublja, mnogog sna, zbog ukrašavanja
odećom i zbog presitosti.[16] Od tih razloga koji pobuđuju bludnu strast posebno snažno i
štetno deluju dva: narušavanje stranstvovanja i presitost. Teško je odlučiti koji je od njih
pogubniji ‐ kobni su i jedan i drugi. Ko se potčini i pokori jednom od njih, taj ne može da
izdrži u borbi protiv svoje prirode. Da bi se čistota dostigla, moraju se odbaciti oba
razloga.
Obratili smo naročitu pažnju na to da moramo čuvati sebe od glavnih razloga koji
izazivaju požudu: no nećemo ostaviti bez dužne pažnje ni drugostepene: čuvaćemo sebe
od njih. I razlog manje snage dobija posebnu snagu ako pređe u naviku, ako smo nemarni
prema njemu. Na primer: neki poste, žive osamljeno i negramzivo, usrdno mole Boga za
obuzdavanje požuda svoje prirode, ali pri tome dozvoljavaju sebi da kude, prekorevaju,
osuđuju bližnje, da im se podruguju ‐ i pomoć Božija odstupa od njih; oni ostaju
prepušteni sami sebi i ne nalaze snage da se odupru grešnim pobudama pale prirode.
U jednom opštežiću živeo je zatvornik po imenu Timotej. Jedan brat opštežića pao je u
iskušenje. Nastojatelj je to saznao i upitao Timoteja kako da postupi sa palim bratom.
Zatvornik ga je posavetovao da istera sablažnjenog. Čim su ga isterali, iskušenje palog
brata je prešlo na Timoteja, i dovelo ga u opasnost. Timotej je počeo da vapi sa suzama
Bogu za pomoć i pomilovanje. I tada je čuo glas: ʺTimoteje, znaj da sam ti poslao iskušenje
upravo zato što si prezreo svoga brata dok se borio sa svojim iskušenjem.ʺ[17] Prema
udovima Hristovim ‐ hrišćanima ‐ valja postupati veoma pažljivo ʹ i razborito: valja
sastradavati sa njima u njihovim bolestima, i odsecati jedino one koji, ne dajući nikakve
nade da će ozdraviti, svojom bolešću samo zaražavaju druge.
Veoma je važno sačuvati telo od upadanja u blud: ali samo to nije dovoljno za čistotu koju
Bog voli i kojom gleda. Mi imamo neizostavnu obavezu da očistimo samu dušu od
sladostrasnih pomisli, maštanja i osećanja, kako nam je to zapovedao naš Spasitelj. ʺKao
što nečistotaʺ ‐ govori prepodobni Makarije Veliki ‐ ʺzaražava telo sjedinjavanjem sa
drugim telom, tako se i duša razara spajanjem sa zlim i nečistim pomislima i slaganjem sa
njima. Ako neko razori dušu i um time što se slaže sa zlom, zaslužio je kaznu. Nije
dovoljno čuvati isključivo telo od vidljivog greha: i dušu treba čuvati od nepotrebnih
pomisli, jer ona je nevesta Hristova.ʺ[18] Udaljivši od sebe uzroke greha: često opštenje i
blisko poznanstvo sa ženskim polom, slobodno obraćanje i rasejan život, presitost i
naslađivanje jelima i napicima, raskoš i suvišnost u odeždama i u ostalom što pripada
keliji, osuđivanje bližnjih, ogovaranje, smehoslovlje, praznoslovlje i mnogoslovlje,
odvažimo se da se odreknemo naslađivanja sladostrasnim pomislima, maštanjima i
osećanjima. Ne podstičimo ih sami u sebi, i hrabro ih odbacujmo čim se pojave iz naše pale
prirode, ili ih predlože demoni, neprijatelji našeg spasenja. Sveti Isihije Jerusalimski
govori: ʺNeće svaki koji Mi govori: Gospode, Gospode, ući u Carstvo nebesko; no koji tvori volju
Oca Mojega.[19] A volja Oca Njegovog je ova: Koji ljubite Gospoda, mrzite na zlo.[20]
Vežbajmo se, dakle, neprestano u Isusovoj molitvi, stvarajmo naviku na nju ‐ i omrznimo
lukave pomisli. Tako ćemo izvršiti volju Božiju.ʺ[21] Očistimo se se od svake nečistote tijela i
duha,[22] zapoveda nam apostol.
Sveti oci zapovedaju da se zmiji na glavu staje,[23] to jest da se zapaža sami početak grešne
pomisli, i da se ona odbacuje. To se odnosi na sve grešne pomisli, ali najviše na pomisao o
bludu; nju potpomaže pala priroda, koja upravo zato što je pala vrši naročit uticaj na nas.
Prepodobni Kasijan Rimljanin zapoveda monahu početniku da pridošlu grešnu pomisao
odmah ispoveda starcu.[24] Taj način je izvanredan; on je za početnika najbolji, ali je u
nekim slučajevima krajnje potreban i uvek koristan i onome koji je uznapredovao, budući
da potpuno raskida druženje sa grehom, ka kome obolela priroda teži. Blažen je koji taj
način može da primenjuje na delu! Blažen je početnik koji je našao starca kome može da
otkriva svoje pomisli! Monasima koji nemaju mogućnosti da se stalno obraćaju starcu oci
zapovedaju da odmah odbace tek začetu grešnu pomisao, da nikako ne ulaze u besedu ili
raspravu sa njom jer će zbog njih neizostavno uslediti strasna predanost grehu, i da se,
zatim, ustreme ka molitvi. Taj način je upotrebljavala izuzetno uspešno i plodno
prepodobna Marija Egipćanka, što se vidi iz njenog žitija.[25] ʺAko nekoʺ ‐ rekao je
prepodobni Nil Sorski ‐ ʺpri svakom iskušenju,i pri svakoj pomisli, pridošloj od
neprijatelja, plače i vapi dobroti Božijoj da mu pomogne, taj će ubrzo osetiti spokojstvo,
pod uslovom da se moli razumno.ʺ[26] ʺKao što je vatri svojstveno da proždire suvo
granje, tako je čistim suzama svojstveno da sagorevaju svaku prljavštinu tela i duhaʺ ‐
rekao je sveti Jovan Lestvičnik.[27] Kada smo sami, a napadnu nas bludne pomisli i
maštanja, i telo se neobično raspali,treba padati na kolena i na lice pred svetim ikonama,
podražavajući ono što je činila velika Marija Egipćanka,i sa suzama ili plačem usrdno
moliti Boga za pomilovanje.Ne treba odgađati opite da se dokaže da je Bog blizu nas i da
ima vlast nad našom prirodom: to će nam dati živu veru, a živa vera će nas nadahnuti
neobičnom snagom i donosiće nam stalne pobede. Ne čudimo se ako i posle dugotrajne
borbe i isto toliko dugotrajnog spokojstva koje dolazi nakon nje, koje je navodilo na misao
o uništenju otrova i smrti sklonosti ka bludu u ljudskoj prirodi, ponovo otpočne žestoka
bitka i u telu ožive nedolične težnje i pobude.[28] Naš neprijatelj je bestidan; on ne prestaje
da upućuje svoje strele protiv najvećih svetitelja Božijih: opiti su mu dokazali da . pokušaj
ponekad biva uspešan, da obara i čak razbija sasude Duha, kao što se tome pokorio
duhonosac koji je uveče hodao po krovu carskoga dvora.[29] Naše telo je neveran drug:
žarko želi drugo telo, i zbog sopstvenih pobuda, ali i zbog tuđe pobude ‐ pobude palog
duha, koji u poganjenju tela koje njemu ne pripada nalazi nasladu za sebe. Neočekivano
iskrsava tela nedostojna, bezočna, naglašena potreba. Zato je prepodobni Pimen Veliki
govorio: ʺKao što carski štitonoša uvek stoji pripravan pred carem, tako duša mora biti
uvek pripravna protiv demona bluda.ʺ[30]
Životu i delu drevnih monaha u mnogo čemu možemo samo da se divimo, nikako i da
podražavamo; možemo samo da ih sozercavamo, kao Božije čudo, i da zbog njih
proslavljamo Boga zato što je nemoćnom čoveku darovao nesaznajnu silu i svetost. U
takva dela spada način borbe koji su u prvim vekovima monaštva monasi koristili protiv
pomisli i maštanja o bludu. Oni se najpre nisu protivili pomisli: dopuštali su joj da počne
da deluje, da uđe, kako su oni govorili, a onda su se borili protiv nje.
Prepodobni Pimen Veliki se pre dostizanja savršenstva starao da se poučava savetima i
poukama njemu savremenih svetih staraca. Obraćao se za savet i avi Josifu, koji je tihovao
u Panetosu. Jednom prilikom Pimen je upitao avu: ʺKako da postupim kada mi pristupe
požude? Da im se suprotstavljam, ili da dozvolim da uđu?ʺ Starac je odgovorio: ʺDozvoli
da uđu, i bori se protiv njih.ʺ Kada je dobio takav odgovor, Pimen se vratio u Skit, u kome
je tihovao. Posle toga došao je u Skit neki monah iz Tivaide ‐ on je pričao braći da je pitao
avu Josifa: ʺAko mi pristupe požude, da li da im se suprotstavljam, ili da im dozvolim da
uđu?ʺ Ava je rekao: ʺNikako ne dopuštaj požudama da uđu, nego ih istog časa odsecaj.ʺ
Čim je čuo da je otac Josif tako rekao tivaidskom monahu, ava Pimen je ponovo krenuo
njemu u Panetos, i rekao: ʺAva, nisam skrio od tebe moje pomisli, no ti si meni rekao
jedno, a tivaidskom monahu drugo.ʺ Starac mu je odgovorio: ʺZar ne znaš da te volim?ʺ
ʺZnamʺ ‐ odgovori Pimen. ʺZar mi nisiʺ ‐ nastavi starac ‐ ʺgovorio da ti kažem ono što bih
rekao samom sebi? Kada ti požude pristupe, i dopustiš im da uđu, i zatim se boriš protiv
njih, ti tako postaješ iskusniji. Govorio sam ti to kao sebi. Ali kada požude pristupe
početnicima, nije im na korist da ih puste da uđu; oni moraju istog trena da ih odbacuju od
sebe.ʺ[31] Iz odgovora samog Pimena Velikog, učitelja monaha, već tada se, upravo iz te
okolnosti, vidi da je dopuštanje ulaženja bludnih pomisli u sebe zabranjivano monasima
koji su osetili strast, a bilo dozvoljeno monasima koji su provodili nebeski život.[32]
Postojanje ovakvog postupanja objašnjava se uzvišenim duhovnim napredovanjem
monaštva tog doba: za takav podvig očigledno je neophodno stanje bez strasti. Kasniji oci
su zabranili svim monasima takvo postupanje, kao veoma opasno, i, verovatno, zbog
nesrećnih iskustava. ʺNe dopusti svome umuʺ ‐ rekao je sveti Isak Sirijski ‐ ʺda ga ispituju
bludne pomisli ili maštanja ljudi koji imaju uticaja na tebe, ubeđen da te one neće pobediti:
tako su premudri postali mračni i bili ismejani.ʺ[33] Mi se moramo držati ove pouke.
Iz žitija svetih Božijih ugodnika vidimo da su neki od njih izdržali veoma snažnu i
dugotrajnu borbu protiv bludnih pomisli i osećanja tako što su prelazili iz stanja strasti u
stanje bez strasti. Tome su bili podvrgnuti podvižnici koji su pre obraćanja vodili razvratni
život, kao što su Mojsije Murin i Marija Egipatska, ali i devstvenici, Simeon, Hrista radi
jurodivi, Jovan Mnogostradalni Pečerski i drugi. Žestina borbe uznela ih je u pojačane,
natprirodne podvige. A pošto je dar Božije blagodati uvek saobrazan i srazmeran
prethodnoj nevolji i prethodnom trudu, to su pomenuti svetitelji, saobrazno neobičnom
podvigu i žestini na njih dopuštene bitke, udostojeni neobičnih blagodatnih darova. I
njihova borba i njihov podvig bili su osobeni događaji u podvižništvu: oni ne mogu
potpuno da služe kao rukovodstvo za sve podvižnike. Samopožrtvovanje tih Božijih
ugodnika može se i mora podražavati onoliko kolika je snaga slobodne volje, odlučnosti,
vere, ali sam njihov podvig ostaje nešto što ne može da se podražava. Izuzetno razumni
oci su smatrali da u borbi protiv pohlepa naše prirode uzdržavanje od hrane i ostali telesni
podvizi moraju biti razboriti i umereni, da se tim podvizima telesna požuda samo
obuzdava, da se ona pobeđuje smirenjem i molitvenim plačem, jer to dvoje privlači
podvižniku Božiju blagodat, te da su pojačani telesni podvizi više štetni nego korisni kada,
i suviše slabeći telesne snage, sprečavaju bavljenje molitvom, plačem i delima smirenja.
U Otačniku čitamo sledeću pripovest: ʺNeki pobožni čovek u Egiptu ostavio je ženu i
decu, odrekao se sveta i udaljio se u pustinju. Snažnu bitku protiv njega poveo je demon
bluda time što mu je donosio sećanje na njegovu ženu. On je to ispovedio ocima. Kada su
oci videli da je on podvižnik, i da ispunjava sve što mu je zapoveđeno, naložili su na njega
naročit podvig, preuzet iz raznih žitija svetih otaca. Od tog podviga on je toliko oslabio da
je pao na postelju. Po proviđenju Božijem došao je tamo starac iz Skita. U egipatskom
Skitu ‐ tako se nazivala neplodna i surova pustinja, nedaleko od Aleksandrije ‐ provodili
su život prepodobni monasi koji su posebno obilovali blagodatnim darovima i darom
Duhovnog rasuđivanja. Žitelj Skita je posetio obolelog i ipitao ga: ʹAva! od čega si
bolestan?ʹ On je odgovorio: ʹBio sam oženjen; nedavno sam došao u ovu pustinju, i
neprijatelj je naveo na mene bitku povodom moje žene. Ispovedio sam to ocima. Oni su
naložili na mene razne podvige, preuzete iz žitija svetih otaca. Počeo sam da ih izvršavam,
no onda sam pao u iznemoglost, a bitka je neobično narasla u mome telu.ʹ Skitski starac se,
čuvši ovo, ožalostio i rekao mu: ʹOci su snažni, i budući da su takvi, pravilno su ti
zapovedili da postupiš tako. Ali ako hoćeš, poslušaj moje smirenje: ostavi ispunjavanje tih
podviga i uzimaj umerenu količinu hrane kad treba, izvršavaj umereno pravilo i položi na
Gospoda svu svoju tugu ‐ On će pobediti neprijatelja koji te napada. Sopstvenim
podvigom nećeš moći da ostvariš pobedu u toj bici.ʹ Napadnuti brat je počeo da se ponaša
po savetu skitskog starca: nakon nekoliko dana osetio je olakšanje od bolesti, i bitka je
odstupila od njega.ʺ[34]
Monaha Skita, prepodobnog Agatona, poznatog po neobičnom daru duhovnog
rasuđivanja, upitali su o bludnoj strasti. Na to pitanje on je odgovorio: ʺIdi, sruši svoju
snagu u prah pred Bogom, i naći ćeš počinak.ʺ[35] Sličan odgovor na ovo pitanje davali su
i drugi veliki oci. Potpuno pravilno i tačno! Ako samo Bog može da izmeni prirodu, onda
su saznanje da je ozleđenost prirode posledica prvorodnog greha i smirena molitva da
prirodu isceli i obnovi njen Tvorac najmoćnije i najefikasnije oružje u borbi sa prirodom.
To oružje slabi zbog uzdanja u sebe, ka čemu vodi suvišni i sa snagama nesrazmerni
telesni podvig. Prepodobni Kasijan Rimljanin zapaža da ʺtelesna požuda nužno napada
dušu dotle dok duša ne dozna da ne može da pobedi sopstvenim trudom i naprezanjem
ako ne bude pomoći i zaštite od Gospoda.ʺ[36] Proveo je taj sveti otac mnogo vremena
među skitskim ocima, i bio je nadahnut njihovim učenjem.
Dok besedimo o čistoti, smatramo suštinski važnim da se oskudnom rečju obratimo
neznanju našeg vremena, toliko ponosnog zbog znanja, i da pružimo ruku pomoći onima
koji se zbog svog neznanja dave i muče u zbunjenosti, uniniju i žalosti. Mnogi koji žele da
provode pobožni život zapadaju u potpunu nedoumicu kada se u njima probude pomisli i
osećanja telesne požude. Oni na to gledaju kao na nešto neobično, što ne treba da bude,
zapadaju od toga u duševnu slabost i rastrojstvo, često odluče da napuste bogougodni
život, smatrajući da su nesposobni za njega. Pa to je potpuno pogrešno mišljenje o sebi!
Naša priroda je u palom stanju. U palom stanju telesne požude njemu su prirodne, i ne
mogu da ne izbiju iz njega. Stoga se ne treba čuditi i zapadati u nedoumicu prilikom
pojave pomisli, maštanja, osećanja telesne požude: to je prirodna nužnost. Njoj je potčinjen
svaki čovek; potčinjeni su joj bili sveti ljudi.
To nije dovoljno. Za samo napredovanje u duhovnom životu neizostavno je nužno da
nastanu, i da se na taj način otkriju naše strasti.[37] Kada se strasti otkriju u podvižniku,
tada on stupa u borbu protiv njih. Ako si stupio u borbu, i ako se hrabro boriš, onda možeš
da odneseš pobedu i primiš venac pobede, tj. Svetog Duha. Predlažemo ljubljenoj braći da
pažljivo razmotre žitija i dela svetih otaca: uvideće da su svi Božiji ugodnici bili
podvrgavani mučenju i trudu te borbe, da su prošli kroz oganj strasti i vodu suza i ušli u
počinak bestrašća. Prepodobnog avu Doroteja su po njegovom stupanju u manastir veoma
kušale telesne želje, i on je u toj borbi pribegavao savetima i poukama prepodobnog
Varsanufija Velikog.[38] Odgovori velikog oca sadrže u sebi izvanredno rukovodstvo za
hrabro suprotstavljanje bezumnim i pokvarenim zahtevima pale prirode. U jednom od tih
odgovora prepodobni Varsanufije govori da ga je strast bluda napadala pet godina. ʺBitku
koju započinje teloʺ ‐ rekao je on ‐ ʺponištava molitva sa plačem.ʺ[39] Prepodobnog
Antonija Velikog su, pripoveda njegovo žitije, pojačano napadale bludne pomisli i
maštanja. Mnogi svetitelji su nakon obnovljenja Svetim Duhom i pristizanja u pristanište
blaženog bestrašća neočekivano bili izlagani nepristojnim pobudama i težnjama prirode,
nailasku nečistih pomisli i maštanja, što se desilo i prepodobnom Makariju
Aleksandrijskom, Joanikiju Velikom i ostalima. Upravo zato sveti oci su rekli da se svom
telu može verovati jedino tada kad se ono položi u grob.[40]
Mi i stupamo u manastir da bismo otkrili u sebi skrivene strasti i odnos naše prirode
prema duhovima zlobe, kojima se ona dobrovoljno pokorila. Raskidamo okove koji nas
vezuju za svet, ostavljamo društvo, rodbinu, imanje da bismo videli naše unutrašnje okove
i raskinuli ih desnicom Gospodnjom.[41] Drugo ne postoji, ako se prethodno ne učini
prvo. U smirenje duha možemo doći tek tada kada sami u sebi uvidimo pad ljudskog
roda, njegovo zarobljeništvo, okrutnu vlast demona i večne smrti nad nama; jedino tada
možemo da zavapimo Bogu molitvom i plačem iz dubine srca, iz sve duše, i takvim
vapajem, takvim saznanjem svoje pogibije i bespomoćne nemoći privučemo sebi u pomoć
Božiju blagodat. Zato bitke koje se podižu u nama doprinose našem duhovnom
napredovanju ako se borimo hrabro, ako malodušno ne pokleknemo pre pobede.
Prepodobni ava Dorotej pripoveda da se učenik nekog velikog starca izložio telesnoj bici.
Starac je video njegov trud i upitao ga: ʺHoćeš li da se pomolim Bogu da ti olakša bitku?ʺ
Učenik je odgovorio: ʺOče moj! Premda se ja trudim, i vidim u sebi plod truda, bolje je da
se pomoliš Bogu da mi da trpljenje u bici.ʺ ʺTakav je čovek koji istinski hoće da se spasi!ʺ ‐
uzvikuje prepodobni Dorotej na kraju pripovesti.[42]
Pričao je prepodobni Pimen Veliki, za pouku i utehu braći, da je veliki ugodnik Božiji,
Jovan Kolov, umolio Boga i bio izbavljen od dejstva požude, i bez nje prebivao u
nenarušivom miru. Tada je on pošao nekom starcu, veoma opitnom u duhovnom životu, i
ispričao mu šta se desilo s njim. Starac je odgovorio: ʺIdi, pomoli se Bogu da ti se vrate
bitke, i ona skrušenost i ono smirenje koje si pre imao zbog bitaka, jer tek pomoću njih
duša dolazi u napredovanje.ʺ[43] Ne prepuštajmo se zbunjenosti, uniniju, malodušnosti,
slabosti kada se podignu u nama svirepi talasi požuda i pomisli, i napadnu na nas kao
silni vetrovi! Usprotivimo se grehu: tom borbom izgradimo živu veru u Boga i živo
poznanje Boga.
Mnogo i često nanosimo štetu sebi time što zahtevamo od sebe ono što nam nije
svojstveno. Tako: tek su stupili u podvig, prožeti su, takoreći, i preispunjeni požudom, a
hoće da u njima već nema sklonosti prema telesnim pomislima, maštanjima i osećanjima.
A ta sklonost postoji; ona je prirodna; ona ne može da ne postoji. Nerazumno je tražiti
nemoguće. Požuda nužno izbija iz prirode koju je sama zarazila; no čim se ta želja pojavi u
bilo kom obliku, moramo joj se odmah, prisiljavajući sebe, suprotstaviti gore pomenutim
metodama. Moramo se, suprotno snažnoj volji celokupne prirode, delovanjem nejake volje
samog uma,[44] vođenog rečju Božijom, iščupati iz našeg robovanja, iz staroga, iz naše
pale prirode. Carstvo nebesko s naporom se osvaja, rekao im je Gospod, i zadobijaju ga jedino
oni koji primoravaju sebe i pobeđuju svoju grešnu volju.[45] Prvi znak da je blagodat
Božija već počela otvoreno da nam pomaže jeste neslaganje sa nečistotom pomisli, kako kaže
sveti Jovan Lestvičnik:[46] u umu se postepeno pojavljuje neblagonaklonost prema
bludnim pomislima i maštanjima umesto prethodne blagonaklonosti, koja je donosila
zanos i poraz uvek kada za odupiranje nije bio upotrebljen poseban napor.
Devstvenici, to jest vi koji niste okusili duševnu smrt stvarnim upadanjem tela u blud,
čuvajte svoju devstvenost kao dragoceno blago: u pravilnom monaškom životu odmah
ćete osetiti duhovno dejstvo,[47] kako su ga nazvali sveti oci, ili dejstvo Svetog Duha na
dušu, dejstvo koje duša prenosi telu, i opitno nas uverava da su naša tela stvorena za
duhovno naslađivanje, da su se zbog pada srozala do sklonosti prema životinjskim
nasladama, no da posredstvom duhovnog pokajanja mogu da se vrate sklonosti prema
duhovnim nasladama. Avaj! Ljudi trube da mnogo znaju, a izgubili su čak i znanje da je
ljudsko telo sposobno za duhovna osećanja. Propoved o toj sposobnosti slušaju
nepoverljivo, kao novo i neobično učenje. Nije ono novo, i nije neobično! Proučite dela
svetih otaca: naći ćete u njima to učenje. Naći ćete ga u Svetom pismu, čim ga ukratko
izučite. Iskupljenje koje je Bog darovao ljudskom rodu preispunjeno je neiskazivim,
suštinskim dobrima: ona svedoče o njemu, ali mi se zadovoljavamo površnim znanjima,
zasnovanim na rečima, a ne na delu, i nećemo da stičemo opitna poznanja, koja zahtevaju
raspeće,[48] i zato lišavamo sebe živih poznanja. Čim se srce pričesti duhovnim
nasladama, njegovo osećanje postaje drukčije. Takvo srce počinje da gaji odvratnost prema
sladostrašću, revnosno se protivi težnjama i nagovorima sladostrašća, sa plačem vapi ka
Bogu da ga izbavi iz tog smrdljivog blata.
Vi koje je Božiji promisao priveo u stanje udovištva, i koji želite ili morate da nosite jaram
toga stanja ‐ ne zaustavite se da pribegnete sa toplom i smirenom molitvom Bogu, i On će
vam doneti pobedu i nad vašom prirodom i nad vašom navikom, tom što krepi i podržava
snagu i pravo prirode. Ne odrecite da pretrpite kratkotrajnu muku borbe sa sobom: ništa
ne znači ta muka u poređenju sa utehom koju donosi pobeda; ništa ne znači ta muka u
poređenju sa osećanjem slobode koja nastupa u duši nakon pobede.
Vi u ponoru preljube i razvrata ‐ dočujte glas koji vas poziva na pokajanje, i primite od
svemoćnog lekara, Boga, svemoćni lek pokajanja: On vam ga predlaže. Taj lek je već
ispitan. On je učinio da preljubnici postanu primeri celomudrenosti, da razvratni postanu
sveti i pravedni. On je pretvorio sasude đavola u sasude Svetog Duha ‐ mnogi pokajani
grešnici ostavljali su daleko iza sebe na trkalištu duhovnog napredovanja podvižnike koji
nisu poznali smrtni greh. Iskupitelj je dostojanstvo svakog hrišćanina: iznad drugih si po
svom dostojanstvu samo ako si suštinskije od drugih usvojio Iskupitelja.
Mnogi sveti oci koji su provodili devstveni život nazivali su sebe nečistim i preljubnicima;
ni to čak nije dovoljno! Neki od njih, oklevetani za greh bluda, nisu prineli nikakvo
opravdanje, mada su to mogli da učine veoma lako, i podvrgli su sebe kazni i mukama,
kao da su stvarno krivi. Takvo ponašanje, površno gledano, može izgledati čudno: njega
objašnjava svojstvo podviga, koji izrađuje svetu čistotu. Taj podvig tako jasno otkriva pad
prirode, tako opipljivo dokazuje podvižniku da bi se i on neizbežno pokorio zahtevima
pale prirode da ga iz oblasti prirode nije istrgla desnica Božija ‐ i njemu nema druge nego
da prizna da upravo on jeste preljubnik. Njegova čistota je Božije delo u njemu, a nipošto
svojstvo prirode i plod njegovih napora. Vremensko trajanje podviga ima važan uticaj na
stvaranje i usvajanje takvog mišljenja o sebi. Pouzdano se može tvrditi da sveti ljudi Božiji
priznaju da su opoganjeni preljubom neuporedivo više nego oni koji, živeći telesnim
životom, neprestano tonu u preljubu. Na osnovu takvog mišljenja o samom sebi sveti
Vasilije Veliki, arhiepiskop Kesarije kapadokijske, čovek ispunjen Svetim Duhom,
izgovorio je o sebi sledeće reči: ʺNisam poznao ženu, i nisam devstvenik.ʺ[49] Kakav
iskreni plač odjekuje u ovim rečima!
Bezgranična milost Božija neka nam podari da se približimo svetoj čistoti svetih ljudi
Božijih i njihovom svetom smirenju. Amin.

NAPOMENE:
1. 1 Kop 6, 15.
2. Mt 5,28.
3. Mt 15, 19 i 20.
4. Prem. 1,3
5. 1 Kop 6, 16.
6. 1 Sol 4, 35.
7. Mt 19, 11, 12.
8. Mt 7, 78. ‐ Objašnjenje za gore navedene reči 19. glave Jevanđelja po Mateju.
9. Pouka 15, gl. 8.
10. Sveti Isak Sirijski, Slova 43 i 38
11. 1 Kor 6, 17.
12. Mt 25,23.
13. Slovo 57. Isto učenje čitamo i u Slovu 56
16. Izreke prepodobnog, stavljene posle njegovih duhovno‐moralnih pouka. Moskva,
izdanje iz 1860. godine.
17. Nezaboravna kazivanja, O avi Pimenu, gl. 70
18. Beseda 7, gl. 4.
19. Mt 7,21
20. Ps 96. 10.
21. Dobrotoljublje, tom 2, glava 11.
22. 2 Kor 7, 1.
23. Post 3,15.
24. Prepodobni Kasijan, knjiga 4. O pravilima za one koji se odriču sveta, gl. 37.
25. Četi minej, 1. april.
26. Slovo 8.
27. Slovo 7, gl. 31.
28. Prepodobni Makarije Veliki, Pouka 5, gl. 14.
29. 2Sam11,2.
31. Azbučni paterik i Nezaboravna kazivanja, O avi Josifu iz Panetosa, gl. 3.
32. Azbučni paterik i Nezaboravna kazivanja, O avi Pimenu, gl. 62.
33. Slovo 2.
34. Rukopisni otačnik.
36. Knjiga VI, O duhu bluda, gl. 5.
37. Prepodobni ava Dorotej, Pouka 13.
38. Pitanje 252. i dalje.
39. Odgovor 255.
40. Prepodobni Isaija Otšelnik, Slovo 27, gl. 2.
41. Prepodobni Makarije Veliki, Beseda 21.
42. Pouka 13, O trpljenju iskušenja.
43. Azbučni paterik i Nezaboravna kazivanja, O Jovanu Kolovu, gl. 12.
44. Rim 7, 23.
45. Mt 11, 12.
46. Slovo 15, gl. 9, po prevodu Pajsija Njameckog.
47. Vidi: Lestvica monaha Teofana, Dobrotoljublje, tom 1. Vidi, takođe, glave
prepodobnog Grigorija Sinaita, predanje prepodobnog Nila Sorskog, i dela mnogih
drugih svetih otaca.
48. Gal 5, 24.
49. Prepodobni Kasijan Rimljanin, knjiga VI, O duhu bluda, gl. 19.
ASKETSKI OGLEDI

REČ UTEHE STRADALNICIMA MONASIMA[1]

Sine moj ‐ govori Pismo ‐ ako prihvataš da služiš Gospodu Bogu, pripremi dušu svoju za
iskušenje: upravi srce svoje, i budi nepokolebiv. Sve što ti se desi prihvati sa zadovoljstvom, i u
teškim preokretima svog poniženja budi dugotrpeljiv.[2]
Nevolje su oduvek bile znak izabranosti Božije. One su bile znak bogougodnosti za
patrijarhe, proroke, apostole, mučenike, prepodobne. Svi sveti ljudi su prošli uskim putem
iskušenja i nevolja, podnosili ih, i tako prineli sebe na blagougodnu žrtvu Bogu.
I danas se na svete duše dopuštaju, po volji Božijoj, razna iskušenja, da bi se njihova ljubav
prema Bogu potpuno jasno otkrila.
Ništa se ne dešava čoveku bez odobrenja i dopuštenja Božijeg.
Hrišćanin koji želi da bude sledbenik Gospoda našeg Isusa Hrista i da postane po
blagodati sin Božiji, rođen od Duha, pre svega mora da postavi sebi kao pravilo, da
prihvati kao svoju neizostavnu obavezu, dobrodušno trpljenje svih nevolja: i telesnih
stradanja, i uvreda od ljudi, i nasrtaja demona, i samog ustanka sopstvenih strasti.
Hrišćaninu koji želi da blagougodi Bogu više od svega treba trpljenje i nepokolebivo
uzdanje u Boga. On mora neprestano da drži to oružje u duševnoj desnici zato što naš
lukavi neprijatelj, đavo, upotrebljava sva sredstva da nas za vreme nevolje baci u uninije i
otme nam nadu u Gospoda.
Bog nikada ne dopušta na svoje istinske sluge iskušenja koja nadmašuju njihove snage.
Veran je Bog ‐ govori sveti apostol Pavle ‐ koji vas neće pustiti da se iskušate većma nego što
možete, nego će učiniti sa iskušenjem kraj (izbavljenje), da možete podnijeti.[3]
Đavo, budući da je stvorenje i sluga Božiji, ozlojeđuje dušu, ali ne onoliko koliko on hoće,
nego onoliko koliko mu dozvoli Bog.
Ako čovek zna koliko tereta može da nosi koja tovarna životinja, tim više beskrajna Božija
premudrost zna koliko je iskušenje prilično svakoj duši.
Lončar zna koliko vremena mora da drži glinene sudove u vatri: ako ih predugo drži, pući
će, ako ih premalo drži, biće neupotrebljivi. Tim više zna Bog koje snage i stepena je g
treba da bude oganj iskušenja za razumne sasude Božije ‐ hrišćane, da bi postali sposobni
da naslede Carstvo nebesko.
Mladić nije sposoban da obavlja mnoge službe u svetu: nije sposoban da upravlja kućom,
da obrađuje zemlju i da se bavi ostalim svakidašnjim poslovima. Tako često i duše koje su
već pričasnice Božije blagodati, ali koje su neiskušane nevoljama koje im nanose zli
duhovi, neposvedočene u tim nevoljama, ostaju još u mladenaštvu, još su, takoreći,
nesposobne za Carstvo nebesko.
Ako li ste bez karanja ‐ govori apostol ‐ koje su svi iskusili, onda ste kopilad a ne sinovi.[4]
Iskušenja i nevolje šalju se čoveku radi njegove koristi: duša odgojena kroz iskušenja
postaje jaka, čestita pred svojim Gospodom. Ako ona pretrpi sve do kraja u nadi u Boga,
ne može biti lišena dobara koja je obećao Sveti Duh i potpunog oslobođenja od strasti.
Ako duše predate raznim nevoljama ‐ javnim, koje im nanose ljudi, ili tajnim, nastalim
zbog ustanka u umu nepotrebnih misli ‐ ili telesnim bolestima, sve to pretrpe do kraja, one
će biti udostojene istih onih venaca kojih su udostojeni i mučenici, i iste one slobode koju
imaju mučenici.
Mučenici su podnosili iskušenja od ljudi. Rado su predavali sebe mučenjima, pokazivali
do same smrti hrabro trpljenje. Što je raznovrsniji i teži bio njihov podvig, sticali su tim
veću slavu, dobijali tim veću slobodu prema Bogu.
Monasi podnose iskušenja od zlih duhova. Što su veća iskušenja koja im donosi đavo, tim
veću slavu oni dobijaju u budućem veku od Boga, tim veće utehe bivaju udostojeni od
Svetog Duha ovde, u samim svojim stradanjima, za vreme zemaljskog stranstvovanja.
Uzak je i žalostan put koji vodi u večni život; malo je onih koji njime hode; no on je
neuskrativo i neizbežno nasledstvo svih koji se spasavaju. Ne skrećimo sa njega! Svako
iskušenje koje nam donosi đavo podnosimo čvrsto i nepokolebivo, motreći okom vere na
dobijanje nagrade pripremljene na nebu.
Kakve god bile nevolje kojima smo izloženi tokom zemaljskog života, one nikako ne mogu
biti izjednačene sa dobrima koja su nam obećana u večnosti, ili sa utehom koju još ovde
daruje Sveti Duh, ili sa izbavljenjem od vladavine strasti, ili sa otpuštanjem mnoštva naših
dugova ‐ sa tim neminovnim posledicama dobrodušnog podnošenja nevolja.
Stradanja sadašnjega vremena, tj. sadašnja privremena stradanja, nisu ništa, govori apostol,
prema slavi koja će nam se otkriti, tj. u poređenju sa slavom koja će se otkriti u nama kad nas
Sveti Duh obnovi.[5]
Hrabro pretrpimo sve radi Gospoda, kako i treba da pretrpe hrabri vojnici koji se ne boje
ni smrti za svog Cara.
Zašto se nismo izložili takvim i tolikim patnjama dok smo služili svetu i životnim
brigama? Zašto se sada, kada smo pristupili da služimo Bogu, izlažemo raznim
nesrećama?
Znaj: zbog Hrista nas zasipaju nevolje, kao strele. Baca ih na nas naš neprijatelj, đavo, da bi
nam se tako osvetio za večna dobra kojima se nadamo i koja nastojimo da dobijemo, a
ujedno da bi oslabio našu dušu tugom, uninijem, lenjošću i time nas lišio blaženstva koje
očekujemo.
Hristos se nevidljivo bori za nas. Taj naš krepki i nepobedivi Zastupnik razbija svaki
mučki napad i svaku zlu nameru našeg neprijatelja.
On sam, Gospod i Spasitelj naš, išao je za vreme celog svog zemaljskog života uskim i
žalosnim putem ‐ nikakvim drugim. Njega su neprestano gonili, On je pretrpeo mnoga
sramoćenja, ismejavanja i iskušenja ‐ napokon i sramotnu smrt na krstu, između dvojice
razbojnika.
Sledimo Hrista! Unizimo se kao On! Ugledajmo se na Njega i ne protivimo se kad nas
smatraju lažovima i pomahnitalima, ne požalimo našu čast, ne okrenimo lice od pljuvanja
i obraze od udaranja; ne tražimo ni slavu, ni lepotu, ni naslade koje pripadaju ovome
svetu; izvršimo zemaljsko stranstvovanje, kao stranci koji nemaju gde da sklone glavu;
prihvatimo, prihvatimo sramoćenja, poniženja i preziranja od ljudi kao nešto što
neodvojivo pripada putu koji smo izabrali; borimo se javno i tajno protiv gordih pomisli,
naprežući sve snage zbacimo te pomisli našeg starog čoveka, koji pod raznim i na istinu
samo prividno naličnim izgovorima traži da oživi svoje ja. Tada će se Sin Božiji, koji je
rekao: Useliću se u njih, i biću u njima,[6] javiti u našem srcu, i darovaće nam vlast i silu da
svežemo snažnog, da oplenimo sasude njegove, da zgazimo aspidu i vasiliska, da ih
satremo.[7]
Odbacimo roptanje, odbacimo jadanje na našu sudbinu, odbacimo tugu i žalost u srcu, od
kojih slabe duše stradaju više nego od samih nevolja. Odbacimo svaku misao o osveti i
vraćanju zlom za zlo. Moja je osveta, ja ću vratiti, rekao je Gospod.[8]
Hoćeš li da podnosiš nevolje sa lakoćom i udobno? Smrt za Hrista neka bude ono što
žarko želiš. Ta smrt neka neprestano bude pred tvojim očima. Umrtvljavaj sebe svakoga
dana uzdržavanjem od svih grešnih želja tela i duha; umrtvljavaj sebe odricanjem od svoje
volje i odbacivanjem samoopravdavanja, tih plodova lažno nazvanog znanja i lukave
savesti starog čoveka; umrtvljavaj sebe živim zamišljanjem i stvaranjem slike svoje
neumitne smrti. Data nam je zapovest da sledimo Hrista, da uzmemo svoj krst. To znači:
moramo uvek biti spremni da sa radošću i veseljem umremo za Hrista. Ako tako uredimo
sebe, lako ćemo podnositi svaku nevolju, vidljivu i nevidljivu.
Koje iskušenje, koje poniženje neće velikodušno podneti onaj koji želi da umre za Hrista?
Naše nevolje nam izgledaju teške upravo zato što nećemo da umremo za Hrista, nećemo u
Njemu jedinom da zaključimo sve naše želje, sve naše nade, sav naš um, sve naše
dostojanstvo, celokupno postojanje naše.
Ako neko čezne da sledi Hrista i bude Njegov naslednik, onda on mora revnosno da
podražava Njegova stradanja. Svi koji vole Hrista, svi Njegovi sledbenici otkrivaju i
dokazuju svoj skroviti zalog time što svaku njima poslanu nevolju trpe dobrodušno, ali i
usrdno, i revnosno, i radosno, i blagodarno, polažući na Hrista sve nadanje.
Takvo trpljenje je dar Hristov.
Taj dar primiće onaj koji ga smirenom i upornom molitvom izmoli od Hrista: dokazujući
iskrenost želje, dobiće besceni duhovni dar trpljenja prisiljavanjem i bolnim
primoravanjem nevoljnog srca na trpljenje svih nevolja i iskušenja.[9] Amin.

NAPOMENE:
1. Ovaj članak je preuzet ponajviše iz Sedme besede prepodobnog Makarija Velikog.
Vidi glave 13‐18
2. Sir 2, 1, 2, 4.
3. 1 Kop 10, 13.
4. Jev 12, 8.
5. Pim 8, 18.
6. 2 Kop 6,16.
7. Prepodobni Makarije, Pouka 4, gl. 15.
8. Rim 12,19.
ASKETSKI OGLEDI

KRST SVOJ I KRST HRISTOV

Gospod je rekao svojim učenicima: Ako hoće ko za mnom ići, neka se odrekne sebe, i uzme krst
svoj i za mnom ide.[1]
Šta znači krst svoj? Zašto se taj krst svoj, to jest zasebni krst svakog čoveka, ujedno naziva i
krstom Hristovim?
Krst svoj: to su nevolje i stradanja zemaljskog života, kod svakog čoveka svoja.
Krst svoj: to su post, bdenje i drugi blagočestivi podvizi kojima se telo smiruje i pokorava
duhu. Ti podvizi moraju biti saobrazni snagama svakog čoveka, i kod svakoga oni su
svoji.
Krst svoj: to su grešne slabosti, ili strasti, kod svakog čoveka svoje! Sa jednima se rađamo,
drugima se zarazimo na putu zemaljskog života.
Krst Hristov je učenje Hristovo.[2]
Sujetan je i besplodan krst svoj, koliko god on bio težak, ako se kroz ugledanje na Hrista ne
preobrazi u krst Hristov.
Krst svoj postaje za Hristovog učenika krst Hristov zato što je Hristov učenik čvrsto ubeđen
da nad njim budno bdi Hristos, da Hristos dopušta na njega nevolje, te neophodne i
neminovne uslove hrišćanstva, da se nikakva nevolja ne bi približila njemu da je Hristos
nije dopustio, te da kroz nevolje hrišćanin usvaja Hrista, postaje pričasnik Njegove
sudbine na zemlji, a stoga i na nebu.
Krst svoj postaje za Hristovog učenika krst Hristov zato što Hristov istinski učenik smatra
ispunjavanje Hristovih zapovesti jedinim ciljem svog života. Te svesvete zapovesti postaju
za njega krst na kome on stalno raspinje svog starog čoveka, sa njegovim strastima i
željama.[3]
Iz ovoga je jasno zašto je za primanje krsta prethodno potrebno odreći se sebe čak do
uništenja svoje duše.
Greh je postao tako snažno i obilno svojstven našoj paloj prirodi da reč Božija ne prestaje
da ga naziva dušom palog čoveka.
Da bismo uzeli krst na ramena, moramo se pre toga odreći tela i njegovih hirovitih želja
tako što ćemo mu dati samo ono neophodno za postojanje; moramo smatrati svoju istinu
najokrutnijom neistinom pred Bogom, svoj razum potpunim nerazumom, moramo se
nakon svega toga sa svom silom vere predati Bogu, zatim neprestanom izučavanju
Jevanđelja, i tako se odreći svoje volje.
Ko se tako odrekne sebe, taj je sposoban da primi svoj krst. Pokoran pred Bogom,
prizivajući Božiju pomoć radi ukrepljenja svoje nemoći, on gleda bez bojazni i zbunjenosti
na nevolju koja dolazi, priprema se da je velikodušno i hrabro podnese, nada se da će
posredstvom nje postati pričasnik Hristovih stradanja, da će dostići tajanstveno
ispovedanje Hrista ne samo umom i srcem nego i samim delom, samim životom.
Krst je težak dotle dok ostaje krst svoj. Kada se on preobrazi u krst Hristov, tada dobija
neobičnu lakoću: Jaram je moj blag, i breme je moje lako, rekao je Gospod.[4]
Hristov učenik stavlja krst na ramena onda kada uvidi da je dostojan nevolja koje muje
poslao Božiji promisao.
Hristov učenik pravilno nosi krst svoj onda kada uvidi da su upravo ove, a ne druge
njemu poslane nevolje neophodne radi njegovog prosvećenja u Hristu i spasenja.
Strpljivo nošenje krsta svog je istinsko gledanje i saznanje svoga greha. U tom saznanju
nema nikakve samoobmane. Čovek koji ne uviđa da je grešnik, i ujedno ropće i viče sa
svog krsta, dokazuje time da površnim saznanjem greha samo laže sebe, obmanjuje sebe.
Strpljivo nošenje krsta svog je istinsko pokajanje.
Raspeti na krstu, ispovedaj se Gospodu u pravednosti Njegovih sudova. Okrivljivanjem
sebe opravdaj sud Božiji, i dobićeš otpuštenje svojih grehova.
Raspeti na krstu! Poznaj Hrista: i otvoriće ti se vrata raja.
Sa krsta svog slavoslovi Gospoda i odbacuj od sebe svaku pomisao jadanja i roptanja,
odbacuj je kao zločin i hulu na Boga.
Sa krsta svog blagodari Gospodu za besceni dar, za krst svoj ‐ za dragocenu sudbinu, za
sudbinu da svojim stradanjima podražavaš Hrista.
Sa krsta blagoslovi zato što je krst istinska i jedina škola, riznica i presto istinskog
bogoslovlja. Izvan krsta nema živog poznanja Hrista.
Ne traži hrišćansko savršenstvo u ljudskim vrlinama. Tamo njega nema: sakriveno je u
krstu Hristovom.[5]
Krst svoj menja se u krst Hristov kada ga Hristov učenik nosi sa delotvornom svešću o
svojoj grešnojsti kojoj je potrebna kazna ‐ kada ga nosi i pri tom blagodari Hristu, i
slavoslovi Hrista. Od slavoslovljenja i blagodarenja pojavljuje se u stradalniku duhovna
uteha; blagodarenje i slavoslovljenje postaju najizobilniji izvori nesaznajne, nepropadljive
radosti koja blagodatno vri u srcu, izliva se na dušu, izliva se na samo telo.
Krst Hristov je samo po svojoj spoljašnjosti surovo poprište za telesne oči. Za Hristovog
učenika i sledbenika on je poprište najvišeg duhovnog naslađivanja. To naslađivanje je
tako veliko da upravo ono potpuno zaglušuje nevolju, pa Hristov sledbenik i u najžešćim
mukama oseća jedino nasladu.[6]
Mlada Mavra je govorila svom mladom suprugu Timoteju, koji je trpeo strašne muke i
pozivao je da učestvuje u mučeništvu: ʺBojim se, brate moj, da ću se, zbog moje mladosti,
uplašiti kada vidim strašne muke i gnevnog namesnika, da ću klonuti u trpljenju.ʺ
Mučenik joj je odgovarao: ʺUzdaj se u Gospoda našeg Isusa Hrista, i muke će za tebe biti
jelej koji On izliva na tvoje telo i duh rose u tvojim kostima koji olakšava sve tvoje
bolesti.ʺ[7]
Krst je oduvek sila i slava svih svetitelja.
Krst je iscelitelj strasti, pogubitelj demona.
Smrtonosan je krst za one koji krst svoj nisu pretvorili u krst Hristov, koji sa krsta svog
ropću na Božiji promisao, hule na Njega, prepuštaju se beznađu i očaju. Grešnici koji ne
saznaju svoj greh i ne kaju se na krstu svom umiru večnom smrću: netrpljenje ih lišava
istinskog života, života u Bogu. Njih skidaju sa krsta njihovog samo zato da njihove duše
siđu u večni grob, u tamnice pakla.
Krst Hristov uznosi od zemlje Hristovog učenika raspetog na njemu. Hristov učenik,
raspet na krstu svom, misli o nebeskom, umom i srcem živi na nebu i sozercava tajne
Duha u Hristu Isusu, Gospodu našem.
Ako hoće ko za mnom ići govori Gospod ‐ neka se odrekne sebe, i uzme krst svoj i za mnom ide.
Amin.

NAPOMENE:
1. Mt 16,24.
2. Ps 118, 38, 120.
3. Gal 5, 24.
4. Mt 11,30.
5. Prepodobni Marko Podvižnik, Slovo o duhovnom zakonu, gl. 31.
6. Posledovanje dvanaestom psalmu, molitva svetog Evstratija.
7. Četi minej, 3. maj

ASKETSKI OGLEDI

ROSA

Plavetnim, vedrim nebom, prekrasnog letnjeg dana, veličanstveno sunce je prevaljivalo
svoj uobičajeni put. Goreli su zlatni krstovi sabornog, petokupolnog hrama, podignutog u
slavu svesvete, bogonačalne Trojice; od njegove srebrnaste kupole odbijao se zaslepljujući
sjaj sunčevih zraka. Senka je pokazivala da je devet sati: tada obično počinje božanska
liturgija. Masa naroda hitala je širokim putem u mirnu monašku obitelj: bila je nedelja, ili
praznik ‐ ne sećam se.
Iza ograde tog manastira, sa istočne strane, prostire se velika livada. Tada ju je prekrivala
gusta, nežna trava; razni divlji cvetovi bezbrižno su cvetali i miomirisali na slobodi i tom
širokom prostoru. Tog dana na livadu je pala obilna rosa. Nebrojene kapljice rose videle su
se na svakom cvetu, na svakoj stabljici i svakom lisku, a u svakoj kapljici jasno se ocrtavalo
sunce; svaka kapljica je ispuštala zrake slične sunčevim zrakama. Livada je podsećala na
široko rasprostrti baršunasti tepih, po čijem je jarkom, gustom zelenilu izobilna ruka
posula nebrojeno mnoštvo raznobojnog dragog kamenja koje obiluje predivnim prelivima,
igrom boja, zracima, sjajem.
Iz bočne, osamljene manastirske kapije[1] izađe monah, duboko zamišljen, koji se spremao
da služi božansku liturgiju; nakon nekoliko koraka on zastade pred širokom livadom.
Tiho je bilo u njegovom srcu; na tišinu srca priroda je uzvraćala zanosnom tišinom, onom
tišinom koja ispunjava predivno junsko jutro i tako blago prija sozercanju. Pred njegovim
očima: sunce na plavetnom, čistom nebu, i bezbrojni odrazi sunca u bezbrojnim
kapljicama rose na prostranoj livadi. Njegova misao se gubila u nekom beskraju ‐ um je
bio bez misli, kao da je bio naročito pripremljen, podešen za primanje duhovnih utisaka.
Monah baci pogled u nebo, ka suncu, na livadu, na blistave kapljice rose ‐ i neočekivano se
otkri pred očima duše objašnjenje najveće hrišćanske tajne, ono objašnjenje kojim može da
se objasni nesaznajno i neobjašnjivo, objašnjenje živim obličjem, živopisnom slikom koja je
bila pred njegovim očima.
Kao da mu je neko rekao: ʺGle! ‐ sunce se potpuno odražava u svakoj pokornoj, ali čistoj
kapljici rose: tako i Hristos potpuno prisustvuje i predlaže se na svetu trpezu u svakoj
hrišćanskoj pravoslavnoj crkvi. On predaje svetlost i život svojim pričasnicima, koji
uzimaju udela u Božijoj svetlosti i životu i time sami postaju svetlost i život: tako kapljice
rose, čim prime u sebe sunčeve zrake, počinju same da ispuštaju zrake slične sunčevim
zrakama. Ako materijalno i propadljivo sunce, delo Stvoritelja ‐ koje je Njega, da bi počelo
da postoji, koštalo jednog nimalo teškog miga Njegove volje ‐ može u isti mah da se odrazi
u bezbrojnim kapljicama vode, zašto sam Sazdatelj, svemogući i svuda prisutni, ne bi
svojim presvetim telom i svojom krvlju, koji su sjedinjeni s Njegovim božanstvom, u isti
mah potpuno prisustvovao u bezbrojnim hramovima, u kojima, po Njegovoj zapovesti i
uredbi, svedelatni, svesveti Duh poziva na hleb i vino radi ispunjenja najveće,
najspasonosnije, najneshvatljivije tajne?ʺ..
Noseći u nedrima dubok i snažan duhovni utisak, vratio se služitelj tajne u keliju. Utisak je
nastavio da živi u njegovoj duši. Prošli su meseci, prošle su godine, a utisak je isto tako živ
kao i onog dana kada je prvi put doživljen.
Deleći sa bližnjima korist i pouku, sada, nakon mnogo godina, opisujem ga rečima i
perom. Kakav siromašan opis! Pero i reč su slabi da potpuno i tačno opišu duhovna
tajnoviđenja.
Sveto tajnoviđenje! Sveto viđenje uma! Kako se neočekivano i iznenadno pojavljuješ u
živopisnoj, zadivljujućoj slici pred umom pripremljenim za viđenje tajne pokajanjem i
usredsređenom, samotnom molitvom! Kako je silno, jasno, živo saznanje koje ti prenosiš!
Kako je ispunjeno nepobitnim, neobjašnjivim ubeđenjem! Ti ne zavisiš od ljudi: prilaziš
onome koga izabiraš, ili kome si poslato. Uzalud bi čovek hteo da prodre u duhovne tajne
sam, isključivo sopstvenim naporom! Bio bi on samo slabi sanjar koji naslepo luta u mraku
samoobmane, ne osećajući i ne primajući ni svetlost ni život. Kao što lanci zveče na
rukama i nogama nevoljnika, tako se i u mislima i rečima sanjara čuje odjek nasilja,
krivotvorenja, prinude, ropstva i gadosti greha. Put prema duhovnom tajnoviđenju je
neprestano prebivanje u pokajanju, u plaču i suzama zbog svoje grešnosti. Plač i suze su
mast kojom se leče duševne oči.[2]

Sergijeva pustinja, 1846. godine.

NAPOMENE:
1. Na tom mestu kasnije je podignuta crkva, posvećena svetom Grigoriju Bogoslovu.
2. Otk 3,18.
ASKETSKI OGLEDI

ŽITEJSKO MORE

Preda mnom puca pogled na veličanstveno more. Ono je na severu najčešće sumorno i
nemirno; katkad bude i predivno. O nepregledno more! O duboko more! Ti privlačiš na
sebe i poglede i misli. Dugo već gledam neodređeno u more. Nema raznolikosti u tom
prizoru, ali pogled i misao ne mogu da se otrgnu od njega, kao da plivaju prostranim
morem, kao da uranjaju u njega, kao da tonu u njemu. Kakvo nadahnuće je predato na
čuvanje morskim nedrima! Kakvu punoću oseća duša kada se oči naslade i nasite
posmatranjem mora! Pogledajmo, prijatelji, pogledajmo more iz našeg manastirskog
utočišta, koje je ruka Božijeg promisla postavila kraj mora.
Iza mora je drugo more: prestonica moćnog severa. Veličanstven je pogled na nju preko
mora, &a morske obale, na kojoj je smeštena obitelj prepodobnog Sergija.[1] To more je
deo znamenitog Baltika. Široko je rasprostrto, kristalno, srebrnasto, među blago
položenim obalama. Zatvara ga Kronštat, iza koga se beskraj mora sliva sa beskrajem
neba.
Pesmom je nekada sveti David veličao more veliko i prostrano. Tamo su Gmizavci, kojima broja
nema ‐ govori on ‐ životinje male i velike, ribe morske, koje prohode staze morske, tamo lađe plove,
i kit onaj kojeg si stvorio da se igra u njemu.[2] Tajanstveno značenje imaju Davidove reči.
Sveti oci objašnjavaju to značenje. More ‐ to je svet, bezbrojne životinje i ribe kojima je
ispunjeno more ‐ to su ljudi svih uzrasta, nacija, zvanja, svi koji služe grehu; lađe ‐ to je
sveta Crkva uopšte, a konkretno istinski hrišćani, koji pobeđuju svet. Kit onaj u moru ‐ to
je pali anđeo, koji je zbačen s neba na zemlju.[3]
Brodi sveta Crkva žitejskim morem tokom svog celokupnog zemaljskog stranstvovanja,
kroz stoleća, kroz milenijume. Ona pripada svetu jer je materijalna, ali mu ne pripada po
duhu, kako je i Gospod rekao Crkvi u ličnosti apostola: ʺA kako niste od svijeta nego vas ja
izabrah od svijeta[4]1 telom, potrebama tela, vi pripadate svetu; po duhu ste tuđi svetu jer
pripadate Bogu, kojeg je svet omrznuoʺ.[5] Brodi sveta Crkva po talasima žitejskog mora i
živi iznad njegovih talasa od Božijeg učenja, i čuva u svojim nedrima istinsko
bogopoznanje, istinsko poznanje o čoveku, o dobru i zlu, o materijalnom i prolaznom
svetu, o duhovnom i večnom svetu. Svi istinski hrišćani na celom svetu pripadaju jednoj
istinitoj Crkvi: čuvajući u sebi punoću i čistotu njenog učenja, oni čine onu skupinu lađa
koje stižu na drugu obalu žitejskog mora i nikad ne tonu u njegove mračne dubine.
Svaki istinski hrišćanin stranstvuje po vodama žitejskog mora, stremi ka večnosti. Na
materijalnom moru trajni stan ne može ni da postoji; na njemu živi jedino stranstvovanje:
upravo na žitejskom moru nema ničega trajnog, ničega što bi zauvek ostalo čovekova
svojina, što bi zajedno sa njim išlo u grob. Jedino njegova dobra dela i njegovi gresi idu sa
njim u večnost. Go dolazi čovek u zemaljski život, go i izlazi iz njega, kad napusti i telo.
Ne vide to sluge sveta, sluge greha: istinski hrišćanin to vidi. On je nalik na veliku lađu:
napunjena duhovnim, raznim dragocenostima, ona ih neprestano umnožava na svom
putu. Svet ne može da primi tolika bogatstva: toliko su ona velika. Tako su dragocena ta
bogatstva da sva bogatstva sveta u poređenju sa njima ne znače ništa. Svet zavidi tim
bogatstvima, diše mržnjom prema onima koji ih zadobijaju. A svakoj lađi, koliko god ona
bila čvrsta i velika, prete suprotni vetrovi, bure, podvodne stene, plićaci: svaki hrišćanin,
bez obzira na to što je obučen u Hrista, mora da prođe zemaljsko stranstvovanje kroz
nebrojene opasnosti. Svi koji hoće da budu spaseni, bez izuzetka, biće gonjeni[6]. Hita lađa
prema pristaništu; usput se zaustavlja samo nakratko, u krajnjoj nuždi. I naša je dužnost
da svim snagama stremimo ka nebu, ka večnosti. Ništa privremeno ne zavolimo srcem!
Neka se naša duša ne zalepi za bilo šta zemaljsko, neka se ne zalepi usled samoobmane koja
živi u nama, ili usled samoobmanjivanja koje postoji oko nas! Našim padom naša duša se
ponizila u prah, počela je da teži prema svemu propadljivom, zalepio se za zemlju stomak
naš,[7] naša duhovna suština, umesto da stremi nebu i večnosti. Naša zemaljska služenja,
naše zemaljske obaveze nosimo kao ono što nam je Gospod naložio, i ispunjavajmo ih kao
da nas gleda Bog, savesno, revnosno, pripremajući se da Bogu podnesemo račun za
njihovo izvršavanje. Neka grešne pobude i ciljevi ne pokradaju, neka ne pogane ta
služenja! Zemaljska dela činimo sa ciljem da ugađamo Bogu: tako će zemaljska dela postati
nebeska dela. Naše glavno i stvarno zanimanje neka bude služenje Bogu, težnja da Njega
primimo. Služenje Bogu sastoji se u neprestanom sećanju na Boga i na Njegove zapovesti,
u ispunjavanju tih zapovesti celokupnim svojim ponašanjem, vidljivim i nevidljivim.
Lađu vodi krmanoš: on stalno misli na pristanište u koje mora da dopremi tovar lađe; on
stalno vodi računa o tome da ne skrene sa puta na moru, na kome je i svuda put, i nema
puteva. Čas gleda u nebo, na zvezde, čas na zemljopisnu kartu i kompas: prilagođava se i
jednom i drugom, i tako vodi lađu. Čovekom upravlja njegov um. Ni na žitejskom moru
nema puteva; svuda je put na njemu za istinskog hrišćanina. Niko ne zna šta ga čeka u
budućnosti, šta će ga dočekati sutra, za sat. Najčešće nas dočekuje nepredviđeno i
neočekivano. Ne treba računati na to da će nam vetar stalno duvati u leđa: duva on tako
ponekad dugo, ali češće se iznenada promeni i postane suprotan, a često ga zameni užasna
bura. Za hrišćanina je svuda put: sve što mu se dešava ‐ veruje on ‐ dešava se po Božijoj
volji. Za hrišćanina je i suprotni vetar povoljan: pokornost Božijoj volji pomiruje ga sa
najtežim, najbolnijim stanjima. Naš um mora stalno da upravlja svoj pogled u duhovno
nebo ‐ Jevanđelje, iz koga, kao iz sunca, sija učenje Hristovo; on mora neprestano da pazi
na srce, savest, unutrašnju i spoljašnju delatnost. Neka taj krmanoš nepokolebivo stremi
ka blaženoj večnosti, opominjući sebe da zaborav večnog blaženstva vodi u večnu nesreću.
Neka um uzdržava srce od strasne naklonosti prema sujetnom i propadljivom, od
hlađenja prema nepropadljivom u ime propadljivosti, od ravnodušnosti prema istinskom i
suštinskom u ime sujetnog. Neka često pogleduje u savest, kao u magnetnu iglu na
kompasu, da ne bi zauzeo pravac nepodudaran sa pravcem koji pokazuje savest. Neka
vodi svu delatnost blagougodno Bogu, da bi tamo, s one stranu oblaka, pristanište
večnosti otvorilo svoj ulaz i pustilo u svoje naručje lađu natovarenu duhovnim
dragocenostima.
Ne uplašimo se bura žitejskog mora. Njegovi talasi se dižu do neba, spuštaju se do
beskrajnih dubina, ali živa vera ne dopušta hrišćaninu da potone u svirepim talasima.
Vera budi onoga koji spava na krmi Spasitelja, koji se, u tajanstvenom smislu, pravi da
spava za učenike njegove koji preplivavaju žitejsko more. Kada oni sami utonu u
bezbrižnost: vera viče ka Spasitelju plamenom molitvom iz smirenog srca, iz srca obolelog
zbog ljudske grešnosti i nemoći, moli za pomoć, za izbavljenje ‐ i dobija ih. Gospod i
gospodar svega zapreti vetrovima i moru, uvede na more i u vazduh tišinu veliku.[8] Vera,
iskušana u vihoru vetra, oseća da je ojačala: sa novim snagama, sa novom hrabrošću
priprema se ona za nove podvige.
Ne verujmo tišini žitejskog mora: ta tišina je varljiva; more je promenljivo. Ne dozvolimo
sebi da se prepustimo bezbrižnosti: lađa može neočekivano da se nasuče na peščani sprud
ili da udari u neprimetnu podvodnu stenu, pokrivenu nežnom morskom strujom ‐ da
udari, i bude jako oštećena. Ponekad naleti naizgled potpuno prazni oblačić: najednom on
počne da izručuje iz sebe vihorove, gromove, mun>e: i uzavri prividno tiho more,
zahvaćeno opasnom burom. Naš život je prepun nevolja, preokreta, iskušenja. Protiv nas
plete zamke naš um: taj putovođa često sam skrene sa puta, i ceo naš život povlači za
sobom u zabludu. Protiv nas plete zamke naše srce time što se okreće ka ispunjenju
sopstvenih nagovora i tako izbegava da ispuni volju Božiju. Protiv nas plete zamke greh: i
onaj greh što ga je pad zasadio u nas i onaj što deluje na nas iz svuda prisutnih sablazni.
Protiv nas plete zamke svet, koji služi sujeti i propadljivosti, i napinje se, čas posredstvom
laskanja, čas posredstvom gonjenja, da okrene sve ljude prema tom služenju. Protiv nas
pletu zamke neprijatelji, tj. pali duhovi; protiv nas pletu zamke ljudi koji ih poseduju, koji
su se pokorili njima. Često i sami prijatelji voljno i nevoljno počinju da pletu zamke protiv
nas. Gospod nam je zapovedio da neprestano bdimo nad sobom tako što ćemo se vežbati
u vrlinama i ograđivati od greha rečju Božijom, molitvom, verom, smirenjem.
Ko su životinje velike koje se napasaju na nepreglednom prostranstvu žitejskog mora? Ni
sebi, ni bilo kome drugom ne bih želeo da ima bilo kakvu sličnost sa tim morskim
grdosijama: njihova jedina radost su tamne dubine, gusto pokrivene vodom, u koje ne
dopiru sunčevi zraci; tamo one žive, tamo ostaju, i samo s vremena na vreme izlaze da bi
zgrabile plen, da bi održale svoj život ubijanjem mnogobrojnih žrtava. Njihove vlažne,
divlje oči ne trpe, ne podnose nikakvu svetlost. Pod njima Pismo podrazumeva ljude,
velike po sposobnostima, znanjima, bogatstvu, moći, ali ‐ avaj! ‐ privezane svojom dušom
za sujetu i propadljivost. Njihovo srce i njihove misli usmerene su isključivo prema
pribavljanju zemaljski slavnog, zemaljski sladosnog. Oni su potonuli, zaglibili su se u
žitejskom moru, jure jedino ono što je prolazno, kratkotrajno, sama priviđenja: oni prohode,
govori Pismo, staze morske.[9] Čudne su te staze! Na njima tragovi nestaju čim prolaznik
njima prođe, i za te prolaznike nema napred nikakvog znaka da tuda vodi staza. Takvo
zemaljsko napredovanje ne zna to što traži; čim nađe željeno, već kao da ga i nema; opet
ga želi, opet traži. Mučna je, nesnosna za sinove sveta svetlost Hristovog učenja. Oni beže
od nje u mračne i ko zna gde zavučene ponore: u rasejanost, u raznovrsne zabave, u
telesna uveseljavanja. Tamo, u moralnom mraku, oni provode zemaljski život bez
duhovnog, večnog cilja. Takve ljude Pismo nije udostojilo ni ljudskog imena: I čovek, u časti
budući, ne razumede, izjednači se sa stokom nerazumnom i postade joj sličan.[10] Čovek je onaj
koji je spoznao samog sebe, rekao je prepodobni Pimen Veliki;[11] čovek je onaj koji je
spoznao svoj smisao, svoje stanje, svoje pozvanje. Male životinje morske ‐ tako su nazvani
ljudi koji nisu obdareni naročitim sposobnostima, niti su im dati bogatstvo i moć: ali i
takvi oni služe sujeti i grehu. Oni nemaju sredstava da počine velika i nadaleko čuvena
zlodela: vođeni, zaneti, zaslepljeni svojom slobodnom voljom koju je zloba ozledila, oni
učestvuju u bezakonjima velikih životinja, a sami čine bezakonja onolika kolike su njihove
snage i sredstva. Oni lutaju u žitejskom moru bez svesti, bez cilja. Kit je car svih stvorenja
koja žive u vodama,[12] kit onaj kojeg si stvorio da se igra u njemu.[13] Kit ‐ tako je nazvan pali
anđeo, zbog obilja zlobe i lukavstva u sebi. On dejstvuje po mogućnosti tajno, da bi
njegovo malo primetno dejstvo bilo upravo zato sigurnije, smrtonosnije. Njegove slute ne
osećaju okove kojima su odasvud okovani ‐ i ropstvo nazivaju slobodom i najvećom
srećom. Istinski hrišćani se podsmevaju tom kitu jer njegova lukavstva opažaju čistotom
uma, i satiru ih silom Božije blagodati koja je osenila njihov duh.
Budimo kao lađe koje skladno plove morem! I njihov znatni deo jeste u vodi, ali one nisu
potpuno utonule u vodu, ne onako kako su utonule ribe i ostale morske životinje. Ne
može, niko ne može da preplivava žitejsko more a da se ne skvasi u njegovoj vodi: no ne
sme se tonuti u njegovim vodama.
U moru su gmizavci, kojima broja nema. Šta da kažemo o njima? Već sam njihov naziv govori
sve. Nesrećna je sudbina onih koje je reč Božija lišila ljudskog imena, srozala do imena
beslovesnih životinja: koliko li su tek nesrećniji oni koje je ona, svesveta reč, sudija
vaseljene, nazvala gmizavcima? Njihovo stalno prebivalište i naslada nisu duboke vode,
nego smrdljiva i prljava žabokrečina, u koju razjareni talasi nanose i u koju se upetljava
sve nečisto, u koju dospevaju i u kojoj trunu lešine ljudi poginulih od morske zle sreće, od
noža pirata na žitejskom moru.
Braćo moja! Prijatelji moji! Stojim sa vama na obali mora, posmatram more, išarano
raznobojnim prugama. Iza mora je drugo more ‐ tamo gore zlatne kupole i šiljci... A u
hramu Božijem oglašava se veličanstvena mnogoznačna pesma: Žitejsko more uzburkano
burom iskušenja gledam, Gospode. I tek što pritekoh tihome pristaništu Tvome, uzvikujem Ti:
ʺIzbavi od smrti život moj, Mnogomilostivi!ʺ[14]

NAPOMENE:
1. Sergijeva pustinja.
2. Ps 103, 25, 26; Ps 8, 9.
3. Psaltir s tumačenjem na marginama, preuzetim od svetih otaca, izdanje Kijevo‐
pečerske lavre.
4. Jn 15, 19.
5. Jn 15, 18,28.
6. 2 Tim 3, 12.
7. Ps 42, 26.
8. Mt 8, 26
9. Ps 8,9
10. Ps 48, 13.
11. Azbučni paterik i Nezaboravna kazivanja.
12. Jov 41,25.
13. Ps 103, 26.
14. Šesta pesma, šesti glas.
ASKETSKI OGLEDI

SAVEST

Savest je osećanje ljudskog duha, izoštreno, svetlo, koje razlikuje dobro od zla.
To osećanje razlikuje dobro od zla jasnije nego um.
Teže je sablazniti savest nego um.
Savest se dugo bori i protiv sablažnjenog uma, potpomognutog greholjubivom voljom.
Savest je prirodni zakon.[1]
Savest je vodila čoveka do pisanog Zakona. Palo čovečanstvo je postepeno usvajalo
nepravilan način mišljenja o Bogu, o dobru i zlu: lažno nazvano znanje prenelo je savesti
svoju nepravilnost. Pisani Zakon je postao neophodan za rukovođenje prema istinskom
bogopoznanju i prema bogougodnoj delatnosti.
Hristovo učenje, zapečaćeno svetim krštenjem, isceljuje savest od lukavstva kojim ju je
zarazio greh.[2] Nama vraćeno pravilno delovanje savesti održavamo, uzdižemo tako što
sledimo Hristovo učenje.
Zdravo stanje i pravilno delovanje savesti moguće je jedino u krilu Pravoslavne crkve,
zato što svaka prihvaćena nepravilna misao utiče na savest: udaljava je od pravilnog
delovanja.
Grehovi učinjeni od svoje volje pomračuju, zatupljuju, zaglušuju, uspavljuju savest.
Svaki greh neočišćen pokajanjem ostavlja štetan utisak na savest.
Može nekom izgledati da stalni i slobodno željeni grešni život umrtvljuje savest.
Umrtviti savest nije moguće. Ona će pratiti čoveka do strašnog suda Hristovog: tamo će
razotkriti svog neposlušnika.
Po tumačenju svetih otaca, čovekov suparnik koji se pominje u Jevanđelju jeste savest.[3]
Tačno: ona jeste suparnik, jer se protivi svakom našem protivzakonitom poduhvatu.
Održavaj mir sa tim suparnikom na svom putu prema nebu, za vreme zemaljskog života,
da taj suparnik ne bi postao tvoj podmukli protivnik baš onda kada se bude rešavala tvoja
večna sudbina.
Pismo govori: Istinit svjedok izbavlja duše.[4] Istiniti svedok je čista savest: ako duša pažljivo
sluša njene savete od prvih grehova do nastupanja smrti, ona će je izbaviti i od večnih
muka posle smrti.
Oštrica noža oštri se kamenom, a savest se oštri Hristom: ona se prosvećuje upoznavanjem
i izoštrava ispunjavanjem jevanđelskih zapovesti.
Jevanđeljem prosvećena i izoštrena savest detaljno i jasno pokazuje čoveku njegova
sagrešenja, čak i najmanja.
Ne vrši nasilje nad suparnikom ‐ savešću! U protivnom ćeš biti lišen duhovne slobode:
greh te zarobi i sveže. Žali prorok u ime Božije zbog onih koji gaze savest, koji sami sebi
rade o glavi: Pokori Jefrem svog suparnika, satre sud, jer od svoje volje ode za sujetnim[5]1
Oštrica savesti je veoma nežna; treba je čuvati i čuvati. Ona se čuva kada čovek izvršava
sve zahteve savesti, a narušavanje bilo kog njenog zahteva, zbog slabosti ili zanosa, spira
se suzama pokajanja.
Ne misli ni o jednom grehu da je malo važan: svaki greh je narušavanje Božijeg zakona,
protivljenje volji Božijoj, gaženje savesti. Od besposlice, od naizgled sitnih sagrešenja
prelazimo postepeno na velike grehopade.
Pa šta je to? ‐ zar je to veliki greh? ‐ kakav je to greh? ‐ to nije greh! ‐ tako razmišlja onaj
koji ne haje za svoje spasenje, kada odluči da oproba Božijim zakonom zabranjeno grešno
jelo. Zasnivajući svoje mišljenje na takvom najmanje zasnovanom sudu, on neprestano
gazi savest.
Njena oštrica se zatupljuje, njena svetlost gasne; u duši se razlivaju mrak i hladnoća
nemara i neosetljivosti.
Posle svega toga, neosetljivost postaje uobičajeno stanje duše. Često je ona i zadovoljna
njim; često ga smatra stanjem ugodnim Bogu, mirom savesti, a ono je gubitak osećaja za
svoju grešnost, gubitak osećaja blagodatnog, duhovnog života, uspavljivanje i slepilo
savesti.[6]
U takvom stanju, u strašnom pomračenju i neosetljivosti, razni grehovi slobodno ulaze u
dušu, grade u njoj jazbinu za sebe. Grehovi se zadržavaju u duši i tako prelaze u navike,
jake toliko kao priroda, a ponekad i jače od prirode. Grešne
navike nazivamo strastima. Čovek to ne primećuje ‐ a greh ga je neprimetno sa svih strana
okovao, zarobio.
Ako si stalno prenebregavao opomene savesti i tako dopustio sebi da padneš u ropstvo
greha, znaj da ćeš jedino uz izuzetno veliki trud, uz sadejstvo naročite pomoći Božije, moći
da raskineš lance toga ropstva, da pobediš strasti koje su prešle u naizgled prirodna
svojstva.
Voljeni brate, sa svim mogućim paženjem i revnošću čuvaj savest.
Čuvaj savest prema Bogu: ispunjavaj sve Božije zapovesti, kako one svima vidljive, tako i
one svima nevidljive ‐ vidljive i znane jedino samom Bogu i tvojoj savesti.
Čuvaj savest prema bližnjem: ne zadovoljavaj se samom pristojnošću svog ponašanja
prema bližnjima! Traži od sebe da sama tvoja savest bude zadovoljna tim ponašanjem.
Ona će biti zadovoljna onda kada i tvoja dela, ali i tvoje srce zauzmu onaj odnos prema
bližnjem koji je zapoveđen u Jevanđelju.
Čuvaj savest prema stvarima, i izbegavaj višak, raskoš, nemar, i stalno opominji sebe da su
stvari koje koristiš dela Božija, darovi Božiji čoveku.
Čuvaj savest prema samom sebi. Ne smeći s uma da si lik i obličje Boga, da si obavezan da
pokažeš taj lik, čist i svet, samom Bogu.
Jao, jao! ako Gospod ne raspozna svoj lik, ako ne nađe u njemu nikakvu sličnost sa sobom.
On će izgovoriti groznu osudu: Ne poznajem vas.[7] Nepotrebni lik biće bačen u neugasivi
plamen pakla.
Beskrajna radost obuzeće onu dušu na koju Gospod pogleda i prepozna u njoj sličnost sa
sobom, uvidi u njoj onu lepotu koju joj je On, po svojoj beskrajnoj blagosti, pribavio
prilikom stvaranja, obnovio i umnožio pri iskupljenju, i zapovedio duši da je čuva u
neporočnoj celosti udaljavanjem od svakog greha, držanjem svih jevanđelskih zapovesti.
Neućutni čuvar koji ne gleda ko je ko i opominje na takvo udaljavanje i čuvanje ‐ to je
savest. Amin.

NAPOMENE:
1. Prepodobni ava Dorotej, Pouka 3, O savesti
2. Jev 10, 22.
3. Mt 5, 25.
4. Prič 14,25.
5. Os 5, 11 (prevod ovog stiha na srpski jezik je prevodiočev).
7. Mt 25, 12.
ASKETSKI OGLEDI

O RASEJANOM I USREDSREĐENOM ŽIVOTU

Sinovi sveta smatraju da je rasejanost neškodljiva, a sveti oci smatraju da je ona početak
svih zala.[1]
Čovek predat rasejanosti ima o svim predmetima, i o najvažnijim, veoma slabo, potpuno
površno mišljenje.
Rasejan čovek je obično nepostojan: osećanja njegovog srca su lišena dubine i snage, a
stoga nepostojana i kratkotrajna.
Kao što leptir preleće sa cvetka na cvetić, tako i rasejani čovek prelazi od jednog
zemaljskog zadovoljstva ka drugom, od jednog sujetnog staranja prema drugom.
Rasejan čovek je daleko od ljubavi prema bližnjem: on ravnodušno gleda na ljudsku
nesreću, i lako stavlja na ljude teška bremena.
Nevolje silno deluju na rasejanog upravo zato što ih on ne očekuje. On očekuje jedino
radosti.
Ako je nevolja velika, ali brzo prođe, rasejani je brzo zaboravlja u buci kojekakvih zabava.
Dugotrajna nevolja ga uništava.
Rasejanost sama kažnjava onoga ko joj se prepusti: vremenom njemu sve postaje dosadno,
a onda se, upravo zato što ne stiče nikakva pouzdana znanja i utiske, predaje mučnom,
beskrajnom uniniju.
Toliko i u svemu štetna rasejanost naročito je štetna U delu Božijem, u delu spasenja, jer
ono zahteva neprekidnu i napregnutu budnost i pažnju.
Bdite i molite seda ne padnete u napast,[2] govori Spasitelj svojim učenicima.
Svima govorim: Stražite![3] ‐ objavio je On celom hrišćanstvu, pa, dakle, i nama
savremenom.
Ako vodiš rasejan život, onda ti svojim životom direktno protivurečiš zapovestima
Gospoda Isusa Hrista.
Svi sveti su brižno izbegavali rasejanost. Neprestano, ili barem onoliko koliko su mogli,
usredsređivali su se u sebe, pažljivo osluškivali pokrete uma i srca i usmeravali ih ka
zapovesti Jevanđelja.
Navika paženja na sebe štiti od rasejanosti i usred bučne zabave koja odasvud pristiže.
Usredsređen čovek obitava u osami, sam sa sobom, usred mnoštva ljudi.
Osetivši opitno korist paženja i štetu rasejanosti, jedan veliki otac je rekao: ʺBez pojačane
budnosti nad sobom ne može se uspeti ni u jednoj vrlini.ʺ[4]
Bezumno je provesti kratki zemaljski život, nama dat da bismo se pripremili za večnost,
jedino u zemaljskim zanimanjima, u zadovoljavanju sitnim, nebrojenim, nezadovoljivim
prohtevima i željama, vetropirasto pretrčavajući od jednog čulnog zadovoljstva do
drugog, sećajući se, retko i površno, neumitne, veličanstvene i ujedno strašne večnosti, a
često i zaboravljajući na nju.
Dela Božija ‐ to je očigledno ‐ treba izučavati i uzimati sa najvećom pobožnošću i pažnjom;
čovek nema drugog načina ni da ih prouči ni da ih pozna.
Veliko delo Božije ‐ stvaranje čoveka, i potom, nakon čovekovog pada, obnovljenje i
iskupljenje ‐ mora dobro da poznaje svaki hrišćanin; bez tog poznavanja on ne može ni da
zna ni da ispunjava obaveze hrišćanina. Poznanje velikog dela Božijeg ne može se zadobiti
u rasejanosti!
Hristove zapovesti nisu date samo spoljašnjem čoveku ‐ one su, i to najviše, date
unutrašnjem čoveku: one će obuhvatiti sve čovekove pomisli i osećanja, sve njegove
najtananije pobude. Te zapovesti ne možemo ispunjavati bez neprestane budnosti i
duboke usredsređenosti. Budnost i pažnja nisu mogući u rasejanom životu.
Đavo i greh, to oruđe đavola, jedva primetno uvlače se u um i srce. Čovek mora da bude
neprestano na straži zbog svojih nevidljivih neprijatelja. Kako će biti na toj straži kada je
predat rasejanosti?
Rasejan čovek je kao dom bez vrata i brava: nikakvo blago ne može biti sačuvano u
takvom domu; on je otvoren za lopove, razbojnike i bludnice.
Rasejani život, ispunjen životnim brigama, donosi čoveku otežalost, baš kao i prejedanje i
pijanstvo.[5] Takav čovek je zalepljen za zemlju, zauzet samo privremenim i sujetnim;
služenje Bogu je za rasejanog nešto potpuno strano; sama pomisao na to služenje za njega
je besmislena, puna mraka, nepodnošljivo mučna.
Usredsređeni život slabi dejstvo telesnih osećanja na čoveka, a izoštrava, jača, prosvećuje
dejstvo duševnih osećanja. Rasejani život, suprotno ovome, uspavljuje dejstvo duševnih
osećanja: on se hrani neprestanim dejstvom telesnih osećanja.
Uzaludno rasejani tvrde da je rasejani život neškodljiv. Time oni razotkrivaju zloćudnost
bolesti koja ih je zahvatila. Njihova bolest je tako teška, tako otupljuje osećanja duše da
duša zahvaćena tom bolešću čak i ne oseća svoje jadno stanje.
Ljudi koji žele da se nauče paženju moraju sebi da zabrane sva besplodna zanimanja.
Izvršavanje privatnih i društvenih obaveza ne spada u rasejanost: rasejanost je uvek
povezana sa lenjošću, ili sa tako besadržajnim zanimanjima koja se sa pravom mogu
ubrojati u lenjost.
Koristan posao, naročito službeni posao, nezamisliv bez odgovornosti, ne ometa
održavanje paženja na sebe ‐ on vodi ka takvom paženju. Tim više vode ka paženju
manastirska poslušanja, izvršena kako dolikuje. Rad je preko potreban put ka budnosti
nad sobom, i taj put su naložili sveti oci svima koji hoće da se nauče paženju na sebe.
Paženje na sebe u dubokoj osami donosi dragocene duhovne plodove, no za njega su
sposobni jedino ljudi zrelog duhovnog uzrasta, koji su napredovali u podvigu pobožnosti,
koji su najpre naučili da paze na delatni život.
U delatnom životu ljudi pomažu čoveku da stiče paženje, opominju ga na narušavanja
paženja. Potčinjavanje je najbolje sredstvo za navikavanje na paženje: niko neće toliko
naučiti čoveka da pazi na sebe koliko njegov strogi i razboriti rukovodilac.
U svojim službenim poslovima, među ljudima, ne dozvoljavaj sebi da trošiš vreme u
praznoslovljenju i zbijanju glupih šala; u kabinetskim poslovima zabrani sebi maštanje:
ubrzo će se izoštriti tvoja savest, počeće da ti ukazuje na svako skretanje u rasejanost kao
na narušavanje jevanđelskog Zakona, čak kao na narušavanje razboritosti. Amin.

NAPOMENE:
1. Azbučni paterik i Nezaboravna kazivanja, O Pimenu Velikom, gl. 43.
2. Mt 26,41.
3. Mk 13,37.
4. Azbučni paterik i Nezaboravna kazivanja, O avi Agatonu, gl. 39.
5. Lk 21,34.
ASKETSKI OGLEDI

O NAVIKAMA

Navike imaju moć sličnu prirodnim svojstvima: sledbenik Isusa Hrista treba da stiče dobre
navike i da izbegava rđave navike.
Mladiću! Budi razborit i obazriv: u svojoj mladosti obrati posebnu pažnju na sticanje
dobrih navika: u zrelim godinama i svojoj starosti obradovaćeš se bogatstvu koje si bez
truda stekao u mladosti.
Ne smatraj malo važnim ispunjenje tvoje naizgled najbeznačajnije želje: svako ispunjenje
želje neizostavno ostavlja svoj utisak na dušu. Utisak može biti ponekad veoma snažan, i
može da služi kao početak opasne navike.
Da li je znao kockar kada je prvi put dodirnuo karte da će ta igra biti njegova strast? Je li
znao čovek sklon bolesti pijanstva da počinje samoubistvo dok je ispijao prvu čašicu? Tako
nazivam tu nesrećnu naviku koja uništava i dušu i telo.
Jedan nesmotren pogled često zadaje ranu srcu; nekoliko ponovljenih pogleda toliko
produbljuju tu ranu da se ona
jedva izleči dugogodišnjim molitvama, dugogodišnjim podvigom i plačem.
Vaspitači i nastavnici! Stvarajte u mladeži dobre navike, odvlačite je, kao od velike
nesreće, od poročnih navika.
Poročne navike su kao okovi na čoveku: one ga lišavaju moralne slobode, nasilno ga drže
u smrdljivom blatu strasti.
Za čovekovu pogibiju dovoljna je jedna poročna navika: ona će stalno otvarati ulaz u dušu
svim grehovima i svim strastima.
Nauči se da budeš skroman: ne dozvoljavaj sebi nikakvu odvažnost, čak ne dozvoljavaj
sebi da dotakneš bližnjeg bez krajnje nužde ‐ i navika skromnosti će učiniti da velika
vrlina celomudrenosti za tebe bude sasvim prikladna. Tvoji bližnji osetiće zalog
skromnosti u tebi, i zato će pred tobom biti bez imalo odvažnosti, kao da, puni trepetnog
strahopoštovanja, stoje pred miomirisom svetinje.
Ništa tako ne uzdrmava celomudrenost kao navika odvažnosti, slobodnog obraćanja, koja
je odbacila zakone skromnosti.
Nauči se da budeš uzdržan u jelu: uzdržavanjem ćeš pružiti zdravlje i krepkost telu, a
umu posebnu bodrost, tako neophodnu u delu spasenja, veoma korisnu i u zemaljskim
vežbanjima.
Proždrljivost nije ništa drugo do rđava navika, nerazumno, nezasito zadovoljavanje
zloupotrebom izopačene prirodne želje.
Nauči se na najjednostavniju hranu. Ona je, navikneš li se na nju, ukusnija od
najprobranijih jela, da i ne govorim o tome koliko je zdravija od njih.
Kakvu slobodu i moralnu snagu daje čoveku navika na jednostavnu hranu, naizgled tako
nevažna, materijalna navika! Takva navika iziskuje izuzetno male izdatke za hranu,
veoma malo vremena i sasvim malo truda za njeno pripremanje. Siromahu, sviklom na
običnu hranu, siromaštvo ne pada teško.
Kako je težak prelazak od bogate i prefinjene trpeze ka običnim jelima! Mnoge ljude
primorale su okolnosti da učine taj prelazak, i mnogi su prešavši izgubili zdravlje, čak su
se moralno pokolebali. Od te nesreće sačuvala bi ih razborita i blagovremena navika na
običnu hranu.
Naročito je za čoveka koji želi da posveti sebe služenju Hristu navika na običnu hranu,
može se reći, bescena po svojim posledicama: ona dozvoljava da se izabere najosamljenije
mesto za življenje, čini nepotrebnim česte odnose sa ljudima ‐ ona uklanja sve razloge za
rasejanost i tako omogućuje potpuno predavanje molitvi i razmišljanju o Bogu.
Svi svetitelji su naročito vodili računa o navici umerenog uzimanja hrane, ali i o navici na
običnu hranu. Cena dnevne hrane apostola Petra iznosila je nekoliko novčića.
Kako je užasan porok pijanstvo! To je strast, bolest: ona ulazi u telo tako što se popušta
želji, a prelaskom u naviku stiče onu snagu koju poseduje prirodna osobina.
Hristov služitelj treba da se čuva od pijanstva, ali i od navike mnogog uzimanja vina, jer
ono izaziva silna uzbuđenja u telu i pobuđuje u njemu životinjske želje. I ne opijajte se
vinom, u kome je razvrat,[1] rekao je apostol. Dozvoljeno je uzimanje vina u sasvim maloj
količini; ako ne možeš da se ograničiš na umerenu upotrebu, bolje ćeš učiniti ako se
potpuno odrekneš vina.
Pimen Veliki je rekao: ʺPodvižniku je od svega potrebniji trezven um.ʺ[2] Vino oduzima
čoveku sposobnost da sačuva trezvbn um. Kada se podvižnik izloži dejstvu vina, tada
oslabelom i pomračenom umu pristupaju njegovi neprijatelji, i um više nema snage da se
bori protiv njih. Sputan dejstvom vina, on se povlači u ponor greha! U jednom trenu
bivaju uništeni plodovi dugotrajnog podviga, jer Sveti Duh odstupa od opoganjenog
grehom. Eto zašto je prepodobni Isaija, egipatski otšelnik, rekao da ljubitelji vina nikada
neće biti udostojeni duhovnih darova:[3] ti darovi, da bi ostali u čoveku, zahtevaju stalnu
čistotu, moguću jedino u stalnoj trezvenosti.
Srebroljublje, plahovitost, nadmenost, bezobzirnost zloćudne su bolesti duše, i nastaju
zato što poročne težnje ispomažu palu prirodu. Posredstvom navika one narastaju,
sazrevaju, porobljavaju čoveka.
Po tom zakonu postupa i telesna požuda, iako je prirodna palom čoveku. Blažen je mladić
koji, čim se u njemu prvi put pojavi požuda, shvati da ne mora da se predaje požudi, da
treba da je obuzdava Božijim zakonom i razboritošću. Požuda obuzdana pri prvim njenim
zahtevima lako se pokorava umu i već slabije iznosi zahteve, dejstvuje kao nevoljnik
vezan lancima. Zadovoljena požuda pojačava zahteve. Požuda kojoj razum preda vlast
nad čovekom time što ona dugo i stalno postiže zadovoljenje već gospodari, kao tiranin,
nad telom i nad dušom, uništava i telo i dušu.
Sve strasti se razvijaju u čoveku zato što im on popušta; učestalim popuštanjem sklonost
prelazi u naviku, a kroz naviku strast postaje nasilni gospodar nad čovekom. ʺBoj se zlih
navikaʺ ‐ rekao je prepodobni Isak Sirijski ‐ ʺviše nego demona.ʺ[4]
Čim grešna želja, ili strast, počne da dejstvuje u nama, treba je odbiti. Sledećeg puta ona će
da deluje već slabije, a napokon i da potpuno utihne. Ali ako postiže zadovoljenje, ona
svaki sledeći put dejstvuje sa novom snagom, stiče sve veću vlast nad dobrom voljom, i na
kraju stvara naviku.
Sagrešenja koja smo navikli da činimo izgledaju nam neznatna, koliko god bila teška.
Novo sagrešenje užasava dušu, i neće se ona brzo odlučiti da ga učini.
Strasti su zle navike; vrline su dobre navike. Ovde je reč o onim strastima i vrlinama koje
je čovek stekao i usvojio svojom delatnošću, svojim životom. Ponekad su u delima otačkim
strastima nazvana razna svojstva bolesti, koju je pad izazvao u nama, razne vrste
grešnosti, zajedničke svim ljudima; sa tim strastima se rađamo; vrlinama se nazivaju
čovekova prirodna, naravna, dobra svojstva. Takve strasti i takve vrline ne stavljaju
nikakav odlučujući pečat na čoveka; taj pečat stavlja sklonost, usvajana dobrovoljno,
stalnim ili čestim zadovoljavanjem te sklonosti, stalnim ispunjavanjem njenih zahteva.
Sluga Hristov mora da izbori što veću slobodu od rđavih navika, da mu one ne bi
zabranile hod ka Hristu. On mora da se udaljava ne samo od direktno grešnih navika nego
i od svih koje vode u greh: na primer, od navike na raskoš, od razneženosti, rasejanosti.
Ponekad najbeznačajnija navika vezuje naše noge, i ostavlja nas na zemlji ‐ a morali bismo
biti na nebu.
Mladiću! Ponavljam ti spasonosni savet: dok se nalaziš u moralnoj slobodi, izbegavaj zle
navike kao okov i tamnice; stiči dobre navike, jer one čuvaju, utvrđuju, potvrđuju moralnu
slobodu.
Ako se neko u zrelom dobu spremio da služi Hristu, i, po nesreći, već stekao mnogo
poročnih navika, ili navika raskoši i razneženosti, koje obično drže dušu u stanju slabosti,
taj ne mora da se predaje uniniju i dvodušnosti; on mora da hrabro stupi u borbu protiv
zlih navika. Pobeda nad njima nije nemoguća, uz Božiju pomoć.
Odlučna slobodna volja, osenjena i ukrepljena Hristovom blagodaću, može da pobedi i
najzapuštenije navike.
Navika se na početku žestoko odupire onome ko hoće da skine njen jaram; isprva izgleda
nepobediva, no vremenom, tokom neprestane borbe protiv nje, pri svakom nepokoravanju
njoj, ona postaje sve slabija.
Ako se u produljivanju borbe, zbog ko zna kakvih neočekivanih okolnosti, desi da budeš
pobeđen, ne zbunjuj se, ne padaj u beznađe: ponovo počinji borbu.
Prisilnu borbu protiv poročnih strasti Bog uračunava čoveku u mučeništvo, i koji je u toj
borbi odneo pobedu, taj dobija venac ispovednika, jer se podvizava radi Zakona
Hristovog.
Milostivi i svemogući Gospod prima svakoga koji Njemu dolazi, pruža desnicu da pridrži
naše slabosti. I zato, makar sav bio u zlim navikama, kao u teškim lancima, ne očajavaj u
sticanju slobode. Stupi u nevidljivu bitku, bori se hrabro i nepokolebivo, velikodušno
podnosi svoje poraze. Ponekad nas Bog prepušta same sebi da bismo opitno poznali
koliko smo slabi u takvoj svojoj samoći, i da bismo se zbog tog poznanja neodstupno
držali Boga, jer On jedini može da pobedi greh u onima koji istinski žele da vide da je greh
u njima pobeđen. Amin.

NAPOMENE:
1. Ef 5, 18.
2. Nezaboravna kazivanja, O avi Pimenu, gl. 135.
3. Slovo 17, glave 2. i 8
4. Slovo 89.
ASKETSKI OGLEDI

RAZMIŠLjANjE O SMRTI

Smrt je sudbina svih ljudi na zemlji, i tu sudbinu niko ne može da izbegne. Bojimo se
smrti, kao najljućeg neprijatelja, gorko oplakujemo one koje je ona ugrabila, a provodimo
život kao da smrti uopšte nema, kao da smo večni na zemlji.
O grobe moj, zašto te zaboravljam? Ti me čekaš, čekaš ‐ ja ću sigurno biti tvoj stanar. Pa
zašto te onda zaboravljam, i ponašam se kao da je grob udes samo drugih, nikako ne i
moj?
Greh mi je oduzeo i oduzima mi saznanje i osećanje svake istine: on otima od mene, on
briše iz mog mišljenja sećanje na smrt, na taj događaj, za mene toliko važan, zaista
neizbežan.
Da bi se sećao smrti, čovek mora da vodi život saobrazno Hristovim zapovestima.
Hristove zapovesti očišćuju um i srce, umrtvljavaju ih za svet, oživljavaju za Hrista: um
koji se odrekao zemaljskih strasti počinje često da upravlja pogled ka svom tajanstvenom
prelazu u večnost ‐ ka smrti; očišćeno srce počinje da je predoseća.
Um i srce koji su se odrekli sveta streme ka večnosti. Oni su zavoleli Hrista, i ništa ne
može da ugasi njihovu žudnju da stanu pred Hrista, mada i drhte od smrtnog časa dok
sozercavaju veličinu Božiju i svoju ništavnost i grešnost. Smrt je za njih ujedno i strašni
podvig, i žarko željeno izbavljenje iz zemaljskog robovanja.
Ako nismo sposobni da želimo smrt zbog naše hladnoće prema Hristu i zbog ljubavi
prema propadljivosti, onda ćemo barem koristiti sećanje na smrt kao gorki lek protiv naše
grešnosti, zato što sećanje na smrt ‐ tako sveti oci nazivaju to sećanje ‐ čim ga duša stekne,
raskida njeno prijateljstvo sa grehom, sa svim grešnim nasladama.
ʺJedino onaj koji se srodio sa mišlju o svom krajuʺ ‐ rekao je jedan prepodobni otac ‐ ʺmože
da učini kraj i svojim grehovima.ʺ[1] U svim svojim djelima sjećaj se svog kraja, i nikada nećeš
pogriješiti.[2]
Ustaj iz svoje postelje kao da vaskrsavaš iz mrtvih; leži u svoju postelju kao u grob: san je
slika smrti, a noćna tama vesnik grobne tame, posle koje će zasijati svetlost vaskrsenja,
radosna za sluge Hristove i strašna za Njegove neprijatelje.
Gusti oblak, mada sačinjen samo od slabašne pare, zaklanja sunčevu svetlost ‐ i telesne
naslade, rasejanost, ništavne zemaljske brige zaklanjaju od očiju duše veličanstvenu
večnost.
Uzalud sija sunce sa čistog neba čoveku bez očinjeg vida ‐ večnost ne postoji za srce koje
poseduje strast prema zemlji, prema onom što je za nju veliko, za nju slavno, za nju
sladosno.
Smrt je grešnika zla:[3] dolazi im onda kada je uopšte ne očekuju; dolazi im, a oni još nisu
izvršili nikakvu pripremu ni za nju ni za večnost čak nisu nalazili nikakvo jasno mišljenje
ni o jednom ni o drugom. I grabi smrt nespremne grešnike sa lica zemlje, na kojoj su oni
jedino ljutili Gospoda, predaje ih zauvek u tamnice pakla.
Hoćeš li da se sećaš smrti? Drži strogu umerenost u jelu, odevanju, u svim kućnim
potrepštinama; pazi da nužni predmeti ne prelaze u predmete raskoši, poučavaj se u
zakonu Božijem dan i noć, ili po mogućnosti često ‐ i setićeš se smrti. Sećanje na nju pratiće
bujice suza, pokajanje zbog grehova, namera ispravljanja, usrdne i mnoge molitve.
Koji je čovek ostao zauvek da živi na zemlji? Niko. I ja ću krenuti tragom očeva, praočeva,
braće, i svih mojih bližnjih. Moje telo će se osamiti u mračnom grobu, a sudbinu moje duše
pokriće za otale stanovnike zemlje nedokučiva tajanstvenost.
Zaplakaće za mnom rodbina i prijatelji; možda će gorko zaplakati, i onda će zaboraviti.
Tako su oplakane i zaboravljene nebrojene hiljade ljudi. A izbrojao ih je i pamti ih sami
svesavršeni Bog.
Čim sam se rodio, čim sam se začeo, smrt je stavila na mene svoj pečat. ʺOn je mojʺ ‐ rekla
je ona, i odmah pripremila za mene kosu. Od samog početka moga postojanja ona
zamahuje tom kosom. Svakog trena mogu da postanem žrtva smrti! Mnogo je bilo
promašaja, ali pravi zamah i udarac neću izbeći.
Na čovekova zemaljska dela smrt gleda sa hladnim, prezrivim osmehom. Neimar gradi
kolosalno zdanje, slikar nije završio svoju divnu sliku, genije je sastavio gigantske planove,
hoće da ih ostvari ‐ i dolazi neočekivana i neumoljiva smrt, i u ništavilo ruši i slavnog na
zemlji i sve njegove zamisli.
Surova smrt se boji jedino pred slugom Hristovim: pobeđena Hristom, ona uvažava jedino
sami život u Hristu. Često nebeski vesnik javlja služiteljima Istine njihovo skoro
preseljenje u večnost i njihovo blaženstvo. Pripremljeni za smrt samim životom, utešeni i
svedočenjem savesti i obećan>em odozgo, tiho, sa osmehom na usnama, oni zaspu
dugotrajnim smrtnim snom.
Da li je neko video telo pravednika koje je napustila Duša? Približavanje njemu nije
strašno iako njegovo telo zaudara; pri pogrebu njegova žalost rastvorena je nekom
nesaznajnom radošću. Crte lica, ukočene u onaj izraz koji su imale u trenucima izlaska
duše, ponekad počivaju u najdubljem miru, a ponekad u njima svetli radost susreta i
celivanja ‐ naravno s anđelima I sa zborovima svetih koji su poslati sa neba po duše
pravednika.
Dođi mi u sećanje, smrti moja! Dođi mi gorko, ali potpuno pravedno i korisno sećanje!
Otrgni me od greha! Pokaži mi put Hristov! Neka od sećanja na smrt oslabe moje ruke za
svaki besplodni, sujetni, grešni poduhvat.
Dođi mi u sećanje, smrti moja, i pobeći će od mene ono što me zarobljava: slavoljublje i
slastoljublje. Skloniću sa moje trpeze raskošna i mirisna jela, skinuću sa sebe bogata odela,
obući ću se u odela plača, za života ću oplakati sebe ‐ mrtvaca, određenog od rođenja
moga.
ʺTako! Sećaj se i oplakuj sam sebe za života,ʺ ‐ govori sećanje na smrt ‐ ʺdošlo sam da te
milosrdno ožalostim, i dovelo sam sa sobom mnoštvo misli, za dušu najkorisnijih. Prodaj
svoj višak, i novac taj podaj siromasima, unapred pošalji na nebo svoja blaga, po zapovesti
Spasiteljevoj: ona će tamo dočekati svog vlasnika, uvećavajući se stostruko. Prolij za
sobom vrele suze i vrele molitve. Ko će te toliko brižno i usrdno pomenuti posle smrti
koliko ti sam možeš da pomeneš sebe pre smrti? Ne poveravaj spasenje svoje duše
drugima kada sam možeš da učiniš to za tebe suštinski neophodno delo! Zašto da juriš za
propadljivim, kada će smrt neumitno oduzeti od tebe sve propadljivo? Ona izvršava ono
što zapoveda svesveti Bog: čim čuje naredbu, ustremi se brzinom munje u izvršenje. Neće
se ona zastideti ni bogataša, ni velmože, ni heroja, ni genija, neće poštedeti ni mladost, ni
lepotu, ni zemaljsku sreću: ona preseljava čoveka u večnost. I ulazi smrću sluga Božiji u
blaženstvo večnosti, a neprijatelj Božiji u večne muke.ʺ
ʺSećanje na smrt je dar Božijiʺ[4] ‐ rekli su sveti oci: on se daje onome koji ispunjava
zapovesti Hristove sa ciljem da se usavrši u svetom podvigu pokajanja i spasenja.
Blagodatnom sećanju na smrt prethodi sopstveno staranje oko sećanja na smrt. Primoravaj
sebe da se često sećaš smrti, ubeđuj sebe u nesumnjivu istinu da ćeš neizostavno, ne zna se
kada, umreti ‐ i počeće da dolazi samo po sebi, da se javlja tvome umu sećanje na smrt,
duboko i snažno sećanje: ono će ubijati smrtonosnim udarcima sve tvoje grešne
poduhvate.
Tuđ je tom daru ljubitelj greha: ni u samom samrtnom času on ne prestaje da se predaje
grešnim ugađanjima tela, bez imalo sećanja na smrt koja stoji pred njim licem u lice.
Suprotno ovome, sluga Hristov će se i u raskošnim odajama setiti groba koji ga čeka,
proliće za svojom dušom spasonosne suze. Amin.

NAPOMENE:
2. Sir 7, 39.
3. Ps 33, 22.

ASKETSKI OGLEDI

SLAVA BOGU!

Slava Bogu! slava Bogu! slava Bogu! Za sve što vidim u eebi, u svima, u svemu slava Bogu!
Šta vidim u sebi? Vidim greh, neprestani greh: vidim džeprestano narušavanje najsvetijih
zapovesti Boga, Sazda: ;gelja i Iskupitelja moga. I Bog moj vidi grehe moje, vidi ih sve, vidi
da ih ima mnogo. Kada ja, čovek, biće ograničeno, c po svojoj nemoći slično poljskoj travi i
cvetu, potpunije pogledam na svoje grehove, vidim da oni izazivaju u meni užas ‐ i zbog
toga što ih ima toliko mnogo, i zbog toga što su baš takvi. Kakvi li su tek pred očima Boga,
svesvetog, svesavršenog?
Bog i sada dugotrpeljivo gleda na moja spoticanja! Ni sada me ne predaje propasti, davno
zasluženoj i prizivanoj! Ne otvara se poda mnom zemlja, ne guta prestupnika koji njoj teži!
Nebo ne baca odozgo svoj plamen, ne spaljuje narušioca nebeskih zapovesti! Ne izlivaju se
vode iz svojih obala, ne ustremljuju se na grešnika koji greši javno pred celokupnom
tvorevinom, ne otimaju ga, ne sahranjuju u dubine mračnih ponora! Pakao će morati još
malo da sačeka: nije mu data žrtva koju on opravdano traži, na koju ima neosporno pravo!
Pobožno i sa strahom gledam na Boga, koji gleda na moje grehove i vidi ih jasnije nego što
ih vidi moja savest. Njegovo čudesno dugotrpljenje izaziva u meni divljenje, nedoumicu:
blagodarim, slavoslovim tu nesaznajnu blagost. Gube se u meni misli; svega me obuzima
blagodarenje i slavoslovljenje: blagodarenje i slavoslovljenje potpuno ovladavaju mojim
bićem, nalažu umu i srcu da pobožno ćute. Mogu da osećaju, misle, i izgovaraju samo
jedno: slava Bogu!
Kuda još letiš, misli moja? Gledaj stalno moje grehove, izazivaj u meni jecanje zbog njih:
potrebno mi je očišćenje kroz gorki plač, moram da se operem neprekidnim suzama. Ne
čuje me, leti ‐ nezadrživa ‐ zaustavlja se na neizmernoj visini! Njen let je sličan blesku
munje: u istom trenu ona dotiče oba kraja horizonta. I stala je misao na visini duhovnog
sozercanja, pa otuda posmatra neobičan, veliki prizor, najživopisniju sliku, sliku koja
najviše zapanjuje. Pred mišlju je ceo svet, pred njom su sva vremena od stvaranja do
skončanja sveta, svi događaji sveta, i prošli, i sadašnji, i budući; pred njom su sitne,
pojedinačne sudbine svakog čoveka; na vremena, društvena događanja i pojedinačne
sudbine gleda Bog, Tvorac svih tvari i njihov bezgranični Gospod, koji sve vidi, svime
upravlja, svemu unapred određuje ciljeve i daje pozvanje.
Bog dopušta čoveku da gleda kako On upravlja. Ali uzroci sudova, načela Božijih
zapovesti, znana su jedino Bogu: Ko poznade um Gospodnji? Ili ko mu bi savjetnik?[1] I
činjenica da se čoveku dopušta da posmatra Boga kako postupa u Svom promislu, kako
upravlja tvorevinom, kako donosi svoje sudove, najveće je blago za čoveka, i upravo ono
izliva za njega obilnu duhovnu korist.
Gledanje Tvorca i Gospoda svih vidljivih i nevidljivih stvorenja odeva gledaoca u
natprirodnu silu: sa tim gledanjem povezano je priznanje neograničene vlasti svemogućeg
Cara tvari nad tvari. Svaka dlaka na našoj glavi, po čovekovom slabašnom mišljenju toliko
nevažna dlaka, izbrojana je u toj neograničenoj, sveobuhvatnoj premudrosti koja ih
čuva.[2] Tim više se bez njenog miga ne može desiti nikakav događaj, nikakav preokret u
čovekovom životu. Hrišćanin stalno gleda promisao Božiji, i tako i u najtežim nesrećama
čuva stalnu hrabrost i nepokolebivu čvrstinu. On govori sa svetim psalmistom i
prorokom: Proviđah Gospoda preda mnom svagda, jer je s desne strane meni, da ne posrnem.[3]
Gospod mi je pomoćnik: neću se uplašiti nikakvih nesreća, neću se predati uniniju, neću
potonuti u dubokom moru tuge. Za sve slava Bogu!
Gledanje Božijeg promisla uliva bezgraničnu poslušnost Bogu. A ako slugu Božijeg sa svih
strana opkole razne i veoma isprepletene nevolje? Tada on ovako teši svoje ranjeno srce:
ʺSve to Bog vidi. Da nevolje ‐ iz Njemu, premudrom, poznatih razloga ‐ nisu korisne, da
nisu potrebne, njih bi On, svemogući, sprečio. No On ih ne sprečava: onda to znači da
postoji Njegova svesveta volja za tim da me one pritiskaju.
Dragocena je za mene ta volja, dragocenija od života! Tvorevini je bolje da umre nego da
odbije volju Tvorca! U toj volji je istinski život! Ko umire radi ispunjenja volje Božije, taj ;
stupa u viši razvoj života. Za sve ‐ slava Bogu!
Od gledanja Božijeg promisla stvara se u duši duboka krotost i postojana ljubav prema
bližnjem, a to dvoje nikakvi vetrovi ne mogu da uzburkaju i uzmute. Za takvu dušu nema
uvreda, nema nepravdi, nema zlodela: sva tvar dejstvuje po zapovesti ili dopuštenju
Tvorca; tvar je samo slepo oruđe. U takvoj duši čuje se glas smirenja: on nju optužuje za
bezbrojna sagrešenja, opravdava bližnje, kao oruđa pravednog promisla. Radosno se razleže
taj glas u stradanjima, donosi spokojstvo, utehu; on tiho javlja: ʺPrihvatiću ono što sam
zaslužio po svojim delima. Bolje mi je da postradam u ovom kratkom životu nego da
večno stradam u večnim mukama pakla. Moji grehovi ne mogu biti nekažnjeni: to zahteva
pravednost Božija. U tome što se oni kažnjavaju u kratkom zemaljskom životu vidim
neizrecivu milost Božiju.ʺ Slava Bogu!
Gledanje Božijeg promisla čuva, umnožava veru u Boga. Ako vidiš nevidljivu svemoguću
ruku ‐ vladarsku namesnicu sveta, ti ostaješ neuznemiren i u strašnim burama koje
uzburkavaju more života veruješ da svetovni život, kormilo Crkve, sudbinu svakog
čoveka drži svemoguća i premudra desnica Božija. Dok gledaš svirepe talase, grozne oluje,
mračne oblake, ti si zadovoljan i umiren zbog misli da Bog vidi to što se dešava. Čoveku ‐
tom krhkom stvorenju ‐ odgovara tiha, smirena pokornost, samo pobožno poznanje,
sozercavanje sudova Božijih. Neka se sve upućuje po njemu unapred određenim
putevima, prema odozgo određenim ciljevima! Za sve ‐ slava Bogu!
Pred viđenjem Božijeg promisla ne mogu da izdrže ni privremene nevolje, a ni one koje
očekuju čoveka kad bude ulazio u večnost, s one strane groba. Njih otupljuje, uništava
blagodatna uteha, jer ona uvek silazi u onu dušu koja se odrekla sebe radi pokornosti
Bogu. Ako se odrekneš samog sebe, ako si predan volji Božijoj, onda sama smrt nije
strašna: verni sluga Hristov predaje svoju dušu i večnu sudbinu u Hristove ruke, sa
tvrdom verom u Hrista, sa nepokolebivom nadom u Njegovu dobrotu i silu. Kada se duša
odvoji od tela, i kada joj drsko i bezočno pristupe odbačeni anđeli, ona će svojim
samopožrtvovanjem poraziti, okrenuti u bekstvo mračne i zlobne anđele. ʺUzmite, uzmite
meʺ ‐ hrabro će im reći ona ‐ ʺbacite me u bezdan tame i plamena, bacite me u ponor pakla,
ako za to postoji volja Boga moga, ako je od Njega stigla takva odluka o meni: radije ću da
ostanem bez sladosti raja, lakše ću da podnosim plamen pakla, nego da narušim volju,
odluku Boga velikoga. Njemu sam se predala, Njemu se predajem! On je, a ne vi, sudija
mojih slabosti i sagrešenja! A vi ste, čak i u svojoj bezumnoj nepokornosti, samo izvršioci
Njegovih odluka.ʺ Strešće se, pašće u nedoumicu sluge kneza ovoga sveta kada vide
hrabro samopožrtvovanje, krotku, potpunu predanost Božijoj volji! Čim su odbacili tu
blaženu pokornost, oni su prestali da budu svetli i dobri anđeli, i postali mračni i
svezlobni demoni. Oni će odstupiti sa stidom, a duša će nesmetano da upravi svoj hod ka
blagu ‐ Bogu.[4] Tamo će gledati licem u lice onoga kojeg ovde gleda verom u Njegov
promisao, i večno klicati: slava Bogu!
Slava Bogu! Kakve moćne reči! Kada nas skole nevolje, kada srce opsednu, opkole pomisli
sumnje, malodušnosti, nezadovoljstva, roptanja, tada treba da primoramo sebe na često,
polagano, usredsređeno ponavljanje reči: slava Bogu! Ako iskreno poveruješ u ovde izneti
savet, pa ga u pridošloj nevolji proveriš na samom delu, ugledaćeš čudesnu silu
slavoslovljenja Boga, obradovaćeš se jer si našao toliko korisno, novo znanje, obradovaćeš
se jer si dobio tako moćno i podesno oružje protiv unutrašnjih neprijatelja.
Od samog zvučanja tih reči, izgovaranih pri navali mračnih pomisli tuge i uninija, od
samog zvučanja tih reči, izgovaranih uz primoravanje, gotovo samim ustima, samo
strujanjem vazduha, stresaju se, daju se u bekstvo vazdušasto+ništavni knezovi,
razvejavaju se kao prah na jakom vetru sve mračne pomisli; od duše odstupaju tegobnost i
dosada, prilaze joj i u njoj se nastanjuju lakoća, spokojstvo, mir, uteha, radost. Slava Bogu!
Slava Bogu! O reči trijumfa, reči proglašavanje pobede, reči veselja za sve verne Božije
sluge, a straha i poraza za sve Njegove neprijatelje, reči uništavanja njihovog oružja! To
oružje je greh, to oružje je telesni razum, pala čovekova mudrost. Ona je nastala iz pada,
njen prvi uzrok je greh, nju je Bog odbacio, ona neprestano besni na Boga, nju Bog stalno
odbacuje. Oko onoga kojeg je nevolja ranila uzalud će se sabrati sve zemlje, bezuspešno će
ga lečiti lekovima krasnorečivosti, filosofije; besplodan će biti trud samog nevoljnika ako
poželi da razmrsi mnogo zapletenu mrežu nevolje naporima sopstvenog razuma. Veoma
često, skoro uvek, razum se potpuno gubi u toj mnogo zapletenoj mreži! Često vidi da je
sa svih strana obmotan, zatvoren! Često mu se čini da su i izbavljenje i sama uteha već
nemogući! I propadaju mnogi pod nepodnošljivim pritiskom teške tuge, umiru od smrtne
rane, stradalničke rane, ne našavši na zemlji nikakvo sredstvo dovoljno moćno da izleči tu
ranu. Zemaljska Mudrost se pokazala svim svojim sredstvima: sva su pokazala Da su
nemoćna, ništavna. Zanemari, najvoljeniji brate, onu koju je odbacio Bog! Odloži u stranu
sva oružja svog razuma! Primi oružje koje ti daje neustrašivost Hristove propovedi.
Zajedljivo će se podsmehnuti čovečija mudrost kad vidi oružje koje nudi vera; pali razum,
zbog svoje mržnje prema Bogu, neće oklevati da iznese najumnije prigovore, pune
učenjačkog skepticizma i ironije. Ne obrati nikakvu pažnju na njih, na one koje je Bog
odbacio, na neprijatelje Božije. U svojoj nevolji počni da izgovaraš iz duše, da ponavljaš ‐
bez ikakvog razmišljanja ‐ reči: slava Bogu! Ugledaćeš znamenje, ugledaćeš čudo: te reči
progone žalost, prizvaće u srce utehu, učiniće ono što nisu mogli da učine ni razum
razumnih ni mudrost mudrih na zemlji. Postideće se, postideće se taj razum, ta mudrost, a
ti, izbavljen, isceljen, verujući živom verom, dokazanom tebi u tebi samom, uznosićeš
slavu Bogu!
Slava Bogu! Mnogi ugodnici Božiji voleli su da često ponavljaju ove reči: oni su okusili u
njima skrivenu silu. Kada god je sveti Jovan Zlatousti besedio sa duhovnim prijateljima i
braćom o nekim prilikama, naročito o nevoljama, on je kao kamen temeljac, kao osnovni
dogmat besede uvek postavljao reči: Za sve slava Bogu! Po svojoj navici, koju je crkvena
istorija sačuvala za kasnije potomstvo, on je, udarajući kažiprstom desne ruke po
ispruženom dlanu leve,[5] uvek počinjao svoju besedu rečima: Za sve slava Bogu!
Braćo! Naviknimo se i mi da često slavoslovimo Boga; pribegavajmo tom oružju u našim
nevoljama; neprestano slavoslovimo Boga i time odbijmo, satrimo naše nevidljive
neprijatelje, naročito one koji nastoje da nas obore tugom, malodušnošću, roptanjem,
očajanjem. Očišćujmo sebe suzama, molitvom, čitanjem Svetog pisma i svetootačkih dela,
da bismo postali videoci Božijeg promisla, koji sve vidi, svime vlada, svime upravlja, sve
usmerava po neistraživim sudovima svojim prema ciljevima, poznatim jedino Bogu. Kada
postanemo videoci Božijeg upravljanja, bićemo u pobožnosti, nenarušivom miru srca, u
potpunoj pokornosti i čvrstoj veri, divićemo se veličini nesaznajnog Boga, Njemu ćemo
uznositi slavu sada i u vekove vekova.
Dostojno i pravedno je da tvorevina neprestano slavoslovi Tebe, Boga Tvorca, koji si nas
po jedinoj, beskrajnoj, nesaznajnoj Tvojoj blagosti izvukao u život iz ništavila, ukrasio
lepotom, slavom Tvoga lika i obličja, uveo u beskrajno blaženstvo i nasladu raja.
Čime smo vratili Dobročinitelju? Šta je Sazdatelju prinela u blagodarnost zemlja kojoj je
On dao život?
Složili smo se sa Tvojim neprijateljem, sa anđelom koji se pobunio protiv Boga, sa
načelnikom zla. Uslišili smo reči hule na Dobročinitelja: odlučili smo da našeg Tvorca,
svesavršenu blagost, sumnjičimo za zavist.
Avaj, kakvo pomračenje! Avaj, kakav pad uma! Sa visine bogoviđenja i bogoslovlja, naš
rod, u našem praocu, munjevito pada u ponor večne smrti...
Prvo je pao satana; svetli anđeo postao je mračni demon: pošto nije imao tela, sagrešio je
umom i rečju. Umesto da u neporočnom veselju, sa ostalim svetim anđelima, slavoslovi
Boga, Dobročinitelja, on je zavoleo hulu na Boga. Čim je začeo mračnu, smrtonosnu
zamisao, čim ju je ostvario kobnom rečju, sličnoj najljućem otrovu, odmah je potamneo,
izmenio se, survavajući se neiskazivom brzinom iz visokog Edema na zemlju. O brzini
njegovog pada svedoči prevečna reč: Vidjeh satanu gdje pade sa neba kao munja.[6]
Nakon pada anđela usledio je isto tako brz čovekov pad, započet onog trena kada je čovek
prihvatio mračnu, bogohulnu Pomisao, za kojom je usledilo narušavanje Božije zapovesti.
To narušavanje je već bilo preduzeto prikrivenim preziranjem, odbacivanjem Boga.
Avaj, kakva zaslepljenost, kakvo strašno sagrešenje, kakav strašan pad! Pred tim
sagrešenjem, pred tim padom kazne su male: izgon iz raja, sticanje hleba nasušnog u znoju
lica, rađanje dece u mukama, vraćanje u zemlju od koje je Tvorac uzeo naše telo.
A Ti, šta činiš, dobroto bezmerna? Čime Ti vraćaš za Našu osvetu, kojom smo Ti platili
prva dobročinstva Tvoja?
Čime nagrađuješ za neposlušnost Tebi, za neverovanje u Tebe, za prihvatanje užasne hule
na Tebe ‐ na Tebe koji si samodobrota, samosavršenstvo?
Ti vraćaš novim dobrim delima, većim od prvih. Jednim od Tvojih božanskih lica
prihvataš čovečanstvo ‐ prihvataš, osim greha, sve naše slabosti, koje su se zalepile za
čovekovu prirodu posle njegovog pada. Ti se otkrivaš našim očima, čovečijim telom
prikrivši neizdrživu slavu Božanstva; Ti, Reč Božija, javljaš nam reč Božiju kroz glas, kroz
reč čovečiju. Tvoja sila je sila Boga. Krotost tvoja je krotost jagnjeta. Tvoje ime je ime
čoveka. To svesveto ime okreće nebo i zemlju. Kako utešno i veličanstveno zvuči ime
Tvoje! Kada uđe u uho, kad izađe iz usta, ono ulazi i izlazi kao besceno blago, kao biser
besceni.
Isus Hristos!
Ti si i Gospod ljudima, i čovek. Kako si čudesno, kako si izvrsno sjedinio Božanstvo i
čovečanstvo! Kako čudesno dejstvuješ! Ti si i Bog i čovek! Ti si i Gospodar i sluga![7] Ti si i
Žrec i Žrtva! Ti si i Spasitelj i Sudija vaseljene, koji dolazi i ne gleda ko je ko! I lečiš sve
bolesti! I posećuješ, primaš grešnike! I vaskrsavaš mrtve! I zapovedaš moru, vetrovima
neba! I čudesno se umnožavaju hlebovi u Tvojim rukama i donose hiljadostruki rod ‐ seju
se, žanju, peku, lome u isto vreme, u istom trenu. I gladan si da bi nas izbavio od gladi! I
žedan si da bi prestala žeđ naša! I prolaziš zemljom našeg izgnanstva i umaraš sebe da bi
nam vratio našom krivicom izgubljenu mirnu, sladostima ispunjenu, nebesku prirodu! I
prolivaš svoj znoj u Getsimanskom vrtu da bismo mi prestali da prolivamo naš znoj u
sticanju hleba za stomak, da bismo se naučili da ga prolivamo u molitvama za dostojno
pričešćivanje nebeskim hlebom. Trnje, izraslo iz zemlje koju smo prokleli, Ti si prihvatio
na svoju glavu; trnjem si krunisao, izranjavio svoju presvetu glavu! Lišili smo se rajskog
drveta života i njegovog ploda, a on je davao besmrtnost onima koji ga probaju; Ti si,
raspet na krsnom drvetu, postao za nas plod koji daruje večni život svojim zajedničarima.
I plod života i drvo života otkrili su se na Zemlji, u zemlji našeg izgnanstva. Taj plod i to
drvo izvrsniji su od rajskih; oni su davali besmrtnost, a ovi daju besmrtnost i Božanstvo.
Svojim stradanjima Ti si izlio sladost u naša stradanja. Mi odbacujemo zemaljske naslade,
a stradanja biramo za svoju sudbinu samo da bismo postali pričasnici Tvoje sladosti! Kao
predokušavanje večnog života, ona je sladosnija i dragocenija od prolaznog života! Ti si
usnio ^smrtnim snom, no on nije mogao da Te zadrži u večnom snu, Tebe ‐ Boga! Ti si
ustao i darovao nam buđenje iz tog sna, iz teškog smrtnog sna, darovao si nam blaženo i
slavno vaskrsenje! Ti si vazneo na nebo obnovljenu našu prirodu, seo si sa desne strane
prevečnog, Tebi savečnog, Oca Tvoga! Ti si učinio Oca Tvoga i našim Ocem! Ti si nam
otkrio put prema nebu! Ti si nam na nebu pripremio obitališta! Ti upravljaš njima, primaš,
odmaraš, tešiš umorne strance koji su na zemlji verovali u Tebe, prizivali Tvoje sveto ime,
ispunjavali Tvoje svete zapovesti, pravoslavno i pobožno služili Tebi, nosili Tvoj krst i pili
Tvoju čašu hrabro, sa blagodarenjem Tebi, slavosloveći Tebe!
Slava Tebi, Sazdatelju nerođenih! Slava Tebi, Iskupitelju i Spasitelju palih i poginulih!
Slava Tebi, Bogu i Gospodu našem! Daruj nam da i na zemlji i na nebu slavoslovimo,
blagoslovimo, hvalimo blagost Tvoju! Daruj nam da otvorenih očiju gledamo strašnu,
nepristupnu, veličanstvenu slavu Tvoju, da nju večno gledamo, da se njoj poklanjamo, i u
njoj blaženi budemo. Amin.


NAPOMENE:
1. Pim 11,34.
2. Mt 10,30. Lk 21,18.
3. Ps 15, 8.
4. Prepodobni Jovan Karpatski, Dobrotoljublje, tom 4, gl. 25.
5. Histoire du Christianisme par Fleury, liv. 21, chap. 19
6. Lk 10,18.
7. Lk 14, 17. Objašnjenje blaženog Teofilakta.
ASKETSKI OGLEDI

MREŽE GOSPODARA OVOGA SVETA

Pod znakom svetog krsta vodim vas, braćo, na duhovno gledanje. Neka naš rukovoditelj
bude veliki ugodnik Božiji Antonije, pustinožitelj egipatski.
On je dejstvom Božijeg otkrivenja video nekada mreže đavola, razapete po celom svetu sa
ciljem da čoveka uhvate u pogibiju. Kada je video da tih mreža ima nebrojeno mnogo, on
je, plačući, upitao Gospoda: ʺGospode, pa ko može da mimoiđe ove mreže i dobije
spasenje?ʺ[1]
Zaranjam zamišljeno u razmatranje mreža đavola. One su postavljene izvan i unutar
čoveka. Jedna mreža je dobro povezana sa drugom, na drugim mestima mreže stoje u
nekoliko redova; na nekim mestima napravljeni su široki otvori, ali oni vode ka veoma
brojnim pregibima, iz kojih je, reklo bi se, izbavljenje već nemoguće. Gledam mreže,
ispletene od mnogog lukavstva, i gorko plačem zbog toga! Samo po sebi ponavlja se u
meni pitanje blaženog pustinožitelja: ʺGospode, pa ko može da se izbavi iz ovih mreža?ʺ
Mreže mome umu postavili su pisci koji se uzalud nadimaju tjelesnim umom svojim:[2]
postavili su ih u raznim knjigama proglašenim za svetlost iako sadrže učenje tame,
napisanim pod neskrivenim ili prikrivenim uticajem mračnog i svezlobnog gospodara
ovoga sveta, a izvor im je razum ozleđen grehopadom, obmanom ljudskom, i lukavstvom radi
dovođenja u zabludu.[3] Bližnji moj postaje za mene mreža ‐ a u ljubavi prema njemu moram
da tražim svoje spasenje ‐ i lovi me u pogibiju čim njegov um padne u mreže lažnih i
zaluđujućih učenja i mudrovanja. Moj sopstveni um nosi na sebi pečat pada, pokriven je
velom mraka, zatrovan otrovom laži: on sam, upravo zato što ga sablažnjuje gospodar
ovoga sveta, postavlja sebi mreže. On je još u raju nerazborito i neoprezno težio da stekne
znanje, za njega pogubno, ubistveno!
Nakon pada je postao još nerazboritiji, nepromišljeniji: bezobzirno nalazi užitak u čaši
otrovnog znanja, i time odlučno uništava u sebi sklonost i žarku želju za božanskom
čašom spasonosnog znanja.
Koliko mreža za moje srce! Vidim i grube i jedva primetne mreže. U nedoumici sam kad
treba da odgovorim koje su od njih opasnije, strašnije? Lovac je spretan ‐ i onoga koji se
neprimetno izvuče iz grubih mreža on uhvati u jedva primetne mreže. Kraj lova je jedan:
pogibija. Mreže su prikrivene na sve načine, izvanredno vešto. Pad je zaodeven u sve vrste
slavlja: čovekougađanje, licemerje, slavoljublje ‐ u sve vrste vrline. Obmana, mračna
prelest, nosi masku duhovnog, nebeskog. Duševna ljubav, često poročna, prekrivena je
spolja svetom ljubavlju; lažna, sanjarska sladost izdaje se lažno za duhovnu sladost.
Gospodar ovoga sveta svim sredstvima nastoji da zadrži čoveka u njegovoj paloj prirodi: i
to je, bez grubih grehopada, dovoljno da čovek postane dalek Bogu.
Grube grehopade ‐ tačno proračunava lovac ‐ treba zameniti gordim mišljenjem hrišćanina
o sebi, hrišćanina koji se, zadovoljan vrlinama pale prirode, dao u samoobmanjivanje i
time se već otuđio od Hrista.
Koliko mreža za telo, a kakva je mreža ono samo, i kako je koristi gospodar ovoga sveta!
Posredstvom tela, popuštajući njegovim ponižavajućim sklonostima i željama, mi po:
stajemo sve sličniji beslovesnim životinjama. Kakva provalija, kakvo udaljavanje, kakav
pad od Božijeg obličja! U tu duboku, od Boga strašno daleku provaliju mi se survavamo
kada se predajemo grubim telesnim nasladama, dakle onome Što zbog težine svog greha
zovemo padom. Ni manje grube telesne naslade nisu manje pogubne. Radi njih ostavljamo
brigu o duši, zaboravljamo Boga, nebo, večnost, čovekovo pozvanje. Gospodar ovoga
sveta nastoji da nas posredstvom telesnih naslada zadrži u neprestanoj rasejanosti,
pomračenosti! Kroz čula, ta vrata duše, tu njenu vezu sa vidljivim svetom, on neprestano
uvodi u nju čulne naslade i od njih nerazdvojni greh i robovanje. Na čuvenim zemaljskim
koncertima razleže se muzika koja izražava i izaziva razne strasti; te strasti su prikazane u
zemaljskim pozorištima, uzrujane u zemaljskim uveseljavanjima: svim mogućim
sredstvima zlo privodi čoveka u naslađivanje koje ga ubija. Ushićen njime, on zaboravlja
za njega spasonosno božanstveno dobro i krv Bogočoveka, kojom nas je On iskupio.
Eto neveštog nacrta mreža koje je gospodar ovoga sveta postavio da bi uhvatio hrišćane.
Nacrt je nevešt, no malo je verovatno da nije naveo na vas, braćo, opravdan užas ‐ teško da
se u vašoj duši nije rodilo pitanje: ʺPa ko može da izbegne ove mreže?ʺ
Strašna slika još nije završena! Još, još hoće da slika moja kičica, vođena rečju Božijom.
Šta javlja reč Božija? Ona objavljuje predskazanje: u poslednja vremena, zato što će se
umnožiti bezakonje, ohladnjeće ljubav mnogih[4] ‐ predskazanje koje se ostvaruje pred našim
očima. Istinita reč Božija, čvršća nego nebo i zemlja, objavljuje da će se u poslednja
vremena umnožiti i đavolske mreže i broj onih koji ginu u tim mrežama.
Tačno! Gledam svet ‐ i vidim: đavo je mnogo umnožio mreže u poređenju sa vremenima
prve Crkve Hristove, umnožio ih je do beskonačnosti. Umnožile su se knjige koje sadrže
lažno učenje; umnožili su se umovi koji sadrže i drugima saopštavaju lažno učenje;
umanjili su se, do krajnosti su se umanjili sledbenici svete Istine, pojačalo se poštovanje
prirodnih vrlina, dostupnih i Judejcima i neznabošcima; pojavilo se neskriveno poštovanje
neznabožačkih vrlina, protivnih samoj prirodi, koja ih smatra zlom; umanjilo se mišljenje o
hrišćanskim vrlinama, da i ne govorim koliko se umanjilo, skoro uništilo njihovo
ispunjavanje na samom delu; razvio se materijalni život; iščezava duhovni život;
naslađivanja i telesne brige proždiru celokupno vreme; nemaju čak vremena da se sete
Boga. I sve to prelazi u obavezu, u zakon. Umnožiće se bezakonje i ohladnjeće ljubav mnogih, i
onih koji bi se održali u ljubavi prema Bogu da zlo nije tako sveopšte, da đavo nije
umnožio mreže do tolike neizbrojivosti.
Opravdana je bila žalost blaženog Antonija. Tim više je opravdana žalost današnjeg
hrišćanina kad vidi đavolske mreže; ima osnova za pitanje, postavljeno kroz plač:
ʺGospode, koji čovek može da mimoiđe te mreže i dobije spasenje?ʺ
Na pitanje prepodobnog pustinožitelja usledio je odgovor Gospoda: ʺSmirenoumlje će
mimoići te mreže: njega one ne mogu čak ni da dotaknu.ʺ
Kakav božanstven odgovor! Kako on uklanja iz srca svaku sumnju, kratko opisuje
pouzdan način pobede nad našim neprijateljem, način raskidanja, uništavanja njegovih
veoma isprepletenih lukavstava, koja je on namestio na osnovu svog dugogodišnjeg i
mnogozlobnog iskustva.
Ogradimo smirenjem um tako što mu nećemo dozvoljavati da ne birajući nepromišljeno
teži ka sticanju znanja, koliko god njihova novost i važnost njihovih naslova primamljivala
našu radoznalost. Sačuvajmo ga od iskušenja lažnih učenja, prikrivenih pod imenom i
maskom hrišćanskog učenja. Smirimo ga u poslušanju Crkvi tako što ćemo zbaciti svaku
pomisao koja ustaje protiv Hristovog uma,[5] protiv uma Crkve. Bolan je na početku za
um uski put poslušanja Crkvi, ali taj put izvodi na širinu i slobodu duhovnog znanja, pred
kojim iščezavaju sve tobožnje besmislenosti koje telesno i Duševno znanje nalazi u pravom
pokoravanju Crkvi. Ne dozvolimo mu druga štiva o duhovnim temama osim onih u
knjigama pisaca istinske Crkve, za koje je sama Crkva potvrdila da su oruđa Svetog Duha.
Ko čita svete pisce, taj se neprimetno priključuje Svetom Duhu, i zna da On obitava u
njima i da govori kroz njih; koji čita jeretičke spisatelje, makar ga njihova jeretička klika
okitila nazivom svetitelja, taj se priključuje lukavom duhu prelesti:[6] zbog neposlušanja
Crkvi, u čemu i jeste gordost, on pada u mreže gospodara ovoga sveta.
Kako da postupimo sa srcem? Nakalemimo na tu divlju maslinu grančicu plodonosne
masline, nakalemimo na njega svojstva Hristova, naučimo ga na jevanđelsko smirenje,
primoravajmo ga da prihvata volju Jevanđelja. Kada uvidimo da se ono ne slaže sa
Jevanđeljem, da mu neprestano protivreči i da mu se ne pokorava, uvidećemo u tom
protivljenju, kao u ogledalu, svoj pad. A kada uvidimo svoj pad, zaplakaćemo zbog njega
pred Gospodom, našim Tvorcem i Iskupiteljem, zavolećemo spasonosnom žalošću; u toj
žalosti ostaćemo dotle dok ne ugledamo naše isceljenje. Srce skrušeno i uniženo Bog neće
odbaciti[7] predavanjem srca neprijatelju da ga lovi. Bog je naš Tvorac i potpuni Gospodar,
On može da presazda naše srce ‐ i, zaista: greholjubivo srce koje Njemu neumorno kliče
plačem i molitvom On će presazdati u bogoljubivo, sveto srce.
Čuvajmo naša telesna čula tako što kroz njih nećemo puštati greh u duševnu klet.
Obuzdajmo radoznalo oko i radoznalo uho; stavimo jaku uzdu na deo tela koji je mali, ali
izaziva snažne potrese ‐ na naš jezik; smirimo beslovesna stremljenja tela uzdržanjem,
bdenjem, trudovima, čestim sećanjem na smrt, usredsređenom, neprestanom molitvom.
Kako su kratkotrajne telesne naslade! Kakvim smradom se završavaju! Suprotno ovome,
telo ograđeno uzdržanjem i čuvanjem čula, umiveno suzama pokajanja, osvećeno čestim
molitvama tajanstveno se ugrađuje u hram Svetog Duha, koji svaki neprijateljev napad na
čoveka čini bezuspešnim.
ʺSmirenoumlje mimoilazi sve đavolske mreže: one čak ne mogu ni da ga dotaknu.ʺ Amin.


NAPOMENE:
1. Skitski pašerik, Prepodobni ava Dorotej, Pouka 2.
2. Kol 2,18.
3. Ef 4, 14.
4. Mt 24,12.
5. 2 Kop 10, 5.
6. Sveti Petar Damaskin, O rasuđivanju, Dobrotoljublje, tom 1.
7. Ps 50, 19.
ASKETSKI OGLEDI

PESMA U SENI KRSTA
(UZETO IZ XV GLAVE IZLASKA)

Sedam u svetu senu krsnog drveta, počinjem pesmu hvale, pesmu blagodarenja Tvorcu
mome i Spasitelju.
Ne bežim u senu krsta zbog vrelih zraka veštastvenog sunca: bežim od znoja grehova, od
znoja sablazni. Avaj, svet je prepun opasnih sablazni.
Prohladno je, radosno u seni svetog krsta! Ispod njegovih žila izbija izvor vode žive:
učenje Hristovo.
Ne čuje se glas moje pesme u sujetnom svetu. Moj um i srce pevaju tajanstveno. Neka ih
čuje moj Spasitelj.
Išao je nekada kroz vazduh pred skupom ljudi Izrailjevih stup od oblaka i stup od ognja, i
vodio ih kroz surovu, strašnu pustinju. Za mene nevidljivi i ujedno vidljivi promisao Boga
moga vodio me je teškom i žalosnom stazom zemaljskog življenja.
Ranije sam živeo u Egiptu. Faraon, car njegov, potrudio se da stalno budem zauzet
pravljenjem opeka, ili drugim teškim poslovima, da budem zauzet neprekidnim staranjem
o materijalnom. Kada mi je dolazila misao o služenju mome Bogu, faraon mi je prebacivao
da besposličim, umnožavao moje staranje o prolaznom, zemaljskom, sujetnom, da ne bih
mogao čak ni da pomislim na Boga.
Mojsije ‐ tim imenom i likom izobražava se zakon Duha ‐ izvukao me je na neobičan način
iz Egipta: iz življenja za telo, za svet, u pustinju.
Težak je put kroz pustinju! Tamo je užareni, živi pesak pod nogama, tamo oštro kamenje i
bodljikavo trnje ozleđuje noge; tamo vrelo sunce prži putnika, tamo je žeđ nepodnošljiva;
tamo nema egipatskih kotlova i mesa; tamo su šatori, tamo nema udobnog i spokojnog
skloništa; tamo mrtva priroDa mori, muči misao i oči.
Čim sam stigao do Crvenog mora, ugledao sam iza sebe neprijateljske konjanike i
zatutnjala kola. Preda mnom je bilo more; ispred mene i iza mene bila je smrt, užasna,
neizbežna.
No bio je tu i Bog moj. On je izvor života, i smrt je u njegovoj vlasti. Usred mora otvorio se
meni put: u životu unutar sveta neočekivano se preda mnom pojavila staza spasenja.
Konjanici su jurnuli za mnom, kola su se ustremila ka meni: svi su oni izgubili život u
moru. Pjevaću Gospodu, jer se slavno proslavi; konja i konjika vrže u more.[1]
Pomahnitali konj ‐ to su beslovesne težnje, želje moga tela; konjanik na njemu ‐ to je grešna
pomisao.
Zatutnjala kola ‐ to je sujetna slava sveta, ono njegovo veliko. Proći će ono, i umuknuće,
potonuće u more zaborava. Šta je tako beznačajno kao lupa i škripa točkova i gvožđurije
na kolima!
Jedino blago, jedino bogatstvo čovekovo jeste Bog, njegov Tvorac i Spasitelj, njegov život i
naslada, njegovo večno imanje. Njemu hvala, Njemu slava! Gospod je velik ratnik; ime mu je
Gospod. Što je ljudima nemoguće Bogu je moguće. Kola faraonova i vojsku njegovu vrže u
more; izbrane vojvode njegove utopiše se u Crvenom moru,[2] u plaču čoveka zbog njegove
grešnosti.
Stade u gomilu voda koja teče; stinuše se vali usred mora.[3] Sablazni sveta ostale su bez svoje
sile, bačeno je u okove njihovo dejstvo, nisu one pokorile sebi moje srce; ono je prema
njima postalo neosetljivo, prošlo je kroz vlažne vode, kao između kamenih hridina.
Desnica tvoja, Gospode, proslavi se u sili; desnica tvoja, Gospode, satr neprijatelja,[4] ona mi je
darovala silu, oduzela silu od greha, koji se uzdizao nada mnom kao zid od talasa. Ti si
skamenio talase, pune strašne želje da me progutaju, da uvuku moje beživotno telo u
nedokučive bezdane pakla.
Pomoćniče moj i pokrovitelju.[5] Na mom putu prema Tebi, zemlji mojoj obećanoj, još me
čekaju neprijatelji, sinovi inoplemenika. I oni su poznali da je nada mnom Tvoj sveti
promisao, da me Tvoja ruka vodi i čuva, da se bori za mene; oni znaju da je ruka Tvoja
silna. Oni se boje Tvoje ruke, a meni zavide, škrguću na mene zubima.
Čuće narodi milosti Tvoje prema meni, i zadrhtaće: muka će spopasti žitelje Filisteje;
prepašće se starešine edomske; junake moavske spopašće drhtanje, uplašiće se svi koji žive
u zemlji hananskoj.[6] Spasi me, Bože moj, od svih sinova inoplemenskih, od svih i od
svakoga koga se Sveti Duh Tvoj kloni, koji zato za hrišćanina i jeste sin inoplemeni. Neka
se moja noga ne zaplete ni u kakve mreže, neka se ne stropoštam ni u kakav meni
nevidljivi, meni nepoznati, za mene nedokučivi kobni bezdan.
Oduzmi silu svim neprijateljima moje duše, kako si je oduzeo kolima i konjanicima
faraonovim; skameni ih, da ne bi mogli da učine nikakav pokret, nikakvo dejstvo, onako
kako si skamenio more. Spasi me, Gospode, Bože moj! Jaki su i veliki neprijatelji moji!
Prepustiš li me meni samome ‐ oni će me ubiti, kao što lav ubija slabašno jagnje; samleće
me, kao što žrvanj melje zrno pšenično.
Od veličine ruke Tvoje neka zamuknu kao kamen[7] svi koji mrze moje spasenje, svi koji se
protive mome hodu prema Tebi, dokle ne prođe narod Tvoj, Gospode, dokle ne prođe narod koji
si zadobio. Odvešćeš ih i posadićeš ih na Gori nasljedstva svojega, na mjestu koje si sebi za stan
spremio, Gospode, u svetinji, Gospode, koju su Tvoje ruke utvrdile.[8]
Kada su vode Crvenog mora prekrile i potopile vojsku faraonovu, njegove konjanike, i
kola njegova, tada je Marija proročica ‐ sestra Aronova, prvosveštenika Izrailjaca, i
Mojsijeva, zakonodavca njihovoga ‐ praćena mnoštvom žena Izrailjevih, uzela bubanj u
svoje ruke i otpevala im pesmu: Pjevajte Gospodu, jer se slavno proslavi; konja i konjika vrže u
more.[9]
Duša koja prebiva u služenju Bogu, koja se dan i noć poučava Zakonu Božijem, sjedinjuje
se u jedan duh sa Gospodom,[10] orođava se sa Njegovim svetim Zakonom, postaje sestra
njegova, proročica, jer iz njega uzima blagodatno nadahnuće. Kada ona uvidi svoje
izbavljenje od smrti, te plate za greh, od potapanja u sujetne brige i zanimanja sveta, od
vlasti i nasilja faraona, tada ona podešava osećanja srca za čudesni svet Hristov, i čim ih,
kao strune, dotakne božanskim pomislima, proizvodi čudesne, proročke zvuke, peva
hvalu Bogu, tajanstveno, duhovno, s naslađivanjem.
O vi, žene Izrailjeve, duše vernih slugu Gospoda Isusa! Uzmite svoje bubnjeve, pridružite
se pevanju nadahnute proročice! Sedimo u skladni hor u svetoj seni krsta, raspevši tijelo sa
strastima i željama,[11] umom i srcem čistim, ustima čistim zapjevajmo Gospodu, Bogu
velikome, Spasitelju našem, jer se slavno proslavi neiskazivim dobrim delima svojim nama i
svemu hrišćanskom i ljudskom rodu. Amin.

NAPOMENE:
1. Izl 15, 1.
2. Izl 15,3,4.
3. Izl 15, 8.
4. Izl 15, 6.
5. Autor tako navodi Izl 15, 2.
6. Izl 15, 14, 15.
7. Izl 15, 16.
8. Izl 15, 16, 17.
9. Izl 15,21.
10. 1Kop 6, 17.
11. Gal 5,24
ASKETSKI OGLEDI

RAZMIŠLjANjE PRI ZALASKU SUNCA

Velelepno svetlilo dana je prevalilo svoj dnevni put, približilo se zalasku. Spustilo se do
samog mora, i sad, tobože kolebajući se nad njim, baca oproštajne zrake na zemlju,
spremno da uroni u beskrajno more. Posmatram taj veličanstveni prizor kroz okna moje
kelije, iz okrilja tihog obitališta! Preda mnom su i Kronštat, i naspramna obala Finske, i
more, išarano prugama. Nad morem lebdi rumeno sunce, krajevima već dodiruje morsku
površinu. Sunce na zalasku dopušta čovečijem oku da ga gleda, a čitavo vreme svog
dnevnog putovanja ostaje nedostupno oku, ograđuje se od njega neizdrživom,
zaslepljujućom svetlošću.
Kakvo sozercanje će doneti ovaj prizor osamljenom monahu? Kakvo nadahnuće će se izliti
u moje grudi pri čitanju ovog lista rukom samog Boga napisane svete knjige ‐ prirode?
Ta knjiga se stalno otvara za one koji ne prestaju da očišćuju sebe pokajanjem i
udaljavanjem od svakog grešnog poduhvata, i grubog i jedva primetnog. Ona se otvara za
one koji su se odrekli zemaljskih naslada, sujetne rasejanosti. Ona se otvara za sledbenike i
učenike Jevanđelja, za ljubitelje nebeske slave i večnih naslada, za ljubitelje skromne i tihe
osame, koji su zavoleli osamu da bi u njoj zadobijali obilno bogopoznanje uklanjanjem iz
sebe svega što od nas zaklanja i udaljava Boga.
Velika knjiga prirode zapečaćena je za čitaoce koji su nečisti, koje je greh obavio tamom,
pokorio, potopio u telesne naslade, a prazna zabava vrtoglavo zavrtela, pomutila. Uzalud,
zbog svoje gordosti, oni misle da su i oni njeni čitaoci! Oni u njoj čitaju mrtvo, golo slovo;
ne čitaju Boga. Sadržaj knjige prirode: Bog je neopisano opisan, opevan pesmama Duha,
gromkim, a nečujnim za telesno uho, svečanim, svetim, pesmama koje zahvataju i osvajaju
sluh preporođene duše.
Pred tom knjigom pojaviće se na sudu, po učenju velikog apostola neznabožaca, na dan
strašnog suda Božijeg, plemena i narodi svih vekova života sveta koji su ostali u žalosnom,
smešnom idolopoklonstvu, u jadnom neznanju Boga, i ona će ih osuditi. Kada se ono što je
na Bogu nevidljivo telesnim očima gleda u Njegovom delu ‐ prirodi, onda se jasno vidi
njegova vječna sila i božanstvo, da nemaju izgovora.[1]
Postoji knjiga viša i božanstvenija, blaženija i strašnija od knjige prirode: Jevanđelje.
Oštroumnog i razboritog čitaoca, koji tu knjigu života čita životom, Jevanđelje privodi
samom Bogu, sjedinjuje čoveka sa Bogom; knjiga prirode postavlja svog čitaoca u zbor
anđela, i čini ga gledaocem i propovednikom Božije veličine. Čim su videli knjigu vidljive
prirode, izdatu u činu stvaranja, anđeli su otpevali pesmu hvale Tvorcu; slično njima, i
čovek koji očišćenim okom gleda prirodu u pesmama veliča i slavoslovi Boga. Jevanđelje
strože od prirode osuđuje čitaoca kada ne razume. Zamislite ‐ govori apostol ‐ koliko će sada
težu kaznu zaslužiti onaj koji gazi Sina Božijega, i krv Zavjeta kojom je osvećen za nevjestu drži, i
duha blagodati vrijeđa. Moja je osveta,ja ću uzvratiti, govori Gospod.[2] Hrišćaninu će biti
suđeno po Jevanđelju, to je Gospod objavio: Riječ koju ja govorih, ona će mu suditi u poslednji
Dan.[3] Iako se u knjizi prirode čita Bog, Tvorac i Dobročinitelj, svemogući, premudri,
sveblagi, beskonačno viši od svake tvari, dostojan da mu se pokloni razumna tvar, ipak se
čita Bog po svojoj suštini nedostupan za saznanje, za stvaranje bilo kakvog određenog
pojma o Njemu, viši od svakog saznanja i pojma. Jevanđelje nam otkriva Boga po suštini
jednog i triipostasnog; otkriva načelo ‐ Oca, otkriva rođenog od Oca, savečnog Ocu, Sina,
otkriva Onog koji od Oca ishodi, sa Ocem i Sinom slavljenog i poklonjenja dostojnog
Duha, Njima ravnog, jednosušnog Njima; otkriva i blagovesti Iskupitelja, privodi čoveka i
ka poklonjenju istinitom Bogu, ali i ka usinovljenju Bogu, ka sjedinjenju sa Bogom. Knjigu
prirode obasjava vidljivi, veličanstveni div, ogromno i lučezarno sunce; u Jevanđelju i iz
Jevanđelja sija sunce istine ‐ Bog, koji se unizio do očovečenja, do jasala i pećine, do
pogubljenja od ruke zločinaca, Prvorođeni iz mrtvih, Otac budućeg veka, Spasitelj naš,
Gospod Isus Hristos. Slepi čovek ne može da bude gledalac čuda prirode: pomračen
grehom,sluga sveta i gospodar ovoga sveta ne može da pozna Hrista i Njegovo sveto
Jevanđelje. I svjetlost svijetli u tami, i tama je ne obuze. Jer svaki koji čini zlo mrzi svjetlost i ne
ide ka svjetlosti. A ako je neposlušan Sinu, neće vidjeti života, nego gnjev Božiji ostaje na njemu.
Svaki koji odriče Sina, ni Oca nema.[4]
Zalazeće sunce živa je slika stanja hrišćanstva u našem vremenu. Sija isto sunce istine,
Hristos, On ispušta iste zrake; ali one više ne liju ni onu svetlost, ni onu toplotu kao u
prethodnim vremenima. To je stoga što zrake ne padaju pravo na nas, nego idu prema
nama samo koso, samo prolete, promaknu preko nas. Zrake Sunca Istine, Hrista, jesu Duh
Sveti: ʺSvetlost i davalac svetlosti ljudima, kroz koga se Otac poznaje i Sin proslavlja i od
svih se poznaje.ʺ[5]
Sveti Duh je nalazio među prvim hrišćanima mnogo živih sasuda, živih hramova,
dostojnih da se On u njih useli, da u njima obitava. Takvi su bili apostoli; takav je bio
prvomučenik Stefan; takvi su bili skoro svi članovi Crkve, koju su utvrdili apostoli; takvi
su bili sveti svih vremena. Našavši hrišćanina vernog Hristu, Sveti Duh je silazio na njega,
obnavljao ga po obličju Novog Adama tako što je u njegovu dušu i njegovo telo uvodio
nepropadljivu svetost od Boga i ispunjavao svoj hram duhovnim darovima. Duhonosni
ljudi su obilno širili Hristovo učenje silom duhovne reči, utvrđivane silom darova Duha,
pružali su svojoj braći brzo i oplemenjujuće napredovanje, učeći ‐ govori apostol ‐ svakoga
čovjeka svakoj mudrosti, da bismo pokazali svakoga čovjeka savršena u Hristu Isusu.[6]
Danas, kada se uvećao broj bogatih znanjima, veštinama, svim materijalnim, danas nesta
prepodobnoga.[7] Pogledujući na sinove čovečije, tražeći dostojan sasud u toj masi
samozvanih obrazovanih, prosvećenih, pravoslavnih, Sveti Duh izgovara o njima žalosnu
osudu: Nema onoga koji razumije, nema onoga koji traži Boga. Svi zastraniše i zajedno nevaljali
postaše; nema ga koji čini dobro, nema baš nijednoga. Njihovo je grlo grob otvoren, jezicima svojim
varahu, otrov je aspidin pod usnama njihovim. Usta su im puna kletve i Gorčine. Noge su im brze
da prolivaju krv. Pustoš i bijeda je na putevima njihovim. I puta mirna ne poznaše. Nema straha
Božijega pred očima njihovim.[8]
Eto razloga zbog kojih se Duh Božiji kloni nas, a On je, uistinu, istinsko nasledstvo
istinskih hrišćana, koje je za sve nove Izrailjce stekao njihov svesveti Rodonačelnik. Duh
Božiji jeste Svet, i počiva u samim svetima, koji su sebe raspeli za svet, koji su raspeli tijelo
sa strastima i željama.[9] Još je u Starom zavetu o Njemu javljeno: Neće se Duh moj do vijeka
preti s ljudima, jer su tijelo.[10] Taj sveblagi Duh je u ranoj Crkvi sišao na oglašenog
Kornilija samo u obliku krsne reči, i ispunio ga raznim duhovnim darovima, a sada se
kloni nas već umivenih krštenjem, namernih da budemo verujući i pravoslavni; kloni se
nas, mada On, kao Bog, ne gleda ko je ko; kloni se da nas ne bi učinio još više grešnima
pripajanjem teškog greha žalošćenja ostalim našim grehovima, a taj greh žalosti Svetoga
Duha i primorava na udaljavanje.[11]
Danas zrake Sunca istine ne padaju pravo na ljude! Zbog sve češćeg materijalnog, telesnog
života, retko, retko se nalazi na zemlji živi sasud Svetog Duha. Ljudska srca su, zbog svoje
nečistote, postala nesposobna za neposredno primanje i nošenje Njegovih slova;
sposobnija od srca, tih nerukotvorenih tablica, za to je postala beživotna stvar, barem
neopoganjena grehom. Gde danas počivaju reči Duha? U knjigama Svetog pisma i svetih
ugodnika Božijih, u knjigama napisanim po nagovoru i pod uticajem Svetog Duha. Duh
Sveti je prenosio svojim izabranicima razne duhovne darove, naznačavao im razna
služenja. Jedne je naznačio za proroštvo, druge za apostolstvo, treće za pastirstvo i
učiteljstvo, četvrte za mučeništvo za Hrista, pete za očišćenje sebe monaškim podvizima
Hrista radi. Darovi su različiti, različita su i služenja, ali početak, izvor je isti: Duh Sveti,
koji je svakome dodelio dar, svakome naznačio služenje po Svojoj volji i vlasti, kao Bog. I
knjige svetih Božijih ljudi napisali su, uz pomoć različitih darova Duha, sasudi Duha, koji
su imali različito služenje, no sve su napisane ili po nagovoru, ili pod uticajem Svetog
Duha. Sveti Duh već time pokazuje stepen slave svojih živih hramova, i iz jednoga blista
svetlije, iz drugoga sija umerenije. Kao što se zvezde na vidljivom, nebeskom svodu
razlikuju[12] jedna od druge u slavi, tako je raznovrsno i duhovno napredovanje svetih
Božijih ljudi koji sijaju na crkvenom nebu. Njihovom duhovnom napredovanju saobrazna
je i svetlost koju isijavaju njihove knjige: no sve su one na nebu, sve daju svetlost, miomiris
Svetog Duha. Upravo te knjige jesu svetlost zalazećeg Sunca istine koju je sveblagi Bog
odredio da osvetljava poslednje časove hrišćanskog dana. Braćo! Raspoznajmo znake
vremena po zapovesti Spasiteljevoj: Gospod razobličava fariseje jer ne raspoznaju te
znake.[13] Obratimo dužnu pažnju na pouku koju je Spasitelj upućivao Njemu
savremenim Judejcima: Još je malo vremena svjetlost sa vama; idite dok svjetlost imate da vas
tama ne obuzme; a ko ide po tami ne zna kuda ide. Dok svjetlost imate, vjerujte u svjetlost, da
budete sinovi svjetlosti.[14] Sa verom se vežbajmo u čitanju knjiga svetih Božijih ugodnika, i
time crpimo iz njih prosvećivanje i život duše. Udaljavajmo se, kao od smrtonosnog
otrova, od knjiga čiji je izvor mutno i smrdljivo i lažno nazvano znanje, to nasledstvo
čovekove pale prirode, kojeg je ona svojim padom donela iz braka sa odbačenim
anđelima. Da ne budemo više mala djeca, koju ljulja i zanosi svaki vjetar učenja, obmanom
ljudskom,i lukavstvom radi dovođenja u zabludu.[15]
Idu, idu strašnije od talasa svetskog potopa, koji je istrebio ceo ljudski rod, idu talasi laži i
tame, okružuju sa svih strana, spremni da progutaju vaseljenu, istrebljuju veru u Hrista,
ruše na zemlji Njegovo carstvo, guše Njegovo učenje, nanose štetu životu, zatupljuju,
uništavaju savest, uspostavljaju vlast svezlobnog gospodara ovoga sveta. Kao sredstvo
našeg spasenja upotrebimo bežanje, koje je Gospod zapovedio.[16]
Gde je ta blažena barka, slična barci pravednog Noja, kuda bi se moglo pobeći od talasa
koji sve zahvataju, gde bi se moglo naći sigurno spasenje? Ta barka je sveta Crkva: ona
nosi iznad talasa moralnog potopa, ona i u mračnoj, burnoj, groznoj noći, nepomućenog
duha pouzdano vodi ka nebeskim svetilima: delima svetih Božijih ugodnika. Svetlost tih
svetila ne može da skrije nikakva magla, nikakvi oblaci.
Barka će prispeti u luku blažene večnosti, doneće tamo srećno sve koji su njoj poverili
svoje spasenje.
Ako prezreš tu barku, ako, zbog slepe gordosti i uobraženosti, misliš da ćeš prebroditi
strašne talase na krhkoj barci sopstvenog razuma, ako prenebregneš smerno pokoravanje
istinitoj Crkvi, ako sedneš u druge lađe, oštećene lažnim učenjem, probijene prelešću
lukave zmije, ako odbaciš vođstvo Svetog Duha, ili se samo hladno i dvodušno budeš
rukovodio zavetnim i Svetim pismom, a u njemu samom je učenje Duha ‐ poginućeš.
Dok svjetlost imate, vjerujte u svjetlost, da budete sinovi svjetlosti. Amin.


NAPOMENE:
1. Pim 1,20.
2. Jev 10,29, 30.
3. Jn 12, 48.
4. Jn 1,5; Jn 3, 20 i 36; 1 Jn 2, 23.
5. Stihira na večernji svete Pedesetnice
6. Kol 1,28.
7. Ps 11,1
8. Pim 3, 11‐18.
9. Gal 5, 24.
10. Post 6, 3.
11. Ef 4, 30; 1 Sol 5, 19.
12. 1Kop 15,41.
13. Mt 16, 3.
14. Jn 12, 35, 36.
15. Ef 4, 14.
16. Mt 24, 16.
ASKETSKI OGLEDI

FARISEJ

PRVI DEO

Braćo! Pažljivo razmotrimo narav Gospoda Boga, Spasitelja našeg Isusa Hrista. Videćemo
da se On nikada ne sablažnjava o grešnike, koliko god bili teški njihovi grehovi. Nema,
takođe, primera u celom Jevanđelju da su se sveti apostoli sablaznili o bilo koga. Suprotno
ovome, fariseji se neprestano sablažnjuju, sablažnjuju se o samog Svesavršenog, o
očovečenog Boga; sablažnjuju se dotle da osuđuju Njega kao prestupnika, da ga predaju
sramnoj smrti; Spasitelja raspinju na krstu, između dvojice razbojnika! Iz ovoga prirodno
sledi zaključak da sklonost ka sablažnjavanju jeste teška bolest duše, osobina fariseja.
Treba brižljivo paziti na srce i umrtvljavati u njemu osećanje sablažnjavanja o bližnjega
duhovnim rasuđivanjem crpljenim iz Jevanđelja.
Jevanđelje je svezavetna i svesveta knjiga! Kao što se sunce odražava u čistim vodama,
tako je u Jevanđelju izobražen Hristos. Ako želiš da ugledaš Hrista, očisti um i srce
pokajanjem! Tada ćeš ugledati u Jevanđelju Hrista, istinitog Boga, Spasitelja palih ljudi;
ugledaćeš u Jevanđelju koje osobine mora da ima Isusov učenik, prizvan da se nauči
krotosti i smirenju kod samog Gospoda. U tim bogopodražateljskim vrlinama naći ćeš
blaženi počinak svojoj duši.

PRVI DEO

Ušao je jednom prilikom Gospod u dom carinika Mateja: pretvarajući carinika u apostola,
seo je ovaploćeni Bog za trpezu sa grešnicima. Videvši to, fariseji su se sablaznili. Zašto, ‐
govorili su oni Isusovim učenicima ‐ zašto sa carinicima i grešnicima učitelj vaš jede i pije?[1]
Recite, najpre, fariseji, zašto nazivate te ljude grešnicima? Nije li tačnije nazvati ih
srećnicima i blaženima, anđelima, heruvimima, zato što je Bog blagovoleo da sedne u
njihovo društvo? Zar nije bolje da kažete: ʺI mi smo grešnici! I nas primi, milosrdni Isuse,
kraj nogu Tvojih. Onim Grešnicima Ti, Srcevicu i istiniti Sudijo, dao si prednost u odnosu
na nas time što si nas mimoišao i seo sa njiMa. Naši su grehovi očito teži od njihovih. Sa
njima sediš: nama dozvoli bar da se priljubimo uz Tvoje noge.ʺ
Nema svetog mirisa smirenja u mračnim pravednicima, bogatim istinom pale čovekove
prirode, istinom lažnog sveta, demonskom istinom. Oni osuđuju svakog grešnika kojeg
Gospod prima i ne vide da on tako postaje istinski pravednik, oni drsko osuđuju Gospoda,
odbacuju Gospoda, i govore: Učitelj vaš. Daju onima da shvate da oni Njega ne priznaju za
svog Učitelja.
Odgovor Gospodnji je odgovor na svaki uzrok skrivene bolesti fariseja, na celokupno
stanje njihove duše. Taj odgovor sadrži u sebi strašnu osudu i odbacivanje od lika Božijeg
svake ljudske prividne pravednosti, sjedinjene sa osuđivanjem bližnjega. Ne trebaju ‐ rekao
je Gospod ‐ zdravi lekara nego bolesni. Nego idite i naučite se šta znači: Milost hoću, a ne
žrtvoprinošenje. Jer nisam došao da zovem pravednike no grešnike na pokajanje.[2]
Jednom prilikom, u subotu, išao je Gospod sa svetim svojim učenicima i apostolima kroz
polja zasejana usevima. Učenici su osetili glad i počeli da kidaju klasje; trljali su ih rukama,
čistili zrna, i jeli zrnevlje. Fariseji su, videvši to, rekli Gospodu: Gle, učenici tvoji čine što ne
valja činiti u subotu.[3] Gospod im je spomenuo Davida i sveštenike i objasnio: David je
narušio obredni zakon kada je ogladnio, a drugi narušavaju zakon zato što im to
dozvoljava jedna odredba zakona[4], a onda je opet počeo da ponavlja farisejima strašnu
zamerku: Kad biste pak znali šta je to: Milost hoću, a ne žrtvoprinošenje, ne biste osuđivali
nevine.[5]
Kako sitničavo, kako zlonamerno osećanje sablazni! Pretvara se da se do detalja tačno drži
forme zakona, a gazi suštinu zakona. Mračni i slepi fariseju! Počuj šta ti Gospod govori:
Milost hoću. Kada uvidiš nedostatak bližnjega, umilostivi se nad bližnjim svojim: to je ud
tvoj! Slabost koju danas vidiš u njemu sutra može da postane tvoja slabost. Sablažnjavaš se
jedino zbog toga što si gord i slep! Ispunjavaš neka spoljašnja pravila zakona, i zato se
diviš samom sebi; prezireš, osuđuješ bližnje, u kojima zapažaš narušavanje nekih sitnica, a
ne primećuješ ispunjenje velikih, skrivenih vrlina koje Bog voli, nepoznatih tvom
nadmenom, okrutnom srcu. Nisi dovoljno gledao u sebe; nisi video sebe: samo zbog toga
ne priznaješ da si grešnik. Zbog toga i nije omekšalo tvoje srce, nije se ispunilo pokajanjem
i smirenjem, zato nisi shvatio da ti je jednako kao i svim ostalim ljudima potrebna Božija
milost, spasenje. Strašno je ne priznati da si grešnik! Isus se odriče onoga koji ne priznaje
da je grešnik: Nisam došao ‐ govori On ‐ da zovem pravednike no grešnike na pokajanje. Kakvo
je blaženstvo priznati da si grešnik! Koji prizna da je grešnik, taj dobija pristup ~Isusu.
Kakvo je blaženstvo ugledati svoje grehove! Kakvo je blaženstvo gledati u svoje srce! Ako
se zagledaš u svoje srce, zaboravićeš da na zemlji ima grešnika osim tebe samog. Ako
nekad i pogledaš na bližnje, svi će ti izgledati neporočni, prekrasni, kao anđeli. Gledajući u
sebe, razgledajući svoje grešne mrlje, postaješ uveren da je milost Božija jedino sredstvo
tvog spasenja, da si nedostojni sluga i zbog narušavanja, ali i zbog nedovoljnog
ispunjavanja Božijih zapovesti, zbog ispunjavanja koje je sličnije iskrivljivanju nego
ispunjavanju. Pošto je samom tebi potrebna milost, ti nju obilno izlivaš na bližnje, imaš za
njih jedino milost. Kad biste pak znali šta je to: Milost hoću a ne žrtvoprinošenje, ne biste
osuđivali nevine. Nisam došao da zovem pravednike no grešnike na pokajanje.[6]
Milosrdni Spasitelj naš Gospod Isus Hristos nije odbacio pokajane carinike i bludnice, nije
prezreo ni fariseje: On je došao da isceli čoveka od svih njegovih bolesti, između ostalih i
od farisejstva, a ta bolest je posebno teško izlečiva samo zato što smatra i proglašava da je
upravo ona zdravlje u procvatu, što odbacuje lekara i lečenje, što sama hoće Da leči bolesti
drugih, i to tako što jedva primetno zrnce vadi iz nežnog oka udarajući u njega teškim
brvnima.
Pozvao je jedan farisej Gospoda da sa njim obeduje. Ušavši u kuću farisejevu, sede za
trpezu[7] ‐ pripoveda Jevanđelje
O milostivom Gospodu. Možda je farisej i imao dobru volju i neku veru prema Gospodu,
ali je, primajući Hrista, i proračunavao koji stepen dobrodošlice da ukaže gostu. Da nije
bilo tog proračunavanja, zasnovanog na mišljenju o svojoj pravednosti i vrednosti, šta bi
sprečilo fariseja da istrči u susret božanskom posetiocu, da sa strahopoštovanjem padne
pred Njegove svete noge, da prostre pod Njegove noge dušu, srce. Nije to učinio ‐ farisej je
propustio blaženu priliku da ukaže poštovanje Spasitelju kao Spasitelju. Propušteno je
zgrabila jedna žena iz tog grada, poznata grešnica: pohitala je u farisejev dom sa sudom
miomirisnog mira, ušla u kuću, tamo gde je bila trpeza, i počela da kvasi noge Spasiteljeve
suzama, i svojom kosom da ih otire, da noge Spasiteljeve celiva i maže mirisom.
Ne vidi slepi farisej vrlinu koja se dešava pred njegovim očima i izobličava hladnoću,
mrtvilo njegovog srca. Sablazan i osuda narastaju u njegovoj duši. On pomišlja: Daje on
prorok, znao bi ko i kakva ga se žena dotiče; jer je grešnica.[8] A zašto umanjuješ Boga kad ga
nazivaš prorokom? Zašto nazivaš grešnicom onu koja više od tebe poštuje Boga? Zadrhti,
umukni: prisustvuje Sazdatelj! Njemu pripada sud nad Njegovim tvarima; Njemu je
jednako da oprosti i pet stotina dinara i pedeset dinara greha tj. duga: On je svemoguć i
bogat beskrajno. To farisej obično ispušta iz svog proračuna! Kada vidi da je bližnji dužan
pet stotina dinara, on ne obraća pažnju na svojih pedeset, čak ih ne smatra dugom ‐ dok
odluka Božijeg suda obznanjuje da ni jedan ni drugi nemaju šta da vrate, da je obojici
podjednako potreban oproštaj duga. A kad oni ne imadoše da mu vrate, pokloni obojici.[9]
Nedostatak smirenja, od koga i nastaje bolest farisejstva, najviše sprečava duhovno
napredovanje. Dok oni koji su pali u teške grehove sa žarkom revnošću i skrušenog duha
prinose pokajanje, zaboravljaju ceo svet, vide neprestano svoj greh i oplakuju ga pred
Bogom, dotle pogledi fariseja postaju dvostruki. Njegov greh, za njega beznačajan, ne
privlači na sebe svu njegovu pažnju. On pamti, zna neka svoja dobra dela, i na njih polaže
nadu. On vidi nedostatke bližnjih, no kad ih upoređuje sa svojim, smatra da su njegovi
laki, oprostivi. Što više izrasta u njegovim očima sopstvena pravednost, tim više se
umanjuje blagodatna pravednost, u tim slučajevima uzalud darovana pokajnicima. To
slabi, uništava osećanje pokajanja. Umanjivanjem osećanja pokajanja hod prema
duhovnom napredovanju postaje teži; uništavanjem osećanja pokajanja čovek skreće sa
spasonosnog puta na put uobraženosti ~i samoobmane. On postaje tuđ svetoj ljubavi
prema Bogu i bližnjima. Opraštaju joj se grijesi mnogi ‐ rekao je Gospod o blaženoj grešnici ‐
jer je veliku ljubav imala; a kome se malo oprašta malu ljubav ima.[10]
Onaj ko je zaražen bolešću farisejstva lišava se duhovnog napredovanja. Pretvrdo je tlo
njive njegovog srca, i nema na njemu žetve: za duhovno donošenje ploda neophodno je
srce obrađeno pokajanjem, omekšano, ovlaženo duhom milosti i suzama. Lišiti se
napredovanja ‐ to već znači naneti sebi najveću štetu! No šteta koju nanosi farisejstvo ne
ograničava se na besplodnost duše: smrtonosna zaraza farisejstvom najčešće ima veoma
pogubne posledice. Farisejstvo čini čovekova dobra dela neplodnim, i, što je još gore,
usmerava ih ka tome da upravo ona donesu zlo njegovoj duši i osudu pred Bogom.
Gospod je to izložio u priči o fariseju i cariniku, koji su se zajedno molili u hramu
Božijem.[11] Procenjujući sebe, farisej nije nalazio razloga za pokajanje, za osećanje iskrene
skrušenosti, već je, suprotno ovome, nalazio razloga da bude zadovoljan sobom, da se divi
sebi. On je video u sebi post, davanje milostinje, ali nije video one poroke koje je video, ili
je nameravao da vidi kod drugih, i o koje se sablaznio. Kažem nameravao da vidi, zato što
su kod sablazni oči velike; on vidi u bližnjem i takve grehove kojih u tom bližnjem uopšte
nema, koje je pronašla farisejska mašta, vođena lukavstvom. U svojoj samoobmani farisej
prinosi za svoje duševno stanje hvalu Bogu. On skriva svoje preuznošenje, i ono se skriva
od njega, pod maskom blagodarenja Bogu. Pri površnom pogledu na Zakon, njemu se
učinilo da je on Bogu ugodni izvršilac Zakona. On je zaboravio da je zapovest Gospodnja,
po rečima psalmiste, veoma široka[12] da pred Bogom ni nebesa nisu čista,[13] da Bogu nisu
po volji žrtve, čak ni svespaljenice, ako ih ne prati skrušenost i uniženost duha,[14] da
Zakon Božiji treba usaditi u samo srce radi dostizanja istinske, blažene, duhovne
pravednosti. Ta pravednost počinje da se pojavljuje u čoveku sa osećanjem siromaštva
duhom[15]. Slavoljubivi farisej misli da blagodari, da proslavlja Boga: Bože, hvala ti ‐
govori on ‐ što nisam kao ostali ljudi: grabljivci, nepravednici, preljubnici.[16] On nabraja
neskrivena sagrešenja, koja mogu da vide svi; ali o duševnim strastima, o gordosti,
lukavstvu, mržnji, zavisti, licemerju, ne govori ni reči. A upravo one čine fariseja! Upravo
one pomračuju, umrtvljuju dušu, čine je nesposobnom za pokajanje! Upravo one
uništavaju ljubav prema bližnjem, i rađaju sablazan, punu hladnoće, gordosti i mržnje!
Slavoljubivi farisej misli da blagodari Bogu za svoja dobra dela, no Bog se okreće od njega,
Bog iznosi protiv njega strašnu osudu: Svaki koji sebe uzvisuje poniziće se.[17]
Kada se farisejstvo poveća, kada sazri i ovlada dušom, tada su njegovi plodovi užasni.
Nema bezakonja pred kojim bi ono zadrhtalo, na koje se ne bi odlučilo. Fariseji su se
usudili da hule na Svetog Duha. Fariseji su se usudili da nazovu Sina Božijeg demonom.
Fariseji su dozvolili sebi da tvrde da je očovečeni Bog, Spasitelj, koji je došao na zemlju,
opasan po društveno blagostanje, po građanski život Judejaca. I čemu služe sve te
zapetljane izmišljotine? Da pod izgovorom spoljašnje pravednosti, pod maskom zaštite
naroda, zakona, religije zasite svoju nezasitu zlobu krvlju, da prinesu krv na žrtvu zavisti i
slavoljublju, da izvrše bogoubistvo. Farisejstvo je strašan otrov; farisejstvo je užasna
duševna bolest.
Potrudićemo se da nacrtamo lik fariseja tako što ćemo uzimati slikovite opise iz
Jevanđelja, da bi svaki koji pažljivo pogleda u taj strašni, čudovišni lik mogao brižno da se,
po zapovesti Gospoda, čuva od kvasca farisejskog:[18] od načina mišljenja, od pravila, od
nastrojenosti fariseja.
Farisej se zadovoljava ispunjavanjem spoljašnjih religijskih obreda i izvršavanjem nekih
vidljivih, dobrih, čak i neznabošcima bliskih dela, i zato ulizički služi strastima, i pri tome
stalno nastoji da ih prikriva, mada mnoge od njih i ne vidi u sebi i ne razume da baš one
stvaraju u njemu potpuno slepilo prema Bogu i celokupnom božanskom učenju. Do
poznanja, pa stoga i viđenja da u nama deluju duševne strasti može nas dovesti pokajanje,
no farisej je nedostupan za osećanje pokajanja. Kako može da omekša, da se ispuni duhom
milosti, kako da se unizi srce koje je zadovoljno sobom? Nesposoban za pokajanje, on nije
sposoban da gleda svetlost Božijih zapovesti, koje prosvetljuju oči uma. Mada i čita Pismo,
mada vidi u njemu te zapovesti, on se u svojoj pomračenosti ne zaustavlja na njima: one
nekako neprimetno nestaju iz njegovog vidokruga, i on ih nadomešta svojim besmislenim,
nakaznim umovanjima. Može li šta, zaista, biti čudnije, nesuvislije od farisejskih umovanja
pomenutih u Jevanđelju! Ako se ko kune hramom ‐ tvrdili su fariseji ‐ to nije ništa; a ako se
kune zlatom hramovnim, kriv je.[19] Farisej ostavlja ispunjavanje Božijih zapovesti, dakle
samu suštinu Zakona, i teži prefinjenom ispunjavanju spoljašnjih sitnica, čak i po cenu
očiglednog narušavanja zapovesti. Svete Božije zapovesti, u kojima je večni život, farisej
ostavlja bez ikakve pažnje, potpuno ih zaboravlja! Dajete desetak ‐ govorio im je Gospod ‐
od metvice i od kopra i od kima, a ostaviste što je pretežnije u Zakonu: pravdu i milost i vjeru...
Vođi slijepi, koji ocijeđujete komarca a kamilu proždirete.[20]
Od svih duševnih strasti slavoljublje je najskrivenija strast. Ta strast se više od svih drugih
maskira pred ljudskim srcem, pruža mu zadovoljstvo koje se često uzima kao tešenje
savesti, kao božanska uteha. Upravo je slavoljublje kvasac koji je stavljen u fariseja. On sve
čini da bi ga ljudi pohvalili, on voli da i njegova milostinja, i njegov post, i njegova molitva
imaju svedoke. On ne može da bude učenik Gospoda Isusa, koji zapoveda svojim
sledbenicima da preziru ljudsku slavu, da idu putem uniženja, lišavanja, stradanja. Krst
Isusov za fariseja je sablazan. Njemu je potreban Mesija sličan Aleksandru Makedonskom
ili Napoleonu I, sa gromoglasnom slavom osvajača, sa trofejima, sa plenom! Misao o
nebeskoj, duhovnoj slavi, o slavi Božijoj, večnoj, o samoj večnosti nedostupna je za
njegovu dušu koja puže po zemlji, u zemaljskom prahu i truleži. Farisej je srebroljubiv.
Njegovo srce je tamo gde je njegovo blago. Tamo je njegova vera, tamo su njegova
osećanja, tamo je nada, tamo je ljubav! Samo usnama, krajem jezika on ispoveda Boga, a
srcem ga odbacuje. Nikad on ne oseća Božije prisustvo, ne vidi promisao Božiji, ne zna
iskustveno šta znači strah Božiji. Za njegovo srce nema Boga, nema ni bližnjih. On je sav
zemaljski, sav telesni, sav u vlasti duševnih strasti; one ga pokreću, one ga vode, vuku u
svako bezakonje; on živi i radi jedino radi samoljublja. U toj duši podignut je idol ;a. Idol
se neprestano kadi tamjanom, neprestano se kolju žrtve. Kako mogu u toj duši da se
sjedine služenje svesvetom Bogu i služenje mrskom kumiru? Ta duša je u strašnoj
zapuštenosti, u strašnom mraku, u strašnom mrtvilu. To je mračna pećina, u kojoj žive
jedino ljute zveri, ili, još bolje, ljuti razbojnici. To je grob, ukrašen spolja za čovečije čulne
oči, tako lako obmanljive, a iznutra ispunjen mrtvim kostima, smradom, crvima, svime
nečistim, Bogu mrskim.
Farisej, dalek od Boga, ima potrebu da se pokaže pred ljudima koji služe Bogu; ispunjen
svakim bezakonjem, on ima potrebu da pred ljudima stvori utisak da je pun vrlina;
nastojeći da ugodi svojim strastima, on ima potrebu da svojim postupcima da privid
čestitosti. Fariseju je preko potrebna maska. Farisej uopšte ne želi da bude istinski pobožan
i vrlinski: sve što želi je da ljudi misle da on zaista jeste takav, i zato se oblači u licemerje.
Sve je u njemu izmišljotina, ,^v1e je tvorevina mašte! Dela, reči, sav život njegov ‐ sve je to
neprestana laž. Njegovo srce, kao mračni pakao, prepuno je svih strasti, svih poroka,
neprestanog mučenja. I upravo to pakleno srce odaje prema bližnjem neljudsko, ubistveno
osećanje sablazni i osude. Farisej ‐ uvek pun brige o tome da izgleda pravedan pred
ljudima, a u duši čedo satane ‐ hvata iz Božijeg zakona neke crte, ukrašava se njima, ali sve
zato da neiskusno oko ne bi u njemu prepoznalo Božijeg neprijatelja, da bi mu, kao
prijatelju Božijem, poverovalo i tako postalo njegova žrtva. Farisej ne osuđuje u bližnjem
zlo, ni porok, ni narušavanje Zakona. Ne! Kako on može da osuđuje zlo kad je upravo on
njegov prijatelj i naprsnik? Njegove strele upućene su u vrlinu. No da bi udarci bili
precizniji, on kleveće vrlinu, pripisuje joj zlo, sablažnjuje se o to zlo, i, ostavljajući utisak
da pogađa to zlo, on u stvari ubija njemu mrskog slugu Hristovog. Fariseju! Ti vodiš na
pogubljenje nedužnog, i to za zločin koji si ti sam za njega izmislio. Tebi pripada
pogubljenje, baš kao i zločin. Zar te čini radosnim to što učenik Hristov, podražavajući
Hrista, bez reči ispija čašu stradanja koju si mu ti pripremio? Nesrećniče! Uplaši se samog
ćutanja, velikodušnog i tajanstvenog. Kao što sada, Isusa radi, ćuti sledbenik Isusov, tako
će na strašnom, sveopštem sudu progovoriti za njega Isus, izobličiće bezakonika kojeg
ljudi nisu prepoznali i poslaće ga u večnu muku. Fariseji su izmislili zločine za samog
Bogočoveka, oni su priredili za Njega mučenje, oni su kupili Njegovu krv, oni su se
licemerno pravili da Njega nisu razumeli.
Najveći zločin na zemlji počinili su fariseji. Uvek su oni bili odani, i do sada su odani svom
paklenom pozivu. Oni su glavni neprijatelji i gonitelji istinske, hrišćanske vrline i
pobožnosti, oni se ne zaustavljaju ni pred kakvim sredstvom, ni pred kakvim zločinom.
Protiv njih grmi određenje Gospodnje: Zmije, porodi aspidini, kako ćete pobjeći od osude za
pakao? Zato, evo,ja ću vam poslati proroke i mudrace i književnike; i vi ćete jedne pobiti i raspeti, a
druge šibati po sinagogama svojim, i goniti od grada do grada; da dođe na vas sva krv pravedna što
je prolivena na zemlji od krvi Avelja pravednoga do krvi Zaharije, sina Varahijina, kojega ubiste
između hrama i žrtvenika. Zaista vam kažem da će sve ovo doći narod ovaj.[21] Ispunile su se reči
Gospodnje, i do sada se ispunjavaju: zaraženi farisejskim kvascem u nepomirljivom
neprijateljstvu sa istinskim Isusovim učenicima, oni ih gone, čas javno, čas prikrivajući se
iza klevete i sablazni; žedno, neutoljivo traže njihovu krv.
ʺGospode Isuse Hriste, pomozi slugama svojim! Daruj im da Te razumeju, i da slede Tebe,
Tebe koji kao jagnje na zaklanje vođen bi i kao ovca nijema pred onim koji je striže ne otvori usta
svojih.[22] Daruj im da čistim okom uma gledaju Tebe, i da se, stradajući u blaženom
ćutanju, kao da su pred Tvojim očima, obogaćuju blagodatnim darovima, da osećaju u sebi
mirotvorno strujanje Svetog Duha, koji javlja slugi Tvome da može biti Tvoj jedino ako se
pričešćuje čašom stradanja koju si Ti izabrao da bude sudbina prebivanja na zemlji i Tvoja
i Tebi bliskih.ʺ

NAPOMENE:
1. Mt 9,11.
2. Mt 9,12,13.
3. Mt 12,2.
4. Ponz 23, 5.
5. Mt 12, 7
6. Mt12, 7, 9, 13.
7. Lk 7, 36.
8. Lk 7, 39.
9. Lk 7, 42.
10. Lk 7, 47.
11. Lk 18.
12. Ps 118,96.
13. Jov 15,15.
14. Ps 50.
15. Ps 39, 9 i Mt 5, 3.
16. Lk 18,11.
17. Lk 18,14.
18. Mt 16, 6.
19. Mt 23,16.
20. Mt 23,23 i 24.
21. Mt 23, 33‐36.
22. Ic 53, 7.
ASKETSKI OGLEDI

FARISEJ

DRUGI DEO

Gospod je izgovorio u svetom Jevanđelju mnogo zapovesti, i sve one uvode u čoveka misli
i osećanja potpuno suprotna dušepogubnom, čovekomrskom farisejstvu. Te zapovesti
uništavaju sama načela na kojima se farisejstvo temelji i zasniva. Pazite se i čuvajte se ‐
govori Gospod ‐ kvasca farisejskog.[1] Jevanđelist Matej objašnjava da je rečima kvasac
farisejski Gospod nazvao farisejsku nauku,[2] a jevanđelist Luka razume pod tom rečju
njihovo licemerje.[3] To je jedno te isto: iz licemernog ponašanja nastaje farisejski način
mišljenja i farisejsko učenje i obrnuto: farisejsko učenje i farisejski način mišljenja odgajaju
licemera, a za njega nikakav greh nije strašan, nikakva vrlina nije dostojna uvažavanja; on
se nada da svaki greh može da se prikrije, oprosti, opravda, da licemerje može da zameni
svaku vrlinu.
Gospod je predao svojim učenicima pravo, iskreno ponašanje, utvrđeno na svetoj
mudrosti, a ne na lukavstvu ‐ ponašanje iz koga svetli čista vrlina i koje svojom nebeskom
lepotom privlači ljudske poglede i srca. Tako da se svijetli svjetlost vaša pred ljudima, da vide
vaša dobra djela i proslave Oca vašega koji je na nebesima.[4] Fariseji su, suprotno ovome, želeli
da samo izgledaju pravedni, brinuli su isključivo o tome da pred ljudima, pred masom,
obično malo razboritom, predstave i predstavljaju da su upravo oni sluge Božije. I danas
se može videti da fariseji pribegavaju svim mogućim smicalicama da bi njihova samo
naizgled dobra dela blistala što jače pred ljudima, a zlodela bila opravdana političkom
nužnošću, maskom pravednosti i mudre dalekovidosti, željom da se dopuštanjem manjeg
zla spreči veće, i ostalim opravdanjima koja tako obilno izviru iz srca ispunjenog
lukavstvom. Gospod zabranjuje takvo ponašanje veoma snažnim izrazima. Vi ste ‐ govori
On ‐ oni koji se pravite pravedni pred ljudima, ali Bogzna srca vaša;jer što je u ljudi visoko, gadost
je pred Bogom.[5] Fariseji su nastojali da zakonima prikrivaju svoje duševne strasti, dejstva,
njihove plodove. Duševne strasti u senci i hladu zakona obično puštaju duboko korenje u
dušu, postaju debelo drvo jer obuhvataju granama svu čovekovu delatnost, to jest prodiru
u sve njegove misli, u sva osećanja, u svako delovanje. Sveti Pimen Veliki je rekao: ʺAko
čovekovoj grešnoj volji pomognu zakoni, on se predaje razvratu i propada.ʺ[6]
Ako čovek ne traga, i to bezinteresno, za vrlinom pred Bogom, nego, naprotiv, traži slavu
vrline pred ljudima, u njihovom bezvrednom, nepostojanom, promenljivom mišljenju,
onda on nije sposoban da pozna hrišćansku veru, da primi Hristovo učenje, jer je za to
učenje potrebno srce koje priznaje da je grešno, i ispoveda svoj greh. Kako vi možete
vjerovati kada primate slavu jedan od drugoga, a slavu koja je od jedinoga Boga ne tražite?[7]
Gospod oduzima u svojim učenicima svaku hranu za slavoljublje. On hoće da srce
žrtvenik bude očišćeno od nečistog idola, od svega što pripada idolopoklonstvu. Gospod
zapoveda da činimo sva dobra dela u tajnosti. I milostinja, po Njegovoj zapovesti, neka
bude u tajnosti, i post neka bude u tajnosti, i molitva ‐ u zatvorenoj kleti! Naša dobra dela
moraju biti sakrivena od ljudi, ali i od nas samih, da ljudi ne bi kvarili našu dušu
pohvalama i da nas samo naše srce ne bi varalo i vršilo preljubu, i time narušavalo sveti
savez sa svetim smirenjem. Da ne zna ljevica tvoja šta čini desnica tvoja.[8] To nije dovoljno!
Gospod je zapovedio da se odreknemo sebe u kratkotrajnom zemaljskom životu, da
narušimo sve zakone, svaku pravdu radi jevanđelske pravde. A u čemu se sastoji
jevanđelska pravda? U stradanjima, u krstu! Ka njima priziva Spasitelj svoga učenika i tu
vrši odabir među zvanima, tu odvaja kukolj od pšenice, tu obeležava svojim pečatom
izabrane! I koji ne uzme krst svoj i ne pođe za mnom, nije mene dostojan. Koji čuva život svoj,
izgubiće ga, a koji izgubi život svoj mene radi, naći će ga.[9]
Braćo! U podnožju Hristovog krsta složimo i sahranimo sva mišljenja sveta o časti, o
uvredama, o poniženjima, o gubicima, o nepravdi, o ljudskim zakonima i o ljudskoj
pravednosti. Postanimo jurodivi Hrista radi! Postavimo svoje obraze da nas po njima
pljuju, udaraju! Naša stara, zemaljska čast neka se prospe u prah uniženja! Ne gledajmo sa
žaljenjem i brigom na naše propadljivo imanje: neka ga razgrabe i raznesu vihori, kada
budu dopušteni! Ne požalimo naše telo u voljnim podvizima i u nevoljnim stradanjima!
Naučimo se od Gospoda Isusa Hrista Njegovom tajanstvenom ćutanju, tom
najuzvišenijem bogoslovlju i govorništvu, koje zadivljuje i anđele! Svet nije priznao da On,
Bog ovaploćeni, jeste pravedan: zar od sveta da tražimo pravednost? Odrecimo se nje u
podnožju Hristovog krsta! Ne budimo zveri koje lovci i druge zveri napadaju, ranjavaju i
ujedaju, no postanimo slični Jagnjetu Božijem ovde na zemlji, za vreme našeg
kratkotrajnog zemaljskog stranstvovanja ‐ i On će nas učiniti sličnima Sebi u večnosti, u
kojoj našem blaženstvu neće biti kraja i mere. I ovde, u zemaljskom izgnanstvu, vernom
Isusovom učeniku prilazi Duh Sveti, Utešitelj, nanosi na njegovu dušu neiskazano
blaženstvo budućeg života, a ono oduzima od njega osećaj stradanja i uvodi ga u
nevidljivo, sveto naslađivanje, nezavisno od čoveka i okolnosti. Pred tim naslađivanjem
ništavne su sve zemaljske naslade, čak i one zakonite.
Glavna karakteristična osobina licemera, prva strela koju on pušta na bližnjeg, jeste
sablazan i iz sablazni proizašla osuda bližnjeg. U naumima zlotvora sablazan je često
pritvorna, izmišljena, kao tobože opravdan izgovor za zlodelo, koji blagovremeno
priprema i zlodelo i opravdanje zlodela; sablazan u onima koji su još zaraženi starim
Adamom, makar oni bili dobronamerni i težili ka spasenju, jeste osobina starog čoveka i
veoma ozbiljna i uporna bolest. Ta bolest sprečava pokajanje, od koga dolazi očišćenje.
Sablazan je bolesni pogled na slabosti bližnjeg, pri kome te slabosti narastaju do
nesagledive, nakazne veličine. Sablazan je čedo samoljublja, i useljava se u onu dušu koja
se kloni ljubavi prema bližnjem i pravilne ljubavi prema sebi. Gospod je tu bolest uporedio
sa brvnom, prema kome svako javno sagrešenje bližnjeg predstavlja tek trun. Ne sudite ‐
rekao je Gospod ‐ da vam se ne sudi. Jer kakvim sudom sudite, onakvim će vam se suditi; i kakvom
mjerom mjerite, onakvom će vam se mjeriti... Licemjere, izvadi najprije brvno iz oka svoga, pa ćeš,
onda vidjeti izvaditi trun iz oka brata svoga.[10] Moramo na silu odvlačiti sebe od osuđivanja
bližnjih tako što ćemo strahom Božijim i smirenjem ograđivati sebe od tog osuđivanja. Da
bismo oslabili i, sa Božijom pomoći, potpuno iskorenili iz svog srca sablažnjavanje o
bližnjeg, moramo se uz svetlost Jevanđelja udubljivati u sebe, paziti na svoje slabosti,
ispitivati svoje grešne težnje, pobude i stanja. Kada naš greh privuče na sebe naše poglede,
nećemo imati kada da nadgledamo nedostatke bližnjeg, da ih primećujemo. Tada će nam
svi bližnji izgledati prekrasni, sveti; tada će svaki od nas smatrati da je najveći grešnik u
svetu, jedini grešnik u svetu, tada će nam se široko otvoriti vrata, naručje istinskog,
stvarnog pokajanja.
Veliki Pimen je govorio: ʺMi i naša braća smo kao dve slike. Ako čovek, gledajući sebe,
nalazi u sebi nedostatke, onda on u svom bratu vidi savršenstvo. A ako sam sebi izgleda
savršen, onda, poredeći sa sobom brata, nalazi da je brat loš.ʺ[11] Najveći Božiji ugodnici
naročito su brinuli o tome da vide da su grešnici, toliki grešnici da su sagrešenja bližnjih,
javna i velika, njima izgledala beznačajna, oprostiva. Prepodobni Sisoje je rekao avi Oru:
ʺDaj mi pouku.ʺ ʺImaš li ti poverenja u mene?ʺ ‐ upita ga ava Or. ʺImamʺ ‐ odgovori Sisoje.
ʺIdiʺ ‐ reče mu ava Or ‐ ʺi čini ono što ja činim.ʺ ʺA šta je to što ti činiš, oče?ʺ ‐ upita ga ava
Sisoje. Starac reče: ʺJa vidim da sam gori od svih ljudi.ʺ[12]
ʺAko čovek dostigne to stanjeʺ ‐ govorio je Pimen Veliki ‐ ʺo kome je apostol rekao: Čistima
je sve čisto,[13] onda će videti da je gori od svake tvari.ʺ Brat je upitao starca: ʺKako mogu
da mislim da sam gori od ubice?ʺ Pimen je odgovorio: ʺAko čovek dođe do stanja na koje
je apostol ukazao, i vidi čoveka koji je počinio ubistvo, reći će: ʹOn je jednom učinio taj
greh, a ja ubijam sebe svakog dana.ʹʺ Brat je prepričao Pimenove reči drugom starcu.
Starac je odgovorio: ʺAko čovek dođe do stanja takve čistote, i uvidi grehove brata, onda
će njegova pravednost progutati taj greh.ʺ Brat je upitao: ʺKakva je njegova pravednost?ʺ
Starac je odgovorio: ʺSvakodnevno okrivljivanje sebe.ʺ[14]
Eto istinskih slušalaca i tvoraca jevanđelskog Zakona! Izgnavši iz svojih srca osuđivanje i
sablazan, oni su ispunili sebe svetom ljubavlju prema bližnjem tako što izlivaju na sve
milost, i milošću leče grešnike. Sveti oci su rekli za velikog Makarija Egipatskog da je bio
kao zemaljski bog ‐ sa tako silnim milosrđem podnosio je nedostatke bližnjih. Ava Amon
je, udubljujući se neprestano u sebe i izobličavajući nedostatke svoje duše, došao u duboko
smirenje i svetu prostodušnost. Od mnoštva ljubavi prema bližnjem on nije video u
bližnjem zla, zaboravio je da zlo postoji. Jednom prilikom dovedoše kod njega ‐ pošto je
bio episkop ‐ devojku koja je začela i rekoše mu: ʺTaj i taj je učinio ovo, naloži na njih
epitimiju.ʺ Amon oseni krstom njen stomak, zatim naredi da joj daju šest pari belog platna,
i reče: ʺKada dođe vreme da rodi, ako umre ona sama, ili njeno dete, da se ima za
sahranu.ʺ A oni što su optuživali devojku rekoše: ʺŠta činiš? Naloži na njih epitimiju!ʺ On
odgovori: ʺBraćo! Ona je blizu smrti! Šta još da se radi s njom?ʺ ‐ i otpusti je.
Došao je jednom prilikom ava Amon u jedno boravište monaha da bi sa njima obedovao.
Jedan brat iz tog mesta se ponašao veoma zbunjeno: žena mu je došla u posetu. Saznala su
to ostala braća; zbunili su se, a kad su se okupili na dogovor, odlučili su da isteraju brata iz
kolibice. No kad su saznali da se tu nalazi episkop Amon, došli su kod njega i molili ga da
i on pođe sa njima da pregledaju keliju tog brata. Doznao je to i brat: sakrio je ženu pod
veliki drveni sud, i okrenuo dno suda prema gore. Ava Amon je to shvatio, i, radi Boga,
pokrio sagrešenje toga brata. Kada je sa mnoštvom braće došao u keliju, seo je na taj
drveni sud i naredio da pretraže keliju. Keliju su pretražili: ženu nisu našli. ʺŠta ovo
znači?ʺ reče ava Amon braći: ʺNeka vam Bog oprosti vaše sagrešenje.ʺ Zatim se pomoli, i
naredi svima da izađu. Za braćom izađe i on sam. Izlazeći, milostivo uze za ruku
okrivljenog brata, i reče mu sa ljubavlju: ʺBrate! Pazi na sebe!ʺ Tako se sveti Amon
udaljavao od osuđivanja bilo koga, i lečio je grešnike time što je omekšavao njihova srca i
privodio ih milošću ka pokajanju.
Koliko nas Gospod odvodi od ponora sablazni i osuđivanja, koliko se istinske sluge
Gospodnje udaljavaju od tog strašnog, pogubnog ponora, toliko nas, suprotno tome, đavo
vuče u taj ponor, prikrivajući ga raznim opravdanjima. Jedno od satanskih opravdanja je
nerazumna revnost, koju mnogi drže za pobožnu, svetu revnost.
Čovek kojeg vodi nerazumna revnostʺ ‐ govori sveti Isak Sirijski ‐ ʺnikada neće moći da
dostigne mir misli. Dalek je on od tog mira, od radosti. Ako mir misli jeste potpuno
zdravlje, ako revnost jeste suprotna miru, onda lukava revnost nije ništa drugo do teška
bolest. O čoveče! Ubeđen si da opravdanu revnost protiv tuđih nedostataka dovodiš do
najvećeg stepena, a u stvari odgoniš zdravlje svoje duše. Postaraj se, postaraj se o zdravlju
svoje duše! A ako želiš da lečiš bolesne, shvati da je bolesnicima više potrebna pažnja nego
bezdušnost. Pri tome, dok ne pomažeš drugima, dovodiš sebe u stanje teške bolesti. Takva
revnost u čoveku nije znak mudrosti nego bolesti duše, znak nedostatka duhovnog znanja,
znak velikog neznanja. Početak premudrosti Božije, tihost i krotost, ta svojstva velike i
snažne duše, plod su razumnog načina mišljenja, i upravo ona nose ljudske bolesti.ʺ[15]
Greh sablazni i osuđivanja je tako podesan za ubijanje ljudi i zato tako omiljen đavolu da
njemu nije dovoljno to što je izazvao u našem srcu lukavu i od jevanđelskog razuma
daleku revnost, što je izazvao gorde pomisli, uvek povezane sa ponižavanjem i
preziranjem bližnjega: ne, on sprema i očita lukavstva da bi ulovio nepažljive u sablazan i
osuđivanje. Ava Pimen je govorio: ʺU Pismu je rečeno: Što videše oči tvoje, govori.[16] No ja
vam savetujem da ne govorite čak ni o onome što ste opipali svojim rukama. Jedan brat je
tako bio obmanut: učinilo mu se da njegov brat greši sa ženom. Dugo se on borio sa
samim sobom; napokon je prišao, gurnuo ih nogom, misleći da su to baš oni, i rekao:
ʹPrestanite, hoćete li još dugo?ʹ Ispostavilo se da su to bili snopovi pšenice. Zato sam vam i
rekao: ʹNe izlažite ruglu, čak i kad opipate svojim rukamaʹ.ʺ[17]
Greh osuđivanja je toliko protivan Bogu da se On gnevi i odvraća od samih svojih
ugodnika kada oni sebi dozvoljavaju da osuđuju bližnjeg: On oduzima od njih svoju
blagodat, a to se vidi iz mnogobrojnih primera koje su crkveni pisci sačuvali radi koristi i
poučavanja hrišćanskih pokolenja. Nikakva pravednost ne daje pravo da osuđujemo brata
koji greši: Gospod može veoma ugodno da mu daruje istinsku pravednost, neuporedivo
veću od one koju mi mislimo da nalazimo u sebi. Možemo mi biti pravedni gotovo koliko i
sam Bog; no čim osuđujemo bližnjeg, mi odbacujemo Božiju pravdu, umesto nje uvodimo
svoju pravdu, ili pravilnije, bolest farisejstva. Ako osuđuješ bližnjeg, ti kradeš vlast Boga,
vlast jedinog kome pripada sud nad Božijim tvarima ‐ kradeš vlast Hristovu, koji će suditi
živima i mrtvima u poslednjem danu.[18]
Čudesni Jovan Savait pripovedao je o sebi: ʺJednom prilikom, dok sam živeo u pustinji
nedaleko od manastira, došao je brat iz manastira da me poseti. Upitah ga: ʹKako žive oci i
braća?ʹ ʹDobro, zbog tvojih molitavaʹ ‐ odgovori on. Zatim ga upitah za jednog brata koga
je bio loš glas. On mi odgovori: Veruj, oče, taj brat nastavlja da živi kao i pre.ʹ Na to rekoh:
ʹOh!ʹ, i odmah dođoh u zanos. Vidim: stojim pred Golgotom, u Jerusalimu. Gospod naš
Isus Hristos stoji na Golgoti, između dvojice razbojnika. Pohitam da se Njemu poklonim.
Tada ‐ vidim ‐ Gospod se okrenuo prema anđelima koji stoje pred Njim, i govori im:
ʹOterajte ga ‐ on je prema meni antihrist: predusrećući moj sud, osudio je svog brata.ʹ Dok
su me izgonili, i dok sam izlazio, na vratima se zapetlja moja mantija, zape za njih. Tamo
sam je i ostavio. Istog trena dođoh sebi, i rekoh bratu, ovom što je došao da me poseti:
Težak je za mene ovaj dan.ʹ On me upita: ʹZašto tako, oče?ʹ
Svoje viđenje, koje sam mu otkrio, dopunio sam rečima da je skinuta mantija znak da je od
mene oduzet pokrov Božiji i pomoć Božija. Od toga dana udubio sam se u pustinju, lutao
u njoj sedam godina, ne uzimajući hleb, ne ulazeći pod krov, i ne besedeći ni sa jednim
čovekom. Nakon tog vremena opet sam video Gospoda: On mi je vratio moju
mantiju.ʺ[19]
Braćo, pazimo na sebe! Postarajmo se da očistimo sebe od telesnih, a onda i od duševnih
strasti, od slavoljublja, neverovanja, lukavstva, zavisti, mržnje, srebroljublja, i ostalih
sličnih bolesti koje se razvijaju i dejstvuju, po svoj prilici, u samoj duši, bez učešća tela,
zbog čega se i nazivaju duševnim. Rekoh ʺpo svoj priliciʺ: one utiču i na telo, ali se taj
uticaj ne da izmeriti, i zato je za mnoge neprimetan i nesaznajan. Dok budemo pazili na
sebe i čistili sebe od tih strasti, zasejaće se postepeno u nama ljubav prema bližnjem, a od
nje će oslabiti i uništiće se osećanje sablazni o bližnjeg i pomisao da ga osuđujemo. Nikad
ne smećimo s uma da pravde ugodne Bogu nema izvan siromaštva duhom.
Opravdavajmo bližnje, i osuđujmo sebe, da bi nam Bog darovao svoju blagodat i milost,
dakle ono što On daruje jedino uniženima i milostivima. Amin.

NAPOMENE:
1. Mt 16, 6.
2. Mt 16, 12.
3. Lk 12, 1.
4. Mt 5,16.
5. Lk 16, 15.
7. Jn 5,44.
8. Mt 6, 3.
9. Mt 10, 38, 39.
10. Mt 7, 15.
13. Tim 1, 15.
15. Slovo 89.
16. U izvorniku: Prič 25, 8.
18. Žitije prep. Vasilija Novog, mitarstvo osuđivanja, Četiminej, 26. mart.
ASKETSKI OGLEDI

POSETA VALAMSKOM MANASTIRU

Velelepna je bura na Ladoškom jezeru, kada pod vedrim nebom, uz sijanje sunca, vetar
premešta vlažne brežuljčiće po površini dubokog, širokog jezera. Ta nepregledna površina
sva je obasuta nebesko‐plavim brežuljčićima i njihovim nežno belim, srebrnastim
grebenima. Uznemireno burom, jezero stvara utisak da je živo.
Po takvoj buri 1846. godine, početkom septembra, plovio sam iz Konevskog manastira u
Valamski, parobrodom što nosi ime ostrva na kome se nalazi Valamski manastir.[1] Vetar
je bio veoma hladan i jak; brzo su nebom promicali beličasti oblaci u zasebnim grupama,
kao jata ptica kad se sele u jesen i u proleće. Veličanstvena je bura na otvorenom jezeru; i
na obalama ona ima svoju čarobnu lepotu. Tamo se svirepi talasi i vetrovi, u večitoj svađi,
ljute, žestoko prepiru ‐ a ovde, razjareni na zemlju, imaju smelu zamisao. ʺGledajte kako se
talas uspinje na obaluʺ ‐ reče konevski starac koji me je pratio. Tačno: talas se ʺuspinjeʺ na
obalu. To je pravi izraz za ono što talas radi. I ne samo da se svojeglavo uspinje na blagu
obalu, na ogromnu granitnu liticu koja okomito stoji nad bezdanom i od pamtiveka
spokojno gleda na svirepe bure kao na dečije igre: za hvat,[2] za dva hvata uzleće talas uz
liticu, a onda, iznemogao, pada u njeno podnožje, sasut u mnoštvo sićušnih čestica, kao
razbijeni kristal; zatim ponovo započinje svoj neprestano uporni, bezuspešni pokušaj.
Pre nekoliko godina video sam buru na Ladoškom jezeru po tmurnom vremenu. Tada
slika gubi mnogo od svoje živopisnosti. Vode su obojene u sivo; pena nije srebrnasta, već
mutna i žućkasta; magla sužava okvir slike; nema ni one živosti, ni one raznovrsnosti ‐
rečju, nema onog života. Kako su potrebne sunčeve zrake da bi ova pažnje dostojna i
nadahnuća puna slika bila dovršena! Kako je i samo sunce prekrasno kada gleda na
zemaljsku buru sa čistog, nedosežnog neba!
Ostrvo Valam je, nesporno, najživopisnije mesto stare Finske. Nalazi se na severnom kraju
Ladoškog jezera.[3] Prilazite mu: dočekuje vas potpuno nova priroda, kakvu nije imao
prilike da vidi onaj koji je putovao samo po Rusiji: divlja, tiha priroda koja privlači
poglede samom svojom divljinom, iz koje proviruju zanosne, čiste lepote. Vidite okomite,
visoke, gole litice, koje gordo izlaze iz bezdana: stoje kao divovi na isturenoj straži. Vidite
strmine, prekrivene šumom, koje se srdačno spuštaju prema jezeru. Tu je neki pustinjak
izašao sa posudom u ruci da zahvati vode: pometnuvši na zemlju posudu, gleda u
prostrano jezero, osluškuje govor talasa, napaja dušu duhovnim sozercanjem. Vidite
zalive, odasvud ograđene granitnim, samoniklim liticama, u kojima mirno dremaju kao
ogledalo čiste vode, dok u jezeru besni strašna bura; tu se sklonio od brodoloma galijot[4],
ili sojma[5], čeka u zatišju povoljan vetar, a vlasnik jedrenjaka već ravnodušno gleda
razjarene, hučne talase jezera ‐ te što su nedavno hteli da zdrobe njegovu lađu u koju je on
uložio sav svoj imetak, svu sudbinu, i svoju i svoje porodice. Plovite vijugavim tesnacima,
u kojima se dve naspramne litice sastaju tako blisko da ostavljaju samo uzani prolaz za
sami galijot. Spuštate visak, merite dubinu u toj uzini: dubina tu iznosi mnogo hvati.
Ulazite sa severne strane u zaton koji duboko zalazi u unutrašnjost ostrva; plovite tim
zatonom: desno je gusta šuma na kamenitim, ogromnim izbočinama, koje okomito, a neke
sa nagibom, izranjaju iz tamnih voda. Od neprozirnih silueta tih šuma i tog kamenja voda
je u zatonu izuzetno tamna, i predeo dobija veoma preteći izgled. Zaton se postepeno širi,
i najzad formira oval velikih dimenzija. Sklanjate pažnju od te neobične slike koja izaziva
u duši nevoljni, ali prijatni užas od koga ne želite da se rastanete; okrećete se na suprotnu
stranu: pred vama je veliki manastir na visokoj, dugoj, granitnoj litici, kao lagano breme na
plećima giganta. Liticu je ranije prekrivala beličasta mahovina. Monasi su skinuli
mahovinu; sada na granitu nema sivkasto belih sedina koje su visile niz njegovo
preplanulo čelo; on je veličanstven i strašan u svojoj obnovljenoj mladosti i nagoti. Iz
pukotina u liticama izrasle su lipe, javori, brestovi; po litici vijuga bršljan, a ispod litice
podignut je voćnjak, nad kojim se njišu i šume istaknuti zeleni vrhovi drveća, reklo bi se
spremni da se sruše na vrt, ali ih zadržava korenje, duboko prodrlo u liticu. Kakva
zadivljujuća, velelepna slika! Kako je prijatno videti čovekovu naseobinu, njegovu ruku,
komadić zemlje zaliven njegovim znojem, ukrašen njegovim mnogim radom, usred
ogromnih masa netaknute, grandiozne prirode! Pristajete u luku, izlazite na obalu: na
strmoj padini brda sagrađeno je granitno stepenište; njime se penjete prema manastiru
smeštenom na vrhu brda, na prostranoj zaravni. Na tu zaravan sa južne strane vodi strma
padina; prema zapadu, prema zatonu, zaravan preseca okomita litica.
Manastirske zgrade formiraju dva četvorougla, od kojih je jedan smešten u drugom. Kad
se granitnim stepeništem popnete na zaravan, idete alejom prema svetoj kapiji na
spoljašnjem četvorouglu; naspram te kapije je druga, uunutrašnjem četvorouglu. Ulazite
na kapiju: pred vama je na desnoj strani saborna crkva Preobraženja Gospodnjeg, na
gornjem spratu, a na donjem crkva valamskih čudotvoraca Sergija i Germana, gde i
njihove mošti počivaju na skrivenom mestu. Saborna crkva je povezana galerijom sa
toplom crkvom Uspenja Majke Božije; u galeriji se nalazi riznica. Na drugom kraju, koji
formira jugoistočni ugao, nalazi se crkva svetog Nikolaja. Na levoj strani, suprotno od
linije hramova, nalaze se kelije nastojatelja i neke braće. Naspram nas su zajednička trpeza
i kuhinja, a u onoj liniji u kojoj je kapija, i gde, pretpostavljam, vi stojite, nalaze se kelije
črednih jeromonaha. Nad svetom kapijom vanjskog četvorougla nalazi se crkva Petra i
Pavla. U toj liniji, sa leve strane, nalazi se gostoprimnica; sa desne kelija duhovnika i
prostrana manastirska ruholjnja (tako se u manastirima naziva ostava za odeću). U
naspramnoj liniji nalazi se manastirska bolnica, sa znatnim brojem kelija, u koje se
smaštaju svi prestareli i sakati. Pri bolnici su crkve: na gornjem spratu Presvete Trojice, a
na donjem Živonosnog istočnika. U liniji, okrenutoj prema zatonu, sa jedne strane je
nastavak gostoprimnice, a sa druge manastirska kancelarija. U istočnoj liniji, sa jedne
strane je nastavak ostave, a sa druge manastirska biblioteka, u poređenju sa bibliotekama
drugih manastira bogata, sa dosta rukopisa, skoro isključivo dela svetih otaca koji su pisali
o monaškom životu. Neće se u toj biblioteci naći obilje materijala za istoriju Valamskog
manastira. Ona je opremljena krajem prošlog i početkom ovog veka; drevne rukopise, kao
i sve drevno u Valamskom manastiru, uništili su požari i Šveđani. Nema zdanja na celom
ostrvu, čak ni kapele, koje nije navršilo bar sto godina.
Osnivanje i postojanje Valamskog manastira seže u duboku rusku starinu: do takvog
zaključka dovode neke istorijske činjenice. Prepodobni Avramije, osnivač i arhimandrit
rostovskog Bogojavljenskog manastira, došao je još kao neznabožac u valamsko obitalište
960. godine posle Hristovog rođenja; tu je kršten i postrižen u monaštvo.[6] U Sofijskom
letopisu rečeno je: ʺLeta 6671. (1163. posle Hristovog rođenja) nađene su i prenete mošti
prepodobnih otaca naših, Sergija i Germana Valamskog.ʺ[7] Drugi letopisac pominje da je
1192. godine iguman Martirije sagradio kamenu crkvu na Valamskom ostrvu.[8] Lokalno
predanje, potkrepljeno tim i njima sličnim oskudnim podacima koji su do nas došli, smatra
da su Sergije i German grčki monasi, savremenici ravnoapostolne velike kneginje Olge.
Ako uzmemo u obzir odlučnost sa kojom su drevni monasi težili ka najdubljem
usamljivanju, tu pogodnost za usamljivanje koju Valamsko ostrvo pruža sada, i koju je,
tim više, pružalo tada ‐ onda se moramo složiti da u doseljenju grčkih monaha ovamo
nema ničega čudnog i neostvarivog. U svim istorijskim osvetljenim tačkama, nažalost
retkim, u kojima se s vremena na vreme pojavljuje postojanje Valamskog manastira vidi se
da su monasi provodili najstroži monaški život, da su tamo postojali i opštežiće i otšelnici,
i da je svim monasima upravljao iguman. Ovde je u četrnaestom veku živeo izvesno
vreme prepodobni Arsenije Konevski, koji je kasnije otišao na svetu Atonsku goru i
osnovao Konevski manastir. Na ovo tlo je u drugoj polovini petnaestog stoleća kročio kao
mladić prepodobni Aleksandar Svirski: on je najpre obavljao razne poslove u opštežiću, a
zatim je tihovao na svetom ostrvu, u tesnoj pećini, prirodnoj ili isklesanoj u litici ‐ ne zna
se. Sveto ostrvo je kamena gora; ona se podiže iz jezera, završava se na severu visokim
oštrim grebenom i pripada grupi malih ostrva koja sa raznih strana okružuju glavno
ostrvo, kao sateliti svoju planetu. U prvoj polovini petnaestog stoleća živeo je ovde
izvesno vreme prepodobni Savatije Solovecki, koji je kasnije prešao na Belo more, na
daleki sever, radi dubokog osamljivanja u pustinji Soloveckog ostrva, dotle nenastanjenog.
Tamo je tražio isto ono, i sa istim neustrašivim samopožrtvovanjem, što su tražili Grci
Sergije i German na Valamskom ostrvu, i našao svoj Aton i svoj Olimp, već prenaseljen,
mada je ta prevelika naseljenost iznosila svega skupinu monaha.[9]
Više puta su Šveđani pustošili Valamski manastir; više puta su njegovi monasi padali pod
oštricom mača, i zemlju, orošenu molitvenim znojem, orošavali mučeničkom smrću; više
puta su goreli sveti hramovi i monaške kolibice jer ih je zapalila ruka neprijatelja ili
neopreznosti. No predeo Valamskog manastira, njegove raznovrsne pogodnosti za sve
vidove monaškog života, njegovi monasi su ubrzo obnavljali. Kao da je sama priroda
odredila, osvetila Valam za mesto bogosluženja. Drevno predanje, no koje, izgleda, ima
osnova, govori da se ovde, u tom davno prošlom vremenu, kad je ova zemlja bila u mraku
neznaboštva, vršilo poklonjenje idolima.[10] Kada pogledaš na te tamne, duboke vode, na
te mračne, guste šume, na te gorde, moćne litice, na svu tu veličanstvenu sliku koja se
neprestano menja i neprestano ostaje živopisna; kada pročitaš u njoj duboko pesničko
nadahnuće, uporediš raskošni predeo Valama i oskudni predeo okolne Finske ‐ reći ćeš:
ʺDa, morao je ovde kamenosrdni i ratoborni Skandinavac da svoja ratna, surova
razmišljanja i osećanja preinačuje u pobožnost; morala je ovde duša da se ispunjava svime
što uznosi ljudsku dušu ka najvišim osećanjima, koja pruža religija.ʺ Isto to predanje
dovodi ovde svetog apostola Andriju, koji je, po Nestorovom kazivanju, prešao iz Kijeva u
Novgorod, i vratio se morskim putevima u južnu Evropu, gde ga je u Ahaji čekao
mučenički venac. On govori da je apostol rekom Volhov došao na Ladoško jezero, preko
jezera stigao do Valama, obratio tamošnje žrece u hrišćanstvo i osnovao hrišćansku crkvu.
To predanje naziva Sergija pratiocem apostola, a po apostolovom odlasku, učiteljem tih
krajeva u hrišćanstvu.
Šta je tu čudno? Po svoj zemlji iziđe glas njihov, i do krajeva vaseljene reči njihove,[11] svedoči
Pismo o putovanjima apostola. Njihovi trudovi su pripadali celom ljudskom rodu, a ne
samo jednom narodu; njihovu brižnu pažnju, ljubav njihovog srca nije privlačila
obrazovanost, građansko uređenje ili sila, nego nesreća palog čoveka, bio on Skit ili
varvarin, Judejac ili Jelin.[12] Šta je to zbog čega bi sveti apostol Andrija imao razloga da
ne priđe našim praocima, Slovenima, i susedima Slovena, Skandinavcima? Šta je to što bi
ga sprečilo da poseti mesto osvećeno za narodno bogosluženje, da tamo zasadi istinsko
bogopoznanje i bogosluženje? Zašto ne bismo dozvolili mišljenje da je sam Bog došapnuo
apostolu tu visoku, svetu nameru, dao mu snagu da je izvrši? Nenaseljenost, nepoznatost
zemlje, daljina, teškoće putovanja ne mogu biti dovoljan, čak nimalo jak razlog za
odbacivanje ovog predanja. Nedugo posle apostolskih putovanja jezdile su tim putevima
cele vojske: pa zašto da ne prođe njima apostol, vođen Božijom desnicom i apostolskom
revnošću?
To je već predanje, i to ne mutno, ne sumnjivo, već sigurno, čisto istorijsko. Monaški život
na Valamu i istočno ispovedanje hrišćanske vere u toj zemlji procvetali su mnogo ranije i
snažnije nego što bi mogao da zaključi putnik nakon prve posete kraju, nakon
kratkotrajnog pogleda na njega. Treba pogledati usredsređenije, treba žrtvovati dovoljno
vremena, oslušnuti pažljivo kazivanja valamskih otaca i priobalnih žitelja, iz njih izvući
podatak dostojan da ga istorija unese u svoje tablice, da ga savremena obrazovanost usliši,
a obrazovano potomstvo ne zaboravi. Monaški život na valamskom ostrvu se toliko razvio
da je svoje izdanke prebacio preko jezera, na suprotnu obalu, na kojoj se sada nalazi
Serdobolj. Na toj obali je bilo dvanaest skitova: sve su ih osnovali valamski monasi, svi su
bili pod upravom i duhovnim rukovodstvom valamskog igumana. Priobalni žitelji su
ispovedali pravoslavnu istočnu veru upravo zato što su njeno poznanje uzeli iz
Valamskog manastira; po obali, do samog Keksholma, nalazili su se pravoslavni hramovi.
Korelci sa te obale Ladoškog jezera bili su pravoslavci, kao što su pravoslavci sada Korelci
sa suprotne obale, žitelji Olonecke gubernije. I jedni i drugi su govorili istim jezikom:
njihovi dijalekti su se međusobno toliko malo razlikovali da nisu predstavljali prepreku da
oni razumeju jedni druge, da razgovaraju jedni sa drugima; imali su i istu veru. No došlo
je zlo vreme ‐ Finci su se priklonili Luterovom učenju. Na mestima na kojima su blistali
pravoslavni hramovi, gde je vršeno pravoslavno bogosluženje, gde je božanska liturgija
zbližavala nebo i zemlju, sada stoje luteranske crkve, koje se oglašavaju jedino praznom
propoveđu hladnog pastora. Govoreći narodu u svojoj propovedi samo površno, učeno
znanje o Iskupitelju i Njegovim moralnim poukama, on svaki put kao da drži nadgrobni
govor nad tim ljudima i mestima koji su izgubili istinu, živu veru i Crkvu. Osim usmenih
predanja, koja jednoglasno svedoče o činjenicama, postoji još i živo svedočenje. To su cela
naselja Finaca, hiljade Finaca koji danas ispovedaju pravoslavnu veru. Za njih se
bogosluženje vrši na slovenskom jeziku, po našim crkvenim knjigama; vrše ga naši
sveštenici, koji jedino propoved govore narodu na njegovom maternjem, finskom jeziku.
Zar je bilo teško Šveđanima da pored te prostodušne vere uvedu ovde luteranstvo?
Trebalo je samo da proteraju ili pobiju ruske sveštenike i primoraju luteranskog pastora da
maskira svojom propoveđu strašni gubitak, koji je zaboravljen zbog samog vremena i
zbog toga što nije bio potpuno shvaćen.
Nadam se da će ovaj podatak biti prijatan mnogima! Malo je verovatno da mnogi znaju da
je u nedrima Finske još živo pravoslavlje, da ono nije nanovo zasađeno: tamo ono živi od
starina, ostatak je zajedničke drevne hrišćanske religije, koja je zamenila neznaboštvo.
Mnogi današnji priobalni Finci čuvaju ljubav prema Crkvi predaka, otrgnutih od nje na
prevaru ili nasiljem. Oni bi želeli da se vrate u spasonosna nedra, no nikakav glas ih ne
poziva, i oni se mahinalno vuku prema Luteranskoj crkvi zbog, reklo bi se, još
neprekinutog uticaja nasilja.
A kada se desio taj zli prevrat? Religiozna sudbina finske obale povezana je sa sudbinom
Valamskog manastira, iz koga je, vidi se, uvek tekao religiozni život za celu tu zemlju,
cvetao i umanjivao se saobrazno tome da li mu je mnogo ili malo sila davao Valamski
manastir. Početkom sedamnaestog veka švedski vojskovođa Pontus de la Gardi, koji je
toliko zla naneo Rusiji, razorio je valamsko obitalište; crkve i kelije predao je plamenu,
monahe oštrici mača; neki su uspeli da pobegnu i ponesu mošti svetih osnivača manastira.
Sličnu sudbinu doživela je i leva obala Finske: pravoslavni hramovi su spaljeni,
sveštenoslužitelji pobijeni ili prognani, među stanovništvom je prošireno luteranstvo, čije
su se pristalice još predavali fanatičnoj strasti prema svojoj tek rođenoj veri, spremni da se
umiju u krvi Tridesetogodišnjeg rata. Vredna je pomena činjenica da se naselja koja su
sačuvala pravoslavnu veru ne nalaze ni na samoj obali Ladoškog jezera ni na putu
zavojevača, nego dublje u Finskoj, iza planina, iza močvara, tih prirodnih ograda zemlje:
tamo su se oni pritajili, spasili od pogleda i religije protestanata. Tada su mnogi Finci
prebegli u Rusiju da bi sačuvali veru: njihove pravoslavne potomke srešćete u
Novgorodskoj i Tverskoj guberniji.
Kada je Božiji promisao oružjem Petra Velikog kažnjavao Šveđane zato što su, ušavši u
Rusiju kao saveznici, verolomno pogazili Božiji zakon i narodna prava, i iz saveznika
prešli u neprijatelje i osvajače, tada je Valamski manastir, zajedno sa Korelijom, ispod
njemu rodnog krova ruske države, prešao da sirotuje pod tuđom vlašću oko sto godina.
Od 1717. godine, po pozivu pobedonosnog cara, monasi Kirilo‐belozerskog manastira
došli su na zgarište bivšeg Valamskog manastira; opet je tamo podignut hram Božiji,
postavljene su kelije. Za vreme vladavine carice Jelisavete Petrovne drvene manastirske
zgrade nestale su u požaru. Carica je obnovila manastir o državnom trošku. Nove zgrade
su, kao i prethodne, bile sagrađene od drveta. Video sam crtež tog manastira; dopao mi se.
Mislim da drvene zgrade pristaju pustinjskoj obitelji kakva je Valamska. Kako pogled
raduju monaške kolibice svojom skromnošću kad su izgrađene od drveta! Podesne su za
monaška zanimanja: čuvaju zdravlje, kome ovde prete surova klima, oštri vetrovi, sama
hrana, podvizi, raspoloženje duha, koje istanjuje, iscrpljuje telo. Da je u Valamskom
manastiru bio od kamena veliki saborni hram, koji bi na dva sprata sadržavao toplu i
hladnu crkvu, i da je kamena bila ograda, koja bi štitila unutrašnjost manastira od vetrova,
tada bi same kelije mogle biti drvene: one bi stajale na dovoljnom rastojanju jedna od
druge, radi bezbednosti u slučaju požara, i tako bi okruživale crkvu sa svih strana. Prelep
je taj raspored: uz pogodnosti koje pruža, on pokazuje da žitelji takvih kolibica, okrenutih
prema hramu Božijem, imaju za jedini cilj da služe Bogu, da smatraju da su stranci na
zemlji, da je Bog njihova jedina potreba ‐ zato su oko Skinije i postavili svoje šatore. Tako
su raspoređene zgrade u Glinskoj pustinji, u Belobereškoj, u Optinskom skitu, i u nekim
drugim.
Obnova Valamskog manastira tekla je sporo; uspeh je bio neznatan. Manastir je dugo bio
malo naseljen. Ljubitelje osamljivanja nije privlačilo ovamo to što su za obnovu obitališta
bili uzeti monasi nedovoljno obogaćeni poznavanjem monaškog života. Sama osama nije
dovoljna za moralno i duhovno blagostanje obitelji, mada osamljivanje jeste jedan od
glavnih, osnovnih uslova za to blagostanje: prilikom osamljivanja neophodno je duhovno
rukovođenje i poučavanje braće; bez toga uništavaju se sve koristi koje donosi upravo
osamljivanje. Suprotno ovome, duhovno rukovođenje i poučavanje prenosi koristi
osamljivanja u obitalištima koja su smeštena u naseljima i mnogoljudnim gradovima. Tako
su procvetali manastiri koji su se nalazili u Konstantinopolju i njegovoj okolini; oni su
iznedrili znamenite oce, po duhovnim darovima ravne ocima vaspitanicima besplodnih
pustinja.[13]
Najvažniju, osnovnu potrebu Valamskog manastira oštroumno je uočio mitropolit
sanktpeterburški Gavrilo. Da bi udovoljio toj potrebi, on je 1785. godine pozvao iz
Sarovske pustinje starca Nazarija, čuvenog po duhovnim znanjima i opitnosti, i poverio
mu da bude nastojatelj Valamskog manastira. Mitropolit je prihvatio svetu obitelj pod
posebno arhipastirsko pokroviteljstvo, i pružao joj je pomoć i upravnim odlukama i
materijalnim sredstvima. Valamski manastir je počeo brzo da izniče, da se širi i ispunjava
onima koji su dali i onima koji žele da daju monaške zavete. Uređeni su opštežiće i skit;
pojavili su se i pustinožitelji i otšelnici. Sam iguman Nazarije imao je otšelničku keliju: u
nju se udaljavao, ponekad i na nekoliko sedmica, da bi pažljivije pogledao u sebe, da bi
podrobnije otkrio u sebi čoveka, da bi zatim, iz sopstvenih životnih iskustava i opažanja,
crpeo pouke za podređene, da bi ih vodio ka onome što je određeno u Jevanđelju ‐ ka
ispravljanju života i napredovanju. Otac Nazarije, postrižnik i vaspitanik Sarovske
pustinje, sav ispunjen duhom te obitelji, prihvatio se da u Valamskom manastiru predano
i precizno pretače u delo sve ono čemu se tamo naučio. Sva zdanja u Sarovskoj pustinji su
od kamena ‐ on je počeo da uvodi kamenu gradnju i u Valamski manastir. On je sagradio
unutrašnji četvorougao: spoljašnji su podigli njegovi prethodnici. Milostiva i dobra dela
careva Pavla Petroviča i Aleksandra Pavloviča obezbedila su materijalnu snabdevenost
manastira; on je prvog reda ‐ njime upravlja iguman, igumana biraju braća, a potvrđuje
mitropolit sanktpeterburški.
Po svom ustrojstvu, u monaškom smislu, Valamski manastir je verna kopija manastira
rane hrišćanske Crkve. On ima monahe svih vidova istočne, pravoslavne Crkve; ima i
opštežiće, i skit, i pustinjake, i otšelnike. U glavnom manastiru, o kojem smo govorili,
postoji opštežiće u pravom smislu reči. Monasi koji obitavaju u njemu učestvuju u
zajedničkom bogosluženju, zajednički obeduju, imaju zajedničke, iste odežde, trude se u
pojedinačnim i zajedničkim poslušanjima.
Prvo poslušanje je služenje nastojatelja: predlaže ga celo bratstvo, potvrđuje ga i blagosilja
eparhijski arhijerej. To nije vlast ovoga sveta. To breme je lako, a ujedno i teško. Ta ramena
moraju da nose nemoći celog bratstva. Kakva samo snaga mora da postoji u tim
ramenima! Kakvu velikodušnost mora da ima nastojatelj, kakvo samopožrtvovanje, kakvo
potpuno zaboravljanje svoga ja, da ta dva[14] uglasta, oštra slova ne bi ranila, pogotovo ne
ubijala nikoga od bližnjih! Drugo poslušanje je poslušanje namesnika: njega već bira
nastojatelj, iz saveta braće, a potvrđuje eparhijski arhijerej. Namesnik je glavni
nastojateljev pomoćnik u svim oblastima manastirskog upravljanja. Treće poslušanje je
blagajnik: on nadzire manastirski novac, četvrto je rizničar: on rukovodi riznicom. Nakon
rizničara slede duhovnici; osim njih niko od jeromonaha ne može da prima na ispovest ni
braću ni posetioce manastira. Kao i namesnika, i blagajnika, i rizničara i duhovnika
potvrđuje eparhijski arhijerej; oni zajedno čine takozvani sabor ili stariju braću; njih
nastojatelj poziva na dogovor i učestvovanje u nekim veoma važnim poslovima, o kojima
donosi odluku eparhijsko starešinstvo, a ono u takvim slučajevima daje nalog nastojatelju i
starijoj braći. Dalja poslušanja su: red sveštenosluženja, koje vrše svi jeromonasi, osim
namesnika i blagajnika, i jerođakona. Crkvenjaci se biraju iz redova monaha i poslušnika,
a po osnovu najčistijeg i najskromnijeg života. Sposobni za crkveno čitanje i pojanje
određuju se da im to bude poslušanje. U poslušanju pojanja učestvuju neki jeromonasi i
jerođakoni kada nije njihov red za sveštenosluženje. Za ostala poslušanja određuju se
monasi i poslušnici. Spomenućemo i ta poslušanja da bismo upoznali čitaoca sa
organizacijom manastira. Neka braća šiju odežde za celo bratstvo; neki šiju obuću; neki
rade u kuhinji, u pekari, neki peku prosfore, neki rade u trpezariji; neki se bave stolarskim,
kovačkim i bravarskim poslom, neki love ribu, neki rade u baštama, povrtnjacima, na
poljima> neki peru veš ‐ rečju, valamsko opštežiće najvećim delom samo podmiruje svoje
potrebe. Svako takvo pojedinačno zanimanje naziva se poslušanjem. U zavisnosti od
potrebe, jedno poslušanje vrši jedan brat, a drugo vrši više njih. Tako se u biblioteci, u
apoteci, u podrumu nalazi po jedan, već iskušani brat. U kuhinji, u perionici, u ostavi, i u
drugim takvim prostorijama radi po nekoliko braće: u valamskom opštežiću glavnog od
njih obično nazivaju gazdom, a ostale njegovim pomoćnicima. Ima poslušanja koja se
nazivaju zajedničkim, kao što su: pripremanje drva, skupljanje sena, vršidba, sadnja,
zalivanje i branje povrća. Za ta zajednička poslušanja uzimaju se braća koja nisu sposobna
za posebna poslušanja za koja je, kako se vidi iz rečenog, potrebno veće ili manje
poznavanje poverenog posla. Kada neko od onih koji žele da stupe u obitelj bude primljen,
on se prvo šalje na zajednička poslušanja, u kojima se lakše otkrivaju njegov karakter,
navike i ponašanje; ako on kasnije pokaže da je sposoban za neko posebno poslušanje,
određuju ga za pomoćnika i, tek posle mnogih godina i iskušavanja, poveravaju mu,
shodno njegovom znanju ili profesiji, neki zasebni deo. Sva braća, naročito početnici (dakle
oni koji su nedavno stupili u manastir), nalaze se u čestim odnosima sa duhovnicima;
upravo na tom odnosu zasnovano je i drži se dobro moralno ustrojstvo mlađe braće; u
onima koji napreduju ono se podržava povrh toga i usredsređenim čitanjem svetootačkih
dela i brižljivim uvođenjem u bogosluženja. Bibliotekar izdaje, po odluci nastojatelja,
knjige koje odgovaraju duševnom ustrojstvu svakoga. Braća koja se nalaze u poslušanjima
tokom svih prazničnih dana prisustvuju svim službama u crkvi, a ostalim danima u
sedmici dolaze na jutrenje i, odslušavši ga do šestopsalmija, idu na svoje poslove, a posle
večere učestvuju u zajedničkom večernjem pravilu.
Bogosluženje se vrši po manastirskom tipiku, i sastoji se od jutrenja, ili svenoćnog bdenija
uoči praznika, liturgije ‐ rane i pozne ‐ večernje i pravila, koje se vrši posle večere, i sastoji
se od čitanja molitava pre spavanja, pomena, i od nekoliko poklona. Napev je znameni,[15]
ili takozvani stari ruski stolpovi.[16] Tonovi tog napeva su veličanstveni, lagani, setni:
odražavaju jecaje duše koja se kaje, i u zemlji svog izgnanstva uzdiše za blaženom,
željenom zemljom večnog radovanja, čistog i svetog naslađivanja. Da, samo ti tonovi, a ne
drugi, moraju da se čuju u tom obitalištu čija sama zdanja imaju izgled tamnice određene
za ridanje, za plač zbog svog ropstva, za duboke misli, za razmišljanja o večnosti. Ti tonovi
se harmonično slažu sa divljom, čistom prirodom, sa gromadnim masama granita, sa
tamnom šumom, sa dubokim vodama. Ti tonovi se rastežu čas tužno, setno, kao pustinjski
vetar, čas postepeno iščezavaju, kao odjek među liticama i klisurama, čas grme
neočekivano; čas kroz tihi bol prinose žaljenje zbog grešnosti, izražavaju mučnu i
izjedajuću žalost zbog grešnog bremena, čas, reklo bi se, od nepodnošljive težine tog
bremena, od udaraca greha, počinju da vapiju i pozivaju pomoć neba: tada oni grme!
Veličanstveno Gospode pomiluj slično je pustinjskom vetru: tako je ono tužno, dirljivo,
dugo! Pali čovek je kroz osamljivanje i samoposmatranje osetio svoj pad, ugledao ga u
sebi, uverio se u njega, i predao se neprestanom uzdisanju, u nadi na pomilovanje. Pesma
Tebi pevamo završava se dugim prelivajućim tonom, koji se postepeno stišava i neprimetno
gubi pod svodovima hrama, onako kako se odjek gubi u vazdušnom prostoru. A kada
braća zapevaju na večernji Gospode, Tebe dozivam, usliši me, tada ti tonovi najpre, reklo bi se,
izlaze iz duboke provalije, zatim se brzo i gromovito istržu iz nje, uznose se prema nebu,
nose tamo misli i želje, plamene kao munje ‐ tada oni grme! Umetnik će u valamskom
pojanju naći mnogo neujednačenosti, nedostataka u izvođenju, ali upravo on shvata da u
tom pojanju potpuno preovladava pobožnost, strahopoštovanje, shvata neobičnu energiju
koja i raznežuje i potresa dušu. Sve ovde mora da bude važno, grandiozno. Sve veselo,
lako, razigrano bilo bi čudnovato, nakazno. Ne uplašite se ovog kazivanja, istinitog
kazivanja. Ne pomislite samo da ovde živi nesreća, da može da živi nesreća. Ne! I ovde
postoji uteha: uteha onih koji plaču, javljena u Jevanđelju.
U Valamskom obitalištu ima sedam zasebnih hramova. Među njima se saborna crkva
ističe lepotom i unutrašnjom uređenošću; donji red ikona na njenom ikonostasu prekriven
je srebrnim rizama. Veći broj crkava (zbog čega nijedna, ne isključujući ni sabornu, ne bi
mogla da primi sve koji žive u Valamskom manastiru), raznovrsne freske sabornog hrama
i trpeze, služe kao obrasci iskonskog, obrazovanošću neprečišćenog ukusa ruskog čoveka,
žitelja Evrope i suseda Azije. Bolje bi bilo da umesto tolikih crkava jedno veliko zdanje
sadrži u sebi i toplu i hladnu crkvu, kao, na primer, u Konevskom manastiru. Mogla bi da
bude još i crkva pri bolnici. Tako bi se potpuno zadovoljila sada nezadovoljena suštinska
potreba manastira sadržana u tome da sva braća i posetioci mogu da stanu u crkvu i
učestvuju u bogosluženju. Nisu ovako razmišljali graditelji manastira.
Njihova usrdnost je imala potrebu za zasebnim hramovima: svetitelja Nikolaja, apostola
Petra i Pavla, Živonosnog istočnika. I stoje ti hramovi bez bogosluženja: u svakom od njih
ono se vrši samo jednom godišnje, na praznik tog hrama. Ali u zasebnoj crkvi Presvete
Trojice čak ni na njen hramovni praznik ne može da se vrši služba Božija zbog velike
teskobe ‐ zato se služba vrši u sabornoj crkvi.
Po završetku liturgije svi odmah idu u trpezariju, u kojoj se postavlja obična hrana, ali
zdrava, dovoljna, po zapovestima manastirskog tipika, to jest za praznične dane riba, u
obične dane na ulju, a sredom i petkom, radnim danima za vreme Velikog posta, bez ribe i
bez ulja: samo biljna hrana. Za vreme obeda pokazuje se duboko ćutanje ‐ jasni glas čteca
javlja sabranom bratstvu samopožrtvovanje, vrline, podvige svetih Božijih ugodnika.
Večera je posle večernje: tokom večere isto tako se vrši čitanje poučno za dušu. Za velike
praznike, sat pre večernje, u trpezariji, postavlja se čaj za sve: valamski starčići su to
nazivali gozba. Dirljivo je videti kako žure na tu gozbu, sa drvenim šoljama u rukama,
oronuli, nesigurnog hoda, i u detinjstvo pristigli starčići; njihova krv se ledi i žarko čezne
da je vrela voda oživi. Mnogo je u običajima Valamskog manastira prostodušnosti,
patrijarhalnosti. Prijatno i nežno izbijaju ti običaji iz naše maternje starine, ruske starine, u
kojoj promatrač često nalazi da je prostodušno sjedinjeno sa svetim.
Manastirsku riznicu ukrašavaju darežljivi darovi gospodara cara Aleksandra Pavloviča:
on je gajio naročitu simpatiju prema Valamskom manastiru, kojeg je 1819. godine
blagovoleo da obraduje svojom posetom. Godine 1844. manastir je posetio veliki knez
Konstantin Nikolajevič, i za uspomenu na svoju posetu darovao mu skupocene sasude. Na
prostoru koji zaokružuje unutrašnji četvorougao manastirskih zgrada, na kome prebiva
neko posebno, tiho, pobožno osećanje, monasi su podigli mermerni spomenik sa
natpisom. Natpis kazuje savremenicima i čuva za potomstvo događaje: posetu manastiru
gospodara cara Aleksandra Pavloviča i velikog kneza Konstantina Nikolajeviča.
Natpis u sabornoj crkvi označava mesto na kome je Aleksandar Blagosloveni stajao tokom
bogosluženja, ne doživljavajući kao opterećenje dužinu trajanja manastirskog
bogosluženja. Natpis u gostoprimnici ukazuje na one sobe u kojima se vladar nakratko
zadržavao. Mermerni četvoroutaoni kamen sa natpisom, oko koga je zasađeno cveće,
nalazi se u vrtu, na mestu sa koga je veliki knez Konstantin Nikolajevič pravio skicu
manastira. Isti takav kamen postavljen je na drugoj strani zaliva, u šumi, u gustoj senci jela
i borova, na mestu na kome je veliki knez dovršavao svoj crtež započet u vrtu: odavde je
pogled na manastir posebno veličanstven i živopisan. Stavljajući to kamenje, i urezujući te
natpise u kamenju, valamski monasi su iskazivali osećanje svog srca, ono osećanje ljubavi i
odanosti carevima i carskom domu, dakle ono što je u svim vekovima ruske istorije
odlikovalo naše sveštenstvo.
Odeća valamskih monaha, kao i njihova hrana, jednostavna je ali prilična. Ona i materijali
za nju čuvaju se u ostavi za odeću. Tu ostavu sačinjava niz soba u kojima su složena
sukna, nankinzi,[17] platna, konci, kože, šiveno rublje, gotove rase, podrasnici, mantije,
krzneni kaputi ‐ i sve to u znatnom broju. Iznošena odeća se vraća u tu ostavu, a umesto
nje izdaje se nova. Onome koji je došao iz sveta u manastir izdaje se potrebna posteljina,
odeća i obuća. Valamska ostava za odeću može u svakom trenutku da opremi svim
potrebnim do sto ljudi. Tolike zalihe iz svih oblasti gazdinstva neophodne su u
Valamskom manastiru zbog mnogobrojne braće, zbog udaljenosti od gradova, napokon
zato što je u proleće, kada puca led, a naročito u jesen, kada se on formira, saobraćaj sa
obalom dugo otežan i čak nemoguć. Jezero između Serdobolja i Valama se zamrzava, ali
ne pre polovine januara; do tada bezbrojne sante leda plove u raznim pravcima po celoj
vodenoj površini, tako da bi lađu koja bi se odlučila da se uputi u jezero led svakako
zarobio i sprštio.
Manastirska biblioteka ima sve knjige koje su potrebne za sticanje potpunih znanja u
monaškom životu. Osim knjiga štampanih na slovenskom i ruskom jeziku, nalaze se
mnoge rukopisne knjige. Navešćemo znamenite rukopise. Prvo mesto među njima po
svojoj retkosti zauzimaju dva Katihizisa prepodobnog Teodora, igumana
konstantinopoljskog Studitskog manastira, ili Besede braći. Ta knjiga je veoma obimna.
Crkva je priznala njenu korist: monaškim tipikom je određeno da se u određene dane
Velikog posta ona čita u crkvi na crkvenim službama.[18] To pravilo odnosi se upravo na
manastir. Studitove besede odišu ljubavlju koju je on gajio prema svom bratstvu: on ih
naziva svojim očevima i učiteljima, i braćom, i decom; njegovo učenje je neobično
jednostavno, dostupno svačijem razumevanju, posebno pristaje monasima iz opštežića,
pošto njegov isključivi predmet čine razne obaveze i prilike u opštežiću. Postoje rukopisne
knjige otaca koji su opisali podvig umne molitve. To su rukopisne knjige Grigorija Palame,
Kalista Anti‐Likudija, Simeona Novog Bogoslova, prepodobnog Nila Sorskog, ruskog
pisca. Postoje knjige za vođenje žitelja skita, pustinjaka i otšelnika: takvi su otačnici, knjiga
znamenitog učitelja tihovatelja Isaka Sirijskog, knjiga Cvetnik jeromonaha Doroteja, ruskog
pisca, koji je, kako se vidi iz same knjige, živeo u doba patrijaraha.[19] Navešćemo iz
poslednje knjige, olakšavajući razumevanje slovenskog jezika prevodom na ruski, neke
navode zbog, moralne i asketske vrednosti knjige, a naročito zbog toga što je pisac naš
sunarodnik kojeg smo zaboravili. Samo neka pustinjak čita i iščitava tu nadahnutu knjigu,
ispunjenu dragocenim duhovnim savetima. Neka se razlegne i za nas glas jeromonaha iz
groba, u koji ga je sahranio naš zaborav. Tom glasu, koji javlja duboke istine, dolikuje da
se razlegne iz jednostavne valamske obitelji.
ʺO, ljubljeni moj čitaočeʺ ‐ tako počinje svoju knjigu jeromonah ‐ ʺpokazaću ti, ako hoćeš,
nešto vrednije od čistoga zlata, i srebra, i mnogocenog bisera, i dragog kamena! Ničim ne
možeš naći i kupiti Carstvo nebesko, buduće radosti i počinak, osim ovim. To je osamljeno
čitanje i usredsređeno i usrdno slušanje svetih knjiga božanskog Pisma. Ne može, ne može
se spasiti onaj koji ne bude često čitao bogonadahnuto Sveto pismo. Kao što ptica bez krila
ne može da uzleti u visinu, tako ni um bez knjiga, samim svojim pomišljanjem, ne može
da smisli kako da dobije spasenje. Čitanje u osami i usredsređeno i usrdno slušanje svetih
knjiga Božijeg Pisma roditelji su i početak svih vrlina i svakog dobrog dela zato što se sve
vrline rađaju od njih, od njih počinju. Osamljeno čitanje i usredsređeno i usrdno slušanje
svetih knjiga Božijeg Pisma sa ciljem delanja i svog spasenja rađa svaku vrlinu, služi kao
izvor dobara, odgoni od nas svaku grešnu i zlu strast, svaku grešnu požudu, želju i
delovanje, svoje i demonsko. Sveti oci smatraju da su osamljeno čitanje i usredsređeno i
usrdno slušanje svetih knjiga božanskog Pisma starešina i car svih vrlina.ʺ .. Pod Božijim
Pismom jeromonah ne razume samo svete knjige Starog i Novog zaveta nego i dela svetih
otaca; u tom smislu on se izražava isto kao i prepodobni Nil Sorski. Takva osnova je
neobično, dragoceno važna: njome jeromonah priznaje neophodnost neprekidnog
pridržavanja ne samo dogmatskog nego i moralnog crkvenog predanja; njome on stupa u
savez jednodušnosti sa svim asketskim svetim piscima Istočne crkve. Svi oni jednoglasno
tvrde da je za nepogrešivi hod putem monaških podviga neophodno rukovođenje delima
svetih otaca, da je to jedini način spasenja koji nam preostaje zbog sve manjeg broja
duhovnih učitelja. Od prvih reči jeromonah izvodi čitaoca na prave, svete, bezbedne, od
Crkve propisane i blagoslovene staze, daje svom učeniku karakter koji ga određuje kao
sina Istočne crkve, uvodi ga u duhovno zajedničarenje sa svetim monasima svih
hrišćanskih vekova, udaljava od svega tuđeg, od svega krivotvorenog. Kako je izvrstan
karakter sina Istočne crkve! Kako je on prostodušan, veličanstven, svet! Protestant je
hladnouman; rimokatolik je ushićen, oduševljen, zanosi se; sin Istočne crkve je prožet
svetom istinom i krotkim mirom. Prva dva karaktera su zemaljska, poslednji je sišao s
neba, i stoji pred našim očima u Jevanđelju. Taj karakter se odgaja u pravoslavnom
hrišćaninu čitanjem Svetog pisma i dela svetih otaca; napajajući se tim čitanjem hrišćanin
postaje naprsnik Istine i pričasnik Svetog Duha, koji daje tu Istinu.
Oštroumno je skrenuo pažnju jeromonah na njemu savremeno monaštvo; dragoceno je
njegovo zapažanje: ʺČesto sam se čudio tome kako su sveti drevni oci za kratko vreme
dostizali spasenje, pristizali u savršenstvo, nalazili blagodat, a danas je tako malo onih koji
se spasavaju! Ali evo čime su svi sveti oci dostigli savršenstvo i spasenje, našli blagodat,
udostojili se dara čudotvorstva: oni su svom dušom sledili reči i zapovesti Gospodnje,
iznad svega se starali da ih čuvaju, da ih uvek imaju u svom umu... Prvo moramo da
čuvamo zapovesti Hristove zato što sveto Jevanđelje predstavlja usta Hristova, koja nam
svakoga dana govore, a zatim da čuvamo predanja svetih otaca, da izvršavamo dela koja
su oni zapovedili, i da tim delima umaramo svoja tela... Bez ispunjenja svetih,
strahopoštovanja punih i svetlih zapovesti Gospodnjih naša predanja i pravila su sujetna...
Ako ne čuvaš zapovesti Gospodnje, ako ozleđuješ i ubijaš svoje velike trudove, ti se lišavaš
savršenstva, spasenja i blagodati. Ako ne čuvaš zapovesti Gospodnje i ne stvaraš u sebi
mesta za blagodat, ti ne možeš da dođeš u savršenstvo i primiš blagodat. Daleko je od
duhovne mudrosti onaj koji prednjači u telesnim podvizima a ne haje za zapovesti
Gospodnje! Ništa naše nije prijatno Bogu bez ispunjenja zapovesti Gospodnjih. Kako su ih
brižno i neumorno čuvali sveti oci, tako i mi moramo da ih čuvamo, koliko nam snage
dozvoljavaju.ʺ[20] Kakva pouka, duši najkorisnija! Neizbrisivim slovima trebalo bi da je
zapiše na tablici srca svaki monah koji se priprema za blaženu večnost.
Prekrasna jeromonahova duša govorila je od suviška srca, i često neusiljeno izlivala
predivne reči ‐ reči koje osvajaju. Neka njegova mesta ukrasila bi stranice najboljih pisaca.
Kako su izvrsni sledeći redovi: ʺKada stvaramo besmrtni život, ne moramo se bojati
iskušenja, oskudnosti u telesnim potrebama, ni same smrti. Rekao je Gospod: Ne brinite se,
dakle, Jovoreći: šta ćemo jesti, ili šta ćemo piti, ili čime ćemo se odjenuti? Jer sve ovo nekršteni,
neznabošci, koji Boga ne znaju, ištu; a zna i Otac vaš nebeski da vam treba sve ovo. Nego ištite
najprije Carstvo Božije i pravdu njegovu, i ovo će vam se sve dodati.[21] Upravo tako dao je On
obećanje! ʹJa samʹ, govori On, ʹtvoja hrana i odeća; ja ću ti poslužiti u tvojoj nemoći, kao
otac i majka, i iskreni prijatelj. Ja ću ti dati sve što ti je potrebno i služiću ti svojom
blagodaću. Samo veruj u mene svom dušom i nesumnjivo, meni služi nepokolebivo, i
nadaj se da mogu ispuniti ono što cam obećao.ʺʹ[22]
Zbile su se nad jeromonahom reči bogonadahnutog Davida, koji je rekao: Izgovoriće usta
moja pesmu, kada me naučiš zakonima Tvojim.[23] Kada sama Božija blagodat, nastanjena u
srcu, počne da uči čoveka zakonu Duha, tada on postaje nadahnut. Njegove misli i
osećanja oživljava novi život Duha, njegov razgovor nosi pečat najuzvišenije poezije.
Takva su mnoga mesta u jeromonahovim delima, između ostalih i početak XI glave, u
kojoj on govori svojoj duši: ʺLjubljena dušo moja, ne odlaži godinu po godinu, mesec po
mesec, dan za danom: ne provodi ih u uzaludnom očekivanju! Da ne bi morala da
uzdahneš od sveg srca i potražiš nekoga ko bi mogao da učestvuje u tvojoj žalosti, i ne
nađeš ga! Ah, koliko ćeš tada početi da se kidaš, da plačeš, ridaš i tuguješ, da se uzaludno
kaješ! Danas možeš da učiniš dobro: ne odlaži ga za sutra! Ne znaš šta će doneti sutrašnji
dan. Neće li te stići ove noći neka nesreća! Ne znaš šta nosi dan, a šta noć. Dušo moja, sada
je vreme trpljenja nevolja! Sada je vreme ispunjavanja Gospodnjih zapovesti i otačkih
vrlina! Sada je vreme plača i ridanja, suza koje donose sladost i radost! O, dušo moja, ako
istinski želiš spasenje, zavoli nevolje, kao što si pre volela naslađivanje; živi tako što ćeš
umirati svakoga dana. Brzo prolazi naš život, i nestaje kao senka oblaka koju stvara sunce.
Dani našeg života razlivaju se kao dim u vazduhu.ʺ Cvetnjak je jedna od najuzvišenijih
asketskih knjiga; tom vrednošću ona se približava znamenitoj knjizi Isaka Sirijskog. Dva
pisca Ruske crkve pisala su o umnom delanju: Nil Sorski i jeromonah Dorotej. Knjiga
prvog je veoma korisno rukovodstvo za one koji počinju podvig tihovanja, a knjiga
drugog ‐ za one koji su napredovali i približavaju se savršenstvu. Učenje o umnoj molitvi
izloženo je u Cvetnjaku neobično jasno, jednostavno, potpuno. Svuda se vidi obilno
duhovno napredovanje i zdrav razum ruskog čoveka: zapleteno on pojednostavljuje,
najuzvišenije duhovno učenje izlaže neobično prirodno, izuzetno razumljivo i lepo!
Naročito su takve njegove pouke o čistoti srca, uma, i duše, o bestrašću, o pomračenju
uma, o trezvenosti uma, o svetoj čistoj molitvi. Zbog uzvišenosti i svetosti tih predmeta,
koji imaju svoje vreme i mesto, ne usuđujemo se da iznosimo navode; onoga koji želi da se
upozna sa njima upućujemo na samu knjigu. Već i sami naslovi pouka mnogo govore.
Radi nekih duhovnih zanimanja uznapredovali monasi prelaze iz opštežića u skitski i
otšelnički život.
Skit Valamskog manastira udaljen je trista vrsta od glavnog obitališta. Put do njega vodi i
vodom i obalom. Treba se spustiti iz manastira niz granitno stepenište do luke. Tu sednete
u brzi čamac i istim zalivom kojim ste stigli u manastir plovite dalje, u dubinu ostrva, u
skit. Zaliv se čas sužava čas širi; neprestano s obe strane vidite krajolike koji menjaju oblik
a čuvaju sumorni ton. Najzad ulazite u veliki oval, okružen blago nagnutim obalama, na
kojima raste mnogo brezica, oskoruša, javora; litice su se gotovo skrile od vas; ponegde u
daljini iza jela i borova proviruje kamen. Vode ovala nisu tamne: u njima se ugodno
ogleda nebesko plavetnilo. Zelene livade, išarane bezbrojnim divljim, a mirisnim
cvetovima, predstavljaju pravu gozbu za oči. Ovde nema vetra, onog surovog vetra u
naletima: gore, na uzvišenoj otvorenoj zaravni, na kojoj je glavni manastir, on se retko
stišava. Sve je ovde tako gostoljubivo, srdačno! U duši ste radosni; osećate da se odmarate.
I postaje vam jasno da je divlja priroda svojim slikama, koje izazivaju užas, koje ste do
sada neprestano gledali, dovela vaša telesna i duševna osećanja u napregnutost. Penjete se
stazom koja vijuga blago nagnutom livadom, ulazite u šumski čestar: pred vama je,
najednom, osamljeni skit. U sredini skita kamena crkva vizantijskog stila sa dva nivoa; oko
crkve zasebne kelije za braću, takođe kamene, i kamena ograda. Sa svih strana skita je
šuma; u njoj vlada neobična tišina. Kada uđete u skit obuzme vas potpuno drukčije
osećanje od onoga prilikom ulaska u manastir. Tamo sve odiše životom, čistim životom ‐ a
ovde pak vlada neki neobjašnjivi mir, sličan miru blaženo usnulih u Gospodu. U skitu se
vrši bogosluženje dva puta sedmično: nedeljom i subotom; ostalim danima braća tihuju po
kelijama, predaju se molitvi, čitanju, razmišljanju o Bogu, ručnim radovima, a u hramu
jedan monah čita Psaltir i pomen za počivšu braću i dobrotvore Valamskog manastira. To
čitanje i pominjanje vrši se neprekidno dan i noć tako što braća koja žive u skitu zamenjuju
redom jedan drugoga.
Hrana se postavlja u zajedničkoj trpezariji: mnogo oskudnija od manastirske, skoro
isključivo biljna. Na Vaskrs i ostale velike praznike skitska braća dolaze u manastir,
učestvuju sa manastirskom braćom u prazničnom bogosluženju, i dele sa njima u
zajedničkoj trpezariji praznični ručak, a on u samom manastiru sadrži najviše četiri jela.
Riblja čorba, zatim sama riba, parče piroga ‐ to je obeležje velikog praznika na trpezi
valamske braće. Jela pržena u tiganju isključena su iz jelovnika: oni ih smatraju
nedopustivim lakomstvom. U skitu živi do dvanaestoro braće, ili malo više. Kopneni put
koji vodi iz skita prema manastiru takođe je slikovit: vodi obalom zaliva kroz šumarke,
preko brežuljaka i brdašaca ‐ i takav je da često počinju da lupkaju točkovi kočije na golom
granitu.
Na raznim mestima na ostrvu u dubokoj osami, uz ivicu šume na brežuljku ili na maloj
livadi usred šume, nalaze se usamljene, od debala načinjene kolibice pustinjaka. Broj
pustinjaka uopšte nije veliki. Otšelnički život može biti dozvoljen jedino najopitnijim u
monaštvu, zrelim po uzrastu i duhovnom znanju. Pustinjaci, kao i skitska braća, dolaze u
manastir na velike praznike.
Posetioci manastira smeštaju se u gostoprimnici. Postoji posebno prihvatilište i za
siromahe, kojih ima dosta u tom delu Finske.
Siromasima je dozvoljeno da budu na Valamu dva dana, da imaju obed, koji se naročito
priprema u prihvatilištu za njih, a za put daju svakome po dva komada ražanog hleba. I
radi tog sledovanja Finac ide četrdeset, pedeset vrsta u Valamski manastir! Leti, čim se
očisti put po jezeru, mnoge desetine čunića svakoga dana donose siromahe po burnoj
pučini u manastir. Jedni odlaze, a na njihovo mesto već su stigli drugi. Zimi, čim nastane
led, cele gomile siromaha kreću peške na teško putovanje, ne obazirući se ni na ljuti mraz
ni na daljinu puta. Idu polugoli po ledu! Idu i oronuli starci, i deca, i žene sa odojčadima.
Često nalaze na ledenoj stepi smrznuta tela tih siromaha: mislili su da će pobeći iz gladi, a
mraz ih je ubio.
Ne možemo, na kraju, da izbegnemo obavezu da kažemo koju reč o bolnici, tom mirnom
utočištu ne samo ostarelih i nedužnih valamskih monaha nego i monaha cele Peterburške
eparhije. Pri bolnici postoji zasebna crkva, posebna trpezarija, posebna posluga i mala
apoteka, snabdevena najnužnijim lekovima.
Valamsko ostrvo sa okolnim malim ostrvima nije ništa drugo do celoviti, iz Ladoškog
jezera uzdignuti kamen: njegova uzvišenja formiraju litice, brda i klisure, a udubljenja
zalive, tesnace, jezera. Uverićete se u to merenjem dubine jezera. U zalivima, tesnacima, na
celom prostoru između glavnog ostrva i sitnih ostrva, ta dubina iznosi pet, deset, u
najdubljim mestima dvadeset hvatova; no čim uplovimo u čisto jezero, dubina stotinjak
metara od obale dostiže već do sedamdeset, sto hvati, i dolazi skoro do dvesta. Tlo svuda
čini sami kamen, prekriven slojem zemlje, na kome ima vegetacije, od četvrt aršina,
ponegde i više. Retko, i u maloj količini, u plićaku ima peska i gline. Sloj zemlje koji
pokriva ludu ‐ tako valamski monasi nazivaju svoj kamen ‐ neobično je plodan: blizu
manastira podignuta su dva voćnjaka: jedan pod liticom na kojoj stoji manastir, a drugi
desno od granitnog stepeništa koje vodi iz luke u obitalište. U tim voćnjacima snažna,
puna stabla jabuka svedoče da je zemljište dobro, a jabuke, koje sazrevaju možda jednom
u deset godina, podnose žalbu na klimu, na slabost ovdašnjih sunčevih zraka. U toj žalbi
učestvuju sa njima krupne lubenice i dinje koje rastu u valamskim baštama; one su veoma
sočne, no njihov sok je mrtav: sunce ne zagreva u njemu nimalo sladosti. Povrtarski
proizvodi su veoma dobri; rode toliko da je to sasvim dovoljno za celokupno brojno
bratstvo, za mnoge radnike koji žive u manastiru, za mnoge posetioce manastira. Seju
određenu količinu raži i ovasa, no glavnu zalihu žita kupuju u Sankt Peterburgu i
dopremaju ga u manastir na galiotima. Sena nakose dovoljno. Drva na ostrvu ima u
izobilju; ovde najviše raste bor, zatim jela, mnogo manje breza, javor, lipa. Blagodarimo
im! Nežnim cvetovima svojih listova oni ublažavaju sumornost litica; tamnim, večnim
zelenilom to isto čine i jele i borovi. U dolinama,gde je sloj zemlje dublji, šuma je odraslija,
ali na brdima,gde je sloj zemlje tanak, šuma je kržljavija ‐ ona ne može da dostigne
potrebnu visinu; njeno korenje uzaludno traži da prodre dublje u zemlju: dočeka ih luda,
oni se šire, prepliću po njoj da bi skupili potrebnu hranu za sebe, i ne nalaze je.Zato na
brdima skoro isključivo raste samo bor, po pitanju tla najmanje probirljiv i najmanje
zahtevan. Šta još da kažemo? Posmatram vode, neizmerne vode Ladoge, drevnog Neva,
Varjaga i Slavjanina, iz davnina slavnih po svojim burama i bojevima; i te duboke, velike
vode saglasne su sa osamljenim ostrvom, punim čistog nadahnuća, da se na ostrvu,
ograđenom vodom, monaška zajednica spašava i čuva. One ga ograđuju i svojim
prostranstvom, i burama, i ledom. One u svojim neizmernim nedrima sadrže i hrane
nebrojena jata raznih riba,predaju ih u varljive mreže, spremaju na trpezu pustinjaka jelo
čiju vrednost ne čine ni začini, ni veština, nego obilje i svežina zaliha!
Kada me je laki manastirski čamac, po povoljnom, prijatnom vetru odnosio iz Valama, bio
sam bolestan. Osećaju bolesti pridružili su se i mnogi drugi osećaji. Moj pogled, pun
neodređene tuge, u kojoj je bilo neke naslade, okrenuo se prema Valamu, prikovao se za
njega. Mislim da je to bio pogled kojim sam se zauvek opraštao od njega! Bezglasno sam
posmatrao Valam sa lakog čamca dok je čamac klizio zalivom. Podizao sam glavu čas
prema jednoj litici, čas prema drugoj: drukčije se i ne može gledati u njih ‐ tako su visoke.
Moćna priroda, koja je uvek u meni izazivala zaprepašćen>e, uvek me gledala strogo i
surovo, prijateljski se ‐ rekao bih ‐ nasmejala. Ili joj je taj osmeh dalo sunce, koje je baš tada
pustilo živonosne zrake duž zaliva, na vode, na kamenje, na gustu šumu. Na ivici granitne
stene na kojoj stoji manastir, tačnije na ogradi od pruća koja ograđuje tu ivicu, nanizala su
se braća. Bili su tu i zreli muževi, očvrsli u borbama sa sobom, i mladići koji su tek stupili
u manastir, koje tek čeka borba, i oronuli starci, pokriveni sedinama, čija su srca i misli već
spokojni, kojima je venac spleten i grob već iskopan. Malo im je bilo što su srdačno primili,
umirivali putnika: trebao im je još ispraćaj, pomešan sa tugom ljubavi, koju je razblažila
suza žaljenja zbog rastanka. Razlegala se veličanstvena zvonjava manastirskih zvona, a sa
raznih strana tesnaca kamenih gora pratio ju je višeglasni odjek. Isplovio je laki čamac iz
zaliva, kao iz zamka visokih kamenih zidina: ostale su litice na svojim mestima, otkrilo se
pogledu prostrano jezero, u daljini se jedva nazirala serdoboljska obala; u drugim
pravcima obale nema ‐ plavetnilo vode stapa se sa plavetnilom neba. Dignuta su jedra;
brzo je pojurio laki čamac po blagim talasima. Ubrzo smo stigli na drugu obalu; odatle
sam se osvrnuo na Valam: na svojim prostranim, plavim, beskrajnim vodama, meni se on
pričinio kao planeta na svetloplavom nebu.
Da, zaista ‐ tako je on daleko od svega! Kao da nije na zemlji! Njegovi žitelji mislima i
željama visoko su se podigli iznad zemlje! Valam je zasebni svet! Mnogi njegovi monasi su
zaboravili da postoji bilo kakva druga strana! Srešćete tamo starce koji sa svog Valama
nikud nisu otišli i po pedeset godina, koji su zaboravili sve osim Valama i neba.
Vojsko duhovna, blaženi žitelji svetog ostrva! Neka siđe na vas blagoslov neba zbog toga
što ste zavoleli nebo! Neka počine na vama blagoslov putnika zato što ste zavoleli
gostoljublje! Neka Bog usliši vaše molitve, neka Njemu budu prijatne vaše pohvalne
pesme zato što su vaše molitve i pesme pune svete pobožnosti! Neka budu blagoslovene
žitnice vaše i imanje vaše zato što siromah uvek nalazi kod vas i komad hleba, i parče
odeće za prikrivanje svoje nagote! Braćo, dobri deo ste izabrali! Ne okrećite se nazad, neka
vas opet ne privlači svetu neka sujetna, prolazna prijatnost sveta! U njemu je sve tako
nesigurno, tako nepostojano, tako kratkotrajno, tako propadljivo! Vama je darovao
promisao Božiji zasebno, od svih sablazni udaljeno naselje, veličanstveni, nadahnuti
Valam. Držite se tog pristaništa koje ne uznemiruju talasi mora života; hrabro trpite u
njemu nevidljive bure; ne dajte blagoj revnosti da se hladi u vašim dušama; obnavljajte je,
podržavajte je čitanjem svetih otačkih knjiga; bežite u te knjige umom i srcem, osamljujte
se u njima mislima i osećanjima ‐ i Valam, na kome vidite granitne grebene i visoke gore,
postaće za vas stepenica prema nebu, ona duhovna visina sa koje je udoban prelazak u
obitalište raja.
Putnik koji je pisao ove redove i u njih izlio svoja osećanja prema vama i vašem stanu,
putnik koji je više puta posetio vaš manastir sa iskrenom brigom o njemu, o njegovom i
vašem napretku, izmoljava sebi život u molitvenom sećanju na vas do groba ‐ i s one
strane groba.

NAPOMENE:
1. Taj parobrod nosi naziv ʺValamʺ. Od otvaranja plovne sezone na Ladoškom jezeru
do jesenjeg olujnog vremena parobrod dvaput sedmično ide u Valamski manastir, i
svaki put polazi iz Šlizelburga.
2. Hvat = 2,134 m.
3. Ostrvo Valam udaljeno je oko 25 vrsta od najbliže obale, od finskog grada
Serdobolja oko 40, od Konevskog manastira oko 80; obim mu iznosi oko 30 vrsta;
pripada Sankt‐peterburškoj eparhiji, a po civilnoj teritorijalnoj podeli pripada
Viborskoj guberniji Velike finske kneževine.
4. Stari dvojarbolni, jezerski ili rečni transportni jedrenjak (prim. prev.).
5. Stari ruski rečni ili jezerski teretni jedrenjak (prim. prev.).
6. Rukopisno žitije svetog Avramija Rostovskog i Rečnik ruskih svetih.
7. Rečnik ruskih svetih.
8. Rukopis biblioteke Valamskog manastira. Možda će finski arhivi vremenom
dostaviti podatke o istoriji Valama koji su određeniji i podrobniji od ovih koje
pružaju danas poznati izvori.
9. Boravak prepodobnih Arsenija, Savatija i Aleksandra na Valamu su pouzdane
činjenice, sačuvane u njihovim žitijima. U žitiju prepodobnog Svirskog,koje je
napisao njegov učenik Ilarion, rečeno je prilično podrobno i veoma pohvalno o
podvižništvu valamskih monaha, a u žitiju prepodobnog Arsenija ‐ da je u
manastiru bilo brojno bratstvo.
10. Rukopis biblioteke Valamskog manastira, koji se poziva na drevni rukopis nazvan
ʺOpovedʺ.
11. Ps 18, 5.
12. Kol 3, 11.
13. Prepodobni Nil Sorski, Predgovor za Slova.
14. Neprevodiv izraz: ruska reč ʺяʺ sadrži jedno slovo (prim. prev.).
15. Znameni napev, ili raspev, jeste staro rusko crkveno pojanje po ʺznameniяmʺ tj. po
drevnim notama, a ne po sluhu; glavne karakteristike su mu osmoglasje,
razumljivost i razgovetnost izgovaranja, jasnoća i izražajnost misli i teksta,
jednostavnost muzičke građe, mirnoća i ozbiljnost koje zahteva tradicija crkvenog
bogoslužbenog pojanja (prim. prev.).
16. Stolpovo ili stolpno pojanje je običan napev, sličan čitanju na raspev; ʺosnovnoʺ i
najstarije pojanje u Pravoslavnoj crkvi, obrazac crkvenog pojanja; oslanja se na
zakon osmoglasja; naziv potiče iz samog načina starog pisanja nota ‐ kukicama, tj,
stolpovima (prim. prev.).
17. Nanking je bila kineska pamučna tkanina, veoma gusta i jaka, obično žute boje,
tako nazvana po kineskom gradu Nankingu (prim. prev.)
18. Crkveni tipik, ponedeljak Svete četrdesetnice.
19. Cvetnik, glava 54, o monaškom opštežiću. U tom veoma obimnom članku
jeromonah, između ostalog, govori da se u opštežićima neizostavno mora slediti
predanje svetih otaca, osnivača monaškog opštežića; oni koji gaze predanje svetih
otaca neće ugledati svetlost Hristovu. Jeromonah ostavlja u zavet onome koji
namerava da ponovo podigne manastir da izdejstvuje blagoslovenu gramatu od
svetoga patrijarha i ogradi manastir patrijarhovim blagoslovom. Cvetnik su
posebno uvažavali ruski monasi koji su najuzvišeniji monaški podvig razvijali do
navike. Po toj knjizi obučio se Isusovoj molitvi znameniti solovecki podvižnik Isus
Golgotski; po njoj se obučavao Isusovoj molitvi prepodobni Joasaf Kamenski,
vologodski čudotvorac, što se vidi iz njegovog rukopisnog žitija. Poslednja okolnost
pokazuje da je jeromonah živeo u Doba prvih patrijaraha i doživeo otadžbinske
nemire, o čemu se može zaključiti na osnovu kratkih ukazivanja na savremenost
prisutnih u njegovoj knjizi. Navodi su ovde uzeti iz knjige koju su pravoslavci
štampali u Grodnji, 1687. godine, dvadeset godina nakon zbacivanja patrijarha
Nikona, uz očuvan stari pravopis. Da su knjigu štampali pravoslavci dokazuje
zavet koji u njoj čitamo: on se odnosi na blagoslov svetog patrijarha, što raskolnici
nikako ne bi dopustili. Smatramo da je ova napomena neophodna: iskustvo je
pokazalo da površan pogled na ortografiju može da izazove sumnje po pitanju
pravoslavlja knjige, tim pre što će se pri takvom pogledu na nju veoma lako skriti
njen suštinski značaj, zbog kojeg ju je pisac nazvao Cvetnik ‐ pre svega zbornik i
objašnjenje izreka drevnih otaca, bez imenovanja tih otaca. Treba poznavati oce da
bi se otkrilo kome od njih pripadaju navodi u zborniku.
20. Cvetnik, glava VI.
21. Mt 6, 31, 32, 33.
22. Cvetnik, glava X.
23. Ps 118, 171.
ASKETSKI OGLEDI

O MONAŠTVU

RAZGOVOR IZMEĐU PRAVOSLAVNOG HRIŠĆANINA MIRJANINA I MONAHA

Mirjanin: Oče moj, smatram da sam srećan što sam kroz poznanstvo sa vama našao u
vama ličnost pred kojom mogu da otkrivam svoje srce i od koje čujem iskren govor. Želim,
želim svim srcem i potpuno da pripadam Pravoslavnoj crkvi, da sledim njeno dogmatsko i
moralno predanje. Sa tim ciljem nastojim da o svim predmetima predanja imam određeno
mišljenje. Pogrešna mišljenja vode ka pogrešnim postupcima, a pogrešan postupak je izvor
štete, pojedinačne i opšte. Objasnite mi, molim vas, značaj monaštva u Crkvi Hristovoj.

Monah: Bog neka blagoslovi vašu želju. Iz tačnog i pravilnog mišljenja nastaje sve dobro; iz
izopačenog i lažnog nastaju sve nesreće. Ova misao pripada Jevanđelju. Ono nam nudi
istinu kao početni razlog spasenja, a na laž ukazuje kao na početni razlog pogibije.[1]
Zašto hoćete da danas predmet našeg razgovora bude upravo monaštvo?

Mirjanin: U društvu koje ja posećujem često se povede razgovor o monaštvu, iznose se
različita savremena mišljenja o njemu. Moji poznanici se skoro uvek obraćaju meni zato
što sam uspostavio odnos sa duhovnim licima, i iznose želju da i ja iznesem svoje
mišljenje. Želim da bližnjima dostavljam tačne podatke, i zato vas molim da mi ih
saopštite.

Monah: Ne znam u kojoj meri sam sposoban da vam udovoljim; u svakom slučaju želim da
budem iskren pred vama i izložim ono što sam imao priliku da saznam iz Svetog pisma i
od svetih otaca, iz beseda sa monasima dostojnim uvažavanja i poverenja, i, najzad, iz
sopstvenih zapažanja i iskustava. Ugaoni kamen se polaže u osnovu zgrade, a ja ću u
osnovu naše besede položiti reči da je monaštvo uredba Božija, ni u kom slučaju čovečija.

Mirjanin: Zamislite! Misao da je monaštvo uredba Božija ja nisam ni čuo u društvu.

Monah: Znam da niste. Upravo zato, kada u svetovnom društvu otpočne razgovor o
monaštvu, jedan kaže: ʺMeni izgleda tako!ʺ drugi: ʺA meni se čini ovako!ʺ, treći: ʺA ja bih
učinio ovo,ʺ četvrti: ʺA ja bih učinio ono!ʺ Čuje se hiljadu protivurečnih mišljenja i
pretpostavki, iznose ih ljudi koji nemaju nikakve predstave o monaštvu, ali su spremni da
postanu pisci pravila za monaštvo i da upravljaju monaštvom po svom premudrom
nahođenju, bez ikakvih obaveštenja. Neki ponavljaju čak i hule koje su o monaštvu
izgovorili protestanti i bezbožnici. Osećaj žalosti i straha zahvata srce od takvih povika i
sudova, u kojima neznanje gazi svojim papcima dragocene bisere svetog predanja i Božije
uredbe.

Mirjanin: Da! Uzrok toga je neznanje, kako rekoste, oče.

Monah: Ne mislite da je neznanje malo zlo. Sveti oci nazivaju neznanje velikim, glavnim
zlom, od koga zlo počinje u punoći obilja. Prepodobni Marko Podvižnik govori da je
neznanje prvi, glavni junak zlobe.[2] ʺNeznanje nije svesno svog neznanja, neznanje je
zadovoljno svojim znanjemʺ ‐ rekao je drugi otac.[3] Ono je sposobno da počini mnogo zla,
uopšte ne naslućujući da ga čini. Govorim ovo iz osećanja sastradanja sa ljudima koji ne
shvataju u čemu je čovekova vrednost, sa hrišćanima koji ne znaju u čemu se sastoji
hrišćanstvo, koji zbog svog neznanja rade protiv sebe. Ne pomislite da sam imao nameru
da u Božijoj uredbi prikrivam ljudske zloupotrebe i ljudsku nemoć. Ne! Izobličavanje i
otklanjanje ljudskih zloupotreba u Božijoj uredbi znak je strahopoštovanja prema toj
uredbi, sredstvo očuvanja svetosti uredbe koju je Bog darovao i stavio ljudima na
raspolaganje.

Mirjanin: I poslednja misao za mene je nova. Sa tog gledišta nikad nisam gledao monaštvo,
niti sam kod drugih sretao takvo mišljenje.

Monah: Ovo što sam rekao odnosi i se na monaštvo ali i na celokupnu Crkvu: i
starozavetnu, i novozavetnu. Da je starozavetnu Crkvu osnovao Bog, da ju je predao
poslenicima ‐ judejskom narodu, to je Gospod izobrazio u priči o zlim vinogradarima, u
21. glavi Jevanđelja po Mateju.[4] Da je novozavetnu Crkvu osnovao Bogočovek, da ju je
predao drugom narodu, sastavljenom od svih naroda, dakle hrišćanima, to jasno proizilazi
iz Jevanđelja i iz celokupnog Svetog pisma.[5] Judejci su morali da podnesu račun Bogu o
tome jesu li sačuvali dar Božiji, kako su upravljali i raspolagali darom Božijim. Pošto se
pokazalo da je njihovo postupanje zločinačko, oni su otpali ‐ oni su, uostalom, dobrovoljno
otpali u duhu ‐ i podvrgnuti su kazni. I hrišćani isto tako moraju da podnesu račun o tome
kako su koristili Božiju uredbu ‐ novozavetnu Crkvu ‐ i kako monaštvo, kao zasebnu
uredbu u njoj.

Mirjanin: Postoji li mogućnost da se iz Svetog pisma vidi u čemu se sastoji sudbina
novozavetne Crkve na zemlji?

Monah: Sveto pismo svedoči da hrišćani, slično Judejcima, počinju postepeno da se hlade
prema otkrivenom učenju Božijem, da počinju da ostavljaju bez pažnje obnavljanje
čovečije prirode kroz Bogočoveka, da zaboravljaju na večnost, da svu pažnju usmeravaju
na svoj zemaljski život; da se u tom raspoloženju i usmerenju bacaju na poboljšanje svog
položaja na zemlji kao da je večan i razvijanje svoje pale prirode, a sve da bi zadovoljili
svaku ozleđenu i izopačenu potrebu i želju duše i tela. Razume se: takav pravac je tuđ
Iskupitelju, jer je blažena večnost ono radi čega je On iskupio čoveka. Otpadništvo od
hrišćanstva i jeste svojstvo takvog pravca. Otpadništvo će doći, proriče Pismo.[6]
Monaštvo će učestvovati u slabljenju hrišćanstva: deo tela ne može da ne učestvuje u
bolesti koja je pogodila celo telo. Predskazali su to sveti monasi drevnih vremena jer im je
Sveti Duh koji je u njima obitavao to došapnuo.[7] Kada se hrišćanstvo do krajnosti umanji
na zemlji, tada će se završiti život sveta.[8]

Mirjanin: Kakav je značaj monaštva u Hristovoj Crkvi?

Monah: Monasi su oni hrišćani koji ostavljaju, koliko se može, sva zemaljska zanimanja da
bi se zanimali molitvom ‐ vrlinom višom od svih vrlina, da bi se pomoću nje sjedinili sa
Bogom i postali jedno sa Njim, kako je rekao apostol: A ko se sjedini sa Gospodom, jedan je
duh s Njime.[9] A pošto molitva posuđuje svoju silu od svih ostalih vrlina i od celokupnog
Hristovog učenja, onda monasi ulažu posebnu revnost u ispunjavanje jevanđelskih
zapovesti, i to tako što ispunjavanje zapovesti, obavezno za sve hrišćane, prilažu
ispunjenju dvaju Hristovih saveta: saveta o negramzivosti i saveta o bezbračnosti.[10]
Monasi svojim životom teže da se upodobe zemaljskom životu Bogočoveka: zato svete
monahe nazivaju prepodobnima.

Mirjanin: Odakle su monasi dobili svoj naziv?

Monah: Reči monah, manastir, monaštvo proizašle su od grčke reči ?????, što znači: sam.
Monah znači ‐ usamljenik, onaj koji živi u osami; manastir ‐ usamljeno, odvojeno
obitalište; monaštvo ‐ usamljeni život. Taj život se razlikuje od običnog, svima zajedničkog
života ‐ postoji ini život, i zato je za njega u ruskom jeziku nastao naziv inočestvo.
Monah se na ruskom kaže inok. Reči: opštežiće, skit, bezmolvije, otšelništvo, zatvor,
pustinožiće označavaju razne vidove monaškog života. Monaškim opštežićem naziva se
zajedničko življenje više ili manje brojne zajednice monaha: oni imaju zajedničko
bogosluženje, zajedničku hranu i odeću; vodi ih isti nastojatelj. Bezmolvijem ili tihovanjem
naziva se zajedničko življenje dvojice ili trojice monaha u zasebnoj keliji: oni žive po
uzajamnoj saglasnosti, ili po savetu starijeg; imaju zajedničku hranu i odeću, pet dana
bogosluženje vrše u keliji, a u subotu i nedelju dolaze na zajedničku službu u crkvu.
Otšelništvom se naziva življenje monaha nasamo. Kada otšelnik prebiva u manastirskoj
keliji ne izlazeći iz nje, onda se on naziva zatvornikom, a njegovo življenje zatvorom; kada
pak živi u bezljudnoj pustinji, onda se on naziva pustinjakom, a njegovo življenje
pustinožićem.

Mirjanin: Od kada postoji monaštvo?

Monah: Od vremena apostola, po tvrđenju prepodobnog Kasijana.[11] Prepodobni Kasijan,
monah četvrtog veka, pisac koji je, između ostalog, pisao i o monaškim obiteljima Egipta,
u kome je monaštvo tada posebno procvetalo, čovek koji proveo prilično vremena među
monasima egipatskog Skita i predao kasnijim naraštajima tipike i učenje egipatskih
monaha, govori da suu prvim vremenima hrišćanstva naziv monaha dobijali izabrani
učenici svetog apostola i jevanđeliste Marka, prvog episkopa Aleksandrije. Oni su se
udaljili u najzabačenija prigradska mesta i tamo provodili najuzvišeniji život po pravilima
koja im je jevanđelist predao.[12] U žitiju prepodobne mučenice Evgenije kazuje se da je za
vreme vladavine rimskog cara Komoda (Komod je stupio na presto 180. godine posle
Hristovog rođenja) rimski velikaš Filip određen da upravlja Egiptom. U to vreme u
aleksandrijskom predgrađu postojao je manastir; o svetom Eliju, episkopu tog vremena,
navodi se da je još u mladosti stupio u monaštvo.[13] Judejski istoričar Filon, savremenik
apostola, građanin Aleksandrije, opisuje život terapevta, koji su se udaljili u predgrađa
Aleksandrije, upravo onakvim kakvim je prepodobni Kasijan prikazao život prvih
aleksandrijskih monaha i nazvao njihove stanove manastirima.[14] Iz Filonovog opisa ne
vidi se da li su terapevti bili hrišćani; ali Filon je svetovni pisac, i zato je taj njegov opis
površan; sem toga, mnogi tada nisu razlikovali hrišćanstvo i judejstvo, jer su smatrali da je
prvo sekta drugog. U žitiju prepodobnog Antonija Velikog, koje je napisao njegov
savremenik sveti Atanasije Veliki, arhiepiskop aleksandrijski, pominje se da su u to vreme,
kada je sveti Antonije stupio u monaštvo ‐ Antoniju je tada bilo oko 20 godina ‐ egipatski
monasi provodili usamljenički život u okolini gradova i sela. Prepodobni Antonije Veliki
se prestavio 356. godine posle Hristovog rođenja, u sto petoj godini života.[15] Postoji fakt
koji dokazuje da je u Siriji monaštvo postojalo od apostolskih vremena. Prepodobnu
mučenicu Evdokiju, koja je živela u sirijskom gradu Iliopolju, za vreme vladavine rimskog
cara Trajana, obratio je u hrišćanstvo prepodobni German, nastojatelj muškog manastira, u
kome je bilo 70 monaha. Evdokija je primila hrišćanstvo i stupila u ženski manastir, u
kome je bilo 30 monahinja.[16] Trajan je počeo da vlada 96. godine posle Hristovog
rođenja. Poslednjih godina III veka prepodobni Antonije Veliki je postavio temelje
pustinožića; krajem prve polovine IV veka prepodobni Pahomije Veliki je osnovao
tavenisiotska opštežića u Tivaidskoj pustinji, a prepodobni Makarije Veliki je osnovao
obitalište tihovatelja u divljoj pustinji Skit, blizu Aleksandrije, zbog čega je takav život
dobio naziv skitski, a manastiri uređivani za takav život dobili su naziv skitovi. Sveti
Vasilije Veliki, arhiepiskop Kesarije kapadokijske, koji je živeo u drugoj polovini IV veka,
izučio je monaški život među egipatskim monasima; kada se vratio u svoj rodni grad,
Kapadokiju, provodio je tamo, u pustinji, monaški život do svog stupanja u služenje
Crkvi, i napisao pravila za monahe: neka od njih cela Istočna crkva kasnije je prihvatila
kao rukovodstvo, a neka kao pouku. Tako se monaštvo, koje se prikrivalo u okolini
gradova i sela, u IV veku većim svojim delom premestilo u nenastanjene pustinje. U njima
se ono razvilo i razraslo: one su tlo njemu najsvojstvenije. Uostalom, i u gradovima i u
okolini gradova manastiri su i ostali i nanovo su podizani. Prepodobni Kasijan je izvestio
da je monaštvo osnovao sveti jevanđelist Marko, i to u Aleksandriji, a onima koji traže
detaljnije podatke o monaštvu on prepušta da se obrate crkvenoj istoriji. Ta istorija nije
došla do nas ‐ skoro sve pisane dokumente Egipta uništili su muhamedanci u VII veku; to
isto, doduše u manjem obimu, oni su učinili i u drugim hrišćanskim zemljama koje su
pokorili.

Mirjanin: Koji je bio razlog preseljenja monaštva u mesta udaljenija od gradova i naselja?

Monah: To preseljenje se desilo upravo tada kada je prekinut podvig mučeništva, i kada su
hrišćansku veru počeli da primaju i oni koji nisu izabrani, i oni bez naročitog prizvanja,
bez spremnosti na najveće nevolje i smrt ‐ dakle, svi uopšte, i to kao vladajuću veru, koju
širi vlast, kao njen pokrovitelj. Hrišćanstvo je postalo sveopšte, ali nije sačuvalo prethodno
samopožrtvovanje. U gradovima i selima hrišćani su počeli da se daju u mnoge životne
brige, da dozvoljavaju sebi raskoš, telesne naslade, učestvovanje u narodnim veseljima i
druge slabosti kojih su se prvobitni ispovednici klonili jer je to odricanje od Hrista u duhu.
Hrišćanima koji su želeli da u sebi sačuvaju i razviju hrišćanstvo u svoj njegovoj sili
pustinja je pružila prirodno utočište i pristanište, neuznemireno sablaznima. ʺPustinja jeʺ ‐
govori sveti Isak Sirijski ‐ ʺkorisna i nemoćnima i jakima: udaljavanjem od tvari ne
dozvoljava strastima da se razviju i umnože u prvima, a snažni dostižu borbu protiv
lukavih duhova baš tada kada budu izvan tvari.ʺ[17]
Razlog odlaska svetog Gordija u pustinju sveti Vasilije Veliki i Dimitrije Rostovski opisuju
ovako: ʺOd zlih jezika gradskih pobeže Gordije, od poklika trgovačkih i veličanja
kneževskih pobeže, od mišljenja opadača, prodavaca, kupaca, zaklinjača, lažova,
besramnika, pobeže od igara, i zbijanja šala, i ismejavanja, kojeg ima u gradu, a sam čist
sluh imaše, čiste oči, i pre svega srce očišćeno, koje može Boga da gleda, da se udostoji
božanskih otkrivenja, i velikim tajnama nauči, ne od čoveka, ni od ljudi, no od Duha,
velikoga učitelja istine, kojeg zadobi.ʺ[18] Sa preseljenjem monaštva u pustinju pojavila se
posebna monaška odeća, sa ciljem da se ono konačno odvoji od mirjana. U doba progona i
klir i monasi nosili su odeću veoma sličnu odeći svih ljudi: to ih je u znatnoj meri skrivalo
od progonitelja.

Mirjanin: Visoko učenje kojeg je bio udostojen sveti Gordije isključivo je svojstvo veoma
retkih. U novije vreme.hrišćanska vera se dovoljno i detaljno predaje na bogoslovijama, a
više znanje o njoj stiče se na duhovnim akademijama.

Monah: Između učenja koje se predaje u duhovnim školama i učenja koje se predaje ili
mora da se predaje u manastirima postoji veoma velika razlika, iako je predmet i jednog
drugog učenja isti: hrišćanstvo. Kada je Spasitelj sveta slao svoje svete apostole da
propovedaju celom svetu, On im je zapovedio da nauče sve narode veri u istinitog Boga i
životu po Njegovim zapovestima. Idite, dakle, i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i
Svetoga Duha, učeći ih da drže sve što sam vam zapovijedio.[19] Učenje veri mora da prethodi
krštenju; učenje životu po zapovestima mora da dođe posle krštenja. Prvo učenje je
teorijsko, a drugo je praktično. Sveti apostol Pavle je o prvom rekao: Da nisam izostavio
ništa što je korisno da vam ne objavim i da vas poučim javno i po domovima, svjedočeći i Judejcima
i Jelinima pokajanje pred Bogom i vjeru u Gospoda našega Isusa Hrista;[20] o drugom: Hristosu
vama, nada slave, kojega mi propovijedamo urazumljujući svakoga čovjeka i učeći svakoga čovjeka
svakoj mudrosti, da bismo pokazali svakoga čovjeka savršena u Isusu Hristu.[21] Bog je dao dva
učenja o Sebi: učenje rečju, koje se prima verom, i učenje životom, koje se prima
postupanjem po jevanđelskim zapovestima. Prvo učenje možemo uporediti sa temeljom
zgrade, a drugo sa samom zgradom, podignutom na tom temelju. Kao što zgrada ne može
da se gradi bez temelja, tako ni sam temelj neće ničemu poslužiti ako ne bude na njemu
podignuta zgrada. Vjera bez djela je mrtva.[22]
Sveti apostol Pavle ovako opisuje neophodnost prvoga: Vjera biva od propovijedi, a
propovijed od riječi Božije. Kako li će povjerovati u Onoga za koga ne čuše? A kako će čuti bez
propovjednika?[23] Eto načela katihiziskog učenja. Onima koji stupaju u hrišćanstvo
apostoli i njihovi sledbenici izlagali su osnovno učenje hrišćanstva o Bogu, o Bogočoveku,
o čoveku, o njegovom smislu u vremenu, o njegovom smislu u večnosti, o tajnama, o
rajskom blaženstvu, o mukama u paklu,[24] i o ostalom što čini osnovno, dogmatsko
hrišćansko učenje, čemu je prilagano i teorijsko učenje o životu po jevanđelskim
zapovestima.[25] Eto načela dogmatskog i moralnog bogoslovlja, te najuzvišenije,
najsvetije nauke. Od samih apostolskih vremena počela su da nastaju u Hristovoj Crkvi
jeretička učenja, to jest učenja o otkrivenju Božijem iz ljudskog znanja, lažno nazvanog
znanjem. U otkrivenom učenju Božijem nema mesta za ljudska umovanja: tamo je sve
Božije, od početka do kraja. Sveta vaseljenska Crkva se brižno starala da sačuva njoj
povereno besceno duhovno blago ‐ otkriveno učenje Božije: ona je izobličavala svoje
otvorene neprijatelje ‐ idolopoklonike, neznabožačke filosofe i Judejce, odbijala njihove
napade; ona je izobličavala svoje unutrašnje neprijatelje ‐ jeretike, obarala njihovo učenje,
izbacivala ih iz svojih nedara, odvraćala od njih svoju decu.
To je razlog zbog koga je bogoslovlje vremenom postajalo sve opširnije. Pojavila se potreba
da se ono uči u školama. Najstarija i najveća škola bila je u Aleksandriji; ta škola je
posebno procvetala u II i III veku posle Hristovog rođenja. Učenja neprijateljska Božijem
učenju stalno su se umnožavala, i to tako što su se pojavljivala u različitim oblicima: preka
potreba za školama, za njihovom sistemskom organizacijom, postajala je sve primetnija.
Udaljivši se od Istoka padom u jeres, Zapad je prihvatio obrazovanost i život neznabožaca:
od tada su se učenja neprijateljska Pravoslavnoj crkvi, učenja najlukavija, najdrskija,
najnakaznija, bogohulna, umnožila do beskonačnosti. Duhovne škole su postale suštinska
potreba Pravoslavne crkve, kao što je disanje potreba života. Sudite sami: treba jasno
predstaviti pravoslavnom hrišćaninu, posebno onome koji se priprema da bude pastir, i
istinsko učenje Pravoslavne crkve i svu njenu pobedonosnu borbu protiv tajnih i javnih,
prikrivenih i otvorenih neprijatelja, borbu koja traje 18 stoleća, i koja se sve više
razbuktava. Treba izložiti zablude i Arija, i Makedonija, i Nestorija, i Evtihija, i
ikonoboraca, i papizma, i protestantizma, i njihovih nebrojenih grana, i ateizam i najnoviju
filosofiju kao njihovu krunu; treba izneti valjane dokaze koji obaraju sva ta učenja.
Upoznavanje bogoslovlja zahtevalo je malo vremena u prvim vremenima hrišćanstva ‐
danas ono zahteva dosta vremena; pre je ono moglo biti preneto u poukama izgovorenim
u hramu Božijem ‐ danas je potrebno sistematsko predavanje u trajanju od nekoliko
godina. Omogućavanje potpunog upoznavanja ‐ to je cilj naših bogoslovija i duhovnih
akademija: o hrišćanstvu one prenose osnovna, uvodna znanja, kako ih je nazvao
prepodobni Marko Podvižnik,[26] prenose ih omladini, još neuvedenoj u služenje
zajednici, pripremljenoj za njega samo teorijski, neupoznatoj sa znanjima koja donosi
životno iskustvo. Na teorijskim znanjima o veri moraju biti učvršćena delatna, živa,
blagodatna znanja. Za sticanje tih znanja čoveku je dat zemaljski život.
Hrišćanin koji živi u svetu po jevanđelskim zapovestima neizostavno će se obogatiti
iskustvenim, a u određenoj meri i blagodatnim znanjima. Neuporedivo više dužan je da se
obogati njima onaj koji, ostavljajući sve zemaljske brige, upotrebi sve svoje vreme, sve sile
tela i duše na bogougađanje, to jest monah. Upravo on je u Jevanđelju nazvan onim koji
ima zapovesti Božije, zato što zapovesti Gospodnje čine celokupno njegovo nasledstvo. Ko
ima zapovijesti moje i drži ih, to je onaj koji me ljubi; a koji mene ljubi, toga će ljubiti Otac moj; i ja
ću ga ljubiti i javiću mu se sam.[27] Najrevnosniji hrišćani svih vekova, po završetku svog
obrazovanja u školama, stupali su i do sada stupaju u monaštvo da bi stekli ono
obrazovanje koje pruža monaštvo. Ko su bili veliki učitelji Crkve svih vremena? Monasi.
Ko je detaljno objasnio njeno učenje, ko je sačuvao njeno ^redanje za potomstvo, ko je
izobličio i satro jeresi? Monasi. Ko je svojom krvlju pečatio pravoslavno ispovedanje vere?
Monasi. To je sasvim prirodno. Hrišćani koji žive u svetu, zapleteni u njegove mreže,
zauzeti raznim brigama, voljnim i nevoljnim, ne mogu da poklanjaju mnogo vremena, ne
mogu da se svom svojom ljubavlju posvete Bogu. Koje neoženjen brine se za Gospodnje, kako
će ugoditi Gospodu, a koje oženjen brine se za ovosvjetsko:[28] oženjeni ne može neprestano i
pojačano da se prilepljuje uz Gospoda molitvom oslobođenom od svega zemaljskog i da se
sjedini u jedan duh s Njime[29] kako je to moguće i svojstveno monahu.
Za lično hrišćansko napredovanje nije potrebna ona ljudska učenost koja je potrebna za
crkvene učitelje: mnogi neškolovani hrišćani, između ostalih i prepodobni Antonije Veliki,
stupivši u monaštvo dostigli su hrišćansko savršenstvo, lili duhovnu svetlost na
savremenike primerom, usmenim učenjem, blagodatnim darovima svojim. ʺKoji je
mirjaninʺ ‐ govori sveti Jovan Lestvičnik ‐ ʺbio čudotvorac? Koji je vaskrsavao mrtve? Koji
je izgonio demone? Niko; sve su to trofeji monaha, koje svet ne može da primi.ʺ[30]

Mirjanin: Ne dostižu svi monasi tako visoko stanje, ne ispunjavaju svi svoje pozvanje.
Ispunjavaju ga retki.

Monah: Oni monasi koji provode život po monaškim pravilima obavezno nalaze blagodat
po obećanju Božijem. Božije obećanje ne može da ostane neispunjeno zbog samog svojstva
reči Božije i jevanđelskih zapovesti, svojstva da svojim delatnicima prenosi Duh Božiji.
Suprotno ovome, monasi koji prenebregavaju od Boga predata monaška pravila i provode
svojevoljni, rasejani, slastoljubivi i miroljubivi život, lišavaju se duhovnog napredovanja.
Slično se dešava sa svim hrišćanima.
Spasavaju se oni hrišćani koji provode hrišćanski život; propadaju oni koji se nazivaju
hrišćanima, a provode neznabožački život. Ranije je među monasima bilo mnogo više
svetih i među hrišćanima mnogo više onih koji se spasavaju nego danas. Uzrok toga je
opšte oslabljenje u veri i moralnosti. No i danas ima istinskih monaha i istinskih hrišćana.
Ponavljam vam: ima monaha nedostojnih svog imena i priziva, ali to je zloupotreba
uredbe Božije. Božija uredba ne prestaje da bude Božija uredba bez obzira na to što je ljudi
zloupotrebljavaju. Tako se i hrišćanstvo ne lišava svoje velike vrednosti iako neki ili mnogi
hrišćani provode život suprotan Hristovom učenju. I o hrišćanstvu i o monaštvu mora se
suditi po istinskim hrišćanima i monasima. To nije lako: pobožnost i vrlina, kao
celomudrene devojke, uvek su pod velom i kelije i nepoznatosti, kao da su pod velom
tkanine; suprotno ovome, bludnice nastoje da se poluobnažene izlažu sramoti. Često se
visoki život monaha otkriva tek pri njegovom prestavljenju ili posle prestavljenja. Često
monaha, pričasnika Božije blagodati, svet zasipa ogovaranjem i klevetama, zato što svet
gaji mržnju prema Duhu Božijem.[31] Samo napredovanje ima razne stepene: manastirsko
osamljivanje, kako smo već rekli, korisno jakim hrišćanima u jednom smislu, u isti mah je
korisno i nemoćnima u drugom smislu. Drugih je, razume se, uvek bilo više nego prvih.

Mirjanin: Posle svega što ste rekli postaje neophodno pouzdano objašnjenje i dokaz da
monaštvo jeste uredba Božija. Ovo što ste rekli već u znatnoj meri dovodi do takvog
zaključka.

Monah: Spasitelj sveta je onima koji veruju u Njega pokazao dva puta, dva načina života:
put ili život koji donosi spasenje, i put ili život koji donosi savršenstvo. Poslednji put i život
označen je rečima ići ću za Tobom: one su najverniji izraz nauke kojoj nas je Gospod poučio,
i našoj snazi srazmernog podražavanja onog načina života koji je provodio Gospod za
vreme svog zemaljskog stranstvovanja. Uslovi spasenja sadržani su u veri u Hrista,[32] u
življenju po Božijim zapovestima,[33] u lečenju nedostataka ispunjenja zapovesti
pokajanjem:[34] dakle, spasenje je dato na raspolaganje, i ono je moguće svima, uz
obaveze i služenje u svetu koji nisu protivni Božijem zakonu. Neke je sam Gospod pozvao
da idu za Njim: to su apostoli; Gospod je svakome prepustio da sam odluči hoće li ići za
Njim,[35] što je jasno iz svih mesta u Jevanđelju u kojima Gospod govori o tome. Ako ko
hoće za mnom ići,[36] ako hoćeš savršen da budeš,[37] ako neko dođe meni,[38] govori Gospod o
tome kako se ide za Njim i o hrišćanskom savršenstvu. Svakome je prepušteno da sam
odluči kakav način života će da prihvati, ali uslove života propisao je Gospod; bez
ispunjenja tih uslova ne može se ići za Gospodom. Uslove kojima se ide za Gospodom, ili
puteve i živote koji vode ka savršenstvu, Gospod je ovako opisao: Ako hoće ko za mnom ići,
neka se odrekne sebe, i uzme krst svoj i za mnom ide.[39] Ako hoćeš savršen da budeš, idi prodaj sve
što imaš i podaj siromasima, i imaćeš blago na nebu, pa hajde za mnom,[40] uzmi krst svoj.[41] Ako
neko dođe meni i ne mrzi oca svojega, i mater, i ženu, i djecu, i braću, i sestre, pa i život svoj, ne
može biti moj učenik. I ko ne nosi krsta svojega i za mnom ne ide, ne može biti moj učenik. Svaki od
vas koji se ne odreče svega što ima, ne može biti moj učenik.[42] Ovde su propisani upravo oni
uslovi od kojih se sastoje suštinski zaveti monaštva; monaštvo, kako smo rekli, u svom
početku nije bilo ništa drugo do osamljivanje, od javnog mnjenja odvojeni život hrišćana
koji teže ka hrišćanskom savršenstvu. Hrišćani mnogoljudne i bogate Aleksandrije udaljili
su se u njena predgrađa po savetu svetog jevanđeliste Marka; isti takav savet daje sveti
apostol Pavle i svim hrišćanima koji žele da stupe u najbliže zajedničarenje sa Bogom. Jer
vi ste ‐ govori on ‐ hram Boga živoga, kao što reče Bog Useliću se u njih, i živjeću u njima, i biću
im Bog, i oni će biti moj narod. Zato iziđite iz njihove sredine i odvojte se, govori Gospod, i ne
dohvatajte se nečistog i ja ću vas primiti. I biću vam otac, i vi ćete biti moji sinovi i kćeri, Govori
Gospod Svedržitelj.[43] Sveti Jovan Lestvičnik pripisuje to prizvanje upravo monasima.[44]
Maločas navedene reči Gospodnje shvatane su u ranoj Crkvi upravo ovako kako su ovde
objašnjene. Sveti Atanasije Veliki u žitiju prepodobnog Antonija Velikog govori da je
Antonije kao mladić ušao u crkvu da se pomoli Bogu. Toga dana čitalo se Jevanđelje po
Mateju[45], priča o bogatom mladiću koji je pitao Gospoda o spasenju i savršenstvu. Kada
su pročitane reči: Ako hoćeš savršen da budeš, idi prodaj sve što imaš i podaj siromasima i ostalo,
Antonije je, sav u duši preokupiran pitanjem koju vrstu života da izabere, osetio posebnu
blagonaklonost prema tim rečima: smatrao je da ih je sam Gospod rekao upravo njemu ‐
zato je odmah prodao sve što je imao i stupio u monaštvo.[46] Te reči Gospodnje sveta
Crkva i danas smatra osnovnim za monaštvo ‐ zato se one čitaju svaki put pri postriženju
u monaštvo.[47]
Nastanjivanje monaštva daleko od naselja, u pustinjama, učinjeno je po otkrivenju i
zapovesti Božijoj. Prepodobnog Antonija Velikog Bog je prizvao da živi u nedostupnoj
pustinji; prepodobnom Makariju Velikom anđeo je zapovedio da se nastani u Skitskoj
pustinji,[48] prepodobnom Pahomiju Velikom anđeo je isto tako zapovedio da osnuje
monaško opštežiće u pustinji, i predao mu pisana pravila o monaškom životu.[49]
Pomenuti prepodobni su bili muževi ispunjeni Svetim Duhom; prebivali su neprestano u
opštenju sa Bogom, služili za monaštvo rečju Božijom, kao što je Mojsije služio za Izrailjce.
Sveti Duh je neprestano, kroz sve vekove hrišćanstva slao svoju svetlost na monaštvo.
Učenje Svetog Duha, učenje Hristovo, učenje Božije o monaštvu, o toj nauci nad
naukama,[50] kako su sveti oci zvali tu božansku nauku, izložili su prepodobni monasi
sasvim jasno i potpuno u svojim bogonadahnutim delima. Svi oni svedoče da monaštvo,
taj natprirodni život, ni u kom slučaju nije čovečije delo: ono je Božije delo. Budući da je
natprirodno, ono ne može biti čovečije delo, ne može da ne bude delo Božije.

Mirjanin: Osnovni razlog nastanka monaštva neki vide u činjenici da su idolopoklonici
proganjali hrišćane cela prva tri veka postojanja hrišćanstva.

Monah: Telesna mudrost uvek pogrešno rasuđuje o duhovnim muževima. Duhovni
muževi, a takvi su bili monasi prvih vekova, čeznuli su za mučeništvom: mnogi od njih
završili su život sa vencem mučenika, kao prepodobni mučenici Nikon,[51] Julijan,[52]
prepodobne mučenice Evdokija,[53] Evgenija,[54] Tevronija[55] i druge. Kada se u Kesariji
kapadokijskoj pojavio podvig mučeništva, gorepomenuti sveti pustinožitelj Gordije došao
je u taj grad za vreme narodne svetkovine, izobličio zablude idolopoklonstva, ispovedao
Hrista, i pečatio ispovedanje mučenikom smrću. Kada je car Dioklecijan pokrenuo žestoki
progon hrišćana, prepodobni Antonije Veliki je već bio monah i pustinožitelj. Čim je čuo
da hrišćane podvrgavaju mučenjima i kažnjavanjima zato što ispovedaju Hrista, Antonije
je ostavio pećinu i pustinju, pohitao u Aleksandriju, pridružio se mučenicima, pred
čitavim narodom ispovedao Hrista, samim delom dokazao da želi mučeništvo.
ʺPrepodobni jeʺ ‐ govori pisac njegovog žitija ‐ ʺzaista postao mučenik po svojoj ljubavi i
sopstvenoj volji: iako je želeo da postrada za ime Gospoda, Gospod mu nije dao
mučeništvo.ʺ Umesto žetve svetinje izvršavane izobilnim trudom mučenika koji su
ispovedali Boga pred idolopoklonicima Gospod je određivao drugu obilnu žetvu: nju su
morali da izvrše monasi na poprištu drugog mučeništva. Čim su mučenja prestajala, i čim
je hrišćanska krv prestajala da se lije gradskim ulicama i pozorištima, hiljade hrišćana se
preselilo u nenaseljene pustinje, da bi tamo raspeli telo sa strastima i željama,[56] da bi
ispovedali Hrista pred licem samih gospodara ovoga sveta, poglavarstava i duhova
zlobe.[57] Razlog udaljavanja u pustinju prepodobnog Pavla Tivejskog bila je želja da
izbegne zločinačku nameru skovanu protiv njega za vreme gonjenja koje je pokrenuo car
Dekije. Možda su se još neki udaljili u pustinju iz istog razloga. Drugi su se udaljili u
pustinju zbog drugih okolnosti. No to su pojedinačni slučajevi, i na osnovu njih se ne
može uopšteno zaključivati o nastanku monaštva.
Osnovni uzrok nastanka monaštva nije ljudska nemoć, nego sila Hristovog učenja.
Prepodobni Jovan Kolov, pisac životopisa prepodobnog Pajsija Velikog, u predgovoru
tom životopisu govori: ʺVečna nebeska blaga izazivaju bezmernu želju prema sebi u svima
koji se uzdaju da će ih dobiti, nasićuju njihova srca nekom nenasitom božanskom
sladošću, primoravaju ih da se uvek sećaju tamošnjeg blaženstva, te nagrade za trudove,
tog svetlog trijumfa podvižnika, i podstrekavaju ih da im toliko teže da preziru prolazno i
sujetno, i da, što je još važnije, ne štede svoj život, jer žele, po rečima Jevanđelja, da Hrista
radi polože svoju voljenu dušu. Smrt za Hrista oni vole više od svih naslada i prelesti. No
kako danas nema gonitelja, i kako se željena smrt ne nalazi brzo, oni se staraju da je
pretrpe na drugi način: određuju da dugotrajno i nasilno umrtvljavaju sami sebe. Oni
svakoga dana podnose hiljade bolesti postom, podvizavanjem na razne načine, borbom
protiv nevidljivih demona, neprestanim primoravanjem svoje prirode obučene u telo da se
protivi bestelesnim neprijateljima.ʺ[58]

Mirjanin: Monaški podvig vi izjednačavate sa podvigom mučeništva.

Monah: To je jedan te isti podvig, u raznim oblicima. I mučeništvo i monaštvo zasnovani
su na jednim te istim jevanđelskim izrekama; ni jedno ni drugo ni u kom slučaju nije
izumeo čovek, već ih je Gospod darovao čovečanstvu; ni jedno ni drugo ne može biti
učinjeno nikako drukčije nego svesilnom pomoći Božijom, dejstvom Božije blagodati. U
ovo ćete se uveriti ako pročitate žitija prepodobnih Antonija Velikog, Makarija Velikog,
Teodora Studita, Marija Egipatskog, Jovana Mnogostradalnog, Nikona Suvog i drugih
monaha čiji su podvig i stradanje bili natprirodni. Sveti Simeon Novi Bogoslov govori da
se njegov učitelj Simeon Pobožni, monah Studitskog manastira, telesnim nevoljama i
stradanjima upodobio mnogim mučenicima.[59]

Mirjanin: Objasnite, oče moj, kakav značaj imaju bezbračni život i negramzivost u
monaškom podvigu? To nije jasno onima koji žive u svetu, koji rade na korist društva,
obilno daju milostinju i čine mnoga dobra dela, koja je Jevanđelje pokazalo i odredilo. U
nedostatku objašnjenja monaški život se predstavlja kao prazan život, lišen delatnosti i
koristi.

Monah: Delatnost mirjana koju ste spominjali, sadržana u ispunjavanju jevanđelskih
zapovesti dejstvima tela, jeste neophodna za spasenje, i nije dovoljna za savršenstvo. Ništa
ne sprečava da se takvom delatnošću bavimo i u brigama i obavezama sveta. Čak
zemaljsko napredovanje pruža mogućnost da se čini više dobrih dela: tako bogataš može
mnogo da pomaže braći time što im daje milostinju, a velmoža može da im pomaže time
što ih štiti od nasilja i zauzima se za njih na sudskim raspravama. U toj delatnosti treba se
čuvati postupanja iz sebe,[60] kako je postupao farisej pomenut u Jevanđelju:[61] on je
zaista činio mnoga dobra dela, ali je imao pogrešan pogled na svoje postupke. Zbog toga je
upao u pogrešno mišljenje o sebi i o bližnjima; njegova dobra delatnost postala je
neblagougodna Bogu. Apostol govori da dobra dela moramo činiti kao dobri upravitelji
raznovrsne blagodati Božije.[62] Bogat neka daje milostinju od imanja ne smećući s uma da
daje od onoga što mu je Bog dao, a ne od imanja koje je on sam stekao. Velmoža neka čini
dobra dela sa visokog položaja ne smećući s uma da daje sa položaja kojeg mu je poslao
Bog, a ne sa položaja do kojeg je on sam došao. Tada se uništava pogled prezira na
delatnost bližnjih, makar ona bila i slaba; tada u svesti počinje da se javlja pitanje o
sopstvenoj delatnosti, kao što je to bilo sa pravednim Jovom[63]: činimo li ono što Bog
hoće, ima li u tom našem činjenju većih ili manjih nedostataka? Tada postepeno počinjemo
da formiramo mišljenje o savršenijem životu. Složićete se da monaški život izgleda
nedelatan i nekoristan upravo onima koji visoko, to jest pogrešno, cene svoju delatnost.
Znak pravilne hrišćanske delatnosti, po zapovesti samog Gospoda, jeste osećanje
nedostojnosti: gordost i uobraženost su pouzdan znak nepravilne delatnosti. Vaše izneto
mišljenje pokazuje nepoznavanje hrišćanstva, to jest iskrivljeno, izopačeno razumevanje.
Hrišćansko savršenstvo zadao je sam Bogočovek svojim izabranim učenicima. Savršenstvo
počinje tamo gde su dobra dela, propisana mirjanima da ih dostignu u svoj njihovoj
punoći. Izučite hrišćanstvo, saznajte u čemu je njegovo savršenstvo ‐ i shvatićete značaj
monaštva, razumećete da je potpuno besmisleno i bogohulno optuživati za lenjost one
ljude koji nastoje da ispune najuzvišenije, mirjanima nedostupne jevanđelske zapovesti.
Zasipati monaštvo prekorima i hulama, znači samim tim huliti i na samo hrišćansko,
Gospodom ustanovljeno savršenstvo.

Mirjanin: Slažem se, slažem se! Iznesite mi jasno značaj negramzivosti i bezbračnog života
na putu ka hrišćanskom savršenstvu.

Monah: Njihov značaj je izuzetno veliki. Potrudiću se, shodno mojim snagama, da vam on
postane jasan. Ako si razdao siromasima sve što si imao da bi pokazao potpunu
poslušnost Spasitelju, i da bi Njega potpuno sledio, ako si sam postao siromah da bi sebe
podredio lišavanjima koja donose siromaštvo i obilno pružaju smirenje, onda ti time
uništavaš svu svoju nadu u svet, usredsređuješ je u Bogu. Tada se tvoje srce preseljava sa
zemlje na nebo,[64] i počinješ da ideš po vodi mora života, jer te drži vera. Tada su tvoje
brige položene na Gospoda, jer je On, zapovedivši svojim najbližim učenicima da razdaju
što imaju,[65] i da ne brinu kako će ispuniti svoje telesne potrebe, obećao da će promisao
Oca nebeskog dodati sve te potrebe onima koji ištu Carstvo Božije i pravdu njegovu.[66]
Razne nevolje dopuštaju se na sluge Božije: kao da se u tim nevoljama Božiji promisao
O tim slugama skriva, a uticaj sveta dobija naročitu snagu ali to je jedini način da se
njihova živa vera u Boga pouči, pošto ona tek kroz opite neprestano raste i jača. Opiti
izobličavaju neverovanje, koje boravi u paloj prirodi, oni izobličavaju odricanje i
udaljavanje od Boga, koje takođe boravi u paloj prirodi, zato što srce, čim nadzor nad njim
malo oslabi, žalosno i slepo juri da prebaci svu nadu na sebe, na svet, na tvar, i da odstupi
od uzdanja u Boga.[67] Izgleda da iz ovog kratkog objašnjenja postaje jasno da ostavljanje
imovine uznosi Hristovog podvižnika u uzvišeno duhovno stanje, i time ga odvaja od
braće koja žive u svetu i ne mogu opitno da saznaju to stanje. Međutim, to uzvišeno stanje
je ujedno stanje neprestanog stradanja za telo i za celu palu prirodu: Gospod je to stanje
nazvao krstom.
U duhovnom smislu negramzivosti je sličan i bezbračni život. Nastojanje da se pobedi
svojstvo prirode, makar i pale, uznosi ka podvigu nezamislivom za one koji ga nisu
iskusili. Tim podvigom odricanja od prirode upotpunjavamo raspeće i krst zadobijene
negramzivošću, kojom se samo odričemo imovine. Taj podvig spušta u dubinu smirenja,
dovodi do žive vere, uznosi u blagodatno stanje. Pri tom podvigu, kako se vidi iz
životopisa prepodobnih Antonija Velikog, Jovana Mnogostradalnog i drugih, paloj prirodi
pritiču u pomoć pali duhovi, nastoje da zadrže čoveka u oblasti pada. Ako su teškoće
borbe velike, pobeda donosi mnogo plodova:[68] nju donosi i nakon nje sledi obnova
prirode od onog osećanja u srcu koje su sveti oci nazvali duhovnim osećanjem.[69] Priroda
je i dalje ista ona čovečija priroda, ali njeno osećanje (svetovni čovek bi rekao: njen stil) se
menja:[70] tako papir natopljen uljem ne prima više u sebe vodu, ne zato što se priroda
papira promenila, nego zato što je njegovu moć upijanja zasitila druga materija koja nema
fizičke sličnosti sa vodom.[71]

Mirjanin: Mnogi danas tvrde da je bezbračni život neprirodan čoveku, nemoguć za čoveka,
da zaključavanje zakonskih vrata pred prirodom samo primorava prirodu da traži
nezakonita vrata.

Monah: Svakom čoveku je svojstveno da sudi na osnovu sopstvenog iskustva. Nepoznato i
nedoživljeno smatra se nemogućim, a poznato i doživljeno smatra se vlasništvom svih.
Sveti oci su pisali o tome, i slažu se da bezbračni život jeste neprirodan paloj prirodi, da je
on bio prirodan čoveku do njegovog pada,[72] da je nakon obnavljanja prirode sposobnost
za devstvenost i bezbračni život vraćena prirodi, da su devstvenost i bezbračni život
poštovani više od braka, mada je i bračni život hrišćanstvo uzdiglo na stepen viši od
onoga na kome se on nalazio do hrišćanstva.[73] Bogočovek je provodio devstveni život;
presveta Majka Božija bila je i ostala Djeva; sveti apostoli Jovan Bogoslov, Pavle, Varnava
i, nesumnjivo, mnogi drugi bili su devstvenici. Pojavom hrišćanstva pojavilo se mnoštvo
devstvenika i devstvenica. Taj podvig je bio krajnje redak do obnove prirode kroz
Iskupitelja. Posredstvom Iskupitelja milost Božija izlila se na čoveka, kako su opravdano
pevali anđeli,[74] i blagoslovila ljude mnogorazličnim darovima blagodati. Blagodatno
obilje hrišćana slikovito je opisano u pouci koju je, po crkvenom tipiku, jerej dužan da čita
mladencima po završetku čina venčanja. ʺVelika njiva Crkve velikog Posednika, Boga,
obrađuje se na tri načina, trostruko se ukrašava žetvom i plodom. Prvi deo te njive
obrađuju oni koji su zavoleli devstvenost i čuvaju tu devstvenost nepokvarenom do kraja
života: i taj deo donosi u žitnicu Gospodnju rod vrlina; drugi deo njive obrađuje uzdržano
udovištvo: i on donosi rod; treći deo obrađuje se kroz zajednički život supružnika: ako oni
provode život pobožno, u strahu Božijem, tada i taj deo njive donosi rod. Svaki, dakle, deo
njive donosi u žitnicu Gospodnju rod vrlina: prvi po sto, drugi po šezdeset, treći po
trideset. Na istoj njivi nalaze se različiti delovi, sa različitim rodom, no svaki je blažen i
hvale dostojan, saobrazno svom pozvanju. Bogomudri Amvrosije govori: ʹDevstvenost
propovedajmo tako da ni udovice ne odbacujemo; tako poštujmo udovice da i
supružništvo sačuva svoju čast.ʹʺ[75]

Mirjanin: Kako hrišćanin može da zna da li je sposoban ili nije sposoban za bezbračni
život? Ovo pitanje, po mom mišljenju, mora da zada posla svakome koji namerava da
stupi u monaštvo.

Monah: Sposoban je svaki koji to želi po svojoj dobroj volji.[76] Kao što je u čovekovom
neporočnom stanju bilo prepušteno njegovoj volji da obitava u tom stanju ili da iziđe iz
njega, tako je i nakon obnovljenja prirode prepušteno njegovoj slobodnoj volji da usvoji
obnovljenu prirodu u svom njenom razvoju ili da je koristi samo u određenoj meri,
potrebnoj za spasenje, ili pak da ostaje u stanju pada i razvije u sebi palu prirodu.
Obnavljanje prirode je dar Iskupitelja. Zato se svaka jevanđelska vrlina izabira na osnovu
dobre volje, ali je Hristos daruje onome koji ima dobru volju. Dobra volja se dokazuje
primoravanjem sebe na vrlinu, a vrlina se umoljava od Boga revnosnom i strpljivom
molitvom. Nijedna jevanđelska vrlina nije svojstvena paloj prirodi; na svaku od njih
podvižnik mora da primorava sebe; svaku mora da izmoli od Boga poniznom molitvom,
sjedinjenom sa plačem u srcu.[77] Kao i ostale jevanđelske vrline, bezbračni život
izabiramo svojom dobrom voljom; iskrenost dobre volje dokazujemo borbom protiv težnji
pale prirode, obuzdavanjem tela kroz podvige; dar čistote izmoljavamo od Boga
saznanjem da je pala priroda nesposobna za čistotu[78] i prinošenjem najtoplije molitve,
ispunjene duhom milosti;[79] dar nam se šalje tako što nas oseni Božija blagodat, koja
menja, obnavlja prirodu. Svoje objašnjenje čovekove sposobnosti za bezbračni život,[80]
blaženi Teofilakt Ohridski završava sledećim rečima Gospodnjim: Svaki koji ište, prima; i
koji traži, nalazi.[81] Razmotrite ona žitija svetih u kojima je opisan njihov podvig protiv
pale prirode: videćete da su svi sveti tek posle uporne borbe protiv želja i težnji pale
prirode uspeli da iz običnog stanja, u kome je čovek nesposoban za bezbračni život, pređu
u stanje kome je bezbračnost svojstvena; videćete da su molitva i plač njihovo najvažnije
oružje; videćete: nisu se samo devstvenici udaljili od braka, ni samo udovci od ponavljanja
braka ‐ i najrazvratniji ljudi, preispunjeni strastima, ukaljani zlodelima, sputani i okovani
grešnim navikama kao okovima, krenuli su i uzleteli prema nepropadljivoj čistoti i
svetosti. Ponavljam vam: u novozavetnoj Crkvi hiljade hiljada devstvenika i devstvenica,
neporočnih udovaca i udovica, preljubnika i bludnica presazdanih u sasud
celomudrenosti i blagodati nepobitno dokazuju da podvig celomudrenosti nije toliko
nemoguć, a ni toliko težak, koliko to izgleda teoretičarima koji rasuđuju o njemu bez
iskustvenog znanja, bez znanja kao ploda moralnog predanja Crkve, teoretičarima koji
rasuđuju i zaključuju ‐ reći ću otvoreno ‐ iz svog razvrata, iz slepog i upornog
predubeđenja, iz mržnje prema monaštvu i uopšte prema pravoslavnom hrišćanstvu.
Pravilno je pisao prepodobni Isidor Pelusiot svetom Kirilu, patrijarhu aleksandrijskom:
ʺPredubeđenje ne vidi jasno, a mržnja je potpuno slepa.ʺ[82]

Mirjanin: Treba priznati da su i sablazni, koje se iznose često i oštro, uzrok glasina protiv
manastira i monaha.

Monah: Sa tim se slažem. Nemojte da pomislite da sam hteo da prikrivam zlo, koje jeste
štetno za sve. Naprotiv, iskreno želim da zlo bude iskorenjeno iz Hristove njive, da plod te
njive bude samo čista i zrela pšenica. Ponavljam vam: moramo potpuno tačno da
odredimo šta je Božija uredba, da je odvojimo od ljudskih zloupotreba, da bi se uspešno
delovalo protiv zloupotreba. Neophodan je pravilan pogled na zlo da bi se protiv zla
uključila prava sredstva, da zlo ne bi zamenilo zlo, zabluda zabludu, zloupotreba
zloupotrebu, da ne bismo pogazili, odbacili, izopačili Božiju uredbu, kako su postupili
protestanti prema Rimskoj crkvi. Moramo poznavati same načine i veštinu lečenja da
bismo upotrebili korisne i delotvorne lekove, da nepravilno lečenje ne bi donelo bolesniku
smrt umesto izlečenja bolesti.
Mišljenje savremenih mirjana o monasima veoma je pogrešno upravo zato što prvi previše
odvajaju monahe od sebe, u moralnom i duhovnom smislu. Između hrišćana u
manastirima i hrišćana u svetu postoji veoma tesna moralna veza. Žitelji manastira nisu
sleteli tamo sa Marsa, niti sa neke druge planete; oni su došli iz zemaljskog, grešnog sveta.
Moral koji u manastirima osuđuju nastao je u svetu: njega hrane i drže odnosi sa svetom.
Slabljenje morala monaha veoma je tesno povezano sa slabljenjem morala
mirjana;,opadanje morala u manastirima direktna je posledica opadanja morala i religije
među mirjanima. Monaštvo je utemeljeno na hrišćanstvu, zasniva se i drži na njemu,
napreduje i slabi saobrazno napredovanju ili slabljenju hrišćanstva. Suština stvari je
hrišćanstvo: monaštvo je njegov oblik, posebna projava. Bolest je opšta! Zaplačimo zbog
nje zajedno, i zajedno se pobrinimo da je izlečimo! Pokažimo da sastradavamo sa
čovečanstvom, pokažimo ljubav! Ostavimo žestoke uzajamne osude ‐ taj izraz mržnje i
farisejstva ‐ koje teže da unište bolest u bolesnima tako što će ih udarati balvanima!

Mirjanin: Vaše mišljenje da je moral monaha povezan sa moralom mirjana za mene je opet
novost. Razumem da ste do njega došli kroz opite. Bez toga ono ne bi bilo tako duboko, ne
bi se tako oštro razlikovalo od površnih teorijskih pogleda: izložite ga, molim vas,
detaljnije.

Monah: Tačno je to što ste rekli. Mišljenje koje sam izneo delom jeste plod mojih sopstvenih
promatranja, a delom sam ga usvojio od ličnosti dostojnih punog poverenja. Mitropolit
sanktpeterburški Serafim, u razgovoru o tada sve većem broju brakorazvodnih postupaka
u eparhijskoj upravi, rekao mi je da je u vremenu u kome je on bio episkopski vikar u
Moskvi godišnje u moskovskoj eparhijskoj upravi vođen jedan, najviše dva
brakorazvodna postupka; a starci arhijereji tog vremena govorili su mu da u njihovoj
mladosti brakorazvodnih postupaka uopšte nije bilo. Eto činjenice koja živo opisuje moral
prethodnog vremena i njegov tok ka današnjim prilikama, brzi, neutešni tok. Kazivanja
drugih staraca monaha potvrđuju zaključak koji proizilazi iz kazivanja mitropolita
Serafima. Još početkom ovog veka u manastire su stupali mnogi devstvenici, mnogi ljudi
koji nisu znali ukus vina, nisu uopšte učestvovali u svetovnim uveseljavanjima, nisu čitali
nikakve svetske knjige ‐ obrazovani obilnim čitanjem Svetog pisma i dela otačkih, imali su
izgrađenu naviku da redovno posećuju Crkvu Božiju, i bili preispunjeni i ostalim
pobožnim navikama. Oni su u manastir donosili onaj monolitni moral Jôjeg nisu mogle
da pokolebaju ostale navike; oni su donosili u manastir zloupotrebom neoštećeno zdravlje,
sposobno za podnošenje podviga, trudova, lišavanja. Čista pobožnost sveta vaspitavala je
i pripremala čiste i snažne monahe po duši i telu.
Današnje oslabljeno hrišćanstvo, saobrazno svome stanju, priprema i daje slabe monahe.
Danas je stupanje devstvenika u manastir najveća retkost! Danas je stupanje lica bez
poročnih navika retkost! Danas je stupanje zdravog, sposobnog za manastirski podvig
retkost! Najviše stupaju slabi, ozleđeni u telu i duši: stupaju oni koji su i pamet i maštu
napunili sadržajem romana i drugih sličnih knjižica, stupaju prezasićeni čulnim
nasladama, skloni svim sablaznima, a takvih je danas pun svet, stupaju oni sa već
ukorenjenim poročnim navikama, oni sa otupelom i umrtvljenom savešću, tim plodom
njihovog prethodnog načina života koji je dozvoljavao sva bezakonja i sve obmane za
prikrivanje bezakonja. Za te ličnosti borba sa sobom je veoma teška. Teška je ona i zbog
poročnih navika ukorenjenih u njima, i zbog gubitka iskrenosti, zbog nesposobnosti za
nju. Iz istog razloga teško je takve ljude i poučavati. Stupili su oni u manastir, skinuli
odeću ovoga sveta, obukli crne monaške odežde, ali navike i želje stečene u svetovnom
životu ostale su sa njima: one čak stiču novu snagu upravo zato što nisu zadovoljene.
Grešne navike i želje mogu da oslabe tek onda kada njihov posednik dejstvuje protiv njih
tako što ih ispoveda i što se bori protiv njih po zapovesti reči Božije. U protivnom, čim se
ogladneloj navici koja je očuvala svu vlast nad čovekom ukaže zgodna prilika da zadovolji
sebe ‐ ona to čini proždrljivo, pomamno. Mnoga pristaništa, ranije sigurna pristaništa za
one koji pate od moralnih bolesti, vremenom su se izmenila, izgubila svoje dobro svojstvo.
Pristaništima nazivam manastire. Mnogi manastiri, podignuti u zabačenoj, ili barem od
sveta udaljenoj pustinji, danas se, zbog stalnog porasta broja stanovnika, već nalaze svetu,
usred bezbrojnih sablazni. Izgleda da nije dovoljno to što se čovek nedužan, nesposoban
da stoji pred sablazni licem u lice nužno susreće sa svetom čim prekorači manastirsku
kapiju ‐ sada i sama sablazan nasilno i pomahnitalo upada u manastir, vrši moralna
pustošenja i zlodela. Duh mržnje prema monaštvu smatra svojim trijumfom uvođenje
sablazni u manastir. Uspeh izaziva gromki smeh, pljesak, kao da je odneta znamenita
pobeda, dok su greh i nevolja zajednički. Zbog savremenog morala i usmerenja sveta
manastiri više nego ikad moraju da budu dalje od sveta. Kada je život sveta bio sjedinjen
sa životom Crkve, kada je svet živeo životom Crkve, kada su brak i imanje bili jedini
spoljašnji znaci na osnovu kojih se mogla uočiti razlika između pobožnosti mirjana i
monaha, tada je manastirima bilo svojstveno da se nalaze usred gradova: gradski
manastiri su to i dokazali time što su vaspitali mnoge svete monahe. Danas se mora
obratiti naročita pažnja na gorenavedenu pouku apostola,[83] mora se uložiti posebna
revnost da ona bude ispunjena.

Mirjanin: Mnogi misle da bi smanjenju sablazni znatno doprinelo donošenje zakona koji bi
zabranjivao da u manastir stupe mladi ljudi, zato što na njih sablazni izvana deluju
posebno snažno, zato što u njima strasti ključaju, dakle zakona koji bi odobravao monaški
život isključivo ljudima zrelog uzrasta i starcima.

Monah: Mera, spolja gledano toliko razumna, koja bi teorijski, sa stanovišta ljudske
mudrosti, morala da ogradi i uzvisi monaštvo, u suštini nije ništa drugo do snažna i
odlučna mera na uništavanju monaštva. Monaštvo je nauka nad naukama. U njoj teorija i
praksa idu ruku pod ruku. Celokupni taj put blagoslovilo je Jevanđelje; tim putem,
pomoću nebeske svetlosti, prelazi se sa spoljašnje delatnosti na posmatranje samog sebe.
Pravilnost samoposmatranja koju daje Jevanđelje neosporno dokazuju unutrašnji opiti.
Dokazana, ona ubedljivo dokazuje jevanđelsku istinu. Nauka nad naukama, monaštvo,
pruža ‐ izrazićemo se jezikom naučnika ovoga sveta ‐ najpodrobnija, najutemeljenija,
najdublja i najviša znanja u eksperimentalnoj psihologiji i bogoslovlju, to jest delatno, živo
znanje o čoveku i Bogu, ukoliko je to znanje čoveku uopšte dostupno. Ljudskim naukama
treba pristupati sa svežim sposobnostima, sa izoštrenim osećajem za njih, sa neistrošenom
duševnom energijom: još više je to neophodno za uspešno izučavanje monaštva, te nauke
nad naukama. Monaha čeka borba protiv prirode. Najpovoljniji uzrast za stupanje u tu
borbu je mladost. Nju još nisu okovale navike; u njoj dobra volja ima mnogo slobode!
Iskustvo potvrđuje da su najbolji monasi oni koji su stupili u monaštvo u nežnoj mladosti.
Većina današnjih monaha stupila je u monaštvo još u svojoj mladosti. U zrelom dobu malo
ko stupa u monaštvo, a u starosti veoma retki. A ti retki koji su stupili u manastir u zrelim
ili poodmaklim godinama veoma često ne izdrže manastirski život, i vraćaju se u svet čak
ne shvativši šta monaštvo jeste. U onima pak koji su se zadržali u manastiru primećuje se
skoro samo spoljašnja pobožnost i tačno ispunjavanje spoljašnjih monaških pravila koja se
veoma dopadaju mirjanima i potpuno ih zadovoljavaju: u takvima nema suštinskog
monaštva, ili se ono sreće veoma retko, kao izuzetak od opšteg pravila.
Pređimo na pouku koju nam daje sveta Crkva. Sine moj ‐ govori premudri od Boga
darovanom premudrošću ‐ od svoje mladosti predaj se učenju, i do starosti svoje naći ćeš
premudrost. Pristupaj joj kao orač i sijač, i očekuj dobre plodove njene.[84] Raduj se, mladiću, za
mladosti svoje..., i hodi kuda te tvoje srce vodi i kuda oči tvoje gledaju.[85] Premudrost zavoljeh, i
nju tražih od mladosti moje, i poželjeh da je uzmem sebi za nevjestu, i postah ljubitelj ljepote njene.
Njena blagorodnost je još veća zato što zajedno sa Bogom živi, i Gospod svih zavoli je: ona je tajnica
uma Božijega i biračica djela Njegovih.[86] Ove izreke Svetog pisma, po svetim ocima, tiču se
monaštva, te nauke nad naukama. Uostalom, svakome je jasno da one nisu plod mudrosti
koja se predaje po načelima sveta i gospodara ovoga sveta. Šesti vaseljenski sabor je rekao
u četrdesetoj odluci da je veoma spasonosno prilepiti se uz Boga kroz ostavljanje svetskih
mišljenja, a ipak je zapovedio da se postriženje vrši tek nakon obaveznog razmatranja i
mišljenja, i ne pre deset godina, kada umne sposobnosti budu dovoljno razvijene. Iz
životopisa prepodobnih monaha vidi se da je većina od njih stupila u manastir u periodu
od dvadesete do tridesete godine svog života. Sveti oci su smatrali da starost nije
sposobna za monaški život. Starost nije sposobna za taj život! Ona je postala samo žilavija
u navikama, u načinu mišljenja; otupele su njene sposobnosti! Mladalački podvig njoj nije
svojstven! Prepodobni Antonije Veliki najpre je odbio da primi u monaštvo
šezdesetogodišnjeg Pavla Preprostog tako što mu je rekao da ga upravo zbog starosti
smatra nesposobnim za monaški život. Suprotno tome, mnogi oci su stupili u manastir u
dečijem uzrastu, i postigli su veliki duhovni napredak zbog celovitosti želje, neporočnosti,
iskrenog stremljenja prema dobru, i osetljivosti, toliko svojstvenih dečijem uzrastu.[87]

Mirjanin: Jaka volja, želja, odlučno usmerene prema svome cilju, neophodne su za
duhovno napredovanje. Upravo njih treba blagovremeno uočiti i odrediti u čoveku koji
želi da primi monaštvo.

Monah: U pravu ste! Prilikom primanja u manastir odvajkada je bila primetna opreznost;
danas je ona još primetnija: naročito razne formalnosti prilikom stupanja lica izvan
duhovnog staleža čine proces stupanja veoma dugotrajnim i često veoma teškim. Ali
jačina volje ili istinska želja otkrivaju se ponekad tek nakon veoma dugog vremena, veoma
često nam nakon prvih iskustava izgledaju ovako, a kasnije onako. Jedni, stupajući u
manastir, isprva pokazuju pobožnost, samopožrtvovanje, a kasnije slabost. Suprotno
ovima, drugi isprva pokazuju lakomislenost, no posle počinju sve više da usvajaju
monaški život, i posle svega postaju strogi i revnosni monasi.[88] Sveti Isak Sirijski govori:
Često se dešava da je čovek nevaljao, uvek ranjiv, i sklon padu zbog nedovoljnog opitnog
znanja u monaškom životu, da se stalno nalazi u duševnoj slabosti, ali da nakon toga
neočekivano otima barjak iz ruku vojske sinova gorostasovih, i njegovo ime se uznosi i
veliča mnogo više od imena podvižnika poznatih po svojim pobedama; on prima venac i
obilje dragocenih darova pred svim svojim prijateljima. Zato ne dopusti sebi očaj, ma ko ti
bio; samo ne zanemarimo molitvu, ne budimo lenji da zamolimo Gospoda da nas
odbrani.ʺ[89] Često su se najveći grešnici pretvarali u najveće pravednike. Manastir i jeste
mesto pokajanja. Ako neko želi i traži pokajanje, onda on i ne može da odbije pokajanje ‐
makar i ne mogao, kao onaj besomučnik, da vlada sobom ‐ kada je pokajanje dao Bog, i
kada manastir, to njegovo utočište i pristanište, Bog nije oduzeo.
Sveti Jovan Lestvičnik, koji je živeo u VI veku posle Hristovog rođenja, navodeći motive
stupanja u tihovateljski život, mnogo više ukazuje na želju da se greh izbegne i svoja
nemoć udalji od sablazni kojima ona ne može da se suprotstavlja, nego na želju za
hrišćanskim savršenstvom, jer je takva želja vodila retke.[90] Sada, kada je u svetu sve više
sablazni i grehopada, kada se čovečija snaga iscrpla pred snagom sablazni koje su se
rasprostranile i obuzele svet, kada svest o grešnosti i želja za oslobađanjem od nje još nisu
ugašene u svim ljudima ‐ većina onih koji stupaju u manastir stupa da bi skinula sa sebe
breme greha, da bi ispomogla svoju nemoć, da bi obuzdala sebe. Još je sveti Jovan
Lestvičnik nazvao manastir bolnicom:[91] tim više su danas manastiri dobili taj karakter.
Zar ćemo čovečanstvo lišiti pomoći, čovečanstvo koje strada od moralnih bolesti? Ako se
usrdno brinemo o prihvatilištima za telesno ozleđene, iznemogle, bolesne, zašto ne postoji
prihvatilište za bolesti, ozlede, slabosti duše? Oni koji sude o manastirima na osnovu
svojih pogrešnih mišljenja zahtevaju da u tim bolnicama vlada potpuno zdravlje, da tu ne
bude ni traga bolesti. Tu tražite uspešno lečenje! Tada će vaš zahtev biti opravdaniji.
Ostvarenje tog mišljenja morao sam da upoznam opitno.
U Kaluškoj eparhiji, blizu grada Kozeljska, nalazi se opštežiteljna Optinska pustinja. U nju
je 1829. godine stigao da provodi život jeroshimonah Leonid, poznat po poznavanju
delatnog monaškog života; kasnije mu se pridružio njegov najbliži učenik, jeroshimonah
Makarije. Oba starca su bila napojena otačkim delima o monaškom životu, sami su se
rukovodili tim delima, vodili su njima i druge koji su im se obraćali zbog pouke ili saveta.
Takav vid života i ponašanja oni su uzeli od svojih učitelja; takav vid života počeo je od
prvih monaha, dospeo je po nasledstvu do naših dana, i čini dragoceno nasledstvo i
udeoništvo monaha dostojnih svog imena i pozvanja. Bratstvo Optinske pustinje počelo je
odmah da se znatno uvećava i usavršava u moralnom smislu. Revnosnoj braći starci su
objasnili pravilni i podesni način podvižništva; kolebljive su podržali i osokolili, slabe
učvrstili; pale u sagrešenja i grešne navike priveli pokajanju, i iscelili. Prema skromnim
kolibama shimonaha počele su da se slivaju reke svetovnih ljudi svih slojeva: oni su pred
njima otkrivali duševne muke, tražili lek, utehu, okrepljenje, isceljenje. Hiljade njih ima
njima da zahvali za svoje pobožno usmerenje i mir srca. Sastradalno su gledali oni na
stradalni rod ljudski; olakšavali su pred njima značaj greha tako što su objašnjavali značaj
Iskupitelja, i iz značaja Iskupitelja objašnjavali obavezu hrišćanina da ostavi grešni život;
bili su popustljivi prema ljudskoj slabosti, i zajedno snažno lečili tu slabost! Takav je duh
Pravoslavne crkve; takvi su bili njeni sveti svih vremena. Prepodobnom Sisoju Velikom,
monahu IV veka, neki brat je ispovedao svoje neprestane padove. Prepodobni ga je
ohrabrio, posavetovao da svaki pad leči pokajanjem, i da prebiva u podvigu.[92] Da li je
razuman ovaj savet? Kako bi trebalo tu postupiti po mišljenju najnovijih teoretičara?
Verovatno već nekako drukčije. Posetio sam Optinsku pustinju prvi put 1828. godine, a
poslednji put 1856. To je bilo vreme njenog procvata; njeno bratstvo brojalo je do 200 ljudi.
Jeroshimonah Leonid pominjan je zajedno sa blaženopočivšima, sedamdesetogodišnji
jeroshimonah Makarije bavio se duhovnim vođenjem bratstva i poučavanjem
mnogobrojnih posetilaca manastira. Bez obzira na duhovno napredovanje i
mnogobrojnost bratstva, malo njih, veoma malo njih ispoljavalo je sposobnost da budu
lekari, da vode druge, za šta su potrebni i urođena sposobnost i duh, odgajani istinskim
monaškim podvigom. Takvo je opšte svojstvo bolnica: tamo je lekara malo, a bolesnih
mnogo. Danas se broj lekara postepeno smanjuje, a broj bolesnika stalno raste. Opet je svet
uzrok toga. Pogledajte koga on odvaja u manastire? To nisu izabrani hrišćani, kako je to
bilo u početku hrišćanstva i monaštva; to nisu članovi koji pripadaju obrazovanim
slojevima sveta. Danas manastire ispunjavaju skoro isključivo članovi nižih slojeva ‐ i to
kakvi članovi? za služenje najnesposobniji u tom sloju koji ih otpušta u manastir. Mnogi iz
nižih slojeva stupaju u manastir sa navikama na poroke, svojstvene sloju iz kojeg dolaze,
naročito sa navikom na onu slabost koju je još ravnoapostolni knez Vladimir smatrao
narodnom. Zaraženi tom bolešću idu u manastir s namerom da sačuvaju sebe od nje,
makar nasilno; no navika uzima svoje, i vremenom pokazuje vlast nad onima koji su joj se
neoprezno i nerazumno pokorili. Mnogi ljudi, predivnih osobina, veoma pobožni, izloženi
su toj slabosti: svoje padove oni gorko oplakuju, staraju se da zaglade pokajanjem. Plač u
tajnosti kelije i pokajanje u tajnosti srca ljudi ne vide onoliko koliko vide padove. O te
padove sablažnjava se sloj obrazovanih, a prvenstveno se obrazovani sablažnjavaju o
manastire; oni imaju svoje slabosti koje lako opraštaju i koje bi oprostili kada bi ih našli u
manastiru; ali kada stupe unutar manastirske ograde sa svojim običajima i svojim
pogledom, kada tamo susretnu slabost ljudi neprivilegovanog staleža, oni se sablažnjavaju
o nju ne shvativši da su stupili u stan ljudi neprivilegovanog staleža. Oni vide monahe ‐
bića potpuno odvojena od mirjana; prvi, svi, bez izuzetka, moraju biti obrasci savršenstva;
drugima je sve dozvoljeno i dopušteno. Ljudi neprivilegovanog staleža drukčije gledaju na
svoju stalešku nemoć. U jednoj obitelji, udaljenoj od sveta, živeo je početkom ovog stoleća
starac koji je poučavao bližnje. Ostavio je pismenu pouku onima koje je obuzela strast
pijanstva. Starac je poticao iz običnog načina života, i, sa potpunim saosećanjem prema
braći koja stradaju, piše da onaj koji je izgubio vlast nad sobom ne može da se isceli, čak ni
da se uzdrži od strasti sve dok se nalazi u sablazni, i predlaže bolesnima da se nastane u
njegovoj obitelji zato što je potpuno udaljena od sablazni. Savet je i veoma dobar i veoma
zdrav. Udaljene od svetovnih naselja, pustinje mogu da služe kao istinska pristaništa i
lečilišta za one koji boluju od bolesti duše, i ujedno mogu da skriju predmete sablazni od
onih koji ne boluju od umnih sablazni.

Mirjanin: Iz svega što smo rekli nesumnjivo proizilazi, ipak, da današnje stanje manastira,
u najmanju ruku mnogih, ne odgovara njihovom pozvanju, te da su mere ispravljanja i
korisne i nužne.

Monah: Da! U naše vreme, kada se svetovno obrazovanje brzo razvija, kada se građanski
život odvojio od crkvenog života, kada mnoštvo učenja neprijateljskih Crkvi silom prodire
ovamo sa Zapada, kada religija i moral primetno slabe u svim slojevima, dovođenje
manastira u potrebni red neophodno je iz dva razloga: prvo, radi očuvanja samog
monaštva, suštinski nužnog i potrebnog Crkvi, a drugo, radi zaštite naroda od sablazni.
Sablažnjavajući se redovno i nedopušteno, narod sam sve više i više slabi u veri. Ali ovde
nije potrebno površno, nego tačno poznavanje monaštva ‐ potrebno je temeljno, opitno
poznavanje pravila svete Crkve i svetih otaca o monaštvu, potrebno je saznanje iz srca o
važnosti i svetosti tih pravila. Mere ispravljanja monaštva preduzete na osnovu površnog
mišljenja o njemu, iz smrdljivih riznica telesnog mudrovanja, uvek su bile Krajnje štetne
po njega. Pribegavajući takvim merama, gazeći najsvetija pravila, na koja je nadahnuo i
koja je preneo Sveti Duh, gordi i pomračeni svet može potpuno da upropasti monaštvo, a
sa njime i hrišćanstvo.

Mirjanin: Navedite, radi primera, pravila o monaštvu nekog svetog oca, na osnovu kojih bi
se moglo sklopiti mišljenje o merama ispravljanja, tako potrebnim u našim manastirima,
čija bi primena u manastirima bila suštinski korisna.

Monah: Predlažem vam da obratite pažnju na Predanje ili Tipik prepodobnog Nila Sorskog,
našeg sunarodnika iz XV veka, možda poslednjeg svetog pisca o monaškom životu. To
delo, bez obzira na činjenicu da je kratko, ima dovoljnu punoću; to delo je duboko,
duhovno. Izdato je 1852. godine po odluci Svetog sinoda u hiljadama primeraka, i
razaslano po manastirima. Prepodobni Nil je stupio u monaštvo i ostajao je u njemu sa
ciljem da po predanju drevnih svetih otaca izučava i u sebi razvija duhovni monaški
podvig. Da bi se bliže upoznao sa predanjem otaca, on je putovao na Istok; prilično
vremena je proveo na Atonskoj gori besedeći sa učenicima sv. Grigorija Sinaita i sv.
Grigorija Palame; takođe je održavao odnose sa monasima koji su provodili život u okolini
Konstantinopolja. Kada se vratio u Rusiju, nastanio se u gustoj šumi, na rečici Sori, i
osnovao skitski način života u našoj domovini. Pomenuti Tipik, ili Predanje, napisao je pre
nego što se nastanio u skitu. Tipik prepodobnog Nila dragocen je naročito zato što je
potpuno primenjiv na savremeno monaštvo, koje, zbog oskudnosti duhovnih učitelja, ne
može da prolazi ono bezuslovno poslušanje koje su prolazili drevni monasi. Prepodobni
Nil, umesto bezuslovnog poslušanja duhonosnom učitelju, predlaže monahu savremenog
doba da mu vođstvo budu Sveto pismo i dela svetih otaca, da sluša savete uznapredovale
braće, ali da oprezno i razborito proveri ima li taj savet uporišta u Pismu. Izučivši istinski
monaški podvig, prepodobni Nil je davao svoj smireni glas protiv svih onih skretanja sa
istinskog monaškog pravca u koja se tadašnje rusko monaštvo upustilo zbog svoje
naivnosti i neznanja. Na taj glas nije bila obraćena pažnja. Zanetost novim prešla je u
običaj, zatim je postala opšta, a onda dobila nesavladivu snagu: ona je poslužila kao povod
za onaj udarac koji je manastirima zadat u XVIII veku. Ta zanetost sastojala se u nastojanju
da se steknu imanja velikih razmera.

Mirjanin: Šta se naročito korisno za savremeno monaštvo može izvući iz dela
prepodobnog Nila?

Monah: Pre svega, njegov primer je neobično poučan. On je upoznao Sveto pismo i dela
svetih otaca o monaškom životu, upoznao ne samo po slovu nego i sopstvenim opitima. Ne
zadovoljivši se time, on je hteo da vidi kako provode život sveti atonski i vizantijski
monasi, da iz njihovih pouka i načina života dopuni svoje znanje i delatnost. Kada je
dostigao izuzetno duhovno napredovanje, on nije smatrao da ga je dostigao, nije tražio da
bude učitelj bližnjima. Molili su ga da im ne uskrati poučne besede: posle upornih molbi
on se povinovao želji braće i prihvatio zvanje učitelja i nastojatelja, kao poslušanje koje je
položeno na njega. Iz tog ponašanja prepodobnog Nila vidi se da je za utvrđivanje,
podržavanje, ispravljanje manastira potrebno da na njihovo čelo dođu i da ih vode
dostojni muževi, koji su upoznali Sveto pismo i dela otačka, sebe oblikovali po njima,
stekli delatno, živo znanje, i njime privukli u sebe Božiju blagodat. Treba moliti Boga da
pošalje takve ličnosti zato što sveta monaška pravila mogu dolično da ispune samo oni
muževi koji ih razumeju suštinski, iz svih svojih opita. Prepodobni Kasijan pripoveda da
su egipatski manastiri prvi u svetu u kojima je nastojateljstvo davano isključivo onim
monasima koji su sami bili poslušni i opitno upoznali predanje otaca.[93] Prvo mesto
među pravilima prepodobnog Nila treba dati malopre pomenutom, koje kaže da naše
vođstvo treba da budu Sveto pismo i dela otačka. Sveti Jovan Lestvičnik ovako određuje
monaha: ʺMonah je čovek koji se drži samo Božijih zapovesti i reči, u svako vreme, na
svakom mestu, u svakom poslu.ʺ[94] Prepodobni Nil se rukovodio ovim pravilom, a
predao ga je i svojim učenicima. ʺOdlučili smoʺ ‐ govori ugodnik Božiji ‐ ʺako je već takva
volja Božija, da primamo one koji dolaze nama, uz uslov da drže predanje svetih otaca i
čuvaju Božije zapovesti, da ne donose opravdanja, da ne opravdavaju grehove govoreći:
ʹNe može se danas živeti po Pismu, ne mogu se danas slediti sveti oci.ʹ Ne! Iako smo slabi,
dužni smo da se, prema snagama, upodobljujemo tim ocima, blaženim i dostojnim
svagdanjeg pominjanja, i da ih sledimo, čak i ako ne možemo da dostignemo stepenik koji
su oni dostigli.ʺ[95] Dobri poznavaoci današnjeg stanja ruskog monaštva posvedočiće, na
osnovu svog potpunog ubeđenja, da u moralnom i duhovnom smislu cvetaju jedino oni
manastiri u kojima je razvijeno sveto čitanje, da monaško ime dostojno nose jedino oni
monasi koje je odgojilo, othranilo sveto čitanje. Prepodobni Nil nikada nije davao pouke ili
savete direktno iz sebe: onima koji su ga pitali on je predlagao ili učenje Pisma, ili učenje
otaca.[96] ʺA kadaʺ ‐ govori prepodobni u jednom svom pismu ‐ ʺnisam mogao da se
prisetim svetog mišljenja o tome o čemu smo besedili, odlagao sam odgovor ili ispunjenje
sve dotle dok ne nađem pouku u Pismu.ʺ Taj metod je očigledan iz dela svetog mučenika
Petra Damaskina, prepodobnog Grigorija Sinaita, svetih Ksantopula i drugih otaca,
naročito poznijih. Njega su se držali pomenuti jeroshimonasi Optinske pustinje Leonid i
Makarije. Njihovo pamćenje bilo je bogato ukrašeno svetim mislima. Nikada oni nisu
davali savete iz sebe: uvek su kao savet iznosili izreku Pisma ili otaca. To je njihovim
savetima davalo snagu: oni koji bi hteli da iznesu neku zamerku na ljudsku reč pobožno
su slušali Božiju reč i nalazili da je pravedno da njoj podrede svoje umovanje. Takav način
postupanja znači da je savet prožet osećanjem najveće nedostojnosti samog davaoca tog
saveta: to je jasno iz predanja prepodobnog Nila ‐ on ne daje svoje, već Božije. On postaje
svedok, organ svete Istine, i u njegovoj savesti iskrsava pitanje: ispunjava li on svoje
odgovorno služenje sa potrebnim blagougađanjem Bogu? ʺBožansko Pismo i reči svetih
otacaʺ ‐ piše prepodobni Nil u svom Predanju ‐ ʺniko nije istražio, kao ni pesak morski; mi
ih istražujemo bez lenjosti, i prenosimo onima koji nam dolaze i traže pouku. Tačnije, ne
prenosimo ih mi ‐ mi toga nismo dostojni nego blaženi sveti oci iz božanskog Pisma.ʺ Svi
sveti asketski pisci poslednjih vekova hrišćanstva tvrde da zbog opšte oskudice
bogonadahnutih učitelja izučavanje Svetog pisma, prvenstveno Novog zaveta, i dela
otačkih, kao i brižno i nepokolebivo nastojanje da oni budu naš vodič kroz život i u
poučavanju bližnjih, predstavlja jedini kasnijem monaštvu od Boga podareni put
duhovnog napredovanja. Prepodobni Nil izjavljuje da odbija su život sa onom braćom
koja ne žele da provode život po ovome pravilu1 ‐ tako je ono važno, tako je suštinsko!
Drugo moralno pravilo koje predlaže prepodobni Nil sastoji se u tome da braća svakoga
dana ispovedaju starcu2 ‐ starcem se u manastirima naziva monah koji je uznapredovao u
duhovnom životu i zato mu se poverava poučavanje braće ‐ svoja sagrešenja, i najsitnija,
čak grešne pomisli i osećanja, da bi kroz njih razmatrao njihove nedoumice. To donosi
neobičnu korist duši: nijedan podvig ne umrtvljava strasti tako lako i tako snažno kao taj.
Strasti odstupaju od onoga koji ih bespoštedno ispoveda. Telesna želja slabi od ispovesti
više nego od posta i bdenja. Ako monasi na početku svog monaškog življenja izgrade
naviku da se ispovedaju svakog dana, onda oni i u zrelom dobu nastoje da što češće
pribegavaju tom isceljenju, jer su iz opita saznali kakvu slobodu ispovest daje duši. Kroz
taj podvig oni na sopstvenom primeru detaljno i jasno upoznaju da je ljudski rod pao. A
dok kroz ispovedanje isceljuju svoje grehove, oni stiču znanje i veštinu da pomažu
bližnjima u njihovim duhovnim zabunama. Gorepomenuti jeroshimonasi Optinske
pustinje imali u pod svojim rukovodstvom mnogo učenika koji su im svakog dana, posle
večernjeg pravila, otvarali svoju savest. Ti učenici su se izrazito razlikovali od onih koji su
živeli svojevoljno. Pomisao o predstojećoj ispovesti bila je stalni čuvar njihovog ponašanja,
postepeno ih je naučila da budno paze na sebe, a sama ispovest učinila je da budu
usredsređeni u sebi, neprestano zadubljeni u Pismo, takoreći sistematski monasi.
Svakodnevno ispovedanje, ili svakodnevno otvaranje i preispitivanje savesti, drevno je
monaško predanje i delanje. Ono je bilo sveopšte u ranijem monaštvu, što je potpuno jasno
iz dela prepodobnih Kasijana, Jovana Lestvičnika, Varsanufija Velikog, ave Isaije, ave
Doroteja ‐ rečju, iz svih dela otačkih o monaštvu. Njega su, najverovatnije, ustanovili sami
apostoli.[97] Monahe vaspitane na osnovu dva ovde izložena moralna pravila možemo da
uporedimo sa ljudima koji imaju vid, život, a monahe lišene tog vaspitanja, sa slepcima,
mrtvacima.Ta dva pravila, uvedena u bilo koji manastir, mogu značajno da doprinesu da i
moralni i duhovni pravac bratstva bude bolji ‐ opitno je to dokazano ‐ ništa ne menjajući u
manastiru po pitanju spoljašnjosti. Za ostvarenje drugog pravila potreban je monah koji je
uznapredovao u duhovnom životu, koji je vaspitan po tom pravilu. Ovde je opitno znanje
potpuno nužno. Prepodobni Kasijan Rimljanin govori: ʺKorisno je da otkrivamo svoje
pomisli ocima, ali ne bilo kakvim, nego starcima, duhovnim, koji imaju razmišljanje,
starcima ne po telesnom uzrastu i sedoj kosi. Mnogi su zaneti spoljašnjim izgledom
starosti izneli svoje pomisli, ali su umesto isceljenja dobili štetu zbog neopitnosti onih koje
slušaju.ʺ[98]

Mirjanin: Vidim da ste ukazali na najosnovnija načela moralno dobrog uređenja manastira.
Navedite, molim vas, i druga pravila i predanja svetih otaca koja bi mogla da doprinesu
da manastiri dostignu njima svojstveno stanje.

Monah: Čovekovo obrazovanje zavisi od spoljnjih uticaja: oni su njegovi odrednici.
Drukčije i ne može da bude: mi smo tako stvoreni. Sveti oci su svojim čistim umovima
proniknuli u tu tajnu, a onda su, u svom svetom predanju, okružili monaha takvim
uticajima od kojih ga svaki, sveukupnim silama i dejstvom, vodi prema cilju, a uz to su
uklonili od njega sve uticaje koji odvlače od cilja, makar njihova spoljašnjost i bila dolična.
Da bismo ovo objasnili, ponovo ćemo se okrenuti dragocenoj knjižici prepodobnog Nila
Sorskog. Prepodobni govori da hram Božiji u manastiru mora biti sagrađen veoma
jednostavno. On se u tome poziva na prepodobnog Pahomija Velikog, koji nije hteo da
crkva u njegovom opštežiću bude arhitektonski otmena. Veliki je govorio da uklanja
neimarsku otmenost iz monaške obitelji sa ciljem da se um monaha ne spotakne zbog
pohvala koje ljudi upućuju crkvenom zdanju, i da ne postane plen đavola, čije je lukavstvo
mnogoliko. Ovome prepodobni Nil dodaje: ʺAko je sveti Veliki tako govorio i postupao,
tim više mi moramo da se pazimo zato što smo slabi i strasni, zato što se naš um lako
spotakne.ʺ[99]
Prepodobni Nil zaveštava da kelije i ostale manastirske zgrade moraju biti veoma
jednostavne, ne skupe, bez ukrasa.[100] Veliki ugodnik Božiji Jovan Prorok, zatvornik, koji
je tihovao u gaskom opštežiću, dao je pred svoju smrt veoma poučna uputstva
novopostavljenom igumanu opštežića, svom duhovnom sinu. Između ostalog, on je
zapovedao igumanu da uređuje kelije tako da one ne budu suvišne udobne, da imaju
samo najnužnije, da budu prilično tesne, kao da se ima u vidu preseljenje, a sve zato što
zdanja ovoga veka u odnosu na večnost nisu ništa više no šatorčići.[101]
Na osnovu učenja i ponašanja drevnih svetih otaca, prepodobni Nil uzakonjuje da crkvena
riznica i utvari u manastiru budu jednostavne, ne skupe, skromne. Isto tako on zapoveda
da celokupna manastirska imovina bude jednostavna, bez suviška, samo za nužne
potrebe, da ne bi pobuđivala u monasima praznu slavu i privlačila pristrasnost i posebnu
monahovu brigu, jer sve njegove duševne snage moraju biti upućene Bogu.[102]
Prepodobni Nil je zabranio ženskom polu da ulazi u njegov skit. U stara vremena bio je
zabranjen, a na Atonskoj gori zabranjen je i danas, ulazak ženskom polu u sve muške
manastire. Pravilo suštinski važno za one koji žele da pobede svojstvo prirode! Takvima je
potrebno da potpuno izbegnu dejstvo tog svojstva; ako ostanu pod njegovim uticajem, oni
ne mogu da se ne kolebaju. Pri današnjem slabljenju morala korist i neophodnost te mere
postaje očigledna.[103]
U Rusiji je suštinski potrebno ukloniti vino iz manastira. To su shvatali razboriti i pobožni
nastojatelji, od kojih možemo da ukažemo na Teofana, nedavno počivšeg pravednog
muža, koji je bio nastojatelj i obnovitelj Kirilonovojezerskog manastira. On se sa posebnom
revnošću starao o iskorenjivanju pijenja vina u njemu poverenom manastiru, ali uzalud.
Uzaludni će ostati svi napori, ma čiji oni bili, ako pravila svetih otaca o manastirima ne
budu potpuno obnovljena.
Prepodobni Nil je sagledao monaški život u kolevci monaštva ‐ na Istoku ‐ vratio se u
Rusiju, i onda izabrao da provodi život u nedostupnoj pustinji. Bio je zadovoljan mestom
koje je izabrao. Uzrok zadovoljstva on iznosi u jednom svom pismu: ʺBlagodaću Božijomʺ
‐ govori on ‐ ʺnađoh mesto ugodno mome razumu, jer mirjani ovamo malo dolaze.ʺ
Upotrebićemo ovde silogizam prepodobnog Nila: ʺAko je za toliko svetog muža mesto
življenja koje je izabrao bilo prijatno zato što su svetovni ljudi malo posećivali to mesto,
onda mi, slabe volje i slabog razuma, lako skloni svim grehovima, tim više moramo da
izabiramo za provođenje svog života usamljena mesta, udaljena od svetovnih naselja, koja
ne privlače gomile mirjana, a sa njima i mnoštvo sablazni.ʺ
Prepodobni Nil je želeo da se monasi njegovog manastira izdržavaju radom svojih ruku, a
ako bi iskrsla potreba da mirjani daju pomoć u milostinji, izmolili bi je u umerenoj količini.
To su načelna pravila koja su sveti oci dali monaštvu, i koja je priznala sveta Crkva. Ostala
pravila, koja se odnose na pojedinosti, imaju isti karakter i isti cilj.

Mirjanin: Od pravila koja ste nabrojali mnogi manastiri su manje ili više odstupili.
Odstupanja moraju biti kadtad ispravljena. Obrazovanost i duh našeg vremena zahtevaju,
kako vam je poznato, da se ispravljanje ne odlaže. O tome se priča u društvu. Želeli bismo
da se usred glasova koje pušta neznanje začuje glas istinskog znanja. Recite nam, molim
vas, šta bi, po vašem mišljenju, moglo da doprinese tome da se manastiri dovedu u stanje
koje je njima svojstveno.

Monah: Odgovor na ovo pitanje nije nimalo lak, bez obzira na činjenicu da sam ga skoro
dao. Setio sam se sada Spasiteljevih reči o polju na kome je bilo zasejano dobro seme:
nakon nicanja tog semena, pojavilo se mnoštvo kukolja. Anđeli su, a ne ljudi, predložili
gospodaru polja da počupa kukolj. Gospod im je rekao: Ne; da ne bi čupajući kukolj počupali
zajedno s njime i pšenicu. Ostavite neka raste oboje do žetve.[104] Verovatno je i za manastire to
najbolja mera. U svakom slučaju, na nju treba obratiti posebnu pažnju. Prilikom
popravljanja veoma starih zgrada potrebna je opreznost. Razboriti lekari ne pristaju da
leče zapuštene bolesti, koje su se potpuno srodile sa samom telesnom građom, upravo
zato što dodirivanje tih bolesti znači dodirivanje života. Monaštvo i manastire utemeljio je
Sveti Duh kroz prepodobne oce, kao svoje izabrane sasude; obnova manastira i njihove
prethodne duhovne lepote, ako ta obnova spada u Božija predodređenja, može da usledi
tek posle dejstva naročite Božije blagodati, posredstvom istih takvih dostojnih oruđa. To je
sve što mogu da kažem o ispravljanju i poboljšanju manastira. Međutim, iz onoga što sam
rekao jasno sledi da ispravljanje i poboljšanje manastira nikako ne može biti delo
svetovnih ljudi: svetovni ljudi će postupiti ozbiljno i pobožno ako se to delo poveri onima
kojima ga je poverio Božiji promisao, i od koga će se ono potražiti na sudu Božijem.
Smatram svojim svetim dugom da vam prenesem mudri savet koji sam čuo od opitnih,
uvažavanja dostojnih staraca. Oni su govorili i mirjanima i monasima koji su iskreno
tražili spasenje: ʺU našem vremenu, u kome su se sablazni tako namnožile, moramo
posebno da pazimo na sebe, ne obraćajući pažnju na život i dela bližnjih, i ne osuđujući
sablažnjene, jer smrtonosno dejstvo sablazni lako prelazi sa onih koje je ona zanela na
onoga koji ih osuđuje.ʺ Pomenuti starci su savetovali mirjane da za svoje rukovodstvo
kroz život uzmu Jevanđelje i one svete oce koji su napisali pouke uopšte za hrišćane, kako
je to učinio sveti Tihon Zadonski. Monasima su savetovali da za svoje rukovodstvo uzmu
takođe Jevanđelje i svete oce koji su napisali dela upravo za monahe. Ako se monah
rukovodi otačkim delima, on će u svakom manastiru naći spasenje; ako živi po svojoj volji
i po svome razumu, izgubiće ga, makar živeo i u nedostupnoj pustinji.
Teško svijetu od sablazni,[105] predskazao je Gospod, zato što će se umnožiti bezakonje,
ohladnjeće ljubav mnogih.[106] Dolazak sablazni spada u nama nedokučivo predodređenje
Božije: jer potrebno je da dođu sablazni,[107] rekao je Gospod. Čoveku je nakon njegovog
iskupljenja data sloboda izbora između dobra i zla, kao što mu je bila data nakon
stvaranja. Kao što je nakon stvaranja izabrao, tako i nakon iskupljenja čovek češće bira zlo.
U raju se zlo pojavilo zaodeveno u masku dobra da bi zgodnije sablaznilo: u naručju svete
Crkve ono se pojavljuje prikriveno i iskićeno, u primamljivoj mnogolikosti sablazni, i te
sablazni naziva bezazlenim zabavama i uveseljavanjima, a razvoj telesnog života i
ponižavanje Svetog Duha naziva napredovanjem i razvojem čovečanstva. Ljudi će biti
izopačenog uma jer zavoleše nepravdu,[108] nepouzdani u vjeri, koji imaju izgled pobožnosti, a
sile njezine su se odrekli.[109] Oni koji su tu silu dobili, a onda se dobrovoljno odrekli nje,
teško se vraćaju njoj[110] zato što su izgubili samu dobru volju, a to neminovno sledi
nakon namernog prenebregavanja dara Božijeg. Ljudska prepredenost može nekako, brzo
i površno, da smandrlja izgled pobožnosti, ali vaspostavljanje sile pobožnosti pripada onome
koji oblači čoveka u silu s visine.[111] Gusto zeleno lišće često pokriva i ukrašava potpuno
ostarelo, trošno drvo, debelo stablo još pokazuje čvrstinu i zdravlje, ali njegova
unutrašnjost je već istrunula ‐ prva oluja će ga slomiti.

NAPOMENE:
1. Jn 8, 32 i 44.
2. Slovo monahu Nikolaju, Dobrotoljublje, tom 1.
3. Sveti mučenik Petar Damaskin, knjiga 1, Dobrotoljublje, tom 3.
4. Ctih 33. i dalje.
5. Ef 1, 22 i 23; 2, 10, 11 i dalje.
6. 2 Col 2, 3.
7. Azbučni paterik i Nezaboravna kazivanja, O avi Ishirionu.
8. Lk 18, 8.
9. 1 Kor 6, 17. Prepodobni Marko Podvižnik, Slovo 4.
11. Cassiani Collatio XVIII, cap. V.
12. Lib. 11. De Nocturnis orationibus, caput. V.
13. Četi minej, 24. decembar.
14. Histoire du Christianisme, par Fleury, livre 2, chap. 6.
15. Vies des peres des deserts dOrient.
16. Četi minej, 1. mart.
17. Slovo 55.
18. Stradanje svetog mučenika Gordija, Četi minej, 3. januar.
19. Mt 28, 19 i 20.
20. Dap 20, 20 i 21.
21. Kol 1,27 i 28.
22. Jak 2, 26.
23. Pim 10, 17 i 14.
24. Jev 6, 1 i 2.
25. Jev,glave 11,12 i 13.
26. Slovo 4.
27. Jn 14,21.
28. 1 Kop 7, 32 i 33.
29. 1 Kop 6, 17.
30. Pouka 2, gl. 9.
31. Jn 15, 18, 19.
32. Jn 3,36; 17, 3.
33. Mt19,17;Mk 10, 19.
34. Lk 13, 3,5.
36. Mt 16, 24.
37. Mt 19,2l.
38. Lk 14, 26.
39. Mt 16, 24.
40. Mt 19,21.
41. Mk 10,21.
42. Lk 14, 26, 27, 33.
43. 2 Kop 6, 16‐18.
45. Mt 19.
46. Četi minej, Žitije prepodobnog Antonija Velikog, 17.januar.
47. Trebnik, Čin male shime.
49. Četi minej, 15. maj.
50. Prepodobni Kasijan, Slovo o rasuđivanju, Dobrotoljublje, tom 4.
51. Četi minej, 23. mart.
53. Četi minej, 1.mart.
54. Četi minej, 24. decembar.
56. Gal 5, 24.
57. Ef 6. 12.
59. Slovo 2.
60. Po objašnjenju blaženog Teofilakta Ohridskog.
61. Lk 18.
62. 1 Pt 4,10.
63. Jov 1, 5.
64. Mt. 6,21
65. Lk. 12,33
66. Mt. 6, 24‐33
67. Mt 14, 22, 33.
69. Prepodobni Makarije Egipatski, Beseda 7, glava 5.
70. Sveti Isak Sirijski, Slovo 43. i Slovo 48.
71. Pri iskazivanju odnosa papira, vode i ulja ovde su upotrebljeni tehnički izrazi iz
fizike.
72. Post 2, 25.
73. Ef 5, 32.
74. Lk 2,14.
75. Trebnik, Čin venčanja.
76. Blagovesnik. Mt 19, 12.
77. Prepodobni Makarije Veliki, Pouka 1, gl. 13
78. Prepodobni Kasijan Rimljanin, knjiga IV, gl. V.
79. Prepodobni Varsanufije Veliki, Odgovor 255.
80. Mt 19, 12.
81. Blagovesnik. MT 7, 8.
82. Histoire du Chrisfianisme, Fleury, livre 26, chap. 5.
83. 2 Kop 6, 16‐18.
84. Sip 6,18‐19.
85. Prop. 11,9.
86. Prem 8, 24.
87. Takvi su bili Sava Osvećeni (5. decembra), Simeon Divnogorac (24. maja), i mnogi
drugi.
88. Tako se desilo sa prepodobnim Siluanom. Četi minej, Žitije prepodobnog Pahomija
Velikog, 15. maj.
89. Slovo 47.
91. Lestvica, Pouka 1, gl. 18. i 19.
93. Knjiga 11, gl. 3.
95. Predanje.
96. Predanje.
97. Jak 5, 16.
98. Dobrotoljublje, tom 4, O svetim ocima u Skitu i o rasuđivanju.
99. Predanje.
100. Predanje.
101. Odgovor 603.
102. Predanje.
103. Predanje.
104. Mt 13, 29‐30
105. Mt 18, 7.
106. Mt 24, 12.
107. Mt 18, 7
108. 2 Sol 2, 12.
109. 2 Tim 3, 8, 5.
110. Jev 10, 26.
111. Lk 24, 49.
ASKETSKI OGLEDI

VERA I DELA

Pokajte se i vjerujte u jevanđelje[1] ‐ poučava nas Jevanđelje.
Jednostavna, istinita, sveta je ta pouka: treba da se pokajemo, da ostavimo grešni život, da
bismo postali sposobni da pristupimo Jevanđelju. Da bismo primili Jevanđelje, treba da
poverujemo u njega.
Suštinu celokupne propovedi sveti apostol Pavle je smestio u propoved pokajanja i vere.
On je objavljivao svima, i Judejcima, i Jelinima, pokajanje pred Bogom i vjeru u Gospoda našega
Isusa Hrista.[2]
Jevanđelje, kao otkrivenje Boga, koji je iznad svakog poimanja, nedostupno je palom
čovečijem razumu. Neobuhvatni Božiji um obuhvata se verom: vera može da primi sve ‐ i
nesaznajno razumu, i protivrečno razumu. Za veru je sposobna samo ona duša koja je
odlučnom voljom odbacila greh, uputila se celom svojom voljom i svojom snagom prema
Božijem dobru.
Ja u svijet dođoh kao svjetlost,[3] rekao je o sebi Gospod. Ta Svetlost je stajala pred Judejcima,
obučena u telo; pred nama Ona stoji obučena u Jevanđelje.
Stoji ta Svetlost pred nama da svaki koji vjeruje u njega ne pogine, nego da ima život vječni: Koji
u njega vjeruje ne sudi mu se, a koji ne vjeruje već je osuđen.[4]
A ko ne veruje u Sina Božijeg? Onaj što otvoreno, odlučno odbacuje Boga, ali i onaj koji se
naziva hrišćaninom a provodi grešni život, juri za telesnim nasladama; onaj za koga je bog
utroba; onaj za koga je bog srebro i zlato; onaj koji je iskazao poštovanje zemaljskoj
mudrosti, neprijateljskoj Bogu, kao bogu. Jer svaki koji čini zlo mrzi svjetlost i ne ide ka
svjetlosti, da se ne razotkriju djela njegova,jer su zla. A ko istinu tvori, ide ka svjetlosti, da se vide
djela njegova, jer su u Bogu učinjena.[5]
Čovek koji ne može da se odrekne samog sebe nije sposoban za veru; njegov pali razum se
protivi veri i drsko traži objašnjenje od Boga za Božija dejstva i dokaze za istine koje je Bog
otkrio čoveku; palo srce hoće da živi životom pada, a vera teži da umrtvljava taj život: telo
i krv, bez obzira na grob koji ih čeka svakog časa, takođe hoće da žive svojim životom,
životom raspadljivosti i greha.
Upravo zato je Gospod objavio svima koji žele da se priključe Njemu i da Njega slede
živom verom: Ako hoće ko za mnom ići, neka se odrekne sebe, i uzme krst svoj i za mnom ide. Jer
ko hoće život svoj da sačuva, izgubiće ga; a ako ko izgubi život svoj mene radi, naći će ga.[6]
Pad se toliko usadio u celokupno ljudsko biće da bi odbacivanje tog pada izgledalo kao
odbacivanje života. Bez tog odbacivanja nemoguće je naći veru ‐ taj zalog večnog,
blaženog, duhovnog života; a ko hoće da oživi strasti srca ili tela, da se naslađuje njima, ko
želi da oživi svoj pali razum, taj će otpasti od vere.
Živa vera je hod u duhovni mir, u mir Božiji. Ona ne može da obitava u onome koji je
prikovan za zemaljski svet, gde vladaju telo i greh.
Vera ‐ to su vrata ka Bogu. Nema drugih vrata prema Njemu: A bez vjere nije moguće ugoditi
Bogu.[7] Ta vrata se postepeno otvaraju pred onim koji čisti sebe neprestanim pokajanjem;
širom su otvorena ona pred čistim srcem, a zatvorena za greholjupca.
Jedino verom možemo da pristupamo Hristu; jedino verom možemo da sledimo Hrista.
Vera je prirodno svojstvo čovečije duše, koje je Bog zasadio u njoj prilikom njenog
stvaranja.[8] To prirodno svojstvo izabrao je Bog pri iskupljenju kao granu drveta najbolju
da se na nju nakalemi blagodat.
Opravdano je Bog izabrao veru za oruđe spasenja ljudi: mi smo izgubili život čim smo
poverovali lažnim rečima neprijatelja Božijeg i našeg. Začula se nekada u raju buka reči iz
usta zlotvora, uslišili su ih naši praroditelji, poverovali u njih ‐ i bili izgnani iz raja; sada, u
dolini izgnanstva, razleže se za njihove potomke glas reči Božije ‐ Jevanđelje ‐ i opet ulaze
u raj oni koji usliše i veruju u Jevanđelje.
Neverniče! Okreni se od neverja svoga. Grešniče! Obrati se od grešnog života svoga.
Mudrače! Obrati se od lažne mudrosti svoje! Obratite se! Svojom nezlobivošću i
nelukavstvom postanite slični deci, sa dečijom prostodušnošću poverujte u Jevanđelje.
Mrtva vera, priznavanje Hrista jedino nevoljnim intelektualnim ubeđenjem, može biti i
stvar demona! Takva vera služi tom ʺvernikuʺ samo za još veću osudu na sudu
Hristovom. Prođi se, šta hoćeš od nas, Isuse Nazarećanine, vapio je duh nečisti Gospodu.
Došao si da nas pogubiš? Znam te ko si, Svetac Božiji.[9]
Vera u Jevanđelje mora biti živa; moramo verovati umom i srcem, ispovedati veru rečima,
ispoljavati, dokazivati je životom. Pokaži mi vjeru tvoju bez djela tvojih,[10] govori apostol
nekom čoveku koji se hvali samo mrtvom verom, samim golim znanjem Božijeg života.
ʺVeraʺ ‐ rekao je prepodobni Simeon Novi Bogoslov ‐ ʺu širem smislu te reči, sadrži u sebi
sve božanstvene Hristove zapovesti: nju obeležava ubeđenje da u Božijim zaćovestima
nema nijedne crte bez značenja, da sve u njima, do poslednje jote, jeste život i uzrok
večnog života.ʺ[11]
Veruj u dogmate koje propoveda Jevanđelje, razumej ih i ispovedaj po istinitom učenju
pravoslavne, istočne Crkve, jedine koja sadrži jevanđelsko učenje u svoj njegovoj čistoti i
pravilnosti.
Veruj u tajne koje je sam Gospod ustanovio u Crkvi, koje Istočna crkva čuva u svoj njihovoj
punoći.
Veruj u svete, životvorne jevanđelske zapovesti, i znaj da možeš pravilno da ih ispunjavaš
jedino u okrilju istinske Crkve, i da njihovo ispunjavanje, po svetim ocima, čini delatnu
veru hrišćanina.[12]
U dogmama je sadržano bogoslovlje koje je preneo sami Bog. U odbacivanju dogmi
sadržano je huljenje na Boga poznato pod imenom neverovanje; u izopačavanju dogmi
sadržano je huljenje na Boga poznato pod imenom jeres.
Kada se um ‐ koji se još nije očistio kroz pokajanje, i još luta u oblasti i mraku pada, kojeg
još nije prosvetio i ne vodi Sveti Duh ‐ drzne da sam od sebe, sopstvenim bolesnim
snagama, iz mraka gordosti rasuđuje o Bogu, tada on neminovno upada u zabludu. Takva
zabluda je bogohuljenje. O Bogu možemo da znamo jedino ono što nam je On po velikoj
milosti svojoj otkrio.
Kroz tajne hrišćanske Crkve verujući se privodi u jedinstvo sa Božanstvom, u čemu i jeste
suštinsko spasenje, obeležavanje vere delom vere, čime počinje primanje zaloga večnih
dobara.
Ko se radi vere u Hrista odriče đavola, greha i sveta, taj umire za život pale prirode, koji je
do sada živeo u neverovanju i grešnosti; pogružavajući se u svetoj vodi krštenja, on se
sahranjuje za ovaj život; on izlazi iz svete vode ponovnim rođenjem za novi život, za život
u Hristu.
Krštenjem se hrišćanin sjedinjuje sa Hristom, oblači se u Hrista; pričešćivanjem svetim
Hristovim tajnama sjedinjuje se sa Hristom. Tako, posredstvom tajni, on postaje sav
Hristov.
Kršteni u Hrista već ne živi kao samosvojno biće, nego kao biće koje je svu punoću života
pozajmilo od drugog bića ‐ Hrista. Niste svoji ‐ govori apostol hrišćanima ‐ jer ste kupljeni
skupo. Tjelesa vaša udovi su Hristovi. Proslavite Boga tijelom svojim i duhom svojim, jer su
Božiji[13]
Ako održava životvorne jevanđelske zapovesti, hrišćanin ostaje sjedinjen sa Hristom.[14]
Udovi Hristovi ne mogu da ostanu u jedinstvu sa Hristom nikako drukčije nego delujući
iz Njegove volje, iz Njegovog uma. I volja i um Hristov izobraženi su u jevanđelskim
zapovestima.
Svakom biću svojstveno je da deluje, u sebi i izvan sebe, saobrazno svojoj prirodi. Tako je i
obučenom u Hrista, novom čoveku, svojstveno da misli, oseća i deluje onako kako misli,
oseća i deluje Hristos. Rukovođenje mislima i osećanjima starog čoveka ‐ makar, spolja
gledano, i dobrim ‐ za njega je protivprirodno.
Rukovodilac hrišćanina mora biti Sveti Duh, kao što su telo, krv i lukavi duh rukovodioci
starog čoveka. Prvi čovjek Adam postade duša živa, a poslednji Adam duh koji oživljuje.[15] Sve
pomisli, osećanja i dejstva hrišćanina moraju da proizilaze iz Svetog Duha: to troje ne sme
biti sopstveno, duševno, po prirodi starog Adama. Ti ćeš to dostići kada budeš potpuno
raspoređivao život po jevanđelskim zapovestima, po njegovim najsvetijim rečima: Riječi
koje vam ja govorim ‐ govori Gospod ‐ duh su i život su.[16]
Pravoslavna vera u Hrista, zapečaćena tajnom krštenja, sama je dovoljna za spasenje, bez
dela, kada čovek nema vremena da ih učini: zato što vera zamenjuje čoveka Hristom, a
dobra dela čovekova Hristovim zaslutama.
Ali u nastavku zemaljskog života neizostavno su potrebna dela. Za hrišćanina su dobra
jedino ona dela kojima on ispunjava jevanđelske zapovesti, dela kojima se hrani, od kojih
živi njegova vera, koja drže njegov život u Hristu: jer jedini delatnik u hrišćaninu mora da
bude Hristos.
Kršteni nema pravo da postupa po osećanjima srca, zato što ona zavise od uticaja tela i
krvi na srce, ma kako ti uticaji izgledali dobri: od njega se prihvataju jedino ona dobra dela
na koja Duh Božiji i reč Božija podstiču srce da ih učini, koja pripadaju prirodi obnovljenoj
Hristom.
Pravednik će od vjere živjeti.[17] Istinska vera u Hrista je jedino sredstvo spasenja, ali živa
vera, dakle vera koju iskazuje celokupno čovekovo biće.
Tu živu veru traži od hrišćanina sveti apostol Jakov kada objavljuje da je vera bez dela
mrtva, i da se vera ostvaruje kroz dela.[18]
Protivljenje dela veri izobličava druga verovanja, tajno i zlikovački ugneždena u čovečijem
srcu.
Veličajući delo patrijarha Avrama, sveti Jakov veliča delo njegove vere ‐ prinošenje na
žrtvu sina po zapovesti Božijoj, delo potpuno protivno svojstvima pale prirode, i to
upravo onim svojstvima koja se nazivaju dobrim. Snagu za izvršenje tog dela dala je vera,
a delo je iskazalo snagu vere: tako se objašnjava suština Avramovog postupka u tumačenju
dvojice apostola, Jakova i Pavla.[19]
Slepi su oni koji daju veliku cenu dobrim ‐ po njima dobrim ‐ delima pale prirode. Ta dela
imaju svoju pohvalu, svoju cenu, u vremenu, među ljudima, ali ne pred Bogom, pred
kojim svi zastraniše i zajedno nevaljali postaše.[20] Koji se uzdaju u dobra dela pale prirode, ti
nisu poznali Hrista, nisu razumeli tajnu iskupljenja, upetljavaju se u mreže sopstvenog
lažnog umovanja time što protiv svoje polumrtve i kolebljive vere iznose besmislen
prigovor: ʺZar je Bog toliko nepravedan da dobra dela koja su učinili idolopoklonici i
jeretici neće nagraditi večnim spasenjem?ʺ Nepravilnost i nemoć svog suda te sudije
prenose na sud Božiji.
Kada bi dobra dela ‐ ali dobra po osećanjima srca ‐ donosila spasenje, onda bi Hristov
dolazak bio izlišan, iskupljenje čovečanstva stradanjima i krsnom smrću Bogočoveka
nepotrebno, jevanđelske zapovesti bile bi nepotrebne. Koji smatraju da spasenje mogu da
donesu sama dela pale prirode, ti, očigledno, uništavaju značenje Hrista, odbacuju Hrista.
Nezakonito su ustajali protiv vere Judejci kada su zahtevali od verujućih da ispune
obredne uredbe starog zakona; nezakonito sinovi Bogu neprijateljskog sveta, daleki od
tajanstvenog i ujedno suštinskog poznanja Hrista, zahtevaju od verujućih u Hrista dobra
dela po razumu i osećanjima pale prirode.
Onaj ko veruje u Hrista izvukao je iz korica mač Hristov protiv osećanja srca: on prisiljava
svoje srce time što mačem poslušanja Hristu poseca ne samo očigledne poročne težnje no i
one težnje koje su naizgled dobre, a u suštini su protivurečne jevanđelskim zapovestima.
A takva je sva čovekova delatnost koja je udešena po težnjama pale prirode.
Prividno dobra dela ‐ dobra po sklonosti pale prirode ‐ gaje u čoveku njegovo ja,
uništavaju veru u Hrista, neprijateljska su Bogu; dela vere umrtvljuju samoživost u čoveku,
gaje u njemu veru, veličaju u njemu Hrista.
Jer ako ispovijedaš ustima svojim da je Isus Gospod, i vjeruješ u srcu svojemu da ga Gospod podiže
iz mrtvih, bićeš spasen. Jer se srcem vjeruje za pravednost, a ustima se ispovijeda za spasenje.[21]
Istinska živa vera, samo ako je čovek ispoveda ustima, donosi mu spasenje. Donela je ona
spasenje razbojniku na krstu; donela je ona spasenje, posredstvom pokajanja, mnogim
grešnicima u poslednjim, predsmrtnim trenucima njihovog života.
Tako je važno, tako neophodno za spasenje ispovedanje ustima iskrene vere i duševnog
ubeđenja da su sveti mučenici svih vekova hrišćanstva, od samih apostola Hristovih,
radije pristajali da pretrpe užasna i dugotrajna stradanja, da proliju svoju krv kao vodu,
nego da izgovore da se odriču Hrista, čak samo prividno, jedino ustima, bez učešća srca.
Bog traži od čoveka za njegovo spasenje samo živu, istinsku veru. Ona, kao zalog spasenja i
večnog blaženstva, mora biti hrišćaninu draža od njegovog zemaljskog života.
Mučeništvo je bilo plod istinskog bogopoznanja, koje daruje vera. Mučeništvo je bilo delo
vere. Na to delo hulili su i hule oni koji visoko cene dela pale čovečije prirode: taj
velikodušni, najsvetiji, čovečanstvu od Boga darovani podvig oni, u svojoj zaslepljenosti,
nazivaju posledicom ludila.
Tako je važna svaka misao od Boga predanih dogmata da su sveti ispovednici, baš kao i
mučenici, obeležili pravoslavno ispovedanje dogmata teškim stradanjima i potocima krvi.
Zbog važnosti vere u delu spasenja i grehovi protiv nje imaju posebnu težinu na vagi
pravednosti Božije: svi oni su smrtni, to jest oni donose i smrt duše, i sledi im večna
pogibija, večne muke u adskim bezdanima.
Smrtni greh je neverovanje: on odbacuje jedino sredstvo spasenja ‐ veru u Hrista.
Smrtni greh je odricanje od Hrista: on lišava odricatelja žive vere u Hrista, koju otkriva i
zadržava ispovedanje usta.
Smrtni greh je jeres. ona sadrži u sebi huljenje na Boga ‐ zbog nje se zaraženi njome kloni
istinske vere u Hrista.
Smrtni greh je očajanje: on je odbacivanje delatne, žive vere u Hrista.
Isceljenje od svih ovih smrtnih grehova je sveta, istinska, živa vera u Hrista.
Suštinski je važno u delima vere ispovedanje ustima: čim je veliki zakonodavac Izrailjaca,
bogovidac Mojsije, u delu vere izgovorio reč sa nekim prizvukom sumnje, odmah je bio
lišen ulaska u Obećanu zemlju.[22]
Čim je učenik nekog egipatskog pustinožitelja, u besedi sa Jevrejem, izgovorio, zbog svoje
prostodušnosti, dvosmislenu reč o hrišćanskoj veri, blagodat krštenja je istog trena
odstupila od njega[23].
Istorija Crkve priča da su u prvim vremenima hrišćanstva, u vreme gonjenja, neki
neznabošci neiskreno, šale radi i smeha, izgovarali ustima ispovedanje Hrista ‐ i najednom
ih je osenila blagodat Božija: u trenu su se ti okoreli neznabošci pretvorili u revnosne
hrišćane, i kasnije obeležavali krvlju to ispovedanje, koje su u početku izgovorili kao
svetogrđe.[24]
Stradanja i smrt za jevanđelske zapovesti takođe su delo žive vere u Hrista, takođe
mučeništvo.[25] Prvenstveno svetim monasima pripada to mučeništvo.
Nošeni živom verom, svetitelji, monasi, kao i Avram, ostavljali su domovinu i rodni dom;
kao i Mojsije više su voleli da stradaju za Hrista nego da uživaju u zemaljskim nasladama;
kao Ilija, poluobnaženi, izabrali su da provode život u pustinji i pećinama; očima vere
gledali su na nebesko dobijanje nagrade.
U svojim pustinjama, daleko od ljudi, daleko od rasejanosti i propadljivih zanimanja, oni
su stupili u podvig protiv greha, izbacili ga iz svojih postupaka, pomisli, osećanja, i u
njihove čiste duše sišao je Duh Sveti, ispunio ih blagodatnim darovima. Živa vera u Hrista
i u Jevanđelje darovala je prepodobnima snagu da izdrže podvig protiv greha, učinila ih
sasudima Svetog Duha.
Vera je majka trpljenja, majka hrabrosti, snaga molitve, voditeljka ka smirenju, davateljka
nade, lestvica prema prestolu ljubavi.
Vera u Hrista, koju pokazujemo i ispovedamo vidljivim i nevidljivim ispunjavanjem
Hristovih zapovesti, čuva netaknutim zalog spasenja, a onima koji su napustili svet da 6i
celog sebe posvetili jevanđelskoj delatnosti pruža hrišćansko savršenstvo.
U onima koji su dostigli hrišćansko savršenstvo pojačana vera, po dejstvu Svetog Duha,
gleda naročito jasno na obećanja Božija, kao da vidi, kao da dodiruje večna blaga. Ona je,
po učenju apostola, u punom smislu osnov svega čemu se nadamo, potvrda stvari
nevidljivih.[26]
Oni koji su obogaćeni živom verom u Hrista menjaju svoj odnos prema vidljivom svetu i
zemaljskom životu: zakon propadljivosti, osuđenost na propadanje, menjanje i kraj
propadljivih predmeta vidljivog sveta postaju očigledni za čiste poglede; kratkotrajne
zemaljske prednosti pred tim čistim pogledima su ništavne.
Oni koji su obogaćeni živom verom u Hrista preleću, kao da imaju krila, preko svih
nevolja, preko svih najtežih okolnosti. Ushićeni verom u svesilnog Boga, oni u trudu ne
vide trud, u bolestima ne osećaju bolest. Oni smatraju da je Bog jedini delatnik u vaseljeni,
oni su Njega učinili svojim živom verom u Njega. Onaj koji veruje u Hrista, ako i umre
zbog greha, oživeće kroz pokajanje.[27] Vidimo da su i mnogi sveti bili pali sa visine
svetosti u bezdan teških grehova, i da su se zatim, pomoću vere i pokajanja koje ona uliva
u dušu, oslobodili iz smrdljivog i mračnog bezdana i ponovo seli na visinu čistote i
svetosti.
Očajanje izobličava neverovanje i samoživost, unapred učinjene u srcu: ako veruješ u sebe
i polažeš nadu na sebe, znaj da nećeš ustati iz greha kroz pokajanje; ustaće kroz pokajanje
onaj koji veruje u Hrista, svesilnog Iskupitelja i Lekara.
Vera biva od propovijedi:[28] slušaj Jevanđelje, koje tebi govori, i svete oce, koji objašnjavaju
Jevanđelje; slušaj ih pažljivo, i, malo‐pomalo, useliće se u tebe živa vera ‐ ona će tražiti da
ispuniš jevanđelske zapovesti, a za to ispunjenje nagradiće te nadom u nesumnjivo
spasenje. Ona će učiniti da budeš sledbenik Hristov na zemlji, sanaslednik Njegov na
nebu. Amin.

NAPOMENE:
1. Mk 1, 15.
2. Dap. 20,21.
3. Jn 12,46.
4. Jn 3, 16, 18.
5. Jn 3,20, 21.
6. Mt 16, 24, 25.
7. Jev 11,6.
8. Prepodobni Simeon Novi Bogoslov, Slovo o veri, Dobrotoljublje, tom 1
9. Mk 1,24.
10. Jak 2, 18.
11. Slovo III, str. 42. Izdanje Optine pustinje, 1852. god.
12. Sveti Kalist i Ignjatije Ksantopul, Dobrotoljublje, gl. 16, deo 2.
13. 1 Kop 6, 19, 15,20.
14. Jn 15, 10.
15. 1 Kop 15. 45.
16. Jn 6, 63.
17. Jev 10. 38.
18. Jak 2, 17,22.
19. Jak2, 21‐23 i Rim 4, 1,3.
20. Rim 3. 12.
21. Rim 10, 9, 10.
22. Bp 20, 10‐12.
23. Žitije prepodobnog Pajsija Velikog, Četi minej, 19. jun.
24. Stradanje svetog mučenika Filimona, Četi minej, 14. decembar.
26. Jev 11,1.
27. Jn 11,25.
28. Rim 10, 17.
ASKETSKI OGLEDI

O JEVANĐELSKIM ZAPOVESTIMA

Spasitelj sveta, Gospod naš Isus Hristos, pristupajući izlaganju svojih svesvetih zapovesti,
rekao je: Ne mislite da sam došao da ukinem Zakon ili Proroke; nisam došao da ukinem nego da
ispunim.[1]
Kako je Gospod ispunio Zakon i Proroke? Tako što je zapečatio žrtve praslike prinošenjem
sebe na žrtvu za čovečanstvo; tako što je umesto senke i zagonetke Starog zaveta doneo
blagodat i istinu Novog zaveta; tako što je proročka predskazanja ispunio; tako što je
moralni zakon dopunio toliko uzvišenim pravilima da se taj zakon, ostajući nepromenjiv,
ujedno i izmenio zbog visine novih pravila. Tako se menja dete: i kad dostigne zreli uzrast,
ono ostaje jedan i isti čovek.
Odnos Starog zaveta prema čoveku možemo da uporedimo sa duhovnim zaveštanjem o
nasledstvu, uz koje se obično prilaže detaljan opis sa navodima šta sve spada u nasledstvo,
koliko je ono, koliko vredi, zatim plan staranja, crteži građevina; odnos Novog zaveta
možemo da uporedimo sa uvođenjem uupravljanje nasledstvom. Tamo je sve izneto i
prikazano na papiru: ovde je sve dato suštinski, na delu.
Čime se jevanđelske zapovesti razlikuju od zapovesti Mojsijevog dekaloga? Poslednje nisu
dopuštale palom čoveku da upadne u potpuno protivprirodno stanje, ali nisu mogle da
uznesu ka onom stanju neporočnosti u kojem je čovek bio stvoren. Zapovesti dekaloga su
sačuvale čovekovu sposobnost da primi zapovesti Jevanđelja.[2] Jevanđelske zapovesti
uznose u neporočnost višu od one u kojoj smo rođeni: one utrađuju hrišćanina u hram
Božiji;[3] kada ga učine hramom Božijim, one ga drže u tom blagodatnom, natprirodnom
stanju.[4]
Sveti apostoli Petar i Pavle bili su pravi izvršitelji Mojsijevog zakona zbog naročite ljubavi
prema Bogu.[5] Čistota usmerenja i neporočnost života učinili su ih sposobnim da
poveruju u Iskupitelja i budu Njegovi apostoli. Često se ispostavljalo da su za veru
sposobni i nesumnjivi grešnici, koji su svojim grehovima toliko pali da su se izjednačili sa
stokom i zverima, ali su priznali svoje grehove i odlučili da ih prinesu na pokajanje.
Najmanje sposobnima pokazali su se oni grešnici koji su zbog svoje sujete i gordosti
postali slični demonima: oni, kao i demoni, nisu hteli ni da priznaju da su grešni ni da se
pokaju.[6]
Sve svoje učenje, svu reč svoju i sve reči svoje Gospod je nazvao zapovijestima.[7] Riječi ‐
rekao je On ‐ koje vam ja govorim duh su i život su.[8] On telesnog čoveka pretvara u
duhovnog, mrtvog vaskrsava, potomka starog Adama čini potomkom Novog Adama, sina
čovečijeg po prirodi čini sinom Božijim po blagodati.
Zapovest Novog zaveta, koja obuhvata sve ostale pojedinačne zapovesti, jeste Jevanđelje.
Ispunilo se vrijeme i približilo se Carstvo Božije; pokajte se i vjerujte u jevanđelje[9]
Gospod je nazvao svoje pojedinačne zapovesti najmanjima zbog jednostavnosti i kratkoće
izlaganja ‐ zato su one lako dostupne svakom čoveku. A kad ih je nazvao najmanjima,
Gospod je, ipak, objavio: koji ukine jednu od takvih zapovesti nazvaće se najmanji u Carstvu
nebeskome[10] tj. lišiće se toga Carstva.[11]
Uplašimo se odluke Gospodnje! Razmotrimo Jevanđelje; zapazimo u njemu sve zapovesti
Gospoda našega, usadimo ih u pamćenje da bismo ih brižno i bez propuštanja ispunjavali;
poverujmo živom verom u Jevanđelje.
Prva zapovest koju je očovečeni Bog dao ljudskom rodu jeste zapovest o pokajanju. Sveti
oci tvrde da pokajanje mora da bude početak pobožnog života i duša pobožnog života
tokom celog njegovog trajanja.[12] Bez pokajanja nije moguće ni priznati Iskupitelja ni
ostajati u ispovedanju Iskupitelja. Pokajanje je priznanje svog pada: zbog tog pada
čovekova priroda je postala nepotrebna, oskrnavljena; zbog njega joj je stalno potreban
Iskupitelj. Svesavršeni i svesveti Iskupitelj zamenjuje palog čoveka koji ispoveda
Iskupitelja.
Tako da se svijetli svjetlost vaša pred ljudima, da vide vaša dobra djela i proslave Oca vašega koji je
na nebesima,[13] rekao je Gospod svojim učenicima kada im je ujedno zapovedio da sve
vrline čine u tajnosti, i predskazao da će ih ljudi omrznuti i vređati.[14]
A kako da ispunimo tu zapovest Gospodnju a da svoja dobra dela činimo u tajnosti?
Mi nalazimo mogućnost da je ispunimo upravo tada kada se odreknemo traženja
sopstvene slave, kada se odreknemo prividno dobrih delatnosti iz svoje pale prirode, iz
sebe, a kada delujemo radi slave Božije, iz Jevanđelja.[15] Svaki kao što je primio blagodatni
dar ‐ govori sveti apostol Petar ‐ njime služite jedni drugima, kao dobri upravitelji raznovrsne
blagodati Božije. Ako neko govori, neka govori kao riječi Božije; ako neko služi, neka služi kao po
moći koju Bog daje; da se u svemu slavi Bog kroz Isusa Hrista, kome je slava i sila u vijekove
vijekova.[16]
Bog proslavlja one koji, zaboravivši svoju slavu, jedino traže da se proslavi Bog, i da ljudi
Njega poznaju. One ću poštovati koji mene poštuju;[17] ko meni služi tome će dati počast Otac
moj,[18] rekao je Gospod. Onaj koji č^ši svoja dela u tajnosti, isključivo s ciljem da ugodi
Bogu, biće proslavljen radi poučavanja bližnjih po uređenju Božijeg promisla o njemu.
Ako ne bude pravda vaša veća nego pravda književnika i fariseja, nećete ući u Carstvo nebesko.[19]
Pravda književnika i fariseja zadovoljavala se izučavanjem zakona Božijeg po slovu, a
pošto nakon tog izučavanja nije sledilo izučavanje zakona životom, onda je nakon toga,
suprotno izučavanju životom, sledio život protivan zakonu Božijem. Koji ostaju kod
samog izučavanja Božijeg zakona po slovu, takvi, zbog takvog površnog znanja, upadaju
u gordost i sujetu ‐ napominje prepodobni Marko Podvižnik,[20] što se i desilo
književnicima i farisejima. Božije zapovesti suštinski razumevamo tek kada ih
ispunjavamo:[21] zato su one ostale skrivene farisejima. Ispunjavanje zapovesti
prosvetljuje duševne oči: zato su farisejske oči ostale neprosvetljene. Postupajući protivno
Zakonu Božijem fariseji su sticali izopačeno mišljenje o Zakonu Božijem, a onda su se,
zbog Zakona Božijeg, koji je morao da ih približi Bogu i navikne na Njega, udaljili od
Boga, postali neprijatelji Boga. Svaka Božija zapovest je sveta tajna: nju otkrivamo tako što
je ispunjavamo, i onolikokoliko je ispunjavamo.
Stari zavet je zabranjivao grube posledice gneva: Gospod je zabranio i samo dejstvo
strasti.[22] Zabranu je izgovorio Gospod, i zato ona ima izuzetnu silu. Od samog
zapamćivanja kratkih i jednostavnih reči zapovesti strast gubi snagu. Takvo dejstvo
zapaža se u svim jevanđelskim zapovestima. Gospod je prve svoje reči usmerio protiv
gneva, kao glavne duhovne rane, glavne strasti, suprotne dvema osnovnim vrlinama:
ljubavi prema bližnjem i smirenju. Na tim dvema vrlinama utemeljeno je celokupno
zdanje hrišćanske delatnosti. Čim strast gneva dotiče čoveka, ona mu oduzima celokupnu
mogućnost duhovnog napredovanja.
Gospod je zapovedio da svim snagama čuvamo mir sa bližnjima,[23] kako je apostol
rekao: Ako je moguće, koliko do vas stoji, imajte mir sa svim ljudima.[24] Ne trudi se da
raspraviš ko je prav, a ko kriv: ti, ili bližnji tvoj ‐ potrudi se da okriviš sebe i sačuvaš mir sa
bližnjim posredstvom smirenja.
Mojsijev zakon je zabranjivao preljubu: Gospod je zabranio telesnu želju.[25] Kako snažno
deluje ova zabrana na palu prirodu! Hoćeš li da se uzdržiš od nečistih pogleda, pomisli i
maštanja? Seti se, čim one počnu da deluju, reči Gospodnjih: Svaki koji pogleda na ženu,
telesnim očima, ili umom, na njen lik u mašti, većje učinio preljubu sa njom u srcu svome.
Između tela dvaju polova postoji prirodna težnja jednog prema drugome. Ta težnja nije
prema svima ista. Prema nekim telima drugog pola čovek skoro uopšte ne oseća težnju,
prema nekim oseća slabu težnju, a prema nekima veoma snažnu. Gospod je zapovedio da
se ne zbližavamo sa osobama prema kojima osećamo posebnu prirodnu težnju, koliko god
te osobe bile dostojne našeg prijateljstva po svojim hvale vrednim duševnim osobinama,
koliko god nam te osobe bile potrebne. Takvo značenje ima zapovest da iskopamo i
bacimo od sebe desno oko, ako nas sablažnjava, da odsečemo i bacimo od sebe desnu
ruku, ako nas ona sablažnjava.[26]
Gospod je zabranio razvod, koji je Mojsijev zakon dopuštao, osim u slučaju kada je brak
već nezakonito raskinut preljubom bilo kojeg bračnog druga.[27] Raskidanje braka je bilo
dozvoljeno paloj ljudskoj prirodi; nakon obnove čovečanstva posredstvom Bogočoveka,
ponovo je uspostavljen zakon neporočne prirode.[28]
Gospod je vaspostavio devstvenost, prepustivši je na čuvanje onima koji mogu i hoće.[29]
Gospod je rekao: ʺNe kunite se nikako.ʺ Sa pravom opominju oci da najmanje treba
verovati onome koji se često kune; i suprotno: najviše treba verovati onome koji stalno
govori istinu, čak i ako se nikako ne kune. Govori istinu, i nećeš imati potrebe da se kuneš
Bogom, jer zaklinjanje Bogom narušava strahopoštovanje prema Bogu i spada u satanska
dela.[30]
Mojsijev zakon je ustanovio osvetu: zlo se vraćalo istim zlom; Gospod je zabranio osvetu.
Oružje koje je Gospod dao protiv zla zove se smirenje. A ja vam kažem da se ne protivite zlu,
nego ako te ko udari po desnom obrazu tvom, okreni mu i drugi. I koji hoće da se sudi s tobom i
košulju tvoju da uzme, podaj mu i haljinu.[31]
Gospod nam je ostavio zaveštanje da ljubimo neprijatelje svoje, i za nalaženje te ljubavi
zapovedio da blagoslovimo one koji nas kunu, da činimo dobro onima koji nas mrze, i da
se molimo za one koji nas vređaju i gone.[32] Ljubav prema neprijateljima donosi srcu
punoću ljubavi. U takvom srcu uopšte nema mesta za zlo, i ono svojom blagošću postaje
slično sveblagom Bogu. U to divno moralno stanje apostol poziva hrišćane kada govori:
Obucite se, dakpe, kao izabranici Božiji, sveti i ljubnjeni, u milosrđe, dobrotu, smirenoumlje,
krotost, dugotrpeljivost. Podnoseći jedan drugoga, i opraštajući jedan drugome ako ko ima tužbu na
koga; kao što Hristos oprosti vama, tako i vi.[33] Kroz savršenu ljubav prema bližnjem
postajemo sinovi Božiji,[34] to jest blagodat Svetog Duha privlači se u srce, i u njega se
izliva svesveta ljubav prema Bogu.
Srce zaraženo zlobom i nesposobno za ljubav prema neprijatelju, ljubav zapoveđenu u
Jevanđelju, treba da lečimo onim sredstvima na koja je Gospod ukazao: da se obavezno
molimo za neprijatelje, da ih ni na koji način ne vređamo, ne kudimo, da govorimo o njima
dobro, da im, po mogućnosti, činimo dobro. Takva dela gase mržnju razbuktalu u srcu,
obuzdavaju je i znatno oslabljuju. Ali zlobu potpuno iskorenjuje dejstvo Božije blagodati.
Ako dajemo milostinju, Gospod je zapovedio da je dajemo u tajnosti; ako se predajemo
molitvi, zapovedio je da se molimo u osami zatvorene kleti; ako postimo, zapovedio je da
skrivamo svoj post.[35] Jedini cilj zbog kojeg činimo te vrline mora da bude utađanje Bogu,
korist bližnjeg i sopstvene duše. Naše duhovno blago mora da bude sakriveno i od
ljudskih očiju, ali i od naše vlastite ljevice.[36]
Pohvala koju nam upućuju drugi krade naše vrline kada ih izvršavamo javno, kada ih ne
skrivamo ‐ tako se neprimetno povlačimo prema čovekougađanju, lukavstvu, licemerju.
Uzrok toga je ozleda koju nam je naneo greh, dakle bolesno stanje naše duše. Kao što
zdravo telo treba čuvati od vetra, hladnoće, raznih jela i pića, tako i zdravu dušu treba
čuvati od mnogo čega. Dok štitimo naše vrline od ozleda, čiji su uzrok ljudske pohvale,
moramo da čuvamo vrline i od zla u nama, te naše levice, ne smemo da se predamo
slavoljubivim mislima i maštanjima, slavoljubivoj radosti i slavoljubivim nasladama, koje
se javljaju u nama čim izvršimo vrlinu, i njen plod otimaju od nas.
Gospod nam je zapovedio da našim bližnjima opraštamo njihova sagrešenja: Jer ako
oprostite ljudima sšrešenja njihova, oprostiće i vama Otac vaš nebeski. Ako li ne oprostite ljudima
strešenja njihova, ni Otac vaš neće oprostiti vama sagrešenja vaša[37]. Iz ovih reči Gospodnjih
sam po sebi sledi zaključak: pouzdan znak da su nam oprošteni gresi je kada osetimo u
svom srcu da smo stvarno oprostili bližnjima sva njihova sagrešenja protiv nas. U takvo
stanje nas dovodi, i može da nas dovede, jedino blagodat Božija. Ono je dar Božiji. Dok se
ne udostojimo tog dara, mi ćemo, po zaveštanju samog Gospoda, pre svake naše molitve
preispitivati svoju savest, i, ako nađemo u njoj zlopamćenje, iskorenjivaćemo ga
gorepomenutim sredstvima: molićemo se za neprijatelje i blagosloviti ih.[38] Kad god se
setimo našeg neprijatelja, ne dopustimo sebi nikakvu pomisao o njemu osim molitve i
blagoslova.
Svojim najbližim učenicima i sledbenicima Gospod je zapovedio da ne budu gramzivi. Ne
sabirajte sebi blaha na zemlji.[39] Prodajte što imate i dajte milostinju; načinite sebi kese koje neće
oveštati, riznicu na nebesima koja se neće isprazniti, gdje se lopov ne približava, niti moljac kvari.
Jer gdje je blago vaše ondje će biti i srce vaše.[40] Da bismo sticali ljubav prema duhovnom i
nebeskom, moramo odbaciti ljubav prema zemaljskom; da bismo zavoleli otadžbinu,
moramo odbaciti bolesnu ljubav prema zemlji izgnanstva.
Gospod je zapovedio da čuvamo um, no o toj zapovesti ljudi obično ne vode računa, čak
ne znaju da ona postoji, da je neophodna i posebno važna.[41] No Gospod je nazvao um
okom duše, i onda objavio: Ako, dakle, oko tvoje bude zdravo, i sve tijelo tvoje biće svijetlo; ako li
oko tvoje bude kvarno, i tijelo će tvoje biti tamno.[42] Telom je ovde nazvan život. Osnovno
svojstvo života zavisi od načina mišljenja koji krmani životom. Mi zadobijamo pravilan
način mišljenja samo ako je naš um zdrav, celovit ili jednostavan, ako potpuno sledi Istinu
i ne dopušta sebi da primi nikakvu primesu laži. Drugim rečima: zdravim možemo da
nazovemo jedino onaj um koji uz pomoć i dejstvo Svetog Duha potpuno i nepokolebivo
sledi Hristovo učenje. Veće ili manje odstupanje od Hristovog učenja otkriva veću ili
manju bolest uma, koji je izgubio jednostavnost i dopustio sebi komplikovanost. Potpuno
odstupanje uma od Hristovog učenja ujedno je i smrt uma. Tada smatramo da se ta
svetlost ugasila, da je prestala da bude svetlost, da je postala tama. Čovekova delatnost
potpuno zavisi od stanja u kome se nalazi njegov um: delatnost koja proizilazi iz zdravog
uma potpuno je utodna Bogu; delatnost proistekla iz uma koji je dopustio sebi primese
delom je bogougodna, a delom protivna Bogu; delatnost uma koji je odbacio Hristovo
učenje i postao pomračen učenjem laži potpuno je nepotrebna i gadna. Akoje, dakle, svjetlost
koja jeutebi tama, kolikaje tek tama.[43]
Gospod je zapovedio da ne brinemo o nevažnom, da nas to ne bi rasejavalo i slabilo
suštinski važno staranje o zadobijanju Carstva nebeskog.[44] Briga o nevažnom nije ništa
drugo do bolest duše, izraz njenog neverovanja. Upravo zato Gospod je rekao: Malovjerni!
Ne brinite se dušom svojom, šta ćete jesti, ili šta ćete piti; niti tijelom svojim u šta ćete se
odjenuti.[45] Zamrzi Bogu mrsku lenjost, zavoli Bogu omiljeni rad, ali svoju dušu ne slabi
praznom brigom, uvek beskorisnom i nepotrebnom. Da bi ti bio čvrst dušom i revnostan u
delu Božijem, u delu svog spasenja, Gospod je obećao da će ti svojom svemogućom
desnicom, to jest svojim božanskim promislom, dodati sve što ti je potrebno za prolazni
život.[46]
Gospod je zabranio i da osuđujemo bližnje, i da im sudimo,[47] ako nema preke potrebe za
donošenjem pravilnog suda radi svoje i društvene koristi. Pravilan sud je pretežnije u
Zakonu,[48] kaže Gospod; bez takvog suda dobro ne može biti razdvojeno od zla, naša
delatnost ne može biti pravilna i ugodna Bogu. Takav sud se retko sreće među ljudima; no
sudom i suđenjem, koje je Gospod zabranio, oni se bave neprestano. Zašto? Zato što
uopšte ne paze na sebe, zato što su zaboravili svoj greh, zato što su potpuno zanemarili
pokajanje, zato što su uobraženi i gordi. Gospod je došao na zedovu da spase grešnike, i
zato se od svih ljudi neizostavno traži da priznaju da su grešni; suditi bližnjima i osuđivati
bližnje znači odbacivati to priznanje i svojevoljno pripisivati sebi nesvojstvenu pravednost;
upravo iz nje nastaje suđenje i osuđivanje: zato je licemer najprikladnije ime za svakog koji
sudi i osuđuje bližnje.[49]
Gospod je zapovedio da se u svako doba, to jest veoma često, neprestano molimo. Nije On
rekao da se jednokratno pomolimo, pa da onda prestanemo da se molimo: Gospod je
zapovedio da se molimo uporno, neumorno, a uz zapovest da se molimo dao je i obećanje
da će uslišiti i ispuniti molitvu.[50] Ištite, idaće vam se; tražite, i naći ćete; kucajte, i otvoriće
vam se. Jer svaki koji ište, prima; i koji traži, nalazi; i koji kuca, otvoriće mu se.[51] Iskaćemo
strpljivo i uporno, odričući se svoje volje i svog razuma, prepuštajući svesvetoj volji Božijoj
i vreme, i način ispunjenja, i samo ispunjenje toga za šta smo molili. I nećemo se postideti:
A zar Bog neće odbraniti izabranike svoje koji mu vapiju dan i noć, i zar će oklijevati?[52] ‐ zar
neko misli da će zakasniti da ispuni njihove molitve? Danonoćni vapaj izabranih Gospodu
izobražava njihovu stalnu, neumornu, upornu molitvu.
Po posledicama molitve, koje kao njen uspešan završetak dolaze od Boga, može se i mora
zaključivati o njenim predmetima. Jevanđelist Luka govori da će Bog odbraniti izabranike
svoje, to jest oslobodiće ih iz robovanja u kome nas drže naše strasti i demoni. Jevanđelist
Marko govori da će Otac vaš nebeski dati dobra onima koji mu ištu[53] To dobro oko ne vidje, i
uho ne ču, i u srce čovjeku ne dođe.[54] Opet jevanđelist Luka govori da će Otac vaš nebeski
dati Duha Svetoga onima koji ištu od njega.[55] Predmeti naše molitve moraju biti duhovni i
večni, a ne prolazni i materijalni. Osnovna i prva molitva mora da se sastoji iz traženja
oproštaja grehova.[56]
Podižući nas ka ispunjenju dobrote, izgoneći iz nas zlo, Gospod, koji je zapovedio da ne
sudimo bližnjima i da ne osuđujemo bližnje, da oprostimo bližnjima sva njihova
sagrešenja, unosi u Zakon i ovo: Sve, dakle, što hoćete da čine vama njudi, tako činite i vi
njima.[57] Mi volimo da su naši bližnji popustljivi prema našim slabostima i nedostacima,
da velikodušno podnose od nas uvrede i poniženja, da nam čine sve moguće usluge i
pomoći ‐ budimo zato i mi takvi prema bližnjima. Tada ćemo dostići potpunu dobrotu, a
saobrazno njoj posebnu silu dobiće i naša molitva; njena sila uvek je upravo onolika kolika
je i naša dobrota. Opraštajte i oprostiće vam se; dajite i daće vam se; mjeru dobru i nabijenu i
stresenu i prepunu daće vam u naručje vaše. Jer kakvom mjerom mjerite onakvom će vam
mjeriti[58] milostivi i u milosti svojoj pravedni Bog.
Uđite na uska vrata; jer su široka vrata i širok put što vode u propast, i mnogo ih ima koji njime
idu.[59] Široka vrata i širok put ‐ to je delatnost po volji i razumu naše pale prirode. Uska
vrata ‐ to je delatnost po jevanđelskim zapovestima. Jednako gledajući na sadašnjost i
budućnost, Gospod je video da će malo ljudi slediti Njegovu svetu volju, otkrivenu u
jevanđelskim zapovestima, da će više voleti da ugađaju sebi nego toj volji, i zato je rekao
da uska vrata i tijesan put vode u život, i malo ih je koji ih nalaze.[60] Bodreći i tešeći svoje
sledbenike, On dopunjuje: Ne boj se, malo stado,jer bi vonja Oca vašega da vam dade
Carstvo.[61]
Gospod je zapovedio da provodimo trezven život, da neprestano stražimo nad sobom i
pazimo na sebe zato što, s jedne strane, ne znamo čas Hristovog dolaska, a ni čas naše
smrti, čas u kome ćemo biti pozvani na sud BožiM, ne znamo kakvo iskušenje i kakva
nevolja mogu neočekivano da iskrsnu i sruče se na nas; sa druge strane, ne znamo kakva
grešna strast može da se pojavi u našoj paloj prirodi, kakvu zasedu i kakvu mrežu mogu
da nam postave demoni, uvek budni neprijatelji našeg spasenja. Neka budu bedra vaša
opasana i svjetiljke zapaljene. A vi slični ljudima koji čekaju gospodara svojega, kada će se vratiti sa
svadbe da mu, čim dođe i kucne, odmah otvore.[62] A što vama govorim, svima govorim:
Stražite![63]
Čuvajte se ‐ zaveštava Gospod ‐ lažnih proroka, koji vam dolaze u odijelu ovčijem, a iznutra su
vuci grabljivci. Po plodovima njihovim poznaćete ih.[64] Lažni proroci su uvek lukavi, i zato
Gospod zapoveda da se njih posebno čuvamo, da prema njima budemo naročito
oprezni.[65] Lažni proroci se poznaju po svojim plodovima: po svom životu, po svojim
delima, po posledicama njihove delatnosti. Neka te ne zanese krasnorečivost i
slatkorečivost licemera, njihov tihi glas, naizgled izraz krotosti, smirenja i ljubavi; neka te
ne zanese onaj slatki osmeh koji igra na njihovim usnama i licu, ona ljubaznost i
predusretljivost koja sija iz očiju: neka te ne sablazni ona priča koju oni vešto puštaju o
sebi među ljudima ‐ ona odobravanja, pohvale, zvučna imena kojima ih svet veliča:
pažljivo pogledaj u njihove plodove.
O onima koji paze na učenje Jevanđelja i nastoje da ispunjavajujevanđelske zapovesti
Gospod je rekao: To su oni koji, čuvši riječ, u dobrome i čistom srcu držeje, i rod donose u
trpljenju.[66] On je predskazao svojim učenicima mržnju, gonjenja i nevolje od sveta,
obećao da će sam neumorno bdeti nad njima i štititi ih, zabranio bojažljivost i
malodušnost, i zapovedio: Trpnjenjem svojim spasavajte duše svoje.[67] U stalnom uzdanju u
Boga treba velikodušno trpeti nevolje od strasti, koje se javljaju u paloj prirodi, od braće ‐
ljudi, od neprijatelja ‐ demona, jer: Ko pretrpi do kraja, taj će se spasti.[68]
Vas koji ste u teškom ropstvu greha, pod vlašću surovog, kamenosrdnog faraona, pod
neprestanim i mučnim udarcima ljutih čuvara, u pometnji koju zapodeva gordost sveta,
vas priziva Spasitelj na duhovnu slobodu. Hodite k meni ‐ govori On ‐ svi koji ste umorni i
natovareni i ja ću vas odmoriti. Uzmite jaram moj na sebe i naučite se od mene; jer sam ja krotak i
smiren srcem, i naći ćete pokoj dušama svojim. Jer jaram je moj blag, i breme je moje lako.[69]
Jaram i breme Hristovo ‐ to su jevanđelske zapovesti. One traže samopožrtvovanje, i zato su
nazvane jarmom, ali oslobađaju i oživljavaju dušu, ispunjavajuje neiskazivim mirom i
naslađivanjem, i zato su nazvane jarmom blagim i lakim. Svaka od njih miomiriše
krotošću i smirenjem, prenosi te vrline izvršiocu zapovesti. Navika ispunjavanja
jevanđelskih zapovesti čini da krotost i smirenje postaju svojstva duše. Tada Božija
blagodat uvodi u dušu duhovnu krotost i duhovno smirenje dejstvom nadumnog mira
Hristovog.
Sve svoje zapovesti Gospod je spojio u dve najveće: u zapovest ljubavi prema Bogu i u
zapovest ljubavi prema bližnjem. Te zapovesti Gospod je izrazio ovako: Čuj Izrailju,
Gospod Bog naš je Gospod jedini; i ljubi Gospoda Boga svojega svim srcem svojim, i svom dušom
svojom, i svim umom svojim, i svom sntom svojom. Ovo je prva zapovijest. I druga je kao i ova:
Ljubi bližnjega svojega kao samoga sebe.[70] O ovim dvjema zapovijestima visi sav Zakon i
Proroci[71] Kroz ispunjavanje ljubavi prema bližnjemu čovek postaje sposoban za ljubav
Božiju, a u stanje stremljenja celim bićem prema Bogu uznosi molitva.
Kruna ispunjenja jevanđelskih zapovesti je sjedinjenje čoveka sa Bogom. Kada se Hristov
učenik isceli od zlobe prema bližnjem, i dejstvom molitve uma i srca upravi sve sile duše i
tela prema Bogu, tada on ljubi Boga. A koji mene ljubi govori Spasitelj ‐ toga će ljubiti Otac
moj; ija ću Ga ljubiti i javiću mu se sam. Otac moj ljubiće njega; i njemu ćemo doći i u njemu ćemo
se nastaniti.[72]
Uslov da ostanemo u ljubavi Božijoj i u jedinstvu sa Bogom je da držimo jevanđelske
zapovesti. Narušimo li njih, poništili smo uslov: narušitelj se izbacuje iz zagrljaja ljubavi i
od lica Božijeg u tamu najkrajnju ‐ u oblast strasti i demona. Ako zapovijesti moje održite ‐
rekao je Gospod ostaćete u ljubavi mojoj. Ostanite u meni, i ja ću u vama. Ko u meni ne ostane,
izbaciće se napolje.[73]
Braćo, izučimo svemoguće i životvorne zapovesti velikog Boga našega, Sazdatelja i
Iskupitelja; izučimo ih dvostruko: u knjizi i životom. U svetom Jevanđelju ih čitamo, ali ih
razumevamo onoliko koliko ih izvršavamo na delu.
Povedimo bitku protiv naše pale prirode kada se ona usprotivi i pomahnita, pošto ne želi
da se pokori Jevanđelju. Ne uplašimo se ako ta bitka bude teška i uporna. Time ćemo se
još više potruditi da odnesemo pobedu. Pobeda mora da usledi neizbežno: Gospod je
bitku zapovedio, Gospod je obećao pobedu. Carstvo nebesko ‐ rekao je On ‐ s naporom se
osvaja, i podvižnici ga zadobijaju.[74] Amin.

NAPOMENE:
1. Mt 5, 17.
2. Jn 3, 21.
3. Jn 14, 23.
4. Jn 15, 10.
5. Dap 10, 14 i ostalo; Flp 3, 5, 6.
6. Mt 21, 31‐32.
7. Jn 14, 21,23
8. Jn 6, 63.
9. Mk 1, 15
10. Mt 5, 19.
11. Blagovesnik.
12. Prepodobni Marko Podvižnik, Slovo 1, O pokajanju
13. Mt 5, 16.
14. Mt 6, 119; Lk 21, 17.
15. Blagovesnik.
16. 1 Pt 4, 10, 11.
17. 1 Cam 2, 30.
18. Jn 12, 26.
19. Mt 5, 20.
20. Slovo 4.
21. Prepodobni Marko Podvižnik, O zakonu duhovnom, gl. 32, Dobrotoljublje,tom 1.
22. Mt 5, 21, 22.
23. Mt 5,23.
24. Pim 12, 18.
25. Mt 5,27, 28.
26. Mt 5, 29, 30. Blagovesnik.
27. Mt 5, 31, 32.
28. Mt 19,49.
29. Mt 19, 11, 12.
30. Mt 5, 33‐37. Blagovesnik.
31. Mt 5, 38‐40.
32. Mt 5, 44.
33. Kol 3, 12, 13.
34. Mt 5, 45.
35. Mt 6, 18.
36. Mt 6, 3.
37. Mt 6,14,15.
38. Mk 11,25.
39. Mt 6, 19.
40. Lk 12, 33‐34.
41. Mt 6.22.23 i Lk. 11.34‐36.
42. Lk 11.34.
43. Mt 6,23.
44. Mt 6, 24‐34
45. Mt 6,30,25.
46. Mt 6, 33.
47. Lk 6, 37 i Mt 7. l.
48. Mt 23, 23.
49. Mt 7,5.
50. Blagovesnik.
51. Mt 7, 7, 8.
52. Lk 18,7.
53. Mt 7,11.
54. 1 Kor 2, 9. Po objašnjenju prepodobnog Simeona Novog Bogoslova. Slovo 10.
55. Lk 11, 13.
57. Mt 7, 12.
58. Lk 6, 37, 38.
59. Mt 7, 13.
60. Mt 7, 14.
61. Lk 12, 32.
62. Lk 12, 35, 36.
63. Mk 13, 37.
64. Mt 7, 15, 16.
65. Blagovesnik.
66. Lk 8,15.
67. Lk 21, 19.
68. Mt 24,13.
69. Mt 11, 28‐30.
70. Mk 12, 29‐31.
71. Mt 22,40.
72. Jn 14,21,23.
73. Jn 15, 10,4,6.
74. Mt 11, 12.
ASKETSKI OGLEDI

O JEVANĐELSKIM BLAŽENSTVIMA[1]

Ispunjenje jevanđelskih zapovesti stvara u duši osećanja tuđa paloj prirodi, koja nisu po
njenim zakonima. Što je rođeno od Duha, duh je;[2] a pošto Hristove zapovesti jesu Duh,[3]
onda i osećanja koja one proizvode moraju biti duhovna.
Koje osećanje prvo nastaje u duši od ispunjenja jevanđelskih zapovesti? Siromaštvo duhom.
Čim hrišćanin poželi da u svojim delatnostima, spoljašnjim i unutrašnjim, izvršava
jevanđelske zapovesti, on uviđa da je njegova priroda ozleđena, da ustaje protiv
Jevanđelja i da mu se uporno suprotstavlja.
Hrišćanin pri svetlosti Jevanđelja vidi u sebi pad čovečanstva.
To viđenje prirodno rađa smerno mišljenje o sebi, nazvano u Jevanđelju siromaštvo
duhom.[4]
Siromaštvo duhom je blaženstvo, prvo u jevanđelskom poretku, prvo u poretku duhovnog
napredovanja, prvo duhovno stanje, prvi stepenik na lestvici blaženstava.
Svako osećanje i stanje svojstveno obnovljenoj prirodi nužno čini i blaženstvo, jer
predstavlja projavu u duši Carstva nebeskog, zalog spasenja, predosećanje večnog
blaženstva.
O siromaštvu duhom sveti David je rekao: Žrtvaje Bogu duh skrušen; srce skrušeno i uniženo
Bog neće odbaciti.[5]
Siromaštvo duhom je so za sve duhovne žrtve i svespaljenice. Ako one nisu posoljene tom
solju, Bog ih ne prima.
Viđenje svog pada već je blaženstvo za palog čoveka.
Ako vidiš svoj pad, ti si sposoban da priznaš neophodnost spasenja, Spasitelja ‐ sposoban
si da živom verom poveruješ u Jevanđelje. Takvo stanje dar je blagodati, dejstvo blagodati,
njen plod, stoga i blaženstvo.
Siromašnome je svojstveno da se žalosti zbog siromaštva svoga.
Siromaštvo duhom rađa blaženstvo koje sledi za njim: plač.
Plač je pobožna žalost verne duše koja gleda u ogledalo Jevanđelja i vidi u tom ogledalu
bezbrojne mrlje svoga greha.
Takva duša pere svoje mrlje svetom vodom ‐ suzama; oriše mrlje svetom žalošću.
Neiskazana uteha, neiskazana lakoća izliva se u srce posle prolivanja spasonosnih suza
zbog grehova, zbog pada ‐ suza koje nastaju zbog osećanja siromaštva duhom.
Ako ovde, na zemlji, pobožni plač donosi takvu, ni sa čim uporedivu duhovnu utehu,
kakvo će tek blaženstvo on pripremiti u budućem veku?
O onima koji pobožno plaču Hristos je rekao: Blaženi koji plaču.[6]
Učinio si greh? Prolij suze.
Ako si zauzet dubokim razmatranjem samog sebe, ako vidiš da si opoganio sebe
nebrojenim gresima, ako priznaješ da si dostojan večnih muka, i već sebe oplakuješ kao
osuđenika na večne muke, onda ti malo vidiš ili uopšte ne vidiš nedostatke u bližnjem,
lako praštaš one nedostatke koje vidiš, rado, od srca praštaš sve uvrede i ponižavanja.
Stanje duše u kome su iz nje uklonjeni gnev, mržnja, zlopamćenje i osuđivanje jeste novo
blaženstvo: ime mu je krotost.
Blaženi krotki ‐ objavio je Spasitelj ‐ jer će naslijediti zemlju.[7]
Kakva je to zemlja?... Posle čovekovog pada, Bog je nazvao zemljom Adama, a u Adamu je
nazvao zemljom i mene: Prah si i u prah ćeš se vratiti.[8]
Pošto sam zemlja, ja sam ujedno lišen i vlasti nad tom zemljom: otimaju je od mene razne
strasti, naročito luuti gnev, kome se, protivno mojoj volji, strasno predajem; lišen sam
celokupne vlasti nad sobom. Krotost mi vraća tu vlast, omogućuje mi da vladam mojim
nasleđem, mojom zemljom, samim sobom, mojim telom, mojom krvlju, mojim porivima.
Krotki će naslediti zemlju, i uživaće u mnoštvu mira.[9]
Kad ponovo ovladam zemljom, počinjem da želim nebo: ulazim u novo stanje, koje
blagodat uređuje za mene, u novo blaženstvo, postajem gladan i žedan pravde[10] Božije, a
ne besadržajne čovečije pravde.
Božanska pravda otkrila se čovečanstvu u Božijoj milosti, i zapovedila nam da postanemo
slični Bogu posredstvom savršene milosti,[11] ne nekom drugom vrlinom.
Milost nikoga ne osuđuje, voli neprijatelje, daje život za prijatelje, čini čoveka sličnim
Bogu. To stanje je opet blaženstvo.[12]
Srce puno milosti ne može imati nikakve pomisli o zlu; sve njegove pomisli su blagost.
To srce u kome se razvija samo dobro jeste čisto srce, sposobno da vidi Boga. Blaženi čistim
srcem, jer će Boga vidjeti.[13]
ʺŠta znači: čisto srce?ʺ ‐ upitali su jednog velikog učitelja monaha. On je odgovorio: ʺSrce
koje, kao i samog Boga, pokreće bezmerno osećanje milosti prema svemu stvorenome.ʺ[14]
U čisto srce silazi mir Božiji, sjedinjuje do tada razdvojene um, dušu i telo, presazdaje
čoveka, čini ga potomkom Novog Adama.
Mir Božiji je cilj života svetitelja Božijih: posredstvom svetog mira hrišćanin se, prešavši
polje pokajanja, miri sa Bogom, sa svim okolnostima, sa svim bližnjima, sa samim sobom;
on postaje sin Božiji po blagodati.[15]
Mir Božiji uvek prati očito prisustvo Svetog Duha u čoveku; tačnije, mir Božiji je učinak,
plod Svetog Duha.
Ako nalaziš u sebi mir Božiji, onda si sposoban za preostala blaženstva: za dobrodušno
trpljenje, za radosno trpljenje sramoćenja, kleveta, izgnanstava i ostalih nevolja.
Ako nalaziš mir Božiji, onda se ne plašiš spoljašnjih talasa: na vagi tvog srca blagodatna
uteha uništila je svu vrednost zemaljski velikog i sladosnog, svu težinu zemaljskih nevolja
i gorčina.
Razgledaj veličanstvenu duhovnu lestvicu jevanđelskih blaženstava, razgledaj svaki
stupanj. Dobro je biti na visini te lestvice; no uistinu je blažen i onaj koji se nalazi makar na
prvom stepeniku.
Na toj lestvici skokovi nisu mogući: neizostavno se mora prelaziti sa stepenika na
stepenik.
Božija blagodat vodi po njima: ona uzvodi čoveka na sledeći stepenik, ali ne onda kada on
udostoji sebe toga, nego kada ona smatra da je dostojan.
Dostojni uzvišenja su smireni.
Ne čini sam sebi blaženstva: gorda i glupa uobraženost može da načini za čoveka takvo
blaženstvo, i ono će te celog života obmanjivati, lagati ‐ lišiti istinskog blaga na zemlji i na
nebu.
Išti siromaštvo duhom. Dozvoljeno je i hvale vredno da išteš to blaženstvo. Ono je osnova,
donosilac svih ostalih blaženstava. Kada se ta osnova zaljulja, tada se i onaj sa najvišeg
stepenika duhovnog napredovanja survava, često razbija i gine.
Siromaštvo duhom se zadobija izučavanjem Jevanđelja, ispunjavanjem njegovih zapovesti,
sravnjivanjem svojih dejstava i svojstava sa jevanđelskim zapovestima, primoravanjem
svog srca na velikodušno podnošenje uvreda, prekorevanjem samog sebe, molitvom za
dobijanje skrušenog i smirenog srca.
Gorde molitve Bog odbacuje, nepotrebne ne ispunjava ‐ no kada delo Njegovo moli od
Njega dar suštinski koristan i neophodan, On taj dar šalje iz svojih riznica u kojima nema
oskudice.
Siromaštvo duhom je suštinski koristan, čoveku preko potrebni duhovni dar od Boga. Amin.

NAPOMENE:
1. Preuzeto iz otačkih dela, prvenstveno iz prve knjige svetog mučenika Petra
Damaskina, Dobrotoljublje, tom 3.
2. Jn 3, 6.
3. Jn 6, 63.
4. Mt 5, 3.
5. Ps 50, 19.
6. Mt 5, 4.
7. Mt 5, 5.
8. Post 3,19.
9. Ps 36,11.
10. Mt 5, 6.
11. Mt 5,48.
12. Mt 5, 7.
13. Mt 5, 8.
14. Prepodobni Isak Sirijski, Slovo 48.
15. Mt 5, 9.

ASKETSKI OGLEDI

ODNOS HRIŠĆANINA PREMA SVOJIM STRASTIMA

Jedan veliki podvižnik je rekao: ʺTreba trpeti svoje nedostatke isto onako kako trpimo
nedostatke drugih, i biti blag prema svojoj duši u njenim nemoćima i nesavršenostima. No
to ne znači da se treba prepuštati nemaru: treba se usrdno brinuti o ispravljanju i
usavršavanju sebe.ʺ[1]
ʺNe zbunjuj se, ne upadaj u nedoumicuʺ ‐ rekao je jedan sveti otac ‐ ʺkada primetiš da u
tebi dejstvuje neka strast. Kada se strast pojavi, tada deluj protiv nje, staraj se da je
obuzdaš i iskoreniš smirenjem i molitvom.ʺ[2]
Zbunjenost i nedoumica u nastupu dejstva strasti dokazuju da čovek nije poznao samog
sebe.[3]
Uz svetlost reči Božije razmotrimo naš odnos prema našim strastima i slabostima da bismo
stekli pravilno mišljenje o sebi i na osnovu toga pravilno upravljali sobom.
Čovek se začinje u bezakonjima, rađa se u gresima:[4] dakle, strasti ili grešne bolesti duše i
tela svojstvene su našoj paloj prirodi.
Strasti su protivprirodne našoj neporočnoj, dakle prvostvorenoj prirodi; strasti su
protivprirodne i obnovljenoj prirodi; one su prirodne paloj prirodi. Tako su svakoj telesnoj
bolesti prirodna svojstva te bolesti; tako su bolesti i smrt prirodni našem telu koje je
izgubilo besmrtnost i svojstva besmrtnosti. Do pada besmrtnost je bila prirodna našem
telu ‐ bolest i smrt bile su neprirodne.
Drugim rečima, strasti su greh, u najširem smislu te reči. Kada apostol govori o grijehu koji
živi u meni,[5] on pod rečju greh razume zlo, koje je kao zaraza zahvatilo celokupnu
čovečiju prirodu, razume strasti. To stanje naziva takođe tjelesnim[6] i smrću.[7]
Čovek nije mogao da se protivi strastimaučak i da je hteo, sve dotle dok Gospod nije
iskupio naš rod: one su ga nasilno zanele, one su imale vlast nad njim protiv njegove volje.
Posredstvom svetog krštenja hrišćanin zbacuje sa sebe jaram strasti; on dobija snagu i
mogućnost da se suprotstavlja strastima, da ih satire.[8] No i iskupljenom čoveku,
obnovljenom čoveku, nastanjenom u duhovnom raju ‐ u Crkvi ‐ data je sloboda: po svojoj
slobodnoj volji on može ili da se protivi strastima i pobedi ih, ili da im se pokorava i
potčinjava. Tako je i u čulnom raju dato bilo na slobodnu volju prvosazdanom čoveku ili
da se povinuje zapovesti Božijoj ili da je prestupi.
Svaki otpor pružen strasti slabi strast; stalno pružanje otpora ruši strast. Svaka ljubav
prema strasti jača samu strast, stalna ljubav prema strasti dovodi dotle da ljubitelj strasti
postaje rob strasti.
Hrišćanin mora da se suprotstavlja strastima do raspinjanja tijela sa strastima i željama;[9]
izabrani duhovni borci moraju da se suprotstavljaju do prolivanja krvi: daj krv i primi
Duh.[10] Samo onaj koji postrada tijelom, prestao je da griješi.[11] To znači: samo onaj koji se
zlopati telom u voljnim ili nevoljnim podvizima, sposoban je da se suprotstavlja grešnim
željama tela, da ih uguši i ugasi u sebi. Ako telo vodi brigu i pazi kako će sebi da priušti
razne naslade i ugađanja, onda je ono stan strasti.
Za nas stradali i raspeti Bogočovek traži od svojih učenika i sledbenika da se ugledaju na
Njegova stradanja, da žrtvuju sve prolazno radi večnog, propadljivo radi nepropadljivog,
da budu učenici i sledbenici Bogočoveka samim životom.
Podvig jeste preko potreban hrišćaninu, ali podvig ne oslobađa hrišćanina od vlasti strasti:
oslobađa ga desnica Svevišnjeg, oslobađa ga blagodat Svetog Duha.
Obuzdavanje i umrtvljavanje tela, trudovi pobožnosti i pomno držanje jevanđelskih
zapovesti donose hrišćaninu istinsko smirenje. Istinsko smirenje sastoji se u potpunom
odbacivanju samoga sebe, u potpunoj predanosti Bogu, u neprestanom služenju Bogu.
Takvo smirenje privlači Božiju blagodat u dušu. Božija blagodat osenjuje dušu, predaje joj
duhovno osećanje, i tako strasti, ta telesna i grešna osećanja i sklonosti, ostaju prazne.[12]
Za telesnog čoveka strasti su izvor zadovoljstva, a za duhovnog čoveka one su teške,
mučne i izazivaju u njemu najveće gađenje. Čim se strast pojavi, čim se i najmanje
podigne, on beži od nje kao od grabljive, ljute zveri, kao od ubice, beži pod okrilje molitve,
pod okrilje jevanđelskog učenja, pod okrilje Božije.
Duša neobrađena jevanđelskim zapovestima i telo neobrađeno trudovima pobožnosti nisu
sposobni da budu hram Božije blagodati, hram Svetog Duha.
Suština podviga sastoji se u ispunjenju zapovesti. Ako ne obuzdavaš svoje telo trudovima,
postom, bdenjem, molitvenim stajanjima, ako, stoga, prepuštaš telesnom mudrovanju da
vlada u njemu, ako u sebi hraniš i podržavaš strasti, onda ti ne možeš da postaneš izvršilac
zapovesti.
Smrt, jedino smrt potpuno oslobađa od uticaja greha, čak i svetitelje Božije. Bestidne su
strasti: one moguda se pojave i u čoveku na samrti. Čak ni na samrti nije nam dopušteno
da prekinemo straženje nad sobom. Poveruj da u tvom telu nema strasti onda kada ga
spuste u grob.
Strasti doprinose duhovnom napredovanju hrišćanina time što prebivaju u njemu, što ga
stalno primoravaju da bude na straži i stalno pozivaju na borbu. Prepodobni Marko Veliki
je rekao da zlo, po premudrom uređenju Božijeg promisla, zlom namerom doprinosi
dobru.[13]
Grubi i teški žrvanj melje pšenična zrna u brašno, i time pšenicu čini spremnom da se od
nje pečehleb. Teška borba protiv strasti melje čovekovo srce, mrvi njegov nadmeni duh,
primorava ga da prizna stanje pada tako što mu opitno otkriva to stanje, primorava ga da
prizna neophodnost iskupljenja, uništava nadu u sebe, prenosi svu nadu na Iskupitelja.
Treba verovati da je u prvorodnom grehu sadržano seme svih strasti, da se rađamo sa
sklonošću prema svim vrstama greha: zato pojava i buđenje bilo koje strasti ne treba da
nas čudi kao nešto neobično i strano.
U zavisnosti od svojstava duše i tela, od uticaja okolnosti, u jednom čoveku deluje i razvija
se posebno snažno jedna strast, u drugom druga; u jednome je posebno primetna naročita
sklonost ka srebroljublju, u drugome ka jelu; jedan se sav predao telesnim željama, drugi
žarko želi sujetne počasti. Ko nije predao sebe nijednoj strasti, taj ne treba da misli da u
njemu nema te strasti: samo nije bilo prilike da se ona otkrije.
Uvek moramo biti spremni da se suprotstavimo svim strastima. Naročito treba paziti na
one strasti koje preovlađuju, koje se ispoljavaju češće od drugih strasti i najviše
uznemiruju čoveka.
Treba znati da postoji veoma velika razlika između strasti svojstvenih paloj prirodi i strasti
koje je svaki čovek sam i dobrovoljno prihvatio. Druge su neuporedivo jače od prvih. No
pokajanje, taj svemoćni lek, dobijen od svemogućeg lekara ‐ Boga, isceljuje čoveka koji
dobrovoljno i zakonito uzima taj lek, isceljuje ga potpuno od svake bolesti tj. greha.
Neke strasti samo su početak i uzrok drugih strasti; takve su: prekomerno uzimanje hrane,
razneženost, razveseljavanje, raskoš, srebroljublje, slavoljublje, neverovanje. Njihove
posledice su: sladostrašće, tuga, gnev, zlopamćenje, zavist, gordost, zaboravljanje Boga,
napuštanje vrlinskog života.
U duhovnom podvigu treba se pre svega naoružati protiv početnih strasti: njihove
posledice biće uništavane same po sebi. Ako si se odrekao telesnih naslada, ljudske slave,
rasejanog života, onda se nećeš predavati gnevu i tuzi, neće te obuzeti ni gordost, ni
zavist; nesmetano ćeš hoditi putem zapovesti Božijih ka spasenju, ka velikom
bogopoznanju, dostupnom jedino onima čistog srca.
Vođa svih strasti je neverovanje. Ono otvara ulaz u dušu i srebroljublju, i častoljublju, i
nečistim željama, i gnevu, i tuzi, i ispunjenju zala ‐ očaju.
Vođa i vrata svih istinskih hrišćanskih vrlina je vera.
Strasti žive tajno u ljudima koji provode rasejan, neusredsređen život; oni ih najčešće
zadovoljavaju, najčešće opravdavaju, često smatraju najčistijim, najuzvišenijim vrlinama.
Istinski hrišćanin ‐ koji stalno pazi na sebe i poučava se u zakonu Gospodnjem dan i noć,
koji se stara da potpuno revnosno ispunjava jevanđelske zapovesti ‐ jedini može da uvidi
svoje strasti. Što se više očišćuje i napreduje, tim se više strasti razotkrivaju pred njim.
Posle svega, pred očima uma, kojeg je Jevanđelje iscelilo, otkriva se strašna provalija
čovečijeg pada. Hrišćanin vidi u sebi pad čovečanstva zato što vidi svoje strasti. Strasti su
znak grešne, smrtonosne bolesti koja je pogodila celokupno čovečanstvo.
U kakav položaj dovodi hrišćanina viđenje svojih strasti, svoga pada? Dovodi ga u plač
zbog sebe, u gorki, neutešni plač. Nikakva zemaljska radost ne može da zaustavi, da
prekine taj plač. Jedino ga Božija blagodat zaustavlja povremeno, i pruža ojađenom i
rastrzanom srcu nadu u spasenje, duhovno umirenje i nebesko naslađivanje, koji izviru iz
mira Hristovog.
U kakav položaj dovodi hrišćanina u njemu otkriveno dejstvo strasti? Ono ga pokreće u
oštru bitku protiv strasti. Podvižnik Hristov udvostručuje svoje molitve, svoj post, svoja
bdenja, svoja klečanja, i, pokazujući umno svoju nesreću Bogu, počinje da moli
posredstvom neiskazane skrušenosti i bolesti srca za pomilovanje. A ja ‐ govori
božanstveni David ‐ kada mi oni dosađivahu, odevah se u vreću (žalosti) i postom smirivah dušu
moju, i molitva moja u nedra moja vratiće se. Plačući i setujući, tako se smirivah.[14]
Čime se otkrivaju strasti? Pomislima, maštanjima i grešnim osećanjima. Pomisli i maštanja
ponekad se najednom otkriju umu, a ponekad mu se, kao lopov, prikradaju; slično ovome
nastaju i osećanja u srcu i telu. Grešne pomisli, maštanja i osećanja vuku čoveka u činjenje
greha na delu, ili, u najmanju ruku, u naslađivanje i robovanje grešnim pomislima,
maštanjima, osećanjima, u činjenje greha u mislima i osećanjima.
Podvižnik Hristov je dužan da se odrekne činjenja greha delom, ali i činjenja greha u
mislima i osećanjima. Naslađivanje u strasti, izvršavanje nezakonitih zahteva i predloga
njenih tajnih duševnih pobuda jača samu strast. Strast ispunjena na samom delu, kao i
strast ukorenjena u dušu, jer je u njoj dugo nalazila i hranu i blagonaklonost, dobija vlast
nad čovekom. Potrebno je mnogo vremena, potreban je krvavi podvig, potrebna je
posebna milost Božija, naročita pomoć Božija da bi se zbacio jaram strasti, dobrovoljno
prihvaćene strasti, koja je dobila vlast nad čovekom ili zbog čovekovog pada u smrtni
greh, ili zbog nedopuštenog, svojevoljnog naslađivanja u grehu u skrivenom duševnom
stanu posvećenom Hristu.
Nemoguće je da se strasti koje žive u čoveku ne ispoljavaju u njegovim pomislima, rečima
i delanjima. Ta ispoljavanja strasti, praćena bilo kakvim zanosom, nazivamo i smatramo
padovima[15] na trkalištu istinskog hrišćanskog podvižništva, koje stremi ka savršenstvu.
Oni se isceljuju neodložnim pokajanjem.
Takvi padovi su neodvojivo svojstvo nemoći starog Adama, tj. čovekove prirode, pale i
zaražene grehom. Naročito podvižnik početnik ne može da se ne predaje grešnim
pomislima, maštanjima i osećanjima; on ne može da ne sagreši grešnim mislima,
maštanjima i osećanjima; on ne može da ne sagreši rečju i samim delom. Ta sagrešenja se
isceljuju neodložnim pokajanjem.
Nije ovde reč o padovima u smrtne grehove i o dobrovoljno odabranom grešnom životu,
koji je sav pad: ovde govorimo o lakim padovima zbog slabosti, o oprostivim padovima,
kojih se ni sami pravednici nisu potpuno oslobodili.
Pismo svedoči: Ako i sedam puta padne pravednik, opet ustane[16] kroz pokajanje. Saobrazno
očišćenju posredstvom pokajanja smanjuju se i zanosi, no ujedno oni postaju prefinjeniji,
neprimetniji, ponekad sablažnjuju i obmanjuju ljude ispunjene Božijom blagodaću.[17] Ti
zanosi čuvaju od preuznošenja, služe kao uzrok smirenja, zadržavaju na spasonosnom
pašnjaku pokajanja.[18]
Kada promatramo sebe iz takvog poznavanja sebe i otkrijemo da u nama deluje strast,
moramo čuvati duševni mir, ne smemo nikako padati u zbunjenost, ni padati duhom, ni
dolaziti u nedoumicu. Ponekad je to delovanje slabo, a ponekad veoma snažno. Hrabro se
suprotstavimo strastima.
Neće one prestati da ustaju i napadaju na nas do groba! Pripremimo se da im se
suprotstavljamo do kraja života, čvrsto uvereni da ne možemo biti stalni pobednici nad
strastima, da zbog prirodne nužnosti moramo prihvatati i nevoljne poraze, da sami ti
porazi doprinose napredovanju kada u nama podržavaju i pojačavaju pokajanje i smirenje
kao plod pokajanja.
Ne verujmo našim pobedama nad strastima, ne ushićujmo se tim pobedama. Strasti su,
baš kao i njihova oruđa ‐ demoni, lukave: one se pretvaraju da su pobeđene da bismo se
pogordili i da bi zbog našeg preuznošenja pobeda nad nama bila lakša i odlučnija.
Pripremimo se da i na naše pobede i na naše poraze jednako gledamo: hrabro,
hladnokrvno, nepristrasno.
Predao si se potpuno grešnim maštanjima, nasladio si se grešnim pomislima, izgovorio si
praznu, bezumnu rečenicu, uzeo si mnogo hrane, ili učinio šta drugo slično ovome? Ne
padaj u zabunu, ne budi malodušac, nemoj dodavati štetu na štetu.[19] Pokaj se neodložno
pred poznavaocem srca ‐ Bogom, nastoj da se ispraviš i usavršiš, uveri se u neophodnost
najstrožeg nadzora nad sobom, i, čuvajući duševni mir, snažno i nepopustljivo nastavljaj
da ideš svojim duhovnim putem.
Naše spasenje je naš Bog, a ne naša dela. Delima vere, to jest ispunjenjem jevanđelskih
zapovesti, mi dokazujemo istinu naše vere i našu vernost Bogu.
Ne obraćaj pažnju na pomisli lažnog smirenja, koje, zbog tvoje zanetosti strastima i tvog
pada, izazivaju u tebi osećaj da si zauvek razljutio svoga Boga, da je Bog okrenuo svoje lice
od tebe, da te je ostavio, zaboravio. Poznaj izvor tih pomisli po njihovim plodovima.
Njihovi plodovi su: uninije, oslabljenost u duhovnom podvigu, a često i ostavljanje
podviga zauvek ili nadugo.
Ako je ljudima dostupno znanje da svakom podvižniku na dugom i veoma teškom
poprištu duhovnog podviga neizbežno predstoje i pobede i porazi, da nije moguće da
naša ograničenost, slabost, grešnost ne dođe do izražaja, tim više zna to Sazdatelj naš i
ustanovitelj podviga ‐ Bog. Sa milošću gleda On na spoticanja svoga podvižnika, i za
velikodušnu postojanost i vernost priprema mu venac pravde, pobede, slave.
Kako je željena čistota srca i tela! Njome gleda Bog.[20] Ta čistota se zadobija stalnim i
veoma teškim podvigom protiv nečistote. Da bi se otpočeo podvig protiv nečistote,
neophodno je da se ona otkrije pred očima uma. Ona se otkriva kroz telesne pomisli,
maštanja, osećanja. Ako se nikada nisi borio protiv nečistote, ako je ne poznaješ i smatraš
da si čist, onda se nalaziš u najopasnijoj samoobmani, podesan si da se neočekivano za
samog sebe stropoštaš u provaliju smrtnih grehova: nečistota je bitna osobina pale prirode,
a čistota je dar blagodati Božije i zadobija se pravilnim trudom ‐ čišćenjem sebe.
Treba znati da postoji veoma velika razlika između greha koji činimo namerno, zbog
naklonjenosti prema grehu, i greha koji činimo zbog zanosa i slabosti, uz blagonaklonost
da ugađamo Bogu. Provoditi grešni život, provoditi život zadovoljavajući sve svoje želje,
sve svoje strasti nije nimalo isto što i spoticati se zbog slabosti, ograničenosti, zbog grešne
zaraze, hodeći putem Božijim.
Opasno je preuranjeno bestrašće! Opasno je preuranjeno dobijanje naslađivanja blagodaću
Božijom. Natprirodni darovi mogu da upropaste podvižnika, nenaučenog, zbog sopstvene
nemoći, na padove, neiskusnog u životu, neveštog u borbi protiv grešnih pomisli,
neupoznatog detaljno sa lukavstvom i zlobom demona, sa prevrtljivošću čovečije prirode.
Čoveku je data sloboda da odabere dobro ili zlo; makar i bio sasud Božije blagodati, čovek
može da zloupotrebi samu Božiju blagodat. Zbog nje on može da se preuznosi nad
bližnjima; zbog nje može da počne da se uzda samo u sebe. Posledica uzdanja samo u sebe
obično je nemarnost, slabljenje u podvigu, ostavljanje podviga. Za nemarom najednom
pomahnitalo ustaju telesne želje u duši i telu osvećenih, odvlače kao podivljala bujica,
bacaju u ambis bludnih posrtanja, često u samu duševnu smrt.
Čovekoljubivi Bog, koji hoće da se svi ljudi spasu i da dođu u poznanje istine,[21] dopustio je
svojim služiteljima, dopustio je ljubljenim svojim da se tokom celog svog zemaljskog
stranstvovanja bore protiv spoljašnjih i unutrašnjih nevolja. Borba protiv strasti i stradanja
koji rastu iz te borbe neuporedivo je teža od svih iskušenja izvana. Mučenje i podvig u
koje hrišćanina uznosi nevidljiva, unutrašnja borba po svom značenju uspinju se do
podviga mučenika. Daj krv i primi Duha, ponavljamo izreku otaca, koji su se opitno
upoznali sa tom borbom. Jaram takvog podviga nose jedino revnosni izvršioci
jevanđelskih zapovesti, jedino istinrsi služitelji Hrista. ʺKroz ispunjavanje zapovesti čovek
saznaje svoje slabosti,ʺ rekao je prepodobni Simeon.[22] Na poznanju i saznanju slabosti
zasniva se celokupno zdanje spasenja.
ʺČudno!ʺ ‐ kaže površni pogled. ʺKroz ispunjavanje zapovesti čovek saznaje svoje
slabosti!ʺ ‐ to su reči opita. Jedino revnosno ispunjavanje Hristovih zapovesti omogućava
čoveku da zapazi mnoštvo svojih strasti; jedino revnosno ispunjavanje Hristovih zapovesti
omogućava čoveku da se uveri da je stari Adam bio potpuno nemoćan za delatnost novog,
da je opravdano određenje izneto u duhovnom zakonu, određenje da je milosrđe Hristovo
jedino što može da ispuni taj zakon.[23]
U svemogućoj desnici promisla sam greh ‐ koji živi u čoveku, i koji je zahvatio celo
njegovo biće, sve delove duše i tela ‐ doprinosi njegovom napredovanju, ako taj čovek jeste
istinski hrišćanin.
Siromaštvo duhom, saznanje da smo pali, saznanje da imamo preku potrebu za
Iskupiteljem, stremljenje celokupnog bića da ispoveda onoga koji nas je iskupio, Sina
Božijeg i Boga, Gospoda našeg Isusa Hrista ‐ to su plodovi borbe protiv strasti. Ti plodovi
su zalog večnog blaženstva.
Siromaštvo duhom, pad čovečanstva, živo ispovedanje Iskupitelja ‐ ništa od toga ne
poznaje sin ovoga veka. On funkcioniše kroz strasti, smatra da ima obilje dobrih osobina,
vidi vrline ‐ on ili ništa ne očekuje na nebu jer ne pomišlja nikada o nebu, ili tamo očekuje
nagrade, kao dut, jer ništa ne zna o jedinoj vrlini koja dobija nagradu na nebu. Ta vrlina je
hrišćanstvo.
Ispunjavajući jevanđelske zapovesti sluga Božiji sve više i više otkriva svoje strasti, i dok
blagodat Svetog Duha stvara u njemu blažena duhovna stanja, siromaštvo duhom, plač,
krotost, milost, celomudrenost, duhovni um, on smatra da je najveći grešnik, da nije učinio
nikakvo dobro, da je krivac za mnoga sagrešenja, da je dostojan večnih muka u paklu
ognjenom zbog neprestanog narušavanja Božijih zapovesti.
Videvši da duhovni plod u njima raste od borbe sa strastima, sveti oci nisu želeli da
prekinu tu borbu; želeli su da u njoj trpe hrabro, velikodušno.[24] O blaženi, vi niste tražili
drugo savršenstvo do savršenstvo u smirenju; niste tražili nadu spasenja u nečemu svome
‐ tražili ste je u Hristu. Gde nema smirenja, tamo nema hrišćanskih vrlina, a gde je istinsko
smirenje, tamo su sve vrline u svoj njihovoj punoći; tamo je Hristos; tamo strasti i
neprijatelj, to jest oruđe njihovo, đavo, neće uspeti nad služiteljem Hristovim, i sin bezakonja,
greh, neće uspeti da ga zlostavlja.[25]
Sledimo stope otaca, i stići ćemo u pristanište večnog blaženstva. Amin.

NAPOMENE:
1. Duhovne pouke bl. starca Serafima Sarovskog, gl. 10, O podvizima, 1844.
2. Prepodobni ava Dorotej, Pouka 13, O trpljenju iskušenja.
3. Isto.
4. Ps 50, 7.
5. Rim 7, 14; 17, 20.
6. Rim 7, 14; 8, 8.
7. Rim 7, 24; 8, 2.
8. Prepodobni ava Dorotej, Pouka 1, O odbacivanju sveta.
9. Gal 5,24.
10. Četvrta izreka ave Longina, Nezaboravna kazivanja.
11. 1 Pt 4,1.
12. Sv. Isak Sirijski, Slovo 43.
13. Slovo 4, gl. 6.
14. Ps. 34,13, 14.
15. Prepodobni Nil Sorski naziva ih padovima u mislima. Slovo 3.
16. Prič 24, 16.
17. 1 Dn 21,1.
18. Prepodobni Nil Sorski, Slovo 3.
19. Starac Serafim, glava 10.
20. Mt 5, 8.
21. 1 Tim 2,4.
22. Bogoslovske i delatne gpave, gl. 4, Dobrotoljublje.
23. Prepodobni Marko Podvižnik, O zakonu duhovnom, gl. 32.
25. Ps 88, 23.
ASKETSKI OGLEDI

O ISTINSKOM I LAŽNOM SMIRENOUMLjU

Niko da vas ne obmanjuje tobožnjom poniznošću,[1] rekao je sveti apostol Pavle.
Istinsko smirenoumlje sastoji se u poslušanju Hristu i u držanju iste misli koja je i u
Hristu.[2]
Istinsko smirenoumlje je duhovno znanje. Ono je dar Božiji; ono je dejstvo Božije blagodati
u čovekovom umu i srcu.
Smirenoumlje može biti i svojevoljno: njega gradi za sebe slavoljubiva duša, duša
sablažnjena i obmanuta lažnim učenjem, duša koja zavarava samu sebe, koja ište lažni
svet, duša koja se potpuno ustremila prema zemaljskom napredovanju i zemaljskim
nasladama, duša koja je zaboravila na večnost, na Boga.
Svojevoljno smirenoumlje, smirenoumlje vlastite izrade, sastoji se od bezbrojnih
raznovrsnih lukavština kojima ljudska gordost nastoji da ulovi slavu smirenoumlja od
zaj:lepljenog sveta, od sveta koji voli svoje, od sveta koji veliča porok kada je porok
zaodeven u masku vrline, od sveta koji mrzi vrlinu kada vrlina izlazi pred njegove oči u
svojoj svetoj jednostavnosti, u svetoj i nepokolebivoj pokornosti Jevanđelju.
Ništa tako nije neprijateljsko Hristovom smirenju kao svojevoljno smirenoumlje, koje je
odbacilo poslušanje Hristu i pod velom licemernog služenja Bogu svetogrdno služi satani.
Ako budemo neprestano promatrali svoj greh, ako se budemo starali da ga detaljno
osmotrimo, nećemo naći u sebi nikakve vrline, nećemo naći smirenoumlje.
Istinskim smirenjem prikriva se istinska, sveta vrlina: tako celomudrena devojka pokriva
velom svoju lepotu, tako se svetinja Nad svetinjama pokriva zavesom od očiju naroda.
Istinsko smirenoumlje je jevanđelski karakter, jevanđelsko raspoloženje srca, jevanđelski
način mišljenja.
Istinsko smirenje je božanska tajna: ona je nedostupna ljudskom saznanju. Ta najveća
premudrost telesnom razumu izgleda kao ludost.
Božansku tajnu smirenja otkriva Gospod Isus svom vernom učeniku, koji je uvek tu kraj
Njegovih nogu i pažljivo sluša Njegove životvorne reči. I otkrivena ona ostaje skrivena:
ona je neiskaziva rečju i jezikom zemaljskim. Ona je za telesni razum nesaznajna;
nesaznajno se saznaje duhovnim umom, i, saznato, ostaje nesaznajno.
Smirenje je nebeski život na zemlji.
Blagodatno, divno viđenje veličine Božije i neizbrojivih dobrih dela Božijih učinjenih
čoveku, blagodatno poznanje Iskupitelja, držanje iste misli koja je i u Hristu praćeno
samoodricanjem, viđenje pogibeljnog bezdana u koji je pao rod ljudski ‐ to su nevidljivi
znaci smirenja, to su prednje odaje one duhovne palate koju je Bogočovek sazdao.
Smirenje ne vidi sebe smirenim. Suprotno ovome, ono vidi u sebi mnoštvo gordosti. Ono
se brine o tome da pronađe sve njene ogranke; tražeći ih, uviđa da još mnogo mora da
traži.
Prepodobni Makarije Egipatski, kojeg je Crkva, zbog nadmoćnosti njegovih vrlina,
posebno zbog dubokog smirenja, nazvala velikim, otac znamenonosni i duhonosni, rekao
je u svojim uzvišenim, svetim, tajanstvenim besedama da i najčistiji i najsavršeniji čovek
ima u sebi nešto gordo.[3]
Taj ugodnik Božiji dostigao je najviši stepen hrišćanskog savršenstva, živeo u vremenu
koje je obilovalo svetima, video najvećeg jeromonaha, Antonija Velikog ‐ i rekao da nije
video nijednog čoveka koji bi se potpuno i u doslovnom smislu reči mogao nazvati
savršenim.[4]
Lažno smirenje vidi sebe smirenim: smešno i žalosno teši se tim varljivim, dušepogubnim
prizorom.
Satana se pretvara da je svetli anđeo; njegovi apostoli se pretvaraju da su apostoli
Hristovi;[5] njegovo učenje uzima izgled Hristovog učenja; stanja koja on stvara tako što
sablažnjuje dobijaju izgled duhovnih, blagodatnih stanja; njegova gordost i slavoljublje,
pomoću kojih ta stanja stvaraju samoobmanu i prelest, uzimaju izgled smirenja Hristovog.
Ah, kuda se skrivaju od nesrećnih sanjara, od sanjara bedno zadovoljnih sobom, svojim
stanjima samoobmanjivanja, od sanjara koji uobražavaju da se naslađuju i da su srećni,
kuda se skrivaju od njih reči Spasiteljeve: Blaženi koji plačete sada, blaženi koji ste gladni sada i:
Teško vama koji ste siti sada, teško vama koji se smijete sada[6].
Pogledaj pažljivije, pogledaj nepristrasno dušu svoju, najljubljeniji brate! Ne priliči li joj
pokajanje više od naslađivanja! Ne priliči li joj da plače na zemlji, u ovoj dolini suza,
određenoj upravo za plač, više od izmišljanja za sebe prevremene, sablažnjive, besmislene,
pogubne naslade!
Pokajanje i plač zbog grehova pružaju večno blaženstvo: to je izvesno; to je pouzdano; to je
Gospod objavio. A šta tebe sprečava da se pogruziš u ta sveta stanja, da ostaješ u njima;
zašto izmišljaš sebi naslade, častiš sebe njima, zadovoljavaš se njima, njima ubijaš u sebi
blaženu glad i žeđ za pravdom Božijom, blaženo i spasonosno žaljenje zbog svojih
grehova i zbog grešnosti?
Glad i žeđ za pravdom Božijom svedoci su siromaštva duhom: plač je izraz smirenja, glas
smirenja. Odsustvo plača, nasićivanje samim sobom i naslađivanje svojim prividno
duhovnim stanjem izobličava gordost srca.
Uplaši se da zbog praznog, sablažnjivog naslađivanja ne naslediš večnu tugu, jer nju je
Bog obećao onima koji su svojevoljno i protivno volji Božijoj siti sada.
Slavoljublje .i čeda njegova, ta lažna duhovna naslađivanja, delatna u duši koju pokajanje
nije proželo, stvaraju privid smirenja. Taj privid duša prihvata kao istinsko smirenje.
Privid istine zauzima hram duše, zagrađuje samoj Istini sve ulaze u duhovni hram.
Avaj, dušo moja, od Boga sazdani hramu istine, čim primiš u sebe privid istine, čim se
pokloniš laži, a ne Istini, ti postaješ bogomolja neznabožačka!
U neznabožačkoj bogomolji utvrđen je idol: privid smirenja. Privid smirenjaje najstrašniji
vid gordosti. Gordost se teško izgoni i kada čovek priznaje da ona jeste gordost; no kako
da je izgoni kada misli da upravo ona jeste njegovo smirenje?
Kakav žalosni užas opustošenja vlada u toj neznabožačkoj bogomolji! U toj neznabožačkoj
bogomolji širi se miris služenja idolima, pevaju se pesme koje uveseljavaju ad. Tamo
duševne pomisli i osećanja jedu zabranjeno jelo idolskih žrtava, opijaju se vinom
pomešanim sa smrtonosnim otrovom.
Neznabožačka bogomolja, taj stan idola i svega nečistog, nije dostupna ni za Božiju
blagodat, za duhovne darove, ni za kakvu istinsku vrlinu, ni za jednu jevanđelsku
zapovest.
Lažno smirenje toliko zaslepljuje čoveka da ga primorava da misli da je smiren, da to
nagoveštava drutima, čak i da to otvoreno govori i glasno propoveda.[7]
Žestoko nam se podsmehuje laž kada, obmanuti njom, priznajemo nju za istinu.
Blagodatno smirenje nije vidljivo, kao što nije vidljiv ni njegov davalac ‐ Bog. Smirenje
zaklanjajućutanje, jednostavnost, iskrenost, neusiljenost, sloboda.
Lažno smirenje uvek ima lažnu spoljašnjost: njome se ono predstavlja. Lažno smirenje voli
scene: njima ono obmanjuje i druge i sebe.
Smirenje Hristovo zaodeveno je u hiton i rizu,[8] u odeždu najmanje veštačku; pokriveno
tom odeždom, ono je za ljude neprepoznatljivo i neprimetno. Smirenje je zalog u srcu,
sveto, bezimeno svojstvo srca, božanska navika koja se neprimetno rađa od ispunjenja
jevanđelskih zapovesti.[9]
Dejstvo smirenja možemo uporediti sa dejstvom strasti srebroljublja. Čovek zaražen
bolešću vere i ljubavi prema propadljivom blagu ne ume da se zaustavi u skupljanju blaga:
što ga više skuplja, to više ga želi, čak postaje nezasit. Što je bogatiji, to je pred samim
sobom siromašniji. Tako i onaj kojeg vodi smirenje: što se više bogati vrlinama i duhovnim
darovima, to pred sopstvenim očima postaje oskudniji, ništavniji.
To je prirodno. Kada čovek nije okusio najviše dobro, tada njegovo sopstveno, grehom
opoganjeno dobro za njega ima vrednost. A kada postane pričasnik Božijeg, duhovnog
dobra, t.ada njegovo sopstveno, sa zlom sjedinjeno ili pomešano dobro pred njim nema
vrednost.
Dragocena je za siromaha kesica gotovo bezvrednih bakarnih novčića koje je skupio
dugim i iscrpljujućim trudom. Bogataš neočekivano saspe u njegova nedra ogroman
brojčistih zlatnika, i siromah sa prezirom baca kesicu onihbezvrednih bakarnih novčića,
kao breme koje mu je samo nateretu.
Pravedni, mnogostradalni Jov je pretrpeo teška iskušenja, i zato je udostojen bogoviđenja.
Tada je on u bogonadahnutoj molitvi rekao Bogu: Ušima slušah o tebi, a sada te oko moje vidi.
Kakav se plod razvio u duši pravednika od bogoviđenja? Zato poričem, i kajem se u prahu i
pepelu.[10]
Hoćeš li da zadobijaš smirenje? Ispunjavaj jevanđelske zapovesti: ujedno sa njima
useljavaće se u tvoje srce ‐ ili: srce će usvajati ‐ sveto smirenje, tj. svojstva Gospoda našeg
Isusa Hrista.
Početak smirenja je siromaštvo duhom; sredina napredovanja u njemu je mir Hristov, koji
je iznad svakog uma i poimanja; kraj i savršenstvo je ljubav Hristova.
Smirenje se nikada ne gnevi, ne ugađa čoveku, ne predaje se tuzi, ne boji ee ničega.
Možeš li da se predaš tuzi ako si blagovremeno priznao da si dostojan svake nevolje?
Mogu li nevolje da te uplaše ako si blagovremeno osudio sebe na nevolje, ako gledaš na
njih kao na sredstvo svoga spasenja?
Zavoleli su ugodnici Božiji reči razboritog razbojnika, raspetog kraj Gospoda. Navikli su
da u svojim nevoljama govore: Primamo po svojim djelima kao što smo zaslužili; sjeti me se,
Gospode, kada dođeš u Carstvu svome.[11] Svaku nevolju oni prihvataju sa priznanjem da su
nje dostojni.[12]
Sveti mir ulazi u njihova srca za rečima smirenja! On donosi čašu duhovne utehe i
bolesniku na postelji, i sužnju u tamnici, i onome kojeg ljudi gone, i onome kojeg demoni
gone.
Čašu utehe prinosi ruka smirenja i raspetom na krstu; mir može da mu donese jedino ocat
pomiješan sa žuči.[13]
Smireni je nesposoban da ima zlobu i mržnju: on nema neprijatelja. Ako mu neki čovek
nanosi uvrede, on vidi u tom čoveku oruđe pravednosti ili promisla Božijeg.
Smireni predaje sebe celog volji Božijoj.
Smireni živi Bogom, a ne svojim životom.
Smireni se kloni uzdanja u samog sebe, i zato neprestano ište pomoć Božiju, neprestano
prebiva u molitvi.
Grana koja nosi rod savija se ka zemlji, pritisnuta mnoštvom i težinom svojih plodova.
Neplodna grana raste uvis i umnožava svoje neplodne izdanke.
Duša bogata jevanđelskim vrlinama pogružava se sve dublje u smirenje, i u dubinama tog
mora nalazi dragocene bisere: darove Duha.
Gordost je pouzdan znak da je čovek prazan, da je rob strasti, znak duše prema kojoj
Hristovo učenje nije našlo nikakvog pristupa.
Ne sudi o čoveku po njegovoj spoljašnjosti; po spoljašnjosti ne zaključuj da je gord ili
smiren. Ne sudite po izgledu, nego po plodovima njihovim poznaćete ih.[14] Gospod je
zapovedio da poznajemo ljude po onome što oni rade, po njihovom ponašanju, po
posledicama onoga što rade.
Znam ja obijest tvoju i zloću srca tvoga,[15] govorio je Davidu brat njegov; no Bog je
posvedočio o Davidu: Nađoh Davida slugu Svoga, uljem svetim mojim pomazah ga.[16] Jer ne
gledam na što čovjek gleda: čovjek gleda što je na očima, a Gospod gleda na srce.[17]
Slepe sudije često smatraju smirenim licemera i podlog čovekougodnika: on je bezdan
slavoljublja.
Suprotno ovome, te neuke sudije misle da je gord onaj koji ne traži pohvale i nagrade od
ljudi, pa stoga i ne puzi pred ljudima, a baš taj jeste istinski sluga Božiji; on je osetio slavu
Božiju, koju otkriva jedino smirenje, osetio je smrad slave čovečije, i okrenuo od nje i oči i
čulo mirisa svoje duše.
ʺŠta znači verovati?ʺ ‐ upitali su jednog velikog ugodnika Božijeg. On je odgovorio:
ʺVerovati znači prebivati u smirenju i milosti.ʺ[18]
Smirenje se uzda u Boga, ne u sebe i ne u ljude, i zato je ono u svom ponašanju
jednostavno, otvoreno, nepokolebivo, veličanstveno. Zaslepljeni sinovi sveta nazivajuto
gordošću.
Smirenje ne daje nikakvu vrednost zemaljskom blagu, u njegovim očima veliki je Bog,
veliko je Jevanđelje. Ono stremi njima i ne udostojava propadljivost i sujetu ni pažnje ni
pogleda. Svetu hladnoću prema propadljivosti i sujetnosti sinovi propadljivosti, služitelji
sujetnosti, nazivaju gordošću.
Postoji sveti poklon od smirenja, od uvažavanja bližnjeg, od uvažavanja lika Božijeg, od
uvažavanja Hrista u bližnjem. I postoji poklon poročni, poklon koristoljubivi, poklon
čovekougodni i ujedno čovekomrski, poklon bogoprotivni i bogomrski: njega je tražio
satana od Bogočoveka i nudio mu za njega sva carstva sveta i slavu njihovu.[19]
Koliko i danas ima onih što čine poklone da bi dobili zemaljske povlastice! Ljudi kojima se
takvi poklanjaju hvale njihovo smirenje.
Čovek ti se poklanja ‐ a ti budi pažljiv i nadgledaj: da li ti se poklanja iz uvažavanja
čoveka, iz ljubavi i smirenja, ili pak njegov poklon samo razveseljava tvoju gordost,
izmamljuje od tebe neku privremenu korist?
O, veliki zemni! pažljivo razmotri: pred tobom puze slavoljublje, laž, podlost! Čim
dostignu svoj cilj, one će ti se narugati, izneveriće te prvom prilikom. Milost svoju nikada
ne izlivaj na slavoljubivog: koliko je slavoljubivi nizak pred višim od sebe, toliko je
bezočan, drzak, nečovečan prema nižem od sebe.[20] Poznaćeš slavoljubivoga po njegovoj
posebnoj spremnosti na obmanu, na ljubaznost, na laž, na sve podlo i nisko.
Pilata je uvredilo Hristovo ćutanje, koje se njemu učinilo gordim. Zar meni ‐ upitao je on ‐
ne odgovaraš? Ne znaš li da imam vlast da te raspnem i vlast imam da te pustim?[21] Gospod je
objasnio svoje ćutanje otkrivanjem volje Božije: Pilat je bio samo njeno slepo oruđe, iako je
mislio da deluje samostalno. Zbog sopstvene gordosti Pilat nije mogao da shvati da je pred
njim stajalo svesavršeno smirenje: očovečeni Bog.
Visoka duša, duša sa nadom nebeskom, sa prezirom prema propadljivom blagu sveta, nije
sposobna za sitno ugađanje čoveku, za niske poklone. Pogrešno nazivaš tu dušu gordom,
jer ona ne zadovoljava zahteve tvojih strasti. Amane! Poštuj blagoslovenu, bogougodnu
gordost Mardohejevu! Ta gordost, u tvojim očima gordost ‐ jeste sveto smirenje.[22]
Smirenje je jevanđelsko učenje, jevanđelska vrlina, tajanstvena odežda Hristova,
tajanstvena sila Hristova. Bog obučen u smirenje javio se ljudima; čovek koji se obuče u
smirenje postaje sličan Bogu.[23]
Ako hoće ko za mnom ići, ‐ objavljuje sveto Smirenje ‐ neka se odrekne sebe, i uzme krst svoj i za
mnom ide.[24] Ne može se drukčije biti učenik i sledbenik Onoga koji se smirio do smrti, do
krsne smrti. On je seo sa desne strane Oca. On je Novi Adam, Rodonačelnik svetog naroda
izabranih. Vera u Njega uključuje u izabrane, izbor prihvata sveto smirenje, pečati sveta
ljubav. Amin.

NAPOMENE:
1. Kol 2,18.
2. Flp 2. 5‐8.
3. Beseda 7, gl. 4.
4. Beseda 8, gl. 5.
5. 2 Kop 11, 13‐15.
6. Lk 6, 21, 25.
7. Podražavanje, knjiga III, gl. 2.
8. Jn 19, 24.
10. Jov 42, 5, 6.
11. Lk 23, 41, 42.
13. Mt 27, 34.
14. Jn 7, 24 i Mt 7, 16.
15. 1 Cam 17, 28.
16. Ps 88, 21.
17. 1 Car 16, 7.
18. Azbučni paterik, O avi Pimenu Velikom.
19. Lk 4, 7.
21. Jn 19,10.
22. Knjiga o Jestiri, gl. 47. Aman, Makedonac, bio je miljenik i prvi velmoža persijskog
cara Artakserksa. Marhodej je bio Judejac, dvoranin, i, kao duboko pobožan, nije
dozvoljavao sebi čovekougađanje, nije puzao pred vladarevim miljenikom. Takvo
Marhodejevo ponašanje dovelo je Amana do mahnitosti; pripremio je visoka vešala
da bi na njima pogubio njemu mrski izuzetak izopšteg niskopoklonstva. Prevrtljive
zemaljske okolnosti su se promenile, iAman je obešen na vešalima koja je bio
pripremio za Marhodeja.
24. Mt 16, 24
ASKETSKI OGLEDI

ČAŠA HRISTOVA

Iskala su dva ljubljena učenika Hristova presto slave od Gospoda ‐ On im je darovao čašu
svoju.[1]
Čaša Hristova su stradanja.
Čaša Hristova pruža na zemlji svojim pričasnicima učešće u blagodatnom Carstvu
Hristovom, priprema za njih na nebu prestole večne slave.
Svi smo mi bez odgovora pred čašom Hristovom; niko ne može da se žali na nju, da je
odbije: nju je prvi ispio Onaj koji je zapovedio da je probamo.
Drvo poznanja dobra i zla, ti si ubilo u raju naše rodonačelnike tako što si ih sablaznilo
prelestima čulnog naslađivanja i prelestima razuma. Hristos, Iskupitelj poginulih, doneo je
na zemlju, palima i izgnanima, svoju spasonosnu čašu. Gorčina te čaše uništava u srcu
prestupničko, ubistveno grešno naslađivanje; iz nje obilno smirenje koje se neprestano toči
umrtvljuje gordi telesni razum; ako je piješ sa verom i trpljenjem, onda ti se vraća večni
život, oduzet i oduziman od nas zbog toga što smo probali zabranjeni plod.
Čašu Hristovu, čašu spasenja, primiću.[2]
Čaša se prima kada hrišćanin podnosi zemaljske nevolje sa smirenoumljem, koje uzima iz
Jevanđelja.
Sveti Petar je potegao nož i jurnuo da brani Gospoda, opkoljenog zlotvorima, ali
najkrotkiji Gospod Isus rekao je Petru: Stavi nožu korice! Čašu koju mi je dao Otac zar dajg ne
popijem?[3]
I ti kada te opkole nevolje govori radi utehe i ukrepljenja svoje duše: Čašu koju mi je dao
Otac zar da je ne popijem?
Gorka je čaša; pri samom pogledu na nju nestaju sva ljudska razmišljanja. Zameni
razmišljanja verom, i ispij hrabro gorku čašu: pruža ti je Otac sveblagi i premudri.
Čašu nisu pripremili ni fariseji, ni Kajafa, ni Juda, ne pružaju je Pilat i vojnici njegovi! Čašu
koju mi je dao Otac zar da je ne popijem?
Zlo smišljaju fariseji, izdaje Juda, Pilat naređuje nezakonito ubistvo, izvršavaju ga vojnici
rimskog namesnika. Svi su oni pripremili sigurnu pogibiju sebi svojim zlodelima; ne
pripremaj ti sebi pogibiju, isto toliko sigurnu, zlopamćenjem, željom za osvetom i
zamišljanjem osvete, negodovanjem na svoje neprijatelje.
Otac nebeski je svemoguć, sve vidi: On vidi tvoje nevolje, i da nalazi da je potrebno i
korisno da odvrati od tebe čašu, On bi to sigurno uradio.
Gospod je ‐ svedoče i Pismo i crkvena istorija ‐ u mnogim slučajevima dopuštao nevolje na
ljubljene svoje, i u mnogim slučajevima otklanjao nevolje od ljubljenih svojih, saobrazno
nedokučivim sudovima svojim.
Kada se pred tobom pojavi čaša, ne gledaj na ljude koji ti je pružaju: podigni svoje oči
prema nebu u reci: Čašu koju mi je dao Otac zar da je ne popijem?
Čašu spasenja primiću. Ne mogu da odbacim čašu, taj zalog nebeskih, večnih blaga.
Poučava me trpljenju apostol Hristov: Kroz mnoge nevolje valja nam ući u Carstvo Božije.[4]
Zar da odbacim čašu, to sredstvo za dostizanje, za razvijanje tog carstva u sebi! Primiću
čašu, taj dar Božiji.
Čaša Hristova je dar Božiji. Jer je vama darovano ‐ pisao je veliki Pavle Filipljanima ‐ za
Hrista, ne samo da vjerujete u Njega, nego i da stradate za Njega.[5]
Ti primaš čašu, očito, iz ruku čovečijih. Šta te se tiče da li pravedno postupaju ti ljudi ili
nezakonito? Tvoje je da postupaš pravedno, po obavezi Isusovog sledbenika: sa
blagodarenjem Bogu, sa živom verom da primiš čašu, i da je hrabro ispiješ do dna.
Dok primaš čašu iz čovečijih ruku, seti se da ona nije čaša samo Nevinog, nego i
Svesvetog. Kada se toga setiš, ponovi, za sebe i za tebi slične stradalnike grešnike, reči
blaženog i razboritog grešnika koje je on izgovorio kada je bio raspet sa desne strane
raspetog Bogočoveka: Mi... primamo po svojim djelima kao što smo zaslužipi... Sjeti me se,
Gospode, kada dođeš u Carstvu svome.[6]
Zatim se obrati ljudima i reci im (ako nisu u stanju da razumeju i prime tvoje reči, onda ne
stavljaj čiste bisere smirenja pod noge onih koji ne mogu da ih procene, i reci mišlju i
srcem): ʺBlagosloveni ste vi, oruđa pravde i milosti Božije, blagosloveni od sada i doveka!ʺ
Time ćeš samo ispuniti jevanđelsku zapovest koja govori: Ljubite neprijatelje svoje,
blagosiljajte one koji vas kunu.[7]
Pomoli se za njih Gospodu da bi za uvrede i ponižavanja koje su ti naneli dobio prolazne i
večne nagrade, da bi to što je učinjeno nad tobom bilo na sudu Hristovom uračunato u
vrlinu samim počiniocima.
Čak i ako tvoje srce neće da postupa tako, primoravaj ga, jer nebo možeš da naslediš
jedino ako prisiljavaš svoje srce da ispunjava jevanđelske zapovesti.[8]
Ako nećeš tako da postupaš, onda nećeš biti sledbenik Gospoda Isusa Hrista. Pomno uđi u
sebe i razgledaj: da nisi našao drugog učitelja, da li si se njemu pokorio? Učitelj mržnje
zove se đavo.
Strašno zlodelo je vređati, tlačiti bližnje; užasan zločin je ubistvo. No ako neko mrzi svoga
gonitelja, klevetnika, izdajnika, ubicu, gaji zlopamćenje prema njima, sveti im se, onda je
njegov greh veoma blizak njihovom grehu. Zaludu taj drugima pokazuje kako je on
pravednik. Svaki koji mrzi brata svojega jeste čovjekoubica,[9] objavio je ljubljeni učenik
Hristov.
Živa vera u Hrista poučava da primamo čašu Hristovu: a čaša Hristova uliva u srca svojih
pričasnika nadu u Hrista; nada u Hrista daje srcu snagu i utehu.
Kakva je muka, kakva je adska muka žaliti se, roptati na odozgo predodređenu čašu!
Pred Bogom su grešni ropot, netrpeljivost, malodušnost, a naročito očajanje ‐ nakazna
čeda prestupničkog neverovanja.
Grešan je ropot na bližnje: oni su oruđa naših stradanja; tim grešniji je ropot kada čaša
silazi nama pravo sa neba, od desnice Božije.
Ako piješ čašu i pri tom blagodariš Bogu, blagosiljaš bližnje, onda si dospeo u sveti
počinak, u blagodatni mir Hristov, i od tada se naslađuješ u duhovnom raju Božijem.
Ništa ne znače sama po sebi privremena stradanja: mi im dajemo značaj našom
privezanošću za zemlju i za sve propadljivo, našom hladnoćom prema Hristu i večnosti.
Trpiš gorčinu i odvratni ukus lekova; trpiš mučno sečenje i paljenje delova tela; trpiš
dugotrajno izmaranje glađu, dugotrajnu vezanost za sobu; trpiš sve to da bi vratio
poljuljano zdravlje telu, koje će se i kad ga isceliš opet neizbežno razboleti, neminovno
umreti i istruliti. Pretrpi i gorčinu čaše Hristove, jer donosi isceljenje i večno blaženstvo
tvojoj besmrtnoj duši.
Ako ti se čini da je čaša nepodnošljiva, smrtonosna, onda znaj da te time ona izobličava:
kažeš da si Hristov, a nisi Hristov.
Za istinske Hristove sledbenike čaša Hristova je čaša radosti. Svete apostole su izbili pred
starcima judejskim, no oni su otišli iz Sinedriona radujući se što se udostojiše da podnesu
sramotu za Ime njegovo.[10]
Pravedni Jov je čuo gorke vesti. Vest za vešću stizala je da udara u njegovo tvrdo srce.
Poslednja vest bila je najteža: sve sinove i sve kćeri njegove zadesila je nasilna, iznenadna,
okrutna smrt. Od silne žalosti pravedni Jov je razdro svoj plašt, posuo glavu pepelom, a
onda od dejstva u njemu žive pokorne vere pao na zemlju, poklonio se Gospodu i rekao:
Go sam izašao iz utrobe matere svoje, go ću se i vratiti onamo. Gospod dade, Gospod uze; da je
blagosloveno ime Gospodnje.[11]
Poveri se u prostoti srca Onome koji je i kosu na glavi tvojoj svu izbrojao: On zna kolika
treba da bude isceljujuća čaša koja će ti biti pružena.
Često gledaj na Isusa: On je pred svojim ubicama kao bezglasno jagnje pred onima koji ga
strižu; On je predat smrti kao krotka ovca na zaklanje. Ne skidaj s Njega oči ‐ i razblažiće
tvoja stradanja nebeska, duhovna sladost; rane Isusove isceliće rane tvog srca.
Ostavite se toga ‐ rekao je Gospod onima koji su hteli ga zaštite u Getsimanskom vrtu, a
onome koji je prišao da ga sveže iscelio je odsečeno uho.[12]
Ili misliš ‐ prigovorio je Gospod Petru koji je pokušao da nožem odvrati od Njega čašu ‐ da
ne mogu umoliti sad Oca svoga da mi pošalje više od dvanaest legiona anđela?[13]
Za vreme nevolja ne išti pomoć čovečiju; ne gubi dragoceno vreme, ne troši snage svoje
duše na traženje te slabe pomoći. Očekuj pomoć od Boga: na Njegov mig, u svoje vreme,
prići će ti ljudi i pomoći će ti.
Ćutao je Gospod pred Pilatom i Irodom, nije se uopšte pravdao. I ti se ugledaj na to sveto i
mudro ćutanje kada vidiš da ti tvoji neprijatelji sude sa namerom da te obavezno osude,
da te sude samo zato da bi maskom suda prikrili svoje zle namere.
Kako god da se pred tobom pojavi čaša ‐ uz prethodno upozoravajuće postepeno
gomilanje oblaka, ili pak najednom, nošena svirepim vihorom ‐ govori za nju Bogu: ʺDa
bude volja Tvoja.ʺ
Ti si učenik, sledbenik i sluga Isusov. Isus je rekao: Ko meni služi, za mnom neka ide, i gdje
sam ja ondje će i sluga moj biti.[14] A Isus je proveo zemaljski život u stradanjima: Njega su
gonili od rođenja do groba; Njemu je zloba od samih pelena Njegovih pripremila nasilnu
smrt. Nije se zloba nasitila ni kad je dostigla cilj: upinjala se da i samo sećanje na Njega
zbriše sa lica zemlje.
Stazom prolaznih stradanja prošli su u blaženu večnost za Hristom svi Njegovi izabranici.
Mi ne možemo da prebivamo zajedno sa njima u duhovnom stanju zato što ostajemo u
telesnim nasladama. Upravo zato Gospod neprestano predaje svojim ljubljenima čašu
svoju, njome podržava u njima umrtvljenost za svet i sposobnost da žive životom Duha.
Rekao je prepodobni Isak Sirijski: ʺČovek o kome se posebno brine Bog poznaje se po
žalostima koje mu se neprestano šalju.ʺ[15]
Moli Boga da otkloni od tebe svaku napast, svako iskušenje. Ne treba se drsko bacati u
more nevolja: u tome je gordo uzdanje u samog sebe. No kada nevolje dođu same po sebi,
nemoj se uplašiti, nemoj pomisliti da su došle slučajno, sticajem okolnosti. Ne, dopustio ih
je nedokučivi promisao Božiji. Pun vere i njenih plodova ‐ hrabrosti i velikodušnosti plovi
neustrašivo kroz mrak i buru koja zavija prema mirnoj luci večnosti jer te nevidljivo vodi
sam Isus.
Pobožnim i dubokim razmišljanjem izuči molitvu koju je Gospod prinosio Ocu u
Getsimanskom vrtu u preteškim trenucima pred Svoja stradanja i krsnu smrt. Tom
molitvom dočekuj i pobeđuj svaku nevolju. Oče moj ‐ molio se Spasitelj ‐ ako je moguće, neka
me mimoiđe čaša ova; ali opet ne kako ja hoću, nego kako ti.[16]
Moli se Bogu da udalji od tebe napasti, i ujedno se odriči svoje volje, kao grešne volje,
slepe volje; predaj sebe, svoju dušu i telo, svoje i sadašnje i buduće okolnosti, predaj bliske
srcu bližnje tvoje svesvetoj i premudroj volji Božijoj.
Bdite i molite sgda ne padnete u napast; jer je duh srčan, ali je tijelo slabo.[17] Kada te skole
nevolje, moraš češće da se moliš da bi privukao sebi naročitu blagodat Božiju. Jedino
pomoću naročite blagodati možemo da satiremo sve prolazne nesreće.
Kada dobiješ odozgo dar trpljenja, pažljivo straži nad sobom da bi sačuvao, da bi zadržao
uz sebe blagodat Božiju. Neće se tada greh neprimetno prikrasti u duiku ili telo, ni
odgoniti od nas blagodat Božiju.
Ako pak zbog nemara i rasejanosti pustiš u sebe greh, naročito onaj kome je tako sklono
naše slabo telo, koji pogani i telo i dušu, onda će blagodat odstupiti od tebe, ostaviće te
samog, ogoljenog. Tada će nevolja, dopuštena radi tvog usavršavanja i spasenja, surovo
napasti na tebe, potrešće te tugom, uninijem, očajem, jer imaš dar Božiji ali ne i potrebnu
pobožnost prema daru. Pohitaj da iskrenim i odlučnim pokajanjem povratiš srcu čistotu, a
čistotom dar trpljenja, jer on, kao dar Duha Svetoga, počiva jedino u čistima.
Sveti mučenici su pevali radosnu pesmu u peći užarenoj, i dok su išli po klinovima, po
oštrici mača, dok su sedeli u kotlu ključale vode ili ulja. Tako će činiti i tvoje srce: kad
privuče sebi molitvom blagodatnu utehu, i dok bude čuvalo tu utehu straženjem nad
sobom, ono će i u ljutim nesrećama i nevoljama pevati radosnu pesmu zahvalnosti i
blagodarenja Bogu.
Očišćen čašom Hristovom, um postaje svedok duhovnih viđenja: on počinje da vidi
sveobuhvatni, za telesne umove nevidljivi promisao Božiji, da vidi zakon propadljivosti u
svemu propadljivom, da vidi svima blisku, neobuhvatnu večnost, da vidi Boga zbog
velikih dela Njegovih ‐ u stvaranju i obnovi sveta. Zemaljski život mu izgleda kao
kratkotrajno stranstvovanje, njegova događanja kao snoviđenja, njegova blaga kao
kratkotrajna optička varka, kratkotrajno, pogubno sablažnjavanje uma i srca.
Kakav je plod privremenih nevolja, koji one donose radi večnosti? Kada je svetom
apostolu Jovanu bilo pokazano nebo, jedan žitelj neba upitao ga je, pokazujući nebrojeno
mnoštvo naroda, svetlog, obučenog u haljine bele, koji je pred prestolom Božijim slavio
svoje spasenje i blaženstvo: Ovi obučeni u bijele haljine, ko su, i od kuda dođoše? I rekoh mu:
Gospodaru moj, ti znaš. I reče mi: Ovo su oni koji dođoše iz nevolje velike, i opraše hanjine svoje i
ubijeliše ih u krvi Jagnjetovoj. Zato su pred prestolom Božijim, i služe mu dan i noć u hramu
njegovom; i Onaj koji sjedi na prestolu obitavaće na njima. Neće više ogladnjeti, niti će više
ožednjeti; i neće ih peći sunce, niti kakva žega. Jer Jagnje, kojeje nasred prestola, napasaće ih i vodiće
ih na izvore voda života; i ubrisaće Bog svaku suzu sa očiju njihovih.[18]
Otuđenje od Boga, večna muka u paklu, večno opštenje sa đavolima i đavolu sličnim
ljudima, plamen, studen, mrak pakla ‐ to je dostojno da se naziva nevoljom! To je zaista
nevolja velika, užasna, nepodnošljiva.
Do velike, večne nevolje dovode zemaljske naslade.
Od te nevolje zaštićuje, spasava čaša Hristova kada se ona pije sa blagodarenjem Bogu, sa
slavoslovljenjem sveblagog Boga, koji u gorkoj čaši privremenih nevolja pruža čoveku
svoju bezgraničnu, večnu milost.

NAPOMENE:
1. Mt 20, 23.
2. Ps 115,4.
3. Jn 18, 11.
4. Dap 14, 22.
5. Flp 1,29.
6. Lk 23, 41,42.
7. Mt 5,44.
8. Mt 11, 12.
9. 1 Jn 3, 15.
10. Dap 5,41.
11. Jov 1,21.
12. Lk 22,51.
13. Mt 26, 53.
14. Jn 12, 26.
15. Slovo 35.
16. Mt 26, 39.
17. Mt 26,41.
18. Otk 7, 13‐17.
ASKETSKI OGLEDI

PLAČ MOJ

Koju reč da stavim na početak priče mog plača? Koju misao od žalosnih mojih misli prvu
da iskažem rečima? Svaka ta misao je podjednako teška: svaka, kada stane pred um,
izgleda najteža, svaka izgleda najbolnija za srce, kada se zabada u njega, kada ga probada.
Uzdasi su se nagomilali u mojim grudima, tiskaju se u njima, hoće da se iščupaju iz njih,
ali se, predusrećući jedni druge, vraćaju u grudi, izazivaju u njima čudno kolebanje. Ako
obratim oči uma na moje prohujale dane ‐ vidim niz zavaravanja, niz grehova, niz padova!
Ako pogledam onaj deo života koji me još čeka na poprištu zemaljskogstranstvovanja ‐
obuzima me jeza: nju izaziva moja nemoć, kojusu mi dokazali nebrojeni opiti. Ako
pogledam na svoju dušu ‐ ničeg utešnog nema u njoj! Sva je ona u ranama greha;
nemagreha u kome ona nema udela, nema prestupa kojim ona sebenije obeležila! Telo
moje, jadno telo! Osećam smrad tvojetruležnosti! Raspadljivost ne nasleđuje
neraspadljivost.[1] Tvoj udes je da nakon smrti budeš u tamnici grobaâ nakonvaskrsenja u
tamnici pakla! Kakva sudbina očekuje moju dušu nakon njenog odvajanja od tela? Dobro
bi bilo da mirni isvetli anđeo izađe pred nju, da se vine s njom u blažena obitališta Edema.
No zašto da izađe? Koju vrlinu, koji podvigdostojan žitelja neba će naći u njoj? Ne! Pre će
je opkolitigomile mračnih demona, palih anđela, naći će u njoj srodnostsa sobom, svoj pad,
svoja grešna svojstva, svoju bogoprotivnuvolju ‐ odvešće je, odvući će je u svoje stanove, u
stanove večne, ljute nevolje, stanove večnog mraka i ujedno ognja neugasivoga, stanove
neprekidnih, beskrajnih muka i uzdaha.
Takvim vidim sebe, i jecam. Čas tiho sitne kapi suza, slične kapljicama rose, samo
orošavaju zenice mojih očiju, čas se kiša krupnih suza sliva niz obraze na odeću ili
postelju, čas suze presahnjuju ‐ sam bolesni plač obuzima dušu.
Plačem umom, plačem srcem, plačem telom, plačem celim svojim bićem; osećam plač i u
svojim grudima, i u svim delovima svoga tela. Oni neobično i neiskazano učestvuju u
plaču, boluju od njega.
Dušo moja! Pre no što nastupi odlučno, neumitno vreme prelaska u budućnost, pobrini se
o sebi. Pristupi, prilepi se uz Gospoda iskrenim, stalnim pokajanjem ‐ pobožnim životom
po Njegovim svesvetim zapovestima. Gospod je mnogomilostiv, beskrajno milostiv: On
prihvata sve koji pribegavaju Njemu, očišćuje grehove grešnika, isceljuje zastarele,
smrdljive, smrtne rane, daruje blaženstvo svima koji veruju u Njega i pokoravaju se
Njemu. Razmotri svoje zemaljsko stranstvovanje od samog njegovog početka, razmotri
velika dobra dela koja je Bog izlio na tebe, Njemu poveri svoju sudbinu, išti da usadiš u
sebe Njegovu svetu volju, pokori se Njegovim sveblagim i premudrim odlukama. Apostol
opominje: Da smo sami sebe ispitivali, ne bismo bili osuđeni.[2]
Niko, baš niko pre mog stvaranja nije se zauzimao pred mojim Tvorcem da me On
svemogućom naredbom prizove u postojanje iz ništavila; jedini moj zastupnik pred
Bogom bila je Njegova blagost, savečna Njemu. Rodio sam se ne znajući da postojim ‐
počeo sam da postojim kao nepostojeći. Avaj! Rodio sam se kao već pali, počeo sam da
živim kao već umrli: U bezakonjima se začeh i u grešnoj smrti rodi me mati moja.[3] Život i
smrt bili su zajedno početak mog postojanja. Nisam znao, uopšte nisam shvatao da živim,
da imam život, a da sam mrtav, da postojim, a da sam poginuo.
Kakva je to tajna: rađanje čoveka u grehu? Kako to: nije živeo, a već je mrtav, nije išao, a
već je pao, ništa nije činio, a već je sagrešio? Kako su deca u utrobi praoca, odvojena od
njega hiljadama godina, učesnici njegovog greha? Pobožno gleda moj um na sudove
Božije, ne razume ih, ne usuđuje se da ih ispituje, ali ih vidi, divi im se ‐ i slavoslovi
nepostižnog, nesaznajnog Boga.
Moje rođenje u grehu bilo je nesreća gora od samog nepostojanja! Kako da ne bude nesreća
roditi se radi nevolja brzoprolaznog zemaljskog života, a onda večno postojati u tami
imukama pakla! Nema za mene zastupnika; sam nemam snage da seistrgnem iz bezdana
pogibeljnog. Izbaviće me otuda desnica Boga moga. Rodivši me kroz roditelje moje radi
postojanja,On me rađa radi spasenja: umiva me od nečistote greha, obnavlja me Duhom u
vodi krštenja, prima obećanja moje vernostiiz usta mog kuma na krštenju, daje mi svoje
Ime, pečati mesvojim pečatom, čini me pričasnikom svog Božanstva, naslednikom svog
Carstva. Dešavaju se nada mnom čuda, izlivaju sena mene neizreciva dobročinstva dok ja
ništa ne osećam,ništa ne razumem, ne shvatam čak ni da postojim. Pogledao si Ti na mene,
Gospode moj, kada sam bio nemo odojče! Povijenu pelene, bez znanja, bez sposobnosti
delovanja, šta sam Ti doneo? Kako si prihvatio moja obećanja? Kako si, prihvativši ih, izlio
darove svoje? Gledam nesaznajnu blagost Tvoju i dolazim u nedoumicu! Ni sada ne mogu
da činim ništa više od onoga kako sam i koliko sam činio dok sam bio odojče od nekoliko
dana: u ćutanju jezika i uma, bez ijedne misli, prinosim Ti dečiji plač i suze.
Šta sam vratio za tolika dobra dela izlivena na mene tada kada ih nisam shvatao? Nastavio
sam da ih ne shvatam, da ne znam za njih. Moje oči su se okrenule svetu; zadovoljstva i
prolazna služenja u svetu izgledali su mi kao vrednost, kao čovekovo pozvanje. Smrt za
mene nije postojala! Činilo mi se da je zemaljski život večan: tako je misao o smrti bila
daleka mome umu. Večnost!... u njenu nedoglednu daljinu nisu se upućivali moji pogledi!
Znao sam dogmate i učenje svete Istočne crkve, verovao sam u njih, no moje znanje i moja
vera bili su mrtvi. U čemu se sastojao čovekov pad, u čemu se sastoji njegovo spasenje, koji
su njihovi znaci, koji dokazi? Nisam imao o tome nikakvog opitnog, živog znanja. Smatrao
sam da su deset starozavetnih zapovesti jedine Božije zapovesti, mislio sam da su
zapovesti Spasitelja moga, svesvete reči Njegove, jedino moralno učenje, da je korisno i
hvale dostojno da se ono sledi, ali ne i neizbežni dug.
Tako je na krštenju dati, neiskazivi dar blagodati bio zavijen, kao jevanđelski talant,
uubrus neznanja, zakopan, duboko sakriven u zemlju, u brige o sticanju nepostojanih
znanja nepostojanog sveta; zasipale su ga, kao prah, pomisli o zemaljskom napredovanju i
prolaznim nasladama, o služenju sujeti i mračnom sjaju sujetnog veka.
Moje detinjstvo je bilo prepuno nevolja. Ovde vidim Tvoju ruku, Bože moj! Nisam imao
kome da otvorim svoje srce: počeo sam da ga izlivam pred mojim Bogom, počeo sam da
čitam Jevanđelje i žitija Tvojih svetih. Zavesa, tek ponegde prozirna, ležala je za mene na
Jevanđelju; no Pimeni Tvoji, Tvoji Sisoji i Makariji ostavljali su na mene čudesan utisak.
Misao koja je često lebdela prema Bogu molitvom i čitanjem počela je malopomalo da
donosi mir i spokojstvo u moju dušu. Kada sam bio petnaestogodišnji mladić, neiskaziva
tišina zalepršala je u mom umu i srcu. No ja je nisam shvatao ‐ mislio sam da je to obično
stanje svih ljudi.
Takav sam stupio u vojnu i ujedno naučnu službu, ne po svojoj želji i izboru. Tada nisam
smeo, nisam umeo da šta želim jer još nisam bio našao istinu, još je nisam jasno video da
bih je poželeo! Ljudske nauke, izumi palog ljudskog uma postali su predmet moje pažnje:
prema njima sam ustremio sve snage svoje duše; nejasna religiozna zanimanja i osećanja
ostajala su po strani.
Prošle su skoro dve godine u zemaljskim zanimanjima: rodila se i već odrasla u mojoj duši
neka strašna praznina, pojavila se glad, pojavila se neizdrživa čežnja za Bogom. Počeo sam
da oplakujem moj nemar, da oplakujem taj zaborav kojem sam predao veru, da oplakujem
sladosnu tišinu koju sam izgubio, da oplakujem tu prazninu koju sam našao, koja me je
mučila, užasavala jer me je ispunjavala osećanjem da sam siroče, da sam lišen života! I
zaista ‐ bilo je to mučenje duše koja se udaljila od Boga, od svog istinskog života. Sećam se:
idem ulicama Peterburga u mundiru pitomca vojne akademije, i suze, kao grad, liju iz
očiju!... Zašto sada ne plačem tako! Sada su mi potrebne suze! Stigao sam do polovine svog
života: brže su potekli dani, meseci, godine ‐ jure ka grobu, iz koga nema povratka, nakon
koga nema pokajanja i ispravljanja.
Moja razmišljanja su već bila zrela; tražio sam pouzdanost u religiji. Instinktivna
religiozna osećanja nisu me zadovoljavala; hteo sam da vidim ono nesumnjivo, jasno,
Istinu. Tada su raznovrsne religiozne ideje zanimale i uzburkavale severnu prestonicu,
bile predmet rasprava, borile se međusobno. Ni jedna ni druga strana nije se dopadala
mom srcu, ono im se nije poveravalo, plašilo ih se. Dosegavši ozbiljna razmišljanja, skinuo
sam mundir pitomca vojne akademije i obukao oficirski mundir. Žalio sam za mundirom
pitomca: u njemu si mogao da u hramu Božijem stojiš u gomili vojnika, u masi običnih
ljudi, da se moliš i plačeš koliko ti srce želi. Nije do veselja, nije do zabave stalo mladiću!
Svet me nije ničim primamljivao: prema njemu sam bio tako hladan kao da u svetu
sablazni uopšte nisu postojale! I zaista ‐ za mene one nisu postojale: moj um je bio sav
zadubljen u nauke, i ujedno je goreo od želje da sazna gde se skriva istinska vera, gde se
krije istinsko učenje o njoj, daleko i od dogmatskih i od moralnih zabluda.
Shvatio sam, ipak, da su ljudska znanja ograničena i u najvišim, modernim naukama.
Kada sam došao na te granice, pitao sam nauke: ʺŠta vi dajete u vlasništvo čoveku? Čovek
je večan, i njegovo vlasništvo mora biti večno. Pokažite mi to večno vlasništvo, to sigurno
bogatstvo koje bih mogao da ponesem s onu stranu groba! Do sada vidim samo znanja
koja se daju, takoreći, samo za podršku, znanja koja se završavaju na zemlji i ne mogu da
postoje nakon odvajanja duše od tela. Čemu služi proučavanje matematike? Njen predmet
je materija. Ona otkriva određenu vrstu zakona materije, uči da je brojimo i merimo, da
primenjujemo računanja i merenja za potrebe zemaljskog života. Ona ukazuje na
postojanje beskonačne veličine, kao na ideju, s one strane materije. Tačno saznanje i
određenje te ideje logički nije moguće ni za jedno razumno ali ograničeno biće.
Matematika ukazuje na brojeve i veličine od kojih su neke toliko velike, a druge toliko
male da izmiču svakom ljudski smislenom računanju, ukazuje da postoje saznanja prema
kojima čovek ima urođenu težnju, ali nauka nema načina da ga uzdigne do njih.
Matematika samo nagoveštava da postoje predmeti van domašaja naših osećanja. Fizika i
hemija otkrivaju drugu vrstu zakona materije. Do pojave nauke čovek čak nije znao da
postoje ti zakoni. Otkriveni zakoni su pokazali da postoje drugi bezbrojni, još neotkriveni
zakoni. Neki od njih nisu objašnjeni i pored čovekovih napora da ih objasni, drugi i ne
mogu biti objašnjeni zato što su čovekove snage i sposobnosti ograničene. ʹIzgledaʹ ‐
govorio je rečiti i umni profesor Solovjov,[4] na predavanju o uvodu u hemiju ‐ ʹda mi
proučavamo tu nauku upravo zato da bismo saznali da ništa ne znamo, i da ne možemo
ništa znati: tako neobuhvatno polje saznanja otkriva ona pred očima uma, tako su ništavna
znanja koja smo stekli na tom polju!ʹ Ona stvarno jasno dokazuje i uverava da materiju ‐
mada ona, kao materija, mora imati svoje granice . čovek ne može da pojmi i odredi, kako
zbog njene opsežnosti, tako i zbog mnogo čega drutog. Hemija prati i postepeno ulazi u
tananu strukturu materije, dopire do tananosti jedva dostupnih ljudskim čulima; u tom
tananom stanju materije još zapaža da je materija složena i sposobna da se razlaže na
sastavne delove, još tananije, iako samo razlaganje više nije moguće. Čovek ne vidi kraja
tananosti materije, baš kao ni uvećanju brojeva i veličina. On shvata da beskonačno mora
biti i nematerijalno; suprotno ovome, sve konačno nužno mora biti materijalno. No ta ideja
nije određena; određeno je njeno postojanje. Zato se fizika i hemija vrte oko same materije,
šire saznanja o njenoj upotrebi za prolazne, zemaljske potrebe čoveka i ljudskog društva.
Manje pozitivna od pomenute nauke je filosofija, kojom se posebno ponosi pali čovek.
Prirodne nauke se neprestano oslanjaju na materijalni ogled, njime dokazuju tačnost svojih
teorija, koje bez tog dokaza nemaju mesta u nauci. Filosofija je lišena najvažnijeg sredstva
za čvrstu uverenost do koje dolazimo ogledom.
Mnoštvo različitih, međusobno nesuglasnih, čak protivrečnih sistema već dokazuju da
ljudska ljubav prema mudrosti nema pozitivno saznanje istine. Kakav je samo prostor u
filosofiji dat proizvoljnosti, sanjarenju, izmišljotinama, vrlo rečitom buncanju, svemu što
egzaktna, stroga nauka ne podnosi! Pri svemu tome filosofija je obično veoma zadovoljna
sobom. Sa njenom obmanljivom svetlošću ulazi u dušu preizobilna uobraženost,
visokoumlje, preuznošenje, slavoljublje, preziranje bližnjih. Zaslepljeni svet obasipa je, kao
svoju, pohvalama i počastima. Biti zadovoljan saznanjima dobijenim od filosofije znači ne
dobijati pravilno mišljenje o Bogu, o samom sebi, o duhovnom miru, već, naprotiv,
dobijati zarazu zvanu neispravno mišljenje, koja kvari um i čini ga nesposobnim za
opštenje sa Istinom jer ga je, kako rekosmo, laž zarazila i ozledila.[5] Upremudrosti Božijoj
svijet mudrošću ne pozna Boga![6] ‐ govori apostol. Tjelesno mudrovanje je smrt; tjelesno
mudrovanje je neprijateljstvo Bogu, pošto se ne pokorava zakonu Božijem, niti pakmože,[7] jer mu
to nije svojstveno. Braćo, pazite da vas ko ne obmane filosofijom i praznom prevarom, po predanju
njudskom, po nauci sveta, a ne po Hristu, u kome su sakrivena sva bpaha premudrosti i znanja.[8]
Filosofija, kao čedo ljudskog pada, izvrće taj pad, maskira ga, čuva i hrani. Ona se boji
učenja Istine, kao smrtne osude za sebe.[9] Stanje u koje filosofija dovodi naš duh jeste
stanje samoobmanjivanja, pogibije duše, što jasno proizilazi iz gorenavedenih reči apostola
‐ svima koji žele da zadobiju istinsko poznanje od Boga, da odbace znanje kao plod ljubavi
prema mudrosti palog čovečanstva on zapoveda: Niko neka se ne vara: ako neko među vama
misli da je mudar u ovome vijeku, neka bude lud da bi bio mudar.[10] Istinska filosofija (ljubav
prema mudrosti) sadržana je jedino u Hristovom učenju. Hristos je Božija premudrost.[11]
Ko traži premudrost izvan Hrista, taj se odriče Hrista, odbacuje premudrost, nalazi i
usvaja lažno znanje, nasleđe odbačenih duhova. Geografiju, geodeziju, naukuo jeziku,
književnost, ostale nauke, sve umetnosti nećemo ni pominjati: sve su one zemaljska dela;
potreba za njima u čoveku završava se prestankom zemaljskog života ‐ a većinom mnogo
ranije. Ako tokom celog zemaljskog života za sticanje imanja koristim znanja koja prestaju
kad i zemaljski život, šta ću poneti sa sobom s onu stranu grube materije?... Nauke! Dajte
mi, ako možete da date, bilo šta večno, određeno, dajte neuskrativo i pouzdano, dostojno
da se nazove ʹčovekovim vlasništvomʹ!ʺ Nauke su ćutale.
Za zadovoljavajući odgovor, za nasušno potrebni, životni odgovor obraćam se veri. No
gde se skrivaš, vero istinska i sveta? Nisam mogao da te prepoznam u fanatizmu:
jevanđelska krotost nije ono što ga je obeležilo; sav je odisao silnim uzbuđenjem i
preuznošenjem! Nisam mogao da te prepoznam u svojevoljnom, od Crkve odvojenom
učenju, koje sklapa svoj novi sistem, i sujetno i oholo proglašava da je našlo novu, istinsku
hrišćansku veru, osamnaest stoleća posle ovaploćenja Boga Logosa.[12] Ah, u kakvoj
teškoj nedoumici je plivala moja duša, kako se užasno mučila, kakvi su se na nju podizali
talasi sumnje, izazivani nepoverenjem u sebe, nepoverenjem u sve što je dizalo graju,
vikalo oko mene zato što ne zna, ne vidi istinu.
I počeo sam često, sa suzama, da molim Boga da me ne preda na žrtvu zabludi, da mi
pokaže pravi put kojim bih mogao da upravim prema Njemu nevidljivi hod umom i
srcem. Neočekivano se javila misao... srce je krenulo ka njoj, kao u zagrljaj prijatelja. Ta
misao me je nagovarala da upoznam veru u izvorima ‐ u delima svetih otaca. ʺNjihova
svetostʺ ‐ govorila mi je ona ‐ ʺgarantuje njihovu istinitost: njih izaberi za svoje vođe.ʺ
Poslušao sam je. Našao sam način da dobijam dela svetih ugodnika Božijih; željno sam
počeo da ih čitam, da duboko istražujem. Čim pročitam jedno, odmah se prihvatam
drugog, čitam, ponovo čitam, izučavam. Šta me je pre svega zapanjilo u delima otaca
Pravoslavne Crkve? Njihova jednodušnost, čudesna, veličanstvena jednodušnost.
Osamnaest vekova u njihovim ustima jednoglasno svedoče isto učenje, božansko učenje!
Kadaujesenjoj, vedroj noći posmatram čisto nebo, zasejano bezbrojnim zvezdama toliko
različite veličine, i vidim da sve one isijavaju istu svetlost, tada govorim sebi: ʺTakva su
dela otačka.ʺ Kada u letnjem danu posmatram prostrano more, pokriveno knoštvom
raznih brodova, i njihova jedra, raširena poput bedih labudovih krila, brodove koji se brzo
kreću po istom ve^gru, prema istom cilju, prema istom pristaništu, tada govorim sebi:
ʺTakva su dela otačka.ʺ Kada čujem skladni, brojni hor, u kome razni glasovi u dražesnoj
harmoniji pevaju istu božansku pesmu, tada govorim sebi: ʺTakva su dela otačka.ʺ Kakvo
učenje, između ostalih, nalazim u njima? Nalazim učenje koje ponavljaju svi oci, učenje da
jedini put ka spasenju jeste nepokolebivo sleđenje pouka svetih otaca. ʺAko si videoʺ ‐
govore oni ‐ ʺnekoga koga je prelastilo lažno učenje, koji je poginuo zbog nepravilno
izabranog podviga, onda znaj da je on sledio sebe, svoj razum, svoje mišljenje, a ne učenje
otaca,ʺ[13] od koga je sačinjeno dogmatsko i moralno predanje Crkve. Time, tim bescenim
imanjem, prehranjuje ona svoja čeda.
Ta misao ‐ poslata od Boga, od koga je svaki dar dobro, od koga je i misao dobra ‐ i jeste
početak svakog dobra. Tako tvrde oci, tako jasno proizilazi iz same suštine stvari.[14] Ta
misao bila je za mene prvo pristanište u zemlji istine. U njoj je moja duša našla predah od
talasa i vetrova. Kakva blaga, kakva spasonosna misao! Misao ‐ besceni dar sveblagog
Boga, koji hoće da se svi ljudi spasu i dođu u poznanje istine! Ta misao je postala kamen
temeljac za duhovnu izgradnju moje duše! Ta misao je postala moja zvezda vodilja! Ona je
počela neprestano da osvetljava za mene mnogo teški i mnogostradalni, tesni, nevidljivi
put uma i srca prema Bogu. Pogledao sam religiozni svet iz te misli i video: uzrok svih
zabluda sadržan je u neznanju, u zaboravu i odsustvu te misli.
Takva su dobra dela kojima je Bog moj bio milostiv prema meni! Takvo je nepropadljivo
blago koje vodi u blaženu večnost, poslano meni odozgo od nebeskog prestola božanske
milosti i premudrosti. Čime da zahvalim Dobročinitelju? Zar samo time što ću sav moj
zemaljski život posvetiti istraživanju i traženju Boga, služenju Njemu! Da li ću time vratiti
blagodarnost? Samo ću učiniti sebi novo, najveće dobro delo. Bog, sam Bog već me je
blagom mišlju odvojio od sujetnog sveta. Živeo sam u svetu, ali nisam bio na uobičajenom,
širokom, utabanom putu: blaga misao me je povela posebnom stazom prema živim,
prohladnim izvorima voda, po zemljama plodonosnim, po predelu živopisnom, no često
divljem, opasnom, ispresecanom provalijama, krajnje osamljenom. Retko putnik
stranstvuje po njemu.
Čitanje otaca ubedilo me je potpuno jasno da je u nedrima Ruske Crkve spasenje
nesumnjivo, da su tog spasenja lišene religije Zapadne Evrope jer nisu sačuvale u celosti ni
dogmatsko ni moralno učenje prvobitne Crkve Hristove. Ono mi je otkrilo šta je Hristos
učinio za ljudski rod, u čemu se sastoji čovekov pad, zašto je Iskupitelj neophodan, u čemu
se sastoji spasenje koje je Iskupitelj pružio i koje pruža. Ono mi je ponavljalo: spasenje se
mora razviti, osetiti, videti u sebi: bez njega vera u Hrista je mrtva, a hrišćanstvo ‐ reč i
naziv bez svog ostvarenja! Ono me je naučilo da gledam na večnost kao na večnost pred
kojom je i hiljadugodišnji zemaljski život ništavan, a kamoli naš, koji traje nekih pedesetak
godina. Ono me je naučilo da se zemaljski život mora provoditi u pripremanju za večnost,
kao što se u predvorju pripremaju za ulazak u velelepne carske odaje. Ono mi je pokazalo
da su sva zemaljska zanimanja, naslađivanja,
počasti, nadmoćnosti samo tričave igračke kojima se odrasla deca igraju i na kojima gube
blaženstvo večnosti. Šta znači pred Hristom sve zemaljsko? Pred Hristom, svemogućim
Bogom, koji daje sebe u posed, na večni dar i u vlasništvo trunčici ‐ čoveku?... Nije vredan
vidljivi svet da mu služimo, da se njime bavimo! Čime on nagrađuje svoje sluge? Najpre
igračkama, zatim grobom, propadljivošću, mračnom neizvesnošću budućnosti, plakanjem
bližnjih i uskoro njihovim zaboravom. Druge nagrade dobijaju sluge Hristove: one
provode ovdašnji život tako što izučavaju istinu, obrazuju sebe njom. Presazdani njome,
pečate se Svetim Duhom, stupaju u večnost, već ukratko upoznati sa večnošću,
pripremivši sebi blaženstvo u njoj, obavešteni o spasenju. Duh Božiji ‐ govori apostol ‐ sve
ispituje, i dubine Božije:[15] njihovo znanje On prenosi svojim pričasnicima. To potpuno
jasno izlažu sveti oci u svojim svetim i divnim delima.
Ohladilo se srce prema svetu, prema služenju njemu, prema njegovom velikom, njegovom
sladosnom! Odlučio sam da napustim svet, da zemaljski život posvetim poznanju Hrista,
usvajanju Hrista. Sa tom namerom počeo sam da razmatram monaštvo i svetovno
sveštenstvo. I ovde me je dočekala teškoća; još većom činila ju je moja mladost i
neiskustvo. No video sam sve dobro, i po stupanju u manastir nisam našao ništa novo,
neočekivano. Koliko je samo bilo prepreka za to stupanje! Neću navoditi sve; samo telo
vikalo mi je: ʺKuda me vodiš? Ionako sam slabo i bolesno. Video si manastire, nakratko si
se upoznao sa njima: život u njima za tebe je nepodnošljiv i zbog moje nemoći, i zbog
tvoga vaspitanja, i zbog svih ostalih razloga.ʺ Razum je potvrđivao dokaze tela. No
postojao je glas, glas u srcu, mislim, glas savesti, ili, možda, anđela čuvara, koji mi je
došaptavao volju Božiju, zato što je glas bio odlučan i zapovednički. Govorio mi je: ʺTo da
uradiš ‐ to je tvoj dug, bezuslovni dug!ʺ Glas je bio tako snažan da su shvatanja razuma,
žalosna, opravdana, reklo bi se, ubeđenja tela pred njim izgledala ništavna.
Bez ushićenja, bez revnosti, kao nevoljnik, predat neodređenom osećanju srca, nekom
nepojmljivom i neiskazivom pozivu, stupio sam u manastir.
Stupio sam u manastir onako kako se preneraženi čovek, zatvorivši oči i odloživši
razmišljanje, baca u oganj ili u bezdan, kako vojnik, ponet srcem, jurne u krvavu bitku, u
sigurnu smrt. Zvezda moja vodilja, misao blaga, došla je da mi svetli u osami, u tišini, ili,
pravilnije, u mraku, u burama manastirskim. Po učenju otaca, monaški život, jedini koji
priliči našem vremenu, jeste život pod rukovodstvom otačkih dela i uz savet
uznapredovale braće savremenika; taj savet opet treba proveravati po delima otačkim. Oci
prvih vekova Crkve posebno savetuju monaha da traži bogonadahnutog vođu, da se
njemu preda u potpuno, bezuslovno poslušanje; taj put oni nazivaju onakvim kakav on i
jeste: najkraćim, najtvrđim, Bogu najomiljenijim. Oci hiljadu godina odvojeni od vremena
Hristovog, ponavljajući savet svojih prethodnika, već se žale na retkost bogonadahnutih
učitelja, na pojavljivanje mnogih lažnih učitelja, i predlažu za vođu Sveto pismo i dela
otačka. Oci bliski našem dobu nazivaju bogonadahnute vođe nasleđem drevnosti, i već
bez izuzetka zavetuju za vođu sveto i nepovredivo Pismo i savet braće savremenika iz
istog manastira, proveravan po tom Pismu, i prihvatan sa najvećom obazrivošću i
razboritošću. Želeo sam da budem pod rukovodstvom učitelja, no nije mi bilo suđeno da
nađem učitelja kojim bih bio potpuno zadovoljan, koji bi bio živo učenje otaca. Čuo sam ja,
uostalom, mnogo korisnog, mnogo suštinski nužnog, što je prešlo u osnovna načela
napredovanja moje duše. Gospod neka upokoji u mestu svetlom, u mestu cvetnom, u
mestu odmora usnule dobrotvore duše moje! Neka daruje veliko duhovno napredovanje,
bezbolan i miran kraj života onima koji još trče na trkalištu zemaljskog stranstvovanja i
podvizavanja!
Izneću ovde moje ubogo slovo o ruskim manastirima, slovo koje je plod dugogodišnjeg
promatranja. Možda će, napisano na papiru, dobro doći nekome!
Oslabio je život monaški, kao i uopšte hrišćanski; oslabio je monaški život jer je
neraskidivo povezan sa hrišćanskim svetom, a taj svet odvaja u monaštvo slabe hrišćane i
zato ne može da zahteva od manastira velike monahe, slične drevnim, kada je i
hrišćanstvo živeći u svetu preizobilovalo vrlinama i duhovnom silom. No još manastiri,
kao ustanova Svetog Duha, isijavaju zrake svetlosti na hrišćanstvo; još u njima ima hrane
za blagočestive; još se u njima drže jevanđelske zapovesti; još je u njima čisto i dogmatsko i
moralno pravoslavlje; u njima se, mada retko, krajnje retko, nalaze žive tablice Svetog
Duha. Značajno je da su svi duhovni cvetovi i plodovi uzrasli u onim dušama koje su,
daleko od poznanstva izvan i unutar manastira, obradile sebe čitanjem Pisma i svetih
otaca, uz veru i molitvu nadahnutu smirenim ali moćnim pokajanjem. Gde nije bilo tog
obrađivanja, tamo je neplodnost.
U čemu se sastoji vežbanje monaha, za kojeg i jeste samo monaštvo? Ono se sastoji u
izučavanju svih zapovesti, svih reči Iskupiteljevih, u usvajanju tih reči u umu i srcu.
Monah vidi dve čovekove prirode: ozleđenu, grešnu prirodu vidi u sebi, a obnovljenu,
svetu vidi u Jevanđelju. Dekalog Starog zaveta je odsekao grube grehove; Jevanđelje
isceljuje samu prirodu koja boluje od greha i padom stiče grešna svojstva. Monah mora pri
svetlosti Jevanđelja da stupi u borbu sa samim sobom, sa svojim mislima, sa osećanjima
srca, sa osećanjima i željama tela, sa svetom, neprijateljskim Jevanđelju, sa gospodarima
sveta, koji se trude da drže čoveka u ropstvu i tako zadrže svoju vlast nad čovekom.
Svesilna Istina oslobađa čoveka;[16] oslobođenog od robovanja grešnim strastima sveblagi
Duh Sveti obeležava, obnavlja, uvodi u potomstvo Novog Adama. Hrišćansko savršenstvo
dostiže se u monaštvu: monasi služe kao svetlost za svoju braću koja žive u svetu, pa,
zauzeta, okupirana brigama i služenjima sveta, ne mogu ni duboko da proniknu u
Jevanđelje, ni da ga ožive u sebi u doličnom razvoju i punoći. Lakomislen i prezriv stav o
hrišćanstvu može da ima jedino onaj koji se samo zove hrišćaninom, a o hrišćanstvu ima
veoma površno, mrtvo mišljenje.
Da bi jevanđelska svojstva u monahu očvrsla i dozrela, neizostavno su nužne nevolje i
iskušenja. Njegova krotost mora biti ispitana; njegovo smirenje mora biti ispitano; trpljenje
i vera ispitani. Treba da bude ispitano da li su njemu Jevanđelje, reči i zapovesti Hristove,
u kojima je život večni, dragocenije od prednosti, udobnosti i običaja sveta, da li su mu
draže od samog života? Teškim isprva izgleda stupanje u iskušenja, no ne može se bez njih
niko naučiti da prašta sve uvrede, da ljubi neprijatelje, da u svemu vidi promisao Božiji, da
drži te najviše, završne jevanđelske zapovesti. Ako unutrašnji čovek ne bude prosvećen
svim zapovestima, on ne može postati stan Svetog Duha. Privukoh Duha ‐ govori sveti
David ‐ jer zapovesti Tvoje zaželeh.[17] Bez silaska Duha nema hrišćanskog savršenstva.
Sveto pismo i oci smatraju nevolje i iskušenja najvećim darom Božijim, pripremnom
obukom za tihovanje, u kome monah dostiže najdublje očišćenje, a stoga i najobilnije
prosvećenje. Nevolje monaha koje prethode stupanju u tihovanje oci upoređuju sa
pretkrsnim stradanjima Hristovim, a tihovanje sa raspećem na krstu i pogrebenjem, nakon
kojeg sledi vaskrsenje.
Saznao sam ovo blagovremeno iz dela otačkih. Zadivio me je sveti poredak, sveti sistem
kojeg je božanski promisao odredio za služitelje Božije. Privlačio sam se pomoću ljubavi
srca sozercanju čudesnog sistema. Naročito mi se dopadalo učenje o tome Varsanufija
Velikog. Činilo mi se da je ono izneto meni: samo po sebi usvajalo se ono u mojoj duši.
ʺPazeći na reči apostolove: Na svemu zahvaljujte,[18] pripremi se da ʹna svemu zahvaljuješʹʺ
‐ pisao je Veliki jednom svom učeniku, kojeg je pripremao u iskušenju opštežića za život u
zatvoru ‐ ʺi ako budeš u žalosti, ili nevoljama, ili ugnjetavanjima, ili u bolestima i telesnim
trudovima, za sve što te snalazi blagodari Bogu. Nadam se da ćeš i ti stići u počinak
Njegov[19]: jer kroz mnoge nevolje valja ući u Carstvo Božije.[20] Ne sumnjaj, dakle, u duši
svojoj, i ne iscrpljuj srce svoje ni zbog čega, nego se sećaj apostolskih reči: Ako se naš
spoljašnji čovek i raspada, ipak se unutrašnji obnavlja iz dana u dan.[21] Ako ne pretrpiš
stradanja, nećeš se moći uspeti na krst. A kada podneseš najpre stradanja, ući ćeš i u
pristanište počinka, i tihovaćeš bez ikakvih briga, jer ćeš imati dušu utvrđenu u Gospodu i
uvek prilepljenu uz Njega.ʺ[22]
Drugi brat izrazio je pred Velikim svoju želju da tihuje. Veliki mu je odgovorio: ʺBrate,
čovek koji ima dug ostaje dužnik dok ne vrati dug, ma gde bio, kuda god pošao, gde god
se nastanio, u gradu ili selu. Nigde on ne može da živi spokojno. A kada ga, zbog dugova,
ljudi počnuîzlažu uvredama, i kada, postiđen, nekako dođe do novca i vrati dug, tada on,
slobodan, smelo i sa mnogom hrabrošću može ili da ostane u ljudskom društvu, ili da živi
u osami. Tako i monah: kada pohita da, shodno svojoj snazi, ponese nevolje, prekore,
gubitke, tada se uči smirenju i duhovnom podvigu. Zbog smirenja i podviga opraštaju mu
se gresi njegovi, kako svedoči Pismo: Vidi smirenje moje i trud moj, i oprosti sve grehe
moje.[23] Pomisli koliko uvreda i sramoćenja je podneo Gospod naš Isus Hristos pre krsta:
pretrpevši ih, On se uspeo na krst. Slično ovome, niko ne može dostići istinsko i
plodonosno savršenstvo ako pre toga ne postrada sa Hristom i ne pretrpi sva stradanja
Njegova, opominjući sebe poukom apostolskom: Pošto s Njim stradamo, da se s Njim i
proslavimo.[24] Ne prelasti se: drugog puta ka spasenju osim ovoga nema. Neka ti Gospod,
po volji Svojoj, pomogne, neka postavi čvrst temelj tvojoj zgradi na čvrstoj steni, kako je
zapovedao u Jevanđelju: A stijena bješe Hristos.ʺ[25]
Ubrzo po mom stupanju u manastir počele su da pljušte po meni nevolje, kao voda
očišćujuća. To su bile i unutrašnje bitke, i najezde bolesti, i pritisak potreba, i potresi zbog
sopstvenog neznanja, neopitnosti, nerazboritosti; nevolje od ljudi bile su umerene. Da bi ih
iskusio, bilo je potrebno posebno poprište. Nesaznajni sudovi promisla smestili su me u
manastir, nadomak severne prestonice, koji dok sam živeo u prestonici nisam hteo čak ni
da vidim, jer sam smatrao da on ni po čemu ne odgovara mojim duhovnim ciljevima.
Godine 1833. pozvali su me u Sergijevu pustinju, i postao sam njen nastojatelj.
Negostoljubivo me je primio manastir ‐ Sergijeva pustinja. Prve godine po dolasku u
manastir pogodila me je teška bolest, druge druga, treće treća: one su odnele ostatke mog
krhkog zdravlja i neznatnih snaga, napravile od mene čoveka iznurenog od stalnih patnji.
Ovde su se podigle, zasiktale zavist, ogovaranje, kleveta; ovde sam bio izložen teškim,
dugim, ponižavajućim kaznama, bez suda, bez trunke ispitivanja, kao beslovesno
marvinče, kao kip bezdušni; ovde sam video neprijatelje pune nepomirljive zlobe i želje za
mojom pogibijom; ovde me je milosrdni Gospod udostojio da poznam rečima neiskazivu
radost i mir u duši; ovde me je udostojio da okusim duhovnu ljubav i sladost baš tada
kada sam sretao mog neprijatelja koji je tražio moju glavu ‐ i postalo je lice tog neprijatelja
u mojim očima kao lice svetlog anđela. Opitno sam upoznao tajanstveno značenje
Hristovog ćutanja pred Pilatom i arhijerejima judejskim. Kakva je sreća biti žrtva kao Isus!
Ili ne! Kakva je sreća biti raspet blizu Spasitelja, kako je nekada bio raspet blaženi
razbojnik, i zajedno sa tim razbojnikom, od ubeđenja duše, ispovedati: Primam po djelima
mojim, sjeti me se Gospode u Carstvu svome.[26]
Četrdesetogodišnjak, utučen bolestima, potresen mnogim nevoljama, oslabljen, zbog same
iscrpljenosti telesnih snaga nesposoban za delatni život ‐ šta da kažem o sojoj sudbini? Ne
vidim pred sobom čoveka čiju bih sudbinu želeo i zavideo joj. Jesam ja grešnik, dostojan
kazni, i privremenih i večnih, ali ne zavidim sudbini nijednog čoveka. Kada pogledam na
svoje grehe, oni izazivaju u meni užas, ali i za užasne grešnike postoji Iskupitelj. Vladike
zemaljske, pastiri Crkve, oci i braćo! Već sam nesposoban da vam služim. Za kakvo
služenje je sposoban čovek okovan bolestima, prikovan za postelju, držan u keliji bez
prava da izađe? Izbacite me, izbacite, kao roba nepotrebnog, kao nepotrebno opterećenje!
Neću vas uznemiriti nikakvim molbama, nikakvom brigom o meni. Nije mi potreban vrt
sa raskošnom hladovinom i miomirisnim cvetovima; nisu mi potrebne mnoge sluge;
poslužiće mi radi imena Hristovog monah smireni, poslaće mi hranu i odeću hristoljubac;
ne trebaju mi sobe gospodske, ne treba mi nikakvo uveseljavanje, kikakva zemaljska
zabava. Otpustite me, otpustite bolesnog, potpuno nesposobnog! Naći ću sebi od
prestoničke buke udaljeno, od gradova i ugleda udaljeno, malo poznato sklonište,
osamljeno i tiho: tamo ću u samoći dovlačiti do groba svoje dane. Zbog moje bolesti tišina
osame postaje moja preka potreba. Hoćete da znate: zar se u mojoj duši ne krije nikakva
želja? Mogu da zadovoljim vašu radoznalost. Grešnik sam: žedan sam pokajanja.
Ostavljam ljude: oni su slepa oruđa u svemogućoj desnici promisla; dovode do ispunjenja
ono što On zapoveda ili dopušta. Obraćanjem ljudima hteo sam da vratim dug ljubavi i
uvažavanja prema bližnjem, dug najprijatniji, jer naslađuje srce onoga koji ga je vratio.
Svet, zauzet svojom sujetom, svojim brigama, zabavom i napredovanjem, neće ni obratiti
pažnju na moje reči: za njega je nerazumljiv i čudan glas duše koja je osetila potrebu za
pokajanjem i tihovanjem.
Nesaznajni, svesilni, sveblagi, premudri Bože, Gospode moj, Sazdatelju i Spasitelju! U
suzama i prahu, pred Tobom ništavnu trunku ‐ mene, Ti si prizvao da živim, da osećam,
dopustio si mi da razmišljam, želim! Ti vidiš moje srce; Ti vidiš da li se upravo u njegovoj
skrivenoj dubini čuva reč koju nameravam da izgovorim umom i ustima! Ti znaš pre moje
molitve šta želim da molim; u sudovima Tvojim već je odlučeno hoće li moja molitva biti
uslišena ili odbačena. No Ti si mi darovao da vladam sobom, i ja se usuđujem da prinesem
pred Tebe, da izgovorim pred Tobom želju mog okajanog, mog izmučenog, mog
izranjavljenog srca! Ne slušaj moje srce, ne slušaj reči molitve moje, ne učini po mojoj volji
‐ učini ono što je Tebi ugodno, što izabira i određuje za mene svesveta, premudra volja
Tvoja. A reći ću, ipak, želje mog srca; izraziću rečima težnje mog vladanja sobom! Dveri
pokajanja otvori mi, Čovekoljupče, bludno sam proživeo život svoj, doživeo sam jedanaesti
sat; sve moje snage su iscrpljene, ne mogu da ispunjavam zapovesti i služenja mojim
oslabelim telom: daruj mi da Ti prinesem makar pokajanje da ne bih morao da odlazim iz
gostoprimnice sveta dalek od svake nade. Ti vidiš moju slabost, slabost duše i tela! Nisam
mogao da stojim naspram lica strasti i sablazni! Izvedi me u osamu i tihovanje da bih tamo
mogao da se pogruzim ceo, i umom i srcem, i telom, u pokajanje... Pokajanja sam žedan!...
Milosrdni Gospode, utoli moju neugasivu žeđ, ne daj joj da me muči, daruj mi pokajanje!
Ti koji si izlio na mene tolika, nebrojena dobra dela, ispuni ih i preispuni darom pokajanja!
Gospode svesveti! Ne liši me dara zbog koga sam, dok ga ne dobijem, u bezumlju svome,
toliko vremena Te molim, a u isti mah ne znam šta molim, ne znam jesam li sposoban da
primim dar, ne znam da li ću ga sačuvati ako ga dobijem. Jedan služitelj Tvoj, osvećen i
prosvećen Duhom Svetim, rekao je ʺIzvan tihovanja nema istinskog pokajanja.ʺ[27]
Pogodile su ove reči moju grešnu dušu, utvrdile se u pamćenju, probadaju me, kao mač,
svaki put kad se obnove u sećanju. Ne vidim u sebi pokajanje i zato upadam u nedoumicu;
primoravam sebe na pokajanje, no susrećem se nevoljno sa brigama, zabavom ‐ one od
mene otimaju pokajanje. Ne mogu da ga zadržim usred meteža i zabuna: odlazi, isklizava,
ostavlja me sa prazninom i beznađem. Mnogomilostivi Gospode! Daruj mi pokajanje, taj
plod tihovanja, pokajanje nepokolebivo, pokajanje koje može da očisti nečistote duše i tela,
pokajanje darovano svima koje si izabrao i prizvao sebi, čija su imena označena za unos u
knjigu života, kojima si odredio da večno gledaju slavu Tvoju i večno slavoslove milost
Tvoju. Dar pokajanja meni je dragoceniji i željeniji od blaga vascelog sveta. Očišćen
pokajanjem, ugledaću volju Tvoju neporočnu, put prema Tebi nepogrešivi, i obavestiću o
njima braću moju!
Vi, iskreni prijatelji moji, povezani sa mnom nitima prijateljstva u Gospodu, ne požalite se
na mene, ne žalostite se zbog mog odlaska. Odlazim telom, da bih se približio duhom,
reklo bi se da me gubite, u suštini vi me zadobijate. Predajte me pokajanju: ono će vam
vratiti mene očišćenog, prosvećenog, i objaviću vam reč spasenja, reč Božiju.
Dveri pokajanja otvori mi, čovekoljubivi Gospode, daruj mi spasenje večno sa svim
prijateljima mojim, koji su zbog Tebe zavoleli mene, da svi u večnom blaženstvu, u radosti
i naslađivanju neiskazanom, slavoslobimo Oca i Sina i Svetog Duha, Boga, jednog i
triipostasnog, koji je pokazao rodu ljudskom ljubav i milost, neiskazanu, nesaznajnu!
Amin.

7. janyap 1847. godine.

Tada je arhimandrit Ignjatije, zbog potpuno narušenog zdravlja, molio da ga razreše
dužnosti nastojatelja Sergijeve pustinje i premeste u Nikolajevsko‐babajevski manastir na
počinak; no bio je poslat na dopust, i proveo deset meseci u pomenutom manastiru.

NAPOMENE:
1. 1 Kop 15, 50.
2. 1Kop 11,31.
3. Ps 50, 7.
4. Profesor Sankt‐peterburškog univerziteta, Mihail Teodorovič Solovjov, predavao je
fiziku na nižoj, a hemiju na višoj oficirskoj klasi glavnog Inženjerskog učilišta,
danas Nikolajevske akademije.
5. 2 Tim 3, 8.
6. 1 Kop 1, 21.
7. Pim 8, 6, 7.
8. Kol 2, 8, 3.
9. 1 Kop 3,18.
10. 1 Kop 3,18.
11. 1 Kor 24, 30. ʺBez Hrista nema istine, nema osvećenja, nema izbavljenja;
svakapremudrost bez Hrista nije ništa drugo do ludost. Svaki mudrac bez Hrista
bezuman je, svaki pravednik grešan je, svaki čisti nečist je... Šta je naše vlastito?
slabost, truležnost, tama, zloba, gresi.ʺ Sveti Tihon Voronješki,tom XV, Pismo 11.
12. Ovde se ukazuje na neke religiozne grupe koje su 1823. i 1824. godine skrenule na
sebe pažnju severne prestonice.
14. Sveti Jovan Zlatousti, Sedma molitva pre spavanja, deo drugi, prozba četvrta.
15. 1 Kop 2, 10.
16. Jn 8. 32.
17. Ps 118, 131.
18. 1 Sol 5, 18.
19. Jev 4, 3.
20. Dap 14, 22.
21. 2 Kop 4,16.
22. Odgovor 2.
23. Ps 24,18.
24. Pim 8,17.
25. 1 Kop 10, 4; Odgovor 342.
26. Lk 23, 41,42.
ASKETSKI OGLEDI

BLAŽEN ČOVEK[1]

Peva nadahnuti božanstveni pevač, udara u zvučne strune.
Dok me je zaglušivala buka sveta, tog pevača nisam mogao da čujem. Sada, u tišini
samovanja, počinjem da osluškujem tajanstvenog pevača. I njegovi zvuci i njegova pesma
postaju mi jasniji. U meni se otkriva nova sposobnost da ga čujem i razumem. Razabiram
u njegovim zvucima novo osećanje, u rečima novi smisao, divan, predivan, kao
premudrost Božija.
ʺSaule! Prestani da luduješ: neka odstupi od tebe duh lukavi...ʺ ‐ peva sveti David, prebira
prstima po skladnim guslama.
Saulom nazivam svoj um, kojeg uznemiruju, uzbunjuju pomisli gospodara ovoga sveta.
Tebe je, ume moj, Bog odredio da budeš car, gospodar duše i tela; odredio je to kada je
uspostavljao Izrailjsko carstvo, kada je stvarao, a zatim iskupljivao čoveka; a ti nisi slušao
Boga, narušavao si Božije zapovesti, narušavao si jedinstvo sa Bogom, i zato si ostao bez
dostojanstva i blagodati. Duševne i telesne sile neće da ti se pokore; sam si pod uticajem
lukavog duha.
Peva sveti David, objavljuje reči neba. Zvuci njegovog psaltira doista su nebeski zvuci!
Peva David o čovekovom blaženstvu.
Poslušajmo, braćo, božansku nauku izloženu u božanskom pesmopojanju. Poslušajmo
reči, poslušajmo zvukove kojima nam nebo gromoglasno govori.
O vi koji tražite sreću, jurite zadovoljstva i žarko želite naslade! Priđite: poslušajte svetu
pesmu, poslušajte spasonosnu nauku. Dokle ćete lutati, tumarati po brdima i dolovima, po
neprohodnim šumama i beskrajnim pustinjama? Dokle ćete mučiti sebe neprestanim i
zaludnim trudom koji ne donosi ploda niti išta pouzdano i trajno? Priklonite pokorno uho:
poslušajte šta govori Sveti Duh kroz Davidova usta o čovekovom blaženstvu, ka kome
streme, koga su gladni svi ljudi.
Neka zaćuti sve oko mene! I u meni neka zaćute same moje pomisli! Neka umukne srce!
Neka živi, dejstvuje sama pobožna pažnja! Kroz nju neka ulaze u dušu sveti utisci i misli!
David je bio car, pa nije rekao da je carski presto ujedno i presto čovekovog blaženstva.
David je bio i vojskovođa, i junak; od mladih dana do starosti borio se protiv
inoplemenika u krvavim okršajima; koliko bitaka je vodio, toliko pobeda je odneo; od
obala Jordana do obala Eufrata proširio je granice svog carstva, pa nije rekao da je slava
pobednika i osvajača čovekovo blaženstvo.
David je sabrao nemerljivo bogatstvo, sabrao ga je svojim mačem. Njegove ostave bile su
prepune zlata i srebra. No David nije rekao da je čovekovo blaženstvo u bogatstvu.
David je imao sve zemaljske utehe; ni u jednoj od njih nije prepoznao čovekovo
blaženstvo.
Kada je David bio mladić, kada je napasao ovce svoga oca Jeseja, neočekivano je, po
zapovesti Božijoj, došao prorok Samuilo, svetim uljem pomazao ubogo čobanče za cara
izrailjskog naroda. Čas svog pomazanja za cara David nije nazvao časom blaženstva.
Svoje detinjstvo David je provodio u divljoj pustinji. Tamo je počeo da oseća u sebi snagu
gorostasa: bez oružja, golim rukama se bacao na lava i medveda, davio lava i medveda.
Tamo je njegovu dušu počelo da pokreće, da ispunjava nebesko nadahnuće. Ruke koje su
smrvile lava i medveda stvorile su Psaltir, doticale strune, zategnute i skladno podešene
dejstvom Duha, i proizvele harmonične, milozvučne, duhovne, razložne zvuke. Daleko,
daleko kroz vremena, kroz stoleća i milenijume razlegli su se ti zvuci, ponovili su ih i
ponavljaju ih bezbrojni glasovi, i proslavljaju Davidovo ime po svim krajevima zemlje, u
svim vekovima njene hrišćanske svakidašnjice. Usamljenički život, pun čudesnih podviga,
čudesnog nadahnuća, David nije nazvao čovekovim blaženstvom.
Blažen čovek ‐ veliča on pesmom, u kakvom god mestu, u kakvom god zvanju, u kakvom
god stanju i činu bio taj čovek koji ne ide na veće bezbožnika, i na put grešnika ne stade, i na
sedalište pogubnika ne sede.[2]
Bpažen čovek koji čuva sebe od greha i odbija od sebe greh, u kakav god oblik, u šta god bio
zaodeven greh: u bezakonit postupak, u pomisao željnu bezakonja, ili u osećanje koje
donosi nasladu i očaranost grehom.
Ako slabašna žena tako čvrsto i neustrašivo odbija od sebe greh, onda je i ona blažen čovek
kojeg David opevava. Učesnici tog blaženstva, tog u Hristu zrelog uzrasta, jesu i ona deca
i oni mladići koji su čvrsto suprotstavljeni grehu. Pravedni Bog ne gleda ko je ko.
Blažen čovek čija je sva volja u zakonu Gospodnjem.[3] Blaženo srce koje je sazrelo u
poznanju Božije volje, koje je videlo da je dobar Gospod,[4] koje je zadobilo to viđenje time
što je probalo zapovesti Gospodnje, srce koje je sjedinilo svoju volju sa voljom Gospoda.
Takvo srce je čovek. Blaženo srce koje je Božija revnost raznežila! Blaženo srce koje izgara
u nezasitoj želji za Božijom voljom! Blaženo srce koje sladosno i jako pati zbog ljubavi
prema Bogu. Takvo srce je mesto, naselje, stan, presto blaženstva!...
Od ranog jutra stoji orao na vrhu visoke litice; njegove iskričave oči željno traže plen;
zatim poleće u plavo nebo, krstari, raširenih širokih krila, ogromnim prostranstvima; traži
plen. Čim ugleda plen, obrušava se na njega kao strela, kao munja, a onda se opet
strelovito podiže sa njim i iščezava. Nahranio je svoje ptiće, i opet je na svojoj straži: na
steni ili na nebu. Takvo je srce koje neizlečivo boluje od ljubavi prema Božijim
zapovestima! I upravo u toj ljubavi je blaženstvo. U zapovestima nije samo delanje: u njima
je skriveno, i posredstvom njih se otkriva duhovno znanje: od zapovesti Tvojih razumedoh ‐
govori prorok. Svim srcem svojim tražih Te... Putem zapovesti Tvojih trčah, kada si raširio srce
moje!... I poučavah se u zapovestima Tvojim, koje zavoleh veoma!... Dobar mi je zakonusta Tvojih,
većma od hiljada zlata i srebra!... Radi toha zavoleh zapovesti Tvoje većma odzlata i topaza (dragog
kamena)!... Usrcu svome skrihreči Tvoje, da ne bih strešio Tebi!... Obradovaću serečima Tvojim, kao
koji nalazi dobit mnogu!... Vodi ž stazom zapovesti Tvojih, jer ovu voljom zavoleh.[5]
Sunce izlazi: ljudi žure na posao. Svako ima svoj cilj, svoju nameru. Što je duša u telu, to su
cilj i namera u svakom čovekovom poslu. Jedan se trudi, nastoji da stekne propadljiva
blaga; drugi da pruži sebi mnoge naslade; neki nastoje da zadobiju zemaljsku, sujetnu
slavu; napokon, neko govori, misli da je državna i društvena korist cilj onoga što on radi.
Miljenik Božijeg zakona u svim svojim zanimanjima, u svim svojim delima ima za cilj da
ugodi Bogu. Svet za njega postaje knjiga Božijih zapovesti. Tu knjigu on čita delima,
ponašanjem, životom. Što više čita tu knjigu delima, tim više se njegovo srce prosvetljuje
duhovnim znanjem, tim više se zagreva za hod putem pobožnosti i vrline. Ono nalazi
ognjena krila vere, počinje da satire svaki neprijateljski strah, preleće preko svake
provalije, usuđuje se na svaki dobri poduhvat. Blaženo takvo srce! Blažen čovek takvog
srca.
Dolazi noć, donosi senke i bledu svetlost noćnih nebeskih svetila, sakuplja ljude u njihove
šatore, u njihova skloništa. U tim skloništima vlada dosada, praznina duše. Ljudi nastoje
da svoje mučenje zagluše u bezumnim zabavama. Praznina i iskvarenost života prepuštaju
čoveka bučnim veseljima. Sasude Božijeg hrama ‐ um, srce, telo ‐ Valtasar koristi i
prestupnički upotrebljava. Sluga zemlje, sluga prolaznih životnih briga, tek istrgnut iz
briga kojima se sav predavao u toku dana, priprema u noćnoj tišini nove brige za sledeći
dan: njegovi dani i njegove noći, celokupni njegov život je žrtva sujete i propadljivosti.
Tiho gori smireno kandilo pred svetim ikonama, razliva slabašnu svetlost u sobi
pravednika. I on je sa svojom brigom: ona ne prestaje, ona ga izjeda. On donosi u sobu
sećanje na ono što je činio tokom dana, upoređuje to sa Pismom, tim tablicama na kojima
je ispisana ona Božija volja koja je otkrivena čoveku; nedostatke u svojim postupcima, u
pomislima, u čežnjama srca on isceljuje pokajanjem, spira suzama; moli nebo da mu da
nove sile, novu svetlost za obnavljanje i pojačavanje podviga. Blagodatna svetlost,
natprirodna sila, silazi od Boga u takvu dušu jer ona prinosi molitve sa bolnim osećanjem
da je čovek ništavan, slab, da lako pada. Tako dan danu govori reč, i noć noći objavljuje
znanje.[6] Takav život je neprestani uspeh, neprekidno dobijanje, večno dobijanje. Blažen
čovek koji tako živi.
Takav čovek će biti kao drvo zasađeno kraj izvora voda[7]. Takvo drvo ne strepi od vrelih
sunčevih zraka, ne boji se suše: njegovo korenje je uvek puno vlage; ono ne čeka kišu,
nikad ne trpi nedostatak hrane, nedostatak zbog koga drveće u planinskim i suvim
mestima često boluje, često vene, umire. Drvetu izraslom na visini, izloženom uticajima
vetra i sunca, žednom nebeske kiše, željnom da ga osvežava nebeska rosa sličan je čovek
koji je naklonjen pobožnosti, ali koji vodi nepažljiv, rasejan život, malo i površno izučava
Božiji zakon. I njega ponekad osveži rosa umiljenja, ponekad i na njegovu sasušenu dušu
pada životvorna kiša suza pokajanja; ponekad i njegov um i srce ponese želja da krenu
prema Bogu; ali to stanje nije, a i ne može biti postojano, čak ni dugotrajno. Religiozne
misli i osećanja koji nisu prosvećeni jasnim i potpunim poznanjem Božije volje nemaju
nikakvu određenost, nikakvo utemeljenje, i zato nemaju sile ni života. Ako se poučavaš u
Božijem zakonu dan i noć, onda si kao Drvo zasađeno kraj izvora voda. Kraj samog
njegovog korena neprestano biju prohladne, sveže vode; neprestano su um i srce ‐ taj
čovekov koren ‐ pogruženi u Božiji zakon, napajaju se svetim Božijim zakonom; za njega
neprestano izbijaju čisti, snage puni mlazevi večnog života. Te vode, ta sila, taj život ‐ to je
Sveti Duh, koji obitava u nepovredivom Svetom pismu, u jevanđelskim zapovestima. Ko
se stalno udubljuje u Pismo, ko ga izučava smirenog duha i ne prestaje da moli Boga da
mu da znanje, ko sva svoja dela, sve skrivene kretnje duše upravlja po jevanđelskim
zapovestima, taj neizostavno postaje zajedničar Svetog Duha, koji živi u njima. Zajedničar
sam ‐ objavio je o sebi Sveti Duh ‐ svih koji Te se boje, i koji čuvaju zapovesti Tvoje.[8]
Izučavanje Božijeg zakona zahteva trpljenje. To izučavanje je zadobijanje svoje duše:
Trpljenjem svojim ‐ zapoveda Gospod ‐ spasavajte duše svoje.[9] To je nauka nad naukama!
To je nebeska nauka! To je nauka koju je Bog objavio čoveku! Njene staze su potpuno
odvojene od onih uobičajenih staza kojima idu zemaljske nauke, čovečanske nauke, nauke
koje je naš pali razum iznedrio iz svoje sopstvene svetlosti za naše palo stan>e. Ljudske
nauke čine um nadmenim, gordim; one ispunjavaju, odgajaju ljudsko ja! Božanska nauka
se otkriva onoj duši koja je odbacila samu sebe i time postala pripremljena, skrušena,
uravnana, toliko smirena da je gotovo lišena samobitnosti. Božanska nauka se otkriva onoj
duši koja je postala ogledalo koje ne odražava nikakav lični lik, pa zato može da prima i
odražava božanske likove. Božanska nauka je premudrost Božija, reč Božija. O njoj sin
Sirahov govori: Premudrost uzdiže sinove svoje i podržava one koji je traže. Koji voli nju, taj voli
život; koji nju traže od ranog jutra, te ispunjava radost; koji poseduje nju, taj nasleđuje slavu, i
kuda god pošao Gospod ga blagosilja; koji služi njoj, taj služi Svetome, koji nju vole, te voli Gospod;
poslušni njoj sudiće narodima, i koji sluša nju, živeće pouzdano.[10] Takva je božanska nauka!
Takva je Božija premudrost! Ona je otkrivenje Božije! U njoj je Bog! Njoj se prilazi
smirenjem! Njoj se prilazi odbacivanjem svog razuma! Ona je nedostupna čovečijem
razumu!
Ona ga je odbacila; smatra ga bezumljem! A on, njen drski, gordi neprijatelj, bogohulno
smatra da je ona sumanuta, sablažnjuje se na nju zbog toga što se javila ljudima na krstu, i
što ih ozaruje sa krsta. Njoj se prilazi samoodbacivanjem! Njoj se prilazi raspećem! Njoj se
prilazi verom! Nastavlja sin Sirahov: Koji veruje njoj, taj će je naslediti.[11]
Istinska, Bogu ugodna vera, u kojoj nema nikakve laži i obmane, sadržana je y
ispunjavanju jevanđelskih zapovesti, u trudoljubivom i neprestanom zasađivanju
zapovesti u svoju dušu, u borbi protiv razuma, protiv Bogu protivnih osećanja, kretnji srca
i tela. I razum i srce i telo palog čoveka neprijateljski su nastrojeni prema Božijem zakonu.
Pali razum ne prihvata ono čemu ga uči Božiji um; palo srce se protivi Božijoj volji; samo
telo se pokorilo propadanju, i tako je sticalo svoju zasebnu volju: nju je telu dao grehopad,
koji je neštedimice predao čoveku smrtonosno poznanje dobra i zla. Uzak je i žalostan naš
put prema premudrosti Božijoj! Prema njoj nas vodi sveta vera tako što ruši, razbija
protivljenje i palog razuma, i palog srca, i palog tela. Ovde je potrebno trpljenje! Ovde je
potrebna čvrstina, postojanost, dugotrpeljivost! Trpljenjem svojim spasavajte duše svoje. Ako
hoćeš da doneseš duhovni plod, onda sa trpljenjem dovrši dugotrajni, raznim prevratima i
nesrećama preispunjeni rat protiv greha! Plod Duha na drvetu svoje duše može da utleda
jedino onaj koji brižno odgaji taj sveti, nežni plod mnogim i hrabrim trpljenjem!
Poslušajmo, poslušajmo još premudroga! Premudrost će ‐ objavljuje on ‐ najpre poći s njime ‐
s učenikom svojim ‐ putevima krivim, strah i bojazan navešće na njega. Imučiće ga svojim
vođstvom dok se ne uveri u dušu njegovu i ispita ga svojim zakonima; no zatim he izaći pred njega
na putu pravom i obradovaće ga, u otkriće mu tajne svoje.[12]
Prolaze dani, meseci, godine, dolazi svoje vreme, Bogu poznato vreme, koje Otac zadrža u
svojoj vlasti,[13] i drvo zasađeno kraj izvora voda donosi svoj plod. Taj plod je očigledno
učešće Svetog Duha, što je Sin Božiji i obećao svima koji istinski veruju u Njega. Krasan je,
predivan plod Duha! On menja celog čoveka! Sveto pismo se prenosi iz knjige u dušu;
nevidljivi prst ispisuje na njene tablice ‐ na um i srce ‐ Božiju reč i Božiju volju, reč i Duh.
Nad takvim čovekom zbiva se obećanje Sina Božijega: Iz utrobe njegove poteći će rijeke vode
žive. A ovo reče o Duhu koga trebaše da prime oni koji veruju u ime njegovo[14] ‐ objašnjava
Spasiteljeve reči ljubljeni Njegov učenik, naprsnik Premudrosti i bogoslovlja koje
Premudrost predaje. List takvog drveta neće otpasti.[15] List, po učenju otaca, predstavlja
telesne podvige: i oni dobijaju svoju vrednost, netruležnost i život nakon obnovljenja,
preporođenja duše Svetim Duhom. Volja takvog čoveka sliva se u jedno sa Božijom
voljom: on želi samo ono što je Bogu ugodno, izvršava jedino samu Božiju volju. Upravo
stoga on ima Boga za saradnika u svim svojim poduhvatima i sve što radi preuspeće.[16]
Ovo poređenje ne važi za bezbožnike! He poredi nadahnuti David bezbožnike sa
drvećem, niti sa čim drugim što ima osobinu, obeležja života! Za njih važi drugo, sasvim
drugo poređenje! Nisu takvi bezbožnici, nisu takvi ‐ peva carski prorok ‐ nego su kao prah koji
vetar razmeće sa lica zemlje.[17] Bezbožnici! Vi ste beživotna prašina, koju olujni vetar ‐
bučna sujeta sveta ‐ podiže sa zemlje i kovitla u vazduhu. Vi ste ona prašina koju nosi
gusti oblak i zaklanja sunce i svu prirodu.
He gledaj u taj oblak! He veruj obmani svojih očiju! Besadržajna, ništavna prašina lažno se
predstavlja kao oblak. Zatvori na tren oči i proleteće oblak prašine, nošen silovitim,
munjevitim duvanjem vihora, i neće ozlediti tvoj vid. Trenutak kasnije otvoriš oči,
pogledaš ‐ gde je veliki oblak? Potražiš njegov trag ‐ i nema oblaka, nema nikakvog
njegovog traga, nema nikakvog znaka da je postojao.
Groznom pesmom, groznim zvucima nastavlja David da izriče groznu odluku o
bezbožnicima. Zato nećeustati bezbožnici na sudu, niti grešnici u saboru pravednih.[18]
Bezbožnici neće moći da učestvuju u prvom vaskrsenju[19] ‐ opisanom u Apokalipsi
svetog Jovana ‐ dakle, u duhovnom vaskrsenju, koje se zbiva za vreme zemaljskog života,
kada svedelatni Duh dotakne dušu i obnovi je za novi život. Duša vaskrsava, oživljava za
život u Bogu! Njen um i srce se prosvetljuju, postaju zajedničari duhovnog znanja.
Duhovno znanje je osećanje besmrtnog života[20] ‐ kažu oci duhonosci. Samo to znanje je znak
vaskrsenja. Suprotno ovome, telesno mudrovanje je nevidljiva smrt duše.[21] Duhovno
znanje je dejstvo Svetog Duha. Ono vidi greh, vidi strasti u sebi i u drugima, vidi svoju
dušu i duše drugih, vidi mreže gospodara ovoga sveta, obara svaku pomisao koja se
podiže protiv Hristovog znanja, odbija od sebe greh, u kakvom god obliku se on približio,
zato što je duhovno znanje carstvo, svetlost Svetog Duha u umu i srcu. Neće ustati
bezbožnici za duhovno rasuđivanje! To rasuđivanje je sabor samih pravednih, njihovo
nasledstvo. Ono je nedostupno, nedokučivo bezbožnima i grešnima. Ono je viđenje Boga, i
jedino će čisti srcem Boga vidjeti.[22]
Put bezbožnika je mrzak Bogu, toliko tuđ i odvratan Bogu da Pismo prikazuje Boga
upravo kroz tu Njegovu oznaku: On se odvratio od takvog puta, On ne zna takav put.
Suprotno ovome, put istine je toliko prijatan Bogu da Pismo govori: Zna Gospod put
pravednih.[23] I zaista, On jedini zna taj put! Blaženi putu! Ti vodiš Bogu! Ti si skriven u
beskonačnom Bogu! Tvoj početak je Bog, i kraj tvoj je Bog! Beskonačan si, kao što je
beskonačan Bog.
Put bezbožnika ima granicu, ima žalosni kraj! Ta granica je na kraju dubokog, mračnog
bezdana, večne tamnice večne smrti. I propašće put bezbožnika zauvek u tom strašnom
bezdanu, propašće kada dovede do ivice bezdana i pogubi u bezdanu sve koji su hodili
tim putem.
Zna Gospod put pravednih, i put bezbožnika propašće.[24] Blažen čovek koji ne ide na veće
bezbožnika, ne zanosi se njihovim načinom mišljenja, njihovim moralnim pravilima,
njihovim ponašanjem, nego je y zakonu Gospodnjem sva volja njegova.
Tako peva nebeski, čudesni pevač: pustinožitelj je osluškivao tu njegovu svetu, nadahnutu
pesmu.

Nikolajevsko‐babajevski manastir, 1847. godine.

NAPOMENE:
1. Ps. 1
2. Ps 1,1.
3. Ps 1, 2.
4. Ps 33, 8.
5. Ps 118, 104, 10,32,47,72, 127,11,162,35.
6. Ps 18, 3.
7. Ps 1, 3.
8. Ps 118, 63. Tako objašnjava ovaj stih prepodobni Pimen Veliki; vidi: Skitski paterik.
9. Lk 21,19
10. Cip 4,12‐16.
11. Cip 4,17.
12. Cip 4,18‐21.
13. Dap 1,7.
14. Jn 7, 38‐39.
15. Ps 1,3.
16. Ps 1, 3.
17. Ps 1, 4.
18. Ps 1,5.
19. Otk 20.
20. Sveti Isak Sirijski, Slovo 38
21. Rim 8, 6.
22. Mt 5,8.
23. Ps 1, 6.
24. Ps. 1,6.
ASKETSKI OGLEDI

JOSIF[1]
POBOŽNOŠĆU ISPUNjENA PRIPOVEST, UZETA IZ POST 32‐50

Čudesno dolazi pravednicima usred njihovih nevolja misao blagodarenja Bogu[2]. Ona
istrže njihova srca iz tuge i mraka, uznosi ih Bogu, u oblast svetlosti i utehe. Bog uvek
spasava one koji mu pribegavaju prostodušno i sa verom.
Vraćao se sveti patrijarh Jakov, vraćao iz Mesopotamije u hanansku zemlju, u zemlju
svoga rođenja, u svoje od Boga predodređeno nasledstvo.[3] Neočekivano je dobio vest da
gnevni Isav, njegov brat, ide njemu u susret, da uz sebe ima četiri stotine naoružanih
momaka. Još u mladosti je Isav, uzrujan zavišću, pokušao da ubije Jakova. Da bi izbegao
prevremenu, nasilnu smrt, Jakov se udaljio u Mesopotamiju. Tamo je proveo dvadeset
godina. Vreme je moglo da isceli Isavovo zlobom ranjeno srce... ali nije ‐ evo ga, ide u
susret bratu i vodi naoružanu družinu. Brojna masa naoružanih momaka bila je jasan znak
njegovog zlog predumišljaja. Vreme nije iscelilo mržnju u Isavu: on je ojačao, ojačala je u
njemu i mržnja prema bratu.
Jakov se uplašio: nije znao šta da čini. Odlučio je da razdeli svoje sluge i sluškinje i brojna
stada na dve čete. ʺAko razjareni Isavʺ, razmišljao je on, ʺudari na jednu četu i razbije je,
možda će njegov gnev oslabiti, pa neće udariti drugu četu.ʺ Iza četa išle su Jakovljeve žene
i deca; a iza svih išla je njegova druga supruga, Rahilja, sa svojim sinom jedincem Josifom,
najmlađim Jakovljevim sinom. Rahilja i Josif su bili na kraju cele te povorke zato što su bili
najmlađi, no to najbezbednije mesto dala im je i posebna, brižna ljubav supruga i oca.
Dovitljivo je oko ljubavi; dovitljivo je oko revnosti. Čim je napravio takav raspored,
pravednik je pohitao u uobičajeno pristanište pravednika, pohitao je da stane pred Boga u
pobožnoj molitvi. ʺNisam vredanʺ, ispoveda se on Bogu, ʺtolike milosti i tolike vere što si
učinio sluzi svojemu; jer samo sa štapom svojim pređoh preko Jordana, a sada sam
gospodar od dve čete.ʺ[4] Odasvud okružen nevoljom, pravednik izliva svoje srce pred
Bogom, svodi svoje račune sa sudbinom, nalazi da je potpuno zadovoljan, nalazi da je Bog
‐ koji mu je zapovedio da ode u Mesopotamiju i vrati se iz nje ‐ učinio sve kako je i obećao.
ʺNisam vredan tolike milosti i tolike vere što si učinio sluzi svojemu.ʺ Kakvo duboko,
istinsko smirenje! Jedino je ono dostojno da stoji pred Bogom; jedino je ono dostojno da
besedi sa Bogom: njega nikada ne ostavlja Bog. Njega milostivo i pažljivo sluša Bog i izliva
obilnu milost na onoga koji se moli sa smirenjem. Izmenilo se, na mig Božiji, Isavovo srce:
do sada je u njemu plamtelo neprijateljstvo, a sada je najednom u njemu buknula ljubav
prema bratu. Isav je bacio mač, bacio se u zagrljaj bratu, i gle: dva brata plaču u
zagrljaju.[5]
I evo, Jakov je već odavno u zemlji hananskoj. Umrla je već njegova voljena supruga
Rahilja: umrla je dok je rađala Venijamina. Mnogo je već nevolja iskusio Jakov od
razuzdanih sinova, koji su se ponašali u obećanoj zemlji kao da se nalaze u nekoj tuđoj,
osvojenoj zemlji.[6] Oni su napasali svoja mnogobrojna stada nedaleko od njegovog šatora,
razapetog blizu Hevrona, a ponekad su odlazili i prilično daleko, na druge, bujnije
pašnjake. Jakov je stalno ostajao kod kuće: zadržavale su ga godine, a i duhovno
napredovanje. Ono je privuklo starčev um i starčevo srce prema Bogu, i zato je zavoleo
samovanje u šatoru. Takav čovek niti ima kad da se daje u životne brige, niti mu je to
svojstveno. Nerazdvojno je bio uz njega voljeni sin ‐ njegova uteha ‐ Josif, prekrasan
dušom i telom. Briga o starom ocu i paženje na duboko, sveto učenje oca bogovica činili su
sve zanimanje, svu nasladu mladićevu. U njegovu dušu padala je reč pobožnosti onako
kako seme pada na plodnu zemlju i ubrzo je donela rod: u Josifovoj duši je zasijala sveta
čistota. U čistoti srca počinje da se odražava Bog, kao što se u ogledalu mirnih, prozračnih
voda odražava sunce. Josifova vrlina je podstakla u braći zavist, a ne nadmetanje u
vrlinama: to je, nažalost, sve češći slučaj u ljudskoj zajednici. Braća su izmislila i iznela zlu
klevetu na Josifa, a kakvu tačno ‐ Pismo ne kaže. No nije dao oštroumni i blagodatni Jakov
da ga obmane lukavo zapletena izmišljotina: on nije prestajao da voli ‐ da voli Josifa, i u
znak naročite ljubavi poklonio je sinu šarenu haljinu. Jarke i raznovrsne boje posebno su
uvažavali i sada uvažavaju na nomadskom istoku. Nije li ta haljina bila simbol onoga
potpuno suprotnim okolnostima ispresecanog života koji je čekao mladića? Nadahnuće je
došapnulo prozorljivom starcu da izobrazi proroštvo šarenom haljinom kao simbolom, a
ne rečju. Od tada počinje sve ono neobično što se događalo Josifu.
On je praslika, daleka biblijska senka Gospoda našega Isusa Hrista, a zbog delatnog života
on je primer pobožnog i vrlinskog čoveka koji se podvrgava raznim, neobičnim
nevoljama, tokom kojih uspeva da očuva pobožnost i vrline; njega Bog nikada i nigde ne
ostavlja, svuda ga čuva, i na kraju divno proslavlja. Poslušajmo, poslušajmo neobično
zanimljivo kazivanje o čudesnim i poučnim događajima proroka obučenog u šarenu
haljinu.
Josifova braća[7] su videla da njihov otac voli Josifa više nego sve ostale svoje sinove i
omrznula su brata: pri svakoj reči sa njim, pri svakom pogledu na njega u njima bi uzavreo
mračni nemir. A on nije shvatao bolest koja ih je zahvatila: njegova čista duša videla ih je
sve kao čiste, dobronamerne. Otkrivao je svoje srce pred njima ni u šta ne sumnjajući. To
nezlobivo srce Bog je već izabrao za sasud tajanstvenih otkrivenja. Blagodat Svetoga Duha,
saobrazno Josifovim mladalačkim godinama, počela je da otkriva svoje prisustvo i dejstvo
u snovima naročitog značenja. Živo je crtala tajanstvena ruka čudne snove u devstvenoj
mašti. Josif je imao sedamnaest godina kada je usnio prvi proročanski san. Otvoreno, i ne
naslućujući nikakvo zlo, on priča san svojoj braći: san je, očito, ostavio neuobičajen utisak
u mladićevoj duši. Taj utisak je tražio objašnjenje. Josif je hteo da izazove, da čuje to
objašnjenje od starije braće. ʺUsnio samʺ, govorio je on njima, ʺda vezujemo snoplje u
polju; moj snop najednom usta i ispravi se, a vaši snopovi idu unaokolo i klanjaju se mome
snopu.ʺ Braća su odgovarala: ʺDa nećeš još biti car nad nama i zapovedati nam?ʺ I
udvojiše braća mržnju prema njemu zbog blagodatnog sna, zbog njegove svete iskrenosti,
koja ih je ranila, pa su je izvrnuli, izopačili. Kasnije Josif usni drugi san. Sa dečijom
nevinošću, kao da opravdava prvi san, kao da dokazuje da mu snovi tako posebnog
značenja dolaze mimo njegove volje, nezavisno od njega, on priča san ocu i braći: ʺVidehʺ,
govori on, ʺkako se sunce i mesec i jedanaest zvezda klanjaju meni.ʺ Čim je čuo šta sin
govori, otac je odmah prekinuo mladića: ʺKakav je to san što si snio? Zar ćemo doći ja i
mati tvoja i braća tvoja da se klanjamo tebi do zemlje?ʺ Iskusni i duhovni otac je prekinuo
sina, ali ne zato što je smatrao da je njegov san sujetno maštanje, sopstvena tvorevina duše,
bolesno gordoumlje, već da bi zaštitio mladu dušu od upadanja u gordoumlje, i ujedno
strogom primedbom koliko‐toliko ugasio zavist i mržnju u braći.
Tako hrišćanski asketski učitelji zapovedaju da ne obraćamo naročitu pažnju na sve pojave
koje se ukazuju pred duševnim i telesnim čulima: zapovedaju da pred svim pojavama
sačuvamo razboritu duševnu hladnoću, spasonosni oprez.[8] Ima snova od Boga: primer i
dokaz za to su Josifovi snovi, ali opasno je i veoma blisko samoobmani stanje onog čoveka
koji vidi snove i ima viđenja. Viđenje naših nedostataka je bezopasno viđenje! Viđenje
našeg pada i iskupljenja je najpotrebnije viđenje! Duh skrušen i smiren[9] ‐ to stanje je
suštinski korisno, daleko od samoobmane, stanje koje je po volji Boga! Rasuđivanje
spremno da shvata, procenjuje i objašnjava viđenja svojstveno je jedino onima koji su
napredovali u duhovnom podvigu: ono se stiče nakon dugog vremena, ono je dar Božiji.
Taj dar Božiji imao je sveti Jakov: on je prekinuo sina koji mu je pričao proročanski san, a
sam je ‐ svedoči Pismo ‐ čuvao u sećanju njegove reči, koje su nosile na sebi pomazanje
Duha.
Ovaj drugi san je potpuno drugačije uticao na Josifovu braću: on je u njima samo umnožio
mržnju i zavist prema Josifu. Jednom prilikom, kada su braća oterala stada na pašnjake
kraj Sihema, Jakov je rekao Josifu: ʺBraća tvoja napasaju stada kod Sihema; hoću da te
pošaljem k njima.ʺ Josif odgovori: ʺSpreman sam.ʺ ʺIdiʺ, nastavi Jakov, ʺi vidi kako su
braća tvoja, kako je stoka, pa dođi da mi javiš.ʺ
Ljudi se ponekad lako rastaju; rastaju se, ali se u stvari ne rastaju; opraštaju se, ali se u
stvari ne opraštaju. A ovakvo opraštanje često bude opraštanje zauvek; često posle njega
sledi dugotrajni, gorčinom ispunjeni rastanak. Nije znao starac, dok je otpuštao Josifa, da
dugo, veoma dugo neće videti voljenog sina! Je li mogao da misli da Josifa šalje ubicama
šaljući ga braći? Znao je on da oni mrze mladića, no je li mu mogla pasti na pamet
pomisao da je ta mržnja narasla do plana, do tajnog sporazuma, do odlučnosti da se izvrši
bratoubistvo? Starčeva bezazlenost bila je iskustvena bezazlenost, ne ona dečija
bezazlenost koja je ispunjavala Josifa: Josif ide pravo na nož, kao jagnje. Mudri Jakov, i
pored sveg svog duhovnog napredovanja, i pored celokupnog iskustva, nakupljenog
tokom dugogodišnjeg stradalničkog života, nije mogao da zamisli da su njegovi obesni
sinovi bili spremni na užasni zločin bratoubistva. Svetinji je svojstveno da ne misli zlo o
bližnjem; njoj je svojstveno da smatra da ni najnesumnjiviji, najočigledniji zlotvori nisu
onoliko zli koliko zapravo jesu. Zaista vidimo da mnogi sveti ljudi nisu dozvolili da ih
očigledni greh obmane: njih je obmanula njihova velika ljubav, njihovo poverenje u
bližnje. O starče! Zadugo se rastaješ sa svojim voljenim sinom Josifom! Imaš dar i
proroštva, i prozorljivosti, ali Bog je, nepojmljivo uređujući čovekovu sudbinu, za to
vreme zaklonio od tebe budućnost neprozirnom zavesom. Otpustio si Josifa na nekoliko
dana, a videćeš ga posle mnogih tužnih godina. A on će videti hanansku zemlju, to mesto
na kome je podignut tvoj šator, kada dođu dani tvog pogrebenja, i to samo na nekoliko
dana tog pogrebenja! Ovamo će doći njegove kosti; ovamo će se sa njima vratiti njegovo
brojno potomstvo, i s oružjem u ruci ovladaće nasledstvom svoga praoca, sada mladića
Josifa.
Josif je pošao iz doma očevog, iz Hevrona, i stigao u Sihem. Tamo već nije bilo njegove
braće. Nije znao gde da ih nađe, pa je počeo da ih traži i da se raspituje o njima. Sreo ga je
neočekivano nepoznati čovek i upitao ga koga traži. Josif je odgovorio: ʺTražim braću
svoju; kaži mi, molim te, znaš li gde su sa stadima svojim?ʺ Neznanac je odgovorio: ʺOtišli
su odavde, čuo sam da su rekli: ʹHajdemo u Dotaim.ʹʺ Vođen rečima tog čoveka, kojeg je
sudbina naročito poslala da sretne Josifa i uputi ga ka onome što mu je predodređeno,
mladić je opet počeo da traži braću ‐ žrtva svoje žrece ‐ i našao ih je u Dotaimu. Oni su ga
prepoznali izdaleka, i počeli da se dogovaraju da ga ubiju. Među braćom su se čule užasne
reči o bratu: ʺEno onoga što sne sanja. Hajde da ga ubijemo, pa ćemo kazati: ʹLjuta ga je
zverka izjela.ʹ Onda ćemo videti šta će biti od njegovih snova!ʺ Odmah za užasnim rečima
podigle su se i zločinačke ruke. No Ruvim, najstariji sin Jakovljev, izbavio ga je od njih.
ʺNemojte da ga ubijemo sopstvenim rukamaʺ rekao im je on, ʺbacite ga u ovu jamu u
pustinji, a ne dižite ruke na njega!ʺ Pomišljao je omekšali Ruvim da odvede starom ocu
voljenog sina. Braća su svukla sa Josifa šarenu haljinu i bacili ga u duboki, suvi bunar ‐
živog u užasni grob. Josif je u jami, u čeljustima smrti!... Sveti mladiću, kakvim teškim
iskustvom počinje tvoje duhovno iskustvo! Čudesna je čvrstina tvoje duše, koja je podnela
takve ljute jade! Čvrstinu u nesrećama daje neporočna, besprekorna savest. Nauči nas da
nađemo i tvoju čistotu i čvrstinu ‐ moćne oslonce srca u životnim preokretima.
Josif je u jami. Šta rade braća? Seli su da jedu... O, sazrela mržnjo!... Čim neka strast sazri u
duši, duša više ne oseća svoju smrtnu bolest. Strašnije je biti srce u toj dubini zlobe nego
telo sa anđelskom dušom u dubokoj jami. Jakovljevi sinovi su počinili zlodelo tako kao da
su ispunili dug: toliko se sa njima srodila mržnja prema bratu. Poslije sjedoše da jedu,[10]
govori Pismo.
Nikakvo dobro, razume se, nije doneo taj zajednički obed. Obedovali su razuzdano,
obesno. Kako bi drugačije mogle da obeduju ubice? Gromki kikot prekidao je strašno
ćutanje: bio je to kikot duše koja je zbacila sa sebe odelo stida pa se naslađuje zlobom koju
je svarila, kojom se nasitila. Izletale su povremeno paklene reči ‐ kao iz mračnog bezdana ‐
iz srca koja su se odlučila na bratoubistvo. Mračna, zverska bila su lica tih što su
obedovali. Njihove oči i sluh mrko i divlje tumarali su svuda. Razboritost ovde nije više
upravljala. Koja razboritost! Kada strasti ovladaju čovekom, tada um, lišen svoje vlasti,
služi kao udvarački, dosetljivi sluga strastima i zadovoljava njihove lukave, hirovite,
zločinačke zahteve.
Piruju Jakovljevi sinovi na grobu živog mrtvaca... Njihove uzrujano uskolutale oči
neočekivano ugledaše putnike. Bili su to Ismailćani, trgovci. Idu od Galada, putem za
Egipat. Njihove kamile natovarene su mirisavim korenjem, tamjanom i smirnom: te tovare
prenose da bi ih prodali u Egiptu. Za obesnom pomamnom trpezom začuo se glas: ʺKakva
će biti korist ako ubijemo brata svojega i zatajimo krv njegovu? Hajde da ga prodamo
ovim Ismailćanima, da ne dižemo ruke svoje na njega: brat nam je, naše je telo!ʺ Bio je to
Judin glas, glas četvrtog Jakovljevog sina; Juda je predložio da prodaju brata pravednika.
Mnogo stoleća kasnije javiće se drugi Juda; on će reći o drugom pravedniku, o samom
Bogočoveku: ʺŠta ćete mi dati i ja ću vam ga izdati?ʺ[11]
Zvecnuli su zlatnici... Josifa su već izvadili iz bunara i žurno prodali Arabljanima. Nijednu
spornu reč ni o ceni ni o zarobljeniku nije izgovorila ni jedna ni druga strana. Ne bi Pismo
prećutalo reč dostojnu pamćenja da je ona bila izgovorena. Pismo prenosi u ovoj
pripovesti i one reči koje su koliko‐toliko vredne da budu zapažene. Zveckaju zlatnici...
bilo ih je dvadeset. Kako je sličan taj zveket zveketu trideset srebrnika!... Blaženi mladiću,
što si prodat za dvadeset zlatnika! Udostojio si se da budeš praslika Onoga koji je prodat
za trideset srebrnika!
Ruvim nije bio za trpezom. On nije bio učesnik ni zlog predumišljaja ni zločinačkog
dogovora; nije bio ni na piru na kome je proslavljano uspešno izvršeno zlodelo. Evo ga,
tajno prilazi jami i zove pogrebenog. Nema odgovora. Opet zove... nema odgovora!
Očajan, razdire svoje haljine, vraća se braći, i kaže im: ʺNema mladića u jami! A ja kuda
ću?...ʺ Zveket zlatnika bio je odgovor. Bilo ih je dvadeset. Devetorica braće koja su bila
prisutna u prodaji dokazala su da nisu zaboravila onoga koji je tada bio odsutan, desetog.
Jakovljevi sinovi su u međuvremenu smišljali kako da prikriju od staroga oca to što su
učinili sa Josifom. Zaklali su jare, zamočili šarenu haljinu u krv, i poslali je ocu sa surovim
pitanjem: ʺNađosmo ovu haljinu, vidi je li ovo haljina sina tvojega ili nije?ʺ Otac ju je
poznao i rekao: ʺOvo je haljina sina mojega; ljuta zverka izjela je Josifa!ʺ Josif je razderao
svoje haljine, vezao kostret oko sebe i dugo oplakivao sina. Oko njega su se okupili sinovi i
kćeri da teše starca. A neutešni starac govoraše: ʺSa tugom ću u grob leći za sinom mojim.ʺ
Dugo je ponavljao te reči i dugo plakao.
Ismailćani su doveli Josifa u Egipat[12], i tamo su ga preprodali Petefriju, faraonovom
dvoraninu ‐ faraonima su nazivani egipatski vladari ‐ zapovedniku faraonove straže. I
Gospod je bio sa Josifom, tajanstveno je bio nad njim, pomagao mu. Gospodar je ubrzo
zapazio blagoslov neba nad svojim slugom i silno ga zavoleo. Zbog te naročite ljubavi
Petefrije je predao Josifu upravu nad celim svojim domom i nad svime što je imao. Gospod
je radi Josifa blagoslovio nasledstvo tog Egipćanina: Božija blagodat se izlila na celokupno
njegovo imanje, na njegov dom i na njegova polja. Petefrije je počinuo: predao se toj svojoj
blagonaklonosti bez ikakve brige i sa punim poverenjem ‐ sam ništa nije nadgledao, ni na
šta nije obraćao pažnju. Josif je bio lepog stasa i lepog lica. Njegova lepota privukla je
pažnju Petefrijeve žene. Obuzela ju je strast: svoju strast rekla je mladiću otvoreno,
direktno. Mladić nije pristao na bezakonje. Savetovao je ženu koja je gorela od bezumne i
nemoralne želje, govorio joj: ʺGospodar moj ima toliko poverenja u mene i tako se
odmorio otkad je brige prepustio meni da ne zna ni za šta što je u njegovoj kući.
Celokupno svoje dobro dao je, sa punim poverenjem, meni u ruke, u svojoj kući ni sam
nije viši od mene, sve je u mojoj nadležnosti osim tebe, njegove supruge. Pa kako da
učinim to što tražiš? Kako da zgrešim pred Bogom?ʺ Ne čuje nemoralna žena mudre reči
Jakovljevog sina: drugo njoj govori strast koja je njom ovladala. Ona čuje jedino glas
strasti: Josifove reči proletele su mimo nje, kao prazni zvuci, bez smisla i značenja. Svaki
dan ponavlja žena ponudu, uvek jednako otvoreno, plameno bezobzirno. Jednog dana
Josif je radio svoj posao, a niko od domaćih, osim gospodarice, nije bio u kući. Ona ga
hvata za haljinu, moli, traži da njena želja istog trena bude ispunjena. Josif se otrgao iz
njenih ruku i pobegao; njegova gornja haljina ostala je u rukama Egipćanke.
Nezadovoljena nemoralna ljubav najednom se pretvara u besnu mržnju: ona koja je pre
nekoliko trenutaka tražila da se nasladi prelestima predivnog tela sada pomahnitalo želi
da se napije krvi. Viče razbesnela Egipćanka, gromkim vriskom i krikom saziva domaće:
Oni dolaze. ʺGledajteʺ ‐ govori im Egipćanka ‐ ʺovaj mladi Jevrejin doveden je u naš dom
da nas sramoti!... Dođe meni... i reče mi... a ja povikah iz sveg glasa... a kad ču moju viku,
pobeže od mene... evo njegove gornje haljine u mojim rukama!ʺ Ostavila je tu haljinu kod
sebe, i čekala da se Petefrije vrati kući. Drugi put je odeća nemi, saslušani lažni svedok
protiv Josifa. Kada se gospodar vratio kući, žena mu je ispričala šta se dogodilo. Govorila
je kroz plač i tiho: ʺMladi Jevrejin, kojega si nam doveo da nas osramoti, dolazio je k meni i
tražio da me obeščasti. Kada sam povikala iz sveg glasa, on je pobegao, i ostavio svoju
haljinu kod mene.ʺ Kada je čuo tu naizgled istinitu priču, u kojoj je jednostavnošću i
hladnoćom kazivanja vešto prikrivana strašna duševna bura i paklena kleveta, i kada je
video u ženinim rukama dokaz za to što se desilo ‐ Josifovu haljinu, naizgled nepobitni
dokaz, Petefrije se vrlo razgnevio. Ispitivanje i sud smatrao je suvišnim, nepotrebnim ‐
tako je slugin prestup u njegovim očima bio jasan, živ, očigledan. Naredio je da Josifa bace
iza rešetaka, gde su ležali carski sužnji ‐ u tamnicu: tako Pismo naziva taj zatvor.
Gospod je izabrao Josifa od njegovog detinjstva, Gospod mu je pomogao u zarobljeništvu i
u Petefrijevom domu, Gospod ga nije ostavio ni u tamnici. Tamničarevo srce je postalo
blagonaklono prema Josifu: poverio je mladom sužnju celu tamnicu, sve sužnje u tamnici,
i, kao i Petefrije, počinuo od briga, koje je sa punim poverenjem preneo na Josifa.
Posle toga egipatskom caru su skrivila dva njegova dvoranina: starešina nad peharnicima i
starešina nad hlebarima.[13] Faraon se razgnevio na tu dvojicu dvoranina, i bacio ih u
tamnicu u kojoj je Josif bio sužanj. Stražarski zapovednik ih je poverio Josifu. Nakon
nekoliko dana provedenih u tamnici, obojica su usnila san u istoj noći. Ujutru im je došao
Josif, i video da su obojica vrlo neveseli. Upitao je faraonove dvoranine: ʺŠto ste danas lica
nevesela?ʺ Oni su odgovorili: ʺSan usnismo obojica, no nema ko da nam kaže šta znače.ʺ
Josif im reče: ʺNe daje li Bog dar za tumačenje onih snova koje On šalje? Ispričajte mi svoje
snove.ʺ Iz Josifovih reči vidi se njegovo duhovno napredovanje, plod iskušenja. Kada je u
detinjstvu usnio snove, osećao je jedino da oni nešto znače, i pričao ih je ocu i braći, kao da
traži objašnjenje, ali nije smeo da prilaže nikakvo tumačenje. A ovde, čim je čuo da su
starešine usnile san, već se nada da će naći razrešenje zagonetnih snova u Bogu, kome se
približio, koga je primio nevoljama, verom, čistotom, molitvom. Snovi su ga uveli u vatru
nevolja; snovi će ga izvesti iz te vatre, u koju promisao obično ubacuje ljude koje je
predodredio za velika dela. Starešina nad peharnicima je počeo da priča svoj san: ʺSnih da
je preda mnom vinograd; u vinogradu vidim tri loze, sočne, pustile grane, i na njima zrelo
grožđe. U ruci mi je bila čaša faraonova. Uzeo sam grozd, iscedio sok u čašu i dodao
faraonu.ʺ Josif odgovori: ʺTaj san ovo znači: tri loze su tri dana. Proći će još tri dana, i
faraon će se setiti tebe i vratiće te na pređašnju službu starešine nad peharnicima, i opet
ćeš dodavati čašu faraonu kao i pre. Tada, u dobru svom, seti se mene. Učini mi milost:
pomeni za mene faraonu, i izvedi me iz ovih mračnih zidova. Mene su ukrali iz zemlje
jevrejske, i ovde nisam učinio ništa loše, a bacili su me u ovu užasnu tamnicu.ʺ I starešina
nad hlebarima, čim ču to prijatno tumačenje sna, ispriča svoj san Josifu: ʺI ja snih: na glavi
držim tri kotarice hleba. U najgornjoj kotarici bili su svakojaki kolači za faraona.
Neočekivano naleteše ptice, i počeše da jedu kolače.ʺ Josif odgovori: ʺSan ovo znači: tri
kotarice su tri dana. Proći đe još tri dana, i skinuće faraon sa tebe glavu tvoju, a trup tvoj
obesiće na drvetu; ptice nebeske ješće tvoje meso.ʺ I kad dođe treći dan, a to beše dan u
koji se rodio faraon, priredi faraon gozbu svim svojim slugama. U besedi sa njima seti se
car dvojice zatočenih starešina: starešinu nad peharnicima vrati na pređašnju službu, i taj
opet stade da dodaje čašu faraonu, a za starešinu nad hlebarima, po Josifovom
predskazanju, zapovedi da ga kazne. I zaboravi starešina nad peharnicima na Josifa. Još je
bilo potrebno pravedniku mučenje u tamnici! Još su mu bili potrebni samoća i mrak
tamnice da bi se njegova duša dublje pogruzila u molitvu, da bi se njome više približila
Bogu, da bi je duhovno znanje još svetlije ozarilo.
Posle dve godine usni faraon san:[14] stoji on kraj reke, i gle, izlazi iz reke sedam krava,
debelih, lepih, i stadoše da pasu po obali. Iza njih izađoše iz reke sedam drugih krava,
mršavih i ružnih, i stadoše pored onih krava na obali. Najednom mršave krave pojedoše
onih sedam debelih krava i ne primeti se da su se najele: izgledale su iscrpljene kao i pre.
Utom se faraon probudi, pa opet zaspa i usni drugi san, i vidi: iz jednog stabla izraslo je
sedam klasova, jedrih i zrelih; iza njih izrastoše sedam drugih klasova, šturih, kao da ih je
isušila vrelina i vetar. Ovi šturi klasovi pojedoše onih sedam velikih i jedrih. Utom se
faraon probudi; zabrinu se u duhu, a kad bi jutro, naredi da sazovu sve egipatske gatare i
mudrace, i ispriča im svoj san. Ali oni nisu mogli da kažu šta znači san koji je cara
zabrinuo i zbunio. Tada starešina nad peharnicima reče faraonu: ʺSada se opomenuh
greha mojega! Kada si se ti, care, razgnevio na sluge svoje, na mene i na starešinu nad
hlebarima, i zapovedio da nas bace u tamnicu, u kući zapovednika stražarskoga, tada
obojica usnismo u istoj noći san. Tamo je s nama bio mladi Jevrejin, sluga zapovednika
stražarskoga; ispričali smo mu snove i on nam je kazao šta čiji san znači. Meni je
predskazao da ću biti vraćen u službu, a drugu da će biti obešen. To nam se obojici i
desilo.ʺ
Tada faraon posla po Josifa da ga dovedu iz tamnice. Izveli su Josifa iz tamnice: izvela ga
je ruka Božija. Po običaju, obrijaše ga, ošišaše i preobukoše: on stade pred faraona.
Egipatski car ispriča svoje snove Josifu i požali se na mudrace da nisu umeli da kažu šta
znače ta viđenja. ʺČuo samʺ ‐ reče faraon Josifu ‐ ʺda umeš da objasniš snove.ʺ Josif
odgovori. ʺBez Boga ne može faraon dobiti dobrog odgovora.ʺ Nevoljno Josif otkriva svoje
duhovno stanje! On ispoveda nesumnjivo, čudesno, stvarno Božije dejstvo, dejstvo Svetog
Duha, nezavisno od čoveka, stanje koje posećuje čoveka po nebeskoj volji i otkriva mu
tajne. To nevidljivo opštenje sa Bogom, to blagodatno dejstvo Josif je osećao u svojoj duši:
do takve visine duhovnog napredovanja uzneli su ga postojanost u vrlini, nevolje,
stradanja, ili, pravilnije, blagodat Svetog Duha, koja osenjuje nepokolebivo vrle ljude,
naročito nevine stradalnike. ʺOba sna tvojaʺ ‐ reče on faraonu ‐ ʺimaju isto značenje; sni
tvoji jedan su san. Sedam debelih krava predskazuje sedam rodnih godina; sedam jedrih
klasova predskazuje to isto. Sedam mršavih krava i sedam sitnih i šturih klasova
označavaju sedam gladnih godina. Bog pokazuje faraonu šta je namerio da učini.
Nastupiće prvih sedam godina: tada će u Egiptu biti žetve obilne. Doći će drugih sedam
godina, i zbog njihove nerodnosti zaboraviće se obilje prvih sedam godina. Glad će
uništiti, satrti zemlju. Same tragove prethodnog obilja izbrisaće siromaštvo koje će zatim
uslediti, jer će glad biti vrlo velika. Dva sna je faraon snio jedan za drugim: to je potvrda
da je Bog zaista tako naumio, i znak da će Bog uskoro to učiniti. No, care, nađi sada u
svom carstvu čoveka mudra i postavi ga nad zemljom egipatskom. Neka se tokom sedam
rodnih godina ostavlja po petina celog roda; sakupljena žita neka se stave pod faraonovu
upravu i čuvaju u svim gradovima. Tako će se stvoriti zalihe žita za sedam nerodnih
godina, i zemlja neće propasti od gladi.ʺ Ove Josifove reči su se dopale faraonu i onima
oko njega. Faraon im reče: ʺGde da nađemo čoveka koji bi, kao ovaj, imao u sebi Duh
Božiji?ʺ Zatim se obrati Josifu i reče mu: ʺBog tebi otkriva tajne, i zato nema čoveka tako
mudrog i razumnog kao što si ti. Budi glava u mom domu; neka ti se povinuju svi ljudi
moji! Samo ću ovim prestolom biti veći od tebe. Postavljam te nad svom zemljom
egipatskom.ʺ
Faraon je potom skinuo prsten sa svoje ruke i metnuo ga Josifu na ruku, i obukao ga u
tamnocrvene haljine, i obesio mu zlatnu ogrlicu oko vrata, i naredio da ga stave na kola
koja behu odmah iza faraonovih: u njima su vozili novog dostojanstvenika po gradu; pred
kolima je išao glasnik i obznanjivao narodu Josifovu službu i vlast. Josif je tada imao
trideset godina. Faraon je promenio Josifu ime i nazvao ga Psontomfanih, i oženio svoga
miljenika Asenetom, kćerkom iliopoljskog sveštenika. Šta znači to njegovo novo ime? Ono
znači Spasitelj sveta[15]. Josif ]e praslika Hristovog silaska na zemlju, koja je namenjena
palom i zabludelom ljudskom rodu. I njega je otac poslao braći, koja su napasala stada
daleko od očevog šatora. Josif je praobražavao Hrista kada su ga braća prodala
inoplemenicima. Praobrazio je Njegovo pogrebenje svojim zatočenjem u tamnici;
neočekivanim uznošenjem i svojom slavom praobrazio je slavu Hristovog vaskrsenja.
Kćerka iliopoljskog sveštenika koja je stupila u brak sa Josifom predizobražavala je
Hristovu Crkvu, sastavljenu od neznabožaca. Spasenjem naroda od smrti predskazano je
spasenje čovečanstva od večne smrti. Davalac materijalnog hleba bio je praslika onoga koji
je Hleb što je sišao sa nebesa, i Davalac tog nebeskog hleba.[16] Među tajanstvenim
starozavetnim praobrazima prvi put se začulo utešno ime: Spasitelj sveta! Divno je
promisao Božiji predobjavio veliko Božije delo, iskupljenje čovečanstva, biblijskim
praobraznim senkama. U kakvoj su se samo vremenskoj daljini počele da javljaju te senke!
Kako su živo ocrtavale istinu! Kakvom su tajanstvenošću bile pokrivene za savremenike!
Kako su postale jasne, kako su se u svemu pokazale kada je Bog otkrio ljudima
razumevanje Njime nadahnutih knjiga.
Josif je pristupio ispunjavanju obaveza na koje ga je pozvao sam Bog, i koje mu je, po
Božijem uređenju, poverio vladar Egipta. Obišao je ceo Egipat, sagledao stanje u zemlji, i
izdao potrebne naredbe. Zemlja je sedam godina davala obilan rod. Tokom tih sedam
godina Josif je skupljao zalihe žita, čuvao ih u gradovima, u velikim spremištima, pod
sigurnim nadzorom i stražom. Sakupio je nemerljive količine svakog žita: zalihe žita na
spremištima bile su velike kao brda peska. Za tih sedam plodnih godina Aseneta je rodila
dva sina. Sinu prvencu Josif je dao ime Manasija. To ime nosi u sebi duboku misao: Bog me
je tako udesio da sam zaboravio svoja stradanja. Drugom sinu dao je ime Jefrem, i tako
povezao sa tim imenom drugu duboku i pobožnu misao: Bog me je podigao u zemlji mog
smirenja. Takve misli sadrže u sebi ta imena po svom značenju na jevrejskom jeziku.[17]
Prošlo je sedam rodnih godina, kao što prolazi sve što je potčinjeno vremenu: nastupile su
gladne godine. Po Josifovom predskazanju, glad je počela da hara po celoj zemlji.
Egipatski narod je pozivao faraona, tražio da im da hleba. Faraon je odgovarao
podanicima: ʺIdite Josifu, i činite ono što vam on kaže.ʺ Josif je otvorio žitnice, i počeo da
prodaje žito Egipćanima. Glad je harala i u drugim zemljama. Žitelji susednih zemalja su
čuli da se u Egiptu prodaje žito. Pritisnuti glađu, počeli su da dolaze u Egipat da bi kupili
pšenicu. Mudri, dalekovidi upravljač stvorio je tolike zalihe žita da je njima mogao
nahraniti i svoj narod i privući novac drugih naroda u egipatsku državu.
Glad je mučila i hanansku zemlju. I porodica svetog patrijarha je trpela nedostatak hrane.
Glas da se u Egiptu prodaje žito stigao je do starca.[18] On je rekao svojim sinovima:
ʺČujem da u Egiptu ima žita. Šta gledate jedan na drugoga? Idite tamo, kupite koliko‐
toliko žita, da ne pomremo od gladi.ʺ
Josifova braća su poslušala oca; njih desetorica krenuli su u Egipat da kupe žito. Jakov je
ostavio Venijamina sa sobom da ga usput, kako je rekao, ʺne bi zadesilo nešto zlo.ʺ
Čim su stigli u Egipat, Jakovljevi sinovi su, kao i ostali kupci, došli na mesto na kome se
prodavalo žito. Josif je prodavao žito. Čim su braća stala pred njega, Josif ih je istog trena
poznao, no oni nisu ni naslućivali da stoje pred bratom kojeg su prodali kao roba za
dvadeset zlatnika. A i kako bi ga prepoznali? Kada su se rastajali s njime, imao je tek
punih sedamnaest godina, a sada je bio skoro četrdesetogodišnjak. Promenile su ga
godine, ali još više promenila ga je veličina i sjaj položaja, prvog u egipatskom carstvu,
naprednijem od skoro svih drugih zemalja po obrazovanju, moći, unutrašnjem uređenju.
Braća su stala pred Josifa i poklonila se do zemlje. Josif se setio svojih snova... Mudri,
vrlinski Josif je odložio trenutak u kome će im reći da im je brat. Koliko je ta velika duša
imala vlasti nad sobom! Zar njegovo srce nije mučila želja da istog trena prenese o se6i
najradosniju vest starom, svetom roditelju, koji više od dvadeset godina ništa ne zna o
svom sinu, misli da je njegov sin zauvek nestao i neutešno tuguje za njim. On ne ispunjava
težnju milostivog, velikodušnog srca, i postupa onako kako je najkorisnije za njega samog
i za njegovu braću. Josif je znao grube i neobuzdane naravi tih ljudi: bili su to poludivlji
pastiri, koji su odrasli u nomadskim seobama i ceo život proveli uz stada, na širokom
prostoru neobuzdane slobode, pod otvorenim nebom, u bezljudnim pustinjama. Oni nisu
znali ni za kakvu vlast nad sobom, nisu znali ni za kakve uzde: prema ocu su bili
neposlušni, često su ga vređali, ispunjavali su svaku svoju želju, koliko god nemoralna
ona bila; njihove ruke su često bile okrvavljene krvlju nevinih. Takvi su, piše u Pismu,
Jakovljevi sinovi. Trebala im je pouka. Radi njihovog sopstvenog dobra trebalo je da
upoznaju šta je pokornost, šta je pravednost. Surove duše, svikle Da gaze savest i strah
Božiji, ne bi moglo da potrese, da dovede u osećanje i samopoznanje ništa drugo do
mučenje koje zadaje čovečiji strah. Dok je predviđao dugogodišnju glad, Josif je predvideo
i neophodnost preseljenja Jakovljeve porodice iz Palestine u Egipat. Nije li zato svoju
braću, čim su prvi put stigli u Egipat, nazvao uhodama?... Da su braća unela sa sobom u
svoju novu domovinu svoju neobuzdanost, svoju razuzdanost, svoju ludost, ubrzo bi
navukli na sebe negodovanje Egipćana, ubrzo bi se srušilo svako dobro Jakovljeve
porodice, svaki napredak samog Josifa; ta porodica i on sam bili bi izloženi najvećim
nesrećama. Ono što je stečeno dugogodišnjim stradanjima moralo se ograditi, sačuvati
mudrim ponašanjem.
Josif je postupio prema braći važno, oštro, kao strogi vlastelin. ʺOdakle ste došli?ʺ upita ih
on. ʺIz hananske zemlje, da kupimo žita.ʺ A on im odvrati: ʺVi ste uhode, došli ste da
vidite gde je naša zemlja slaba!ʺ Oni mu rekoše: ʺNismo gospodaru! Nego sluge tvoje
dođoše da kupe žita. Mi smo braća, sinovi jednoga starca. Mi smo pošteni ljudi. Sluge
tvoje nisu uhode.ʺ On im reče: ʺNije istina: došli ste da vidite gde je zemlja slaba!ʺ A oni
rekoše: ʺNas je bilo dvanaestorica braće, slugu tvojih, iz zemlje hananske. Najmlađi od nas
ostao je kod oca, a jedan... je nestao.ʺ Josif odvrati: ʺU vašim rečima je laž! Pravo ja kažem
da ste vi uhode. Kunem vam se u faraonovu neprikosnovenost: nećete izaći odavde dokle
ne dođe pred mene vaš najmlađi brat. Time morate da se opravdate. Pošaljite jednoga od
vas: neka dovede brata. A vi ostanite ovde, u tamnici, dok se ne vidi je li istina to što
govorite ili nije. Ako se pokaže da nije istina to što govorite... Kunem se u faraonovu
neprikosnovenost da ste uhode!ʺ I zatvori ih u tamnicu.
Prošla su tri dana. Trećeg dana Josif ih je pozvao i rekao im: ʺJa se Boga bojim. Ovo učinite:
ako ste pošteni ljudi, idite i oterajte žito koje ste kupili, a jedan od vas ostaće ovde u
tamnici. Pa onda dovedite meni brata svojega: time ćete dokazati da je istina što govorite.
Ne dovedete li mi najmlađeg brata, izginućete!ʺ Josif je razgovarao sa svojom braćom
posredstvom prevodioca. Još ih nije bio potpuno otpustio. A čim se zauzeo oko drugih
kupaca, Jakovljevi sinovi su počeli tiho da govore jedan drugome na jevrejskom jeziku.
Jesu li mogli da pretpostavljaju da ih grozni egipatski velikaš razume? A on napregao sluh
i pažljivo prati svaku njihovu reč; svaku njihovu reč shvata njegova duša, jer je puna svete
ljubavi, i čini ono što joj nalaže sveta i spasonosna mudrost. ʺDoistaʺ, govorahu jedan
drugome Jakovljevi sinovi, ʺdođe na nas greh, jer se ogrešismo o brata našega! Oglušili
smo se o veliku muku njegovu, nismo ga poslušali kada nas je molio: zato dođe na nas ova
muka!ʺ A Ruvim reče ostalima: ʺNisam li vam govorio: ne grešite se o mladića? Niste me
poslušali, i zato se evo traži od nas krv njegova.ʺ Ove njihove reči kao strela pogodiše
Josifovo osetljivo srce. On se na kratko udalji malo od njih da da oduška svom srcu
pritisnutom tugom i zaplaka. Zatim se opet vrati njima, odabra od njih Simeuna, i naredi
da ga vežu tu pred njima. Svaki ovaj postupak mudrog Josifa ima svoj razlog. Pismo ne
kaže koji je to razlog zbog koga je upravo divljeg i svirepog Simeuna, a ne nekog drugog
brata, zapalo da bude vezan, no iz Pisma se vidi da je upravo njemu bila potrebna stroža
pouka. Svaki brat od te desetorice dozvoljavao je sebi teške prestupe, no Simeun je uprljao
sebe užasnim ubistvom Sihemljana i time je cela porodica svetog patrijarha bila izložena
strašnoj opasnosti, iz koje je bila izbavljena naročitim zastupanjem samog Promisla. Nije li
on podizao svoje ruke da počini i drugo ubistvo, još užasnije i nedopuštenije?... Josif je
tajvo zapovedio da braći napune vreće žita, da svakome u vreću stave onaj novac kojim je
ko platio žito, i da im, povrh toga, daju brašnjenice za put. Svaki je, očito, posebno platio
žito koje je uzeo: ta osobina je jedna od onih koja nam odslikava daleke običaje biblijske
drevnosti.
Jakovljevi sinovi natovariše svoje žito na magarce i krenuše kući. A kod prve gostionice,
jedan od njih, u nameri da nahrani magarca, skinu vreću koja se nekako odvezala, vide
zavežljaj svog novca gore na žitu i povika braći: ʺJa dobih natrag novce svoje! Evo ih... u
vreći mojoj.ʺ I zadrhta njihovo srce, uplašiše se, i stadoše da govore jedan drugome: ʺŠto
nam to učini Bog?ʺ Kada su došli u zemlju hanansku, ocu, pričali su sve što im se desilo:
Čovek koji zapoveda u onoj zemlji postupio je sa nama veoma oštro, čak nas je bacio u
tamnicu, kao uhode. Rekli smo mu: ʹNe, gospodaru, nismo mi uhode, mi smo pošteni
ljudi. Bilo nas je dvanaest braće, sinova oca našega, jednoga... već nema, a najmlađi je sa
ocem, u zemlji hananskoj.ʹ I odgovori nam taj čovek koji zapoveda u onoj zemlji: ʹEvo šta
će za mene biti dokaz da niste uhode nego pošteni ljudi: jednoga od vas ostavite ovde kod
mene, a vi uzmite žito koje ste kupili, i idite, ali najmlađega brata vašega dovedite meni.
Tako ću se uveriti da niste uhode nego ljudi pošteni, i tada ću vam vratiti brata vašega koji
je sada ostao kod mene kao zatočenik, i moći ćete slobodno da trgujete u egipatskoj
zemlji.ʹʺ A kada su izručivali žito iz svojih vreća, kod svakoga sa žitom ispade i zavežljaj sa
onim novcima koje je dao za žito. Kada videše zavežljaje sa svojim novcima, oni se
uplašiše. I otac se uplaši kad vide te zavežljaje. ʺPa viʺ, reče im on, ʺučiniste da ostah bez
dece! Josifa nema, Simeuna nema, pa hoćete i Venijamina da uzmete? Zbog vas su se
sručile na mene sve ove nesreće.ʺ Ruvim mu reče: ʺDva sina moja ubij ako ti Venijamina ne
dovedem natrag.ʺ Starac odgovori: ʺNeće ići sin moj s vama! Brat njegov je umro, i on osta
sam, pa ako bi ga zadesilo kakvo zlo na putu, svalili biste me stara s tugom u grob.ʺ
Glad je sve više uzimala maha, izmučila je zemlju.1 Kada u Jakovljevom domu nesta žita
koje su doterali iz Egipta, otac reče sinovima: ʺIdite opet u Egipat i kupite nam malo žita.ʺ
Juda mu odgovori: ʺČovek koji je velikaš u onoj zemlji reče nam i tvrdo se zareče da
nećemo videti lica njegovoga ako ne dođe s nama najmlađi brat naš.ʺ A Jakov reče: ʺZašto
to zlo učiniste, zašto rekoste čoveku da imate još jednoga brata?ʺ Oni odgovoriše: ʺČovek
nas je oštro i potanko ispitivao. Raspitivao se: ʺJe li vam živ još otac? Imate li još braće?[19]
A mi mu odgovorismo to što nas pitaše. Zar smo mogli da znamo da će reći: ʹDovedite
brata svojega?ʹʺ Tada Juda poče da ubeđuje svog oca: ʺPusti mladića sa mnom, pa ćemo se
podići i otići, nabaviti žita da prehranimo tebe i sebe, da ne pomremo od gladi. Ja ću uzeti
Venijamina na moju odgovornost: iz moje ruke ga traži. Ako ga ne vratim i ne stavim pred
tebe, neka sav tvoj gnev bude na meni do kraja mog života. Da nismo ovoliko oklevali, do
sada bismo dva puta uspeli da budemo u Egiptu.ʺ Na to otac reče: ʺKad je tako, onda
učinite ovo: uzmite što najlepše ima u ovoj zemlji, i ponesite tome čoveku na dar. Ponesite
tamjana, meda, mirisnog korenja i badema. I uzmite dvaput više novaca, da biste mogli
vratiti novac koji ste našli u vrećama svojim ‐ možda se on greškom našao u njima. I brata
svoga povedite. Spremajte se za put, i idite kod tog čoveka. A Bog moj neka podari milost
onome čoveku da otpusti brata vašega Venijamina. Ako ostanem bez dece, neka ostanem
bez dece!ʺ
Jakovljevi sinovi su krenuli u Egipat. Poneli su darove i dvaput više novca. Kada su stigli
tamo, stali su pred Josifa. Čim je Josif video Venijamina, svog brata po majci, njegova duša
je zadrhtala. Pozvao je kućepazitelja, i rekao mu: ʺUvedi ove ljude u moju kuću, i spremi
dobar ručak, jer će u podne jesti sa mnom.ʺ Kućepazitelj je učinio ono što mu je Josif
zapovedio: poveo je Josifovu braću u njegovu kuću. Kada su videli da ih vodi u Josifovu
kuću, oni rekoše jedan drugome: ʺVode nas ovamo zbog novca nađenog u vrećama našim,
da nas okrive, optuže, zarobe i uzmu naše magarce.ʺ Zato na kućnim vratima priđoše
kućepazitelju i rekoše mu: ʺMolimo te, saslušaj nas. Kada dolazismo prvi put da kupimo
žito, i sa našim nasutim vrećama krenusmo natrag, kod prve gostionice razvezasmo naše
vreće i neočekivano videsmo svoj novac, svaki u svojoj vreći, i evo smo ih doneli natrag. A
za kupovinu novog žita doneli smo drugi novac. Ne znamo ko nam metnu novce naše u
vreće.ʺ ʺBudite mirniʺ, reče kućepazitelj, ʺne bojte se ničega. Bog vaš i Bog otaca vaših
metnuo je blago u vreće vaše. A novac koji ste uplatili upisan je kod mene u prihod i
računa se da je dobijen.ʺ Zatim je izveo Simeuna, doneo im vode da operu noge i nahranio
njihove magarce. Braća su u kući izvadila i pripremila darove. Čekali su Josifa. Rečeno im
je da će doći u podne.
Kada je Josif došao kući, braća izneše darove i pokloniše se do zemlje. On ih upita: ʺKako
ste?ʺ i dodade: ʺKako je otac vaš stari, o kome ste mi pričali? Je li još živ?ʺ Oni odgovoriše:
ʺJoš je živ i zdrav sluga tvoj, otac naš.ʺ ʺBlagosloven čovek taj pred Bogomʺ, reče Josif. Oni
se opet pokloniše do zemlje. Josif pogleda i vide među njima Venijamina, pa zapita: ʺJe li
vam to najmlađi brat vaš, koga ste obećali da ćete dovestiʺ? i na njihov potvrdan odgovor
prozbori: ʺBog da ti bude milostiv, sinko!ʺ Josif zadrhta u duši, srce mu se uzlupa u
grudima, briznu u plač, te brže ode u svoju spavaću sobu i tamo se isplaka; zatim se umi,
izađe, pa, ustežući se, reče: ʺDajte da jedemo.ʺ Za njega je bilo spremljeno napose, za
Jakovljeve sinove napose, a i za Egipćane, koji su obedovali kod njega, napose. Pismo
kazuje da Egipćani nisu mogli da jedu za istim stolom s Jevrejima: zbog svog praznoverja,
oni su osećali odvratnost prema svakom pastiru. Jakovljevi sinovi su seli tačno naspram
Josifa, po starini, redom. Veoma ih je začudilo to što su ih za trpezom razmestili tačno po
starešinstvu. Iznosili su im jela, svakome napose njegov deo. Te delove stavljao je sam
Josif, a Venijaminu je stavljao više nego drugoj braći. Postavili su i vino. Jakovljevi sinovi
su osetili olakšanje u srcu za bogatom i prijatnom trpezom. Nenaviknuti na
samoograničavanje, a naviknuti na pustinju, pastiri su se najeli i napili. Ta trpeza
praobražava duhovnu trpezu Hrista Spasitelja, koja se predlaže hrišćanima na svetoj
liturgiji. Gospod je blagovoleo da postane naš brat, zadobio je vlast nad svetom ‐
tajanstvenim Egiptom ‐ a svojoj braći, koja stradaju pod bremenom greha, pripremio je
trpezu i čašu napajajuću najjaču,[20] svoje presveto telo i svoju presvetu krv. Hrišćani, koji se
pričešćuju tom svetom hranom, pričešćuju se životom večnim, oslobađaju se grehova, i,
ushićeni duhovnom nasladom, zaboravljaju nevolje koje ih pritiskaju dok stranstvuju u
Egiptu ‐ u tuđoj zemlji, u zemlji izgnanstva: a ta zemlja, puna nevolja i nesreća, vidljivih i
nevidljivih, nije ništa drugo do zemaljski život.
Josif je tajno zapovedio svojim potčinjenima:[21] ʺNapunite vreće ovih ljudi žitom, naspite
ih pune, koliko god mogu poneti. Svakom u vreću stavite odozgo novce njegove. U vreću
najmlađeg stavite, pored novca, i čašu moju srebrnu.ʺ Potčinjeni su sve učinili kako je Josif
zapovedio. A ujutru, u svanuće, Jakovljevi sinovi su krenuli na put sa tovarima žita. Čim
su izašli iz grada, Josif reče svom kućepazitelju: ʺIdi brže za onim ljudima, i kad ih stigneš,
reci im: ʹZašto vraćate zlo za dobro? Zašto ste ukrali srebrnu čašu? Nije li to čaša iz koje
pije gospodar moj? Pa u nju on čak i gleda.ʹʺ Kućepazitelj ih stiže nedaleko od grada i
ponovi od reči do reči ono što mu je Josif zapovedio. A oni odgovoriše: ʺBez osnova
gospodar tako govori! Ne, sluge njegove to nisu učinile. Ako smo novce, koje smo našli u
svojim vrećama, vratili opet iz zemlje hananske, zašto bismo onda krali srebro i zlato iz
kuće gospodara tvoga? Kod koga nađeš čašu, taj neka bude kažnjen, a mi ćemo biti robovi
gospodaru našemu.ʺ Kućepazitelj odgovori: ʺNeka bude kako rekoste, ali onaj u koga se
nađe čaša, taj neka bude rob gospodaru mojemu.ʺ I brže poskidaše vreće sa magaraca, i
svaki razveza svoju vreću. Kućepazitelj poče da traži, najpre kod najstarijega, i kad dođe
do najmlađega, nađe čašu u Venijaminovoj vreći. U očaju oni razdriješe svoje haljine,
natovariše vreće na magarce, i vratiše se u grad. Josif je još bio u svojoj kući kada dođoše i
padoše pred njim na zemlju. ʺŠta ste učiniliʺ, reče im on, ʺzar niste znali da nema na zemlji
čoveka koji po gatanju može da zna kao ja?ʺ Juda odgovori: ʺNemamo šta da ti
odgovorimo, gospodaru, nemamo šta da ti kažemo, nemamo čime da se pravdamo! Bog
kara tajno sagrešenje slugu tvojih. Evo, bićemo robovi tvoji, mi, i ovaj kod koga je čaša
nađena.ʺ ʺA zašto bih jaʺ, reče Josif, ʺbio nepravedan? U koga je nađena čaša, taj neka mi
bude rob, a vi idite s mirom ocu svojemu.ʺ Tada mu pristupi Juda i reče: ʺGospodaru,
molim te, dozvoli mi da kažem pred tobom nekoliko reči i ne ljuti se na slugu tvojega:
znam da si prvi do faraona. Pitao si, gospodaru, sluge svoje: ʹImate li oca ili brata?ʹ I mi
rekosmo, gospodaru: ʹImamo starog oca i brata najmlađega, koji se rodio kad je otac već
bio u poodmaklim godinama. Imala ih je majka dvojicu: stariji... je umro, pa ovaj osta sam,
i otac ga silno zavole.ʹ Rekao si slugama svojim: ʹDovedite ga meni, hoću da ga vidim.ʹ A
mi rekosmo gospodaru: ʹNeće moći mladić da ostavi oca svojega ‐ napusti li ga, otac će
umreti.ʹ A ti reče slugama svojim: ʹNe dođe li brat vaš najmlađi, nećete više videti lica
mojega.ʹ Kad se vratismo slugi tvojemu, ocu našemu, kazasmo mu reči gospodara našega.
Otac nam reče: ʹIdite opet, kupite žita.ʹ Mi odgovorismo: ʹNe možemo ići! Ako najmlađi
brat naš pođe s nama, onda ćemo ići, jer bez njega nećemo videti lice čoveka onoga.ʹ A tvoj
sluga, otac naš, reče nam: ʹZnate da mi je žena rodila dva sina. Jedan od njih otide od mene
k vama: vi rekoste da ga je zver raskinula, i do sada ga ne videh. Ako i ovoga odvedete, i
zadesi ga kakvo zlo, svalićete me stara u grob s tugom.ʹ Pa sad, ako odem slugi tvojemu,
ocu našemu, a mladić ne bude sa mnom ‐ jer je duša onoga vezana za dušu... ovoga! ‐ i
vidi otac moj da nema sa mnom mladića, on će umreti, te će sluge tvoje svaliti starog slugu
tvoga, oca našega, s tugom u grob. Ja, sluga tvoj, uzeh mladića od oca, i rekoh mu: Ako ti
ga ne dovedem natrag, i ne stavim pred tebe, neka padne gnev tvoj na mene do kraja
života moga.ʹ Pa neka ja budem sluga tvoj umesto mladića... Da! Sluga, gospodaru... A
mladić neka ide sa braćom svojom. Kako da idem ocu bez mladića? Ne bih mogao da
podnesem jade koji bi mi oca zadesili.ʺ Josif nije mogao više da se uzdržava i skriva.[22]
Zapovedio je svima da izađu napolje; čak niko od poverljivih i domaćih nije bio kada se
pokazao braći. Kada su se svi udaljili, Josif je briznuo u plač i povikao braći: ʺJa sam
Josif!... Je li mi otac još u životu?ʺ Braća se potpuno zbuniše. Nisu mogli da mu odgovore.
A Josif im reče: ʺPriđite mi bliže.ʺ I priđoše mu. ʺJa sam Josifʺ, ponovi on, ʺja sam brat vaš
kojeg ste prodali u Egipat. Nemojte žaliti što ste me prodali ovamo... da vas to ne bi
uznemiravalo i mučilo! Bog me je poslao ovamo radi vašeg spasenja. Već je dve godine
glad na zemlji, a još će pet godina biti glad, i uzalud će ljudi do tada orati zemlju, i žetve
do tada neće biti. Bog me je poslao pred vama da vam pripremim sklonište na zemlji i
prehranim vašu brojnu porodicu. Niste me vi prodali ovamo: ovamo me je poslao Bog,
učinio da postanem kao otac faraonu, gospodar nad celim njegovim domom i starešina
nad svom egipatskom zemljom. Vratite se brže ocu mojemu i recite mu: ʹEvo šta ti govori
sin tvoj Josif: ʹBog me je postavio za gospodara Egipta, dođi kod mene, ne oklevaj. Sedećeš
u zemlji gesemskoj, bićeš blizu mene, ti, i sinovi tvoji, i ovce tvoje, i goveda tvoja, i sva
stada tvoja. I ja ću ti slati hranu onde, jer će još pet godina biti glad.ʹ A eto svojim očima
vidite, i Venijamin, brat moj, svojim očima vidi da vam ja iz usta ovo govorim. Kažite ocu
mojemu o svoj slavi i vlasti koji su mi dati u Egiptu, koje ste svojim očima videli. Pohitajte
i dovedite oca mojega ovamo.ʺ Tada pade oko vrata Venijaminu, zagrli ga i plaka, i
Venijamin zagrli brata, i plaka. Zatim izljubi svu braću svoju i isplaka se na njima. Tek
tada se otvoriše njihova usta, dotad zapečaćena strahom i nevericom, i otpočeše razgovor
sa Josifom.
U faraonovu kuću je stigao glas da su došla Josifova braća. Faraon se obradovao;
obradovali su se i svi njegovi dvorani. Faraon reče Josifu: ʺKaži braći svojoj: ʹOvo učinite ‐
napunite vreće svoje žitom, pa idite u zemlju hanansku, uzmite oca svojega i sve što imate
i preselite se ovamo, kod mene. Bogatstva Egipta otvorena su za vas.ʹʺ Josif je poklonio
svakom bratu po dve haljine, a Venijaminu je dao petoro haljina i trista zlatnika. Svom ocu
poslao je mnoge darove na deset magaraca, i deset magaraca natovarenih žitom ocu za
put. Tako je darivao svoju braću, i otpravio ih na put: Na rastanku im je rekao: ʺNemojte
se svađati usput.ʺ Ovakav savet je bio preko bio potreban raspuštenim vaspitanicima
pustinje. Naravno, oni su mu sada dali određeni značaj, pamtili su ga i držali se njega.
Jakovljevi sinovi su se vratili u hanansku zemlju, svome ocu. Rekli su mu: ʺSin tvoj Josif je
živ; upravo on upravlja svom zemljom egipatskom.ʺ Ove reči su zaprepastile Jakova. Nije
im poverovao. Uveravali su ga, kazivali doslovno sve Josifove reči. No kada je starac
video bogate darove i kola koja je Josif poslao po oca, tada je oživeo njegov duh. Tada im
je Jakov rekao: ʺNajvažnije je da je Josif živ! Idem da ga vidim pre nego što me smrt
ugrabi.ʺ
Patrijarh je krenuo sa svim ukućanima, sa svim što je imao. Kada je došao do takozvanog
izvora zakletve, prineo je tu žrtvu Bogu.[23] Bog je rekao starcu u noćnom viđenju:
ʺJakove! Jakove! Ja sam Bog otaca tvojih. Ne boj se preseljenja u Egipat, jer ću onde učiniti
od tebe narod velik. Ja ću ići s tobom u Egipat, i ja ću te izvesti otuda, i Josif će svojim
rukama sklopiti oči tvoje.ʺ
Pri preseljenju u Egipat Jakovljeva porodica, računajući i Josifa i njegove sinove, imala je
sedamdeset pet duša muškog pola. Kada su došli u gesemsku zemlju, Jakov je poslao Judu
da javi Josifu da je stigao. Josif je zapovedio da upregnu zapregu u kola. Zatim je krenuo u
susret starom ocu u Gesem. Kada ga je video, pao mu je oko vrata i dugo plakao na
njegovom vratu. Jakov reče Josifu: ʺSada mi nije žao da umrem, jer sam te video ‐ ti si još
živ!ʺ Kada je cela porodica stigla u Egipat, Josif je rekao braći: ʺIdem da javim faraonu da
ste stigli, ali ću reći: ʹBraća moja i sav dom oca mojega iz zemlje hananske dođoše k meni.
Oni su pastiri: time se mi bavimo od davnina. Doterali su ovamo i stada svoja.ʹ A kad vas
faraon pozove i upita čime se bavite, recite mu: ʹMi smo sluge tvoje, od detinjstva i sada
gajimo stoku; to su radili i očevi našiʹ, da bi vam rekao: ʹNastanite se u Gesemu
arabijskom.ʹʺ Taj najbolji deo plodne zemlje, veoma pogodan za stočarstvo, nikada pre nije
bio naseljen. Pismo govori da je patrijarhova porodica naseljena u zasebnu i nenaseljenu
zemlju zbog nekog praznoverja Egipćana da su stočari nečisti. Josif je izvestio faraona:
ʺMoj otac i braća sa svojim stadima stigli su iz hananske zemlje, i evo ih u zemlji
gesemskoj.ʺ[24]
Zatim je odabrao petoricu braće i izveo ih pred faraona. Faraon upita braću Josifovu: Čime
se bavite?ʺ Oni odgovoriše: ʺMi, sluge tvoje, gajimo ovce, time se bavimo od detinjstva,
time su se bavili i očevi i praočevi naši. Danas smo došli da boravimo u zemlji tvojoj, jer u
zemlji hananskoj hara glad i tamo nema paše za stada naša. Dozvoli slugama tvojim da se
nasele u zemlji gesemskoj.ʺ Faraon odgovori, obraćajući se Josifu: ʺOtac tvoj i braća tvoja
dođoše tebi. Ti upravljaš celom zemljom egipatskom; naseli ih na najboljem mestu. Neka
se nasele u zemlju gesemsku. Ako među njima ima sposobnih ljudi, postavi ih za starešine
nad stadima mojim.ʺ Josif je kasnije doveo i Jakova pred faraona. Starac je blagoslovio
egipatskog cara. Faraon je upitao Josifa koliko starac ima godina. ʺImam sto trideset
godinaʺ ‐ odgovori starac ‐ ʺnemam mnogo godina, no život je moj bio pun nesreća, i neću
živeti onoliko koliko su živeli očevi moji.ʺ Starac opet blagoslovi cara, i ode od njega. Josif
je učinio sve kako mu je faraon zapovedio i naselio je svog oca u gesemsku zemlju. Često
je voljeni sin posećivao svog starog oca i donosio mu sve što mu je bilo potrebno za
izdržavanje.
Veoma zanimljive pojedinosti o društvenom uređenju Egipta za vreme Josifa sačuvane su
u Knjizi postanja. U tim pojedinostima vidi se kako su nastale prvobitne države, kako su
ljudi prelazili iz stanja divlje slobode u položaj podaništva, kako je to podaništvo u
početku bilo nepotpuno, i više je ličilo na patrijarhalnu potčinjenost, kako je kasnije prešlo
u potpuno podaništvo; tu se, najzad, vidi da je mudri, sveti Josif bio osnivač samodržačke
ili monarhističke vlasti u Egiptu. Tadašnji faraonov dvor, koliko god predstavljao neku
veličinu i raskoš, nije još uspeo da izbegne patrijarhalnu jednostavnost: njegov najviši
dvoranin lično prodaje žito, drugi dvoranin nosi korpe žita na svojoj glavi, treći
sopstvenim rukama cedi sok iz grožđa u carsku čašu, i to svakog dana, a ne samo kad je
svečani pir. Egipat je tada imao mali broj stanovnika, i zato je cela plodna oblast Gesem
bila nenaseljena, a stanovnici gradova su imali mogućnost da se bave zemljoradnjom i
stočarstvom.
Knjiga postanja odiše mladošću političkog sveta. Pripovedanje bogonadahnutog pisca te
knjige, Mojsija, svojom prirodnošću prenosi pažljivog čitaoca u daleku, svetu drevnost, ka
onim ljudima koji su živeli u čudesnoj jednostavnosti, ka tek započetom životu, dalekom
od svake složenosti. A kako su taj život i ta jednostavnost puni sile! Ko se često pogružava
u sagledavanje biblijskih priča, taj će svakako osetiti u svojoj duši naročit, neobičan utisak:
miris neke svežine, mladosti, sličan dahu prelepog letnjeg jutra. Duša se pomlađuje od
pažljivih pogleda na mladost sveta, od razgovora sa mladim svetom; njene sile postaju
svežije, jače, kao što duh starog čoveka postaje življi u društvu sa decom. Prijatno je
nasladiti se svežinom mladog sveta, odmoriti se u njoj od utisaka savremenog, staračkog,
raspadajućeg.
Strašna glad je i dalje trajala. Naročito je pogađala Egipat i Palestinu. Niko u tim zemljama
nije imao žita. Jedini je Josif ranije stvorio zalihe. Nije ostalo ni zlata ni srebra u tim dvema
zemljama ‐ sav novac je prešao u Josifove ruke, a on ga je stavio u faraonovu državnu
kasu. Ta kasa je, moramo to istaći, bila u samoj kući egipatskog faraona. Egipćani nisu
imali novac, a žito im je bilo potrebno ‐ zato su prodali faraonu najpre svoju stoku, zatim
zemlje, a na kraju i same sebe. To je početak potpunog ropstva u Egiptu. Jedino su
sveštenici uspeli da sačuvaju svoju zemlju zato što su dobijali žito od faraona besplatno,
kao milostinju. Kada su godine gladi prošle, i kada su Egipćani potpuno predali faraonu i
svoju zemlju i sebe, Josif im je dao za setvu seme, s tim da petinu roda obavezno daju u
državnu kasu. Tu prvi put uvedenu meru vraćanja duga, kao i sam zaokret vlasti, narod
novonastale samodržačke države prihvatio je sa zadovoljstvom i blagodarno. ʺTi si nam
život sačuvaoʺ, govorili su Egipćani Josifu, ʺti si dobrotvor naš, bićemo robovi faraonu.ʺ
Pisac Knjige postanja ističe da je ta obaveza davanja petine ostala nepromenjena i u
njegovo vreme, to jest četiri veka kasnije. Iz dela mnogo kasnijih pisaca, Herodota i
Diodora, očito je da se taj način ubiranja poreza nije prekidao do njihovog vremena, očito
je da je zemlja u Egiptu bila vlasništvo egipatskih careva. Prihodi egipatskih careva od
zemlje, govori Diodor, bili su u toj meri dovoljni da faraon nije imao potrebe da uvodi
narodu bilo kakvu drugu obavezu davanja.[25] U toj odluci vidi se josifov duboki, svetli
um, njegova neuobičajena sposobnost za upravljanje, sposobnost koja se otkrila u njemu
još od mladosti, i koju su tako brzo i pravedno primetili i stražarski zapovednik i tamničar.
On je uveo veliku obavezu davanja, ali ta obaveza je izuzetno podesna za davan>e zbog
samih prirodnih osobina tog dela Egipta. A koja 6i obaveza davanja bila primerenija
plodnom delu Egipta od obaveze davanja u žitu? Nije bilo teško podnositi tu obavezu
tamo gde je uobičajeni prinos veoma veliki, Tako skupljene količine žita sa polja smeštenih
kraj plovne reke, a takva su sva egipatska polja uz obalu Nila, nije bilo teško dopremati u
gradove, u kojima su i sama skladišta za žita takođe kraj same reke; neizvršene obaveze
davanja, moguće u nerodnim godinama, nije bilo teško nadoknađivati u godinama veoma
velikih prinosa. Ako neke prinose u svetu možemo nazvati veoma velikim, onda su to pre
svega prinosi sa egipatskih njiva. Luke na samoj reci pružale su izuzetno povoljne uslove
za promet žita. Kasnije, kada su osnovane luke i na Sredozemnom moru, na čijim je
obalama živeo sav prosvećeni i trgovački svet tog vremena, Egipat je postao žitnica tog
dela sveta, i bio je njegova žitnica sve dotle dok je Sredozemno more bilo njegovo središte;
a ono je bilo središte obrazovanog i aktivnog sveta skoro do najnovijih vremena, skoro
kroz celokupni život sveta. Josifovauredba imala je izuzetnu opravdanost i pored sve svoje
skromnosti: zato je i bila dugovečna. Samo vreme uvažava mudru državnu odluku, i kroz
mnoga stoleća čuva je u neprikosnovenoj, za države toliko blagotvornoj nepromenjivosti.
Kroz to javno državno dobro delo josif je ojačao i uredio faraonovu vlast, obezbedio novu
državu kapitalom i stalnim, obilnim prihodima.
Sedamnaest godina proveo je Jakov u Egiptu. U sto četrdeset sedmoj godini osetio je da se
približava vreme da umre. Nekoliko dana pred smrt dozvao je svog ljubljenog sina Josifa i
rekao mu: ʺUčini mi milost i istinu, nemoj da me sahraniš u Egiptu. Želim da ležim kod
svojih otaca! Iznesi me iz Egipta i sahrani me u njihov grob.ʺ Nošen verom, a ne nekom
sitnom, zemaljskom željom, nadahnuti starac zavetuje da njegovo telo prenesu u Palestinu
i da ga sahrane u hevronskoj oblasti. Tako objašnjava to zavetovanje sveti apostol Pavle, i
kaže da je te duboko tajanstvene reči starac izgovorio po nagovoru neba.[26] Sveti sin
obećava da će sveto ispuniti volju svetog oca. Jakov je zamolio sina da obećanje potvrdi
zakletvom. Josif je dao zakletvu. Tada se Jakov poklonio preko uzglavlja svoje postelje na
vrh Josifovog žezla. Žezlo je bilo u rukama velikaša ili po tadašnjem običaju, ili kao znak
visokog položaja.
Nedugo posle ovoga, Josifu su javili da mu je otac veoma bolestan.[27] Sa dvojicom svojih
sinova, Manasijom i Jefremom, krenuo je ocu, koji je već bio na samrti. Potpuno
onemoćalom, iscrpljenom starcu su rekli: ʺEvo sin tvoj Josif ide k tebi.ʺ Starac je pribrao
sve svoje preostale snage i seo na postelju. Je li ga okrepila ljubav prema sinu, ili ga je u
tom trenutku osenila blagodat? Umirao je, i u isti čas oživeo životom božanskog
nadahnuća. Često se u Božijim izabranicima čovekovom prirodnom dejstvu priključuje
natprirodno dejstvo Svetog Duha. To moćno dejstvo izvodi čoveka iz njegovog
uobičajenog stanja i čini ga Božijim oruđem. Takvi su bili Josifovi predsmrtni trenuci.
Kada je Josif ušao kod oca, otac je rekao sinu: ʺBog svemogući javi se meni u Luzu, u
zemlji hananskoj, i blagoslovi me, i reče mi: ʹUčiniću da narasteš i namnožiš se; i učiniću
od tebe mnoštvo naroda i daću zemlju ovu semenu tvojemu nakon tebe da je njihova
doveka.ʹ Sada, dakle, dva sina tvoja, što ti se rodiše pre mog dolaska u Egipat, neka budu
moji. Jefrem i Manasija, kao Ruvim i Simeun, neka budu moji. A sinovi koje rodiš posle
njih neka budu tvoji, i neka se po imenu braće svoje zovu u nasledstvu svojemu. Mati tvoja
Rahilja je umrla u zemlji hananskoj kada sam išao iz Mesopotamije i približavao se
Eufratu, a to je Vitlejem. I sahranih je na putu prema Eufratu.ʺ Kada je video Josifove
sinove, Jakov zapita: ʺKo su ovi?ʺ Josif odgovori: ʺOvo su sinovi moji, koje mi Bog dade
ovde.ʺ A Jakov reče: ʺDovedi ih meni da ih blagoslovim.ʺ Patrijarhove oči su bile oslabile
zbog starosti, te nije mogao dobro da vidi. Kada mu je Josif priveo svoje sinove, on ih je
zagrlio i celivao. Zatim je rekao Josifu: ʺNisam se nadao da ću videti lice tvoje, a gle, Bog
mi dade da vidim i decu tvoju.ʺ Josif ih odmače od starčevih kolena, i oni mu se pokloniše
do zemlje. Josif ih uze obojicu, Jefrema sa svoje desne strane, a sa Izrailjeve leve; Manasiju
pak sa svoje leve strane, a sa Jakovljeve desne, i tako ih ponovo primače starcu. Nadahnuti
starac pruži ruke da ih blagoslovi i namesti ruke u obliku krsta tako što svoju desnu ruku
stavi na glavu Jefremu, a levu na glavu Manasiji. Ovo je prvi put da se pri blagoslovu
pojavljuje krsni znak, uobičajeni znak blagoslova u novozavetnoj Crkvi. Sveti patrijarh
poče da govori: ʺBog, kojemu su svagda ugađali oci moji Avram i Isak, Bog koji me je štitio
i pomagao mi otkako sam postao do današnjega dana, koji me je izbavljao iz svakog zla,
da blagoslovi decu ovu i da se po mojemu imenu i po imenu otaca mojih Avrama i Isaka
prozovu, i da se namnože na zemlji!ʺ Josifu nije bilo pravo što je starac stavio desnu ruku
na Jefrema, pa je uzeo očevu ruku da je prebaci sa Jefremove glave na Manasijinu glavu, i
onda rekao: ʺNe tako, oče, ovo je prvenac ‐ stavi desnu ruku njemu na glavu.ʺ Ali otac ne
htede da to učini. ʺZnamʺ reče on, ʺznam, sine moj, i od njega će postati narod, i on će biti
velik, ali će mlađi brat biti veći od njega: potomstvo njegovo biće veliko mnoštvo naroda.ʺ
On ih opet blagoslovi i reče: ʺTobom će Izrailj blagosiljati, govoreći: ʹBog neka učini sa
tobom ono što je učinio sa Jefremom i Manasijom.ʹʺ A Josifu reče: ʺEvo, ja ću skoro umreti,
ali će Bog biti sa vama i vratiće vas iz ove zemlje u zemlju otaca vaših. U toj zemlji dajem ti
jedan deo više nego braći tvojoj, deo koji sam uzeo od Amorejaca mačem i lukom mojim.ʺ
Reč duhonosnih ljudi, primećuje jedan veliki učitelj asketizma,[28] slična je reči starog
Jakova: oni svojom rečju predaju slušaocima duhovnu silu koja živi u njima i koju su
zadobili u borbi protiv greha, u pobedama nad nevidljivim Amorejcima ‐ poročnim
pomislima i osećanjima.
Čas smrti svetog patrijarha se približavao. U tom predsmrtnom času izlio se na njega
obilno Sveti Duh, i potpuno ovladao njime. U tim poslednjim trenucima zemaljskog
života, u kojima je duša bila spremna da izađe iz oronulog tela, sišao je Duh Božiji,
zaustavio odvajanje i izlio blagodatni život u dušu koja odlazi, u telo koje ostaje. Patrijarh
je umirao, ali i oživeo životom budućeg veka. Starac je zatražio da svi njegovi sinovi bez
odlaganja dođu kod njega. Istog trena oni su se sabrali oko njega.[29] On je još sedeo na
postelji. Kada su se sinovi skupili, Jakov im je saopštio nadahnuto, proročko zaveštanje. To
zaveštanje odiše mladalačkom snagom i poezijom, večnom mladošću stanovnika neba i
njihovom svetom poezijom. Tu nema čoveka! Tu je čovečiji jezik bio samo oruđe. Upravo
tako se čuje Bog koji govori. Upravo tako se čuje Bog koji je izrekao svoju volju i ima vlast
da upravlja budućim sudbinama ljudi i njihovog dalekog potomstva! Patrijarhovo
zaveštanje je nebeska pesma koju Sveti Duh peva da je vasceli svet čuje. Ta pesma
naveštava svetu Iskupitelja, a narodima, potopljenim u idolosluženje, da će ih ozariti
svetlost hrišćanstva. ʺSkupite seʺ, reče umirući starac svojim sinovima, reče gotovo već iz
onoga veka, ʺskupite se da vam kažem šta će biti do kraja.ʺ Skupite se, sinovi Jakovljevi,
poslušajte me, poslušajte Izrailja, poslušajte oca svoga. Ruvim je izgubio prava prvenca
zato što je ugađao čulima; nisu ih dobili Simeun i Levije. Njihovu sklonost ka prolivanju
krvi pogodilo je prokletstvo, njihovo potomstvo osuđeno je da se raseje po plemenima
ostale braće. Nad Judom se široko otvorilo sve obilje blagoslova: obećana mu je društvena
moć, znamenitost, prvenstvo među braćom, naročito je njemu predodređeno da bude
praotac Spasitelja, koji je ‐ javlja prorok starac ‐ ʺnada naroda.ʺ Nadahnuti starac je
blagoslovio sinove, svakoga ponaosob, po starešinstvu. Kada je stigao do Josifovog imena,
on je ponovo prizvao na njega i na njegovo potomstvo blagoslov neba i zemlje. Predano i
silno izražen je taj blagoslov u onom napretku koji je kasnije pratio Josifovo mnogobrojno
potomstvo.
Čim se proročko zaveštanje završilo, Jakovljeva reč postaje drukčija: više ne oduševljava
njeno ushićenje, zanos, nebeska veličina. Ona liči na telo bez duše. Bog je do maločas
govorio kroz usta starca, i sad je prekinuo svoje tajanstveno učenje: zamuknuo je
nadahnuti prorok, počinje iznemoglo da govori umirući starac: ʺSahranite meʺ, bile su
poslednje Jakovljeve reči, ʺu pećini koja je na njivi Efrona Hetejina. Onde su sahranjeni
Avram i Sara, onde su sahranjeni Isak i Reveka, onde sahranih Liju.ʺ Jakov izgovori ovo,
podiže noge na postelju, i ispusti dušu. ʺI pribran bi k rodu svojemuʺ, govori Pismo, k
onim svetim pravednicima koje je zemlja proizvela i vaspitala za nebo, koje je ona već
predala u večnost.
Kada je video da je Jakov umro, Josif je pao na lice svog oca, celivao lice, usta, zapečaćena
smrću, i kvasio to lice mnogim suzama.[30] Zapovedio je svojim slugama lekarima da po
egipatskim običajima spreme telo za sahranu. Lekari su četrdeset dana spremali telo na
način koji sprečava njegovo truljenje. Ceo Egipat učestvovao je u Josifovoj žalosti:
sedamdeset dana oplakivali su Egipćani smrt svetog starca, rodonačelnika izrailjskoga.
Čim su prošli dani žalosti, Josif je izmolio faraona da mu dozvoli da ispuni očev zavet i
svoje obećanje na koje mu se zakleo: da će dragoceno telo pravednika sahraniti u
hananskoj zemlji. Faraon je izrazio želju da odlazak njegovog miljenika u hanansku zemlju
ima sva obeležja putovanja prvog egipatskog velikaša. Ceo dvor egipatskog cara, svi
velikaši pratili su Josifa; uz njih je išlo mnoštvo kola i konjanika. Išli su svi Jakovljevi
sinovi, svi njegovi unuci koji su bili sposobni da putuju. Kada su stigli do mesta sahrane,
odali su počast svetom telu time što su sedam dana bili u velikoj žalosti. Tako kaže Pismo.
Zato su polju na kome se brojni skup zaustavio i bio u velikoj žalosti stanovnici te zemlje
dali naziv žalost egipatska.
Josif je ispunio svoje obećanje i vratio se u Egipat. A njegovu braću nije napuštao nespokoj
zbog onog zla koje su mu učinili. Pomišljali su da je brat velikaš zlopamtiv i da će im se
osvetiti, a ta čista, sveta duša bila je spremna jedino za milost! Misleći da Josif nije hteo da
im se osveti da ne bi pomutio mir starog oca i da odlaže osvetu do pogodnog trenutka, oni
su mu prišli i rekli: ʺOtac tvoj pred smrt zapovedi: ʹOvako kažite Josifu: ʹOprosti braći
svojoj bezakonje i greh, što ti napakostiše; oprosti im bezakonje radi Boga otaca tvojih.ʺ1
Dok su to govorili, Josif je plakao. Zatim su pali pred njega i rekli mu: ʺEvo, sluge smo
tvoje!ʺ Velikodušni Josif, dostojan blagoslova zemlje i neba, dostojan blagoslova vascelog
hrišćanskog roda, blagoslova svih koji čitaju pripovest o njegovim poučnim delima,
odgovorio je braći: ʺNe bojte se, zar sam ja umesto Boga? Vi ste mislili zlo po mene, ali je
Bog mislio dobro. I ispunila se odluka Njegova: mnoštvu ljudi pružena je hrana, sačuvan
im je život. Ne bojte se: ja ću hraniti i vas i vaše porodice.ʺ Živa vera u Boga i gledanje
čistim duhovnim okom Božijeg promisla uznose čoveka iznad svih nesreća, iznad strašne
duševne nesreće: zlopamćenja i osvete.
Knjiga postanja ne govori o daljim okolnostima Josifovog života: verovatno je njegov život
protekao u tišini i nenarušivoj sreći. Pismo samo kaže da je preostale dane svog života
Josif proveo u Egiptu, da je video Jefremove unuke, Mahirove sinove (Mahir je najstariji
Manasijin sin), i da je umro u sto desetoj godini. Odlazeći u večnost, zavetovao je svoje: ʺJa
ću skoro umreti, ali će vas Bog zacelo pohoditi, i izvešće vas iz ove zemlje u zemlju za koju
je obećao da će vam je darovati. Tada ponesite i moje kosti odavde u zemlju obećanu.ʺ
Reče ovaj zavet i počinu. Njegovo telo, zaštićeno od truljenja, položili su u sanduk,
pripremljeno da bude preneto onako kako je on zavetovao. Tri veka čekalo je Josifovo telo
na prenos, za koji je zavet bio dat i primljen sa tolikom verom.
Neka umrem i budem sahranjen u Egiptu, zemlji mog prišelništva. Ne ostavljam ovaj
zavet mojoj deci, ja ‐ bez dece ‐ ostavljam ovaj zavet rodu mome, da se preseli u zemlju
obećanu i prenese onamo sa sobom i moje telo. Decom i rodom nazivam pomisli koje se
rađaju u mom umu i osećanja koja se rađaju u mom srcu. Deco moja! Rode moj! Ostavite
gesemsku zemlju, njene bujne pašnjake, podesne jedino za uzgoj stoke. Preselite se iz
Egipta, iz ovog zemaljskog sveta, u kome vladaju telo i greh, preselite se na nebo! Moje
telo neka na vreme siđe u zemlju, od koje je i uzeto. A kada, podignuto trubom vaskrsenja,
ustane iz smrtnog sna, vi, pomisli i osećanja moja, okriljeni Duhom, uznesite vaskrslo telo
na nebo! Bog je obećao nebo celom čoveku. i njegovoj duši i njegovom telu! Da! Doći će
vreme, posetiće Bog čoveka, sabraće njegovo telo rasuto u prah, pomešano sa zemljom,
oživeće On to telo. I ako su čovekove pomisli i osećanja dostojni neba, ako su pomazani,
zapečaćeni Duhom, onda će se i telo izmeniti, proslaviti, dobiti krila, i zajedno sa dušom
uzleteti u nebo.

NAPOMENA:
1. Prepodobni Jefrem Sirin, crkveni pisac iz IV veka, sastavio je kazivanje o
prekrasnom Josifu u književnoj formi tog vremena. Ova pripovest čita se po uredbi
crkvenog tipika na jutrenju u utorak Strasne sedmice.
2. Blagodarenje Bogu čini deo umnog monaškog delanja i sastoji se u blagodarenju i
slavoslovljenju Boga za sve što se dešava, i prijatno i žalosno. To umno delanje
zapovedili su apostoli u ime Gospodnje: Na svemu zahvaljujte ‐ rekao je apostol ‐
jer je ovo volja Božija za vas u Hristu Isusu (1 Sol 5, 18). Umno delanje blagodarenja
objašnjeno je izuzetno dobro u odgovorima prepodobnog Varsanufija Velikog.
3. Post 32.
4. Post 32,10.
5. Post 33.
6. Post 34, 35.
7. Post 37.
8. Vidi: Sveti Grigorije Sinait, Veoma korisne glave, glava 10, Dobrotoljublje,tom 1.
Ovog mišljenja drže se i svi ostali sveti oci.
9. U izvorniku: Ps 1, 19! Vidi: Ps 33, 18.
10. Post 37.25.
11. Mt 26,15.
12. Post 39
13. Post 40.
14. Post 41.
15. Porro ab Aegiptiis didicimus, quod in lingua eorum resonet: Salvator mundi, S.
Hieronimi. Liber de nominibus hebraicis
16. Jn 6.
17. Beleške moskovskog mitropolita Filareta na Postanje
18. Post 42.
19. Post 43.
20. Ps 22, 5.
21. Post 44.
22. Post 45.
23. Post 46.
24. Post 47.
25. Beleške moskovskog mitropolita Filareta na Postanje.
26. Jevr. 11, 12
27. Post. 48
29. Post 49.
30. Post 50.
ASKETSKI OGLEDI

POSLANICA BRAĆI SERGIJEVE PUSTINjE IZ BABAJEVSKOG MANASTIRA

Veoma ljubljeni oci i braćo!
Blagodarim vam što ne zaboravljate mene grešnog, što gajite ljubav prema meni.
Blagoslov Božiji neka počiva nad vama, i nad svima koji preplivavaju more života sa
ciljem da se spasu, da stignu u Božije pristanište. Za one koji gledaju jedino na koristi,
prednosti i naslade prolaznog sveta nemam reči.
Dok sam putovao iz Sergijeve pustinje, preko Moskve, u Babajevski manastir, posetio sam
mnoge monaške obitelji i opitno video ono što sveti oci opisuju u svojim bogonadahnutim
knjigama. Video sam da u svakom mestu, i u bezljudnoj pustinji, i u bučnoj masi ljudi, oni
hrišćani koji se udubljuju u reč Božiju i nastoje da je ostvaruju životom ispunjavaju svoje
mišiće ‐ um i srce ‐ svime što je potrebno za put u blaženu večnost. Suprotno ovome, oni
koji ne haju za vežbanje u reči Božijoj, za ispunjenje svetih Božijih zapovesti ostaju u
žalosnom mraku greha, u ropstvu greha, u potpunoj neplodnosti, iako žive u dubokoj
pustinji. Pustinožiće nesjedinjeno sa duhovnim zanimanjima odgaja, goji, jača grešne
strasti.[1] Tako nasuče sveti oci; tako zaista i jeste. Reč Božija je život večni: ko se hrani
ovim, živjeće vavijek.[2] Gde god se čovek hranio rečju Božijom, u pustinji, ili u masi ljudi,
svuda reč Božija čuva svoje sveto svojstvo: svojstvo večnog života. Stoga nikakvo mesto ne
sprečava taj večni život da predaje svome pričasniku duhovni život, jedini istinski život.
Dok sam bio sa vama, uvek sam vas opominjao, poticao da se zanimate rečju Božijom: Ona
može da daruje našoj bučnoj obitelji dobro svojstvo usamljene obitelji ‐ ona može da
izgradi duhovnu ogradu oko naše obitelji koja nema materijalne ograde. Ta duhovna
ograda biće čvršća i viša od svake ograde napravljene od cigle i kamena; nikakav porok
neće prodreti u našu obitelj, nikakva vrlina neće se izgubiti iz nje. Sada, daleko od vas, ne
nalazim ništa bolje do da vam pismeno ponovim ono što sam vam usmeno govorio. Braćo!
Ne provodite svoj život u praznim zanimanjima; ne proćerdavajte kratki zemaljski život,
koji nam je dat radi večnih tekovina. On će projuriti, proleteće, i neće se vratiti; gubitak tog
života je nenadoknadiv; provoditi ga u sujetama i igrarijama znači lišiti sebe blažene
večnosti, koju nam je Bog pripremio. Upotrebite ga na izučavanje blage i savršene volje
Božije, izložene u nepovredivom Svetom pismu. Meni nije dosadno ‐ rekao je sveti apostol ‐
pisati vam jedno isto, a vama je ukrepljenje.[3]
Kada mi milostivi Gospod podari određeno poboljšanje mog telesnog zdravlja i udostoji
me da vidim vaša lica, kao lica svetih anđela, i tada će moja reč biti ista kao i ranije. I ranije
sam vas podsticao da trpite u utočištu koje nam je Bog dao, i da tako tražite duhovni mir u
reči Božijoj, da se ne predajete sujetnim pomislima i maštarijama, jer one obećavaju da će
pružiti mir, a oduzimaju ga. ʺDobri deo bezumnoga je mali u njegovim očimaʺ[4], rekao je
veliki Isak. Suprotno ovome, u duši koja sa blagodarnošću prima Božije darove raste cena
tih darova. Tako govorim o našem pristaništu ‐ Sergijevoj pustinji. Blagodarenje Bogu za
to pristanište može da učini pristanište tihim, najprijatnijim; uznemireni pogledi ropota i
nezadovoljstva prenose svoj nemir, svoj mrak i na ono radi čega bi, pošteno govoreći,
trebalo blagodariti, proslavljati Boga.
Ako drvo rasađujemo sa jednog mesta na drugo, ono gubi svoju snagu bez obzira na to što
je po prirodi snažno, gubi mogućnost da donosi plodove. U trpljenju svome spasavajte duše
svoje ‐ zapovedio je Gospod, naš učitelj.[5] On je objavio da se rod donosi u trpljenju.[6] On
je objavio: Ko pretrpi do kraja, taj će se spasti;[7] ako li odstupi, neće biti po volji duši mojoj.[8]
Uranjam u sagledavanje njive Hristove. Koliko je na njoj posejano semena, koliko je izniklo
klasova! Kako se predivno zelene, kako utešno i naslađujuće šume ti klasovi dok se
talasaju na vetru. Stiže za to klasje vreme zrelosti, vreme žetve; oni ostavljaju polje na
kome su se rodili i odrasli, a onda se sakupljaju na gumnu, suše se, odvajaju se od slame,
kukolja i pleve. Upravo takav je naš život. Koliko je potrebno raznih preturanja da 6i
čovek video svu sujetnost sveta, svu njegovu ništavnost, da bi, napokon, dostigao to
gumno, to jest nedra svete obitelji. Teško, plodonosno zrno, koliko god ga vejali, uvek
pada na gumno, a kukolj i slaba, prazna, laka zrna vetar odnosi sa gumna. Sve to prazno u
prvi mah izgleda kao oblak, kao nešto značajno, zatim postaje ređe, gubi se iz vida,
nestaje. Nevolje koje se sreću u društvu ne mogu biti opravdanje malodušnosti. Život i
mesto bez nevolja na zemlji nisu ništa drugo do neostvariva mašta koju ištu umovi i srca
daleki od Božije svetlosti, obmanuti demonima. Nama je zapoveđeno da ištemo duhovni
mir u uzajamnom nošenju nemoći. Ne izvršava se Hristov zakon promenama mesta;
mesta menjamo jedino zbog osuđivanja bližnjih. Ne! Nosite bremena jedan drugoga, i tako
ispunite zakon Hristov.[9] Od ispunjenja Hristovog zakona beži svaki onaj koji bezumno
traži mesto bez nevolja. Mesto i život bez nevolja postoji jedino na nebu: otuda pobježe
svaka žalost i uzdisanje.[10] Zemlja je mesto uzdisanja; blaženi su oni koji uzdišu na njoj: oni
će se utešiti na nebu. Mesto i život bez nevolja našao je onaj čije je srce našlo smirenje i
smirenjem ušlo u trpljenje.
Svemu ovome, svemu blagom i spasonosnom uči nas reč Božija. Zato sam Gospod
zapoveda, svi proroci i apostoli, svi sveti oci opominju, zapovedaju, mole da stalno
prebivamo u reči Božijoj, tom izvoru svih dobara, tom životu, toj svetlosti na zemlji, dolini
plača, gladi, tame, smrti. I svjetlost svijetli u tami, i tama je ne obuze.[11] Vođen zrakom te
svetlosti izlazi stranac zemaljski na pašu spasonosnu, duhovnu; odavde otpočinje večni
život. Primite, braćo, moje reči, i znajte da nisu ništa drugo do odjek učenja svih svetih.
Tako pustinjska, bezljudna pećina ‐ stan gadova i svega nečistog ‐ ponavlja svojim ehom
nadahnute zvuke Gospodnjih pesama.
Za vaše svete molitve moli i predaje se vašim svetim molitvama
Arhimandrit Ignjatije.

Nikolajevsko‐babajevski manastir, 1847. godine.

NAPOMENE:
1. Prepodobni Kasijan Rimljanin, O gnevu, Dobroljoljublje, tom 4.
2. Jn 6,51.
3. Flp 3,1.
4. Slovo 2.
5. Lk 21,19.
6. Lk 8,15
7. Mt 24,13.
8. Jev 10, 38
9. Gal 6,2.
10. Vidi: Ic 35, i Is 51.11.
11. Jn 1,5.
ASKETSKI OGLEDI

SLOVO O STRAHU BOŽIJEM I O LjUBAVI BOŽIJOJ

Bog je dao zakon da čovek služi Bogu, i učinio da to služenje bude jasno i jednostavno. No
mi smo postali toliko složeni i lukavi, toliko daleki od duhovnog razuma da se pojavila
opravdana potreba da nas neko veoma brižno vodi i poučava pravilnom i blagougodnom
služenju Bogu. Veoma često pristupamo služenju Bogu na način koji je protivan Božijoj
uredbi, na način koji je Bog zabranio, na način koji našim dušama donosi štetu, a ne korist.
Tako neki, čim u Svetom pismu pročitaju da je ljubav najveća vrlina,[1] da je Bog ljubav,[2]
počinju i naprežu se da istog trena umnožavaju u svom srcu osećanje ljubavi, da sa tim
osećanjem začine svoje molitve, svoja razmišljanja o Bogu, sva svoja dela.
Bog se odvraća od te nečiste žrtve. On traži ljubav od čoveka, ali istinsku, duhovnu, svetu
ljubav, a ne sanjalačku, telesnu, oskrnavljenu gordošću i sladostrašćem. Bog se i ne može
drukčije voleti do srcem koje je Božija blagodat očistila i osvetila. Ljubav prema Bogu je
dar Božiji: ona se izliva u duše istinskih slugu Božijih dejstvom Svetoga Duha.[3] Suprotno
ovome, ona ljubav koju ubrajamo u naša prirodna svojstva nije ništa drugo do stanje
ozleđenosti u kome se ona još nalazi, koje je zahvatilo vasceli ljudski rod, celokupno biće
svakog čoveka, sva svojstva svakog čoveka. Zaludna će biti sva naša nastojanja da služimo
Bogu, da se sjedinimo sa Bogom posredstvom takve ljubavi. On je svet, i počiva u samim
svetinjama. On je nezavisan. Besplodni su čovekovi napori da primi Boga u sebe ako još
nema blage volje Božije da obitava u čoveku, koliko god je tačno da čovek jeste od Boga
sazdani hram, stvoren sa ciljem da Bog obitava u njemu.[4] Taj hram se nalazi u stanju
žalosne zapuštenosti i zato je pre osvećenja neophodna njegova obnova.
Prevremeno nastojanje da se u sebi umnoži osećanje ljubavi prema Bogu već je
samoobmana. Ta samoobmana odmah udaljava od pravilnog služenja Bogu, odmah uvodi
u razne zablude, a završava se ozleđivanjem i propašću duše. Mi ćemo to dokazivati
Svetim pismom i delima svetih otaca; govorićemo da hod prema Hristu počinje i završava
se pod vođstvom straha Božijeg; pokazaćemo, najzad, da ljubav Božija jeste blaženi
počinak u Bogu, i da u taj počinak ulaze svi koji su prošli nevidljivi put prema Bogu.
Stari zavet ‐ u kome je istina prikazana senkama, i u kome događaji sa spoljašnjim
čovekom predstavljaju samo sliku onoga što se u Novom zavetu dešava u unutrašnjem
čoveku ‐ priča o strašnoj kazni na koju su osuđeni Aronovi siiovi Nadav i Avijud,
sveštenici izrailjskog naroda. Obojica ‐ piše u Knjizi levitskoj ‐ uzeše, ʺsvoje kadionice,
metnuše tamjan u njih, i prineše pred Gospoda oganj tuđ, a to im ne beše zapovedio.ʺ
Samo je osvećeni oganj, koji se čuvao u Šatoru od sastanka, mogao biti upotrebljen u svetoj
službi Izrailjaca. ʺTada dođe oganj od Gospoda i udari ih, te pogiboše pred Gospodom.ʺ[5]
Tuđi oganj u kadionici izrailjskog sveštenika izobražava ljubav pale prirode, otuđene od
Boga u svim svojim osobinama. Kazna drskog sveštenika izobražava umrtvljavanje duše
koja nečistu žarku želju bezumno i nedopušteno prinosi na žrtvu Bogu. Takvu dušu
snalazi smrt, ona propada u svojoj samoobmani, u plamenu svojih strasti. Suprotno
ovome, sveti oganj, jedini koji je upotrebljavan u svetim obredima, označava blagodatnu
ljubav. Oganj za bogosluženje uzima se iz Božijeg šatora, a ne iz pale prirode. ʺOganj koji
je sišao u srceʺ, govori sveti Jovan Lestvičnik, ʺvaskrsava molitvu. A kada ona vaskrsne i
uznese se na nebo, tada Oganj silazi u odaju duše.ʺ[6] ʺSvi viʺ, govori prorok, ʺkoji idete,to
jest upravljate se u svom životu prema svjetlosti ognja svojega, i iskrama pale prirode, koje
raspaliste, umesto da ga ugasiste ‐ svi ćete vi propasti u ognju i plamenu pakla. Nepravilnim
i nedopuštenim delovanjem u sebi vi oganj raspaljujete i pojačavate za sebe plamen pakla.ʺ[7]
Istome nas uči i Novi zavet u priči o čoveku koji je na svadbu carevog sina došao
neobučen u svadbeno ruho, iako je bio pozvan. Zato je car pokazao na nedostojnog, i
rekao svojim slugama: Svežite mu ruke i noge, pa ga uzmite i bacite u tamu najkrajnju.[8]
Vezivanje ruku i nogu označava oduzimanje svake mogućnosti za duhovno napredovanje.
I zaista: u to stanje čovek dospeva čim zauzme lažni pravac, čim se iz stanja
ogrehovljenosti, sav još u tom stanju, odmah ustremi prema ljubavi, dakle prema onome
što sjedinjuje čoveka sa Bogom, ali samo onog čoveka koji je pre toga već očistio sebe
pokajanjem. Bacanje u tamu najkrajnju označava pad uma i srca u zabludu i samoobmanu.
A u zabludi i samoobmani svaka misao i svako osećanje potpuno su mračni, potpuno
neprijateljski Bogu. Sluge čijoj se vlasti taj nesrećnik predaje nisu niko drugi do demoni:
iako su zaraženi bezumnom mržnjom prema Bogu, oni u isti mah ostaju njegove sluge po
Njegovoj neograničenoj svemoći i premudrosti; oni ovladavaju samo onim ljudima koji se
zbog svog svojevoljnog ponašanja predaju vlasti demona. Čovek se predaje toj vlasti čim
stupi pravcem koji je zabranjen rečju Božijom, čim ga zanese uobraženost, čim svojevoljno
odbije da se pokorava Bogu.
Uzvišena je i proslavljena sveta ljubav u Svetom pismu. U Prvoj poslanici Korinćanima
apostol Pavle nabraja darove Svetog Duha, navodi darove činjenja čudesa, proroštva,
razlikovanja duhova, znanja raznih jezika, a onda kaže: Revnujte za veće darove. I pokazaću
vam još uzvišeniji put.[9] Ko može biti veći od proroka, čudotvorca, od onoga koji govori na
stranim jezicima po daru Svetog Duha, a ne po običnom čovečijem učenju? Ako jezike
čovječije i anđeoske Govorim ‐ odgovara veliki Pavle ‐ a ljubavi nemam, onda sam kao zvono koje
ječi, ili kimval koji zveči. I ako imam dar proroštva i znam sve tajne i sve znanje, i ako imam svu
vjeru da i gore premještam, a ljubavi nemam, ništa sam. I ako razdam sve imanje svoje, i ako
predam tijelo svoje da se sažeže, a ljubavi nemam, ništa mi ne koristi. Ljubav nikad ne prestaje, dok
će proroštva nestati, jezici će zamuknuti, znanje će prestati. Jer djelimično znamo, i djelimično
prorokujemo. A kada dođe savršeno, onda će prestati što je djelimično.[10] Šta je to savršeno?
Ljubav je sveza (celokupnost) savršenstva.[11] Moramo dostići savršenstvo u svim vrlinama
da bismo stupili u savršenstvo nad savršenstvima, u njihovu slivenost, u ljubav. Svaki koji
ljubi od Boga je rođen, i poznaje Boga.[12] Bog je ljubav, i koji prebiva u ljubavi, u Bogu prebiva i
Bogu njemu.[13] Po ovome znamo da u Njemu prebivamo, i On u nama, što nam je dao od Duha
svojega.[14] Jedini istinski znak dostizanja ljubavi, znak koji nam daje sam Sveti Duh, jeste
u svemu pokazano prisustvo Svetog Duha u nama. Ako nisi postao hram Svetog Duha, ne
laži sebe, ne obmanjuj sebe: takav ne možeš biti obitalište ljubavi, takav si daleko od nje.
Ljubav se izliva u naša srca zajedno sa Svetim Duhom. Ona je Njegovo svojstvo. U koga
silazi Sveti Duh, u tome se pokazuje Njegovo svojstvo, to jest ljubav.[15] ʺDok nalaziš
ljubav, ti se ujedno oblačiš u samog Bogaʺ, rekao je sveti Isak Sirijski.[16]
Možda će neko na ovo reći: ʺMi smo hrišćani, obnovljeni smo svetim krštenjem: ono je
iscelilo sve bolesti pale prirode, vaspostavilo lik Božiji i obličje Božije u njihovoj prvobitnoj
izvrsnosti, a samim tim u čoveka se uvodi Sveti Duh, isceljuju se ozleđena svojstva, pa i
ozleđena ljubav.ʺ Da, ali blagodatno stanje obnovljenosti i novog života dobijeno svetim
krštenjem moramo podržavati životom po jevanđelskim zapovestima. Ako zapovijesti moje
održite ‐ rekao je Gospod ‐ ostaćete u ljubavi mojoj. Ostanite u meni, i ja ću u vama. Kao što loza
ne može roda roditi sama od sebe ako ne ostane na čokotu, tako ni vi ako u meni ne ostanete. Ko u
meni ne ostane, izbaciće se napolje kao loza, i osušiće se, i skupiće je, i u oganj baciti, i spaliti.[17]
Ako ono što smo dobili na dar svetim krštenjem ne podržavamo životom po zapovestima,
onda gubimo i to dobijeno. ʺNeiskazana i strašna slavaʺ, govori sveti Jovan Zlatousti, ʺkoju
nam daje krštenje ostaje u nama dan ili dva; zatim je mi gasimo time što navodimo na nju
buru životnih briga i zaklanjamo zrake gustim oblacima.ʺ[18] Krštenjem mi oživimo za
novi život, no onda opet umrtvljavamo sebe time što živimo po telu, za greh, za zemaljske
naslade i dobitke. Sveti apostol Pavle je rekao: Nismo dužni tijelu da po tijelu živimo. A koji su
po tijelu ne mogu ugoditi Bogu. Jer je tjelesno mudrovanje smrt.[19] Blagodat krštenja ostaje bez
učinka, kao sjajno sunce zaklonjeno oblacima, kao dragoceni talant zakopan u zemlju.
Greh počinje da dejstvuje u nama svom snagom, ili snažnije nego pre primanja krštenja,
shodno meri u kojoj se predajemo grehu. Ali nama datu duhovnu riznicu Bog ne oduzima
od nas potpuno do same smrti, tako da pokajanjem možemo ponovo da otvorimo tu
riznicu u svoj sili i slavi.[20] Naš udeo je da se kajemo zbog grešnog života, da žalimo
zbog voljnih i nevoljnih grehova, da se borimo protiv grešnih navika, da se naprežemo da
ih pobedimo i žalimo što do te pobede dolazimo prisiljavanjem sebe, da prisiljavamo sebe
na ispunjavanje svih jevanđelskih zapovesti. Naš je zadatak da izmolimo oproštaj od Boga,
da se pomirimo s Njim, da vernošću Njemu iskupimo nevernost, da prijateljstvo sa
grehom zamenimo mržnjom prema grehu. Sveta ljubav je svojstvena pomirenima. Mi sami
ne tražimo tu ljubav onoliko koliko je traži Bog, a On je traži da bismo postali spremni da
je primimo, i da je zaista primimo. Pošto je izobličio zabludu svakoga koji je zbog svoje
uobraženosti i zaslepljenosti zadovoljan sobom, i prizvao ga na revnosno pokajanje,
Gospod je izgovorio sledeću utehu i obećanje: Evo stojim na vratima i kucam; ako ko čuje glas
moj i otvori vrata, ući ću k njemu i večeraću s njim, i on sa mnom. Onome koji pobijedi daću da
sjedi sa mnom na prijestolu mome, kao i ja što pobijedih i sjedoh sa Ocem mojim na prijestolu
Njegovom.[21] Ovo govori svesveta Ljubav. Osećanje ljubavi koje grešnik pripisuje sebi, a
pri tome ne prestaje da se guši u grehovima, osećanje koje pripisuje sebi neprirodno i
gordo, nije ništa drugo do sablažnjiva, usiljena igra osećanja, neodgovorno delo maštanja i
uobraženosti. Svaki koji griješi nije ga vidio niti ga je poznao[22] ‐ nije, dakle, poznao Boga, a
Bog je ljubav.
Okrenimo se žiteljima pustinja, peštera i jama zemaljskih, onim ljudima kojih sav svet nije
dostojan, prepodobnim monasima, predatim nauci nad naukama, nauci koju je Gospod doneo
s neba. Ta nauka je poznanje Boga i, posredstvom istinskog, opitnog bogopoznanja,
poznanje čoveka. Bezuspešno su se trudili i bezuspešno se trude prosti ljudi, čak i mudraci
ovoga sveta, da to poznanje zadobiju pomoću svetlosti sopstvenog razuma, pomračenog
zbog pada. Ovde je potrebna Hristova svetlost, i jedino pri sijanju te svetlosti čovek može
da ugleda Boga, da ugleda sebe. Obasjani Hristovom svetlošću prepodobni pustinožitelji
su radili na njivi svoga srca, i našli u njoj besceni biser, to jest ljubav prema Bogu. U svojim
bogonadahnutim delima oni nas opominju na one nesreće koje obično uslede nakon
prevremenog traženja ljubavi. Naročito jasno razmišlja o ovoj temi sveti Isak Sirijski. Iz
njegovih dela ispisujemo nekoliko svedočenja i pouka korisnih za dušu.
ʺPremudri Gospodʺ, govori veliki učitelj onih koji monahuju, ʺblagovoleo je da u znoju lica
svoga jedemo hleb duhovni. Nije to On ustanovio zbog zlobe, već zato da bi se hrana
dobro svarila, da ne bismo umrli. Svaka vrlina je majka one vrline koja sledi za njom. Ako
ostaviš majku koja rađa vrline, i uputiš se da tražiš kćeri pre nego što si našao njihovu
majku, onda te vrline postaju zmije otrovnice za dušu. Ako ih ne odbaciš od sebe, ubrzo
ćeš umreti.ʺ[23] Duhovno znanje prirodno sledi nakon delovanja vrlina. I jednome i
drugome prethode strah i ljubav. I opet strah prethodi ljubavi. Svako ko bestidno tvrdi da
se ono sledeće može zadobiti ʺbez prethodnog zanimanja u onom što prethodi tom
sledećem, bez sumnje je postavio prvi osnov za propast svoje duše. Gospod je ustanovio
takav put da se poslednje rađa iz prvog.ʺ[24]
U Pedeset petom slovu, dakle u odgovoru na poslanicu prepodobnog Simeona Čudotvorca,
sveti Isak govori: ʺNapisao si u svojoj poslanici da je tvoja duša zavolela da zavoli Boga, ali
da nisi dostigao stanje u kome voliš, iako imaš veliku želju da voliš. Ovome dodaješ da
žudiš za otšelništvom u pustinji, da je čistota srca počela u tebi, i da se sećanje na Boga
veoma rasplamsava u tvom srcu, da ga razbuktava. Ako je to istina, onda je to veliko. No
ja ne želim da ti to napišeš zato što tu nema nikakvog reda. Ako si ovo saopštio radi
pitanja, onda je red pitanja drukčiji. Kako neko sme da kaže da je njegova duša zavolela da
zavoli Boga ako kaže da njegova duša još nema smelosti u molitvi zato što nije pobedila
strasti? Nema načina da se božanska ljubav, nakon koje tajanstveno hodiš u otšelništvu,
pobudi u duši ako duša nije pobedila strasti. Rekao si da tvoja duša nije pobedila strasti, a
da je zavolela da zavoli Boga: u tome nema reda. Ako neko govori da nije pobedio strasti,
a zavoleo je da voli Boga, onda ja ne znam šta on govori. Čujem te kako prigovaraš: Ali ja
nisam rekao da volim, nego volim da zavolim! Ni to se ne događa ako duša nije dostigla
čistotu. Ako hoćeš da kažeš nešto sasvim obično, onda nisi jedini koji to govori: svi govore
da žele da vole Boga, govore to i hrišćani, ali i oni koji se nepravilno poklanjaju Bogu. Svi
obično to kažu. No dok to govore, oni pokreću samo jezik, ali duša ne oseća to što govore.
Mnogi bolesni ne znaju čak ni da su bolesni. Zloba je bolest duše, a prelest je gubitak istine.
Mnogi koji su zaraženi tim bolestima govore da su zdravi, mnogi ih za to i pohvale. Ako
se duša ne isceli od zlobe i ne stekne prirodno zdravlje, u kome je i sazdana, ako Duh ne
preporodi njeno zdravlje, onda čovek i ne može da poželi nešto natprirodno, nešto
svojstveno Duhu, zato što je duša koja je već bolesna zbog strasti samim tim i nesposobna
da oseća duhovno, i ne ume da ga želi, već ga želi samo zato što je čula ili čitala u Pismu.ʺ
ʺDelo krsta je dvostruko, saobrazno sastavu prirode, koja je podeljena na dva dela. Jedan
deo se sastoji u tome da se nevolje pretrpe telom. Taj deo se ostvaruje dejstvom duhovne
sile revnosti i naziva se upravo delom. Drugi deo se zadobija osetljivim radom uma,
neprestanim pomislima o Bogu i prebivanjem u molitvi, a ostvaruje se silom želje, i naziva
se viđenjem. Prvo, to jest delo, očišćuje strasnu stranu duše silom revnosti; drugo očišćuje
misaonu stranu duše dejstvom duhovne ljubavi ili duhovnom željom. Svakog čoveka koji
pre potpunog obučavanja u prvom prelazi u drugo, i pri tome se strasno predaje sladosti,
da ne kažemo lenjosti, stiže gnev zato što se drznuo da u svom umu uobrazi slavu krsta
iako pre toga nije umrtvio svoje udove, koji su na zemlji[25], iako, dakle, nije iscelio bolesti
pomisli strpljivim ostajanjem u delu nošenja krsta.ʺ Upravo to i jeste smisao onoga što su
rekli drevni svetitelji: Lim um poželi da se uznese na krst iako još nije iscelio osećanja od
bolesti stiže ga gnev Božiji. Ushođenje na krst navlači gnev ako se ne ostvaruje prvim
pomenutim delom, dakle trpljenjem nevolja, ili raspećem tela, nego težnjom ka viđenju,
dakle onim drugim delom, koji dolazi nakon isceljenja duše. Um takvog čoveka su
opoganile sramne strasti; takav um juri prema maštanju i pomislima same sujete. Njemu
se zaprečava put tako što mu se postavlja zabrana, a zabrana mu se postavlja zato što svoj
um nije očistio žaljenjem, nije pokorio telesne požude, nego je od onoga što je čuo i od
samog slova jurnuo pravo napred, slep, putem punim mraka. I oni zdravog vida, i puni
svetlosti, i oni koji su našli učitelje pune blagodati ‐ i oni se zlopate i danju i noću; njihove
oči su pune suza; mole se i plaču dan i noć zbog opasnosti putovanja, zbog strmina
strašnijih od onih na koje nailaze, zbog vidova istine za koje se ispostavlja da su pomešani
sa sablažnjivim prividima istine. Božije, govore oci, dolazi samo po sebi, kada ga ne
očekuješ. Da, dolazi ako je mesto čisto, a ne opoganjeno.ʺ[26]
Ako želiš da pristupiš Bogu da bi Njemu služio, moraš se predati vođstvu straha Božijeg.
Na osećaj svetog straha, osećaj najdubljeg strahopoštovanja prema Bogu, ukazuje nam, s
jedne strane, neizmerna veličina Božijeg bića, a, sa druge, naša krajnja ograničenost, naša
nemoć, naše stanje ogrehovljenosti, pada. Strah nam je propisan i u Svetom pismu. ono je
radi nas počelo da zamenjuje glas savesti i prirodnog zakona čim ih je obavila tama, čim
su počeli da izdaju nejasne, najčešće lažne zvuke, i potpuno ih zamenilo kada se pojavilo
Jevanđelje. Služite Gospodu sa strahom, i radujte se Njemu s trepetom,[27] poučava nas Sveti
Duh; pokornima Njegovoj zapovesti On govori: Hodite čeda, poslušajte mene, strahu
Gospodnjem naučiću vas,[28] objavljuje obećanje da će darovati strah Božiji onima koji su
istinski naumili da prime Boga: I daću im strah svoj u srce da ne odstupe od mene.[29] Strah
Božiji je početak velike nauke, to jest delatnog bogopoznanja. Tu nauku Sveto pismo
naziva mudrošću. Početak mudrosti je strah Gospodnji, a razumevanje dobro svima koji ga tvore.
Pohvala Njegova ostaje u vek veka.[30] Kruna premudrosti je strah Gospodnji; u njemu uspevaju
mir i netaknuto zdravlje. Strah Gospodnji je slava, i čast, i veselje, i kruna radosti. Strah Gospodnji
je dar od Gospoda, i na staze ljubavi postavlja.[31] Strah Gospodnji nas uči da se udaljavamo
od grehova: Strah je Gospodnji izvor života, koji udaljava od mreža smrti. Strah Gospodnji mrzi
zlo, gordost i oholost i zli put. Budi u strahu Gospodnjem vazda.[32] Strah Gospodnji nam
pokazuje put Božijih zapovesti: Blažen je čovek koji se boji Gospoda; u zapovestima Njegovim
htednuće veoma. Moćno će biti na zemlji seme njegovo.[33] Blaženi svi koji se boje Gospoda, koji
hode putevima Njegovim.[34] Postaviće se oružan Anđeo Gospodnji oko onih koji ga se boje, i
izbaviće ih. Bojte se Gospoda svi sveti Njegovi, jer nema oskudice onima koji ga se boje.[35]
Nemaju osnova sanjari, puni oholosti i samoobmane, da se gnušaju straha Božijeg, tog, po
njima, svojstva prezrenih robova, nemaju osnova jer nas strahu priziva Bog, objavljuje da
će On sam biti naš učitelj straha, da će nam dati duhovni dar straha Božijeg. Nije nisko za
čoveka, to ništavno, palo, odbačeno, propalo i mržnjom prema Bogu zadojeno stvorenje,
da pređe iz stanja neprijateljstva i propasti u stanje ropstva i spasenja. Samo to ropstvo je
već veliki dobitak! Samo to ropstvo je već velika sloboda! Strah nam je zakonski propisan
kao nama suštinski nužno, neophodno sredstvo. Strah očišćuje čoveka, priprema ga za
ljubav: mi postajemo robovi da bismo zakonito postali deca. U meri očišćenja pokajanjem
počinjemo da osećamo Božije prisustvo; od osećanja Božijeg prisustva javlja se sveto
osećanje straha. Opit otkriva visinu osećanja. Uzvišeno je i žarko željeno osećanje straha
Božijeg! Pri njegovom dejstvu um često otupljuje svoj pogled, prestaje da izgovara reči, da
množi misli: pobožnim ćutanjem, višim od reči, iskazuje saznanje svoje ništavnosti i
neiskazivu molitvu koju to saznanje rađa. Sveti Isak Sirijski izvrsno opisuje takvo stanje:
ʺKada se smireni i mudri približi molitvi, ili kada se udostoji nje, on se ne usuđuje ni da se
pomoli Bogu, niti da zamoli za nešto. On ne zna za šta bi se pomolio; on ćuti svim svojim
pomislima, i očekuje jedino milost i onu volju koju će umesto njega iskazati ta Veličina
kojoj se poklanja. Njegovo lice je oboreno prema zemlji, a unutrašnje viđenje srca uzneto
prema proslavljenoj kapiji Svetinje svetih. Tamo je Onaj čiji je stan primrak, koji otupljuje
oči serafima, Onaj čija dobrota pokreće legione da i oni stoje na molitvi zajedno sa
drugima, i stavlja ćutanje na sve njihove čete. Njegova smelost se prostire samo do
sledećih reči, on se usuđuje da se pomoli samo za ovo: Gospode, po volji Tvojoj neka bude
sa mnom.ʹʺ[36] Strah Božiji je dar Božiji. Kao dar, izmoljava se molitvom. Sveti prorok
David je želeo da bude udostojen tog dara, i stoga je molio Boga: Postavi sluzi Tvome reč
Tvoju, radi straha Tvojega. Prikuj strahu Tvome telo moje[37], to jest moje telesne želje. Strah
Gospodnji je jedan od sedam darova Svetog Duha koje sveti prorok Isaija navodi ovako:
duh mudrosti i razuma, duh znanja i pobožnosti, duh savjeta i sile, duh straha Gospodnjega.[38]
Iako je Gospod naš Isus Hristos svojim dolaskom na zemlju doneo ljudima mir od Boga i
Božiju pobožnost, postao otac budućeg veka i rodonačelnik svetog roda koji se spasava,
otac koji priziva svoju decu u ljubav i sjedinjenje sa Sobom, On opet predlaže da jedno od
sredstava za isceljenje naše ozleđene prirode bude i strah. Onome ko se predaje porivima
gneva i mržnje On preti ognjenim paklom, onome ko gazi savest preti tamnicom; onome
ko se sav predaje nečistim željama preti večnim mukama.[39] Onome ko iskrenog srca ne
oprašta bližnjima njihova sagrešenja javlja da ni njegovi gresi neće biti oprošteni.[40]
Srebroljupca i slastoljupca opominje da smrt može da ih ugrabi baš onda kada je ne
očekuju.[41] Uzvišen je podvig mučeništva: njega ljubav i nadahnjuje i hrani. No Spasitelj
sveta prenosi pouku mučenicima u kojoj ih podstiče na hrabrost, pomaže im strahom. Evo
te Njegove pouke: I ne bojte se onih koji ubijaju tijelo, a dušu ne mogu ubiti; nego se više bojte
onoga koji može i dušu i tijelo pogubiti u paklu.[42] Kažem vam, njega se bojte.[43] Svim svojim
sledbenicima Gospod je zapovedio spasonosni strah Božiji. Pouzdan znak da imamo taj
strah je naša neprestana trezvenost i neprestano straženje nad sobom. Neka budu bedra vaša
opasana ‐ rekao je Gospod ‐ i svetiljke zapanjene, a vi slični ljudima koji čekaju gospodara svojega,
kada će se vratiti sa svadbe da mu, čim dođe i kucne, odmah otvore. Blago slugama onim koje
gospodar došavši nađe budne.[44] Svima govorim: Stražite![45]
Drugi, slavni dolazak Gospoda, Njegov pravedni i strašni sud nad naraštajima i narodima
veličanstveno je prikazan u Jevanđelju po Mateju[46]. Ta neobična slika, predstavljena
neobično jednostavno i jasno, sama od sebe oživljava pred očima uma, pogađa srce
strahom. Sagledavajući tu sliku, može se, Jovovim rečima, naslikati stanje u koje ona
dovodi dušu: Strah poduze me i trepet, od kojega ustreptaše sve kosti moje, i dlake na tijelu mojem
nakostriješiše se[47]6 Kada nastupi sud za izgnane sa neba, zemlja izgnanstva i prokletstva
će planuti, a nebo će se sviti kao svitak kad se savije.[48] Mrtvi svih vremena i naroda,
probuđeni životvornom trubom, Rečju Božijom, ustaće iz grobova i sačiniti nepregledni i
neizbrojivi skup.[49] Čete i vojske svetih anđela doći će na strašni prizor, na veliko
služenje. I odbačeni anđeli staće pred sud. Sin Božiji sešće na presto slave, strašne po
njenoj neobuhvatnoj veličini. Sva razumna stvorenja uzdrhtaće od straha kada vide svog
Sazdatelja, koji ih je prizvao u život iz ništavila samom svemogućom Rečju. I stajaće pred
onom Rečju koja sve može da učini. Stajaće pred onim Životom izvan koga ne može biti
drugog života. Oci su opravdano rekli da bi se u tom groznom vremenu sva tvar
pretvorila u ništavilo kada bi bila prepuštena samoj sebi i kada je Božija svemoć ne bi
sačuvala.[50] Pravednici će, čim pogledaju licem u lice savršenu Pravdu, shvatiti da
njihova pravda nema nikakvog značaja, a grešnici će opravdanjem tuđim jevanđelskom
znanju osuditi sebe. Rešiće se sudbina svih za večnost. Pre nastupanja tog suda sveti
apostol će shvatiti da ne može da se opravda, iako ne zna nikakav svoj greh, zato što je
Bog onaj koji mu sudi.[51] Svi svetitelji još tokom svog zemaljskog stranstvovanja često
dolaze kroz pobožno sećanje i razmišljanje na Strašni sud Hristov, i tako blagovremenim,
spasonosnim strahom ograđuju sebe od onog straha koji će očaj izazvati u propalima;
blagovremenim osuđivanjem sebe oni se staraju da blagovremeno zadobiju opravdanje,
da plačem odvrate plač. Braćo! Potrebno je, veoma je potrebno da mi, nemoćni i grešni,
imamo često sećanje na Drugi dolazak i Strašni sud Hristov: takvo sećanje je priprema,
najpunija nade i radosti. Strašni sud je onaj sud koji čeka sve ljude posle opšteg vaskrsenja;
strašni je i onaj sud koji čeka svakog čoveka posle njegove smrti. Posledice ovog i onog
suda su ili priželjkivane ili žalosne. Ako zemaljski sudovi, na kojima se radi jedino o
propadljivom i prolaznom, izazivaju našu brigu, tim više mora da nam zadaje brige Božiji
sud. Sa kojim nam je to drugim ciljem Gospod javio o tom sudu tako jasno, ako ne sa
ciljem da pobudi u nama po dušu spasonosni strah koji može da nas sačuva od grešnog,
nehajnog života, tog uslova naše propasti? Prepodobni Ilija, egipatski monah, tihovatelj u
Tivaidskoj pustinji, kaže: ʺTri vremena zadaju mi strah: vreme izlaska duše iz tela, vreme
suda Božijeg, i vreme u kome će Bog izreći sud o meni.ʺ[52]
Moramo li napominjati da je učenje svetih otaca Pravoslavne crkve o strahu Božijem
saglasno sa učenjem Svetog pisma, ako znamo da je učenje Svetog pisma izvor učenja
otaca, ako znamo da oba ta učenja imaju isti izvor ‐ Duha Svetoga?
ʺStrah Božiji je početak vrlineʺ, kaže sveti Isak Sirijski. ʺTvrde da je on rađanje vere, i da se
zasejava u srcu onda kada se um povuče od briga ovoga sveta da bi sabrao svoje lutajuće
pomisli iz rasejanosti u neprestano izučavanje obnovljenja koje dolazi, budućeg
presazdanja... Nauči se da u osnovu svog putovanja položiš strah Božiji, i ubrzo ćeš se naći
pred kapijom Carstva, i nećeš imati potrebe da dugo putuješ.ʺ[53] Među poukama
prepodobnog Pimena Velikog čitamo ovu: ʺPotrebni su nam smirenoumlje i strah Božiji
isto onoliko koliko i disanje. Tri su glavna monahova dela: da se boji Boga, da se moli
Bogu, i da čini dobro bližnjem. Kao što se slatki pčelinji trud kupi tek onda kada dim istera
pčele iz košnice, tako i telesno naslađivanje izgoni strah Božiji iz duše, a onda upropaštava
sve njeno dobro delo. Početak i kraj duhovnog puta je strah Gospodnji.ʺ Pismo govori:
Početak mudrosti je strah Gospodnji.[54] Kada je Avram pripremio žrtvenik, Gospod mu je
rekao: Sada poznah da se bojiš Boga.[55] Brat je upitao Velikog ko govori: Zajedničar sam svih
koji Te se boje,[56] a on je odgovorio: ʺSveti Duh to govori o sebi.ʺ On je takođe prenosio
izreku svetog Antonija Velikog da je prepodobni Pamva posredstvom straha Božijeg
učinio sebe obitalištem Svetog Duha.[57] Prepodobni Kasijan Rimljanin govori: ʺPočetak
našeg spasenja je strah Gospodnji. On omogućuje i početak obraćanja, i očišćenje od strasti,
i čuvanje vrlina u onima koji se upućuju putem savršenstva. Čim prodre u čovekovo srce,
on rađa u njemu prezir prema svemu materijalnom, zaborav prema rodbini i mržnju
prema samom svetu.ʺ[58] U tom istom slovu, objašnjavajući zapovest Gospodnju: I koji ne
uzme krst svoj i ne pođe za mnom, nije mene dostojan,[59] prepodobni Kasijan ovako razmišlja:
ʺKrst naš je strah Gospodnji. Kao što raspeti više ne može da okreće ili pomera udove po
želji svoje duše, tako i mi moramo da usmeravamo svoju volju i svoje želje prema zakonu
Gospodnjem i onome što on zapoveda, a ne prema onome što nam je sada prijatno i što
nas uveseljava. Kao što prikovani za krsno drvo ne gleda sa divljenjem na sadašnje, ne
pomišlja na svoje strasti, ne rasejava se na staranja i brige o sutrašnjem danu, ne poznaje
želju za sticanjem imanja, ne zanosi se ničim gordim, ničim zajedljivim, ne žali što su
danas hulili na njega, a prošle hule više i ne pamti, već smatra da je u svakom smislu umro
iako još diše u telu, pa upravlja oči svog srca tamo gde će se nesumnjivo preseliti, tako i mi
moramo da raspnemo sebe strahom Gospodnjim prema svemu tome, to jest, moramo biti
mrtvi i prema telesnim strastima, ali i prema samim njihovim počecima, moraju naše
duhovne oči biti uprte tamo gde ćemo se preseliti, moramo se preseljenju nadati svakog
trena. Tako možemo zadobijati umrtvljavanje svih naših požuda i telesnih sklonosti.ʺ[60]
Lako se može zapaziti da raspeće na krstu straha Božijeg, koje prepodobni Kasijan ovde
opisuje, nije ništa drugo do ono što Isak Sirijski naziva delom, koji se, po apostolu, sastoji
u raspinjanju tela sa strastima i željama[61], i čini prvu polovinu duhovnog puta koji vodi
hrišćanina ka njemu namenjenom savršenstvu.
Sveto pismo nas poučava: strah je Gospodnji čist, ostaje u vek veka.[62] Sveto pismo takođe
govori da u ljubavi nema straha, da savršena ljubav izgoni strah napolje; jer je u strahu mučenje,
a ko se boji, nije se usavršio u ljubavi[63]. Ovu površno gledano protivurečnu misao sveti oci
objašnjavaju ovako: ʺPostoje dva straha: jedan je uvodni, drugi je savršeni; jedan je
svojstven početnicima i predstavlja samo strahopoštovanje, drugi je svojstvo svetih ljudi,
koji su dostigli meru ljubavi. Na primer: ako neko izvršava Božiju volju zbog straha od
muka, onda je on, kako smo rekli, još početnik ‐ on još ne čini dobro radi samog dobra,
nego zbog straha od kazne.
A drugi izvršava Božiju volju zbog same ljubavi prema Bogu, voli upravo Božiju volju, i
ispunjava je da bi blagougodio Bogu. Takav čovek zna šta je suštinsko dobro. Takav je
poznao šta znači biti sa Bogom. Takav ima istinsku ljubav, koju sveti naziva
savršenom.ʺ[64] Ta ljubav dovodi ga u savršeni strah zato što takav čovek oseća strah i
ostaje veran Božijoj volji, ali ne zbog straha od kazne, ne zbog izbegavanja večnih muka ‐
ne: on je okusio samu sladost prebivanja sa Bogom i zato se boji da će otpasti, da će se lišiti
nje. Taj savršeni strah deluje zbog ljubavi, i izgoni uvodni strah. ʺZato je i rečeno: savršena
ljubav izgoni strah napolje. Ne može se, ipak, savršeni strah dostići nikako drukčije do
uvodnim strahom.ʺ[65] Sama Božija veličina navodi sveti, pobožni strah na ona Božija
razumna stvorenja koja su zbog svoje čistote i svetosti udostojena da budu najbliže Bogu.
Bog proslavljan u savetu svetih, velik i strašan nad svima oko Njega.[66]
Zar mi, grešnici, uopšte nećemo voleti Boga? Ne! Volećemo Boga, ali onako kako je On
zapovedio; svim snagama nastojaćemo da dostignemo svetu ljubav, ali onim putem koji
nam je pokazao sam Bog. Nećemo se predavati varljivim i lažljivim zanosima oholosti,
nećemo izazivati u srcu plamen sladostrašća i plamen slavoljublja, toliko mrskih Bogu,
toliko pogubnih za nas! Bog je zapovedio da ga ovako volimo: Ostanite u ljubavi mojoj. Ako
zapovijesti moje održite, ostaćete u ljubavi mojoj, kao što sam ja održao zapovijesti Oca mojega i
ostajem u ljubavi njegovoj.4 Sam Sin Božiji je postao čovek i pružio obrazac tog života i
podviga tako što je unizio sebe i bio poslušan do smrti, i to do smrti na krstu. Odbacimo
gordost, jer nam pripisuje zvanja, zavolimo smirenje, jer nam otkriva naš pad i našu
grešnost. Ljubav prema Hristu dokazaćemo poslušnošću Hristu; ljubav prema Ocu Bogu
dokazaćemo poslušnošću Sinu Bogu, koji nam nije govorio sam od sebe, nego ono što mu je
Otac zapovedio, a zapovijest njegova je žieot vječni.[67] Ko ima zapovijesti moje ‐ rekao je
Gospod ‐ i drži ih, to je onaj koji me ljubi. Ako me neko ljubi, riječ moju držaće. Ko mene ne ljubi,
riječi moje ne drži.[68] Ispunjavanje Spasiteljevih zapovesti je jedini znak ljubavi prema
Bogu koji Spasitelj prihvata. ʺSvi koji su blagougodili Bogu, blagougodili su tako što su
ostavili svoju istinu, ozleđenu grehopadom, i ustremili se ka traženju Božije istine, iznete u
jevanđelskom učenju i jevanđelskim zapovestima. U Božijoj istini oni su našli ljubav,
skrivenu od pale prirode. Dok je zapovedao o ljubavi, Gospod je zapovedio da najpre
tražimo istinu Božiju, jer je znao da je ona majka ljubavi.ʺ[69] Ako želimo da zadobijamo
ljubav prema Bogu, onda zavolimo jevanđelske zapovesti, prodajmo naše požude i strasti.
Po cenu odricanja od sebe kupimo polje ‐ naše srce, koje ne može biti naše ako ga ne
kupimo. Obradimo ga zapovestima, i naći ćemo u njemu skriveno nebesko blago, to jest
ljubav.[70]
Šta nas čeka na tom polju? Čekaju nas trudovi i bolesti, čeka nas neprijatelj koji nam neće
lako prepustiti pobedu, čeka nas greh, koji živi u nama da bi nam se protivio. On živi u
umu, živi u srcu, živi u telu. Potreban je pojačani podvig da bi se gordi i slepi um savio do
poslušnosti Hristovim zapovestima. Kada se um potčini Hristu, tada počinje novi podvig:
dovođenje iskvarenog, gordog srca u sklad sa Hristovim učenjem, pokoravanje srca
Hristovom učenju, kome je ono neprijateljsko. Ako, napokon, um i srce dođu u stanje
poslušnosti Hristu, mora se privući u to stanje i ono zemljano, dakle nebu namenjeno telo.
Svaki korak u našoj nevidljivoj borbi obeležen je podvigom, obeležen je stradanjem,
obliven je znojem pojačanog nasilja nad sobom. Čas smo pobednici, čas pobeđeni; čas sine
nada da ćemo raskinuti lance ropstva, čas opet vidimo da su lanci na nama jaki, da ih
nimalo nisu oslabila sredstva kojima smo mislili da ćemo ih oslabiti. Obara nas i prirodna
nemoć, i nemoć samovolje, i pomračenje razuma, do kojeg je došlo zbog prethodnog
grešnog života, i rastrojstvo srca, koje je steklo poročne navike, i strasti tela, koje je okusilo
životinjske naslade i zarazilo se žarkom željom za njima; na nas nasrću pali duhovi jer žele
da nas zadrže u ropstvu. To je taj trnjem posuti, uski i nevoljama ispunjeni put kojim
molitveni plač pred Bogom vodi grešnika ka pomirenju sa Bogom, i pomaže delima
pokajanja, delima smirenja, ispunjenju jevanđelskih zapovesti, put na koji nas navodi strah
Božiji.
Savez straha Božijeg i božanske ljubavi izvrsno su opisali duhonosni oci Isak Sirijski i
Simeon Novi Bogoslov. Njihovim divnim rečima ukrašavamo naše ubogo slovo.
ʺPokajanje jeʺ, govori sveti Isak, ʺblagodat na blagodat data ljudima. Pokajanje je naše
drugo rođenje od Boga. Očekujemo da će nam kroz pokajanje biti darovano ono za šta smo
zalog primili verom. Pokajanje su vrata milosti, otvorena onima koji je pojačano traže.
Kroz ta vrata ulazimo u Božiju milost; ne uđemo li tuda, nećemo naći milost: Svi ‐ kaže
Sveto pismo ‐ sagriješiše, a opravdavaju se darom, blagodaću njegovom.[71] Pokajanje je druga
blagodat, i rađa se u srcu iz vere i straha. Strah je očinski štap, i on nas vodi dok ne
dospemo u duhovni raj blaga; kada dospemo tamo, on nas ostavlja i vraća se. Raj je ljubav
Božija: u njoj je naslada svih blaženstava; tamo se blaženi Pavle nahranio natprirodnom
hranom. Okusivši tamo plod drveta života, on je pozvao: Što oko ne vidje, i uho ne ču, i u srce
čovjeku ne dođe, ono pripremi Bog onima koji ga ljube.[72] Adamu je bilo zabranjeno da proba
plod tog drveta zbog pobune koju je priredio đavo. Drvo života je ljubav Božija; Adam je
otpao od te ljubavi, i više nije nailazio na radost: radio je i trudio se na zemlji trnja. Svi
lišeni Božije ljubavi, čak i ako pravilno hode ‐ svi oni u znoju svojih dela jedu hleb određen
prvosazdanom čoveku zato što je otpao od Boga. Dok ne nađemo ljubav, dotle ćemo raditi
na zemlji trnja; sejaćemo i žeti u trnju. Čak i da sejemo istinu, ipak nas ‐ bez ljubavi ‐
svakog časa ozleđuje trnje; koliko god se trudili radi istine, živimo u znoju svog lica. A
kada nađemo ljubav, kada se hranimo nebeskim hlebom, postajemo jači bez dela i truda.
Hristos je hljeb živi koji siđe s neba, i daje život svijetu.[73] To je hrana anđela. Ako ko nađe
ljubav, onda on Hrista uzima svaki dan i svaki čas. Ako ko jede od ovoga hljeba, koji ću ja dati,
živjeće vavijek.[74] Blažen je koji jede hleb ljubavi, jer taj hleb je Hristos. A da onaj koji ima
ljubav za hranu ima za hranu Hrista, Boga nad svima, to svedoči Jovan rečima: Bog je
ljubav[75]. Ako ko živi u ljubavi i naslađuje se životom koji izvire iz Boga, onda on već
ovde, u ovom svetu, udiše vazduh vaskrsenja. Tim vazduhom naslađuju se pravedni po
vaskrsenju. Ljubav je ono Carstvo koje je Gospod obećao apostolima kao tajanstvenu
hranu. A šta drugo označavaju reči: Da jedete i pijete za mojom trpezom u Carstvu mome[76],
ako ne ljubav? Umesto hrane i pića, dovoljno je da ta ljubav nahrani čoveka. Ona je vino,
koje veseli srce čoveka.[77] Blažen je čovek koji pije to vino. Pili su ga nesuzdržljivi, pa su
postali pobožni; pili su ga grešni, pa su zaboravili puteve svojih spoticanja; pili su ga
pijani, pa su postali isposnici; pili su ga bogati, pa su poželeli siromaštvo; pili su ga ubogi,
i obogatili su se nadom; pili su ga slabi, pa su postali jaki; pili su ga neuki, pa su postali
mudri. Kao što se veliko more ne može prebroditi bez barke, tako niko ne može dostići
ljubav bez straha. Smrdljivo more koje je rasprostrto između nas i duševnog raja možemo
prebroditi u barci pokajanja, čiji su veslači strah. Ako ti veslači, tj. strah, ne upravljaju
barkom pokajanja na kojoj preplivavamo more sveta prema Bogu, onda se utapamo u
smrdljivom moru. Pokajanje je barka; strah je njen krmanoš; ljubav je božansko pristanište.
Strah nas uvodi u barku pokajanja i prevozi preko smrdljivog mora života tako što nas
usmerava prema božanskom pristaništu, prema ljubavi, a prema njoj teže svi koji se trude
u pokajanju, svi natovareni pokajanjem.[78] Ako smo dostigli ljubav, onda smo dostigli
Boga; naš put se završio: pristali smo na ostrvo tog sveta na kome su Otac i Sin i Sveti
Duh.ʺ
Naslov drugog slova u knjizi svetog Simeona, napisane u stihovima, sadrži u sebi sadržaj
celokupnog našeg slova, i zato prvo stavljamo taj naslov: ʺOd straha se rađa ljubav, a ljubav
iskorenjuje strah iz duše, i jedino ljubav ostaje u duši, jer ona je Duh Božiji i Sveti.ʺG Svoje
slovo sveti počinje ovako: ʺKako da opevam, kako da proslavim, kako dostojno da veličam
Boga moga koji je gledao mnoge moje grehe? Kako da pogledam prema nebu? Kako da
otvorim oči? Kako da otvorim usta, Oče? Kako ću pokretati usne? Kako da pružim ruke
prema nebeskoj visini? Koje reči ću smisliti? Koje reči ću prineti? Kako ću se osmeliti da
počnem razgovor? Kako ću tražiti oproštaj mojih neizmernih sagrešenja, mnogih
pregrešenja? Zaista sam počinio dela koja ne nikako zaslužuju oproštaj. Ti znaš, Spasitelju,
da govorim ja! Ja sam prevazišao svako stvorenje; ja sam učinio dela ispod svake prirode;
pokazao sam da sam gori od beslovesnih stvorenja, od svih morskih životinja, od svake
stoke na zemlji; zaista sam gori i od svih gmizavaca, i zveri, jer sam Tvoje zapovesti
prestupio više od beslovesnih stvorenja, oskrnavio sam svoje telo i opoganio dušu. Kako
da Ti se javim? Kako da Te ugledam? Kako da se usudim da stanem, grešan, pred Tvoje
lice? Kako da ne pobegnem od Tvoje slave, od svetlosti kojom blista Tvoj Sveti Duh? Kako
sam da ne pođem u tamu kada sam počinio dela tame? I biću odlučen od množine svetih!
Kako ću pretrpeti Tvoj glas kada me šalje u tamu? Zbog toga nosim osudu mojih dela i sav
se užasavam, sav drhtim. Obuzet strahom i užasom, vapim Tebi: Spasitelju moj, znam da
niko drugi nije sagrešio pred Tobom kao ja; niži sam postao od dela koje si stvorio, ja,
grešni.
Bio sam uzrok propasti i drugih. No i to opet znam, u to sam se uverio, Bože moj, da ni
veličina sagrešenja, ni mnoštvo grehova, ni nečistota dela, nikada neće prevazići Tvoju
čovekoljubivu i veliku, veću od najvećeg, veću od reči i veću od uma milost, koju Ti obilno
i izlivaš na one koji greše i iskreno se kaju. Ti ih očišćuješ i prosvetljavaš, i činiš
pričasnicima svetlosti, i tako ih, neiscrpan u izobilju, činiš zajedničarima Božanstva Tvoga.
Ti često besediš s njima, kao sa svojim istinskim prijateljima, o onome što je čudno za
anđele i za čovečije mišljenje. O blagosti bezmerna! O ljubavi neiskaziva! Zato i pripadam,
i vičem Tebi! Kako si primio bludnika i bludnicu, tako primi i mene, Milostivi, jer se kajem
iz sveg srca. Primi, Hriste moj, kapi mojih suza u nepresušne izvore, njima umij moju
dušu. Njima umij i telo, jer su ga strasti uprljale; umij od svakog lukavstva i srce: ono je
koren i izvor svakog greha. Lukavstvo je setva lukavog sejača. Gde on seje, tamo i niču,
rastu i umnožavaju se mnoge grane lukavstva i zlobe. Njegove korene, Hriste moj, iščupaj
iz dubine, i očisti njivu moje duše i njivu mog srca. Tvoj strah zasadi u njih, Milostivi!
Udostoji ga da se ukoreni i dovoljno izraste da bi visoko uzrastao držanjem Tvojih
zapovesti i umnožavao se svakoga časa, a umnožavanjem umnožavao potoke suza.
Napajajući se njima sve više i više, on raste i pojačava se. Zajedno sa strahom i srazmerno
strahu raste i smirenje. Pred smirenjem se predaju sve strasti, a time se, zajedno s njima,
izgoni i četa demona. Odmah se zapaža da sve vrline idu za njim, okružuju ga, kao što
caricu, vladičicu, okružuju njene čuvarke, drugarice i sluškinje. A čim se one okupe i
ujedine, tada tu, kraj njih, kao drvo kraj izvora, procvetava strah. No pošto si ga Ti zasadio,
na njemu se postepeno formira neobičan cvet. Rekao sam ʹneobičanʹ, jer sve što raste
donosi plod saobrazno svojoj vrsti; svako drvo ima svoje seme; no Tvoj strah stvara i cvet
neobičan prirodi i plod isto tako neobičan i stran sebi. Taj strah je, razume se, pun neke
sete; sve koji ga nalaze on primorava da neprestano budu setni, kao sužnji dostojni
mnogih kazni, kao oni koji svakog časa očekuju da ih smrt pokosi jer vide srp smrti, kao
oni koji ne znaju čas smrti, kao oni bez nade i obavesti da će im biti oprošteno, ali se boje
svršetka i užasavaju kraja jer ne znaju šta će im biti izrečeno na sudu, o Bože moj.
Neopisivog je izgleda taj cvet, to delo straha, neobjašnjivo je još više njegovo svojstvo. Vidi
se čim procveta, no odmah se skrije, a to nije svojstveno prirodi i njenom poretku stvari: to
je iznad prirode, to prevazilazi svaku prirodu. No cvet je prelep, i umiče svemu što se o
njemu može reći, ushićuje sav moj um da ga sagledava, a u isti mah ne dozvoljava umu da
pamti ono o čemu strah pruža znanje: tada on stvara u meni zaborav svega toga i brzo
odleće. Drvo straha opet ostaje bez cveta. I žalostim se zbog toga, i uzdišem, i jače nego
obično vičem Tebi! I opet na granama drveta vidim cvet! O Hriste moj! Dok je moj pogled
uprt u sam cvet, ne vidim samo drvo. No cvet se češće pojavljuje, privlači me celog
žarkom željom, i završava se u plodu ljubavi. A ni taj plod ne podnosi da ostaje na drvetu
straha. Čim sazre, vidljiv je samo on, ne i drvo. Nema straha u ljubavi, jer, suprotno ovome,
duša u kojoj nema straha ne donosi ploda. Zaista čudo: to umiče svemu što se može reći o
njemu, svemu što se može misliti o njemu! Drvo sa trudom procvetava i donosi plod, a
plod, suprotno tome, iskorenjuje drvo i ostaje plod, obitava sam. Kako plod bez drveta ‐ to
nikako ne mogu da objasnim. No on obitava, no on postoji ‐ ljubav ta bez straha, koji ju je
rodio. Ta ljubav je zaista najveće veselje; onoga ko nju stiče ona ispunjava radošću i
duhovnom nasladom, u osećaju ga udaljava od sveta, a strah to nikako ne može da učini.
Kako može strah, koji se nalazi unutar vidljivog i unutar čulnog, da onoga koji ga stiče
postavlja daleko od svega i da ga celog ujedinjuje sa nevidljivim posredstvom (duhovnog)
osećanja? Zaista nikako ne može. Taj cvet i taj plod, ta deca straha, nalaze se izvan ovoga
sveta. Oni i sada ushićuju dušu, i uznose je, i stavljaju izvan ovoga sveta! Kako, reci mi, ta
ljubav postavlja izvan sveta? Želeo sam da to jasno znam. No to je neobjašnjivo: Ljubav je
Duh Božiji.ʺ
Kako se odigrava sama promena u srcu? Kako srce izvršava taj nedokučivi prelaz od
straha prema ljubavi? Iznećemo odgovor iz svete opitnosti svetitelja Božijih. Naš
savremenik i zemljak, ukras i slava nama savremenog monaštva, Georgije, zatvornik
Zadonskog manastira, čovek koji je dosegao hrišćansku savršenost, ovako govori o sebi u
poučnoj besedi o veri u bližnjeg: ʺŽelim da kažem nekoliko reči o suštini ljubavi. To je
najfiniji oganj, viši od svakog uma i lakši od svakog uma. Dejstva tog ognja su brza i
nepojmljiva, sveta, i izlivaju se na dušu od svetog i svuda prisutnog Duha. Čim taj oganj
dotakne srce, svaka uznemirujuća pomisao i svako uznemirujuće osećanje istog trena se
pretvara u tišinu, u smirenje, u radost, u sladost koja prevazilazi sve. Mnogo toga o sebi
govorio sam otvoreno pred vama: i dalje nameravam da budem otvoren. Proveo sam
ovde, u mom samovanju, čini mi se već šest godina, kada je Gospodu bilo ugodno da moje
srce privede u potpunu skrušenost. Tada sam mislio da sam već propao, i da će gnev
Božiji spaliti moju zakono‐prestupničku, očajnu, nemarnu dušu... Pao sam u veliku
iznemoglost, jedva sam disao, ali sam neprestano ponavljao u srcu: Gospode, Isuse Hriste,
Sine Božiji, oprosti mi grešnom.ʹ Najednom, u trenu, sva nemoć je nestala, i oganj čiste
ljubavi dotakao je moje srce: moje biće najednom je postalo puno snage, osećanja,
neiskazive prijatnosti i radosti; toliko sam bio ushićen da sam već želeo da me muče,
kidaju, vređaju; želeo sam to da bih zadržao u sebi slatki oganj ljubavi prema svima. On je
toliko snažan i sladak da nema te gorčine ni tog poniženja koje on ne bi pretvorio u
sladost. Što više drva stavljamo u vatru, tim više vatra postaje jača: isto tako dejstvuju na
nas nevolje i žalosti koje nam ljudi nanose. Što više napadaju, tim se više u srcu razgoreva
sveta ljubav. I kakva sloboda, kakva svetlost! Ne postoje reči koje bi to izrazile: radovao
bih se da me je neko lišio očiju, da ne vidim sujetni svet; milo bi mi bilo da me je neko
uzeo, kao zločinca, i zaklao uza zid, da ne slušam čovekov glas, da ne vidim njegovu
senku...ʺ[79] ʺLjubavʺ, govori sveti Isak Sirijski, ʺne poznaje stidljivost, i stoga ne ume da
svojim članovima daje izgled dobrog reda. Ljubavi je po prirodi svojstveno da odbaci
stidljivost i zaboravi svoje mere. Blažen je čovek koji je našao tebe ‐ luku beskrajne
radosti!ʺ[80]
Božije dolazi samo po sebi, onda kada ga ne očekujemo, kada se ne nadamo da ćemo ga
dobiti. No dobra Božija volja može da usledi tek kada očistimo sebe pokajanjem. U
pokajanju su smeštene sve Božije zapovesti. Pokajanjem se hrišćanin uvodi najpre u strah
Božiji, a zatim u Božiju ljubav.
Neka se nasloni na Isusova prsa Jovan, devstvenik i bogoslov, učenik koga Isus ljubljaše.[81]
Neka se njemu priključe ostali sveti Božiji ljudi, naprsnici svete ljubavi! Ovde nije naše
mesto. Naše mesto je u društvu gubavih, oduzetih, slepih, gluvih, nemih, besomučnih. Mi
pripadamo tom društvu po stanju naših duša, i u takvom društvu pristupićemo Spasitelju
našem. S njima nas smešta naša majka, sveta Crkva; u usta svoje dece ona stavlja žalobne,
osećanjem saznanja svoje grešnosti prožete molitve akatista Isusu najslađem. Naša
duhovna majka nam daje siguran položaj da bi dobijanje milosti za nas bilo tim sigurnije.
Gospod nas je usinio sebi svetim krštenjem, no mi smo narušili sveti savez sa Njim time
što smo preljubničkim savezom sa mrskim grehom narušili Njegove svete zapovesti.
Knezovi Sodomski, narode Gomorski[82] ‐ tako Gospod naziva narod nakon njegovog
upadanja u bezakonja, onaj narod o kome je ranije objavio da je dio Gospodnji narod njegov, i
da je Jakov uže nasljedstva njegova.[83]
Kada je bludni sin protraćio u tuđoj zemlji polovinu očevog imanja i izložio sebe
neobičnim nesrećama, pa tek tada počeo da razmišlja o tome da se vrati ocu, tada je on,
poučen samim svojim žalosnim položajem i velikim očevim bogatstvom, odredio sebi
najrazboritiji način delovanja. Ustavši ‐ govorio je, dok je razmišljao o svojoj nameri ‐ otići
ću ocu svojemu, pa ću mu reći: Oče, sagriješih nebu i tebi, i više nisam dostojan nazvati se sinom
tvojim: primi me kao jednog od najamnika svojih.[84] Smirenje stvoreno u mislima sin je
ostvario na delu, a kad je još podaleko bio, ugleda ga otac njegov i sažali mu se.[85] I mi smo u
sujetnim i grešnim zanimanjima izgubili lepotu usinovljenja koju nam je dao Otac nebeski,
pa kada, kao i bludni sin, odlučimo da se obratimo Gospodu, moramo da pristupamo
prestolu Njegove slave i veličanstva sa dubokim smirenjem, sa pobožnim strahom. Prvo
naše delo mora biti saznanje i ispovedanje svojih sagrešenja, ostavljanje grešnog života,
stupanje u život po jevanđelskim zapovestima. Duša naših molitava i ostalih pobožnih
podviga mora biti osećanje pokajanja. Od punoće ubeđenja moramo smatrati da smo
nedostojni ljubavi, nedostojni imena Božijih sinova i kćeri. Primi me ‐ govori pokajnik,
bludni sin ‐ kao jednog od najamnika svojih, koji rade na njivi pokajanja, pod nadzorom
strašnog nadzornika ‐ straha. Ne tražimo ono što ne zavisi od nas, za šta još nismo sazreli.
Dok smo pod vlašću[86], kao onaj kapetan u Jevanđelju, dok nad nama prevlast imaju greh
i pali duhovi, svedočimo i ispovedajmo sa razboritim kapetanom: Gospode, nisam dostojan
da pod krov moj uđeš, nego samo reci riječ, i ozdraviće sluga moj.[87] Ti, prečist i presvet,
počivaš u samim čistim i svetim ljudima, ali ja, opoganjen, nisam dostojan da pod krov moj
uđeš.
ʺKao što sinʺ, govori sveti Isak, ʺne sumnja u svog oca, i ne traži od njega: Nauči me zanatu,
ili: Daj mi to i to, tako i monah ne mora da razmišlja i traži od Boga: Daj mi to i to. On zna
da Bog misli o nama više nego što otac brine o sinu. Zato moramo privesti sebe u smirenje,
oplakati razloge naših nevoljnih sagrešenja, učinjenih u mislima i na delu, i iz skrušenog
srca reći rečima carinika: Bože, milostiv budi meni griješnome[88]... kao što bolesni carev sin
ne govori svom ocu: Učini me carem, nego se stara o svojoj bolesti, pa će, kad ozdravi,
carstvo sa oca preći na njega, tako i grešnik pokajnik, primajući zdravlje svoje duše, ulazi
sa Ocem u zemlju čiste prirode, i caruje u slavi svoga Oca.ʺ[89] Amin.


NAPOMENE:
1. 1 Kop 13.13.
2. 1 Jn 4
3. Pim 5,5.
4. 1 Kop 3, 16
5. Lev 10,1,2.
6. Pouka 28, gl. 45, u prevodu Pajsija Njameckog.
7. Is 50,11, po objašnjenju prepodobnog Varsanufija Velikog, Odgovor 158.
8. Mt 22,13.
9. 1 Kop 12,31.
10. 1 Kop 13, 1,2,3,8,9, 10.
11. Kol 3, 14.
12. 1 Jn 4, 7.
13. 1 Jn 4, 16.
14. 1Jn 4,13.
15. Pim 5, 5.
16. Slovo 48.
17. Jn 15,10,4, 6.
18. Kalist i Ignjatije Ksantopul, gl. 5, Dobrotoljublje, tom 2.
19. Pim 8,12, 8, 7, 6.
20. Kalist i Ignjatije Ksantopul, gl. 6.
21. Otk 3,20,21.
22. 1 Jn 3, 6.
23. Slovo 72.
24. Slovo 5.
25. Kol 3, 5.
26. Slovo 2.
27. Ps 2,11.
28. Ps ZZ, 11.
29. Jep 32, 40.
30. Ps 110, i Prič 1,7.
31. Sir 1,18,11,13.
32. Prič 14,27; 8, 13; 23, 17.
33. Ps 111, 1,2.
34. Ps 127. 1.
35. Ps 33, 7, 9.
36. Slovo 49.
37. Ps 118, 38,120.
38. Vidi:Is 11,2.
39. Mt 5,22,25, 26,29.
40. Mt 6,15.
41. Lk 12,16‐20.
42. Mt 10,28
43. Lk 12. 5.
44. Lk 12. 35. 36. 37.
45. Mk 13. 37.
46. Mt 25.
47. Jov 4.14, 15.
48. 2 Pt 3. 10; Otk 6. 14.
49. 1 Sol 4. 16; Jn 5, 28.
51. 1 Kop 4.4.
52. Azbučni paterik i Nezaboravna kazivanja.
53. Slovo 1.
54. Ps 110, 10.
55. Post 22, 12.
56. Ps 118,63.
58. Cassianus, lib. IV. De Institutis, renuntiantim, cap. 39
59. Mt 10, 38.
60. Cassianus, lib. IV. De Institutis, renuntiantim, cap. 35
61. Gal 5, 24.
62. Ps 18,10.
63. 1 Jn 4, 18.
64. 1 Jn 4, 18.
65. Prepodobni ava Dorotej, Pouka 4, O strahu Božijem.
66. Ps 88, 8
67. Jn 12,49, 50.
68. Jn 14,21,23, 24.
69. Prepodobni Makarije Veliki, Beseda 37, glave 2 i 3.
70. Mt 13,44.
71. Pim 3, 23, 24.
72. 1 Kop 2, 9.
73. Jn 6, 51, 33.
74. Jn 6,51.
75. Jn 4,8.
76. Lk 22, 30.
77. Ps 103,15.
78. Mt 11,28.
79. Pisma Georgija Zatvornika, deo 2, pismo 37, 1860.
80. Slovo 89.
81. Jn 21,20.
82. Is 1, 10.
83. Ponz 32, 9.
84. Lk 15,18,19.
85. Lk 15,20.
86. Mt 8, 9.
87. Mt 8, 8.
88. Lk 18,13.
ASKETSKI OGLEDI

SUDOVI BOŽIJI

Nema slepog slučaja! Bog upravlja svetom, i sve što se dešava na nebu i pod nebom
dešava se po sudu premudrog i svemogućeg Boga, nedokučivog u svojoj premudrosti i
svemoći, nedokučivog u svom upravljanju.
Bog upravlja svetom: Njegova razumna bića neka budu pokorna Njemu, i Njegove sluge
neka pobožno sagledavaju, neka u nadumnom divljenju i čuđenju slavoslove Njegovo
veličanstveno upravljanje!
Bog upravlja svetom. Zaslepljeni grešnici ne vide to upravljanje. Oni su izmislili slučaj,
potpuno stran razumu: oni ne uviđaju da u njihovom pogledu nema pravilnosti, da je
njihov pogled tup, pomračen, izopačen; oni Božijem upravljanju pripisuju odsustvo
pravilnosti i smisla; oni hule na upravljanje Božije, oni premudrost smatraju i nazivaju
bezumljem.
On je Gospod Bog naš, po svoj zemlji sudovi su Njegovi[1] ‐ propoveda carski prorok. Sudovi
Gospodnji su istiniti, ujedno opravdani.[2] U njima nema ničeg nepravednog! U njima nema
ničeg nerazumnog! Njih opravdavaju njihove posledice, njihovi duhovni plodovi, njih
opravdava savršenstvo njihovog svesavršenog Izvora.
Pohvali, Jerusalime, Gospoda; hvali Boga Tvoga Sione, jer osnaži vratnice vrata tvojih, blagoslovi
sinove tvoje u tebi.[3] Samo je Pravoslavna crkva spremna da pohvali Boga bogougodnom
pohvalom, samo su njeni istinski sinovi, verni njenom naručju ‐ njenom dogmatskom i
moralno‐poučnom predanju ‐ spremni da naslede blagoslov. Bog, koji objavljuje Reč Svoju
Jakovu, zakone i sudove Svoje Izrailju,[4] otkriva učenje spasenja svim članovima Pravoslavne
crkve, no tajna jevanđelske istine i tajna sudova Božijih otkriva se onoliko koliko mogu da
je shvate sami izabranici, udostojeni da čistim umom ugledaju Boga u Njegovom promislu
i upravljanju. Ne učini Bog tako svakom narodu, i sudove Svoje ne objavi njima.[5]
Viđenje sudova Božijih je duhovno viđenje. Božija blagodat, u svoje vreme, uznosi ka tom
viđenju um onog hrišćanina koji se pravilno podvizava.[6] Duhovno viđenje uma
podržava srce duhovnim, svetim osećanjem, i njim se ono napaja kao slatkim i
miomirisnim napitkom koji izliva u njega i hranu, i hrabrost i veselje. Pažljivo promatram
Tvoje sudove, Gospode moj: Sudovi su Tvoji bezdan mnogi.[7] Njihovu dubinu ne može da
ispita ni ljudski um, ni anđelski um, kao što naše oko ne može da primeti svodove neba,
skrivene iza njegovog prozračnog, beskrajnog plavetnila.
Pravilno i tačno ispunjavanje Božije volje nije moguće bez poznavanja sudova Božijih. Šta
su Božije zapovesti? To je Božija volja, koju je Bog objavio ljudima da bi se rukovodili u
svom delovanju, a ono zavisi od njihove slobodne volje. Šta su sudovi Božiji? To su dejstva
ili dopuštenja Božije volje, na koja čovekova slobodna volja nema nikakvog uticaja. Da bi
potpuno ispunio Božiju volju, čovek, očigledno, mora da zauzme pravilan stav i prema
Božijim zapovestima i prema Božijim sudovima. Sačuvah puteve Gospodnje ‐ govori istinski
sluga Božiji ‐ jer su svi sudovi Njegovi preda mnom, i zakone Njegove ne udaljih od mene.[8]
Sudovima Tvojim, Gospode moj, nauči me.[9] Ispovedaću Ti se, Gospode, u pravosti srca, kada
naučim sudove pravde Tvoje.[10]
Razdražuje Gospoda grešnik ‐ dragovoljni služitelj demona: nema Boga pred njime, iskrivljuju
se putevi njegovi u svako vreme, poriču se sudovi Tvoji, Gospode naš, od lica njegovog.[11]
Nepoštovanje Božijih zapovesti neminovno ide ruku pod ruku sa odbacivanjem Božijeg
promisla o svetu i istine da Bog upravlja svetom: nepoštovanje Božijih zapovesti je
prirodna posledica tog odbacivanja. Upravljač vaseljene, prvi uzrok svega što se dešava u
ljudskom društvu, svega što se dešava svakom čoveku pojedinačno ‐ kaže grešnik, koji
dragovoljno, dakle namerno greši ‐ jeste ili čovečiji razum ili slepi slučaj, u kome je razum
potpuno odsutan. Samim načinom svog mišljenja, nastrojenošću svoje duše, taj grešnik
zauzima neprijateljski stav prema Gospodu, neprijateljski prema Njegovom svetom
Jevanđelju; gazi bez trunke straha sve Božije zapovesti, bez trunke straha zadovoljava sve
svoje poročne želje.
Za koga nema Boga u Božijem promislu, za toga nema Boga ni u Božijim zapovestima. Ko
je video Boga u upravljanju svetom, ko je pobožno zadrhtao pred tim upravljanjem, ko je
pobožno zadrhtao pred Božijim sudovima, jedino taj može da prikuje strahu Božijem telo
svoje:[12] da raspne grešnu volju i mudrost i ljubav prema materijalnom na krstu
jevanđelskih zapovesti. Da bi ugledao Boga u Njegovom promislu, moraš imati čist um,
čisto srce i čisto telo. Da bi stekao čistotu, moraš živeti po jevanđelskim zapovestima. Iz
viđenja sudova Božijih rađa se u vrlo velikom obilju pobožni život, majka tog viđenja.
Bog upravlja vaseljenom; On upravlja i svakim detaljem života svakog čoveka. Takvo
upravljanje, koje ulazi u najsitnije, očito veoma malo značajne uslove postojanja tvari, u
skladu je sa beskrajnim savršenstvom Božijih svojstava. Zakon takvog upravljanja čitamo
u prirodi, čitamo u čovekovom društvenom i privatnom životu, čitamo u Svetom pismu.
Ne prodaju li se ‐ rekao je Spasitelj ‐ dva vrapca za jedan novčić? Pa nijedan od njih na padne na
zemlju bez Oca vašega. A vama je, iskrene i verne sluge Božije, i kosa na glavi sva izbrojana.[13]
Verujem svesvetim rečima! Ne mogu da im ne verujem: one tačno prikazuju savršenstvo
mog Boga. Od lica Tvoga, Gospode moj, sud će moj izaći![14] Sav pripadam Tebi! Moj život i
moja smrt nalaze se svakog trena u Tvojim rukama! Ti učestvuješ u svim mojim delima, u
svim mojim okolnostima: pomažeš mi u blagougađanju Tebi; dugotrpeljiv si prema meni
u mojim svojevoljnim, grešnim, bezumnim delima. Tvoja desnica me neprestano upućuje
na Tvoj put! Bez sadejstva te desnice davno, davno bih bezizlazno zalutao, propao bih
zauvek. Ti, koji si jedini sposoban da sudiš čoveku, sudiš meni, i rešavaš moju sudbinu za
sve vekove po Tvom pravednom sudu, po Tvojoj neiskazanoj milosti. Ja sam Tvoj i pre
mog postojanja, i u mom postojanju, i s one strane mog zemaljskog postojanja ili
stranstvovanja!
Sudovi Božiji su sve što se dešava u vaseljeni. Sve što se dešava, dešava se usled Božijeg
suda i Božije odluke. Tajno od Boga i nezavisno od Njega ne dešava se i ne može da se
dešava ništa. Jedno se dešava po Božijoj volji, drugo se dešava po Božijem dopuštenju; sve
što se dešava, dešava se po Božijem sudu i po Božijoj odluci. Stoga se Božiji sudovi često
nazivaju u Pismu sudom Božijim. Božiji sud je uvek pravedan: Pravedan si, Gospode ‐
govori prorok ‐ i pravi su sudovi Tvoji.[15]
Dejstvom Božije volje stvoren je vidljivi i nevidljivi svet, stvoren je i iskupljen čovek, zbili
su se i zbivaju se svi događaji, društveni i lični, iz kojih sija, kao sunce s neba, Božija
blagost, Božija svemoć, Božija premudrost. Po Božijem dopuštenju, zbog činjenice da je
čovek zloupotrebio svoju slobodnu volju, pojavilo se zlo sa svim njegovim posledicama;
po Božijem dopuštenju, po sopstvenoj slobodnoj volji pali su anđeli, pao je čovek;
očovečeni Bog je iskupio ljude, no oni nisu primili Boga, odstupili su od Boga; po Božijem
dopuštenju, zbog zle slobodne volje odbačenih anđela i palih ljudi obeščašćena je zemlja
zlodelima i bezbožnošću tih anđela i tih ljudi. Po Božijem dopuštenju i sudu vaseljenu
kažnjavaju i kažnjavaće je razne nevolje, društvene i lične; po Božijem dopuštenju i sudu
stići će otpadnike od Boga, neprijatelje Božije, večna muka u ognjenom, mračnom ponoru
pakla, za koji su oni sebe pripremili potpuno dragovoljno.
Pogledao je apostol čistim umom, umom kojeg su ozarili zraci svete Istine, pogledao je u
nedostižnu visinu sudova Božijih i u svetom užasu od viđenja tih sudova uzviknuo: O
dubino bogatstva i premudrosti i razuma Božijega! Kako su neispitljivi sudovi Njegovi i neistraživi
putevi Njegovi! Jer ko poznade um Gospodnji? Ili ko mu bi savjetnik?[16]
Uzviknuo je ovo apostol kada je govorio o strašnom zlodelu Judejaca: o njihovom
dragovoljnom odbacivanju Iskupitelja, o pomahnitalom odbacivanju koje se završilo
čudovišnim zločinom ‐ ubistvom Iskupitelja. Dok govori o zločinu ljudi, potpuno
zavisnom od njihove slobodne volje, apostol se izražava tako kao da je Bog učinio taj
zločin. Bog zatvori sve Judejce u nepokornost.[17] Dade im Bog duh neosjetljivosti[18], oči da ne
vide i uši da ne čuju.[19] Božije dopuštenje nazvano je Božijim dejstvom. Kao da je po sili i
vlasti neograničeni Bog nekako ograničio sebe, ne promenivši čovečiju slobodnu volju, ne
zaustavivši čovečija delovanja, koja su započela uporno protivljenje, žestoko
suprotstavljanje volji i dejstvu Boga. Slobodna volja bića, svi njihovi napori ne bi mogli da
se odupru svemogućoj desnici Tvorca. To nije učinjeno. To su sudovi Božiji.[20] Njih čovek
ne može da pojmi jer prevazilaze razum razumnih bića. Ispitivanje onoga što se ne da
pojmiti uzaludan je trud, dalek od svakog smisla. Bog zabranjuje istraživanje sudova
Božijih zato što na taj poduhvat navodi zaslepljena nadmenost, lažni pogled na predmet, a
sam poduhvat neizbežno vodi u zabludu, u bogohuljenje, u propast duše. Nema nam
druge nego da, po primeru apostola, vidimo i sagledavamo sudove Božije okom vere,
okom duhovnog znanja, i da se, ne dozvoljavajući sebi besplodne sudove po čovečijim
načelima, pobožno pogružavamo u sveto neznanje, u svetu duhovnu tamu, jer ona ima i
čudnu svetlost kojom je Bog zaklonjen od čovečijeg pogleda i anđelskog uma.[21]
ʺZlo nije nikakva suštinaʺ, rekli su oci, ʺono se pojavljuje zbog našeg nemara prema vrlini,
i iščezava od naše revnosti prema vrlini.ʺ[22] Zlo je nedostatak dobra, i može da se odnosi
samo na ograničena razumna bića, u kojima je dobro ograničeno. Nedostatak ne postoji u
beskonačnom, nema pristupa beskonačnom. Bog je beskonačan, i Njegovo dobro je
beskonačno. Beskonačno se, po svom svojstvu, ne umanjuje kada se od njega oduzme bilo
koji broj, niti se uvećava ako mu se doda neki broj. Ni zlo ni dobro razumnih stvorenja
nema i ne može da ima nikakvog uticaja ni na Boga ni na Njegova dejstva. Sudovi Božiji
stoje na visini, nedostupnoj i neprikosnovenoj, nezavisnoj i od demonskih i od čovečijih
dejstava. Božije dejstvo ne menja svoje svojstvo i značenje čak ni onda kada se neko
čovečije i neko demonsko dejstvo sjedini ‐ po spoljašnjosti, ne i po suštini ‐ u jedno dejstvo
sa Božijim dejstvom.
Zapanjujući primer takvog dejstva je veliki događaj: stradanje i smrt Bogočoveka. S jedne
strane, očovečeni Bog je, po svojoj svesvetoj volji, blagovoleo da se potčini tim stradanjima
i toj smrti; s druge strane, judejski prvosveštenici, vođeni takođe svojom sopstvenom
slobodnom voljom, izložili su Boga potpuno ponižavajućem sramoćenju, teškim mukama i
sramnoj smrti. U zločinu su osim ljudi učestvovali i demoni, kao načelnici zlodela.[23]
Ovde je Božije dejstvo bilo sjedinjeno, samo po spoljašnjosti, u jedno dejstvo sa čovečijim i
demonskim dejstvom; ali, u suštini, jedno dejstvo se potpuno razlikovalo od drugog
dejstva. Vi se odrekoste Sveca i Pravednika ‐ rekao je Judejcima apostol Petar ‐ vi Načelnika
života ubiste; a Bog ono što je predskazao ustima sviju svojih proroka, da će Hristos postradati, tako
je i ispunio.[24]1 Istu tu misao izneli su i svi apostoli u molitvi koju su izgovorili kada su
dobili vest da je započelo gonjenje Crkve Jerusalimu. Oni su rekli u svojoj molitvi: Gospode,
Ti koji si stvorio nebo i zemlju i more i sve što je u njima, Ti si Svetim Duhom kroz usta oca našega
Davida, sluge svojega, rekao: Zašto se bune neznabošci i narodi pomišljaju zaludne stvari?
Ustadoše carevi zemaljski i knezovi sabraše se zajedno na Gospoda i na Pomazanika Njegovog, i
zaista se sabraše u ovome gradu na Svetoga Sina Tvojega Isusa, kojega si pomazao, Irod i Pontijski
Pilat sa neznabošcima i s plemenima Izrailjevim, da učine ono što ruka Tvoja i savjet Tvoj
unaprijed odredi da bude.[25]
Božiji sudovi i Božija dejstva idu svojim putem; ljudska i demonska dejstva takođe idu
svojim putem. Zlodela ostaju zlodela, zločinci ostaju zločinci, makar počinioci zla i njihova
zla namera ujedno bili samo oruđa Božije volje. Ovo poslednje je posledica neograničene
Božije premudrosti, neograničene Božije svemoći, zbog koje bića kada postupaju po svojoj
slobodnoj volji ujedno bezizlazno ostaju u vlasti Tvorca a da to ne shvataju, izvršavaju
volju Tvorca a da to ne znaju.
Sudovi Božiji prisustvuju i dejstvuju u događanjima u kojima učestvuju ljudi i demoni, s
tim što Božiji sudovi prisustvuju i dejstvuju u tim događanjima kao najtananiji duh u
materiji, nezavisan od materijalnog, nestešnjen materijom, dejstvujući na materiju i ne
podvrgavajući se dejstvu materije. Sudovi Božiji su svemoguće dejstvo u vaseljeni
svesavršenog Boga, jedinoga, u preciznom smislu Duha, koji ispunjava vaseljenu i sve što
je izvan vaseljene, što nije obuhvaćeno vaseljenom. Materijalni svet, izložen našim
osećanjima, ne obuhvata Boga; ni svet duhova, koji nije izložen našim osećanjima, ne
obuhvata Boga. Kakav je Bog, takva su i Njegova dejstva: i Njegovi sudovi su
neobuhvatni. Neka pobožno tihuju pred njima i ljudi i anđeli! U odnosu na Boga duhovi
su takođe materija: oni se razlikuju od Boga i po suštini i po svojstvima, razlikuju se
nemerljivo mnogo, razlikuju se od Boga onoliko koliko se i sama gruba materija razlikuje
od Boga.[26] Takav je zakon o odnosu beskonačnog prema svemu ograničenom i
konačnom. Koliko god se ograničeni predmeti međusobno razlikovali, koliko god se
povećavali ili smanjivali, njihova razlika u odnosu na beskonačno se ne menja, i nikad ne
može da se menja: ona je uvek ista zato što je uvek beskonačna.
Teško svijetu od sablazni; jer potrebno je da dođu sablazni, ali teško čovjeku onom kroz koga dolazi
sablazan.[27] Ovo je rekao Spasitelj sveta, Gospod naš Isus Hristos. Ovo je rečeno o
događajima koji se dešavaju pred našim očima, i još će se morati dešavati, u kojima se
svesveti sudovi Božiji slivaju u jedno sa zločinačkim i pogubnim posledicama ljudske
grešne, sladostrasne, Bogu neprijateljske slobodne volje.
Potrebno je da dođu sablazni: ovim rečima objavljuje se Božije predodređenje, objavljuju se
sudovi Božiji, nedokučivi za čoveka i nedostupni njegovom poimanju. Teško čovjeku onom
kroz koga dolazi sablazan: ovim se Božiji gnev objavljuje slugama, propovednicima,
zaštitnicima greha, sejačima i širiteljima greha u ljudskom društvu, neprijateljima i
goniteljima istinskog bogopoznanja i bogosluženja. Njihovu nastrojenost i delatnost Bog je
već osudio; već su izgovorene gromovite pretnje protiv te nastrojenosti i te delatnosti; već
je pripremljena njihova plata ‐ večni pakao i njegove tamnice, užasna mučenja i kazne. Ali
Bog je dopustio zlonamernu i Njemu suprotstavljenu delatnost i nastrojenost ljudi. Takvi
su sudovi Božiji. Zlo koje čine bića ne može da naruši u Bogu ‐ u svesavršenom Dobru ‐
Njegovo nenarušivo, neprikosnoveno obitavanje u neizmenjivim svojstvima i
dostojanstvima, ne može da spreči beskrajnu Božiju premudrost da izvršava svoju
svesvetu, svemoguću volju.
Šta je Božije predodređenje? To je izraz u Svetom pismu kojim se opisuje Božija veličina,
viša od svega što čovek može o njoj da kaže. Pojam predodređenja je veoma blizak pojmu
sudova Božijih: ta dva pojma se često stapaju. Objasnićemo, shodno našim moćima, Božije
predodređenje, o čijem postojanju svedoči Sveto pismo,[28] i najpre naglasiti da mnogi
nepravilno razumeju ovaj pojam, i da upravo time povlače sebe u pogibeljnu provaliju
zabluda.
Bog je izvan kategorije vremena[29]: vreme ne postoji za Boga. Vremenom razumna bića
označavaju utisak koji u njima stvaraju promene pojava u prirodi. Tako nauka definiše
vreme. I bi veče i bi jutro, dan prvi.[30] Tako Pismo predstavlja nastanak pojma vremena ‐
dakle potpuno saglasno sa zaključkom pozitivne nauke.[31] Očito je da spoljašnji utisci ne
mogu da deluju na Boga, u protivnom Bog ne bi bio savršen, povećavao bi se i smanjivao,
a to nije svojstvo beskonačnog. Vreme, dakle, za Boga uopšte ne postoji: ni budućnost za
Njega ne postoji. Ono što tek treba da se dogodi već se pojavljuje pred Božijim licem tako
kao da se već desilo; zagrobna sudbina svakog čoveka ‐ ta nužna i prirodna posledica
čovekove zemaljske, dragovoljno izabrane delatnosti ‐ već je poznata Bogu, jer ju je Bog
već rešio. Neuobličen (začetak) moj videše oči Tvoje,[32] svesavršeni Bože! Ispovedao je ovo
nadahnuti prorok: i svaki čovek je, kaže logika, dužan da ovo ispoveda.
ʺJa sam predodređen, i nemam nikakve mogućnosti da se protivim predodređenju, da
izmenim ili sprečim Božije predodređenje. Zašto da primoravam sebe neumoljivo strogoj
hrišćanskoj vrlini? Zašto da podvrgavam sebe nebrojenim lišavanjima i da živim stalno se
odričući života? Živeću ovaj kratki život onako kako želim i kako mi se sviđa! Pohitaću
onome čemu me mami moja mašta, iscrtavaću pred sobom čarobne slike! Razonodiću se
do mile volje svim nasladama, makar i grešnim! One su raskošno rasute po vaseljeni, i
nestrpljiva radoznalost vuče da ih probam i iskustveno poznam! Ako mi je predodređeno
da budem spasen, Bog će me spasiti, bez obzira na svu moju poročnost. A ako mi je
suđeno da propadnem, propašću bez obzira na sve moje napore da zadobijem spasenje.ʺ
Ovakvo razmišljanje nije ništa drugo do nepoznavanje hrišćanskih tajni, lažno nazvano
znanje i telesno mudrovanje. U njemu se iznosi strašno bogohulstvo, kojeg oni nisu ni
svesni. Nesrećno, potpuno pogrešno umovanje mnogi smatraju i prihvataju za neoborivu
istinu: na njemu se zasniva svojevoljni, bezakoniti i razvratni život. Na zemaljskom
poročnom životu zasniva se večno žalosni, večno nesrećni život s one strane groba.
Lažno, po dušu pogubno umovanje o Božijem predodređenju i Božijim sudovima nastalo
je zbog toga što dejstva koja su svojstvena jedino Bogu nisu razlikovana od ljudskih
dejstava. Jedna greška nužno vodi u drugu grešku; ona vodi u mnoge greške ako je
napravljena u prvoj, polaznoj premisi. Čim čovek ne razlikuje svoje dejstvo od Božijeg
dejstva, on je već, tobože prirodno, potčinio oba dejstva jednom zakonu, jednom sudu,
sudu svog razuma. Odatle se pred njim otvorilo beskrajno polje zabluda. Čim je sebe
postavio za sudiju Božijih dejstava, on je samim tim pripisao Bogu isti onaj odnos prema
dobru i zlu koji prema njima ima čovek. On je, dakle, smatrao da su Božija svojstva ista
kao i čovečija svojstva; Božije mišljenje podredio je zakonima ljudskog mišljenja: odredio je
i neku razliku, ali ne beskonačnu, već neku svoju, neodređenu, daleku od svake
pravilnosti i smisla.
Od svog bespočetnog početka Bogu je bila dovoljna, i sada mu je dovoljna, sama Njegova
Reč. Božija Reč je ujedno i Njegova misao: U početku bješe Logos (Riječ), i Logos bješe u Boga, i
Logos bješe Bog.[33] Takvo je svojstvo bezgraničnog uma. Zbog svog bezgraničnog
savršenstva Bog ima jednu i jedinstvenu misao, bez obzira na to što se ta misao iskazuje u
sferi razumnih bića kroz bezbrojno mnoštvo misli. Naše mišljenje
O Božijim sudovima i Božijem predodređenju će dobiti neophodno utemeljenje tek onda
kada odvojimo od sebe na beskonačno rastojanje i Božije biće, i Njegova svojstva, i
Njegova dejstva. Predodređenje čovekove sudbine potpuno dolikuje Bogu zato što je
Božiji um neograničeno savršen, zato što je Bog nezavisan od vremena. Božije
predodređenje pokazuje čoveku Božiju veličinu i ostaje tajna, poznata jedino Bogu,ali
uopšte ne sužava čovekovu slobodnu delatnost na celom polju zemaljskog života, nema
nikakvog uticaja na tu delatnost, nikakvog odnosa prema njoj. Pošto nema nikakvog
uticaja na čovekovu delatnost, Božije predodređenje nema i ne može da ima nikakvog
uticaja na posledice te delatnosti, na čovekovo spasenje i čovekovu propast. Dakle,
rukovodioci našeg ponašanja su razum i slobodna volja, sa jedne strane, i otkriveno Božije
učenje, sa druge strane. Otkriveno Božije učenje detaljno objavljuje Božiju volju kao
sredstvo spasenja,javlja dobru Božiju volju da svi ljudi budu spaseni, objavljuje večnu
muku za one koji gaze Božiju volju. Iz ovoga sledi nesumnjiv zaključak: hoće li čovek biti
spasen ili neće, to zavisi jedino od njegove dobre volje, a ne od njemu nepoznatog Božijeg
određenja.
Zašto se neko rađa bogat i ugledan, a neko siromašan, prezren i ugnjeten, osuđen na
doživotni telesni trud u znoju lica, lišen sredstava za umni razvoj? Zašto neko umire u
dubokoj starosti, a neko u cvetu mladosti ili u naponu snage, a neko pak kao dete, čak i
kao čedo od svega nekoliko dana?
Zašto je neko stalno zdrav i srećan, a drugoga ne prestaju da muče bolesti, i snalazi ga
nevolja za nevoljom, nesreća za nesrećom? Ova i ovima slična pitanja okupirala su jednom
prilikom velikog pustinožitelja Antonija Egipatskog ‐ uzaludno je pustinožitelj tražio
rešenje sopstvenim razumom, osenjenim Božijom blagodaću, spremnim da se udubljuje u
razmatranje Božijih tajni. Besplodno razmišljanje je iscrpilo svetog starca, a onda je
najednom začuo glas s neba: ʺAntonije, to su sudovi Božiji. Ispitivanje sudova Božijih je
štetno po dušu. Pazi na sebe.ʺ[34]
ʺPazi na sebeʺ, o čoveče! Preduzmi samo onaj trud i samo ono ispitivanje koji su ti
suštinski potrebni, neophodni. Odredi tačno samog sebe, svoj odnos prema Bogu i prema
svim delovima tebi poznatog grandioznog sveta. Odredi šta ti je dato da saznaješ, šta je
dato samom tvom sagledavanju, a šta je skriveno od tebe. Odredi stepen i granice svoje
sposobnosti mišljenja i poimanja. Ta sposobnost, kao sposobnost ograničenog bića, ima i
svoj stepen, i svoj krajnji domet. Ljudska shvatanja, u nekim određenim oblicima, nauka
naziva potpunim i savršenim, no ona uvek zavise od ljudske sposobnosti mišljenja i
poimanja: ona su savršena onoliko koliko je savršen čovek. Dođi do važnog znanja da
savršeno mišljenje o bilo čemu nije svojstveno ograničenom ljudskom umu, da ono čak nije
ni moguće. Savršeno mišljenje pripada jedino savršenom Umu. Bez tog znanja, tačnog i
svetog znanja, pravilnost čovekove pozicije i uloge i pravilnost čovekove delatnosti stalno
će biti strana čak i samom geniju. Ovde mislimo na čovekovu duhovnu poziciju i ulogu, i
na čovekovu duhovnu delatnost, dakle na ono u čemu je svaki čovek dužan da se razvija
onako kako je to razumnom biću odredio i propisao njegov Spasitelj. Ne govorimo ovde o
onoj vremenski ograničenoj poziciji i ulozi i onoj vremenski uokvirenoj delatnosti u koju,
kao članovi ljudske zajednice, nakratko dospevamo tokom našeg zemaljskog
stranstvovanja.
Šta je meni bliže od mene? Šta poznajem bolje nego samog sebe? Neprestano sam sa
sobom; po prirodnoj nužnosti stalno moram da pazim na sebe; obraćam pažnju na druge
stvari ukoliko mi je to neophodno. Ljubav prema samom sebi postavio mi je Božiji zakon
kao meru ljubavi prema bližnjem. I upravo ja, koji prihvatam obavezu da saznajem ono
daleko u dubinama zemlje i mora, u dubinama ispod neba i iznad nebeskog svoda,
upadam u nepriliku, u potpunu nedoumicu, ne znam šta da odgovorim sebi kada čujem
pitanje: ko sam i šta sam? Ko sam ja? Da li sam suština? Ali ja sam stalno podvrgnut
velikim promenama, od moga začeća do moje smrti. Suština, u pravom smislu, nije
podložna promenama; ona mora da pokazuje stalno istu, sebi uvek jednaku silu života.
Nema u meni potvrde života koja je potpuno sadržana u meni samom; životna sila u mom
telu se potpuno iscrpljuje: ja umirem. Nije samo smrtno telo podređeno smrti; ni sama
duša nema u sebi uslova neuništivog života: tome me uči Sveto Predanje Pravoslavne
Crkve. Bog je darovao besmrtnost duši i anđelima: besmrtnost nije njihova svojina, nije
njihovo prirodno svojstvo.[35] Da bi održalo svoj život, telo mora da diše i da se hrani
proizvodima zemlje; da bi duša održala i sačuvala u sebi svoju besmrtnost, potrebno je da
na njoj tajanstveno dejstvuje Božija desnica. Ko sam ja? Pojava? Ali ja osećam da postojim.
Mnogo godina razmišljao je neko o zadovoljavajućem odgovoru na postavljeno pitanje,
razmišljao, i udubljivao se u mišljenje o samom sebi uz svetlost svetiljke ‐ Duha Božijeg.
Nakon dugogodišnjeg razmišljanja došao je do sledećeg relativnog određenja čoveka:
Čovek je odblesak suštine, i pozajmljuje od te suštine karakter suštine.ʺ[36] Bog, jedini koji
jeste[37], odražava se u čovekovom životu. Tako se sunce odražava u čistoj kapi kiše. U
kapi kiše vidimo sunce, ali to što vidimo u njoj nije sunce. Sunce je tamo, na nedostižnoj
visini.
Šta je moja duša? Šta je moje telo? Šta je moj um? Šta su osećanja srca? Šta su osećanja tela?
Šta su sile duše i tela? Šta je život? Pitanja nerazrešena, pitanja nerazrešiva! Hiljadama
godina ljudski rod je pristupao razmatranju tih pitanja, napinjao se da ih razreši i
odstupao od njih ubeđen da su nerazrešiva. Ima li šta što bolje poznajemo od svog tela?
Pošto poseduje osećanja, ono je izloženo dejstvu svih tih osećanja: znanje o telu mora biti
sasvim zadovoljavajuće zato što do njega dolazimo i umom i osećanjima. Na isti način
dolazimo i do znanja o duši, o njenim svojstvima i silama, o predmetima koji nisu
podvrgnuti osećanjima tela;[38] no takvo znanje je daleko od potpunog i savršenog.
Da bi otkrila strukturu neke tvari, nauka mora da je rastavi na sastavne, dalje nerastavljive
delove, i da zatim od tih sastavnih delova ponovo sastavi rastavljenu tvar. Tako dobijena
znanja o tvari nauka smatra pouzdanim, a pretpostavke ‐ dok se potpuno ne dokažu ‐ ne
pušta u sistem znanja, u riznicu nauke, mada ih ljudska proizvoljnost proklamuje, i
usmeno i u knjigama, kao istine, podsmejavajući se neznanju i lakovernosti čovečanstva.
Da bismo ljudsko telo rastavili na delove u onoj meri koja bi nam omogućila da shvatimo
njegovu suštinu, morali bismo ga rastaviti još dok je živo. A ako želimo da odredimo
smisao života, onda nemamo druge mogućnosti do da uhvatimo sam život i da ga
razmotrimo samog po sebi. Valjanost rastavljanja morali bismo dokazati tako što bismo iz
sastavnih delova vaspostavili živo telo. Ali to nije moguće. Mi otvaramo i pregledamo
jedino leševe[39], i pri tome ne znamo šta život ostavlja u telu koje je napustio a šta odnosi
sa sobom. Kad otvaramo leševe, mi upoznajemo ustrojstvo mašine, skrivene u
unutrašnjosti tela, sad već nesposobne da se pokreće i radi, samim tim lišene svog
suštinskog smisla. A šta znamo o našem telu? Nešto što je mnogo daleko od potpunog i
savršenog znanja.
Tražićemo odgovor od našeg uma, tog glavnog oruđa za sticanje znanja, da on suštinski
odredi sebe, šta je on? Sila duše? No ovim smo iskazali samo pojam koji se pojavio u nama
zbog utisaka izazvanih dejstvima uma ‐ nismo odredili suštinu uma. Isto ovo moramo reći
i o ljudskom duhu, to jest o onim uzvišenim osećanjima srca koja životinje nemaju, o
osećanjima kojima se ljudsko srce razlikuje od srca životinja, o onim otmenim ʺplusʺ
osećanjima u čovekovom srcu u poređenju sa srcem životinja. Duh je sila duše. Kako su
sile duše sjedinjene sa samom dušom? Način sjedinjenja je nepojmljiv, jer je nepojmljiv
način sjedinjenja tela sa njegovim osećanjima, vidom, sluhom i ostalim raznim osećanjima.
Osećanja tela napuštaju telo onda kada ga napušta život, odnosi ih iz njega duša koja
odlazi. To znači da telesna osećanja u stvari pripadaju duši, i dok ona obitava u telu, dotle
se telesna osećanja ispoljavaju kao osećanja tela. Iz ovoga proizilazi nužan logičan
zaključak: duša oseća isto što i telo; duša je srodna sa telom; duša, dakle, nije potpuno
suprotna telu, kako su neki, zbog svog neznanja, nepromišljeno tvrdili, i kako neki i sada
tvrde.[40] Među tvarima postoji postupnost i razlika koja iz nje proizilazi, kao i među
brojevima. Razlika može biti veoma značajna, ali ona ne poništava ni srodnost ni
postupnost. U toj postupnosti jedno je grublje u poređenju sa nama, drugo je finije; ali ono
što je stvoreno, ograničeno, što postoji u prostoru i vremenu, to mora biti materijalno, a
materijalnost je neodvojivo svojstvo svega ograničenog. Nematerijalan je samo Bog: On se
potpuno razlikuje od svih tvari; On je suprotan svim tvarima i po suštini i po svojstvima
onako kako je beskonačnost suprotna brojevima, svim bez izuzetka. Eto šta znamo o našoj
duši, o umu, o srcu! Pa šta znamo? Nešto, samo ograničeno nešto.
Ko sve to potpuno zna? Jedino Bog! On je beskonačan, i zato ima savršeno znanje o
svemu; Njegovom znanju ništa ne nedostaje. On je i dokazao takvo znanje na savršen
način: ni iz čega je stvorio bezbrojne svetove, nama vidljive i nevidljive, znane i neznane.
Beskonačnom je svojstveno da nepostojećem daje život i privodi ga u postojanje, a to ne
mogu da učine nikakvi brojevi, koliko god bili veliki. Sve što postoji samim svojim
postojanjem dokazuje da je Um koji upravlja vaseljenom bezgraničan.[41] Ljudi su otkrili,
donekle otkrili, veoma mali broj zakona nastajanja i postojanja. Otkrili su i to da svu
prirodu prožima zakonitost koju ljudi ne mogu da shvate. Ako je um potreban za
saznavanje delića zakona, tim više je On neophodan za njihovo sastavljanje.
Čoveče! ʺPazi na sebeʺ, sebe proučavaj! Ako jasno i shodno svojoj moći saznaš sebe, onda
ćeš jasnije i pravilnije gledati na sve izvan tebe. Kako i zbog čega sam priveden u život i
zašto sam se pojavio na poprištu zemaljskog života? Došao sam na ovo poprište mimo
svoje volje i nesvesno; ne znam razloge stupanja iz nebića u biće. Promišljam, pronalazim
razlog, i ne mogu poreći da mi nema druge do da taj razlog prepoznam u odluci
neograničene, nepoznate, nedokučive volje, kojoj sam potpuno potčinjen. Došao sam na
svet sa sposobnostima duše i tela; one mi pripadaju: one su mi date, nisam ih ja izabrao.
Došao sam sa raznim slabostima; već sam određen za kaznu; došao sam kao stradalnik i
osuđenik na stradanja. Upao sam u okolnosti i prilike koje sam zatekao, ili koje su mi
pripremljene ‐ ne znam. Na putu zemaljskog stranstvovanja veoma retko mogu da
postupim onako kako ja hoću, da ispunim svoju želju: skoro uvek me na silu vuče neka
nevidljiva, svemoguća ruka, neka bujica kojoj ne moguda pružim nikakav otpor. Skoro
uvek nailazim na neočekivano i nepredviđeno. Neko me odvodi iz zemaljskog života
potpuno nenadano, bez i najmanjeg mog pristanka na to, bez imalo obzira prema mojim
zemaljskim potrebama, potrebama onih oko mene, kojima sam i po mom i po njihovom
sudu neophodan. Odlazim sa zemlje zauvek, i ne znam kuda sam se uputio! Odlazim u
groznoj usamljenosti! Sve što će me dočekati u nepoznatoj zemlji, u koju ulazim smrću,
biće potpuno novo, nešto što nikada nisam video. Da bih ušao u nepoznatu zemlju,
moram da ostavim na zemlji sve zemaljsko, moram da skinem sa sebe samo telo. Otuda, iz
te nepoznate zemlje, ne mogu da dodam na zemlju nikakvu vest o sebi: tu vest ne može da
čuje niko ko je obučen u kožu zemaljske, grube materije. Moj život u ovom vidljivom svetu
nije ništa drugo do neprestana borba protiv smrti; takav je on od moje kolevke do mog
groba. Svakog dana i svakog časa mogu da umrem, ali dan i čas smrti ne znam. Znam da
ću umreti; u to nema sumnje, u to ne može biti ni trunke sumnje, ali živim kao da sam
besmrtan zato što osećam u sebi besmrtnost. Predosećanje smrti mi je oduzeto, i nikako ne
bih mogao da poverujem da čovek može da umre da na svim ljudima ne vidim da je smrt
neizbežna sudbina svakog čoveka. Koliko god činio napora, ne možeš, govori Jevanđelje,
pridodati rastu svome lakat jedan,[42] ni dlaku jednu bijelom ili crnom učiniti.[43]
ʺZašto je to tako? Nesporno je da je mnogo od onoga što je ovde rečeno zaista sa pravom
rečeno. Stradalničko stanje čovečanstva na zemlji, svima očigledno stanje, mora imati svoj
razlog. Ali kako potomstvo može biti krivo za grehove praoca? Pa on je toliko davno živeo
da njegovo potomstvo ništa ne oseća prema njemu? Potomstvo se kažnjava ‐ to je
očigledno. A zašto se kažnjava ono, nevino? Zašto ono nosi užasnu večnu kaznu? Kazna
prelazi sa naraštaja na naraštaj, teško pada na svaki naraštaj, briše sa lica zemlje svaki
naraštaj, i to tako što svaki naraštaj pre toga podvrgne bezbrojnim mučenjima. Svaki
naraštaj dolazi na zemlju bez svesti o tome, bez volje za tim, čak nasilno. Svaki čovek
stupa u zemaljski život bez sposobnosti da samostalno deluje: sposobnosti u detinjstvu
više liče na seme nego na odrasle biljke. Pa kakvo je učešće potomstva u grehu praoca,
učešće koje je zaslužilo takve kazne, kada nije bilo i nema same mogućnosti da potomstvo
učestvuje u grehu ni tananim pristankom srca ni najmanjom sklonošću uma? Gde je tu
Božija pravednost? Gde je blagost? Vidim jedino njihovu suprotnost.ʺ Tako vapi nemoćni
čovek, zaslepljen svojim grešnim, materijalnim životom. Tako vapi on, i poziva pred sebe
sudove Božije da ih sasluša.
Tako vapi čovek koji ne poznaje Boga! Tako vapi ljudska gordost! Tako vapi čovekovo
nepoznavanje samog sebe! Tako vapi lažno mišljenje o sebi i o celokupnom svom
položaju! Tako vapiju oni ‐ no niko ne čuje vapaj. Takvim povicima ljudi, ne shvatajući to,
pokazuju samo svoju bolest sujete i samoobmane: takvim povicima oni razobličavaju
svoju želju da budu rukovodioci u vaseljeni, da budu sudije i uče Boga kako da upravlja
svetom ‐ no niko im ne daje visoke nebeske prestole, na koje su pre pobunjenih ljudi hteli
da sednu pobunjeni anđeli. Bezumni poduhvat se zaglibljuje u svojoj bezumnosti, kao u
mutnoj dubini, a žrtve, nepromišljeno oduševljene tim poduhvatom, muči tako što se
besplodno trgaju u nerazdrešivim lancima. Događaji idu svojim tokom, u domostroju
vaseljene ne dolazi ni do kakve promene, sudovi Božiji ostaju neizmenjivi. Surovo
iskustvo potpuno i nepobitno dokazuje svu ljudsku ništavnost i samoobmanu.
Veoma precizno matematičko mišljenje objašnjava čoveku potpuno određeno da se on
beskonačno razlikuje od Boga i po suštini i po svojstvima, iako se za iskazivanje i jednog i
drugog, zbog oskudnosti ljudskog jezika, koriste iste reči. Ono što je beskonačno se
rukovodi zakonima koji su potpuno drukčiji od svega što se može izraziti brojem po
metodu pozitivne nauke, koja je oslonac svih drugih nauka, kao što su kosti oslonac celog
ljudskog organizma. Iz ovog aksioma proizilazi drugi aksiom: dejstva beskonačnog su
prirodno nedostupna svim razumnim bićima, koja se mogu izraziti brojem. Broj ostaje broj
koliko god se on uvećavao; broj se beskonačno razlikuje od beskonačnog; svi brojevi se
beskonačno razlikuju od beskonačnog. Nastojanje da se pojmi nepojmljivo nije ništa drugo
do posledica lažnog znanja, zasnovanog na lažnim pojmovima. Takvo nastojanje nužno
ostaje dosledno svom načelu: njegove posledice su nužno potpuno pogubne, kao i sve
posledice koje proizilaze iz laži.
Odakle to nastojanje? Očigledno iz gordog, pogrešnog mišljenja o sebi, koje toliko zanosi
čoveka da on daje sebi drugi značaj od onoga koji mu je dat u neobuhvatnom svetu.
Ispitujem sebe! I evo slike koja je nastala preda mnom dok sam ispitivao sebe! Evo kako su
me tačnim crtama, živim bojama istinito naslikali sami opiti, sami događaji iz mog života.
Kakav zaključak moram da izvedem o sebi iz tog slikanja? Zaključak da ni u kom slučaju
nisam samosvojno, samostalno biće, da nemam najosnovnijih, najživotnijih saznanja o
sebi. Ostaje potreba, ostaje neophodnost da mi drugi bolje objasni, da mi objavi moje
određenje, da mi pokaže pravilno delovanje, i time spreči delovanje bez smisla i cilja.
Tu nasušnu potrebu, tu neophodnost, prepoznao je sam Bog. On ju je prepoznao, On je
darovao ljudima objavljeno učenje, koje nas uznosi do poznanja nedostupnih našem
sopstvenom poimanju. U bogootkrivenom učenju Bog je otkrio sebe čoveku onoliko koliko
neograničeni i neobjašnjivi Bog može biti objašnjen i otkriven ograničenom čoveku. U
bogootkrivenom učenju Bog je otkrio čoveku značaj i određenje čoveka, njegov odnos
prema Bogu i prema svetu, vidljivom i nevidljivom. Bog je otkrio čoveku znanje o čoveku
onoliko koliko je to znanje dostupno čovekovom umu. Potpuno i savršeno znanje o
čoveku, kao i o svakoj drugoj tvari, ima svesavršeni Bog, jedini sposoban za potpuno i
savršeno znanje o svemu.
Upoređeno sa znanjima koja čovek dobija tačnim ispitivanjem sebe, Božije otkriveno
učenje potvrđuje ta znanja, i ona potvrđuju njega. Potvrđujući se međusobno, znanja se
pokazuju pred čovečanstvom u jarkoj svetlosti neoborive istine.
Božije otkriveno učenje mi objavljuje, životno iskustvo mi dokazuje da sam delo Božije. Ja
sam delo moga Boga! Ja sam sluga moga Boga, sluga potpuno pokoran vlasti Boga: mene
je obuhvatila, mene poseduje Njegova vlast, neograničena, samovladalačka u doslovnom
smislu reči. Ta vlast se ne savetuje ni sa kim, ta vlast nikome ne podnosi nikakve izveštaje
o svojim namerama i delima: niko ni od ljudi ni od anđela nije sposoban ni da joj da savet,
ni da je sasluša, ni da razume njen izveštaj. Logos bješe u početku u Boga.[44]
Ja sam sluga moga Boga, bez obzira na to što mi je data slobodna volja i razum za
upravljanje voljom. Moja slobodna volja je sadržana gotovo jedino u samom izboru
između dobra i zla: u svakom drugom smislu ona je odasvud ograničena. Mogu nešto da
poželim, ali moja želja nailazi na suprotnu volju drugih ljudi, na suprotne nesavladive
okolnosti, i zato najčešće ostaje neispunjena. Mogu da imam mnogo želja, no moja
sopstvena nemoć čini besplodnim mnoge moje želje.
Neispunjena želja, pogotovo neispunjena razborita, korisna i preko potrebna želja, izaziva
tugu. Shodno značaju želje, tuga može da se uvećava, a često da pređe u uninije, čak i u
očajanje. Šta umiruje čoveka u teškim trenucima duševne nesreće, kada je svaka ljudska
pomoć ili nemoćna ili nemoguća? Umiruje ga samo saznanje da je sluga i delo Božije:
jedino to saznanje ima takvu snagu. Čim čovek molitveno kaže Bogu iz sveg svog srca neka
mi bude, Gospode moj, po volji Tvojoj, bura u srcu već počne da se stišava. Od tih iskreno
izgovorenih reči i najveće nesreće gube nadmoć nad čovekom.
Šta to znači? To znači da čovek celim svojim bićem ulazi u oblast svete istine istog onog
trena kada ispovedi da je sluga i delo Božije, kada se potpuno preda Božijoj volji. Istina
daje pravilnu nastrojenost duhu, životu. Kada čovek uđe u oblast istine, kada se potčini
istini, tada on dobija moralnu i duhovnu slobodu, dobija moralnu i duhovnu sreću. Ta
sloboda i ta sreća ne zavise od čoveka i okolnosti.
Ako vi ostanete u nauci mojoj ‐ rekao je Spasitelj Judejcima ‐ zaista ste moji učenici. I poznaćete
istinu, i istina će vas osloboditi. Svaki koji čini grijeh rob je grijehu. Ako vas, dakle, Sin Božiji, koji
je Samoistina, oslobodi, zaista ćete biti slobodni.[45] Služenje grehu, laži, sujeti jeste u pravom
smislu ropstvo, makar spolja izgledalo kao blistava sloboda. To ropstvo je večno ropstvo.
Tu je potpuno slobodan, istinski slobodan, jedino onaj koji je istinski sluga Boga svoga.
Još dublje uranjam u ispitivanje sebe: preda mnom se otkriva nova slika. Uviđam da je
moja volja potpuno rastrojena, da je nepokorna razumu; uviđam da je razum izgubio
sposobnost pravilnog delovanja. To stanje je malo primetno u rasejanom životu; ali u
samovanju, kada je samovanje obasjano svetlošću Jevanđelja, stanje rastrojstva duševnih
sila postaje vidljivo na toj velikoj, mračnoj, užasnoj slici. To stanje tu, preda mnom,
potvrđuje da sam palo biće. Sluga sam moga Boga, ali sluga koji je prognao Boga,
odbačeni sluga, sluga koga kažnjava ruka Božija. I Božije otkrivenje mi otkriva da sam
takav.
Moje stanje je stanje svojstveno svim ljudima. Čovečanstvo je vrsta bića koja se muče u
raznim pogubnim nesrećama. Drugačije i ne može biti! Dokaza da je to tako ima svuda
oko mene i u meni. Da nisam izgnanik na zemlji, isto kao i moja braća, ljudi, da moj
zemaljski život nije kazna, zašto bi onda celokupni ovaj život bio polje neprestanog truda,
neprestanog sudaranja, nezasite želje, nikada i ničim nezadovoljene? Zašto zemaljski život
mora da bude put jedino stradanja, nekad većeg, nekad manjeg, nekad primetnog, nekad
zaglušenog zanetošću zemaljskim brigama i nasladama? Zašto postoje bolesti i sve druge
nesreće, pojedinačne i opšte? Zašto u ljudskom društvu postoje svađe, uvrede, ubistva?
Zašto postoji sve to toliko raznovrsno zlo, koje neumorno ratuje protiv dobra, ugnjetava i
progoni dobro, i skoro uvek trijumfuje nad dobrom? Zašto je svaki čovek u sebi zatrovan
strastima, zašto ga one muče neuporedivo više nego spoljašnje nevolje? Zašto postoji smrt,
koja nemilosrdno proždire sve? Koji je smisao činjenice da naraštaji smenjuju jedni druge,
da izniču iz nebića, nakratko ulaze u život, i opet zauvek uranjaju u nepoznato?
Zašto se svaki naraštaj na zemlji prihvata delatnosti tako kao da je večno na njoj? I čemu ta
delatnost kada je uvek protivrečna samoj sebi, kada je uvek zasnovana na naporu, na
potocima ljudske krvi, kao na cementu, i kada stalno ruši to što je stvorila sa istim takvim
naporom, sa istim takvim prolivanjem krvi?... Zemlja je dolina izgnanstva, dolina
neprestanog nereda i smutnje, dolina kratkotrajnog stradalničkog boravka stvorenja koja
su izgubila svoj prvobitno dostojanstvo, i stan, i zdravi razum. Koliko je samo načina
stradanja u ovoj mračnoj i dubokoj dolini! Nema broja tim načinima: ljudi stradaju i pod
pritiskom siromaštva i u obilju bogatstva; stradaju i u ubogim kolibama i u velelepnim
carskim odajama, stradaju i od nesreća izvana, i od onog strašnog rastrojstva koje je
iznutra pogodilo svakog čoveka, koje je pogodilo i njegovu dušu i njegovo telo, koje je
izopačilo i zaslepio njegov um.
Tako u zagonetkama govorim o sebi! Do takvih nepobitnih, opipljivih zaključaka dovodi
me moje životno iskustvo i sve što se dogodilo i što se događa celom ljudskom rodu.
Takvim me prikazuje i Božije otkrivenje; prikazuje me potpuno određeno, i otvara mi
vrata u oblast poznanja po daru moga Boga, otvara mi zaključana vrata do kojih sam
mogao da doprem i pred koja sam mogao da stanem jedino radom mog uma. Božije
otkrivenje mi otkriva da je Bog stvorio prvog čoveka ni iz čega, da ga je stvorio duhovno
otmenog, besmrtnog, dalekog od zla. To otkrivenje ne može da ne bude istinito: osećam da
sam besmrtan, da je zlo daleko od mene; mrzim zlo, muči me, vuče sebi, kao lažov i
tiranin. Prvi na zemlji stvoreni čovek stavljen je u onaj deo neba koji je nazvan rajem. Tu, u
raju, u ničim nenarušenom blaženstvu, on je otrovao sebe tako što je samovoljno probao
zlo, i sa sobom otrovao i unesrećio sve svoje potomstvo. Tog čoveka, Adama, pogodila je
smrt, to jest greh, greh koji je nepovratno rastrojio čovečiju prirodu i učinio je
nesposobnom za blaženstvo. Smrt je ubila Adama, ali ga nije lišila postojanja, što smrt čini
još užasnijom, jer je vidljiva; takav Adam bačen je na zemlju u okovima: u grubom i
mnogim bolestima sklonom telu, koje je do tada bilo bestrasno, sveto, duhovno. Zbog
čovekovog greha zemlja je prokleta: izgubila je svoje prvobitno stanje[46] i pretvorila se u
ono stanje koje nužno sledi obitelji izgnanika sa neba zato što su na nebu pogazili Božije
zapovesti. Neprijateljsku nastrojenost celokupne vidljive prirode prema nama srećemo na
svakom koraku. Na svakom koraku vidimo da nas ona prekoreva, osuđuje, da ne
odobrava naše ponašanje. Čoveku koji nije pokoran Bogu nije pokorna ni živa ni bezdušna
materija. Ona je bila pokorna čoveku dok je on bio pokoran Bogu. Sada se ona pokorava
čoveku nasilno, joguni se, često narušava poslušnost, često uništava svog gospodara kad
žestoko i neočekivano ustane protiv njega. Zakon razmnožavanja ljudskog roda, kojeg je
Bog ustanovio odmah nakon stvaranja, nije ukinut; ali je stupio na snagu pod uticajem
pada; izmenio se, izopačio. Odnosi među roditeljima postali su neprijateljski, bez obzira
na to što oni čine savez dvaju tela,[47] izloženi su mukama pri rađanju, naporima pri
odgajanju[48], deca se začinju u bezakonjima i grehu[49] i započinju život kao žrtve smrti.
Svakom čoveku je dat rok boravka na zemlji u raznim i brojnim patnjama. Čim prođe rok,
kojeg je odredio nedokučivi Bog, svaki čovek mora da siđe u večnu tamnicu, u pakao, u
prostranu unutrašnjost planete zemlje. Šta je čovečanstvo ispunjeno gordim maštanjem o
sebi, obezumljeno tom sujetnom i lažnom maštom? Čovečanstvo je smeće nepotrebno
nebu, pometeno s neba, svaljeno najpre kraj otvora ambisa, a zatim, saobrazno
sopstvenom uvećanju, i u sami ambis. Ambis je nazvan bezdanom: takav je on prema
ljudima. Iz njega nema izlaza: prijevornice zemaljske nada mnom su dovijeka,[50] govori
Pismo.
Pažljivo slušam kazivanje svetog otkrivenja, i uviđam da je istinito. Nemoguće je ne
priznati ga istinitim. Beskonačni Bog je svesavršeno dobro; čovek se beskonačno razlikuje
od Boga po suštini, a po svojstvima i usmerenju zauzeo je poziciju suprotstavljanja Bogu.
Ako je čovek, pred Bogom toliko ništavni čovek, ujedno i protivnik Bogu, kakav tek onda
značaj on mora da ima pred svetinjom i veličinom Boga? Značaj prezrene nečistote i blata,
po svedočenju Pisma.[51] On mora biti udaljen od lica Božijeg, sakriven od Božijih očiju.
Božije otkrivenje poučava čoveka da je on delo Božije i sluga Božiji, grešni sluga, odbačeno
delo, koje puzi i propada u svom padu.[52] Zatrovan opštenjem sa načelnikom i roditeljem
zla, sa pomahnitalim i upornim neprijateljem Boga, sa palim anđelom, lišen prirodne
slobode čim se pokorio tom svezlobnom duhu, čovek je izopačio svoj prirodni odnos
prema Bogu, i, slično palom anđelu, postao neprijatelj Božiji.[53] Neki ljudi su bili
zadovoljni tim stanjem jer nisu ni shvatali ni pretpostavljali drugačije stanje, pa su nalazili
nasladu u služenju grehu; drugi su, poučavani Bogom i ostatkom svoje dobre volje, stupili
u pojačanu borbu protiv greha, ali nisu mogli da očiste prirodu od protivprirodne
primese, od zla, nisu mogli da raskinu okove ropstva i zbace jaram greha i smrti. Jedino je
Tvorac prirode mogao da vaspostavi prirodu.
Čovečanstvo se mučilo u strašnom ropstvu više od pet hiljada godina, po nedokučivom
sudu Božijem; mučilo se ono u ropstvu i obilno punilo tamnice pakla, iako je u samom
času pada u ropstvo dobilo od Boga obećanje da će biti oslobođeno. Jedan dan pred
Gospodom je kao hiljadu godina, i hiljada godina kao jedan dan.[54] Obećanje je izgovoreno
zajedno sa izricanjem kazne za prestup. Čovečanstvo je udostojeno tog obećanja zato što je
uzrok pada bila sablazan i zanos, a ne smišljena i namerna zamisao. Posle pet hiljada
godina, Iskupitelj, očovečeni Bog, sišao je na zemlju, kod izgnanika, u zemlju njihovog
izgnanstva. Posetio je i predvorje naše tamnice ‐ zemlju i sami pakao. Darovao je spasenje
svim ljudima, i ostavio njihovoj slobodnoj volji da prihvate spasenje ili da ga odbace.
Oslobodio je sve koji su poverovali u Njega: zatvorene u podzemnom bezdanu izveo je na
nebo, a one koji stranstvuju na zemlji uveo u zajedničarenje sa Bogom i raskinuo njihovo
opštenje sa satanom. Kada je primio na sebe sve posledice čovekovog pada ‐ osim greha ‐
Bogočovek je uzeo i obličje zemaljskog života, palo i odbačeno obličje, koje Božija
pravednost kažnjava, obličje koje uviđa svoj pad i ispoveda Božiju pravednost
dobrodušnim trpljenjem svih dopuštenja.
Našoj pažnji Jevanđelje predlaže dve osobite crte Spasiteljeve delatnosti: najtananije
ispunjenje Božije volje u delima koja zavise od slobodne volje, i potpunu pokornost Božijoj
volji u Božijim sudovima. Ja sam došao s neba ‐ rekao je Gospod ‐ ne da tvorim volju svoju,
nego volju Oca, koji me posla.[55] Čašu koju mi je dao Otac zar daje ne pijem?[56] Najtananije
ispunjenje Božije volje i pokornost Božijim sudovima Bogočovek je pokazivao celim svojim
životom. Veliku vrlinu, osnovu svih vrlina, koju je Adam izgubio na nebu, vrlinu
poslušnosti Bogu, Bogočovek je doneo sa neba na zemlju ljudima koji se muče u propasti,
a muče se zato što ne slušaju Boga. Ta vrlina je naročito došla do potpunog izražaja u
činjenici da je Gospod prihvatio velika stradanja. Budući da je bio u obličju Božijem, On nije
prestajao da bude Bog, nego je sebe ponizio uzevši obličje sluge, postao istovjetan ljudima,
izgledom se našao kao čovjek, unizio sebe i bio poslušan do smrti, i to do smrti na krstu.[57] Zbog
takve svesavršene pokornosti Bogu Gospod je bio jedini istinski sluga Božiji po svojoj
čovečijoj prirodi.[58] On je bio svesavršeni sluga Boga koji nikada nije odstupio od
ispunjavanja Božije volje i od pokornosti toj volji. Nijedan pravednik nije dovoljno i bez
propusta ispunio tu čovekovu najsvetiju obavezu prema Bogu.
Okupljenim Jevrejima Gospod je objavio: Ne tražim volju svoju no volju Oca koji me je
poslao.[59] Pred izlazak na stradanja, živonosna za ljudski rod, pred smrt na krstu, Gospod
je otkrio u sebi nemoć palog čoveka pred sudovima Gospodnjim, koji ga kažnjavaju. Počeo
je da se žalosti i tuguje.[60] Muku svoje duše On je blagovoleo da otkrije izabranim
učenicima: Žalosna je duša moja do smrti.[61] Zatim se predao molitvi, tom sigurnom
pristaništu u nevoljama i iskušenjima. Pao je na lice svoje,[62] a onda je pomoću ljudske
prirode uveden u tako usrdni podvig da znoj njegov bijaše kao kaplje krvi koje kaplju na
zemlju[63]. Bez obzira na tako napregnuto stanje u koje je bila dovedena ljudska priroda
Bogočoveka, Njegova molitva je ujedno pokazivala da u Njemu prisustvuje i ljudska volja
i da je u Njemu ljudska volja potpuno pokorna Božijoj volji. Molitva Bogočoveka
izgovorena pred izlazak na stradanja predstavlja duhovno, dragoceno nasleđe celokupnog
hrišćanskog roda: ona ima silu da izlije utehu u dušu koja se muči pod bremenom najvećih
muka. Oče moj ‐ govorio je Gospod u svojoj molitvi ‐ ako je moguće, neka me mimoiđe čaša ova;
ali opet ne kako ja hoću, nego kako ti![64] Ali ne moja volja, no tvoja neka bude![65] Čašom je
Gospod nazvao sudove Božije. Tu čašu Bog predaje čoveku na njegovo spasenje.
Bogočovek je dragovoljno blagovoleo da primi na sebe krsnu smrt i ono što joj je
prethodilo: ruganja, zlostavljanja, mučenja. Kao Sin Božiji i Bog, jedne volje sa Ocem i
Duhom, On je primio kaznu na sebe, bezgrešnog, na Sina čovečijeg i ujedno Sina Božijeg,
da bi iskupio grešni ljudski rod. Svome učeniku, koji je, protivno Božijim sudovima,
posegnuo za ljudskim sredstvom da Njega zaštiti, On je rekao: Vrati nož svoj na mjesto
njegovo. Ili misliš da ne mogu umoliti sad Oca svoga da mi pošalje više od dvanaest legiona anđela?
Kako bi se, dakle, ispunila Pisma, u kojima je izneto Božije određenje da ovako treba da
bude?[66] Takvo mišljenje o dejstvu neizmenjivih sudova Božijih Gospod je izrazio pred
Pilatom. Gordog Rimljanina je uvredilo Hristovo ćutanje pa je rekao: Zar meni ne
odgovaraš? Ne znaš li da imam vlast da te raspnem i vlast imam da te pustim? Gospod mu je
odgovorio: Ne bi imao vlasti nikakve nada mnom kada ti ne bi bilo dano odozgo.[67] Sudovi
Božiji dejstvuju, vlast Božija dejstvuje: ti si oruđe koje ne razume sebe. Ali to oruđe je
obdareno i razumom i slobodnom voljom: u to je ono ubeđeno, iskazuje to drsko i
slavoljubivo. Ono je dejstvovalo bez imalo razumevanja sudova Božijih, dejstvovalo je
slobodno i dragovoljno: zato je objavljeno da to dejstvo jeste greh, i da ima svoju težinu i
meru na sudu Božijem.[68]
Protivljenje Božijim sudovima smatra se satanskim delom. Kada je Gospod počeo da
govori učenicima da će mnogo postradati i biti ubijen, Petar ga poče odvraćati govoreći: Bože
sačuvaj, Gospode; to neće biti od tebe! A on okrenuvši se reče Petru: Idi od mene, satano! Sablazan
si mi, jer ne misliš što je Božije, nego što je ljudsko.[69] Petra je, po svoj prilici, podstaklo dobro
osećanje, ali on je postupao onako kako misli i kako dobro shvata pala čovečija priroda. A
razum i dobro pale čovekove prirode neprijateljski su Božijoj volji i svesvetom dobru, koje
izvire iz Boga; oni negiraju i osuđuju sudove Božije. Ljudski razum i ljudska volja spremni
su u svojoj zaslepljenosti da se suprotstavljaju i odupiru Božijim sudovima i određenjima
ne shvatajući da je takav poduhvat besmislen, da je to potpuno ograničena borba
ništavnog bića protiv svemogućeg i svesavršenog Boga.
Nije vaše znati vremena i rokove koje Otac zadrža u svojoj vlasti,[70] rekao je Gospod
apostolima kada su ga oni pitali kada će nastupiti carstvo izrailjsko. Taj odgovor
Gospodnji je i odgovor na sva pitanja ljudske radoznalosti i gordosti o Božijim sudovima.
Nije vaše, o ljudi, znati vremena i rokove koje Otac zadrža u svojoj vlasti! Dato vam je da znate
ono što je svojstveno vašem umu: vama nije svojstveno da razumete misao beskonačnog
Uma.
Vaša delatnost, ljudi, mora sva da bude sadržana u ispunjavanju Božije volje. Obrazac te
delatnosti pokazao je, pravila te delatnosti predao je ljudskom rodu savršeni čovek, Bog
koji je primio na sebe čoveštvo. Podsticani silom najpravilnije vere u Boga, sledite
revnosno jevanđelske zapovesti i pokoravajte se pobožno Božijim sudovima.
Šta dovodi do narušavanja, do gaženja Hristovih zapovesti, do suprotstavljanja Božijim
sudovima, i to suprotstavljanja uzaludnim naporima, ropotom, hulom, očajem? Prestanak
sećanja na večnost, odsustvo sećanja na smrt, zaborav da smo kratkotrajni putnici na
zemlji, odbacivanje misli da smo izgnanici na njoj, težnja da zadovoljavamo pohote i
strasti, želja za telesnim i grešnim nasladama, pogubno obmanjivanje i sablažnjavanje
sebe, a kad sve to opčini čoveka, onda on bezumno zloupotrebljava vlast nad sobom i
svojom dobrom voljom tako što prinosi celog sebe na žrtvu zemaljskoj sujeti, ubija sebe za
blaženstvo, koje je Iskupitelj vratio stradalničkim podvigom, i time priprema sebi večni
grob u paklu, grob za telo i za dušu.
Zato neka je u vama ista misao koja je i u Hristu Isusu,[71] savetuje hrišćane apostol Pavle, i
ukazuje na pokornost Bogočoveka Božijim sudovima, na bespogovornu pokornost koja
ide do primanja na sebe one kazne kojoj su podvrgnuti jedino razbojnici iz redova
varvarskih naroda, dakle kazne na koju nisu mogli biti osuđeni oni zločinci koji su bili
rimski građani. Odbacimo svako breme i Grijeh koji nas lako zavodi, i sa strpljenjem hitajmo u
podvig koji nam predstoji, Gledajući na Isusa, Načelnika i Savršitelja vjere, koji umjesto predstojeće
mu radosti pretrpi krst, ne mareći za sramotu. Pomislite, dakle, na Njega, koji je od grješnika
podnio takvo protivljenje da ne malakšete i ne klonu duše vaše.[72] Zato i Isus, da bi osvetio narod
krvlju svojom, postrada izvan grada. Dakle, izađimo k Njemu izvan staništa, porugu Njegovu
noseći.[73] Izlaženjem izvan staništa i odbacivanjem svakog bremena nazvano je
odustajanje od ljubavi prema svetu. Apostol podseća na Božiju utehu, izgovorenu onim
Njegovim izabranicima koje je On usinio, i koje, da bi dokazao usinovljenje, posećuje
nevoljama: Sine moj, ne zanemaruj karanje Gospodnje, niti kloni kada te pokara. Jer koga ljubi
Gospod onoga i kara; i bije svakoga sina kojega prima.[74]
Hristos postrada za vas ‐ govori sveti apostol Petar ‐ ostavljajući vam primjer da idete njegovim
stopama.[75] Ako dobro činite, pa podnosite stradanja, to je ugodno pred Bogom, jer ste na to i
pozvani.[76] Takvi su sudovi Božiji! Takvo je određenje Božije! Takav je poziv istinskih
hrišćana za sve vreme njihovog zemaljskog stranstvovanja! Hrišćani, koje i Bog i nebo
ljubi! Ne čudite se ‐ kao da vam se događa nešto neobično, nesvojstveno, nešto izvan
uobičajenog reda ‐ ognju koji vam je poslat radi vašeg kušanja.[77] Radujte se nailasku
kušanja! Kao što ovde, na zemlji, postajete pričasnici Hristovih stradanja, tako ćete u
budućem životu postati zajedničari Njegove slave i veselja.[78] Dom Božiji je dužan da se
pokorava sudu Božijem, treba mu taj sud.[79] Domom Božijim naziva se i sva Crkva
Hristova i svaki hrišćanin. Taj dom stalno pogane i ozleđuju, i zato je potrebno da ga Bog
poseti i očisti. I kada nevolje, smirujući čovekov duh, toliko sklon preuznošenju, donesu
veliku pomoć, teško je, veoma teško naći spasenje. Pravednik se jedva spasava![80] Ako je
tako, kakav li će tek biti kraj onima što se protive jevanđelju Božijem?[81] Prigrlite
smirenoumlje jer se Bog gordima protivi a smirenima daje blagodat.[82] Osetićete dolazak
blagodati po čudesnom miru i utehi koji će se izliti u vaša srca kada ispovedate da je sud
Božiji o vama pravedan, a da ste vi dostojni kazne, i da vam je kazna potrebna. Pri
nailasku iskušenja nemojte se predavati tuzi, beznađu, uniniju, ropotu, tim projavama
gordosti i bezverja, već, suprotno tome, oživljeni i okriljeni verom ponizite se pod moćnu
ruku Božiju, da vas uzvisi kad dođe vrijeme. Sve svoje brige položite na Njega, jer se On stara za
vas.[83] Stradalnici! Znajte da stradate po Božijoj volji; budite ubeđeni da vas bez Božije
volje, bez dopuštenja Božijeg ne bi dotakla nikakva nevolja. Gospod je milostivo pogledao
na vas, zavoleo je vas, uvideo je da su vaše srce i vaš život po Njegovoj volji, i zato je vama
pružio ruku pomoći u sudovima svojim! On vam je poslao ili dopustio nevolje da budu
vaše očišćenje, vaša zaštitnica, sredstvo za dostizanje savršenstva. Zato svi koji stradaju po
volji Božijoj neka pri nailasku nevolja predaju celog sebe Božijoj volji i milosti, neka
svesrdno ispunjavaju Božije zapovesti.[84] Vreme nevolja je ono blaženo vreme u kome
Bog zida dušu svog ljubljenog izabranika među ljudima.
Bog je odredio uski i nevoljama ispunjeni put iz zemaljskog života prema nebu: zapovedio
je da tim putem hodimo pod krstom; tim putem pod bremenom svog krsta prošao je Vođa
hrišćanskog plemena, očovečeni Bog. Krst je trpljenje u Gospodu svih patnji i nevolja koje
će promisao Božiji dopustiti. Takav je sud Božiji. Na čemu je on zasnovan? Na tome da
čovek na zemlji jeste prestupnik u izgnanstvu. Tom prestupniku dat je kratak zemaljski
život jedino zato da bi uvideo svoje stanje pada i odbačenosti, da bi shvatio neophodnost
spasenja, da bi našao spasenje posredstvom Iskupitelja ljudi, Gospoda našeg Isusa Hrista.
Prestupnik koji ispoveda da jeste prestupnik i traži pomilovanje mora samim životom da
ispovedi svoje grehe. Ispovest nije iskrena ako nije posvedočena odgovarajućim
ponašanjem. Prestupnik je dužan da dokaže da se istinski obraća Bogu tako što će
ispunjavati Božiju volju i biti pokoran toj volji: on je obavezan da pred pravednog i
milostivog Boga prinese trpljenje Božijih kazni ‐ dopuštenja, da prinese ponizno trpljenje,
kao tamjan miomirisni, kao blagougodnu žrtvu, kao verodostojno svedočanstvo vere.
Svi sveti, svi bez izuzetka, išli su putem punim nevolja.[85] Svi su oni prošli polje
zemaljskog života posuto trnjem, hranili se beskvasnim hlebovima raznovrsnog lišavanja,
kropili se gorkim isopom, pili iz čaše raznih iskušenja. To je bilo neophodno za njihovo
spasenje i savršenstvo: nevolje su im ujedno služile i kao sredstvo za duhovno razvijanje, i
za lečenje i za kažnjavanje. Ozleđena priroda ni u jednom čoveku nije ostala bez donošenja
njoj svojstvenog ploda, većeg ili manjeg; naša ozleđena priroda stalno traži nevolje kao
protivotrov; one gase u njoj saosećanje prema ogrehovljenom otrovu strasti, naročito
prema gordosti,[86] najotrovnijoj i najpogubnijoj strasti; one izvode Božijeg služitelja iz
nadmenog, nepravilnog mišljenja o sebi u smirenoumlje i duhovno znanje. Naduto
mišljenje o sebi nužno oduzima pravilnost i dostojanstvo spolja gledano zadovoljavajućem
životu.[87] Poznah, Gospode ‐ ispoveda se Bogu Njegov sveti prorok ‐ da su sudovi Tvoji
pravda, i vaistinu si me smirio.[88] Sudovi Tvoji su dobri,[89] iako spolja strogo izgledaju.
Njihove posledice su blagotvorne, živonosan je i sladak njihov plod. Dobro mi je što si me
unizio, da bih naučio zakone Tvoje.[90] Put istine izabrah, sudove Tvoje ne zaboravih,[91] od
sudova Tvojih ne uklonih se[92] zato što bez pokornosti njima blagougađanje Tebi nije
moguće. U teškim iskušenjima i nevoljama, ne nalazeći niotkud pomoći, opomenuh se
sudova Tvojih od veka, Gospode, i uteših se.[93] Na sudove Tvoje se pouzdah.[94] Sudovi Tvoji
pomoći će mi.[95] Sedam puta na dan ‐ to jest neprestano ‐ hvalih Te za sudove pravde Tvoje:[96]
čovekovo dejstvo koje odgovara dejstvu Boga u Njegovim nedokučivim sudovima jeste
neprestano ili po mogućnosti veoma često slavoslovljenje Boga. Slavoslovljenje Boga
progoni pomisli neverovanja, malodušnosti, ropota, hule, očaja ‐ i uvodi svete, božanske
pomisli. Apostol govori: A kad nam sudi Gospod, kara nas, da ne budemo osuđeni sa
svijetom.[97] Amin.

NAPOMENE:
1. Ps 104, 7.
2. Ps 18, 10.
3. Ps 147,1,2.
4. Ps 147, 8 i Post 32,28. I Jakovom i Izrailjem nazvan je ovde izrailjski narod po imenu
svog rodonačelnika, koji je na rođenju dobio ime Jakov, i preimenovan u Izrailj
onda kada je bio udostojen bogoviđenja. U duhovnom smislu Izrailjem se nazivaju
hrišćani koji su dostigli značajan stepen duhovnog napredovanja.
5. Ps 147, 9.
7. Ps 35, 7.
8. Ps 17, 22,23.
9. Ps 118, 108.
10. Ps 118,7.
11. Ps 9, 25, 26.
12. Vidi :Ps 118, 120.
13. Mt 10, 29, 30.
14. Ps 16, 2.
15. Ps 118,137.
16. Pim 11,33,34.
17. Pim 11,32.
18. Okorelost, bezosećajnost, zaslepljenost uma i srca.
19. Pim 11,8.
20. Rim 11,33
21. Ps 17, 12.
22. Prepodobni ava Dorotej, Pouka XI.
23. Jn 13, 2, 27.
24. Dap 3,14,15,18.
25. Vidi: Dap 4, 25‐28.
26. ʺAnđeli suʺ, govori sveti Jovan Damaskin, ʺbestelesni i nematerijalni u poređenju sa
nama, no u poređenju sa Bogom, jedinim sa kojim se ništa ne može uporediti, sve je
grubo i materijalno.ʺ Izloženje pravoslavne vere, knjiga 2,glava 3, O anđelima.
Savremena nauka nedvosmisleno tvrdi da sve ograničeno samim tim jeste i
materijalno.
27. Mt 18, 7.
28. Pim, gl. 9.
29. Sveti Jovan Damaskin, Izloženje pravoslavne vere, knjiga 2, gl. 3, O anđelima.
30. Post. 1, 5.
31. Fizika.
32. Ps 138, 16.
33. Jn 1, 1.
35. Sveti Jovan Damaskin, Izloženje pravoslavne vere, knjiga 2, gl. 3, O anđelima.
36. Sveti Jovan Damaskin, Izloženje pravoslavne vere, knjiga 4, glava 13.
37. Izl 3,14.
38. Ovo se odnosi samo na telesne ljude, u kojima duša nije oživljena dejstvom Božije
blagodati. Oni koje je to dejstvo oživelo imaju jasnije znanje o duši.
39. Lešom nazivamo ljudsko telo u prvom stepenu razlaganja nakon izlaska duše iz
njega, dok još nije potpuno razloženo.
40. Dekart i njegovi sledbenici smatraju dušu supstancijom koja je potpuno suprotna
telu, bez ičeg zajedničkog sa telom, bez ikakvog odnosa prema prostoru i vremenu;
takva supstancija, po nama, jeste sam Bog.
41. Sveti Jovan Damaskin, Tačno izloženje pravoslavne vere, knjiga 4, glava 13.
42. Mt 6, 27.
43. Mt 5, 36.
44. Jn 1, 2.
45. Jn 8, 31‐36; 14, 6.
46. Post 2, 5,6.
47. Post 3, 16.
48. Post Z, 16‐19.
49. Ps 50, 7.
50. Jona 2, 7.
51. Otk 22, 11,15.
52. Post 2, 7, 22; Post 3,11,12; Ps 118, 125; Ps 139, 13, 16; Ps 37, i ostalo.
53. Rim 5,10.
54. 2 Pt 3, 8.
55. Jn 6,38.
56. Jn 18,11.
57. Vidi: Flp 2, 6, 7, 8.
58. Po objašnjenju 17. stiha 14. glave Jevanđelja po Luki od strane blaženog Teofilakta
Ohridskog
59. Jn 5, 31.
60. Mt 26, 37.
61. Mt 26,38.
62. Mt 26, 39.
63. Lk 22,44.
64. Mt 26, 39.
65. Lk 22,42.
66. Mt 26, 52, 53, 54. Armija Rimljana, vladara sveta, tada najbrojnija armija sveta, imala
je do 12 legiona. Očigledno je da je namera Reči Božije bila da iznese mišljenje o
vojsci, brojnijoj i jačoj od svake ljudske vojske.
67. Jn 19, 10, 11.
68. Jn 19, 11.
69. Mt 16, 22, 23.
70. Dap 1, 7.
71. Flp 2, 5, 6, 7, 8.
72. Jev 12, 1, 2, 3.
73. Jev 13,12,13.
74. Jev 12, 5, 6.
75. 1 Pt 2,21.
76. 1 Pt 2,20,21.
77. 1 Pt 4,12.
78. 1 Pt 4,13.
79. 1 Pt 4,17.
80. 1 Pt 4,18.
81. 1 Pt 4, 17.
82. 1 Pt 5, 5.
83. 1 Pt 5,6,7.
84. 1 Pt 4, 19.
85. Jev 12, 8.
86. 2 Kop 12, 7.
87. Ovo se naročito jasno vidi iz Knjige o Jovu. Pravednik je najpre navodio svoje vrline
i prikazao ih prelepo, živopisno; no kada su ga nevolje očistile i usavršile, promenio
je mišljenje o sebi: uvideo je da je gotovo iščezao pred veličinom Božanstva, priznao
je da je zemlja i pepeo.
88. Ps 118,75.
89. Ps 118, 39.
90. Ps 118,71.
91. Ps 118, 30.
92. Ps 118,102.
93. Ps 118,52.
94. Ps 118, 43.
95. Ps 118, 175.
96. Ps 118,164.
97. 1Kop11,32.
ASKETSKI OGLEDI

SAVETOVANjE DUŠE SA UMOM

Duša: ‐ Žalostim se neizdrživo, nigde ne nalazim radosti. Ne nalazim ni radosti ni utehe ni
izvan sebe ni u sebi. Ne mogu da gledam svet, ispunjen neprestanim sablaznima,
obmanama, zločinima. Nepažljivo sagledavanje sveta, retki i nepažljivi pogledi na njegove
sablazni, neznanje da su njegovi utisci otrovni, dečije, neiskusno poverenje u svet privukli
su njegove strele u mene, zadali mi smrtne rane. Zašto da gledam svet? Zašto da se
interesujem za njega, da ga detaljno izučavam, da se vezujem za njega, kada sam samo
kratkotrajna putnica na svetu? Sigurno ću ga napustiti, ali ne znam kada ću ga napustiti.
Svakoga dana, svakoga trena moram biti spremna za poziv u večnost. Koliko god dugo
trajalo moje skitanje pustinjom sveta, ono je ništa pred neizmernom večnošću, pred kojom
su jednaki i sati, i dani, i godine, i stoleća. I sam svet prolazi, i sve ogromno što je čovek
stvorio na njemu prolazi: i zemlja i djela što su na njoj izgorjeće.[1]
Izgoreće ta dela ‐ plodovi čovekovog pada i odbacivanja. Svet mi je zadao rane, i zato mi je
postao odvratan, ali rane me nisu zaštitile od novih rana. Ne želim da budem u svetu! Ne
želim da mu se pokorim! Neću uopšte da mu služim! Neću čak ni da ga vidim! No on
svuda ide za mnom: na silu upada, u zanosnoj lepoti izlazi pred oči, slabi me, ranjava,
napada, ubija. Sama sam, i stalno nosim i sadržim u sebi načelo samoobmanjivanja i
zavaravanja, koje je greh ubacio u mene, nastavljam da se zavaravam svetom: mrzeći ga,
nehotice težim njemu, i željno pijem njegov otrov, duboko zabadam u sebe strele koje on
pušta na mene. Okrećem potišteni i radoznali pogled od sveta prema samoj sebi. U sebi ne
nalazim ničeg utešnog. U meni ključaju nebrojene grešne strasti! Neprestano me pogane
razna sagrešenja: čas me muče gnev i zlopamćenje, čas osećanje da gorim plamenom
bluda. Neko tuđe, neprijateljsko dejstvo uzrujava krv, raspaljuje maštu ‐ i vidim
sablažnjive slike, koje vuku u grešno maštanje, u naslađivanje pogubnom sablazni.
Nemam snage da bežim od sablažnjivih slika: nevoljno, nasilno prikivaju se uz njih moje
bolesne oči. I nemam gde da pobegnem! Bežala sam u pustinju: u pustinju su došle sa
mnom slike greha, ili su me predusrele u njoj ‐ ne znam; u pustinji su se pokazale naročito
ubistveno živo. Te slike ne postoje: i slike, i njihovo postojanje, i lepota nisu ništa drugo do
prevara i obmana; no u isti mah one su žive ‐ i ništa, ni samo vreme, ni nemoćna starost ne
može da ih umrtvi. Ispira ih iz maštanja suza pokajanja: a suze pokajanja nemam. Briše ih
iz maštanja smirena molitva, sjedinjena sa plačem srca: no takve molitve nemam. Moje
srce je lišeno umiljenja, lišeno je spasonosnog plača: ono je u meni nepomično, kao
odlomljeno parče bezosećajnog kamena. Uprkos svojoj užasnoj grešnosti, ja retko vidim
svoj greh. Uprkos tome što je dobro u meni pomešano sa zlom, što je čak postalo zlo, kao
što prelepa hrana postaje otrov kada se pomeša sa otrovom, ja zaboravljam jadni položaj
dobra, koje mi je dato pri stvaranju, a koje je ozleđeno i izopačeno prilikom pada.
Počinjem da vidim da je moje dobro netaknuto, neporočno, počinjem da mu se divim, a
moje slavoljublje odnosi me sa plodnog i bujnog pašnjaka pokajanja u daleku zemlju, u
kamenitu i besplodnu zemlju, u zemlju trnja i korova, u zemlju laži, samoobmane,
propasti. Ostavljam ispunjavanje Hristovih zapovesti i počinjem da ispunjavam nagovore
svog srca, da sledim njegova osećanja, njegovu volju; osećanja pale prirode drsko nazivam
dobrim, njena dela vrlinom, a to dobro i tu vrlinu dostojnim nagrada zemaljskih i
nebeskih, ljudskih i Božijih. Dok sam se starala da ispunjavam Hristove zapovesti, ne
slušajući volju srca i silujući ga, smatrala sam da sam dužnica pred Bogom i ljudima, da
sam neverni i nepotrebni sluga. Odmah nakon samoobmane, u meni se pojavila tuga,
uninije i neki strašni mrak. Tuga mi oduzima moralno delovanje, uninije mi oduzima silu
da se borim protiv greha, a mrak ‐ ta posledica tuge i greha ‐ gusti mrak skriva od mene
Boga, Njegov nepristrani i grozni sud, obećane nagrade za hrišćansku vrlinu, obećane
kazne za odbacivanje hrišćanstva i njegovih svesvetih zakona. Počinjem da grešim bez
straha, a savest ćuti, kao da je ubijena, ili kao da tada spava. Retko, veoma retko naiđe
trenutak umiljenja, svetlosti i nade. Tada osećam da sam drukčija. No svetli trenutak
kratko traje. Moje nebo je retko vedro. Kao crni oblaci opet na mene naleću strasti, i opet
me bacaju u mrak, u smutnju, u nedoumicu, u propast. Ume moj! Ti si vođa duše. Pouči
me! Uvedi u mene blaženi mir! Nauči me kako da zatvorim u sebi ulaz utiscima sveta,
kako da obuzdam i ugušim strasti koje nastaju u meni samoj. Svet i strasti su me izmučili,
iskidali.

Um: ‐ Moj odgovor neće biti utešan. I mene je, kao i tebe, dušo, pogodio greh. Potpuno mi
je poznato to o čemu si govorila. Kako ću ti pomoći kada su meni samom zadati ubistveni
udarci, kada sam lišen sile da delujem samovlasno? U mojoj neprestanoj delatnosti, koju
mi je Tvorac darovao kao moje svojstvo,[2] neprestano sam izložen tuđem uticaju. Taj
uticaj je uticaj greha, koji me je ozledio i rastrojio. Taj uticaj me stalno odvlači od Boga, od
večnosti, vuče me u obmanu sujetnim i prolaznim svetom, u obmanu sobom, u obmanu
tobom, dušo, u obmanu grehom, u obmanu palim anđelima. Moj suštinski nedostatak je
rasejanost, koja neprestano vrši nasilje nada mnom. Rasejanost me pobedi, i ja lebdim,
skitam vaseljenom bez potrebe i koristi, kao i ostali odbačeni duhovi. Želeo bih da se
zaustavim, ali ne mogu: rasejanost me otima, odnosi me. A kada me rasejanost otme, ne
mogu da pogledam kako treba ni na tebe, dušo, ni na samog sebe. Od rasejanosti ne mogu
da slušam kako treba reč Božiju: spolja bi se reklo da sam pažljiv, no dok se naprežem da
slušam, nevoljno skrećem na sve strane, odjurim veoma daleko, prema potpuno
sporednim predmetima, i razmišljam o njima, iako mi je to nepotrebno, čak i veoma
štetno. Od ubistvene rasejanosti ne mogu da prinesem Bogu snažnu, istinsku molitvu, ne
može da me obeleži strah Božiji, koji bi uništio moju rasejanost i moje pomisli učinio
poslušnim meni, da ti one, dušo, prenesu skrušenost i umiljenje srca. Zbog moje
rasejanosti ti ostaješ okorela; a kad si ti okorela i bezosećajna, ja padam u još veću
rasejanost. Rasejanost je uzrok moje slabosti u borbi protiv grešnih pomisli. Zbog
rasejanosti osećam pomračenost i teret: kada prestane grešna pomisao, ne mogu da je
odmah i brzo prepoznam ako je prikrivena opravdanjem. Ako je i otkrivena, onda,
ustajući protiv nje, ne pokazujem prema njoj potpunu i nepomirljivu mržnju, počinjem
razgovor sa svojim ubicom, naslađujem se smrtonosnim otrovom koji on lukavo stavlja u
mene. Retko budem pobednik, često sam pobeđeni. Zbog moje rasejanosti obuzima me
zaboravnost: zaboravljam Boga, zaboravljam večnost, zaboravljam prevrtljivost i varljivost
sveta, težim njemu, povlačim, dušo, tebe sa sobom. Zaboravljam svoje grehe. Zaboravljam
svoj pad, zaboravljam svoj jadni položaj: u svojoj pomračenosti i samoobmani počinjem da
nalazim dostojanstvo u sebi i u tebi. Počinjem da tražim, da zahtevam da lažni svet prizna
ta dostojanstva, a svet je spreman da se za trenutak složi, da bi se kasnije podlo nasmejao.
U nama nema dostojanstva: greh je potpuno oskrnavio čovekovo dostojanstvo, i on će
ispravno misliti o sebi ako, po savetu jednog velikog podvižnika, misli da je mrzost.[3]
Kako da ne bude mrzost nemoćno, sićušno stvorenje koje je svesilni Tvorac svega vidljivog
i nevidljivog prizvao u postojanje iz ništavila, a ono se podiglo protiv svog Tvorca? Kako
da ne bude mrzost stvorenje koje nema ničeg svoga, koje je sve dobilo od Boga, a onda
ustalo protiv Boga? Kako da ne bude mrzost stvorenje koje se nije zastidelo raja, koje je
usred rajskog blaženstva dozvolilo sebi da sa zadovoljstvom sasluša strašnu klevetu i hulu
na Boga i istog trena dokazalo da je saglasno sa klevetom i hulom tako što je na delu
pogazilo Božije zapovesti? Kako da ne bude mrzost um kada je stan i neprestani roditelj
nečistih i zlobnih pomisli, stalno neprijateljskih Bogu? Kako da ne bude mrzost duša u
kojoj se neprestano druže bujne i čudovišne strasti, kao zmije otrovnice, vasilisci i škorpije
u dubokoj jami? Kako da ne bude mrzost telo začeto u bezakonju, rođeno u grehu, oruđe
greha tokom kratkog zemaljskog života, izvor smrtonosnog smrada po završetku
zemaljskog života? Mi, dušo, činimo jedno duhovno biće: ja mislim, a ti osećaš. No greh
nas nije samo ozledio: on nas je rasekao na dva zasebna bića, koja skoro uvek postupaju
suprotno jedno drugome. Greh nas je razjedinio, suprotstavio jedno drugome, odvojio od
Boga, i suprotstavio samom svesvetom i svesavršenom Bogu!

Duša: ‐ Žalostan je tvoj odgovor, ali i istinit. Donekle nam može biti uteha to što je naše
jadno stanje međusobno povezano, pa našu žalost možemo da podelimo, možemo da
pomažemo jedno drugome. Pa daj savet kako da izađemo iz našeg zajedničkog rastrojstva.
Primetila sam da se moja osećanja podudaraju sa tvojim mislima. Srce ne može duto da se
bori protiv misli: ono se uvek pokorava njoj, a kada se i protivi, protivi joj se samo
nakratko. Ume moj, budi putovođa prema našem zajedničkom spasenju.

Um: ‐ Slažem se sa tim da se srce kratko protivi mislima. Ali ono, pokazavši pokornost za
trenutak, ponovo ustaje protiv najpravilnije, protiv Bogu najugodnije misli, ustaje tako
silno i žestoko da me skoro uvek obori i očara. A čim me obori, ono počne da stvara u
meni potpuno besmislene pomisli, koje služe samo zato da izraze i pokažu skrivene
strasti. Šta da kažem o mojim mislima? Moje misli su veoma nepostojane zato što ih je
greh rastrojio i ozledio. Ujutru, na primer, rodi se u meni izvesna misao o našem
duhovnom životu, o nevidljivom vrlo teškom podvigu, o našim zemaljskim prilikama,
odnosima, okolnostima, o našoj sudbini u večnosti; izgledalo je da su te misli opravdane.
Najednom, u podne, ili ranije, one iščezavaju same po sebi zbog nekog neočekivanog
susreta, zamenjuju ih druge, takođe dostojne pažnje. Uveče se pojave nove pomisli sa
novim opravdanjima. Noću mi ne daju mira druge pomisli: tokom dana one su negde
skrivene, kao u zasedi, a onda, najednom, usred noćne tišine, izađu pred mene da me
uzbune očaravajućim i ubistvenim slikama greha. Zaludu, poučen rečju Božijom, smatram
da su pravilne samo one pomisli na koje ti, dušo, odgovaraš stanjem dubokog mira,
smirenja, ljubavi prema bližnjem, zaludu sam ubeđen da su sve pomisli ‐ i one koje u tebi
izazivaju mučenje i pometnju, a i one koje izazivaju u tebi i najmanju smutnju, najmanje
ogorčenje ‐ daleke od istine, potpuno lažne, sablažnjive, pogubne, kakvom god maskom
pravednosti bile prikrivene. Zaludno je to znanje! Zaludan je taj pouzdani znak koji jasno
razdvaja u svetu duhova dobro od zla! Zbog nepojmljive, u meni žive slabosti, shvatljive
jedino opitom, ne mogu da se otrgnem od ubistvenih pomisli koje greh stvara u meni. Ne
mogu ni da ih zgnječim ni da ih izbacim kada počnu da vrve u meni kao crvi; ne mogu ni
da ih odagnam ni da ih odgurnem od sebe kada me napadnu izvana, kao razbojnici, kao
ljute, krvožedne zveri. Drže me u ropstvu, u teškom radu, iscrpljuju me, muče, svakog
trena spremne da me rastrgnu, bace u večnu smrt. To mučenje nevoljno prenosim tebi,
dušo, prenosim ga samom našem telu, koje je bolesno i nemoćno zato što su ga probole
strele i mačevi greha i svega ga izranjavili.
Zatrovana otrovom večne smrti, žalostiš se neizdrživo, dušo ‐ tražiš radost i nigde je ne
nalaziš. Zaludu misliš da ćeš tu radost naći u meni: i ja sam ubijen kada i ti, i ja sam
zajedno sa tobom sahranjen u tesni i mračni grob neviđenja i nepoznanja Boga. Odnosimo
se prema živom Bogu kao prema nečem nepostojećem i mrtvom: to je pouzdan dokaz naše
sopstvene umrtvljenosti.

Duša: ‐ Vođo moj! Oko moje! Najviša duhovna silo moja! Ume moj! Dovodiš me u
beznađe. Ako ti, kao moja svetlost, nazivaš sebe mrakom, šta onda da očekujem od drugih
mojih sila, istih kao i kod beslovesnih životinja? Šta da očekujem od moje volje ili želje, od
jarosti ili od prirodnog gneva, koji neće dejstvovati onako kako dejstvuju u marvi, zverima
i demonima jedino onda kada se nalaze pod tvojim vođstvom? Rekao si mi da, i pored sve
tvoje pomračenosti, i pored sveg tvog mrtvila, reč Božija još dejstvuje na tebe, i da ti je dala
bar svojstvo da razlikuješ dobro od zla, što i jeste najteže. I ja sam postala pričasnica tog
znanja! Već i ja, čim počnem da osećam zbunjenost i pometnju, ujedno sa tim osećam
nepravilnost svog stanja, osećam i nepoverenje i mržnju prema takvom stanju, nastojim da
zbacim sa sebe to meni neprirodno i neprijateljsko stanje. I kakvu samo utehu osećam čim
se ti, suprotno ovome, makar i nakratko, kao u zagrljaju najmilijih, zadržiš u pomislima
uzetim iz reči Božije! Kakvo slavoslovlje Bogu počinjem da šaljem iz moje dubine, iz samih
riznica srca! Kakvo strahopoštovanje me obuzima pred veličinom Boga, koji mi se tada
otkriva! Kako sama sebi ličim na ništavno zrnce prašine usred neizmernog i raznolikog
sveta! Kakva blagodatna tišina, nošena dahom rajskog vetra, počinje da veje u meni i da
me hladi, izmučenu žegom i sušom! Kakva slatka i lekovita, u srcu začeta suza ulazi u
glavu i izliva se na vreli obraz iz smirenog i krotkog oka, koje tako mirno, tako srdačno
gleda na sve i svakoga! Tada osećam isceljenje moje prirode! Tada prestaje unutrašnja
borba! Tada se i moje grehom rasečene i razdrobljene sile stapaju u jedno. A čim postanem
jedno sa tobom i sa ostalim svojim silama, čim tom jedinstvu privučem i samo telo, ja
osećam milost
Sazdatelja prema Njegovoj paloj prirodi, delatno saznajem značaj i silu Iskupitelja, koji me
je iscelio svojom svesilnom i životvornom zapovešću. Ispovedam Boga! Vidim dejstvo
Svesvetog Duha, kome se poklanjamo, koji ishodi od Oca, i kojega je Sin poslao! Vidim
dejstvo Boga Duha, kojega uvodi Bog Reč, i koji svoje Božanstvo pokazuje svojom
stvaralačkom silom, a posredstvom nje razbijeni sasud postaje celovit i lep kao prvobitno,
kao da nikada nije razbijen. Ume moj! Obrati se reči Božijoj, iz koje smo već pozajmili
nebrojena blaga, ali smo ih izgubili zato što smo nemarni, zato što smo hladni prema
Božijim darovima. Bescene duhovne darove zamenili smo za varljivi privid darova, a pod
tim prividnim darovima greh i svet su nam nudili svoj otrov. Ume moj! Obrati se Reči
Božijoj! Potraži tamo radost za mene: u ovim trenucima moja žalost je neizdrživa i bojim
se da ću pasti u potpunu propast, koja se zove očaj.

Um: ‐ Reč Božija, dušo, rešava našu nedoumicu potpuno zadovoljavajućim određenjem.
No čim su čuli reč Duha, čim su je objasnili sebi svojim telesnim razumom, mnogi ljudi su
o životvornoj reči Božijoj rekli: Ovo je tvrda besjeda. Koje može slušati?[4] Čuj, dušo, šta je
Gospod rekao: Koji čuva život svoj, izgubiće ga, a koji izgubi život svoj mene radi,naći će ga.[5]
Koji voli život svoj izgubiće Ga, a ko mrzi život svoj na ovome svijetu, sačuvaće ga za život
vječni.[6]

Duša: ‐ Spremna sam da umrem, ako zapoveda Bog. Ali kako da umrem kada sam
besmrtna? Ne poznajem to oružje koje bi moglo da me liši života.

Um: ‐ Ne misli, dušo, da Hristos zapoveda da umreš sama, da sam ja izuzet iz presude.
Ne! Čašu smrti moram da podelim sa tobom, i da je prvi ispijem, jer sam ja glavni krivac
našeg zajedničkog pada, odbačenosti, nesreće, privremene i večne smrti. Smrt i uništenje
koje od nas zahteva Bog ne sastoje se u uništenju našeg postojanja: one se sastoje u
uništenju samoljublja, koje je postalo naš život. Samoljublje je izopačena ljubav palog
čoveka prema samom sebi. Samoljublje obogotvorava svoj pali, lažno nazvani razum ‐
nastoji da svime i stalno zadovoljava svoju palu, pogrešno usmerenu volju. Samoljublje se
pokazuje prema bližnjima ili posredstvom mržnje ili posredstvom čovekougađanja, to jest
ugađanja čovečijim strastima, a prema predmetima sveta, koje ono uvek zloupotrebljava,
posredstvom pristrasnosti. Ljubav je sveza savršenstva,[7] punoća svih vrlina, a samoljublje
je grešna strast, punoća svih ostalih raznovrsnih grešnih strasti. Da bih uništio u sebi
samoljublje, moram da odbacim sva svoja shvatanja, makar bio veoma bogat shvatanjima
koja mi pružaju nauka sveta i stihije sveta.[8] Moram da se pogruzim u siromaštvo
duhom, da me to siromaštvo razotkrije, da me suze umiju, krotost, čistota i milost
izravnaju i smekšaju, pa tek takav da dobijem znanje koje blagovoli da odredi na meni
desnica mog Iskupitelja. Ta desnica je Jevanđelje. A ti, dušo, moraš da se odrekneš svoje
volje, koliko god to bilo teško srcu, koliko god ti se činilo da je ono čemu tvoje srce teži i
ono što ono oseća najpravednije i najdivnije. Umesto svoje volje ti moraš da ispunjavaš
volju Hrista Boga i Spasitelja našeg, koliko god to bilo protivno i surovo tvom
samoljubivom srcu. Tu mislimo na smrt: nju Bog traži od nas da bismo dobrovoljnom
smrću uništili smrt, nasilno prisutnu u nama, i dobili na dar vaskrsenje i život, koji izviru
iz Gospoda Isusa.

Duša: ‐ Odlučila sam da se odreknem same sebe: od samih tvojih reči o odbacivanju samog
sebe već sam počela da osećam radost i nadu. Ostavimo život koji rađa beznađe i
prihvatimo smrt, taj zalog spasenja. Vodi me, ume moj, tragom Božijih zapovesti, a sam
nepokolebivo obitavaj u toj Reči koja je javila o sebi: Ko ostaje u meni i ja u njemu, taj donosi
meni plod, jer bez mene ne možete činiti ništa.[9] Amin.

NAPOMENE:
1. 2 Pt 3, 10.
2. Kalist Katafigiot, glava 3, Dobrotoljublje, tom 4.
3. Brat je molio prepodobnog Sisoja Velikog da mu da koristan savet. Starac mu je
odgovorio da monah mora biti manji od idola. Na bratovljevo pitanje šta znači biti
manji od idola, starac je rekao: ʺPismo govori da idoli imaju usta, a ne govore, oči
imaju a ne vide, uši imaju a ne čuju: takav mora biti i monah. I kao što su idoli
mrzost, tako i monah neka pomišlja o sebi da je mrzost.ʺ Skitski paterik, slovo S.
4. Jn 6, 60.
5. Mt 10, 39.
6. Jn 12, 25.
7. Kol 3, 14.
8. Kol 2, 8.
9. Jn 15,5.
ASKETSKI OGLEDI

VIĐENjE SVOGA GREHA

Doći će ono strašno vreme, nastupiće onaj strašni čas u kome će svi moji gresi stati
razotkriveni pred Gospodom sudijom, pred anđelima Njegovim, pred celim
čovečanstvom. Predosećam stanje moje duše u tom groznom času, i zato me ispunjava
užas. Pod uticajem tog živog i snažnog predosećaja trepetno hitam da se zadubim u
razmatranje sebe, hitam da preispitam u knjizi moje savesti moja zabeležena sagrešenja
koja sam učinio delom, rečju ili mišlju.
Odavno nečitane, u ormarima dugo držane knjige prekriva prašina, izjeda moljac.
Uzimam da čitam tu knjigu i nailazim na velike teškoće. Takva je moja savest. Nisam je
odavno preispitivao: zato sam je teško otvorio. A i kada je otvorim ne nalazim očekivano
zadovoljenje. Jedino veliki gresi upisani su dovoljno jasno; sitna slova, kojih ima mnoštvo,
gotovo da su izbrisana, i sada ne mogu da razaberem šta je njima bilo napisano.
Bog, jedino Bog može da vrati izbledelim slovima jasnost i izbavi čoveka od zle savjesti.[1]
Jedino Bog može da daruje čoveku viđenje svojih grehova i viđenje svog greha ‐
čovekovog pada, u kome je koren, seme, zametak, ukupnost svih čovekovih sagrešenja.
Prizvavši u pomoć milost i silu Božiju, prizvavši ih u pomoć najtoplijom molitvom,
sjedinjenom sa revnosnim postom, sjedinjenom sa plačem i ridanjem srca, ponovo
otvaram knjigu savesti, ponovo pažljivo promatram svoje grehove, koliko ih je i kakvi su,
pažljivo ispitujem šta su mi doneli grehovi koje sam učinio.
Vidim: Bezakonja moja prevaziđoše glavu moju, kao breme teško opteretiše me, umnožiše se većma
od vlasi glave moje.[2] Kakve su posledice takvog greha? Zahvatiše me bezakonja moja, i ne
mogoh gledati, i srce moje ostavi me.[3] Posledice grešnog života su slepilo uma,
kamenosrdnost, bezosećajnost srca. Um okorelog grešnika ne vidi ni dobro ni zlo; njegovo
srce gubi sposobnost za duhovna osećanja. Ako taj čovek ostavi grešni život i okrene se
pobožnim podvizima, tada njegovo srce, kao da je tuđe, ne podržava njegovo stremljenje
prema Bogu.
Kada Božija blagodat otkrije podvižniku mnoštvo njegovih sagrešenja, tada on, hteo to on
ili ne, postane potpuno zbunjen i padne u duboku tugu. Srce moje smuti se od takvih
prizora, ostavi me snaga moja, i svetlost očiju mojih, i ona nije sa mnom, jer se slabine moje
ispuniše porugama, to jest moja delatnost je postala puna spoticanja jer sam navikao na
greh, koji me je nasilno vukao u nove grehove; usmrdiše se i zagnojiše rane moje od lica
bezumlja moga, to jest grešne strasti su ostarile i strašno me ozledile zbog mog nepažljivog
života; i nema isceljenja telu mome, to jest, greh me je celog pogodio i zarazio, i ne mogu se
isceliti samo sopstvenim naporima.[4]
Čim saznam svoje grehove, čim se pokajem zbog njih, čim ih ispovedam, i žalim zbog njih,
ja bacam to nebrojeno mnoštvo grehova u pučinu Božijeg milosrđa. Da bih se ubuduće
klonio greha, povući ću se u samog sebe i pažljivo razmotriti kako greh dejstvuje protiv
mene, kako mi prilazi, šta mi govori.
Prilazi mi kao lopov; njegovo lice je zamaskirano; umekšaše se reči njegove većma od masla[5]
govori mi laž, predlaže bezakonje. U njegovim ustima je otrov; njegov jezik je otrovni
žalac.
ʺNasladi seʺ, tiho i laskavo šapuće on, ʺzašto je zabranjeno da se nasladiš? Nasladi se!
Kakav je greh u tome?ʺ i predlaže, zlotvor, da narušim zapovest svesvetog Gospoda.
Nije bilo potrebe da obraćam pažnju na njegove reči: znam da je lopov i ubica. Ali neka
nepoznata slabost, slabost volje, pobeđuje me! Pažljivo slušam reči greha, gledam na
zabranjeni plod. Uzalud me savest opominje da je probanje tog ploda isto što i probanje
smrti.
Ako nema zabranjenog ploda pred mojim očima, taj plod se neočekivano pojavljuje u
mojoj mašti, živopisan, očaravajući.
Osećanja srca teže ka sablažnjivoj slici sličnoj bludnici. Njena spoljašnjost je zavodljiva; iz
nje odiše sablazan, ukrašena je kao dragocene, blistave utvari; brižno je skriveno njeno
smrtonosno dejstvo. Greh traži žrtvu od srca, kada već, zbog odsustva samog predmeta,
ne može da žrtvuje telo.
Greh dejstvuje u meni kroz grešnu misao, grešno osećanje, osećanje srca i osećanje tela;
dejstvuje kroz telesna osećanja, dejstvuje kroz maštu.
Kakvom zaključku me vodi takav pogled na sebe? Zaključku da u meni, u celom mom
biću, živi ogrehovljena ozleda, da ona odobrava i pomaže greh koji me napada izvana.
Sličan sam sužnju okovanom teškim lancima: svako kome je to dozvoljeno hvata sužnja,
vuče ga kuda hoće, jer sužanj vezan lancima ne može da pruži otpor.
Greh je prodro jednom prilikom u visoki raj. Tamo je mojim praroditeljima predložio da
probaju zabranjeni plod. Tamo ih je sablaznio; tamo je sablažnjene pogodio večnom
smrću. I meni, njihovom potomku, neprestano ponavlja isti predlog; i mene, njihovog
potomka, stalno nastoji da sablazni i uništi.
Adam i Eva su odmah nakon greha izgnani iz raja i izbačeni u zemlju žalosti i bola.[6] I ja
sam se rodio u toj zemlji plača i nesreća! Ali to me ne opravdava: Iskupitelj mi je ovde
doneo raj i usadio ga u moje srce. A ja sam grehom oterao raj iz mog srca. Sada je tamo
mešavina dobra i zla, tamo je ljuta borba protiv zla, tamo se sudaraju neizbrojive strasti,
tamo je muka, predukus večne muke u paklu.
U sebi vidim dokaz da sam Adamov sin: čuvam njegovu sklonost prema zlu; slažem se sa
predlozima obmanjivača iako pouzdano znam da mi nudi obmanu i sprema ubistvo.
Zaludu bi bilo da počnem da okrivljujem praroditelje za greh koji su mi predali: Iskupitelj
me je oslobodio od robovanja grehu, tako da ja od tada padam u greh dobrovoljno, a ne na
silu. Praroditelji su jednom u raju prekršili jednu Božiju zapovest, a ja, nalazeći se u krilu
Crkve Hristove, neprestano narušavam sve božanstvene zapovesti Hrista, Boga i Spasitelja
moga.
Čas gnev i zlopamćenje uzrujavaju moju dušu: u mojoj mašti seva nož nad glavom
neprijatelja, i srce se naslađuje zadovoljenom osvetom, učinjenom u mašti. Čas mi se
pričinjavaju razasute gomile zlata: a odmah za njima velelepne palate, vrtovi, svi predmeti
raskoši, sladostrašća, gordosti koje donosi zlato i zbog kojih se greholjubivi čovek poklanja
tom idolu ‐ sredstvu ostvarenja svih propadljivih želja. Čas me prelešćuju počasti i vlast:
tada me ponese mašta i maštam da upravljam ljudima i državama, da im pružam razne
propadljive stvari, a sebi propadljivu slavu. Čas, potpuno upečatljivo, vidim pred sobom
stolove sa toplim i mirisnim jelima: smešno i u isti mah žalosno naslađujem se sablaznima
koje preda mnom izniču. Čas najednom vidim da sam pravedan, ili, pravilnije, moje srce
dvoliči, napreže se da prisvoji sebi pravednost, laže samo sebe, brine se da ljudsku
pohvalu privuče sebi.
Strasti me preotimaju jedna od druge, neprestano me predaju jedna drugoj, uzbunjuju,
uznemiruju. I ne vidim svoje čemerno stanje! Na mom umu je neprozirna zavesa mraka;
na srcu leži teški kamen neosetljivosti.
Hoće li doći sebi moj um, hoće li se uputiti prema dobru? Protivi mu se srce, naviklo na
grešne naslade, protivi mu se moje telo, jer je steklo životinjske želje. Izgubila se u meni
čak i predstava da je moje telo, inače stvoreno za večnost, sposobno za božanske želje i
pokrete, da su životinjske težnje njegova bolest, koju je dobilo kad je palo.
Različiti delovi mog bića ‐ um, srce i telo ‐ rasečeni su, razdvojeni, deluju neusaglašeno,
protivureče jedan drugom; deluju u kratkotrajnoj, Bogu protivnoj slozi jedino onda kada
rade na grehu.
Takvo je moje stanje! Ono je smrt duše za života tela. No ja sam zadovoljan svojim
stanjem! Zadovoljan sam, ali ne zbog smirenja, nego zbog moje zaslepljenosti, zbog moje
kamenosrdnosti. Ne oseća moja duša svoju umrtvljenost, ni telo, kojeg je smrt odvojila od
duše, ne oseća svoju umrtvljenost.
Da sam osećao svoju umrtvljenost, stalno bih se kajao! Da sam osećao svoju umrtvljenost,
brinuo bih se o vaskrsenju!
Sav sam se predao brigama ovoga sveta, malo me brine moja duhovna nesreća! Žestoko
osuđujem najmanja sagrešenja mojih bližnjih, a sam sam toliko pun greha, toliko me je
greh zaslepio da sam se pretvorio u slani stub, kao Lotova žena, i nisam više sposoban ni
za kakav duhovni pokret.
Pokajanje nisam nasledio zato što još ne vidim svoj greh. Ne vidim svoj greh zato što još
radim grehu. Ne može da vidi svoj greh niko ko se naslađuje u grehu, ko dozvoljava sebi
da ga proba, makar i samim pomislima i odobravanjem srca.
Svoj greh može da vidi jedino onaj koji se potpuno i dragovoljno odrekao svakog
prijateljstva sa grehom, i budno stražari na vratima svog doma sa isukanim mačem ‐ rečju
Božijom, i odbija, poseca tim mačem greh, u kom god obliku mu se on približio.
Ko čini veliko delo da uspostavi neprijateljstvo sa grehom i na silu odvlači od njega um,
srce i telo, tome Bog daruje veliki dar: viđenje svoga greha.
Blažena je duša koja je ugledala greh u sebi! Blažena je duša koja je ugledala u sebi pad
praroditelja, zastarelost starog Adama! Takvo viđenje svog greha je duhovno viđenje,
viđenje uma kojeg je Božija blagodat iscelila od slepila.
Sveta Istočna crkva uči da postom i klečanjem izmoljavamo od Boga viđenje svog greha.
Blažena je duša koja se u Božijem zakonu poučava dan i noć! U njemu može da vidi lik i
lepote novog čoveka, a po njima da uvidi i ispravi svoje nedostatke.
Blažena je duša koja je kupila polje pokajanja tako što je umrtvljavala sebe za grešne
poduhvate! Na tom polju naći će ona skriveno besceno blago spasenja.
Ako si zadobio polje pokajanja, daj se u dečiji plač pred Bogom. Ne traži, ako možeš da ne
tražiš, ništa od Boga, predaj se samopožrtvovano Njegovoj volji.
Shvati, oseti da si delo, a da je Bog Sazdatelj. Predaj se kao dete potpuno volji Sazdatelja,
prinesi mu sam dečiji plač, prinesi mu tiho srce spremno da sledi Njegovu volju i da se
sačuva Njegovom voljom.
Ako zbog svoje detinjske slabosti ne možeš da se pogruziš u molitveno ćutanje i plač pred
Bogom, izgovori pred Njim smirenu molitvu, molitvu za oproštaj grehova i isceljenje od
grešnih strasti, tih strašnih moralnih bolesti, sastavljenih od dragovoljnih, dugo vremena
ponavljanih sagrešenja.
Blažena je duša koja je saznala da je potpuno nedostojna Boga i osudila sebe, prokletu i
grešnu! Ona je na putu spasenja; u njoj nema samoobmane.
A ko, suprotno ovome, smatra da je spreman da primi blagodat, i misli da je dostojan
Boga, pa očekuje i traži Njegov tajanstveni dolazak, i govori da je pripravan da primi, čuje
i vidi Gospoda, taj obmanjuje sebe, taj laže sebe; taj je dostigao visoku liticu gordosti sa
koje se pada u mračni ambis pogibije.[7] U taj ambis padaju svi koji su se napravili važniji
od Boga i drznuli se da bestidno smatraju kako su dostojni Boga, i iz te uobraženosti i
samoobmane govore Bogu: Govori Gospode, čuje sluga Tvoj.
Mladi prorok Samuilo je čuo da ga Gospod doziva, i pošto nije smatrao da je dostojan
razgovora sa Bogom, izašao je pred svog starog učitelja i molio ga za pouku kako da se
ponaša. Čuo je Samuilo i drugi put isti taj glas kako ga priziva i opet izašao pred učitelja.
Učitelj je shvatio da je taj glas bio Božiji glas i zapovedio je mladiću da na takav poziv
ubuduće odgovara: Govori Gospode, čuje sluga Tvoj.[8]
Isto ovo usuđuje se da govori sladostrasni i nadmeni maštar iako ga niko ne priziva, zanet
hvalisavim mišljenjem: on stvara u sebi glasove i utehu, i njima laska svom nadmenom
srcu, njima obmanjuje sebe i svoje lakoverne sledbenike.[9]
Sine Istočne crkve, jedine svete i istinite, u svom nevidljivom podvigu rukovodi se
poukama svetih otaca svoje Crkve: one zapovedaju da se pre nego što te obnovi očigledno
dejstvo Svetog Duha odvraćaš od svakog viđenja, od svakog glasa izvan sebe i u sebi, jer je
to očigledan povod za samoobmanjivanje.[10]
Čuvaj um nevidljivim; odgoni sva maštanja i mišljenja koja su pad podmetnula kao istinu.
Obuci se u pokajanje i izađi sa strahom i pobožnošću pred velikog Boga, moćnog da očisti
tvoje grehe i obnovi te svojim Presvetim Duhom. A kad dođe On, Duh Istine, uvešće te u
svu istinu.[11]
Osećanje plača i pokajanja je jedino od koristi duši koja je pristupila Gospodu sa namerom
da dobije od Njega oproštaj svojih grehova. To je dobri deo! Ako si izabrao taj deo, neka se
ne oduzme od tebe! Ne menjaj to blago za prazna, lažna, nasilna, prividno blagodatna
osećanja, nemoj uništiti sebe lažući sebe.
ʺAko su neki ociʺ, govori prepodobni Isak Sirijski, ʺnapisali šta je čistota duše, šta je njeno
zdravlje, šta bestrašće, šta viđenje, onda to nisu napisali zato da bismo to tražili pre
vremena i da bismo to očekivali. Pismo je reklo: Carstvo Božije ne dolazi na vidljiv način.[12]
Oni u kojima živi očekivanje sticali su gordost i pad... Crkva Božija je odbacila ono traženje
visokih Božijih darova koje je sadržano u očekivanju tih darova. To nije znak ljubavi
prema Bogu; to je bolest duše.ʺ[13]
Svi sveti su smatrali da nisu dostojni Boga: time su pokazali svoje dostojanstvo, sadržano
u smirenju.[14]
Svi samoobmanuti su smatrali da su dostojni Boga: time su pokazali gordost i demonsku
prelest koja je zahvatila njihovu dušu. Neki od njih su primili demone koji su izašli pred
njih u obliku anđela i sledili ih; nekima su se demoni javili u svom sopstvenom obliku,
pretvarali se da ih je njihova molitva pobedila i tako ih uveli u gordoumlje; drugi su
raspaljivali svoju maštu, uzrujavali krv, izazivali u sebi uzbuđenja, prihvatali to kao
blagodatno naslađivanje, pali u samoobmanu, u potpunu pomračenost, i svrstali se po
svom duhu u odbačene duhove.
Ako imaš potrebu da besediš sa samim sobom, ne laži sebe, već prekorevaj sebe. Gorki
lekovi potrebni su nam u našem palom stanju. Svi koji lažu sebe već su primili ovde, na
zemlji, svoju platu ‐ svoju samoobmanu, pohvalu i ljubav Bogu neprijateljskog sveta:
nemaju šta oni da očekuju u večnosti osim osude.
Greh je moj stalno preda mnom[15] ‐ govori o sebi sveti David: njegov greh je bio predmet
njegovog neprestanog preispitivanja. Bezakonje moje ja ću objaviti, i brinuću se za grehe
svoje.[16]
Sveti David se bavio osuđivanjem samog sebe, bavio se obličavanjem svog greha kada mu
je greh već bio oprošten i kada mu je dar Svetog Duha već bio vraćen. Još više: on je
izobličio svoj greh, ispovedao ga da čuje vaseljena.[17]
Kada su sveti oci Istočne crkve, naročito pustinožitelji, dostizali visine duhovnih vežbanja,
tada su se sva ta vežbanja slivala u njima u samo pokajanje. Pokajanje je obuzimalo čitav
njihov život, svu njihovu delatnost: ono je bilo posledica viđenja svog greha.
Jednog velikog oca su upitali u čemu mora da se sastoji delanje usamljenog monaha? On je
odgovorio: ʺTvoja umrtvljena duša je pred tvojim očima, i pitaš kakvo mora da bude tvoje
delanje?ʺ[18] Plač je suštinsko delanje istinskog Hristovog podvižnika; plač je njegovo
delanje od stupanja u podvig do kraja podviga.
Viđenje svog greha i pokajanje koje ono donosi ‐ to su delanja kojima nema kraja na zemlji:
viđenje greha podstiče pokajanje; pokajanje donosi očišćenje; postepeno očišćavano oko
uma počinje da uviđa one nedostatke i ozlede u celom čovekovom biću koje ranije, u
svojoj pomračenosti, uopšte nije primećivalo.
Gospode! Daruj nam viđenje naših sagrešenja da bi naš um, kada naše sopstvene greške
privuku njegovu celokupnu pažnju, prestao da vidi greške bližnjih, i tako sve bližnje video
kao dobre. Daruj našem srcu da ostavi pogubne brige o nedostacima bližnjeg, da sve svoje
brige sjedini u jednu brigu o sticanju čistote i svetosti koju si nam Ti zapovedio i
pripremio. Daruj nam da naše ukaljane duhovne rize opet postanu bele: njih je već umila
voda krštenja, i sada, ukaljane, traže da se operu u reci suza. Daruj nam da u nama, uz
svetlost Tvoje blagodati, vidimo raznolike bolesti: one uništavaju duhovne pobude u srcu i
uvode u njega pobude krvi i tela, neprijateljske Carstvu Božijem. Daruj nam veliki dar
pokajanja, prethodnicu i posledicu velikog dara viđenja svojih grehova. Zaštiti nas tim
velikim darovima od provalije samoobmane, koju otkriva u duši njena neprimetna i
neshvatljiva grešnost, a nastaje od sladostrašća i slavoljublja, dakle od onoga što ona ne
primećuje i ne razume. Sačuvaj nas tim velikim darovima na našem putu prema Tebi, i
daruj nam da dospemo do Tebe, koji prizivaš pokajane grešnike i odbacuješ one što
smatraju da su pravednici ‐ da večno u večnom blaženstvu slavoslovimo Tebe, jedinog
istinitog Boga, Iskupitelja zarobljenih, Spasitelja propalih. Amin.

NAPOMENE:
1. Jev 10, 22.
2. Ps 37, 5 i Ps 39, 13.
3. Ps 39,13.
4. Ps 37, 11,8,6,8.
5. Ps 54, 22.
6. Post 3, 23, 24.
8.
9. Podražavanje, moskovsko izdanje, 1834. godine, knjiga 3, gl. 2. U navedenom mestu
zapadnog pisca uzbuđivanje, nadmenost i samoobmana izlažu se tako izrazito i
slikovito da smatramo da nije na odmet da čitaočevoj pažnji ponudimo sam tekst:
ʺGovori, Gospode, čuje sluga Tvoj. Sluga sam Tvoj, urazumi me da poznam Tvoja
svedočanstva. Prikloni moje srce rečima Tvojih usta, i neka Tvoja reč padne kao
rosa. Sinovi Izrailjevi govorili su nekada Mojsiju: Govori nam, slušaćemo; neka nam
Gospod ne govori, da ne bismo umrli.ʹ Ja ne molim tako, Gospode, ne molim tako!
Nego sa prorokom Samuilom smireno i revnosno molim: Govori, Gospode, čuje
sluga Tvoj.ʹ Neka mi ne govori Mojsije, niti drugi koji prorok, nego Ti govori,
Gospode Bože, koji nadahnjuješ i prosvetljuješ sve proroke. Ti jedini, bez njih,
možeš potpuno da me naučiš, a oni bez Tebe ne mogu imati nikakvog uspeha.
Njihove reči mogu da zvuče, ali Duha ne javljaju. Oni izvanredno govore, ali, kada
Ti ćutiš, nema vreline u srcu! Oni prenose slova, ali Ti otkrivaš smisao! Oni
izgovaraju tajne, ali ti otkrivaš značenje alegorija! Oni objavljuju Tvoje zapovesti, ali
Ti daješ snagu za njihovo izvršenje. Oni pokazuju put, ali Ti daješ duhovnu snagu
da njime idemo! Oni deluju samo izvana, ali Ti poučavaš i prosvećuješ srca! Oni
orošavaju spolja, ali Ti daruješ plodove! Oni viču rečima, ali Ti daješ razumevanje
sluhu! I zato neka mi ne govori Mojsije! Govori Ti, Gospode, Bože moj, večna Istino.
Da ne umrem i ostanem besplodan ako budem poučavan samo spolja, a iznutra ne
budem vreo, i da ne bude na sudu da sam reč čuo, a nisam je ispunio, da sam
poznao, a ljubavlju nisam obuhvatio, da mi je povereno, a da nisam sačuvao.
Govori, dakle, Gospode, čuje sluga Tvoj: Ti imaš reč večnog života.ʺ
Drskost ove nadmene govorljivosti i praznoslovlja izaziva užas i duboku tugu u
duši koja je odgajena na učenju Pravoslavne crkve. Nema tu pokajanja! Nema
skrušenosti duha! Nema odlučne težnje prema najbližem i najtešnjem sjedinjenju s
Bogom! Takva je uopšte nastrojenost asketskih zapadnih pisaca. Jedan od njih,
iznoseći nepravilno shvatanje dostojanstva Majke Božije, završava pomahnitalu
govorljivost ovako: ʺBacimo se, dakle, u zagrljaj Bogomajke!ʺ Ovo raspoloženje je
suprotno raspoloženju koje sveta Istočna crkva predaje svojoj duhovnoj deci:
ʺGospode, kada ne bismo svete Tvoje imali molitvenikeʺ, peva Crkva u troparu na
velikom povečerju, ʺi dobrotu Tvoju koja nas miluje, kako bismo smeli, Spase,
opevati Tebe, koga slavoslove neprestano angeli.ʺ U molebnom kanonu Presvetoj
Bogorodici Crkva peva: ʺMi, grešni i ponizni, hitno priđimo sada Bogorodici i
padnimo ničice u pokajanju, vapijući iz dubine duše: ʹVladičice pomozi, sažali se na
nas; pohitaj, propadamo od mnoštva pregrešenja. Nemoj odbiti svoje služitelje
prazne, jer tebe imamo kao jedinu uzdanicu.ʹʺ Neshvatljivo je stanje samoobmane i
demonske prelesti onima koji nisu odgajeni na duhovnom podvigu po predanju
Pravoslavne crkve: oni misle da je to jadno stanje najpravilnije, najblagodatnije.
Prevodilac Podražavanja sa latinskog jezika na ruski stavio je na kraju svoje knjige
pouke za čitaoca. Ukazujući na II glavu III knjige, na tu sliku samoobmane i
uobraženosti, on savetuje da čitalac pre svakog pobožnog čitanja dovede sebe u
raspoloženje koje je izneto u toj glavi. Očigledno je da se takvim raspoloženjem daje
sloboda da se Sveto pismo objašnjava proizvoljno, da se ukida obaveza da se sledi
objašnjenje svetih otaca koje je prihvatila Crkva. To je dogmat protestantizma.
10. Prepodobni Grigorije Sinait, O prelesti i o ostalom, Dobrotoljublje, tom 1. Sveti
Kalist i sveti Ignjatije Ksantopul, glava 73, Dobrotoljublje, tom 2.
11. Jn 16,13.
12. Lk 17, 20.
15. Ps 50, 5.
16. Ps 37, 19.
17. Ps 50.
ASKETSKI OGLEDI

O LIKU I OBLIČJU BOŽIJEM U ČOVEKU

Da načinimo čovjeka po svojemu obličju[1] ‐ tajanstveno se savetovao u samom sebi i sa
samim sobom Bog Trojica pre stvaranja čoveka.
Čovek je lik i obličje Boga. Bog, nepristupan u svojoj veličini i viši od svakog lika, pokazao
je svoj lik u čoveku, pokazao je svoj lik u jasnosti i slavi. Tako sunce pokazuje svoj lik u
smirenoj kapljici vode. Čovekova suština, njegova najviša sila, kojom se razlikuje od svih
živih bića na zemlji, kojom je ravan anđelima, dakle njegov duh, jeste lik Božiji. Čovekov
neporočni duh je obličje Boga, a Bog, nacrtavši svemogućom desnicom svoje obličje na
čoveku, ostaje izvan svakog obličja i poređenja.
Kako je divno i puno raznolikog dostojanstva i raznolike lepote to biće zvano čovek?!
Radi njega je Sazdatelj sazdao svu vidljivu prirodu; sva je ona određena da služi njemu,
sva je ona njegova čudesna okolina.
Kada je Sazdatelj izvlačio sva ostala stvorenja iz ništavila u biće, bilo mu je dovoljno to što
je izgovarao svoju svemoguću zapovest. A kada je zaželeo da dovrši delo sveta stvaranjem
najlepšeg, najsavršenijeg dela, On se pre tog stvaranja savetovao.
Neizmerna materija, nesaglediva i neizračunljivo mnogolika, stvorena pre čoveka, bila je ‐
reći ćemo određeno i sa pravom ‐ pripremno stvaranje.
Tako zemaljski car uređuje i ukrašava velelepni stan da bi u njega stavio svoj lik.
Car nad carevima i Bog nad bogovima priprema svu vidljivu prirodu, sve što ide uz nju,
svu nama vidljivu čudesnu lepotu. Zatim u taj stan stavlja, kao krajnji uzrok svega, svoj
lik.
Kada je završio svet, a pre stvaranja čoveka, Bog je pogledao to što je stvorio i našao je da
je dobro: I vidje Bog da je dobro.[2]
Nakon stvaranja čoveka, Bog je opet pogledao sve što je stvorio i našao je da je njegova
tvorevina divna, potpuna, savršena: Pogleda Bog sve što je stvorio, i gle, dobro bješe veoma.[3]
Čoveče, pokaži svoje dostojanstvo!
Pogledaj livade i njive, velike reke, beskrajna mora, raskošno drveće, sve zveri i životinje
na zemlji, sve zveri i ribe u vodi, pogledaj zvezde, mesec, sunce, nebo: sve to je radi tebe,
sve je određeno da tebi služi.
Osim sveta kojeg vidimo, postoji i svet nevidljiv telesnim očima, nesravnjivo bolji i lepši
od vidljivog. I nevidljivi svet je radi čoveka.
Kakvo je samo poštovanje Gospod ukazao svome liku! Kakvo mu je samo uzvišeno
određenje predodredio! Vidljivi svet je samo pripremno predvorje koje vodi u stan Božiji,
nesravnjivo lepši i prostraniji. Ovde se, kao u predvorju, lik Božiji mora ukrasiti završnim
crtama i bojama da bi postao u najvećoj mogućoj meri sličan svom svesvetom,
svesavršenom Izvorniku, da bi u lepoti i otmenosti te sličnosti ušao u onu odaju u kojoj
Izvornik prisustvuje nepojmljivo, kao da ograničava svoju neograničenost da bi pokazao
sebe svojim voljenim, razumnim bićima.
Lik Boga Trojice je čovek trojica.
Tri lica u čoveku trojici su tri sile njegovog duha, tri projave njegovog postojanja. Naše
misli i duhovna osećanja pokazuju postojanje uma, no on, tako očigledan u svim oblicima
svog ispoljavanja, ujedno ostaje potpuno nevidljiv i nedokučiv.
Sveto pismo i dela svetih otaca ponekad nazivaju dušu i duhom, a ponekad duhom
nazivaju zasebnu silu duše. Tu silu duše oci nazivaju slovesnošću ili silom slovesnosti.
Dele je na tri pojedinačne sile: um, misao ili reč, i duh. Umom oni nazivaju sam izvor, sam
početak misli i duhovnih osećanja. Duhom, u tom posebnom značenju, nazivaju
sposobnost duhovnog osećanja. Neretko se u otačkim delima slovesna sila, ili duh, naziva
umom; neretko se umovima nazivaju stvoreni duhovi. Celina dobija ime na osnovu svog
glavnog dela.
Sama suština naše duše je lik Božiji. I nakon pada u greh duša ostaje lik Božiji! I grešna
duša, bačena u plamen pakla, u samom plamenu pakla, ostaje lik Božiji! Tako uče sveti
oci.[4]
Sveta Crkva peva u svojim pesmama: ʺSlika sam neizrecive Tvoje slave iako nosim rane
grehova.ʺ[5]
Naš um je lik Oca; naša reč (neizgovorenu reč obično nazivamo mišlju) je lik Sina; duh je
lik Svetog Duha.
Kao što u Trojici tri lica nesliveno i nerazdeljivo čine jedno Božije biće, tako u čoveku
trojici tri lica čine jedno biće, ne mešajući se međusobno, ne slivajući se u jedno biće, ne
razdeljujući se na tri bića.
Naš um je rodio i ne prestaje da rađa misao; rođena misao ne prestaje da se opet rađa, i
ujedno ostaje rođena, skrivena u umu.
Um ne može da postoji bez misli, a ni misao bez uma. Početak uma je neizostavno i
početak misli, postojanje uma neizostavno je i postojanje misli.
Isto tako naš duh ishodi od uma i potpomaže misao. Upravo zato svaka misao ima svoj
duh, svaki način mišljenja ima svoj zasebni duh, svaka knjiga ima svoj sopstveni duh.
Nema misli bez duha; postojanje misli neizbežno prati postojanje duha. U postojanju
jednog i drugog očituje se postojanje uma.
Šta je čovekov duh? Ukupnost osećanja srca koja pripadaju slovesnoj i besmrtnoj duši,
tuđih dušama životinja i zveri.
Čovekovo srce se razlikuje od srca životinja svojim duhom. Srca životinja imaju osećanja
koja zavise od krvi i nerava, ali nemaju duhovno osećanje ‐ onu crtu Božijeg lika koju ima
jedino čovek.
Čovekova moralna sila je njegov duh.
Naš um, reč i duh, po jednovremenosti svog početka i po svojim uzajamnim odnosima,
samo su lik Oca, i Sina, i Svetog Duha, savečnih, sabespočetnih, jednakih po časti,
istovrsnih po prirodi.
Koje vidio mene, vidio je Oca ‐ objavio je Sin: ja samu Ocu i Otac je u meni.[6] Isto se može reći
i za čovečiji um i za njegovu misao: um, nevidljiv sam po sebi, otkriva se u misli; ako si
upoznao misao, upoznao si um koji je proizveo tu misao.
Gospod je nazvao Svetog Duha Silom s visine,[7] Duhom Istine;[8] Istina je Sin. Svojstvo sile
ima i čovečiji duh; on je i duh čovekovih misli, bile one istinite ili lažne. On se projavljuje i
u tajnim kretnjama srca, i u mišljenju, i u svemu što čovek čini. Kroz čovekov duh
otkrivaju se i njegov um i mišljenje; duh svakog postupka otkriva misao kojom se čovek
rukovodi u svom postupku.
Milostivi Gospod je ukrasio svoj lik i svojim obličjem. Lik Božiji je sama suština duše;
obličje su svojstva duše.
Novostvoreni lik Božiji ‐ čovek ‐ slično Bogu, bio je beskonačan, premudar, dobar, čist,
nepropadljiv, svet, dalek od svake grešne strasti, svake grešne pomisli i osećanja.
Vešti umetnik prvo slika formu, crte onog lika sa koga skida portret. A kad tačno prikaže
te crte, on daje liku, samom odelu boju i kolorit originala, i time usavršava sličnost. Kada
je Bog stvorio svoj lik, On ga je ukrasio svojim obličjem; liku Božijem je svojstveno da ima
po svemu sličnost sa Bogom. U protivnom, lik bi bio manjkav, nedostojan Boga, ne bi
ispunjavao svoje određenje, ne bi odgovarao svom određenju.
Avaj! Avaj! Plačite nebesa! Plači sunce, plačite sve zvezde, plači zemljo, plačite sva bića
nebeska i zemaljska! Plači sva prirodo! Plačite sveti anđeli! Ridajte gorko, neutešno!
Obucite se, kao u odelo, u duboku žalost! Desila se nesreća, nesreća, potpuno dostojna da
se nazove nesrećom: lik Božiji je pao.
Lik Božiji je uživao poštovanje neograničene vlasti Boga kao jarki, živi cvet Božijeg obličja,
a onda ga je sablaznio već pali anđeo, i on se, mračan, predao misli i duhu oca laži i svake
zlobe. Predao se tako što se odvojio od volje Božije. Time je odagnao od sebe Duha
Božijega, izopačio Božije obličje, sam lik učinio nepotrebnim.
Nesreće pada propovednik je prikazao živo i tačno: Što je krivo ne može se ispraviti, i
nedostaci ne mogu se izbrojiti.[9]
Rastrojstvo lika i obličja svako može lako da opazi u sebi. Lepotu obličja, koju čine sve
vrline zajedno, oskrnavile su mračne i smrdljive strasti. Crte lika izgubile su svoju
pravilnost, svoj uzajamni sklad: misao i duh bore se međusobno, neće više da slušaju um,
ustaju protiv njega. On sam je u neprestanoj nedoumici, u strašnoj pomračenosti, koja
zaklanja od njega Boga i sveti, nepogrešivi put prema Bogu.
Užasno mučenje prati rastrojstvo lika i obličja Božijeg. Ako čovek bude pažljivo, u
samovanju, dugo i stalno gledao u sebe, uveriće se da to mučenje ne prestaje, da se
pronalazi i skriva, zavisno od toga da li ga rasejanost ublažava malo ili mnogo.
Čoveče! Tvoja rasejanost i tvoja uveseljavanja samo pokazuju u tebi prisutnu muku. Tražiš
da je zaglušiš čašom bučnih zabava i neprekidne rasejanosti. Nesrećniče! Čim naiđe
trenutak trezvenosti, ti se osvedočavaš da muka koju si nastojao da uništiš rasejanošću živi
u tebi. Rasejanost je njena hrana, sredstvo za jačanje: odahnuvši u seni rasejanosti, muka se
budi sa novim snagama. Ona je u samom čoveku živo svedočanstvo koje mu svedoči da je
pao.
Tim pečatom, tim svedočanstvom pada obeleženo je čovekovo telo. Od samog svog
rođenja ono je u neprijateljstvu, u borbi protiv svega što ga okružuje, i sa samom dušom
koja živi u njemu. Sve stihije nasrću na njega; napokon, iscrpljeno unutrašnjim i
spoljašnjim bitkama, pogađano bolestima, pritisnuto starošću, ono pada na kosu smrti,
iako je stvoreno besmrtno, i rasipa se u prah.
I opet se pojavljuje veličina Božijeg lika! Ona se javlja u samom njegovom padu, u načinu
na koji je čovek izvučen iz pada. Jednim od svojih lica Bog je primio na sebe svoj lik:
postao je čovek, i sobom izvukao čoveka iz pada, vaspostavio ga u prethodnoj slavi, poveo
prema slavi, nesravnjivo višoj od one koja mu je bila data pri stvaranju. Pravedan je
Gospod u svojoj milosti. Prilikom iskupljenja On je svoj lik proslavio više nego prilikom
stvaranja: čovek nije sam sebi izmislio pad, izmislio ga je pali anđeo, kojeg je primamila u
pad zavist, obmanulo zlo, prikriveno maskom dobra.
Sva lica Boga Trojice učestvuju u delu očovečenja, svako u svojstvu svog lica. Otac ostaje
Onaj koji je rodio i rađa, Sin se rađa, Sveti Duh dejstvuje.
I ovde se opet vidi kakav je tačno lik Bogočoveka. Sin prima čoveštvo; kroz Sina sav Bog
Trojica stupa u opštenje sa čovečanstvom. Da bi se prenela ljudima, naša misao se zaodeva
u zvukove: nematerijalna, povezuje se sa materijom; posredstvom nje ulazi u opštenje
duh, javlja se um.
Ovaplotila se Reč Božija, Božija Istina ‐ Sin je postao čovek. Istina je ispravila, očistila našu
misao; naš duh je postao sposoban za zajedničarenje sa Svetim Duhom. Sveti Duh je
oživeo naš večnom smrću umrtvljeni duh. Tada je um stupio u poznanje i viđenje Oca.
Čoveka trojicu isceljuje Bog Trojica: Reč isceljuje misao, prevodi je iz laži, iz samoobmane,
u istinu; Sveti Duh oživotvorava duh, prevodi ga iz telesnih i duševnih osećanja u
duhovna osećanja; umu se javlja Otac, i um postaje um Božiji. A mi imamo um Hristov[10] ‐
govori apostol.
Do silaska Svetog Duha čovek je bio mrtav duhom, i zato je tražio: Gospode, pokaži nam
Oca.[11] A kada je primio Duha usinovljenja i osetio svoje sinovstvo, i oživeo duhom radi
Boga i spasenja, od dejstva Svetog Duha, on se obraća Ocu kao onome kojeg zna, kao Ocu:
Ava, Oče![12]
U vodi krštenja vaspostavlja se pali lik, čovek se rađa za večni život vodom i duhom. Duh,
koji je odstupio od čoveka prilikom njegovog pada, od sada prisustvuje zajedno sa
čovekom u njegovom zemaljskom životu, pri tome pokajanjem isceljuje ozlede koje greh
nanosi čoveku posle krštenja, i tako, posredstvom pokajanja, spasenje čini mogućim do
poslednjeg izdisaja.
Na krštenju Duh vaspostavlja i lik Božiji i lepotu Božijeg obličja. Ona se umnožava i
usavršava ispunjavanjem jevanđelskih zapovesti. Obrazac te lepote, punoća te lepote je
Bogočovek, Gospod naš Isus Hristos.
Ugledajte se na mene, kao i ja na Hrista,[13] objavljuje apostol i poziva vernike da u sebi
obnove i usavrše Božije obličje, i ukazuje na Sveti Obrazac savršenstva novih ljudi,
presazdanih, obnovljenih iskupljenjem. Obucite se u Gospoda Isusa Hrista.[14]
Pri iskupljenju svog lika ‐ čoveka, Bog Trojica je dao takvu mogućnost napredovanja u
usavršavanju obličja da obličje prelazi u novo stanje pri sjedinjenju lika sa Izvornikom,
ubogog bića sa njegovim svesavršenim Tvorcem.
Divan je, čudesan lik Božiji, taj lik iz koga svetli, dejstvuje Bog! Senka apostola Petra je
isceljivala! Neki čovek slagao pred njim i najednom se srušio mrtav jer je slagao pred
Bogom! Ubrusi i povezi oko glave apostola Pavla činili su čuda! Kosti proroka Jeliseja
vaskrsle su mrtvaca čije je telo ‐ zbog brzine pogrebnika, preplašenih pred neprijateljem
koji je dolazio ‐ dotaklo u grobu davno pokopane kosti duhonosca!
Najbliže obličje, sjedinjenje, čovek dobija, i po dobijanju čuva tako što obitava u
jevanđelskim zapovestima. Ostanite u meni ‐ zapoveda Spasitelj svojim učenicima ‐ i ja ću u
vama. Ja sam čokot, a vi loze. Ko ostaje u meni i ja u njemu, taj donosi mnogi plod.[15]
Blaženo sjedinjenje hrišćanin dobija kada se čiste savesti, očišćene udaljavanjem od svakog
greha, tačnim ispunjavanjem jevanđelskih zapovesti, pričešćuje svetim telom Hristovim i
svetom krvlju Njegovom, a ujedno i s njima sjedinjenim Božanstvom Njegovim. Koji jede
moje tijelo ‐ rekao je Spasitelj ‐ i pije moju krv u meni prebiva i ja u njemu.[16]
Razumni liku Božiji! Razmotri: za kakvu slavu, za kakvo savršenstvo, za kakvu veličinu te
je prizvao i odredio Bog!
Nedokučiva premudrost Sazdatelja dala ti je da načiniš od sebe ono što želiš da načiniš.
Razumni liku Božiji! Zar ne želiš da ostaneš dostojni lik Božiji, zar želiš da unakaziš sebe,
da se pretvoriš u lik đavola, da se srozaš na nivo beslovesnih?
Nije zaludu izlio Bog svoja blaga, nije bez razloga stvorio čudesni svet, nije nepotrebno
ukazao poštovanje svom liku time što se pre njegovog stvaranja savetovao, a kada je lik
već pao, nije ga iskupio tek tako, ne tražeći račun za to! Za sve svoje darove On traži
izveštaj. On će suditi kako su upotrebljeni njegovi bogati darovi, kako je ocenjeno Njegovo
očovečenje, kako je ocenjena Njegova krv koju ju prolio za nas pri našem iskupljenju.
Teško, teško onima koji su prenebregli dobra dela Boga, Sazdatelja, Iskupitelja!
Večni oganj, davno zapaljeni, neugasivi, đavolu i anđelima njegovim pripremljeni ognjeni
bezdan, očekuje izopačene likove Božije koji su sami sebe učinili nepotrebnim. Tamo će
oni večno goreti i neće dogoreti doveka!
Braćo! Dok stranstvujemo po zemlji, dok smo u predvorju večnosti ‐ u ovom vidljivom
svetu ‐ potrudimo se da dovedemo u pravilnost crte lika Božijeg kojeg je Bog otisnuo u
našim dušama, da prelivima i bojama obličja damo lepotu, živost, svežinu, i Bog će na
strašnom ispitivanju uvideti da smo spremni za ulazak u Njegov večni, blaženi stan, u
Njegov večni dan, u Njegov večni praznik i svetkovinu.
Osokolimo se, maloverni! Pokrenimo se, lenji! Čovek sklon strastima kao i mi, koji je u
početku u pomračenosti svojoj gonio Crkvu Božiju, bio protivnik, neprijatelj Božiji, toliko
je ispravio u sebi, po obraćenju svome, bogodani lik Božiji, toliko je usavršio podobije, da
smelo govori o sebi: Živim ‐ ne više ja, nego živi u meni Hristos![17]
Niko neka ne posumnja u istinitost ovoga glasa! Ovaj glas je bio toliko preispunjen
svesvetom istinom, toliko ga je pomagao Sveti Duh da su na Pavlov glas mrtvi
vaskrsavali, demoni izlazili iz ljudi koje su mučili, demonska proročišta ostajala nema,
neprijatelji Božije svetlosti ostajali bez sjaja u očima, neznabošci odbacili svoje idole,
poznali Hrista ‐ istinitog Boga, i poklonili mu se. Amin.

NAPOMENE:
1. Post 1,26.
2. Post 1,25.
3. Post 1,31
4. Sveti Dimitrije Rostovski, Letopis.
5. Tropar posle Neporočnih u subotu.
6. Jn 15, 9, 10.
7. Lk 24,49.
8. Jn 14,17.
9. Prop 1,15.
10. 1 Kop 2, 16.
11. Jn14,8
12. Pim 8, 15, 16.
13. 1 Kop 11, 1.
14. Pim 13,14.
15. Jn 15,4, 5.
16. Jn 6, 56.
17. Gal 2, 20.
ASKETSKI OGLEDI

RAZMIŠLjANjE, PRVENSTVENO O MONAŠKOM ŽIVOTU,
UZETO IZ PRVE POSLANICE APOSTOLA PAVLA TIMOTEJU

Reč Božija je zapovest: onima koji prihvataju reč Božiju ona pruža spasenje i blaženstvo.[1]
Ljubav se rađa od čistote srca, neporočne savesti i nelicemerne vere.[2]
Gaji te vrline, pazi na sebe i održavaj ćutanje da bi dostigao ljubav, koja je vrhunac i
celokupnost hrišćanskog savršenstva.
Čistotu srca narušava prihvatanje grešnih misli, naročito bludnih; neporočnu savest
narušavaju dragovoljni gresi; veru slabi uzdanje u svoj razum, neiskrenost i samoljublje.
Ako hoćeš da rasuđuješ o istini bez prosvetljenja odozgo, zaći ćeš u praznoslovlje i
prepirke, skrenućeš sa puta koji vodi u ljubav.[3]
Preuranjeno, prezahtevno i prazno razmišljanje o istini donelo je jeresi, zablude i hulu na
Boga.
Postojanost u pravoslavnom ispovedanju dogmata vere hrani se i čuva delima vere i
neporočnošću savesti.
Ako veru ne priznaješ za vođu svojih postupaka, i ako narušavaš čistotu savesti
dragovoljnim skretanjem u grehove, nećeš moći da očuvaš svoje znanje dogmata u
potrebnoj čistoti i pravilnosti: to znanje, kao i znanje o Bogu, traži neophodnu čistotu uma,
svojstvenu jedino pravednima i celomudrenima.[4]
Jedan je Bog, jedan i posrednik između Boga i ljudi ‐ Bogočovek, Isus Hristos.[5] Niko ne
može da pristupi i približi se Bogu bez tog Posrednika. Ko odbacuje Posrednika, taj
odbacuje i Boga. Svaki koji odriče Sina, ni Oca nema. A ako je neposlušan Sinu, neće vidjeti
života, nego gnjev Božiji ostaje u njemu.[6]
Duhovno znanje sadržano je u poznanju istine verom. Najpre se stiče poznanje vere; kada
hrišćanin primi veru, ona menja njegovo znanje time što mu otkriva istinu, a istina je
Hristos. Kad čovek dostigne zrelost u Hristu, on dobija neprestanu molitvu, i tvori je u
skrivenom kutku svoje duševne kleti na svakom mestu i u svako doba. Hrišćanin dobija
neprestanu molitvu onda kada saznanje, htenje i ispunjenje Božije volje upiju njegovu
volju i delatnost uslovljenu njegovom voljom. Time se u srcu nastanjuje živa vera,
jevanđelska prostodušnost, mir Božiji, dalek od svake pomućenosti.
Takvo razumno dete neprestano vidi svoju nemoć, neprestano veruje, neprestano je
gladno i žedno Božije pravde, i zato se neprestano moli.[7]
Tihovatelju su naročito potrebne sledeće vrline: krotka pokornost Bogu, sklonost prema
ćutanju, udaljavanje od razgovora, čak i od korisnih, ako udaljavaju od razgovora sa
Bogom i narušavaju tihovanje u srcu. Tihovatelj je naročito na početku svog podviga
spreman da se preda spoljašnjim utiscima. Svesrdno ostajanje u keliji, udaljavanje od
susreta sa poznanicima i od svih oblika rasejanosti protivi se toj slabosti.[8]
Novopostriženom monahu ne treba poveravati značajne dužnosti u manastiru zato što
lako može da se pogordi i upadne u druge đavolje zamke.[9]
Tajanstveno znanje i osećanje vere čuva se čistotom savesti.
Crkva Boga živoga je stub i tvrđava istine. Bog je ovde nazvan živim zato što deluje. On
deluje u svim verujućima kroz tajne, a u izabranima i kroz tajne i kroz razne blagodatne
darove koji se pokazuju u svemu. Time se dokazuje čvrstina i nepokolebivost u istini
Istočne crkve. Suprotno ovome, inoverne crkve ‐ iako se kite imenom Hristove Crkve, iako
priznaju Boga, ali ne kao delatnog, nego kao mrtvog (za mrtve je i živi mrtav!) ‐ pokazuju
time da su se pokolebale, da nisu izdržale u istini.
Velika je tajna pobožnosti![10] Bog se javio u telu; a da jeste Bog dokazao je Duhom, to jest
svojim učenjem, koje je Duh i život, dokazao je svojim delima, koja je stvorio prstom
Božijim, dokazao je time što je ljudima darivao Svetog Duha. Obukavši se u telo, On je
postao vidljiv ljudima, ali i anđelima, za koje je zbog svog Božanstva nevidljiv.[11]
Neznabošci, koji su propadali zato što nisu poznavali Boga, čuli su propoved spasenja.
Nauku o Bogu prima smireni zalog srca, i to verom, a ne zemaljska mudrost, ne uzvišeni
razum, ne velika učenost, ne ono što je bogato, visoko i slavno u svetu. Kada poveruje u
Boga, čovek počinje da usvaja Gospoda, i, kada blagodat izdigne čoveka iznad svega
vremenskog, on dobija tajanstveno, opitno znanje da se Gospod vazneo na nebo, i da
uznosi na nebo sa sobom one koji istinski veruju u Njega.
Lažna nauka, licemerno obučena u privid istine, lako sablazni one koji zbog takvih priča
nisu utvrdili i umnožili veru delima vere.[12]
Telesno podvizavanje za malo je korisno,[13] to jest, ono može da ukroti strasti, ali ne može
da ih iskoreni. A pobožnost, sadržana u nevidljivom vežbanju uma i srca, uz pravoslavnu
veru, korisna je u svemu: jedino njome čovek može da oseti večni život ‐ dakle ono što su
sveti već ovde okusili delimično, kao verenici, i što se potpuno otvara nakon odvajanja
duše od tela. Večni život se sastoji u mnogolikom dejstvu blagodati u duši, a ono je
saobrazno očišćenju od strasti. Ova reč, izgovorena iz duhovnog opita, istinita je i dostojna
da bude primljena[14] kao početak od koga hrišćanin može da krene ka neiskazivim
dobrima tako što će početi da ushodi u svom srcu.
Vera i pažnja dovode do poznanja Hristovog krsta, poznanje krsta dovodi do
velikodušnog trpljenja nevolja, a majka i hraniteljka trpljenja nevolja je nada u Boga
živoga, uistinu živoga jer dejstvuje blagodatnom utehom u srcu onoga koji trpi u
Hristu.[15]
Kada blagodatna uteha dejstvuje pri tajanstvenom poznanju Hrista i Njegovog nadzora,
tada hrišćanin ne osuđuje ni Judejca, ni neznabošca, ni očiglednog bezakonika,[16] već u
njemu bukti vrela, krotka, čista ljubav prema svima. Čistotom svog uma on sagledava da
od Hristovog dolaska upravo Hristos, a ne čovekova prirodna vrlina daje čoveku
dostojanstvo, vrednost, pohvalu i spasenje. On neprestano želi da bude raspet jer mu se
sluh otvorio pa čuje glas Hrista Boga svoga kako mu govori: I koji ne uzme krst svoj i ne pođe
za mnom, nije mene dostojan. Koji čuva život svoj, izgubiće ga, a koji izgubi život svoj mene radi,
naći će ga.[17] Čašu nevolja on smatra čašom spasenja, potvrdom svoje izabranosti, darom
Božijim. On ne može da ima mržnju i neprijatelje jer zna da oni koji mu nanose nevolje
nisu ništa drugo do oruđa Božijeg promisla;[18] on im oprašta, i kao razlog opravdanja
navodi njihovo neznanje; on ih blagoslovi jer su oruđa Boga, koji mu čini dobro. ʺZar
moguʺ, govori on sebi, ʺzar mogu da osudim one koji sada, preda mnom, upadaju u
otvorena bezakonja, kada je Hristos već iskupio sve njihove grehe, prošle, sadašnje i
buduće, kada u Hristu već imaju opravdanje i spasenje, kojih se mogu lišiti jedino tako što
će potpuno odbaciti Hrista?ʺ[19]
Svojim ponašanjem ne smeš da daješ povoda bližnjem ni za kakvu sablazan.[20] Zato
čuvaj pobožnost dušom i telom. Budi skroman i jednostavan u rečima i pokretima tela; u
svom porodičnom životu budi uzdržan, celomudren, ne drzak; u duši budi krotak; prema
svima budi srdačan, pravedan, mudar; nikako ne dopuštaj sebi lukavstvo i licemerje,
umesto njih imaj veru, koja će te naučiti da svetom i sudbinom svakog čoveka upravlja
Božiji promisao, a ne prevejano mudrovanje ljudskog razuma, i da zato treba čuvati
krotku hrišćansku pravednost delima, rečima i pomislima.
ʺDok ne dođem tebiʺ ‐ govori Božija blagodat Božijem podvižniku ‐ ʺi, nastanivši se u tebi,
ne zamenim svako poučavanje spolja, zanimaj se pažljivo čitanjem, molitvom, poučavaj se
učenjem onih koji su napredovali. Ne dopuštaj sebi nemar, već stalno ostaj u pažnji. Tada
će tvoje postepeno napredovanje biti očigledno; steći ćeš spasenje i bićeš od koristi i
bližnjima koji slušaju tvoju poučnu i spasonosnu reč.ʺ[21]
Ko je istinski osetio siromaštvo Adamove prirode i poznao njen žalosni pad i njenu
propast, taj je, naravno, samim tim shvatio i uverio se da je ulaženje u zajednicu sa
Hristom nužan uslov čovekovog spasenja. Takvo poznanje je obeležje prave udovice. Njoj
je dozvoljeno da samuje i tihuje da bi ostajala u molitvama i moljenjima dan i noć, da bi se
u njoj primetno uobličio Hristos.[22]
Kao što krmanoš upire svoj pogled u zvezde, i po njima upravlja svoj brod, tako i
tihovatelj mora neprestano da upire svoj pogled u Boga, da Njega vidi očima vere i nade,
ako misli da ostane u vernosti i trpljenju. Na moru tihovanja neobične bure prethode
neobičnoj tišini.
Tihovatelj koji strasno ugađa stomaku ili se predaje prekomernom spavanju i
razneženosti, ili uopšte slastoljublju i samoljublju, dokazuje time da je duhovno mrtav
iako je telesno živ.[23] Hristos, istinski Život, obitava jedino u raspetima.
Jevanđelje kaže da udovica mlađa od šezdeset godina nije spremna za tihovanje.[24] Time
je u duhovnom smislu određena srednja mera napredovanja, u Jevanđelju izražena
brojevima trideset, šezdeset i sto. U toj srednjoj meri nalaze se oni koji su, iako duševni,
primili molitvenu silu potrebnu za pobedu u bitkama, oni kojima se otkrila tajna krsta, oni
koji u nevoljama koje im se spolja nanose osećaju blagodatno dejstvo u svojim dušama i
doživljavaju ga ujedno i kao svetlost i kao utehu za srce.
Pre stupanja u tihovanje, tihovatelj mora da ima svedočanstvo od dobrih dela. Ispituj sebe,
ti koji želiš da stigneš u luku, ili, tačnije, u more tihovanja! Jesi li u svakom dobrom delu
sledio svojstva Novog Adama, a ne prirodu starog Adama?[25] Drugim rečima, jesi li uzeo
na sebe jaram smirenja i krotosti, da li si osetio da je taj jaram blag i breme lako? Ili: jesi li
izučio jevanđelske zapovesti? Da li su tvoj um i tvoje srce postali njihove tablice, a tvoje
ponašanje njihov izraz i posledica? Ne tražiš li pravdu izvan krsta? Ako tražiš, onda nisi
sposoban, nisi spreman za tihovanje, a žalosno je da stupaš u njega ako nisi osudio sebe, i
ako ostaješ u osuđivanju bližnjih.
Duhovno mlade podvižnike, makar oni bili telesno stari, makar se odrekli sveta, i zato
zaslužili ime udovica, ne treba primati u tihovanje.[26] Zbog nedostatka duhovnog znanja
oni ne mogu da budu postojani u misli da je za spasenje prirodno neophodan jedino
Hristos; ne mogu da pretrpe svoje mrtvilo, pa požele da ožive svoje ja u dobrim delima,
koja pripadaju duhovnom čoveku, i time skidaju sa sebe jaram Hristov, i ulaze u prirodu
starog Adama. Bolje im je da se vežbaju u delatnim vrlinama; bolje im je da, izbegavajući
sve što je ispod prirode, ostanu u svojoj prirodi nego da preuranjeno i nepravilno teže
natprirodnom.
Ni njima nije zabranjena težnja da obnove sebe u Gospodu, ali im je zapoveđeno da ta
težnja bude pravilna; neka nastoje da isprave svoj način života ugledanjem na Hristov
život, prikazan u Jevanđelju. Pri isceljenju načina života postepeno se isceljuje i um. Kada
se um isceli, to jest kada postane čist, on jasno uviđa istinu, priznaje je i ispoveda. Posle
toga, ako je Istini ugodno, jedino po njenom blagovoljenju i izboru, učenik se izvodi na
goru i postaje gledalac preobraženja. Ako nije tako, ostani pod gorom, zauzmi se da izgnaš
demona iz mladića. Demon se izgoni verom, molitvom i postom. Post nije samo
uzdržavanje od neumerenosti u jelu, nego uzdržavanje od svih grešnih poduhvata. Onaj
koji je prodro u svoje stanje, i u stanje celokupnog ljudskog roda, zaraženog grehom,
potčinjenog duhovima tame, taj može da razume onaj tajanstveni odgovor: iz
djetinjstva,[27] koji je otac dečaka obuzetog nečistim duhom dao Spasitelju na pitanje
koliko ima vremena otkako je bolest napala njegovog sina.
Pokušaj preuranjenog tihovanja ima neizbežno pogubne posledice. Drski podvižnik,
uzdajući se u samog sebe, pomračen i sputan neznanjem, neće naći hranu za svoju dušu u
tihovanju, i zato će neizostavno pasti u uninije, koje u tihovateljima dejstvuje naročito
snažno i štetno time što ih predaje da ih zanesu razne lukave pomisli i maštanja. Hrana za
tihovatelja je blagodatna prosvetljujuća uteha u otkrivenju tajne krsta Hristovog. Ona je
dar odozgo, a ne znanje koje je svojstveno upravo ljudskoj prirodi. Duševno nikad ne
može zameniti duhovno. A ako se neko i bude upinjao da zameni, taj će prihvatiti laž
umesto istine, i to u licemernoj formi istine. Plod laži je rastrojstvo, isto kao i plod uninija.
No rastrojstvo od laži razlikuje se od rastrojstva izazvanog uninijem. Prvo se otkriva u
samoobmani, u gordoumlju, u samohvalisanju svojim tobožnjim vrlinama i darovima, u
preziranju i osuđivanju bližnjih, a završava se gordošću, prelešću, bolesnom ekstazom
uma, ponekad padom u telesne strasti, a nekad i samoubistvom, najčešće gubljenjem vlasti
nad sobom i poremećajem uma, što se obično zove ludilom. Drugo se otkriva u neradu,
lenjosti, u napuštanju svoje kelije, u sklonosti ka zabavljanju u razgovorima, čestim
izlascima, skitanju po kućama, okretanju ka zemaljskoj mudrosti i učenosti. Oživljavanjem
duševnog znanja po svojstvu starog Adama odbacuje se vera, skriva se Božiji promisao od
očiju uma; čovek se, kao da je večan na zemlji, sav ustremljuje jedino prema zemaljskom i
postepeno se srozava u stanje nedostojno njegove prirode, u strasno, telesno stanje, koje u
odnosu na istinski život ‐ Hrista nije ništa drugo do smrt duše.[28]
Čovek koji je pao i u jedno i u drugo rastrojstvo, naročito u prvo, najčešće postaje potpuno
nesposoban za podvižnički život. Ipak, smirenje leči i one bolesti koje su same po sebi
neizlečive, rekao je Jovan Lestvičnik.[29]
Čovek koji želi da čisto ispunjava Hristove zapovesti mora da se u najvećoj meri čuva
pristrasnosti.[30] Kada pristrasnost zarazi srce, onda ono ne može da ispuni čistu i svetu
volju Hristovu sa potrebnom svetošću i čistotom. Dok ispunjavamo svoju, a ne Hristovu
volju, i uporno dokazujemo da tvorimo Hristovu volju, mi upadamo u licemerje. Često se
dešava da pokazujemo da tvorimo volju Hristovu, a možda i mislimo tako, a pri tome u
stvari ispunjavamo volju samog đavola.
Ljudi koji nastoje da poznaju Hristovu nauku, ali ne radi nje same, nego radi nekog
drugog, zemaljskog cilja, radi dobiti ili časti, nikada neće moći da dobiju istinsko duhovno
znanje zato što je ono dar Božiji, i što ga smirenje daruje po meri njihove vere, očišćenosti
od strasti i odbacivanja samog sebe.[31]
Ako vidiš da neki nazivaju sebe učiteljima i uobražavaju da poznaju Hrista, a predaju se
svađama, zavisti, huljenjima, lukavim podozrenjima, mržnji i ostalim strastima, znaj da
takvi imaju samo mrtvo znanje, zasnovano samo na rečima, a da su njihov um i njihovo
srce u mraku i bolesti jer nisu isceljeni ni očišćeni činjenjem jevanđelskih zapovesti.[32]
Protiv njih grmi Gospod rečima: Ne poznajem vas![33] To govori o sebi Istina ‐ Hristos
onima koji misle da Njega mogu da poznaju samo rečima, bez dela vere.
Ako si poznao da se ljudski rod nalazi u palom stanju, da je zemlja mesto našeg
izgnanstva, naša tamnica, i da iz nje nakon kratkog boravka izlazimo da bismo dobili ili
večno blaženstvo ili večnu kaznu, onda si, naravno, poznao i to da je jedino čovekovo
blago na zemlji Hristos, Spasitelj onih koji su izgubili život. Prema tome, čovekov jedini
besceni dobitak na zemlji je poznanje Hrista i usvajanje Hrista. Pa zar će prolazne dobitke i
naslade poželeti iko ko želi da stiče to blago? Neće, već će ih izbegavati i čuvati se da ne
odvuku njegovu pažnju. Biće zadovoljan neophodnim, čak i neznatnim. A zadovoljni je
bogatiji od bogatih![34]
Braćo, goli smo došli u ovaj svet, a kad budemo izlazili iz njega, ostavićemo u njemu i naša
tela. Pa zašto onda da tražimo propadljive dobitke? Zašto da tražimo ono što neizostavno
moramo ostaviti? Ne gubimo dragoceno vreme na propadljivo da ne bismo izgubili jedino
naše blago ‐ Hrista. Njemu ustremimo i um i srce; a kad imamo hranu i odeću, budimo
ovim zadovoljni; ne dozvolimo sebi viškove i hirove, da oni, malo‐pomalo, ne bi privukli
našu ljubav i lišili nas Hrista.[35]
Svi koji žele da se obogate upadaju u iskušenja i mreže koje im priprema samo njihovo
nastojanje da se obogate. Prvi plod tog nastojanja je mnoštvo staranja i briga koje odvode
um i srce od Boga. Duša koja je malo, hladno, nemarno zauzeta Bogom postaje gruba i
upada u neosetljivost; u njoj se briše strah Božiji; od nje odstupa sećanje na smrt; um se
pomračuje i prestaje da vidi promisao Božiji, a od toga se gubi vera; umesto da se utvrđuje
u Bogu, nada se okreće idolu, i tako baca pod noge i njega i ljubav. Tada čovek postaje
mrtav za vrline, predaje se laži, lukavstvu, kamenosrdnosti ‐ rečju, svim porocima, i upada
u potpunu propast, jer je postao oruđe đavola. Korijen sviju zala je srebroljublje[36] jer sadrži
u sebi uzrok i povod svih grehova.
Mnoge nesreće doživeli su i oni koje srebroljublje nije potpuno ubilo zato što mu se nisu
potpuno predali, već su samo tražili da se umereno obogate. Oni su se upetljali u velike
brige, upali u razne muke, često su bili prinuđeni da gaze svoju savest, pretrpeli su veliki
gubitak u duhovnom napredovanju, i videli u sebi značajno udaljavanje od vere i
duhovnog znanja. Hrišćanin više želi jevanđelsko siromaštvo nego sva blaga sveta zato što
ga ono vodi prema veri i njenim plodovima. Što je Hristov podvižnik slobodniji od sveta,
to je i sigurniji, a koliko se svezao sa svetom, toliko je već poražen.
Lažno nazvano znanje[37] je obeležje mišljenja i suđenja koje je um usvojio nakon
čovekovog pada. Ono je posledica pada, i zato ima karakter samoobmane, a kao posledica
laži i obmane, ono ne prima Istinu ‐ Hrista; ono visoko ceni sve zemaljsko ‐ a zemlja je
mesto izgnanstva palih ‐ ono je protivno veri i onome što ona rađa, duhovnom znanju,
koje na sve zemaljsko gleda okom stranca. Predmet lažno nazvanog znanja je ono što
jednokratno i propadljivo. Kada njegov predmet postaje ono što je večno i duhovno, onda
su njegovi sudovi potpuno neosnovani i pogrešni. Ono je lišeno nebeske svetlosti, koja
objašnjava duhovne predmete; njegovim sopstvenim snagama, bez otkrivenja, ti predmeti
ostaju nedostupni; uzgredna svetlost u njemu nije ništa drugo do svetlost mračnih duhova
laži. Sve podatke ono dobija od telesnih čula, koja su ozleđena padom. Kada ono što ono
ne vidi čulnim očima njemu postane vidljivo nekim sredstvom, recimo magnetizmom,
onda ono time samo umnožava svoje zablude, učvršćuje svoju pomračenost i
samoobmanu zato što obitava u laži i stiče jedino varljiva znanja. Njegovi sledbenici
nalaze se u neprestanom međusobnom nesaglasju, protivureče jedni drugima i sami sebi.
Ono ne zahteva od čoveka pravednost, već, naprotiv, daje slobodu da se greši. Ono misli
da je gospodar sveta, i zato odbacuje Božiji promisao, možda ne uvek rečima, ali uvek
samim delima. Ono sadrži u sebi početak bezbožništva, koje i jeste sva suština svake
zablude, i otvara se u njemu više ili manje. Napokon, ono je negativno bogatstvo palih
duhova i onih ljudi koji opšte sa palim duhovima.
Ostavimo mudrost ovoga sveta, ostavimo nadanje u nju, i pristupimo sa verom i
smirenjem Božijoj mudrosti i sili, svetoj istini ‐ Hristu, koji je došao u svet da se svijet spase
kroz njega.[38] On je svetlost koju tama ne obuze i ne prima.[39] Tu svetlost sposoban je da
primi jedino onaj koji je zavoleo istinu. Jer svaki koji čini zlo mrzi svjetlost. A koji ne vjeruje već
je osuđen. A ovo je sud što je svjetlost došla na svijet, a ljudi više zavolješe tamu negoli svjetlost; jer
njihova djela bijahu zla.[40] Amin.

NAPOMENE:
1. 1 Tim 1, 5.
2. 1 Tim 1, 5.
3. 1 Tim 1, 6, 7.
4. 1 Tim 1,19.
5. 1 Tim 2, 5.
6. 1 Jn 2, 23 i Jn 3, 36.
7. 1 Tim 2, 8.
8. 1 Tim 2, 11, 12.
9. 1 Tim 3, 6, 7.
10. 1 Tim 3,16.
12. 1Tim4,1.
13. 1 Tim 4, 8.
14. 1 Tim 4,9.
15. 1 Tim 4,10.
17. Mt 10, 38, 39.
18. Prepodobni Makarije Veliki, Beseda 37, gl. 2,4.
19. Iskustveni dokaz rečenog je sveti mučenik Arijan. On je, kao idolopoklonik i oblasni
upravitelj, okrvavio svoje ruke krvlju mnogih svetih mučenika, zatim je poverovao
u Hrista, i veru obeležio uzvišenim ispovedanjem i svojom krvlju. Četi minej,
Stradanje svetog mučenika Filimona, 14. decembar, i Stradanje svetih mučenika
Timoteja i Mavre, 3. maj.
20. 1 Tim 4,12.
21. 1 Tim 4,14,15,16.
22. 1 Tim 5,5.
23. 1 Tim 5,6.
24. 1 Tim 5, 9.
25. 1 Tim 5,10.
26. 1 Tim5, 11.
27. Mk. 9,21
28. 1 Tim 5, 12, 13.
29. Pouka 25.
30. 1 Tim 5,21.
31. 1 Tim 6,4, 5.
32. 1 Tim 6,4.
33. Mt 25, 12 i 7, 23.
34. 1 Tim 6,6.
35. 1 Tim 6, 7. 8.
36. 1 Tim 6,9,10.
37. 1 Tim 6,20.
38. Jn 3, 17.
39. Jn 1, 5.
40. Jn 3, 20, 18, 19 i 1 Tim 6, 11, 16.
ASKETSKI OGLEDI

OSNOVNO DELANjE MONAHA

Osnovno delanje monaha je molitva, jer to delanje sjedinjuje čoveka sa Bogom. Sva ostala
delanja su ili pripremna ili pomoćna sredstva za molitvu, ili se pak daju onima koji zbog
moralne slabosti ili zbog nedostatka umnih moći ne mogu da se potpuno predaju molitvi.
Prepodobni Marko Podvižnik govori: ʺZa one koji ne mogu da izdrže u molitvi dobro je
da budu u služenju (mislimo na trudove i rukodelje u poslušanju) da se ne bi lišili i jednog
i drugog; ali onima koji mogu bolje je da ne budu nemarni u boljem.ʺ[1]
Objašnjavajući reči Gospodnje: Trudite se ne za jelo koje prolazi, nego zajelo koje ostaje za život
vječni,[2] prepodobni Marko uči da se njihovo značenje sastoji u tome da molitvom ištemo
Carstvo nebesko, koje je unutra u vama[3], kako je rekao Gospod, i obećao onima koji ištu
Carstvo nebesko da će im svojim Božijim promislom dodati sve potrebno za telo.[4]
Objašnjavajući reči svetog apostola Pavla: I ne saobražavajte se ovome vijeku, nego se
preobražavajte obnovljenjem uma svoga da iskustvom poznate šta je dobra i ugodna i savršena volja
Božija,[5] prepodobni Marko govori: ʺApostol nas uči da izvršavamo savršenu volju
Božiju, jer želi da nikada ne budemo osuđeni. Apostol zna da molitva potpomaže
izvršenje svih zapovesti, i zato mnogo puta i na mnoge načine zapoveda da se molimo i
govori: I svakom molitvom i prozbom molite se u Duhu u svako doba, i uz to, bdite sa svakom
istrajnošću i moljenjem.[6] Iz ovoga znamo da se molitve razlikuju jedna od druge; jedno je
sabranom mišlju moliti se Bogu, a drugo je stajati na molitvi telom, a mislima biti u
oblacima. Jedno je, opet, moliti se u određenom vremenu, i pristupati molitvi po završetku
ovosvetskih razgovora i poslova, a drugo je davati prednost molitvi i pretpostavljati je,
koliko se može, brigama ovoga sveta po savetu istog tog apostola: Gospod je blizu. Ne
brinite se ni za šta, nego u svemu molitvom i moljenjem sa zahvalnošću kazujte Bogu želje vaše.[7]
Slično ovome govori i blaženi apostol Petar: Budite, dakle, cjelomudreni u molitvama. Sve svoje
brige položite na Nje!a,jer se On stara za vas.[8] Pre svega, i sam Gospod, znajući da molitva
sve utvrđuje, govori: Ne brinite se, dakle, tvoreći: šta ćemo jesti, ili šta ćemo piti, ili čime ćemo se
odjenuti? Nego ištite najprije Carstvo Božije i pravdu Njegovu, i ovo će vam se sve dodati.[9]
Možda nas Gospod ovim poziva i na veću veru: jer ko neće poverovati u Boga i Njegova
večna blaga ako odbaci brige o privremenom a zbog toga ne podnosi oskudicu? Upravo to
Gospod je objašnjavao kad je govorio: Koji je vjeran u najmanjem, i u mnogom je vjeran.[10]
No i u toj okolnosti Gospod je sišao nama čovekoljubivo: znajući da su svakodnevne brige
o telu neizbežne, On nije odsekao svakodnevne brige, nego je, dopustivši brigu o
današnjem danu, zapovedio da ne brinemo o sutrašnjem. Zapovedio je to onako kako
čoveku i dolikuje, kako priliči i čovekoljubivo, zato što ljudi, obučeni u telo, ne mogu da ne
brinu o onome što se odnosi na život tela. Mnogo se može skratiti u malo posredstvom
molitve i uzdržanja, no, svakako, ne može se prezreti sve što se tiče tela. Zato onaj koji, po
Pismu, želi da dostigne u čovjeka savršena, u mjeru rasta punoće Hristove[11] ne sme da
dozvoli da mu razna služenja budu važnija od molitve, ili da ih, bez preke potrebe, tek
tako preuzima na sebe, niti da ih, pod izgovorom da se moli, odbacuje kada ona naiđu po
nužnosti i proviđenju Božijem, već treba da razmatra, razlikuje i služi proviđenju Božijem
bez proveravanja. Mudrijaš drukčije ne priznaje da jedna zapovest može biti iznad i
važnija od druge, što se vidi iz Pisma, i neće da se upravlja po svima zapovestima[12]
Božijim koje na njega nailaze po proviđenju, kako to zapoveda prorok. Čovek ne može da
izbegne ono na šta nailazi po nužnosti i po proviđenju, a preuranjena zanimanja mora da
odbacuje, pošto molitvu voli više nego njih, mora da odbacuje naročito ona zanimanja koja
nas bacaju u mnogo trošenje i sticanje suvišnih stvari. Koliko ko ograniči takva zanimanja i
odbaci njihove predmete, toliko će sačuvati svoju misao pribranom, a koliko sačuva misao
pribranom, toliko će dati mesta čistoj molitvi i dokazati da veruje u Hrista. Ako neko zbog
malovernosti ili kakve druge slabosti ne može da postupa tako, neka onda bar prizna
istinu i podvizava se onoliko koliko može, i neka za to okrivljuje svoju detinjsku slabost.
Bolje je izložiti sebe odgovornosti zbog oskudne molitve, nego zbog prelesti i
preuznošenja: u ovo neka te uveri priča Gospodnja o cariniku i fariseju, u kojoj carinik
predstavlja prvo, a farisej drugo.[13] Potrudimo se da svaku brigu o ovom svetu
odagnamo od sebe nadom i molitvom. Ako ovo ne možemo da učinimo kako valja, onda
prinosimo Bogu to svoje oskudno ispovedanje, no ne dopustimo sebi da odstupimo od
vežbanja u molitvi. Bol>e je da nas ukore zbog delimičnog propusta nego zbog potpunog
ostavljanja. Zbog svega što nam je rečeno o molitvi i neizbežnom služenju, mnogo nam je
potrebno da nas Gospod pouči kako da rasuđujemo, da bismo znali kada i kakvo
zanimanje moramo voleti više od molitve, jer svako predajući se svom omiljenom
zanimanju misli da izvršava baš ono služenje koje treba, ne znajući da je smisao služenja u
ugađanju Bogu, a ne u ugađanju sebi. Stvar postaje još teža zato što redosled izvršenja tih
preko potrebnih i neizbežnih zapovesti nije uvek isti, pa jednu treba izvršiti nekad pre, a
nekad posle druge. Ne može se svako služenje činiti baš uvek, jer i ono ima svoje vreme,
ali Zakon određuje da se molimo uvek, neprestano ‐ zato molitvu moramo voleti više od
zanimanja za kojima nema preke potrebe. Tom razlikovanju učili su svi apostoli. Zato su
narodu koji je želeo da ih zadobije za službu rekli: Ne dolikuje nama da ostavivši riječ Božiju
služimo oko trpeza. Potražite, dakle, braćo, između vas sedam osvjedočenih ljudi, koje ćemo
postaviti na ovu službu. A mi ćemo u molitvi i službi riječi prilježno ostati. I riječ ova bi ugodna
svemu narodu.[14]ʺ
ʺPređimo na stvar: napredujući postepeno, naći ćemo da molitva daje verujućima i nadu u
Boga, ali i osvedočenu veru, i nelicemernu ljubav, i nezlopamćenje, i bratoljublje, i
uzdržanje, i trpljenje, i dubinu razumevanja, i izbavljenje iz iskušenja, i darivanje darova, i
srdačno ispovedanje, i revnosne suze. Naći ćemo, osim ovoga, da molitva daje verujućima
i trpljenje nevolja koje dolaze, i čistu ljubav prema bližnjima, i poznanje duhovnog zakona,
i nalaženje pravde Božije, i silazak Svetog Duha, i davanje duhovnih blaga, rečju, sve što je
Bog obećao da će dati verujućima u ovom i budućem veku. Duša može da vaspostavi u
sebi lik Božiji jedino posredstvom Božije blagodati i čovekove vere, i to onda kada čovek
obitava umom u sabranoj molitvi i velikom smirenoumlju.ʺ[15]
Slično prepodobnom Marku razmišlja i prepodobni Makarije Veliki: ʺSuština svakog
dobrog staranja i vrhunac dobrih dela je neprestano prebivanje u molitvi: kroz nju stičemo
i druge vrline; ona pomaže upravo Onome koji nam pruža ruku i poziva nas na ovo.
Zajedničarenje tajanstvenih sila i združivanje misli namerenih da se predaju svetosti, dakle
Bogu, i prilepljivanje same duše koja upravo kroz molitvu plamti ljubavlju prema Bogu
daju se dostojnima neiskazivo u molitvi. Onaj ko se toga udostojio govori: Dao si veselje u
srcu mome.[16] I sam Gospod govori: Carstvo Božije unutra je u vama[17]2ʺ
Sveti Jovan Lestvičnik naziva molitvu majkom svih vrlina.[18]
Prepodobni Simeon Novi Bogoslov govori o pažljivoj molitvi: ʺKada su sveti oci naši čuli
reči Gospodnje u svetom Jevanđelju da iz srca izlaze zle pomisli, ubistva, preljube, blud, krađe,
lažna svedočenja, hule, i da to pogani čovjeka,[19] i kada su na drugom mestu u Jevanđelju
opet čuli da nam Gospod zapoveda da očistimo najprije iznutra čašu i zdjelu da budu i spolja
čiste,[20] tada su ostavili svako drugo delo i podvizavali su se u tom delanju, to jest u
čuvanju srca, jer su dobro znali da će ujedno sa tim delanjem zgodno steći sve ostale
vrline, da se bez tog delanja nijedna vrlina ne može ni sticati ni čuvati. Neki oci su nazvali
to delanje tihovanjem srca, drugi su ga nazvali paženjem, treći trezvenošću i protivurečjem,
neki, opet, ispitivanjem misli i uzdržavanjem uma, zato što su se svi bavili tim delanjem i
pomoću njega bili udostojeni Božijih darova. O tom delanju propovednik govori: Raduj se
mladiću, za mladosti svoje, i hodi putem srca svoga neporočan i čist, iudalji srce svoje od
pomisli;[21] na drugom mestu propovednik o njemu govori: Ako se podigne na te gnjev onoga
koji vlada (napad đavola), ne ostavljaj mjesta svojega,[22] to jest ne dopusti mu da uđe u tvoje
mesto, a pod mestom razumemo srce; o njemu govori i Gospod naš u svetom Jevanđelju:
ne uznemiravajte se,[23] to jest ne rasipajte svoj um tamo i ovamo; opet, na drugom mestu
govori: blaženi siromašni duhom,[24] to jest blaženi su oni koji nisu sticali u svoje srce
nijednu misao ovoga sveta, već, siromašni, nemaju nikakve zemaljske pomisli. I svi naši
sveti oci mnogo su napisali o tome. Ko hoće da pročita njihova dela, taj će videti šta je
napisao podvižnik Marko, šta je rekao sveti Jovan Lestvičnik, prepodobni Isihije, i Sinait
Filotej, i ava Isaija, i veliki Varsanufije, i mnogi drugi. Kratko rečeno: ko ne čuva svoj um,
taj ne može biti čist srcem, taj neće biti udostojen da vidi Boga. Ko ne pazi, taj ne može biti
siromašan duhom, ne može plakati i ridati, ni biti krotak i smiren, ni biti gladan i žedan
pravde, ni biti milostiv i mirotvorac, ni prognan pravde radi. Uopšteno ću reći: nijedna
druga vrlina ne može se sticati drukčije do paženjem. Zato moraš da se pobrineš za
paženje više nego za bilo šta drugo da bi stvarno sticao to o čemu ti govorim.ʺ Prepodobni
zatim predlaže da neprestano tvorimo Isusovu molitvu i da pri tome sjedinimo um i srce,
pri čemu podvižnik može stalno da ostaje u trezvenosti i da Isusovim imenom odgoni
svaku grešnu pomisao, odakle god ona dolazila, da je odgoni pre nego što ona uđe i ispolji
se. Tim delanjem stičemo opitno i suštinsko poznavanje palih duhova; a kada ih poznamo,
stičemo prema njima mržnju i zlopamćenje, ulazimo u neprestanu bitku protiv njih,
podižemo protiv njih prirodnu revnost, gonimo ih, pobeđujemo, uništavamo.[25]
Blaženi[26] Nikifor određuje paženje ovako: ʺNeki svetitelji nazvali su paženje čuvanjem
uma, neki držanjem straže kraj srca, neki trezvenošću, neki unutrašnjim tihovanjem, neki, opet,
nekako drukčije. Svim ovim iskazuje se jedno te isto: ovo su samo različiti izrazi za isto.
Šta je paženje i kakva su njegova svojstva, tome se nauči savesno. Paženje je poznanje
čistog pokajanja, paženje je poziv duše, mržnja prema svetu, ushođenje Bogu; paženje je
odbacivanje greha i prihvatanje vrline; paženje je potvrda praštanja grehova; paženje je
početak mišljenja, pravilnije, uzrok mišljenja, jer Bog posredstvom njega silazi i javlja mu
se. Pažnja je nepomućenost uma, ili, pravilnije, njegova čvrstina, koju je Božija milost
darovala duši; pažnja je svrgavanje pomisli, hram sećanja na Boga, riznica i čuvar trpljenja
iskušenja koja nailaze; paženje je uzrok vere, nade, ljubavi.ʺ[27] Blaženi Nikifor, baš kao i
prepodobni Simeon Novi Bogoslov, i ostali sveti oci, predlaže da paženje bude sredstvo za
neprestano zanimanje Isusovom molitvom, uz sjedinjenje uma i srca. Pozivajući sve
monahe koji dragovoljno žele da zadobijaju istinsko napredovanje na podvig paženja i sa
njim sjedinjenu neprestanu molitvu, Nikifor govori: ʺVi koji želite da budete udostojeni
pojave veličanstvene božanske svetlosti Spasitelja našeg Isusa Hrista, vi koji se trudite da
dobijete suštinsko pomirenje sa Bogom, vi koji ste ostavili sve ovoga sveta da biste
zadobili i stekli blago skriveno u polju vaših srca, vi koji hoćete da svetiljke duše od sada
zasvetle vidno, i stoga se odrekli svega prolaznog, vi, koji hoćete da razumom i opitom
poznate i primite Carstvo nebesko, koje je unutra u vama ‐ priđite, i otkriću vam nauku i
umetnost večnog, nebeskog života, jer jedino one, bez truda i znoja, uvode svog delatelja u
pristanište bestrašća, i pri tome nemaju straha ni od pada ni od demonske sablazni, a
padaju jedino tada kada zbog neposlušnosti ostajemo izvan tog života, negde u dalekoj
zemlji, kao stari Adam, koji je prezreo Božiju zapovest, sklopio prijateljstvo sa zmijom,
smatrao je vernom, a onda se prezasitio ploda prelesti i povukao jadno u dubinu smrti,
tame i propadljivosti i sebe i sve svoje potomke. Ne možemo dobiti pomirenje i sjedinjenje
sa Bogom ako se, prvo, ne vratimo, koliko možemo, sebi, ako ne uđemo u sebe. Preslavno
je odvlačiti sebe od opštenja sa svetom i od sujetnih briga, i uvek jednako budno čuvati
Carstvo nebesko, koje je unutra u nama. Zato je monaški život nazvan naukom nad
naukama i umetnošću nad umetnostima: taj prepodobni život ne donosi neke propadljive
predmete u koje bismo pohranili naš um i tako ga odvukli od najboljeg ‐ ne, on obećava
strašna i neiskazana blaga, koja oko još nije videlo, koja uho još nije čulo, koja su srcu
potpuno nepoznata.[28] I zato ne ratujemo protiv krvi tijela, nego protiv poglavarstva, i vlasti, i
gospodara tame ovoga svijeta.[29] Ako je ovaj vek tama, onda mi bežimo od njega, bežimo jer
mislimo da nemamo ničeg zajedničkog sa neprijateljem Božijim. Ako čovek hoće da bude
njegov prijatelj, onda on postaje neprijatelj Božiji,[30] a ko može da pomogne neprijatelju
Božijem? Zato ćemo se ugledati na naše oce, i zauzećemo se, kao i oni, traženjem blaga
skrivenog u polju našeg srca, i kada ga nađemo čvrsto ćemo ga držati, gajiti i čuvati: takvo
je naše određenje od samog početka.ʺ[31]
Onima koji žele da se vežbaju u tihovanju srca prepodobni Nil Sorski savetuje da se
odreknu svih pomisli i da ih zamene prizivanjem imena Gospoda Isusa, to jest Isusovom
molitvom. ʺMoramoʺ, govori prepodobni Nil, ʺda nateramo sebe da ćutimo mislima i da,
odvraćajući svoj pogled od prividno pravednih misli, neprestano gledamo u dubinu srca i
govorimo: Tospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me.ʹʺ[32] Takvo delanje je toliko
žarko željeno, toliko veliko i preispunjeno duhovnim obiljem da je sveti apostol Pavle
prebivanje uma u njemu pretpostavio svim ostalim pomislima i razmišljanjima: Ja rasudih
da ne znam među vama išta sem Isusa Hrista, i to raspetoga.[33]
Blaženi starac Serafim Sarovski govori: ʺOni koji su istinski odlučili da služe Gospodu
Bogu moraju da se vežbaju u sećanju na Boga i u neprestanoj molitvi Isusu Hristu i da
govore umom: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog.ʹ[34] Blagodatne
darove dobijaju jedino oni koji imaju unutrašnje delanje i stražare nad svojim dušama.ʺ[35]
Prepodobni Marko Podvižnik je u svom Četvrtom slovu nazvao molitvu najvažnijim
delanjem monaha, i rekao da ono mora da obuhvata sva monahova posebna delanja, sav
njegov život, a u svom Prvom slovu glavnim i jedinim delanjem monaha naziva pokajanje,
a zapovest o pokajanju najvažnijom zapovešću, koja obuhvata sve ostale zapovesti. Ovo
može izgledati protivurečno samo ako se posmatra spolja. To znači da delanje pokajanja
mora biti sjedinjeno sa delanjem molitve u jedno delanje. Gospod ih je sjedinio: neka ih
čovek ne razdvaja. A zar Bog neće ‐ govori Sin Božiji ‐ odbraniti izabranike svoje, koji mu vapiju
dan i noć.[36] Ovde je ukazano na delanje izabranih, na njihovu neprestanu molitvu: ona je
nazvana vapajem, to jest izrazom plača i pokajanja. ʺMislim da pokajanjeʺ, govori
prepodobni Marko, ʺnije ograničeno ni vremenom ni bilo kakvim poslovima: ono se
savršava ispunjenjem Hristovih zapovesti i srazmerno tom ispunjenju. Neke zapovesti,
one opšte, sadrže u sebi mnogo posebnih, i odmah odsecaju mnoge delove poročnosti. Na
primer, u Pismu je rečeno: Svakome koji ište u tebe, podaj; i koji tvoje uzme, ne išti[37] i: Koji
hoće od tebe da pozajmi, ne odreci mu[38] to su posebne zapovesti. A opšte ih sadrže u sebi:
Prodaj sve što imaš i podaj siromasima,[39] uzmi krst svoj i hajde za mnom,[40] a pod krstom
shvati trpljenje nevolja na koje nailazimo. Ako si dao sve što imaš siromasima i uzeo krst
svoj, ti si odjednom ispunio sve pomenute zapovesti. I na drugom mestu: Hoću ‐ govori
Pismo ‐ da se muževi mole na svakom mjestu, podižući svete ruke[41] a opšte: Uđi u klijet svoju,
pomoli se Ocu svojemu koji je u tajnosti,[42] i još: Molite se bez prestanka.[43] Ako si ušao u
svoju klet i moliš se bez prestanka, u tome si obuhvatio prinošenje molitava na svakom
mestu. Na drugom mestu je rečeno: ne bludniči; ne učini preljubu; ne ubij, i tome slično; a
opštije od ovih je: ...obarajući pomisli, i svaku oholost, koja ustaje protiv poznanja Božijega.[44]
Ako obaraš pomisli, postavio si pregradu svim pomenutim vrstama greha. Zato
bogoljubivi i verni primoravaju sebe na opšte zapovesti i ne propuštaju da ispunjavaju
posebne kada to okolnosti nalažu. Iz svega ovoga zaključujem da se delo pokajanja
savršava pomoću sledeće tri vrline: očišćenja pomisli, neprestane molitve i trpljenja
nevolja na koje nailazimo. Ove tri vrline moraju se savršavati i umnim delanjem, a ne
samo spolja, da bi oni koji oklevaju u njima postali bestrasni. A pošto delo pokajanja ne
može biti učinjeno bez ove tri vrline, onda ja mislim da pokajanje priliči uvek i svima
onima kojima je stalo do spasenja, i grešnicima i pravednicima, zato što ne postoji taj
stepen savršenstva za koji ne bi bilo potrebno delanje tih triju pomenutih vrlina.
Posredstvom njih početnici zadobijaju uvođenje u pobožnost, srednji napredovanje, a
savršeni utvrđivanje i ostajanje u savršenstvu.ʺ I ostali pomenuti oci, kao i prepodobni
Marko u svom Četvrtom slovu, svedoče da molitva donosi trpljenje svih nevolja koje
nailaze i uspešno odbijanje pomisli; oni nazivaju molitvu izvorom pokajanja. Ona je i
majka pokajanja i njena kćerka. Ono što je sveti Jovan Lestvičnik rekao o molitvi i sećanju
na smrt može se s punim pravom reći i o molitvi i pokajanju: ʺJa slavim dve suštine u
jednoj ipostasi (u jednoj ličnosti).ʺ[45] Delanje pokajanja i molitve je jedno ‐ ono ne sadrži u
sebi dva različita vida vrline.
Odbijanje grešnih pomisli i osećanja ostvaruje se pomoću molitve: to delanje je sjedinjeno
sa molitvom, neodvojivo je od molitve; stalno mu je potrebno sadejstvo i dejstvo molitve.
Pozivajući se na prepodobnog Grigorija Sinaita, prepodobni Nil Sorski govori: ʺBlaženi
Grigorije Sinait je neosporno znao da mi, strasni, ne možemo da pobedimo lukave pomisli
i zato je rekao sledeće: nijedan početnik ne može da zadrži um i odagna pomisli ako Bog
ne zadrži um i ne odagna pomisli. Samo snažni poseduju svojstvo da zadržavaju um i
odgone pomisli, no ni oni ne mogu da ih odagnaju sami: oni kreću u bitku protiv njih zato
što imaju sa sobom Boga, i zato što su obučeni u blagodat i nose Njegovo sveoružje. A ti,
ako ugledaš nečistotu lukavih duhova, to jest uskovitlale pomisli u svom umu, ne
užasavaj se, ne začudi se; ako se pojave i dobra shvatanja o raznim stvarima, ne obraćaj
pažnju na njih, već zaustavljaj disanje, koliko možeš, i um zaključavaj u srce, i pri tome,
umesto oružja, prizivaj Gospoda, često i svesrdno. One će pobeći, jer ih je nevidljivo
opalilo ime Božije. A kada pomisli počnu potpuno da sustaju, tada ustani, i pomoli se za
njih, a zatim se čvrsto uhvati prethodnog delanja,ʺ[46] to jest Isusove molitve. Sveti Jovan
Lestvičnik u Pouci o molitvi govori: ʺKada ti priđe pas, teraj ga tim oružjem ‐ oružjem
molitve, i koliko god puta te napadao, ne popuštaj pred njim.ʺ[47] Simeon Novi Bogoslov
kaže: ʺOtkako je satana, zajedno sa njemu potčinjenim duhovima, posredstvom
neposlušnosti izdejstvovao da čovek bude izgnan iz raja i odlučen od Boga, od tada je on
stekao pravo da nevidljivo, i noću i danju, koleba razum svakog čoveka, kod jednog
mnogo, kod drugog malo, kod jednog više, kod drugog manje, tako da um nema ničim
drugim da se ogradi do neprestanim sećanjem na Boga. Kada sila krsta sačuva u srcu
sećanje na Boga, tada ono utvrdi razum u nepokolebivosti. Ka tome vodi misaoni podvig, i
svaki hrišćanin se obavezao da će se misaono podvizavati na poprištu Hristove vere; ako
pak to ne dostigne, onda je njegov podvig ništavan. Uvod u misaoni podvig su i razni
podvizi svakoga ko je Boga radi pretrpeo stradanja da bi priklonio sebi milost Božiju i
isposlovao da mu se vrati prethodno dostojanstvo, i tako Hrista sačuvao u umu.ʺ[48]
Stalno obitavanje u molitvi jeste osnovno monahovo delanje, ali ono, ipak, zahteva
pripremnu obuku, što se i vidi iz malopre navedene pouke blaženog Nikifora: on podseća
na prepodobnog Savu i govori da je taj vođa brojne monaške zajednice ‐ čim bi uvideo da
je monah solidno naučio pravila monaškog života, da je postao spreman da se bori protiv
neprijateljskih pomisli i čuva svoj um ‐ odobravao takvom monahu da tihuje u keliji.
Pripremno obučavanje za neprestanu molitvu vrši se posredstvom poslušnosti i vežbanja
u manastirskim trudovima. O tome je prepodobni Filimon rekao: ʺBog hoće da svoju
revnost prema Njemu pokazujemo najpre u trudovima, zatim u ljubavi i molitvi bez
prestanka.ʺ[49] Ništa tako ne doprinosi molitvi kao poslušnost, zato što nas ona
umrtvljava za svet i za same sebe. Veliko blago molitve proizilazi iz poslušnosti, rekao je
prepodobni Simeon Novi Bogoslov.[50] Ako se nalaziš u poslušnosti i zanimaš se
monaškim trudovima, nikako ne smeš da misliš da si oslobođen vežbanja u molitvi: bez
toga će sami trudovi, čak i poslušnost, biti besplodni, doneće, što je još gore, pogubni plod
slavoljublja i drugih grehova, neizbežan u jadno praznoj duši u kojoj ne žive sila i
miomiris molitve. Dok se zanimaš manastirskim trudovima i rukodeljem, moli se često,
ako još ne možeš da se moliš bez prestanka; vraćaj se molitvi čim se setiš nje: molitva će
postepeno preći u naviku, a česta molitva će neprimetno preći u neprestanu. ʺPodvižnici
poslušnostiʺ, govori sveti Jovan Lestvičnik, ʺrazličito koriste noge ‐ jedna kreće ka
služenju, a druga ostaje na molitvi.ʺ[51] Pod rečju noge podrazumeva se sva delatnost. Isti
svetitelj govori: ʺVideo sam kako monasi koji su kao zvezda zasijali u poslušnosti, i koji,
saobrazno svojim silama, nisu prestajali da misle na Boga ovladavaju svojim umom i
prolivaju bujicu suza čim stanu na molitvu. Prepodobna poslušnost ih je pripremila za
to.ʺ[52] Iz ovoga se vidi da drevni podvižnici u manastirskim trudovima nisu sebi
dozvoljavali sujetnu rasejanost, već su, zapošljavajući ruke delom, zapošljavali um
molitvom. Zato su ‐ čim bi ušli u crkvu, ili čim bi u keliji počeli da ispunjavaju svoje
molitveno pravilo ‐ odmah i bez ikakvih teškoća uspevali da svoj um i svoje srce ustreme
prema Bogu. Ako neko, suprotno ovome, u trudovima i u rukodelju dozvoljava sebi
sujetne misli i razgovore, onda on ni na molitvi nikako ne može da izađe na kraj sa svojim
umom, zato što se um neprestano istrže iz njegove vlasti i neprestano okreće onim
stvarima koje su ga privukle pre molitve.
Sine moj! ‐ govori Pismo ‐ od mladosti svoje predaj se učenju, pa ćeš do starosti naći mudrost.
Pristupaj joj kao orač i sejač, i očekuj dobar rod njen, jer malo vremena ćeš se truditi daje obrađuješ,
i uskoro ćeš jesti plodove njene.[53] Ne gubimo dragoceno, nepovratno vreme; ne gubimo ga
prepuštajući se rasejanosti, praznoslovlju i drugim praznim zanimanjima: od samog našeg
stupanja u manastir upoznajmo pažljivo monaški život i u mladosti obradimo njivu duše
istinskim podvigom da bismo se u starosti i pri preseljenju u večnost obradovali obilju
blagodatnih darova, zaloga spasenja, zaloga blaženstva na nebu. Amin.

NAPOMENE:
1. Slovo 4.
2. Jn 6,27.
3. Lk 17,21.
4. Mt 6,33.
5. Pim 12, 2.
6. Ef 6,18.
7. Flp 4, 6.
8. 1 Pt 4, 7 i 1 Pt 5, 7.
9. Mt 6, 31, 33.
10. Lk 16, 10.
11. Ef 4,13.
12. Ps 118, 128.
13. Lk 18.
14. Dap 6,25.
15. Slovo 4.
16. Ps 4,8.
17. Lk 17,21 i Slovo 3, gl. 1.
18. Lestvica, zaglavlje Pouke 28.
19. Mt 15,19,20.
20. Mt 23,26.
21. Tako autor navodi Prop 11, 9 (prim. prev.).
22. Prop 10,4.
23. Lk 12,29.
24. Mt 5, 3.
25. Tri načina moljenja, Dobrotoljublje, tom 1.
26. Tako su ga nazvala sveta braća Ksantopul.
27. Monah Nikifor, Slovo, Dobrotoljublje, tom 2
28. 1 Kop 2,9.
29. Ef 6,12.
30. Jak 4,4.
31. Dobrotoljublje, Tom 2.
32. Slovo 2.
33. 1 Kop 2,2.
34. Pouka 11.
35. Pouka 4, po izdanju iz 1844. god.
36. Lk 18, 7.
37. Lk 6, 30.
38. Mt 5,42
39. Mt 19,21
40. Mk 10,21
41. 1 Tim 2,8.
42. Mt 6,6.
43. 1Col 5,17.
44. 2 Kop 10,4, 5.
46. Lestvica,Pouka 2.
48. Pouka monaha Nikifora, Dobrotoljublje, tom 2.
49. Dobrotoljublje, tom 4, O avi Filimonu.
50. Prepodobni Simeon Novi Bogoslov, Treći način paženja i molitve, Dobrotoljublje,
tom 1.
53. Cir 6.18‐20.
ASKETSKI OGLEDI

DUH MOLITVE POČETNIKA

UVOD

Ovde iznosimo učenje o tome kakva je molitva svojstvena početniku koji je tek počeo da
ide ka Gospodu putem pokajanja. Osnovne misli izneli smo zasebno, sa ciljem da se na
njih pri čitanju obrati veća pažnja, a i da se lakše zapamte. Čitanje ovih misli napaja um
istinom, a srce smirenjem, i zato može da daje duši odgovarajuće smernice u njenom
molitvenom podvigu i posluži kao pripremno zanimanje za takav podvig.

1. Molitva je uznošenje naših moljenja Bogu.
2. Osnova molitve sadržana je u tome da čovek jeste palo biće. On teži da dobije ono
blaženstvo koje je imao pa izgubio ‐ zato se i moli.
3. Pristanište molitve je u velikoj milosti Božijoj prema ljudskom rodu. Sin Božiji je radi
našeg spasenja prineo sebe svome Ocu kao žrtvu milosti i pomirenja: na toj osnovi, ako
želiš da se predaš molitvi, odbaci sumnju i dvodušnost.[1] Ne reci sam sebi: ʺGrešnik sam;
zar će me Bog uslišiti?ʺ Ako si grešnik, onda se upravo na tebe i odnose utešene
Spasiteljeve reči: Nisam došao da zovem pravednike no grješnike na pokajanje.[2]
4. Pripreme za molitvu su: polugladan stomak, odsecanje briga mačem vere, iskreno
praštanje svih uvreda, blagodarenje Bogu za sve nevolje u životu, udaljavanje od sebe
rasejanosti i maštanja, pobožni strah, kao nešto što je čoveku tako svojstveno da ima kada
mu, po neizrecivoj dobroti Tvorca prema tvorevini, bude dopušteno da razgovara sa
svojim Tvorcem.
5. Prve Spasiteljeve reči palom čovečanstvu bile su: Pokajte se, jer se približilo Carstvo
nebesko.[3] Zato, dok ne uđeš u to Carstvo, kucaj na njegova vrata pokajanjem i molitvom.
6. Istinska molitva je glas istinskog pokajanja. Kada molitva nije živa zato što u sebi nema
pokajanje, tada ona ne ispunjava svoje određenje, tada Bog ne mari za nju. On neće
odbaciti duh skrušen, srce skrušeno i uniženo.[4]
7. Spasitelj sveta naziva blaženim siromašne duhom,to jest one koji misle da su upravo oni
najniži, da su pala bića, i da su ovde, na zemlji, u izgnanstvu, izvan svoje istinske
otadžbine ‐ neba. Blaženi siromašni duhom koji se mole potpuno svesni svog siromaštva, jer
je njihovo Carstvo nebesko.[5] Blaženi koji plaču u svojim molitvama od osećanja svog
siromaštva, jer će se utešiti[6] blagodatnom utehom Svetog Duha, koja se sastoji u
Hristovom miru i u ljubavi u Hristu prema svima bližnjima. Tada niko od bližnjih, ni
najljući neprijatelj, nije isključen iz zagrljaja ljubavi toga koji se moli; tada taj koji se moli
biva pomiren sa svim najtežim prilikama zemaljskog života.
8. Učeći nas da se molimo, Gospod čini da duša koja se moli postane slična udovici:
suparnik je vređa, i ona uporno dolazi nepristranom, pravednom sudiji da je odbrani.[7]
Ne udaljavaj raspoloženje svoje duše od ove sličnosti. Neka tvoja molitva bude uporno
žaljenje na greh koji nad tobom vrši nasilje. Udubi se u sebe, raseci sebe pažljivom
molitvom,i videćeš da i ti živiš kao udovac u pomenutom smislu pred Hristom, a sve zbog
greha, tvog neprijatelja koji živi u tebi i izaziva u tebi unutrašnju borbu i mučenje, i činite
tuđim Bogu.
9. ʺSav dan,ʺ ‐ govori o sebi David ‐ ʺsav dan zemaljskog života ‐ postiđen hodih[8];
provodih ga u blaženom žaljenju zbog svojih grehova i nedostataka ‐ jer se slabine moje
napuniše porugama, i nema isceljenja telu momeʹ.ʹ[9] Slabinama je nazvano idenje putem
zemaljskog života a telom čovekovo moralno stanje. Na svakom koraku sve ljude na tom
putu dočekuje brojno kamenje spoticanja; moralno stanje ljudi ne može se izlečiti
nikakvim sopstvenim sredstvima i naporima. Za naše isceljenje neophodna je Božija
blagodat, a ona isceljuje samo one koji priznaju da su bolesni. Siguran znak našeg
istinskog priznanja da smo bolesni je naše brižno i neprestano prebivanje u pokajanju.
10. Služite Gospodu sa strahom, i radujte se Njemu sa trepetom,[10] govori prorok, a drugi
prorok govori u ime Boga:na koga ću pogledati? na nevoljnoga i na onoga koje skrušena duha i
ko drhti od moje riječi.[11] Gospod pogleda na molitvu smirenih, i ne ponizi moljenje njihovo.[12]
On daje život, to jest spasenje, onijem koji su skrušena srca.[13]
11. Bog odbacuje molitvu onoga koji se ne moli kao grešnik, makar stajao na samom vrhu
lestvice vrlina.[14]
12. ʺSmatram da se nalazim u samoobmani svakog onog dana u kome ne plačem zbog
sebeʺ, rekao je jedan blaženi trudbenik istinske molitve.[15]
13. ʺMakar prolazili mnoge najuzvišenije podvigeʺ ‐ rekao je sveti Jovan Lestvičnik ‐ ʺoni
nisu ni istiniti ni plodni ako u njima nemamo bolno osećanje pokajanja.ʺ[16]
14. Žaljenje u mislima zbog greha častan je dar Božiji;onaj koji to žaljenje nosi pobožno u
svojim grudima i čuva ga kako dolikuje, taj nosi svetinju. Ono zamenjuje sve telesne
podvige, u nedostatku snaga za njih.[17] Suprotno ovome, od snažnog tela pri molitvi se
traži trud; bez njega srce neće bitiskrušeno, molitva će biti nemoćna i neistinita.[18]
15. Osećanje pokajanja čuva čoveka koji se moli od svih lukavstava đavola: đavo beži od
podvižnika i miomirisa smirenja kojim oni odišu. Miomiris smirenja rađa se samo u srcu
pokajnika.[19]
16. Prinosi Gospodu u svojim molitvama dečije tepanje,prostu dečiju misao ‐ ne
krasnorečivost, ne znanje. Ako se ne obratite ‐ kao iz neznaboštva i muhamedanstva, iz vaše
složenosti i dvoličnosti i ne budete ‐ rekao im je Gospod kao djeca, nećete ući u Carstvo
nebesko.[20]
17. Dete iskazuje plačem sve svoje želje: i tvoju molitvu neka uvek prati plač. I dok
izgovaraš reči molitve, i dok molitveno ćutiš neka plač iskaže tvoju želju za pokajanjem i
pomirenjem sa Bogom, tvoju izuzetno veliku potrebu za Božijom milošću.
18. Vrednost molitve zavisi isključivo od njene sadržine, a ne od njene dužine: dužina je za
pohvalu ako dovodi do sadržine. Sadržina uvek dovodi do dužine; dužina dovodi do
sadržine kada se čovek revnosno moli.[21]
19. Sadržina istinske molitve je dobra zato što se um tokom molitve nalazi u paženju i što
ga srce podržava u tome.
20. Zaključaj um u reči molitve koje izgovaraš i sačuvaćeš ga u paženju.[22] Imaj oči na
ustima, ili ih zatvori:[23] time ćeš doprinositi sjedinjenju uma i srca. Izgovaraj rečipolako i
lakše ćeš zaključati um u reči molitve: nijedna reč tvoje molitve neće biti izgovorena ako je
paženje nije oživelo.
21. Dok se zaključava u reči molitve, um privlači srce da ga podrži. Ta podrška koju srce
pruža umu iskazuje se kroz umiljenje, tj. pobožno osećanje koje u sebi sjedinjuje žaljenje i
tihu, krotku utehu.[24]
22. Molitva obavezno podrazumeva i kraće čekanje[25]. Kada osetiš suvoću,
kamenosrdnost, ne ostavljaj molitvu zato što će radi tvog čekanja i podviga protiv
bezosećajnosti srca sići na tebe Božija milost sadržana u umiljenju. Umiljenje je dar Božiji:
ono se šalje onima koji su trpeljivi u molitvi,[26] ono stalno raste u njima i vodi ih prema
duhovnom savršenstvu.
23. Dok se pažljivo moli pred nevidljivim Bogom, um mora i sam biti nevidljiv, kao lik
nevidljivog Boga; um, dakle,ne treba ni u sebi, ni iz sebe, ni pred sobom da stvara bilo
kakav lik ‐ on mora biti potpuno nevidljiv. Drugim rečima:um se mora potpuno kloniti
maštanja, koliko god to maštanje izgledalo neporočno i sveto.[27]
24. Tokom molitve ne traži ushićenja, ne pokreći svoje nerve, ne uzrujavaj krv. Naprotiv,
zadrži srce u dubokom miru u koji ga dovodi osećanje pokajanja ‐ jer materijalni
oganj,oganj pale prirode, Bog odbacuje. Tvoje srce ima potrebu da se očisti plačem
pokajanja i molitvom pokajanja; a kada se očisti, tada sam Bog šalje u njega svoj svesveti
duhovni oganj.[28]
25. Paženje u molitvi dovodi nerve i krv u stanje mira,pomaže srcu da se pogruzi u
pokajanje i da ostaje u njemu. Ni Božiji oganj ne narušava tišinu srca ako siđe u odaju srca
onda kada su u njoj sabrani Hristovi učenici ‐ pomisli i osećanja uzeti iz Jevanđelja. Taj
oganj ne opaljuje, ne raspaljuje srce, već ga, naprotiv, orošava, hladi, izmiruje čoveka sa
svim ljudima i svim okolnostima, vuče srce u neiskazivu ljubav prema Bogu i
bližnjima.[29]
26. Rasejanost potkrada molitvu. Onaj ko se pomolio rasejano, taj oseća u sebi neodređenu
prazninu i suvoću. Onaj ko se stalno moli rasejano, taj se lišava svih duhovnih plodova
koje obično rađa pažljiva molitva i prihvata stanje suvoće i praznine. Iz tog stanja rađa se
hladnoća prema Bogu, uninije, pomračenje uma, oslabljenje vere, i od njih mrtvilo prema
večnom, duhovnom životu. A sve ovo zajedno siguran je znak da Bog takvu molitvu ne
prima.
27. Maštanje u molitvi je štetnije od rasejanosti. Rasejanost čini molitvu besplodnom, a
maštanje je uzrok lažnih plodova: samoobmane i demonske prelesti, kako ih zovu sveti
oci.
Slike predmeta vidljivog sveta i u mašti stvarane slike nevidljivog sveta ostavljaju traga u
umu, zadržavaju se u njemu, i tako ga čine u izvesnom smislu materijalnim, prevode ga iz
Božije zemlje Duha i Istine u zemlju materije i laži. U toj zemlji srce počinje da podržava
um, ali ne duhovnim osećanjem pokajanja i smirenja, već telesnim osećanjem, osećanjem
krvi i nerava, preuranjenim i haotičnim osećanjem naslađivanja, toliko nesvojstvenog
grešnicima, nepravilnim i lažnim osećanjem prividne ljubavi prema Bogu. Ljudima koji si
neiskusni u duhovnim opitima grešna i mrska ljubav izgleda kao sveta, a u stvari ona nije
ništa drugo do haotično osećanje srca neočišćenog od strasti, utonulog u naslađivanje
slavoljubljem i sladostrašćem, dakle onim što je mašta izazvala. Takvo stanje je stanje
samoobmanjivanja. Ako čovek okleva u njemu, onda slike koje mu se javljaju postaju
neobično žive i privlačne. Čim se one pojave, srce počinje da se nezakonito raspaljuje i
naslađuje, ili, kako kaže Sveto pismo, da postaje preljubnik.[30] Um smatra da je takvo
stanje blagodatno, božansko: tada je blizak prelaz u otvorenu demonsku prelest, pri kojoj
čovek gubi vlast nad sobom, postaje igračka i predmet ismejavanja lukavog duha. Bog se
sa gnevom odvraća od maštalačke molitve koja dovodi čoveka u takvo stanje. Nad onim
ko se moli takvom molitvom zbiva se osuda Pisma: Molitva njegova da bude na greh.[31]
28. Odbacuj naizgled dobre pomisli i naizgled svetla znanja koji ti dolaze tokom molitve i
odvlače od tebe molitvu.[32] Oni dolaze iz oblasti lažno nazvanog znanja, sedeći na
slavoljublju kao konjanici na konjima. Njihova mračna lica su prekrivena zato da um
onoga ko se moli ne bi mogao da prepozna u njima svoje neprijatelje. Možemo, ipak,
poznati dasu one neprijatelji i da dolaze iz oblasti gospodara ovoga sveta upravo po tome
što su neprijateljske molitvi, što odvlače od nje um i odvode ga u robovanje i tešku
pokornost, što pustoše dušu i ostavljaju je bez ičega. Duhovni um, Božijium, pomaže
molitvi, usredsređuje čoveka u samog sebe, pogružava ga u paženje i u umiljenje, navodi
na um pobožno ćutanje, strah i divljenje, stvorene osećanjem Božijeg prisustva i Božije
veličine. To osećanje u svoje vreme može da postane toliko snažno da molitva za onoga ko
se moli postane sud Gospodnji, suđenje pred prestolom Njegovim pre Strašnog suda.[33]
29. Pažljiva molitva, daleka od rasejanosti i maštanja,jeste viđenje Boga, koji privlači sebi
pogled uma i želju srca. Tada um gleda tako što zatvori telesne oči, i potpuno je
zadovoljan tim neviđenjem višim od svakog viđenja. Razlog tog blaženog neviđenja je
beskonačna tananost i nedostižnost predmeta ka kome je gledanje upućeno. Nevidljivo
Sunce istine ‐ Bog, šalje i zrake koje nisu vidljive, ali ih duša lako oseti: one ispunjavaju
srce čudesnim mirom, verom, hrabrošću, krotošću, milošću, ljubavlju prema bližnjima i
Bogu.Na osnovu tih dejstava, vidljivih u unutrašnjoj kleti srca,čovek pouzdano prepoznaje
da je Bog primio njegovu molitvu, počinje da veruje živom verom i tvrdo se uzda u Onoga
koji voli i kojeg volimo. To je početak oživljavanja duše za Bogai blaženu večnost.[34]
30. Plodovi istinske molitve su: sveti mir duše, sjedinjen sa tihom, bezglasnom radošću,
dalekom od maštanja,od uobraženosti, od poriva i kretnji koji raspaljuju, zatim ljubav
prema bližnjima, koja, radi ljubavi, ne razdvaja dobre od zlih, dostojne od nedostojnih, već
posreduje za sve pred Bogom, kao za sebe, kao za svoje sopstvene članove. Iz takve ljubavi
prema bližnjima sija najčistija ljubav prema Bogu.
31. Ti plodovi su dar Božiji. Duša ih privlači u sebe svojim paženjem i smirenjem, čuva ih
svojom vernošću Bogu.
32. Duša ostaje verna Bogu kada se udaljava od svake grešne reči, grešnog dela i grešne
pomisli, kada se odmah kaje zbog onih sagrešenja kojima se predala zbog svoje slabosti.
33. Da zaista želimo da stičemo dar molitve dokazujemo strpljivim ostajanjem u molitvi
pred vratima molitve. Za strpljenje i postojanost dobijamo dar molitve. Gospod ‐ kaže
Pismo ‐ daje čistu molitvu onome koji se usrdno moli[35] strpljivo, sopstvenim naporom.
34. Početnicima su korisnije kratke i česte molitve nego duge molitve između kojih prođe
dosta vremena.[36]
35. Molitva je najuzvišenije vežbanje uma.
36. Molitva je glava, izvor, majka svih vrlina.[37]
37. Budi mudar u svojoj molitvi. Ne traži u njoj ništa propadljivo i sujetno, i sećaj se
Spasiteljeve zapovesti:Ištite najprije Carstvo Božije i pravdu njegovu, i ovo će vam se sve, to jest
sve potrebno za prolazni život, dodati.[38]
38. Kada nameravaš da nešto učiniš, ili kad nešto želiš, u teškim životnim okolnostima,
obaraj svoju misao u molitvi pred Bogom: moli ono što smatraš da ti je potrebno i korisno,
ali ispunjenje i neispunjenje tvoje molbe ostavljaj Božijoj volji u veri i uzdanju u svemoć, u
premudrost i dobrotu Božije volje. Taj najbolji primer molitve darovao nam je Hristos, koji
se u Getsimanskom vrtu molio da ga mimoiđe Njemu određena čaša. Ali ne moja volja ‐
završio je On svoju molitvu Ocu ‐ no Tvoja neka bude.[39]
39. Prinosi Bogu smirenu molitvu za vrline i pobožne podvige koje činiš, očišćuj ih,
usavršavaj molitvom i pokajanjem. Govori o njima u svojoj molitvi ono što je pravedni Jov
govorio svakoga dana u svojoj molitvi o svojoj deci: Može biti da su se ogriješili sinovi moji i
pohulili na Boga u srcu svom.[40] Lukava je zloba: neprimetno se meša sa vrlinom,
oskrnavljuje je i truje.
40. Odbaci sve da bi nasledio molitvu, i, podignut sa zemlje na krst samoodricanja, predaj
Bogu svoj duh, dušu i telo, a od Njega primi svetu molitvu, koja, po učenju apostola i
vaseljenske Crkve, jeste dejstvo Svetog Duha u čoveku kada se Duh nastani u čoveku.[41]

ZAKLjUČAK

Ko ne haje za vežbanje u pažljivoj i pokajanjem rastvorenoj molitvi, taj je daleko od
duhovnog napredovanja, daleko od duhovnih plodova ‐ taj se nalazi u mraku mnogolikog
samoobmanjivanja. Smirenje je jedini žrtvenik na kome je ljudima dozvoljeno da prinose
molitvene žrtve Bogu, jedini žrtvenik sa kojeg Bog prima molitvene žrtve;[42] molitva je
majka svih istinskih, božanskih vrlina. Ne može, ni u čemu ne može da duhovno
napreduje onaj koji je odbacio smirenje i nije se pobrinuo da stupi u sveti savez sa
molitvom. Vežbanje u molitvi je zavet apostola: Molite se bez prestanka ‐ govori apostol.[43]
Vežbanje u molitvi je zapovest samog Gospoda, zapovest sjedinjena sa obećanjem: Ištite, i
daće vam se; tražite, i naći ćete; kucajte, i otvoriće vam se.[44]
Molitva neće zadremati, niši će zaspati[45] dok ne pokaže onome koji nju voli i stalno se
vežba u njoj stan večnih naslada, dok ga ne uvede u nebo. Tamo će se ona preobraziti u
neprestanu žrtvu blagodarnosti. To blagodarenje neprestano će prinositi i neućutno
izgovarati Božiji izabranici od neprestanog osećanja blaženstva u večnosti, izniklog ovde,
na zemlji i u vremenu, iz semena pokajanja koje je posejala pažljiva i usrdna molitva.
Amin.

NAPOMENE:
1. Jak 1, 68.
2. Mt 9,13.
3. Mt 4.17.
4. Ps 50, 19.
5. Mt 5, 3.
6. Mt 5,4.
7. Lk 18, 18.
8. Ps 37, 7.
9. Ps 37, 7, 8.
10. Pc 2, 11.
11. Ic66,2.
12. Ps 101,18.
13. Ic 57,15.
15. Jeroshimonah Atanasije, tihovatelj u zvoniku Svenskog manastira Orlovske
eparhije, izgovorio je ove reči jednom strancu koji ga je posetio 1829. godine.
16. Lestvica, Pouka 7, gl. 64, po izdanju Moskovske duhovne akademije, 1851. godine.
19. Prepodobni Grigorije Sinait, O prelesti, kao i o mnogim drugim
predlozima.Dobrotoljublje, tom 1. ʺKada đavo vidiʺ, govori sveti Grigorije, ʺda neko
živi sa plačem, on ne prebiva u njemu, jer se boji posledice plača zvane smirenje.ʺ
20. Mt. 18,3; Lestvica, Pouka 28, gl. 9
21. Prepodobni Meletije, koji se podvizavao na Galilejskoj gori, Pesma o molitvi;
Lestvica, Pouka 28, gl. 21.
23. Savet starca jeromonaha Serafima Sarovskog. O tome da je korisno moliti se
zatvorenih očiju starac Serafim Sarovski je govorio u svojoj Pouci 11, O molitvi,
Moskva, izdanje 1844. godine.
24. Prepodobni Marko Podvižnik, O onima koji misle da se opravdaju delima, gl. 34.
25. Prepodobni Grigorije Sinait, Kako bezmolvnik treba da sedi i tvori molitvu,
26. Rim 12, 12 i Kol 4,2.
27. Prepodobni Kalist i Ignjatije, O bezmolviju i molitvi, Slovo 73, Dobrotoljublje, tom
2, i Lestvica, Pouka 28, gl. 42.
29. Prepodobni Maksim Kapsokalivit, Beseda sa prepodobnim Grigorijem Sinaitom,
30. Ps 72, 27.
31. Ps 108,7; i: Prepodobni Simeon Novi Bogoslov, Prvi način molitve kod
prepodobnog Sinaita, l. 131. Dobrotoljublje, tom 1.
34. Pomenuta pesma prepodobnog Meletija, Slovo o skrivenom delanju Teolipta,
mitropolita filadelfijskog, Dobrotoljublje, tom 2.
35. 1 Cap 2, 9.
36. Sveti Dimitrije Rostovski, deo 1, Unutrašnji čovek, gl. IV.
37. Prepodobni Makarije Veliki, Beseda 3, gl. 1; Lestvica, zaglavlje Pouke 28.
38. Mt 6, 33. Sveti Isak Sirijski, Slovo 5.
39. Lk 22,42.
40. Jov 1, 5.
41. Rim 8,26. Sveti Isak Sirijski, Slovo 21. ʺKo je dostigao (neprestanu molitvu), taj je
dostigao vrhunac vrlina i postao stan Svetog Duhaʺ, rekao je sv. Isak.
42. Mišljenje prepodobnog Pimena Velikog, Azbučni paterik.
43. 1 Sol 5,17.
44. Mt 7,7.
45. Ps. 120, 4.
ASKETSKI OGLEDI

SLOVO O KELIJNOM MOLITVENOM PRAVILU

Uđi u klijet svoju, i zatvorivši vrata svoja, pomoli se Ocu svome koji je u tajnosti; i Otac tvoj koji
vidi tajno, uzvratiće tebi javno.[1] Eto Božije uredbe o samotnoj molitvi u keliji.
Gospod je zapovedio da se molimo u samovanju, a i sam je, kaže Jevanđelje, tokom svog
stranstvovanja na zemlji često prebivao u molitvi. On nije imao gde glavu da prikloni ‐
zato su tihi vrhovi gora i senoviti vrtovi zamenjivali tihu, spokojnu keliju.
Pred svoj dolazak na stradanje, kojim je moralo biti kupljeno spasenje ljudskog roda,
Gospod se molio u usamljenom Getsimanskom vrtu, nedaleko od Jerusalima. Tokom
molitve Bogočovek je preklanjao kolena; od siline molitvenog podviga Njegov obilni znoj
je, kao kaplje krvi, kapao niz Njegovo lice na zemlju. U Getsimanskom vrtu su rasla stabla
maslina, stara nekoliko stotina godina. U njemu su i danju, pri svetlošću sunčevih zraka,
ležale guste senke, a tada je na vrt bila pala tamna palestinska noć. Niko nije delio sa
Gospodom Njegovu molitvu: nedaleko od Njega spavali su Njegovi učenici; oko Njega je
spavala priroda. U vrt je došao izdajnik sa svetiljkama i naoružanom četom: izdajnik je
znao omiljeno Isusovo mesto i vreme za molitve.
Noćna tama zaklanja predmete od radoznalih pogleda, tišina tihovanja ne odvlači pažnju
uha. U tihovanju se i noću može moliti pažljivije. Gospod je birao za svoju molitvu
prvenstveno usamljeno mesto i noć, a birao je da bismo se povinovali Njegovoj zapovesti o
molitvi, ali i da bismo se utledali na Njegov primer. Zar je Gospodu, Njemu samom, bila
potrebna molitva kada je prebivajući kao čovek sa nama na zemlji ujedno kao Bog
nerazdeljivo bio sa Ocem i Duhom i imao sa Njima jednu božansku volju i božansku vlast?
Uđi u klijet svoju, i zatvorivši vrata svoja, pomoli se Ocu svome koji je u tajnosti; i Otac tvoj koji
vidi tajno, uzvratiće tebi javno. Neka za tvoju molitvu ne zna ni tvoja levica, ni tvoj prijatelj,
ni rođak, ni samo slavoljublje, koje živi zajedno sa tvojim srcem i podstrekava ga da
nekome ispriča o tvom molitvenom podvigu, da nešto bar nagovesti o njemu.
Zatvori vrata svoje kelije da ne uđu ljudi koji dolaze da praznoslove, da ti otmu molitvu;
zatvori vrata svog uma da ne uđu tuđe pomisli koje će izaći pred tebe da bi te odvukle od
molitve; zatvori vrata srca da ne uđu grešna osećanja koja će posegnuti da te zbune i
opogane, i pomoli se.
Ne usudi se da prinosiš Bogu mnogoglasne i krasnorečive molitve koje si sam sačinio,
koliko god ti one izgledale snažne i dirljive: one su proizvod palog razuma, i, kao
opoganjena žrtva, ne mogu biti primljene na duhovni žrtvenik Božiji. Ako se diviš
dražesnim izrazima molitava koje si sam sačinio, i ako prepredeno dejstvo slavoljublja i
sladostrašća budeš smatrao utehom savesti, čak blagodaću, odvući ćeš samog sebe daleko
od molitve. Odvući ćeš samog sebe daleko od molitve baš onda kada ti se bude činilo da
se moliš obilno i da si već dosegao određeni stepen ugađanja Bogu.
Kada duša krene Božijim putem, ona je pogružena u duboko nepoznavanje svega
božanskog i duhovnog, makar posedovala i svu mudrost ovoga sveta. Zbog tog neznanja
ona ne zna kako i koliko mora da se moli. Da bi pomogla duhovno nezreloj duši, sveta
Crkva je ustanovila molitvena pravila. Molitveno pravilo je skup nekoliko molitava koje su
sačinili bogonadahnuti sveti oci, skup prilagođen određenim okolnostima i vremenu.
Cilj pravila je da dostave duši one misli i osećanja koja joj nedostaju, i to pravilne, svete,
pouzdano bogougodne misli i osećanja. Takvim mislima i osećanjima ispunjene su
blagodatne molitve svetih otaca.
Za jutarnje molitveno vežbanje postoji posebni skup molitava pod nazivom jutarnje molitve,
ili jutarnje pravilo; za noćno moljenje pre odlaska na spavanje postoji drugi skup molitava
pod nazivom molitve pre spavanja, ili večernje pravilo. Posebni skup molitava čita se onima
koji se spremaju da se pričeste svetim Hristovim tajnama, i naziva se pravilo za sveto
pričešće. Oni koji su veliki deo svog vremena posvetili vežbanjima u pobožnosti čitaju oko
3 sata posle podne poseban skup molitava pod nazivom svakodnevno ili monaško pravilo.
Drugi čitaju svakog dana po nekoliko katizmi, po nekoliko glava iz Novog zaveta, čine
nekoliko poklona: sve to naziva se pravilom.
Pravilo! Kakav tačan naziv, uzet iz samog dejstva koje na čoveka vrše molitve, nazvane
pravilom! Molitveno pravilo upravlja pravilno i svetu dušu, uči je da se poklanja Bogu u
duhu i istini,[2] zato što duša prepuštena sama sebi ne bi mogla da ide pravilno putem
molitve. Pošto ju je greh ozledio i pomračio, duša bi kao takva stalno skretala u stranu,
često i u provalije: čas u rasejanost, čas u maštanje, čas u razna prazna i sablažnjiva
priviđenja uzvišenih molitvenih stanja sjedinjenih sa slavoljubljem i samoljubljem.
Onoga ko se moli molitvena pravila zadržavaju u spasonosnom raspoloženju smirenja i
pokajanja i tako ga uče neprestanom samoosuđivanju, hrane ga umiljenjem, učvršćuju
uzdanjem u sveblagog i svemilostivog Boga, uveseljavaju Hristovim mirom, ljubavlju
prema Bogu i bližnjima.
Kako su uzvišene i duboke molitve pred Sveto Pričešće! Kakvu divnu pripremu pružaju
onome ko pristupa svetim Hristovim tajnama! One pospremaju i ukrašavaju dom duše
divnim pomislima i osećanjima, toliko blagougodnim Gospodu. Veličanstveno je u tim
molitvama izražena i objašnjena najveća hrišćanska tajna; suprotno toj visini, živo i verno
su nabrojani svi čovekovi nedostaci, pokazane su njegova nemoć i nedostojnost. Iz tih
molitava sija, kao sunce s neba, nedostižna Božija dobrota, zbog koje je On blagovoleo da
se i pored čovekove ništavnosti čvrsto sjedini sa čovekom.
Jutarnje molitve tako odišu jutarnjom vedrinom, svežinom da onaj koji je video svetlost
materijalnog sunca i svetlost zemaljskog dana stiče želju da gleda najvišu, duhovnu,
nezalaznu svetlost i dan kome nema kraja, plodove Sunca istine ‐ Hrista.
Kratko umirenje u noćnom snu je slika dugog sna u grobnom mraku. Molitve pre spavanja
nas opominju da ćemo se preseliti u večnost, pregledaju sve što smo radili tog dana, uče
nas da prinosimo Bogu ispovedanje učinjenih grehova i pokajanje zbog njih.
Molitveno čitanje akatista Isusu Najslađem osim svoje sopstvene vrednosti ima i ulogu
izvanredne pripreme za vežbanje u Isusovoj molitvi, koja se izgovara ovako: Gospode Isuse
Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog. Ova molitva je gotovo jedino vežbanje podvižnika
koji su toliko uznapredovali da su stigli u prostotu i čistotu, a za ovo dvoje svako mnogo
mišljenje i mnogo govorenje nije ništa drugo do zamorno odvlačenje u nevažno i
nepotrebno. Akatist pokazuje kakve misli mogu da idu uz Isusovu molitvu, koja
početnicima izgleda krajnje suvoparna. Celokupni akatist iskazuje jedino molbu grešnika
da ga Gospod Isus Hristos pomiluje, ali toj molbi su date različite forme, saobrazno
duhovnom uzrastu početnika. Tako se maloj deci daje prethodno razmekšana hrana.
U akatistu Presvetoj Bogorodici opevani su očovečenje Boga Reči i veličina Majke Božije,
koju proslavljaju svi naraššaji[3] zato što je rodila očovečenog Boga. Kao na velikoj slici,
bezbrojnim divnim linijama, bojama, prelivima prikazana je u akatistu velika tajna
očovečenja Boga Reči. Dobro pogođena svetlost daje još veću živost svakoj slici ‐ i
neobična svetlost blagodati ozaruje akatist Presvetoj Bogorodici. Ta svetlost deluje
dvostruko: ona prosvetljuje um, ona ispunjava srce radošću i uverenjem. Nedostižno se
prihvata kao da je potpuno dostignuto zbog izvanrednog utiska kojeg ostavlja na um i
srce.
Mnogi pobožni hrišćani, posebno monasi, vrše veoma dugo večernje pravilo tako što
koriste tišinu i mrak noći. Molitvama pre spavanja oni prilažu čitanje katizmi, čitanje
Jevanđelja, Apostola, čitanje akatista i poklone sa Isusovom molitvom. Dok se zaslepljeni
svet predaje burnim i bučnim veseljima, dotle Hristove sluge plaču u tišini svojih kelija i
izlivaju usrdne molitve pred Gospodom. Dok sinovi sveta provode noć u bezumnoj
budnosti, pa dan koji nastupa dočekuju u pomračenju i uniniju duha, dotle sluge Božije
dočekuju taj dan u veselju i vedrini duha, u saznanju i osećanju neobične sposobnosti za
razmišljanje o Bogu i za sva dobra dela zato što su prethodnu noć proveli u molitvenom
podvigu.
Gospod je padao na kolena tokom svoje molitve: ni ti ne treba da prenebregavaš
preklanjanje kolena, ako imaš dovoljno snage za to. Sveti oci objašnjavaju da poklanjanje
do zemlje izobražava naš pad, a ustajanje sa zemlje naše iskupljenje.[4] Pred početak
večernjeg pravila naročito je korisno da učinimo onoliko poklona koliko je to srazmerno
našoj snazi: od njih se telo malo zamori i zagreje, srcu se prenese osećanje pobožnog
žaljenja, a i jednim i drugim pripremi se usrdno i pažljivo čitanje pravila.
Pri vršenju pravila i poklona nikako ne treba žuriti; i pravila i poklone treba vršiti polako i
pažljivo. Bolje je pročitati manje molitava i učiniti manje poklona sa pažnjom, nego mnogo
bez pažnje.
Izaberi sebi pravilo koje je srazmerno tvojim snagama. Reči Gospodnje da je subota
postala radi čoveka, a ne čovek radi subote[5] mogu i moraju da se odnose i na sve
pobožne podvige, pa i na molitveno pravilo. Molitveno pravilo je postalo radi čoveka, a ne
čovek radi pravila: ono treba da pomaže čoveku u dostizanju duhovnog napredovanja, a
ne da bude teško breme koje uništava telesne snage i zbunjuje dušu. Tim više ono ne sme
da bude povod za gordu i pogubnu uobraženost, za pogubno osuđivanje i ponižavanje
bližnjih.
Razborito izabrano molitveno pravilo, saobrazno snagama i načinu života, predstavlja
veliku pomoć onome ko se bori za svoje spasenje. Vršenje pravila u određeno vreme
prelazi u naviku, u neophodnu prirodnu potrebu. Čim se onaj koji je stekao tu blaženu
naviku približava mestu na kome obično vrši pravilo, njegovudušu već ispunjava
molitveno raspoloženje: pre nego što uspe da izgovori ijednu reč molitve, iz njegovog srca
se već preliva umiljenje i um se već sav udubio u unutrašnju klet.
ʺViše volim pravilo koje se kratko ali stalno izvršava, no pravilo koje se vrši dugo ali se
brzo ostavlja.ʺ rekao je jedan veliki otac.[6] A takvu sudbinu uvek imaju ona molitvena
pravila koja nisu srazmerna snagama: podvižnik ih izvršava neko vreme, dok ga nosi
početni polet revnosti, i pri tome, naravno, više obraća pažnju na njihovu dužinu, a manje
na njihovu sadržinu, a zatim ga iznemoglost, ta neizbežna posledica podviga koji
prevazilazi njegove snage, postepeno primorava da skraćuje i skraćuje pravila.
Podvižnici koji su nerazumno postavili sebi teško pravilo često prelaze sa mnogo teškog
pravila direktno na ostavljanje svakog pravila. A podvižnika koji ostavi pravilo, ili ga, čak,
samo skrati, neizostavno napada zbunjenost. Od zbunjenosti on počinje da oseća duševno
rastrojstvo. Posledica rastrojstva je uninije. Povećano uninije izaziva slabost i ekstazu, a
pod njihovim dejstvom nerazumni podvižnik se prepušta praznom, rasejanom životu,
ravnodušno pada u najteža sagrešenja.
Kada izabereš za sebe molitveno pravilo koje je srazmerno tvojim snagama i potrebama
tvoje duše, nastoj da ga revnosno i redovno izvršavaš, i znaj da je to neophodno da bi
održao moralne snage svoje duše, kao što je neophodno da svakog dana u određeno
vreme uzimaš dovoljnu količinu zdrave hrane da bi održao telesne snage.
ʺBog nas neće osuditi zbog ostavljanja psalamaʺ ‐ govori sveti Isak Sirijski ‐ ʺni zbog
ostavljanja molitve, već zbog onoga što sledi nakon tog ostavljanja: zbog ulaska demona u
nas. Kada demoni nađu mesto, kada uđu i zatvore vrata naših očiju, tada oni pomoću nas,
svojih oruđa, nasilno i nečisto, sa najžešćom osvetom izvršavaju sve što je Bog zabranio. I
zbog ostavljanja malog (pravila) ‐ udostojenog da ga Hristos zastupa ‐ mi padamo u vlast
(demona), kako je napisao jedan premudri: ʹAko svoju volju ne potčinjavaš Bogu,
potčinićeš je svome neprijatelju.ʹ Ta (pravila), tebi se čini mala, postaće zidine protiv onih
koji nastoje da nas porobe. Izvršavanje tih (pravila) u keliji ustanovili su tvorci crkvenog
tipika ‐ ustanovili su ih premudro, po otkrivenju odozgo, da bi sačuvali naše živote.ʺ[7]
Veliki oci su od obilnog dejstva Božije blagodati obitavali u neprestanoj molitvi, pa opet
nisu ostavljali svoja pravila koja su navikli da izvršavaju u određenom času dana ili noći.
Mnoge dokaze za to vidimo iz njihovih žitija: Antonije Veliki je izvršavajući pravilo u
devetom času ‐ dakle u tri sata posle podne ‐ bio udostojen Božijeg otkrivenja;
prepodobnom Sergiju Radonješkom se javila Presveta Djeva, u pratnji apostola Petra i
Jovana, onda kada je molitveno čitao akatist Presvetoj Bogorodici.
Najljubljeniji brate! Pokori svoju slobodu pravilu: ono će te lišiti pogubne slobode i vezaće
te samo za ono što će ti doneti duhovnu slobodu, slobodu u Hristu. I znaj da će lanci koji
te vezuju u početku biti teški; ali će ti kasnije postati dragoceni. Svi sveti ljudi Božiji primili
su na sebe blagi jaram molitvenog pravila i nosili su ga: ugledaj se na njih i sledi u ovom
slučaju Gospoda našeg Isusa Hrista, koji je, postavši čovek, i pokazujući nam sobom
primer ponašanja, činio ono što čini Njegov Otac,[8] govorio ono što je Njemu zapovedao
Otac,[9] i imao cilj da u svemu ispuni volju Oca.[10] Volja Oca i Sina i Svetog Duha je
jedna. Kad je reč o nama, volja Božija se sastoji u spasenju ljudi. Svesveta Trojice, Bože naš,
slava Tebi! Amin.

NAPOMENE:
1. Mt 6,6.
2. Jn 4, 23.
3. Lk 1,48.
4. Slovo svetog Teolipta, Dobrotoljublje, tom II.
5. Mk 2, 27.
6. Prepodobni Matoj, Skitski azbučni paterik, slovo M.
8. Jn 5,19.
9. Jn 12, 49.
10. Jn 5, 30.
ASKETSKI OGLEDI

SLOVO O CRKVENOJ MOLITVI

Zdanje na zemlji dostojno najvišeg poštovanja nesumnjivo je hram, ili dom Božiji, ili
crkva[1] (ove tri reči su sinonimi). Iako je Bog prisutan svuda, u crkvi se Njegovo prisustvo
projavljuje na poseban, za čoveka najznačajniji i najkorisniji način. Javljanje Boga korisnije
je i značajnije od pomenutog načina jedino onda kada čovek sam postaje hram Božiji, kada
postaje stan Svetog Duha, kao što su to postali apostoli i drugi najveći svetitelji. No takvo
stanje dostiže veoma mali broj hrišćana. Zato ćemo razgovor o tom ljudskom rukom
nestvorenom, Bogom sazdanom, razumnom hramu Božijem, čoveku, i o bogosluženju
koje treba da se vrši u njemu ostaviti za drugu priliku: sada ćemo porazgovarati o
materijalnom Božijem hramu, stvorenom ljudskim rukama, o molitvama koje se vrše u
njemu, o obavezi hrišćana da revnosno posećuju hram Božiji, o koristi zbog takvog
posećivanja.
Božiji hram je zemaljsko nebo: ʺStojeći u hramu slave Tvoje, Gospode, imamo osećanje da
stojimo na nebesimaʺ, peva sveta Crkva.[2] Hram je mesto u kome Bog opšti sa ljudima: u
njemu se vrše sve hrišćanske tajne. Božanska liturgija i hirotonija mogu da se vrše jedino u
hramu. I ostale tajne takođe moraju da se vrše u hramu: u krajnjoj nuždi dozvoljeno je da
se one vrše u kući, u prvom redu ispovest i osvećenje jeleja. Božiji hram se oglašava dan i
noć slavoslovljem Boga; za reči ovoga sveta u njemu nema mesta. Sve je u Božijem hramu
sveto: i sami zidovi, i patos, i vazduh. Neprestano ga čuva anđeo Božiji; anđeli Božiji i
sveti ljudi pobedničke Crkve silaze u njega. Prisustvo u takvom svetom zdanju najveća je
sreća za stranca na zemlji. Sveti prorok David je bio car, imao je velike i velelepne palate,
raspolagao je svim sredstvima zemaljskog naslađivanja i veselja, pa opet je, kad je sve
razmotrio i ocenio kako valja, rekao: Jedino molih od Gospoda, i to tražah: da živim u domu
Gospodnjem sve dane života moga, da gledam krasotu Gospodnju i posećujem hram sveti
Njegov.[3] Ovo je Sveti Duh izgovorio Davidovim ustima. Ako tokom svog zemaljskog
života posećuješ Božiji hram često, kao da živiš u njemu, ti ćeš, kada se razdvojiš od tela, a
sve radi večnog praznovanja, veoma lako preći u nebeski, ljudskom rukom nestvoreni
hram, čiji je tvorac Bog. U hramu se i molimo, i poučavamo, i očišćujemo od grehova, i
zajedničarimo sa Bogom.
Primer posećivanja Božijeg hrama pokazao nam je Spasitelj,[4] pokazali su i sveti
apostoli.[5] Hrišćani svih vremena smatrali su revnosno posećivanje Božijeg hrama svojom
neodložnom obavezom. Posećivanje hrama za vreme svih molitava koje se vrše u njemu
sveti Dimitrije Rostovski poredi sa carskim porezom; svaki dan se računa, i svaki čovek
mora da plati.[6] Ako sveti pastir smatra da je prisustvo svakom bogosluženju u crkvi
neizostavna obaveza svakog pobožnog hrišćanina, tim više je takvo prisustvo sveta
obaveza monaha.
Kao što se od poreza oslobađaju siromašni, tako se i od stalnog odlaženja u crkvu
oslobađaju bolesni, oni koje je bolest zadržala u njihovoj keliji. Kao što su davanja poreza
oslobođeni carski dostojanstvenici, tako su i od stalnog dolaženja u crkvu slobodni oni
monasi koji su napredovali, oni koji se vežbaju u umnim podvizima i žanju obilni rod
svojih podviga, i taj rod skrivaju od ljudi. Kao što su davanja poreza oslobođeni vojnici i
svi carski i državni službenici, tako su i od stalnog dolaženja u crkvu oslobođeni oni
monasi koji su za vreme bogosluženja zauzeti poslušanjima. Pazi da pod izgovorom
poslušanja ili bavljenja umnim podvigom u keliji, ili čak pod izgovorom tobožnje bolesti
ne počne da deluje, tajno i sa opravdanjem, lukavstvo đavola, jer on zna da molitva jeste
majka vrlina i mač koji poražava lukave duhove, pa upravo zato mrzi molitvu i koristi sve
snage i sva sredstva, i čini sve da tim sredstvima prida privid pristojnosti, da bi time
odvukao čoveka od molitve, da bi ga razoružao i razoružanog uništio ili ranio.[7]
Crkvenih molitava ima sedam, no one se grupišu u tri grupe: 1. večernje, 2. povečerje, 3.
polunoćnica, 4. jutrenje sa prvim časom, 5. treći čas, 6. šesti čas, i 7. deveti čas. Večernje,
kojim počinje služba svakog dana, vrši se zajedno sa povečerjem i devetim časom; deveti čas
se čita pred večernje. Jutrenje se vrši sa prvim časom i polunoćnicom; polunoćnica se čita pred
jutrenje, prvi čas posle jutrenja. Treći i šesti čas čitaju se zajedno sa izobraziteljnim antifonima,
koji se čitaju posle časova. Kada se jutrenje spaja sa večernjem ili velikim povečerjem, tada
se molitva naziva svenoćnim bdenijem. Ono se vrši pred velike praznike, u čast praznika.
Dejstvo svenoćnog bdenija na podvižnika sastoji se u tome što onaj koji je proveo u molitvi
znatan deo noći sa potrebnom pobožnošću i pažnjom oseća sledećeg dana naročitu lakoću,
svežinu, čistotu uma, sposobnost za razmišljanje o Bogu. Upravo zato je sveti Isak Sirijski
rekao: ʺSladost darivana podvižnicima tokom dana izliva se iz svetlosti noćnih molitava
(noćnog delanja) na čisti um.ʺ[8] Božanska liturgija ne ubraja se u sedam molitava; ona je
izvan njih; ona je zasebna, najsvetija molitva, kojom je ustanovljeno beskrvno božanstveno
prinošenje žrtve.[9]
Spasonosni primer posećivanja hrama Božijeg iznet je u Jevanđelju, u priči o cariniku koji
je posetio hram.[10] Carinik je stajao u hramu, ali pozadi, nije smatrao da mu je dozvoljeno
da uzdigne oči nebu, već se udarao u prsa i govorio: Bože, mipostiv budi meni grešnome!
Carinik je izašao iz crkve kada je privukao sebi blagost Božiju. Kada dođeš u crkvu, ako
nemaš kakvog poslušanja u njoj, i ti stani pozadi, u skromni ugao, ili iza stuba, da šta ne bi
odvlačilo tvoju pažnju, i da tvoju dobru volju drugi ne bi izložili javnoj sramoti; upravi
oko uma prema srcu, a telesno oko prema zemlji, i pomoli se Bogu skrušenog duha, i pri
tome ne misli da imaš bilo kakav položaj, bilo kakvu vrlinu, već uvidi da si kriv zbog
nebrojenog mnoštva sagrešenja, tebi znanih i neznanih. Mi veoma mnogo grešimo i u
neznanju, i zbog naše ograničenosti, i zbog toga što je greh ozledio našu prirodu. Sveto
pismo govori: Srce skrušeno i uniženo Bog neće odbaciti.[11] Ako se i ti pomoliš svestan svoje
grešnosti i ništavnosti, Bog će uslišiti od hrama Svoga svetoga glas tvoj, i molitveni vapaj tvoj
pred Njim doći će u uši Njegove:[12] On će izliti ne tebe svoju bogatu milost. Ako imaš bilo
kakvu obavezu u hramu, ispunjavaj je sa najvećom pobožnošću i oprezom, jer služiš Bogu,
a ne ljudima.
Jevanđelje pripoveda da je zajedno sa carinikom i farisej ušao u crkvu da se pomoli. Farisej
je bio značajna ličnost, i zato je stao na vidno mesto. Verovatno je mislio ‐ kao obično i svi
fariseji ‐ da će njegovo imućno stanje i molitva poslužiti kao pouka prisutnom narodu.
Računao je da slavoljublje nije opasno za njega zato što je napredovao u vrlini, a da je
određeno licemerstvo opravdano radi opšte koristi. Pa u čemu se sastojala farisejeva
molitva? On je najpre proslavio Boga. Početak je dobar. No onda je počeo da nabraja svoje
zasluge i plemenitost, a ne dobra dela Božija, tako da je zbog takvog nabrajanja i početak
morao biti drugačiji. Farisej bi pravilnije počeo da je bez okolišanja počeo da proslavlja
sebe, a ne Boga. Boga je on proslavio forme radi, da bi donekle prikrio gordost. Gordost je
ispoljio time što je osudio i ponizio bližnjeg, iako nije poznavao savest bližnjeg, a upravo je
bližnji priznanjem svoga greha privukao Božiju milost. Farisej je, licemerno proslavivši
Boga, govorio: Nisam kao ostali ljudi: grabljivci, nepravednici, preljubnici ili kao ovaj carinik.
Postim dvaput u sedmici; dajem desetak od svega što steknem. Farisej, očigledno, neće da zna za
svoje grehove, a zna da istakne svoju vrednost: iz to dvoje proizašla je gordost, koju je on
pokazao time što je osudio i ponizio bližnjeg. Gospod nije primio farisejevu molitvu, već je
u zaključku ove alegorijske priče rekao: svaki koji sebe uzvisuje poniziće se, a koji sebe ponizuje
uzvisiće se. Iz ovoga se vidi sledeće: ako čovek želi da Bog primi njegovu molitvu, onda on
mora da je prinosi iz priznanja svoje grešnosti i krajnje nepotpunosti svoje vrline; mora da
je prinosi tako što pre toga odbaci sve svoje vrednosti, potpuno ništavne pred
neobuhvatnom vrednošću Boga; mora da je prinosi iz srca koje se smirilo pred svima
bližnjima, iz srca koje je zavolelo sve bližnje, iz srca koje je oprostilo bližnjima sva
poniženja i uvrede. A ja ‐ govori molitveno prorok Bogu ‐ po mnoštvu milosti Tvoje ući ću u
dom Tvoj, pokloniću se hramu svetome Tvome u strahu Tvome.[13]
Zajedničke molitve u svetim Božijim hramovima predstavljaju veliku Božiju milost prema
čoveku. Te molitve su ustanovili apostoli, njihovi sveti učenici i sveti oci prvih vekova
hrišćanstva nakon otkrivenja odozgo.[14] U tim molitvama može da učestvuje svaki
hrišćanin: i neuki može da usvaja znanja, krasnorečivost, poeziju duhovnih, svetih
hrišćanskih govornika i pisaca. Svako ko želi može u tim molitvama lako da se obuči
molitvi uma: dužina molitve dovodi do njene dobre sadržine, rekli su oci, i zato duge
manastirske molitve znatno pomažu podvižniku da pređe sa molitve rečima na molitvu
uma i molitvu srca. Crkvene molitve sadrže u sebi široko hrišćansko dogmatsko i moralno
bogoslovlje: onaj koji redovno posećuje crkvu i revnosno pazi na njeno čitanje i
pesmopojanje, taj može tačno da upozna sve što je pravoslavnom hrišćaninu potrebno na
poprištu vere.
Blažen je monah koji uvek živi blizu Božijeg hrama! On živi blizu neba, blizu raja, blizu
spasenja. Ne odbacimo spasenje koje nam je Božija milost predala, takoreći u ruke.
Naročito monah početnik mora redovno da posećuje crkvu. Kada stignu godine starosti i
iznemoglosti, kada i godine i bolest zaključavaju monaha skoro bezizlazno u keliju, on će
se hraniti onim duhovnim zalihama koje je u svojoj mladosti i snazi skupio tako što ih je
sabirao u domu Božijem. Duhovnim zalihama nazivam molitvu uma i srca. Neka nas
milostivi Gospod udostoji da naše monaštvo upotrebimo kako dolikuje, i da se pre
odlaska iz zemaljskog života preselimo umom i srcem na nebo. Tamo nas može uzneti
molitva kada je oseni Božija blagodat i kada molitva u čoveku postane molitva svetog
Duha, koji posreduje za čoveka uzdisajima neizrecivim.[15] Amin.

NAPOMENE:
1. Nova tablica, glava 1.
2. Posledovanje jutrenja, tropar po slavoslovlju.
3. Ps 26,4.
4. Jn 7,14.
5. Dap Z, 1.
6. Dela svetitelja, deo I, Unutrašnji čovek.
7. Prepodobni Makarije Veliki, Beseda 1, glava 3, i Beseda 3, gl. 2 i 3.
8. Slovo 40.
9. O sedam službi vidi Nove tablice, deo 1, gl. XIII.
10. Lk 18,10.
11. Ps 50, 19.
12. Ps 17,7.
13. Ps 5,8.
14. Vidi: Žitije svetog Ignjatija Bogonosca, 20 decembar. Sveti Isak Sirijski,Slovo 71.
15. Rim 8,26.
ASKETSKI OGLEDI

SLOVO O MOLITVI USTIMA I GLASOM

Niko od onih koji žele da napreduju u molitvi neka se ne usuđuje da olako pomisli i
zaključi da je molitva koja se izgovara ustima i glasom uz pažnju uma malo značajno i
poštovanja nedostojno delanje. Ako sveti oci kažu da je neplodna svaka ona molitva
ustima i glasom koja nije sjedinjena sa paženjem, iz toga se ipak ne može zaključiti da su
oni odbacivali ili ponižavali i samu molitvu ustima. Ne! Oni samo zahtevaju uz nju i
paženje. Pažljiva molitva ustima i glasom je osnov i uzrok molitve uma. Pažljiva molitva
ustima i glasom je ujedno i molitva uma. Naučimo najpre da se pažljivo molimo molitvom
ustima i glasom: tada ćemo lako naučiti da se molimo i samim umom u tihovanju
unutrašnje kleti.
Molitvu ustima i glasom pokazalo nam je Sveto pismo; primer i za nju i za glasno pojanje
dao nam je sam Spasitelj, dali su nam sveti apostoli po prejemstvu od Gospoda. I otpojavši
hvalu, po završetku Tajne večere, kazuje sveti jevanđelist Matej o Gospodu i njegovim
apostolima, iziđoše na goru Maslinsku.[1] Gospod se molio pred Lazarevo vaskrsenje, i sav
narod je čuo ‐ svi su čuli čudo molitve nad čovekom koji je već četiri dana bio u grobu.[2]
Molili su se u tamnici zatočeni sveti apostol Pavle i njegov saputnik Sila i slavili Gospoda,
a ostali sužnji su ih slušali. Odjednom, usred njihove molitve, nastade veliki zemljotres,
takoda se potresoše temelji tamnice; i odmah se otvoriše sva vrata i svima spadoše okovi.[3] Molitva
svete Ane, majke proroka Samuila, koju su sveti oci često navodili kao obrazac molitve,
nije bila jedino u umu. Ana ‐ govori Pismo ‐ govoraše u srcu svojem, usta joj se samo micahu, a
glas joj se ne čujaše.[4] Ta molitva nije bila molitva glasom, ali je bila iz srca, pa je samim tim
bila i molitva ustima. Sveti apostol Pavle kaže da je molitva ustima plod usana, i zavetuje
da prinosimo Bogu žrtvu hvale, tojest, plod usana koje ispovedaju ime Njegovo[5] zapoveda da
govorimo među sobom u psalmima i himnama i pjesmama duhovnim, i u moljenju glasom i
ustima i u pesmopojanju, pjevajući i pojući Gospodu u srcu svome.[6] On osuđuje nepažnju u
molitvi ustima i glasom. Jer ako truba da nejasan glas ‐ govori on ‐ ko će se pripremiti za boj?
Tako i vi, ako rečete jezikom nerazumljivu riječ, kako će se znati šta govorite? Jer ćete govoriti u
vjetar.[7] Iako je apostol uputio ove reči upravo onima koji se mole i javljaju opomene
Svetog Duha na stranim jezicima, sveti oci ih sa pravom primenjuju i na one koji se
nepažljivo mole. Ako se neko moli bez paženja, i zato ne razume reči koje izgovara, šta je
on, zaista, samom sebi nego stranac?
Oslanjajući se na ovo, prepodobni Nil Sorski govori: ʺAko se moliš glasom i ustima, bez
paženja, znaj da se moliš u vetar, a ne Bogu.ʺ[8] Čudna je tvoja želja da te Bog čuje, kada ti
samog sebe ne čuješʺ, govori sveti Dimitrije Rostovski, navodeći reči svetog mučenika
Kiprijana Kartaginskog.[9] A upravo se ovo dešava onima koji se bez pažnje mole ustima i
glasom: oni toliko ne čuju sebe, toliko dopuštaju sebi da budu rasejani, mislima se tako
daleko udaljavaju od molitve u druge stvari da im se često dešava da se najednom
zaustave jer su zaboravili šta su čitali; ili pak počinju da čitaju reči iz drute, a ne iz svoje
molitve, iako je otvorena knjiga pred njihovim očima. Kako da ne osuđuju sveti oci takvu
nepažljivu, rasejanošću ozleđenu, uništenu molitvu! ʺPažnja mora biti onoliko neodvojiva
od molitveʺ, govori sveti Simeon Novi Bogoslov, ʺi onoliko povezana sa molitvom koliko
su telo i duša povezani: oni ne mogu biti razdvojeni, ne mogu biti jedno bez drugoga.
Pažnja mora da predusreće neprijatelja i da budno, kao stražar, motri na njega; neka ona
prva opominje na greh, neka se suprotstavlja lukavim pomislima koje prilaze srcu; a
molitva neka dolazi nakon pažnje, zato što molitva odmah istrebljuje i umrtvljava sve
lukave pomisli protiv kojih je paženje prvo povelo borbu, pošto paženje samo ne može da
ih umrtvi. Od te borbe koju vode paženje i molitva zavisi život i smrt duše. Ako
posredstvom paženja čuvamo molitvu čistom, tada napredujemo. Ako se pak ne trudimo
da je čuvamo čistom, ako je ostavljamo nezaštićenom, onda nju pogane lukave pomisli, a
mi postajemo nepotrebni, lišavamo se napredovanja.ʺ
Molitvu ustima i glasom, kao i svaku drugu, neizostavno mora da prati paženje. Korist od
molitve ustima praćene paženjem je neizračunljiva. Od nje podvižnik mora da počne. Nju
pre svih predaje sveta Crkva svojoj deci. ʺOsnov monaškog života je psalmopojanjeʺ, rekao
je sveti Isak Sirijski.[10] ʺCrkva jeʺ, govori sveti Petar Damaskin, ʺsa dobrim i Bogu
ugodnim ciljem prihvatila pesme i razne tropare zbog nemoći našeg uma, da bismo mi,
nerazumni, privučeni sladošću psalmopojanja, naizgled i protiv volje opevali Boga. One
koji mogu da razumevaju i pažljivo procenjuju reči koje izgovaraju obuzima umiljenje, i
tako, kao po lestvici, ushode u blage misli. Po meri napredovanja u navikavanju na
božanske misli, u nama se javlja božanska želja, i vuče nas da dostignemo ono što nam je
Gospod zapovedio: da razumemo poklanjanje Ocu u duhu i istini.ʺ[11] Usta i jezik koji se
često vežbaju u molitvi i čitanju reči Božije zadobijaju osvećenje, postaju nesposobni za
praznoslovlje, za smeh, za izgovaranje lakrdijaških, sramnih i pokvarenih reči. Hoćeš li da
napreduješ u molitvi uma i srca? Nauči se da slušaš molitvu ustima i glasom: pažljiva
molitva ustima sama po sebi prelazi u molitvu uma i srca. Hoćeš li da se naučiš da brzo i
snažno odgoniš pomisli koje je zasejao zajednički neprijatelj čovečanstva? Odgoni ih kada
si sam u keliji glasnom pažljivom molitvom, i izgovaraj njene reči polako i umilno.
Pažljiva molitva ustima i glasom se razleže kroz vazduh ‐ tada strah obuzima knezove koji
vladaju u vazduhu, njihovi mišići slabe, njihove mreže trule i raspadaju se! Pažljiva
molitva ustima i glasom se razleže kroz vazduh ‐ tada se sveti anđeli približavaju onima
koji se mole i poju, uvrštavaju ih u horove, učestvuju u njihovim duhovnim pesmama, a
udostojeni su da to gledaju neki Božiji ugodnici, među njima i naš savremenik, blaženi
starac Serafim Sarovski. Mnogi veliki oci celog svog života vežbali su se u molitvi ustima i
glasom, i pri tome obilovali darovima Duha. Uzrok takvog njihovog napredovanja bilo je
to što su sa njihovim glasom i ustima bili sjedinjeni i um, i srce, sva duša, i celokupno telo;
molitvu je izgovarala cela njihova duša, sva njihova snaga, čitavo njihovo biće, vasceli
čovek. Prepodobni Simeon Divnogorac je tokom noći čitao ceo Psaltir.[12] Sveti Isak
Sirijski spominje nekog blaženog starca koji se zanimao molitvenim čitanjem psalama, i
kaže da mu je bilo dopuštano da oseća čitanje jedino u toku same slave, posle čega je
božanska uteha tako snažno ovladavala njime da je danima ostajao u svetom zanosu ne
osećajući vreme, čak ni samog sebe.[13] Prepodobnog Sergija Radonješkog je tokom čitanja
akatista Presvetoj Bogorodici posećivala Majka Božija zajedno sa apostolima Petrom i
Jovanom.[14] Pričaju da su iz usta prepodobnog Ilariona Suzdaljskog, dok je čitao akatist u
crkvi, izletale gotovo ognjene reči i sa neobjašnjivom silom delovale na prisutne.[15]
Svetiteljeva molitva ustima bila je oduhovljena paženjem i Božijom blagodaću, koja je
čovekove grehom rastavljene snage sjedinjavala u jedno: zato je molitva odisala takvom
natprirodnom silom i ostavljala tako čudesan utisak na slušaoce. Sveti muževi su pesmom
slavili Boga u ispovedanju srca;[16] pevali su i ispovedali su se Bogu nepokolebivo,[17] to jest,
bez rasejanosti; psalmopevali su Bogu razumno.[18]
Moramo da naglasimo da u molitvama prepodobnih monaha prvih vremena i svih koji su
želeli da napreduju u molitvi pevanja u doslovnom smislu uopšte nema, ili ima veoma
malo, pa pod psalmopevanjem koje se pominje u njihovim žitijima i delima treba razumeti
sasvim lagano, otegnuto čitanje psalama i drugih molitava. Otegnuto čitanje neophodno je
radi očuvanja strogog paženja i izbegavanja rasejanosti. Takvo čitanje je nazvano
psalmopojanjem zato što je otegnuto i slično pevanju. Monasi su čitali bez knjige; monasi
tih vremena imali su pravilo da uče psaltir napamet; čitanje psalama bez knjige naročito
doprinosi paženju. Takvo čitanje ‐ sad više ne čitanje, jer monah ne čita po knjizi; dakle,
psalmopojanje u pravom smislu ‐ može se obavljati u mračnoj keliji, zatvorenih očiju, a to
dvoje čuva od rasejanosti, dok svetla kelija, neophodna za čitanje po knjizi, kao i samo
gledanje u knjigu rasejavaju i odvlače um od srca prema spoljašnjosti. ʺOni pevajuʺ, govori
sveti Simeon Novi Bogoslov, ʺto jest mole se ustima.ʺ[19] ʺKoji uopšte ne pevajuʺ, govori
prepodobni Grigorije Sinait, ʺdobro čine ako su u napredovanju, jer takvi ne treba da
govore psalme, nego da ćute i mole se bez prestanka.ʺ[20] Čitanjem u doslovnom smislu
oci nazivaju čitanje Svetog pisma i dela svetih otaca, a molitvom nazivaju pre svega
Isusovu molitvu, takođe molitvu o cariniku, i druge veoma kratke molitve koje obilno
zamenjuju psalmopojanje, što je za početnike nepojmljivo i ne može im se potpuno
objasniti zato što prevazilazi duhovno znanje i može se objasniti jedino blaženim opitom.
Braćo! Budimo pažljivi u svojim molitvama ustima i glasom, budimo pažljivi dok ih
izgovaramo na službama u crkvi i usamljeni u keliji. Ne učinimo naše trudove i živote u
manastiru besplodnim našom nepažljivošću i nemarom u delu Božijem. Poguban je nemar
u molitvi! Proklet bio ‐ govori Pismo ‐ ko nemarno radi djelo Gospodnje.[21] Dejstvo ove kletve
je očigledno: potpuna neplodnost i bezuspešnost, bez obzira na dugogodišnje obitavanje u
monaštvu. U osnovu molitvenog podviga, najvažnijeg i suštinskog monaškog podviga,
radi koga su svi ostali podvizi, položimo pažljivu molitvu ustima i glasom, za koju
milostivi Gospod u svoje vreme daruje nepokolebivom, strpljivom, smirenom podvižniku
blagodatnu molitvu uma i molitvu srca. Amin.

NAPOMENE:
1. Mt 26, 30
2. Jn 11,41,42.
3. Dap 16, 26.
4. 1 Cam 1,13.
5. Jev 13,15.
6. Ef 5,19.
7. 1 Kop 14, 8, 9.
8. Predgovor za Dela sv. otaca o misaonom dlanju, čuvanju uma i srca i ostalom.
9. Unutrašnji čovek, gl. 3.
10. Slovo 40.
11. Sveti Petar Damaskin, O trećem viđenju, Dobrotoljublje, tom 3.
12. Njegovo žitije, Četi minej, 24 maj.
13. Slovo 31.
14. Vidi žitije ovog prepodobnog.
15. Rukopisno žitije prepodobnog Ilariona Suzdaljskog.
16. Prva molitva na jutrenju: ʺBlagodarimo Ti, Gospode Bože naš, što si nas podigao sa
postelja našihʺ, i ostalo.
17. Šesta molitva na jutrenju ʺBlagodarimo Ti, Gospode Božeʺ i ostalo.
18. Ps 46, 8.
19. Slovo o tri načina molitve svetog Simeona Novog Bogoslova, Dobrotoljublje,tom 1.
20. Prepodobni Grigorije Sinait, Petnaest tava o bezmolviju, glava 8, Dobrotoljublje,
tom 1.
21. Jep 48,10.
ASKETSKI OGLEDI

SLOVO O POUČENjU ILI O SEĆANjU NA BOGA

Pod poučenjem ili sećanjem na Boga sveti oci razumeju neku kratku molitvu, ili čak neku
kratku duhovnu misao kojoj su se poučili i trudili se da je umesto svake misli usade u um i
sećanje.
Može li jedna duhovna, kratka misao o Bogu da zameni sve ostale misli? Može. Sveti
apostol Pavle govori: Jer rasudih da ne znam među vama išta sem Isusa Hrista, i to raspetoga.[1]
Sujetna, zemaljska misao, koja stalno zauzima čoveka, stvara u njemu oskudicu znanja,
sprečava zadobijanje korisnih i preko potrebnih znanja: suprotno ovome, misao o Bogu
obogaćuje duhovnim znanjem hrišćanina koji ju je usvojio. Onome koji stiče u sebi Hrista
neprestanim sećanjem na Njega poveravaju se božanske tajne, nepoznate telesnim i
duševnim ljudima, nepoznate i nepristupne zemaljskim naukama: u Hristu su sakrivena sva
blaga i premudrosti znanja.[2] Posednik tih blaga postaje onaj koji stiče u sebi Gospoda Isusa
Hrista.
Poučenje ili sećanje na Boga je Božija uredba. Zapovedio ga je sam očovečeni Bog Reč,
potvrdio Sveti Duh kroz poslanike Reči (apostole).
Bdite, dakle, u svako vreme moleći se,[3] zavetovao je nekada Gospod svoje učenike koji su
stajali pred Njim. Zavetuje On to i nama koji sada stojimo pred Njim i molimo da nas
udostoji da tvorimo Njegovu volju i budemo Njegovi učenici, hrišćani ne samo po imenu
nego i po životu. Ovde navedene reči Gospod je rekao da bi ukazao na one moralne i
materijalne nesreće koje će okružiti zemaljsko stranstvovanje svakog Njegovog učenika ‐
na ona stradanja i strašne stvari koje prethode smrti svakog od nas, prate je, nastaju posle
nje ‐ na one sablazni i gorčine koje će zadesiti svet pred dolazak Antihrista i tokom
njegove vladavine ‐ napokon na potresanje i preobražaj vaseljene za vreme drugog
slavnog i strašnog Hristovog dolaska. Bdite, dakle, u svako vreme moleći se da se udostojite da
izbjegnete sve što se ima dogoditi, i da stanete pred Sina Čovječijega u radosti spasenja, da stanete
u toj radosti i posle pojedinačnog suda, koji će nastupiti za svakog čoveka odmah nakon
odvajanja njegove duše od tela, i na opštem sudu, na kome će izabrani stati sa desne strane
Sudije, a odbačeni sa leve.[4] Budite trezveni i bdite,jer suparnik vaš, đavo, kao lav ričući hodi i
traži koga da proždere. Njemu se protivite utvrđeni vjerom.[5] Ponavljajući i potvrđujući tu
svesvetu, spasonosnu zapovest, sveti apostol Pavle govori: Molite se bez prestanka.[6] Ne
brinite se ni za što, nego u svemu molitvom i moljenjem sa zahvalnošću kazujte Bogu želje vaše.[7]
U molitvi budite istrajni; bdite u njoj sa zahvaljivanjem.[8] Hoću, dakle, da se muževi mole na
svakom mjestu, podižući svete ruke bez gnjeva i dvoumljenja.[9] A ko se sjedini sa Gospodom
neprestanom molitvom, jedan je duh s Njime.[10] Onoga koji se sjedinjuje sa Gospodom i
prilepljuje za Gospoda neprestanom molitvom On izbavlja od pokoravanja i služenja
grehu i đavolu: A zar Bog neće ‐ javlja nam Spasitelj ‐ odbraniti izabranike svoje koji mu vapiju
dan i noć, i zar će oklijevati? Kažem vam da će ih ubrzo odbraniti.[11] Neprestana molitva je
znak monaškog savršenstva. ʺKo je ovo dostigaoʺ ‐ govori sveti Isak Sirijski ‐ ʺdostigao je
vrh svih vrlina i postao stan Svetog Duha.ʺ[12] Vežbanje u neprestanoj molitvi,
navikavanje na nju preko je potrebno svakom monahu koji želi da dostigne hrišćansko
savršenstvo. Vežbanje u neprestanoj molitvi i navikavanje na nju obaveza je svakog
monaha, koju su mu naložili monaški zaveti i, pre svega, zapovest Božija.[13]
Nesumnjivo je da su se sveti apostoli, dobivši zapovest
O neprestanoj molitvi lično od Gospoda, sami zanimali neprestanom molitvom i predali je
verujućima. Do primanja Svetog Duha oni su prebivali u istoj kući i zanimali se molitvom i
moljenjem.[14] Pod molitvom ovde se podrazumevaju ona molitvoslovlja koja su oni
savršavali zajedno, a pod moljenjem stalno molitveno udešavanje njihovog duha,
neprestana molitva. Kada je Sveti Duh sišao na apostole i učinioih Božijim hramovima, On
ih je ujedno učinio i hramovima neprestane molitve, jer Pismo govori: Dom moj zvaće se
dom molitve.[15] ʺKada se Duh nastani u nekom čoveku, tada taj čovek ne prekida molitvu
zato što se sam Duh neprestano moli.ʺ[16] Apostoli su imali samo dva duhovna podviga:
molitvu i propoved reči Božije ‐ od molitve su prelazili na propovedanje reči Božije
ljudima; od propovedi reči vraćali su se molitvi. Oni su se nalazili u neprestanoj duhovnoj
besedi: čas su besedili molitvom sa Bogom, čas su besedili u ime Boga sa ljudima. I u
jednoj i u drugoj molitvi dejstvovao je jedan te isti Sveti Duh.[17] Čemu nas uči primer
svetih apostola? Tome da odmah nakon poslušnosti, delatne poslušnosti reči Božijoj,
moramo da usredsredimo svu svoju delatnost u neprestanu molitvu zato što neprestana
molitva čini hrišćanina spremnim za primanje Svetog Duha. Gospod je nalagao različita
služenja na apostole, a kada ih je učinio spremnim da prime Svetog Duha zapovedio im je
da budu u gradu Jerusalimu, u gradu mira i tihovanja, izvan svakog služenja: Sjedite u gradu
Jerusalimu ‐ rekao im je On ‐ dok se ne obučete u sipu s visine.[18]
Iz dela prepodobnih monaha vidi se da je sećanje na Boga, ili poučenje, bilo uobičajeno
delanje monaha rane Crkve Hristove. Prepodobni Antonije Veliki zavetuje da se
neprestano sećamo imena Gospoda našeg Isusa: ʺNe prepuštaj zaboravuʺ, govori on, ʺime
Gospoda našeg Isusa Hrista, već ga neprestano okreći u svom umu, imaj ga u srcu,
proslavljaj jezikom, i govori: Gospode Isuse Hriste, pomiluj me. Takođe govori: Gospode Isuse
Hriste pomozi mi. Isto tako govori: Slavoslovim Tebe, Gospode moj, Isuse Hristeʺ.[19]
Neprestanom molitvom zanimali su se i tihovatelji, i otšelnici, ali i monasi u opštežiću.
Nakon posete aleksandrijskom opštežiću, sveti Jovan Lestvičnik je rekao da monasi tog
opštežića ʺni za samom trpezom ne prestaju da čine umni podvig, već uslovnim i u običaj
uvedenim znakom i migom, blaženi, podsećaju jedan drugoga da se mole u duši. Oni to
ne čine samo za trpezom, nego i uvek kad se sretnu, uvek kad se okupe.ʺ[20] Prepodobni
Isak, tihovatelj egipatskog Skita, ispričao je prepodobnom Kasijanu Rimljaninu da mu za
neprestanu molitvu služi drugi stih 69. psalma: Bože, na pomoć moju pazi; Gospode, da mi
pomogneš pohitaj.[21]
Prepodobni Dorotej, monah opštežiteljnog manastira ave Serida u Palestini, dao je pouku
svom učeniku prepodobnom Dositeju ‐ piše u žitiju prepodobnog Dositeja ‐ da se
neprestano vežba u ʺsećanju na Bogaʺ, tako što mu je zapovedio da stalno izgovara:
Gospode Isuse Hriste pomiluj me i: Sine Božiji, pomozi mi.[22] Prepodobni Dositej se molio
naizmenično čas prvim, čas drugim rečima njemu predate molitve. A molitva mu je bila
predata u tom obliku zato da njegov um, početnik, ne bi utrnuo od jednoličnosti molitve.
Kada se blaženi Dositej teško razboleo i približio se kraju, sveti učitelj ga je podsećao na
neprestanu molitvu: ʺDositeju, vodi računa o molitvi; pazi da je ne izgubiš.ʺ Dositejeva
bolest je još više uzela maha, a sveti Dorotej opet govori: ʺŠta, Dositeju? Kako molitva?
Ostaje li?ʺ Iz ovoga se vidi ono uzvišeno mišljenje koje su drevni sveti monasi imali o
poučenju. Prepodobni Joanikije Veliki je neprestano ponavljao u umu molitvu: Nado moja,
Oče, pribežište moje, Sine, zaklone moj, Sveti Duše, Trojice sveta, slava Tebi.[23] Učenik Joanikija
Velikog, prepodobni Evstratije, kojeg je pisac njegovog žitija nazvao božanstvenim, sticao
je neprestanu molitvu: ʺOn je uvek govorio u sebi: Gospode, pomilujʺ, govori pisac njegovog
žitija.[24] Jedan otac Raitske pustinje stalno je sedeo u keliji, zanimao se pletenjem užadi, i
pri tome, klimajući glavom, sa uzdahom govorio: ʺŠta će biti?ʺ Izgovorio bi te reči, malo
poćutao, i opet ponavljao: ʺŠta će biti?ʺ U takvom poučenju proveo je sve dane svog
života, neprestano žaleći zbog onoga što će uslediti kad izađe iz tela.[25] Sveti Isak Sirijski
pominje nekog oca koji se četrdeset godina molio jednom molitvom: ʺJa sam, kao čovek,
sagrešio; Ti,kao Bog, oprosti mi.ʺ Drugi oci su čuli da se on u tom stihu poučava i žali:
plakao je ne prestajući, i sve molitve zamenjivala mu je ta jedna molitva koju je tvorio
danju i noću.[26]
Većina monaha uvek je upotrebljavala za poučenje molitvu Isusovu: Gospode Isuse Hriste,
Sine Božiji, pomiluj me grešnog. Ponekad, kad je bilo potrebno, oni su je radi početnika delili
na dva dela i nekoliko sati govorili: Gospode Isuse Hriste pomiluj me grešnog; zatim su opet
nekoliko sati govorili: Sine Božiji pomiluj me grešnog. Uostalom, ne treba često menjati reči
molitve ‐ ni često presađivano drveće ne može da pusti korena ‐ napominje sveti Grigorije
Sinait.[27] Izbor Isusove molitve za poučenje veoma je opravdan zato što ime Gospoda
Isusa Hrista sadrži u sebi posebnu Božiju silu, a i zato što pri vežbanju u Isusovoj molitvi
sećanje na smrt, na mučenje od duhova koji vladaju u vazduhu, na Bogom izrečena
konačna određenja, na večne muke počinje da dolazi u svoje vreme samo po sebi, i to
toliko živo da dovodi podvižnika u obilne neprestane suze, u gorko ridanje nad sobom
kao nad mrtvacem koji je već pogreben i zaudara i očekuje da ga oživi svesilna Reč
Božija.[28]
Korist od poučenja ili sećanja na Boga je neizračunljiva: ona je iznad reči, iznad
razumevanja. Ni oni koji su je osetili ne mogu potpuno da je objasne. Neprestana molitva
je Božija zapovest i Božiji dar: zato ljudski razum i l>udska reč ne mogu da je objasne.
Kratka molitva sabira um, a on, ako ne bude privezan za poučenje ‐ rekao je neko od otaca
‐ ne može da prestane da lebdi i luta kuda stigne.[29] Kratku molitvu podvižnik može da
ima na svakom mestu, u svako vreme, u svakom zanimanju, naročito telesnom. Korisno je
da se njom zanimamo čak i dok prisustvujemo crkvenom bogosluženju, i tokom
nedovoljno jasnog, ali i tokom razgovetnog čitanja. Ona pomaže da pazimo na čitanje,
naročito kada se ukoreni u duši, kada postane gotovo prirodna čoveku. Poučenje uopšte, a
Isusova molitva naročito, najbolje je oružje protiv grešnih pomisli. Mnogi sveti pisci
ponavljali su sledeću misao svetog Jovana Lestvičnika: ʺIsusovom molitvom pobeđuj
vojnike neprijatelja: snažnije oružje nećeš naći ni na zemlji ni na nebesima.ʺ[30] Od
neprestane molitve podvižnik dolazi u siromaštvo duhom: priučavajući se da neprestano
ište Božiju pomoć on postepeno gubi nadu u sebe; ako u čemu bude imao uspeha, neće
videti u tome svoj uspeh nego Božiju milost, radi koje neprestano moli Boga. Neprestana
molitva vodi sticanju vere: onaj ko se neprestano moli počinje postepeno da oseća
prisustvo Boga. To osećanje malo‐pomalo može toliko da uzraste i ojača da će oko uma
videti Boga u Njegovom promislu jasnije nego što čulno oko vidi materijalne predmete
sveta; a srce će osetiti prisustvo Boga. Onaj ko je tako ugledao Boga i osetio Njegovo
prisustvo, taj ne može da ne poveruje u Njega živom verom, koja se pokazuje na delima.
Neprestana molitva uništava lukavstvo uzdanjem u Boga, uvodi u svetu prostotu tako što
odučava um od raznih pomisli, od stvaranja zamisli o sebi i bližnjima, i uvek ga drži u
oskudici i smirenju misli, koji čine njegovo poučenje. Onaj ko se neprestano moli, taj
postepeno gubi naviku da mašta, da bude rasejan, da se sujetno brine i mnogo stara, gubi
tim više što sveto i smireno poučenje bude dublje i više ulazilo u njegovu dušu i puštalo
svoje korene u njoj. Napokon, on može da dođe u Jevanđeljem zapoveđeno stanje u kome
se nalaze deca, da postane jurodiv Hrista radi, to jest da izgubi lažno nazvano znanje
ovoga sveta i dobije duhovno znanje od Boga. Neprestana molitva uništava radoznalost,
bojažljivost, podozrivost. Od toga svi ljudi počinju da izgledaju dobri, a iz takvog
zalaganja srca za ljude rađa se ljubav prema njima. Onaj ko se neprestano moli, taj
neprestano prebiva u Gospodu, poznaje Gospoda kao Gospoda, stiče strah Gospodnji,
strahom ulazi u čistotu, čistotom u božansku ljubav. Božija ljubav ispunjava svoj hram
darovima Duha.
Prepodobni ava Isaija Otšelnik govori o poučenju: ʺMudri bogataš skriva svoje blago u
kući: izneti blago napolje znači izložiti ga grabežu lopova i nasrtajima zemaljskih silnika;
tako i smirenoumni i vrlinski monah krije svoje vrline kao bogataš blaga, ne ispunjava
želje pale prirode.
On svakog časa prekoreva sebe i vežba se u tajnom poučenju onako kako je kazano u
Pismu: Zapali se u meni srce moje, i u razmišljanju mome razgore se oganj.[31] O kakvom ognju
ovde govori Pismo? O Bogu: Bog naš je oganj koji spaljuje.[32] Kao što oganj rastapa vosak i
isušuje blato stidnih nečistota, tako i tajno poučenje isušuje gadne pomisli i istrebljuje
strasti iz duše, prosvetljuje um, razbistrava i izoštrava misao, izliva radost u srce. Tajno
poučenje ranjava demone, odgoni zle pomisli: ono oživotvorava unutrašnjeg čoveka. Bog
učvršćuje onoga ko se naoružava tajnim poučenjem, anđeli mu predaju silu, ljudi ga
proslavljaju. Tajno poučenje i čitanje čine dušu odasvud zatvorenim i zaključanim domom,
nepomičnim stubom, tihim i mirnim pristaništem. Ono spasava dušu tako što je čuva od
kolebanja. Demoni se veoma uznemiruju i zbunjuju kada se monah naoruža tajnim
poučenjem sadržanim u Isusovoj molitvi: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me, kada
čitanjem u samovanju pospešuje vežbanje u poučenju. Tajno poučenje je ogledalo uma,
svetilnik savesti. Tajno poučenje isušuje blud, ukroćuje jarost, odgoni gnev, oduzima tugu,
udaljuje drskost, uništava uninije. Tajno poučenje prosvetljuje um, odgoni lenjost. Od
tajnog poučenja rađa se umiljenje, u tebi se nastanjuje strah Božiji: tajno poučenje donosi
suze. Tajno poučenje donosi monahu istinsko smirenoumlje, skrušeno bdenje,
nepomućenu molitvu. Tajno poučenje je molitveno blago: ono odgoni pomisli, ranjava
demone, očišćuje telo. Tajno poučenje uči dugotrpljenju, uzdržanju; svome pričasniku
javlja o paklu. Tajno poučenje drži um izvan maštanja i donosi mu razmišljanje o smrti.
Tajno poučenje je ispunjeno svim dobrim delima, ukrašeno svakom vrlinom, daleko od
svakog nečistog dela, jer u njemu i ne učestvuje.ʺ[33]
Sveti Isak Sirijski govori: ʺOnaj čije je poučenje neprestano u Bogu, taj odgoni od sebe
demone i iskorenjuje seme njihove zlobe. Srce onoga koji neprestano pazi na svoju dušu
veseli se u onome što otkriva. Onaj koji upućuje oči svog uma u sebe, taj vidi u sebi zoru
Duha. Onaj koji se gnuša svake nepribranosti (lutanja, rasejanosti) svojih misli, taj vidi
Gospoda u unutrašnjoj kleti svog srca... Nebo će biti u tebi ako budeš čist, i u samom sebi
ugledaš anđele, i u njima njihovu svetlost, i sa njima njihovog Gospoda... Blago
smirenoumnog je u njemu, i ono je Gospod... Neprestano poučenje u Bogu izgoni i
iskorenjuje strasti: ono je mač koji ih ubija. Onaj koji želi da vidi u sebi Gospoda, taj se
stara da očisti svoje srce neprestanim sećanjem na Boga: tako će svetlošću očiju uma
svakog trena gledati Gospoda. Što se dešava ribi izvađenoj iz vode, to se dešava i umu čim
izađe iz sećanja na Boga i počne da tumara u sećanjima na svet... Strašan je demonima,
omiljen Bogu i anđelima Njegovim onaj koji dan i noć sa vrelom revnošću traži Boga u
svom srcu i iskorenjuje iz njega iznikle priraštaje neprijatelja.[34] Bez neprestane molitve
ne možemo se približiti Bogu.ʺ[35]
Prepodobni Kasijan Rimljanin govori: ʺMoljenje ovim kratkim stihom (pomenutim drugim
stihom 69. psalma) mora biti neprestano da nas iskušenja ne bi oborila, da bismo u
napretku sačuvali sebe od preuznošenja. Poučenje u ovom kratkom stihu, kažem, neka se
vrti u tvojim grudima neprestano. Ne prestaj da ga ponavljaš, u kakvom god poslu,
poslušanju ili putovanju bio. Poučavaj se u njemu i kada polaziš na spavanje, i kada jedeš,
i kada vršiš najniže telesne potrebe. Takvo vežbanje srca postaće za tebe spasonosno
pravilo i sačuvaće te neozleđenim u svakom napadu demona, ali i očistiti od svih telesnih
strasti, uzvešće te ka nevidljivim i nebeskim viđenjima, uzneće te do neiskazanog i malo
kome opitno poznatog vrha molitve. Ovaj kratki stih udaljavaće od tebe san dok se ovim
neobjašnjivim vežbanjem ne razviješ i ne priučiš da se baviš njime i u snu. On će, čim se
probudiš, prvi dolaziti u tvoje misli; on će, čim se razbudiš, predusretati sve ostale
pomisli; on će te, čim ustaneš iz postelje, zanimati dok ne počneš da preklanjaš kolena; on
će te otpremati u svaki trud i delo; on će uvek ići za tobom. U njemu se poučavaj po
zapovesti zakonodavca (tj. Mojsija, izrailjskog zakonodavca) i kada si kod kuće, i kada si
na putu, i kada ležeš u postelju, i kada ustaješ iz sna; napiši ga na pragu i na vratima
svojih usta, napiši ga na zidovima svog doma i u unutrašnjim riznicama svojih grudi, da
bi, kada ležeš, bio za tebe spremljeno psalmopevanje, da bi, kada ustaneš i pristupiš
ispravljanju svega neophodnog za život, bio laka, za vršenje laka, i neprestana
molitva.ʺ[36]
Sveti Jovan Zlatousti govori: ʺBraćo! Molim vas, ne dopustite sebi da bilo kada prestanete
da činite pravilo ove molitve ili da ga prezrete... I kada jede, i kada pije, i kada sedi, i kada
služi, i kada putuje, ili kada šta drugo radi, monah mora neprestano da vapi: Gospode Isuse
Hriste, Sine Božiji, pomiluj me! da bi ime Gospoda Isusa, silazeći u dubinu srca, smirilo
zmiju koja gospodari poljima srca i oživotvorilo dušu. Neprestano prebivaj u imenu
Gospoda Isusa, neka srce upije Gospoda i Gospod srce, i da ovo dvoje budu jedno.ʺ[37]
Jedan brat je upitao prepodobnog Filimona: ʺŠta znači, oče, skriveno poučenje?ʺ Starac je
odgovorio: ʺIdi, budi budan u svom srcu, i govori u svom umu trezveno sa strahom i
trepetom: Gospode Isuse Hriste, pomiluj meʺ.[38]
Zašto je neprestana molitva ili neprestano sećanje na Boga nazvano poučenjem? Zato što
su podvižnici na čije je delanje pala rosa Božije blagodati našli u kratkoj, ponavljanoj
molitvi duhovni, najdublji, neiscrpni smisao koji stalno privlači i udvostručuje njihovu
pažnju svojom duhovnom novinom. Kratki stih je postao za njih najveća nauka, nauka nad
naukama, a bavljenje njime u pravom smislu poučenje.
Takve su pouke svetih otaca, takvo je bilo njihovo delanje. Sva njihova dela, i sve njihove
reči, ali i sve njihove pomisli bile su posvećene Bogu. Zato su oni imali u sebi obilje darova
Duha. Suprotno njima, mi smo nemarni prema našim delima, ne postupamo onako kako
Božije zapovesti nalažu, nego kako ispadne, po prvom zanosu osećanja, po prvoj misli
koja se pojavi. O rečima vodimo još manje brige nego o delima, a na pomisli ne obraćamo
nikakvu pažnju; one su rasute u nama svuda, sve smo ih prineli na žrtvu sujeti. Naš um,
suprotno umu koji je ograđen poučenjem,[39] sličan je zgradi sa četvoro potpuno
otvorenih vrata kraj koje nema nikakve straže, pa u nju može da ulazi i iz nje da izlazi
svako ko želi, da unosi i iznosi sve što hoće. Braćo, prestanimo da vodimo takav nepažljivi
i besplodni život. Podražavajmo ono što su činili sveti oci, između ostalog i sećanje na
Boga, u kome su oni neprestano držali svoj um. Mladiću! Usrdno seji seme vrlina,
priučavaj se strpljivo, čak primoravajući sebe, svim Bogu milim vežbanjima i podvizima,
priučavaj se i sećanju na Boga, zaključavaj svoj um u sveto poučenje. Ako zapaziš da on
neprestano klizi u tuđe i sujetne pomisli, ne padaj u uninije. Nastavljaj ustrajno podvig:
ʺBori se da privežeš svoju misao za reči molitveʺ, govori sveti Jovan Lestvičnik, ʺili,
pravilnije, da je zaključaš u njih. I ako se desi da se zbog tvoje detinjske slabosti tvoja
misao istrgne (iz zaključanosti u reči molitve), uvedi je ponovo (u reči molitve). Nepostojanost
je svojstvena ljudskom umu, ali i njega može da učini postojanim Onaj koji sve postavlja.
Ako postojano ostaješ u ovom podvigu, doći će tebi Onaj koji postavlja granice moru
ljudskog uma i reći će mu u tvojoj molitvi: Dovde ćeš dolaziti, a dalje nećešʺ.[40] Spolja
gledano, poučenje može da liči na čudno, suvo, dosadno delanje, ali u suštini ono je
najplodnije delanje, najdragocenije crkveno predanje, Božija uredba, duhovno blago,
nasledstvo apostola i svetih otaca, koje su oni primili i nama predali po zapovesti Svetog
Duha. Ne možeš da zamisliš ona bogatstva koja ćeš naslediti u svoje vreme, kada stekneš
naviku da se neprestano sećaš Boga. U um i srce početnika ne dođe ono (što) priiremi Bog
onima koji ga ljube[41] ne samo u veku koji dolazi nego i u celom životu,[42] u kome oni
predokušaju blaženstvo budućeg veka. ʺPripremaj seʺ, rekao je sveti Jovan Lestvičnik,
ʺneprestanom molitvom, koju tvoriš tajno u svojoj duši, za stajanje na molitvi, i ubrzo ćeš
napredovati.ʺ[43] U svoje vreme poučenje obuzima celokupno tvoje postojanje; od njega
postaješ ushićen, kao da ovom svetu pripadaš i u isti mah ne pripadaš, stran si mu:
pripadaš mu telom, a ne pripadaš umom i srcem. Kada čoveka opije vino, on ne zna za
sebe, zaboravlja nesreće, zaboravlja svoje zvanje, svoju plemenitost i dostojanstvo ‐ kada
ga opije božansko poučenje, on postaje hladan, neosetljiv za zemaljske želje, za zemaljsku
slavu, za sve zemaljske koristi i prednosti. Njegova misao je neprestano uz Hrista, a On
dejstvuje poučenjem kao svetim miomirisom: Jednima kao miris smrti za smrt, a drugima kao
miris života za život.[44] Poučenje umrtvljava u čoveku saosećanje prema svetu i strastima,
oživljava u njemu saosećanje prema Bogu, prema svemu duhovnom i svetom, prema
blaženoj večnosti. ʺJer šta mi (to) postoji na nebu? ‐ vapije opijeni poučenjem. Ništa. I osim
Tebe šta htedoh na zemlji? ‐ jedino da se neprestano prilepljujem uz Tebe tihom molitvom.
Neki žarko žele bogatstvo, neki slavu, ali ja žarko želim prilepljivati se Bogu, polagati na
Njega nadu mog bestrašća.ʺ[45]
Reči poučenja u početku treba izgovarati jezikom, sasvim tihim glasom, lagano, uza svu
moguću pažnju, i pri tome, po gore navedenom savetu svetog Jovana Lestvičnika,
zaključavati um u reči poučenja. Malo‐pomalo molitva usta preći će u molitvu uma, a
zatim i u molitvu srca. No za taj prelazak potrebne su godine. Ne treba ga tražiti
preuranjeno; neka se on desi sam po sebi, ili, pravilnije, neka ga daruje Bog u Njemu
poznato vreme, shodno duhovnom uzrastu podvižnika i okolnostima u kojima se nalazi.
Smireni podvižnik je zadovoljan time što je udostojen da se seća Boga. Već to on smatra
velikim dobrim delom Sazdatelja prema jadnom i slabom biću zvanom čovek. On smatra
da nije dostojan blagodati, ne traži da u sebi otkrije njena dejstva, jer iz učenja svetih otaca
zna da takvo traženje predstavlja početak slavoljublja, od koga nastaju prelest i pad, da to
traženje samo po sebi već znači i obmanjivanje, budući da pri svesrdnom traženju
dobijanje blagodati zavisi jedino od Boga.[46] On čezne da otkrije u sebi svoju grešnost i
da stiče sposobnost da plače radi nje. On prepušta sebe volji sveblagog i premilostivog
Boga, koji zna kome je korisno da daruje blagodat, i kome je korisno da zadrži njen
silazak. Mnogi su dobivši blagodat došli u nemar, gordoumlje i uzdanje u samog sebe;
njima data blagodat bila je, zbog njihove nerazumnosti, jedino na njihovu veću osudu.
Blažen je zalog srca u monahu zbog koga se on, vežbajući se u bilo kom podvigu, vežba
potpuno bezinteresno, zbog koga je gladan i žedan jedino toga da ispuni Božiju volju, a pri
tome sa svom verom, prostodušnošću, i odbacivanjem svojih shvatanja, vlasti, volje
predaje sebe rukovođenju milostivog Gospoda Boga našeg, jer zna da On želi da se svi
ljudi spasu i dođu u poznanje istine. Njemu slava u vekove vekova. Amin.

NAPOMENE:
1. 1 Kop 2. 2.
2. Kol. 2, 3.
3. Lk 21,36.
4. Mt 25, 32.
5. 1 Pt 4, 8 i 5, 8, 9.
6. 1 Col 5,17.
7. Flp 4, 6.
8. Kol 4, 2.
9. 1 Tim 2, 8.
10. 1 Kop 6, 17.
11. Lk 18,7,8.
12. Lk 18,7,8.
13. Trebnik ili posebna knjižica koja u sebi sadrži čin postriženja u malu shimu. Dajući
novopostriženom brojanice, nastojatelj ga zavetuje na neprestanu Isusovu molitvu.
Kada primi brojanicu, novopostriženi daje zavet da će ispunjavati obećanje dato
nastojatelju.
14. Dap 1,14.
15. Ic 56, 7.
17. Dap 6,2,4.
18. Lk 24,49.
19. S. Antonii, Magni Opera, Patrologiae Graecae, tom XI, pag. 1080
20. Slovo 4, gl. 17.
21. Collatio X, cap. X.
22. Žitije prepodobnog Dositeja, u knjizi prepodobnog ave Doroteja; takođe vidi: Četi
minej, 19. februar.
23. Kanonik, Molitve pre spavanja. Takođe: Žitije prepodobnog Joanikija Velikog.
24. Četiminej, 9. januar.
25. Pismeni paterik, koji pripada biblioteci episkopa Ignjatija.
26. Slovo 52.
27. Dobrotoljublje, tom 1, Petnaest glava o bezmolviju, glava 2.
28. Jn 11,39,43,44.
31. Ps 34,4.
32. Jev 12, 29.
33. Skitski azbučni paterik, slovo N.
34. Slovo 8.
35. Slovo 69.
36. Cassiani collatio X, cap. X
37. Dobrotoljublje, tom 2, sveta braća Ksantopul, gl. 21
38. Veoma korisno slovo o avi Filimonu, Dobrotoljublje, tom 4.
39. Vidi u fusnoti 514. pouku prepodobnog Isaije Otšelnika: dušu ograđenu poučenjem
on poredi sa kućom koja je sa svih strana zatvorena i zaključana.
40. Jov 38, 11. Slovo 28, gl. 17. O postojanosti i nepostojanosti uma vidi glave svetog
Kalista Katafigiota, Dobrotoljublje, tom 4.
41. 1 Kop 2, 9.
42. Mk 10, 30.
44. 2 Kop 2,16.
45. Ps 72, 25, 28. Lestvica, Pouka 28, gl. 25.

ASKETSKI OGLEDI

SLOVO O MOLITVI UMA, SRCA I DUŠE

Onome koji se nepokolebivo i sa strahopoštovanjem zanima pažljivom molitvom, i ‐
izgovarajući njene reči glasno ili šapatom, u zavisnosti od potrebe ‐ pri tome zaključava
um u njene reči, onome koji pri molitvenom podvigu neprestano odbacuje sve pomisli i
maštanja, ne samo grešna i sujetna nego i naizgled dobra ‐ tome milostivi Gospod, u svoje
vreme, daruje molitvu uma, srca i duše.
Brate! Nije ti na korist da preuranjeno dobiješ blagodatnu molitvu srca! Nije ti na korist da
preuranjeno osećaš duhovnu sladost! Ako ih dobiješ preuranjeno, a nisi stekao prethodna
znanja o tome sa kakvom pobožnošću i sa kakvim oprezom moraš da čuvaš dar Božije
blagodati, onda možeš taj dar da upotrebiš na zlo, na štetu i propast svoje duše.[1] Pored
toga, blagodatnu molitvu uma i srca ne možemo otkriti u sebi sopstvenim naporima,
budući da sjedinjenje uma, srca i duše, razdvojenih zbog pada, pripada samom Bogu. Ako
budemo nerazumno primoravali sebe i tražili da isključivo sopstvenim naporom otkrijemo
one darove koje šalje jedino Bog, ponećemo uzaludne trudove. Bilo bi još i dobro kada bi
se šteta ograničila na gubitak truda i vremena! Često se gordi tražitelji stanja svojstvenih
obnovljenoj čovečijoj prirodi izlažu najvećoj duhovnoj nesreći, koju sveti oci nazivaju
prelešću. To je logično, zato što je njihova najvažnija tačka, od koje počinju da deluju, lažna.
Kako da od lažnog polazišta i posledica ne bude lažna? Takve posledice, zvane prelest,
imaju različite forme i stepene. Prelest je najčešće prikrivena, a ponekad i očigledna; često
dovodi čoveka u rastrojeno stanje, u isti mah smešno i najžalosnije, često dovodi do
samoubistva i potpune propasti duše.[2] Prelest mnogi shvate tek kada vide njene
očigledne posledice, no mi je moramo pažljivo izučavati i shvatiti u samom njenom
početku: u lažnoj pomisli, toj osnovi svih zabluda i jadnih duševnih stanja. U lažnoj
pomisli uma već postoji celokupno zdanje prelesti, kao što u zrnu postoji biljka koja mora
da iznikne iz njega kada ga poseju u zemlju. Sveti Isak Sirijski je rekao: ʺPismo govori:
Carstvo Božije ne dolazi na vidljiv način.[3] Oni koji su se podvizavali očekujući da će Carstvo
Božije doći na vidljiv način izložili su se gordosti i padu. No mi ćemo utvrditi srce u
delima pokajanja i u životu blagougodnom Bogu. A darovi Gospodnji dolaze sami po sebi,
ako hram srca bude čist, a ne oskrnavljen. Traženje visokih Božijih darova na vidljiv način
Božija Crkva je odbacila. Oni koji su to preduzeli izložili su se gordosti i padu. To nije
znak da neko voli Boga: to je bolest duše. I kako da se domognemo visokih Božijih darova
kada se sveti Pavle hvali nevoljama i smatra najvišim Božijim darom zajedničarenje u
Hristovim stradanjima!ʺ[4]
Osloni se u svom molitvenom podvigu potpuno na Boga, jer bez Njega nije moguće ni
najmanje napredovanje. Svaki korak prema uspehu u tom podvigu je dar Božiji. Odbaci
sebe, i predaj se Bogu da čini sa tobom šta hoće. A On, Sveblagi, hoće da ti daruje ono što
ni u naš um ni u naše srce ne dođe[5] hoće da ti daruje takva blaga kakva naš um i srce u
svom palom stanju ne mogu čak ni da zamisle. Onaj koji nije stekao čistotu, taj nikada ne
može, ni u kom slučaju ne može da dobije ni najmanju predstavu o Božijim duhovnim
darovima ni posredstvom mašte, ni posredstvom upoređivanja sa svim čoveku poznatim
najprijatnijim duševnim osećanjima! Prostodušno i sa verom položi svoje brige na Boga.
Nemoj poslušati predloge lukavog, koji je još u raju govorio našim praocima: Postaćete kao
bogovi.[6] Sada ti lukavi predlaže da preuranjeno i gordo težiš da dobiješ duhovne darove
molitve srca, a oni su, ponavljam, poznati jedino Bogu, i biće dati u pravo vreme i na
pravom mestu. To mesto je celokupni sasud, duševni i telesni, očišćen od strasti.
Pobrinimo se da očistimo hram ‐ dušu i telo ‐ od idola, od prinošenja žrtava idolima, od
žrtava idolskih, od svega što spada pod služenje kumirima. Kao što je sveti prorok Ilija
odveo na potok Kison sve Valove sveštenike i proroke i tu ih pobio, tako se i mi
pogruzimo u plač pokajanja, i na tom blaženom potoku umrtvimo sve početke koji
primoravaju naše srce da prinosi žrtve grehu, sva opravdanja kojima se takvo prinošenje
žrtava opravdava, izvinjava. Umijmo oltar i sve što je oko njega suzama; udvojimo,
utrojimo umivanje, zato što su za umivanje duševne nečistote potrebne obilne suze. Neka
oltar bude podignut od kamena u ime Gospodnje ‐ od osećanja uzetih jedino iz Jevanđelja;
neka tu ne bude mesta za osećanja starog čoveka, koliko god ona izgledala nevina i
divna.[7] Tada će veliki Bog spustiti svoj svesveti oganj u naša srca i učiniti naša srca
hramom blagodatne molitve, kako je i rekao svojim božanskim ustima: Dom moj dom
molitve neka se zove.[8]
Najpre obratimo pažnju na telesne strasti, na uzimanje hrane i na naša bludna stremljenja,
jer njih u najvećoj meri izaziva upravo prekomerno uzimanje hrane. Postarajmo se da
mudro uredimo stanje svog tela tako što ćemo mu davati onoliko hrane i sna koliko mu
treba da ne malaksa previše i da ostane sposobno za podvige, a ujedno toliko malo da u
sebi nosi umrtvljenost i da ne oživljava za grešne pokrete. Sveti oci su opominjali da po
pitanju uzimanja hrane i sna mnogo znači stečena navika: veoma je korisno da se
blagovremeno naučimo da uzimamo umerene količine hrane i da imamo kratak san.[9]
Sveti Isak Sirijski se ovako izrazioo postu i bdenju: ʺKo je zavoleo da zajedničari sa tim
dvema vrlinama tokom celog svog života, taj će postati miljenik celomudrenosti. Početak
svih zala je zadovoljavanje stomaka i slabljenje sebe snom: to dvoje raspaljuju strast prema
bludu. Suprotno ovome, sveti Božiji put i osnova svih vrlina su post, i bdenje, i paženje u
Božijoj službi, uz celonoćno raspinjanje tela oduzimanjem sladosti sna. Post je ograda
svake vrline, osnov podviga, kruna isposnika, krasota devstvenosti i blagoslovenosti,
svetlost celomudrenosti, početak hrišćanskog puta, majka molitve, izvor celomudrenosti i
znanja, učitelj tihovanja. On prethodi svim dobrim delima.Kao što zdrave oči žele svetlost,
tako razuman post želi molitvu. Kada neko počne da posti, tada post stvara u njemu želju
da u svom umu razgovora sa Bogom. Telo onoga koji posti ne podnosi da provede celu
noć na postelji. Kada je pečat posta stavljen na čovekova usta, tada se njegova pomisao
poučava u umiljenju, njegovo srce izliva molitvu, tada žalost obavija njegovo lice, daleko
su udaljene od njega njegove stidne pomisli. Ne vidi se veselje u njegovim očima; on je
neprijatelj ćudljivih prohteva i jalovih razgovora. Nikada zle želje nisu porobile onoga koji
razborito posti. Razboriti post je veliki hram svih vrlina. Ko ne haje za njega, taj ne ostavlja
nepotresenom nijednu vrlinu. Post je zapovest odiskona data našoj prirodi da bi je čuvala
pri uzimanju hrane; zbog narušavanja posta pao je stvoreni početak našeg života. Odatle,
od tog početka propasti, ali u suprotnom smeru, podvižnici počinju da hode prema strahu
Božijem onda kada počnu da se drže zakona Božijeg.ʺ[10] Čim se čovek predaje
prekomernom snu i prekomerno ugađa stomaku, njega neizbežno pogane sladostrasne
kretnje. Dokle te kretnje uzbuđuju dušu i telo, dokle telesne pomisli naslađuju um, dotle je
čovek nesposoban za nove i njemu nepoznate pokrete koje će u njemu izazivati Sveti Duh
onog trena kada ga oseni.
Koliko je post neophodan onome koji želi da se zanima i napreduje u molitvi uma, toliko
mu je neophodno i tihovanje, ili potpuno samovanje, odnosno svako udaljavanje od
lutanja. Dok živiš u manastiru, što ređe izlazi iz manastira; kada odsustvuješ iz manastira,
vraćaj se u manastir što je moguće pre; dok posećuješ grad ili selo, sa svakom pažnjom
čuvaj svoja osećanja da ne vidiš, da ne čuješ bilo šta štetno po dušu, da ne zadobiješ
nenadanu i nepredviđenu smrtonosnu ranu. U manastiru znaj crkvu, trpezu i svoju keliju;
u keliju kod druge braće odlazi samo onda kada je razlog opravdan ‐ ako možeš, nikako
ne idi; posećuj keliju svog učitelja i duhovnog oca, ako imaš tu sreću da si u današnje
vreme našao učitelja; posećuj ga pravovremeno i po prekoj potrebi, nikako ne zbog uninija
ili praznoslovlja. Nauči se da ćutiš da bi mogao da tihuješ i kada si među ljudima.
Govori što je moguće manje, i to u krajnjoj nuždi. Teško podnosi nevolje tihovanja onaj
koji je navikao na rasejanost, ali svako ko želi da bude spasen i da napreduje u duhovnom
životu neizostavno mora da izloži sebe toj nevolji i navikne se na samovanje i tihovanje.
Nakon kratkotrajnog truda, tihovanje i samovanje će postati žarko željeni zbog plodova, i
tako duša razboritog tihovatelja neće zakasniti da ih proba. Nalazeći se u svetu,
prepodobni Arsenije Veliki je molio Boga da ga Bog pouči kako da se spase, i čuo je glas
koji mu je govorio: ʺArsenije! Beži od ljudi, i bićeš spasen.ʺ Kada je prepodobni stupio u
egipatski Skit, u kome su provodili život monasi veliki po svetosti, on je opet molio Boga:
ʺNauči me da se spasemʺ, i čuo je glas: ʺArsenije! Beži, ćuti, tihuj: to su koreni
bezgrešnosti.ʺ Sveti Isak Sirijski govori o prepodobnom Arseniju Velikom: ʺĆutanje
pomaže tihovanju. Kako to? Ako već živimo u mnogoljudnoj obitelji, ne možemo izbeći da
nekoga ne srećemo. Ni ravnoanđelski Arsenije nije mogao da to izbegne, iako je više od
drugih zavoleo tihovanje. Ne postoji mogućnost da ne srećemo oce i braću koji žive sa
nama; taj susret se dešava neočekivano: kada neko ide u crkvu ili u kakvo drugo mesto.
Kada je taj blaženstva dostojni muž (prepodobni Arsenije) video sve to, da, pošto živi
blizu ljudskog naselja (mada je on živeo u egipatskom Skitu, punom besprekornih
monaha), najčešće ne postoji mogućnost da se izbegne zbližavanje sa ljudima ovoga sveta i
monasima koji obitavaju u tim mestima, tada ga je blagodat naučila ovom načinu ‐
neprestanom ćutanju. Ako je zbog preke potrebe nekima otvarao vrata svoje kelije, njih bi
utešilo jedino to što su ga videli svojim očima: beseda i potreba za njom ostajala je
izlišna.ʺ[11] Isti taj sveti Isak govori: ʺViše od svega zavoli ćutanje: ono te približava plodu.
Jezik nije dovoljan da iznese ta blaga koja se rađaju iz ćutanja. Prvo ćemo prinuditi sebe na
ćutanje: tada se iz ćutanja rađa u nama nešto što nas uči ćutanju, koje je njega rodilo. Neka
ti Bog podari da osetiš nešto što je plod ćutanja.
Počneš li takav život da provodiš, ne umem ti ni reći kolika će ti svetlost zasijati iz toga. I
ne pomisli, brate, da je divni Arsenije ‐ taj što je, kažu, oce i braću, kad bi dolazili da ga
vide, primao bez reči i otpuštao bez reči ‐ postupao tako samo zato što je on to hteo:
postupao je tako zato što je u početku primorao sebe na to delanje. Neka sladost rađa se
vremenom u srcu od obučavanja ovom delanju, i sa prinudom poučava telo da prebiva u
tihovanju. U tom životu rađa nam se mnoštvo suza i divno viđenje.ʺ[12] Sveti Isak u 75.
slovu govori: ʺDugo vremena iskušavan desnim i levim, u više navrata sam sebe iskušavši
u dva sledeća obrasca života, zadobivši od protivnika (đavola) nebrojene rane, udostojivši
se velikih tajanstvenih pomoći, poučen blagodaću Božijom, stekao sam mnogim godinama
i opitima sledeće opitno poznanje. Osnova svih vrlina, pozivanje duše iz robovanja
neprijatelju, put koji vodi prema Božijoj svetlosti i životu sadržani su u ova dva načina
života: u tome da u jednom mestu sabereš sebe u sebe, i da neprestano postiš. To znači
postaviti sebi premudro i razumno pravilo uzdržanja u jelu, prebivajući na istom mestu,
bez izlaženja, i neprestano se vežbati i poučavati u Bogu. Iz ovoga proizilazi pokornost
osećanja, iz ovoga trezvenost uma, iz ovoga ukroćavanje svirepih strasti koje se podižu u
telu, iz ovoga krotost pomisli, iz ovoga kretanje svetlih misli, iz ovoga revnost prema
delanju vrlina, iz ovoga visoka i tanana razumevanja, iz ovoga neizmerne suze u svako
vreme i sećanje na smrt; iz ovoga ona čista celomudrenost, daleka od svakog maštanja koje
iskušava um; iz ovoga brzo uočavanje i oštrina razumevanja onoga što je daleko (tj. dobra
i zla, i znanje da i jedno i drugo mogu biti daleke posledice svakog delanja); iz ovoga
najdublja tajanstvena razumevanja, koja um dokučuje silom Reči Božije, i najdublje
unutrašnje kretnje u duši, i razlikovanje duhova od svetih sila, i istinskih viđenja od
jalovih maštanja, i razmišljanje o njima; iz ovoga strah od puteva i staza u moru misli,
strah koji odseca lenjost i nemar, iz ovoga plamen revnosti koji satire svaku nesreću i
uzdiže iznad svakog straha ‐ ona vatrenost koja prezire svaku požudu i istrebljuje je iz
misli, briše sećanje na sve prolazno i sve što pripada ovom svetu i veku. Kraće rečeno: iz
ovoga proizilazi sloboda istinskog čoveka, radost i vaskrsenje duše, njen odmor sa
Hristom u Carstvu nebeskom. Ako neko bude nemaran prema ova dva načina života,
neka zna da je sebe lišio svega gore rečenog, i da, sem toga, preziranjem ovih dveju vrlina
potresa osnovu svih vrlina. Kao što su ove dve vrline početak i suština Božijeg delanja u
duši, vrata i put prema Hristu za one koji ih zadrže i pretrpe u njima, tako, suprotno
ovome, onaj koji ih ostavi i odstupi od njih dolazi do dva njima suprotna načina života, to
jest do telesnog lutanja i bestidnog prejedanja. To su počeci suprotnog gore rečenom; oni u
duši prave mesto za strasti.ʺ
ʺPrvi od ovih početaka skida lance pre svega sa onih osećanja koja su već dovedena u
poslušnost. A šta se dešava kada se sa osećanja poskidaju lanci koji su ih zauzdavali?
Nedolični i neočekivani slučajevi bliski padu,[13] podizanje silnih talasa, žestoko
raspaljivanje izazvano gledanjem, koje ovladava telom i drži ga u svojoj vlasti, laka
spoticanja u takvom (za tome sklone ljude pobožnom) načinu mišljenja, burne pomisli koje
vuku ka padu, hlađenje prema Božijim delima i postepeno malaksavanje u ljubavi prema
tihovanju, napokon, potpuno ostavljanje početog načina života; obnavljanje zaboravljenih
zala i učenje novim, dotle nepoznatim, zbog neprestanih novih susreta, koja i mimo volje i
mnogoliko iskrsavaju pred očima pri prelaženju iz kleti u klet, iz mesta u druto mesto.
Strasti, Božijom blagodaću već umrtvljene u duši i istrebljene iz uma brisanjem sećanja na
njih, opet počinju da se pokreću i primoravaju dušu da radi što one hoće. Eto šta se sve (ne
navodim detaljno sve ostalo) otvara u monahu zbog prvog početka, to jest zbog lutanja
tela, zbog odbacivanja strpljivog podnošenja nevolja u tihovanju. Šta se dešava zbog
drugog početka, to jest kada svinja otpočne svoj posao? U čemu se sastoji posao svinja, ako
ne u ostavlja nju stomaka bez njegove brane, ako ne u neprestanom punjenju stomaka, bez
određenog vremena za obavljanje te potrebe, su protno običaju razumnih bića? Šta sledi
nakon toga? Teška glava, znatno otežalo telo, oslabela ramena. Zbog ovoga nemar u
Božijoj službi postaje neizbežan; javlja se lenjost, koja ne dopušta čoveku da čini poklone
tokom molitvenog pravila; nemar prema uobičajenom preklanjanju kolena; pomračenje i
hladnoća misli, telesnost uma, gubitak njegove sposobnosti za rasuđivanje zbog
uzburkanosti i naročitog pomračenja misli; debeli i gusti sloj mraka prostrt na celu dušu;
obilno uninije pri svakom Božijem delu, i pri čitanju, zbog nesposobnosti da se proba
sladost reči Božije; ostavljanje najnužnijih vežbanja; um koji nezaustavljivo luta po celoj
zemlji; nakupljanje obilne vlage u svim udovima, nečista maštanja noću, koja iznose pred
dušu stidne i nepotrebne slike, a one, ispunjene požudom, ispunjavaju u samoj duši svoju
nečistu želju. Postelja tog jadnika izloženog takvom prokletstvu, njegovo odelo i samo telo
‐ sve je to opoganjeno mnoštvom stidnih istečenja, koja ističu iz njega kao iz izvora. To se s
njim dešava i noću i danju; telo neprestano toči nečistote i pogani misao, i time se čovek
lišava nade da će sačuvati celomudrenost pošto sladost čulnog, grešnog uzbuđivanja
deluje u celom njegovom telu i pri tome se neprestano i nestrpljivo raspaljuje, pa pred njim
iskrsavaju sablažnjive, u mislima stvorene slike lepote, i razdražuju ga u svako doba, i
privlače um da se spaja sa sobom (sa tim u mislima stvorenim slikama lepote). Nema
sumnje da se on spaja sa njima samim tim što razmišlja o njima i strasno ih želi, a sve zato
što je njegova moć rasuđivanja potpuno pomračena. To i jeste ono o čemu je prorok rekao:
ʹTakva je plata sestre tvoje Sodoma, koja se naslađivala tako što je uzimala hleb do sitosti, i
ostalo.ʹ[14] Jedan veliki mudrac je rekao i sledeće: ʹAko ko hrani svoje telo nasladama, taj
silom ubacuje svoju dušu u veliku bitku (borbu). Ako takav čovek nekad i dođe sebi,
poželeće da sebe nekako prisili i zaustavi, no neće moći (to da učini) zato što je njegovo
telo previše raspaljeno, ali i zato što razdraženo i sablažnjeno telo nasilno i snažno
zarobljava dušu svojim požudama.1 Vidiš li na ovome kako su bezbožne sile prepredene?
Opet isti ovaj mudrac govori: ʹNaslađivanje tela, njegova mladalačka mekoća i vlažnost ‐
to su uzroci zbog kojih duša brzo stiče strasti; nju obuzima smrt, i tako ona potpada pod
sud Božiji. Suprotno ovome, ako se duša neprestano poučava u sećanju na svoje obaveze,
onda ona počiva u svojoj slobodi; njene brige su umanjene; ona ne vodi brigu ni o čemu
što je prolazno, već se brine o vrlini tako što obuzdava strasti i čuva vrline; nalazi se u
stanju postepenog napredovanja, u radosti jer je ostavila brige o ovome svetu, u dobrom
životu i sigurnoj luci. Telesno naslađivanje pak jača strasti i podiže ih protiv duše, i, što je
još gore, iskorenjuje samu dušu iz njenih osnova. Pri tome one pobuđuju utrobu na
neuzdržanost i bludna nepristojna osećanja. One podstiču na prevremeno uzimanje hrane.
Onaj koji se zauzima za njih, taj neće da trpi malu glad da bi ovladao sobom, jer je rob
strasti.ʹʺ Slično razmišljaju i svi sveti oci, no nećemo ih navoditi jer bi naše slovo predugo
trajalo.
Kada spolja ogradimo svoj život uzdržavanjem od suvišnog uzimanja hrane i pića i od
naslađivanja njima, kada svoj život ogradimo onim što je u našim rukama, dakle
samovanjem, odnosno stalnim prebivanjem u manastiru i udaljavanjem od poznanstva i u
manastiru i izvan njega, tada obratimo svoju pažnju na duševne strasti. Obratimo pažnju
pre svega na zapovesti Gospodnje, na gnev,[15] čija je osnova gordost.[16]
Oprostimo našim ocima i našoj braći, koji obitavaju blizu nas ili daleko od nas, živim i
otišlim, sva poniženja i uvrede koje su nam naneli, koliko god te uvrede bile teške. Gospod
nam je zapovedio: I kada stojite na molitvi, praštajte ako šta imate protiv koga; da i Otac vaš koji
je na nebesima oprosti vama sagrešenja vaša. Ako li pak vi ne opraštate, ni Otac vaš koji je na
nebesima neće oprostiti vama sagrješenja vaša.[17] Pomoli se, pre svega, za svoje neprijatelje i
blagoslovi ih[18] kao oruđa Božijeg promisla kroz koja ti je vraćeno za tvoje grehove za
vreme kratkotrajnog zemaljskog života, pomoli se za njih da bi se oslobodio plate koju si
zaslužio, dakle večnih muka u paklu. Kada budeš tako postupao, kada zavoliš svoje
neprijatelje i budeš molio da im budu darovana sva blaga, prolazna i večna ‐ tek tada će ti
sići Bog u pomoć, i satrćeš svojom molitvom sve svoje neprijatelje, stupićeš umom u hram
srca da se poklanjaš Ocu u duhu i istini.[19] Na ako dopustiš svom srcu da otvrdne u
zlopamćenju, i ako opravdavaš svoj gnev svojom gordošću, znaj da će se okrenuti od tebe
Gospod Bog tvoj, i bićeš bačen pred satanu da te zgazi svojim nogama. Za sve nečiste
pomisli i osećanja on će te gaziti, a ti nećeš moći da mu se odupreš.[20] A ako te Bog
udostoji i stavi u osnovu tvog molitvenog podviga bezazlenost, ljubav, neosuđivanje
bližnjih, milostivo praštanje, tada ćeš posebno lako i brzo pobediti svoje protivnike i
dostignuti čistu molitvu.
Znaj da se sve strasti i svi pali duhovi nalaze u veoma bliskom međusobnom srodstvu i
savezu. To srodstvo, taj savez je greh. Ako te je pokorila jedna strast, onda su te kroz
pokoravanje toj jednoj strasti pokorile sve ostale strasti. Ako si dopustio da te pokori jedan
duh zlobe tako što si razgovarao sa pomislima koje on ulaže u tebe, i onda se potpuno
predao tim pomislima ili maštanjima, ti si postao rob svih duhova. Kada te pobede, oni će
te predavati jedan drugome, kao roba.[21] Tome nas poučavaju sveti oci, tome nas
poučava sam opit. Obraćaj pažnju na sebe, i shvatićeš sledeće: čim dragovoljno dopustiš
da u nečemu budeš pobeđen, odmah ćeš nakon toga biti pobeđen mimo svoje volje i u
nečemu sasvim drugom, u čemu i ne bi dopustio da te pobede, i to će trajati dotle dok
revnosnim pokajanjem ponovo ne uspostaviš svoju slobodu. U osnovu molitvenog
podviga položi bezgnevlje, ljubav i milost prema bližnjima, jer ih je Jevanđelje zapovedilo;
odlučno odbaci svaki razgovor sa pomislima i svako maštanje. Sve pomisli i maštanja
predusreći rečima: ʺCelog sebe predao sam volji Boga moga, i zato nemam nikakve
potrebe da naklapam, nagađam, predviđam, jer Gospod je blizu. Ne brinite se ni za što ‐
zapoveda Sveti Duh meni i svima koji veruju Hrista ‐ nego u svemu molitvom i moljenjem sa
zahvalnošću kazujte Bogu želje vašeʺ[22] Budite, dakle, cjelomudreni ‐ to jest odbacite presitost i
naslađivanje, odbacite obmanljive pomisli i maštanja ‐ i trezveni u molitvama; sve svoje brige
položite na Njega, jer se On stara za vas.[23] Hoću da se muževi, to jest hrišćani koji su se
usavršili u molitvenom podvigu, mole na svakom mjestu, podižući svete ruke, um i srce,
očišćene od strasti, ispunjene smirenjem i ljubavlju, bez gnjeva i dvoumljenja, jer su se, dakle,
klonili svake zlobe na bližnjega, slaganja sa pomislima i naslađivanja maštanjima.[24]
Kada omrzneš svaki put nepravedan, upravićeš se po svima zapovestima Gospodnjim.[25] Put
nepravedan je razgovor sa pomislima i maštanje. Onaj ko je odbacio takav razgovor i
maštanje, taj može da sledi sve Božije zapovesti, može da učini volju Božiju u svojoj
utrobi,[26] i da se neprestano prilepljuje molitvom uz Gospoda tako što će svojoj molitvi
davati krila smirenjem i ljubavlju. Koji ljubiše Gospoda, mrzite na zlo,[27] opominje nas Sveti
Duh.
Trudbenik molitve mora da sazna i uvidi dejstvo strasti i duhova na njegovu krv. Sveto
pismo sa razlogom govori da tijelo i krv ne mogu naslijediti Carstva Božijega.[28] Bog je
odbacio i gruba telesna osećanja starog čoveka, ali i tanana osećanja, ponekad sasvim
tanana, izazvana kretnjama krvi. Podvižnikovu pažnju u tome čini još potrebnijom
činjenica da tanano dejstvo strasti i duhova na krv postaje jasno tek tada kada srce oseti u
sebi dejstvo Svetog Duha. Osećanje se objašnjava osećanjem. Kada stekne duhovno
osećanje, podvižnik najednom potpuno jasno uviđa dejstvo krvi na dušu, uviđa na koji
način strasti i duhovi, dejstvujući posredstvom krvi na najtananiji način na dušu,
zarobljavaju dušu i drže je takvu, zarobljenu, pod svojom kontrolom. Tako će on shvatiti i
uveriti se da je svako dejstvo krvi na dušu ‐ i grubo i tanano ‐ mrsko pred Bogom, da
predstavlja žrtvu opoganjenu grehom, da nije dostojno da bude u duhovnoj oblasti, da nije
dostojno da se ubroji u duhovna dejstva i osećanja. Do pojavljivanja dejstva Duha u srcu
tanano dejstvo krvi ostaje ili potpuno neshvaćeno ili malo shvaćeno, čak može biti
smatrano dejstvom blagodati, ako ne bude preduzet potreban oprez. Ta predostrožnost
sastoji se u tome da do očišćenja i obnovljenja Duhom nikakvo osećanje srca ne treba
smatrati pravilnim, osim osećanja pokajanja, spasonosnog žaljenja zbog grehova,
razblaženog nadom pomilovanja. Od pale prirode Bog prima jedino žrtvu srca, jedino
osećanje srca, jedino njegovo stanje: Žrtva je Bogu duh skrušen; srce skrušeno i uniženo Bog
neće odbaciti.[29]
Dejstvo krvi na dušu očigledno je pri dejstvu strasti gneva i gnevnih pomisli na krv,
naročito u ljudima koji su skloni gnevu. U kakav samo pomamni zanos pada čovek kada u
njemu bukne bes! On tada gubi celokupnu vlast nad sobom, pada pod vlast strasti, u vlast
duhova koji žarko žele njegovu propast samim tim što su upravo njega uzeli za oruđe
zlodela; on govori i postupa kao da je lišen razuma. Dejstvo krvi na dušu očigledno je
takođe i onda kada strast za bludom uspali krv. Dejstvo ostalih strasti na krv manje je
očito, ali postoji. Šta je tuga? Šta je uninije? Šta je lenjost? To su razna dejstva na krv raznih
grešnih pomisli. Srebroljublje i koristoljublje neizostavno utiču na krv: šta je naslađivanje
koje rađa u čoveku maštanje o obogaćenju ako ne sablažnjivo, obmanjivo, grešno igranje
krvi? Duhovi zlobe, neprestano i neutoljivo žedni čovekove propasti, dejstvuju na nas i
pomislima, i maštanjima, ali i raznim doticajima, tako što dotiču naše telo, našu krv, naše
srce, naš um, i nastoje na sve načine i svim sredstvima da ubrizgaju u nas svoj otrov.[30]
Neophodan je oprez, neophodna je budnost, neophodno je jasno i tanano poznavanje
misaonog puta koji vodi Bogu. Na tom putu ima mnoštvo lopova, razbojnika, ubica.
Suočeni sa bezbrojnim opasnostima plačimo pred Gospodom našim i molimo Njega
neprestanim plačem da nas On sam vodi uskim i nevoljama ispunjenim putem koji vodi u
život. Razna uspaljivanja krvi od dejstva raznih demonskih pomisli i maštanja nisu ništa
drugo do ono plameno oružje koje je prilikom našeg pada dato palom heruvimu da se
njime vrti u nama i zabranjuje nam da uđemo u tajanstveni Božiji raj duhovnih pomisli i
osećanja.[31]
Posebnu pažnju moramo obratiti na dejstvo slavoljublja zato što njegovo dejstvo na krv
veoma teško možemo da opazimo i razumemo. Slavoljublje skoro uvek dejstvuje zajedno
sa istančanim sladostrašćem i pruža čoveku veoma istančane grešne naslade. Otrov tog
naslađivanja deluje toliko polako i neprimetno da naslađivanje u slavoljublju i
sladostrašću mnogi smatraju tešenjem savesti, čak dejstvom Božije blagodati. Obmanut
tim naslađivanjem, podvižnik malo‐pomalo dolazi u stanje samoobmane, a pošto
samoobmanu smatra blagodatnim stanjem, on postepeno pada u potpunu vlast palog
anđela, stalno zaogrnutog u plašt svetlog anđela, i postaje oruđe, apostol odbačenih
duhova. Iz tog stanja napisane su cele knjige koje zaslepljeni svet slavi, i koje s nasladom i
ushićenjem čitaju ljudi neočišćeni od strasti. To prividno duhovno naslađivanje nije ništa
drugo do naslađivanje u istančanom slavoljublju, gordoumlju i sladostrašću. Naslađivanje
nije osobina grešnika; njegova osobina je plač i pokajanje. Slavoljublje kvari dušu isto
onako kako strast za bludom kvari dušu i telo. Slavoljublje čini dušu nesposobnom za
duhovne kretnje, a one počinju onda kada prestanu kretnje duševnih strasti, kada ih
smirenje zaustavi. Upravo zato monasima, posebno onima koji se zanimaju molitvom i
žele da napreduju u njoj, sveti oci predlažu sveto pokajanje, koje dejstvuje direktno protiv
slavoljublja, i tako donosi duši siromaštvo duhom. Da slavoljublje dejstvuje na dušu, i da
je to dejstvo veoma slično dejstvu bluda ‐ to može da se zapazi tek nakon velikog vežbanja
u pokajanju. Strast za bludom uči težnji za nedozvoljenim spajanjem sa drugim telom, a u
onima koji se njoj povinuju ‐ koji joj se povinuju čak samo time što se naslađuju nečistim
pomislima i maštanjima ‐ ona menja sva osećanja srca, menja ustrojstvo duše i tela;
slavoljublje teži ka protivzakonitom učestvovanju u ljudskoj slavi, i, čim dotakne srce,
izaziva nepravilne sladosne kretnje krvi, a te kretnje menjaju čovekov sastav, menjaju
celokupnu smesu (raspoloženje) čoveka time što ubace u nju i smešaju sa njom grubi i
mračni duh sveta, i tako otuđuju čoveka od Duha Božijeg. U odnosu na istinsku slavu,
slavoljublje je blud. ʺBludnim očima ono gleda na prirodu stvariʺ, kaže sveti Isak
Sirijski.[32] Koliko ono pomračuje čoveka, kada približavanje Bogu i usvajanje Boga čini
teškim, posvedočuje Spasitelj: Kako vi možete verovati ‐ rekao je On slavoljubivim farisejima,
koji su tražili pohvalu i odobravanje jedan od drugoga i od zaslepljenog ljudskog društva ‐
kada primate slavu jedan od drugoga, a slavu koja je od jedinoga Boga ne tražite?[33]
Takvu gordu revnost, po rečima prepodobnog Jovana Lestvičnika i Nila Sorskog,[34]
prema preuranjenom iskanju onoga što dolazi u svoje vreme možemo nepogrešivo svrstati
u strasti slavoljublja pri neprestanom sadejstvu krvi; krv raspaljuje i pokreće slavoljubive
pomisli, a slavoljublje, obrnuto, gaji i razmnožava sablažnjiva maštanja i nadmeno
mišljenje o sebi, koje je apostol nazvao uzaludnim nadimanjem tjelesnim umom svojim.[35]
Iz svega što smo gore rekli može se zaključiti i životno doba koje priliči molitvi uma i
molitvi srca. Takvoj molitvi priliči zreli uzrast, u kome se porivi u čoveku već prirodno
ukroćuju. Mladost se ne odbacuje, ako ima svojstva zrelosti, naročito ako ima vođu. Ali za
zrelost nije dovoljan samo određeni broj godina od rođenja, ili broj godina od stupanja u
manastir; zrelost mora najviše da proizilazi iz dugotrajnog prethodnog razmatranja sebe,
ne proizvoljnog razmatranja, nego u Gospodu Isusu Hristu, uz svetlost Jevanđelja, u kome
je prikazan novi čovek, a i sve nijanse bolesti starog, i uz izučavanje svetih otaca
pravoslavne, Istočne crkve, koji nepogrešivo poučavaju da se koristimo svetlošću
Jevanđelja. Što se čovek više udubljuje u sebe, što više poznaje sebe, što više poznaje svoje
strasti, njihovo raznovrsno dejstvo, sredstva za borbu, svoju nemoć, što se više stara da
istrebi u sebi grešna svojstva koja je pad usadio i stiče svojstva na koja ukazuje Jevanđelje,
time će temelj za zgradu molitve biti tvrđi. Ne treba žuriti pri izvođenju temelja: naprotiv,
treba se pobrinuti da on bude dovoljno dubok i čvrst. Malo je izučiti strasti i njihove
veoma isprepletene grane u čitanju otačkih knjiga; treba ih pročitati u živoj knjizi duše, i
sticati o njima opitno znanje. Očigledno je da su potrebne mnoge godine da bi takvo
vežbanje bilo plodonosno, naročito u naše vreme, kada se bez truda retko dobija bilo koje
duhovno znanje, kada se svakog takvog znanja moramo dokopavati u knjigama, i zatim
uvideti u knjigama red, postepenost duhovnih znanja, delanja, stanja. Oni koji nisu vodili
dovoljno računa o čvrstini temelja videli su u svojoj kući mnoge nedostatke i neudobnosti,
velike pukotine i druga oštećenja, a često su videli i žalosno rušenje same kuće. Braćo! Ne
žurimo: to nas i Jevanđelje savetuje[36], iskopajmo, produbimo, položimo u temelje teško
kamenje. Kopanje i produbljivanje je detaljnno ispitivanje srca, a tvrdo kamenje su navike
utvrđene dugotrajnim delanjem u jevanđelskim zapovestima.
Kada Hristov podvižnik, saobrazno svojim snagama, ovlada kretnjama krvi i oslabi njena
dejstva na dušu, tada u duši malopomalo počinju da nastaju duhovni pokreti; u umu
počinju da se javljaju tanana Božija mišljenja, privlače ga da ih razmatra, odvlače od
lutanja i čine da se sabere u sebi;[37] srce počinje da podržava um obilnim umiljenjem. Od
duhovnih dejstava potpuno oslabljuju dejstva krvi na dušu: krv počinje da vrši svoj
prirodni posao u telu, vraća se svom prirodnom određenju, i time prestaje da bude oruđe
greha i demona. Sveti Duh zagreva čoveka duhovno, i ujedno orošava i osvežava dušu
koja je do tada bila upoznata jedino sa raznim raspaljivanjem krvi.[38] Kada se pojavi
unutrašnje Sunce pravde, tada odlaze unutrašnje zveri u svoje jazbine i podvižnik izlazi iz
mraka i robovanja u kojima su ga držali greh i pali duhovi, izlazi na svoje duhovno delo i
napredovanje do same večeri zemaljskog života, do preseljenja u večni, nevečernji
život.[39] Od blaženog dejstva Svetog Duha u čoveku, u njemu najpre počinje da zrači
neobična tišina, pojavljuje se umrtvljenost prema svetu, prema naslađivanju njegovom
sujetnošću i grešnošću, prema služenjima u tom svetu. Hrišćanin se pomiruje sa svime i
svima posredstvom neobičnog, smirenog i ujedno uzvišenog duhovnog rasuđivanja,
nepoznatog i nedostupnog telesnom i duševnom stanju. On počinje da oseća sažaljenje
prema celom čovečanstvu i prema svakom čoveku pojedinačno. Sažaljenje prelazi u
ljubav. Zatim počinje da se udvostručuje njegova pažnja u molitvi: reči molitve počinju da
stvaraju snažan, neobičan utisak na dušu, potresaju je. Na kraju, malopomalo, srce i cela
duša kreću u sjedinjavanje sa umom, a za dušom se upućuje u to sjedinjenje i samo telo.
Takva molitva naziva se:
‐ molitvom uma kada je izgovara um uz duboku pažnju i podršku srca;
‐ molitvom srca kada je izgovaraju sjedinjeni um i srce,pri čemu um, takoreći, silazi u srce i
iz dubine srca šalje molitvu;
‐ molitvom duše kada se čini iz cele duše, uz učešće samog tela, kada se čini iz celokupnog
bića, pri čemu celo biće postaje sama usta koja izgovaraju molitvu.
Molitvu uma, i molitvu srca, i molitvu duše sveti oci u svojim delima često obuhvataju
jednim nazivom, a ponekad ih razlikuju. Tako je prepodobni Grigorije Sinajski rekao:
ʺUvek ih zovi molitvama uma ili molitvama duše.ʺ Ali danas, kada se učenje iz njihovih
živih usta o tome krajnje umanjilo, veoma je korisno znati razlike koje ih određuju. Kod
jednih bolje dejstvuje molitva uma, kod drugih molitva srca, a kod trećih molitva duše, sve
u zavisnosti od toga kako je Onaj koji razdeljuje sva blaga, i prirodna i blagodatna, obdario
svakoga;[40] ponekad u jednom istom podvižniku dejstvuje čas jedna, čas druga molitva.
Takvu molitvu veoma često prate suze. Čovek tada donekle saznaje šta znači blaženo
bestrašće. On počinje da oseća čistotu, a od čistote živi strah Božiji, a strah Božiji jede
ogrubelost tela neobičnim, čoveku do tada nepoznatim užasom, tom posledicom jasnog
osećanja da stoji pred Bogom. Hrišćanin stupa u novi život i novi podvig, dakle u ono što
odgovara obnovljenom stanju njegove duše: više ne uzima mleko za ishranu. Sva njegova
dela slivaju se u jedno, ʺu blaženo neprestano pokajanje.ʺ Neka razume ko može da
razume: rečeno je najnužnije, za dušu najspasonosnije, najvažnije znanje za istinskog
delatelja, koliko god te reči bile jednostavne. To stanje iskazao je Pimen Veliki u svom
odgovoru na pitanje kako pažljivi tihovatelj mora da se ponaša. Veliki je odgovorio:
ʺSlično čoveku koji je do guše upao u blato, i viče Bogu: ʹPomiluj me.ʺ[41] Duboki plač,
plač čovečijeg duha kojeg je Duh Božiji podigao u plač, neodvojivi je saputnik molitve
srca; duhovno osećanje straha Božijeg, pobožnosti i umiljenja prati molitvu duše. U
savršenim hrišćanima oba ova osećanja prelaze u ljubav. Ali i ta osećanja spadaju u
blagodatna. Ta osećanja su darovi Božiji, i daju se u svoje vreme, a ne može da ih razume
čak ni onaj podvižnik koji se podvizava u njihovoj oblasti, makar njegovo podvizavanje i
bilo pravilno. Molitva srca dejstvuje najviše ako se molimo imenom Gospoda Isusa;
molitvom duše mole se oni koji su dobili molitvu srca kada se zanimaju molitvoslovljem i
psalmopevanjem.
Bog je i u Novom i u Starom zavetu zapovedio čoveku da se moli i u umu, i u srcu, i u
duši. I ljubi Gospoda Boga svojega ‐ zapoveda Bog ‐ svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i
svim umom svojim, i svom snagom svojom. Ovo je prva zapovijest.[42] Očigledno je da se
najveća, najuzvišenija zapovest ne može drugačije ispuniti nego molitvom uma, srca i
duše, jer moliti se istinski njome znači odvajati se od celokupne tvari, i svim svojim bićem
ustremljivati se ka Bogu. Nalazeći se u toj ustremljenosti ka Bogu, onaj koji se moli
najednom se sjedinjuje sam sa sobom i vidi da ga je prst Božiji iscelio svojim dodirom. Um,
srce, duša, telo, do tada rasečeni mačem greha, najednom se sjedinjuju u jedno u Gospodu.
A pošto se sjedinjenje dogodilo u Gospodu, i pošto ga je Gospod učinio, onda je ono
ujedno i sjedinjenje čoveka sa samim sobom, i njegovo sjedinjenje sa Gospodom. Nakon
sjedinjenja, ili zajedno sa sjedinjenjem, uslediće pojavljivanje duhovnih darova. Pravilnije:
sjedinjavanje je dar Duha. Prvi duhovni dar, koji i vrši čudesno sjedinjenje, jeste mir
Hristov.[43] Nakon Hristovog mira sledi ceo skup Hristovih darova i plodova Svetog
Duha, koje apostol ovako navodi: ljubav, radost, mir, dugotrpljenje, blagost, dobrota, vjera,
krotost, uzdržanje.[44] Molitva čoveka koji je isceljen, sjedinjen, pomiren u sebi i sa sobom
daleka je od demonskih pomisli i maštanja. Plameno oružje palog heruvima prestaje da
dejstvuje: krv, koju je zadržala sila odozgo, prestaje da kipti i da se uznemiruje. To more
postaje nepomično; vetrovi ‐ demonske pomisli i maštanja ‐ više ne utiču na njega. Molitva
koja je daleka od pomisli i maštanja naziva se čistom,[45] pribranom. Podvižnik koji je
dostigao čistu molitvu počinje da posvećuje vežbanju u njoj mnogo vremena i često to sam
i ne primećuje. Sav njegov život, sva delatnost pretvara se u molitvu. Sadržina molitve,
kažu sveti oci, nužno određuje njenu dužinu. Kada molitva obuhvati čoveka, ona ga
postepeno menja, čini duhovnim zbog sjedinjenja sa Svetim Duhom, kako govori apostol:
A ko se sjedini sa Gospodom, jedan je Duh s njime.[46] Naprsniku Duha otkrivaju se tajne
hrišćanstva.
Blagodatni mir Hristov, koji podvižnika uvodi u čistu molitvu, potpuno je različit od
čovekovog uobičajenog, spokojnog, prijatnog raspoloženja: čim se useli u srce, on okiva
uznemirujuće kretnje strasti, oduzima strast, ali ne udaljavanjem strašnog, nego blaženim,
srčanim stanjem u Hristu, pri kome strašno nije strašno, kako je Gospod rekao: Mir vam
ostavljam, mir svoj dajem vam; ne dajem vam ga kao što ga svijet daje. Neka se ne zbunjuje srce
vaše i neka se ne boji.[47] U miru Hristovom skriveno živi takva duhovna sila da on njome
satire svaku zemaljsku žalost i svako iskušenje. Ta sila pozajmljuje se od samog Hrista: U
meni mir imate. U svijetu ćete imati žalost; ali ne bojte se,ja sam pobijedio svijet.[48]
Prizivan molitvom srca, Hristos šalje u srce duhovnu silu koja se zove mir Hristov,
nepojmljivu umom, neiskazivu rečima, nedokučivo dokučivanu jedino blaženim opitom.
Mir Božiji ‐ govori apostol hrišćanima ‐ koji prevazilazi svaki um, sačuvaće srca vaša i misli vaše
u Hristu Isusu.[49] Takva je sila Hristovog mira. On prevazilazi svaki um. To znači: on je
iznad uma sazdanih stvorenja ‐ i ljudskog uma, i uma anđela svetlosti, i uma palih anđela.
Kao dejstvo Božije, on se sa vlašću božanstveno raspoređuje pomislima i osećanjima srca.
Čim se on pojavi, sve demonske pomisli i od njih zavisna osećanja počinju da beže, a
čovečije pomisli, zajedno sa srcem, dolaze pod njegovo svesveto upravljanje i vođstvo. Od
sada on postaje njihov car, i pazi ih, to jest čuva ih nepovredivim za greh, u Hristu Isusu.
To znači: on drži pomisli u jevanđelskom učenju tako što im ne da da iz njega izađu,
prosvetljuje um tajanstvenim tumačenjem tog učenja, a srce hrani hlebom nasušnim koji
silazi s neba i daje život svima koji se pričešćuju njime.[50] Svojim obilnim dejstvom sveti
mir navodi ćutanje na um i vuče i dušu i telo na to da ga blaženo probaju. Tada se prekida
svaka kretnja krvi, svaki njen uticaj na stanje duše: nastaje velika tišina. U celom čoveku
struji neka nežna svežina, i čuje se tajanstveno učenje. Upravo zato što ga sveti mir
održava i hrani, hrišćanin postaje nedostupan za neprijatelje: prilepljen je za naslađivanje
Hristovim mirom, zanet je njime, i zato zaboravlja i grešne, a i sve zemaljske i telesne i
duševne naslade. Kakav lekovit napitak! Kakav božanstveni lek! Kakav blaženi zanos! I
zaista: šta drugo može biti početak obnavljanja čoveka ako ne blagodatno osećanje tog
mira koji čovekove sastavne delove razdvojene grehom ponovo sjedinjuje u jedno? Može li
čovek bez tog prethodnog dara, bez tog sjedinjenja sa samim sobom, biti sposoban za bilo
kakvo duhovno, božansko stanje, koje stvara sveblagi Sveti Duh? Može li razbijeni sasud
pre nego što ponovo bude sastavljen da primi bilo šta u sebe?
Osećanje mira u Hristu, kao i svi blagodatni darovi uopšte, počinje pre svega da se javlja
tokom molitve, jer je to ono delanje u kome pobožnost i paženje najbolje pripremaju
podvižnika za primanje Božijih utisaka. Kasnije sveti mir postaje osobina hrišćanina,
stalno ga prati, stalno i svuda podstiče da se moli u kleti svoje duše, ukazuje, još izdaleka,
na unutrašnje neprijatelje i podmukle zlobnike, odbija ih i pobeđuje svojom svemoćnom
desnicom.
Ovako je opisao sveti prorok Ilija veličinu duhovnog dara, Hristovog mira, njegovo
pojavljivanje u izabranom narodu Božijem, novom Izrailju, hrišćanima, njegovu silu da
isceljuje duše, da podržava zdravlje duša, činjenicu da taj dar potiče od Bogočoveka, da ga
daje Bogočovek: Bog silni ‐ govori prorok o očovečenom Gospodu ‐ otac vječni, knez mirni:
navešće mir na knezove, na uznapredovale hrišćane, koji su pobedili strasti i zato zaslužili
naziv knezova, mir i zdravlje Njegovo.[51] Bez kraja će rasti vlast i mir na prijestolu Davidovu i
u carstvu njegovu da se uredi i utvrdi sudom i pravdom odsada dovijeka. To će učiniti revnost
Gospoda nad vojskama.[52] Zasijaće u dane njegove pravda i mnoštvo mira;[53] Gospod će
blagosloviti narod Svoj ‐ hrišćane ‐ mirom,[54] a krotki će naslediti zemlju, i uživaće u mnoštvu
mira.[55] Kao što Sveti Duh objavljuje Sina,[56] tako dejstvo Svetog Duha u čoveku, mir
Hristov, objavljuje da su čovekove pomisli ušle u svesvetu oblast Božije pravde i istine, da
je jevanđelje primljeno njegovim srcem: Milost i istina poljubiše se, pravda i mir celivaše se.[57]
Dejstvo Hristovog mira u čoveku je znak da u njemu prebivaju Hristove zapovesti, da je
on izvan zablude i samoobmanjivanja: suprotno ovome, i najmanje primetna zbunjenost,
kakvim god opravdanjima se prikrivala, pouzdan je znak da je čovek skrenuo sa uskog
Hristovog puta na široki put koji vodi u propast.[58] Ne osuđuj ni bezbožnog ni
nesumnjivog zlotvora: Svojemu Gospodaru on stoji ili pada.[59] Ne mrzi ni svog klevetnika,
ni rugača, ni pljačkaša, ni ubicu: oni te raspinju sa desne strane Gospoda po nedokučivom
uređenju Božijih sudova da bi u iskrenom saznanju i ubeđenju mogao u svojoj molitvi da
kažeš Gospodu: ʺDa, primam po svojim delima kao što sam zaslužio, seti me se Gospode u
Carstvu svome.ʺ Nevolje koje se dopuštaju na tebe shvati kao svoju neiskazivu dobrobit,
kao svoju izabranost pred Bogom, i pomoli se najtoplijom molitvom za te svoje
dobročinitelje kroz koje ti se pruža dobrobit, uz pomoć čijih ruku se istržeš iz sveta i
umrtvljavaš se za njega, na čijim se rukama uznosiš Bogu. Oseti prema njima onakvu
milost kakvu prema nesrećnom i u grehu zaglibljenom čovečanstvu oseća Bog, koji je svog
Sina predao na žrtvu da bi iskupio delo neprijateljsko Tvorcu, znajući da će se to delo u
većini narugati i toj žrtvi, da će je prenebreći. Takva milost seže do ljubavi prema
neprijateljima, izliva se u usrdnim molitvama za njih, i dovodi do opitnog poznanja Istine.
Istina je reč Božija, Jevanđelje; Istina je Hristos. Poznanje Istine uvodi u dušu Božiju istinu
tako što izgoni iz duše palu i grehom oskrnavljenu čovečiju istinu: svoj ulazak u dušu
Božija istina posvedočuje Hristovim mirom. Hristov mir čini čoveka i hramom i
sveštenikom Boga živoga: I bi u miru mesto Njegovo (Božije), i obitalište Njegovo na Sionu;
tamo skrši moći strela, oružje i mač i rat.[60]
O blaženom sjedinjavanju čoveka sa samim sobom zbog dejstva Hristovog mira svedoče
najveći učitelji monaštva. Sveti Jovan Lestvičnik govori: ʺZavapih svim srcem mojim, to jest
telom, dušom i duhom: Jer gde su dva u ovom poslednjem sjedinjeni, tamo je i Bog sa
njima.ʺ[61] Prepodobni Isaija Otšelnik govori: ʺAko i ti, kao i mudre devojke, znaš da je
tvoja svetiljka puna ulja, i ti ćeš moći da uđeš u ložnicu, i nećeš morati da ostaneš izvan
nje; ako si osetio da su se tvoj duh, duša i telo neporočno sjedinili i ustali čisti u dan
Gospoda našeg Isusa Hrista; ako te savest ne razobličava i ne osuđuje; ako si postao dete,
po rečima Spasitelja, koji je rekao: Pustite djecu, i ne branite im da dolaze k meni, jer je takvih
Carstvo nebesko,[62] onda si zaista postao nevesta (Hristova); Sveti Duh je počinuo na tebi,
iako si još u telu.ʺ[63] Sveti Isak Sirijski govori: ʺNe poredi one koji čine znamenja, čuda i
sile u svetu sa onima koji razumno tihuju. Zavoli prazninu tihovanja više nego sitost
gladnih u svetu i obraćanje mnogih neznabožaca ka poklanjanju Bogu. Bolje ti je da se
oslobodiš okova greha nego da oslobodiš robove od rada. Bolje ti je da se umiriš sa svojom
dušom u jednodušnosti trojice koja je u tebi ‐ a mislim na telo, dušu i duh ‐ nego da svojim
učenjem umiruješ one koji drugačije misle.ʺ[64] Sveti mir je ono nekretanje uma koje je
posledica ispunjenja jevanđelskih zapovesti; to nekretanje sveti Isak Sirijski pominje u 55.
slovu, a sveti Grigorije Bogoslov i sveti Vasilije Veliki su se udaljili u pustinju čim su ga
osetili. Tamo su se zauzeli oko svog unutrašnjeg čoveka, i kada su ga konačno uredili
pomoću Jevanđelja, postali su gledaoci tajanstvenih viđenja Duha. Očigledno je da
nekretanje, ili sabranost (uništenje rasejanosti), um stiče tek onda kada se sjedini sa dušom.
Bez toga on ne može da se suzdrži od lebdenja i lutanja kuda god stigne. Kada se um,
dejstvom Božije blagodati, sjedini sa srcem, tada on dobija molitvenu silu, o kojoj
prepodobni Grigorije Sinajski govori: ʺDa Mojsije nije primio od Boga štap sile, ne bi Bog
kroz njega pobedio faraona i Egipat. Tako je i sa umom: ako ne bude imao u ruci
molitvenu silu, on neće moći da satre greh i neprijateljske sile.ʺ[65] U duhovnim poukama
jeromonaha Serafima Sarovskog neobično jasno i prostodušno izneto je učenje o
Hristovom miru i pokazana visina i važnost tog dara; tamo je sve skinuto neposredno iz
svetog opita srca: ʺKada um i srce budu sjedinjeni u molitvi, i pomisli duše nerasejane,
tada će srce zagrevati duhovna toplina u kojoj sija Hristova svetlost i celog unutrašnjeg
čoveka ispunjava mirom i radošću.[66] Ništa nije bolje od mira u Hristu, zato što se u
njemu osujećuje svaka bitka duhova, živeli oni na zemlji ili u vazduhu. Kada čovek
pogružava um u sebe i ima delanje u svom srcu, onda je to znak da je njegova duša
razumna. Tada ga Božija blagodat osenjuje, i on obitava u mirnom, a posredstvom toga i u
blaženom uređenju: u mirnom jer ima mirnu savest; a u blaženom zato što um sagledava u
sebi blagodat Svetog Duha, po reči Božijoj: I bi u miru mesto Njegovo.[67] Kada ko hodi u
mirnom uređenju, taj kašikom zahvata duhovne darove. Kada čovek dospe u mirno
uređenje, tada može svetlost svog razuma da isijava i na ostale. Ovaj svet, kao neku
bescenu riznicu, ostavio je Gospod naš Isus Hristos svojim učenicima pred svoju smrt, i
rekao im: Mir vam ostavljam, mir svoj dajem vam.[68] Naša je obaveza da sve svoje snage,
želje i dejstva usredsredimo na to da dobijemo mir Božiji i da sa Crkvom uvek govorimo:
Gospode Bože naš! Nama ćeš dati mir.ʹʺ[69] Na svaki dobri način moramo nastojati da
sačuvamo duševni mir i da nas ne uznemiruju uvrede drugih: zbog ovoga se moramo na
svaki način starati da zadržimo gnev i da posredstvom paženja sačuvamo um i srce od
nepristojnih pokreta. Uvrede od drugih treba podnositi ravnodušno i priučavati se
takvom raspoloženju duha kao da se njihove uvrede ne odnose na nas nego na nekoga
nama tuđeg. Takvo vežbanje može da donese tišinu ljudskom srcu i učini ga obitalištem
samog Boga. Iz žitija Pajsija Velikog može se videti kako treba pobeđivati gnev.
On je molio Gospoda Isusa Hrista, koji mu se javio, da ga oslobodi od gneva. A Hristos
mu je rekao: ʺAko želiš da pobediš zajedno gnev i jarost, ništa ne poželi, nikoga ne mrzi,
ne ponizi.ʺ[70] Da bi sačuvao duševni mir, moraš da udaljavaš od sebe uninije, i da
nastojiš da imaš radostan, a ne tužan duh, po Sirahovim rečima: ʺTuga je mnoge ubila, a
koristi u njoj nema.[71] Zbog očuvanja duševnog mira treba na sve načine izbegavati
osuđivanje drugih. Neosuđivanje i ćutanje čuva duševni mir: čovek u takvom uređenju
dobija Božija otkrivenja.ʺ[72] Carstvo Božije je pravednost i mir i radost u Duhu Svetome. Jer
koji ovim služi Hristu, ugodan je Bogu.[73]
Hristov mir je izvor neprestane molitve uma, srca i duše, blagodatne, duhovne molitve,
molitve koja se, dejstvom Svetog Duha, prinosi iz celokupnog čovekovog bića; Hristov mir
je neprestani izvor blagodatnog smirenja Hristovog, koje prevazilazi ljudski um. Neće
pogrešiti onaj koji kaže da blagodatna molitva jeste blagodatno smirenje, i da blagodatno
smirenje jeste neprestana molitva. Smatramo neophodnim da ovde izložimo veoma tesnu
vezu molitve i smirenja. Šta je smirenje? ʺSmirenje jeʺ ‐ rekli su oci ‐ ʺbožanstveno i
nepojmljivo.ʺ[74] Ne znači li to isto ono što znače i reči apostolske: Mir Božiji, koji
prevazilazi svaki um?.[75] Nepogrešivo ćemo odrediti smirenje ako kažemo: smirenje je
nepojmljivo dejstvo nepojmljivog mira Božijeg, a nepojmljivo se poima jedino samim
blaženim opitom. Ka ovakvom određenju smirenja vodi nas sam Gospod. Hodite k meni svi
koji ste umorni i natovareni ‐ rekao je Gospod ‐ i ja ću vas odmoriti. Uzmite jaram moj na sebe i
naučite se odmene; jer sam ja krotak i smiren srcem, i naći ćete pokoj dušama svojim.[76]
Objašnjavajući ove Spasiteljeve reči, prepodobni Jovan Lestvičnik govori: ʺNaučite se ne od
anđela, ne od čoveka, ne iz knjiga, nego od mene, to jest od toga što ja u vama prebivam, što
vas ozarujem, delam u vama, jer sam ja krotak i smiren srcem, i pomislima i usvojenim
načinom mišljenja naći ćete pokoj od bitaka i olakšanje od strasnih pomisli dušama
svojim.ʺ[77] Kako je ova pouka delatna, opitna, blagodatna! Dalje u Pouci o smirenju sveti
Jovan Lestvičnik navodi razne znake smirenja, koji mogu biti poznati i razumljivi ne samo
posedniku ovog duhovnog blaga nego i njegovim bližnjima i prijateljima u Gospodu, a
onda dodaje: ʺZa posednika ovog velikog bogatstva (smirenja) postoje u njegovoj duši i
drugi znaci, viši od svih gore navedenih, (po kojima on može da pozna da je postao
posednik smirenja). Svi navedeni znaci su vidljivi, osim sledećeg. Znaćeš, i nećeš se
prevariti, da je ovo prepodobno (smirenje) prisutno u tebi po tome što će te celog ispuniti
neopisiva svetlost i neizmerna ljubav prema molitvi.ʺ[78] Na pitanje: ʺKoji su tipični znaci
smirenja?ʺ sveti Isak Sirijski je odgovorio: ʺKao što nadmenost duše nije ništa drugo do
njeno rasipanje, koje je primorava da lebdi (posredstvom maštanja, kao posledice
nadmenosti), i ne sprečava da leti na oblacima svojih pomisli, na kojima obilazi svu
tvorevinu, tako (suprotno nadmenosti) smirenje sabira dušu u tihovanje; posredstvom
smirenja duša se usredsređuje u samu sebe. Kao što se duša ne poznaje i ne vidi telesnim
očima, tako se smirenoumni ne poznaje ni kada se nalazi među ljudima. Kao što je duša
skrivena u unutrašnjosti tela od ljudskih pogleda i od opštenja sa ljudima, tako i istinski
smirenoumni ne želi da ga ljudi vide i razumeju: on se udaljio od svega i odrekao se svega
‐ on bi čak želeo da se i od samog sebe pogruzi u sebe, da živi i prebiva u tihovanju, da
potpuno zaboravi svoje prethodne misli i osećanja, da postane neko ko ne postoji, i ko nije
počeo da postoji, da bude čak nepoznat samoj svojoj duši. Koliko je takav čovek skriven i
odvojen od sveta, toliko je on sav u svom Gospodu.ʺ[79]
Kakvo je to stanje, ako nije stanje u koje dovodi blagodatna molitva uma, srca i duše? Kako
možemo da prebivamo u Gospodu, ako ne spajanjem sa Njim posredstvom čiste molitve?
Upravo u toj reči sadržan je odgovor svetog Isaka na pitanje: ʺŠta je molitva?ʺ Sveti je
odgovorio: ʺMolitva je čišćenje i praznina misli od svega ovdašnjeg i srce potpuno
okrenuto budućnosti kojoj se nada.ʺ Nisu li, dakle, istinska molitva i istinsko smirenje
jedno te isto, i po dejstvima i po posledicama? Molitva je majka vrlina i vrata prema svim
duhovnim darovima. Usredsređenom i revnosnom molitvom, punom strpljenja i
primoravanja sebe, zadobijamo i blagodatnu molitvu i blagodatno smirenje. Blagodatnu
molitvu i blagodatno smirenje donosi Sveti Duh; donosi ih Hristos: i kako da ne budu
toliko slični kada im je izvor isti? Kako takav izvor da ne donese divnu slogu i divan
međusobni odnos svih vrlina? One se najednom pojavljuju u onom hrišćaninu u čiju je
unutrašnju klet ušao Hristos da bi uslišio plač onoga koji je zaključan u klet i oduzeo mu
razloge za plač. ʺMolitva je majka vrlinaʺ ‐ rekao je prepodobni Marko Podvižnik ‐ ʺona ih
rađa kroz sjedinjenje sa Hristom.ʺ[80] Sveti Jovan Lestvičnik je nazvao molitvu majkom
vrlina, a smirenje rušiteljem strasti.[81]
Treba da objasnimo i učinimo bar donekle razumljivim spajanje uma, duše i tela onima
koji ga nisu osetili, a sve zato da bi ga poznali kada, po Božijoj milosti, počne u njima. To
spajanje je potpuno očito, sasvim primetno ‐ ono nije plod nikakvog maštanja niti
sablažnjivog mišljenja. Ono se može donekle objasniti iz suprotnog stanja, u kome se
obično svi nalazimo. To suprotno stanje, razdvojenost uma, duše i tela, njihovo
neusaglašeno delovanje, često pretvoreno u međusobno protivljenje, žalosna je posledica
našeg pada u našim praroditeljima.[82] Ko ne vidi u sebi to neusaglašeno delovanje? Ko ne
oseća unutrašnju borbu i mučenje koje ona donosi? Ko smatra da ta borba, to mučenje ‐
često nepodnošljivo ‐ samim tim nije i naša bolest, znak, ubedljiv dokaz pada? Naš um se
moli, ili razmišlja i ima pobožnu nameru, a srce i telo pokreću razne poročne želje, razne
strasne težnje, nasilno vuku um od vežbanja, i najčešće uspevaju da ga odvuku! I dejstvo
samih čula, naročito vida i sluha, protivno je umu: ta čula mu stalno pružaju utiske o
materijalnom svetu, i tako ga dovode u rasejanost. Kada um, po neizrecivoj Božijoj milosti,
počne da se sjedinjuje u molitvi sa srcem i dušom, tada duša, najpre malo‐pomalo, a zatim
i sasvim počne da se zajedno sa umom ustremljuje u molitvu. U molitvu se, napokon,
ustremljuje i samo naše smrtno telo, to delo Božije, od pada zaraženo životinjskom žarkom
željom. Tada telesna osećanja postaju nedelatna: oči gledaju, a ne vide; uši slušaju, a ne
čuju.[83] Tada molitva obuzima celog čoveka: same njegove ruke, noge i prsti, neiskazivo,
ali potpuno očigledno i primetno učestvuju u molitvi i postaju ispunjeni silom koja se
rečima ne može objasniti. Dok se zbog Hrista i molitve nalazi u stanju mira, čovek je
nedostupan za sve grešne pomisli ‐ nedostupan im je upravo onaj čovek za koga je ranije
svaka borba protiv grešnih pomisli značila siguran poraz. Duša oseća da joj se približava
neprijatelj, ali molitvena sila koja je ispunjava ne dopušta neprijatelju da se približi i
oskrnavi hram Božiji. Onaj ko se moli zna da mu je prilazio neprijatelj, ali ne zna sa kojom
pomišlju, sa kojom vrstom greha. Sveti Jovan Lestvičnik je rekao: ,J1ukavoga koji se uklanja
od mene ne poznah[84] ni kako, ni radi čega dođe, ni kako ode! Naprotiv, potpuno sam
ravnodušan prema svemu tome, pošto jesam, i biću sav sjedinjen sa Bogom.ʺ[85]
Najpovoljnije vreme za sećanje na Boga, naročito za Isusovu molitvu, jeste ono vreme u
kome su um i duša sjedinjeni; tada telesna osećanja postaju nedelatna, a ta njihova
nedelatnost najviše doprinosi najdubljoj pažnji i svemu onome što ona sa sobom donosi.
Tada je molitveno čitanje psalama i ostalih molitava čak i preko potrebno, upravo zato što
veoma doprinosi paženju. No tokom pojanja psalama pred um izlaze razne misli, i zato on
tokom pojanja psalama ne može da bude čist od rasejanosti onoliko koliko je čist od
rasejanosti tokom kratke, jednoobrazne molitve. Um i dušu takođe moramo sjedinjavati i
za vreme čitanja Svetog pisma i svetootačkih knjiga: tada će to čitanje biti mnogo
plodonosnije. ʺOd svakog umaʺ ‐ govori sveti Jovan Lestvičnik ‐ ʺBog u svakoj molitvi
(dakle i tokom čitanja, kojim se molitva hrani i koje predstavlja samo jedan ogranak
molitve i umnog delanja) traži da pokaže silu koju je dobio od Njega: zato treba
paziti.ʺ[86]
Brate! Ako još nisi osetio jedinstvo uma, duše i tela, zanimaj se pažljivom molitvom, i
sjedinjuj molitvu ustima, i povremeno glasom, sa umom. Prebivaj u jevanđelskim
zapovestima, uporno i dugotrpeljivo bori se protiv strasti, ne padaj u uninije i beznađe ako
te pobede grešne pomisli i osećanja; uostalom, ne pristaj na poraz. Čim padneš, ustaj; ako
opet padneš, opet ustaj ‐ dok se ne naučiš da hodiš bez spoticanja. Čaša slabosti je i
korisna: Božiji promisao dopušta da podvižnik ispija izvesno vreme tu čašu da bi se
oslobodio gordosti, gneva, zlopamćenja, osuđivanja, gordoumlja i slavoljublja. Neobično je
važno da čovek uvidi u sebi slavoljublje i da ga obuzda. Dok ono deluje, dotle je čovek
nesposoban da uđe u zemlju duhovnog života, budući da u takav život ulazi kroz
bestrašće, koje dobija na dar onda kada Hristov mir zavlada u njemu.
Ako si pak osetio da se tvoj um sjedinio sa dušom i telom, da više nisi nožem greha
rasečen na delove, već da si nešto jedno i celo, ako u sebi osećaš strujanje svetog Hristovog
mira, tada sa najvećom mogućom revnošću čuvaj taj Božiji dar. Neka tvoja glavna dela
budu molitva i čitanje svetih knjiga; ostalim delima daj drugostepeni značaj, a prema
zemaljskim delima budi hladan, i, ako možeš, kloni ih se. Sveti mir, kao strujanje Svetog
Duha, jeste osetljiv on odmah odstupa od duše koja se nepažljivo ponaša u njegovom
prisustvu, koja narušava pobožnost, narušava vernost time što popušta grehu, dozvoljava
da bude nemarna. Zajedno sa Hristovim mirom i blagodatna molitva odstupa od
nedostojne duše: strasti upadaju u dušu kao gladne zveri, počinju da raskidaju
samopredatu žrtvu od koje je Bog odstupio i prepustio je samoj sebi.[87] Ako se prejedeš, a
naročito ako se opiješ, sveti mir će prestati da dejstvuje u tebi. Ako se razgneviš, njegovo
dejstvo će zadugo prestati u tebi. Ako sebi dozvoliš drskost, on će prestati da dejstvuje.
Ako zavoliš bilo šta zemaljsko, ako se zaraziš strašću prema stvarima, prema bilo kakvom
rukodelju, ili posebnim raspoloženjem prema čoveku, sveti mir će neizostavno odstupiti
od tebe. Ako dopustiš da se naslađuješ pomislima o bludu, on će te dugo, veoma dugo
ostaviti, jer ne trpi nikakav smrad greha, naročito smrad bluda i slavoljublja. Tražićeš ga, i
nećeš ga naći. Plakaćeš kada shvatiš da si ga izgubio, ali on neće obratiti ni trunku pažnje
na tvoj plač, a sve zato da bi se ti naučio da Božijem daru daješ odgovarajuću cenu i da ga
čuvaš onako kako dolikuje: revnosno i pobožno.
Omrzni sve što te vuče dole, u rasejanost, u greh. Raspni sebe na krstu jevanđelskih
zapovesti; neprestano drži sebe prikovanim za krst. Hrabro i bodro odbacuj sve grešne
pomisli i želje; odsecaj brige o ovome svetu; nastoj da oživiš u sebi Jevanđelje time što ćeš
revnosno ispunjavati sve njegove zapovesti. Za vreme molitve ponovo se raspinji, raspinji
se na krstu molitve. Odbacuj od sebe sva sećanja, čak i veoma važna sećanja koja ti dođu
za vreme molitve ‐ zanemaruj ih. Ne slovi o Bogu, ne unosi se u razmatranje blistavih,
novih, dubokih misli, ako počnu nenadano da se roje u tebi. Sveto ćutanje, koje osećanje
Božije veličine navodi na um tokom molitve, govori o Bogu više i dublje od svake reči.
ʺAko se istinski molišʺ rekli su sveti oci, ʺti si bogoslov.ʺ[88]
Imaš blago! Vide to nevidljivi lopovi: oni to pogađaju na osnovu gubitka svog uticaja na
tebe.[89] Oni jedva čekaju da otmu Božiji dar od tebe! Oni su vešti, puni iskustva i zle
dovitljivosti. Budi pažljiv i oprezan. Čuvaj i gaji u sebi osećanje pokajanja; ne divi se
svome stanju; shvati ga kao sredstvo za sticanje istinskog pokajanja. Siromaštvo duhom
sačuvaće u tebi dar blagodati i ogradiće te od svih neprijateljskih mučkih napada i
obmana: srce skrušeno i uniženo Bog neće odbaciti,[90] neće ga predati neprijatelju ni lišiti
spasenja i blagodati. Amin.

NAPOMENE:
1. Sveti Isak Sirijski, Slovo 55: ʺNe treba pre vremena tražiti velike sudove,da se Božije
darivanje ne bi potrošilo zbog brzine njegovog primanja. Sve što se lako dobije, lako
se i gubi; sve stečeno uz stradanje srca, čuva se brižno.ʺ
2. Prepodobni Simeon Novi Bogoslov, Prvi način paženja i molitve, Dobrotoljublje,
tom 1. Takođe: Asketski ogledi, tom 1, O Isusovoj molitvi; razgovor između starca i
njegovog učenika.
3. Lk 17,20.
4. Slovo 55.
5. 1 Kop 2, 9.
6. Post 3, 5.
7. 1 Car gl. 18.
8. Mt 21,13.
9. Žitije prepodobnog Dositeja, u knjizi pouka prepodobnog ave Doroteja.
10. Slovo 21.
11. Slovo 41.
12. Slovo 41.
13. Iskustvo pokazuje da susret sa ženskim polom, sa razvratnim društvom i drugim
sablaznima deluje neuporedivo snažnije na monaha nego na mirjanina, jer se
mirjanin uvek vrti tu, među sablaznima. To delovanje na monaha je tim snažnije što
je njegov život pažljiviji i stroži. Glad je izmučila u njemu strasti, no one se opet
pomahnitalo i besomučno bacaju na svoje objekte čim oprez popusti. Ako
pobuđena strast i ne počini ubistvo, ona može da zada strašnu ranu, za čije su
lečenje potrebne mnoge godine, krvavi trudovi, a iznad svega velika milost Božija.
14. Jez 16, 49. Originalni stih Pisma čita se ovako: Evo u čemu bijaše bezakonje sestre
tvoje Sodoma: u ponosu, u izobilju hljeba i u bezbrižnosti bijaše ona i kćeri njezine,
a ne pomagahu siromahu i ubogome.
15. Mt 5,22.
16. Prepodobni Marko Podvižnik, Poslanica monahu Nikolaju.
17. Mk 11, 25,26.
18. Mt 5,44.
19. Jn 4,24.
20. Prepodobni Marko Podvižnik, Pouka 7, O postu i smirenju.
21. Prepodobni Isaija Otšelnik, Slovo 8, gl. 1. Ovaj monah je prodirao duboko u sebe i
govorio: ʺPonekad sebi ličim na konja koji luta bez gospodara i na koga seda svako
ko ga susretne. Kada ga pusti jedan, lovi ga drugi i seda na njega.ʺ
22. Flp 4, 5, 6.
23. 1 Pt 4, 7 i 5, 7.
24. 1 Tim 2, 8.
25. Ps 118,128.
26. Ps 39, 9.
27. Ps 96,10.
28. 1 Kop 15, 50.
29. Ps 50,19.
30. Sveti Jovan Karpatski, gl. 87. Dobrotoljublje, tom 4.
31. Po objašnjenju prepodobnog Makarija Velikog (Beseda 37, gl. 5) i: prepodobni
Marko Podvižnik, Pouka 6.
32. Slovo 56.
33. Jn 5, 44.
35. Kol 2, 18.
36. Lk 6,48.
37. ʺPre svih (duhovnih darova) Gospod daruje umu pribranost.ʺ Prepodobni Kalist i
Ignjatije Ksantopul, gl. 24, Dobrotoljublje, tom 2.
38. Prepodobni Maksim Kapsokalivit, Beseda sa prepodobnim Grigorijem Sinaitom,
39. Ps 103,22, 23.
40. Razlika je pokazana ranije.
42. Mk 12, 30.
43. Varsanufije Veliki, Odgovor 184. Sveti Grigorije Palama, Poslanica monahinji
Kseniji.
44. Gal 5, 22,23.
46. 1 Kop 6,17.
47. Jn 14, 27.
48. Jn 16, 33.
49. Flp 4,7.
50. Jn 6, 33.
51. Zbog razlike u tekstu (Is 9,6), navešćemo ovaj stih onako kako ga autor navodi:
ʺ...Bog krepkiй, Vlastelin, Knяzь mira, Otec buduщego veka; ibo privedu mir
knяzьяm, mir i zdravie Egoʺ (prim. prev.).
52. Is 9,6, 7.
53. Ps 71,7.
54. Ps 28, 11.
55. Ps Z6, 11.
56. Jn 16,14.
57. Ps 84, 11.
58. Rukovodstvo za duhovni život prepodobnih Varsanufija Velikog i Jovana Propoka,
Odgovor 59.
59. Pim 14, 4.
60. Ps 75, 3,4.
61. Ps 118,145. Mt 18, 20. Lestvica, Pouka 28, gl. 61.
62. Mt 19, 14.
63. Slovo 10. Istu ovu misao prepodobni iznosi i u svom Slovu 17.
64. Slovo 56.
65. Dobrotoljublje, tom 1, gl. 114.
66. Pouka II,O molitvi.
67. Ps 75, 3.
68. Jn 14, 27.
69. Is 26,12.
70. Četiminej, 19. jun. Žitije prepodobnog Pajsija Velikog.
71. Cip 30,25.
72. Pouka 3. i Pouka 4, O duševnom miru i o njegovom čuvanju, Moskva, drugo
izdanje 1844. god.
73. Pim 14,17, 18.
74. O smirenju, pouka prepodobnog ave Doroteja.
75. Flp 4, 7.
76. Mt 11,28,29.
79. Slovo 48.
80. O onima koji misle da se opravdaju delima, gl. 35.
81. Lestvica, Pouka 28. i Pouka 25.
82. Takvo stanje naše prirode prepodobni Simeon Novi Bogoslov naziva njenim
razdiranjem. Slovo 3.
83. Prepodobni Simeon Novi Bogoslov, Slovo 10.
84. Ps 100, 4.
87. Ps 103, 20, 21.
88. Prepodobni Nil Sinajski, Glave o molitvi, gl. 61.
89. Kada vraćaše Gospod roblje Sionsko, bejasmo utešeni. Tada se ispuniše radošću
usta naša i jezik naš veselja. Tada rekoše u narodima: Velike stvari učini Gospod sa
njima. (Ps 125,1, 2). Na svim mestima u Psaltiru pod rečju narodi podrazumevaju
se, u tajanstvenom značenju, demoni. Podvižnik poznaje daje izbavljen iz robovanja
demonima onda kada njegov um prestane da se zanosi mislima i maštanjima koje
demoni donose pred njega, kada počne da se moli čistom molitvom, uvek
sjedinjenom sa duhovnom utehom. To izbavljenje postaje jasno i demonima: Tada
rekoše u narodima: Velike stvari učini Gospod sa njima.
90. Ps 50,19.
ASKETSKI OGLEDI

SLOVO O ISUSOVOJ MOLITVI[1]

Počinjem ovo slovo o Isusovoj molitvi i odmah prizivam sveblagog i svemogućeg Isusa da
pritekne u pomoć mom ograničenom umu. Počinjem ovo slovo o Isusovoj molitvi i sećam
se Simeonovih reči o Gospodu: Gle, ovaj leži da mnoge obori i podigne u Izrailju, i da bude znak
protiv koga će se govoriti.4 Kao što je Gospod bio i jeste istinski znak, znak protiv koga će se
govoriti, predmet neslaganja i sporenja između onih koji su poznali i onih koji nisu
poznali Gospoda, tako i moljenje Njegovim svesvetim imenom predstavlja u pravom
smislu veliki i divni znak, i kao takvo ono je od određenog vremena postalo predmet
neslaganja i sporenja između onih koji se takvim moljenjem zanimaju i onih koji se njime
ne zanimaju. Sa pravom jedan otac[2] primećuje da taj način moljenja odbacuju jedino oni
koji ne poznaju takav način moljenja, a razlog odbacivanja su predubeđenja i lažna
mišljenja o njemu. Ne obazirući se na povike predubeđenja i neznanja, u nadi na Božiju
milost i pomoć, predlažemo ljubljenim ocima i braći naše ubogo slovo o Isusovoj molitvi
na osnovu Svetog pisma, crkvenog predanja i svetootačkih dela, u kojima je izloženo
učenje o toj svesvetoj i svesilnoj molitvi. Neka budu neme usne lažljive, koje Govore na
pravednika i na veličanstveno ime njegovo bezakonje, u oholosti svojoj, svojim velikim
neznanjem i sa njim sjedinjenom porugom nad čudom Božijim. Razmotrivši veličinu
Isusovog imena i spasonosnu silu moljenja njime, uzviknimo u duhovnoj radosti i
divljenju: Kako je veliko mnoštvo dobrote Tvoje, Gospode, koju si pripremio onima koji Te se boje,
koju činiš onima koji se uzdaju u Tebe, pred sinovima čovečijim.[3] Jedni (se hvale) kolima, a drugi
konjima ‐ na telesnom i sujetnom umovanju svome ‐ a mi ćemo se prostodušno i sa dečijom
verom veličati Imenom Gospoda Boga našega.[4]
Isusova molitva se izgovara ovako: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog. Ona
se prvobitno izgovarala bez reči grešnog; ta reč je kasnije dodata. ʺTa reč sadrži u sebi
priznanje i ispovedanje padaʺ napominje prepodobni Nil Sorski, ʺta reč nama priliči, a
Bogu prija zato što On zapoveda da mu molitve upućujemo iz priznanja i ispovedanja
svoje grešnosti.ʺ[5] Pokazujući blagost prema slabosti onih koji tek počinju da se zanimaju
Isusovom molitvom, sveti oci dozvoljavaju početnicima da nekad govore: Gospode Isuse
Hriste, pomiluj me grešnog, a nekad: Sine Božiji, pomiluj me grešnog. Uostalom, ovo je samo
dopuštenje i znak milosti, a nikako ne naredba ili uredba koju treba neizostavno
ispunjavati. Mnogo je bolje da izgovaramo uvek jednoobraznu, celovitu, nepromenjenu
molitvu, jer tada promene i vođenje računa o promenama neće zauzimati um i odvlačiti
njegovu pažnju. Čak ni onaj koji radi sopstvene slabosti ima potrebu za promenom ne sme
to često da dopusti sebi. Na primer: do ručka može da se moli rečima: Gospode Isuse Hriste,
pomiluj me grešnog, a posle ručka rečima: Sine Božiji, pomiluj me grešnog. Prepodobni
Grigorije Sinait zabranjuje čestu promenu, i zato govori: ʺNe može da pusti korenje drveće
koje se često presađuje.ʺ[6]
Moljenje Isusovom molitvom je uredba Božija. Nju nisu ustanovili ni proroci, ni apostoli,
ni anđeli ‐ nju je ustanovio sam Sin Božiji i Bog. Posle Tajne večere, Gospod Isus Hristos je,
pored ostalih najuzvišenijih, konačnih zapovesti, ustanovio da se molimo Njegovim
imenom, dao nam je taj način moljenja kao novi, neobični, besceni dar. Apostoli su već
donekle znali silu Isusovog imena: tim imenom isceljivali su neisceljive bolesti, a demone
pokoravali, pobeđivali, vezivali, progonili. Gospod zapoveda da u molitvama
upotrebljavamo to najmoćnije, najdivnije ime, i obećava da će ono molitvu učiniti naročito
delotvornom. I što god zaištete (od Oca) u ime moje ‐ rekao je On apostolima ‐ to ću učiniti, da
se proslavi Otac u Sinu. Iako šta zaištete u ime moje, ja ću učiniti.[7] Zaista, zaista vam kažem da
što god zašitete od Oca u ime moje, daće vam. Do sada ne iskaste ništa u ime moje; ištite i dobićete,
da radost vaša bude ispunjena.[8] O, kakav dar! On je zalog neprolaznih, nemerljivih blaga!
On je istekao iz usta neograničenog Boga koji se obukao u ograničenu čovekovu prirodu i
uzeo čovečije ime ‐ Spasitelj.[9] To ime po svojoj spoljašnjosti jeste ograničeno, ali
izobražava neograničeni predmet, Boga, pozajmljuje od Njega neograničeno, božansko
dostojanstvo, Božija svojstva i silu. Davaoče bescenog, neprolaznog blaga! Kako mi
ništavni, smrtni, grešni da primimo dar? Nisu za to sposobne ni naše ruke, ni um, ni srce.
Nauči nas da poznamo, koliko možemo, i veličinu dara, i njegov značaj, i način primanja, i
način upotrebe, da ne bismo pogrešno pristupili daru, da ne bismo bili izloženi kazni zbog
bezumlja i drskosti, i da bismo zbog pravilnog poznanja i upotrebe dara primili od Tebe
druge, jedino Tebi poznate darove koje si obećao.
Iz Jevanđelja, Dela apostolskih i poslanica vidimo da su sveti apostoli imali neograničenu
veru u ime Gospoda Isusa i neograničeno strahopoštovanje prema tom imenu. Imenom
Gospoda Isusa oni su činili najneobičnija čuda. Nema primera iz koga bi se moglo naučiti
kako su se oni molili imenom Gospoda, ali su se sigurno njime molili. Kako su mogli da se
ne mole njime kada im je sam Gospod predao i zapovedio to moljenje, kada je zapovest
dva puta ponovio i potvrdio? Ako Pismo ne govori o ovome, onda ne govori jedino zato
što je to moljenje bilo u opštoj upotrebi i nije bilo potrebe da bude posebno uneto u Pismo
upravo zato što je bilo poznato i uobičajeno. Tvrdnja da Isusova molitva jeste bila u opštoj
upotrebi i opštepoznata jasno proizilazi iz odluke Crkve kojom se neukima nalaže da
Isusovu molitvu koriste umesto svih drugih molitava.[10] Drevnost te uredbe je
nesumnjiva. Kasnije je ona dopunjavana onako kako su se u Crkvi pojavljivale nove
molitve. Sveti Vasilije Veliki je pismeno izložio molitveno pravilo za svoju pastvu, zbog
čega neki upravo njemu pripisuju i samo uvođenje pravila. Ono ni u kom slučaju nije ni
izum ni uredba velikog svetitelja; svetitelj je usmeno predanje samo zamenio pismenim,
isto onako kako je liturgiju, najveći sveti čin ‐ savršavan u Kesariji od apostolskih vremena,
prenošen usmeno i po prejemstvu ‐ napisao da 6i ga zaštitio od neznabožačkog
bogohuljenja. Monaško pravilo se sastoji najviše u Isusovoj molitvi. To pravilo se predaje u
tom obliku svim monasima Pravoslavne Crkve;[11] u tom obliku anđeo ga je predao
prepodobnom Pahomiju Velikom i monasima njegovog opštežića. Prepodobni je živeo u
IV veku; u pravilu se govori o Isusovoj molitvi isto onako kako se govori o Molitvi
Gospodnjoj, o pedesetom psalmu i o Simvolu vere ‐ kao o onom što je opštepoznato i
opšteprihvaćeno. Prepodobni Antonije Veliki, otac iz III i IV veka, nalaže svojim
učenicima najrevnosnije vežbanje u Isusovoj molitvi, i govori o njoj kao o nečemu za šta
nije potrebno nikakvo objašnjenje. Objašnjenje ove molitve počelo je da se pojavljuje
kasnije u onoj meri u kojoj je živo poznanje o njoj postajalo sve oskudnije. Podrobnije
učenje o Isusovoj molitvi izložili su oci XIV i XV veka, kada je vežbanje u njoj počelo skoro
da pada u zaborav čak i među monasima.
Nama poznati istorijski spomenici ranog hrišćanstva ne govore posebno o molitvi imenom
Gospodnjim: pominju je jedino u izlaganju nečeg drugog. Životopis svetog Ignjatija
Bogonosca, episkopa antiohijskog, koji je završio svoj život mučeničkom smrću u Rimu, za
vreme cara Trajana, beleži sledeće: ʺDok su bezbožnici izvodili svetog pred zveri, da ga
zveri pojedu, primetili su da on neprestano ima na ustima ime Isusa Hrista, pa su ga
zapitali zašto neprestano pominje to ime. Sveti je odgovorio da je u njegovom u srcu
napisano ime Isusa Hrista, i da ispoveda ustima Onoga kojeg uvek nosi u srcu. Zveri su
pojele svetog: ostale su njegove kosti, a njegovo srce je, po Božijoj volji, ostalo netaknuto.
Čim su nevernici našli srce, setili su se reči svetog Ignjatija, pa su, u želji da saznaju je li
tačno ono što je svetitelj rekao, razrezali to srce na dva jednaka dela. Na oba dela
razrezanog srca našli su natpis zlatnim slovima: Isus Hristos. Tako je sveti mučenik
Ignjatije imenom i delom bio bogonosac, jer je uvek nosio u svom srcu Hrista Boga, čije je
ime, kao prutićem, um ispisao razmišljanjem o Bogu.ʺ Bogonosac je bio učenik svetog
apostola i jevanđeliste Jovana Bogoslova, i bio je udostojen da u svom detinjstvu vidi
samog Gospoda Isusa Hrista. To je ono blaženo dete za koje Jevanđelje kaže da ga je
Gospod postavio među apostole, koji su raspravljali o tome ko je najveći u Carstvu
nebeskom, a zatim zagrlio, i rekao: Zaista vam kažem, ako se ne obratite i ne budete kao djeca,
nećete ući u Carstvo nebesko. Koji se, dakle, ponizi kao dijete ovo, onaj je najveći u Carstvu
nebeskom.[12] Naravno, sveti Ignjatije je učio od svetog jevanđeliste i naučio se Isusovoj
molitvi, i zanimao se njome u tom vremenu procvata hrišćanstva, kao i svi ostali hrišćani.
Tada su se Isusovoj molitvi obučavali svi hrišćani, prvenstveno zato što je ta molitva
izuzetno značajna, zatim zato što su rukopisne svete knjige retke i skupocene, zato što je
mali broj ljudi bio pismen (većina apostola je bila neuka), zato što je Isusova molitva
pogodna, dovoljna, i što ima neobično dejstvo i silu. ʺVeliko je i neizmerno ime Sina
Božijegʺ, rekao je anđeo svetom Jermi, neposrednom učeniku apostola, ʺono drži ceo svet.ʺ
Čim je čuo ovo učenje, Jerma je upitao anđela: ʺAko Sin Božiji drži sve stvoreno, podržava
li one koji, otkako ih je On prizvao, nose Njegovo ime i hode u Njegovim zapovestima?ʺ
Anđeo je odgovorio: ʺOn podržava one koji od sveg srca nose Njegovo ime. On sam je
njihova osnova, i drži ih sa ljubavlju, zato što se oni ne stide da nose Njegovo ime.ʺ[13] U
crkvenoj istoriji čitamo ovakvu priču: ʺVojnik Neokora, Kartaginjanin, služio je u rimskom
odredu zaduženom da brani Jerusalim u vreme kada je Gospod naš Isus Hristos
dragovoljno pretrpeo stradanja i smrt radi iskupljenja ljudskog roda. Kada je video čuda
koja su se dogodila za vreme smrti i vaskrsenja Gospoda, Neokora je poverovao u
Gospoda i apostoli su ga krstili. Po završetku vojne službe, Neokora se vratio u Kartaginu
i blago vere predao celoj svojoj porodici. Hrišćanstvo je primio i Kalistrat, unuk Neokorin.
Kada je napunio potreban broj godina, Kalistrat je stupio u vojsku. Vojni odred u kome je
služio činili su idolopoklonici. Oni su počeli da obraćaju naročitu pažnju na Kalistrata čim
su primetili da se ne poklanja kumirima i da se noću, usamljen, dugo moli. Jednom
prilikom su ga prisluškivali dok se molio, i kada su čuli da neprestano ponavlja ime
Gospoda Isusa Hrista, izvestili su o tome svog zapovednika. Ispovedao je Isusa sveti
Kalistrat nasamo i noću i danju, pred svima, i svoje ispovedanje zapečatio krvlju.ʺ[14]
Pisac V veka, prepodobni Isihije Jerusalimski, već se žali da je vežbanje u Isusovoj molitvi
veoma retko među monasima.[15] Vremenom je vežbanje u Isusovoj molitvi postajalo sve
ređe, i zato su sveti oci nastojali da ga podrže. Poslednji pisac o ovoj molitvi bio je blaženi
starac, jeromonah Serafim Sarovski. Pouke ukrašene njegovim imenom nije pisao samo
starac: u njima su zapisane i reči jednog monaha kojeg je starac poučavao; one su
obeležene blagodatnim pomazanjem.[16] Danas su monasi gotovo prestali da se vežbaju u
Isusovoj molitvi. Razlog ostavljanja je nemar, smatra prepodobni Isihije. Mora se priznati
da je ova optužba istinita.
Blagodatna sila Isusove molitve sadržana je u samom božanskom imenu Bogočoveka,
Gospoda našeg, Isusa Hrista. Iako nam brojna svedočanstva Svetog pisma javljaju veličinu
Božijeg imena, značenje tog imena neobično jasno objasnio je sveti apostol Petar pred
judejskim Sinedrionom, kada je Sinedrion ispitivao apostola kakvom silom ili u čije ime im je
darovano da iscele hromog od rođenja? Tada Petar, ispunivši se Duha Svetoga, reče im:
Knezovi narodni i starješine Izrailjeve, ako nas danas ispitujete zbog dobročinstva bolesnom
čovjeku, kako on ozdravi, neka je na znanje svima vama, i svemu narodu Izrailjevu, da u ime Isusa
Hrista Nazarećanina, kojega vi raspeste, kojega Bog podiže iz mrtvih, njime stoji ovaj pred vama
zdrav. On je kamen koji vi zidari odbaciste, a koji postade glava od ugla: i nema ni u jednome
drugome spasenja. Jer nema drugoga Imena pod nebom danoga ljudima kojim bismo se mogli
spasti.[17] Ovo svedočenje je svedočenje Svetog Duha: usta, jezik, glas apostola bili su
samo oruđa Duha. I drugo oruđe €vetog Duha, apostol neznabožaca, proglašava sličnu
objavu. Svaki ‐ govori on ‐ koji prizove Ime Gospodnje biće spasen.[18] Isus Hristos je unizio
sebe i bio poslušan do smrti, i to do smrti na krstu. Zato i Njega Bog visoko uzdiže, i darova mu Ime
kojeje iznad svakoga imena, da se u Ime Isusovo pokloni svako koljeno što je na nebesima i na zemlji
i pod zemljom.[19]
Čim je predvideo dalju budućnost, David, Isusov praotac po telu, opevao je veličinu
Isusovog imena, živopisno izobrazio dejstvo tog imena, borbu posredstvom tog imena
protiv vlasti greha, silu koju ono daje pri oslobađanju iz robovanja strastima i demonima,
blagodatni trijumf onih koji su pobedu odneli pomoću Isusovog imena. Poslušajmo,
poslušajmo bogonadahnutog Davida!
Car prorok neobično jasno opisuje ono što će se zbiti za hiljadu godina: uspostavljanje
duhovnog Hristovog carstva na zemlji, i govori da će se vlast Bogočoveka prostirati od
mora do mora i od reka do krajeva vaseljene. I pokloniće se njemu svi carevi zemaljski, svi narodi
njemu će služiti. I dragoceno je ime njegovo pred njima, i moliće se za njega svagda, vasceli dan
njega će blagosiljati. Neka bude ime njegovo blagosloveno u vekove, pre sunca prebivaće ime
njegovo; i blagosloviće se u njemu sva plemena zemaljska, svi narodi nazivaće ga blaženim. I
blagosloveno Ime slave Njegove doveka i u vek veka, i ispuniće se slave Njegove sva zemlja.[20]
Veliko služenje molitve, koja uvodi čoveka u najbliže zajedničarenje sa Bogom, pojavilo se
na zemlji u najširim razmerama onda kada je Bogočovek pomirio čoveka sa Bogom. To
služenje je obuhvatilo zemlju: nastanilo se u gradovima i selima, procvetalo u bezljudnim,
dotad nenaseljenim pustinjama, zasijalo u mračnim pećinama, u klisurama, u provalijama
i na planinskim vrhovima, u čestarima neprohodnih šuma. Ime Bogočoveka dobilo je u
molitvenom služenju najvažniji značaj zato što to ime jeste ime Spasitelja ljudi, Tvorca
ljudi i anđela, ime očovečenog Boga, Pobednika pobunjenih slugu i stvorenja ‐ demona.
Pred njim ‐ našim Gospodom i Iskupiteljem ‐ pred njim će pripasti Etiopljani, demoni, i
neprijatelji njegovi, pali duhovi, prah će lizati.[21] Gospode, Gospode naš, kako je divno Ime Tvoje
po svoj zemlji! Jer se uzdiže veličanstvenost Tvoja iznad nebesa. Iz usta dece i odojčadi načinio si
(Sebi) hvalu, nasuprot neprijatelja Tvojih, da satreš neprijatelja i osvetnika.[22] I zaista! veličina
Isusovog imena nadmašuje moć razumevanja koju poseduju razumna bića na zemlji i na
nebu: ono se nepojmljivo poima dečijom prostodušnošću i verom. Sa takvom istom
nesebičnom nastrojenošću moramo pristupati moljenju Isusovim imenom i prebivati u
tom moljenju; neprestano i revnosno moljenje mora biti slično neprestanoj težnji deteta za
majčinim grudima: tada moljenje Isusovim imenom može da se završi potpunim
uspehom, tada nevidljivi neprijatelji mogu biti zgaženi, konačno može biti slomljen
neprijatelj i osvetnik. Neprijatelj je nazvan osvetnikom zato što on povremeno, a ne stalno
nastoji da od onih koji se mole oduzme posle molitve ono što su stekli tokom molitve.[23]
Za odlučujuću pobedu neophodna je neprestana molitva i neprekidna budnost nad
sobom. Zbog takvog značaja moljenja Isusovim imenom, David poziva sve hrišćane na to
moljenje. Hvalite, sluge, Gospoda; hvalite Ime Gospodnje. Neka je Ime Gospodnje blagosloveno od
sada i doveka. Od istoka sunca do zapada hvaljeno je Ime Gospodnje.[24] Prinesite Gospodu slavu
Imenu Njegovom; poklonite se Gospodu u dvoru svetom Njegovom;[25] molite se tako da se u
vašim molitvama pokaže veličina Isusovog imena, i da vi Njegovom silom uđete u
nerukotvoreni hram srca radi poklanjanja u duhu i istini; molite se revnosno i bez
prestanka, molite se u strahu i drhtanju pred veličinom Isusovog imena, i neka se uzdaju u
Tebe, svemogućeg i sveblagog Isusa, svi koji znaju Ime Tvoje, iz svog blaženog opita, jer nisi
ostavio one koji Te traže, Gospode.[26] Veličinu Isusovog imena sposoban je da otkrije u sebi
jedino onaj koji je siromašan duhom, jedino onaj koji se zbog neprestanog osećanja svoje
ništavnosti neprestano prilepljuje molitvom uz Gospoda. Da se ne vrati uniženi postiđen sa
stajanja na svojoj molitvi, već da je prinese potpuno Bogu, nepokradenu zbog rasejanosti:
siromah i ubogi hvaliće Ime Tvoje.[27] Blažen je čovek kome je Ime Gospodnje nada njegova, i koji
ne gleda na sujetnosti (idolske) i na manije lažne:[28] on neće pri svome moljenju obratiti
pažnju na sablažnjivo dejstvo sujetnih briga i strasti koje pokušavaju da opogane i
obeščaste molitvu. Zbog svoje tišine i mraka, noć naročito doprinosi vežbanju u Isusovoj
molitvi; noću se zanimao sećanjem na Boga veliki podvižnik molitve David: Opomenuh se u
noći Imena Tvoga, Gospode, govori on; noću sam podešavao svoju dušu na božansko
raspoloženje, i, stekavši to raspoloženje u delatnosti narednog dana, sačuvah zakon Tvoj.[29]
ʺNoću mnogo vremena posvećuj molitvi, a malo pojanju psalamaʺ, savetuje prepodobni
Grigorije Sinait, pozivajući se na svetog Jovana Lestvičnika.[30]
U teškoj borbi protiv nevidljivih neprijatelja našeg spasenja najjače oružje je Isusova
molitva. Svi narodi ‐ narodima su nazvani glagoljivi i prefrigani demoni ‐ okružiše me,
govori David, i Imenom Gospodnjim branjah se od njih. Opkolivši opkoliše me, i Imenom
Gospodnjim branjah se od njih. Opkoliše me kao pčele saće, i planuše kao oganj u trnju, i Imenom
Gospodnjim branjah se od njih.[31] ʺIsusovim imenom bij neprijatelje: jačeg oružja ni na nebu
ni na zemlji nema.ʺ[32] Tobom ćemo, Gospode Isuse, neprijatelj naše izbosti rogovima, i
Imenom Tvojim uništićemo one koji ustaju na nas. Jer se ne uzdam u luk svoj, i mač moj neće me
spasiti. Jer si nas (Ti) spasao od tlačitelja naših, i mrzitelje naše posramio si. Bogom ćemo se hvaliti
sav dan, i Ime ćemo Tvoje ispovedati i hvaliti doveka.[33] Kada Isusovim imenom pobedi i
rastera neprijatelje, um se priključuje blaženim duhovima, ulazi radi istinskog
bogosluženja u hram srca, koji je do sada bio zatvoren za njega, pojući novu, duhovnu
pesmu, pojući tajanstveno: Ispovedaću i slaviti Tebe, Gospode, svim srcem svojim, jer si uslišio
sve reči usta mojih, i pred anđelima psalmopevaću Ti. Pokloniću se hramu svetome Tvome, i
ispovedaću i slaviti Ime Tvoje radi milosti Tvoje i istine Tvoje, jer si uzveličao iznad svega Ime
sveto Tvoje. U dan u koji Te prizovem, brzo me usliši; umnožićeš me (i ohrabriti) u duši mojoj silom
Tvojom.[34] Sveti David nabraja čudesna delovanja svetog i strašnog Imena[35] Isusovog.
Ono deluje kao prijatni lek, čiji način delovanja bolesnik ne poznaje i ne razume, ali je
samo delovanje očigledno na osnovu stvarnog isceljenja. Radi Isusovog imena, uzimanog
u molitvi, silazi čoveku pomoć od Boga i daruje mu otpuštenje grehova; zato sveti David,
iznoseći pred Boga pustoš i jadno stanje duše svakog čoveka, nužnu posledicu grešnog
života, traži u ime svih ljudi pomilovanje i govori: Pomozi nam, Bože, Spasitelju naš; radi
slave Imena Tvoga, Gospode, izbavi nas; i očisti grehe naše radi Imena Tvoga.[36] Radi imena
Gospodnjeg naša molitva biva uslišena, daruje nam se spasenje; ubeđen u to, David se
opet moli: Bože, u Ime Tvoje spasi me, i silom Tvojom sudi mi. Bože, usliši molitvu moju, čuj reči
usta mojih.[37] Silom Isusovog imena um se oslobađa od kolebanja, volja jača, a ostala
svojstva duše dobijaju pravilnost revnosti; jedino se bogougodnim mislima i osećanjima,
tim svojstvima čovekove neporočne prirode, dozvoljava da obitavaju u duši; nema u njoj
mesta za tuđe misli i osećanja jer će Bog spasiti Sion, i izgradiće se gradovi Judeje. I nastaniće se
tamo, i naslediće je (narod Tvoj); i seme slugu Tvojih posedovaćeje (= Judeju), i koji ljube Ime Tvoje
nastaniće se u njoj.[38] U ime Gospoda Isusa daruje se oživljenje duše koju je greh umrtvio.
Gospod Isus Hristos je život,[39] i Njegovo ime je živo: ono oživotvorava one koji tim
imenom vapiju izvoru života, Gospodu Isusu Hristu. Imena Tvoga radi, Gospode, oživi me
pravdom Tvojom;[40] i nećemo odstupiti od Tebe, oživećeš nas, i Ime Tvoje prizivaćemo.[41] Kada
silom i dejstvom Isusovog imena molitva bude uslišena, kada Božija pomoć siđe čoveku,
kada neprijatelji budu odbijeni, i kada odstupe od njega, kada bude udostojen otpuštanja
grehova, kada bude isceljen i vraćen u neporočno prirodno stanje, kada njegov duh bude
obnovljen u svojoj sili, tada će nakon pokajanja, u ime Gospoda, uslediti blagodatni
darovi, duhovno imanje i blago, zalog blažene večnosti, jer si Ti, Bože, uslišio molitve moje;
dao si nasleđe onima koji se boje Imena Tvoga. Dane na dane cara dodaćeš, Godine njegove kroz
dane naraštaja i naraštaja. Ostaće (car) doveka pred Bogom.[42] Tada će čovek postati slobodan
da peva Gospodu pesmu novu: on se isključuje iz onih koji su telesni i duševni, priključuje se
onima koji su duhovni i hvali Gospodau crkvi prepodobnih. Do sada ga je Sveti Duh
prizivao i poticao jedino na plač i pokajanje, a sada ga priziva: Neka se uzveseli Izrailj
Stvoritelju svome, i sinovi Sionovi obradovaće se Caru svome. Neka hvale Ime Njegovo u horu, uz
bubanj i psaltir neka mu psalmopoju,[43] zato što nakon obnovljenja duše sve njene sile,
dovedene u čudesni sklad i saglasje, postaju sposobne da, čim ih dotakne Božija blagodat,
proizvode Bogu prijatne duhovne zvuke i glasove koji odlaze na nebo, pred presto Božiji.
Da se obraduje srce moje, da se boji imena Tvoga. Ispovedaću Te i hvaliti, Gospode Bože moj, svim
srcem svojim, i slaviću Ime Tvoje doveka, jer je milost Tvoja velika na meni, i izbavio si dušu moju
od pakla najdubljega.[44] Pravedni će ispovedati i slaviti Ime Tvoje, i pravi će se nastaniti pred
licem Tvojim,[45] zato što um, čim otera neprijatelje, koji izazivaju rasejanost, slabe i
pogane molitvu, ulazi u mrak i ne vidi ništa, i stoji pred licem Božijim bez ikakve pomoći.
Mrak u mislima je onaj veo, ona zavesa kojom je pokriveno lice Božije. Taj veo je
nedokučivost Boga za sve stvorene umove. Umiljenje u srcu postaje tada toliko snažno da
je nazvano ispovedanjem. Blagodatno dejstvo Isusove molitve u hrišćaninu koji napreduje
David prikazuje ovako: Blagoslovi dušo moja Gospoda, i sve što je u meni Ime sveto Njegovo.[46]
Upravo tako! Pri obilnom dejstvu Isusove molitve u njoj učestvuju sve sile duše i samo
telo. Vežbanje u Isusovoj molitvi sveti David, tačnije Sveti Duh ustima Davidovim,
predlaže svim hrišćanima, bez izuzetka: Carevi zemaljski i svi narodi, knezovi i sve sudije
zemaljske, momci i devojke, starci sa decom, neka hvale Ime Gospodnje, jer se uznese Ime Njega
jedinoga.[47] Bukvalno razumevanje stanja navedenih u ovim stihovima biće potpuno
tačno, ali njihovo suštinsko značenje je duhovno. Reči ovih stihova imaju sledeće značenje:
narodi su svi hrišćani, carevi su oni hrišćani koji su udostojeni da dobiju savršenstvo,
knezovi su oni koji su dostigli značajno napredovanje, sudije su oni koji još nisu zadobili
vlast nad sobom, ali su upoznati sa Božijim zakonom i mogu da razlikuju dobro od zla i
da po uredbi i pravilu Božijeg zakona prebivaju u dobru i odbacuju zlo, devojke su
pravedno srce, toliko spremno za molitvu, starci sa decom su stepen delatnog
napredovanja, koje se veoma razlikuje od blagodatnog napredovanja, mada i prvo ima
svoju veoma značajnu cenu; onaj koji je dostigao savršenstvo u pobožnom delanju nazvan
je starcem, a onaj koji je uznet u blagodatno savršenstvo nazvan je carem.
Isusovo ime ima, između ostalih nepojmljivih, čudesnih svojstava, svojstvo i silu da izgoni
demone. To svojstvo objavio je sam Gospod. ʺImenom mojim izgoniće demone[48] oni koji
veruju u Gospodaʺ, rekao je Isus. Na ovo svojstvo Isusovog imena moramo obratiti
naročitu pažnju zato što ono ima izuzetno važan značaj za one koji se vežbaju u Isusovoj
molitvi. Najpre moramo reći nekoliko reči o prebivanju demona u ljudima. To prebivanje
je dvojako: jedno možemo nazvati čulnim, a drugo moralnim. Satana prebiva čulno u
čoveku onda kada se nastani u njegovom telu, i muči i dušu i telo. Tako u čoveku može da
živi jedan demon, ali i mnogi demoni. Tada se čovek naziva besomučnim. Iz Jevanđelja
vidimo da je Gospod isceljivao besomučne; i Hristovi učenici isceljivali su besomučne tako
što su izgonili demone imenom Gospodnjim. Satana moralno prebiva u čovek onda kada
čovek postane izvršilac volje đavola. Tako je u Judu Iskariotskoga ušao satana,[49] to jest
ovladao je njegovim razumom i voljom, sjedinio se sa njim u duhu. U tom su stanju bili i u
tom se stanju nalaze svi koji ne veruju u Hrista: i sveti apostol Pavle to govori hrišćanima
koji su iz neznaboštva prešli u hrišćanstvo: I vas koji bijaste mrtvi zbog prijestupa i grijehova
svojih, u kojima nekada hodiste po duhu ovoga svijeta, po knezu koji vlada u vazduhu, po duhu koji
sada dejstvuje u sinovima protivljenja, među kojima i mi svi živjesmo nekada po željama tijela
svoga, čineći volju tijela i pomisli, i bijasmo po prirodi djeca gnjeva kao i ostali.[50] U tom stanju
nalaze se manje ili više, shodno stepenu grešnosti, oni koji su se krstili u Hrista, ali su se
otuđili od Njega kroz sagrešenja. Tako sveti oci razumeju Hristove reči o tome da se đavo,
sa sedam drugih duhova gorih od sebe, vratio u duševni dom iz koga se Sveti Duh
udaljio.[51] Takvi duhovi, koji su ponovo ušli, ponovo se izgone Isusovom molitvom, uz
uslov da se život provodi u neprestanom i revnosnom pokajanju. Preduzmimo za nas
spasonosni podvig! Potrudimo se da Isusovom molitvom izgnamo duhove koji su ušli u
nas zahvaljujući našem nemaru.[52] Ona ima svojstvo da oživljava one koje je greh
umrtvio, ona ima svojstvo da izgoni demone. Ja sam ‐ rekao je Spasitelj ‐ vaskrsenje i život;
koji vjeruje u mene ako i umre, živjeće.[53] A znaci onima koji vjeruju biće ovi: imenom mojim
izgoniće demone.[54] Isusova molitva i otkriva prisustvo demona u čoveku, i izgoni ih iz
čoveka. Pri tome se dešava nešto slično onome što se desilo pri izgonjenju nečistog duha iz
dečaka, posle preobražaja Gospodnjeg. Kada je dečak video pred sobom Gospoda, nečisti
duh ha odmah stade lomiti; i padnuvši na zemlju dečak se valjaše i bacajući penu. Kada je
Gospod zapretio nečistom duhu, i zapovedio mu da iziđe iz dečaka, duh je, od zlobe i
žestine sa kojom je izašao, povikao, a zatim tako snažno i dugo lomio dečaka da je dečak
posle toga izgledao kao mrtav.[55] U čoveku koji vodi rasejan život sila satane prebiva
neprimećena i neshvaćena, no čim čuje da čovek u molitvi priziva ime Gospoda Isusa, ona
postaje zbunjena. Ona podiže sve strasti u čoveku, posredstvom njih dovodi celog čoveka
u strašno kolebanje, izaziva u telu razne, neobične bolesti. U tom smislu treba razumeti
reči prepodobnog Jovana Proroka: ʺNama nemoćnima ostaje jedino da pribegavamo
Isusovom imenu, jer, kako rekosmo, strasti sudemoni, i izlaze iz nas od prizivanja ovog
imena.ʺ[56] To znači da strasti i demoni deluju zajednički: demoni deluju posredstvom
strasti. Kada prilikom Isusove molitve primetimo da su strasti posebno uzrujane i
uzavrele, ne padnimo zbog toga u uninije i nedoumicu, već se, naprotiv, ohrabrimo i
spremimo za podvig, za revnosno moljenje imenom Gospoda Isusa, jer smo dobili jasan
znak da je Isusova molitva počela da deluje u nama. Sveti Jovan Zlatousti govori: ʺSećanje
na ime Gospoda našeg Isusa Hrista razdražuje neprijatelja na bitku, jer duša koja
primorava sebe na Isusovu molitvu može da stekne tom molitvom sve, i zlo, i dobro. Ona
može da ugleda najpre zlo u unutrašnjosti svog srca, a zatim i dobro. Ta molitva može da
pokrene zmiju, a može i da je smiri. Ta molitva može da izobliči greh koji živi u nama, ta
molitva može i da ga istrebi. Ta molitva može da pokrene svu silu neprijatelja u srcu, ta
molitva može, malo‐pomalo, da je pobedi i iskoreni. Silazeći u dubinu srca, ime Gospoda
Isusa Hrista će smiriti zmiju koja gospodari na poljima srca, a dušuće spasiti i oživotvoriti.
Neprestano prebivaj u imenu Gospoda Isusa, neka srce proguta Gospoda, i neka Gospod
proguta srce, i neka ovo dvoje budu jedno. Ovo delo se, uostalom, i ne čini za jedan dan, ni
za dva dana ‐ potrebne su godine i mnogo vremena; potrebno je mnogo vremena i
podviga da bi bio izgnan neprijatelj i da bi se nastanio Hristos.ʺ[57] Ovde je očito opisano
ono delanje, i jasno ukazano na oruđe delanja, o kome govori i na koje poziva prepodobni
Makarije Veliki u svom Prvom slovu: ʺPosredstvom pomisli, koje neprestano rastu u tebi,
uđi, ko god ti bio, u svoju zarobljenu dušu, robinju i slugu greha, i razmotri do dna svoje
misli i ispituj dubinu svojih pomisli: i ugledaćeš u nedrima svoje duše zmiju kako puže i
gnezdi se i ubija otrovom delove tvoje duše. Srce je neizmerni bezdan. Ako ubiješ zmiju,
pohvali se pred Bogom svojom čistotom; a ako je ne ubiješ, smiri sebe tako što ćeš se, slab i
grešan, moliti Bogu za svoje tajne.ʺ[58] Isti ovaj veliki Božiji ugodnik govori: ʺCarstvo
tame, to jest zli knez duhova, koji odiskona zarobljava čoveka, obložio je i obukao njegovu
dušu vlašću tame. Taj zli gospodar obukao je u greh dušu, celokupno njeno biće, svu ju je
opoganio, celu ju je zarobio u svoje carstvo; on nije ostavio na slobodi ni pomisli, ni razum,
ni telo, nijedan njen deo ‐ svu ju je zaodenuo u plašt tame. Taj zli neprijatelj je celog čoveka
oskrnavio i izobličio dušu i telo; obukao je čoveka u starog čoveka, opoganjenog, nečistog,
Bogu neprijateljskog, nepokornog Božijem zakonu, to jest obukao ga je u sam greh da
čovek više ne bi video kako hoće, nego da bi video strasno, da bi čuo strasno, da bi
njegove noge bile upravljene prema zlim delima, ruke prema činjenju bezakonja, srce
prema zlim pomislima. Pomolimo se zato Bogu da svuče sa nas starog čoveka, jer On
jedini može da oduzme od nas greh, pomolimo se Bogu pogotovu zato što su oni koji su
nas zarobili i koji nas drže u svojoj vlasti jači od nas, a On je obećao da će nas osloboditi iz
tog ropstva.ʺ[59] Na osnovu ovakvih razmišljanja sveti oci daju onom koji se moli
Isusovom molitvom sledeću, za dušu spasonosnu pouku: ʺDuša neće moći dovoljno da se
raduje dobru pravednosti ako ne postrada mnogo zato što se nije oslobodila greha. Ako
želiš da očistiš svoje srce, razbuktavaj ga stalno sećanjem na Gospoda Isusa, i neka ti to
bude jedino neprekinuto poučavanje i delo. Ako neko želi da odbaci starog čoveka u sebi,
neka zna da to ne može učiniti tako da se nekad moli, a nekad ne moli: on mora
neprestano da prebiva u molitvi tako što će čuvati um, makar se nalazio i izvan
molitvenog hrama. Ako nameravamo da prečistimo zlato, pa i zakratko dozvolimo da
zgasne vatra u peći, ponovo ćemo dobiti stvrdnut i neprečišćen materijal: ako se nekad
opominjemo Boga, a nekad ne opominjemo, onda neradom uništavamo ono što mislimo
da ćemo dobiti molitvom. Čoveku koji voli vrline svojstveno je da sećanjem na Boga stalno
istrebljuje zemljanost srca, da bi tako, malo‐pomalo, zlo sagorelo u vatri sećanja na dobro, i
da bi se duša potpuno vratila u svoju prirodnu svetlost sa velikom slavom. Prema tome,
um se čisto i neoprelešćeno moli ako prebiva u srcu. Tako je isti taj sveti (Dijadoh) rekao:
ʹMolitva je istinska i neoprelešćena onda kada je um tokom molitve sjedinjen sa
srcem.ʹʺ[60] Ne bojte se, trudbenici Isusove molitve, ni vetrova, ni talasa! Vetrovima
nazivam demonske pomisli i maštanja, a talasima metež strasti nadraženih pomislima i
maštanjima. Iz oluje koja besni mi ćemo postojano, hrabro i sa suzama vapiti Gospodu
Isusu Hristu: On će zapretiti vetrovima i talasima, a tako ćemo opitno saznati Isusovu
svemoć, i zato odati dužno božansko poštovanje govoreći: Vaistinu si Ti Sin Božiji.[61] Mi
se borimo za naše spasenje. Od naše pobede ili našeg poraza zavisi naša večna sudbina.
Prepodobni Simeon Novi Bogoslov kaže da se ʺbitka vodi tokom vežbanja u Isusovoj
molitvi; lukavi demoni ratuju i stvaraju veliko uznemirenje, posredstvom strasti izazivaju
metež i buru u srcu, ali se Isusovim imenom troše i rastapaju, kao vosak u vatri. No
demoni ne odustaju od bitke ni onda kada budu prognani i odstupe od srca: tada oni
počnu da uzbunjuju um spolja, posredstvom spoljašnjih osećanja. Umu je potrebno dosta
vremena da počne da oseća tišinu i tihovanje u sebi zato što demoni, čim vide da nemaju
snagu da uzbune um u dubini, počinju da ga uzbunjuju izvana, posredstvom maštanja.
Zato čovek ne može potpuno da se oslobodi bitke, ne može da ne ratuje protiv lukavih
duhova. To je svojstveno savršenima i onima koji su se potpuno udaljili od svega i stalno
prebivaju u paženju srca.ʺ[62] Može na početku izgledati da je i samo delanje neobično
suvo, da ne obećava nikakvog ploda. Ulažući napore da se sjedini sa srcem, um najpre
nailazi na neprozirni mrak, na ogrubelost i zamrlost srca koje je nespremno da odmah
podrži um.[63] Trudbenik ne sme zbog ovoga da pada u uninije ili malodušnost; ovo smo
pomenuli da bismo ga upozorili i pozvali na oprez. Strpljivi i revnosni trudbenik će
sigurno naći zadovoljenje i utehu: obradovaće se bezmernom obilju takvih duhovnih
darova koje u svom telesnom i duševnom stanju ne može čak ni da zamisli. Isusova
molitva deluje postepeno: ona najpre deluje na sami um, dovodi ga u stanje tišine i
paženja, zatim počinje da prodire prema srcu tako što ga budi iz smrtnog sna, a
oživljavanje srca obeležava tako što se u njemu pojavljuje osećanje umiljenja i plača.
Prodirući sve dublje, ona, malo‐pomalo, počinje da deluje u svim delovima duše i tela, da
odasvud izgoni greh, da svuda uništava vladavinu, uticaj i otrov demona. Zato je u tom
početnom delovanju Isusove molitve duša ʺneiskazivo slomljena i neizrecivo bolesnaʺ,
kaže prepodobni Grigorije Sinait. Duša tada boluje zato što je, kaže Pismo[64], bolesna, i
zato što rađa: jer je riječ Božija živa i djelotvorna, oštrija od svakoga dvosjekloga mača, to jest Isus
prodire sve do razdiobe duše i duha, zglobova i srži, i sudi namjere i pomisli srca,[65] prodire
tako što istrebljuje grešnost iz svih delova duše i tela.[66]
Kada su sedamdesetorica malih apostola, koji su po volji Božijoj bili poslani na propoved,
izvršili svoje služenje, oni su se vratili i radosno saopštili Gospodu: Gospode, i demoni nam
se pokoravaju u ime tvoje.[67] O, kako je ta radost bila istinska! Kako je bila osnovana! Više
od pet hiljada godina vladao je đavo nad ljudima tako što ih je posredstvom greha učinio
svojim robovima i svojim srodnicima, a sada čuje Isusovo ime ‐ i pokorava se ljudima, a
oni su se do sada pokoravali njemu, vežu ga oni koje je on bio vezao, satiru ga oni koje je
on satirao. Učenicima, radosnim što su zbacili vlast demona nad ljudima i što su ljudi
zadobili vlast nad demonima, Gospod je rekao: Evo vam dajem vlast da stajete na zmije i na
skorpije i na svu silu vražiju, i ništa vam neće nauditi.[68] Data im je vlast, ali im je ujedno
ostavljena sloboda da pravilno upotrebljavaju tu vlast, da staju na zmije i na skorpije, ili
da, sasvim suprotno, zanemare dar, i da im se dragovoljno pokore. Rečju zmije sveti oci
označavaju nesumnjivo grešne poduhvate, a rečju skorpije poduhvate spolja prikrivene
neporočnošću, čak i dobrim. Vlast koju je Gospod dao sedamdesetorici svojih učenika data
je i svim hrišćanima.[69] Upotrebljavaj pravilno tu vlast, hrišćanine! Posecaj Isusovim
imenom glave, to jest začetke greha u pomislima, maštanjima i osećanjima; uništi u sebi
vlast đavola nad sobom; uništi sve njegove uticaje na tebe; stiči duhovnu slobodu. Osnova
tvog podviga je blagodat svetog krštenja, a oružje moljenje Isusovim imenom. Čim je
svojim učenicima darovao vlast da staju na zmije i skorpije, Gospod je dodao: Ali se tome
ne radujte što vam se duhovi pokoravaju, nego se radujte što su imena vaša napisana na nebesima.
ʺRadujte seʺ, govori blaženi Teofilakt, ʺali ne tome što vam se demoni pokoravaju: radujte
se tome što vaša imena nisu napisana na nebu mastilom, nego Božijom blagodaću i
sećanjem na Bogaʺ, Isusovom molitvom. Isusova molitva uznosi sa zemlje na nebo svog
trudbenika i pridružuje ga žiteljima neba. Prebivanje umom i srcem na nebu i u Bogu ‐ to
je glavni plod, to je cilj molitve; odbijanje i satiranje neprijatelja, koji se suprotstavljaju
ostvarenju cilja, tek je drugostepena stvar, i ne treba to da privlači na sebe svu pažnju, jer
kroz saznanje i razmišljanje o pobedi mogu da uđu u nas gordoumlje i uobraženost, a time
bismo povodom same pobede doživeli strašni poraz. Jevanđelje dalje govori: U taj čas
obradova se duhom Isus i reče: Hvalim te, Oče, Gospode neba i zemlje, što si ovo sakrio od mudrih i
razboritih, a otkrio to bezazlenima. Da, Oče,jer je tako bila volja tvoja. I okrenuvši se učenicima
reče: Sve je meni predao Otac moj, i niko ne zna koje Sin osim Oca.[70] Raduje se Gospod
nedostižnom Božijom radošću kada vidi da ljudi napreduju; objavljuje da se tajne
hrišćanske vere ne otkrivaju mudrima i onima koje svet uzdiže već onima koje svet za
decu drži, a takvi su bili Hristovi učenici, uzeti iz običnog naroda, neuki, neobrazovani.
Da bismo bili Hristovi učenici, moramo biti deca, i sa dečijom prostodušnošću i ljubavlju
primiti Njegovo učenje. Onima koji su već postali Njegovi učenici Gospod se obraća tako
što im izlaže najveće tajne učenja, otkriva da je Sin, i da nezavisno od toga da li ga
čovečanstvo prihvata ostaje iznad poimanja svih razumnih bića. Iznad ljudskog poimanja
je i Njegovo svesveto ime. Kao deca prostodušno i puni poverenja primimo učenje o
molitvi Isusovim imenom; kao deca prostodušno i puni poverenja pristupimo vežbanju u
toj molitvi: jedino Bog potpuno zna njenu tajnu i poučiće nas vežbanju u njoj, u nama
dostupnoj meri. Obradujmo Boga trudom i napredovanjem u služenju kojem nas je poučio
i koje nam je zapovedio.
Već smo rekli da je Isusova molitva bila opšteprihvaćena u prvim vekovima hrišćanstva.
Drukčije nije moglo ni biti. Imenom Gospoda Isusa Hrista zbila su se zapanjujuća čuda
pred očima celog hrišćanskog sveta, što je podsticalo da se u celoj hrišćanskoj zajednici gaji
vera u neograničenu silu Isusovog imena. Hrišćani koji su napredovali shvatali su tu silu
na osnovu svog napredovanja. O toj sili, koja se veoma razvijala u Božijim svetiteljima,
prepodobni Varsanufije iznosi ovakvo mišljenje: ʺZnam jednog slugu Božijeg u našem
rodu, u našem vremenu, i u ovom blagoslovenom mestu koji i mrtve može da vaskrsava u
ime Gospoda našeg Isusa Hrista, i demone da izgoni, i neizlečive bolesti da leči, i da čini
druga čuda, ne manja od apostolskih, kako svedoči Onaj koji mu je dao dar, ili, tačnije,
darove. A i šta je to u poređenju sa onim šta se može učiniti Isusovim imenom!ʺ[71]
Verujući rane Crkve imali su pred očima čuda, u sećanju zavet Božiji, u srcu plamenu
ljubav prema Gospodu, i zato su se neprestano, marljivo i sa ognjenom revnošću heruvima
i serafima vežbali u moljenju Isusovim imenom. Takva je ljubav! Ona se neprestano seća
voljenog, ona se neprestano naslađuje imenom voljenog, ona ga čuva u srcu, ima u umu i
na usnama. Ime Gospodnje je više od svakog imena; ono je izvor naslađivanja, izvor
radosti, izvor života; ono je Duh, ono daje život, menja, pretapa, obožuje. Neukima ono
potpuno nadomešta molitve i pevanje psalama; učeni, čim napreduju u Isusovoj molitvi,
ostavljaju razna psalmopojanja i počinju prvenstveno da se vežbaju u Isusovoj molitvi radi
sile i hrane, koje u njoj ima preizobilno. Sve je to očito iz dela i odluka svetih otaca. Sveta,
istočna, Pravoslavna crkva predlaže svim neukima Isusovu molitvu umesto svih drugih
molitava,[72] predlaže je, ali ne kao nešto novouvedeno, nego kao opštepoznato vežbanje.
Ta odluka, zajedno sa drugim predanjšuga Istočne crkve, prešla je iz Grčke u Rusiju, i
mnogi obični ljudi, veoma malo učeni, čak i potpuno neuki, napojili su se silom Isusove
molitve za spasenje i večni život, a mnogi su znatno duhovno napredovali. Savetujući
revnosno i neprestano vežbanje u Isusovoj molitvi, naročito monasima, sveti Jovan
Zlatousti govori o njoj kao o nečemu što je opštepoznato. ʺI miʺ, govori on, ʺimamo
duhovna zaklinjanja: ime Gospoda našeg Isusa Hrista i silu krsnu. To zaklinjanje izgoni
aždaju iz njene jazbine i baca je u vatru, a čak isceljuje rane koje ona nanosi. Ako su mnogi
izgovarali to zaklinjanje i nisu se iscelili, onda je to zbog njihovog maloverja, a ne zbog
nedelotvornosti izgovorenog. Mnogi su neumorno hodili za Hristom i bili uz Njega, ali
nisu dobili koristi, a žena koja je dugo bolovala od točenja krvi isceljena je iako nije
dodirnula njegovo telo već samo skute njegove haljine. Isusovo ime je strašno za demone,
za duševne strasti i bolesti. Njime se ukrasimo, Njime se ogradimo. Njime je i apostol
Pavle postao velik, iako je imao prirodu koju i mi imamo.ʺ[73] Anđeo Božiji je predao
molitveno pravilo prepodobnom Pahomiju Velikom radi brojnog monaštva koje je njemu
bilo dato na upravljanje. Monasi potčinjeni duhovnom rukovođenju prepodobnog
Pahomija morali su svakog časa da savršavaju pravilo; od ispunjenja pravila bili su
oslobođeni oni koji su dostigli savršenstvo i s njim sjedinjenu neprestanu molitvu. Pravilo
koje su mu anđeli predali sastojalo se od Trisvete pesme, Molitve Gospodnje, pedesetog
psalma, Simvola vere i sto Isusovih molitava.[74] I Isusovu molitvu i Molitvu Gospodnju
pravilo smatra opštepoznatim molitvama, koje su ušle u opštu upotrebu. Prepodobni
Varsanufije Veliki kazuje da su se monasi egipatskog Skita prvenstveno zanimali
molitvom, što se vidi i iz žitija prepodobnog Pamva, monaha i ave Nitrijske gore, koja se
nalazila nedaleko od Skita, u kojoj su, slično kao u Skitu, monasi provodili život u
tihovanju.[75] Od Božijih ugodnika pomenutih u tom Slovu, koji su se vežbali u Isusovoj
molitvi ili pisali o njoj, sveti Ignjatije Bogonosac je živeo u Antiohiji, a Bogu se prestavio u
Rimu; sveti mučenik Kalistrat je rođen u Kartagini i živeo je u svom rodnom gradu;
prepodobni Pahomije Veliki je živeo u Gornjem Egiptu; skitski i nitrijski monasi, isto kao i
prepodobni Isaija, živeli su u Donjem Egiptu; sveti Jovan Zlatousti je živeo u Antiohiji i u
Konstantinopolju; sveti Vasilije Veliki u istočnom delu Male Azije, u Kapadokiji; sveti
Varsanufije Veliki u okolini Jerusalima; sveti Jovan Lestvičnik na Sinajskoj gori i jedno
vreme u Donjem Egiptu, blizu Aleksandrije. Iz ovoga se vidi da je moljenje Isusovom
molitvom bilo u opštoj upotrebi u svim mestima vaseljenske Crkve. Osim pomenutih
otaca, o Isusovoj molitvi su pisali i sledeći: prepodobni Isihije, jerusalimski prezviter,
učenik svetog Grigorija Bogoslova, pisac iz V veka, koji se već žali da monasi ostavljaju
vežbanje u Isusovoj molitvi i trezvenost; prepodobni Filotej Sinait, Simeon Novi Bogoslov,
Grigorije Sinait, Teolipt Filadelfijski, Grigorije Palama, Kalist i Ignjatije Ksantopul i mnogi
drugi. Njihova dela su uglavnom smeštena u opširni zbornik asketskih pisaca, u
Dobrotoljublje. Od ruskih otaca o ovoj molitvi su pisali prepodobni Nil Sorski, jeromonah
Dorotej, arhimandrit Pajsije Veličkovski, shimonah Vasilije Poljanomeruljski i jeromonah
Serafim Sarovski. Sva dela pomenutih otaca dostojna su velikog uvažavanja zbog toga što
sva žive i odišu obiljem blagodati i duhovnog znanja, ali su nam dela ruskih otaca, zbog
naročite jasnosti i jednostavnosti izlaganja, zbog velike bliskosti sa vremenom u kome mi
živimo, dostupnija nego dela grčkih svetila. Naročito dela starca Vasilija možemo i
moramo smatrati prvom knjigom kojoj bi se u naše dane morao da obrati svaki onaj koji
želi da se uspešno zanima Isusovom molitvom.[76] Takva je i njena namena. Starac je
nazvao svoja dela prethodnicom, predgovorom, ili pripremom za čitanje grčkih otaca.
Izvanredna je knjiga prepodobnog Nila Sorskog. Dobro bi bilo da čitanje ove knjige bude
uvod u čitanje grčkih pisaca; ona se stalno poziva na njih i objašnjava ih, priprema za
čitanje i pravilno razumevanje tih dubokomisaonih, svetih učitelja, neretko govornika,
filosofa, pesnika. Sva dela svetih otaca o monaškom životu, naročito o Isusovoj molitvi,
predstavljaju za nas, današnje monahe, neprocenjivo blago. U doba prepodobnog Nila
Sorskog, tri veka pre nas, živi sasudi Božije blagodati bili su krajnje retki, veoma retki, kako
on kaže; danas su oni toliko retki da bez suzdržavanja i straha da ćemo pogrešiti možemo
reći da njih nema. Naročitom milošću Božijom smatra se ako neko, iscrpivši se dušom i
telom u monaškom životu, pred kraj tog života neočekivano nađe negde u zabačenom
mestu sasud koji je izabrao pravedni Bog, kojeg su ljudi ponizili, a Bog uzveličao i uzneo.
Tako je Zosima, izvan svakog očekivanja, našao u zajordanskoj bezljudnoj pustinji veliku
Mariju.[77] Zbog takve potpune oskudice duhonosnih učitelja otačke knjige predstavljaju
jedinstven izvor kome se glađu i žeđu izmučena duša može obratiti radi sticanja suštinski
potrebnih znanja u duhovnom podvigu. Te knjige su najdragocenije nasleđe koje su sveti
oci ostavili monaškom potomstvu, nama ništavnima. Te knjige su mrve koje su pale nama
i čine naš deo, mrve sa duhovne trpeze otaca, bogatih duhovnim darovima. Upadljivo je
da se vreme u kome je napisana većina tih knjiga o umnom delanju podudara sa
vremenom velike oskudice umnog delanja u monaštvu. Stigavši na Atonsku goru,
prepodobni Grigorije Sinait, monah iz XIV veka, našao je tamo, među hiljadama monaha,
samo trojicu koji su imali neko znanje o umnom delanju. U XIV i XV vek spada većina
dela o Isusovoj molitvi. ʺPotaknuti tajnim božanskim nadahnućemʺ, govori Pajsije
Veličkovski, ʺmnogi oci su izložili u knjigama sveto učenje, puno premudrosti Svetog
Duha, o toj božanskoj molitvi uma na osnovu Svetog pisma Starog i Novog zaveta. To je
uređeno po naročitom Božijem promislu da božansko delanje ne bi palo u potpuni
zaborav. Mnoge od tih knjiga su, po Božijem dopuštenju, zbog naših grehova uništili
muhamedanci kad su osvojili Grčku; neke su Božijim nadgledanjem sačuvane da naših
dana.ʺ[78] Za primanje najuzvišenijeg umnog delanja potrebna je dečija prostodušnost i
vera, ali mi smo postali toliko složeni da je ta prostodušnost za nas neosvojiva i
nedostupna. A mi hoćemo da budemo umni, hoćemo da oživimo svoje ja, ne podnosimo
samoodbacivanje, ne želimo da delujemo verom. Zato nam je potreban učitelj koji bi nas
izveo iz naše složenosti, iz našeg lukavstva, iz naše prevejanosti, iz našeg slavoljublja i
naše uobraženosti u širinu i prostotu vere. Eto zašto na poprištu umnog delanja dete
dostiže neobično napredovanje, a mudrac skreće sa puta i survava se u mračnu provaliju
prelesti. ʺU drevnim vremenimaʺ govori Pajsije Veličkovski, ʺsvesveto delanje molitve
uma sijalo je na mnogim mestima u kojima su prebivali sveti oci, i mnogo je tada bilo
učitelja tog duhovnog podviga: zato su sveti oci tih vremena pišući o njemu objašnjavali
samo neizrecivu duhovnu korist koju taj podvig donosi i nisu imali, po mom mišljenju,
potrebu da pišu o onom delu delanja koji priliči početnicima. Pisali su oni donekle i o
tome, što je jasno onima koji imaju opitno znanje o podvigu, ali za one koji ga nemaju taj
deo ostaje prikriven. Kada su neki oci videli da tih istinskih i neprelešćenih učitelja tog
delanja ima sve manje, onda su, podignuti Božijim Duhom i u nameri da istinsko učenje o
početku te unutrašnje molitve ne presahne, izložili pismeno svoje mišljenje o samom
načelu i o tome kako valja obučavati početnika, kako um ulazi u srce, kako se u njemu
istinski i neprelešćeno moli.ʺ[79]
Videli smo da sveti prorok David poziva sve Božije ljude bez izuzetka na moljenje
Isusovim imenom; videli smo takođe da je sveta Crkva donela odluku da svi neuki i svi
oni koji ne znaju Sveto pismo napamet mogu da koriste Isusovu molitvu umesto svih
drugih molitava i psalmopojanja. Sveti Simeon, arhiepiskop solunski, zapoveda i daje
savet arhijerejima i sveštenicima, svim monasima i mirjanima da u svako vreme i svakog
časa izgovaraju tu svetu molitvu, i da im ona bude kao disanje;[80] pri postriženju u
monaštvo, kada se novopostriženom daju brojanice, onaj koji vrši postriženje govori:
ʺPrimi, brate, mač duhovni, jer ovo je reč Božija: nju nosi na ustima svojim, a u umu i srcu
govori neprestano: Gospode, Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me.ʹʺ[81] No prepodobni
Nil Sorski poučava da je ʺsećanje na Boga, to jest molitva uma, iznad svih delanja, glava
vrlina, kao ljubav Božija. Onoga koji bestidno i drsko hoće da stupi ka Bogu i besedi sa
Njim čisto, koji se primorava da Boga nalazi u sebi, toga lako umrtvljavaju demoni, ako
bude dopušteno, zato što to traži drsko i gordo, mnogo više nego što zaslužuje po svom
dostojanstvu i stepenu svoje uređenosti.ʺ[82] Površnom pogledu može izgledati da zavet
prepodobnog Nila protivureči zakonodavstvu Svetog pisma, svetih otaca i predanju
Crkve. Ali tu nema protivurečja: tu se govori o najvišem stepenu Isusove molitve. Svi
hrišćani mogu i moraju da se zanimaju Isusovom molitvom radi pokajanja i prizivanja
Gospoda u pomoć, da se zanimaju sa strahom Božijim i verom, sa najvećim paženjem na
misli i reči molitve, skrušenog duha; no ne dozvoljava se svima da pristupe molitvenom
svetom činu umom u kleti srca. Na prvi način mogu i moraju da se zanimaju Isusovom
molitvom i mirjani, a ne samo monasi koji žive u manastirima ili su zauzeti poslušanjima.
Takvu pažljivu molitvu možemo da nazovemo i molitvom uma i molitvom srca, zato što
se ona često tvori samim umom, i u revnosnim trudbenicima uvek uz učešće srca, koje se,
zbog umiljenja, pokazuje osećanjem plača i suzama. Molitveno sveto dejstvo uma u srcu
zahteva prethodno vežbanje u prvom načinu moljenja i zadovoljavajuće napredovanje u
tom moljenju. Božija blagodat sama po sebi, u njoj poznato vreme, po njenoj dobroj volji
prevodi podvižnika molitve iz prvog načina moljenja u drugi. Ako je Bogu blagougodno
da ostavi podvižnika pri molitvi pokajanja, neka on i ostane pri njoj, neka ne traži više
stanje, neka ga ne traži, čvrsto ubeđen da se ono i ne zadobija čovekovim naporom, već da
ga daruje Bog. Prebivanje u pokajanju je zalog spasenja. Budimo zadovoljni tim stanjem;
ne tražimo više stanje. Takvo traženje je pouzdan znak gordosti i uobraženosti; takvo
traženje ne dovodi do napredovanja već do spoticanja i propasti. Oslanjajući se na učenje
svih svetih otaca, sveti Nil zabranjuje da preuranjeno težimo uvođenju uma u srce,
spoljašnjem i unutrašnjem tihovanju, osećanju sladosti i ostalih visokih molitvenih stanja,
koja se otkrivaju tada kada Bog primi molitvu pokajanja, a neprijatelji odstupe od duše.
Psalmist je rekao: Odstupite od mene svi koji činite bezakonje, jer usliša Gospod glas plača
mojega. Usliša Gospod moljenje moje, Gospod molitvu moju primi.[83] Uteha, radost,
naslađivanje, davanje darova su posledice pomirenja. Nerazumno je tražiti ih pre
pomirenja.
Za zadobijanje duboke molitve srca potrebna je značajna priprema: ona obavezno
podrazumeva dovoljno opitno izučavanje monaškog života, navikavanje na postupanje po
jevanđelskim zapovestima: sveta molitva se zasniva na uređivanju duše, i to postupanjem
po zapovestima, molitva počiva na tom uređivanju i ne može da ostane u duši ako se ne
nalazi u takvom uređivanju. Priprema mora da podrazumeva zadovoljavajuće izučavanje
Novog zaveta i svetootačkih delao molitvi. Ova poslednja priprema je tim potrebnija zbog
činjenice da u nedostatku duhonosnih vođa naš jedini vođa moraju biti otačka dela i
molitveni plač pred Bogom.Žarko želimo molitvu srca, žarko želimo tihovanje u srcu,
žarko želimo kelijno tihovanje bez izlaženja i životu bezljudnoj pustinji, jer to naročito
doprinosi razvoju molitve srca i tihovanja u srcu. ʺNo i sama ta dobra i divna delanjaʺ
govori prepodobni Nil Sorski, ʺmoramo činiti razborito, u pravo vreme, nakon dostizanja
potrebnog stepena napredovanja, kako govori Vasilije Veliki: ʹSvakom delanju mora da
prethodi rasuđivanje: bez rasuđivanja se i dobro delanje pretvara u zlo zato što je
preuranjeno i neumereno. A kada se rasuđivanjem odredi vreme i mera dobrog delanja, tada
ćemo imati neobičnu korist.ʹ I Lestvičnik, navodeći reči iz Pisma, govori: Svakom poslu pod
nebom ima vrijeme;[84] i u našem svetom životu svakom poslu ima vreme: i tihovanju ima
vreme, postoji i vreme mirnog govorenja; i neprestanoj molitvi ima vreme, i vreme
nelicemernom služenju. Neće nas prelešćivati gordo usrđe, nećemo pre vremena tražiti
ono što dolazi u određeno vreme. U suprotnom, nećemo dobiti ništa ni u pravo vreme.
Ima vreme i setvi trudova, i vreme žetvi klasova neizrecive blagodati.ʺ[85] Naročito
prepodobni Nil zabranjuje nerazumnu težnju ka otšelništvu, a takva težnja se skoro uvek
javlja u ličnostima koje ne razumeju ni sebe ni monaštvo: upravo zato takav život prate
najteža spoticanja i samoobmanjivanja. Ako se monasima zabranjuje preuranjena težnja
prema molitvi koju um prinosi u domu srca, tim više se ona zabranjuje mirjanima. Veoma
duboku molitvu srca imali su sveti Andrej jurodivi i neki drugi, veoma retki mirjani: to je
izuzetak, i izuzetna retkost, koja nikako ne može da bude pravilo za sve. Uvrštavanje sebe
u red tih izuzetnih ličnosti nije ništa drugo do samoobmanjivanje uobraženošću, skrivena
prelest pre otvorene prelesti. U pismu starcu Teodosiju, Pajsije Veličkovski govori: ʺOtačke
knjige, naročito one koje poučavaju istinskom poslušanju, trezvenosti uma i tihovanju,
paženju i molitvi uma, to jest onoj molitvi koja se tvori umom u srcu, isključivo priliče
jedino monasima, a ne svim pravoslavnim hrišćanima. Izlažući učenje o ovoj molitvi,
bogonosni oci tvrde da njen početak i nepokolebiva osnova jeste istinska poslušnost, da
poslušnost rađa istinsko smirenje, a smirenje čuva podvižnika u molitvi od svih prelesti,
koje čekaju samovoljne. Mirjani nikako ne mogu da zadobiju istinsku monašku poslušnost
i potpuno odsecanje svoje volje i razuma. Kako mogu mirjani bez ikakvog poučavanja, bez
poslušnosti, samo svojom voljom, nakon koje sledi prelest, da primoravaju sebe na tako
strašno i užasno delo, to jest na takvu molitvu? Kako da izbegavaju mnoge i razne
neprijateljske prelesti, lukavo usmerene na njene trudbenike? Tako je strašna ta stvar, to
jest molitva ‐ kako molitva uma, to jest molitva koju um tvori neumetnički, tako i molitva
koju um umetnički tvori u srcu ‐ da se i istinski poslušnici, ne samo oni koji su odsekli
nego i oni koji su potpuno umrtvili svoju volju i rasuđivanje pred svojim ocima, istinskim i
iskusnim učiteljima tvorenja te molitve, uvek nalaze u strahu i trepetu zato što se boje i
strepe da u takvoj molitvi ne postanu žrtva neke prelesti, mada ih Bog uvek čuva od nje,
radi njihovog istinskog smirenja, koje su zadobijali Božijom blagodaću posredstvom svoje
istinske poslušnosti. Još veća opasnost preti mirjanima, dakle ljudima bez poslušnosti: ako
jedino na osnovu samog čitanja takvih knjiga primoraju sebe na molitvu, oni će upasti u
prelest, jer u nju upadaju svi koji samovoljno počinju podvig te molitve. Tu molitvu sveti
oci su nazvali umetnošću nad umetnostima, a ko se njoj može naučiti bez umetnika, to jest
bez iskusnog učitelja? Ta molitva je duhovni mač: Bog nam je darovao taj mač da njime
posečemo neprijatelja naših duša. Ta molitva je kao sunce zasijala jedino među monasima,
posebno među onima u Egiptu, u Jerusalimu, na Sinajskoj i Nitrijskoj gori, u mnogim
mestima u Palestini, i na mnogim drugim mestima, ali ne svuda, što je očito iz žitija svetog
Grigorija Sinaita. On je obišao svu Svetu (Atonsku) goru, i nije našao na njoj nijednog koji
je bar nešto znao o ovoj molitvi.[86] Iz ovoga je jasno sledeće: ako na tako Svetom mestu
prepodobni Grigorije nije našao nijednog trudbenika molitve, onda to znači da za tvorenje
te molitve nisu znali ni monasi na mnogim drugim mestima. A tamo gde su i tvorili tu
molitvu, tamo gde je ona poput sunca sijala monasima, tamo je tvorenje te molitve čuvano
kao velika i neizreciva tajna, poznata jedino Bogu i njenim trudbenicima. Tvorenje ove
molitve je bilo potpuno nepoznato mirjanima. No sada, nakon štampanja otačkih knjiga,
za molitvu su saznali i monasi, ali i svi hrišćani. Zato se bojim i strepim da će zbog
pomenutog razloga oni koji samovoljno, bez učitelja stupaju u podvig te molitve upasti u
prelest: neka Hristos Spasitelj svojom blagodaću izbavi od prelesti sve koje hoće da
spasi.ʺ[87]
Smatram svojom obavezom da ovde, shodno svom oskudnom znanju i oskudnoj opitnosti,
izložim učenje svetih otaca o umetnosti tvorenja Isusove molitve, i da jasno naznačim
kakav način vežbanja u molitvi i koji oblik molitve uma i molitve srca priliči svim
hrišćanima, bez izuzetka, i monasima početnicima, i kakav je način tvorenja svojstven
onima koji su napredovali, dakle onima koje su Božija dobra volja i Božija blagodat uvele
u napredovanje.
Najbolji je, bez imalo sumnje, onaj način koji predlaže sveti Jovan Lestvičnik, a najbolji je
zato što je veoma pogodan, potpuno bezopasan, potreban, čak neophodan za istinsku
molitvu, doličnu svim hrišćanima koji su pobožni i traže spasenje, i mirjanima i
monasima. Veliki učitelj monaštva na dva mesta govori o tom načinu u svojoj Lestvici,
kojom se uspinjemo sa zemlje na nebo: u Pouci o blaženoj i nezaboravnoj poslušnosti i u Pouci
o molitvi. Već sama činjenica da on izlaže svoj način u učenju o poslušnosti opštežiteljnih
monaha očigledno pokazuje da se taj način određuje i za monahe početnike. Taj način on
iznosi još jednom u zasebnom, opširnijem učenju o molitvi, posle Pouke o sveštenom
tihovanju tela i duše, s tim što ga ovaj put iznosi monasima koji su napredovali, a to jasno
pokazuje da je taj način veoma dobar i za tihovatelje i za monahe koji su napredovali.
Ponavljamo: najveća vrednost ovog načina je u tome što je pored sve svoje dovoljnosti i
potpuno bezbedan. U Pouci o svetoj i blaženoj molitvi sveti Jovan Lestvičnik govori: ʺBori se
da zaključaš svoju misao u reči molitve. I ako se desi da se usled detinjske slabosti tvoja
misao umori i padne, uvedi je ponovo u reči molitve. Nepostojanost je svojstvena
ljudskom umu, ali Onaj koji može sve da učvrsti može i um naš da učini postojanim. Ako
se istrajno podvizavaš, doći će i tebi Onaj koji određuje granice moru ljudskog uma i reći
će mu u molitvi tvojoj: Doći ćeš dovde, i dalje nećeš preći.[88] Duh je nemoguće vezati, a gde
je Sazdatelj duha, tamo se Njemu sve pokorava.ʺ[89] ʺPočetak molitve je odbijanje pomisli
u samom njihovom začetku; sredina je kada um prebiva u samim rečima, izgovaranim
glasno ili umom; završetak molitve je otimanje uma ka Bogu.ʺ[90] U Pouci o blaženoj i
nezaboravnoj poslušnosti sveti Jovan Lestvičnik govori: ʺNeprekidno se bori sa mislima ‐
kada odlete, vraćaj ih sebi: Bog i ne zahteva od poslušnika potpuno pribranu molitvu. Ne
budi neraspoložen kada osetiš da si pokraden, ali se dobro osećaj kada ustrajno vraćaš um
samom sebi.ʺ[91] Ovde je saopšten način kako se treba pažljivo moliti, kako se treba moliti
i glasno i samim umom. U pažljivoj molitvi srce ne može ni da učestvuje, kaže prepodobni
Marko. ʺUm koji se pribrano moli ograničava slobodu srcu.ʺ[92] Prema tome, onaj koji se
bude molio na način koji predlaže Jovan Lestvičnik, taj će se moliti i ustima, i umom, i
srcem; taj će napredovati u molitvi i zato će zadobiti molitvu uma i srca, privući će u sebe
Božiju blagodat, što se i vidi iz navedenih reči velikog učitelja monaha. Šta više da
poželimo? Ništa. Ako se na taj način vežbamo u molitvi, kakva može biti prelest? Jedino
samo uvlačenje u rasejanost, a to je očigledna i kod početnika neizbežna greška, no ona se
može odmah ispraviti vraćanjem misli u reči. Tu grešku uništava milost i pomoć Božija, u
svoje vreme, uz neprestani podvig. Neko će zapitati: ʺZar tako veliki otac, koji je živeo u
vreme u kome je umno delanje procvetalo, ništa ne govori o molitvi koja se tvori umom u
srcu?ʺ Govori, ali toliko prikriveno da jedino oni koji su opitno upoznati sa delanjem
molitve mogu da shvate o čemu je reč. Tako je postupio sveti jer ga je vodila duhovna
mudrost, koja je i napisala celu njegovu knjigu. Kada je izložio potpuno tačno učenje, koje
može da ispuni i najstrože zahteve, pa i da uznese trudbenika u blagodatno stanje,
Lestvičnik se alegorijski izrazio o tome šta se dešava nakon što blagodat oseni molitvu.
ʺJedno jeʺ, kaže on, ʺčesto se obraćati srcu, a drugo je posredstvom uma biti nadzornik
srca, njegov knez i arhijerej, koji prinosi Hristu slovesne žrtve.ʺ[93] Jedno je moliti se
pažljivo, uz učešće srca, drugo je uvoditi um u dom srca, i otuda prinositi tajanstvenu
molitvu, ispunjenu Božijom silom i blagodaću. Druto proizilazi iz prvog. Paženje uma pri
molitvi privlači srce da saoseća sa njim; kada se paženje pojačava, tada se saosećanje srca
sa umom pretvara u sjedinjenje srca sa umom; napokon, tokom paženja koje je molitva
usvojila um silazi u srce radi najdubljeg svetog služenja. Sve se to dešava pod vođstvom
Božije blagodati, po njenoj dobroj volji i sudu. Težnja ka drugom pre sticanja prvog je
nekorisna, a može biti i uzrok veoma velike štete; a da bi se ta šteta sprečila, molitvena
tajna je prikrivena od radoznalosti i lakomislenosti u knjizi namenjenoj monasima. U tim
blaženim vremenima, u kojima je postojalo obilje živih sasuda blagodati, mogli su da
pribegavaju savetu monaha svi oni kojima je savet bio potreban.
Među raitskim monasima, za koje je blaženi Jovan i napisao ʺLestvicuʺ, procvetala je
molitva uma pod rukovodstvom opitne, duhovne pouke. O tome sveti pisac govori opet
alegorijski i prikriveno u Pouci o pastiru[94]. On govori ovako: ʺPre svega, časni oče,
potrebna nam je duhovna sila da bismo one koje smo želeli da uvedemo u svetinju svetih i
pokažemo im Hrista, koji počiva na njihovoj tajanstvenoj i skrivenoj trpezi ‐ naročito dok
stoje tu, u predvorju, kraj tog ulaza, i čim primetimo da ih narod potiskuje i stiska sa ciljem
da im zabrani da uđu tamo gde žele ‐ mogli da uzmemo za ruku, kao decu, i oslobodimo
od namera naroda. A ako su deca sasvim gola i nemoćna, onda moramo da ih podignemo
na ramena, da ih nosimo na ramenima dok ne prođu kroz ulazna vrata, jer dobro znam da
je tamo obično najveća navala i gužva. Zato je neko i rekao o toj navali: I bi preda mnom trud
(i muka), dok ne uđoh u Svetilište Božije,[95] i trud seže samo do ulaza.ʺ[96] ʺOnaj koji želi da
vidi Gospoda u sebi, taj nastoji da očisti svoje srce neprestanim sećanjem na Boga. Misaona
zemlja čoveka čiste duše nalazi se unutra, u njemu. Sunce koje sija u toj zemlji jeste svetlost
Svete Trojice. Vazduh koji udišu njeni stanovnici jeste Svesveti Duh. Život, radost i veselje
te zemlje je Hristos, Svetlost od Svetlosti ‐ Oca; to je Jerusalim i Carstvo Božije, skriveno
unutra u vama[97]. Ta zemlja je oblak slave Božije: čisti srcem će ući u nju da bi videli lice
svog Gospoda i da bi njihove umove obasjala zraka Njegove svetlosti.[98] Potrudi se da
uđeš u klet koja je u tebi i videćeš nebesku klet. Prva i druga su jedno: jednim ulaskom
stupićeš u obe. Lestvica prema Carstvu nebeskom je u tebi: ona je tajanstveno podignuta u
tvojoj duši. Pogruzi sebe u sebe od greha, i naći ćeš tamo stepenike kojima se možeš uspeti
na nebo.ʺ[99] Prepodobni Varsanufije, monah koji je dostigao najviši stepen duhovnog
napredovanja, uvodio je svoje učenike u svetilište blagodatne molitve srca i u stanja koja
ona stvara. Čitamo sledeću njegovu pouku, datu nekom tihovatelju koji je bio pod
njegovim rukovodstvom: ʺJedino bezgrešni Bog, Spasitelj onih koje se uzdaju u Njega,
neka učvrsti tvoju ljubav da služiš Njemu u svetosti i u pravdi u sve dane života svoga, u
hramu i na žrtveniku unutrašnjeg čoveka, gde se prinose duhovne žrtve Bogu, zlato,
tamjan i smirna, gde se prinosi ugojeno tele, gde se proliva časna krv jagnjeta, neporočnog
i bezazlenog, gde se razležu jednodušna klicanja svetih anđela: Tada će prineti na žrtvenik
Tvoj teoce.[100] A kada je to tada? Tada kada dođe Gospod naš, taj veliki Arhijerej, koji
prinosi i prima beskrvnu žrtvu, kada, u ime Njegovo, hromi koji seđaše pred Krasnim
vratima hrama bude udostojen da čuje radosni glas: Ustani i hodi.[101] Tada hromi ulazi u
svetilište, hodi i skače, i hvali Boga. Tada se čovek budi iz sna nemara i neznanja, tada
pospanost uninija i lenjosti silazi sa očiju, tada mudre devojke pale svoje svetiljke[102] i
likuju sa ženikom u svetoj ložnici pevajući jednodušno, tiho: Okusite i vidite da je dobar
Gospod. Blago čoveku koji se nada u Njega,[103] tada prestaju i bitke, i kretnje tela koje prljaju
čoveka, tada se u njega nastanjuje sveti mir Svete Trojice, pečati se riznica i više niko ne
može da ukrade blago iz nje. Pomoli se da to razumemo i dostignemo i obradujemo se u
Isusu Hristu, Gospodu našem.ʺ[104] Na najveće strahopoštovanje pred molitvenom
svetom službom srca opominje nas njen veličanstveni opis iznet u delima svetih otaca. To
strahopoštovanje i sama razboritost zahtevaju od nas da se odreknemo preuranjenog,
samovoljnog, gordog, nerazumnog naprezanja da uđemo u tajanstveno svetilište. I
pobožnost i razboritost uče nas da prebivamo u pažljivoj molitvi, molitvi pokajanja, pred
vratima hrama. Paženje i skrušen duh je ona klet koja je data grešnicima pokajnicima da
bude njihovo pristanište. Ona je predvorje svetilišta. U nju ćemo se sklanjati i zaključavati
od greha. Neka se saberu u tu Vitezdu svi moralno hromi, gubavi, slepi i suvi ‐ rečju, svi
koji boluju od greha, svi koji čekaju da se voda zatalasa,[105] da se izlije na njih milost i
blagodat Božija. Samo Gospod, i jedino On, u vreme koje samo On zna, daruje isceljenje i
uvodi u svetilište, jedinstveno po svojoj nepojmljivoj milosti. Ja znam koje izabrah,[106]
govori Spasitelj. Ne izabraste vi mene ‐ govori On svojim izabranicima ‐ nego ja vas izabrah i
postavih vas da vi idete i rod donosite; da što god zaištete od Oca u ime moje da vam da.[107]
Sasvim je dobar način obučavanja Isusovoj molitvi koji predlaže jeromonah Dorotej, ruski
podvižnik i asketski pisac. ʺKo se moli ustimaʺ, govori jeromonah, ʺa za dušu ne haje i srce
ne čuva, taj se moli vazduhu, a ne Bogu, i sav njegov trud je uzaludan zato što Bog sluša
um i revnost, a ne mnogogovorljivost. Moliti se moramo svim svojim usrđem: iz svoje
duše, i svog uma, i svog srca, sa strahom Božijim, svom svojom snagom. Molitva uma ne
dozvoljava nepribranim i nečistim mislima da uđu u unutrašnju klet. Hoćeš li da se naučiš
molitvi uma i srca? Ja ću te naučiti. Pazi revnosno i razumno, poslušaj me, voljeni moj.
Najpre treba da tvoriš Isusovu molitvu glasom, to jest ustima, jezikom i govorom, naglas,
sebi samome. Kada se usta, jezik i osećanja nasite glasno izgovarane molitve, tada se
molitva glasom prekida i ona počinje da se izgovara šapatom. Posle toga moraš da se
poučavaš umom, da se pribijaš i uvek budeš uz ono što grkljan oseća. Tada molitva uma i
srca počinje na mig,[108] neprinuđeno, neprestano se obnavlja, prelazi u naviku i dejstvuje
u svako doba, pri svakom poslu, na svakom mestu.ʺ[109]
Blaženi starac jeromonah Serafim Sarovski zavetuje početnika da se, po ranijem
zajedničkom običaju u Sarovskoj pustinji, neprestano moli rečima: Gospode Isuse Hriste,
Sine Božiji, pomiluj me grešnog. ʺTokom molitveʺ poučava starac, ʺpazi na sebe, to jest
sabiraj um i sjedinjuj ga sa dušom. Na početku, dan‐dva, ili više, izgovaraj ovu molitvu
samim umom, odvojeno, i pazi na svaku reč posebno. Kada Gospod zagreje tvoje srce
toplotom Svoje blagodati i kada te sjedini u jedan duh, tada će ta molitva početi da teče u
tebi bez prestanka i uvek će biti sa tobom, naslađivaće te i hraniti.[110] Upravo to znače
reči proroka Isaije: Probudite se i pjevajte, koji počivate u prahu, jer je rosa svjetlosti Tvoja rosa.
Zemlja povraća sjene.[111] A kada budeš imao u sebi tu duševnu hranu, to jest razgovor sa
Gospodom, zašto onda da ideš po kelijama kod braće, čak i kada te neki brat pozove?
Zaista ti kažem da praznoslovlje nije ništa drugo do lenjost. Ako ne razumeš samog sebe,
možeš li onda da rasuđuješ o nečemu drugom, i da učiš druge? Ćuti, neprestano ćuti, sećaj
se uvek prisustva Boga i Njegovog imena. Ni sa kim ne započinji razgovor, ali ujedno pazi
da ne osuđuješ one koji razgovaraju ili one koji se smeju. U tom slučaju budi gluv i nem.
Šta god o tebi govorili, ponašaj se kao da to nisi ni čuo. Kao primer može da ti posluži
Stefan Novi: njegova molitva je bila neprestana, narav krotka, usta ćutljiva, srce smireno,
duh milostiv, telo i duša čisti, devstvenost neporočna, siromaštvo istinsko i negramzivost
pustinjačka; njegova poslušnost bila je bespogovorna, delanje strpljivo, trud revnostan.
Dok sediš za trpezom ne gledaj koliko ko jede i ne osuđuj, već pazi na sebe i hrani dušu
molitvom.ʺ[112] Starac je ovu pouku dao monahu početniku koji provodi život u
manastirskim trudovima, poučio ga vežbanju u molitvi koja priliči delatnom životu, a
onda mu zabranio da preuranjeno i nerazumno teži teorijskom životu i molitvi saobraznoj
takvom životu. ʺAko želiš da prođeš duhovni život, moraš početi od delatnog života pa
tek onda preći na teorijski: bez delatnog života ne možeš ući u teorijski. Delatni život čisti
od grešnih strasti i podiže na stepen delatnog savršenstva, a samim tim probija put ka
teorijskom životu. U teorijski život mogu da stupe jedino oni koji su se očistili od strasti i
potpuno obučili u delatnom životu, što se može videti iz Svetog pisma: Blaženi čisti srcem,
jer će Boga vidjeti,[113] i iz reči svetog Grigorija Bogoslova: u teorijski život mogu da stupe
jedino oni koji su savršeni po svojoj opitnosti (u delatnom životu). U teorijski život treba
stupati sa strahom i trepetom, skrušenog srca i smireno, uz veliko ispitivanje Svetog pisma
i pod rukovodstvom iskusnog starca, ako se takav može naći, a ne drsko i samovoljno.
Pošto zbog svojih vrednosti nije tražio (uzvišeno duhovno stanje), onaj koji je drzak i gord
se ‐ kaže Grigorije Sinait ‐ oholo napreže da ga dostigne pre vremena. Ponavljamo: ako
neko uobražava da će dostići uzvišeno stanje teorijskim životom, a nalazi satansku, a ne
istinsku želju, neka zna da ga đavo hvata u svoje mreže i da je postao njegov sluga.ʺ[114]
Starac, dakle, najpre odvraća od gordog stremljenja ka uzvišenim molitvenim stanjima, a
onda istrajava na zahtevu da su pažljivi život i neprestana molitva neophodni svim
monasima, pa i samim poslušnicima početnicima. Zapaženo je da usmerenje koje monah
primi pri stupanju u manastir najčešće ostaje preovlađujuće u njemu tokom celog
njegovog života. ʺBlagodatne daroveʺ, potvrđuje Serafim, ʺdobijaju jedino oni koji imaju
unutrašnje delanje i koji bdiju nad svojim dušama.[115] Ako smo istinski odlučili da
služimo Bogu, onda moramo da se vežbamo u sećanju na Boga i u neprestanoj molitvi
Gospodu Isusu Hristu tako što ćemo govoriti umom: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji,
pomiluj me grešnog. Takvim vežbanjem možemo se približiti Bogu i sjediniti se sa Njim ako
ne upadnemo u rasejanost i ako sačuvamo mirnu savest. Isak Sirijski kaže da nema drugog
načina da se približimo Bogu osim kroz Neprestanu molitvu.ʺ[116] Monasima i
poslušnicima koji se dragovoljno zanimaju Isusovom molitvom, a u cilju najlakšeg
izbegavanja rasejanosti i očuvanja pribranosti tokom molitve, Serafim savetuje da tokom
molitve u crkvi zatvore oči, i da ih otvaraju jedino onda kada osete da su ih san i dremanje
opteretili. A tada, savetuje on, treba upravljati pogled u svete monahe, jer i to čuva od
rasejanosti i podstiče na molitvu.[117] Duge molitve u manastiru su veoma prikladne za
privikavanje početnika na Isusovu molitvu. Ako već prisustvuje molitvama, zašto da
dozvoli svojim mislima da besplodno lutaju kuda stignu i nanose štetu duši? A to se ne
može izbeći ako um nije privezan za nešto. Sav se predaj Isusovoj molitvi: ona će zadržati
um da ne luta; postaćeš znatno usredsređeniji, dublji; mnogo bolje ćeš paziti na ono što se
čita i poje u crkvi, a ujedno ćeš se neprimetno i postepeno obučiti u molitvi uma. Onome
koji želi da provodi pažljivi život Serafim zapoveda da ne obraća pažnju na glasove sa
strane, zbog kojih glava postaje puna praznih i sujetnih pomisli i sećanja; zapoveda da ne
obraća pažnju na ono što rade drugi, da ne sudi, ne govori i ne misli o njima; zapoveda da
izbegava raspravljanja, da se ponaša kao stranac, da ocima i braći koje sretne ukazuje
poštovanje naklonima, bez reči, da ne gleda pažljivo u njih,[118] zato što takvo gledanje
neizbežno ostavlja u duši neki utisak koji će izazivati rasejanost tako što će privlačiti
pažnju na sebe i odvlačiti od molitve. Ako provodiš pažljivi život, onda ne gledaj ni na šta
uporno i dugo, ništa ne slušaj naročito brižno, gledaj kao da nisi ni video, slušaj kao da si u
prolazu, a sve zato da bi tvoje sećanje i tvoja sila paženja uvek bili slobodni, daleki od
utisaka sveta, sposobni i spremni da prime božanske utiske.
Način koji je predložio jeromonah Dorotej i način koji je predložio starac Serafim
očigledno su isti kao i način koji je preložio sveti Jovan Lestvičnik. Jedina razlika je u tome
što je sveti Jovan Lestvičnik jasnije i određenije izložio svoj način. Sveti Jovan pripada
najstarijim i najvećim učiteljima monaštva, i vaseljenska Crkva smatra da on jeste takav;
kasniji sveti pisci se pozivaju na njega kao na najpouzdanijeg učitelja, kao na živi sasud
Svetog Duha: na osnovu toga, i uvereni u to, mi predlažemo njegov način ljubljenim ocima
i braći, kako onima koji žive u manastiru, tako i onima koji žive u svetu, svima koji iskreno
žele da se nelicemerno, uspešno i bogougodno mole. Taj način i ne može biti odbačen:
odbaciti ovaj način moljenja značilo bi odbaciti iz molitve paženje, a bez paženja molitva
nije molitva. Molitva bez paženja je mrtva! Takva molitva je beskorisno, po dušu štetno, za
Boga uvredljivo praznoslovlje! Onaj ko se pažljivo moli neizostavno se moli, manje ili više,
na ovaj način. Ako se pažnja umnoži i pojača tokom molitve, neizostavno će se pojaviti
način moljenja koji predlaže sveti Jovan Lestvičnik. ʺIšti suzamaʺ ‐ govori on ‐ ʺtraži
poslušnošću, kucaj dugotrpljenjem: jer, svaki koji ište, prima; i koji traži, nalazi, i koji kuca,
otvoriće mu seʺ.[119]
Opit je odmah pokazao da ovaj način moljenja, posebno na početku, zahteva da reči
izgovaramo lagano, da bi um uspevao da se smešta u reči, kao u svoje forme; to ne
možemo dostići pri brzom čitanju. Način svetog Jovana je veoma podesan i pri vežbanju u
Isusovoj molitvi i pri kelijnom čitanju molitava, čak i pri čitanju Pisma i otačkih knjiga.
Tom načinu moramo se priučavati kao da čitamo lagano, po slogovima. Onaj ko se priučio
takvom načinu, taj je stekao molitvu usta, uma i srca, svojstvenu svakome koji provodi
delatni život. Sveti Kalist, patrijarh konstantinopoljski, ovako razmišlja o molitvi:
ʺNeprestana molitva se sastoji u neprestanom prizivanju imena Božijeg. I kada razgovaraš,
i kada sediš, i kada ideš, i kada nešto radiš, i kada jedeš, i kada se baviš bilo čim drugim,
moraš uvek i na svakom mestu da prizivaš ime Božije, po zapovesti Pisma: Molite se bez
prestanka.[120] Tako propadaju neprijateljevi napadi na nas. Moliti se m<l>amo srcem,
moliti se moramo ustima, kada smo sami. Ako se ko nalazi na trgu, ili u društvu sa
drugima, taj ne mora da se moli ustima već samo mislima. Moramo čuvati oči, i uvek
moramo gledati dole da bismo se sačuvali od rasejanosti i od neprijateljskih mreža.
Molitva je savršena onda kada je izgovaramo Bogu a naš um pri tome ne skreće u
rasejanost, kada se sve čovekove misli i osećanja sabiraju u jedno moljenje. Molitvu i
psalmopojanje moramo činiti i umom i ustima, kako govori prorok David: Gospode, otvori
usne moje, i usta moja kazivaće hvalu Tvoju.[121] I apostol je, pokazujući da su usta potrebna,
rekao: Prinosimo Bogu žrtvu hvale, tojest, plod usana koje ispovedaju Ime njegovoʺ.[122]
Jeromonahu koji ga je pitao kako se moramo moliti prepodobni Varsanufije Veliki je
odgovorio: ʺMoramo se donekle vežbati u psalmopojanju, donekle se moliti ustima; treba
vremena i za to da bismo ispitivali i čuvali svoje pomisli. Ko za trpezom ima mnogo
raznih jela, taj jede mnogo i sa naslađivanjem, a ko svaki dan uzima jednu te istu hranu, taj
je ne jede sa nasladom, već ponekad možda oseća i odvratnost prema njoj. Tako je i u
našem slučaju. U psalmopojanju i u molitvi ustima ne sputavaj sebe, već delaj onoliko
koliko ti Gospod daje. Ne ostavljaj takođe ni čitanje, ni unutrašnju molitvu. Malo jedno,
malo drugo ‐ i tako ćeš dan provesti ugađajući Bogu. Naši savršeni oci nisu imali
određena pravila, već su tokom celog dana izvršavali svoje pravilo: malo su se vežbali u
psalmopojanju, malo su ustima čitali molitve, malo su ispitivali pomisli, čak su se, povrh
toga, i o hrani starali, a sve su to činili sa strahom Božijim.ʺ[123] Prepodobni otac je tako
razmišljao i poučavao brata baš zato što je bio u velikom molitvenom napredovanju. Opit
će naučiti svakoga ko se vežba u molitvi da tiho izgovaranje Isusove molitve, i uopšte svih
molitava, u velikoj meri čuva um od rasejanosti, koja svakog časa vreba da ga pokrade.
Molitva glasom je preko potrebna baš onda kada neprijatelj pojača svoj napad, kada oseti
da naša volja slabi i da nastupa pomračenje uma. Pažljiva molitva glasom je ujedno i
molitva uma i molitva srca.
Našim ubogim slovom ne skrećemo i ne udaljavamo naše ljubljene oce i braću od
molitvenog, uzvišenog napredovanja ‐ naprotiv, želimo od sveg srca da napreduju. Neka
svi monasi budu slični anđelima i arhanđelima, i neka, kao i oni, nemaju počinka ni danju
ni noću od božanske ljubavi koja ih pokreće i zbog koje se bez prestanka i nezasito hrane
slavoslovljenjem Boga. Odvraćanje od preuranjenog, pogrešnog, drskog delovanja daje se
upravo zato da bi se neizrecivo bogatstvo molitve srca dobilo u svoje vreme. Zabranjuje se
nerazumna, vatrena težnja da se u sebi otkrije blagodatna molitva srca; zabranjuje se ta
težnja zato što je njen uzrok neznanje ili nedovoljno znanje, i zato što čovek gordo misli da
je sposoban za blagodatnu molitvu i da je dostojan nje; zabranjuje se ta težnja zato što se
blagodatna molitva ne može otkriti u sebi isključivo sopstvenim naporima; zabranjuje se ta
težnja, koja pomahnitalo navaljuje na vrata tajanstvenog Božijeg hrama, da ne bi
sprečavala Božiju blagost da se nekada smiluje nad nama, da proglasi nedostojne
dostojnima, da da dar onima što ne očekuju dara, onima koji su osudili sebe na večne
kazne i tamnice pakla. Dar se daje onome ko se smirio i ponizio pred veličinom dara; dar
se daje onome ko se odrekao svoje volje i prepustio se Božijoj volji; dar se daje onome ko
stišava i umrtvljava u sebi telo i krv, koji jevanđelskim zapovestima obuzdava i
umrtvljava u sebi telesno mudrovanje. Život će sijati onoliko koliki je stepen
umrtvljavanja. A kada život stigne, neočekivano i jedino po svojoj milosti, on dovršava i
zaključuje dobrovoljno započeto umrtvljavanje. Neoprezni, neobično uporni tražitelji
uzvišenog molitvenog stanja, vođeni gordošću i samovoljom, uvek budu obeleženi
pečatom odbačenosti, koji im i sledi po odredbama duhovnog zakona.[124] Taj pečat se
veoma teško skida ‐ najčešće se i ne može skinuti. Zašto? Zato što gordost i uobraženost,
koje vode u samoobmanu, u opštenje sa demonima i u robovanje njima, ne daju čoveku da
vidi nepravilnosti i opasnosti svog položaja, ne daju mu da dopre do svesti o svom
žalosnom opštenju sa demonima, a ni o činjenici da im jadno, ubistveno robuje. ʺZaodeni
se najpre lišćem, a kasnije ćeš, kada Bog zapovedi, doneti i rodʺ, rekli su oci.[125] Najpre
stiči pažljivu molitvu: a Bog, svemilostivi Bog, darovaće blagodatnu molitvu onome ko je
sebe pažljivom molitvom očistio i pripremio, na jevanđelskim zapovestima u svoje vreme
utemeljio, uredio i učvrstio.
Učitelj molitve je Bog; istinska molitva je dar Božiji.[126] Onome ko se moli skrušenog
duha, neprestano, sa strahom Božijim, sa paženjem, tome sam Bog daje postepeno
napredovanje u molitvi. Pažljiva i smirena molitva donosi duhovno dejstvo i duhovnu
toplotu, a to dvoje oživljava srce. Oživljeno srce privlači sebi um, postaje hram blagodatne
molitve[127] i riznica duhovnih darova, koje ona donosi po samoj svojoj prirodi. ʺPotrudi
seʺ, govore veliki podvižnici i učitelji molitve, ʺda bolnim srcem zadobiješ toplinu i
molitvu, i Bog će ti dati da ih uvek imaš. Zaborav ih izgoni, a sam zaborav nastaje zbog
nemara.[128] Ako hoćeš da se izbaviš iz zaborava i robovanja, to možeš dostići jedino ako
stekneš u sebi duhovni oganj: zaborav i robovanje iščezavaju jedino od njegove toplote. A
taj oganj se stiče težnjom ka Bogu. Brate! Ako tvoje srce ne bude danju i noću stradanjem
tražilo Gospoda, onda ne možeš napredovati. A ako ostaviš sve ostalo i zauzmeš se time,
dostignućeš ono stanje koje Pismo određuje rečima: Otpočinite i poznajte da sam ja Bog.[129]
Brate! Izmoli blagost Onoga koji hoće da se svi ljudi spasu i da dođu u poznanje istine,[130] da
bi ti On darovao duhovnu budnost koja pali duhovni oganj. Gospod, gospodar neba i
zemlje, došao je na zemlju da bi spustio na nju taj oganj.[131] Zajedno sa tobom, po sili
mojoj, moliću se i ja da ti Bog daruje tu budnost, jer On daje blagodat svima koji je traže sa
trudom i usrđem. Čim dođe, ona će te naučiti istini. Ona prosvetljuje oči, ispravlja um,
progoni san slabosti i nemara, vraća sjaj oružju zarđalom na zemlji lenjosti, vraća svetlost
odeždama isprljanim pri robovanju varvarima, ulaže mržnju prema odvratnim strvinama
kojima se varvari hrane, ulaže želju za nasićenjem velikom žrtvom koju je prineo naš veliki
Arhijerej. Upravo ta žrtva, o kojoj je proroku otkriveno da ona čisti grehove i uzima
bezakonja,[132] oprašta onima koji plaču, krotkima daje milost,[133] pojavljuje se u
dostojnima i kroz nju oni nasleđuju večni život, u ime Oca i Sina i Svetog Duha.ʺ[134]
ʺDuhovna budnost ili trezvenost je duhovna umetnost, koja, kada traje dugo i usrdno, uz
Božiju pomoć potpuno izbavlja čoveka od grešnih dela i strasnih pomisli i reči. Duhovna
budnost je tihovanje srca, ona je čuvanje uma, ona je paženje na sebe koje, daleko od svake
pomisli, uvek i bez prekida i neprestano priziva Isusa Hrista, Sina Božijeg i Boga; ona
Njime diše, Njime hrabro ustaje na neprijatelje, Njemu se ispoveda.ʺ Tako je duhovnu
budnost odredio sveti Isihije Jerusalimski.[135] I ostali oci se slažu sa njime.[136]
ʺČim je oganj došao u srce, on je obnovio molitvu. A kada je ona ustala i uznela se na
nebo, tada je oganj sišao u odaju duše.ʺ[137] Ove reči pripadaju sinajskoj svetiljci, Jovanu
Lestvičniku. Očigledno je da sveti govori na osnovu svog blaženog iskustva. Slično se
desilo i sa prepodobnim Maksimo Kapsokalivitom. ʺOd svoje mladostiʺ, poveravao je on
prepodobnom Grigoriju Sinaitu, ʺimao sam veliku veru u moju Gospođu, Majku Božiju, i
molio sam joj se sa suzama da mi da blagodat molitve uma. Jednom prilikom došao sam,
po običaju, u Njen hram i revnosno sam joj se molio za to. Pristupio sam njenoj ikoni,
počeo da celivam njen lik sa strahopoštovanjem, i najednom sam osetio da je u moje grudi
upala toplota, i to ona koja nije opržila unutrašnjost, već je nasladila i orosila moju dušu i
pobudila u njoj umiljenje. Od tada je moje srce počelo da prebiva u molitvi, i moj um je
počeo da se naslađuje sećanjem na mog Isusa i Majku Božiju, i sećanjem da Njega,
Gospoda Isusa, imam neprestano u sebi. Od tada se molitva nikada nije prekidala u mom
srcuʺ.[138] Blagodatna molitva se pojavila iznenada, neočekivano, kao dar od Boga; duša
prepodobnog bila je pripremljena za dobijanje dara molitve posredstvom revnosne,
pažljive, smirene, neprestane molitve. Blagodatna molitva nije ostala u prepodobnom bez
svojih uobičajenih posledica, potpuno nepoznatih i nesvojstvenih telesnom i duševnom
stanju. Obilno pojavljivanje duhovnog ognja u srcu, ognja božanske ljubavi, opisao je
zatvornik Grigorije Zadonski na osnovu sopstvenog opita.[139] No pre toga njemu je bio
poslan Božiji dar pokajanja, koji je unapred očistio srce za ljubav, dar koji je dejstvovao kao
oganj i istrebio sve što pogani dvorište svetog i silnog Gospoda,[140] a samo telo bacio u
iznemoglost. ʺSveti i nadnebesni oganjʺ, govori sveti Jovan Lestvičnik, ʺjedne spaljuje zato
što nisu dovoljno čisti, a druge, naprotiv, prosvećuje zato što su dostigli savršenstvo. Jedan
te isti oganj naziva se i ognjem koji spaljuje i svetlošću koja obasjava. Stoga jedni odlaze sa
molitve kao da izlaze iz užarene peći, i osećaju da su se rasteretili od neke prljavštine i
veštastva, a drugi izlaze obasjani svetlošću i obučeni u dvostruku odeću, odeću smirenja i
radosti. A oni koji odlaze sa molitve bez ijednoga od ova dva dejstva molili su se u stvari
telesno, a ne duhovno.ʺ[141] Duhovnom molitvom nazvana je ovde molitva koju pokreće
Božija blagodat, a telesnom molitvom molitva koju čovek tvori sopstvenim naporom, bez
vidljivog sadejstva blagodati. Neophodna je molitva druge vrste, kako tvrdi isti taj Jovan
Lestvičnik, da bi u svoje vreme bila darovana blagodatna molitva.[142] Čime blagodatna
molitva obeležava svoj dolazak? Svoj dolazak ona obeležava natprirodnim plačem, i čovek
ulazi na vrata Božijeg svetilišta, svog srca, u neiskazivom ispovedanju.
Pre prelaska na opisivanje onog načina koji sveti oci predlažu skoro isključivo
tihovateljima, osećamo potrebu da malo pripremimo čitaoca. Dela svetih otaca možemo
uporediti sa apotekom: u njoj ima mnogo lekova, ali bolesniku neupućenom u veštinu
lečenja i bez rukovodstva lekara biće veoma teško da izabere lek za svoju bolest. Ako je
bolesnik lakomislen, i ako se uzda u samog sebe, i ako se još, budući da nema lekara, ne
upozna dobro sa onim što piše u lekarskim knjigama, on će na brzinu doneti odluku da
sam izabere i uzima lek, ali taj izbor može biti poguban. Lek je sam po sebi lekovit, lek
može biti i nekoristan, ali i veoma štetan. U položaj sličan položaju tih bolesnika dovedeni
smo i mi zato što nemamo duhovne rukovodioce koji bi nas vodili kroz dela svetih otaca o
tajnom dejstvu molitve srca i o njenim posledicama. Učenje o molitvi u otačkim knjigama
koje su do nas došle jeste izloženo i celovito i jasno, ali se mi, zbog našeg neznanja, pred
tim knjigama, u kojima su izneta razna delanja i stanja početnika, srednjih i savršenih,
nalazimo u veoma teškom položaju kada treba da odaberemo ona delanja i stanja koja
nama odgovaraju. Neizrecivo je srećan onaj koji ovu teškoću shvati i oseti. Mnogi tu
teškoću nisu shvatili zato što su površno čitali dela svetih otaca, i površno se upoznali sa
predloženim delanjima, pa su onda primili na sebe delanje koje njima nije svojstveno i
tako naneli sebi štetu. U svom delu, napisanom za veoma naprednog tihovatelja
Longina,[143] sveti Grigorije Sinait govori: ʺJedna stvar je tihovanje, a druta opštežiće.
Svako ko živi onaj život na koji je prizvan biće spasen. Zbog slabih se i bojim da pišem,
kada vidim da živiš među njima, jer svako ko zbog slušanja ili učenja prolazi kroz preteški
podvig molitve ‐ propada, budući da ne nalazi rukovodioca.ʺ[144] Sveti oci opominju da
su mnogi obmanuli sami sebe i ozledili svoj um upravo zato što su se od samog početka
molili nepravilno, na načine za koje nisu ni sazreli ni sposobni. Veoma veliku štetu nanosi
i samo čitanje otačkih knjiga ako taj koji čita ne razume to što čita, veliku štetu nanosi i
opštenje sa najvećim ugodnicima Božijim ako taj koji sluša njihovo sveto učenje ne razume
to što sluša. To se desilo sirijskom monahu Malpatu. On je bio učenik prepodobnog
Julijana. Prateći starca, Malpat je posetio prepodobnog Antonija Velikog i bio udostojen da
čuje od njega najuzvišenije učenje o monaškom životu: o samoumrtvljavanju, o molitvi
uma, o čistoti duše, o viđenju. To učenje Malpat nije razumeo kako valja, pa je, ponet
materijalnim žarom, preuzeo na sebe izuzetno strogi podvig da prebiva u zatvoru, bez
izlaženja, a sve u nadi daće dostići ono uzvišeno duhovno stanje o kome je čuo od Velikog
Antonija, koje je video i osetio u Velikom Antoniju. Posledica toga bila je užasna
samoobmana. Veliki poduhvat doneo je veliku prelest, a uobraženost koja je obuzela
nesrećnikovu dušu učinila je tu dušu nepristupnom za pokajanje,a samim tim i za
isceljenje: Malpat je osnivač i glava jeresi evhita.[145] Kakav žalostan događaj! Kakva
žalosna pojava! Učenik velikog svetitelja je čuo učenje najvećeg među svetima,a onda
propao zato što je to učenje nepravilno primenio u svom delovanju. Propao je u vreme u
kojem je, upravo zato što je bilo mnogo svetih, sposobnih da rukovode i isceljuju, bilo
veoma malo onih koji su propali od prelesti. Ovo je rečeno da nas opomene. I dok su sijala
nebrojena svetila, znalo se da je put unutrašnjeg monaštva ‐ tajanstvenog, molitvenog
samovanja i tihovanja uma u srcu ‐ okružen opasnostima: taj put je tim opasniji kada
nastupi tamna noć. Magla i gusti oblaci su skrili nebeska svetila. Zato se tim putem mora
ići sasvim lagano, pipajući. Izučavanje otačkih knjiga koje je Božiji promisao dao
savremenom monaštvu da mu služe kao moralno rukovodstvo ni u kom slučaju nije
neznačajan podvig. Da bismo izveli taj podvig, moramo odbaciti same sebe, moramo
ostaviti životne brige, da i ne govorim o zabavama, veseljima i nasladama; moramo živeti
po jevanđelskim zapovestima, moramo imati čistotu uma i srca, jer jedino pomoću nje, a
saobrazno stepenu očišćenja, možemo primećivati i razumevati duhovno, sveto,
tajanstveno učenje Duha. Onaj ko je saznao da je u današnjem vremenu blago spasenja i
hrišćanskog savršenstva sakriveno u rečima koje je izgovorio Sveti Duh, ili neko drugi pod
Njegovim uticajem, to jest u Svetom pismu i delima svetih otaca, neka se duhovno raduje
zato što je dobio suštinski korisno znanje, neka se potpuno sakrije od sveta u pobožni
život i otide i sve što ima proda i kupi polje ono[146] na kome je skriveno spasenje i
savršenstvo. Ako želimo temeljno da izučimo Pismo, za to je, uz odgovarajuću delatnost,
potrebno dosta vremena. Nakon temeljnog izučavanja Pisma, uz veliki oprez,
izmoljavajući neprestano Božiju pomoć molitvom i plačem, zbog siromaštva duhom,
možemo se prihvatati i onih delanja koja vode savršenstvu. Jedan sveti monah je pričao da
je dvadeset godina izučavao dela svetih otaca i da je pri tome vodio uobičajeni monaški
život u opštežiću; nakon tih dvadeset godina odlučio je da delatno upozna duboko
monaško delanje, da, dakle, delatno upozna ono što je teorijski upoznavao čitanjem i,
verovatno, iz onoga što mu je samo to vreme omogućavalo, dakle iz beseda sa ocima koji
su napredovali.[147] Ako je čitanje ono što vodi monaha, onda on napreduje neuporedivo
sporije nego pod vođstvom duhonosnog učitelja.
Svaki svetitelj je napisao svoja dela iz svog blagodatnog uređenja, i iz svoje delatnosti,
saobrazno svom uređenju i svojoj delatnosti. Na to moramo obratiti posebnu pažnju. Ne
zanosimo se i ne oduševljavajmo se knjigom koju je napisao gotovo sam zanos, knjigom
koja govori o visokim, nama potpuno nesvojstvenim delanjima i stanjima. Ona može, dok
je čitamo, da raspali našu maštu, može da nam naškodi time što će nam saopštiti da treba
da poznamo i poželimo za nas preuranjene i nemoguće podvige. Okrenimo se knjizi onog
svetog oca koji je po umerenosti svog napredovanja najbliži našem stanju. Sa takvim
stavom o otačkim knjigama, predlažemo monahu koji želi da upozna unutrašnji molitveni
podvig da prva njegova lektira budu pouke Serafima Sarovskog, dela Pajsija Njameckog i
dela njegovog prijatelja, shimonaha Vasilija. Svetost ovih ličnosti i pravilnost njihovog
učenja su nesumnjivi. Nakon izučavanja ovih dela može se preći na knjigu prepodobnog
Nila Sorskog. Ta knjiga, spolja gledano, jeste mala, ali je duhovno neobično velika. Teško
je naći pitanje o umnom delanju koje ona nije rešila. Sve je u njoj izloženo neobično
jednostavno, jasno i sasvim dovoljno. Tako je izložen i način vežbanja u Isusovoj molitvi.
Uostalom, kao i sam taj način, i cela knjiga je namenjena monasima već spremnim za
tihovanje.
Prepodobni Nil zapoveda da ćutimo mislima, da sebi ne dopuštamo da mislimo o bilo
čemu grešnom i sujetnom, čak ni o korisnom, ni o duhovnom. On zapoveda da, umesto
bilo kakve misli, neprestano gledamo u dubinu srca i govorimo: Gospode Isuse Hriste, Sine
Božiji, pomiluj me grešnog. Možemo se moliti i stojeći, i sedeći, i ležeći; oni krepkog zdravlja
i snage mogu se moliti stojeći i sedeći, nemoćni mogu da se mole i ležeći, zato što u toj
molitvi nije presudno važan podvig tela nego podvig duha. Važno je da telo zauzima onaj
položaj koji pruža duhu svu slobodu za ono dejstvo koje je njemu svojstveno. Ne treba
smetati s uma da je ovde reč o delanju monaha koji su uverljivim telesnim podvigom
doveli svoje telesne želje u potrebni red, pa su zahvaljujući svom duhovnom
napredovanju prešli sa telesnog podviga na duševni. Prepodobni Nil zapoveda da
zatvaramo um u srce, i da, po mogućnosti, zadržavamo disanje, da disanje ne bude često.
To znači da treba disati veoma tiho. Uopšte, sve kretnje krvi treba zadržavati, a telo i dušu
treba držati u mirnom položaju, u položaju tišine, pobožnosti i straha Božijeg. Bez ovoga
duhovno dejstvo ne može se pojaviti u nama: ono se pojavljuje tada kada utihnu sve
kretnje i navale krvi. Opit će nas brzo naučiti da zadržavanje disanja, to jest nečesto i
lagano disanje, znatno pomaže da dovedemo sebe u stanje tišine i da saberemo um da ne
luta. ʺPostoji celo mnoštvo vrlinskih delanjaʺ, govori sveti Nil, ʺno sva su ona posebna;
molitva srca je izvor svih blaga; ona napaja dušu, kao vrtove. Ona je sadržana u držanju
uma u srcu, izvan svih pomisli, i krajnje je teška za one koji se još nisu obučili za nju. No
nisu početnici jedini kojima je molitva srca teška: ona je teška i za one koji se dugo trude i
još nisu primili i zadržali u srcu molitvenu sladost, taj plod dejstva blagodati. Opit
pokazuje da je za slabe držanje uma u srcu veoma teško i neprikladno. A kada neko
zadobije blagodat, on se tada moli bez truda i sa ljubavlju, baš zato što mu blagodat daje
utehu. Kada počne dejstvo molitve, tada ono privlači um sebi, veseli se i postaje
pribrano.ʺ[148] Da bismo se priučili načinu moljenja prepodobnog Nila Sorskog, veoma je
dobro da taj način sjedinimo sa načinom svetog Jovana Lestvičnika, i da se molimo sasvim
lagano. U predavanju svog načina prepodobni Nil se poziva na mnoge oce istočne i
vaseljenske Crkve, prvenstveno na prepodobnog Grigorija Sinaita.
Dela prepodobnog Grigorija Sinaita imaju punu duhovnu vrednost, ali nisu tako
razumljiva i jasna kao dela prepodobnog Nila Sorskog. Razlozi za to su način izlaganja,
zatim shvatanja tog vremena o raznim stvarima, nama danas daleka, a naročito duhovna
naprednost pisca knjige, a i onoga kome je knjiga napisana. Način moljenja koji predlaže
Sinait i način koji predlaže Nil gotovo su potpuno isti: prepodobni Nil iznosi učenje o
molitvi na osnovu onoga što je čitao i učio iz Opgaitove knjige o molitvi, a i na osnovu
razgovora sa Sinaitovim učenicima, vođenim prilikom posete Istoku. ʺIzjutra sijʺ ‐ govori
prepodobni Grigorije, pozivajući se na premudrog Solomona ‐ ʺsjeme svoje, to jest molitve,
i uveče nemoj da ti počivaju ruke, da se stalna, a tako prekidana molitva ne bi lišila onog časa
u kome bi mogla biti uslišena: Jer ne znaš šta će biti bolje, ovo ili ono.[149] Od jutra, čim
sedneš na stoličicu, visoku pedalj, svedi um iz glave u srce i drži ga u njemu, savij se u
bolni položaj, pa sa velikim bolom u grudima, ramenima i vratu neprestano moli umom ili
dušom: Gospode Isuse Hriste, pomiluj me. Zadržavaj donekle i disanje, da disanje ne bi bilo
nepažljivo.ʺ[150] U svome učenju o tome da treba zadržavati disanje Sinait se poziva na
prepodobnog Isaiju Otšelnika, Jovana Lestvičnika i Simeona Novog Bogoslova. ʺAko
želimo da nepogrešivo nađemo istinu, i da je poznamoʺ, govori Sinait, ʺonda se potrudimo
da jedino što imamo bude dejstvo srca, potpuno nevidljivo, i nikako ne dopuštajmo mašti
da bude slobodna, ne dozvoljavajmo mašti da ona izobrazi lik nekog svetog ili pak samu
svetlost, zato što prelesti, naročito na početku podviga, obično prelešćuju um neiskusnih
takvim lažnim maštanjima. Postarajmo se da u srcu bude delotvorno jedino dejstvo
molitve, jer ono zagreva i veseli um, raspaljuje dušu na neizrecivu ljubav, Božiju i čovečiju.
Tada molitva donosi značajno smirenje i skrušenost zato što molitva u početnicima jeste
stalno pokretno umno dejstvo Svetog Duha. U početku je to dejstvo slično ognju koji izbija
iz srca, a na kraju je slično miomirisnoj svetlosti.ʺ[151] Pod početnicima ovde se
podrazumevaju početnici u tihovanju; cela knjiga prepodobnog Grigorija Sinaita je za
poučavanje tihovatelja. Na drugom mestu sveti Sinait kaže: ʺJedni učitelji molitve
predlažu da se molimo ustima, a drugi samim umom: ja predlažem i jedno i drugo.
Nekada um klone i nema snage za molitvu, nekada i usta klonu: zato se moramo moliti i
jednim i drugim, i ustima i umom. Uza sve to, valja se moliti bezglasno i pribrano, da glas
ne bi pomutio osećanja i pažnju uma i tako omeo molitvu. Kada se um privikne na delanje,
on napreduje i dobija od Duha snagu da se moli krepko i na sve načine. Tada on ne
primorava sebe na molitvu ustima i ne jača, zato što je potpuno zadovoljan molitvom
uma.ʺ[152] Predlažući povremeno moljenje i ustima, sveti Grigorije sjedinjuje svoj način sa
načinom svetog Jovana Lestvičnika. U suštini, to je jedan te isti način, s tim što sveti
Grigorije govori o njemu tako što ima u vidu određenu meru napredovanja. Onaj ko se
revnosno moli na način koji predlaže Jovan Lestvičnik, taj će, u svoje vreme, dostići ono
molitveno stanje o kome govori Sinait. Potpuno je opravdano i praktično Sinaitovo
mišljenje da trpljenje mora posebno da doprinosi molitvi. ʺNa molitvi tihovatelj mora
većinom da sedi, jednostavno zato što je taj podvig težak, ponekad treba čak i da legne, da
bi se telo malo odmorilo. A tvoje sedenje mora da protekne u trpljenju radi ispunjenja
zaveta, kao što i u molitvi moraš biti istrajan,[153] i ne treba odmah da ustaješ čim kloneš
duhom zbog velikih bolova, moljenja umom i stalnog udubljivanja uma u srce. Prorok
ovako govori: ʹSpopašće nas bolovi kao porodilju.ʹ[154] Obori glavu k zemlji i um sabiraj u
srce ‐ ako se tvoje srce otvorilo ‐ i prizivaj u pomoć Gospoda Isusa. Nepokolebivo i
revnosno trpi bolove u ramenima, često i u glavi, i traži u srcu Gospoda: Carstvo nebesko
naslediće oni koji sebe primoravaju, Carstvo nebesko zadobijaju[155] samo oni koji sebe
primoravaju i znaju da se ono s naporom osvaja. Gospod je ukazao da se istinska revnost
sastoji u trpljenju tih i njima sličnih bolova. Trpljenje i ostajanje u svakom delanju su
roditelji duševnih i telesnih bolova.ʺ[156] Pod bolovima se ovde podrazumevaju pre svega
skrušenost duha, plač duha, podnošenje bolova i stradanje zbog osećaja svoje grešnosti,
zbog osećaja večne smrti, zbog osećaja robovanja palim duhovima. Stradanje duha prenosi
se srcu i telu samim tim što su i srce i telo neraskidivo povezani sa duhom i prirodno i
nužno učestvuju u stanjima duha. Kod ljudi slabog tela skrušenost duha i plač potpuno
zamenjuju telesni trud;[157] ali ljudi snažnog telesnog sastava neizostavno moraju da
pritesne svoje telo: ako ne pritesne svoje telo, samo srce u njima ne zadobija blaženu
žalost; dok nemoćni imaju tu žalost zbog samog osećanja i saznanja nemoći. ʺNijedno
delanjeʺ govori prepodobni Grigorije, ʺni telesno ni duhovno, u kome nema trpljenja bola
ili truda nikada ne donosi ploda onome koji prolazi kroz njega, jer Carstvo nebesko se s
naporom osvaja, rekao je Gospod, i podvižnici ga zadobijaju.[158] Pod rečima: s naporom
razumej telesno trpljenje bola u svemu. Mnogi su mnogo godina delali ili delaju ne trpeći
bol, ali pošto se trude bez bola i toplog usrđa srca, odbacivši težinu trpljenja bolova, oni
ostaju nepričasnici čistote i Svetog Duha. Oni čije delanje odlikuje nemar i slabost očito
misle da se mnogo trude, ali neće požnjeti roda za netrpljenje bola. Svedok toga je onaj koji
govori: ʹKoliko god velike podvige činili u svom životu, ako nemamo i srce koje trpi bol ‐
svi su ti podvizi lažni i nekorisni.ʹ[159] Posvedočuje to i veliki Jefrem, kada govori: ʹTrudi
se, trudi se trpeći bol, da bi uklonio od sebe bolove sujetnih trudova.ʹ Ako, po
proroku,[160] naša bedra ne iznemažu iscrpljena u podvigu posta, i ako ne začnemo trpeći
bolove, kao žena kada rađa dete, i ako ne utvrdimo srce u bolu, onda nećemo roditi Duha
spasenja na zemlji srca, kako si čuo, već ćemo se samo (a to je dostojno sažaljenja i smeha)
hvaliti, misleći da ćemo biti nešto zato što smo u beskorisnoj pustinji i što u njoj slabo
tihujemo. Kada budemo odlazili iz ovog života, svi ćemo, nema sumnje, okusiti ceo
plod.ʺ[161] Učenje prepodobnog Sinaita o trpljenju bola i o tome da ono prati istinsko
tihovateljevo delanje molitve uma može izgledati čudno, a i izgleda, telesnom i duševnom
razumu, zato što on nije upoznat sa opitima monaškog života. Pozivajući takve da obrate
pažnju na znanja stečena u opitima, mi potvrđujemo da bolove u glavi ne stvara samo
tvorenje molitve uma, već i pažljivo čitanje dubokih otačkih spisa o molitvi. Zbog onoga
što molitva otkriva, dakle zbog grešnosti, robovanja grehu i smrti, srce postaje toliko
skrušeno da to izaziva u telu stradanja i bolove, a onaj ko ne poznaje molitveni podvig, taj
i ne zna da stradanja i bolovi postoje i da mogu da postoje. Kada se srce ispoveda
Gospodu u svojoj grešnosti i u svom jadnom stanju, tada se telo raspinje. Postradah ‐ govori
David, muž opitni u molitvenom podvigu ‐ i skruših sedo kraja, savdan postiđen hodih. Jer se
slabine moje ispuniše porugama, i nema isceljenja telu mome; rikah od uzdisanja srca moga.[162] U
učenju svetog Grigorija o molitvi primetna je njegova osobenost: on upravlja um da se
usredsređuje u srce. Sveti oci to nazivaju umetnošću tvorenja molitve, i zabranjuju je
monasima početnicima i mirjanima zato što je za nju neophodno veliko pripremno
obučavanje, toliko veliko da joj i pripremljeni monasi moraju pristupati sa velikom
pobožnošću, strahom Božijim i oprezom. Čim je zapovedio da usredsređujemo um u srce,
prepodobni je dodao: Ako se tvoje srce otvorilo. To znači: sjedinjenje uma i srca je dar Božije
blagodati, i daje se u svoje vreme, po Božijem sudu, a ne preuranjeno, i ne po sudu samog
podvižnika. Dar pažljive molitve obično prethodi naročitim nevoljama i duševnim
potresima, koji svode naš duh u dubinu saznanja o svom siromaštvu i ništavnosti.[163]
Dar Božiji privlačimo smirenjem i vernošću Bogu, a vernost Bogu pokazujemo revnosnim
odbacivanjem svih grešnih pomisli, čim se one pojave. Vernost je uzrok čistote. Čistota i
smirenje uručuju darove Duha.
Umetnost tvorenja molitve uma izložio je neobično jasno i potpuno blaženi Nikifor,
monah koji je tihovao na svetoj Atonskoj gori. On sa pravom naziva molitveno delanje
umetnošću nad umetnostima i naukom nad naukama, zato što pruža umu i srcu znanja i
utiske koji izviru iz Božijeg Duha dok sve ostale nauke pružaju tek ljudska znanja i utiske.
Umno delanje je najviša škola bogoslovlja.[164] ʺTo najviše od najviših delanjaʺ, govori
veliki učitelj tihovanja, ʺzadobijaju mnogi, čak i svi, tako što ga nauče. Retki su nenaučeni
koji pojačanim delanjem i vrelinom vere dobiju to delanje od Boga: ali retkost nije zakon.
Istinskog učitelja moramo da tražimo da bismo se njegovim poukama učili i poučavali u
onome što se dešava prilikom vežbanja u paženju, u onome što lukavi uvodi svojim zlim
spletkama, da bismo se, dakle, poučavali u desnim i levim umanjenjima i preuznošenjima,
koja nam učitelj razobličava jer ih poznaje iz sopstvenog opita. On pouzdano pokazuje taj
umni put, i mi pod njegovim rukovodstvom mnogo zgodnije idemo tim putem. Ako nema
nama poznatog učitelja, moramo svesrdno da ga tražimo. Ako ni nakon takvog traženja ne
nađeš učitelja, ti najpre prizovi Boga, takav, siromašan, skrušenog duha i sa suzama, a
onda se pomoli Bogu i postupaj onako kako ti kažem. Znaš da udišemo vazduh; a dišemo
srcem, ne nečim drugim. Ono je oruđe života i telesne toplote. Srce uvlači u sebe vazduh
da bi disanjem ispustilo iz sebe svoju toplotu, a u sebe uvuklo svežinu. Pokretač ovog
mehanizma, ili, tačnije, sluga, jesu pluća: Bog ih je stvorio retkim, i zato ona lako uvlače i
izvlače svoj sadržaj. Srce uvlači u sebe disanjem sveži vazduh i izbacuje topli: tako ono
stalno održava sistem u koji je postavljeno da bi održalo život. I tako, čim sedneš i sabereš
svoj um, uvedi svoj um u put kojim vazduh ulazi kroz nozdrve u srce; dovedi disanje u
izuzetno tihe kretnje i prisili svoj um da siđe sa udahnutim vazduhom u srce. Kada um
uđe tamo, tada će ono što zatim sledi biti ispunjeno veseljem i radošću. Kao što čoveka koji
se nakon dugog odsustva vratio svojoj kući ispunjava radost što vidi ženu i decu, tako i
um ispunjava neizreciva sladost i veselje čim se sjedini sa dušom. Brate, nauči svoj um da
ne izlazi brzo otuda: on je u početku veoma potišten zato što je tamo zatvoren i stešnjen.
Kada se pak navikne na zatvorenost i teskobu, on neće poželeti da luta vani, zato što je
Carstvo nebesko unutra u nama. A dok razgleda to Carstvo tamo, i traži ga čistom
molitvom, um uviđa da je sve spoljašnje odvratno i mrsko. Ako odmah nakon toga, kako
rekosmo, uđeš umom u ono mesto u srcu koje sam ti pokazao, odaj blagodarnost Bogu, i
proslavi, i igraj, i uvek se drži toga delanja, a ono će te naučiti onome što ne znaš. Moraš
da znaš i to da tvoj um ne treba da ćuti i besposliči dok se nalazi tamo: njegovo neprestano
delanje i poučenje mora biti molitva: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me. Ova
molitva ne da umu da se uzdigne, čini ga nepristupnim i nedodirljivim za napade
neprijatelja, vodi ga u svakodnevno napredovanje u ljubavi i želji prema Bogu. A ako i
nakon mnogog truda, o brate, ne uđeš u klet srca, kako smo ti zapovedili, onda čini ovo
što ti kažem, i znaj da ćeš, uz sadejstvo Božije, naći ono što tražiš. Znaš da se slovesnost
svakog čoveka nalazi u njegovim grudima. U grudima, dok naša usta ćute, mi govorimo,
savetujemo se, tvorimo molitve, psalmopojanje. Toj slovesnosti, čim joj oduzmeš svaku
pomisao ‐ to možeš da učiniš, ako hoćeš ‐ prepusti da govori: Gospode Isuse Hriste, Sine
Božiji, pomiluj me. I primoraj sebe da u grudima izgovaraš upravo to, a ne nešto drugo.
Postupaj tako neko vreme i time ćeš sigurno otvoriti sebi ulaz u srce, kako smo i napisali,
baš zato što smo to saznali iz opita. A pristupiće ti, sa mnogo željenim i sladosnim
paženjem, i ceo zbor vrlina: ljubav, radost, mir i ostale: pomoću njih će ono ispuniti sve
tvoje prozbe Hristu Isusu, Gospodu našem.ʺ[165] Ovde prvo moramo obratiti pažnju na
uređenje blaženog oca i na uređenje koje je on video u monahu kojeg je poučavao. To je
jasno iz onih članaka njegovog slova koji prethode izlaganju umetnosti tvorenja molitve: iz
njih se, na osnovu pozivanja na žitije svetog Save, vidi da poučavanje tihovanju srca ‐ radi
koga se i saobrazno kome se daje i spoljašnje tihovanje po telu ‐ priliči onim monasima koji
su potpuno izučili pravilo monaškog života, monasima koji mogu da se bore protiv
neprijateljskih pomisli i čuvaju svoj um. Blaženi Nikifor ovako poučava tog monaha: ʺZnaš
da se slovesnost svakog čoveka nalazi u njegovim grudima. Tamo, dok usta ćute, mi
govorimo, savetujemo se, tvorimo molitve i psalmopojanje.ʺ Jasan osećaj sile slovesnosti u
grudima, osećaj da se tamo mogu tvoriti molitve i psalmopoji, imaju veoma retki, oni koji
su veoma napredovali, koji su se dugo vremena zanimali moljenjem na način svetog
Jovana Lestvičnika, dakle oni koji su u znatnoj meri zadobili pribranost i veoma pažljivom
molitvom pobudili duh, ovde nazvan slovesnošću, da obilno pomaže umu. Duh onih ljudi
koji ostaju u svom običnom stanju, poražen padom, spava tako duboko da ne može da se
probudi iz tog sna, dakle iz sna koji je skoro isto što i smrt: takav duh nije sposoban za
duhovna vežbanja koja smo ovde naveli, i budi se za njih jedino onda kada se um trajno i
pojačano zauzme da ga pobuđuje životvornim Isusovim imenom. Izvanredan je način koji
predlaže blaženi Nikifor. Onaj ko razume stvar, taj vidi u njegovom izlaganju i onu
postepenost s kojom moramo da ushodimo i to da zadobijanje tog načina jeste dar Božiji.
Pošto su Kalist i Ignjatije Ksantopul veoma detaljno objasnili taj način u delu o molitvi i
tihovanju, prelazimo na to delo.
Sveti Kalist Ksantopul je bio učenik prepodobnog Grigorija Sinaita. Monahovao je na
Atonskoj gori; u početku se obučavao monaškom životu u opštežiću. Život u tihovanju
počeo je da provodi kasnije, kada je sazreo za takav život. Molitvi uma naučio se dok je bio
u poslušanju manastirskog kuvara. Posedovao je i obrazovanje ovoga sveta, što se jasno
vidi iz njegove knjige. Tek u poodmaklim godinama sveti Kalist je unapređen u čin
konstantinopoljskog patrijarha. Sveti Ignjatije je bio njegov najbliži prijatelj i učesnik u
monaškim podvizima. Obojica su dostigli veliko molitveno napredovanje. Njihova knjiga
je namenjena isključivo tihovateljima. Mehanizmu blaženog Nikifora oni dodaju da u
ovom načinu moljenja usta moraju biti zatvorena. Onaj ko počinje da provodi život u
tihovanju, kažu oni, taj treba da se zanima Isusovom molitvom onako kako predlaže
blaženi Nikifor: tihim, neprestanim uvođenjem Isusove molitve u srce, posredstvom isto
toliko tihog disanja, kroz nozdrve, i zatvorenih usta.[166] Veoma je važno da znamo
značenje koje sveti učitelji molitve uma daju predloženom mehanizmu: on je materijalno,
pomoćno sredstvo, i nikako ga ne treba mešati sa samim dejstvom molitve, niti mu
pridavati posebnu važnost, kao da iz njega proizilazi celokupno napredovanje molitve. U
molitvenom napredovanju dejstvuju sila i blagodat Božija; one čine sve: pomoćna sredstva
ostaju pomoćna sredstva, i koliko god nam bila potrebna zbog naše nemoći, mi ih
odbacujemo čim zadobijemo napredovanje, jer su nepotrebna i suvišna. Polaganje nade u
ta pomoćna sredstva veoma je opasno: to survava u materijalističko, nepravilno shvatanje
molitve i odvlači od razumevanja onoga što je duhovno, a time i jedino istinsko. Lažno
razumevanje molitve uvek donosi ili neplodnost ili ono vežbanje u njoj koje je veoma
štetno po dušu. Sveta braća Ksantopul govore: ʺI ovo znaj, brate: svaka umetnost i svako
pravilo, a ako hoćeš i razno delanje, unapred su određeni i pravilno ustanovljeni zato što
još nismo dostigli stanje u kome možemo da se molimo u srcu čisto i pribrano. A kada se
to desi, milošću i blagodaću Gospoda našeg Isusa Hrista, tada ostavljamo mnogo i
različito, i raznovrsno, i sjedinjujemo se neposredno, iznad reči, sa Jedinim, sa
Jedinstvenim i Onim koji sjedinjuje.[167] Od prebivanja u izloženoj umetnosti srca, čistoj i
pribranoj molitvi ‐ koja, uostalom, delimično može biti nečista i rasejana zbog pomisli i
sećanja koji su ustali protiv njoj postavljene zabrane da misli o ranije učinjenom i da se
seća ranije učinjenog ‐ podvižnik stiče naviku da se moli bez prisile, pribrano, čisto i
istinski, to jest da doseže takvo stanje u kome um prebiva u srcu (i tako prevazilazi ono
stanje u kome se um uvodi u srce prisilno, malodušno, posredstvom udisanja, a onda opet
odleti), dakle stanje u kome se sam um stalno obraća sebi, sa ljubavlju prebiva u srcu, i
neprestano se moli.ʺ[168] Podvig molitve uma i srca ʺispravlja se umom kojeg je osenila
Božija blagodat, i jednodušnim,[169] srdačnim, čistim, pribranim, i vere punim
prizivanjem Gospoda našeg Isusa Hrista, a ne samim, prostim, prirodnim umećem disanja
na nos ili sedenjem tokom vežbanja u molitvi na tihom i mračnom mestu. Sveti oci su to
izumeli samo kao neko pomoćno sredstvo za sabiranje misli iz uobičajene nepribranosti,
za vraćanje misli samoj sebi i pažnji.ʺ[170] Pre svih blagodatnih darova, Gospod naš Isus
Hristos i prizivanje u srce Njegovog svetog imena sa verom daruju pribranost umu. Tome
donekle pomaže i prirodno umeće; ono pomaže da se um uvodi u srce disanjem kroz nos;
tome pomaže i sedenje u tihom i neosvetljenom mestu, i drugo slično tome.[171] Sveta
braća Ksantopul strogo zabranjuju preuranjeno stremljenje ka onome što, po duhovnom
sistemu monaškog života, ima da se dogodi u svoje određeno vreme. Oni žele da monah
deluje po ustanovljenom monaškom poretku, po zakonima koje je predala Božija blagodat.
ʺAko i tiʺ, govore oni, ʺželiš da se obučiš tihovanju, koje vodi ka nebu, onda sledi mudro
ustanovljene zakone, i najpre radosno zavoli poslušnost, a zatim tihovanje. Delanje je
ushođenje ka viđenju, a poslušnost je ushođenje ka tihovanju. Ne pomiči stare međe ‐ kaže
Pismo ‐ koje su postavili oci tvoji;[172] teško jednomu.[173] Ako postaviš dobar temelj na
početku, onda ćeš vremenom staviti slavni krov na započetu građevinu duha. Sve je, kako
rekosmo, odbačeno kod onoga kod koga sam temelj nije dobro postavljen, i suprotno
ovome: sve je lepo i dobro uređeno kod onoga koji je dobro postavio temelj, mada nekad
ima i slučajeva suprotnih ovome.ʺ[174] Uglavnom se smatra da je do sticanja pribranosti,
istinske ili kratkotrajne, ali čvrste i suštinske, korisno vežbati se u Isusovoj molitvi u
monaškoj zajednici, i pri tome to vežbanje u molitvi pomagati delatnim ispunjavanjem
jevanđelskih zapovesti, ili, što je isto, smirenjem. A nakon dobijanja dara pribranosti
dozvoljeno je spominjati i tihovanje. Tako su postupili sveti Vasilije Veliki i sveti Grigorije
Bogoslov. Oni su se ‐ kaže sveti Isak Sirijski ‐ najpre zanimali ispunjavanjem onih
zapovesti koje se odnose na one koji žive u ljudskoj zajednici, s tim što su prolazili i
molitvu saobraznu tom stanju; od tog života njihov um je počeo da oseća nekretanje ili
pribranost: tada su se oni udaljili u samoću pustinje, a tamo su se bavili delanjem u
unutrašnjem čoveku i dostigli viđenje umom.[175] Potpuno tihovanje u naše vreme sasvim
je teško, skoro nemoguće. Serafim Sarovski, Ignjatije Nikoforovski, Nikandar Babajevski,
monasi koji su veoma napredovali u molitvi uma, prebivali su povremeno čas u tihovanju,
čas u monaškoj zajednici. Naročito se poslednji nikada nije usamljivao u tihovanje
primetno ljudima, baš zato što je u duši bio veliki tihovatelj. Način tihovanja kojim se
rukovodio prepodobni Arsenije Veliki uvek je bio odličan ‐ a danas mora biti priznat za
najbolji. Taj otac je stalno čuvao ćutanje, nije išao po kelijama kod braće, u svoju keliju
primao je jedino u krajnjoj nuždi, u crkvi je stajao iza stuba, nije pisao i nije primao pisma,
udaljavao se od svih odnosa koji su mogli da naruše njegovo paženje, cilj njegovog života i
svih njegovih delanja bio je čuvanje paženja.[176] Sveti Isak Sirijski veoma pohvaljuje
način života i tihovanja kojim je prepodobni Arsenije dostigao veliko napredovanje i
predlaže da podražavamo taj veoma podesni, mudri i veoma plodni način.[177] U
zaključku naših izvoda iz dela Kalista i Ignjatija Ksantopula navešćemo njihovo opitno
mišljenje, saglasno sa mišljenjem ostalih svetih otaca, da je za dostizanje pribrane molitve
srca potrebno i mnogo vremena i mnogo napora. ʺStalno moljenje u srcuʺ govore oni, ʺne
postiže se ni jednostavno, ni kako bilo, ni sa malo truda i vremena, mada se i to retko
dešava po nedokučivom proviđenju Božijem: ono zahteva i mnogo vremena, i mnogo
truda, duševnog i telesnog podviga. Prevashodstvu dara i blagodati, čiji ćemo, nadamo se,
biti pričasnici, moraju biti, po sili, jednaki i saobrazni podvizi, da bi, po tajanstvenom
svetom učenju, neprijatelj bio izgnan sa polja srca, i da bi se u njemu nastanio Hristos.
Sveti Isak govori: ʹOnaj koji želi da vidi Gospoda, taj se trudi da umešno očisti svoje srce
sećanjem na Boga, i tako će svetlošću svojih misli svakoga časa videti Boga.ʹ Sveti
Varsanufije govori: Ako unutrašnje delanje ne pomogne čoveku, onda je njegov spoljašnji
trud uzaludan. Unutrašnje delanje, sjedinjeno sa bolom srca, donosi čistotu, a čistota
istinsko tihovanje srca; takvo tihovanje donosi smirenje, a smirenje čini čoveka stanom
Božijim. A kada se useli Bog, tada On izgoni demone i strasti, i čovek postaje hram Božiji,
osvećen i osvetljen, pun čistote i blagodati. Blažen je onaj koji gleda Gospoda u unutrašnjoj
riznici srca, kao u ogledalu, i sa suzama izliva svoje moljenje pred Njegovom dobrotom.ʹ
Prepodobni Jovan Karpatski govori: ʹTreba mnogo vremena i podviga u molitvama da bi
se u nepomutivom ustrojstvu uma našlo neko drugo nebo srca, gde živi Hristos, kako
govori apostol: Ili ne poznajete sebe da je Isus Hristos u vama? Sem ako u nečemu niste
valjani.ʺʹ[178]
Mislimo da ovi izvodi iz dela svetih otaca dovoljno objašnjavaju delanje Isusove molitve.
U ostalim svetootačkim delima izloženo je isto ovo učenje. Smatramo preko potrebnim da
našim ljubljenim ocima i braći ponovimo upozorenje da ne teže čitanju otačkih dela o
monaškim uzvišenim delanjima i stanjima, iako ih radoznalost vuče da čitaju ta dela, iako
to čitanje stvara nasladu, ushićenje. Naša sloboda, zbog ovakvog današnjeg vremena,
mora biti posebno ograničena. Dok je bilo blagodatnih učitelja, dotle su zanosi početnika
lako zapažani i lečeni. No danas nema ko ni da zapazi zanose, ni da ih leči. Pogubni zanos
neopitni učitelji često smatraju velikim napredovanjem; onoga koji je pao u zanos podstiču
na još veći zanos. Ako zanos ne bude primećen, i ako nastavi da deluje na monaha, on ga
sve više skreće sa istinskog pravca. Možemo potpuno tačno reći da se većina nalazi u
raznom zanosu, da je veoma malo onih koji su odbacili svoj zanos, i da onih koji nisu
padali u zanos naprosto nema. Zbog toga otačke knjige, danas jedino preostalo sredstvo
rukovođenja, moramo da čitamo sa posebnim oprezom i razborito, da se to sada jedino
sredstvo rukovođenja ne bi pretvorilo u sredstvo nepravilne delatnosti i iz nje proisteklog
rastrojstva. ʺNe trebaʺ, govori sveti Jovan Lestvičnik o izboru učitelja, ʺda tražimo učitelje
koji imaju dar proroštva, ili prozorljivosti, već pre svega istinski smirenoumne podvižnike
koji po načinu i mestu podviga odgovaraju našoj bolesti.ʺ[179] Isto moramo da kažemo i o
knjigama: nikako ne treba da biramo knjige koje su najuzvišenije, nego one koji su najbliže
našem stanju i izlažu delanje koje nama odgovara. ʺVeliko je zloʺ, rekao je sveti Isak
Sirijski, ʺprenositi bilo koje uzvišeno učenje nekome ko je još početnik i ko je po
duhovnom uzrastu dete.ʺ[180] I kada sluša duhovno slovo, telesni i duševni čovek ga
razume onako kako odgovara njegovom stanju, iskrivljuje ga, izopačuje, sledi njegov
izopačeni smisao, dobija lažni pravac, drži se uporno tog pravca kao da je baš taj pravac
dat svetim slovom. Neki starac je dostigao hrišćansko savršenstvo, po naročitom
proviđenju Božijem, tako što je, uprkos pravilima, stupio u tihovanje od svoje mladosti.
Najpre je tihovao u Rusiji, u šumi, u zemunici, a zatim na Atonskoj gori. Kada se vratio u
Rusiju nastanio se u privremeni opštežiteljni manastir. Mnoga braća su videla u starcu
nesumnjive znake svetosti pa su mu se obratila za savet. Starac je davao savete iz svog
uređenja i ozleđivao duše braće. Jedan monah koga je starac dobro poznavao mu je
govorio: ʺOče, ti govoriš braći o delanjima i stanjima koja nisu dostupna njihovom
shvatanju i uređenju, onda oni objasne sebi tvoje reči na svoj način, zatim postupaju po
tom objašnjenju, i tako nanose sebi štetu.ʺ Starac je odgovorio sa svetom prostotom: ʺI sam
vidim! A šta da radim? Za mene su svi viši od mene, i kada me pitaju, odgovaram iz svog
stanja.ʺ Starcu je bio nepoznat opšti monaški put. Nije greh samo ono što je pogubno:
pogubno je i samo dobro kada ga činimo u nevreme i u pogrešnoj meri; nije pogubna
samo glad: poguban je i višak hrane, i kvalitet hrane koji ne odgovara uzrastu i telesnom
sastavu. Niti se sipa vino novo u mjehove stare; inače se prodru mjehovi, a vino se prolije, i
mjehovi propadnu. Nego se sipa vino novo u mjehove nove, i oboje se sačuva.[181] Gospod je ovo
rekao o delanjima vrline, koja obavezno moraju biti usklađena sa stanjem delatelja: u
protivnom, ona će pogubiti delatnika, i sama će propasti, to jest biće besplodna, na štetu i
propast duše, suprotno svojoj nameni.
Osim pomenutih pomoćnih sredstava, postoje i razna druga pomoćna sredstva koja
pomažu početnicima u vežbanju u Isusovoj molitvi. Navešćemo glavne.
1) Brojanice ili lestvica. Brojanice obično imaju sto zrna, a lestvica sto stupnjeva, pošto
pravilo tvorenja Isusove molitve podrazumeva sto molitava. Brojanicama se broje pokloni;
monasi koriste brojanice i dok se, sedeći, vežbaju u Isusovoj molitvi. A kada dostigne
veliki stepen paženja na molitvi, monah više ne mora da brojanicama broji koliko je
izgovorio molitava jer tada sva pažnja prelazi na molitvu.
2) Veoma je korisno da se Isusovoj molitvi učimo uz velike i male poklone, lagane,
ispunjene osećanjem pokajanja, kakve je činio blaženi mladić Georgije o kome govori sveti
Simeon Novi Bogoslov u Slovu o veri.[182]
3) Korisno je da u crkvi i uopšte tokom Isusove molitve oči budu zatvorene.
4) Držanje leve ruke na grudima, malo iznad leve sise, doprinosi osećanju sile slovesnosti,
koja se nalazi u grudima.
5) Monasi savetuju tihovatelje da im kelija bude donekle tamna, da njeni prozori budu
zatvoreni, jer to čuva um od rasejanosti i pomaže umu da se usredsređuje u srce.
6) Tihovatelje savetuju da sede na niskoj stolici, prvo, zato što pažljiva molitva zahteva
miran položaj, a drugo, da bi se ugledali na slepog siromaha iz Jevanđelja, koji je sedeo
kraj puta i vikao Gospodu: Sine Davidov Isuse, pomiluj me![183], i bio uslišan i pomilovan.
Niska stolica takođe izobražava đubrište, izvan grada, na kome je sedeo Jov kada ga je
sotona udario zlim prištom od pete do temena.[184] Monah mora da vidi da je zbog greha
obogaljen, unakažen, izmučen, izbačen iz prirodnog stanja, bačen u protivprirodno stanje,
i da iz tog jadnog stanja vapi svemilostivom i svemogućem Isusu, obnovitelju ljudske
prirode: pomiluj me. Niska stolica je veoma podesna za vežbanje u Isusovoj molitvi. Time
se ne odbacuje stajanje; ali pošto skoro celokupno vreme istinski podvižnik posvećuje
molitvi, odobreno mu je da se njome bavi i sedeći, a ponekad i ležeći. Naročito bolesni i
veoma stari moraju da paze da njihov telesni podvig ne bude prekomeran, da ne iscrpljuje
njihovu snagu i da im ne oduzima mogućnost da se bave duševnim podvigom. Suština
delanja je u Gospodu i u Njegovom imenu. To posvedočuje i jevanđelska priča o isceljenju
uzetoga: pošto nisu mogli da se približe Hristu od okupljenog naroda, probili su krov kuće
u kojoj je bio Hristos, spustili odar na kome je uzeti ležao, i uzeti je isceljen.[185] Isceljenje
se zadobija smirenjem i verom.
7) Podvižnici umnog delanja ponekad imaju potrebu da pomognu sebi tako što se polivaju
hladnom vodom ili tako što nakvašene peškire stavljaju na mesto priliva krvi. Voda mora
biti mlaka, nikako ne sme biti hladna, zato što hladna voda povećava vrelinu. Uopšte,
umna delanja izazivaju vrelinu kod ljudi određene telesne građe. Takvu vrelinu osećao je
prepodobni ava Dorotej dok se bavio naukama i zato se rashlađivao vodom.[186] Takvu
vrelinu sigurno će osećati oni koji budu veoma prisiljavali sebe da sjedine um i srce
materijalnim pomoćnim sredstvima, ako im budu pridavali prekomerni značaj, i ako ne
budu davali potrebni značaj duhovnim pomoćnim sredstvima. Toplota počinje da
dejstvuje u srcu ako molitvu srca želimo da pojačamo na neki naročit materijalni način. Ta
toplota je direktna posledica takvog podviga:[187] svaki deo ljudskog tela se zagreva kada
ga trljamo; i srce se zagreva ako se neprestano i dugo napreže. Toplota koja je izazvana
pojačanim materijalnim podvigom takođe je materijalna. To je telesna toplota, toplota krvi,
toplota pale prirode.[188] Čim oseti tu toplotu, neopitni podvižnik će sigurno pomisliti
nešto o njoj, naći će u njoj prijatnost, nasladu, a to je početak samoobmanjivanja.[189] Ništa
posebno ne treba misliti o toj toploti; naprotiv, treba preduzeti posebne mere
predostrožnosti čim se ona pojavi. Predostrožnost je neophodna zato što ta toplota, koja je
zapravo toplota krvi, šireći se svim delovima grudi veoma lako može da se spusti i zagreje
donji deo utrobe. Tada se pojavljuje telesna želja, svojstvena tim delovima tela u stanju
zagrevanja. Opit pokazuje da su se neki, čim su došli u to stanje, i ne shvatajući šta se
dešava sa njima, dali u zbunjenost, u uninije, u očajanje. Svesni svog jadnog stanja, oni su
pribegli znamenitim starcima da bi tražili od njih savete kako da leče svoje duše rastrzane
nevoljom i nedoumicom. Starci su bili užasnuti lukavstvima đavola kada su čuli da se pri
prizivanju Isusovog imena pojavilo veliko raspaljivanje, čak i želja. Oni su u tome
prepoznali strašnu prelest, pa su tim stradalnicima zabranili vežbanje u Isusovoj molitvi,
misleći da je ona uzrok tog zla, a mnogim drugim podvižnicima pričali su taj slučaj kao
očiglednu tešku posledicu vežbanja u Isusovoj molitvi. Mnogi su poverovali u to samo
zato što su uvažavali znamenito ime staraca, poverovali su u to mišljenje misleći da je ono
rezultat samog opita. Međutim, ta strašna prelest nije ništa drugo do priliv krvi, do kojeg
dolazi usled pojačane, neuke upotrebe materijalnih pomoćnih sredstava. Taj priliv
možemo lako isceliti za dva‐tri dana tako što na upaljenim mestima držimo peškire
natopljene mlakom vodom. Mnogo je opasnije, mnogo je bliže prelesti kada podvižnik
osetivši u srcu ili u grudima toplotu od krvi pomisli o njoj, a zato i o sebi, nešto, pa počne
da stvara sebi nasladu, da sebe pomračuje, obmanjuje, upetljava, uništava uobražavanjem.
Što podvižnik više prisiljava i napreže svoje telo, time se toplota krvi povećava. Tako i
mora da bude. Da bi se ta toplota smanjila, dovela na meru, a i da bi se sprečio njen
prekomerni pad, ne treba vršiti preveliki pritisak na um da uđe u srce, ne treba mučiti
srce, ne treba izazivati u njemu vrelinu preteranim zadržavanjem disanja i naprezanjem
srca, već, naprotiv, treba tiho zadržati disanje, truditi se da molitva dejstvuje u samom
vrhu srca, gde, po učenju otaca, prebiva slovesna sila, i gde, zbog toga, treba da se vrši
bogosluženje. Kada Božija blagodat oseni molitveni podvig i počne da sjedinjuje um i srce,
tada će materijalna toplota krvi potpuno da iščezne. Tada se i sam molitveni čin potpuno
menja: molitva postaje prirodna, potpuno slobodna i laka. Tada se u srcu pojavljuje druga
toplota, tanana, nematerijalna, duhovna, toplota koja ne izaziva nikakvo raspaljivanje, već,
naprotiv, osvežava, orošava, deluje kao lekovito, duhovno pomazanje, vuče nas da
neizrecivo ljubimo Boga i ljude ‐ tako o toj molitvi govori prepodobni Maksim
Kapsokalivit na osnovu sopstvenog opita.[190] Predlažem ocima i braći ubogi savet i
molim ih da ne odbace moj ubogi savet: ne prisiljavajte sebe da pre vremena otkrijete u
sebi molitveno dejstvo srca. Potreban je, veoma je potreban razboriti oprez, naročito danas
kada je gotovo nemoguće sresti dobrog učitelja tih predmeta, kada podvižniku nema
druge nego da se sam, pipajući, rukovođen delima svetih otaca, probija u riznicu
duhovnih znanja, i da sam, pipajući, izabere od njih ono što njemu odgovara.
Živite po jevanđelskim zapovestima, bavite se pažljivo Isusovom molitvom na način koji
predlaže sveti Jovan Lestvičnik, sjedinjujte molitvu sa suzama, i neka cilj vaše molitve
bude pokajanje. Dejstvo molitve srca otkriće vam se samo po sebi, ali u vreme koje je
poznato jedino Bogu. To dejstvo, koje nam sam prst Božiji otkriva svojim dodirom,
dostižemo prevashodno tako što materijalnim pomoćnim sredstvima pojačano
prisiljavamo sebe. Ono je bolje od svih drugih dejstava u svakom smislu: ono je mnogo
obilnije, ono je potpuno sigurno od prelesti i drugih ozleđivanja; onaj koji ga tako zadobije
vidi u dobijanju jedino Božiju milost, Božiji dar, a onaj koji ga je dostigao uz pojačanu
upotrebu materijalnih pomoćnih sredstava vidi dar Božiji, ali ne može da ne vidi svoj
podvig, ne može da ne vidi sam mehanički način koji je upotrebio, ne može da mu ne
pridaje naročitu važnost. To je na osetljivom unutrašnjem putu značajan nedostatak,
značajno spoticanje, značajna prepreka za razvoj duhovnog napredovanja. Duhovno
napredovanje nema ni kraja ni granice. Ništavno, beznačajno nadanje u bilo šta izvan Boga
može da zaustavi napredovanje, u kome je vera u Boga i vođa, i noge, i krila. ʺHristos je za
vernika sveʺ, rekao je sveti Marko.1 Od onih koji su sa velikom revnošću koristili
materijalna pomoćna sredstva napredovanje su dostigli retki, a rastrojili su se i ozledili
mnogi. Ako uz sebe imamo opitnog učitelja, onda je upotreba materijalnih pomoćnih
sredstava malo opasna; a ako se rukovodimo jedino knjigama, onda je ona veoma opasna:
zbog neznanja i nerazboritosti ona nosi u sebi veliku mogućnost pada u prelest i u druge
vrste duševnog i telesnog rastrojstva. Čim su videli štetne posledice nerazboritog podviga,
neki su te posledice pripisali samoj svesvetoj Isusovoj molitvi, a ne neznanju i
nerazboritosti, a sve zato što su imali samo površno i nejasno mišljenje o Isusovoj molitvi i
o okolnostima koje su je pratile. Može li šta biti žalosnije, jadnije od ove hule, ove prelesti?
Sveti oci su učili molitvi srca, ali nisu dali preciznu pouku u kom delu srca ona treba da se
vrši, verovatno zato što tada nije postojala potreba za takvom poukom. Sveti Nikifor
govori o slovesnosti kao o nečem poznatom: kada se slovesnost, inače smeštena u
grudima, pokrene da učestvuje u molitvi, odmah za njom pokreće se i srce da i ono
učestvuje u molitvi. Oni koji poseduju neka znanja teško mogu da detaljno i temeljno
predvide i odgovorima preduhitre sva pitanja potpunog neznanja: u čemu neznanje vidi
mrak, u tome za znanje nema ničeg nejasnog. Neodređena ukazivanja na srce, prisutna u
otačkim delima, kasnije su poslužila kao uzrok značajne nedoumice i pogrešnog vežbanja
u molitvi kod onih koji, nemajući učitelja, nisu temeljno izučili otačka dela, pa su na
osnovu površnog i na brzinu i čitanjem formiranog mišljen>a odlučili da se zanimaju
umetnošću molitve srca, s tim što su svu nadu položili na materijalna pomoćna sredstva
za molitvu. Jasno objašnjenje ovoga postalo je preka potreba. Čovečije srce ima oblik
dutuljaste kesice, koja se pri vrhu širi, a pri dnu sužava. Njegov gornji deo je smešten
naspram leve sise i pričvršćen je, njegov donji deo se spušta do krajeva rebara i slobodan
je; treperenja tog dela nazivamo kucanjem srca. Mnogi nemaju nikakvog znanja o
ustrojstvu srca, i zato misle da se srce nalazi tamo gde čuju njegove otkucaje. Oni
samovoljno pristupaju vežbanju u molitvi srca ‐ usmeravaju dah, uvode ga u srce, u taj
deo srca, dovode taj deo do telesne uzrujanosti, a time otkucaji srca postaju jači ‐ ne
znajući da time prizivaju i sebi nameću nepravilno stanje i prelest. Shimonah Vasilije i
starac Pajsije Veličkovski pričaju da su mnogi njihovi savremenici ozledili sebe zato što su
zloupotrebljavali materijalna pomoćna sredstva.[191] I kasnije često srećemo primere
rastrojstva zbog takvog postupanja; ima ih i danas, iako se raspoloženje za vežbanje u
Isusovoj molitvi potpuno smanjilo. Takvi primeri nužno postoje zato što su neizbežna
posledica neznanja, samovolje, uobraženosti, preuranjene i gorde revnosti, napokon,
potpune oskudice opitnih učitelja. Pozivajući se na svetog Teofilakta i druge oce,
shimonah Vasilije tvrdi da su tri sile duše, slovesna sila, sila revnosti i sila želje, ovako
raspoređene: u grudima i u gornjem delu srca nalazi se slovesna sila, ili duh čovekov, u
srednjem delu je sila revnosti, u donjem je sila želje, ili prirodna požuda. Onaj ko nastoji
da pokrene i uzbudi donji deo srca, taj pokreće silu požude, a ona, samim tim što se nalazi
blizu polnih organa, a i sama po sebi, pokreće te organe. Posledica neuke upotrebe
materijalnog pomoćnog sredstva je veoma snažno raspaljivanje telesne želje. Kakva čudna
pojava! Podvižnik se naoko zanima molitvom, a to zanimanje izaziva pohotu, koju bi
moralo da umrtvljava, pa onda neznanje zloupotrebi materijalno pomoćno sredstvo, a
Isusovoj molitvi pripiše ono što se mora pripisati zloupotrebi. Molitva srca je rezultat
sjedinjenja uma i duha, koje je razjedinio pad, a sjedinjuje ih blagodat iskupljenja. U
čovečijem duhu skupljena su osećanja savesti, smirenja, krotosti, ljubavi prema Bogu i
bližnjem, i druga slična svojstva: potrebno je da se dejstva ovih svojstava sjedine sa
dejstvom uma. Svu svoju pažnju trudbenik molitve mora da obrati na ovo. Sjedinjenje je
delo prsta Božijeg, jedinog koji može da isceli ranu pada; a iskrenost svoje dobre volje
trudbenik dokazuje time što će isceljenje dobiti neprestanim prebivanjem u molitvi,
zaključavanjem uma u reči molitve, spoljašnjom i unutrašnjom delatnošću po
jevanđelskim zapovestima, a ona čini duh sposobnim da se sjedini sa umom koji se moli.
Tome donekle doprinosi i umetnost upućivanja uma ka slovesnosti i ka gornjim delovima
srca. Suvišno naprezanje pri upotrebi tog materijalnog pomoćnog sredstva je štetno zato
što izaziva materijalnu toplotu: za toplotu tela i krvi nema mesta u molitvi.
Upražnjavanje Isusove molitve je naročito mrsko đavolu zato što molitva najspasonosnije
deluje na našu dušu, i zato što sećanje na Boga, Isusova molitva naročito, predstavlja
sredstvo za prebivanje u neprestanom jedinstvu sa Bogom i za neprestano odbijanje
neprijateljskih napada. Đavo naročito proganja one koji se vežbaju u moljenju imenom
Gospoda Isusa. ʺSav podvig i sva revnost našeg neprijateljaʺ govori prepodobni Makarije
Veliki, ʺsadržana je u njegovom nastojanju da našu misao odvrati od sećanja na Boga i od
ljubavi prema Njemu; za to on upotrebljava prelesti sveta i odvlači od istinskog dobra ka
prividnim, nesuštinskim dobrima.ʺ[192] Zato svako ko je posvetio sebe istinskom služenju
Bogu neprestanom Isusovom molitvom mora naročito da čuva sebe od rasejanosti misli, i
nikako ne sme da dozvoljava sebi misaono praznoslovlje, ne sme da obraća pažnju na
misli i maštanja koji se pojavljuju, i stalno mora da se vraća moljenju Isusovim imenom,
kao u pristanište, verujući da se Isus neumorno stara o onom svom slugi koji svojim
neumornim sećanjem na Hrista dokazuje da se neprestano nalazi uz Njega. ʺLukavi
demoniʺ, govori prepodobni Nil Sinajski, ʺnoću nastoje da uzbunjuju duhovnog delatnika
kroz same sebe, a danju kroz ljude, tako što ga okružuju klevetama, napastima, i
nesrećama.ʺ[193] Svaki delatnik molitve brzo će opitno upoznati da demoni vode bitku
baš tim redom. Demoni iskušavaju pomislima, maštanjima, sećanjem na najpotrebnije
predmete, naizgled duhovnim razmišljanjima, izazivanjem brige, raznih bojazni i drugim
oblicima neverovanja.[194] U svim demonskim bitkama osećaj zbunjenosti uvek je siguran
znak približavanja palih duhova, čak i onda kada njihovo dejstvo izgleda sasvim
pravedno.[195] Podvižnicima koji se usamljeno i pojačano mole demoni se pojavljuju u
obliku čudovišta, u obliku sablažnjivih predmeta, ponekad u obliku svetlih anđela,
mučenika, prepodobnih i samog Hrista: ne treba se bojati demonskih pretnji, a prema
svim pojavama uopšte treba biti sumnjičav. U takvim slučajevima, ipak retkim, naša prva
obaveza je da pribegnemo Bogu, da se potpuno predamo Njegovoj volji i molimo za
Njegovu pomoć: na takve pojave ne treba da obraćamo pažnju, ne treba da ulazimo u
odnos i razgovor sa njima, već treba da smatramo da smo nemoćni za odnose sa
neprijateljskim duhovima i nedostojni za odnose sa svetim duhovima.
Posebnim nevoljama i gonjenjima istinskog, bogougodnog podvižnika molitve izlažu
njegova braća, ljudi. I u tome su, kako smo već rekli, glavni delatnici demoni: oni koriste
kao svoje oruđe kako one ljude čija se delatnost ni u čemu ne razlikuje od demonske, tako
i one koji ne shvataju demonske bitke i zato lako postaju oruđa demona, a čak i one
oprezne koji shvataju lukavstva neprijatelja, ali nisu dovoljno pažljivi prema sebi, pa time
dozvoljavaju da budu obmanuti. Najužasniji primer kakvom strašnom mržnjom prema
Bogu, prema Reči Božijoj, prema Duhu Božijem mogu da se zaraze ljudi čija se
nastrojenost ni u čemu ne razlikuje od nastrojenosti demona predstavljaju judejski
prvosveštenici, starci, književnici i fariseji, koji su učinili zločin nad zločinima ‐
bogoubistvo. Sveti Simeon Novi Bogoslov govori da po nagovoru demona monasi koji
provode licemerni život zavide istinskim podvižnicima pobožnosti i čine sve da ih rastroje
i isteraju iz obitelji.[196] Čak se i oni monasi koji su dobronamerni, no koji provode
spoljašnji život i ne poznaju duhovni, sablažnjuju na duhovne delatnike, nalaze da je
njihovo ponašanje neobično, osuđuju ih i kude, priređuju im razne uvrede i mučenja.
Veliki trudbenik Isusove molitve, blaženi starac Serafim Sarovski, pretrpeo je mnoge
neprijatnosti zbog neznanja i telesnog pogleda na monaštvo svoje sabraće: oni koji telesno
čitaju Zakon Božiji misle da ga treba ispunjavati spoljašnjim delima, bez unutrašnjeg
podviga, a ne razumiju ni šta govore ni šta tvrde.[197] ʺDok prolazimo put unutrašnjeg
misaonog životaʺ, poučava i teši Serafim, crpeći pouku i utehu iz svog duhovnog opita,
ʺne smemo da slabimo, ne smemo da ga napuštamo čak ni onda kada nas ljudi, prilepljeni
uz spoljašnjost i čulnost, pogađaju svojim suprotnim mišljenjem u samo srce i na svaki
način se trude da nas odvuku od prolaženja unutrašnjeg puta tako što nam postavljaju na
njemu razne prepreke. Nikakva suprotna mišljenja ni otpori na tom putu ne smeju da nas
pokolebaju: u tom slučaju treba da se utvrdimo u Reči Božijoj: I ne bojte se čega se on boji, i
ne plašite se, jer sa nama je Bog Gospoda Boga našega svetite u srdačnom sećanju na Njegovo
božansko ime, i On neka vam je strah i bojazanʺ.[198] Božiji promisao je upotrebio
prepodobnog Grigorija Sinaita u XIV veku kao oruđe za obnavljanje umnog delanja, skoro
zaboravljenog među monasima, i poslao ga na Atonsku goru da svoje znanje, koje mu je
darovao, prenosi doduše pobožnim, revnosnim i razumnim podvižnicima, ali ubeđenim
da se Bogu služi jedino telesno; a pošto su takvi podvižnici pridali telesnom podvigu
značaj koji mu inače ne pripada, onda je jasno zašto im je učenje prepodobnog o
duhovnom podvigu bilo veoma čudno, i zašto su se u početku snažno usprotivili takvom
učenju. Telesnom i duševnom razumu, naročito onom zaraženom uobraženošću i otrovom
jeresi, još čudnije izgleda samo umno delanje. A pošto je stupio u opštenje sa satanom,
čovečiji duh upravo tada potpuno pomahnitalo pokazuje mržnju prema Duhu Božijem.
Da bismo to objasnili, i da bismo jasno pokazali kako telesni i duševni razum nepravilno
shvata sve duhovno, kako ga, bez obzira na svoju zemaljsku učenost, izopačuje zbog
mraka pada u kome se nalazi, iznećemo ovde ukratko klevete i zle reči o umnom delanju
koje su izneli latinski monah Varlaam i neki zapadni pisci. Preosvećeni Inokentije u svojoj
Crkvenoj istoriji priča da je kalabrijski monah Varlaam u XV veku stigao u Solun, grad na
istoku Grčkog carstva. Da bi učinio nešto u korist Zapadne crkve, a pod velom
pravoslavlja, on se odrekao latinstva. Napisao je nekoliko dela u kojima je dokazivao
ispravnost Istočne Crkve, i time zaslužio pohvalu i poverenje cara Kantakuzena; a pošto je
znao da je grčko monaštvo glavno pojačanje Crkve, hteo je da ga oslabi, čak da ga sruši, da
bi pokolebao celu Crkvu. Da bi to i ostvario, izrazio je želju da provodi najstroži monaški
život, a onda je lukavo naveo jednog atonskog pustinjaka da mu otkrije umetnost vežbanja
u Isusovoj molitvi. Kada je dobio što je želeo, i površno, bez pravilne upotrebe razuma
shvatio otkriveno, Varlaam je uobrazio da materijalno, pomoćno sredstvo, koje oci, kako
smo videli, nazivaju samo jednim pomoćnim sredstvom, čini samu suštinu stvari, i da
duhovna viđenja nisu ništa drugo do materijalna viđenja, vidljiva samim telesnim očima.
Izvestio je cara o tome da je otkrio jednu veliku zabludu. U Konstantinopolju je povodom
toga sazvan sabor. Sveti Grigorije Palama, atonski monah i veliki trudbenik umne molitve,
poveo je raspravu sa Varlaamom i silom Božije blagodati pobedio ga. Varlaam i njegove
hule predate su anatemi. Varlaam se vratio u Kalabriju i latinstvo, ostavio u mnogim
Grcima koji su bili površni hrišćani poverenje u svoje učenje, preneo ga na Zapad, a tamo
su njegove hule i besmislene klevete prihvaćene kao ispovedanje istine.[199] Opisujući
Varlaamovo delovanje, istoričar Fleri, kao i Varlaam, usredsređuje celokupno delanje
umne molitve u materijalno pomoćno sredstvo, i tako izopačuje to delanje. Fleri pravi
izvode o mehanizmu iz Slova o tri načina moljenja svetog Simeona Novog Bogoslova, koje
se nalazi u Dobrotoljublju, i tvrdi da Simeon, sedeći u uglu kelije, tobože poučava da svoje
oči i svoju misao okrenemo prema sredini stomaka, tojest prema pupku, da zadržavamo disanje, čak
nosom, i tako dalje. Teško bi bilo poverovati da je umni i učeni Fleri napisao ovakvu
besmislicu da ona nije zapisana na stranicama njegove istorije.[200] Berže, drugi veoma
umni i učeni pisac, govori da su grčki monasi sagledatelji od silnih naprezanja u
sagledavanju pomerili pameću i upali u fanatizam (prelest). Da bi došli u stanje ushićenja,
oni su upravljali oči u pupak i pri tome zadržavali disanje, a tada im se činilo da vide
blistavu svetlost, i tako dalje.[201] Izopačujući način moljenja umnih delatelja Istočne
crkve i huleći na njega, latini ne prežu da hule i na blagodatna stanja izazvana molitvom,
ne prežu da hule i na dejstvo Svetog Duha. Prepustimo Božijem sudu klevete i hule
jeretika; sa osećanjem plača, a ne osuđivanja odvratimo pažnju od njihovih besmislica;
poslušajmo šta o viđenju Hristove svetlosti govori naš blaženi trudbenik Isusove molitve,
Serafim Sarovski: ʺDa bismo primili i ugledali u srcu Hristovu svetlost, moramo, koliko
možemo,da odvučemo sebe od vidljivih predmeta; moramo da očistimo dušu pokajanjem,
dobrim delima i verom u Onoga koji je raspet radi nas, moramo da zatvorimo telesne oči,
da pogruzimo um u srce, i tamo da prizivamo ime Gospoda našeg Isusa Hrista; tada, po
meri revnosti i vreline duha prema Ljubljenome, čovek nalazi u imenu koje priziva
nasladu, a ona stvara želju da traži najvišu svetlost. Kada takvim vežbanjem zadržimo um
u srcu, tada će zasijati Hristova svetlost i obasjati hram duše svojim božanskim sijanjem,
kako govori prorok Malahija: A vama koji se bojite imena mojega, granuće sunce pravde.[202]
Ta svetlost je ujedno i život po jevanđelskim rečima: U njemu bješe život, i život bješe svjetlost
u ljudima.ʺ[203] Iz ovoga se vidi da je ta svetlost, suprotno shvatanju Varlaama
Kalabrijskog i latina, duhovna, a ne materijalna, da ona otvara duševne oči da
sagledavamo njima, mada ujedno deluje na telesne oči, što se i desilo svetom apostolu
Pavlu.[204] Prepodobni Makarije Veliki detaljno i veoma jasno izlaže učenje o toj svetlosti
u Sedmom slovu i kaže: ʺTa svetlost je suštinsko sijanje sile Svetog Duha u duši; kroz nju se
otkriva svako znanje, i istinski poznaje Bog dušom dostojnom i koja ljubi.ʺ[205] Ovo
učenje Makarija Velikog potvrđuju i svi sveti oci Istočne crkve, koji su opitno poznali
hrišćansko savršenstvo i prikazali ga u svojim delima svojstvenim toj neizrecivoj tajni tako
što su ga izobrazili u materijalnom svetu.Veoma je korisno da znamo da plod čiste
pribrane molitve uvek bude obnavljanje prirode, da se obnovljena priroda snabdeva i
ukrašava darovima Božije blagodati, a da je težnja ka preuranjenom zadobijanju tih
darova krajnje štetna i vodi jedino ka prelesti, zato što, na poticaj uobraženosti, odvraća od
nas Božiju milost. Zato svi oci veoma kratko govore o darovima blagodati, a veoma
podrobno o sticanju čiste molitve, koja donosi blagodatne darove. Podvig molitve zahteva
temeljnu obuku, a blagodatni darovi dolaze sami po sebi, kao svojstva obnovljene prirode,
očišćene pokajanjem i osvetljene sijanjem Duha.
Starac Pajsije Veličkovski je krajem prošlog, XVIII stoleća napisao svitak o molitvi uma, i u
njemu opovrgao sve ono što je jedan sujetni filosof, monah, iz Mošenskih gora, Pajsijev
savremenik, hulio na nju.[206] ʺOvih danaʺ, govori Pajsije u pismu starcu Teodosiju,
ʺjedan monah, sujetni filosof, video je da su neki revnitelji nakon te molitve upali u neku
prelest zbog svoje samovolje, a i zato što ih je vodio neuki i toj molitvi neiskusni učitelj, ali
on nije za to okrivio samovolju i neiskusno poučavanje: ne, on je hulio na tu svetu molitvu,
toliko je, na podsticaje samog đavola, hulio da je prevazišao i stare tri puta proklete
jeretike Varlaama i Akindina, poznate po tome što su hulili na tu molitvu. Ne bojeći se
Boga, i ne stideći se ljudi, on je podigao strašna i sramna huljenja na tu svetu molitvu, na
njene revnitelje i delatelje, huljenja koja celomudreno ljudsko uho ne može da podnese.
Povrh toga, on je pokrenuo tako neobično velike progone revnitelja te molitve da su neki
od njih ostavili sve i prebegli kod nas, i ovde bogougodno provode pustinjski život. Drugi,
slaboumni, zbog filosofovih razvratnih reči došli su do takvog bezumlja da su otačke
knjige koje su imali privezali za cigle i bacili u reku. Njegove hule su postale toliko snažne
da su neki starci zabranili čitanje otačkih knjiga i zapretili da neće dati blagoslov za čitanje.
Filosofu nije bilo dosta da huli samo usmeno, pa se namerio da izloži te hule pismeno, no
tada je oslepeo, pogođen Božijom kaznom, i to je preseklo njegov bogoborački poduhvat.ʺ
Koliko god telesni i duševni razum bio bogat premudrošću sveta, on veoma divlje i
nedobronamerno gleda na molitvu uma. Ona je sredstvo sjedinjenja čovekovog duha sa
Božijim duhom, i zato je naročito čudna i mrska onima koji su skloni tome da njihov duh
prebiva u zboru palih, odbačenih, Bogu neprijateljskih duhova, nesvesnih svog pada,
onima koji stanje pada proglašavaju i uzdižu u stanje najvišeg napredovanja. Riječ o krstu,
objavljena svim ljudima kroz usta apostola, ludost je onima koji ginu, ona ostaje ludost kada
je um javlja srcu i celokupnom biću starog čoveka, a sila Božija nama koji se spasavamo.[207]
Jelini koji nisu poznali hrišćanstvo i Jelini koji su se vratili od hrišćanstva ka jelinstvu traže
u molitvi uma mudrost saobraznu svom nastrojenju i nalaze ludost; ali istinski hrišćani
naizgled slabim i maloznačnim podvigom molitve uma zadobijaju Hrista, Božiju silu i
Božiju premudrost. Jer je ludost Božija mudrija od ljudi, i slabost je Božija jača od ljudi.[208]
Ludost je što su naši učenjaci, nemajući pojma o molitvi uma po predanju Pravoslavne
Crkve, a pročitavši o toj molitvi jedino u delima zapadnih pisaca, ponovili hule i
besmislice tih pisaca.[209] Duhovni prijatelj starca Pajsija Veličkovskog pominje i druge
njemu savremene monahe koji su odbacivali vežbanje u Isusovoj molitvi iz tri razloga:
prvo, zato što su smatrali da je to vežbanje svojstveno jedino svetim i bestrasnim ljudima;
drugo, zbog potpune oskudice učitelja tog delanja; treće, zbog prelesti koja ponekad usledi
nakon umnog podviga. Neosnovanost ovih dokaza razmotrili smo na odgovarajućem
mestu.[210] Ovde je dovoljno da kažemo da se oni koji iz tih razloga odbacuju vežbanje u
Isusovoj molitvi zanimaju isključivo molitvom usta, ne dostižući ni u njoj potrebno
napredovanje. Čim odbacuju opitno poznanje umne molitve, oni ni u molitvi ustima ne
mogu da zadobiju potrebnu pažnju, a ona se dobija prvenstveno od molitve uma. Ako u
psalmopojanju koje se vrši glasno, ustima, nema pažnje, ako je ono rasejano, što je
neodvojivo od telesnih delatnika koji ne vode računa o umu, onda ono deluje na dušu
veoma slabo, površno, i donosi rod saobrazan tom delovanju. Stalno i mnogo
psalmopojanje veoma često rađa sumnju i sve što uz nju ide. ʺMnogiʺ, govori shimonah
Vasilije, ʺbez opitnog umnog delanja, pogrešno misle da umno delanje priliči jedino
bestrasnim i svetim ljudima. Zbog toga, a i zbog toga što se, po spoljašnjoj navici, drže
samog psalmopojanja, tropara i kanona, oni počivaju u tom svom spoljašnjem moljenju.
Oni ne shvataju da su nam takvo moljenje pevanjem oci predali samo za jedno određeno
vreme, zbog nemoći i detinjske slabosti našeg uma, da se malopomalo obučavamo i
ushodimo na stepen umnog delanja, a ne da do smrti ostajemo u psalmopojanju. Ima li šta
detinjastije od onoga kada pročitamo ustima našu spoljašnju molitvu, i onda se potpuno
predamo našem radosnom mišljenju da radimo nešto veliko i tešimo sebe samim brojem
molitava, i time hranimo unutrašnjeg fariseja!ʺ[211]
Neka odstupi od nepravde svaki koji priziva ime Gospodnje,[212] zapoveda apostol. Ova
zapovest se odnosi na sve hrišćane, a naročito na one koji su se namerili da se vežbaju u
neprestanom moljenju imenom Gospoda Isusa. Prečisto Isusovo ime ne podnosi da ostaje
u nečistoti: ono zahteva da se iz duševnog sasuda izbaci i da bude izbacivano sve nečisto.
Ulazeći u sasud po meri njegove čistote, ono samo počinje da dejstvuje u njemu i vrši ono
dalje čišćenje za koje sopstveni čovekovi napori nisu dovoljni, a potrebni su zato da bi
sasud postao dostojan stan duhovnog blaga, svesvete svetinje. Povucimo se od
prezasićenja, čak i od nasićenja; neka nam pravilo bude da se umereno i stalno
uzdržavamo u hrani i piću; odrecimo se naslađivanja ukusnim jelima i pićima, spavajmo
onoliko koliko je potrebno, ne previše, odbacimo praznoslovlje, smeh, šale, hule;
prekinimo nepotrebne izlaske iz kelije kod braće i primanje braće u keliju pod izgovorom
ljubavi, pod kojom prikrivamo prazne besede i zanimanja koja pustoše dušu. Odbacimo
maštanja i sujetne pomisli, nastale u nama zbog našeg neverovanja, zbog nerazumne
brige, zbog slavoljublja, zlopamćenja, razdražljivosti i drugih naših strasti. Sa punoćom
vere položimo sve na Gospoda, a naše mnoštvo misli, naša prazna maštanja zamenimo
neprekidnom molitvom Gospodu Isusu. Ako su neprijatelji još oko nas, silno plačimo,
vapimo Caru careva onako kako vapiju uvređeni i ugnjeteni iz mase naroda; a ako nam
bude dopušteno da uđemo u unutrašnju Carevu odaju, prinosimo mu žalbe i molimo za
Njegovu milost u najvećoj tišini i smirenju, iz same dubine duše. Takva molitva ima
neobičnu silu: ona je potpuno duhovna, izgovara se neposredno na samo Carevo uho,
samom Njegovom srcu.
Neophodni, suštinski uslov napredovanja u Isusovoj molitvi je prebivanje u zapovestima
Gospoda Isusa. Ostanite u ljubavi mojoj,[213] rekao je On svojim učenicima. Šta znači
ostajati u ljubavi prema Gospodu? To znači: neprestano se sećati Boga, neprestano ostajati
u jedinstvu sa Njim po duhu. Prvo bez poslednjeg je mrtvo, čak ne može ni da se ostvari.
Ako zapovijesti moje držite, ostaćete u ljubavi mojoj;[214] ako budemo nepokolebivo
ispunjavali zapovesti Gospodnje, onda ćemo se našim duhom sjediniti sa Njim. Ako se
duhom sjedinimo sa Njim, onda ćemo se ustremiti prema Njemu celim našim bićem,
neprestano ćemo se sećati Njega. Upravi sve svoje postupke, celokupno svoje ponašanje
po zapovestima Gospoda Isusa, upravi po njima svoje reči, upravi po njima svoje misli i
svoja osećanja ‐ i poznaćeš Hristova svojstva. Kada osetiš u sebi ta svojstva dejstvom
Božije blagodati, i kada ih iz toga osećanja opitno upoznaš, nasladićeš se onom
neprolaznom sladošću koja ne pripada ovome svetu i veku, onom tihom, ali silnom
sladošću koja uništava raspoloženje srca prema svim zemaljskim nasladama. Kada se
nasladiš Isusovim svojstvima zavolećeš Hrista i poželećeš da On potpuno obitava u tebi;
bez Njega u sebi smatraćeš da propadaš i da si propao. Tada ćeš neprestano vapiti, vapiti
iz punoće ubeđenja, iz sve duše: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog.
Isusova molitva zameniće ti sve ostale molitve. I sve one, kakvu mogu da prime i iznesu
misao obuhvatniju od misli o Hristovom pomilovanju grešnih? Postavi sebi za jedini cilj
života ispunjenje Isusove volje u svakoj okolnosti, koliko god ona bila važna ili
beznačajna; nastoj da činiš jedino ona dela koja su blagougodna Isusu, i sva tvoja dela biće
podjednako dostojna neba. Zavoli Isusovu volju više od želja svoga tela, više od svog
spokojstva i svoje udobnosti, više od života, više od svoje duše. Jevanđelje čitaj što je
moguće češće, izučavaj u njemu volju Gospoda i Spasa svoga. Ne ostavljaj bez pažnje ni
najmanju crtu iz Jevanđelja, nikakvu zapovest, koliko god ona spolja izgledala malo
važna. Obuzdavaj i umrtvljuj sve svoje kretnje svojstvene paloj čovekovoj prirodi, ne samo
grešne nego i one naizgled dobre, koje su često veoma razvijene kod neznabožaca i
jeretika, a koje su udaljene od jevanđelskih vrlina onoliko koliko je zapad udaljen od istoka.
Neka ćuti u tebi sve tvoje staro! Neka dejstvuje u tebi jedino Isus svojim najsvetijim
zapovestima, pomislima i osećanjima koji izviru iz tih zapovesti. Ako budeš živeo na taj
način, neizostavno će procvetati u tebi Isusova molitva, nezavisno od toga da li prebivaš u
bezljudnoj pustinji ili u vrevi društvene zajednice, zato što ta molitva stanuje i počiva u
umu i srcu, ali samo u onom umu i srcu koji su obnovljeni tako što su poznali, probali i
ispunili dobru i ugodnu i savršenu volju Božiju.[215] Život po jevanđelskim zapovestima je
jedini istinski izvor duhovnog napredovanja, izvor dostupan svakome ko iskreno želi da
napreduje, u kakve god spoljašnje okolnosti ga stavio nedokučivi Božiji promisao.
Vežbanje u Isusovoj molitvi, po samom svojstvu tog vežbanja, zahteva neprekidno
straženje nad sobom. ʺPobožna opreznostʺ, govori starac Serafim, ʺovde je potrebna zato
što je ovo more, to jest srce sa svojim pomislima i željama, koje se mora očistiti posredstvom
paženja, veliko i prostrano: tamo su gmizavci kojima broja nema,[216] to jest mnoge sujetne,
nepravilne i nečiste pomisli, plodovi zlih duhova.ʺ[217] Neprestano moramo paziti na
sebe da se kojim slučajem ne potkrade greh i opustoši dušu. To nije sve: neprestano
moramo da pazimo da um i srce prebivaju u Isusovoj volji i da slede Njegove svete
zapovesti, da telesno mudrovanje posredstvom neke zle zamisli ne istisne duhovno
mudrovanje, da ga ne zanese neka raspaljenost krvi, da, po mogućnosti, prebiva u
neprestanoj umrtvljenosti, u nekom tihom i tankom glasu.[218] Kada se javi osećanje tog
tihog i tankog glasa, tada se iz njega jasnije zapaža i jasnije ispunjava Božija volja, tada se
posebno snažno budi glad i žeđ za Božijom pravdom, tada podvižnik postaje potpuno
svestan svoje ništavnosti i sa suzama i novim naporom nastoji da otkrije u sebi tu istinu
najpažljivijom i najpobožnijom molitvom. ʺKao što je ta božanska molitvaʺ, govori starac
Pajsije, ʺnajviši monaški podvig, po određenju otaca, i vrhunac ispravljanja, izvor vrlina,
najtananije i nevidljivo delanje uma u dubini srca, tako saobrazno tome nevidljivi
neprijatelj razapinje protiv nje nevidljive, tanane, ljudskom umu jedva shvatljive mreže
mnogolikih prelesti i maštanja.ʺ[219]
Drugi osnov za moljenje Isusovim imenom umesto ovog postavljenog ne može se
postaviti: taj osnov je sam Gospod naš Isus Hristos, Bogočovek, koji je neograničenu
Božiju prirodu nepojmljivo prikrio ograničenom čovečijom prirodom, i koji iz ograničene
čovečije prirode projavljuje dejstva neograničenog Boga. Zbog naše detinjaste slabosti sveti
oci saopštavaju neka pomoćna sredstva, kao što smo ranije rekli, da bismo se lakše priučili
Isusovoj molitvi. Ta pomoćna sredstva nisu ništa drugo do pomoćna sredstva, i ne sadrže
u sebi ništa naročito. Na njima ne treba zadržavati posebnu pažnju, njima ne treba
pridavati prekomerni značaj. Sva sila i sve dejstvo Isusove molitve izviru iz svemogućeg
Isusovog imena, kome se poklanjamo, imena, jedinog pod nebom koje treba da nas spasi. Da
bismo postali sposobni za otkrivanje tog dejstva u nama, moramo biti obrađeni
jevanđelskim zapovestima, kako je Gospod i rekao: Neće svaki koji mi govori: Gospode,
Gospode, ući u Carstvo nebesko, ni u ono koje nas očekuje po blaženom upokojenju, ni u ono
koje se otkriva u nama za vreme našeg zemaljskog života ‐ tamo će ući onaj koji tvori volju
Oca mojega koji je na nebesima[220]
Za one koji su napredovali nisu potrebna nikakva spoljašnja pomoćna sredstva: usred
bučnog mnoštva sveta oni prebivaju u tihovanju. Sve prepreke za duhovno napredovanje
nalaze se u nama, u nama samima! A ako nešto izvana dejstvuje kao prepreka, onda to
samo pokazuje da je naša dobra volja slaba, da smo dvodušni, da nas je greh ozledio.
Nikakva spoljašnja pomoćna sredstva ne bi bila potrebna da smo živeli onako kako treba
živeti. Naš život je oslabljen: dobra volja je klimava, ništavna, i zato su nam preko
potrebna spoljašnja pomoćna sredstva, kao što su onima koje bole noge potrebne štake ili
štap. Milostivi oci vide da želim da se zauzmem Isusovom molitvom, vide da sam
potpuno živ za svet, da on snažno deluje na mene kroz moja osećanja, i zato mi savetuju
da uđem u samotnu, mračnu keliju u kojoj ću se moliti, da bi tako mojaosećanja došla u
nedejstvo, da bi moja veza sa svetom bila prekinuta, i da bi mi udubljivanje u sebe bilo
olakšano. Oni savetuju da za vreme vežbanja u Isusovoj molitvi sedim na niskoj stolici da
bih time svoje telo doveo u položaj siromašnog čoveka koji traži milostinju i da bih lakše
osetio ništavnost svog života. Kada prisustvujem bogosluženju, i kada se za vreme
bogosluženja zanimam Isusovom molitvom, oci savetuju da zatvorim oči da bih se
sačuvao od rasejanosti, jer su moje oči žive za stvari, i one će me odvući od molitve čim ih
otvorim i čim predmeti koje vidim istog časa počnu da ostavljaju trag na mom umu.
Delatnici molitve su našli i mnoga druga spoljašnja pomoćna sredstva koja materijalno
pomažu duhovni podvig. Ta pomoćna sredstva mogu biti upotrebljena na korist, ali pri
tome moraju biti prilagođena duševnim i telesnim svojstvima svakog pojedinca: neki
mehanički način koji veoma dobro odgovara jednom podvižniku drugome može biti
nekoristan, čak štetan. Oni koji su napredovali odbacuju materijalna pomoćna sredstva baš
kao što čovek odbacuje štake čim prestane da hramlje, kao što dete odbacuje pelene čim
poodraste, kao što se sa izgrađene kuće skidaju skele pomoću kojih je ona pravljena.
Svima i svakome suštinski je korisno da obučavanje u moljenju imenom Gospoda Isusa
počne izgovaranjem Isusove molitve ustima, i da pri tome um zaključava u reči molitve.
Zaključavanjem uma u reči molitve pokazujemo da na te reči pazimo najviše što možemo,
a bez paženja molitva je kao telo bez duše. Prepustimo samom Gospodu da našu pažljivu
molitvu ustima pretvori u molitvu uma, srca i duše. On će to svakako i učiniti čim vidi da
smo se ispunjavanjem jevanđelskih zapovesti kolikotoliko očistili, odnegovali, vratili.
Razboriti roditelj neće dati oštri mač detetu, svome sinu. Dete nije u stanju da upotrebi
mač protiv neprijatelja; ono će se igrati sa groznim mačem i njime lako probosti samo sebe.
Dete je zbog svog duhovnog uzrasta nesposobno za duhovne darove; ono neće upotrebiti
te darove ni u slavu Božiju, ni na korist svoju i svojih bližnjih, ni da porazi nevidljive
neprijatelje: ne, ono će ih upotrebiti da porazi samo sebe, da ga zanesu maštanja o sebi, i
tako će ispuniti sebe pogubnim preuznošenjem, pogubnim prezirom prema bližnjima.
Daleki od duhovnih darova, ispunjeni smrdljivim strastima, postajemo gordi, veličamo
sami sebe, ne prestajemo da osuđujemo i ponižavamo bližnje, iako su po svemu bolji od
nas. A šta bi tek bilo da nam je povereno neko duhovno bogatstvo, neki duhovni dar koji
nas, sad već posednike tog dara, izdvaja od naše braće i posvedočuje da smo baš mi
izabranici Božiji? Ne bi li taj dar za nas postao uzrok strašne duševne nesreće? Potrudimo
se da se usavršimo u smirenju, koje se sastoji u naročitom blaženom nastrojenju srca, i
nastaje u srcu od ispunjenja jevanđelskih zapovesti. Smirenje je onaj jedini žrtvenik na
kome nam je duhovnim zakonom dozvoljeno da prinosimo žrtvu molitve, na kome
prineta žrtva molitve ushodi Bogu, dolazi pred Njega. Smirenje je onaj jedini sasud u koji
prst Božiji stavlja blagodatne darove. Zauzmimo se Isusovom molitvom i neka to
zauzimanje prožme nesebičnost, jednostavna i iskrena namera, cilj da se pokajemo, vera u
Boga, potpuna predanost Božijoj volji, nada u premudrost, blagost, svemoć te svete volje.
Kada biramo mehaničke načine, potrudimo se da postupimo krajnje oprezno i razborito,
da nas ne zanosi prazna radoznalost, neodređena revnost koja se neopitnima predstavlja
kao vrlina, a koju su sveti oci nazvali gordom drskošću, bezumnim raspaljivanjem.
Obraćaćemo se pre svega najjednostavnijim i najsmirenijim načinima zato što su
najbezbedniji. Ponavljamo: moramo znati da sva mehanička pomoćna sredstva nisu ništa
drugo do pomoćna sredstva koja su nam postala korisna zbog naše slabosti. Ne položimo
našu nadu ni na njih ni na količinu našeg delanja, da nam tako ne bi bila pokradena nada
u Gospoda, da se ne bi ispostavilo da svu nadu polažemo na sebe ili na bilo šta drugo
materijalno i sujetno. Ne tražimo naslade, viđenja: mi smo grešnici, nedostojni duhovnih
naslada i viđenja, nesposobni za njih zbog toga što u nama još živi stari čovek. Pažljivom
molitvom tražimo da okrenemo poglede uma na same sebe da bismo otkrili u sebi svoju
grešnost. Kada je otkrijemo, stanimo u mislima pred Gospoda našeg Isusa Hrista kao
gubavi, slepi, gluvi, hromi, oduzeti, besomučni; plačni molitveni vapaj počnimo pred
Njim iz siromaštva našeg duha, iz srca kojeg je slomila bolest zbog naše grešnosti. Neka taj
vapaj bude beskrajno obiman! Neka se pokaže da nijedna mnogorečitost i nijedna
raznovrsnost reči nije sposobna da ga izrazi. Takav, obiman i neiskaziv, neka se
neprestano oblači, neka se oblači u kratku ali mnogoznačnu molitvu: Gospode Isuse Hriste,
Sine Božiji, pomiluj me grešnog. Amin.

NAPOMENE:
1. Članak o Isusovoj molitvi nalazi se u prvom delu Asketskih ogleda; pošto ovo slovo
ima svoje osobenosti, nismo smatrali suvišnim da ga ponudimo pažnji bogoljubivih
čitalaca. Neke delove članka o Isusovoj molitvi iz prvog dela Ogleda morali smo da
ponovimo u ovom slovu: tim povodom možemo reći da ponavljanje toliko
spasonosnih istina ni u kom slučaju nije nekorisno. Meni nije dosadno pisati vam
jedno isto ‐ govori apostol ‐ a vama je ukrepljenje (Flp 3,1).
2. Shimonah Vasilije Poljanomerulski. Njegova dela izdala je Optina pustinja zajedno
sa delima starca Pajsija Veličkovskog. Moskva, 1847. godine.
3. Ps 30,19, 20.
4. Ps 19, 8.
5. Slovo 2.
6. Petnaest glava o bezmolviju, gl. 2, Dobrotoljublje, tom 1.
7. Jn 14, 13,14.
8. Jn 16, 23,24.
9. Spasitelj ‐ na jevrejskom Isus.
12. Mt 18, 3,4, Mk 9, 36, Četiminej, 20. decembar.
13. P. 9, gl. 14. Knjiga svetog Jerme posebno je uvažavana u ranoj Hristovoj Crkvi.
Ponekad je dodavana uz Novi zavet i čitana je na bogosluženju.
14. Četiminej, 27. septembar.
15. Slovo prepodobnog Isihija, gl. 1, Dobrotoljublje, tom 2.
16. Moskva, izdanje 1844. godine.
17. Dap 4, 7‐12.
18. Rim 10,13.
19. Flp 2, 8,9,10.
20. Ps 71, 8,11, 14, 15,17, 19.
21. Ps 71,9.
22. Ps 8, 2, 3.
24. Ps 112, 13.
25. Ps 28, 2.
26. Ps 9,11.
27. Ps 73,21.
28. Ps 39, 5.
29. Ps 118, 55.
30. Veoma korisne glave o tome kako treba pevati, Dobrotoljublje, tom 1.
31. Ps 117, 10‐12.
33. Ps 43,69.
34. Ps 137, 13.
35. Ps 110,9.
36. Ps 78,9.
37. Ps 53, 3,4.
38. Ps 68, 36, 37.
39. Jn 11,25.
40. Ps 142,11.
41. Ps 79, 19.
42. Ps 60. 6. 7. 8.
43. Ps 149. 13.
44. Ps 85, 11‐13.
45. Ps 139,14.
46. Ps 102, 1.
47. Ps 148, 11‐13.
48. Mk 16,17.
49. Jn 13, 27.
50. Ef 2,13.
51. Mt 12, 43‐45. Po objašnjenju blaženog Teofilakta, Blagovesnik.
52. Prepodobni Grigorije Sinait, glava 3, O disanju, Dobrotoljublje, tom 1.
53. Jn 11,25.
54. Mk 16,17.
55. Mk 9,17‐27. Prepodobni Varsanufije, Odgovor 116.
56. Odgovor 301.
57. Prepodobni Kalist i Ignjatije Ksantopul, gl. 49, Dobrotoljublje, tom 2.
58. Slovo 1, gl.1.
59. Beseda 2, gl. 1,2.
60. Prepodobni Kalist i Ignjatije Ksantopul, gl. 56, Dobrotoljublje, tom 1.
61. Mt 14, 33.
62. Treći način paženja, Dobrotoljublje, tom 1.
63. Dobrotoljublje, Tom 1.
64. Cir 48,21.
65. Jev 4,12.
66. Kako zadobiti delovanje, gl. 4. Dobrotoljublje, tom 1.
67. Lk 10,17.
68. Lk 10, 19.
69. Mk 16,17.
70. Lk 10, 21, 22. Blagovesnik
71. Odgovor 181.
73. Beseda osma, na Poslanicu Rimljanima.
74. Kanonik, Izdanje Kijevsko‐pečerske Lavre.
75. Prepodobni Grigorije Sinait, Odgovor 74, Petnaest glava o bezmolviju, 4. glava.
76. Izdanje Optine pustinje 1847. godine.
77. Četiminej, 1. april.
78. Glave o umnoj molišvi, gl. 1, izdanje Optine pustinje 1847. godine.
79. Gl. 4.
80. Starac Vasilije, Predgovor za knjigu prepodobnog Grigorija Sinaita.
81. Starac Vasilije, Predgovor za knjigu blaženog Filoteja Sinajskog.
82. Slovo 11.
83. Ps 6, 9,10.
84. Prop 3,1.
85. Slovo 11.
86. Prepodobni Grigorije Sinait je posetio Atonsku goru u XIV veku posle Hristovog
rođenja. U to vreme muhamedanci su već bili uništili monaštvo u Palestini, naročito
u Egiptu (oni su zauzeli te oblasti još početkom VII veka). Za vreme svetog
Grigorija Sinaita učenje o molitvi uma svuda se potpuno smanjilo. Njega možemo
smatrati obnoviteljem tog učenja: tako i piše u njegovom kratkom životopisu, koji
se nalazi u Dobrotoljublju. I za vreme Grigorija Sinaita bilo je monaha koji su
dostigli veliko napredovalje u molitvi, kao na primer, Maksim Kapsokalivit, koji je
živeo na Atonskoj gori. Njegove pouke koristio je sam Grigorije, koji je Maksima
nazvao zemaljskim anđelom. Dobrotoljublje, tom 1. Prepodobnog Grigorija poučio
je molitvi uma neki monah sa Kipra: do poznanstva sa tim monahom on se zanimao
isključivo psalmopojanjem. Rukopisno žitije prepodobnog Grigorija Sinaita.
87. Žitije i delo moldavskog starca Pajsija Veličkovskog, Izdanje Optine pustinje, 1844.
godina
88. Jov 38,11.
92. O onima koji misle da se opravdaju delima, gl. 34, Dobrotoljublje, tom 1.
94. Sveti Jovan Lestvičnik, Pouka pastiru.
95. Ps 72,16,17.
96. Sveti Jovan Lestvičnik, Pouka pastiru, glava 14.
97. Lk17,21.
100. Ps50,21.
101. Dap 3, 6.
102. Mt 25, 3.
103. Ps 33, 8.
104. Odgovor 115.
105. Jn 5, 3.
106. Jn 13, 18.
107. Jn 15, 16.
108. To jest po dejstvu Božije blagodati.
109. Cvetnik, Pouka 32. Podaci o jeromonahu Doroteju nalaze se u prvom tomu,
u članku ʺPoseta Valamskom manastiruʺ.
110. Veoma retki dobijaju sjedinjenje uma sa srcem ubrzo nakon početka
molitvenog podviga; obično prođe mnogo godina od početka podviga do
blagodatnog sjedinjenja uma sa srcem. Zato moramo da dokažemo svoju dobru
volju upornošću i dugotrpljenjem.
111. Is 26,19 (prevod ovog stiha je prevodiočev).
112. Pouka 32.
113. Mt 5,8.
114. Pouka 29.
115. Pouka 4.
116. Pouka 11.
117. Pouka 11.
118. Pouka 6.
119. Mt 7, 8. Lestvica, Pouka 28, gl. 56.
120. Col 5, 17
121. Pc 50, 17.
122. Jev 13,15. Dobrotoljublje, tom 4.
123. Odgovor 177.
124. Mt 22, 12, 13.
125. Prepodobni Varsanufije Veliki i Jovan Prorok, Odgovor 325.
127. Lestvica božanskih darova monaha Teofana, Dobrotoljublje, tom 1. ‐ Kalist i
Ignjatije Ksantopul, gl. 54. Dobrotoljublje, tom 2. ‐ Pouka 11. starca Serafima.
128. Prepodobni Varsanufije Veliki i Jovan Prorok, Odgovori 264. i 274. Navedeni
odgovori dati su prepodobnom avi Doroteju, koji se po blagoslovu tih otaca
zanimao neprestanim sećanjem na Boga, tj. Isusovom molitvom u umu. Oci su
zavetovali avu da ne slabi u tom podvigu, već da sija sa nadom. Odgovor 263.
129. Ps 45, 11.
130. 1 Tim 2,4.
131. Lk 12,44.
132. Is 6, 7.
133. Prič 3,34.
134. Odgovor 111.
135. Slovo o trezvenosti, gl. 1, 3 i 5. Dobrotoljublje, tom 2.
136. Blaženi Nikifor, Slovo o trezvenosti i čuvanju srca, Dobrotoljublje, tom 2.
Prep. Simeon Novi Bogoslov, Treći način molitve, Dobrotoljublje, tom 1.
139. Kazivanje Zatvornika opisano je u prvom tomu Asketskih ogleda, u Slovu o
strahu Božijem i o ljubavi Božijoj.
142. Lestvica, Pouka 28, gl. 16,21 i 27.
143. U članku pod naslovom: Kako treba pevati,Dobrotoljublje, tom 1.
144. Isto.
146. Mt 13,44.
147. Pismeni otačnik.
148. Slovo 2.
149. Prop. 11,6.
150. Petnaest glava o bezmolviju, gl. 2. i 3.
151. Uvod o bezmolviju i molitvi. Kako zadobiti delovanje.
152. O bezmolviju. O tome kako treba izgovarati molitvu.
153. Kol 4, 2.
154. Jep 6, 24.
155. Mt 11,12.
156. O tome kako bezmolvnik treba da sedi i tvori molitve.
157. Sveti Isak Sirijski, Slovo. 89
158. Mt 11,12.
159. Lestvica, pouka 7.
160. Is 21,3.
161. Petnaest glava o bezmolviju i O dva načina molitve, gl. 14.
162. Ps 37, 79.
164. Prepodobni Nil Sinajski, O molitvi, gl. 61, Dobrotoljublje, tom 4.
166. Glave 19. i 45.
167. Glava 38.
168. Glava 53.
169. Tehničko monaško slovo.
170. Glava 24.
171. Zaglavlje 24. glave.
172. Prič 22,28.
173. Prop 4, 10.
174. Glava 14.
176. Azbučni paterik i Nezaboravna kazivanja, O Arseniju Velikom.
177. Slovo 41.
178. 2 Kop 13, 5.
181. Mt 9,17.
183. Mk. 10, 47
184. Jov. 2,8.
185. Mk 2 4.
186. Prepodobni ava Dorotej, Pouka 10, Kako ići putem Božijim?
187. Sveti Kalist, patrijarh konstantinopoljski, Kako se pazi na molitvu,
188. Isto.
189. Isto.
191. Predgovor za glave blaženog Filoteja Sinajskog, Pismo starca Pajsija starcu
Teodosiju, str. 231. Izdanje Optine pustinje 1847. godine.
192. Slovo 1, gl. 3, Slovo 2, gl. 15.
193. O molitvi, gl. 139, Dobrotoljublje, tom 4.
194. O molitvi, gl. 9,10, i ostale, Dobrotoljublje, tom 4.
195. O molitvi, gl. 91. i 100. Sveta braća Ksantopul, gl. 73,Dobrotoljublje,tom 2.
196. Gl. 13, Dobrotoljublje, tom 1.
197. 1 Tim 1, 7. Prepodobni Marko Podvižnik, Dvesta poglavlja o duhovnom
zakonu, poglavlje 34.
198. Tako autor navodi Is 8,12,13 (prim. prev.). Pouka 29.
199. Deo 2, Varlamov raskol.
200. tom VI, knjiga 95, gl. 9.
201. Dictionnaire Theolique par Bergier, tome 4, Hesichistes.
202. Mal 4, 2.
203. Jn 1,4. Pouka 12.
204. Dap 9.
205. Slovo 12, gl. 43.
206. Pajsijevo žitije i njegova dela
207. 1 Kop 1,18.
208. 1 Kop 1, 22‐25.
209. Enciklopedijski rečnik Starčevskog. Isihasti. Pojam ʺisihastiʺ vidi u
Beržeovom Bogoslovskom leksikonu.
210. Asketski ogledi, tom I, O Isusovoj molitvi, razgovor između učenika i starca.
211. Predgovor za knjigu prepodobnog Grigorija Sinaita.
212. 2 Tim 2, 19
213. Jn 15,9.
214. Jn 15,10.
215. Vidi: Rim 12, 2.
216. Ps 103,25.
217. Pouka 5.
218. 1 Cap 19,12.
219. Svitak, gl. 4.
220. Mt. 7, 21.
ASKETSKI OGLEDI

STRANAC[1]

Odakle ideš? Gde je tvoj stalni stan? Gde si bio do sada? Zašto si me do sada ostavljao u
samoći, u sirotovanju, u siromaštvu, u užasnoj smrti? Kada sam poznao Tebe, poznao sam
da je bez Tebe takvo bilo moje stanje. Tako je ono bilo jadno! Stajao sam u predvorju
mračnog pakla, bio sam bačen u duboku, bezizlaznu provaliju. Ne ostavljaj me! Ne mogu
bez Tebe! Ako me ostaviš, opet sam pred vratima pakla, opet u provaliji, opet u
nepodnošljivoj i neiskazivoj nesreći.
Ti dolaziš! Ne vidim kako dolaziš, ali vidim Tvoj dolazak, osećam ga, iako ga ne vidim
telesnim očima. Ne daješ ni vremena ni načina da razmislim o tome ko si Ti? Neočekivano
se javljaš u duši, Nevidljivi i Nepojmljivi! Javljaš se neiskazivo tiho i tanano, ujedno sa
vlašću i silom Tvorca, zato što menjaš celokupnog čoveka: menjaš, preobražavaš,
presazdaješ, obnavljaš i um i srce i telo! Ti si Silni ‐ ulaziš u dom, vezuješ snažnog, otimaš
sasude doma, otimaš ih u spasenje, ne u propast! I dom i sasudi bili su pre Tvoji; stvorio si
ih za sebe, a oni su sami otišli u žalosno ropstvo otimaču. Do sada su i moj um i moja duša
i moje telo bili pod vlašću ljutog vlastodršca, dejstvovali su pod njegovim uticajem. Ti
dolaziš: od sada su Tebi potčinjeni, počinju da dejstvuju pod Tvojim svetim, blaženim
uticajem.
Kako da Te nazovem? Kako da kažem svojoj braći o Tebi? Kako da im saopštim ime
Stranca koji se sklonio pod krov moje duše, pod trošni, potpuno razrušeni krov, razjapljen
za žestoke vetrove, za kišu i sneg ‐ pod krov podesan jedino za to da se za pod njega
uvuku beslovesna stvorenja? Šta si našao u mom srcu, u koje su naizmenično dolazile
različite grešne pomisli, ulazile u njega bez smetnji, nalazili u njemu, kao u jaslama, kao u
svinjskom koritu, nezasitu hranu raznih strasnih osećanja? Čini mi se da znam ime mog
Gosta! Ali čim pogledam na moju nečistotu plašim se da ga izgovorim. I samo nepobožno
izgovaranje velikog i svesvetog imena može da izloži osudi! A koliko je tek strašnije samo
prisustvo Imenovanog!
No Ti me predusrećeš pozdravom! Tvoja bezmerna blagost privela Te je ka nečistom
grešniku, da bi grešnik, čim pozna čovekovo dostojanstvo i naznačenje, čim okusi samim
opitom, čim oseti da je dobar Gospod[2], ostavio puteve bezakonja, ostavio omiljeno blato
smrdljivih strasti, pobrinuo se da zadobije čistotu pokajanjem i postao Tvoj hram i stan.
Kako da nazovem Stranca koji gostuje kod mene, koji gostuje u meni? Kako da nazovem
neobičnog gosta koji je došao da me uteši u mom izgnanstvu, da me isceli od neisceljive
bolesti, da me izvuče iz mračne provalije, da me izvede na Gospodnje žitorodno polje, da
me postavi na prave i svete staze, da ispred mojih očiju skine neprozirnu zavesu koja je do
sada zaklanjala od mene veličanstvenu večnost i moga Boga? Kako da nazovem Učitelja
koji mi javlja učenje o Bogu, novo i ujedno staro učenje, božansko, a ne ljudsko učenje? Da
li da nazovem Učitelja svetlošću? Ne vidim svetlost, ali ona obasjava moj um i moje srce
više od svih reči, više od svakog zemaljskog učenja, bez reči, neiskazivom brzinom, nekim
neobičnim ‐ tako ću iskazati neiskazivo ‐ doticanjem uma, ili dejstvom unutar samog uma.
Da li da ga nazovem ognjem? Ali On ne spaljuje, već, naprotiv, prijatno orošava i
osvežava. On je neki glas tih i tanak2, ali od Njega, kao od ognja, beži svaka strast, svaka
grešna pomisao. On ne izgovara nijednu reč, ne izgovara i ujedno izgovara, uči, peva
čudesno, tajanstveno, neiskazivo tiho, tanano, i pri tome menja, obnavlja um i srce koji ga
osluškuju u tihovanju, u kleti svoje duše. On nema nikakvog lika, ni izgleda: ničeg čulnog
nema u Njemu. On je potpuno nematerijalan, nevidljiv, krajnje tanan: najednom,
neočekivano, neizrecivo tiho javlja se u umu, u srcu, postepeno se razliva u celoj duši, u
celom telu, ovladava njima, udaljava iz njih sve grešno, zaustavlja kretnje tela i krvi,
sjedinjuje čovekove rasečene delove u jedno, pokazuje da je naša priroda celina, da se zbog
strašnog pada razasula onako kako se razaspe zemljani sud. Ko, kada vidi presazdanje, ne
poznaje ruke Sazdatelja, jedinog koji ima vlast da sazdaje i presazdaje?
Do sada sam govorio samo o dejstvu, i nisam rekao ko dejstvuje. Strašno mi je da Njemu
dam ime! Pogledajte me, braćo! Razgledajte ono što se dešava u meni! Recite mi šta se u
meni dešava? Recite mi ko je taj koji to čini? Osećam, primećujem u sebi prisustvo Stranca.
Ne znam otkuda je došao, kako se u meni javio. Javio se, i sada prebiva nevidljiv, potpuno
nepojmljiv. Ali On je tu, i to znam po tome što dejstvuje u meni, što ovladava mojim
bićem, a pri tome ne uništava moju slobodnu volju tako što je odvlači u svoju volju
neiskazivom svetošću svoje volje. Nevidljivom rukom uzeo je moj um, uzeo je srce, uzeo je
dušu, uzeo je moje telo. Čim su osetili tu ruku, oživeli su! U njima se javilo novo osećanje,
nova kretnja ‐ duhovno osećanje i duhovna kretnja! Do sada nisam poznavao ta osećanja i
kretnje, nisam čak znao, nisam pretpostavljao da postoje. Javila su se, i od njih su se skrila
ili su bačena u okove telesna i duševna osećanja i kretnje, javila su se kao život, i
prethodno stanje je iščezlo, kao smrt. Od samog dodira te ruke naš um, srce i telo su se
sjedinili, sastavili u nešto celo, jedno, zatim su se pogruzili u Boga, tamo prebivaju dok ih
tamo drži nevidljiva, nedostižna, svemoguća ruka. A kakvo osećanje me obuzima tamo?
Celo moje biće obuzima duboko, tajanstveno ćutanje, izvan svake misli, izvan svakog
maštanja, izvan svakog onog pokreta duše kojeg je izazvala krv; celo moje biće subotuje i
ujedno dejstvuje pod upravom Svetog Duha. To upravljanje nije moguće objasniti rečima.
Obitavam kao u zanosu, zaboravljam sve, hranim se nepostižnom, nepropadljivom
hranom, nalazim se izvan svega čulnog, u sferi nematerijalnog, iznad materije, ali i iznad
svake misli, iznad svakog mišljenja, tako da ne osećam ni samo telo. Moje oči gledaju i ne
gledaju, vide i ne vide; uši čuju i ne čuju; svi moji udovi su u zanosu ‐ zanosim se dok
stojim na nogama, držim se za nešto rukama da ne padnem, ili ležem bačen na postelju
kao da sam bezbolno bolestan i oduzet zbog preizobilja snage. Čaša Gospodnja, čaša Duha
napaja najjače.[3] Tako provodim dane, sedmice!... I skraćuje se vreme!... Divno ćutanje
obuzima um, srce, dušu onih koji su se svom svojom snagom ustremili ka Bogu, koji su se,
uslovno rečeno, izgubili u tom beskonačnom kretanju ka beskrajnom; to divno ćutanje
ujedno je i razgovor, ali razgovor bez reči, bez ikakve raznolikosti, bez misli, iznad misli.
Stranac koji čini sve to ima tako neobičan glas i tako neobičnu reč da taj glas i ta reč
tajanstveno govore i tajanstveno se čuju iako su i bez reči i bez zvuka. Tražim mesto u
Pismu koje govori o takvim dejstvima u želji da poznam neobičnog Stranca, i nehotice se
zaustavljam pred Spasiteljevim rečima: Duh diše gdje hoće, i glas njegov čuješ, a ne znaš otkuda
dolazi i kuda ide: tako je svaki koji je rođen od Duha.[4] A kako da nazovem samo dejstvo? Ono
pomiruje, sjedinjuje čoveka sa samim sobom, a zatim i sa Bogom: nemoguće je ne opaziti
da u tom dejstvu struji Božiji blagodatni mir koji prevazilazi svaki um, i koji će sačuvati srca
vaša i misli vaše u Hristu Isusu.[5] Taj mir daje Sveti Duh dok prilazi čoveku i tim mirom
obnavlja čoveka. I zaista! Pri tom dejstvu um i srce postaju jevanđelski, postaju Hristovi:
čovek vidi Jevanđelje napisano u sebi, na tablicama duše, i zna da ga je napisao prst Duha.
Božanstveni Stranac odlazi, skriva se isto onako neprimetno kao što neprimetno dolazi i
javlja se. Ali On ostavlja u celokupnom mom biću miris besmrtnosti, nematerijalni miris,
kao što je i On sam nematerijalan; taj duhovni, životvorni miris osećam novim osećanjem
koje je On posadio ili vaskrsao u meni. Oživljavan i hranjen tim miomirisom pišem i
govorim reč života mojoj braći. Kada taj miomiris nestane, kada se u mojoj duši proširi
smrtni miris strasti, tada je moja reč bez života, tada je zaražena smradom i truljenjem!...
Onoga koga koleba neverovanje i zbunjuje misao čim čuje iz usta grešnika veliku reč o
dejstvu Duha, jer smatra da javljeno dejstvo nije ništa drugo do dejstvo demonske prelesti,
savetujemo da odbaci takve hulne pomisli. Ne, ne! Ne dejstvuje tako prelest, nisu takva
njena svojstva! Kaži: da li je svojstveno đavolu, neprijatelju, ubici ljudi, da postane onaj
koji ih leči? Da li je đavolu svojstveno da sjedinjuje grehom rasečene čovekove delove i
snage, da ih izvodi iz robovanja grehu na slobodu, da ih izvodi iz stanja protivljenja i
međusobne borbe u stanje svetog mira u Gospodu? Da li je đavolu svojstveno da iz
duboke provalije nepoznanja Boga izvlači i pruža živo, opitno bogopoznanje, kome višu
nisu potrebni nikakvi spoljašnji dokazi? Da li je đavolu svojstveno da propoveda i
podrobno objašnjava Iskupitelja, da propoveda i objašnjava približavanje Iskupitelju
pokajanjem? Da li je đavolu svojstveno da vaspostavlja pali lik u čoveku, da dovodi u red
rastrojeno podobije? Da li je svojstveno da prinosi krajnju duhovnu bedu i ujedno
vaskrsenje, obnovljenje i sjedinjenje sa Bogom? Da li je svojstveno đavolu da uznosi na
visinu bogoslovlja, na kojoj čovek bude kao ništa, bez misli, bez želja, sav pogružen u
neobično ćutanje? Takvo ćutanje je presahnjivanje svih snaga čovečijeg bića koje su se
ustremile ka Bogu i koje, uslovno rečeno, iščezavaju pred beskonačnom veličinom Boga.[6]
Drugačije dejstvuje prelest, a drugačije Bog, neograničeni Vladika ljudi, koji je bio a i sada
jeste njihov Tvorac. Onaj koji je sazdao i presazdaje, nije li Sazdatelj? Čuj, dakle, ljubljeni
brate, čuj u čemu se razlikuje dejstvo prelesti od Božijeg dejstva! Prelest pristupa čoveku
kroz misao, ili maštanje, ili tanano mišljenje, ili kroz neku pojavu vidljivu čulnim očima, ili
kroz glas sa zemlje čujan čulnim ušima, ali je važno znati da nikada ne pristupa kao
neograničena gospodarica, već uvek kao zavodnica koja traži čovekovu saglasnost, i na
osnovu te saglasnosti dobija vlast nad njim. I kada dejstvuje u čoveku, i kada dejstvuje
izvan čoveka, prelest uvek dejstvuje izvana, i zato čovek može da je odbaci. Prelest uvek
nailazi najpre na određenu sumnju srca: u prelest ne sumnjaju oni kojima je ona potpuno
ovladala. Prelest nikada ne sjedinjuje čoveka kojeg je greh rasekao, ne zaustavlja kretanje
krvi, ne uči podvižnika pokajanju, ne unižava ga pred njim samim, već, naprotiv,
pobuđuje u njemu maštanje, pokreće krv, donosi mu neku bezukusnu, otrovnu nasladu,
tanano ga laže, uliva mu uobraženost, uspostavlja u njegovoj duši idolja.
Božije dejstvo je nematerijalno: ne vidimo ga, ne čujemo, ne očekujemo, ne možemo da ga
shvatimo, ne možemo da ga objasnimo ni posredstvom svih poređenja ovoga veka; ono
dolazi tajanstveno i dejstvuje tajanstveno. Ono najpre pokazuje čoveku greh, podiže u
čovekovim očima njegov greh, dovodi u dušu samoosuđivanje, javlja joj da smo pali,
pokazuje joj užasnu, mračnu, duboku provaliju pogibije u koju je naš rod pao zbog greha
našeg praoca, zatim nam, malopomalo, daruje da na molitvi imamo veliku pažnju i
skrušeno srce. Čim tako pripremi sasud, ono iznenada, neočekivano, nematerijalno dotiče
rasečene delove, i oni se sjedinjuju u jedno. Kako dotiče? Ne mogu da objasnim: ništa
nisam video, ništa nisam čuo, ali vidim da sam izmenjen, najednom sam osetio da me je to
neograničeno dejstvo učinilo takvim. Tvorac je dejstvovao pri presazdanju kao i pri
stvaranju. Zamisli da Adamovo telo, izvajano od zemlje, leži bez života, bez duše, pred
Tvorcem, i kaži: da li je ono moglo da zna nešto o životu, da ga oseća? Da li je moglo pre
trenutka u kome mu je udahnuta duša da razmisli, da primi dušu ili da je odbaci? Stvoreni
Adam je najednom osetio da je živ, da misli, da želi! I presazdanje je isto tako nenadano.
Tvorac je bio i ostaje neograničeni Gospod ‐ On dejstvuje neograničeno, natprirodno,
iznad svakog mišljenja, svakog poimanja, beskrajno tanano, potpuno duhovno,
nematerijalno.
A ti se još kolebaš, sumnjaš! Gledaš u mene, i kad vidiš pred sobom tolikog grešnika,
nehotice pitaš: ʺZar u ovom grešniku, u kome je dejstvo strasti tako otvoreno i tako
snažno, zar u njemu dejstvuje Sveti Duh?ʺ
Pitanje je sasvim opravdano. I mene ono dovodi u nedoumicu, u užas. Strasno se
predajem, grešim; čineći greh varam, izdajem moga Boga, prodajem ga za odvratnu cenu
greha. Ali On ostaje neizmenjen bez obzira na moju stalnu izdaju, na moje izdajničko,
verolomno ponašanje. Nezlobiv, On dugo i strpljivo čeka moje pokajanje, svim sredstvima
privlači me da se pokajem, da se ispravim. Jesi li čuo šta Sin Božiji govori u Jevanđelju? Ne
trebaju zdravi ljekara nego bolesni. Nisam došao da zovem pravednike no grješnike na pokajanje.[7]
Tako je govorio Spasitelj, tako je i dejstvovao. Sedeo je On i sa carinicima i sa grešnicima,
obraćao ih prema veri i vrlini, i tako ih uvodio u duhovno srodstvo sa Avramom i ostalim
pravednicima. Iznenađuje te, čudi te beskonačna blagost Sina Božijega? Znaj da je isto
toliko blag i svesveti Duh; isto toliko želi spasenje ljudi, isto toliko je krotak, nezlobiv,
dugotrpeljiv i mnogomilostiv Duh ‐ jedno od tri lica svesvete Trojice, jedno, ali dostojno
jednakog poštovanja kao i druga dva lica sa kojima nesliveno i nerazdeljivo čini jedno
Božije biće upravo zato što ima istu prirodu kao i druga dva lica.
I upravo je greh ono što privlači Svetog Duha čoveku! Svetog Duha ne privlači greh kome
se još predajemo ‐ ne, Svetog Duha privlači greh kojeg gledamo u sebi, priznajemo,
oplakujemo! Što se čovek više zagleda u svoj greh, tim više se daje u plač zbog sebe, time
je prijatniji, dostupniji Svetom Duhu, a Sveti Duh, kao lekar, prilazi jedino onima koji su
shvatili da su bolesni. Suprotno od ovoga, Sveti Duh se okreće od bogatih zato što to
njihovo bogatstvo nije ništa drugo do njihova prazna gordost.[8] Gledaj i zagledaj se u svoj
greh! Ne skidaj oči sa njega! Odreci se sebe, i ne mari za svoj život![9] Sav se daj u viđenje
svog greha, u plač zbog njega. Tada ćeš, u svoje vreme, uvideti da je tvoje presazdanje
nepojmljivo, neobjašnjivo dejstvo Svetog Duha. On će ti prići kada ga ne očekuješ, počeće
da dejstvuje u tebi kada uvidiš da si potpuno nedostojan Njega.
No ako potajno očekuješ blagodat, čuvaj se, i znaj da si u opasnoj situaciji. Takvo
očekivanje potvrđuje da si potajno udostojio sebe časti, a to pokazuje da si potajno
uobražen, dakle gord. A posle gordosti dolazi prelest. Prelest se lako lepi za gordost.
Prelest je udaljavanje od Istine i od Svetog Duha, koji je u sadejstvu sa Istinom. Prelest je
skretanje prema laži i prema odbačenim duhovima koji su u sadejstvu sa laži. Prelest
postoji već u uobraženosti, u tome da si udostojio sebe onoga čega nisi dostojan, postoji u
samom očekivanju blagodati. To su njeni prvi oblici, kao što su pupoljak, cvet, zametak
prvi oblici zrelog ploda. Lažno mišljenje izaziva lažna osećanja. Lažno mišljenje i lažna
osećanja spajaju se u samoobmanu. Dejstvu samoobmane pridružuje se sablažnjujuće
dejstvo demona. Demoni su prvi u laži; oni o svemu odlučuju u laži. Čim se čovek
dragovoljno pokori demonima, on potpada pod njihov nasilnički uticaj. Čim smatra da je
laž istina, ta laž ga pomrači i obmane, i on gubi vlast nad sobom, a ne primećuje to. Takvo
stanje je stanje prelesti. U njega ulazimo, u njega padamo zbog naše gordosti i
uobraženosti. Koji voli život svoj izgubiće ga, a ko mrzi život svoj na ovome svijetu, sačuvaće ga
za život vječni.[10] Amin.

NAPOMENE:
1. Članak je pozajmljen iz opita monaha kojeg je zanimanje molitvom uma dovelo u
onaj zanos o kome govori sveti Isak Sirijski na kraju svog Pedeset petog slova.
Takav zanos je dejstvo duhovnog osećanja, kako je isti taj Isak Sirijski rekao u
Trideset osmom slovu. ʺDuhovno znanje je osećanje večnog života, a večni život je
božansko osećanje, tj. osećanje koje daruje Sveti Duh.ʺ O duhovnom osećanju
govori prepodobni Makarije Veliki u Sedmoj besedi; prepodobni Simeon Novi
Bogoslov u Prvom slovu; prepodobni Grigorije Sinait i Nil Sorski nazivaju ga
blagodatnim molitvenim dejstvom. Naziv ʺstranacʺ, u smislu u kome je dat u
naslovu ovog članka, upotrebljen je Četvrtoj besedi prepodobnog Makarija Velikog.
2. Ps 33, 8.
3. Uporedi Ps 22, 5.
4. Jn 3, 8.
5. Flp 4, 7.
6. Jov 42, 6.
7. Mt 9, 12 i 13.
8. Lk 1, 53.
9. Vidi: Dap 20, 24.
10. Jn 12,25.
ASKETSKI OGLEDI

TAJANSTVENO OBJAŠNjENjE 99. PSALMA

Uskliknite Gospodu [Bogu] sva zemljo.[1] Zemljom je ovde nazvan čovek. Taj naziv čoveku je
dao sam njegov Tvorac, Bog. Bog je rekao Adamu: Zemlja si.[2] Oživeo sam, ali sam
zemlja: mrtva duša me je oživela. Za vreme zemaljskog života mrtva duša je pogrebena u
zemlju, to jest zaključana je u strasno telo, kao u tamnicu, kao u okove, i potčinjena je telu,
a nakon razdvajanja od tela, ona silazi u utrobu zemlje. Nema spasenja bez oživljenja.
Da bi zemlja oživela, i da bi uskliknula Gospodu, mora se pre toga ukloniti razdvojenost koja
postoji u njoj zbog pada, zemlja se mora sjediniti sa sobom i u sebi. Jedino sva zemlja može
da usklikne Gospodu: svim svojim silama može da se ustremi prema Bogu jedino celovito
čovekovo biće, ponovo sjedinjeno sa samim sobom i u sebi, rukovođeno umom, i to umom
kojeg tuđe pomisli ne pokradaju u molitvi, ne dovode u nedoumicu; jedino sve kosti mogu
da se obrate Bogu živim rečima istinske molitve. Svim kostima nazvani su u Pismu svi
čovekovi sastavni delovi, koje je Gospod sakupio, presazdao, sjedinio i jedne sa drugima i
sa samim Sobom.[3] Tada će čovek na osnovu unutrašnjeg opita shvatiti da je oživeo
duhovno, da je do tada bio u zarobljeništvu, u okovima, u smrti. Na osnovu tog blaženog
opita prepodobni Jefrem je rekao: ʺUmnožila se na meni, Gospode, blagodat Tvoja, utolila
moju glad i žeđ, obasjala moj pomračeni um, sabrala moje misli skitnice, ispunila moje srce.
Sada se poklanjam, sada pripadam i sada se molim Tebi, i ispovedam svoju slabost: radi
Tvog čovekoljublja prestani da me zapljuskuješ valovima blagodati Tvoje, i sačuvaj je za
mene da bi je opet dao u strašnom danu (Tvog drugog dolaska, ili na dan moje smrti).
Nemoj se razljutiti na mene, Čovekoljupče! Ne podnosim da postojim bez nje, i zato se,
odbacivši svaku sumnju, obraćam Tebi molitvom. Više nego što treba umnožila se u meni
blagodat Tvoja, i moj jezik je iznemogao, jer nema načina da je izrazi; moj um je došao u
nedoumicu, jer ne može da izdrži mnoštvo njenih valova. Liku i svetlosti blagoslovenog
Oca! Ukroti u meni sada njene valove, jer će spržiti moje delove i moje srce; ukroti je ovde,
da bi mi je tamo opet dao. Spasi me, Gospode, i učini me dostojnim carstva Tvoga. Ne
pomeni bezakonja moja, ne razljuti se na drskost molitve moje. Daruj mi ono što molim, i
nastani se u meni, kao u svom obitalištu,[4] sa blagoslovenim Ocem Tvojim, u dan
javljanja Tvoga.[5] Daruj mi, Hriste, molitvu moju, jer Ti si jedini davalac života. Sakrij
moja bezakonja od mojih prijatelja! Primi ove moje suze! Neka izađe pred Tebe plač
moj!ʺ[6] Ova reč, reč napojenog milošću Božijom, ona je klicanje.
Služite Gospodu u veselju, uđite pred Njega u radosti.[7] Dokle molitvu pokradaju tuđe
pomisli, dotle će se podvig molitve činiti sa trudom, sa bolom, sa primoravanjem sebe i
nasiljem nad sobom, dotle se niko ko se tako moli ne pušta pred lice Božije. A kada
molitva počne da se izgovara iz celog bića, tada se njen podvig preispunjava duhovnim
naslađivanjem. To naslađivanje vuče podvižnika ka podvigu, hrabri ga, osnažuje,
zadržava u podvigu; podvig molitve postaje najvažniji, neprestan, jedini podvig
podvižnika. U neizrecivoj radosti delatelji neprestane molitve stupaju duhom prema
nevidljivom licu Božijem, i staju pred lice Božije. Oni stoje pred tim licem zato što je
neprozirna zavesa (tuđe pomisli i maštanja) skinuta. Nema nikakve prepreke za gledanje!
No Bog, koji se neobjašnjivo vidi čistotom srca, ostaje nevidljiv: Boga niko nije video nikad[8]
zato što je On beskrajno tanan, duhovan. Savršenstvo Boga je uzrok Njegove
nepristupnosti[9], ne samo u smislu da li ljudi mogu da ga vide, nego i da li mogu da ga
pojme: Primrak je pod nogama Njegovim; Bog postavi tamu na skrovište Svoje, i prikloni nebesa i
siđe, i usede na Heruvime i polete, polete na krilu vetrova.[10] Priklanjanjem nebesa i silaženjem
sa njih nazvana je ovde kenoza, samoumanjenje Božije veličine, Njegovo prilagođavanje
svojstvima tvari, a sve po Njegovoj svemoći i neizrecivoj blagosti. Bog silazi sa visine svog
savršenstva, kao da se umanjuje, da bi učinio primetnim svoje svesveto dejstvo
heruvimima i onim ljudima koji su, kao i heruvimi, sposobni za bogonošenje. Dejstvo
Božijeg Duha uporediću sa kretanjem vetra ili sa kretanjem na krilima vetra da bih
pokazao da je to dejstvo nematerijalno, dakle potpuno duhovno.
Duši je svojstveno da se raduje i veseli čim oseti da je oživela, da je izbavljena iz robovanja
u kome su je držali greh i pali duhovi, da ju je osenila Božija blagodat, da ju je dejstvo te
blagodati stavilo pred lice Božije, da je uzdignuta u neporočno i blaženo služenje Bogu.
Radost i veselje su tako silni da Sveti Duh poziva one koji su ih osetili da uskliknu. Kako da
ne usklikne od radosti čovek koji je oslobođen, oživeo, dobio krila, vazneo se sa zemlje na
nebo? Usklik je svojstven ljudskom duhu. Usklik je silan, ali duhovno: telo i krv nemaju i
ne mogu imati u njemu učešća. Njihovo samovoljno dejstvo iščezava; telo i krv postaju
potčinjeni Božijoj blagodati koja dejstvuje, služe kao oruđa u istinskom podvigu, i više ne
odvlače čoveka u nepravilna stanja i dejstva.
Poznajte da je Gospod, On je Bog naš, On na je stvorio, a ne mi; a mi smo narod Njegov i ovce paše
Njegove.[11] Onaj koji se moli Bogu nečistom molitvom, taj ima mrtvo mišljenje o Bogu,
kao o Bogu nepoznatom i nevidljivom. A kada se oslobodi od pomisli koje ga otimaju i
zarobljavaju, biće mu dopušteno da stane pred nevidljivo lice Božije, i tada će poznati
Boga živim, opitnim poznanjem. On poznaje Boga kao Boga.[12] Tada čovek okreće oči
uma na sebe i vidi da je delo, a ne samobitno biće, kako ljudi lažno vide sami sebe zato što
se nalaze u pomračenju i samoobmani; tada on postavlja sebe u onaj odnos prema Bogu u
kome mora biti Njegovo delo, i saznaje da je obavezan da se pobožno pokorava Božijoj
volji i da je svesrdno ispunjava. Paša Njegova je volja Božija, otkrivena za ovce Njegove u
Svetom pismu, i javljana u Njegovim nedokučivim sudovima.
Uđite na vrata Njegova u hvaljenju, u dvorove Njegove u himnama. Ispovedajte se Njemu, hvalite
Ime Njegovo.[13] Sredstvo za dobijanje pristupa pred lice Božije je smirenje. Smirenje su
vrata Božija, vrata u dvorove Božije, u nerukotvorenu odaju i hram Božiji, u dom srca, u
koji se Bog nastanio posredstvom tajne krštenja. To su vrata Njegova; njih otvara jedino prst
Božiji. Pre otvaranja vrata daruje se ispovedanje, ispovedanje srca, ispovedanje iz sve
duše. Ispovedanje je dejstvo smirenja. Ispovedanje je čovekov izraz njegovog saznanja
pred Bogom. To saznanje se javlja kada otvorimo svoje oči i pogledamo na sebe same zato
što je blagodat dotakla oči duše, pri čemu um raskida sa slepilom koje ga je do tada
mračilo i lišavalo pravilnog, Bogu ugodnog gledanja samog sebe. Mi ispovedamo,
ispovedamo od punoće ubeđenja ‐ od takve punoće ubeđenja kakvom se izgovara i
ispoveda Simvol vere ‐ da smo pala bića, pritisnuta i onim grehom koji pripada celom
ljudskom rodu i onim koji pripada svakom od nas pojedinačno. Mi slavimo Božiju
pravednost, koja je izbacila naš prestupni rod iz raja na zemlju, osudila sve čovečanstvo na
trud i nevolju, i kažnjava svakog čoveka pojedinačno za njegova pojedinačna sagrešenja.
Odmah nakon ispovedanja javlja se pribrana molitva. Ona je dar Božiji. Desnica tog dara
uzima onoga koji se moli iz rasejanosti koja okružuje i zarobljava, stavlja ga, bez imalo
rasejanosti, pred lice Božije u nerukotvorenom Božijem hramu. Iz savršenog smirenja i iz
savršene pokornosti Božijoj volji rađa se najčistija, sveta molitva. Ona ne može drukčije da
se rodi; ona ne može da se rodi ni iz drugih delanja: tako grožđe raste na lozi, a ne na
nekom drugom drvetu. Ta molitva je nazvana pevanjem zato što je molitva duha sveta,
tajanstvena pesma kojom se slavi Bog. Veliki Pavle je rekao: Ispunjavajte se Duhom, govoreći
među sobomu psalmima i himnama i pjesmama duhovnim, pjevajući i pojući Gospodu u srcu
svome.[14] ʺProsveti moje duhovne oči, otvori usta moja da se nauče rečima Tvojim i
razumevanju zapovesti Tvojih, da čine volju Tvoju, da Ti pevaju u srdačnoj ispovesti i da
slave presveto ime Tvoje!ʺ[15]
Jer je dobar Gospod, doveka je milost Njegova, i do naraštaja i naraštaja istina Njegova.[16] Kada
pozna i ispovedi Božiju pravednost, kada proslavi sudove Božije,[17] podvižnik molitve
stupa u poznanje beskonačne blagosti Božije, nerazdvojne od Njegove pravednosti. U
savezu Božije blagosti i Božije pravednosti otkriva se Njegova svesveta istina: milost i istina
poljubiše se, pravda i mir celivaše se. U molitvu onoga koji se moli čistom molitvom[18] izliva
se iz osećanja Božije blagosti duhovna sladost koja pogružava čovečiji duh u bezdan
smirenja i ujedno ga uznosi sa zemlje na nebo. Takav molitvenik je i najusamljeniji
tihovatelj. Taj tihovatelj neprestano ostaje uz Boga zbog dejstva Boga u njemu, ostaje izvan
sveta, izvan pomisli o prolaznom, izvan saosećanja prema prolaznom. Čim srce oseti Boga,
čim oseti sve što pripada Bogu, ono oživi, a time i umre za svet, umre za sve što je
neprijateljsko Bogu i za sve što je daleko od Boga. U toj smrti je život, i u toj pogibiji je
spasenje. Amin.

NAPOMENE:
1. Ps 99, 1.
2. Uporedi sa Post 3,19.
3. Ps 34, 10.
4. Jn 14,23.
5. Jn 14,21.
6. Slovo 58. u slovenskom prevodu. Na ove reči prepodobnog Jefrema Sirina poziva se
sveti Jovan Lestvičnik u svojoj Lestvici: ʺKo se pre buduće rajske svetlosti udostojio
takvog bestrašća kao onaj Sirijac? Ta David, toliko čuveni prorok, kaže Gospodu:
Ostavi meda se odmorim (Ps 38,14). A ovaj podvižnik Božiji kaže: ʹPrestani da me
zapljuskuješ valovima blagodati Tvojeʺʹ (Spovo29, gl. 8). U stanje slično ovde
opisanom došao je mladi monah Zaharija, kome je za smirenje bila darovana
naročita, primetna blagodat Svetog Duha. Vidi: Nezaboravna kazivanja i Azbučni
paterik. Sveti Jovan Lestvičnik govori:ʺOganj, koji je sišao u srce, obnavlja molitvu.
A kada ona ustane i uznese se na nebo, tada oganj silazi u odaju dušeʺ (Pouka 27,
45). O duhovnoj toplini vidi u Slovu o Isusovoj molitvi (Asketski ogledi, tom II). Ta
toplina na svom početku nije ista kao i ona u svojoj nedostižnoj punoći.
7. Ps 99,2.
8. Jn 1,18 Slično: Mt 5, 8.
9. 1 Tim 6,16. ʺŽivi u svjetlosti nepristupnojʺ, vidi objašnjenje Jovana Zlatoustog.
Asketski ogledi, tom II, str. 751, izd. 1865. god.
10. Ps 17,10‐12.
11. Pc 99,3.
12. Prep. Marko Podvižnik, Dvesta poglavlja o duhovnom zakonu, poglavlja 13. i 14.
13. Ps 99,4.
14. Ef 5, 18, 19.
15. Jutarnja molitva posle 12 puta Gospode, pomiluj.
16. Ps 99, 5.
17. Ps 18,10. Sudovi Gospodnji su istiniti, ujedno opravdani.
18. Ps 84,10.
ASKETSKI OGLEDI

SLOVO O SPASENjU I O HRIŠĆANSKOM SAVRŠENSTVU

Mnogi govore o spasenju, mnogi žele da se spasu, ali ako ih upitate u čemu se sastoji
spasenje, teško da će umeti da daju odgovor. Nije nimalo strašno kada bi se stvar završila
samo time što ne umeju da nađu odgovor. Ne: štetna posledica koja proizilazi iz ovoga
veoma je važna. Neznanje u čemu se sastoji spasenje daje našim dejstvima na poprištu
vrline neodređenost, nepravilnost. Mi verovatno činimo mnogo dobrih dela, ali u suštini
činimo veoma malo dela spasenja. Zašto? Odgovor je veoma jednostavan: zato što ne
znamo u čemu se sastoji naše spasenje.
Da bismo znali u čemu se sastoji naše spasenje, treba unapred da znamo u čemu se sastoji
naša propast, zato što je spasenje neophodno jedino onima koji su propali. Onaj ko traži
spasenje samim tim nužno priznaje da je propao: da je drutačije, zbog čega bi tražio
spasenje?
Propali smo tako što smo uništili naše zajedničarenje sa Bogom i stupili u opštenje sa
palim i odbačenim duhovima. Naše spasenje se sastoji u raskidanju opštenja sa satanom i
u obnavljanju zajedničarenja sa Bogom.[1]

PRVI DEO

Celokupni ljudski rod nalazi se u propadanju, u padu. Lišili smo se zajedničarenja sa
Bogom, u samom našem korenu i izvoru: u našim praroditeljima, posredstvom njihovog
dragovoljnog sagrešenja. Oni su bili stvoreni neporočni, nepričasni grehu i propadljivosti;
od samog svog stvaranja postali su pričasnici Svetog Duha; kada Šo dobili ljudsku
prirodu, ujedno smo dobili i ono natprirodno zbog sjedinjenja sa Božijom prirodom. Kada
su dragovoljno odbacili da se potčine Bogu, kada su dragovoljno krenuli da se pokore
đavolu, oni su izgubili zajedničarenje sa Bogom, svoju slobodu i dostojanstvo, predali su
sebe u potčinjenost i robovanje palom duhu. Dragovoljno su odbacili život, prizvali u sebe
smrt; dragovoljno su narušili celinu onoga što im je darovano prilikom stvaranja dobra,
otrovali su sebe grehom.[2] Kao počeci ljudskog roda, preneli su, i ne prestaju da prenose
svoju zarazu, svoju propast, svoju smrt celom čovečanstvu. Adam je stvoren po svesvetom
liku i obličju Božijem, i imao je obavezu da stvori odgovarajuće potomstvo, ali je oskrnavio
lik, uništio obličje, stvorio potomstvo po meri tog oskrnavljenog lika i uništenog obličja.
Sveto pismo, koje je posvedočilo da je čovek stvoren po liku Božijem,[3] već lišava tog
svedočanstva Adamovu decu. Pismo govori da su se rodili po Adamovom obličju,[4] to
jest onakvi kakav je Adam postao nakon pada. Zbog gubitka obličja lik je postao
nepotreban.[5] Od svakog čoveka, koji ulazi u život pada, Pismo donosi žalosnu ispovest:
U bezakonjima se začeh, i u gresima rodi me mati moja.[6] Ljudi su postali neprijatelji Boga,
svog Tvorca.[7]
Bog je, po neizrecivoj milosti Svojoj, ponovo prizvao ljudski rod u zajedničarenje sa
Sobom. To je učinio na najčudesniji i potpuno nepojmljiv način. Jednim od svoja tri Lica,
svesvetom Rečju, On je primio čovečanstvo tako što se začeo u utrobi Presvete Djeve
dejstvom Svesvetog Duha, bez uobičajenog ljudskog začeća od muškog semena, bez
začeća koje je svim ljudima prenelo grešnu zarazu. Tako se pojavio u ljudskom rodu
neporočni čovek, a takvim je sazdan i praotac. Taj neporočni čovek je, kao i prvosazdani,
bio pričasnik Božije prirode, ali u neuporedivo većoj meri: prvosazdani je bio sveti čovek
po blagodati, a očovečeni Bog je postao Bogočovek. Sve ljudske grehove On je uzeo na
sebe. On je mogao to da učini zato što je, iako čovek, bio i svemogući, svesavršeni Bog.
Uzevši sve čovečije grehe na sebe, On je prineo sebe na iskupiteljsku žrtvu pravednosti
Božijoj za grešno čovečanstvo: On je učinio iskupljenje zato što je mogao to da učini.
Neograničeno i beskonačno Sveti iskupio je svojim stradanjima i smrću mnogobrojne, ali
ograničene ljudske grehove ‐ i Sveto pismo potpuno opravdano svedoči o Njemu: Gle,
Jagnje Božije koje uzima na se grijehe svijeta.[8] Bogočovek zamenjuje pred Bogom ceo svet i
svakog čoveka. I društvene i pojedinačne vrline pale ljudske prirode izgubile su značenje
u očovečenju Boga: zamenilo ih je veliko delo Božije ‐ da vjerujete u Onoga koga On posla.[9]
U tom velikom Božijem delu sastoji se i spasenje, što je posvedočio sam Spasitelj: A ovo je
vječni život (spasenje) da poznaju tebe jednoga istinitoga Boga i koga si poslao Isusa Hrista.[10]
Vrline hrišćanina moraju da proizilaze iz Hrista, iz čovečije prirode koju je On obnovio, a
ne iz pale prirode. Pošto naš pad nije sadržan u istrebljenju dobra iz naše prirode ‐ to je
karakteristična odlika pada odbačenih anđela ‐ nego u mešanju našeg prirodnog dobra sa
neprirodnim zlom u nama, onda naša pala priroda ima njoj svojstvena dobra dela i vrline.
Ta dobra dela čine i neznabošci, i muslimani, i svi koji su daleko od Hrista. Ta dobra dela i
vrline, oskrnavljeni primesom zla, nedostojni Boga, sprečavaju zajedničarenje sa Bogom,
sprečavaju naše spasenje. Odbacimo to prividno dobro, ili, pravilnije, to najveće zlo!
Odbacimo delatnost pale prirode! Predajmo se delatnosti koju nam nalaže vera u Hrista!
Prestanimo da provodimo život po uputama našeg palog razuma, po težnjama našeg
palog srca! Počnimo da provodimo život po jevanđelskim zapovestima, po zahtevima
Božije volje. Ako budemo tako živeli, bićemo spaseni.
Oni koji dobrim delima pale prirode daju nezasluženo visoku cenu, ti upadaju u najveću i
po dušu štetnu grešku. Oni upadaju, ne shvatajući to, u ponižavanje i odbacivanje Hrista.
Često pitaju: ʺZašto ne bi bili spaseni neznabošci, muslimani, luterani, i svi slični, otvoreni
i skriveni neprijatelji hrišćanstva? Pa i među njima ima mnogo veoma vrlinskih ljudi.ʺ
Očigledno je da pitanje i prigovor proizilaze iz potpunog neznanja, u čemu se i sastoji
ljudska propast i spasenje. Očigledno je da se takvim pitanjem i prigovorom ponižava
Hristos i iznosi misao da iskupljenje i Iskupitelj nisu bili neophodni ljudima, da ljudi
mogu da se spasu i sopstvenim sredstvima. Kraće rečeno: tim pitanjem i prigovorom
odbacuje se hrišćanstvo. Vrline pale čovečije prirode imale su svoju cenu, kao i
starozavetna pravila, do Hristovog dolaska, jer su privodile čoveka u stanje u kome on
postaje sposoban da primi Spasitelja. Svjetlost je došla na svijet, rekao je Bogočovek o svom
dolasku ljudima, a ljudi više zavolješe tamu negoli svjetlost; jer njihova djela bijahu zla. Jer svaki
koji čini zlo mrzi svjetlost i ne ide ka svjetlosti, da se ne razotkriju djela njegova, jer su zla. A ko
istinu tvori, ide ka svjetlosti, da se vide djela njegova,jer su Bogu učinjena.[11] Onima koji su
zavoleli greh svojstveno je da odbacuju Hrista zato što Hristos zapoveda grešnicima da
ostave greh koji su zavoleli. Ljubiteljima vrline je svojstveno da pritiču Hristu i prilepljuju
se uz Hrista zato što je Hristos ispunjenje (punoća) dobra kojeg vole.
Bog ne gleda koje ko, nego je u svakom narodu mio njemu onaj koji ga se boji i tvori pravdu.[12]
Ove reči izgovorio je sveti apostol Petar o neznabošcu, kapetanu Korniliju, kojeg je Bog
prizvao ka veri. Težnja ka istinskoj vrlini pripremila je Kornilija i učinila ga sposobnim da
primi spasenje.
Tako treba razumeti reč mio, objašnjava sveti Jovan Zlatousti, veliki učitelj Crkve;[13] tako
tu reč objašnjava i sveti jevanđelista Luka u Delima apostolskim. Kornilije jeste bio
neznabožac, ali je ostavio idole i molio se priležno jedinom istinitom Bogu, i činio mnoge
milostinje narodu. Jednom prilikom, za vreme molitve, javio mu se anđeo Gospodnji i
rekao mu: Kornilije! Molitve tvoje i milostinje tvoje uziđoše na spomen pred Bogom. I sad pošalji
ljude u Jopu i dozovi Simona prozvanoga Petra (apostola); on će ti kazati riječi kojima ćeš se spasti
ti i sav dom tvoj.[14] Kornilijeve molitve i milostinje bile su toliko uverljive da je milosrdni
Gospod pogledao na njih, ali one same po sebi nisu donele spasenje Korniliju. One su ga
osposobile da poveruje u Hrista, a spasenje mu je donela vera u Hrista. To je tačna ocena
dobra pale prirode! To dobro ima cenu onda kada privodi Hristu. A kada se ono
zadovoljava sobom i time odvaja od Hrista, tada ono postaje najveće zlo, oduzima od nas
spasenje, dakle, ono što daruje Hristos, i što to dobro samo po sebi nikako ne može doneti.
Dejstvu prirodnog dobra slično je dejstvo Starog zaveta. Do Hristovog dolaska odvajanje
od prirodnog dobra smatrano je odstupanjem od Boga, a nakon Hristovog dolaska, želja
da se ostane uz njega postala je odstupanje od Boga.[15] Stari zavet je bio služitelj spasenja,
jer je pripremao ljude za veru u Hrista, koja daruje spasenje, ali za Judejce, koji su hteli da
zauvek ostanu pri Starom zavetu, on je postao posrednik, oruđe propasti. Kobna greška
Judejaca sastoji se u tome što su, zbog svoje gordosti i uobraženosti, Starom zavetu, njima
od Boga datom zavetu, dali potpuno drukčije značenje od onoga koje mu je dao Bog, i
tako, radi Starog zaveta, te izražajne senke Istine ‐ Novog zaveta, odbacili Novi zavet, što
su radi senke odbacili ono što je ta senka predizobražavala, što su radi privremenog
rukovodstva ka spasenju odbacili samo spasenje, i time odbacili Iskupljenje i Iskupitelja.
Jednako pogubna je i greška onih koji, zaslepljeni zbog svoje gordosti i uobraženosti, daju
svojim dobrim delima, delima pale prirode, vrednost koju ta dela realno nemaju.
Prepodobni Makarije Veliki govori: ʺRazbojnik i lopov je onaj koji ne ulazi na vrata, nego
prelazi na drugom mjestu,[16] takav je i onaj koji sam sebe opravdava, bez Hrista, jedinog
koji opravdava.[17] Svi sveti su ostavljali svoju pravdu, tražili Božiju pravdu, i u njoj
zadobili (svetu) ljubav, skrivenu od prirode,ʺ[18] oskrnavljene padom. A pošto pad zaista
jeste oskrnavio prirodu, onda to znači da priroda ima oskrnavljenu pravdu. Svi bijasmo kao
nečisti, i sva naša pravda kao nečista haljina.[19] Od pete do glave na palom čoveku nema ničega
zdravog.[20] Objašnjavajući ove reči proroka, sveti oci kažu da zlo koje nas je pogodilo nije
zahvatilo samo jedan deo: ne, ono je zahvatilo celo telo, obuzelo celu dušu, ovladalo svim
njenim silama.[21] Nije ostao u našoj prirodi nijedan delić kojeg greh nije ozledio, zarazio:
sve što činimo ima u sebi primese zla. Kada je voda pomešana sa vinom ili sirćetom, onda
svaka njena kap sadrži u sebi primesu; tako i naša priroda, zaražena zlom, sadrži primese
zla u svemu što čini. Celokupno naše nasledstvo i dostojanstvo je u Iskupitelju.[22] Čovjek
se ne opravdava djelima zakona nego vjerom u Isusa Hrista.[23] Da bismo usvojili Iskupitelja
živom verom, moramo potpuno da se odreknemo svog života,[24] to jest, ne samo
grešnosti nego i pravednosti naše prirode. Težnja da se zadrži pravda naše grehom
oskrnavljene prirode u suštini je delatno odbacivanje Iskupitelja. Odvojiste se od Hrista
(otuđili ste se od Hrista) vi koji sebe zakonom Mojsijevim ili prirodnim opravdavate, i od
blagodati otpadoste,[25] govori apostol. Ako pravednost kroz zakon biva, onda Hristos uzalud
umrije.[26] To znači da u mišljenju (mudrovanju) koje dopušta da nakon pojave
hrišćanstva čovečija pravda ima vrednost pred Bogom sigurno postoji bogohulni stav koji
kvari celo to mišljenje, kvari stav da je Hristos neophodan za spasenje, a takvo mišljenje je
jednako odbacivanju Hrista. Kada je video fariseje kako se naprežu da zadrže svoju
pravdu, Gospod im je rekao: A sada kažete: vidimo, tako vaš grijeh ostaje.[27] Nisam došao da
zovem pravednike no grješnike na pokajanje.[28] To znači: oni koji ne smatraju svoje grehe
gresima, a svoju pravdu dronjcima, isprljanim i iscepanim kroz opštenje sa grehom i
satanom, otuđuju se od Iskupitelja, jer i kada ga ispovedaju, možda ustima, oni ga svojom
delatnošću i u svom duhu odbacuju. Sveti apostol Pavle, neporočan i pravedan po
prirodnom i Mojsijevom zakonu, smatrao je da njegova pravednost nije ništa drugo do
šteta prema prevashodnome poznanju Hrista Isusa, Gospoda. On se odrekao svoje pravednosti:
Sve za trice smatrah, da bih Hrista dobio, govori veliki Pavle, ne sa svojom pravednošću, koja je
od zakona, nego onom koja je po vjeri u Hrista, pravednošću od Boga na osnovu vjere.[29] Tražimo
da se opravdamo u Hristu, a nađe se da smo i sami grješnici:[30] ne možemo da pristupimo
Hristu ni da ga usvojimo ako iskrenog srca ne priznamo da smo grešnici, propali grešnici,
koji nemaju nikakvog ličnog opravdanja, nikakvog ličnog dostojanstva. Jer djelima zakona
nijedno tijelo neće se opravdati pred Njim. A sada se bez zakona javila pravda Božija, posvjedočena
od Zakona i Proroka. I to pravda Božija kroz vjeru u Isusa Hrista za sve i na sve koji vjeruju, jer
nema razlike. Jer svi sagriješiše i lišeni su slave Božije. A opravdavaju se darom, blagodaću
njegovom, kroz iskupljenje, koje je u Hristu Isusu.[31]
Po neizmenljivom zakonu podvižništva, obilno saznanje i osećanje svoje grešnosti,
darovano od strane Božije blagodati, prethodi svim ostalim blagodatnim darovima. Ono
priprema dušu za primanje tih darova. Duša nije sposobna da ih primi ako pre toga ne
dođe u stanje blaženog siromaštva duhom. ʺKada um uvidi svoja sagrešenja i shvati da ih
ima onoliko koliko ima zrna peska u moru, onda je to znak da je duša počela da se
prosvetljuje, da je zdrava.ʺ[32] Kada je došao u to stanje, sveti Tihon Voronješki je rekao:
ʺPoznajem svoje grehe: to je početak pokajanja.[33] Pokajmo se, priznajmo da ničega nismo
dostojni. Blagi i milosrdni Bog udostojava Božije ugodnike onoliko koliko shvate da su
nedostojni.[34] Šta je, zaista, naše? Slabost, truležnost, tama, zloba, grehovi.ʺ[35] Čuvajmo
se smrtonosne zablude! Plašimo se odricanja od Hrista, i ne zaboravimo da je ono obično
spojeno sa zabludom! Plašimo se sigurnog gubitka spasenja zbog usvajanja lažnog, veri
neprijateljskog mišljenja! Opreznost je danas još potrebnija zato što se danas neobično
snažno širi propoved o visini vrlina i uspeha palog čovečanstva, i pri tome se uopšte ne
skriva cilj da se svi primame na poprište tih vrlina i tog napredovanja. Ta propoved
ismejava svesveto dobro hrišćanstva i nastoji da prema njemu ulije prezir i mržnju.
Dela spasenja su dela vere, dela Novog zaveta. Tim delima ne ispunjavamo svoje
shvatanje, svoju volju, već volju svesvetog Boga, koja nam je otkrivena u jevanđelskim
zapovestima. Ako želi da nasledi spasenje, hrišćanin mora da učini sledeća dela:
1. Da poveruje u Boga onako kako Bog zapoveda da se veruje u Njega, to jest da prihvati
od Boga otkriveno učenje o Bogu, da prihvati hrišćanstvo i da zna da se ono čuva u svoj
čistoti i punoći u okrilju Pravoslavne crkve, da je tu Crkvu Bog zasadio na istoku, da se
ona proširila sa istoka po celom svetu, ali da do sada prebiva u celosti samo na istoku, i da
sadrži od Boga predano hrišćansko učenje u neizopačenom obliku, bez izmena i bez
primesa ljudskih i demonskih učenja.[36] Onaj koji prilazi Bogu, govori apostol, taj treba da
vjeruje da Bog postoji i da On nagrađuje one koji ga traže.[37] Hrišćansko učenje je objavljeno
celom svetu kroz propoved, a primljeno je verom. Ono je božansko učenje, bogootkriveno
učenje, ono prevazilazi ljudski razum i zato i ne može biti prihvaćeno drugačije nego
osećanjem srca, verom. Vera je po svom prirodnom svojstvu sposobna da u um primi i u
srcu usvoji ono što je za um nepojmljivo i što uobičajena ljudska moć rasuđivanja nije u
stanju da primi. Koji povjeruje i krsti se, rekao je Gospod, biće spasen, a koji ne vjeruje biće
osuđen.[38]
2. Kada čovek poveruje, on mora da prinese pokajanje za svoj prethodni dragovoljno
grešni život, i čvrsto da reši da provodi bogougodni život. Po Svetome koji vas je pozvao,
zapoveda sveti apostol Petar hrišćanima, budite i sami sveti u svome življenju, kao čeda
poslušnosti ne povodite se za pređašnjim željama iz vremena vašega neznanja.[39] Niko ne može
ni usvojiti Boga, ni prebivati u usvajanju Boga, a pri tome dragovoljno ostajati i prebivati u
grešnom životu. Svima koji pristupaju Bogu Novi zavet javlja da je pokajanje prvi uslov
pristupa Bogu. Propovednik koji je počeo propoved Novog zaveta, veliki Jovan Preteča,
preteča Gospodnji, počeo je svoju propoved pozivom na pokajanje. Pokajte se, govorio je on
odbačenim ljudima, ponovo pozvanim na zajedničarenje sa Bogom, približilo se Carstvo
nebesko.[40] Ovim rečima počeo je svoju propoved sam Bogočovek: Od tada poče Isus
propovijedati i Govoriti: Pokajte se, jer se približilo Carstvo nebesko.[41] Reč Božija je zapovedala
svojim svetim apostolima da tim rečima počinju propoved kada ih je poslala da idu najpre
izgubljenim ovcama doma Izrailjeva, odavno zaostalim u propasti, iako im je darovana
praslika zajedničarenja sa Bogom. I hodeći propovijedajte i kazujte da se približilo Carstvo
nebesko.[42] Bog nas poziva na veru i pokajanje. Taj poziv moramo poslušati radi spasenja:
takva poslušnost je ispunjenje svesvete Božije volje.
3. Oni koji su poverovali u Boga i odbacili grešni život radi stupanja u zajedničarenje sa
Bogom stupaju u to zajedničarenje kroz prvu hrišćansku tajnu, kroz sveto krštenje.
Krštenje je rođenje za Božiji život. Ne možemo ući u prirodno postojanje ako se ne rodimo
po zakonu prirode; ne možemo stupiti u zajedničarenje sa Bogom ‐ a u tome se i sastoji naš
istinski život, ili naše spasenje ‐ ako ne stupimo u hrišćanstvo kroz sveto krštenje. Takva je
Božija uredba. Krštenjem stupamo u banju novoga rođenja,[43] to jest u onaj sveti život koji
je Adam dobio prilikom stvaranja, i padom izgubio, a Gospod naš Isus Hristos nama
vratio. Ako se ko ne rodi odozgo, ne može vidjeti Carstva Božijega. Ako se ko ne rodi vodom i
Duhom, ne može ući u Carstvo Božije.[44] Mi se rađamo u telu i time smo potomci našeg
praoca po telu, Adama, koji nam daje život zajedno sa večnom smrću, no posredstvom
svetog krštenja mi prelazimo u duhovno potomstvo Bogočoveka, a po svedočenju proroka
On je BOG silni, otac vječni, knez mirni,[45] On nas rađa duhovno i uništava u nama početak
smrti, zasađen rođenjem po telu, i daruje nam večni život, spasenje, blaženstvo u Bogu. O
onima koji su poverovali u Boga i onima koji su preporođeni svetim krštenjem sveti Jovan
Bogoslov govori: A onima koji ga primiše dade vlast da budu čeda Božija, onima koji vjeruju u
ime njegovo, koji se ne rodiše od krvi, ni od želje tjelesne, ni od želje muževljeve, nego od Boga.[46]
Sveto krštenje nas čini decom Božijom, i time vaspostavlja našu slobodu (koja nam je data
prilikom stvaranja, ali smo je izgubili prilikom pada), vaspostavlja snagu volje, prepušta
našoj vlasti da ostanemo deca Božija ili da odbacimo usinovljenje.[47] Tako je u raju
Gospod prepustio slobodnoj volji naših praroditelja da večno prebivaju u blaženstvu ili da
ga izgube. Zbog toga moramo veoma paziti, to jest moramo veoma revnosno paziti na sebe, da
ne skrenemo.[48] Sveto krštenje pečati druga sveta tajna, koja sledi neposredno posle njega,
a to je sveto miropomazanje. Sa razlogom smo rekli da se ta tajna pečati, zato što sveto
krštenje sa pravom možemo nazvati uslovom, zavetom između Boga i čoveka.
Miropomazanje je pečat koji pečati taj uslov.
4. Prebivanje u usinovljenju Bogu, dobijenom na svetom krštenju, održavamo životom po
jevanđelskim zapovestima;prebivanje u usinovljenju gubimo odstupanjem od života po
jevanđelskim zapovestima. I jedno i drugo posvedočio je sam Gospod: Ako zapovijesti moje
održite, ostaćete u ljubavi mojoj. Ko u meni ne ostane, izbaciće se napolje kao loza, i osušiće se, i
skupiće je, i u oganj baciti, i spaliti.[49] Da bi bio spasen, neophodno je da onaj koji je kršten u
Hrista živi po Hristovim zakonima.
5. Kada nas Bogočovek svetim krštenjem rodi za spasenje,On nas zatim uvodi u veoma
blisko zajedničarenje sa Sobom posredstvom druge velike, nedokučive tajne, tajne
Evharistije, a posredstvom nje sjedinjujemo i mešamo[50] svoje telo i svoju krv sa telom i
krvlju Bogočoveka. Koji jede moje tijelo, rekao je Gospod, i pije moju krv u meni prebiva i ja u
njemu. Koji jede moje tijelo i pije moju krv ima život vječni. Ako ne jedete tijelo Sina Čovječijega i
ne pijete krvi njegove, nemate života u sebi.[51] Posredstvom ove tajne Bogočovek nas je
potpuno otrgnuo od srodstva sa starim Adamom i uveo u najbliže srodstvo, u jedinstvo sa
Sobom. Kako neće biti spaseni oni koji sa Bogočovekom čine jedno? Gdje je trup ondje će se i
orlovi sabrati,[52] koji se hrane tim telom, svedoči sveto Jevanđelje. Dostojnim i učestalim
uzimanjem duhovne hrane, koja je sišla sa neba i daje život svetu, postaćemo duhovni
orlovi, vinućemo se iz nizija telesnog stanja u visine duhovnog stanja, uzletećemo tamo
gde je svoju čovečiju prirodu i svoje telo vazneo Bogočovek, koji je po svojoj Božijoj prirodi
odiskona bio u Bogu Ocu, i nakon iskupljenja ljudskog roda svojom čovečijom prirodom
seo sa desne strane Oca.
6. Da bi nam pomogao u našoj nemoći, da bi izlečio rane greha dobijene posle krštenja, da
bi podržao svetinju kojom smo u celosti zapečaćeni na svetom krštenju, Bog nam je
darovao tajnu ispovesti. Ova tajna obnavlja i vaspostavlja stanje dobijeno na svetom
krštenju.[53] Tajni ispovesti treba da pribegavamo često, ako je to moguće: duša čoveka
koji ima običaj da često ispoveda svoja sagrešenja uzdržava se od greha zato što stalno
misli na predstojeću ispovest. Suprotno od ovoga, grehove koje ne ispovedamo lako
ponavljamo, bez ikakve bojazni.[54]

NAPOMENE:
1. Trebnik, Poredak svetog krštenja.
2. Poslanica svetog Grigorija Palame monahinji Kseniji.
3. Post 1,27.
4. Post 5, 3.
5. O razlici između lika i obličja Božijeg u čoveku vidi delo sv. Dimitrija Rostovskog,
Letopis, tom 4, str. 15, izd. 1840. god.
6. Ps 50, 7.
7. Pim 5,10.
8. Jn 1, 29.
9. Jn 6, 29.
10. Jn 17,3.
11. Jn 3, 19‐21.
12. Dap 10, 34, 35.
13. Beseda dvadeset treća, na Dela apostolska.
14. Dap 10, 36.
15. Gal 5,4.
16. Jn 10,l.
17. Beseda 31, gl . 4.
18. Beseda 37, gl . 2.
19. Ic 64,6.
20. Ic 1,6.
21. Prepodobni ava Dorotej, Pouka 1, O odbacivanju sveta.
22. Prepodobni Marko Podvižnik, Dvesta poglavlja o duhovnom zakonu, pogl. 4.
23. Gal 2,16.
24. Lk 14, 26. Ovaj zahtev potvrđuju svi jevanđelisti.
25. Gal 5, 4.
26. Gal 2,21.
27. Jn 9,41.
28. Mt 9,13.
29. Flp 3,49.
30. Gal 2, 17.
31. Pim 3,20‐24.
32. Sveti Petar Damaskin, knjiga 1, članak 2, Dobrotoljublje, tom 3.
33. Kelijska pisma, tom 15, pismo 73.
37. Jev 11,6.
38. Mk 16, 16.
39. 1 Pt 1, 15, 14.
40. Mt 3, 2.
41. Mt 4, 17.
42. Mt 10, 7.
43. Tit 3, 5.
44. Jn 3, 3, 5.
45. Ic 9, 6.
46. Jn 1,12,13.
48. Jev 2,1.
49. Jn 15,10,6.
50. ʺPomešaj Sebe sa nama, i zamešaj Svoje telo u nama.ʺ Ove reči svetog Jovana
Zlatoustog navode sveta braća Ksantopul u 92. glavi svog dela o tihovanju i molitvi.
51. Jn 6, 56, 54, 53.
52. Lk 17, 37.
ASKETSKI OGLEDI

SLOVO O SPASENjU I O HRIŠĆANSKOM SAVRŠENSTVU

DRUGI DEO

Jevanđelje navodi dva blažena stanja: stanje spasenja i stanje hrišćanskog savršenstva.
Jedan bogati i uvaženi judejski mladić je pristupio Bogočoveku i zamolio ga da mu kaže
koje dobro treba da učini da bi imao večni život, odnosno spasenje. Judejcu, to jest onome
koji pravilno veruje u Boga, Gospod je odgovorio: Ako želiš ući u život, drži zapovijesti.[1] Na
mladićevo pitanje koje su to zapovesti, Gospod je ukazao samo na one zapovesti koje
određuju Bogu ugodne odnose svakog pravovernog prema bližnjem, ali nije spomenuo
zapovesti koje određuju čovekov odnos prema Bogu: one su bile poznate mladom Judejcu,
i mladić ih je sve sačuvao, barem po spoljašnjosti. Moralna i religiozna bolest Judejaca za
vreme dolaska na zemlju očovečenog Boga se izmenila.
Bolest je promenila samo svoju spoljašnjost, ali je u suštini ostala isto ono što je bila i pre:
težnja ka otpadništvu od Boga. Judejci nisu pokazivali onu neodoljivu sklonost ka
idolopoklonstvu koja je celi milenijum, od njihovog izlaska iz Egipta do preseljenja u
Vavilon, plela zamke da razruši njihovo duhovno i građansko blagostanje. Satana jeste
vukao Judejce ka tome da mu se poklone i odstupe od Boga, ali ne posredstvom idola
kojima bi se oni klanjali: ne, on je za njih smislio i pripremio drugo, delotvornije lukavstvo,
drugu, pogibeljnu provaliju, neuporedivo dublju i mračniju. Satana je ostavio Judejce da
samo po spoljašnjosti budu služitelji istinskog Boga. I više od toga: satana ih je odvukao ka
pojačanom i nepravilnom uvažavanju obrednih pravila i drevnih predanja, a u isti mah
ukrao poštovanje Božijih zapovesti; uvukao ih u veoma detaljno i složeno izučavanje
Božijeg zakona po slovu, a u isti mah ukrao od njih izučavanje Božijeg zakona životom;
poznavanje Božijeg zakona po slovu satana je upotrebio kao sredstvo za uvlačenje u
najužasniju gordost, u najužasniju uobraženost, zbog koje su oni sebe nazivali decom
Božijom, i predstavljali se drugima kao deca Božija, a u suštini su bili neprijatelji Boga i
deca đavola.[2] Pod izgovorom da ostaju verni Bogu, oni su odbacili Boga; pod izgovorom
da zajedničare sa Bogom, oni su odbacili zajedničarenje sa Bogom, zarazili se satanskom
mržnjom prema Bogu i zapečatili tu mržnju bogoubistvom.[3] Sve se to desilo zato što su
ostavili Bogu ugodni život. Sve se to desilo zato što su ostavili one odnose prema bližnjem
koje je Gospod zapovedio, pri čemu, spolja gledano, sačuvani odnosi prema Bogu postaju
mrtvi. Zato Judejca koji je pitao kako da ima život večni Gospod uznosi u od Boga
zapoveđene odnose sa bližnjima. Tako i svaki pravoslavni hrišćanin, ako želi da pređe iz
nemarnog života u život ispunjen pažnjom, ako želi da se bavi svojim spasenjem, mora
prvo da obrati pažnju na svoje odnose sa bližnjima. U tim odnosima on mora da ispravi
ono što podleže ispravljanju, da prinese iskreno pokajanje pred Bogom zbog toga što već
ne podleže ispravljanju, i unapred odredi sebi delatnost blagougodnu Bogu. Pola imanja
svoga, rekao je Gospodu carinik Zakhej, daću siromasima, i ako koga nečim oštetih, vratiću
četvorostruko. Zatim je čuo najradosniju odluku sveblagog i svemogućeg Boga, koji je i sada
isto toliko blag i isto toliko svemoguć: Danas dođe spasenje domu ovome;jer i ovo je sin
Avraamov. Jer Sin Božiji dođe da potraži i spase izgubljeno.[4] Avramovog potomka po telu
Bog je priznao za potomka onda kada je odlučio da vodi Bogu ugodni život: iz ovoga sledi
da do tada on nije bio priznat, bez obzira na pravo po telu. Isto važi i za hrišćanina: dok
provodi dragovoljni grešni život, protivan jevanđelskim zapovestima, on i nije hrišćanin,
iako ima pravo da se tako zove, jer se krštenjem priključio svetom hrišćanskom plemenu.
Kakva je korist od ispovesti rečima, ako se odbacuje ispovest delima? I tada ću im javno
kazati, obećao je Gospod onima koji ne haju za ispunjenje jevanđelskih zapovesti: Nikad vas
nisam znao; idite od mene vi koji činite bezakonje.[5]
Ko hoće da se spase, taj mora da ispuni sve jevanđelske zapovesti, čiju potrebnu celovitost
čuva jedino sveta Pravoslavna crkva.
Čim je čuo odgovor Gospodnji da je za spasenje potreban život po jevanđelskim
zapovestima, pomenuti mladić je rekao: Sve ovo sačuvah od mladosti svoje: šta mi još
nedostaje? Reče mu Isus: Ako hoćeš savršen da budeš, idi prodaj sve što imaš i podaj siromasima, i
imaćeš blago na nebu, i dođi, uzmi krst svoj i hajde za mnom.[6] Čovek može da se spase i
življenjem u svetu, i uz očuvanje imanja; da bi zadobio savršenstvo, on mora pre toga da
se odrekne od sveta. Svi ljudi treba da budu spaseni; zadobijanje savršenstva prepušteno
je onima koji to sami hoće. Obrazac hrišćanskog savršenstva vidimo u svetim apostolima:
tako je sveti apostol Pavle posvedočio o sebi i o njima: Mi, dakle, koji smo savršeni, ovako da
mislimo:[7] hrišćansko savršenstvo je život u Bogu, beskonačno poprište napredovanja, kao
što je beskonačan Bog.[8] ʺTo savršeno savršenstvo savršenih, čijem usavršavanju nema
kraja (kako mi reče jedan čovek koji ga je doživeo)ʺ govori sveti Jovan Lestvičnik, ʺtako
osvećuje um i otrže ga iz materijalnog sveta da ga često, razume se, posle stizanja u ovo
nebesko pristanište, odvaja od života u telu i podiže na nebeske visine, do sagledavanja. O
tome na jednom mestu govori i psalmist, koji je, možda, to i sam iskusio: Božiji moćnici
zemlje veoma se uzdigošeʹ.[9] O tome je rekao onaj koji je podignut do trećeg neba i ostao da
živi tamo osećanjima srca i pomislima: Naše življenje je na nebesima.[10] Savršenstvo se
sastoji u očiglednom učešću Svetog Duha, dakle u tome da se On nastani u hrišćaninu i
prenosi sve njegove želje i celokupno razmišljanje u večnost. Takvo stanje svoje duše
ispovedao je sveti David, kada je posvedočio o sebi: Duh Gospodnji govori preko mene, i
besjeda njegova bi na mome jeziku.[11] Zbog dejstva Svetog Duha David je mogao da kaže:
Kako su mila naselja Tvoja, Gospode nad vojskama. Žedni i topi se duša moja za dvorima
Gospodnjim. Srce moje i telo moje obradovaše se Bogu živome.[12] Kao što čezne jelen za izvorima
voda, tako čezne duša moja Tebi, Bože. Žedna je duša moja za Bogom Živim; kad ću doći i javiti se
licu Božijem?[13] Avaj meni! Jer se boravak moj produži!ʺ[14] Neprirodna je čoveku u
običnom stanju ovakva plamena želja za preseljenjem u večnost: ona je svojstvena jedino
duhonosnom čoveku, kako je i duhonosni Pavle rekao o sebi: Jer je meni život Hristos i smrt
dobitak. Imam želju umrijeti i sa Hristom biti.[15]
ʺKada trgovacʺ, govori sveti Isak Sirijski, ʺproda svoju robu i dobije odgovarajuću dobit,
on žuri da se vrati svojoj kući. Tako je i sa monahom: dok ne obavi svoj posao, on neće da
se odvoji od tela. A kada oseti u svojoj duši da je obavio svoj posao, i kada dobije zalog, on
tada počinje da želi budući vek... Kada um zadobije premudrost Duha, onda je on sličan
čoveku koji je našao brod na moru. Čim uđe u taj brod, on odmah otplovi na tom brodu iz
mora prolaznog sveta i doplovi na ostrvo koje pripada budućem veku. Osećanje budućeg
veka u ovom svetu možemo uporediti sa malim ostrvom na moru: onaj koji je pristao na to
ostrvo ne muči se više u talasima maštanja ovoga veka.ʺ[16] Prepodobni Makarije Veliki
oslikava hrišćansko savršenstvo sledećim crtama: ʺČovek mora da prođe dvanaest
stepenika do savršenstva. Ako je neko dostigao dvanaesti stepenik, taj je dostigao
savršenstvo. No kada blagodat počne da dejstvuje slabije, tada on silazi za jedan stepenik,
i nalazi se na jedanaestom. Onaj drugi, koji je bogat i izobiluje blagodaću, uvek, i dan i noć,
stoji na stepeniku savršenstva zato što je slobodan i čist od svega, uvek zanet i ushićen
nebeskim. Kada bi to natprirodno, otkriveno i lično doživljeno stanje uvek bilo u čoveku,
on ne bi mogao ni da uzme na sebe služenje Logosu, ni da ponese bilo kakve trudove, ni
da čuje šta, ni da se u potrebnim slučajevima pobrine o sebi ili o nastupajućem danu: ne,
on bi sedeo u jednom uglu, ushićen i opijen. Puna mera savršenstva i nije data čoveku baš
zato da bi on mogao da ima brigu o braći, da bi se vežbao u služenju Logosu. Ali zid je već
srušen, i smrt je pobeđena. Ovo treba shvatiti ovako: kao što na nekom mestu na kome sija
zapaljena sveća u isti mah može da se nalazi i neka mračna sila koja zatamnjuje to mesto,
tako se i pri duhovnoj svetlosti nalazi neki veo. Zbog toga čovek koji se nalazi u toj
svetlosti ispoveda da još nije potpuno savršen i slobodan od greha. Srušen je i razoren
pregradni zid, ali samo delimično, a ne sasvim i zauvek, zato što blagodat ponekad
snažnije poučava i učvršćuje čoveka, a ponekad kao da slabi i umanjuje se, i sve to
prilagođava tako da to bude korisno za čoveka. Ko je dostigao u ovom životu savršeni
stepenik, i samim opitom otkrio budući vek? Još nisam video ni jednog čoveka koji je
potpuno dostigao hrišćansko savršenstvo, potpuno slobodnog od svakog poroka. Greh,
ipak, obitava i u onome koji nalazi mira u blagodati, razumeva tajne i otkrivenja, proba
neiskazivu sladost blagodati... Još nisam video nekoga ko je potpuno slobodan: i ja sam
nekada ushodio delimično do tog stepena, i saznao sam da nijedan čovek nije (potpuno)
savršen.ʺ[17] Upravo zato su, kako smo već videli, i sveti Jovan Lestvičnik a slično njemu i
mnogi sveti oci nazvali čovečije savršenstvo u hrišćanstvu nesavršenim savršenstvom, a tako
je i sveti apostol Pavle rekao: Ne kao da to već postigoh ili se već usavrših, nego stremim ne bih li
to dostigao, kao što mene dostiže Hristos Isus. Braćo, ja za sebe ne mislim još da sam to dostigao;
jedno pak činim: što je za mnom zaboravljam, a stremim za onim što je preda mnom. I trčim prema
cilju radi nagrade nebeskoga prizvanja Božijega ‐ hrišćanskog savršenstva ‐ u Hristu Isusu.[18]
Hrišćansko savršenstvo je dar Božiji, a ne plod čovekovog truda i podviga. Podvigom se
dokazuje samo delotvornost i iskrenost želje da se dobkje dar, podvigom, koji obuzdava i
ukroćuje strasti, čovekova priroda postaje spremna i priprema se za primanje dara. Od
čoveka zavisi hoće li u sebi, i to sa Božijom pomoći, očistiti i ukrasiti stan za Boga, a
dolazak Boga u taj stan zavisi isključivo od Božije milosti.[19]
Dobrovoljno siromaštvo i odricanje od sveta su neophodni uslovi za dostizanje
savršenstva. Um i srce moraju biti potpuno ustremljeni ka Bogu; sve prepreke, svi povodi
za rasejanost moraju biti uklonjeni; svaki od vas koji se ne odriče svega što ima, ne može biti moj
učenik.[20] Umesto nade u propadljivo imanje imajmo nadu u Boga, a umesto samog
imanja imajmo obećanje Boga, koji je rekao: Ne brinite se, dakle, govoreći: šta ćemo jesti, ili šta
ćemo piti, ili čime ćemo se odjenuti? Jer sve ovo neznabošci ištu; a zna i Otac vaš nebeski da vama
treba sve ovo. Nego ištite najprije Carstvo Božije i pravdu njegovu, i ovo će vam se sve dodati.[21]
Usred svih lišavanja, usred teškog položaja, u koji dovodi samog sebe time što se odrekao
imanja i svih povlastica koje mu svet pruža, hrišćanin, uz sadejstvo Božije blagodati,
stavlja samog sebe u najdostojniji položaj, u položaj koji svet nikada ne može dati svojim
slugama. Taj položaj je sveti apostol Pavle ovako opisao: Nego se u svemu pokazujemo kao
sluge Božije: u trpljenju mnogom, u nevoljama, u bijedama, u tjeskobama; u ranama, u tamnicama,
u bunama, u trudovima, u bdijenjima, u postovima, u čistoti, u znanju, u dugotrpljenju, u blagosti,
u Duhu Svetome, u ljubavi nelicemjernoj, u riječi istine, u sili Božijoj, sa oružjem pravednosti
desnim i lijevim, u slavi i sramoti, u grdnji i pohvali, kao varalice i istiniti, kao neznani i poznati,
kao oni koji umiru a evo živimo, kao kažnjavani ali ne ubijani, kao žalošćeni a uvijek radosni, kao
siromašni a mnoge bogateći, kao oni koji ništa nemaju a sve posjeduju.[22] U takvom položaju
bili su svi sveti apostoli, jer su sve ostavili i išli za Gospodom.[23] Oni nisu imali
materijalno imanje, ali su celom svetu, zaglibljenom u propasti, davali neprocenjivo
duhovno bogatstvo ‐ bogopoznanje i spasenje. Oni nisu imali materijalno imanje, ali njihov
je bio ceo svet: u svakom gradu, u svakom selu kroz koje su prolazili Božiji promisao im je
pripremio i stan i sve što im trebalo, pošto svi, koji veruju u Hrista, koji imađahu njive ili
kuće, prodavahu i donošahu novce od prodanoga, i polagahu pred noge apostola.[24] U takvom
položaju bili su sveti mučenici. Pre stupanja u podvig oni su obično davali slobodu
robovima, a svoje imanje razdavali siromašnima.[25] Čim bi raskinuli sve veze sa svetom,
oni su svlačili sa sebe samu odeću ‐ telo ‐ začetu u bezakonju, i oblačili se u odeću Svetog
Duha, u samog Gospoda našeg Isusa Hrista, pretvarali svoju odeću ‐ telo ‐ iz telesne u
duhovnu, iz truležne u netruležnu, iz grešne u svetu, iz zemaljske u nebesku. Stradanja
svetih mučenika bila su naročita: oni nisu stradali kao deca starog Adama, nego kao
Hristovi udovi. Sveta mučenica Felicitata bila je trudna tada kada su je zbog
nepokolebivog ispovedanja vere zatvorili u mračnu i zagušljivu tamnicu. U tamnici se
porodila. Za vreme porođaja, koji je bio težak, Felicitata nije mogla da se uzdrži od jauka.
Jedan zatvorski stražar joj je rekao: ʺSada tako vrištiš: šta li će tek biti sa tobom kada te
predaju zverima da te pojedu?ʺ Ona je odgovorila: ʺSada ja stradam, a tada će Drugi u
meni stradati za mene zato što ja stradam za Njega.ʺ[26] Mučeništvo ni u kom slučaju nije
bilo čovečiji izum ili posledica samog čovekovog htenja: ono je bilo Božiji dar čovečanstvu,
i zato je bilo natprirodno, što je rekao i sveti apostol Pavle: Vama je darovano za Hrista, ne
samo da vjerujete u Njega, nego i da stradate za Njega.[27] I monaštvo je, kao i mučeništvo, dar
Božiji. Monaštvo je natprirodni podvig. I ono je u suštini mučeništvo. Samo površnom i
neukom mišljenju ono može izgledati kao nešto drugo, neodređeno. I monaštvo, kao i
mučeništvo, zahteva prethodno odricanje od sveta. Kao što podvig mučeništva počinje
raznim mučenjima tela, a završava se smrću tela, tako i podvig monaštva počinje
odsecanjem svoje volje i svojih shvatanja, odricanjem od telesnog naslađivanja, a završava
se umrtvljavanjem duše i tela za greh i njihovim oživljavanjem za Boga. Ustavši protiv
greha do smrti, kupivši pobedu nad njim neštedenjem tela u napregnutim, natprirodnim
podvizima, mnogi monasi su na najprikladniji mogući način prešli od monaškog podviga
ka mučeničkom podvigu zbog međusobnog srodstva tih dvaju podviga, sadržanih u
odricanju od sveta i od sebe. Gordi čovek, služeći propadljivosti sveta, ne razume podvig
mučeništva i smatra ga ludošću; gordi čovek, isto tako, ne razume ni monaški podvig i
smatra ga čudaštvom. Mučenici su, po meri podviga, počinjali da primećuju obilje
blagodatnih darova; tako je i u monasima Božija blagodat počinjala da dejstvuje čim su se
umrtvili za greh, a zatim je pojačavala to dejstvo u meri u kojoj se u monasima povećavala
njihova sveta umrtvljenost. Podvig svakog monaha je natprirodan. On neizostavno
podrazumeva pobedu nad životinjskim svojstvom tela, svojstvom koje je nakon pada
postalo svojina svakog čoveka. Podvig nekih svetih monaha je po svojoj natprirodnosti
viši od podviga mučenika. U to se možemo uveriti ako pročitamo žitije prepodobnog
Marka Tračkog, Onufrija Velikog, Makarija Egipatskog i drugih. Zašto sluge greha i sveta
misle da mučeništvo i monaštvo nisu ništa drugo do ludost i besmislica? Očigledno zato
što dobrom smatraju isključivo dobro pale prirode i što hrišćanstvo ne poznaju i ne
razumeju.
Onaj ko želi da dostigne savršenstvo neka razda sve što ima siromašnima i neka odmah
zatim uzme krst svoj.[28] A čim razda imanje, on mora da se odrekne i samog sebe, a u
tome se i sastoji uzimanje krsta, to jest dragovoljno i neprestano uzimanje dvojakih nevolja
na sebe, jer one čine krst, one su ta dva spojena drveta koja se međusobno presecaju. Neke
od tih nevolja dopušta Božiji promisao radi našeg duhovnog napredovanja, a neke mi
moramo dragovoljno da uzimamo na sebe da bismo tako obuzdali i umrtvili svoje strasti,
da bismo umrtvili u sebi svoju palu prirodu. O nevoljama koje dopušta Božiji promisao
sveti apostol Pavle govori: Koga ljubi Gospod onoga i kara; i bije svakoga sina kojega prima. Ako
podnosite karanje, Bog postupa sa vama kao sa sinovima. Jer koji je to sin kojega otac ne kara?Ako li
ste bez karanja, koje su svi (tj. istinske sluge Božije) iskusili, onda ste kopilad a ne sinovi. Dalje,
kad su nas naši tjelesni oci karali, mi smo ih slušali. Zar se nećemo mnogo više pokoravati Ocu
duhova i živjeti?[29] Sveti apostol Petar nas vodi ka duhovnom razumevanju nevolja i
ovako teši one koji su njima izloženi: Ljubljeni, ne čudite se ognju koji vam biva radi kušanja
vašeg, kao da vam se nešto neobično događa, nego se radujte što učestvujete u stradanjima
Hristovim, da biste se i u otkrivenju slave njegove radovali i veselili. Ako vas ruže za Ime Hristovo,
blaženi ste, jer Duh Božiji, Duh slave i sile počiva na vama; oni, dakle, hule na njega, a vi Ga
proslavljate. Samo da niko od vas ne postrada kao ubica ili lopov ili zločinac, ili kao onaj koji se
miješa u tuđe poslove. No ako li kao hrišćanin, neka se ne stidi, već neka slavi Boga zbog tog udjela.
Jer je vrijeme da počne sud od doma Božijeg; ako li prvo počne od nas, kakav li će tek biti kraj onima
što se protive jevanđelju Božijem? I ako se pravednik jedva spasava, bezbožnik i grješnik gdje će se
javiti? Zato i oni koji stradaju po volji Božijoj, neka njemu kao vjernome Sazdatelju povjere duše
svoje u dobročinstvu.[30] Apostol Pavle poučava da nevolje dopuštene Božijim promislom
moramo da prihvatamo sa najvećom pokornošću Bogu, jer je i apostol tako primao
iskušenja koja su na njega dopuštena: Zato sam dobre volje u nemoćima, u porugama, u
nevoljama, u gonjenima, u tjeskobama za Hrista.[31] Sveti apostol Petar poučava da se pri
nailasku nevolja predajemo svesvetoj volji Božijoj i naročito trezveno i čvrsto držimo
Božijih zapovesti, pošto neprijatelj nastoji da nas za vreme nevolje otrgne od njih pomoću
pomisli brige, beznadežnosti, roptanja, gneva, hule. Sve svoje brage položite na Njega, jer se
On stara za vas.[32] Nama dolikuje da imamo svaku radost, to jest najveću radost, kada
padnemo u različna iskušenja[33]: iskušenja su znak da nas je Bog prizvao, znak izabranosti,
znak usinovljenja. Usred nevolja uznosimo slavoslovlje Bogu onako kako ga je uznosio
mnogostradalni Jov usred raznih nesreća koje su ga spopadale sa svih strana.[34] Usred
nevolja prinosićemo blagodarenje Bogu, koje ispunjava srce duhovnom utehom i silom
trpljenja, dakle blagodarenje koje je zapovedio sami Bog. Na svemu zahvaljujte, zapoveda
apostol, jer je ovo volja Božija za nas u Hristu Isusu.[35] Sveti Petar Damaskin govori: ʺKao
što roditelji, potaknuti ljubavlju prema deci, ponekad koriste i pretnje da svoju decu, čim
počnu da se nerazumno ponašaju, upute prema razumnom ponašanju, tako i Bog dopušta
iskušenja, i ona služe kao štap koji okreće dostojne od đavolskog zlog saveta. Ko žali prut,
mrzi na sina svojega; a ko ljubi, kara ga za vremena.[36] Bolje je trpljenjem iskušenja koja
dolaze (koja su dopuštena) pribegavati Bogu, nego iz straha od nesreća biti odbačen,
padati u ruke đavola i navući na sebe večnu odbačenost i muku. Jedno od ovo dvoje nas
neminovno čeka: ili moramo pretrpeti prvo, prolazno, ili se podvrgnuti drugom, večnom.
Pravednike ne dotiču ni jedne ni druge nesreće zato što vole događaje koje mi smatramo
nesrećama, i raduju se njima, ljube iskušenja kao nešto što su našli, kao vreme u kome
dobijaju duhovnu korist, i tako ostaju neranjeni. Ne umire onaj koga strela jeste udarila, ali
nije smrtno pogodila; gine onaj kome ona zada smrtnu ranu. Da li je iskušenje nanelo štetu
Jovu? Nije li ga ono, naprotiv, proslavilo? Jesu li apostole i mučenike muke dovele u užas?
Pismo govori da su se oni radovali što se udostojiše da podnesu sramotu za Ime njegovo.[37]
Pobednik dobija više venaca i oseća više radosti ako se više bori. Kada čuje glas trube, on
ne pada u strah u koji bi pao od glasa koji poziva na klanje; suprotno ovome, raduje se,
kao da mu unapred javljaju da će dobiti venac i nagradu. Ništa ne donosi tako laku
pobedu kao hrabrost sa potvrđenom verom. Ništa ne donosi sa takvom lakoćom poraz
kao samoljublje i bojazan, rođeni iz neverovanja.ʺ[38]
Gospod je obećao svojim sledbenicima da će imati nevolje za sve vreme svog zemaljskog
stranstvovanja, obećao im je zemaljski život sličan svom, provedenom u lišavanjima i
gonjenjima, ali im je ujedno zapovedio hrabrost i dobru nadu. ʺAko vas mrzi svijet, znajte da
je mene omrznuo prije vas. Kad biste bili od svijeta, svijet bi svoje ljubio, a kako niste od svijeta
nego vas a izabrah od svijeta, zato vas mrzi svijet.[39] U svijetu ćete imati žalost, ali ne bojte se, ja
sam pobijedio svijet:[40] nikakva nevolja, nikakvo iskušenje neće moći ni da vas pobede ni
da vas slome ako budete verovali u mene i prebivali u meni ispunjavanjem mojih
zapovesti.ʺ Vjeranje Bog, govorio je apostol, koji vas neće pustiti da se iskušate većma nego što
možete podnijeti.[41] I na drugom mestu Pisma Sveti Duh svedoči: Mnoge su nevolje
pravednih, i od svih njih izbaviće ih Gospod. Čuva Gospod sve kosti njihove, nijedna od njih neće se
satrti.[42] Poverujmo Božijem obećanju, ne uplašimo se uzburkanog mora nevolja, i
preplivaćemo ga mirno, jer nas drži nevidljiva, ali svesilna desnica Božija.
Drugi deo krsta čine dragovoljni, od Boga ustanovljeni i zapoveđeni duhovni podvizi, koji
obuzdavaju grešne želje tela, a time i duše. O njima je sveti apostol Pavle rekao: Iznuravam
tijelo svoje i savlađujem ga, da propovijedajući drugima ne budem sam odbačen,[43] a sveti
apostol Petar: Kada, dakle, Hristos postrada za nas tijelom, i vi se tom misli naoružajte, jer ko
postrada tijelom, prestao je da griješi.[44] A koji su Hristovi, raspeše tijelo sa strastima i
željama[45] telo koje ne raspinjemo, već ga gojimo i pružamo mu zadovoljstvo obilnom
ishranom, naslađivanjem i odmaranjem mora da sudeluje u grehu i naslađuje se u njemu,
mora biti nesposobno za primanje Svetog Duha, mora biti tuđe i neprijateljsko Hristu.
Prava udovica i usamljenica, to jest onaj koji se istinski odrekao sveta, za njega umrlog sveta,
i odvojio se od svih i od svega da bi služio Bogu, nada se u Boga i provodi u molitvama i
moljenjima noć i dan. A ona koja se odala nasladama, koliko god je, spolja gledano, ostavila
svet i razdala što je imala siromašnima, živa je umrla,[46] jer koji sije u tijelo svoje, od tijela će
požnjeti trulež, a ko sije u duh, od Duha će požnjeti život vječni.[47] Raspeće tela je neophodno,
potpuno neophodno za Hristovog podvižnika. Neophodno je da se on potčini blagom
jarmu podviga da bi obuzdao životinjske nagone tela, a ne da bi mu oduzeo zdravlje i
snagu, preko potrebne za samo podvižništvo. ʺNaučili smo da budemo ubice strasti, a ne
tela,ʺ govori Pimen Veliki.[48] Narušavanje uzdržavanja je veoma štetno čak i za telesno
slabe i bolesne zato što ono pojačava bolest, ne jača, već upropaštava slabog i bolesnog.
Razborita umerenost naročito podržava i čuva telesne snage i zdravlje i u ljudima snažne
telesne građe i u ljudima krhke i bolešljikave telesne građe.
Čim razda sve što ima siromašnima i raskine veze sa svetom, prvo delo Hristovog
podvižnika mora biti udaljavanje iz sredine sablazni u usamljeno monaško obitalište.
Takvim udaljavanjem brišu se ranije dobijeni grešni utisci i odbacuje se mogućnost
dobijanja zaraze od novih utisaka. Sam Sveti Duh poziva istinske Božije sluge na takvo
udaljavanje: Zato iziđite iz njihove sredine i odvojite se, govori Gospod, i ne dohvatajte se nečistog
i ja ću vas primiti. I biću vam otac, i vi ćete biti moji sinovi i kćeri, govori Gospod Svedržitelj.[49] I
u samom svetom obitalištu monah mora da se čuva od poznanstava, od hodanja po
kelijama braće i od primanja braće kod sebe, a sve zato da bi duša postala spremna da se
na njoj poseje Reč Božija i da u svoje vreme donese duhovni rod. I materijalnu njivu
pripremamo za veliki rod žita tako što plugom usitnimo i uklonimo sve drugo što na njoj
raste. Kada je prepodobni Simeon Novi Bogoslov stupao u manastir, njegov učitelj,
prepodobni Simeon Pobožni, zapovedio mu je: ʺPazi, čedo: ako hoćeš da budeš spasen,
onda nikako ne besedi na kraju služenja u crkvi, i ne hodi po kelijama. Nemoj da se
nekome slobodno obraćaš. Čuvaj svoj um da ne skita tamo i ovamo ‐ neka neprestano
gleda na tvoje grehe i na večnu muku.ʺ[50] U keliji valja imati samo najnužnije stvari, po
mogućnosti sasvim jednostavne: suvišne i lepe stvari odmah izazivaju strast u srcu, a um
zbog njih postaje sklon maštanju i rasejanosti, što je veoma štetno.
Drugi podvig sastoji se u umerenom postu. Post za početnike određuje manastirska
trpezarija. U trpezariji treba uzimati umerenu količinu hrane, tačnije, onoliko koliko je
potrebno da telo bude sposobno za poslušanja: otačko predanje i manastirski tipik
zabranjuju da se hrana uzima izvan trpezarije. Oni monasi koje je Bog priveo
tihovateljskom životu i neprestanom vežbanju u molitvi i razmišljanju o Bogu treba da
uzimaju hranu jednom dnevno,[51] ne smeju da se prejedu, a mogu da uzimaju sva jela
koja su dozvoljena monaštvu, shodno tome šta im je poslao Bog. Pri takvoj slobodi strogo
treba paziti da ona ne da povoda za naslađivanje ili višak. Istinsko naslađivanje očekuje
nas u budućem veku, a ovde, na putu ka njemu, zabranimo sebi nasladu i zadovoljavajmo
jedino prirodnu potrebu, a ne strasne prohteve. Samovanje i post su toliko suštinske
osobine monaškog života da su na osnovu njih monasi dobili u drevnosti svoj naziv:
monah (???????, solitarius, od grčke reči ?????, latinskog solus ‐ sam) znači usamljen;
monasima su takođe nazivani i isposnici.
Treći podvig su bdenija. Monah početnik se dovoljno vežba u tom podvigu tada kada
prisustvuje svim crkvenim službama. Podvig bdenija je posebno važan za onoga koji
provodi tihovateljski život. Monaha podiže u taj podvig živo sećanje, gotovo predosećanje
smrti i pravednog suda Božijeg koji će uslediti za njom. Monah se trudi da predupredi
strašno stanje na tom sudu pobožnim i trepetnim stajanjem na molitvi, kao pred licem i
očima samog Boga. On se nada da će ovde izmoliti i dobiti oproštaj grehova da bi nakon
izlaska duše iz tela prešao put od zemlje ka nebu bez ikakvog straha: zato neumorno stoji
na vratima Božije milosti tokom svoje usamljeničke molitve u keliji, kuca na ta vrata
plačem, kuca teškim uzdasima, smirenim rečima iz dubine srca, bolnog zbog greha.
Podvig bdenija se pojačava u onoj meri u kojoj se pojačava duhovno osećanje straha
Božijeg. Na početku, ipak, treba primoravati sebe na taj podvig, bez koga nema konačne i
potpune pobede nad strastima. Treba doći u stanje koje je Gospod zapovedio: Neka budu
bedra vaša opasana i svjetiljke zapaljene. A vi slični ljudima koji čekaju gospodara svojega, kada će
se vratiti sa svadbe da mu, čim dođe i kucne, odmah otvore. Blago slugama onim koje gospodar
došavši nađe budne. Zaista vam kažem da ćete se opasati, i posadiće ih, i pristupiće te će im služiti. I
ako dođe u drugu stražu, i u treću stražu dođe, i nađe ih tako, blago slugama onim. Ali ovo znajte:
kad bi znao domaćin u koji će čas doći lopov, bdio bi, i ne bi pustio da mu potkopaju kuću. I vi,
dakle, budite spremni; jer u koji čas ne mislite, doći će Sin Čovječiji.[52] Takvo stanje donosi
osećanje straha Božijeg. Posednici tog straha žive na zemlji kao putnici u gostoprimnici:
svakog časa očekuju da odu iz nje. Vreme zemaljskog života skraćuje se pred njihovim
očima kada se pred njima otkrije neobuhvatna, veličanstvena večnost. Misao da ih Gospod
može iznenada pozvati drži ih u neprestanoj budnosti, na neprestanoj straži od greha, koji
neprestano preti. Noći oni provode isto kao i dane, i spavaju jedino onoliko koliko moraju,
i nikako ne dopuštaju sebi da duboko utonu u san i da ih san razneži. Na svoj grubi ležaj
oni ležu obučeni i opasani da bi ustali istog časa čim zatreba. Podvig bdenija mora biti
usklađen sa čovekovim telesnim snagama. Taj podvig se, kao i samovanje i post, pojačava
postepenim prelaženjem podvižnika iz telesnog i duševnog stanja u duhovno ili
blagodatno stanje. Duhovni čovek, makar i slab po telu, izdrži neuporedivo veći podvig
od podviga za koji je sposoban telesni i duševni čovek. Prvog pokreće na podvig Božija
blagodat; on nailazi na manji otpor svog tela, koje pri stupanju u takvo stanje obično
odlaže znatan deo svoje otupelosti.
Da bismo napravili vidljivi krst, potrebno je da poprečno spojimo dva komada drveta; da
bismo sastavili nevidljivi krst, potrebne su nam dragovoljne nevolje ‐ podvizi, da drže telo
u raspeću, i nevolje izvana, da obuzdavaju i smiruju čovekov duh, koji je uvek spreman za
gordost zato što je ozleđen prilikom pada. Od obe ove vrste nevolja sastavljamo taj krst, i
znamo da nam je zapoveđeno da ga uzmemo na sebe i pođemo za Hristom, jer bez krsta
ne možemo da idemo za Hristom. Oni koji nisu raspeli svoje telo, ni obuzdali u njemu
grešne žarke želje i stremljenja, oni koji se predaju sladostrasnim osećanjima i pomislima,
ti ne mogu da zajedničare sa Hristom zato što posredstvom naslađivanja i zanetosti
grehom opšte sa satanom. Koji su po tijelu, rekao je sveti apostol Pavle, to jest, oni koji
provode telesni život, koji žive za svoje telo, izobilno ga hrane, odmaraju, i ugađaju mu, ne
mogu ugoditi Bogu.[53] Koji su po tijelu tjelesno misle,[54] to jest, oni koji provode telesni
život neizostavno imaju telesni način mišljenja, ne sećaju se večnosti i ne brinu o njoj,
imaju lažno zaveštanje o zemaljskom životu, smatraju da je on beskonačan, rade jedino za
njega, visoko cene zemaljske prolazne prilike i povlastice, ne mogu da prihvate Novi
zavet, ne mogu da odbace palu prirodu, već je, naprotiv, razvijaju, uvažavaju njeno
dostojanstvo i napredovanje. Tjelesno mudrovanje je smrt, a duhovno mudrovanje je život i mir.
Tjelesno mudrovanje je neprijateljstvo Bogu, pošto se ne pokorava Božijem zakonu, niti pak može
da se pokorava.[55] Ta sveta pokornost njemu nije svojstvena; za njega ona čak nije ni
moguća. Nikakvu korist neće nam doneti ostavljanje imanja i sveta, udaljavanje u
manastir, ako budemo ugađali ćudljivim željama našeg tela, ako ga ne podignemo na krst
tako što ćemo ga lišiti svega prekomernog i svakog naslađivanja, i ostaviti mu jedino ono
preko potrebno za postojanje. Prva zapovest koju je Bog dao čoveku bila je zapovest da
posti. Tu zapovest Bog je dao u raju, a potvrdio ju je i u Jevanđelju. Čovek je narušio
zapovest, i sveti raj nije mogao da ga sačuva od propasti; kada narušimo zapovest,
iskupljenje koje nam je Bogočovek darovao ne može da nas sačuva od propasti. Mnogi,
govori apostol Pavle, za koje vam mnogo puta govorih, a sad i plačući govorim, vladaju se kao
neprijatelji krsta Hristova; njihov je kraj pogibao, njihov bog je trbuh, i spava u sramoti njihovoj,
oni misle ono što je zemaljsko.[56] Dok je ovo govorio hrišćanima, apostol ih je molio da se
ugledaju na njegov život, koji je on provodio u trudu i naporu, često u nespavanju, u
gladovanju i žeđi, često u postovima, u zimi i golotinji.[57] Post je osnova svih monaških
podviga. Bez njega monah ne može ni da očuva samovanje, ni da obuzda jezik, ni da
provodi trezveni, pažljivi život, ni da napreduje u molitvi i bdeniju, ni da zadobija sećanje
na smrt, ni da sagleda mnoštvo svojih sagrešenja i slabosti. Monah koji je nemaran u postu
potresa iz temelja celokupnu zgradu svojih vrlina; ta zgrada neće izdržati ako se graditelj
ne opameti i na vreme ne pobrine da učvrsti temelje. Sveti Jovan Lestvičnik govori: ʺKnez
demona je pali denica. Knez strasti je proždrljivost.[58] Ne varaj se! Nećeš se osloboditi
faraona, i nećeš ugledati Pashu ako ne budeš uvek jeo gorko zelje i beskvasni hleb. Gorko
zelje označava napor i trud posta, a beskvasni hleb označava misao bez nadmenosti. Neka
se sa tvojim disanjem sjedini reč onoga koji kaže: A ja, kada mi demoni dosađivahu, odevah se
u vreću [žalosti] i postom smirivah dušu moju, i molitva moja u nedra moja prodiraše dublje.[59]
Ako si obećao Hristu da ćeš ići tesnim i uskim putem, onda sužavaj svoj stomak. Jer ako ga
hraniš i širiš, ti narušavaš to obećanje. Obrati pažnju, i čućeš reči: ʹProstran je i širok put
pomamnog stomakougađanja, što vodi u propast bluda, i mnogo ih ima koji njime idu. Uska su,
međutim, vrata i tesan put posta, što vodiuživot čistote, i malo ih je koji ga nalaze!ʺ[60]
ʺProdaj sve što imaš, uzmi krst svoj i hajde za mnom.ʺ Šta znače Hristove reči: Hajde za
mnom?[61] Ići za Hristom znači provoditi zemaljski život jedino radi neba, onako kako je
Bogočovek provodio svoj zemaljski život. Oni koji u svetu žive pobožno, po jevanđelskim
zapovestima, već blagim ponašanjem i nastrojenjem duše postaju slični Sinu Božijem; no
oni koji su se odrekli sveta, koji su raspeli svoje telo podvižništvom, koji su privukli u sebe
blagodat Svetog Duha zato što su učinili da njihovo telo postane mrtvo za greh[62]
zadobijaju naročitu sličnost sa Bogočovekom. Njih vodi Duh Božiji, oni su Sinovi Božiji[63]
po blagodati zato što su uredili sebe po liku nebeskog Čoveka, drugog Čoveka,
Bogočoveka.[64] Oni su deca Božija, ali im to ne posvedočuje ni slovo, ni površno, pred
Bogom potpuno beznačajno znanje po slovu, već sam svesveti Božiji Duh, koji se nastanio
u njima i sjedinio sa njihovim duhom.[65] A kad smo djeca, onda smo i nasljednici.
Nasljednici, dakle, Božiji, a sunasljednici Hristovi.[66] Iz čega je mogla da iznikne takva slava
za jadna, pala stvorenja ‐ ljude? Iz žive vere u Hrista, Boga, Tvorca i Spasitelja našeg, iz
žive vere koja je naučila izabranike Božije da prepoznaju Iskupitelja srcem, i da Njega, što
je još važnije, ispovedaju samim životom, odricanjem od sveta, uzimanjem dvostrukog
krsta, sastavljenog od voljnih i nevoljnih nevolja, i najpodrobnijim ispunjavanjem dobre i
ugodne i savršene volje Božije.[67] Pošto s njim stradavamo, govori apostol celom zboru
Hristovih podvižnika, da se s njim i proslavimo.[68] Večnu, nebesku slavu, pripremljenu
onima koji su stradali Hrista radi, koju je i sam lično iskusio, sveti apostol Pavle ovako
poredi sa kratkotrajnim nevoljama kojima se ta slava zadobija: Stradanja sadašnjega vremena
nisu ništa prema slavi koja će nam se otkriti.[69] Nimalo nisu važne te nevolje! Naš svemogući
i sveblagi načelnik i sudija podviga uložio je u same nevolje toliku duhovnu utehu da
nevolje Hrista radi već po sebi jesu izvor radosti. ʺOva telesna mučenjaʺ rekao je
velikomučenik Evstratije u svojoj predsmrtnoj molitvi Bogu, tako nazvavši svoja
pretrpljena natprirodna stradanja, ʺnisu ništa drugo do veselja Tvojim slugama.ʺ[70] Isto
to svojstvo veselja sadrže u sebi i monaške nevolje: u njihovim nedrima izbija i vri izvor
duhovne sladosti i radosti, vremenski početak blaženstva u večnosti. Krst je oružje
pobede, počasno znamenje hrišćanina: A ja,govori apostol, Bože sačuvaj da se čim drugim
hvalim osim krstom Gospoda našega Isusa Hrista, kojim se meni razape svijet i ja svijetu.ʺ[71]
Veza između čovekovog tela i duha je dostojna dubokog razmatranja i divljenja. Od stanja
tela mnogo zavisi i čovekovo mišljenje i osećanja srca. ʺKada stomak gladujeʺ, opominje
sveti Jovan Lestvičnik, ʺsrce postaje smireno. A kada se stomaku ugađa, misao postaje
ohola.ʺ[72] ʺDuša ne može doći u smirenje drugačije no davanjem manje količine hrane
teluʺ ‐ rekao je Pimen Veliki. Nastojatelj jednog manastira upitao je Velikog: ʺZašto ne
osećam u sebi strah Božiji?ʺ ʺKako da osećaš strah Božijiʺ, odgovorio je Veliki, ʺkada je tvoj
stomak pun hleba i sira?ʺ[73] Kada je telo sito, tada srce ne može da ne stvara osećanja
koja navode na blud, a um pomisli i maštanja o bludu, a to dvoje su u stanju da svojom
silom i zavodljivošću promene i najodlučniju dobru volju i skrenu je ka naslađivanju u
grehu. Upravo zato je sveti Jovan Lestvičnik rekao: ʺKo ugađa sopstvenom stomaku i
ujedno hoće da pobedi duha bluda, taj liči na čoveka koji uljem hoće da ugasi požar.ʺ[74]
Sveti Isak Sirijski govori: ʺZavoli siromašna odela da bi uništio pomisli koje u tebi klijaju:
gordoumlje srca. Onaj koji voli sjaj, taj ne može da zadobija smirene pomisli, zato što
duhom svojim, štoje u meni, tražim Te.ʺ[75] Navodeći telesna dela, sveti apostol Pavle
pominje među njima i neprijateljstva, svađe, pakosti, gnjev, prkos, razdore, jeresi[76] ‐ u stvari
nedostatke čovekovog duha. Zašto? Zato što vrsta greha razotkriva čovekovo telesno
mudrovanje, a telesno mudrovanje razotkriva život po telu, odbacivanje Hristovog
krsta.[77] Iz istorije Crkve vidimo da su takvi bili osnivači svake jeresi.
Ovo ubogo slovo napisao sam ja, mnogogrešni Ignjatije, da podstaknem sebe, da poučim
podvižničkom životu. Primetio sam da one teme duhovnog učenja koje ću izložiti pismeno
postaju jasne pre svega meni samom, a ponekad su, zbog aktuelnosti samih tema, korisne i
mojoj ljubljenoj braći. Ako neko pročita ovo slovo, neka mi oprosti nedostatke mog znanja
i govora. Ako ko pročita ovo slovo, i nađe u njemu nešto korisno za svoju dušu, molim ga
da obrati pažnju na ovo ubogo slovo i da povodom mišljenja koja nađe u njemu dobro
razmisli o sebi.
Potrebno je, veoma potrebno da svi hrišćani u dlaku ispune zavete Spasitelja, koji je rekao:
Ko hoće život svoj da sačuva, izgubiće ga, a ko izgubi život svoj mene radi i jevanđelja onaj će ga
sačuvati.[78] Koji voli život svoj izgubiće ga, a ko mrzi život svoj na ovome svijetu, sačuvaće ga za
život vječni.[79]
Šta znači voleti svoj život? To znači voleti svoju palu prirodu, njena svojstva oskrnavljena
padom, njeno lažno nazvano znanje, njene želje i strasti, njenu pravdu. Šta znači spasavati
svoj život u ovom svetu? To znači razvijati svojstva pale prirode, slediti svoja shvatanja i
svoju volju, stvarati svoju pravednost od prividno dobrih dela pale prirode. Šta znači
izgubiti svoj život radi Hrista i Jevanđelja, šta znači mrzeti svoj život? To znači poznati i
priznati da je priroda pala zbog greha i da ju je greh rastrojio; to znači mrzeti stanje koje je
pad stvorio u nama, i umrtvljavati to stanje odbacivanjem ponašanja po svojim
shvatanjima, po svojoj volji, po svojim strastima; to znači nasilno kalemiti na svoju prirodu
razum i volju Hristom obnovljene prirode, i svoje ponašanje postavljati prema svesvetom
Božijem učenju i prema svesvetoj Božijoj volji, što nam je sam Bog otkrio u Jevanđelju.
Naša pala priroda je neprijateljska Bogu; slediti shvatanja i težnje pale prirode znači težiti
ka sigurnoj i večnoj propasti. Zato su sveti oci pustinjaci, učitelji monaštva i celog
hrišćanstva, izgovorili toliko strašnih izreka protiv povođenja za svojom voljom i svojim
shvatanjima. Prepodobni Pimen Veliki je govorio: Čovekova volja je metalni zid između
Boga i čoveka, kamen koji udara protiv Božije volje. Ako je čovek ostavi, onda i on može
da kaže: Sa Bogom mojim preći ću zid visoki. Bog moj, neporočan je put Njegov.[80] A ako se
opravdanje sjedini sa voljom, onda se čovek predaje razvratu i gubi svoj život.ʺ[81] Pod
rečju opravdanje treba razumeti naše shvatanje da je da je delatnost po svojoj volji
opravdana i pravedna, a to je pouzdan znak duševnog rastrojstva i skretanja sa puta
spasenja. Prepodobni ava Dorotej govori: ʺJa ne znam koji je drugi razlog pada monaha,
ako nije povođenje za svojom voljom i za težnjama svog srca. Kažu da čovek pada zbog
ovoga ili zbog onoga, a ja, kako sam već rekao, ne znam drugi razlog osim ovoga. Jesi li
video nekoga ko je pao? Znaj da je sledio sebe.ʺ Dalje prepodobni Dorotej kazuje da se
nalazio u opštežiću ave Serida, da se u svemu rukovodio poukama duhonosnog starca
Jovana, da je potpuno odbacivao shvatanja i težnje srca. Kad bi učenom i umnom Doroteju
došla neka njegova misao o nečem duhovnom, on bi govorio sebi: ʺAnatema na te, i na
rasuđivanje tvoje, i na razum tvoj, i na znanje tvoje.ʺ[82] Eto obrasca blažene mržnje prema
svom životu, mržnje koju je zapovedio Spasitelj duša i tela naših! Eto obrasca blaženog
gubljenja života radi Hrista i Jevanđelja, a sve radi spasenja duše! Eto obrasca odnosa
svetih prema paloj prirodi!
Sledimo, braćo, Hristovo učenje! Sledimo život, ponašanje, način mišljenja svetih Božijih
ugodnika! Neka nas ništa ne zaustavi da se radi svog spasenja odreknemo svoje pale
prirode, da radi istinske ljubavi prema sebi odbacimo lažnu ljubav prema sebi, svoje
samoljublje, da radi spasonosne delatnosti po jevanđelskim zapovestima odgurnemo od
sebe delatnost po zakonima pale prirode, omiljene svetu, neprijateljske Bogu! Omrznimo
prividna dobra dela, koja nastaju iz lažno nazvanog znanja, iz kretnji krvi, iz osećanja srca,
koliko god nam izgledalo da su naša osećanja i mišljenja uzvišena, neporočna, sveta. Ta
dela mogu da razviju u nama jedino pogubnu uobraženost, gordost, samoobmanu.
Nijedno od tih dela ne prosvetljuje oči duše, kao što ih prosvetljuje zapovest
Gospodnja;[83] naprotiv, ta dela povećavaju slepilo duše, čine to slepilo neizlečivim. Oni
koji čine ta dela otići će u večnu muku jer čine dobro pale prirode, dobro koje je uvek
pomešano sa zlom, oskrnavljeno dobro, od koga Gospod, kao od satanske odvratnosti,
odvraća svoje svesvete poglede. Da bi neko činio dobra dela pale prirode, on ne mora biti
hrišćanin, zato što ta dela pripadaju celom palom čovečanstvu. Tamo gde se čine dobra
dela pale prirode, tamo gde ih prati grmljavina pohvala od sveta, tamo je isključen,
odbačen Spasitelj sveta. Dela vere, dela spasenja, ili, što je isto, ispunjavanje jevanđelskih
zapovesti, pripadaju jedino hrišćanima. Prepodobni Marko Podvižnik je rekao da ʺu
istinsko dobro možemo verovati i da istinsko dobro možemo činiti jedino u Hristu Isusu i
Svetom Duhu.ʺ[84] Ispunjavanje jevanđelskih zapovesti uvodi čoveka u istinsko
bogopoznanje i samopoznanje, u istinsku ljubav prema sebi, prema bližnjem, prema Bogu,
u zajedničarenje sa Bogom, koje se više razvija ako se usrdnije i tačnije ispunjavaju
jevanđelske zapovesti. Zajedničarenje sa Bogom, koje hrišćanin dobija na dar još dok
stranstvuje na zemlji, predstavlja istinski zalog nebeskog i večnog blaženstva. Taj zalog
sam svedoči da je pouzdan ‐ svedoči tako jasno i snažno da su mnogi odlučili da ga
sačuvaju, i zato su pokorno primili najveće nevolje i zavoleli ih više od prolaznog života.
Žalosna, jadna zaslepljenost sa kojom gordi svet prezrivo gleda na dela hrišćanske vere i
iznosi o njima bezumno mišljenje i osudu ubistvena je za svet. Kako se samo ništavnim
svetu čine dela vere u poređenju sa gromkim i živopisnim delima sveta! Kakvo je to dobro
delo saznanje svoje grešnosti, za koje se Božija milost izlila na carinika?[85] Kakvo je to
dobro delo pokajanje, posredstvom koga su se najveći grešnici pomirili sa Bogom i
nasledili večno blaženstvo? Kakvo je to dobro delo ispovedanje Hrista, ispovedanje
izgovoreno u nekoliko veoma jednostavnih reči? I ko ih je izgovorio? Izgovorio ih je
osuđeni razbojnik. Tih nekoliko veoma jednostavnih reči uvelo je razbojnika u raj i učinilo
ono što nisu mogle i neće moći da učine sve blistave vrline celog čovečanstva. Riječ o krstu
je ludost onima koji ginu; njima je isto toliko besmislena i delatnost po Jevanđelju. A nama
koji se spasavamo i reč krsna i delatnost po Jevanđelju jesu sila Božija,[86] koja isceljuje i
spasava naše duše.
Sveti oci svih vremena stalno su izražavali svoj odnos prema otkrivenom Božijem učenju
rečju: verujem. U savremenom društvu, koje se hvali da je pre svega obrazovano i
hrišćansko, srdačni odnos, zalog božanskom otkrivenju, stalno se čuje u reči: mislim.
Odakle su se pojavili taj zalog i ta reč? Iz nepoznavanja hrišćanstva. Žalosna je pojava
kada sin Istočne crkve razmišlja o hrišćanskoj veri izvan učenja svoje Crkve, protivno
njenom božanstvenom učenju, razmišlja svojevoljno, neuko, bogohulno. Nije li takvo
razmišljanje odricanje od Crkve, od hrišćanstva? Uplašimo se naše neukosti, koja nas vuče
u večnu propast; izučimo hrišćanstvo; zavolimo poslušnost svetoj Crkvi, omiljenu svima
koji imaju znanje hrišćanske vere. Postanimo revnosni izvršioci jevanđelskih zapovesti;
ispunjavajmo ih kao sluge nepotrebne,[87] koje imaju obavezu da ispunjavaju svoj dug, ali
ga stalno ispunjavaju ili pogrešno ili veoma nedovoljno. Neka nas Jevanđelje vodi prema
dobrim delima, a ne kretnja krvi i nerava. Naučimo se da činimo vrline sa smirenjem, a ne
sa raspaljivanjem, zato što raspaljivanje uvek prate i potpomažu slavoljublje i gordoumlje,
ili oholost. Kada Gospod izlije u nas sveti i prijatni vazduh smirenja, i kada zbog njegovog
dejstva prestanu talasi osećanja srca, tada ćemo poznati da raspaljenost, koja izvršava
veoma uzvišene i gromke čovečije vrline, jeste telo i krv, a telo i krv ne mogu da naslede
Carstvo nebesko.[88]
Spasite se, ljubljena braćo, spasite se! Spasite se od ovoga pokvarenoga roda,[89] govorio je
sveti apostol Petar onim njemu savremenim Judejcima koji su iz naroda neprijateljskog
hrišćanstvu prelazili da prime hrišćanstvo. Svoju dušu će spasiti onaj koji se spasava, govorili
su drevni veliki monasi o istinskim hrišćanima poslednjeg vremena. To znači: spasenje će
za njih biti veoma teško zato što će se neobično mnogo umnožiti grešne sablazni, a i zato
što će neobično mnogo ljudi skrenuti prema grehu.
Za spasenje su potrebni neobično veliki napori, neobično velika revnost, neobično veliki
oprez i čuvanje sebe, neobično velika razboritost, neobično veliko trpljenje. Zato nam je
naš svemogući vođa i učitelj, naš život, naša sila, naše spasenje, Gospod Isus Hristos,
unapred javio: U svijetu ćete imati žalost, ali nas je ujedno i ohrabrio rečima: Ne bojte se,ja
sam pobijedio svijet.[90] Ja sam sa vama u sve dane do svršetka vijeka. Amin.[91]

NAPOMENE:
1. Mt 19,17.
2. Jn 8,44.
3. Na stranicama Jevanđelja Gospod često izobličava nepobožnost Judejaca, a naročito
u 23. glavi Jevanđelja po Mateju i u 8. glavi Jevanđelja po Jovanu.
4. Lk 19, 8, 9, 10.
5. Mt 7,23.
6. Mt 19, 20, 21 i Mk 10,21.
7. Flp 3,15.
8. Flp 3, 20,12.
9. Ps 46,10. Lestvica, Pouka 29, gl. 5.
10. Flp 3,20.
11. 2 Cam 23,2.
12. Ps 83, 2.3.
13. Ps 41,2.3.
14. Ps 119.5.
15. Flp 1, 21, 23.
16. Slovo 85.
17. Beseda 8, gl. 4 i 5.
18. Flp 3,12,13
19. Jn 14,23.
20. Lk 14, 33.
21. Mt 6, 31‐33.
22. 2 Kop 6,4‐10.
23. Mt 19,27.
24. Dap 4, 34.
25. Vidi: Žitija velikomučenika Dimitrija Solunskog, Georgija Pobedonosca i drugih.
26. Histoire du Christianisme par Fleury, Livre V, chap. XVII.
27. Flp 1,29.
28. Mk 8, 34.
29. Jev 12,6‐9.
30. 1 Pt 4, 12‐19.
31. 2 Kop 12, 10.
32. 1 Pt 5, 7.
33. Jak 1, 2.
34. Jov 1,21; 2,10.
35. 1 Sol 5,18.
36. Prič 13,25.
37. Dap 5,41.
38. Dobrotoljublje, tom 3, knjiga 1, članci pod naslovom: ʺBez smirenoumlja nema
spasenja.ʺ
39. Jn 15,18,19.
40. Jn 16, 33.
41. 1 Kop 10, 13.
42. Ps 33, 19, 20.
43. 1 Kop 9.27.
44. 1 Pt 4, 1.
45. Gal 5,4.
46. 1 Tim 5, 5, 6.
47. Gal 6, 8.
49. 2 Kop 6,17,18.
50. Žitije prepodobnog Simeona Novog Bogoslova, rukopis. Ovo žitije izdala je Optina
pustinja svojim sredstvima.
51. Po savetu sv. Petra Damaskina. Vidi članak pod naslovom: ʺNeophodno i
izvanredno pokazanje sedam telesnih dejstavaʺ, knj. 1, Dobrotoljublje, tom 3.
52. Lk 12,35‐40.
53. Pim 8. 8.
54. Pim 8, 5.
55. Pim 8, 6,7.
56. Flp 3,18, 19.
57. 2Kop11.27.
59. Ps 34,13. Lestvica, Pouka 14, gl. 52.
61. Mt 19.21.
62. Pim 8.10.
63. Pim 8,14.
64. 1 Kop 15.47‐49.
65. Pim 8.16.
66. Pim 8.17.
67. Uporedi Rim 12.2.
68. Pim 8, 17.
69. Pim 8,18.
70. Vidi njegovo žitije, Četiminej, 13. decembar.
71. Gal 6,14.
72. Lestvica, pouka 14, gl. 22.
74. Lestvica, pouka 14, gl. 21.
75. Ic 26,9.
76. Gal 5,20.
77. Prepodobni Simeon, Hrista radi jurodivi, pokazao je da je odbacivanje Hristovog
krsta bilo uzrok Origenove zablude i propasti, Četiminej, 21 Jul.
78. Mk 8, 35.
79. Jn 12, 25.
80. Ps 17,30,31.
82. Pouka o tome da ne treba rasuđivati svojim razumom.
83. Ps 18, 9.
84. Dobrotoljublje, tom 1, Dvesta poglavlja o duhovnom zakonu, gl. 2.
85. Lk 18,10‐14.
86. 1 Kop 1,18.
87. Lk 17,10.
88. 1 Kop 15, 50.
89. Dap 2,40.
90. Jn 16, 33.
91. Mt. 28, 20.
ASKETSKI OGLEDI

SLOVO O STANjIMA ČOVEČIJE PRIRODE U POGLEDU DOBRA I ZLA

1. UVOD

Da bi tačno sudio o sebi i pravilno postupao prema sebi, Hristov podvižnik ima preku
potrebu da pravilno razume svoju prirodu. Istinita misao je izvor svih dobara; lažna misao
je izvor pogrešne delatnosti i plodova koje ona neminovno donosi. Čim vidimo
podvižništvo nekrunisano duhovnim plodovima ili krunisano plodovima samoobmane
moramo znati da je uzrok toga bio lažan pravac, lažna polazna tačka delatnosti. Avaj!
Često oči uma zapanji žalosni prizor koji izaziva u srcu gorke suze. Šta može biti žalosnije
od sledećeg prizora: podvižnik ‐ koji je proveo ceo život u nedrima svete obitelji, u
neprestanom služenju Bogu, u neprestanim podvizima ‐ nepristrasno pogleda sebe, svoju
nesumnjivu neplodnost, i vidi da su u njemu odrasle i učvrstile se razne strasti, koje su
prilikom njegovog stupanja u monaštvo bile veoma slabe, skoro nedelotvorne? Šta može
biti žalosnije od prizora kada to isto podvižnik vidi i kod svoje sabraće? Taj prizor čini još
žalosnijim činjenica da u određenom uzrastu i određenoj situaciji obraćanje i ispravljanje
postaje veoma teško. Veliko je i blaženo delo proslaviti u sebi Hrista. Velika nesreća je ona
nesreća koja je sadržana u otuđenju od Boga i u vremenu i u večnosti, kada razvijemo u
sebi svoje palo ja.

ASKETSKI OGLEDI


2. TRI ČOVEKOVA STANjA U POGLEDU DOBRA I ZLA

Da bismo izbegli veliku nesreću ‐ otuđenje od Boga i u vremenu i u večnosti ‐ stupimo na
prave i svete staze. Da bismo zadobili pravilnu hrišćansku delatnost, tačno izučimo tri
stanja čovečije prirode: stanje nakon stvaranja, stanje nakon pada, i stanje nakon
iskupljenja.[1] Hrišćaninova delatnost može biti pravilna, spasonosna za dušu i Bogu
ugodna jedino onda kada on dejstvuje ili se trudi da dejstvuje isključivo po zakonima
obnovljene čovečije prirode.

NAPOMENE:
1. Stanje nakon stvaranja sveti oci nazivaju prirodnim, stanje nakon pada
potprirodnim, stanje nakon iskupljenja natprirodnim. Sveti Isak Sirijski,Slovo 4;
prepodobni Dorotej, Pouka.
ASKETSKI OGLEDI


3. STANjE PRIRODE U POGLEDU DOBRA I ZLA NAKON STVARANjA ČOVEKA

Nakon stvaranja čoveka njegova priroda nije učestvovala u zlu. U njoj je živelo i
dejstvovalo jedino celo dobro. Čovečanstvo nije imalo nikakvog iskustvenog znanja o zlu.
Ono je znalo jedino da postoji zlo, da je iskustveno poznanje zla pogubno za
čovečanstvo.[1] Teorijsko, površno znanje o zlu nikako nije moglo štetno da utiče na
čovečiju prirodu zato što je to mrtvo znanje, jednako neznanju po pitanju čovekove
unutrašnje i spoljašnje delatnosti. Čovek je pao posredstvom delatnog, iskustvenog
poznanja zla; čovekov pad se sastoji u delatnom, iskustvenom poznanju zla, u usvajanju
zla. Teorijsko znanje o otrovu ne izaziva smrt, već, naprotiv, odvraća od nje; praktično
poznanje otrova, to jest uzimanje otrova, donosi smrt.

NAPOMENE:
1. Post 2, 9, 17; 3, 2.
ASKETSKI OGLEDI


4. STANjE NAKON ČOVEKOVOG PADA

U paloj čovekovoj prirodi dobro je pomešano sa zlom. Zlo, dovedeno u čoveka, toliko se
smešalo i slilo sa čovekovim prirodnim dobrom da prirodno dobro nikada ne može da
dejstvuje odvojeno od zla, ne može da dejstvuje a da pri tome ujedno ne deluje i zlo.
Čovek je zatrovao sebe time što je probao greh, to jest time što je iskustveno poznao zlo.
Otrov je prodro u sve delove tela, u sve; sile i svojstva duše: bolest greha pogodila je i telo,
i srce, i um. Pali ljudi nazivaju i smatraju svoje znanje zdravim, ali time pogubno lažu i
obmanjuju sebe. Zdravo znanje je bilo do pada; nakon pada ono je kod svih ljudi, bez
izuzetka, postalo lažno, i moramo ga odbaciti, ako nam je stalo do spasenja.[1] Svetlost
očiju mojih ni ona nije sa mnom,[2] govori Pismo o znanju pale prirode. Pali ljudi nazivaju i
smatraju svoje srce dobrim, ali time pogubno lažu sebe i obmanjuju sebe: ono je bilo dobro
do pada; nakon pada čovekovo dobro se smešalo sa zlom, oskrnavljeno je, i zato ga
moramo odbaciti, ako nam je stalo do spasenja. Bog, srceznalac, nazvao je sve ljude
zlim.[3] Zaraza greha je sve rastrojila u čoveku; sve dejstvuje nepravilno, sve dejstvuje pod
uticajem laži i samoobmane. Tako dejstvuje njegova volja, tako dejstvuju osećanja
njegovog srca, tako dejstvuju sve njegove pomisli. Ništavno je i beskorisno to što ih palo i
zaslepljeno čovečanstvo naziva dobrim, izvrsnim, uzvišenim.
Duboko smo mi pali: malo ko uviđa da je palo biće i da mu je potreban Spasitelj; većina
gleda na svoj pad kao na stanje potpunog trijumfa i napreže sve svoje snage da učvrsti i
razvije svoje stanje pada.
Čovek više i nije u stanju da sopstvenim naporima odvoji dovedeno zlo od prirodnog
dobra. Zlo je prodrlo u sam početak čoveka; čovek se začinje u bezakonju, rađa se u
gresima.[4] Od samog svog rođenja čovek nema nijednog dela, nijedne reči, nijedne
pomisli, nijednog osećanja u kojima je dobro, bar za tren, bilo bez veće ili manje primese
zla. To posvedočuje i Sveto pismo, i kaže da među palim ljudima nema nijednog pravednog;
svi zastraniše i zajedno nevaljali postaše: nema ha koji čini dobro, nema baš nijednoga.[5]
Ukazujući na palu prirodu, sveti apostol Pavle govori: Dobro ne živi u meni, to jest u tijelu
mojemu.[6] Ovde pod tijelom apostol ne podrazumeva čovečije telo u doslovnom smislu,
nego telesno stanje celokupnog čoveka: njegovog uma, srca i tela. I u Starom zavetu
nazvan je tijelom celokupni čovek: Neće se duh moj, rekao je Bog, dovijeka preti s ljudima, jer
su tijelo.[7] U tom telesnom stanju, kao u svom telu, žive greh i večna smrt. Za telesno
stanje apostol ima nazive tijelo smrti,[8] tijelo grjehovno.[9] To stanje se naziva telom, telom
smrti i greha, zato što su u njemu misao i srce, čiji je zadatak da streme ka duhovnom i
svetom, upućeni i prikovani samo za materijalno i grešno, i žive u materiji i grehu.
Čovečije telo samog apostola bilo je hram Svetog Duha, bilo je prožeto Božijom blagodaću
i izlivalo iz sebe dejstva Božije blagodati.[10] Na njega ne mogu da se odnose izrazi koji se
tako verno odnose na telesno stanje u koje se čovekova priroda survala prilikom pada: Koji
su po tijelu ne mogu ugoditi Bogu;[11] da bi se uništilo tijelo grjehovno;[12] ko će me izbaviti od
tijela smrti ove?[13]
Apostol izvanredno opisuje mešanje dobra sa zlom u palom čoveku, prepuštenom
sopstvenim naporima na činjenju dobra, pri čemu zlo nužno izbija iz prirode, izopačuje
čovekovo dobro i obara zamisli uma koji uzaludno pokušava da istinsko služenje Bogu
uvede u hram duše. Zakon je duhovan, govori apostol, aja sam tjelesan, prodan u ropstvo
grijehu. Jer ne znam šta činim,jer ne činim ono što hoću, nego što mrzim to činim. Ako li činim ono
što neću, priznajem da je zakon dobar. Tada to ne činim više ja, nego grijeh koji živi u meni. Jer
znam da dobro ne živi u meni, tojest, u tijelu mojemu; jer htjeti imam u sebi, ali učiniti dobro ne
nalazim. Jer dobro, što hoću, ne činim, nego zlo, što neću, ono činim. A kad činim ono što neću, već
ne činim to ja, nego grijeh koji živi u meni. Nalazim, dakle, zakon: kada hoću dobro da činim, zlo
mije prisutno. Jer se radujem Božijem zakonu po unutarnjem čovjeku; ali vidim drugi zakon u
udima svojim koji se bori protiv zakona uma mojega, i porobljava me zakonom grijeha koji je u
udima mojim. Ja jadni čovjek! Ko će me izbaviti od tijela smrti ove? Tako, dakle, ja sam umom
služim Božijem zakonu, a tijelom zakonu grijeha.[14] Pod rečju tijelo ovde opet treba razumeti
telesno stanje koje obara sve pokušaje čovečijeg uma da ispuni Božiju volju dok se čovek
nalazi u stanju pada, dok nije obnovljen Duhom; kada se Duh nastani u čoveku, On ga
oslobađa od robovanja grehu,[15] da bi se uništilo telo grehovno,[16] to jest telesno stanje
u čoveku. Tako treba razumevati i apostolove reči: Tijelo i krv ne mogu naslijediti Carstva
Božijega.[17] Ovde se pod rečima tijelo i krv podrazumevaju pomisli i osećanja koji nastaju
u našoj prirodi i drže čoveka u telesnom stanju po njegovom umu, srcu i telu.
To stanje je stanje staroga čovjeka.[18] Apostol zapoveda hrišćaninu da ostavi to stanje i
obuče se u novoga čovjeka, sazdanoga po Bogu u pravednosti i svetosti istine.[19] To je ono isto
što je on rekao u Poslanici Rimljanima: Obucite se u Gospoda Isusa Hrista,[20] i u Prvoj
poslanici Korinćanima: Nosićemo i sliku nebeskoga[21] (čoveka). Izvesno je da je apostol bio
obnovljen Duhom i da je bio obučen u Hrista; prosvetljen Duhom i pokretan ljubavlju
prema bližnjima, on je u ime palog čoveka, koji se naprezao da raskine lance greha,
izgovorio ispovedanje stanja u kome čovek, zbog zla koje živi u njemu i vrši nasilje nad
njim, ne može da ne čini zlo, čak i kada bi želeo da čini dobro.[22] Takvo viđenje čovečijeg
pada je dar Božije blagodati.[23]
U zajednici palog čovečanstva neke ljude nazivaju dobrima. Tako ih nazivaju nepravilno,
relativno. U toj zajednici dobrim se naziva onaj čovek koji čini najmanje zla, a zlim onaj
koji čini najmanje dobra. Uostalom, zli čovek može toliko da napreduje u zlu da se sva
njegova delatnost pretvara u neprekidni niz zlodela. Dobar čovek, u preciznom smislu, ne
postoji. Nema čoveka koji bi u svom palom stanju činio čisto dobro, neopoganjeno zlom:
Niko nije blag osim jednoga Boga,[24] govori Reč Božija. Sve ljude Ona smatra i naziva
zlim.[25] Starozavetni pravednici nazivani su pravednicima jedino u odnosu na ostale
ljude,[26] a ne u odnosu na Boga. U odnosu na Boga celokupno čovečanstvo, bez izuzetka,
postalo je nedostojno; sva dela padom pokvarene prirode postala su neblagougodna Bogu
zato što su opoganjena neodvojivom primesom zla.
Sama vera u obećanog Iskupitelja, koja se dokazuje delima vere, i zbog koje je Bog primio
starozavetne pravednike, i koja im je uračunata u pravednost,[27] pružala je nadu u
spasenje, nadu u izlazak iz tamnica pakla, u koje su bačene ljudske duše, bez izuzetka,
nakon odvajanja od tela, dok očovečeni Bog nije slomio prijevornice i vrata pakla.
Kao da je bilo malo to što je greh posredstvom pada postao gotovo prirodan čoveku, toliko
prirodan da je Pismo greh nazvalo životom,[28] da je odricanje od greha postalo odricanje
od sebe,[29] pa je pali čovek primio u sebe satanu, koji ga je sablaznio, i postao stan
satanin. ʺIspostavlja seʺ, govori prepodobni Makarije Veliki, ʺda i sam neprijatelj na neki
način prebiva u nama, bori se i zarobljava nas.ʺ[30] Ovo ni u kom slučaju nije proizvoljno
mišljenje, nije mašta, nego opitno znanje, a to znanje dobijaju oni koji, kako govori isti taj
ugodnik Božiji, postojano ostaju u molitvi i nepokolebivo se suprotstavljaju svome
neprijatelju.[31]
Hrišćaninu koji živi u svetu takvo opitno poznanje čovekovog pada nije dostupno zato što
su ga svezale razne brige, a i zato što ga ne4restana rasejanost odvlači od viđenja samog
sebe. Nije za njega naše slovo. Neka on dobrim delima u krilu Pravoslavne crkve, naročito
milostinjom i celomudrenošću, stvara svoje spasenje. Mi besedimo sa monasima, koji su se
potpuno predali služenju Bogu, koji žele da Carstvo Božije ugledaju u sebi, otkriveno u sili
i slavi. Neizmenljivi duhovni zakon podvižništva zahteva da čovek najpre raskine
materijalne lance, kojima je svezan izvana, i da tek tada počne da raskida one lance kojim
su ga duhovi zlobe svezali u dubini njegovog uma i srca. ʺIspostavilo seʺ, govori sveti
Makarije Veliki, ʺda je čovek nakon prestupanja zapovesti i nakon izgona iz raja svezan na
dva načina, i dvema vrstama lanaca: ispostavilo se da ga u ovom svetu vezuju predmeti
sveta i ljubav prema svetu, to jest prema telesnim željama i strastima, prema bogatstvu i
slavi, takođe ljubav prema tvarima, prema ženi i deci, prema srodnicima, prema
domovini, prema mestima, prema odelima, kraće rečeno, ljubav prema svim onim
vidljivim stvarima od kojih mu Reč Božija zapoveda da se dragovoljno odrekne (zato što
se čovek dragovoljno pokorava svemu vidljivom), da se razreši i oslobodi svega toga da bi
zatim mogao potpuno da ispuni Božiju volju. A u sebi (čovečija) duša je toliko svezana,
zaključana, okružena zidinama i okovana okovima mraka i svim ostalim sredstvima
duhova zlobe da ne može, kako bi htela, da ljubi Boga, da veruje u Njega i da ga
poštuje.ʺ[32] Dalje u svojoj besedi veliki ugodnik Božiji i učitelj monaha poučava da svoje
zarobljeništvo, svoje ropstvo, svoju večnu smrt mogu da otkriju u sebi samo oni koji su
zbacili sa sebe okove sveta i predali se istinskom i izuzetnom služenju Bogu. Onaj ko se,
suprotno ovome, nije prethodno potrudio da raskine lance koje je na njega stavila materija,
to jest vidljivi svet i zemaljski prolazni život, sa svojim prilikama i odnosima, taj nikada
neće poznati, neće primetiti da je zarobljen, i neće zapaziti duhove zlobe koji dejstvuju u
njemu. On zauvek ostaje stran samom sebi zato što gaji u sebi skrivene strasti, ali ih ne
poznaje: veoma često pobude strasti on smatra pobudama pravde, i njihovo dejstvo
smatra dejstvom Božije blagodati ili utehom savesti. U samom monaškom životu telesni
podvig, koliko god on bio veliki, ne može sam po sebi da otkrije unutrašnje lance i
unutrašnju nesreću: za to je potreban duhovni podvig. Telesni podvig bez duhovnog
podviga više je štetan nego koristan; on neobično mnogo pojačava strasti duše:
slavoljublje, licemerje, lukavstvo, gordost, mržnju, zavist, uobraženost.[33] ʺAko unutarnje
delanje po Boguʺ, rekao je veliki Varsanufije, ʺne pomaže čoveku, onda se on uzalud trudi
i u spoljašnjem.ʺ[34]
Sledeći duhovni podvizi otkrivaju podvižniku njegovo unutrašnje robovanje, a u isti mah
podižu bitke u njegovim pomislima i osećanjima.
1) Istinska poslušnost. Posredstvom istinske poslušnosti podvižnik početnik, odsecajući,
Boga radi, svoju volju i svoja shvatanja ‐ u želji da ispuni volju i shvatanja podvižnika koji
je već napredovao i neuskrativo zadobio poslušnost prema Bogu ‐ neizostavno podstiče
palog anđela na protivdejstvo, i time otkriva njegovo prisustvo u sebi. Ako podvižnika ne
sablazne zle spletke, predlozi i razni izgovori kojima lukavi nastoji da ga odvuče od
poslušnosti, i ako ostane postojan u podvigu, on će podstaći nevidljivog neprijatelja na
zavist i ljutu borbu, u kojoj taj neprijatelj neće propustiti priliku da podigne u podvižniku
razna grešna maštanja, pomisli, osećanja, zanose, i time će podvižnik otkriti u dubini srca
skriveno, izuzetno veliko, a naizgled potpuno nepostojeće zlo.
2) Čitanje, izučavanje i ispunjavanje jevanđelskih zapovesti, zato što one, odsecajući
delatni greh, prvenstveno istrebljuju greh u samom umu, u samom srcu. Ispunjenje tih
zapovesti, ili, pravilnije, naprezanje u ispunjavanju zapovesti, nužno izobličava greh koji
živi u nama i izaziva žestoku unutrašnju borbu, u kojoj najviše učestvuju duhovi zlobe.
3) Sramoćenja i druge nevolje takođe otkrivaju greh skriven u dubini duše. Nevolju i
zovemo iskušenjem upravo zato što ona otkriva skriveno stanje srca. U čoveku još
zarobljenom vlašću greha, sasvim prirodno, upravo nevolja izobličava greh koji živi u
dubini duše, otkriva ga posredstvom ožalošćenog srca, tuge, pomisli roptanja,
negodovanja, samoopravdavanja, osvete, mržnje. Nesumnjivi znak dejstva palog gordog
duha je pojačano dejstvo tih strasti u duši, naročita najezda i pritisak pomisli i maštanja.
4) Pažljiva molitva, naročito molitva imenom Gospoda našeg Isusa Hrista, uz naprezanje
na spajanju srca i uma, razotkriva zmiju koja se gnezdi u dubini srca, ranjava je i podstiče
na kretanje. Prepodobni Kalist i Ignjatije Ksantopul u svom delu o tihovanju i molitvi
navode sledeće reči svetog Jovana Zlatoustog: ʺMolim vas, braćo, nikada ne gazite i ne
prezirite pravila molitve. Slušao sam nekada oce kako govore da onaj koji pogazi ili prezre
to pravilo i nije monah. Takav ‐ i kada jede, i kada pije, i kada prebiva u keliji, ili služi, ili
putuje, ili šta drugo čini ‐ mora bez prestanka da vapi ovako: Gospode Isuse Hriste, Sine
Božiji, pomiluj me, da bi neprestano pominjanje imena Gospoda našeg Isusa Hrista
razdraživalo neprijatelja na bitku. Najpre će ugledati zlo u unutrašnjosti svog srca, a zatim
(u srcu skriveno) dobro (to jest Božiju blagodat), koja je svetim krštenjem zasađena u
svakog pravoslavnog hrišćanina.ʺ[35] Prepodobni Makarije Veliki uči da takvo stanje
unutrašnje borbe treba podnositi dobrodušno, sa nesumnjivom verom i nadom u
Gospoda, sa velikim trpljenjem, očekujući od Gospoda pomoć i dar unutrašnje slobode.
Bitka ne može biti krunisana pobedom, i sloboda ne može biti osvojena naporima samog
čoveka: i jedno i drugo je dar Božiji, darovan podvižniku u svoje vreme, poznato jedino
Bogu.[36]
Mnogo greše oni koji se nalaze pod vlašću strasti a zahtevaju od sebe da budu bestrasni.
Zbog takvog nepravilnog zahteva prema sebi, koji je samo posledica nepravilnog mišljenja
o sebi, oni padaju u neobično veliku zbunjenost kada se pokaže da u njima na bilo koji
način živi greh. Oni tada padaju u uninije, u beznađe. Njima se, zbog nepravilnog
mišljenja o sebi, čini da je ta projava greha nešto neobično, nešto što se ne uklapa u
postojeći red. A u stvari, projava greha u pomislima, osećanjima, rečima i delima (ovde
govorimo o zanosima, a ne o smrtnim gresima, ni o voljnim gresima) sasvim je logična,
prirodna, nužna. ʺAko nas strast uznemiravaʺ, govori prepodobni ava Dorotej, ʺonda to ne
sme da nas zbunjuje, jer padati u zbunjenost zbog toga što nas strast uznemirava nije ništa
drugo do delo bezumlja i gordosti, posledica nepoznavanja stanja svoje duše i izbegavanja
truda. Tako su o tome rekli oci. Mi ne napredujemo upravo zato što ne znamo svoju meru,
što nemamo strpljenja u započetim delima, što bez truda hoćemo da zadobijemo vrlinu.
Čemu se čudiš, strasni čoveče, kada te strast uznemirava? Zbog čega se zbunjuješ? Stekao
si strast, imaš je u sebi, i zbunjuješ se! Primio si u sebe i njene zaloge, a kažeš: ʹZašto me
ona uznemiruje?ʹ Bolje je trpi, podvizavaj se, i moli Boga.[37]
Oni koji sagledavaju u sebi greh upravo zbog tog sagledavanja ceo dan zemaljskog života
provode u opominjanju na svoju grešnost, umom pokazuju sebe, svoje jadno stanje
Gospodu, i vapiju sa bolom u srcu: Oči su moje svagda ka Gospodu, jer će On izbaviti od zamke
noge moje. Pogledaj na me i pomiluj me, jer sam jedinak (= samac) i siromah. Izbavi od mača dušu
moju, i iz ruke pseće jedinicu moju. Jer kakva je korist čovjeku ako sav svijet zadobije a duši svojoj
naudi? Ili kakav će otkup čovjek dati za dušu svoju? Spasi me iz usta lavljih i od rogova nosoroga
smernost moju, jer suparnik vaš, đavo, kao lav ričući hodi i traži koga da proždere. Vidi smirenje
moje i trud moj, i oprosti sve grehove moje. Vidi neprijatelje moje kako se umnožiše, i mržnjom
nepravednom omrznuše me. Sačuvaj dušu moju, kao što si sačuvao dušu Jova, sluge Tvoga, i
izbavi me; da se ne postidim.jer se u Tebe pouzdahʺ[38] Onaj koji živi po ovim pravilima, taj će,
bez imalo sumnje, biti udostojen da u svoje vreme kaže: Trpeći potrpeh Gospoda, i obrati
pažnju na me, i usliša moljenje moje; i izvede me iz rova mučenja i iz blata mulja (mnogog), i
postavi na kamen noge moje, i uspravi stope moje; i stavi u usta moja pesmu novu, himnu Bogu
našem.[39] Istinit je Onaj koji daje obećanja onima koji se uzdaju u Njega i koji se ne daju
otrgnuti od uzdanja u Njega, bez obzira na to što ih greh svojim nasiljem dugo i
iscrpljujuće muči u srcu. Darovalac će sigurno ispuniti svoje obećanje. A zar Bog neće
odbraniti ‐ svedoči Sin Božiji ‐ izabranike svoje koji mu vapiju dan i noć i zar će oklijevati? Kažem
vam da će ih ubrzo odbraniti.[40] Reč oklijevati ovde označava da Bog dopušta grehu i
duhovima zlobe, koji žive u čoveku, da određeno vreme iskušavaju čoveka radi njegove
koristi. Sveti Makarije Veliki govori: ʺKnez ovoga veka je štap koji kažnjava (urazumljuje)
one koji su još deca po duhu, i bič koji im zadaje rane, ali time što ih ozlobljava i iskušava,
on im, kako smo ranije rekli, priprema veliku slavu i veliku čast... Taj štap uređuje neko
veliko delo spasenja, kako je negde kazano: Zlo, imajući za cilj zlo, pospešuje dobro. Za dobre
duše, za duše dobre volje, i najveća nevolja pretvara se u dobro, što svedoči i sam apostol:
Onima koji ljube Boga sve pomaže na dobro.[41] Tom štapu, koji vaspitava tako što kažnjava,
dopušteno je da dejstvuje da bi sudovi bili ispitani, kao u užarenoj peći, da bi dobri postali
tvrđi, i da bi loši pokazali da lako pucaju i da ne mogu da izdrže veliku vatru. Đavo je
delo i sluga Božiji, i ne može da iskušava onoliko koliko on odluči, ne može da ozlojeđuje
onoliko koliko on hoće, već onoliko koliko mu Božiji mig dozvoli i dopusti. Bog tačno zna
stanje svih, i svakom čoveku dopušta onoliko iskušenja koliko sam taj čovek ima sila.
Vjeran je Bog ‐ govori apostol ‐ koji vas neće pustiti da se iskušate većma nego što možete, nego će
učiniti sa iskušenjem i kraj, da možete podnijeti.[42] Koji ište i kuca na vrata, koji traži do kraja,
taj će dobiti to što traži.ʺ[43]
Zašto Bog dopušta da duhovi zlobe i greh iskušaju podvižnika? Zato što čovek ima preku
potrebu da tačno i detaljno sazna svoj pad, jer bez toga ne može da pozna i primi
Iskupitelja onako kako treba. Čovek mora da pozna svoju palu prirodu, njene sklonosti,
njoj svojstvenu delatnost, da kasnije, kada primi blagodat Svetog Duha, koju mu daje
Iskupitelj, ne bi upotrebio tu blagodat na svoju duhovnu štetu ili da ne bi njena dejstva
pripisao sebi, već da bi bio njen dostojan sasud i njeno dostojno oruđe. Sveti Grigorije
Sinait govori: ʺAko čovek ne bude napušten i poražen i savladan zato što se pokorio
svakoj strasti i pomisli, i u duhu pobeđen, a pri tome ne dobija nikakvu pomoć ni od dela,
ni od Boga, ni od bilo koga drugog, zbog čega dolazi skoro do očajanja, jer je iskušavan sa
svih strana ‐ tada on ne može da dođe u skrušenost duha, ne može da smatra da je manji
od svih, da je poslednji i sluga svima, izuzimajući same demone, koji su ga mučili i
pobedili. To je smirenje koje dopušta promisao Božiji, kazneno‐vaspitno smirenje, posle
kojeg Bog daruje drugo, uzvišeno smirenje, koje je božanstvena sila, koja dejstvuje pomoću
Boga i pomoću Njega čini sve; (čovek) vidi tu silu u sebi kao oruđe, i tim oruđem čini
Božija čuda.ʺ[44] Tako se objašnjava ta divna pojava, tj. svetitelji Božiji; budući da su
sasudi Svetog Duha, oni su ujedno videli, shvatili, ispovedali sebe kao najveće grešnike,
dostojne privremenih i večnih kazni. Oni su ozbiljno upoznali i izučili svoju palu prirodu,
videli da u njoj nema ničega neoskrnavljenog, i stoga su sve dobro koje je Božija blagodat,
nastanivši se u njima, učinila posredstvom njih sa punim ubeđenjem pripisali toj
blagodati, i stalno strepeli da pala priroda ne izrodi neku pomisao ili neko osećanje
uvredljivo za Svetog Duha.[45] Brzi prelazak iz stanja borbe u stanje duhovne slobode ne
donosi korist čoveku. Sveti Makarije Veliki napominje da ʺduše koje su već pričasnice
Božije blagodati, već pune nebeske sladosti, već posednice naslada duhovnog mira, ali
nepotvrđene, neiskušane u nevoljama koje im nanose zli duhovi često ostaju detinjasto
slabe i nesposobne za Carstvo nebesko.
Ako li ste bez karanja, govori sveti apostol, koje su svi iskusili, onda ste kopilad, a ne sinovi.[46]
Iskušenja i nevolje se i šalju čoveku radi njegove koristi, da bi duša, ispitana u nevoljama,
postala jača i časnija pred svojim Gospodom. Ako izdrži do kraja sa nadom u Gospoda,
onda ne postoji mogućnost da ona ne dobije dobra koja je obećao Sveti Duh, i potpuno
oslobođenje od zlobe strasti.ʺ[47] Zbog tog Božijeg proviđenja Hristovi podvižnici,
izuzimajući nekolicinu njih, znatan deo svog zemaljskog stranstvovanja provode u gorkoj
borbi protiv greha, pod jarmom nemilosrdnog faraona. Prilikom izlaska iz Egipta ‐ zemlje
u kojoj peku ciglu i jedu meso do presitosti, što odslikava plotsko stanje ‐ sluge istinskog
Boga su oplenile Egipćane, to jest odnele su sa sobom bogatstvo delatnog znanja koje se
dobija u borbi protiv greha i duhova zlobe. Takva je odluka Božijeg duhovnog zakona.[48]
Sveti Isak Sirijski priča sledeću priču: ʺNeko od svetih je govorio: ʹBeše neki otšelnik, starac
dostojan poštovanja. Uputio sam se jednom prilikom njemu jer me je pritiskala tuga od
iskušenja koja su me stigla. Starac je u to vreme bio bolestan, ležao je. Pozdravio sam ga,
seo kraj njega, i rekao mu: ʹOče! Pomoli se za mene; demonska iskušenja me mnogo
žaloste.ʹ On otvori oči, pogleda me pažljivo, i reče: ʹSine! Ti si mlad: na tebe Bog ne
dopušta iskušenja.ʹ Odgovorih mu: ʹTačno, mlad sam, ali sam podvrgnut iskušenjima
krepkih muževa.ʹ On opet reče: ʹAko je tako, onda Bog hoće da te učini mudrim.ʹ A ja
rekoh: ʹKako će me Bog učiniti mudrim kada svakog dana doživljavam smrt?ʹ On opet:
ʹBog te voli, ćuti. Bog će ti dati Svoju blagodat,1 i dodade: ʹZnaj, sine, da sam se ja trideset
godina borio protiv demona. Nakon dvadeset godina borbe nisam osetio nikakvo
olakšanje. U dvadeset petoj godini borbe počeo sam da osećam počinak od delanja.
Počinak je vremenom postajao veći. U dvadeset osmoj godini borbe počinak je počeo
naročito da se uvećava. Pred sami kraj tridesete godine borbe počinak se tako učvrstio
(ranije se, znači, menjao: čas je dolazio, čas odlazio) da više ne znam ni meru do koje je
napredovao...ʹ Eto kakav je počinak iznedrilo veoma teško i dugotrajno delanje
(podviga).ʹʺ[49]
Položimo najpre nadu na našeg svesilnog i sveblagog Boga, a onda se potrudimo da
istinskim monaškim životom kroz oblak, dim i oluju misli, koje nam neprestano dolaze,
siđemo našoj duši, toj duši koju je greh zarobio i umrtvio, smrdljivoj, unakaženoj,
položenoj u grob pada. Tamo, u bezdanu srca, ugledaćemo zmiju, ubicu naše duše.[50]
Duboko i tačno poznavanje čovekovog pada veoma je važno za Hristovog podvižnika, jer
jedino iz tog znanja, kao iz samog pakla, on može molitveno, u istinskoj skrušenosti duha
da viče Gospodu onako kako uči sveti Simeon Novi Bogoslov: ʺBože i Gospode svih!
Vladaru svega što diše i svake duše, jedini koji možeš da me isceliš, usliši molitvu mene
grešnog, i silaskom svesvetog i životvornog Duha umrtvi i pogrebi zmiju koja se gnezdi u
meni.ʺ[51] U stanju pada greh i đavo vrše toliko nasilje nad čovekom da on nema nikakve
mogućnosti da im se protivi, a onda ga, protivno njegovoj volji, uvlače[52] najviše u
spoticanja u mislima, a ne u smrtne grehe, kako smo ranije rekli. Kod revnosnih
podvižnika unutrašnja volja veoma retko dopušta da se otkrije i rečju, a kamoli delom.

NAPOMENE:
1. 1 Tim 6,20,21.
2. Ps 37,11.
3. Lk 11,13.
4. Ps 50, 7.
5. Pim 3,10‐12.
6. Pim 7, 8.
7. Post 6,3.
8. Pim 7,24.
9. Pim 6,6.
10. Dap 19, 12.
11. Pim 8,8.
12. Pim 6,6.
13. Pim 7,24.
14. Pim 7, 14‐25.
15. Pim 7,14.
16. Pim 6,6.
17. 1 Kop 15, 50.
18. Ef 4, 22.
19. Ef 4,24.
20. Pim 13,14.
21. 1 Kop 15,49.
23. Navodeći blagodatna duhovna viđenja koja izlaze pred um Hristovog podvižnika
prilikom njegovog postepenog čišćenja sveti mučenik Petar Damaskin stavlja u ta
viđenja i viđenje pada, kome se čovečanstvo predalo. Sveti Petar Damaskin, O osam
umnih viđenja, knj. 1. Dobrotoljublje, tom 3.
24. Mk 10,18
25. Lk 11, 13.
26. Rim 4,2,3; Jov 1, 8.
27. Rim 4,28; Gal. 2,1.
28. Mt 10, 39.
29. Mt 16,24.
30. Slovo 4, gl. 16. To se jasno vidi iz zabrana pred svetu tajnu krštenja. Pali čovek je
postao stan ne samo greha nego i satane; tajna svetog krštenja izgoni satanu iz
čoveka; ali ako kršteni provodi bezbrižan i grešni život, satana se vraća u njega, što
ćemo objasniti u daljem tekstu. Vidi Poredak svetog krštenja u Trebniku.
31. Slovo 4, gl. 5.
32. Prep. Makarije Veliki, Beseda 21, gl. 1
33. Šesnaest pouka prep. Sinklitikije, Nezaboravna kazivanja.
34. Odgovor na pitanje 210.
35. Gl. 49, deo 2. Ovaj citat je potpunije naveden u Slovu o Isusovoj molitvi.
36. Beseda 21. gl. 3 i 4.
37. Pouka 13, O tome kako izdržavati iskušenja. Naš ruski podvižnik, starac Serafim
Sarovski, govori: ʺTreba snishoditi svojoj duši u njenim slabostima i
nesavršenostima i trpeti svoje nedostatke, kao što trpimo druge, no ne treba se
razlenjiti, već treba podsticati sebe ka boljem. Ako si uzeo mnogo hrane, ili si učinio
šta drugo slično ovome, srodno čovečijoj slabosti,nemoj da te to zbunjuje, i nemoj
dodavati štetu na štetu, već hrabro pokreni sebe ka ispravljanju, a u isti mah se
trudi da sačuvaš duševni mir, po rečima apostola: Blažen je onaj ko ne osuđuje sebe
za ono što nađe za dobroʺ (Rim 14,22). Kazivanje o životu i podvizima starca
Serafima, Moskva, 1844.
38. Ps 24,1520; Ps 21,21,22; MT 16,26; 1 Pt 5, 8; Jov 2, 6.
39. Ps 39.24.
40. Lk 18, 7, 8.
41. Pim 8, 28.
42. 1 Kop 10, 13.
43. Slovo 4, gl. 68.
44. Sveti Grigorije Sinait, Veoma korisne glave, glava 117, Dobrotoljublje, tom 1.
45. Prep. Makarije Veliki, Beseda 27, glave 4, 5 i 18.
46. Jev 12, 8.
47. Slovo 7, gl. 14.
48. Izl 3,21,22.
49. Slovo 31. Ovde je upotrebljena reč ʺdelanjeʺ zato što oci najčešće tako nazivaju
podvig uma i srca, dok rečju ʺpodvigʺ češće označavaju telesne trudove. Prep.
Varsanufije, Odgovor 210. Isak Sirijski, Slovo 56.
50. Prep. Makarije Veliki, Slovo 1, gl. 1.
51. Dobrotoljublje, tom 1. Delatne i bogoslovske glave, gl. 43.
ASKETSKI OGLEDI


5. STANjE NAKON ČOVEKOVOG ISKUPLjENjA

Čovečija priroda je obnovljena kroz iskupljenje. Bogočovek ju je obnovio Sobom i u Sebi.
Takva Gospodom obnovljena čovečija priroda se kalemi na palu prirodu posredstvom
krštenja. Krštenje ne uništava prirodu, već stanje njenog pada; krštenje ne čini prirodu
drugačijom, već menja njeno stanje tako što ljudsku prirodu čini pričasnicom Božije
prirode.[1]
Krštenje je ujedno i umrtvljenje i oživotvorenje, ujedno i sahrana i rođenje. U banju
krštenja se pogružava ozleda pale prirode, dobijena zbog greha, u nju se ta ozleda
sahranjuje, u njoj ona i umire, a iz banje ustaje obnovljena priroda; u banju se pogružava
sin starog Adama, a iz banje izlazi sin Novog Adama. Gospod je to posvedočio rečima:
Ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u Carstvo Božije. Što je rođeno od tijela, tijelo je; što
je rođeno od Duha, duh je.[2] Iz ovih reči je očigledno da Sveti Duh prima u banju krštenja
telesnog čoveka, dakle onakvog čoveka kakav je on postao nakon pada, a iz banje izvlači
istog tog čoveka, ali već duhovnog, dakle čoveka u kome je umrtvio grešno telesno stanje i
koga je duhovno rodio. Na krštenju se čoveku oprašta prvorodni greh, preuzet od
praroditelja, a opraštaju mu se i lični gresi učinjeni do krštenja. Na krštenju se čoveku
daruje duhovna sloboda:[3] greh više ne vrši nasilje nad njim, već čovek može po svojoj
volji da bira dobro ili zlo. Krštenje izgoni satanu iz čoveka, izgoni, dakle, onoga koji živi u
svakoj paloj prirodi. Krštenom čoveku je prepušteno da odluči hoće li da prebiva u hramu
Božijem i da bude slobodan od satane, ili će da udalji iz sebe Boga, i ponovo postane stan
satane.[4]
Krštenjem se čovek oblači u Hrista.[5] Krštenjem svi ljudi postaju jednaki, zato što je
dostojanstvo svakog hrišćanina isto. Ono je Hristos. To dostojanstvo je beskrajno veliko; u
njemu se poništava svaka zemaljska razlika između ljudi.[6] Tu razliku, beznačajnu po
spoljašnjosti, Hristos nije oduzeo za vreme zemaljskog života, i upravo zato što ostaje, ona
još jasnije otkriva svoju beznačajnost. Tako truplo iz kojega je izašla duša smatramo
mrtvim iako se ono još nije raspalo. Krštenjem se obilno izliva na čoveka blagodat
Svesvetog Duha, koja je odstupila od prekršioca Božije zapovesti u raju, od sledbenika
grešnog razuma i volje palog anđela. Blagodat ponovo pristupa onome ko se iskupljen
krvlju Bogočovekovom miri sa Bogom, odriče svog razuma i svoje volje, i pri tome
sahranjuje u banji krštenja strasti pale prirode, to jest njen život ‐ uzrok smrti. ʺHristos, kao
savršeni Bogʺ, rekao je prepodobni Marko Podvižnik, ʺdarovao je krštenima savršenu
blagodat Svetog Duha, a ona ne prima naše priloge, već nam se otkriva i javlja po meri
delanja zapovesti.ʺ[7] Činjenjem dobra koje pripada obnovljenoj prirodi kršteni čovek
razvija u sebi blagodat Svesvetog Duha dobijenu na krštenju; sama po sebi blagodat je
neizmenljiva, ali njeno sijanje u čoveku je onoliko jače koliko je jače Hristovo dobro koje
čovek čini: sunčev zrak sam po sebi jeste neizmenljiv, ali je njegovo sijanje onoliko jače
koliko je nebo čistije, koliko je slobodnije od oblaka. Suprotno od ovoga, ako čovek i nakon
krštenja čini zlo, ako čini ono što mu nalaže pala priroda, ako je oživljava, onda on više ili
manje gubi duhovnu slobodu: greh ponovo dobija nasilnu vlast nad čovekom; đavo
ponovo ulazi u čoveka, postaje njegov gospodar i vođa. Svemoguća desnica Božija je
izbavila čoveka iz žalosnog i teškog robovanja, a čovek je opet, po sopstvenoj volji, u
okovima, u zarobljeništvu, u tamnici, u paklu. Takvoj nesreći čovek se izlaže u većoj ili
manjoj meri, saobrazno gresima koje sebi dozvoljava, i saobrazno navici koju je sticao
tokom grešnog života. Greh koji živi u čoveku i vrši nasilje nad njim nazivamo strašću.
Strast nije uvek očigledna: ona može tajno da živi u čoveku i da ga uništava. Kršteni čovek
potpuno gubi duhovnu slobodu i onda kada dozvoli sebi da provodi život po razumu i
volji pale prirode, ne hajući na činjenicu da se odrekao svoje prirode i obavezao se da će u
svim delima, pomislima i osećanjima ispoljavati samo obnovljenu Božiju prirodu, to jest
da će živeti jedino po volji i umu Gospoda Isusa Hrista ‐ drugim rečima, po jevanđelskim
zapovestima i učenju. Slediti svoju palu prirodu, slediti njen razum i njenu volju, to znači
na delu odbacivati Hrista i obnovljenje koje je On darovao na krštenju. Oživljavanje pale
prirode u sebi nije ništa drugo do potpuno vraćanje ka večnoj smrti, potpuno nastanjivanje
i umnožavanje smrti u sebi. Zašto su propali i zašto propadaju Judejci i Jelini? Zato što
vole palu prirodu. Jedni hoće da sačuvaju dostojanstvo kao pravdu pale prirode, kao njeno
dobro, drugi kao njen razum, a i jedni i drugi se udaljavaju od Hrista, jedine Istine, jedine
riznice znanja.[8] Onaj ko se nije odrekao prirode, ko nije uvideo da je ona, zbog
nepotrebnog pada, u svakom smislu nečista, taj ne može da se približi Hristu, ne može da
primi Hrista, ili da ga primi i ostane u primanju.
Božija milost je jasno pokazala u vidljivoj prirodi mnoga tajanstvena hrišćanska učenja.
Oživljavanje svih biljaka u proleće je slika vaskrsenja ljudi; dejstvo nekih lekova, koji
najpre otkriju bolest i naizgled je pospeše, a onda je izleče, jeste slika duhovnog podviga,
koji najpre razotkriva u čoveku njegove tajne strasti, pokrene ih, a onda ih, malo‐pomalo,
uništava.[9] I krštenje ima svoju neobičnu sliku u prirodi. Pođimo u baštu i pogledajmo šta
radi baštovan sa stablima jabuka da bi ih osposobio da donose ukusne plodove. Jabuka
koja je iznikla iz semena, makar i najbolje jabuke, može da donosi samo kisele, gorke,
štetne i neupotrebljive plodove; zato svaku jabuku izniklu iz semena nazivaju divljom.
Naša pala priroda je kao ta jabuka. Ona može da donosi samo gorki, pogubni plod; kada
se dobro pomeša sa zlom, i kada ga zlo zatruje, onda takvo dobro i samo postaje zlo od
primesa zla, i ubija čoveka koji smatra da ono jeste dobro, dostojno Boga i čoveka. Da bi
divlju jabuku pretvorio u pitomu, baštovan bez milosti odseca sve njene grane i ostavlja
samo stablo. Na takvo stablo kalemi grančicu pitome jabuke; ta grančica srasta sa stablom
i korenom, pušta svoje grane na sve strane, njene grane zamenjuju odsečene grane;
prirodno drvo postaje neprirodno, nakalemljeno. Nakalemljeno drvo stoji na prirodnom
stablu, crpi sokove iz zemlje kroz prirodni koren ‐ rečju, svoj život neraskidivo povezuje sa
životom prirodnog drveta. Takvo drvo počinje da donosi izvrsne plodove, koji pripadaju
prirodnom drvetu, a ujedno se potpuno razlikuju od plodova koje donosi prirodno, divlje
drvo. Dok god to stablo postoji u bašti, baštovan brižno pazi da iz stabla i iz korena ne
krenu izdanci prirodnog drveta: oni bi izrasli i opet donosili neupotrebljivi plod, vukli
sokove sebi, i tako nakalemljenim granama oduzeli i sokove i snagu da donose svoj
prekrasni plod; rečju, osušili bi ih i uništili. Dobre osobine, zdravlje i snage takvog stabla
jabuke biće očuvani jedino pod uslovom da sve njegove grane izrastaju samo iz
nakalemljene grane. Kalemljenju blagorodne grane na divlju jabuku slična je sveta tajna
krštenja: kršteni čovek mora da postupa kao onaj baštovan. Krštenje ne odseca naše biće,
iako je ono začeto u bezakonju i rođeno u grehu: krštenje odseca telo greha, odseca telesno
i duševno stanje prirode, koje može da stvara dobro jedino onda kada je pomešano sa
zlom; na čovekovo biće, na njegov život i njegovu suštinu kalemi se Bogočovekom
obnovljena čovečija priroda. Sve pomisli, osećanja, reči, sva dela krštenog moraju
pripadati obnovljenoj prirodi. O tome je prepodobni podvižnik Marko rekao: ʺU dobro
možemo verovati, dobro možemo činiti jedino u Isusu Hristu i u Svetom Duhu.ʺ[10]
Kršteni nikako ne sme da dopušta u sebi dejstvo pale prirode; on mora da odmah
odbacuje sve njene težnje i pobude, čak i one koje spolja izgledaju dobre; on mora da
ispunjava jedino jevanđelske zapovesti, i pomislima, i osećanjima, i rečima, i delima. Do
takvog načina mišljenja dovode nas zapovesti koje je Gospod dao svojim učenicima i
sledbenicima: Ostanite u meni, i ja ću u vama. Kao što loza ne može roda roditi sama od sebe ako
ne ostane na čokotu, tako ni vi ako u meni ne ostanete. Ja sam čokot, a vi loze. Ko ostaje u meni i ja
u njemu, taj donosi mnogi plod, jer bez mene ne možete činiti ništa. Ko u meni ne ostane, izbaciće
se napolje kao loza, i osušiće se, i skupiće je, i u oganj baciti, i spaliti. Ostanite u ljubavi mojoj. Ako
zapovijesti moje održite, ostaćete u ljubavi mojoj.[11] Može li šta biti jasnije, određenije od
ovoga? Jedino onaj koji brižno održi jevanđelske zapovesti, jedino onaj koji ispunjava od
Boga date zapovesti onako kako to i dolikuje može da ostaje u ljubavi prema Bogu, ne u
onoj ljubavi koja pripada paloj prirodi, nego u onoj koja je dar Svetog Duha, koja se izliva
u obnovljenog čoveka dejstvom Svetog Duha[12] i sjedinjuje čoveka sa Bogom. Onaj koji
ne mari za zapovesti i sledi težnje pale prirode, taj narušava ljubav, raskida sjedinjenje.
Jevanđelje kaže da je Isus pozvao narod i svoje učenike i objavio im sledeće: Ko hoće za
mnom da ide neka se odrekne sebe i uzme krst svoj, i za mnom ide. Jer ko hoće život svoj da sačuva,
izgubiće ga, a ko izgubi život svoj mene radi i jevanđelja onaj će ga sačuvati.[13] Očigledno, ovde
se ne zahteva da odbacimo naše biće, no palu prirodu, njenu volju, njen razum, njenu
pravdu. Mi smo toliko prihvatili stanje pada, tako smo se stopili sa našim postojanjem, da
je odricanje od njih postalo odricanje od sebe, uništenje svog života; a da bismo se spasili
moramo se odreći sebe, svog palog ja, koje još ne priznaje da je palo. Dok to ja postoji,
dotle Hristos ne može da nam donese nikakvu korist. Ako neko ne mrzi i život svoj, ne
može biti moj učenik.[14] Koji ne uzme krst svoj i ne pođe za mnom, nije mene dostojan. Koji čuva
život svoj, izgubiće ga, a koji izgubi život svoj mene radi, naći će ga,[15] posvedočio je Gospod.
On je zapovedao da svoj život izgubimo ne samo Njega radi, nego i radi Jevanđelja,
objašnjavajući poslednjim prvo. Izgubiti život radi Gospoda znači odbaciti razum, pravdu
i volju pale prirode, a onda ispuniti Božiju volju i pravdu, izraženu u Jevanđelju, i slediti
Božiji um, koji sija iz Jevanđelja. Svi koji su primoravali sebe da ispunjavaju jevanđelsko
učenje, iskustveno znaju kako su razum, pravda i volja pale prirode suprotni i
neprijateljski Jevanđelju. Između njih nema pomirenja i sporazuma. Odbacivanje pale
prirode je neizbežni, stvarni uslov spasenja. Svoju palu prirodu odbacuje onaj koji
neprestano izučava Jevanđelje i nastoji da ga oživljava u sebi svakim svojim postupkom i
delom. Jevanđelje je Hristovo učenje. Hristovo učenje je Božije učenje, pa samim tim i
zakon. Tačno ispunjenje zakona je neizbežni dug iskupljenih stvorenja zato što je to
zapovedio Bog, Tvorac i Iskupitelj. Nemar u izučavanju i ispunjenju zakona nije ništa
drugo do odbacivanje samog Zakonodavca.
Sveti apostol Pavle je rekao: Koji se god u Hrista krstiste, u Hrista se obukoste.[16] To znači da
su kršteni u Hrista primili na krštenju, u samom krštenju, dar od Svetog Duha, koji je
uticao na njih; primili su živo osećanje Hrista, osećanje Njegovih svojstava. Ali krštenima
nije oduzeta sloboda da sami, po svojoj volji izaberu staro ili novo, pošto ni Adamu u raju
nije bila oduzeta sloboda da održi zapovest Božiju ili da je naruši. Apostol govori onima
koji su poverovali u krštenje: Noć poodmače, a dan se približi. Odbacimo, dakle, djela tame i
obucimo se u oružje svjetlosti. Da hodimo pošteno kao podanu: ne u pirovanju i pijanstvu, ne u
razvratu i bestidnosti, ne u svađi i zavisti. Nego se obucite u Gospoda Isusa Hrista; i staranje za
tijelo ne pretvarajte u pohote.[17] Pošto kršteni ima slobodu izbora, Sveti Duh ga poziva da
podrži jedinstvo sa Iskupiteljem, da podrži u sebi obnovljenu prirodu, da podrži duhovno
stanje darovano krštenjem, da se uzdrži od ugađanja žarkim željama tela, to jest da se
udalji od telesnih želja, od duševnog mudrovanja. Isto značenje imaju apostolove reči: Prvi
čovjek je od zemlje, zemljan; drugi čovjek je Gospod sa neba. Kakav je zemljani, takvi su i zemljani; i
kakav je nebeski, takvi su i nebeski. I kao što nosimo sliku zemljanoga ‐ jer se svi rađamo u
prvorodnom grehu i sa svim bolestima dobijenim zbog pada i otkrivenim u Adamu nakon
njegovog pada ‐ tako ćemo nositi i sliku nebeskoga posredstvom krštenja kao darodavca te
slike, i brižnog držanja jevanđelskih zapovesti, koje u nama čuvaju celovitost slike, njenu
božansku savršenost i otmenost.[18] Oblačiti se u lik nebeskog čoveka, oblačiti se u
Gospoda Isusa Hrista, uvek nositi na telu umiranje Gospoda Isusa Hrista,[19] to ne znači
ništa drugo do neprestano umrtvljavati u sebi telesno stanje stalnim ostajanjem u
jevanđelskim zapovestima. Tako se obukao, tako je prebivao obučen u Bogočoveka sveti
apostol Pavle. Zato je mogao smelo da kaže o sebi: Živim ‐ ne više ja, nego živi u meni
Hristos.[20] Isto to on traži i od svih verujućih. Ili ne poznajete sebe ‐ govori on ‐ da je Isus
Hristos u vama? Sem ako u nečemu niste valjani (u ruskom prevodu: sem ako niste ono što biste
morali biti).[21] Kakav opravdan zahtev, kakvo opravdano izobličenje! Sveto krštenje
odseca u svakom krštenom čoveku palu prirodu, kalemi na čoveka Bogočovekom
obnovljenu prirodu. Zato se u Svetom pismu krštenje naziva banjom novoga rođenja, a život
nakon krštenja novim životom.[22] Svaki kršteni je dužan da u sebi otkrije i razvije
obnovljenu prirodu, to jest da u sebi otkrije Gospoda Isusa Hrista koji živi, govori i deluje.
Hrišćanin koji to ne učini nije ono što mora biti.
Sveti apostol Pavle neobično tačno i podrobno objašnjava tajnu krštenja: Svi koji se krstismo
u Hrista Isusa[23] govori on, u smrt njegovu se krstismo.[24] Tako se s njim pogrebosmo kroz
krštenje u smrt, da bi, kao što Hristos ustade iz mrtvih slavom Očevom, tako i mi hodili u novom
životu. Jer ako postadosmo sjedinjeni sa oblikom smrti njegove, onda ćemo i sa vaskrsenjem, znajući
ovo, da se stari naš čovjek razape sa Njime, da bi se uništilo tijelo grjehovno, da više ne robujemo
grijehu. Jer ko umrije oslobodi se od grijeha. Ako li umrijesmo sa Hristom, vjerujemo da ćemo i
živjeti sa njime, znajući da Hristos, ustavši iz mrtvih, više ne umire; smrt više ne vlada njime. Jer
što je umro, grijehu je umro jednom zasvagda; a što živi, Bogu živi. Tako i vi smatrajte sebe da ste
mrtvi grijehu, a živi Boguu Hristu Isusu, Gospodu našem. Da ne caruje, dakle, Grijehu vašemu
smrtnom tijelu, da ga slušate u pohotama njegovim; niti dajite udove svoje Grijehu za oružje
nepravde; nego predajte sebe Bogu kao oživljeni iz mrtvih, i udove svoje Bogu za oružje pravde.[25]
Iz ovoga se opet vidi da je krštenje ujedno i umrtvljavanje i oživljavanje.
Prilikom sagrešenja praroditelja smrt je odmah pogodila dušu; Sveti Duh je odmah
odstupio od duše, a On je činio istinski život duše i tela; zlo je odmah stupilo u dušu, a
ono je bilo istinska smrt duše i tela. Tvorčeva pretnja se doslovno ostvarila: Ali s drveta od
znanja dobra i zla, s njega ne jedi; jer u koji dan okusiš s njega, umrijećeš.[26] Smrt je u jednom
trenu učinila duhovnog čoveka telesnim i duševnim, svetog je učinila grešnim; telu je
prenela ogrubelost, slabunjavost, nečiste požude; potpuno je porazila telo nakon nekoliko
vekova.[27] Suprotno ovome, sveto krštenje pruža vaskrsenje duši, telesnog i grešnog
čoveka pretvara u duhovnog i svetog, umrtvljava telo greha, to jest čovekovo telesno
stanje, ne osvećuje samo čovekovu dušu nego i telo, daje mu sposobnost da vaskrsne u
slavi; a samo vaskrsenje dešava se kasnije, onda kada to Bog odredi. Kao što je između
pojave smrti u čoveku, nevidljive telesnim očima, i razdvajanja duše od tela, vidljivog i
telesnim očima, proteklo prilično vremena, tako i između pojave života u čoveku i samog
oživljavanja tela, koje mora ponovo da se sjedini sa dušom, protiče određeno vreme,
poznato jedino Bogu. Što je duša za telo, to je Sveti Duh za celog čoveka, za njegovu dušu i
telo. Kao što telo umire onoga trena kada ga napusti duša, i to onako kako umiru sve
životinje, tako i čovek umire ceo, i telom i dušom, i za istinski život, i za Boga, onoga trena
kada ga Sveti Duh ostavi. Kao što telo oživljava i vaskrsava onda kada se duša vrati u
njega, tako ceo čovek, i telom i dušom, duhovno oživljava i vaskrsava onda kada se Sveti
Duh vrati u njega. Upravo to oživljavanje i vaskrsavanje čoveka dešava se u tajni svetog
krštenja. Posredstvom svetog krštenja oživljava i vaskrsava sin prvosazdanog Adama, ali
ne u onom stanju neporočnosti i svetosti u kome je Adam bio sazdan: ne, on oživljava i
vaskrsava u onom neuporedivo višem stanju koje je čoveku dao očovečeni Bog. Oni koji su
obnovljeni krštenjem ne oblače se u prvobitni, neporočni lik prvosazdanog čoveka, nego u
lik nebeskog čoveka, Bogočoveka.[28] Drugi lik je onoliko iznad prvog koliko je
Bogočovek iznad prvog čoveka u stanju neporočnosti.
Izmena koju sveto krštenje vrši u čoveku potpuno je jasna, potpuno se oseća; no ta izmena
ipak većini hrišćana ostaje nepoznata: krstimo se u detinjstvu, od detinjstva se predajemo
zanimanjima koja pripadaju prolaznom svetu i paloj prirodi, a duhovni dar koji nam je dat
svetim krštenjem pomračujemo u sebi onako kako gusti oblaci pomrače sunce. No dar se
ipak ne uništava: on ostaje u nama celog našeg zemaljskog života. Sunce ne prestaje da
postoji kada ga oblaci zaklone. Jedino kršteni čovek ostavlja delatnost pale prirode, počinje
da pere svoje grehove suzama pokajanja, da raspinje telo sa strastima i požudama, da
stupa na poprište delatnosti Novog Čoveka ‐ dar Duha ponovo počinje da otkriva svoje
prisustvo u krštenom, umnožava se, preovladava. Očišćenje pokajanjem je posledica i
dejstvo blagodati koju je krštenje zasadilo. Pokajanje je obnavljanje, vraćanje stanja
stvorenog krštenjem.[29] Iskustveno znanje o izmeni koju je krštenje izazvalo u čoveku
može da stekne jedino onaj koji se očistio pokajanjem.
ʺKada se krštavamoʺ, govori sveti Jovan Zlatousti, ʺtada duša, očišćavana Duhom, sija
svetlije od sunca, tada ne gledamo samo slavu Božiju, nego iz nje pozajmljujemo neko
sijanje. Kao što čisto srebro stavljeno naspram sunčevih zraka sija i od sunčevog sjaja a ne
samo po svojoj prirodi, tako i duša, očišćena i svetlija od srebra, prima od Duha zrak slave
i ispušta ga obostrano.ʺ[30]
Iako u Delima apostolskim nema direktnog, faktičkog izlaganja o toj izmeni koju je tajna
svetog krštenja stvarala u krštenima ‐ u prvobitnoj Crkvi svima je bila poznata izmena
koju krštenje donosi, svima je ona bila očigledna po plodovima Svetog Duha, i većinom se
otkrivala odmah po krštenju ‐ ipak su opisani slučajevi koji su sačuvali za potomstvo
dokaze o toj izmeni. Kada se krstio evnuh etiopske carice, tačnije, kada je izašao iz vode,
Sveti Duh je odmah sišao na njega; evnuh više nije imao potrebu za učiteljem, zato što je
Duh postao njegov učitelj, i radosno je otišao svojim putem, iako je samo nešto saznao o
Gospodu Isusu Hristu iz veoma kratkog razgovora sa apostolom Filipom.[31] Na
Kornilija, kapetana i neznabošca, i na druge neznabošce koji su bili sa njim i poverovali u
Gospoda Sveti Duh je sišao još pre krštenja, a tada su oni počeli da govore na stranim,
njima do tada potpuno nepoznatim jezicima, i time javljali veličinu Božiju, koju do tog
trenutka uopšte nisu shvatali.[32] Iako je Duh već bio sišao na njih, sveti apostol Petar je
zapovedio da se krste u vodi, jer je sama tajna to neodložno nalagala. Crkvena istorija je
sačuvala za nas sledeći veoma važan događaj. Rimski car Dioklecijan, poznat po tome što
je pokrenuo najžešće progone hrišćana, proveo je najveći deo 304. godine po Hristovom
rođenju u Rimu. U prestonicu je stigao da proslavi svoju pobedu nad Persijancima. U
programu zabava kojima se car predavao bila je i poseta pozorištu. Neki Genesije, glumac
komičar, dobro je zabavljao publiku improvizacijama. Jednom prilikom, igrajući u
pozorištu u prisustvu cara i brojnog naroda, on je, glumeći da je bolestan, legao na
postelju, i rekao: ʺAh, prijatelji moji! Mnogo mi je teško: hteo bih da me utešite.ʺ Drugi
glumci su odgovorili: ʺKako da te utešimo? Hoćeš li da te pomilujemo strugaljkom, da ti
bude lakše?ʺ ʺBezumnici!ʺ odgovori on, ʺhoću da umrem kao hrišćanin.ʺ ʺZašto?ʺ, upitaše
ga oni. ʺZato da bi me ovog velikog dana Bog primio kao bludnog sina.ʺ Istog časa poslaše
po sveštenika i vrača. Oni, to jest glumci koji su ih predstavljali, priđoše, sedoše kraj
kreveta na kome je Genesije ležao i rekoše: ʺSine naš, zašto si nas pozvao?ʺ On odgovori:
ʺZato što hoću da dobijem milost od Isusa Hristai da se ponovo rodim radi oslobođenja od
mojih grehova.ʺ Izvršili su nad njim ceo obred svete tajne, zatim su ga obukli, po običaju
novokrštenih, u belu odeću. Tada su ga vojnici, nastavljajući glumu, uzeli i doveli pred
cara, da ga, tobože, ispita onako kako ispituje mučenike. Genesije je rekao: ʺCare, i svi
dvorani carski! Mudraci ovoga grada! Poslušajte me. Čim sam čuo ime hrišćanin, osetio
sam prema tom imenu užasnu odvratnost; zasipao sam grdnjama one koji su ostajali u
ispovedanju tog imena; čak sam svoje rođake i srodnike mrzeo zbog imena hrišćanin;
prezreo sam tu veru toliko da sam detaljno izučio njene tajne da bih vas zabavljao
predstavama o njima. No kada me je, obnaženog, dotakla voda, kada sam, upitan,
odgovorio da verujem, video sam ruku koja silazi sa neba; okružujući nju, svetli anđeli su
sišli na mene. Oni su u nekoj knjizi pročitali sva sagrešenja koja sam počinio od detinjstva,
oprali ih tom istom vodom u kojoj sam se u vašem prisustvu krstio, a onda su mi pokazali
knjigu koja je, ispostavilo se, bila čista (neispisana) kao sneg. Prema tome, veliki care, i
narode, i vi koji podsmesima zasipate hrišćanske tajne, poverujte, kao što sam ja
poverovao, da je Isus Hristos istiniti Gospod, da je On svetlost istine i da vam On može
dati oproštaj.ʺ Dioklecijan, potpuno ogorčen tim rečima, naredio je da Genesija žestoko
udaraju palicama; zatim su ga predali prefektu Plavcijanu da ga prisili da prinese žrtvu
idolima. Dugo su ga derali metalnim noktima i palili zapaljenim bakljama. Mučili su ga, a
on je uzvikivao: ʺNema drugog cara osim Onoga koga sam video! Njega poštujem i Njemu
služim! I kada bi me hiljadu puta lišili života zbog služenja Njemu, uvek bih Njemu
pripadao! Neće mučenja istrgnuti Isusa Hrista ni iz mojih usta, ni iz mog srca. Neobično
mi je žao što sam bio u zabludi, što sam gajio odvratnost prema Njegovom svetom imenu,
i zato što sam tako kasno postao Njegov poklonik.ʺ Genesiju su odrubili glavu.[33] Sveti
Grigorije Bogoslov u govoru na grobu svog oca po telu, Grigorija, episkopa Nanzijanza,
koji je primio krštenje u poodmaklim godinama, govori sledeće: ʺRoditelj pristupa drugom
rođenju vodom i Duhom, kroz koje se, kako ispovedamo pred Bogom, stvara i ostvaruje
Hristov čovek, zemaljsko se prevodi u duh i presazdaje. A umivanju pristupa sa
plamenom željom, sa svetlom nadom, tako što je pre toga očistio sebe, koliko je mogao, i
postao dušom i telom mnogo čistiji od onih koji su se pripremili da od Mojsija prime
tablice. Njihovo očišćenje se odnosilo jedino na odela, i sastojalo se u kratkotrajnoj
celomudrenosti i u tome da se donekle obuzda utroba; za njega pak sav prethodni život
bio je samo priprema za prosvetljenje, priprema za očišćenje, do očišćenja, koje ograđuje
dar, a sve zato da bi savršenstvo bilo povereno čistoti i da darovano blago ne bi bilo
izloženo opasnosti od navika koje se bore protiv blagodati. Prilikom izlaska iz vode
obasjavaju ga svetlost i slava dostojne onog raspoloženja sa kojim je pristupio daru vere. I
drugima je to bilo očigledno. Iako su to čudo sačuvali u ćutanju, iako nisu smeli da
razglašavaju, zato što je svaki mislio da je jedini on to video, ipak su to ubrzo saopštili
jedni drugima. Ali onome koji ga je krstio i savršio tajnu viđenje je bilo potpuno jasno i
razumljivo, i on nije mogao da ga drži kao tajnu, i svima je objavio da je pomazao Duhom
svog naslednika.ʺ[34] Ovde sveti Grigorije Bogoslov naziva sveto krštenje drugim
rođenjem vodom i duhom, prosvetljenjem, očišćenjem, darom, savršenstvom, darovanim
blagom, darom vere, tajnom. U Slovu o krštenju Bogoslov govori ovako: ʺTaj dar, kao i
njegovog davaoca, Hrista, nazivaju mnogim i raznim imenima: to je ili zato što nam je on
veoma prijatan ‐ a obično onaj koji prema nečemu gaji silnu ljubav sa zadovoljstvom sluša
i ime toga što voli ‐ ili zbog toga što su mnoga u njemu sadržana dobra dela stvorila u
nama i nazive. Mi ga nazivamo darom, blagodaću, krštenjem, pomazanjem,
prosvetljenjem, odelom netruležnosti, banjom novoga rođenja, pečatom, svime što je
dostojno poštovanja.ʺ[35] U istom tom slovu sveti Grigorije kliče: ʺPoznati silu te tajne već
je prosvetljenje!ʺ Tako je sveto krštenje shvatao Grigorije Bogoslov. On se krstio u zrelim
godinama, i iz sopstvenog iskustva i iz iskustva njemu savremenih muževa saznao tu
neiskazivu izmenu, to savršeno ponovno rođenje, taj novi život, rečju sve to što od tajne
krštenja osećaju svi oni koji su se dostojno krstili i pravilno pripremili za sveto krštenje, pa
stoga i osetili i poznali svu njegovu silu. Čuli smo da Grigorije Bogoslov napominje da je
divna svetlost obasjala njegovog roditelja čim je izašao iz banje novoga rođenja. Prijatelj
Grigorija Bogoslova, kapadokijski otac sveti Vasilije Veliki, arhiepiskop kesarijski,
podvrgao se takođe potpuno vidljivom dejstvu tajne. O tome govori njegovo žitije.[36]
Pre primanja svetog krštenja neophodna je temeljna priprema. Temeljna priprema je
neizbežan uslov, i tek ispunjenje tog uslova omogućava da velika tajna obilno donese svoj
plod, da posluži na spasenje, a ne na veliku osudu. Ovo je rečeno radi objašnjenja tajne, a
posebno radi onih koji krštenju pristupaju tek posle detinjstva, dakle posle onog životnog
doba u kome, zbog sadašnjih okolnosti, skoro svi mi primamo krštenje. Priprema za sveto
krštenje je istinsko pokajanje. Bez istinskog pokajanja sveto krštenje ne može biti primljeno
na dostojan način, na spasenje duše. Istinsko pokajanje se sastoji u uviđanju da naši
grehovi jesu grehovi, u žaljenju zbog njih, u ispovedanju tih grehova, u ostavljanju
grešnog života. Drugim rečima, pokajanje je saznanje pada, saznanje da ne možemo bez
Iskupitelja; pokajanje je osuda svoje pale prirode i odricanje od nje radi obnovljene
prirode. Neophodno je da naš sasud ‐ a sasudom nazivam čovečiji um, srce, i telo, u
pogledu Božije blagodati ‐ bude očišćen radi primanja i čuvanja duhovnog dara, kojeg daje
sveto krštenje. Neophodno je da taj sasud bude očišćen, ali i revnosno pregledan; njegova
oštećenja, naročito pukotine, moraju biti temeljno popravljena. Ako ostanu nepopravljena,
živa voda[37] koju sveto krštenje toči u sasud neće moći da se zadrži u sasudu, već će se,
na njegovu najveću nesreću, izliti iz njega. Pukotinama nazivamo grešne navike.
Neophodno je da naš Jerusalim sa svih strana bude okružen dobrim ponašanjem i
običajima, kao zidovima: jedino se tada naša pala priroda može prineti na žrtvu
svespaljenicu, u banji krštenja, a obnovljena priroda, koju nam daje krštenje, postaće oltar,
veoma potreban za prinose i žrtve svespaljenice blagougodne Bogu.[38] Kakva može biti
korist od krštenja bez takve pripreme? Kakva može biti korist od krštenja kada ga
primamo u uzrastu u kome uopšte ne razumemo njegov smisao? Kakva može biti korist
od krštenja kada ga primamo u mladenaštvu, a i nakon toga uopšte ne znamo šta smo
primili? Mi smo, međutim, primili neprocenjivi dar, preuzeli smo strašnu obavezu; naša
odgovornost za tu obavezu je isto tako nemerljiva i beskonačna kao što je i sam dar
neizmeran i beskonačan. Kakva može biti korist od krštenja kada ne shvatamo svoj pad,
čak ne priznajemo da se naša priroda nalazi u stanju najžalosnijeg pada; kada nepotrebno
dobro pale prirode smatramo izvrsnim i blagougodnim dobrom; kada uporno nastojimo
da činimo to dobro, i ne primećujemo da ono samo hrani i podiže u nama naše
samoljublje, samo nas sve više i više udaljava od Boga, samo učvršćuje, pečati naš pad i
otpalost? Kakva može biti korist od krštenja, ako ne smatramo gresima čak ni smrtne
grehe, na primer preljubu, i sve što uz nju ide, već ih nazivamo naslađivanjem; ako ne
znamo da je naša priroda obnovljena krštenjem; ako potpuno omalovažavamo delatnost
po zakonima obnovljene prirode, zasipamo je hulama i podsmesima?
Krštenje Jovana preteče Gospodnjeg bilo je samo krštenje koje uvodi u pokajanje, a ne čin
koji donosi Carstvo nebesko ‐ zato je od onih koji su mu dolazili da ih krsti tražio da se pre
krštenja ispovede, ne stoga što je njihova ispovest njemu samome bila potrebna, već zato
što mu je stalo do njihovog spasenja.[39] Zaista: kako može čovek da stupi na poprište
pokajanja ako ne ispovedi svoje grehove? Kako on saznaje stepen važnosti različitih
grehova i način pokajanja zbog njih ako mu i jedno i drugo ne kaže opitni učitelj? Kako će
se bez učitelja upoznati sa duhovnim oružjima i sa njihovom upotrebom protiv grešnih
pomisli i osećanja, protiv grešnih navika, protiv strasti ukorenjenih zbog dugog ostajanja u
njima? Ispovedanje grehova je neophodno i zato da se čovek na pravi način pokaje zbog
ranije učinjenih grehova i da se ubuduće zaštiti od upadanja u grehove. Hristova Crkva je
uvek smatrala da je ispovedanje grehova deo pokajanja. Od svih koji su nameravali da se
krste pokajanje je zahtevano zato da bi predato sveto krštenje bilo primljeno i sačuvano
onako kako treba da bude primljena i sačuvana velika, neponovljiva tajna. Pokajanje je,
najzad, uredba Božija i dar Božiji palom čoveku.
Pokajte se, jer se približilo Carstvo nebesko,[40] javljao je sveti Preteča onima koji su mu
dolazili i od njega primali krštenje pokajanja. Preteča je sam objasnio da je Carstvo
nebesko označavalo u njegovoj propovedi svetu novozavetnu tajnu krštenja.[41] Da bismo
primili Carstvo nebesko, moramo se pokajati. Spasitelj sveta je tražio pokajanje od ljudi da
bi im posredstvom svetog krštenja darovao dar spasenja, da bi učinio ljude sposobnima za
primanje nebeskog duhovnog dara. Pokajte se ‐ govorio je on jer se približilo Carstvo
nebesko;[42] pokajte se i vjerujte u jevanđelje.[43] Radi vas je učinjeno sve; od vas se ne traži
nikakav trud, nikakav podvig, nikakav prinos daru! Od vas se traži jedino da se očistite
pokajanjem, zato što se besceno, svesveto, duhovno blago ne može poveriti nečistima i
onima koji ne nameravaju da budu čisti. Kada je slao učenike da propovedaju, Bogočovek
im je zapovedio da kazuju ljudima da se pokaju zato što se približilo Carstvo nebesko.[44]
Apostol Pavle govori da je, putujući po vaseljeni, propovedao pokajanje, obraćanje Bogu i
veru u Gospoda našega Isusa Hrista, i to svima, i Judejcima, i Jelinima.[45] Kada su u
Jerusalimu hiljade Judejaca poverovale u Spasitelja zbog propovedi svetog apostola Petra,
i upitali i njega, i ostale apostole: Šta da učinimo, ljudi, braćo? tada je apostol Petar rekao:
Pokajte se, i da se krsti svaki od vas u ime Isusa Hrista za oproštenje grijehova; i primićete dar
Svetoga Duha.[46] Svuda vidimo pokajanje kao jedini ulaz, jedinu lestvicu, jedino predvorje
pred verom, Jevanđeljem, Carstvom nebeskim, pred Bogom, pred svim hrišćanskim
tajnama, pred svetim krštenjem ‐ tim rođenjem čoveka za hrišćanstvo. Odbacivanje
prethodnog grešnog života i odlučnost da se život provodi po jevanđelskim zapovestima
su neophodni da bi smo dostojno primili dar Svetog Duha, dobijen na krštenju, i da bismo
imali mogućnost da ga dostojno sačuvamo u sebi. Pastiri hrišćanske Crkve prvih vekova
činili su sve što su mogli da oni koji primaju krštenje (tada se ono primalo skoro isključivo
u zrelim godinama) prime sveto krštenje sa punom svešću o tome kakav duhovni dar
primaju.[47]
I današnji pastiri imaju svetu i neizbežnu obavezu da pružaju tačno i podrobno znanje o
svetom krštenju onima koji su primili tajnu u svom mladenaštvu, i zato nemaju nikakvog
opitnog znanja o tajni. Dar su dobili, i moraće da podnesu račun o tome kako su dar
upotrebili. Blagovremeno pripremanje za podnošenje računa je neophodno, krajnje
neophodno! Nemarno i neznalačko postupanje sa darom ima izuzetno teške posledice. Ko
ne upotrebi dar po želji i zapovesti Darodavca, ko ne umnoži u sebi blagodat krštenja
delatnošću po jevanđelskim zapovestima, nego sakrije dati mu talant u zemlju, to jest
zakopa ga, sahrani blagodat krštenja, uništi u sebi svako njeno dejstvo čim se preda
zemaljskim brigama i nasladama, od toga će se oduzeti blagodat krštenja na sudu
Hristovom. Nedostojni posednik te blagodati biće bačen u tamu najkrajnju; ondje će biti plač i
škrgut zuba.[48] Da bismo imali potrebno znanje o važnom značaju svetog krštenja,
moramo provoditi Bogu ugodni, jevanđelski život: sam on dovoljno jasno otkriva
hrišćaninu tajnu hrišćanstva.[49] Krštenje je sveta tajna koja se ne može ponavljati.
Ispovedam jedno krštenje za oproštenje grehova ‐ uči pravoslavni Simvol vere. Kao što se čovek
može jednom roditi za život, tako se jednom može roditi i za novi život, to jest za krštenje.
Kao što se razne bolesti, koje nakon rođenja napadaju, uzdrmavaju i razaraju čovekov
život, leče raznim lekovima zasnovanim na životnoj sili datoj kad i sam život, tako se i
razna sagrešenja učinjena nakon krštenja i razni njihovi napadi na čovekov duhovni život i
pokušaji da ga rastroje leče pokajanjem, a ono je delotvorno jedino uz pomoć blagodati
Svetog Duha koja je zasađena u čoveka svetim krštenjem, i sadrži se u umnožavanju te
sagrešenjima potisnute i zaglušene blagodati. Prepodobni Marko Podvižnik kaže da je
ʺHristos, kao savršeni Bog, darovao krštenima savršenu blagodat Svetog Duha, dakle
blagodat koja ne prima od nas prinose, nego nam se otkriva i javlja onoliko koliko držimo
zapovesti, i daje nam prinose da bismo svi dostigli u jedinstvo vjere i poznanja Sina Božijega,
u čovjeka savršena, u mjeru rasta punoće Hristoveʺ.[50] Jedinstvo vere ovde treba razumeti kao
ono stanje u kome vera potpuno ovladava celokupnom delatnošću hrišćanina, a celokupna
delatnost je izraz duhovnog znanja, to jest Jevanđelja. ʺSve, dakle, što Njemu (Hristu)
prinosimo nakon našeg novog rođenja (krštenja), sve je On već zasadio u nama (tokom
tajne krštenja).ʺ[51]

NAPOMENE:
1. 2 Pt 1,4.
2. Jn 3, 5, 6.
3. ʺGospod nas je oslobodio činom svetog krštenja tako što nam je oprostio grehe i dao
nam slobodu da činimo dobro, ako to želimo, i da se zlu ne predajemo, takoreći
nasilno, jer gresi otežavaju, i zanose slugu greha; i u Pismu je rečeno da se svaki
zapliće u uže svoga grehaʺ (Prič 5, 22). Prepodobni ava Dorotej, Pouka 1, O
odbacivanju sveta. ʺKrštenje ne oduzima našu volju: ono nam pruža slobodu, pri
kojoj đavo više ne vrši nasilje nad nama bez naše saglasnosti. Nakon krštenja nama
je prepušteno da prebivamo u zapovestima koje nam je dao Hristos, Gospod i Bog,
u koga smo se krstili, i da idemo putem njegovih zapovesti, ili da se lukavim delima
opet vratimo našem suparniku i neprijatelju, tj. đavolu.ʺ Prepodobni Simeon Novi
Bogoslov, gl. 109,Dobrotoljublje, tom 1.
4. Mt 12, 43‐45. ʺKrštenjem se izgoni nečisti duh i obilaze se neplodne i neverne duše,
ali u njima se ne nalazi počinak: počinak se za demone sastoji u tome da lukavim
delima zbunjuju krštene ‐ nekršteni pripadaju nečistom duhu od početka ‐ i on se
vraća na krštenog sa sedam drugih duhova, gorih od sebe. Kao što ima sedam
darova Duha, tako ima i sedam lukavih, zlih duhova. Kada se đavo vrati
krštenome, i nađe da je besposlen, i da se zbog lenjosti ne suprotstavlja
neprijateljima, tada on uđe u njega, i čini zlodela žešće nego ranije. Onaj koji je
očišćen na krštenju, a zatim je opoganio samog sebe, taj nema nade u drugo
krštenje: osim ako ima nadu u vrlo teško pokajanje.ʺ Objašnjenje blaženog
Teofilakta Ohridskog ovde navedenog jevanđelskog teksta. Prepodobni Grigorije
Sinajski je rekao: ʺDrži nezadrživi um, drži, dakle, onoga kojeg opseda i rasejava
protivnička sila, koja se nakon krštenja, zbog nemara, opet vratila u lenju dušu, i to
sa drugim lukavim duhovima, kako govori Gospod.ʺ Sveti Grigorije Sinait, Veoma
korisne glave, gl. 3, Dobrotoljublje, tom 1; prep. Makarije Veliki, Beseda 27, gl. 11
5. Gal 3, 27.
6. Gal 3,28.
7. Slovo o krštenju.
8. Kol 2, 3; Rim 5, 19.
9. ʺIzrastoše grešnici kao trava, iznikoše svi koji čine bezakonje; da budu istrebljeni u
vek veka (Ps 91, 8). Pod grešnicima, koji iznikoše kao trava, podrazumevaju se
strasne pomisli; one su, kao i trava ‐ slabe i bez sile. Kada u duši izrastaju strasne
pomisli, tada izniču, to jest otkrivaju se svi koji čine bezakonje, to jest strasti, da bi
bile istrebljene u vek veka: podvižnici iskorenjuju strasti onda kada ih jasno uoče.
Udubite se u redosled izloženog; strasne pomisli prvo izrastu, strasti se tako otkriju,
a onda se iskorenjuju.ʺ Prepodobni ava Dorotej, Pouka 13, O trpljenju iskušenja.
10. Dvesta poglavlja o duhovnom zakonu, glava 2.
11. Jn 15, 4‐10.
12. Pim 5, 5.
13. Mk 8, 34, 35.
14. Lk 14,26.
15. Mt 10, 38,39.
16. Gal 3, 27.
17. Pim 13. 12‐14.
18. 1 Kop 15, 47‐49.
19. 2 Kop 4, 10.
20. Gal 2,20.
21. 2 Kop 13, 5.
22. Tit 3, 5 i Mt 19,28.
23. Radi veće jasnosti, autor ovde navodi apostolove reči u ruskom prevodu, izdanje
1822. godine {Krestivšiesя vo Iisusa Hrista).
24. Na staroslovenskom: Elicы vo Hrista Iisusa krestihomsя, v smertь Ego krestihomsя
(pogružalisь). Krštenje i pogruženje su istoznačne reči. U celokupnoj vaseljenskoj
Crkvi krštenje se vršilo kroz pogružavanje do XII veka. U XII veku u Rimu su počeli
da pogružavanje zamenjuju oblivanjem. Dictionnaire
7heologique par Bergier, Bapteme.
25. Rim 6, 3‐13. Vidi objašnjenje ovih reči sv. Jovana Zlatoustog.
26. Post 2, 17.
27. Prep. Makarije Veliki, Beseda, 7, gl. 26.
28. ʺKršteni se kroz krštenje menja u umu, u reči i delu i, po datoj mu sili, postaje isto
što i Onaj koji ga je rodio.ʺ Dvadeseto moralno pravilo sv. Vasilija Velikog Dela
svetih otaca.
29. Prepodobni Marko Podvižnik, Slovo o krštenju; sveti Kalist i Ignjatije Ksantopul,
glave 16, Dobrotoljublje, deo 2.
30. Ioanni Chrisotomi in Epistola 11 ad Cor. Homila VII, cap. 5.
31. Dap 8, 39.
32. Dap 10, 44‐46.
33. Fleri, Crkvena istorija, knjiga VIII, gl. H1LH. Druga priča, slična ovoj, nalazi se i u
Četiminejima, 15. septembar. Komedijaša Porfirija, koji se pogruzio u vodu samo
zato da bi se podsmejao krštenju, sveta tajna je pretvorila u hrišćanina. To se desilo
pred očima cara Julijana Odstupnika. Porfirije je ispovedao Hrista, izobličio carevo
bezbožništvo, i zbog toga je bio žestoko mučen i zatim pogubljen.
34. Sv. Grigorije Bogoslov, Beseda 18, Dela svetih otaca.
35. Sv. Grigorije Bogoslov, Beseda 40, Dela svetih otaca.
36. Četiminej, 1. januar.
37. Jn 7, 38.
38. Ps 50, 20, 21.
39. Lestvica, Pouka 4, O blaženoj i nezaboravnoj poslušnosti.
40. Mt 3, 2.
41. Mt 3,11.
42. Mt 4,17.
43. Mk 1,15.
44. Mt 10, 7.
45. Dap 20,21.
46. Dap 2, 37, 38.
47. Vidi dela sv. Grigorija Bogoslova, sv. Kirila Jerusalimskog, sv. Jovana Zlatoustog i
drugih.
48. Mt 25, 30.
49. ʺZakon slobode poštujemo ako ga istinski razumemo, a razumemo ga ako tvorimo
(jevanđelske) zapovestiʺ, rekao je prepodobni Marko; Dvesta poglavlja o
duhovnom zakonu, 32. glava.
50. Ef 4,13.
51. Završetak Slova o krštenju.
ASKETSKI OGLEDI


6. KAKO ĆEMO POKAJANjEM OBNOVITI ISKUPLjENU PRIRODU AKO JE
OZLEDIMO?

Oni koji žele da zadobijaju opitno poznanje svetog krštenja, oni koji žele da otkriju
skrivenu tajnu i besceni duhovni dar uložen u riznicu duše rukom neiskazane Božije
milosti, oni koji žele da vide svoju prirodu u stanju obnovljenja i novog života, oni koji
žele da osete i vide u sebi Hrista ‐ sve to mogu dostići pokajanjem. Način pokajanja koji
priliči i dolikuje hrišćaninu saobrazan je tome daru koji on želi da otkrije u sebi: istinsko
pokajanje je saobrazno tajni krštenja. Jedino se krštenjem, po neiskazivoj Božijoj blagosti,
predaje čoveku Božiji dar; jedino Božija blagodat vraća dar hrišćaninu koji se pokajao što
je nakon krštenja dopustio sebi delatnost i život pale prirode, oživeo u sebi smrt i ubio u
sebi život. Kada se krstimo, mi se rađamo vodom i duhom; kada se pokajemo, mi se
obnavljamo suzama i Duhom. Pokajanje je detinji, neućutni plač pred Bogom zbog gubitka
dara, pun nade da će se dar ponovo dobiti. I ne čuvah svojega vinograda! ‐ vapi u strašnoj
žalosti duša koja je od prirode obnovljene krštenjem pala u oblast pale prirode, izgubila
slobodu, pa nad njom greh vrši nasilje; pasu jarići moji! Nema u meni duhovnih osećanja i
pomisli! Nepotrebna su sva stada mojih osećanja i misli! Oni su jarići zato što su smesa
dobra i zla! Oni su moji zato što se rađaju iz moje pale prirode![1] Izgubio sam svojstva
obnovljene prirode! Kada su svetog Isaka Sirijskog pitali kojim razmišljanjima treba
neprestano da se zanima Hristov podvižnik u svom samovanju, on je odgovorio: ʺPitaš o
razmišljanju i o onoj misli koja mora neprestano da zauzima čoveka u njegovoj keliji da bi
ga učinila mrtvim (za svet, to jest za greh)? Ima li potrebu usrdni i trezveni čovek da pita
kako da se ponaša kada je sam sa sobom? Šta drugo može biti misaono zanimanje monaha
u njegovoj keliji ako ne plač? Ostavlja li mu plač mogućnost da se obrati nekim drugim
pomislima? Koje drugo misaono zanimanje može biti bolje od ovoga? Samo mesto u kome
monah prebiva, njegovo samovanje, njegov život, sličan životu u grobu, tuđ čovečijoj
radosti, uče ga da je plač njegovo delanje. Samo značenje njegovog imena priziva ga i
podstiče na plač; on je onaj koji žali, pun žalosti u srcu. Svi sveti su otišli iz ovog života u
plač. Ako su sveti plakali, i ako su njihove oči neprestano, sve do samog preseljenja iz
ovog života, bile pune suza, ko onda da ne plače? Monah nalazi utehu u svom plaču. Ako
su savršeni i pobedonosni plakali ovde, kako će prestati da plače onaj koji je pun rana?
Ima li potrebu da uči uz koju vrstu misli će prolivati suze onaj koji pred sobom leži kao
mrtvac i vidi da su ga gresi ubili? Gresi su ubili tvoju dušu, bačena je pred tebe mrtva ta
koja ti je draža od celog sveta: zar ona ne traži da bude oplakana? Ako stupimo u
tihovanje, i u njemu prebivamo sa trpljenjem, onda to sigurno znači da možemo prebivati
u plaču. Neprestano ćemo se moliti umom Gospodu da nam da plač. Ako dobijemo taj dar
blagodati, bolji i divniji od svih ostalih darova, onda ćemo posredstvom njega ući u
čistotu. Kada zadobijemo čistotu, tada se ta čistota ne oduzima od nas do našeg izlaska iz
ovog života.ʺ[2] Očigledno je da se plač može roditi jedino u onome koji jasno poznaje
stanje pale prirode i stanje prirode obnovljene krštenjem. Gorko može zaplakati i
neprestano plakati jedino onaj koji zna cenu izgubljenog dara. ʺPlač po Boguʺ, rekao je
sveti Jovan Lestvičnik, ʺjeste tugovanje duše i raspoloženje u kome bolno srce pomahnitalo
traži ono za čime žudi. Ne nalazeći to što traži, ono sa patnjom luta i zbog toga gorko
plače.ʺ[3] Stradalničko osećanje plača mora činiti karakter hrišćanina koji se kaje.
Ostavljanje plača je znak samoobmane i zablude. Jedino hristopodražateljsko smirenje
može da umiri onoga koji plače; jedino ljubav u Hristu može da ga uteši, da obriše njegove
suze, da ozari svetlošću nebeskog radovanja njegovo lice i srce.
Žrtve i svespaljenice pale prirode ne primaju se; jedina Bogu ugodna žrtva te prirode je
duh skrušen.[4]
Kao što od stanja obnovljene prirode odstupamo i padamo u stanje pale prirode tako što
ostavljamo delatnost obnovljene prirode, drugim rečima, zato što ostavljamo život po
jevanđelskim zapovestima i skrećemo u delatnost pale prirode, tako se, suprotno ovome,
iz stanja pale prirode u stanje obnovljene prirode vraćamo tako što odlučno i potpuno
odbacujemo delatnost po razumu i volji pale prirode a odlučno i potpuno prihvatamo
delatnost po učenju i zapovesti Bogočoveka. Pri tome se otkriva unutrašnja borba u
čoveku zato što je život pre pokajanja, dakle život po sopstvenoj volji i razumu, lišio
čoveka duhovne slobode i predao ga u robovanje grehu i đavolu. Kada se čovek kaje, on se
napreže da postupa po jevanđelskim zapovestima, a greh i đavo, dobivši vlast koju im je
on dobrovoljno predao životom pre pokajanja, nastoje ga da zadrže u robovanju, u
okovima, u tamnici. Opitno poznanje robovanja kroz osećanja robovanja i nasilja i opitno
poznanje duševne smrti kroz osećanje smrti pojačavaju i utvrđuju plač onoga koji se kaje.
ʺTa borba je međusobnaʺ, kaže prepodobni Marko Podvižnik, i nastavlja: ʺNju ne vodimo
protiv nekoga izvana, i nisu braća ti protiv kojih treba da se borimo. Ona se odigrava u
nama, i niko drugi ne može da nam pomaže u njoj. Jednog, ipak, imamo pomoćnika:
Hrista, nepobedivog i neuništivog, krštenjem tajno skrivenog u nama. On će nas
učvršćivati, ako, saobrazno svojim snagama, budemo ispunjavali Njegove zapovesti.ʺ[5]
Prepodobni podvižnik ovde ne odbacuje rukovođenje savetima i poukama duhovnih i
opitnih ljudi ‐ ne, on savetuje da bezuslovno i revnosno pribegavamo savetu duhovnih
otaca i braće.[6] Ovde on hoće da pokaže da naš nevidljivi trijumf u unutrašnjoj bici zavisi
jedino od volje i dejstva blagodati, a ona je zasađena u nama krštenjem i dejstvuje
saobrazno nedokučivoj Božijoj odluci o čoveku i saobrazno našoj dobroj volji, koju
pokazujemo i dokazujemo ispunjavanjem jevanđelskih zapovesti. To je razlog zbog koga
jedni, tačnije oni kojima obilno i stalno rukovode ljudi, donose veoma oskudan rod, a
drugi, koji su čuli veoma kratku pouku, za kratko vreme postižu brzi uspeh u svojim
duhovnim darovima. ʺZnaj dobroʺ, rekao je sveti Isak Sirijski, ʺda su posrednici svakog
blaga koje dejstvuje u tebi misaono i u tajnosti bili krštenje i vera, i da te je njima Gospod
naš Isus Hristos pozvao na dobra dela Njegova,ʺ[7] a ne na prividno dobra dela pale
prirode.
Sudovi Božiji pomažu onome koji se tako kaje. To je rekao i sveti prorok David: Sudovi
Tvoji pomoći će mi.[8] Božiji promisao dopušta razne nevolje na onoga koji se kaje: Jer koga
ljubi Gospod onoga i kara, govori apostol, i bije svakoga sina kojega prima.[9] Trpljenje nevolja
uz blagodarenje Bogu, uz priznanje da smo dostojni nevolja, uz priznanje da su dopuštene
nevolje upravo onaj spasonosni lek koji nam je potreban da bismo se izlečili, pouzdan je
znak istinskog pokajanja. ʺOnaj koji ne poznaje sudove Božijeʺ, govori prepodobni Marko,
ʺtaj umom ide ivicom između provalija, i pada od svakog udara vetra. Onaj ko se protivi
nevoljama koje su na njega naišle, taj se sam, ne znajući to, protivi Božijoj zapovesti, a onaj
koji ih prihvata sa istinskim znanjem, taj, po Pismu, pretrpe Gospoda.[10] Onaj koji je
poznao istinu, taj se ne protivi pridošlim nevoljama jer zna da ga one dovode do straha
Božijeg. Prethodni grehovi kojih se sećamo po vanjskom izgledu donose štetu onome koji
ima blagu nadu; sećanje spojeno sa tugom oduzima nadu, a sećanje bez tuge obnavlja
unutra prethodnu nečistotu. Kada um kroz odricanje od samog sebe jednostavnošću (ne
složenošću) misli zadobija nadu, tada neprijatelj, pod izgovorom ispovedanja, stvara slike
(u sećanju) ranije učinjenih sagrešenja da bi obnovio one strasti koje je izbrisala ruka Božije
blagodati, i tako neprimetno naneo štetu čoveku. Tada se i jaki um, koji mrzi strasti,
neminovno pomrači, jer ga zbuni sećanje na učinjene grehove. Ako je um još mračan i
slastoljubiv, onda će svakako još više ostati u sećanju i strasno će razgovarati sa pomislima
koje dolaze, pa takvo sećanje neće postati ispovedanje nego misaono obnavljanje u sebi
ranije učinjenih grehova.[11] Ako hoćeš da prineseš Bogu neosuđeno ispovedanje, ne sećaj
se grešnih spoticanja po vanjskom izgledu, nego hrabro podnosi zbog njih pridošle
nevolje. Nevolje pristižu (kao odmazda) zbog prethodnih grehova: za svaki greh pristiže
njemu srazmerna odmazda. Razuman čovek zna istinu, i zato se ispoveda Bogu trpljenjem
pridošlih nevolja, a ne sećanjem na učinjene nevolje. Odbaciš li stradanja i sramoćenja, ne
obećavaj da ćeš prineti pokajanje posredstvom drugih vrlina; slavoljublje i življenje bez
bola umeju da služe grehu i posredstvom pravednih dela.ʺ[12] ʺPut Božiji je svakodnevni
krst. Čovek koji se nalazi pod posebnim Božijim promislom poznaje se po tome što mu
Bog stalno šalje nevolje.ʺ[13] Sila Božija u nemoći pale prirode pokazuje da je savršena[14]
onda kada krst Hristov satire tu prirodu u prah.[15] Suprotno od ovoga, pala priroda
može da se razvija jedino uz obilje pomoćnih sredstava, koja pruža palo ljudsko društvo:
uz učenost, uz bogatstvo, uz počasti. Takve su osnove i ujedno znaci razvoja pale prirode.
U takvom svom razvoju pala priroda je primila, kao žena iz apokalipse,[16] poklonjenje od
zaslepljenog, nečasnog čovečanstva, i stupila sa njim u bludnu vezu čim se ono odreklo
Hrista i Svetog Duha ‐ možda bez reči odricanja ‐ čim se odreklo suštinski, delatnošću,
životom. Nakon obnovljenja naše prirode Bogočovekom, vraćanje čoveka svojoj paloj
prirodi nije ništa drugo do preljuba, čin kojim on vara Boga.
Blagodat svetog krštenja uvodi hrišćanina u duhovnu slobodu posredstvom pokajanja, u
onu slobodu koju je on već imao prilikom izlaska iz banje krštenja. Tako bolesnik posle
uspešnog lečenja počinje da oseća svežinu i snagu koju je imao pre bolesti. Osnovni uzrok
obnovljenja snage nisu lekovi, nego onaj život koji je Sazdatelj uložio u ljudsku prirodu:
lekovi su samo pomogli životnoj sili da se uspešno bori protiv bolesti, da pobedi i otera
bolest, koja nije ništa drugo do rastrojstvo dejstava životne sile. Za pokajanje je potrebno
više ili manje vremena zbog raznih okolnosti, posebno zbog volje Božijeg promisla, koji
upravlja nama. To se može zapaziti iz životopisa mnogih Božijih ugodnika koji su
pokajanjem prešli iz stanja grešnosti u stanje svetosti. Prepodobna Marija Egipatska je
pričala o sebi blaženom Zosimi da se sedamnaest godina borila protiv svojih pomisli i
pohota, kao protiv ljutih zveri.[17] Zbog našeg nemara u čuvanju dragocenog dara koji
smo dobili na krštenju, zbog delatnosti po nezakonitom zakonu pale prirode, vlast greha
se krišom i neprimetno uvlači u nas, tako da neprimetno gubimo duhovnu slobodu.
Najteže robovanje mnogima ostaje nevidljivo i smatra se sasvim dovoljnom slobodom.
Naše ropsko stanje otkriva nam se jedino tada kada pristupamo ispunjavanju jevanđelskih
zapovesti: tada naš razum žustro ustaje protiv Hristovog razuma, a srce divlje i
neprijateljski gleda na ispunjenje Hristove volje, gleda kao na svoju smrt i svoje ubistvo;
tada opitno poznajemo žalosni gubitak slobode, poznajemo svoj strašni pad; tada
uviđamo svu dubinu tog pada, koja seže do bezdana pakla. Ne treba padati u uninije i
slabost zbog takve pojave: treba se hrabro i odlučno predati pokajanju, kao svemoćnom
lekaru koji ima nalog i vlast od Boga da leči i isceljuje sve grehe, koliko god ti gresi bili
veliki i brojni, koliko god navika na grehove bila stara i već učvršćena. Hristos nam je dao
Sebe i ušao u nas posredstvom svetog krštenja, zatim se skrio u nama kada nismo pokazali
svoju dobru volju da obitava u nama i da upravlja nama; Hristos će se neizostavno otkriti
u nama ako istinskim pokajanjem dokažemo odlučnu dobru volju da On obitava u nama.
Evo stojim na vratima ‐ govori On ‐ i kucam; ako ko čuje glas moj i otvori vrata, ući ću k njemu i
večeraću s njim, i on sa mnom. Onome koji pobijedi daću da sjedi sa mnom na prijestolu mome, kao
i ja što pobijedih i sjedoh sa Ocem mojim na prijestolu njegovom.[18] Glas Hristov je Jevanđelje.
Poredak kojim grešnik pokajnik ushodi posredstvom pokajanja ka svetosti prepodobni
Makarije Veliki izlaže ovako: ʺOnaj koji hoće da pristupi Gospodu i da bude udostojen
večnog života, da postane dom Božiji i udostoji se Svetog Duha, da bi tako dobio
mogućnost da neporočno i čisto donosi plodove Duha po zapovestima Gospodnjim, taj
mora da počne ovako: prvo, mora tvrdo da veruje Gospodu, da se potpuno preda rečima
Njegovih zapovesti, da se odrekne sveta u svemu, da um ne bi bio zauzet nijednim
vidljivim predmetom (sveta), mora nepokolebivo da prebiva u molitvama, da ne pada u
očaj (u uninije, u beznađe) pri očekivanju (kašnjenju) posete i pomoći Gospoda, mora uvek
da ima um stalno upravljen ka Gospodu. Zatim mora stalno da primorava sebe na svako
dobro delo i na sve zapovesti Gospodnje, makar srce to i ne želelo zbog greha, još živog u
njemu; mora da prisiljava sebe na smirenje pred svim ljudima, na mišljenje da je manji i
gori od svih ljudi; ne sme da traži za sebe čast ili slavu ili pohvale od bilo koga, jer je tako
propisano u Jevanđelju, nego da uvek ima pred očima samog Gospoda i Njegove
zapovesti, i da se stara da blagougađa jedino Njemu. Mora, takođe, da primorava sebe na
krotost, makar se srce tome protivilo, i da se pri tome rukovodi rečima Gospodnjim:
Naučite se od mene; jer sam ja krotak i smiren srcem, i naći ćete pokoj dušama svojim.[19] Isto
tako mora biti milostiv, snishodljiv, saosećajan, blag, i pri tome primoravati sebe na to
nasilno, jer je tako Gospod rekao: Budite, dakle, milostivi kao i Otac vaš što je milostiv.[20] I
još: Ako me ljubite, zapovijesti moje držite.[21] I još: ʹPrimoravajte sebe, jer Carstvo nebesko s
naporom se osvaja i podvižnici ha zadobijaju![22] I: Borite se da uđete na uska vrata.[23] On mora
uvek da ima pred očima smirenje Gospodnje, Hristov život, Hristovo ponašanje, mora ih
neprestano držati u sećanju, kao obrazac i primer, ne dopuštajući da ih zaborav otrgne. On
mora, saobrazno svojim snagama, da primorava sebe na neprestano prebivanje u
molitvama i da se pri tome neprestano moli sa nepokolebivom verom da Gospod dođe i
učini ga svojim obitalištem,[24] da ga pouči svim svojim zapovestima i utvrdi u njima, da
njegova duša postane dom Isusa Hrista. Kada bude tako postupao, i pri tome primoravao
sebe, uprkos protivljenju srca, i učio se svakom dobrom delu, svakodnevnom sećanju na
Boga, svakodnevnom očekivanju Hrista u mnogoj blagosti i ljubavi, tada će Gospod, čim
vidi takvo raspoloženje i takvu blagu želju, čim vidi kako on uvek prisiljava sebe na
sećanje na Boga, na svako dobro delo, na smirenoumlje, na krotost i ljubav, i kako svoje
srce savija prema jarmu (Hristovom), iako se ono protivi tome, čim vidi čoveka kako takvo
srce primorava na sve dobro, tada, kažem, Gospod (određeno vreme) izliva na njega Svoju
milost, izbavlja ga od neprijatelja i od greha koji živi u njemu i ispunjava ga Svetim
Duhom. Tako će on, bez ikakvog svog truda i prisiljavanja, istinski ispunjavati zapovesti
Gospodnje sve i uvek. Tačnije: sam Gospod će izvršavati u njemu svoje zapovesti i
otkrivaće duhovne plodove, a čovek će donositi te plodove u čistoti. No, pre svega, svako
ko prilazi Gospodu mora (kako malopre rekosmo) nasilno da primorava sebe na dobro,
bez obzira na protivljenje srca, i da pri tome stalno i sa nesumnjivom verom očekuje Božiju
milost; mora da primorava sebe da bude milostiv prema svima da bi imao čovekoljubivo
srce, da bi imao smirenje pred svima, dugotrpljenje prema svima, da ne bi bio potišten u
duši kada ga progone i sramote, da ne bi negodovao, jer je rečeno: Ne činite osvetu za sebe,
ljubljeni,[25] da bi primoravao sebe na molitvu i onda kada vidi da neko nije dobio njen
dar od Svetog Duha. Kada Bog vidi nekoga da se tako podvizava i primorava sebe na
dobro, tada takvome daje istinsku Hristovu molitvu, nagon milosrđa, istinsko
čovekoljublje, kratko rečeno, daje mu sve duhovne plodove.ʺ[26]
Vidimo da su mnogi grešnici prinevši pokajanje dostigli najviši stepen hrišćanskog
savršenstva. Oni su vaspostavili u sebi dar krštenja i u onom stepenu u kome se on daje,
ali i u onom u kome se on kasnije umnožava na osnovu života po jevanđelskim
zapovestima. A kada su zadobili, vratili sebi duhovnu slobodu, nisu se zaustavljali na
tome, nisu se zadovoljavali time: nisu prekinuli pokajanje i plač koji su im vratili slobodu.
Opitno dobijeno znanje da je čovek slab i sklon spoticanju i brzim promenama[27] stalno
ih je podsticalo na plač. Ne hvali se sjutrašnjim danom, jer ne znaš šta će (sutrašnji) dan
donijeti,[28] govorili su svakog dana sami sebi ustima Pisma. Zbog njihove čistote
otkrivena im je istina, koja kaže: Široka je zapovest Tvoja veoma.[29] Upoređujući svoje
ispunjenje zapovesti sa neobuhvatno golemom zapovešću neobuhvatnog Gospoda,
priznali su da je to njihovo ispunjavanje sasvim nedovoljno. Svoje ispunjavanje
jevanđelskih zapovesti nazivali su i smatrali skrnavljenjem zapovesti.[30] Umivali su svoje
vrline, kao grehe, potocima suza. Zaslepljeni grešnik nikada ne plače zbog svojih
najužasnijih grehova tako kako Hristove sluge plaču zbog svojih vrlina. Nebesa nijesu čista
pred očima njegovijem (pred Bogom),[31] to jest, čisti sveti anđeli, budući da imaju
ograničenu čistotu, nisu čisti pred svesavršenom čistotom Boga; pred Njim nisu čisti ni
sveti ljudi, koji, koliko god živeli na zemlji, ujedno žive i na nebesima.[32] Zbog toga oni
plaču, i, prinoseći pokajanje, sve više i više se pogružavaju u pokajanje. Ne osjećam ništa na
svojoj savjesti, rekao je sveti apostol Pavle, ali zato nijesam opravdan, a onaj koji mi sudi jeste
Gospod.[33] I pored velikih duhovnih darova, i pored preizobilne Božije blagodati koja je
obitavala u apostolu, on je govorio: Hristos Isus dođe u svijet da spase grješnike od kojih sam
prvi ja.[34]
Život po jevanđelskim zapovestima, sagledavanje svoje pale prirode, sagledavanje
beskrajne veličine i beskonačnih savršenstava Božijih, upoređivanje ništavne, zbog svoje
ograničenosti ništavne čovečije prirode sa neograničenom Božijom prirodom,
sagledavanje posledica grehopada praroditelja i posledica sopstvene grešnosti, plač zbog
sopstvene nesreće i nesreće celokupnog ljudskog roda, trpljenje svih nevolja ‐ sve to
razvija u pravoslavnom hrišćaninu blagodat krštenja u neobuhvatnim razmerama,
nepojmljivim i neverovatnim za ljudski um u njegovom palom stanju. Umnožavanje
svetog duhovnog dara dobijenog na krštenju neobuhvatno je onoliko koliko je
neobuhvatan dar dobijen od Boga, iz Njegove Božije prirode:[35] to umnožavanje je
neobuhvatno i nepojmljivo isto onoliko koliko je neobuhvatan i nepojmljiv sam Bog, koji
se krštenjem nastanio u našim srcima. To umnožavanje obuhvata celokupno biće
hrišćanina. Kada pažljivo pogledamo to umnožavanje u izabranim Božijim sasudima, tada
dejstvo svetog krštenja, izneto u jevanđelskim pričama, postaje potpuno jasno. Carstvo
nebesko je kao zrno ggorušično, rekao je Spasitelj, koje uzme čovjek i posije na njivi svojoj. Ono je,
istina, najmanje od sviju sjemena, ali kad uzraste veće je od svega povrća, i bude drvo da ptice
nebeske dolaze i nastanjuju se na granama njegovim.[36] Ovo je slika puna Božijeg
smirenoumlja.[37] Sin Božiji je sebe ponizio uzevši obličje sluge, postao istovjetan ljudima, i
izgledom se nađe kao čovjek.[38] U tom obličju On je blagovoleo da se priključi siromasima i
stradalnicima, a ne silnima, slavnima i bogatima ovoga sveta. Prezren bješe, govori prorok, i
odbačen između ljudi.[39] On je dao dušu svoju na smrt, metnut među zločince,[40] i stavljen
između dvojice razbojnika, kao da je On najvažniji i najopasniji zločinac. Svoje svesvete,
životvorne, Božije zapovesti On je nazvao najmanjim,[41] zbog te najjednostavnije,
potpuno iskrene forme u kojoj su one bile predložene, ali je ipak dodao da narušavanje
jedne zapovesti može biti uzrok večne nesreće za samog narušioca.[42] Tako je i blagodat
krštenja uporedio sa najmanjim semenom na zemlji. I zaista, može li šta po spoljašnjosti
biti jednostavnije i običnije od svetog krštenja? Ljudi se obično peru u vodi tako što urone
u vodu ‐ s tim svakodnevnim činom povezana je tajna u kojoj se duša i telo peru od grešne
nečistote.[43] Umesto u smrt i u pogrebenje, čovek se trenutno pogruzi u vodu.
Neprimetno za telesne oči silazi Sveti Duh i presazdaje palog čoveka. Okolnosti prolaznog
života, ali samo po svojoj spoljašnjosti, ostaju za krštenog iste onakve kakve su bile i pre
krštenja. Dar dobijen na krštenju po svojoj spoljašnjosti zaista je toliko neprimetan da se
sasvim opravdano može uporediti sa najmanjim gorušičnim semenom.[44] Taj dar je
besceni dar. On raste, razvija se ispunjavanjem zapovesti, i tada svojom veličinom
nadmaši sve ostale darove kojima je izdašna ruka Stvoritelja izobilno nagradila čoveka, i
učini ga hramom nebeskih pomisli, osećanja, otkrivenja, stanja svojstvenih jedino žiteljima
neba.
Carstvo nebesko je kao kvasac, rekao je takođe Spasitelj, koji uzme žena i metne u tri kopanje
brašna dok sve ne uskisne.[45] Kako je smireno i kako je verno nazvan kvascem duhovni dar
dobijen na svetom krštenju! Svako ko prima sveto krštenje zaručuje se za Hrista, spaja se
sa Hristom i zato je sasvim opravdano u priči nazvan ženom. Ta žena, posredstvom života
po Jevanđelju, skriva, to jest čuva i podiže blagodatni dar u svom umu, srcu i telu,[46] dok
dar ne prožme, ne preispuni, ne obuzme celog čoveka. Hoćete li da vidite i čovečiju dušu i
čovečije telo ispunjene i prožete blagodatnim darom dobijenim na krštenju? Obratite
pažnju na Pavla, čija je odeća činila neobična čuda,[47] kojem zmijski ujed nije mogao da
nanese nikakvo zlo;[48] pogledajte Mariju Egipatsku: ona se tokom svoje molitve odizala
od zemlje, ona je išla po vodi Jordana kao po kopnu, ona je za jedan sat prolazila put koji
se prolazi trideset dana;[49] pogledajte Marka Tračkog, na čiji je glas planina krenula sa
svoje osnove i premestila se u more;[50] pogledajte Joanikija Velikog, koji je, kao duh, bio
nevidljiv onima pred kojima je želeo da bude nevidljiv, i kad se nalazio u njihovom
prisustvu;[51] pogledajte tela Božijih ugodnika: nekoliko stoleća ona počivaju u svetoj
nepropadljivosti, ne podležu zakonu truljenja, važećem za sve ljude, i toče mlazeve
isceljenja, mlazeve miomirisa, mlazeve života.
Prepodobni Sisoje Veliki je, pun neobičnog obilja darova Svetog Duha, rekao: ʺDuhovni
darovi su prirodni onome (čoveku) u kome se, blagodaću svetog krštenja i držanjem
zapovesti, nastanio Bog.ʺ[52] Sveti pustinožitelj je ovo rekao iz sopstvenog opita. Nije li to
isto posvedočilo i Sveto pismo? Koji se god u Hrista krstiste, u Hrista se obukoste.[53] Darovi
Duha su prirodni onima koji su obučeni u Hrista, koji imaju u sebi Hrista: gde je Hristos,
tamo su i Otac i Duh.

NAPOMENE:
1. Pnp 1, 5, 7.
2. Slovo 21.
4. Pc 50, 18, 19.
5. Slovo 5. Saveti uma duši.
6. Slovo 1.
7. Poslanica monahu Nikolaju.
8. Ps 118,175.
9. Jev. 12, 6.
10. Ps 39,2.
11. U crkvenoslovenskom poslednja rečenica glasi ovako: яkože predpriяtiю obrestisя
takovoй pamяti (gl. 152). Rečju predpriяtie delatni oci nazivaju obnovljenje greha u
misli i u osećanju, obnovljenje nekada stvarno učinjenog greha. Obnovljenja više ili
manje dugo muče podvižnika koji se kaje, muče ga i kada ostavi grešna dela. To se
jasno može videti iz žitija prepodobnog Mojsija Murina, prepodobne Marije
Egipatske i drugih.
12. O onima koji misle da se opravdaju delima, glave 193,197, 150‐156.
13. Slovo 36.
14. Uporedi: 2 Kop 12,9.
15. Vidi: Mt 21,44.
16. Otk 18, 19.
17. Žitije prepodobne Marije Egipatske, Četiminej, 1. april. Prepodobna Marija je,
između ostalog, rekla o sebi svetom Zosimi i sledeće: ʺGrešna sam žena, ali sam
ograđena svetim krštenjem.ʺ
18. Otk 3, 20, 21.
19. Mt 11.29.
20. Lk 6, 36.
21. Jn 14,15.
22. Mt11,12.
23. Lk 13,24.
24. Jn 14, 23.
25. Rim 12,19.
26. Slovo 1, gl. 13.
27. Prepodobni Isak Sirijski, Slovo 1.
28. Prič 27,1.
29. Ps 118,96.
30. Sveti Petar Damaskin, Dobrotoljublje, tom 3, knjiga 1, članak 1.
31. Jov 15,15.
32. Flp 3,20.
33. 1 Kop 4,4.
34. 1 Tim 1,15.
35. 2 Pt 1,4.
36. Mt 13, 31, 32.
37. Prepodobni Isaija Otšelnik, Slovo 11, O zrnu gorušičnom.
38. Flp 2, 7.
39. Is 53, 3.
40. Is 53,12.
41. Mt 5,19.
42. Po objašnjenju blaženog Teofilakta Ohridskog.
43. Dobrotoljublje, tom 2, sv. Kalist i Ignjatije, gl. 92.
44. U prvim hrišćanskim vremenima neznabošci su se, videvši u tajni krštenja samo
njegovu spoljašnju stranu, i ne shvatajući suštinu, podsmevali praznini, po
njihovom mišljenju praznini, te spoljašnje strane krštenja. Sv.Kiril Jerusalimski.
45. Mt 13, 33.
46. 1 Col 5, 23.
47. Dap 19,12.
48. Dap 28, 5.
49. Četiminej, 7. april.
50. Isto, 5. april.
51. Isto.
53. Gal Z,27.
ASKETSKI OGLEDI


7. ODNOS OBNOVLjENE PRIRODE PREMA ZLU

Ovde se samo po sebi nameće pitanje: kakav je odnos obnovljenog čoveka prema zlu? On
ne može da nema tačno znanje o zlu. Videli smo da je neporočna ljudska priroda, u stanju
nakon stvaranja, odmah pala od takvog znanja, čim ga je dobila. Zato je još potrebnije da
znamo kako se obnovljena priroda odnosi prema zlu, o kome poseduje nesumnjivo
znanje? Odgovaramo: čistota srca ‐ dakle, duhovno stanje obnovljene prirode, nazvano u
Jevanđelju blaženstvom, koje daje čoveku da vidi Boga[1] ‐ pojavljuje se u duši posle
blaženstva milosti i proizilazi iz toga blaženstva. Izvesno je da jevanđelska blaženstva jesu
ona duhovna stanja koja se otkrivaju u hrišćaninu od ispunjenja jevanđelskih zapovesti, da
se blaženstva otkrivaju jedno za drugim, tako što nastaju jedno iz drugog.[2] Nakon
odbacivanja svoje pravde, oskrnavljene zlom, iz plača zbog svog stanja pada, iz krotosti ‐
tog pomirenja sa svim nevoljama, vidljivim i nevidljivim ‐ duša počinje da oseća glad i žeđ
za pravdom Božijom. Pravda Božija zadobija se u milosti. Jevanđelje zapoveda da je
tražimo upravo u milosti. Ljubite neprijatelje svoje, govori Jevanđelje, blagosiljajte one koji vas
kunu, činite dobro onima koji vas mrze i molite se za one koji vas vrijeđaju i gone, da budete sinovi
Oca svojega koji je na nebesima; jer On svojim suncem obasjava i zle i dobre; i daje dažd
pravednima i nepravednima. Jer ako ljubite one koji vas ljube, kakvu platu imate? Ne čineli tako i
carinici? I ako pozdravljate samo braću svoju, šta odviše činite? Ne čine li tako i neznabošci? Budite
vi, dakle, savršeni, kao što je savršen Otac vaš nebeski.[3] Savršenstvo hrišćanske, a stoga i
ljudske vrline u obnovljenoj prirodi je blagodatno Bogopodražateljsko milosrđe, koje se
stvara u hrišćaninu umnožavanjem Božije blagodati, dobijene na krštenju, i odgajene
zapovestima. Od takvog milosrđa pojavljuje se duhovna čistota; ona se njime hrani, ona
živi njime. Na pitanje: Šta je čistota?, prepodobni Isak Sirijski je odgovarao: ʺČistota je srce
puno milosti za svako stvorenje.ʺ Na pitanje: Šta je milostivo srce? ‐ taj veliki učitelj
monaha je rekao: ʺTo je gorenje srca za svaku tvar, za ljude, za ptice, za životinje, za
demone ‐ rečju, za svako stvorenje. Od sećanja na njih i viđenja njih oči milostivog liju
suze zbog obilne i silne milosti koja je ovladala srcem. Od stalnog trpljenja njegovo srce je
postalo srce deteta, i on ne može biti ravnodušan kada čuje ili vidi kakvu štetu ili čak malu
nevolju kojoj je tvar izložena. Zato on svakog časa prinosi molitvu, praćenu suzama, i za
beslovesna stvorenja, i za neprijatelje istine, i za one koji mu kuju zavere, da bi se održali i
očistili; on to čini čak i za gmizavce, čini to iz velike milosti koja se zbog Božijeg obličja
izuzetno razvija u njegovom srcu.ʺ[4] Od velike milosti u svom srcu veliki Isak uzvikuje:
ʺOnoga dana u kome na bilo koji način, telom ili mislima, stradaš sa nekim, dobrim ili
zlim, smatraj da si mučenik, stradalnik za Hrista, i da si udostojen ispovedništva. Seti se
da je Hristos umro za grešnike, a ne za pravednike. Vidi kako je veliko delo stradati za zle
i dobro činiti grešnicima! To je više nego činiti i jedno i druto pravednicima. Apostol to
pominje kao čin dostojan divljenja.ʺ[5] Poredeći pravdu pale čovečije prirode sa
božanstvenom pravdom, sadržanom u blagodatnom, duhovnom milosrđu, sveti Isak
naziva ovu drugu služenjem Bogu, a prvu služenjem idolima.[6] O zadobijanju tog
milosrđa apostol govori onima koji veruju u Hrista: Obucite se kao izabranici Božiji, sveti i
ljubljeni, u milosrđe, dobrotu, smirenoumlje, krotost, dugotrpeljivost, podnoseći jedan drugoga i
opraštajući jedan drugome ako ko ima tužbu na koga; kao što Hristos oprosti vama, tako i vi.[7]
Sveti Makarije Veliki govori: ʺBlagodat tako deluje i umiruje sve sile i srce da duša od
velike radosti (milosti) postaje slična neporočnom detetu, i čovek ne osuđuje više ni Jelina,
ni Judejca, ni grešnika, ni mirjanina, jer taj unutrašnji čovek na sve gleda čistim okom, i
raduje se celom svetu, i želi najviše što može da poštuje i voli i Jeline i Judejce.ʺ[8] ʺČistota
srcaʺ, rekao je pomenuti sveti Isak, ʺgleda Boga; ona sija i cveta u duši od neviđenja
čovečije zlobe, a ne zbog čovečijeg učenja.ʺ[9] Čovek ne vidi zlobu u svojim bližnjima tada
kada sve odnose sa bližnjima upije milost prema njima. Ko može reći da ovakvo neviđenje
nedostataka u bližnjima predstavlja slepilo uma, proglašavanje zla dobrom? Naprotiv:
slepilo uma, neviđenje greha i zla, proglašavanje zla dobrom pripadaju nepokajanim
grešnicima, koji opravdavaju svoj greh. Svetitelji Božiji, prosvećeni Duhom Božijim,
poznaju zlo do tančina, znaju njegova lukavstva, znaju da je otrovno; posredstvom tog
poznanja, dobijenog od Duha, oni veoma brižno čuvaju sebe od opitnog znanja grehova,
koje bi mogli dobiti kada bi počinili greh. Rođeni od Boga ne griješi, govori sveti Jovan
Bogoslov, nego koji je rođen od Boga čuva sebe, i nečastivi ga se nedotiče.[10] Posredstvom
blagodatnog milosrđa, koje prožima svaki odnos istinskih hrišćana prema bližnjima,
istinski hrišćani ostaju daleko od ogrehovljenosti bližnjih: ona se osuđivanjem predaje
upravo onome koji osuđuje i tako narušava njegovo sopstveno, spokojno, radosno, sveto
uređenje. Mir Božiji, koji prevazilazi svaki um, i obitava u svetiteljima Božijim, bez
odlaganja izobličava svaku pomisao protivnika koja im se približava, kakvom god
maskom pravednosti bila prikrivena ta pomisao.[11] U pouci[12] o duhovnom rasuđivanju
o pomislima, strastima i vrlinama, sveti Jovan Lestvičnik govori da se ono javlja od
neporočne savesti i čistote srca; u početnicima u napredovanju ono predstavlja poznanje
pada i svoje ogrehovljenosti; u srednjima (po napredovanju) ono odvaja istinsko dobro od
prirodnog dobra i od zla, kako otvorenog zla, tako i zla koje je prikriveno maskom dobra;
napokon, u savršenima ono je duhovni razum, koji sija od Svetog Duha i vidi kako zlo
dejstvuje u drugim ljudima. Tako je sveti apostol Petar rekao Simonu gataru: Vidim da si u
gorkoj žuči i u okovima nepravde.[13] Na početku pouke o sveštenom bezmolviju sveti Jovan
Lestvičnik kaže da je svetim ljudima Božijim Sveti Duh otkrio tačno i podrobno znanje o
grehu.[14] Početak prosvećenja duše i znak da je ona zdrava je onaj trenutak kada um
počne da posmatra svoja sagrešenja, neizbrojiva, kao što je neizbrojiv pesak morski, rekao
je sveti Petar Damaskin.[15] Posmatranje svog pada i posmatranje svojih grehova Petar
Damaskin naziva duhovnim viđenjem, i kaže da se ono pojavljuje zbog dejstva blagodati u
delatniku Hristovih zapovesti.[16] Sveta Crkva je dala zakon svojoj deci da najtoplijom
molitvom izmoljavaju od Boga veliki dar ‐ viđenje svojih grehova.[17] Pala priroda je
poražena slepilom uma. Ona ne vidi svoj pad, ne vidi svoje grehove, ne vidi svoje
stranstvovanje na zemlji, a ponaša se na njoj kao da je besmrtna i kao da postoji jedino za
zemlju. Ona bezdušno sudi i osuđuje grehove bližnjeg, i, što je još gore, iz svog sopstvenog
jadnog uređenja izmišlja grehove bližnjeg koje taj bližnji i nema; i najviše hrišćanske vrline
za nju su sablazan zato što, shodno svom lažno nazvanom razumu, izopačuje njihov
značaj, a sve zato što je zlobna u srcu. Suprotno ovome, obnovljena priroda ima od Boga
darovano blagodatno znanje i viđenje zla, i to ne samo ono znanje i viđenje zla koje ne
narušava celinu dobra u čoveku, nego i ono znanje i viđenje zla koje najstrože čuva čoveka
od opitnog poznanja zla, pogubnog za čoveka. Obnovljena priroda vidi i zna zlo u sebi, u
ljudima i u demonima, ali ostaje neopoganjena zlom zato što to viđenje i znanje obnovljene
prirode zapravo i ne pripada čoveku, nije zadobijeno čovekovim vlastitim naporom, već
mu ga je darovao sam Bog. Znanje o zlu koje je čovek stekao kroz pad možemo uporediti
sa znanjem samog bolesnika o bolestima od kojih boluje; a znanje koje o zlu imaju
obnovljeni ljudi možemo uporediti sa znanjem lekara o bolestima. Bolesnici iskustveno
znaju bolest, ali ne znaju ni njen uzrok ni sredstva kojima se ona leči; lekari nemaju
iskustveno znanje o bolesti, ali je znaju neuporedivo određenije od bolesnika, znaju njene
uzroke i sredstva kojima se ona leči.

NAPOMENE:
1. Mt 5, 8.
2. Revnosno držanje (jevanđelskih zapovesti) uči čoveka ʺnjegovoj nemoćiʺ.
Sv.Simeon Novi Bogoslov, Bogoslovske i delatne tave, gl. 4, Dobrotoljublje, tom1.
To znači: revnosno držanje zapovesti uvodi u prvo blaženstvo tj. u siromaštvo
duhom; ono donosi duhovni plač; on donosi krotost. Redosled blaženstava izložio
je veoma jasno sveti mučenik Petar Damaskin, Dobrotoljublje,tom Z, knjiga 1.
3. Mt 5,44‐48.
4. Slovo 48.
5. Slovo 89. Rim 5, 68.
6. Isto.
7. Kol 3,12,13.
8. Beseda 9.
9. Slovo 55. prepodobnom Simeonu.
10. 1 Jn 5,18.
11. Flp 4, 7.
13. Dap 8,23.
15. Dobrotoljublje, tom 3, O sedam telesnih dejstava.
16. Dobrotoljublje, tom 3, O osam umnih viđenja.
17. Molitva prepodobnog Jefrema Sirina na sv. Četrdesetnicu.
ASKETSKI OGLEDI


8. ZAKLjUČAK

Izložio sam, shodno svojim oskudnim snagama, stanje po pitanju odnosa dobra i zla
čovečije prirode nakon stvaranja, nakon pada i nakon njenog iskupljenja. No kome da se
obratim u zaključku ovog ubogog slova? Slovo izobličava moje sopstvene nedostatke, i
zato se obraćam samom sebi kratkom poukom, kojom se obično završava svako slovo. Tu
kratku pouku uzeću od svetih otaca. Ako ko od mojih bližnjih bude smatrao da ona priliči
i njemu, neka je prihvati sa ljubavlju. ʺReče da siʺ, govori Teolipt Filadelfijski, ʺonu
blagorodnost koju si na krštenju primio od blagodati dragovoljno odbacio strastima u svet;
sada si poželeo da tu blagorodnost vaspostaviš dobrom voljom; takvu želju dokazao si
delom, to jest time što si došao u sveto učilište, obukao se u časne odežde pokajanja i dao
obećanje da ćeš smirenog duha prebivati u manastiru do same smrti. Sklopio si sa Bogom
drugi zavet. Prvi je bio učinjen prilikom ulaska u ovaj život; drugi je učinjen kada si počeo
da se približavaš kraju ovog života. Tada te je Hristos primio radi pobožnosti; sada si se
pridružio Hristu pokajanjem. Tada si dobio blagodat, sada si ispovedio dut. Tada si bio
dete, i nisi osetio dostojanstvo koje ti je dato, ali si kasnije, čim si sazreo, poznao veličinu
dara, a tvoja usta su zatvorena (za samoopravdavanje); sada imaš prilično razvijeno
poznanje i shvataš značaj obećanja. Pazi da ne prenebregneš i ovo obećanje (pokajanja);
pazi da ne budeš odbačen i gurnut, kao kakav potpuno razbijeni sasud, u tamu najkrajnju,
gde se čuje plač i škrgut zuba.[1] Osim puta pokajanja nema druge staze koja vraća
spasenju.ʺ[2] Zato, kako veli Duh Sveti: Danas, ako glas njegov čujete, nemojte da budu
tvrdokorna srca vaša kao prilikom ogorčenja u dan kušanja u pustinji, gdje me iskušavaše ocevi
vaši, ispitivaše me a gledali su djela moja četrdeset godina. Zato se razgnjevih na pokoljenje ono, i
rekoh: svagda lutaju srcem, a sami ne poznaše puteva mojih; zato se zakleh u gnjevu svojemu da
neće ući u počinak moj. Pazite, braćo, da ne bude nekome od vas zlo srce nevjerovanja, odstupanjem
od Boga živoga; nego bodrite jedan drugoga svaki dan, dokle hod to ʺdanasʺ traje, da koji od vas ne
postane tvrdokoran obmanom grijeha. Jer smo postali zajedničari Hristovi, samo ako prvobitnu
vjeru[3] do kraja čvrsto održimo.[4] Imajući, dakle, Prvosveštenika velikoga, koji je prošao
nebesa, Isusa Sina Božijega, treba da se držimo čvrsto vjere koju ispovijedamo. Jer
nemamo prvosveštenika koji ne bi mogao sastradati nemoćima našim, nego
Prvosveštenika koji je u svemu kušan kao i mi, ali bez grijeha. Stoga pristupajmo smjelo
prijestolu blagodati, da primimo milost i nađemo blagodat za blagovremenu pomoć.[5]
Amin.

NAPOMENE:
1. Mt 22, 13.
2. Sveti Teolipt, mitropolit filadelfijski, Slovo o skrivenom delanju, Dobrotoljublje,
tom 2.
3. Prvobitnom verom, to jest zalogom zaveta sa Bogom, ovde se smatra blagodat
krštenja, koja je, kao zrno gorušično, zasađena u nas prilikom spajanja sa Hristom.
Dar blagodati se čuva tako što se razvija: Koji ne sabira sa mnom, rasipa (Lk 11,23),
rekao je Gospod.
4. Jev 3, 7‐14.
5. Jev 4, 14‐16

Sveti Ignjatije Brjancaninov Asketski Ogledi PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

You might also like

Sveti Ignjatije Brjancaninov Asketski Ogledi PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Sveti Ignjatije Brjancaninov Asketski Ogledi PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV

You might also like