[Type the document title]

Оптичке особине диелектричних материјала

2
 [Type the document title]

Увод

Фарадеј је први пут 1839. године у свом раду „Experimental researches in electricity”
ипотребио термин диелектрик „да би дефинисао такве материјале, кроз или преко којих
делују електричне силе”.

Према агрегатном стању, у којем се налазе, диелектрици могу да буду у гасовитом,

течном и чврстом стању, а по свом пореклу су органског или неорганског порекла.

Диелектрици у гасовитом стању се састоје из атома или молекула и када нису

изложени деловању неког спољашњег фактора, не садрже слободне електроне или јоне и
могу да се сматрају идеалним диелектрицима. Међутим, у реалним условима, у гасовима
осим осим неутралних атома или молекула постоји и мали број наелектрисаних честица,
услед деловања неког од спољашњих фактора, нпр. космичког зрачења, па је гасовима
својствена занемарљиво мала електрична проводност.

Молекули гаса могу да се састоје из два или више атома, па мелокули који образују
гасовите диелектрике могу да се поделе у две групе. Првој групи припадају они молекули
код којих се у одсуству спољашњег електричног поља центри позитивних и негативних
наелектрисања поклапају и називају се неполарним молкулима.

Другој групи припадају молекули у којима се центри позитивних и негативних не

поклапају, већ су померени, налазе се на неком малом растојању. Овакви молекули се
нзивају поларним молекулима. На основу навдених особина молекула, гасовити
диалектрици могу да се поделе на неполарне, ако садрже неполарне молекуле, и поларне,
када садрже поларне молекуле. За гасовите диалектрике из последње групе често се каже
да садрже сталне диполне моменте, па се понекада називају и диполним деиелектрицима.

На пример, неполарни гасовити диелектрици су: водоник, хелијум, кисеоник, азот и

други, поларни гасовити диелектрици су, на пример, неки оксиди угљеника (угљен –
моноксид), а такође и паре неких поларних течних диелектрика.

Неполарни течни диелектрици су, на пример: бензол, толуол, ксилол и други, а

поларни течни диелектрици су вода, ацетон, нитробензол, хлороформ и други.

Чврсти диелектрици могу да се поделе у две групе на: кристалне и аморфне чврсте
диелектрике.

3
 [Type the document title]

1. Дисперзионе релације

Дисперзионе релације, које су извели Крамерс и Кренинг за дисперзију X- зрака,

могу да се примене и на реални и имагинарни део комплексне диелектричне константе
који не могу бити независне функције, ако описује један те исти физички процес у
диелектрику-поларизаацију. Физичка основа Крамерс-Кренигових релација је принцип
конзалности узрочности. Код оптичких феномена узрок је упадни електромагнетски
талас, а ефекат је одзив кристала заједно са кретањем електрона и нуклеуса у атомима
који изграђују тај кристал. Одзив у било којој тачки временског домена t=0, може да
зависи само од итнзитета електричног поља за t<0. Ако је одзив лнеарна фукција, тада
Фуријеова компонента електричног поља учестаности ᶭ изазива и одзив само те исте
учестаности.

Крамерс- Кренигове релације се користе у оптичком опсегу електромагнетског

зрачења, где комплексна диелектрична константа изражава линеарну зависност између
амплитуде електричног помераја и амплитуде електричног поља.

Када комплексна диелектрична константа описује фазни померај између амплитуде

електричног поља и амплитуде електричног помераја, њен реални и имагионарни део
нису међусобно независне функције.

Постоји више поступака за извођење Крамерс-Кренигових релација.

Наједноставнији поступак за извођење Крамерс-Кренигових релације је када се пође
од предпоставке да спољашње електрично поље делује од тренутка t1 до t1+dt1, а да
спољашње електрично поље ван овог временског интервала једнако нули. Међутим,
поларизације не ишчезава одмах.Другим речима, електрични померај није једнак нули
одмах после престанка деловања спољашњег електричног поља, већ егсистира и у
неком временском тренутку t > t1=dt1. После престанка деловања спољашњег
електричног поља, електрично померај опада по неком закону који може да се
дефинише неком функцијом, тако да је

Када се предпостави да је опадајућа функција (t-t1) константа у неком временском

интервалу и може да се изрази као функција t1, тада функција (t-t1) треба да
задовољава и услов (t-t1)→0. Ако у другом временском интервалу t2+dt2 делује

4
 [Type the document title]

спољашње електрично поље К2, одговарајући електрични померај је D2(t-t2) који се

суперпонира предходном електричном померају D1(t-t1). 1

Слика: Зависност електричног поља и електричног помераја од времена

Применом принципа супер позиције, зависност електричног помераја у

диелектрику од јачине спољашњег електричног поља које је континуална функција, у
неком временском тренутку може да се напише у следећем облику.

где је К(t)- компонента електричног помераја, која следи промене спољашњег

наизменичног електричног поља. Када је време t дуже од времена за које вредности
функције постане једнака нули, горња граница интеграла може да се замени са +∞, па
је:

1
Јахода, Ф.Ц., Пхјс.Рев., 107,1261, (1957)

5
 [Type the document title]

2. Методе анализе фазног помака на основу мерења рефлексивности

У идеалном случају рефлексивности R треба да се мери у зависности од

учестаности у целом фреквентном опсегу спектра електромагнетског зрачења, што је
најчешће скоро немогуће.

Слика: Област мерења зависности рефлексивности од учестаности

Обично се рефлексивност у зависности од учестаности електромагнетског зрачења

мери само у неком опсегу фреквентног спектра овог зрачења, а зависност
рефлексивности од учестаности у неком ограниченом опсегу промене учестаности,
упадног електромагнетног зрачења на површини узорка може да се израчуна, ако се
ван наведеног опсега предпостави зависност рефлексивности од учестаности, или се
сматра да рефлексивност не зависи од учестаности електромагнетског зрачења које
пада на површину узорка на учестаностима мањим или већим од учестаности које
припадају наведеном опсегу.

Овако усвојена зависност рефлексивности од учестаности електромагнетског

зрачења које пада на површину узорка омогућава да се област интеграљена интегралу

6
 [Type the document title]

подели на три подобласти интеграљења. Када је рефлексивност у првој подобласти

интеграљења, и трећој области интеграљења, констнта, а у другој подобласти
интеграљења је експериментално одређена зависност рефлексивности од учестаности
електромагнетског зрачења, за фазни помак и добија се:2

3. Aнализа вибрација у кристалној решетки методом класичног

осцилатора

Анализа вибрација у кристалној решетки методом класичног осцилатора, као

алтернативном методом, представља да је чврсто тело скуп осцилатора који су побуђени
деловањем електромагнетског зрачења. Чврсто тело ступа у интеракцију са
електромагнетским таласима и као поледица те интеракције јављају се три најважнија
дисперзиона механизма: интеракција електромагнетских таласа са везаним носиоцима
наелектрисања у кристалу., интеракција електромагнетских таласа са слободним
носиоцима наелектрисања у кристалу и интеракцијаелектромагнетских таласа са
слободним носиоцима наелектрисања у кристалу и ова врста дисперзија се назива
дисперзија крисалне решетке.

Наведене дисперзионе појаве се ретко када све јављају истовремено у једном

спектралном подручју. Обично је само појава једне врсте дисперзије доминантна у једном
спектралном подручју. На слици, дате су области у којима су доминантне дисперзије
дејством везаних или слободних носилаца наелектрисања као и дејством кристалне
решетке.

2
Роосслер Д.М., Ј.Аппл. Пхјс. Б16, 1119 и 1359, (1965)

7
 [Type the document title]

У најопштијем случају диелектрична константа је

а како је један дисперзиони механизам обично доминантан у једном фрекветном опсегу,

то се један дисперзиони механизам може изучавати скоро независно од других
мееханизама. Већ су разматрани случајеви утицаја везаних електрона као и вибрација
решетке на појаву резонанце у ултраљубичастом, односно далеком инфрацрвеном делу
спектра електрмагнетског зрачења.

У далеком инфрацрвеном делу спектра изражена је дисперзија услед вибрација

решетке. За анализу експерименталних резултата добијених мерењем рефлексивности
методом класичног осцилатора у овом делу спектра, где долази до резонантне појаве и то
не само код кристала са чисто јонском везом, већ и код оних кристала којима је својствена
слаба јонска веза, диелектрична константа оваквих диелектрика, којима је својствена
електронска и јонска поларизабилност, је

Полазећи од експерименталне зависности рефлексивности од учестаности у

посматраном опсегу промене учестаности примењујући поступак фитовања

8
 [Type the document title]

усаглашавања вредности параметара, само за један осцилатор i=1 треба у почетку усвојити
вредност за четири парамера који се затим поступком фитовања одређује тако да је
теоријска крива приближнија кривој која се добија експериментално.

Крива добивена експериментално мерењем рефлексивности у зависности од

учестаности за МnF2 на собној температури дата је пуном линијом, а испрекиданом
линијом дата је теоријски добивена крива за случај фитовања само са једним осцилатором.

Слика: зависност рефлексивности од таласног броја за MnF2

Очигледно је да у овом случају нису добивене задовољавајуће вредности фитовања

коришћењем само једног осцилатора.

Најбоље је да се као почетне вредности усвоје оне вредности које се добијају

Крамерс-Крениговим анализом. Избор најповољнијих вредности параметара врши се
најчешће коришћенем методе најмањих квадрата, при чему треба да је сума квадрата
разлике рефлексивности одређене експериментално и теоријски минимална

Методом класичног осцилатора може се вршити фитовање и веома компликованих

начина промене рефлексивности. За исти монокристални узорак МnF2 је дао зависност
рефлексивности за случај када је К нетачно C, где се јасноуочавају више максимума, и у
овом случају
9
 [Type the document title]
3

Слика: Зависност рефлексивности од таласног броја за MnF2

за фитовање није довољно чак ни коришћење три осцилатора. За фитовање са три

осцилатора добије је зависност дата испрекиданом линијом која недовољно добро прати
промену рефлексивности око 420 cm и коленасте прелазе око 230 и 280 cm за
експериментално одређену промену рефлексивности која је на слици означена кружићем.

Вивер (Ј.Weaver) је тек фитовањем са седам осилатора добио готово потпуно

поклапање експерименталних тачака и криве добијене теоријски.

3
Ј.Х. Веавер, Ј. Пхјс. Цнем., 35, 1625 (1974)

10