ISSN 1800 - 5039

ИЗДАЈЕ СЕ СА БЛАГОСЛОВОМ ЊЕГОВОГ БЛАЖЕНСТВА МИТРОПОЛИТА МИХАИЛА

ЗА ЛУЧИНДАН 2012.

М. Михаило: НЕ ПРИМАЈТЕ СВЕТО С. Перовић: ЦРНОГОРСКЕ ЦРКВЕ У

ПРИЧЕШЋЕ ОД СВЕТОСАВСКИХ
ПОПОВА ..................................................................2
Б. Николић: У ИВАНОВОМ ГРАДУ ДАЛЕКО
ОД СВ. ИВАНА .......................................................2
Б. Гушић: СПЦ БРИШЕ ПАМЋЕЊЕ
ЦРНОГОРАЦА.........................................................4
М. Станишић: РАД ПРОТИВ ЦРНЕ ГОРЕ ЈЕ
НАЈВЕЋИ КРИМАНАЛ .........................................6
Ж. Л. Ђуровић: КОНФЕСИОНАЛНИ
ИДЕНТИТЕТ ...........................................................7
ИРИНЕЈ НЕ ПОШТУЈЕ ЉУДСКА ПРАВА.............10
НОВИ СВЈЕШТЕНИК...............................................10
М. Радојичић: ВУЧЈИ ДО..........................................11
М. Миxаило: ПОБЈЕДА НА ЦАРЕВОМ ЛАЗУ
НЕ ПРИПАДА СРПСКОЈ ЦРКВИ ......................12
СРПСТВО НА ОКУП ЗБОГ ЦИЦВАРЕ ..................13
М. Радојичић: КАДИЈА КАО ЖРТВА .....................13
НЕДОСТОЈНО ДУХУ ВЈЕРНИКА ..........................18
С. Вучинић: ЗЛОНАМЈЕРНИ АМБАСАДОР .........19
В. Кековић: АМФИЛОХИЈЕ СТАЛНО
ПОНИЖАВА ЦРНУ ГОРУ ...................................20
М. Р. Ћосовић: ДА ЛИ ГОСПОДИН
АМФИЛОХИЈЕ ОЗБИЉНО ПРИЈЕТИ
РАТОМ - ИЛИ СЕ ШАЛИ? ...................................21
СПЦ ПРИЗНАЛА ДА НИЈЕ ГОВОРИЛА
ИСТИНУ ................................................................25
НЕ ПОСТОЈИ ВИШЕВЈЕКОВНИ
КОНТИНУИТЕТ СПЦ У ЦРНОЈ ГОРИ .............27
Н. Аџић: ЂУРАЂ II БАЛШИЋ И КОСОВСКИ
БОЈ 1389. ГОДИНЕ ...............................................29
Б. Цимеша: СТАВ ЦРНЕ ГОРЕ ПРЕМА
НЕЗАВИСНОСТИ КОСОВА ...............................35
С. Зековић: СЛОБОДНА ЦРНА ГОРА НИЈЕ
БИЛА ПОДАНИК ТУРСКОГА ЦАРСТВА .........40
ЕНЦИКЛОПЕДИЈСКИМ ИЗДАЊИМА .............42
М. Живковић: СРПСКИ ПАТРИЈАРХ
ЦРНОГОРЦИМА...................................................42
С. Перовић: ЦРНОГОРСКИ МИТРОПОЛИТИ:
ПРЕД НАРОДОМ И БОГОМ ...............................46
НАЦРТ УСТАВА ЦРНОГОРСКЕ ДРЖАВЕ
ИЗ ГАЕТЕ 1919. .....................................................48
М. Михаило: Ц П Ц НИЈЕ НЕВЛАДИНА
ОРГАНИЗАЦИЈА НЕГО ЈЕ ЦРКВА -
ВЈЕРСКА ОРГАНИЗАЦИЈА /ЗАЈЕДНИЦА/ ......49
ЦРКВЕНИ ОДБОД ЦПЦ ДАНИЛОВГРАД
ТРАЖИ ОТВАРАЊЕ ЦРКАВА ............................49
С. Вучинић: ВЈЕРСКИ ТУРИЗАМ У
ЦРНОЈ ГОРИ .........................................................52
М. Михаило: СРПСКИ ГРАФИТИ ЗЛА
И МРЖЊЕ ..............................................................52
С. Зековић: ИМПЕРИЈАЛНИ ДЕФЕКТ СРПСКЕ
НАЦИЈЕ КАО(СВЕ)СРПСТВА ТЕШКО
ИЗВИДАНА ”ИСТОРИЈСКА ТРАЈНИЦА” ........53
М. Мартиновић: ЊЕГОШ И ДИМИТРИЈЕ .............54
Б. Цимеша: ФРАГМЕТИ МОЗАИКА
ОЧУЂАВАЊА И ОНЕОБИЧАВАЊА
СВИЈЕТА................................................................55
Б. Кокољ: ВИСОКИ ТУРИЗАМ................................61
Б. Кокољ: ЗВИЈЕЗДЕ СУ РОЂЕНЕ, АЛИ................62
М. Орландић: ИНФОРМАТОР ЗА НАШУ
ДИЈАСПОРУ ..........................................................63
И. Јоксимовић: МУЛТИКУЛТУРНА ИЗЛОЖБА ....64
И. Јоксимовић: ТРЕЋА СЕСИЈА ФОРУМА
ЗА ПРАВА МАЊИНА ...........................................64
И. Јоксимовић: ПРОСЛАВЉЕН ДАН
ДРЖАВНОСТИ .....................................................65
In memoriam: МАРКО ВРБИЦА ...............................66
П. Малбаша: СТЕЋЦИ У ЦРНОЈ ГОРИ ..................67

ГЛАС ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, број 45

Издавач: ЦРНОГОРСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА „ЛУЧИНДАН”, Издавачка установа ЦПЦ, 81250
Цетиње. Уређује редакцијски колегијум. Главни и одговорни уредник: Борислав Цимеша. Замјеник
уредника: свјештеник Жарко Л. Ђуровић. Чланови редакције: Новак Аџић, Зоран Станојевић (лектор),
Младен Ломпар, Милорад Поповић, Сретен Зековић, Драгољуб Рашовић. Штампа: ИВПЕ - Цетиње.
Уредништво и администрација: тел/факс: 041/240-010, e-mail: lucindancpc@gmail.com (mail адреса
Лучиндана), cpc@t-com.me. web адресе: www.cpc.org.me и www.cpc.org.me/mne. Лист је регистрован код
Републичког секретаријата за информације Црне Горе, под бројем 190 од 8.12.1998. године. Као вјерско
гласило РЦГ од 1998. године ослобођен је плаћања општег пореза на промет. Тираж: 10.000 примјерака.
 2
Поводом Св. Ивана Црнојевића
НЕ ПРИМАЈТЕ СВЕТО ПРИЧЕШЋЕ ОД СВЕТОСАВСКИХ
ПОПОВА
Црногорци и Црногорке,
Поштовани пријатeљи и поклоници ЦПЦ-е,
Дискриминација вјерника и свјештеника
ЦПЦ-е се и даље наставља, иако је 4 јула 2003 го-
дине, прије 9 година, канонизован за Црногорског
свеца преподобни Иван Црнојевић, владар и оснивач
црногорске пријестонице Цетиње, почива закључан
на Ћипуру, недоступан за нашу цркву.
Канонизован је у цркви светог Јована
Крститеља у Баицама.
Данас нам је ускраћена могућност да на
овај вјерски празник у цркви Св. Богородице овђе на
Ћипуру ђе почива са краљом Николом и краљицом
Миленом, Црногорско свјештенство обави црквени
обред.
Овај нежељени примјер свједочи, колико смо
као друштво и држава далеко у свом времену од пра-
вилног рјешења питања ЦПЦ-е.
Будућност ЦГ-е у ЕУ, неможе се градити без
ЦЈЕЛОВИТОГ црногорског, националног и духовног
идентитета, а њега нема без ЦПЦ-е. О толеранцији
вјерских заједница проповиједају неки наши полити-
чари, а што није тачно. Да у Црној Гори нема вјерске
толеранције доказује овај данашњи вјерски празник.
Драги моји Црногорци,
Саопштава нам армија српских попова,
вођени србо-црногорцима, који су се као кукавице
Каин не мирије
У ИВАНОВОМ ГРАДУ ДАЛЕКО ОД СВ. ИВАНА
Ваше високопреосвјештенство, господине
митрополите Михаило
господо црногорска,
поштовани пријатељи,
браћо у Христу
Иван Црнојевић је свето име у колајни црно-
горских династија, антејски везане за своју земљу и
судбину свога народа, која је инсигнијама владарске
моћи и изузетним прегнућем „додирнула небо“ и
тамо се узвисила у ореолу славе, побожности и све-
тости.
Надвојвода црногорски, господар и светитељ,
бранио је своју земљу а туђе није освајао.
Иван Црнојевић је био владар свога народа
и Христов војник. За Свето Тројство - Оца, Сина и
Светог Духа, није се борио само мачем него и рене-
сансним прегнућима.
Распет између Млетачке републике, Отоман-
ског царства, Мађара и Свете Столице, одолијевао је
угнијездили у туђе гнијездо, са својим вођом Омер
Пашом Латасом, који исто мисли као и Гарашанин,
да би била највећа срећа за Србију да Црна Гора не-
стане.
Још нам поручује, српски великодостојник,
да без Саве Немањића, ми немамо своје географије,
бића и историје. Да су Црногорци - измишљени на-
род и нација, пасја и лажна вјера, и да нестанак ЦГ-е
и ЦПЦ-е - 1918. године, се слави као национални
празник.
Драги моји Црногорци,
Непримајте никакав црквени обред ни свето
ПРИЧЕШЋЕ од Светосавских попова, јер то није ни
хришћанска ни православна црква, већ светосавска
политичка организација,
ЗАТО БРАЋО МОЈА, сви они који изазивају
неред у Црној Гори, и који се одушевљавају ра-
том, са крстом на грудима, неосврћући се на Божју
заповијест „НЕ УБИ“, су ђеца Каинова, и све их
Божија казна чека.
Одбранићемо се од најезде српских попова,
и бранићемо се свим расположивим демократским
средствима, да заузмемо оно мјесто које нам је Богом,
природом и историјом намијењено међу цивилизова-
ним народима Европе и свијета.
Митрополит Михаило
историји и судбини.
Њему се ведро небо знало “насмијати грохо-
том“ и благословити његову мученичку борбу за оп-
станак народа и државе, док су се други у сусједству
поносили својим вазалством, учешћем у азијским по-
ходима и својим одивама султанијама.
Иван Црнојевић је као ратник, државник и
мученик временом постајао светац. Његово страдање
се наставило и након смрти. Чуда која је чинио су се
догађала прије и послије тога. Остао је у народном
предању као да је био и владао јуче. Откуд толике
легенде и приче? Откуд Иванова ружа на Лукавици,
која на врху огромног камена претрајава више од 500
година?! Како то стољећима Црна Гора одолијева
страним и домаћим непријатељима, па опет је има?!
Како то да Црна Гора уопште постоји, упркос свему
што је сналазило и сналази.
Црногорски владари и свеци су одавно
у расијању, од Светог Владимира Дукљанског и
 3
краљева Војислављевића, господара Балшића, славе
и трагике Црнојевића све до Петровића у егзилу, чак
и након смрти. Игром судбине они су сви страдали и
за живота и постхумно.
Они чији су свеци прали руке не само у
непријатељској крви него и у домаћој и братској, који
су од зликоваца постајали свеци с топузом и мацом,
данас држе утамничене наше светитеље, у црквама и
манастирима који су нам отети 1920. године, а у које
само ми, Црногорци, не смијемо ни да привиримо и
да се помолимо Богу.
Ево већ више од двије деценије наша држава
нема контролу над црногорским црквама и манасти-
рима, у које ни службеници ресорних министарстава
и надлежних установа не могу да уђу, а Служба за-
штите не може ни да привири, јер окупаторска црква
са својим “врховником“ има своју службу заштите и
увезене стручњаке, који сондама за нафту трагају за
српским коријенима у Црној Гори.
А тамо се континуирано девастира, руши и
мијењају стилске и националне одлике под алибијем
обнове вјере, рестаурације и конзервације.
О томе свједоче хиљаде страница докумена-
та. А држава све то гледа и ћути.
Девастиране су наша културна и сакрал-
на баштина, уништавају се трагови и тапије нашег
постојања. А то се чини само у окупираним земљама.
Док се из државног буџета подижу крстови
на новим кич- храмовима, који служе не као богомоље
већ као карауле или тврђаве великодржавља из
окружења, наша Црногорска православна црква је
прогањана, наши се вјерници моле по катакомбама
или под ведрим небом као први хришћани.
Данас ми не можемо ни као Црногорци
ни као вјерници да слободно приступамо нашим
богомољама, свецима и светитељима, великим
историјским личностима, заточеним у нашим ма-
настирима у које немамо приступишта као да смо у
туђој земљи.
Мошти Светог Ивана Црнојевића су скла-
њане, закопаване испред најезди и пустошења. Да-
нас, у миру, у својој држави, оне су нам недоступне.
А онај ко држи кључ од цркве држи и кључ
од државе!
Је ли могуће да ни данас, 2012. године, на
почетку 21. вијека, два миленијума од Христа, ми
усред свога пријестоног историјског Цетиња не мо-
жемо да уђемо да се поклонимо Ивану Црнојевићу,
утемељивачу Црне Горе под садашњим именом, нити
костима посљедњег црногорског суверена краља Ни-
коле I. Како је могуће да су кључеви и ове цркве на
Ћипуру у рукама туђе цркве и туђе државе.
Ми не можемо да уђемо у своју Santa Mariju
della Salute, као и у све наше богомоље, а улазе они
који све чине, толико дуго, за наш нестанак и неста-
нак Црне Горе.
Данас и овдје, на Цетињу, чије је саздање
започео Свети Иван Црнојевић још прије 530 годи-
на, далеке 1482. године, ми се осјећамо као да смо у
туђој земљи, у неком добровољном или наметнутом
ропству.
Како ћемо, господо Црногорци, са утамни-
ченим свецима, отетим богомољама и присвојеном
културном баштином иђе а камоли у Европу, која се
уједињује на начелима слободе и људских права?!
Можемо ли окупирани и утамничени у ту
заједницу слободних народа и држава?!
Ако се не можемо уздати у своје немоћне или
равнодушне владаре, можемо бар у своје свеце и у
Бога, као увијек.
То нам је, изгледа, посљедња одступница.
Иначе, познато је како одавно један дио на-
шега народа обожава туђе вође и властодршце, туђе
велича а своје негира, оспорава или распиње.
А Велики инквизитор под мантијом у на-
шем пријестоном манастиру, у огњишту црногорске
слободе и слоге, изгледа да све отвореније из сјенке
управља овом земљом, завађа народ и годинама сања
о новој истрази и црногорском истребљењу.
Као што знате ође су се, и у скорије вријеме,
одвијали драматични догађаји.
Је ли могуће да Велики инквизитор из сјенке,
под маском миротворца, управља овом земљом.
Он би и постхумно да истријебе наше
династије и затру све трагове нашег изворног
постојања и аутохтоности, да сломи историјску вер-
тикалу Дукља - Зета - Црна Гора.
Али ковчег у коме су вјековима чуване
мошти Св. Ивана Црнојевића, крст св. Владимира
Дукљанског и Референдумска тапија од 21 маја 2006
године, су реликвије Црногорског завјета опстанка и
слободе.
Међутим, и данас би неки, и овдје и у
окружењу, вољели да се њихова „сјеча кнезова“ пре-
обрати у сјечу црногорских свјештеника. Али то неће
моћи! Ово је Иванов град, пријестоница Светог Пе-
тра Цетињског и свих Петровића, ово је земља Све-
тог Ивана Црнојевића, Црна Гора.
Боже, до када ће се неки Црногорци клањати
златном телету Светосавља?!
Господо Црногорци, доста је било лажних
пророка, вратимо се својим светитељима и слози
црногорској.
Иван Црнојевић је, по предању, правио раз-
на чуда, али највеће је то што је обновио и саздавао
државу, што постојимо и ми и Црна Гора, упркос све-
му што је прошла кроз историју и силама које би и
данас да је униште, да не остане ни помена ни од ње
 4
ни од нас. Али чуда Ивана Црнојевића не престају!
Иван исцјељује духом, словом, примјером и именом.
Доћи ће крај и овој духовној окупацији, Ве-
ликом инквизитору и Црна Гора ће се избавити из
вавилонског ропства у сопственој земљи. Вратићемо
се обнови и самообнови нашег духовног бића. У томе
је мисија наше Цркве велика, а Државе још већа.
Зато је апсурдно да црногорска држава фор-
сира туђу цркву која подрива њене темеље. Само то,
што ево се, звона не оглашавају на нашим црквама и
манастирима да објаве успјех и побједу Црне Горе.
Наш Каин не мирује. Он сопствени народ
доживљава као брата Авеља и тако се односи према
њему - каиновски без кајања.
Наши опоненти имају више домовина, ми
само једну. И њу нам отимају. Ми немамо ђе да сели-
мо са свога огњишта, сем на небо. А ми нијесмо не-
бески већ земаљски народ. Наш Ханан је ође. Наша
обећана земља је ође, али није још увијек сасвим
наша.
Још смо у неподношљивом ропству у
сопственој земљи. Природно је што брижимо за себе
и своје потомство и за будућност државе.
Велики инквизитор би хтио са својом
бројном свитом, домаћим башибозуцима, право-
славним језуитима и зилотима, кад би га запало, да
направи Содому и Гомору од овога града.
Али, више историјске подјеле и подвале не
могу проћи.
Ми се, вјерници и поштоваоци Црногорске
православне цркве, не боримо с Богом нити можемо
бити против свога народа и државе, против ћивота
Св. Ивана Црнојевића, Св. Петра Цетињског и дру-
гих наших светитеља.
Ако нас Бог искушава, вала смо му се оду-
жили након толико вјекова да не кулучимо и његовим
душманима.
Од 1918. године лутали смо кроз пустињу
сопственог нестанка, док нијесмо нашли излаз.
Господине митрополите, господо црногор-
ска, драги пријатељи,
нама не треба обећана већ ова наша земља
- Иванбеговина и цијела Црна Гора, наша држава и
наша црква, наши светитељи и манастири, наша ду-
ховност, култура - будућност под нашим а не туђим
именом.
На то нас упозоравају одавно цетињска
а не јерихонска труба, крст Светог Владимира
Дукљанског, Ријеч Св. Петра Цетињског, и мошти и
примјер Светога Ивана Црнојевића.
Њима у славу, а у име наше извјесније
будућности.
Живјели!
Божидар Николић
Интервју Митрополита Михаила босанским
медијима и сарајевском новинару Бехрудину
Гушићу
СПЦ БРИШЕ ПАМЋЕЊЕ
ЦРНОГОРАЦА
1. Ваше Блаженство! 4. новембра 2011 го-
дине се десио скандал у Сарајеву, прије почетка
Конференције у организацији РЕКОМ-а. Како Ви
објашњавате да некога позову на неки скуп а по-
том удаље? Ко је одговоран за то?
МИТРОПОЛИТ МИХАИЛО: Као хришћа-
нин и поглавар ЦПЦ морам имати разумијевања чак
и за оно што често излази из оквира елементарне
домаћинске предусретљивости, међутим, морам ка-
зати да су комплетне околности у којима се све деша-
вало јако чудне. У Сарајево сам дошао дан раније и
сви позвани су имали на увид листу учесника. Остаје
да се запитамо зашто ми то није било саопштено
претходни дан, већ се сачекао мој улазак у салу да
би тај чин добио на публицитету. У чијем интере-
су и по коју цијену? Као што сам већ изјавио, у то
укључујем и страх од истине појединих учесника.
2. Како сте се у тим тренуцима Ви осје-
ћали док сте напуштали просторију у којој је од-
ржана Конференција?
МИТРОПОЛИТ МИХАИЛО: Моје осјећа-
ње је било двојако. Са једне стране сам осјећао срам
у име оних који су напустили основне постулате ху-
маности, а у једном тренутку сам се запитао са ким
би ЦПЦ и њени вјерници, који су од почетка били
антиратно ангажовани требали да се измире и која је
наша функција у читавој причи ако не да својим при-
суством допринесемо бољем разумијевању, прије
свега неких учесника који су били дубоко инволви-
рани у страдања, како сребреничких и других муче-
ника, тако и властитих сународника, које су својим
нехуманим дјеловањем доводили у позицију жртве,
па се у читавом том шаренилу често прави и замјена
теза око тога, ко је жртва, а ко починилац.
3. Да ли Вам се РЕКОМ послије извинуо и
како је црногорска јавност, посебно вјерници који
слиједе ЦПЦ, реагирала на скандал у Сарајеву?
МИТРОПОЛИТ МИХАИЛО: РЕКОМ се
извинио, најприје у писаној форми, а затим и лич-
но у Владичанском дому. Црногорска јавност је била
шокирана.
Овом скандалу су се радовали само они, који
су саучествовали у бројним стратиштима од Вукова-
ра, Овчаре, Сребренице преко Штрбаца, до Буковице
код Пљеваља.
4. Познато је да се СПЦ понаша веома
агресивно према Вама, односно Вашој Цркви. Од
када датирају проблеми са том Црквом и на који
начин се они углавном манифестирају?
МИТРОПОЛИТ МИХАИЛО: Пробле-
ми са СПЦ имају своје дубоке коријене, у даљој
историји, а они су у својој основи увијек имали ве-
ликосрпске хегемонистичке претензије, присутне и
данас, али много перфидније него у ратним времени-
 5
ма. Најсвјежији проблеми датирају из времена након
1918. године, укидања ЦПЦ и црногорске вјековне
државе, када су ови идеолози били увјерени да је
тзв. црногорско питање довршено једном за свагда.
Интересантно је напоменути да злочини почињени у
Црној Гори након насилног присаједињења по својој
суровости превазилазе чак и оне почињене на про-
сторима бивше Југославије у најновијем рату. То смо
и објавили у књизи “Да се никад више не понови”
у знак пијетета према сребреничким, вуковарским
и другим мученицима. У најновије вријеме СПЦ је
снажан ослонац великосрпским претензијама и често
се у Црној Гори са свим богатствима које је против-
правно присвојила понаша више као параполитички
субјекат него као црква.
5. Вашој Цркви се не призна аутокефално-
ст и поред чињенице да јој је иста (аутокефалност)
одузета декретом једне власти и једног режима.
Вјерујете ли да ће Вам аутокефалност
бити кад-тад враћена?
МИТРОПОЛИТ МИХАИЛО: Наша црк-
ва је факат и њена аутокефалност никада није, ни-
ти је могла бити укинута. Све остало су политичке
шпекулације, и чисто насиље, које доводи до си-
туације да ми у властитој држави немамо право
управљати својим добрима и служити у црквама које
су нам оставили у насљеђе наши преци. Суштина је
да се преко нашег узурпираног културног и духов-
ног насљеђа фалсификује физиономија црногорске
духовности, како би у погодном политичком тре-
нутку Црногорци лако могли да се утопе и нестану
у туђем националном корпусу, чији је тврди ослонац
светосавље које се такође представља као сурогат
хришћанству, а тзв. српство као сурогат православљу.
Идеја о Црногорцима као “најбољим Србима” је
наиналсоцијалистичка теза.
6. Већински црногорски народ у својој
држави има много тога туђега, ето и Цркву која
дјелује агресивно према Вашој, аутохтоној црно-
горској цркви. Заиста, како објаснити тај фе-
номен да власт у Црној Гори фаворизира туђу
Цркву, а истовремено има маћехински однос пре-
ма домаћој?
МИТРОПОЛИТ МИХАИЛО: Идеја обно-
ве црногорске државе је многе затекла неспремне. Са
црквом је још комплексније стање, премда међу не-
гаторима има и оних који отворено раде у интересу
друге државе и зато су добро награђени.
7. Да ли је Ваша Црква регистрирана?
МИТРОПОЛИТ МИХАИЛО: Јесте, на на-
чин како то предвиђају сви позитивни црногорски за-
кони, насупрот филијали Српске православне цркве
са сједиштем у Београду, која у Црној Гори дјелује од
1920, а никада није регуларно регистрована, као да се
налази изван и нажалост изнад Закона.
8. Имате ли приближно тачне податке ко-
лики проценат Црногораца православне вјеро-
исповјести слиједи ЦПЦ?
МИТРОПОЛИТ МИХАИЛО: Према
најновијем испитивању ЦЕДЕМА, ЦПЦ ужива по-
вјерење 35, 6% комплетне популације, ако се узму у
обзир и поштоваоци ЦПЦ онда је тај проценат много
већи.
9. Каква је ситуација са инфраструктуром
Ваше Цркве - посебно када је ријеч о објектима, са
земљиштем и образовним установама?
МИТРОПОЛИТ МИХАИЛО: На ово пита-
ње сам одговорио већ раније, али морам допунити,
да се уништавањем препознатљивог “рукописа”
ЦПЦ у нашим сакралним објектима покушава бриса-
ти вјековно памћење Црногораца, и нажалост много
тога је отишло у неповрат. Што се тиче образовних
установа за сада смо у позицији да наше кадрове
школујемо у сестринским црквама, у иностранству, а
у току је и пројекат обнове цетињске богословије, која
је такође узурпирана од стране Српске митрополије у
Црној Гори.
10. Какав је однос других вјерских заједни-
ца у Црној Гори, посебно Исламске, према ЦПЦ?
МИТРОПОЛИТ МИХАИЛО: Имамо јако
коректне односе и са Католичком црквом и са Ислам-
ском вјерском заједницом, од којих не можемо очеки-
вати да се директно укључују у рјешавање проблема
ЦПЦ. Однос Исламске вјерске заједнице према ЦПЦ
и обратно, јединствен је не само на Балкану већ и
шире. Такво насљеђе нам је оставио посљедњи црно-
горски суверен краљ Никола Петровић I, који је имао
и министре Муслимане у својој влади.
11. Поклонили сте се невиним жртва-
ма у Сребреници и Вуковару и, ако се не варам,
једини сте православни свештеник са простора
бивше Југославије који је то учинио. То би се у
неким нормалним земљама тумачило као нор-
малан људски гест, а поготово је нормално да је
учињен од стране оног који проповиједа Божије
заповиједи. И други их проповиједају, али ипак не
долазе ни у Сребреницу ни у Вуковар. Коментар?
МИТРОПОЛИТ МИХАИЛО: Нажалост
истина је. Када је ријеч о Црној Гори, више од 95%
српских интелектуалаца мисли националистички, а
слична је ситуација и у Босни и Херцеговини. Српска
православна црква још није спремна да призна
постојање ни ЦПЦ ни црногорске државе ни језика,
иако је наша држава за готово 3 вијека старија од
прве српске државе. Овдје се очитује сличан однос
и према другим народима, по сличном или готово
истовјетном шаблону. Канонски простор ЦПЦ се
простире у границама црногорске државе и ту свака
другачија интерпретација и дјеловање представљају
нарушавање територијалног интегритета једне суве-
рене државе.
12. Хвала Вам велика сто сте се поклонили
жртвама мога народа и других невиних Божијих
створења, те за овај разговор.
МИТРОПОЛИТ МИХАИЛО: И мени је
било задовољство, као и увијек кад се разговара са
разборитим људима који уважавају мишљење својега
ближњега. Када ми год буде могуће и ако бог да
здравља увијек ћу се са пијететом поклонити сваком
невино страдалом божјем створењу.
 6
РАД ПРОТИВ ЦРНЕ ГОРЕ ЈЕ НАЈВЕЋИ КРИМАНАЛ
Говор Миша Станишића посланика у Скупштини Црне Горе
Господине предсједниче, уважене колегини-
це и колеге,
поштовани грађани
О разлозима за доношење одлуке поводом
скраћења мандата Скупштини Црне Горе данас је за-
иста доста говорено и било би сувишно ма шта дода-
ти на оно што су саопштили моје колеге из владајуће
коалиције.
Уз ризик да се поновим са претходницима
рећи ћу да је мало држава као наша, из задњих не-
колико проширења европске уније, које су брже и
ефикасније прешле пут ка чланству.
Ако знамо да је послије референдума о не-
зависности непуну годину и по тачније 15. октобра
2007. године потписан Споразум о стабилизацији и
придруживању и само послије двије и по године исти
ступио на снагу 01. маја 2010. године да би као кру-
на свега тога 17. децембра исте године нашој држави
додијељен статус Кандидата.
Све ове активности задњих година одвијале
су се у неповољним социо-економским условима, об-
зиром да рецесија и свјетска економска криза нијесу
заобишли нашу Црну Гору.
И поред тих потешкоћа црногорска власт
је сачувала социо-економску стабилност и реали-
зовала многе препоруке и пројекте европске уније,
усвајајући европске и евроатлантске стандарде.
Због тога смо данас лидер у региону када су
поменуте интеграције у питању и веома смо спремни
да помогнемо и пренесемо стечена искуства нашим
сусједима, пред којима су обавезе, исто онако како
су нама помагале у преношењу тих искустава прије
свих Словенија и Хрватска на чему смо им веома за-
хвални. ( Нема уједињене Европе без земаља Запад-
ног Балкана у њој )
На путу ка постизању ових успјеха нимало
нам није било лако. Иако се говорило да око европ-
ских интеграција постоји потпуни политички концен-
зус, што се тај процес више развијао то је постојало
јасније да се већи дио опозиције само декларативно
залаже за чланство Црне Горе у Европској унији.
Пред све важне догађаје за Црну Гору ви сте
господо из опозиције измишљали разне афере, ваша
двојица лидера и један бивши ( мада су од прекјуче и
ова двојица постали бивши), више незвани него по-
звани обилазили европске метрополе како би Црну
Гору представили у што горем свијетлу и подметнули
јој ногу на путу ка Европи, а све о трошку грађана
Црне Горе.
По повратку са тих узалудних путешествија
неки од њих би се дрзнули да позову туристе из
окружења како не треба долазити на наше планине и
море, а стране инвеститоре да не улажу свој капитал
у Црну Гору и тако су доприносили да ублаже еко-
номску кризу у својој држави. О уцјенама између два
изборна циклуса и да не говорим.
Причали сте господо како ништа нема од
добијања статуса Кандидата, да неће ступити на сна-
гу Споразум о стабилзацији и придруживању те да
нећемо успјети да квалитетно одговоримо на упит-
ник, а да говора нема о одбијању датума прегово-
ра. Све што сте рекли десило се супротно на вашу
несрећу, а на срећу грађана Црне Горе.
У тим активностима имали сте несебич-
ну помоћ појединих назовимо независних медија и
медијских тајкуна као и неких НВО које су постале
застиђе јавне сцене у нашој држави.
Када смо у овом дому тачно прије мјесец
дана сазнали да добијамо датум преговора ваша
реакција господо из опозиције уз ријетке изузетке
најбоље потврђује оно што сам претходно рекао.
Е уважена господо сада када је дошло
вријеме да грађанима поднесемо рачуне настала је у
опозицији велика мука.
Прави је раритет у парламентарној демокра-
тији да опозиција не жели изборе. Ја их потпуно
разумијем јер су свјесни свога учинка у претходном
периоду.
Једни причају о обезбјеђивању регуларних
услова за изборе, као да претходни нијесу били регу-
ларни. Иако се добро зна да су исти организовани и
спроведени по највећим демократским стандардима,
што није само наша оцјена него и оних међународних
организација и субјеката који су пратили изборе.
Други су прибјегли стварању ткз. демократ-
ског фронта чији лидери свјесни изгубљеног угледа
у чланству и партији нађоше новог вођу. Неки да би,
поучени искуством са претходних избора, горчину
неминовног пораза препустили другоме, а неки да би
једино у коалицији сачували евентуални парламен-
тарни статус. Самостално би то било немогуће.
Поменута господа је заборавила како је пред
референдум ишла лобирати по Америци да Црна Гора
не треба да буде самостална и међународно призната
држава, а сада та иста дружина жели да се домогне
власти у тој истој држави. Храбро нема шта.
Зар господо из опозиције не схватате да мо-
рате да будете опоненти власти а не својој држави ако
уопште мислите да останете на политичкој сцени.
Грађани Црне Горе неће више да гласају:
-оне које не поштују своју државу, њен устав
и њене симболе,
-оне које негирају све што има црногорски
предзнак ( народ, цркву, језик итд. ),
-оне који се не радују успјесима Црне Горе
на унутрашњем и међународном плану,
-оне који јавно навијају за репрезентацију
туђе а не своје државе на спортским такмичењима,
-укратко грађани неће више да дају подршку
онима којима је више свето туђе него своје, онима
који су постали заточеници туђих идеологија и туђих
интереса.
На само крају желим још једном поновити
НЕМА ВЕЋЕГ КРИМИНАЛА НА СВИЈЕТУ, НЕГО
РАДИТИ ПРОТИВ СВОЈЕ ДРЖАВЕ И ЊЕНИХ ИН-
ТЕРЕСА.
 7
КОНФЕСИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ
Шест и по година након референдума о
црногорској државној независности историјски
значајна идентитетска питања су још увијек отворена
у сувереној држави Црној Гори. Јесу ли за то криви
црногорски житељи, власт или политички лидери
бројних опозиционих странака са српским иденти-
тетским предзнаком у својим називима?
Став Црногорске православне цркве по овом
питању није се мијењао у протеклих деветнаест го-
дина, од времена кад је наша Црква врнула правни
субјективитет. О идентитетскоме проблему тешко би
било написати нешто ново, нешто што није безброј
пута поновљено. Стога чиним покушај да вјерним
читаоцима „Личиндана“ појаснимо основне појмове
које многи у Црној Гори злоупотребљавају и иденти-
тетска питања намјерно замагљују како би остварили
своје мрачне циљеве под видом борбе за демократију.
Покушаћу да укажем на то како се специфичности
црногорскога идентитета подло и непоштено кори-
сте за остварење злоћудних архаичних идеолошких
пројеката, митова, стратегија, планова и програма
који су усмјерени на разур међународно признатога
државнога субјективитета и националнога интегри-
тета Црне Горе, ради успостављања великосрпскога
колонијализма. Зато они ударају на црногорски кул-
турни и духовни идентитет, на темељне вриједности
које су чиниле и данас чине суштину црногорскога
идентитета уопште. У својем болесном науму по-
хлепници који са гнушањем причају о црногорској
историјској свијести, државној самосталности,
нацији и Црногорској православној цркви, желе
да присвоје Црну Гору. Они злоупотребљавају
раздвојеност њенога идентитета како би прекинули
наставак живота најстарије балканске државе која је
у миленијумском непрекинутом низу времена никла,
расла, цвјетала, плодила се и ćедочила да је могуће на
овим просторима живјети часно, поштено и равно-
правно са припадницима других народа и различи-
те вјероисповијести. Јалова, ретроградна политичка
доктрина која је од нас у дугом периоду црногорскога
историјскога трајања правила оно што нијесмо и која
нажалост још није испраћена у прошлост, настоји да
присвоји нашу изузетну и дугу државну традицију и
богато црногорско културно и духовно насљеђе. На
руку јој иде оćећај етничке, културне и духовне бли-
скости и повезаности црнгороскога и српскога наро-
да и свијест о припадности православљу, што је код
многих становника Црне Горе стварало и још ства-
ра привид да су „посебни и најбољи“ припадници
српскога колектива.
Да би се боље разумјело поријекло и циљ
свих лажних, варљивих представа и разоткрила ма-
нипулаторска улога оних који су креатори српских
митова и идеолошких привида, овај текст ваља про-
читати до краја.
Ријеч конфесија дошла је у црногорски
језик из латинскога са значењем: вјероисповијед,
исповиједање, припадање некој вјери.
Ријеч идентитет позајмљена је такође из
латинскога. Код нас се одомаћила са значењима: 1.
једнакост, подударност и 2. скуп карактеристич-
них обиљежја по којима се једна особа или предмет
издвајају или разликују од других.
Након оваквога једноставнога појашњења
можемо доћи до закључка да је конфесионални иден-
титет врста заједничкога идентитета који происти-
че из припадности истој конфесионалној заједници.
У прошлости често је прављена збрка око
националнога, културнога и конфесионалнога иден-
титета Црногораца. Преко припадности православљу
Црногорци су често неоправдано поистовјећивани са
Србима иако се ради о два посебна народа. Јасно је да
се због припадности православљу не могу сви народи
поистовјећивати са једним, прије свега зато што међу
њима постоје етничке, културне и обичајне разлике.
Национално јединство не може се утврдити само
на темељу припадности православљу. Тачно је да
већина припадника црногорскога и српскога народа
исповиједају хришћанску православну вјеру. Као што
се не може извести закључак да су сви хришћани ка-
толици или православци само зато што исповиједају
хришћанску вјеру, исто тако ни сви православни на-
роди у етничкоме смислу не могу бити један народ.
Иако православни Црногорци, Срби, Македонци и
Бугари слиједе православље, то не значи да су по ау-
томатизму изградили етничко јединство. У вјерскоме
смислу може се зборити о једноме хришћанскоме на-
роду, али у етничкоме НЕ. Напротив, сваки од ових
народа има препознатљиву историјску, етничку, кул-
турну, па и вјероисповиједну посебност, која није
препрека за нормалан суживот и узајамно уважавање
међу православним народима.
На територији данашње Црне Горе
егзистирају различите религије, од којих је
православље најзначајније за црногорску државу и
народ. Кроз историју оно је архетип црногорске кул-
туре и стуб црногорске цивилизације. Кроз вјекове
канонски представник православља у Црној Гори
била је Црногорска православна црква, све до 1920.
године кад је насилно укинута Указом регента Алек-
сандра Карађорђевића пошто је прије тога 1918.
године ликвидирана држава Црна Гора насилним
присаједињењем Србији. У указу регента Александра
Карађорђевића наводи се да је „аутокефална Црно-
 8
горска црква уједињена у Српску патријаршију“.
Од 1993. године, кад је обновљена аутоке-
фална Црногорска православна црква, покољења
Црногораца била су усмјерена на пут сигурнога
отуђења, губљења властитога идентитета, нестајања,
асимилације и саможртвовања за „неке више идео-
лошко-политичке циљеве“, које је дефинисала „шира
заједница“ у складу са туђим а не црногорским инте-
ресима. „Шира заједница“ кроз веома дуги времен-
ски период разурала је црногорско национално биће
толико очигледно да овом приликом није потребно, а
ни пожељно, наводити конкретне примјере.
Црногорска православна црква била је и
остала важан идеолошки етногенезички чинилац,
битан за обликовање народа и народноснога бића.
Аутохтони, самобитни и самосвојни црногорски на-
род кроз вјекове је имао своју народну, слободарску,
одбрамбену и ослободилачку аутокефалну цркву која
никад није узмакла ни пред којим непријатељем. Њена
аутокефалност уставно је верификована 19. 12. 1905.
године чланом 40. Устава Књажевине Црне Горе који
гласи: „Државна вјера је у Црној Гори источно-право-
славна. Црногорска је црква аутокефална. Она не за-
виси ни од које стране Цркве, али одржава јединство
у догмама с источно-православном Васељенском
Црквом. Све остале признате вјероисповијести сло-
бодне су у Црној Гори“.
Њену аутокефалност знатно прије тога
формално признају све остале цркве након што је
1766. године по други пут укинута Турска пећка
патријаршија. Руска црква је званично признала у
својем Каталогу (Диптиху) од 1850. до 1856. годи-
не, Цариградска патријаршија у својој Синтагми из
1855. године, па је чак и Српска православна црква
признавала за канонски аутокефалну све до 1920.
године. Такође постоје бројни писани трагови у до-
кументима да је Свети Синод руски признао аутоке-
фални положај Црногорске православне цркве. Само-
сталност Црногорске православне цркве потврђена
је и у Историји хришћанских цркава, издатој прије
130 година, ђе се каже: „Због изузетнога положаја
Црне Горе, православна њезина црква заузела је ау-
токефални положај у реду другијех цркава, и њезине
владике-митрополити постигли су потпуно незави-
сан положај, како у односу на Српскога патријарха
у Пећи, тако и доцније према константинопољском“.
Још неки документи потврђују аутокефал-
ност Црногорске православне цркве. Велики научник
у области права Валтазар Богишић такође је истакао
чињеницу да је „Црногорска црква посве аутокефал-
на и особену јерархију има. “
Исту чињеницу налазимо и у књизи др. Ни-
кодима Милаша, српскога епископа из Задра, који у
књизи Православно црквено право из 1890. године
цитира званични каталог православнијех цркава -
Синтагму. У њој је Аутокефална митрополија црно-
горска наведена под редним бројем 9, а српска под 14.
Зашто је Црногорска православна црква
стекла статус самосталности, односно аутокефалије?
Одговор на ово питање даје историја. Преподобни
јеромонах Василије (Мирко И. Драговић) у Црногор-
ском вјеснику број 2 од 3. 11. 1943. године, на страни
трећој пише: „Ниједна хришћанска митрополија на
Балкану није одиграла тако сјајну улогу као црно-
горска. Ни у једној није резидирало генијалних,
побожнијих и славнијих људи: подвижника, патрио-
та, стратега, књижевника и државника него у њој. “
О значају и улози Црногорске православне
цркве зборе историјске чињенице. Њени духовни по-
главари вазда су били са народом и уз народ, нарочито
у тешким временима. Изузетно је тежак петовјековни
историјски период од када је за вријеме Светога Пре-
подобнога Ивана Црнојевића црногорска митрополија
пресељена на Цетиње (1484/85. године). Њој је при-
пала историјски напредна улога очувања народа,
слободе и прађедовске вјере. Оно што ćедочи о по-
себности Црногорске православне цркве у поређењу
са другим православним црквама јесте чињеница да
су свјештеници бирани међу најугледнијим људима.
Свјештеничко звање било је наćљедно, преносило
се са оца на сина кроз многе генерације. Оно се није
стијецало посебним школовањем у богословијама
којих није било све до XIX. стољећа. Књаз Никола је
први основао Привремену богословију 1863. године,
а доцније Богословију за школовање попова. Све до
тада свјештеници су носили оружје и црногорску на-
родну ношњу. Након отварања Богословије почели су
да носе мантију и браду. Прије отварања Богословије
кандидати за свјештенике обично су ишли у неки ма-
настир или код другога попа да их научи писмености
и основнијем појмовима хришћанске науке, као би
најбоље могли служити Богу и народу.
У борби против непријатеља Црногорце су
предводили митрополити. Поред црковне, митропо-
лити су имали и политичку власт. Такви облик држав-
нога уређења у којему је политичка власт концентри-
сана у рукама свјештеника познат је у историји као
теократија. За Црну Гору је карактеристично, нарочи-
то за династију Петровић, да је у седам генерација ду-
ховну и свјетовну власт преузимао синовац од својега
стрица митрополита, јер духовни поглавар Црногора-
ца није имао право да се жени, те није имао директне
потомке који би га наслиједили. За разлику од других
православних цркава, владику-господара бирао је и
потврђивао Црногорски збор, што представља изузе-
так у православноме свијету. Истовактно, то је доказ
да је Црногорска црква била потпуно независна од
свих других цркава јер јој није била потребна ничија
 9
сагласност нити административна потврда онога што
је била воља Бога и црногорскога народа. Пуна само-
сталност Црногорске цркве најбоље се огледа управо
у томе што је у периоду од скоро пет вјекова (од 1459.
до 1918. године) владике бирао црногорски народ без
сагласности Турске и Аустроугарске.
Митрополити су имали велики углед и
утицај на црногорски народ, који је живио по својим
навикама и обичајима, поштујући само своје духовне
поглаваре и Црногорску православну цркву која их је
штитила од свих напада европских освајачких сила.
Највише захваљујући дјеловању Црногорске право-
славне цркве, Црна Гора је остала слободна и неза-
висна земља у којој „живи слободни народ који се не
моли никоме за милост“, како једном рече краљ Ни-
кола пред једним енглеским представником. Црно-
горска православна црква, више него ико, сачувала је
вјерски и национални идентитет Црногораца. Имати
сопствени идентитет значи бити жив, немати иденти-
тет значи бити мртав.
До средине XIX. стољећа, односно до 1851.
године, митрополити су у Црној Гори имали духов-
ну и политичку власт. Црна Гора је једини примјер
дуалистичке владавине ове врсте у Европи, која је
трајала скоро три и по стољећа. За то вријеме учињен
је огромни напредак, како у изградњи савремене
државе, тако и у ширењу просвјете и културе. А то
није било нимало лако јер је Црна Гора вјековима
била позната као искључиво ратничка држава. Исти-
на, у извјесном периоду развитка црногорске државе
непрекидно се водио одбрамбени, ослободилачки рат,
те и није било других могућности за економски, по-
литички и културни развитак земље. Али не смијемо
заборавити да су и у таквим условима у Црногорској
православној цркви писане посланице, први зако-
ни, прва историја Црне Горе, говори, изјаве, прогла-
си, правни прописи, преписке, историјски тексто-
ви, пјесме, Горски вијенац, Луча микрокозма, дјела
која су по својим књижевним, мисаоним, етичким и
културно-историјским вриједностима (п)остала им-
пресивна ćедочанства о збивањима у Црној Гори и
њеноме окружењу. Под њеним окриљем градила се
и развијала црногорска државна индивидуалност,
дочекивани су и праћени страни државници, коване
нераскидиве пријатељске везе са другим државама,
рађено је на стапању црногорских племена у црно-
горски народ и на њихово уједињење око Цетињскога
манастира као политичкога центра.
Црногорска православна црква, „душа Црно-
гораца и Божји изасланик у Црној Гори“, дала је низ
изузетних историјских личности, светаца, владара,
војсковођа, ратника, миротвораца, умирника, учених,
мисаоних и славних људи који су остали свијетли
примјер како треба служити своме народу и како тре-
ба чувати своју земљу, вјеру, нацију и слободу.
На Лучиндан 1993. године, на дан смрти
Светога Петра Цетињскога, црногорски вјерници на
великом општенародном збору на Цетињу обновили
су своју аутокефалну Црногорску православну цркву
са ćедиштем на Цетињу. Тим чином Црногорци су
показали да не прихватају узурпаторску и окупатор-
ску Српску православну цркву као «своју». Српска
православна црква може бити матична црква само у
Србији. Иначе је најобичнија бесмислица тврдња да
су Црногорци и Срби «један српски народ» те да због
тога не могу имати двије православне цркве. Црно-
горци и Срби су два посебна народа, од којих сваки
има право на своју православну цркву.
У великој заблуди су сви који вјерују да се
преко припадности православљу могу присвојити
све црногорске историјске, државне, националне,
духовне, културне, књижевне, језичке и друге теко-
вине миленијумскога трајања. Данас више него икад
треба свакоме да је јасно да нема више повратка на
превазиђене концепције и програме који су имали
за циљ оспоравање постојања Црногораца као са-
мобитнога народа и нације. Суштаствено нереал-
ни су и неодрживи сви идеолошки програми којим
се жели присвојити укупна прошлост црногорскога
народа, црногорско национално биће и црногорско
име. Залуд се формирају нови фронтови са старим
циљевима. Тачно је да житељи црногорскога наро-
да већински конфесионално припадају православној
заједници, али то није довољно да се избришу сва
битна обиљежја по којима се Црнегорце издвајају
и разликују од других припадника православне
вјероисповиједи.
Свјештеник Жарко Л. Ђуровић
 10
Делегација Почасне страже Пантеона није ушла у цркву на Ћипуру 9. 7. 2012
Поново долазе да се поклоне сјенима краља Николе и краљице
Милене
Делегација Националног Института по- - Имамо дужност да вам се захвалимо. Знамо
часне страже Пантеона из Рима, која је у посјети да је ваша земља независна неколико година. Да је
Црногорској православној цркви и митрополиту Ми- вратила изгубљену независност. За нас је ова посјета
хаилу, се враћа у Италију, али ће, како су потврдили била прелијепа. Када смо виђели амбасаде помислио
за Побједу, поново доћи, и то у много већем броју. сам на другачију епоху, која се у многоме разликовала
Тада ће, вјерују, успјети да ураде оно што им од ове садашње. Овдје смо помислили да је то била
овога пута није пошло за руком, да се поклоне сјенима пуно хуманија, елегантнија, љепша епоха и вољели
краља Николе и краљице Милене, родитељима бисмо да смо у њој живјели - рекао је шеф делегације
њихове краљице Јелене. Црква на Ћипуру, у којој се др Уго д’Атри на Цетињу.
чувају земни остаци посљедњег црногорског сувере- Редакција Лучиндана
на и његове супруге, у неђељу је била закључана, а
кључеви код свештеника Српске православне цркве.
Полиција обезбјеђивала цркву на
Како је Побједи саопштено, чланови италијанске Ћипуру
делегације, њих 27, нијесу, све и да су могли, жељели
Службеници Испоставе полиције Це-
да уђу у цркву која није црногорска, већ су посјету
тиње су обезбјеђивали дворску цркву на
одложили за другу прилику, када се очекује да ће
Ћипуру, због чега ни представници Митро-
црква на Ћипуру постати музеј.
полије Црногорско-приморске СПЦ ни Црно-
Чланови делегације Националног института
горске православне цркве заједно са делега-
почасне страже Пантеона, чувари гробница династије
цијом Националног института Почасне стра-
Савоја, посјетили су историјске и музејске знамени-
же Пантеона из Рима, која је била у посјети
тости Цетиња, као и Котор и Пераст. Посебан дочек
Црногорској православној цркви и митрополи-
био је организован у болници „Данило I“ гдје их је
ту Михаилу, нијесу могли да уђу у цркву. Деле-
дочекао и поздравио доктор Иван Ивановић и захва-
гација из Рима је током посјете Цетињу плани-
лио на донацијама које је болница добијала од На-
рала да у цркви на Ћипуру обиђе и поклони се
ционалног института. Делегација је потом положила
сјенима краља Николе и краљице Милене.
цвијеће на споменик краљице Јелене који се налази у
парку болнице.

Саопштење за јавност, 16. јул 2012.

године
ИРИНЕЈ НЕ ПОШТУЈЕ
ЉУДСКА ПРАВА
Последња изјава српског патрија-
рха Иринеја, једна од безброј истих,
суштински упућује на лоше стање
поштовања у Црној Гори, основних
људских, уставних и законских права на
вјероисповијест, признање народносно-
националних Црногораца и њихове
националне, Црногорске православне
цркве.
Очекујемо, да нас надлежни држав-
ни органи, институције и гласни борци
за људска права коначно заштите од
овог старог империјалног насиља СПЦ
као идеолошког узора и прототипа ве-
ликосрпства у Црној Гори.
ИЗ КАНЦЕЛАРИЈЕ ЦПЦ
НОВИ СВЈЕШТЕНИК
Дана 17. 09. 2011. из Римокатоличке цркве у Црногорску пра-
вославну цркву конвертирао је 46 годишњи Аустријанац Господин
магистар Дитмар Крисаи у Капели Св. Петра Цетињског при Ми-
нистарству иностраних послова ЦПЦ са сједиштем у Бечу и том
приликом прихватио крштено име Николај.
Овај чин, да приступи православној цркви, био је дуго
прижељкиван од стране господина маг. Крисаи.
Господин магистар Крисаи је врло традиционалан човјек, и на
основу веома дуге традиције цркве у Црној Гори, за њу се осјећа
веома везаним. Зато је и његова искључива жеља била да буде
прихваћен од стране наше цркве.
Господин Крисаи је ожењен и има четворо ђеце. Он потиче из
веома старе племићке породице чији су коријени везани такође и
за Босну.
Његова жеља је да постигне високу службу у Цркви. Господин
маг. Крисаи је започео теолошке студије и жели ићи теолошким путем.
Биће рукоположен у ипођакона за свечаност рођења нашег Го-
спода Исуса Христа. По окончању студија ће након двомјесечног
литургијског курса ићи у наш пријатељски манастир Сирета у
Молдавији, да би тамо примио ђаконство, а касније у Црну Гору на
свјештеничко рукоположење.
Након одређеног времена господин Кисаи ће бити заступник
Архиепископа у Аустрији.
Магистар Кисаи ће бити први црногорски свјештеник у
дијаспори. Желимо Господину Кисаиу свако добро и Божји благо-
слов за његов нови животни пут и студије.
Из МИП-а ЦПЦ у Бечу (превео, Сретен Вујовић)
 11
ВУЧЈИ ДО
Нема државе без доказа. Данас смо на
Вучјем Долу једном од најславнијих доказа црно-
горског народа и његове државе. Кад смо гођ
заборављали на оваква мјеста, датуме и догађаје,
Црне Горе није било. Била је само анонимна леген-
да за туђи, увозни патриотизам, без властитог лица
и лика. Вучји До је црногорски образ.
Црна Гора је хиљаду година градила мост
своје државности, премоштавајући вјековима и
свој простор након сваке побједе, суверено, лук
по лук. Последњи лук тог великог моста почива на
два стуба. То су Граховац и Вучји До! Преко њих
смо ушли у свијет признатих држава. Разграничи-
ли смо се тада са свима који су пођекад мислили да
Црна Гора може бити њихова и доказали да је она
увијек била своја... и са мало својте у окружењу
која би јој притекла у невољи. Та својта се више
одупирала, него што је подупирала црногорску са-
мосталност. Вучји До као и Граховац су у распону
од 18 година у Европи одјекнули као Олимпијада
која је синоћ почела. На вучедолском витешком
турниру су дијелиле мегдан, превелика Отоманска
империја и премала Црна Гора. И опет као у леген-
ди, Давид је побиједио Голијата. Али ту легенде
није било. Побједа је истина коју су Велике силе
као секунданти признале на Берлинском конгреса
13. Јула, 1878.
Сукладно историјским чињеницама, тре-
ба овим поводом изразити поштовање ондашњим
Херцеговцима. С нама су дијелили судбину
историјске вјетрометине с тим што је слободна
Црна Гора била њима, под окупацијом, једини ос-
лонац. Из тог разлога су се за своју слободу, бо-
рили под црногорским војним ознакама и чино-
вима. Цетињски двор је узвраћао признањима и
одличјем. То им је био и једини двор коме су се
обраћали у невољи, јер источном линијом Меди-
терана и није било других дворова, од Цетиња
до Стамбола. Једино је Цетиње имало суверено
право да награђује побједе. У години Вучјег Дола,
1876. остали сусједи су губили а поражени немају
медаља за храброст.
Вучји До је финале свих наших побједа, од
Туђемила 1042. преко Царева Лаза 1712, Мартинића
и Круса 1796, до Граховца 1858. и Фундине 1876.
У склопу Источног питања, Црногорско питање је
постављано дуго као загонетка Велесилама. Од-
гонетнули су га Црногорци искључиво личном
вољношћу за своју државу, по сваку цијену. Вучји
МИХАИЛО РАДОЈИЧИЋ
До је почетак Вељега рата 1876-78, у коме је пора-
жена Отоманска империја имала је 51. 692 погину-
лих, 41. 355 рањених, 11. 331 заробљених војника.
А Црна Гора: 2. 972 погинулих, 6. 519 рањених, а
заробљен је само један црногорски војник. И тај се
криво представио, јер у црногорском поимању сло-
боде, ропство је срамота. Распон у цифрама, изба-
чених из строја, Отоманске империја и Црне Горе
је готово невјероватан али чињенично утемељен.
Империји је узвраћен ударац елеминишући јој из
строја више од 100. 000 војника а Империја Црној
Гори мање од 10. 000.
У пресудном тренутку пред битку књаз
Никола је саопштио одлуку: „Узимљем ја баш
у моје руке сву управу над војском. „ Прије
преузимања врховне команде а у складу са Же-
невском конвенцијом коју је Црна Гора потписала
29. новембра 1875. На састанку командног састава
књаз је промовисао витешке принципе савреме-
ног ратовања који су већ били објављени у Гласу
Црногорца: Забрањена је сјеча глава, кидање носе-
ва, паљење кућа и жита и свака врста насиља над
цивилним становништвом! Тек тада је стао на чело
30 баталеона црногорске сјеверне војска коју је
стратешки распоредио на четири бригаде, којима
су командовали: Јоле Пилетић, Пеко Павловић,
Бајо Бошковић и Петар Вукотић. На другој стра-
ни. Војском Отом. империје са око 20 хиљада
војника командовали су Мухтар-паша(мушир)
тј. маршал, Селим-паша дивизијски ђенерал, Ос-
ман-паша и Мустај-паша бригадни ђенерали.
Окршај је био жесток а црногорска побједа пот-
пуна. Империја је оставила на бојном пољу око
2700 мртвих и рањених а ЦГ само 72 погинула.
Главнокомандујући Мухтар-паша је једва скапулао
живу главу, Селим-паша је посјечен а Осман-паша
заробљен са својом свитом од 350 официра.
Стара латинска пословица из доба Јулија
Цезара гласи: „Куку пораженима“ и била је
вјековима у Европи синоним побједа. На Цетињу
није важила. Заробљени Осман паша није био ни
роб ни сужањ. Добио је апартман у Локанди и
сво вријеме упражњавао своју једину непоражену
страст, коцкање. Ту ширину Женевска конвенција
није записала нити у једној свој декларацији од
четири колико их је било. Отоманска империја
је Црној Гори била вјековни непреијатељ,
али цетињски двор је вјештом дипломатијом,
непријатеља претапао у бившег противника. Да-
 12
нас смо са Турском пријатељи на путу европских
интеграција и партнери у инвестицијама. Поруку
некадашње пословице можемо потпуно преокре-
нути: „Куку непомирљивима!“
У смислу географске конфигурације „до“
значи потолину, дољу, долину, али ова вучја до-
лина је узвисила Црну Гору на пиједестал европ-
ских држава. На овом Долу је изникла савремена
и суверена Црна Гора. Вучедолски мач је одавно у
музеју и не треба га потезати из корица јер нам је
својевремено заоштрио оловку с којом смо поново
заокружили државу 2006. године. Стога Вучји До
заслужује светковину и незаборавни помен.
Она држава Црна Гора на челу са Господа-
ром књазом Николом I, подигла је црногорско-хер-
цеговачким јунацима величанствен спомен дом у
Никшићу, саборну цркву Св. Василија Острошког.
Тај споменик није данас у насљеђу Црногораца
Саопштење за јавност, 30. 7. 2012. године,
ПОБЈЕДА НА ЦАРЕВОМ ЛАЗУ НЕ ПРИПАДА СРПСКОЈ
ЦРКВИ
Јубиларну 300. годишњицу историјске битке
и велику црногорску побједу на Царевом Лазу, у су-
боту 23. 7. 2012. г. прославила је митрополија СПЦ у
Црној Гори на челу са м. Амфилохијем. Црногорци би
са поштовањем и захвалношћу прихватили да пред-
ставници и институције Срба и СПЦ славе црногор-
ске јубилеје, побједе и славља служећи се искључиво
истином. Међутим, и овај пут као и увијек до сада,
Срби и СПЦ кривотворе прошлост, присвајају црно-
горске побједе претварајући их у српске јер својих
побједа немају те на тај начин заводе и обмањују
неупућене и лаковјерну јавност. СПЦ и Срби су по-
знати као слављеници српских пораза почев од Косо-
ва па даље, накнадном пропагандом их претварајући
у побједе. Овај пут одступили су од тога својатањем
црногорске херојске прошлости. Иако су бројни све-
тосавски историчари лажно тврдили да битке никада
није ни било, 28 јула ове године, м. Амфилохије и С
П Ц су се накнадно доćетили да је постојала црногор-
ска битка и побједа на Цареву Лазу. И искористили
су прилику да славну црногорску побједу претворе у
српску. Али у лажи су кратке ноге. Историјска истина
и овај пут све кривотворитеље неумитно демантује.
Није су овом побједом владика Данило и црногорска
војска остварили гнијездо српске завјетне мисли него
бранили домовину државу Црну Гору и црногорску
национални: слободу као њен темељ. Ни владика
Данило, ни данашњи Црногорци неби имали ништа
који штују тековине својих предака за независност
Црне Горе, већ је у посједу својеврсних одметника
и непоштовалаца црногорске државе од којих неки
сједе и у њеном парламенту... Држава се пред том
чињеницом понаша као нејач, која треба помоћ
НВО сектора. Тако данас овај дан обиљежавају
здружено ЦПЦ, „Ловћенска вила“, „Вучедолац“
и „Фондација Св. Петар Цетињски“ опомињући
владин сектор на знамените датуме. То тако бива у
временима у којима се лакше обогатити него опа-
метити а у таквим временима тешко је схватити
тековине које се не стијечу новцем.
Ми који смо данас овђе, добро знамо и ђе
смо и зашто смо ту. Нека је слава вучедолским и
вељим јунацима Вељега рата.
28. 07. 2012.
против да се, па било то само једном Србину који је
погинуо за Црну Гору подигне споменик у част такве
жртве. Али таквих нема. Нема у Црној Гори гробо-
ва Срба палих за црногорску слободу. Та непобит-
на чињеница демантује све посрбитељске намјере и
аспирације СПЦ и новог асимилаторског српског на-
ционалног, у ствари великосрпског, програма Србије
према Црној Гори, Црногорцима и ЦПЦ. Како нема
Срба погинулих за Црну Гору, м. Амфилохије и из
тог уз остале разлоге претвара све Црногорце у Србе.
Да су илузије С П Ц и њеног митрополита огромне
показао је и сами скуп на Царевом Лазу. Веома мали
број окупљених на прослави овог јубилеја потврдио
је да се Црногорци свакога часа све више освјешћују.
Српским обманама присуствују само они који дола-
зе због плаћеног ручка али новцем из црногорских
светиња и каса и само они потоњи којима је сва част
у такулину.
А таквима је стомак, а не дух, истина, прав-
да и вјера центар историје и мотив окупљања на
Амфилохијевим кривотворењима црногорских свет-
ковина и светиња. Сваким даном и часом све је мање
ових и оваквих. На срећу све је мање оних којима је
једина погубна логика до посљедњег еура из црно-
горске и уз припомоћ српске касе борити се против
Црне Горе, ЦПЦ и Црногораца, њихове прошлости и
славе, садашњости и будућности.
МИТРОПОЛИТ МИXАИЛО
 13
Саопштење за јавност, 1. 8. 2012. године,
СРПСТВО НА ОКУП ЗБОГ ЦИЦВАРЕ
Најновију аферу коју је режирала СПЦ у ЦГ
против власника угоститељског објекта „КАДМИ“
на Његушима, црногорског патриоте и суверенисте,
господина Мила Кадије карактерише традиционал-
на и класична замјена теза јер је овај црногорски
родољуб жртва а Српска црква починилац још једног
непочинства. И овај пут СПЦ је произвела скандал а
своје жртве, Црногорце, проглашава за фашисте.
Господин Кадија је у овом немилом догађају
жртва јер му је нападнут његов црногорски нацио-
нални идентитет, достојанство и слобода као дио оп-
штих и универзалних људских права и слобода.
Дигли су се ала и врана, кука и моти-
ка да траже главу господина Кадије, призивају се
репресија, хапшење, шире пријетње и неистините
оптужбе да је он протагониста дискриминације. А
многи од агресора на Кадију и његово достојанство
и идентитет тобожњи су борци за љуцка права, сло-
боде н демократију. Са таквом легитимацијом не
проговорише ни једну ријеч о његовом повријеђеном
достојанству и слободи погаженим у неприкосно-
вености његова дома и у срцу независне Црне Горе
којој је и он дао свој допринос.
Земља је онога ко је ради, а риба онога ко
је из воде вади вели Исус Христос. Зборе то и дру-
ге религије. Сви то зборе, само не они који на
земљи Црногорској и у Кадијином дому, односно
угоститељском објекту умјесто Његуша виде и желе
Шабац, мјесто Будве Лесковац на Мору, Петровца на
Мору односно Каштел Лашве, Петровац на Млави
а намјесто Цетиња Пећку Патријарашију. Кроз овај
случај преплићу се сложени и захваљујући српској
страни конфликтни српско-црногорски односи. За
критизере и клеветнике господина Кадије црногорско
национално достојанство и част су испод цицваре. Ко
не поштује националну част и достојанство другога
тај не поштује нити има своју. Досадашњи епилог
Кадија као жртва
Ни прекршајно, годину дана, не могу да криминогеног Амфилохија приведу на суд али за
један дан могу да пресуде човјеку Кадији без суда. Грдно су грешни чим их клевета и гласине
обавезују на санкције. Најбољи примјер трансформације лажи у паралажу, која се у ЦГ прима
као истина, овјерио је београдски Курир. У њему је освануо наслов: ‚’Црногорска кретенчина
истерао српску децу из кафане. ‚’ Кад се први плотун испали у истину онда лаж заводи
страховладу.
Ово што се десило на Његушима власнику
Етно села ‚’Кадми’’ је неправедно и оправдано. Не-
праведно: Гост прије него се изјаснио о јеловнику
изразио је властити национализам угоститељу-
овога инцидента гласи: инспекцијски органи су дош-
ли да контролишу и казне господина Кадију, а стал-
но заобилазе и повлађују незаконитом раду, мисији и
пословању Српске православне цркве у Црној Гори
као инспиратору овога догађаја и познатом акте-
ру и судионику строго кажњивих кривичних радњи
и дјела почињених на црногорском државном тлу
(дјеловање без правног легитимитета, девастације,
незаконита градња, рад на црно, ширење вјерске и
националне мржње, подривање црногорског устав-
ног поретка, прање новца, изношење новчаних сред-
става из земље, коришћење нелегалних новчаних то-
кова итд.. итсл).
Стигло се тако до апсурда да је већа кривица
једног црногорског одбрамбеног патриоте у одбрани
својег националног достојанства од свих незакони-
тих радњи и непочинстава Српске православне цркве
у Црној Гори. Такође и до апсурда, да је већи кривац
један црногорски патриота него сви антицрногорски
аргати упрегнути на рушење Црне Горе!
Прогласити јело цицвару већом и важнијом
од црногорског националног достојанства могу да
ураде само они који би да од Црногораца усред Црне
Горе направе српске слуге и робове и да погазе црно-
горски етнички и етички кодекс. Они су провокатор-
ски дошли да уче Црногорце гостопримству којима
су безброј пута поручили да не постоје! Одакле им
онда право да говоре о дискриминацији и угроженим
принципима.
ЦПЦ поручује дискриминаторима Црне Горе
и Црногораца: Критикујте узрочнике и изазиваче као
Српску цркву и сателите а не последице њеног руши-
лачког дјеловања у њене жртве!
И упамтите: Одбрана црногорског национал-
ног достојанства и слободе није мржња.
ИЗ КАНЦЕЛАРИЈЕ Ц П Ц
Пише: Михаило РАДОЈИЧИЋ
власнику и подијелио му имовину, („овде је све по-
ла-пола, српско и црногорско.. “)... А ‚оправдано;
јер је министар туризма поступио по клевети (она
је законом заштићена) и санкционисао власника по
 14
новинској пресуди без суда и права на доказ.
Прво га је санкционисао а онда је покрену-
та истрага и инспекција. Удес црногорског права на
путу за Европу.
Његуши, цицвара и традиција: Овом уде-
су, кад епилог већ знамо, неопходни су почетак и
редослијед у прекршајима.
Пошао сам на Његуше и поступио како у но-
винама пише; тражио сам од послуге – цицвару. Одго-
вор је био: нема је и никад је није било на Његушима.
Одатле почињу прекршаји у нападу.
Покушаћу да их објасним. Његуши, кад изузмеш
Његоше, су најпознатији по добром ваздуху, пршути
и сиру. Арију не наплаћују а производи су на продају.
Скорупа нема и никад ту није произвођен а он је пре-
судна основа за цицвару. Цицвара је специјалитет
сјевера ЦГ изнад хиљаду метара надморске висине,
ђе је скоруп претежни производ. Цицвара је аутен-
тичан црногорски специјалитет искључиво наве-
деног подручја и ниђе у рјечницима и јеловницима
нема’’српске’’цицваре... Као што нема ни - ‚’црно-
горске’’ цицваре. Довољно је рећи цицвара!
Зна се чије је јело и ђе спада. Сваки други
и другачији приступ овом народном спацијалитету је
насиље над јеловником и етно-кулинарско чишћење...
а клијентели ‚’инкриминисаног’’ порекла нијесу туђа
ни нека друга чишћења. Провјерено, процесуирано,
суђено. Хаг још траје.
Новинарски прекршаји: Други прекршај
је новински. Новина може бити зависна, независна,
унајмљена... Ова која је била вјесник ‚’избацивања’’
из ресторана припада трећој класи. Писање и опис
догађаја припадају још нижој категорији професије.
‚’Очигледност’’ догађаја обављају подсредством
телефона што је немогућа мисија, уколико им спон-
зор (читај м. т.) није уградио скyпе на сваку црно-
горску кућу да преже и виде чудо невиђено као ово
у Његушима.
Трећи прекршај? О језику професије у В(иј)
естима ни говора нема. Глагол избачити означава
радњу, односно одређену активност која семантич-
ки подразумијева насиље, притисак па и принуду јер
избацивање је воља онога ко радњу врши. Будући
да таква радња није обављена од стране домаћина,
‚’непожељни’’ не може над собом извршити радњу
избацивања. Овђе се ради о насиљу новине која
прижељкивану радњу објављује као чињеницу,
подстрекавајући и изазивајући јавност на одређену
врсту јавне и којекакве одмазде. Навешћу своје дав-
но објављено мишљење у роману ‚’Живот у два
примјерка’’о новинарима тог профила: „Новинар је
пас трагач ако има њуха. Ако нема, куче послушно!
Може бити и обична улична џукела која њуши по
гласинама... Џукелама је увијек лакше. На улици су и
вазда им неко нешто бачи да преживе. ‚’... тј. да лану
на кога их пућну! Ови су напућикани.
Четврти прекршај: Новина је објавила
фотографију малољетне ђеце са мајком што
представља чин дискриминације. Особама тог уз-
раста, чак и кад шетају улицом са родитељима који
су у жижи јавности, у јавним гласилима мора бити
неоштро приказана лице. На ту чињеницу није ре-
аговао омбудсман Шућко Баковић али се огласио
на дезинформацију’’савјесно’’и непрописно прије
утврђених чињеница. По страни то што родитељ и
вјерски старатељ у ресторану хоће прво да нахране
себе а јеловник малољетне гладне ђеце им не пада
напамет... Али, то припада категорији родитељског и
вјерског хуманизма. Глад за национализмом је жешћа
од биолошке глади.
Прекршаји власти: Пети прекршај је про-
извела власт. Наиме: годинама, деценијама заправо,
увезени митрополит Амфилохије бручи по Црној
Гори све црногорско, што није српске национал-
ности и њихове вјероисповијести. Хули пљује на
олтар Црне Горе а столује под њим уз благослов
државе. Разапиње њен ентитет на ћупријама, назива
јој народ скотом и накотом, комунистичким копи-
ладима и ‚’чашћава’’ их квалификацијама које ни-
кад у повијести Црне Горе није изговорио ниједан
непријатељ нити дозволила ниједна власт и управа,
лише ове.
У смислу наведених квалификација које у
сваком правосуђу подлијежу кривичној одговорно-
сти у црногорском су - тек прекршај. Ни прекршајно,
годину дана, не могу да криминогеног Амфилохија
приведу на суд али за један дан могу да пресуде
човјеку Кадији - без суда. Грдно су грешни чим их
клевета и гласине обавезују на санкције. Најбољи
примјер трансформације лажи у паралажу, која се у
ЦГ прима као истина, овјерио је београдски Курир.
У њему је освануо наслов: ‚’Црногорска кретенчина
истерао српску децу из кафане. ‚’
Кад се први плотун испали у истину онда
лаж заводи страховладу.
П. С. На изласку из ресторана Мила Кадије са
десне стране на најударнијем мјесту уочио сам пулт
за сувенире. На том пулту најупадљивији сувенири
су били, одјевни предмети из Сирогојна. Ако власт на
наведени начин поступа са дезинформацијама онда је
могуће да се и она једнога дана појави као сувенир на
пулту Црне Горе
ОДЛУКА: Тужилаштво на Његушима није
нашло кривично дјело
Мило Кадија на суду за
прекршаје
Више државно тужилаштво у Под-
горици оцијенило је да у радњама власника
етно села „Кадми“ Мила Кадије нема елеме-
ната ниједног кривичног дјела које се гони по
службеној дужности, али ће упутити захтјев за
покретање прекршајног поступка.
15
 16
ПОРУКА: Митрополит ЦПЦ након литургије на Ловћену
Црногорци ће страдати за светиње
Поводом Илиндана у цркви на Ивановим коритима архиепископ цетињски и митрополит црногорски
Михаило са свештенством и монаштвом служио је свету архијерејску литургију.
Михаило је у бесједи истакао да се „из београдске патријаршије данас на Црногорце и Црну Гору
врши напад као и 1989. године“.
„Називају се именима недостојним људи и атрибуира им се фашизам и шовинизам као особина. А све
зато што одбијају да се одрекну свог националног имена и своје црногорске цркве и прихвате анексију наше
земље Србији. На крају је казао да сила бога не моли, али да бог силу не воли, па ће дат бог да се силници до-
зову памети и уразуме они који не разумију да је Црногорцима Црна Гора и Црногорска црква светиње којих
се неће одрећи него су спремни да страдају за своју вјеру, нацију и државу“.
ИЗ КАНЦЕЛАРИЈЕ Ц П Ц

ВАНДАЛИЗАМ: Оскрнављен споменик комитама у Бајицама код Цетиња

Украдена застава
Непознати починиоци украли су између црногорску заставу са споменика Божићним устаницима
у Бајицама код Цетиња и оштетили доњи дио јарбола. Секретар Удружења бораца НОР-а и антифашиста
пријестонице Цетиње Лазар Челебић казао је „Вијестима“ да су такву информацију чули и одмах отишли на
лице мјеста да провјере.
„Када смо дошли горе, виђели смо да је застава практично истргнута са јарбола и однијета. То је један
ужасан и фашистички чин. Жалосна је чињеница да неко националну заставу скине са јарбола и однесе. То
је једноставно ударац на државу и њену независност, јер се скрнављење њених државних симбола не може
другачије протумачити“, казао је Челебић.
Он поручује да овакав чин заслужује осуду и хитно проналажење извршиоца.
Удружење бораца је случај пријавило полицији, која засад не жели да даје више података о истрази.
Споменик Божићним устаницима, који су се борили против припајања Црне Горе Србији послије
Подгоричке скупштине 1918. године, подигнут је 2009. године.

Д. Л.
Свештенство ЦПЦ Преображење обиљежило испред цркве на Ивановим коритима
Полиција спријечила улазак у цркву
Митрополит Црногорске православне цркве Михаило са свештенством служио је на Преображење,
литургију испред Цркве светог преображења на Ивановим коритима, јер полиција, као и претходних година,
није дозволила улазак у цркву. Свештенству ЦПЦ и грађанима који су дошли да обиљеже вјерски празник
објаснили су да је таква одлука донијета због безбједности, с обзиром да су сат раније долазили свештеници
Митрополије црногорско-приморске СПЦ, које је полиција вратила.
Улазак у цркву није дозвољен ни породици Рашовић, која живи у Канади. Војо Рашовић, иначе члан
Црквеног одбора ЦПЦ у Торонту, казао је да је то што се десило „нечувено и срамота за Црну Гору“ и да то
треба да зна међународна Заједница. Митрополит Михаило је рекао да ће ЦПЦ пријављивати властима да
жели да служи у црквама за сваки велики празник.
- Ми ћемо тако, а они нека нам као одговор опет пошаљу полицију. Молим се творцу неба и земље,
Господу Исусу Христу и Пресветој Богородици да услиши моју молитву, да противници свете ЦПЦ и државе
Црне Горе буду кажњени од твоје свете деснице Господе, Часнога крста и 12 апостола, као Јуда издајник - ка-
зао је црногорски владика Михаило.
Након литургије, као што је и ред и обичај, освештано је грожђе. Представници Његуша поручили су
„дијелу државних органа који се непријатно осјећају док се интонира црногорска химна, да ово није српска
црква већ његушка и црногорска“.
ИЗ КАНЦЕЛАРИЈЕ Ц П Ц
17
 18
НЕДОСТОЈНО ДУХУ ВЈЕРНИКА
Злоупотребом црквеног печата у приватном писму бившег предсједника подгоричке
црквене општине упућеном архиепископу цетињском и Митрополиту Црногорском госпо-
дину Михаилу, а достављеном и дневном листу „Дан“ који га је објавио 18.09.2012. године,
према поглавару наше цркве исказан је однос недостојан цивилизованих људи. Садржина
писма је увриједила све чланове црквене општине главног града, и све њене вјерујуће. Зато
црквена општина града Подгорице изјављује да је том неприличном писменом изјавом про-
стачке садржине изречено становиште према нашем црквеном поглавару у којем се аутор
исказује као противник наше цркве и нашег црквеног одбора. Бивши преćедник црквене
општине Подгорица је дошао из листа „Дан“ и вратио се у лист „Дан“. Зато се више овак-
вим случајевима нећемо бавити.

Редакција Лучиндана

Побједа 30.9.2012. г.
ЦПЦ: Немамо слободног времена за бављење неозбиљним
темама
Одбор црквене општине Подгорица Црногорске православне цркве одржао је
сједницу на којој је разматрана настала ситуација након објављивања писма у
дневном листу „Дан“.

Писмо је упућено архиепископу цетињском и митрополиту црногорском Михаилу,

а потписао га је бивши предсједник одбора црквене општине Подгорица Горан Кољеншић.
-На сједници су једногласно усвојени сљедећи закључци: предметно писмо, нити
тема обрађена у њему, никада није разматрано на сједницама одбора црквене општине Под-
горица Црногорске православне цркве и из тог разлога га сматрамо нелегитимним и не
представља мишљење одбора. Бивши предсједник је злоупотријебио функцију, као и печат
којим је овјерио нелигитимно писмо; садржина нелегитимног писма је таквог нивоа да
се не може коментарисати а да се не пређе добар укус и ниво породичног васпитања. Од-
бор овим саопштењем прекида сваку јавну полемику по овом питању јер нас чекају много
озбиљнији подаци и проблеми, а слободног времена немамо за бављење неозбиљним тема-
ма. Сви добронамјерни људи са својим идејама и мишљењима су добродошли – наводи се
у саопштењу предсједника одбора црквене општине Подгорица Црногорске православне
цркве Данила Филиповића.
 19
САОПШТЕЊЕ
ЗЛОНАМЈЕРНИ АМБАСАДОР
У писму црногорског амбасадора у Ватикану,
господина Сбутеге, од 27 септембра 2011 године, Пов.
Бр. 8/16 – 01073 упућеном кабинету нашег министара
вањских послова, а објављеном 25 септембра ове го-
дине на интернет порталу ИН4С атрибуиране су ми
зле намјере у питању недавно потписаног Темељног
уговора између наше земље и Свете столице. Њиме је
господин амбасадор обавијестио кабинет министра
вањских послова о својој поćети Сарајеву коју је био
обавио неколико дана прије. Како у писму пише, том
пригодом сусрио се и са папским нунцијем за Босну и
Црну Гору монсињором Алесандром Д’ериком који,
иначе, резидира у Сарајеву. Нунције му је, пише, ка-
зао да је био изненађен мојим текстом о Уговору са
Ватиканом, објављеним у дневном листу „Побједа“,
у јулу прошле године. Како амбасадор наводи, текст
је био сасвим неутемељен и њиме сам показао нотор-
но незнање о проблематици, али и изузетно негати-
ван став према Уговору.
Писмо је веома злонамјерно написано. Јер ја
нити сам написао нити имам негативан став према
Уговору са Светом Столицом, али имам према његовој
садржини. Она је дирекно уперена против нас и свих
наших интереса. Писали су га недобронамјерни, а ра-
тификовала га је наша неодговорна администрација,
и стиме Ватикан нема никакве везе. Зато сам проте-
стовао и протестоваћу, писмено и јавно, на све адресе,
све до кардинала државног секретара Свете столице.
Но, прије него разјасним ово питање око Темељног
уговора, искористићу ову прилику и да се у јавно за-
фалим Ватикану на високој заштити коју деценијма
пружа Дукљанско-барској арцибискупији, католичкој
цркви у Црногораца католичке вјере. До сада ју је
више пута заштитио од злонамјерних, као што је наш
актуелни амбасадор при Светој столици, да је не уки-
ну, а њену столицу преселе у некој од суćедних држа-
ва. Управо је то и проблем, и то што је она најстарија
црногорска духовна институција, и што јесте като-
личка црква у Црногораца католичке вјере, и што ја
желим и борим се да то и остане. А наш амбасадор
у Ватикану чини све што је у његовој моћи да је као
такву поништи и подведе под духовну власт суćедних
народа и држава. Зато Арцибискупија намјерно није
АМБАСАДОР ЗБУТЕГА НИЈЕ У ПРАВУ
Поводом изјаве амбасадора Црне Горе госпо-
дина А. Збутеге објављене 27. 9. 2012. године на ИН
4 С, ЦПЦ изјављује да се још једном неправедено и
неаргументовано нашла као жртва и мета, што за њу
Уговором поменута као таква, нити црногорски као
званични језик на којем је писан. Није уговорена ни
црногорска бискупска конференција којом је по ста-
рини и значају требало да предćедава Арцибискупија.
Управо, да би суćедне бискупске конференције у
будућности арбитрирале о духовним и персоналним
питањима у нашој земљи. Стога нећемо дочекат да на
надбискупском трону икада ćеде Црногорац или да у
барској дијецези буде постављен иједан свјештеник,
Црногорац католичке вјере. А има их у Италији и
Латинској Америци. У надлежност црквених вла-
сти уговорена је и сва црквена културна баштина,
иако су у Европској Унији највреднију прогласили за
државно добро коју црква само користи по правили-
ма које државе прописују. Наравно, на темељу овак-
вог Уговора уговориће се и односи са београдском
патријаршијом која ће моћи да поставља владике и
попове, успоставља епархије и да са узурпираном
државном и народном културном баштином управља,
све по својој вољи.
Господин амбасадор, иначе, своје утицаје и
моћи спрегнуо је снашим непријатељима намјеран
да нам изнад Цетињског манастира сагради саборну
цркву на истом мјесту на којем су то својевремено
покушали Карађорђевићи. Називају је храм за све
три конфесије, иако такав у свијету не постоји, и
у њему би изложили икону Филермосу. За такву
намјеру подупире се и Малтешким редом. Но, треба
да зна да ми нијесмо колонија овога реда. А Филер-
моса је за Црногорце најобичнија музеалија која није
вриједна једног јединог камена из цетињског мана-
стира. Јер је он израз моћи, ауторитета и вјековног
суверенитета црногорске државе, њен симбол и наша
светиња и у близини и изнад њега неће градити, ни
он ни његови пријатељи. Па ако смије и може нека
Карађорђевићима сагради цркву у свом родном гра-
ду, изнад или поред катедрале светога Трипуна, и у
њој изложи што гођ оће.
Стево Вучинић
ПОДПРЕДĆЕДНИК МИТРОПОЛИТСКОГ
САВЈЕТА ЦПЦ
ништа није ново, али овога пута од мишљења неких
званичника Свете Столице. Г. Амбасадор није у пра-
ву као ни Њ. Преузвишеност Нунције А. Д’Ерико јер
став ЦПЦ и г. Вучинића није против Темељног уго-
 20
вора Црне Горе и Ватикана већ је критички интони-
ран само према неким дјеловима овог међудржавног
уговора који подржавамо. Вучинић се аргументовано
критички поставио против сужавања суверенитета
Црне Горе у овом уговору имајући у виду традицију
међусобног уважавања, поштовања уговорних стра-
на, историјски карактер првог конкордата између
Црне Горе и Св. Столице из 1886. године те најзад
нужност заштите повијесне Дукљанско-Барске
надбискупије, дигнитет Црногораца католичке вјере
и пуну и неокрњену сувереност црногорске државе и
њеног неприкосновеног територијалног интегритета.
Као и увијек, кад недостају аргументи на
сцену мјесто њих ступају дисквалификације. Тако је
било и овог пута. Њ. Екселенцију Нунција А. Д’Ерика
и г. амбасадора А. Збутегу демантовао је најновијом
изјавом од 5. 10. ове године поводом предстојећих
избора у Црној Гори српски патријарх Иринеј теш-
ким клеветама изговореним на рачун Црне Горе и Св.
Столице. У традиционалном империјалном духу он,
светосавље и светосавска црква сљедбеник Св. Саве
посвећени су империјалној политици а не вјери и
хришћанској мисији. Намјесто Јеванђеља они су кроз
нехришћанску пропаганду и вербицид прогласили
смрт Бога и западне културе изједначавајући све ван
тога, а тиме Ватикан и католицизам антисрпством „чу-
довиштем и Ђаволом“. Њихов противекуменски дух
и карактер потврдио се и у ратовима на тлу бивших
југословенских република, у којем су партиципирали
АМФИЛОХИЈЕ СТАЛНО ПОНИЖАВА ЦРНУ ГОРУ
(а може му бити)
Када је 2005. године инсталирана метал-
на конструкција на Румији, до тада најгрубља
провокација СПЦ и Амфилохија за јавност сам рекао
сљедеће: „Најгоре ће бити за Црну Гору ако пресу-
ди Амфилохије и тако настави да девастира простор
Црне Горе, а не закон, а државне институције остану
немоћни посматрачи, односно гласноговорници без
конкретних поступака. “
Та моја зла слутња се обистинила. У том
надметању државе и Амфилохија, Амфилохије до
сада апсолутно доминира.
У међувремену, Црногорци су комплетирали
Амфилохијеву биографију као изданка оних снага
које су у протеклом времену палили, тамничили и
убијали Црну Гору, а у новије вријеме био савезник
и учесник ратних злочинаца и бојовника на Црну
Гору. Ни о Тринаестојулском устанку (извињавам
се због поређења) није више написано него о дјелу
фалангама српског агресора као зараћена страна. Ак-
туелни Темељни уговор Ц. Г. и В. доживјели су као
непријатељство према српству и светосављу. Свето-
савска нетолерантност, апсолутизам и искључивост
кулминирали су 1935. године у светосавској годи-
ни крвавом антиконкордатском кризом. СПЦ пред-
води просрпске и српске партије у борби против
деперсонализације Црне Горе и денационализације
Црногораца. То зна цијели свијет изузев, судећи по
изјави од 27. 9. 2012. ове двије екселенције, што са
дубоким жаљењем смо дужни констатовати. СПЦ се
никада није покајала ни поклонила жртвама геноцида
у Сребреници у рату у БиХ-у. То су урадили амбаса-
доров и наш у Христу брат дон Б. Збутега, Њ. Е. реис
Демировић и једини православни духовник, поглавар
ЦПЦ м. Михаило. Ови и многи други факти требали
би бити путоказ г. амбасадору. Као и стихови кр. Ни-
коле, „да чојка не мој тражит, ђе га никад било није
од њега се добро чувај, прађедовску нарав крије“.
Тражити савезнике Ватикана у светосавској СПЦ је
парадокс над парадоксима. Остајемо у нади да ће
њихове екселенције г. Збутега и Нунције А. Д’Ерико
то увиђети, закључити и прихватити.
БОРИСЛАВ ЦИМЕША
Гл. и одговорни уредник часописа
„ЛУЧИНДАН“
попа Радовића, али ни милиметар да се са тога пута
помјери и да заустави поход на Црну Гору, њену сло-
боду и независност.
Нажалост, све што је конкртетно урађено у
супротстављању Амфилохијевом диктату личило је
на опрез да се не повриједи, да се његова не порече,
да се не заустави (у његову одбрану речено је чак да
није негирао ни постојање црногорске нације). Тако
је Амфилохије успио да пошаље поруку црногорској
држави и народу: Па каква сте ви суверена држава
када вам ја све ово радим. С правом. Најновија идеја о
савезништву и мултиконфесионалној хармонизацији
са Амфилохијем ово драстично потврђује.
Има ли примјера толике моћи једног човјека
а толике немоћи државе. Па докле људи, докле
државници?
Владимир Кековић
 21
ДА ЛИ ГОСПОДИН АМФИЛОХИЈЕ ОЗБИЉНО ПРИЈЕТИ
РАТОМ - ИЛИ СЕ ШАЛИ?
Пише: Мирослав Р. Ћосовић

Његово високопреосвештенство, господин Амфилохије Радовић, више је пута

пријетио ратом Црној Гори. Иако изгледа невјероватно да један духовник, епископ,
митрополит, пријети народу за који он сам сматра да је његов - то је он често радио.
Први примјер: Да ја знам, Амфилохије је први пут пријетио ратом Црној Гори у децембру 2000. На
интернет сајту Б92 и данас је вијест од 21. децембра 2000. , насловљена За Божић на Цетињу можда и сукоби.
Између осталога објављено је:
Амфилохије је оптужио „групицу острашћених људи окупљених у секту такозвану Црногорска пра-
вославна црква“. „То је један шизофрен покрет. Њих нема више од четворице. Они отимају цркве и онда их
замандаљују, јер тамо нема ко да служи. Све се то чини уз сагласност судских и полицијских власти, „, рекао
је митрополит Амфилохије, јавља Бета. „У Црној Гори се повампирује грађански рат из 1945. године“, рекао
је Амфилохије, не искључујући могућност сукоба и „крвопрлића“ за православни Божић у јануару на Цетињу.
http://www. b92. net/info/vesti/index. php?yyyy=2000&mm=12&dd=21&nav_category=1&nav_id=18280
Тако је Амфилохије најавио крвопролиће за Божић 2001. године! Вјерник СПЦ, тадашњи премијер
Филип Вујановић је истог дана хитро ушао у парламент и тамо саопштио да је „Црногорско – приморска
митрополија канонски легитимни представник Православне цркве у Црној Гори“ и тако умирио Амфилохија.
Ту изјаву Амфилохија Радовића пренијела је дневна новина „Вијести“ али и други медији 22. децембра 2000.
године.
Међутим господин Амфилохије им је послао гле чуда, протестно писмо! „Вијести“ су 23. децембра
2000. објавиле њима упућено Амфилохијево писмо, у којем је он написао: „Митрополити црногорски у про-
шлости па ни овај садашњи никада нијесу ни најављивали ни подстицали на крвопролиће... „ Ово је написао
исти човјек који је дан раније рекао да не искључује могућност сукоба и „крвопролића“ за православни Божић
у јануару на Цетињу.
Примјер други: У јулу 2005. Амфилохије ЦПЦ: Амфилохије у
је упутио отворено писмо предсједнику Владе Милу
Ђукановићу поводом рјешења о рушењу лимене цркве Аргентини против Црне Горе
на Румији коју је донијело Министарство заштите жи- Именовање митрополита црногорско-
вотне средине и уређења простора: приморског Амфилохија за администратора
„... Овај више симболички храм (три са два јужноамеричке епархије са сједиштем у Буе-
и по метра) подигнут је далеко од било какве урба- нос Ајресу, треба озбиљно да узнемири државну
нистичке зоне, ван простора гдје постоји било какав администрацију јер, како сматрају у Црногорској
урбанистички план, на висини од скоро двије хиљаде православној цркви (ЦПЦ), намјерава да за потом-
метара, на темељима цркве срушене у давна времена. ке црногорских исељеника успостави епархију Бе-
Око њене црквине скупљају се православни вјерници оградске патријаршије.
вјековима на Тројичин дан, а заједно са њима римо- Потпредсједник Савјета митрополије ЦПЦ
католици и муслимани, износећи крст Светог Јована Стево Вучинић казао је да ће Амфилохије четири
Владимира и по камен за повратак и обнову храма... „ мјесеца бити ван земље, што, како сматра, само за
Заиста господин Амфилохије Радовић је био себе говори о смислу и значају успостављања те
искрен кад је рекао да је то симболички храм. Ли- латиноамеричке епархије за Српску цркву.
мена црква на Румији је симбол разарања народног „Тако ће он у Латинској Америци, за рачун
бића људи у барском крају, симбол прекида традиције Србије и подржан од њене амбасаде, несметано ра-
у којој су римокатолици, православци и муслима- дити против интереса сопственог народа и држа-
ни заједнички излазили у литији на дан Св. Тројице ве, а да се државни тужилац неће ни очитовати у
на Румију. Муслимани и католици више не излазе на овом случају очите велеиздаје“, навео је Вучинић
Румију, на дан Св. Тројице, од кад је 2005. Амфилохије за агенцију Мина. Он је казао да у међувремену,
поперио тај лимени објекат. Па је затим господин у Буенос Ајресу српска амбасада дијели српске
Амфилохије запријетио: пасоше потомцима црногорских исељеника, а у
Рушење ове црквице Свете Тројице на захтјев провинцији Ћако, у којој их има око шест хиљада,
посланика муслимана, у непосредној близини Косова основала је и конзулат.
 22
и Метохије на којима су тамошњи терористи, на жалост сународници овог посланика, срушили за посљедњих
шест година 150 православних храмова, имаће далекосежне последице за мир и поредак у Црној Гори. (Све-
тигора пресс, 23. јул 2005. )
http://www. mitropolija. co. me/svetigorapres/Saopstenja/svp0507. htm#p37
Била је то јасна пријетња ратом предсједнику Владе.
Примјер трећи: Поводом истих дешавања Амфилохије је неколико дана касније за лист „Дан“, 29.
јула 2005. дао интервју, ђе је рекао:
„Не знам која је то територија Митрополије, ако није управо она на Румији гдје смо поставили цркву.
На том мјесту су Турци 1571. године срушили цркву. О томе постоји и историјски документ. Од тада па до
данас постоји жеља да се она обнови. Плод те жеље је литија која се обављала вјековима, обновљена 1994.
године, а сваког Тројчина дне на планини Румији за вријеме које су они, који су долазили, доносили по камен
који ће се уградити у цркву када она „долети“. Сви који смо тамо излазили схватили смо да се већ скупило
толико камења да је вријеме да црква „долети“.
Цркве на Румији никада није било, сви смо протеклих мјесеци виђели пуно доказа у прилог томе.
Могуће је да је на Румију камење доношено да би се према завјету изградила црква, али наравно - од камена,
зато је камење и изношено. У истом разговору за лист „Дан“ још једном је притврдио пријетњу ратом: „... ја се
не бих изненадио да сјутра дође и до нове отимачине црквене имовине, до новог непосредног гоњења цркве
у Црној Гори, до објављивања буквално вјерског рата у Црној Гори. „
Црква на Румији није уклоњена, Влада Црне Горе је устукнула, није била спремна да да повод госпо-
дину Амфилохију да овај започне рат у Црној Гори.
Примјер четврти: Неђељник „Монитор“, 6. октобра 2006. је у чланку „Амфилохије призива вјерски
рат“ писао о изјави Амфилохија Радовића коју је он дао на Родосу:
Овога пута јавио се са Родоса, гдје је учествовао на међународном форуму Дијалог Цивилизација.
Митрополит је отуда поручио да је „нацрт новог црногорског устава врло опасан када је у питању црква“.
Уствари, толико се насјекирао што ће у новом црногорском уставу прва бити наведена црногорска црква да је
припријетио: „То ће бити разлог без сумње, будућег вјерског рата у Црној Гори“.
http://www. imagehosting. gr/out. php/i1537969_06-x-2006. jpg
Ако је у неком од нацрта Устава на првом мјесту стојала Црногорска Православна Црква, тај нацрт
није прихваћен и у новом Уставу Црне Горе који је усвојен у октобру 2007. у члану 14. стоји: „Вјерске
заједнице одвојене су од државе. Вјерске заједнице су равноправне и слободне у вршењу вјерских обреда и
вјерских послова. „
Пријетња ратом је упалила господину Амфилохију и оно што је стојало у нацрту, није усвојено.
Примјер пети: У Орашцу 15. фебруара 2008. послије литургије, Амфилохије је упозорио Балкан и
Европу који је једини начин да сачува мир, извјештај агенције Бета:
Митрополит црногорско-приморски Амфилохије оцијенио је данас да би праведно рјешење проблема
на Косову донијело истински мир Балкану и читавој Европи. Након литургије у Цркви вазнесења Господњег у
Орашцу крај Тополе, Амфилохије је рекао да се и данас, као и у вријеме кнеза Лазара, људи и народи морају
да опредијеле по питању Косова да ли ће поћи за истином, правдом и миром или путем „султана Мурата“ који
симболизује насиље, неправду и обмане. „И данас се опредјељују људи и народи да ли ће поћи за оним путем
у којем су се сусрели истина, правда и мир или за оним путем насиља, неправде и лажи… Нема данас трећег
избора ни малима ни великима“, рекао је Амфилохије. http://www. pcnen. com/detail. php?module=2&news_
id=27954.
Тако је господин Амфилохије и Европу упозорио што јој једино може донијети истински мир!
Примјер шести: „Вијести“ су 9. марта 2008. јавиле у чланку - Српској цркви одузета имовина на
Цетињу:
Митрополија црногорско-приморска није више власник црквеног земљишта и зграда у цетињском
катастру, већ су то тамошње појединачне цркве и манастири, одлучила је општинска филијала Управе за не-
кретнине, исправљајући „грешке“ направљене током деведесетих. Адвокат МЦП Млађан Мићовић рекао је
„Вијестима“ да је исти случај и са дијелом такве имовине у подгоричкој општини. Он је рекао да се на овак-
ву одлуку жалио Министарству финансија. Црквена имовина у Црној Гори предмет је оштрих вербалних и
судских спорова као и повремених инцидената између представника и вјерника Српске православне цркве и
Црногорске православне цркве. Двије стране су и по више пута физички преузимале неке сеоске цркве једна
од друге. Двадесетак цркава и два манастира у цетињској општини, према закључку локалне филијале Управе
за некретнине, постали су власници земљишта и зграда, како је то било и до деведесетих, прије него што је то
 23
власништво „грешком“ пренијето на МПЦ. Према неким тумачењима, тиме су поново добили статус правног
лица.
На ову одлуку Управе за некретнине, реаговао је Амфилохије тако што је упутио писмо Предсједнику
Црне Горе Вујановићу и премијеру Милу Ђукановићу. У писму је тражио да се „стави тачка на незапамћено
безакоње“ и припријетио, навикао се да ратом пријети Црној Гори:
Пошто нам није ни на крај памети да овакве поступке толеришемо, ни као Црква, ни као слободни
грађани, а дубоко вјерујемо да Ваша државна позиција, и Ваше схватање земаљске правде имају компетенцију
и снагу да управо оглашавањем у јавности препознате проблем и спријечите његово даље ширење. Очекујемо
од Вас да, са најодговорније позиције у држави, институционално обезбиједите правну и имовинску сигур-
ност Митрополије црногорско-приморске и тиме сачувате, пријеко потребни, грађански мир у Црној Гори и
не дозволите да се она претвори у бесудну земљу.
http://www. pcnen. com/detail. php?module=2&news_id=28490
Послије неког времена Влада Црне Горе, то јест министар финансија је поништио одлуку Управе за
некретнине. Тако је пријетња ратом и овај пут успјела Амфилохију Радовићу. Опет је пресудио страх од го-
сподина Амфилохија и од његове спремности да изазове оружане сукобе у Црној Гори.
Примјер седми: Оно што је недовољно јасно исказао у Орашцу 15. фебруара господин Амфилохије
је у октобру исте 2008. потпуно разјаснио, дао је чисту ратнохушкачу изјаву, најавио је рат!
Због услова са којима се суочава српска мањина на Косову, рат на Балкану је „једног дана неизбјежан“,
рекао је Митрополит црногорско-приморски Амфилохије у интервјуу за Reuters. Амфилохије је рекао да би
могао избити рат као и деведесетих година, преносе портали Пинцом и Босњаци. „Не може бити мира. Једно
раздобље биће мира, али са временом ће се спремати нови конфликти, нови рат, нова борба“, закључио је
Амфилохије. Он је додао да лично жели мир, али да је „реалан“. (Објављено на сајту ПЦНЕН, http://www.
pcnen. com/detail. php?module=2&news_id=33210).
На сајту агенције Reuters дуго је стојао овај интервју, а сада само наслов. Ово је било на сајту Reuters-а:
CETINJE, Montenegro, Oct 17 (Reuters) – War is inevitable again one day in the Balkans because of the
conditions faced by the Serb minority in Kosovo, the acting head of the Serbian Orthodox Church said. Metropolitan
Amfilohije Radovic’s comments contrasted with the views of many political leaders who say the wars fought in the
region in the 1990s are unlikely to be reignited as the former Yugoslav republics seek European Union membership.
Kosovo declared independence from Serbia on Feb. 17. Amfilohije said Kosovo’s Serbs face hostility from the mainly
Muslim ethnic Albanians, who make up about 90 percent of the population. „Amid such injustice, there cannot
be peace, “ Amfilohije said in an interview late on Thursday at his headquarters in the Monastery of Cetinje in
Montenegro. „It will be the root of future conflict, that is as clear as the day. “ He said he wanted peace but was
„realistic“. „There will be some period of peace, but it will be a time that prepares for new conflict, new war, new
struggle, “ he said...
http://www. reuters. com/article/idUSLH471049
Интернет портали из бивше Југославије су коректно пренијели Амфилохијеву изјаву дату Reuters-у.
Примјер осми: Господин Амфилохије је своје претензије исказао и 31. октобра 2010. године. Интер-
нет портал Аналитика је јавио:
Према ријечима митрополита црногорско-приморског, Амфилохија, приликом пресвлачења моштију
Светог Петра у нову архијерејску одежду и преношења у нови ћивот, у дну његових ногу нађени су кључеви
Пећке патријаршије, манастира Високи Дечани и града Скадра, преноси агенција МИНА. “У исто вријеме
смо нашли и трећи кључ код његових ногу који је књаз Данило, син краља Николе, донио и свечано предао
краљу Николи послије ослобођења Скадра. То је кључ од града Скадра“, казао је Амфилохије и додао да „та
три кључа свједоче да је овај трон цетињских митрополита био органски везан кроз вјекове за Свету Пећку
Патријаршију”. Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије казао је да је Свети Петар Цетињски “ходио
стопама Светих апостола”. “Није чудо што је његов наследник Митрополит тадашњи пећки, каснији црногор-
ско-приморски и потоњи Патријарх српски Гаврило кључеве од Пећке Патријаршије и кључеве од Дечана које
је примио године ослобођења Косова и Метохије од турског ропства од стране краља и господара Црне Горе
Николе Петровића, овдје похранио, код ногу Светог Петра Цетињскога“, рекао је митрополит Амфилохије.
http://www. portalanalitika. me/drutvo/vijesti/13513-amfilohije-kod-sveca-naeni-kljuevi-p-patrijarije-i-
grada-skadra-. html
Сви знамо да је господин Амфилохије ову причу измислио, да никакви кључеви Дечана, Скадра и
Пећке Патријаршије не постоје. Ради се само о томе да господин Амфилохије показује правац што треба да
се ради, показује претензије. Амфилохије Радовић је страствени љубитељ Немањића, самим тим и пројекта
 24
Велике Србије, он обожава ту митоманију о српскоме царству, његова политичка жеља је стварање Велике
Србије, што је показао и изјавом још из 1990. године. Амфилохија је новинар тада питао откуд проширење
титуле и на Скендерију, а одговор је био:
„То је титула коју је носио цетињски митрополит, па припада и мени, без обзира што је она у посљедње
вријеме заборављена. Митрополити цетињски су и те како били свјесни значаја Скадра за Зету односно Црну
Гору: и Свети Петар и владика Раде, и Митрофан Бан (у доба краља Николе). Како заборавити сав - што би се
рекло - тај наш јад око Скадра. То ти је колијевка, огњиште, гдје си прву ватру пропирио. „
(Амфилохије Радовић: Враћање душе у чистоту, Обнова памћења, Побједа, 30. децембар 1990. )
http://www. mitropolija. co. me/dvavoda/knjige/aradovic-dusa_l. html#_Toc528381681)
Пошто Црногорце не признаје нити ће икада их признати, високопреосвећени значи сматра да је
колијевка Срба - Скадар. Међутим у једном другом говору, изјавио је да је колијевка Срба - Косово. У Београ-
ду 21. 2. 2008. Амфилохије је рекао:
Сада поново знамо да смо ми сви Косовци, да нам је колијевка наша и нашег народа, и мјесто нашег
рођења Косово и Метохија.
http://pravoslavlje. spc. rs/broj/983/tekst/moleban-za-kosovo-i-metohiju/
Тако Амфилохије Радовић сматра да Срби имају двије колијевке (најмање). Није ми познато да ико
други има двије колијевке, но, за потребе политичког тренутка могу да се направе још неке, нпр. колијевка у
Расу - првој српској пријестоници, колијевка у Босни, колијевка у Скопљу - ђе се Душан крунисао, колијевка
у Београду, колијевка у Сремским Карловцима. Колијевке и мјесто рођења Срба, лако се по потреби могу
смислити, само ако су политички потребне.
Примјер девети: Господин Амфилохије је опет запријетио ратом 18. јануара 2011. године када је
рекао, ово је вијест Портала Аналитика:
„До нас допиру озбиљне пријетње из Бара, да уколико дође до рушење цркве, то може изазвати
рушење неке од џамија, да не кажемо крвопролиће на вјерској основи“, навео је он.
http://www. portalanalitika. me/drutvo/vijesti/18118-amfilohije-ugroena-prava-spc. html
Примјер десети: Не питајући никога СПЦ и група њених вјерника из Паштровића почела је у априлу
обнову цркве која је била у власништву Карађорђевића. Влада Црне Горе је на то реаговала са намјером да по-
руши оно што је саграђено.. Како су пренијели медији, 28. априла 2011. свјештеник СПЦ Смиљић је пријетио
да ће нарушити мир:
„Ми више не можемо да гарантујемо мир на Светом Стефану, јер уколико се то деси ситуација ће
измаћи контроли, знајући тренутно расположење међу народом“, рекао је Смиљић.
хттп://www. вијести. ме/вијести/влада-разматра-обнову-цркве-светом-стефану-цланак-17465
Пријетња сукобима је упалила, Влада је промијенила ранију одлуку о рушењу започете цркве и
донијела одлуку да се формира Комисија која треба да у року од 7 дана изађе са закључцима о цркви Алек-
сандра Невског на Светом Стефану. Влада је након сједнице објавила да је спорна комисија формирана. Још
једном је пријетња насиљем од стране СПЦ, упалила. Прије неки дан неки свјештеник СПЦ је у Даниловгра-
ду забранио скуп Јеховиних Свједока, изразито мирољубиве вјерске заједнице, ја бар никада нијесам чуо да
су Јеховини свједоци направили било какав акт насиља и агресије према било коме. Могуће је да свјештеник
СПЦ из Даниловграда има признаницу од Господа Бога да Јеховине Свједоке треба прогањати, али нијесам
чуо да је показао, није објављено у медијима. Адолф Хитлер је прогонио, слао у концетрационе логоре и
убијао Јеховине Свједоке, јер су одбијали да ратују.
http://en. wikipedia. org/wiki/Persecution_of_Jehovah%27s_Witnesses_in_Nazi_Germany
Амфилохијеви свјештеници неких 70 година послије Хитлера опет прогоне Јеховине Свједоке.
Свјештеник СПЦ и српска црква перфектно знају да тиме што прогоне Јеховине Свједоке, крше Устав
Црне Горе, али ја мислим да они баш и желе да крше Устав Црне Горе и намјерно провоцирају црногорске
институције.
*****
Све у свему, колико сам ја сакупио, најмање десет пута је господин Амфилохије пријетио
крворпролићем Црној Гори и шире. Нову митоманију о кључевима Скадра, Дечана и Пећке Патријаршије,
могу само разумјети као - митоманију у служби ратног хушкања. Све то видим као покушај провоцирања су-
коба у Црној Гори, ако имамо на уму да је Амфилохије пуно пута до сада пријетио крвопролићем. Амфилохије
Радовић је успио да посрби значајан дио Црногораца - што је природно и нормално - јер владајуће странке не
чине ништа на јачању и чувању идентитета Црногораца, а могуће је и да немају никакву идеју како да пораде
на обнављању и јачању црногорског идентитета. Сваки пут до сада држава Црна Гора је на пријетње ратом од
 25
стране Амфилохија устукнула и повукла се. У крајњем, из мог угла гледања, мислим да је - мудро поступала!
Власти у Црној Гори су очигледно закључиле да је Амфилохије спреман да изазове немире у Црној Гори и
зато су црногорске власти спремне увијек да устукну пред Амфилохијем зарад мира.
Е сад, може неко да помисли да се високопреосвећени шалио кад је више пута пријетио ратом. Може
неко да се на мене наљути и да каже како митрополит - кад је ратом пријетио - није изистински тако мислио.
Можемо и да га питамо: да ли се стварно шалио и да ли је он по природи доброћудни шаљивџија. Слушао сам
га пуно, као и сви ми, нијесам примјетио да се икада шалио, чини ми се и да не воли шалу. Неозбиљан човјек
је онај човјек који пријети само ријечима, празном причом, а озбиљан човјек своје пријетње и испуњава. Си-
гуран сам да и сами високопреосвећени самог себе доживљава као озбиљног човјека, дакле као човјека који
се држи својих ријечи и обећања - договоре па и пријетње - испуњава. А што ви мислите, да ли је Амфилохије
озбиљан човјек, да ли се држи својих ријечи и пријетњи?

Саопштење за јавност 02. 09. 2012. године

СПЦ ПРИЗНАЛА ДА НИЈЕ ГОВОРИЛА ИСТИНУ
У отвореном писму митрополита
Амфилохија пресједнику државе Црне Горе господи-
ну Филипу Вујановићу од августа 2012. године, по-
ново се манипулише неистином да је Митрополија
Црногорско-приморска Српске православне цркве
(МЦП ЦПЦ) органски наставак Митрополије Црно-
горске из времена краљевине Црне Горе. Да је то ис-
тина, зар би регент Александар својим указом од 17.
06. 1920. године укидао вишевјековну, слободарску,
историјску, аутокефалну Црногорску православну
цркву. Вишевјековни историјски процес и борба за
слободу као и живот у слободи Црне Горе, ЦПЦ и
Црногораца потврђују да се нити СПЦ нити њена
Митрополија Црногорско-приморска нити могу могу
сматрати и нијесу органски наставак Митрополије
Црногорске осмо вјековно присутне у црногорској
држави, како су то истицали и истичу м. Амфилохије
и пресједник Вујановић.
Из отвореног писма се сазнаје да је МЦП СПЦ
пријавила прољетос своје „осмовјековно постојање у
Црној Гори“ МУП-у Црне Горе. Ако је осмовјековна,
а није, зашто се пријавила надлежном државном ор-
гану тек у прољеће, ове, 2012. године!? Значи ли то
да она до прољећа ове године није постојала, или
је радила на дивље и на црно као нелегална, неле-
гитимна, без правног сувјективитета, не поштујући
уставни и правни систем и поредак у Црној Гори и
уједно им се супростављајући. То потврђују опште-
познате чињенице из извјештаја владе Црне Горе о
стању црногорске културне баштине из 2005. године
из којег као и из јавно публикованих извора, сазнаје
се да је Митрополија СПЦ у ЦГ са својим епархијама
извршила на стотине кривично непроцесуираних
злодјела тешких девастација, деградација и пљачки
сакралног фундуса уз форсирање и примјену рашког
и рашко-византијског градитељског стила и знака до
тада страног црногорском сакралном градитељском
наслеђу.
Такође, и да је износила из Црне Горе и
незаконито односила огромна новчана средства
манипулишући њима ван легалних жиралних токова
или их користила на промјени црногорске црквене
архитектуре, у новоградњи црквених и нецрквених
објеката као и у својој политичкој кампањи против
Црне Горе, ЦПЦ и Црногораца, тражећи и залажући
се да први децембар, дан нестанка Црне Горе 1918.
године буде проглашен њеним националним и држав-
ним празником. Чином пријаве МУП-у ЦГ, МПЦ
СПЦ нема право на вјековну црногорску црквену
имовину и Божје храмове, већ само на оно што је на-
кон 1920. године изградила. Како је многе сакралне
објекте у потоњих двадесет година у Црној Гори по-
дигла на дивље, без дозволе, дужна је да их у скла-
ду са важећим законским документима и праксом
легализује. Злоупотребљавала је свој положај неза-
конитог власника и управљача манастира, цркава и
црквене имовине коју је на себе противправно и не-
легитимно катаскарски укњижавала односно прево-
дила.
Изругивала се ЦПЦ-и као полицијској уста-
нови, а сада се сама пријавила код полиције. Да ли је и
сама постала „ полицијска секта“? Зашто се пријавила
МУП-у ЦГ, кад за то нема никакве законске основе,
како се вели у отвореном писму м. Амфилхија?! Крши
ли она на тај начин још једном закон или притурјечи
самој себи? Анализом њеног поступка пријаве јасно
је да она пријавом МУП-у ЦГ не крши закон већ
себе и своју дотадашњу идеологију и праксу негира,
потврђујући да до момента пријаве није говорила ис-
тину о себи као самодовољној и од Бога датој, нити
истину о Црној Гори, ЦПЦ и Црногорцима. Али и
да чин њене пријаве није гаранција да ће почети да
говори истину о свим црногорским циљевима и ме-
тама своје нецрквене и деструктивне мисије. Да је
тако потврђује и ово Отворено писмо. СПЦ сама за
 26
себе Отвореним писмом истиче да се пријавила ради
потврђивања и остваривања својих имовинских пра-
ва. Значи, сама је признала да та имовинска права до
чина своје пријаве прољетос није ни имала! Па от-
куда онда њена катастарска укњижавања црногорске
црквене имовине на себе? Њена пријава МУП-у Црне
Горе доказује да она мора све почети изнова. Да је
на новом почетку и да није била ни осмовјековна,
ни канонска јер уз непоштовање канона није по-
штовала земаљске законе. Осим тога, њена пријава
посвједочила је да њу више интересује материјална
страна и имовина од духовне стране и црквеног
послања. Материјална страна и посједовање имовине
су јој били и остали само материјално-финансијска
основа са које води духовну и политичку мисију
и кампању против Црне горе, ЦПЦ и Црногораца
радећи на њиховој дисолуцији денацијонализацијом.
Чин пријаве СПЦ у ЦГ црногорском МУП-у отворио
је низ незаобилазних питања која чекају и траже пре-
цизне одговоре нашој јавности као што су.
Ђе је пријављена, тј. регистрована СПЦ у
Црној Гори, у којем граду? Зашто је њена пријава
тек сада објелодањена послије толико мјесеци од
„регистрације“? Како ће онда СПЦ у ЦГ одбранити
своју упорно понављану неистину да је она старија од
државе Црне Горе и да је стварала црногорску држа-
ву, те да су државе укључујући ту у првом реду Црну
Гору пролазне, а она вјечна?! Како сада размишља
ако уопште размишља или само наредбе извршава
клир СПЦ у Црној Гори? Дали ће тај клир и даље да
мисионари у Црној Гори или Србији, или некој од
„српских земаља“? Требали им седми батаљон сада
у Црној Гори!?
У отвореном писму се истиче да је СПЦ „ре-
гистрована у Црној Гори и да је то потврдила црно-
горска влада“. Том „регистрацијом СПЦ је порекла
своју демагогију и стално понављање неистине како
је регистрована од Бога и да је Божја. Значи ли то да
је она сама као и њени тумачи, заштитници и заступ-
ници са високих политичких и државних адреса били
у заблуди све до прољетост, односно све до њене
пријаве, па и даље све до сада, упорним понављањем
неистина да она има посебну и специјалну прав-
ну способност, као и да је Божја. Из овог поступка
СПЦ у Црној гори произилази, да она тек прољетос
сазнаје да се тек пријавом надлежном државном ор-
гану стиче уз имовинско право и право на црквено-
вјерско организовање и организовано дјеловање и
остваривање вјерских права и слобода. Непобитна
је чињеница да је тек овом пријавом СПЦ направила
смо први формални корак у поштовању и признавању
раније међународно признате државе Црне Горе коју
све до прољећа 2012 г. није признавала и поштова-
ла. И не само то. Предводила је антицрногорски и
противслободарски покрет српских и просрпских
партија заклетих против црногорског референдума о
државној самосталности и суверености. Тим је она
демантовала своје неистинте конструкције да је и
раније поштовала и признавала, односно признала
црногорску државу, чији је територијални интегритет
и суверенитет нарушавала и још га увјек нарушава
преко својих епархија у Црној Гори са центрима из-
ван црногорских државних граница. То што се МЦП
СПЦ пријавила у Црној Гори на даје јој за право да
себе тумачи и неистинито преставља насљедником
ЦПЦ у црногорској држави на чијем тлу је она на-
стала тек 1920г. као окупаторски производ и последи-
ца дисолуције црногорске државе и цркве и њиховог
насилног присаједињавања и то, државе Црне Горе
Србији, а Црногорске Православне Цркве-Српској
православној цркви. Отуда и питање, жели ли СПЦ
да овом пријавом своју улогу џелата замијени улогом
жртве, улогом која искључиво припада обновљениј
ЦПЦ. И даље, када СПЦ говори истину?. Прије или
сада и да ли ће је икада говорити и промијенити своје
негаторско мишљење о Црној Гори, ЦПЦ и Црногор-
цима. Чином пријаве МУП-у СПЦ у ЦГ је направила
гест и обавезну изјаву да подпада под законе и закон-
ски поредак Црне Горе, једном ријечју, демантујући
себе у својој укупној мисији и дјеловању. Али то
уједно и није гаранција о промјени њене стратегије,
мисије и послања према Црној Гори, ЦПЦ и црно-
горцима. МЦП СПЦ овом пријавом или како вели
„регистрацијом“ није заштитила својег заштитника г.
Вујановића, већ га је и сама демантовала побијајући
све његове наводе и ставове о Српској цркви као
канонској и Божјој. Изложила га је исмијавању у ок-
виру источног православља код свих оних дванаест
Патријарха у оквиру источног православља, тврдњом
да је она канонска у што им је и сам г. предсједник
Вујановић лаковјерно повјеровао. Свјештенство и
вјерници ЦПЦ веома жале што је г. Вујановић био
жртва Митрополита Амфилохија и СПЦ..
САОПШТЕЊЕ ИЗ КАНЦЕЛАРИЈЕ
ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
ПС. Текст овог саопштења је реаговање на
садржај Отвореног писма М. Амфилохија гос. Фили-
пу Вујановићу, Предсједнику Црне Горе, објављеног
на портал Аналитици.
 27
Саопштење за јавност, 12. 09. 2012. г.
НЕ ПОСТОЈИ ВИШЕВЈЕКОВНИ КОНТИНУИТЕТ СПЦ У
ЦРНОЈ ГОРИ
Након Отвореног писма м. Амфилохија, СПЦ у Црној Гори поново се огласила. Урадила је то текстом
„О пријави постојања МЦП“ датираним са 10. 9. 2012. г. којим покушава оправдати своју пријаву код МУП-а
Црне Горе. Док је у Отвореном писму као разлог своје пријаве навела питање имовине, сада је овим текстом,
супротно томе, налази своју помоћ МУП-у да испоштује Устав Црне Горе и у колизији са тим „да би се пре-
стало са прогоном из Црне Горе наших свјештеника, монаха и вјерских службеника“.
И овим својим оглашавањем СПЦ у Црној Гори не може да превазиђе и друге своје противурјечности
од које није имун ниједан њен јавни иступ. Ако још увијек важећи Закона о правном положају вјерских
заједница за њу не важи, зашто га је поштовала почетком марта ове године и по њему се пријавила МУП-у.
Немогуће је бити у праву као што то жели СПЦ и истовремено нападати и бранити МУП и овај Закон.
Митрополију Црногорско-приморску СПЦ у Црној Гори нијесу формирали вјекови, како се то у овом тексту
нетачно истиче, већ је њен настанак посљедица нестанка аутокефалне ЦПЦ, а прије тога независне црногор-
ске државе 1918. г. Дакле, нијесу је ни могли основати постојећи грађани Црне Горе који 1920. нијесу били
живи. Ова митрополија није „Црногорска црква“ како се то у тексту наводи, већ је управо рођена на гробу
Црногорске православне цркве. Регент Александар је укинуо аутокефалну ЦПЦ 17. 6. 1920. што се нетачно
негира овим текстом. Његов указ из 1920. је већ толико пута објављиван јавности да нема потребе да се то
поново чини. Колика је нелогичност текстописца из редова СПЦ најбоље свједочи чињеница која гласи, да
Александар није укинуо ЦПЦ 1920. зашто би је Црногорци као њени вјерници обнављали 1993. године. Да
прије тога Александар није ликвидирао црногорску државу и аншлусом је насилно припојио Србији зар би
био расписан референдум о црногорској државној независности одржан 21. 5. 2006. г.
У питању је било укидање ЦПЦ а не друго обнављање Пећке Патријаршије. У акту црногорског Св.
Синода од 16. 12. 1918. г. има више међусобно искључујућих и самим себи противурјечних именовања ЦПЦ
која се назива час црногорском, а час српском, а акт је писала једна рука што је графолошки доказиво. Све
то оспорава аутентичност тог документа и његову научну валидност. СПЦ је управо позната по томе да не
поштује непобитну истину која се може научно доказати. Покушај овог текста да оправда „Ујединитеља“ Ре-
гента Александра цитатом члана 7. Крфске декларације о свим признатим вјероисповијестима је неуспјешан.
Промашен је зато што члан 7. третира вјероисповијести а не цркве у новоствореној држави СХС под Алексан-
дровим диктаторским жезлом. Крфска декларација је акт непријатељства према Црној Гори из чега проистиче
и према Црногорцима и ЦПЦ. Из тог акта је проистекло онакво насилно присаједињење Црне Горе Србији 1.
12. 1918. Зато је тај акт осудила као непријатељски ондашња црногорска влада јер је био у функцији нестанка
Црне Горе. Свако данашње позивање на тај докуменат не чине пријатељи истине и Црне Горе већ њени про-
тивници као што је СПЦ у црногорској држави.
Колика је нетачност ставова у овом тексту, види се и по томе што се неуспјешно покушава изједначити
упоређивањем приступ и пријем Црне Горе у Организацију уједињених нација са нестанком Црне Горе и
ЦПЦ – њиховим насилним прикључењем Србији и СПЦ, изведеним уз помоћ плаћеника и отпадника под
формом добровољног уједињења праћеног српском војном окупацијом црногорске државне територије. И
потпомогнутог претходним запосиједањем територије Црне Горе од стране до тада савезничке, а од тада
окупационе српске војске. ЦПЦ нијесу обновиле суверенистичке црногорске партије већ Црногорци на тра-
диционалном општецрногорском збору 31. 10. 1993. Пријављивање ЦПЦ надлежном државном органу нијесу
обавили представници црногорских партија већ чланови одбора за обнову аутокефалне ЦПЦ.
Митрополија СПЦ је постојала и прије пријаве МУПУ Црне Горе прољећа 2012. године, али као не-
легитимни и нелегални фактор вјерског живота познат по непоштовању државе Црне Горе у којој постоји и
дјелује и као онај који не признаје њене законе. То је овој српској митрополији дало карактер противправног
дјеловања и рада на црно.
Како је могуће да неко ко има, а нема га, вјековни континуитет у Црној Гори не признаје ову државу
као своју и освијестио се тек у прољеће 2012. да треба да је поштује, да призна њене законе и власт и да се у
складу са тим пријави њеном МУП-у у прољеће 2012. године. А тај неко је Митрополија СПЦ у Црној Гори.
Да је била вјековно присутна у Црној Гори, каквом се неистинито представља и легитимише, неби водила
рат против Црне Горе, ЦПЦ и Црногораца и неби је требало учити, што су њене обавезе према црногорској
држави и законима. А прва међу њима је да озакони свој јавни рад пријавом код надлежног државног органа,
како је то и законом предвиђено.
Из канцеларије Ц П Ц
 28
Црногорски митрополит Михаило примио сликара Димитрија Поповића
Нашој цркви вратити оно што јој припада
Митрополит Црногорске православне цркве Михаило примио је у Владичанском дому на Цетињу
сликара Димитрија Поповића који живи и ствара у Загребу и књижевника Младена Ломпара. Митрополит Ми-
хаило је Димитрију Поповићу поклонио репринт издање католичке црквене књиге “Барски глагољски мисал”,
која је штампана на старословенском језику 1905. године у Риму и била намијењена потребама Дукљанско-
барске надбискупије. Тада је као богослужбени коришћен старословенски, умјесто латинског језика. Ово
луксузно издање прошле године објавили су НВО „Иван Мажуранић” и Фонд за мањине Црне Горе. Поповић
је Митрополиту поклонио свој рад - слику Петра Другог Петровића Његоша.
- Разговарали смо о проблемима који
се тичу ЦПЦ. Надам се да ће се то питање уско-
ро ријешити и да ће наш сљедећи сусрет бити у
ЦПЦ којој је враћено оно што јој припада - казао
је Поповић.
Нагласивши да Димитрија Поповића сма-
тра црногорским Леонардом, митрополит Михаи-
ло је казао је да је посјета једног таквог великана
част за сваку институцију. Захваливши на поклону,
он је рекао да се мало људи данас може похвалити
таквим даром. Такође је изразио наду да ће њихов
сљедећи сусрет бити у обновљеној ЦПЦ.
Ј.Ђ.

Саопштење за јавност, 5. 10. 2012. године

СРПСКИ ЦРКВЕНИ НАЦИОНАЛНИ ПРОГРАМ
Умјесто друге највише Божје заповијести
„Љуби ближњега свога као самога себе“ Српски
патријарх Иринеј шири клевете и мржњу пре-
ма Црној Гори, ЦПЦ и Црногорцима, мијеша се у
унутрашње ствари црногорске државе и директно
учествује у њеној предизборној кампањи. Тијем је
још једном потврдио традиционалну идеологију СПЦ
која је првијенствено политичко-националистичка,
империјална организација директно супротстављена
Исусу Христосу и Христовој цркви. Са позиција све-
тосавско православног (нацио-православног) фунда-
ментализма СПЦ и њен патријарх који понавља ста-
вове српског средњевјековља и романтизма по којем
је човјек могућ само као „Србин или чудовиште“, још
једном истиче толико пута већ изречене неистине о
Црној Гори и црногорском народу и нацији. Понавља
митске конструкције о 8. вјековном присуству СПЦ
у Црној Гори која је по овим инсинуацијама ствара-
ла црногорску државу у коју је, у ствари дошла са
Немањићима као окупатор и девастатор крајем 12.
вијека. Рушење наших градова и светиња из тог пери-
ода су незаобилазни и необориви доказ о мисији СПЦ
у Црној Гори и њеном империјално-окупаторском ка-
рактеру и циљу. Антизападњачки, противевропски и
антиисламски усмјерен светосавски фундаментали-
зам не може да види Црну Гору ван Срба и Српства
и потчињености Србији, Великој Србији и Светом
Сави па отуда његова неутемељена измишљања да ће
Црногорци постати Италијани, Ватиканци или Ал-
банци. Јер, за њега је све ван Срба и српства као Бога,
његов антипод – Ђаво. Тако говори српски патријарх
Иринеј, пошто друго и за другога незна. Чини оно
што само зна, али незна што чини.
Из канцеларије ЦПЦ
Саопштење за јавност, 27. 09. 2012. године
ЦПЦ ПРОСЛАВИЛА
КРСТОВДАН
Велики хришћански празник Крстовдан,
27. септембар 2012. године ЦПЦ је прославила
Светом Архијерејском литургијом одржаном у
цркви Св. Преображења на Ивановим коритима.
Након Свете Архијерејске литургију коју
је служио митрополит Михаило са свјештенством
ЦПЦ о значају Крстовдана говорио је окупљеним
вјерницима протојереј ЦПЦ господин Јован
Томовић.
Свјештенство и вјернике ЦПЦ поздравио
је у завршном дијелу скупа митрополит Михаило
својим краћим излагањем о значају овог вјерског
празника и будућој мисији наше цркве.
Из канцеларије ЦПЦ
 29
ЂУРАЂ II БАЛШИЋ И КОСОВСКИ БОЈ 1389. ГОДИНЕ
У традиционалистичкој и савременој
историографији расправљало се о питању учешћа
владара црногорске државе Зете, Ђурђа II
Страцимировића Балшића у Косовском боју 1389.
године. То питање, поред историјске науке, дуго је
било и предметом опсервација у књижевности, пу-
блицистици, књижевној критици, те студијама из
културне историје и антропологије, а надасве је ек-
спонирано и актуелизирано у анализама насљеђа из
домена усмене књижевности, у првом реду епских
пјесама и записаних народних предања и етиолош-
ких легенди.
Међутим, за разматрање тог питања у
овом прилогу, битно је подсјетити што о томе каже
значајна историографска литература. Наравно, у
методолошкој равни, од пресудне важности је што
о томе казују истражени, примарни и други, пре-
васходно писани историјски извори, различити
по врсти, поријеклу (провенијенцији), садржини,
ауторству, мјесту и времену настанка, јер су они
свједочанства, на основу којих се може с поуздањем
и вјеродостојношћу покушати дати одговор на
постављена истраживачка питања. Дакако, одсуство
старих аутентичних и оригиналних прворазредних
историјских извора, домаћих и страних, са којима се
суочава наша и регионална историјска наука, или још
увијек њихова неистраженост (ако постоје сачувани
у иностраним архивским и библиотечким фондови-
ма) ствара проблеме објективне природе. Напокон,
то питање захтијева темељну и посебну обраду и
изучавање, те трагање за новим, досад нама непозна-
тим, документима и релевантном архивском грађом,
што ће рећи да од херуистичке основе зависи истори-
ографска интерпретација тог проблема.
О владавини Ђурађа II Балшића и његовом
односу према Косовском боју 1389 (односно, питању
да ли је или није са својом војском учествовао у њему,
или је закаснио, или није уопште ни хтио тамо да
иде и ишао), вриједно је изнијети неколико сазнања
о том питању, до којих је дошла, како стара тради-
ционалистичка, романтичарска и митологизирајућа,
тако и савремена критичка историографија на
јужнословенским просторима. Наравно, у сазнајном
смислу је битно раздвојити оно што има карактер
историјске чињенице, од оног што је недоказивог,
митског и имагинарног профила. Аутор ових редова
нема претензије да саопшти, у разматрању ове про-
блематике, нешто ново што већ није у историографији
познато, тако да се овај рад темељи на објављивању
већ објављиваног, с тим што жели нагласити да је
тај сложен и изазован посао у првом реду задатак
медијавелиста и медијавелистике, а не историчара
XX вијека, што је научна и стручна преокупација и
профилација писца ових редова.
Што тврди историографија и историограф-
ска и публицистичка литература везано за Ђурађа II
Новак АЏИЋ
Балшића и питање да ли је или није судјеловао у Ко-
совском боју?
Да Ђурађ II Балшић није био учесник Ко-
совског боја 1389. Године наводи и црногорски
митрополит Василије Петровић у својој књизи
„Историја о Черној Гори“ (1754), тврдећи да је он
наводно закаснио и тамо стигао трећи дан послије
битке. Василије Петровић тврди да Ђурађ II Балшић
„трећи дан стижена Косово послије битке“1. У
уводу књиге „Кратка историја Црне Горе“2, чије се
ауторство приписује Петру I Петровићу Његошу, а
које објављено послије његове смрти, наводи се да је
наводно Ђурађ II, којег аутор назива „Баоша“, „сабра
своју војску и пође у помоћ својему тасту и господа-
ру3 против турског цара Амурата4 но дошавши му на
пут несрећни глас о погибији србске војске и самога
књаза Лазара у Косово, принуђен би повратити се с
горкијем плачем назад“5. Ријечју у „Краткој историји
Црне Горе“ Петар I Петровић Његош говори да Ђурађ
II није учестовао у Косовској бици, али да је с војском
тамо кренуо, међутим, закаснио је.
Др Габриел Фриле и Јован Влаховић
објавили су на француском језику у Паризу 1876.
Године књигу, која у пријеводу на црногорски носи
наслов „Савремена Црна Гора“6, у којој тврде изри-
чито да Ђурађ II Балшић, владар Зете и његова зетске
(црногорска) војска уопште нијесу партиципирали
у Косовској бици 1389. Године. Др Габријел Фриле,
официр француске Легије части, и Јован Влаховић,
официр, капетан у служби Србије7, наводе: „Ђурађ
Балшић није уопште учествовао у Бици на Косову;
на путу је сазнао за пораз Србије и наставио је пут
по својим државама“8.
Француски повијесничар Пјер Кокел у својој
књизи „Историја Црне Горе и Босне“, објављеној
на француском језику у Паризу 1895. констатује да
Ђурађ II Балшић није био учесник боја на Косову
1389. године, што је саобразно досад истраженим
историјским чињеницама, али, романтичарски и ко-
херентно усменом предању и епском насљеђу ових
простора, наводи да је послао један дио своје војске
у помоћ кнезу Лазару Хребељановићу, што се не
може провјерити у историјским изворима. Али, Пјер
Кокел наводи да: „Ђурађ Балшић није лично учество-
вао у бици на Косову“9.
Италијански публициста из 19 вијека, Тимо-
леоне Ведови у својим „Биљешкама о Црној Гори“
запажа да Ђурађ II Балшић није стигао да учествује
у Косовском боју 1389. године, понављајући већ
увријежено предање и митологизирајуће схватање
прошлости да је Ђурађ II кренуо са војском да помог-
не Србима у Косовском боју, али да је закаснио, те да
је тамо стигао кад је бој завршен. У том смислу публи-
циста Ведови запажа, везано за Косовски бој: „Ђурађ
је са својом војском дошао у помоћ Србима, његов је
долазак, на несрећу, услиједио са закашњењем“10.
 30
Дакле, Ведови констатује да је Ђурађ II Балшић кре-
нуо на Косово с трупама у помоћ Србима, али закас-
нио је да учествује у Косовском боју, што ће рећи да
није учествовао. Иако је тврдња да је Ђурађ II кренуо
да иде у Косовски бој и да је закаснио више продукт
романтичарског и митологизирајућег историјског
схватања, којег прихвата и ведови, које се не може ут-
врдити као поуздано и вјеродостојно казивање, ипак
је вриједно што Ведови објављује податак да Ђурађ
II Балшић са својом војском није судјеловао у Косов-
ском боју, јер је тај податак провјерљив и одржив у
упоређењу са историјским изворима који о томе го-
воре.
Савремена српска историографија, одно-
сно, један њен респектабилан дио, полазишта је да
Ђурађа II Балшића и одреда зетске војске није било
у Косовској бици 1389. године. И родоначелник
старије српске критичке историографије Иларион
Руварац мишљења је да Ђурађ II Балшић није био
учесник Косовске битке. Наиме, историчар Иларион
Руварац, српски академик, тврди у свом дјелу под на-
словом „О кнезу Лазару“, објављеном у штампарији
С. Милетића, 1887. године11 да Ђурађ II Балшић није
био у Косовској бици.
Сумњу о учешћу Ђурађа II Балшића у Ко-
совском боју изнио је и српски историчар и полити-
чар Чедомиљ Мијатовић, који је припадао, за раз-
лику од Руварца, романтичарској историографској
школи, односно, који није био припадник критичке
историографије. Историчар Чедомиљ Мијатовић пи-
сао је о црногорској владарској породици Балшића12,
као и о питању Косовског боја. Чедомиљ Мијатовић
је устврдио да Ђурађ II није био позван на Косово
1389. године, али претпоставља да је могао бити на
Косову. Међутим, Чедомиљ Мијатовић то говори у
кондиционалу и хипотетички („ако је био на Косову“,
како он то формулише). Ту претпоставку о учешћу
Ђурађа II Балшића у Косовском боју демантује један
документ којег цитира у свом дјелу Јосип Јелчић13,
тврдећи да су Дубровчани 7. јула 1389. године, непо-
средно послије Косовске битке (15/28. јуна 1389. го-
дине) „послали у Будву једну наоружану галију, како
би Ђурђе II Страцимировић прешао неколико дана
код њих“14. Ђурађ II Балшић је прихватио, по том до-
кументу, на којега се позива Јелчић, позив Дубровча-
на и отишао у Дубровник и тамо остао неко вријеме
„обасипан поклонима и поздрављан и слављен на
банкетима, праћен племићима, па је у неђељу, 29.
августа дигао сидро да се врати у Улцињ с племе-
нитом пратњом која му је успут правила друшт-
ву“15. Историчар Јосип Јелчић-Делчић (1845-1925) у
свом дјелу „Зета и династија Балшића“16 констатује:
„Дакле, Ђурађ II Страцимиров Балшић на дан косов-
скога слома боравио је у Улцињу“17. Ђурађ II Балшић
је у вријеме косовског судара савезничке и турске
војске, бринуо бриге око својих посједа, територија,
које је имао у власти на јадранском приморју. То
запажа и српски историчар др Иван Божић. Наи-
ме, Божић констатује: „Ђурађа II задржале су на
приморју бриге...С мора су пријетили гусари...Велико
подозревање изазивао је и Вук Бранковић“.18.
Н. Ћорић у свом раду „Град Котор до године
1420“ наводи да Ђура II Балшић није учествовао у Ко-
совском боју19. Међу јунацима Косовској боја бројни
историјски писци не помињу Ђурађа II Балшића20,
што упућује на закључак да он тамо није ни био.
Позивајући се на Илариона Руварца, Јосипа
Јелчића и Н. Ћорића, српски историчар и академик
САНУ др Сима Ћирковић констатује да Ђурађа II
Балшића није било у Косовском боју 1389. године.
Сима Ћирковић сумња у претпоставку да је Ђурађ
II Балшић био на Косову 15/28. Јуна 1389. године.
Он у том смислу пише: „Прекид непријатељстава
с босанским краљем не пружа довољно оправдања за
претпоставку да се Ђурађ II Страцимировић нашао
15. јуна 1389. год. на Косову пољу против султана
Мурата I и његових снага. Турцима су се на Косову
супротставили они чије су области ранијих година
биле изложене њиховом пустошењу. Сродство с кне-
зом Лазарем и Вуком Бранковићем није Ђурђу II није
сметало да се у сукобу са Твртком I, њиховим савез-
ником, ослони на турске снаге. А нема никаквог зна-
ка да је, мирећи се с босанским краљем, промијенио
став према Турцима. И балкански господари и за-
падноевропски владари још нису видјели у турским
нападима општу опасност ... Ђурђа II задржале су
у Приморју бриге о безбједности јадних остатака
државе Балшића. С мора су пријетили гусари, а Ра-
дич Црнојевић се у брдима од њега сасвим одметнуо.
Велико подозрење изазивао је и сам Вук Бранковић. У
изворима нема података да ли су Будимље и области
у којој Лим извире (Плав и Гусиње) послије пропасти
Николе Алтомановића припадали Балшићима, али је
поуздано да су се на крају нашли под влашћу Вука
Бранковића. Он је, шта више, настојао да се некако
пробије ка мору - на штету Балшића ... У доба кад
су се у Млецима већ знало о исходу битке на Косову,
у другој половини јула и почетком августа 1389. год.,
посланици Ђурђа II молили су од Сената дозволу да
њихов господар може држати на мору два наору-
жана бригантина. Били су му потребни да би своје
крајеве несметано снабдијевао сољу и да би се оду-
про ‚одметнутом слузи’. Млечани су се на крају сло-
жили са захтјевом, под условом да бригантине изве-
де у море једино у случајевима које предвиђају стари
уговори с Драчем. Сам Ђурађ II налазио се почетком
јула у Будви, гдје су га посјетила два дубровачка по-
сланика и позвала га да посјети Дубровник. Тамо је
стигао крајем августа, кад му је већ и млетачки од-
говор био познат“21, тврди Ћирковић.
Иако је био у сродству с кнезом Лазаром
Хребељановићем (оженио је Лазареву кћерку Јелену
и био пашеног са Вуком Бранковићем), Ђурађ II,
како казују доступни историјски подаци, не судјелује
у Косовском боју 15/28. Јуна 1389. године. На дан Ко-
совског боја, он се налази у Улцињу, да би почетком
јула боравио у Будви, а августа 1389. године боравио
је у Дубровнику, из којега је бродом кренуо за своју
 31
земљу 29. августа 1389. године.
Хрватски историчар др Вјекослав Клајић у
свом дјелу „Повијест Хрвата“, говори о Балшићима,
а када пише о Косовском боју и разматра питање
његових судионика (Влатка Вуковића, Ивана Па-
лижне и других) ниђе не помиње да су зетски војни
одреди Ђурађа II Балшића учествовали у Косовској
бици 1389. године. Да су учествовале трупе Ђурађа II
Балшића у тој бици, да о томе постоје примарни или
други релевантни историјски извори, природно је да
др Вјекослав Клаић то не би изоставио да помене и
да наведе, али, како такви извори нијесу постојали,
тако и нијесу могли били доступни Клајићу, он ниђе
не наводи судјеловање Ђурађа II и зетске војске у ко-
совском боју22.
И припадник руске традиционалистич-
ке историографије, др Александар Александров,
који је концем XIX стољећа, написао низ распра-
ва о Црној Гори, помиње бој на Косову 1389. годи-
не и његове укупне реперкусије, као и његов одјек
у односу на државу Зету, али не наводи да је у боју
учествовао Ђурађ II Балшић. Наиме, руски истори-
чар проф. Казањског Универзитета, црквени прелат
Др Александар Александров у својим радовима о
Црној Гори, публикованим од 1893. до 1897. годи-
не, а обједињених у књизи под насловом „О Црној
Гори“23, посвећује одређењу списатељску позорност
Балшићима24, али ниђе не тврди да је Ђурађ II са
својом војском био учесник Косовске битке. Алексан-
дров тврди, да од Балше I „Зета, доцније Црна Гора,
постаје заиста независна држава“25. Александров
пише о српском поразу на Косову, тврдећи да је тада
„одлучујући ударац нанесен српском царству“26, да је
тај догађај, по њему, одразио „и на Зету“27, па гово-
ри и сљедеће: „Чим су Турци покорили Србију, одмах
су се појавили на границама зетске државе. Ђурђе
II Страцимировић, који је 1385. наслиједио зетски
пријесто од Балше II, увиђајући несрећу и не надајући
се одбрани од Турака властитим снагама, тражио
је помоћ на Западу, од Венецијанске републике, која
је и сама страховала од снаге и успјеха турске војске,
па је радо ступила у савез са Зетом. Али, тај савез
нимало није олакшао критичан положај Зете, јер је
Венеција, ступајући у пријатељске везе са Ђурађем,
мислила на властиту корист: иза привидног савеза
са Зетом, она би у случају напада Турака потчинила
Зету својој власти. Таква дволична политика пока-
зала се одмах чим су почели појединачни турски на-
пади на границе зетске државе. Између Венеције и
Ђурђа појавиле су се несугласице; Венеција је заузела
Драч, Љеш и Скадар28, неслога се продужила све до Ђурђеве смрти“29.
У овом Александровом запису нема, дакле, помена
о учешћу Ђурађа II Балшића у Косовској бици. Да је
руски повјесничар Александров знао и могао знати
или вјеровати, да је Ђурађ II учествовао у Косовском
боју, сасвим логично не би пропустио да наведе у
својим записима и тај податак.
Српски историчар др Владимир Ћоровић,
(1885-1941), професор и ректор Београдског универ-
зитета, у својој „Историји српског народа“, пише о
Косовском боју, али међу учесницима те битке не
помиње Ђурађа II Балшића30. Везано за Косовски бој
и савезнике српског кнеза Лазара Хребељановића
у том боју противу турске војске, он наводи да је
„једно крило Лазареве војске водио Вук Бранковић“31
па помиње босанске одреде под командом Влатка
Вуковића, хрватског бана, витеза Ивана Палижну32,
који је командовао хрватским крсташима,“који је као
врански приор имао под собом крсташе Ивановце.
Српски династи с југа нису смели да се у овом од-
лучном часу определе за Лазара, нешто из страха
од огромне турске снаге, нешто из оскудица свести
о потреби националне солидарности, а нешто и из
себичних интереса, не увиђајући да ће слом Лаза-
рев само отежати и њихов положај. Константин
Дејановић је и угостио и турску војску која је пре-
ко његове области полазила на Косово и дао јој је
и своје помоћне чете. Не знамо ништа поуздано о
томе како се у овој прилици држао краљ Марко“
33
, тврди Ћоровић, али нигдје не помиње Ђурађа II
Балшића као судионика Косовске битке, већ прави
алузију, посредно наводећи, сугеришући да он није
учествовао у Косовској бици, приписујући и њему,
поред Константина Дејановића, под фирмом „српски
династи с југа“, да наводно „нешто из страха од
огромне турске снаге“, недостатка „националне со-
лидарности“ 34, „себичних интереса“ и слично нијесу
пристали уз Лазара и учествовали у Косовском боју.
Бројни историјски писци и извори помињу да су
Хрвати учествовали у Косовском боју, (под командом
бана Ивана Хорвата35 и витеза Ивана Палижне36) а
такође су бројни они историјски подаци који гово-
ре да Црногорци и њихов тадашњи владар Ђурађ II
Балшић нијесу судјеловали у томе боју37. Др Радос-
лав Ротковић наводи да „Црногорци нијесу ни зна-
ли за бој на Косову“38, тврдећи да их на Косову није
било, али да је „измишљено да су касно стигли“39.
„Читаво љето 1389. Године Ђурађ Страцимировић
Балшић провео је на Црногорском приморју и у Ду-
бровнику. Пријестоница му је била у Улцињу. Био
је иначе ожењен ћерком кнеза Лазара Јеленом,
госпођом Леном. Тако му је кнез Лазар био таст а
Вук Бранковић пашеног. Прије тога имао је сукоб са
албанским и босанским великашима и то га је зад-
ржало на приморју“ 40, наводи Ротковић. И један
битан документ илустративно и увјерљиво говори
да Ђурађ II Балшић са Зећанима/Црногорцима није
био, нити могао бити, на бојишници Косова поља
15/28. јуна 1389. Године. Непосредно уочи Косов-
ског боја, Ђурађ II Балшић је 14. јуна 1389. године,
како утврђује историчар др Божидар Шекуларац,
потписао једну повељу у Бару, којом даје одређене
земљишне посједе Дабајку Томићу, за којега је уда-
та била његова сестричина41. Дакле, трагом изво-
ра, долазимо до спознаје да је 14. јуна 1389. године
Ђурађ II Балшић био у Бару и потписао, с позиција
компетенција власти које је имао, у Зети једну
повељу Дабајку Томићу, ком га уводи у апрехензију
 32
одређених земљишних посједа, што говори да на Ко-
сово није ни ишао, нити да је тамо био. На сам датум
Косовске битке 15/28. јуна 1389. Ђурађ II Балшић је
био у Улцињу.
Савремена црногорска критичка
историографија је становишта да Црногорци нијесу
учествовали у Косовском боју 1389. године, те да
владар Зете Ђурађ II Страцимировић Балшић није
био судионик косовског боја. У том смислу проф.
Др Бранислав Ковачевић и Владета Цвијовић у
предговору црногорског издања „Историје Црне Горе
и Босне“ француског повијесничара Пјера Кокела
констатују: „Црногорци нијесу учествовали у бици на
Косову 1389. Године“ 42.
У „Историјском лексикону Црне Горе“ пише
се о династији Балшић (1360-1421), а за Страци-
мировог сина Ђурађа II Балшића се вели: „Ђурађ
II Страцимировић Балшић (1385- 1403) ће на по-
четку владавине покушати да ојача свој положај
у Зети прибављањем подршке сусједних владара.
Вјероватно због тога Ђурађ се 1386. године и оже-
нио кћерком српског кнеза Лазара Хребељановића.
На тај начин ступио је у породичне везе и с моћним
Вуком Бранковићем, који је такође био зет кнеза
Лазара. Постоје тврдње и да се Ђурађ II тада из-
мирио с Турцима, не би ли у њима нашао савезника
за борбу против краља Твртка. Све ове комбинације
неће Ђурађу II много користити, јер ће турски про-
дор на Балкан током 1388. и 1389. године, учинити
бескорисним његове српске савезнике, а безопасним
његовог највећег непријатеља - Твртка. Уплаше-
ни од Турака, сви они ће прижељкивати заједнички
споразум. Босански краљ Твртко је чак слао изасла-
нике Ђурађу II не би ли утврдио мир између њега и
зетског владара. И Ђурађу II је тај мир одговарао,
не би ли учврстио своју ослабљену власт у земљи,
али он ни по коју цијену није желио савез који би га
увукао у рат с Турцима. Да је пристао да с кнезом
Лазаром, Вуком Бранковићем и краљем Твртком
склопи споразум против Турака и крене на Косово,
његова политичка судбина имала би неславан крај.
Од његове земље засигурно не би остало много, јер
би била подијељена између све снажнијих обласних
господара у Зети. У Косовској бици (1389) Ђурађ II
Балшић није учествовао43. Надање да ће као тур-
ски штићеник успјети да ојача своју власт у Зети,
показало се нереалним. Чим су Турци окончали своју
војну акцију, затражили су од Ђурађа да им преда
готово половину своје територије. Ђурађ је уза-
луд покушао да преговара са скопским санџак-бегом
око ових захтјева. Не желећи ни да расправља о
његовим понудама, санџак-бег га је ставио у при-
твор, запријетивши да ће из притвора изићи тек
када султану уступи тражене области. Немајући
куд, Ђурађ II је крајем 1392. године пристао да Тур-
цима уступи Скадар, Дриваст и Свети Срђ, те да
султану плаћа годишњи данак. Турског вазалства
Ђурађ II се ослободио тек 1395. године, у вријеме док
су Турци били заузети ратовањем с Угарима. Угар-
ско-турски сукоб Ђурађ II није само искористио да
се ослободи вазалних обавеза, већ и да поврати своје
градове: Скадар, Дриваст, Свети Срђ и Дањ. У овом
походу војничка срећа била је на његовој страни. Да
би себе и своје тек враћене посједе осигурао од Ту-
рака, Ђурађ II је понудио Млетачкој републици Ска-
дар, Дриваст и Св. Срђ, с тим да му она као надо-
кнаду за та мјеста годишње исплаћује 1.000 дуката.
Зетски владар је очито знао да ове градове не може
одржати уколико Турци крену да их поврате, па је
стога одлучио да их за годишњу провизију уступи
Млетачкој републици. Тражена сума била је много-
струко мања од прихода које су давали ови градови,
али је Ђурађ знао да те приходе не би дуго уживао
уколико би Скадар и Дриваст остали у његовој вла-
сти. Уступањем Републици, приход од њих био је
дуготрајнији и сигумији. И што је за Дурађа II било
од посебне важности: уступање Скадра и Дриваста
Републици могао би искористити да од ње добије
неке политичке привилегије. Почетком 1396. Мле-
тачка република је прихватила Ђурађеву понуду,
сматрајући да су ови градови не само предстража
њеним приморским посједима, већ и будућа средиш-
та великих трговачких послова. Према уговору који
је између њих потписан, градови су Млетачкој репу-
блици уступљени на вјечна времена, с правом да сло-
бодно располаже свим градским приходима. Ђурађ
се обавезао да ни он, нити његови насљедници, ни-
када неће на њих претендовати. За узврат, Репу-
блика је Ђурађу и његовим насљедницима дала мле-
тачко племство, право уточишта на млетачкој
територији, хиљаду дуката годишње провизије и
обећање да неће дозволити да, користећи њену
територију, било који од обласних великаша угро-
жава зетску државу. Ђурађу II, ово је омогућило да
се обрачуна с Радичем Црнојевићем, најопаснијим
противником у земљи. Крајем априла 1396. Ђурађ је
напао на Радича Црнојевића, поразио његову војску,
а Радича убио. Савезништво Балшића с Венецијом,
од кога је зетски владар испочетка имао немалих
користи, неће дуго трајати. Убрзо је дошао у сукоб
с Републиком због њене економске политике у овим
областима. Снижавањем царина и такси у Скадру
и Дривасту, Република је угрозила монополску трго-
вину коју су водили Балшићи, а тиме и приходе зет-
ске државе. Због нижих царина које су утицале на
цијену робе из Скадра и Дриваста, млетачкој трго-
вини није могао конкурисати нико из окружења, па
ни Балшићи. Управо је то зетског владара покренуло
да почне да ради против интереса Републике. Када
је три године након млетачког преузимања Скадра, у
овој области дошло до побуне сељака, Република је
коначно добила непобитан доказ о непријатељском
држању Ђурађевом. За подстицање буне одмах је
оптужен Ђурађ II чиме је почело непријатељство
између Балшића и Венеције. Непријатељство између
Ђурађа и Републике није могло, а да не утиче на
Ђурађево држање према Турцима. Као и увијек када
се нејаки владар нађе пред вишеструко јачим про-
 33
тивником, Ђурађ је пријатеља покушао да пронађе
у непријатељу његовог противника. Непријатељи
његовог противника, којима се обратио за помоћ,
били су Турци. Овај Ђурађев спољнополитички за-
окрет није био по вољи Републици па је почетком
1401. у Венецији одлучено да му се укине исплата
годишње надокнаде од 1.000 дуката. Република је
Ђурађа II сматрала кривцем и за штету коју су јој
његови поданици нанијели, пљачкајући стовариш-
та соли. Ђурађ II није могао бити равнодушан пре-
ма овим оптужбама, јер су оне изречене у вријеме
када се Република није морала плашити Турака који
су били заузети ратовањем у Малој Азији. А када
се Република није плашила Турака, она је за своје
нејаке сусједе могла бити и опасна. Зетски владар
је зато невољно пристао да намири штету коју су
његови поданици нанијели Републици и да обећа си-
гурност млетачкој трговини. За узврат, Република
му је обновила исплату годишње провизије. Након
регулисања односа с Венецијом, Ђурађ II није живио
дуго. Умро је априла 1403. године”44.
Утемељена и поуздана тврдња историчара др
Живка М. Андријашевића и др Шерба Растодера,
да Ђурађ II Балшић није био на Косову 1389. годи-
не у боју с турском војском, наводи се и у њиховом
коауторском дјелу „Историја Црне Горе“, ђе се ек-
сплицитно каже : „У Косовској бици (1389) Ђурађ II
Балшић није учествовао“ 45.
Академик САНУ историчар проф. др Мом-
чило Спремић у књизи „Деспот Ђурађ Бранковић и
његово доба, каже: „На пример, други Лазарев зет,
Ђурађ Страцимировић Балшић није уопште дошао
на Косово, и још се уз помоћ Турака борио против бо-
санског господара Твртка I, Лазаревог савезника“46.
Академик Раде Михаљчић, у књизи
“Историја српског народа” вели: „Једино је Ђурађ
Страцимировић Балшић био тада на страни Тура-
ка. Због тога је мало вероватно да је суделовао у
бици на Косову.“ 47.
Тврдњу да Ђурађ II Балшић није био у боју
на Косову 1389. године изнио је и савремени српски
историчар др Жељко Фајфрић. Он, с тим у вези,
перципира: “Оно што је можда најгоре јесте то
да кнез није могао да рачуна ни на све Српске вели-
каше јер једни нису били заинтересовани, а други су
имали чак и са Турцима сарадњу. Тако је остало дис-
кутабилно где се налазио краљ Марко Мрњавчевић.
Једино се зна да на кнежевој страни није био, а сход-
но вазалским обавезама будући да је он био Турски
вазал требало би да је био на Косову и то на Турској
страни. Слична је ситуација и са Константином
Драгашем преко чије су земље Турци несметано на-
дирали на Косово. Да ли је он био у Турској војсци
не зна се, али мало је разлога који говоре да није био
јер је тешко поверовати да би га султан поштедео
такве обавезе. Исто тако није ту било ни Ђурђа
Страцимировића, а где је он био остаје тајна. Сам
Ђурађ је до тог момента имао доста сарадње са
Турцима па се као очигледни пример за то узима то
што су његови људи помагали Турцима онда када су
ови провалили у Босну и код Билећа доживели ма-
сакр. Та помоћ Турцима била је инспирисана тиме
што је Ђурађ био у непријатељству са краљем
Твртком па је то био начин да се овоме напакости.
Међутим, непосредно пред Косовску битку Ђурађ се
измирио са Твртком тако да више није било таквог
разлога да помаже Турцима. Највероватније од свега
ће бити да се Ђурађ није налазио на Косову и да је
ову битку посматрао са стране”48.
Проблем односа Ђурађа II и Зећана/
Црногораца према Косовском боју, отворено је за
историјску науку, јер се историја увијек пише, а ни-
кад не може написати. Ако, и када, се дође у посјед
нових историјских извора, што је задатак исто-
ричара/медијавелиста, који- о династији Балшић
(1360-1421), те о једном од њихових владара који су
управљали црногорском државом Зетом- Ђурађем II
и његовим односом, како према господарима околних
земаља и подручја, тако и према Османској империји,
Венецији и другим државама - треба да истраже до-
сад неистражена, или истражена, али нама непозна-
та, архивска документа, (која се могуће о томе на-
лазе, примјерице, у архивима у Дубровнику, Задру,
Венецији, Ватикану, Бечу, Будимпешти, Цариграду,
Анкари, ријечју у иностраним архивима, библиоте-
кама и институтима) онда би историјска прича о овој
теми добила нов сазнајни, херуистичко-херменеуи-
тички и епистемолошко-гносеолошки повијесни кон-
текст и смисао.
_____________________
1
Види детаљније: Василије Петровић, „Историја
о Черној Гори“(1754), издање 1985. С коментаром
др Радослава Ротковића (факсимил и пријевод др
Радмила Маројевића). Наравно, историју Црне Горе
Василија Петровића прате, дакако, и многобројне
легендне конструкције, које се у аутентичним и
оригиналним, примарним историјским изворима не
могу потврдити и узети као поуздане. Али, Васлије
Петровић нуди податак да Ђурађ II са војском није
био на Косову, што је по начелу провјерљивости у
историјској науци до сада, на основу доступне грађе,
потврђено као тачно.
2
Види: „Кратка историја Црне Горе“, „Грлица“,
1836.
3
Историјски извори демантују да је Лазар био го-
сподар Ђурађу II Балшићу.
4
Мисли се на султана Мурата.
5
Петар I Петровић Његош, „Кратка историја о
Црној Гори“, 1835. Види о томе: „Књижевност Црне
Горе од XII до XIX стољећа“, књига 15, приредио Чедо
Вуковић, Цетиње, 1996, стр. 341-342. Примјећује се
да аутор „Кратке историје Црне Горе“, истиче леген-
ду, која није саобразна историјским фактима, да је на-
водно Ђурађ II Балшић од туге и жалости горко запла-
као што није стигао на Косово у бој, чему релевантни
расположиви историјски извори не дају потврду, тако
да то спада у домен фикције, имагинарне пројекције,
 34
која је продукт митолошке и епске конструкције. За-
датак историчара је да буде, што каже Ерик Хобсба-
ун, демитологизатор митова, односно, историчарев
позив се састоји и у демитологизацији а не митот-
ворству или потхрањивању и апологетици митот-
вораштва. Недостатак аутентичних и оригиналних,
примарних историјских извора је погодно тло да се у
историографској литератури истичу извори усменог
карактера.
6
Оригинал Фрилеовог и Влаховићевог дјела носи
назив: „Le Montenegro contemporain„ , Парис, 1876.
7
Фриле и Влаховић се тако потписују у оринал-
ном издању књиге на француском језику.
8
Габријел Фриле и Јован Влаховић, „Савремена
Црна Гора“ (превод с француског Росанда Влаховић),
ЦИД, Подгорица, 2001. стр. 19.
9
Пјер Кокел, наведено дјело.
10
Види: Тимолеоне Ведови, „Биљешке о Црној
Гори“, ЦИД, Подгорица, 2000, стр. 41.
11
Види о томе: Иларион Руварац, „О кнезу Лаза-
ру“, 1887., стр. 356, 412.
12
Ч. Мијатовић, “Балшићи, Прилог за историју
Зете”, Гласник Српског ученог друштва, XLIX, Бео-
град, 1881.
13
Јосип Јелчић, „Зета и династија Балшићи“
(критичко издање, превео и прредио др Радослав
Ротковић), Матица Црногорска, Цетиње-Подгорица,
2010.
14
Јосип Јелчић, ц.д. стр. 191.
15
Јосип Јелчић, ц.д. стр. 191.
16
Наслов опригинала: Giuseppe Gelcich, „La Zedda
e la dinastia dei Balšidi-Studi storici documentari“, Спа-
лато, 1899.
17
Јосип Јелчић, „Зета и династија Балшићи“
(критичко издање, превео и приредио др Радослав
Ротковић), Матица Црногорска, Цетиње-Подгорица,
2010. Стр. 191.
18
Др Иван Божић у: „Историја Црне Горе“, том II,
књига 2, Титоград, 1970. стр. 54.
19
Н. Ћорић, „Град Котор до године 1420“, стр.39
20
Види о томе: Foresti, Mappamonto Historico:
Vite dei Califi Maomettani e degli Imperatori Ottomani,
Venezia, 1706, 159-191; Цитирано према: Јосип
Јелчић, н.д. стр. 189.
21
Цитирано према: Др Радослав Ротковић, „Вели-
ка завјера против Црне Горе“, Подгорица, 2001, стр.
63-64.
22
Види о томе: Др Вјекослав Клајић, „Повијест
Хрвата -од најстаријих времена до свршетка XIX
стољећа“, 2, свесак 2, дио први, Загреб, 1900.
23
Види: Александар Александров, „О Црној
Гори“, (превела са руског и приредила Марина
Мартиновић), ЦИД, Подгорица, 2006.
24
Види поглавље у наведеној књизи А. Алексан-
дрова- Зета под управом Балшића (1356-1437), стр.
95-97.
25
Ибид, 95.
26
Ибид, 96.
27
Ибид
28
Види о томе и: М. Вукић, “Нешто из историје”,
“Глас Црногорца”, Цетиње, број 2, 1895.
29
Александар Александров, “О Црној Гори”, (пре-
вела са руског и приредила Марина Мартиновић),
ЦИД, Подгорица, 2006. стр. 96.
30
Види о томе : Др Владимир Ћоровић, « Историја
српског народа », књига I, Београд, 1997.
31
Ибид
32
О учешћу Хрвата под вођством Ивана Палиж-
не у Косовском боју види више: др Невен Будак,
„Иван од Палижне, приор врански, витез св. Ивана“,
Хисторијски зборник, год XLII (1), Загреб, 1989, стр.
57-70.
33
Владимир Ћоровић, ибид.
34
Владимир Ћоровић, који је био дворски истори-
чар Карађорђевића и који се одликовао идеолошким
ставом у историографији и пристрасношћу, говори
о „националној солидарности“ у вријеме кад нације
нијесу постојале, па тиме ни национална свијест и
национална солидарност. У то вријеме постојали су
етноси, народне заједнице, и државне творевине, али
не и нације, јер је нација тековина модерног доба,
18 и 19. вијека. Ћоровић из своје националне и иде-
олошко-политичке визуре без чињеница посрбљава
и Балшиће, сматрајући да су и они спадају у ред
„српских династа с југа“, што историјски извори о
етничкој припадности Балшића демантују.
35
Види о томе и: Фрањо Рачки, „Покрет на сла-
венском југу концем XIX и почетком XV стољећа“,
рад ЈАЗУ, 2, 3, и 4, 1868
36
Види о томе: Фердо Шишић, „Нов прилог о ко-
совском боју“, Старохрватска просвјета, Нова серија,
I, 1927. Види и: Едуард Перичић, „Врански приори
Иван од Палижне и Петар Бериславић“, радови ис-
траживачког центра ЈАЗУ у Задру, 18, 1971.
37
О томе да Црногорци нијесу судјеловали у
Косовском боју види детаљније и: Др Радослав
Ротковић, „Велика завјера против Црне Горе“, Под-
горица, 2001, стр. 62-70.
38
Др Радослав Ротковић, ц.д. стр. 62.
39
Ибид
40
Др Радослав Ротковић, ц.д. стр. 63.
41
Др Божидар Шекуларац, „Паштровске испра-
ве“, III, Петровац, 1999, стр. 19-20. Др Божидар Ше-
куларац је аутор и успјешне монографије о династији
Балшић, коју је публиковао 2011. године. О томе види
и др Радослав Ротковић, ц.д. стр. 163.
42
Види: Др Бранислав Ковачевић и Владета
Цвијовић, приређивачи књиге Пјера Кокел, „Историја
Црне Горе и Босне“, Подтгорица, 1998. Стр. 70.
43
Болдовани курзив је наш.
44
„Историјски лексикон Црне Горе“, књига 1,
Вијести, Подгорица, 2006 (уредници др Шербо Рас-
тодер и др Живко М. Андријашевић).
45
“Историја Црне Горе”, Живко М. Андријашевић
и Шербо Растодер, Центар за исељенике Црне Горе,,
Подгорица, 2006. Стр. 23.
46
Др Момчило Спремић, “Ђурађ Бранковић и
његово доба”, Београд, 1994.
47
Види: Историја српског народа, књига II, друго
издање, београд, 1994
48
Др Жељко Фајфрић, „Света лоза Кнеза Лазара“,
Београд, 2000.
 35
(Одломак из научног реферата поднесеног 14.9.2012. на симпозијуму Албанске академије наука и
умјетности).
СТАВ ЦРНЕ ГОРЕ ПРЕМА НЕЗАВИСНОСТИ КОСОВА
КОСОВСКИ БОЈ ИЗВОР И СРЕДИШТЕ
КОСОВСКОГ МИТА
У официјелној историографској верзији на
Видовдан 28. јуна 1389. године у косовском боју
српска војска кнеза Милоша Хребељановића са
његовим савезницима поражена је од надмоћније
турске војске султана Мурата. У боју на Косовом
пољу погинули су оба владара, кнез Милош и султан
Мурат. Истина је у посљедицама вели Хегел. Упра-
во судећи по посљедицама косовског боја у којем су
послије почетног српског успјеха и погибије турског
султана под заповједништвом његовог старијег сина
и новог султана Бајазита, Турци су успјели да разбију
српску феудалну војску и заробе кнеза Лазара и одру-
бе му главу, Османлије су загосподарили простори-
ма бившег српског царства. Земљом кнеза Лазара
управљала је његова жена, књегиња Милица која је
признавала врховну власт турског султана. Српска
деспотовина је постала турски вазал. Турска војска
је напредовала даље ка сјеверу и у никопољској бици
1396. поразили краља Сигисмунда и крсташку војску.
Послије никопољске побједе Османлије су се још
више учврстили на Балканском полуострву.
Српска деспотовина ће дефинитивно пасти
1456. године. Било је то за вријеме периода управ-
љања вазалног управљача деспота Ђурђа Бранковића
(1427-1456).
Косовској бици претходнио је процес
дисолуције српског царства цара Душана. Неслогом
српских великаша и феудалаца царство је издијељено
на више области којима су управљали Вукашин
Мрњавчевић, његов брат Деспот Јован Угљеша,
Јован Драгаш и Константин Дејановић, Никола
Алтомановић, Вук Бранковић и Лазар Хребељановић.
Предигру косовске битке представљали су судари код
Параћина 1381. и Плочника 1386. г.
Дакле, губитак српске државне самостално-
сти и слободе усљед инвазије Османлија измијенио је
услове живота српског народа на Косову али и ширем
балканском подручју. Нестанак српске државности
њен прелазак у фазу вазалитета био је најкрупнија те-
ковина и посљедица косовске битке из које су успјели
15/28. 6. 1389. да се повуку са дијелом својих војних
ефектива Вук Бранковић и босански феудални савез-
ник Влатко Вуковић. Српским поразом на Косову и
губљењем српске самосталности настале су више
него тешке посљедице по Србе и њихову државу и
културу.
Борислав Цимеша
Такође и на даљи политички развој Србије,
Срба и српства. Косовски пораз је постао метафором
опште и трајне српске жалости. Утјеха је нађена у
народној поезији у којој готово свака од пјесама има
својег аутора. Након косовског пораза настао је чи-
тав низ народних пјесама. Оне чине добро познати,
такозвани косовски пјеснички циклус. Махом су то
епске пјесничке творевине.
Анализом овог косовског епоса најтемељи-
тије се бавио у домену књижевне археологије српски
књижевни археолог Миодраг Поповић аутор чувене
студије „Видовдан и часни крст“. У њој је доказао
начин и пут формирања косовског мита преко епске
поезије. Поезија посвећена Косовској бици углавном
је настајала прво на Западу. Са циљем да истичући
прегалаштво кнеза Лазара подстакне на борбу, по-
диже дух отпора и отвара наду у ослобођењу поко-
рених Срба испод турске власти. У ствари, да читав
источни коридор Балкана мобилише као предстражу
Запада и његову преторијанску гарду ради одбране
западне хуманистичке европске цивилизације и кул-
туре. Пјесме овог епоса биле су борбене корачнице
и уједно пропаганда за борбу хришћанског балкан-
ског истока против наступајућег ислама. Тако су се
оне шириле на исток Балкана. Тамо су мијењане,
подржаване, дорађиване, добиле коначан облик.
Поповићева књижевна археологија закључује да су
пагански словенски култови и митови настали знат-
но прије христијанизације Срба овим епосом добили
хришћанско рухо, то јесте форму. Дакле, митологија и
митска је остала само пресвучена у нову хришћанску
одежду. Косовски мит постао је хришћански мит.
Поезија односно епос познат као косовски
пјеснички циклус па и пјесме посвећене овом фено-
мену из тзв. Посткосовског циклуса заобилазе уни-
верзално правило да умјетност и поезија као једна
од њених круна и уједно темеља не смије да мијења
историју и непобитна историјска факта. И не само
да мијења, већ и да је грубо негира и одбацује. Из
тих разлога поезија и епос па тако и косовски епски
пјеснички циклус није, нити може бити историјски
и научни извор за проучавање историје. Колико је
то тачно, најбоље потврђује легендарност и машта у
овом пјесничком циклусу. У функцији борбе будућих
генерација као инспирација пјесме посвећене
косовској бици и уопште епопеји носе у себи као бит
легендарније и мит. Легендарна су преувеличавања
о броју учесника битке са обје стране. Легендарна
је митска личност Милоша Обилића коме митско
 36
пјесничко предање даје ореол осветника који је убио
турског султана на Косову.
Све до Његоша и његова „Горског вијенца“ у
црногорској поезији нема помена Милоша Обилића.
Код Његоша је први пут помиње Обилић као ли-
ковно рјешење на црногорској медаљи за храброст
израђеној у Бечу 1846. године, и то на њеном авер-
су. Ликовна стилизација за то преузета је из спјева
Милошијада Јефта Поповића из 1828. г. по графич-
ком приказу С. Орбана (1826) а изради Јосипа Ми-
ловука. Конструкцијама и митском наносу припада
и пјесничка теза да су Црногорци тужни и жалосни
због косовског пораза те да телепак на црногорској
капи, то јесте, њено дно са спољње стране носи црну
боју у знак жалости за косовским поразом. О овоме
сам својевремено писао у Црногорском књижевном
листу у тексту под насловом „Запис о црногорској
капи“ у којем сам доказао да су четири српска оци-
ла на црногорској капи феномен који датира тек од
1918. г. као посљедица српске анексије Црне Горе и
у духу тада отпочетог процеса денационализације
Црногораца њиховом насилном конверзијом у Србе.
Посрбљавање је било директна посљедица аншлуса.
Легендарна је и пјесничка обрада Вука Бранковића.
Њему, као историјској личности дат је ореол
издајника – Јуде као и Јеврејима који су изневјерили
Исуса Христа. Дат му је ореол дезертера иако то није
био. Вук Бранковић је историјска личност за разлику
од неисторијске, измишљене и митске личности М.
Обилића. Парадокс у епосу је потпун: митски Милош
постаје херој, осветник и носилац Милошеве више
правде, осветољубља, морала и узвишене правице, а
за разлику од њега, историјски, стварни и патриотски
Вук Бранковић је симбол издаје и моралног пада као
његов антипод, што не одговара историјској истини,
као у Борахесовом „Новом тумачењу Јуде“: Нема
Христовог подвига без Јудиног пада. У овом случају
Вукова „слабост и неправда“ рађа и „уздиже свијетлу
Милошеву правду“.
Што се Црногораца тиче, они нијесу уче-
ствовали у Косовском боју. Црногорци нијесу ни мог-
ли учествовати у овом боју зато што нијесу жељели
бити на страни својих окупатора и непријатеља.
Црногорска династија Балшић која је тада владала
Црном Гором управо је водила против Срба борбу
за ослобођење. Ратујући са српском династијом и
Немањићима Балшићи су донијели слободу Црној
Гори.
Бројни извори свједоче да Црногорци нијесу
учествовали у косовској бици.
Колико је себи противрјечан косовски мит
најбоље свједочи то да тај митос упорно понавља
неистине о црногорском учешћу у овом броју. И при
томе да наводи да су Црногорци потомци одбјеглих
односно у Црну Гору пребјеглих Срба са Косова
послије косовског боја. Другим ријечима, да су Црно-
горци пребјегли, у ствари, посткосовски народ. Зато
се поставља питање које доводи у противрјечје овај
мит: Како су могли Црногорци учествовати у овој
бици 15/28. 6. 1389. г. а већ наредног дана постати
Срби који су послије тога пребјегли у Црну Гору и
постали поново Црногорци?!
Докле сеже митска конструкција и њена
лаж најбоље свједочи и њен митски конструкт по
којем је „син издајника“ Вука Бранковића, деспот
Ђурђе Бранковић наставио очево издајничко дјело
преношењем „са Косова равног српске пријестонице
у Смедерево“. Његова митска „издаја“ је раскид
митских веза са Косовом. Тако се листи навоком-
понованих криваца у новом, обновљеном и сталном
обнављаном косовском миту придружио и Ђурђе
Бранковић уз новоустановљене најновије кривце за
косовски пораз, Словенце, Хрвате, Црногорце, Енве-
ра Хоџу, жену му Неџмију Хоџу, Едварда Кардеља,
Јосипа Броза Тита, Мила Ђукановића и друге. Ђурђе
Бранковић је сврстан у ову листу издајника како би се
још од Косова име Бранковића учврстило као сино-
ним издаје. Ова листа историјских личности и народа
потврђује да је политика Срба у појединим периоди-
ма мит користила у своје сврхе претварајући га у свој
инструмент по апсолутистичком великосрпском на-
челу: ко није самном, тај је против мене. “
Мит, генерално узевши ствара колективну
зависност својих рецепијената. Заробљава њихов ум
и доводи их у покорност од сржи и центрима самог
митоса. Колективна зависност од косовског мита,
комплекс више вриједности и мржња према свим
„Турцима“ (Муслиманима) укључујући ту и „Шипта-
ре“ како то истичу мизантропијом и митом опијени
великосрпски шовинисти снажно је отровала апсо-
лутну већину Срба тако да су постали потпуно не-
способни да перципирају објективну стварност у
вези са Косовом и са свим осталим. С тим, такође и
свој српски национални интерес. Само изразито мали
дио српске интелигенције и грађани у границама ин-
финтезималитета (изразито минијатурног броја),
препознаје погубност овог мита чија крајња консек-
венца је миметика српског нацизма. Тај најмањи дио
увиђа одговорност српских влада али и менталитета
за губитак Косова које је за Србе у сваком смислу и
демографски и етнички и етички и политички и прав-
но и историјски одавно било изгубљено. Изгубљено,
јер никада и није било српско сем у историјским пе-
риодима српске окупације о којима је већ било ријечи
у претходним поглављима овог рада. Генерална ат-
мосфера митоманије води сваког ко другачије мис-
ли од мита и ко му се супротставља у изопштење, у
статус отпадника и издајника са жигом Бранковића
 37
јер је српски митски, апсолутистички биполарни
редукционизам и манихејски даулизам успоставио
дефиницију и границу: или си Србин или си чудо-
виште (антисрбин). Косово није изгубљено 1999.
ни 610. година раније, ни 1989. ни 1690. већ својом
историјском и природном суштином да је у бити и по
природи албанско. На њему се превасходно развијала
аутентична и аутохтона историја, цивилизација и
култура косовских Албанаца и њихов природни про-
цес властите етничке репродукције који је пратио
историјску самопродукцију. А све што није природ-
но јесте трагично. Отуда је сва повјесница Срба на
Косову трагична јер је у колизији са историјском и
природном репродукцијом косовских Албанаца и Ко-
сова.
Мит, а у овом случају косовски готово увијек
служи као средство политике. Углавном политичке
деструкције против другог и другачијег од себе. Мит
ментално покорава и заробљава своје рецепијенте да
би се након тога њиховом акцијом заробио и покорио
други народ и његова цивилизација, култура и вјера.
На путу да разбије јединство мита и полити-
ке треба да стоји наука. Задатак науке, а у оквиру ње
историје, историографије и историологије јесте, што
каже Ерик Хобсбаун, познати демитологизатор мито-
ва, да демитологизира митове. Пишчев историчаров
и научников позив састоји се у демитологизацији ми-
това а не у митотвораштву, похрањивању, апологији
и продукцији нове митике. Недостатак аутентичних
и оригиналних, примарних историјских извора је по-
годно тле да се у историографској литератури истичу
ненаучни извори усменог, пјесничког, епског, рома-
нескног, књижевног, умјетничког, вјерског или лич-
ног (субјективног или субјективистичког) садржаја.
Умјесто да деструира мит, идеологију и по-
литику, српска наука, превасходно у хуманистичким
дисциплинама и историји склопила је комплот са
њима укидајући властито сопство, субјективитет, ин-
тегритет и идентитет.
Настало је тако свето тројство мита (косов-
ског), политике (великосрпске) и „науке“.
Тројство мит-идеологија-наука очвршћен
је српским православљем-светосављем што је пот-
пуно дерогирало и деградирало посредством СПЦ,
српске медије, школу и породицу, вратило их у
средњовјековно инквизиторско доба, у тоталитарни
друштвени поредак. У таквом естаблишменту наука
није облик друштвене свијести већ оруђе хистеричне
пропаганде против не-Срба којима српска идеологија
даје заједничко име анти-Срби.
На фону идеолошке и пропагандне, инстру-
ментализоване науке је савремена српска истори-
ографија оличена у тзв. Неоромантичарском правцу.
Неоромантичарска великосрпска истори-
ографска школа је ништа друго до екстремни, на
миту, засновани и реализовани дискурс и систем који
оправдава и образлаже српски вјерски нацизам, раси-
зам, шовинизам и колонијализам гледајући Србију и
Србе не само као регионалног хегемона већ као иза-
брани, Божји и месијански народ и државу са Божјим
послањем и мисијом у мондијалним оквирима.
У тој плејади митизатора и твораца
кривотворења, заблуда и асимилација оних који су
жртве српске митоманије поред Матије Бећковића,
Добрице Ћосића, Косте Чавошког посебно мјесто
заузимају неоромантичари Олга Луковић-Пјановић
(„Срби најстарији народ света“) др. Слободан
Турлаков („Водич за Србе почетнике“), Душан Т.
Батаковић, М. Ст. Протић, Н. Самарџић и А. Фотић
са њиховом „Новом историјом српског народа“, др.
Радивоје Радић „Срби пре Адама и после њега“, Јован
И. Деретић „Срби, народ и раса“, Борислав Влајић
Земљанички, Драшко Шћекић, др. Радош Љушић но-
силац пројекта Српске енциклопедије и многи други.
ДВА КОСОВСКА БОЈА
Народна пјесма мијеша и преплиће дешавања
из два косовска боја. У обје битке тројица јунака у
одласку на бојно поље - Косово –сусрећу и дарују
ђевојке. У пјесмама из Вукове збирке, трилинг чине
Милош Обилић, Иван Косанчић и Милан Топлица.
У пјесмама о другом косовском боју, постоји други
трилинг: Јанко Хуњади (Сибињанин Јанко), Михаи-
ло Свилојевић (Михаило Силађи) и сестрић Секула
(Бановић, Дракуловић... )
У пјесмама о првом, као и о другом косов-
ском боју помиње се издаја, као основни разлог по-
раза... Правећи војни распоред (историјски, није мо-
гао да прави у косовском боју), Огњени Вук је од-
лучио да мађарски краљ Владислав удари на турског
цара, а Михаило Свилојевић и Бановић Секула на
пашу Анадолије. Лош, издајнички распоред, условио
је смрт краља Владислава.. Међутим, краљ Владис-
лав није погинуо ни у првом, нити у другоме косов-
ском боју, ни на Косову пољу. Погинуо је у бици код
Варне 1444. године.
У истој пјесми (број 29), Богишићевог корпу-
са – мотив Косовске ђевојке, трагање по разбојишту
и, превртање и причешћивање рањеника повезано је
са Јанком Хуњадијем (Сибињанином). Она налази
одсјечену десну руку краља Владислава.
Препознаје је на сличан начин на који ће
Дамјанова љуба, у Вуковој пјесми „Смрт мајке
Југовића“, препознати руку супруга – по прстену.
И Секула Сестрић је намјерио да убије сул-
тана Мурата (Другог, не Првог), и то у његовом шато-
ру, као и Милош Обилић. Секула такође гине. Турски
мегданџија му је одсјекао десну руку.
 38
Косовска легенда може се посматрати по мо-
тивима, али и према личностима које у њој учествују.
Уосталом, нешто слично је спровођено у више навра-
та. Постоји извјестан број личности које се не могу
лако, нити логично повезати са првим косовским
бојем. Није вјероватно да се они могу оправдано по-
везати и са другим косовским бојем, између Турака
и Мађара.
Поред овог другог измишљеног косовог боја
митологија косовског мита све види двоструко. Тако
Милош Обилић има обилићевског насљедника Змај
Огњеног Вука, другог облика, са двоструком при-
родом змаја и човјека. Он је витез змајевог реда и
побједник над Порчом од Авале. Уз стварно Косо-
во постоји и оно друго книнско Косово са центром
у Книну. Први косовски бој је био 1389. а други
НАТО-бомбардовањем Србије 1999. Тим догађајем
светосавско-православни нацио фундаментализам
је демонизовао и другог непријатеља светог српства
уз ислам, Нато, Запад, САД и Ватикан. Српска по-
литичка митографија ишла је тако у недоглед. Сваку
српску историјску трагедију проглашавала је другим
и новим Косовом. Атентат на краља Александра у
Марсељу 1934. био је друго Косово. А рат 1912-13.
сарајевски атентат 28. 6. 1914. г. и ратови најављени
митингом Срба на Гази-Местану 28. 6. 1989. г. на 600
годишњицу косовске битке представљали су освету
Косова. Недавни српски немири на сјеверу Косова
срачунати на његову дестабилизацију, подјелу или
уништење названи су трећим косовским бојем. Било
да је у питању први, други или трећи косовски бој,
косовским митом митологизовано Косово постало
је општа српска мјера којом се мјери српски патри-
отизам и све димензије светог српства и великосрп-
ства. Косово је све и све је у Косову, дефиниција је
српског великонационализма чија је крајња консек-
венца српски нацизам. А он се управо остварује и
самоостварује у овој пропаганмдној дефиницији.
ПОСЉЕДЊИ КОСОВСКИ ЦИКЛУС
(Савремене и новокомпоноване верзије
обнове и тумачења Косовског мита)
Нова српска митологија манипулише са
косовским митом и битком која му припада као са
највећим догађајем у свијету у посљедњих шест
вјекова. Уздиже је изнад Леониде и Термопила,
Поатјеа, куликовске битке. Косово је најскупља
српска реч. Косовски бој никад није окончан. Звона
Нотрдама у Паризу тужно су звонила над косовским
поразом Срба. Цио свијет био је у жалости за Србима,
Милошем и Лазаром. Косово је устоличено на пре-
столу српског језика. Без крви се не може ни купити
ни продати. „Реч је задата, једном за увек и више се
никад не може повући“. Косово је полутар српске пла-
нете, српски Нови Завјет. Српски језик једино је што
на Косову није закопано. Косово је најважнија мисао
и наум српске културе, тврди ова апсолутизација ко-
совског мита, завјета, религије и вјере. Косово је пре-
стоница српског умјетничког царства. У мит је ди-
ректно по овој верзији апсолутизације мита уграђен
свјетитељ Илија као веза између Богородице и
„Цара“ Лазара. Дакле, књигу доноси онај кога је Бог
слао Изразиљу. На тај начин ова верзија мита сугери-
ше да су Срби други Јевреји, и попут њих, изабрани
народ Божји. Уочи боја „цар“ Лазар чита „по Илији,
понесену књигу- Нови завјет. Исход битке му је
унапријед познат. Зато жали што ће изгубити војску.
Небесник Лазар као Христ по хришћанском стерео-
типу приређује посљедњу вечеру као репризу тајне
вечере, позива у бој, проклиње апстиненте и Срби
иду у бој након причешћа, да умру како би вјечно
живјели“. Изговара то и Лазар и по његовој дирек-
тиви касније лазаревска вертикала српских јунака,
ђакон Авакум, Танаско Рајић, мајор Гавриловић. -
иако овај посљедњи није погинуо 1915 на Дунавском
Кејн, јер је дочекао слободу у Титовој – Југославији
1945. г. како би кроз свој примјер порекао мит да је и
он положио живот на олтар српства. Косовски јунаци
одлазе у небеску гробницу, а косовска битка је стекла
славу највећег пораза. Али, физички, стварни пораз
то није, јер је он спасење, смрт за виши циљ. Он је по
хришћанско-црквеној теозофији православља духов-
на побједа освајање царства небеског. „Српска правда
и „истина“ немају цијену. “ Косово је граница двјема
Србијама. Земаљска одгонетка небеске су Срби. Оно
је најдубља рана, најдуже памћење, најмилији пепео.
Косово је одбранио дух и вјера, а не оружје. Косово
није освојио војник него пјесма. Косово је тачка пре-
ко које су Срби прогледали и полећели у вис. Косо-
во је поље на којем је поезија побиједила историју.
У овој тачки је апсолутизација косовског мита који
тражи не знање него незнање и вјеру. Да не вјерују у
Косово у што би Срби вјеровали? А у Косово вјерују,
не због истине и научно утврђених чињеница о овом
појму, већ због поезије која отјеловљује плејаду мит-
ских јунака предвођених Обилићем. У памћење су
ушли из поезије и за опстанак Срба пресуднија је
од свих који су постојали. Прије Косова њих нема,
а без – Косова не би их било. „Југовића није било,
али по свој српској земљи постоје извори и брда,...
који се везују за њихово име“. Да је српско ропство
краће трајало можда српска поезија не би дошла до
тога до чега је дошла. Као што црноризац завјетован
Христу 2000. година не помиче с Голготе, тако ни
шестовјековни Србин не одваја мисао од Косовског
жртвеника. Није раздробљено српско царство већ и
пјесничко царство. А поезија, а поготово она о Ко-
сову је најближа религији. То је, уствари, свјетовна
 39
религија. Ова верзија косовског мита говори о два
српска царства, земаљском и небеском и о двије
Србије земној и небеској. Демонска је то димензија
косовског мита који Србији даје резервни и двостру-
ки положај, територију и значење уз земно – небес-
ко и божанско, а Његоша посрбљује, посрбљујући
безуспјешно преко њега црногорски народ и Црну
Гору. Ова псеудо верзија историје црногорским
огњиштем сматра Косово. Политичка порука такве
неистине у миту је практична, нека се Црногорци
гинући за Србе сукобљавају са Албанцима. Црна Гора
је српска и Косовска. Мит јој даје у овој верзији улогу
Нојевог ковчега припјелог на Ловћен. Црна Гора је
име ускрсло са косовске гробнице. Духовну мапу Ко-
сова нико не може нацртати. Само је небо „начичкано
звездама као Косово црквама и манастирима, и над
свим тим царује Св. Сава... “ На косовској гробници
сахрањен је цио српски народ, зато Срби ту земљу не
могу продавати и с њоме трговати“. Упркос овој на-
редби из мита, Срби су продавали земљу доказујући
да им је она милија и дража од неба.
СВЕТОСАВСКО ВЈЕРСКО-ЦРКВЕНА
(РЕ)ВАЛОРИЗАЦИЈА МИТА
Косово, по овој димензији мита има већи
значај од Цариграда јер садржи обећање Васкрса.
Земаљски пораз се овом стереотипијом супституише
у духовну побједу јер Васкрсења не бива без смрти.
Дилема из поезије пред Лазарем којем ће привољети
царство гласи, кратком земаљскоме или вјечном не-
бескоме?! Да се на томе завршило Лазар би се жртво-
вао за Србе и одиграо улогу Ископитеља Христа. Али
он гради цркву у којој ће се дати Свето причешће
његовој војсци која с њим гине за Христа свјесно.
Косовска битка се уподобљава Божанској Литургији.
Ова верзија битку тумачи као велику Божанствену
Литургију у којој ратници нијесу ратовали већ се
Богу молили – литургишући. Окупан крвљу христо-
подобних косовских јунака и мученика, српски народ
се освећује и сам постаје христоносан и богоносан,
народ Христоносац, Христофор. Срби нијесу од Бо-
городице могли добити скупоцјенију награду од ове.
Од милости да као народ буду налик на Христа, па су
стога морали платити најдрагоцјенијим, животима.
По овој верзији мита као апсолута који тежи апсолут-
ном злу, Срби су изнад Христа. Док се Христ жртво-
вао за човјечанство, они се саможртвују за њега чиме
превазилазе и њега и човјечанство и постају Бог. От-
уда теза великосрпства и светосавља – Бог је Србин!
С Христом распети Срби с њим васкравају?! Пара-
лелизам „Христијаде“ и „Косовијаде“ се наставља
и посље Косова. Краљевић Марко замјењује духа
утјешитеља а Карађорђе симболише месију и народ-
но васкрсење. С Лазарем српски народ је распет, а с
Карађорђем 1804 васкрсава. Ова верзија, међутим, за
разлику од других, признаје да се Косово утврдило
као „мит“ и да је као мит постало дио српске наци-
оналне свијести. Литургија има духовну димензију.
Отуда причешћивање српских бораца није било ри-
туално већ духовно. „Подржавање Христу“ постало
је њиховим примјером, описаним у епосу, дио срца и
душе Срба. Црква је проглашењем Лазара за свеца и
овом верзијом мита дала му ореол светиње.
Срби су од разбојишта створили светилиш-
те и наставили причешће 6 вјекова. Та литургија
Косовдана траје 600 година. Опредјељење Лазара за
причешће српством прерасло је у принцип Српске
националне филозофије. Срби нијесу с Косова от-
ишли на небо него се кроз подвиг примакли небу.
Ова верзија похришћањује Косово и његову галерију
књижевних јунака. По њој постаје два Косова: све-
то и свјетовно. Милош брани највише добро, а Вук
издаје најсветију ствар. То су граничници српства
и антисрпства. Ова верзија мита Лазару даје улогу
Христа, Мајци Југовића Богородице, Милошу Све-
тог Петра, Вуку Јуде, Косовској вечери Трајне вече-
ре, Обретењу главе кнеза Лазара Преображење на
гори Тавору. Да је Србе красила слога, да ли би се
уопште сачували. За слогом су чезнули, стицали је и
губили, али је нијесу умјели сачувати, па због тога
слоган „Само слога Србина спасава“. Косово није
друго име за православље, али се светосавље (српско
православље) без њега не да замислити. Косовски
бој није дводневан, већ шестовјекован и вјечан, по-
што је мит косовски као и сваки ванвремен и уни-
верзалан. Што би Срби били без Грачанице, Дечана,
Пећи, Љевишке. Косово је самобит српства. Косов-
ски завјет уврхуњује светосавску мисао па је Савин
бијели штап уграђен у Лазарев мач, косовски бој
није вођен стратегијски него литургијски. Он и мит
саздан на њему је метапоетска представа српског
удеса. Пледира се да је косовски мит стварнији од
несумљивости историје, јер, Срби нијесу имали
митологију већ мартирологију. Косово није поље него
небо са хиљаду косовдана у 600 година (како ?). на
том пољу су цркве различите од других јер су попут
љестава Јаковљевим узнијеле се до Вишњега. Косово
је земно небо посуто црквама и божурима. А божури,
цвијетови нијесу то. Само су жртвена крв извезена
умјесто похвале једном покољењу, које се цијело и
заувијек уградило у крст. И све пјесме Косовске јесу
и морају да буду попут „Плача Јеремијиног“. Ви-
довданска етика је национални идеал. Није се Лазар
одрекао живота. Он је све заложио за живот, поручује
косовски мит. Није се опредијелио за апстактну
вјечност, него је мјером вјечнога премјерио српску
улогу међу народима свијета. И ту је крај овог мита.
Али, крају нема краја.
 40
СЛОБОДНА ЦРНА ГОРА НИЈЕ БИЛА ПОДАНИК ТУРСКОГА
ЦАРСТВА
Поводом чешћих самопризнања на актуелним скуповима о црногорско-турским
одношењима
Већ у првом познатом писаном помену
Црногорскога збора из 1500, пише ”Црногорци данас
сазваше збор, да се окупе и посавјетују што да чине”,
одлучише се за трајну борбу против Турске царевине
и за непризнавање ње(зи)не и друге вањске власти (у
млетачком извјештају хроничара Марина Санудоа из
1500. годишта - Саздање Цетиња, 1984, 60). Од тада
стално ојачава црногорски народ(нос)но-национални
ослободилачки покрет у слободној (подловћенском)
Црној Гори. Упорно се потпирује свијест о слобо-
ди, која је не само (и) предуслов слободе, н(ег)о већ
и сама слобода, јер не може бити роб они који има
свијест о слободи, док не прихвата и не признаје
туђина. Црна је Гора слободна, јер је у сталној борби
против освајача и непризнавања њего вога влашћа,
још од завјета и заклетве на Општецрногорском збо-
ру на Цетињу 1500, том ”збјегу слободе” трансфор-
мисане црнојевићке државе. То је изричито истакао
владика-господар Василије Петровић: ”Црногорци су
слободни људи, а слободан народ не може се уступити
без његовога пристанка”. Ову историјску чињеницу и
истину не истиче само Василије и Црногорци, н(ег)о
и њихови непосредни опаки непријатељи – комшије
(Млечани, Турци, Аустрија) и далеки савезници Руси,
Енглези, али и околна поробљена браћа Црногорци и
остали балкански народи.
Иако су Турци три пута разурали и палили
Цетињски манасти(је)р и (са)жегли Цетиње, Црно-
горци су били слободни, макар и у најужем раму,
стално пружали отпор и нијесу признавали турску
власт. Стална борба Црногораца против Турака већ је
тада зборила Европи да је они ко се бори слободан све
док пружа отпор (др Радослав Ротковић, Коментар уз
”Историја о Црној Гори” Василија Петровића, Лек-
сикографски завод Црне Горе, Тито град, 141).
Иако тада (још) међународно непризната,
била је стварно (de fakto) слободна и независна од
Порте, Султана и инијех вањских власти. Због ору-
жане и идеолошко-политичке супрот(ив)ности Пор-
ти, ова земља је сматрана пребивалиштем рата
(darubha rbom). Уćљед стамените и успјешне борбе
непрестане, Турци су против овога непокор(е)ног
парчета Црне Горе водили непрестану газу, односнсо
џихад. Мартин Скадранин, као савременик и ćедок
догађаја, назвао је у својој Повијести о Скендер-
бегу ови узбуркани црногорски простор ”немирно
поморје”. На другом боку, и Млечани су Црногорце
називали ”подбадачима свијех народа”, због неод-
ступнога становитог отпора освјачима. Турци и оста-
ли су Црногорце и Црну Гору сматрали ”огњиштеме
ревлуције”. На то је утицала и Василијина Историја
(1754) и Црногорски (Цетињски) љетопис (препи-
сан у многијем земља ма) којима се шћело да скрене
позорност Русије и општенито међународне јавности
на Црну Гору у склопу заједничкога отпора Турској;
његова Историја је суштаствено уперена против
свакога подложништва и зависности, а у њој је дата
визија будуће Црне Горе и својеврсни национални
нацрт. Општенито је слободна подловћенска Црна
Гора сматрана самосталнијем ”центром револуције”,
од чеса нијесу само зазирали Турци, но и остале
империјалне силе. Од почела постаје национална
матица – средиште окупљања раздробљенијех и
освојених крајева Црне Горе под јабанском влашћу,
а једанак и луча, кредо, нада и Пијемонт ослобађања
Балкана и шире. Ови првачни, изузетни и посебити
ослободилачки феномен на Балкану и шире наћерао
је и француског филозофа-просвјетитеља Волтера да
ускликне, односно кликује: ”Зар у Европи нема дру-
ге нације, осим Црногораца, који личе на мравињак”.
Адам Мицкијевич у једном од својих предавања
у Colege de France 1841. збори о Црној Гори као о
црногоргском ”царству слободе”: ”Историја те земље
је врло занимљива за Словене... Ту влада пуна сло-
бода, то је по свој прилици једина слободна земља
на свијету, земља слободе и једнакости. Изузе-
тан положај земље и особити обичаји осигурали су
слободу томе народу, али тада није се могао уздићи
до ино страног значаја” (др Љубомир Дурковић
Јакшић, докторска дисертација Његошева Црна Гора
и Пољаци одбрањена у Варшави 1938).
Управо је битије укупне активности владика-
господара Данила, Саве, Василија и Петра I Птровића
”уздићи до иностраног значаја” слободну Црну Гору
и слободан црногорски народ.
Да црногорска свијест о слободи није била
само тежња за слободом, ни свијест о потреби за
слободом, но и стварна слобода, ćедоче и Султано-
ва изјава у ферману: ”Црногорци нијесу никада били
поданици Високе Порте” Ферман Селим Емир-Хана:
”Ми султан Селим Емир-Хан, који влада од земље до
неба, истока до запада обавјештавамо наше везире,
паше и кадије у Босни и Херцеговини, Албанији и
Македонији, провинције које се граниче са Црном
Гором - да Црногорци нијесу никада били поданици
Високе Порте, и наређујем да их лијепо примате на
 41
нашим границама; ми се надамо да ће и они на исти
начин поступати са нашим поданицима” (Журнал
Министарства народнога преосвјештења, 1878, 234;
Споменик Српске краљевске академије, 1891, 64).
Налично утврђује и ондашња руска
дипломатија: ”Иако су Црногрорци опкољени
многијем народима, који се налазе под турском
влашћу- ми смо дознали из различитијех историјских
извора да су они слободни људи који не само што
не признају врховну власт Порте и не дају јој ни-
чесовога данка, но се налазе у вјечној борби против
Турака ради своје одбране. Иако су у договору међу
Портом Отоманском и Млетачком Републиком Црно-
горци уступљени Турској, тавки договори не важе
ништа и остају без сваке силе; јер слободан народ не
може се другоме уступити без његовога пристанка”
(Руски Колегиј иностраних дјела одговара 1755. ру-
ском амбасадору у Бечу, Аустријанцу Хеману Карлу
Кајзерлингу о међународном правном положају Црне
Горе - цитирано према др Р. Ротковићу, исто, 144).
Доцније за вакта књаза Данила Петровића,
његове борбе за признавање независности Црне
Горе, отправник послова у Цариграду Министарства
иностраних послова Озеровје Фуад-паши средином
септембра 1852. истиче историјску чињеницу даје
Црна Гора одувијек била независна и да није при-
знавала ничију власт. Турској империји никада није
пошло за руком да окупира Црну Гору, нити је икада
имала суверено право над њом. Аустријанци такође
зборе да су Црногорци трајно водили борбу против
Турске, да нијесу признавали ње(зи)ну власт, да су
фактички били самостални, али из дипломатских
интереса очувања мира признају Турској формални
суверенитет над Црном Гором. Енглез лорд Стенлеј
од Алдерлеја износи гледиште да ”независност
Црне Горе постоји већ око 250 година”, Сматра да
је ”Порта залуд покушавал да се против Црне Горе
бори. Ти покушаји подјармиљивања увијек су се
завршавали губитком бројних трупа и остајали су
без успјеха”, па на крају закључује да је Црна Гора
”фактички одржавала своју независност више од два
стољећа” (АВПР, К-41, извод интерпелације лорда
Stanlay od Alderlay-а, Лондон 25. 11/712. 1852, 291;
Б. Павићевић, Монографија о Петру I Петровићу, 69).
Ј. Томић наводи да се ”у једном опису турскога цар-
ства на њемачком језику из 1554. збори за Црногорце:
‚Ови народ заклети је непријатељ турски и припра-
ван је да даде 15000 бораца’” (Глас, 68, 22).
Њемац Јохан Хајнрих Зигфрид пише да је
црногорски народ очувао слободу и да нијесу још
покорени: ”Немогу, а да не напоменем да у Турској
империји и на њезиним међашима има крајева и на-
рода који су до сада очували слободу, и нијесу још
покорени.... На граници Србије налазе се (леже) ви-
соке планине које се протежу од Рисна до Скадра на
више од десет њемачких миља и зову се Црна Гора,
насељена хришћанима који живе у 72 села” (Опис
турскога царства, 1687.)
Herir de Regnier истиче да ”независност Црне
Горе није никада била потпуно уништена, ни почет-
ком 16. вијека. У својим неприступачним планинама
Црногорци су живљели не марећи много за Султана”,
За потребе Руског министарства иностраних дјела
Јован Стефановић Бал(ј)евић из Братоножића, први
црногорски доктор филозофије, написао је у Петро-
граду 29. јуна 1757. Кратко историчко-ђеографско
описаније (на четири странице) у којем, такођер, на-
води у ставу 7: ”Турци су много пута нападали на
Црну Гору са намјером да је покоре под своју власт,
али Бог није тога допуштио”. У 8. ставу истиче да
”Црногорци живе у горама црногорскијема у слободи
својој, а Турци их зову непокорнијема”, а у 11. каже:
”Црногорци су слободни, но Турци тога не признају и
држе их за бунтовнике” (Марко Драговић, Митропо-
лит Црногорски Василије Петровић Његош прилрог,
121. 126.)
Василије Петровић поручује босанском ве-
зиру да ”Црногорци живе на својој земљи” и да нијесу
”бунтовници но њихови непријатељи”. У ситуацији
приправе проглашења Црне Горе за Књажевину и
влада Велике Британије имала је крајем 1852. при-
лику да прими један занимљив приједлог и поглед
на ”ситуцију у Црној Гори”. То је било мишљење ен-
глескога дипломате лорда Стенлеја од Алдерлеја који
је изложио глелдиште да ”независност Црне Горе
постоји већ око 250 година”. Ови британски полити-
чар је истицао да је ”Порта узалуд покушавала да се
против ње бори. Ти покушаји подјармљивања увијек
су се завршавали губитком бројних трупа и оста-
ли су без успјеха”. На основу оваквог историјског
факта, закључио је да је Црна Гора ”фактички од-
ржавала своју независност више од два стољећа”
(АВПРм К-41, извод интерполације лорда Stanlay-а
од Alderlaya, Лондон, 25. XI/7. XII 1852. Бранко
Павићевић, исто, 69. )
По инструкцији руског Министаства инотра-
них послова половином септембра 1852. отправник
послова у Цриграду Озеров је отпоздравио Фауд-па-
ши историјску чињеницу да је Црна Гора ”одувијек”
била независна и да иније признавала ”ничију” власт,
да отоманској империји никада није пошло за руком
да окупира Црну Гору, нити је икада имала ”суве-
рено” право над њом XXCAW, Rusland, X/35, Afaire
du Montenegro, копија прве и друге депеше Сења
вина Озерову, Птровград 2/14 1852; виши и депешу
Несељродеа Мејендорфу, Петровград 15/27. 12. 1852.
Бранко Павићевић, исто, 77).
Сретен Зековић
 42
Архива Лучиндана
ЦРНОГОРСКЕ ЦРКВЕ У ЕНЦИКЛОПЕДИЈСКИМ
ИЗДАЊИМА
У свјетским енциклопедијама које су писале о Црној Гори и Црногорцима, писано је
и о Црногорској цркви, а садржај је зависио од извора на које су се ослањали аутори
Обично се, у наше вријеме, под појмом Црно-
горска црква подразумијева Црногорско-приморска
митрополија са сједиштем у Цетињском манастиру.
Мање се спомиње Барска надбискупија, о којој се го-
вори још за вријеме цара Лава Муцавца (886-912), ис-
тина, као бискупији, која је ранг надбискупије добила
за вријеме папе Климента III („између 1142. и 1189.
изгубила је метрополитански карактер; обновљена је
1199, као дукљанско-барска метрополија“). Најмање
се, у савремености, говори о Исламској вјерској
заједници у Црној Гори, што би прије могло да буде
комплимент тој Цркви, јер се бавила више вјерским,
а мање политичким дјелатностима.
Један од наших најревноснијих научних рад-
ника, који се баве проучавањем историје црногор-
ске културе, и, посебно, Црногорске (аутокефалне)
православне цркве, др Данило Радојевић, говорио
је на Симпозијуму (ЦРНА ГОРА И ЦРНОГОРЦИ У
ДОМАЋИМ И СТРАНИМ ЕНЦИКЛОПЕДИЈАМА,
Подсјећање
СРПСКИ ПАТРИЈАРХ
ЦРНОГОРЦИМА
- Потчините се султану –
Српски патријарх СПЦ Иринеј упозорио
је да у Црној Гори Црногорци прелазе у Италијане,
Ватиканце и Албанце, али не у Србе. Чудно је да
Иринеј није употријебио и Турке, као што је то
урадио некадашњи пећки патријарх протурске
Пећке патријаршије Мојсије Раичевић Ћурле
(1711-1712), према ондашњем владикату Црне
Горе. Овај челник Пећке патријаршије чинио је све
што му је стајало на расположење да се што више
додвори Порти и султану. Тако је ондашњим по-
литичким односима осудио отпор Црногораца који
снагом оружја бране слободу и независност своје
земље. Слично њему и српски патријарх Иринеј
Црногорце је упозорио да треба да остану оно што
је његов српски народ у својој историји радио. Да
се покоре и потчине другоме. Брине се за „чистоту
својега“ народа и поред тога што је био 5 вјекова
под турском влашћу.
Миодраг Живковић
Пише: Сретен Перовић
Лексикографски завод Црне Горе, 1985) о црногор-
ским црквама, истичући да је за сваку енциклопедију
од посебне важности на које се „изворе информација”
ослања. Сматрајући да обрада једне јединице ум-
ногоме зависи од „политичких односа и идејне
опредијељености редактора”, др Радојевић мисли да
то потврђује „и драстична разлика у обиму тексто-
ва, и броју чињеница о Црној Гори, па и о њезиним
црквама, у неким европским енциклопедијама с
краја XIX вијека, када је црногорска држава била
међународни субјект, у односу на новија издања тих
истих енциклопедија након 1918. године”. Тако, у
чешкој енциклопедији SLOVNIK NAUČNY (том II,
1862; том VI, 1893), јединица о ЦРНОЈ ГОРИ изно-
си десет и по страна, а издању између два свјетска
рата, из 1931. иста енциклопедија, под истим насло-
вом (Černa Hora), свега десет редова. Иста је ствар и
са ЕНЦИКЛОПЕДИЈСКИМ СЛОВАРОМ, С. Петер-
бург, 1903. јединице „Черногорија” и „Черногорци“
обухватале су двадесет једну страницу, а ВЕЛИКА
СОВЈЕТСКА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА, из 1954. истим
јединицама посвећује свега седам страница. Тако се
догађа и са другим енциклопедијама: о Црној Гори
и Црногорцима писано је опширно и с пуно детаља
(некад и хипотетичних) све док је Црна Гора била
самостална држава; њено мјесто, сасвим логично,
смањило се и у енциклопедијама - када је „избрисана
са политичке позорнице“ (1918).
SLOVNIK NAUČNY за православну цркву
у Црној Гори каже да је „самостални (аутокефални)
дио православне цркве“ и да на њеном челу „стоји
цетињски митрополит“. Ова енциклопедија ин-
формише о црногорским манастирима, о принципу
’Вјерске толеранције” (чл. 27, Берлинске конвенције)
у Црној Гори, о обнови Барске надбискупије, те о
постојању углавном мухамеданаца (Муслимана) чије
је сједиште у Подгорици.
У руском ЕНЦИКЛОПЕДИЈСКОМ СЛОВА-
РУ (Москва, 1903) налази се слиједећа констастација:
„ЦРНОГОРСКА ЦРКВА ЈЕ САМОСТАЛНИ (аутоке-
фални) ДИО ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ“. Овдје се на-
води да се црногорски свјештеници у свакодневном
животу нијесу разликовали од осталих Црногораца,
те да су раније „духовна лица, слично свјетовним,
носила оружје и узимала активно учешће у војном
 43
дјеловању Црногораца, понекад чак предводили
одреде“. И ова енциклопедија говори о обнови Бар-
ске надбискупије. (Овдје је прилика да се испра-
ви грешка која се стално, и протоколарно понавља:
барски надбискуп није „примас српски“; његова ти-
тула је - од XVI вијека „Serbiae primas, totius regni
Serviae primas“. Дакле, ПРИМАС СРБИЈЕ, а не „при-
мас српски“, како се то обично, без основе, каже. У
„ОПЋОЈ ЕНЦИКЛОПЕДИЈИ“ ЈЛЗ-а, наводи се да
је ватиканско-црногорским конкордатом 1886. годи-
не „јурисдикција барске надбискупије протегнута
на католике читаве Црне Горе“ и да је године 1902.
папа Лав III надбискупу барском обновио титулу
„PRIMAS SERVIAE”!)
У поменутом „Енциклопедијском слова-
ру” констатује се да се „ЦРНОГОРСКА ЦРКВА
НАЛАЗИЛА У ЗАВИСНОСТИ, ЧАС ОД РИМА,
ЧАС ОД БИЗАНТА“. Др Радојевић сматра да ау-
тор ове енциклопедијске јединице гријеши када
каже да је у Црној Гори, након диобе цркава, (1054)
’Владало православље”, а да је истовремено био
„распрострањени католицизам“, па и да је „богу-
милска јерес” имала много присталица. Радојевић
констатује: „Полазећи од нетачне информације,
да је у XII стољећу у Црној Гори било проширено
православље, аутор поменуте јединице.... вели да
је Немања (умјесто његов отац!) позвао ’латинског
свјештеника’ да би му крстио сина, зато што је ‚пра-
вославно свјештенство било заражено од јереси’ (бо-
гумилства)“.
ВЕЛИКА (совјетска) ЕНЦИКЛОПЕДИЈА,
из 1957. истиче да су, поред Црногорског збора, ’Ве-
лику улогу имали митрополити, те да је православ-
на црква била најкрупнији феудални посједник“.
Па и у овако стручно писаном тексту, поткраду се
кардиналне грешке, као што је она да је Шћепан
Мали „изабран од Црногораца за митрополита”. У
БРИТАНСКОЈ ЕНЦИКЛОПЕДИЈИ, из 1911, каже
се да је ”ЦРНОГОРСКА ЦРКВА АУТОКЕФАЛНА
ГРАНА ИСТОЧНОГ, ОРТОДОКСНОГ ОБРЕДА (... )
Владике и владари - бискупи формално су зависили
од пећког патријарха. Теократски систем владавине,
који је постојао од 1516. до 1851. имао је за циљ да
уједини патриотске и религиозне побуде народа”. Ис-
црпне податке о организацији Црногорске цркве, о
храмовима и свјештенству, те „њиховом судјеловању
у друштвеном животу“, које налазимо у помену-
том издању - нећемо наћи у истој енциклопедији,
обновљеној послије првог свјетског рата.
Референт наводи да енциклопедијска
публикација „Знаменити и заслужни Хрвати” (За-
греб, 1925) говори о Барској надбискупији као дијелу
хрватске цркве, а дукљанске, барске и которске би-
скупе и надбискупе сврстава у хрватске прелате.
(Није јасно како би црногорски католици, већином
Албанци, могли постати Хрвати, односно како је
Надбискупија барска, која је подређена само Светој
столици, могла бити дио хрватске католичке цркве!)
ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ, у
свом првом издању, наводи да су приморски (црно-
горски) градови и „њихово најближе залеђе“ били
уочи шизме под јурисдикцијом „РОМАНСКИХ КА-
ТЕДАРА“, очуваних у већем броју у Дукљи и око
Скадарског језера”. Др Радојевић сматра да писац
ове енциклопедијске јединице тенденциозно сужа-
ва јурисдикцију бискупија ”црногорске католичке
цркве”, јер је та јурисдикција ”одговарала територији
тадашње црногорске (дукљанске) државе”. У ЕЈ
овог издања, у јединици ’Црногорско-приморска
митрополија” нетачно се наводи да је бивши пећки
патријарх Василије Бркић, добјегао у Црну Гору и
ту „продужио своју управу као патријарх”, што није
тачно; Бркић није успио да се наметне Црногорци-
ма, нити да потисне црногорског митрополита Саву
Петровића, јер је „наишао на одбојан став црногор-
ског свјештенства и монаштва”.
У НАРОДНОЈ ЕНЦИКЛОПЕДИЈИ (1928)
писац јединице ”Црногорска митрополија” (Рад.
Грујић) каже да кад је укинута Пећка патријаршија
(1766), Црногорска митрополија ”није подређена
Цариградској патријаршији”, већ се ”ослонила на
руску цркву, која јој је признала аутокефалност”!
(Таква тврдња понавља се готово дословно и у књизи
„Поглед у прошлост српске цркве“ др Душана Љ.
Кашића, издата у Београду 1984. у издању Светог
архијерејског синода Српске православне цркве. У
тој књизи, на стр. 60-ој се вели: „КАКО ДО ОБНО-
ВЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ (Пећке!) НИЈЕ ДОШЛО про-
дужила је Црногорска митрополија свој самостални
живот, ослањајући се на Руску цркву, КОЈА ЈОЈ ЈЕ
ПРИЗНАЛА АУТОКЕФАЛНОСТ“. И даље, на стра-
ни 61-ој: „Проширењем црногорске државе после ра-
това 1876. и 1878. створена је још једна епархија у
Црној Гори, Захумско-рашка, а после балканског рата
обновљена је 1913. године Пећка епархија“! Не каже,
у овој књизи, ко је обновио Пећку епархију, а јасно
је да је црногорска држава, пошто је у првом бал-
канском рату заузела Метохију, у оквиру Црногорске
цркве -обновила и Пећку епархију! Не патријаршију,
већ епархију! А то је видљиво из књиге др Кашића,
који у наставку већ цитираног текста каже: „Са тим
својим епархијама ушла је Црногорска митрополија
1920. у састав обновљене Српске патријаршије. „)
У поменутом Грујићевом тек-
сту (енциклопедијска јединица „Црногорска
митрополија“) констатује се да је у црквеној
организацији и просвјети највише успјеха имао
„ПОСЉЕДЊИ АУТОКЕФАЛНИ МИТРОПОЛИТ
 44
ЦРНОГОРСКИ“ Митрофан Бан, у чије вријеме је
установљен Синод Митрополије Црногорске, као и
Конзисторије У „СВЕЗНАЊУ“ (1937) исправно се
констатује да је Црногорска митрополија „наставка
старе зетске епархије“, те да „није признала власт
Пећке патријаршије, кад је ова прешла у грчке руке..“
О Црногорској православној цркви данас се
зна много више и зато што је њено насилно укидање
1920. и недавно обнављање на Црногорском збо-
ру на Цетињу у јавности с правом повезивано са
њеном историјском улогом у црногорској државној и
националној историји.
(Монитор, 31.12.1993, стр. 46-47.)

ЦРНОГОРСКА АУТОКЕФАЛНА ЦРКВА

Више пута смо већ објављивали поједине документе, или изводе из њих, који су
потврђивали истину да је Црногорска православна црква, односно Цетињска
митрополија била аутокефална, односно самостална вјерска организација, Поводом
најновијих збивања актуелизована су ова питања, па понављамо неке од важнијих
докумената како би још једном о томе пружили убједљиве доказе
УСТАВ ЗА КЊАЖЕВИНУ ЦРНУ ГОРУ, одговара: „ЦГ. ПОСВЕ АВТОКЕФАЛНА и особену
проглашен од књаза и господара Црне Горе, Николе јерархију има. „
I, у свом члану 40. одређивао је: „Државна вјера је У КЊИЖЕВНИМ РАДОВИМА Нићифор
у Црној Гори источно-православна. Црногорска је Дучић (књига 9, Београд, 1894, 245) пише: „Цари-
црква АУТОКЕФАЛНА. Она не зависи ни од које градска патријаршија није имала могућност да врши
стране цркве, али одржава јединство у догмама с ис- духовну каноничку власт над Црногорском црквом, а
точно-православном Васељенском Црквом. Све оста- руски Синод признао је православну цркву у Црној
ле признате вјероисповијести слободне су у Црној Гори за АУТОКЕФАЛНУ у вријеме славног митропо-
Гори. ” лита црногорског Петра I Петровића Његоша. „
УСТАВ СВЕТОГА СИНОДА У У зборнику радова АУТОКЕФАЛНЕ ЦРКВЕ
КЊАЖЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ, који је књаз Нико- ПРАВОСЛАВНИХ СЛОВЕНА, др Карел Кадлец
ла прогласио 30. децембра 1903. године на Цетињу, (Праг, 1912. 389-407) може се прочитати и ово: „Из-
у чланку 1. каже: „Аутокефална православна узев руске и карловачке цркве, све остале аутоке-
Митрополија у Књажевини Црној Гори, као члан фалне православне цркве поново су настале тек не-
једине, свете, католичанске и апостолске цркве, којој давно, само Црногорска црква чини изузетак. Нека-
је пастир начелник и глава Господ и Бог нас Исус да су православни вјерници са територије садашње
Христос, чува и одржава јединство у догматима и у Црне Горе припадали Пећкој патријаршији, међутим,
каноничким установама са свима другима православ- укидањем ове патријаршије... престаје на њој за-
ним, аутокефалним црквама, и ово ће јединство она висност Цетињске митрополије. Од овог времена
чувати и одржавати до вијека. „ Црногорска црква је сматрана за самосталну, а на
У књизи ПРАВОСЛАВНО ЦРКВЕНО ПРА- њеном челу је био сам владар земље. Самосталност
ВО, Никодима Милаша (Задар, 1890, стр. 132) пише: јој је признала и Цариградска патријаршија. Овом
„По каталогу Цариградске патријаршије, изданом у најмањом словенском АУТОКЕФАЛНОМ црквом
априлу 1855. године, постојале су слиједеће помјесне управљао је Цетињски митрополит, којега је имено-
цркве са својом самосталном управом, или само- вао владар земље. „
управне цркве: 1. цариградска, 2. александријска, 3. Проф. др Бранко Петрановић, у ИСТОРИЈИ
антиохијска, 4. јерусалимска, 5. кипарска, 6. руска, 7. ЈУГОСЛАВИЈЕ 1918-1988 - прва књига (Нолит, Бе-
карловачка, 8. сињска, 9. ЦРНОГОРСКА и 10. црква оград, 1990), записао је и ово: „... Синод је признао
у краљевини Грчкој. К овима имају се још додати од проглашење уједињених АУТОКЕФАЛНИХ цркава:
новијег доба: 11. сибињска. 12. бугарска, 13. черно- Српске, Црногорске и Карловачке... „
вичко-далматинска, 14. црква у краљевини Србији и У вјерском уџбенику Српске православ-
15. црква у краљевини Румунији... ” не цркве ИСТОРИЈА ОПШТЕ ХРИШЋАНСКЕ И
Валтазар Богишић у књизи ПРАВНИ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, чији су ауто-
ОБИЧАЈИ У ЦРНОЈ ГОРИ (ЦАНУ, 1984, стр. 238), ри протопрезвитер Жив. М. Маринковић и Јеврем
у познатој анкети, уз остало, на прво питање: „Црно- Игумановић (по одобрењу Светог арх. синода и
горска црква држи ли се автокефална, ако не, по чијом препоруци Главног просвјетног савјета, из 1934.
јурисдикцијом стоји, под патријархатом цариград- године), записано је (стр. 130): „Како је баш тада
ским или под Свјетим Синодом петербуржским?”, Пецка патријаршија била укинута (1766. г. ), то се
 45
Сава (Петровић Његош) прогласио за самосталног
митрополита. Ову САМОСТАЛНОСТ Цетињске
митрополије признао је (за време Петра I Петровића)
руски Синод, а ускоро после тога и Цариградска
патријаршија. „
У књизи ОПЋА ЦРКВЕНА ИСТОРИЈА
(Сремски Карловци, 1912, стр. 642) професор Прав-
но-богословског факултета Јевсевије Поповић,
забиљежио је и ово: „За његова владичанства (митро-
полита Петра I Петровића) Св. Синод руски је право-
славну цркву у Црној Гори признао ПОТПУНО НЕ-
ЗАВИСНОМ, каква је и до наших дана остала. „
Др Душан Љ. Кашић, у својој књизи ПОГЛЕ-
ДИ У ПРОШЛОСТ СРПСКЕ ЦРКВЕ (Београд, 1948)
каже: „Након укидања Пећке патријаршије продужи-
ла је Црногорска митрополија свој самостални жи-
вот, ослањајући се на Руску цркву, која јој је признала
АУТОКЕФАЛНОСТ. „
Сергије Троицки, у брошури СУШТИ-
НА И ФАКТОРИ АУТОКЕФАЛИЈЕ (Београд,
1933. стр 4. ) каже: „У тој години (1766. ) добиле
су АУТОКЕФАЛИЈУ две нове цркве -Карловачка и
Црногорска. „
ГЛУВИ ПРЕД КРИЦИМА
И у архивима у Лондону постоји више до-
кумената, који свједоче о аутокефалној Црногорској
православној цркви. Први пут, ево, пред вама је пис-
мо свештеника Никодина Јањушевића (писано на
француском језику) од 21. јула 1922. године, упућено
британској амбасади у Риму, које, додуше, свједочи и
о тиранији и звјерствима под српском окупацијом на-
кон првог свјетског рата. Писмо се налази у Британ-
ском државном архиву у Кјуу, под бројем Ц10484/785/
92-1922:
„Екселенцијо,
Као пастор Црногорске православне цркве,
чије срце крвари од бола над уништењем и терором
што га Срби спроводе већ четири године, над мојом
несрећном земљом, мучећи недужно становништ-
во, слободан сам да Вашу Екселенцију позовем да
посредује у име несрећних жртава из Црне Горе
које су остале без подршке и заштите, подносећи
најбједнију и најужаснију тиранију коју је историја
икада упознала.
Властодршци из Београда иду тако далеко
у свом дјелу уништења да не штеде чак ни жене ни
дјецу док свијет који се назива цивилизованим остаје
равнодушан пред грозним дјелима Срба, глув пред
крицима бола народа који убијају само због тога што
не жели бити роб Србије.
Породица мога брата је доживјела исту суд-
бину. Недавно сам примио телеграм, од 13. о. м. под
бројем 401, у коме ме брат обавјештава да је читава
породица затворена (међу многобројним члановима
су и три старца од 80 година и петоро малољетне
дјеце) и заклиње ме да се вратим у Црну Гору да бих
окончао њихове муке. Изгледа да су моји родитељи
узнемиравани од стране српске окупаторске власти,
због мога присуства у Италији, гдје сам потражио
уточиште пред српским терором.
Ван сваког политичког размишљања ово
питање је, прије свега, хумано и мора бити на срцу
сваком добром хришћанину, и ја се надам да ће се
Ваша екселенција заинтересовати за моју породицу у
несрећи и сигуран сам да ће се заузети да олакша њену
тужну судбину под окрутним јармом непријатеља.
У нади да ће Ваша екселенција извољети да
се заузме код Високе Британске владе, поводом ове
скромне молбе, молим вас да примите изразе мога
најдубљег поштовања и изразе моје вјечите захвал-
ности.
Никодин ЈАЊУШЕВИЋ
архимандрит црногорски“
приредио: НЕБОЈША ЧАГОРОВИЋ
превод: Зорка КОВАЧЕВИЋ
Др Ђоко Д. Пејовић у књизи ЦРНА ГОРА
У ДОБА ПЕТРА I и ПЕТРА II (Београд, 1981, 125),
пише: ”Нестанком Пећке патријаршије, Цетињска
митрополија постала је фактички самостална, а
лијену АУТОКЕФАЛНОСТ прећутно је признала и
Цариградска патријаршија. „
Проф. др Бранко Павићевић, у књизи ДА-
НИЛО I ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ (Књижевне новине,
Београд 1990, 444), записао је: „На челу Цетињске
митрополије налазио се владика Никанор рукополо-
жен у Петрограду. Он је остао на челу Митрополије
само неколико година. Послије смрти књаза Дани-
ла разријешио га је дужности црногорски владар,
па је нови цетињски Владика поново рукоположен
у Русији, у Александроневској лаври. Православна
црква у Црној Гори је тада била потпуно АУТОКЕ-
ФАЛНА. „
Душан К. Петровић, у књизи УЈЕДИЊЕЊЕ
СРПСКЕ ЦРКВЕ И ОБНОВА ПАТРИЈАРШИЈЕ
(Београд, 1969. стр. 364) каже: „Свети архијерејски
Синод Цариградске патријаршије издао је одлуку
бр. 2056 којом се признаје проглашено уједињење
АУТОКЕФАЛНИХ цркава: Српске, Црногорске и
Карловачке, као и двију далматинских епархија...
Постојале су три АУТОКЕФАЛНЕ цркве: у Србији,
Црној Гори и Карловачка митрополија. „
Филип Радичевић, у књизи ПРАВОСЛАВ-
НА ЦРКВА У ЦРНОЈ ГОРИ (Просвјета, 1889. св.
л. , стр 322-7) записао је: „Православна наша црква,
 46
као АУТОКЕФАЛНА, независна је. Она се као таква
односи према руском Синоду, Цариградској и другим
патријаршијама, као и осталим аутокефалним црква-
ма. Све аутокефалне православне цркве признају не-
зависност Црногорске цркве свагда јој достављају
догађаје који се у појединим црквама збивају, као
нпр. кад који патријарх долази као поглавица на
управу своје цркве. „
Божо Михаиловић, калуђер, у књизи МИ-
ТРОПОЛИТ ПЕТАР I -СВЕТИ (Цетиње, 1973), запи-
сао је и ове редове: „Након четири године, на сами
Лучиндан (дан његове смрти), гроб митрополита Пе-
тра I је отворен. Нашавши његово тијело цјелокупно,
владика Петар II је истог дана једним штампаним
прогласом објавио тај догађај. Овај акт владике Пе-
тра II, поглавара онда САМОСТАЛНЕ православне
цркве у Црној Гори, сматра се и званичним актом
којим је митрополит Петар I канонизиран и уврштен
у ред светитеља... „
Поновимо и оно што је забиљежено у
ENCYCLOPEDIA BRITANICA (1910-1911 - XI
издање, одјељак о религији): „Црногорска црква
је АУТОКЕФАЛНА грана источно-православне
ЦРНОГОРСКИ МИТРОПОЛИТИ: ПРЕД НАРОДОМ И
БОГОМ
Из средњег вијека нема безболних путева
у модерно доба. Митске и митолошке мочваре, ако
и нијесу опасне за поезију, погубне су за реални (и)
друштвени живот и индивидуалну орјентацију, ако
изостане рационални, критички однос према свему
што је из њих израсло. У то смо се не једном увјерили,
у то нас увјерава, с много пакости, и наша олујна сва-
кодневица. Али пред тим сазнањем не застајемо само
ми; застајали су и наши преци. Застајали, понекад и
заостајали. И заостајање скупо плаћали.
Но више је, на овим просторима, било оних
који су, просуђујући вазда умножена искушења, тра-
жили излаз у царство слободе, мање оних што су оп-
тирали за небеско царство. Па и кад је ријеч о црно-
горским духовницима.
Попови као остали људи
У посљедње вријеме, или још боље: у
посљедње невријеме, сви који су настојали да негирају
или минимизирају црногорску историју, црногорску
културу, црногорску нацију и уопште црногорску ду-
ховност -прсимице су ишли на Црногорску цркву, на
њену мукотрпну, али и ослободилачки усмјеравану
повијест, на њену стварну и формалну аутокефал-
ност. И на све оне који су, трагајући за истином, от-
заједнице, а 1894. године је формално одбранила
своју независност против ревандикације руског Си-
нода. „
И НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА - српско-
хрватско-словеначка (1929) позната као Стојановићева
енциклопедија (др Станоје Стојановић), забиљежила
је и ово: „Када је 1766: Пећка патријаршија поново
укинута, Црногорска митрополија није подвлашћена
Цариградској патријаршији, као остали делови српске
цркве под турском влашћу, већ се ослонила на Руску
цркву која јој је признала АУТОКЕФАЛНОСТ.“
*
Надамо се да ће ови документи, односно
цитати из њих, бити довољно убједљиви да се и
они који то раније нијесу били, увјере у истину о
постојању аутокефалне ЦПЦ, на чијој рестаурацији
се ради, а први корак је учињен прошле недјеље на
Цетињу, када је Збор Црногораца за свог православ-
ног поглавара изабрао викарног епископа Антонија
Абрамовића.
(Монитор, 5.11.1993, стр. 44-45.)
(Приредио: Д. Б. )
кривали документа која свједоче о властитости, о
својој глави, о аутокефалности... Црне Горе, Црногор-
ске државе, Црногорске (православне) цркве, Црно-
горске културе... Разумије се, међу документима Има
и оних који не свједоче о љепоти и витештву Црного-
раца, већ и о њиховим слабостима, манама, па и зло-
чинима. И у прошлости и у садашњости. И сам Вук
Караџић, у свом чувеном дјелу MONTENEGRO UND
DIE MONTENEGRINER (1837), поред похвала Црно-
горцима, наводи и њихове мане, а пошто је констато-
вао да „Црногорска слобода и независност од Порте
није призната нити каквијем уговором обезбијеђена,
већ се онако сама од себе држи (!)“, стални рат који
Црногорци воде са „пограничнијем Турцима“, по
њему, не води се „ради каквог освајања... већ гото-
во једино ради убијања и пљачкања“! Вук каже и да
се црногорски попови „ни по чему не разликују од
осталијех људи“ (не носе браду, носе оружје, баве се
трговином; један свјештеник чак држи гостионицу на
Цетињу и сам служи госте!), а о вјери (закону) и ово:
„Вјера Црногорска (Грчка) јамачно је распрострта у
овијем крајевима у 9. стољећу, кад и међу осталијем
Србима и Бугарима“ („ЦРНА ГОРА И ЦРНОГОР-
ЦИ“, Цетиње 1975, превод др Голуб Добрашиновић).
 47
Сви црногорски епископи и владике
Црногорска православна црква, од
најранијих времена, а посебно од Балшића и
Црнојевића, имала је битног удјела у јачању држа-
ве (оне „феудалне“, али и оне која се, у XVI вијеку,
зачињала из обновљених „племенских заједница“), а
већ од почетка XVII вијека ставља се и на чело ос-
лободилачке борбе црногорскога народа. У том про-
цесу отпора потуђивању, покоравању, асимилирању и
превјеравању, незамјенљиву улогу имали су црногор-
ски митрополити, владике, и они „из раних племена“
и они прије њих, а посебно митрополити из династије
Петровић-ЊЕГОШ. (О црногорским владикама, епи-
скопима и митрополитима писали су многи; поме-
нимо само неке: Душан Вуксан, Григор Станојевић,
Ристо Ковијанић, Љубомир Дурковић-Јакшић, Јован
Радоњић, Данило Радојевић, Радослав Ротковић... )
За ову прилику навешћемо имена свих по-
знатих црногорских владика (епископа), према
спецификацији коју је за Енциклопедију Југославије
урадио др Ротковић. Прва православна епископија
основана је 1219. године на Превлаци, и од тада се
смањује утицај Барске надбискупије и предоминација
католичанства у Зети. У вријеме Балшића и
Црнојевића, сједиште Епископије се помјера „преко
Крајине ка Цетињу”, а послије Црнојевића „остају
митрополити као носиоци државног континуитета, уз
афирмацију општег збора Црногораца“. Од владике
Данила Петровића, митрополити су на челу црногор-
ске државе (с прекидом за вријеме кратке владавине
„лажнога цара“ Шћепана Малог, 1767-1774), а од када
је Црна Гора постала Књажевина (1852) „владике се
баве вјерским и донекле просвјетним питањима“. Ни
послије толико истраживања, још није могуће са-
ставити цјеловит именик црногорских (превлачких
и крајинских) епископа и (цетињских) митрополи-
та -владика, иако су то покушали и Нићифор Дучић
(1884) и Иларион Руварац и Душан Вуксан. Према
досадашњем сазнању, каталог црногорских владика
изгледа како слиједи:
1. ИЛАРИОН (1220-42); 2. ГЕРМАН (о
њему се зна само да је по реду био други); 3. НЕ-
ОФИТ (1250-70); 4. ЈЕВСТАТИЈЕ (1270-78); 5.
МИХАЈЛО I (?); 6. АНДРИЈА (?); 7. ЈОВАН (1293-
1305); 8. МИХАЈЛО II (1305-19); 9. ЈЕВТИМИЈЕ
(1405); 10. АРСЕНИЈЕ (1405-17); 11. ДАВИД (1324);
12. ТЕОДОСИЈЕ (прије 1446); 13. ЈОСИФ (1453);
14. ВИСАРИОН I (1482-85); 15. ПАХОМИЈЕ I
(1491); 16. ВАВИЛА (1493-95; помиње се у „Окто-
иху“, 1494); 17. ГЕРМАН (1520, којега је како наво-
ди Петар I, полазећи из Црне Горе - поставио Ђурђе
Црнојевић); 18. ПАВЛЕ (1530); 19. ВАСИЛИЈЕ I (био
на Охридском сабору, 1532); 20. НИКОДИМ (1540);
21. РОМИЛ (1540-59); 22. МАКАРИЈЕ (1560); 23.
РУВИМ (1561); 24. ПАХОМИЈЕ II (1569); 25. ГЕ-
РАСИМ (1575); 26. ВЕНИЈАМИН (1582-91); 27. РУ-
ВИМ II (1593-1636); 28. МАРДАРИЈЕ I (1636-1649
или 51); 29. ВИСАРИОН (1649); 30. МАРДАРИЈЕ
II КОРНЕЋАНИН (1659); 31. РУВИМ III (1673-
85); 32. ВИСАРИОН II БОРИЛОВИЋ- БАЈИЦА
(1685-92); 33. САВА (ТИЈЕ) I КАЛУЂЕРОВИЋ
-ОЧИНИЋ (1694-97); 34. ДАНИЛО ШЋЕПЧЕВ
ПЕТРОВИЋ (1697-1735, родоначелник династије
Петровић -Његош, која је владала Црном Гором све
до њеног нестанка 1918); (Владика Данило је поди-
гао нови Цетињски манастир, 1701, учврстио црно-
горско јединство „истрагом потурица“ и успоставио
везу са Русијом); 35. САВА ПЕТРОВИЋ (1735-81);
36. ВАСИЛИЈЕ ПЕТРОВИЋ (1750-66, коађутор Са-
вин, човјек велике енергије и далековидих државних
пројекција); 37. АРСЕНИЈЕ ПЛАМЕНАЦ (1781);
38. ПЕТАР I ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ (Свети Петар
Цетињски; 1782-1830; учврстио црногорску држа-
ву - побједама над Турцима, 1796, на Мартинићима
и Крусима, „Законодавним и уставним реформама“,
успјешним биткама против Наполеонове армаде); 39.
ПЕТАР II ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ (1830-51; велики фи-
лозоф и пјесник, вјешт државник, приближава Црну
Гору Европи); 40. НИКАНОР ЊЕГУШ (1858:60; први
владика који је, послије толико вјекова, вршио само
вјерску функцију); 41. ИЛАРИОН РОГАНОВИЋ
(1860-82); 42. ВИСАРИОН ЉУБИША (1882-85);
43. МИТРОФАН БАН (1885-1920). Митрофан бан
је посљедњи митрополит Аутокефалне црногорске
(православне) цркве, како се то изричито наглашава у
Станојевићевој Енциклопедији. Приликом прославе
25. годишњице архијерејске службе Митрофана Бана
(1910), упућене су му многе честитке, између оста-
лих и честитка Васељенског патријарха Јоакима III,
која гласи: „СРДАЧНО ПОЗДРАВЉАМО СРЕЋНИ
ЈУБИЛЕЈ ВАШЕ АРХИЈЕРЕЈСКЕ СЛУЖБЕ. ГО-
СПОД НЕКА ПОДАРИ ВАШЕМ ВИСОКОПРЕОС-
ВЕШТЕНСТВУ, СВЕТОЈ ЦРНОГОРСКОЈ ЦРКВИ,
БЛАГО ВЈЕРНОМ ГОСПОДАРУ И ПОБОЖНОМ
НАРОДУ ЦРНОГОРСКОМ -БЛАГЕ СВОЈЕ ДАРО-
ВЕ. ЦАРИГРАД - ФАНАР, 6. АПРИЛ 1910“. Такве
честитке поглавару Црногорске цркве упутиле су и
сестринске цркве православне -Руска и Српска.
Овдје, овом приликом, није сувишно навести
члан 1. Устава Светог Синода Црногорске цркве (30.
децембра 1903): АУТОКЕФАЛНА ПРАВОСЛАВНА
МИТРОПОЛИЈА У КЊАЖЕВИНИ ЦРНОЈ ГОРИ,
КАО ЧЛАН ЈЕДИНЕ СВЕТЕ, КАТОЛИЧАНСКЕ И
АПОСТОЛСКЕ ЦРКВЕ, КОЈОЈ ЈЕ ПАСТИРОНА-
ЧЕЛНИКИ ГЛАВА ГОСПОД И БОГ НАШ ИСУС
ХРИСТОС, ЧУВА И ОДРЖАВА ЈЕДИНСТВО У
ДОГМАТИМА И У КАНОНИЧКИМ УСТАНО-
 48
ВАМА СА СВИМА ДРУГИМА ПРАВОСЛАВ- „ПАКЛЕНА СЕ МРЕЖА РАЗАСТИРЕ. СТА-
НИМ, АУТОКЕФАЛНИМ ЦРКВАМА, И ОВО ЋЕ РИ СУ СЕ ЂАВОЛИ БОЈАЛИ КРСТА, А ДАНАШЊИ
ЈЕДИНСТВО ОНА ЧУВАТИ И ОДРЖАВАТИ ДО СЕ БОЈЕ СЛОБОДЕ“.
ВИЈЕКА. (Монитор, 5.11.1993.)
У писму Вуку Караџићу, 1847. Његош као да
је антиципирао наше вријеме, свједочећи истовреме- Сретен ПЕРОВИЋ
но о свом добу:

Нацрт устава црногорске државе из Гаете 1919.

Послије присаједињења Црне Горе Србији 1918. године велики број Црногораца је,
заједно са краљем Николом, нашао уточиште у Италији. Гаета је постала центар њиховог
политичког и војног дјеловања за поновно успостављање независне Црне Горе. Из такве
потребе је настао и нацрт новог устава који се у сачуваним фрагментима објављује
захваљујући труду проф. др Ника Татара из Торина
1. Да се позове Уставотворна скупштина, суверена народна власт, да се прогласи независна и
ослобођена од Србијанаца Црна Гора и да се именује привремени шеф државе (док се краљевска црногорска
породица не врати у земљу).
2. Уставотворна скупштина је састављена од представника нахија и градова Црне Горе. Могу да
учествују и Црногорци који моментално живе у иностранству.
3. Уставотворна скупштина треба да гарантује грађанину, сељаку, раднику право критике у погледу
државне администрације. Ниједан грађанин, заустављен од стране власти, не смије бити задржан без судске
одлуке. Изузетак чине оне особе које су ухваћене инфлагранти (на лицу мјеста. Рад и функције суда морају
радити у апсолутној самосталности.
4. Избори могу бити тајни и под строгом контролом партија и треба да буду вршени у апсолутној
политичкој равноправности и чистоћи.
5. Све религије су признате као државне, уколико нијесу противне државном поретку.
6. Све партије које се изјасне за самосталну Црну Гору су признате и равноправне. Сваком непријатељу
Црне Горе, или шпијуну биће суђено по закону и биће прогнан из Црне Горе.
7. Спољна политика Црна Горе треба да буде јединствена, независна и чувар интегритета своје
територије. Оваква политика треба да се придржава основног принципа:
а) Елиминисати стогодишње србијанске интриге против Црне Горе и Црногораца насљедника
Дукљана, Балшића и Црнојевића.
б) Сарађивати са свим народима без обзира на њихов унутрашњи социјални уређај.
ц) Поштовати све народе и религије, специјално црногорске муслимане који су цивилно и национал-
но црногорски организовани.
8. Основна пажња државе, као први предмет, је да се окрене велика пажња на мукотрпни ручни, тех-
нички и интелектуални рад у свим својим областима.
9. Приватна својина, плод рада, уштеда и насљеђе је загарантовано од државе. Оно не смије постати
рушилац физичке и моралне особине других људи, помоћу искоришћавања њиховог рада.
10. Службеник, радник или интелектуалац мора бити уписан у својем стручном синдикату и има
могућност да пређе из једног синдиката у други само онда када за то има услове: техничко-професионалне
11. Плате требају да буду такве да осигурају нормалне минималне потребе живота. Свако својим
радом и заслугама може повећати свој положај и плату. Треба помоћи задруге и сваку такву сличну заједницу
рада и нарочито помоћи приватне иницијативе које су корисне за друштво и за државу.
12. Црногорски народ треба да зна да своје вјековне тековине мора бранити данас, сјутра и увијек,
ослободити се сваког непријатеља а у првом реду издајника из Србије који су довели Црногорски народ до
моралне и материјалне мизерије.
Архив припремили: Н. Аџић и Б. Цимеша
 49
Саопитење за јавност,15.08.2012.г.
Ц П Ц НИЈЕ НЕВЛАДИНА ОРГАНИЗАЦИЈА НЕГО ЈЕ
ЦРКВА - ВЈЕРСКА ОРГАНИЗАЦИЈА /ЗАЈЕДНИЦА/
Црногорска православна црква је црква
- вјерска заједница. У складу са тијем обновљена
Црногорска православна црква је како то закон нала-
же извршила пријаву код надлежног државног органа
Републике Црне Горе код орг. јединице 15. број 8766/1
од 26.7.1995. године. На њену пријаву надлежни
државни орган, Министарство унутрашњих посло-
ва РЦГ, Центар безбједности Подгорица, Одјељење
безбједности Цетиње је под бројем 34-01/99-4357/1,
дана 17.01.2000 године на Цетињу издало Увјерење.
Увјерење има сљедећи текст:
„На основу члана 161 Закона о општем
управном поступку, Одјељење безбједности Цетиње,
на основу службене евиденције издаје
УВЈЕРЕЊЕ
Оснивање вјерске заједнице Црногорска пра-
вославна црква са сједиштем на Цетињу, Груда бб,
пријављено је Одјељењу безбједности Цетиње, са-
гласне члану 2. Закона о правном положају вјерских
заједница“.
На основу цитираног Закона о правном
положају вјерских заједница („Сл. лист СРЦР“, бр.
9/77, 26/77, 29/89, 39/89) Ц П Ц је даље заокружи-
ла свој правни статус, пуни легалитет и легити-
митет, па јој је Републички завод за статистику као
вјерској заједници - цркви издао РЈР, Обавјештење
о разврставању број 07-12/4357-1 од 10.10.2005.
г. којим је ЦПЦ разврстана у дјелатност вјерских
организација са шифром подгрупе 91310.
Исти овај поступак важи и за све остале
цркве и вјерске заједнице у Црној Гори.
На основу члана 2. Закона о правном положају
вјерских заједница и на основу већ цитираних бројева
Сл. листа СРЦГ те Сл. листа РЦГ број 27/94 и 36/03,
МУП ЦГ Сектор за управне унутрашње послове је
дана 14.04.2011. г. под 03 Бр. 051/11-7320/1 је издао
ПОТВРДУ којом се потврђује да је ЦПЦ пријављена
код надлежног органа на основу члана 2. Закона о
правном положају вјерских заједница, под евиден-
ционим бројем 34/01/99-4357/1. Потврду је потписао
помоћник министра господин Осман Субашић.
Као што се из изложеног види и да закључити,
вјерске заједнице и цркве се не региструју код државе
која би им у том случају била оснивач, већ се само код
ње пријављују, односно, пријављују своје постојање
чиме их државна власт евидентира констатујући
њихову пријаву у регистар надлежног државног ор-
гана.
За разлику од цркава и вјерских заједница,
невладине организације (НВО-и) и невладина
удружења (НУ) се оснивају оснивачким скупштина-
ма чланова-оснивача, заинтересованих грађана, те на
основу записника са оснивачке скупштине, пријаве,
тј. захтјева, статута као и списка чланова оснивача
пријављују се за регистрацију, раније код Мини-
старства правде а сада према важећим законским
прописима код МУП-а. Надлежно Министарство
правде (а сада МУП) вршило је њихов упис, односно
регистрацију на основу члана 13 Закона о невлади-
ним организацијама (Сл. лист РЦГ 27/99, а касније и
30/02) о чему им је издавало рјешење о регистрацији.
Тако су НВО-и стицали правни субјективитет, легали-
тет и легитимитет који им је верификован рјешењем
Министарства правде а сада МУП-а. На основу тог
рјешења НВО-и су добијали од Завода за статисти-
ку своју шифру дјелатности која се разликује од
шифре-подшифре вјерских организација. На основу
свега изложеног доказано је да вјерска организација-
црква, у овом случају Црногорска православна
црква, није невладина организација и са невладиним
организацијама и удружењима нема никаквих додир-
них тачака и сличности.
Подсјећамо црногорску власт од врха до дна
и све институције у земљи да је више пута до сада
нетачно у јавности приказиван законити статус ЦПЦ,
те да се са њиме не може манипулисати.
МИТРОПОЛИТ МИХАИЛО
Саопштење за јавност, 4.09.2012.г.
ЦРКВЕНИ ОДБОД ЦПЦ
ДАНИЛОВГРАД ТРАЖИ
ОТВАРАЊЕ ЦРКАВА
Црквена општина Ц П Ц Даниловград
предвођена својом петочланом делегацијом,
захтјевом подржаним са хиљаду потписа грађана
тражи да се свe цркве и манастири са територије
даниловградске општине врате у власништ-
во државе Црне Горе и уступе на коришћење
Црногорској православној цркви.
У најскорије вријеме тражиће да се цркве
и манастири којима управља СПЦ у Црној Гори
отворе за богослужења свјештенству и вјерницима
Црногорске православне цркве, односно, да се
сви Божји храмови отворе до државног коначног
рјешења питања власништва над црквеном имови-
ном у Црној Гори.
У наредном периоду Ц П Ц ће заказивати
Богослужења у црквама и манастирима.
ИЗ КАНЦЕЛАРИЈЕ ЦПЦ
50
51
 52
ВЈЕРСКИ ТУРИЗАМ У ЦРНОЈ ГОРИ
1. Коме иду паре од посјетилаца?
Власт није у стању да успостави суверени-
тет над београдском патријаршијом да би је подвргла
црногорским законима. Па су и приходи од вјерског
туризма ван домашаја инспекција које се и не усуђују
да изврше било какву врсту контроле унутар ове
превасходно трговачко-политичко-обавјештајене
организације. Острог је прошле године имао више
од милион посјетилаца који су му оставили преко 50
милиона еура милодара. Тај новац је уложен у пен-
зиони фонд републике Српске, одржавање београд-
ске патријаршије, дјелатност уперену против црно-
горског уставног поретка и у изградњу пословних
објеката у земљи и вани.
2. како увести више реда у овој области?
Ред није могуће увести све док цркве и мана-
стири обитавају ван правног и сваког другог надзора
администрације. Зато је нужна узакоњена политичка
воља власти и моћ која из ње пристиче да би се на-
метнула сваком субјекту на државној територији, по-
себно страном и непријатељском, као што је Српска
црква. Као правни основ из кога происходи рјешење
овог питања, у Скупштини треба укинути Алексан-
дров акт о уједињењу Цркава из 1920 године, а по-
том државним инструментима привести ју познанију
права.
3. Укратко о пројекту који сте радили са
Министарством културе?
Снимио сам документарни филм о
девастацији црквене баштине која се налази у стању
које се тешко може описати другим ријечима, сем
као убијање наше културе. Свјесно, организовано
и намјерно је извршено поништење свих особених
вриједности наше културне баштине због којих и
јесмо народ. Намећу нам се туђи симболи - Грачани-
ца, Дечани и свети Сава - у којима се не препознајемо.
Тим симболима покушавају да нам усаде српски дух
и одроде нас од црногорских коријена. Отимају нам
Реаговање у поводу текстова објављених електронским и писаним медијима од 8. 08. 2012. год.
СРПСКИ ГРАФИТИ ЗЛА И МРЖЊЕ
У поводу немилих, кроз пар деценија увијек
изнова виђених провокација и перманентних поку-
шаја нарушавања међуетничког и међувјерског скла-
да у Црној Гори, Црногорска Православна Црква, као
освједочени гарант те толеранције, даје сљедеће сао-
пштење:
Општепозната је чињеница да је изградња
„цркве“ на Румији озбиљно нарушила вишевјековни
међунационални и међувјерски склад, а она би тре-
бала бити јасна посебно црквеним људима и полити-
чарима, јер једини логички закључак да се „црква“ са
таквим злим наумом и подигла.
Инсистирајући да се ова тзв. црква уклони са
Румије, о чему је Влада Црне Горе и донијела право-
снажну одлуку, Црногорска Православна Црква је
недвосмислено исказала став, по коме би овај чин по-
могао да се међунационални и међувјерски односи
покретну баштину и дрепонују је у музеју СПЦ у Бе-
ограду и врше намјерне грађевинске и фрескописне
интервенције којима се уништавају оне вриједности
које су депозити нашег повјесног памћења.
4. Колико је црква и манастира у влас-
ништву ЦПЦ?
Само капела у владичанском Двору на
Цетињу. Никада ниједна црква, дакле, ни Црногор-
ска а камо ли Српска нијесу били власници црквене
имовине. Цркве и манастири су увијек били у влас-
ништву села, братстава, племена и државе. Однедав-
но дио њих је преписан на београдску патријаршију.
Ми смо покренули спорове да се власнички врате у
правобитно стање. Али трпимо опструкцију и судо-
ва и полиције и администације који одбијају да ово
питање ријеше у корист државе зато што их Српска
црква корумпира острошким новцем.
5. Како би ви ријешили питање вјерског
турима у црној Гори?
Једним актом Скупштине сву црквену по-
кретну и непокретну имовину треба ставити под
управу државе. А онда омогућити и Црногорској и
Српској цркви да служе у њима до коначног рјешења
црногорског црквеног питања. На концу, у државну
касу би се од вјерског туризма сливало годишње не-
колико десетина милиона еура. Уколико то не уради-
мо, и новац зарађен у нашим светињама не буде на
располагању нашој земљи, него се за таман толико
средстава колико се приходује од вјерског туризма
сваке године наставимо задуживати, пријети нам
дужничко ропство и пропаст. И то на задовољство бе-
оградске патријаршије, нашег највећег непријатеље
који новцем зарађеним у нашим светињама подржа-
ва бањалучки и београдски режим и још финансира
нашу пропаст.
ПОДПРЕДСЈЕДНИК САВЈЕТА
МИТРОПОЛИЈЕ ЦПЦ
Стево Вучинић
поврате у некадашње хармонично стање.
Ако имамо у виду чињеницу да графити ис-
писани на овој жељезној грађевини, имају исту пору-
ку и зли наум, као и подизање „цркве“ онда не треба
бити далековид па закључити двије битне ствари:
• Кривца за ово непочинство треба тражи-
ти на релацији између двије зле намјере: графита и
намјере подизања „цркве“;
• Друга ствар се састоји у чињеници да ће се
слични атаци увијек понављати у периодима када то
некоме политикантски буде потребно, па се намеће
као неопходност што хитније спровођење Одлуке
Владе о уклањању овог свједочанства зла и злих вре-
мена са врха Румије.
Митрополит ЦПЦ
+ Михаило
 53
ИМПЕРИЈАЛНИ ДЕФЕКТ СРПСКЕ НАЦИЈЕ КАО(СВЕ)
СРПСТВА ТЕШКО ИЗВИДАНА ”ИСТОРИЈСКА ТРАЈНИЦА”
Све(то)српство, односно империјално
српство је трајница (константа) српскога злонаума
и његовога ”традиционално лошег одношења пре ма
Црној Гори и Црногорцима” до њихове народ(нос)
но-националне истраге кроз посрбичавање.
Самоконституисање трајнога иманент-
ног империјалнога дефекта српске нације, свето-
савским кандилом освјештанога и обештаног, као
њезине тешко извидане историјске трајнице (а
не ”нације з грјешком”), запо чиње са процесом ре-
троспективога и ретроградног изопачавања зачете
”свјетско-националне ослободилачке историје” у ре-
минисцентно обнављање средњовјековне ”свјетско-
имеперијалне историје”, тј са немоћним бирокра
тским кочењем, недовршавањем, претварањем и
пресмјеравањем српскога национално-ослободи-
лачкога покрета (српскијех устанака) и његове на-
ционалне идеологије у проширење српске државе
освајањем јужнословенскијех и осталијех околних
народа кроз процес хатишерифско-аутономашкога
претварања (замјене) распадајућега Турског царства
(”Славена турских”) у обновљено и прошире но
Српско царство. Српска национална идеологија 19.
ст. преобраћала, заправо, изопачавала се у држав-
ну политику. Идеологију тога национално-осло-
бодилачкога покрета није формулисала разијено
грађанство, које није било ни у Србији ни у Црној
Гори поготово. Њу је формулисао и разрађивао
државно-полицијски стожер или бирократска елита.
Тога ради је национална идеологија српске држа-
ве имала карактер државно-бирократске политике
књажевине Србије. Ње(зи)н исход је стога и поли-
тичко (све)српство као вељесрпство, империјално
српство. Све је то уобличено у другом држа вном
(али тајном) свеср пском програму – Начертанију
(1844) компила тора и преиначитеља Илије Гараша-
нина. Начертанијевско српство је очито и нескр(ов)
ито импери јално (освајачко) свесрпство, односно
вељесрпство. Његово ”српство стоји под заштитом
светог историјског права” обнавља ња седњовјеко
вног Српског (Душановог) царства. Ово и поред
тога што Начертаније затиче, користи и признаје
терминологију и појмовник околних, јужносло
венскијех (прије свега православних) народа које
програмски (х)оће да припоји (приљуби) Србији. То
ујед(и)њење (присаједињење) са Србијом остварује
се (и) разгранатом агентурном мрежом у свијем
тијем народи ма по главном начертанијевском ”на-
челу јединства народа” и њиховим ”сравњивањем са
српским народом”.
”Комунистичко српство” друге Југославије,
које се рутинерски преноси све до данас, суш-
то је идеолошко-политички компромис са начер-
та нијевско-карађорђевићевским свесрпством као
вељесрпством. Та(ј) компромис и ”измиритељство”
у ”империјалном српству и јединству” оства рен је
тијем што је Црногорце одликовао ”националним ор-
деном (све)ср пства” по узору на руско (царско) све-
руство.
СПЦ ОД НАСТАЊА ИНДОКТРИНИРА
ИМПЕРИЈАЛНО (СВЕ)СРПСТВО И
ПОСРБИЧЕЊЕ ЦРНОГОРАЦА
Тврдити да српска православна црква, још
од настанка Пећке патријаршије, није извана ин-
доктринирала тзв. српство и посрбичење Црногора
ца кроз своје империјалне црквене и држане про-
граме до фалсификата, исто је као кад би се и данас
тврдило да актуелна Српска православна црква не
проповиједа као институција ”империјално српство”
и посрбичење Црногораца.
СПЦ (у ЦГ) је од својега настанка до
данас, по основној својој инштитуционалој и
организационој побуди и науму битно свјетовног и
то вељедржавно-националног карактера, дакле, не-
божничка, усредсређена на порицање и ништење
православнијех народа који су под ње(зи)ном јурисди
кцијом са задатком њиховога посрбичења у ”један
једи(нстве)ни право славни, светосавски, све(то)
српски народ” тзв. српство које се, наводно, не може
раздвајати ни национално, ни црквено-вјерски, ни
државно, како је то уочи пописа становништва 2011.
проповиједао патријрх свесрпски Иринеј, заклињући
све православне вернике СПЦ да се изјасне као на-
ционални Срби који зборе језиком (све)српства.
То је ње(зи)н званични став као институ ције (по
њезином Уставу) који јој и данас даје ”право” да
званично, без зазора, зебње и поćљедица, крши
неотуђиво грађанско и људско право Црногораца
на национално постојање и признање, а да правни
систем Црне Горе и суверена држава немају прав-
них мјера против тога или неће или не могу да их
примијене по началу владавине права. У чему је,
онда, разлика између таквога стања и оног у првој
Југославији?! Да нема овога суштинскога проблема,
односно ”историјске трајнице”, као инхере нтног
дефекта Цркве (све)српства, знатно и у битном би
олакшало остала питања: имена, јединствене пра-
вославне цркве у Црној Гори, односа СПЦ и ЦПЦ,
њихове подвојености и антагонизма који се управо
стално поџиже реченом свјетовном, државно-на-
 54
ционаланом, небожичком побудом СПЦ и ње(зи)
нога империјалног (све)српства. Но, за такво нешто
нужден је, још не започети, процес денацификације
СПЦ и српскога друштва, идеологије свесрпства који
се јавно оспорава инверзивно изопачењем система
врије дности: ”угрожавањем (све)српства” (заправо
вељесрпства), ”изазивањем нових подјела”, наво-
дним ”црногорскијем национализмом” и(ли) неопте-
ре ћеношћу црногорским идентитетским питањима,
што је битно ”стављање иза завјесе”, а једанак ”одш-
кринута врата” свесрпству.
То није (само) коегезистенција српске и
осталијех нација у Црној Гори, ни (само) признање
затеченог стања српске нације као измишљене, н(ег)о
статус империјалнога (све)српства као вељесрпства
и настављање посрбичавања Црнгораца, њихове ду-
ховне и национе реокупације.
Сретен Зековић

ЊЕГОШ И ДИМИТРИЈЕ
Поштовани пријатељи,
У овом простору, на овом мјесту, свака је
ријеч тестаментарно обавезујућа. Обавезујућа је
књига о којој говоримо - МИСТЕРИЈУМ ЛУЧЕ МИ-
КРОКОЗМА, тема којом се књига бави, и аутор који
ју је написао.
Обавезујући су обојица.
Тешко је њихове величине и односе свести
у временске границе и о њима у тим границама го-
ворити.
Обојица су ванвремени.
Обојица мистици. С теретом метафизичке
сјенке - која лебди над њима, и у њима.
МЕТАФИЗИКА ЈЕ ЊИХОВ ОРЕОЛ.
Обојица имају своје идентитете, а то значи
да свему чега се дотакну, дају сопствене печате.
И један и други носе велики дар, али и про-
клетство.
Што год дотакну, задобија њихову
препознатљивост. Постаје њихово и опште.
Присутни су подједнако и у времену и у
вјечности.
Када би Његош био у прилици да види оно
што Димитрије ради (а он то из неког кутка васељене
гледа својим оком!), био би фасциниран, као што је
фасцинира био оном Рафаеловом сликом коју је ви-
дио, приликом посјете Италији, а након чега је и за-
писао: „А више свега ми стоји и сјаје картина Ра-
фаелова ‚Преображеније“, као прелестна Даница Оних што од ноћи праве дан.
веселим лицем осветаљава грдне и мрачне клисуре Тешко је међу њима правити успоредбе. А
страшним громовима издробљене“... опет, сличности су различите и бројне. Овоплаћујући
Све њихово је речено до краја, све је за- велику тајну, они бивају тајна. У свим временима и
окружена. Код Његоша ријечима, код Димитрија и на свим просторима.
сликама и ријечима. Нема објашњења, допуна, фус- Миљеници Васељене. Од ње директно
нота. Све је јасно и разговијетно. Све има краткоћу и примају задатке.
јасноћу закона. Беспоговорни извршиоци.
Код њих нема прошлости, нема смрти. Стално на ивици свијетова.
Обојица крећу са истог извора, поља чисте Двије звијезде изнад цетињског неба које се
метафизике, гдје се роје идеје као искре божанстве- припомажу својим свјетлостима.
не, слиједећи своју звијезду. Крећу из својих микро- Крећући се пољем неизрецивог, које тражи
козма, али се сусрећу у макрокосмосу. Са снагом и да се огласи, постају гласови који се свуда чују. Све
визијама космократора.
 55
упијају и истовремено артикулишу.
Обојица читају књигу миробитну - таблице
душе.
Када се све ово зна, онда је сасвим природно
што је настао МИСТЕРИУМ ЛУЧЕ МИКРОКОЗМА,
велики циклус из кога говоре истине о животу, Богу,
човјеку, његовом паду, али и уздигнућу. О смрти и
васкресењу.
Са великом тремом сам се припремао за
ову тему. А себи сам задао велику тему: Његош И
Димитрије. На тренутак би ми се чинило да све што
запишем стоји, нема промашаја, било какве успоред-
бе да направимо. А онда, опет, све је било познато.
Шта ја ту могу да кажем? Чуо сам сопствени глас.
И баш у тренуцима тих мојих дилема,
а то је дан 21 овог мјесеца, око 18 часова звао ме
Јеврем Брковић, из Подгорице. На његово питање:
шта радим, одговорио сам: покушавам да конци-
пирам текст о Димитрију и Његошу. „Е, због тога
те зовем“, рекао је: „Ја сам готово све прочитао
што је о Његошу написано. Димитријева књига је
непроцјењив допринос његошологији. С овом књигом
Димитрије је ушао у поље заумног, откривајући нам
истине о Његошевом најинтимније бићу. Мало ко је,
или нико до сада, осликао изнутра Његоша, као што
је то учинио Димитрије“.
О књизи ЛУЧА ЊЕГОШЕВЕ НОЋи може се
много писати. Инспиративна је и даје простор и за
писање и за размишљање. Намјерно сам изоставио
њена тумачења. Из страха да је, препричавањем и
тумачењем, могу обесмислити. Убити њену изворну
љепоту. Пореметити њене енергије. Њену звјездану
јасноћу. И јасне поруке.
ФРАГМЕТИ МОЗАИКА ОЧУЂАВАЊА И ОНЕОБИЧАВАЊА
СВИЈЕТА
Књигом кратких проза „Изабране приче
и Tommy мој пријатељ“ Сретен Вујовић наставља
своје пјесничке текстове „Запис из егзила“ и „Књигу
постања“ и иноваторско-инвенторске експери-
менте у којима пјесма настаје као фуснота прича и
интерполирања прозних у пјесничке структуре и об-
рнуто. Аутентичност овог књижевног изума својом
дјелотворношћу, естетичношћу и поетичношћу
постају узором, обрасцем и моментом угледања у
савременој црногорској литератури. „Изабране при-
че....“ су отуда својеврсна надградња његовог опуса
поетске и рефлексивне прозе и проширивање грани-
ца поетике и естетике белетре монтенегрине.
Бјежећи од замора историје и једностраности
њених побједничких заноса, епике и трагике пи-
сац нас тематско-мотивски ситуира у садашњост
која слави модерност и постмодерност. Лоцира нас
Природно је било, рачунајући на прст
цетињске судбине, очекивати једну овакву књигу
од потомка оног који је саградио на Цетињу прву
кућу, камни кулу, од потомка попа Лаза Јабучанина
Поповића, који је са Његошем био у присним одно-
сима, мијењајући и нека земаљска добра, о чему
свједочи и документ потписан Његошевом руком, а
који је у посједу аутора ове књиге.
И тај уговор, та тапија на земљу, тај руко-
пис и тај потпис, сада већ имају своју вјечност, своја
озрачја... И значења. Нити су то обична слова, нити је
то обични докуменат. Та тапија има небеског у себи.
Таквом је доживљава аутор МИСТЕРИУМА.
Средишњи дио ове књиге, насловљен као
Догађај, говори о врховном мистерију који су до-
такли обојица. О идеји стварања, тој божанственој
искри, о њеном оваплоћењу у Дјело.
Ту, опет, обојица судјелују у врховној
алхемији стварања. Гдје се велике истине овога
свијета претачу у трајну мистерију, а мисли у Камен
мудрости, који је непропадљив.
Озрачени ватрама пакла, које је у том про-
стору немогуће избјећи, са звјезданим жигом на
челу, они разговарају равноправно. НА једино њима
дохватљивој и могућој разини.
Д не могу један без другога, свједочи њихово
дјело, ова ноћ, Цетиње и звијезде. И небо које их је
одабрало, надахнуло и даровало. И сам Његош који
нас нагледа, у овој ноћи, из неког кутка бескрајне
васељене.
Castel Nuovo, 25. август 2012.
Мираш Мартиновић
Говор на промоцији књиге
фрагментаризацијом простора мјером времена без
времена, мјером вјечности достижући коте универ-
залног као превазилажења несавршене искључиве
садашњости. Фрагментаризација појединачних
субјеката овремењавањем се овјековјечава у контек-
сту нефабуларности ових прозних структура. Суочен
са симулакрумом савременог човјека и свијета ме-
гатронског и глобалистичког доба, писац деструира
стварност сведену на крајње изредуковани тоталитет
постварених људи – објеката којима је вријеме као
историја дала улогу клонова, строго контролисаних
бића у циркусу који носи име „experimenthum mundi“.
Писац се не мири са таквом дезалијенацијом и злоу-
потребом човјека одузете душе, духа и свијести. Зато
он човјеку хоће да врати духовне валере, моћ чудот-
ворства, машту, осмисли и оплемени егзистенцију
изводећи је из контекста симулакрума. То подстиче
 56
активирањем људске свијести и подсвијести, маш-
те и сањарија, креирајући „нови свијет“ смисленије
стварности поетиком магнетизма рефлексивне ли-
ричности и магнетизма надреалне реалности. Наши
велики, претходници у умјетности и науци су кон-
ституисали глобални поредак и бавећи се великим
темама конструисали комплексну слику свијета
остављајући нам, својем потомству, царство фраг-
мента у временско-просторном континуму. Свјестан
тога, одбацујући улогу савременог писца као мрава,
предстинираног да у лабораторији прерађује дери-
вате античких, ренесансних и класичних великана
овај наш писац тражи и проналази вјечност у тре-
нутку, сучељава вријеме и вјечност, интерполира
временске равни и уграђује их једну у другу. Он не
описује, зато, него пише, не објашњава него откри-
ва, одбацује екстериоризацију и врши интерзирање
(поунутрашњење) свијета својих књижевних ликова
и садржаја. У његовој периодизацији године нијесу
инструмент времена већ мјера обичне људске слабо-
сти. Замах нас приближава Тајни, Јединој вјечности
у Животу. („Увод у непостојање“). „Неко вријеме је
само оивичен простор у коме се дешава Бивство“
(„Извод из књиге Несталих“). У њему лута неки чу-
дак који је могао бити Лео и нека од његових сјенки.
(исто). Пишчеви јунаци знају да лете (Прича о
изгубљеном ђетету) или су то легенде попут „Леген-
де о Народу с оне стране, поклоницима Бога у Себи,
чије се Јество чува у усменом предању, а тврди се да
као такви више и не постоје, благодарећи Религији је са прозора једне палате погрдно пропратио, нека
чије су постали жртве“ (исто). се претвориш у камен као што је твоје срце“. Cecco
Пишчева организација мишљења је d’Ascoli бива жив спаљен. Данте је ту да цитатно
дијалошка. Монолошки ексурс и епска трагичност поентира „ако не оставиш за собом правила своје
код Вујовића су одбачени у име вишег и сложенијег врлине, бићеш ухваћен као глупан у смоли“. У тим
система конструкције дискурса. Овај писац не преседеима се налази један од кључева и садржаја
исповиједа, већ приповиједа. Не користи дескрипцију пишчевог књижевног обрасца, његова белетристичка
већ креацију, не даје општи већ појединачни алхемија која га попут хиспаноамеричких прозаиста
доживљај свијета. У његовим прозама социологија ситуира у истински релевантан артистички контекст
литературарности уступила је мјесто психологији и достигнутог универзалног и модерног, поетизованог
(архе) памћењу у подсвјесној Слојевитости. и метапоетизованог, креативног и естетског. Вујовић
Интертекстуалност је битно одређење овог поумјетничава и свијет и саму литературу.
фрагментизованог мозаика енигматичне слике Свијет је, на несрећу, стваран. Овај знаме-
могуће стварности. нити став темељна је порука ауторове визије свијета,
Цитатност интензивира аргументацију ауто- човјека и мишљења. Надреална реалност егзистира у
рове харизматичне спаситељске конструктивности. времену без времена, у ванвремености, у вјечности.
Потврђује то убједљиво сторија „Вјерници љубави“. Отуда етаблираност интерполираних временских
„Cecco d’Ascoli, пјесник и астролог је, према легенди, равни приповиједања. Темпорално је изокренуто.
за једну ноћ саградио предиван камени мост... Млади Свијет ауторових ликова живи будућу прошлост.
Ф. Петрарка, одајући признање својем учитељу, каже Идући у сусрет проспектабилности креће се и уна-
да је само он на земљи достојан виђети искуства зад као у Ајнштајновим рукавцима кретања кроз
вјечне свјетлости. Дантеов пријатељ и сабрат секте, вријеме. Из времена које има обрнут ток ваља се пре-
Федели д’Аморе бива осуђен од инквизиције због образити у коначност. Са ауторовом теоријом време-
бављења црном магијом. На дан када су га спрово- на као вјечности кореспондира његово одређење за
дили до губилишта обратио се свјештенику који га духовно. Духовно и вјечно су круцијалне димензије
 57
ауторове верзије очуђавања и онеобичавања Свијета.
Заборави и кад си рођен и све заборави. Увијек из-
нова заборављај и буди „простор тестамент је његов“
у прози „Извод из књиге несталих“. Мисао Ван себе
такође заборавља и ствара вјечно нову празнину, у
којој се налази пишчева формула опросторавања да
се у њу усели вјечно ново сазнање, нова снага мис-
ли ван себе. Она не припада ником, а црпити је могу
само најупорнији. Из ове дијалектике времена и про-
стора, из надреалне стварности, из магичне фанта-
стике, из свијета симулакрума писац нас изводи и ху-
морно лијечи монодрамом „Томмy мој пријатељ“, на
крају. Она је ту да потврди оно већ речено свијет је,
на несрећу, стваран. Јер само у свијету човјек је нижи
од животиње. Од својег симбола вјечног пријатеља.
И ту се затвара круг који је аутор антиципирао још на
почетку своје поетике у „Безглавом колу“. Ту се крије
и једна од одгонетки ауторове загонетке свијета. Про-
шлост се не смије. У прошлости (историји) нећемо
пронаћи љековити смијех. А писац као медиг наших
обољелих душа хоће да пронађе дјелотворну траву
и видарством оздрави угрожену људску менталност.
И пронашао је дијагностички и поетолошки у лику
Tommya нашег пријатеља преко којег нам плач над
судбином и историјом супституише чудотворним
смијехом као универзалним лијеком и терапијом ван-
времене клиничке апотеке.
Борислав Цимеша

ПОЕТОЗОФЕМЕ КРИСТАЛИЗОВАНОГ ПОЕТСКОГ

КОСМИЗМА
Пјесме без душе, и кад су пјесме музике времену, човјеку, историји и самоубилачком лету
и беспријекорне форме, само су љуска без језгра, ласте као симбола слободе посмртни је оглас нашој
игра ријечи, варалице ума и ува. И не долазе до предестинацији по којој сви смо дугорочно мртви. И
срца, јер нијесу из срца ни изашле. Оне су лијек злу у нама, у историји и времену пред којим се убија
бонику, приправљен од трава без моћи, чијој моћи ласта и слобода.
вјерују празновјерица и празновјерје. Пјесме симу- Траг од краја је нови, други правац и смјер,
лакрума немају извор ни у логосу ни у срцу. Мода којим се све враћа на почетак. Смрт ласте је симбо-
у пјесништву убија пјесму. Трка за узорима, ауто-
ритетима и туђим оставља без осмијеха и сузе које
рађа пјесма оćећаја. Пјесма вјечитом леду, онога што
није видио никад снијег, пјесма је ладних и умрлих
оćећаја. То је маштаније из вилењачких прича у које
вјерује само инфантилитет. Рана је то на организму
младог књижевног књажевства на путу у његов крај.
Њој нема живота нако у смрти. И кад је рођена мртва
је била. Реанимирати је не могу вилинске чаролије,
ни музичке и језичке дражи, ни сва виртуозн ост којој
прибјегавају они без срца, оригиналности и ствара-
лачких душевних моћи. Нема пјесме ако није узавре-
ла из душе, крви и живота.
Пјесма је тамо ђе се самоостварује ова
тријада: душа, крв, живот као логос. Таква је упра-
во пјесма „Наспрам Локанде“ својеврсни манифест
пјесничке књиге „Траг од краја“ Зорана Станојевића.
Вербално, семиотички и семантички пјеснички је то
реквијем једном духу, времену, менталитету, систему,
бићу, историји и самоубијству ласте пред свим тим.
То је читуља, ин мемориам, опроштајно слово крају
без краја. Вријеме не протиче него траје у бесконач-
ности. Исто као ријека која би се окаменила и стајала
вјечито. Или планина или сњегови.... Протицати
може само оно што се губи у простору и времену.
За вјечност нема мјеста, она траје непрекидно и без-
гранично. За њу нема времена јер је она безвремена
и ванвремена. У времену протичу, живе и пролазе,
само ограничено и пролазно. Станојевићева читуља
 58
личка најава тог почетка, тог рађања пута нове об-
нове која ће имати, наслућујемо то, поново траг од
краја и свој већ чини нам се, виђени почетак. У овој
пјесничкој творевини као и у пјесниковом дјелу које
стоји пред нама као наизглед лежерни, а по дубини и
суштини непретенциозни споменик пјесничког кос-
мизма синергички се сусријећу и прожимају двије
поетозофеме, траг и крај.
У њима је синергички кристализова-
на нова оćећајност и смисленост или бесмисле-
ност понављања истог: „Ријечи ничему не сличе!
Промијени бол“. У овим лозинкама и шифрарнику
другог пута је пут којим само пјесник зна ићи. „Дру-
ги је смисао ходања/у даљини из даљине/ између
свијећа/ и узрока свијета.“
„Средиште познаје суштину немоћи“ (Завр-
шетак трага).
За пјесника „почетак завршава/други поче-
так“. Остаје недовршеност. Пјесник трага за трагови-
ма реконструишући смислове.
Реконструкцијом проналази једнакост изно-
ва и оправдања која воде до новог почетка у трагању
за траговима. Храм је удаљен од короте. Ваља покре-
нути празнину док трагају сви, и врлине, и студени и
вјетар, а „брод зараста при молу“.
И док је „Траг од краја 2012“, оно чега нема
јер га је „вода одронила“, „Траг“ носи „Прећутане
ријечи/за будуће догађаје/ Невидљиво бешчујно/
Продуковање смисла.“
Пјесник вишезначно трага за многим, новим
и универзалним облицима живота. Трагајући не за
простором већ психограмом људске душе поставља
кључну поетозофему трага и краја: „И даље заједно/
Неказумијевајући се/ Што је живот још/“.
Ако живот нијесмо спознали и оćетили он
се дешава. И дешаваће се. Питање је када, ђе и како.
На ово „како“ пјесник нуди загонетке и одгонет-
ке својим пјесничким космосом испуњеним новом
оćећајношћу и рефлексивношћу савременог али и
универзалног промишљања стварања свијета.
Борислав Цимеша

УСПЈЕШНА МЕЂУДРЖАВНА САРАДЊА

Промоција Изабраних пјесама академика С. Перовића у Скопљу
У организацији Матице Македонске и Заједнице Црногорца у Републици Македонији 25.10. од-
ржана је промоција књиге „Изабраних пјесама“ академика Сретена Перовића под насловом „Њежна хар-
фа“.
О књизи је говорио Драган Митов Ђуровић.
Стихове је казивала Снежана Конеска Руси.
Сретен Перовић је иначе проглашен почасним грађанином града Скопља и добитник је највећег
одличја Златног жезла. Члан је ДАНУ, Црногорског ПЕН центра и Матице црногорске.
З. С.

„Вјерност као гријех“

Књига “Вјерност као гријех”, аутора Радова-
на Дамјановића посвећена је црногорском краљевском
официру Илији Јовичином Дамјановићу. То је књига
о човјеку који је потомству оставио своје име, јер је
домовину служио часно и некористољубиво да би на
правди бога страдао током рата, 1942 године.
Прије двије године, био сам у Лупу Цуцку
на парастос Крсту Поповићу. Над његовим гробом
у којем је сахрањен и његов син Никола ćетио сам
се да су 1991 године федералисти послали позив том
једином, тада живом Крстовом сину, да на Цетињу
присуствује научном скупу о његовом оцу. Одбио их
је називајући их именима недостојих људи, и њих
и оца. Непуних двадесет година након тога акта, на
темељу његове посљедње жеље, сахрањен је у исти
гроб са Крстом. Деведесет година требало је једној
знаменитој катунској породици, посвађаној око ве-
Пише: Стево Вучинић
ликих идеја црногорске слободе, јужнословенске
заједнице и социјализма да се међусобно измири,
нажалост, тек у гробу. Питам се, који је био смисао
њихове жртве. Одговарам, ако су умрли за црногор-
ске интересе, кад тад, доживјеће почаст од потомака
који ће дати смисао њиховој жртви, као што је то до-
живио и Илија Дамјановић овом књигом.
Писац је избјегао да у књизи излије осјећања
и учини је презасићеном емоцијама које нијесу до-
бар савезник у историографији. Веома прегледно
је изложио оновремене политичке прилике и војне
операције у балканским и Првом свјетском рату,
божићном устанку и међуратном комитском покрету
у којима је учествовао и капетан Илија Дамјановић.
Нећу прећерати нити исказати куртоазни став ако
констатујем да сам читајући књигу „Вјерност као
гријех“ био изненађен чињеницом да је књига, са
 59
историографског становишта уређена добро. Није
уобичајено да потомци пишу о прецима, а да та ли-
тература буде и научно утемељена и лишена при-
страсности. Међутим, на моје пријатно изненађење,
садржина књиге је подијељена у правој мјери између
описа Илијиног живота и дјела, његовог утицаја на
локална повјесна збивања и саме новије црногорске
повијести као такве у којој је учествовао.
Способност чињења зла никоме није
страна јер је она дио људске природе. Али зло, у
најнељудскијим облицима, неизбјежни је дио наше
културне традиције. Илија је погинуо почетком Дру-
гог свјетског рата као жртва безумних и сверепих
људи који су дјеловали на темељу идеје о заштити ау-
торитета комунистичке идеологије. Неприхватљиво
је да основ за било коју казну и било када буде за-
штита ауторитета неке идеологије или личности, па
ма како се звала. Својевремено, таквим пресудама
нанијета је штета осуђенима која се неможе надокна-
дити. У сваком случају, животни пут капетана Илије
Дамјановића, у неку руку је парадигма новије рат-
ЧАСТ ЈЕ НАГРАДА ЗА ВРЛИНУ
ЦРНОГОРСКО – ХРВАТСКО ПРИЈАТЕЉ-
СКО ДРУШТВО „ИВАН МАЖУРАНИЋ“ ЦЕТИЊЕ
СВЕЧАНА БЕСЕДА ПОВОДОМ 5 ГОДИНА
ОД СМРТИ ПРОФ. ДР ВОЈИСЛАВА НИКЧЕВИЋА,
АКАДЕМИКА ДАНУ
КРАЉЕВСКО ПОЗОРИШТЕ ЗЕТСКИ ДОМ,
ЦЕТИЊЕ, 30. ЈУН 2012.
Даме и господо,
Говорити о академику Војиславу Никчевићу
значи беседити о црногорском језику. Прича је то о и
родољубљу, знању и вољи. Тек једна од ових врлина
била је довољна да га учини великим.
Сматра се да се народ одриче својих слобода
и вриједности само ако је обманут; онда задивљују
критички дух, самосвијест и образовање које је проф.
Никчевић сачувао у тој колективној обмани. У црно-
горском језику тражио је мисао и карактер нације,
вјеровао је Томасу Ману када је рекао да се „Дух не-
ког језика најјасније огледа у његовим ријечима које
је немогуће превести“. Никчевић је примио позив
историје и мисија реформе језика је почела.
Најмоћнији савезник била му је наука. „На-
ука нам је обећала истину“ каже Ле Бон „али нам
никада није обећала нити мир, нити срећу“. Зато је
ерудицију академика Никчевића складно пратила
снага воље и вјере у оно што чини. Као сви истрајни
борци за ново и праведно имао је живот испуњен по-
лемикама, оспоравањима, расправама. Ипак, његова
блага нарав могла би бити разлог да га сврстамо у
не црногорске историје. Нажалост, у њу су ушли до
кољена газећи кроз крв својих потчињених које су у
борбама беспоштедно слали у смрт само комаданти
који су понекад чињели и злочине. Али не и њихови
погинули борци, ни жртве њихових злочина. Та не-
правда се мора исправити. Ова књига је томе добар
примјер.
Данас се нико више не сјећа људске патње
из времена Другог свјетског рата него памти и ве-
лича поратно друштво социјалне правде. Али је
наша обавеза да рехабилитујемо невино страдале
који су својевремено више вољели домовину него
она њих. Илија Дамјановић је био један од таквих.
Био оличење црногорског пркоса и слободарске
традиције у међуратној борби против београдске
тираније за слободу свог народа. Потомство му се
достојно одужило овом књигом. А наша је обавеза да
се на сличан начин одужимо свима који су ову земљу
вољели, бранили и гинули за њу као што је то чинио
капетан Илија.
НЕЛА САВКОВИЋ – ВУКЧЕВИЋ
оне људе који могу имати идејне противнике, али не
и личне непријатеље. На почетку каријере изабрао је
велики посао, рад на дисертацији „Млади Његош“.
Сачувао је Његоша од недостојних контекста, нена-
учних теза и фалсификата. Морао је да нам доказује
оно што смо интуитивно и сами осећали: Његош је
пјесник слободе и Његошева поетика је израз црно-
горског бића, а не разних лектира. „Борба непре-
стана“ наставља се за одбрану равноправности не-
гиранога нашег језика. Кренувши од најстаријих
домаћих записа и преламајући своја сазнања кроз
лингвистичке призме, црногорском језику Никчевић
је донио, како би Киш суптилно рекао, „милости
уобличења“ у правопису и граматици, дајући му
мјесто међу свјетским језицима. Затим је услиједио
рад на „Историји црногорске књижевности“. То је
оно дјело над чијом величином и значајем осјетите
благу несвјестицу или стручније речено Стенда-
лов синдром. То је онај коријен који доказује дуби-
ну наше културе. О прошлим вјековима проговорио
је страствени, посвећени истраживач свједочећи
и књигом и собом о богатој духовној ризници и
достојним настављачима. „Црногорски језик“, каже
Никчевић, “самоизражава црногорску књижевност у
властитоме повијесном ходу непоновљивом било ђе
друго, у историји било које друге литературе“. Проф.
Никчевић, у свом темељитом обрађивању црногор-
ске литерарне повијести, стигао је до тринаестог
вијека. Против своје смрт није могао, али се за жи-
вот црногорске ријечи безусловно изборио, не само
 60
дјелом, него и одабиром насљедника. Проницљиво и
одговорно предао је прометејски пламен др Аднану
Чиргићу, али на неки начин и свима нама, који смо
прије пет година осјетили тугу и губитак. Зато је моја
порука: не, морамо бити захвални творцу монтене-
Нова, 41. књига проф. Сретена Зековића
РЈЕЧНИК И ПОЈМОВНИК КОВАНИЦА
У издању Института за црногорск језик и
језикословље ”Војислав П. Никчевић” и Црногор-
скога културног круга на Цетињу иźљегла је нова,
41. књига проф. Сретена Зековића Мој језиковник -
рјечниковник и појмоковник на 197 страница класич-
ног формата (24 цм), тврде корице у боји. Рецензент
је др Аднан Чиргић.
Мој језиковник је оригиналан, у многоме раз-
личит од класичних рјечника, посебан рјечник аутор-
вих кованица, у духу црногорског језика, разврстан
по сљедећим поглављима:1. Ауторово твореницем
сложен(отво рен)ице и појмотворенице од наш(к)
ица, 2. Ауторове сложенотворенице, сложенотвор-
ни појмови, синтагме иформулације од наш(к)ица,
3. Ауторове сложенице, сложени појмови, синтаг-
ме и формулације од наш(к)ица, 4. Ауторове тво-
ренице сложенице, сложени појмови, синтагме и
формулације од туђица, 5. Полнорјечниковник и
полнопојмоковник или Рјечниковник и појкоковник
полности, 6. Преносни народни јавни и озваничава-
ни полно-изрази, 7. Преносни незванични и приват-
ни мушки полнозирази за жен(ск)у и њену врсницу,
8. Ретворице (запуштенице, изгнанице, избаченице,
потуђенице, простакнице које су вазда биле живо
присутне и данас у свакодневном црногорског го-
вору), 9. Ауторове вишезначнице помоћу заград(ни
цац)а и 10. Упућивање на проблеме, неодговарајуће
имен(т)овање, употребу и тумаћење неких ријечи и
појмова.
У Зековићевом рјечниковнику први пут се
дају сасвим оригинални полно-изрази.
Мимогредно наводимо само неке од Зекови-
ћевих кованица: полник-мушки полни орган, полни-
Нове књиге за примјер
НАСТАВАК РАНИЈЕ ЗАПОЧЕТЕ АКТИВНОСТИ
Енглески језик, као што је познато, темељ је
актуелног процеса глобализације. Њиме, у планетар-
ним омјерима, говори највећи број људи. У функцији
његове примјене је и недавно објављени „Енглеско-
црногорски поморски сликовни рјечник“ ауторице
Тонке Чарић, први те врсте у нас. Вођена науком да
визуелно објашњење поред језичког даје најбољи ре-
зултат, ауторица рјечника је и сликовно (графички) и
појмовно, дала објашњење сваке ријечи коју садржи
овај дргоцјени вокабулар. Подијељен на 11 поглавља
гристике, јер се то подразумијева, већ – морамо бити
вриједни на пољу монтенегристике.
Академик Војислав Никчевић није стварао
ради славе. Његов опус је отјелотворена врлина. А
„част је награда за врлину“, рекао би Цицерон.
ца-полничка –женски полни орган, поличити парити
(сексирати); сажимак – резиме, саштиво – контекст,
Дометак - афикс су (са) три (об)лика: предметак (пре-
фикс), наметак (суфикс) и уметак (инфикс); другачи-
ца – други (об)ллик нечега, варијанта; другоименкка
– итозначниа (синоним), истоименка – хомоним, на-
ш(к)ица – наша (домаша) ријеч (опозиција туђица);
умањеница – деминутив, умиљатица – хипокористик;
трајница – константа, посошити – подупријети (пода-
стрријети), простакница – вулгарица, усредиштен –
концентричан, зачедница – жена која је зачедила (тру-
дна, бређа); инофобија – страх од различитости, от-
порба – опозиција (опорба хрв. ); историологија – на-
ука о историји, Етн(ик)ологија – наука о етникумима,
монтенегр(ин)ологија -наука о ЦГ монтенегристика)
и тд.
Навешћи ишчипак (иćечак) из рецензије
за ову књигу др Аднана Чиргића: ”Главни наум ове
књиге је да отвори и ослободи алтернативе за пуно
ослобађање, осамостаљивање и самоуобличавање
посебног и изворног црногорскога језика и стварање
кованица у његовом духу. Пуна је нових творевина,
критичког је приступа и креативног стајалишта, па
ће највјероватније бити изазовна за лингвистичке
и уопште научне расправе и подстицајна за друге
ствараоце. У сваком случају, Мој језиковник је ориги-
нална и креативна новина у нашој лексикографији и
вриједан допринос језикословљу. Ово тим прије, ако
се има на уму да је ’Француска законом кажњавала
увођење туђица’ и да је Француска академија на-
ука и умјетности награђивала стварање кованица од
домаћега (француског) језика”.
Жарко Л. Ђуровић
овај рјечник искључиво у функцији представљања
одређеног појма па и најситнијих детаља даје и слике
односно ликовне приказе, ради лакшег разумијевања
и меморисања. На крају је абецедни индекс са озна-
ченим страницама и бројевима под којим се налазе
поједине ријечи и њихова практична употреба. Иако
чисто стручан, овај рјечник је примјер како треба об-
ликовати рјечнике страних ријечи.
Редакција Лучиндана
 61
ВИСОКИ ТУРИЗАМ
Високи туризам? Да, свакако, нужно и оба-
везно. Али, како и гдје - када је наше урбано-тури-
стичко ткиво проткано и помијешано са најмање
двије антагонистицке чињенице: то су луксузни
објекти и у њима богати, захтјевни и размажени “ви-
сокоплатежни” гости - раме уз раме са кредитном от-
платом дуга за породично брчкање у мору.
Касне педесете и ране шездесете… Црногор-
ски туризам “у пеленама”.
Неколико хотелчића на приморју: “Бока” у
Херцег Новом, “Славија” у Котору, повећа “Авала”
у Будви, затим тек отворени и убави “Свети Стефан”,
управо саграђени “Јужни Јадран” у Сутомору, не-
угледна спаваоница “Румија” у Бару и мини хотел
“Јадран” на улцињском брежуљку…То би, уз обиље
кампова, радничких и сличних одмаралишта у сти-
лу соц-реалистичке туристичке понуде, био, без-
мало, сав капитал илити “смјештајни ресурс” данас
недвојбено респектабилне туристичке дестинације
незване Црногорско приморје.
На сјеверу – могло се преспавати и понека
цркавица појести једино у колашинској “механи са
неколико кревета” званој “Планинар” и жабљачком,
назови хотелу, “Дурмитор”.
Ето, тиме се завршава тај опскурни списак
и утисак. Али, током друге половине шесте деценије
прошлог вијека, почиње замашнија градња, тиме
и масовнији позив и одзив савремених номада да
посјете земљу чији би садашњи слоган “wild beauty”
(дивља љепота) можда више одговарао тадашњој
него садашњој слици и прилици нашег туристичког
мјеста под сунцем.
Но, то је друга и не баш сасвим весела при-
ча…
Високи туризам и ниски ударци: Садашњи
биланс и капацитети су, математички речено, усто-
стручили приход од једине црногорске, праве и без
димњака, велике фабрике новца - туризма, дакако.
Међутим, настале су дилеме шта форсира-
ти: високи туризам или масовни, јако набујали, већ
поменути туристички соц-реализам, жовијално и
подругљиво назван парадајз туризам. (Занимљива
коинциденција: било би добро када бисмо, у енглеској
транскрипцији, имали прави ПАРАДАЈЗ (рај-ски)
ТУРИЗАМ. Но, раја висе нема, осим у Библији, а и
тамо је проскрибован. Зна се: људском греском!
1704 которкарневал Високи туризам? Да, сва-
како, нужно и обавезно. Али, како и гдје - када је наше
урбано-туристичко ткиво проткано и помијешано са
најмање двије антагонистицке чињенице: то су лук-
сузни објекти и у њима богати, захтјевни и размаже-
ни “ високоплатежни ” гости - раме уз раме са кредит-
Пише: Братислав Кокољ
ном отплатом дуга за породично брчкање у мору. За
дјечицу, која, неријетко, о господе Боже, наизмјенице
лижу један корнет, са једном или највише двије кугле
сладоледа! Како и гдје када, извињавам се на изразу,
туристичка сиротиња хоће да “нагрне ” на најбоље
плаже, када надомак скупих хотела грми и бректи
несносна, турбо-фолк или музика са текстом у сти-
лу “ родићу ти сина краља кокаина!?”. Како и гдје,
кад у нашој драгој еколошкој држави нијесмо прво
направили прву темељну “чистку ” звану екологија
свијести, па и савјести. Како и гдје када тај тако на-
сушни ВИСОКИ туризам трпи ниске ударце чак и од
неких са “ високим гардом” у високим, углавном опо-
зиционим редовима…
Да ли они, заистину, мисле (или због суштог
популизма фолирају) да смо тако моћни и богати да,
без иностраног капитала и брашњеника, на оним тек
започетим или још неначетим и неурбанизованим
зонама намијењених тзв. елитном туризму, можемо
сами све изградити и довести нас до највишег нивоа
савременог, све амбициознијег и конкурентнијег ту-
ристичког (благо)стања? А, притом, да мјеста има, а
и биће, и за оне са плићим џепом. Са празним –не,
јер наша “ фабрика без димњака ” није другоразредна
социјална дестинација или сезонско прихватилиште.
Ерго : туризам је НАДГРАДЊА И НАДО-
ПУНА свакодневног, конвенционалног живота. То је,
углавном, бизнис без много респекта, па и „feelinga”
за “масовну социјалу”. А тек високи туризам! То
нијесу само високе цијене, већ и високе, кадикад
огромне, инвестиције. Дакле: велики трошак зарад
веће зараде. Или, по народски: љубав за љубав - сир
за паре! ( Добро, пледирамо и на то да будемо хумано
и социјално друштво „једнаких шанси“. У реду: шан-
си – да! Али, боме, и способности, труда и резултата
сваког од нас ! Која то држава хоце да подстиче и по-
маже лоше ђаке, лијене људе и слабашне прегаоце ?
Бива, дакако, да су многи лоши ђаци то надокнадили
снажном вољом за рад и зараду. Остали су постали -
аутсајдери. Многи и бунџије против свега и свачега,
не знајући и не хајући за оно пјесниково “није живот
сто и пољем прећи.
Примјери Турске, Грчке, Шпаније: Током се-
дамдесетих, па и касније (код нас јос касније) неке
медитеранске земље доживљавале су инвестициону
експанзију неслућених размјера. Али и наслућених
профитабилних резултата. У томе је, прво, предњачила
Шпанија, затим Грчка, а потом, и понајвише Тур-
ска и њена некад не баш бајковита Анадолија, која
захваљући промишљеној (фу)трустичкој визији да-
нас личи на право пост-модернистичко и магнетски
 62
привлачно уточиште.
Наравно, простране плаже и још пространије
залеђе су учинили своје:
међусобно и по неколико стотина метара
удаљени луксузни хотели, са бујним баштама, парко-
вима и елегантним мобилијаром, спортским тереним
које опсједају разнородне екипе са старог, па и оста-
лих континената. А услуга, некадашња болна рана
њиховог туризма, упорном и узорном едукацијом до-
сегла је ниво као у најквалитетнијим европским хо-
телима. Но, и њима, као нама, недостаје оно што је
понајљепша надградња савременог туризма:
активна (гост-актер), динамична и И тамо, у високом проценту, важи синтагма
разгаљујућа анимација, са виртуозним, полиглот-
ским и благоглагољивим аниматорима.
Грчка, осим плажа, сиртакија, бузукија и ме-
таксе, има оно што, барем у том стању и обиму, нема
ни једна земља ове планете: своју (вјерујте:
добро уновчену) митологију и археологију,
свој фасцинантни Партенон, Делфе, Аполонове и
бројне друге мистериозне храмове. Своја велика и
мала острва - егзотичне туристичке оазе… Наравно,
и своју никад уснулу и незаобиђену Атину.
Шта још Грчку чини особеном, кад још
немају велкии ђердан хотела дуж својих обла-
ла? Па, домаћи, тачније - домаћински туризам. То
подразумијева неки, за нас ма колико гостољубиве,
необичан статус: гост странац није само “извањац” –
безмало је члан породице, па макар боравио три или
четири дана! Љубазна и одмјерена интимност, њена
трајна и несебична добродошлица… кувате, једете,
пијете дивно рујно вино и пјевате чежњиве Теодора-
кисове пјесме “у хору” са домаћим чељадима. Да, и
ми то можемо, али умјесто у душу, најчешће виримо
у гостов новчаник.
И, коначно, Шпанија, и њена “сића” од
годишњег туристичког биланса од преко 30 и кусур
милијарди “еврића”. То је земља која је прије два-
десетак, па и више година, преузела од Италије ев-
ропски туристички трон. Додуше, и код њих постоји
проблем пренатрпаности хотела на све три њихове
“косте” – Бланца, Брава и заистину плава Цоста ‘зур.
Андалузија се још чува згушњавања и урба-
ног загушивања.
РЕФРЕНИ О „ ЛЕТУ КА ЗВИЈЕЗДАМА“
ЗВИЈЕЗДЕ СУ РОЂЕНЕ, АЛИ...
Колико, данас недвојбено доказаних, а до
ономад анонимних, талената за пјесму и музику баш-
тини Црна Гора! Десетине, прије неколико седмица,
млађаних рапсода је кренуло на пут-лет ка „седмом
небу славе“ - додуше, обилно попуњеним, естарад-
Ко једном посјети Шпанију, заистину ће
зажељети да дође још једном или двапут. У реду,
зашто не и више пута? Па, туристи, а њих је на де-
сетине и стотине милиона, воле да мијењају, лутају
и шарају диљем “земљиног шара” - од космополит-
ског мастодонта Њујорка - до (пре)далеког Тибета, од
вјечите гужве на италијанској Пиаззи Сан Марцо до
егзотичног и нимало безопасног сафарија тамо негдје
у Конгу или Замбији...
Но, вратимо се Шпанији, е да би нам у по-
нечему наук била.
“Његово величанство гост”.
Није шпанском домаћину испод части да из
руку неког мушкарчине узме кофере и понесе их до
собе. (Нотта бене: код нас ће и неке крхке даме на
такав гест домаћина подуго попричекати).
И даље, већ поменута анимација (она је, да
не гријешимо душу, већ добро заживјела само у два-
три бечићка хотела - слутите која). Нијесу само кори-
да, фламенко и у потоње вријеме фудбал неизбјежне
забаве, пасије и посјете гостију на Пиринејима. Ани-
матори су тамо осмислили “мали милион” начина
да такорећи СВЕ присутне госте активно укључе у
дневне
(!) и посебице вечерње егзибиционе, такми-
чарске, хумористичке и друге атрактивне програме
на плажама и забавним аренама, на препуним тераса-
ма, салама, па и луксузним салонима.
Није, дакле, као код нас (додуше не баш
свугдје на мору и приморју) да комплетан туризам
сведемо на “чаробни четвороугао”: сунце, плажа,
кревет, шницла... или ћевапи, свеједно!
Уосталом, и болни Његош, након
путешествија до Петрограда, Трста и Венеције, свом
пратиоцу, књижевнику Ненадовићу, у болници у
Наполију
рече: “Љубо, јефтика ме обурдала! Рано ћу
умријети... но, након овијех путовања, што видјех и
упамтих - као да сам дупло живио”.
Туризам, то је лагодни триптих: путовања,
разгледања и (активног) одмарања.
ним сазвежђем.
Од мноштва учесника – све до потоње пе-
торке - објективним „филтрирањем“ остаде мала
прегршт најбољих које ће снажно засијати и приуш-
тити заслужити наше аплаузе и симпатгије...
 63
Први утисак: много јаче адуте, тиме и шан- ТВ Црне Горе је положила испит.
се имале су представнице „слабијег пола“. Ту смо, Сценагртафија за десетку, режија који степен мање.
ваљда, по критеријуму и укусу – унисони. Ту је Водитељ шармантан. Понекад, бивао досадним –
финални „женски квинтет“ показао своје домете и улазећи у ларпурларизам. ( Да ли нам и овдје треба
умијеће – како и са колико преиспозиција, па и ра- помоћ чувеног језикословца, великог и нажалост
финмана – се стже, барем надомак, (како је то назвао залудњег, заговорника Вукове „ијекавштине“- Мила-
и фасцинантно компоновао Хоги Карлмајкл, а Сина- на Вујаклије).
тра чаробно отпјевао) -„Звјездане прашине“. Братислав Кокољ, новинар у пензији
И онда... суноврат критеријума, (су)мрак (гитариста у „хипертензији“).
(пр)оцјене вриједности... Гласача, дабоме. Неее, не –
свих! Капа доље онима који су сјајно одиграли више-
кратну партију гласања играјући, од самог почетка,
на финални „покер“ дама.
А побједник је, један благи, до неба драг,
тих и, маколико смушен, ипак симпатичан момак.
Са, руку на срце, оскудним вокалним капацитетом.
Са, некад слављеним, сада превазхиђеним „назалним
тембром“, без снаге у апођу и апостацији гласа. Са
дугачким и монотоним рефрен-пасажима, једне мо-
нотоне складбе.
Истина, пред Душанком, Милицом, па и
Драшком и, ваистину, још некима утабана је тек прва
дионица успјешене каријере.
Јер... преостају километри и ласно може се
догодити да ту стазу можда боље и брже претрче
неки/неке од много раније елиминисаних. Знате оно:
коло среће...
И, зна се, долазимо до оног – „De gustibus
non est disputandum!“ /Вујаклија, 191 стр. /.
А о жирију? Виђели смо и чули најчешће
исте, опетоване фразе. Додуше један члан је био
на нивоу задатка компетентног жреца. Други се,
међутим, није(желио) или (знао) исразати у свом
оскудном рецензорском вокабулару. А о дами, па –
све најбоље. Дакако – ако, бисмо
занемарили онолику количину јапајаније,
театралног пренемагања и каатарзичног доживљаја
повјерене улоге. ( Шта би тек очекивали да је била у
жирију за оцјену чувеног и фасцинантног откровења Вицковић Милица и Вицковић Вуко,
стољећа у Британији: оне дебелујушкасте, скромне и прваци Црне Горе у џудоу у конкуренцији
(нат)природне Сузан Бојл? полетараца, 13.10.2012. год.

ИНФОРМАТОР ЗА НАШУ ДИЈАСПОРУ

Дана 01. 10. 2012 године чланица ЗЦГМ Данијела Нешовска поклонила је два примјерка књиге под
насловом „Информатор за нашу дијаспору“ у издању Центра за исељенике Црне Горе.
Информатор је пун неопходних података о контактима у Црној Гори и о дијаспори широм свијета
тако да сви чланови ЗЦМ могу користити како би се информисали о важним контактима.

Мирољуб Орландић
Предсједник ЗЦГМ
 64
МУЛТИКУЛТУРНА ИЗЛОЖБА
На основу претходно успостављене сарадње
између Дома културе “Кочо Рацин” из Скопља и
ЗЦГМ, у периоду август-септембар 2012 године, ор-
ганизована је изложба слика македонских аутора у то
у галеријама Дома културе у Бару и Улцињу, као и на
петровачкој риви. Излагало је 25 умјетника, сваки са
по једним дијелом из различитих етничких заједница
које постоје у Републици Македонији.
Значајно је истаћи да су међу излагачима
била и два члана ЗЦГМ и то: М-р Мирко Вујисић, про-
ТРЕЋА СЕСИЈА ФОРУМА ЗА ПРАВА МАЊИНА
У организацији Агенције за заштиту пра-
ва мањина и канцеларије ОЕБС-а у Македонији
одржана је трећа сесија за успостављање партици-
пативног форума за унапређење и остваривање пра-
ва заједница, дана 03.10.2012 године у конгресној
фесор на факултету ликовних умјетности у Скопље и
Радосав - Рајо Марковић, академски сликар.
Ово је прилика да се захвалимо директору
Центра за културу у Бару г-дину Ћазиму Никезићу и
г-дину Насеру Краји, савјетнику за културу у општи-
ни Бар који су на молбу ЗЦГМ прихватили комплетну
организацију ове изложбе у три црногорска града.
26.09.2012
Ивана Јоксимовић
дворани хотела Арка у Скопју, на тему: Правична
заступљеност припадника малобројних заједница у
Републици Македонији.
Поред организатора Форуму су прису-
ствовали у име македонске Владе представници
министарства вањских по-
слова, секретаријата за европ-
ска питања, министарство за
образовање и науку, а у име
заједница представници свих
заинтересованих заједница ре-
гистрованих као невладине
организације. Мрежу за мулти-
културно друштво представљали
су предсједници заједнице Хрва-
та, Египћана, и Црногораца.
ЗЦГМ је на форуму представљао
Мирољуб Орландић.
Ова сесија форума
за права мањина била је ком-
плетно посвећена правичној
 65
заступљеност малобројнијих заједница у Републици
Македонији, а први извјестилац био је замјеник на-
родног правобраниоца Драги Целески који је у свом
обраћању у име канцеларије народног правобрани-
оца изнио конкретне податке о заступљености при-
падника Заједница у органима јавне управе. У дру-
гом дијелу сесије у име радне групе анализу стања о
правичној заступљености припадника мањина изнио
је координатор групе проф.др. Рубин Земон. Након
два уводна излагања отпочео је рад форума са кон-
кретним дискусијама присутних да би се на крају
расправљало о понуђеним закључцима и препорука-
ма.
Скопје, 03.10.2012
Ивана Јоксимовић

ПРОСЛАВЉЕН
ДАН
ДРЖАВНОСТИ
Већ пету годину за ре-
дом Амбасада Црне Горе у Ре-
публици Македонији органи-
зовано слави Дан државности
Црне Горе. Ове године про-
слава је одржана 11.07.2012
године са почетком у 20.00
часова у Сали хотела Алексан-
дар Палаце у Скопљу.
На самом почетку,
у име амбасаде присутнима
се обратио г-дин Бранислав
Брано Перовић који је најавио
садржину програма прославе
и присутним званицама и го-
стима пожелио добродошли-
цу.
Програм је отпочео извођењем македонске
и црногорске химне у интерпретацији познате маке-
донске умјетнице Марине Коруновске која је без му-
зичке придружбе отпјевала македонску и црногорску
химну.
У свом обраћању амбасадор Црне Горе у
Републици Македонији Душан Мрдовић поздравио
високе државне званичнике Републике Македоније
као и све друге госте а затим је говорио о актуелном
политичком тренутку у којем се налази Црна Гора
и земље у окружењу, посебно истичући важност
одређивања датума за преговоре о приступању Црне
Горе Европској Унији.
Присутни су након тога имали прилику
да испробају црногорске специјалитете као и да
дегустирају одабрана црногорска пића уз музички
програм које су за ову прилику специјално припре-
мили Марина Коруноска уз клавирску пратњу Елене
Христовске.
Скопје 12.07.2012
Ивана Јоксимовић
 66
IN MEMORIAM
МАРКО ВРБИЦА
(3.8.1937.-15.9.2012.)
Прије нешто више од мјесец дана болијест и пребрза
смрт отргла је из наших редова потпреśедника Црквене оп-
штине ЦПЦ Цетиња Марка Врбицу. Неумитна судбина пре-
кинула је посвећеност и жар прегаоца који је младичким
заносом истрајаво у напорима остварења и испуњења пога-
жених права наше цркве и даљој еманципацији црногорске
државе и народа.
Свој инжињерски позив и стручност покојник је
деценијама био ставио у службу привредног развоја Цетиња.
Обављао је одговорне послове у ЕИ „Обод“-у а био и дирек-
тор предузећа “Цетињски водовод“. Упоредо са тијем његовао
је и гајио традиционалну посвећеност националној прошлости. Љубав према соп-
ственом народу, његовој историји, култури и цркви исказивао је на сваком кора-
ку. Припадност својем чувеном братству које је дало низ запажених историјских
личности није доживљавао као привилегију већ обавезу и повећану одговорност да
настави њиховим историјским трагом. Залагао се за обнову црногорске државно-
сти и пуну обнову Црногорске православне цркве и њено позиционирање у нашем
друштву у духу традиције коју је и сама великим дијелом стварала. Читави низ
година активно је судјеловао у друштвеном животу града кроз невладин сектор као
један од његових првака и челника НВО „Цетиње је Европа“. Остаће упамћен по
преданом друштвеном раду и активном судјеловању у јавном животу пријестонице.
Нарочито се ангажовао у раду актуелног црквеног одбора ЦПЦ за Цетиње.
Дао је пуни допринос његовом дјеловању на Цетињу и Његушима. Умро је са тугом
у срцу што и поред великих напора и остварених достигнућа није постигнуто много
више у остварењу права наше цркве и даљем напретку Цетиња и Црне Горе. Овим
редовима пијетета растајемо се од пријатеља, али не и од његовог дјела које као
заједничку баштину и светињу настављамо и у његово и у своје име да гајимо за
нова покољења. Опраштајући се са болом у срцу, са њим, опраштамо се са дијелом
себе носталгично потрешени овим губитком још једног представника старог и
непоновљивог Цетиња и традиционалне Црне Горе. Наш је губитак велики јер ино-
косни у много чему сваког часа смо свјеснији да су људи највеће црногорско благо.
Нови ће доћи да попуне празнине настале у нашим редовима одласком
њиховим претходника и да доврше оно што су ови започели. Али празнине у нашим
срцима настале смрћу нама драгих тешко је попунити.
ЦПЦ са својим клиром и вјерницима, часништвом црквених одбора,
пријатељима и поштоваоцима придружују се болу породице и родбине драгог
покојника истрајна на путу остварења његових и наших племенитих намјера у
тежњи пуног духовног и моралног препорода црногорског друштва.
Нека му душа у рају почива.
Редакција „Лучиндана“
 67
СТЕЋЦИ У ЦРНОЈ ГОРИ
Приредио Предраг Малбаша

I УВОД стора на којима се током средњег вијека практи-

ковао овакав начин сахрањивања, односно израз
Посебну специфичност у културном и култа смрти. Највеће дилеме се своде на питања
историјском насљеђу балканских простора средњег њиховог поријекла, припадности покојника који су
вијека представљају стећци. Стећци су јединствена сахрањивани испод стећака, као и симболичких по-
монументална и монолитна надгробна камена рука које носе поједине представе уклесане на њима.
обиљежја која се густо распростиру Босни и Херце- Највише података за историчаре дају натписи који
говини, јужним дјеловима Хрватске, западној Црној карактеришу мањи број стећака и који говоре о раз-
Гори и југозападној Србији. Уздижући се на планин- личитим друштвеним слојевима који су сахрањивани
ским заравнима и брежуљцима, усамљени или у гру- испод стећака.
пама, далеко од старих градина или непосредно уз Разноврсност и љепота украса на стећцима,
њих, стећци чине јединствени печат средњевјековне а највише њихова тајанственост, плијени пажњу
културе на поменутим просторима. Некрополе стручњака који су их истраживали. Стећци су ис-
стећака смјештене су на отвореним и пролазним тинске средњовјековне сликовнице у камену, са
мјестима, у потпуности срасле са природом са којом рељефима који приказују вјерска знамења, људске ли-
чине јединствену амбијенталну цјелину. кове, животиње, геометријске украсе или биљне ор-
Култура стећака припада раздобљу почев од наменте. На стећцима се крије огромно ликовно бла-
12 до краја 16 вијека и својом појавом, укупним осо- го са сценама на којима побјеђује живот и свакоднев-
бинама и простором на којем се појављује нема ди- на борба за опстанак. У чему лежи тајна украшавања
ректних историјских узора. То је необична, импресив-
на, загонетна и недовољно појашњена културолошка
појава па се може тврдити да стећци представљају
јединствени и уникатни феномен у европској и
свјетској култури. Просторно временска компонента
стећака објашњава њихово етнолошко, културолошко
и естетско значење у прошлости и садашњости али
је социјални и духовни оквири настанка стећака за
истраживаче још увијек велика непознаница. Такође
иконографија бројних представа клесаних на њима,
у литератури се различито одређује. Посебно је ин-
тересантна чињеница да се ради о надгробницима
пониклим превасходно у окриљу руралног света који
се налази на само корак од великих градова и сматра
се да припадају свијету популарне умјетности и на-
родне културе.
Циљ ове студије је да лаичку али и струч-
ну јавност у Црној Гори упозна са неким веома ин-
тересантним аспектима везаним за културу стећака
и до сада познатим истраживањима и локалите-
тима стећака у Црној Гори. Такође наш циљ је да
овим радом популаризујемо стећке као необичне,
задивљујуће, загонетне и недовољно појашњене
свједоке давно минуле прошлости, који имају изузет-
ну историјску, умјетничку и духовну вриједност и за
културну баштину Црне Горе. Све ово би требало да
подстакне надлежне државне и локалне службе да
систематски и одговорно постигну њихову бољу за-
штиту и очување.
Стећци и њихове некрополе су једна од
недовољно разјашњених страница прије свега Стећак испред Влашке цркве на Цетињу
босанско херцеговачке историје али и свих про-
 68
или уређивања ових надгробника, остаје непозна-
то, али можемо само слутити да је оно зависило од
друштвеног положаја покојника или једноставно од
вјештине и слободе мајстора који је обрађивао камен.
Стећака нема нигдје у толико великом броју
као у Босни и Херцеговини, па је дуго преовладава-
ло мишљење да су они феномен везан искључиво
за тај простор. Међутим, стећака има не само на
простору гдје се у вријеме своје највеће моћи про-
стирала средњевјековна босанска држава, него и
у крајевима који нијесу улазили у њен састав као у
западној Србији, сјеверној и западној Црној Гори и
у јужној Хрватској. До систематских археолошких и
историјских истраживања која су се континуирано
вршила током шесте и седме деценије 20-ог вијека,
као и додатних пописивања која су услиједила осам-
десетих година истог вијека, у историјским докумен-
тима најчешће се помињао број од 27. 067 стећака,
који је добијен аустроугарским пописом. Према си-
стематским истраживањима и попису стећака из
20-ог вијека на 3. 162 локалитета у наведене четири
државе евидентирано је 69. 356 стећака. Од укупног
броја пописаних стећака: у Босни и Херцеговини на
2. 687 локалитета постоји 59. 593 стећка, у Хрватској
на 247 локалитета их је 4. 447, у Црној Гори је до
тада евидентирано 107 локалитета са 3. 049 стећака
Стећак на локалитету Приградина код цркве Св
Арханђела Михаила (Велимље, Никшић)
и у Србији је пронађен 121 локалитет са 2. 267
примјерака. Процјењује се, да је прави број ових ка-
мених блокова пуно већи од броја евидентираних и да
њихов број на простору ових четири државе прелази
100 хиљада појединачних примјерака. Бројни стећци
су нестали, уништени, искориштени за градњу или
једноставно још нису пронађени, па се стручна
јавност залаже за нови попис стећака, али и за нову
оцјену њиховог актуелног стања.
Хронологија стећака прилично успјешно
се може утврдити захваљујући промјена облика и
рељефних мотива и проучавању натписа гдје они
постоје. За разлику од античког саркофага у којем се
покојник полагао, средњовјековни стећак представља
монолитну плочу која се за обиљежавање гробова
почиње користити још од 12-ог вијека. У првој фази
од краја 12 па до 14 вијека јављају се облици плоче
и сандука а затим варијатети тих облика и затим од
14 до 16 вијека нови облик сљеменик. Најкасније се
од средине 15 до 16 вијека јавља облик стуба, што
се везује за оријентално поријекло усправног ниша-
на. Цвјетно доба умјетности стећака се поклапа са
успоном и развојем Босне односно од половине 14-
ог вијека, када се појављују први примјерци у обли-
ку сандука, а већ у другој половини и први украси.
Ово раздобље траје до пред крај 15-ог вијека када ова
умјетност почиње да се гаси. Стећци се ријетко кле-
шу и нешто касније али се то може сматрати одразом
својеврсног
Надгробни споменици–стећци, импозантни
по својој величини и броју, а често врло занимљиви
и загонетни по натписима и рељефним представама,
привлачили су пажњу учених путника већ од 16-ог
вијека који су облазили простор Балкана. Крајем 19-
ог вијека интересовање за културу стећака расте, на-
рочито у вези са истраживањима која се тичу богуми-
ла и босанске цркве.
II ИСТОРИЈАТ ИСТРАЖИВАЊА
Стећци се, према познатим писаним изво-
рима, први пут спомињу 1530. године у дјелу „Пу-
топис кроз Босну, Србију, Бугарску и Ромелију“ Сло-
венца Бенедикта Купрешића, тумача у посланству
аустријског цара Фердинанда I. Хабсбуршког. Иако
је интересовање за стећке постојало много раније
њихово систематско проучавање започиње од ау-
строугарске анексије Босне и Херцеговине. Прво
значајно књижевно дјело у којем је истакнута култу-
ра стећака, а које је уједно и пронијело глас о њима у
свијет, је путопис „Пут по Далмацији“ италијанског
природњака, минералога и свештеника Alberta Fortisa
из 1774. године. Током 19-ог вијека низ страних пу-
тописаца и истраживача међу којима John Gardner
 69
Wilkinson, Artur Evans и Johann Asboth биљежили су
податке о стећцима углавном са аспекта изношења
својих личних запажања и опсервација. Први попис
стећака на простору своје административне власти
урадила је Аустроугарска током 1887. и 1898. године,
а резултат пописа је саопштен десет година касније.
Крајем 19-ог вијека, у вријеме аустријске
управе у Босни и Херцеговини се повећао инте-
рес страних и домаћих научника за проучавање
стећака. Међутим, пресудан догађај у систематским
настојањима на научној валоризацији стећака било је
оснивање Земаљског музеја у Сарајеву 1888. године
и покретање Гласника, у којем су публиковани први
по науку вриједни прилози о стећцима. Том кругу
истраживача између осталих припадају: Вулетић-
Вукасовић, Kosta Hörmann, Petar Kaer, Ćiro Truhelka и
Vejsil Čurčić. У годинама између два свјетска рата није
било организованог проучавања стећака и њихове за-
штите, међутим, послије „Изложбе средњовјековне
умјетности југословенских народа“ одржане у Пари-
зу 1950. године, стручна јавност је препознала култу-
ролошку и научну вриједност стећака. Из тог разлога
Савезни институт за заштиту споменика културе од-
лучио је да спроведе акцију рекогносцирања стећака
на подручју Југославије и да тај посао организује као
систематску међурепубличку сарадњу. Циљ овог по-
сла био је свеобухватно прикупљање података што
би у коначном допринијело њиховој цјеловитој за-
штити и подстицање будућих истраживања. Сходно
том задатку у Сарајеву је 28. децембра 1950. годи-
не Савезни институт за заштиту споменика култу-
ре одржао конференција, која је окупила стручњаке
и гдје је представљен акциони план и установљена
методологија начина сакупљања података везених
како за некрополе тако и за појединачне примјерке
стећака.
Приликом те акције сачињен је прво по-
пис некропола у Босни и Херцеговини, а потом у
Хрватској, Србији и Црној Гори. У раздобљу од
1950. до 1967. године, важније некрополе детаљно су
проучене и о њима објављене монографије. Многи
стручни и научни часописи тог времена обилују нат-
Стећак уграђен у поду Петрове цркве у Никшићу
писима из ове области, од којих су многи посвећени
проучавању појединог сегмента стећака, као што
су на примјер натписи, украси или археолошки
материјал. Захваљујући овим активностима наста-
ла је једна генерација научника која је дала велики
допринос у расвјетљавању феномена стећака. Њој
припадају: Алојз Бенац, Шефик Бешлагић, Ђуро
Баслер, Димитрије Сергејевски, Марко Вего, Marian
Wenzel и Нада Милетић. О стећцима у Хрватској пи-
сали су Анђела Хорват, Цвито Фисковић, Љубо Ка-
раман, док је о стећцима у Србији највише писала
Мирјана Ћоровић-Љубинковић. Недавно је из штам-
пе изашла и монографија „Стећци–босанско и хум-
ско мраморје Средњег вијека“ босанско-херцеговач-
ког историчара Дубравка Ловреновића у којој је аутор
дао свеобухватну анализу овог културно-историјског
феномена на простору Босне и Херцеговине. Овим
радом Ловреновић је поставио високе стандарде
за стручњаке и научнике из осталих земаља гдје се
распростиру стећци да на сличан начин обраде овај
сегмент културног насљеђа са територије њихових
држава.
Иако у народу за ове камена надгробна
обиљежја постоје бројни и разни називи у завис-
ности од подручја гдје се користе, у литератури и
пракси најчешће се користио појам стећак, па га је
наука као таквог прихватила и признала. Раније су
се централној Босни најчешће употребљавали из-
рази мрамор и мраморје а у западној Босни и већем
дијелу Херцеговини мешхед или машет. За источне
крајеве Босне и Херцеговине и за Црну Гору карак-
теристични назив за некрополе стећака био је грчка
гробља. Термине биљег, кâм, зламен и вјечни дом на-
лазимо у натписима са стећака а читаве некрополе
често се називању као камени спавачи, сватовски или
богумилски гробови, римска, дивска или џиновска
гробља. Назив Стећак вуче поријекло од ријечи
стојећак, у значењу нечег усправног, трајног, вели-
ког и вјечног.
Као што је случај са многим другим тра-
говима из прошлости, тако су и уз стећке везане
многобројне легенде и народна предања, од којих су
 70
три веома карактеристичне и јако раширене. Прва
легенда се односи на тему о сватовима, који су на
мјесту некрополе срели супарничку групу. У сукобу
који је том приликом настао на том мјесу су сватови
изгинули заједно са младом и младожењом. Назив
„сватовско гробље“ одражава овакву дијелом роман-
тичну али у сваком случају тужну легенду у народу.
У многим крајевима некрополе са стећцима
се приписују „грчком“ становништву. Та легенда је
заступљена и у Црној Гори. Легенда говори о седам
хладних и снијежних година које су присилиле ста-
новништво да напусти ове хладне просторе. Међу
народом такође је раширено предање о чудотворној
моћи ових надгробника. Нема готово краја са
стећцима у којем народ не вјерује да ће ударити гром
или невријеме ако неко буде дирао ове надгробнике.
Такво вјеровање је спасило добар број некропола од
уништења, јер су оне често коришћене као погодан
камени материјал за зидање кућа и ограда.
Камени крст из засеока Ступови код Вира у
Горњем Пољу, Никшић
Наука је разврстала стећке у разне основне
и прелазне облике. Према положају на терену стећци
су подијељени на двије групе лежеће који чине преко
95% укупног броја свих познатих стећака и стојеће.
Основне варијанте лежећих стећака су плоча, сандук,
којих има највише чак 61%, затим сљемењак, док су
стојећи стуб, стела и крст. Подврсте ових основних
типова су поред осталих сандук с постољем, сандук с
крстачом, двојни сљемењак, сљемењак с постољем и
крстача у комбинацији с плочом. У категорију стећака
уврштавају се и аморфни стећци односно примјерци
необрађених блокова, који су понекад само овлаш
притесани а по облику и димензијама најближи су
плочама и сандуцима.
Сви ови облици су произашли из традиције
и естетских могућности средине у којој су наста-
ли. Боља обрада, украшавањем уклесаним или
рељефним мотивима, постављање натписа и вели-
чина стећка, увијек су везани за истицање сталешког
статуса сахрањеног, а уједно указују и на клесарску
традицију одређеног подручја.
Материјал из којег је већина стећака исклеса-
на су велики блокови од камена вапненца. Ове врсте
камена има највише у крајевима распростирања
стећака, а уз то је трајан и погодан за обраду. Т Бли-
зина каменолома битно је условљавала и формирање
некропола а тамо гдје није било вапненца користи-
ле су се друге врсте камена. Најприје су одвајани и
вађени из каменолома велики камени блокови, који
су потом грубо обрађивани да би се на крају клеса-
ли до коначног облика стећка. Није познато да ли
су се стећци клесали у каменолому или на самом
гробљу. Поједини примјери стећака били су веома
тешки понекад и до 30 тона, па се сматра да уколи-
ко није било вјештих клесара да декоративно обраде
стећак, онда је импозантност стећка била мјера која
је требала да укаже на значај особе која је под њим
сахрањена. Стећци су постављани тачно изнад раке,
у редовима или низовима, а најчешћа оријентација
је по правцу исток запад, односно сјевероисток
југозапад. Покојник је полаган леђима према земљи,
руку стављених на груди или трбух, главом према за-
паду. Најчешће су раке служиле за један укоп, али је
било и породичних гробница. У науци се локалитет
са једним до оваква надгробника сматра осамљеним
стећцима. Локалитет са 3 до 20 стећака је мања не-
кропола, а са 20 до 50 стећака је већа некропола, док
се локалитет са преко 100 надгробника сматра вели-
ком некрополом.
Према избору облика и украсних мотива, као
и према начину обраде камена могуће је говорити и
о постојању различитих клесарских школа а Алојз
Бенац у том смислу издваја Херцеговачку и источно
Босанску клесарску школу.
 71
Велику вриједност за истраживање стећака
представљају епитафи односно натписи на стећцима
као извори првог реда за проучавање овог сегмен-
та балканске средњовјековне историје. Стиховима,
ријечима или само цртежима средњовјековни клесар
је одао сврху и љепоту надгробнику који стоји као
чувар мира покојника. Исклесани текстови су пору-
ка покојника који није желио да његово присуство
на овом свијету буде заборављено. Покојник је тиме
желио да неке будуће генерације, али и пролазнике
намјернике обавијести ко је он био и гдје је кренуо.
III УКРАСНИ МОТИВИ
Засебну и најатрактивнију тему када гово-
римо о стећцима свакако представљају украсни мо-
тиви уклесани на њима. Стећци тек са рељефним
украсом добијају карактеристике умјетничког дјела.
У овој студији дат је искључиво сумарни преглед
најзаступљенијих мотива, без улажења у њихово
симболично значење и генезу ликовног израза, јер
ће ова тема бити обрађена као засебна цјелина у
монографији посвећеној стећцима на тлу Црне Горе.
Рељефне украсе на стећцима тумачили су многи ау-
тори од историчара умјетности, преко књижевника
и сликара до психолога, и о њима постоји релеван-
тан број објављених чланака, студија и монограф-
ских публикација. Најпотпунија студија о овој теми
је књига америчке историчарке умјетности Marian
Wenzel „Украсни мотиви на стећцима“. Wenzelova,
која је свој цјелокупни животни рад посветила Босни
и Херцеговини и проучавању стећака, заступа тезу
да украсни мотиви на стећцима немају заједничко
поријекло те да је већина мотива на стећцима риту-
алног карактера. Међутим, највећу вриједност овог
дјела представљају ауторкини цртежи украса са
стећака са пописом локација, као и табле на којима
је представљена територијална распрострањеност
одређених мотива.
Број украшених, у односу на укупан број
пописаних стећака, сразмјерно је мали јер је. укра-
шено 6000 стећака или 8, 5%. Разлог због чега је
број украшених стећака мали лежи искључиво у
економској могућности оног ко је надгробник поди-
зао. Први прецизно датирани украшени надгробник
који припада култури стећака био је постављен 1391.
године. Класификацију на основу мотива незахвално
је успостављати због њиховог прожимања, а прије
свега због слојевитости тумачења рјечника симбола
којим говоре рељефи уклесани на стећцима. Условно
их можемо подијелити на: чисте орнаменте, симбо-
личне представе и фигуралне композиције.
Најпростији мотиви на стећцима су они
који најчешће служе за подјелу простора, што не
искључује могућност да и геометријска подјела про-
стора може имати симболично значење. Орнаментал-
на група украса своју даљу разраду има на архитек-
тонске, геометријске и биљне мотиве. Стећци, како
они неукрашени тако и они украшени посебним мо-
тивима или фигуралним сценама, често су били завр-
шени рубним украсима–бордурама, које се понекад
употребљавају и за подјелу површине стећка. Борду-
ре могу бити састављене од паралелних, косих или
цик-цак линија. Такође заступљене су и спиралоидне
бордуре, као и оне састављене од кругова и полукру-
гова. Спирале су употребљаване двојако: као основ-
ни украсни елемент и као бордуре. Најзаступљенија
је спирала са једном стабљиком из које се рачвају
двије волуте.
Подгрупа са архитектонским мотивима
дијели се на директне представе архитектонских
објеката и на стећке који су у цјелини замишљени
као објекти и украшени аркадама и стубовима.
Развијајући ове мотиве аркаде и лукови се дијеле на
полукружне и потковичасте, које су у односу на прет-
ходно наведене и бројно и просторно надмоћније.
Забиљежени су и поједини случајеви готичких ар-
када. У ликовном погледу најједноставнији архитек-
тонски мотив је низ вертикалних трака у облику сту-
бова. Сви украсни елементи ове подгрупе имају своје
прелазне варијанте.
Розете на стећцима могу бити једноставне
и двоструке. Најједноставнији тип розете је када
су четири зрака уписана у круг. Међутим, постоје и
разрађенији типови код којих се број зрака не може
разликовати. Најсложенији тип је двострука розета.
Често се приказују двије розете у комбинацији са
два коњаника, као композиција полумјесеца између
розета такође у комбинацији са коњаницима. При-
каз љиљана се грубо може сврстати у двије групе на
оне код којих су бочне волуте повијене унутра и оне
код којих су бочне волуте повијају у виду слова С.
Грозд се као симбол приказује како излази из волута
двоструке спирале. Прилично често компонован је са
крстом смјештеним између волута двоструке спира-
ле. Дрвеће, гране које излазе из стабла или из лозе су
украсни мотиви који се често сријећу на стећцима,
али њихов приказ исто као и осталих орнамената
биљног поријекла се никако не смије посматрати
искључиво кроз призму декоративног карактера.
Крстови чине један од најчешћих облика укра-
са на стећцима. Wenzel је у својим истраживањима до-
шла до броја од 438 стећка на којима крст представља
један од украса, док Шефик Бешлагић наводи да је
крст најзаступљенији међу појединачним мотиви-
ма, те да има око 700 стећака на којима је заступљен
као симбол. Постоји велики број варијаната крста на
стећцима. Најчешћи су грчки и латински крст. Затим
 72
се појављују: једнакокраки крст, малтешки крст, дво-
струки патријаршијски (лоренски) крст, Петров крст,
Андријин крст, крст у облику слова Т – односно та-
козвани Тау крст, цвјетни крст, анк(х) и многе друге
веома специфичне варијанте. Свастика се као мотив
појављује на двадесетак надгробника.
Астрални мотиви међу којима и полумјесец
су једни од најзначајнијих обиљежја на стећцима.
Најчешће се приказује у комбинацији са једним со-
ларним знаком.
Оружје: мачеви, копља, сјекире, лукови
и бодежи представљају се на стећцима најчешће
појединачно, а ређе у комбинацију. Најчешћа је
композиција мача са штитом, који може бити са или
без хералдичких симбола. Представе оруђа могуће
асоцирају на занимање покојника.
Група фигуралних композиција обилује
представама разних врста животиња. Најчешће пре-
зентиране животиње на стећцима су: више врста пти-
ца, јелени, коњи, пси и змије. Њихова симболика се
прије свега чита из контекста композиције. Јављају се
и фантастичне животиње, а сразмјерно чест украсни
мотив је представа пара змија везаних у чвор налик
кадуцеју.
Приказ људске фигуре чини сложену гру-
пу мотива. Мушке фигуре приказују се као фигуре
с једном подигнутом руком, затим с обје подигну-
те руке - оранти, оне које држе предмете или носе
оружје. Женске фигуре се представљају у приличном
броју варијанти: у стојећем ставу, са једном руком по-
дигнутом до главе, затим жене које моле испод леша,
како стоје поред дрвета, или како држе крст, обруч или
розете. Такође женске фигуре се приказују како стоје
између животиња или коњаника. Један занимљиви
Пошћење, Шавник
и недовољно расвијетљен мотив појављује се на ве-
ликом броју стећака. Ријеч је о усамљеној шаци или
руци савијеној у лакту, која често држи неку врсту
оружја.
Представе кола се могу подијелити на жен-
ско, мушко и мјешовито коло. Пракса приказивања
посмртног култног плеса била је раширена у
раносредњевјековној западноевропској сепулкралној
умјетности, а своје поријекло води још из античког
доба. Број „плесача“ у овим колима износи од два до
дванаест, а интересантно је напоменути да су женска
кола много заступљенија. У већини представа кола
плесачи плешу спојених руку. Понекад између себе
држе нешто налик на тролист или дјетелину. Кола
предводе три врсте фигура: особа која јаше на јелену,
особа која јаше на коњу и у најмањем броју случајева
жена изнад које се налази вијенац.
Представа усамљеног коњаника није мно-
го честа, али је ликовно разнолика. Коњаници се
приказују са свим витешким атрибутима, понекад
са соколом у руци, а најзанимљивије су оне у којима
коњаник има ореол. Знатно чешће се јављају конфро-
тирани коњаници са женом између њих, што се ту-
мачи као сцена двобоја. Понекад је између коњаника
приказан и јелен.
Лов на животиње представљан је на
стећцима на више начина. Евидентирано је укупно 69
примјерака стећака са приказаном сценом лова. По
учесталости приказа доминира сцена лова на јелене,
која такође има више различитих варијанти. Поред
ове заступљене су сцене лова на вепра и најмање
заступљена сцена лова на медвједа.
Уз ове постоји и група некласификованих
мотива коју чине симболи геометријског облика, не-
обични предмети као и мотиви које због оштећења
није могуће идентификовати.
Поједини истраживачи оспоравају симбо-
лична значења мотива представљених на стећцима,
као на примјер Љубо Караман, који износи тезу да
су декорације настале искључиво из потребе људи за
умјетничким изражавањем.
Цјелокупни репертоар ликовних моти-
ва на стећцима одражава дух и културу епохе
средњовјековног феудализма на просторима на
којима се они распростиру. Судећи на основу било
којег украсног мотива или композиције стећке мо-
жемо смјестити у круг европско-медитеранског кул-
турног насљеђа касне антике и средњег вијека. Ипак,
по цјелокупности свог умјетничког израза они ипак
говоре аутентичним ликовним језиком, кроз који је
транспонована основна идеја инспирисана вјечном
борбом свјетлости и таме. Без обзира на естетске до-
мете стећци надасве плијене својом експресивношћу.
(НАСТАВИЋЕ СЕ)