GEŠTALT STUDIO BEOGRAD

SEMINARSKI RAD

Između osobe i osobe

Dijaloški princip u psihoterapiji

Mentor: Kandidat:

Ljiljana Božović Marija Dragović

Novembar, 2016.
7/

Dijaloški princip u psihoterapiji

Obnavljanje atrofiranog ličnog centra…

može obaviti samo onaj ko shvati
zakopanu latentnu jedinstvenost duše koja pati
sa velikim pogledom lekara.

Martin Buber 54

Postoji značajano obimna literatura o psihoterapiji na koju je glavni uticaj imala filozofije
dijaloga Martina Bubera. Ovo poglavlje će, takođe, ukazati da postoji centralna dijaloška tema
koja se prožima kroz ovu literaturu i lagano se razvija ka posmatranju dijaloškog susreta kao
osnove, procesa i „cilja“ terapije.
Cilj ovog poglavlja nije da sugeriše da je svaki terapeut koji je ikad govorio o dijaloškoj
dimenziji terapije bio direktno pod Buberovim uticajem. Sigurno je bio određen broj onih koji su
sami istraživali „između“ time što su bili savesno odani terapeutskom susretu. Većina onih koji
će biti navedeni su bili pod direktnim uticajem Buberovih pisanih radova i načinili su „ja-ti“
iskustvo važnim aspektom svoje terapije ili teorije. Samo nekoliko njih je otišlo toliko daleko da
dijalog shvataju kao temelj za život i terapeutski susret. Bilo bi nemoguće čak i započeti
nabrajanje onih koji su bili pod indirektnim uticajem Buberovih pisanih radova.
Buberov pionirski rad Ja i ti (1923/1958b) inspirisao je nekoliko generacija terapeuta. U
kasnijim radovima (1952/1957a, 1952/1957b, 1958c, 1965a, 1965b, 1967) istražio je neke
primere kako se dijaloška filozofija može primeniti na psihoterapiju. Njegov uticaj na
psihoterapeute se rasprostranio. Nažalost, većina terapeuta u terapiji je iskoristilo samo svoje
razumevanje „ja-ti“ trenutka, ali nije inkorporiralo implikacije mnogo šire dijaloške filozofije.
Jedan od pionira koji je potpuno uronio u dijaloško razumevanje psihoterapije bio je
jungijanski analitičar Hans Trüb. Nakon duboko dirljivog ličnog susreta sa Buberom, Trüb je
prošao kroz decenijski dugu krizu preispitivanja svog pristup terapiji. Konačno, došao je do
snažnog uverenja da psihoterapijski proces treba da bude utemeljen na „između“, susretu dve
ličnosti. Nazvao je ovaj pristup „isceljenje kroz susret“ (Trüb, 1952/1964). Trüb razlikuje dve
suštinske faze u terapiji, dijalektičko-intrapsihičku i dijaloško-interpersonalnu. Ovo nisu čvrste i
stroge podele, ali ukazuju na određeni fokus terapije na različitim nivoima.
Glavni portparol za razumevanje terapeutskog odnosa iz dijaloške perpektive bio je
Maurice Friedman. Njegovi jedinstveni napori su poslužili kao osnova brojnim različitim
gledištima u okviru filozofije „isceljenje kroz susret“ (Friedman, 1985a). U svojim pisani
radovima, duže od trideset godina, nastavlja da ukazuje na značajne teme u okviru psihoterapije

1
iz ove perspektive (Friedman, 1955, 1972a, 1975, 1976b, 1985a). Ovo je kulminiralo u
perspektivnom radu Isceljujući dijalog u psihoterapiji (Friedman, 1985a). U temeljnoj i naučnoj
diskusiji u odeljku I ovog dela, istakao je dijalošku nit koja je protkana kroz terapeutske sisteme
od Frojda do današnjeg dana. U stvari, ovaj rad je najopširnija istorija dijaloškog principa u
psihoterapeutskim sistemima.55 Radeći ovo, postavio je čvrstu osnovu za istraživanje
psihoterapije iz dijaloškog konteksta. Friedman, takođe, istražuje neke bitne teme koje su
proistekle iz ovog stanovišta. Ovo čak zahteva radikalno preispitivanje razumevanja nesvesnog,
koje treba posmatrati ne samo kao individualno nesvesno, već pre kao fenomen koji se javlja
između osoba. On dalje diskutuje bitne teme kao što su snovi, konfirmacija, krivica, uzajamnost i
inkluzija u okviru dijaloškog konteksta.
Na osnovu ovog razvojnog rada, pokušao sam da ovo stanovište postavim u okviru
ujedinjenog terapeutskog pristupa i predložio da ovo predstavlja poseban pristup koji bi se
najbolje mogao opisati terminom „dijaloška psihoterapija“.56 DeLeo (1984, 1985, 1987) je
doprineo ovom osnivačkom poduhvatu i započeo je važan rad integrisanja dijaloškog stanovišta
sa psihoanalizom. Downing (1987) je istraživao na koji način dijaloška dimenzija može
obezbediti osnov za ispravljanje psihologije žena i dati bazu za istinsku feminističku psihologiju.
Nije lako setiti se nekog egzistencijalno orjentisanog terapeuta koji nije inkorporirao
shvatanje „ja-ti“ odnosa u terapiju. Neki od onih koji su to učinili su: Binswanger (1944/1958),
Von Weizsäcker (1949/1973, May (1958), Farber (1966, 1967), Colm (1966) i Laing (1965).
Posebno treba spomenuti Yalom-ove izuzetne radove. Njegov Svakim danom sve bliže
(1974) istražuje istovremeno iskustvo klijenta i iskustvo terapeuta, fokusira se na njihova
susretanja kao i nesusretanja. Njegovo najznačajnije delo Egzistencijalna psihoterapija (1980) je
jedno od najjasnijih istraživanja egzistencijalnih dinamika u modernom životu i u
psihopatologiji. Krvnik ljubavi i ostale psihoterapeutske novele (1989) je odličan primer pravog
dijaloga u psihoterapiji. Iznova i iznova, Yalom ponavlja da “je odnos ono što isceljuje” (1980,
str. 401). Yalom dalje spominje da je Buberov koncep “između”, njemu koristan
koncept.”…postoje periodi kada razmišljam o sebi kao radu na onom što je “između” ove osobe Commented [MD1]: In-between-ness

i mene, a naš rad je tamo negde u sredini između nas, ne unutar mene, ne unutar druge osobe”
(Hycner, 1989).
Posebno priznanje treba dati Bugental-ovom (1976) Potraga za egzistencijalnim
identitetom: Pacijent-terapeut dijalozi u humanističkoj psihoterapiji. To je izvanredno
istraživanje iskustava koja se dešavaju između klijenta i terapeuta. Bugental (1985) navodi da je
na njegova razmišljanja značajan uticalo čitanje Freidman-ovog Isceljujućeg dijaloga u
psihoterapiji. On je predhodno postavio hipotezu da je isceljenje u terapiji bilo usresređeno na
individualnu svest klijenta. Sad se slaže da možda postoje dva izvora isceljenja - dijaloški odnos
i individualna svest klijenta. U stvari, upućujući na ja-ti odnos, izjavio je da: „je to stapanje ili
sjedinjavanje energija... Za većinu ljudi sa kojima sam radio to je nužan put, bukvalno
neophodan, da bi se otvorili neki neispitani nivoi unutar njih“ (Hycner, 1989).
Iako teorija porodične terapije većim delom implicitno pokušava da se bavi sa „između“
na osnovu sistemskog pristupa, Boszormenyi-Nagy i Spark (1973) su dali jedinstveni doprinos

2
direktnom primenom Buberovog odnosa na porodičnu terapiju. Ovo su dalje proširili
Boszormenyi-Nagy i Krasner u svojoj knjizi, Između davanja i uzimanja: Vodič za kontekstualnu
terapiju (1986). Krasner je nastavio ovaj rad u Centru za kontekstualnu terapiju i srodne
studije.57
Relaciona dimenzija terapija je oduvek bila u središtu razmišljanju Rollo May-a
(1981,1983). Ovo je prikladno prikazano u njegovoj diskusiji o tome kako psihoanalitički
koncept transfera treba da se produbi tako što će se postaviti unutar relacionog konteksta.
Relaciono razumevanje transfera gura nas ka individualističkom razumevanju selfa. „ Transfer,
kao i ostali Frojdovi koncepti, značajno proširuju sferu i uticaj ličnosti; mi živimo u drugima i
oni u nama“(1983. str.18, kurziv je dodat). Ovo je veoma slično Buberovom (1965a) komentaru
da: „Dvoje ,u stvari, veoma učestvuju u životima jedan drugog ne fizički, već ontološki“
(str.170). Ovaj koncept ima ogromnu implikaciju na našu sliku o osobi i razumevanje ličnosti.
Kao psihoterapeuti, ne možemo više posmatrati ljudska bića kao izolovane psihološke jedinke,58
odvojene od bilo koje nerazdvojive međupovezanosti sa drugima. Rollo Mey dalje iznosi:

Ali, u egzistencijalnoj terapiji ‘transfer’ se postavlja u novi konteks događaja koji

se javljaju u stvarnom odnosu između dvoje ljudi. Skoro sve što pacijent učini
licem u lice sa terapeutom, tokom sata koji mu je na raspolaganju, u sebi ima
elemente transfera. Ali, ništa nikad nije ‘samo transfer’ koji se se objašnjava
pacijentu, kao što bi se objasnio aritmetički problem. (1983, str.160)

Buberovi pisani radovi su imali, takođe, značajan uticaj na humanističku psihologiju.

Posebno se ističu Rogers (1969) i Jourard (1968). Važno je istaći da je 1957. bila važna javna
diskusuja između Buber-a i Rogers-a kada su poredili mnoge sličnosti i neke kritične razlike
između svojih filozofija (Buber,1956b). Premda je sigurno do mnogih svojih stanovišta došao
samostalno, Rogers je eksplicitno tvrdio da je čitanje Bubera uticalo na njegovo razmišljanje.

Martin Buber, egzistencijalistički filozof Jerusalimskog univerziteta, ima izraz

‘konfirmacija drugog’, što meni ima značenje …Ako prihvatim drugu osobu kao
nešto fiksirano, već dijagnostifikovano i klasifikovano, već oblikovano njenom
prošlošću, onda dajem svoj udeo u potvrđivanju ove ograničene hipoteze. Ako je
prihvatim kao proces postajanja, onda činim šta mogu da potvrdim ili učinim
realnim njene potencijale. (1958/1961. str. 55)

Dalje, Rogers veruje da: “...je kvalitet međuljudskog susreta sa klijentom ono što je
najznačajniji element u određivanju efikasnosti” (1967, str. 85). On, takođe, opisuje stvarni
susret osoba na sledeći način:

U onim retkim trenutcima kada duboka stvarnost u jednom sretne duboku

stvarnost u drugom to je vredan pamćenja ‘ja-ti odnos’, kako bi ga

3
 egizistencionalistički jevrejski filozof Martin Buber nazvao. Tako dubok i
obostran ljudski susret se ne dešava često, ali sam ubeđen da, osim ako se ne
dešava povremeno, mi nismo ljudi. (1969, str. 232)

U izvanrednom radu u kom komentariše poznat slučaj Elen Vest o kome je pisao Ludwig
Binswinger, 59 Rogers daje izuzetno efektan komentar da je Elen Vest možda izvršila
samoubistvo jer: “Nikada nije iskusila ono što je Buber nazvao ‘isceljenje kroz susret’. Nije bilo
nikog ko bi mogao da je sretne, osim nje same, kakva je bila” (1980, str.175).
Drugi humanistički psiholog, Abraham Maslov (1964, 1968, 1969, 1971), premda nije
bio terapeut, imao je veliki uticaj na razmišljanje mnogih terapeuta. On je video “ja-ti” odnos
kao središnju dimenziju onog što je nazivao “vrhunskim iskustvom”. Otišao je čak toliko daleko
da primeni “ja-ti” i “ja-to” dimenzije na različite modalitete znanja, primenljive čak i na naučna
istraživanja.60
Brojni jungijanski terapeuti su, takođe, inkorporirali “ja-ti” susret kao jedan važan fokus
terapije. Ovo je jedan posebno interesantan razvoj koji dovodi do razmene članaka u kojima
Buber (1952a, 1952b) izražava svoje razlike u odnosu na Junga, a na koje je Jung (1956) daje
odgovor. Među nekim jungijancima koji su pokušali ovu integraciju su i Sborowitz (1948), Trüb
(1952/1964), Spiegelman (1965,1972) i skorije, Jacoby (1984). Jacoby posmatra “ja-ti” susret
kao središnju dimenziju u jungijanskoj psihoterapiji. On izjednačava koncept transfera sa “ja-ti”
stanovištem. U odnosu na “ja-ti” i “ja-to” stanovište u terapiji, on veruje da:

Oba stanovišta, kao u bilo kom odnosu, imaju ulogu u interakcijama između
analitičara i onog ko je analiziran, a mi treba sada da pokušamo da razlikujemo
transfer i stvarni ljudski odnos na način na koji mogu da se pojave u analitičkoj
postavci. Uopšteno, govorimo o ljudskim odnosima kada je ja-ti stanovište u
izvesnoj meri dominantno, a o transferu kada je druga osoba nesvesno doživljena
kao neko to. (1984, str. 73)

On vidi sposobnost analitičara za stvarni susret toliko važnom, da u opisivanju različitih

kvaliteta potrebnih da bi jedan analitičar bio uspešan u terapiji, ide toliko daleko da kaže: “ Ali,
verovatno je najvažniji kapacitet da se formira ono na šta se u prethodna dva poglavlja
razmatralo kao ja-ti odnos. Analitičarev presudni dar sigurno mora biti sposobnost da sagleda
pacijenta i da se odnosi prema njemu prema njegovoj specifičnoj različitosti”. (1984, str.91)
U okviru teorije objektivnih odnosa, bilo je nekoliko teoretičara koji su videli potrebu da
se upotpuni intrapsihičko naglašavanja ove teorije sa više dijaloškim razumevanjem.
Najistaknutiji među njima je Hari Guntrip. Ukazujući na dijalošku prirodu psihoterapije, on kaže:

Psihoterapija ima za cilj da leči stvarnim odnosima između dva ljudska bića kao
ličnosti. U tome, psihopatološki odnos ega do njegovih unutrašnjih objekata kao
što se otkriva u transferu, se konstantno menja u zdravu realnost objektivno

4
 realnog ličnog ili ego egu odnosa, koju pacijent prvo postiže sa terapeutom, a
onda se osposobljava za nastavak tokom celog života. (Guntrip, 1969, str.388)

On ide dalje da tvrdi da zdrav odnos zahteva punu uzajamnost između osoba. Čak još
radikalnije, ukazuje da teorija objektivnih odnosa nije uspela ni da započne adekvatno
koncipiranje ogromne kompleksnosti pravih ličnih odnosa. Guntrip (1969), ukazujući na
međuljudsku prirodu osoba, iznosi:

Svako ide ka biti i nastajati zbog onoga što drugi jeste i nastaje u njihovim
međusobnim ličnim interakcijama i zajedničkim znanjima. Teorija objektivnih
odnosa još uvek ovo nije adekvatno koncipirala. Ona sada zaista ima istinski
psihodinamičku teoriju razvoja individualnog ega u ličnim odnosima, ali ne iz
kompleksne činjenice ličnih odnosa između dva ega samih po sebi. (str.389)

Konkretnije, za potrebe ovog poglavlja, Guntrip na završnim stranama jednog od

njegovih najznačajnijih radova o teoriji objektivnih odnosa kaže:

Ali, ova teorija još uvek nije adekvatno koncipirala Buberov “ja-ti” odnos, dve
osobe koje su obe i ego i objekat jedna drugoj u isto vreme, i na takav način da
njihova realnost kao ličnosti, koja se razvija u odnos, postaje ono što ni jedno od
njih ne bi postalo odvojeno od odnosa. (1969, str.389)

Ovo je prilično radikalna kritika koju treba ozbiljno shvatiti. Neku od onih koji su se
bavili ovom temom integrisanja teorije objektivnih odnosa sa Buberovom filozofijom bili su
Ticho (1974) i Brice (1984). Brice (lična komunikacija) je zatim počeo da istražuje vezu
dijaloške filozofije sa razmišljanjem radikalnog francuskog psihoanalitičara, Jacques Lacan-a.
Skorije, Stolorow (1984), Stolorow, Brandchaft i Atwood (1983) i Ulman i Stolorow (1985)
istupivši iz Kohut-ove tradicije, dali su izuzetno značajan doprinos tako što su usresredili
psihoanalitičku teoriju selfa na intersubjektivnu dimenziju u psihoterapiji. Atwood i Stolorow
(1984), spominju da su bili pod uticajem pisanih radova Wilhelm-a Dilthey-a, jednog od
Buberovih učitelja. U stvari, oni idu toliko daleko da kažu: “Analitičar je svestan prirode
tumačenja kao što je ‘ponovno otkrivanje ja u ti’ (Dilthey)… ” (1984, str.6).
Geštalt terapija je bila pod značajnim Buberovim uticajem, premda nije uspela da uzme u
obzir ogromne implikacije njegovog razmišljanja. Levitsky i Perls (1970) sumiraju geštalt
terapiju kao usresređivanje na “ja i ti i ovde i sada”. Laura Perls (1976) kaže da je lični susret sa
Buberom imao veoma značajan uticaj na njenu terapiju.61. Posebnu pažnju treba pokloniti
Erving-u i Miriam Polster (1973,1986). Oni eksplicitno nisu pripadnici formalne dijaloške
filozofije. Međutim, više nego očigledno, njihova praksa i teorija su jasno oličenje stanovišta
„isceljenja kroz susret.“ Ovo je eksplicitno izneto u jednom intervjuu koji je vodio Hycner
(1987). Jacobs (1978, 1987) je rečito pisao o “ja-ti” kao središnjem u geštalt terapiji, a Yontef

5
(1981) je koncipirao geštalt terapiju kao “dijaloški metod”. Hyckner je nastavio temeljni rad na
postavljanju geštalt terapije u kontekst dijaloškog pristupa. U stvari, čini se da se pojavio pokret
među nekim gestalt terapeutima koji su se zalagali za ponovno smeštanje geštalt terapije u okvire
razumevanja fundamentalnog “ja-ti” odnosa.
Marshall Rosenberg je na jedinstven način primenio Buberov ja-ti odnos i dijalošku
filozofiju. 63 On je razvio pristup za laike koji je nazvao “saosećajna komunikacija”, delom zbog
jakog uticaja Buberovih razmišljanja. To je veličanstven primer dijaloškog stanovišta u
svakodnevnom životu.
Od skora znam za rad Tamar-a Kron-a, izraelskog psihologa koji se posebno
zainteresovao za primenu Buberove filozofije dijaloga na odnose Arapa i Jevreja (1990) kao i na
uobičajene terapeutske forme kao što je grupna terapija (1987).
Bilo je, takođe, nekih posebno interesantnih disertacija koje su usmerene ka dijaloškoj
psihoterapiji. Da spomenem samo neke, među njima su Archambeau (1979), Gillis (1979),
Stanton (1978) i Young-Rose (1984). Posebno je interesantno napomenuti da Sall-ova disertacija
(1978) nosi sugestivan glavni naslov “Prema psihoterapiji dijaloga”. U skorije vreme, Graf-
Taylor (1990) je ispitao fenomen klijentovog iskustva slobode u psihoterapiji iz dijaloškog
razumevanja, a Spenser (1990) istražuje fenomen stida sa dijaloške, kao i sa eksperimentalne
tačke gledišta.
Sigurno da ima mnogo više literature na koju bi se moglo ukazati. Nadajmo se, da je ovaj
kratak pregled pokazao da postoji značajan obim literature kroz koji se provlači centralna nit
“isceljenje kroz susret.”