Goran Kljajich: BRITANSKI PAS

Горан Кљајић
БРИТАНСКИ ПАС
- критичке приче –
Издавач:
“ТАЛЕ”, Цара Душана 4, Бања Лука
За Издавача:
Живко Вујић
Рецензент:
Мића М. Тумарић
Лектура и Коректура: Г.Кљајић
Дизајн и припрема:
G-Design
Штампа:
МикроПринт, Јеврејска бб, Бања Лука
Тираж:
100
Прво издање:
Бања Лука, Децембар 2018.
Моб: +387 65 695 156

Email: nosorog@blic.net
Фото на полеђини: Горан Кљајић
Корице: Г.С.Кљајић
Као Предговор
ДАХ СВЕЖИНЕ
Ово је одлична, права сатирична књига! Она је
критика савременог друштва. Од прве до последње
стране. Рукопис је аналитички, с великом дозом
неопходне ироније, коју аутор зналачки користи.
Није ово књига личног незадовољства или не-
контролисаног беса, како то код сатиричара зна
бити, већ је озбиљна, искрена, истинита. У њој је
сублимирана критичка мисао и односи се на вас-
целу глупост којом обилује живаљ планете Земље.
Писац је ангажован. Указује на проблеме чове-
чанства. На сурогат морал. На лажне вредности,
које нам подмећу поданици неолибералног капи-
тализма. Почевши од локалних до белосветских
моћника. Типова белог оковратника и црне душе.
Њих народ не занима. Ни демократија. Ни глад ни
беда. Занима их само профит. Профит по сваку це-
ну.
Прича под насловом „Америчка посла“, одли-
чног сижеа, с успехом уводи читаоца у ово вредно
дело. Потом се нижу приче из различитих време-
на, са различитих континената. Има ту Бога и „бо-
гова“, раја и пакла, лажи и обмане, политичара и
превараната… Све је под ауторовом лупом. Добро,
питко написано.
Посебно бих истакао причу „Невреме“ где има-
гинарно невреме прети да поремети цео свет. Ме-
тафорички. Засад.
7
Једна од прича које је, по мени, и смешна и са-
тирична (сатира није нужно духовита) „Влада кул-
туре“ где је осликана глупост, неукост и типична
загуљеност балканских властодржаца. Карактерис-
тично за ове просторе. Властодршци за сараднике
углавном доводе глупље и необразованије од се-
бе. А требало би да је обрнуто. Успешни генерали,
они који добијају битке, окупљају сараднике паме-
тније од себе.
Последња прича у рукопису „Добри, мали људи“
рендгенски приказује тебе, мене, њу и њега. Фас-
цинантно! Горан у једној јединој реченици (чему
се противим, јер нисам поборник километарских
реченица, али не и овог пута) врло вешто секцира
наше нарави, (не)културу, грамзивост, поданиш-
тво, неслогу, нестручност, себичност, пакост, безо-
бразлук… У овом случају он није само писац већ је
и психолог, социолог, психијатар, историчар, хиги-
јеничар, филозоф… Успешно, заиста. Свака част!
Пише аутор и о криминалу под окриљем државе,
о намештањима, каже штелама, миту и корупцији,
бирократији, систему ја теби – ти мени. Од Тун-
гузије до Француске. Од Републике Српске до
Србије. Од времена прошлог до времена садаш-
њег. Од премијера до цара. Од Ијекања до изви-
њења. Од перформана до антифашизма. Од др-
жаве до проститутки. О свему јасно и отворено.
Попу поп, бобу боб.
Теме су, дакле, вечне. Непрекидна борба добра
против зла. Судбина сатиричара је да деценијама,
8
па и вековима указују на исте ствари. Међутим, у

овом рукопису, ... све је описано на један дру-
гачији начин, оригиналније и свежије. То је, поред
осталог, квалитет Горанове књижевне принове.
Мића М. Тумарић
У Новом Саду, 15.7.2017.
9
АМЕРИЧКА ПОСЛА
Били неки Американци код нас, једна група,
додуше, није јасно зашто: да зидају џамије, руше
цркве, или да отимају новац. Због нечег јесу. Може
бит, какви су способни, да су све троје одједном
радили.
Тек, неки ђаво, или неки наш ( мада, руку на
срце, ђаво је баш наш, дође нам нешто ко домаћа
животиња ), наведе их пут на Змијање и ту ти виде
бодљавину бакова.
Американци се распамете: ствар им се допадне
на први поглед.
Одмах узму базична правила, покупе и неколико
волова, батале дизање џамија и рушење цркава,
бар привремено, и трк назад за Америку.
Тамо пар пута прикажу огледне борбе, само за
пробрано друштво, финансијере, менаџере и мар-
кетиншке манипулаторе.
Сви се одушеве.
Упрегну се научна кола, тај начвршћи ослонац
америчке бедастоће.
Једна група научника, стручњаци за метале и
протетику, опредјеле се за развој оклопа на глави и
продужене, ојачане, металне рогове.
Наравно, оклоп на тијелу није ни разматран јер
не би имао смисла зато што се по правилима новог
америчког спорта, званог Супербул, борба заврша-
вала смрћу једног од противника.
10
Генетичари су дали други правац. Да би борбе

добиле на динамици, биковима је развијана агре-
сивност, и то тако да су селектирани бикови који
једу месо. Других бикова, наравно.
Тако су борбе постале оно што треба:
FREE STYLE SUPER BULL
или
UNLIMITED SUPER BULL FIGHT!
Ово са именима, то су у ствари, само због пара,
тог америчког Бога богова, господара Горњег и До-
њег свијета, свега постојећег и онога што ће пос-
тати, настале две федерације.
Али им се правила нису разликовала:
Пусте се две групе по дванаест бикова, и која
поједе ону другу, та је побједник.
А публика вришти, али од задовољства.
Америчка посла: Уживање у туђој патњи.
Послије се прави меч за апсолутног шампиона у
обе верзије:
Свјетска Бул Федерација, и
Федерација Свјетских Бикова.
Доведу се две најбоље екипе, тј. изведу бикови,
телевизије снимају, пара се врти, репортери прено-
се, публика напунила, маркетинизирани во до во-
ла, а онда почиње:
АМЕРИЧКИ КРВОЖЕДНИ БИКОВИ
против
КРВОЛОЧНИХ АМЕРИЧКИХ БИКОВА!!
Урнебес!
11
Ричу бикови на стадиону, урличу волови у гле-
далишту!
Прави спектакл!
SUPER FIGHT UNLIMITED SUPER BULL!!!
Америчка посла.
Супер!
12
ЧЕКАЊЕ
Чекао сам у реду пред једним шалтером.

Ред је био дугачак километрима тако да нисам
ни видио на ком шалтеру чекам. Додуше, нисам
знао ни због чега чекам. Пролазио сам туда, па су
ми рекли да чекам. Као добар граћанин ја сам
послушао. Ред је полако напредовао. Већ сам ту
био неколико година али нисам ни наслутио гдје
би могао да буде шалтер а какве потврде треба да
добијемо потпуно ми је било нејасно. При свему
томе, као добар грађанин, слушајући савјет мог
пријатеља, нисам ни помишљао, а камоли разми-
шљао о ономе ко је организовао овај ред ( а из-
гледа и неколико других редова, јер су се у
даљини, на хоризонту, назирале друге колоне ),
нисам исказивао нестрпљење, јер ми је мој
пријатељ рекао да бих тада могао употријебити
ружне ријечи, а то не би било књижевно, нисам
такође мозгао ни о томе какви смо то ми кад се
дамо тако лако сврстати у колоне којима не знамо
сврхе, јер бих тиме, доводио у питање читаве групе
људи, а то не би било исправно, рекао ми је мој
пријатељ, само треба да се чека, да си миран, да
будеш пред шалтером или у дезертерству, пасиван,
очајан, заплашен, немоћан, без јаких осјећања и
тешких ријечи, објекат, глина, тијесто, и све то пред
шалтером, у непрекидним колонама, без роптања
и гунђања, освртања, тражења смисла.
13
Тако ми је рекао пријатељ.
То је сатира.
14
САЛИЈЕРИ И МОЦАРТ
Он је био све.
Царев миљеник, дворски композитор, човек са
свим почастима, редовним и високим примањима,
од свију уважаван, свугде истицан, прави пример,
прави човек, велики уметник, укратко:
Дворски композитор!
Други ништа од тога није имао.
Тешко детињство, мучан живот, непризната де-
ла, сиромаштво, смрт од беде у најплоднијим годи-
нама, сахрану у гробницу за сиротињу.
Али је уметност учинила своје.
О дворском композитору данас се зна само зато
што је загорчавао живот сиромашном генију.
Једини је он истински био свестан његове вели-
чине, и своје празнине.
Зато га је и нападао.
Тако је и данас.
Сви ови у сјају, што га показују да би беди рекли
колика је беда, раде то знајући да је то сјај лажи.
Само ће Моцарт надживети.
15
ПРАВИЛА МАФИЈАШКОГ РАДА
(Дворана, налик учионици, пуна мафијаша.
Петнаестак-двадесет, сједе.
Улази Главни мафијаш, праћен тројицом-
четворицом горила, и још двојицом-тројицом
нижих босова.
Сви устану, аплаудирају.)
Главни мафијаш (смири их): Браћо, лопови! Овде
смо се састали да размотримо наша правила рада.
Говор ће одржати наш брат, Дрпоња Главоњић.
(окреће са ка њему)
Изволи Дрпоња.
Дрпоња: Браћо, част је говорити пред вама и
нашим великим братом Лопином Слатколажићем.
(Сви, овације: ЈЕЕЕ!)
Дрпоња: Дакле, браћо, ми смо саставили кодекс, а
ја и брат Злоћа Дрпикућа, ћемо вам га изнијети.
Злоћа: Тако је.
Дрпоња: Дакле, прво правило гласи:
Злоћа (снажно): БАВИ СЕ ПОЛИТИКОМ!
(Сви, овације: ЈЕЕЕ!)
Дрпоња: Ха, ха, знамо се браћо! Идемо даље.
Правило два:
Злоћа: Буди чврсто повезан са полицијом!
(Сви: ЈЕЕЕ!)
Дрпоња (смијеши се): Полако браћо! Правило три:
Злоћа: Све нелегалне послове обављај преко
легалних институција!
(Сви, скоче: ЈЕЕЕ!)
16
Дрпоња: Народу обећавај куле и градове. . .

Злоћа: . . . које обавезно себи приушти!
(Сви, вичу: То! То! То!)
Дрпоња: Стално спомињи морал. . .
Злоћа: . . . али га се никад не придржавај!
(Сви: ЈЕЕЕ!)
Дрпоња: Противнике уклањај немилосрдно . . .
(Сви: То!)
Злоћа: . . . а себе приказуј као жртву!
(Узвици: Јес! Јес! Јес!)
Дрпоња: Залажи се за слободу . . .
Злоћа: . . . коју једино допусти себи.
(Сви: То бураз!)
Дрпоња: Инсистирај на људским правима . . .
Злоћа: . . . али једино право нека буде твоја воља!
(Сви: ТО!)
Дрпоња: Говори о љубави . . .
Злоћа: . . . али се потруди да им утјераш страх!
(Сви одушевљено: ЈЕЕЕ!)
Дрпоња: Стално истичи да си за дијалог . . .
Злоћа: . . . али не допусти да прекину твој монолог!
(Узвици: Тако! Тако!)
Дрпоња: Позивај се на толеранцију . . .
Злоћа: . . . али не прави никакве уступке!
(Појединачно: То! То!)
Дрпоња: Буди фин, гдје год је то небитно . . .
Злоћа: . . . а без милости гдје год су угрожени твоји
интереси!
(Сви: То!)
17
Дрпоња: Увијек изгледај забринут за судбину
свих...
Злоћа (наглашава): . . . а једино што те брине нека
буде твоја лична корист!
(Узвици: То, брате!)
Дрпоња: Стално говори о потреби поштовања
закона . . .
Злоћа: . . . а увијек се труди да их изиграш!
(Сви: То!)
Дрпоња: Истичи демократију . . .
Злоћа: . . . али нек ти водиља буде тиранија!
(Узвици: То брате! Ти га у срце погађаш!)
Дрпоња: Говори о Богу свију . . .
Злоћа: . . . али сматрај Богом једино себе!
(Сви: ТО!)
Главни мафијаш (Лопина Слатколажић, који се
дигао): И запамтите:
Дрпоња: Не одступај од ових правила!
Злоћа: Јер ако ти одступиш. . .
Лопина: . . . други неће!
(Сви, овације, одушевљење: ЈЕЕЕ! ТО! ТАКО ЈЕ!
БРАВО! БРАВО! ЈЕЕЕ!)
18
НЕВРЕМЕ
То је толико дувало.
Преко хиљаду на сат, сигурно.
Тако да није измерено, јер је покидало инстру-
менте.
Ево шта је било:
У Немачкој је, на више места, одувало аутопут.
Потпуни прекид саобраћаја.
У Француској још горе.
Ајфелов торањ је из Париза однело до Лиона.
(Па га из Лиона не дају назад.)
Рајну је оркан потерао узводно, а низводно сви
бродови на сувом.
Зато, горе паника.
Иде плимни талас.
Редом руши.
Мада не широко, тек неколико колометара око
реке.
Људи, нормално, беже.
Где ће, него у Алпе.
Али уз ветар, удри и киша.
Тако, што ветар није одувао, то је киша сапрала.
У Холандији је снага олује пробила све насипе.
После су се бавили плитким риболовом, уместо
сађењем лала.
Најјаче је дувало у Данској.
Толико јако да их је отцепило од континента, па
потерало према Северном полу.
19
И ко зна докле је Данска стигла, а неки Данци су се
вратили на Континент, јер је, и поред свега, било
организовано спасавање, тако да су многи и еваку-
исани из те пловеће земље.
Понеки су се спасили и пливањем.
Збиља има вештих пливача.
Само не много.
А тад је толико дувало.
Замало и те чувене Алпе да одува.
Али су их мало подупрли, па издржаше.
Само је отад све испретурано.
Штутгарт је у Бретањи, Варшава у Горњој Саксо-
нији, а Праг, у Доњој.
Балтичко море код Марсеја, а Марсеј на домак
Беча.
Беч, напротив, у срцу Пиринеја.
Што је тад дувало.
Срећа, па се смирило само од себе.
А после смо се већ навикли на нови распоред.
Иду дани.
20
БРАЋА
Била три брата. Они у почетку нису ни били
браћа, тек ће то касније постати. Па и кад су пос-
тали браћа, нису то признавали, него су чак твр-
дили супротно.
Али, тако је са браћом. Ако се не воле, они се ни
не признају.
Почело је то давно.
Тада је први брат, још док нису били браћа,
сиротиња и гољо, ништарија, бескућник, беземљаш
и биједник, окружен дивотама три цара и мно-
штвом моћних и сјајних богова, од којих је један
чак био и само Сунце, а ни остали нису били без
величанствених врлина, тада је тај гољо, мали и
завидан, пожелио да и он има свог бога.
Бар једног.
Или, још боље, с обзиром на његово сирома-
штво, само једнога. Тако неће морати пуно добара
да приноси на жртву, па ће већину моћи да задржи
себи.
И од тад је толико тога задржао, да га данас
сматрају малим, али најбогатијим.
А пошто је и онда био мали, прво му је пало на
памет да себи измисли причу о томе како мали
побјеђује великог.
Причао је он то: Давид савладава Голијата.
А досјетио се, тај мали брат, који још није био
брат, како да се велики побједи.
Треба му очи избити!
21
Да не види, да не зна.
Кад почне да бауља, лако га је докусурити.
И досјетио се да камен који ће великоме избити
очи, знање и истину, који ће му помрачити бога
Сунца, буде његов бог.
Јер, пошто су сви богови већ били нешто, зави-
дни мали, одлучио је да његов бог буде - Ништа!
Јахве.
Ништа је и овако, и онако, и никад није, и увијек
јесте, и нити га имаш, нити га немаш.
То је он назвао Неспознатљиви Бог.
И ова, Црна Рупа Мисли, почела је да гута све око
себе.
Све што је дошло у близину ње, нестајало је у
овом бездану безсадржајности.
Додуше, није то било баш много, али ни безна-
чајно.
Пријетило је то да пређе у нешто горе.
Јер, примјетио је то други брат, који ће тиме
постати брат првоме, а први њему, - иако и један и
други невољно, мрзовољно, и са негирањем свога
братства -, примјетио је други брат да први хоће да
жртвује свога сина, јер и није имао ништа друго, и
јер Ништа тражи највредније, и јер нема вред-
нијега од дјетета својега.
Да жртвује човјека!
Сина Божјега!, узвратио је други брат у очајни-
чкој жељи да спасе оно највредније пред том
нарастајућом Црном Рупом Мишљења.
22
И тако је Син Божији пострадао, да би се род

људски спасио.
Ништавило се зауставило, примирило, везало
само за групу првога брата.
Сви други славили су Сина Божјега.
Мада, док су га славили, знали су да је то због
зебње од онога Ништа.
Син Божији затворио је својим тијелом бездан
тога Ништа.
Али је увијек био страх: Шта ако Ништа опет
избије!?
И избило је!
Појавио се трећи брат, који је од првог брата
здушно узео то Ништа, а од обојице браће узео
мржњу коју су они осјећали један према другом.
Али је трећи брат био вјештији него први: Своје
Ништа прилагодио је, мало, и према старим, мо-
ћним боговима.
Додуше, он није могао, а Ништа то и не тражи,
нити даје, да направи Златно Теле, али јесте - Црно
Ништа.
Црни Камен.
Пред којим сви падају безначајни.
Нема ликова, нема људи, само шаре!
Фреквенције безличнога Хаоса, неуобличене ми-
сли непостојећег Ништа.
Нема контемплације, јер у Ништа, не садрже се
Мисли.
"Боље је кап крви, него мјесеци поста!"
И потекла је крв.
23
У великим количинама.
Црни Камен Ништавила, напајао је своју жеђ.
И тако до данас.
24
НАЈБОЉИ СМО
Нико нам није раван.
У свему смо најбољи.
Највећи смо јунаци, најбољи смо борци, најта-
лентованији смо народ на свијету, највиши смо
људи, најљепше су нам жене, земља нам је пре-
красна, поља пребогата, планине предивне, ријеке
премодре, језера бисерна.
Душа нам је премекана, саосјећања имамо за
свакога, странца и намјерника дочекујемо ко рође-
ног брата.
Љубав нам је огромна, волимо сваког, а наро-
чито оног најбезначајнијег.
Трудимо се на сваком пољу.
До части и поштења нам је највише стало, пре-
зиремо себичност, тврдичлук и похлепу. Не поз-
најемо завист, злобу, охолост, тврдоглавост, зас-
лијепљеност, лицемерје, удвориштво, подаништво.
Мржња нас никад није дотакла.
Обдарени смо ширином душе, праштамо и нај-
рђавије поступке, не злопамтимо, волимо непри-
јатеље своје.
Идемо уздигнута чела, право, ничега се не бо-
јимо.
Лаж презиремо!
Срамежљивост, скромност, скрушеност и побо-
жност упорно стављамо у први план.
Дане проводимо у дубокој контемплацији.
25
Нерад, доколичарство и лијеност сматрамо
најгорим пороцима. ( Који, истина, код нас не
постоје. )
Духовно је једино што нас окупира, а тјелесно
сматрамо само за нужно и ограничавамо га на
најмању могућу мјеру.
Препуни смо људи бриљантног ума, стваралачке
снаге и врцавог духа.
Наши су домети врхунски, наша су достигнућа
епохална, наше је стваралаштво недостижно.
Историја нам је пребогата. Све што смо урадили
одлучивало је судбину свијета.
Ако свијет нисмо створили, а ми смо га покре-
нули с мртве тачке, и чак довели до садашњег
савршенства.
У питањима науке, наши су стручњаци поставили
фундаменталне истине и монументалне теорије.
Декорацију смо другарски, препустили другима.
Наши умјетници су непревазиђени и оснивачи су
свих најзначајнијих праваца. Све што су други
створили само је плагијат наших стваралаца.
Теологија нам је посебно драга област. Сви
докази о постојању Бога потичу од нас, а већина
Божијих указања десила се на нашим просторима.
Сви свеци и апостоли нашег су поријекла.
Није потребо истицати да и Бог вуче поријекло
одавде.
У филозофији нам нема премца. Све велике
филозофске школе имале су наше мислиоце за
родоначелнике. Сва суштинска питања филозофије
26
рјешена су код нас још док су други били у

повојима цивилизације.
(Не треба, наравно, истицати: Цивилизацију смо
створили ми. Точак историје је кормило којим
управљају наше руке.)
Кад смо ми присутни други не говоре о музици.
Наше су гласовне могућности неупоредиво највеће,
наши су композитори далеко најбољи, а наши
виртуози на појединачним инструментима прева-
зилазе својим квалитетом читаве оркестре других.
Ми немамо мана.
Наш је језик неупоредиво најљепши, а његове
могућности неупоредиво највеће. Подразумјева се
да нам је фонд ријечи већи него код свих других
језика заједно.
При свему томе нисмо неодмјерени.
Узели смо за себе само прво мјесто и пиједестал
изабраних а све остало смо препустили другима.
Нисмо неумјерени, то је то.
27
Куче је било неодређене боје, кудраво, средње
висине, и помало је заносило главом. Облик му је
био недефинисан, није се могла утврдити сорта,
мада се по неким кретњама одмах могло за-
кључити и да није авлијанер, илити доџ, што ће
рећи домаћи обични џукац.
Не, џукац није био, јер би се на узвике: Марш!
Шибе! Бјежи! Одбиј! Остави!, и слично, кострешио
се, заузимао борбену позу, почињао да режи, и
био спреман за напад.
Лајао није, напротив, знао је без повода и
изненада да угризе, јако, жестоко и болно.
Видна је била урођена жеља за нападом, али се
код њега осјећала и дресура, јер никада није тргао
колико би могао. Само да озлиједи, застраши,
покаже да је јачи.
Људи су негодовали, избјегавали то двориште,
али није било ефекта.
Пас није био везан, а капија те велике, бијеле,
куће није била затворена, и тако је пас излазио и
шетао улицама.
Људи су затварали жене и дјецу у станове и куће,
јер се код њега никад није знало. Сад је био
умиљато куче, а већ следећи тренутак разјарена
звијер која трга жртву.
Ако би могли, мушкарци су се спашавали
бијегом, а ако не, трпили су бол.
28
А керетина је волила по неколико пута да угризе

истог.
Зато неке уопште није гризла, мада је могла,
напротив, читава улица, или кварт, били су мирни
од ње, и то не зато што су му давали пуно хране и
друге пажње. Толико се приближио тима да је
понекад изгледало као да они пујдају керетину на
оне из других улица или квартова, али то је било
само наизглед, јер је пас био дресиран и имао је
своју вољу.
А терорисане жртве нису смјеле да предузму
ништа, прво, јер им је оружје било одузето,
ношење мотки забрањено, а сваки напад на пса
третирао се као најтежи злочин, и био најстроже
кажњаван.
И све то зато што је његов газда био изузетно
богат, утицајан и моћан - најмоћнији!
Па је и пас, иако не баш нарочит, био моћан.
Бар да су му знали име или расу, можда би знали
са њим, можда би успјели да се додворе!
А једном, тјеран неком нуждом, један младић је
морао да прође поред велике, бијеле, куће. Капија
је била, по обичају широм отворена, и он је
панично гледао кад ће бијесна џукела излетити,
али тад је угледао газду.
У олакшању, измакло му је питање:
“Која вам је оно куца, господине?”
“Британски пас!” зачуо је одговор, истовремено
кад и реско шкљоцање крволочне вилице!
29
ЗАКОНИ ДРЖАВНE ФИЗИКЕ
Да вам не причам, ма шта да причам, овако то
изгледа, кад се добро погледа:
Правило 1. - А:
Кроз рупе у закону најлакше пролазе гузоње!
Исто то правило, само као 1. - Б:
Што је рупа у закону мања, то је потребан већи
гузоња, - да би кроз њу прошао.
Како год узмеш, потребна је већа гузица, што је
рупа мања.
То се зове “Парадокс власти”!
30
КРИМИНАЛ
Премијер уназад неко вријеме више није био
добар, а да са многим политичким странкама ам-
басадор Велике Земље није био задовољан, то се
знало.
За навонасталу ситуацију са премијером оба-
вјестио је министра полиције, министра правде,
федералног министра полиције, а и младог посла-
ника задуженог за организовање и подстицање
насиља.
Па како то иде, онда је министар полиције дао
задужење потчињеним полицајцима да убију пре-
мијера, што су они зналачки и урадили, уосталом,
да то знају, па то им је посао.
Одмах након тог дјела, пре било какве истраге,
министар полиције је објелоданио извршиоце уби-
ства, које је, да буде сигуран да ће бити ухваћени,
наредио да побију четири дана пре ликвидације
премијера.
Затим су на површину почели да израњају ле-
шеви, покопани незнано куд у задњих неколико
година, за које је министар полиције, и прије от-
копавања, а камоли какве судско-патолошке екс-
пертизе, тачно знао коме припадају.
Тада је почео обрачун са организованим крими-
налом, који је био толико организован, да су све,
које су хтјели, и похватали. За народ није било за-
чудно да су велики број криминалаца управо по-
литичари из странака ненаклоњених режиму Ве-
31
ликог Амбасадора, једино се чудио што међу кри-
миналцима нема нико из власти.
У таквој ситуацији општег напретка земље, и
слобода говора добила је на значају и ширини.
Значај је био у томе да си за другачије мишљење
лако могао бити проглашен за плаћеника крими-
налаца, а ширина се огледала у званичним саоп-
штењима која су сви морали да преносе.
Тако је демократија доживила свој пуни процват
у лику чврсте руке, дуге батине и ванредног стања.
Све је то било, подразумјева се, за добробит на-
рода.
Да сам народ не би био себи претња, издата су
саопштења о јачању казнених мјера и конфиска-
цији имовине, а о губљењу радних мјеста, препу-
ним затворима и сталним хапшењима се није го-
ворило, то је свако видио.
Тако да ни народ више сам себи и својој де-
мократији, није представљао сметњу, јер која је
демократија народнија и слушанија, него она ут-
јерана чизмом маскиране жандармерије.
Све за напредак - спољне политика Велике
Земље.
Да би све било на нивоу, медији су преносили
општу подршку, а онима који нису, један, апо-
литични министар-глумац, забрањивао је искрив-
љено представљање стварности, односно, одузи-
мао дозволу за рад.
Радили су само један карикатуриста, који је по-
пове приказивао као гузољубе ( пошто злочести
32
патријарх није хтио да слуша наређења ), и један

афористичар, који је добро плаћен, и још боље
награђен, вјештим политичким досјеткама, оцр-
њивао непријатеље демократије, Велике Државе и
ванредног стања.
Тако је демократија, уз опште весеље, пуцњаву,
вриску и дреку, потекла кроз државу.
Шикљајући из свих вена!
33
ШТЕЛЕ
Он је њему наштелио да добије стан, а за узврат
је тај наштелио да се његов син упише на факултет.
Па му је послије штелио и да добија пролазне
оцјене. Кад му је тако наштељен читав факултет,
онда су му наштелили и да добије посао. Пошто је
био иштељен правни факултет, наштељен му је
приправнички у адвокатској канцеларији, а одмах
потом, наштељена је и адвокатура.
Утом је новопечени адвокат, аутом прегазио
човјека, па да не би компромитовао адвокатску
комору, наштељено је да не буде крив, а с обзиром
на тиме доказану адвокатску способност, и прав-
ничку моралност, наштељен је за судију.
Заузврат је он свом првом добротвору, наштелио
да му убиство из објести, које је починио добро-
товров син, буде преквалификован у нужну само-
одбрану, пошто је судија утврдио да је пиштољ из
руку сина, и то са пет метака, прешао у руке жртве.
Пет метака, у тијелу жртве, последица су његове
нестручности, чиме је додатно доказана његова
опасност по околину, па је жртвина породица мо-
рала да плати одштету за изазвану опасност и на-
нијете физичке и душевне патње.
Случајно је та патња била сразмјерна вријед-
ности виле коју је жртвина породица имала на
елитном мјесту, и случајно је баш њу хтио, испод
цијене, да купи син добротвора, прије него што је
морао да ступи у нужну самоодбрану.
34
Тако је правда задовољена, а да би се, колико

толико утјешио, син је добио вилу. Такође, да га не
би узнемиравали својим присуством, она породица
се иселила у прекоокеанску земљу.
С обзиром на овакав правичан расплет догађаја,
као и сјајно вођену парницу, судији је наштељен
докторат, с тиме и универзитетска катедра, а уз то
је ишло и стално мјесто високог члана Уставног су-
да.
Пошто се на том суђењу видило да ни син није
без квалитета, напротив, а већ се био ближио три-
десетим годинама, имао муком стечену вилу, и
исто такав факултет журналистике, по свим овим
критеријумима, наштељено му је да буде амба-
садор, у далекој, богатој и лијепој земљи.
Ту је био од велике користи држави. Стално се
дружио са земљацима-исељеницима, који су га,
послије тих дружења, пијаног враћали кући.
Тако се, што уз ракију, што уз виски, ширио дух
( помало и задах ) драгог нам завичаја.
Поред свега, најбољи је био са тамошњим вла-
диком, коме је та богата епархија додјељена, јер је
другој струји у цркви наштељено да добију онолико
епископских мјеста, колико су тражили.
Владика је могао попити више од амбасадора,
тако да њега нису морали носити кући, а уз то је и
добро пјевао, забавне, народне и сељачке пјесме.
Толико је то добро радио да је често до ситних сати
забављао земљаке, а пошто су му они у одушевље-
35
њу лијепили стотке на чело, то му је била и добра
додатна тезга.
Једино је владици било тешко да се искраде за
неком од удатих жена, пошто су на то пазили, јер су
знали да воли да их штипа. Па и мало више од тог.
Захвалан на бризи о њему, амбасадор је многим
земљацима наштелио да у завичају за багателу по-
купују предузећа, банке и фабрике. Они су њему
штелили мито на руке, и тако је то цвјетало на ра-
дост успјешне дипломатије, сретне дијаспоре, и на-
паћеног нам народа.
Због свега тога, кад му је истекао мандат, прире-
ђен му је одушевљен испраћај, а испраћен је и вла-
дика, пошто га је амбасадор повео са собом, смје-
рајући га за митрополита.
По повратку, дотадашњи амбасадор, сада чов-
јек са огромним искуством, постављен је за првог
замјеника министра иностраних послова, а он је
све средио и да владика постане митрополит, чиме
су све струје у цркви биле задовољне, јер је прет-
ходно каса довољно напуњена.
Уз то је из државне касе нови митрополит добио
паре да сазида своју задужбину, јер је првом зам-
јенику министра обећано да ће у том велелепном
здању бити блаженоупокојен, тако да за велелеп-
ност није фалило пара.
А с обзиром на свој узоран живот, који је водио,
као и ову задужбину коју је подигао, митрополит је
још за живота стекао све услове да пар деценија
након смрти, по свим канонима, буде проглашен за
36
свеца, који ће бити свјетло и узор кроз потоње

вијекове.
Митрополит, односно његови наследници, су
лако одржали обећање, поготово што је замјеник
министра, ускоро постао Премијер, а у цркви се
нико није бунио, пошто и они који су хтјели да се
буне, добили су оно због чега су се бунили, а то су
титуле, и паре.
Судија Уставног суда, који је због своје правне
мудрости, то био доживотно, умро је први.
Као утемељивачу правне државе ових простора,
и темељном реформатору закона, гроб му је пос-
тављен у Алеју великана, а на једном од тргова,
подигнут му је истакнути споменик.
Митрополит је сахрањен у својој задужбини, и
само је остало да се сачека да истекне тих пола
вијека, да би могао бити канонизован.
Деценију касније, упокојио се и Премијер. Њего-
ва сахрана је, како доликује, била величанствена, а
сваки грађанин који је присуствовао опелу, у огро-
мном храму, добио је по сто евра ( први редови по
тристо, зато се толико гурало ), а они коју су успјели
пред камерама и плакати, зарадили су читаву хи-
љадарку.
Пошто су опело равноправно служили епископи
свих струја унутар цркве, свако је добио по нову
цркву у својој епархији, а присутном митрополиту
је опроштено што крај његове митрополије има још
једна, иста таква, само расколничка, и што његови
свештеници, мало служе тамо, мало вамо.
37
Тако је тај храм бљеснуо у свој својој величини, а
бљеснуо је и нови гроб у Алеји великана, као и
монументални споменик мудром државнику, на
главном градском тргу ( гдје је дотад био мање му-
дар државник ).
А све је почело једном штелом око стана.
Гдје би ми без штела!
38
ДОМЕ, ТОПЛИ ДОМЕ

Силазим ти низ степенице, кад поред мене фи-
јукну кеса са смећем. Досјетим се да су то ревносне
комшије са десетог, који услед своје педантности
нису стизали да носе смеће до контејнера, него су
га директно спуштали у подрум, да га купе сусједи
који нису били тако чисти домаћини као они.
С обзиром да су станари имали редовне акције
чишћења зграде, смећа је било само од задњих пет
година.
Врло уредно.
Изађох на улаз, и на пар метара од зграде, крај
ногу ми тресну неотворена лименка коле. Односно,
била је неотворена, али, ваљда због удара у тло,
нађе баш тад да се отвори, и то све по мојим хла-
чама, чак мало и јакни. Занимљив начин отварања
лименки, да нисам видио, не би ми пало на памет.
Нисам требао да гледам, знао сам да је са те-
расе, - младићи тамо или пију, или дају другима.
Кола по глави, то је добар статистички просјек.
Ваљда због доброг васпитања, ипак подигох по-
глед.
Наравно, нисам требао, јер на тераси никог, а сви
прозори затворени. Само иза неких завјеса, педан-
тни аналитичари констатују: Ђе га промаши! Мис-
лим, главу - због статистике. Тј. локалног такмиче-
ња: која ће зграда имати више кока-кола по глави
станара.
39
Док сам тако, непотребно гледао, залаја пас на
четвртом, а онда му се придружи хор са шестог,
првог, једанаестог...
Нисам сигуран, али ми се учини да сам чуо и
гроктање.
Упадања у неке дубоке филозофије, шта јест, а
шта није, спаси ме комшија са четвртог, који се,
изјуривши на терасу, продера, баш како и доликује
оном ко је на таквој висини:
“Еј, ти! Смири ту џукелу, јер ако ти ја изведем
моју краву да ти риче и муче, нећеш три ноћи
заспати!”
Збиља, све умукну.
Како су фино васпитани.
Доме, слатки доме!
40
ОСЛОБОЂЕЊЕ ФРАНЦУЗА
Бретања је прогласила независност, а затим и
Алзас.Потом су кренули и остали: Шампања, Корзи-
ка, наравно, Баскија, ...
Странка Демократских Арапа, из Марсеја, про-
гласила је Исламску Шеријатску Демократску репу-
блику Марсеј.
Исто су урадили и неки квартови Париза.
Они који су се противили, били су протјерани.
Неке новонастале државе, узеле су протјеране у
заштиту.
Дошло је до првих оружаних сукоба, а затим се
распламсао прави рат - сваког са сваким.
Није било поштеде.
Арапи су порушили све цркве у Марсеју, а за уз-
врат је у једном париском предграђу порушена џа-
мија.
Пјешадије су напредовале и узмицале.
Артиљерије су тукле свуда.
Лион, као и многи мањи градови, били су готово
потпуно срушени.
Коначно, послије неколико година ратовања, до-
шао је мир.
Али, није било економије.
Свако је сваког мрзио.
Владала је немаштина.
Све је било разрушено.
Многи су изгинули, а још више је било обога-
љених.
41
Па ипак, шта то мари.
Није више било мрске Француске!
Коначно су били слободни!!
42
Дешавања у Тунгузији
БЕЗАКОЊЕ ЈЕ ЗАКОН
Дешава се то у Тунгузији, мада, право да кажемо,
она је и изнутра и споља.
Споља притишћу на Тунгузији, а изнутра припо-
мажу. Тако, ономад, онда, и они, мимо свих при-
хваћених закона, о неповредивости граница, о за-
брани агресивних ратова, све уз знање о томе, они
ти нападну, избомбардују, разруше, поубијају, а из
Тунгузије им велика маса здушно помаже, и за-
једно са онима споља, напада оне који се бране
изнутра и сили супротстављају.
Али, сила је сила, и увијек докаже да је силна.
Тако, и тада, нестадоше границе Тунгузије, одно-
сно, преуредише их у неке нове, већ како им је
одговарало.
Преуредише и многе друге ствари, поготово у
моралу, па ти браниоци испадоше агресори и
ратни злочинци, и нормално, за њих основаше
немилосрдни суд, који их је беспоштедно при-
водио лицу овакве незаконите законитости.
Опет, издајице, велеиздајице и квислинзи, по-
сташе родољуби, домољуби, патриоте и свака вр-
ста демократског и цивилизованог свијета.
Онда, они што су убијали, рушили и газили зако-
не, дођоше да држе власт у новоуспостављеним
дијеловима, ондашње Тунгузије, и да одређују шта
се смије, шта не смије, шта се може, а шта не, шта
је право, шта неправо, које ли је закон, а које не!
43
Велики учитељи, сретни ученици.
Тунгузија процвјета: криминал, корупција, беспо-
сленост, апатија, страх, бесперспектива, безнађе,
ропство као слобода.
Срећом, па нови властодршци притисли да то ис-
коријене. И што они више притишћу, тога више, а
што тога више, то они потребнији да то сузбији и
искоријене.
И тако укруг.
Годинама, па и деценијама.
Помака нема. Само назад.
Јер гдје безакоње дође за закон, ту од закона
само име остане.
Народ се свикао, у страх и апатију претворио, а
то они и хтјели, то им и циљ био.
Застрашиш, заплашиш, у мишју рупу натјераш, па
је онда довољна само једна мачка, лукава и
препредена, да мишевима влада.
А, занимљиво, највише се плашили они поштени,
што их је највише, а најмање имају, њима је страх
био највећи.
Јер, откада је незакон закон, отада је и поштење
кажњиво.
Стрепили они да некоме од богатих не западне
за око њихова кућа, стан, њива или шума, већ шта
су имали, па да им то не одузме, силом или судом,
свеједно, ако је бацио око, узеће он то, јер је
непоштење врлина, грамзивост је предузимљи-
вост, а бескрупулозност - домишљатост у одређе-
ним повољним приликама.
44
На суду, опет, ко нема пара, нема шта ни да тра-

жи, јер је за судије - сиромаштво највећа кривица.
Они, часни и учени, вријеме да траће на оне који
су у беспарици живот изгубили, па да и судије са
њима вријеме губе. Не, знају они с ким ће, ко је
њихов пар.
Тако је мито постао лобирање, а понајвише су
судије биле излобиране од ових што дођоше са
стране, што донесоше безакоње као закон, а потом
од оних овде, што такав безаконити закон искори-
стише да постану све и свја.
Па, тако, уз издајице, квислинге, криминалце и
све феле хохштаплера, превараната, црноберзи-
јанаца, зеленаша и шпекуланата, - судије, полиција
и ови са стране, посташе њихова заштита.
А за заштиту се мора платити.
Ко да више, тај је и више заштићен, односно, тај
је пред судијама и законом, био честитији и исп-
равнији.
Зато су се сиромашни и поштени највише бојали,
јер правде нема за оног који пара нема!
Јер је по новоме, закон био: Новац преточен у
параграфе! Па се богати нису бојали ни закона, јер
су давали и за судије и за оне који, наводно, Бога
на Земљи заступају, а зато су их ови и волили и
хвалили, и Бог и Држава.
Само су се богати бојали да се не замјере још
богатијем, али то се ријешило хијерархијом. Неко-
лико најбогатијих на врху, а испод они мање иму-
ћни, и сви строго пазе да се горе редовно шаље,
45
толико и толико, и да у том окрутном плесу новца,
нико ником не стане на ногу, или, не дај Боже, не
пружи, у одређено вријеме, одређену своту.
Јер, у том случају, испада се из игре, прелази се у
статус поштењака, односно оних ван закона (Закон
је, рекосмо, Новац, а ко га нема тај је незаконит!), а
то често значи и прелазак у хоризонтални положај,
примјерен подземном ти свијету.
Нема више свјетла, забава, ужитака, јер круг па-
ра, може само да се увећава, никако смањује, док
код броја играча, тај закон не важи - њихов се број
не смије увећавати.
Таква су правила игре, тако су одредили они што
су у Тунгузију дошли:
Правила игре не смију да се крше!
Демократија није већина, него мањина!
На челу демократије су олигарси, и то не по па-
мети, него по сили!
Већина није ту да размишља, него да иде гдје јој
се одреди!
Па се, тако, у Тунгузији, мало по мало, прилаго-
дише. Ко може украсти, ко може отети, ко прева-
рити, све сналажљиви, све потребни, људи новог
доба, и новог кова.
А да буде занимљивије, већина ти људи, у тој
Тунгузији, све мисле да је то као нека бајка, као
ружан увод у сретна времена и боље сутра, иако
нема добрих вила, принчева на бијелим коњима, и
сретних завршетака, све се надају да ће та срећа
бити - у то боље сутра.
46
А дотле, у Тунгузији су преваранти, насилници,

отимачи и кривоклетници - исправни људи.
Безакоње је Закон!
47
ДВЕСТА ГОДИНА
- Нешто не разумем!
* А шта то?
- Па, ово, око прославе двесто година државности
модерне Србије, како кажу.
* Шта ти је ту нејасно?
- Ето, тај, Први српски устанак.
* Што ти је, па он, нејасан?
- Је ли тај устанак успео, или је крваво угушен?
* Крваво је угушен.
- Како, онда, оно што није успело, може бити
основа државности?
* (Чеше се.) Не знам ти то рећи.
- Зар није да држава, - да би била држава - , мора
да буде слободна, независна, међународно приз-
ната, па је то оно што зовемо држава?
* Тако је.
- Делови других држава, нису и сами државе, зар
не?
* Не, никако.
- Па, онда, тај Први српски, неуспешни, устанак, кад
Србија није постала држава, - него завршила као
касапница -, нема везе са државношћу.
* Изгледа да је тако.
- А онда је био Други српски устанак, је ли тако?
* Баш тако.
- И да ли је из њега израсла независна држава
Србија?
* Ваљда јесте.
48
- Скроз независна држава, у којој није било турске

војске, и која није била у саставу турске царевине?
* Па, не, није била скроз независна.
- А кад је стекла ту, потпуну, и за државу једино
меродавну независност?
* Колико знам, 1878. године.
- Дакле, тада је Србија постала држава са пуном,
тачније, правом и једином могућом државношћу?
* Да, те године.
- А докад је та Србија трајала.
* Како докад!? Ево је и сад!
- Зар!? А зар није 1918. Србија ушла у Краљевину
Срба, Хрвата и Словенаца, а потом 1920. све је то
преименовано у Краљевину Југославију.
* Право кажеш.
- Да ли је онда државност имала Србија или
Југославија?
* Морам да признам, државност је имала
Југославија.
- Колико година? Колико година је постојала
Југославија?
* Јеботе! Више од осамдесет година је била
Југославија!
- А има ли сад Србије?
* Е, сад, има!
- Као државе?
* Па да!
- А зар се држава не зове Заједница Србије и Црне
Горе?
* Оно, зове се.
49
- Па је онда државност на томе заједничком, а не
појединачној Србији, мислиш ли тако?
* Стварно је тако.
- Па те ја питам - колико је та Србија, као држава,
постојала?
* Ако сам те добро пратио, од 1878. до 1918.
- А колико је то година?
* Округло четрдесет.
- А рекосмо ли - Југославија више од осамдесет?
* Тачно.
- Па којих они двеста година славе?
* Да ти искрено кажем, сад уопште не знам.
- И какву они то државност славе?
* Ни то ти не знам одговорити.
- И зашто они то славе?
* Ништа не знам.
- А имадосмо ли ми неку државу?
* Имадосмо, богами.
- А како она заврши?
* У тешком поразу.
- А бијаху ли ови што сад славе на власти у тој
држави?
* Не, није их било.
- Па шта мислиш да они славе?
* Овако, дође ми сад, па мислим...
- Реци.
* Да они славе наш пораз и својих пет
минута!
- Тако реци!
50
ЦАРЕВИЋ И ПРОСЈАК
Једног лијепог љетњег јутра, царевић је, са свом
својом дворском свитом, кренуо у лов.
Дан је био диван, а природа прекрасна, и све је
изгледало да ће лов бити успјешан и за цијелу дру-
жину врло забаван.
Тако је и било.
Читав дан хајкачи су проналазили и изгонили ди-
вљач пред ловце, а разни млади грофови, успјешно
су их погађали.
Најуспјешнији је, наравно, био царевић.
Истина, сваки његов пуцањ пратио је погодак нај-
бољег стрелца царевине, али то царевићу нису ре-
кли, а он то није ни могао чути, јер је све у том
моменту пуцња, баш како је требало, било праћено
великом галамом, вриском и буком гонича и пос-
луге.
И, онда су, касно по подне, кад је царевић већ
поприлично био уморан, од пуцања, јахања, и свег
тог цјелодневног напора, негде кад се сунце већ
почело спуштати ка хоризонту, а ловачка дружина
била многим километрима далеко од мјеста гдје је
започела лов, - онда су хајкачи, са својим псима,
истјерали на чистину младог срндаћа, који је јурнуо
у правцу царевића, а онда нагло скренуо, бочно, ка
шумарку, изазвавши да царевић изведе неконтро-
лисан покрет, окрећући се за њим, али је ипак пу-
цао, не нанишанивши, уопште добро.
51
Царевић о томе није размишљао, јер задње што
је видио, био је поскок погођене животиње која не-
стаје у шибљу.
Ма колико да оде далеко, пси ће га наћи, а ца-
ревић није морао да зна да то није дјело његовог
метка, него нишањења најбољег стрелца.
И царевић није могао, а опет ни морао, да зна,
да је неких петсто метара одатле, његов метак,
оборио на тле, младог сељака, који је туда прола-
зио идући сеоском цестом.
Царевић се радовао срндаћу, а кад су га пси
гоничи стигли, донесен је царевићу на показање, а
овај је тада означио крај лова, и весела, успјешна и
уморна ловачка дружина, кренула је натраг ка
двору.
Једино је најбољи стрелац (који званично и није
био у дружини, а при скоку срндаћа био је постав-
љен тако да је срндаћ јурнуо баш у његову страну, -
па је и онај млади сељак пао којих двјесто метара
од његовог положаја, а он је, не треба то рећи,
имао веома изоштрени слух, и чуо је јаук) кренуо у
правцу супротном од распјеване, и сад већ добро
пијане ловачке свите.
Нашао је младог сељака обливеног крвљу и у
несвијести.
Указао му је помоћ, зауставио крварење, видио
да је погодак оштетио стомак и прошао близу кич-
ме, па је од грана направио носило, и пола носећи,
пола вукући, однио младог сељака до најближе
52
сеоске куће, залупао на врата, и пошто је већ био

мрак, брзо се удаљио кроз њега.
Пас није лајао на њега, јер пси не лају на такве
људе, а у тами као да је нечујно одјекнуло: У царе-
вини у којој цар доноси законе, ни један не важи
против њега!
Ловац је хитао брже него икад, пас се скупио
више него икад.
*
Млади сељак је био радишан - до тада.
Његово имање је било средње, али са великом
вољом и преданим радом одржавано, оно је дава-
ло одличне приносе.
До тада.
А тада су доктори утврдили да ће му једна нога
остати одузета, док ни остали дијелови његовог
организма неће моћи да поднесу било какав фи-
зички напор.
Сељак је мислио да зна ко је пуцао на њега, па и
није био далеко, видио је ту дружину, и кад је мало
ојачао, отишао је у суд да пријави свој случај.
Судија је био оштроуман. Обавјестио је о овом
необичном судском поднеску, и врло брзо је добио
јасан одговор:
То поподне, пуцао је само царевић!
Само један метак!
Тај метак је погодио срндаћа, чији рогови сада
стоје на зиду као трофеј младог престолонаслед-
ника!
Сељак је, дакле, лагао, закључио је судија.
53
И мада то од њега није изричито тражено, судија
је сељаку одредио батинање, мада не и затвор јер
би проблем био чувати инвалида.
Младом сељаку батине нису пријале.
Напротив, погоршале су му здравствено стање.
Доктори су га и до сада коштали, а послије овога,
његова жена је продала још једну њиву.
Па још једну.
Дјеца су морала да једу.
Она је ишла у надницу, али онда није имао ко да
ради кућне послове.
Тако је земље нестало, а срећа није дошла.
Још и горе, - лихвари су узели и кућу.
Млади богаљ, некадашњи вриједни сељак, по-
љубио је своју жену, изљубио своју дјецу, и са за-
дњим парама, послао их тамо гдје ће мајка моћи
да ради а ситна дјеца да једу.
Послао их је, а онда сјео, и горко, до зоре, из
дубине срца јецао и ридао, а у зору, узео свој мали
завежљај, и храмајући и спотичући се, полако кре-
нуо у град.
Сјео је испред цркве, и тако је некада снажни му-
шкарац, отац дјеце, муж жене, и глава породице,
започео свој просјачки живот.
“Царев просјак!” назвали су га људи, мада не
баш гласно.
Ишао је од града до града, за добрим људима
који удјељују, за климом која није сурова, за мјес-
тима гдје још нису огуглали на њега.
*
54
Многе године су прошле, и царевић је постао

цар.
И цар је, једног дана, у једном граду, пошао у
цркву, а кад је до ње дошао, згрозио се угледавши
пред храмом прљавог, одрпаног, запуштеног и
краставог богаља, како проси.
“Нерадник у моме царству!” узвикнуо је цар у
бијесу и гађењу, а потом одмах окренуо свечане
кочије да више никад не дође у ту цркву.
Није остало само на узвику.
Гувернер града је избичеван, свештеник такође,
а и начелник полиције. Сви су добили лошије чи-
новничке положаје.
У његовом царству није смјело бити нерадника!
*
И док су просјака, солдати спремали за одвође-
ње ван граница царства, - тамо гдје настају дивљи-
не, а престају закони, тамо гдје су дивље звијери и
дивљи људи, гдје се не зна да ли ће бити дан или
ће бити ноћ -, тој невољној групи је пришао један
стари, али још увијек врло чврсти човјек, - у коме
би, кад би се неко боље загледао, препознао нег-
дашњег најбољег стрелца, али солдати то нису
могли знати, нити им је он рекао -, и просјаку пру-
жио завежљај хране, а у дрхтаву руку благо спустио
кесу дуката.
А онда се нагео, и тихо просјаку шапнуо:
“Опрости нам, Боже!”
*
55
“Одбиј!” шутнуо га је солдат, треснуо завежљај
хране у блато, ставио кесу са дукатима у свој џеп, а
онда су бацили просјака на воловска кола - која су
кренула!
56
ЗАКОН О ИЗДАВАШТВУ
Ова држава мора бити уређена, па и то: ко може
да пише, кад може да пише, и шта може да пише.
Ко може да објављује, кад може да објављује, и
шта може да објављује.
Прво и основно, народ, као маса, не може да
пише, јер не зна шта да пише, како да пише, и о
чему да пише.
Друго, везано за прво, народ не може да објав-
љује, јер не зна шта да објављује, кад да објављује,
и како да објављује.
Овако постављени темељи зову се слобода ми-
сли, штампе и несметан проток идеја.
Да би се то обезбиједило, држава прописује ко
смије да објављује, кад смије да објављује, и шта
смије да објављује.
Они који су одређени да смију да објављују, до-
бијају то право зато што прецизно знају шта се сми-
је објављивати, шта се не смије, шта је добро напи-
сано, а шта не.
То се зове закон о издаваштву. Он гарантује сло-
боду говора и слободу изношења писане ријечи,
онако како је држава прописала.
Све што није по закону, није говор, неће бити
писана ријеч, и сигурно не заслужује ни слободу.
Пошто народ не зна шта је добро, а појединац
може да направи злоупотребу слободе, ту је др-
жава која тачно зна шта је слобода мишљења и
слобода објављивања. Њена памет сабрана је у
57
посебној чиновничкој елити, које за ову прилику
називају издавачи, рецензенти, лектори и стручни
савјети.
(За другу прилику називају их фарисејима.)
Они су памет, о државном трошку, и по држав-
ном закону и потреби.
Ако неко, ипак, успије да прекрши закон о изда-
ваштву, или је непријатељ државе, или истине, а
понајчешће је обога.
Нешто му се од тога качи, а послије му се качи
казна. То су обично катакомбе суда, чији ходници
завршавају у катакомбама затвора, или новчаним
пљенидбама.
Све ово понашање државе долази из просте чи-
њенице да се истина не докучује, него прописује.
Тако, примјера, умјетност није акт појединца, не-
го декор државе.
Соц-реализам, национал-социјалистичка глори-
фикација, буржоаска декаденција, национална
афирмација, црквена и исламска умјетност, поруџ-
бине богаташа, житије светих и биографије моћних.
То може, већ зависно кад може.
Али не може појединац! То искаче. Јер не може
да се контролише, и непредвидиво је!
Зато је ту закон о издаваштву. Да се зна ко смије,
и шта се смије.
То је слобода!
Остало је законом забрањена анархија.
58
Не може се допустити да свако износи своје ми-

шљење, и своје умјетничко виђење.
Зар би то била држава!
59
ИЈЕКАЊЕ
Лица:
В.С.Караџић
Екавица
Ијекавица
Икавица
Кајкавски
Чакавски
Моравско-ресавски
Српско-словенски
В.С.К. (посматра Екавицу, Чакавицу, Ијекавицу, и

друге): Ијекавица напријед, остали одступи!
Екавица, Икавица, Кајкавица, Чакавица...
(стоје, потпуно збуњени)!
В.С.К. (гура их бијесно): Одступи у име народног
језика!!
Екавица, Икавица, остали... (сад још више
зачуђени)!
В.С.К. (гура их, руши, скаче по њима): Народном
језику мјеста!!
Екавица и остали... (повијају се, неки па-
дају)!
В.С.К. (поставља Ијекавицу на трон): Тако!!
Екавица (увијек некако успијева да стане
испред Ијекавице)!
В.С.К. (пробава више пута да је обори, али кад не
успије, баца проклетство на њу): Добро, нека ти
буде! Не могу те смрвити, али Дрину нећеш смјети
60
прећи, а ту гдје будеш стајала, газићеш Моравско-

ресавски, Влашки, Српско-словенски, а од Македо-
није ћеш се одвојити толико да се нећете разу-
мијевати!!
Екавица (тужна, стоји на Дрини, и влажним
очима гледа како се Ијекавица башкари, а испод
њеног трона леже згњечене, попљуване и заро-
бљене Икавица, Чакавица, Српско-словенски и
Кајкавица, док јој Македонија Ћирила, Методија и
Наума одмиче све даље; плаче)!
Ијекавица (гледа је, и злурадо јој маше по-
казујући на своје сатрапске слуге: Бошњачки, Хрва-
тски и Ново-српско-ијекавски)!!
(Глупости нема краја!)
61
ИЗВИЊЕЊЕ
Лица:
Папа
Патријарх
Интелектуалац
Православац
Папа: Извињавамо се, много се извињавамо.

Интелектуалац: Ето, извинио се.
Православац: За шта?
Интелектуалац: За злодјела крсташа, у Кон-
стантинопољу, прије осамсто година.
Православац: За то!?
Интелектуалац (виче бјесно): Зар то није до-
ста!?
Православац: А остало?
Интелектуалац (врло изнервиран): За то ће
послије осамсто година! Како не схваташ величину
геста!?
Православац (окреће се к патријарху): Ваша Све-
тости, да ли Ви схватате?
Патријарх (пробава, уз огроман труд, да се суздр-
жи, али не успијева: свршава од задовољства): А!
Аа! Ааах!
Интелектуалац (сија)!
Православац (прави се да не види, погнуо главу)!
Папа (мирна израза лица): Нишчи духом, ваше је
Царство Небеско!
62
Крижари (стоје иза папе; смијуље се)!

Нема краја!
63
ЗАКОНОДАВАЦ
Лица:
- Законодавац: глуп, ограничен, арогантан, влас-
тољубив, среброљубив, не-културан, прљав...
- Петар Кочић: писац
- Исус Христ: дрводеља
- Свети Сава: престолонаследник
- Буда: филозоф постојећег
- Бил Гејтс: компјутерски занесењак
- Многи други: али не могу сви да стану, ни у скеч,
поготово у Закон о издаваштву
*
Мјесто радње: чиновничка соба, неукусна, пуна
бофла и кича, лажног знања и надменог држања
*
Напомена: Сви говоре српски, на босански, краи-
шки или београдско-новосадски начин, док Зако-
нодавац говори црногорски, који лингвистобачина
назива српски.
***
(I сцена)
(Законодавац сам. Дере се:)
Законодавац: Нека уђе први.
(Улази први.)
Законодавац: Име?
Први: Петар Кочић.
Законодавац: Занимање?
Кочић: Писац и народни трибун.
64
Законодавац (жацне се): Народни трибун сам ја!

Разумијеш! Ја приједстављам народ! Ја сам закон и
политика, дакле, ја сам приједставник народа!
(претећи) Ти се лажно приједстављаш и зато ћеш
на суд!
Кочић: Извините, нисам знао.
Законодавац: Кажијеш да си писац. Да ли си шта
објављивао?
Кочић: Јесам.
Законодавац: Добро. Шта имаш од школскије
спријеме, и ко су ти били ријецензенти?
Кочић: Не разумјем шта питате. Пишем и објав-
љујем приче исто као што сељак оре њиве или
напаса благо. Знаш или не знаш.
Законодавац (избечи се и дрекне): Нијемој ти
мијени “знаш не знаш“! Хоћеш да кажијеш да су ти
ријецензенти били Симо шумар и Тодо лугар! Ијел’
то?! И да си издавао књижевније ствари мимо ли-
јектора, коријектора, главног и одговорног уријед-
ника, тијехничког уриједника, и свих осталих лица и
правила која су законом прописана.
Кочић: Не разумјем баш шта говорите, али биће да
је тако. Молио бих једино да ми разјасните шта су
то рецензенти?
Законодавац (тријумфално): Ријецензијенти су два
од државе овлаштијена свиједока која јамче да си
памијетан!
Кочић: Ах, то. (за себе:) А ко држави јамчи?
Законодавац: Ијели разумијеш?! А разумијећеш да
си неовлаштијено издавао и растурао књижијевна
65
дијела, зашта ћеш лијепо да платиш двадисијет ти-
сућа (пардон, збркао сам се од Бичине и Османчи-
јевине), тј. хилијада конвијертибилних марака.
Законодавац (виче службеницима у другој просто-
рији): Да му се наплате казне, забрани даљњи рад,
избаце књиге из библиотијека, - и сруши спо-
мијеник!
Законодавац (Кочићу); Марш наполије, рушитељу
закона!
*
(II сцена)
Законодавац (виче, глупо, примитивно, нобразова-
но, бездуховно): Слиједећи!
(Улази следећи.)
Законодавац: Име и занимање.
Исус (скрушено): Син Божји, Његов говорник на Зе-
мљи и скромни дрводеља.
Законодавац (разбјесни се): Шта ти умишљаш! Да
нам тијесари буду објављивачи Божије истине!? Па
знаш ли ти кад би те Новак Нијенадовић примио у
Удругу (опијет се бркам са Мијесићем), то ијест, у
Удружијење издавача.! Никад!!
Исус (мирно): Ја фарисеји нисам ни дошао да спа-
сем вас.
Законодавац (службеницима): Одговарајући посту-
пак с њим! (Исусу) Можијеш да изађијеш!
*
(III сцена)
Законодавац (сам): Свашта људи хоће! Да објављу-
ју књиге и Божије истине! А мимо закона! Нијеће
66
моћи! Ту су Чава, Бајо, Медо, Бик и Новак! Нијеће

моћи! Они су јавно ријекли да не може да објављу-
је како ко хоћије! (окрене се и виче напоље) Слије-
дећи!
Законодавац: Име и образовање?
Новодошли: Иже јест свјати Сава.
Законодавац: Шта лупаш! Знаш да Бикоњић, још од
Угљотрговчића не дозвољава српско-словијенски
ијезик. Само црногорски. То је српски!
Можеш одмах да изађеш!
*
(IV сцена)
Законодавац (сам): Не може да се говори како ко
хоћије. То је давно прописано: Црногорски има да
се зове српски! (виче напоље) Слиједећи!
Законодавац: Име, образовање, занимање.
Новодошли: Принц Гаутама, познат као Буда.
Законодавац: Чуј, познат! Ко нијека ијестрадна зви-
језда!
Буда: Не, ја подучавам суштину постојања и смисао
живљења.
Законодавац: А дипломирао си ронијећи по Гангу,
док си докторат одбранио у џунгли пред чопором
мајмуна, ијел’ тако!?
Буда: Не, подучавали су ме приватни учитељи, док
сам био на двору, а просветљење сам доживио на-
кон неколико година аскезе.
67
Законодавац (саркастично резигниран): На чијему
почива ова цивилизација!! Све ово тријеба забра-
нити! Нијемаш ни дана ријегуларне школе, а овамо
“подучаваш“! Лијепо! Ај’ ти сад изађи, а за казну не
брини!
*
(V сцена)
Законодавац (сам): Шта се наслушах и наглиједах!
(мало касније, виче) Слиједећи!
Законодавац: Ајмо, име, образовање, и тако то.
Ушавши: Бил Гејтс, творац компјутерске револуци-
је.
Законодавац (тргне се у страху): Ријеволуције!!
Гејтс: Ма, не политичке, него технолошке.
Законодавац (одахне): Е, фино. Напокон нијеки
који је у риједу. Факултет, докторат, свје прописане
просторије и опријема, ијели тако.
Гејтс: А, не. Прекинуо сам студије, а започео у га-
ражи.
Законодавац (разгоропади се): Марш наполије, фу-
каро нијезаконита! Овдије има свије да буде по за-
кону и пропису. То ви у Амијерици, Антици, Рије-
нијесанси, у свим добима и вријеменима можијете,
али овдије има да важи закон, - и звање!
Звање је знање!
То је истина!
Објављиваћете шта вам ја дозволим!
Нијема стваралаштва без Закона!
Нијема слободе говора без ограниченија!
68
Тако сам ја, и моја камарила, прописали!

Тако ће се и примијењивати!
(Претећи маше песницама, пендрецима, парагра-
фима, новчаним и затворским казнама.)
(Ту краја нема. Глупост не јењава.)
69
(Мултимедијални)
ПЕРФОРМАНС
Подлошка као краћа дијалошка форма:
ЗА ТВОЈЕ ДОБРО
Удара човјека бичем.
“Идеш у Европску Унију!”
“Идеш у НАТО пакт!”
“Идеш у евро-атлантске интеграције!”
“То је за твоје добро!”
“Али, како то?!” завапи човјек.
“Нећу те више ударати бичем!”
Наставља бјесно да га удара, док човјек лагано пу-
зи ка евро-атлантским интеграцијама.
***
То је била основа, а онда је разрађена као
МУЛТИМЕДИЈАЛНИ ПЕРФОРМАНС – In Vivo.
“Прича” сад иде овако:
По замисли редитеља, и то неколико, и баш свих
“са стране”, РАДЊА се дешава у Бања Луци (мада
је то теоретска претпоставка, јер у Бања Луци не
може, не због сиромаштва, него зато што је то град
под окупацијом; у Београду не може, јер је то град
под влашћу квислинга, послушника и опозиционих
вербалних патриота; у Москви или Пекингу не мо-
70
же, јер они воле да “мјењају столице”: ако се дого-

варају око Тибета, Тајвана или Чеченије, онда Срби
у Босни, своји на своме, зачас постану сепаратисти
и рушитељи државе; дакле, перформанс се не мо-
же извести, али се може написати, а то и није
мало). ВЕЧЕ ЈЕ. На тргу Краине и у Градском парку
стоје десетине хиљада гледаоца. Они нису само
гледаоци, они су статисти који “глуме” пасивни
Свијет који немо гледа како насилник уништава
жртву.
Одједном се гасе улична свјетла, потпуни је мрак
и потпуна тишина.
Неколико минута тишине, а онда, са разгласа
који је размјештен на неколико околних зграда,
разлегне се снажна, претећа музика у којој се
мјешају звуци експлозија, врисака и пуцњаве.
У том моменту, хеликоптер чији је долазак
“прекрио” звук са разгласа, пали рефлектор и,
испод себе, освјетљава, на улици, код поште,
четири “лутке”, свака величине петоспратница.
Свака “лутка” је обучена у националну заставу,
тако да је лако разликовати америчку, британску,
њемачку и руску “лутку”.
“Лутке”, које су инсталиране на прекривеним во-
зилима, се покрену и крену у правцу Трга Краине.
Америчка “лутка” држи на узди британску и ње-
мачку, с тим да се британска труди да увијек вуче
више.
“Идеш у Европску Унију!” вичу три лутке, стра-
шним гласом, док се из разгласа разлежу крици,
71
запомагање, лелек, плач, крици дивљих звјери и
сталне експлозије.
Руска “лутка”, која је и по улози лутка, повезана
је са америчком “лутком” марионетским коноп-
цима, и врши покрете како се вуку ти конопци, су-
лудасто, смијуљећи се, понавља:
“Ја имам атомске бомбе. Ја имам атомске бом-
бе.”
Америчка лутка је, иначе, хидра, која има више
глава, неколико руку и из ње палацају змије. Са
свих страна је одвратна за гледање, само на једном
лицу, које је истурено напред, има маску изузетно
лијепе жене.
Мало након освјетљавања “лутака”, освјетљена
је, из рефлектора крај пута, и Главна улица, у дужи-
ни од, око, четристо метара. По улици стоје лутке
људи, жена и дјеце, у природној величини. Нап-
рављене су од неког кртог материјала и густо су
поређане.
На крају тог “Пута Пакла”, налази се мања кући-
ца, пред којом сједи породица: жена и троје дјеце
су лутке, док је отац, реални човјек.
Лутке иду полако, уз сталне повике:
”Идеш у НАТО пакт!”
“Идеш у евроатлантске интеграције!”,
и слично, док “лутка Идиот”, монотоно понавља:
“Ја имам атомске бомбе. Ја имам атомске бом-
бе.”
72
На свом кретању, три “лутке-државе” газе лутке

људи. Иза њих остају здробљене и раскомадане лу-
тке, преко којих иде и “лутка-Рус”. Све то прате сна-
жни звуци гусјеница тенкова, врискање, авиони у
ниском лету...
Хеликоптер који освјетљава лутке, креће се над
њима, и из његовог звучника допире стално иста
порука:
“Срби - идите према ушћу Уне у Саву! Срби -
идите према ушћу Уне у Саву!” (Као што би, кад би
се изводило на неком другом мјесту, и на неком
другом језику, могло да се говори: “Ирачани - ми
вас ослобађамо диктатуре!” “Украинци - гласајте за
нашег кандидата!” “Кинези - на Тајвану је
слобода!” “Руси - не браните Белорусију!” “Наша
подморница није спустила атомску бомбу у Индиј-
ском океану, него се насукала на Гуаму!”... Свуда
они свашта могу да вичу.)
“Човјек са породицом” тихо говори: “Они су до-
бри. Они су добри.”, док почиње беспомоћни плач
његове дјеце.
Уз сву ту буку, вриску, ломљење и гажење, “лут-
ке” долазе до човјека.
Цијело вријеме чују се фијуци бича, којима три
лутке витлају, а кад су дошли до човјека, и витлање
и фијуци се појачавају.
“Идеш у Европску Унију!” одјекује Бања Луком, а
у том моменту, десетину метара иза његове кући-
це, дижу се степенице, које су дужине тридесетак
73
метара, а задњи дио им је подигнут око десетак
метара од тла.
Док прелазе преко његове кућице, и газе његову
породицу, “лутке” натјерују човјека да почне да се
пење уз степенице.
Фијуци бича, и оно:
Ударци тјерају човјека све више док не дође до
самог краја степеница.
Жестоки ударци бича:
“Иди! Иди!”,
и уз неописиви врисак онога који пада у бездан,
човјек се стрмоглављује са врха степеница. (За
глумца не треба бринути, иза је платформа ни два
метра од врха степеница, на коју он скаче.)
Сулудаста “лутка” за тренутак “скида” маску лу-
дости, и тужно каже:
“Отишао је у Европску Унију!”
Општи плач, тутњава, хистерични смјех побјед-
ника и страшни прасци уз ужасну грмљавину.
Гасе се сва свјетла, а мало касније и сви звуци.
Пар секунди тишине, и један дубок, миран, али
заповједни, глас каже:
“Стигли сте у Пакао.”
ЕУ.
(Крај! Стварно крај!)
(Мала напомена: На неколико видео бимова, неко-

лико камера приказује гледаоцима-статистима, ко-
74
ји не могу директно да виде, шта се дешава на

“Луткином путу ”.)
75
АНТИФАШИЗАМ
Славне јединице, Југословенске војске у отаџ-
бини, ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића,
потпомогнуте јунацима Српског добровољачког
корпуса витешког ђенерала Милана Недића (кога
због тјелесне величине, односно, дебљине, мора
да вози специјално ојачано возило) и пробраним
борцима Димитрија Мите Љотића, у силовитом
јуришу пробијају Сремски фронт, и уз велике жртве
тих бескомпромисних бораца, прелазе Босут, го-
нећи њемачку солдатеску, уз коју се, у расулу, по-
влаче и квислиншке и профашистичке јединице
партизанске војске, са својим комунистичким руко-
водством.
“Фашисти - комунисти - исти!” ори се из грла сла-
вних српских родољуба, док пред собом, тјерају тај
олош цивилизације.
У Славонији, славним српским родољубима, при-
дружују се не мање славни хрватски домољуби,
домобрани и усташе.
Ту су прослављени антифашисти Францетић, Лу-
бурић, Милош...
“С вјером у Криста,
против комуниста!”
кличу домољуби, а родољуби, док се грле и у
уста се љубе, једновремено одвикују:
“С вером у Христа,
против комуниста!”
76
У Босни, већ и једни и други, наведени, уз садеј-

ство проевропске и антифашистичке Ханџар диви-
зије, гоне Њемце и њихове партизанске слуге, ка
Трсту.
Загрљени, у овој праведној борби, ту ти иду са-
рајевски муфтија, Павле Ђуришић, те фрањевци из
Широког Бријега и са Петричевца (што би рекли,
ПетриЋевца).
У позадини ових дејстава, здружене Њемце и ко-
муњарске јединице, снажно нападају словеначки
белогардејци.
И све тако, до коначног ослобођења од мрског
фашизма, и све тако до дана данашњег.
И све то да се оправда да су под покличем аме-
ричке демократије на овим просторима побједиле
све Хитлерове идеје и сви настављачи традиција
његових помагача.
Смрт фашизму!
77
ПРАВНА ДРЖАВА
Извукоше човјека на улицу, и два сфоровца га
пребише на мртво.
“Пустите га!” завапи његова жена, али је кундак у
томе прекину.
Док је она падала из новопридошлих џипова по-
искакаше војници и зграбише најближу тројицу. За-
везаних очију, одведоше их у непознатом правцу,
јер су у том тренутку проглашени хашким оптуже-
ницама који су били на тајној оптужници.
Гањајући и друге хашке оптуженике, сфоровци
провалише у најближу богату кућу, и одатле одне-
соше сав новац, накит, злато, разне вредне пред-
мете, лап-топове и друго, све као доказни мате-
ријал о антидејтонским дјелатностима.
Док су излазили, препуних руку, један се спотаче
док је гледао у лице запрепаштеног попа, који је
туда пролазио, и све му: злато, накит, лустери и
лап-топови треснуше на плочник. Након тога поп
више није био запрепаштен.
Био је крвав!
Тако бива са сваким који својим дјеловањем
уништава доказе о хашким оптуженицима и анти-
дејтонским активностима.
Злог попа су оставили, а драгоцјене ствари поку-
пили, те су миротворни и правдољубиви сфоровци
отишли пут својих база, познатих као јазбине мира
и љубави, гдје су прикупљени доказни материјал
78
подијелили међу собом, уз веселе шале на рачун

претучених оптуженика:
“Ала су вриштали!”
“И запомагали!”
“А нико да приђе!”
“Шкарт људи!”
Војници су се потом препустили својој свакодне-
вници, очекујући нову акцију мира и милосрђа, док
су ревносне патроле извиђале терен оцјењујући
које куће имају довољно вриједних и драгоцјених
хашких доказа.
С обзиром да су хашки преступници били из јед-
ног народа, друга два народа, која на оваквим оп-
тужницама нису била (јер су злочине чиниле у име
кадије и судије), здушно су одобрили акцију.
Пошто политичари не штите ничије интересе,
осим своје, акцију су одобрили и политичари из ре-
да народа хашких оптуженика.
Тако се већина сложила, а познато је да је ве-
ћина основ добре и стабилне демократије. Јер, ко-
начно, демократија је база правне државе.
А само то је важно: Поштовање закона!
То је то.
Слобода и људска права!
Зато је ту окупатор да их гарантује!
79
ДРАГИ МОЈИ!
(За Олену П., 21-годишњу Украјинку, ропкињу-про-
ститутку Ђенана Б., ропкињу умрлу у Мостару,
прљавом граду, прљавог Балкана, умрлу новембра
2004, натјерану да се проституише до задњег дана
своје тешке болести; за Олену и њену младост)
Пишем вам са овог лепог Балкана, где су људи

дивни.
Сваки дан ме јебе 10-15 ових врлином пуних љу-
ди, и ја се увек сетим ваших топлих речи, пред мој
полазак на овај дивни пут: “Иди, јеби се! И шаљи
паре!”
Како сте били у праву! Колико то овим људима
треба! Сваки дан само долазе и долазе.
Мој власник, један смеран и узоран муслиман,
који редовно даје прилоге за џамију, и то велике,
пошто му ту зараду ја правим, потпуно се брине о
мени.
Не допушта ми да излазим, нигде, да мој посао
не би трпио, или не дај боже, ја негде отишла, а
узео ми је и документа, да сви ви који добијате
паре од мене, не бисте могли ни помислити да бих
ја ово могла престати да радим, или да трошим
паре на нека путовања.
Нисам увек добра, понекад сам тужна, или због
женских проблема, или неких других болова не
могу да задовољавам Ђенанове добре муштерије
(њему су добре, а каже да ће и мени једном дати
80
нешто да вама пошаљем), па кад сам таква, нева-

љала и тешко ми се ради, Ђенан и његови прија-
тељи ми помогну - тако што ме претуку да ме свака
кост боли.
Али тај ми бол помогне, и ја онда опет са вољом
радим.
Морам да кажем да је то било у почетку, сад ме
туку само од жеље. Кажу да их подсећам на рат
(знате, код њих је овде пре десетак година био
рат), кад су држали своје, зову они то, приватне
затворе, са пуно Српкиња а касније и католкиња, у
тим затворима, па су им радили све што раде и
мени, зато им сад драго да их на то опет подсећа
једна хришћанка.
Драги моји, хвала и вама, што сте ме бригом или
небригом, послали на овај посао, где дајем све од
себе, и где сви узимају све од мене, да бих учинила
све да буде добро и њима овде и вама тамо.
Драги моји, мало ме, у задње време, слабост
хвата.
Дрхтим, понекад, сва.
Помало се бојим да нећу моћи да урадим све
што сте хтели, али ћу се, знајте, трудити, јер ме
чини сретном кад знам да сте зарадили, бар при
мојој првој продаји, кад је тата узео паре, кад су
мами зацаклиле очи, кад је брат погледао млађе
сестре.
О, хвала вам!
Да нисам пошла овим путем, не бих знала ни шта
је пакао, ни колико стоке од људи постоји.
81
Драги моји, дрхтим, али вас све пуно љубим.
И моју Украјину.
Маћушку, Родину, Једину - што нас даје овако,
без гласа, без беса, без мушкарца у себи!
О, мили!
Волим вас...
...
Гасе се очи.
У мостарској болници, код дивљих не-људи.
...
Крематоријум!
82
ВЈЕРСКЕ СЛОБОДЕ
Скочих као да ме мора зграбила.
Ноћ, мркла ноћ, са нешто уличног свјетла. Згра-
бих часовник - четири часа иза поноћи!
Хладна јесења ноћ.
А напољу, нешто неразговјетно, неразумљиво,
језиво, завија, као да коље стотине људи одједном
- то непознато што завија!
"Жено, жено! Шта је ово?!" не дерем се, прво, да
ме не чује то што завија и прети, а друго, да и дјецу
не разбудим и престрашим.
"Ма, пусти ме да спавам. То су балијске вјерске
слободе", на чистом народном језику, незаинтере-
совано одговори жена, окрену се на другу страну, и
заспа.
Изјурим на балкон, гледам, кад тамо лијево, нека
кућерина, сва јако освјетљена. Знао сам ту руину,
нисам обраћао пажњу на њу, а сад видим, додали
јој неки шиљак, - к'о нож заривен у небо и слободу,
- а на њему, јарко освјетљеном, такође, милијарда,
учини ми се, звучника.
А из свих њих допире онај неразумљиви, пре-
тећи, завијајући глас, који штипа за очи и дави за
врат.
Убија у душу!
Овако некако:
"Оооооооољљљиии…ооооољљљљиииии…ооооо
љљљиии…к!"
83
"Балијске вјерске слободе", рекох и сам, на том
чистом народном језику, који ми је дотад био не-
схватљив.
Чак ми се пробуди и колективна народна свјест и
подсвјест, и проструји ми мисао:
"Припремају се - и прете!"
Одбацих те народне глупости, и академски сми-
рен, одох да спавам.
Полако се утопљавам у кревету, а сан ми надире,
овако:
Тече Босна - мутна и крвава!
84
ПУТ ЗА ЕВРОПУ
Авионом ЕР-Малезије слетисмо, рече стјуардеса
у зеленом, на Аеродром "Алија Изетбеговић".
Стварно, пише тако.
Зелени аутобус одвезе нас до центра града. Ста-
досмо на Тргу "Алије Изетбеговића".
Гледам на све стране, горе, доле, лево, десно,
куд год да гледам штрче претећа копља.
А једнолични гласови мујезина, преплићу се са
звучника.
"Идите улицом Зелених беретки", рекоше ми за
хотел, "до џамије Краља Фахда."
Поред мене промичу забрађене жене и брадати
Арапи.
Штипам се, у бунилу.
Боли - и једно и друго.
Значи, није фатаморгана.
Била је Европа!
85
ВЛАДА КУЛТУРЕ
Министар културе, био на оперској вечери.
Први пут у животу!
"Цело време се неки, из свег гласа, дерао на по-
зорници.
Ама, видим да министар полиције не реагује, па
сам и ја одћутао."
На истој тој вечери, био је и споменути министар
полиције:
"Дере се неки, погледавам у министра културе,
али, он ми не даје никакве знаке, и тако сам остао
збуњен, да ли да га хапсим или не!"
Главне режимске новине, објавише текст о ве-
чери културе Владе, и написаше да је све било од-
лично, осим неколико костимираних, недоличних
особа, које су се добра два часа, дерњале са сцене.
Али, закључи текстописац, и то показује демо-
кратичност Владе, која и такве провокације може
достојанствено да отрпи.
Ипак, није све, те вечери, било црно.
Председник Владе, на крају свих тих мука, рече:
"Срећа њихова што је ово позориште, па сам и ја
чуо да се овде не хапси! Иначе, да их нађем на ули-
ци, специјала би их гањала!
Него, ајде мало да се повратимо, да дођемо се-
би.
Имам добру биртију, јањетина, прасетина, а пе-
ваљка - пилетина!"
"Тооо!" завикаше сви.
86
"Ко плаћа?" упита министар правде.

"Неш’ ти!" одговори премијер, и додаде: "Из бу-
џета!" па сви ударише у смех.
"Идемо, онда!"
И одоше - за предводником!
87
БЕЗГРЕШНИ ПАВЛЕ
Павле је вјеровао у Бога, тражио га и био увјерен
да га је нашао.
"Бог је доброта, а доброта је нечињење зла", ми-
слио је Павле, и задовољан спознатим, смирено се
опустио. Схватио је какав је пут до Бога, и шта он
мора да чини.
Павле није размишљао шта са онима који праве
зло. Ако такви и постоје, то се њега не тиче. Они
нека тако раде, Бог ће их казнити, а он ће чинити
добро и Бог ће га наградити.
Павле се насмијеши.
Да, биће награђен вјечним животом, наравно, у
рају. Потребно је да само истрпи овај пролазни, тје-
лесни, кратки земаљски живот, чинећи добра дје-
ла.
И Павле је чинио добра дјела. И био је ослобо-
ђен злих мисли. И злих намјера. И наравно, није
чинио зла дјела.
А Бог га је искушавао.
И те како.
Не одлази се тек тако у Рај.
Али се Павле само смјешкао: 50, 70 или 90 годи-
на муке, то је један трен, а послије вјечно блажен-
ство, вјечно задовољство, бесконачна срећа.
А Бог му је слао искушење, једно за другим.
У младости, кад је Павле био најјачи и најмужев-
нији, Бог посла рат. И посла усташе, те страшне на-
казе крви људске незасите. Истребише они све што
88
је било исте вјере као Павле и нарочито се остр-

више на његов родни крај. Крв је липтала свуда, а
крици и јауци одјекивали непрестано. Нестаде
мноштво људи.
Али се Павле само смјерно обрати Свевишњем:
"Знам Оче, ти ме то искушаваш. Хоћеш да видиш
да ли ћу ја почети да мрзим, узети оружје и крену-
ти да се светим.
Али не.
Моје су мисли испуњене љубављу, моја су дјела
окренута добру, моји су циљеви усмјерени ка теби.
Спокојан сам.
Знам да ћеш ти казнити злочинитеље и награди-
ти душе страдалника, јер си ти Свевидећи Правед-
ни Судија.
Господе, ја сам у твојим рукама и само ка теби
жудим."
И збиља, не замрзи Павле, не узе оружје и не ос-
вети своје ближње.
Мирно одгледа покољ православне Славоније.
Али му не повјерова Бог, јер је Бог свјестан људ-
ских слабости, него му посла нова искушења.
И кад је Павле био најјачи умом, и најбоље вла-
дао многим знањима, узе Бог да га поново куша.
Поче обесправљеност и насиље над народом
Павлове вјере. Настаде протјеривање и егзодус ње-
гове пастве.
Чисте савјести, Павле рече Врховном:
"Видим Оче. Видим. Опет ме искушаваш да по-
гледаш моје намјере и моја дјела.
89
Гледаш да ли ћу се ја жалити свјетским органи-
зацијама, да ли ћу писати свјетским новинама, да
ли ћу обавјестити свјетске политичаре.
Ништа од тога.
Ко се жали земаљским институцијама, тај не вје-
рује у Твоју Небеску Правду, ко се обраћа људским
законима, не вјерује у твоје, не очекује суд на не-
бесима.
Једини, безгрешни, моје је срце испуњено љу-
бављу, моја су дјела окренута доброти, моје су ми-
сли усмјерене теби."
Збиља, не згријеши Павле. Нити се коме пожали,
нити кога обавијести. Прође егзодус на Косову, ме-
ђународна заједница ни не чу за њега.
Павле само рече:
"Ми и муслимани, живјели смо као браћа!"
Видје Бог да је Павле чврст, али још није сигуран.
Кад је Павле већ био стар, посла му поновно ве-
лико искушење. "Старост-слабост, можда ће покле-
кнути", помисли Павле да помисли Бог у својој бо-
жанској пуноћи.
Изби рат. На оним истим просторима, над потом-
цима оних истих људи, са истом свирепошћу и ис-
том неприпремљеношћу људи за одбрану.
"Е Господе, опет гледаш моју чврстину, испро-
баваш моју вјеру. А знаш да је моје земаљско ври-
јеме прошло. Кад нисам до сад начинио гријеха,
нећу ни сад."
И неуради Павле ништа зло.
Само рече:
90
"Боље да нас нема, него да смо нељуди!"

И мноштво нас и нестаде, и изгубисмо многе те-
риторије.
Ал остадосмо људи.
Барем Павле.
Бог да му душу по заслугама награди!
91
било је
то је било кад су цигани украли малу девојчицу, и
дали је хрватима.
дете је било веома лепо, и цигани би је узели за
себе, да је обогаље за просјачење у италији, или
продају у француској, али нису могли због хрвата.
или ту девојчицу, или ћемо вас све побити, тако су
им рекли хрвати.
цигани су јој убили мајку (отац је погинуо раније), а
дете донели. били су смирени, јер су се хрвати
задовољно смејали.
смејали су се, дуго, а онда пуцали. много су пуцали
у мртве цигане.
отишли су до циганског насеља, и побили све од-
расле, само су поштедели малу децу и младе де-
војчице.
била је то поруџбина хамзе-циганина. добро су са-
рађивали са њим, мада га могуће, убију једном.
посао је посао. можда и неће.
хрвати су девојчицу послали кардиналима, тамо у
италији, тамо све завршава, тамо све почиње. био
је то њихов, не први, не последњи, поклон.
кардинали су их волели, јер су хрвати знали шта
они воле.
научиће је свему, ти људи смерности, и сладо-
страшћа.
после ће бити добра опатица, можда и мисио-
нарка.
92
а хрвати су појели цигане. док не нађу те скривене

србе. толико скривене да их нигде не налазе.
све време, изнад хрвата је лебдео анђео.
видели су га.
шта и да нису.
директно су комуницирали са Непогрешивим.
једино га је Он могао послати!
93
ДОБРИ, МАЛИ ЉУДИ
Туку децу, варају жене, набијају рогове муже-
вима, ситно се поткрадају међусобно, гледају ко ће
више да узме, коме ће припасти већи залогај, ко
преварити суседа или пријетеља, ко је истукао на
улици кога, и ко коме дирао жену, бацају смеће где
стигну, пљују и псују, не поштују једни друге, сп-
леткаре и лажу, хватају везе и штеле, и поносе се
што то други не могу, ако на превару нешто за-
добију, кажу: снашли се, олајавају, опајдавају и
исмијавају, не воле да раде а воле да имају, мада
је то тек нешто више од других, воле да се размећу,
да имањем унизују околину и познанике, немају
стида, јер је он, тврде, за будале, а немају ни по-
носа, јер је он за још веће будале и глупане, улизују
се, избјегавају да се било коме, и било чему, су-
протставе, иду линијом мањег отпора, прикључују
се злу ако оно надвлада, никада не узимају у
заштиту слабе, никада се ни за шта, и ни за кога, не
жртвују, увек гледају да се злу уклоне, или још
боље, приклоне, пуно једу и пију, али никада то не
деле с другима, не осећају самилост и немају жељу
за помоћ, не осећају сапатњу, нити их туђи бол
додирује, иду у маси, али тако да је свако за себе, и
тако, ако се дешава нешто лоше, само се уда-
љавају, јер зато је маса да побегнеш, па нек неког
другог закачи, пазе на своје животе, без узбуђења,
без искакања из колосека, без истицања, без при-
94
влачења пажње, тихо, грабити колико се може, до-

кле може, остати непримећен…
Добри, мали људи!
95
О Автору - од автора:
ГОРАН КЉАЈИЋ
БИБЛИОГРАФИЈА :
1 – Дивна створења; 2 – Издање; 3 – То је то; 4 –
Повијест Срба; 5 – Разговори; 6 – Запањеност; 7 –
Црно; 8 – Илири; 9 – Разлика ; 10 – Друже мој; 11 –
Десет на десет; 12 – Четворобој; 13 – Историја по-
вијести; 14 – Рат; 15 – Најбољи смо; 16 – Сјене; 17 –
Бања Лука – Будућност; 18 – Записи из Краине; 19 –
Чудни човјек; 20 – Православље и ислам; 21 –
Кратко-бритко; 22 – Логикус циникус; 23 – Његош;
24 – Опажања; 25 – Невини се највише плаше; 26 –
Борци; 27 – Напад ; 28 – Жртвовање; 29 – Разуме-
вање речи; 30 – Повијест; 31 – Светска карикатура;
32 – Политика и политичари; 33 – Опанци и обојци;
34 – Мисли и примисли; 35 – Гаће; 36 – Верцинге-
торикс; 37 – Постање постања; 38 – Биће; 39 –
Isslam – Al’lahu Ekber; 40 – Стил; 41 – Монументално
Православље; 42 – Британски пас
96
КРАТКА ХРОНИКА :
Објављиван у сатиричним часописима у Југосла-
вији, Аустралији, Српској, Србији, Македонији и
Федерацији БиХ.
Превођен на македонски, бугарски, пољски, ру-
мунски.
Дуги низ година водио рублику хумора и сатире
у Гласу Српске.
Био сарадник у емисији „ЗВРК“ РТРС.
Заступљен у више од тридесетак зборника и ан-
тологија, штампаних у Београду, Сарајеву, Бања Лу-
ци, Скопљу… У бугарској Антологији српске сатире
( 2012 ), уврштен међу 55 најбољих српских
сатиричара, од Јована Стерије Поповића до данас
( око 150 година ).
Оснивач часописа за сатиру, хумор и карикатуру
“Носорог”, који постоји од 1999. године.
Оснивач Фестивала комичног и критичног “Сме-
јада” ( такмичарски фестивал за писце са екс-ЈУ
простора), који се одржава у Бања Луци већ десет
година. Оснивач “Носороговог новогодишњег муд-
ровања”, сабора сатиричара Српске, које је одржа-
но пет пута у НУБРС.
Његов кратки филм, о уругвајској сликарки Raqu-
el Orzuj, архивиран је у Музеју визуелних уметно-
сти, Монтевидео, Уругуај.
Имао пет самосталних изложби цртежа у Београ-
ду, и три у Бања Луци ( једну самосталну, две ко-
лективне ).
97
Основао конкурсе карикатуре часописа “Носо-
рог”. Имао кореспонденцију и сарадњу са водећим
светским карикатуристима ( Жан Планти, Л’Монд,
Париз; Дачуан Ксиа, Женмин Жибао, Пекинг:...),
чије је изложбе организовао у Бања Луци. Осим
тих, организовао још педесетак изложби карика-
туре, већином у Бања Луци, у Француском култур-
ном центру, у Народном музеју РС, у НУБРС и Дому
омладине. 1999. награђен за сатиру у тадашњој
Савезној Републици Југославији. Проглашаван за
најбољег сатиричара Српске.
Оснивач и организатор Фестивала Златни РИС,
фестивала монокомедије, пантомиме, миме и ка-
бареа.
Његово писање имало утицај на друге ауторе.
Његове организационе способности направиле од
Бања Луке центар карикатуре, хумора и сатире, у
екс-ЈУ размерама. Као уредник, сарађује са многим
ствараоца екс-ЈУ простора, а и шире.
98
СА ВИКИПЕДИЈЕ :
Горан Кљајић је ангажовани књижевни и мисао-
ни стваралац.
Поље његовог књижевног стваралаштва обухва-
та: критичку, социјалну и егзистенцијалну сатиру;
реалистичне фикције у облику краћих романа; ми-
саона размишљања у правцу социјалног и фило-
зофског истраживања.
Највише пише краће форме, као што је крат-
ка прича. Приче пише на књижевном српском, бео-
градско-новосадском, али и у разним дијалекат-
ским варијацијама, са доста импровизација и екс-
периментисања са језиком. У задњих пар година,
један број прича је написао изворно на енглеском
језику. У причама често разрађује филозофске те-
ме, полемишући са појединим филозофским пос-
тавкама или интерпретацијама појединих фило-
зофа и њихових дела, од стране других аутора.
Написао је неколико драма, углавном тешких и
мучних, али оне нису извођене у позориштима. У
драми "Рат" дао је пресек рата 1991-1995, онако
како је он то видео. Написао је прву пантоми-
ма драму, под називом: Isslam - Allahu Ekber, у којој
обрађује тему савременог ислама. Има и књиге из
теорије религије, односно, промишљање теориј-
ских текстова са позиција рационалног приступа
датом тексту и његовом садржају. Ту су јака и нео-
бична дела: "Разумевање речи" и "Постање По-
стања".
99
Бави се и цртежом, те је имао осам изложби
цртежа (две заједничке) у Београд и Бања Луци. У
задње време ради архитектонски дизајн цркава, на
један нов начин, потакнут руском црквеном архи-
тектуром, али потпуно самосвојно и оригинално.
Основао је Међународни часопис за сатиру, ху-
мор и карикатуру "Носорог", кога је изашло, до
сада, двеста четири броја. Интернет издање овог
часописа може се наћи на линку: http://www.-
nosorog.rs.sr/ . Од самог почетка, он је уредник
овог часописа, који објављује прилоге писа-
ца хумора и сатире са читавог екс-Југословенског
простора, а карикатуристе из читавог света.
Организовао је и десет светских конкурса кари-
катуре. Организовао је и Међународни фестивал
говорног и не-говорног театра, и перформанса
"Златни Рис - Српске", који је до сада (2017) одр-
жан три пута. О том фестивалу можете да се оба-
вестите на сајту: http://golden-lynx-serbska.weeb-
ly.com/ . Направио је већи број Јутјуб филмова (о
часопису "Носорог", о разним светским карикату-
ристима, о фестивалу "Златни Рис"). Његов кратки
филм ( RAQUEL ORZUJ: http://www.youtube.co-
m/watch?v=JHW-BM4j2eU ), о уругвајској сликарки
и карикатуристи Ракел Орзуј, налази се у Музеју
визуелних уметности, Монтевидео, Уругуај. Овде
дајемо и кратак филм о овом ствараоцу: ГОРАН
КЉАЈИЋ – GORAN KLJAJICH: http://www.youtube.co-
m/watch?v=nD2m9Q4ofoA . Филм, треба нагласити,
100
не обухвата стваралаштво овог аутора задњих не-

колико година.
Основао је и Фестивал комичног и критичног
"Смејада", који окупља писце хумора и сатире, а
који се одржава у Бања Луци. ...
По ангажовању је креативан, а по усмерењу кри-
тичан. До сада је објавио 42 књиге. Живи у Бања
Луци.
(Напомена: Текст с Википедије је из 2017.)
101
ПОГОВОР И ПРОГОВОР
Да, ово сам основао, ову књигу, овај рукопис,
датумом који је на крају овог Проговора, али сам
Поговор пишем априла 2018, јер ми тако одго-
варају прилике, да нешто замислим, и помислим
да ће се десити, а оно кад буде, ако буде.
Писао сам, в овом рукопису, о разним темама, а
све приче (и оне в облику драмских текстова, који
су и приче и кратке драме и дуги перформанси)
настале су између 2001. и 2010. године. Ако не све,
а оно велика већина су само објављиване у нека-
дашњем онлајн издању часописа „Носорог“. (Тај
часопис сам угасио марта ове године, из два
разлога: 1) нема пара, никакве помоћи, 2) кад нема
пара, морам се посветити битнијем, а то је в мом
случају, писање и објављивање написаног, као и
цртање мојих пројеката.)
Захваљујем се мом рецензенту, једној оригинал-
ној, свеобухватној и стваралачкој личности, широ-
ког духа, ретког профила овде, а нарочито в скуче-
ној (по духовној моћи) српско(-југословенској) са-
тиричној сцени.
Експериментишем в форми, експериментишем в
језику, односно, не радим ни једно ни друго, само
сам различит: друкчије доживљам, па то и разли-
чито од других и представљам, а одавно нисам
присталица Јернеја Копитара (тзв. Вук Стефановић
Караџић), нити његове илирске варијанте словен-
ског језика. Па само пишам по тим илирским гов-
102
нима, а в то говнилиште псеудо језика, псеудо ис-

торије и лажне духовности само пуштам млазеве
чисте воде да та говна сапере.
Мада, овде је много више других него овдашњих
Илира, али све их стављам в приче, растачем их на
њихове зле и опаке делове и укупно указујем шта
страхотно раде.
Не бих дужио, мада бих сваку причу могао до-
датно анализирати, али чему, бољи сам в писању, а
наћи ће се ко ће направити дубља и шира објаш-
њења мојих сочињенија.
Волим што сам овако паметан. Не треба ми ве-
лика публика, јер бих онда знао да имам плитке
мисли, које се распростиру в ширину.
Моје је да идем в дубину и висину.
Дакле, један једини, који пише за поједине.
Поздрављам их!
Автор: Горан Кљајић

В Бања-Лука, 22. Јуна 2017.
103
САДРЖАЈ:
ДАХ СВЕЖИНЕ ........................................................ 7

АМЕРИЧКА ПОСЛА .............................................. 10
ЧЕКАЊЕ ................................................................... 13
САЛИЈЕРИ И МОЦАРТ ......................................... 15
ПРАВИЛА МАФИЈАШКОГ РАДА ....................... 16
НЕВРЕМЕ ................................................................. 19
БРАЋА ...................................................................... 21
НАЈБОЉИ СМО....................................................... 25
БРИТАНСКИ ПАС .................................................. 28
ЗАКОНИ ДРЖАВНE ФИЗИКЕ .............................. 30
КРИМИНАЛ ............................................................. 31
ШТЕЛЕ ..................................................................... 34
ДОМЕ, ТОПЛИ ДОМЕ ........................................... 39
ОСЛОБОЂЕЊЕ ФРАНЦУЗА ................................. 41
БЕЗАКОЊЕ ЈЕ ЗАКОН ........................................... 43
ДВЕСТА ГОДИНА .................................................. 48
ЦАРЕВИЋ И ПРОСЈАК .......................................... 51
ЗАКОН О ИЗДАВАШТВУ ..................................... 57
ИЈЕКАЊЕ ................................................................. 60
ИЗВИЊЕЊЕ ............................................................. 62
ЗАКОНОДАВАЦ ..................................................... 64
ПЕРФОРМАНС ........................................................ 70
АНТИФАШИЗАМ ................................................... 76
ПРАВНА ДРЖАВА ................................................. 78
ДРАГИ МОЈИ! ......................................................... 80
ВЈЕРСКЕ СЛОБОДЕ ............................................... 83
ПУТ ЗА ЕВРОПУ..................................................... 85
ВЛАДА КУЛТУРЕ .................................................. 86
БЕЗГРЕШНИ ПАВЛЕ ............................................. 88
било је ....................................................................... 92
ДОБРИ, МАЛИ ЉУДИ............................................ 94
БИБЛИОГРАФИЈА :................................................ 96
КРАТКА ХРОНИКА : ............................................. 97
СА ВИКИПЕДИЈЕ : ................................................. 99
ПОГОВОР И ПРОГОВОР ..................................... 102

Goran Kljajich: BRITANSKI PAS

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Goran Kljajich: BRITANSKI PAS

Uploaded by

Copyright:

Горан Кљајић

Лектура и Коректура: Г.Кљајић

Моб: +387 65 695 156

Фото на полеђини: Горан Кљајић

па и вековима указују на исте ствари. Међутим, у

Генетичари су дали други правац. Да би борбе

Чекао сам у реду пред једним шалтером.

Дрпоња: Народу обећавај куле и градове. . .

И тако је Син Божији пострадао, да би се род

рјешена су код нас још док су други били у

А керетина је волила по неколико пута да угризе

патријарх није хтио да слуша наређења ), и један

Тако је правда задовољена, а да би се, колико

свеца, који ће бити свјетло и узор кроз потоње

ДОМЕ, ТОПЛИ ДОМЕ

На суду, опет, ко нема пара, нема шта ни да тра-

А дотле, у Тунгузији су преваранти, насилници,

- Скроз независна држава, у којој није било турске

сеоске куће, залупао на врата, и пошто је већ био

Многе године су прошле, и царевић је постао

Не може се допустити да свако износи своје ми-

В.С.К. (посматра Екавицу, Чакавицу, Ијекавицу, и

прећи, а ту гдје будеш стајала, газићеш Моравско-

Папа: Извињавамо се, много се извињавамо.

Крижари (стоје иза папе; смијуље се)!

Законодавац (жацне се): Народни трибун сам ја!

моћи! Ту су Чава, Бајо, Медо, Бик и Новак! Нијеће

Тако сам ја, и моја камарила, прописали!

же, јер они воле да “мјењају столице”: ако се дого-

На свом кретању, три “лутке-државе” газе лутке

(Крај! Стварно крај!)

(Мала напомена: На неколико видео бимова, неко-

ји не могу директно да виде, шта се дешава на

У Босни, већ и једни и други, наведени, уз садеј-

подијелили међу собом, уз веселе шале на рачун

Пишем вам са овог лепог Балкана, где су људи

нешто да вама пошаљем), па кад сам таква, нева-

"Ко плаћа?" упита министар правде.

је било исте вјере као Павле и нарочито се остр-

"Боље да нас нема, него да смо нељуди!"

а хрвати су појели цигане. док не нађу те скривене

влачења пажње, тихо, грабити колико се може, до-

не обухвата стваралаштво овог аутора задњих не-

(Напомена: Текст с Википедије је из 2017.)

нима, а в то говнилиште псеудо језика, псеудо ис-

Автор: Горан Кљајић

ДАХ СВЕЖИНЕ ........................................................ 7

You might also like