Savremena dostignuća uporedne psihijatrije

Međusobno interesovanje naroda za druge narode i onda kada su odvojeni velikim

geografskim rastojanjima, istorijskim razvojem, rasom, kulturnim nivoom i religijom
poraslo je u našem veku izvanredno, i neprestano dalje raste. Bilo je otud sasvim prirodno
da se i psihijatri u svetu, pre svega u zemljama koje su već dostigle relativno
zadovoljavajući stepen psihijatrijske nauke, okrenu drugim narodima i rasama sa željom
da ispitaju učestalost, forme i specifičnosti psihičkih poremećaja, kao i način lečenja u
udaljenim i zaostalim krajevima sveta, kao što su Afrika, Indija, Indonezija, Južna
Amerika itd. Ovakva ispitivanja, koja su naročito intenzivno poslednjih trideset godina
obavljali istaknuti stručnjaci iz Amerike, Kanade i Evrope (Vitkover, Pfajfer, Delgado i
drugi) direktnim odlaskom u ove za psihijatre neupoznate krajeve sveta i ostajanjem u
njima nekoliko godina, bila su omogućena plodnim prethodnim naučnim ekspedicijama
raznih grupa viđenih antropologa, etnologa i sociologa (Mid, Malinovski, Kardiner,
Rohajm itd.), koji su sa ovih putovanja doneli beloj rasi bogat i raznovrstan materijal.
Na početku svojih istraživanja uporedna ili transkulturalna psihijatrija postavila je sebi
nekoliko osnovnih pitanja, koja su istovremeno bili ciljevi daljeg izučavanja ove mlade
psihijatrijske grane. Ova su pitanja bila sledeća:
1) utvrđivanje sličnosti i razlike kultura i njihov uticaj na pojavu bolesti tipa psihoza i
neuroza;
2) ispitivanje sličnosti i razlike kultura međusobno i u vezi s tim vrednost i ispravnost
naših uobičajenih psihopatoloških pojmova, odnosno nozoloških klasifikacija bolesti u
nekoj tuđoj kulturnoj sredini; i
3) utvrđivanje odnosa kultura prema duševnim bolestima u njihovoj sredini, kao i način
lečenja ovih bolesti.
Na zanimljivo pitanje - postoje li u nekom kraju sveta duševne bolesti kojih nigde više
nema u drugim krajevima - odgovoreno je negativno. Ako ponegde i postoje izvesni
oblici akutnih stanja psihomotorne uzbuđenosti psihotičnog tipa sa eholalijom,
ehopraksijom i hipnoidnim stanjem, kao na primer u Malaji ili na Javi, ili tzv. amok-
psihoze sa homicidnim ili suicidalnim agresivnim reakcijama (u Malajskom arhipelagu),
kvalitativno ova psihotična stanja nisu nova i nepoznata i u drugim sredinama.
Opšte je prihvaćeno da su neke kulture više opterećene opasnim psihičkim stresovima od
drugih i da je u njima, prirodno, predispozicija za nastajanje duševnih smetnji veća i
učestalija. Ovo pravilo se prvenstveno odnosi na ona primitivna društva koja dolaze u sve
češći i bliži odnos sa belom civilizacijom i koja preko ubrzane i često prenagljene
industrijalizacije teže da se što pre približe drugim, razvijenijim narodima u svetu. U
ovim narodima, u znatnom su porastu neurotične reakcije hipohondričnog i
hipohondrično-depresivnog tipa sa telesnim funkcionalnim smetnjama, psihosomatske
bolesti, dok je broj izraženih psihoza klasičnog tipa uglavnom nepromenjen.
U onim delovima zemlje u kojima narod živi relativno izolovan, u nepromenjenim
uslovima tradicionalnog reda, neurotične reakcije su retke. Tamo, međutim, gde je
kulturni preobražaj u svome punom toku, gde su sukobi sa tradicijom sve žešći, a
otcepljivanje od korena sve neminovnije, abnormalne reakcije ličnosti i psihoreaktivne
smetnje u ponašanju sve su brojnije. Sumanut sadržaj psihotičnih bolesnika odgovara
njihovom odnosu prema utvrđenom pogledu na svet i magijskim predstavama o životu i
smrti. S tim u vezi zanimljivo je da na Javi, na primer, ima dosta fobičnih bolesnika koje
društvo ne smatra bolesnim, pa se shodno ovakvom stavu društva ni oni ne smatraju
bolesnim. Oni su čak uvučeni u neke obredne rituale, koji ne samo što im pomažu da se
održe relativno zdravi već se smatra da ove društvene funkcije uspešno sprečavaju dalji
razvoj bolesti. Ovo je Islamu, izgleda, bilo poznato još u XI veku, kada su neki prinudni
neurotičari takođe dobijali značajne društvene funkcije koje su ublažavale ili zaustavljale
dalji razvoj njihove bolesti.
Čini nam se da nešto slično pokušava da postigne antipsihijatrijski pokret psihijatara u
Engleskoj i Americi, koji neke shizofrene bolesnike nastoji da predstavi kao žrtve
pogrešnog stava i odnosa društva prema njima, težeći da im omogući rehabilitaciju i
ponovno uključenje u društvo, istina sa revolucionarnom željom da se najpre ovo društvo
promeni.
Karakteristika primitivnih afričkih naroda je preovlađivanje tzv. difuznog tipa ličnosti,
dakle nedovoljno ili nikako individualizovanog, sraslog sa plemenom u kome živi, tesno
povezanog sa svojim živim i mrtvim članovima, još uvek u neposrednom kontaktu sa
prirodom i kosmosom, kao i kolektivnim predstavama plemena nasleđenih preko običaja
i rituala predaka. Pri svemu tome Afrikanac ostaje iznenađujuće otvoren sa svim
prednostima i manama jednog takvog stava. NJegova sredina je za njega istovremeno
patogena i terapeutska. Grupa je ta koja objašnjava nastanak neke duševne bolesti prema
sistemu kolektivne magijske predstave, ali grupa je i ta koja uspešno leči ove bolesti
utvrđenim kolektivnim ritualima. Naravno, i u ovakvim sredinama, u dodiru sa višim
civilizacijama, stav se menja, unekoliko i slike bolesti, mada vrlo postepeno i uz znatne
otpore sredine. Očevidno je da svaka adaptacija novome remeti dotadašnju homeostazu,
što neminovno stvara stres koji onda može da prouzrokuje bolest.
Južna Amerika je posebno zanimljiva za etnologe i psihijatre zbog raznolikosti naroda i
rasa koji zajedno žive na ogromnom prostoru ovog kontinenta. Za razliku od drugih
primitivnih naroda, kod kojih je depresija relativno retka, ona je u zemljama Južne
Amerike, osobito među Indijancima česta, kombinovana sa strahom i hipohondrijom.
Alkoholizam i toksikomanije su u stalnom porastu.
Što se tiče lečenja duševnih poremećaja u pomenutim sredinama, ustanovljeno je da i
pored nesumnjivog i nezadrživog pomeranja načina objašnjenja duševnih bolesti, sa onog
magijsko-mističkog na ono zapadno-naučno, pa samim tim i pomeranja načina lečenja
ovih bolesti, još preovlađuju stari i oprobani, tradicijom uspostavljeni domorodački
načini grupnog ritualnog lečenja. U ovom lečenju, koje se služi i isprobanim travama,
postižu se uspesi. Zbog ove činjenice moderni psihijatri, posebno u Južnoj Americi
(Peru), uspešno pokušavaju da uključe ove narodne lekare-sveštenike u moderan način
lečenja koristeći sve ono iz njihove prakse što se nesumnjivo pokazalo korisnim u
lečenju. Tako je, na primer, u Peruu u toku ispitivanje jedne veće grupe pacijenata sa
sličnim ili istim dijagnozama od kojih se jedna grupa leči na tradicionalan način uz
pomoć njihovih narodnih lekara, dok se druga grupa leči najmodernijim psihijatrijskim
sredstvima. Kako peruanski psihijatri malo podsmešljivo ističu, na kraju lečenja neće biti
previše iznenađenja ako preimućstvo bude na strani tradicije.
Iz dosadašnjeg izlaganja mogli smo da razaberemo, najpre, da ustaljeni psihopatološki
pojmovi Zapada, pre svega oni koje je Jaspersova psihopatologija proglasila večnim,
moraju da pretrpe izmene. Isto tako postalo nam je jasno da je uporedna psihijatrija izašla
iz anegdotskog opisivanja egzotičnih formi psihoza drugih rasa i da je ušla u ozbiljnu
naučnu fazu istraživanja duševnih bolesti raznih naroda uslovljenih kulturnim stupnjem i
tradicijom ovih naroda. Tako se na najbolji način ostvaruje dijalog između raznih naroda i
rasa, koji nas nepobitno uverava u jednu zajedničku, opšteljudsku osnovu u kojoj se
susreću i razumeju svi narodi u svetu. Na taj način raste i odgovornost bele rase prema
ostalim rasama da u procesu individuacije, koji je izgleda nezadrživ i u kome se možda
može sagledati neki evolutivno-spiralni smisao istorije, pažljivo odeli kukolj od pšenice,
sujeverje od stvarne tradicije i da na postepen i blag način uključi i ove zaostale narode i
rase u savremeni hod istorije.