СЕМИНАРСКИ РАД

Тема: Особине колоидне честице земљишта

1
Садржај:

УВОД ...................................................................................................................................................... 1
1.ЗЕМЉИШТЕ....................................................................................................................................... 2
1.1.Земљиште као ресурс .................................................................................................................. 2
1.2.Типови земљишта ........................................................................................................................ 2
1.3.Анализа земљишта ...................................................................................................................... 4
1.4.Основне особине земљишта ....................................................................................................... 5
2.КОЛОИДИ ЗЕМЉИШТА.................................................................................................................. 6
2.1.Колоиди ........................................................................................................................................ 6
2.2.Класификација колоида .............................................................................................................. 7
2.3.Интеракције између честица колоида ....................................................................................... 7
2.4.Стабилизација колоидних суспензија ....................................................................................... 8
2.5.Дестабилизација колоидних суспензија .................................................................................... 8
2.6.Колоиди као модели система атома........................................................................................... 9
2.7.Колоиди у биологији ................................................................................................................... 9
ЗАКЉУЧАК ......................................................................................................................................... 10
ЛИТЕРАТУРА ..................................................................................................................................... 11

2
 УВОД

У општем смислу, колоид или колоидна дисперзија јесте супстанца коју

сачињавају компоненте које могу бити у једном, два и више различитих фазних стања,
другим речима, врста мешавине која је прелаз између хомогене мешавине (други назив
је раствор) и хетерогене мешавине, и чија су својства такође на прелазу између
поменуте две групе мешавина. Типичне мембране ограничавају пролаз диспергованих
колоидних честица у већој мери него што је то случај код растворених јона или
молекула: тј. јони или молекули могу дифундовати кроз мембрану кроз коју
дисперговне честице неће моћи проћи. Честице дисперговане фазе су већином под
утицајем хемије површинског напона која је значајна у колоидима.
Бројне познате супстанце попут путера, млека, павлаке, аеросоли (магла, смог,
дим), асфалта, мастила, фарбе, лепкова, и морске пене су колоиди. Ово поље
проучавања је уведено 1861. године од стране шкотског научника Томаса Грејема.
Величина честица које сачињавају дисперговану фазу унутар колоида варира од 1
nm до 100 nm. Дисперзије у којима се величина честица креће у овом опсегу се називају
колоидним аеросолима, колоидним емулзијама, колоидним пенама, или колоидним
суспензијама или дисперзијама. Колоиди могу бити обојени или прозирни услед
Тиндаловог ефекта. Тиндалов ефекат се обично односи на ефекат расејања светлости на
честицама у колоидном систему, попут суспензија или емулзија. Назван је према
ирском научнику Џону Тиндалу. Тиндалов ефекат се користи у разликовању
различитих типова мешавина наиме раствора, колоида и суспензија. Примера ради,
Тиндалов ефекат срећемо када упалимо фарове возила у магли. Светлосни зраци краћих
таласних дужина бивају боље расејани, тако да боја расејаног светла добија плавкасте
нијансе.

1
 1.ЗЕМЉИШТЕ

Земљиште је растресити површински део Земљине коре. Оно се налази изнад

чврсте стенске масе а горња граница су му биосфера, хидросфера и атмосфера.
Физички гледано земљисте представља вишефазни систем. Састоји се од честица (зрна)
и пора (шупљина). Земљиште настаје механичким хабањем (абразијом) и физичким и
хемијским распадањем (ерозијом) свих врста стена (магматских, метаморфиних и
седиментних). Можемо га описати као једну комплексну мешавину разграђеног
камења, органске материје, ваздуха и микроорганизама
У врсте земљиста спадају: прашина, глина, песак, шљунак, али и њихове
међусобне комбинације. Зависно од врсте земљишта, она могу повећавати своју
запремину или је смањивати (што зависи од процента воде коју садржи). Тло је
нехомогено, анизотропно и знатно је деформабилније (стишљивије) од чврстих стена. У
земљисте неки сврставају још и земљиста органског порекла (хумус, муљ, тресет).

1.1.Земљиште као ресурс

Земљиште као ресурс има значајну улогу, нарочито са два животно и привредно
важна аспекта. Први је пољопривредно земљиште, други је грађевинско земљиште.
Постоји и трећи, који се преклапа са шумским ресурсима, а то је шумско земљиште.
Обрадиво земљиште представља суштинску основу пољопривредне производње у
Србији.
Земљиште као грађевински ресурс веома је битно за просторно планирање и
изградњу на свим нивоима (националном, регионалном и локалном). Планско
коришћење овог ресурса представља предуслов развоја условљеног урбаним
функцијама и предуслов за побољшање веза између градских и сеоских подручја. Кроз
овакав приступ могућ је интензивнији плански развој мреже јавног транспорта, затим
ревитализација руралних економија, развој рекреативних и викенд зона за потребе
урбаног становништва, заштита и унапређење природног и културног наслеђа и
нарочито развој одрживог туризма.

1.2.Типови земљишта

Земљиште представља једну комплексну мешавину разграђених стена, органске

материје, воде, ваздуха, микроорганизама итд. Сврставамо га у различите типове на
основу састава тзв. чврсте фазе која је изграђена од механичких честица различите
величине и форме. Те механичке честице, на основу величине, можемо поделити на три
категорије: песак (2 - 0,02 mm), прах (0,02 – 0,002 mm) и глину (< 0,002 mm). Својства
земљишта, као што су структура, водне, ваздушне и топлотне особине, стварање и
чување храњивих материја итд. зависе од заступљености ових фракција.

2
 На основу заступљености фракција песка, праха и глине земљишта делимо на
следеће типове:

Слика 1. Типови земљишта – (А,В,С,D) – тло различитог састава,

(Е) – испуцала чврста стенска маса

Песковита земљишта – састоје се већином од честица песка, лака су за обраду и

растресита. Добро пропуштају воду али је слабо задржавају. Ограничене су плодности
зато што се храњиве материје лако испирају. Плодност им се знатно повећава чешћим
уношењем органских ђубрива а минерална треба уносити у више наврата али у мањим
количинама. Нису погодна за биљке са плитким кореном.
Прашкаста земљишта – по својим особинама је на прелазу између песковитих и
глиновитих земљишта. Боље је текстуре од глине али је и даље дренираност и аерација
оваквог земљишта лоша. Добро задржава воду, а кад се осуши честице праха се
стврдњавају. Ако постане превише збијено може се поправити додавањем органске
материје.
Глинаста земљишта – поседују особине које су супротне песковитим
земљиштима. Добро задржавају воду и у влажном стању су лепљива и тешка за обраду.
Са друге стране, у сувом стању формирају веома тврде грудве земље и лако пуцају. С
обзиром да су веома тврда и збијена, не дозвољавају продор ваздуха и воде, и
онемогућавају правилан развој кореновог система. Структура се може поправити
додавањем већих количина оштрог песка и органске материје.
Иловаста земљишта – комбинују добре особине песковитих и глинастих
земљишта и као такво сматра се за најплоднији и најбољи тип земљишта за обраду.
Састоји се од око 40% честица песка, 40% праха и 20% глине. Иловача се сматра лаком
за обраду, са доста органске материје. Обично су мека и тамна. Задржавају влагу али не
сувише и већина биљака добро успева у оваквим условима. Међутим, иако су плодна,
захтевају редовно и правилно ђубрење.
Механички састав земљишта утиче на велики део особина земљишта, а самим тим
и на његову плодност. Утиче на развој кореновог система и доступност воде, хранива и
кисеоника. Од типа земљишта зависи и начин искоришћавања, ђубрење, наводњавање
итд.

3
 Постоји веома једноставан начин за одређивање типа земљишта у вашој башти.
Узмите малу количину влажне земље у руку и протрљајте је између дланова. Ако
осетите зрнца која се не слепљују већ остају растресита, онда је реч о песковитом
земљишту. Ако трљањем можемо да формирамо нестабилан ваљак и не можемо да га
увијемо у круг онда је то иловасто земљиште. Уколико се ради о глинастом земљишту,
формирани ваљак је стабилан и можемо га увити у круг. Овај метод је само
орјентациони и не може нам послужити као основа за неке следеће потезе у припреми
земљишта. Препорука је да се узорак земљишта ипак однесе на озбиљнију анализу.

1.3.Анализа земљишта

Колико се пута десило да смо напорно радили у башти, обавили правилно сађење,
поштовали препоруке о прихрањивању и заливању а биљке не изгледају добро или
приноси нису очекивани. Разлог може бити управо у земљишту. Здраво и плодно
земљиште је кључ успеха када узгајамо биљке у различите намене и ако земља изгледа
здраво и плодно не значи да и јесте тако. Најједноставнији начин да добијемо увид у
стање нашег земљишта је путем његове анализе. Анализа се користи да би се одредиле
количине храњивих елемената у земљи, pH вредност и други параметри плодности и да
се на основу правилног тумачења резултата анализе направи план потребног
кориговања квалитета земљишта, у складу са потребама биљака које гајимо. То ће
омогућити рационалније коришћење ђубрива и ефикаснију производњу.
Треба имати на уму да није само недостатак храњивих елемената проблем већ и
њихов сувишак као и однос између елемената и pH вредности земљишта. Па, тако се
дешава да један хранљиви елемент, својим недостатком, блокира или умањује
хранљиво дејство других елемената и тако обесмишљава свако додатно ђубрење. У
пракси се често дешава и неправилна примена ђубрива, у смислу да долази до
нагомилавања појединих елемената, који затим утичу на недовољно усвајање других
елемената без обзира што их има у оптималним границама. На усвајање хранљивих
елемената из земље утиче и ниво pH вредности и то тако што свако одступање од
оптималних вредности (pH око 6,5) доводи до отежаног усвајања елемената или они
могу достићи и токсичне вредности.
На резултате анализе значајан утицај има и начина узимања узорака. Узорак мора
представљати просек површине коју анализирамо а ако је та површина различито
искориштавана и ђубрена у претходном периоду морамо је поделити на више целина.
Број просечних узорака зависи од броја таквих посебно обрађиваних целина а он се
састоји од око 20-ак појединачних узорака узетих са дубине од око 15-20 cm, ашовом
или сондом. Такви појединачни узорци се измешају, одстране се крупни састојци и
издвоји 1 kg земље који се упакује у кесу и детаљно обележи.
Узорци за анализу се могу узети у пролеће или јесен за земљишта која се већ
обрађују а за нове површине могу бити узети било кад. Препоручује се узорковање у
јесен јер тако остаје довољно времена да се евентуално уочене неправилности отклоне
до почетка нове сезоне. Такође, узорци се никад не узимају ако је земља сувише мокра
или је претходно ђубрена.

4
 Параметри који се прате у анализи су садржај N, P2O5, К2О, CаCО3, осталих макро
и микроелемената, pH вредност земљишта, садржај хумусних материја итд. На основу
тих параметара могу се дати препоруке за побољшање плодности и даље ђубрење у
зависности од захтева биљака које се намеравају гајити.

1.4.Основне особине земљишта

Слика 2. Основне особине земљишта

Фазе земљишта: чврста, течна и гасовита. Ознаке на слици:
Va – запремина ваздуха
Vw – запремина воде
Vs – запремина честица
Vv – запремина пора и шупљина
V – укупна запремина
Земљиште се у општем случају састоји од три фазе: чврсте, течне, и гасовите.
Механичке особине тла зависе директно од интеракција ових фаза једних са другима
као и других спољних утицаја.
Чврста фаза земљишта се може састојати од различитог удела глине или
неглиновитих минерала, органских материја, као и соли. Ови минерали обично се
састоје од атома хемијских елемената као што су кисеоник, силицијум, водоник, и
алуминијум. Ови елементи заједно са калцијумом, натријумом, калијумом,
магнезијумом, и угљеник чине преко 99% чврстог дела земљишта. Иако, удео глине
мањи од удела других честица, глина и присуство органских материја имају већи утицај
на особине и понашање тла. Чврсте честице су класификоване по величини и то као
глина, прашина, песак, шљунак, дробина, или блокови.
Течна фаза у земљиштима је обично у виду воде са различитом количином
растворених електролита.
Гасовита фаза је обично у виду ваздуха, мада могу бити присутни органски гасови
у зонама биолошке активности или у хемијски загађеним земљиштима.
Минералошки састав тла утиче на величину, облик, и физичке и хемијске особине
честица тла и везано са тим на носивост и компресибилност земљишта.

5
 2.КОЛОИДИ ЗЕМЉИШТА

Сва земљишта се састоје од три фазе, чврсте, течне и гасовите чији однос зависи
од услова постанка, али и опстанка. Посебно је важан однос и састав чврстеи течне
фазе као и својства њихових компонената. Наравно да је за плодност земљишта
хемијски врло битан састав.
Сорптивна способност земљишта (лат. sorptio – увлачење у себе, задржавање на
површини ) – природно својство земљишта да на површини својих честица задржава
или везује слабим везама различите супстанце из земљишног раствора, гасове из
ваздуха или многе микроорганизме и тако чува најфиније састојке од испаравања или
испирања. Сорпција је, уствари, заједнички назив за две појаве у земљишту;
a. а) абсорпција или апсорпција, усвајање хранљивих супстанци кореновим
системом,
b. б) адсорпција или атсорпција, што значи привлачење супстанци на неки
систем.
У земљишту је заступљено више типова сорпције (лат. adsorptio – упити) као што
је она која тече под утицајем електричне енергије колоида (физичко – хемијска), под
дејством молекулских привлачења (физичка), у јонским системима (хемијска),
механичка, биолошка и друге.
Честице чврсте фазе земљишта које адсорбују зову се адсорбенти и то је колоидна
фракциа: хумус, хидроксиди Аl, Fe и хидратисан оксид Si, нарочито глине без обзира
на димензије. Тзв. адсорптивни комплекс или колоидни комплекс минералног и
органског састава. На њима се адсорбују молекули и јони из гасовите и течне фазе.
Колоиди су дисперговане честице величине од 1 до 100 nm. Честице до 1 nm су,
по правилу, молекули или јони, а тако је у правим растворима. Колоиди се у раствору
непрекидно Брауновски крећу и то брже што су честице ситније. Колоидну масу
земљишта чине минерали, органски и органо-минерални колоиди. У минералне
колоиде спадају углавном продукти хемијског распадања а то су: хидроксиди Si, Al и
Fe, па секундарни алумосиликати тј. минерали глина и још, примарни минерали
уситњени физичким распадањем на честице величине колоида. У земљишту са јаком
деструкцијом (подзол, латерит,…).

2.1.Колоиди

Колоиди (енгл. colloid, према грч. ϰόλλα: lepak + - oid), дисперзни системи који се
састоје од најмање две фазе, од којих је једна хомогени медиј (дисперзно средство) у
којем је друга фаза диспергирана (расподељена) у облику колоидних честица
(диспергирана фаза). Колоидне честице су веће од једноставних молекула и јона у
правим растворима, али мање од честица у грубим дисперзијама, па су невидљиве
голим оком и обичним светлосним микроскопом. Због малих димензија колоидних
честица (10–9 до 10–6 m), колоиди се одликују великом граничном површином између
диспергиране фазе и дисперзнога средства, што битно утiче на карактеристична
својства колоида.

6
 Многе се материје у природи налазе у колоидном стању, нпр. минерали и стене
као опал, лимонит, боксит, животно важне материје као што су беланчевине и
полисахариди; такви су и многи технички материјали и производи (лекови, каучук и
гума, смоле, лакови и боје, мазива, фотографске емулзије); готово све хемијске реакције
у организмима тесно су повезане с колоидима. Због тога проучавање колоиднога стања,
чиме се бави колоидна хемија, има велику научну и практичну важност. Назив колоиди
предложио је 1861. Томас Грахам1.
Колоиди могу бити природни и вештачки. Класификација колоида према
агрегатному стању диспергиране фазе и дисперзног средства, коју је предложио
Фридрих Вилхем Освалд2.

2.2.Класификација колоида

Колоиди се могу класификовати на следећи начин:

Табела 1. Класификација колоида

Диспергована средина
Гас Течност Чврсто стање
Чврсте
Нема Течне аеросоли
аеросоли
Гас (сви гасови су примери: магла,
примери: дим,
растворљиви) измаглица
прашина
Сол
Емулзије
Пена примери:
Течност примери: млеко,
Непрекидна пример: павлака фарбе, мастило,
мајонез
средина крв
Гел
Чврсти сол
Чврста пена примери: :
примери:
примери: аерогел, желатин, џем
Чврсто стање рибизла стакло,
полистиролска (згуснути течни
рубинско
пена, плави камен део), сир, опал
стакло
стакло

2.3.Интеракције између честица колоида

Наводимо силе које играју важну улогу у међудејствима колоидних честица:

 Одбијања необухваћене запремине: односе се на немогућност било каквог
преклапања чврстих честица.
 Електростатичке интеракције: честице колоида су често наелектрисане и стога се
међусобно привлаче или одбијају. Набој било средине било дисперговане фазе,
као и покретљивост фаза, су чиниоци који утичу на ову врсту интеракција.

1
Graham, Thomas, (Глазгов, 20. XII. 1805 – Лондон, 11. IX. 1869). Шкотски хемичар.
2
Wilhelm Ostwald, Friedrich (Литвански: Vilhelms Ostvalds; 2. IX. 1853 – 4. IV. 1932) је био балтичко-
немачки хемичар. Године 1909. добио је Нобелову награду за хемију.

7
  Ван дер Валсове силе: ова међудејства настају услед интеракција између дипола и
индукованих дипола. Чак иако честице нису стални диполи, флуктуације густине
наелектрисања која их окружују (припадајући електрони) стварају од њих
привремено наелектрисане честице. Ови привремени диполи индукују, својом
близином, прерасподелу наелектрисања и појаву дипола у околним честицама.
Привремени дипол и индуковани дипол се потом међусобно привлаче. Ова појава
је позната као ван дер Валсова сила и увек је присутна на малим растојањима и
увек има привлачни карактер.
 Ентропијске силе: према другом закону термодинамике, систем се креће ка стању
са максималном ентропијом. Ова чињеница може имати за последицу појаву сила
чак и између сферних површина чврстих тела.
 Просторне силе које се јављају између површина прекривених полимерима, или у
растворима који садрже неапсорбујуће полимере, могу модулисати силе између
честица, стварајући додатне одбојне просторне силе које су стабилишуће или
додатне привлачне силе које исцрпљују простор између честица.

2.4.Стабилизација колоидних суспензија

Стабилизација служи спречавању агрегације колоидних честица. Просторна

стабилизација и електростатичка стабилизација су два главна механизма стабилизације
колоида. Електростатичка стабилизација је заснована на обостраном одбијању
истородних електричних набоја. Различите фазе, у општем случају, имају различите
афинитете, тако да се на било којој додирној површини ствара набојни двослој. Честице
мале величине имају релативно велике површине (у односу на сопствену масу) што је
изузетно наглашено управо код колоида. У стабилном колоиду, маса дисперговане фазе
је толико мала да је њена пловљивост или кинетичка енергија исувише мала да би
превазишла електростатичко одбијање између наелектрисаних слојева дисперговане
фазе. Набој на диспергованим честицама се може посматрати применом електричног
поља: све честице мигрирају према истој електроди и стога морају све имати истородни
електрични набој.

2.5.Дестабилизација колоидних суспензија

Нестабилне колоидне суспензије се формирају агрегате (флокуле) услед

прикупљања честица насталог међучестичним привлачењем. Ово се може постићи
бројним различитим методама:
 Уклањањем електростатичке баријере која спречава агрегацију честица. Ово се
може постићи додатком соли у суспензију или променом pH чиме се делотворно
неутралише „екран“ површинског набоја на честицама суспензије. Овиме се
уклањају одбојне силе које раздвајају честице колоида и омогућава коагулација
ван дер Валсовим силама.
 Додавање наелектрисаног полимерског флокула (агрегата). Полимерски флокул
може премостити индивидулане колоидне честице помоћу привлачних
електростатичких сила. Примера ради, негативно наелектрисане честице

8
 силицијума могу бити флокулисане додавањем позивитно наелектрисаног
полимера.
 Додавање неадсорбованих полимера, названих осиромашивачи, који доводе до
агрегације услед ентропијских ефеката.
Нестабилне колоидне суспензије ниског запреминског удела формирају
кластерске течне суспензије у којима индивидуални кластери честица падају на дно
суспензије (или плутају на површини уколико честице имају мању густину од околне
средине) до тренутка када кластери достигну довољну величину при којој их
Браунијевске силе које делују у правцу одржања честица у суспензији могу одржати
насупрот дејству силе гравитације. Међутим, колоидне суспензије већег запреминског
удела формирају колоидне желатине који попримају својства вискоеластичности.
Вискоеластични колоидни желатини попут пасте за зубе, теку као течности које су
подвргнуте смицајним напонима али задржавају свој облик када се дејство напона
уклони. Из овог разлога се флуиди попут пасте за зубе могу истиснути из тубе али
задржавају свој облик на четкици за зубе након што су истиснути.

2.6.Колоиди као модели система атома

У физици, колоиди су интересантни системи за моделирање система атома.

Колоидне честице су довољно велике да би се могле посматрати оптичким техникама
попут конфокалне микроскопије. Бројне силе које управљају стањем структуре и
понашањем материје, попут интеракције необухваћене запремине или електростатичке
силе управљају и понашањем колоидних суспензија. Примера ради, исте технике које
се могу користити у моделирању идеалних гасова, могу се користити и у моделирању
колоидне суспензије чврстог стања у облику лопте. Штавише, фазни прелази у
колоидним суспензијама се могу проучавати у реалном времену коришћењем оптичких
техника које су аналогне фазним прелазима у течностима.

2.7.Колоиди у биологији

Почетком 20. века, пре него што је ензимологија била добро разрађена и
проучена, колоиди су сматрани кључним у раду ензима; тј. додавање малих количина
ензима у количину воде би, на начин који је тек требало проучити, суптилним начином
изменило својства воде тако да би она разложила супстрат специфичан за тај ензим,
попут раствора АТПазе који разлаже АТП. Штавише, сам живот је био тумачен кроз
агрегацију својстава свих колоидних супстанци које чине организам. Како се развијало
знање из биологије тако је напредовала и теорија која је колоидну поставку заменила
макромолекулском теоријом, која ензим тумачи као скуп идентичних огромних
молекула који делују као сићушне машине које се слободно крећу међу молекулима
воде у раствору и индивидуално функционишу тако што делују на супстрат, што је
свакако мање мистериозно од колоидне поставке која подсећа на фабрику која је пуна
различитих машина. Особине воде у раствору се не мењају, осим у смислу осмотских
промена које би настале и у присуству било које друге растворене супстанце.

9
 ЗАКЉУЧАК

Колоидно стање је извесно у опште могуће стање материје. Колоидика се може

схватити као наука о агрегационом стању материје, како чврсте тако и течне и гасовите.
Колоидна хемија проучава системе који садрже кинетичке јединице које су велике у
поређењу са атомима. Такви системи могу да садрже слободне честице које се крећу у
свим правцима или могу да буду изведени системи (коагулат,гел) у коме су честице
изгубиле своју покретљивост, потпуно или делимично али су задржале своју
индивидуалност. Колоидна хемија проучава особине фино-дисперговане материје,
углавном у односу на величину, облик и структуру колоидних честица.
Колоидна хемија је физичка хемија високодисперзних и високомолекуларних
система. Колоидна хемија је наука о особинама хетерогених високодисперзних система
и о процесима који се у њима одигравају. Колоидна хемија је физичка хемија
макромолекула, површински активних материја, дисперзних и других система.
Колоиди су дисперзни системи у којима је пречник честице дисперзне фазе од 1-100
nm (10-9 део m). Према величини дисперзне фазе колоидни раствори се налазе између
суспензија и емузија с једне стране и правих раствора, с друге стране што значи да су
колоидне честице веће од честице правих раствора, а мање од честице суспензија
емузија.. Колоидне честице се не могу одвајати филтрирањем јер су премалене и
пролазе кроз поре филтар папира. Због малих димензија и мале масе колоидне честице
се не таложе,већ лебде у раствору правећи колоидни раствор. Таква отопина је наизглед
бистра,али за разлику од праве отопине показује Тиндалов ефекат. Колоидне честице
могу адсорбирати јоне из раствора чиме настају колоидни јони. Макромолекули
(протеини) су доња граница величине колоидних честица, а честице које се још не могу
видети оптичким микроскопом су горња граница. Колоидне честице могу бити
глиновите, текуће или чврсте. Колоидно стање је веома значајно јер се веома често
среће у свакодневном животу.

10
 ЛИТЕРАТУРА

1. Холцлајтнер Антуновић, Иванка(2000): Општи курс хемије, Завод за уџбенике и

наставна средства, Београд.
2. Lyklema, J.(1995): Fundamentals of Interface and Colloid Science, Vol. 2, рр. 3208.
3. Hunter, R.J.(1989): Foundations of Colloid Science, Oxford University Press.

11