Professional Documents
Culture Documents
Lučindan BR 36 PDF
Lučindan BR 36 PDF
ЗА ПЕТРОВДАН 2010.
САДРЖАЈ
Митрополит Михаило: БЕĆЕДА НА ГАВРИЛОВЦУ...2 Др. Звездан Фолић: ЦПЦ (ЕГЗИСТИРАЊЕ И УКИ-
ЂУКАНОВИЋ ПРИЗНАО АУТОКЕФАЛНОСТ ЦПЦ...3 ДАЊЕ)..........................................................................39
ОДЛУКА О УСТУПАЊУ НЕКРЕТНИНА ЦПЦ.......5 Бранислав Борозан: ПРВА ФАЗА РЕКОНСТРУКЦИЈЕ
Др. Чедомир Богићевић: ЦРНА ГОРО, ПРИЈЕСТОЛЕ ЦРКВЕ РОЂЕЊА БОГОРОДИЦЕ МАНАСТИРА
ЗЕМАЉСКЕ СЛОБОДЕ................................................6 ЦРНОЈЕВИЋА НА ЦЕТИЊУ.....................................44
Мр. Ј: ПОЛА МИТРОПОЛИЈИ, ПОЛА АМФИЛО- Симеон Поповић: ДАЈБАБЕ.......................................50
ХИЈУ................................................................................7 Др. Карол Кадлец: АУТОКЕФАЛНЕ ЦРКВЕ ПРАВО-
Драшко Ђурановић: КО ЈЕ ОДОБРИО ПРОМЈЕНУ СЛАВНИХ СЛОВЕНА................................................53
ВЛАСНИШТВА.............................................................8 Бранко Никач: ОДНОСИ ЦРНОГОРСКЕ И СРПСКЕ
Мићо Орландић: ЧИЊЕНИЦЕ СУ СЛАБА СТРАНА ЦРКВЕ..........................................................................62
СПЦ...............................................................................10 Мирко Ђорђевић: АМФИЛОХИЈЕВИ ПОЛИТИЧКИ
Новак Аџић: МОЖЕ ЛИ АМФИЛОХИЈЕ ПРОДАТИ РЕБУСИ........................................................................67
ЦЕТИЊСКИ И ОСТРОШКИ МАНАСТИР..............12 Жарко Л. Ђуровић: САБОР СВЕТИЈЕХ И СЛАВНИХ
Мијат Шуковић: СВОЈИНА И ИМОВИНА НИЈЕСУ АПОСТОЛА................................................................69
СИНОНИМИ................................................................15 Борислав Цимеша: ВЈЕРУЈЕМ, ДАКЛЕ ПОСТО-
Радослав Ротковић: НАСЉЕЂИВАЊЕ ПУТЕМ УБИ- ЈИМ............................................................................71
СТВА..........................................................................19 Чедомир Љешевић: ДАЛЕКО ЈЕ ДО САМООЧИШ-
Горан Секуловић: ПОНИШТИТИ ДЕКРЕТ РЕГЕНТА ЋЕЊА..........................................................................76
АЛЕКСАНДРА.............................................................21 Иван Тепавчевић: ЗБОРНИК РАДОВА О СВЕТОМ
Борислав Цимеша: АНТИТЕИЗАМ ПОДГОРИЧКЕ ПЕТРУ..........................................................................78
СКУПШТИНЕ..............................................................22 Стево Вучинић: ПРОМОЦИЈА КЊИГЕ НОВАКА
Редакција Лучиндана: О ДЕВАСТАЦИЈИ ЦРНОГОР- АЏИЋА.........................................................................84
СКИХ СВЕТИЊА........................................................27 Сретен Зековић: „МАЋЕХА ЦРКВА“ ИЛИ АУТО-
Марко Врбица: ФИЛЕРМОСА КАО ИНСТРУМЕНТ КЕФАЛИЈА.................................................................86
РАЗДОРА У РУКАМА МОЋНИКА..........................30 ИНТЕРВЈУ ДР. МИЛЕНКА ПЕРОВИЋА.................88
Блажо Средановић: СТАМБЕНИ ПРОБЛЕМ ФИЛЕР- Зоран Станојевић: ХУМОР КАО ИДЕОЛОГИЈА....92
МОСЕ............................................................................32 Чедомир Љешевић: БИЈЕЛА БОЈА ЗНАК НЕВИНО-
Сретен Зековић: ЊЕГОШ И МАЖУРАНИЋ.............33 СТИ ИЛИ ПРЕДАЈЕ....................................................93
Митрополит Михаило: БЕĆЕДА У ДАНИЛОВГРАДУ..38
Данас славимо Ђурђевдан, велики хришћански празник у част Светога Ђорђа којему због љубави
према Христу не би тешко да остави чин трибуна, богатство, царску почаст и привилегије, пријатеље и
сав свијет. Када цар Диоклецијан отпоче страшно гоњење хришћана, ступи Ђорђе пред њега и одважно
исповиједи да је и он хришћанин. По Царевој наредби отпоче страшно мучење овога мартира. Кладе на
ногама, тешки камен на прси, везање за точак повезан са даскама са великим ексерима под којим су га
окретали док му тијело не постаде једна крвава рана, закопавање у ров из кога му само глава бјеше ван
земље, три дана и три ноћи, смртоносни отров и све те непрестане и невиђене муке теже од смрти, уз
молитву Богу и Божје исцјељење оставише га у животу на удивљење народа. Када и мртваца једног Бог
молитвом васкрсе, тада многи примише Христову вјеру. Међу овима бјеше и царева жена Александра,
главни жрец Атанасије, Гликерије, Валерије, Донат и Терина. Цар најзад осуди на поćечење мачем Ђорђа
и своју жену Александру. Она издахну на губилишту, а Ђорђе би поćечен 303. године. Чудесима на
његовом гробу не би краја и нема им броја. За неизмјерну љубав и вјеру у Бога и Исуса Христа, Господ
га награди вијенцем неувеле славе на небу и на земљи, као и животом вјечним у царству Свом. Дарова
му Господ силу и власт да помаже у биједама и невољама онима који га славе и његово име призивају.
Хагиографи широм хришћанског свијета назвали су га светом звијездом међу звијездама, а поједини
поети му и молитву срочили: „Свети Ђорђе, господаре наш!“ Пјесници му исписаше баладу: „Ексере би
требало ковати од Ђорђевих, јер не би било чвршћих од ексера тих.“ Свети Ђорђе је подвигом исписао
свету пјесму за хришћански народ да би је овај на вјеки вјеков читао својим народним очима.
Значајан дио Црне Горе данас слави ову велику славу. Слави је и велики дио Ријечке Нахије и
цеклинског племена који су своју славску радост дијелили и са самим Црногорским двором, пошто је
Ђурђевдан слава потоње Црногорске динасије Петровић Његош. Под њеним вођством црногорски хероји
вјековима очуваше света имена Црне Горе и Црногорске православне цркве водећи борбу за крст часни
и слободу златну. У томе им је водиљом био и култ Светога Ђорђа, као култ мученичке и жртвене борбе
за слободу, достојанство и вјеру у Бога. Култ Светог Ђорђа допринио је формирању црногорског култа
херојске и жртвене смрти као „пића најслађег душевног којијем се пјане покољења“, како стиховима
својим проговори на сав глас бесмртни Његош. Смрти се гледало право у очи, а побједа је водила у
славу и „бесмртно царство појезије“. У славу и част великомученика Светога Ђорђа, подиже господин
Будимир Лопичић, на Гавриловцу на Скадарском језеру Божји храм посвећен овом свецу тако оданом
Богу и Божјем сину Исусу Христу. На прошли Ђурђевдан освјештасмо свето здање, прво новизграђено у
обновљеној Црној Гори у славу Црногорске Православне Цркве. Од тада се у овом Божјем храму шири
Божанска љубав и милост јер је ово Богоугодно дјело потврдило рађање човјека у Богу. Данас ћемо у овој
светињи крстити и вјенчавати синове и шћери Црне Горе и вјернике Црногорске Православне Цркве.
Њима и свима Црногорцима који славе Ђурђевдан срећна слава и нека њима и Вама свима
овај светац донесе обиље радости, задовољства, сваку благодат и вјечност у тренутку у слободној нам
домовини, Црној Гори.
Будите Благословени! Архиепископ Цетињски и
Митрополит Црногорски
CМихаило
3
ЂУКАНОВИЋ ПРИЗНАО АУТОКЕФАЛНОСТ
ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
Осим новинара „Фокуса“, за интервју са Премијером питања су достављале и исељеничке
организације у Сјеверној Америци. На питање организације из Торонта када ће се Влада јасно изјаснити
о постојању Црногорске Православне Цркве и да ли су посљедње изјаве предсједника Филипа Вујановића
уједно и званични став извршне власти, Ђукановић је одговорио да је „неспорна аутокефалност
Црногорске православне цркве“.
„Она је потврђена у бројним историјским документима. Једнако тако, неспорно је и легитимно
обнављање ЦПЦ. Но, чак и да не постоје ти необориви факти, самосталност ЦПЦ проистиче и из уставног
права на исповиједање вјере и слободу вјерског организовања“, казао је Ђукановић, који је признао да у
„државном врху постоје одређене разлике“ о томе.
Часни зборе,
дико црногорска,
даме и господо!
ПОЛА МИТРОПОЛИЈИ
ПОЛА – АМФИЛОХИЈУ
На Митрополију су од 1993. до 2002.године Црква Светог Јована у Бајицама и Влашка црква у
преписане десетине вјерских објеката у општинама центру Цетиња. Слична ситуација је и на сјеверу
Подгорица, Даниловград, Никшић и Бар, као и 12 Црне Горе, гдје су у општинама Колашин, Мојковац,
хиљада квадратних километара земљишта, чији се Жабљак, Шавник и Плужине православни вјерски
добар дио налази на Приморју. објекти остали државни. На Митрополију је у
посљедњих десет година преписано и 12 хиљада
Подгорица – У периоду од 1993. до квадратних километара земљишта, чији се добар
2002.године у општинама Подгорица, Даниловград, дио налази на Приморју – каже за Побједу Стево
Никшић и Бар све цркве и манастири из државног Вучинић, који у јавности најчешће наступа као
власништва прешле су у својину Митрополије промотер интереса ЦПЦ.
црногорско-приморске, тврде у Црногорској На основу посједовних листова , у које
православној цркви. је Побједа имала увид, цркве и манастири су до
Према њиховом истраживању, половина деведесетих биле заведене као појединачна правна
вјерских објеката у которској општини остала лица и биле су у власништву села, братстава,
је дио државне имовине, док су у будванској и племена и државе.
херцегновској сви православни објекти и даље Митрополија црногорско-приморска до
у власништву државе Црне Горе. Важно је деведесетих није била правно лице, тако да је
напоменути да су будвански манастири Режевићи законски било немогуће преписати имовину
и Градиште остали у државном власништву, као и на ту заједницу. У Црногорској Православној
8
Цркви тврде да је одлуком Владе Црне Горе из Црногорско-приморске, на име Српске православне
1998.године Митрополија црногорско-приморска цркве, а поједина и на име Београдске и Пећке
добила статус правног лица, отворила жиро рачун патријаршије.
у банци постала власник наведене имовине. Према Прије двије године, Управа за некретнине
њиховим тврдњама, до 2000.године унос података у је на жалбу Црногорске Православне Цркве да је
катастар одрађивао се ручно, да би послије увођења Српска црква ту имовину незаконито преписала
базе података овом државном органу био дат налог на себе, власништво над црквеном имовином
да се све што се води као сакрални објекат упише у пријестоници вратила у оквире из периода
под матичним бројем Митрополије. 1962.године, када је укњижена у катастарске књиге
Знатан дио веома вриједне имовине, коју као својина црногорског народа, тј. државе.
је Српска црква укњижила на себе у посљедњој Директор Управе за некретнине Мићо
деценији, како стоји у листовима непокретности Орландић је за Побједу потврдио да Митрополија
у који је Побједа имала увид, преписан је на зна, а да треба да знају и грађани, да је цетињска
митрополита Амфилохија лично као власника, подручна јединица ту одлуку донијела у складу са
сувласника или корисника. Амфилохије Радовић законом и имовину вратила ономе коме и припада.
власник је 59 листа непокретности. Он истиче да Митрополија црногорско-приморска
Митрополит Амфилохије је, на основу нема аргумената, нити докумената којима може
података Управе за некретнине, власник имовине у доказати да је та својина бесправно одузета овој
Рогамима, Сеоцима, Грбавцима, Махали, Врањини, вјерској заједници.
Гостиљу, Цијевни, Беранама, Петњику, Жабљаку, Мр.Ј.
као и на бројним локацијама у Подгорици и Бијелом Побједа, 3.4.2010. стр. 3.
Пољу. Остала имовина се води на име Митрополије
Други пишу
ПОРТАЛ АНАЛИТИКА
КО ЈЕ ОДОБРИО
ПРОМЈЕНУ ВЛАНИШТВА?
Манастир Острог је – без рјешења и У разради могућих начина на који је дошло
правног основа – из власништва Добра Манастира до промјене титулара својине, може се основано
Острог прешао у својину Митрополије црногорско- закључити да су у посао тајне промјене власника
приморске! Чин преписа власништва одиграо се уз морале бити упознате неке особе са високих
тајно одобрење некога из врха црногорске власти, државних адреса Црне Горе.
у периоду од марта 1990.године до марта 2010. Првобитно власништво: Документа којима
године. располаже портал Аналитика недвосмислено
Манастир Острог, једно од највећих показују да је Манастир Острог, са катастарским
европских светилишта, постао је власништво парцелама у долини испод светилишта, још у
Митрополије црногорско-приморске Српске доба ФНР Југославије, био власништво – Добра
православне цркве, а да нико из надлежних служби Манастира Острог.
и државних институција Црне Горе данас не У посједовном листу број 1 из 1954.године
располаже подацима – када је и по којем рјешењу је записано да у срезу Титоградском, на територији
уписано то власништво! Слап Даниловградски, а на катастарској општини
У Управи за некретнине Црне Горе не Врела, под редним бројем 1, 2, 3, 4, 5 и 9 уписано
постоји записник нити одговарајуће рјешење на власништво над Манастиром Острог, али и великим
основу Закона о премјеру, катастру и уписима дијелом долине испод манастира.
права на непокретности да би се открио начин Неспорно је, свакако, да су
пререгистрације власништва Манастира Острог, свештенициСрпске православне цркве годинама,
сазнаје портале Аналитика. Једино извјесно: деценијама водили рачуна о манастиру, да су
пререгистрација је обављена у периоду између 14. обављали службу и чували мошти Свеца...
марта 1990.године и 11. марта 2010.године. Али, Манастир Острог није био имовина
9
Српске православне цркве нити Митрополије Да ли се тада, у тим „оловним временима“,
цетињско-приморске као правног лица: тадашња родила идеја да Српска православна црква
комунистичка држава Црна Гора је, очито, имала брзопотезно под своје власништво стави виталне
разлога да не дозволи право својине цркви чији је сакралне објекте попут Манастира Острог? Није
центар био ван Црне Горе. ту ријеч само о духовности: Манастир Острог
Посљедња званична потврда: Такво правно доноси Српској православној цркви милионе еура.
стање остало је на снази најмање 36 година. Да ли је заиста тада идеја спроведена у дјело, иако
Посљедња званична потврда да власништво над је Манастир Острог још 1961.године проглашен
манастиром Острог није мијењано потиче од 14. за споменик културе Црне Горе и, као споменик
марта 1990.године. културе, требало да је имовина државе?
Тада је овјерен и потписан Записник Према једном извору портала Аналитика,
о поступку излагања на јавни увид података промјена власништва је обављена 1994. или
о непокретностима, утврђен премјером и 1995.године; други извори да се све тајно
катастарским класирањем земљишта. Трочлана одиграло након 1997. године и расцјепа у ДПС,
комисија на чијем је челу била Славица Даниловић, када је црногорски државни врх – током борбе
констатовала је да је у пописном листу бр 53 против Милошевића – склапао тајне договоре са
уписан Манастир Острог и утврдила исто стање митрополитом Амфилохијем како би се српски
као и давне 1954.године. митрополит „пацификовао“.
О садржају записника, што је за ову Волшебна пререгистрација власника:
прилику веома важно, упознао се и писмено Истину знају малобројни, али је сасвим извјесно
потврдио његову вјеродостојност Серафим Кашић да је наредба о пререгистрацији донешена уз знање
– Шпиро, тадашњи управник Манастира Острог. неких људи из државног врха.
-Упознат сам са изложеним подацима Званична провјера у Управи за некретнине
о непокретностима евидентираним у пописном Црне Горе, спроведена марта ове године, показала
листу бр. 53 КО Врела и након прегледа елабората и је да се као титулар својине, „власник, један кроз
идентификације катастарских парцела изјављујем: један“, води – Митрополија цетињско-приморска
Немам примједби и слажем се са утврђеним стањем (Лист непокретности, препис 53). Не постоји
у вези са подацима о непокретностима, утврђеним записник о поступку излагања на увид, нема
премјером и катастарским класирањем земљишта, евиденције о датуму пререгистрације, нема захтјева
записао је Кашић. и нема рјешења... Само сува пререгистрација
Никоме тада из структуре Српске титулара својине! Народски речено – стављање
православне цркве није сметало – или се пак нијесу пред свршен чин.
смјели јавно жалити – што нијесу уписани као Тешко је повјеровати да би обичан
директни власници него су практично били само државни чиновник имао дрчности да, без
корисници и управитељи Манастира Острог. овлашћења, мимо прописа, препише на СПЦ
Рађање идеје: Догађаји који су услиједили власништво над Манастиром Острог. Зато човјек
почетком деведесетих из коријена су измијенили који је дао миг на одлуку да Манастир Острог
Црну Гору: Ново црногорско руководство, које је постане власништво Српске православне цркве
изњедрила такозвана антибирократска револуција, треба тражити у редовима владајуће коалиције,
управо је 1990. године (Сјећате се: „Године тачније врха Демократске партије социјалиста. То
почињу јануаром“) објеручке пригрлило политику је засигурно неки од оних који су маја 2006.године
званичног Београда. на суверенистичким митинзима ускликивали с
Закономјерно, Српска православна црква љубављу Црној Гори, иако су – коју годину раније
постала је један од темеља новог политичког – из својине државе Црне Горе отуђили бисер
пројекта, а српски митрополит Амфилохије вјерни црногорске културне и историјске баштине.
партнер власти у Београду и Подгорици. У том У годинама које долазе једино ће се
циљу је и Влада Црне Горе логистички подржала судским поступком моћи утврдити истина и, можда,
СПЦ кроз бројне донације. Само за изградњу исправити нечија лоша одлука или процјена.
Храма Христовог васкрсења у Подгорици из
државног буџета је својевремено издвојено више Драшко Ђурановић
милиона њемачких марака!
10
РЕАГОВАЊЕ
Већ више пута парох подгорички г-дин средини не може да докучи што је право, а што је
Велибор Џомић, било у име Митрополије криво, што су чињенице и што су факти?
црногорско-приморске било у своје име, износи Поштовани господине Џомићу, само неук и
низ неистина у вези са радом институције на при томе тенденциозни човјек може да устврди да:
чијем сам челу. У својим тенденциозним и „црквена имовина никада није била у власништву
пропагандистичким текстовима, он такође износи црногорске државе“. Свако ко зна да чита лако ће
и читав низ неистина и подметања у вези са мојом протумачити члан 119 Општег имовинског законика
личношћу и мојим професионалним и политичким за Књажевину Црну Гору који гласи: „Непокретна
ангажовањем. Таква његова склоност показује се и добра православних цркава и манастира не могу
када расправља о положају Црногорске цркве и о се никако продавати ни уступати, без нарочита
статусу црквене имовине у Црној Гори, с тим у што допуштења државне власти“. Што друго може да
у свакој од својих расправа показује елементарно значи ова одредба осим да црква није апсолутни
непознавање чињеница и факата, а и оно што власник имовине коју користи? Па ко је апсолутни
би му као свештеном лицу морало бити познато власник? Наравно, држава. Такво је стање трајало
искривљује и прекраја, на само њему познат начин, до 1918.године, све док црногорска држава и њена
или је можда увјерен да је у посљедњих 150 година Црногорска Православна Црква нијесу насилно
у свему томе учествовао и био присутан и тиме дао укинуте. Тада је, господине Џомићу, цјелокупна
свој непроцјењиви „допринос“. покретна и непокретна имовина, имовина која је
Његову склоност таквом креативном припадала црногорској држави, а коју је користила
тумачењу чињеница не бих овог пута повезивао Црногорска Православна Црква, насилно,
са карактером његове личности, већ са карактером незаконито и неканонски припојена Српској
идеологије којој припада. Такође, не желим да православној цркви.
коментаришем његов непримјерени вокабулар када Прочитајте, господине Џомићу, доказ за
су у питању људи који другачије мисле и који је ову тврдњу у члану 230 Устава Српске православне
већ постао персонификација једног непримјереног цркве из 1931. године који гласи: „СПЦ самостално
стила у јавној комуникацији на простору Црне Горе, управља и слободно располаже црквеном
али желим да га питам да ли је такав вокабулар имовином, црквеним фондовима и задужбинама
примјерен једном духовнику и човјеку који (закладама), као и својим приходима, у границама
претендује да као интелектуалац учествује у јавном Закона о СПЦ и овог устава“. Дакле, до 1918.године
животу Црне Горе? Из тих разлога му препоручујем Црногорска Православна Црква није могла
да такав начин комуникације промовише у средини слободно да располаже имовином коју је користила
из које је дошао у Црну Гору. јер је то право имала црногорска држава, док је
У расправама о Црногорској Православној Краљевина Југославија то право уступила Српској
Цркви и о питањима везаним за статус титулара православној цркви. То значи да се из Београда
црквене имовине, господина Џомића ми је искрено могло располагати и управљати имовином било
жао јер као „сирак тужни без иђе икога“ полемише које црногорске цркве или манастира.
са свима који, наравно, другачије мисле на основу Господине Џомићу, вама би требало бити
историјских чињеница и своје свијести о државном познато да је статус црквене имовине у независној
и националном достојанству Црногораца и Црне Црној Гори до 1918.године био на сличан начин
Горе. Није ми јасно зашто господин Џомић упорно уређен као и у другим државама гдје је православље
на пристрасан и навијачки начин, показује површно званична религија, па вас упућујем да извршите
знање из историје Црне Горе или је могуће да као најобичнију упоредну анализу и консултовање
човјек који се интелектуално формирао у другој Закона о црквеним властима источно-православне
11
цркве који је до 1914.године важио у Краљевини патријаршије бр.7 од 01/14 октобар 1920.године“,
Србији. Ако господину Џомићу овај акт није увјерен да ће читајући гласник сазнати да је
довољан, нека консултује књигу митрополита Црногорска Православна Црква била аутокефална
Михаила „Православна црква у Краљевини и да је као такву признавала Цариградска
Србији“ (1895) или књигу др Ђока Слијепчевића патријаршија.
„Историја Српске православне цркве“. И ове књиге Цијеним да господин Џомић, као
ће му посвједочити да је и у Краљевини Србији поштовалац права и правде, може на себи својствен
Православна црква, фактички, била под влашћу начин објаснити или предочити грађанима Црне
државе. Горе документацију на основу које је Митрополија
Посебно ће вам, господине Џомићу, књига црногорско-приморска стекла својство правног
др Ђока Слијепчевића помоћи да боље разумијете лица и извршила упис и регистрацију.
традицију земље у којој вршите службу и да Увјерен сам да ће господин Џомић такође
схватити да црногорско свештенство у прошлости објаснити и рад опуномоћеног представника
није никада радило против интереса своје државе, Митрополије црногорско-приморске који пред
комисијом Управе за некретнине, за излагање
нити је било носилац или покровитељ било каквих
података премјера на јавни увид, изјављује: „да
манипулација. Насупрот таквом узорном моралном
за тачност ових тврдњи не посједује одговарајућу
лику црногорског свештеника, стоје неки други
документацију осим народног предања и усмених
примјери, па и један извор који на 341. страни изјава мјештана“.
друге књиге „Историје Српске православне цркве“ Господин Џомић би можда могао објаснити
наводи Слијепчевић, па вам предлажем да уложите грађанима Црне Горе на који је начин Манастир
напор и то прочитате. Острог, као правно лице, лишен својства титулара
Пошто су господину Џомићу чињенице својине без рјешења и без правног основа.
најслабија страна, слободан сам му предложити Поштујући институцију пароха подгори-
да у својим будућим јавним расправама објасни чког, цијеним да би можда први корак господина
грађанима Црне Горе: Џомића ка истинитом тумачењу чињеница и
Да ли је у вријеме насилног укидања факата могло бити појашњење свих питања која
црногорске државе и цркве у новембру и децембру сам посебно у овом тексту потенцирао.
1918.године било у Црној Гори између 10.000 (Аутор је директор Управе
и 12.000 српских војника и објасни што је била за некретнине)
њихова „демократска“ мисија и задатак,
Да објасни правни основ за доношење
рјешења од 16. децембра 1918.године да се и Света
аутокефална црква у Црној Гори неканонски и
насилно уједини.
Цијеним да би било јако добро да господин
Џомић отвори полемику и са радовима Никодима
Милаша (1845-1915), „Православно црквено
право“, „Устав Светог синода у Књажевини
Црној Гори“, „Устав православних консисторија у
Књажевини Црној Гори“. Иначе, Никодим Милаш
је важио за „провјереног комунисту“ кога епископ
шумадијски Сава сматра „највећим канонистом
нашег века“.
Такође би било јако добро да господин
Џомић грађанима Црне Горе појасни и која је то
мука наћерала краља Александра и његову владу да
у времену насилног уништења црногорске државе
и Црногорске Цркве учини позамашну уплату у
златним швајцарским францима Цариградској
патријаршији (милион и пет стотина хиљада).
Препоручио бих господину Џомићу да
консултује „Службени лист Српске православне Гравура Црногорца
12
СРПСКА ЦРКВА НЕМА СВОЈИНУ
НАД ПРАВОСЛАВНИМ ХРАМОВИМА У ЦРНОЈ ГОРИ
Новак Аџић
Новак Аџић
Из прве руке
Мијат Шуковић
СВОЈИНА И ИМОВИНА
НИЈЕСУ СИНОНИМИ
У јавним расправама око својине је „право имаониково само по себи“, што значи
непокретне црквене имовине које користи да је одвојено од својинског права, да имаоник
Митрополија црногорско-приморска, која је у „може бити и власник“, што значи да безрезервно
саставу Српске православне цркве, (припадништво није власник, и да зато имаоник увијек нема право
њој не отклања изостављање ријечи „српске“ из располагања са имовином коју користи, по чему
њеног из тактичких разлога промијењеном називу), се разликују имаоништво и својина, у ставу 3.
кривотвори се садржина Општег имовинског истог члана се утврђује: „Од имаоништва је посве
законика за Књажевину Црну Гору (у даљем тексту различита имовинска с в о ј е в л а с т (проред
ОИЗ). Чини се то стављањем, приликом цитирања у оригиналу), која је тек призната подобност
одредби из ОИЗ, ознака једнакости између појмова имаоника да располаже имовином својом“. То
„имаоник“ и „власник“, „имаоништво“ и „својина“, јест, својевласт, својина, постоји када је посебно
иако се та два појма веома јасно разликују у ОИЗ- имаонику признато право располагања. Затим се
у. У науци Грађанског права такође се битно одредбом у члану 957. ОИЗ-а изричито утврђује:
разликују својина и имовина. То су двије правне „И ономе чије је имаоништво најпотпуније, може
категорије. На основу неутемељеног стављања тог бити ускраћена имовинска својевласт“. Може му
знака једнакости, тврди се да су правне норме у бити „стегнуто“ (ускраћено) располагање.
ОИЗ-у којима се регулише и доказује имаоништво, ОИЗ-ом, а тако је и у теорији Грађанског
доказ постојања пуних својинских права на права, утврђује се, дакле, да се имаовинско право
имаоништву! састоји у праву на посједовање и коришћење и у
Одредбом у члану 953. ОИЗ-а, међутим, границама та два права и на управљање. Право
пошто се у првом и другом ставу прецизира да на располагање имовином, без кога нема својине,
16
имаоник има само ако му се то право посебно Црној Гори уједини са Православном Црквом у
призна од власника. Краљевини Србији“. Свједочи тиме што у њему
Насупрот томе, одредбама у члановима 93. нема ниједне ријечи о црквеним објектима и
и 94. ОИЗ-а утврђује се обим власничких права и њиховом преношењу на Српску православну
изричито утврђује да је „свачија влаштина потпуна цркву. Потврђује то и садржина саме Одлуке
и слободна“ да то обухвата и право „располагања архијереја свих дотадашњих православних
по вољи“ и право власника да имовином „може цркава на територији Краљевства Срба, Хрвата
урадити што га је год воља“. и Словенаца, донесена на сједници одржаној
Бити имаоник неке некретнине у вријеме 13/26 маја 1919.године, у којој се само „изриче
важења ОИЗ-а, не доказује да је, по ОИЗ-у, био и духовно, морално и административно јединство“
власник. Имаоник може доказати своје власништво њихово, а нема ниједне ријечи ни о имовинским,
само ако докаже да је имаоништво стекао у својину ни својинским правима на објектима.
на један од начина на који се по свјетовним СПЦ није постала, ни могла постати
законима стиче својина, градњом, куповином, власник црквене непокретне имовине у Црној Гори
поклоном, додјелом пуноважним легислативним ни по основу акта Александра Карађорђевића,
актом или на други правно ваљан начин. од 17. јуна 1920.године, којим је прогласио
Кривотвори се ОИЗ и на други начин. „уједињење свих православних црквених области у
Кривотвори се тако што се цитира само дио Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца“. Прво, зато
појединих одредби из њега, а изоставља други дио, што у њему пише да је донесен сагласно „одлуци
који ограничава садржај, значење и правни домет архијереја“ од 13/26. маја 1919, а не на основу неког
цитираног дијела. На примјер, цитира се први правног прописа или акта свјетовне власти. Друго,
дио одредбе у члану 716. ОИЗ-а, у којем се каже зато што у њему нема ријечи ни о имовинским ни
да су „имаоници православне цркве, манастири о својинским правима на црквеним објектима. И
и друге црквене установе којима ту особитост треће, зато што је тај акт објављен само у броју
признају црковна правила и власт“, а изоставља 1. Гласника Српске православне цркве, а није
се наставак реченице који гласи: „а то признање објављен ни у једном службеном гласилу у којем
није у опреци са државним законом“. Наставак који су објављивани државни прописи. Одређење на
утврђује да имаоништво, да би постало својина, основу чега је донесен и да није објављен ни у
зависи од признања свјетовних закона. То ће рећи једном службеном државном гласилу, казује да
од тога је ли испуњен неки од свјетовним законом тај акт никада није ни постао пропис свјетовног
прописаних начина стицања својине. правног поретка. А свјетовни правни прописи
Више пута су јавно цитиране одредбе из једино имају легитимитет да утврђују својински
свјетовних и црквених прописа у Црној Гори из прве статус културно-историјских објеката.
деценије XX стољећа којима је изричито утврђено Ни у записнику са „седнице законодавног
да тадашња православна црква у Црној Гори није одбора Св. Архијерејског Сабора Српске
могла располагати, без одобрења државе, црквеном Патријаршије , одржане у Београду 3 (16)
имовином, па није потребно то овђе понављати. Ти септембра 1920.године“, на којој је одлучивано о
прописи су непорецив доказ да је она била, говорећи животним питањима новоформиране Цркве, нема
ријечима ОИЗ-а, само имаоник црквених објеката, ниједне ријечи о својини те Цркве на објектима које
а не и њихов власник, када није могла слободно су дотадашње цркве користиле.
располагати са њима, без чега нема својине. Рубрум (наслов) одредбе у члану 230.
Правни и друштвени аксиом је: Нико на Устава Српске православне цркве, од 1931.године,
другога не може пренијети право које и сам нема! такође садржи одредницу „Црквена имовина“, а
Када она није била власник, већ само имаоник, није не „својина“ Цркве. У одредби у том члану такође
имала основа нити је правно могла пренијети право се утврђује да Српска православна црква има
својине на непокретним објектима које је Црква у „имовину“. Постоји у тексту и ријечи „располагање“,
Црној Гори имала у посједу, у државини, на ново али у контексту цјелине текста те одредбе та
насталу црквену организацију. Није то ни учинила. ријеч нема домет дејства који би могао потријети
Свједочи то садржина „Записника изванредне садржину, значење и правни домет одреднице
сједнице Светог Синода Православне Цркве у „имовина“ у рубруму и тексту те одредбе.
Црној Гори, одржане 16. децембра 1918.године“, Досљедно поштовање граница поља дејства
на којој је ријешено „да се Православна Црква у канонског права и права правног поретка државе
17
јесте претпоставка и услов стварне одвојености и поклоном, куповином, одрицањем власника у
складних односа цркве и државе. Обавезује то да њену корист, законитим прописом свјетовне власти
се поштује чињеница да су услови стицања својине или на било који други правно ваљан начин, у
и рјешавање својинских односа, од Римског права који, свакако, не спада, како појединци тврде,
до сада, искључиво у пољу регулативе правног само освјештање објекта или његовог темеља, јер
поретка државе и његовог дејства, а не канонског то никада, од Римског права до сада, и нигдје у
права. Обавезује такође да се поштује чињеница да свијету, није правно ваљан основ стицања својине,
Цетињска митрополија има канонске ингеренције већ само потврда да објекат испуњава услове да
само на својој територији, а не на дјеловима се користи за вјерску намјену. Испуните дужност
територије Црне Горе на којима канонску коју сте прихватили. Једино тако може се ријешити
ингеренције имају друге двије епархије СПЦ. проблем. Реторика, нарочито која и није резултат
На основу овђе констатованог и свега дубљег изучавања и промишљања, води само
познатог о својини имовине коју посједује и конфликтима. Уколико то не учините без одлагања,
користи СПЦ у Црној Гори, имајући у виду наставиће се лоше стање о овом питању, што ће
и податак, објављен прије неки дан, да је штетити кохезији друштва и држави Црној Гори, а
Митрополија црногорско-приморска издала закуп историја неће оцијенити да сте успјешно извршили
у трајању од 99 година поклоном завјештану дужност коју сте прихватили. То што органи који
цркву на Луштици и продала приватном лицу су имали ту дужност до сада нијесу учинили то
повећу парцелу црквеног земљишта у ували Росе, што се сада очекује, само је доказ о тактизирању
Заштитнику имовинско-правних интереса Црне државе да ћути о једном крупном проблему, а не
Горе, новоустановљеној државној институцији даје оправдање да се и даље ћути о том изузетно
(члан 53. Закона о државној својини), уз срдачне важном, осјетљивом и крупном питању. Тим
честитке (штампа је објавила обавјештење о прије што се гомилају разлози да о овом питању
именовању Заштитника) за именовање и добре одлучује Европски суд као што је одлучивао о
жеље за успјех у раду, упућујем апел: без одлагања Митрополитској цркви Бесарабије (пресуда од 13.
прикупите потребне доказе за покретање законима децембра 2002, број преставке 45701/99). Не би
прописаних одговарајућих поступака и покрените било добро за државу Црну Гору да се то догоди.
правне поступке, уколико буде потребно и судске, Да ли ће до тога доћи или не, зависи и од тога што
у којима ће се представницима СПЦ у Црној Гори ће учинити институција Заштитника имовинско-
омогућити да поднесу, ако имају, доказе да је СПЦ правних интереса Црне Горе.
стека својинска права на непокретним црквеним
објектима на територији Црне Горе, на један од (Аутор је редовни члан Црногорске
правно ваљаних начина – насљеђем, грађењем, академије наука и умјетности)
РЕАГОВАЊЕ
КРИВОТВОРЕЊЕ
ФАЛСИФИКАТА
Сретен Зековић
ИЗ ПРВЕ РУКЕ
Радослав Ротковић
НАСЉЕЂИВАЊЕ
ПУТЕМ УБИСТВА
Др Горан Секуловић
Борислав Цимеша
О ДЕВАСТАЦИЈИ ЦРНОГОРСКИХ
СВЕТИЊА
На Цетињу је већ дуги низ година на дјелу културоцид, који сваким даном мијења физиономију
историјског језгра, срца Црне Горе. До сада је, измеђуу осталог уништено или неповратно изгубљено:
Локанда, гробнице Великог војводе Мирка и књаза Данила (у једној од тих гробница прије посвећења је
почивао и Свети Петар Цетињски). Подвожњаком је поцијепано старо језгро Цетиња на двије неприродне
половине. Покретно културно насљеђе које се налази у посједу Српске православне цркве, више од двије
деценије није пописивано и нико са сигурношћу не зна да ли је уништено или отуђено; неизвјесна је
судбина чак и прве штампане књиге, а судбина петнаестак покрадених панагија, међу којима је била и
панагија Св. Петра Цетињског, никада није предочена јавности. Уз све наведено, са сигурношћу не знамо
ни гдје су границе старог језгра Цетиња, а контакт зона је већ подуго „растегљива“ категорија. Мастер
план Министрарства културе предвиђао је изостављање зоне некадашње Табље и платоа изнад Манастира
из историјског језгра, што аутоматски омогућава даље несметано пустошење старог језгра Цетиња.
Пропали пројекат изградње храма изнад Цетињског манастира, вођен са самог државног
врха, ових дана доживљава своје повампирење. Ово непочинство се покушава гурнути у руке самим
Цетињанима, односно цетињском Парламенту, како би пројектанти ових прљавих и сулудих работа на
крају опет имали чисте руке, као и низ пута до сада.
Конкретно, ради се о приједлогу Скупштине пријестонице Цетиња. Њиме се нуди усвајање
Декларације, а она предвиђа измијештање иконе Филермосе у пећину изнад Цетињског манастира, што
је и са културолошког и са сигурносног становишта потез без преседана, имајући у виду непроцјењиву
вриједност ове реликвије. Све то опет представља нарушавање старог језгра Цетиња и унижавање црно-
горске духовности. Доказ томе је да се у склопу оваквог пројекта морају предвидјети и мокри чворови
за стотине хиљада очекиваних туриста, и то изнад ћивота Светог Петра Цетињског Чудотворца. Наводни
захтјеви Малтешких витезова, којима наши званичници често баратају, представљају пуку превару, јер
они су посве другачији и предвиђају изградњу храма као донацију на неутралној локацији, али никако
изнад Цетињског манастира, уз то нудећи као знак захвалности и обнову старе болнице „Данило И“.
Као што обично бива, зло никада не долази само! У плану је и скандалозно сахрањивање земних
остатака Ивана Црнојевића, без обзира на опште познату чињеницу да је господар Црне Горе и оснивач
Цетиња канонизован од стране Црногорске Православне Цркве и да свецу није мјесто у гробници већ у
ћивоту.
Обавјештавамо јавност да покрећемо акцију прикупљања потписа како би покушали спријечити
даљу девастацију црногорског културног насљеђа.
Преко ове петиције истовремено захтијевамо да се земни остаци Ивана Црнојевића званично
уступе Црногорској Православној Цркви, која ће знати да се на достојан и достојанствен начин опходи
према овом свецу и великану црногорске историје.
Цетиње, 21.05.2010.
30
„Вијести“ 30. мај „Филермоса ујединила Митрополију и ЦПЦ“
* Реаговање
ФИЛЕРМОСА КАО ИНСТРУМЕНТ РАЗДОРА У
РУКАМА МОЋНИКА
Ко год познаје црквене прилике у Црној ових нечистих работа опет имали чисте руке као
Гори, овакав наслов у контексту актуелних низ пута до сада.
стремљења би значио искључиво најаву оснивања За оне који су за очувања властитих
„аутономне православне цркве“ у Црној Гори, под вриједности, духовних, културних, историјских,
патронатом Српске православне цркве и укидање амбијенталних, неприхватљива је било каква
Црногорске Православне Цркве. Не вјерујемо у изградња изнад Цетињског манастира, осим радова
малициозност редакције „Вијести“, али већина који би били усмјерени на враћање девастираног
читалаца га у том смислу разумије, па Вас молимо простора у првобитно стање, уз реконструкцију
да на истој страни у истом обиму објавите наш Његошеве Табље умјесто постојећег звоника.
текст. Цетињани очекују другачију локацију на којој би
У истом тексту је исказана отворена храм употпунио културни амбијент града, развио
пријетња од стране Алесандра Богдановића, па смо вјерски туризам валоризовао постојеће културно-
ово вријеме жељно ишчекивали не би ли неко од историјске споменике. Није на одмет размислити
надређених господина Богдановића ове пријетње и о реконструкцији Двора Ивана Црнојевића,
оповргао. оснивача Цетиња, за што већ постоји пројекат, који
Сваки народ је поносан на своју културу, не угрожава Дворску цркву Петровића.
историју и традицију. Као саставног дијела Даљој девастацији културног насљеђа
духовности по којој су препознатљиви, не супротставила се Црквена општина ЦПЦ, преко
дозвољавајући било какву девастацију. То је петиције којој су се придружили бројни грађани
легитимација која их сврстава међу цивилизоване Цетиња, и предложила Скупштини Пријестонице
народе. Црна Гора има све те атрибуте. Црногорска да не усвоји понуђену Декларацију. Скупштина је
интелектуална елита својевремено се побунила игноришући вољу својих грађана ипак усвојила
против изградње храма за три хришћанске поменуту Декларацију.
реликвије изнад Цетињског манастира, јер изградња Културни и јавни радници који су се раније
на том локалитету представља девастацију оглашавали против локације изнад Манастира су
црногорског културног насљеђа и унижавање наједном заћутали, поред раније образложеног свог
црногорске духовности, које морамо његовати као става, за који одговорни ни тада нијесу хтјели чути.
аутентично национално благо уз сво поштовање Остао је усамљен и глас Димитрија Поповића,
општехришћанских вриједности. којега многи сматрају једним од највећих сакралних
Пројекат изградње храма на поменутом сликара и који је члан савјетодавног тијела Римског
локалитету ових дана доживљава своје Папе. Он је поводом овог пројекта поручио да се не
повампирање. Одборнички клуб ДПС-а, на сједници чини светогрђе због три реликвије.
одржаној 17. маја о.г. предложио је да Скупштина Сасвим је препознатљиво у чијем је
Пријестонице на сједници заказаној за 25. мај кабинету зацртан план сељења Иконе. Својевремено
усвоји приједлог Декларације о обезбјеђивању је предсједник Вујановић упутио оштре критике
простора за икону Филермосу, а образложење је дао на рачун културних и јавних радника који су се
предсједник обог клуба Александар Богдановић. успротивили одабиру локације Храма, назвао их
Приједлог је наручен са највишег државног врха, „центром деструкције“. Господин Вујановић је
а уврштен је у Дневни ред Скупштине прије све „канонски“ образложио у јавним наступима
засиједања Одборничких клубова. у присуству митрополита СПЦ у Црној Гори. На
Грађани Цетиња су схватили да се првом промотивном скупу одржаном у Бару 22.02.
пројекат покушава лоцирати на неприхватљивој 2008. године као кандидат за предсједника Државе,
локацији, без претходне јавне расправе, и да се господин Вујановић је изјавио да ставља тачку на
покушава гурнути у руке самих Цетињана односно причу о светилишту: „Не желим да пропагирам
Скупштине Пријестонице, како би пројектанти нешто што неће бити прихваћено од Цетиња и
31
Цетињана!“ о библиотекама. Како ствари стоје изгледа да ће
Након поновног избора за предсједника Национална библиотека убрзо напустити Цетиње.
изјавио је да је потребно градити цркву за три Тешко је и претпоставити која нас још изненађења
светиње на Цетињу, али ако се докаже да је очекују. То ће показати вријеме, а за вјеровати
изградња цркве изводљива у другом мјесту, треба је да ће се измијештања кључних националних
размотрити и ту могућност. Збуњују заиста двије институција са Цетиња „амандмански“ укинути и
опречне изјаве човјека којега сматрају озбиљним Закон о Пријестоници. Од локалних политичара
политичарем. се очекује само бескрајна послушност, и
У Менаџмент плану историског језгра „сервисирање“ налога из Подгорице, без обзира да
Цетиња, Министарства културе ЦГ не помињу ли они наносе штету Пријестоници.
се ни реликвије ни изградња Храма. Познато је Грађанима Цетиња, који су се одважили
само да је 1996.године тадашњи министар културе да искажу негодовање због планиране даље
ЦГ покушао измјестити Икону у Подгорицу. Ову девастације Цетиња, савјетник предсједника
намјеру су осујетили грађани Цетиња. Црне Горе, Александар Богдановић, преко
Декларација је очигледно инструмент „Вијести“ упућује отворену пријетњу да грађани
сијања раздора у рукама моћника. У прилог општој „морају сносити одговорност и посљедице“ због
конфузји говори и сајт www.рев-арцхитецтуре.цом/ демократски исказаног мишљења. Овакве пријетње
пројецтс/цетиње_санцтуарy.схтмл . Довољно су достојне „најблиставијих“ времена разних
је бацити летимичан поглед и видјети огромну ГУЛАГА.
бетонску конструкцију на платоу изнад Манастира, Предлажемо господину Богдановићу да
противно свим правилима прописаним од стране прва средства која се добију за очување културне
UNESCO-а за очување културно-историјских баштине на Цетињу усмјери на санацију и
цјелина. Декларацијом се тврди да ће „капела“ реконструкцију затвора у Богдановом крају.
бити у пећини и да неће нарушавати постојећи Специфичан културно-историјски споменик у коме
амбијент?! су послије 1918. затварани противници уништења
Предлагачи Декларације очигледно немају Црне Горе, а од 1941. црногорски антифашисти
или искрене намјере или јасну визију када је у и родољуби. У једном дијелу овога затвора
питању раализација пројекта измијештања иконе предлажемо музејску поставку, која ће свједочити
Филермосе. о овим тешким временима. У другом дијелу треба
Очекујемо да ће консултовати и укључити адаптирати просторије, по свим савременим
у овај пројекат и Малтешке витезове, Јовановце, међународним стандардима, за боравак оних који
који су преко медија исказали жељу и намјеру се усуде другачије мислити од Предсједниковог
да учествују у финансирању Пројекта и његове савјетника, и то мишљење јавно саопште.
валоризације. За узврат су тражили да им се објекат Овај објекат би употпунио културно-
неколико пута годишње уступи за рукополагање историјски амбијент Цетиња и обогатио туристичку
нових витезова, у присуству представника понуду. Свечано отварање овог музејско-
краљевских породица, а у знак захвалности обећали резиденцијалног објекта требало би уклопити у
су обнову музејског здања Болнице „Данило I“ и манифестацију Године културе на Цетињу.
стављење објекта у функцију. Одбијање оваквог Жеља нам је да свечану врпцу пресјече
поклона може бити условљено једино тиме што у господин Филип Вујановић, а у случају да
њему непостоји „уграђивање процента“. „због раније преузетих обавеза“ буде спријечен,
(приједлог антрфилеа) У Законуј о предлажемо та то уради господин Александар
Пријестоници из 1993. године, иновираном 2008. Богдановић, уз благослов митрополита Српске
стоји одредба да ће Скупштина Црне Горе и Влада православне цркве у Црној Гори, господина
у року од 6 мјесеци, од дана ступања Закона на Амфилохија Радовића.
снагу, одредити које јавне, научне и културне (необјављен текст који је понуђен
установе, министарства, државни и други органи “Вијестима”)
управе имају сједиште у Пријестоници. Та законска
обавеза није још испуњена. Напротив, покушало се Црквена општина
са измијештањем Музичке академије, а извјесно Црногорске Православне Цркве Цетиње,
је да ће Завод за заштиту споменика културе бити потпредсједник,
измјештен у Подгорицу. У припреми је и Закон Марко Врбица
32
СТАВ
СТАМБЕНИ ПРОБЛЕМ
ФИЛЕРМОСЕ
Блажо Средановић
УВАЖЕНЕ ЕКСЕЛЕНЦИЈЕ,
ПОШТОВАНЕ ЗВАНИЦЕ,
ЦИЈЕЊЕНА ГОСПОДО
Архиепископ Цетињски и
Митрополит Црногорски
CМихаило
На данашњи дан прије 90 година у једини епископ, није могао хиротонисати друге
Службеном листу Београдске Патријаршије епископе о чему говоре његови биографи Теодосије
објављен је акт Александра Карађорђевића о и Доментијан. Ови факти потврђују неканонски
присаједињењу цркава Српској православној цркви. статус Српске православне цркве.
Међу њима је била и Црногорска Православна У контекст митоманства, које умјесто вјере
Аутокефална Црква. нуди Српска православна црква, уклапа се и тврдња
Већ 12 септембра 1920.године у Сремским да су Србија и Европа пропале након Косовске
Карловцима, Патријаршијског двора, владика битке, јер Папа Урбан IV није помогао Србима,
Варнава Росић прочитао је одлуку Светог стога што ови нијесу признали папски примат.
Архијерејског Саобра о васпостављању Српске Уз ову измишљотину о наводној нетрпељивости
патријаршије на простору Црне Горе, што је према католичанству иде и чињеница да су три
потврђено са врха српске државне власти. српска патријарха у Пећи: Јован Кантун, Пајсије
Свему овоме претходио је акт владике и Гаврило били за унију са Римом! Патријарх
Митрофана Бана, који је на Цетињу самовољно Гаврило се потручио 1758. а Патријарх Пајсије је
и неканонски одлучио да укине Црногорску убијен да не би потписао унију са Римом.
Православну Цркву. Такав је и акт Александра О лажним култовима говори и случај
Карађорђевића од 17 јуна 1920.године. са Будимљанском епископијом Црногорске
Бројни су докази о неспорном постојању Православне Аутокефалне Цркве, која води
Црногорске Православне Цркве. Већ наведено непрекидну борбу за слободу Црногораца. У доба
јасно указује да се званично не може укидати када је Васојевићима управљао војвода Миљан
црква која није ни постојала, како тврди Српска Вуков укинут је Светосавски култ и уведена слава
православна црква. Светог Арханђела Михаила.
Ове активности је пратила незапамћена Црногорско свјештенство у оквиру
кампања, па се антихришћански „српство“ подмете Српске православне цркве је трајно жигосано,
умјесто православља, а „светосавље“ умјесто дискриминисано и експлоатисано. Оваквим
хришћанства. Ова чињеница јасно указује на односом СПЦ покушава затријети духовност
расколничку дјелатност Српске православне цркве Црногораца и вјековну копчу са народом. Добрим
у односу на православље и секташки у односу на дијелом отуђује Црногорце од себе самих,
хришћанство. властитих духовних, културних и националних
Живи доказ непоштовања канона од стране вриједности.
Српске православне цркве очит је и из навода Илустрације ради, Ђурђевдан, крсна
познатог византиолога Миодрага Петровића, слава династије Петровић Његош први пут је
човјека који је највећи дио свог научног рада прослављена 1941.године од снага које су тада
посветио изучавању Светог Саве. Св.Саву је покушавале да рестаурирају Црногорску Цркву и
хиротонисао Михаило Аврторијан а не патријарх државу. Овакве тежње су благодарећи негаторима
Герман II како пишу његови биографи. Црне Горе увијек приказиване као издајнички или
Петровић се пита ко је још хиротонисан колаборационистички акт.
са Савом Немањићем, будући прво Апостолско Да се не одустаје лако од идеја
правило каже: Епископа хиротонишу два и више урушавања црногорске духовности и државности
епископа. Стога произилази да Сава Немањић, као најсликовитије говори и тражење српског
39
митрополита Амфилохија да се срамна Подгоричка спријечи давање лажних информација по том
скупштина прогласи државним празником. питању Европској Унији.
Црногорци нијесу навикли славити поразе као Лако се може десити да због „обећане
празнике! Црна Гора кроз своје хиљадугодишње брзине“ европеизације Црна Гора остане једина
трајање има довољно блиставих датума, којима би држава у региону, чије се тијело налази у оквиру
се поносиле и многе древне цивилизације. властитих граница, а душа у другој држави, која је
Већ 17 је година од обновљања Црногорске перманентно преко својих сателита, под фирмом
Православне Цркве. Свјесни смо да у нашој светој „демократије“ и „братске љубави“ њежно гуши и
мисији постоје активности које су дио неизбјежног тиме покушава ставити тачку на наше трајање.
процеса и сазријевања. Међутим, тешко је схватити Ми радимо све што је у нашој моћи по
да држава Црна Гора није у стању ријешити питању обнове Црногорске Православне Цркве,
проблем властитог културног насљеђа којим се надмашујући често оне који имају на располагању
управља из друге државе, исте која тренутно и материјалну и логистичку подршку центара са
води најперфиднију кампању на свим нивоима којима је више од деценије проблем имала укупна
за реафирмацију идеје поновног присаједињења међународна заједница. Ми ту инфраструктуру
Црне Горе Србији. У тим сулудим идејама немамо, али зато имамо нешто што нема цијену у
клеронационалистички кругови у Србији и Црној ниједном систему. Имамо нешто што се не може
Гори имају најјачи ослонац у Српској Митрополији побиједити а то је бескрајна љубав према домовини
у Црној Гори. и истрајност да је његујемо и чувамо.
Она ових дана прилагођава своју На потезу је држава. Историја и будуће
административну инфраструктуру, укривајући генерације им неће опростити неразумни однос
вучју ћуд јагњећом кожом. Ми смо то препознали према властитом бићу.
али и држава би морала имати сазнања у том
смислу. Држава је обавезна да властити културну Будите Благословени!
баштину стави под високи државни надзор, да CМихаило
ПОСТАНАК МАНАСТИРА
ДАЈБАБЕ
НАПИСАО:
СИМЕОН ПОПОВИЋ
АРХИМАНДРИТ
АУТОКЕФАЛНЕ ЦРКВЕ
ПРАВОСЛАВНИХ СЛОВЕНА
Др КАРЕЛ КАДЛЕЦ
Бранко Никач
ОДНОСИ ЦРНОГОРСКЕ И
СРПСКЕ /СВЕТОСАВСКЕ/ ЦРКВЕ
УВОДНЕ НАПОМЕНЕ
У потоње вријеме, максимално злоупотре- цркву, њене вјернике и поштоваоце, па тиме и на сам
бљавајући трибину Скупштине Републике Црне црногорски народ, притом служећи се свакојаким
Горе и средства јавног информисања, челници лажима, измишљотинама, фалсификатима,
Народне странке и СНП /Српске народне партије/, подвалама, увредама и клеветама. У овој вулгарној
здушно се обрушавају на Црногорску православну и мизантропској хајци предњачи клер Српске,
63
односно Светосавске цркве почев од патријарха па Аугуста Франзена. Први незван Никејски сабор
до посљедњег свјештеника, монаха и монахиње. одржан је од 20.5. до 25.7.325, Први цариградски
С друге стране, сви се они сваком својом жељом од 8.10. маја до јула 381, Трећи ефешки од 22.6. до
залажу за опстанак поменуте Светосавске цркве 17.9.431, Калцедонски од 8.10. до 1.12.451, Други
у Црној Гори и црногорском народу преко њених цариградски од 5.5. до 2.6.553, Трећи цариградски
деташираних епархија: Црногорско-приморске од 7.12.680 до 16.9.681, Други никејски од 24.9. до
митрополије. Захумско-херцеговачке епископије, 23.10.787 и Четврти цариградски од 5.10.869 до
Милешевске епископије и Будимљанске епископије, 28.2.870.године. Од овог задњег екуменског сабора
које дјелују на читавој територији Републике Црне 869/870 па до данас, дакле за протеклих 1130 година
Горе. Но, да црногорски православни вјерници није одржан ниједан општехришћански сабор.
и поштоваоци, гледаоци, слушаоци и читаоци не Штовише од овога сабора није одржан ниједан
би били у заблуди нужно је указати на неколико ни у оквиру Источне, односно Грчке православне
чињеница и доказа који непоговорно оповргавају цркве. Али зато одржани су неки половични сабори
наведене прљавштине и неподобштине и стављају и више њих у оквиру Римокатоличке цркве. Тако
их на стуб срама. А ево зашто. већ 342. године, византијски цар Константин сазвао
Општепозната је и општепризната је царски сабор у Сердици, данас Софији, који
чињеница да су људи од давнина вјеровали и није успоставио јединство цркве, а онда и сабор
да вјерују у некога или нешто. Најприје су били 359.године који је за Запад одржан у Риминију, а
многобожци, илити људи који су вјеровали у за Исток у Селеуцији. Затим је 649.године одржан
разна жива бића, разне ствари, добре и зле духове, Латерански сабор за вријеме папе Мартина I/649-
природне појаве и др.., а имали су и своје обичаје. 655/, онда Толедски концил који је од 589 па
Многобожаца има и данас, а то су још увијек до 702.године имао 18 сесија. Послије тога на
постојећа примитивна племена. Римском сабору 863. папа Никола I /858-867/ одбио
Међутим, већ неколико миленијума људски је да призна цариградског патријарха Фотија,
род, односно мање или веће људске заједнице и док је сабор одржан у Цариграду 867, изопћио
појединци створили су монотеистичке религије, папу Николу. Онда слиједи одлука Католичке
илити вјере односе вјероисповијести, или цркве по којој је црква признала Осми сабор,
конфесије. Створили су једнобожачке религије као као екуменски, док то Грчка црква није учинила.
што су хебрејство, будизам, хришћанство и ислам, Потом је 1050. одржан Римски концил за вријеме
чији вјерници вјерују у једнога Бога и њихове папе Лава IX/1049-1054/, па затим и Римски
„намјеснике“ на Земљи: Мојсија, Буду, Христа концил 1059. за вријеме папе Николе II/1059-1061/.
и Мухамеда. Стварање и ширење ових религија, Поред тога, Католичка црква је одржала још 13
којима углавном, припадају сви данашњи народи сабора почев од Првог латеранског од 18.2. до
свијета пратили су и оснивање разних њихових 6.3.1123 за вријеме папе Калиста II/1119-1124/
институција као што су врховна старјешинства, до Другог ватиканског одржаног од 8.12.1962 до
клер /свјештеници и монаси/, разне богомоље, 8.12.1965.године за вријеме папе Ивана XXIII и
вјерске школе и др. притом је интересантно папе Павла VI. На свим екуменским саборима
напоменути да су хебрејство, хришћанство и учествовали су папе и патријарси или њихови
ислам поникли на средњем истоку, као што је представници: кардинали, арцибискупи, бискупи,
интересантно напоменути да у оквиру свих народа митрополити, архиепископи, владике и ини, док
који припадају једној или другој религији има и су на оним Западне цркве учествовали само њени
атеиста, односно људи који не вјерују у Бога. представници. Притом треба додати да је у читавом
Прве године првог миленијума јавља се Римском царству године 392. хришћанство постало
религија хришћанство, коју су као своју вјеру државна религија, а Црква државна Црква, на
примили многи многобожачки народи свијета, тако основу одлука цара Грацијана /375-383/ на Западу
да данас овој вјери припада око милијарду и три и цара Теодосија Великог /379-395/ на Истоку. Од
стотине милиона људи, од којих око 250 милиона тада је паганство престало да живи. А није на одмет
чине припадници православља, а преко милијарду напоменути и то, да је Западноримско царство
припадници католичанства. Од своје појаве, ближе пропало 476.године и да се од тада Цариград почео
речено од 325. па до 870.године хришћанство је називати „Нови Рим“, да би папа Гргур I Велики
одржало осам екуменских сабора, како се то види /590-604/ прекинуо једнострану зависност Италије
из књиге „Црквени сабори“ аутора Х. Једина и Римске цркве од Цариграда односно Византије.
и књиге „Преглед повијести цркве“ од аутора
64
Још од Првог никејског сабора, али и имамо: Руску, Грузијску, Бугарску, Грчку, Румунску,
прије њега, настајале су разлике у хришћанству Српску односно Светосавску, Кипарску, Албанску,
које су се све више продубљивале и испољавале Чехословачку, Пољску, Васељенску којој припадају
између папе са његовим прелатима и патријарха са православни вјерници из Турске, дијела Грчке,
његовим. Ове разлике, односно супротности биле Западне Европе и Аустрије, Антиохијску чији су
су литургијске, дисциплинске, црквено-политичке вјерници у Сирији и Либану, Јерусалимску чији
и догматске природе. Очитавале су се у католичком су вјерници у Јордану и Израелу, Александријску
обичају употребе бесквасног хљеба, у целибату, за вјернике Египта и друге афричке земље,
а особито у уношењу „Foliokue“ у вјеровање, Синајску, Америчку, Македонску и Црногорску.
што значи да божанство Светога Духа излази Православљу посебно припада и Атошко
из Оца и Сина, док по православљу Свети Дух монаштво које у цјелости исповиједа оротодоксно
произилази од Оца преко или кроз Сина. Разлике православље. Карактеристично је да све ове цркве
су увећане и интезивиране стварањем Западног осим Грузијске, Руске, Српске, Црногорске и
царства под Карлом Великим и Отоном Великим, Атошког монаштва користе нови Грегоријански
али и присвајањем Равене у Италији од стране календар, а ове стари Јулијански који заостаје 13
Византије, франачким проширењем у Италији и дана иза правога. Притом је посебно интересантно
повећањем свијести код саме Западне цркве. Ове да се Српска односно Светосавска црква и даље
и друге супротности између Западног и Источног користи старим календаром, иако је Краљевина
хришћанства толико су нарасле да је 1054.године Срба, Хрвата и Словенаца још 1.1.1919. године
дошло до коначног раскола хришћанства на Западно донијела Закон о преласку на нови календар, те
или Католичко са сједиштем у Риму и Источно иако је њен представник познати српски астроном
/Грчко/ или православно са сједиштем у Цариграду. Миланковић, који је учествовао на Цариградском
Раскол се догодио за вријеме цариградског научном скупу на којему се расправљало о
патријарха Михајла Церуларија /1043-1058/, када је астрономском времену и временским јединицама:
папа Леон IX /1049-1054/ послао у Цариград своје миленијумима, стољећима, деценијама, годинама,
посланике: кардинала Хумберта де Силва Цандида, мјесецима, данима, сатима и минутима, захтијевао
својега канцелара Фридриха Лотариншког и да и ова Црква пређе на нови календар.
надбискупа Петра из Амалфија, ради преговора са У својеврсноме међухришћанскоме
поменутим Патријархом, који се нијесу успјешно простору налази се унијатство које се користи у
окончали, јер се Патријарх плашио престижа папе. грчким односно источно-православним обредима,
Пошто су преговори безуспјешно окончани онда је с тим што за духовног поглавара признаје папу.
Хумберт и присуству клера и вјерника 16.7.1054. Према владајућој теорији на Балканско
положио на главни олтар цркве Свете Софије булу полуострво доселило се, у времену од V до VII
изопћење „Videst Deus et iudicet“, што значи „Бог вијека, више словенских групација, од којих неке
види и суди“. на Западу према Јадранскоме мору, с друге према
Прије, али и послије раскола у оквиру Истоку до Румуније, Бугарске и Грчке. Обије ове
Западног хришћанства, тј. римокатоличке цркве, групације су тијеком VIII и IX вијека примиле
чији је духовни Отац папа, организоване су разне западно или источно хришћанство, с обзиром
гране, односно дијелови или варијанте, а посебно да су њихови припадници били многобожци.
редови као нпр.: протенстатизам, англиканизам, Западно су примили Словенци, Хрвати и даљи
калвинизам, еванђелизам, баптизам, адвентизам, преци Црногораца, док су источно примили Срби и
презбитеријанство, бенедиктанци, доминиканци, Македонци. Пријем хришћанства од стране једних
фрањевци, исусовци, картузијанци, крижари, и других битно је утицао на њихово народносно
витешки ред, малтешки ред, темплари /божјаци/, биће и образовање њихових држава.
језуити, нововјерци, јеховини свједоци, Ивановци
и други.
Насупрот јединству и великим дијелом О САВИНДАНУ И СВ. САВИ
екуменизму Римокатоличке цркве православље је
подијељено на више православних цркава у оквиру По српским „заповијестима“ Савиндан је
појединих народа, или дијелова народа у оквиру требало славити као школски празник. Међутим,
појединих држава, на челу са патријарсима или ове „заповијести“ су остале без резултата. Послије
архиепископима или митрополитима, тако да данас тога, тј. 1842.године књаз Михаило, Милошев
65
син, донио је трећу наредбу о овом празнику. У добра, читава села и подручја и људе са њима.
међувремену је Атанасије Николић, директор Проглашавали су владаре за свеце не водећи рачуна
Лицеја у Крагујевцу, предложио да школе у о томе да су са својом државном, војном и вјерском
Књажевини Србији узму св. Саву за своју славу, камарилом вршили сва могућа злодјела над
да би тај приједлог усвојило Српско министарство Рашанима односно Србима, почев од несносних
просвјете и доставило Државном савјету, који дажбина и намета, пљачки и уништавања имовине
је донио одлуку да „Свети Сава за све школе па све до сакаћења и убијања људи. Још мање
у отечеству нашем патрон буде“, с тим што се су водили рачуна о томе да су ови владари били
2.1.1840.године, по старом календару, сагласило изразити агресори, освајачи и поробљивачи Зете
са овом одлуком и српско Намјесништво, након и Зећана, Албаније и Албанаца, Македоније и
чега је већ 14.1. односно 27.1.1840.године свети Македонаца, те дјелимично и Бугарске и Бугара, Грка
Сава почео да се слави по српским школама, као и Грчке, Хрватске и Хрвата и Босне и Херцеговине
њихов патрон. Из овога је проистекла и пјесмица, и Бошњака, гдје су чинили сва могућа злодјела.
боље рећи шира синтагма „Свети Сава школска Нијесу, дакле, клерици нимало били душевни
слава“. Доцније су великосрпски клерици и њихови према човјеку, дакако ради својега благоутробија,
истомишљеници овај школски празник претворили односно неограничених материјалних добара и
у црквени, као што су општехришћански светац уживања које су им владари неограничено давали.
св.Вид, који се слави 28. јуна по новом календару, Штовише ради уживања владаре су проглашавали
претворили у свој својеврсни светац Видовдан, по за велике хуманисте, иако су знали да су починили
боју са Турцима који се одржао на Косову овога безброј злочина према својему народу и другим
датума 1389. године, или као што су св. Владимира народима. Све су им опраштали, неограничено
кнеза Дукљанског присвојили за својега свеца користећи се индулгенцијом/покајањем и
и преименовали у краља св. Јована Владимира / опраштањем грјехова/, с обзиром да су и сами
можда им је, поред осталог, у томе помогао и назив великим дијелом били грешници особито према
села Шинђон код Ријеке Црнојевића/, или као што онима који су били на раду на њиховим добрима,
су св.Петку, мошти једне ђевојчице од 14 година, али према читавом народу поглавито за вријеме
коју су Свети Оци Истока прогласили за светицу Отоманске Империје, када су били њена продужена
/није празник у католичкој цркви/, присвојили рука у свакоме погледу. Наравно, имали су узоре из
за своју светицу, спорећи се са Румунима и предходних вјекова хришћанства када су грјехове
Бугарима око тога чија је светица /данас јој се опраштали и својим гонитељима, па и онима посве
мошти налазе у Јашију у Румунији/, или као што недостојним, да би их касније проглашавали за
су присвојили и прогласили за своје светитеље све свеце и светице. Канонизирали су српски клерици
црногорске и све македонске, или као што су Вука и знатан број својих патријарха, архијепископа и
Бранковића, највећег српског борца против Турака, епископа, па ту скоро и митрополита Црногорско-
прогласили издајником и измислили Милоша приморске митрополије Јоаникија, који је за
Обилића, Топлицу Милана, Косанчић Ивана, Павла вријеме Другога свјетскога рата био сарадник
Орловића, Југовиће, Косовску ђевојку и тобожње италијанског и њемачког окупатора и као такав
друге косовске српске јунаке. погинуо у одступању из Црне Горе. Зачудо
Историји је познато да је св. Сава нијесу канонизовали ниједнога владара из кућа
прогласио оца Немању за свеца под именом св. Обреновића и Карађорђевића, па ни Патријарха
Симеон Мироточиви. У његову славу написао Гаврила IV хромог који је примио ислам
је и пјесму „Служба Светом Симеуну“ и његову 1758.године.
биографију „Живот Светог Симеуна“. Поред Без сумње св.Сава је значајна личност за
тога Савини клерикални сљедбеници прогласили српски народ као клерик на одређеној љествици, а
су за светитеље скоро све владаре Немањића, поврх свега као државник, јер је успио да измири
/изузимајући цара Душана/, Лазаревића и браћу Вукана, зетскога краља, и Стефана првога
Бранковића, међу којима и неке њихове супруге, рашкога односно српског краља, који су међусобно
иако нијесу Српкиње/, ових свечева и светица има ратовали. Познат је као духовник, али мање, с
подоста па би њихово набрајање заузело читаву обзиром да су и прије њега постојало православље
страницу/. Све су ове владаре прогласили за свеце на територији уже Србије, као и више епископија.
у првом реду као владаре, а онда као личности које Проглашен је за просвјетитеља, иако није
су подизале манастире и цркве и свјештенству и оснивао ни школе ни друге просвјетне установе,
монаштву поклањали разна непокретна и покретна а није их ни било у његовоме времену. Написао
66
је Крмчију и Типик хиландарски, али не као своја Ходошком и Шишатовачком и младим редакцијама:
оригинална дјела, већ као преписе дијелова неких Паштровској, Раваничкој и Софијској/ прописао
византијских прописа. Дакако, тиме што је био више одредби о гоњењу поменуте Цркве као
црквени великодостојник доприно је учвршћењу и „јеретичке“, а њених припадника као „јеретика“.
ширењу православља, али и рашке односно српске По овоме Законику православна црква била је
средњовјековне државе. изразито фаворизована. Послије цара била је
Великосрпски клерици и великосрби највећи феудалац односно власник и посједник
уопште приписују му којекакве легенде, приче, непокретности, да би таква остала све до данас.
култове, митове, бајке и сл. приписују му се и Житељи Царевине, а тако је било и прије, били
којекакве глупости иако се он бавио само вјерским су робови и кметови са називима себри, меропси
и црквеним, државним и дипломатским пословима. и отроци. Црква је са њима располагала куповала
Вулгаризују његово знање и понашање. Своде их и продавала, али и враћала на своја имања, ако
га на „обичног“ грађанина, као што Србин С. случајно одбјегну. Отимала им је и имовину, ако
Димитријевић каже да „Нема краја у коме какав су је евентуално имали. Други који нијесу били
крст, дрво, извор, пропланак, пећина, водом на њеним имањима морали су за њих радити више
издубљена стијена, друга каква необична биљега, дана у седмици. Плаћали су Цркви разне глобе, па
или нешто ређе и љепше од осталог, не би чак и читава села. Кажњавала их је, и осуђивала
носило име Светог Саве“. Други пак измишљачи, и затварала по црквеним тамницама. Црква је
сакупљачи и сређивачи приписују му да су сва одлучивала и о брачним односима, али и судила
брда, долине, изворе и друге непокретности које имовинске, насљедне и друге спорове. Од 201
носе име Сава, јер се тобоже кретао по свим овим члана овога Законика највећи број се односи на
и другим топонимима. Вулгаризатори му чак овакве и сличне случајеве, укључујући ту положај
приписују да је прекрштавањем штапом прекидао Цара и Царевине, њених доглавника, велможа и
или стварао изворе, као Мојсије који је штампом иних. Притом је интересантно напоменути да се у
„прекрстио“ Црвено море и тако омогућио својим овоме Законику говори и о Арбанасима и Власима
Израилћанима да пређу копном на другу страну. /сточарима, пастирима/. Овакав злочиначки однос
Пишу да је био и на Савином Куку на Дурмитору на Цркве према својим житељима, а посебно онај
2222 м. ђе се налази Савин извор, из чега се може Царевине и разних феудалаца довео их је у положај
закључити да је био први рашки односно српски да радо прихвате освајача Отоманску Империју
алпиниста. Уз све то ови измишљачи пишу да је која их је ослободила од многих њихових злодјела.
Сава ишао по свијету, од села до села, од куће до У 1868.години Руски двор и Руски Синод
куће и подучавао људе и жене како треба одгајати натјерали су књаза Данила да за митрополита
и васпитавати ђецу, како треба прати и одржавати ЦПЦ прихвати игумана Цетињског манастира
чистоћу, што и како треба кувати и јести, како ткати Никанора Ивановића, Србина родом из Шибеника
и шити одјецу, како и од чега правити обућу, како се /Далмације, чиме је, узглед речено, прекинута
бранити од болијести и лијечити, како треба гајити традиција да црногорски митрополити буду једино
стоку и користити млијеко, кожу и гнојиво, како и искључиво Црногорци. Овај игуман односно
косити и садијевати сијено, како садити и гајити митрополит наметнуо је црногорском народу,
воћке и поврће, како обрађивати земљу и винограде, црногорској држави, црногорској просвјети и
како ловити дивљач, птице и рибе. Приписују му Црногорској православној цркви српски школски
све и свашта, па и то да се често кретао по Црној празник „Свети Сава“. Учинио је то 1856 односно
Гори, иако је преко ње прошао само једном до 1860.године, као изразити великосрбин, који је по
Будве када се укрцао на брод и отпловио за Левант. неким подацима био руски доушник и као такав
Дакле, људски род никада ништа није знао док се учествовао у убиству књаза Данила, због чега се
Сава појавио. Свашта под капом небеском. није смио вратити у Црну Гору, већ је књажеве
За Саву је Католичка црква била јеретичка посмртне остатке испратио само до изнад Котора,
и против ње се борио свим својим знањима и до црногорско-аустроугарске границе. О забрани
физичким могућностима. То су чинили и његов његовог повратка у Црну Гору, а послије Даниловог
отац Немања и дјелимично брат Стефан. Чинили убиства, одлучили су црногорски државни органи.
су то сви Немањићи, а поготову краљ Милутин, Поменути празник празновале су све школе у
да би цар Душан у својему Законику из 1349. и Црној Гори од његовог увођења па све до 1941.године,
1354.године /налази се у рукописима: Призренском, да би ово празновање било васпостављено прије неку
Бистричком, Атонском, Барањском, Хиландарском годину, али не као обавезно.
67
Празник су прихватили црногорска Но, нијесу српски православци односно
државна, вјерска и просвјетна власт, иако до светосавци наметнули црногорским вјерницима
поменуте године црногорски народ није ни знао само св.Саву него и друге своје свечеве. Наметнули
за св.Саву. Никада га није споменуо ни Његош, али су и оне који су позивали црногорске вјернике да не
ни његови претходници, као што нијесу помињали поштују митрополите ЦПЦ, већ српске архијереје,
ни Српску односно Светосавску цркву, како то па шта више да прихвате и поштују султана
пише академик др.Данило Радојевић у чланку и Отоманску Империју. Дакако, ово и овакво
„Његош није никада споменуо Саву Немањића“ наметање нијесу прихватали црногорски вјерници,
/МОНИТОР бр.18 од 22.2.1991/. Његош, али ни него су се, напротив, понижавајуће односили према
друге владике Петровићи нијесу помињали ни друге њима, као нпр.што је то урадио Стјепан Митров
српске архијереје, али ни Српско православље и Љубиша у својој приповијетци „Продаја патријаре
Светосавску цркву и светосавље, већ су говорили Бркића“, који је морао да побјегне из Црне Горе
и писали само о хришћанству, христјанима и 25.10.1769.године заједно са руским кнезом
православљу. Долгоруковим.
Као што се види, Сава је био посве Притом треба додати и то да српски
анонимна личност за црногорски народ до почетка православци и светосавци непрекидно присвајају
друге половине 19. вијека. Чак и у Србији је био црногорске светитеље: кнеза Владимира
непознат до прве половине истога вијека. Тек од Дукљанског, св. Стефана Пиперског, св.Василију
тада се почео стварати његов култ прво у Србији, а Острошког, св.Петра Цетињског и св. Ивана
онда у Црној Гори. Црнојевића, господара црногорскога.
(Наставиће се)
Други пишу
АМФИЛОХИЈЕВИ
ПОЛИТИЧКИ РЕБУСИ
Мирко Ђођевић
Брод вјерника плови по мору живота, индиферентним, друге угрожавају, остале наводе
плимама и оćекама, бурама и струјама. Мален је на убијство Бога и вјере у себи, на самоубијство.
тај брод, а пучина је немирна. Скоро, „сламка међу Да би се дошло до идеје самоуништења потребна
вихорове“ (П.П.Његош „Г.вијенац“), али одолијева су многа унутрашња колебања, патње, разбијање
бурама, муњама и свијем непогодама. Његови баријера па да од живота не остане ништа, осим
дјелови болно шкрипе, али с вјером и надом у Бога, катастрофалне несвјестице, драме, драматичне
Господа нашег Исуса Христа, треба се одржати буре, непојмљивих узбуђења, претварања не само
тог брода! И куда изван тог брода! Зар скочити у субјекта у објекат, већ Бога у себи у непостојање.
запјенушано море! Ту би нас чекала смрт и гробница Може ли самоубијство бити афирмација живота?
која вреба..... У сличној опасности на Генизаретском Говори се: извршио је самоубијство зато што га је
језеру, када су се апостоли возили лађом, а њу живот разочарао. Очекивао је нешто више од онога
захватила олуја, апостоли се уплашише, а Господ их што му је живот пружио! Каква лажна дијалектива!
је укорио ријечју: „Малокрвни!“ (Мат. 8,25). Као да самоубица није живио прије смрти, није
Колико ли само има кукавичлука у имао амбиције, воље, наде, вјере или невјере и
вјерујућој концепцији оних који сматрају да је очајања. А не моћи више живјети и вјеровати, значи
додиривање непостојања афирмација живота! Да ли то афирмисати живот и вјеру. Нема горег од
би нашли извињење за свој недостатак храбрости покушаја оправдања ништавила хијерархизацијом
измишљају разне мотиве и елементе који им самоубијства, невјеровања, потискивања вјере
требају бити оправдање на немоћ. У ствари, и наде. Свакако и љубави у себи мржњом према
не постоји воља или рационална одлука да се себи. И Богу којега носимо у себи! Зар сами факат
дотакне непостојање, или боље речено, изврши одузимања живота није довољно потресан да свако
самоубијство, већ само органска предодређеност за тражење мотива чини биједним. Не смије се, говори
тај чин. У ствари, недостатак вјере. Бог у вјернику, загазити у непостојање и ништавило
Оćећа ли невјерник патолошки зов због неостварене или неузвраћене љубави.
смрти коју, мада јој свјесно одолијева не може, Неузвраћена љубав другог није поништавање бића,
ипак, надвладати. Живот у њему доспијева до потпуно губљење смисла, немогућност бивства,
антиеквилибријума да ни један разлог више не пропаст бића. Неоствариве велике страсти брже
може да га консолидује. Не постоји додиривање воде у провалију и смрт али прије тога у губитак
непостојања која резултирају из рефлексија о вјере. Чак и да постоји постојање само као патња,
излишности свијета или животном ништавилу. биће је биће! Зашто дозволити коначан тријумф
Када нам се опонира примјерима античких небића. Побједу небића над бићем! Невјере над
мудраца који су извршили самоубијство у самоћи, вјером! Ништавила над Богом! Није ваљда једино
одговор је, да су то урадили ликвидацијом живота апсолутна стварност небића? Вјеруј, вјеруј, вјера
у себи. Разорили су трептај живота, сваку радост ће те спасити (Иван Мажуранић „Смрт Смаил Аге
постојања и сваки начин изазова. Kирилов је, Ченгића“). Иди за и са вјером, за својим духовним
заиста, био у праву: „убили су“ Бога у себи. Убили оцем. Идући његовим путем познаћеш „Истинитог
су вјеру у себи. Размишљати сувише о додиривању Бога и Исуса Христа“, кога нам је Отац послао (Јов.
непостојања је смртни ударац животу. Али и вјери 17,3). Стога, имај више вјере. Вјере која је „небесна
у себи. Истина је да су живот и душа у којој се ломе истина“ (Јов. 14.6), која прожима душу љуцку,
такве дилеме раније биле начете невјеровањем. према којој спознајемо Бога и његову велику љубав
Нико се не убија због спољних околности него у свој својој „ширини, дужини, висини, дубини“
због унутрашњег у себи, унутрашње неравнотеже (Еф. 3,18), времену и вјечности и стално водимо
и у коначном, губитка вјере у Бога, у живот, у све. рачуна и имајмо на уму да „има Бога“ (Јевр. 11,8).
Разни, али и исти неповољни услови остављају једне Та вјера нека буде тврда. Нека буде жива, која
72
постаје душом душе наше. И, душу нашу води на будућношћу. Вјерник се гади невјере. Он исписује
„добра дјела“ (Мат. 7,21), вјера тврда која се не у својој души „Не, нијесам за онога који не вјерује.
колеба, јер је саздана од стијене ријечи Божје! И Свако невјеровање је ћутња на моју и нашу вјеру.
нека нас од ње не раздвоји „ни невоља, ни жалост, Овђе станује вјера. Са њом, љубав и нада. Нема
ни гоњење, ни глад, ни голотиња, ни страх, ни овђе мјеста за невјеровања. Зато: вјерујем, дакле
мач“ (Рим. 8,35). Она спашава и одржава. Имајмо постојим. Тако говори и вјерује вјерник.
вјере и поштовања према свакоме ко у вјери живи Credo, ergo sum.!
занесен њоме, и с њом прошлошћу, садашњошћу и
ПРОМОЦИЈА АНТОЛОГИЈЕ
ЦРНОГОРСКЕ ПОЕЗИЈЕ
У Краљевском позоришту „Зетски дом“ на Цетињу, 9. маја са почетком у 19 часова, Црквена
омладина Црногорске Православне Цркве организовала је промоцију Антологије црногорске поезије XX
вијека на пољском језику.
Поред пјесника заступљених у Антологији, Слободана Вукановића и Сретена Вујовића,
учествовали су аутор антологије, господин Гжегож Латушински и издавач, власник издавачке куће
„Агаwа“, госпођа Марила Латушински, која је на крају промоције одрецитовала избор пјесама на пољском
језику и тиме употпунила угођај.
Промоција је започела одавањем поште трагично пострадалом пољском државном врху,
грађанима Пољске, и свим жртвама фашизма, након чега је присутне, у име организатора, поздравила
Тамара Мартиновић, потпредсједница Црквене омладине Црногорске Православне Цркве Цетиње.
У свијетлу јубилеја композитора Фредерика Шопена, за музички угођај на овој промоцији
побринула се млада цетињска пијанисткиња Ања Абрамовић. Она је на клавиру извела Шопенову
Полонезу опус 40, бр. 1 у А – дуру, Хајднову Сонату бр. 46 у Ас – дуру и Бахов Прелудијум и фугу у ф
– молу.
Ваше Блаженство,
Даме и Господо,
Вечерас засигурно присуствујемо једном од значајнијих догађаја везаних за афирмацију
црногорске литературе.
Свједоци смо да су управо прегнућа у области културе, науке и спорта најбоља препорука Црне
Горе, и ти сегменти друштвеног живота су оно по чему желимо да нас препознају у свијету.
Желимо такође да се младост наше домовине препозна као ослонац и гарант просперитета, у
узајамном прожимању онога што Црна Гора има у свом мултикултурном, и мултинационалном бићу.
У то име вам желим угодно вече,
надајући се да ће оваквих сусрета на Цетињу,
које баштини културну традицију Црне Горе, бити још више!
КО СУ ИСТИНСКИ АНТИФАШИСТИ
(Овај текст није могао бити објављен у дневним новинама“Вијести” јер је полемика између академика Зорана
Лакића и Стева Вучинића завршена објављивањем Лакићевог текста “Нема једном заувијек датих истина”, “Вијести”,
30.06.2010 год. Њиме је академик Лакић чији је први текст изазвао полемику као трећим и коначним текстом добио право
да је заврши. )
Професоре, по трећи пут морам јавно да данас би васељеном оргијало управо то зло. Зато
манифестујем своје ставове у питању антрифашизма је суштина нашега спора категорија издаје чија је
јер тријумфално негирате неке вриједности које парадигма норвешкли политичар Викунд Квислинг
бисте као академик требало да оличавате. Иначе, стријељан због велеиздаје у октобру 1945 године.
пресуђујете и закључујете без доказа и а умјесто Он се такође сврстао на стану сила осовине као и
њих нудите импресије. Мада, чињеница да се неко и четници. И норвешки и наши колаборационисти
нешто зове академиком и Академијом није довољно су изневјерили повјерење сопствених нација
да то и буде. Јер не чини Академија академике доводећи своје земље и народе у ропски положај.
академицима већ обратно. Као узор треба да вам А што нас је тек чекало у случају да су побједиле
служи претеча свих Академија, атинска, основана силе осовине? Аушвиц професоре! Иначе, уколико
у четвртом вијеку прије нове ере. Њен оснивач, би се четници као припадници формација које су
филозоф Платон, основао ју је с циљем да између подржавале силе осовине уврстили у антифашисте
осталих код атинских грађана подстиче и његује онда нема логичне и моралне запреке да исти таква
универзалне људске врлине: мудрост, храброст статус добију и сви други савезници централних
и патриотизам. Као академик ви знате да је он сила укључујући и њих саме што би била врховна
научавао да свијет идеја претходи материјалном увреда за разум и јавни морал.
свијету. Идеја четничких савезника, њемачких и Цитираћу вас:“Политичка платформа
италијанских фашиста, била је да сопственом моћи четништва је у основи националистичка зато је
и помоћу савезника оружаним путем сломе моћ била осуђена на пропаст”, часопис “Пракса”,
међународне заједнице и успоставе нови светски бр.1, 1981 год. А у молби за повратак у чланство
поредак у коме би њихове државе и народи имали СКЈ 1986 године, између осталог сте написали:
привилегован статус. На срећу њихова идеја није “ То ми даје наду да ћу бити враћен у СКЈ којем
материјализована стварањем таквог поретка у припадам и идејно и акционо пуних 34 године”, Ж.
којем нам је била намијењена улога робова. Андријашевић, “ Нација с грешком”, стр. 196. Ваши
Професоре, ви очигледно укидате границу савремени ставови о истом питању су опречни
између добра и зла. Јер патриотизам везујете за суштитни ових цитата што је непринципијелно
покрете из прошлости који су били савезници понашање недостојно једног научника очито
фашистичких сила које су у себи акумулирале сво зло мотивисано синекурама и независно од поретка
и у цјелини. Само ако се свијет посматра наглавачке и идеологије. Пишете и да су партизански
могу се четници који су цијело вријеме рата били републиканизам и социјализам поражени послије
удружени с Њемцима и наоружавани од Талијани рата 1991 – 1995 године. Том поразу сте и ви много
да би тукли родољубе назвати антифашистима. допринијели иако је социјализам као политички
Ви такав закључак очито изводите ослобођени систем био најдубљи исказ црногорског бића који
сваке логичке нужности. Јер предмети и ствари има утемељење у нашој мучној и тешкој повијести.
који нијесу истовјетни по роду немогу се сабирати Зато је урушавање социјализма као најхуманијег
по броју. А ви упорно сабирате колаборационисте друштвеног поретка у нашој повијести на начин
и антифашисте. Стекао сам утисак и да се ви у како се то догодило трагедија за нашу земљу и
себи питате кога и што су то издали четници? народ чије ће размјере у будућности утврђивати
Издали су професоре саму цивилизацију и њене историчари.
темељене вриједности јер су се сврстали на страну На крају, као доказ да сте озбиљан научник
сила зла. Да су њихови савезници побиједили повјесне струке позвали сте се на чињеницу да сте
76
до сада објавили двадесет књига. Одговарам, бројке јунаштва” од неких стотинак страна. Сматрам да
документују количину а не каквоћу. Као упоређење бисте као црногорски академик били обавезни да
супроставићу вам Марка Миљанова који је издао на њеним темељним порукама и вриједностима
само једну једину књигу - “Примјере чојства и заснујете вашу будућу јавну дјелатност.
ДАЛЕКО ЈЕ ДО САМООЧИШЋЕЊА
Чедомир Љешевић
Грдно се варају они који мисле да су све Европа је хиљаду година и себи бивала непријатељ,
земље Западног Балкана свесрдно прижељкиване али и изазовни и све савременији градитељ. Та и
у евроунијско и евроаталнтско друштво, као и да таква Европа је и начин живота, мишљења и
оне све то здушно прижељкују. На Балкану су све расуђивања,примјер отуђење од рода и порода,
промјене почињале са ратом и завршавале крвљу, морална и биолошка наказа, наглашено искуство
углавном недужних људи. То је, чак, постала и културоцида, етноцида, геноцида и холокауста.
традиција!!! Улазак у европске и евроатлантске Европа је, мора се рећи, и мајка и средиште
савезе, зато, није могуће без самоочишћења. А, културне ренесансе свијета, примјер техничко-
без лустрације нема мјеста међу Европљане, иако тешнолошког узраста и социјалног напретка. Она
и њима треба повелико очишћење од зала која су је била и остала примјер за читав свијет. И данас је
учињели, па и даље чине. И они који су са најмање то тако, иако је у много чему остала сујетна, трома,
обиљежени биће дуже на листи чекања но што се спора, нељубазна и лажљива.
прижељкује на листама о „приправничком стажу“. Отуда, кад се саберу и позитивне и негативне
Јер, Европи не требају почетници – приправници. референце, када се утврде путеви који воде у
Тамо се таже и уважавају само доказане референце европске и евроатлантске интеграције, и када се
– државни и грађански субјективитети којима не хоће цијели Западни Балкан стрпати у један џак
требају траутматолошке клинике или ортопедска подобности или вриједности, мора се рећи да Балкан
колица, или, пак, азили за грешнике. Истина, ни није ареал који може да се третира и пројектује на
Европа своје страхове не може да сакрије тиме истовјетан начин, мјери истим мјерилима. На тако
што ће и „најканцерогеније“ државне творевине малом протору, као нигдје другдје, историја је
Западног Балкана, из потребе или страха, показала да антрополошке мјере или сличности
пригрлити у своје окриље, дати им статус макар нијесу довољне, да исти или сличан језик није
и залудне припадности, јер јој је то мања тегоба, израз културне и цивилизацијске једнозначности
мањи безбједносни ризик. Има она очите примјере и повезаности, да просторна условљеност није
и искуства. довољна за сношљиво добросусједство. На
И Европа је, наравно, за „западне балканце“ Западном Балкану су се, безмало, у сваком стољећу,
тешко љечива болест. Једноставно, Балканци водили крвави локални ратови зарад освајања
(углавном Словени, а Бога ми и Грци) нијесу туђих територија, ради асимилације, вјерске,
ментално способни да размишљају, да мисле националне и културне окупације. На њему су
на франкофонски, германски, англосаксонски, почињали балкански, европски и свјетски ратови, а
романски или еспано начин, да мисле главом која иза њих увијек остајало десетковано становништво
припада моралу који је свој културни светоназор и уништена привреда, разорена и опљачкана
градио на колонијалној покорности и робовској културно-цивилизацијска добара.
недостојности, на потпуној обесправљености или Данас, на почетку трећег миленијума
уништењу друге расе (црвенокошци и црнци), на савремене цивилизације, на сву срећу и Европе
крвавом устоличењу вјероисповијести (торкемаде и Западног Балкана, овђе више нема нападних
покољи), на економској узурпацији и културној оружаних снага – све су поражене и понижене, нема
пљачки (све до данашњих дана), на класној ни „лудо храбрих“ и нарцисоидних државника – сви
доминацији и друштвеној провинцијализацији, на су на „онај свијет“ или у Хагу, нема ни ратоборних
цивилизацијској деградацији (нацизам и фашизам). генерала којима је адреналин довољан и да помисле
77
на било какво ратовање - већ су на робији која је скопне да се држе слова Устава и државотворних
дужа од њиховог преосталог живота, а нема више закона. Јер, да је тако вербално-ратоборна и држави
ни освајања која потсјећају на још незарасле ране нелојална мањина не би могла антицрногорски,
из крвавог разура Југославије. колаборационитички, антиевропски и
Међутим, у Црној Гори, „иако она није антидемократски арчити по Црној Гори, не би
ратовала“, није баш све потаман – у њој се и даље могла ометати ход Црне Горе из балканске каљуже.
воде, и то отворено и у највишем представничком Но, то су црногорски унутрашњи јади и
дому њених грађана, антидржавни и антицрногорски тегобе, посљедице стогодишњег обнарођивања,
ратови. Живући остаци свесрпског хегемонизма издајства, ратовања,самоукидања, самопљачкања,
још нијесу поражени, и даље су под диригентском самоунижавања. Међутим, то је само на први
палицом београдске олигархије, српских државних поглед. Снаге антицрногорства неслободе
наукованих и светосавских центара множи. Иако је и негирања државе Црне Горе не би могле
Црна Гора независна и међународно призната отуда дјеловати да немају свакодневну финансијску
је јавно негирана као држава, а нијесу призната и логистичку подршку јавно-тајних центара
ни људска права и слободе њених држављана, моћи из сусједства, па и из Европе и САД-а, да
црногорска нација, црква, култура, језик, историја, немају чак и официјелну подршку врло утицајних
традиција, застава , химна... конезрвативних политичких кругова неких земаља
Но, ни то није доста – на сва уста, европске алијансе, ОСЦЕ-а и Савјета Европе.
„демократски свијет“ им је омогућио да пљују Несхватљиво је да се „земље демократије“ у Црној
по „својој“ земљи, дао им и финансијску и Гори понашају двоструко: прво, пријатељски,
логистичку потпору да подмећу клипове у њене донаторски, инвеститорски, демократски
државне точкове, да ометају њену европеизацију, и евроинтеграцијски сусретљиво, и, друго,
да у политички живот уносе немир и потпаљују недемократски, антицрногорски, антиевропски,
међунационалну и међувјерску мржњу, да служе недобронамјерно, опозиционо, пријетеће и
инострано-окупационим интересима. Нажалост, људским правима непримјерено. Истини за вољу, у
до те мјере су „инострано заштићени“ да су Црној Гори има и превише државно-дипломатског
постали бахати, богати, безосјећајни да не виде простора и за продуктивну и за пријатељску
још живуће ране југословенске трагике, да сами сарадњу, па и за прихватање критичких оцјена и
себе амнестирају од политике припадања пројекту дијалога према свему што у њој не ваља, или што
„велике Србије“, да их није брига што се народ заостаје за европским назорима, као и што нема ни
– цијела средња и радничка класа – свакодневно један ваљан разлог да се у Црној Гори изван намеће
хрве са погубним рецидивима момишићке и води државна политика, да се споља бирају
„каубојске” економије и пљачкашке реституције и протежирају појединци па и читави кланови
и приватизације. Успоставље владавине права наводне независне и невладине припадности, иако
виде само кроз заштиту властитих интереса, а и мала ђеца знају да они немају ни легитимну ни
изградњу нове социјалне политике асоцијалним легалну потпору грађана. Ко може вјеровати а су
средствима. Умислили су, и то без и једног ваљаног сами себе изабрали да би их нако извана, углавном
доказа, да су они синоним интелектуалне скопости кеш-тајно финансирао.
и стваралачке вриједности, а, у суштини, нијесу Сигурни смо да нема ни једне државе
способни да се отргну од провинцијалне свијести евроунијске и евроатлантске алијансе која би
и савјести, да нема знања и снаге да се Црна дозволила и помисао неког свог државног партнера
Гора врати својим културним и цивилизацијским да поспјешује било какве и које невладине или
вриједностима, и баш их је брига што Црногорском независне актере да се уплићу у њихово уређивање
народу још нијесу враћена већ 90 година окупирана унутардржавних односа. И, још нешто, црногорски
и опљачкана културно-сакрална добра без којих примјер није за данашња европска мјерења, она
Црна Гора није ни суверена држава, ни друштво је до јуче била под великосрпском хегемонијом.
у коме једнако дишу и малобројни и већински Нажалост и даље је под менталном, вјерском,
национи и разнородно вјерујући народи. националном, просвјетном и културном српском
Нажалост, премда знају да ће кад-тад окупацијом. Европа то мора да зна, мора да
морати да таква понашања и тенденције примјере престане са игром двоструких аршина, да великима
државним интересима, и сувереном праву и опрашта неопростиво !!!
грађанина и државе, црногорске власти још нијесу
78
ЗНАЧАЈ И МЈЕСТО ПЕТРА ПРВОГ У ИСТОРИЈИ ЦРНЕ ГОРЕ
Стево Вучинић
ДЕКЛАРАЦИЈА
Позивамо грађане Црне Горе да се као достојни насљедници славних предака уједињени у одбрани
највећих вриједности - части и слободе нашега народа и независности наше земље да се уједињени
одупремо свим насртајима такве врсте ма с које адресе долазили. Питање различитих становишта о
политичком и економском уређењу земље не смије бити препрека за заједничку одбрану најсветијих
тековина које су наши преци крвљу бранили и одбранили. Зато упозоравамо да нико не умишља да ће
неколика политичара, чији је смисао политике борбе огољена власт одбранити земљу од подривања из
Србије чији протагонисти обнову Душановог царства у средњовјековним границама које подразумијевају
и Црну Гору. Уколико би се остварио овај апокалипстички сценарио Црна Гора би коначно потонула за
сва времена и то дубље него у вријеме турске империје. А сва наша деведестогодишња борба за обнову
државне независности и националну слободу била би узалудна. Историја то неби опростила ни њима ни
нама.
ОБРАЗЛОЖЕЊЕ
Господин Вујановић више пута је јавно демонстрирао непоштовање симбола, грба и заставе
земље чији је суверен дозвољавајући да се у неким општинама током његове посјете не свира химна или
се не истиче застава. На тај начин је повриједио члан 4 Устава. Посљедњом изјавом датом првом програму
РТВЦГ којом је фаворизовао Српску Цркву као цркву стране државе и дисквалификовао Црногорску
83
Православну Цркву позивајући се на изјаве страних суверена и духовних лица дубоко је увриједио
црногорско национално и државно биће и наш народни понос. Сматрамо да је такав акт непримјерен
предсједнику земље и захтијевамо Предсједникову пуну одговорност. Предсједник је повриједио члан 7
Устава који забрањује било какво изазивање и подстицање мржње и нетрпељивости по било ком основу.
А он је овом изјавом подстакао мржњу између припадника два народа и двије Цркве. Предсједник је
овом изјавом повриједио и члан 8 којим је забрањена свака посредна и непосредна дискриминација.
Предсједник је повриједио и члан 14 Устава којим се гарантује равноправност вјерских заједница и
њихова одвојеност од државе. А он је управо одрекао равноправност Црногорској Православној Цркви и
умијешао се у црквена питања за која није компетентан, а и Уставом му је такво мијешање забрањено.
Архиепископ Цетињски
и Митрополити Црногорски
C Михаило
Предсједник Потпредсједник
Предсједник Предсједник
Предсједник
за
Стево Вучинић
84
Стево Вучинић
Оба пута када сам долазио на промоцију Никола вратио мртав тек послије осамдесет година,
Аџићеве књиге у Подгорици у овом истом здању, али коначно и побједнички. Ето му неколико
до мјеста промоције долазио сам улицама која стотина метара даље бронзаног споменика
повезује нека повјесна мјеста у мојем родном подигнутог на мјесту на којем се налазила зграда
граду. Она за мене имају дубоки смисао и не монопола дувана у којој је засиједала подгоричка
остављају ме равнодушним чак ни у уобичајеним скупштина која га је детронизовала. Зграда је током
околностима. Обилазећи их повремено, имам савезничког бомбардовања у другом свјетском рату
осјећај да ходам кроз свијет духова неке мени драге претворена у прах и пепео. А са њених темеља,
и блиске прошлости. У тим приликама увијек ми на мермерном постаменту, однедавно, бронзани
је на уснама стих једне давнашње пјесме: « Све ће господар с коња, искоса, упртог погледа на
то мила моја прекрити сњегови, шаш и рузмарим». скупштинско здање, посматра тај високи дом и
Вјерујем, зато што је овај стих најљепша пјесничка свједочи да је Црна Гора вјечна. Мало ближе, на
апотеоза ништавила и бесмисла. Јер је у ништавилу тргу, на мјесту некадашње продавнице «Борово»
завршила као бесмислено утрошена енергија оних прије рата се налазила кафана. У њој је мој рођак,
који су били посвећени уништењу наше домовине почетком октобра 1920 године, поводом убиства
1919 године. Наш вечерашњи скуп и књига којој је његовог ујака Машана Божовића који му је био
посвећена ова промоција је доказ томе. запалио кућу, затворио кафану и свим затеченим
Ризикујем да будем подгрешно схваћен али гостима платио пиће. А у нашој непосредној
ћу вас ипак наративно провести градом да бисмо близини, на мјесту стадиона малих спортова под
заједно посјетили та за мене повјесна мјеста у Горицом, био је до Другога рата каменолом. У
мојој Подгорици. Макар зато што се у њој, овим њему су 1911 године стријељани осуђени на смрт
поводом, осјећам побједнички па себе дозвољавам у колашинском процесу на коју их је осудио мој
нешто више него што ми васпитање и уобичајене прађед као предсједник суда. Недалеко одавде
норме цивилизованог понашања међу људима налазила се и зграда у којој је 1946 године, између
дозвољавају. Недалеко одавде, не дуже од двјеста осталих, осуђен на смрт и један војник Крста
метара, налазе се остаци касарне у којој је 1915 Поповића. Суђењу су присуствовали његова жена и
године била школа резервних подофицира коју су синчић који је након изрицања смртне пресуде оцу
похађали редовни ђаци из цијеле Црне Горе. Њен у ходнику суда заплакао. Пришао му је предсједник
комадант је био мој стриц Стево по коме носим суда и питао његову мајку - зашто мали плаче.
име. У септембру 1915 године посјетио ју је краљ Одговорила му је: «Осудили сте му оца на смрт».
Никола. На платоу који и данас постоји, у његову Предсједник суда му је тада ставио руку на главу,
част, били су постројени сви питомци. Док је Краљ помиловао га, и казао му: « Не плачи бато бићеш ти
вршио смотру, ненадно, из хиљаду грла до неба бољи чојек него твој отац». Зато се не могу се отети
су се почели проламати стихови српске химне утиску да је превише мржње, крви и суза просуто за
- Боже правде, а потом су питомци френетично тако кратко вријеме, само на овом малом простору,
акламирали српском краљу Петру. Када је краљ да бисмо се олако односили према прошлости и
завршио смотру, одмакао се од строја а у очима су нашим прецима који су се 1919 године и између
му заискриле сузе. Биле су то сузе оца домовине два светска рата жртвовали за слободу домовине.
која ће га као њеног творца убрзо потом прогнати. Нажалост, они који су били обавезни да се о томе
А френетична акламација краља Петра је била брину нијесу били на висини задатка. Али нам је
парадигма тадашњег колективног духа црногорске зато част и образ спасио господин Новак Аџић
омладине коју је управо он сам и сви његови преци Прије неких двадесет година у вријеме
обликовали таквом због чега смо платили високу када сем тек био почео да стичем прва знања
цијену у два балканска, Првом и Другом светском о наравима и особинама Црногораца покојни
рату са 80.000 црногорских глава. У домовину се језикословац Војислав Никчевић ми је испред
85
зграде цетињске поште казао да у Црној Гори нема понашања извјесних Црногораца, могуће и на неки
и неможе бити инсититуција него само појединаца начин разочараних, у неким случајевима чини ми
који су сами по себи институције. Нијесам га се и зато што им се домовина није правовремено
тада ја баш добро разумио. У својој наивности одужила него их је до недавно, и њих и нихове
држао сам распростањену црногорску особину потомке, кажњавала за њихово домољубље. На
беспријекорног слагања боја ташне и машне хвале исти начин на који је већина нас и данас кажњена
вриједном и господственом. Каније сам схватио да зато што смо у посљедњих двадесет година за
је је ова особина, углавном, у обрнутој сразмјери са ову земљу жртвовали све своје материјалне и
интелектуалним и моралним вриједностима оних нематеријалне интересе.
који је посједују. Након објављивања првог тома, у неку
Један од оних на које се може примијенити руку, осјећао сам се постиђено јер очито имена
становиште покојног Воја Никћевића је и господин и биографије многих мојих сељана и племеника
Новак Аџић. Зато сам више пута говорио и писао учесника Божићног устанка нијесу била уписана
да он заслужује дубоку захвалност потомака због у првој књизи. Ја наравно нијесам знао ко је све од
дјела и напора који је уложио да у име свију нас Пипера и мојих сељана био учесник или је потомак
исправи неправду према нашим прецима који устаника из 1919 године. Али сам знао да их је у
су прије деведесет година бранили част и образ устанку из цијелих Пипера учествовало укупно
домовине. Требало да прође још мало времена тристотине, међу њима више десетина Рогамљана
па да њихова имена буду избрисана из меморије док је само десетак њих је имало написану
потомака. То би био злочин раван ономе учињеном биографију у првом тому. Стога сам почео да трагам
према устаницима и према нашој домовини 1919 за именима учесника и њиховим потомцима да бих
године. А ми бисмо били саучесници колективног и ја не само спасио своју душу. Нијесам желио да
злочина према сопственим прецима. Управо, и овом будем оптужен да сам пописао све своје рођаке и
књигом коју вечарас промовишемо аутор је себи претке а прескочио све друге учеснике из села и
спасио душу а нама образ пред сјенима предака и племена. Ево са чиме сам се суочио трагајући за
пред историјом. именима учесника божићног устанка из Пипера.
Са историографског становишта нека о Један мој рођак с мајчине стране ме је питао
књизи говоре историчари ја ионако, у општем зашто у првом тому нема биографије његовог оца и
смислу, његово дјело сматрам изванредним зато два стрица који су због учешћа у устанку робијали
нијесам спреман да о појединостима ове књиге у никшићкој пивари. Одговорио сам му да њихових
проговорим ни једну једину ријеч. Ако неко мисли имена није било у архиви којом се Новак користио.
да је могла боље да се напише нека је сам напише А другог извора за такву врсту података Новак
нико му не брани. У устанку је учествовало око није имао сем уколико ја прикупим биографске
5000 Црногораца. Новак је у два тома објавио податке о њима и прослиједим му их. Зато сам се се
биографије 2783 устаника. Преосталих 2300 понудио да то и учиним сматрајући се обавезним
учесника чека да се њима позабаве Институти, на таква чин. Али се умијешала његова сестра од
институције или да се роди неки нови Новак који стрица и казала ми за свога оца и стричеве да су
ће да се бави ониме чиме се господин Аџић бави били бјелаши што, наравно, није тачно. Стога је
већ двадесет година да би смо кроз двадесет година у другом тому, по препоруци потомка, штампана
виђети њихове резултате. биографија само једног од тројице браће. У другом
Међу Црногорцима је, иначе, увријежено случају један Пипер је одбио да се биографија
становиште да се овакве књиге пишу зато што је његовог стрица штампа иако је био устаник само
неко на то обавезан, плаћен и да му је такав посао зато што је у својој свијести повезао устанак и
наређен. О томе говора нема али аутор мора да се устанике с Крстом Поповићем којему неможе да
суочи са чињеницом да због таквог неутемељеног опрости колаборацију. Док је у трећем случају
мишљења мора да истрпи и протесте потомака потомак активни члан српске Радикалне странке и
оних који у књизи нијесу поменути. Искрен да није стио да чује за ђеда.
будем такви су ријетки али их има. Па бих и о њима На концу, господине Аџићу ја вам се у
нешто да кажем као и онима који се, чини ми се, име свију нас још једном захваљујем јер сте нам,
стиде учешћа предака у одбрани слободе ове земље како сам већ казао, вашим књигама биографија
и народа. Чак се нијесу сложили да имена њихових божићних устаника спасили образ пред сјенима
ђедова буду уписана у овом Зборнику биографија предака и пред историјом.
учесника Божићњег устанка. Они су примјер Подгорица, 21.04. 2010 год.
86
Сретен Зековић
„МАЋЕХА ЦРКВА“
ИЛИ АУТОКЕФАЛИЈА
Коначно је Повјереништво Српске владике-господаре, што је не само доказ и потврда
православне цркве у Црној Гори (објавило његове аутокефалности, н(ег)о и изузетни“случај“
„нови оригинални аргумент“ против указивања у свијету, посебно у православљу. Сам црквени
на оправдану потребу пунога и рестуционога чин хиротоније владика-господар је сам бирао
обнављања Црногорске православне цркве (са по вољи и потребама, све до Русије. Или(ти),
обновом црногорске државне независности) да је она међународна црковна признања црногорске
то могуће, као и све остало, уз Божју помоћ, тек под аутокефалије, које србо-црногорски Митрополит-
условом пријетходно васкрнуте Краљевине Црне монархист суминује: аутокефалну ЦПЦ су све до
Горе и да то искључиво учини (добровољно) сама 1918. Званично признавале све остале православне
(српска) црква. Ово је, у ствари, оно, до цинизма и католичке цркве, укључујући и „посестримску
иронично, „мало морген“, што ће рећи да је то српску цркву“, што је констатовано и у Синтагми
немогуће, посебно у овдашњем времену. (уставу, протоколу) Васељенске Цариградске
Оваква изјава указује на добро зна(ве)ну патријаршије објављена у Атини 1855 (ЦПЦ 8-
суштину карактера Српске православне цркве. ма по реду, а СПЦ 14-та) и у Каталогу (диптих)
Једино „зрнце истине“ у овој изјави, које јој се, Руске цркве из 1850, за који су предстојатељи
напокон, изнудило, јесте то да је коначно, први СПЦ тражили од Алексија II да га кривотвори и
пут од 1918, децидно признала да је Црногорска избачи из њега ЦПЦ. И на врху, да ће поништити
Православна Црква била аутокефална у доба своју званичну сакрализовану политичку догму
Краљевине Црне Горе „заборављајући“, без иче- да не постоји црногорски народ ни нација, јер
совога“опроста“, да је ради те исте тврдње, заједно са су „Црногорци били, јесу и биће Срби за вијек
присташама политичкога (све)српства, сатанисала и вјеков, амин“, те зато и не могу имати своју
све аутокефалисте од 1918, а навлаштито од 1993, националну цркву.
од појаве црногорскога аутокефалног покрета Српска Краљевина-Царевина је
најпогрднијим, клеветничким, па и геноцидним, (п)одавно минула, а овдашња СПЦ и њезина
анатема, а најагресивније баш од стране „наших, Патријаршија (коју су Турци и обновили и
домаћих Срба“ и црногорскијех црковњака. Ово укинули) су из његовога (зло)вакта која се, све до
подćећа на они школски примјер инквизиторскога данас, конзервирала као његов средњовјековно-
кастигања Њутна за своју „безбожничку“ научну феудални организациони сакрализовани реликт
тврдњу „Земоља се окреће“, да би не задуго она некадашњега (царског) вељецрковља (без цара)
постала општеприхваћена и од саме цркве. које је реминисцентна контура (све)српства. Таква,
Надати се да ће тако бити и са осталијем „царска“ СПЦ и њезина (по други пут насилно
порицаним и прећутаним истинама о ЦПЦ. На створена и проклета) Пећка патријаршија у
примјер, да је она већ била аутокефална и у доба „новом Царству Јужнијех Словена (Србославији)
Николине Књажевине, која му је и ментнула 1918. је легални узор српскога вељедржавља.
краљевску круну; да је она била посве самостална Под српскијем националним именом и даље
и прије књаза-краља Николе, од Даниловога (х)оће да притеже јурисдикцију и проректорат
одвајања цркве и државе, када она није имала над некада подвлашћим народима, њиховим
„Маћеху Цркву“ изван црногорске државе, нити црквама и државама (су) прот(ив)но старом
је владику постављала српска црква, као што источњачком праву, канону и прави:“слободан
је и Његошева црква, као аутокефална, сама народ – самостална држава – аутокефална црква“.
канонизовала за свеца Петра I Светога, што су По том канону, праву и вељедржавној сили српска
канонски признале остале цркве. Или(ти), да је у црква губи стварну и формалну аутокефалност у
другој повијесници црногорски насљедни Владикат „турској Србији“ и постаје (про)турска православна
на Општецрногорском и Главарском збору сам црква у вилаету Србији, под јурисдикцијом
бирао, постављао, потврђивао и смјењивао своје Истамбулске патријаршије, која им непосредно
87
поставља патријархе и свјештенство, па и онда не (из)рекоше да ли у (четоко ришена фраза) „800-
када је обнављана и укинута. И то је један од туште годишњу традицију СПЦ у ЦГ“ укључују и дуго
примјера да је државни управни систем стварао и раздобље док је Србија била под турском влашћу,
укидао цркве и постављао патријарх и владике, све до, исто тако државном принудом, обнављања
као и они пријетходни за зловакта 9-годишњега Пећке патријаршије, односно СПЦ 1918-20.
Душановога царства. Предстојатељи СПЦ никада
Црногорци су у Србији постали главна скала јавној сцени Србије оставио је упечатљив траг као
на мјерном инструменту „српских“ фрустрација досљедан критичар национализма, аутистичности
због катастрофалног пута на који су српски народ и ксенофобије у врло опасним временима. И као
гурнуле његове непромишљене авантуристичке Црногорац. Због тога су он и његова породица
„елите“. Те интелектуалне и политичке „елите” били изложени пријетњама и отвореним нападима.
ове земље стално и изнова распирују несхватљиву Перовић је рођен у Врбасу, предсједник је
нетрпељивост према Црногорцима, ма ђе били, као Удружења Црногораца Војводине, а прије неколико
и према самосталној Црној Гори дана изабран је за првог човјека Црногорског
Проф. др Миленко А. Перовић је филозоф, националног вијећа у Србији. Предсједник
етичар. Дипломирао је на Филозофском факултету је Експертске комисије за стандардизацију
у Београду 1974. године, докторску дисертацију црногорског језика и члан Националног савјета за
одбранио 1984. године на Филозофском факултету културу, који је почетком године основан у Црној
у Загребу, а за редовног професора на Филозофском Гори.
факултету у Новом Саду изабран је 1995. године. На За Побједу Перовић говори о статусу
89
Црногораца у Србији, разлозима њиховог ПОБЈЕДА: Како коментаришете приговоре
удруживања и организовања, везама са матичном неких српских партија у Црној Гори да су Срби
државом, стандардизацији црногорског језика, „угрожени“, неравноправни грађани Црне Горе?
осталим идентитетским обиљежјима Црногораца ПЕРОВИЋ: Волио бих да су Црногорци
и државе Црне Горе, актуелној политичкој сцени у Србији „угрожени“ онако и онолико колико
Србије, аутономији Војводине, питању Косова... су „угрожени“ Срби у Црној Гори. Необично је
ПОБЈЕДА: Из личног искуства, како је то што још увијек неко у Црној Гори доктрину
данас бити Црногорац у Србији? свога политичког дјеловања покушава градити
ПЕРОВИЋ: Моја искуства нијесу потпуно на изанђалој тези о „угрожености Срба“. Та теза
типична. У јавности сам перципиран у двострукој била је мимикријска борбена песница једног
улози. С једне стране, дјелујем као тзв. независни империјализма из деведесетих година прошлог
интелектуалац од кога се очекује да ту и тамо вијека, који је себи вјештачки производио
изнесе, најчешће нетипично, мишљење о одређеним тобоже рационални „разлог“ и „оправдање“ да
друштвеним и политичким феноменима. С друге би „легитимирао“ освајачке упаде у комшијска
стране, доживљавају ме као јавног дјелатника дворишта. Гротескно је данас у Црној Гори да се
који има смјелости не само да се декларише као том тезом покушава очувати и овјековјечити однос
Црногорац, него и да о тзв. црногорском питању у доминације једног дијела друштва над осталим
Србији и Црној Гори, о односима Срба и Црногораца, дјеловима.
Србије и Црне Горе има своје мишљење. И један ПОБЈЕДА: Како и колико су на „статус“
и други мој јавни ангажман доживљава се овдје Црногораца у Србији утицали обнова црногорске
на два дијаметрално супротна начина. Ако није независности и признање Косова?
нескромно рећи, због своје интелектуалне и ПЕРОВИЋ: У битном смислу нијесу
моралне самосвојности стекао сам пуно пријатеља утицали. Од 1945. године до данас Црногорци
и истомишљеника. Исто тако, стекао сам бројне и у Србији нијесу могли испољити никакав
незгодне противнике и непријатеље. озбиљнији колективни субјективитет, осим права
ПОБЈЕДА: Својевремено сте имали грдних да се на пописима становништа могу национално
непријатности… декларисати као Црногорци. Догађаји које
помињете тек су нешто мало подигли температуру
ПЕРОВИЋ: Стално ја имам неких
стандардног анимозитета према Црногорцима.
непријатности. Друга је ствар што оне најчешће
ПОБЈЕДА: Зашто је у Србији и данас тако
нијесу тако драстичне, као што је био познати
жестока антицрногорска медијска харанга?
случај напада неонациста на мене или пријетњи које
ПЕРОВИЋ: Рекао бих да се одговор рачва у
су мојој породици и мени стизале с многих страна.
два основна правца. Један правац спада у масовну
Уосталом, озбиљних непријатности у Србији имају
психологију једног ресантиманског национализма.
сви људи који се јавно боре да Србија постане
Њему су се изјаловиле бесмислене историјске наде
уређена и нормална држава. Моје непријатности
да се Црном Гором може на дуже стазе владати из
у односу на њихове имају тај „додатак“ што ми их
Београда или уз помоћ Београда. Други правац,
приређују они који дивље мрзе Црногорце. психолошки не особито здравији од првога,
ПОБЈЕДА: Како се данас Србија, званична обликује се на шибицарској рачуници, према којој
и незванична, односи према Црногорцима? се мисли да се с мало „фрке“ може повратити
ПЕРОВИЋ: У појединим дијеловима срп- оно што је плански узимано стотину година, па
ског друштва с великим симпатијама се гледа на је дефинитивно измакло из руку. Надам се да је
Црногорце и на историјски пут који је референдумом измакло за сва времена! То не значи да поводом
изабрала Црна Гора. Нажалост, већинско мишљење, неких сљедећих историјских догађаја неће бити
увелико инспирисано и оркестрирано од стране нових харанги, медијских кампања и аветања!
тзв. интелектуалних и политичких „елита“ ове Но, у Црној Гори је стасала политичка
земље, стално и изнова распирује несхватљиву генерација која више не насједа на такве притиске
нетрпељивост према Црногорцима, ма ђе били, и политикантске блефове. И не само то! У ширим
као и према самосталној Црној Гори. Црногорци су слојевима становништва Црне Горе све више слаби
овдје постали главна скала на мјерном инструменту снага старог вриједносног и животног оријентира
„српских“ фрустрација због катастрофалног пута на да „сви путеви воде у Београд“. Данас Црна Гора
који су српски народ гурнуле његове непромишљене поново открива велики свијет, можда и са више
авантуристичке „елите“. фасцинације него што свијет открива Црну Гору!
90
ПОБЈЕДА: Колико и каквих све Црногораца важећем закону уредно поднесете неки захтјев, а
има у Србији? државни чиновници вам кажу да у вашем случају
ПЕРОВИЋ: Према потоњем попису деклари- неће поступити по том закону, него чекају да
саних има око седамдесет хиљада. Половина живи примијене будући закон, онда је то спрдња од
у Војводини, а половина у Београду и ужој Србији. права! И сасвим је јасно да у позадини те спрдње
То су људи који се с одређеним ризиком национално није гола бирократска самовоља, него јасна намјера
декларишу као Црногорци. Много је бројнија - да се Црногорцима, што је могуће више, компликује
немогуће је утврдити колико бројнија (уосталом, иницијатива за формирање националног савјета.
зашто би се то и утврђивало!) – скупина етничких Да је акција синхронизована показује и чињеница
Црногораца који се или национално декларишу као да се одмах у српским и црногорским медијима
Срби или се декларишу према потреби и ситуацији. наметало тобожње питање ко је од Црногораца
Тој скупини припада неспорни дио „заслуга“ што крив што то већ није формирано.
се у Србији успоставио негативни стереотип о ПОБЈЕДА: Помаже ли и како у томе може
Црногорцима. помоћи матичана држава Црна Гора?
ПОБЈЕДА: Колико могу удружења, односно ПЕРОВИЋ: Држава Црна Гора почиње
будући национални савјет учинити прво на показивати озбиљан интерес за питање статуса
дефинисању, а затим и на стварном утемељењу Црногораца у Србији. Та тенденција, ма колико да
црногорске националне мањине у Србији? може бити деликатна за Црну Гору у компликованим
ПЕРОВИЋ: Сама чињеница да већ одређени политичким односима са Србијом, за Црногорце у
број година постоје црногорске асоцијације Србији је охрабрујућа.
у Србији чини важан елемент у утемељењу Пуни легитимитет црногорског језика
црногорске националне заједнице. Тим елементом ПОБЈЕДА: Предсједник сте Експертске
та заједница самој себи показује и доказује да може комисије за стандардизацију црногорског језика.
постојати и одржавати се као национална заједница. Да ли је посао на црногорском језику завршен
Институт националног савјета има сродно, али ипак објављивањем правописа и рјечника?
другачије значење. Његово формирање показује ПЕРОВИЋ: Задовољство ми је да, у
не само да се нека национална заједница може својству предсједника Експертске комисије,
колективно успоставити и трајати као таква, него потврдим информацију министра просвјете
да је и држава признаје као такву. С политичким и науке господина Славољуба Стијеповића,
озваничењем статуса црногорске националне објављену прије неколико дана у црногорским
заједнице у Србији проблем до сада и јесте био у медијима, да смо у штампу предали рукописе
томе што држава Србија није била спремна да јасно Правописа и Граматике црногорског језика. Неће
и гласно призна тај статус. Није била спремна зато бити нескромно ако поставим оцјену да је то чин
што у одговарајућим државним органима сједе с великим историјским значењем. Ако је Уставом
људи које руководи националистичка предрасуда Црне Горе црногорски језик политички неспорно
да су Црногорци Срби, те да им према томе не легитимиран, овом стандардизацијом он је добио
припада право на статус посебне националне и пуну научно-лингвистичку легитимацију.
заједнице. У томе је одговор на питање, често Начинили смо бескрајно важан корак у борби за
постављано у потоње вријеме, зашто Црногорци признање црногорског језика.
нијесу формирали свој национални савјет у Србији. Но, објављивањем Правописа и Граматике
Нијесу га формирали, јер су од стране људи из посао на црногорском језику није завршен.
србијанског министарства за људска и мањинска Стандардизацијом смо по први пут у црногорској
права примитивном, бирократском и бахатом историји поставили темеље за стратегијски и
манипулацијом онемогућени у томе! тактички осмишљену језичку политику. Она
ПОБЈЕДА: Постоји ли адекватан правни захтијева цијели низ послова. На примјер, још
оквир у Србији за остваривање тих права? се нијесмо ни одморили од тешког и огромног
ПЕРОВИЋ: Правни оквир постоји, али посла на стандардизацији, а већ почињемо рад
није довољан. Потребно је још и да државни на школском правопису и школској граматици
органи – који би морали да се крећу у том црногорског језика. Затим слиједи рад на великом
правном оквиру – поштују и примјењују законе! рјечнику црногорског језика, па рад на књизи
У случају иницијативе за формирање црногорског „Црногорски језик за странце“ итд.
националног савјета, постојећи правни оквир ПОБЈЕДА: Шта је са осталим идентитетским
није поштован. Шта то конкретно значи? Када по обиљежјима Црногораца и државе Црне Горе?
91
ПЕРОВИЋ: Послије уређења језичког истински аутономистички покрет у Војводини!
питања Црногорцима преостаје рјешавање још ПОБЈЕДА: Косово постаје права „ноћна
једног осјетљивог и тешког идентитетског питања мора“ политичара у Србији. Како превазићи тај
– тзв. вјерског питања. Вјерујем да ће и оно бити противрјечан став – европске интеграције и Косово
рјешавано на начин који је примјерен историјском је Србија?
бићу црногорског народа и узусима модерног ПЕРОВИЋ: Политичаре у Србији савршено
секуларизационог процеса. није брига за Косово! Друга је ствар то што
Политичаре у Србији савршено није брига одржавају театар апсурда који се зове „борба за
за Косово очување Косова“. А тај театар велике лажи потребан
ПОБЈЕДА: Ви, као становник Војводине, им је зато што данас у Србији тек понеко смије да
имате, на неки начин, двоструку улогу каже да је Косово отишло. Потребан им је и због
„сепаратисте“. Шта се заправо збива са аутономијом једне далеко важније ствари о којој овдје заправо
Војводине? нико не говори. Косовски проблем је био главна
ПЕРОВИЋ: Ништа се не збива с друштвена опруга која је деведесетих година у
аутономијом Војводине. Запад је Црној Гори дао Србији довела на власт националисте који су били
историјску шансу да се осамостали и преузме спремни на све, па и на рат! „Рјешавање“ косовских
судбину у своје руке. Она је на референдуму то проблема они су учинили алибијем да разлупају
искористила и успјела да створи такву политичку Југославију! Тотални крах тога „рјешавања“
елиту која је ту прилику претворила у реалност. отвара застрашујуће бумеранг-питање огромне
Запад је и Војводини давао могућност да се избори одговорности пред свима који су икад стварали
за аутентичну аутономију. Политичка Војводина Југославију и пред свима који су претрпјели
није успјела да изњедри сличну непоткупљиву ужасне посљедице због њезиног уништавања. Пред
елиту. Умјесто тога, политички Београд дао је тим историјским фактумом исконструисана теза
Војводини фингирану аутономију. Њоме може да „Косово или Европа“ показује се у свом својему
буде задовољна само релативно мала „владајућа“ јаду, баналности и лажљивости.
номенклатура у Новом Саду. Своју синекуру она
отплаћује и „заслужује“ једним јединим послом Горан Поповић
који озбиљно ради. Она онемогућава да се зачне Побједа, 19.6.2010. г.
И незнање и превара
Чедомир Љешевић
Писма читалаца
СЛОБОДАРИ РОБУЈУ
Иван Црнојевић, династ старе Црне Горе ћемо бити Европа, иако смо то некада били, него
и први неимар Цетиња, њене Пријестонице, након врнемо наше светиње у наш поćед, тако да и оне,
више од пола миленијума, и данас, у слободној данас, робују окупаторској Српској светосавској
нам отаџбини, доживљава злу судбину јер се неке цркви.
одговорне особе неодговорно понашају према Оćедочени слободар, Иван Господар,
његовим земним остацима. ископан је, то јест ексхумиран, ако то мање боли, а
Земни остаци краља Николе су, више биће, опет, покопан „кад се за то стекну услови“!?
десетљећа, почивали у туђини јер су га, још за Цар јунака, краљ Никола, лежи на Ћипуру,
живота, прогнали издајници Црне Горе служећи у храму који је подигао за дворске потребе, али су
српском окупатору. кључеви код окупатора, док неки чланови династије
Власт опет слободне Црне Горе ништа не и даље почивају у туђини. Ћескота им је, и данас,
предузима да поменути господари и слободари, овђе, на Цетињу, у срцу старе и славне црногорске
послије своје смрти, почивају у миру, што је Пријестонице.
темељно демократско људско право.
Неподношљива је и сурова чињеница да Милан А. Марковић, Цетиње
данашња власт није у стању да поништи нелегалне Булевар Црногорских јунака 32
и нелегитимне одлуке издајничке Подгоричке
скупштине, мада је поднијет захтијев наших
грађана. Али узалуд: ил неда ђаво ил неда бог!?
То се свјесно чини, сматрају заговорници
црногорске самосталности и независности. Прије
95
ВЈЕРСКИ ПРАЗНИЦИ
Редакција Лучиндана
ПОЛАГАЊЕ ЦВИЈЕЋА НА
СПОМЕНИКЕ ИСТОРИЈСКИХ ЛИЧНОСТИ НА
ЦЕТИЊУ
Велики број чланова Црквене општине ЦПЦ Цетиње и Црквене омладине Цетиња обиљежио је
мајски празник побједе над фашизмом полагањем цвијећа на споменик познатог родољуба, антифашисте и
народног хероја Гојка Крушке на Балшића пазару. Овој масовној свечаности присуствовао је Митрополит
ЦПЦ господин Михаило са свјештенством наше цркве.
Представници друштвених организација Цетиња и нашег црквеног одбора положили су цвијеће
и на споменик Ивану Црнојевићу, оснивачу пријестонице црногорском владару, великану и свјетитељу
посвећеном у Црногорској Православној Цркви.
Редакција Лучиндана
97
Свечано обиљежен Тројичиндан
Силазак Светог Духа на апостоле – Духови (Тројичиндан) Црногорска Православна Црква је
обиљежила Божјом службом у цркви на Ивановим коритима на Ловћену. Свечаностима је присуствовао
већи број вјерника и чланова Црквене омладине Црногорске православне цркве. Том приликом се
окупљеним вјерницима Црногорске Православне Цркве пригодном бесједом обратио свјештеник ЦП,
протојереј Милутин Цвијић. Организатор тројичинданским свечаности на Ловћену био је црквени одбор
ЦПЦ Цетиња.
Редакција Лучиндана
Данас је велики хришћански празник „Чудне пушке ваља мушку гласу,/Свака наша шест
„Света тројица“, силазак Светог духа на апостоле, путах одјекне/а џефердар Томановић Вука/девет
познат у нашој црквеној традицији као Духовни. путах једнако се чује“. На то сердар Радоња додаје
Црногорски вјерски обичаји и историја ЦПЦ га „Свуђ испод нас муње сијевају/а нас једне само
назива именом Тројичиндан. сунце грије“.
Велики је то и свети повод, за наше Однекуд долијеће Црногорцима јато
окупљање. Сабрали смо се зато овдје на овом светом јаребица који су износили крсти на врх Ловћена,
мјесту да светом литурђијом обиљежимо велики како је то налагао традиционални народни обичај.
светац и свету славу и да вам уједно приближимо, у Владика завршава опис славе ријечима: „Пуштише
ваша срца и умове повратимо тројичданско славље јаребице и вратише се с крстима отуда су их и
и духовно весеље. Још је бесмртни црногорски дигли“. А то значи са Иванових корита.
владика Његош у почетку „Горског вијенца“, тог Ми данас не носимо крсти и не износимо
нашег црногорског јеванђеља испјевао апотеозу их на врх Ловћена. Али зато обиљежавамо
Тројичиндану. На Ивановим коритима има живе ову славу на свој начин. Препуштамо научним
воде да се напоји народ, па је ноћ уочи ове велике истраживачима да одговоре када је овај вјерски
славе ведар. „Свак спава“ вели он. Спавају на обичај укинут и угашен. При томе нама остаје
струнама и кожусима, можда и по коју руковет да наставимо да славимо Свету тројицу на светој
ражане сламе. Главари спавају на гумно које и планини Ловћен симболу вјечности Црне Горе и
данас постоји. Непосредно уз њих је црква која је Црногорске Православне Цркве. У то име нека Вам
постојала онда, а ево и данас постоји. Освануо је је срећан и овај свети дан и слава Свете Тројице а
Тројичиндан. Окупљени Црногорци изнијели су са њима уједно и Дан државности наше домовине
крсте с Ловћена на врх Црквине. Затим су по врху Црне Горе.
сјели. Гађају пушкама и броје колико пута која
одјекне. Сердар Јанко Ђурашковић тада беćеди: Свјештеник Милутин Цвијић
(видеозапис: www.cpc.org.me)
Редакција Лучиндана
100
Медијске слободе и демократски поредак
САОПШТЕЊЕ
IN MEMORIAM
Београд, 20.04.2010
104
Ваше Високопреосвјештенство,
Вама, свјештенству и свим вјерницима Црногорске Православне Цркве упућујемо искрене честитке
поводом 4.јула, дана Светог Ивана Црнојевића, господара Црногорског.
Припадници „Крсташ“-а, ће поучени богоугодним животом и дјелима овог великог црногорског
светитеља, остати животно привржени његовим државотворним идејама и посвијећени и досљедни
борци за правду - за Црногорску цркву, језик, државу и нацију.
Свети Иван Црнојевић је наш светионик и велика потврда исправности пута којим идемо и борбе
коју водимо и ђе год у свијету живјели у нашим срцима одјекиваће зборно звоно Иваново.
Са поштовањем,
Ненад Стевовић, предсједник Удружења Црногораца Србије „Крсташ“ и чланови Предсједништва:
Борислав Мрваљевић, предсједник Удружења Црногораца Београда,
Душан Жугић, предсједник Црногорске заједнице Прокупље,
Милош Паовић, предсједник Удружења Црногораца Алексинца,
Мило Милојко, предсједник Извршног одбора ЦКПД „Принцеза Ксенија“,
Снежана Јововић, предсједник Удружења Црногораца Суботице,
Слободан Медојевић, предсједник Црногорског културно информативног центра Крушчић,
Наташа Јелић, предсједник Удружења Црногораца Бачка Топола,
Мишур Стевовић, предсједник Удружења Црногораца Врбас и
Драган Мартиновић, предсједник Црквене општине ЦПЦ Ловћенац
Ловћенац, 3.7.2010. г.