Izvor: Studije kulture, zbornik, ur.

Jelena Đorđević, Beograd: Službeni glasnik, 2008,

str. 148-154.

Antonio Gramši
HEGEMONIJA, INTELEKTUALCI I DRŽAVA

Antonio Gramši (Antonio Gramsci, 1891-1937) bio je aktivni član italijanske

komunističke partije, član komunističke internacionale, borac protiv fašizma.
Od 1926. do smrti bio je u zatvoru u kojem se bavio promišljanjem problema
društva, kulture i revolucije, što je sabrano u knjigama Zatvorske beleške
(Quaderni del carcere) i Pisma iz zatvora (Lettere dal carcere). Njegova dela
objavljena su posthumno, nekoliko godina posle Drugog svetskog rata. Ona su
postala veoma popularna i izvršila su uticaj na mnoge discipline, od političke
nauke, do sociologije. Gramši je svakako jedan od najuticajnijih pisaca u
okviru studija kulture, naročito zahvaljujući pojmovima koje je razvio, kao što
su hegemonija, organski intelektualac i nacionalno popularno.
Iako Altiserov učitelj, Gramši ulazi kao vodeći teoretičar u studije kulture posle svog
studenta. Britanske studije kulture prihvataju Gramšijev pojam hegemonije i na osnovu
njega razvijaju svoje osnovne koncepcije dokazujući svoje političke pozicije. Ovaj
pojam objašnjava zašto u razvijenom kapitalizmu, uprkos klasnim razlikama, postoji
relativan mir koji pretpostavlja da podređene klase do izvesne mere prihvataju moć i
ideologiju one dominantne. Na osnovu ovog pojma, Gramši pokazuje da vladajuća
klasa ne vlada prostim sredstvima prisile, već mora da ima odredenu meru
prihvatljivosti i u klasama kojima vlada, a to uglavnom postiže na osnovu moralnog i
intelektualnog vođstva u klasnom društvu. Odnos među suprotstavljenim klasama
duboko je zavisan od kulturnih i ideoloških odnosa koji se među njima uspostavljaju. U
složenom kapitalizmu ne radi se o dominaciji, već o borbi za hegemoniju која
podrazumeva moralno, kulturno, intelektualno, a samim tim i političko vođstvo nad
celim društvom. Pojam hegemonije umesto dominacije podrazumeva da u
kapitalističkom društvu buržoazija može da postane hegemonijska sila samo ukoliko
buržoaska ideologija može da se prilagodi opozicionim klasnim kulturama i
vrednostima, dozvoljavajući da se one izraze u svom
  
Hegemonija, intelcktuaki i država

vlastitom prostoru. Pojam hegemonije pokazuje da buržoazija ne želi da uništi kulturu

radničke klase, već da je „artikuliše" prema zahtevima vlastite kulture i ideologije tako
što se u tom procesu menja i sama politika i kultura radničke klase. Među klasama
dolazi do neprekidnog „pregovaranja", naročito na kulturnom i ideološkom planu. Time
što uključuje ovaj dinamičan aspekt, Gramšijev pojam hegemonije posebno se čini
upotrebljivim u studijama kulture, kao radikalno suprotstavljen bilo kakvom
esencijalističkom ili strukturalističkom (statičnom) tumačenju kulture i njenog odnosa
prema društvu. Studije kulture preuzimaju od Gramšija i pojam nacionalno-popularno i
organski intelektualac.

1. Hegemonija
(a) Metodološki kriterijum na kome počiva naše proučavanje mora se zas-
nivati na sledećem: nadmoć jedne društvene grupe iskazuje se na dva načina - kao
„dominacija" i kao „intelektualno i moralno vođstvo". Jedna društvena grupa
dominira antagonističkim grupama koje nastoji da „likvidira" ili podredi, ćak i
oružanom silom. Jedna društvena grupa može, zapravo mora, prethodno da
uspostavi „vodeću ulogu" da bi osvojila vlast (to je, zapravo, jedan od osnovnih
uslova osvajanja vlasti); ona postaje dominantna kad je na vlasti, ali čak iako je ta
vlast čvrsta, i dalje mora da „vodi".
(b) Klasa je dominantna na dva načina: kao „vodeća" i kao „dominantna". Ona
predvodi klase koje su joj saveznici, a dominira onima koje su joj neprijatelji.
Stoga, i pre dolaska na vlast, klasa može (i mora) da „vodi"; kad dođe na vlast
postaje dominantna, ali nastavlja da „vodi"... Čak i pre osvajanja vlasti može i
mora postojati „politička hegemonija", jer samo sila i materijalna snaga koje vlast
sobom nose nisu dovoljne za političko vođstvo ili hegemoniju.
(c) Za „normalnu" hegemoniju na danas klasičnom terenu parlamentarizma
karakteristična je kombinacija sile i pristanka, koji se međusobno uravnotežuju, pri
čemu sila preterano ne preteže nad pristankom. U stvari, uvek se pokušava
obezbediti da sila izgleda zasnovana na pristanku većine, koji izražavaju takozvani
organi javnog mnjenja - listovi i udruženja - koji se, stoga, u odredenim
situacijama, veštački množe.
(d) Nesporno je da hegemonija pretpostavlja uzimanje u obzir interesa i težnji
grupa nad kojima se ona vrši i da treba postići određenu kompromisnu ravnotežu -
drugim rečima, vodeća grupa treba da učini određene ekonomske ustupke.
Nesporno je, ipak, i da te žrtve i taj kompromis ne smeju da dotaknu suštinu, jer,
iako je hegemonija moralno-politička, ona mora biti i ekonomska, nužno mora
podvati na ključnom elementu ekonomske aktivnosti.
(e) Naredni korak je odnos političkih snaga; drugim rečima, procena stepe-
na homogenosti, samosvesti i organizovanosti različitih društvenik klasa. Ovaj
 Studije kulture

korak može se analizirati i diferencirati na različite stupnjeve, koji odgovaraju

različitim momentima kolektivne političke svesti kako su se ispoljavali u dosa-
dašnjoj istoriji. Prvi i najosnovniji stupanj je ekonomsko-korporativni: trgovac se
oseća obaveznim da stane uz drugog trgovca, proizvođač uz drugog proizvođača, itd.,
ali trgovac još uvek ne oseća solidarnost sa proizvodačem; drugim rečima, pripadnici
profesionalne grupe svesni su njenog jedinstva i homogenosti, kao i potrebe da se
ona organizuje, ali to još uvek nije slučaj sa širom društvenom grupom. Drugi
stupanj je onaj na kome postoji svest o solidarnim interesima svih pripadnika jedne
društvene klase - ali još uvek na čisto ekonomskom planu. Već tu se javlja problem
države - ali samo u smislu osvajanja političko-pravne jednakosti sa vladajućim
grupama: polaže se pravo na učešće u zakonodavstvu i administraciji, čak i u
njihovoj reformi - ali unutar postojećih osnovnih struktura. Na trećem stupnju
pojedinac postaje svestan da njegovi sadašnji i budući korporativni interesi nadilaze
korporativne interese čisto ekonomske klase, da mogu i moraju postati interesi i
drugih podređenih grupa. Ovo je najjasnija politička faza i označava odlučujući
prelaz od strukture ka sferi složene nadgradnje; to je faza u kojoj prethodno nastale
ideologije postaju „partija", ulaze u sučeljavanje i sukob, sve dok jedna od njih, ili
samo jedna njihova kombinacija, pokuša da prevagne, prevlada, propagira sebe u
čitavom društvu - donoseći ne samo jedinstvene ekonomske i političke ciljeve, već i
intelektualno i moralno jedinstvo, postavljajući sva moguća pitanja oko kojih se vodi
borba ne na korporativnom, nego na „univerzalnom" nivou, čime uspostavlja
hegemoniju osnovne društvene grupe nad nizom podređenih grupacija. Tačno je da
se država smatra organom jedne konkretne grupe čiji zadatak je da stvara povoljne
uslove za maksimalni razvoj te grupe. No, razvoj i ekspanzija konkretne grupe
smatraju se i prikazuju kao pokretačka snaga univerzalne ekspanzije, razvoja svih
„nacionalnih" energija. Drugim rečima, dominantna grupa je konkretno usaglašena
sa opštim interesima podređenih grupa, a postojanje države smatra se neprekidnim
procesom formiranja i prevazilaženja nestalne ravnoteže (na pravnom planu) između
interesa dominantne grupe i njoj podređenih grupa - ravnoteže u kojoj interesi
dominantne grupe preovlađuju, ali do određene granice - granice usko korporativnih
ekonomskih interesa.
(f) Svaki odnos „hegemonije" je nužno obrazovni odnos i postoji ne samo u
okviru države - između različitih snaga koje je čine - već i na medunarodnom i
svetskom nivou, između grupacija nacionalnih i kontinentalnih civilizacija.

2. Intelektualci
(a) Svaka društvena grupa koja se pojavljuje sa svojom ekonomskom funk-
cijom u svetu ekonomske proizvodnje organski sa sobom stvara jedan ili više
slojeva intelektualaca, koji joj daju homogenost i svest o vlastitoj funkciji, ne samo
na ekonomskom, već i na društvenom i političkom planu. Kapitalistički
Hegemonija, intelektualci i država

preduzetnik stvara oko sebe industrijskog tehničara, stručnjaka za političku eko-

nomiju, organizatore nove kulture, novog pravnog sistema itd. ...
Ako ne svaki preduzetnik, onda njihova elita mora biti sposobna da orga-
nizuje društvo u celini, pa i sve njegove složene organizme usluga sve do nivoa
države, zbog potrebe da se stvore najpovoljniji uslovi za ekspanziju preduzetničke
klase; ili bar moraju biti sposobni da odaberu predstavnike (posebne nameštenike)
kojima će poveriti organizovanje opšteg sistema veza oko samog preduzetništva.
Primetno je da su „organski" intelektualci, koje svaka nova klasa stvara i usavršava
tokom svog razvoja, uglavnom „specijalisti" za parcijalne aspekte osnovne
aktivnosti novog društvenog tipa koju je nova klasa uzdigla.
(b) Koje su „krajnje" granice prihvatanja pojma „intelektualno"? Može li se
naći jedinstveni kriterijum koji bi opisao sve raznolike i disparatne aktivnosti
intelektualaca i, istovremeno i na suštinski način, ih razlikovao od aktivnosti drugih
društvenih grupacija?
Čini mi se da je najčešća metodološka greška traženje tog kriterijuma u po-
sebnosti intrinsične prirode intelektualnih aktivnosti, a ne u celini sistema odnosa u
kojima te aktivnosti (pa i intelektualne grupe koje ih personifikuju) imaju svoje
mesto u ukupnosti društvenih odnosa. Radnika ili proletera, na primer, posebno ne
karakterišu manuelni ili mašinski rad, već obavljanje tog rada pod specifičnim
uslovima i u okviru specifičnih društvenih odnosa (sem što ne postoji isključivo
fizički rad..., jer: u svakom fizičkom radu, čak i najnižem i najmehaničkijem,
postoji minimum tehničke kvalifikacije, odnosno minimum kreativne intelektualne
aktivnosti). Jasno je da preduzetnik, po samom svojoj funkciji, mora imati izvesni
stepen kvalifikacija intelektualne prirode, premda njegova društvena uloga nije
određena njima, nego opštim društvenim odnosima svojstvenim industrijskom
preduzetniku.
Moglo bi se, dakle, reći da su svi ljudi intelektualci, ali svi ljudi u društvu
nemaju funkciju intelektualaca.
Razlikovanje između intelektualaca i neintelektualaca u stvarnosti se odnosi
samo na neposrednu društvenu funkciju profesionalne kategorije intelektualaca,
odnosno na pravac njihove specifične profesionalne aktivnosti - intelektualni rad ili
mišićno-nervni napor. To znači da, iako možemo govoriti o intelektualcima, ne
možemo govoriti o neintelektualcima, jer neintelektualci ne postoje. No, čak ni
odnos između intelektualno-mentalne aktivnosti i mišićno-nervnog napora nije
uvek isti, pa postoje razni stepeni specifične intelektualne aktivnosti. Nema ljudske
aktivnosti iz koje je svaki oblik intelektualnog učešća isključen: homo faber ne može
se odvojiti od homo sapiensa. Najzad, svaki čovek obavlja, van svoje profesionalne
aktivnosti, neki oblik intelektualnog rada, odnosno, on je „filozof, umetnik, čovek
od ukusa, učesnik u konkretnom shvatanju sveta, ima svest o moralnom ponašanju i
tako doprinosi održanju odredenog shvatanja sveta ili njegovoj izmeni, to jest,
nastajanju novih načina mišljenja.
 Studije kulture

(c) Dakle, postoje istorijski nastale specijalizovane kategorije obavljanja

intelektualne funkcije. One su nastale u vezi sa svim društvenim grupama, ali
narodto u vezi sa onim značajnijim, i prolaze mnogo šire i složenije promene
u vezi sa dominantnom društvenom grupacijom. Jedna od najvažnijih karakte-
ristika grupe koja se razvija u pravcu dominacije je da asimiliše ili „ideološki"
pokori tradicionalne intelektualce, a asimilacija i osvajanje su brži i efikasniji uko-
liko data grupa, istovremeno, uspeva da stvori vlastite organske intelektualce.
Ogromni razvoj i organizacija obrazovanja u najširem smislu u društvima
nastalim iz srednjovekovnog sveta pokazatelj su važnosti koja se u modernom svetu
pridaje intelektualnim funkcijama i kategorijama. Uporedo s nastojanjem da se
produbi i proširi „intelektualnost" svakog pojedinca, postoji i težnja sve većem
umnožavanju i sužavanju različitih specijalizacija. To je vidljivo u obrazovnim
ustanovama svih stupnjeva, sve do organizacija koje se bave promovisanjem
takozvane „visoke kulture", kao i u svim područjima nauke i tehnologije.
(d) Sada možemo da utvrdimo dva osnovna „nivoa" nadgradnje: jedan
koji možemo nazvati „civilno društvo", odnosno skup onoga što se obično na-
ziva „privatno", i drugi, koji se naziva „političko društvo" ili „država". Ta dva
nivoa odgovaraju funkcijama „hegemonije" koju dominantna grupa ima u čita-
vom društvu, s jedne, i „direktnoj dominaciji" ili komandovanju, koji se vrše
preko države i „zakonodavne" vlasti, s druge strane. To su funkcije organizo-
vanja i povezivanja. Intelektualci su „delegati" dominantne grupe, koji obavlja-
ju niže rangirane funkcije društvene hegemonije i političke vlasti. To su:
1. „Spontano" pristajanje masa stanovništva na opšte usmerenje koje dru-
štvenom životu nameće dominantna grupa; taj pristanak je „istorijski" izazvan
prestižom (i posledičnim poverenjem), koje dominantna grupa uživa zbog svog
položaja u svetu proizvodnje.
2. Državni aparat sile koji „legalno" nameće disciplinu grupama koje, aktivno
ili pasivno, ne „pristaju". Aparat je, ipak, namenjen čitavom društvu zbog mogućih
kriza komandovanja i momenata kad izostaje spontani pristanak.
(e) Francuska je primer ostvarenog oblika harmoničnog razvoja nacional-
ne energije i, naročito, intelektualnih kategorija. Nova društvena grupacija koja
je politički stupila na istorijsku scenu 1789. godine već je bila potpuno spremna
za obavljanje svih svojih društvenih funkcija i stoga se mogla boriti za totalnu
dominaciju. Ona nije morala da pravi nikakve bitne kompromise sa starim kla-
sama - mogla je da ih podredi svojim ciljevima. Prve intelektualne ćelije novog
tipa nastale su kad i njihovi prvi ekonomski pandani... Ta velika intelektualna gra-
đevina objašnjava funkciju koju je imala kultura u Francuskoj XVIII i XIX veka.
Engleska se razvijala potpuno drugadje od Francuske. Nova društvena gru-
pacija koja je izrasla na temelju modernog industrijalizma pokazala je značajan
ekonomsko-korporativni napredak, ali samo na intelektualno-političkom polju.
Postoji vrlo veliki broj organskih intelektualaca - dakle onih koji su nastali na istom
industrijskom terenu na kome i ekonomska grupacija - ali na višim
 Hegemonija, intelektualci i država 153

nivoima vidimo da je stara zemljoposednička klasa očuvala svoj položaj virtuelne

hegemonije. Ona gubi svoju ekonomsku, ali zadugo zadržava poličko-inte-
lektualnu nadmoć i nova grupa na vlasti je asimiluje kao „tradicionalne intelek-
tualce" i usmeravajuću grupu. Stara zemljoposednička aristokratija povezuje se sa
industrijalcima upravo onim istim spojem koji je u drugim zemljama objedinio
tradicionalne intelektualce sa dominantnim klasama.

3. Država

(a) Mislim da se najrazumnije i najkonretnije o jednoj moralnoj i kulturnoj

državi može reći da je: svaka država je moralna onoliko koliko ispunjava jednu od
svojih najvažnijih funkcija, a to je da uzdiže velike mase stanovništva na određeni
kulturni i moralni nivo, nivo (ili tip) koji odgovara potrebama proizvodnih snaga da
se razvijaju, pa tako i interesima vladajuće klase. U tom smislu su najvažnije
aktivnosti države: škola, kao pozitivna obrazovna funkcija i sud, kao represivna i
negativna obrazovna funkcija; u stvarnosti, pak, mnoštvo drugih takozvanih
privatnih inicijativa i aktivnosti teži istom cilju - inicijativa i aktivnosti koje
formiraju aparat političke i kulturne hegemonije vladajuće klase.
(b) Vlast s pristankom onih kojima se vlada, pristankom koji je organizovan, a
ne generički i neodređen, poput onoga izraženog na izborima. Država ima pristanak
i traži ga, ali ga i „obrazuje" posredstvom političkih i sindikalnih udruženja; to su,
pak, privatne organizacije koje je vladajuća klasa prepustila privatnoj inicijativi.
(c) Stare vladajuće klase bile su suštinski konzervativne, jer nisu težile stva-
ranju organskog prelaza drugih klasa u svoju, odnosno nisu težile „tehničkom"
iideološkom širenju svoje klasne sfere: držale su se koncepcije zatvorene kaste.
Buržoaska klasa postavlja se kao organizam u neprestanom kretanju, sposoban da
apsorbuje čitavo društvo, asimilujući ga u vlastiti kulturni i ekonomski svet.
Funkcija države je potpuno promenjena; država je postala „edukator" itd.
(d) Još uvek smo na području identifikacije države i vlasti - identifikacije koja
je, u stvari, slika ekonomsko-korporativnog oblika, drugim rečima, zbrke između
civilnog društva i političkog društva. Treba primetiti da pojam države obuhvata
elemente civilnog društva (utoliko što bi se moglo reći da je država = političko
društvo + civilno društvo, drugim rečima, hegemonija zaštićena prinudom). Prema
doktrini koja smatra mogućim postepeno odumiranje države zamislivo je postepeno
odumiranje državnih elemenata prinude, kako se bude javljalo sve više svesnih
elemenata uređenog društva.
(e) Obrazovna i formativna uloga države u tome je što ona uvek teži stvaranju
novih i viših tipova civilizacije, prilagođavanja „civilizacije" i morala najširih
narodnih masa nužnostima stalnog razvoja ekonomskog aparata proizvodnje, pa
čak i formiranju novih tipova čoveka.
 Studije kulture

(g) Država se, u stvari, mora shvatiti kao „edukator" upravo zato što teži
stvaranju novog tipa ili stupnja civilizacije. Iz toga što ona suštinski deluje na
ekonomske snage, reorganizuje i razvija aparat ekonomske proizvodnje, stvara novu
strukturu, ne sme se nikako zaključiti da su faktori nadgradnje prepušteni sami sebi
da se spontano razvijaju, rizičnim i sporadičnim razmnožavanjem. Država je i na tom
polju instrument „racionalizacije", ubrzavanja... Ona planski deluje, podstiče,
izaziva, nudi i „kažnjava", jer kad se stvore uslovi u kojima je odredeni način života
„moguć", „krivično delo ili prekršaj" mora imati kaznenu sankciju s moralnom
implikacijom, a ne tek biti generički osuđeno kao „opasno". Zakon je represivna i
negativna strana celokupne pozitivne, civilizacijske delatnosti države. Koncepcija
zakona mora obuhvatati i „hvale vredne" aktivnosti pojedinaca i grupa; pohvalna i
zaslužna delatnost se nagraduje, baš kao što se krivična dela kažnjavaju (a
kažnjavaju se na originalan način, uključujući i ,,javno mnjenje" kao oblik sankcije).
(h) Država je čitav kompleks praktičnih i teorijskih aktivnosti kojima vlada-
juća klasa ne samo opravdava i održava svoju dominaciju, već i uspeva da stekne
aktivni pristanak onih kojima vlada...

Prevela Vera Vukelić

A. Gramsci, „Selection from Prison Notebooks" (prev. Quintin Hoare, Geoffrey
Nowell-Smith), Lavvrence & Wishart, London, 1971, u Cultural Тhеоrу And
Popular Culture, A Reader, ed. J. Storev, Harvester/Whetsheaf, 1994, pp. 215-
222.