Goran Kljajić (Goran Kljajich) : POSTANJE POSTANJA

Постање Постања
Горан Кљајић
STARI ZAVJET
______________________
PREVEO
ĐURA DANIČIĆ
Prva knjiga Mojsijeva
Koja se zove Postanje
5
Издавач:
“ТАЛЕ”, Цара Душана 4, Бања Лука, Република Српска
За Издавача:
Живко Вујић
Рецензент:
Миладин Берић, Бања Лука, Српска Босна
Штампа:
ГРАФИД, М.Карановића 25, Бања Лука
Тираж:
500
Прво издање:
Октобар 2015
Едиција: ПОИМАЊЕ
6
Напомена - 1: Латинично писано су делови превода Ђуре

Даничића, а писано унијатском вуковицом, је текст
образложења, увиђања и разлагања самог автора.
Напомена – 2: Автор се, колико год је могао, не придржава

унијатске реформе језика, коју је извео Јернеј Копитар, а
дао да потпише В.С.Караџић.
7
8
Посвећено свим многобожцима и атеистима, - који падоше

од јеврејских, хришћанских и исламских руку
9
10
1 Mojsijeva 1
11
Ово су размишљања које сам добијао током читања, пре,

после и за време. Моји коментари су писани латинизираном тзв.
ћирилицом Вука С. Караџића, док је Стари Завјет хрватски
латинично, што ће рећи то и јесте хрватски превод. Ма колико све
то било смјешно, то је посредни додатак више да се латим ових
тумачења. Нисам могао писати (мојим) сербским, над овим
сРПским и хРватским, из простог разлога јер би то
закомпликовало, и дужински и читљивошћу, али сам слободно
користио језик, по мом виђењу тог срПовског, удаљавајући се што
је могуће више од илирске варијанте (црногорско-херцеговачко-
загребачко-сарајевске).
12
Па сад да почнем и разлагање текста. (Напомена,

још једном: текст на латинизованој ћирилици је мој, а
латинични превод је Ђуре Даничића.)
13
14
1.1 U početku stvori Bog nebo i zemlju.
Врло импресивна реченица, али није сигурно и да је тачна.

У почетку чега? (Приметимо колико је бједна језичка реформа коју
су направили, кад Даничић њихов најзначајнији текст почиње
великим “U”. Рећи ће се да он није могао предвидити, али шта ако
не постоји слобода воље, него је све већ уписано у Богу, Судбини,
Закону дешавања?) У почетку нечега, што није Све-т, јер су то
само небо-и-земља. Но, наравно, да би се то могло казати,
потребан је Посматрач, а њега нема. Овде Бог није посматрач, он
је творац, односно, уопште није јасно ко ту кога створи. Јер је то
почетак, тако да појава неба-и-земље, у ствари доводи и до појаве
Бога. О, не, рећи ће се, Бог је био пре тога! По чему? По коме? По
себи, за себе – али ко то да потврди? Ова реченица то сигурно не
потврђује, а она је реченица пре свих речених, тако да накнадна
тумачења не могу њу да оповргну. У почетку: створи Бог небо и
земљу. Својом стваралачком моћи, Бог створи себе, небо и земљу.
Оваквом реинтерпретацијом ово је теорија Великог праска, без
праска, али сад и неки астро-теоретичари одустају од праска.
Нисам ишао у овом смјеру, само сам примјетио да оваква реченица
има и ово значење. Добро, кад смо ту, астро-физичари дају сада
могућност да је пре Великог праска, или Великог ширења, било
нешто, а то нешто представљају као енергетско зрачење. По
теолошкој варијанти, то је Бог пре Свет-а. Не имплицирам да
теолози спуштају Бога на ниво бесловесног зрачења и таласања,
само повезујем сродности дисциплина које се органски мрзе од
времена емпиристичке филозофије, Галилеја и Њутна. То је њихов
проблем, а ја гледам шта је ту, у мом видокругу, оно што није
кохерентно.
Тако и сама прича. Не прича то Бог: Ја, Свемогући, створио
сам… итд, него неко препричава, као да дели лекцију нечега што
15
је видио, пронашао или с’ватио. То теолозима не можемо

поверовати, управо зато што се њихова прича оснива само на томе
да се то узме као вера, веровање, убеђеност без разлога, знање без
размишљања и увида. Није то баш бесмислено, јер за разлику од
физичара не тражи знање математике, елем коју нико не зна сем
њих (и математичара). Тако да се и знање физичара, у односу на
обичне људе, сведе на вјерују, као што то и теолози захтјевају, а
при том се не позивају на математику, него само на опредјељење,
вољу за вјеру. Јер научницима кажеш да су у праву, да не би испао
глуп, као не знаш математику па не можеш да с’ватиш, а шта те
брига, при’ватиш (стављам апострофе, мада сматрам да је то
излишно, и да је то “х” непотребни романски илиризам / хисториа
/, са удаљавањем од то словенства, али сад не желим на томе да
инсистирам) то, и ти паметан и они задовољни, све док опет не
израчунају нешто друго.
Док су, како рекох, теолози више фер према обичним
људима, тако да не захтевају ништа осим обичног прихватања у
виду пристанка. Добро, и они додају глупост светине, али то
накнадно, кад им наплаћују услуге код Бога. Бога ти твога!
А шта је у ствари Бог? Именица, али како може бити
именица нечега што нема одредницу? Deus sive Natura, Бог или
Природа, рекао је Барух де Спиноза, и Јеврејска заједница, којој је
припадао рођењем, одмах га је избацила, изопштила и покушала
му потпуно загорчати живот, у чему је веома и успјела. Али зашто,
кад је Спиноза то схватање о истости Бога или Пророде, већ могао
прочитати у овој првој реченици, реченици свих реченица? То је
због тога што је обичај код свештенства (рабинства, улеме) да се
не чита оно о чему се говори ( Библија ), него коментари које су
дали велики теолози, тако да је ту у ствари Свето писмо само
повод да слушамо шта мисле велики црквени људи. (Велики по
њиховим мерилима, по мерилима црквене хијерархије.)
Из ове реченице реченица, може се о Богу знати да он није
створио почетак, али јесте небо и земљу, а можемо помислити да
је то и његов почетак, јер се не именује да је то почетак неба и
земље. Него, општи почетак: У почетку! Дакле, Бог је нешто што
16
је у почетку, што је створило небо и земљу. Толико о њему. Нити

је то: савршенство, нити свеобухватно, нити највише добро, -
ништа од тога. То је само оно што је у почетку створило небо и
земљу. Вратио бих се Великом праску, или по новијем Великом
надувавању, јер то изгледа најприближније.
По каснијим тумачењима Бога (онима које дају теолози),
ова реченица се може означити као богохуљење. Из више разлога,
а основни је да му се одузима свемоћ, и своди се на неког зидара,
који: у почетку направи темеље, а потом зида. Колико је то далеко
од, наводне, божанске моћи, а како је близу, наводним, природним
законима, јер је и код њих прво био хаос прашине, па се то
укрупњавало у “небо и земљу”. Мада природњаци не би ни да чују
о томе, а теолози не би ни дозволили да они приђу њима. Толика
им је мржња. А и испало би да је Спиноза у праву, а гдје ћеш и за
једне и друге нешто горе, него да изгледа да је филозоф паметнији
и од једних и од других.
Дакле, Бог је овде нешто неодређено, или врло слабо
одређено, нешто што тек следује (након почетка, или заједно с
њим, али није почетак), али како стоји са небом и земљом?
Чудидимо се, као то знамо. Знамо сад, данас и овде, али шта се
знало кад се ово писало, односно шта се хтело рећи кад је тврђено
да је Бог створио небо и земљу.
Ево, земљу. То није планета Земља, било би велико слово,
него је створена земља, као тло, као оно по чему се хода, као
тврдо, као протежно, а можда и као материја, матер-и-ја. Потом, ту
је и небо, нешто високо, далеко, недодирљиво, неопипљиво, а увек
присутно. Толико можемо да с’ватимо: створио је ослонац и капу
над њим, а могли бисмо рећи и ваздух, што онда нису знали (онда
кад је писано, не кад је стварано, мада је то иста година, исти дан,
исти сат, иста рука), али су могли да осете његове титраје на лицу.
Дарвин би се овде одушевио: створио је основу за живот –
небо и земљу. Одушевили би се и присталице панспермије, јер су
са неба могле падати вируси и бакерије, заједно са кометама.
Одушевљавам се и ја: колико су маште, писци ове
реченице, сажели у њој! Има небо, има земља. Маштовито. И да
17
поновим: створи земљу. Ово понављам због мрзитеља тјела и оних

којима је земаљско за малена царство. Очигледно, нису читали
Свето писмо, или не његов почетак. Или, свеједно што су читали,
не с’ватају или уписују своја значења. У сваком случају, не треба
их узимати за озбиљно, у интерпретацији, а врло озбиљно у
извртању значења.
Наиме, извртатељи су врло озбиљни, па тако као највиши
пример имамо једног бискупа (Баркли) који је узео филозофију у
службу теологије, те устврдио да свет и материјално не постоји,
него само идеје, а те идеје су у Богу. Ова, прва, реченица је томе
потпуно противна, и видљиво је да су црквени људи ишли другим
путем од Светог писма. Барклијево учење спомињемо као
есенцијални пример свих оних који су анти-земљани. Може се
додати догодовштина, која се препричава као оригинална памет
Алберта Ајнштајна, кад је он питао Нилса Бора “да ли мисли да
Мјесец не постоји кад га не гледа?”, нашта му је Бор одговорио
контрапитањем: “Можете ли ми доказати супротно?” Ово се узима
као пример дубокоумне мисли научника, а ради се само о
реинтерпретацији Барклија. Но има реперкусију, у виду тога да
они који проучавају законе физике, то ће рећи материје-енергије,
прихватају неграње њеног постојања, а то значи и свога рада. Јер,
истина, у математици можеш израчунати шта ти математичка
правила дозволе, али то уопште не мора да постоји.
Као ни писац ове књиге, наиме Књиге постања, постајања,
стварања, именовани Мојсије.
По Јеврејима, његово име значи “онај који је спасен из
воде”, што би се одлично могло уклопити у причу (да је мајка
Јеврејка бацила, а принцеза Египћанка спасила), коју нико не може
да потврди, па чак ни Мојсије, јер ако је то било, он је тад био тако
мали, да није памтио. Па то није ни било. Јер, - увек то јер -, како
кажу “зашто би Египатска принцеза давала Јеврејско име?”, па
стварно, реците: Зашто би? Тако да га није ни дала, јер Мојсије је
египатско име, и значио би “дете”, или по директнијима “од бога
рођен”. Што би се, ако је тачно, поновило и у Исусу Христу, а што
се код Грка дешавало на сваком кораку, јер су сви “племенитог
18
рода” били од бога, било Зевса-бика (истине ради, била је то

вештина да се узвишено објасни разуздана пракса са животињама,
што и данас ради наша сеоска омладина, а и Шкоти са овцама; ето,
Леда са Лабудом, данас би била Леда са Лабрадором), било неких
других, а и све друге династије и слично, биле су божјег порекла.
Тако да то буде и Мојсије, није ништа необично, али је нескромно
што су накнадно приписали Христу да је његова божја родност
нешто посебно. (Теоретичари богова-астронаута дословно
прихватају ова божја рођења, и то тумаче побољшањем ДНК
људске расе. Кад видимо у каквом су стању муслимани
Средоземља, стварно приметимо велика побољшања која су ту
вршена у давна времена.)
Тако је све са преводима, никада се не зна на шта је у
ствари мишљено.
Ето, ако је “Бог” преведено од “Елохим”, реченица би
требала да гласи “У почетку створи МОЋНИ небо и земљу.” Па су,
сви ти који постоје: Моћни, Снажни, Јаки, Вечни, Самопостојећи
итд. подведени под једну одредницу: Бог, и тако је испао
монотеизам. Језичком досетком. Истом којом су се Свевид, Лада,
Весна, Јаровид и други, могли означити једном речи: Бог. Али
ниси, јер већина народа не воли да у божјим питањима лаже.
Морам да кажем и нешто око материјалиста. Уопште је
нејасно зашто њима смета Свето писмо? Још је нејасније зашто
они сметају наводним брижницима над тим писмом? Јер ако је
Бог, МОћни, Снажни или који већ, створио небо и земљу, шта је
он створио, него материју!
Материјалисти, узмите Библију, и позовите се на њу кад
год вас неки поп нападне да сте окренути земаљском! “Јесмо,
окренути смо, јер је то бог створио!”
Неко би помислио да се ово “небо” односи на “рај”, небо у
смислу “небески народ”, и слично, али није. Нема таквог неба, не у
овој реченици, јер су овде створени “небо и земља”, што
имплицира некакву истост, близност, блискост, једност. Дакле, ово
је “небо” оно небо које је могао да види један Египћанин (Јевреји
ништа нису видили, они су само преписивачи, и претумачиоци,
19
отимачи). Истина, то “небо” је било загробни дом Египћанима,

сазвјежђе Озирис, али ни то није то небо јер накнадне реченице
наводе само на “земљино небо”, односно оно што и ми данас
видимо, а не помишљамо да тамо живе наши преци и да ћемо ми
сами тамо отићи, после смрти. (Осим наречених теоретичара
богова-астронаута.)
Тако да је “Моћни”, данашњим речником речено, само
један основни физички закон (ма какав да је) који је довео до
појаве “неба и земље”. Што то преформулишемо у данашња
с’ватања, није похвала физичарима, него тадашњим писцима (ако
нису преписали од неке прото-цивилизације или били научени од
богова-астронаута, онда само похвала за преношење знања; али
се, ипак, не ради о томе, него о језичкој вештини подвођења
многих особина, имена, именица, као одредница једне речи), јер су
физичари узели од њих, мада се убише у прса тврдећи како су они
оригинални.
Е, мој “из воде извађени”, ти си наводно писао о томе како
је било кад воде није било. Истинитије је да си “мосе” (Ра-мосе =
Рамзес) – “дете”, и да си и ти “од бога рођен”.
То би више одговарало причи, мада мање Јеврејима,
поповима и улеми: високи египатски принц-свештеник формирао
је вашу веру, следећи фарона који је био завео монотеизам (који је
трајао колико и његов живот, односно власт, али видимо да је
утицај пренешен даље, јер је задобио присталице).
У сваком случају, врло је практично све моћи и богове
подвести под једну реч, код нас “Бог”, јер се о једном трошку
молиш свима одједном, спомињући само једну реч. То је већ
велика економија времена, а да не кажем да је јаки притисак на
богове и разне моћи, јер изговарајући једну реч, терамо их да се
сви скупљају, и да се свађају да ли ће помоћи или не.
20
1.2 A zemlja bješe bez obličja i pusta, i bješe tama nad

bezdanom; i duh Božji dizaše se nad vodom.
Врло необично! Бог ствара, али не баш да је то нешто

лјепо, фино, естетизирано, него поприлично застрашујуће! “Бјеше
без обличја и пуста, и бјеше тама над бездном…” Ух! Страва. Али
откуд сад тама и бездно, кад је он створио “небо и земљу”.
Драмски заплет, самe се pojave ствараju, без Божјег удјела, чак ни
да је наглашено да је то последица његових дјела. Јер, стварно,
откуд бездно?! Бездно у чему? И откуд сад вода, ако је земља “без
обличја и пуста”? Ни једно, ни друго, ако има воде. Али, шта још
има? Има “дух Божји”! Дизаше се над водом. Оригинал приказ
делте Нила, ноћу, у та времена: мочвара, баруштине, и измаглица
воде на месечини, коју “Из воде изашли – од бога рођени”, описује
као (ту измаглицу) као дух Божији. Поетски и потресно, тако да
слушаоце, у она времена, а читаоце у ова, поприлично запањи,
застраши, па и заледи.
Но, имају две ствари које су дио научне мисли данашњице,
а под том “научном мисли” подразумјевам космологију и
теоријску физику. Овде видимо да су физичари, тог типа,
следбеници Библије, бар овог дјела ње, јер је све онако како они
описују да је било у почетку стварања Свемира, само што неће да
се позову на Библију, чак то одбијају. “Дух Божји” можемо
разумјети као неку фатаморгану (“дизаше се над водом”), али ако
само помислимо на “дух”, нешто што постоји, али не као материја,
не као енергија, онда нам остаје да тај дух замислимо као “закон
кретања материје-енергије”. Како било, стилски је ефектно, и
оставља јак утисак, и генерације писаца, плус бар један веома
талентовани, су требали да се ово напише. А осим тога, сасвим је
сигурно да су преузели знање од неке много развијеније
цивилизације, а у овом случају од две: Египта и Вавилона. То
никако није лоше, јер се овим дјелом спајамо са две најстарије
21
велике, изворне цивилизације. Само је лоше за оне који то желе да

припишу непостојећем појединцу. Но, добро, ако је то у прошлим
временима била цена да се сачува неко знање, или нека форма
тадашњег знања, онда то није велика цјена.
Има ту подоста и старогрчког Хаоса, из кога настаје Геа,
односно Земља. Грчки мит је старији, а стари Хелени су били
покретљивији него тадашњи Јевреји, па је сасвим сигурно да су и
Грци утицали на ово почетно обликовање Старог завјета, односно
књиге постања.
У сваком случају, “видимо” једног полумоћног Бога, како
тумара и тражи решења неких проблема која је сам проузроковао.
22
1.3 I reče Bog: neka bude svjetlost. I bi svjetlost.
Ваљда се окуражио оним што је направио, па сад само

“рече” – “И би свјетлост.”
Само је ту мали проблем. Ако је он већ створио “небо”,
откуд тек сад свјетлост. Јер ако је то било небо без звјезда, без
мјесеца, па и сунца, шта је онда то било. У реду, да измакнемо
сунце и мјесец, али без звјезда то није небо, није ни свод, то је
бездан изнад земље, али зашто га називају небом? Због стилских
ефеката, рекао би. Тако радња добија на драматици. Добија радња,
али не добија тачност. У ствари, ко запажа ту свјетлост, кад нема
никаквог живота, камоли људског. Нема свјетла гдје нема ока, или
очних зачетака. Свјетлост је само фреквенција и температура.
Добро, рећи ће, овде се ради о духовном свјетлу, а не о физици.
Не, овде се управо ради о физици, јер већ имамо мноштво
физичких појава, и “чова” у ствари прави материјални свјет. Што
јест, јест, Бог прави материју, миц по миц, са покушајима и
поправкама, али прави материју, а не илузију, не духовно, него
управо материјално (а са свјетлом и енергетско). Замислите, ви
негатори свјета: Бог је направио свјет! Зашто је он направио
материјално, а не имагинарно, духовно, онострано?? Зато, што
писци, за разлику од интерпретатора, виде гдје се ми налазимо, у
материји, и материја јесмо, и неће да лажу, ‘оће само да смисле
како је дошло до тога и таквога свјета. Реално, не иде им лоше.
(Опредјељујем се да су Стари завјет писали арамејско-јеврејски
писци, школе писања, и зато помињем писце у множини.) Има
недоследности, али имамо и ми сада код физичара, па шта мари.
Људи су се трудили.
23
1.4 I vidje Bog svjetlost da je dobra; i rastavi Bog svjetlost

od tame.
Сад није толико у питању свјетлост, колико два сазнања

која добијамо овом реченицом. Прва је да Бог “видје”, а друга да је
свјетлост “добра”. Ма колико да ово видје преформулишемо у
смислу: схвати, спозна, сазнаде, - то ништа не мјења на ствари да
Бог није знао унапрјед! Није предодређено, није све у Богу
уписано, не зна све!! Све ово, исто, и за оцјену да је “добра”. То
исто важи и за растављање свјетлости од таме, јер да је знао
разлику, не би то радио накнадно. Реално, ово до сада, је врло
добар Бог, онако као грнчар, који ради и грјеши, али напредује и
онда направи одличну грнчарију. Која, истина, може да се сломи.
Као што свакодневно виђамо у Божјој творевини, створеном
свјету, пуно ломова, много бола. Није баш врхунски мајстор, али
пошто је сам учио, могло би се прихватити, сем ако би га упитали:
А што си се уопште прихватио овог посла? Јер, стварно, шта је
Богу требао Свјет??
И то растављање свјетла од таме. Коме је то било
растављено, тада, кад није било никога да примјети свјетлосне, а
не примјети инфра и радио фреквенције? Но, добро, да не уносимо
превише данашњих термина, можда неће бити сутрашњи, па да
упитамо: Због чега се Богу толико допала физичка свјетлост, али
на такав начин да је оставио и таму. Јер овде “растављање” само
означава немоћ да се превлада ротација Земље.
А ни сунца још нема!! Ту, у сред пустиње, крај
цивилизације која је обожавала Сунце (Амон Ра), њега нема, па
нема. Има свјетла, али нема извора? Да ли су Јеврејски писци били
приглупи или тенденцизни, желећи да овде направе разлику са
великим, паметним сосједима? И једно и друго. Прво су били зато
што су били друго.
24
1.5 I svjetlost nazva Bog dan, a tamu nazva noć. I bi veče i

bi jutro, dan prvi.
Данашњи астрофизичари би рекли прва секунда након

Великог праска. Не мари, Бог је чакао двадесет четири часа да би
видио шта је шта, али Сунца нема, па нема. Само је Он, који би све
требао знати, тек тад назвао свјетлост даном, а таму ноћ. ”И би
вече и би јутро...” све је то Богу ново. Ништа од свезнања. Има
способности, али не толике. Читаво Сунце му је промакло, а
вероватно и Мјесец, не само да није знао шта је дан, шта ноћ, док
то није видио. И толико је био забезекнут, да није видио и схватио
шта то изазива. Али јесу писци, али да их не би повезали са
Египћанима, они су се правили глупи. А преко те глупости видимо
да су били злобни и искварени, и то на Египћане, па тако сазнајемо
да су ипак са њима били повезани.
Није ли ово ипак писао човјек који је дошао из Египта?!
Тако кажу, а њихова подсвјет ту каже да су они овде писали
коментаре на египатске теме.
25
1.6 Potom reče Bog: neka bude svod posred vode, da

rastavlja vodu od vode.
Овде су писци изгубили снагу стилског замаха и

имагинације. Вода, која је претходно само узгред споменута, макар
и са духом Божјим који се дизаше над њом, овде изненадно и
неприкладно, постаје битна за објашњавање, и то на начин да се
види да је писцима понестало маште, прво што уводе воду, а друго
што то третирају овако неинвентивно. Једино растављање воде од
воде, је растављање вода на земљи, од воде из облака, односно
кише. Али, зашто ту сад треба да се уводи неки свод. То чак није
ни видљиво, и нема никаквог доброг објашњења за овакву мисао.
Потпуно непотребно, стилски неадекватно, а садржајно
неодговарајуће. Промашај.
26
1.7 I stvori Bog svod, i rastavi vodu pod svodom od vode

nad svodom; i bi tako.
Ови настављају о истом, ваљда су мислили да киша долази

из неког мора негде горе, изнад тог свода. Онда што нам је још
битније, јесте да је претходно (прошли став, реченица) Бог рекао
(”рече Бог”), и мислио сам да је то готова ствар, Бог је рекао, и сад
то и постоји. Не, преварих се, Бог је после тога ”рече”, тек засукао
рукаве, па ”створи Бог свод”. Значи, имамо код Бога интенцију, а
тек потом радњу. И како ћемо испод видити, та радња поприлично
траје. Као и ова непотребана прича о своду између некаквих вода.
27
1.8 A svod nazva Bog nebo. I bi veče i bi jutro, dan drugi.
И сад тај свод, Бог назва “небо”, исто онако како је названо
и оно што је прво направљено, Рецимо да преводиоцу понестаје
речи, али онда и тумачима недостаје мисли. Или и самим писцима
почиње да опада висина литераног домета. Сигурно има свега, али
бих рекао да су писци били неодређени, понављали се, па
преводиоцу нису оставили могућности за нешто друго, сем новог
неба, тамо где је било и старо, или мало ниже, није јасно. Требало
би да је јасно да је било вече и било јутро, и да је Бог завршио и
други дан у својим покушајима да нешто уради. Иако нема сунца,
прихватимо да постоје дани (и ноћи), у данашњој дужини, и
приметимо да Богу поприлично треба да нешто уради, чак и кад
није јасно шта је он то урадио, ни зашто, али је очигледно да се
килави по читав дан. Дакле, ни својом мишљу, ни снагом и радом,
Бог не постиже резултае одједном, како помисли да је тако и
направљено. А при том се прво спомиње вече, па потом јутро, као
да Бог ради ноћу. Оно, Бог би треба да може кад ‘оће, јер за њега
нема ни дана, ни ноћи, но писци сугеришу да има. Уз то, “назва
Бог”! Чему? Мислим, чему њему језик, не говори Бог, с киме и да
говори, ако нема других богова, ако је он сам, њему језики и
појмови не требају, он би требао да све то има у себи, а не у
именима. Но, још битније је да тиме што нешто “назива”, Бог у
ствари спознаје. Бог учи! То није постојало, то знамо, али није
постојало ни у њему, као замисао, одувјек, заувјек, и кад је вид’о
шта је урадио, учинио, направио – Бог томе даје име. Тиме се каже
да Бог чак није имао ни план, ни замисао, ни идеју онога шта ради,
а кад је то урадио, он то именује, е да би се знало шта је то што је
он учинио. Можемо Богу одати признање, али не можемо
приписати савршеност, камоли безвремено знање. Камоли све
знање о свим знањима, одувјек, заувјек, безвремено. Не, то не. Он
28
ради, и кроз тај рад се учи. Исто као човјек, а и како би друкчије,
кад о њему пишу људи. И ти људи некад дају фантазије, некад
теорије, а понекад и описују себе на мјесту Бога.
29
1.9 Potom reče Bog: neka se sabere voda što je pod nebom
na jedno mjesto, i neka se pokaže suho. I bi tako.
Овде имамо да они покушавају, у Библији, не да се баве

Божјим стварима, његовима креацијама, него да траже архе, прво
начело, а за писце Библије је то: вода. Ово је познати елемент
тадашњих с’ватања, а не зна се баш одакле долази, али и
старогрчки мудраци га имају, и то четири елемента: ватра, вода,
земља, ваздух. Нелогично је како Бог наступа као алхемичар, који
прави један елемент, а потом га претвара у други. Сви очекујемо
од Бога да што замисли то и уради, а не да мења одлуке и облике.
Но, писце су, врло извесно, импресионирали тадашњи маги, који
су имали велика знања из, данашње речено, физике и хемије, та
писци тај начин рада примењују у опису Бога. Уз то се баве и
филозофијом, јер расправљају о првом начелу, односно одлучују
се да је то вода.
Додуше, неком вишом игром, писци погађају, јер је
убједљиви вечински састојак Васионе водоник, који је на Земљи
“осушен” у друге елементе. Можемо рећи погађање, а они могу да
кажу Божја рука. Како год, Бог не ствара свет својом духовном
вољом, него својим напором. Ради отприлике као инжињер који
даје нацрте (“нека буде”), а потом се појављује као извођач радова
(“и би”).
Додуше, могло би се рећи да је то уписивање намјере
појави, али исто тако са хајзенбергом да експериментатор
учествује у коначном резултату експеримента. Иначе, има много
веза са данашњом физиком, и можемо се запитати одакле тим
магима толико знање, јер је сигурно да га писци нису могли имати,
јер се не могу два посла радити. Писци су у књижевност претакали
оно што су видили и чули код мага.
30
1.10 I suho nazva Bog zemlja, a zborišta vodena nazva

mora; i vidje Bog da je dobro.
Но, што су писци учили од мага, не значи и да су у причи

логички доследни. Као на пример у овој реченици: у претходним
тврђењима и описима Божјих активности, он је раздвојио, сводом,
воду од воде, на ону под сводом и ону изнад свода. Свод није била
брана, у смислу бране у истом нивоу, али се сад земља и вода
појављују у истом нивоу, с тим да је сухо земља, а “зборишта
водена” јесу мора (реч је двосмислена, али ипак мислим да се не
примјењује као ноћна мора, и да не долази од богиње Моране, него
само да означава велике водене масе, које и зовемо мора). У
сваком случају, Бог именује (као сваки стгваралац (али не и
Творац, у њега би то већ било именовано у духу његовом), а потом
и осјети олакшање, јер види “да је добро”. Очигледно је да га
обузима добро расположење што је тако паметан, а и самопонос
му расте.
31
1.11 Opet reče Bog: neka pusti zemlja iz sebe travu, bilje,
što nosi sjeme, i drvo rodno, koje rađa rod po svojim vrstama,
u kojem će biti sjeme njegovo na zemlji. I bi tako.
Имамо, поново, исти редослед, Божју замисао (“рече Бог”),

а у наредној реченици ће следити реализација ове наредбе. Није
јасно коме Бог говори, баш зато што је редослед и понашање такво
као код грађевинског предузимача, који даје упутства својим
извођачима, али се сад као извођачи појављују материјали. Наиме,
оно што је Бог претходно направио, - или чак није направио, него
“рекао” -, сада се појављује као даљи извођач Божје замисли. Те
замисли иду од прилике до прилике, и можемо помислити и да је
могао друкчије да замишља и наређује. Ако би се рекло да није
могуће, онда би Бог био предестинароно, предодређено биће,
односно, машина, апарат, направа која ради само по једном, истом
обрасцу. Ако би се устврдило да је могуће да је могло све бити
друкчије, онда губимо Библијски ауторитет, јер у ствари само
проучавамо једну могућност, и онда не морамо да је узимамо као
строгу одређеност, законитост, него као произвољно догађање.
Можда би могли да прескочимо откуд у земљи, - која је
нетом направљена од воде -, трава, биље, сјеме, стабло, али
нећемо, јер би тиме олакшали писцима, који кад немају
објашњења, само додају да је то већ била придодата особина, - која
није била споменута, нити објашњена, а ни наговјештена -,
претходне Божје креације. То није тачно, и то је велика празнина
писаца, који од земље, која је управо направљена од воде,
одједном обилује животом. Истина, биљним, али животом. То је
јако битна ставка, преко које се прелази као преко саморазумљиве
чињенице, што није истина, јер није саморазумљиво, а није
разумљиво ни писцима, тако да се служе тим брзим прелазом, да
би избјегли примјећивање њихове немоћи и незнања да објасне.
32
Неразумљиво је и са стране Израелске, Јеврејске, а то је да се

спомиње трава, биље и семење, па и дрвеће. И мада је Палестина у
вековима пре Христа била нешто зеленија, то не мења да је то ипак
био пустињски или полупустињски предео, тако да је било мало
дрвећа, нешто биља и семења, а траве, вероватно, практично и није
било.
Па шта је онда било. Било је да су писци описивали или
долину Нила или Еуфрата и Тигриса. Само тамо има изобиље
траве и другог биља, па онда и семња, а има и дрвеће. Односно,
било је тада, сад су муслимани пренаселили, и све у пустињу
претворили, чак и што би, природно, могло да буде бујно
вегетацијом. Односно, писци су се служили Египатским и
Вавилонским писаним изворима, одласцима или доласцима из
Египта (само Мојсије, никакав народ Јеврејски), а познато је и да
су писци били у ропству (боље речено: просвећивању и
научавању) у Вавилону, рецимо у седмом веку пре Христа. Тако да
су подоста научили, много преписали (без разумевања), а много и
видили.
Оно што је набитније: Бог није створио Јудеју – јер је она
пустиња! Он је направио плодну и богату земљу. Бог је направио
Египат и Вавилон, а јеврејски писцима је то промакло, и пишу о
Богу, као свом, а његовим делима у ствари одају славу и признање
Египту и Вавилону. Цјела је прича говор о нечему другоме од
Јудеје, што писцима промиче, јер несвесно хвале оно што би да
куде.
33
1.12 I pusti zemlja iz sebe travu, bilje, što nosi sjeme po

svojim vrstama, i drvo, koje rađa rod, u kojem je sjeme
njegovo po njegovijem vrstama. I vidje Bog da je dobro.
Да, врло површно, у ствари никакво објашњење биљног

света. Нема ни снаге стила писања, а нити неког објашњења шта
Бог уради. Прје је то било, као ”небо и земљу” и друго, а сад земља
ради за њега, а да он и није заслужан. Сви видимо да ”пусти земља
из себе траву”, и за то нам не треба Књига постања, а ако то
нађемо у њој, онда то и није књига постања, него тривијалног
описивања, без имало досјетљивости, а са никаквим књижевним
стилом. Није ни Даничић крив, ни његов превод не може бити
толико лош, без обзира с ког је језика преводио (вјероватно
њемачког), колико је сам оригинал неинспиритиван. Ово су могла
писати дјеца, јер она тако резонују, ето траве из земље.
Но, они који читају не би требали бити дјеца. Судећи по
популарности, очигледно да јесу, али не по годинама, него по
нивоу интелекта.
А Бог ”видје да је добро”. Јадничак, одузеше му све моћи,
осим да иде около и гледа како трава расте, и види да је добро.
Само што то не види у земљи Јевреја, јер тамо скоро да нема траве,
а ни осталог сјемења, тако да сигурно не би ”видио да је добро”.
Видио би лоше, и био би бјесан, или шта већ, само не задовољан.
Али су писци задовољни, јер не пишу о Израелу,
Палестини, Јудеји и тим предјелима. Ово је богата, плавна земља,
из које расте трава и која доноси друго сјеме и даје му могућност
да се развије.
Али да заборавимо, на трен, Египат и Вавилон, гдје је све
плодно, и без обзира на геолошке промјене, помислимо колико је
сада, а и увјек било слабо плодног или потпуно неплодног
земљишта.
34
То нам каже две ствари: 1 – да су писци имали мало

географско искуство, и да су при том тенденциозно приказивали
Божје дјело бољим него што јест, везујући га само за долину Нила
и Еуфрата и Тигриса, и при том само за низију (у планинама нема
таквог богатства, и што више то мање), односно плодна поља, опет
поменутих рјека; 2 – да Бог не види далеко, него само поменуте
долине поменутих долина, јер да види, не би мислио да је добро.
Из тога закључујем да је то локални Бог, а да је он писцима
послужио као накнадна пројекција описа њиховог задовољства
оним што су имали у већ помињаним, плодним крајевима. Сами су
себи објаснили своју срећу, а онда је то постао Бог монотеизма.
Тако је задовољство једне скупине (истина, две, око два водотока)
постало име за задовољство велике људске заједнице, која са тим
задовољством нема никакве везе. Директно, али индиректно има,
јер је надграђени јудаизам (хришћанство) постала доминатна вјера
пољопривредних (и сточарских) народа Европе и Америке.
(Трговци, пустињски просјаци и сјецикесе су се опредјелили за
једну друкчију варијанту.)
Чини се, чак, да до сада, овај текст, пишу у различитим
временима, пошто је стилски залет с почетка, знатно пао у
квалитету у реченицама око воде и семења. Што би рекли, крпили
су, нису имали јаке индивидуе да изнесу читав текст, или поједине
”књиге” од почетка до краја, са књижевном снагом и заносом, него
су, како када додавали. Бирократија писања, са повременим
даровитим појединцима, или до сада, једним, повременим.
35
1.13 I bi veče i bi jutro, dan treći.
Колико се мучи, тај Свемогући, већ је дан трећи, а он так

код биљака, које уз то сама земља из себе избацује. А сад морамо
примјетити да имамо вече и јутро, а доћи ће да ћемо тек добити
дан и ноћ. Но, по чему вече, по чему јутро, али да се не питамо пре
него до те ставке дођемо. Само рецимо да Бог иде обрнуто од
људи, јер ће људима увјек прје бити јутро. Не изгледа да врјеме
тече обрнуто, али да се ради уврнуто, то могуће.
36
1.14 Potom reče Bog: neka budu vidjela na svodu

nebeskom, da dijele dan i noć, da budu znaci vremenima i
danima i godinama;
Тек сад добијамо ”знаке временима”, а већ имамо

означавање да је прошао трећи дан, а и претходни дани прје. То је
збрка са временом, која је настала грешком писаца, јер они нису
с’ватили да нема времена прје времена, па су тек четвртог дана
увели врјеме. То је чак горе него, претходно, нес’ватање живота, и
олаки прелаз преко њега, са опаском да је из земље изашао. Оно
што ми знамо о животу, није морало да важи за тадашње писце,
али су они још више били обавезни на тачност, пошто су се они
позивали на свезнајући ум, док код науке важи људски ум и разум.
Дакле, требали су бити тачнији, али не само у смислу тачности
тврдње, него и у образлагању и непрескакању, без образложења,
како је настао биљни свјет. Оно што сазнајемо, то је да није настао
по вољи Божјој, него по могућности земље. Али и да би настала
земља, да би било ”видје Бог”, као и да би расла трава и друго, -
треба врјеме! Читаво ово дешавање је временито, а писци,
Мојсијанци, тек сада уводе појам времена. Није то само ознака за
неко велико, велико врјеме, него баш свако, било које дужине, јер
писци кажу: ”да буду знаци временима и данима...”, што значи да
већ имамо протекла три дана, и четврти у току, а то тек сад Бог
означава, а обиљежава и мања временска раздобља јер се каже
”знаци временима” још прје тих ”дана”. Тако да Бог прескаче
битне ствари, оне које смо имали одмах на почетку (кад су
створени небо...), што значи да Бог не уочава све значајке онога
што је урадио. Јер и истиче се: ”и видје Бог да је добро”. Но,
врјеме, Бог није видио одмах, па га сад уводи, и то не као одредбу
свега, него само као какав часовник, ”да буду знаци временима”.
Што Бог није видио (суштину времена), можемо с’ватити зато што
то нису с’ватили ни писци Књиге постања. Оно што њима није
37
јасно, ни Богу није. Но, тако је с писцима књига: њихови главни

ликови могу оно што може њихова машта и знање.
Ту су и ”видјела на своду небеском”, а не знамо какво небо
може да буде осим са тим видјели, а као и врјеме, и небо је
уведено одмах у почетку, додуше врјеме као ”У почетку...”, са тим
именовањем, а небо баш са овим, али шта то мари за писце (а и
преводиоца, као и часне свете оце, који преко ове књиге
подучавају), може да се то уводи још који пут.
Али како било са извртањем редоследа времана и догађаја,
како било са постављањем земље, неба, траве и другог, ово је
чиста филозофија природе ( Philosophia natura ), и тако треба да је
прихватимо. Јер све што Бог ствара, јесте материја и материјалне
ствари, и нема ту ничега наднаравнога, надискуственога,
надчулног, само читамо опис настанка, Свјета, твари, материје,
космоса, Васионе, Свемира, - описа датог из перспективе човјека
на планети Земљи, који описује ”видјела” као оно што ”дијели дан
и ноћ”, дакле као узрок, а не схвата да су они последица.
Та тачност или код њих чешће нетачност, није битна,
важно је да је ово филозофија природе, покушај да се с’вати
настанак свега материјалног (а помало и живог, али ту нису
дорасли), и ништа не мјења што то ради Бог (Моћни, Свемогући,
Свеприсутни...), јер су то исто тако материјалистички описи
природних закона, само дати преко рјечи Бог. Бог или Природа.
Шта ће од тога касније испасти, није важно, битно је да је
почетак књиге постања један упечатљив покушај описа настанка
материја-енергија свјета.
38
1.15 I neka svijetle na svodu nebeskom, da obasjavaju

zemlju. I bi tako.
Сад се понавља мисао претходне реченице, само друкчије

стилизоване, онај дио о свјетлу са свода небеског. Они, та свјетла,
добијају геоцентричну функцију, а то је да освјетљавају земљу.
Земља је и даље малим словом, што не би требало, јер су већ
с’ватили да је она засебна, макар и да не помишљају на некакве
планете. И било би више јасноће, јер сад имамо две земље, једну
коју освјетљавају небеска тјела, и другу из које расте биље. Те две
земље нису код писаца раздвојене, али је очигледно да не могу
бити исто, јер су и они могли знати за пустиње и планине, а можда
су могли да с’вате да се земља и море налазе у истој равни, и да и
једне и друге обасјава свјетлост с неба. Можда јесу могли
разумети, али изгледа да нису. Но, није превише важно, битно је да
”би тако”.
Имали смо биљке прје свјетала, али шта смета Богу да
направи траву у ”тами бездна”.
Ипак, он је Бог! Или писци нису разумели шта су
написали? Некако јесте.
39
1.16 I stvori Bog dva vidjela velika: vidjelo veće da

upravlja danom, i vidjelo manje da upravlja noću, i zvijezde.
Колико материје ствара Бог, а у осталом, шта би друго и

стварао, кад је он оно духовно, а писци о томе не знају ништа,
поготово Мојсије, они виде шта виде (чак ће му се и Бог указати
као грм који гори и прича, а и то вјерујемо јер ни ту нема ништа
друго сем материје: биљка-грм, ватра-енергија, говор-тон и
Мојсије), а шта очима можеш опажати, само свјетло, а преко њега
материјалне твари. Није ово никаква погрда за писце, или тог
наводног Мојсија, само потврда да се људи добро служе очима,
причају о томе шта виде, и уобличавају то у њима логичну причу о
томе како је Свјет настао. Има ту пропуста и превида, али кад су
они то писали, колико их је писало, каква су све учења чули, шта
се кроз вјекове промјенило, и колико је људски ум способан, није
има баш за замјерити што све није уклопљено, или већина није
уклопљена, како би логика, чињенице и редослед причања, -
налагали.
На пример, са овом реченицом, добивао три неба. Небо
прво, било је у првој реченици. Кад се каже небо, ту не могу да не
недостају звјезде али ни Сунце и Мјесец. Међутим, накнадно смо
добили звјезде (”видјела”) на небу, а прво небо: шта је то било?
Празан простор, таман и ничим означен? Чему га онда називати
небом? У реду, прича тече, и приповједачи полако стављају шта
мисле да је занимљиво, и тако су ставили небо, не размишљајући,
а касније је испало лјепо да ставе посебно и звјезде (”видјела”).
Но, што је лјепо, није и тачно. Не зног тога што ми то данас знамо,
него што су и они тада то могли да виде, а ако су хтјели да одјеле
небо од небеских појава, онда су то требали назвати друкчије. Не
мјења пуно ако је то слабост преводиоца и језика, јер су генерације
учене да је Бог тако чинио. А није. Писци су побркали, и ради
стила спљескали чињенице. Јер не само да је Бог накнадно ставио
40
видјела, него сада ставља именом и ”звијезде”. Неће бити да су

видјела нешто друго од звјезда, али ’оће бити да писци нису имали
бујну машту (а још мање знање), па онда навелико обрћу и окрећу
око неба, звјезда, видјела и земље, а овлашно прескачу траве и
биље, јер не знају како би их објаснили, још са књижевном
упечатљивошћу.
Па потом, ето и трећег неба, а то је додавање Сунца и
Мјесеца, е да би управљали даном и ноћи. Чисти
антропоморфизам, што и није лоше, јер и у оно, а и у ово врјеме,
шта ми можемо осим да гледамо око себе и за себе. Чак и кад
тврдимо да смо мали и сићушни, то смо опет ми устврдили, или
нека научна мудрица. Која, узгред, за себе мисли да је јако велика
и значајна, баш због тих минималистичких мисли.
Тог комплекса величине нису лишени ни писци Књиге
постања, али су дјеломично скромнији, јер себе стављају иза
Мојсија, кога додуше није било, али бар је покушај врједан пажње.
Но у саопштавању знања или ”знања”, данашњи научници су и
супериорну ароганцију покупили од писаца Светог писма. Јер код
Светог писма не пишу то писци, чак и Мојсије само записује, а то
управо говори Бог. Исто то, само са малом измјеном, имамо и
данас, гддје нам природне законе не саопштавају тај и тај научник,
него су то ”свеважећи закони природе”. Бог или Природа. А гдје је
ту човјек који све то говори, о томе ни један од тих који говори
(пише) не проговара, нити му пада на памет.
41
1.17 I postavi ih Bog na svodu nebeskom da obasjavaju

zemlju.
Омиљена тема – небо. Након што их је створио, сад их је

поставио. Ваљда их је донио из фабрике, неке своје, тамо негдје. У
сваком случају, варирање прежвакане теме, јер су реченице
истозначне, само дјеломично друкчије уобличене. Попуњавање
празнине ритмичке празнине, пошто други садржај не знају да
ставе. Врло је описно, али овлашно. Оно што је очевидно, превиђа
се и не објашњава. Нема назнака како они обасјавају, нема
разјашњења шта је то обасјавање. Све што видимо, узима се као
готово и само собом објашњиво.
Но то није лоше: ствара се људски свјет, ред је да буде
онако како људске очи виде.
42
1.18 I da upravljaju danom i noću, i da dijele svjetlost od

tame. I vidje Bog da je dobro.
Већ речено, па да не улазим у коментар, на прву. На другу,

сад се компликује, јер претходно су она видјела, произвођачи
свјетла, а сад постају одијељени од свјетла, јер ”дијеле свјетлост од
таме”. Можда би могло и тако, да претходно није тврђено
друкчије. Осим тога, сјело врјеме, Бог види (”видје Бог”). Шта Бог
види, док није било ”видјела”, нити оних који дјеле свјетлост од
таме? Бог је свјетлост? Али чему онда ”видјела”? Бог види на
друкчији начин од човјека? Али, како ће накнадно, бити створен
по обличју Божјем, а да не види исто.
Али најбитније: како то види небо, како види земља? Шта
они могу видити? Чиме? Овде се описују дан и ноћ, одјељивање
свјетла од таме, и ко то види? Нема човјека, нема живота, ко може
да види?
”И видје Бог...”! Бог има очи!
43
1.19 I bi veče i bi jutro, dan četvrti.
Рефрен, који се понавља, без смисла са садржајем, али као

индикатор опште растресености писаца. (Можда је вино било
добро, или могуће лоше, па је желудац болио.) Но то сад
промишљамо друкчије: Бог читаво врјеме гледа, види вече, види
јутро, зна ”дан четврти”, Бог ради.
Ради и гледа. Очима (и има их тачно пар, два ока, како
ћемо видити кад дође до стварања ”по обличју Божјему”)!
44
1.20 Potom reče Bog: neka vrve po vodi žive duše, i ptice
neka lete iznad zemlje pod svod nebeski.
Сад сазнајемо да и бића у води имају душе. (Што је битно

да схвате и данањи душмани морског живота, односно загађивачи
природе и уништитељи морског свјета.) Али, само то Бог рече,
нема неке постепеоности у појави бића, као са небом, црним, па са
видјелима, па звјездама, па Сунцем, - не животиње су, одмах ту,
готов производ Божје креације, нема постепености, Бог ”рече” – и
живот потече! А како би могао настати тај прелаз, без
постепености, само Бог рече, и ”врве по води живе душе, и
птице...”? Могао би, најлакше, ако из ”обличја Божјега”, односно
свјета Божјега, само пређу у свјет човјека. Тако је најлакше, јер је
човјек по обличју Божјему (прочитаћемо), па онда мора и да живи
у свјету који је по обличју свјета Божјега, јер како би могао у
нечем страном да опстане?
Додуше, постоји и лакша варијанта, а то је да је Бог већ у
овом свјету, само га писци накнадно издвајају, пишући да он прави
свјет. Јер зашто да га прави, ако је Бог одувјек и заувјек, онда је и
све у њему, и од њега, одувјек и заувјек!
Ниче, који је написао ”Бог је мртав”, схватио је ову истину,
и назвао је ”вјечно враћање истога”. Бог јесте мртав, али се све
вјечно враћа.
И Бог се враћа. Враћа се – правећи Себе и нови свјет!
45
1.21 I stvori Bog kitove velike i sve žive duše što se miču, što
provrvješe po vodi po vrstama svojim, i sve ptice krilate po
vrstama njihovijem. I vidje Bog da je dobro;
Писци, или Мојсије, или неко трећи, рецимо Бог у трћем

лицу, не успјевају да о животу, као појави, кажу ишта што би било
упоредиво са распричаношћу оно “неба и видјела”. Мада, истина,
у оба случаја, и сваком другом, шта год да је (до сада немного
различитог, по суштини, дакле само земља, небо, траве и сјемење,
те водене животиње и птице), то Бог, својом моћи, једноставно
створи као готов производ (”И створи Бог...”). С једне стране то је
логично, па он је Свемогући, али текст томе противрјечи. Наиме,
Бог је поприлично дотјеривао небо, а са различитим животом, исто
то чини и са земљом. Што је за некога ко је Свемогућ (једно од
имена, не само способност), прилична слабост, да он ево већ пети
дан проводи у прављењу Свјета (или свјета, или постојећег).
Нећемо разматрати у односу на теорије о еволуцији живота, о
фосилима и слично, јер би вјерници могли рећи да је Бог створио и
те фосиле, тако да изгледа као да је био развој и било старије него
што јесте. Нећемо то. Гледамо унутрашњу структуру текста,
углавном, а покушавамо да уочимо да ли је у складу сам са собом,
логиком и закључивањем, као и хронологијом текста. Није
разумљиво да се само китови спомињу по имену, осим по
импресионираности писаца. Зашто би се они спомињали? Да ли су
били рјетки у Средоземљу? Да ли су их видили кад су били у
Вавилону, и то је оставило такав утисак да се морало споменути.
Тада би се тачно могло рећи да је и написана, бар ова реченица.
Истина, то се и тврди за цјелину Старог завјета да је уобличен баш
у врјеме боравка у Вавилону (назива се то ропством, али је то у
ствари било културно просвјетљење, које је и резултирало тиме да
су смогли снаге, писци, да уобличе Стари завјет.
46
Једино је, са тачке настанка, неразборито говорити о

воденим створењима и птицама, а при томе још нема других
створова на земљи. Истина, ово се подудара са модерном теоријом
да је живот настао у води, а да су птице остаци диносауруса, али
то је тачно, сем код именоване животиње: кит је сисар, и он се
вратио у море. Опет пишем, није важно подударање са науком,
него са самим собом, а то значи: Бог није мога одједном да
направи живот, сав живот! Дакле, постање свјета није креација,
није револуција, није одједном, него је то развој, еволуција, без
обзира што то изгледа као брза еволуција, од шест дана, па је
бркају са револуцијом. Не, у револуцији, у креацији, све настаје
одједном, па се разраста, а овде се постепено појављује. То је
еволуција. И то баш Дарвиновска, с тим да нормално, нису они
узели од Дарвина, него он од њих.
Битно је, гледано и теолошки а и са данашње екологије и
заштите природе, да се овде употребљава термин ”све живе душе
што се мичу”. То подразумјева да душа није бесмртна супстанција,
појава, суштина, - него је обиљежје живота као таквог (насупрот
небу и земљи који стоје, по тадашњем виђењу), животињског
живота, а то је материјални живот, те је душа само облик материје
у живом бићу (животињском). Нема спомена о душама, нити о
стварању вечних душа, а поготово се не спомињу душе које су
одвојене од живота, дакле од материје, твари.
Још читамо да Бог ту створи све врсте животиња, и
замишљамо како то врви од живота. Јер и сам Бог ”видје да је
добро”.
47
1.22 I blagoslovi ih Bog govoreći: rađajte se i množite se, i

napunite vodu po morima, i ptice neka se množe na zemlji.
Али, не, није он створио сав живот, него је он, као што ће
се поновити са Нојевом барком, мада нешто више, створио само
нешто примјерака од свих врста, а онда их је Бог “благословио
говорећи: рађајте се и множите се”, и тек треба да напуне воду и
населе обилато земљу. Што говори да је Бог имао ограничену
могућност производње, јер све ствара по један до два примјерка, и
онда од њих чека или захтјева да сами ураде остатак. Ето, свјет, па
ни животињски, није настао као креација, одједном, него је сам
себе стварао. Коначно, што би се Бог замарао, кад се животиње
могу саме производити, односно “рађајте се и множите се”, те тако
свјет, поготово животињски, само је инициран од Бога, а сам је
себе даље развијао. Истина, све је ту, све врсте су одмах ту у
старту, али што да се лажемо, тек Хомо Сапиенс постаје, у
разумном облику, свјестан свег живота, а тек негдје при крају
досадашњег постојања, тај Хомо Сапиенс, приближава се
животињама, припитомљава их и коначно, проучава. Тако да, шта
је било пре појаве разумног човјека, није ни битно, важно је да све
оно што је Бог направио, постоји и сада. Сем птице додо. Али ни
Бог није знао за њу, јер се спомињу “крилате”, а то би значило да
лете, а додо то није могла.
Но, није се Богу много омакло, ипак је Мадагаскар био
изван круга знања тадашњих писара.
Међутим, у погледу ових што посте, да не узимају
“нечисту” храну, треба истаћи да су они противни Божјем
стварању, пошто Бог нагласи: “рађајте се и множите се”. Нису
нечисти! Односно, и рибе се рађају, јер се множе. Тако да, по
њиховом (постилаца) узимају “грешну” храну, а по Богу је све у
реду, Бог им тако рече, тим морским створењима. Али присталице
“безгрешног” поста нису читали овај дио Светог писма.
48
1.23 I bi veče i bi jutro, dan peti.
Дан пети, баш се Богу одужило. Или није. Бог ради као
Јеврејски занатлија, а накнадно ће бити записано: Ради шест дана,
а седми посвети Богу своме. Бог себи посвећује дан. Врло
досјетљиво.
Има још нешто досјетљивије, а то је да Бог “никад не
ради”, не заврће рукаве, не зноји се, не запиње, не носи, доноси,
односи, копа, сипа, пресипа, моделира, и слично, Бог само каже (
“рече”, “говорећи” ), што у ствари значи да он издаје наредбе,
онако како то раде краљеви и цареви. Бог “створи”, или само
“рече”, и онда се радња одвија. Ту има још неко, али се не
спомиње, он је тајанство писања. Треба нам Агата Кристи, да види
коме то Бог рече, и како он то створи. Очигледно је да Бог само
даје инструкције и смјернице, а да земља, вода, биљке, бића, и
неко још са њима, ради по инструкцијама. Рецимо да су то
наредбе, односно да су то закони уграђени у њих, по којима они
дјелују. Али, у сваком случају, они дјелују, не Бог!
“И би вече и би јутро, дан пети.” О, не, то се стално, од
почетка понавља, али Бог није створио ништа од тога, он није
створио ни дан, ни петицу, а тек накнадно је ту унио неко
одјељивање.
Све личи на позориште (мада Јевреји нису знали за њега,
ни други около, а и данас знају само Јевреји, јер су то данас
потомци Европљана, а не Семита), на коју се појединачно износе
ствари, и то се третира као стварање.
Али је позорница била ту прје Бога.
Бог створи “небо и земљу”, - али на чему?!
49
1.24 Potom reče Bog: neka zemlja pusti iz sebe duše žive
po vrstama njihovijem, stoku i sitne životinje i zvijeri
zemaljske po vrstama njihovijem. I bi tako.
Јесте да Бог није способан да одједном створи свјет, али ни

научници нису способни да се одвоје од Библије, односно Књиге
постања. Наиме, прво је настао живот у води, потом птице (као
потомци диносауруса), а на крају сисари. У чему је ту
оригиналност биологије, није јасно, али јесте да је то копија
библијског мишљења, и да се то копирање покушава потпуно
негирати. Ето, Дарвинистичка теорија еволуције, она се разликује
од овде изнесеног тврђења, само по дужини трајања. Код Дарвина
су то стотине милиона година. Али, шта ми знамо шта је један дан
Бога?!
Уосталом, о чему се овде говори? Говори се о Свјету који
се појављује: Човјеку! Да ли је Аустралопитекус или Луси прие
пет милиона година, могла да појми свиет? Није могла себе,
камоли ту величину!
И та појава свјести, која појми Свјет, то је појава Хомо
Сапиенса, појава Човјека, и то се назива Бог! Та свјест се зове Бог,
и појава свјета за ту свјест – назива се Постање!
Нема постања прие Свиести/Свјести! Зато је ту све, одмах,
онако како је и данас. Свјесни Свјета/Свиета.
Бог је Свјест/Свиест – која нам у неголико погледа, ствара
читав Свјет/Свиет.
”Погледах горе – небо. И би небо!
Погледах доле – земља. И би земља!
Видих Сунце, Мјесец и звјезде/звиезде, - и то су
видјела/видила. Која дјеле дан од ноћи!
Потом закрча стомак, и узех бобицу. И би ’рана!
И видих животиње. И бих њи’ов господар!”
Бог је Свјест.
50
1.25 I stvori Bog zvijeri zemaljske po vrstama njihovijem, i

stoku po vrstama njezinijem, i sve sitne životinje na zemlji po
vrstama njihovijem. I vidje Bog da je dobro.
Но, добро, створи то Бог, али зашто? Чему? И одакле му

замисао да је то потребно да буде створено? Зашто то питам? Па,
Бог је могао створити само мед и варенику, у директном, а више
пренесеном смислу, и да нема звјериња које се прождире, да све
буде складно, сложно, хармонично. Њему је то могуће. Али он
ствара све оно што писци у она времена виде, - видимо и ми данас
-, и то испада као давање накнадног разлога постојања, ономе што
већ постоји. Последица претходи узроку, јер се овде оно што јесте,
објашњава оним што се каже у тренутку писања, који је знатно иза
постања, креације или стварања.
Међутим, то није тачно (претходно што написах) – ако је
Бог Свјест. Чак су и писци, ненамјерно, помислили у том
смјеру/смиеру објашњења Бога, кад кажу: ”И видје Бог да је
добро.” Ово ”видје” тумачим сад као свјесну радњу перцепције
цјелине.
51
1.26 Potom reče Bog: da načinimo čovjeka po svojemu

obličju, kao što smo mi, koji će biti gospodar od riba morskih
i od ptica nebeskih i od stoke i od cijele zemlje i od svijeh
životinja što se miču po zemlji.
Било би занимљиво упитати, па то и чиним, ако Бог прави

човјека по својему обличју, да ли је и све остало направио по
неком обличју, односно, да ли је и Свјет направљен по обличју,
рецимо свјета у коме живи Бог. Јер ако је човјек направљен по
Божјем обличју, а човјек не може опстати изван свјета, да ли је и
та особина од Бога, односно, да ли ни Бог не може опстати изван
неког његовог свјета. Јер, помислимо, а ја сасвим одређено
помишљам, да ако је човјек направљен по Божјем обличју, ”као
што смо ми”, и да Бог може да опстане изван било ког свјета, онда
ни Бог не би већ неколико дана, правио небо, земљу, траве и друго,
него би само рекао: ”Нека буде човјек, и би човјек!” Ако је по
обличју, и ако то Божје обличје може да обитује само у себи, чему
толика производња материје, да би човјек обитовао у њој, и био
господар. Зато што Бог обитује у главама писаца, а они не могу
замислити да он створи човјека у њиховим главама, него тамо гдје
се налазе и њихове главе, и тјела, и папируси на којима пишу? Јер
је Бог дошао из сажимања искуства, свег тадашњег искуства и
знања, и као покушај да се унесе законитост у сву ту разноликост
постојећег. То имамо данас код науке, и наука, велики противник
вјере, видимо да је преузела образац размишљања од, као и
мноштво рјешења, баш од те вјере. То није необично, пошто је
људско мишљење калупљено две хиљаде година управо
рјешењима Светог писма. Тако да ни научници нису изузетак, без
обзира што употребљавају друкчије термине, и они траже ”божју
честицу”, имају Велики почетак, имају еволуцију (код Бога шест
52
дана, код њих милијарду година), много додирних тачака, без

обзира што се негирају.
Алберт Ајнштајн је, - противно њемачком уму Вернера
Хајзенберга, његове квантне физике и утицаја Фихтеа на њено
формирање, - говорио: ”Добри Бог се не коцка!”
Шта, ипак, ако се коцка? Ко може рећи да ће ово знање
врједити за три хиљаде, или тридесет хиљада година?
Првенствено, ако ишта од људи буде постојало, а потом и да
цивилизација уопште иде равнолинијском узлазном путањом.
Али, пустимо далеку будућност, и задржимо се на рјечима
из прошлости: ”по обличју својему”, е то би значило, да је Бог, у
једном тренутку, био у два тјела, био једно тјело на два мјеста (а то
се не може прекинути, па је још увјек), јер Бог ствара из себе, а не
из ничега ( Ex nihilo nihil fit! ), а онда се он удваја, и чак овим
рјечима, Бог признаје да је он тјело (”обличје”), и то није
неутрино, кварк, ”божја честица”, није најситнији дио, него баш
ово што видимо, то Бог ствара.
Ајнштајн не схвата, иако је знао Стари завјет, али
филозофи са теолошких школа (Њемачки класични идеализам) су
то добро проучили. Хајзенберг их ие с’ватио, и прихватио, те на
физику примјенио.
Читав материјализам може да се извуче из Књиге постања!
Само то материјалисти нису видили.
Али јесу идеалисти!
53
1.27 I stvori Bog čovjeka po obličju svojemu, po obličju

Božijemu stvori ga; muško i žensko stvori ih.
”По обличју својему”, није само као силуета, то исто значи:

и од истог материјала, од материје, од крви и меса, од костију и
утробе, од мисли и осјећања! А управо то не желе да признају они
који се позивају на Свето писмо, то им је најгора помисао, управо
то што баш у светом писму могу да прочитају, и то у првој књизи
Мојсијевој!
Бог је тјело/тиело, и Бог створи тјело, - Човјека. Јер по
чему би створено било тјело, а обличје да то није?
Још при томе, одмах, створи: женско! ”Мушко и женско
створи их”, а то је претходно названо ”човјек по обличју”. Тако да
је жена једна и јединствена са мушкарцем, јер су они човјек.
Монаси, на примјер, нису човјек, јер они немају везу са женом.
Муслимани, на примјер, нису човјек, јер код њих жена нема право
да буде човјек, па кад пола човјека нема на човјештво право, не
може га имати ни друга половина. И муслимани су тога свјесни:
они себе никад не називају човјек, него муслиман = богу предани.
Очигледно нису овоме!
Има ту и проблем: зла. ”По обличју својему” – значи да је
човјеку од Бога и добро и зло дато. Чак се то ни не дјели/диели,
али првенствено што писци не с’ватају.
Но, да упитамо: да ли је Бог ”с оне стране добра и зла”? И
ако је Бог, зашто човјек толико блефира са моралношћу
(вољоредношћу)?!
54
1.28 I blagoslovi ih Bog, i reče im Bog: rađajte se i množite

se, i napunite zemlju, i vladajte njom, i budite gospodari od
riba morskih i od ptica nebeskih i od svega zvjerinja što se
miče po zemlji.
”Рађајте се и множите се” баш је жестоко речено, и

зачудно, баш против овога устају они који се позивају на Свето
писмо, и на то да су они најбољи тумачи његови.
Клер, клир, свештенство, монаси, папство, патријарси!
Не, они имају неког другог Бога, јер је овде лјепо речено:
”владајте њом”, тј. Земљом, а није речено владајте људи над
људима.
А баш то свештенство (и улема) желе: владати људима.
”Смрт Бога” почела је са тумачима Светог писма: избацили
су Бога, уметнули себе!
”Света Церква”! Коју Бог није створио, а оно што је он
створио, то није свето, то је чак и претворено у неморал од стране
Церкве: ”множење” је прљаво. Може само ако је за ”рађање”, али
зашто није речено само то, рађање, него додано и множење, а оно
не може друкчије него мушкарци са женама, и обрнуто. Уз то,
жене је један облик Бога, па се два облика састају, а калуђери и
монаси се томе противе.
О како богохулна Церква.
Јер све што је Бог створио, јесте тјело, а све што
Церква/улема (и њена јогунаста следбеница Природна Наука) жели
да уради, - то је да понизи, посрами, обогаљи, уништи и уклони
тјело!
Бог је тјело, јер је човјек направљен по његовом обличју.
Обличје је тјело!
55
1.29 I još reče Bog: evo, dao sam vam sve bilje što nosi
sjeme po svoj zemlji, i sva drveta rodna koja nose sjeme; to će
vam biti za hranu.
Овде сам, случајно, прескочио да дам било какво

објашњење, па ни накнадно нећу ширити, само ћу припоменуту
оно што сам, касније, шире написао: искључиво се спомиње биље,
али никако животиње.
56
1.30 A svemu zvjerinju zemaljskom i svjema pticama

nebeskim i svemu što se miče na zemlji i u čem ima duša živa,
dao sam svu travu da jedu. I bi tako.
Међутим, овде није дато за храну (”то ће вам бити за

храну”). Нема чак ни животиња месождера, јер сви једу само
траву. Да ли то покушај доброте од стране Бога, или жеља писаца
да скрију што се скрити не може, или се и Бог и они труде да
макар заварају читаоце Светог писма, ако већ не могу гледаоце
живота.
Јер читаоци увиек/увјек могу, на примједбу о злу, да кажу:
”То је одступање од Бога! Он није тако рекао.”
Оно што је лјепо/лиепо, то је помињање да ”свему што се
миче на земљи и у чем има душа жива”, давање те душе, а тиме и
највеће важности. Но писци нису прецизни: овако исказано не
означава да све што се миче и има душу. Мада је то, вјерујем, била
намјера. Али овај стилски превид, допушта разјашњење зла: чине
га они који немају душу.
Но, чему расправа о злу, тамо гдје га нико не помиње?
Чините зло, ионако се ни Бог, ни људи, не узнемирују због тога, -
да ли тако треба рећи?
57
1.31 Tada pogleda Bog sve što je stvorio, i gle, dobro bješe
veoma. I bi veče i bi jutro, dan šesti.
“Добро бјеше веома” много касније Лајбниц ће прочитати

као “најбољи од свих могућих свјетова”, а просвјетитељи и
рационалисти ће бити презадовољни његовом и својом спознајом,
јер само нас знање спасава. Друг Лењин ће то уобличити у
максиму: “Учити, учити и само учити!”, а пре њега, Максим Горки
ће дати врхунац Лајбница, просвјетитељства и рационализма,
изреком: “Човјек, како то гордо звучи!”
На жалост не звучи, мада је лјепо чути, чак и кад није
истина. Шопенхауер, да су га читали, рећи ће: “Човјечанство је
зло, и зло ће остати!”, а његов непосредни следбеник, а потом
противник, Фридрих Ниче (Ницки, грофови пољски) рећи ће:
“Учим вас Натчовјеку!”
Но, испао је – нечовјек!
Али, ово је Књига постања.
Бог је задовољан оним што је направио.
Да ли смо и ми?
Не би се баш рекло, мада разумјемо Бога: Сваки циго свога
коња ‘фали!
***
58
2 Све супротно
59
2.1 Mojsijeva 2
Све што смо читали у претходној књизи (“1. Мојсијева 1),

у овој не важи. Тако је код Бога, он је парадоксалан, а нарочито су
то писци Светог писма, поготово кад пишу у размацима по пар
стотина година, и још битније, што нико од њих нема сујете, па не
жели да наметне своје објашњење, него сви складно дописују у
односу на претходнике. Што не значи да су књиге (поглавља,
рекли бисмо данас) писане редоследом којим су постављене. То је
шпил који се исто тако мјешао, није Бог тако проста,
једнодимензионална, равнолинијска и логици докучива појава.
60
2.2 Tako se dovrši nebo i zemlja i sva vojska njihova.
У претходној књизи смо имали да је Бог створио човјека, и

дао му све што је прие њега створио, да он влада тиме. Но, сад су
небо и земља команданти, и све је то војска њихова. Али, овде, чак
то ни Бог не уради, него неодређено, “Тако се доврши…”, а
отприлике то је оно да су они правили сами себе.
61
2.3 2 I svrši Bog do sedmoga dana djela svoja, koja učini; i

počinu u sedmi dan od svijeh djela svojih, koja učini;
Занимљиво је да Бог “почину”, заспа, “од свијех дјела

својих, која учину”. Није Бог заспао од умора, него од дјела својих.
Добро, то је исто, али нису хтиели написати, јер било би незгодно
да је Свемогући, ем заспао, ем од умора што је радио. (Истина,
никад прие, ни послие није се чуло да је Бог радио. Можда више
нема снаге, или инспирације?) Тако, Бог уморан спава седми дан.
Седмица је била важан број код Вавилонаца, тако да је стигла и до
писаца, ових. Ипак је најзанимљивије да је Бог: спавао, и да је био:
уморан! Шта се дешава кад Бог спава, или кад је уморан? Дешава
се да с’ватамо да није свемогућ и свеприсутан, јер да јесте не би
му се то десило. Бог је један добри јеврејски мајстор, кога писци
идеализују, а при том му остављају мајсторска, људска својства.
Одмори мајсторе седми дан!
Уосталом, гдие спавао? На земљи, на небу, код куће, у себи
самом? Нема одредбе, али се вероватно мисли на кућу. Јер
мајстори у њој, иначе, спавају.
62
2.4 I blagoslovi Bog sedmi dan, i posveti ga, jer u taj dan
počinu od svijeh djela svojih, koja učini;
Прилично је мудро дан, кад се одмараш од којекавих

тешкоћа, и онда се добро осјећаш, прогласити светим. Тако се
слабост умора, претвара у светост дана, а немање снаге у славу
завршетка рада.
Тако се од слабости прави снага!
63
2.5 To je postanje neba i zemlje, kad postaše, kad Gospod

Bog stvori zemlju i nebo,
Сваки, од неколико писаца, или више десетина, хтиео је да

нешто и он лично запише, како би утицао на надолазећа поколења.
Тако имамо реченице/стихове, које се понављају у незнатним
варијацима, али и знатним логичким одступањима. Прво је
споменуто “…и сва војска”, а сад је, накнадно, нема, него само
небо и земља, да би у наставку реченице постали земља и небо.
Може бити да су по двоица, или троица, писала по једну реченицу.
Јер је “постање”, па “посташе”, а потом “створи”, што је
различито, пошто прва два појма не морају да укључују Бога, а
“створи” искључује претходне. Тако да су се писци утркивали ко
ће шта да напише. (Нешто као што је Ничеова (Фридрих, филозоф)
сестра, ко ће га знати из ког разлога, дописивала и
преформулисала заоставштину филозофа. Ако се то дешавало
крајем 19. и почетком 20. века, можемо само замислити каква је
утрка у дописивању била у та стара времена. А и што да
замишљамо, читамо и видимо.)
64
2.6 I svaku biljku poljsku, dokle je još ne bješe na zemlji, i

svaku travku poljsku, dokle još ne nicaše; jer Gospod Bog još
ne pusti dažda na zemlju, niti bješe čovjeka da radi zemlju,
Бог сад поново ствара створено у првој књизи, али шта да

се ради, и неки други и петнести писар, морао је дати своје
образложење. Иначе, ово збрда-здола писаније, настаје понајвише
у седмом веку, а то је време кад већ одавно имамо и вавилонску и
египатску теологију и митологију, као и изузетно књижевно дело
Хомерово, а почињу се јављати први грчки мудраци. Тако да ова
неписменост нема оправдања, сем у неталентованости.
65
2.7 Ali se podizaše para sa zemlje da natapa svu zemlju.
Добро, облаци могу бити пара са земље, али се не може

рећи да су баш били чести у Канаану, тј. данашње звано Израел и
Палестина. Тако да су, и биљке и вода, и пара, и натапање,
искуство и знање које је дошло из других подручја. Што писцима
не смета да уврсте као лично знање и пророчко
свиедочење/свједочење. Што је, то са паром и натапањем, иако
напредак у знању, назадак у логици, јер у претходној књизи, Бог је
“рекао”, и биљке су настале из земље. То је импресивније за Божје
способности, а да су се држали тога, било би импресивније и за
доследност писара. Овако нити су они много способни, нити Бог,
јер сад биљке расту због воде, не због Бога.
66
2.8 A stvori Gospod Bog čovjeka od praha zemaljskoga, i

dunu mu u nos duh životni; i posta čovjek duša živa.
А шта урадише од човјека! У првој књизи Бог га створи по

обличју својему, а овде га срозаше да га прави од праха земаљског!
Могао је Бог послие/послје тога да дува у нос колико је хтио, нема
ту ничег божанског. Ни у човјеку, још мање у Богу, коме као
грнчару, треба земља да прави човјека. Ову је концепцију
вјероватно убацио неки син, неког грнчара, који се уздигао до
писара, али се захвалио оцу што га је школовао и дао пуно ћупова,
да би га примили међу писаре.
Али, погледајмо и другу страну, и видимо да је човјеке
материјалан, јер је од праха, и то земаљског. Није важно шта је ту
Бог дувао, битно је да он није дунуо у празнину, у ништа, и рекао
“ево вам идеалан човјек, душа, чиста суштина човјека”. Није, Бог
је дувао у земљу. Суштина човјека је земља, - исто као животиња и
биљака -, које из земље насташе, али с том предношћу у односу на
човјека, што су оне живе од себе, а човјеку је Бог дувао у нос. Шта
се дува у нос, то сви знамо, то је ваздух, па плућа, кисеоник, и то
је, дакле, све материјално. Чему приче о идеалном, ако је нешто
настало од прашине?! Идеална прашина = то је човјек!
67
2.9 I nasadi Gospod Bog vrt u Edemu na istoku; i ondje

namjesti čovjeka, kojega stvori.
Едем је водени оток на човјеку, а Еден је рајски врт. Да ли

је Даничић промашио, или су штампари профулали, није нам од
неке важности, али јесте бројним безрезервним читаоцима ове
Библије. Тако се они куну у “Едем”, и надају да ће у “едему”
наставити вјечни живот. Не би им било баш превише добро.
Али шта је нама много битније, то је да сад имамо “исток”,
и да је тамо рај, а шта је онда на западу, сјеверу и југу? У свему, ту
је земља, а и сам рај је на земљи, само “на истоку”. Нема “оне
стране”, нема “вјечне стране”, ето вам раја “на истоку”. (Многи би
се сложили, мислећи при том на Русију. Американцима од тога
припада мука.)
Тако да је сва Божја наука, сво његово стварање, стварање
у твари, од твари, и у твари. С обзиром да је рај на земљи,
гледајући и на људско искуство, као врсте и као појединаца, да је и
пакао на земљи, сем за нешто вештих превараната, лихвара и
зеленаша. Остало је пакао, који се нада да ће у рај. Но, нема се
пара!
Но, да је човјек од праха земљиног, то нам тврди и
данашња наука, - у задњој инстанци, и кроз теорију еволуције -, па
видимо како су они одмакли од теолошког незнања.
68
2.10 I učini Gospod Bog, te nikoše iz zemlje svakojaka

drveta lijepa za gledanje i dobra za jelo, i drvo od života
usred vrta i drvo od znanja dobra i zla.
Бог је већ, у првој књизи, направио све биљке, али да нам

објасне још једном, да су она никла из земље (што нико не би
погодио, да није било писара), да су лијепа за гледање (нарочито
овима из пустиње), као и добра за једење (е, што се исто нико не
би сјетио), тако да схватамо да су писари збиља оштроумни и
велики познаваоци знања, ми ту и добивамо потврду да је Бог
направио све оно што можемо видити, што нас посебно
импресионира, јер смо живили у заблуди да дрво расте из сјемена.
Но, то је наша празновјерица, видимо, јер дрво расте из земље, јет
то “учини Господ Бог”.
Чини ми се, и да је Бог сад први пут постао и Господ, то
јест, дата му је још једна одредница, што значи да само Бог није
било довољно. Ако једна риеч/рјеч није довољна, можемо се
сјетити да има јабука, добра јабука, зрела јабука, кисела јабука,
покварена јабука, и многе друге јабуке, а исто то можемо
помислити и кад се каже да је “Господ Бог”, јер или је Господ
садржано у Бог, па је непотребно то писати, или то није садржано
у Бог, па онда се треба писати, али исто тако и закључивати да
није све баш у Богу.
Као што нису небо, земља, човјек, - него су негдие/негдје,
рецимо, поред, испод, али га и они просторно позиционирају. Јер
да га не позиционирају, како би Бог њих направио, јер чак и да је
Бог свеобухватан, он је позициониран. Бесконачно, али то је
позиција.
И замало да прескочим “дрво живота” и “дрво од знања
добра и зла”, и то усред врта. Баш не могу бити оба усред, јер би
онда могле бити и три половине, али нека то буде апроксимативно
одређење писаца.
69
Шта би могла бити ове две врсте дрвета. Не знам

арамејски, вавилонски, асирски или који је већ послужио као
основа за писање (из ког је узет корен речи), али ово дрвеће не би
било од сорте биљака, него од врсте симболичких значења, тако
ми се чини. И због те симболике, стоје у сред раја, а пошто су
симболични, обадва могу стајати у сред врта, јер не заузимају
простор, него су мисао не творевине. Е, да прескочимо да Бог
почиње мјешати/миешати бабе и жабе, и ставља материју а онда и
даје симболичка објашњења.
Дрво живота, у сред раја, врта, мислим да је знамен за сам
живот: никне се, расте се, развија, грана, листа... Зато је у сред
врта, јер је живот у сред свега, па и врта. Но чему дрво живота,
тамо гдие/гдје није било смрти? У ствари, да ли су те биљке
умирале, да ли су се само нове рађале, а старе остајале и даље,
како је то у ствари функционисало? Уопште се ништа не каже.
Само имамо да је у сред тога, - дрво живота!
Онда с’ватамо да је Бог, још пре него што је било шта
почело умирати (он још гради), ставио замку, у виду дрвета
живота, “у сред свега”, а то значи у основу. Што значи да је Бог
већ унаприед/унапрјед би сиестан/свјестан да он не може живот
одржавати вјечним, па га је симболисао дрветом живота.
А да би дрво живота показиво (показивало рађање,
растење, старење и смрт), Бог је као замку поставио “дрво од
знања добра и зла”.
Чинило се да он није хтио да се то дрво дира, тако ће
касније објашњавати, али је логичније да се Бог послужио
лукавством, е да не би морао да оправдава зашто он не може да
направи вјечни живот, него ће лиепо/лјепо, кривицу пребацити на
човјека: “Јео си, а рекао сам ти да не дираш!”
Врло домишљато да своју немоћ – превалиш другоме као
кривицу!
70
2.11 A voda tecijaše iz Edema natapajući vrt, i odande se

dijeljaše u četiri rijeke.
Из “едема” стварно тече вода, а при томе и боли, али да сад

мислимо на Еден, и да видимо да је ту битно да има вода, да она
тече (има пад), натапа, и то врт, а онда се диели/дјели у четири
риеке/рјеке. Четири може бити и четири стране свјета, али нису,
него сад аналитички изучаваоци Светог писма тврде да су то Нил,
Тигрис и Еуфрат, а плус и Дунав, што би требало с’ватити као
лупетање, јер јеврејски писци тешко да су знали за Дунав, а чак и
да су знали, тешко се можемо сложити да би био врт, нешто што је
издјељено пустињама, морима, океанима, заливима и толиким
пространством, јер чак ни ови маштовити писци не би себи
допустили такав превид, па све то подвели под један врт.
Но, битно нам је да је рај на земљи. Ко тврди да је рај на
земљи немогућ, тај није читао Библију, не вјерује у Бога, па га,
тако, ни не можемо сматрати бистрим, поготово кад каже:
“Земаљско је за малена царство!” Јер он ту негира Божју креацију,
а то је земља (између осталог), а да шта је он онда него
богохулник, нечисти и сатана. А таквих има, чујете их често, носе
и одјећу, која би требало да покаже да су уз Бога, али нису.
Јер одјело не чини човјека, а виерника/вјерника, - никад!
Но, оно са Дунавом и рајем, нама који живимо у
подунавском сливу, макар и није најтачније са теолошког
тумачења, баш лиепо/лјепо звучи, и могли би се сложити да
живимо у рајском врту, а да нас баш због тога стално нападају
некакве сотонине војске.
Недамо свој рај!
71
2.12 Jednoj je ime Fison, ona teče oko cijele zemlje Evilske,
a ondje ima zlata,
То је тај Дунав. Чак и да је то тачно, тај рај би био

максимално до данашњег Прага, а с обзиром да је он постао јавна
кућа Европе, “након пада Берлинског зида”, изгледа да се рај не
може тек тако уклонити.
Но, битније је овдие/овдје, да је то “земља Евилска”. Право
да кажем, не знам шта су то Евили, али ћу узети за претпоставку
да то није топоним, име краја, него да је то име народа чија је то
земља. Ако је ова претпоставка тачна, а не видим што не би била,
већ имамо народе, кад Бог ствара човјека. Шта то каже? Да
јеврејски Бог ствара Јеврејина! (Остали богови су већ давно
направили своје народе.)
“А ондје има злата” – зинула је јеврејска гузица, али би и
свака друга, будимо поштени, тако што су митологије других пуне
прича о змајевима који у пећинама чувају небројено благо/злато, а
ове добрице им иду красти, и при том те зле змајеве убијају
(убияю). А после само Јевреји криви и среброљупци. Ипак,
зезнуше се њихови писари, и записаше оно што им Бог није рекао,
јер што би Бог говорио о злату, првом човјеку, који нема потребе
за трговином, јер је у рају гдје нема никога другог, а има све, и
чему онда трговина и злато, чему богатство, кад си у рају.
Јест човјек, али нису писари, па они пишу о ономе што им
је најдраже, а уз то се као провлачи да то злато не би требало
припасти тим Евилцима, што видимо и данас, кад поштени
Ротшилди узимају све од свакога, да би то сачували на Менхетну,
за будућа поколења.
72
2.13 I zlato je one zemlje vrlo dobro; ondje ima i bdela i

dragoga kamena oniha.
Сад долазимо на то да је ово опис врједности некретнине,

тј. Тог врта, и шта све у њему има: злато је врло доброг квалитета,
има бдела (намам појма шта је то, али врједи писарима), а оних би
можда био оникс. Тако да је то права драгуљарница и златара, та
земља око Дунава, а како је прошла кроз историју, стварно не би
толико силеџија овуда пролазило, да тога није било, а и сад нема,
пошто не одустају. Добро, сад злато узимам у пренесеном
значењу, док то писци/писари/смишљачи раде дословно.
Занимљиво је, Бог још није стварао ништа од тога, а и нема
сврхе да се то и има у рају, али – гузица иште!
Дакле, није Бог у питању, писци га користе као оправдање
да би дале смјернице гдие/гдје се шта може наћи, односно узети.
Ту више нема стрпљења, није потребно да се Бог уплиће, да он
нешто ствара и буде оправдање, него што брже, до злата, драгог
камена... И све то поред, и од, других народа. Лоповска посла!
73
2.14 A drugoj je rijeci ime Geon, ona teče oko cijele zemlje
Huske.
Геон би требао бити Нил, али свеједно да ли јесте или није,

битно је да је око њега “земља Хуска”. Имамо још народа, док
јеврејски писари смјештају свог првог човјека у рајски врт, а да
буде занимљивије, тај врт већ припада другим народима, односно,
његови дјелови/диелови.
А још је занимљивије, ако то јесте Нил, да ће касније
“Јевреји излазити из њега”, односно, бјежаће из раја. Врло
упечатљиво! Не спомиње се да има злата, па можда зато.
74
2.15 A trećoj je rijeci ime Hidekel, ona teče k Asirskoj. A

četvrta je rijeka Efrat.
Ево се спомињу и Асирци, и данас нам знани под тим

историјским именом, а Хидекел је Тигар, док је Ефрат знани
Еуфрат. Оно што писцима није проблематично, а то је да је тај
рајски врт насељен разним народима, а колико знамо кад се народ
рашчлани, добијају се поједини људи, а поједини људи се називају
човјек. Но, код писаца није тако.
И што би и било?! Па не пишу они упутства за Асирце,
Русе или Енглезе, него за Јевреје. Добро, нису то баш упутства,
него укалупљивање мишљења, али свеједно, шта Јеврејске писаре
треба да брину Асирци, сем како да их уклоне, и ставе свог
човјека, односно Јеврејина.
Настанак свјета и човјека, је Постање свјета јеврејским! Ту
нема никакав проблем, јер сви тако раде: Свевид је видио за
Славене/Словене, Зевс је бринуо о Хеленима, Амон Ра о
Египћанима, - па зашто онда да јеврејски писари не брину о свом
народу?!
Сад, што су то други с’ватили као бригу и о њима, није
проблем јеврејских писара, него памети осталих.
75
2.16 I uzevši Gospod Bog čovjeka namjesti ga u vrtu

Edemskom, da ga radi i da ga čuva.
Ако је Бог све уредио, шта човјек треба да ради, шта да

чува, а и од кога? Од тих постојећих народа којима Бог узима, и
даје “човјеку”, то јест Јеврејину? И гдие/гдје је он то направио
човјека, у Синајској или Негевској пустињи, па га сад премјешта у
врт? Зашто није направио врт, па одмах тамо поставио човјека?
Зашто, још једноставније, није сва земља врт, па је онда свеједно
гдје поставља човјек? Нису му способности толике, а ни писари не
могу да виде да је свуда врт, па пишу шта виде. (Око је судија
знања.) Али, пошто је претходно речено да је врт насељен другим,
бројним, народима, и то без да их је Бог тамо стављао, онда
с’ватам да је Бог име за отимачину, односно за снагу којом
“човјек” узима врт, и “чува” га од оних који су ту дотад живили.
Што је теолошко-лирски опис за етничко чишћење и прогон
другог народа, да би ту дошао “човјек”, што је име који јеврејски
писци дају кондензованој слици свог народа, кондензованој у
једној јединци, коју, написах, називају “човјек”. Писари не
признаје другим народима и појединцима да су “човјек”, а не дају
им ни право да живе гдје су затечени, него ту, њихов Бог, ставља
њиховог човјека, то јест Јеврејски народ. Народ, нормално, није
крив, али јесу писци. Ову шему уклањања и уништавања других,
те узимања њиховог, користиће писци, а рецимо и Бог, кад тако
сви тумачи ‘оће, и касније, и то приликом “доласка” у обећану
земљу.
76
2.17 I zaprijeti Gospod Bog čovjeku govoreći: jedi slobodno

sa svakoga drveta u vrtu;
У овом диелу/дјелу, то и није приетња/прјетња, то је само

обавјештење, и то вегетеријанско. Мада није скроз тачно, пошто не
можеш јести са дрвета живота, пошто је оно симболично, сем што
је једење са другог дрвећа прављење дрвета живота, односно
живљење.
Но, ово је опис мајмунског живота, јер су људи давно
оставили једење бобица са дрвећа, а сортно воће, истина, постоји у
вриеме/врјеме писара, али не и у вриеме првог “човјека”.
Или се варам?! Јер, како записаше, ту су други народи, и
они су већ развили мноштво воћки, и сад Бог (Јевреја) намјешта
свог “човјека” (Јеврејина) да једе туђе. Окупација и отимачина,
објашњене као настанак човјека. Но да не кривимо народ, то су
чинили писари. А послие/послје је један дио народа то и
при’ватио. Тако је са написаним: увиек/увјек нађе начина да
изврши утицај.
77
2.18 Ali s drveta od znanja dobra i zla, s njega ne jedi; jer u

koji dan okusiš s njega, umrijećeš.
Е, сад се изриче она наговјештена приетња/прјетња, која је

споменута у претходној писарској реченици. Код нас “снага улази
на уста”, а код писара улази “знање добра и зла”. То је доста чудно
пошто је прво говорено о дословном једењу, а сад се изражавају
симболички, јер је “дрво знања добра и зла”, у ствари постојање
морала (вољни ред, ћудовоља, вољоред, исправно и неисправно
понашање, вољно понашање, воља за добрим или воља за злим),
пошто да се само односи на знање, не би се говорило “добра и
зла”. Истина, и у ова и у она времена, добро је знати: ковати,
баратати сабљом, борити се, радити на рачунару (данас). Значи,
знање је само по себи добро, а не знати је зло. Чему би онда било
потребно спомињање “добра и зла”, осим ако није у смислу
понашања, вредносног система, морала.
Дакле, Бог човјеку, том јеврејском (има већ других људи),
не савјетује да спозна морал, не зна шта је добро, шта зло, и да се
тога клони “јер у који дан окусиш с њега, умријећеш”. То би
значило: добићеш савиест/савјест, она ће те пећи, размишљаћеш
шта да радиш, и на крају ћеш губити вриеме, а и животне прилике.
Бог ту човјеку даје реалистичан савиет/савјет, јер збиља
много горе живе људи који немају морала, односно који се зло
понашају од оних који су склони доброти. Сад, може се рећи да
Бог баш није на то мислио, да је он само хтио човјека да измакне
од утицаја зла, али то не би било тачно, јер чим се зна шта је
добро, одма’ се зна и шта није добро.
Но, најбитније је да Бог убија човјека (упућује му
приетњу/прјетњу коју ће остварити) зато што му не допушта да
постане вољоредан (моралан), а опет се служи лукавством, и
поставља дрво, које није морао поставити “у сред врта”, а ни
78
игдие/игдје другдие/другдје. Но, Бог то поставља, знајући да ће

човиек/човјек сам створити морал, правила понашања, добро и
зло, без обзира на Бога, - те тако Бог има оправдање што ће га
казнити, а које не би имао да није поставио ову замку.
Из тога закључујемо, да је Бог лукав, да је подао, да није
наклоњен моралу, да је ипак више желио да човјек буде као Он,
Бог, а то је да буде: с ону страну добра и зла!
Богу је морал стран, јер он може све оправдати. А
оправдава се само зло, пошто добро не тражи образложења. Стога
можемо закључити да су Богу дражи они који су зли, јер што би се
смрћу кажњавало знање добра?!
79
2.19 I reče Gospod Bog: nije dobro da je čovjek sam; da mu

načinim druga prema njemu.
Бог је сам (или није?), а направио је човјека по обличју

својему, и још је претходно речено, “по обличју својему, мушкарца
и жену”. Чему онда да није добро да буде сам, и да ће му, сада,
накнадно, правити друга. (Данас би рекли /због “друга”/ да је ово
зачетак хомосексуализма, али се још нису сјетили/сиетили, јер
управо хомосексуалце највише нападају они који се позивају на
Свето писмо, а при томе немају жене и воле диечаке/дјечаке. Тако
да педери нису примјетили ову одредницу, мислећи да ће у Светом
писму наћи само нападе на њих.)
У бити, имамо две велике разлике на претходне тврдње:
или Бог није сам, или човјек није по његовом обличју, пошто није
добро да је сам? Друго, већ је начинио жену, зашто сад тврди да
“да му начиним друга према њему”. Човјек је био “мушко и
женско”, а сад се прави “друг према њему”. Или се прави неко ко
је “по обличју”, или неко ко је наклоњен човјеку?
Кога год да прави, јасно је да Бог није човјеку друг (као
тврде монаси, аскете, теолози...), јер ево Бог каже да ће тек да
направи друга према човјеку.
Но друг, може бити и други, па не знамо да ли он то прави
другога у односу (спрам, према) човиеку.
Мислим да би исправније било да Бог прави другога, јер не
жели да човјек буде сам владар (као што је Бог), и зато је речено
оно да није добро да човјек буде сам, - јер би онда био веома
моћам: сам у рају, Бог га подржава, безсмртан, све има, само да се
препусти уживању.
А неће бити тако!
Бог ће створити другога.
80
2.20 Jer Gospod Bog stvori od zemlje sve zvijeri poljske i

sve ptice nebeske, i dovede k Adamu da vidi kako će koju
nazvati, pa kako Adam nazove koju životinju onako da joj
bude ime;
Одједном се појављује Адам! Прие/прје је био човјек, у

написима пре овога, а сад је Адам. Да ли то значи да је ова
реченица настала кад су јеврејски писци, или било ко да је ово
дописивао и преписивао, сазнали у Вавилону да је Први Човјек =
Адаму (на вавилонском, по тв каналу “Хистори”)? Сувише је
слично да би било случајно.
Адам (“прашина; човјек, човјечанство”), Ева (Хавва = живи
створ), ваљда на арамејском или неком другом семитском језику
или дијалекту, можда канаанском.
Не читамо да је Бог створио друга, другога, само што је
човјек назвао прашином (“прах си био, и у прах ћеш се вратити”,
ето колико је то старо), а од имена материјала, твари за прављење,
настало је и име направљеног: Прашко и Прашњавци, човјек и
човјечанство.
Но, Бог није урадио оно што је претходно рекао, али зато
јесте поновио оно што је већ учињено. Наиме, он је створио све
птице и звјериње “по врстама њиховим”, а шта су врсте, него
означене копнене животиње и птице. Сад их поново доводи на
означавање код Прашњавог, или Првог човјека.
Чему? Није му ни земљу, небо, биљке и самог себе доводио
на именовање? Једино објашњење су писари, и њихова потреба, да
у разна времена, они амбициознији и сујетнији од њих, поново
напишу, или друкчије истумаче, оно што је већ записано.
Овде се види баш то уметање, јер смо очекивали “друга”, а
добили смо стварање имена животиња.
81
2.21 I Adam nadjede ime svakom živinčetu i svakoj ptici

nebeskoj i svakoj zvijeri poljskoj; ali se ne nađe Adamu drug
prema njemu.
Уметање текста и даље, са још већом девијацијом у односу

на тврђење о прављењу “дуга”, јер се сад каже “али се не нађе
Адаму друг према њему”, иако је било написано да ће Бог
“начинити”, а не изабрати, друга. Тако да је занимљиво читати
како су писци били недоследни, а да је то писао један човјек, није
могао бити тако недоследан. Али се Свето писмо може с’ватити
као претеча Википедије. Тако, у Википедији, сваки активни члан,
има право да миења/мјења објављене текстове, што су у давна
времена радили писари овог списа. Додуше, није то мјењање
могло да се изврши за вриеме састављача прве верзије, али јесте
након његовог потпуног одласка, па су тако, у писарници, било
кришом појединци, било удружене групе, стављале своје верзије и
додатке.
Тако да се Адаму, међу живинчади, не нађе “друг према
њему”. Јако домишљато!
82
2.22 I Gospod Bog pusti tvrd san na Adama, te zaspa; pa

mu uze jedno rebro, i mjesto popuni mesom;
Имамо и прву анестезију (“пусти тврд сан”), а потом и

прву хируршку операцију (“па му узе једно ребро”), а потом и
естетску хирургију (“и мјесто попуни месом”).
Да поново кажем да је занимљиво да је Бог, кад је
направио човјека, направио мушкарца и жену, а сада узима од
Адама ребро, и мјесто узвађеног ставља месо. Није толико
занимљиво што су писари недоследни, јер су то стално, као да су
радили људи без памети или стално пијани. Него је занимљиво да
Бог не може да направи ништа “из себе”, него све прави из нечег.
А почео је са небом и земљом, тако да све што је до сада створио,
јесте твар, материја. Бог је материјалиста, а ни писци не заостају
(како су само склони богатом врту, па и говоре гдие/гдје има злата,
драгог камења...).
Што споменуше, по обличју својему. Па потом, узе прах,
те направи човјека. Тако да кажемо: Бог је материја.
Или: материја прави материју! Није нелогично, а досада је
једино тако и објашњавано.
83
2.23 I Gospod Bog stvori ženu od rebra, koje uze Adamu, i

dovede je k Adamu.
Једном говоре дослдно, а потом симболички, па опет ‘оће

да кажу да говоре према чињеницама, а не према симболима.
Но, имам и ја ребро с којим се може направити жена (прво
буде дјевојчица), што онда и Адам не би мало умочио у Бога, а
Богу је све могуће, и ето Адаму жене.
Истина, најгоре од свега је да је то инцестуално, прво јер је
Бог отац Адаму, а послие је и мајка жени.
Али Богу је све могуће!
84
2.24 A Adam reče: sada eto kost od mojih kosti, i tijelo od

mojega tijela. Neka joj bude ime čovječica, jer je uzeta od
čovjeka.
Па, да: “тијело од мојега тијела”. Шта је то, него последица

оплодње. Данас би рекли и клонирање, нарочито теоретичари
богова-астронаута, али нису у праву, јер је овдие/овдје ипак
добијена човјечица, и то тако што је Бог узео “ребро” од Адама, па
направио човјечицу. Адам је опет човјек, а човјечица није Адамка.
Она, тачно је, није од праха.
Ипак, оно што ће од једних бити ‘фаљено, а од других
куђено, то је да овде и писци и Бог инсистирају на једном пару.
То кажем, јер ће доста касније, доћи пророк лажи, позивати
се на овог Бога, и рећи да човјек има право на четири човјечице.
Тако ће, код овог лажњака, човјек и човјечица, изједначени
по имену, стављени у заједницу, бити растављени, тако да она није
човјечица, а ни он није човјек. По том “обожаватељу нечега”, било
је: створи Алах муслимана и муслиманке. Није спорно да је то
тако код тога Алаха, само није потребно да се Алах изједначава са
Богом, ипак су то два створења.
85
2.25 Za to će ostaviti čovjek oca svojega i mater svoju, i

prilijepiće se k ženi svojoj, i biće dvoje jedno tijelo.
Осим Адама (и мноштва других народа), нема никога, али

писци знају да “ће човјек оставити оца својега и матер своју”, иако
још нико (осим бројних народа, али мислимо на Адама) није имао
оца, ни матер, нити зна шта је то. Зна Бог, он све зна, али шта ми
који читамо ово можемо знати, сем да ће Адам оставити својега
оца и матер своју, и потпуно смо збуњени, јер је Адаму отац Бог а
матер му је земља, и гдје ће он ако њих остави?!
Човјечица је сад жена (писци лако прелазе с појма на
појам, а тешко то разјашњавају, јер човјечица и жена нису исто; од
човјечице може бити човјек, а од жене нема женца), а при томе се
више и не говори о Адаму и његовој жени, него се и прие/прје
било каквог појављивања мноштва људи, даје опис шта ће се
десити: “оставити (ће) човјек оца својега и матер своју” (што је и
данас општа пракса) “и прилијепиће се к жени својој” (што је
позив на дражесну романтику и мушку оданост).
Но, најбитније и најважније је, да “биће двоје једно
тијело”. (Није као код Лажњака, или као код његовог Алаха, “биће
петоро једно тијело”. Не штима, јел’ да?!)
Тако, тек у браку (назовимо по данашњем), човјек и
човјечица, биће једно тијело! Дословно, тек ће тад постати пуни,
остварени човјек. Пренесено, из два тијела створиће се једно
тијело.
Како лиепо/лјепо/љепо пројектовано. Љубав, а писац који
је ово написао, био је некад јако заљубљен, и величину своје
љубави, пренио нам овим ванредним риечима/рјечима.
Истина, свингери, швалери, прељубници, курве,
муслимани, мормонски фундаменталисти, - не би се сложили са
овим -, али шта нас брига за то друштво.
86
Мушко-женска љубав, велика љубав, чак и ако је нема

свакоме, лиепо/лјепо је да се истакне као постоље понашања, као
велики ослонац постојања и сврха бивања, јер је љубав, према
другоме, један од најснажнијих смислова живота.
Овај Бог нема везе са исламом, то је битно истаћи, баш
зато што се они желе привезати уз ово. Али, то ради сваки крпељ,
који тиме уништава онога на кога се накачио.
А с обзиром на “једно тијело”, можемо и означити оне који
су најдаље од Бога и његових творевина и интенција, а то су
патријарси, папе, монаси, калуђери, монахиње, часне сестре, свеци
и светице, - они који никад нису постали “једно тело”.
Остали су само половина.
Не рачунају се дјечаци/диечаци католичких попова, нити
Качавендини младићи.
Такође се не могу урачунати ни муслиманске четири жене.
Можда би једна и могла да буде “једно тијело”, али остале три су
половине, нереализоване, без љубави. Тако да тај муслиман, са
свим тим женама, није једно тиело/тјело, јер да је једно, било би:
пола-на-пола.
Да су муслимани од овога Бога, било би по Божјој замисли,
а не по пракси Мухамеда и арабијских племена. (Тако је
животињски обичај Арапа, дигнут на ниво Алахове
заповиеди/заповједи. Како се то каже: “Према свецу и тропар!”)
87
2.26 A bjehu oboje goli, Adam i žena mu, i ne bješe ih

sramota.
Прекрасан опис, чак и кад знамо да није истинит, можемо

да замислимо, негдие/негдје, на некој осамљеној плажи, сунчаног
поднебља, корално бистре воде, двоје младих,
лиепих/лјепих/љепих људи, један пар, како се веселе, трче, радују,
купају, милују. Тада тога није било, ја сада то замишљам, као
могућност ових риечи/рјечи.
И знамо, ако би однекуд, наишли муслимани, група
мушкараца, они би убили младића и силовали дјевојку.
Истина, урадили би то и католици, православци,
протестанти, хиндуисти а и атеисти. Таква је природа мушкарца да
је он насилан, а поготово у групи.
Али замишљам ову сцену, упркос насилника, и видим: “не
бјеше их срамота”, - били су сретни.
Он и његова жена, она и њен мушкарац! Добра замисао,
али код Бога – срећа кратко траје!
Као и у животу.
***
88
3 Змија
89
Mojsijeva 3
90
Како текст одмиче, тако контроли измиче! У почетку је

било “и видје Бог да је добро”, но сад су змије, расрђености, тешка
проклетства и велика злост.
Није добро!
91
3.1 Ali zmija bješe lukava mimo sve zvijeri poljske, koje
stvori Gospod Bog; pa reče ženi: je li istina da je Bog kazao
da ne jedete sa svakoga drveta u vrtu?
Сад змије говоре, што није створио Бог, јер нигдие није
назначено да ће животиње бити као у басни, него као што јесу у
природи. Али, ето, Бог може и то, да ради оно што није учинио. А
пошто ју је он створио, дао јој је и то лукавство “мимо све звијери
пољске”. Лично се не бих сложио да је змија лукава, притајена, то
да, али лукава, за то би морала имати мање отрова, па да више
користи памет. Изгледа ме и ту Бог прешао, јер ова змија користи
управо памет, јер она зна шта је Бог рекао (пазите, Бог је рекао, и
осим Адама и жене му, и змија је то чула), и сад смишљено,
наводи жену да уради нешто, тако што јој наивно поставља
питање. Но с обзиром да змија не зна да говори, а не зна ни да
смишља планове, сем о хватању мишева и штакора, помишљам да
је ово илузија, оптичка, а и превара, писмена. Односно, превара и
жене и читаоца, јер упућује и једно и друго да чини змија, а бар
читалац зна да змија то не може. Чак и ако ју је Бог створио, јер је
Бог створио змију као змију, а не као получовјека. Тако да у овој
змији, можемо видити једног доброг илузионисту, а није тешко
погодити ни ко је тај илузиониста, који зна шта је Бог рекао (на
ком језику) и још то зна рећи (на том истом језику, јер жена разуме
и Бога и змију, значи, ради се о истом језику, а то је језик писара,
сем ако ову играрију нису преузели од неког другог народа).
Тако да није необично да кажемо да је то прво записано
виђење Бога, кад се Бог жени указао у облику змије. (Дотад су га
само чули, не спомиње се и да су га видили, а можда и јесу, кад им
није сумњиво да неко ниоткуд говори, и још да им наређује а и
поклања, као и да их носа од миеста стварања, до врта).
92
Није толико важно што ово створење говори, као и да зна

Божје приче, а такође и шта је које дрво. Мада, није ни небитно.
Важно је оно што следи, а то је да змија жели да наведе жену и
преко ње Адама, да ураде нешто!
Шта да ураде?
Да узму плод са дрвета знања.
Зашто?
Па да не буду бесмртни и равни Богу, то је бар јасно, а из
тога је јасно да Бог уклања себи супарнике, а чини то у виду змије.
Бог је змија!
93
3.2 A žena reče zmiji: mi jedemo roda sa svakoga drveta u

vrtu;
Жени, која досад није говорила, и која је чула само Бога,

није необично да чује змију да говори, а још мање је читаоцу. Ето,
то је рај, па се ту свашта догађа.
Што остали не вичу: Немој! Немој! – то никоме не пада на
памет, а мени ипак, јер мислим: викало би то, да је Богу у
интересу.
94
3.3 Samo roda s onoga drveta usred vrta, kazao je Bog, ne

jedite i ne dirajte u nj, da ne umrete.
И жена објашњава, спомиње дрво усред врта, и говори да

ће умриети, ако га узму, иако не би требало да зна шта то значи
умриети, јер још нико није умро, ни она, ни Адам, а ни неко
звјериње, тако да није јасно како то она зна, поготово што она
нема усађену ту идеју, јер нема усађену ни ту могућност. Тада, у
трену док прича са змија-Богом, жена је бесмртна, и не зна шта је
смртност. Није још пробала знања, те не може ни по том основу да
има знање о смртности.
Но, ми смо сви наивни, и не примиећујемо ту нелогичност,
чини нам се да она добро закључује, пошто ми знамо, оно што она
тек треба да научи.
Тако је и писцима лакше, што баш да циепидлачимо, а
лакше је и змији, односно Богу. Јер ће је лакше разувиерити у оно
што она није могла ни знати.
95
3.4 A zmija reče ženi: nećete vi umrijeti;
Тако да змија рече, да се она не брине, јер неће они

умриети ако пробају плодове са тог дрвећа.
Змија смишљено ради, односно Бог, јер из неког разлога,
иако је он створио Адама и жену, осиећа их као приетњу, као
конкуренцију, - иако они не знају као Бог, и немају способности
као Бог -, али имају бесмртност и Бог се боји те бесмртности.
Зашто би се бојао?
Може бити једноставно. Ако су Адам и жена му бесмртни,
то ће бити и њихово потпомство, а и без потомства, Бог не може
кажњавати бесмртне, јер нема казне за оне који не могу изгубити
живот.
Па Бог то управо жели: да их казни губитком живота, како
би их накнадно могао кажњавати другим врстама казне.
Чему онда змија?
У ствари, Бог гриеши, и не жели да покаже да није
савршен, па се служи лукавством: навешће Адама и жену, да ураде
нешто, како би изгледало као да су они криви за то, а не да је он
крив. Бог нема храбрости да прихвати кривицу на себе, постоји
још неко! И тај би могао да искористи његову слабост, да Адама и
жену му окрене ка себи. Бар тако изгледа између редова, иако се
не говори ни о коме трећем, али начин на који Бог риешава своју
грешку наводи на то да тај трећи (или четврти, пети...) постоји. Ту,
негдие.
Осим и самог Адама и жене му. Ако их је Бог створио

бесмртне, и ставио их у неуништиви рајски врт, да живе и уживају,
чему им послие тога још Бог, кад без њега могу савршено да живе,
а са њим – шта би са њим уопште радили?
И видећи да је са добром претјерао, Бог се окреће злу, - и
ствара себи поданике!
96
3.5 Nego zna Bog da će vam se u onaj dan kad okusite s

njega otvoriti oči, pa ćete postati kao bogovi i znati što je
dobro što li zlo.
Није овај Бог лош. Он није савршен, није добар, и није код
њега све предвиђено, он прави грешке, и исправља их, не силом,
него лукавошћу. Ово је Бог који има савиест, и не жели да кривица
падне на њега, па је онда подмеће човјеку и његовој жени, а преко
змије.
Уз то, то је Бог који нема никакве везе са муслиманским,
Мухамедовим Богом, код кога се све зна, и код кога је све унапред
одређено, и шта, и ко, и како ће радити! Муслимански Алах нема
везе са овим Богом.
Код овога Бога постоји слобода, и човиек користи ту
слободу, а Бог то не може да сприечи.
Да, ово је добар Бог.
А тај добри Бог, у лику змије, наставља да наговара жену,
да не сотану као богови, него да постану ограничени као што смо
данашњи, а и људи из времена писара.
Но, писарима се омакло, промакло, и написано је оно што
је истинити, а то је множина: богови! “Па ћете постати као
богови…” Тако да богова има више, а и људи би то били, а можда
ће и бити, да их онда Бог није преварио. Но добар је Бог који не
може силом, него мора преваром, јер показује да и човиек има
снагу, а не само он, само што човиек нема искуства, па га успиева
преварити. Но сад знамо: Бог је подлац, али никако тако лош као
свирепи тиранин Алах!
97
3.6 I žena videći da je rod na drvetu dobar za jelo i da ga

je milina gledati i da je drvo vrlo drago radi znanja, uzabra
roda s njega i okusi, pa dade i mužu svojemu, te i on okusi.
Кушањем са дрвета знања, жена, оцрњена, у ствари постаје

претеча знања и слободе, јер човиек (читав човиек, жена и мушко),
доноси своју одлуку, противно Богу (макар и на Божју подлост), и
човиек не бива само роботска творевина, него посједник и
сазнавалац знања, као што и знамо кроз историју.
Но, можемо и добро рећи о Богу, не морамо га само
гледати као на жељног уклањања ривала, јер ти ривали јесу били
безсмртни, али роботске свиести, а изазивањем њих да узму са
дрвета знања, он их и охрабрује да они узму своју слободу и своје
знање, у своје руке и главе.
Што чини овога Бога добрим! Међу другим боговима.
98
3.7 Tada im se otvoriše oči, i vidješe da su goli; pa spletoše

lišća smokova i načiniše sebi pregače.
Очи су извор знања, јер знање највише долази кроз њих,

односно чињенице, подаци, оно што је виђено, постаје знање у
глави човиека, онолико колико успиева да то обради и с’вати. Но
овде су више “с’ватили” писци, него што су за то имали разлога
мушкарац и жена, јер они нису имали кога да се стиде, пошто осим
њих никог није било (други народи су били одаљени), а Бог их је
ионако видио голе. Ако су се “обукли”, у смоквино лишће, то није
била последица стида, него сада стеченог знања. Удобније ми је да
сиедим, ако ми се гузица не боде по трави и не гризу је мрави.
Човиек (мушкарац и жена) су почели да уче, то је, а не
стид.
Или је било друкчије: Бог је пожелио жену??! (А касније ће
се то и остварити.)
99
3.8 I začuše glas Gospoda Boga, koji iđaše po vrtu kad

zahladi; i sakri se Adam i žena mu ispred Gospoda Boga
među drveta u vrtu.
Не знамо гдие је нестала змија, одједном се прескаче,

брише из приче, и има времана да оде далеко, и да сад чујемо “глас
Бога”, односно да га чују Адам и жена му. И они га чују.
Али, шта се још дешава? Бог иде по врту!! Бог иде по врту!
Није то приказа, није анђео, није Дух Свети, није Син Рођени,
ништа није, него лично Бог, иде по врту, и знамо да је он ту
присутан, и да је врт већи од Бога, јер је Бог у њему, и да је Бог
материјалан, јер Бог ‘ода кроз тај врт, и одашиље звучне таласе
кроз ваздух, односно, има плућа и говори. Бог говори, и Адам и
жена му то чују, чују на уши, и сакривају се од њега, што значи да
Бог види, али на очи, и да је могуће сакрити му се, јер његове очи
су као и њихове, не продиру кроз материју, кроз жбуње, трње,
дрвеће, иза брежуљака.
А боје га се! Јер сад знају, и боје се. Знају ко је, какав је, и
знају да је, поготово сада, јачи од њих, и да ће ту предност обилато
користити.
Истина, Бог је зао.
100
3.9 A Gospod Bog viknu Adama i reče mu: gdje si?
Бог види, али не тако добро да би нашао Адама, па га зове,

да би му се овај показао. Свемоћни Бог, моћан је таман колико и
човиек, само рецимо човиек-полицајац или наредбодавац. Барем
што се тиче вида, ништа му није бољи од Адамовог, а Адам сад
нема више бесмртне очи, изгубио их је у замену за очи које виде и
разликују добро и зло. Но, ако или Бог разликује добро и зло, па је
и сам пробао са тог дрвета, или не разликује, па нема очи као Адам
након једења.
Бог га тражи, дозива, и Бог хода, не спомиње се никакав
други начин кретања. Бог је просторно и временски ограничен, Бог
је, какав год, али материјалан. Чак није ни ванземаљац, како тврде
теоретичари богова-астронаута, јер би имао камере по врту, или
топлотне камере, могао би да нађе Адама без дозивања.
Бог је више као газда који тражи слугу, или као
робовласник. Нешто тако.
101
3.10 A on reče: čuh glas tvoj u vrtu, pa se poplaših, jer sam

go, te se sakrih.
Адам му одговара, и каже да се поплашио, али од чега, ако

никад никакву казну до сада није трпио? Можда је знао како су
прошли народи који су насељавали диелове врта, а Бог их некако
уклонио да би врт дао Адаму?
Не знам, само читам да се Адам (Прашњави) плаши онога
који га је направио по свом лику и облику. А у “лику”, личности,
карактеру, је морала бити садржана и особина да је без страха.
Али, замислимо, можда се и Бог плаши?! Ево, он сад, доста
узбуђено, тражи Адама. Зашто? Чему код Бога страх од Адамовог
знања? Кога се Бог боји?
102
3.11 A Bog reče: ko ti kaza da si go? da nijesi jeo s onoga

drveta što sam ti zabranio da ne jedeš s njega?
Бог пита оно што зна, односно што би требао да зна.

Писцима је то потребно због драмског развоја радње, док Богу
није неопходно, али се Бог повинује писцима, писарима. Успут,
што би за Бога људска голотиња била неваљала (сем кад је хладно
или превруће), није ваљда да је Бог обучен шетао по врту
Еденском? Како год, и Бог има машту, и зна куда људска голотиња
води. Занимљив је тај еротски аспект код Бога, где он механизам
који је сам произвео (репродукцију) ставља у неморалне појаве, а
уз то проглашава и гола тела (која је такође креирао) у нешто
неваљало. Ко је то направио, тај би требао да испашта, не обрнуто.
Мада се увек дешава: “Држи воду, док мајстори оду!”
(Можемо примјетити да је В.С.К. дао упутство Ђ.Даничићу
/он је био Даничићев бог/ да стави “нијеси” /исправно, јер је
црногорско-херцеговачко-илирски/, умјесто “ниси” /неправилно,
јер је срБски и словенски/. Тако је и Даничић појео плод, али овог
пута са лажног дрвета знања, од лажног бога.)
103
3.12 A Adam reče: žena koju si udružio sa mnom, ona mi

dade s drveta, te jedoh.
А стварно ју је змија, односно Бог, преварио, чиста је

истина. Жена тад није имала знања, није могла да зна да змија не
говори, и како је могла знати да је то варка, и то двострука: за њу и
Адама, и за друге богове? А баш је добро што није знала.
Лоше је што је Адам “пизда” (у оном жаргонском смислу)
и цинкарош, и што нема у себи дрчности као што има жена, од које
се Адам и ограђује: “жена коју си удружио са мном”. Адам нема
према њој осиећања/осјећања, био му је то наметнути “брак”
(“удружење”), и он користи прву прилику да говори против ње.
Зашто? То је врло једноставно, у овом заплету сви користе исти
трик, а то је да своју кривицу припишу другом, а да тако задобију
хијерархијске повластице и предности. Бог тако вара Адама и
жену му, да би био виши, важнији и јачи од њих. Адам исто то
сада чини да би задобио милост код Бога, а да би га овај уздигао
изнад жене. Провидни увлакачи!
104
3.13 A Gospod Bog reče ženi: zašto si to učinila? A žena

odgovori: zmija me prevari, te jedoh.
Но, жена стварно може да се жали, мада она мисли да ју је

змија преварила, али је ту био Бог, и против његове преваре, жена
није имала могућности отпора. Или подциењујем/подцјењујем
жену: Жена је лукавија од Бога! Она је с’ватила шта је змија, ко се
иза ње крије, и шта ће задобити ако при’вати наводну превару.
Или потцињујем/подцјењујем и Бога? Он је знао да је Прашко
килоња, млитоња и покоран, и окренуо се жени, да она учини оно
што је он замислио, а то је да људима да знање, али да другим
боговима то изгледа као људски гриех/грјех, а не његов. Да жена
испашта! А жена је спремно прихватила жртву. Виечно/вјечно нас
је задужила, јер нам је жена дониела/донјела слободу и знање, те
суђење (разликовање добра и зла, у ужем смислу: морал). Расудна
снага потиче од жене, а од ње потиче и воља, вољни ред (морал) и
жртвовање за свељудско добро. Наравно, враћено јој је тако да су
жене данас, а и у прошлости, у вечини свиета/свјета, животиње на
нижој љествици од животиња.
Нарочито се тиме истакао ислам, та виера/вјера мржње
према људској слободи и људском знању, оковала је жену, да
никако не би дошла у прилику да разоткрије лаж Алаха.
105
3.14 Tada reče Gospod Bog zmiji: kad si to učinila, da si

prokleta mimo svako živinče i mimo sve zvijeri poljske; na
trbuhu da se vučeš i prah da jedeš do svojega vijeka.
Зашто да се вуче на трбуху, кад је змија већ била змија,

односно, направио ју је Бог онаквом каква је и сад, а каква је била
и у доба писаца? Можда Бог не зна шта је и како је направио.
Мислим да зна, а да се и овде користи триком (због других богова)
да пребаци одговорност са себе на другога, односно да појача
утисак Адамове одговорности. Бог зна и да змија не једе прах, него
разне животиње, али говори као да то не зна, и приети јој: “и прах
да једеш”. То је осуда да се храни нечим што никако није добро.
Али, зашто да једе прах, који је тако лош?
Па, Адам је направљен од праха, и кад се то означи тако
лоше, и једењем њега змија се осуђује на нешто што и није храна,
онда шта можемо мислити о квалитету Адама, који је од тог праха
направљен?! Можемо мислити све најгоре, што Бог и жели да се
тако мисли, а првенствено да то мисле други богови. Но ја нећу
мислити да је то тако, јер Бог не би од најгорег материјала правио
најкомпликованије своје диело/дјело. Само ћу закључити да други
богови не знају много о прашини, сем онако како је виде, а виде је
као и писци у Палестинској пустињи, а то је да је прљава,
неплодна, неукусна, нехранљива, беспотребна. Тако да је Бог као
диете/дјете које се игра у блату или пиеску/пјеску, који је за све
одрасле нешто прљаво, а за диете је извор задовољства и
креативног стварања, јер дјеца од блата и пиеска праве своје куле и
градове.
А писари су то видили, и по томе закључили да је и Бог
тако направио човиека/човјека.
Ако је тако, једино се диете тога сјећа!
106
3.15 I još mećem neprijateljstvo između tebe i žene i

između sjemena tvojega i sjemena njezina; ono će ti na glavu
stajati a ti ćeš ga u petu ujedati.
Да, добро се никад добрим не враћа, и тако Бог кажњава

оне који су му помогли да не заврши као Прометеј. Својим
проклетством, спасио је себе проклетства, и оковао жену и змију.
Жену која рађа и змију која уништава глодавце који нам једу
жито!
Адам је сто посто по лику Божјем: пизда, притворица,
себичњак и додворица.
Но, кога се Бог боји?? Знања? Јер је знање сила над
боговима!
107
3.16 A ženi reče: tebi ću mnoge muke zadati kad zatrudniš,

s mukama ćeš djecu rađati, i volja će tvoja stajati pod vlašću
muža tvojega, i on će ti biti gospodar.
Она које је дониела слободу, за то ће бити “награђена”

виечним губитком слободе: “он ће ти бити господар”! Видимо да
није тачна пословица: “Сила Бога не моли, Бог силу не воли!” Ко
је смислио, никако није познавао Бога. Напротив, то је биће које
фаворизује силу, тако што мутавог, али снажног Адама, ставља за
господара оној која је спознала слободу и знање. Ваљда од тада,
људи који посједују знање, служе људима који имају силу. Па, то
је по Божјој уредби.
Тако и муслимани, убијају и силују, све што се њиховом
Алаху противи.
Можеш бити јак, можеш бити глуп, можеш уништавати, -
све то можеш.
Можеш и запалити Александријску библиотеку (“Има ли у
њој нешто што нема у Курану? Нема. Онда је запалите!”), као што
су то почели хришћани, а завршили муслимани.
Будале желе да буду управо то што јесу: силеџијске будале
у служби Бога или Алаха.
Али је знање с ону страну и Бога и његових будала.
Зато га се и Бог и Алах боје: могу уништавати само људе,
не и њега, знање. И боје се да ће једног дана неко стићи до њега! А
и ‘оће.
Није Бог изнад знања. То Бога мучи!
108
3.17 Pa onda reče Adamu: što si poslušao ženu i okusio s

drveta s kojega sam ti zabranio rekavši da ne jedeš s njega,
zemlja da je prokleta s tebe, s mukom ćeš se od nje hraniti do
svojega vijeka;
Ако неко нешто направи, а то не уради одлично, или

савршено, онда баци кривицу на направљено, а не на своју
способност. Тако је са Богом, који је направио човјека, па жену му,
а сад му криво што га нису послушали, и радили онако како им је
наредио.
Иако Божја творевина, можемо рећи да је човјек
(мушкарац и жена) нешто више од Бога, и да му то није од Бога
дато, него да је то човјек (мушкарац и жена) сам себи створио,
тако што је то себи изборио, а то је слобода!
“Мали сам, смртан, малог знања и велике патње, - али нећу
да те слушам!”
Бог никад неће имати слободу, нити је може себи
направити.
Мали Бог, и велики човјек. Велик у свом отпору и слободи!
Насупрот, сви они који хоће да се стопе са Богом, желе
управо да изгубе ту своју слободу, да се врате у рај, да у њему
уживају, иако неће имати ни свиести/свјести да уживају, а још
мање да ће бити при знању да су то они, баш они.
Зато се нико није вратио из раја, да свиедочи/свједочи, не
зато што је тамо тако добро, да нико не жели да изађе, него зато
што тамо није ни самосвиестан /себе свиестан/, нити свиестан
уживања, нити има вољу за било шта, па тако ни за излазак да би
посвиедочио приче о рају.
А то је исто код виере код које се пет пута клања,
непрекидно виче да је онај највећи, мора риечју, дјелом, руком,
оружјем, ратом - свједочити своју вјеру. И одатле се нико никад
109
није вратио, јер ко би, поред свега тога, успио да дође до помисли
на слободу, - за тога би рекли да га је спопао шејтан, и каменовали
би га до смрти.
Нема слободе у тој вјери!
110
3.18 Trnje i korov će ti rađati, a ti ćeš jesti zelje poljsko;
Занимљиво је колико се писци Писма труде да скину

злочин прождирања животиња између себе и од стране човиека, -
са Бога. Ни једном то није споменуто, прича се само о једењу
биљака. Будизам тада није постојао (седми виек прие нове ере; чуј,
”нова ера”!), али јесте хиндуизам, и јесу ”бабе”, свети људи
хиндуизма, који су одбацили сваки вид насиља, а тиме и једење
животиња. Писци Писма нису могли да нађу аргументе против
њихових ставова и праксе, па су се послужили прећуткивањем.
Сасвим је јасно да је неко, ко је одобравао који ће текстови бити
стављени као званични, био под утицајем хиндуизма, и није
дозвољавао да прођу реченице које би описивале покољ између
животиња, а и од стране људи. Шминкало се, а и лагало, пред
налетом супериорнијег мишљења. Та се лаж и врлудање
исплатило: хиндуисти се сада даве у својим говнима ( у
Мумбаију/Бомбају, једна говнара /вц, клозет, кењара/ на 700
становника!!!! Гдие серу? Серу гдје стигну) и својој
пренасељености, претећи да поплаве свиет људском поплавом, а у
главном су и сиротиња, док су Јевреји – ”изабрани народ”, који то
показује супер-ефикасном државом, као и мноштвом најбогатијих
људи како на свиету, тако и у многим државама.
А Бог је баш широка, праштајућа, волећа душа. Мрзити, е
то му је већ лакше. Но, боље тако: бар му се не мора узвраћати на
други начин.
111
3.19 19 Sa znojem lica svojega ješćeš hljeb, dokle se ne

vratiš u zemlju od koje si uzet; jer si prah, i u prah ćeš se
vratiti.
”Јер си прах, и у прах ћеш се вратити.” – што значи да нема

ни хришћанског, а поготово не муслиманског васкрсења ”кад ће
Алах све дићи”. Можда код неког другог Бога, али код овог не. А
то муслимани и кажу, разликујући га од овог ”Алах је највећи”,
желећи рећи да има и мањих, мање способних, слабијих. И да се
сложимо с њима, али зашто се онда позивају на овога Бога, и тврде
да су његови настављачи. Зашто им није довољан тај ”највећи”, и
ако је највећи, чему стално истицање тога? Да би се сакрило да је
мањи?!
Сигурно да је мањи. Јер Алах није направио ”небо и
земљу”, нити ”човјека”. Зато се позивају на овога Створитеља, али
при томе додају да ће једног дана Алах све васкрснути (не
објашњава се шта ће бити са онима који у том трену буду сами по
себи живи). Неће!
Створитељ је рекао: ”јер си прах, и у прах ћеш се вратити”.
Нема васкрсења!
112
3.20 I Adam nadjede ženi svojoj ime Jeva, zato što je ona
mati svjema živima.
Како Ђуро Даничић преводи, можда је могла бити и Јеба, а

да је био скроз доследан, и да би потпуно додворио, требао је
превести као: ИЈЕба. Шалим се на овог следбеника онога кога је
најмање требало следити, међутим увек се нађе нека млада
издајица и лаковерни превратник.
Но да се вратимо Еви, која на хебрејском значи ”живи
створ” (Hawwa). То име јој је дао Адам (Adam: prašina; čovjek;
čovječanstvo), тако да је човјечанство назвало живи створ, јер она
живе ствара. Ваљда зато, а могуће и због тога што она није имала
везе са прашином.
У сваком случају, Адам то ради у тренуцима док Бог баца
клетве на њих и одлучује о њиховој тешкој судбини.
То значи да се и Адам припрема за борбу са надолазећим
невољама, и приближава се жени коју је издао (ко изда – пизда, а
уз то, ништа није добио од Бога, сем зло), а уз то давајући јој име
као суштину (Nomen est omen), е да би она и он успјевали
пребродити недаће које им је Бог створио. Не само они, него
потомство које ће ”живи створ” да створи.
А да је ”мати свјема живима”, то је само жеља писара да
испадне да су они све створили. (Црногорци су, у овим крајевима
узели овај јеврејски трик, па нико не може да буде ништа, ако није
њихова порјекла. Црногорско цигањење, а није ни оригинално, кад
су Јевреји направили да они потичу од њих, тј. Црногорци од
Јевреја, јер је и Црногорцима мати Ева, а зна се да су Црногорци у
свему највећи, па тако и у вјери, само нису примјетили овај детаљ.
А можда јесу, али им је сигурно мука од њега, да им неко каже да
су они јеврејског порјекла, па су зато толики Цигани.)
113
Дакле, нису Јевреји, односно Ева, све створили, читали смо

већ да је овај јеврејски Бог растјеривао разне народе из врта који је
у почетку дао Адаму.
Те народе није створио јеврејски Бог, а пошто је осим врта
постојао и негостољубивији дио земље, сигурно је да је било још
пуно других народа. Тако и ми, који смо из ширег Подунавља (а
Дунав је једна од четири рјеке врта), можемо рећи да нас није
створио јеврејски Бог, али јесте тјерао наше претке, но ако смо ту,
или није успио, или јесте, али само на краће врјеме.
114
3.21 I načini Gospod Bog Adamu i ženi njegovoj haljine od

kože, i obuče ih u njih.
Сад је Бог и љубазан, после све срџбе, можда је то било

фолирање, у ствари јесте, е да би сакрио да је врло задовољан што
је преварио Адама и жену му.
Али не само то: да би нешто начинио од коже, морао је
некога одерати, животиње, наравно, и тако је Бог направио прво
убиство, записано у Постању и Божјем стварању свјета. Но и даље
се о томе убијању не говори отворено, само се помињу коже. Но
козе и медвједи нису у нашој позицији, па да им порезници деру
кожу с леђа, а да им се она обнавља, јер кад дођу порезници да
имају поново шта дерати.
Тако је Бог неке животиње побио, а био је и модни креатор,
први наравно, направио одјећу, и одјенуо Адама и Еву.
Још шетамо пистом коју је он поставио, само повремено
мјењамо стил одјевања, али крзно је и даље на цјени.
Ако се зезамо! Откуд писарима, у израелско-палестинској
пустињи, таква глупа идеја да Бог, на тој врућини, облачи први
људски пар у коже?! Или је неко од писара, идући према Кавказу
(Јеврејима најближој великој хладној планини) то видио, видио
људе у кожама, па га је то толико импресионирало, за разлику од
јеврејских крпа, да је одлучио да Бог баш тако учини, јер је
страшно шик бити у одјећи планинског лава!
115
3.22 I reče Gospod Bog: eto, čovjek posta kao jedan od nas
znajući što je dobro što li zlo; ali sada da ne pruži ruke svoje i
uzbere i s drveta od života, i okusi, te do vijeka živi.
Да, Бог је и зао и добар, јер је он ипак дао могућност

човиеку да буде посједник знања. А што је примиенио варку, па то
је, да додам, да сакрие своју наклоност према човиеку од других
богова. Јер је и Бог знао шта се десило Прометеју, то је било много
прие него је он наградио овог јеврејског човиека, знао је шта је
Зевс урадио са својим потчињеним богом. Шириле су се те приче,
тако да Божје лукавство, није првенствено да би умањио
способност човиека (правећи га смртним), него да би заварао друге
боговое, поготово јаче од њега, као ето, нисам им ја дао знање, као
Прометеј ватру, него, знате, змија, жена, наивни Адам, и слично.
Није ни Богу лако.
Могли су и њега оковати за стене, да и њега орлови
раздиру, или шта би им већ пало на памет, тим другим боговима.
Само је овај био лукавији од Прометеја, скренуо им је пажњу,
мало умањио могућност човиека (дужина живота, рад...), али му
знатно повећао способност, јер му је дао знање.
Човиек ће научити како да побиеди херувима и дође до
дрвета живота.
На то је овај Бог рачунао!
116
3.23 I Gospod Bog izagna ga iz vrta Edemskoga da radi

zemlju, od koje bi uzet;
Више се не спомиње Ева, она је сада само додатак, па се

само спомиње изгон Адама. И то ће Адам сада ”да ради земљу, од
које би узет”. Изгледа тежак задатак, но да ли је? Да ли је Бог
послао Адама из врта, ”да ради земљу”, да би једнога дана и Адам
од земље направио новога Адама.
И да ли је Бог био Адам, пошто је направио Адама по свом
лику и обличју?! Односно, од истога материјала од кога је и Бог
био направљен.
Вјечно враћање истога!
117
3.24 I izagnav čovjeka postavi pred vrtom Edemskim

heruvima s plamenijem mačem, koji se vijaše i tamo i amo, da
čuva put ka drvetu od života.
Сад морамо да посегнемо за теоретичарима богова-

астронаута, јер херувиме нико није никад видио, нити се у
претходном тексту спомиње да их је Бог направио. А пошто се за
херувиме каже да су то, на хебрејском, бестелесна бића, пошто се
вијају тамо и амо, и све то с пламенијем мачем, - једино што
можемо закључити, спрам онога што је Бог направио, да је то
висока технологија, која је везана с електрицитетом и/или
ласерима, могуће и холограмским сликама, јер је све то
бестелесно, а ипак могуће приметити да се ”вија тамо и амо”.
Не морају бити теоретичари богова-астронаута у праву, а
сигуран сам и да нису, него само узимам као илустрацију шта је
то: бестјелесно. Све што је Бог створио, што смо могли прочитати,
било је материјално, чак је и сам Бог материјалан, али можемо
слободно узети да је Бог био свјестан електрицитета и ласерске
употребе свјетлости. Што тога нису свјесни теолози, а ни први
писари (којима можемо опростити незнање), није наш проблем.
Оно што можемо закључити, је да је прва електрична
ограда постављена испред раја! А Теслине муње искачу из његовог
трансформатора (мача).
Тако се заврши стварање. Изгоном!
***
118
4 Mojsijeva 4
119
Са црног на горе!
120
Али, то је добро и похвално за овај текст, јер је свиет зао, и

зао ће остати. Тако ни Стари завиет не треба да га описује љепшим
него што јест, већ управо онаквим какав је: Зао, да гори не може
бити!
Пакао је спас за оно што имамо не земљи.
Дакле, да видимо на тексту да ли ове оцјене стоје.
121
4.1 Iza toga Adam pozna Jevu ženu svoju, a ona zatrudnje
i rodi Kajina, i reče: dobih čovjeka od Gospoda.
Адам то никад није радио, али пошто је окусио са дрвета

знања, сад му је лако да “позна” Еву, а да она, без да је икад
видила било шта слично, затрудни и роди дјете. Штета што се то
знање пре икаквог искуства и образовања није одржало и до наших
дана, а можда и јесте, пошто надарени људи свашта могу, а они
који нису надарени, а пуно уче, могу да буду само чиновници,
односно службеници, који раде механички. Што није случај код
Адама и Јеве, јер они ово раде први пут у причи о створеном
свиету. Зашто то раде, није објашњено, јер они су могли, као и
данашњи парови, да живе само за себе, било би им лакше. Нема
никакве заповиести да се размножавају, осим Божје приетње да ће
то Еви бити врло болно. Бог је нека добра душа, не допушта
поправни.
Зна то и Ева, па на својој кожи је осјетила, тако да не
спомиње Адама, као оца, него каже удворичке ријечи: “добих
човјека од Господа”. Истина је да је дијете човјек, али баш се то и
не каже након рођења, него имамо риеч дјете, дјетешце, синчић,
ћеркица. Ева, која је искусила Божју наклоност, не ризикује, одмах
то дјете назива човјек, како би Бог био задовољан, а ми можемо да
видимо, да поред жива мужа (незаконитог, истина, али да
разумемо, јер тад није било закона, друштвених; но да ли то
одобравају црквени оци, шта би се данас десило ако би неко рекао:
“Оћемо да живимо као Адам и Ева”, односно у ванбрачној
заједници; мислим да то попови, а поготово хоџе /ако то не би
било нешто њихово, са стране/, никако не би одобрили; врло је
занимљиво то селективно угледање на Библијске личности и
догађаје), Ева, макар декларативно, има промискуитет с Богом; то
се не узима за лоше, а и шта би Адам могао, осим да претрпи неку
казну ако се успротиви. Осим самог Адама, који је син Божији, јер
га Бог створи, ево сад имамо и проглашење Каина (Кајина) као
122
сина Божјег. Тако да већ овде није јасно по чему ће се разликовати

онај Син Божији, који ће бити “истосуштан” са Богом, кад је на
почетку речено да Бог створи човјека по обличју и лику својему.
Дакле, и Адам, и сви људи послие, су “истосуштни” Богу. Али да
не стављамо со на рану теолозима, него не нађох шта значи име
Каиново. Чак га нема ни у енглеској Википедији, мислим
тумачења значења имена. А то је битно, јер оно што нама изгледа
као лично име, у стварности може да буде својство или симбол.
Но, кад се не зна, говори се о ономе што се зна.
А знамо: Ева рађа са Адамом, а приписује Богу. Зашто? Да
ли је страх толики, да ли је то приношење жртве (симболичке,
путем речи), или је покушај да се отерају зле чини и зла дела, па
рецимо, од Бога.
Како год, понижавање је Адама, на које он ћутећи пристаје.
А ко ћути, тај можда и мути. Зевс је поразио Титане, да ли тако
нешто Адам спрема Богу. “Бог је мртав!” рећи ће адамчић Ниче. Је
ли то то? Европски нихилизам и вера у науку: наука на место Бога.
Можда. Само је очигледно да му се људи толико не потчињавају.
Али, зар су заборавили колико је зао?!
123
4.2 I rodi opet brata njegova Avelja. I Avelj posta pastir a

Kajin ratar.
Пониженог Адама више ни не помињу, није више потребно

да Адам “позна” Јеву, јер и онако, она то приписује Богу, чему
онда спомињати једну бескарактерну индивидуу. (Тако, данас, кад
некоме кажу да је “од Бога”, па му пљуну на оца и мајку, а он сав
сретан!) Тако Ева роди Авеља.
Али, гледај сад: Авељ има објашњење имена, односно то и
није име (можда је тако писцима изгледало), јер то је општа
именица, која значи: син. Ева роди сина. Симпатично. Први је био
човјек, а сад је син. Још је о првом, Каину, Ева је рекла да га је
добила с Богом. Шта је Ева знала, или шта је спремала? Слатка
освета, не баш бистром Богу, показаће развој радње, - или, да се
Бог само таквим чини, а у ствари и он спрема своју игру.
А да кажем и да је Авељ = син, али, пазите, на – асирском!!
Шта то значи? Ништа друго, до да су јеврејски писци преписивали
од Асираца! Мудрији су заборављени, а крадишама се приписује
знање. Врло лукаво, а што кажу: Избави ме од лукавога!
Занимљиво је и то, иако Адам и Ева ништа не раде,
односно писци не спомињу, сами од себе, Авељ и Каин постадоше,
и то сушта супротност: један пастир, други ратар. Ни алата, ни
заната, али све ту. Само доказ више да је прича преписана и
препричана из другог извора, и да је то урађено без разумјевања,
са рупама у објашњењима, које писци нису знали да попуне, јер
нису ни посједовали изворно знање, знање из прве руке, него
овако-онако су начули.
И при том се нису сјетили, да је текст раније, спомињао да
је Бог дао само биљке да исхрану. Брзо заборављају, пошто се то
скупља, пабирчи, и не пише одједном, и не пише један, него ове
године, оне године, за десет гоина, кроз стољеће. А ти народе
виеруј. Што да не, у нешто се вјеровати треба, макар и у
непотпуно асирско знање, али бар знамо да је асирско, а то је
цивилизација за поштовање.
124
4.3 A poslije nekoga vremena dogodi se, te Kajin prinese

Gospodu prinos od roda zemaljskoga;
Занимљиво је да све почиње тако, ничим потакнуто, без

икаквог разлога. Чему да Каин “приноси”, односно, дарује Бога.
Јесте да је Бог свемогућ (тако ће га касније описивати, сад видимо
велике мањкавости, и поред врхунских постигнућа), речено је да је
направио човиека на своју прилику, али зар је Каин помислио да је
Бог огладнио, па му је дао од свога?
Но, за трен, заборавимо на ово питање, и запитајмо се како
се Каин могао сам бавити пољопривредом, хранити се, спремати
храну и одржавати њиву, башту, шта ли? Зар није могао видити да
његов отац, Адам, има жену, његову мајку Еву, и помислити да би
и он, Каин, требало да има жену, а исто тако и децу. И да ли је
Каин, у жељи да Бог и њему створи дружбеницу, дошао на замисао
да Богу да добар дио своје хране? Тако смо се вратили на одговор
на прескочено питање, и дали могући одговор и мотивацијског
покретача.
Али је једно несумњиво: Каин се самостално одлучио на
овај дар, ни од кога то није видио, нити чуо, сам је дошао до ове
активности, и он је први који је Богу понудио нешто своје.
А Бог је то доживио као увреду, да се Њему, Богу,
Свемоћном, поклања нешто од стране створења коме је он творац.
Да ли је тако Бог осјетио? Видили смо да је Бог подоста оштар и
суров, и даје вјечне казне, не само доживотне, него казне које се
преносе с покољења на покољење. Тако га видим, но шта ако је
Бог с оне стране добра и зла, ако је њему свеједно, јер нема
осјећања, пошто је то само један, назовимо га “компјутерски,
софтверски програм”, који ради по одређеном шаблону, а ако из
њега искочиш, онда су и санкције предодређене? Има сличности,
велике. Није искључено, само је онда питање: Ко је програмер? (У
ствари, сви теолози, свих монотеистичких религија, барем, се
слажу да је Божја суштина човиеку неспознатљива. То је Кантова
125
неспознатљива “ствар по себи”, а данашње речено: Не можемо

знати ко је “програмер” Бога, нити какве су задње намјере
програма.)
Али да кажем и коју добру (мада мислим да су ми све
добре, и двосмислено, и директно) о оваквом програму, оносно
Богу: боље да је он такав какав је: оштар, нагао, осветољубив, зао,
одмакнут од човиека, несавршен, подоста неспособан. То је много
боље, него да је добрица која нам стално сједи на глави, и дави нас
својом добротом. Таквом Богу не бисмо могли умаћи, и умрли
бисмо од досаде, и молили га да нас врати у ништа. Онај први Бог,
овај што га описују, много је бољи, јер нам оставља потпуну
слободу, и то не намерно, него нас једноставно не може
контролисати, и ми можемо бити близу Њега, одмицати се или
прилазити, или отићи својим путем. Сигурно да није хтио да нам
да слободу, али је потцјенио човиека, и ствари су му се отеле
контроли.
Тај мали, тако крхак, а тако јогунаст!
Шта му Бог неће све радити, не би ли га сломио, и већину
је, нема сумње, поломио, али ипак толике многе, у њиховој
дрчности, не може: Узима им живот, али они не дају душу!
126
4.4 A i Avelj prinese od prvina stada svojega i od njihove

pretiline. I Gospod pogleda na Avelja i na njegov prinos,
Стварно не знам шта значи “претилина”, али се сигурно

односи на дар, па то и није толико важно, мада сам пробао наћи
значење у риечи, али ми је тај рјечник непотпун, а бољег нисам
нашао.
Оно што је битно овде, није та рјеч, него да млађи брат
опонаша старијега. Ти си се досјетио, а ја ћу те опонашати, како то
буде код млађе дјеце, тако они уче, макар и да су ово одрасли
људи, или одрасли по ондашњим критеријумима, а то би значило
неких петнаест-шеснаест година. Ако су ове године у питању, тад
су стварно поводљиви, а и раздражљиви.
А Бог баш то учини: погледа само на Авељин дар, а за
Каинов се направи да га није ни примиетио, нити да га занима.
Шта ту закључујемо? Прво, Бог гледа, а то није свевидеће
гледање, јер да јесте, видио би и Каинов дар, и то одмах, пошто је
он први поставио, тако да се Каин не би љутио за негледање. Из
тога можемо схватити да Бог није свеприсутан, јер је димензијама
ограничен, и да, отприлике, шета онако како је ходао по Еденском
врту. А ова двоица му постављају, ту на правцу кретања, е да би
Бог “видио”. Јесте да ни ово није неко претјерано прецизно
објашњење Божјег кретања, али у сваком случају, он који је
направио земљу, не шета се баш по небу, него се креће по земљи, и
то као прилично натмурен тип, који стално прати шта се дешава
код Адама и његових, е да би ту правио злобне и пакосне
проблеме.
А што је истина, и није речено против овог текста или
Бога, јер нам се живот састоји од гомиле проблема, па што онда
правити рај, кад то не би било истинито писање. Боље је овако: све
те боли, јер те са свих страна ударају.
Али још једна битна ствар, око тог “гледања”. Нити су они
ставили да погледа, нити би се Каин толико наљутио што његово
127
није погледано. Гледање овде у ствари значи: Бог је погледао, па

појео! То је смисао овог даривања, гледања, и љутње. Јер се Бог
послие, сасвим сигурно и облизао, па прилегао, и видило се да је
сит и задовољан. Е, то задовољство је могло Каина јако погодити.
Но шта га је још могло разљутити? Написао сам око
првенства, јер нико не воли да његове идеје буду на корист
другима, што је овде био случај. Потом, Авељ је био само син, а
он, Каин, је био, по Еви: “добих човјека од Бога”. Дакле, био је
неупоредиво значајнији, а потом и старији. Требало би и некакво
поштовање старијима. Затим се бавио пољопривредом, за коју је
потребно веће знање него за сточарство, јер да није, не би
сточарство прво настало, спонтано тако рећи, макар да се у овом
тексту прави као да је настало прво пољопривреда, јер Каин, као
старији, први почиње да ради, и то земљорадњу. Из тога, иако
нетачно, можемо закључити да је Каин био интелигентнији, на
неки нејасан начин образованији, потом на бољем земљишту, а
осим тога и вриеднији, јер пољопривреда захтиева више рада.
128
4.5 A na Kajina i na njegov prinos ne pogleda. Zato se

Kajin rasrdi veoma, i lice mu se promijeni.
И све му, горе наведено, није поштовано, јер је Бог

зажелио да се добро наједе, и то меса! А претходно је сам Бог
навео да су само биљке за једење, а животиње нису спомињане као
извор хране.
Каин је то потпуно поштовао, и кад је добио род, поносно
је ставио пред Бога, очекујући велику хвалу, за придржавање
Божјих упута, али и за добро направљену храну. Међутим, десило
се супротно.
Ни Бог није поштовао оно што је рекао, презриво је
одбацио свог виерног следбеника и окренуо се ономе ко је урадио
противно његовим заповједима, и најео се меса.
Каин, који је за разлику од Адама, имао части, веома се
разљутио, што је и с’ватљиво. Кажеш ми шта треба да радим, а
онда то погазиш. Па, неће моћи!
129
4.6 Tada reče Gospod Kajinu: što se srdiš? što li ti se lice

promijeni?
И сад, Бог који није погледао Каинов дар, одмах уочава

његово лице, и правећи се секаперса, наивно га пита: “Што се
срдиш?” Као, он то није знао, а овим у ствари још га више
подјарује, јер га додатно омаловажава и понижава.
Макар колико да је Бог створио човјека по лику (личности,
психи, карактеру, понашању) својему, то сасвим сигурно укључује
самосвојност (изузев код млитавог Адама), јер ту самосвојност,
самосталност, слободу и одлучивање мимо наредби, налазимо код
Еве (брање забрањеног), код Авеља (гајење животиња за једење), а
сад и код Каина, јер он постаје бјесан на Бога! Слава овом Богу
што је створио човјека слободног од Њега самога! (Видимо, по ко
зна који пут, да ово није Бог који има икакве везе са Мухамедовим
Богом силе и присиле и ропске покорности.)
130
4.7 Nećeš li biti mio, kad dobro činiš? a kad ne činiš

dobro, grijeh je na vratima. A volja je njegova pod tvojom
vlašću, i ti si mu stariji.
Чудно казује Бог (саме риечи и њихово значење), али

морамо примиетити да Бог говори и да се директно обраћа Каину,
као што је и Адаму и Еви. Не пише да Бог то извикује с небеса,
или преко анђела, или било како, него то Бог, онако, како је јео, ту,
недалеко од Каина, говори му. Стоје њих двоица, један наспрам
другог, којих два-три метра удаљени, и Бог објашњава Каину. А
шта то?
Каже му да ће бити мио, ако добро чини. Односно, то
говори у облику питања. Зашто Бог пита Каина, а не служи се само
констатацијама. Па, управо је Каин мислио да је учинио добро, кад
је поступио како је Бог одредио, а то је да су биљке за храну. А
није испао мио. Богу, не. Па се Каин замислио, а и ја са њим
(односно, много након њега, али у читању ове ситуације), зашто
Бог њега пита, и зашто му још каже: “а кад не чиниш добро, гријех
је на вратима”. Мислим да је то Каин с’ватио, кад је додато још
једно тврђење, овај пут чија је воља над чијом, и ко је старији.
Бог је тражио од Каина да казни Авеља! (Само и овај пут,
као и прие, тако да изгледа као да Он, Бог, с тим нема никакве
везе, него да то Каин, самовласни, а у ствари јако послушни, чини
на своју руку и одговорност. Да, Бог воли да одговорност падне на
другог, Еву, Каина, никако на Њега, Бога.)
И рекао му је да то учини што прие, риечима: “гријех је на
вратима”.
А како Каин да казни Авеља, - па и то му је Бог дао већ
унапред разјашњено: не може каин да Авеља прогна из раја, или
било чега, али из живота, е то да!
Нису пробали с дрвета живота, и Бог је тамо ставио
херувима да брани поновни улаз и прилаз, и тако је Бог казнио
људе на смрт, и то треба да уради и Каин, јер ће смрт свеједно
131
доћи, прие или касније, али првенствено што је то једина казна

коју Каин може да изведе, од двие могуће, које је Бог дотад
користио.
Тако да је Каин само поновио оно што је Бог већ први
урадио: лишио је Авеља дрвета живота. Лишио га је, али само тако
што му је скратио живот, али није Каин одговоран што се живот
може скратити.
Тако је онај, који је људима узео дрво живота, остао
невинашце, а Каин је постао први убица, и први велики кривац,
док је стварни кривац остао да буде судија ко је добар а ко зао.
Наравно да је ово упрошћена слика, али разговарам онако о
њој како су писци хтиели да се прихвати: као стварни догађај!
У то име, може се рећи: Коло смрти неће се прекинути док
не окусимо с дрвета живота, а нашем мучитељу, е њему, треба
прекинути сваку везу с дрветом живота.
Да се ствари обрну!
132
4.8 Poslije govoraše Kajin s Aveljem bratom svojim. Ali

kad bijahu u polju, skoči Kajin na Avelja brata svojega, i ubi
ga.
Не знамо шта је Каин разговарао с братом, а не знају то ни

писци, иначе би били одређенији. Можда га је наговарао да се
покаје (што је мало вјероватно, јер кајање још нигдие нисмо
видили, а тако ни Каин), а могуће да му је казао да му не замиера,
и да се он, Авељ, ништа не брине, да је све у реду, Уосталом,
зашто би Авељ мислио да нешто није у реду, кад је Бог узео од
њега, и сит се најео?! Како је то Авељ могао знати, кад ни Каин
није знао, да су обоица жртве, у Божјој игри с људима. Јер да није
то био унаприед смишљени план од стране Бога, зар би до оваквог
заплета и дошло?! (Да, овде, повремено, умиесто речи “Бог”, треба
да стоји “писци”, јер ипак они састављају ову причу, али не стоји,
пошто прихватам њихову потребу да нам наметну да ово пише
Бог, мичући њихове руке.) каин је само мислио да је он лукав и
притворан као и Бог, јер ипак је он “човјек од Бога”, односно, први
Богочовјек.
Тако да је Каин мислио да је Авеља на подлост навео да
дође у поље, и ту га је убио.
Ту имају два проблема. Први је да су они увиек били “у
пољу”, јер није било никаквих кућа, никаквих људи, никаквих
свједока. Но, писци су се заборавили, замислили су да се то
дешава у њиховом граду (писаца), и да Каин мора да одвуче брата
“у поље”, како не би било свједока.
Други је, да Каин не би могао да убије Авеља, ако то
претходно није чинио, односно, већ раније убијао. Он, Каин, није
убијао људе, јер, повјерујмо, њих није било, осим њих четворо.
Али је Авељ убијао животиње, е да би јео. А да би Авељ убио
животиње, морао би да има нож, макар и камени, јер није баш да је
јео животиње са кожом и длаком, него је требао и да их расчеречи.
133
А ни Каин није могао да гаји биљке, ако нечим није могао

да их сјече, поготово пшеницу, или нешто слично. Па је Каин,
сигурно, имао и срп, а он баш не може да буде од камена, већ је ту
потребан метал и ковачи. Но заборавимо да је то потребно за
израду оруђа за рад, прихватимо да је то само од себе “пало с
неба”.
Но, како су браћа неко време, неке године, радили своја
занимања, сигурно је да је Каин дао Авељу нешто од својих
производа, а можемо помислити и да је било обрнуто, да је Каин
јео Авељеве, на пример, овце. Или, што је вјероватније, да су се
надопуњавали: један даје једно, други друго, и тако имају
мјешовиту храну. И то је највјероватније, јер пошто су живили
један поред другог, сигурно је да су и заједно јели.
Тако да је Каин, сигурно, имао оружје којим може убити
брата, а није то био никакав случајно нађени камен. А убио га је,
не због кривице, не због љубоморе, него из користољубља: сва ће
Авељева имовина припасти њему, Каину. (Као што је и рај и дрво
живота, припало само Богу. Не дјели ни Бог с неким, зашто би
каин друкчије размишљао.) А Божје, лукаво, наговарање, само му
је дошло као добар повод за акцију. И убио га је ту, гдје су
живили, није имао потребе да иде у било какво поље.
Ето ти човјека по лику и обличју. Дакле, спрам овога Бога,
не треба се ни таквих средстава лишавати, што католици здушно
чине, а овде морам признати: муслимани ово следе доследно, да се
не може бити доследнији!
134
4.9 Tada reče Gospod Kajinu: gdje ti je brat Avelj? A on

odgovori: ne znam; zar sam ja čuvar brata svojega?
Обадвоица, Бог и Каин, праве се да не знају, оно што добро

знају. При томе мање лажи има у Каиновом “не знам”, него у
Божјем “гдје ...је...”, зато што Каин има мању моћ (мада не и
одговорност; одговорност Бога и одговорност човека су исте;
чистота поступака нема везе са моћи; последице, то да). Истина је
и да Каин, у вишем смислу, није “чувар брата својега”, да је тај
чувар управо Бог, али пошто се Бог дистанцирао од света, и само
повремено дотрчава да види шта се, у “лабараторији” (шта раде
покусни кунићи), дешава, онда ипак, требало би да претегне
братска веза, и да је Каин тај који брине о Авељу (и обрнуто). Но, с
обзиром да ово и нису неке рођачке везе, то су тек прва два брата,
које су направили Прашњави и Ребро, с тим да је Ребро рекла да је
каина добила од Господа, онда Каин, истина, не може ни да има
неке братске осјећаје спрам Авеља. Односно, није могао да има, па
је поступио сходно свом Божјем пориеклу: пресудио је како је
хтио. Каин је то урадио из многих разлога, а први је људска
природа, “по лику Божјем”, која је саможива. Јер да није,
саможива, не би ни Бог, уништио друге богове.
Тако да када Бог пита Каина “гдје ти је брат”, Каин му
одговара: Не знам, јер ни ти не знаш гдје је твој. Нисам му ја
чувар, као што и ти ниси чувао своје!
135
4.10 A Bog reče: šta učini! glas krvi brata tvojega viče sa
zemlje k meni.
Ово што је казо, Бог може првенствено рећи себи (пошто је

он створио и земљу, и крв, и брата, и све остало), што он и говори,
али као да се обраћа Каину. Јер не може се помислити да
експериментатор криви експеримент за оно што сам
експериментатор учинио са експериментом: да експеримент крене
укриво!
Има два рјешења: да ли је експеримент, односно теолошки
речено, стварање, кренуло укриво, или је Бог баш желио да све
буде тако, крваво и насилно? Из структуре текста, из историјског
контекста настајања, из позиције ништавних Јевреја у тадашњој
цивилизацији, приклањам се овом рјешењу, гледано, понављам, на
структуру текста, која даје такве импликације и смјерове.
Друго, да Бог није створио Каина, односно човјека (што би
према позитивном знању било тачно), него га само у то убјеђује, и
при том му моралише. И ово је тачно, и могао бих и ово
потврдити, али онда не бих више могао кореспондирати са
логиком датог текста, па бих овде прекинуо даље писаније, што
нећу да урадим.
Дакле, “глас крви брата твојега виче са земље к мени”, што
је потпуно тачно. Виче на Бога, јер је он одговоран, иако то каин
учини.
136
4.11 I sada, da si proklet na zemlji, koja je otvorila usta

svoja da primi krv brata tvojega iz ruke tvoje.
Од Бога ништа добро, што нам је свакодневна истина, и

као појединаца и као колектива, што се можемо увјерити на свом
личном животу, као и на цјелој историји. Каин постаје проклет,
умјесто да буде продуховљен, али очигледно је: или Бог не може
да продухови, пошто то није ни Он, Бог (за шта се, гледајући све
поступке, опредјељујем); или уопште није ни заинтересован за
продуховљење, пошто ни не зна шта је то (што је слично, не баш
исто, али узимам и ово за тачно запажање). Не бих да се помисли
да престрого оцјењујем Бога (односно, писце), потпуно с’ватам да
живимо у злом свиету, и да је свако фаворизовање добра (као
добрих поступака) само лагање, које води неприпремљености тако
поучених, на ударе зла.
Није уз овог Бога, и није наклоњен и добар људима, онај ко
каже: “Праштајте!”
Јер шта каже Бог? Он, Бог, каже: “да си проклет на земљи”.
А, гледано спрам текста, Каин ће имати потомство, и то је (спрам
овога текста), приближно, половина човјечанства. Дакле, већина
нас се може сматрати проклетима, а лично могу да кажем да у
животу тако баш и изгледа. И да постоје каинисти, и у дословном
смислу, који земљу наводе “да отвори уста да прими крв брата
њиховог из руке њихове”. На пример, то су католици, конкретно
шокци, унијате и хрвати, а у ово време (кад пишем) Украинци (под
немачком командом).
137
4.12 Kad zemlju uzradiš, neće ti više davati blaga svojega.

Bićeš potukač i bjegunac na zemlji.
Овде су се писци излетили, јер се ово Божје проклетство

није остварило. Истина, јесте за Јевреје, који ово пишу за себе, и о
себи, те стога прво тврђење не стоји, односно стоји, уколико
гледамо на интерпретаторе који овај текст тумаче универзално и за
све народе и људе. С те тачке гледишта, није Божје проклетство
имало никаквог ефекта, јер сви народи имају имају, мање-више,
земљу, која даје плодове, односно, “благо своје”. На цигане се ово
не односи, јер су они изабрали номадски стил живљења, као
паразити других народа, а други номади се баве сточарством, као
својим изабраним животом и начином опстанка. Тако да је ту Бог
потпуно омануо.
Али, ако се гледа на Јевреје, који до краја Другог свјетског
рата нису имали своје земље (не мислим на државу), односно,
практично се нису бавили пољопривредом, нити су посједовали
земљу, онда би се ово могло с’ватити као изузетно остварена
претња. Али није ни то, пошто су се Јевреји бавили трговином и
разним другим уносним занимањима, и били богати, много
имућнији него они који су радили земљу.
Тако да ово није пророчанство, него упутство Каину шта и
како да ради. Истина, речено на увијен начин, како смо навикли,
већ, од Бога. Пусти се Каине земље, тежак је то посао, а видиш да
си једним убиством удвостручио своје имање, па ти сад продај
пола, и ето ти првог капитала, без икаквог рада. Тако се ствара
профит.
138
4.13 A Kajin reče Gospodu: krivica je moja velika da mi se

ne može oprostiti.
Каин с’вата позадину Божјих рјечи, и не покушава да се

брани, него олакшава Богу да не мора смишљати нова
образложења, него једноставно, и директно, каже: “не може ми се
опростити”. То значи: прихватам да без рада имам добру зараду, а
то могу само ако идем около-наоколо, и налазим лаковерне, као
што је био Авељ. Зваћемо то, због лаковерних, “потукач и
бјегунац”, зашто да они разумиу наше разговоре и договоре,
коначно, нису они, него ја, син твој, “човјек од Бога”.
Зар не, нећеш против своје творевине!
139
4.14 Evo me tjeraš danas iz ove zemlje da se krijem ispred

tebe, i da se skitam i potucam po zemlji, pa će me ubiti ko me
udesi.
Има Адам, Ева и Каин, а био је и Авељ, али је упечатљиво

како писци имају осјећај за искреност, и неће да изврћу истину, и
признају да постоје људи, а да је ово, са набројаном групицом,
један, речено данашње, лабораторијски покус ДНК клонирања, од
тога што га зову Бог, према онима које Он, Бог, прави, а то су
Адам, па и Ева (она је стварно клон, јер је направљена од ребра,
док је Адам нека виша технологија, пошто је прављен од праха), и
потом њихови потомци, од којих тај Бог жели нешто, нама
неизвиесно, да створи. Али, зар није сваки експеримент
неизвјестан, док се не заврши.
Осим што постоје други људи, читави народи, формирани,
са идентитетом, које Бог није створио, можемо да закључимо да он
није ни створио сву земљу, или све земље, него само Еденски врт,
где је поставио Адама, а потом Еву. Чак вјероватно, није створио
ни тај врт, само га је отео од кратко поменутих народа, и ту
започео свој пројекат произодње људи, “по лику и обличју”, из
чега закључујемо да је и тај Бог био човјек, само неке
цивилизације која је у извјесним доменима имала напредну
технологију.
А сад протјерује (његово уобичајено средство директног
кажњавања; индиректно, кад то други обављају, кад на друге пада
сумња, воли смртну казну; у прошлом стољећу, то су му
извршавали хрвати и шокци; муслимани су, не треба помињати, то
исто радили, али не за њега, него за другога) каина, и то га
протјерује, не из врта, одакле је отјерао његове родитеље, већ из
тог другог краја, а гони га тамо где има других људи, који нису
плод његове технологије.
140
И ти људи, Каин се оправдано боји, ће га убити. Каин је,

преко себе и Бога, њихове суштине, с’ватио и људску природу:
насилну и склону убијању.
Занимљиво је и да ће се Каин скривати од Бога. То
потврђује да Бог нема свеобухватне димензије, него да је величине
човјека (“по облику и лику”), само што има веће способности
кретања, и нешто веће (од човјека) гледања, а то, пратећи
теоретичаре богова-астронаута (Ерих фон Деникен и следбеници),
можемо приписати томе да Бог има летилицу, сателит и видео
надзор (преко сателита).
Није да покушавам да умањим духовност, и да све сведем
на туробну и злобиву материјалност, него само следим текст, и
пишем своја виђења, а по њима, уочавам само технологије,
никакве духовности. Јер, шта је ту духовно, ако се Каин крије од
Бога, а касније почну тврдити да је Бог свевидећи. Ево, овде пише
да није, и не можете му то касније приписати. Као, развила се
технологија, могли би рећи, али не тврде они то, него уназад
говоре о томе да је Бог био и остао савршен, свезнајући, свевидећи
и тако даље.
Како би се Каин могао сакрити од неког таквог? А управо
то тврди.
141
4.15 A Gospod mu reče: za to ko ubije Kajina, sedam će se

puta to pokajati. I načini Gospod znak na Kajinu da ga ne
ubije ko ga udesi.
Било је и за очекивати, с обзиром да је Каин, у миту,

преживио до данас, да то није било само баш његовом
способношћу, него да га је заштитио моћнији, то јест, Бог. Зашто
би Бог штитио убицу? До сада никада није показао милости, падао
је у јарост (Јаровид је бољи од овог Бога, нисам требао, али ето,
употребио сам ту стару, изврсну риеч) и кажњавао без опомене и
опроштаја. А сада га брани. Ако је Бог одузео људима (преко
одузимања Адаму и Еви) дрво живота, а Каин одузео живот
Авељу, не брани ли Бог свој принцип кажњавања: смртну казну.
Ако се подсјетимо приче времена, историје, видићемо огроман
број убица како лагодно живи, као под нечијом заштитом. Можда
је тако јасније, зашто Бог ставља седам брава на Каинов живот,
приетећи да ће се седам пута кајати ко га убије. И још начини знак
на њему, да буде јасније да је заштићен. Не знамо какав знак, а не
знају ни писци, али то би требало бити нешто што сви препознају.
Такво нешто ми не пада на памет. Али ми у мисли долази нешто
друго, а то је да је тај знак у ствари нека врста технологије, која
онемогућава да Каин буде убијен. Не неки оклоп, то би било
сувише рано, а сувише једноставно, то би и писци знали описати.
Али неко магнетно поље, нешто тако, то би било могуће. Зашто?
Па зато што никакав знак (натпис) не би могао помоћи, јер нико
није знао читати, а поготово неко Божје писмо, које нико никад
читао није. Па ако неко мисли да је био некакав знак, могу и ја да
помислим да је то била нека технологија, која је писцима
изгледала као знак, а у ствари је емитовала неку заштиту, било као
велика сила, било као непробојни штит. Имамо то код Ахила, којег
142
ништа није могло повриедити (сем у пету), а прича о Ахилу

настала је прие приче о Каину. И колико је још других прича било,
широм тадашње цивилизације о несавладивим јунацима и
њиховим, назовимо их, технологијама.
Зато је тај знак био нека технолошка направа, онога ко је
знао да направи човјека од прашине, а да клонира жену из ребра.
143
4.16 I otide Kajin ispred Gospoda, i naseli se u zemlji

Naidskoj na istoku prema Edemu.
Оде Каин, и то гдје, него код других људи, народа наида, у

Наидску земљу. Код ових писаца треба циенити то што нема
лагања. (Оно ће доћи много касније.) Не поричу они постојање
других људи, не тврде да је све људе створио Бог, него је Бог
створио човјека из прашине, а то није исто као и да је створио
читав људски род. То је само технолошки способан појединац,
односно, припадник технолошки спосбне цивилизације, која не
мора да је не знам одакле, него је, чак, Бог могао бити, на пример,
и из Египта, или Атлантиде, па у својој лабораторији, званој рај
(идеални услови рада и развоја креиране јединке), направити то
биће, тог човиека. Писци не знају ту технологију, па то називају
прашина, али шта је Бог употребио, не могу да вам разјасним, али
могу да помислим да неки изузетно напредни компјутерски
програм, неки који ће некад бити, може да из базичних елемената
створи убрзани развој од микроба до компликоване биолошке
форме, а потом, да та форма задобије свиест, неким начином, који
је овде назван дрветом знања.
Право да вам кажем, врло бих волио да се бавим духовним
аспектима Бога, али све што овде могу да прочитам је чисти
материјализам, технологија и најпростија моралност. Тако да не
могу да закључујем у другом правцу, сем онога којим ме води
текст.
А он, текст, описује техничко-технолошки рад једног
човјека, кога називају Бог, а кога ми можемо назвати и човјек, јер
је човјек по његовом обличју. А већ имамо овцу Доли, и припреме
да се, преко ДНК-а, оживе мамути, тако што ће се њихов ДНК
(извађен из фосилних остатака) имплантирати у слонове. На што
144
ће изаћи, видиће се, али као идеја, сасвим је исто ономе што нам
овај текст описује.
Стварно би било љепше нешто онострано, али тога
оностоанога овде нема, а не може га бити ни у наставку текста, јер
што није установљено на почетку, касније може бити само
неприродно калемљење нечега што природно не припада овоме.
145
4.17 I pozna Kajin ženu svoju, a ona zatrudnje i rodi

Enoha. I sazida grad i prozva ga po imenu sina svojega Enoh.
Позна Кајин своју жену, а она је, наравно, из тог народа

гдје је овај направљени човјек дошао. И брзо напредује, Каин, јер
сазида град. Не треба мислити да је то нешто велико. Може то
бити само његова кућа, са оградним зидом, али и то је велико за
некога ко би радио сам, и ко то никад прие није учинио, нити знао
како се ради, а може бити још веће постигнуће, да је он направио
град (стамбене јединице и зидине) за више десетина припадника
овога народа. Свеједно, могао је обоје, јер је имао неку помоћ од
Бога, највјероватније преко оног “знака”. Пошто се из овога види
да протиче вриеме, а њих се двоица не срећу. Каин функционише
без потребе да га Бог навија, није он електрични аутомобил, да се
често батерије требају пунити.
Не гледам више значење имена (Енох), јер ако немам
објашњења за Каина, онда ни остали, послие њега, нису више
важни, и смислу неког значења које би упућивало на особине,
порјекло или симболику. Узимам сад само као обична, лична
имена, која не тумачим даље (сем код оних који ће бити важнији,
касније у причи).
146
4.18 A Enohu rodi se Gaidad; a Gaidad rodi Maleleila: a

Maleleilo rodi Matusala; a Matusal rodi Lameha.
И тако се они жене, у том народу, и иде генерација за

генерацијом. (Можда сам требао погледати из ког су језика ова
имена, али нека, можда то други неко уради.) Већ је шест
генерација, са по једним сином. То је вјероватно због лакше и
брже приче, којом писци постижу већи ефекат и утисак. Тако се
стварају чисти Јевреји, када се узимају жене из другог народа.
Али, опет кажем, није то лоше, јер је ово сад народ Наида, коме је
Бог од Јевреја.
147
4.19 I uze Lameh dvije žene: jednoj bješe ime Ada a drugoj
Sela.
Ламех се мало полакомио, не као Каин, него на жене, и ево

он је први, бар записани, полигамиста. (А колико је тек
незаписаних.)
148
4.20 I Ada rodi Jovila; od njega se narodiše koji žive pod

šatorima i stoku pasu.
Преко Јовила, реинкарнирао се Авељ, јер сад се јављају

сточари. Као, има неке правде, али одложене и заобилазне.
Но, ништа нам не кажу како је, и од чега, живио Каин, како
народ Наидски. То писцима није занимљиво, јер ни не знају, важно
је да су они живи, а потоњи ће да раде.
149
4.21 A bratu njegovu bješe ime Juval; od njega se narodiše

gudači i svirači.
То ће рећи цигани, а данашње речено музичка индустрија.

Тако да имамо непропорционално много Јевреја, репродуктивних
музичара, у врху свиетске музичке сцене, иако се и други исто
тако успјешно баве том врстом музике, али не могу бити у врху.
Нису везани као цриева.
150
4.22 A i Sela rodi Tovela, koji bješe vješt kovati svašta od

mjedi i od gvožđa; a sestra Tovelu bješe Noema.
Товел је био вјешт у ковању, али се не пише од кога је то

научио, као ни од кога је набављао мјед и гвожђе. То су други
народи, који писцима не завређују пажњу.
151
4.23 I reče Lameh svojima ženama, Adi i Seli: čujte glas

moj, žene Lamehove, poslušajte riječi moje: ubiću čovjeka za
ranu svoju i mladića za masnicu svoju.
Ламех испаде врло агресиван, баш као Каин, или Бог, и

ништа мање, него ће он убијати за било шта. Мада мислим, не бој
се пса који лаје, јер то више говори стилска фигура из писаца, који
негдје, у неком полумраку, пише ли, пише, - док напољу живот
буја -, и даје одушка својој жељи да он буде јак и снажан, а не
испијени писар који не види сунца. То је суштина ових риечи.
Али је бит у томе да писци непрекидно инсистирају на
убијању! Одреди смрти.
152
4.24 Kad će se Kajin osvetiti sedam puta, Lameh će

sedamdeset i sedam puta.
Видљиво је да је овај текст прерађиван, дописиван или

стваран, у великом временском распону, и да је то радило
неколико аутора, јер нису уочили да је Бог само заприетио да ће
онај ко би убио Каина, бити седам пута кажњен (каже “седам пута
ће се покајати”, а да би се кајао, не може бити убијен). Но,
туњавим писарима, свако зло изгледа добро, пошто су они
присиљени да не виде ни дана, ни мјесеца, пишући свакодневно у
загушљивим просторијама, на тврдим клупама, без присуства
жена, и без добре хране, а поготово није било веселе музике. Такви
људи, разумљиво, почињу да размишљају о жестоком кажњавању,
па и убијању, а то стављају у уста и примисао Бога.
Но, гледано друкчије, они праве Бога, и то Бога убијања и
страшне освете. То никако не треба испустити из вида. Била би то
наивност, која скупо кошта, не помислити да они нису на некога
утицали, и да овај принцип није дјелатан. О, итекако је дјелатан, то
нам и свакодневица и прича прошлости јасно и недвосмислено
казују.
Пазите се позивача на убиство!
153
4.25 A Adam opet pozna ženu svoju, i ona rodi sina, i nadje
mu ime Sit, jer mi, reče, Bog dade drugoga sina za Avelja,
kojega ubi Kajin.
Код Каина је већ прошло шест генерација, а Адам, какав је

тром и успорен, сад је “опет познао жену своју”, те тако се роди
Сит (коме не знам шта име значи, јер нисам нашао разјашњење,
што не значи да то разјашњење не постоји, али може бити да је
мојој интерпретацији небитно, јер сам и овако видио да се ту
мјешају језици, народи, писци, а бркају ко је шта и када написао).
Пошто је Адам ДНК-а креација и биолошки мутант, - он (а и
неколико првих потомака) је живио деветсто година (имали су
лиек против старости и за опоравак ћелија, то јест имала га је та
група експериментатора која се назива једним именом “Бог”;
истина, о том Богу бих могао више рећи када бих знао значење
термина које употребљавају писци, а и Јевреји из старине, али
мислим да сам и овако подоста, промишљајући, казао и објаснио) -
, за њега и није требала нека брзина у одлучивању и дјелању.
Вриеме није било против њега. Истина, пошто он није биолошки
човјек, него лабораторијски, онда се ни не може рећи друкчије,
него “даде му Бог другог сина”. У ствари, можда је он ту само
лажно покриће, које се разоткрива оваквим риечима, а најбоље је
то исказала Ева, кад је за рођење Каина, казала. “добих човјека од
Господа” (Бога). То је, у ствари, вјештачка оплодња.
Има код неких научних интерпретатора Старог завјета,
тумачење да су Адам и Ева у ствари симболи хромозома, и то
Адам мушког Х-хромозома, а Ева женског Y-хромозома. Пошто ти
хромозоми и данас постоје, нема разлога помислити да се у
Старом завјету они употребљавају као симболичка замјена за
мушко и женско. Јер Адама и Еве, данас нема, бар по овом тексту.
Дакле, нису хромозоми, него плод јаке уобразиље, или
154
препричавање нечег што се начуло, али није с’ваћено, јер се

десило у неким старим лабораторијама, неке старе, моћне
цивилизације (која нема, сасвим сигурно, изглед ових данашњих
лабораторија и биохемије), тако да су писци могли само да
пренесу неке чињенице, које су могли попамтити, док сам процес
нису могли да разумију.
155
4.26 I Situ se rodi sin, kojemu nadjede ime Enos. Tada se

poče prizivati ime Gospodnje.
Не прије, тако да ни други не требају журити. Мислим, са

тим призивањем. Требају добро размислити.
Размислити треба и зашто га призивају. А мислим овако:
Адаму, Еви, каину и Авељу, Бог се непосредно указивао, а остали
су само чули причу о Њему, Богу, рачунајући ту све генерације, па
и нас данас.
Гдје је Бог?
У оностраном? Али био је овостран, односно на земљи, у
вриеме Адама.
Бог је ништа, као код муслимана (“не може се одредити”, а
само се ништа и њихов Бог не могу одредити, па је то онда
једнако), те га не можеш спознати, а можеш радити шта ти воља,
јер је то његова воља. Тако кажу, муслимани.
Отишао је неким свемирским бродом, негдие, у неку другу
лабораторију, кажу теоретичари богова-астронаута.
Опет ће нам се вратити, кажу хришћани, а ту се приклањају
и Деникеновци.
Само што хришћани одлучно тврде, да кад се поново
појави на земљи, да ће доћи до великог, одсутног боја.
Тога се боје и научници који узимају да је реално
постојање разумног живота негдје у Космосу, па савјетују: не
прижељкујте сусрет са ванземаљцима, могли бисмо проћи као
Индијанци са бјелцима. И то причају амерички, бјели, научници, а
они знају шта говоре. Истина, они би да само помислимо на
микробе и бактерије на које не бисмо били отпорни, а ванземаљци
би их случајно доиели. Ми можемо помислити и на нека
супериорна оружја.
У сваком случају: Гдје је Бог? Овај, из овог списа.
***
156
5 ПОДНОШЕЊЕ ИЗВЈЕШТАЈА
157
Mojsijeva 5
158
Ово сад личи на лабораторијску рекапитулацију, шта је

урађено, и шта се збило.
Што употребљавам модерне термине да бих објаснио
нешто што се десило давно прие него што су лабораторије, онакве
какве ми знамо постојале, није моја намиера, него ме структура
текста и опису у њој наводе на такве мисли и тумачења. Не значи
да тврдим да је то урађено у лабораторијама, поготово да су то
учинили неки изванземаљци (мада, стрго гледано, првенствено
мислим теолошки, Бог јесте изванземаљац, јер се и каже да Бог
“створи… земљу”. Без обзира на мале зелене, и теоретичаре
богова-астронаута, и ако је Бог у питању, онако како ће га
интерпретирати у потоњим временима, а како је и започето у
наведеној првој реченици, Бог јесте изван-земаљац. Макар и што
можда има више богова, јер је бар један, ходао по земљи,
причајући са Адамом, Евом, Каином.
Дрги је проблем око језика и како га ја доживљавам као
извјештај из лабораторије у којој се покус одвијао. То једноставно
може да значи да су данашњи хемичари, биолози, биохемичари,
микробиолози, па и физичари, заробљени у форми језика која
одавно постоји, а коју сад управо читамо. Чак не мора да је форма,
може да буде ултимативни облик изражавања, нешто попут
Кантових трансценденталних категорија чистога ума, кад он већ
унапред има шему за оно што ће да види, опише, доживи. Тако да
у језику, како имамо одређене риечи, за одређене предмете, имамо
и опште шеме изражавања, које сличне ситуације описују на
сличне или исте начине.
Можда је тако, али чак и тако, онда у данашњој, на пример
биологији, имамо посла са митом и теологијом, као што и ономе
што читамо у Старом завјету, имамо додир са научним
изражавањем, само митологизираним методом представљања.
Како год, мислим да читам извјештај о ефектима
лабораторијског (контролисаног) експеримента, гдје нам се даје
увид шта је постигнуто са одређеним дјеловањима, и конкретним
159
јединкама. И даље, пошто ни досад нисам могао, назнаке које се

појављују као лична имена, третирам као лична имена, а не као
могуће симболе који упућују на нека значења или радње, јер ми
изворно значење тих рјечи није познато.
160
5.1 Ovo je pleme Adamovo. Kad Bog stvori čovjeka, po

obličju svojemu stvori ga.
Битно је поновити да је човјек створен по обличју Божјем,

и чак и они који су било каквог представљања Бога, могу
свакодневно да га гледају, било на улицу, кући или огледалу, Ово
је врло противречно са потоњом јеврејском и протестантском
праксом, али не може се некога научити уколико он не жели да
чита. Такође, потпуно је супротно исламској пракси и теорији, по
којој Алаха није могуће дефинисати, јер ако би било могуће, онда
он не би био Алах. Овде, при томе не тврдим да су Алах и Бог
исто, макар то други тврде, само кажем да тај Алах нема додирних
тачака са Богом који је створио човјека по свом обличју.
И друга битна одредница ове реченице је да сад имамо
племе Адамово. Било би логично да је то племе Божје, но ако
описивачи желе да говоре само о експерименталној групи, онда је
то оправдано назвати је по првој јединки. Из ње су начињени
остали, овим или оним начином, али чини се да је најсигурније да
је тај начин прављења Адамовог племена био клонирањем.
161
5.2 Muško i žensko stvori ih, i blagoslovi ih, i nazva ih

čovjek, kad biše stvoreni.
Бог, претпостављам, створи мушко и женско, и тек тада их

означи са: човјек. Овај дио Старог завјета, писци су пренијели
негдје из неког много старијег, било записа (не треба сметнути с
ума да су многи списи, који справљачима структуре Старог завјета
нису одговарали, бјеху уништени, што може да значи, а може и
првенствено да значи, да су оригинални текстови били уништени.
Разлог је једноставан, а то је да писци Старог завјета пишу текст за
своју публику, за Јевреје, и зашто би онда откривали да су они то
преписали, рецимо из асирских, египатских или мезопотамских
извора. Уз то, сиромаштво података и разјашњења, в самом тексту,
не мора само да значи да су оскудиевали у прецизним
информацијама, него може и да значи да су лоше преводили с,
рецимо, асирског, јер га нису ни знали довољно, нити добро да
читају, па су онда конструисали приче из чињеница које су
ипиевали да с’вате.
Ово није говор против писаца, њима можемо само да
захвалимо што су прениели макр диелове старих знања, - него
једноставно утврђивање чињенице да је овај текст пренесен из
другог извора, да га је писала неколицина писаца у различитим
периодима, и да су се служили са неколико извора знања, која су
често била противрјечна, те се нису најбоље сналазили, У сваком
случају, велика похвала на рачун писаца, а надати се да ће некад да
се разоткрију и оригинали, тако да бисмо могли да тачно знамо
шта и како је било, односно, шта се овим хтјело рећи.
162
5.3 I poživje Adam sto i trideset godina, i rodi sina po

obličju svojemu, kao što je on, i nadjede mu ime Sit.
Прескочени су Каин и Авељ, јер једног више није било, кад

је писан овај извјештај, па да се надлежни не узнемирава, а други
је то учинио да га нема, па је боље и њега прескочити, а сем тога
су га и удаљили код другог народа, тако да евентуални супервизор
експеримента не би ни примјетио да неко недостаје, поготово и
што је Адам био ћутљив.
Такође, нема ни Еве, а како ћемо видити, нема ни било које
друге жене, само мушкарци (или шта већ та имена значе) ”рађају
синове и кћери”. Могло би бити да су то саморепродуктивна бића,
која се самооплођују, и сама рађају. Могло. А могло би бити да је
ово, како написах, штури приказ експеримента, па онда се набраја
шта је битно, а жене то нису, јер су коришћене жене обичних,
нормалних људи, као што су Каина смјестили код тих обичних,
постојећих људи.
Могло би значити и да је ово клонирање, што би било
најтачније. Имамо, не само Адама, него и све друге, који живе
стотине година, што не мора да је никав производ маште, јер
управо се задњих деценија говори и регенерацији старијих ћелија,
одржвању њих у младићкој форми, те то имамо и код Адама и
његових, клонираних потомака. Уосталом, и човјек (додуше,
понекад се спомене и женско) је настао клонирањем од Бога, јер
шта би било стварање по облику, ако не клонирање. Ма какво да је
оно било онда, и ма какво да ће бити убудуће, бит је да се од једне
јединке добија иста таква друга јединка, иста по облику, али и по
лику.
Сад иде ређање имена, односно скраћени извјештај шта се
десило са коим клоном, и шта је од њега клонирано. Имамо:
Адама, Сита, Еноса, Кајинана, и да не набрајам све, до Ноја и
његових синова. Битно је примјетити да сви рађају синове (а шта
се друго може добити клонирањем мушкарца него мушкарац), а да
163
имају још и синове и кћери, накнадно рођене, а да се они посебно

не спомињу, а то је због тога што су то неуспјели покушаји
клонирања, па се само узгредно помињу.
Само оно што је скроз успјело, поименично се помиње.
Или, да помислимо друго: експериментатори су та бића, те
узгред споменуте, као неодговарајући материјал, пустили негдје,
као што су и Каина одвели даље од лабораторије. У том случају,
могуће је да су преживили потоп, и да имамо много токова
људског рода, који немају везе са линијом Адам – Ноје.
А то је реално одржива претпоставка, без да уводимо било
коју теорију, само да се држимо унутрашње логике овог текста и
чињеница и тумачења која нам он даје.
Тако, сад иде списак оних који су директно клонирани од
Адама, и сви су живли осамсто до деветсто година. Међутим,
најбитније је: нико од њиховим именованих синова није живио
толико дуго, ма ни приближно. То говори да су експериментатори,
који су одрађивали посао након одласка Бога (коме је било свега
преко главе кад је видио шта је направио са Евом и Каином), били
знатно испод нивоа Бога, и да су они знали клонирати, али бочне
линије (синови Адамове основне линије) нису им успиевали тако
добро, односно тако дуговјечно, као Адам и остали.
То ствара противречност. Наиме, испада да су основни
клонови огромно надживљавали своју дјецу, ону бочну, ону о
којима се ништа не спомиње, а ваљда се зато ни не говори о њима,
само напомиње.
Једино се код Ное, спомињу три сина, три успјеле креације.
Но, чак и да кажете да нема говора о клонирању, могу да се
браним да је ово клонирање памети, јер се само говори о
мушкарцима, а жене се не спомињу, а шта је то, него писари, као
мушкарци, фаворизују свој пол. То дође као идеолошко
индоктринирање, односно полно клонирање, јер ето, мушкарци
сами себе производе.
Но, видили смо да је одлучујући преокрет извршила Ева.
164
5.4 A rodiv Sita poživje Adam osam stotina godina,

rađajući sinove i kćeri;
Да примиетим, као што већ написах, ови ”синови и кћери”,

не помињу се посебно, јер очигледно не играју никакву улогу,
осим што их Сит ”производи”. Јасно је и да не живе дуго као Сит и
слични, и пошто се не помиње њихова судбина, можемо сматрати
да је експериментаторе (тако их називам) стид ових нуспроизвода,
кад им је технологија оманула (може изгледати да преводим старе
приче на модерне појмове, али зар није свако тумачење, у свако
вриеме, управо то: схватање помоћу постојећег знања?! Тако су, и
у тој старини, ти тадашњи људи могли ово видети као неке
наднаравности, јер нису могли знати да ће неко, - или да већ тада -,
поседовати знање да прави вештачке људе, клонира и омогућује
јако велик људски виек.), али се отворено не помиње да су
уништавали лоше копије, па у духу ове приче, с обзиром на наш
кратки виек, и тешкоће живота, можемо сматрати да је
човечанство, заправо потомак ових нуспроизвода, комбинованих
са биолошким људима (постојећим народима који се стидљиво
помињу).
165
5.5 Tako poživje Adam svega devet stotina i trideset

godina; i umrije.
Адам ”умрије”. Нема никаквог загробног живота. (Нисам

против њега, живота послие ове патње, напротив, желим га свим
добрим људима, уколико би то било неко сретније битисање од
овога што зовемо живот. Такође, ако ништа друго, знам да неке
особе живе у мојој свиести, иако их одавно нема физички. А кроз
моју подсвиест, и културолошке обрасце, те спонтане радње,
сигурно живе многи из мноштва давних и прадавних генерација
прие мене. Понекад помислим да у нама живе и знања животиња,
које су нам, дарвинистички, преци, јер откуд нама знање о
змајевима, кад их никад нисмо видили, осим што су их видиле
мале животињице, сисари, који су постојали у њихово време.
Понекад мислим, да памтимо сво време, свих времена, и да је ”ја”
– само персонална промена на купи времена, догађаја, чињеница и
постојања. Понекад, а можда бих требао чешће.) Адам једноставно
умрије, као што то бива са сваким живим створом, и нема никакве
Божје помпе око његовог ”прворођенчета”. Бог је тада био сигурно
веома далеко, а никако свеприсутан. Односно, писци пишу онако
како виде, натуралистички, без стављања било каквих теолошких и
мистичких елемената у стварност и реалност.
Ипак, чини се преоштро да Адам нема никакву посебност
приликом своје смрти. То је недостатак инспирације писаца, али и
коришћење извора података који су им били неразумљиви.
Примјетно је, чак наглашено, све до сада, да је опис
материјалистичко-натуралистички, хипер-реализам, чак речено по
филозофији, вулгарни материјализам, у коме, сасвим драстично
може да се види да су људи лишени било каквих осјећаја, јер их
нико не испољава, сем самог Бога (док се појављивао), који је
показивао љутњу и скривао лукавост. Но, да не замеримо писцима,
нешто што нису знали, нису ни могли описати, њихове моћи,
166
имагинације и маште, при карактеризацији појединих ликова, ипак

су биле далеко испод нивоа.
А Адам је најдрастичнији примјер безличног описа, зато
што је он први, и што би требао имати знатно већи простор.
Но, тражили бисмо превише од ових преписивача туђих
знања.
167
5.6 A Sit poživje sto i pet godina, i rodi Enosa;
И поживје Сит, и роди Еноса.
168
5.7 A rodiv Enosa poživje Sit osam stotina i sedam godina,

И рађао је неименоване синове и кћери.
169
5.8 Tako poživje Sit svega devet stotina i dvanaest godina;

i umrije.
И поживје девет стотина и дванаест година. И умрије. Ту

треба запазити да су већином живили преко деветсто година, или
преко осамсто. Ако одузмемо једну нулу, то би могао бити дуги
живот од осамдесет-деведесет година, што је била реалност
тадашњег живота, јер код старих Грка можемо наћи тачне податке
о неким филозофима који су живили преко деведесет година.
Дакле, здрав живот, здрава храна, мањак стреса, пуно физичког
рада, незагађена природа, и ето дугог живота. При томе као
аутобиографе добију маштовите писаре, који животу додају једну
нулу, и онда имамо надвременско живљење. Тако да у овој причи
(мислим на цјелину коментарисану од прве књиге Мојсијеве)
имамо, за сада, комбинацију стварних чињеница са маштовитим,
али и давање научних путоказа (онога што данас мислимо под
“наука”). То говори да се ту мјешају стварна знања писара (која
нису велика, напротив, ограничена су само на чулно и животно
знање) и, вјероватно, не један, него неколико извора већих знања,
која писарима нису разумљива, али су им импресивна, тако да их
желе поставити као окосницу свог писања, што и чине.
170
5.9 A Enos poživje devedeset godina, i rodi Kajinana;
Поживи и Енос, а и роди сина. Типичан патријархални

родослов, у коме се преко негирања жена, жели негирати и утицај
мушкараца других заједница. Не мислим на директан утицај, него
преношење ДНК података преко жена, а овде поготово, пошто
ниједна од тих жена, није створена од Бога, и није из Адамовог
племена, него су то жене из околних народа. То се жели сакрити,
како би се направила чиста раса. Но лаж је кратких ногу, макар и
да дуго траје.
171
5.10 A rodiv Kajinana poživje Enos osam stotina i petnaest

godina, rađajući sinove i kćeri;
Тако Енос поживи осам стотина петнест година.
172
5.11 Tako poživje Enos svega devet stotina i pet godina; i

umrije.
Умрије, без укопа, без церемоније, без жалости било чије.

Људи без емоција, писари без талента.
173
5.12 A Kajinan poživje sedamdeset godina, i rodi Maleleila;
Кајинан такође роди.
174
5.13 A rodiv Maleleila poživje Kajinan osam stotina i

četrdeset godina, rađajući sinove i kćeri;
Поживи готово осам и по вјекова, након рођења првог

сина. И то је занимљиво, да обавезно се рађају прво синови.
175
5.14 Tako poživje Kajinan svega devet stotina i deset

godina; i umrije.
Умрије и он. Никакве погребне обичајности, чак ни укопа.

Шта су радили с њима? Бацали их у воду, у јарак, у жбуње, давали
животињама, остављали гдеј падну? Или спаљивали? Или су
једноставно нестајали, као кад се филм заврши. Имали смо слику,
а сад је више нема. Холограмски људи? Фатаморгана? Мислим да
није, али пошто нема разјашњења, остављам могућности.
176
5.15 A Maleleilo poživje šezdeset i pet godina, i rodi Jareda;
Малеило роди Јареда.
177
5.16 A rodiv Jareda poživje Maleleilo osam stotina i

trideset godina, rađajući sinove i kćeri;
Рађао је неименоване синове и ћери.
178
5.17 Tako poživje Maleleilo svega osam stotina i devedeset i

pet godina; i umrije.
Мало прие деветстоте године је умро. Омладинац. :)
179
5.18 A Jared poživje sto i šezdeset i dvije godine, i rodi

Enoha;
Јаред роди Еноха.
180
5.19 A rodiv Enoha poživje Jared osam stotina godina,

Исто је имао синове и ћерке о којима се ништа не говори.

За писаре нису битни, јер ни Богу нису битни, пошто њега већ
подуго у овој причи нема.
181
5.20 Tako poživje Jared svega devet stotina i šezdeset i

dvije godine, i umrije.
Јаред је скоро дочекао хиљадарку, прие смрти, али пошто

је тешко дочекати и сто година, и сигурно је код старих Јевреја
нико није дочекао, то ни писари никоме нису дозволили да напуни
хиљаду година.
182
5.21 A Enoh poživje šezdeset i pet godina, i rodi Matusala;
Енох је родио Матусала.
183
5.22 A rodiv Matusala poživje Enoh jednako po volji Božjoj

trista godina, rađajući sinove i kćeri;
Сад једна аномалија, а то је Енох. Он живи “по вољи

Божјој” (то је аутомат, који се искључи кад Вољи више није по
вољи). Ту се Бог опет враћа, али само у смислу воље, што може
бити и неки најниже рангирани експериментатор, који је добио
наређење да уради то и то. У овом случају, у вези Еноха.
184
5.23 Tako poživje Enoh svega trista i šezdeset i pet godina;
Јер Енох поживи свега триста шездесет пет година. Скоро

само трећину других живота.
185
5.24 I živeći Enoh jednako po volji Božjoj, nestade ga, jer

ga uze Bog.
И тада Еноха, не ”умрије”, него ”нестаде га”, ”јер га узе

Бог”. Ово је велика новина. Нешто није штимало код Еноха, и он је
”нестао”, а то значи да је уништен прие него му је виек трајања
дотекао. Само се каже да га је узео Бог, што је данас уобичајен
назив за смрт, али то се овдје спомиње први пут, и онда сигурно то
не значи, него на примјер, ако је његов син Матусал упитао
експериментаторе (увео сам их у причу, иако их писари не
помињу, али из понашања Бога, а потом из развоја радње, чини ми
се доста логично да они постоје) ”Гдје ми је отац?”, они су му
одговорили ”Узео га Бог.”, како не би рекли да су му ”искључили
виталне функције”, односно, урадили исто што и Каин учини
Авељу, само не тако сурово. Тако се из једног чина елиминације
неквалитетног производа, израђа накнадно богоштовање (које до
сада не постоји), али и много битније, теорија о ”оном животу”. Из
зла, ето користи. Макар за експериментаторе, писаре, свештенике.
(Но, ако потврдимо да је текст тачан, ако се сложимо са писарима
и данашњим креационистима, онда је, и тад поготово, све морало
да се одвија као у лабараторији – пошто постоје биолошке
законитости -, а оне које називам ”експеримантатори”, то су они
које ће, у каснијим текстовима, писари и креационисти називати
анђелима. Одсуство Бога је разумљиво, јер он, Бог, је створио, а
анђели разрађују, - док је Бог отишао на љетовање или прављење
неког новог свјета, или једноставно, отишао кући да одспава.)
186
5.25 A Matusal poživje sto i osamdeset i sedam godina, i

rodi Lameha;
Матусал, не размишљајући о оцу (овде нико не размишља,

сем Еве, али њу зато више ни не спомињу; живе као немисаона
бића, џаба што су Ева и Адам пробали с дрвета знања), роди
Ламеха.
187
5.26 A rodiv Lameha poživje Matusal sedam stotina i

osamdeset i dvije godine, rađajući sinove i kćeri;
И Матусал настави да живи и рађа.
188
5.27 Tako poživje Matusal svega devet stotina i šezdeset i

devet godina; i umrije.
Опет, готово хиљадарку, али не дају баш до ње.
189
5.28 A Lameh poživje sto i osamdeset i dvije godine, i rodi

sina,
Ламех роди сина. То је првина, да се посебно истиче да је

син, а не именом. Разјасниће се и зашто.
190
5.29 I nadjede mu ime Noje govoreći: ovaj će nas odmoriti

od posala naših i od truda ruku naših na zemlji, koju prokle
Gospod.
Тако Ламех даде сину име Ноје, а према разјашњењима

значења на разним Википедијама, то Ноје значи: почивати (ср
вики), остатак (хр вики) или умирујуће (руска википедија). Но с
обзиром да је Ламех, осим имена, одредио Нои и задатак, односно
судбину, а то је да је да их (које “их”, њих? Које? Да ли све те
дугоживуће? Али њих, једновремено, може бити само три-четири.
Или и дугоживуће и “синове и кћери” о којима се не говори? Или
све народе, који се у причи прикривају? Ма колико да их је,
неколико или мноштво, Ноје добија задатак да их све замјени,
односно да он сам ради, што су до тада сви они чинили. Па ни Бог
то не би могао извести, јер кад би могао, Бог би то и учинио, чисто
да покаже моћ и снагу. Поготово то Ноје не може, који је иако
натчовјек (бар по дужини живота), ипак јако скромних
могућности, за такав задатак.
Шта онда тиме жели да каже Ламех?
Просто: Ламех предвиђа потоп. Ово “предвиђа” не треба
узети као видовитост, него то експериментатори навјешћују даљи
развој експеримента. Наиме, у вриеме Ное, они ће извести општи
потоп, како би тестирали Ноу.
То се зове генерално поспремање лабораторије, а људи то
иначе зову геноциди. Па је ово први геноцид, изведен од стране
Бога, примјењујући временско оружје.
Али, о том, по том.
Само да се вратимо значењу имена Ноиног. Онако,
шаљиво, узимајући сва три нађена значења, може се написати да
Ламех каже: Можете остатак живота умирујуће почивати, јер ће
Ное да уради све за нас.
191
А значењски, опредјељујући се за Русе (јер су они највећи

атеисти кад то треба, а највећи виерници кад је то модерно, тако да
су се они највјероватније највише потрудили око значења, којег на
енглеској Википедији ни нема), могу да преведем Ламехову
поруку као умирујућу: Биће страдање, али ће Ное да спаси што се
спасити може!
192
5.30 A rodiv Noja poživje Lameh pet stotina i devedeset i

pet godina, rađajući sinove i kćeri;
Ламех је још рађао.
193
5.31 Tako poživje Lameh svega sedam stotina i sedamdeset

i sedam godina; i umrije.
Доживио је, истина, свега седам стотина и седам година,

што је сигурно неки симболички број, нешто месопотамско.
Такође, Ламех “умрије”, а није га “узео Бог”, јер је Ламех био
посебан производ, који је требао довести до Ное, и на то указати.
Све је то и учинио.
194
5.32 A Noju kad bi pet stotina godina, rodi Noje Sima,

Hama i Jafeta.
А Ноје, “кад би пет стотина година, роди Сима, Хама и

Јафета”. Сви су рађали раније, сви су имали једног именованог
сина, а Ноје има троицу синова, и све троица су именована. Оно
што је радикално, то је да су сва троица рођена исте године.
Биолошки, то није изводиво, а Богу јесте. Такође, јесте и
експериментаторима, поготово код клонирања, јер се може
(теоријски, ми то не знамо практично) од једног ДНК даваоца
извести већи број клонирања, једновремено. Тако да расправа ко је
од њих старији, ко млађи, нема основа, јер су “близанци”, па се
могу наводити било којим редом, битно је да су се “родили” исте
године, односно, истовремено, или приближно једновремено,
експериментатори су их завршили.
У овом случају, то су три клона, три сина. Нема више
неименованих синова и ћери, сада се припрема догађај, и спремају
се актери.
Ноје, који је “остатак”, оно што ће остати, и што је
“умирујуће” да ће неко преостати.
Сем, који је “просперитет”, напредак, али и “реноме”,
односно са већом славом. Од њега је потекла, према објашњењима,
жута раса, коју су назвали Семити, што би значило да и Јевреји
потичу од њих, пошто су Јевреји подгрупа Семита. Зато је
напредан и славан. Али су се преварили, пошто писци нису
располагали довољним знањем.
Хам, је “врућ”, топао, и од њега су потекли црнци, али
запазите и Канаанци. А од тих Канаанаца потичу управо Јевреји.
То каже археологије, не ови писари. Чак и да су знали, они то не
би признали. Наравно, данашњи Јевреји не потичу ни од Семита,
ни од Канаанаца, него од Њемаца и Руса и других Словена, одакле
су се доселили у Израел након Другог свјетског рата. Ко не вјерује,
нека погледа лица и стас, и нека уради ДНК анализе. Највише ће
наћи германске лозе, тако ја сматрам.
195
Јафет, који је “да кружи (Бог)”, по руској Википедији, а

што бих растумачио као проношење имена Бога (кроз разне
земље). Од њега потичу Европљани. С обзиром да су Европљани
највише и прониели име Бога, ово изгледа доста тачно, мада се
никако не би допало Хитлеру и Црногорцима, и једнима и другима
из разлога увјерености у личну супериорност, оригиналност,
изврност и над-расу, а Хитлеру и због израженог антијеврејства
(којег има и код Црногораца). С обзиром да име Бога могу
проносити само јаки и племенити, или да кроз оне кроз које име
Бога кружи – су истих таквих квалитета, чини ми се прича
симпатична, а због наведених теоретичара над-раса и причалаца о
порјеклу свију од њих, овај ми је Јафет симпатичан, онолико
колико су ми поменути теоретичари огавни. А јсеу веома много.
Шта се даље збивало, расправљаћемо у наредним
поглављима, илити књигама.
***
196
6 Богу треба помоћ
197
Mojsijeva 6
198
Враћам се мало уназад, и означавам Мојсијеве књиге као

Ахнатонске. Овде мислим на фараона Ахнатона, који је први увео
монотеизам, али он није издржао на продуховљеном египатском
простору, него је отишао код дивљих Канаанаца. Истина,
Канаанци су били дивљи упоређено са Египтом и Вавилоном, али
прилично високо, с обзиром на Северну Европу (данашње речено:
Западна Европа). Ипак, као дивљи спрам развијеног Египта, они су
били лак плен за неког од високих свештеника Ахнатона, који је
напустио Египат, било због прогона, било да даље развије
Ахнатонову религију, онако како ју је тај високо постављени
свештеник те виере доживљавао и с’ватао. Због тога имамо причу
о злим Египћанима, о прогону и биегу Јевреја, и о вођству
Мојсијевом до обећане земље. У лику Мојсија, спајају се фараон
Ахнатон и тај избјегли свештеник (или њих више), а под причом о
обећаној земљи, развија се израстање нове виере.
Није чудо што Канаанци постају Јевреји, јер их сада обликују
Египћани, тако да се не осјећају Канаанцима, и да мрзе Египћане,
јер преко те мржње добијају лажни идентитет (да су дошли из
Египта), и тако се могу одвојити од Канаанаца.
Ту је и погрешно с’ваћена теорија о настанку, гдје су је филозофи
тумачили као “настанак, стварање из ничега” (creatio ex nihilo), а
уопште се о томе не ради, него о: настанку из Бога! (У почетку Бог
створи небо и земљу.)
Настанак из Бога је одлична варијанта да се одређена група људи
одвоји од осталих (јер немају везе са њиховим боговима), а с друге
стране да се добије: изабрани народ (јер само једне Бог ствара).
Тако да је стварање из Бога, у ствари стварање из почетка, али тако
да се узрок почетка, а и сам почетак, назову Богом. Односно,
стварање из Бога, није стварање из ничега, него из свега, јер је по
њиховом схватању Бог = све.
Сем, ако у подсвести не желе да признају да је Бог = Ништа, с
обзиром да не може бити дефинисан. Али, тада је из Ништа
настало ништа, што би одлично објашњавало зашто је овако све
траљаво и трапово, неусклађено и лоше.
199
6.1 A kad se ljudi počeše množiti na zemlji, i kćeri im se

narodiše.
Врло оштроумно запажање, вјероватно писци мисле на

инкубаторско размножавање. То као шала, а видим да је реченица
са значењем: “Кад се људи намножише, међу њима је била и
половина жена.” Што показује стилску вештину писаца да имају
низак ниво изражавања. Но, то је оцена књижевна оцена, како
писаца, тако и Бога, од кога је наводно, или стварно, ова књига,
илити сочиненије. Како год узмеш, ни за кога од стваралаца дјела
није похвално.
Међутим, да је ово Бог диктирао Мојсију, било би написао
у првом лицу (“Кад сам – Он, Бог – видио…), али није, па нема
разлога мислити да осим Мојсија постоји нека друга личност, или
Личност, која има надзнање. Такође, пошто нико, сем ове књиге,
не може посвједочити о Мојсију, не морамо ићи даље од писара, а
можемо их смјестити у период од 11. в.пр.н.е. до 7. в.пр.н.е., а то је
од почетка ширења Ахнатонове вјере до њеног уобличавања у
коначни облик “Старог завјета”.
200
6.2 Videći sinovi Božji kćeri čovječije kako su lijepe

uzimaše ih za žene koje htješe.
Како год окрену, писарима испадне чињеница којом сами

себе оповргавају, а поготово написано утјерује у лаж, самообману
и произвољну интерпретацију. Овде видимо две врсте “људи”, а то
су “синови Божји” и “кћери човјечије”. Видимо да упоредо
постоје, и да то писари нису могли да сакрију. Овде се под
синовима божјим не мисли на Адама, Каина, Ноу и сличне, иако се
то тврдило у претходним поглављима, а сада се износе супротни
ставови, да имају још неки синови Божји, који су вероватно више
Божји (рецимо, неке свемирске посаде; или, да будемо искренији,
други богови, који су у сажимању моћи, постали синови јединог
бога), односно, сигурно божанственији, и њима се допадају људске
жене. Шта ћеш кад су писари направили мушкополног Бога са
само синовима (не објашњава се како је добио толике синове;
можда простом диобом), онда се они морају окренути људским
ћерима. Или је то тата, али се претвара да су синови!?
Како било, морамо се наругати писцима, јер су они
потпуно погубили конце, мада их разумјемо, јер ко не би, кад би
писале десетине писара, кроз стотине година (као што је код њих
био случај). Више не знају ни ко је Бог, ни шта је створио, ни куда
све то иде!
201
6.3 A Gospod reče: neće se duh moj do vijeka preti s

ljudima, jer su tijelo; neka im još sto i dvadeset godina.
А да не иде све како треба, то смо знали само на основу

читања, а ево сад и Бог потврђује: неће се Он, Бог, занимати
људима довјека, него им даје још сто двадесет година. Није
савршен – сам о себи потврђује, јер својим дјелом није задовољан.
Што се овде спомиње дух, то је исто као кад би неко рекао:
“Неће се мој дух стално занимати за Ренесансу!” (мада, велика је
баш била та Ренесанса) Дакле, дух није нешто посебно, него само
активност одређеног чиниоца, у овом случају Бога.
202
6.4 A bijaše tada divova na zemlji; a i poslije, kad se sinovi

Božji sastajahu sa kćerima čovječijim, pa im one rađahu
sinove; to bijahu silni ljudi, od starine na glasu.
Видимо да су постојали дивови, односно људи који су били

већи него они што их је направио Бог (мада су писари изгубили из
вида ко је шта направио), и сасвим је сигурно да ти дивови немају
ништа са Богам, макар и да је речено да је Бог створио све у шест
дана, али дивове није, јер су они људска раса, а немају везу са
Адамом. Што се синови Божји састајаху са ћеркама човјечијим, па
су и тада настајали дивови, није исто као и они први, јер су то
силни људи, али не као посебан сој у односу на људе, као што су
то били дивови. Да, писари су то запетљали, није им све јасно, а
рећи ћу и да им је мало тога јасно, јер имају дивови, па људи, па
мјешање синова Божјих и дјевојака људских, па саме људе, тако да
имамо три врсте људи, који нису исто. На пример, Херкул је
настао кад је Зевс био са женом/дјевојком, био је див, а кад је
умро, отишао је и сједи с десне стране свог Оца. Исто тако, - како
се историјске приче користе -, након васкрснућа, Исус Христос ће
отићи да сједи с десне стране свог Оца, оног што га зову Бог.
203
6.5 I Gospod videći da je nevaljalstvo ljudsko veliko na

zemlji, i da su sve misli srca njihova svagda samo zle,
Шта си направио, то си добио, можемо рећи Богу. Али Он,

Бог, не љути се на себе, него на творевину, и тиме јој одаје почаст.
Јер би Он, Бог, требао да се љути на себе, што је тако мало
способан, да му се све отело контроли недуга након што је
направио, али Он, Бог, то не чини. Тиме видимо, да иако је мали,
несавршен, тај малиша је достојан противник Бога, јер изазива у
њему емоције бјеса. То не би могао неко ко не би имао способност
да својим дјеловањем изазове срџбу, односно јаросну љубомору на
своје поступке.
“Тај мали, ти мали, они по своме, а не по моме!” тако Бог
подсвјесно мисли, а свјесно то назива људским неваљаством.
Ти си му ти дао, нема још никаквог ђавола, палог анђела,
сотоне и сличних мрачних бића. Само Бог и човјек, односно, људи.
(И нешто народа и дивова, који немају везе ни с Богом, нити тим
људима с којима се Бог огорчава.)
Али, не ради се о злу, шта Бога брига о злу, и какво зло је у
питању?! О томе нема никаквог нити говора, нити објашњења, па
да кажем, нема ни зла, то писци и Бог, каче људима, нешто чега
није било, нити су у стању да објасне. Мислим, нису у стању да
разјасне о каквом је злу рјеч, а нешто им је потребно да би привели
радњу следећем развоју догађаја.
Кривица се, по обичају, баца на човјека, људе, а Бог је
Понтије Пилат, пере руке од свога мајсторског умјећа. Додуше,
колико пута смо видјели да бјесан човјек уништава нешто што је
направио, а чиме није задовољан, или како дјеца руше своје куле у
пјеску. Много пута.
Е, да, у томе је ствар: Бог хоће да растури шта је направио,
али тако да кривица за растурање падне на жртву, а не извршиоца.
“Држ’те лопова!”
204
6.6 Pokaja se Gospod što je stvorio čovjeka na zemlji, i bi

mu žao u srcu.
Под један: Није свемогућ! Под два: Није све што је било и
што ће бити, уписано у Богу! Под три: Овим под два, доказује се
да Бог није свезнајући!
Сигурно ово писци нису хтјели да кажу, њихова је намјера
била потпуно супротна, наиме да је Он, Бог, толико моћан, да
може да казни људе, а из тога су писци ових књига хтјели да Бога
прикажу као свемоћног и све остало нај. Како написах, управо су
супротно написали, али то није лоше, можемо Бога проучавати
исто као и човјека, односно можемо рећи да је човјек само
умањени Бог, и супротно. Што је боља варијанта него да имамо
нешто неконтролисано и неукротиво, човјеку недостижно и
недоступно. Каква би, напокон, била корист од таквог Бога.
Никаква, или онаква какву сиромах има од супер-богаташа, а то ће
рећи нема никакву корист. Помоћ се може добити од неког
приближнијег, а од нечега недостижног, не достигао ти ту помоћ.
Сад, што су филозофи, пројектовали у Бога све бесконачне
елементе, а потом то преузели теолози, то је њихово право да
лупетају, али са овим библијским Богом то нема никакве везе.
Уосталом, са бесконачним Богом је исто као и са самом
бесконачношћу: Бесконачност не постоји! То је апроксимација
фрагментарних збивања или постојања. Тако и такав Бог не би
постојао. Што се управо у тог непостојећег Бога највише куну
муслимани, то је баш за смијање, јер кад оду код Њега, неће наћи
ни Њега, ни себе! Ха, баш весело: будале срљају у Ништа! Зато
тако јуре, јер им то изгледа као све. Но, пустимо их, па и помозимо
им, нека му јуре.
А овај се јадник пати: каје се и жао му је. Но, после – нема
кајања. Што си направио, то кусај.
205
6.7 I reče Gospod: hoću da istrijebim sa zemlje ljude, koje

sam stvorio, od čovjeka do stoke i do sitne životinje i do ptica
nebeskih; jer se kajem što sam ih stvorio.
Али Он, Бог, није баш суптилан, као ни писци, јер одмах
(да поновим: на недоказану кривицу, јер у ствари не знамо шта је
то зло код људи, па морамо помислити да је зао Бог, коме се мало
прижељело људских мука, па је само тражио изговор, као Аска и
вук), ни мање, ни више, него да истреби људе. Овде бих примјетио
да стоји: “које сам створио”. Прво, баш је у првом лицу, а друго, то
асоцира да Он, Бог, неће истребљивати друге људе (које смо
видили да постоје, претходно). То и није тако страшно, пошто би у
овом случају већина људи остала недирнута, јер су и чинили
већину они који од Бога нису створени, па можемо рећи, да смо то
и ми, и да наше претке казна овог Бога није дирнула. Што се може
онда и оправдати, јер ко зна шта је он створио, па ако није
задовољан, нека их и истребљује. Али одмах затим иде да Он, Бог,
није задовољан ни свим животињама, и ми ту видимо
незадовољство сликара својим дјелом, и потом цјепање платна.
Али, то нема везе са злом, које је наводно оправдање!
Какво зло су учиниле животиње, ајде и да нађемо крволочним,
крвопијским, гмизавим, онима које једу друге, које једу лешеве,
које задају бол, и сваким таквим. Међутим, њих је Бог створио!
Тако да видимо да је овде кајање уствари признање немоћи
и неспособности, па ће Он, Бог, прибјећи разулареном
уништавању.
Е, то је баш моћно!
206
6.8 Ali Noje nađe milost pred Gospodom.
Сви су, само један није! Е, баш па и да повјерујемо. Не да

је тешко поверовати да је неко бољи од других, то стално видимо,
него да је Бог задовољан само једним, то је оно што је
невероватно. Зар Он, Бог, свемоћни, а тако мало моћни. Дакле, не
ради се о томе да је он задовољан једним, нити да је нама тешко
поверовати да такав постоји. Напротив, ничим Он, Бог, није
задовољан, али жели једнога да задржи, како би доказао себи, а и
нама (да, баш нама), потом другим боговима а и другим народима,
да он то може урадити, направити поново, само мора једног
сачувати, да баш не би све од почетка, јер је вероватно то постало
претешко за њега, па се искупљује једним, који је наводно потпуно
добар по његовим критеријумима.
Е, то баш не можемо поверовати, немоћ, незнање,
неспособност, немање времена, притисак Његовог, Божјег Тате, су
много извјеснији, односно, једино је нешто од тога извјесно, а
никако да је Ноје био потпуно по Божјем укусу. У свима омануо,
само у једном није, то никако није логично.
А није логично ни да је незадовољан, јер читаво вриеме ми
не знамо чиме је Он, Бог, то незадовољан, и какво су то зло људи
направили.
Не знају ни писци, јер да знају, написали би.
А не зна ни Бог. Само је љут, и жели да уништава. Може
му се.
207
6.9 Ovo su događaji Nojevi: Noje bješe čovjek pravedan i

bezazlen svojega vijeka; po volji Božjoj svagda življaše Noje.
Шта то значи праведан и безазлен, ништа осим да је живио

по вољи Божјој, а што значи апсолутну покорност. Можемо рећи
да се сад види шта је то зло о коме цјело вриеме прича, а то је да
Ноје није имао своју вољу, док су други људи то имали. Бог ‘оће
аутомате, зато имамо муслимане. Имати своју вољу, највећи је
грјех код Бога. У ствари и једини, јер можеш чинити шта год
‘оћеш, ако то радиш у име Бога, ту гриеха нема, и обрнуто, немој
учинити ништа, али ако је то по твојој вољи, ти си грешан код
Бога.
Но, знамо и за намјештаљку, а то је да је Ноје најављен као
онај који ће учинити нешто велико. Дакле, чак и да није био
послушнији од осталих, он, Ноје, је предвиђен да уради што је за
њега, Ноу, предвиђено, па се његово издвајање правда злом свих и
добром њега.
А што је лаж, јер је било познато да ће он то учинити чим
је рођен, а тада није могло да се зна какав ће бити у животу. Сем
ако Бог није живио његов живот, па је у сваком случају чинио
онако како је он хтио, али тада то не би била прича о Ноју, него
Божјем лукавству.
Бој се лукавога.
208
6.10 I rodi Noje tri sina: Sima, Hama i Jafeta.
Да, то су жутаћи, црнчуге и бјелчуге, тако објашњавају ову

троицу синова. Но, да ли је то добро објашњење? Сви знамо да
није, јер ни већина жуте расе не вјерује у Стари завјет, а поготово
у овакво порјекло, а црнци су то почели вјеровати тек од недавно,
у већем броју, уназад пола вјека. Па шта се ‘оће добити овим?
Жели се рећи да до поновне интервенције Бога (потоп) није било
раса, а да од Ноја, након потопа, то почиње.
Како су његова три сина, могла да постану три различита
типа човјека? Само ако су имали три различите жене, које су
припадале поменутим расама, и чији је ДНК био доминантнији у
односу на ДНК синова! То значи да су те расе постојале и пре
потопа, и пре синова Нојевих, а то такође значи и да су природни
људи (од којих су дошле жене) били “боље израде” него Божји, и
да је Он, Бог, у ствари пошао да уништи те, природне, јер није
могао да поднесе да није могао са копијама да успије, оно што је
некако, некоме, другоме, богу или природи, пошло за руком.
А то је љубомора, злост и свирепост.
То је Бог: масовно убијање!
209
6.11 A zemlja se pokvari pred Bogom, i napuni se zemlja

bezakonja.
Каквог, нема објашњења, јер нема ни зла. Истина, не

браним људе, знам каквих све има, али се супротстављам
злочинитељу и његовом сваљивању кривице на жртву. Ово је
холокауст, геноцид, истребљење, који ће се над Јеврејима, а
поготово православним Словенима, десити у двадесетом вјеку.
Истина, не баш потпуно како то Бог ради, али не треба испустити
из вида да Он, Бог, то први чини, и то без икаквог разлога, мада за
то никад разлога ни нема.
Сем што је Бог, и сем што га католици, у томе, опонашају.
210
6.12 I pogleda Bog na zemlju, a ona bješe pokvarena; jer

svako tijelo pokvari put svoj na zemlji.
Чиме су тјела покварила свој пут на земљи. Нема никаквог

говора о томе, јер није било ни говора о томе шта је добро, шта ли
зло, осим што је Бог рекао свим бићима, и човјеку: Множите се.
У чему је онда зло? Нема га ни у чему, осим у Богу и
Његовим хировима.
Или је то одломак неке приче, коју писари нису знали сем
у основним фрагментима, па онда нису могли ни да је објасне. Не
вјерујем. У том случају они би покушали да смисле неке зле-чине,
да разјасне Божје накане и зашто долази до страшне казне.
Напротив, мислим да баш ова необразложена штурост има
јасну поруку: писари желе да нагласе да је Бог зао! Сад, ако
помислите да су писари добри, и хоће људима да пренесу,
скривено, поруку да се чувају од Злог, ту гриешите. Напротив,
писари својим истицањем Божјег зла желе да подцртају његову
сурову природу и тиме појачају страх људи, а преко јачег страха,
да више потчине људе том Богу.
Напротив: Потони, али не бој се!
211
6.13 I reče Bog Noju: kraj svakome tijelu dođe preda me,
jer napuniše zemlju bezakonja; i evo hoću da ih zatrem sa
zemljom.
Врло отворена претња, врло јасна суровост. Какав би још

доказ требао да се види да је тај Бог, по својој суштини, потпуно
зао у односу на људе. Не може већи и јачи доказ од потпуног
унишавања људи. И то је упозорење: десиће се поново исто. Не
мора потоп, постоји много начина да моћно Биће затре људе. Сад
је само на људима, да нађу начина да се из тога спасу.
212
6.14 Načini sebi kovčeg od drveta gofera, i načini pregratke

u kovčegu; i zatopi ga smolom iznutra i spolja.
Не знам какво је то дрво гофер, али знам да је овај мит о

потопу преузет од Сумераца. То сматрам добрим, и заслугом
писара да су нам пренјели знање једне велике цивилизације. Тиме
и ови скромни писари, плагијатори, постају за мене велики, јер су
пренјели знање једне сјајне цивилизације, макар и крадући њихова
учења. Ипак то није ништа спрам тога да је то учење сачувано.
Друго је ако помислимо, као теоретичари древних
астронаута-богова, да се са ови ковчег-бродом ради о некој високој
технологији, која је могла чак и Сумерцима бити позната, али
јеврејски препричаваоци нису је могли познавати у детаље, само
су могли да пренесу главне чињенице: да је брод постојао и да је
био необичног облика.
Тако да је, у овој причи, вјероватније да се ради о
сумерској технологији, него о Божјем упутству, јер би Он, Бог,
сам, својом рјечју, створио брод, а не би се тиме Ноје замајавао.
Да, Јевреји и Ахнатонци, користе сумерску причу, да би
дали на значају своме пројектованом Богу.
(Опет да кажем: не говорим против Бога, а поготово не
против богова, нити људског обожења, него искључиво
полемишем са овим текстом.)
213
6.15 I načini ga ovako; u dužinu neka bude trista lakata, u

širinu pedeset lakata, i u visinu trideset lakata;
Триста лаката би било око 150 м, ако је лакат пола метра, а

нешто више ако је нешто дужи (лакат). Вјероватно та мјера има
данас прецизну дужину, али се мора рећи да то данашње сасвим
сигурно не одговара оном кад је ово писано, а поготово разлика
може бити велика због тога што су тадашњи људи били доста
ситније грађе. Али, ето, узмимо да је лакат пола метра, и да су
онда димензије брода: дужина 150 м, ширина 25 м, а висина 15 м.
На толишну лађу не би могло стати ни пола врста
копитара, камоли нешто друго!
У чему је онда проблем? Па у томе што преносе сумерски
мит, а приписују га своме Богу!
214
6.16 Pusti dosta svjetlosti u kovčeg; i krov mu svedi ozgo od

lakta; i udari vrata kovčegu sa strane; i načini ga na tri boja:
donji, drugi i treći.
Не могу да кажем да све разумием. На примјер, шта ће

доста свиетлости у ковчегу? Биће потоп, оркан, киша, огромни
таласи, тамно и ниско небо, и чему онда доста свјетлости, кад је
неће ни бити, такорећи. Али је важније запитати се: а како ће та
светлост улазити у ковчех?! Кроз отворе, можда ће неко рећи. Али
где може свиетлост, и то доста свиетлости, онда лако може ући и
вода, а шта ће онда бити са ковчегом?! Потонуће, то сви знамо,
сем Бога. Или Бог зна нешто друго, а то је да тај ковчег неће ићи
кроз воду, него кроз ваздух. Или је тако речено писцима, набачено
овога-онога, а ништа разјашњено до краја, па се они довијају да
нама објасне, оно што њима није јасно, а то је да ће тај ковчег ићи
кроз ваздух. Јер како би могао узимати свиетло у запјенушаном
мору, где свиетла нема, али има воде, која потопи свако пловило
које има отворе. Мада, овде се не асоцира на отворе, овде, у
позадини, осјети се да постоји технологија стакла и затварања
отвора стаклима или нечим сличним. Нисам тражио податке о
настанку стакла и његовој употреби, али ми се чини сигурно да га
археолози не приписују у такву старину. Ипак, готово да бих
могао сведочити да је стакло, или нека слична материја, која
пропушта светлост, али не и воду. Али, како рекох, чак и да га
опреме са пуно прозора, назовимо тако, великих, чему, кад у
олујним временима нема много свјетлости.
Друга је ствар што може изгледати да ови писци не знају
ни шта је бродоградитељство, док умјесто брода, стално говоре о
ковчегу. То није случајност. Јевреји су сасвим сигурно знали за
чамце, а ако тада и нису имали бродова, што је мало вјероватно
(мислим на врјеме кад текст настаје – пар стотина година прие
215
нове ере, а не кад се тескту приписује да је настао), могли су

сигурно да виде феничанске, грчке и многобројне друге бродове
по Средоземљу.
Зашто онда ковчег? Понављам, зато што они преносе
причу, а не разумију детаље, али их фасцинира цјелина приче, те
јој се у потпуности приклањају, иако је не знају растумачити.
Дакле, онда кад је био, било је то нешто што је било налик на
ковчег. Како ја видим, у узбурканом мору, ковчег је много бољи за
плутање, него брод, јер ковчег, ако нема рупа, неће потонути, само
се може превртати на таласима, али они у њему, увјек ће бити на
ногама, јер ће им се само мјењати шта је под а шта таваница, у тим
тренуцима преокрета. А и због ваздуха у њему, он је лакши од
воде и плута. Проблем је са свјетлом, које Бог тражи, и ту видим
друго рјешење, које је можда под утицајем овог времена, али свако
вриеме своја тумачења, а једно ће бити тачно. Можда баш ово. Не
знам шта је лакат код ковчега, нити “на три боја”. Вршим
претпоставке: само мало обрнимо тај ковчег, и поставимо га тако
да стоји у висину, односно да је висок 150 м, а да му је основица
25 м, а ширина 15 м. Тако би добили уздигнути ковчег, који у
ствари личи на ракету, какве данас имамо за лансирање
свемирских посада и сателита. Чак тај ковчег не мора бити ни
четвртаст, довољно је да се тако чини, да тако изгледа, кад се гледа
из даљине. И зато би’ помислио да је “кров му сведи озго од лакта”
само врх, шиљати, ракете. А оно што каже “на три боја”, да је то у
ствари тростепена ракета. Ако сам потпуно погрешно разумио
“три боја”, а нисам ни много погрешио, јер ни оно што нам се
прича нема превише смисла, јер Ноје, ни под којим условима, ни
са своја три сина, да су одрасли људи, не би могао да направи ни
ковчег, ни брод од 150 м, поготово од дрвета, поготово у
предјелима Тигра и Еуфрата, јер ту није било довољно доброг
дрвета, а да је правио на Кавказу, не би могао да има потребан
алат. Ма, не би алат могао имати никако, а нема ни људство,
Једноставно, Ноје није могао, са синовима, направити ни брод
величине 15 м, јер је то и сада, а поготово онда, био изузетно
компликован посао. Шта значи Ноје, и на ком језику, нисам
216
сасвим сигуран да сам нашао, осим што се спомиње да би то

требало значити, на енглеском “rest”, а што би значило, као
именица: одмор, остатак, предах, наслон, ослонац (и још нека), а
као глагол: одморити, почивати, мировати (и још нека). Да се неко
зове Одмор, а наилази потоп, не изгледа разумљиво, сем ако потоп
није нешто што се дешава у лабораторији, макар она била и читава
ова Планета, а Одмор одводи неке изван лабораторије да се
одморе, да буду у миру. Такође, бродови на води, макар били и у
облику ковчега, немају врата са стране. Све ми личи на ракету, а
писарима ко зна на шта личи, они никад то нису видили, али се
труде да опишу онако како су чули да се нешто дешавало.
У сваком случају, Ноје, био макар див, радио то неколико
десетина година свог живота, не би могао направити тај брод
илити ковчег, а камоли у неком ограниченом року какав је имао, а
поготово што је требао скупити животиње и храну. Чак и да су му
животиње саме долазиле.
Па шта је онда Ноје. То је највјероватније, вриеме које је
Бог узео да се одмори од својих лабораторијских послова. “Ево,
одморићу се, а у експерименталну посуду (Планету, било шта), ћу
пустити воду са чесме, да те пацове подавим, па ћу са овима што
сам извадио, почети поново.”
Ја читам, и размишљам. Многи се неће сложити, али ће
противречити себи, односно ставу да је Библија врховна за
познавање Бога.
А ја не могу, онда, да је не читам, и да дајем своје
разумјевање, јер зашто бих је читао, ако бих прихватао туђа
разумјевања. Онда би Библија била непотребна, а тиме и ти
коментатори, јер су они коментатори Библије. Тако да читати
Библију, у овом случају Стари завјет, значи разумјевати. Допадало
се то некоме или не, то не може да оспотри прави читања и
тумачења. Оспоравање тога, оспоравање је Бога, кога они у ствари
желе да заштите.
217
6.17 Jer evo pustiću potop na zemlju, da istrijebim svako

tijelo, u kojem ima živa duša pod nebom; što je god na zemlji
sve će izginuti.
Бог није мислостив, није разложан, а и зашто би био, много

је снажнији. Јер какве везе имају “свако тијело, у којем има жива
душа”, са злом које је приписано човјеку, односно људима. Прво,
видли смо да код људи нема зла, адруго, знамо да је човјек
направљен по Божјем лику, па ако је човјек кваран, то му је од
Бога.
Стога мислим да се не ради о злу, али да се не ради ни о
Богу. Пре десет хиљада година, топио се сњег и лед задњег
леденог доба. Нивои мора су се дизали, а приморски народи су то
запамтили. Једино су јеврејски писари, или ахнатонски, приписали
то свом Богу, а објаснили као казну за људе. У ствари, повлачење
леденог доба, било је награда за људски род!
218
6.18 Ali ću s tobom učiniti zavjet svoj: i ući ćeš u kovčeg ti i

sinovi tvoji i žena tvoja i žene sinova tvojih s tobom.
Он, Бог, прави завјет, односно договор са Нојем, и опет

видимо да се писари не сналазе, пошто је то директни говор,
мислим директан у смислу близине, јер се Бог не обраћа с неких
висина, однекуд непознато, преко анђела или симбола, него лиепо,
пришла Личност Ноју и говори му. Тако је текст написан, и ту се
поимање саодноса с Богом враћа на почетак, кад Бог шета по Врту,
и прича са Адамом и Евом. Дакле, Бог је ту, и говори са Нојем. То
је чудно за мистике, Јевреје и муслимане, али за хришћане не би
требало да буде, пошто је Исус Христос шетао и причао са
људима, непосредно. Бар тако кажу, нисам видио, па само
преносим туђа тврђења. Тако да досадашњи “прилази Богу”
осцилирају од директних контаката, преко потпуног одсуства Бога,
гдје се све дешава “по природним законима” (стављам наводе,
иако у ова два случаја не цитирам, него само ‘оћу да се боље уочи
на шта указујем), до оностраних Божјих порука. То показује
различите писаре, различито време писања, различите изворе
преписивања, те неизграђену теорију о Богу.
Оно друго, а то је да Бог каже Ноју да “уђе у ковчег”, а не
да се попне на брод. Имамо осмочлану, а рекао бих – слободно –
ракетну, посаду: четири мушкарца и толико жена. Орбитална
станица “Мир”.
219
6.19 I od svega živa, od svakoga tijela, uzećeš u kovčeg po

dvoje, da sačuvaš u životu sa sobom, a muško i žensko neka
bude.
Зар Богу, који је наводно свемогућ, није било једноставније

да све збрише, па да све почне из почетка. Бар данас, види се да
међу љидима постоји стварно зло, али нема никакве интервенције
од стране Бога. Или му се не да, или не може, или Га нема. Како
год, сада је зло реално, а Он, Бог, шути, или је умро, како је писао
Ниче.
Ово је била напомена о могућностима Бога, као и
размјерама зла, али треба и рећи да је физички немогуће ово што је
Бог рекао Ноју. Сем у случају да се ради о неким заборављеним
технологијама, или напредним, што данас можемо разумјети као
узимање ДНК од сваке врсте, па њихово обнављање након
одређеног времена. Али што би се то радило, зашто је уопште
потребно да се гради ковчег (а не барка, како говоре), зашто је
потребан Ноје, чему све ово, кад Бог може све из почетка, зар му је
толико тежак тај пети и шести дан кад је створио биљни и
животињски свиет и човјека, односно Адама.
Јесте, тешко му је, претешко, јер се боји да би у том
случају нови Адам и Ева спознали и са дрвета живота, па би му
постали равни. Бог је човјек који вјечно живи, и Он, Бог, не жели
да и човјек постане Бог. (Ахнатонци јер не желе поновно
многобоштво.)
Дакле, Бог из зле намјере изабира Ноја, а не зато што је
Ноје бољи од других, него му је кориснији, јер тако не мора да се
излаже опасности коју споменух.
Могао је Бог и друкчије, у својој свемоћи, да уништи све,
али да само остави у животу ове које спомиње Ноју. Могао је то
220
урадити на земљи, а могао их је дигнути и у ваздух, Богу је све

могуће!
Очигледно, можемо прочитати, овоме није све могуће.
Једино рјешење му је техничке, а не наднаравне природе, и то
кофер, кога ће или одњети, или ће одлетити (кофер), или ће
проплутати, али Бог не може ништа наднаравно да понуди.
Ово је Бог са мало (тачније, за оно вриеме: много) већим
техничким могућностима него људи, и то и писари причају. Мада
они, наравно, препричавају туђу причу, па се додатно запетљавају,
како се може уочити.
Јер, између осталог, Ноје није знао све копнене животиње,
па их није могао све ни спасити (по пар), чак и да их је могао
ставити у ковчег.
Али, оно што промиче писарима, то је да они записују “од
свега жива, од свакога тијела”, а то је погрешка: јер, чему водена
бића спасавати, њима поплава, бура, цунами или било шта, не
може, практично, ништа!
221
6.20 Od ptica po vrstama njihovijem, od stoke po vrstama

njezinijem, i od svega što se miče na zemlji po vrstama
njegovijem, od svega po dvoje neka uđe s tobom, da ih
sačuvaš u životu.
Да поновим: Ово Ноје није могао урадити, јер није могао

да дође до свих копнених животиња, а није их ни познавао. Чак и
да му је Бог све то помогао, они не би могли стати на брод, па и да
су били залеђени у фрижидерима, а ово (о фрижидерима) кажем
фигуративно, не тврдим да је то постојало, него као и чак да је
било, да се животиње не би ни тако могле додатно сабити и
сачувати. Онај ко је познавалац врста животиња, и њихових
величина, лако може да израчуна колики би простор требао. Но,
мислим да је то само забавни напор, али не и суштински, јер се
овде не говори о свим животињама, исто као што се прие није
говорило о свим људима, него само онима које је направио
јеврејски Бог, а сами писари су спомињали многе друге људе и
народе. Тако, можемо да упитамо како је Ноје спасио кенгуре,
емуе, коале или тасманијског ђавола, кад није ни знао за оно што
данас зовемо Аустралија, Тасманија и Нови Зеланд. У ствари, није
знао за већину копна, као ни већину животиња. Ако се говори о
животињама, овде се ради о домаћим, али се вјероватно не ради ни
о њима.
Једноставно, мит о потопу је прича о Божјој немоћи да
уреди добро организован свиет!
Сигурно је да су писари, били свједоци потопа, а ту
мислим на асирске, вавилонске, месопотамске или египатске
писаре, а да су јеврејски писари то преписали од њих. Међутим,
никада није постојао свеопшти потоп, бар не у вриеме људи, али и
копненог живота, тако да су писари једну појаву проширили до
222
недогађајући димензија, како би подвукли снагу доживљаја и

симбол поруке.
А симбол је, како написах, да је Бог неспособан да направи
хармоничан, уређен и незлобив свиет. Уз то, ради се о
материјалистичком Богу, који материјални свиет људи и
животиња, кажњава материјалном казном, а то је потоп, односно,
прекомјерна вода.
Тако да овде видимо прву суштину Бога, а што нам и
писци и Бог желе да зорно покажу и јарко подвуку, а то је да је Бог
= Природа/Natura која се разговара са Човјеком, али тако да му не
допушта да се понаша без-морално, јер тиме поништава и себе, и
Природу, односно, Бога.
223
6.21 I uzmi sa sobom svega što se jede, i čuvaj kod sebe, da

bude hrane tebi i njima.
Још се инсистира на биљној храни, и Бог се прави да није

начинио звјериње и људе, тако да прождиру друге животиње. То је
покушај да се сакрије очевидна “слабост система”, али ми бар не
морамо да у томе саучествујемо.
Ово свеопште прождирање, заправо је огавно!
Уз то, није могуће пониети толико хране, на тако малом
пловилу, ковчегу, ракети.
224
6.22 I Noje učini, kako mu zapovjedi Bog, sve onako učini.
“Одмор” = Ноје, учини како му Бог заповједи, али ћемо то

превести како се могућно десило: И Бог учини све шта замисли!
Јер је Бог направио потоп, а прие тога је рекао Ноју шта да учини
да се од тога заштити.
Осим – ако Бог не може да уради оно што је замислио, еее,
у том случају, потребан му је Ноје.
У ком то смислу? Па шта да мислимо о особи која је
допустила да сви људи изгину, а само је требала да каже да сви
остали, или бар много других, изграде ковчег као и он, Ноје, и чак
мањи, јер нису морали да возе животиње, и имали би времена да
их изграде, јер те животиње нису требали ни скупљати.
Да је одан Богу? Одан у злу? Да, одан у злу!
Богу треба помоћ! Треба на другог да се свали кривица.
Ноје је лице бога које се појављује у општем помору људи, то је
Ноје, а не спасилац свјета.
А то већ видимо од почетка, кад Он, Бог, сва своја
дјеловања, а првенствено зла, одрађује преко људи.
Не треба људе штити (да нису злу склони), али ни Бог није
Љубав!
225
226
СТАРИ ЗАВЈЕТ НА ФИЛОЗОФСКО-САТИРИЧНОМ ТАСУ

(над рукописом Горана Кљајића Постање Постања)
У почетку створи Бог небо и земљу. Или у почетку ипак

бијаше ријеч. Или ријеч можда би у средини или што је још
логичније на крају, јер на крају је увијек ријеч. Ријеч опроштаја,
ријеч заблуде, ријеч пометње, ријеч логике. Ма пустимо логику јер
она зна бити и логична и нелогична, оваква и онаква или што би
још много боље рекао један од оних што су имали шта
рећи,односно један од перјаница тумачења да све може бити и
овакво и онакво, још прецизније релативно, велики ум који је
разумио много тога, јер нико не разумије све, Алберт Ајнштајн. А
овдје је, из једног угла се и тако може тумачити, у овом
Кљајићевом тексту ријеч и о релативитету.
Као што смо већ рекли: У почетку створи Бог небо и
земљу. Са том реченицом о стварању из Старог завјета књижевник
Горан Кљајић отвара своја промишљања зналачки, неки ће рећи
умјетнички, неки филозофски, неки цинички, неки, ко зна све
како, названа „Постање Постања“. На удару овог врсног,
првенствено сатиричара, али овај рукопис, али и неки ранији, ће
показати и по начину размишљања, темамама и критикама, и
филозофа, се нашла Библија, односно дио Библије познат као
Стари завјет и Књиге Мојсијеве и то од постанка па до Великог
потопа. Многи ће већ сам такав приступ назвати богохуљење, али
то је вће њихов проблем.
Горан Кљајић је за своју, што не рећи претежно
филозофску расправу, узео познати и већ сада стари, а самим ти и
архаичан превод Библије од стране Ђуре Даничића за који сматра
и то наглашава у самом уводу и то прије већ двапут неведене прве
реченице да је то хрватски превод: „Стари Завјет је хрватски
латинично, што ће рећи то и јесте хрватски превод. Ма колико све
то било смјешно, то је посредни додатак више да се латим ових
тумачења.“ Као што видимо из ове реченице аутор нам објашњава
227
и један од својих мотива за ову расправу, наводећи већ у старту да

ће своје коментаре писати латинизираном тзв. ћирилицом Вука С.
Караџића. Ова реченица је битна из више разлога од који је
најбитнији тај да она појашњава чињеницу да се ради о аутору
који је велики противник тзв. Вукове реформе језика што се види
током читавог текста ове расправе. Из тог разлога ова расправа
има своју специфичну лектуру која не потпада под тренутно
актуелне шаблоне.
Но вратимо се расправи која је, бар онај дио који је
анализиран, мање више детаљно одрађена и представља Кљајићеву
критику Старог завјета, односно кроз анализу Старог завјета оних
(Кљајић их назива писцима) који су нам га понудили у облику у
којем постоји, али покаткад и поменутог преводиоца Ђуре
Даничића као донекле реформисаног сљедбеника Вука Караџића.
У тим својим критичким расправама Кљајић се маштовито „игра“
са свим и свачим, са значењима, симболима, конструктивношћу
реченице и ко зна све чим још, почесто знајући да буде сатиричан,
али и саркастичан или пак циничан. Овакав начин „игре“ болно ће
да убоде већину вјерника који ће ауторова размишљања свакако
прогласити за велику јерес. Наиме, по Кљајићу су писци Старог
завјета неталентовано, са много пропуста, контрадикторности, и
недосљедности писали ову по многима најзчајнију књигу од када
је свијета. Аутор сматра да писци нису имали чак ни оно што су
морали да имају пишући темељ једне религије а то је машта.
Игноришући могуће значење симобола аутор „у помоћ“ свог
виђења и тумачења Књига постанка позива се неријетко на угледне
филозофе типа Ничеа, Баруха де Спинозе, Лајбница, или пак на
Маркса. У Горановој сатиричној критици посебно мјесто заузима
Бог (Господ) у чијем дјеловању аутор бар по Књизи Постања
налази многобројне празнине, протурјечности, покаткад и опет по
Кљајићу и аљкавости и несавршености, те немогућности потпуног
обликовања. Примјера ради на Даничићев превод: A zemlja bješe
bez obličja i pusta, i bješe tama nad bezdanom; i duh Božji dizaše se
nad vodom, аутор даје свој коментар (наводимо само краћи дио):
„Врло необично! Бог ствара, али не баш да је то нешто лјепо,
228
фино, естетизирано, него поприлично застрашујуће! “Бјеше без

обличја и пуста, и бјеше тама над бездном…” Ух! Страва. Али
откуд сад тама и бездно, кад је он створио “небо и земљу”.
Драмски заплет, самe се pojave ствараju, без Божјег удјела, чак ни
да је наглашено да је то последица његових дјела. Јер, стварно,
откуд бездно?!“
Наведеии цитат понајбоље осликава начин на који Кљајић
расправља са писцима Библије и са самим Господом. Наиме, он
почесто на основу реченице из Старог завјета која би требала бити
сва у симболима, најчешће након опсежне анализе написаног
поставља сам себи питања и даје одговоре обично не признајући
да постоји нешто и између редова, што би се требало наслутити,
отварајући на тај начин многа питања од којих већина или немају
никакве или имају недовољно квалитетне одговоре у Библији. У
овом случају Кљајић не узима у обзир временску дистанцу и сам
развој књижевности тог времена када писање није било раскошно
и најпрецизније. Стога Кљајић почесто до гротеске доводи неке
дијелове Старог завјета (примјера ради, стварање Еве од Адамовог
ребра описано у Библији на сљедећи начин: I Gospod Bog pusti
tvrd san na Adama, te zaspa; pa mu uze jedno rebro, i mjesto popuni
mesom; коју наш аутор коментарише на сљедећи начин: Имамо и
прву анестезију - “пусти тврд сан”, а потом и прву хируршку
операцију - “па му узе једно ребро”, а потом и естетску хирургију
(“и мјесто попуни месом”). Ако ћемо буквално посматрати ствар,
Кљајић приписујући књижевне и многе друге слабостима
творацима Библије, има циљ да постави упитност и самог
постојања Бога. На овакав начин писања тешко да ће будући
читаоци остати равнодушни него ће сам себи постављати одређена
питања што је вјероватно и био основни ауторов циљ. Биће ту
подјела у најмању руку на два табора, а вјероватно и више.
Начин или језик који у својој расправи користи Кљајић
разликује се од општеприхваћеног књижевног језика, тако да је
између осталог у књижевниковом писању примјетно у неким
случајевима одсуства слова ј. На тај начим имамо ријечи типа:
Нигдие, умриети, односно реченице типа: Она које је дониела
229
слободу, за то ће бити “награђена” виечним губитком слободе: “он

ће ти бити господар”! Нису ово једина одступања од данашњег
књижевног језика али су најчешћа. С тим у вези потребно је
нагласити да је сасвим нормално да је право сваког аутора да свој
рад или рукопис пише језиком за који сматра да ће понајбоље
образложити своје идеје и свој став.
Наиме, идеја различитости се заснива на идеји да подигне
ниво демократије тако да ова Кљајићева расправа само може
помоћи да се једно тако капитално дјело као шо је примјера ради,
Стари завјет посматра и из до сада бар на овим прсоторима
потпуно новог угла и свјетла. Свјестан је Кљајић да ће његово
виђење Старог завјета подићи прашину и то не само у
религиозним круговима и да ће сам себи личити на Дон Кихота
који без Санчо Пансе напада на вјетрењаче али је и такође свјестан
и да је један овакав рукопис једноставно морао да напише. Из тог
разлога његов основни циљ вјероватно није била литерарна
вриједност овог дјела, мада се онако никако не смије занемарити,
већ је у овом случају уобзирена суштину прије форме.
На крају овакав један рукопис је свакако потребан јер ће
сигурно у некој будућности покренути одређене расправе, биће ту
и неслагања и слагања, али оно што је најбитније то је да је у овом
друштву и у овом времену могуће ствари посматрати кроз
другачије призме. Кљајићеву призму треба поштовати у сваком
случају, слагали се са њим или не, јер има ону потребну чврстину
која се да бранити од налета који су ту нећемо погријешити
извјесни. Али зар се није до свих истина дошло управо дијалогом.
Стога топло препоручујем овај рукопис за штампање.
И додајмо још само и на почетку и на крају бјеше ријеч, а
овдје је управо ријеч о ријечи.
Миладин Берић
У Бања Луци, марта 2015.
230
ПАР МОЈИХ РЈЕЧИ
Писао сам ово ноћу, један период са прекидима, в

некаквом надахнућу, које, могуће, сад не бих могао да поновим.
Узео сам да се нагоним “са највише превођеном књигом”,
и мислим да сам, мисаоно, учинио доста добрих ствари, које се
тичу уочавања неке логике или нелогичности саме структуре
дјела.
Нека баш јака уочавања, али нека то распозна могући
читалац.
Писао сам својим језиком, јер након распада оне државе,
одржавање овог лажног језика нема више никаквог смисла.
(Позивам оне, који слично или исто мисле, да ме, без бојазни,
следе. Није језик њихов, он је онога ко говори!)
Дакле, осим самог текста, имао сам на уму и друге потребе
које су произилазиле из оваквога приступа.
Једну ћу сад да напоменем:
Сумњам, чисто сумњам (а упућени ће ме, могуће,
оповрћи), да су Ђура Даничић и В.С.Караџић знали хебрејски
језик, и да су са њега превели Стари и Нови завјет.
За Караџића сам потпуно убјеђен да он ни слова од тог
језика није знао, а вјерујем да ни Даничићева (или како се већ
стварно звао) наобразба није била толика.
Ту постоје две могућности:
1 – да је неко (било ко, - могао је Копитар да плати, дала би
му служба новац) превео са хебрејског, а да су Даничић и Караџић
само извршили стилизацију у духу новонаправљеног језика.
2 – оно што је вјероватние, а то је да су и Даничић и
поготово Караџић, преводили са њемачког. Ма која да је то
варијанта њемачког превода, свака се своди на ону коју је прву
превео, са латинског, Мартин Лутер, и тако направио њемачки
књижевни језик.
Или су баш са неког издања његовог превода и они
преводили.
231
Како год, долазимо у врло занимљиву ситуацију:

Православна црква и католичка црква, које су прихватиле
овај нови језик, научавају према протестантској Библији!
Ситуација је врло занимљива, чак за плакати горко-слатке
среће-туге.
Уче своје вернике, било православљу, било католичанству,
по теолошким одредницама оснивача протестантизма.
Ма, поповима је све могуће.
Није нама.
Горан Кљајић
В Бања Луци, средине октобра 2015, в току припреме за
штампу
232
САДРЖАЈ
1 Mojsijeva 1 .................................................................................. 11
1.1 U početku stvori Bog nebo i zemlju....................................... 15
1.2 A zemlja bješe bez obličja i pusta, i bješe tama nad
bezdanom; i duh Božji dizaše se nad vodom. ................................... 21
1.3 I reče Bog: neka bude svjetlost. I bi svjetlost. ....................... 23
1.4 I vidje Bog svjetlost da je dobra; i rastavi Bog svjetlost od tame. .. 24
1.5 I svjetlost nazva Bog dan, a tamu nazva noć. I bi veče i bi
jutro, dan prvi. .................................................................................. 25
1.6 Potom reče Bog: neka bude svod posred vode, da rastavlja
vodu od vode. ................................................................................... 26
1.7 I stvori Bog svod, i rastavi vodu pod svodom od vode nad
svodom; i bi tako............................................................................... 27
1.8 A svod nazva Bog nebo. I bi veče i bi jutro, dan drugi. ......... 28
1.9 Potom reče Bog: neka se sabere voda što je pod nebom na
jedno mjesto, i neka se pokaže suho. I bi tako. ................................ 30
1.10 I suho nazva Bog zemlja, a zborišta vodena nazva mora; i
vidje Bog da je dobro. ....................................................................... 31
1.11 Opet reče Bog: neka pusti zemlja iz sebe travu, bilje, što nosi
sjeme, i drvo rodno, koje rađa rod po svojim vrstama, u kojem će biti
sjeme njegovo na zemlji. I bi tako..................................................... 32
1.12 I pusti zemlja iz sebe travu, bilje, što nosi sjeme po svojim
vrstama, i drvo, koje rađa rod, u kojem je sjeme njegovo po
njegovijem vrstama. I vidje Bog da je dobro. ................................... 34
1.13 I bi veče i bi jutro, dan treći................................................... 36
1.14 Potom reče Bog: neka budu vidjela na svodu nebeskom, da
dijele dan i noć, da budu znaci vremenima i danima i godinama; ... 37
1.15 I neka svijetle na svodu nebeskom, da obasjavaju zemlju. I bi tako. ....... 39
1.16 I stvori Bog dva vidjela velika: vidjelo veće da upravlja
danom, i vidjelo manje da upravlja noću, i zvijezde. ........................ 40
233
1.17 I postavi ih Bog na svodu nebeskom da obasjavaju zemlju. . 42

1.18 I da upravljaju danom i noću, i da dijele svjetlost od tame. I
vidje Bog da je dobro. ....................................................................... 43
1.19 I bi veče i bi jutro, dan četvrti. .............................................. 44
1.20 Potom reče Bog: neka vrve po vodi žive duše, i ptice neka lete
iznad zemlje pod svod nebeski.......................................................... 45
1.21 I stvori Bog kitove velike i sve žive duše što se miču, što
provrvješe po vodi po vrstama svojim, i sve ptice krilate po vrstama
njihovijem. I vidje Bog da je dobro; .................................................. 46
1.22 I blagoslovi ih Bog govoreći: rađajte se i množite se, i
napunite vodu po morima, i ptice neka se množe na zemlji. ............ 48
1.23 I bi veče i bi jutro, dan peti.................................................... 49
1.24 Potom reče Bog: neka zemlja pusti iz sebe duše žive po
vrstama njihovijem, stoku i sitne životinje i zvijeri zemaljske po
vrstama njihovijem. I bi tako. ........................................................... 50
1.25 I stvori Bog zvijeri zemaljske po vrstama njihovijem, i stoku
po vrstama njezinijem, i sve sitne životinje na zemlji po vrstama
njihovijem. I vidje Bog da je dobro.................................................... 51
1.26 Potom reče Bog: da načinimo čovjeka po svojemu obličju, kao što
smo mi, koji će biti gospodar od riba morskih i od ptica nebeskih i od stoke i
od cijele zemlje i od svijeh životinja što se miču po zemlji. ....................... 52
1.27 I stvori Bog čovjeka po obličju svojemu, po obličju Božijemu
stvori ga; muško i žensko stvori ih. ................................................... 54
1.28 I blagoslovi ih Bog, i reče im Bog: rađajte se i množite se, i
napunite zemlju, i vladajte njom, i budite gospodari od riba morskih i
od ptica nebeskih i od svega zvjerinja što se miče po zemlji. ........... 55
1.29 I još reče Bog: evo, dao sam vam sve bilje što nosi sjeme po svoj
zemlji, i sva drveta rodna koja nose sjeme; to će vam biti za hranu. .......... 56
1.30 A svemu zvjerinju zemaljskom i svjema pticama nebeskim i
svemu što se miče na zemlji i u čem ima duša živa, dao sam svu
travu da jedu. I bi tako. ..................................................................... 57
234
1.31 Tada pogleda Bog sve što je stvorio, i gle, dobro bješe veoma.
I bi veče i bi jutro, dan šesti. ............................................................. 58
2 Све супротно .............................................................................. 59
2.1 Mojsijeva 2............................................................................ 60
2.2 Tako se dovrši nebo i zemlja i sva vojska njihova. ................ 61
2.3 2 I svrši Bog do sedmoga dana djela svoja, koja učini; i počinu
u sedmi dan od svijeh djela svojih, koja učini; .................................. 62
2.4 I blagoslovi Bog sedmi dan, i posveti ga, jer u taj dan počinu
od svijeh djela svojih, koja učini;....................................................... 63
2.5 To je postanje neba i zemlje, kad postaše, kad Gospod Bog
stvori zemlju i nebo, .......................................................................... 64
2.6 I svaku biljku poljsku, dokle je još ne bješe na zemlji, i svaku
travku poljsku, dokle još ne nicaše; jer Gospod Bog još ne pusti dažda
na zemlju, niti bješe čovjeka da radi zemlju, .................................... 65
2.7 Ali se podizaše para sa zemlje da natapa svu zemlju. .......... 66
2.8 A stvori Gospod Bog čovjeka od praha zemaljskoga, i dunu
mu u nos duh životni; i posta čovjek duša živa. ................................ 67
2.9 I nasadi Gospod Bog vrt u Edemu na istoku; i ondje namjesti
čovjeka, kojega stvori. ...................................................................... 68
2.10 I učini Gospod Bog, te nikoše iz zemlje svakojaka drveta lijepa
za gledanje i dobra za jelo, i drvo od života usred vrta i drvo od
znanja dobra i zla.............................................................................. 69
2.11 A voda tecijaše iz Edema natapajući vrt, i odande se dijeljaše
u četiri rijeke. .................................................................................... 71
2.12 Jednoj je ime Fison, ona teče oko cijele zemlje Evilske, a ondje
ima zlata, .......................................................................................... 72
2.13 I zlato je one zemlje vrlo dobro; ondje ima i bdela i dragoga
kamena oniha. .................................................................................. 73
2.14 A drugoj je rijeci ime Geon, ona teče oko cijele zemlje Huske. ...... 74
2.15 A trećoj je rijeci ime Hidekel, ona teče k Asirskoj. A četvrta je
rijeka Efrat. ....................................................................................... 75
235
2.16 I uzevši Gospod Bog čovjeka namjesti ga u vrtu Edemskom,

da ga radi i da ga čuva. .................................................................... 76
2.17 I zaprijeti Gospod Bog čovjeku govoreći: jedi slobodno sa
svakoga drveta u vrtu; ...................................................................... 77
2.18 Ali s drveta od znanja dobra i zla, s njega ne jedi; jer u koji
dan okusiš s njega, umrijećeš. .......................................................... 78
2.19 I reče Gospod Bog: nije dobro da je čovjek sam; da mu
načinim druga prema njemu. ........................................................... 80
2.20 Jer Gospod Bog stvori od zemlje sve zvijeri poljske i sve ptice
nebeske, i dovede k Adamu da vidi kako će koju nazvati, pa kako
Adam nazove koju životinju onako da joj bude ime; ........................ 81
2.21 I Adam nadjede ime svakom živinčetu i svakoj ptici nebeskoj i
svakoj zvijeri poljskoj; ali se ne nađe Adamu drug prema njemu. .... 82
2.22 I Gospod Bog pusti tvrd san na Adama, te zaspa; pa mu uze
jedno rebro, i mjesto popuni mesom; ............................................... 83
2.23 I Gospod Bog stvori ženu od rebra, koje uze Adamu, i dovede
je k Adamu. ....................................................................................... 84
2.24 A Adam reče: sada eto kost od mojih kosti, i tijelo od mojega
tijela. Neka joj bude ime čovječica, jer je uzeta od čovjeka. ............. 85
2.25 Za to će ostaviti čovjek oca svojega i mater svoju, i prilijepiće
se k ženi svojoj, i biće dvoje jedno tijelo............................................ 86
2.26 A bjehu oboje goli, Adam i žena mu, i ne bješe ih sramota. . 88
3 Змија............................................................................................ 89
3.1 Ali zmija bješe lukava mimo sve zvijeri poljske, koje stvori
Gospod Bog; pa reče ženi: je li istina da je Bog kazao da ne jedete sa
svakoga drveta u vrtu? ..................................................................... 92
3.2 A žena reče zmiji: mi jedemo roda sa svakoga drveta u vrtu; ....... 94
3.3 Samo roda s onoga drveta usred vrta, kazao je Bog, ne jedite
i ne dirajte u nj, da ne umrete. ......................................................... 95
3.4 A zmija reče ženi: nećete vi umrijeti; .................................... 96
236
3.5 Nego zna Bog da će vam se u onaj dan kad okusite s njega otvoriti
oči, pa ćete postati kao bogovi i znati što je dobro što li zlo. .................... 97
3.6 I žena videći da je rod na drvetu dobar za jelo i da ga je
milina gledati i da je drvo vrlo drago radi znanja, uzabra roda s njega
i okusi, pa dade i mužu svojemu, te i on okusi. ................................. 98
3.7 Tada im se otvoriše oči, i vidješe da su goli; pa spletoše lišća
smokova i načiniše sebi pregače....................................................... 99
3.8 I začuše glas Gospoda Boga, koji iđaše po vrtu kad zahladi; i sakri
se Adam i žena mu ispred Gospoda Boga među drveta u vrtu. ............... 100
3.9 A Gospod Bog viknu Adama i reče mu: gdje si?.................. 101
3.10 A on reče: čuh glas tvoj u vrtu, pa se poplaših, jer sam go, te
se sakrih. ......................................................................................... 102
3.11 A Bog reče: ko ti kaza da si go? da nijesi jeo s onoga drveta
što sam ti zabranio da ne jedeš s njega? ........................................ 103
3.12 A Adam reče: žena koju si udružio sa mnom, ona mi dade s
drveta, te jedoh............................................................................... 104
3.13 A Gospod Bog reče ženi: zašto si to učinila? A žena odgovori:
zmija me prevari, te jedoh. ............................................................. 105
3.14 Tada reče Gospod Bog zmiji: kad si to učinila, da si prokleta
mimo svako živinče i mimo sve zvijeri poljske; na trbuhu da se vučeš i
prah da jedeš do svojega vijeka. ..................................................... 106
3.15 I još mećem neprijateljstvo između tebe i žene i između
sjemena tvojega i sjemena njezina; ono će ti na glavu stajati a ti ćeš
ga u petu ujedati............................................................................. 107
3.16 A ženi reče: tebi ću mnoge muke zadati kad zatrudniš, s
mukama ćeš djecu rađati, i volja će tvoja stajati pod vlašću muža
tvojega, i on će ti biti gospodar. ..................................................... 108
3.17 Pa onda reče Adamu: što si poslušao ženu i okusio s drveta s
kojega sam ti zabranio rekavši da ne jedeš s njega, zemlja da je
prokleta s tebe, s mukom ćeš se od nje hraniti do svojega vijeka; . 109
3.18 Trnje i korov će ti rađati, a ti ćeš jesti zelje poljsko;............ 111
237
3.19 19 Sa znojem lica svojega ješćeš hljeb, dokle se ne vratiš u

zemlju od koje si uzet; jer si prah, i u prah ćeš se vratiti. ................ 112
3.20 I Adam nadjede ženi svojoj ime Jeva, zato što je ona mati
svjema živima. ................................................................................ 113
3.21 I načini Gospod Bog Adamu i ženi njegovoj haljine od kože, i
obuče ih u njih. ................................................................................ 115
3.22 I reče Gospod Bog: eto, čovjek posta kao jedan od nas znajući
što je dobro što li zlo; ali sada da ne pruži ruke svoje i uzbere i s
drveta od života, i okusi, te do vijeka živi. ...................................... 116
3.23 I Gospod Bog izagna ga iz vrta Edemskoga da radi zemlju, od
koje bi uzet;..................................................................................... 117
3.24 I izagnav čovjeka postavi pred vrtom Edemskim heruvima s
plamenijem mačem, koji se vijaše i tamo i amo, da čuva put ka
drvetu od života. ............................................................................. 118
4 Mojsijeva 4 ................................................................................ 119
4.1 Iza toga Adam pozna Jevu ženu svoju, a ona zatrudnje i rodi
Kajina, i reče: dobih čovjeka od Gospoda. ...................................... 122
4.2 I rodi opet brata njegova Avelja. I Avelj posta pastir a Kajin ratar........ 124
4.3 A poslije nekoga vremena dogodi se, te Kajin prinese
Gospodu prinos od roda zemaljskoga; ........................................... 125
4.4 A i Avelj prinese od prvina stada svojega i od njihove
pretiline. I Gospod pogleda na Avelja i na njegov prinos,............... 127
4.5 A na Kajina i na njegov prinos ne pogleda. Zato se Kajin
rasrdi veoma, i lice mu se promijeni. .............................................. 129
4.6 Tada reče Gospod Kajinu: što se srdiš? što li ti se lice
promijeni? ....................................................................................... 130
4.7 Nećeš li biti mio, kad dobro činiš? a kad ne činiš dobro, grijeh je na
vratima. A volja je njegova pod tvojom vlašću, i ti si mu stariji. .............. 131
4.8 Poslije govoraše Kajin s Aveljem bratom svojim. Ali kad
bijahu u polju, skoči Kajin na Avelja brata svojega, i ubi ga. .......... 133
238
4.9 Tada reče Gospod Kajinu: gdje ti je brat Avelj? A on odgovori:

ne znam; zar sam ja čuvar brata svojega? ..................................... 135
4.10 A Bog reče:šta učini! glas krvi brata tvojega viče sa zemlje k meni. ...... 136
4.11 I sada, da si proklet na zemlji, koja je otvorila usta svoja da
primi krv brata tvojega iz ruke tvoje............................................... 137
4.12 Kad zemlju uzradiš, neće ti više davati blaga svojega. Bićeš
potukač i bjegunac na zemlji. ......................................................... 138
4.13 A Kajin reče Gospodu: krivica je moja velika da mi se ne može
oprostiti. ......................................................................................... 139
4.14 Evo me tjeraš danas iz ove zemlje da se krijem ispred tebe, i
da se skitam i potucam po zemlji, pa će me ubiti ko me udesi. ...... 140
4.15 A Gospod mu reče: za to ko ubije Kajina, sedam će se puta to
pokajati. I načini Gospod znak na Kajinu da ga ne ubije ko ga udesi. ...... 142
4.16 I otide Kajin ispred Gospoda, i naseli se u zemlji Naidskoj na
istoku prema Edemu. ...................................................................... 144
4.17 I pozna Kajin ženu svoju, a ona zatrudnje i rodi Enoha. I
sazida grad i prozva ga po imenu sina svojega Enoh. .................... 146
4.18 A Enohu rodi se Gaidad; a Gaidad rodi Maleleila: a Maleleilo
rodi Matusala; a Matusal rodi Lameha. ......................................... 147
4.19 I uze Lameh dvije žene: jednoj bješe ime Ada a drugoj Sela. ...... 148
4.20 I Ada rodi Jovila; od njega se narodiše koji žive pod šatorima i
stoku pasu....................................................................................... 149
4.21 A bratu njegovu bješe ime Juval; od njega se narodiše gudači
i svirači. ........................................................................................... 150
4.22 A i Sela rodi Tovela, koji bješe vješt kovati svašta od mjedi i
od gvožđa; a sestra Tovelu bješe Noema. ...................................... 151
4.23 I reče Lameh svojima ženama, Adi i Seli: čujte glas moj, žene
Lamehove, poslušajte riječi moje: ubiću čovjeka za ranu svoju i
mladića za masnicu svoju. .............................................................. 152
4.24 Kad će se Kajin osvetiti sedam puta, Lameh će sedamdeset i
sedam puta. .................................................................................... 153
239
4.25 A Adam opet pozna ženu svoju, i ona rodi sina, i nadje mu ime Sit,
jer mi, reče, Bog dade drugoga sina za Avelja, kojega ubi Kajin. ............. 154
5 ПОДНОШЕЊЕ ИЗВЈЕШТАЈА ........................................... 157
5.1 Ovo je pleme Adamovo. Kad Bog stvori čovjeka, po obličju
svojemu stvori ga. ........................................................................... 161
5.2 Muško i žensko stvori ih, i blagoslovi ih, i nazva ih čovjek, kad
biše stvoreni. ................................................................................... 162
5.3 I poživje Adam sto i trideset godina, i rodi sina po obličju
svojemu, kao što je on, i nadjede mu ime Sit.................................. 163
5.4 A rodiv Sita poživje Adam osam stotina godina, rađajući
sinove i kćeri; .................................................................................. 165
5.5 Tako poživje Adam svega devet stotina i trideset godina; i umrije. ....... 166
5.6 A Sit poživje sto i pet godina, i rodi Enosa; ......................... 168
5.7 A rodiv Enosa poživje Sit osam stotina i sedam godina,
rađajući sinove i kćeri; .................................................................... 169
5.8 Tako poživje Sit svega devet stotina i dvanaest godina; i umrije. 170
5.9 A Enos poživje devedeset godina, i rodi Kajinana;.............. 171
5.10 A rodiv Kajinana poživje Enos osam stotina i petnaest godina,
rađajući sinove i kćeri; .................................................................... 172
5.11 Tako poživje Enos svega devet stotina i pet godina; i umrije.
173
5.12 A Kajinan poživje sedamdeset godina, i rodi Maleleila; ..... 174
5.13 A rodiv Maleleila poživje Kajinan osam stotina i četrdeset
godina, rađajući sinove i kćeri; ....................................................... 175
5.14 Tako poživje Kajinan svega devet stotina i deset godina; i umrije. ........ 176
5.15 A Maleleilo poživje šezdeset i pet godina, i rodi Jareda; .... 177
5.16 A rodiv Jareda poživje Maleleilo osam stotina i trideset
5.17 Tako poživje Maleleilo svega osam stotina i devedeset i pet
godina; i umrije. .............................................................................. 179
5.18 A Jared poživje sto i šezdeset i dvije godine, i rodi Enoha; . 180
240
5.19 A rodiv Enoha poživje Jared osam stotina godina, rađajući

sinove i kćeri; .................................................................................. 181
5.20 Tako poživje Jared svega devet stotina i šezdeset i dvije
godine, i umrije. .............................................................................. 182
5.21 A Enoh poživje šezdeset i pet godina, i rodi Matusala; ...... 183
5.22 A rodiv Matusala poživje Enoh jednako po volji Božjoj trista
5.23 Tako poživje Enoh svega trista i šezdeset i pet godina; ...... 185
5.24 I živeći Enoh jednako po volji Božjoj, nestade ga, jer ga uze Bog. 186
5.25 A Matusal poživje sto i osamdeset i sedam godina, i rodi
Lameha; .......................................................................................... 187
5.26 A rodiv Lameha poživje Matusal sedam stotina i osamdeset i
dvije godine, rađajući sinove i kćeri; ............................................... 188
5.27 Tako poživje Matusal svega devet stotina i šezdeset i devet
godina; i umrije. .............................................................................. 189
5.28 A Lameh poživje sto i osamdeset i dvije godine, i rodi sina,190
5.29 I nadjede mu ime Noje govoreći: ovaj će nas odmoriti od
posala naših i od truda ruku naših na zemlji, koju prokle Gospod. 191
5.30 A rodiv Noja poživje Lameh pet stotina i devedeset i pet
5.31 Tako poživje Lameh svega sedam stotina i sedamdeset i
sedam godina; i umrije. .................................................................. 194
5.32 A Noju kad bi pet stotina godina, rodi Noje Sima, Hama i
Jafeta. 195
6 Богу треба помоћ..................................................................... 197
6.1 A kad se ljudi počeše množiti na zemlji, i kćeri im se narodiše. ... 200
6.2 Videći sinovi Božji kćeri čovječije kako su lijepe uzimaše ih za
žene koje htješe. ............................................................................. 201
6.3 A Gospod reče: neće se duh moj do vijeka preti s ljudima, jer
su tijelo; neka im još sto i dvadeset godina. ................................... 202
241
6.4 A bijaše tada divova na zemlji; a i poslije, kad se sinovi Božji

sastajahu sa kćerima čovječijim, pa im one rađahu sinove; to bijahu
silni ljudi, od starine na glasu. ........................................................ 203
6.5 I Gospod videći da je nevaljalstvo ljudsko veliko na zemlji, i da
su sve misli srca njihova svagda samo zle, ..................................... 204
6.6 Pokaja se Gospod što je stvorio čovjeka na zemlji, i bi mu žao u srcu. ... 205
6.7 I reče Gospod: hoću da istrijebim sa zemlje ljude, koje sam
stvorio, od čovjeka do stoke i do sitne životinje i do ptica nebeskih;
jer se kajem što sam ih stvorio. ...................................................... 206
6.8 Ali Noje nađe milost pred Gospodom. ................................ 207
6.9 Ovo su događaji Nojevi: Noje bješe čovjek pravedan i
bezazlen svojega vijeka; po volji Božjoj svagda življaše Noje. ........ 208
6.10 I rodi Noje tri sina: Sima, Hama i Jafeta. ............................ 209
6.11 A zemlja se pokvari pred Bogom, i napuni se zemlja
bezakonja........................................................................................ 210
6.12 I pogleda Bog na zemlju, a ona bješe pokvarena; jer svako
tijelo pokvari put svoj na zemlji. ..................................................... 211
6.13 I reče Bog Noju: kraj svakome tijelu dođe preda me, jer
napuniše zemlju bezakonja; i evo hoću da ih zatrem sa zemljom. . 212
6.14 Načini sebi kovčeg od drveta gofera, i načini pregratke u
kovčegu; i zatopi ga smolom iznutra i spolja. ................................. 213
6.15 I načini ga ovako; u dužinu neka bude trista lakata, u širinu
pedeset lakata, i u visinu trideset lakata; ....................................... 214
6.16 Pusti dosta svjetlosti u kovčeg; i krov mu svedi ozgo od lakta; i udari
vrata kovčegu sa strane; i načini ga na tri boja: donji, drugi i treći. ......... 215
6.17 Jer evo pustiću potop na zemlju, da istrijebim svako tijelo, u kojem
ima živa duša pod nebom; što je god na zemlji sve će izginuti. ............... 218
6.18 Ali ću s tobom učiniti zavjet svoj: i ući ćeš u kovčeg ti i sinovi
tvoji i žena tvoja i žene sinova tvojih s tobom. ............................... 219
6.19 I od svega živa, od svakoga tijela, uzećeš u kovčeg po dvoje,
da sačuvaš u životu sa sobom, a muško i žensko neka bude. ......... 220
242
6.20 Od ptica po vrstama njihovijem, od stoke po vrstama

njezinijem, i od svega što se miče na zemlji po vrstama njegovijem,
od svega po dvoje neka uđe s tobom, da ih sačuvaš u životu. ....... 222
6.21 I uzmi sa sobom svega što se jede, i čuvaj kod sebe, da bude
hrane tebi i njima. ........................................................................... 224
6.22 I Noje učini, kako mu zapovjedi Bog, sve onako učini......... 225
243

Goran Kljajić (Goran Kljajich) : POSTANJE POSTANJA

Uploaded by

Document Information

Copyright

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Goran Kljajić (Goran Kljajich) : POSTANJE POSTANJA

Uploaded by

Copyright:

Постање Постања

Напомена - 1: Латинично писано су делови превода Ђуре

Напомена – 2: Автор се, колико год је могао, не придржава

Посвећено свим многобожцима и атеистима, - који падоше

Ово су размишљања које сам добијао током читања, пре,

Па сад да почнем и разлагање текста. (Напомена,

1.1 U početku stvori Bog nebo i zemlju.

Врло импресивна реченица, али није сигурно и да је тачна.

је видио, пронашао или с’ватио. То теолозима не можемо

је у почетку, што је створило небо и земљу. Толико о њему. Нити

поновим: створи земљу. Ово понављам због мрзитеља тјела и оних

рода” били од бога, било Зевса-бика (истине ради, била је то

отимачи). Истина, то “небо” је било загробни дом Египћанима,

1.2 A zemlja bješe bez obličja i pusta, i bješe tama nad

Врло необично! Бог ствара, али не баш да је то нешто

велике, изворне цивилизације. Само је лоше за оне који то желе да

1.3 I reče Bog: neka bude svjetlost. I bi svjetlost.

Ваљда се окуражио оним што је направио, па сад само

1.4 I vidje Bog svjetlost da je dobra; i rastavi Bog svjetlost

Сад није толико у питању свјетлост, колико два сазнања

1.5 I svjetlost nazva Bog dan, a tamu nazva noć. I bi veče i

Данашњи астрофизичари би рекли прва секунда након

1.6 Potom reče Bog: neka bude svod posred vode, da

Овде су писци изгубили снагу стилског замаха и

1.7 I stvori Bog svod, i rastavi vodu pod svodom od vode

Ови настављају о истом, ваљда су мислили да киша долази

1.8 A svod nazva Bog nebo. I bi veče i bi jutro, dan drugi.

Овде имамо да они покушавају, у Библији, не да се баве

1.10 I suho nazva Bog zemlja, a zborišta vodena nazva

Но, што су писци учили од мага, не значи и да су у причи

Имамо, поново, исти редослед, Божју замисао (“рече Бог”),

Неразумљиво је и са стране Израелске, Јеврејске, а то је да се

1.12 I pusti zemlja iz sebe travu, bilje, što nosi sjeme po

Да, врло површно, у ствари никакво објашњење биљног

То нам каже две ствари: 1 – да су писци имали мало

1.13 I bi veče i bi jutro, dan treći.

Колико се мучи, тај Свемогући, већ је дан трећи, а он так

1.14 Potom reče Bog: neka budu vidjela na svodu

Тек сад добијамо ”знаке временима”, а већ имамо

јасно, ни Богу није. Но, тако је с писцима књига: њихови главни

1.15 I neka svijetle na svodu nebeskom, da obasjavaju

Сад се понавља мисао претходне реченице, само друкчије

1.16 I stvori Bog dva vidjela velika: vidjelo veće da

Колико материје ствара Бог, а у осталом, шта би друго и

видјела, него сада ставља именом и ”звијезде”. Неће бити да су

1.17 I postavi ih Bog na svodu nebeskom da obasjavaju

Омиљена тема – небо. Након што их је створио, сад их је

1.18 I da upravljaju danom i noću, i da dijele svjetlost od

Већ речено, па да не улазим у коментар, на прву. На другу,

1.19 I bi veče i bi jutro, dan četvrti.

Рефрен, који се понавља, без смисла са садржајем, али као

Сад сазнајемо да и бића у води имају душе. (Што је битно

Писци, или Мојсије, или неко трећи, рецимо Бог у трћем

Једино је, са тачке настанка, неразборито говорити о

1.22 I blagoslovi ih Bog govoreći: rađajte se i množite se, i

1.23 I bi veče i bi jutro, dan peti.

Јесте да Бог није способан да одједном створи свјет, али ни

1.25 I stvori Bog zvijeri zemaljske po vrstama njihovijem, i

Но, добро, створи то Бог, али зашто? Чему? И одакле му

1.26 Potom reče Bog: da načinimo čovjeka po svojemu

Било би занимљиво упитати, па то и чиним, ако Бог прави

дана, код њих милијарду година), много додирних тачака, без

1.27 I stvori Bog čovjeka po obličju svojemu, po obličju

”По обличју својему”, није само као силуета, то исто значи:

1.28 I blagoslovi ih Bog, i reče im Bog: rađajte se i množite

”Рађајте се и множите се” баш је жестоко речено, и

Овде сам, случајно, прескочио да дам било какво