Палеографија

1.део

-помоћна историјско-филолошка научна дисциплина а њен основни задатак

је да истражујући писане споменике установи време и место њиховог
настанка

-термин је састављен од 2 грчке речи: παλαιος (palaios) – стар и γραφη (grafi) –

писање

-углавном писани споменици на меким материјалима – папиру и пергаменту;

рукописи и старе књиге

-постоје још неке дисциплине које се баве старим писмом и то на тврдом

материјалу: епиграфика (натписи и натписно писмо, као и натписи на
средњовековним) фрескама; сфрагистика (сигилографија – натписи на
печатима и уопште ликовни изгледи печата); нумизматика (натписи на новцу
и ликовне представе на новцу); дипломатика (повеље)

-палеографија се бави проучавањем у првом реду датираних рукописа, затим

на основу добијених резултата изводи опште закључке, затим се користи
дедукцијом када те добијене резултате примењује на недатиране рукописе

-датирани рукописи настали у једном одређеном периоду сређују се по

хронолошком реду и проучавају се облици појединих палеографских
карактеристичних слова; посматра се промена и појава нових облика код
сваког таквог слова

-када се резултати оваквих палеографских истраживања систематизују,

покаже се да се појављују неке особине које су одлика искључиво те епохе;
на основу таквих одлика, писмо једне епохе може се више или мање
прецизно одвојити од претходне или потоње епохе

-осим писма, постоје још неки хронолшки елементи који помажу за

смештање споменика у једну одређену временску епоху, нпр.
карактеристичне скраћенице, одређене лигатуре (комбиновање 2 или више
слова)...
-један од важних елемената је и ликовна опрема рукописа: илуминација
(заставице, ...), иницијали,...; други важан елемент је повез књиге (уколико је
сачуван)

-недатирани рукописи се на основу појединих облика слова и ликовних

елемената сврставају у ону епоху са чијим рукописима имају највише
сличности; таква епоха може обухватати краћи или дужи одсек времена; нпр.
рукописи епохе краља Милутина карактеристични јер су писани на
пергаменту, ситним словима, уредно; рукописи из каснијег доба царства су
такође карактеристични по својим калиграфским особинама

-у манастирским скрипторијумима су се углавном преписивали рукописи

-епоха као време у коме важе одређени облици може да се односи на целу
територију на којој се користи проучавана врста писма или на одређене
делове те територије; тако се може говорити о српској, бугарској, руској
ћирилици

-палеографске одлике писма се у једној епохи систематски понављају, а

палеографске одлике су сви они спољашњи знаци који непосредно указују на
време и место настанка списа које проучавамо

-палеографски метод се темељи на проучавању историје писмена (слова), а

под претпоставком да се поједини словни облици током времена динамички
развијају

-у палеографији се може говорити о револуцији и еволуцији

-графички лик једног слова може се временом постепено мењати или се

изненада може појавити сасвим нов знак, радикално измењен; такав знак
може бити или позајмљен од некуд или се поново може у употребу увести
неки архаични облик

-словенска палеографија познаје неколико револуционарних догађаја; 1.је

био замена глагољице ћирилицом (током једне активности која је трајала
током 11. и 12.века), 2.јужнословенски утицај у Русији (14. и прва половина
15.века), 3.појава ,,грађанске ћирилице“ у Русији (17.век)

-постепено се губе индивидуалне одлике писма; типографско писмо

-палеографска карактеристична слова – она која се живо развијају и мењају
током целокупног трајања словенске ћирилске писмености; слова као што су
ч, а, ж, јат, т, ω (омега)

-слова која су највише подложна променама пружају најзначајније податке

палеографу

-уз помоћ палеографског метода, одређује се првенствено време настанка

проучаваног споменика док је место његовог настанка на овај начин много
теже одредити

-прецизно датирани рукописи једне редакције који припадају одређеној

територији дају нам значајне податке и о локалним одликама графије;
међутим, приликом коришћења ових информација увек треба бити опрезан,
наиме један начин писања појединих слова у једном периоду може бити
одлика једне територије а у неком другом времену одлика друге територије;
нпр. јужнословенски утицаји на руско писмо

-прве генерације рукописа углавном нису сачуване

-руска графија је трпела јужнословенске утицаје још у 10. и 11.веку; први

ћирилски датирани рукопис је Остромирово Јеванђеље (1056/7) – потиче из
Новгорода; иначе постоји низ рукописа из Новгорода који су датирани (од
средине 11.века па надаље)

-када имамо рукописе са јасно израженим одликама, треба покушати

установити место њихових настанака

-филологија као помоћ, која ће испитати језик одређеног споменика и

одредити на којој је територији рукопис настао

-када је и где рукопис настао? – 2 најважнија питања; анализа језика

-тзв. Ресавски правопис постаје књижевна норма на Балкану; у Бугарској

Ловеч и манастир Свете Тројице као главни центри

-пошто смо установили да је основни палеографски метод по својој природи

ограничен, јасно је да се палеографија мора испомагати и другим
историјским и филолошким помоћним наукама; историја и филологија се
могу посматрати као помоћне науке у односу на палеографију; како ће
историја помоћи да се нпр. хроника која нема никакве податке о времену
настанка смести у некакав контекст?

-дипломатика помаже да се провере одређене форме записа; палеограф се

труди да све добијене податке из разних извора често посредним путем уреди
по строго хронолошком и територијалном принципу

-подаци могу да се: 1.слажу и међусобно допуњују, 2.међусобно

ограничавају, 3.у потпуности искључују и противрече једни другима

-када покушавамо да одговоримо када је одређени текст настао, палеограф

стечена знања на основу проучавања датираних рукописа примењује на
недатиране рукописе; Братков Минеј – писан у време краља Владислава (за
прва 2 месеца, октобар и новембар), цео рукопис је пергаментни

2.део

-водећа дисциплина у породици палеографских наука је латинска

палеографија

-латинска палеографија је имала пресудан значај у развоју и стварању

палеографије

-први пут се термин палеографије појављује у делу Бернара де Монфокона

(француског бенедиктинца) ,,Palaeographia Graecа. Sive de ortu et progressu
literarum’’; дело је објављено 1708.године, а други део наслова значи: О
настанку и развоју слова (progressu од глагола progretio)

-палеографија је сразмерно млада наука; одвојила се од дипломатике тек

почетком 19.века; Монфоконово дело би требало да представља научно
утемељење науке; у далекој прошлости се назире...

-у раном средњем веку у Европи се појавио проблем веродостојности

правних докумената, грешке које су настајале умножавањем једног правног
акта, могле су искривити смисао текста

Поред оваквих ненамерних изјава, могли су се јавити и фалсификати, настали

свесном интервенцијом писара или његовог налогодавца
-тако се фалсификат могао јавити у документу којим се регулише право на
земљишни посед или у документу који се односи на привилегијеу трговини
или у коме се регулише ослобађање од давања дажбина и слично

-намерни фалсификати су имали за задатак да обезбеде неку корист...

-врло рано су почели да се јављају спорови поводом таквих случајева када су

се супротствављале 2 варијанте једне исправе те је требало спровести
критичку анализу документа

-старост исправе је била један од важнијих елемената приликом доказивања

права, па је зато требало проверити старост материјала и писма којим је
документ писан

-већ у средњем веку запажено је да се писмо током времена мења, те да се

млађе може разликовати од старијег

-најстарији данас познати податак о таквој једној стручној експертизи говори

о спору између опатије Сент Ибере и бискупије града Лијежа (спор се водио
1074.године)

-практичне потребе су приморале папу Иноћентија III да 1198.године објави

нека правила за утврђивање аутентичности докумената

-у 13.веку је у трактатима појединих писаца о таквозваној ,,арс диктанди“ (ars

dictandi), односно вештини писања, разрађена одређена терминологија која се
односи на писмо

-све ово спада у домен праисторије палеографије и имало је важан утицај на

касније формирање палеографије као помоћне научне дисциплине

-од 16.века појављују се разне збирке узорака Латинског писма (тзв.

specimina); ту се полази од савременог писма, па се иде у прошлост

-све је ово још увек у домену практичне палеографије

-иста таква практична палеографија развијала се и у Византији

-што се источне Европе тиче, нешто више података о овоме имамо из Русије,
где су се од 12. до 15.века у разним кнежевским канцеларијама и
 манастриским писарницама разрађивали начини за разликовање правих од
лажних докумената

-од 16. до почекта 18.века ствара се и развија централизована Руска држава и

то је време када се јављају бројни спорови око земље, кметова, трговинских
повластица, итд; подаци о поменутим експертизама сачувани су већ из
17.века, што показује да су сличне потребе постојале и у зап. и ист. Европи

-и у Русији се у то време јављају збирке узорака писама, азбуке-прописи...

-друга половина 17.века у средњој Европи обележена је бројним споровима

око наслеђених или стечених права на земљу (после Вестфалског мира); ти
спорови се називају Bella diplomatica или Рат помоћу исправа

-критичка процена веродостојности неког документа развија се у нову

помоћну историјску науку – дипломатику

-дипломатика се коначно конституисала као наука тек са спором око папских

привилегија и меровиншких повеља издатих опатији Сен Дени

-аутентичност ових повеља оспорио је припадник језуитског реда Данијел

Папеброх 1675.године, а њему је одговорио учени бенедиктинац Жан Жак
Мабијон, који је 1681.године објавио дело De re diplomatica; ту је
дипломатика утемељена као наука, али су у исто време подстакнута и
палеографска истраживања

-ускоро ће Монфокон објавити своје дело Palaeographia Graeca

-Папеброхов хиперкритицизам наставиће његови следбеници (жермонисти –

по Жермону, ученику Папеброховом)

-Сципионе Мафеи из Вероне, творац теорије о јединственом развоју

латинског писма

-Монфокон је био творац тзв. ,,националног концепта“ у класификацији

латинског писма; од њега потичу лангобардско, англосаксонско, готско
писмо; сматрао је да сва варварска писма потичу од латинског; он ће свој рад,
у коме износи своју теорију, објавити 1727.године
-под крај 18.века рукопис као књигу је почео да посматра Италијан Ђакомо
Кризостомо Тромбели, који је објавио свој рад 1780.године, у коме је
применио свој приступ

-1800.године веома је активан Немац Карл Шенеман, који је јасно

разграничио палеографију од дипломатике

-у Немачкој је 1819.године формирано ,,друштво“ за објављивање извора

немачке историје, које је на оним темељима које је поставио Шенеман почело
да објављује серију Monumenta Germanica historia (MGH) која и данас излази

-важни име везано за ову едицију – Вилхелм Ватенбах (1819-1897)

-у Француској се такође развија палеографија и ту имамо двојицу важних

научника: Леополда Делила (1826-1910) и Емила Шатлена

-даљем развоју палеографских истраживања допринели су опет Немци –

Лудвиг Траубе (умро 1907) који је сматрао да се писмо мора посматрати у
историјском контексту (у писарској радионици, канцеларији, и сл. у
зависноти од места где документ настаје) и социолошки посматрати средину
у којој документ настаје

-Траубе у први план истиче културно-историјски моменати да се историја

писма налази у служби историје цивилизације

-он је утицао на формирање Немачке палеографске школе (крај 19.века); они

ће утицати на стварање Француске палеографске школе (или белгијске);
Робер Маришал, Шарл Пера, Жан Малон (написао дело ,,О епиграфици
старог Рима“, иначе капитално дело, и дан данас непревазиђено)

-у истраживањима Нове француске школе (покренули Scriptorium) баве се

палеографијом у најширем смислу; Нова француска школа у проучавању
морфологије писма узима у обзир многе елементе који раније нису били
проучавани (дуктус, угао писања, димензије писма, начини шпартања страна,
итд)

-обраћају пажњу и на сам карактер текста; нпр. писању Јеванђеља приступа

се са посебном пажњом, док се неком забавном штиву приступа много
неозбиљније