СЕМИНАРСКИ РАД

Тема: Наводњавање капањем

С А Д Р Ж А Ј:

1. УВОД................................................................................................................... 2
2. НАВОДЊАВАЊЕ .............................................................................................. 3
3. НАЧИНИ НАВОДЊАВАЊА - АГРОНОМСКИ АСПЕКТИ ........................ 5
3.1. Површински начини наводњавања .................................................. 6
3.1.1. Потапање ..................................................................................... 6
3.1.2. Преливање ................................................................................... 7
3.1.3. Бразде ........................................................................................... 7
3.2. Орошавање - вештачке кише ............................................................ 7
3.3. Импулсно кишење ............................................................................. 8
3.4. Субиригација ...................................................................................... 9
4. ЛОКАЛНА НАВОДЊАВАЊА......................................................................... 9
4.1. Капање ................................................................................................ 9
4.2. Микрокишење .................................................................................. 15
4.3. Микроцевасто наводњавање ........................................................... 15
5. ЗАКЉУЧАК ...................................................................................................... 16
6. ЛИТЕРАТУРА .................................................................................................. 17

1
1. УВОД

Један од најновијих начина у пракси вештачког додавања воде је

наводњавање капањем или како се чешће сусреће у разговорима стручњака и
пољопривредника ” кап по кап ” .
Системи наводњавања капањем су производи модерних технологија.
Потпуно су аутоматизовани и програмирани, те током свога рада готово не
захтевају присуство човека. Због својих добрих радних карактеристика,
електронске подршке и техничке перфекције, уређаји за наводњавање капањем
врло су интересантни за пољопривредне произвођаче . Многи очекују чуда од ових
система и сматрају их ” најбољим ” јер не траже радну снагу.
Одмах треба напоменути да систем кап по кап није ”чаробни штапић” за
произвођача, већ је то један од начина наводњавања пољопривредних култура.
Широку примена овог система је у земљама које немају довољно воде за
наводњавање и где је она драгоценост, а без ње нема сигурне пољопривредне
производње.
Систем кап по кап штеди воду, минималном количином се постижу
максимални резултати услед рационалног и ефектног коришћења. Вода се цревима
доводи до биљке где се влажи мали, циљани простор стога се још назива и
“локализовано” наводњавање.
Уређаји кап по кап имају велику улогу са агрономске тачке гледишта, јер се
помоћу њих садржај воде у земљишту готово увек одржава у оптималним
границама за биљку. Најповољнијем односу који омогућава доступност хранива.
Ове оптималне вредностсти се постижу лаганим, временски непрекидним
додавањем малих количина воде у којима земљиште задржава оптималну влажност
(пољски водни капацитет).
Из горе наведеног се може наслутити у чему је предност наводњавања кап
по кап. Остали видови наводњавања имају велике осцилације од пољског водног
капацитета па све до лентокапиларне влажности, чак и ниже, што је избегнуто код
система кап по кап где је оптимална влажност земљишта трајнија. По наведеним
карактеристикама систем кап по кап је најпрецизнији начин додавања воде
земљишту.

2
2. НАВОДЊАВАЊЕ

Наводњавање је мелиорацијска мера којом се допуњују природне падавине у

оном тренутку када у земљишту нема довољно воде за правилан и успешан раст
биљној производњи.
Наводњавање је агенс интензивне пољопривреде, у последње време назване
термином „Irrigated Agriculture”. Под њим се подразумева интензивна
пољопривреда, која користи савремену и модерну технологију и моћну технику
при чему се остварује вишеструка корист не само у биљној производњи већ и у
агротиндустријском комплексу па и шире у привреди и друштву у целини. Оно
пружа изванредне могућности, у свету се наводњава 300 милиона хектара око 18%
обрадивих површина са којих се добија исто онолико пољопривредних производа,
као са осталих око шест пута већих ненаводњаваних површина.
У условима наводњавања треба организовати такву производњу, која се не
може обављати у природним условима обезбеђености биљака водом. На великим
системима за наводњавање треба гајити интензивне усеве, у згуснутој плодосмени
са две и више жетви годишње. У зависности од потреба и могућности пласмана,
треба комбиновати гајење поврћа, крмног биља, ратарских усева, воћњака и
винограда, производити семе и садни материјал. Интензивна производња захтева
подједнако " развијено ратарство, повртарство и сточарство, као и капацитете за
више и финалне фазе дораде и прераде пољопривредних производа: млекаре,
кланице, уљаре, шећеране, млинску и кондиторску индустрију, капацитете за
складиштење, хладњаче, капацитете за прераду поврћа, воћа и грожђа итд.
Наводњавање повлачи у целини развој агроиндустријског комплекса на виши ниво
на ужем и ширем подручју.
У нашој Земљи наводњавање је заступљено испод реалних могућности и
стварних потреба и не утиче посебно на укупан обим пољопривредне производње,
као што је то случај у неким земљама у свету. Према наводњавању код нас се
односи специфично, својствено само нама, почев од планирања, пројектовања,
изградње до експлоатације система за наводњавање. Било је више програма и
планова о изградњи система за наводњавање, који нису испуњени. Према нацрту
републичке водопривредне основе у Србији је изграђено 270.864 ha система за

3
наводњавање, за коришћење је оспособљено 175.760 ha, преосталих 95.086 ha
ниједном није било у функцији из разно разних разлога. Такође и оспособљени
системи за наводњавање се слабо користе, константовано је да се у појединим
годинама користи 30-60%, па и тамо где се примењивало наводњавање у већини
случајева нису остварени одговарајући и очекивани резултаи, због лоше структуре
производње, често није елиминисан дефицит влаге, добијени приноси су били
ниски итд.
Нема сумње да су могућности наводњавања далеко веће на нашим
просторима, али недостатак традиције и искуства ширих размена успоравају
његову реализацију, док појединачни успешни резултати указују на перспективе
наводњавања у нашој земљи.
Посебно је поражавајући податак да се у Војводини у 2000. ексртемно сушној
години наводњавање обављало на 15.000 до 30.000 ha у зависности од извора
података, добро је познато да у Војводини има око 120.000 ha изграђених система
за наводњавање, којим треба додати још извесне површине у приватном поседу
које нису регистроване.
Обзиром да смо аграрна земља са уситњеним поседом, мешовитим
домаћинствима где запослени обрађују мале површине, наводњавање пружа
могућности за интензивну производњу поврћа, цвећа, украсног шибља, воћа
грожђа, расада садног материјала итд. Та производња се може обављати у баштама,
окућницама, на њивама мање површине на отвореном или заштићеном па и
полузатвореном простору. Наводњавање на овим површинама је веома сложено, јер
су услови различити, гаји се више биљних врста, које се често значајно разликују
по својим морфолошким својствима, биолошким захтевима и намени производње.
Нпр. на површинама једне окућнице истовремено се може гајити украсно биље,
почев од травних површина, цвећа, шибља, ниског жбунастог растиња, па до
високих украсних стабала, појединих воћних врста, чокота винове лозе, затим могу
бити заступљени повртњаци са разним биљним врстама, мање или веће топле леје,
пластеници или стакленици.
Ову производњу успешно је могуће обаваљати једино у условима
наводњавања, јер су наши простори климатско подручје у ком су временски
услови променљиви, нестабилни и непредвидиви. То се односи првенствено на
падавине, како по количини тако и по распореду. Честе су појаве дужих безкишних
4
и сушних периода, који угрожавају интензивну биљну производњу. Стога је у
интензивној производњи на малим површинама наводњавање неопходно стим да се
спроводи рационалан режим заливања у складу са потребама биљака за водом,
метеоролошким условима године и својствима земљишта.

3. НАЧИНИ НАВОДЊАВАЊА - АГРОНОМСКИ АСПЕКТИ

У биљној производњи егзистирају четири основна начина наводњавања:

површинско, орошавање, микронаводњавање и субиригација. У пету групу
сврставају се остале комбинације из ова четири основна начина наводњавања. Код
површинског наводњавања вода се упушта на парцелу са једног краја и
гравитационо тече по површини, при чему се инфилтрира у земљиште, док се не
накваси активна ризосфера. Орошавање, вештачка киша или боље речено
наводњавања распрскивачима (Sprinkler Irrigation) се састоји у томе што се вода из
мреже цеви под притиском најчешће преко распрскивача додаје наводњаваној
површини. Микронаводњавањем се локално влажи земљиште између биљака или
између редова, примењује се наводњавање капањем, микрокишењем, микроцевасто
наводњавање, комбинација кишења и капања. Субиригација је подземно
наводњавање, регулисањем нивоа подземне воде или довођење воде перфорираним
субиригационим или дренажним цевима у зону коренове ризосфере.
При правилној експлоатацији сви ови начини наводњавања су ефикасни и
профитабилни у данашњој пољопривреди. Међутим, они имају своје предности и
недостатке, не само у техничком погледу, него и са агрономског аспекта. Овде ће
се разматрати поједини начини наводњавања са гледишта примене код различитих
биљака, са аспекта и утицаја на водни, ваздушни сони режим земљишта, на режим
исхране биљака, извођења агротехничкох мера, примене механизације, очувања
водно физичких својстава итд.
Системи за наводњавање се граде за биљну производњу, те са агрономског
аспекта у зависности од оријентације производње, треба направити пројектни
задатак у складу са педоклиматским условима. Техничка решења морају бити
прилагођена агротехничким и експлоатационим захтевима, тако да се још од
идејног решења преко пројекта до изградње система за наводњавање, мора

5
одвијати мултидисциплинама сарадња агронома, хидротехничара, машинаца,
грађевинаца, електротехничара и агроекономиста. Не може се експлоатација
прилагођавати техничком решењу, јер се онда наилази на бројне тешкоће са којима
се не могу нормално користити системи за наводњавање.

3.1. Површински начини наводњавања

У свету су површински начини наводњавања заступљени на преко 80 %

наводњаваних површина. Према расподели воде и њеној инфилтрацији примењују
се три начина површинског наводњавања: потапање, преливање и бразде. Захтевају
доста механизованог и људског рада за расподелу воде у време заливања.
Класични системи за површинска наводњавања су били испресецани сталним
и сезонским доводном разводном, подеоном и упусним каналима, који су
заузимали значајне површине обрадивог земљишта. Били су најчешће укопани у
земљиште, углавном необложени, тако да је из њих био значајан губитак воде
филтрацијом, која је узроковала превалаживање и нежељене последице које прате ј
наводњавање.
Савремени системи за површинска наводњавања су обезбеђени електроником
и аутоматиком где се користи минимум људског рада. Нема отворених канала, вода
се доводи укопаним подземним цевима, на површини су хидранти, на које се
прикључују пластичне или металне стационарне цеви, које врше дистрибуцију воде
у бразде или преливне леје. Рад система се програмира унапред, а потом се преко
аутоматике обављају заливања по деоницама. Када се реализује норма заливања у
једној деоници онда се према програму обавља заливање следеће деонице. Учињен
је видан напредак техничких решења код површинских начина наводњавања.

3.1.1. Потапање

Сматра се да је потапање први начин наводњавања, који се примењује од

давнина, најпре у облику дивљег плављења. Као такав у неким облицима задржао
се до наших дана, јер се њиме најбоље кваси и уједначено влажи земљиште. Због
бројних недостатака замењују га бразде и преливање, или други савременији
начини наводњавања. Потапање се примењује код гајења пиринча, код
6
наводњавања воћњака у модифицираном облику, а као јефтинији начин
наводњавања користи се у одређеним условима за заливање ливада и пашњака па и
других усева. Њиме се врши испирање слатина.

3.1.2. Преливање

Примењује се код усева ускоредне и густе сетве: стмина, луцерке, конопље,

ливада, пашњака итд. Вода се у танком млазу гравитационо прелива по површини,
при чему се инфилтрира у земљиште. Наводњавана површина је издељена
банковима висине 15-25 cm на преливне леје, које се праве истовремено са сетвом
или садњом ширина прели вне леје је једнака ширини захвата сејалице, али се тежи
да буде два до четири пута веча. Код ужих преливних леја уједначеност заливања је
боља, али сметњу механизацији чине бројни банкови. Неопходно је поравнати
земљиште у свим правцима у преливној леји, јер и незнатан бочни нагиб условљава
сливање воде у том правцу. Нагиб терена у правцу преливања треба даје 0,002-0,01,
при већим нагибима постоји опасност од ерозије.

3.1.3. Бразде

Наводњавање браздама се примењује код усева широкоредне сетве:

окопавина ратарских, повртарских и крмних врста, код вишегодишњих засада
воћњака и винограда. У зависности од размака између редова прави се јадна, две,
или више бразда, или се бразде праве између сваког другог реда, или се обавља
посебна сетва три до четири реда са мањим размаком па се између њих остављају
већи међуредни размаци у којим се извлаче бразде. Такође се и усеви густоредне
сетве (стмине и др.) могу наводњавати из плитких густих бразда. Овај начин
наводњавања се у САД-у назива "the corrugation method". Код нас је у стручним
круговима одомаћен израз “коругација”. Истовремено са сетвом извлачи се густа
мрежа плитких бразда. Посебно је погодан за тешка земљишта и заливања пре
основне обраде, лоша страна му је ниска продуктивност радника поливача.
3.2. Орошавање - вештачке кише

7
 Орошавање је најсличније природној киши, вода у виду капи пролази кроз
ваздух и пада на земљиште. Уствари вода је под притиском у систему цеви,
расподела се врши преко распрскивача. Величина капи, интензитет кише,
уједначеност кишења зависи од конструкционих карактеристика система.
Савремени системи су углавном снабдевени распрскивачима, мада је раније било
кишних крила у виду рампи са перфорираним цевима које су се у савременим
решењима у неким конструкционим облицима задржали и данас, а служе за
наводњавање мањих површина травњака, паркова, вртова и окућница.
Системи за наводњавање орошавањем, могу бити стационарни,
полустационами и нестационами (преносни). Између њих постоје одређене
техничке разлике, које нису велике, међутим услови експлоатације се битно
разликују. Експлоатација стационарних система је олакшана, али њихова изградња
је два до три пута скупља од полустационамих или мобилних система. Стога код
изградње одређених система одлучујући су економски чиниоци.

3.3. Импулсно кишење

По техничком решењу импулсно кишење је уствари орошавање, али се

издваја као посебан начин наводњавања, јер се поред оптималне влажности
земљишта одржава повишена релативна влажност ваздуха, нижа температура и
перманентна влажност надземних делова биљака. Измењена микроклима се
одржава током ћеле вегетације, свакодневним врло честим заливањима са малим
нормама. Импулсним кишењем се побољшава водни биланс и водни режим
биљака, могу да апсорбују воду преко листа, па чак и да је спроводе и преко корена
испуштају у земљиште. Апсорбација воде из ваздуха и са лишћа је безначајна за
снабдевање биљака водом, Повољан микроклимат утиче на мању транспирацију.
Импулсно кишење се разликује од освежавајућих заливања, која се спроводе
једном дневно у одређеним фазама развоја појединих биљних врста.
Импулсно кишење је могуће реализовати са посебним системом за
наводњавање орошавањем, који мора бити стациониран и потпуно аутоматизован.
Захтева цеви малог промера, пумпу мањег капацитета, распрскиваче са малим
интензитетом, јер се ради са малим заливним нормама.

8
3.4. Субиригација

За примену субиригације неопходно је да буду задовољени бројни услови:

земљиште треба да је уједначене текстуре, дубоко и пропустљиво, да постоји
природан висок ниво подземне воде, рељеф да је савршено раван, или са благим
падом у једном правцу. Земљиште и вода морају бити без штетних соли, без финог
наноса ако су соли присутне онда се морају обезбедити површинска наводњавања
за испирање соли бар једном годишње. У току вегетације ниво подземне воде мора
бити регулисан према захтевима биљака. Субиригација се изводи на већој
површини, не може се примењивати локално. Примена субиригације
перфорираним цевима захтева добру капиламост земљишта, са малом
пропустљивости доњих слојева, рад што мањих губитака процеђивањем.

4. ЛОКАЛНА НАВОДЊАВАЊА

У ову групу сврстани су начини наводњавања, који невлаже ћелу површину

земљишта, већ се земљиште кваси локално, у реду између биљака, између редова, у
одређене траке са леве и десне стране реда, кружно око појединих стабала
вишегодишњег засада, итд.
У оквашеном профилу одржава се одговарајућа повољна влажност земљишта, што
зависи од самог начина наводњавања, биљне врсте и својстава земљишта. Овде су
сврстана три основна начина наводњавања: капање, микро кишење,
микрочевасто наводњавање, а може бити и комбинација ових начина наводњавања.
У последње време комбинују се капање и кишење (rain drip irrigation). Погодни су
углавном за наводњавање мањих површина и изградњу мањих заливних система.
Код већих заливних система постоје озбиљни проблеми код њихове експлоатације
и одржавања.

4.1. Капање

Капање је новији начин наводњавања, у садшњем техничком решењу почело

се примењивати шездесетих година, најпре у Израелу, његов творац је Бласс па се у

9
литератури среће под називом "Blass систем", или наводњавање кап по кап, што је
директан превод са француског или италијанског. Наводњавање капањем је често и
лагано додавање воде земљишту помоћу капљача постављених на цевоводу, при
чему се обавља локално влажење и у оквашшеном профилу се одржава висока
влажност земљишта, око пољског водног капацитета па и на нивоу капиларног
водног капацитета. Заливање се обавља врло често, свакодневно, па се за овај
начин наводњавања користи термин дневно наводњавање (daily irrigation).
Вода се помоћу флексибилних пластичних, поливинилских или винилских
цеви малог промера доводи и дистрибуира на парцели. Разликују се доводни или
примами цевовод пречника 25-50 mm, из њега се гранају раздеоне цеви или
секундарни цевовод, нешто мањег пречника на њих је прикључене мреже
латерамих (подеоних) цеви, пречника 10-20 mm. Латерали су постављени у реду
код вишегодишњих засада или између редова код окопавина. Могу бити изнад
површине земље на носачима, или на самој површини, а у последње време има
решења где су укопане испод површине земљишта. На латералним цевима су
распоређени капљачи-емитори, који могу бити линијски када су саставни део
латерала, или бочни када су прикопчани са стране на латералну цев. Има решање
где су латерали перфорирани и без капљача.

Слика 4.1. Наводњавање кап по кап

10
 Слика 4.2. Модел наводњавања кап по кап1

Капљача има разних облика, величина и конструкционих карактеристика.

Основни им је задатак да пригуше притисак воде, који је у латералима најчешће до
1 б, може бити и до 5-6 б и вода из њих излази без притиска у виду капи. Проток
капљача је до 12 1/час или 12 литара на лм перфориране цеви. Капљачи су на
латерамим цевима на сваких 40-60 cm код наводњавања ратарских и повртарских
усева, а лм у воћњацима и виноградима. Размак између латералних цеви зависи од
размака редова наводњаваних биљака код окопавина 50-100 cm, а у
вишегодишњим засадима до 5 m. У повртњацима има 15000-20000 капљача по
хектару, а у воћњацима 1500-5000. Системи за наводњавање капањем су обично
стационарани, мада могу бити полустационарани, па и преносни. Полустационами
и преносили се користе у већем степену, цеви морају бити већег капацитета и
капљачи већег протока, а потреба за људским радом је већа.
Пошто су отвори на капљачима мали, постоји могућност зачепљења, која
могу бити физичка, хемијска и биолошка. Физичка зачепљења узрокују
суспендоване честице у води, које могу бити различитог порекла: а) неорганског
(песак, прах, глина, делови пластике), б) органског (делови водених биљака,

1
http://pinova.hr/hr_HR/baza-znanja/povrcarstvo/rajcica/navodnjavanje-rajcice
11
фитопланктони, алге, водени организира, ТОпланктони и бактерије). Хемијска
зачепљења узрокују: таложење калцијум и магнезијум карбоната или сулфата
затим хлориди, карбонати силикати и сулфиди тешких метала, потом разним
хранљивим елементима уколико се примењује фертиригација. Биолошка
зачепљења узрокују слузасте и влакнасте бактерије и алге, микробиолошки
декомпозитори гвожђа, сулфата, магнезијума итд. Оне живе и размножавају се у
пластичним цевима система за капање.
Узорци зачепљења су бројни и разноврсни, тако да их треба разматрати и
решавати у сваком случају посебно. Међутим последице зачепљења су исте, не
наводњава се део површине око капљача, а има случајева да клогира (зачепи) цео
латерар, при чему су последице умањења приноса значајне. Да би се спречила
зачепљења неопходно је перманентно одржавати систем за наводњавање капа-њем,
оно се састоји из филтрације воде, пољских прегледа евентуално замена и поправки
цеви и капљача, а потребна су и хемијска третирања воде за наводњавање.
Филтрација воде је неопходна, па систем за наводњавање капањем мора бити
снабдевен одговарајућим филтером или системом филтера што зависи од услова.
Користе се: пешчани филтри са специјалним филтерским материјалом. У последње
време у примени је вишенаменски самочистећи филтер типа "Филтромат".
Филтрирање воде је основна, обавезна и перманентна мера, а повремено се морају
вршити и хемијска третирања, најчешће се врши хлоризација и испирање цеви са
чиме је могућа ефикасна заштита система за наводњавање капањем (Ратковић
1995).
Обавезна опрема за систем су водомери, фиртиригатори, дозатори за
убацивање хранљивог раствора у цевну мрежу. Систем може бити снабдевен
посебном опрема за аутоматско укључивање и искључивање коришћењем
електронике и аутоматике, јер је тако лакше одржавати влажност земљишта на
нивоу ПВК. Код капања се примењује посебан режим наводњавања, не одржава се
влажност земљишта од ПВК до техничког минимума, као код осталих начина
наводњавања, већ се у оквасеном профилу влажност одржава перманентно око
горње границе. Заливање се обавља сваки дан, или сваки други дан на средњим и
тежим земљиштима, а може се обављати и два пута недељно на тешким
земљиштима. Заливања су са онолико воде, колико се троши на потенцијалну

12
евапотранспирацију, при чему се реализација норме заливања врши лагано, кап по
кап и траје више часова, што зависи од протока капљача.
Када се појавило наводњавање капањем, оно је у то време представљало
највећи успех и напредак у биљној производњи у аридним и пустињским
педоклиматским условима, јер тамо нема производње без наводњавања, а количине
воде су углавном недовољне и ограничене. Наводњавање се врши локално, једна
капаљка снабдева једну или неколико биљака (поврће, ратарски усеви) или више
капаљки снабдева једну биљку (вишегодишњи засади). У оквашеном профилу се
развија коренов систем, ту се биљке снабдевају водом и храном, јер се истовремено
уносе и хранљиви , елементи, врши се фертиригација. У таквим условима
наводњавање капањем је дало боље ефекте на повећање приноса и квалитета
производа, него други начини наводњавања, уз значајну уштеду воде.
Због бројних предности наводњавање капањем се почело Ш интензивно
ширити у свету почетком седамдесетих година. Међутим, оно не даје исте
резултате у свим условима. Према подацима са јубиларног саветовања
Југословенског друштва за наводњавање и фл одводњавање, "20 година
наводњавања капањем у Југославији" одржаног 1995 у СРЈ има 33 система за
наводњавање капањем на површинама 2456 ha. Углавном су заступљени у
вишегодишњим засадима воћњацима и виноградима. Њима треба придодати и оне
површине у заштићеном простору где се примењује наводњавање капањем, али су
оне врло скромне.
У поређењу са аридним условима ефект наводњавања капањем је скроман у
нашем педоклимату, где у прошеку падне око 600 mm па и више падавина
годишње, тако да се коренов систем воћака и винове лозе после сађења развија у
целокупној запремини земљишта. Обзиром да је наводњавање допунског
карактера, обавља се у сушном периоду и капањем се влажи неупоредиво мања
запремина земљишта, него што је запремина земљишта у којој се налази коренов
систем. Тај део кореновог система из зоне влажења не може да усвоји онолико воде
колико је биљки потребно, односно стварна је мања од потенцијалне
евапотранспирације. Не само да је дефицит воде присутан у мањој или већој мери,
већ је дефицитарна и исхрана, јер биљке не могу усвајати хранљиве елементе из
сувљег земљишта. То је изражено у оним случајевима где се изводи класично
ђубрење, код нас се фертиригација ретко примењује.
13
 Проучавајући наводњавање капањем u суботичко-хоргошкој пешчари Вучић
(1985) константује да код овог начина наводњавања постоје бројни проблеми.
Постигнути су знатно мањи приноси јабука код наводњавања капањем (29,7-47,5
t/ha), него код орошавања (55,5 t/ha). Вучић и сар. (1985) дошли су до истих
закључака проучавајући проблеме наводњавања винове лозе на скелетном
земљишту Ћемовског поља. За трогодишњи период испитивања, код наводњавања
капањем постигнути су приноси грожђа 11,7-14,0 t/ha, док је орошавањем дало
16,0-17,0 t/ha. Такође квалитет грожђа је био бољи код орошавања.
Утврђени су бољи резултати постигнути код наводњавања јабуке
микрокишењем него капањем у рејону Хоргошке пешчаре (Молдован 1989).
Принос сорте Златни делишес био је код капања 33,6 t/ha, микрокишењем 59,3-65,1
t/ha, а у контроли без наводњавања 19, 1 t/ha. Са повећањем оквашене површине
земљишта, принос значајно расте. Молдован (1992) је такође дошао до истих
резултата код крушке Виљамовке.
Нема сумње, за наше услове је најприхватљивије наводњавање орошавањем,
јер је оно најприближније природним падавинама односно влажи целу површину
земљишта, где се налази коренов систем биљака. Наводњавање капањем је
предодређено првенствено за аридне пустињске услове, где су количине воде
ограничене, или је вода лошег квалитета, односно најчешће су минерализоване
слане воде. У пустињским условима на песку са високом филтрацијом се не могу
примењивати површински начини наводњавања, такође ни орошавање због
високих температура, јер су велики губици воде испаравањем. Када се у аридним
условима засади биљка (воћка , чокот винове лозе или др.) она се снабдева водом
из једне или неколико капаљки које квасе земљиште уз стабло, локално, где се у
оквашеном профилу развија коренов систем, одакле се биљка снабдева водом и
храном, јер се врши и фертиригација. У таквим условима постижу се бољи
резултати, него код других начина наводњавања, добијају се већи приноси, бољег
квалитета, истовремено су уштеде воде максималне. Може се користити слана
вода, која по стандардима не одговара за наводњавање. Пошто се обављају
свакодневна заливања у оквашеном профилу одржава се висока влажност и
концентрација соли на првобитном нивоу јер се соли испирају у дубље слојеве.

14
4.2. Микрокишење

Као начин наводњавања настао је од капања, уствари на латералне цеви

уместо капаљки постављају се микрораспрскивачи, који заливају наводњавану
површину кишењем. Микрораспрскивачи су мали емитори, израђени од пластике,
лако се постављају на латерал, посебним шилом убушује се отвор у који се
поставља микрораспрскивач. Има их разних облика и величина, углавном су малог
домета до 1,0-1,5 m у полупречнику, могу бити и секторски. Наводњавање
обављају локално са једне и друге стране реда од 30-150 cm. У цевима су такође
нижи притисци.
Користе се микрораспрскивачи да би се решили извесни проблеми зачепљења
који се јављају код капаљки, јер микрораспрскивачи имају отворе већег пречника, и
вода излази у виду млаза вештачке кише. Међутим, и овде вода мора да се
филтрира, јер постоје могућности да дође до зачепљења, такође и цео систем за
наводњавање микро киселијем, мора да се одржава, као и систем за наводњавање
капањем.
Интензитет кише код микрокишења је висок, па се овим начином могу
наводњавати земљишта високе инфилтрације лакшег механичког састава. Пошто је
наводњавање локално влажност земљишта се одржава на вишем нивоу него код
осталих начина наводњавања. Сто је оквашени профил земљишта мањи
предзаливна влажност је виша и обратно. Обзиром да се овим начином
наводњавају земљишта малог капацитета за воду високе инфилтрације, турнуси су
кратки, сваки дан, сваки други дан или два пута недељно са онолико воде колико се
троши на потенцијалну евапотранспирацију.

4.3. Микроцевасто наводњавање

Микроцевасто наводњавање (micropipeirrigation) је начин локалног

наводњавања новијег датума, по техничком решењу је исти као и систем за капање
и микрокишење. Уместо капаљки и микрораспскивача на латералним цевима су
15
микро цевчице, пречника неколико милиметара, или неки други тип отвора, из ког
вода излази у виду млаза, слично као из славине. Вода излази под малим
притиском, млаз је дужине неколико дециметара.
У Италији овај начин наводњавања популарно називају "шпагета
наводњавање" (spageti irrigation), јер млаз личи на шпагету. Латералне цеви се
постављају дуж реда у вишегодишњим засадима, млаз воде се микроцевчицама
усмерава у потребном правцу. Латерали су флексибилни, могу се постављати
кружно око појединачних стабала, која су на већем међусобном растојању (један
круг или више кругова у облику спирале). Овај начин наводњавања погодан је за за
земљишта грубе текстуре високе инфилтрације (песковита земљишта, пескове и
посебно за скелетна земљишта). Због малог капацитета земљишта за воду,
заливања су свакодневна са оном количином воде која се троши на нивоу потреба
биљака. Нису ретки случајеви да се одређују потребе за поједина стабла.
Код овог начина наводњавања могућност зачепљења, такође постоји, користе
се беспрекомо чисте воде, најчешће су то подземне или артерске воде или технички
дорађена вода. У свим другим случајевима неопходно је филтрирати воду.

5. ЗАКЉУЧАК

Систем „кап по кап“ се користи за наводњавање различитих пољопривредних

култура са надземним, или подземним развојем инсталације. Црева су направљена
у црној боји да би се спречило продирање сунца. На тај начин је онемогућен развој

16
алги у инсталацији. Капалице имају мембрану која дефинише специфичну тежину
капљице, а на тај начин и проток воде (кап по кап). Мембране капалица су
направљене тако да пропуштају исту количину воде целом дужином црева. То
практично значи да је исти проток воде и на првој и на последњој капалици у
систему.
Систем наводњавања капањем најрационалније искоришћава расположиву
количину воде и доприноси увећавању приноса за преко 100% у поредђењу са
обрадивим површинама без овог система. Ови резултати се постижу захваљујући
чињеници да систем ради искључиво током сунчаног дела дана, када је
асимилација најинтензивнија, а никако и никада ноћу. Водом се опскрбљује
искључиво корени систем жељене биљке (~4 l/h - при одговарајућем притиску)
занемарујући коров у међуредном простору. Овај систем служи за заливање свих
врста воћа, поврћа као и цвећа, у затвореним и отвореним просторима.
Наводњавање кап по кап представља равномерно и споро наводњавање
биљака. Предност овог начина наводњавања је у томе што штеди време и новац,
лако се намешта и свакој биљци даје потребну количину воде.

6. ЛИТЕРАТУРА

[1] Авакумовић, Димитрије.,: Наводњавање. Универзитет у Београду, Београд,

2005.
[2] Бошњак, Ђ.,: Наводњавање у башти. Тампограф штампарија и
књиговезница, Нови Сад, 2003.

17
18