AUSTERLICKA BITKA

Pred Austerlicku bitku sastaje se ratni savet koji cine Vajroter, knez Andrej, Lanzeron, Miloradivic,
Prsebisevski. Glavnokomandujuci je bio Kutuzov. Bitka je pocela kod recice Goldbaha pod gustom
maglom. Napoleonu je na dan bitke bila godisnjica krunisanja. Izmedju 4 I 5 sati popodne Rusi gube bitku
gotovo na svim tackama, vise od 100 topova je u rukama Frncuza. Knez Bolkonski je ranjen, lezao je na
pracanskom brdu, na onom istom mestu gde je pao s motkom od zastave u rukama. Pred vece na njega
nailazi Napoleon sa 2 adjutanta, vidi da je ziv I poslao ga na previjanje medju ostale ruske
zarobljenike.Zarobljen je I Repnjin.

Posle bitke kneza Bagrationa smatraju najvecim junakom-proslavio se bitkom kod Sengrabena I
odstupanjem kod Austerlica gde je samo on proveo svoju kolonu nerastrojenu I ceo dan odbijao dvaput
jaceg neprijatelja; a o Kutuzovu nisu ni pricali ili ga tajno grdili.

Nikolaj Rostov je sluzio u eskadrionu Denisovljeva. Rostovljev eskadrion ostavljen u rezervi zbog cega je
Nikolaj zlovoljan.

Ranjeni Andrej, dok lezi polumrtav, posmatra oblake I nize mu se niz asocijacija u vezi sa njegovim
zivotom I tokovima bitke.

Jedan od postupaka prikazivanja Austerlicke bitke jeste oneobicavanje-knez Andrej, pre nego sto je
ranjen,uzima zastavu I jjuurisa napred uprkos tome sto je bitka vec bila izgubljena. Na neki nacin je
oneobicena njegova hrabrost.

Nataša Rostova je lik savršene žene u romanu Rat i Mir Lava Tolstoja (1828-1910.). U nju se zaljubljuju tri muškarca,
zaručena je za jednoga, pa skoro pobjegne s drugime, pa s ovim raskine zaruke ali ga ipak voli, onda taj s kojim je
bila zaručena umre a ona se uda za trećega.
Nataša je lepa, inteligentna, zabavna, muzički nadarena i privlačna. Ali ona je kompleksni lik. Devojka koja odrasta,
koja trči okolo sa svojim bratom, koja lomi srce mnogim dečacima, i na kraju se zaljubljuje i pada u požudu sa
privlačnim muškarcem Andrejem, i kada je dovoljno sazrela ulazi u brak u kome je odana supruga i odlična majka.
Nataša je je imala kroz svoje odrastanje stvarno glupe odluke, i ponekad bila uvredljiva prema ljudima koji to ne
zaslužuju. ali je Nataša generalno dobra osoba čije je srce čisto. Nataša je je zapravo žena koja ima normalan zdrav
seksualni nagon, devojka koja se upušta u ljubav sa muškarcem koji je voli, koja je iskusila svoje ljubavne lekcije.
Kao da roman poručuje da su sve te njene avanture uslovile njen uspeh da na kraju bude prava supruga i majka.
Ona i u braku živi punim životom, i ima bogat ljubavni i seksualni život, hej, četvoro dece u pet godina braka ne
dolaze niotkuda!
Кнез Андреј Николајевич Болконски је уз Наташу један од главних ликова класичног романа Рат и мир (1869)
Лава Толстоја. На почетку романа, 1805. године, згодни и отмени кнез Андреј сања о славном животу и
биткама за отаџбину. Мрзи да посећује раскошне московске балове, а још више да се шета и показује са
својом трудном женом, Лизом. Врло брзо му се указује прилика да се окуша на бојном пољу, јер Руси управо
сазнају да је Наполеон кренуо на Аустрију. Андреј постаје ађутант генерала Кутузова, али бива рањен у бици
код Аустерлица. Лежећи готово у бесвести, схвата да слава није вредна живота, да је природа око њега лепа
и да још увек жели да живи. После опоравка се враћа кући, баш у тренутку када му жена умире на порођају.
После неколико месеци меланхолије и мрзовоље, Болконски се заљубљује у младу грофицу Наташу Ростову,
која је, спонтана и живахна, била сасвим другачији тип од његове жене. Његовој жељи да је ожени се
супротставља његов отац, стари кнез Никола Болконски, који му говори да треба да мисли на каријеру, не на
неку малу и сиромашну грофицу. Саветује га да причека годину дана са венчањем, и открива му да му је
средио место пуковника руске војске на једном делу границе са Пољском. Наташа пристаје на захтев старог
кнеза, но за време верениковог одсуства, прави скандал дружећи се са кнезом Анатолом Курагином, који је
био на веома лошем гласу. Премда се између њих ништа није догодило, цео град је причао о њеној слабој
оданости Болконском. Чувши то, Андреј раскида веридбу, и враћа се у битку, из које је дошао како би
сахранио оца. У Бородинској бици бива рањен у стомак, и потом пребачен у Москву, где поново сусреће
Наташу. Догађају им се краткотрајни најлепши тренуци љубави, и он умире.
- U književnim delima u domaćoj i svetskoj književnosti su žene čiji likovi žive večno, one su zauvek lepe i posebne
žene. Nataša Rostova, Tolstojeva junakinja, iz dela „Rat i mir”, prikazana je kao veoma bistra devojka nesvakidašnje
lepote. Kroz roman se prožima veći broj muškaraca u koje je ona zaljubljena, i koji su u nju zaljubljeni, sve dok se ne
venča za Pjera. Kao i Ana Karenjina, i ova junakinja bila je posledica inspiracije stvarnim likom, Tatjanom Bers iz
Moskve. Tatjana je bila rođena sestra Tolstojeve supruge Sofije, i dosta vremena je provodila sa slavnim piscem,
pošto su delili strast prema lovu i jahanju.
Rat i mir je roman Lava Nikolajeviča Tolstoja, čuven po svojoj obimnosti, opisuje rusko društvo tokom Napoleonove
ere. Obično se karakteriše kao jedan od najboljih svetskih romana.
Roman nam pripoveda o četiri aristokratske porodice u Rusiji, sa akcentom na Bezuhove, Bolkonske i Rostove, i
preplitanja njihovih ličnih života sa ruskom istorijom u periodu od 1805. do 1813. godine.
Nataša Rostovu u ovom romanu upoznajemo kao romantičku devojčicu, ali se vremenom njena ličnost razvija, da bi
nakon proživljenih patnji, našla sreću sa Pjerom. Natašina ljubav, Andrej Bolkonski je prikazan kao cinični i hrabri
borac u Napoleonovim ratovima, Pjerov prijatelj, i drugi, nedostižni alter ego samog Tolstoja
- Nataša Rastova je sišla sa stranica Rata i mira i napisala uspomene" - tim riječima je dočekana knjiga memora "Moj
život u kući u Jasnoj Poljani", autorice Tatjane Andrejevne Kuzminske, rođene Bers.
Iako je poznavaocima obitelji i prije izdavanja memora, po svemu je bilo očito da je upravo Tatjana ili Tanja kako su je
skraćeno nazivali, bila inspiracija koja je utjecala na stvaralačku maštu pisca, koji ju je ovjekovječio u liku Nataše
Rostove, čiji lik unatoč ogromnom opusu galerije ostalih likova, zasigurno ostaje najdulje u sjećanju čitatelja.
Tatjana je rođena je 1846. u Moskvi. Potječe iz liječničke obitelji Bers, koja je imala vrlo bliske i prijateljske veze s
Tolstojevima, obitelji su se redovno posjećivale za blagdane. Obiteljsko prijateljstvo krunisano je brakom između
Tanjine starije sestre Sofije (Sonje) i slavnog pisca Lava Nikolajeviča Tolstoja. Veći dio svoje mladosti Tanja je živjela
sa sestrom u Jasnoj Poljani.
"Njegove savjete slušala sam od djetinjstva...bila sam prisutna u svim poglavljima života ovog velikog čovjeka, kao
što je i on bio moj oslonac i svjedok svim mojim mladenačkim glupostima, a kasnije moj - prijatelj i savjetnik.", pisala
je Tanja.
Često je pratila pisca u jahanju ili lovu, a također mu je bila velika pomoć u prepisivanju poglavlja Rata i mira, a
naročito kao inspiracija za Natašu.
Mnoge trenutke iz djetinjstva i djevojaštva Tanje Bers, Tolstoj je prenio gotovo doslovno, uz umjetničku obradu, u
roman.
Tako jedna od najromantičnijih scena - prvi poljubac Nataše Rostove i Borisa Drubeckog, u stvarnosti zbila se između
Tanje Bers i Saše Kuzminskog.

Етика мира и рата Лава Толстоја у делу „Рат и мир“

Ванредни професор доктор

Илија Кајтез, пуковник
Војна академија, Универзитет одбране Београд

Текст је део књиге: Илија Кајтез, Мудрост и мач — филозофи о тајнама мира и рата, Медија
центар „Одбрана“ Београд, 2012, стр. 598–643.

Врло је тешко, захтевно, изазовно и узвишено разматрати етику мира и рата (етику живота) кад се
пред собом има ремек дело грофа Лава Толстоја Рат и мир. „Толстој Лав Николајевич (Јасна
Пољана, 1828. — Астапово 1910) је велики руски књижевник и мислилац, један од најзначајнијих
уметника у историји. По пореклу је био племић, гроф, али у свом делу је био окренут свим
слојевима друштва, с пуно различитих емоција, а нарочито је добро разумео тешке услове живота
обичног човека у Русији 19. века. Као млад официр учествовао је у Кримском рату... али се после
рата демобилисао и повукао на своје имање у Јасну Пољану где је живео све до своје 82. године.
Тада је растрзан унутрашњим немирима[1] напустио породицу и кућу и умро на железничкој
станици Астапово, тешко се мирећи са чињеницом да га је Руска православна црква
екскомуницирала због ставова изнетих у роману Васкрсење. Он је... писао против свих институција
које су притискале обичног руског човека... против терора помоћу којег се, једним делом,
одржавао и сам царски режим. Иако је био спахија, феудалац с посебном љубављу је писао о
својим сељацима[2] са којима је заједно радио најтеже физичке послове и био ненадмашан
сликар стравичне беде у којима су они живели...“[3] Велики писац је поседовао огромну и
оригиналну стваралачку снагу. Одликовала га је изванредна једноставност израза, јасноћа у
казивању, својеврсни реализам. Извршио је огромни утицај на руску и светску књижевност.
Његови романи ремек дела: Рат и мир, Ана Карењина, и Васкрсење постали су културна баштина
целога света. „Имао је необичне руке и шаке, дуге, чворновате због проширених вена, а ипак пуне
нарочите изразитости и стваралачке снаге. Такве руке као да могу све. Такве руке имао је
вероватно и Леонардо да Винчи...”[4] Толстој није био само гроф, официр, књижевник светског
гласа већ и добар, племенит човек. „Поред тога што је једна од највећих личности у руској и
светској књижевности Лав Толстој је такође у каснијем периоду свог живота био велики поборник
пацифизма и утицаја моралне снаге. Посебно је Ганди био под утицајем његовог
учења.“[5] Великани увек проналазе своју браћу по духу. Толстој је један од највећих писаца света,
књижевни горостас моћне и непрегледне Русије, који је своје славно дело Рат и мир посветио
суштинским питањима живота и смрти, мира[6] и рата, славе народа и пораза окупаторске војске,
питањима херојства човека и људске жудње за слободом, људским понорима и летовима и свим
вечним и проклетим тајнама човека од памтивека до данас. Ми знамо да ће вечна питања колико
год их покушавали решити најумније личности из људског рода, великани епоха и дивови векова
остати вечита, онтолошка и загонетна као судбинска питања човекове егзистенције и свих живота
Човека. Најсуштинскија, најдубља питања човека су верне сенке васколиког људског рода које га
стално прате кроз све дане његовог мучног и узвишеног трајања, појављују се наизглед ниоткуд,
непрестано, непролазно и заувек до судњег дана. Од великана људског рода се очекује да се
позабаве најтежим питањима људског постојања, тако да је било сасвим природно очекивати да
се Лав Толстој ухватити у коштац са метафизичким питањима људске есенције и егзистенције и
свим оним загонеткама које задиру у саму суштину опстанка народа и држава. Толстој[7] у
делу Рат и мир говори о рату Наполеона против Руса, о биткама код Аустерлица и Бородина,
затим освајању Москве и повлачењу Француза, свим тим гигантским војним подухватима онога
доба који су по броју ангажованих људи и бојно савладаним просторима до тада незабележени у
историји ратовања. Наполеонов рат 1812. године је био сукоб тада две највеће силе света
Француске и Русије,[8] које су међу собом поделиле Европу. Испитивање и анализа ове књиге је
тим више вредно, јер имамо аутора који је филозофски обдарен, што је и сам Толстој био активни
официр и имао искуство непосредних битака, а што је врло значајно за разматрање питања о
феноменима рата и мира, војне организације и морала војске. Толстој када говори о
рату,[9] историји ратовања, ратној вештини, великим војсковођама, питањима стратегије,
понашању војника у самој борби врло добро зна о чему расправља. Пишчева мудрост,
аристократија духа, богато животно искуство и приповедачки дар[10] који можемо само пожелети
када разматрамо вишеслојне, сложене и историјске феномене као што су мир[11] и рат,
загонетност људског живота у својој недокучивости и неописивости. Рат и мир код Толстоја не
привлаче само пажњу сами по себи него и у вези са тиме како и какве одлике свога карактера
испољавају људи који узимају непосредно учешће у њему или су на овај или онај начин увучени у
његово усковитлано и по сам живот опасно збивање. Већина личности у Рату и миру се могу
видети и у мирнодопским условима: „Рат је за њих, као и за оне који физички стоје иза њега,
својеврсни испит који им даје могућност да испоље у пуној мери своје друштвене квалитете,
позитивне или негативне. За позитивне личности он је велико искушење које их подиже на нову
висину... за негативне он је најпогоднија прилика да у потпуности могу испољити своје морално
ништавило.“[12] Рат зар онда није налик или исто што и повољан ветар за врсног летача, да
постигне за њега све сањане висине човечности, љубави и самопожртвовања за другог, немоћног
и различитог човека, а за оне друге људе — скривене звери у људском облику — да све и оне
најтананије нити које их држе у пољу људске етике живота буду покидане и да се у њима
распомами и разигра онај животињски нагон разјарене звери и свега нељудског, злочиначког и
запалог. Свако од непознатог, новог времена и других људи узима оно што му је најпримереније и
најближе, јер човек како каже свети Николај Велимировић има основе да се на њему сазида и
небо и пакао. Треба се подсетити да је гроф Толстој ступио у војну службу на Кавказу (1851) и тамо
остао око три и по године, учествујући повремено и у самим ратним операцијама против
тамошњих племена.[13] Према личној жељи преведен је у Дунавску армију, која се борила против
Турака (1854) и исте године прелази на Крим, где као артиљеријски официр учествује у славној
одбрани Севастопоља.[14] У кримском рату[15] (Crimean War 1853–56), Лав се одликује се
изванредном храброшћу. Природно, зар не?

Почаст руском народу

Толстој у необјављеном чланку о свом највећем делу Рат и мир (1863–1869) каже: „...настојао сам
да пишем историју народа.“ Роман је написан у расцвату пишчевих стваралачких снага: „можда
више него било које његово дело, изражава са свом уверљивошћу утиске доживљавања живота, и
то је један од узрока његове снаге и непролазности његове уметничке вредности.“[16] Само оно
уметничко дело или филозофско промишљање које досегне и спозна најдубље слојеве и тајне
људског непролазног и стално узаврелог живота у његовим плодоносним границама може да се
нада да ће бити запамћено и оставити траг у историји људског рода, све друго је лет који траје
кратко и коме недостају крила за велике домете и грандиозне досеге на високе литице људског
смисла и вековног трајања. Блажени су људи који имају духовна крила да их памте народи, векови
и васколики људски род. Рат и мир се традиционално назива историјским романом, тачније
речено ово дело је историјска епопеја. Толстој је писао: „...То није роман, још мање поема, још
мање историјска хроника. „Рат и мир“ је оно што је желео и могао да изрази аутор у форми у којој
је то изражено.“[17]Ништа није незахвалније нити мање истинито и плодоносно, него када сам
творац и писац дела мора да појашњава свој рад, јер све оно што је досегао у непоновљивом
заносу стварања креатор мора да изнова објашњавајући поништава и скрнави његову лепоту,
поједностављује и упросечује, да рањава и сивилом боји величанствени стваралачки лет, то до
дубине саме душе вређа сваког ствараоца, јер ко истински има очи нека види, ко има уши нека
чује, ко има ум да спозна нека се отисне широким пољима маште, остали просечни људи нека
седе испред својих клупа и гледају у шарену природу и прозрачну празнину. Битан моменат
романа јесте да: „...прави херој 'Рата и мира' ... руски народ који брани и одбрањује родну груду
од дотле непобедивог; овенчаног ратним ловорикама Наполеона... Рат Русије против туђинских
освајача Толстој је приказао као народни рат... Народ је, по Толстојевом схватању ... главна снага
отаџбинског рата 1812. године... Толстој је са уверљивом снагом показао да рат 1812. године, као
и сви народни ратови, није био освајачки, већ ослободилачки, дакле праведан. Народ је бранио
своју националну независност, своје историјско право да сам одлучује о својој
судбини...“[18] Толстојево генијално приказивање херојства народа произилази из његовог
схватања да је народ покретачка снага историје. Нама се чини да је народ само спретно и моћно
оружје једне дубље и истинскије космичке силе која се зове слобода и према том исконском
закону је потреба сваког живог бића да тежи и да буде слободан, и да се никад и ни под којим
историјским условима не може навићи и помирити са стањем неслободе и сужањства колико год
оно временски трајало, а знамо да је ропство некад бивало вековима, и да ни столећа таме нису
могли да угасе потребу људи за светлом слободе и личног достојанства Човека.

Потребно је да се ради бољег разумевања Толстојевог највреднијег дела Рат и мир упознамо у
главним цртама са војно–политичком ситуацијом у тадашњој Европи пре Наполеоновог похода на
Москву. Рат између револуционарне Француске и земаља монархистичке Европе трајао је од
1792. до 1815. године. Наполеонови ратови су унели у ратоводство једну велику новост до тада
невиђену — грађанску војску која је била подвргнута општој војној обавези. Треба нагласити да: „
У дугој историји ратовања ... појава масовних војски је оно наслеђе које је најзначајније из...
бурних догађаја и револуционарних година.“[19] Француска буржоаска револуција донела је
многе радикалне промене у свим пољима и веловима живота па тако природно и у пољу ратне
вештине. Све што је револуција напала било је промењено из самих корена, револуција је као
нека сила која преображава свега чега се дотакне и иза које остаје само пустош старог и засади
новог доба. Војни теоретичар Ерл тврди: „...професионалне војске феудалног доба замењене су
бројно повећаним грађанским војскама; стару стратегију опсађивања заменила је стратегија брзих
покрета[20] и одлучних судара; ограничени рат старог режима замењен је неограниченим ратом
новог времена... Наполеонови ратови су изгледали савременицима несхватљиви, без икаквог
система, а битке и сувише бруталне.“[21]Победничка револуционарна класа је изградила нови
систем стратегије и нови начин ратовања, нарушавајући старе ратне законе и обичаје и створивши
уместо феудалне војске, нову, револуционарну и народну војску. Без обзира што је у ратовима
буржоаске Француске постојао и елеменат пљачкања и освајања туђих земаља: „...то ни мало не
мења основни историјски значај тих ратова који су рушили и потресали феудализам и апсолутизам
читаве ... феудалне Европе.“[22] Политика револуционарне класе није могла а да из основа не
потресе осталу апсолутистичку, конзервативну, полуфеудалну Европу. „Првих петнаест година XIX
века у Европи представљају необично кретање милиона људи. Људи остављају своје обичне
послове, наваљују са једне стране Европе на другу, пљачкају, убијају се међусобно, ликују и
појачавају, и сав ток живота мења се за неколико година. Какав је узрок томе кретању, или по
којим законима се оно догађало пита се људски ум.“[23] Заиста велико питање.
Два писца и врсна војна теоретичара који су најбоље описали и изучавали Наполеонове ратове
били су Француз из Швајцарске Жомини (Antoine Henri Jomini 1779–1869) и Немац Клаузевиц (Carl
von Clausewitz 1780–1831). „Насупрот Клаузевицу који је свој ум подвргао разматрању природе и
суштине рата, Жомини остаје у историји војне мисли као теоретичар стратегије.“[24] Век
Француске револуције и Наполеона било је доба у коме Клаузевиц тврди: „¢сам рат, такорећи,
стајао на катедри¢. Рат се ... појавио као страховити ¢чин насиља¢, оборивши територијални и
социјални поредак Европе.“[25] Рат је вихор у људским душама, пожар у домовима свих
зараћених страна и врели огањ на бојиштима, који све око себе пали и бесно пржи, а највише
страда оно што је људско у нама, али и у рату се најчеличније прекаљује људска вредност и
човекова истинска врлина, јер онај дар неба, који преживи ратни пожар, потрес и похаре свих
врста много вреди и дуго ће да траје и о њему се вековима приповеда и са радошћу о њему
причају потомци. Рат је најузвишеније место да се искаже сва вредност етике живота и
најопасније место где живот етике може да заувек замре. Клаузевиц је: „Као учесник у
Наполеоновим ратовима ... добио инспирацију ... да напише теорију о великом рату. Клаузевиц је
први од војних писаца јасно и потпуно упознао утицај француске револуције и Наполеонових
ратова на војну вештину.“[26] Жомини и Клаузевиц су били први војни теоретичари који
проучавајући ратове Наполеона су утврдили њихову вредност и огромно историјско значење.
Понекад је потребно време да се спознају праве и истинске вредности.

Успон Наполеоновог војног генија

Када и због којих историјских разлога почиње незадрживи политички и војни успон Наполеона
који ће повести своје трупе и освојити руску древну престоницу Москву. Француска држава је
1797. године доживела банкротство, због тога је директоријум прихватио да настави рат не ради
одбране границе државе већ да у земљу привуче опљачкана богатства. Одавно је познато да је
рат један од најбољих начина богаћења и пљачкања туђих блага, још ако се не води рачуна о
људским животима и вредностима етике живота плен је сигурнији и богатији, али душа остаје
празна и опустошена. Да се рат оконча француска војска (250.000) требала је да се плаћа из
испражњених државних фондова. Војска се издржавала иностраним житом и златом. Закон о
регрутовању из септембра 1798. године обавезивао је све неожењене Французе на војну службу
између 20. и 25. године али је био примљен са огорчењем. Наполеон је освојио северну Италију и
потиснуо Аустрију северно од Пијаве и Соче. Директоријум је сматрајући инвазију Енглеске
рискантним војним подухватом, а свесни опасности од њеног утицаја, одлучио да нападне
енглеске посаде на истоку. Бонапарта је у мају (1798) испловио из Тулона са 35.000 људи и у јуну
заузео Малту, а у јулу се искрцао у Александрију. Наполеон жели да осујети трговину Енглеске са
континентом и зато захтева да све луке које он контролише буду затворене за Енглезе. Он
обнавља рат са Енглеском (1803). Наполеон је постао цар 1804. године и примио круну Карла
Великог из руку папе Пија VII.

Француска армија је имала борбено искуство и била веома велика. Армија која је била спремана
да пређе Ламанш (1805) имала је око 200.000 војника од чега је половина имала ратно искуство.
Инвазија Енглеске је пропала због Нелсонове блокаде и победе код Трафалгара. Пошто није
успела инвазија Енглеске Наполеон се окреће према Аустрији и после победе код Улма
(новембар) улази у Беч. Савезници знајући да је Наполеон развучен започињу битку код
Аустерлица (1805)[27] која је завршила највећом победом Наполеона. Французи су имали 70.000
војника а Руси и Аустријанци 80.000, француска војска је имала 9.000 погинулих, а њени
противници 30.000 војника. Наполеон је до победе дошао захваљујући: „... брзини кретања, и
великој тактичкој вештини али првенствено због изванредног командовања...“[28] У великим
пословима света најважније је ко, зашто и у име чега стоји пред људима и предводи их у великим
делима и надљудским напорима у којима се улаже оно што је човеку драгоцено: етика живота и
сам живот. Наредба Наполеона пред ову битку гласила је: „Војници! На вас иде руска војска да се
освети за аустријску... Ја ћу лично управљати вашим батаљонима. Ја ћу стајати далеко од ватре ...
али ако победа буде ма за тренутак неизвесна, ви ћете видети вашег императора како се излаже
првим ударцима непријатељевим, јер не сме бити сумње у победу...“[29] Када је у Москву стигла
вест о губитку битке тражили су се узроци пораза: „издаја Аустријанаца, рђаво снабдевање војске
... неспособност Кутузовљева и ... младост и неискуство господарево... Али сви су говорили да је
војска, руска војска, била необична и да је починила чуда од јунаштва. Војници, официри,
генерали — били су хероји ... показало се најјаче нерасположење и неодобравање према Кутузову
... неки су га шапатом грдили, називајући га дворском вртешком и маторим сатиром...“[30] Нико у
људском роду не воли поразе, сами појединци, поготово не војници, нити народи и сви се од
пораза склањају као од какве кужне ствари и грдне похаре, а треба знати да су многе победе и
велики људски узлети настали после пораза уколико нису били затирући, неразумни или узалуд
доживљени. Понекад треба љубити вредне поразе које нас уче мудрости живота, јачају наше
животворне снаге, чврсте и брусе етику живота. После ове чувене битке Аустрија је склопила мир,
а Русија је брзо повукла трупе на своју територију.

Наполеон опијен славом и војним победама се не зауставља на оним што је постигао. Следеће
жртва је била Пруска која је побеђена код Јене и Ауерштета (1806). Како је Толстој описао сукоб и
понашање Пруса: „Најсрдачније желим“ пише пруски краљ Бонапарти „да ваше величанство буде
дочекано и угошћено у мом двору тако да му буде пријатно, и ја сам, тога ради, услужно предузео
све кораке које су ми прилике допуштале ... Пруски генерали такмиче се у учтивостима према
Французима и на први њихов захтев полажу оружје.“[31] Наполеон је после Јене пошао до
Берлина одакле је издао декрет намећући целој Европи трговачку блокаду Енглеске. Наполеон се
ту није зауставио и нашао се у Варшави (1806). Русија је кренула у напад код Ајлауа (Ajlaua) 1807.
године где је са Наполеоном вођена неодлучна битка са обострано тешким губицима. Руси су исте
године побеђени код Фридланда (Fridlanda) и протерани преко реке Њемен. Наполеон и руски
цар Александар I, срели су се и потписали примирје у Тлзиту (Tilzitu) 1807. године који је
представљао врхунац легенде Наполеона и његова царства. Услови тога мира су били
понижавајући за Пруску, док Русија није имала територијалних губитака. Два су владара поделили
Европу међу собом, Наполеон је владао на западу, од Њемена до канала Ламанш. Руски
император је био подстакнут да заузме Молдавију и Влашку. Владари су се сложили да учврсте
окове континенталног система у Европи, да онемогуће трговање Енглеске са Европом и да је
коначно изолују, блокирају и униште. Енглеска ће то дуго да им памти и запамти за наредне
векове.
Шта је могло да угрози Наполеоново царство на успону његове славе и француске војне моћи.
Упркос руским страховима Наполеон је основао Велико Варшавско Војводство од пруског дела
Пољске, а нарочито се руски цар узнемирио када је том војводству припојена Галиција (1809). Све
је у историји и политици углавном названо именом интереса. Рат против Француза на
Пиринејском острву је настављен, Енглези су захваљујући том рату са много људских губитака
добили упориште на континенту, док је широм Европе расло незадовољство због јачања
континенталног система. Наполеон се све више служио тиранским методама владања.[32] Сусрет
Александра и Наполеона у Ерфурту (Erfurtu) 1808. године није допринео учвршћивању савеза две
државе. Руси су се противили Наполеоновом континенталном систему. Толстој насупрот ових
историјских чињеница пише: „... 1809. године беху се два господара светска, како су звали
Наполеона и Александра, толико спријатељили да је руски корпус кад је Наполеон те године
објавио рат Аустрији прешао преко границе да помогне свом ранијем непријатељу Бонапарти
против свог ранијег савезника, аустријског цара...“[33] Наполеон се ипак није могао зауставити у
ратном походу. Он је окупирао Војводство Олденбург (Oldenburg) следеће године (1810) иако је
наследник престола био ожењен Александровом сестром Катарином. Француска је у то доба
имала највише становника (око 26 милиона) у Европи после Русије. Француска држава[34] је у
доба Наполеона била јака, јединствена и дисциплинована. Историјски је познато да је дошло до
сукоба Наполеона и Русије — једине непоражене континенталне силе. Наполеон је био упознат са
тешкоћама и опасностима скопчаним на поход у дубину Русије и решио је да армија за овај
подухват буде највећа која је до тада икад скупљена. Ипак, може ли се наоружаним људима и
искусним командантима освојити непрегледна руска земља и покорити тај њен непресушни и
непоколебљиви дух слободе којег баштине векови и прошле епохе. Наполеон је у Пољској окупио
за овај подухват више од пола милиона људи. Колико је стварно Наполеон имао војника кад је
кретао на поход у Русију постоје различити подаци: „Наполеонова војска је бројала преко шест
стотина хиљада људи, попуњена све млађим француским обвезницима као и из двадесет
савезничких или подјармљених народа, вероватно је била највећа војска која је икад до тог
времена у Европи прикупљена за једaн ... поход.“[35] Наполеонова војска је створила нови начин
ратовања: „...ослобођена уобичајених ограничења, она је могла да подноси оскудицу и да се бори
где је изгледало корисно; могла је да се бори било где без обзира на то колико ће то стајати
жртава, јер је располагала целокупним изворима нација... Наполеонов основни циљ је био да туче
и уништи противничке снаге... Кад год је било могуће, победа на бојном пољу је изнуђена и
експлоатисана, немилосрдним гоњењем.“[36] Наполеонова филозофија ратовања и вођења
борбе на најбољи могући начин наговештава оно што ће касније и данас постати савремени рат:
тоталан и свеобухватан сукоб народа у сваком погледу, према коришћеним изворима,
многоврсним средствима, обухвату људских снага и жељеним циљевима, јер рат у веку иза нас је
постао врховно национално дело првог реда у коме нема предаха, застоја, нити трајног мира, а
беспоштедна ратна утрка се са противницима и непријатељима наставља несмањеном жестином
у сталној нади да се буде испред оних других и различитих. Утрка у наоружању у новим и опасним
оружјима нашем једином свету није донела више мира, људима спокоја, а народима
безбедности. Нажалост, војној утрци нико од разумних не види видљива краја нити зна засигуран
исход овог сулудог надметања људских воља и необузданих амбиција националних вођа најјачих
држава света. Према Клаузевицевом гледишту Наполеон: „...ваљда ни у један рат није пошао без
замисли да свог противника потуче одмах у првој бици.“[37] Лав Толстој наводи схватање ратне
вештине Наполеона: „Вештина бити у извесном часу јачи од непријатеља. То је све.“ Једноставност
често заварава, јер је она увек добар знак да је аутор тих мисли досегао духовни врх и да је на путу
према савршенству. И сваком простодушном човеку се учини да би и он могао тако лако да
искаже и то баш на тај начин или можда још боље и мудрије, али оно што множини недостаје
јесте самосвојна личност ствараоца која може целином свога бића стати иза дубине исказаних
речи и истинитости мисли. Наполеон је у Русију повео међународну армаду која је била: „...војска
разних народа и језика јер у њој нешто мање од половине ... били су Французи... Наполеон је имао
величанствене снове о себи и царству.“[38] Руски цар Александар I је имао свега 150.000 војника.
Ево шта Наполеон пише руском цару после прве недеље рата: „Има већ недеља дана како је
почела кампања, а ви нисте умели да заштите Вилну. Пресечени сте на двоје и истерани из
пољских провинција. Ваша војска ропће... Ви немате двеста хиљада војске, а ја имам три пут
више...“[39] За недељу дана Французи су били у Вилни, али се већ осетио проблем снабдевања
војника. „Војска од дванаест европских језика[40] продрла је у Русију. Руска војска и становништво
одступају, клонећи се сукоба до Смоленска и од Смоленска до Бородина. Француска војска све
већом брзином јури ка Москви, циљу свог кретања. Што се брже примиче циљу, њена се брзина
увећава ... Позади су хиљаде врста гладне непријатељске земље; напред десетине врста што
раздвајају од циља. То осећа сваки војник Наполеонове армије...“[41] Дешава се да понекад
човек, група, војска или народ осећају да је оно место где су се упутили недостижно и да тај
подухват превазилази не само њихове физичке или моралне снаге, него пре свега дубоку
метафизичку линију подвига и да сви у дну душе осећају и знају да је оно што се толико жели
заиста недостижно колико год се циљу све више човек, војска и народ приближавају. Тада је
расцеп оног што сада јесте и оног што ће се наредних дана десити све већи, све извеснији и све
бржи. Француско војно напредовање изазвало је неочекивани отпор Руса. Више друштвене класе
у царевини су се плашиле социјалних реформи које је са собом носила идеја Револуције, а руски
народ за који се могло претпоставити да ће једва дочекати могућност да измени свој друштвени
положај: „...одговорио је на претњу која се надвила над њиховим царем и мајком Русијом, са
заносом и спремношћу на велике жртве и отпор француском цару.“[42] Све идеје извоза
револуције на бајонетима су се историјски показале промашене и узалудне, јер има нешто светије
од идеологије и заносних идеја Револуције, а то је златна слобода и достојанство сваког човека и
самобитност народа, као и родољубље становника према отаџбини. Руско племство је у
културном смислу потпуно окренуто Французима: „...да ратујемо са Французима. Зар можемо да
се дигнемо на своје учитеље и богове? Наши су богови Французи, наш рај Париз... Одела
француска, мисли француске, осећања француска...“[43]Ипак постоји нешто узвишеније од
културе других народа када је у питању слобода народа и опстанак своје државе. Није само отпор
народа и војска Русије био проблем Француза већ и: „Тешкоће одржавања дисциплине и
снабдевања шаролике Наполеонове армије биле су изузетно велике, није било велике победе
која би држала морал војника па је током похода дезертирање превазилазило сва
очекивања.“[44] Проблем свих инвазионих снага јесте сунце слободе које не греје оне који
наступају на туђој територији, јер окупаторски војници колико год настојали њихови команданти и
државно вођство да их мотивишу и награде за злодела не успевају у пуној мери, због тога што их
не јача снага родног прага, нејач која стоји иза њихових леђа, гробље предака и родна њива која
тражи чувара. У томе увек лежи морална снага ослободилачких и одбрамбених војски које ни
један нападачки корпус не може олако савладати и војно превладати без обзира на број војника и
убојитост оружја окупатора, а што време више пролази то је борбена чврстина нападача све
слабија, несигурнија, колебљива и увек склона сигурном пропадању. Повлачење Руса који су све
уништавали што би могло бити од користи окупаторима изазвало је огорчење међу француским
генералима. „Прави патриотизам показује и трговац Ферапонтов који пали свој дућан кад
Французи заузимају Смоленск ... и сељаци Карц и Влас који одбијају да продају Французима сено
... и кнегињица Марија Болконска која се ужасава од помисли да ... може доспети под власт
француске војске...“[45] Велика је и подземна моћ народа, како год он изгледао неорганизован,
расут и недорастао задацима историје, али кад се уједини народ нема те војне силе која може
бити изнад његове непоколебиве снаге.

Наполеон је све своје снаге полагао у могућност да Русима нанесе пораз код Смоленска и сматрао
да ће их пораз присилити и да ће руски цар затражити примирје. Град се два дана налазио под
артиљеријском ватром али се руски генерал Берклеј де Толи са армијом повукао у правцу Москве.
Француски генерали су после Смоленска предлагали Наполеону повлачење и тако је он:
„занемарио мишљење својих генерала и наставио продор, недостајао му је жар са којим је водио
раније походе.“[46] Берклеју је било тешко да правда стално повлачење руске војске. Гроф Андреј
Болконски који је осећао дивљење према Наполеону, пошто су Французи заузели Смоленск љути
се на генерала де Толија због предаје града јер: „он није могао да разуме да смо се први пут овде
тукли за руску земљу, да је у војсци био такав дух какав ја никад нисам видео, да смо два дана
узастопно одбијали Французе и да тај успех удесетостручио нашу снагу.“[47] Руска се војска
повлачила, а политичари су захтевали борбу да се спасе Москва, Александар је сменио Берклеја и
на његово место поставио Кутузова који је стекао углед у рату против Турака.

Славна Бородинска битка

Долази до славне битке код Бородина. Наполеон је за ову битку имао: „... упркос убеђењу да је у
Русији велика армија Французи су имали свега 120.000 људи за напад.“[48] Међутим има и других
података: „...У биткама ... код Бородина (1812)... Наполеон је стварно имао под својом командом
250.000 бораца, а на папиру и много више, близу милион... Пре Бонапарте, армије европских
„старих режима“ ... биле су далеко мање ... по бројности и по обиму операција.“[49] Французи су
целога дана у таласима нападали руске положаје. Бородино није била стратешки сјајна победа
Наполеона него тешко крварење. Крајем дана Французи су освојили бојно поље али су изгубили
30.000 војника, а губици Руса си били знатнији и износили 50.000 бораца. Клаузевиц би рекао:
„Рат је озбиљно средство за озбиљну сврху“ и: „Рат је акт насиља које се спроводи до својих
крајњих граница“ као и: „Рат је сукоб великих интереса, које се решавају крвљу и само се по томе
разликују од других сукоба.“[50] Толстој је: „Оцењујући значај Бородинске битке ... извео закључак
да је она била морална победа руске војске над Наполеоновом војском. Руси су, изгубивши
половину своје војске, стајали исто онако страшно и на свршетку као и на почетку битке. Французи
су схватили моралну предност свога противника...“[51] На руску војску у овој бици се могу
применити мисли Клаузевица о моралној снази војника: „Кад једна војска услед ватри и
пустошења сачува своју унутрашњу везу; кад никад није жртва неоснованог страха, него и онда
када има разлога да се плаши и одступа борећи се корак по корак ... па чак ни у нереду после
пораза не губи снагу послушности нити поштовање и поверење према својим старешинама ... и
која најпосле на све ове врлине подстиче дубоком вером у једну једину идеју — част оружја, онда
таква војска дише моралом и духом правих ратника.“[52] Бородинска битка је била прва коју није
добио велики војсковођа Наполеон. „Мада су Руси изгубили половину људства нису били
потучени до ногу, нити уништени. Руска војска је још увек постојала.“[53] После битке код
Бородина: „Наполеона је обузело мучно осећање слично ономе што обузима коцкара који је увек
био срећан у игри, који је безумно бацао свој новац и увек добијао, па одједанпут управо онда кад
је измерио све случајности игре, опазио да, оно што је боље промишљена његова игра, тим
сигурније губи.“[54] Рат и вођење битке није само наука нити само вештина него и наука и
вештина и срце и мишице и ум, али и многе етичке и људске вредности за коју се војници боре и
за које су спремни да положе своје животе. Наполеон што је више улазио у територију Русије све
мање је био сигуран да је то место где треба да буде, а Руси што су се више повлачили знали су
засигурно да им повлачење више не пристаје ни као људима ни као победничком народу који
изнад свега воли и поштује врлине слободе и вредности вере. У Бородинској бици Руси су однели
моралну победу, победила је етика живота и мира над етиком рата и грабежљивог освајања.
Победила је етика човека над нагоном ратоборне звери, етика миротворца и морал миротворства
над злом ратног разарања и злочинством ратоборства. Лав Толстој због значаја морала за рат
тражи да: „се одреди и изрази вредност духа у војсци ... то је задатак науке.“[55] Французи су
схватили на Бородину да је њихов противник морално јачи. Новина је била да су Руси насупрот
ранијих битака где су француски противници поред много мањих губитака бежали сада постојано
стајали: „...и на свршетку и на почетку битке. Морална снага француске војске ... беше истрошена
...“[56] Последице Бородинске битке биле су далекосежне[57]: „...безразложно бекство Наполеона
из Москве, повратак старим смоленским друмом, пропаст најезде од 500 хиљада и пропаст
Наполеонове Француске, на коју је први пут под Бородином стављена рука духом јачег
противника.“[58] Велики писац уводи у исходу похода Наполеона у Русију своју слику
предодређености сваког рата који лежи у вишим духовним сферама тешко докучивим људима чак
и славним војсковођама: „Али одједанпут, уместо оних случајности и генијалности што су га дотле
тако једна за другом водиле непрекидном низу успеха до унапред означеног циља, јавља се
небројена множина противних случајности, од кијавице у Бородину ... до мразева и оне варнице
што је запалила Москву, и место генијалности, јавља се глупост и подлост којима нема
примера.“[59]Толстојеви ставови које је напред изнео блиски су мишљењу Клаузевица о значају
случајности у рату: „Нема ни једног људског посла, који би тако стално и тако опште био у додиру
са случајем као рат. Али са случајем заузима важно место у рату и неизвесност, а са тиме и срећа...
У рату нема апсолутне сигурности ... да у рату има много могућности, вероватноће, среће и
несреће; игра која се провлачи ¢кроз све велике и мале жице ратног ткања, и чини се да је, од
свих грана људске делатности, рат најближи хазардној игри.¢„[60] Толстој дубоко верује у
предодређеност сваке победе и ратног пораза: „...1812 године Французи ... заузимају и Москву,
али Русија одмах затим, без нових битака, не престаје да постоји, него престаје да постоји армија
од шест стотина хиљада људи, а затим Наполеонова Француска. Натезати факта ... да је после
Москве било битака које су уништиле Наполеонову армију — то је немогуће. После француске
победе код Бородина није било ниједне не само главне него ни иоле знатније битке, а француска
војска је престала да постоји...“[61] Толстој је мало противречан када је у питању Бородинска
битка јер је час то била нерешена битка, у неком смислу и пораз Француза, а сада видимо да је то
била њихова победа. Сличне дилеме имамо и ми Срби када је у питању Косовски бој. Лав Толстој
када разматра Бородинску битку насупрот ставова историчара са руске стране износи мишљење
које њихова учења доводе у питање. Тезу руских историчара и војних теоретичара да су Руси битку
код Бородина прихватили ради позиције тога места Толстој оштро негира и тврди: „да се битка
водила на потпуно неочекиваном и готово неутврђеном месту ... и ... Руси су примили Бородинску
битку на отвореном ... терену с двапут слабијом снагом према Французима, то јест с таквим
условима у каквим се не само није могло замислити да се може тући десет сати и учинити да
битка остане нерешена, него се није ни могло мислити да ће се за три сата сачувати војска од
потпуног пораза и бекства.“[62] Писац Рата и мира разматра колико је било мудро од стране
Наполеона и Кутузова да прихвате Бородинску битку: „Кад би се војсковође управљале паметним
разлозима онда колико је год морало бити јасно Наполеону да он, кад уђе далеко око две хиљаде
врста и да битку с вероватном случајношћу, да ће изгубити четвртину војске, иде у сигурну
погибију, толико је исто морало изгледати јасно Кутузову да он, кад прими битку и тако исто
ризикује да изгуби четвртину војске, сигурно губи Москву ... Па ипак је мудри и искусни Кутузов
примио битку. А Наполеон, генијални војсковођа, као што га називају, дао је битку, да изгуби
четвртину своје војске и да још више развуче своју војску. Ако... је намеравао да заузме Москву, да
заврши рат, као кад је заузео Беч, против тога има много доказа ... Само историчари Наполеонови
причају ... како је увиђао опасност од ... развученог положаја и како је знао да заузимањем Москве
неће завршити рат, јер је код Смоленска видео у каквом му стању остављају руске
градове...“[63] Кутузов је после Бородинске битке хтео да крене у против напад: „Али то вече и
сутрадан почеше долазити један за другим извештаји о нечувеним губицима, о губитку половине
војске, и нова битка се показала као физички немогућа.“[64] После битке код Бородина Кутузов је
видео да не постоји никакав начин нити физичке могућности да се брани Москва. Кутузов је знао:
„Спас Русије је у војсци.[65] Да ли је корисније ризиковати да изгубимо и војску и Москву, ако
примимо битку, или дати Москву без битке?“[66] У вези ове дилеме Руса можемо се опет позвати
на мудрог филозофа рата Клаузевица: „...Рат је ... акт силе, да противника принудимо на
потчињавање нашој вољи... Сила тј. физичка сила (јер морална сила не постоји ван појма државе и
закона) јесте дакле средство; а непријатељу наметнути своју вољу; то је циљ.“[67] Рат[68] је акт
силе и за њену употребу нема никаквих граница. Као што се види Наполеон није успео да руској
војсци наметне своју неприкосновену вољу. „Најгоре стање у који може доћи једна ратујућа
страна јесте потпуна неспособност за борбу. Разоружање или савлађивање непријатеља мора
бити увек циљ ратног акта.“[69] Наполеону то није пошло за руком пред Москвом, јер је пред њим
стајао жив бедем војника и старешина који су бранили земљу, цара, светиње, дом и своје
најближе.

Наполеон у Москви

Мало је освајача имало ту историјску привилегију да прошетају као победници улицама главног
града велике Русије. Наполеон је 14. септембра ушао у Москву. Толстој примећује: „Град који
непријатељ заузме личи на обешчашћену девојку“. Како је то тачно, лепо и мудро речено. Нико не
заслужује такав презир у људском роду као онај живи створ који обешчасти девојку. Наредних
дана ватра је опустошила град, војници су лутали напуштеним кућама пљачкајући све
драгоцености. Наполеон је очајнички чекао руски захтев за примирје. „Иако француски војници
беху одрпани, гладни, намучени, иако је њихов број беше смањио на трећину, ипак су ушли у
Москву још у добром реду. Али то је била војска само до оног тренутка док се војници нису
почели разилазити по становима. Чим су се војници почели разилазити по пустим а богатим
кућама, одмах је заувек пропала војска ... када су ти исти људи, после пет недеља изашли из
Москве, они већ нису били војска. То је била руља ... од којих је сваки вукао или носио са собом
гомилу ствари... Гладна војска је ушла у богати, пуст град, уништена је и војска а уништен је и
богати град.“[70] Војска не може да постоји суштински без дисциплине и чврстог поретка, зато је
са њеним бићем неспојиво материјално стицање и војничко лично богаћење, јер је то за сваку
ратну јединицу превелик терет који ће на крају војску коштати пораза, губитака људи, оружја и
општег нестајања. Као што монах не може у духовном уздизању да се бави својом породицом или
материјалним богатствима и стварима од овога света, тако и војник не сме да буде оптерећен ни
на који начин материјалном егзистенцијом јер његов позив подразумева аскетизам, унутрашњу
духовну преданост и знаке најстрожије личне дисциплине. Војска пљачкаша увек заврши у општем
расулу, поразу и у убијању својих заповедника. Знали су то мудри Римљани па су сав плен држали
код заставника и није било ни дезертирања нити бежања испред непријатеља због сурових казни
појединачних или колективних, а поред њих ту је била и глад обичног војника за тешко
опљачканим богатством које се могло изгубити и лако пасти у руке непријатеља.

Наполеон је више од месец дана чекао примирје али није било руских емисара. Нико није хтео да
тражи мир од француских пљачкаша. Наполеонова војска у Москви бројала је преко 100.000 људи
којима је требало обезбедити исхрану и склоништа пре него што наиђе зима. Морал је опао на
прагу руске зиме, владала је несташица хране и топле одеће, а око Москве су Руси били спремни
да се баце на Французе. Средином октобра Наполеон је одлучио да се повуче. За ову Наполеонову
одлуку и новонасталу ситуацију сјајно се уклапа Клаузевицево запажање: „Рат са својим
резултатом никада није нешто апсолутно, не треба чак ни потпуно решење целог рата увек
сматрати апсолутним јер држава која подлегне види у томе само пролазно зло коме ће се наћи
лека у неким политичким односима каснијих времена.“[71] Мудро закључује Клаузевиц, а ми
бисмо додали да ниједна људска битка није заувек завршена, јер рат и мир су целосно Једно и
суштина самог живота који је у свим својим нитима и веловима увек непредвидљив и загонетан и
потребно је само стрпљиво радити и чинити све да оно што је пораз после извесног времена се
претвори уз људску помоћ и паметну активност друштва у часну победу. Треба се са правом
прибојавати да победник може у свом заносу и гордости убрзо постати поражен и изгубити све
предности своје добијене битке на бојном пољу. Историја је препуна и победника–губитника и
губитника каснијих победника. Зато ниједна битка Човека и Народа никад није заувек завршена
нити је било која победа вечна и загарантована. Све је име противречног и тајновитог живота и
вечног надметања. Хераклитова слика света. Пут којим су кренули Французи од Москве до
Смоленска је био опустошен, армија је имала више шансе да се кретала јужније од овог пута
према Калуги али је тај правац затворила руска армија. Пљачкаше је на сваком кораку чекао руски
народ и његова војска. Прво искушење за Наполеонову армију је представљао дуг марш
опустошеним друмом према Смоленску. Већ тад је било јасно да Французе очекује потпуно
уништење.

Зашто је Наполеон претрпео војнички неуспех иако је заузео Москву. Клаузевиц о овоме походу
мисли следеће: „Наполеонов поход није зато претрпео неуспех, што је он продро сувише брзо и
сувише далеко, као што се то обично мисли, већ зато што су једино средства за успех оманула.
Руска земља није земља која се може формално освојити тј. држећи посегнутом бар не снагама
садашњих европских држава, па ни са 500.000 људи које је Бонапарта за то био довео. Једну такву
земљу могу савладати само њене сопствене слабости и последице унутрашњих размирица. Да би
се ударило на оба слаба места политичког опстанка, потребан је потрес који иде до срца државе.
Само ако својим снажним ударцем стигне до Москве сме се Наполеон надати да ће поколебати
храброст владе и истрајност народа. У Москви се надао да ће наћи мир — и то је био једини
разумни циљ, који је у овом рату могао имати...“[72] Из овога става Клаузевица се јасно види да он
сматра да само савладавање непријатељске борбене снаге или заузимање непријатељског
центра, оличеног у његовој престоници, може довести до одлучног успеха у ратовању. Међутим
Наполеону није помогло освајање Москве јер није успео да савлада руску армију и нико са њим
није хтео да преговара, Руси су били јединствени у отпору окупатору, а ближила се и чувена руска
зима. Дакле, овде као на длану имамо све потребне услове за разматрање рата: снаге
непријатеља поприлично потрошене, сопствене снаге очуване али са значајним губицима, време
које не ради за освајача (хронолошки и метеоролошки) и огромни руски простор који је готово
несавладив. Онај који је победио или није изгубио битку и заузео Москву мора бити поражен,
прост збир добитака води у чист губитак. Толстој говори о повратку француских трупа из Москве
до руске границе: „Од свега што је Наполеон могао учинити: да зимује у Москви, да иде на
Петроград ... да се врати натраг, северније или јужније ... ма колико човек да измишља, не би
измислио глупље и штетније од оног што је Наполеон учинио, то јест, да остане до октобра у
Москви, остављајући трупама да пљачкају град, потом колебајући се да остави гарнизон, да изађе
из Москве, да се приближи Кутузову, да не заметне битку, да удари десно, да дође до Малог
Јерославца, па опет не извиди може ли се пробити, да не пође оним путем којим је пошао
Кутузов, него да пође назад на Можајск разореним смоленским друмом — глупље од тога ни
штетније по војску није могао измислити... Нека највештији стратези замисле да је Наполеонова
намера била да упропасти своју војску, па нек измисле други низ операција који би тако поуздано
и независно од свега што би предузимале руске трупе упропастило тако потпуно француску војску,
као што је то учинио Наполеон. То је учинио генијални Наполеон...“[73] Лав Толстој је склон да
фаталистички закључује и да се све по нужди морало десити славном Наполеону: „Војска се није
могла опоравити. Она је, од Бородинске битке и московске пљачке, већ носила у себи као неке
хемијске услове распадања.“[74] Све у свету створених ствари има свој век трајања, јасне границе
раста и одређене линије лета. Велики људи нису изузетак. Додуше, њихов лет је дужи, трајање
пркосније, границе шире а мисли дубоке, али крај је известан.

Повлачење Наполеона из Русије

Наполеон је наставио повлачење из Русије. Његове трупе су ушле у Смоленск. Француска армија је
од некад дисциплиноване армије већ постала руља. Најгоре што се једној армији може десити.
Французе је пратила не само глад и умор него и партизанске акције Руса, јер се народни карактер
рата нарочито испољио у стихијном порасту партизанских одреда. Партизански рат увек успешан
као што показује историја[75] је почео још у време уласка непријатеља у Смоленск, али се
појачавао после његовог повлачења из Москве. Партизански рат је противречио уобичајеним и
владајућим теоретским правилима војне вештине али је био ефикасан и наносио значајне губитке
непријатељу. „Батина народног рата била је замахнута свом својом страшном и величанственом
снагом и не разабирајући ни за чије укусе ни правила, она је с глупом простотом али целисходно
... ударала и тукла Французе дотле док није пропала њихова најезда.“[76] Изгледало је да се све
уротило против француске војске при повлачењу из Москве: глад, партизански одреди, зима,
страх, дезорганизованост јединица и жеља њихових команданата да прво они спасу главе. Толстој
говори о повлачењу Наполеона: „Пред свима је бежао император, па краљеви, па херцези“. О
повлачењу Француза од Москве до Взјаме, Бертје је писао господару: „...сматрам за дужност да
известим ваше величанство о стању ваших трупа у разним корпусима... Оне су готово растурене.
Број војника који иду за својим заставама једва да износи највише четвртину готово у сваком пуку,
остали марширају засебно у разним правцима и за свој рачун, јер се надају да ће наћи хране и да
се ослободе дисциплине... Ових последњих дана се примећује да многи војници бацају своје
фишеке и своје пушке.“[77] Било је то јадно стање највеће солдатеске икад сакупљене до тог доба.
Пробијали су се на разне начине француска одељења и трупе: „Сви су они оставили једни другога,
побацали сав свој терет, артиљерију, половину људи и бежали, обилазећи само ноћи Русе... ко је
могао — тај је такође отишао, ко није могао–тај се предао или умро.“[78] Толстој пише даље:
„Француски војници се месецима сваког тренутка боре са смрћу од глади и зиме, беже и нема
дисциплине; за месец дана пропадне половина војске ... јер су те снаге уништаване партизанским
дејствима и јер се иза француске кретала руска војска, спремна да употреби силу ако застане ...
кретање...“[79] Узрок смањивања Наполеонове војске била је њена брзина кретања, а да је тако,
служи као несумњив доказ подударно смањивање руских трупа. У каквом стању су били руски
војници: „...без топле обуће, без топлог одела, без крова над главом, у снегу на осамнаест степени
мраза па чак и без потпуне количине провијаната који није увек стизао за војском... али све што је
телесно и душевно слабо већ је давно заостало; остао је само цвет војске–и по душевној и по
телесној снази.“[80] Рат је сурови одабир људи и проба човекових физичких и духовних граница
моћи. Окупаторским војницима није било спаса јер: „Најболешљивије руске старешине и
љубитељи Француза, Французи у руској служби, нису могли ништа учинити за заробљенике... Није
се могао отимати хлеб и одећа од гладних, потребитих војника, да се то да Французима који нису
штетни, ни мрски, ни криви, него напросто непотребни.“[81] Толстој још о брзом повлачењу
Француза из Москве: „Неки описују душевну величину маршала, а нарочито Неја, душевну
величину која се показала у томе што се ноћу заобилазним путем провукао друмом преко Дњепра
без заставе и артиљерије и без десетине војске[82] добегао у Оршу... И Наполеон, кад у топлој
бунди бежи кући ... од људи које је довео овамо ...“[83] Ипак и поред свих редова оправдане
осуде Наполеона које је написао славни Толстој историја памти команданте и императоре, велике
и славне војсковође, док уопште нема слуха за обичног човека и простог војника који су градивни
материјал историје без кога се додуше не може саградити победа, али ипак само као безимене
подлоге историјског збивања војничког успеха и борбене славе.
Жртве Наполеоновог похода на Русију

Изгледало је да ће се цео поход окончати на реци Березини. Три руске армије са више од 120.000
људи затекле су се на месту преласка. „Березину је ипак прешло 60.000 људи; неколико дана
раније то је изгледало немогуће јер су мостови били порушени.“[84] У војном походу на Москву
учествовало је 500.000 људи, а мање од 50.000 је преживело руску авантуру. „Хиљаде и хиљаде
људи који су умирали или били обогаљени на ратним поприштима Европе, умногоме су страдали
због Наполеонове претеране амбиције и одбијања да одреди разумне границе својој моћи. Цар се
није смрзао нити је био гладан, али су људи из целе Европе остали смрзнути у сметовима
Русије.“[85] Није реално очекивати од државног моћника у пуној снази својих војних освајања и
величини славе да сам себи ограничава моћ. Добро је познато да се моћ и сила неког могу
ограничити једино снагом и моћи друге и супротстављене силе, а што су најречитије показали
руски војници и њихови команданти, а касније на Ватерлоу здружене снаге савезника против
Француза. Наполеон је: „...смело примао на себе сву одговорност за оно што се догодило и његов
помрачени ум налазио је оправдање у томе што је у оним стотинама хиљада изгинулих људи било
мање Француза него Хесенаца и Бавараца.[86] Експедиција у Русији стајала је Француску мање од
50.000 војника. „Руска војска је у одступању од Вилне до Москве изгубила, у биткама, четири пута
више него француска војска. Пожар Москве стајао је живота око 100.000 Руса, који су помрли по
шумама од хладноће и оскудице; и најзад у свом маршу од Москве до Одре пострадала је руска
војска од рђавог времена ... кад је стигла на Вилну имала је само 50.000 људи, а у Калишу мање од
18.000.“[87] Одувек је била потребна превелика жртва за људску слободу, јер најдрагоценије
вредности траже и највеће жртве, а Руси као ретко који народ у свету знају шта значи подносити
огромне жртве за слободу и ослобођење своје отаџбине од непријатељских хорди. Наполеон је на
острву Света Јелена, писао за поход на Москву: „требало би да је руски рат био најпопуларнији у
новија времена; јер је то био рат здравог разума и правих интереса, рат за мир и сигурност
свакога; то је био рат чисто мирољубив и конзервативан... Европа би доиста на тај начин брзо
постала само један народ и сваки који путује куд било налазио би се увек у заједничкој отаџбини.
Ја бих захтевао да свако може да плови по свим рекама, да мора буду заједничка и да се велике
стајаће војске сведу тада само на владалачке гарде.“[88] Сваки мир освајача у историји људског
рода је проклети мир који ником не доноси ништа добро, а поготово не оним народима који су
поражени и морају да живе без врлина слободе, јер је слобода друго и истинско име за човека,
јер да није тако можда би се понеки заробљени или неслободан човек и могао навићи да не сања
о златној слободи и њеној предивној, чаробној лепоти. Освајач увек мисли да је донео слободу
другом и различитом, снагом свога мача и писаног закона, али то је увек само страх и ланац, као
што је био и оковани Прометеј. Слобода о којој говори и кићено пише освајач и узвишено пева
роб није иста слобода, у једној је реч о слободи човека да се без ограничења и стида господари
другим бићем, а у другом смислу је реч о оној исконској тежњи човека да буде заувек свој и
самосвојан на земљи која му од давнина припада и од предака се као завештање преноси у
чување и брижно поседовање.

Толстој о Наполеону и Кутузову

Толстој се у свом знаменитом делу бавио и личностима два главна актера руско–француског рата:
Наполеоном и Кутузовом. Наполеон је обележио не само епоху револуционарних ратова него и
цео XIX век, и о њему се говори и пише до дана данашњег. Наполеон је природно био
контроверзна личност као уосталом и свака историјска величина и о њему има много
противречних и често супротних судова. Неки сматрају да када је о Наполеону реч да се ради о:
„без сумње највећом војсковођи новог доба и једном од најистакнутијих стратега свих
времена.“[89] Клаузевиц је понекад ишао толико далеко у похвалама да је о Наполеону говорио
као о „Богу рата“. Други мислиоци који имају супротно мишљење тврде да он није: „ни прави
националиста, ни прави револуционар већ по души генијални кондотјер, вођа маса. Његове
методе биле су више италијанске него француске, склоности увек макијавелистичке.“[90] Опет,
има и таквих мишљења: „Тјер, бонапартист, вели да је Наполеонова власт била заснована на
његовој врлини и генијалности. Lanfrey, републиканац, вели да је она била заснована на његовом
лупештву и обмани народа.“[91] Затим следи и оваква промишљања: „...Гервинус, Шлосер и
остали час доказују да је Наполеон производ револуције, идеја 1789. године итд., час отворено
говоре како је поход у 1812. години и други догађаји што им се не свиђају само производ лажно
упућене Наполеонове воље и како су и саме идеје 1789. године заустављене у свом развоју због
Наполеонове самовоље...“[92]Преовлађујућа слика кад је Наполеон у питању јесте да је он пре
свега освајач. Већ смо уочили да је мишљење Толстоја по многим питањима великог отаџбинског
рата 1812. године различито и супротно од ставова и оцена историчара како француских тако и
руских. Он је доследан када је у питању суд о Наполеону и Кутузову. Толстој је на страни Кутузова
и сматра да је он неоправдано запостављен у историји, док је Наполеон без разлога овенчан
славом поготово када је реч о рату у Русији.[93] Лав Толстој тврди да је Кутузов историјски
потцењен као војник, војсковођа и мудри старац. „Снага, народног духа рађа и истакнуте
војсковође које својом делатношћу стварају оно што је потребно народу... Истински корисну ствар
за народ која доводи до тријумфа над непријатељем и победе, остварује ... само онај војсковођа
који уме да докучује и схвата народни дух који уме да ослушкује расположење војничке масе.
Такав је... Кутузов одгајан у духу ратничког генија Суворова и надахнут у својој ратничкој пракси
духом читавог народа... Кутузов се не појављује ... као декоративна фигура војсковође ... него као
једноставан, добар, на изглед сасвим обичан човек кога је животно искуство учинило
мудрим...“[94] Мишљење и став Толстоја о Кутузову кроз уста Андреја Болконског: „Код њега
ништа неће бити своје. Он неће ништа смислити, ништа неће почети али ће све саслушати, све
запамтити, све ставити на своје место и, неће сметати ничем корисном, нити допустити ишта
штетно. Он зна да има нешто јаче и значајније од његове воље, а то је — неизбежни ток догађаја и
уме да их види, уме да схвати њихову важност, па према тој важности уме да се одрекне учешћа у
тим догађајима, да се одрекне своје личне воље, управљене на друго што...“[95] Толстој још о
Кутузову: „Из свога дугогодишњег ратног искуства је знао и својом старачком памећу схватио да
не може један човек управљати стотинама хиљада људи који се боре на смрт, и знао је да судбину
битке не одлучују наредбе главнокомандујућег, ни место на коме стоје трупе, ни количина топова
и изгинулих, него само она недостижна снага која се зове дух у војсци, па је мотрио на ту снагу и
њоме управљао колико је то било у његовој власти.“[96] Аутор Рата и мира на сјајан начин уочава
пресудан значај за сваку војску војног етоса, дакле шта је то што је дух покретач једне војске, да ли
је то вредност оданости отаџбини, среброљубље или властољубље; љубав према свом роду или
поштовање традиције, или пак чување својих огњишта, прадедовске вере и завета предака.

Толстој износи мишљење о Наполеону на комплексан, слојевит и мудар начин. Он о освајачу

Москве каже: „Бурбони су побегли од револуције, оставивши народ анархији; а једини је
Наполеон умео да схвати револуцију, да је победи“[97] и: „Наполеон је велики, јер се узвисио над
револуцијом, угушио њене злоупотребе, задржавши све што је добро — и грађанску једнакост, и
слободу говора и штампе, и само зато је добио власт.“[98]Толстој упућује значајне примедби али и
похвале на рачун Наполеона: „...генерал Бонапарта направио је државни преврат и узео власт у
своје руке. Зар то није превара? То је препреденост која нимало не личи на ... великог човека... А
заробљеници у Африци које је побио? ... Мора се признати ... Наполеон је, као човек, велики на
мосту код Арколе, у болници на Јафи где болесницима од куге даје руку, ... али има и ... поступака
које тешко оправдати.“[99] Толстој кроз речи својих ликова говори о слави и величини Наполеона.
Кнез Андреј се: „плашио генија Бонапартиног, који се могао показати јачи од све храбрости руске
војске.“ Наполеонови противници су били замађијани његовим ореолом непобедивости: „То сада
беше панични иако прикривени страх од Наполеоновог генија, који се опажао у сваком одговору.
Они су држали да је Наполеону све могућно, очекивали су га са сваке стране...“[100] Лав Толстој
описује Наполеона на следећи начин: „...видело се да за њега има интереса само оно што се
догађа у његовој души. Све што је било изван њега, није имало за њега вредности, јер је, као што
се њему чинило, све на свету зависило од његове воље.“[101] Руски писац даје мишљење о
императору Наполеону француског официра племићког порекла: „... Великодушност, милосрђе,
правичност, ред, геније, ето то вам је император! ... Али ме је тај човек освојио, овладао је мноме.
Нисам могао одолети призору величине и славе којом обасипа Француску. Кад сам га разумео шта
хоће, кад сам видео како нам прави постељу од ловорика, онда сам... рекао у себи, то је владалац,
и предао сам му се ... то је највећи човек прошлих векова и оних што ће доћи.“[102] Људи воле да
их неко води, они траже вође и господаре. Најтеже је бити личност самосвојна и одговорна самом
себи. Толстој у следећем пасусу изгледа даје своју највернију мисао о Наполеону: „Човек без
убеђења, без навика, без традиције, без имена, који није, чак, ни Француз, протурује се...
најнеобичнијим случајностима, између свих странака ... и, не пристајући ни уз једну, издиже се на
видно место. Незнање његових другова, слабост и ништавило противника, отвореност у лажи и
сјајна и надувена ограниченост тога човека уздиже га на чело војске. То што је војска у Италији
била све одабрани војник, што противници нису желели да се туку и његова детињска дрскост и
самоувереност задобијају му ратничку славу. Небројена множина такозваних случајности прати га
свуда. Немилост у коју је пао код француских главара служи му на корист. Његови покушаји да
промени намењен му пут не испада му за руком: у Русији га не примају у службу, нити успева да
добије место у Турској. За време ратова у Италији он се неколико пута налази на ивици пропасти и
сваки пут се изненадно избавља... Наполеон предузима апсурдну, безразложну експедицију у
Африку... Неприступачна Малта предаје се без иједног метка... Непријатељска флота, која после не
пропушта ни један чамац, пропушта читаву армију. У Африци извршује над готово ненаоружаним
становницима читав низ злочина. И људи који чине та злочинства, а нарочито њихов вођ уверавају
себе како је то дивно... слава,[103] како је то налик на Цезара и ... Александра Македонског... Све
што он ради испада му за руком. Куга се не лепи за њега. Бездушно убијање заробљеника не
ставља се њему у кривицу.“[104] И још о славном војсковођи Наполеону: „Једини он са својим
идеалом славе и величине, изграђеним у Италији и у Египту, са својим безумним обожавањем
самога себе, са својом дрскошћу у злочинима, са својом отвореном лажи — једини он може да
оправда оно што има да се догоди.“[105] Наравно, могли би се оправдано запитати зашто се то
баш Наполеону дешава, а не неком другом и другачијем вођи, и како то да се у тадашњој историји
ратоводства то није десило другом човеку из Француске или из осталих народа. Владавина само
случајности или само провиђења не може објаснити све, јер тада напросто не би било места за
саму личност Наполеона, а све није заиста могуће појаснити без самог учесника првог реда свих
историјских дешавања. Толстој кроз личност Бонапарте показује да у историји влада виша сила
провиђења која користи велике људе и војсковође као оруђа својих циљева, као што је на сличан
начин у својој филозофији историје тврдио велики немачки филозоф Хегел. „Свака личност носи у
самој себи своје циљеве, а носи их зато да послужи општим, човеку непојамним циљевима ... што
ум човечији више напредује у откривању тих циљева, тим је очевидније да не може схватити
крајњи циљ.“[106] Толстој жели да исправи неправду који историчари наносе војсковођи Кутузову
и који без разлога величају Наполеона: „И не само што су савременици, занесени страстима,
говорили тако него што су потомство и историја огласили Наполеона као великог, а Кутузова су
туђинци огласили као лукавог ... слабог, притворног старца, а Руси као нешто неодређено — као
некакву лутку која вреди само због свог руског имена.“[107] И даље Толстој болно пише: „...Чудно
и страшно је рећи да је Наполеон то најништавније оруђе историје, који никад и нигде, па чак ни у
изгнанству, није показао људско достојанство, да је тај Наполеон руским историчарима предмет
усхићења и одушевљења, он им је велики, а Кутузов ... који даје у историји необичан пример
самопожртвовања и свести о значају догађаја садашњице за будућност, тај се Кутузов износи као
нешто сумњиво и јадно, и кад говоре о Кутузову ... њих је увек као малко стид.“[108] Толстој
набраја врлине војсковође Руса: „Кутузов је једини тврдио до смрти да је бородинска битка
победа... Једини је он рекао да губитак Москве није губитак Русије, на понуду мира он је рекао
Loristonu да мира не може бити јер таква је воља народа, он је једини када су Французи одступали
тврдио ... како ће се све завршити самим собом ... и како непријатељу треба дати златни мост ... и
да он за десет Француза неће дати једног Руса ... да је даљи рат преко границе штетан и без
користи. Његови су циљеви од почетка до краја били да напрегне све своје снаге да се судари са
Французима, да их победи и треће да их истера из Русије.“[109] Кутузов је у свему намераваном
успео и био смењен. Таква је судбина неких људи којима историја или време у којем делују није
превише наклоњена и готово свих малих народа у историји људског рода. Не треба превише
очекивати од земаљске правде, али се човек ипак треба борити за њено остварење, колико год
она била недостатна, мањкава и ограничена.

Толстој насупрот Клаузевицу сматра да не постоји ратни геније: „Људе од војне струке зову
генијима само зато што су они ... у власти, а масе подлаца ласкају властима, приписујући јој
особине генија које она нема, напротив, најбољи генерали које сам познавао — то су људи глупи и
расејани... Добром војсковођи не само да није потребан геније ни ... нарочите особине, него је
напротив, потребно да он нема најузвишенијих, најлепших човечијих особина — љубави, поезије,
нежности, филозофске, испитивачке сумње. Он мора бити ограничен, чврсто уверен да је оно што
ради веома важно ... и тек тада ће бити храбар војсковођа... Заслуга у успеху ратовања не припада
њима, него оном човеку који је у редовима...“[110] Клаузевиц о војном генију мисли другачије:
„Суштина ратног генија јесте у скупним врлинама, јер то није једна једина сила на пример:
храброст док би друге умне и душевне силе недостајале или биле неупотребљиве за рат — него је
хармонични скуп сила...“[111] Филозоф рата наглашава да је велико учешће умних снага у ратном
генију: „Поред храбрости и одлучности војсковођа мора да има и присуство духа које им је сродно
и које у таквој области неочекиваног као што је рат мора да игра велику улогу...“[112] Када је у
питању велики војсковођа Клаузевиц наглашава: „...постаје појмљиво што људи без изванредних
умних снага не могу на изванредан начин извршити ратно дело... Истина, навикли смо да просте и
ваљане војнике замишљамо као супротност мисаоним и досетљивим и људима пуним идеја,
духовима који блистају сјајним украсима свестраног образовања, али то не доказује ваљаност
војника само у његовој храбрости и да није потребна извесна особита духовна делатност и
ваљаност...“[113] Карл фон Клаузевиц хоће да негира заблуду да је у рату потребна само гола
храброст без разума: „Докле човек сам не упозна рат, не схвата, где се налазе тешкоће о којима се
увек говори и каквог управо посла имају генијалност и ванредне душевне снаге, које се траже од
војсковође.“[114] Рат спада у непреносива искуства човека, само онај који је учествовао у
оружаном сукобу зна о чему ратници заиста говоре. Он тврди недвосмислено: „Оно што геније
учини, мора нам бити највише правило, а теорија не може учинити ништа боље до само да
покаже како и зашто је тако. Тешко теорији која иде против духа!“ Ово гледиште осветљава
Клаузевицев однос према ратовању и стратегији Наполеона.

Толстојево теолошко схватање рата и мира

У значајној мери Толстој износи једно теолошко схватање узрока, вођења и завршетка
рата[115] где се суштина тог приступа феномену рата исказује не као о друштвеном и историјском
феномену него као изразу божје воље: „Толстој сматра да је историја фаталистичка и да ¢ток
светских догађаја одређује се одозго¢ и њиме управља ¢провиђење¢ које је некад покренуло
читаву ту машину и све људске масе крећу, потчињавају се од памтивека датом
импулсу...“[116] Толстој да не било забуне то врло јасно и директно истиче: „Рат је најтеже
потчињавање човекове слободе законима божјим.“[117] Једна личност у његовом роману то
говори на свој начин: „А моја су четири сина у војсци ... Све стоји до Божје воље: може се умрети и
крај пећи лежећи, а може те Бог и у рату сачувати...“[118] Они који прихватају улогу божјег
провиђења у историји народа говоре: „...На питања каквим су начином поједини људи
принуђавали народе да раде по њиховој вољи и шта је управљало самом вољом тих људи,
историчари су одговарали ... тиме што су признавали вољу Божанства, која је потчињавала народе
вољи једног изабраног човека ... и тиме што су признавали да исто то Божанство упућује ту вољу
изабраног човека унапред одређеном циљу. Тако су та питања решавана вером у непосредно
учешће Божанства у људским пословима.“[119] Врење настаје у Паризу 1789. године и маса се
покреће са запада на исток и крајња граница тог покрета јесте 1812. године Москва, а затим
долази супротан покрет маса са истока на запад чија је крајња граница — Париз. „Кад би историја
задржала гледишта старих историчара, она би рекла: Божанство је дало, као награду или казну
своме народу, власт Наполеону и руководило његовом вољом да постигне своје божанске
циљеве...“[120] Толстој јасно кроз речи грофа Болконског о Кутузову износи теолошко схватање
рата: „Он зна да има нешто јаче и значајније од његове воље, а то је неизбежни ток догађаја и он
уме да их види, уме да схвати њихову важност, те према тој важности уме да се одрекне учешћа у
тим догађајима, да се одрекне своје личне воље управљене на друго што.“ Толстој теолошке
ставове о рату износи и када разматра и оцењује улогу великих личности у историји, он је сматрао
да је улога личности утолико значајнија уколико човек заузима важнији друштвени положај:
„...Човек ... служи као несвесно биће и оружје за постизање историјских, општељудских циљева.
Што је више на друштвеној лествици ... тим је очигледнија одређеност и неизбежност сваког
његовог поступка. Баш такав човек... који располаже великом власти и ... својом делатношћу врши
историјску мисију која му је поверена и додељена...“[121] У сукобу Русије и Наполеона види се
теолошки приступ рату: „Русија сама мора спасити Европу. Наш добротвор (цар Александар I —
ИК) зна свој узвишен позив ... он је толико пун врлина и добар да га Бог неће оставити и он ће
испунити свој позив, удавиће хидру револуције, која је сад још ужаснија у личности оног убице и
злочинца... Ја верујем само у Бога и у узвишену судбину нашег ... императора...“[122]Теолошки
приступ феномену рата и мира увек подразумева да кроз рат и мир долази до сукоба добра и зла
и да је тај сукоб планетарни и свеприсутан у коме су неке личности на страни праведности,
провиђења, светла и светости живота, а да су друге личности напротив на страни оне тамне линије
живота, која сведочи о одсуству етике живота и постојању многих злочинства и владавини зла у
људском свету. Овде је на делу једна манихејска слика света која је преко светог Августина
доспела у западну филозофску традицију и хришћанство али наравно прилагођена на неки начин
времену и потребама људи тога доба и црквеног учења. Све је воља Божја: и мир и рат међу
људима и сукоб и примирје међу народима, као и духовна хармонија и растрзаност у души самог
човека. Треба бити у милости Господа и победа је осигурана. Треба подсетити на хришћанско
схватање да је човеку узалуд што су сви људи на његовој страни ако је Бог против њега, и да се
ничег не плаши ако је воља Божја на његовој страни а сви људи против њега. Дубока вера. Када
Толстој разматра зашто је дошло до инвазије Наполеона на Русију он износи један историјски
фатализам: „...Дакле сви ти узроци — милијарде узрока — стекли су се зато да се створи оно што
је било. И дакле ништа није било изузетан узрок догађају, него се догађај морао догодити...
Морали су милиони људи, одрекавши се својих људских осећања и свога разума, ићи са Запада на
Исток и убијати себи сличне, исто онако као што су пре неколико векова ишле гомиле људи са
Истока на Запад и убијали себи сличне људе... Поступци Наполеонови и Александрови, од чије је
речи, како се чинило, зависило да ли ће се догађај одиграти или се неће одиграти — били су онако
исто мало својевољни као и поступци сваког војника... То није могло бити
другачије...“[123] Толстој своју тезу о неизбежности историјских догађања доказује: „Фаталност је
неизбежна у историји зато што се њоме објашњавају неразумне појаве... Што се ми више трудимо
да разумно објаснимо те појаве у историји, тиме нам оне постају неразумније и
непојамније...¢Срце владаочево је у руци божјој.¢ Владалац је — роб историје. Историја ... служи
се сваким тренутком владаочевог живота као оружјем за своје циљеве.“[124] Толстој ову своју
визију историје настоји и покушава да докаже на примеру француског похода на Москву. Све што
се Наполеону чинило да стоји само до њега: „:...¢проливати или не проливати крв својих народа¢
он није био никад више него сад подложан оним неизбежним законима који су га нагонили да
радећи, као што је њему изгледало, по својој вољи ради за општу ствар, за историју, за оно што се
морало одрадити.“[125] Толстој наводи који су то узроци који су неизбежно водили у рат са
Русима: „љубав и навика француског императора на рат, која се подударала с расположењем
његовог народа, Наполеонов занос од грандиозних припрема, трошкови око војних припрема,
потребе да се добију ратне користи које би подмириле те трошкове, почасти ... које су Наполеону
занеле памет, дипломатски преговори коју су... вређали самољубље и једне и друге стране, ¢па
милиони других узрока ... пред догађај који се морао одиграти...¢“[126] Писац Рата и мира на
трагу теолошке слике света недвосмислено тврди: „Наполеон је заратио са Русијом зато што није
могао да не дође у Дрезду, што није могао да се не опије почастима, што није могао да не обуче
пољску униформу и да се пода утиску јунског јутра које изазива предузимљивост, што није могао
да се уздржи да не плане у гневу ... мислећи да знају шта раде и мислећи да то раде због себе, а
сви су били слепа оруђа историје и радили су посао себи нејасан...“[127] Тешко да је све то било
пресудно за рат. Истина је да је то делом могло да утиче на рат.

Толстој да би јасно доказао улогу провиђења у историјским догађајима истиче пример

Наполеонове руске војне кампање: „нама је сад јасно шта је ... био узрок пропасти француске
војске ... с једне стране што је ушла у унутрашњост Русије у позно доба године без спреме за
зимски поход, а с друге стране онај карактер који је добио рат после паљења руских градова и
мржње пробуђене у руском народу према непријатељу... Али онда не само што нико није
предвидео ... да само на тај начин може пропасти војска од осам стотина хиљада најбоља на свету
и предвођена најбољим војсковођом, у судару са двапут слабијом, неискусном руском војском...
него су од стране Руса сви напори били непрестано управљени на то да се омете оно што је једино
могло да спасе Русију, а од стране Француза, поред свег искуства и такозваног ратног генија
Наполеоновог, били су сви напори управљени на то да се до краја лета растегну до Москве то јест
да учине управо оно што их је морало упропастити. У историјским списима од 1812. године писци
Французи веома воле да говоре о томе како је Наполеон осећао опасност од развучености своје
линије ... како су његови маршали саветовали да се заустави у Смоленску...како је већ тада тобоже
схваћена опасност кампање; а писци Руси...како је од почетка кампање постојао план скитског
ратовања, примамљивање Наполеона у дубину Русије...Али све те алузије да се предвиђало оно
што се догодило истичу сад и Французи и Руси само зато што их је догађај потврдио...“[128] и
даље о истом: „...О томе да је Наполеон увиђао опасност од развучене линије и да су Руси га
увлачили у дубину своје територије... Сва факта говоре сасвим противно таквим претпоставкама.
Не само што се за сва времена рата није од стране Руса желело да се Французи привуку у дубину
Русије, него је све чињено да се зауставе чим су ушли у Русију, и не само што се Наполеон није
плашио развлачења своје линије, него се радовао, као тријумфу, сваком свом кораку напред
и...тражио битку...Руски император не може чак ни да замисли не само паљење Москве него ни
пуштање непријатеља до Смоленска...господар је незадовољан што је Смоленск
отет...“[129] Толстој чврсто и јасно закључује: „Факта јасно говоре да нити је Наполеон предвиђао
опасност од кретања на Москву; нити су Александар и руске војне старешине мислиле...о
намамљивању Наполеона, него су мислили сасвим супротно...“[130] Он без икакве двојбе
недвосмислено тврди: „Рат је дело онога који управља људима и световима“[131] и потом говори
да човек не може да схвати суштину историјског догађаја: „...Ако покуша да га схвати,
запрепастиће се колико је то узалудно.“[132] Велики писац се даље пропитује о смислу историје:
„На питање шта је узрок историјским догађајима, истиче се...одговор, који се састоји у томе да ток
светских догађаја унапред одређен с неба и да зависи од стицања свих воља оних људи што
суделују у тим догађајима и да је утицај Наполеонов на те догађаје само спољашњи и фиктиван“ и
Толстој сматра: „...да се бородинска кланица на којој је пало осамдесет хиљада људи није
догодила по вољи Наполеоновој (иако је он издавао наредбе како ће се битка почети и
водити)...“[133] на крају ове расправе руски писац закључује: „У историјским догађајима јавља се
као најпрвобитнија приближност воља богова, потом воља људи који стоје на највиднијим
историјском месту — историјских јунака.“ Тако Толстој мисли о загонетној тајни рата.

Толстојево поимање феномена човека, војске, смрти и права

Значајно је мишљење Толстоја о самом феномену рата, месту и улози појединца у њему,
загонетности и тајновитости дешавања у рату, о унутрашњим односима у војсци и значају моралне
снаге армије и зашто се једна битка добија или доживљава војни пораз. Толстојева величанствена
књига даје толико корисног штива и многе животне мудрости по питању војске, мира и рата и
њиховог узајамног односа, као и рата и морала. Толстој маниром врхунског мајстора писане речи
и истраживања друштвених феномена и људских судбина користи прилику да нам опише рат као
поље људских страдања и подвига: „...не беше никог између ескадрона и непријатеља и
раздвајала их је она страшна граница неизвесности и страха као граница што раздваја живе од
мртвих. Сви су војници осећали ту границу...“[134] Овакво уверљиво и животно казивање могао да
напише само онај човек који има уметничког и стваралачког дара али и пре свега неко ко је имао
непосредно ратно и борбено искуство, јер мистериозне дубине људског живота су непреносиве
онима који нису били у тим водама таме и духовног светла само снагом свог искуства или
приповедачког дара. Толстој је имао и дар за писање и огромно животно, борбено искуство и
филозофско посматрање живота и доброту хришћанина. Оно што чини посебност рата као
најискључивијег друштвеног сукоба или историјског феномена јесте што је рат увек скопчан са
људским херојством и издајом, са свим страдањима човека, као и са етиком живота, са ранама,
злом и смрћу,[135] страхом и људском неоставном надом, човековим понирањима и узлетањима,
што исказује Толстојев јунак: „и ево је смрти нада мном, око мене... Један тренутак, и ја више
никад нећу видети то сунце... Боже Господе! ти који си тамо на том небу, спаси ме, опрости и
заштити ме...!“[136] Рат и близина смрти је најповољније стање душе када се сагледава суштина и
истинска вредност људског живота и тако рањени кнез Болконски говори: „Он је знао да је то био
Наполеон — његов херој, али му се Наполеон учинио у томе тренутку веома мали, ништаван човек
према оном што се дешавало између његове душе и оног високог, бескрајног неба с облацима
који јуре по њему ... кнез Андреја је мислио о ништавилу величине, о ништавилу
живота...“[137] Мир, рат и живот су увек питања у пољу онтолошких равни људске егзистенције.
Зато је рат толико страшан и ужасан, али и узвишен и необичан, узбудљив и непоновљив, толико
животно опасан али и привлачан. Рат је место где људи исказују своју најчистију етику живота или
показују своје најстрашније лице звери и где заувек могу да изгубе своју једину душу, осрамоте
претке и заувек задуже страшним дуговима потомке. Рат је место сажимања векова и свих
генерација једног народа и зараћених држава, где се све као на длану показује, и све оно што је
било прикривено и недовољно видљиво као на дневној светлости се исказује и испољава:
вредност власти и обичаји народа, способност владарских лоза и спремност војника да се жртвују
за част заједнице. Клаузевиц за рат каже следеће: „Рат је не само прави каменолом, јер у сваком
конкретном случају понешто мења своју природу ... чудновато тројство, састављено из првобитне
силовитости ... мржње и непријатељства...“[138] Толстој је на трагу филозофа рата када тврди да је
тешко одгонетнути суштину рата: „...нама изгледа да он има небројено узрока ... и сваки посебно
узет узрок или читав низ узрока изгледају нам сами за себе подједнако тачни, а подједнако
погрешни кад се узме њихова ништавност према замашности догађаја...“[139] Руски писац и гроф
још говори: „како је рат страшна ствар.“ Велики Толстој то може са пуним правом да изјави јер је
био непосредни учесник рата и то као официр царске војске на врућем и увек опасном терену
Кавказа.

Уз појам рата откад је света и века иду и злочинства и људске бестијалности али и храброст,
јунаштво и чојство. Лав Толстој се пита шта изазива злочинства поводом рата Француза и Руса:
„...Милиони људи чинили су једни другим тако небројено много злочина, превара, издајства,
крађа ... грабежа, паљевина и убистава, да их за читаве векове не може скупити хроника свих
судова на свету, и у томе периоду ... људи који су то чинили нису сматрали за
преступ...“[140] Толстој разматра и питање ратног права: „Говоре нам о ратном праву, о витештву,
о парламентарству, како треба штедети несрећне... Видео сам ја 1805... витештво и
парламентарство; они су варали нас, ми смо варали њих. Пљачкају туђе куће... убијају моју децу,
мога оца, а причају о ратним законима и великодушности према непријатељу! Не треба никог
заробљавати, него убијати... Рат није љубазност, него најгаднији посао у животу... Све се своди на
то: да се рат одбаци, па кад је рат нек је рат, а не играчка... А шта је рат, шта је потребно да се има
успеха у ратовању... Рату је циљ — убиство; рату су оруђа — шпијунирања, издајство и подстицање
на издајство, упропашћавање становника, пљачкање или крађа њихове имовине ... превара и лаж
која се зову ратним лукавствима; начин живота војничког света — одсуство слободе ...
дисциплина, беспосличење, незнање, суровост, разврат, пијанство ... тај виши сталеж поштују сви.
Сви владари сем кинеског, носе војничку униформу, и дају награду оном ко је више света поубијао
... обогаље десетине хиљада људи, па после тога праве благодарења што су побили много људи
(чији број још увећавају) и објављују победу...“[141] Клаузевиц такође нема илузија о доброти
људи у рату. Човекољубиве душе би могле да уобразе да постоји средство којим ће се непријатељ
вештачки разоружати, а да му се не нанесе сувише рана. То је заблуда: „јер у стварима тако
опасним као што је рат ... Онај који се ... физичком силом служи безобзирно, не штедећи крв, мора
добити надмоћ...“[142] Гроф Толстој и генерал Клаузевиц који су били у рату официри немају о
рату илузија, ружичастих утопија и академских представа које се своде на прочитане књиге или
посматрање карата и јединица на њима. Наводимо пример из Првог светског рата о таквом
понашању британске врховне команде. Британска офанзива поклопила са највећим падавинама у
последњих 30 година, јер чак и више него битка на Соми, битка код Пашендила се претворила
како је Лојд Џорџ приметио у „рвање у блату”. Понекад је било нужно да бар дванаесторица носе
једна носила једва вадећи ноге из блата на бојишту. Лојд Џорџ је писао огорчено: „Хејг и његови
штабни официри никада нису очима видели чак ни кроз телескоп, напад који су (они) наредили,
осим на пажљиво нацртаним картама на којима су батаљони који напредују представљени
оловком која лако маршира преко мочвара и означава линију победоносног напредовања без
губитака иједне једине тачке. А што се блата тиче, оно никада није сметало покретима те оловке
којој се није могло одупрети.”[143] Опасно и погубно је о рату имати лажне, претеране и
кабинетске представе.

Толстој као искусни војник говори о томе колико вреди теорија у ратном сукобу и износи
неколико различитих ставова по том питању: „Кнез Андреја је из свог војничког искуства стекао
уверење да у ратовању не вреде ништа ни најмудрије смишљени планови (као што је то видео у
Аустерличком походу), да све зависи од тога како ће се одговорити на изненадне операције
непријатељеве, које се нису могле предвидети...“[144] Рат је поље многих утицаја које се плету
поготово око врховног команданта коме требају велике и изванредне способности да их
контролише: „...И сви ти пројекти, који су основани на стратегији и тактици, не слажу се међу
собом.“[145] Говоре да је рат сличан шаху: „...само са том разликом што у шаху можемо код
сваког потеза мислити колико ти је драго, што си тамо изван временских услова и још с том
разликом што је у шаху коњ увек јачи од пиона, а два пиона увек јачи од једног, а у рату понекад
један батаљон је јачи од дивизије, а понекад слабији од чете... Успех није никад зависио нити ће
зависити ни од положаја ни од наоружања, па чак ни од броја... Битку добија ... ко је чврсто
одлучио да је добије ... и ко се буде дуже тукао и мање себе штедео, тај ће
победити.“[146] Наравно, да сада у наше време када је присутна предоминација ратне технике и
опасних убојних средстава велике разорне моћи овакви ставови Толстоја би били погубни и
самоубилачки. Славни писац разматра значај разних теорија за вођење рата: „Прва партија беше
... ратни теоретичари, који верују да постоји ратна наука и да та наука има своје непромењиве
законе ... и у сваком одступању од те теорије гледали су само варварство, необразованост или злу
намеру ... друга партија ... то беху људи који су ... тражили да се иде напред ... и да буду
ослобођени од сваког унапред скројеног плана ... сећајући се Суворова, говорили су да не треба
размишљати, нити боцкати карту иглама, него се треба тући, бити непријатеља ... и не дати војсци
да клоне духом... Трећи су размишљали да рат ... тражи најозбиљније размишљање и дубоко
познавање науке ... али како се у исти мах, мора признавати и то да су теоретичари често
једнострани и због тога ... треба саслушати и оно што говоре ... људи практични ... искусни у
ратовању, па из свега ... узети средину.“[147] Гроф Андреј мисли: „...да нема нити може бити какве
ратне науке... Па какве може бити теорије и науке у после у коме услови и прилике нису познате
нити се могу одредити... Нико није могао нити може знати у каквом ће положају бити наша и
непријатељска армија за један дан... Понекад ... један одред од пет хиљада вреди колико
тридесет хиљада ... а понекад педесет хиљада беже испред осам, као оно под Аустерлицом. И
какве може бити науке у таквом послу ... у коме све зависи од небројених
услова...“[148]Историјски да се послужимо примером славнога Рима: „Чини се да није било
граница римској неустрашивости на бојном пољу, на њиховој самопожртвованости и оданости
граду и његовим боговима.“[149] И даље: „Древни Римљани су били људи неуобичајеног кова,
који су своје врлине ставили у службу заједничког идеала у којем индивидуалне људске потребе
играју мале улогу. Нису Римљани били само храбри у рату већ и беспоштедни, често крајње
нехумани. Та тврдоћа карактера се огледала у и време мира.“[150] Ипак, се не можемо сложити са
мишљењем Лава Толстоја, јер у друштвеним наукама постоје логичке законитости и закони
живота сваке заједнице, које нам омогућују истраживање најсложенијих и најпротивречнијих
друштвених феномена као што су рат и мир, насиље, конфликти, друштвена слојевитост, моћ и
власт. Друштвене науке не могу имати егзактност природних наука нити у њиховом истраживању
постоји нужност али то наравно не значи да је све у животу заједнице релативно јер постоје
одређене тенденције и већи или мањи степен вероватноће да ће се нешто десити и то на тај
начин, и на основу тога човек ипак има могућност да у заједници предузима мере у правцу
жељених друштвених вредности. Заблуда је мислити да у друштвеним наукама нема законитости
и могућности предвиђања али су она врло тешка и комплексна јер је реч о мисаоном и емотивном
бићу — човеку као и сложеном интересу заједнице.

Како Толстој сагледава односе у армији и војнички живот: „...као и у механизму часовника, тако
исто и у механизму војне службе једном учињен покрет не може да се заустави до последњег
резултата ... резултат свих сложених човечијих покрета ... свих страсти, жеља, кајања, понижавања,
патњи, осећања, поноса, страха, усхићења ... лагано померање светске историјске
сказаљке...“[151] О чврстој повезаности војника са својом јединицом он тврди: „Војника на маршу
окружује, ограничава и вуче његов пук онако као морнара брод на коме се налази. Ма колико
далеко отишао, у ма како чудне и незнане и опасне ширине зашао, око њега су, као око морнара
увек и свуда исте палубе, катарке и ужета његовог брода, свакад и свуда исти другови исти
редови...“[152] Гроф Толстој је добро упознао војнички живот и неумитности војне организације:
„...Ту није било оног нереда слободног света... Ту се није могло ићи онамо или не ићи онамо;
човек није имао она двадесет четири часа које може да употреби на толике разне начине... Овде
... је све јасно и просто... Цео свет био је подељен у два неједнака дела: један — наш ... а други све
остало... У пуку је све било познато: ко је поручник, ко капетан, ко је добар, ко рђав човек и, што је
главно — друг.“[153] Писац поред исказивања позитивног односа и везаности појединца за своју
јединицу исказује и негативну страну војне организације која се препознаје у свим армијама света:
„Он је потпуно усвојио ону неписану субординацију која му се свидела ... по којој заставник може
важити много више од генерала и по којој не треба за напредовање у служби ни напора у вршењу
дужности, ни труда; ни храбрости, ни постојаности, него треба само умети понашати се према
онима што награђују за службу...“[154] Толстој сјајно описује понашање чувене војне бирократије:
„Сви ти људи... ловили су рубље, ордене и чинове и у том ловљењу ишли су само за ветроказом
царске милости и чим би опазили да се ветроказ окренуо на други страну, одмах је цело то
трутовско становништво у армији почело да дува на другу страну...“[155] Величина Лава Толстоја
као писца што уочава универзалне друштвене феномене и људске особине без обзира на време и
различита друштвена уређења. Мудар је Толстој и треба га пажљиво читати и правилно схвати не
ради њега него управо ради нас. Добро каже наш мудрац: „Ми се занимамо за начин мишљења и
веровања наших предака да би смо боље разумели наш начин мишљења и веровања ...:
изучавамо њих да бисмо разумели себе!“[156] Са нама није ништа истински почело и ништа неће
заувек завршити, сви ми стојимо на широким раменима наших предака и они су нам сигуран
ослонац да видимо далекосежније, истинитије и мудрије. Толстој говори о законитости војне
организације: „...Свака војска састављена је од најнижих, по војничком чину, чланова — редова,
којих увек има највише, од мало виших чинова, који затим долазе — каплара и подофицира, којих
је мање од редова, од још виших чинова, чији је број још мањи, итд. до највише војне власти, која
се концентрише у једној личности. Војничко уређење може се сасвим тачно изразити фигуром
купе, у којој ће основа са највећим пречником бити редови; виша, ужа основа — виши чинови у
војсци... До врха купе, коме ће највиша тачка бити војсковођа. Прости војници, којих има највише,
представљају најниже тачке купе и њену основу. Војник сам непосредно убија, сече, пали, пљачка,
и увек за та дела добија заповест од оних личности које су на њим; сам никад не заповеда.
Подофицир ... он већ заповеда. Официр још ређе извршује само дело, а још више заповеда.
Генерал већ само заповеда трупама да иду, показујући им циљ, а готово никад не употреби
оружје... појављује се правило по коме се људи за извршење заједничког дела увек удружују међу
собом тако да што непосредније учествују у извршавању дела тим мање могу заповедати и тим је
већи њихов број; а што је мање оно непосредно учешће у самом делу, тим они више заповедају и
тим је њихов број мањи... Управо овај однос личности које заповедају према онима којима
заповедају и чини суштину појма онога што се зове власт.“[157] Много се може корисног за живот
научити од великих људи. Толстој је један од највећих. Треба их само пажљиво читати и правилно
схватити. Занимљиво је да се види како Лењин[158] уз свог „револуционарног угла“ тумачи
вредност и значај Толстојевог великог дела. Лењинов чланак Лав Толстој као огледало руске
револуције[159] показује како он приступа сложеним историјским питањима, појавама и
проблемима. Оцена Толстојевог дела у контексту руске револуције била је Лењину прилика да
руску револуцију види као сложену појаву.

Шта је резултат Наполеоновог похода на Русију: „Све приче о француској слави и правди и ...
јединству Европе појавиле су се у правом светлу у призору десетина хиљада мртвих и смртно
рањених, жртвованих таштини и самољубљу бриљантног ... војсковође безграничних
амбиција.“[160]Тако је завршило Наполеоново доба војничке славе и освајања туђих земаља и
његовог коначног силаска са историјске позорнице света. Човек силник може да ради шта хоће,
али не може да ради докле хоће. Треба то упамтити, због себе али и ради других моћника света.