Uputivši se na otvaranje izložbe Ruins of Future Utopia, mislio sam o monumentalnosti,

kompleksnosti i višeznačnosti dominantnih fenomena sa kojima se Saša uhvatio u koštac. Deo mene
je strahovao da je za Tkačenka, budući da još uvek biološki pripada kategoriji emerging artist, ovo
preveliki zalogaj. Sveobuhvatna vizuelna studija o Jugoslaviji, njenom značaju, avangardnoj prirodi
ideje, ulozi te države u posleratnoj Evropi i relacijama sa drugim nadnacionalnim i multinacionalnim
državnim projektima zahteva studioznog, rečitog umetnika sa lakonskim rešenjima, ali i ništa manje
obrazovane recipijente.
Stigavši nešto ranije, u cilju jasnog čitanja postavke, susreo sam se nekoliko zasebnih celina,
planiranih da se međusobno dijalektički dopunjuju. Tu dijalektiku, isprva, nisam uspeo da uočim. Jer
ovu izložbu nije neophodno samo posetiti – o njoj se mora misliti. U mom slučaju, nedeljama.
Posetilac se najpre suočava sa dva simbolička antonima: francuskim i nemačkim. Sa jedne strane
imamo bojeni aluminujum (airbrush tehnika) na kome se nalazi nebo ftalo plave boje, u čiji je beskraj
elegantno utisnut citat iz kultne knjige Svetlane Boim (Future of Nostalgia). Tu pronalazimo
Tkačenkovu nameru da se igra, propituje i donekle manipuliše pitanjem identiteta: Rus iz Ulan Batora
koji se deklariše kao Berlinac, putuje iz jednog u drugi zavičaj avionima kompanije Air France.
Neposredno ispred rada poređane su boce šampanjca koji se služi na ovoj relaciji, a o kojima se
protagonista književnog isečka pohvalno izjašnjava.
Rad, suprotstavljen ovom, naizgled idiličnom, interkulturalnom prikazu, jeste triptih, digitalni print
načinjen u duhu najboljih tradicija minimalističkog apstraktnog slikarstva. Spaljivanjem filma
analognog foto-aparata, pa njegovim prevođenjem u digitalno, te koketiranjem sa pojavnim
obrascima pomenutih formalno slikarskih izvedbi i povratkom u analogno, Saša se ponovo igra sa
označiteljskim i označenim. Autor je na moje pitanje da li boje na slici predstavljaju aluziju na
nemačku državnu zastavu odgovorio potvrdno, što otvara mnoštvo mogućih tumačenja ovog
višeznačnog dela.
Bilo kako bilo, tek sinoć mi se, misleći o ovim suprotstavljenim objektima, ukazala jasna poveznica;
kao da je neko između njih razapeo nevidljivi transparent, video sam reči: Ich bin ein Berliner.
Istorijska Kenedijeva replika, začetak Evrope kakvu danas poznajemo, bila je neophodni katalizator
za intenziviranje i unifikaciju Starog kontinenta kroz partnerstvo Francuske i Nemačke, otvarajući
put ka Evropskoj uniji, istorijskom mirovnom i nadnacionalnom projektu.
Nakon ovog vizuelnog prologa, posetilac će se susresti sa monumentalnim simboličkim predstavama
države kojoj je izložba posvećena:
Betonska maketa nikada izvedenog projekta Muzeja Revolucije napaja se plinom iz boce smeštene
podno nje, dok se iznad svetlarnika krovne ljuske zdanja uzdiže večni plamen. Oduvek mi je ta
sintagma večnog plamena zvučala kao cinična aporija. Za mene je ovaj prizor – pogotovo nakon što
smo sa sudbinom Jugoslavije upoznati – čist barok. Efemerje ideološkog konstrukta uvelo nas je u
efemerje svakodnevlja, te je sukob simbola večne revolucije, izgrađenog u manira visokog
modernizma (hrononima jedne epohe) i njegove (pokazaće se) krhkosti, svojevrstan pokazatelj
ideoloških ukrštanja i preklapanja koje kao posledicu mogu imati melanholiju.
Centralna tačka izložbe bavi se upravo ovom temom: Replika luka na ulazu u paviljon Srbije u
venecijanskom Đardiniju. Segment del Đudičeovog zdanja, suprotstavljen sa utopističkom1 maketom
pomenutog muzeja, posredna je referenca na Germaniju Hansa Hakea iz 1993. godine. Mrvljeni
mermer, uz pomoć akustike enterijera odavao je iluziju bizarnog aplauza koji posetilac čuje na putu
ka predimenzioniranoj replici kovanice od jedne nemačke marke. U skladu sa mogućim dvoznačnim
tumačenjem pojma utopije, čini mi se da je zanimljivo na isti taj način uspostaviti relaciju između
Sašinog i Hakeovog rada. Prvi utopiju razume kao ne-mesto (ne u Ožeovskom smislu), a drugi kao
dobro mesto, uz razumljivi cinično-kritički otklon.
Budući da je Srbija, kao pravni naslednik Jugoslavije, nasledila i njen objekat, opredeljen kao
nacionalni izlagački prostor na jednoj od najznačajnijih svetskih izložbi, iznad ulaza se nalazi težak,
uklesani, formalno netačan ispis: JUGOSLAVIA. Tkačenko se sa ovim pojmom igra – preklapa
neonskim osvetljenjem pojedinačna slova sa nekim drugim, aktuelnijim, turobnijim, označiteljskim,
te se sa jednog od simbola nedovršene države ukazuje pojam MELANCHOLY.
Ovo duševno stanje, usko povezano sa nekoliko oblika kliničke depresije, odlikuje se osećajima
bezvoljnosti, hroničnog umora i potištenosti. Umetnik nam, kroz istorijski osvrt na sudbinu države u
kojoj je odrastao, teritorijalno-političkog podneblja na kom se kao ličnost formirao – a koje je iščezlo
– na inteligentan način saopštava svoju (i ne samo svoju) nemogućnost orijentacije i prilagođavanja
haotičnim diskursima diskontinuiteta, dominantnih na prostoru kolokvijalno nazvanim Jugosfera.
Jer, Jugoslavija je, kao ruina, i kao utopija, sama po sebi jedini ozbiljan diskontinuitet u istoriji
teritorije koja se politički korektno naziva zapadni Balkan.
I ponovo poigravanje sa paradoksima: i pre i posle Jugoslavije taj prostor se sastojao od nekoliko
kolonija, pseudo-državica čiji su gubernatori radili u skladu sa ciljevima onih čije su interese
zastupali. Ja sam nedavno u svom novom romanu napisao, pa ću biti dovoljno drzak da citiram samog
sebe:
Svi ti Narodi, slavodobitno samoproglašeni, mažući se krvlju suseda, u paganskom piru, nestaće,
uskoro, pod težinom imperija, što ih pljošte sa obe strane. Njihove će Vođe to zvati zaverom, nesvesni
da je reč o prirodnoj selekciji. Jer čovek retko trpi gluposti, a priroda nikad.
Jugoslavija je bila jedini, u istorijskom smislu trenutni, iskorak iz ovog diskursa. Ona je suštinski
trajala taman onoliko koliko i Moderna, formalno koju godinu duže ili kraće, u zavisnosti od
senzibiliteta tumača. Masovno opismenjavanje, jasna kulturna politika i uvažavanje umetničke
produkcije vezivalo se – i vezivaće se – za njeno ime. Pa opet, prva i druga Jugoslavija, opstaju kao
celina u još jednom dijalektičkom odnosu, tako prisutnom u ovom Tkačenkovom radu. Kontinuitet
uspostavljen između Sokolskih društava i Saveza pionira korespondira sa diskontinuitetom u
posvećenosti pristupu njihovim ciljevima i aktivnostima. Prvi su trajali do smrti kralja Ujedinitelja,
namenjeni kao deo ideološkog okvira za uspostavljanje ličnog režima (diktatura je pogrešan pojam,
o tome su mnogi pravnici već više puta govorili), drugi do uspostavljanja diktature Josipa Broza
(strukturiranje fenomena pionira zamrlo je u trenutku kada su elite poverovale u večni život svog
Vrhovnog božanstva, smetnuvši sa uma da se može desiti da Maršal, to vezivno tkivo druge
Jugoslavije, slučajno – daleko bilo – malo umre).

1
Brojne su rasprave o poreklu pojma Utopija. Po jednima, reč je o prefiksu eu – što na grčkom označava dobro, i
pojmu topos – mesto, dok je po drugima u pitanju homofon ou – koji znači ne. Nagađa se da je Tomas Mor u ovoj
igri reči ispoljio sarkastično stanovište kako je dobro mesto zapravo nepostojeće mesto, ne-mesto
Otuda i Tkačenkova melanholija. Možda i njega, kao i u još jednog velikog umetnika i poznavaoca
savremenih umetničkih tendencija, takođe tišti osećanje da je sam sebi predak.
Ima još jedna poveznica – posredna, ali meni upečatljiva. U Sašinom radu je tekst predominantna
forma izražavanja. Možda treba napomenuti da je još jedan on ljudi koji je izgubio svoju domovinu
(doduše iz posve drugačijih razloga), jednom slikom anticipirao rađanje konceptualne umetnosti.
Reč je naime, o platnu koje nužno funkcioniše sa naslovom. A on glasi: Ko smo, odakle dolazimo, kuda
idemo.
Sledstveno svemu navedenom, nameće mi se još jedno osećanje: osećanje vapaja za komunikacijom
i interkacijom, uspostavljanju nekakvog apstrahovanog entiteta koji bi omogućio raspalančenje
novonastalih kolonija/gubernija. Naše okruženje zapravo je slučajni spomenik, kako bi to Rigl nazvao
– otuda i potreba za preispitivanjem, umetničkim restrukturiranjem jednog kratkotrajnog
nadnacionalnog koncepta arkadijskih odlika.
Opšti utisak, nakon zatvaranja izložbe, glasi da ova, na prvi pogled lokalna tema, zapravo sadrži
globalni karakter koji se tiče čitave civilizacije. Setio sam se jedne potresne predstave, u kojoj
Ljubomir Bandović izgovara sledeće reči: Divno je i tužno je i strašno je. Ta replika je zapravo citat,
maestralno utkan u tekst od strane briljantne dramaturškinje. Reč je naime, o govoru Radeta
Konstantinovića, sprkog (jugoslovenskog?) filozofa, kojim je nakon devet godina neviđanje,
otpozdravio svog hrvatskog (jugoslovenskog?) prijateljea, pisca Boru Ćosića.
Zbog svega ovog o Tkačenkovoj izložbi treba misliti i kad je njena postavka sklonjena iz prostora
galerije Eugster. Jer Saša ima obavezu da je pokaže ponovo, u neko drugo vreme, na nekom drugom
mestu. Zaslužuju to i on i njegov rad. Divno je i tužno je i strašno je.