Na​slov ori​gi​na​la:

Ra​fik Sc​ha​mi
Das Ge​he​im​nis des Kal​li​grap​hen

Ra​fik Šami
Taj​na Ka​li​gra​fa

Co​pyright © Carl Han​sen Ver​lag, Munc​hen 2008.

Co​pyright © za srp​sko Iz​da​nje Se​zam Book 2010.

ISBN 978-86-6105-036-7

Ob​ra​da: Miss Smi​la

www.bal​kan​do​wn​lo​ad.org
 Ibn Mu​kli,
(886-940)

naj​ve​ćem ar​hi​tek​ti slo​va i nje​go​voj ne​sre​ći

 Glasina
ili
kako počinju priče u
Damasku
Stari grad u Damasku je još uvek ležao pod sivim pokrivačem sumraka,
kada se za stolovima u malim gostionicama i među prvim mušterijama u
pekarama proneo glas: Nura, lepa supruga uglednog i imućnog kaligrafa,
Ha​mi​da Far​si​ja je po​be​gla.
April 1957. godine je doneo Damasku letnju vrućinu. U ove rane sate,
noćni vazduh je još uvek ispunjavao ulice i Stari grad je mirisao na cvet
jasmina, koji je cvetao u vrtovima, na začine i vlažno drvo. U Pravoj ulici je
vla​dao mrak. Samo je u pe​ka​ra​ma i go​sti​o​ni​ca​ma go​re​lo sve​tio.
Ubrzo su pozivi mujezina prodrli u ulice i spavaće sobe. Otpočinjali bi
je​dan za dru​gim i stva​ra​li vi​še​stru​ki eho.
Kada je iza Istočne kapije, na početku Prave ulice, sunce izašlo i
potisnulo sivilo sa plavog neba, mesari, piljari i trgovci mešovitom robom su
već zna​li za Nu​ri​no bek​stvo. Ose​ća​lo se ulje, iz​go​re​lo drvo i konj​ska ba​le​ga.
Oko osam sati, u Pravoj ulici je počeo da se širi miris praška za veš,
kima i falafela. Frizeri, poslastičari i stolari su već otvorili svoje radnje i
vo​dom po​pr​ska​li tro​to​ar is​pred njih.
U međuvremenu je procurila vest, da je Nura kćer poznatog učenjaka
Ra​mi​ja Ara​bi​ja.
 I, dok su apotekari, sajdžije i trgovci antikvitetima polako otvarali svoje
radnje, ne očekujući posebne pazare, glasina je stigla do Istočne kapije i,
pošto se na putu do tamo toliko raširila, nije mogla da prođe kroz nju.
Udarila je o ogromni kameni luk i razbila se na paramparčad, koja su poput
pa​co​va koji se pla​še sve​tlo​sti, šmug​nu​la kroz uli​ce i išla od kuće do kuće.
Zli jezici su govorili da je Nura pobegla, zato što joj je muž pisao
vatrena ljubavna pisma, a vešti prenosioci glasina bi zaćutali, dobro znajući,
da su time svo​je slu​ša​o​ce pot​pu​no na​ma​mi​li u svo​ju klop​ku.
„Kako?“, upitali bi ovi zaprepašćeno. „Žena je ostavila muža, zato što
joj je pi​sao o žaru svo​je lju​ba​vi?”
„Ne o svojoj, ne o svojoj”, odgovoriše zli jezici uz spokoj pobednika,
„pisao joj je po narudžbini onog ženskaroša, Nasrija Abanija, koji je hteo
pismima da zavede tu lepu ženu. Taj petao ima para kao pleve, ali osim
svog ime​na, ne ume ni​šta pa​met​no da na​pi​še.”
Nasri Abani je bio poznati zavodnik u gradu. Od oca je nasledio preko
deset kuća i velike voćnjake u blizini grada. Za razliku od svoja dva brata,
Salaha i Muhameda, koji su vredno i pobožno uvećavali nasleđeno
bogatstvo i bili uzorni muževi, Nasri se kurvao gde god je mogao. Imao je
četiri žene u četiri kuće, pravio godišnje po četvoro dece i pored toga
iz​dr​ža​vao če​ti​ri kur​ve u gra​du.
U podne, kada je paklena vrućina potisnula sve mirise iz ulice i kada su
malobrojne senke prolaznika bile duge samo jednu stopu, svi žitelji, kako
hrišćanske, tako i jevrejske i muslimanske četvrti, znali su za bekstvo.
Raskošna kuća kaligrafa se nalazila u blizini Rimskog luka i pravoslavne
cr​kve Pre​sve​te Bo​go​ro​di​ce, tamo gde se grad​ske če​tvr​ti do​di​ru​ju.

„Neki muškarci obole od araka ili hašiša, a drugi umru od nezasitog

stomaka. Nasri je bio bolestan za ženama. To je kao kijavica ili tuberkuloza,
ili oboliš ili ne oboliš”, rekla je babica Huda, koja je prisustvovala rađanju
sve njegove dece i čuvala tajne njegove četiri žene. Izrazito polako je
spustila šoljicu sa kafom na sto, kao da i sama boluje od neke od ovih
bo​le​sti. Pet kom​ši​ni​ca je kli​ma​lo gla​vom ne do​la​ze​ći do daha.
„A, da li je ta bolest zarazna?” upitala je jedna gojazna žena sa lažnom
ozbiljnošću. Babica je odmahnula glavom, a ostale su se prigušeno smejale,
kao da im je ovo pi​ta​nje ne​pri​jat​no.
Gonjen svojom strašću, Nasri se udvarao svakoj ženi. Nije pravio
razliku između žena iz viših krugova i seljanki, između ostarelih kurvi i
mladih devojaka. Njegova najmlađa žena, šesnaestogodišnja Almas je
navodno jednom rekla: „Nasri ne može da vidi nijednu rupu, a da svoju
stvar ne stavi u nju. Ne bi me čudilo, da jednog dana dođe kući i da mu ona
stvar liči na ko​šni​cu.”

I kao što biva kod takvih muškaraca, njegovo srce bi se istinski zapalilo,
kada bi ga neka žena odbila. Nura nije htela ni da čuje za njega, te je on
zamalo poludeo za njom. Kažu, da mesecima nije pipnuo nijednu kurvu.
„Bio je opsednut njome”, poverila je njegova žena Almas babici Hudi.
„Veoma retko je spavao sa mnom, a i kada bi ležao pored mene, znala sam,
da mu je duša kod te nepoznate žene. Ali sve dok nije pobegla, ja nisam
zna​la ko je ona.”
Tada je kaligraf, u njegovo ime, pisao ljubavna pisma, koja bi smekšala
svaki kamen, ali za gordu Nuru je to bio vrhunac drskosti. Predala je pisma
svom ocu. Sufija, čiji je karakter bio pravi primer smirenosti, najpre nije
želeo da poveruje. Posumnjao je, da neki zli duh želi da razori brak
kaligrafu. Međutim, dokazi su bili nepobitni. „Nije ga odao samo njegov
jedinstveni rukopis”, pričala je babica, „već i Nurina opevana lepota, koju je
tako verno opisao, a koja je mogla biti poznata samo njoj, njenoj majci i
mužu. A sada je babica toliko spustila glas, da su žene jedva disale. „Samo
su oni mogli da znaju, kako izgledaju Nurine grudi, njen stomak i njene
noge i gde ima kakav mladež”, dodala je, kao da je i ona pročitala pisma.
„Tu kaligraf nije znao ništa drugo da kaže”, dodala je jedna druga žena,
„osim da nije znao, kome je taj petao pisao pisma i da pesnici, dok opevaju
nji​ma ne​po​zna​tu le​po​tu, uvek opi​su​ju samo ono, što je nji​ma po​zna​to.”
„Kakav beskarakteran čovek”, ovaj uzdah je narednih dana išao od usta
do usta, kao da Damask nije imao drugu temu. Poneko bi dodao, ukoliko
nije bilo dece u njegovoj blizini: „Pa, neka živi u grehu, dok mu je žena pod
tim pe​tlom.”
„Ali, ona nije pod njim. Pobegla je i ostavila obojicu. To i jeste ono
naj​čud​ni​je”, ispra​vi​li su zli je​zi​ci ta​jan​stve​no.
Glasina sa poznatim početkom i krajem živi u Damasku veoma kratko,
no glasina o bekstvu te lepe žene je imala neobičan početak, ali nije imala
kraj. Šetala je sa muškarcima od kafea do kafea i u unutrašnjim dvorištima
od jednog ženskog skupa do drugog i svaki put, kada bi prešla iz jednih usta
u dru​ga, ona bi se pro​me​ni​la.
Pričalo se o kaligrafovom razvratu, na koji ga je naveo Nasri Abani,
kako bi na taj način došao do njegove žene. O sumama novca, koje je
kaligraf dobio za ta pisma. Navodno je Nasri težinu pisma plaćao u zlatu.
„Zato je pohlepni kaligraf pisao pisma krupnim slovima i širokim
mar​gi​na​ma. Od jed​ne stra​ni​ce pra​vio je pet”, zna​li su da oba​ve​ste zli je​zi​ci.
Verovatno je sve to doprinelo, da mlada žena lakše donese odluku.
Jed​na stra​na isti​ne je svi​ma osta​la taj​na. Ta stra​na se zva​la lju​bav.
Godinu dana ranije, u aprilu 1956. godine, započela je burna ljubavna
priča. Tada je Nura stajala na kraju ćorsokaka, a onda je ljubav iznenada
srušila zid, koji se dizao pred njom i otvorila joj bezbroj mogućnosti. I Nura
je mo​ra​la da odlu​či.
Ali, pošto istina nije jednostavna stvar, ona ima i drugu stranu, o kojoj
čak ni Nura nije ni​šta zna​la. Ta dru​ga stra​na je bila ka​li​gra​fo​va taj​na.
 Prva strana istine

Ja sle​dim lju​bav.
Gde god da se njen ka​ra​van kre​će,
lju​bav je moja vera,
moj put.

Ibn Ara​bi
(1165-1240)
Su​fi​ja
 1.

Usled povika jedne grupe mladića, iz radnje žita je izašao čovek, koji se
teturao. Sav očajan, pokušavao je da se pridrži za vrata, ali bučna rulja ga je
udarala po prstima i rukama, vukla ga, zadavala mu udarce, iako ne
naročito jake. I, kao da je sve to bilo šala, mladi su se pri tome smejali i
pevali neku besmislenu pesmu, u kojoj su se istovremeno zahvaljivali Bogu i
vre​đa​li čo​ve​ka. Bile su to ne​pri​stoj​ne rime ne​pi​sme​nih lju​di.
„U pomoć”, uzviknuo je čovek, ali mu niko nije pritekao u pomoć. Od
stra​ha, glas mu je za​zvu​čao pro​mu​klo.
Mala deca, u sirotinjskoj odeći su kao ose zujala oko grozda mladića,
koji je čoveka hermetički okružio. Deca su istovremeno plakala i molila,
želeći da i sami dotaknu čoveka. Padala su na zemlju, ustajala, pljuvala
gla​sno i da​le​ko kao od​ra​sli i tr​ča​la za ru​ljom.
Posle dve godine suše, kiša je tog martovskog dana 1942. godine
neprestano padala, kao što je padala proteklih nedelju dana. Žitelji grada su
s olakšanjem mogli duboko da spavaju, jer su za vreme suše teške brige,
poput more pritiskale Damask. Već u septembru prve godine suše, pojavile
su se ptice zloslutnice, stepske jarebice, koje su u velikim jatima tražile vodu
i hranu u vrtovima zelene oaze Damaska. Od pamtiveka se znalo, da će,
kada se pojavi ova stepska ptica, velika kao golub, sa peskovitog staništa,
biti suša. Tako je bilo i te jeseni. Tako je bilo oduvek. Seljaci su mrzeli ovu
pti​cu.
Čim bi ugledali stepsku jarebicu, trgovci pšenicom, sočivom, šećerom i
pa​su​ljem bi po​di​gli cene.
U džamijama su se od decembra meseca imami molili Bogu, sa
stotinama dece i mladih, koji su u pratnji svojih nastavnika masovno
do​la​zi​li u bo​go​mo​lju.
Nebo, kao da je progutalo sve oblake. Njegovo plavetnilo je bilo
prašnjavo. Usevi su vapili za vodom u suvoj zemlji, a ono, što bi nakratko
proklijalo bi umrlo - tanko poput dečije vlasi - na letnjoj žegi, koja je
potrajala do kraja oktobra. Seljaci iz okolnih sela su za parče hleba
prihvatali svaki posao u Damasku i bili srećni, jer su znali da će uskoro
početi da pristižu još gladniji seljaci sa juga pogođenog sušom, koji će se
za​do​vo​lji​ti još ma​njom za​ra​dom.
Šeik Rami Arabi, Nurin otac, je još od oktobra bio potpuno iscrpljen, jer
je pored pet zvaničnih molitvi u svojoj maloj džamiji, morao da vodi i
grupe muškaraca, koje su do svitanja pevale religiozne pesme, kako bi
umilostivili Boga i izmolili kišu. Ni danju nije imao mira, zato što su
između molitvi, masovno dolazili đaci, sa kojima je morao da peva tužne
pesme, koje bi trebalo da smekšaju Božije srce. Bile su to tužne pesme, koje
Rami Arabi nije voleo, zato što su bile pune sujeverja. Sujeverje je ovladalo
ljudima poput magije. Nisu to bili neuki, već ugledni ljudi, koji su verovali
da će molitva šeika Huseina Kiftarosa u tolikoj meri dirnuti kamene
stubove susedne džamije, da će oni zaplakati. Šeik Husein je bio
po​lu​pi​smen, no​sio je ve​li​ki tur​ban i imao dugu bra​du.
Rabi Arabi je znao, da kameni stubovi ne plaču, već da se usled
hladnoće, vodene kapi stvaraju iz pare, koju vernici izdišu. Ali, to nije smeo
da kaže. To sujeverje je morao da istrpi, kako polupismeni ne bi izgubili
veru, re​kao je svo​joj ženi.
Prvog marta je pala prva kap kiše. Jedan dečak je utrčao u džamiju, dok
je na stotine dece pevalo. Viknuo je tako oštro, da su svi zaćutali. Dečak se
uplašio, kada je nastala takva tišina, a onda je tiho i stidljivo dodao: „Pada
kiša”. Talas olakšanja se proneo džamijom i sa svih strana su se začule
zahvalnice Bogu: Alahu ekber. I, kao da su i njihove oči doživele blagoslov
Bo​ži​ji, mno​gi od​ra​sli su za​pla​ka​li, do te mere su bili dir​nu​ti.
Napolju je padala kiša, u početku je sipila, a onda je lila kao iz kabla.
Prašnjava zemlja je radosno upijala kišu, a onda se zasitila i smirila,
postajući tamna. Za samo nekoliko dana, popločane ulice Damaska su se
sijale, oslobođene prašine, a žuta polja van grada su dobila nežan,
sve​tlo​ze​le​ni ogr​tač.
Si​ro​ti​nja je odah​nu​la, a se​lja​ci su kre​nu​li u svo​ja sela, svo​jim že​na​ma.
Ali, šeik Rami se iznervirao, jer je džamija ostala sasvim prazna. Osim
nekolicine staraca, više niko nije dolazio na molitvu. „Ophode se prema
Bogu, kao prema konobaru u restoranu. Naruče kod njega kišu i čim im
do​ne​se na​ru​če​no, oni ga za​ne​ma​re”, re​kao je.

Kiša se stišala i topao vetar je naneo poneku sitnu kap u lica mladih,
koji su svoj ples sa čovekom preneli na sredinu ulice. Opkolili su ga i
okretali u krug, a zatim je njegova košulja poletela iznad glava i, kao da je to
bila zmija ili pauk, mališani iz spoljašnjeg kruga plesača su se bacili na nju i
zu​bi​ma je ki​da​li i ce​pa​li na ko​ma​de.
Čovek je prestao da se brani, jer su ga mnogobrojni šamari zbunjivali.
Usne su mu se pomerale, ali on nije mogao ni glasa da pusti. U jednom
trenutku su i njegove naočari poletele kroz vazduh i pale u baru pored
tro​to​a​ra.
Jedan mladić je već promukao od uzbuđenja. Više nije pevao pesme,
koje se rimuju, već je samo redao pogrdne reći. Mladi su skandirali kao
opi​je​ni i pru​ža​li ruke ka nebu: „Bog je usli​šio našu mol​bu.”
Činilo se, da čovek nikoga nije video dok mu je pogled lutao, tražeći
oslonac. Na trenutak se zagledao u Nuru. Mogla je imati šest ili sedam
godina i stajala je, zaštićena od kiše, ispod velike, šarene tende na
poslastičarnici, koja se nalazila na početku njene ulice. Upravo je
nameravala da uživa u svojoj crvenoj lizalici, koju je kupila kod Elijasa za
jedan pijaster. Ali scena, koja se odvijala pred njenim očima ju je
zaprepastila. Mladići su sada cepali pantalone sa čoveka i niko od
prolaznika mu nije pomogao. Pao je na zemlju. Lice mu je bilo ukočeno i
bledo, kao da je slutio, šta ga još čeka. Činilo se, kao da ne oseća udarce
nogom, koje su mu mladići zadavali dok su igrali oko njega. Nije psovao,
nije ni molio, već je između nogu mladića tapkao rukom po zemlji, kao da je
tra​žio svo​je na​o​ča​ri.
„U bari”, pro​go​vo​ri​la je Nura, kao da je že​le​la da mu po​mog​ne.
Kada je jedan stariji gospodin u sivom mantilu, kakav su nosili radnici,
pošao ka njemu, na trotoaru ga je grubo zaustavio jedan čovek, koji je nosio
elegantnu, tradicionalnu odeću: nazad otvorene cipele, široke crne
pantalone, belu košulju, šareni prsluk i crveni šal od svile oko struka. Preko
ramena je nosio crno-belu ku​fi​ju, arapsku mušku maramu. U ruci je nosio
ukrašen štap od bambusa. Tridesetogodišnji mišićavi muškarac je bio glatko
obrijan i imao crne brkove, koje je negovao voskom za brkove. Bio je to
poznati nasilnik. U Damasku su takve muškarce zvali kabadahije. Bili su to
jaki i neustrašivi muškarci, koji su često izazivali sukobe i zarađivali za
život obavljajući prljave poslove za imućne ljude, koji nisu želeli da prljaju
ruke, kada je, na primer, trebalo nekoga uceniti ili poniziti. Kabadahiji se
očigledno dopalo ponašanje ovih mladića. „Pusti decu da se zabavljaju sa
ovim nevernikom, koji im otima hleb iz usta”, uzviknuo je poput kakvog
vaspitača, a levom rukom uhvatio čoveka u sivoj kecelji za kragnu i,
smejući se, udarao ga štapom po zadnjici dok ga je vraćao nazad u radnju.
Pri​sut​ni mu​škar​ci i žene su se sme​ja​li rad​ni​ku, koji je po​čeo da pre​kli​nje, kao
ne​ka​kav uče​nik.
Sada je navodni razbojnik, sklupčan i nag, ležao na ulici i plakao.
Mladići su otišli i dalje pevajući i igrajući na kiši. Jedan mali, bledunjavi
dečak sa uskim licem, punim ožiljaka se odvojio od rulje, vratio se i zadao
čoveku, koji je ležao na zemlji, još jedan, poslednji udarac nogom u leđa.
Kličući i raširenih ruku, kao da imitira krila aviona, otrčao je kod svojih
dru​go​va.
„Nuro, idi kući. Nije to za devojčice”, čula je Elijasov blagi glas, koji je
sve ovo po​sma​trao sa pro​zo​ra na svo​joj rad​nji.
Nura se trgnula, ali nije otišla. Posmatrala je, kako se nagi čovek polako
uspravlja i seda, osvrće oko sebe, privlači jedan deo svojih pantalona i njime
pokriva svoje lice. Jedan prosjak je podigao naočari, koje se, uprkos tome,
što su daleko bačene, nisu razbile. Čovek ih je stavio i, ne obraćajući
na​ro​či​tu pa​žnju na pro​sja​ka, otr​čao u svo​ju rad​nju.
Dok je Nurina majka sa komšinicom pila kafu, Nura joj je bez daha
ispričala događaj, koji majku uopšte nije dotakao. Debela komšinica, Badija,
koja je svaki dan dolazila na kafu, spustila je šoljicu na sto i glasno se
za​sme​ja​la.
„Tako mu i treba, tom bezdušnom obožavaocu krsta. Tako mu i treba,
kad je po​di​gao cene“, sik​ta​la je maj​ka. Nura se upla​ši​la.
A komšinica je veselo pričala, kako je njen muž ispričao, da su u blizini
džamije Omajada, neki mladići vukli jednog jevrejskog trgovca, nagog, do
Pra​ve uli​ce i tamo ga gla​sno vre​đa​li i tu​kli.
Nurin otac je kasno došao. Tog dana mu je lice izgubilo svaku boju. Bio
je bled i Nura je čula, kako se dugo svađao sa njenom majkom zbog
mladića, koje je on nazvao „bezbožnicima”. Tek se za večerom ponovo
umi​rio.
Godinama kasnije, Nura je pomislila, da bi se, da je postojala nekakva
raskrsnica, koja vodi do njenih roditelja, te noći odlučila, da krene onim
pu​tem, koji vodi ka nje​nom ocu. Njen od​nos sa maj​kom je uvek bio hla​dan.
Dan nakon tog događaja, Nura je želela da zna, da li čovek sa
naočarima može da živi i bez srca. Nekoliko sati je nebo bilo vedro, samo je
jedna mala flota oblaka plovila nebeskim okeanom. Nura se išunjala kroz
otvorena vrata i iz svoje stigla u Glavnu ulicu. Skrenula je levo i velikim
koracima prošla pored velike radnje žita, koja je imala kancelariju, čiji su
veliki prozori gledali na ulicu. Pored nje se nalazila velika hala, u kojoj su
radnici prenosili velike, napunjene džakove od jute sa žitom, merili ih i
re​đa​li je​dan na dru​gi.
I, kao da se ništa nije dogodilo, čovek je, ponovo elegantno odeven u
tamno odelo, sedeo za svojim stolom, koji je bio prekriven nekakvim
papirima i beležio nešto u svoju veliku svesku. Nakratko je podigao glavu i
pogledao kroz prozor. Nura je momentalno okrenula glavu i otrčala do
poslastičarnice. Tamo je duboko udahnula i vratila se nazad. Ovog puta nije
po​gle​da​la u kan​ce​la​ri​ju, kako je čo​vek ne bi pre​po​znao.
I godinama kasnije, progonila ju je slika nagog čoveka, čak i u snovima,
koji leži na uli​ci. Nura bi se sva​ki put pro​bu​di​la sva upla​še​na.
„Jozef Aflak, žitarice, usevi”, uspela je nešto kasnije da pročita na tabli
iznad ulaza u radnju i potom saznala, da je čovek hrišćanin. Njena majka
nije mr​ze​la tog čo​ve​ka, za nju je sva​ko, ko nije bio mu​sli​man, bio ne​ver​nik.
I sladoledžija, sa smešnom crvenom kosom je bio hrišćanin. Zvao se
Elijas i uvek se šalio sa Nurom. On je bio jedina osoba u njenom životu, koji
ju je zvao princeza. Jednom ga je pitala, zašto je nikad ne poseti i pri tome se
nadala, da će nekad doći sa velikom kesom, punom slatkiša, ali Elijas se
samo na​sme​jao.
I poslastičarnica je pripadala jednom hrišćaninu, Rimonu. Bio je čudan.
Kada nije imao mušterije u poslastičarnici, skinuo bi svoju lautu sa zida i
počeo da svira i peva, sve dok poslastičarnica ne bi bila puna ljudi i onda bi
po​vi​kao: „Ko želi sla​do​led?”
Stoga je Nura pomislila, da njena majka ne voli hrišćane, jer su veseli i
prodaju najukusnije slatkiše. Njena majka je bila izrazito mršava, retko kad
se sme​ja​la i jela je samo kada je mo​ra​la.
Često ju je otac grdio, kako uskoro ni senka neće ostati od nje. Na
starim fotografijama, majka je izgledala punačka i lepa. A sada će je,
go​vo​ri​la je i Ba​di​ja, go​ja​zna kom​ši​ni​ca, od​ne​ti prvi ve​tar.
Kada je Nura bila pri kraju devetog razreda, čula je od svog oca, da je
Jozef, trgovac žitom, umro. Kažu, da je pre smrti pričao, kako je onog dana,
dok su ga oni mladići mučili, na trenutak ostao bez svesti i kako je, kao na
fil​mu, vi​deo, da će nje​go​va kćer Mari i nje​gov sin Mi​hel pre​ći u islam.
Niko ga nije shvatio ozbiljno, jer je čovek neposredno pred smrt imao
gro​zni​cu. Sa odlu​kom svo​je ćer​ke Mari, koja se na​kon bur​ne Iju​ba​vi uda​la za
mu​sli​ma​na, ni​ka​da se nije po​mi​rio. Ka​sni​je, brak nije imao sre​ćan kraj.
Na svog jedinog sina Mihela, koji nije želeo da preuzme njegovu
radnju, već je hteo da postane političar, bio je već odavno ljut. Ali, Jozefov
san se ipak obistinio, jer je pedeset godina kasnije, kratko pre smrti, Mihel,
kao ogorčeni, stari političar u egzilu u Bagdadu, objavio svoj prelazak u
islam i na kraju je sahranjen pod imenom Ahmad Aflak. Ali, to je druga
pri​ča.

Ulica Aijubi se nalazila u gradskoj četvrti Midan, jugozapadno od

Starog grada, ali izvan gradskih zidina. Mirisala je na anis, ali je Nuri bila
dosadna. Bila je to kratka ulica, sa samo četiri kuće. Nurini roditelji su živeli
na kraju ove slepe ulice. Zid bez prozora na magacinu za anis zauzimao je
nje​nu nemu, de​snu stra​nu.
U prvoj kući s leve strane ulice, živela je Badija sa mužem. On je bio
visok i bezobličan i izgledao je kao isluženi orman za odeću. Badija je bila
jedina prijateljica Nurine majke. Nura je poznavala svih devet Badijinih
kćeri i sinova samo kao odrasle ljude, koji bi je uvek ljubazno pozdravili, ali
bi prošli pored nje poput senki, ne ostavljajući nikakav trag. Sećala se
jedino Badijine ćerke Bušre. Ona je volela Nuru, poljubila bi je svaki put,
kada bi je videla i nazvala je „lepotice moja”. Bušra je mirisala na egzotično
cve​će i zato je Nura vo​le​la da je ona za​gr​li.
U drugoj kući je stanovao jedan bogati, veoma ostareli, bračni par bez
dece, koji sko​ro da i nije imao kon​tak​ta sa osta​lim
U kući odmah pored Nurine, stanovala je jedna velika, hrišćanska
porodica, sa kojom njena majka nikada nije ni reč progovorila, ali je zato
njen otac uvek ljubazno pozdravljao muške članove porodice, kada bi ih
sreo na ulici, dok bi njena majka nešto promrmljala, što je zvučalo kao
odbrana od sujeverja, koja je trebala da je zaštiti, za slučaj da su ovi
ne​pri​ja​te​lji iz​ba​ja​li ne​što pro​tiv nje.
Nura je izbrojala sedam ili osam dečaka u toj hrišćanskoj kući. Nije bilo
ni jedne jedine devojčice. Dečaci su se igrali loptama, klikerima i
kamenčićima. Ponekad bi ceo dan veselo jurcali, poput nestašnih
mladunaca. Nura ih je često posmatrala sa kućnog praga, uvek spremna da
zalupi vratima, čim bi joj jedan od njih prišao bliže. Njih dvojica, koji su bili
nešto viši i stariji od ostalih, uvek su joj davali do znanja, čim bi je ugledali,
da žele da je zagrle ili poljube, a ona je onda odmah brzo ulazila u kuću i
gledala kroz veliku ključaonicu kako se dečaci smeju. Srce bi joj lupalo kao
ludo i ona se ceo dan ne bi usu​di​la da iza​đe iz kuće.
Ponekad su zaista znali da preteraju. Kada bi se Nura vraćala od
sladoledžije ili poslastičara, dečaci bi se iznenada pojavili i napravili zid
ispred nje. Tražili su da probaju njen sladoled ili lizalicu i pretili da joj neće
oslo​bo​di​ti put. Tek kada bi Nura po​če​la da pla​če, oni bi oti​šli.
Jednoga dana, Elijas je slučajno posmatrao scenu, dok je čistio ispred
svoje radnje i bacio pogled na ulicu. Noseći metlu u ruci, prišao je da
pomogne Nuri i vikao na dečake. „Ako se još jedanput neko usudi da ti
prepreči put, slobodno dođi kod mene. Moja metla vapi za njihovim
zadnjicama”, glasno je vikao Elijas, kako bi i dečaci mogli da ga čuju. To je
de​lo​va​lo. Od tada su de​ča​ci pra​vi​li špa​lir, kada bi je slu​čaj​no sre​li.
Samo jedan nije odustajao. Često bi joj šapatom govorio: „Kako si lepa.
Hoću od​mah da te ože​nim.”
Bio je debeo, imao svetlu put i crvene obraze i bio je mlađi od ostalih.
Osta​li, već po​ve​li​ki mom​ci, koji su joj se udva​ra​li, isme​va​li su ga.
„Bu​da​lo, ona je mu​sli​man​ka.”
„Onda ću i ja da budem musliman”, povikao je dečak i zaradio jak
šamar od jednog brata. Debeli se zvao Moris, a drugi Giorgios. Čudna
ime​na, po​mi​sli​la je Nura i sa​ža​li​la se nad de​be​lim de​ča​kom, koji je pla​kao.
„Pa šta. Postaću musliman ako se meni tako sviđa, a Muhamed mi je
draži od tebe”, prkosno je vikao, a onaj drugi mu je lupio još jedan šamar i
nogom ga jako udario u cevanicu. Moris je jecao i neprestano gledao u
Nu​ri​nu kuću, kao da odan​de oče​ku​je spas.
Ubrzo potom, jedna žena ga je pozvala iz kuće i on je polako i pognute
glavu ušao unutra. Nije prošlo mnogo vremena i Nura je čula, kako majka
viče, a sin moli.
Od tog dana, Moris više nije pričao o ženidbi. Izbegavao je Nurin
pogled, kao da će se od njega razboleti. Jednom je sedeo na kućnom pragu i
jecao. Kada je ugledao Nuru, okrenuo se ka zidu i tiho zaplakao. Nura je
zastala. Videla je njegove tamnocrvene uši i shvatila da su ga tukli. Bilo joj
ga je žao. Prišla mu je i sasvim tiho mu dotakla rame. Moris je momentalno
prestao da plače. Okrenuo se ka njoj i nasmešio se licem punim suza i slina,
koje je ru​kom raz​ma​zao pre​ko ce​log lica.
„Nuro”, pro​ša​pu​tao je sav iz​ne​na​đen.
Ona je pocrvenela i otrčala kući. Srce joj je lupalo. Dala je majci
pa​pir​nu kesu sa cr​nim lu​kom, koji je ku​pi​la kod Oma​ra, tr​gov​ca po​vr​ćem.
„Da li je tr​go​vac ne​što re​kao?”, upi​ta​la je maj​ka.
„Nije”, re​kla je Nura i po​šla ka vra​ti​ma, da vidi šta je sa Mo​ri​som.
„Ti si van sebe, da li si ne​što po​gre​ši​la?”, upi​ta​la je maj​ka.
„Ni​sam”, od​go​vo​ri​la je Nura.
„Dođi ovamo”, rekla je majka, „sve ću ti pročitati sa čela.” Nura se
strašno uplašila, a majka je gledala i gledala, a onda je rekla: „Možeš da ideš,
ni​šta stra​šno nisi ura​di​la.”
 Nura je godinama verovala, da njena majka može sa čela da pročita
njene nestašluke, zato je svaki put, posle susreta sa bucmastim dečakom,
gledala u ogledalo, kako bi videla da li joj se nešto vidi na čelu. Ona bi za
sva​ki slu​čaj tr​lja​la čelo sa​pu​nom od ma​sli​ne i na​kon toga se te​melj​no umi​la.
I uopšte je njena majka bila čudna. Kao da se osećala odgovornom za
ceo svet. Jednom je Nurin otac poveo Nuru i njenu majku na jednu
svečanost, na kojoj su plesali derviši i Nura se osećala tako lakom te večeri,
kao retko kad. Činilo se, da i njen otac lebdi od sreće. Jedan derviš je plesao
zatvorenih očiju, dok su ostali kružili oko njega, kao planete oko Sunca.
Međutim, njena majka je videla samo to da je njegova haljina na nekoliko
me​sta pr​lja​va!

Njeni roditelji i muslimani u ulici su za verske praznike kitili kuće i

radnje šarenim tkaninama. Stavljali su tepihe u prozore i na balkone, a
saksije sa cvećem su iznosili pred ulazna vrata. Pevajući, procesije su
prolazile ulicama. Neki su izvodili borbene igre sa mačevima i bambusovim
štapovima, dok su drugi organizovali vatromet, a sa prozora su prskali
pro​la​zni​ke ru​ži​nom vo​di​com.
Hrišćani su slavili tiho, bez šarenih zastavica i bez svečanih povorki.
Ovu razliku je Nura veoma rano zapazila. Samo su crkvena zvona tim
danima nešto glasnije zvonila. Hrišćani su se mogli videti u svečanim
ode​li​ma, ali nije bilo ni va​ša​ra, ni rin​gi​špi​la, ni ša​re​nih za​sta​vi​ca.
Osim toga, hrišćanski praznici su uvek padali u isto godišnje doba.
Božić krajem decembra, Uskrs u proleće, Duhovi početkom leta. Međutim,
Ramazan je šetao cele godine. A kada bi pao u vreme najvećih letnjih žega,
bilo je neizdrživo. Morala je, od jutra do večeri, da izdrži bez mrvice hleba i
kapi vode i to na četrdeset stepeni u hladu. Moris se sažalio na nju. Šapnuo
joj je na uho, da i on krišom posti, kako bi se osećao isto tako jadno, kao i
ona.
Nikada nije zaboravila dan, kada je Moris, njoj za ljubav, napravio malu
zabunu. Imala je četrnaest godina i Ramazan se obeležavao u avgustu. Ona
je postila i trpela. Odjednom su komšije, sasvim jasno, čule pozive mujezina
i navalile na hranu. Samo je njena majka rekla: „Ovo nije moguće! Tvoj otac
se još nije vra​tio kući, a ni top se nije ogla​sio.”
Pola sata kasnije, začuli su se pozivi mujezina iznad krovova, a udar
topa je potresao vazduh. Njen otac, koji je ubrzo zatim ušao u kuću, je
pričao da su ljudi zbog pogrešnog poziva mujezina prekinuli post pre
vremena. Nura je odmah znala ko je stajao iza toga. Sat vremena kasnije,
po​li​ci​ja je za​ku​ca​la na vra​ta hri​šćan​ske po​ro​di​ce, bilo je vi​ka​nja i suza.
Od svih svečanosti i praznika, Nura je najviše volela dvadeset i sedmi
dan Ramazana. Tog dana se otvaralo nebo i Bog bi nakratko saslušao želje
vernika, rekao joj je otac. Otkako zna za sebe, bila je uzbuđena već nekoliko
dana ra​ni​je, raz​mi​šlja​la je i raz​mi​šlja​la, šta bi mo​gla da po​že​li od Boga.
Još ni​kad joj nije is​pu​nio ni jed​nu je​di​nu že​lju.
Činilo se, kao da Bog ne voli. Ali, debeli Moris joj je objasnio, da Bog
zasigurno voli lepe devojčice, ali da ne može da čuje njihov glas. A Moris je
znao i zašto: „Te noći, odrasli se toliko glasno mole, da Boga zaboli glava i
onda on za​tvo​ri nebo, pre nego što čuje bilo koje dete.”
I zaista, njen otac je okupljao rodbinu i prijatelje u dvorištu i zajedno sa
njima se glasno molio Bogu za oproštaj greha i ispunjenje želja za zdravljem
i srećom. Nura je pogledala skup i spoznala da je Moris u pravu. Tada je
usred molitve glasno uzviknula: „A meni, dragi Bože, možeš da pošalješ
kofu sladoleda od vanile sa pistaćima.“ Okupljeni su se smejali i, uprkos
ponovnim pokušajima, nisu mogli da nastave da se mole, jer bi uvek neko
pre​ki​nuo mo​li​tvu gla​snim sme​ja​njem.
Samo se Nurina majka uplašila Božije kazne. I samo je ona sledećeg
dana dobila proliv. Kukala je, zašto je Bog baš nju kaznio, iako se ona
najmanje smejala. I uopšte je njena majka bila veoma sujeverna, nikada nije
uveče sekla nokte, da je duhovi ne bi kaznili noćnom morom. Nije sipala
toplu vodu u lavabo, a da pre toga glasno ne izgovori ime Božije, kako ne bi
opekla duhove, koji borave u vodovodnim cevima i kako je oni ne bi
ka​zni​li.
Od tada, Nura nije smela da učestvuje u zajedničkoj molitvi. Morala je
da ostane u svojoj sobi i tiho izgovara svoje želje. Često bi samo ležala na
kre​ve​tu i kroz pro​zor gle​da​la u tam​no nebo, pre​kri​ve​no zve​zda​ma.
Veoma rano je primetila, da njenog oca, na dane praznika, obuzima
neka neobična tuga. On, čije su reči u džamiji krepile duh muškaraca i koga
su sa poštovanjem pozdravljali svi vlasnici radnji - ponekad bi čak i
razgovore prekidali, da bi ga kratko pitali za savet - taj moćni otac je svake
godine, nakon molitve bio nesrećan. Pognut, otišao bi do sofe, sklupčao se i
je​cao kao malo dete. Nura ni​ka​da nije sa​zna​la šta je bio ra​zlog tome.
 2.

Nakon što se Salman, nimalo nežno, rodio jedne hladne februarske noći
1937. godine, nesreća ju je pratila vernije, nego sopstvena senka. Babici
Halimi se tada jako žurilo. Faiza, živahna žena saobraćajnog policajca
Kamila, probudila ju je noću zbog svoje drugarice Marijam, tako da je
babica došla u njihov mali stan veoma neraspoložena i umesto da mršavu,
dvadesetogodišnju ženu, Marijam, koja je ležala na prljavom dušeku,
ohrabri pri prvom porođaju, ona se brecnula na nju, da se ne prenemaže
toliko. A onda, kao da je đavo poželeo da ispuca čitavu paletu zla, došla je i
Olga, stara služavka bogate porodice Farah. Faiza, niska, jaka žena se
pre​kr​sti​la, zato što se od​u​vek pla​ši​la Ol​gi​nog zlog po​gle​da.
Otmeno imanje porodice Farah se nalazilo odmah iza visokog,
pra​šnja​vog zida dvo​ri​šta mi​lo​sti sa bed​nim sta​no​vi​ma.
Ovde su mogli besplatno da stanuju ljudi iz svih krajeva sveta. Dvorište
je nekada bilo u sastavu gospodske kuće i velikog vrta, a u taj sastav je
ulazilo i prostrano dvorište sa radionicama, štalama, skladištima za žito i
stanovima za preko trideset slugu, koji su za svog gospodara radili u polju, u
štalama i u domaćinstvu. Nakon smrti bračnog para, koji nije imao dece,
kuću i imanje je nasledio jedan sinovac, bogati trgovac začinima, a ostali
rođaci su zahvaljujući mnogobrojnim poljima i plemenitim konjima postali
još bogatiji. Dvorište sa mnogobrojnim stanovima je zaveštano katoličkoj
crkvi, uz obavezu da prihvate siromašne hrišćane, kako „nikada nijedan
hrišćanin u Damasku ne bi morao da spava bez krova nad glavom”, kako je
u testamentu patetično navedeno. Ali, nije prošla ni godina dana, a trgovac
začinima je dao da se podigne nepremostiv zid, koji je razdvajao njegovu
kuću i vrt od ostatka imanja, u kome su bili smešteni samo jadnici, od kojih
se pre​fi​nje​nom go​spo​di​nu po​vra​ća​lo, čim bi ih vi​deo.
Katolička crkva se radovala što je dobila veliko imanje usred hrišćanske
četvrti, ali nije bila spremna da plati nijedan pijaster za popravke. Tako su
stanovi propadali sve više i više, pa su stanari obavljali samo najnužnije
po​prav​ke po​mo​ću lima, bla​ta, kar​to​na i dr​ve​ta.
Trudili su se, da makar malo prikriju bedu saksijama sa šarenim
cve​ćem, ali lice si​ro​ma​štva je pro​vi​ri​va​lo iz sva​kog ćo​ška.
Doduše, dvorište se nalazilo u Abara ulici, blizu Istočne kapije Starog
grada, ali sve te godine ostalo je izolovano, poput ostrva prokletih. Iako su
siromašni stanari drvenu kapiju, deo po deo, založili, sve dok nije ostao
samo otvoreni kameni luk, niko iz ulice nije dobrovoljno ulazio kod
sirotinje ako nije baš morao. Sve ove godine, ostali su im strani. Dvorište
milosti je ličilo na malo selo, koje je oluja otrgla sa svog izvornog mesta na
rubu pustinje i sa svojim stanovnicima, prašinom i izgladnelim psima
do​ne​la u grad.
Jedan dalji rođak je pomogao Salmanovom ocu, da dobije veliku sobu,
kada je ovaj u potrazi za poslom došao u Damask iz Hababa, jednog malog
hrišćanskog sela na jugu. Drugu, manju sobu, otac je izvojevao u tuči sa
konkurentima, koji su nameravali da je zauzmu, još pre nego što je telo
stare, preminule stanarke odneto na groblje. Svako je izneo svoju priču, koja
je na nespretan način trebalo da dokaže, kako je jedina želja pokojnice bila
da baš njemu, trenutnom govorniku, ostavi stan, kako bi njena duša
pronašla mir. Jedni su pokojnicu proglasili svojom daljom rođakom, drugi
su tvrdili da im duguje novac, ali se po rukama ovih lažova videlo, da
nikada nisu imali puno novca. Kada su slušaoci otkrili da su sve njihove
priče bile laži i kada su svi ti promukli glasovi postali sve glasniji, odlučile
su pesnice - a tu je Salmanov otac bio nepobediv. Najpre je sve konkurente
ba​cio na pod, a onda ih pra​znih šaka po​slao svo​jim že​na​ma.
„A onda je tvoj otac probio zid između te dve sobe i ugradio vrata i već
ste dobili dvosoban stan“, pričala je Sara, nekoliko godina kasnije. Faizina
kćer je sve znala i zato su je svi zvali „sveznajuća Sara”. Bila je tri godine
sta​ri​ja i za gla​vu viša od Sal​ma​na.
Bila je izuzetno pametna i umela je lepše da igra, nego bilo koje drugo
dete. To je Salman sasvim slučajno otkrio. Bilo mu je devet ili deset godina i
pošao je kod nje, da je pozove da se igraju i tada ju je video kako igra u svom
stanu. Nepomično je stajao u otvorenim vratima i gledao, kako se ona unela
u ples.
Kada ga je ugledala, zbunjeno se nasmešila. A kasnije je plesala za
nje​ga, kada bi bio tu​žan.
Jednoga dana su Sara i Salman polako otišli u Pravu ulicu, gde je Sara
za pet pijastera kupila sladoled na štapić. Dozvolila mu je da i on lizne
sla​do​led, pod uslo​vom, da ni ko​ma​dić ne od​gri​ze.
Stajali su na početku ulice, lizali sladoled i posmatrali kočije, nosače,
ko​nje, ma​gar​ce i ulič​ne tr​gov​ce, koji su u ovaj čas za​po​se​li
Pravu ulicu. Kada je od sladoleda preostao još samo obojeni štapić i
njihovi crveni jezici u rashlađenim ustima, hteli su da se vrate kući. Tada im
je jedan veliki dečak preprečio put: „Od tebe ću dobiti poljubac”, rekao je
Sari. Na Sal​ma​na nije obra​ćao pa​žnju.
„Iiih“, uz​vik​nu​la je Sara, s ga​đe​njem.
„Nećeš ti ništa dobiti”, povikao je Salman i skočio između Sare i tog
gr​ma​lja.
„Ah, komarcu jedan, skloni se, inače ću te zgaziti”, rekao je dečak,
odgurnuo je Salmana u stranu i uhvatio Saru za ruku, ali Salman mu je
skočio na leđa i ugrizao ga u desno rame. Dečak je vrisnuo i tresnuo
Salmana o zid, a Sara je tako glasno vrištala, da je privukla pažnju
pro​la​zni​ka, pa je na​sil​nik mo​rao da po​beg​ne.
Salmanu je krvarila glava. Brzo su ga odveli do apotekara Jozefa na
raskrsnici Kišle, koji je prevrnuo očima i previo mu ranu na glavi, ne tražeći
da mu pla​te.
Bila je to samo posekotina i kada je Salman izašao iz apoteke, Sara ga je
za​lju​blje​no gle​da​la. Uze​la ga je za ruku i za​jed​no sa njim se vra​ti​la kući.
„Sutra smeš da odgrižeš”, rekla je na rastanku. On bi više voleo, da je
ona odigrala jedan ples za njega, ali bio je i suviše stidljiv, da bi tako nešto
iz​go​vo​rio.
A sada, da se vratimo onom teškom času, kada se Salman rodio i staroj
služavki Olgi, koju kao da je sam đavo pozvao da dođe. Dotrčala je u
spavaćici i kućnim papučama, moleći babicu da dođe kod njene gazdarice,
pošto je ovoj već pukao vodenjak. Babica, jedna lepuškasta žena, na čijoj
svežoj pojavi njenih četrdeset godina nisu ostavile traga, već mesecima
pazila je osetljivu i pomalo bolešljivu suprugu bogatog trgovca začinima i za
svaku posetu je dobijala toliko novca, koliko joj ni deset siromašnih
porodica ne bi mogle da plate. A u najopasnijem trenutku, ona je htela da
ostavi svoju gospodaricu na cedilu, gunđala je Olga, bezočno i glasno,
okrenula se i otišla, vukući noge pri hodu i psujući nezahvalni ološ. Dok je
starica odlazila, Faiza je za njom izgovorila dve bajalice, koje su trebale da
oči​ste tra​go​ve ne​sre​će, koje su odre​đe​ne oso​be osta​vlja​le za so​bom.
I, kao da su reći stare služavke imale veće dejstvo od svake molitve,
babica se tek sada pravo naljutila. San, koji su joj tako rano prekinuli i dva
porođaja, koja su nastupila istovremeno, pogoršali su njeno raspoloženje.
Osim toga, mr​ze​la je da radi u dvo​ri​štu mi​lo​sti.
Za razliku od njih, Olgin muž Viktor, baštovan kod porodice Farah bi
joj prilikom svake posete poklonio punu torbu voća i povrća. U velikoj bašti
bogate porodice Farah, sve je raslo i bujalo. Ali, gospoda je naprosto
obožavala samo meso, a slatkiše, voće i povrće su jeli samo iz učtivosti
pre​ma go​sti​ma.
Šuškalo se, da je mršavi, preplanuli baštovan u intimnoj vezi sa
babicom, koja je rano ostala udovica. Na njemu se nije videlo da ima
šezdeset godina, dok je, za razliku od njega, njegova žena Olga, usled
umora, izgledala mnogo starije i uveče bi odlazila u krevet samo da bi
spavala. U vrtu se nalazio mali paviljon za egzotične biljke i tamo je
baštovan primao svoje mnogobrojne ljubavnice. Navodno im je davao plod
neke brazilske biljke, koja bi im razbuktala strasti. Ali, babica je volela
ba​što​va​na, jer je on bio je​di​ni, koji je uspe​vao da je na​sme​je.
Tog hladnog jutra, kada je primetila, da se mlada žena još uvek neće
poroditi, ponovo je izašla iz tog malog stana i otišla kod Farahovih. Na
kapiji dvorišta milosti, Faize je pokušala da je zadrži. „Marijam ima sedam
života, kao mačka i neće tako lako umreti”, rekla je babica, kao da je želela
da umiri nečistu savest, jer je mlada žena na dušeku izgledala veoma jadno,
kao i sve oko nje.
Faize je pustila babicu, sakupila svoju dugu, crnu kosu u konjski rep i
pogledom je pratila, sve dok ova nije skrenula desno, prema kapeli Bulos.
Prva kuća s de​sne stra​ne je bila kuća Fa​ra​ho​vih.
Već je svanulo, ali prašnjave ulične svetiljke u Abara ulici su još uvek
go​re​le. Fa​i​ze je udah​nu​la svež va​zduh i vra​ti​la se svo​joj dru​ga​ri​ci Ma​ri​jam.
Po​ro​đaj je bio te​žak.
Kada je oko osam sati navratila babica, Salman je već bio umotan u
stare tkanine. Babica je zaplitala jezikom i jako se osećala na rakiju. Veselo je
pričala o novorođenčetu, lepoj bebi Farahovih, devojčici, pogledala
Salmana i njegovu majku i tiho joj zakreštala na uho: „Mačke ne umiru tako
lako.“ A onda je, te​tu​ra​ju​ći se, iza​šla iz sta​na.
Sledećeg dana, svi stanari u Abara ulici su dobili po jednu porculansku
činiju sa roze obojenim, ušećerenim bademom. I od usta do usta su išle
kratke molitve i želje da novorođenu kćer porodice Farah prati sreća:
Viktoriju. Ime je, navodno, predložila babica, pošto roditelji nisu mogli da se
dogovore. I godinama kasnije, devojčicu su zvali „Viktorija šećerni badem”.
Kada su se rodila njena braća, Georg i Edvard, otac više nije delio bademe.
Navodno zbog toga, što se u ulici proneo glas o intimnoj vezi njegove žene
sa njegovim najmlađim bratom. Zlim jezicima je povod za ovu glasinu bila
okolnost što su oba dečaka, već pri rođenju, veoma ličila na svog strica,
jed​nog odva​žnog zla​ta​ra. Bili su ra​zro​ki, isto kao i on.
 Ali, to se do​go​di​lo ka​sni​je.
Kada se Salman rodio, njegova majka nije umrla, ali se razbolela i kada
se nakon nekoliko nedelja oporavila od groznice, postojala je bojazan da je
skrenula s uma. Zavijala je kao pas, smejala se i plakala istovremeno. Samo
dok je dete bilo blizu nje, ona bi se umirila i raznežila i prestala da plače.
„Salman, Salman, on je Salman”, uzvikivala bi, a time je htela da kaže, da je
de​čak zdrav i usko​ro su svi de​ča​ka zva​li Sal​man.
Otac, siromašni bravarski kalfa, mrzeo je Salmana i krivio ga, da je zbog
neblagoslovenog porođaja njegova Marijam poludela. I, jednog dana je
počeo da pije. Od jeftinog araka je postao zao, za razliku od Faizinog muža,
Kamila, policajca, koji je svake noći užasno, ali sa zadovoljstvom pevao,
kada bi došao kući. Tvrdio je, da sa svakom čašicom araka izgubi jedan
kilogram sramežljivosti, tako da se posle nekoliko čašica osećao lakim i
bez​bri​žnim, po​put sla​vu​ja.
Njegova žena se radovala, kada je on pevao, doduše pevao je pogrešno,
ali bi ga ponela vatrena strast, a ponekad bi čak i ona zapevala sa njim.
Salmanu se uvek činilo čudnim, što njih dvoje pevaju zajedno. Bilo je, kao
da an​đe​li ču​va​ju svi​nje i sa nji​ma za​jed​no pe​va​ju.
I Šimon Jevrejin, trgovac povrćem, mnogo je pio. Govorio je, da on u
stvari nije pijanica, već Sizifov potomak. Ne može da vidi praznu vinsku
čašu. I tako je pio i pio, a kada bi ispraznio čašu, postao bi melanholičan.
Šimon je stanovao u prvoj kući desno od dvorišta milosti, tamo gde se
Abara ulica spajala sa Jevrejskom ulicom. Sa svoje terase na prvom spratu,
mo​gao je da gle​da pra​vo u Sal​ma​nov stan.
Šimon je pio svake noći, sve dok se ne bi onesvestio, neprestano se
smejao i pričao nepristojne šale, dok je u treznom stanju bio zlovoljan i
ćutljiv. Pričalo se, da se Šimon po ceo dan moli Bogu, jer ga je zbog
nje​go​vih noć​nih is​pa​da pro​go​ni​la ne​či​sta sa​vest.
Arak je Salmanovog oca pretvarao u životinju, koja nije prestajala da
tuče i proklinje njega i njegovu majku, sve dok neko od komšija ne bi počeo
da ubeđuje tog razbesnelog čoveka da prestane, a koji bi se onda smirio i
pri​stao da ga od​ve​du u kre​vet.
Tako je Salman rano naučio da moli presvetu Bogorodicu, da ga neko
od suseda čuje i brzo dođe. Svi ostali sveci, rekla je Sara, nisu bili od koristi,
kada su bili naj​po​treb​ni​ji.
Ona je, kao i on, bila veoma mršava, ali je imala lepo lice na oca i
energiju i oštar jezik na majku. I, otkako je Salman znao za sebe, Sara je
uvek, čak i kasnije kao odrasla žena, nosila kosu vezanu u konjski rep, što je
otkrivalo njene male uši, na kojima joj je Salman zavideo. Ali iznad svega,
Sara je čitala knjige, kad god je imala vremena i Salman je rano naučio da
po​štu​je nje​no zna​nje.
Jednom je ismejao i nju i presvetu Bogorodicu i gundelja, koga je
puštao na koncu da leti i koji je istog trena pobegao. Konac, na kome je
visila beživotna mala nogica, pao je na zemlju. Nasuprot njegovom, Sarin
gundelj, koji je bio vezan za tanak konac, živahno je leteo, koliko i kudgod je
ona htela, dok je koščata devojčica šaputala presvetoj Bogorodici, da zaštiti
noge malog insekta. Skidala je malu bubu sa neba onoliko puta, koliko je
htela, hranila je svežim listom duda i stavila je u kutiju za šibice, a zatim
uzdignute glave odmarširala u svoj stan, koji je drvena šupa razdvajala od
Sal​ma​no​vog.
Sara je bila ta, koja mu je prva ispričala za muškarce, koji su posećivali
Samiru, dok njen muž, radnik na benzinskoj pumpi, nije bio kod kuće. Oni
su stanovali na drugom kraju dvorišta milosti, između Barakata, pomoćnika
pe​ka​ra i ko​ko​šinj​ca.
Kada je upitao Saru, zašto muškarci dolaze kod Samire, a ne kod
njenog muža, ona se smejala. „Glupane”, rekla je ona, „zato što ona tu dole
ima rupicu, a muškarci imaju iglu, kojom joj zašiju rupicu, a onda se rupica
po​no​vo otvo​ri, pa dođe sle​de​ći mu​ška​rac.”
„A njen muž Ju​suf, za​što joj on ne za​ši​je ru​pi​cu?”
„On nema do​volj​no kon​ca”, re​kla je Sara.
Sara mu je takođe objasnila, zašto njegov otac svaki put podivlja, kada
se napije. Bila je nedelja i nakon, što je njegov otac dovoljno divljao, Šimon i
ostali muškarci su ga najzad smestili u krevet, a Sara je sela pored Salmana.
Milovala ga je po ruci, sve dok nije prestao da plače, a onda mu je obrisala
nos.
„Tvoj otac”, tiho je pričala, „ima medveda u srcu. On živi tu unutra”,
kucnula mu je na prsa, „i kada se tvoj otac napije, životinja podivlja, a tvoj
otac po​sta​je samo nje​go​va ča​u​ra.”
„Nje​go​va ča​u​ra?”
„Da, njegova čaura, kao kada ogrneš čaršav i onda igraš naokolo i
pe​vaš. Vidi se čar​šav, ali to je samo ča​u​ra, a za​pra​vo si ti taj koji igra i peva.“
„A šta tvoj otac ima u srcu?”
„Ima gavrana, ali taj gavran je umislio da je slavuj, zato i peva tako
uža​sno. Ši​mon ima maj​mu​na, zato je ve​seo, samo kada se na​pi​je.”
 „A ja, šta ja imam?”
Sara je prislonila glavu na njegove grudi. „Čujem vrapca. On oprezno
klju​ca i uvek se pla​ši.”
„A ti? Sta ti imaš”
„Anđela zaštitnika za jednog malog dečaka. Imaš pravo tri puta da
po​ga​đaš, ko je on”, re​kla je ona i otr​ča​la, jer ju je maj​ka po​zva​la.
Uveče, kada je legao pored svoje majke, pričao joj je o medvedu. Majka
se jako iznenadila. Klimala je glavom. „On je opasan medved, sklanjaj mu se
s puta, dete moje”, re​kla je i za​spa​la.
Salmanova majka se oporavila od bolesti tek dve godine posle
njegovog rođenja, ali njegov otac je i dalje pio. Žene iz njegove okoline se
nisu usuđivale da mu priđu. Samo su muškarci mogli da ga smire, jer je bio
jak kao bik. A inače je Salman pokušavao, svojim telom, da zaštiti glavu
svoje majke. Uzalud. Kada bi se otac razbesneo, bacio bi svog sina u ćošak i
ne​mi​lo​srd​no tu​kao nje​go​vu maj​ku.
Otkako se Salman molio presvetoj Bogorodici, uvek bi neko dotrčao.
Ali, to je bilo zato, što je Salman vikao iz sve snage, kada bi otac samo
podigao ruku. Sara je pričala, da je zbog njegovog vikanja kod njih došlo do
krat​kog spo​ja.
Majka je bila zahvalna Salmanu, što je toliko vikao, jer čim bi njen
pijani muž, teturajući se, prošao kroz kapiju, ona bi prošaputala: „Pevaj,
ptiću moj, pevaj”, i Salman bi počeo toliko glasno da viče, da se otac
ponekad nije usuđivao ni da uđe u stan. I godinama kasnije, Salman se
sećao, koliko je njegova majka bila srećna, kada bi proživela jedan dan bez
batina. Tada bi pogledala Salmana veselim, okruglim očima, poljubila ga i
po​mi​lo​va​la po licu i le​gla u ćo​šak da spa​va, na svom po​ha​ba​nom du​še​ku.
Ponekad bi Salman čuo, kako njegov otac noću dolazi i odnosi majku u
drugu sobu, kao da je mala devojčica i onda bi čuo, kako se otac izvinjava
majci zbog svojih gluposti i smeteno se smeje. Njegova majka bi tada
cvi​le​la, tiho i ve​se​lo, kao za​do​volj​no kuče.
Otkako je Salman znao za sebe, on i njegova majka su preživljavali ta
promenljiva stanja, sve do one nedelje u proleće, kada se njegov otac,
nakon odlaska u crkvu, napio u krčmi na uglu i već u rano popodne počeo
da tuče majku. Komšija Šimon je pritekao u pomoć, smirio oca i na kraju ga
sme​stio u kre​vet.
Umoran, Šimon je tiho ušao u manju sobu i naslonio se o zid. „Znaš li
da kuća pokojnog tkača blizu kapele Bulos stoji prazna, već pola godine?”,
pi​tao je. Maj​ka je zna​la, kao i sve osta​le kom​ši​ni​ce.
„Na​rav​no”, pro​mu​ca​la je.
„Pa, šta čekaš?”, upitao je piljar i otišao, pre nego što je morao da čuje
pi​ta​nje, koje je nje​go​voj maj​ci le​ža​lo na srcu.
„Hajde da idemo, pre nego što bude kasno”, navaljivao je Salman, ne
zna​ju​ći za​pra​vo kuda.
Majka se osvrtala oko sebe, ustala, hodala po sobi, zabrinuto pogledala
Sal​ma​na i sa su​za​ma u oči​ma re​kla: „Haj​de, ide​mo.”
Napolju je duvao ledeni vetar preko dvorišta milosti dok su se
tamnosivi oblaci nadvili nad gradom. Majka je obukla Salmanu dva
džempera jedan preko drugog, a sebi prebacila jedan stari mantil preko
ramena. Komšije Marun i Barakat su upravo popravljali jedan stari oluk.
Kratko su pogledali za njima, ne sluteći ništa, ali Samira, koja je stanovala
na drugom kraju dvorišta i koja je tog dana bila zauzeta kuvanjem, pranjem
veša i slu​ša​njem ra​di​ja, je ne​što na​slu​ti​la.
„Moje školske sveske”, zabrinuto je povikao Salman, kada su stigli do
kapije. Majka kao da nije čula, bez reči ga je uzela za ruku i povukla za
so​bom.
Tog hladnog popodneva, ulica je bila skoro prazna, te su brzo stigli do
male kuće. Majka je gurnula odškrinuta vrata. Dočekao ih je mrak i
me​mljiv, vla​žan va​zduh.
Osetio je strah svoje majke, jer ga je stisak njene ruke zaboleo. Bila je to
čudna kuća. Vrata su kroz dug, mračan hodnik vodila u malo unutrašnje
dvorište pod otvorenim nebom. U prizemlju su sobe bile uništene. Vrata i
pro​zo​ra nije bilo.
Tamne stepenice su vodile na prvi sprat, koji je tkaču za života služio
kao stan.
Sal​man je opre​zno išao iza maj​ke.
Soba je bila velika, ali bedna, svuda je bilo smeće i razlupan nameštaj,
no​vi​ne i osta​ci hra​ne.
Sela je na pod i oslonila se o zid ispod prozora, koji je zbog sloja čađi,
prašine i paučine bio zamagljen, pa je propuštao samo slabu, sivu svetlost u
sobu. Počela je da plače. Plakala je i plakala i činilo se, da zbog toga soba
po​sta​je još vla​žni​ja.
„Kao devojka sam uvek sanjala...” započela je, ali kao da je razočaranje
u ovoj bednoj sobi ugušilo i poslednju reč, ona je zaćutala i nastavila nemo
da pla​če.
 „Gde sam to ja završila? Pa htela sam...“, ponovo je pokušala, ali i ova
misao joj je zamrla na usnama. U daljini, grom je tutnjao, kao da valja
ogromno kamenje iznad limenog krova. Jedan ovlašni blesak sunca
potražio je sebi put između kuća, neposredno pre nego što je sunce zašlo.
Ali, kao da mu beda nije ustu​pi​la me​sto, te je od​mah po​no​vo ne​sta​lo.
Majka je rukama obgrlila kolena, spustila glavu na njih i nasmešila mu
se. „Kako sam glupa, zar ne? Htela sam sa tobom da se smejem, da ti strah...
a ume​sto toga, ja pla​čem...”
Napolju je besneo vetar i labavim olukom udarao o zid. A onda je
po​če​la i kiša da pada.
Želeo ja da pita, da li može nekako da pomogne, ali kada je ispružila
ruku i po​mi​lo​va​la ga po kosi, po​no​vo je za​pla​ka​la.
Na jednom dušeku, koji je mirisao na ustajalo ulje, uskoro je zaspao.
Kada se probudio, bio je mrkli mrak, a napolju je padala jaka kiša. „Mama”,
upla​še​no je pro​ša​pu​tao, jer je po​mi​slio, da ona sedi ne​gde da​le​ko od nje​ga.
„Tu sam, ne boj se”, pro​ša​pu​ta​la je u su​za​ma.
On je seo i stavio njenu glavu u svoje krilo. Tihim glasom joj je pevao
pe​sme, koje je čuo od nje.
Bio je gladan, ali se nije usudio da kaže, jer se plašio, da će ona biti
sasvim očajna. Nikada u životu, Salman nije zaboravio glad, kolu je osetio u
toj noći i uvek, kada je hteo da označi nešto kao „strašno dugo”, rekao bi: To
je duže od dana gla​do​va​nja.”
„Sutra ću oprati prozor”, odjednom je rekla majka i nasmejala se. On
nije ra​zu​meo.
„Da li ovde ima sve​ća?” upi​tao je.
„Da, i na to moramo da mislimo, znači...”, rekla je, kao da se iznenada
ne​če​ga se​ti​la. „Da li do​bro pam​tiš?”
On je u mraku klimnuo glavom i, kao da je ona to videla, nastavila je:
„Onda ćemo se igrati: „Sutra ćemo doneti stare krpe.““ On je bio na redu.
„Donećemo stare krpe i dve sveće.” „Donećemo krpe, sveće i kutiju šibica”,
dodala je. I kada je u toku noći ležao u njenom naručju i od umora nije
mogao da gleda, ona se nasmejala i rekla: „A, kada bismo hteli sve to da
do​ne​se​mo, tre​bao bi nam ka​mi​on.”
Kiša je ravnomerno dobovala u prozorska okna i Salman se čvrsto
privio uz svoju majku. Mirisala je na luk. Tog dana je njegovom ocu skuvala
supu od luka.
Već odav​no nije tako čvr​sto spa​vao.
 3.

Nurina majka, koja se prema svome mužu katkad ophodila kao prema
nesigurnom, nespretnom dečaku, drhtala bi pred njim, kada se radilo o
Nuri. Ne bi donela nijednu odluku, a da ne doda, „ali samo ako se tvoj otac
sla​že”. Uko​li​ko otac nije bio upu​ćen, sve bi kre​nu​lo na​o​pa​ko.
Tako je bilo i onog dana, kada je Nura poslednji put pratila svog ujaka
Farida, polubrata njene majke. On je bio lep muškarac. Tek mnogo godina
kasnije, Nura je saznala, da je njen ujak Farid već tada bio veoma
siromašan, ali to se na njemu nije moglo videti. Tri tekstilne radnje, koje mu
je otac prepustio, bankrotirale su za vrlo kratko vreme. Farid je krivio oca,
koji se stal​no me​šao i svo​jim za​sta​re​lim ide​ja​ma one​mo​gu​ćio sva​ki uspeh.
Otac, veliki Mahaini ga je potom razbaštinio. Ali, čak ni to nije moglo
da oneraspoloži ovog zaljubljenika u život. Pošto je pohađao najbolje škole,
spretno je vladao jezikom i lepim rukopisom, izučio je neobičan poziv
ard​hal​gi, pisara zahteva. Početkom pedesetih, više od polovine odraslog
stanovništva u Damasku nije znalo ni da čita, ni da piše. Međutim,
moderna država je insistirala na tome da odnosi budu uređeni i stoga su
njene birokrate zahtevale da se svaka molba, pa i ona najmanja, podnese u
pisanoj formi. Ove pisane molbe su mogli da obrade i vrate građanima sa
mnogobrojnim, izlepljenim državnim markicama i pečatima. Država je
očekivala, da će na taj način podići svoj ugled među građanima, čiji su ih
be​du​in​ski ko​re​ni uvek na​vo​di​li na an​ar​hi​ju i ne​po​što​va​nje svih za​ko​na.
Zahtevi, peticije i molbe su do te mere bujale, da su se u Damasku
ispredale šale: „Ako je tvoj komšija službenik, nemoj da mu otpozdraviš,
nego mu na njegov pozdrav predaj molbu sa pečatom. Možda ćeš tada
do​bi​ti od​go​vor.”
Takođe su pričali da je birokratija potrebna, kako bi državni službenici
mogli da rade efikasnije i modernije. Ako bi pričljivim Sirijcima dozvolili da
podnose usmene molbe i zahteve, svaki zahtev bi prerastao u beskrajnu
priču sa isprepletanim arabeskama i nastavcima. Službenici više ne bi ni
stigli da obave posao. Osim toga, državne markice nisu mogle da se zalepe
na iz​go​vo​re​ne reči.
I tako su pisari sedeli ispod svojih izbledelih suncobrana, za svojim
malim stolovima na ulazu u državne ustanove i pisali molbe, prigovore,
zahteve i druge spise. Pošto je policija dozvoljavala samo jedan sto i jednu
sto​li​cu po pi​sa​ru, mu​šte​ri​je su sta​ja​le. Re​kli bi pi​sa​ru o čemu se ot​pri​li​ke radi
i ovaj bi odmah počeo da piše. U to vreme se sve pisalo rukom i ardhalgi je
pisao naglašenim pokretima ruke, kako bi jasno pokazao, koliki napor se
mo​rao ulo​ži​ti, baš u taj za​htev.
Što je pisar imao bolje pamćenje, to je bio fleksibilniji, zato što su
zahtevi pred sudom izgledali drugačije, nego oni u ministarstvu finansija, a
ovi opet drugačije nego u zavodu za registraciju građana. Neki pisari su u
glavi imali preko pedeset spremnih verzija i mogli su, sa stolom na
rasklapanje i stolicom, u zavisnosti od sezone i dana, da se premeštaju
is​pred ula​za raz​nih usta​no​va.
Ujak Farid je uvek sedeo ispod jednog lepog, crvenog suncobrana
ispred zgrade suda za porodično pravo. Bio je elegantniji od svih svojih
kolega i zato je uvek imao puno posla. Ljudi su mislili, da on ima bolje
odnose sa sudijama i advokatima, a ujak Farid ih je učvrstio u tom
nji​ho​vom ve​ro​va​nju.
Ardhalgi nisu samo pisali, oni su takođe savetovali mušterijama gde je
najbolje da idu sa svojim zahtevima i koliko bi mogle da koštaju državne
markice. Tešili su očajne i podržavali one koji protestuju, hrabrili
sramežljive i smirivali optimiste, koji su uglavnom imali preuveličane
pred​sta​ve o dej​stvu svo​jih za​hte​va.
Ujak Farid je mogao, da nije bio isuviše lenj, da napiše obimnu knjigu sa
pričama, tragedijama i komedijama, koje je on - dok je pisao - čuo od svojih
kli​je​na​ta, ali koji ni​ka​da nisu na​šli me​sto u ne​kom za​hte​vu.
Nije ujak Farid pisao samo zahteve. Pisao je sve vrste pisama. Najčešće
je pisao emigrantima. Bilo je dovoljno da mu se navede samo ime
emigranta i zemlja u kojoj je radio i već je imao dugo pismo u glavi. Kako je
Nura kasnije saznala, bila su to pisma, koja ništa nisu govorila, čiji je sadržaj
mogao stati u jedan red. U slučaju emigranata često je naprosto glasilo:
molim te, pošalji nam novac. Ali, ovaj jedan red je bio sakriven u
hvalospevima punim reči, sa preteranim potvrđivanjem čežnje, sa
obećanjima vernosti i zakletvom u otadžbinu i majčino mleko. Sve, što bi
aktiviralo suzne žlezde, njemu je odgovaralo. Malobrojna pisma, koja je
Nura kasnije smela da pročita, delovala su joj smešno. Za života, ujak Farid
ni​ka​da nije pri​čao o svo​jim pi​smi​ma, ona su bila in​tim​na taj​na.
Oni, koji su imali više novca, pozivali su ujaka Farida da dođe kod njih
kući i na miru mu diktirali ono, što je trebalo da se napiše ili traži. To je,
na​rav​no, bilo sku​plje, ali su zato ova pi​sma bila naj​bo​lje sa​sta​vlje​na.
 Damašćani, koji su bili još bogatiji, nisu odlazili kod ardhalgija, već kod
kaligrafa, koji su pisali lepa pisma, uokvirena kaligrafijama i uglavnom su
imali biblioteku, čiju su mudrost i prvoklasne citate mogli da ponude
klijentu. Takva pisma su bila unikati, za razliku od onih uličnih pisara, koji
su nu​di​li robu kao sa tra​ke.
Kaligrafi su od prostog pisanja pisama napravili kult pun tajni. Pisma
muževima ili suprugama su pisali bakarnim perom, za pisanje pisama
prijateljima i ljubavnicima su koristili srebrno, veoma važnim ličnostima
zlatno, verenicima pero napravljeno od kljuna rode, a protivnicima i
ne​pri​ja​te​lji​ma re​za​no pero od gra​ne nara.
Ujak Farid je voleo Nurinu majku, svoju polusestru, posećivao ju je, kad
god je mogao - sve do svoje smrti, izazvane u saobraćajnoj nesreći, dve
go​di​ne na​kon Nu​ri​nog ven​ča​nja.
Tek kasnije, Nura je saznala da je odbojnost prema rođenom ocu,
sta​rom Ma​ha​i​ni​ju, bio most, koji je po​ve​zi​vao nje​nu maj​ku i uja​ka.
Nura je volela ujaka, zato što se puno smejao i bio veoma velikodušan,
ali to nije smela da otkrije svom ocu. Otac je ujaka nazivao „lakovanim
dobošem”. Njegova pisma i zahtevi bila su kao i on sam, šarena, glasna i
pra​zna.
Jednoga dana, ujak je došao u posetu pre podne. On se nije samo
elegantno odevao, već je pored toga uvek nosio crvene cipele od fine, tanke
kože, koje su prilikom hodanja muzicirale. To je bilo veoma cenjeno, jer su
samo skupe cipele škripale. A, kada je Nura otvorila vrata, ugledala je
veliku belu mazgu, koju je ujak vezao za leđnu veliku alku pored ulaznih
vra​ta.
„Pa, ma​lec​ka, da li že​liš da ja​šeš sa mnom na ovoj ple​me​ni​toj ma​zgi?”
Od iznenađenja, Nura nije znala, kako ponovo da zatvori usta. Ujak
Farid je objasnio njenoj majci, da želi da poseti jednog bogatog klijenta u
blizini, kako bi napisao važne zahteve. Čovek plaća veoma velikodušno,
naglasio je, pa je pomislio da povede Nuru sa sobom, kako bi majka mogla
malo da se odmori. Nurina majka je bila oduševljena. „Tako neće pokvariti
oči čitanjem knjiga. Ali, samo do mujezinovog poziva na molitvu u podne,
jer tada njegova ekselencija dolazi na ručak”, rekla je i značajno se
na​sme​ja​la.
Ujak je obema rukama podigao Nuru i poletno je smestio na leđa
mazge. Osetila je da joj je srce u petama. Uplašeno se uhvatila za dršku, koja
je na​pred štr​ča​la iz se​dla, koje je bilo pre​kri​ve​no ći​li​mom.
 Ova iznajmljena mazga je bila česta slika ulica u gradu. U blizini njene
kuće je bilo jedno od mnogobrojnih stajališta, na kojima se mogla iznajmiti
ma​zga.
Automobile je posedovalo samo nekoliko bogatih porodica i,
izuzimajući tramvaj, još samo dva ili tri autobusa i nekoliko kočija je
pre​vo​zi​lo put​ni​ke u i oko Da​ma​ska. To nije bilo do​volj​no.
Rep bele mazge za iznajmljivanje su obojili u jarkocrvenu boju, tako da
se mogla prepoznati još izdaleka. Po pravilu, zakupac je vraćao mazgu
nakon obavljenog posla. Ako zakupac nije želeo sam da je vrati, onda bi
gazda mazge poslao jednog dečaka, koji bi trčao pored jahača, preuzeo
ma​zgu kada stig​ne do ci​lja i vra​tio je vla​sni​ku.
Dakle, ujak Farid je sada jahao sa njom ulicama Damaska. Neko vreme
su jahali glavnom ulicom, a onda su skrenuli u jednu malu, usku ulicu.
Progutao ih je lavirint niskih, jednostavnih kuća od naboja. Na kraju jedne
ulice, ujak Farid je stao ispred jedne lepe kuće od kamena. Vezao je mazgu
za banderu, blizu ulaza i pokucao na vrata. Otvorio je jedan ljubazni
muškarac, porazgovarao neko vreme sa ujakom, onda ih je pozvao da uđu u
njegovo lepo unutrašnje dvorište i požurio da uvede i mazgu. Ujak je hteo
da odbije, ali je čovek insistirao. Vezao je mazgu za drvo duda i stavio pred
nju koru od lu​be​ni​ce i sve​že li​ske ku​ku​ru​za.
Nura je dobila limunadu. Ubrzo su ona i deca tog čoveka stajala oko
mazge, milovala je i hranila. Bila su to najneobičnija deca, koju je ikada
videla. Delila su sa njom keks i kajsije, ne tražeći od nje ništa zauzvrat, a da
je ni na tren nisu uz​ne​mi​ri​li. Ona bi naj​ra​di​je osta​la kod njih.
Na terasi u hladu, ujak je zapisivao ono, što je čovek diktirao. Ponekad
bi napravili pauzu, zato što je ujak morao da razmisli, onda bi veselo
na​sta​vi​li, sve dok ujak nije čuo mu​je​zi​na. Zna​či, brzo su kre​nu​li.
Čim je ušla u kuću, otac je počeo da grdi i nju i majku. Ujak se oprezno
opro​stio, izvi​nio i brzo ne​stao.
Zašto je otac morao uvek da ih grdi? Nura je zapušila uši, da ga ne bi
čula.
Pošto nije želela da jede, otišla je u svoju sobu i legla na sofu. „Jesi li
videla, kako je ona porodica srećna?”, rekao joj je ujak u povratku, a Nura je
samo klim​nu​la gla​vom.
„Čovek je kamenorezac. Ne gladuje, ali ne može ništa ni da uštedi. A
ipak živi kao kra​lj. A za​što?”
Ona nije zna​la.
 ..Ni novac moga oca, ni knige tvoga oca, ne mogu da usreće ćoveka”.
re​kao je. „Samo srce”.
“Samo srce”, po​no​vi​la je.
Ujaku je bilo dozvoljeno, da i dalje posećuje njenu majku, ali nikad više
nije smeo da po​ve​de Nuru na ma​zgi kod ne​kog svog kli​jen​ta.
 4.

Sa osam godina i sedam meseci, Salman je u jesen 1945. godine po prvi

put prošao kroz nisku kapiju škole Svetog Nikole za siromašne hrišćane. On
nije želeo da ide u školu, ali mu nije pomoglo čak ni to, što je već znao da
čita i piše. Sara ga je podučavala i uvek je vežbala sa njim. Morao je da joj se
obraća samo sa „gospođo učiteljice” dok mu je ona otkrivala tajne slova i
brojeva. Kada je bio vredan i davao pametne odgovore, ona bi ga poljubila u
obraz, u oči ili u čelo ili ako bi posebno zablistao, u usta. Ako bi pogrešio,
ona bi odmahivala glavom ili bi mu mahala kažiprstom ispred nosa. Samo
kada bi postao drzak ili je nerado učio, blago bi ga povukla za resicu na uhu
ili mu udarila čvrgu i rekla: „Leptirić se spušta i upozorava te, da ne
po​sta​neš još dr​ski​ji.”
Nije želeo da ide u školu, ali sveštenik Jakub je ubedio njegovog oca, da
će Salman, zahvaljujući nastavi, postati pravi katolik. „Inače će prva pričest
biti dovedena u pitanje”, naglasio je i otac je shvatio, da će se i stan, u kome
je sta​no​vao za​hva​lju​ju​ći mi​lo​sti ka​to​lič​ke cr​kve, naći pod zna​kom pi​ta​nja.
Kada je Salman, tog jutra u oktobru, ušao u mračno dvorište, sunčani
dan se završio na ulazu. Osećalo se na buđ, vlagu i mokraću. Tražeći spas,
jedan pacov, koga su jurila tri dečaka glasno cičeći, protrčao je kroz mali
pro​zor na po​dru​mu sa raz​bi​je​nim sta​klom.
Bili su to veoma teški meseci. Na časovima, učitelji su ga nemilosrdno
tukli, a u školskom dvorištu, đaci su mu se rugali zbog neuhranjenosti i
velikih, klempavih ušiju. Zvali su ga „mršavi slon”. Ni učitelji nisu videli
ni​šta loše u tome, da ga i oni isme​va​ju.
Jednoga dana su trebali da uče glagole kretanja. „Čovek...“, rekao je
nastavnik, a đaci su glasno odgovorili: „hoda”. Riba pliva, ptica leti, to su svi
znali. Kada je došao red na zmiju, đaci su vikali u glas, sve dok se nisu
složili: „mili”. O škorpiji je većina znala samo to, da ona bode. „Ona gmizi”,
podučio ih je učitelj. „A, Salman?” upitao je. Učenici su se zbunjeno smejali
i u debatu uključili sve glagole, ali učitelj nije bio zadovoljan. Salman je
obo​rio po​gled, a uši su mu jako po​cr​ve​ne​le.
„On lebdi”, prodrao se učitelj i zasmejao, tako da je ceo razred prasnuo
u smeh. Samo jedan nije, Benjamin, Salmanov drug iz klupe. „Ćelavi
globus”, došapnuo je svom potištenom drugu i Salman je morao da se
nasmeje, zato što je učitelj bio izrazito ćelav. Salman je mrzeo školu i mislio
je da će se ugušiti, a onda mu je Benjamin pokazao vrata slobode. Benjamin
je već dva puta ponovio prvi razred. On je bio visok i imao najveći nos koji
je Salman ikad video. Iako mu je bilo već dvanaest godina, još uvek nije
imao prvu pričest. Pošto je njegov otac svakoga dana pekao velike količine
falafela u malom dućanu na raskrsnici blizu katoličke crkve, Benjamin se
jako osećao na ustajalo ulje. Ni on, kao i Salmanov otac, nije želeo da šalje
svog sina u školu. Ne bi on to ni uradio, da Jakub, novi fanatični sveštenik u
katoličkoj crkvi, nije nahuškao komšije protiv njega i izrazio sumnju u
njegovu hrišćansku veru i higijenu njegovih ruku. Toliko tiho, da je
Benjaminov otac saznao za to, tek mesec dana kasnije i više se nije čudio,
zašto je većina njegovih kupaca prešla kod odvratnog licemera Georga, čiji
su falafeli imali ukus kao stare sokne, ali čiji je dućan bio pun krstova i slika
sve​ta​ca, kao da je to bilo me​sto ho​do​ča​šća.
Jednoga dana, nakon što je Salman u školskom dvorištu dobio batine od
čuvara, Benjamin mu je odao veliku tajnu. „Učitelji u ovoj prokletoj školi ne
vode računa o tome, ko dolazi, a ko odlazi”, tiho mu je rekao Benjamin,
„kontrolišu decu samo nedeljom pred odlazak u crkvu. Inače, ovi tipovi
često uopšte ne znaju, ni u kom razredu se nalaze i na kraju časa otkriju, da
su ušli u dru​gi, ume​sto u če​tvr​ti ra​zred.”
Salman se jako plašio da beži sa časova. Gabrijel sin krojačice mu je
pričao kako đake drže ceo dan zatvorene u podrumu, gde im gladni pacovi
grickaju uši, koje im prethodno namažu ustajalim uljem. „A tebe bi pacovi
za​i​sta ima​li do​volj​no da po​je​du”, re​kao je Ga​bri​jel i po​dru​glji​vo se sme​jao.
„Gabrijel je plašljivac”, objasnio mu je Benjamin. Neposredno pre
Božića, Benjamin mu je pokazao kako se može izostati sa nastave četiri
dana, a da to niko ne primeti. Tada se i Salman usudio da beži sa časova i
jednog hladnog, ali sunčanog dana u januaru, njih dvojica su provela
nekoliko prijatnih sati na bazarima i uživala probajući slatkiše, kada
pro​dav​ci ne bi pa​zi​li.
Kod kuće, niko ništa nije primetio, te je on sve češće izostajao sa
na​sta​ve.
Samo nedeljom je stajao u redu, okupan i očešljan, pokazujući ruke sa
urednim noktima. Zato je retko kad dobio udarac drvenim štapom, koji se
ina​če spu​štao na pr​lja​ve ruke.
„Ja svakako moram da napustim školu posle pričešća. Otac kaže, da ću
do tada imati samo više ožiljaka na zadnjici i praznina u glavi i ništa više.
Bolje je da zarađujem novac i prehranim mojih devetoro braće i sestara”,
go​vo​rio je Be​nja​min.
„Ali, ja hoću da idem u Sarinu školu”, rekao je Salman. Benjamin je
mi​slio da je to neka bo​lja ško​la i nije se da​lje ras​pi​ti​vao.

Salman i Benjamin nisu zavideli nijednom učeniku, osim Girgiju, sinu

zidara Ibrahima. Njegov otac je bio upečatljiva pojava, visok dva i širok
je​dan me​tar.
Jednoga dana, učitelj Kudsi je istukao dečaka, koji se ušunjao u
zbornicu i pojeo dva njegova sendviča, dok je učitelj, baš u to vreme, vodio
„rat protiv sila mraka u srcima svojih đaka”. Ovim rečima je pozdravljao
sva​ko ode​lje​nje, tako da su ga i osta​li uči​te​lji pre​zri​vo zva​li „vi​tez mrak”.
Girgijev otac, Ibrahim je upravo popravljao spoljašnji zid na kući
bogate porodice Sihnavi. Otmena kuća se nalazila koso, preko puta od
škole. Toga dana, Ibrahim je bio posebno neraspoložen, jer je vazduh bio
zagađen. U neposrednoj blizini, dva mlada radnika su polako otvorila
zapušeno mesto na kanalizaciji. I kao i svi zaposleni u gradskoj službi i oni
su bili obdareni ovom sporošću. Crnu, smrdljivu masu, koju su izneli na
sve​tlost dana, od​lo​ži​li su uz ivič​njak i oti​šli na kafu u obli​žnji kafe.
Iznenada, dve devojčice su dotrčale kod zidara i bez daha ispričale, da
su videle, kako jedan učitelj bambusovim štapom nemilosrdno tuče
njegovog sina Girgija i pri tom dečaku vređa i oca i majku, kako oni nisu
hrišćani, već obožavaoci đavola. I još je učitelj zahtevao, da njegov sin to
po​no​vi i Gir​gi je, pla​ču​ći, po​no​vio uči​te​lje​ve reči.
Zidar je bio zadivljen načinom, na koji su dve devojke naizmenično
pričale i, uprkos uzbuđenju, sve veoma detaljno i uverljivo opisale, onako
kako nje​gov Gir​gi to ni​ka​da ne bi umeo.
Pao mu je mrak na oči. Projurio je ispred devojčica i jurišao ka školi,
koja je bila udaljena nekih stotinak metara i, pre nego što je stigao do niske,
drvene kapije sa poznatom slikom Svetog Nikole - koji je upravo spasavao
decu iz kace, za njim su išli, osim dve devojčice i frizer, koji je u to vreme
jedino terao muve i po ko zna koji put ulepšavao svoje, inače savršene
brkove voskom, restaurator tepiha, koji je ovakvim prepodnevima radio
ispred svoje radnje, dva radnika zaposlena u gradskoj službi, piljar i dva
nepoznata prolaznika, koji nisu znali o čemu se radi, ali su bili sigurni, da će
biti uz​bu​dlji​vo. I, neće se ra​zo​ča​ra​ti pred​sta​vom.
Jednim udarcem nogom o drvenu kapiju i urlikom, koji je podsećao na
Tar​za​nov, po​be​sne​li Ibra​him se na​šao u sre​di​ni škol​skog dvo​ri​šta.
 „Gde je taj kurvin sin? Nismo mi nikakvi đavoli. Mi smo čestiti
hrišćani”, vikao je. Direktor škole, zdepasti muškarac sa naočarima i
smešno skrivenom ćelom je izašao iz svoje kancelarije i, pre nego što je
stigao da se pobuni, iznenadio ga je jak šamar, od koga se zateturao
nekoliko metara unazad i pao na zemlju. Nakon toga je poletela i njegova
perika, što je uplašilo zidara. U prvi mah je pomislio da je jednim šamarom
skal​pi​rao di​rek​to​ra ško​le, kao u in​di​jan​skim fil​mo​vi​ma.
Direktor je počeo da jauče, ali Ibrahim ga je udario nogom u stomak,
držeći mu pri tom svojom rukom desnu nogu, kao da je udarcima punio
džak pa​mu​kom.
Direktor ga je molio da mu pusti nogu. On nikada nije sumnjao, da je
Ibra​him do​bar hri​šća​nin, a i zub ga je bo​leo.
„Gde je taj kur​vin sin, koji je zlo​sta​vljao mog Gir​gi​ja?”
Reka đaka se slivala iz učionica, u kojima je nastava prekinuta zbog
buke.
„Kudsi je u toaletu... sakrio se u toalet”, rekao je zidaru jedan uzbuđeni
učenik, u trenutku, kada je ovaj ugledao svog sina, koji mu se, bled i
smeten, osmehnuo. Otac, praćen gomilom dece, jurnuo je ka toaletima.
Najpre se čulo nekoliko udaraca, koji su dopirali do dvorišta, a zatim
učitelj, kako moli za milost i ponavlja rečenice: „Vi ste dobar hrišćanin... da,
Vi ste dobar i pobožan katolik, ne, Girgi je čestit učenik, a ja...“, a onda je
na​sta​la ti​ši​na.
Sav znojav, otac se vratio u dvorište i povikao u masu: „Ko se usudi da
tak​ne Gir​gi​ja ili da tvr​di, da mi ni​smo do​bri ka​to​li​ci, pro​ći će isto ova​ko.”
Od tog dana, Girgi je bio miran. Ali, to je bio samo jedan od razloga,
zašto je Salman zavideo Girgiju. Drugi razlog je bio taj, što je taj bledi
dečak, čiji je otac bio veoma siromašan, uvek imao novca. Na odmoru je u
školskom kiosku uvek kupovao nešto ukusno za jelo, a onda je lizao,
grickao, sisao i krepio se svom tom šarenom hranom i nikome nije dao da
pro​ba.
Salman nikada nije dobio novac od svog oca, čak ni kada je otac bio
pi​jan.
I komšije su imale malo novca. Kada bi im Salman pomogao, najviše što
bi mu dali, bilo je voće ili sušeni plodovi. Jedino je Šimon, piljar, svaku
uslugu koju bi mu ovaj učinio plaćao novcem. Ali, njemu je bio potreban
samo onda, kada je imao previše narudžbina, koje su morale da se isporuče.
Plata je bila mala, ali je bakšiš bio izdašan, zato je Salman odlazio kod
Ši​mo​na če​šće, nego što mu je bio po​tre​ban.
Za svadbe i druge svečanosti, Salman je mogao ceo dan da raznosi
korpe sa povrćem i voćem i zaradi nekoliko pijastera. A kada bi u radnji
napravio pauzu, mogao je da sedne na jednu gajbu sa povrćem i posmatra
Ši​mo​na, kako pro​da​je po​vr​će i us​put deli bes​plat​ne sa​ve​te.
Šimon se - za razliku od svoje žene - razumeo u kuvanje kao i najbolji
kuvari. Njegova žena je bila niska, bleda žena, koja je kasnije umrla od
prskanja čira na želucu. Malo je jela i po ceo dan je, loše raspoložena i
uznemirena, hodala po stanu. Šimon, koji ju je voleo, jednom je ispričao
kako njegova žena traži nešto što je davno izgubila, ali nikome nije htela da
kaže šta. Ali, otkako joj je majka umrla, ona je tražila po ceo dan i uveče bi
odla​zi​la u kre​vet sa čvr​stom na​me​rom da sle​de​ćeg dana na​sta​vi da tra​ži.
Žene, koje su kod Šimona kupovale povrće, često su želele, da čuju
nekakav savet od njega. On je tačno znao koje povrće, koje začine i biljke u
koje godišnje doba podstiču strast muškarca, a koje tu strast umiruju.
Preporučivao je paradajz, šargarepu, smokve i banane, mirođiju, nanu i
žalfiju za smirenje muške strasti. Đumbir, korijander, biber, artičoke, nar i
kajsije bi trebale da podstiču strast. I redovno je savetovao ženama, da se
namirišu neroli uljem, koje su mogle same da destiluju od cvetova gorke
na​ran​dže.
Po pravilu su mu bile zahvalne, jer nisu dugo čekale dejstvo. Međutim,
dešavalo se, da muškarac nije pokazivao nikakvo erotsko interesovanje.
Jednom je Salman čuo, kako jedna razočarana žena priča da je njen muž
postao još mlitaviji. Šimon je zainteresovano saslušao. „Onda tvoj muž ima
obrnutu jetru”, objasnio je i preporučio joj povrće, koje u normalnim
slučajevima umiruje muškarce, čija jetra nije „obrnuta”. Često je „ispravku”
da​vao že​na​ma bes​plat​no.
Salman nije imao pojma, šta bi „obrnuta” jetra mogla da znači, ali
mno​ge kom​ši​ni​ce su bile odu​še​vlje​ne.
Ponekad, kada u dućanu nije bilo posla i kada je Salman imao malo
odmora, uzimao bi neko povrće u ruku, patlidžan, artičoku ili celer, prešao
rukom preko njega i poverljivo se nagnuo ka Salmanu: „Da li znaš, šta bi sve
mogli da pripremimo od ovog povrća?” A, pošto od Šimona nije očekivao
odgovor, dodao bi: „Dvadeset i dva različita jela smo stara Sofija i ja
nedavno izbrojali. Zamisli ogroman sto prekriven stolnjakom, belim kao
sneg, a na njemu stoje posude, uske i široke, plitke i duboke, četvrtaste i
okrugle i svaka je puna predivnih jela od patlidžana ili artičoka ili
krompira, a između činija, tanjira i čaša, posute su latice crvenih i žutih
ruža. A ispred mog tanjira stoji čaša suvog, libanskog, crvenog vina. Šta bi
još Bog mo​gao da mi po​nu​di u raju, a?”
Salman nije znao ništa drugo da kaže do: „nagrilu i kafu sa dodatkom
kardamoma” i Šimon se smejao, pomilovao ga po kosi i blago mu protrljao
re​si​cu na uhu.
„Dečače, dečače, dobar si ti. Kažem ti, ako te otac u pijanom stanju ne
ubi​je, biće ne​što od tebe.”
Posao kod Šimona nije bio težak, ali je on insistirao na tome da Salman
na posao dolazi okupan, očešljan i u čistoj odeći. „Povrće i voće su radost za
oči i za nos, još pre nego što usta osete taj užitak.” On sam je uvek bio čist i
lepo ode​ven, čak bo​lje nego apo​te​kar Jo​zef.
Jednom je vratio Salmana, zato što je došao kod njega znojan, pravo sa
fudbala. „Ti si moj ambasador pred kupcima i ako odeš kod njih neumiven i
pr​ljav, šta će kup​ci mi​sli​ti o meni?”
I zaista, Salman je ulazio u bogate kuće sa unutrašnjim dvorištem, koja
su bila lepša od raja, a koji je sveštenik na času veronauke opisao. Zato se
više ra​do​vao raz​no​še​nju na​ru​če​ne robe, nego po​slu u pi​ljar​ni​ci.
Kupci su, izuzev jednog tvrdice, bili veoma darežljivi. Ovaj je bio
profesor na univerzitetu. Živeo je sam u skromnoj kući i sve račune je
plaćao na kraju meseca. „Takvi kupci”, podučio ga je Šimon, „više su ukras
za rad​nju, nego go​tov no​vac.”
„Zašto se niste oženili?”, upitao je Salman profesora jednog dana.
Tvrdica se nasmejao: „Toliko sam odvratan, da bih se razveo sam sa sobom,
kada bih mo​gao.”
Od tri ili četiri žene, Salman bi dobio komad čokolade, bombonu ili
poljubac. Ali, najviše se radovao kada je mogao da isporuči robu udovici
Mariji. Bila je bogata i živela sama u kući. Unutrašnje dvorište je ličilo na
pra​šu​mu i u nje​mu su bila čak tri ša​re​na pa​pa​ga​ja.
Udovica Marija je naručivala mnogo i plaćala odmah. Ali, često bi iz
pune korpe izvadila samo neku sitnicu za sebe, a onda bi zamolila Salmana,
da ostatak odnese komšijama. „Udovica Marija je poslala deci malo povrća,
kako bi ima​li cr​ve​ne ob​ra​ze”, ve​se​lo bi do​vi​kao si​ro​ma​šnim lju​di​ma.
Ali, glavni razlog zašto je voleo da odlazi kod bogate udovice bio je taj,
što bi ona donela stolicu ispod drveta pomorandže i hranila ga egzotičnim
mar​me​la​da​ma, ka​kve on ni​ka​da nije pro​bao. Pra​vi​la je že​lee i mar​me​la​de od
pomorandži, dunja, šljiva, ružinih latica i drugih plodova i raznog bilja.
Satima je pripremala nove mešavine, iako ona lično nije smela da proba
nijednu kašičicu od onoga što je spremala, jer je imala šećer. Ipak, želela je
da zna, da li su ove poslastice ukusne drugim ljudima. Opomenula je
Salmana, koji je progutao prvo parče hleba, da jede sporije i da joj tačno
opi​še ka​kav je ukus, a po​sle će do​bi​ti još jed​no par​če.
Dakle, Salman je obuzdao svoju glad. Želeo je da jedanput ponese
svojoj majci ili Sari nekoliko ukusnih poslastica, ali se nije usudio da pita
udo​vi​cu.
Kada bi on bio sit, udovica mu je pričala o svom životu. Samo o svom
pokojnom mužu nikada nije progovorila ni reč, kao što su to inače udovice
či​ni​le. I uvek je bila oba​vi​je​na ne​kom vr​stom tuge.
Kada je Salman pitao Šimona šta je razlog tome, on je samo uzdahnuo.
Marijin muž je ostavio duboku ranu u njenom srcu i zato ona ne želi da
priča o tome. To ionako nije za decu, rekao je prskajući rotkvice vodom i
re​da​ju​ći ja​bu​ke u gaj​bu.
Tek godinama kasnije, Salman je saznao, da je Marija poticala iz jedne
poznate i bogate porodice. Bila je jedna od prvih žena u Damasku, koja je
dvadesetih godina položila maturu. Muž ju je prevario sa kuvaricom već
drugog dana nakon venčanja. Međutim, uvek joj je pričao o velikoj ljubavi,
te mu je ona praštala. U znak zahvalnosti što mu je oprostila, on je nastavio
da je vara. I sa šezdeset je balavio za svakom suknjom, sve dok nije oboleo
od si​fi​li​sa.
Ona je od tada ži​ve​la po​vu​če​no. Nije ima​la čak ni še​zde​set pet go​di​na, a
iz​gle​da​la je kao da ima osam​de​set.
Kada je Salman sve te poslastice hvalio Sari, ona je razmišljala kako da i
ona dođe do tog eg​zo​tič​nog hle​ba.
„Možda, da pokucam na njena vrata”, rekla je Sara, „i ispričam joj, da
sam veoma siromašna i da sam sanjala, da ona ima veliko srce i mnogo
marmelade i da ću ja uskoro umreti i da mi je želja da jednom pojedem
de​set kri​ški hle​ba, sa ra​zli​či​tim vr​sta​ma mar​me​la​de.”
Salman se smejao. Faiza, Sarina majka, čula je razgovor kroz otvoren
prozor. Dirnuta, izašla je napolje i zagrlila Saru: „Ne moraš to da radiš.
Su​tra ću ti sku​va​ti žele od la​ti​ca ruže.”
Sara se zadovoljno nasmejala. „A prekosutra, žele od dunja”, rekla je u
trenutku, kada je u dvorište milosti ušao policajac na biciklu. Pogledao je
Saru i Salmana, kratko se osmehnuo i pitao gde se nalazi stan izvesnog
Adnana, koga treba da uhapsi, zato što je obio nekoliko automobila, iz njih
izvadio sedišta i radio, a iz jednog čak i volan i zatim ih prodao. „Aha”,
odgovorila je Sara i pokazala Samirin stan, Adnanove majke, na drugom
kra​ju dvo​ri​šta mi​lo​sti.
„Sa svojim divnim darom, taj Adnan bi mogao da bude odličan
au​to​me​ha​ni​čar ili vo​zač for​mu​le”, re​kla je Sara.
„Ti nisi normalna, on je samo jedan pokvareni dečak”, protestovao je
Sal​man.
Adnan je imao samo loše ideje u glavi. Hvatao je mačke, male kučiće,
pacove i miševe za rep, brzo ih okretao kao na ringišpilu i onda ih spuštao
na zemlju. Sirote životinje su odlazile teturajući se kao da su pijane, gegale
se tamo amo, a ponekad bi povratile. Stanari u dvorištu milosti su se valjali
od smeha i ohrabrivali ga, da nastavi sa svojim brutalnostima. Salmanu je
na​pro​sto bio od​vra​tan.

A na kraju krajeva, Adnan je bio taj, zbog koga je Salman bio prinuđen
da trenira mišiće. Bilo je to jedne nedelje i Sara je nameravala da mu
dozvoli da opet liže njen sladoled. Polako su išli kod sladoledžije na
raskrsnici Kišle. Sara se odlučila za sladoled od limuna na štapić. Okrenuli
su se u nameri da se vrate kući. Nedaleko od njihove ulice, stajao je taj
odvratni tip sa još tri dečaka i široko se cerio. „Ako se bojiš, ti beži. Snaći ću
se ja”, prošaputala je Sara. Salman je primetio kako ona drhti. „Ma, šta,
srediću ja te piliće. Ne dozvoli im, da te ometaju dok jedeš sladoled”, rekao
je i ose​tio, kako mu se gru​di šire od po​no​sa.
„Klempavi, magareće uho”, počeo je Adnan, a ostala trojica su
po​dr​ža​la Ad​na​na sme​hom. Ad​nan je dr​žao Saru za rame.
Ona je ludačkom brzinom lizala sladoled i čujno disala, kao da je
ast​ma​ti​čar.
„Skini svoje prljave ruke sa moje drugarice”, usplahireno je povikao
Salman i pre nego što se Adnan okrenuo, Salman ga je nogom udario u
mošnice. On se savio, Sara je pobegla, a druga tri dečaka su sprečila
Salmana da pobegne. Sladoledžija je video tuču i glasno povikao da
prestanu, a pošto dečaci nisu reagovali, nego su i dalje tukli Salmana, čovek
je krenuo prema njima sa metlom u ruci i svom snagom počeo da ih udara
po le​đi​ma i zad​nji​ca​ma. Pu​sti​li su Sal​ma​na i vi​ču​ći po​če​li da beže.
Tog dana je Salman odlučio da bilduje svoje mišiće. Tokom noći je
sanjao kako je jednom rukom udario Adnana, koji je Sari opet preprečio put
i iz​ba​cio ga kroz pro​zor pi​ljar​ni​ce na pr​vom spra​tu.
 I kao da je nebo uslišilo njegovu želju, on je ubrzo posle toga, pored
ivičnjaka, našao gvozdenu šipku dugu preko jedan metar. Poneo ju je kući.
Znao je kako od šipke može da se napravi teg. Trebalo je sipati beton u
jednu kofu, staviti šipku u nju i čekati da se stvrdne. Zatim bi drugi kraj
šipke stavio u istu količinu mešavine od cementa, peska i vode. Beton mu je
poklonio zidar Mišel. Da bi napravio prvi teg, Salman je koristio zarđalu
kofu, koju je našao iza kokošinjca. Nažalost, nigde nije mogao da nađe
sličnu kofu, kako bi napravio i drugi teg. Posle duge potrage, odlučio se za
sta​ru, ulu​blje​nu, ci​lin​drič​nu ple​ha​nu ku​ti​ju.
Kada je sve bilo gotovo, teg je izgledao prilično smešno. Na jednoj
strani je visila cilindrična betonska kocka, a na drugoj neki čudni oblik, koji
je ličio na zgaženu kobasicu. Salmanu je to bilo svejedno. Imponovala mu je
ideja da podigne teg, koji je bio težak skoro deset kilograma. Međutim, to je
bilo te​ško, jer je ci​lin​drič​na stra​na bila lak​ša za je​dan ki​lo​gram od stra​ne koja
je ličila na kobasicu. Tako je Salman mogao da podigne teg samo na
nekoliko sekundi, a onda bi pao u stranu, a sprava bi bučno pala na pod.
Sara je sve to ve​se​lo po​sma​tra​la.
Salman je nastavio da trenira, ali uvek sa istim ishodom. Jednom ga je
Sara zatekla kako leži na podu i gleda u tavanicu. Sprava se nalazila koso
iz​nad nje​go​ve gla​ve.
„Tako nećeš nabaciti mišiće”, rekla je, jedino ćeš naučiti da hodaš u
stra​nu kao rak i da pa​daš kao moj otac, kada se na​pi​je pa vidi kre​vet.
Salman je čekićem razbio tegove i odneo šipku kod trgovca starim
gvo​ždem. On ju je iz​me​rio i dao mu čak tri​de​set pi​ja​ste​ra.
„Šest sladoleda”, šaputao je Salman i radosno zviždao zbog stečenog
bogatstva. Sari je poklonio tri kesice sladoleda. Od njenog zaljubljenog
po​gle​da gru​di su mu se ši​ri​le. Mo​gao je to do​bro da ose​ti.
 5.

Gradska četvrt Midan se nalazi jugozapadno od Damaska. Odavde su

polazili svi karavani na hodočašće u Meku, a tu su ih i dočekivali u
povratku. Zato ima dosta džamija, prodavnica za potrebe hodočasnika,
hamama i trgovaca na veliko pšenicom i drugim žitaricama u glavnoj ulici,
koja nosi ime četvrti: Midan ulica. Oko ove ulice račvaju se mnoge male
ulice. Aijubi ulica je skretala sa glavne ulice, imala je samo četiri kuće i
ve​li​ko skla​di​šte za seme ani​sa. Ali, ulaz u skla​di​šte je bio u pa​ra​lel​noj uli​ci.
Nura je vo​le​la ovaj slat​ka​sti mi​ris, koji ju je pod​se​ćao na bom​bo​ne.
Ulica Aijubi je dobila ime po velikom klanu, koji je nekada živeo u ove
četiri kuće, a čijeg je starešinu, Samiha Aijubija, tražila policija nakon
pobune protiv francuskih okupatora 1925. godine. Prebegao je sa celom
porodicom u Jordan, gde je uživao zaštitu Engleza. Kasnije, pri osnivanju
kraljevstva Jordan, postao je privatni sekretar kralja i špijun britanske krune
u vla​da​re​voj pa​la​ti. Po​stao je Jor​da​nac i više se ni​ka​da nije vra​tio u Da​mask.
Nedugo, nakon što je Aijubi prebegao, jedan bogati trgovac po imenu
Abdulah Mahaini jeftino je kupio ove kuće. Mahaini, bogati čovek, čiji su
preci u 17. veku došli iz srednje Sirije i nastanili se ovde, u četvrti Midan,
trgovao je tekstilom, plemenitim drvetom, kožom, oružjem i građevinskim
materijalom preko svojih filijala, koje su bile raspoređene širom zemlje.
Posedovao je zastupništva jedne holandske firme za električne uređaje,
nemačkog proizvođača mašina za šivenje i francuskog proizvođača
au​to​mo​bi​la.
Mala kuća na kraju slepe ulice je bila biser arhitekture i umeća življenja
u starom Damasku. Mahaini ju je poklonio svojoj ćerki Sahar, Nurinoj
majci, kao svadbeni dar. Preostale tri kuće je prodao uz veliku dobit. Za
ra​zli​ku od Ma​ha​i​no​ve prve su​pru​ge, koja mu je ro​di​la če​ti​ri sina. či​ni​lo se da
njegova druga supruga, Saharina majka, rađa samo žensku decu. Rodila je
osam zdravih devojčica i trgovac nije želeo nijednu od njih da hrani duže,
nego što je morao. Čim bi jedna od kćeri napunila petnaest godina, našao bi
joj muža, koji bi preuzeo brigu o njoj. Komšije su ga ogovarale, da mu je bila
neprijatna jedino razlika u godinama između njegovih kćeri i sedam
supruga, koje je tokom godina oženio i koje su bivale sve mlađe, kako je
Mahaini stario. Sve do svoje smrti, stanovao je u jednoj palati blizu džamije
Omajada. Prosci njegovih kćeri su odlazili i dolazili jedan za drugim, jer
ože​ni​ti jed​nu Ma​ha​i​ni, bilo je kao i do​bi​tak na lu​tri​ji.
Tako je bilo i sa Sahar, koja, kao i većina njegovih kćeri, nije umela ni da
piše, ni da čita, ali je bila veoma lepa. Njenu ruku su tražili mnogi
muškarci, ali Mahaini je odbio sve trgovce, apotekare i učitelje. Samo bi se
sažaljivo nasmešio Saharinoj majci, kada bi ova žalila zbog njegovog
od​bi​ja​nja.
„Za Sahar sam”, tiho je rekao, kao što kaže neko, ko je siguran u nešto,
„već na​šao iz​van​red​nog muža. Nji​me ćeš kao ta​šta moći da se di​čiš.”
Abdulah Mahaini je bio načitan i duhovit čovek: „Po ceo dan sam
zauzet oko toga, da stvorim mir između mojih devet ratobornih žena,
četrdeset i osmoro dece, deset slugu i dve stotine i pedest zaposlenih.
Na​po​le​o​nu je bilo znat​no lak​še.”
Poštovao je tradiciju, ali je bio otvoren i za novine, ženio se devet puta,
ali nije dozvolio nijednoj supruzi ili ćerki da nosi veo. Ako bi ga neko pitao
za razlog, ponovio bi reči jednog mladog sufije, koga je poštovao: „Bog je
stvorio lica, kako bismo mogli da ih vidimo i prepoznamo. Srce nas čini
po​bo​žnim - a ne veo.”
Objasnio je svojim suprugama i ćerkama, da veo nije izum islama,
pojavio se pre više od hiljadu godina u staroj Siriji. Tada su samo žene
plemenitog porekla smele da nose veo na javnom mestu. On je bio znak
luk​su​za. Ako bi neka ro​bi​nja ili slu​žav​ka sta​vi​la veo, bila bi ka​žnje​na.

Mahaini je voleo društveni život i rado je okupljao umne muškarce,

koje je pozivao kod sebe, odlazio sa njima u javna kupatila i sklapao
poslove. Među njegovim najboljim prijateljima su bila dva jevrejina i tri
hri​šća​ni​na.
Bio je oduševljen uglednim, ali siromašnim sufijom, šeikom Rami
Arabijem, čije je propovedi zainteresovano slušao svakog petka u maloj
džamiji Salah u gradskoj četvrti Midan. Zato je propuštao pompezne
molitve, koje je u obližnjoj džamiji Omajada držao veliki muftija u
Da​ma​sku.
Tako je mršavi, oniži šeik postao zet velikog Mahainija, a kasnije Nurin
otac.

***
 Kod babe i dede po ocu, baba se nije sla​ga​la sa Nu​ri​nom maj​kom, dok je
deda naprosto obožavao svoju snajku. On se plašio ljudi i ostao je u pravom
smislu reči sakriven i ako nije bilo zaista neophodno, on nije odlazio u
posete. A tada bi mu Nurina majka ugađala dobrim jelima. Međutim,
njegova supruga, Nurina baba je bila energična starica, koja je često dolazila
kod njih. „Došla sam samo da vidim pametnu i blagoslovenu Nuru”,
izjavila bi bez imalo stida, „baš me briga za poslugu. A, što pre dobijem
pri​stoj​nu kafu, to ću pre i da odem.”
Ni​ko​me Nu​ri​na maj​ka nije tako brzo ku​va​la kafu, kao njoj.
Deda Mahaini je dolazio svakog petka na ručak, posle svečane molitve.
Samo je petkom mogao mirno da spava, tvrdio je, jer tada nije imao
ni​ka​kvih pi​ta​nja.
Kao da je neka vila mladom učenjaku odavala, koja su se pitanja tokom
nedelje motala po glavi starog trgovca, jer je on sa propovedaonice davao
odgovore baš na ta pitanja. Navodno je Sahar, Nurina majka, kasnije pričala
jednoj komšinici: „Bilo bi bolje, da je moj muž umesto mene, oženio mog
oca. Od​lič​no bi se sla​ga​li.”
To nije bilo sasvim tačno, jer su se dva prijatelja često raspravljala.
Mahaini je opominjao mladog šeika, da ne ide ispred svojih slušalaca
godinama, već mesecima. Tom brzinom, niko ne može da ga prati. Tako će
sebi lako stvoriti neprijatelje i, umesto da postane sirijski muftija, moraće u
toj ma​loj, do​tra​ja​loj dža​mi​ji da drži go​vo​re glu​vi​ma i ne​pi​sme​ni​ma.
„Ah, šta mi to reče. Da li si ti ne​pi​smen?”
„Kako, mo​lim?”, gla​sno je po​vi​kao sta​ri tr​go​vac.
„Damašćani”, rekao je Nurin otac, „glasno hrču, dok voz civilizacije
prolazi pored njih. Možeš da radiš šta hoćeš, onaj koji hrče, uvek se uplaši,
kada ga pro​bu​diš”, do​dao je i sav oča​jan od​mah​nuo ru​kom.
I posle svakog susreta, veliki Mahaini je samom sebi prebacivao, što je
iskrenog, učenog zeta tako nemilosrdno kritikovao. Za razliku od njega, šeik
Rami Arabi je često odlazio na spavanje sa čvrstom namerom, da će
poslušati savet mudrog Mahainija i da gorke pilule neće davati ljudima u
ko​fa​ma, već na ka​ši​či​cu.

I godinama kasnije, Nura se sećala jednog događaja, koji je u svojoj

jednostavnosti bio simbol dubokog prijateljstva između njenog oca i dede
Mahainija. Jednoga dana, Nurin otac je popravljao jedan mali sanduk za
Nurine igračke. I tada je deda Mahaini došao u posetu i, kao i uvek, činilo
se, da mu na srcu leže goruća pitanja. Međutim, Nurin otac je bušio i
udarao čekićem, ne obraćajući pažnju na gosta, koji je nemirno sedeo na
sto​li​ci i po​me​rao se tamo-amo.
Kada je počeo da mu upućuje otrovne primedbe o gubljenju vremena
na dečije gluposti, otac je ustao, otišao u svoju radnu sobu i vratio se sa
makazama i dva lista hartije. „Da li znaš da napraviš avion, koji može da
leti?“, lju​ba​zno je upi​tao svo​ga ta​sta.
„Zar sam ja dete?“, pro​gun​đao je ovaj.
„Ja bih to poželeo i meni i tebi”, rekao je Nurin otac i ponovo se
posvetio postavljanu šarki na sanduku. Nurina majka je upravo donela kafu,
koju je skuvala za svog oca i kao ukopana zastala na vratima. Nije se malo
iznenadila, kada se starac osmehnuo, kleknuo na pod i počeo da savija
pa​pir.
Bio je to Nurin prvi avion, koji je polako kružio u vazduhu, a ponekad
bi se zakačio za granu na drvetu ili se strmoglavio na zemlju, kada bi ga
Nura pu​sti​la da po​le​ti sa pr​vog spra​ta.

U kući Nurinih roditelja je bilo veoma tiho, i pored toga, što se u

blizini nalazila glavna ulica. Svaki zvuk je zamirao u dugom, tamnom
hodniku, kroz koji se sa ulice prolazilo do unutrašnjeg dvorišta i ponovo
sti​za​lo pod otvo​re​no nebo.
Tamo se nalazilo malo, unutrašnje dvorište u hladovini, čiji je pod bio
ukrašen ornamentima od šarenog mermera, koji su se nastavljali i na
podovima u susednim prostorijama. U sredini dvorišta nalazila se mala
fontana, čiji je žubor vode stvarao melodične arabeske za uši Damašćana. U
tim vre​lim, let​njim me​se​ci​ma nije bilo lep​še mu​zi​ke za nji​ho​ve uši.
Njen otac je ponekad dugo sedeo zatvorenih očiju kraj fontane. U
početku je Nura mislila da on spava, ali tu se prevarila. „Voda je deo raja,
zato svaka džamija mora da je ima. Dok sedim ovde i slušam žubor vode,
vraćam se svom izvoru, u stomak svoje majke. Ili još dalje, do mora i čujem,
kako se talasi, koji zvuče kao otkucaji srca moje majke, odbijaju o stene”,
re​kao je jed​nom dok je se​de​la po​red nje​ga i dugo ga po​sma​tra​la.
Stepenice su vodile na prvi sprat. Na ravnom krovu iznad sprata, bila je
postavljena lepa ograda od kovanog gvožđa. Veći deo krova koristili su za
sušenje veša. Ovde, na vrelom suncu, sušilo se i voće i povrće i pre svega
raznorazne marmelade. Na površini, koja je zauzimala skoro jednu
četvrtinu, sagrađena je mansarda, koja je Nurinom ocu služila kao radna
soba.
Toalet je bio jedna mala prostorija ispod stepeništa. Kao i mnoge
arapske kuće, ni ova nije imala kupatilo. Umivali su se na česmi ili u kuhinji
i ku​pa​li se je​dan​put ne​delj​no u obli​žnjem ha​ma​mu.

Leti se Nuri roditeljska kuća činila najlepšom jer, čim bi se popodne

pojavila hladovina u unutrašnjem dvorištu i majka se nakon popodnevnog
odmora vratila sa kafe od komšinice Badije, ona bi poprskala pločice, zalila
biljke i tako oribala mermerni pod da se on sijao, a njegove šarene boje su se
pre​si​ja​va​le.
„Sada je prostrt ćilim osveženja, sada može da počne veče“, govorila je
njena majka svakog dana, dobro raspoložena. Bio je to ritual. Obukla bi
čistu, jednostavnu kućnu haljinu i otvorila česmu. Voda bi prskala u vis kroz
male rupice i nečujno padala u bazen, u koji je majka leti stavljala veliku
lubenicu. Donela bi tanjir sa slanim grickalicama i sela kraj fontane. Dok bi
se otac vratio iz džamije, lubenica bi se rashladila i bila veoma ukusna i
osvežavajuća. I sve do tada bi potrajalo majčino dobro raspoloženje.
Međutim, čim bi njen muž došao kući, ona bi postala kruta i hladna. I
uopšte, neka ledena hladnoća je vladala među njenim roditeljima. Nura je
često viđala, kako se drugi parovi grle, šale ili se čak, što je bio slučaj kod
komšinice Badije, poljube. Čudila se i tome, što su žene uz kafu tako
otvoreno pričale o svojim najintimnijim događajima iz spavaće sobe.
Davale su jedna drugoj savete, kako da zavedu svoje muževe, a da pri tome i
sebi stvore malo uživanja. Davale su jedna drugoj savete o vešu, napicima i
parfemima i uživale pričajući o svim načinima ljubljenja. Bile su to one iste
žene, koje su ponekad sa maramom na glavi i oborenog pogleda, žurile ili
vukle noge pri hodu dok su prolazile ulicom, kao da nikada nisu osetile
po​žu​du.
Samo se Nurini roditelji nikada nisu ljubili. Razdvajao ih je nekakv
nevidljivi zid. Jednom, vrata su bila odškrinuta, Nura je sa sofe mogla da
vidi roditelje u dvorištu. Sedeli su kraj česme i pili kafu. Oni nisu mogli da
vide Nuru, jer je njena soba bila u mraku. Oboje su bili odlično raspoloženi i
smejali se nekom rođaku, koji se na jednoj svadbi glupo poneo. Odjednom je
Nurin otac ispružio ruku u nameri da pomiluje gola ramena njene majke.
Bio je veoma vruć dan i Nurina majka je na sebi imala samo tanku
spavaćicu. Kada ju je dotakao, majka je odmah ustala. „Nemoj, treba da
po​đeš u dža​mi​ju”, re​kla je i sela na dru​gu sto​li​cu.
 Jedina stvar, koja se u Nurinom detinjstvu, osim hladnoće, provlačila
kao nit među nje​nim ro​di​te​lji​ma, bile su knji​ge.
„Knjige, svuda smrdljive knjige”, često se žalila njena majka. Knjiga
nisu smr​de​le, ali su za​i​sta bile svu​da. One su is​pu​ni​le sve po​li​ce u obe sobe u
prizemlju i u mansardi, a tamo gore su bile poredane jedna na drugu ili su
ležale otvorene na podu. Jedna stolica i jedna sofa su bile jedine slobodne
po​vr​ši​ne. Ka​sni​je je Nura tamo sa​ti​ma se​de​la i či​ta​la.
U spavaćoj sobi i kuhinji nisu smele da stoje knjige. Bila je to želja
njene majke, kojoj se njen otac preko volje povinovao, jer na kraju krajeva,
kuća je bila - i nakon venčanja - njena. „Ma, tvoj otac, osim svojih trideset
vaški i tri hiljade knjiga, koje su se osećale na buđ, nije posedovao ništa”,
rekla je Nurina majka smejući se. Nije preterala, Rami Arabi je bio učeni
sufija, kome nije bilo mnogo stalo do dobara ovoga sveta i više je voleo da
uži​va u knji​ga​ma, nego u bilo čemu dru​gom.
Za razliku od njegove prve žene, Sahar, Nurina majka, nije znala da
čita. Bila je sedamnaest godina mlađa od svog muža i tek je napunila
sedamnaest godina, kada se udala za njega. Iz prvog braka, Rami Arabi je
imao tri sina. Svi su bili približnih godina kao i njegova druga žena i već su
imali svoje porodice. Retko kad su dolazili u kuću svog oca, jer ih Nurina
majka nije volela i nerado je pričala o njima i o pokojnoj ženi svoga muža.
Prezirala je njegove sinove jer, nije da su samo ostali siromašni kao i njihov
otac, već su pored toga bili još i priglupi. Znao je to i Nurin otac i bolelo ga
je, što nema pametne sinove. Voleo je Nuru i rekao joj, da ona ima pamet,
ka​kvu bi po​že​leo ne​kom od nje​go​vih si​no​va.”
„Da si mu​ška​rac, ti bi odu​še​vi​la lju​de u dža​mi​ji.”
Njemu samom, nedostajali su glas i izgled, koji kod Arapa igraju veliku
ulo​gu. Iako su ga si​no​vi ra​zo​ča​ra​li, uvek je lepo go​vo​rio o svo​joj pr​voj ženi, a
to je Nurinu majku posebno nerviralo. Ponekad bi prosiktala: „Groblja
mi​ri​šu na ta​mjan, a ovde za​u​da​ra na ras​pa​da​nje.”
S druge strane, Nurina majka je verno i sa strahopoštovanjem služila
svog muža. Kuvala mu je, prala i peglala odeću i tešila ga u trenucima
mno​go​broj​nih po​ra​za. Vo​le​la ga nije ni​jed​nog časa.
Kuća je pripadala majci, ali je on imao poslednju reč. Ona je želela da
nosi veo, kako bi stvorila jasne odnose između tuđeg i svog, ali on je
prezirao veo isto kao i njen otac. „Bog ti je podario lepo lice, zato što je
želeo da njime obraduje ljude”, rekao je jedan pre, a drugi posle njene
uda​je.
 Kada je jedna dalja rođaka, fascinirana Nurinim lepim licem,
nagovestila, da bi Nura trebalo da nosi veo, kako ne bi zavodila muškarce,
Nurin otac ju je ismejao: „Ako treba da bude po pravdi, kako Bog i Prorok
kažu, onda bi trebali i muškarci da nose veo, jer mnogi muškarci svojom
le​po​tom za​vo​de žene, ili se ja va​ram?”
Tetka je skočila kao oparena i izašla iz njihove kuće, jer je razumela
po​ru​ku. Ona je bila u in​tim​noj vezi sa jed​nim le​po​ta​nom iz kom​ši​lu​ka. To su
svi znali, samo muž nije. Nakon tog događaja, Nurina majka je dva dana
bila neraspoložena, jer je smatrala, da aluzija njenog muža nije gostoljubiva.
I inače je bila nekako čudno usiljena. Kada bi širila veš, uvek je vodila
računa o tome, da njen donji veš bude okačen na sredini štrika. Samo tako je
mogla da se zaštiti od radoznalih pogleda sa obe strane terase. Osećala je
neku neobičnu sramotu, kao da donji veš nije bio od pamuka, već od njene
kože.
Ni komšinica Badija nije smela da nosi veo. Njen muž je zahtevao od
nje čak i da prima goste. On je bio bogati trgovac tekstilom u Suk el
Hamidije i često je primao goste - čak i Evropljane i Kineze. Badija bi ih
uz​dr​ža​no po​slu​ži​la, jer je bila ube​đe​na, da su ne​ver​ni​ci ne​či​sti.
Ali, za razliku od Badije, koja svog muža nije naročito poštovala, Sahar
se bojala svog muža Ramija, kao što se bojala svih muškaraca, otkako ju je
otac istukao, zato što ga je kao mala devojčica, pred gostima, prostodušno
nazvala „petlom, sa mnogo koka” i osramotila ga. On je tada strpljivo
sačekao, da se gosti raziđu, a onda je naredio slugama, da mu donesu prut i
drže Sahar za obe ruke. A onda je počeo tako jako da je tuče, da ni majčine
suze, ni molbe slugu nisu pomogle. „Muškarac je kruna na mojoj glavi”,
morala je razgovetno da ponovi. Glas joj se usled suza nekoliko puta
pre​ki​dao, ali njen otac kao da je tog dana bio gluv.
I njen muž je umeo da plane u momentu. Nikada je nije tukao, ali ju je
šibao rečima, koje bi se žarile u njeno srce, oštrije od svakog noža od
damaskog čelika. I svaki put, kada bi mu usne podrhtavale, a boja lica se
me​nja​la, ona se pla​ši​la.
Htela je obavezno da ima sina. Međutim, posle Nure, sva deca su
umi​ra​la, pre ili po​sle ro​đe​nja.
I godinama kasnije, Nura se sećala, kako ju je majka vodila na groblje
blizu Bab el Saghira. Ovde, na ovom starom groblju, stajale su, pored
običnih grobova, i građevine sa kupolom, u kojima su bili grobovi uglednih
muškaraca i žena iz vremena, kada je nastajao islam. Bili su to Prorokovi
srodnici i sledbenici. Majka bi uvek potražila grob Um Habibe, jedne
Prorokove žene i Sakine, jedne njegove praunuke. Tamo je uvek stajalo
nekoliko šiitskih žena, obučenih u crno, bile su to uglavnom hodočasnice iz
Irana, one su trakama i tkaninama dodirivale svetinju, kao da su samim
dodirom mogle da ponesu relikviju kući. I, iako je majka bila pripadnica
većinskih sunita i mrzela šiite više nego Jevreje i hrišćane, ona bi se tamo
molila i poželela da rodi sina. Rukom je dodirivala svetinju, a zatim
masirala stomak. Nije se usuđivala da ponese tkaninu kući, jer je njen muž
ismevao svo to sujeverje, a ona se bojala, da će je uvređeni pokojnici kazniti
po​ba​ča​jem.
Uopšte je majka, koliko se Nura sećala, više vremena provodila na
grobljima, nego sa živim ljudima. Marširala je sa stotinama vernika do
grobova poznatih islamskih učenjaka i Prorokovih sledbenika, penjala se sa
njima na brdo Kasijun iznad Damaska i polagala šareno cveće i zelene
grančice mirte na grobove. Nura nimalo nije volela ovu napornu procesiju,
koja je počinjala rano ujutro i trajala sve do poziva mujezina na molitvu u
podne. Održavala se određenim danima u svetim mesecima ragab, šaban i
ramazan. Svejedno, da li je napolju bila ciča zima ili paklena vrućina, Nura
je uvek morala da ide sa majkom, otac bi se izvukao. Otac je sve ove rituale
sma​trao su​je​ver​jem i pre​zi​rao ih.
A procesija bi se svaki put završila pred kapijom jedne džamije u
podnožju brda Kasijun. Tamo su stajale stotine, ako ne i hiljade ljudi i
izvikivali svoje želje i molbe ka nebu. Sve se odvijalo munjevitom brzinom,
poseta, polaganje cveća i zelenih grančica mirte i molitve. Jer, proroci kao i
anđeli su slušali samo do podne, rekla je majka. I zaista, kada bi mujezin
pozvao na molitvu u podne, odjednom bi svi zaćutali. Takođe je godinama
bio običaj, da vernici, mnogobrojnim, bronzanim zvekirima i metalnim
alkama, koji su krasili kapiju pomenute džamije, lupaju i tako stvore
neizrecivu buku, sve dok jednom iznervirani šeik nije naredio da se skinu
zvekiri i povikao u gomilu: „Ako Bog i njegovi proroci ne čuju Vaše
do​zi​va​nje i mo​li​tve, onda neće čuti ni vaše buč​no lu​pa​nje.”
Majka je volela ovu procesiju i bila je kao hipnotisana, dok je u njoj
učestvovala. I zato je znala bolje od oca, kada su posećeni koji grobovi i u
koje doba dana.
Oča​jan, on bi po​ne​kad uz​dah​nuo: „Da li sam ja šeik ili ti?”

Nurin otac je zabranio svojoj ženi da odlazi kod šarlatana. Rekao joj je,
da je bolje, da potraži pravog lekara. Takođe nije želeo da zna za odlaske
svoje žene kod živih i mrtvih svetaca. Zato mu Nura nikada nije odala, da je
sa majkom posetila svete grobove ili svete ljude. Bilo joj je žao majke. To je
išlo tako da​le​ko, da je i Nura po​če​la da moli Boga, da nje​na maj​ka rodi sina.
Osam puta je rastao stomak njene majke, jako bi se zaoblio, a onda,
kada bi joj stomak ponovo bio ravan, deteta nije bilo. Uskoro je Nura
naučila reč pobačaj. Ipak, nikakve patnje nisu mogle da umanje želju njene
majke. Osmi pobačaj je bio posebno težak i, samo zahvaljujući sreći, lekari
su uspeli da spasu život njene majke, ali po cenu, da više nikada ne sme da
ostane u drugom stanju. Otac ju je prekorio, da je zbog tih đavoljih stvari,
koje su joj pre​pi​si​va​li šar​la​ta​ni, osta​la ne​plod​na.
Tog osmog i poslednjeg pobačaja, Nura se posebno dobro sećala. Kada
se majka vratila iz bolnice, bila je ostarila za nekoliko godina. A onda je
Nurina majka, na kupanju u hamamu, otkrila prve znake razvoja grudi
njene dvanaestogodišnje ćerke. „Pa, ti si postala žena”, začuđeno je
po​vi​ka​la. U gla​su joj se ose​tio pri​zvuk pre​ko​ra.
Od tog momenta, majka se više nije ophodila prema njoj kao prema
devojčici, što je Nura svakako bila, već kao prema odrasloj ženi, okruženoj
mu​škar​ci​ma, koji ba​la​ve i žude za njom.
Kada bi Nura ispričala ocu o preteranim strahovima svoje majke, on bi
se samo nasmejao, ali je kasno spoznao, da je trebao da posveti više pažnje
slutnjama svoje ćerke. Majka je iskazivala veliko nepoverenje prema
sva​kom mla​dom mu​škar​cu, kao da se bo​ja​la da će od​mah na​pa​sti Nuru.
„Dole, u podrumu, pripremila sam konopac. Ako ti se nešto dogodi,
odmah ću se obesiti”, izjavila je jednog jutra. Nura je pretražila podrum, ali
je u njemu našla samo tanak štrik za veš, a ipak je i dalje strepela za majku i
po​če​la je sve što bi do​ži​ve​la, da kri​je od nje.
Njen otac je uvek bio spreman da sasluša sva pitanja ovoga sveta i ljudi
nisu dolazili samo u džamiju, već i kod njega kući, kako bi zatražili savet.
Bio je poznat po strpljenju i otvorenosti i retko kad bi se uzrujao, čak ni
onda, kada bi ga pitali zašto je Bog stvorio komarce i zašto čovek mora da
spava. Odgovarao je strpljivo i ljubazno. Ali, nije hteo da odgovori ni na
jedno, ali zaista ni na jedno, koje se ticalo žena. Nije se retko dešavalo da
čoveka, koji mu postavlja pitanje, odsečno prekine: „To su ženske stvari,
bo​lje pi​taj ba​bi​cu ili maj​ku.” Jako se bo​jao žena.
Često je ponavljao, da je i Prorok upozoravao na lukavstvo žene. Još
češće je pričao priču o čoveku, kome je vila htela da ispuni želju. Čovek je
poželeo most od Damaska do Honolulua. Vila je prevrnula očima i požalila
se, da je to i suviše težak zadatak za nju i pitala čoveka, da li ima želju, koja
se može lakše ispuniti. Da, rekao je, on bi želeo da razume svoju ženu. Tada
je vila pi​ta​la, da li želi most do Ho​no​lu​lua sa jed​nom ili dve tra​ke.
Kako je onda Nura mogla njemu ili majci da ispriča za mladog kovača,
koji ju je uvek vrebao u glavnoj ulici i tiho pitao da li želi da joj on zašije
rupicu između nogu. On ima odgovarajuću iglicu. Nura je to kod kuće
posmatrala u ogledalu. Da, pomenuto mesto je ličilo na rupicu. Ali da je
za​ši​je?
Naravno da je viđala nage muškarce u hamamu. Jer kada je bio dan za
žene, one su mogle da dovedu svoje male sinove, sve dok se kod njih ne bi
pojavila prva reakcija, posle toga su morali da idu u kupatilo sa očevima.
Ali, sve ove godine, Nura je verovala u ono, što je jedna komšinica u
hamamu ispričala, naime, da su muškarci od rođenja ograničeni i da ne
mogu da mokre, te im je Bog zbog toga podario taj mali dodatak, kako se ne
bi re​dov​no upi​ški​li.
I uopšte, mnogo toga je naučila u hamamu. Hamam nije bio mesto
samo za negu tela i higijenu, već i mesto mira i smeha. Tamo bi od starijih
žena uvek čula priče, koje se nisu mogle pročitati ni u jednoj knjizi. Činilo se
kao da su žene sa odećom odbacile i svaki stid i sramotu te su o svemu
pričale veoma otvoreno. Topla i vlažna prostorija je mirisala na lavandu,
am​bru i mo​šus.
Ovde je Nura uživala u egzotičnim napicima i jelima, koje van
hamama nigde nije mogla da proba. Svaka žena se trudila da usavrši svoje
kuvarsko umeće i donese ukusne rezultate svoga truda. Tada bi sve žene
sele u krug i probale od svih jela, kojih je bilo preko dvadeset i pile sladak
čaj. Nura se sva​ki put vra​ća​la is​pu​nje​nog srca.

***

Kada je Nura svojoj školskoj drugarici ispričala za kovača, koji joj je

dosađivao, ona joj je rekla: „To je prevarant. Muškarci ne nose iglicu, već
dleto i proširuju rupicu.” I Šamija joj je savetovala da preporuči nametljivcu
da rupicu zašije svojim sestrama, a ako mu preostane konca da pokuša i kod
svo​je maj​ke.
Nura bi rado pitala oca ili majku zašto je pronalazila hiljadu razloga, da
vidi onog bledunjavog dečaka krupnih očiju, koji je u jesen 1947. godine
po​čeo da uči za​nat kod ta​pe​ta​ra, kada je ona po​šla u peti ra​zred.
Radnja tapetara se nalazila u neposrednoj blizini. Dečak ju je primetio
još prvoga dana, dok je polako prolazila pored radnje i stidljivo joj se
osmehnuo. Kada je i sledećeg dana prošla pored radnje, kako bi ponovo
videla dečaka, on je klečao u ćošku, na malom molitvenom ćilimu i molio se
Bogu. Molio se i narednog dana i dan posle toga. Nura se čudila, pitala je
oca i majku, ali ni oni nisu znali, šta je bio razlog tome. „Možda je
slu​čaj​nost”, re​kao je otac, „što se de​čak moli Bogu, uvek kada ti pro​la​ziš.”
„Ili je nešto zgrešio”, dodala je majka, pre nego što im je sipala supu u
ta​nji​re.
Kada je i sledeći put zatekla dečaka u molitvi, pitala je njegovog
majstora, jednog starca kratkih nogu i snežno bele brade, da li je dečak
ura​dio ne​što loše.
„Nije, bože sačuvaj. On je dobar dečak”, rekao je majstor i blago se
nasmešio, „ali pre nego što nauči kako se radi sa pamukom, vunom,
platnom i kožom, mora da nauči kako da se ophodi prema ljudima. Mi naš
posao obavljamo u unutrašnjim dvorištima. Često je samo domaćica kod
kuće ili stara baba. Ponekad se čak dogodi da nas ljudi ostave same u svojim
kućama, kako bismo popravili krevete, dušeke i sofe, dok oni odlaze u
kupovinu, na posao ili u posetu komšijama. Ako tapetar nije sto posto
pouzdan, to škodi esnafu. Zato je propisano, da ga naučimo, da bude
po​bo​žni kal​fa, pre nego što uđe u prvu kuću.”
Dečak je na ovaj govor, prevrnuo očima i Nura se nasmešila ovoj
krat​koj, ali ja​snoj po​ru​ci.
Nameravala je da ga sačeka kada oko podne bude išao na javnu česmu,
da donese vodu za radnju. Mnoge radnje nisu imale vodovodne priključke.
De​čak je mo​rao da ide ne​ko​li​ko puta i da nosi pune kofe vode.
Jednoga dana, Nura je čekala na česmi. Dečak joj se nasmešio. „Ako
hoćeš, mogu da ti pomognem”, rekla je Nura i pokazala mu svoju limenu
kofu. Dečak se smejao: „Što se mene tiče, možeš, ali ja to ne smem da
prihvatim, inače ću morati da se molim još dodatnih pola sata. Ali, mogu
malo da ostanem sa tobom ako hoćeš”, dodao je i stavio veliku kofu ispod
če​sme.
Malo je lju​di do​la​zi​lo na če​smu i nisu se dugo za​dr​ža​va​li.
Nura je često mislila na ovog dečaka, dok je slušala recitacije i pesme
koje govore o lepim anđelima. Nije znala zašto bi jedno takvo biće sa
ogromnim krilima trebalo da bude lepo, ali od Tamima nije bilo lepšeg
dečaka u njihovoj četvrti i dok je pričao, otkucaji njenog srcu pratili su
sva​ku nje​go​vu reč.

Tamim je kod svog šeika samo dve godine učio da čita i piše, a onda je
morao da počne da radi, jer su mu roditelji bili siromašni. U stvari, on je
želeo da postane kapetan broda, a ne da tapacira dušeke i fotelje, sofe i
kre​ve​te. „I još da se mo​lim sva​kog slo​bod​nog tre​nut​ka. Već me ko​le​na bole”,
pri​čao joj je on.
Kada joj je Tamim jednom rekao, da sledećeg dana mora da ide u Suk el
Hamidije da nabavi veće količine konca za šivenje i konac u boji od jednog
veletrgovca, ona je odlučila da se tamo nađe sa njim. Htela je da ga čeka u
po​sla​sti​čar​ni​ci Bag​daš.
Već ujutru je najavila da oseća mučninu. Majka joj je predložila, kao i
uvek, da ostane kod kuće, zato što je ona sama mrzela školu, ali se nije
usudila da to kaže naglas, jer je Nurin otac želeo da Nura završi srednju
ško​lu.
I otac je smatrao da je bleda. Ako joj bude lošije, neka se tramvajem
vrati kući. Dakle, Nura je otišla u školu. Sat vremena kasnije, svojim bledim
licem i drhtavim glasom, uverila je direktoricu škole, da joj je loše. Ali, kada
se udaljila desetak koraka od škole, lice joj je dobilo boju, a hod na snazi.
Škola je bila blizu Suk el Hamadije. Htela je da uštedi deset pijastera, pa je
oti​šla pe​ši​ce.
U deset je stigao Tamim. Nosio je veliku, praznu korpu za kupovinu.
Ovde, na ba​za​ru, iz​gle​dao je još lep​še, nego kod maj​sto​ra u rad​nji.
„Ako nas neko pita, nas dvoje smo brat i sestra, zato bi trebalo da se
dr​ži​mo za ruke”, dala mu je pre​dlog, koji je smi​šlja​la celu noć.
Dao joj je ruku, a ona je imala osećaj, da će se onesvestiti od sreće.
Ćut​ke su pro​la​zi​li pro​met​nim Su​kom.
„Pa, kaži ne​što”, za​mo​li​la ga je.
„Sviđa mi se tvoja ruka”, rekao je, „topla je i suva kao u moje majke,
samo mno​go ma​nja.”
„Imam deset pijastera”, rekla je, „a ne moram da ih potrošim za
tram​vaj. Ići ću pe​ši​ce kući. Koji sla​do​led vo​liš naj​vi​še?”
„Od li​mu​na”, re​kao je.
„A ja od damaške bobice”, uzvratila je i nasmejala se, „od njega mi
je​zik bude skroz plav.”
„A ja se na​je​žim od sla​do​le​da od li​mu​na.” Sa​nja​lač​ki je obli​zao usne.
 Kupili su sladoled na štapić i polako švrljali trgom. Proleće je ispunilo
ulice mirisom cveća. Nura je poželela da zviždi svoju omiljenu pesmu,
onako kao što su to činili dečaci, ali kao devojčica, ona to nije smela da
ura​di.
Sada su šetali odvojeno, jer je Tamim u jednoj ruci držao korpu, a u
drugoj sladoled. A Nura je morala da se smeje, zato što je Tamim veoma
čujno lizao svoj sladoled. Međutim, ubrzo je u Suku bilo tako puno ljudi, da
je Nura morala da ide ispred njega i da se probija kroz gužvu. Slepi pevač ju
je oduševio svojom pesmom. Ona se pitala, zašto slepi ljudi imaju tako
poseban glas. U tom trenutku je osetila Tamimovu ruku. Nije pojela ni pola
svoga sladoleda, a on je svoj već završio! Okrenula se ka njemu i on se
na​sme​šio. „Ne boj se, tvoj brat”, tiho je pro​go​vo​rio.

Kada su ispred ulaza u bazar morali da se oproste, Tamim ju je još dugo

držao za ruku. Pogledao ju je u oči i Nura je po prvi put u životu osetila, da
je od radosti ostala bez daha. Privukao ju je k sebi. „Braća i sestre se
opraštaju poljupcem”, rekao je i poljubio je u obraz. „I čim postanem
kapetan, doći ću svojim brodom po tebe”, rekao je i brzo nestao u gužvi, kao
da se sti​deo suza koje su mu te​kle niz ob​ra​ze.
Mesec dana kasnije, jedan drugi dečak je klečao na malom molitvenom
ći​li​mu i mo​lio se Bogu.
„ A gde je...”, upitala je majstora i ugrizla se za jezik, kako ne bi
iz​go​vo​ri​la ime, koje je sve ove noći ša​pu​ta​la u ja​stuk.
„Ah, taj!”, rekao je majstor s podsmehom. „On je pobegao, a pre
nekoliko dana je svojim roditeljima poručio, da se ukrcao na jedan grčki,
te​ret​ni brod. Lud mo​mak.”
Te noći, njen otac je morao da pozove lekara, jer je Nura nedelju dana
ima​la gro​zni​cu.

Dve godine nakon Nurinog bekstva, jedan snažni muškarac u uniformi

je pokucao na njena vrata. On je kapetan na brodu, rekao je Nurinom ocu.
Nje​na maj​ka je u to vre​me le​ža​la u bol​ni​ci zbog ope​ra​ci​je sle​pog cre​va.
Kada je čuo za Nurino bekstvo, navodno se nasmejao i Nurinom ocu
ljubazno stegnuo ruku. „Nura je oduvek tražila široko more”, navodno je
rekao. Ove reći su na Nurinog oca ostavile tako snažan utisak, da je - na
nezadovoljstvo svoje supruge - često pričao o tom susretu, čak i na
sa​mrt​nič​koj po​ste​lji.
Ali, to se do​go​di​lo tek ne​ko​li​ko de​ce​ni​ja ka​sni​je.
 6.

Niko nije pitao Salmana gde je bio ako nekoliko dana ne bi došao u
školu. A od sto učenika i pet učitelja, samo jedan bi mu se ljubazno
osmeh​nuo: Be​nja​min, nje​gov drug iz škol​ske klu​pe.
Kada je popodne došao kući, majka je još uvek bila zauzeta čišćenjem
njihovog skrovišta. Velikim naporom je sredila sobe. Ribala je i prala,
izbacila smeće najpre u unutrašnje dvorište, a zatim u prostorije nekadašnje
tkač​ni​ce.
Trudila se, da do ranog popodneva pripremi sve za muža, a zatim bi se
sa dečakom sklonila u njihovo skrovište. A Šimon joj je rekao, da ne mora da
brine, može da ostane u skloništu nekoliko godina, zato što su se naslednici
starog tkača sudili. Očekivali su da im ta mala kuća, zbog blizine istorijske
ka​pe​le Bu​los, do​ne​se puno nov​ca.
Već nakon kratkog vremena, majka je prestala da plače, a kuća više nije
imala miris budi, već je mirisala na luk i timijan. U kući nije bila uvedena
struja, ali sveće bi rasterale mrak i hladnoću. Mogli su da koriste toalet i
kupatilo, jer su naslednici, u svađi oko nasledstva, zaboravili da isključe
vodu.
Uskoro su majka i sin, poput dva zaverenika, počeli da se smeju
iznenađenom izrazu lica njegovog oca, koji, kada bi se uveče vratio kući, ne
bi za​te​kao ni​ko​ga koga bi mo​gao da tuče.
Ali, sre​ća ne​sreć​nih lju​di nije bila du​gog veka.
Iznenada, jedne noći, Salmanov otac se pojavio u sobi. Njegova senka je
divlje poigravala po zidovima. Činilo se, kao da one dve sveće drhte pred
njim. Njegov glas i zadah, neprijatna mešavina araka i raspadanja,
ispunjavali su svaku poru na njegovom telu. Salman od straha nije smeo ni
da diše.
Tek kasnije je saznao od Sare, da je komšinica Samira, žena radnika na
benzinskoj pumpi Jusufa, koja živi na drugom kraju dvorišta između
kokošinjca i stana pekarskog pomoćnika Barakata, za jednu liru odala
njihovo skrovište. Samiri ništa ne bi promaklo. Iz svoga stana je pratila sve,
što se kreće u osam stanova, dva toaleta, dve drvene šupe i dva kokošinjca u
dvorištu. Salman nikada nije mogao da oprosti komšinici ovu izdaju.
Iz​be​ga​vao je da iz​go​vo​ri nje​no ime i na​zi​vao ju je još samo „cin​ka​roš”.
Te noći, Salmanov otac je za kosu vukao majku niz stepenice na ulicu i
da mu Šimon i Kamil, koji su pritrčali, nisu preprečili put, on bi jadnu ženu
tako vukao do dvorišta. Oslobodili su Marijam iz njegovih ruku i, dok joj je
Šimon pomagao da ustane, Sarin otac, koji je bio policajac, gurao je
po​be​sne​log čo​ve​ka is​pred sebe, sve do dvo​ri​šta.
„Budi miran i ne teraj me da obučem uniformu, znaš kuda ću te onda
odve​sti”, za​gr​meo je, kako bi po​be​sne​log čo​ve​ka do​zvao pa​me​ti.
Salman je stajao na prozoru i posmatrao svoje uplakano lice. Plašio se,
da će se otac vratiti pa i njega uhvatiti za kosu i tako ga vući do kuće.
Međutim, pošto je i dalje bilo mirno, on je poželeo samo jedno: da ode kod
majke. U tom trenutku, začuo je glasno lajanje, koje je dopiralo iz prizemlja,
a onda pre​šlo u cvi​lje​nje, kao kada se pas boji ili je gla​dan.
Salman je podigao sveću iznad glave i pokušao da proviri u unutrašnje
dvorište, ali je mrak progutao svetlost sveće, još pre nego što je stigla da ga
osve​tli.
Radoznao i uplašen istovremeno, polako je sišao niz stepenice i još pre
nego što je stao na poslednju stepenicu, nekakvo crno klupko mu je palo
pred noge. Par sjaj​nih oči​ju je gle​da​lo u nje​ga.
Pas je bio veliki, ali njegova razigranost i nespretnost su odavali da je
bio mlad. Imao je lepu glavu i veliku njušku. Tek je zgrušana krv na krznu
na grudima privukla Salmanov pogled na ranu, koju je pas imao na vratu.
Iz​gle​da, da je neko te​ško po​vre​dio psa i osta​vio ga ovde u ovoj ru​še​vi​ni.
„Sačekaj”, rekao je Salman i ponovo se popeo uza stepenice. Među
krpama, koje je njegova majka držala u fioci, našao je jednu čistu krpu, koja
je nekada bila haljina. Njome je pažljivo previo vrat povređenom psu, koji
ga je pra​tio i bio za​di​vlju​ju​će mi​ran.
„Nećeš umreti”, rekao je Salman i pomilovao ga po glavi. „Isti si kao
moja majka”, dodao je i zagrlio psa. Pas je cvileo od gladi. Salman se setio
ovčijih kostiju, koje im je poklonio mesar Mahmud i od kojih je njegova
majka skuvala supu. Sačuvala je kost, kako bi Salman mogao da skine
ostatke mesa sa nje, kada ponovo ogladni. Salman je kost dao psu, koji ju je,
zadovoljno i neprestano mašući repom, progutao. Pas se umirio, tek nakon
što mu je Salman dugo mazio glavu. Gledali su jedan drugog, kao dvoje
od​ba​če​nih i Sal​man ni​ka​da nije za​bo​ra​vio po​gled ovog psa.
Polako je izašao, ali nije zaboravio da za sobom pažljivo zatvori ulaznu
ka​pi​ju, kao da se bo​jao da bi pas mo​gao da ne​sta​ne.
Već je svitalo, kada je tiho ušao u stan svojih roditelja. Majka je još uvek
bila šću​ću​re​na na du​še​ku, dok je otac gla​sno hr​kao u dru​goj sobi.
 „Uskoro te više neće plašiti”, šapnuo je svojoj majci na uho, „imam
velikog psa, a on će brzo da poraste i progutaće svakoga, ko se bude usudio
da te pipne, majko”, rekao je Salman, a majka se nasmešila, zagrlila ga i
odmah utonula u dubok san. A Salman je ostao budan i nije se ni pomerio,
sve dok njegov otac nije povikao „kafa” i probudio majku. Kada je ona
otišla u kuhinju, Salman je zaspao. Sanjao je psa, bio je veliki i silan kao
vranac i imao krila, bela kao sneg. On, majka i Sara su lebdeli na njegovim
leđima iznad hrišćanske četvrti. Majka ga je uplašeno obuhvatila oko struka
i Salman je čuo Saru, kako joj umirujuće priča, da je pas začarana lasta, koja
sve do​bro po​zna​je i da ih ni​ka​da neće zba​ci​ti sa svo​jih leđa.
Sara mu je glasno, preko glave njegove majke, dovikivala: „Salmane,
Sal​ma​ne, mo​raš dati ime psu, ina​če ćeš ga iz​gu​bi​ti.”
„A kako će se zva​ti”, upi​tao je, dok mu je ve​tar du​vao u lice.
„Le​tač”, čuo je kako maj​ka i Sara viču u je​dan glas.
Pas je kružio oko crkve Presvete Bogorodice, Salman ju je po prvi put
video odozgo, a pas je zatim leteo duž Abara ulice i stigao do dvorišta
milosti. Salman je video komšinice, kako izlaze iz svojih stanova. Pokazivali
su na​go​re, ka nji​ma i vi​ka​li: „Le​tač”.
Upla​šio se. Otac je upra​vo pa​lio dru​gu ci​ga​re​tu i po​šao na po​sao.
„Le​tač se zove moj pas”, tiho je pro​mr​mljao Sal​man i sko​čio na noge.
 7.

Za Uskrs 1948. godine, Salman je primio prvo pričešće. Škola Sveti

Nikola mu se učinila, nakon što je osetio ukus slobodnog dana, još
nepodnošljivijom. Izbegavao ju je. Samo bi zimi, kada je napolju bilo ledeno
hladno, išao u školu i uvek bi se iznova uveravao u to, da on u ovom
vlažnom zdanju, u kome je svako tukao slabijeg od sebe, nije imao šta da
tra​ži.
Kada je proleće počelo da mami, Salmana i Benjamina su privlačila
polja ispred zidina grada. Tamo se osećao život, vazduh je imao ukus cveta
kajsije i kiselkast ukus mladih badema, koje su, iako još uvek zelene, jeli
pra​vo sa dr​ve​ta.
Mnogo su se smejali i igrali sa psom. Pas je ubrzo zavoleo snažnog
Benjamina i nije se bunio da ga ovaj, poput krzna, nosi na ramenima.
Narednih meseci, Letač je izrastao u lepog, ali velikog psa. I nakon
izvesnog vremena, Benjamin više nije mogao da podigne psa. „Ovo je
pre​ru​še​ni ma​ga​rac”, za​ste​njao je pod te​re​tom, pao na zad​nji​cu, is​pu​stio psa i
sme​jao se.
„Ma​ga​rac si ti“, od​go​vo​rio je Sal​man, „moj Le​tač je pre​ru​še​ni ti​gar.”
U rano proleče, biskup je premestio sveštenika Jakuba u jedno selo u
brdima, na obali, jer je zbog svog fanatizma postao omražen u Damasku.
Ubrzo nakon toga, ali pre završetka druge godine, Benjamin je konačno
napustio školu. Sada je radio kod svog oca. Njegov otac je bio prijatan,
nizak čovek sa licem prekrivenim ožiljcima i borama. Divio se snazi svog
mladog sina, koji je od njega bio viši za glavu i koji bi ga ponekad, kada nisu
ima​li mu​šte​ri​je, po​di​gao jed​nom ru​kom.
Dva dana nakon što je Benjamin napustio školu i Salman se zauvek
po​zdra​vio sa ško​lom Sve​tog Ni​ko​le i više ni​ka​da nije kro​čio u nju.
Nijedan komšija ga nikada nije upitao, zašto više ne ide u školu, kao i
sva ostala deca. Stanarima u dvorištu, škola nije mnogo značila. Ljudi su se
borili za goli život. I kao da se podrazumevalo da Salman ostane kod kuće i
neguje bolesnu majku, koja bi, čim bi se on našao u njenoj blizini, prestala
da pla​če i jeca.
„Za​što više ne ideš u ško​lu?”, upi​ta​la je Sara jed​nog po​pod​ne​va.
„Moja majka...”, hteo je nešto da izmisli, ali kada ga je Sara pogledala,
laž mu je zamrla na usnama. „Mrzim školu. Strašno je... ne želim više da
učim”, be​sno je mu​cao.
„Da li bi voleo, da ti ja, kao nekada, čitam lepe stvari?”, pitala je Sara,
koja je zna​la pra​ve ra​zlo​ge nje​go​ve mr​žnje pre​ma ško​li.
„Ne vo​lim knji​ge. Bo​lje je da mi ti ne​što pri​čaš”, re​kao joj je.
„Ne budi glup, knjige su divne. Niko ne ume lepo da pripoveda kao
knji​ge, koje sam pro​či​ta​la”, re​kla je.
Tako je došlo do toga, da mu ona čita. I sa svakom novom knjigom,
lektira je postajala sve uzbudljivija i zanimljivija. Jednoga dana, Sara je
donela knjigu sa čudnim računskim zadacima i neobičnim, matematičkim
problemima. I tu je Salman otkrio posebno zadovoljstvo u rešavanju
komplikovanih zadataka. Sara je bila iznenađena brzinom, kojom je mogao
da računa u glavi i tog popodneva ga je tri puta poljubila u čelo i jedanput u
usta.
Salman je bio posebno opčinjen knjigom o Zemlji i strpljivo je učio
tokove velikih reka u svetu i ubrzo je mogao tačno da odredi položaj
mnogih zemalja. Samo mu je čitanje predstavljalo problem. Žurio je i gutao
slova, a neretko i cele reči. Sara bi ga tada pomilovala po glavi i
pro​ša​pu​ta​la: „Po​la​ko, po​la​ko. Ni od koga ne be​ži​mo.”
Trajalo je celu godinu, dok nije naučio da čita bez greške i sa pravilnim
naglaskom. Sara je bila oduševljena uspehom, koji je postigla kao učiteljica,
pa je sko​ro sva​kod​nev​no se​de​la po​red nje​ga.
Njih dvo​je su bili pa​žljiv par i osta​vlja​li su sli​ku mira i le​po​te.
Naravno da su im se komšije podsmevale, a Samira ih je, pre svih,
videla kao mladence. A to je opet iznerviralo Sarinu majku i nateralo je, da
Samiri očita bukvicu.„I, ne zaboravi, moj muž je u policiji”, upozorila ju je
Faiza na kraju i uzdignute glave odmarširala pored svih komšija, koji su
toga dana bili na​po​lju, u svoj stan. Od tada je bio mir.
Sara je i dalje odvodila Salmana u daleke zemlje i među strane ljude.
Podučavala ga je dugi niz godina, bez letnjeg raspusta, a ponekad i bez
milosti. Poslednji čas mu je održala nešto pre svog venčanja. Tog dana,
mnogo su se smejali. Kada je na kraju prešla poslednje stranice Gi de
Mopasanovog romana „Jak kao smrt”, tiho je rekla: „Sve ove godine sam
čekala, da ti postanem dosadna.” Salman je ćutao. Nije mogao da iskaže
svo​ju za​hval​nost.
Sara je sve pripremila. Uručila je Salmanu sertifikat, koji je napravila za
njega. „Salman je moj najbolji učenik” pisalo je na njemu na arapskom i
francuskom jeziku. Datum, potpis i tri pečata u crvenoj, zelenoj i plavoj boji
činili su ovaj dokument službenim. Ali, Salman je prepoznao pečat policije,
koji joj je na​ba​vio otac. „Ovo liči na za​tvor”, re​kao je sme​ju​ći se.
Ali, to se dogodilo devet godina kasnije. Vratimo se u leto 1948.
go​di​ne, u vre​me, kada je Sal​man na​pu​stio ško​lu.
Kada je otoplilo, Salman je često i sam izvodio psa u duge šetnje kroz
polja, zato što je Benjamin u to vreme morao da prodaje falafele na štandu.
Pas je vo​leo, da se osve​ži na ma​loj reci i tr​čao je za sva​kim dr​ve​nim šta​pom.
Letač je jeo, sve što bi Salman stavio ispred njega i razumeo svaku reč,
koju bi mu on uputio. Ostao bi u dvorištu i bez lanca, kada bi se njegov
gazda oprostio sa njim. Cvileo bi tiho i srceparajuće, ali se nije pomerao sa
me​sta, kada bi ga Sal​man za​mo​lio.
Jednoga dana, pas je oterao dva velika momka, koju su tokom šetnje
napali Salmana. Bili su jaki i hteli su da se zabave sa suvonjavim dečakom iz
grada. Kasno su primetili psa, tek kada je on, zabrinut za svog gospodara
koji je zapomagao, istrčao iz vode. Od ponosa, Salmanu su se zajapurili
obrazi. Tog dana, Salman je svom zaštitniku doneo punu činiju ostataka
mesa. Osta​vio ga je da jede na miru i oti​šao kući.
„Da​nas ćemo mir​no spa​va​ti u na​šem skro​vi​štu”, re​kao je.
„Ali, to nema svrhe. Doći će po mene tokom noći”, odgovorila je
maj​ka.
„Niko neće doći po tebe, Letač može da se izbori sa dva muškarca,
poput oca”, rekao je Salman i nije popustio, sve dok majka nije pošla sa njim
u skrovište. Iznenadila se, koliko je pas u međuvremenu bio lep i koliko je
porastao. A kada joj je Salman ispričao o pocepanim pantalonama ona dva
seljana i kako su oni izvikivali bajalice, u nadi da će se tako zaštititi od psa,
mo​ra​la je čak i da se sme​je.
„Pas ne ra​zu​me arap​ski”, po​vi​ka​la je maj​ka.
Jeli su hleb i masline i pili čaj, a onda su legli da spavaju. I godinama
kasnije, Salman je pričao kako mu masline nikada nisu bile ukusne, kao tog
dana.
Probudio se kada je odozdo začuo očajničke povike svoga oca. Salman
je sa svećom u ruci sišao dole. Njegov otac je ležao u predsoblju na stomaku
i je​cao od stra​ha, a na nje​mu je sta​jao pas u po​bed​nič​koj pozi.
„Nemoj nikad više da dođeš ovamo”, vikao je Salman i zviždukom
pozvao psa k sebi. Još nikada nije video oca da tako brzo odlazi. Ostale su
samo nje​go​ve kle​tve.
 Međutim, nije prošlo ni godinu dana, a naslednici tkačnice su se
nagodili i veoma skupo prodali kuću crkvi. Na njenom mestu je trebalo, u
neposrednoj blizini Bulos crkve, da se izgradi moderan, katolički starački
dom.
Ali, psu nije bilo dozvoljeno da dođe u dvorište. Nije samo Salmanov
otac bio protiv toga, već i većina komšija, jer su se navodno bojali za
bezbednost svoje dece. Nije pomoglo ni to, što su Sara i Salman svima
pokazali koliko Letač voli decu. Komšinica Samira je svojim neumornim
jezikom predvodila borbu protiv psa. „Samira se boji, da će pas u toku noći
rastrgnuti sve muškarce na komade, koje pronađe u njenom stanu”, rekla je
Sara.
„Koje mu​škar​ce?”, pi​tao je Sal​man.
„To nije za male dečake”, odgovorila je Sara i značajno pogledala u
da​lji​nu.
U jednoj ruševini, u nekadašnjoj fabrici za proizvodnju hartije, u blizini
Istočne kapije, Sara je pronašla sklonište za Letača. Bila je to zaboravljena
stražarska kućica. Obrasla bršljanom, ostala je dobro očuvana. Tamo je
živeo pas, sve do svog misterioznog nestanka, sedam godina kasnije. Ali,
pre toga su se u Salmanovom životu odigrali važni događaji, zbog toga
tre​ba naj​pre njih is​pri​ča​ti.

Kada mu Sara nije čitala i kada nije bio potreban majci, a nije izlazio sa
psom i nije imao privremeni posao, Salman se igrao na ulici. Tu se svakoga
dana okupljalo više od desetak dečaka. On bi im se pridružio, ali nikada nije
us​peo da se pro​bi​je u nji​ho​vo dru​štvo i ni​ka​da nije po​stao deo njih.
Njih pe​to​ri​ca su ži​ve​li sa njim u dvo​ri​štu i bili su isto tako si​ro​ma​šni kao
i on, ali čim bi na ulici počeli da se igraju sa ostalim dečacima, koji su
izgledali sito i čisto, pravili su se, kao da samo on, Salman, živi u dvorištu
milosti. Posebno su njegove uši bile meta podsmeha. Adnan, Samirin sin,
ispričao je groznu priču o tome, kako su one nastale. „Babici se žurilo, ali
Salman nije hteo da izađe. Plašio se života. Ali, babica ga je uhvatila za uši i
vu​kla, sve dok nije iza​šao”. Pa​ko​sno se sme​jao i za​ra​zio i osta​le.
Kasnije ga je Adnan prozvao „sin ludače”. Duboko u duši, Salman je
osetio strah. Nije njegova majka bila luda. Bila je bolesna. Veoma bolesna.
Ali, kako to da ob​ja​sni ovom gru​bi​ja​nu?
 Na jeziku mu je zaigrala reč „kurvin sin“, ali strah mu je ovu reč
pro​te​rao u grlo i on ju je te​ško pro​gu​tao. Ad​nan je bio vi​sok i jak.

Koliko je imao godina, kada je prvi put nešto skuvao, on kasnije nije
znao da kaže, ali to mora da je bilo one godine, kada se sa majkom konačno
iselio iz tkačnice. Faiza je primetila, da je Marijam toliko zbunjena, da joj se
nije smelo dozvoliti da sama radi u kuhinji. Sada je kuvala za svoju i
porodicu svoje prijateljice. Sara joj je u tome pomagala, a uskoro im se
pri​dru​žio i Sal​man.
„Nauči me da kuvam”, rekao je Faizi, ali žena ga je, smejući se, poslala
na ulicu kod ostalih dečaka: „Treba da se igraš sa dečacima. Kuhinja nije za
muškarce”, rekla je. Nije uspeo da je ubedi. Tako je počeo krišom da je
posmatra: kako pere pirinač, kuva testenine, ljušti luk, gnječi beli luk i lomi
jagnjeće kosti, kako bi izvadila ukusnu koštanu srž. Nije prošla ni godina
dana, a on je znao da skuva nekoliko jednostavnih jela. Faizi i Sari su jela
bila ukusna. A njegovom ocu? On ni posle pet godina nije primetio da
njegova žena više ne kuva. Ali, kada joj se stanje pogoršalo, prestao je da
viče na nju i da je tuče. Jednom je Salman, koji se pravio da spava, video,
kako nje​gov otac mi​lu​je maj​ku po gla​vi i tiho joj pe​vu​ši.
„Kod vas je sve naopako, žena leži u krevetu, a muškarac čisti”, rekao je
komšija Marun, koji je sa ženom i desetoro dece živeo preko puta, u dve
male sobe, dok je Sal​man prao pro​zo​re u sta​nu.
„Marunove oči spavaju”, šapnula je Sara Salmanu, kada je komšija
otišao, „ali mu zadnjica svira po celu noć. Čuje se sve do mog dušeka”,
dodala je tiho i zaverenički. Marun je bio bedni cepač karata u bioskopu
Aida, koji je doživeo procvat u dobra stara vremena, ali sada je bio
zapušten i u njemu su se prikazivali samo stari filmovi. Ulaznica je koštala
dvadeset pijastera, a u skladu sa cenom su izgledali i sala i platno. Salman je
već dovoljno čuo o toj zagušljivoj rupi, tako da nikada u životu nije ušao u
nju. Bioskop je bio pun muškaraca, koji su hvatali dečake za guze i onih
gladnih i sklonih svađi, često pijanih tipova. Marun je ponekad dolazio kući
sa modricom na oku ili u pocepanoj jakni. Njegova žena Madiha je bila
niska, inteligentna i lepa. Svakoga dana mu je prebacivala za koga je sve
mo​gla da se uda, da nije na​pra​vi​la ži​vot​nu gre​šku i po​slu​ša​la nje​ga.
„Samo, čini se, da ona nije ništa naučila na svojim greškama”,
ogovarala ju je Sara. Svake godine na Uskrs, Madiha bi rodila još jedno dete.
Ali, nijedno dete nije nasledilo majčinu lepotu i inteligenciju. Sva su imala
tupava lica na oca, koji je i ne razmišljajući, uzimao ulaznice na ulazu u
bioskop, otcepio jedan deo, a ostatak vratio posetiocu bioskopa i ne
gledajući u njega. Deca su neprestano nešto žvakala. „Ona nisu gladna, ona
jesu glad”, re​kla je Fa​i​za, Sa​ri​na maj​ka.

Salman je očajnički tražio posao. Dan mu je bio dug, jer se Sara tek
popodne vraćala iz škole. A prazni džepovi su mu više smetali od dosade.
Njegov otac je komšinici Faizi davao samo onoliko novca, koliko joj je bilo
po​treb​no da za njih kupi na​mir​ni​ce.
I zato što je želeo da pobegne od oca, koji se posle njihovog povratka,
bolje ophodio prema majci, ali zato još gore prema njemu, Salman je tražio
posao. Nije želeo da i dalje gleda tog visokog, prljavog čoveka, tamnog, ali
retko kad obrijanog lica. Nije želeo, da i dalje sluša kako viče: „Ustani,
nesrećo lenja!” I nije želeo, da i dalje oseća njegove udarce nogom, koji su ga
po​ga​đa​li, kada bi ga san one​mo​gu​ćio, da od​mah shva​ti ozbilj​nost si​tu​a​ci​je.
Salman je zavideo deci svojih komšija, koju su roditelji svakog jutra
ispratili sa pesmom u svim tonalitetima, a on je u srcu odgovarao na svaki
po​zdrav, koji je u dvo​ri​štu do​pi​rao do nje​ga.
Ali, on ih je takođe i žalio, zato što su još uvek morali da idu u školu
Svetog Nikole. Samo jedan dečak nije morao da ide i njemu se Salman
divio, jer je imao posao i svi su se s poštovanjem odnosili prema njemu, kao
pre​ma od​ra​slom čo​ve​ku: Said.
Said je bio siroče. Otkako su mu roditelji poginuli u saobraćajnoj
nesreći, živeo je kod udovice Lucije. Ona je stanovala u malom stanu, tačno
preko puta ulazne kapije između pekarskog pomoćnika Barakata i
zajedničke kuhinje. Udovica je primila Saida kod sebe, zato što nije imala
svoju decu i zato što joj je katolička crkva plaćala za dete, čiji je otac
decenijama radio kao domar u katoličkoj, elitnoj školi. Ona se nalazila u
neposrednoj blizini škole Svetog Nikole i bila je rezervisana za sinove
bo​ga​tih hri​šća​na.
Said je bio istih godina kao i Salman, bio je lep kao kćeri pekarskog
kalfe i pomalo ograničen kao Marunova deca. Posle smrti roditelja - tada je
išao u četvrti razred - nije hteo da nastavi školovanje, nego je počeo da radi
kao kalfa u jednom hamamu blizu Bab Tume. Platu nije dobijao, ali onih
nekoliko pijastera, koje je kao bakšiš dobijao od muškaraca, ukoliko bi
njime bili zadovoljni, davao je svojoj pomajci. Tada bi i ona bila njime
za​do​volj​na.
 Kada bi Salman molio Saida, da pita svoga šefa, da li im je u hamamu
potreban još jedan radnik, Said se pravio da je jako iznenađen, kao da ovu
molbu čuje prvu put. Prošla je cela godina dok mu Said nije rekao da
njegov šef želi da ga vidi. Toga dana, Salman je trljao svoje blede obraze
kamenom plovućac, sve dok nisu počeli skoro da krvare. Sara ga je
po​sma​tra​la, kako se umi​va i če​šlja u ku​hi​nji.
„Da li se da​nas že​niš?”, upi​ta​la ga je.
„Čuvar kupatila želi da me vidi. Neću da pomisli, da sam bolestan”,
sme​jao se Sal​man.
„Da li se pla​šiš?”, upi​ta​la je ona. Sal​man je klim​nuo gla​vom.
U potkošulji i sa peškirom oko struka, čuvar kupatila je zaista izgledao
zastrašujuće, poput samuraja. Odmerio je Salmana, a onda odmahnuo
glavom. „Rekao si da imaš snažnog druga. Pa gde je?” povikao je ka Saidu.
„Ovo ovde je čačkalica. Ako ga moji prijatelji vide, pomisliće da je ovo
bol​ni​ca za bez​na​de​žne slu​ča​je​ve.”
 8.

„Arabi”, rekla je baba, „je prezime moga muža i stoga i tvoga oca, ali ja
se prezivam Karima i kada se meni obraćaš, onda jednostavni kaži baka
Ka​ri​ma, a ne baka Ara​bi. A znaš li ti, mila moja, šta ono zna​či?”.
Nura je od​mah​nu​la gla​vom.
„Karima znači plemenit, dragocen i velikodušan. Žena treba da je pre
svega velikodušna. To se muškarcima dopada, zato što su oni prilično
plašljivi i stalno računaju s tim, da će biti gladni. Veoma rano sam naučila,
da budem velikodušna, zato možeš od mene da poželiš što god hoćeš, ja ću
ti doneti - pa makar to bilo i ptičije mleko”, rekla je i nastavila da pravi
zma​ja od pa​pi​ra.
Kada je Nura pitala oca kakvog je ukusa ptičije mleko, on se nasmejao i
rekao da je to jedna od mnogobrojnih izmišljotina njegove majke, ali da ona
može slo​bod​no da ga pro​ba.
Za razliku od njega, njena majka se razgnevila: „Kakve to besmislice
priča tvoja majka? Ptice legu jaja i ne daju mleko. Takve besmislice će
po​kva​ri​ti de​voj​či​cu”, re​kla je i pre​vr​nu​la oči​ma.
Dakle, prilikom sledeće posete, Nura je zatražila ptičije mleko. Baba je
otišla u kuhinju i vratila se sa čašom mleka, ljubičaste boje. „Ova ptica je
danas pokljucala mnogo kupina”, rekla je. Mleko je bilo divnog, slatkog
uku​sa i mi​ri​sa​lo je na tam​ne da​ma​ške ku​pi​ne.
Ulica njene babe Karime je imala naročito prijatan miris. Iz pekare, koja
se nalazila blizu njene kuće, uvek je dopirao miris sveže pečenog hleba.
Ovaj niski pekar, čije je telo imalo pola metra u preseku, specijalizovao se za
posebno tanke lepinje. Hleb je bio jeftin. Seljaci i radnici su kupovali kod
njega u velikim količinama. Nurinim roditeljima se nije sviđao. Govorili su
da je za​go​reo i pre​slan.
Ali, svaki put, kada je bila kod babe, ona bi kupila veliku, svežu lepinju
i one bi je pojele zajedno, sedeći za velikim stolom, sam hleb, bez ikakvih
do​da​ta​ka. Deda se uvek sme​jao, kada ih je tako vi​deo.
„Kao da nemamo šta da jedemo”, pobunio bi se on, „sedite kao indijski
fa​ki​ri i je​de​te suv hleb.”
„Devojka”, rekla je baba, „mora rano da nauči da se raduje malim
stva​ri​ma. Vi mu​škar​ci to ne ume​te.”
Nura je želela da što češće ide kod bake Karime, ali dok je bila mala,
uvek je morala da čeka, da otac ide sa njom. Njena majka je retko
posećivala svekra i svekrvu. Uvek, kada bi Nura poželela da ide kod njih,
maj​ka bi do​bi​la mi​gre​nu i za​mo​li​la Nu​ri​nog oca da ide sa njom.
I godinama kasnije, Nura se sećala svoje bake u maloj kući. Unutrašnje
dvorište je bilo prava džungla bujnih biljki. Stolice i ugaone klupe su bile
bukvalno sakrivene iza zavesa od jasmina puzavice i patuljastog drveća
pomorandži, oleandera, ruža, hibiskusa i drugog cveća, koje je stajalo u
saksijama na drvenim policama. Čim bi Nura stigla kod babe, stara dama bi
brzo is​ple​la ve​nac od gran​či​ca ja​smi​na i sta​vi​la joj ga na gla​vu.
Deda je bio nizak, ostareli muškarac, koji je sedeo tu negde, u toj
džungli i čitao ili se molio Bogu. Imao je klempave uši kao i njen otac, a glas
mu je bio još ta​nji i viši.
Jednom je iznenadila dedu, tako što je mu je pročitala naslove iz
no​vi​na. „Zna​či, ti umeš da či​taš!”, re​kao je sav za​ču​đen.
Kada je tačno naučila da čita, to nije znala, ali je znala tečno da čita,
kada je sa se​dam go​di​na po​šla u prvi ra​zred.

Baba bi prilikom svake posete napravila Nuri zmaja od šarenog papira.

Njeni zmajevi su bili mnogo lepši od onih, koji su mogli da se kupe kod
prodavca Abde. Na svakom izletu, puštala je zmajeve i uvek je bila usred
grozda dečaka, koji su je molili da im dozvoli, da povuku kanap, kako bi sa
zma​jem na​pra​vi​li lepe kru​go​ve na nebu.
Njena majka je bila zaprepašćena i osećala se neprijatno, zato što je
puštanje zmaja bila igra za dečake, a ne za devojčice. Njen otac bi se na to
samo na​sme​jao, ali kada je na​pu​ni​la de​set go​di​na, za​bra​nio joj je.
„Ti si mlada dama, a mladoj dami ne trebaju zmajevi od papira”, rekao
je.
Osim gajenja cveća i pravljenja zmajeva, stara dama je sa još većom
strašću kuvala marmelade. Nije kuvala marmelade samo od kajsija, šljiva ili
dunja, koje su se obično pravile u Damasku, već bi od svega što bi joj došlo u
ruke, skuvala pekmez: od ruža, pomorandži, raznoraznog bilja, grožđa,
smo​kvi, urmi, ja​bu​ka, rin​glo​va i in​dij​skih smo​kvi.
„Zahvaljujući marmeladama ćeš zasladiti usta i prijateljima i
ne​pri​ja​te​lji​ma, tako da će o tebi pri​ča​ti ma​nje ki​se​lo”, tvr​di​la je ona.
Jednoga dana, Nura je potražila dedu, kako bi mu, sva ponosna,
po​ka​za​la svo​ju novu ha​lji​nu, ali ni​gde nije mo​gla da ga nađe.
Odjednom se setila jedne izjave svoje majke, koja nikada nije okusila
nijednu marmeladu svoje svekrve i koja u poverenju rekla svojoj komšinici
Ba​di​ji, da je baba ve​šti​ca i da ona sum​nja, da ova kuva mar​me​la​de i od žaba i
zmi​ja i pa​u​ko​va.
„Gde je deda?“, podozrivo je upitala. „Da li si možda od njega skuvala
mar​me​la​du?”
Baba se nasmešila. „Nisam, on je otišao na daleki put”, odgovorila je i
brzo otišla u kuhinju. Kada je Nura ušla za njom, videla je da baba tužno
plače. Ni kasnije, ona nije mogla da shvati, da je smrt došla po njenog dedu,
tako tiho, da ona to nije ni pri​me​ti​la.

Najkasnije sa deset godina, Nura je izgubila svaku nadu da će se igrati

sa decom iz komšiluka. Kako su samo svi oni bili bezazleni! Ali, ona ne bi
mo​gla da se igra sa nji​ma i zbog toga, što ju je maj​ka stal​no zva​la.
Tako je počela da se interesuje za knjige. A kada bi se otac vratio iz
džamije, on bi joj pročitao ono, što bi ona poželela. A onda joj je jednoga
dana pokazao, kako se pišu slova. Iznenadila ga je brzina, kojom je ona
naučila da čita i piše. Gutala je sve i gledala sve slike, koje su se mogle naći u
knjigama u velikoj očevoj biblioteci. A jednoga dana je iznenadila svog oca
kratkom pesmom, jednom pohvalom stvaranju, koju je naučila napamet. To
ga je do te mere us​hi​ti​lo, da je za​pla​kao.
„O takvom detetu sam oduvek sanjao. Bog je milostiv prema meni”,
re​kao je i po​lju​biv​ši je, ogre​bao je svo​jom oštrom bra​dom.
Do tada je majka, kadgod bi Nura otišla gore u mansardu, uvek
ja​di​ko​va​la: „Šta će jed​noj de​voj​či​ci sve te pra​šnja​ve knji​ge?”
Međutim, kada je Nurin otac njenu Ijubav prema knjigama nazvao
Bo​ži​jom mi​lo​šću, više se nije usu​di​la da se tome pod​sme​va.
Nura je čitala glasno i polako naglašavajući. Osećala je reči na jeziku i
čula, kako svaka reč ima svoju melodiju. Tokom godina je razvila osećaj za
način, na koji svaka reč treba da se izgovori, da bi dobro zvučala. Tako je
znala, ako je njenom ocu bilo verovati, još pre polaska u školu da čita citate
iz Ku​ra​na i pe​sme, bo​lje nego neki đak u pe​tom ra​zre​du.
Tog leta, Nura je brojala dane, koji su je delili od polaska u školu,
poput zatvorenika, koji odbrojava poslednje dane do dugoočekivane
slo​bo​de.
Ali u to vreme, u Damasku je bilo samo nekoliko škola za devojčice.
Najbolje su bile one za hrišćane, a nedaleko od Nurine kuće je bila jedna
veoma ugledna škola, koju su vodile monahinje. Međutim, Nurina majka je
pretila, da će napustiti dom ili se ubiti, ukoliko ćerku pošalju među te
nevernike. Otac je bio van sebe, bilo je suza i mnogo rasprava, ali su se na
kraju dogovorili, da Nura pohađa najbolju muslimansku školu, koja se
na​la​zi​la da​le​ko, u ot​me​noj grad​skoj če​tvr​ti Suk-Su​ra​ja.
Dakle, u avgustu je bilo odlučeno da će Nura pohađati ovu školu. A
onda je usle​di​lo naj​ve​će iz​ne​na​đe​nje.
Jednoga dana, otac im je veselo saopštio, kako mu je jedan njegov
veoma dobri i pobožni prijatelj Mahmud Humsi u džamiji rekao, da
njegova kćer Nadija takođe ide u tu dobru školu u gradskoj četvrti Suk-
Sa​ru​ja i da tamo pu​tu​je tram​va​jem.
Malo je nedostajalo da Nurina majka padne u nesvest. Plakala je i
optužila muža da se lakomisleno poigrava životom njihove kćeri. Poveriće
život svoje nežne kćeri tom pokretnom, gvozdenom monstrumu. Šta ako je
neko otme, bu​du​ći da je tako lepa.
„Niko ne može da otme tramvaj, on uvek putuje po istim šinama, a
tramvaj broj 72 staje na stanici u glavnoj ulici, udaljenoj samo dvadeset i pet
ko​ra​ka od na​šeg pra​ga i isto to​li​ko od kuće moga pri​ja​te​lja Hum​si​ja.”
Nura je mislila da će da poleti, do te mere se osećala lakom i srećnom.
Uveče su otišli u posetu, na svečanost obrezivanja kod bogate porodice
Humsi. Tamo je Nura trebalo, da upozna svoju novu školsku drugaricu
Na​di​ju.
Kuća je bila puna gostiju. Nura je čvrsto držala majku za ruku. Ljudi,
koje nije poznavala, neprestano su je milovali po obrazima i glavi.
Po​zna​va​la je samo de​be​lu kom​ši​ni​cu Ba​di​ju i nje​nog muža.
U svojoj crvenoj haljini od pliša, Nadija je izgledala kao princeza. Uzela
je Nuru za ruku i povela je kroz gužvu u jedan ugao, gde su slatkiši bili
poredani u obliku velikih piramida. „Posluži se, uskoro će odrasli ostaviti
samo mrvice”, rekla je i iz jedne piramide izvukla savijaču punjenu
pi​sta​ći​ma.
Nura je bila uzbuđena. Toliko ljudi i tako veliku kuću još nikada nije
videla. Svi su bili veseli, vladalo je svečano raspoloženje. Toga dana, Nura je
prvi put čula za svečanost tu​hur, ritualno obrezivanje. Nadija joj je ukratko
ob​ja​sni​la da će njen brat po​sta​ti pra​vi, či​sti mu​sli​man.
Stolovi su se lomili pod teretom ukusnih đakonija, kao da su se
domaćini bojali da će njihovi gosti umreti od gladi. Nura je odmah, čim je
videla velike piramide slatkih savijača od lisnatog testa punjene orasima i
šećerom, dobila veliki apetit, ali je bila i suviše stidljiva da bi nešto uzela,
dok je Na​di​ja tr​pa​la u sebe jed​nu po​sla​sti​cu za dru​gom.
Odjednom se raširila uznemirenost i nekoliko žena se uzbuđeno
do​šap​ta​va​lo.
„Do​šao je, do​šao je.“
Tada je Nura ugledala frizera Saliha, koji je imao radnju u glavnoj ulici,
nedaleko od Elijasove radnje sa slatkišima. On je bio visok, mršav čovek,
uvek uredno obrijan, kose nauljene i začešljane unazad. Uvek je nosio belu
kecelju i imao je pet kanarinaca, koji su poput orkestra zajedno pevali.
Ponekad, kada nije imao mušterije, Nura ga je posmatrala, kako izigrava
di​ri​gen​ta.
Gospodin Salih je otmenim klimanjem glave uzvratio pozdrav
muškarcima. Sa koferom u desnoj ruci, uputio se ka drugom kraju
unutrašnjeg dvorišta. U tom trenutku, Nura je ugledala bledog dečaka u
šarenoj odeći. Mnogobrojna deca su se probijala do njega. On nije bio
mno​go sta​ri​ji od njih.
„Ostani ovde”, čula je, kako joj majka dovikuje, dok je ona sa Nadijom
skakutala kroz redove odraslih gostiju, koji su, iz poštovanja, stajali na
odre​đe​noj uda​lje​no​sti jed​ni od dru​gih, ali Nura je već sti​gla u prvi red.
Jedan čovek, verovatno njegov stric, zamolio je decu da prošire krug,
kako ne bi sme​ta​li fri​ze​ru u oba​vlja​nju svog po​sla.
„Ne boj se“, rekao je frizer, „hoću samo da vidim koliko si veliki, kako
bih mo​gao da ti iskro​jim ko​šu​lju i pan​ta​lo​ne.”
„Zašto frizer kroji košulju i pantalone? Zašto ne Dalija, krojačica?“,
pitala je Nura Nadiju. Nadija nije čula njeno pitanje, već je pažljivo
posmatrala čoveka, koga je frizer ljubazno zamolio da uzme meru za cipele.
Bio je to onaj isti čovek, koji je proširio krug oko dečaka. Prišao je dečaku s
leđa i uhvatio ga za noge i ruke tako da dečak - koji je sada počeo da plače -
nije mogao da se pomeri. Odrasli su počeli, kao po uputstvu nekog vođe
hora, glasno da pevaju i tapšu, tako da sada niko nije mogao da čuje
de​ča​ko​ve po​zi​ve u po​moć. Samo je Nura čula kako de​čak do​zi​va maj​ku.
Frizer je izvadio oštar nož iz kofera. Jedan dečak je glasno uzdahnuo i
stavio ruke u krilo, kao da ga je tu nešto zabolelo i povukao se u zadnje
redove. Šta se tačno obrezivalo, to Nura nije mogla da vidi. Nadijin brat je
žalosno plakao. Kada se osvrnula oko sebe, videla je, da samo ona i još
je​dan pre​ble​de​li de​čak sto​je u pr​vom redu.
Na​di​ja se ta​ko​đe po​vu​kla na​zad.
Sada su dve devojke stavile dečaku venac od cveća na glavu i darivale
ga novcem. Ali, on je ipak izgledao jadno. Svi oko njega su klicali. Nura ga
je pomilovala po ruci dok su ga pored nje nosili u mirnu sobu na prvom
spra​tu. De​čak ju je po​gle​dao sa su​za​ma u oči​ma i sla​ba​šno joj se osmeh​nuo.

Nurina majka je samo prva dva dana ispratila devojčice u školu, a

narednih dana su išle same. Nadija je uvek mirno sedela i ravnodušno
gledala na ulicu, kroz koju je prolazio tramvaj. Za razliku od nje, Nura je
sko​ro sva​kod​nev​no do​ži​ve​la ne​što uz​bu​dlji​vo.
Nadija je bila mirna, pomalo bucmasta devojčica crvene kose. Nije
volela ni školu, ni knjige. Ona bi se najradije udala već sa sedam godina i
izrodila tridesetoro dece. Takođe nije želela ni da se igra. Smatrala je svaku
igru, koju su devojčice u komšiluku i u školi igrale detinjastom. Za razliku
od nje, Nura se igra​la, kad​god i gde je god mo​gla.
Pored preskakalice, Nura je naročito volela još dve igre. Jedna je bila
žmurke. Po mišljenju njenog oca, Adam i Eva su bili prvi ljudi, koji su igrali
ovu igru dok su se kri​li od Boga, na​kon što su pro​ba​li za​bra​nje​no voće.
Kada se Nura krila, zamišljala je da je ona Eva, a da je onaj, koji je traži,
niko dru​gi, do sam Bog.
Drugu igru, koju je Nura volela, izmislila je Hanan, jedna veoma
pametna drugarica iz razreda. Dve učenice bi stale jedna naspram druge,
jed​na bi bra​ni​la žene, a dru​ga mu​škar​ce.
Jedna bi navela sve što je loše, zlo i muško, a druga bi joj svaku
re​če​ni​cu kon​tri​ra​la žen​skim pa​rom.
„Đavo je mu​ška​rac, a i kov​čeg”, za​po​če​la je prva.
„Sla​bost je žena, a i kuga”, od​go​vo​ri​la je dru​ga.
„Tur je muškarac, a i prdež”, tiho bi rekla prva, a učenice oko njih su se
ki​ko​ta​le.
„I kazna je žena i zmija”, odgovorila bi druga. To se nastavljalo sve
dotle, dok jedna od njih ne bi napravila grešku ili dok ne bi brzo
odgovorila. O tome je odlučivala treća devojčica, koja je imala ulogu sudije.
Ako bi prošlo mnogo vremena, a da nijedna od njih dve ne pobedi, sudija bi
podigla ruku i okrenula dlan ulevo pa udesno, kao znak za zamenu. Sada je
tre​ba​lo na​vo​di​ti samo ono naj​lep​še, naj​ple​me​ni​ti​je i naj​bo​lje.
„Svod je mu​ška​rac, a i me​sec”, po​vi​ka​la je prva.
„Vrlina je žena, a i zvezda”, i tako dalje, sve dok jedna ne pobedi ili
sudija ponovo podigne ruku i okrene dlan, kako bi muškarca i ženu obojili
su​mor​nim bo​ja​ma.
 Nadija u svemu tome nije uživala. S naporom se provlačila do kraja
petog razreda, a onda je napustila školu, gojila se sve više i više i sa šesnaest
godina se udala za jednog svog rođaka, advokata, koji je od miraza, koji mu
je isplatio njegov bogati tast, opremio modernu kancelariju. Nadija, tako je
Nura kasnije čula, nije imala dece. Ali, njen muž nije hteo da se zbog toga
ra​zve​de sa njom, kao što je to u to vre​me bio obi​čaj. On ju je vo​leo.
Nura je od šestog razreda sama putovala u školu i ubrzo je primetila, da
joj Na​di​ja uop​šte nije ne​do​sta​ja​la.

Dopao joj se kondukter u svojoj sivoj uniformi kao i njegova kutija sa

kartama. Kontrolor, koji je dolazio jedanput nedeljno i učtivo tražio karte na
uvid, nosio je tamnoplavu uniformu. Izgledao je poput kralja, na obema
rukama je imao zlatno prstenje i Nura je dugo verovala, da je on vlasnik
tram​va​ja.
Dve stanice dalje, svakog dana je ulazio jedan stari gospodin u crnom
odelu. Imao je preko sedamdeset godina i otmeno držanje, bio je visok i
vitak, uvek elegantno i čisto odeven i nosio je prefinjen štap sa srebrnom
drškom. Nura je ubrzo saznala, zašto ni kondukter, ni kontrolor nisu tražili
da baron Giregor kupi kartu. Bio je lud. Čvrsto je verovao da, osim jedne,
poznaje sve ostale tajne Solomonove i, ako bi otkrio i tu jednu tajnu, postao
bi kralj sveta. A do tada, svako je smeo da ga oslovi sa barone. Bio je
Jermenin, imao ženu i sina, koji je u Damasku već bio poznati zlatar i
saj​dži​ja.
Baron je po ceo dan išao gradom i prolaznicima i putnicima delio
položaje u svetu, kojim će jednoga dana vladati. Ako bi mu se neko
licemerno poklonio i oslovio ga sa ekselencijo, baron bi se nasmešio. „Tebi
ću pokloniti Egipat i uz njega i Libiju”, rekao bi i dobroćudno potapšao
licemera po ramenu. Bilo mu je dozvoljeno, da u svakom restoranu i kafeu
jede i pije koliko god hoće, a da ne plati, a na svakom kiosku su mu davali
najskuplje cigarete. „Za Vas, gospodine barone, besplatno, ali setite se moje
ma​len​ko​sti, kada raz​re​ši​te taj​nu.”
„Naravno, dragi moj, ti ćeš štampati novčanice, a uveče, nakon
oba​vlje​nog po​sla, moći ćeš za sebe da od​štam​paš po​ne​ku nov​ča​ni​cu više.”
Kako je Nura saznala od svoga oca, sin je iz nedelje u nedelju plaćao sve
nastale troškove i bio je toliko zahvalan i učtiv, da su mu u nekim radnjama
ma​nje na​pla​ći​va​li.
„Da, on je lud, ali on živi ono, o čemu drugi mogu samo da sanjaju i za
šta ceo život teško rade”, rekao je jednom kondukter nekom putniku, kada
je ovaj hteo da se pod​smeh​ne ba​ro​nu.
Baron je izašao jednu stanicu pre Nurine škole, nakon što se kraljevski
oprostio. Vozač tramvaja je njemu u čast dva puta povukao zvonce. Baron se
okrenuo i mahnuo. Bledilo na njegovoj ruci i sporost njegovog pokreta dali
su mu ne​ve​ro​vat​no do​sto​jan​stvo.

Ponekad bi se Nura iz radoznalosti vozila do zadnje stanice, pa opet

nazad do škole. Kondukter bi zažmurio na jedno oko. „Zaboravili smo da
zvonimo na tvojoj stanici”, rekao bi on i ona bi se nasmejala, dok joj je srce
ubrzano kucalo. Istraživala je delove grada, koji ni njenoj majci nisu bili
poznati. Ali, o tome nije mogla da joj priča, jer je majka očekivala uvek ono
naj​go​re i zato je sva​ki dan, ve​o​ma za​bri​nu​ta, sta​ja​la na sta​ni​ci i če​ka​la je.
To je tra​ja​lo tako od Nu​ri​nog pr​vog od​la​ska u ško​lu, do po​sled​njeg.

Nurina škola se nalazila u otmenoj gradskoj četvrti Suk-Saruja. Zgrada

je bila remek delo arapske arhitekture. Razigrano zdanje sa unutrašnjim
dvorištem, čiju je sredinu krasila fontana. Prozori su bili ukrašeni bordurom
od šarenog stakla, a arkade su za vreme odmora pružale učenicama zaštitu
od vrelog sunca i kiše. Dve stotine učenica su se ovde školovale, od prvog do
de​ve​tog ra​zre​da.
Kratko vreme, nakon što je Nura položila ispit za malu maturu, zdanje
je srušeno, a na njegovom mestu je izgrađena neukusna, moderna zgrada, u
ko​joj je bilo ne​ko​li​ko rad​nji i skla​di​šte za belu teh​ni​ku.
U Nurinom razredu je bilo osamnaest učenica. Svaka je bila svet za
sebe, ali su bile slo​žne kao se​stre.
U školi je Nura otkrila da ima lep glas. Rado je i puno pevala, a i njenoj
majci se dopadao njen glas. Otac joj se divio i godinama ju je podučavao u
tehnici disanja. On sam nije imao lep glas, ali je bio majstor u umetnosti
di​sa​nja.
Nu​rin omi​lje​ni čas je bila ve​ro​na​u​ka.
Ne samo zbog toga, što je učitelj bio jedan mladi šeik i učenik njenog
oca i jedan od njegovih vatrenih poštovalaca, već i zbog toga, što je pored
svega toga bio i veoma lep čovek. I pošto se divio Nurinom izgovoru, često
ju je prozivao, da recituje tekstove iz Kurana. Pevala je stihove iz sveg srca,
tako da su neke devojčice plakale. Zahvalan, on bi je pomilovao po glavi, a
nju bi taj do​dir po​go​dio po​put gro​ma. Bila je za​lju​blje​na. Ubr​zo je sa​zna​la da
nije samo ona, već da je ceo ra​zred bio za​lju​bljen u mla​dog še​i​ka.

Nura je i godinama kasnije sačuvala lepe uspomene na đačko doba.

Ako se zanemari jedno gorko iskustvo. U sedmom razredu je bila najbolji
đak iz svih predmeta. Imala je problema samo sa matematikom. Novog
nastavnika matematike Sadatija uopšte nije volela. Geometrija je za nju
predstavljala blagu katastrofu. Najjednostavniji proračuni uglova i stranica
trougla pretvarali su se u pravi lavirint, koji je nikada nije doveo do tačnog
rešenja. Svi u razredu su bili slabi iz matematike, ali za Nuru su časovi
ma​te​ma​ti​ke bili pra​vo pre​zno​ja​va​nje uz ubr​za​no lu​pa​nje srca.
A onda se desilo ono, što je bilo neizbežno: jednoga dana je nastavnik
Sadati iz nekog razloga bio loše raspoložen i prozvao baš Nuru da izađe na
tablu, da na jasnim primerima objasni sve do tada pređene formule. Nura je
po​že​le​la da umre is​tog tre​na, a da na​stav​nik do​bi​je kugu.
Ćutala je sve dok je bambusov prut nije udario po ruci, nakon što je
oštri zvuk prosekao vazduh. Usledili su dalji udarci po nogama i leđima, sve
dok nije shvatila, da treba da ispruži dlan. Nije osećala udarce, koji su
pljuštali po njoj. Kroz veo suza, videla je da su se svi u razredu skamenili.
Nekoliko devojaka je glasno plakalo i molilo nastavnika da prestane, ali on
je to uči​nio, tek kada je ostao bez daha.
Kod kuće, majka ju je grdila, ali otac je zaštitio svoju kćer. Sadati je
magarac, rekao je, a ne nastavnik. Rekao je, da poznaje i njega i njegovog
oca i stri​ca, bili su pra​va sku​pi​na ma​ga​ra​ca. Nura je odah​nu​la.
„Mr​zim ga”, re​kla je svo​me ocu. „Mr​zim ga...“
„Ne, dete moje”, mirno joj je govorio otac, „Bog ne voli one, koji mrze,
On svojom milošću štiti samo one, koji vole. Sažali se na Sadatijev
nerazvijeni um. Izabrao je pogrešno zanimanje, to mu je već dovoljna
ka​zna.”
Godinu dana kasnije, nastavnik je nestao iz škole. Iskalio je svoj bes na
jednoj učenici iz šestog razreda, ne sluteći da je njen otac bio visoki oficir
tajne službe. Ministarstvo za kulturu je premestilo ovog nastavnika na jug
zemlje. Za Sadatija, prava katastrofa, jer ako je nešto mrzeo, onda su to bili
se​lja​ci na jugu ze​mlje.
Nura je mogla da ide školu samo do male mature, a da bi polagala
veliku maturu, morala bi da pohađa drugu školu. A protiv toga se pobunila
njena majka. Bolešću i suzama naterala je muža da popusti. Pretila je da će
se ubi​ti ako na​sta​ve da je muče, iza​zi​va​ju​ći u njoj strah za Nu​rom.
Ono, što je ženi potrebno u životu, nije znanje, već muž, koji će joj
napraviti decu i, ako nauči da nešto sašije i skuva i njegovu decu vaspita da
budu dobri muslimani, to će biti više, nego što se od jedne žene može
oče​ki​va​ti.
Otac je popustio. Bila je to prva pukotina, koja je načela njeno
poverenje u oca, a do njenog bekstva, ove pukotine su se umnožavale.
Poverenje je lomljivo kao staklo i kao i ono i poverenje se nije moglo
po​vra​ti​ti.
Majka je bila oduševljena idejom da Nura postane krojačica, dakle
morala je sa petnaest godina da počne da uči kod krojačice Dalije, čija se
kuća na​la​zi​la u is​toj grad​skoj če​tvr​ti, u Uli​ci ruža.
Skoro u isto vreme, jedna nova porodica se doselila u ulicu, dve kuće
dalje od njih. Vlasnik kuće je umro još pre dve godine, a njegova udovica je
prodala kuću i odselila se kod jedne bratanice na sever. Novi vlasnik je
radio u elektrani. Imao je nisku ženu, četiri godine mlađu od njega, koja je
unela mnogo smeha u ulicu, jer je često stajala ispred ulaznih vrata i
smejala se. Bili su muslimani, ali su se smelo družili sa hrišćanima i dobro se
sa njima slagali. Prema Nuri su od samog početka bili veoma učtivi, a ona je
osećala naklonost prema njima. Šalila se sa njima i rado je slušala njihove
uzbudljive događaje iz Afrike. Živeli su mnogo godina u Ugandi, a kada
njena majka nije mogla više da izdrži, njen muž je dao otkaz u lukrativnoj
firmi i došao u Damask. Otkako je majka ponovo kročila na tlo Damaska,
više ni​je​dan dan nije bila bo​le​sna.
Njihov drugi sin, Murad, bio joj je posebno drag. Murad je bio četiri, pet
godina stariji od nje. Bio je lep, skoro kao i Tamim i ona je posle dužeg
vremena osetila, kako joj srce u grudima poigrava, kada vidi tog lepog
mu​škar​ca.
Jednom, kada joj roditelji nisu bili kod kuće, ona se usudila da se nađe
sa njim iza ulaznih vrata. Nura je stavila dva crna luka u papirnu kesu. U
slučaju da se roditelji neočekivano ranije vrate kući, Murad će uzeti luk,
zbog koga je navodno i došao, učtivo se zahvaliti i otići. U mračnom
predsoblju su mogli da čuju svaki korak na ulici. Drhtali su od uzbuđenja,
kada je Nura po prvi put osetila dug poljubac na svojim usnama. Murad je
bio iskusan. Dodirivao joj je grudi, istovremeno joj obećavajući da ništa
ne​mo​ral​no neće ura​di​ti.
„Žena ne sme to da radi pre ven​ča​nja”, re​kao je.
 Ona je to sma​tra​la ap​surd​nim i sme​ja​la se.
Prilikom sledećeg susreta, on joj je otkopčao kućnu haljinu i sisao njene
bradavice. Osetila je kako se naježila i jedva je mogla da stoji na nogama. On
je stal​no ša​pu​tao: „Ne boj se. Ovo je be​za​zle​no.”
Jednom ju je pitao, da li ga voli i da li će ga čekat i dok on završi za
frizera. Onda će je oženiti i, ovde u gradskoj četvrti, otvoriti frizerski salon,
„su​per mo​de​ran sa​lon”, na​gla​sio je.
Pitanje ju je zaprepastilo. Ona nije bila spremna samo da čeka, već i da
umre za njega, uveravala ga je. On se smejao i rekao joj da zvuči kao
egipatska sapunica, bolje je da živi i odbije buduće ponude braka. Ona je,
na​i​me, to​li​ko lepa, a ta​kve de​voj​ke ne op​sta​ju dugo.
Kako je mogla da ga uveri u svoju beskrajnu ljubav? Doći će kod njega u
toku noći, re​kla mu je, ona ne mari za bilo ka​kvu opa​snost.
Nije joj ve​ro​vao. Ne tre​ba da se pra​vi va​žna, očm​ski joj je re​kao.
Nuru je to povredilo. „Noćas, kada sat na crkvi posle ponoći otkuca
je​dan​put, biću na kro​vu tvo​je kuće.”
Rekao joj je, da je ona luda devojka, ali ako dotle, on će je voleti, gore na
rav​nom kro​vu kuće.
„Ni​sam luda”, od​go​vo​ri​la je, „ja te vo​lim”.
Nije bilo teško, trebalo je samo da preskoči jedan razmak između kuća.
Bilo je ledeno hladno, ali ona je osećala neku toplinu u duši i čeznula je za
tim, da se pri​vi​je uz nje​ga.
On nije došao. Nije mogla da razume. Trebao je samo da se popne
stepenicama na prvom spratu, gde se nalazila njegova spavaća soba i dođe
na krov svoje kuće. Čekala ga je pored tamno ofarbanih buradi za vodu, u
kojima su preko dana na vrelom suncu grejali vodu. Privila se uz toplu
bu​rad i če​ka​la.
Murad nije došao. Vreme je sporo prolazilo. I svakih petnaest minuta,
koje je propratilo zvono na crkvenom satu, njoj se učinilo kao čitava
več​nost.
Ustala je, tek kada se sat na crkvi oglasio sa dva udara zvona. Bolela su
je kolena, a ruke su joj se smrzle. Te martovske noći je duvao jak i hladan
vetar. Videla je Muradovu senku na prozoru, na njegovoj spavaćoj sobi. On
je mahao i ona je pomislila da maše njoj, njeno srce je htelo k njemu, a onda
je shvatila, da joj mahanjem samo daje znak da ode. Neka teška tama se
iznenada spustila na nju. Bose noge su joj bile teške kao olovo. Polako se
vraćala nazad preko krova i odjednom se našla ispred ogromnog ponora,
koji ju je delio od ravnog krova na njenoj kući. Pogledala je nadole i tamo
ne​gde, u bes​kraj​noj du​bi​ni dvo​ri​šta, tre​pe​ri​la je sla​ba sve​tlost lam​pe.
Zaplakala je i htela da skoči, ali je istovremeno bila kao oduzeta od
stra​ha.
Našli su je sledećeg jutra, poput šake jada, i vratili je kući. Majka je
počela naglas da plače: „Dete, šta će ljudi misliti o nama? Šta će ljudi misliti
o nama?”
Vikala je i plakala, sve dok otac nije viknuo na nju. „Prestani! Šta može
neko da po​mi​sli ako dete ima gro​zni​cu i hoda u snu?”
„Kakav god razlog da je bio, tvoju kćer treba što pre staviti pod zaštitu
muža”, rekla je njena majka. Otac je oklevao smatrajući da je Nura suviše
mlada, ali kada je majka rekla, kako on nju nije smatrao suviše mladom,
kada ju je ože​nio sa se​dam​na​est go​di​na, on je pri​stao.
Dve nedelje kasnije, Nura je ponovo videla Murada. Bio je bled i
nasmešio joj se. Međutim, kada ju je pitao, da li može da pozajmi dve
glavice crnog luka za svoju majku, ona mu je s prezirom pljunula u lice. „Ti
si lu​da​ča”, re​kao joj je sav pre​pla​šen, „pra​va lu​da​ča.”
 9.

I godinama kasnije, Salman je mogao da se seti svih detalja, koji su

obeležili to pre podne. Bilo je uoči Uskrsa. Kao i uvek, Benjamin je i tog
jutra doneo dve lepinje i po prvi put cigarete. Otišli su sa Letačem do reke i
tamo je Benjamin zapalio prvu cigaretu, snažno povukao nekoliko dimova,
na​ka​šljao se i plju​nuo, a onda ci​ga​re​tu dao Sal​ma​nu. Sal​man je uvu​kao dim i
toliko se zakašljao, da su mu oči skoro ispale. Imao je osećaj, kao da će mu se
utro​ba ras​pa​sti. Le​tač ga je sum​nji​ča​vo gle​dao i cvi​leo.
„Ne, nije ovo za mene. Ovo miriše na moga oca”, rekao je drugu i
vra​tio ci​ga​re​tu.
„Pa, kako mi​sliš da po​sta​neš mu​ška​rac?” upi​tao ga je Be​nja​min.
„Još ne znam, ali u svakom slučaju neću pušiti”, odgovorio je Salman i
nastavio da kašlje. Podigao je grančicu sa zemlje i bacio je u reku, kako bi
Le​ta​ču od​vu​kao pa​žnju.
Benjamin je toga dana bio posebno loše raspoložen, jer je tog jutra
saznao, da se njegovo detinjstvo završilo: trebalo je uskoro da oženi jednu
svoju rođaku. Benjamin je mrzeo tu rođaku, ali ona je dobila veliko
na​sled​stvo i nje​gov otac je hteo naj​zad da ot​pla​ti svo​je du​go​ve.
Međutim, o svemu tome Salman ništa nije znao, znao je samo to, da je
Benjamin razdražljiv i da ga je ubedivao da puši. Kada je odbio, Benjamin je
počeo da viče i postao zao: „Ne mogu da podnesem mladiće, koji ne
učestvuju. To su cinkaroši. Prošle nedelje nisi hteo da se takmičiš u
onanisanju, a danas nećeš da pušiš. Ti si kukavica, mali, smrdljivi prdež.”
Sal​man je za​ma​lo za​pla​kao, jer je ose​tio da gubi svog je​di​nog pri​ja​te​lja.
U tom tre​nut​ku, čuo je Le​ta​ča kako laje kao lud.
Tog proleća, reka je nabujala i taj, inače mali potočić se pretvorio u
talas plime, koji je nosio sve pred sobom, raširio se obalom i nosio bezbroj
sta​ba​la i ko​li​bi i je​dan most kod voć​nja​ka sa kaj​si​ja​ma po​ro​di​ce Aba​ni.
Uznemiren, Salman je skočio, kada je video kako se Letač očajnički bori
da izađe na obalu. U njušci je držao ruku jednog davljenika i plivao koso,
kako bi izbegao jaku rečnu struju. Ali, pri tom se sve više udaljavao. Salman
je viknuo Benjamina i potrčao. Iza srušenog mosta, Letač je vukao jednog
malog, onesvešćenog čoveka na obalu. Kada je Salman stigao, pas je stajao u
plićaku i mahao repom. Čovek je ležao na leđima. Činilo se da mu je glava
po​vre​đe​na.
 „Hajde, pomozi mi“, doviknuo je Salman Benjaminu, koji je zastao
prilično daleko od njih i posmatrao scenu. „Hajdemo odavde, čovek je
mrtav, a mi ćemo imati samo neprilike”, uzvratio je Benjamin. Salman je
osetio, kako bes narasta u njemu. „Hajde, pomozi mi, budalo. Još je živ!“,
očajnički je vikao Salman. Letač je skakao oko njega i lajao, kao da i on
doziva Benjamina u pomoć, međutim, on je već nestao među šikarama
ža​lo​snih vrba, čije su gra​ne, po​put ze​le​ne za​ve​se, do​se​za​le do vode.
Bile su to poslednje reči, koje je Salman razmenio sa Benjaminom.
Gorko razočaran, kasnije je izbegavao svaki susret sa njim i saznao je o
njemu još samo to, da je oženio svoju rođaku i da se s njom odselio u
Bag​dad. Ali, to se de​si​lo tek dve, tri go​di​ne ka​sni​je.
Salman je, dakle, sam izvukao čoveka na suvo i pokušao da ga vrati u
život. Dlanovima mu je stiskao grudi i rukama ga pljeskao po obrazima.
Iznenada, čovek je otvorio oči i počeo da kašlje. Zbunjeno je gledao u
Sal​ma​na i psa. „Gde sam? Ko ste vi?“
„Bili ste u reci, pas Vas je spasao. On ume odlično da pliva. Zamalo da
se uda​vi​te!”
„Ja sam bak​suz. Uhva​ti​li su me i hte​li da me ubi​ju.”

Karam, tako se zvao čovek koga su spasli je i godinama kasnije pričao u

kafeu da ima dva života. Za prvi je mogao da zahvali svojoj majci, a za
dru​gi Sal​ma​nu i Le​ta​ču.
Od tog dana, Salman je radio sedam dana u nedelji kod Karama, koji je
imao lep, mali kafe u ot​me​noj grad​skoj če​tvr​ti Suk-Sa​ru​ja.
Karam nikada nije rekao zašto su ga tukli sve dok se nije onesvestio, a
zatim bacili u reku. Samo od jednog zaposlenog u kafeu, Salman je saznao,
da se ra​di​lo o afe​ri.
„To znači”, rekao mu je, isto kao i sveznajuća Sara, „da se iza toga krije
jedna žena i nekoliko muškaraca, koji nisu želeli da čovek, koga si ti spasao,
deli isti jor​gan sa njom.
„Kako da deli isti jor​gan?” pi​tao je Sal​man.
„O ne, nemoj mi reći da ne znaš šta muškarci i žene rade u mraku”,
po​bu​ni​la se Sara. „Ho​ćeš da ka​žeš da su se oni vo​le​li i da je Ka​ram zbog toga
ba​čen u reku?”
Sara je klim​nu​la gla​vom.
Salman celu noć nije mogao da zaspi. Zašto muškarac rizikuje život, da
bi vo​leo ženu?
 Nije mo​gao da nađe od​go​vor.
Kada je, sav zabrinut za svoju sopstvenu sreću, upitao Karama, da li će
po​no​vo sre​sti tu ženu, ovaj ga je iz​ne​na​đe​no po​gle​dao.
„Ženu? Koju ženu?”
„Onu, zbog koje su Vas bacili u reku”, rekao je Salman i odjednom se
za​bri​nuo, da se Sara nije mo​žda pre​va​ri​la.
Karam se čudno osmehnuo: „A, ta žena, s njom se više nikada neću
sastati”, rekao je, ali Salman je po glasu prepoznao da je ovo bila
upa​ko​va​na laž.
Tek godinu dana kasnije, saznao je pravu povezanost ovih događaja i
ujed​no se uve​rio, da je Sara u ovom slu​ča​ju pot​pu​no po​gre​ši​la.
Kafe mu je postao drugi dom. Platu nije dobijao, ali je bakšiš bio bogat i
na kraju dana je bio veći, nego plata Salmanovog oca, koju je zarađivao kao
bravar. Često je dobijao bakšiš, kada je raznosio narudžbine u otmene kuće,
u gradskoj četvrti: osvežavajuća pića, male obroke, sve ono, što je bilo
potrebno za malu zakusku ili nenajavljene goste - a gosti su se u Damasku
ret​ko kad na​ja​vlji​va​li.
Druga dva potrčka u kafeu nisu volela Salmana. Stariji se zvao Samih,
bio je to ogorčeni i smrežurani patuljak. Darviš, mlađi momak, bio je
elegantan, uvek sveže očešljan i obrijan. Bio je mirne naravi, imao mekan
hod i nežan, ženski glas. Tek kasnije, Salman je spoznao, da se Darviš
ponaša ljubazno kao časna sestra, ali je bio otrovan poput kobre. Samih je
rekao, ako Darvišu pružiš ruku, treba kasnije da proveriš da li su ti još uvek
svi pr​sti na njoj.
Sada su ova dva radnika morala sa Salmanom da dele narudžbine iz
komšiluka, kao i stolove u lokalu. Ali, nisu smeli da mu nanesu nikakvo zlo,
jer su znali, koliko njihov poslodavac voli ovog mladog, koščatog momka sa
klempavim ušima. Njih dvojica su sami osmislili svoju priču, zašto se njihov
šef, na tako poseban način, ophodio prema ovom mladiću, ali su je zadržali
za sebe, jer su do​bro po​zna​va​li Ka​ra​ma i nje​go​vu bez​du​šnost.
Ali, ni jedan ni drugi nisu prestali - sve do Salmanovog odlaska iz
kafea 1955. godine - da nerviraju Salmana i da mu postavljaju zamke, kako
ne bi on uslu​žio one bo​lje mu​šte​ri​je, koje su da​va​le bo​gat bak​šiš.
Ali, kod Salmana to nije igralo nikakvu ulogu, jer bi on kod svakog
gosta izazvao dovoljno sažaljenja, a pošto je bio oličenje učtivosti i
lju​ba​zno​sti i onaj naj​ve​ći tvr​di​ca bi smek​šao i dao mu bak​šiš.
Ali, ono što je ovu dvojicu najviše ljutilo, bila je privilegija, koju je
Salman dobio već nakon nedelju dana. Dozvoljeno mu je da odlazi u
Karamovu kuću. Jedanput ili dvaput nedeljno, gazda bi mu naredio, da za
nje​ga ode u na​bav​ku i ku​plje​ne stva​ri od​ne​se nje​go​voj kući.
Karam je stanovao u jednoj četvrti sa mnogo zelenila, blizu brda
Kasijun, koji je na severozapadnoj strani grada bdeo nad Damaskom.
Uređeni vrtovi sa voćnjacima, mirtom i indijskim smokvama su okruživali
malobrojne kuće. Karamova kuća se nalazila nedaleko od Trga Hošida, koga
su jednostavno zvali „Trg poslednje stanice”, zato što je ovde bila poslednja
sta​ni​ca za tram​vaj.
Stabla jabuke, kajsije i mirte zauzimala su jednu polovinu Karamovog
vrta, indijske smokve i ruže su obrazovale nevidljivi zid uz ograde i čak se i
u kući mogao čuti žubor reke Jasid, iz koje je Karam, pomoću velike ručne
pum​pe, cr​peo vodu, kad​god bi po​že​leo.
Karam je ovu kuću nasledio od svoje tetke, koja nije imala decu i živeo
je sam u njoj.
Jedan puteljak, koji je bio okružen uskim žbunjem oleandera i tri
stepenika su vodili od baštenske kapije do kuće, čija su drvena vrata bila
re​mek delo jed​nog za​na​tli​je iz Da​ma​ska.
Mračan hodnik je delio kuću na dva dela i na kraju vodio u spavaću
sobu. Sa desne strane su se nalazili velika kuhinja i malo kupatilo. Sa leve
strane su bile velika dnevna soba i jedna svetla soba, čiji je prozor gledao u
vrt.
Spavaća soba na kraju hodnika nije imala prozor. Tamo se uvek osećao
miris buđi. Karam je uvek nastojao, da ovaj miris prikrije raznoraznim
mirišljavim vodicama, čime je celu stvar samo pogoršao. Ali, Karam ionako
nije vo​leo da bilo ko ula​zi u ovu sobu.
To je Salmanu bilo strano. U stanu njegovih roditelja, sobe nisu bile
odvo​je​ne. U sva​koj sobi se ku​pa​lo, ku​va​lo, bo​ra​vi​lo i spa​va​lo.
„Moja spavaća soba je moj hram”, rekao je Karam jednom prilikom. I
zaista, ponekad se u njoj osećao miris tamjana. Stariji konobar u kafeu,
Samih, tvrdio je, da to nije tamjan nego hašiš, koji je Karim noću uživao u
ve​li​kim ko​li​či​na​ma.
Jednoga dana, kada je Salman doneo Karamovu robu u njegovu kuću i
našao se sam u njoj, radoznalost ga je odvela u spavaću sobu. Veliki bračni
krevet od tamnog drveta je činio središte u sobi, koja je inače bila dosadna.
Ali, iznad kreveta, Karam je napravio mali oltar sa slikama. Kada je Salman
upalio svetio, video je, da je na svim slikama ista osoba: Badri, frizer i
bodibilder, koji je često dolazio u kafe i zauzimao jedan sto samo za svoje
mi​ši​će.
Ovaj čovek se mogao videti na slikama, u svim mogućim pozama,
nasmejan i preterano ozbiljan, obučen i u tesnim kupaćim gaćama, sa i bez
pehara u ruci. Nabildovani čovek je trenirao svakoga dana u teretani i
neprestano je pokazivao svoje telo. Grudi, ruke i noge su mu bile glatko
obri​ja​ne kao kod žene. Koža mu je bila pre​pla​nu​la, a po​gled za​ma​gljen.

Salman je svakoga dana odlazio kod Sare na časove, zatim je nosio

Letaču ostatke mesa, koje je jeftino kupovao kod mesara i igrao se sa njim u
na​pu​šte​noj fa​bri​ci pa​pi​ra sve do​tle, dok se obo​ji​ca ne bi umo​ri​la.
Salman je Faizi uvek davao novac da skuva njegovoj majci neko
ukusno jelo, jer ono, što je njegov otac plaćao, bilo je taman dovoljno da ona
ne umre od gladi. Novac, koji bi Salmanu preostao, čuvala je Sara na
sigurnom mestu. Ona je bila pouzdana, ali je tražila da joj svakog meseca
kupi veliki sladoled od pistaća. Tek godinama kasnije, Salman je mogao da
je ispravi i sladoled preračuna u novčanicama. Ali, Salman je rado častio
Saru sladoledom, ne samo zbog toga, što je voleo i Saru i njenu majku, već i
zbog toga, što kod kuće nije imao si​gur​no skro​vi​šte.
Nakon dve godine, Salman je uštedeo dovoljno novca da svojoj majci
priredi iznenađenje. Još dok je bio dete, majka je stekla tu čudnu naviku, da
mu pre Uskrsa kaže: „Hajde Salmane, idemo da, kao i sav otmeni svet,
ku​pi​mo novu ode​ću za Us​krs.”
Tada, dok je bio dete, naseo bi na to. Pomislio bi da je njegov otac dao
majci novac. Umio bi se, očešljao i otišao bi njom u Suk el Hamidije, gde su
se na​la​zi​le mno​ge rad​nje, u či​jim izlo​zi​ma je bila izlo​že​na lepa ode​ća.
Salman se radovao, jer su cipele, koje je nosio celu zimu, imale mekan
đon, na kome je bila rupa, dok su gore bile tvrde kao kost. Cipele za
sirotinju su bile zamišljene kao sprave za mučenje, kako bi okajali grehe i
posle smrti otišli pravo u raj, govoio je Mahmud, potrčko iz obližnje pekare
lupkajući u svoje cipele, koje su mu raskrvarile noge. Koža je zvečala kao
drvo.
Velika želja za boljim cipelama, navela je Salmana da se nada iz godine
u godinu. Tako je sa majkom prolazio kroz suk. Ona bi zastala ispred
šarenih izloga i činilo se, kao da se gubi. Dok je gledala neku lepu haljinu,
ispuštala bi zvuke oduševljenja, a kada bi videla dečiju odeću ili par cipela,
odmeravala bi Salmana, kao da želi da uzme meru ili da proveri, da li mu
dogovara boja i to samo zato, da bi zatim produžila dalje. Posle sat
vre​me​na, Sal​man bi se umo​rio.
„Maj​ko, kada ćemo ući u rad​nju?”
„U rad​nju? A za​što?”
„Da meni ku​pi​mo ci​pe​le, a tebi ha​lji​nu.”
„Jao, dete, a oda​kle meni pare?”
On bi je zaprepašćeno pogledao. „Ne gledaj me tako”, rekla bi ona sa
nevinim izrazom na licu, „gledaj odeću i zamisli, kako šetaš u tim divnim
stva​ri​ma”, re​kla bi ona i br​zim ko​ra​ci​ma pro​la​zi​la ba​za​rom.
Nedelju dana pre Uskrsa, Salman je pozvao svoju majku u Suk el
Hamijadije i ona se mnogo smejala dok su išli na bazar. A onda je u jednoj
radnji videla prelepu haljinu, a Salman ju je naivno upitao, da li joj se
dopada. Pogledala ga je ozarenog lica: „Dopada? U toj haljini bih bila
prin​ce​za”, re​kla je ona.
„Onda je haljina tvoja. Treba da je probaš i cenkaš se sa trgovcem, ja
imam no​vac”, hra​bro je re​kao Sal​man, iako mu je glas za​drh​tao.
„A ti se si​gur​no ne ša​liš?”, ne​si​gur​no je pi​ta​la maj​ka.
Salman je izvadio ruku iz džepa na pantalonama. Majka se iznenadila,
kada je videla dve plave novčanice od sto lira i nekoliko novčanica po
deset. „Sve ovo sam uštedeo za tebe, kako bi ti najzad bila princeza”, rekao
je. „Danas ćeš sebi kupiti i cipele, a ja ću kupiti nove pantalone, košulju i par
lakovanih cipela. Sve sam izračunao. Sto devedeset do dve stotine lira ako
bu​de​mo do​bro tr​go​va​li”, do​dao je.
Majka je, uprkos svojoj bolesti, bila dobar trgovac. Uveče su se vratili
kući natovareni stvarima, a Salman je još uvek imao trideset lira u džepu. I
Sari je kupio par belih sokni. Sara se valjala od smeha, jer su joj čarape bile
za tri bro​ja veće. Po​klo​ni​la ih je svo​joj maj​ci.
Salman je za Uskrs uzeo slobodan dan i otišao sa majkom na jutarnju
misu. Ponosno je prošla između klupa i sela, poput princeze, u prvi red.
Izgledala je zaista prelepo. Kada ju je sveštenik prepoznao, veoma se
iznenadio. Zaboravio je da kaže Salmanu, koji je išao iza svoje majke „Telo
Hri​sto​vo” i za​ču​đen, po​gle​dom pra​tio ot​me​nu po​ja​vu Sal​ma​no​ve maj​ke.
U isto vre​me, otac se tre​znio od pi​jan​ke pret​hod​nog dana.
Sreća njegove majke trajala je tačno tri nedelje, a onda se prehladila. I
pošto se nije čuvala, prehlada je prešla u upalu pluća. A kada joj više ni
ča​je​vi, ni oblo​zi, ni hla​đe​nje čela nisu po​mo​gli, Fa​i​ze je po​zva​la le​ka​ra. Bio je
ljubazan, ali je naplatio pet lira unapred. Salman je platio, ali lek, koji je
le​kar pre​pi​sao, bio je ve​o​ma skup.
Komšije, a i Faiza, savetovale su Salmanu da ne sluša lekara, jer će
nekoliko lekovitih biljki biti dovoljne da joj pomognu. Ali, Salman je znao,
da samo lek, koji je prepisao lekar, može da spase njegovu majku. Međutim,
ušte​đe​vi​na, koja se na​la​zi​la kod Sare, nije bila do​volj​na.
Bio je ponedeljak, najmirniji dan u nedelji i zato Karam, njegov šef, nije
došao na posao. Samah, stariji radnik, je radio na kasi i kada ga je Salman
zamolio da mu da dvadeset lira akontacije, Samih se grčevito nasmejao.
„Budi sretan ako ti dam dvadeset pijastera. Znaš li ti uopšte, koliko je
dvadeset lira? To su dve stotine šolja čaja ili sto šoljica kafe ili sedamdeset i
pet nagrila i to treba da ti dam, tek tako? Gazda će me obesiti i zalepiti mi
nat​pis na gru​di: obe​šen zbog glu​po​sti.”
Kapija na bašti je bila odškrinuta. Salman je prošao kroz baštu, a kada je
stigao do ulaznih vrata, iz daljine je začuo nejasan smeh. Ni ulazna vrata
nisu bila zatvorena i on je tiho ušao u kuću. Iz spavaće sobe su dopirali
zvu​ci.
I godinama kasnije, Salman nije znao, da mu je u tom trenutku srce
lupalo, kao da će iskočiti. Često je bio u Karamovoj kući i mogao je da
dolazi i odlazi, kad god je hteo. Znači, kuća mu nije bila nepoznata. I
Ba​dri​ja, fri​ze​ra, če​sto je vi​đao kod Ka​ra​ma.
A sada, dok je stajao u hodniku, video je kroz poluotvorena vrata, kako
frizer leži ispod njegovog šefa. Badri je u svakodnevnom životu, dubokim
glasom, govorio široko rasprostranjenim damaškim dijalektom. Sada je, sav
blažen, tankim glasom, filmske zvezde, molećivo tražio još, što mu je
Karam i dao. Salman je tada imao skoro četrnaest godina, ali nije shvatio šta
se tamo de​ša​va.
Grlo mu je bilo suvo i promuklo. Polako, koračajući unazad, išao je ka
vratima i izašao napolje. Tek napolju je duboko udahnuo. Sada je shvatio, da
je frizer u ovoj ljubavnoj igri imao ulogu žene. Naravno da je u svojoj ulici
čuo reč „gej“, ali samo kao psovku, ali nikada ne bi pomislio, da postoje
mu​škar​ci, koji se tako ne​žno vole.
Iako nije mogao da se vidi, znao je da bio bleđi, nego inače. Obrazi su
mu bili hladni kao led. Sedeo je ispred vrata, sve dok nije čuo kako se dva
muškarca smeju i gurkaju u kupatilu. Tek tada je ustao i zvekirom tri puta
po​ku​cao na vra​ta.
Trajalo je izvesno vreme dok Karam, onako uplašen, nije video
Salmana kroz odškrinuta vrata. „Da li se nešto desilo?”, zabrinuto ga je
pi​tao.
„Nije, nije, ali moja majka je jako bolesna. Hitno mi treba dvadeset lira.
Ona... ima opasnu upalu pluća. Vratiću Vam u ratama”, rekao je Salman,
koji je bio na ivi​ci pla​ča.
„Sačekaj tu”, odgovorio mu je Karam i nestao u unutrašnjosti kuće.
Brzo se vratio, a na sebi je imao novu, plavu pižamu i doneo je Salmanu
novčanicu od dvadeset lira kao i sitan novac u vrednosti od pet lira. „Za
ovih pet lira ćeš kupiti majci voće. To je poklon od mene, vratićeš mi samo
onih dva​de​set.”
Te noći, Salmanova majka je, nakon uzimanja leka, posle dugo
vremena opet mirno spavala. Ali, Salman se prevrtao po krevetu i nije
mogao da zaspi. Zašto njegov šef, koji je imao i novac i kuću, nije voleo
ženu, već muškarca? I to muškarca, koji se, kako se činilo, sastojao samo od
mišića i koji se bavio samo svojom nauljenom kosom i telom? Badri nije
mogao čak ni da se kreće kako treba. Kada bi podigao šoljicu sa kafom, to je
iz​gle​da​lo tako uko​če​no, kao da je šo​lji​ca bila te​ška de​set ki​lo​gra​ma.
Kada je Salman svojoj drugarici Sari ispričao za ljubavnu scenu u
spa​va​ćoj sobi, ona je re​kla: „Ži​vot je pra​vi kar​ne​val. U duši, mi​ši​ća​vi čo​vek je
žena, samo što ima telo muškarca, koje mu je Bog u žurbi podario.” A pošto
je Salman zbunjeno gledao u nju, ona je pokušala, da mu to malo bolje
pojasni. „To ti je kao u hamamu, kada ti čuvar kupatila da odelo nekog
drugog gosta.” Sara je nakratko zastala. „I Said je žena u duši”, rekla je
potom, „zato ga svi muškarci vole.” Pogledom je pokazala na lepo siroče
Sa​i​da, koji se upra​vo vra​tio s po​sla u ha​ma​mu.
„Bog je”, nastavila je Sara, „neke stvari pomešao. Nije ni čudo, kad
mora da or​ga​ni​zu​je hi​lja​du stva​ri.”
Sara je navela tuce božijih zamena. A Salman se pored nje osećao tako
malim i divio joj se. Bila je neverovatna. Pohađala je školu kod časnih
sestara iz Bezansona i bila najbolji đak u razredu. On ju je često video kao
doktoricu u Africi ili kako pomaže Indijancima. A kada bi joj to rekao, ona
bi se sme​ja​la.
„Baš si lud: Indijanci i Afrikanci mogu bez mene. Želim da postanem
učiteljica, da se udam i rodim dvanaestoro dece i od njih napravim jednog
mesara, jednog pekara, jednog stolara, jednog bravara, jednog frizera,
jednog obućara, jednog krojača, jednog učitelja, jednog policajca, jednog
prodavca cveća, jednog lekara i jednog apotekara, jer ću na taj način biti
obez​be​đe​na do kra​ja ži​vo​ta.”
 I zaista, Sara je kasnije postala jedna od najboljih učiteljica u državi.
Nakon jedne burne ljubavne afere, udala se za vozača autobusa, koji ju je
obožavao do poslednjeg dana svog života. Pored svog posla učiteljice,
podigla je dvanaestoro dece, koji su svi postali dobre zanatlije, učitelji i
trgovci. Među njenom divom je bila čak i jedna doktorica i jedan advokat,
samo niko nije že​leo da po​sta​ne me​sar.
Tada je Salman saznao, da njegovog šefa, onog dana kada ga je Letač
izvukao iz vode, nisu pretukli zbog žene, već zbog jednog mladog
muškarca. Hteo je da se sastane sa tim momkom, ali umesto njega, sačekala
su ga nje​go​va dva bra​ta, koja su ga pre​sre​la i hte​la da ga ubi​ju.
I Darviš je imao dugu ljubavnu vezu sa svojim šefom, međutim, onda je
šef raskinuo sa njim, ali mu je dozvolio da i dalje radi u kafeu. Ali, Darviš je
još uvek voleo Karama i strašno je patio zbog raskida. Darviš je bio oženjen,
ali svo​ju ženu nije vo​leo. I po​red toga je sa njom imao sed​mo​ro dece.
U to vreme, Salman je počeo da oseća blagu naklonost prema
mišićavom Badriji i sažaljenje prema ženi u njegovoj duši, zato što je morala
da nosi tolike mišiće. Badri, ne samo da je mogao jednom rukom da
podigne Salmana, već je mogao i da ga nosi u zubima. Zato je Salman
morao da legne na pod i da se ukoči, Onda bi Badri zubima uhvatio
Salmana za kaiš i podigao ga. Pri tom bi njegov vrat nabrekao u pravu
pi​ra​mi​du mi​ši​ća sa ve​na​ma, de​be​lim kao pr​sti.
Badri je često dolazio u kafe, ali Karam se pravio kao da ga samo
površno poznaje. Naredio bi da mu donesu piće i šalio se sa njim, ali je uvek
bio na distanci. Međutim, onaj ko bi malo bolje pogledao, primetio bi da su
se voleli. Darviš je umeo odlično da posmatra, ali ga je zbunjivalo to, što taj
čovek nije dolazio svaki dan i što je uvek plaćao. Stoga je posumnjao, da je
Karam zaljubljen u pomoćnika u poslastičarnici, koji je svakog dana
donosio male poslastice, koje je kafe pored napitaka, imao u svojoj ponudi.
Karam se često na vulgaran način šalio sa gojaznim pomoćnikom, kome se
ova igra očigledno dopadala, ali sve je ostalo samo na šaljivom
za​dir​ki​va​nju, go​li​ca​nju, za​gr​lja​ji​ma i štip​ka​nju.
Badri je bio prilično priglup i fanatično religiozan, bio je otelotvorenje
one opasne mešavine nepoznavanja i izvesnosti. I samo zato, što je Karam
voleo Salmana, taj mišićavi čovek se rukovao sa njim. „Ti si jedini hrišćanin
sa kojim se rukujem”, hvalio se on, „ako neki hrišćanin zaluta u moj salon,
onda kalfa mora da odradi posao. Posle toga se sve makaze i brijači posebno
is​ku​va​ju, kako na nji​ma ne bi ostao mi​ris ne​či​stih.”
 „Taj čovek živi u strahu, u to možeš biti sasvim siguran”, rekla je Sara,
„ako ga uhva​te fa​na​ti​ci, sa​mle​će ga.”
„E, onda će toga dana imati puno mlevenog mesa”, izletelo je
Salmanu, kada je pred svojim unutrašnjim okom video mišićavog čoveka,
kako nestaje u mašini za mlevenje mesa, ispred koje je stajala grupa
bradatih fanatika, koji su se u to vreme u Damasku nadmetali u borbi
pro​tiv ne​mo​ra​la.
„A ti postaješ iz dana u dan sve tupaviji u tom kafeu”, s gađenjem je
re​kla Sara. Ona ce​log ži​vo​ta nije jela meso.
Godinama kasnije, Salman je morao da prizna, da je Sara bila prva -
mnogo pre nego njegov šef - ona je shvatila da on, radeći u kafeu, uprkos
do​broj za​ra​di, neće da​le​ko do​gu​ra​ti.
Sara je iznela svoj sud u leto 1952. godine, ali Salman je napustio kafe
tek u je​sen 1955. go​di​ne.
Kasnije, kada bi razmišljao o tome, samo se maglovito sećao godina
provedenih u kafeu. U njegovom sećanju su se zadržali samo oni događaji,
koji su bili povezani sa jednom osobom: Sarom. Ona ga je i dalje
podučavala. Sada je morao za svaki pročitani roman da napiše rezime i da
ga kritički komentariše. Podučavala ga je algebru, geometriju, biologiju,
geografiju, fiziku i pomalo francuski, budući da je i sama govorila taj jezik
bez ak​cen​ta.
Sara je sa odličnim ocenama položila maturu, podučavala malu decu i
studirala dve godine na Pedagoškom fakultetu. Onda se zaposlila kao
nastavnica matematike i francuskog jezika u jednoj elitnoj školi. Bila je
veoma tražena, da radi privatno sa decom bogatih hrišćana, ali ona je
primila samo kćer brazilskog konzula uz visoku nadoknadu. Nije htela da
primi više đaka. Želela je da ima dovoljno vremena da čita i da nastavi da
pra​ti na​pre​do​va​nje svog omi​lje​nog uče​ni​ka Sal​ma​na.
Kasnije se udala za vozača autobusa, jednog punačkog i ćelavog
čoveka, koji ju je neizmerno voleo. A kada bi je rođaka Lejla bockala, kako je
za​pra​vo sa​nja​la o glum​cu, koji je sta​no​vao bli​zu njih i kako je hte​la da se uda
samo onda ako burna ljubav osvoji i zapali njeno srce, onda je kod
sveznajuće Sare bila na pravoj adresi da besplatno dobije pouku: „U tom
slučaju, treba da se udaš za vatrogasca. Glumci su vitezovi i srcelomci na
platnu. U stvarnom životu, oni prde i hrču, imaju bubuljice na zadnjici i
zadah u ustima. Mislim da su punački muškarci veoma atraktivni i pre
svega duhoviti. Smeju se za četrdeset posto više od mršavih muškaraca. A
ako u sebi ima​ju i do​bro srce, onda sam ja kra​lji​ca.

Sarino venčanje je bilo pravi događaj. I vreme ju je poslužilo. Februar je

bio suv i toliko topao, kao da se zamenio sa majem. Sarin mladoženja je bio
iz Homsa. Bio je siroče, te mu je zbog toga bilo svejedno, gde će se venčanje
održati. Ali, Sarin otac, koji je umeo da slavi, želeo je da uda kćer u
Damasku. Na ulazu u crkvu, deset njegovih kolega je obrazovalo počasni
špalir, kroz koji će njegova kćer, poput princeze, proći i ući u crkvu, pored
lju​di u sve​ča​nim uni​for​ma​ma.
Sedam dana se slavilo venčanje u dvorištu milosti, kao da su svi stanari
bili Sarini rođaci. Salmana je ponajviše iznenadilo ponašanje Samire i
Adnana, koji se u međuvremenu oženio, preselio u Jevrejsku ulicu i vozio
taksi. Oboje su radili toliko predano, kao da su oduvek voleli Saru. Samira je
kuvala za goste, dok je Adnan radio kao potrčko. Pomagala je i Salmanova
majka, u skladu sa svojim mogućnostima. I svi su okitili dvorište i častili
pi​ćem I Ši​mon je bio ve​li​ko​du​šan, do​neo je ne​ko​li​ko gaj​bi voća i po​vr​ća.
Mladoženja je bio blažen. Čudio se sedam dana, jer tako nešto još
ni​ka​da nije do​ži​veo.
I da nedelju dana pre toga nije nestao Salmunov pas i Salman bi bio
srećan. U jednom obližnjem restoranu, besplatno je dobio ostatke kostiju i
mesa na poklon i hteo da ih odnese Letaču. Međutim, osim nekoliko kapi
krvi i jednog čuperka dlake, od njegovog psa nije bilo više ni traga ni, glasa.
Šta se dogodilo? Sari nije ni pomenuo da je Letač nestao, kako joj ne bi
po​kva​rio ra​dost zbog pred​sto​je​ćeg ven​ča​nja.
Nakon svečanosti, Sara je otputovala sa svojim mužem u Holms, lepi
grad na reci Oront. To je bilo marta 1955. godine. Na rastanku, Sara je
zagrlila Salmana i šapnula mu na uho: „Godina 1955. je godina, koja će
doneti sreću i meni i tebi. Udajem se za čoveka, koga volim, a i ti ćeš ove
go​di​ne za​ko​ra​či​ti kroz vra​ta sre​će.”
Tuga za bolesnom majkom i izgubljenim psom, oduzela mu je glas.
Klimnuo je glavom i još jedanput čvrsto privio Saru uz sebe, misleći pri tom
na Le​ta​ča, koji je, uko​li​ko nije bio mr​tav, mo​rao biti još usa​mlje​ni​ji, nego on.
Prošle su godine pre nego što ga je Salman ponovo video, ali već te
je​se​ni je spo​znao, da je Sara sve zna​la, čak i ono, što se ti​ca​lo bu​duć​no​sti.
 10.

„Zar nije pomalo preterano”, pitao je apotekar svog prijatelja, „kad

dozvoljavaš, da ti tri žene stanuju u tri različite ulice, koje su jako udaljene
jed​na od dru​ge?”
Zašto nije mogao da ih smesti u harem, pod istim krovom, u odvojene
oda​je, kao što su to či​ni​li nje​gov deda i otac?
„Moje žene ne mogu da žive dovoljno daleko jedna od druge, inače bi u
roku od sat vremena jedna drugoj iskopale oči. Još bolje bi bila tri okeana,
koja bi ih razdvajala. A ja bih tada živeo u sredini, na ostrvu. Moj kompas”,
rekao je elegantno odeveni gost, „bi me svako veče nepogrešivo vodio kod
jed​ne od njih.”
„Meni bi i tri pustinje bile po volji, koje bi odvojile moju ženu od
mene”, odgovorio je apotekar, „ali za nas hrišćane je brak neponovljiv, baš
kao i smrt. Vaš Prorok je bio čovek, koji je uživao u životu. Naš Gospod Isus
je bio re​vo​lu​ci​o​nar Nije imao poj​ma o že​na​ma.”
„Ko zna? Možda se zato nikad nije ženio, iako su mu žene ležale pred
no​ga​ma”, od​go​vo​rio je čo​vek u be​lom ode​lu.
Pili su kafu, koju im je servirala gojazna pomoćnica apotekara u belom
mantilu. Apotekar je imao laboratoriju sa čajnom kuhinjom iza prodajne
prostorije i frižider napunjen ledom, u kome se uvek nalazila flaša najboljeg
ara​ka. Apo​te​kar je ustao „Do​šao si po kapi za oči? Za koga?”
„Pa, ne znam”, za​ču​đe​no je od​go​vo​rio Na​sri Aba​ni
„Ali, moram da znam, da li su za dete ili za odraslu osobu”, rekao je
apo​te​kar i is​pra​tio pri​ja​te​lja ne​o​ba​ve​znim ru​ko​va​njem
„Onda ću pi​ta​ti ženu. Imaš li te​le​fon?”
„Otkud siromašnom apotekaru telefon? Ja se zovem Elijas Aškar, a ne
Na​sri-beg Aba​ni.”
„Dobro, dobro, saznaću još danas, pa ću ti sutra javiti”, odgovorio je
ele​gant​ni go​spo​din i iza​šao iz apo​te​ke.
Tako mi i treba, razmišljao je, dok je izlazio. Lamija previše priča i na
kra​ju niko ne zna, šta ona za​pra​vo hoće.
Bilo bi bolje da ju je oženio njegov otac, umesto što ju je njemu
nametnuo. On, Nasri, bio je tada još uvek mlad i neiskusan. Hteli su da
obuzdaju njegovu požudu za ženama, kako se otac izrazio. Činilo se, da je
Lamija prava žena za njega, bila je ćerka poznatog sudije i mirisala je više na
knji​ge i ma​sti​lo, nego na čul​nost.
Lamija je bila otelotvorenje osobe, koja je uvek želela da bude u pravu.
Komentarisala bi svaku njegovu rečenicu, a nijednu ne bi uvažila. Uvek je
neki grčki, kineski ili arapski idiot još pre nekoliko vekova dokazao
suprotno. A ako ne bi nikoga pronašla, onda bi za svedoka svog sveznanja
po​zva​la oca.
Za razliku od njegovih ostalih žena, kod Lamije se nikada nije osećao
kao kod kuće, zato što je velika kuća sa raskošnim vrtom u blizini
italijanske bolnice bila venčani poklon njenog oca. I ona bi uvek bez stida
re​kla “moja”, a ne „naša” kuća.
Bila je pravi ubica požude i počinjala da zeva, čim bi je dodirnuo.
„Tvoje telo nije prekriveno kožom, već prekidačima za svetlo”. Rekao joj je
je​dan​put u kre​ve​tu, „Čim te pip​nem, ti se uga​siš.”
„Ti si iskrivljena slika, bez šarma i duha”, rekla bi ona i s dosadom
počela da zeva. Bila je strašno mršava, imala ravne grudi i bila opsednuta
čitanjem. Za razliku od nje, Nasri nije znao šta će sa knjigama. Njemu su i
no​vi​ne bile sa​svim do​volj​ne, da mu smu​če svet.
„Sin, lep kao ti i pametan kao ona, bila bi sreća za naše pleme. Mogao bi
da nosi moje ime”, rekao je njegov otac, kada se s njim pozdravio prve
brač​ne noći.
Ispalo je sasvim drugačije. Rodilo im se šestoro dece - ali samo
devojčice i svih šest devojčica je ličilo na nju. Nijedan sin, u kome bi uživao.
Ovaj brak je bila najveća greška njegovog oca. Sa ovakvim mislima, Nasri
Abani bi zaspao svaku treću noć kod Lamije, nakon što bi ispunio bračne
dužnosti. Bio je srećan samo za vreme poslednjih meseci njene trudnoće, jer
tada nije smeo da joj pri​đe. Za​bra​na, koju je on rado po​što​vao.

Nasri Abani je imao tu naviku, da posle lakog doručka ode u neki kafe,
tamo popije slatku kafu i pročita novine, zatim bi prošetao sukom. U
prolazu je obavljao narudžbine, navodeći adresu one žene, kod koje je
trebalo da provede predstojeću noć. Piljari, trgovci začinima i slatkišima,
pekari i mesari su savesno ispunjavali njegove želje i isporučivali samo
najbolju robu, jer je gospodin Abani bio poznat po svojoj darežljivosti. Niti
se cenkao, niti je proveravao robu. Samo je plaćao. I nikada ne bi zaboravio
da po​trč​ku osta​vi bo​gat bak​šiš.
Nasri Abani je uvek nosio fina evropska odela, a budući da je u
Damasku često bilo veoma toplo, imao je više odela u svetlim bojama od
finog lana i damaške svile, nego onih od teških engleskih štofova u tamnim
bojama. Nosio je svilene košulje i italijanske cipele i svaki dan je stavljao
svež karanfil ili ružu u rever. Jedino arapsko što je nosio, bile su orijentalno
lepe kravate sa arabeskama. Osim toga je imao čitavu kolekciju štapova za
šet​nju sa sre​br​nom ili zlat​nom dr​škom.
Zvali su ga Nasri-beg. Beg ili paša su bile osmanlijske počasne titule,
koje su u Damasku bile relikt prošlosti, bez ikakve stvarne vrednosti, ali su
obavili nosioca aurom plemenitog porekla, jer samo plemići koji su bili
bliski osmanlijskom sultanu, dobijali su od njega to nevidljivo, ali zvučno
od​li​ko​va​nje.
Nasri Abani je bio veoma gord i, uprkos ljubaznosti koju su mu svi
ukazivali, skoro da ni sa kim nije razgovarao, osim sa apotekarom Elijasom
Aškarom, čije je poznavanje medicine bilo daleko iznad nivoa znanja
ostalih lekara. Aškarova moderna apoteka se nalazila u novoj gradskoj
četvrti Salihije u blizini Nasrijeve kancelarije i nedaleko od kuće njegove
druge žene Sajtle, odmah pored modne kuće poznatog Alberta Abirašeda u
prometnoj Ulici kralja Fuada, koja je odmah posle rata oko Sueckog kanala
1956. godine promenila ime u Port-Said. Promena naziva ove ulice je bila u
čast otpora žitelja u egipatskom lučkom gradu Port Said, protiv englesko-
francusko-izraelske invazije. Narsi Abani je ovo obrazloženje smatrao
sme​šnim i do kra​ja ži​vo​ta je ovu uli​cu na​zi​vao Uli​ca kra​lja Fu​a​da.
Nasri je skoro svakog jutra posećivao apotekara, a ubrzo je počelo da se
šuška o tajnim mešavinama, koje je dobijao u apoteci, kako bi svoju požudu
za že​na​ma iz​dr​žao bez po​sle​di​ca po svo​je telo.
Oko deset sati - ponekad i kasnije, ali nikad ranije Nasri Abani bi ušao u
svoju veliku kancelariju na prvom spratu u raskošnoj modernoj zgradi, koja
je bila u njegovom vlasništvu. Prvi sprat je delila velika prodavnica za
kućne električne uređaje sa Er Fransom. Na drugom spratu nalazila se
centrala persijske trgovine tepisima. Firme i trgovine su plaćale zakupe po
visokim cenama, jer je Ulica kralja Fuada bila glavna vena modernog grada
sa najboljim hotelima, biroima za medije, firmama, koje se bave uvozom-
izvozom, bioskopima i skupim, modnim radnjama, koje su se ponosile time,
što za svoje modne revije nabavljaju Haute Couture iz Pariza. Nasrijeva
kancelarija je pored kuhinje, modernog toaleta i male prostorije za čuvanje
ar​hi​ve i ma​te​ri​ja​la, ima​la još dve pro​sto​ri​je.
Jedna prostorija je bila velika i svetla, sa prozorom, koji gleda na ulicu i
bila je uređena kao salon: dve sofe od tamnog drveta, presvučene crvenim
plišom, nizak sto i nekoliko gospodskih fotelja ispunjavale su prostoriju i
ostavljale samo jedan mali ugao za stočić sa priborom za pisanje i
te​le​fo​nom.
Kroz jedan mali prolaz, stizalo se u drugu, takođe veliku prostoriju, ali
bez prozora, koja je ostavljala utisak da se sastoji samo od radnih stolova i
polica punih registratora. Tu je sedeo dugogodišnji saradnik Taufik sa dva
sta​ri​ja pi​sa​ra i tri mla​da po​moć​ni​ka.
Taufik nije bio stariji od Nasrija ali je zbog mršavog tela i pognutog
držanja i prerano osedele kose izgledao, kao da pripada starijoj generaciji.
Tam​ni pod​oč​nja​ci su uka​zi​va​li na is​cr​plje​nost.
Nasri je nasledio Taufika od svog oca, koji je na samrtničkoj postelji
navodno izjavio: “Tvoja dva brata imaju razum, a ti imaš Taufika. Čuvaj ga,
jer ako on ode, ti ćeš pro​pa​sti.”
Stari Abani, čije je bogatstvo bilo dobro poznato je do kraja života
sačuvao oštro oko u proceni ljudi. Bio je vlasnik fabrike, posrednik u
kupoprodaji nekretnina i veleposednik. Pričalo se da svaka druga kajsija,
koju pojede jedan Damašćanin, potiče sa njegovih polja, a svi proizvodi od
kaj​si​ja iz nje​go​vih fa​bri​ka.
Takođe je bio najveći trgovac košticama od kajsije, koje su bile veoma
tra​že​ne za pro​i​zvod​nju per​si​pa​na, ulja i aro​ma​tič​nih ma​te​ri​ja.
Taufik je počeo da radi za Abanija kao potrčko sa šesnaest godina. U to
vreme je bio nizak i neuhranjen, zbog čega su mu se podsmevali radnici u
skladištu, koji su punili džakove od jute košticama od kajsije i spremali ih za
transport. Međutim, iskusni Abani nije u mladom Taufiku prepoznao samo
ge​ni​ja za ra​ču​na​nje, već i mla​dog čo​ve​ka, oštre pro​ce​ne i ve​li​ke hra​bro​sti. To
je Taufik i dokazao, kada je jedanput protivrečio Abaniju, a to se do tada
niko nije usu​dio da ura​di.
Stari Abani je tada bio jako ljut i to na samoga sebe, zato što je zbog
jednog glupog proračuna, zamalo upropastio samog sebe, da se taj bledi
mladić nije umešao. Kada se umirio, sišao je u skladište da da mladiću
jednu liru kao nagradu. Ali, Taufika nigde nije bilo. Raspitujući se za njega,
saznao je da ga je Mustafa, šef skladišta, pretukao prutom, zato što je glasno
ispravio šefa. I svi ostali, koji su naravno uočili grešku, ćutali su iz
poštovanja. Kada su najzad pronašli Taufika, Abani je rekao: „Od danas
ćemo raditi zajedno, mladiću moj. A svi ostali, koji ovde stoje, moraće da te
poštuju, jer si ti od danas moj prvi sekretar.” A okupljenima je saopštio: „Ko
ga samo po​pre​ko po​gle​da, biće ot​pu​šten.”
 Nekoliko meseci kasnije, Taufik je savladao sve načine računanja,
procente i pravljenje tabela. Ovladao je prefinjenim tehnikama za
podnošenje molbi za oslobađanje od carine, sposobnost, koju stari Abani ni
po​sle de​set go​di​na nije po​ku​šao da na​u​či svo​ju dvo​ji​cu knji​go​vo​đa.
Od tada su se prema Taufiku ponašali kao da je sin porodice Abani.
Kada je napunio osamnaest godina, njegov pokrovitelj je posredovao u
sklapanju povoljnog braka sa imućnom, mladom udovicom iz sela Garama,
južno od Damaska. Bila je to dobra žena i Taufik je od tada živeo
za​do​volj​no. Za nje​ga je sta​ri Aba​ni bio dar od Boga.
Vremenom je postao imućan, a žena mu je rodila troje dece. Ostao je
skroman i uvek je razgovarao tiho i s poštovanjem sa svima, čak i sa
potrčkom. Iz zahvalnosti prema svom spasiocu, ostao je veran i njegovom
najdražem sinu, koji se više intresovao za donji veš žena, nego za kamate i
cene zemljišta. Ubrzo je Taufik postao jedini vladar male finansijske
imperije. Tokom godina je zavoleo i tog Nasrija, koji mu je u potpunosti
verovao i nikada ga ni zbog jedne greške nije prekorio. Za razliku od svoja
dva škrta brata, Nasri je bio velikodušan. Doduše, malo je znao o vođenju
posla, ali zato mnogo o životu i, za razliku od svog oca, nije osećao ni
najmanje poštovanje prema moćnicima, koje je sa uživanjem i predano
mo​tao oko ma​log pr​sta.
„Bog je svakome dao ono, što mu pripada”, rekao je i sebi i ostalima. Od
šam​pi​o​na u bok​su se ne može oče​ki​vat i da igra i ba​let.
Taufik je ostao veran svojoj navici, da pre svakog, zaključivanja posla,
zatraži saglasnost od Abanija. Ovaj je uvek bio saglasan, jer ništa nije znao o
poslovima sa kajsijama i njenim mnogobrojnim proizvodima. Nije se
interesovao ni za parcele, koje su prodavali, kako bi kupili druge, zato što će
se navodno uskoro, tamo gde sada rastu stabla nara, oleanderi i šećerna
trska, izgraditi najskuplja četvrt u Damasku. I to zbog toga, što je jedno
predstavništvo prodalo svoje raskošno sedište u Starom gradu s namerom,
da se pre​se​li baš tamo.
„Uradi onako, kako misliš da je najpametnije”, nezainteresovano je
re​kao Aba​ni. A cena ze​mlji​šta se za dve go​di​ne po​ve​ća​la za pet puta.
A kada je Abani, veoma radostan zbog velike dobiti, hteo da proda,
Taufik je odmahnuo rukom. „Tek sada treba da kupujemo velike površine.
Za pet go​di​na ima​ćeš pet​sto puta veću do​bit.
„Što se mene tiče, može”, rekao je Abani, iako nije bio u potpunosti
ubeđen. Pet godina kasnije, cene parcela u novoj četvrti Abu- Rumane su
bile zaista najviše u gradu. Taufik je izračunao dobit od šest stotina i
pe​de​set po​sto.

Kada bi Nasri Abani ujutru ušao u kancelariju, ljubazno bi upitao

Taufika: „Ima li nešto novo?”, a ovaj bi svako jutro odgovorio: „Odmah ću
doći kod tebe, Nasri-beže.” Zatim bi rukom mahnuo potrčku, da iz
obližnjeg kafea donese dve kafe, jednu veoma slatku za gospodina i jednu
bez še​će​ra, ali sa do​dat​kom kar​da​mo​ma, za sebe.
I Taufik bi uz kafu ukratko i precizno objasnio sva kretanja, znajući da
će njegov šef ubrzo početi da se dosađuje. Za tačno sedam minuta bi mu
izložio sve o finansijskim kretanjima, izvozu, zakupima i popravkama na
mno​go​broj​nim ku​ća​ma i svim no​vim gra​di​li​šti​ma.
„Onda je sve u redu”, odsutno bi rekao Abani, čak i onda, kada bi u
iz​ve​šta​ju bili ne​ga​tiv​ni po​ka​za​te​lji.
Zatim bi sat vremena telefonirao sa prijateljima i skoro svake nedelje
odlazio na ručak sa jednim od najmoćnijih ljudi u svoj omiljeni restoran „Al
Ma​lik” u bli​zi​ni par​la​men​ta.
„Uz ručak mogu dobro da nam utrem put”, rekao je svom poslovođi i
pri tom nije preterao. Nasri je bio šarmantan i u toku o svetu, ljudima i
aktuelnim tračevima, a to je na njegove goste ostavljalo utisak. Naravno da
im nikada nije dozvolio da plate, trebalo je samo da uživaju. Konobar je bio
iz Alepa, a ako je neka kuhinja bila bolja od damaške, onda je to bila
ku​hi​nja iz naj​ve​ćeg gra​da na se​ve​ru ze​mlje.
Ako nije imao koga da pozove, odlazio bi sam da ruča. I samo tada bi se
vlasnik restorana usudio, da razmeni nekoliko reči sa otmenim
go​spo​di​nom.
Nasri Abani nije voleo da ruča sa ženom i decom, ali je pristajao da
ve​če​ra sa nji​ma.
Posle ručka, Nasri je odlazio kod svoje omiljene kurve Asmahan. Ona je
stanovala u jednoj maloj kući, ni sto koraka od restorana. Asmahan se
radovala njegovim posetama, zato što je uvek dolazio oko podneva, kada
nijedna druga otmena mušterija nije imala vremena za nju. Nasri bi se šalio
sa njom, a ona je iskreno volela njegov humor i smejala bi se do suza. Onda
bi on spavao sa njom, zatim bi se odmorio pola sata, još jedanput zaspao,
is​tu​ši​rao se, pla​tio i oti​šao.
Ponekad mu se činilo, da je mlada kurva i suviše podatna i da
mahinalno podnosi ovaj čin, a on je želeo malo više strasti. Tek godinama
kasnije, slučajno će saznati, šta je Asmahanino srce osećalo za njega. A
inače je ona imala sve, što je on voleo: prelepo lice sa plavim očima i plavu
kosu, za​no​sno telo, kao od mer​me​ra, a iz usta joj je te​kao med.
A tako ne​što nije mo​gla da mu po​nu​di ni​jed​na od nje​go​ve tri žene.
 11.

Jednog kišnog januarskog dana 1952. godine, Nasri Abani je ušao u

atelje kaligrafa Hamida Farsija. Bio je prijatno iznenađen što je radnja tako
čista. Još nikada nije bio kod nekog kaligrafa i zamišljao je, da će tu zateći
nekog starog gospodina sa bradom i prljavim prstima. Međutim, tu je sedeo
jedan vitki, mladi, elegantno odeveni muškarac iza malog stola od
orahovine. Nasri se nasmešio, pozdravio, otresao svoj kišobran i stavio ga u
ćo​šak po​red izlo​ga.
Odjednom je Nasri pomislio, da je suviše nespreman ušao u radnju, jer
nikada ranije nije naručio kaligrafiju. Osvrtao se oko sebe. Svuda su bili
okačeni najlepši spisi, pesme, mudrosti i sure iz Kurana. Međutim, nije
na​šao ono, što je tra​žio.
„Da li ra​di​te i po​seb​ne na​rudžbi​ne?”, pi​tao je Na​sri.
„Na​rav​no, go​spo​di​ne”, tiho je od​go​vo​rio ka​li​graf.
„I dis​kret​no? Radi se o po​klo​nu, za jed​nu lič​nost na vi​so​kom po​lo​ža​ju.”
„Sve, što treba da bude napisano lepim rukopisom, ukoliko reči nisu
usmerene protiv Boga i našeg Proroka”, rutinski je odgovorio kaligraf. U
tom času, on je već znao, da od ljudi, koji su bogati i lepo mirišu, može da
tra​ži vi​so​ku cenu.
„To je izreka za predsednika naše države”, rekao je Nasri i izvukao iz
svog džepa ceduljicu, na kojoj je Taufik napisao: „Našoj ekselenciji Adibu
Ši​ša​kli​ju! Vodi našu na​ci​ju do po​be​de.“
Kaligraf je pročitao redove. Očigledno mu se nisu svideli. Vrteo je
glavom. Nasri je osetio, da se čovek oseća nelagodno: „To je samo naznaka,
u kom pravcu treba da ide. Vi sigurno bolje znate, da ocenite i formulišete,
kako i šta tre​ba na​pi​sa​ti čo​ve​ku na vi​so​kom po​lo​ža​ju.”
Hamid Farsi je odahnuo. Čovek sa stilom, pomislio je i odmah izneo
svoje predloge: „Ja bih gore zlatnim slovima napisao ime Boga i njegovog
Proroka u vidu zvezda, ispod, u crvenoj boji, ime našeg predsednika, a
ispod u sjajno zelenoj boji: „Izabran si od Boga i njegovog Proroka za vođu
ovog naroda.” Kaligraf je napravio pauzu. „Kako čujem, veoma je pobožan i
izreka bi bila baš po njegovoj želji i ne bi zvučala kao naređenje. Ovde
učtivo izražavate pretpostavku, želju da ga je Bog izabrao, da vlada. A to
voli sva​ki vla​dar.”
„A šta ako ga nije izabrao Bog, da izvrši puč?”, našalio se Nasri, kako bi
ublažio hladnoću koju je osećao. „Onda su verovatno CIA ili KGB umešali
prste, ali to ne možemo da napišemo, zar ne?“, rekao je kaligraf
bez​i​zra​žaj​no. Na​sri se gla​sno na​sme​jao i ose​tio se usa​mlje​nim.
Hamid Farsi je pokazao plemeniti papir i pozlaćeni ram za slike, koji bi
on iza​brao za ta​kvu iz​re​ku. Na​sri je bio odu​še​vljen.
Kaligraf je pristao da ostavi sve druge radove, kako bi ovaj završio za
nedelju dana. Rekao je cenu, koja je bila veoma visoka, ali Nasri se
osmeh​nuo. „Mo​že​mo ova​ko: ja Vas neću pi​ta​ti za cenu, a Vi ura​di​te za mene
najbolje što možete. Dogovoreno?”, pitao je i pružio ruku, jer nikada ne bi
oče​ki​vao, da ve​li​ko​du​šna po​nu​da bude od​bi​je​na.
„Dogovoreno”, tiho je odgovorio Hamid. Nasri se čudio, što se čovek
nije čak ni osmehnuo ili zahvalio na narudžbini. Čudan čovek. Taufik mu je
savetovao da pripremi poklon za predsednika, kako bi veliki broj mašina,
koje je hteo da uveze, progurao mimo carine, čime bi se dobit povećala za
trista posto. „Otkako se desio puč, više se ništa ne može uraditi bez
predsednika”, rekao mu je Taufik, „a on voli kaligrafije, opija se svakoga
dana, satima gleda filmove o Hitleru, a pred narodom glumi pobožnog
čoveka.” Nasri se čudio ovom đavoljem čoveku, koji je tako mnogo znao,
kao da je imao svo​ju taj​nu slu​žbu.
A po Taufikovom mišljenju, Farsi je bio najbolji kaligraf u Damasku.
Znao je da je Farsi skup, nepristupačan i arogantan, ali ono što bi on
napisao, bilo je neponovljivo umetničko delo. I pre svega, bio je pouzdan.
Poklon je morao da bude predat na vreme. Za dve nedelje, brod sa
mašinama će uploviti u luku u Latakiji na severu zemlje. A do tada će
morati da dobije saglasnost predsednika. „Dovoljno je da nazove i ministar
za trgovinu će stići pre mene da sredi stvar sa idiotskim carinskim
slu​žbe​ni​ci​ma, dok naši ka​mi​o​ni ne iz​ve​zu ma​ši​ne iz luke.”
Taufik je bio đavo, a ono đavolsko na njemu je bilo njegovo umorno lice
an​đe​la.
Nasri je gledao kroz prozor. Kiša je stala i odjednom se setio dodatne
mol​be, koja je tre​ba​la da upot​pu​ni po​klon.
„Još nešto”, rekao je stojeći već u vratima. „Da li možete Vašim lepim
rukopisom da mi napišete i propratno pismo? U moje ime? Bilo bi
ne​u​ku​sno ako bih ja svo​jim švra​ko​pi​som...”
„Naravno da mogu, ali mi je potrebno Vaše puno ime i adresa, kako bih
mogao da ga stavim u otmeno zaglavlje, koje će svaki sekretar i svaka
sekretarica proslediti”, rekao je Hamid i dodao Nasriju list papira. Kada je
ovaj napisao ime i adresu, Hamid Farsi je znao da ovaj elegantni gospodin
nije pre​te​rao.
Napolju se, u međuvremenu, pojavilo sunce. Nasri je odahnuo.
Kaligraf je bio čestit i inteligentan poslovni čovek, ali je imao nepodnošljiv
zadah. Nasri se setio mirisa divljih životinja u cirkusu, u koji je išao sa ocem.
Pošto je direktor cirkusa poštovao njegovog oca, dozvolio mu je da, u
pratnji jednog radnika, prođe sasvim blizu pored kaveza sa divljim
životinjama. Kavezi su se jako osećali na mokraću i to je bilo već dovoljno
strašno. Ali, kada bi tigar, lav ili hijena riknuli, pojavio bi se smrdljivi oblak,
od koga se Na​sri za​ma​lo uda​vio.
Već posle nedelju dana, Taufik ga je rano ujutru iznenadio
kaligrafijom, koju je on lično doneo i platio. Bila je mnogo lepša, nego što je
Nasri zamišljao. Raskošan ornament je uokvirio rukopis i davao mu nešto
sa​kral​no.
„Mislim da nam sada više ništa neće stajati na putu”, rekao je Taufik i
Na​sri je vi​deo taj đa​vo​lji iz​raz u nje​go​vim oči​ma.
Nedelju dana kasnije, Nasri je, lično od predsednika, dobio poziv za
večeru. Vozač je došao po njega i odvezao ga u predsednikovu palatu.
Predsedniku se veče toliko dopalo, da je od tada želeo da jedanput nedeljno
ve​če​ra sa Na​sri​jem i ne​ko​li​ci​nom iza​bra​nih tr​go​va​ca u gra​du.
Prijateljstva su u ovim krugovima bila skoro nemoguća, ali Nasri je
zahvaljujući svojoj duhovitosti i neustrašivosti brzo stekao naklonost
predsednika. Iza krute uniforme, otkrio je usamljenog čoveka, koji od svoje
mladosti nije uživao ni jedan jedini dan i kome su zavere i protivzavere
kva​ri​le vre​me.
Nasri je ostale trgovce smatrao licemerima, koji su svake nedelje
gledali isti film sa diktatorom samo da bi mu se posle toga smejali iza leđa.
Predsednik Šišakli je poštovao Hitlera i hteo da ga imitira. Bio je
impresioniran filmom „Trijumf volje” Leni Rifenštal, koji je gledao
je​dan​put ne​delj​no u film​skoj sali u pred​sed​nič​koj pa​la​ti.
Nasri nije voleo ni Nemce, ni rat. On bi se svaki put izvinio i napustio
salu. Time je stekao poštovanje sina seljaka Šišaklija, koji je u Nasriju
prepoznao kulturnog i slobodnog čoveka, koji pažljivo sluša i uz sve
po​što​va​nje iz​no​si svo​je mi​šlje​nje.
Tri nedelje kasnije, već je stigao tovar od tri puna kamiona, oslobođen
carine. Mašine za mešanje testa i delilice za pekare, kao i bušilice i strugovi
za radionice za obradu metala i automobile. Bila je to prva uvozna roba iz
Mađarske. Dobio je generalno predstavništvo za fabrike mašina u Siriji i
tako se fir​ma sada oslo​ni​la i na dru​gu nogu, ob​ja​snio je Ta​u​fik.
„Drugu, kažeš? Imam utisak da si firmu pretvorio u stonogu”,
od​go​vo​rio je Na​sri i oba mu​škar​ca su se sme​ja​la.

Tog dana, Nasri je kurvi Asmahan doneo skupoceni parfem. Kada je

ušao u njen stan, video je, kako sedi za stolom u dnevnoj sobi i seče jednu
izreku iz novina. Asmahan se zahvalila na parfemu i pričala mu, dok je i
dalje brižljivo sekla i uramljivala izreku, kako voli kaligrafije još otkako je
bila dete. Kaligrafija je slika reči, rekla je, a ona više voli reči, nego bilo kog
mu​škar​ca na sve​tu.
Tek sada je Nasri zapazio, da su zidovi u dnevnoj i spavaćoj sobi, u
kuhinji i u kupatilu bili prekriveni uramljenim izrekama. Postideo se svog
sle​pi​la, ali sada je znao, kako može da na​ve​de Asma​han da bude po​dat​na.
Kada se po​vu​kla da se do​te​ra za nje​ga, on je pre​pi​sao iz​re​ku, koju je ona
upra​vo bila ise​kla: Ono ra​zum​no u lju​ba​vi je nje​na lu​dost.
Tog dana je ponovo pomislio da treba da oženi ovu kurvu i da ne treba
da haje za klan i ugled. Bila je pametna kao njegova žena Lamija, umela je
divno da se smeje i bila duhovita kao njegova žena Nasime i imala zanosno
telo kao njegova žena Saide. I bila je - za razliku od svih ostalih njegovih
žena - zahvalna Naravno, tražila je novac za svoje usluge u krevetu, ali
njegove žene su uzimale duplo više, samo na drugi način - to je izračunao,
Ipak, nijedna nije bila tako zahvalna, kada bi joj doneo poklon. Asmahan se
ponekad danima radovala zbog jedne bočice parfema ili zbog francuskog
mod​nog ča​so​pi​sa iz knji​ža​re „Li​bra​i​re uni​ver​sel​le”
Međutim, baš kada je bio na putu da se preda ovo) zamisli, punoj
čežnje, probudio ga je neki unutrašnji glas, koji je zvučao kao glas njegovog
oca.: „Budalo i ti zaista veruješ, da ćeš joj biti dovoljan? Takva žena ima
seksa za sedam muškaraca i šta će da radi sa onim što joj preostane, kada ti,
sav iznuren, zaspiš pored nje? Potražiće drugog, trećeg, četvrtog muškarca,
tako da ćeš ti uskoro imati rogove na kvadrat, sa kojima nećeš moći da
pro​deš ni kroz jed​na vra​ta...”
Potišten, Nasri je odmahnuo glavom, kada se Asmahan u providnom
ogrtaču vratila u sobu. Kosu je podigla u visoku piramidu i ukrasila je
šljokicama i perjem. Bila je najlepša kurva u Damasku i samo visoka cena,
koju je tražila za svoje usluge, sprečavala je muškarce da stoje u redu ispred
njenih vrata. Po jednom snošaju tražila je sto lira. Toliko je Taufik zarađivao
za ne​de​lju dana.
Ovo zadovoljstvo su mogli sebi da priušte samo ministri,
ve​le​po​sed​ni​ci, ge​ne​ra​li i bo​ga​ti tr​gov​ci.
Frustriran i pomalo postiđen, Nasri je posle kratke ljubavne igre hteo
da zna, koji joj je on tog pre​pod​ne​va bio po redu.
„Tre​ći”, re​kla je pot​pu​no mir​na i obu​kla do​nji veš.
„I sada ti je dosta?”, pitao je, u nadi će ona posle snošaja reći „O jeste”.
Asmahan je zvonko prasnula u smeh i nije odgovorila. „Požuri, uskoro će
doći predsednik parlamenta! On želi da me zavede, kao naivnu
stu​dent​ki​nju. Pa znaš, on je pro​fe​sor...”
„A po​sle nje​ga?”
„Ma daj požuri. Posle njega će doći još trojica ili četvorica, možda i
petorica, sve zavisi od toga, koliko je čija supruga ljubomorna rekla je,
ener​gič​no ga gu​ra​ju​ći ka vra​ti​ma.
Ova žena je bila neobična - kao da nije bila Arapkinja - nije imala stida,
već trezvenu, jasnu predstavu o svom poslu. „Prostitucija je staro
zanimanje”, rekla mu je jednom, „neko prodaje snagu i rad svojih ruku,
očiju, leđa, a ja prodajem rad moje vagine.” Moglo se, naravno, i tako
posmatrati. Nasriju se to nije svidelo. Ona je dodala: „Hajde da zamislimo
jednu lepu i pametnu ženu, koja je zrela za brak, kakvog li će joj muškarca
njeni roditelji izabrati za muža među stotinak kandidata. Neće izabrati ni
senzibilnog, ni rečitog, ni najpametnijeg, a kamoli najiskrenijeg, već
najbogatijeg i najmoćnijeg, a to nije ništa drugo do kupoprodaja. Lepe,
zdrave žene u zamenu za sigurnost za nju i njenu porodicu. Ali, vidim da
me ne ra​zu​meš.”
Nasri je bio zbunjen, žena je pričala arapski, ali on nije navikao na
ta​kav je​zik.
Ovoga puta, Nasri je tek posle podne otišao kod kaligrafa, u nadi da će
ovaj do tada otkloniti zadah i zaista, dah mu je mirisao na pomorandžu i
ko​ri​jan​der.
„Da li se prethodna kaligrafija svidela predsedniku?“, pitao je, nakon
što je uz​vra​tio po​zdrav.
„Da, veoma. Kako da mu se ne dopadne, kada je nastala iz Vašeg
pera?”, rekao je Nasri i uperio pogled na oštar nož, kojim je kaligraf rezao
oštro pero.
„Odmah ću završiti, molim Vas, izvolite sedite”, rekao je i pokazao na
elegantnu stolicu. Prišao mu je jedan kalfa i tiho ga pitao za listiće zlata.
Kaligraf je ustao i izvadio veliku svesku iz ormana, koji se nalazio iza njega.
„Ima još sedamdeset listića, kada završiš, zavešćeš broj izvađenih listića sa
datumom u spisak, koji se nalazi na kraju sveske i vodi računa o sićušnim
osta​ci​ma. To je zla​to, ja​sno?”, tiho i stro​go je re​kao već osta​re​lom kal​fi, kome
je ovo uput​stvo u pri​su​stvu mu​šte​ri​je, bilo ne​pri​jat​no.
„Da, go​spo​di​ne, uvek vo​dim ra​ču​na o tome.”
„Po​ša​lji mi Ju​su​fa, tre​ba da nam do​ne​se dve kale”, do​dao je Ha​mid.
Jedan mali dečak je izašao iz radionice i učtivo pitao Nasrija, kakvu
kafu želi. „Sa puno šećera i malo kardamoma.” Dečak, koji je bio veoma
ra​zrok, upu​ti se ka ka​feu na kra​ju uli​ce.
Nasri gaje pratio pogledom i začudio se, što ovaj dečak ima čistu
odeću. Činilo se, da su svi zaposleni u ovoj radnji, po naređenju, bili za
nijansu čistiji od zaposlenih u drugim, susednim radnjama. „Nečistoća i
kaligrafija ne idu zajedno”, kratko je odgovorio Hamid na kompliment
mu​šte​ri​je.

„Danas imam jednu neobičnu molbu”, Nasri je privukao svoju stolicu

do stola, za kojim je sedeo majstor, nakon što Je popio kafu. „Veoma je
intimna, za jednu ženu, razumete?”, rekao je kroz šapat. „Naravno, ne za
moju. Ko još ro​đe​noj ženi piše lju​bav​na pi​sma?”
Ka​li​graf se hlad​no osmeh​nuo.
„Ne, ovo je izreka o ljubavi, evo, tu je”, rekao je Nasri, izvadio malo
parče papira iz novčanika i raširio ga na sto. Hamid Farsi je pročitao izreku.
Do​pa​la mu se.
„Koje ve​li​či​ne tre​ba da bude?”
„Kao moj dlan, ali molim Vas, veoma otmeno, ako je moguće u zlatu”,
do​dao je.
„Da li je hit​no?”
„Da, kao i uvek. I ovog puta, molim Vas i odgovarajuće propratno
pismo, ali bez zaglavlja i adrese. Znate već, dama bi mogla nekome da ga
po​ka​že. Biće do​volj​no ako na kra​ju pi​sma sto​ji moje ime, Na​sri.”
„Samo, morate da mi kažete, šta pismo treba da sadrži. A ja ću onda
for​mu​li​sa​ti.“
Nasri se našao u klopci. Sve je pripremio, samo ne odgovor na ovakvo
pi​ta​nje.
„Nešto ... pa znate već. Nešto o ljubavi i tako ...“, zamucao je i
odjednom se osetio smešnim. Kaligraf se u sebi zabavljao na račun tog
bogatog čoveka, koji je hteo da se predstavi kao svetski čovek, a nije bio
spo​so​ban da sa​sta​vi ni dve re​če​ni​ce o svo​jim ose​ća​nji​ma.
„Dobro”, rekao je s visine, kao neko, ko davljeniku pruža ruku iz
čamca, „onda mi kažite, šta dama voli, šta je na njoj najlepše, a ja ću videti,
šta mogu ura​dim.”
Otkako je znao za sebe, Nasri se nije osećao toliko neprijatno, kao sada,
a onda je ipak počeo da priča o plavim očima svoje kurve, o njenom telu i
dražima. I na kraju je spomenuo njenu opasku, koja ga je potresla, kako više
voli ka​li​gra​fi​ju, nego mu​škar​ce.
Kaligraf je sve zabeležio. Zavideo je ovom bogatašu, što je bio
za​lju​bljen u lju​bav​ni​cu, koja je bila po​što​va​lac ka​li​gra​fi​je.
Kada je Na​sri iz rad​nje iza​šao na uli​cu, pri​me​tio je da se ozno​jio.
 12.

I godinama kasnije, Nura se sa čežnjom sećala vremena, koje je provela

kod krojačice Dalije. Tri godine je provela kod nje. A koliko je tek tamo
naučila! Uvek je iznova ponavljala, kako je od oca naučila da čita, od majke
da kuva, a od Da​li​je da živi.
Nura je uživala radeći kod Dalije, između ostalog iz zbog toga, što je
tako mogla da pobegne od majke. Kod kuće nije morala ni da kuva, ni da
či​sti. Pa, ima​la je svoj za​nat. A to je nje​na maj​ka vi​so​ko po​što​va​la.

Kuća krojačice se nalazila na uglu dveju uskih ulica. Njen trouglasti

oblik se retko viđao u gradu. Izgledala je kao prednji deo parobroda i imala
dvoja vrata, po jedna u svakoj ulici. Nije imala unutrašnje dvorište, već
uzani vrt iza stambene zgrade, koji je visokim biljkama, koje su rasle u
njemu, zaklanjao kuću od susednih kuća u obe ulice. Staro, čvornato stablo
gorke narandže, visoka palma i dva stabla limuna činili su stubove džungle.
Između njih su izrasli veoma visoki oleanderi i ruže. Jasmin je satkao gust
za​stor od be​lih cve​to​va i tam​no​ze​le​nog li​šća is​pred su​sed​nih kuća.
Terasu, popločanu crvenim i belim pločicama, poput šahovske table,
krasila je jedna mala fontana. Ovo mesto je služilo krojačici i njenim
radnicama kao mesto za odmor. Ovde su, deset meseci u godini, pile čaj i
kafu, a tu su mo​gle i da puše. U ra​di​o​ni​ci je to bilo stro​go za​bra​nje​no.
Krojačnica se nalazila u prizemlju. Raspolagala je lepim prijemnim
salonom, dvema svetlim radionicama, velikom kuhinjom i malim
skladištem za materijale. Kao toalet, služila je jedna mala zgrada u vrtu, koja
se na​la​zi​la iza sta​bla gor​ke na​ran​dže.
Dalija je stanovala na prvom spratu. Tu nije primala posete, čak ni
Nuru. Do mansarde na drugom spratu se stizalo stepenicama, koje su uz
stražnji zid vodile na sprat. Pored mansarde se nalazila još jedna velika
površina, koja je služila za širenje veša. Ali, krov nije bio, kao što je to bio
slučaj kod Nurine kuće, obezbeđen ogradom. Nura se nerado penjala gore,
da raširi veš ili da ga skine. Na stepenicama, koje su se uvek pomalo ljuljale,
njoj bi se za​vr​te​lo u gla​vi.
Dalija je volela ovu kuću, koju je sama kupila i preuredila. Nasledstvo
njenog oca su između sebe podelila njena četiri brata. Oni su posle očeve
smrti prevarom razbaštinili Daliju. Kada je prevara otkrivena, bilo je kasno.
Do kraja života nije progovorila nijednu reč sa braćom i njihovim sinovima i
kćerima, koji su neprestano pokušavali da se izmire sa poznatom i
pri​zna​tom kro​ja​či​com.
„Prvo mi vratite ono što su mi vaši očevi oteli, u suprotnom se nosite do
đa​vo​la i vi i vaše uli​zi​va​nje”, gru​bo bi od​bi​ja​la rod​bi​nu.
Kuća krojačice Dalije se nalazila u neposrednoj blizini Nurine kuće. U
početku, to je bila jedina mana, jer je Nurina majka prvih nekoliko nedelja
dolazila po nekoliko puta na dan, da Nuri nešto saopšti. Nura se stidela, jer
je majka razgovarala sa njom kao sa malom devojčicom. Dalija je veoma
brzo primetila da se njena mlada radnica nervira. Jednog lepog jutra,
pre​ki​nu​la je tu ne​pri​jat​nost.
„Pažljivo me slušaj”, brecnula se na Nurinu majku i digla pogled sa
šivaće mašine, „vaspitavaj svoju kćer kod kuće. Ovde mora da uči od mene.
Ovde, niko osim mene, ne može da na​re​đu​je. Da li smo se ra​zu​me​le?”
Majka je razumela i više nikada nije došla. Ali bilo je čudno, što nikada
nije zamerila krojačici na ovom ukoru. „Ona je jaka žena. Odvela je tri
mu​škar​ca u grob. Ona zna, šta hoće”, re​kla je.
Te noći, Nura je dugo ležala budna u krevetu. Kako su njeni roditelji
mogli i dalje da podnose jedno drugo? Njen otac je bezuslovno voleo ljude,
te je čak i u zločincu video jadnog čoveka, kome je potrebna ljubav. Za
razliku od njega, njena majka nikome nije verovala. U svakom prolazniku bi
videla vuka u liku muškarca, koji je, zaogrnut ljubaznim osmehom, čekao
Nuru da je po​je​de.
„Mama, ne smeši mi se nijedan muškarac, a ako to bude neki i učinio,
poslaću ga do đavola”, pretvarala se Nura, kako bi umirila majku. Prećutala
joj je svoje strahove od frizera, čiji su pogledu pržili njenu kožu i naklonost,
koju je osećala prema prodavcu pasulja Ismailu, čija se radnja nalazila u
blizini njihove ulice. Bio je uvek ljubazan, dobro odeven i sveže obrijan, ali
zato ružniji od svih muškaraca u četvrti. Lice mu je bilo kao u jastreba, a telo
kao u nilskog konja, ali je uvek bio odlično raspoložen i glasniji od
tramvaja, dok je hvalio svoj kuvani pasulj, pečene falafele i ostala mala
vegetarijanska jela, koja je prodavao u svojoj radnji. Radnja je bilo toliko
mala da je u njoj bilo mesta samo za njega, njegove šerpe i fritezu. Nurin
otac je rekao da, ako se Ismail još malo ugoji, u njegovoj radnji neće biti više
mesta za slanik. A ipak je, kao i sve komšije, hvalio Ismailova jela, koji je
ku​li​nar​ske taj​ne na​sle​dio od svo​jih pre​da​ka.
 Već dvadeset i dve generacije, tako je pisalo iznad malih vrata, su oni u
ovoj radnji kuvali i pržili povrće u dubokoj masti. A pričalo se i da je
osmanlijski sultan Selim, na svom putu za Palestinu i Egipat, ovde zastao,
zato što mu je prijatan miris koji se širio iz radnje, otvorio apetit. Sultan je
vlasniku napisao zahvalnicu, koja je već četiri stotine godina visila u radnji i
do pada Osmanlijskog carstva svakom službeniku zabranjivala da dosađuje
vla​sni​ci​ma rad​nje.
Kada bi Ismail ugledao Nuru, napućio bi usne u znak poljupca, a
ponekad bi čak i veliku kutlaču srdačno poljubio i značajno zakolutao
oči​ma.
„Ružo damaška, udaj se za mene”, doviknuo joj je dok je, zamišljena,
prolazila pored njegove radnje. Ona se nakratko uplašila, a onda mu se
osmehnula. I od tog dana, osećala je neku toplinu, kada bi ga videla te je od
tada, pored njegove radnje, prolazila uzdignute glave i usporenog koraka,
uži​va​ju​ći u bu​ji​ci nje​go​vih reći, pu​nih po​e​zi​je.
Kakva opasnost je mogla da joj preti od jednog takvog, gojaznog
muškarca? Pojavio joj se dva puta u snu u vidu ćuftice od pasulja, koja je
plivala na ulju, pravila mehuriće i pevušeći joj doviknula: „Pojedi me,
po​je​di me.“ Pro​bu​di​la se na​sme​ja​na.
Ne, Nura od svoje desete, jedanaeste godine ništa nije poverila majci,
kako bi za​šti​ti​la i sebe i nju.
I pored toga, uvek su izbijale svađe, kada bi majka otkrila nešto, što bi
kod nje iza​zva​lo strah za Nuru.
U to vreme, sve mlade žene su obožavale pevača i glumca Farida el
Atraša, koji je pevao melanholične i popularne ljubavne pesme. Imao je
najtužniji glas u arapskom svetu, koji bi rasplakao svaku ženu. Iz nedelje u
nedelju, novine su pisale o njegovom bolesnom srcu. Farid el Altraš je ceo
život ostao neženja i za njega se pričalo da je više voleo konje i mlade
mom​ke nego žene, u šta žene nisu hte​le da po​ve​ru​ju.
Nurin otac je ostao ravnodušan prema pevaču, njena majka ga je
mrzela, jer je svojim pesmama zavodio žene. „On je Druz, a šta se može
očekivati od nekoga, čija je majka za novac svirala lautu? Da li si čuo, kako
mu je sestra prošla? Utopila se u Nilu. Bila je najlepša žena među
Arabljankama i umesto da se uda za kralja, pevala je u noćnim klubovima,
sve dok je njen ljubavnik, jedan ljubomorni Englez, nije zadavio i bacio u
Nil.”
Dalija, krojačica, obožavala je Farida el Atraša. Nije pevala samo
njegove pesme, već je odgledala i sve njegove filmove u bioskopu Roksi.
Neke filmove, kao na primer, Ahlam el Šabab1 i Sahr el Asal2,gledala je više
od deset puta. Veliki plakat iz filma Mak​dar​ši3, krasio je zid iznad njenog
radnog mesta. Činilo se, da je Farid el Atraš upravo to govorio posmatraču,
dok ga njegova partnerica, poznata plesačica Tahija Karioka, ljubomorno
gleda. I uvek, kada bi je mušterije požurivale, ona bi samo nemo,
ka​ži​pr​stom po​ka​za​la na pla​kat i na​sta​vi​la da radi.
Jednoga dana, a Nura je već duže od godinu dana učila zanat kod
Dalije, radnice su uzbuđeno pričale o tome, kako će kroz nekoliko nedelja u
bioskop Roksi prikazati najnoviji film Ahir Kis​beh4 i da će Farid el Atraš, koji
je još od de​tin​stva ži​veo u Ka​i​ru, lič​no pri​su​stvo​va​ti pre​mi​je​ri.
Od koga je Dalija nabavila pet karata za počasne goste, to nikome nije
re​kla. U sva​kom slu​ča​ju, sve rad​ni​ce su sa njom išle u bio​skop.
Devedeset posto gledalaca bile su žene, koje su, kao što je krojačica i
predvidela, došle u najskupljim, modernim haljinama, kako bi se svidele
ne​o​že​nje​nom pe​va​ču. Kada se on po​ja​vio, sa​lom se raz​le​gao če​žnji​vi ša​pat.
Pevač je bio niži, nego što se na osnovu plakata moglo očekivati. Lice
mu je bilo bledo. Nije imao ni brkove, koji su bili uobičajeni u to vreme.
Nura je pocrvenela i osetila, kako joj srce silazi u pete, kada ju je pevač u
jednom trenutku fiksirao svojim tužnim, krupnim očima. Istog trenutka se
smrtno zaljubila u njega. Samu radnju filma nije više uspela da prati. Ali,
dole je Farid pevao, imala je osećaj, da on ne peva Šamiji Gamal, svojoj
voljenoj iz filma, već samo njoj. Plakala je i smejala se, a onda je došlo do tog
krat​kog su​sre​ta, koji joj je te noći ukrao san.
Dok su gledaoci izlazili napolje, pevač je stajao ispred najvažnijih
ličnosti u gradu, koji su ga okružili i rado se fotografisali sa njim, na ulazu i
delio svoje potpisane slike. A Damašćanke, koje nikada ne bi stajale u redu i
koje bi jedna drugoj, kod piljara, iskopale oči zato što su se žurile, sada su
mirno i poslušno stajale u redu, poput učenica iz nekog manastira, jer su
želele da se dopadnu pevaču. Uzele bi sliku iz njegove ruke i odmerenim
korakom izlazile napolje. Dalija je stajala iza Nure i došapnula joj: „Sad ili
nikad”, ali Nura je bila i suviše uzbuđena u svojoj iznajmljenoj haljini, koja
je pri​pa​da​la jed​noj mla​di.
Kada je ona stigla na red, pevač joj je dao sliku, kratko joj se osmehnuo i
do​ta​kao nje​ne pr​ste. Malo je fa​li​lo da se one​sve​sti.
Tako nešto se Daliji nije moglo desiti. Skupila je hrabrost, iskoristila
pri​li​ku i soč​no po​lju​bi​la za​pa​nje​nog pe​va​ča u ob​raz.
 „Ja, Dalija, mala krojačica i trostruka udovica, poljubila sam Farida el
Atrašija. Sada, mogu i da umrem, a Bog može slobodno da me pošalje u
pakao”, izjavila je pobedonosno u kočijama, dok su se vraćale kući. Njene
rad​ni​ce su se za​ki​ko​ta​le.
Kada je Nura sledećeg dana u podne došla kući, našla je sliku ispod
svog ja​stu​ka, po​ce​pa​nu na hi​lja​du par​či​ća.
Nura se ukočila. A onda je osetila kako joj bes oduzima dah. Želja da
napusti roditeljsku kuću, postajala je sve jača i jača. Poželela je da se što pre
uda, kako bi se re​ši​la maj​ke.
Daliji ništa nije moglo da promakne. „Ah, dete moje, nemoj da plačeš,
evo ti nova fotografija”, rekla je i dala joj novu sliku. „Ja ih imam puno. Zar
nije sla​dak? A tek što mi​ri​še!”
Nura je sakrila sliku kod kuće ispod jedne labave daske u ormanu, ali je
to ubr​zo za​bo​ra​vi​la.
Tek nakon što je pobegla, setila se toga i zapitala se, da li će neko, ko u
narednih sto godina bude otkrio sliku na dnu ormana, naslutiti priču koja je
bila ve​za​nu za nju. Od​mah​nu​la je gla​vom i na​sme​ja​la se.

Dalija je bila pravi majstor svog zanata. Mrzela je sve što je nestručno
urađeno i ceo život je verovala da će se sve što je traljavo osvetiti. Ona sama
je imala strpljenja, ali često nije imala sreće, da dođu radnice kod nje, koje su
imale potreban žar za posao. Mnoge su sebe već smatrale krojačicama, jer su
kod kuće sa​ši​le kri​vlju ili krpu za su​do​ve.
„Devojko, devojko, nisi usredsređena na posao”, bila je rečenica, koju je
Dalija često izgovarala, jer je većina pomoćnica želela da nauči samo malo
da šije, kako bi bile dobra prilika za nekog muškarca. Posle kuvanja, šivenje
je bilo veština, koju je većina muškaraca u Damasku smatrala toliko
zna​čaj​nom, da je po​že​le​la da njo​me vla​da i nji​ho​va bu​du​ća žena.
„Makaze i igla, konac i mašina za šivenje su samo pomoćna sredstva”,
objasnila je Nuri već prve nedelje. „Krojenje se može naučiti najkasnije
posle dve godine učenja, ali prava krojačica ćeš postati tek onda, kada na
osnovu pogleda na materijal budeš znala, kakva se haljina od njega može
sašiti. A to ne piše ni u jednoj knjizi. Potreban ti je osećaj, kako bi znala da u
sva​kom ma​te​ri​ja​lu pre​po​znaš ono naj​bo​lje.
Nura je pomno posmatrala kako Dalija opipava materijale koje su
mušterije donosile, stavlja ga uz obraz, razmišlja, ponovo ga uzima u ruke i
stavlja uz svetlost, kako joj zatim stidljiv osmeh preleće preko lica, kao
siguran znak da je njena gazdarica sada imala ideju. Uzela bi papir za
krojenje, brzo nacrtala skicu i, ispitujući pogledom, stavila ga preko
materijala. Ako bi Dalija bila zadovoljna, Nura bi primetila kako ideja iz
glave prelazi u ručni zglob da bi preko njenih prstiju prešla na materijal. Od
tog trenutka, više nije bilo oklevanja, sve dok haljina ne bi bila pričvršćena
igli​ca​ma i ufir​ca​na.
Osim već iskusne Fatime, nijednoj radnici nije bilo dozvoljeno da
iskroji materijale. Međutim, Dalija je hrabrila svoje radnice da vežbaju na
restlovima: „Prvo sa plemenitim pamukom, a onda i na carskoj svili i
ka​di​fi.“
Nura se u prvoj godini učenja čudila dugim diskusijama, koje je Dalija
vodila sa svojim mušterijama. One su obično dolazile sa tačnim
predstavama o tome, kakvu haljinu želele da šiju. Međutim, Dalija je često
sma​tra​la da ta​kva ha​lji​na ne bi do​bro sta​ja​la mu​šte​ri​ji.
„Ne, gospođo, narandžasto i crveno ne idu uz Vaše oči, ni uz Vaš ten, a
po​go​to​vu ne uz Vaše bla​go​slo​ve​ne obli​ne”, re​kla je.
„Ali,moj muž voli crveno”, žalila se žena direktora banke El Salema.
„Pa, neka onda on nosi crveno ili smršajte deset do petnaest kilograma”,
rekla je Dalija i pokazala joj kako bi joj stajala plava, a osim toga, izgledala bi
vit​ki​ja.
„Kako možeš sve to da vidiš?”, pitala je Nura jednoga dana, pošto žena
jed​nog hi​rur​ga nije mo​gla da dođe k sebi od ra​do​sti i za​hval​no​sti.
„Naučila sam da gledam, još pre nego što sam napravila svoj prvi kroj.
Pokušaj da shvatiš prelamanje talasa, čarobno zeleno na listu pomorandže,
be​li​nu cve​ta ja​smi​na, vit​kost pal​me. Vi​de​ćeš, oni su maj​sto​ri ele​gan​ci​je.”
Dalija nikada nije bila zadovoljna. A neretko je bila i nepravedna. Ni
Fatimu nije štedela. „Pogledaj Fatimu”, često je govorila sa lažnim
očajanjem i pogledala ka svojoj najstarijoj i najboljoj radnici, „radi kod mene
već de​set go​di​na i još uvek ne zna da na​pra​vi zglav​nu ru​pi​cu za dug​me.”
Fatima je mrzela rupice za dugmad, a inače je bila izvanredna
krojačica. Bila je jedini verni radnik, koja je počela da radi u krojačnici pre
Nure i ostala je tu i posle Nurinog bekstva. Ne samo da je radila za troje, već
je bila i duša radionice. Ona je tešila, pomagala mlađim radnicama i glasno
pro​tiv​re​či​la ako bi nji​ho​va ga​zda​ri​ca ne​kad pre​te​ra​la.
Osta​le rad​ni​ce su se brzo sme​nji​va​le. Nisu vo​le​le ovaj po​sao. Do​la​zi​le su
sa idejom da će za godinu dana postati krojačice i shvatile, koliko je bio ovaj
za​nat kom​pli​ko​van.
 Neke devojke bi otišle same, neke bi Dalija otpustila: „Naučila si taman
to​li​ko, da mužu sa​ši​ješ gaće”, re​kla bi.
Isplaćivala je minimalnu platu, koja je mogla da pokrije samo troškove
za tramvaj ili autobus. Ali, svaka radnica je svakog dana dobijala topli obrok
i kafu u neograničenim količinama. Alkohol nije smeo niko da pije, osim
ga​zda​ri​ce.
Vremenom je Nura spoznala da joj je prva godina bila najteža. U
drugoj godini je bila oduševljena poslom i ubrzo je mogla da sašije celu
ha​lji​nu.
Kada je počela da sanja posao, Dalija se nasmejala i potapšala je po
ramenu: „Napreduješ, čak i dok spavaš”, rekla je. A pri tom je san bio sve,
samo ne veseo. Nura je sanjala jednu mušteriju, koja je došla kod krojačice
da proba venčanicu. Venčanica je bila skoro gotova, kako u snu tako i na
javi. Mušterija nije bila zadovoljna, iako joj je haljina odlično stajala i dobro
prikrivala trudnoću. Nura je pomislila, da je najbolje da skuva kafu, kako bi
se umirila mušterija, koja samo što nije zaplakala dok je stajala u venčanici
ispred ogledala. Dok je išla u kuhinju, Nura je zamolila svoju gazdaricu da
razgovara sa mušterijom, jer je ova jako poštovala Daliju. U tom trenutku
začule su osmeh olakšanja. „Ovako je bolje”, klicala je mušterija. Velikim
makazama odsekla je venčanicu do iznad kolena, tako da je od nje ostala
samo ža​lo​sna krat​ka ha​lji​na sa po​ru​bom koji je bio ise​čen u cik​cak.
Nura se pro​bu​di​la bo​re​ći sa za va​zduh.
„Sada ti je posao u krvi i udobno se ugnezdio u tvoju glavi”, rekla je
Dalija i smejala se, kada je Nura ispričala svoj san do kraja. Ta haljina je bila
Nu​rin prvi sa​mo​sta​lan rad.
Vredno je učila i posle večere se povlačila u svoju sobu da uči teška
imena boja i materijala i ponavljala je neke krojeve i bodove na restlovima
materijala, koje je donosila iz radionice. Dalija je u snu mogla da navede
svih devet nijansi plave boje, od „marin” do šljiva plave, koja se zvala i
„prune”. Crvena boja je imala čak šesnaest nijansi, od kardinalskog crvenog
do roza i ni​jed​nu ne bi za​me​ni​la dru​gom.

Dalija je po prirodi bila veoma direktna, čak i prema mušterijama.

Jednom se jedna devojka, dok je nekoliko puta dolazila da proba svoju
venčanicu, strašno brzo ugojila usled mnogih poziva povodom predstojeće
svečanosti. Na svaku sledeću probu je dolazila deblja u krojačnicu i Dalija je
već tri puta sve markirala i ufircala. Kada je na sledećoj probi videla da
mušterija neće moći da obuče venčanicu, odmahnula je rukom: „Ja sam
krojačica za žensku modu, a ne za kiselo testo. Dakle, devojko, odluči se,
venčanica ili pistaći i kolači!” Devojka je pocrvenela i brzo izašla, ali deset
dana ka​sni​je se vra​ti​la, ve​o​ma ble​da, ali vit​ka.
„Lepim ljudima nije potrebna odeća, sam Bog im je sašio najlepšu. Ali,
takvi ljudi su retki, a kod svih ostalih, naše umeće se sastoji u tome, da
naglasimo ono što je lepo na njima i sakrijemo ono što je ružno”, bila je
Da​li​ji​na de​vi​za, kada je bila reč o nje​nom po​slu.
Šila je satima za svojom Singer-šivaćom mašinom sa nožnom pedalom,
kojom se jako ponosila. Ostale radnice su radile za starijim mašinama, koje
su ima​le ru​či​cu.
I posle toliko godina, nakon bekstva, Nura je često mislila na Daliju i na
sve ono, što je od te ta​jan​stve​ne žene na​u​či​la.
 13.

Način, na koji sam došla do svog prvog muža, imalo je naravno veze i
sa mojim roditeljima”, pričala je krojačica jednog dana. „Oni su ovde, u
gradskoj četvrti Midan, bili veoma ugledni i imali su otvorenu kuću. Moj
otac, a još više moja majka su voleli da piju arak, kao da su hrišćani. A pri
tom su oboje bili pobožni muslimani, samo što su zapovesti i zabrane
posmatrali kao neophodna pravila za uređenje primitivnih društava.
Ni​ka​da ih ni​sam vi​de​la pi​ja​ne.
Naša četvrt Midan je još iz vremena Osmanlija bila poznata kao
pobunjenička, a takva je ostala i pod Francuzima. Ponekad bi celu četvrt
zatvorili bodljikavom žicom i kontrolisali svakoga, ko je hteo da uđe ili
iza​đe. A kada ni to nije po​mo​glo, Fran​cu​zi su bom​bar​do​va​li če​tvrt.
Moj otac je bio nešto poput vođe. Dugo su živeli veoma blizu jedni
pored drugih i dobro se poznavali. Moji roditelji su bili poznati kao
gostoljubivi ljudi, te su zbog toga jednog neznanca ljubazno ili na silu
doveli kod mog oca. Ako je neznanac bio u redu, njemu bi ugađali i sve
komšije bi mu pripremile svečanu gozbu. Ali, ukoliko je imao loše namere,
bio bi proteran iz četvrti ili još strožije kažnjen. Tokom godina ustanka,
otkrivena su dva špijuna, pogubljena i sa listom papira na grudima odneta
ispred bodljikave žice. „Lep pozdrav Saraiu” pisalo je na njemu. General
Sa​rai je bio šef fran​cu​skih tru​pa u Si​ri​ji.
Jednog hladnog, januarskog dana 1926. godine - zemljom su, od
izbijanja velike pobune protiv Francuza u Teto 1925. godine, vladali nemiri -
kod nas je došao jedan mladi čovek iz Alepa. Hteo je da nauči kako su ljudi
u gradskoj četvrti Midan organizovali pobunu protiv Francuza. Zvao se
Sa​lah i znao je pre​div​no da re​ci​tu​je pe​sme.
Kada me je video, istog trenutka je poželeo da me oženi, a moj otac je
odmah pristao. Čovek je bio iz ugledne porodice i prilično imućan. Sa
stanovišta moga oca, bilo je više nego razumno, da da svoju kćer iz četvrti
Midan za ženu čoveku, koji je bio veliki poštovalac te iste četvrti Midan.
Mene nisu pitali. Ja sam bila mlado devojče od šesnaest godina i slaba na
po​gle​de tog mu​škar​ca. Imao je lepe oči i dugu ko​vr​dža​vu kosu.
Dalija je sipala sebi arak u čašu, dodala vodu i otpila veliki gutljaj.
„Sa​lah je na ven​ča​nju to​kom cele ve​če​ri bio ve​o​ma šar​man​tan pre​ma meni. I
dok su gosti pevali i igrali, on mi je recitovao jednu ljubavnu pesmu za
drugom. Zaljubila sam se u njega. Posle slavlja smo otišli u veliku spavaću
sobu. Zatvorio je vrata za sobom i nasmešio mi se. Nisam mogla da dišem,
kao da mi je, kada je za​tvo​rio vra​ta za so​bom, sta​vio džak pre​ko gla​ve.
Pokušala sam da se setim saveta moje majke: treba pomalo pružiti
otpor. Bila sam toliko nesigurna da mi je celo telo drhtalo: kako se glumi
malo otpora? Otkopčao je moju haljinu. Zamalo da se onesvestim. „Hoćeš
gutljaj araka?“, upitao je. Flašu su diskretno ostavili u sobi u jednoj kofi,
napunjenoj ledom. Klimnula sam glavom. Alkohol uliva hrabrost, pomislila
sam. Majka mi je rekla, da arak oživljava i sopstvenu požudu, tako da i sama
žena malo uživa u prvoj bračnoj noći. Ispila sam celu čašu i osetila kako
alkohol klizi niz moje grlo, u moje vrelo telo. Njegove ruke su brzo tražile
ulaz, a is​to​vre​me​no je otvo​rio i šlic na svo​jim pan​ta​lo​na​ma.
Kada mi dodirne grudi, savet, koji mi je dala majka za prvu bračnu noć,
treba da stenjem, kako bi on nastavio, a tamo gde mi se ne sviđa, treba da se
uko​čim kao drvo.
Međutim, ja sam se odmah, čim me je Salah dodirnuo između nogu,
ukočila od glave do pete, poput splava, koji je hteo negde da otplovi, ali se
negde zakačio. Sve u meni je obamrlo. On je skinuo svu odeću sa sebe i ja
sam videla onu njegovu stvar: malu i krivu. Nisam mogla da se suzdržim, a
da se ne nasmejem. Udario mi je prvi šamar, zato što njegova stvar nije
reagovala. Raširio mi je noge još jače, kao da sam slon. Pogledala sam ga,
nagog između mojih nogu: Bože, kako je ružan!, pomislila sam. Moja
požuda je pobegla kroz otvoren prozor. On se znojio i širio neki čudan,
ne​po​zna​ti mi​ris, ne jak, ali stran, sko​ro kao mi​ris sve​že se​če​nog kra​stav​ca.
U narednih nekoliko sati se trudio da svoju mlitavu stvar pažljivo
ugura u mene. A na kraju je ipak njegov prst dokazao moju nevinost, zbog
koje su moji ro​di​te​lji i ro​đa​ci s olak​ša​njem pro​sla​vi​li.
Tri nedelje kasnije, Salaha je zaustavila kontrola. Pokušao je da beži, jer
je prevozio oružje. Ubili su ga. Cela četvrt je išla iza njegovog kovčega i svi
su se zaklinjali da će se osvetiti Salaiju i Francuzima. Prekaljeni muškarci su
plakali poput dece, koja su ostala bez roditelja. Lagala bih ako bih rekla da
sam bila ožalošćena. Tokom te tri nedelje ostao mi je stran. Tada mi je
pomogao crni luk. Mislim da je Bog stvorio crni luk, kako bi pomogao
udovicama da spasu obraz. Tako je bilo i sa mnom. Rođaci su me umirivali i
brinuli za moje zdravlje. Osećala sam se kao da sam monstrum, ali moje srce
je osta​lo nemo.
 Nura je oduvek bila pomalo dalekovida, tako joj je ubrzo postalo teško
da uvuče konac u iglu. Znači, kupila je naočare. Bile su to najjeftinije i
najružnije koje su joj ponudili, ali njena majka je tako htela. Jer, nije trebalo
nikoga da zavede, glasilo je njeno objašnjenje. Nura se stidela da nosi
naočare na ulici ili u kući, te ih je ostavila u fioci kod krojačice. Majka joj je
savetovala da nikome ne priča da nosi naočare, jer ljudi nisu želeli da imaju
snaj​ku sa na​o​ča​ri​ma, a ka​mo​li da​le​ko​vi​du.
Za razliku od nje, Dalija je uvek nosila debele naočare i Nura se
iznenadila kada ih je ova jedanput skinula. Odjednom je imala lepe, krupne
oči, a ne kao ina​če, dva zrna gra​ška, uo​kvi​re​na u sta​klo na​o​ča​ra.
Nura je volela mir koji je imala, kada je morala satima da radi rutinski
posao, jer je tada imala vremena da razmišlja o svemu i svačemu. Začudo,
ali nikada nije razmišljala o udaji, kao što su to činile ostale žene koje su
radile kod Dalije. Želela je da nekoga zavoli strasno, da joj on oduzme i srce
i pamet, ali nikoga nije upoznala. Često bi u svojoj mašti sastavila svog
muškarca iz snova od pojedinosti, sa očima jednog prosjaka, razumom
njenog oca, duhovitošću sladoledžije i strašću prodavca pasulja, glasom
pevača Farida el Atraša i lakim hodom Tajrona Pauera, kome se divila u
bio​sko​pu.
Ponekad je morala da se nasmeje ako bi zamislila, kako bi zbog jedne
greške nastao pogrešan sklop, te bi muškarac iz njenih snova bio nizak kao
njen otac, imao veliki stomak i bio ćelav kao prodavac pasulja, beznačajno
lice pe​va​ča i po​kva​re​ni ka​rak​ter Taj​ro​na Pa​u​e​ra.
Jednoga dana, jedna radnica je došla na posao sva uplakana i, jecajući
is​pri​ča​la, da je pala na is​pi​tu.
„Na kom is​pi​tu?”, upi​ta​la je Da​li​ja.
„Na ispitu mlade”, rekla je mlada žena, sva uplakana. Dalija je
odahnula i vratila se za mašinu za šivenje. Radnica je toga dana morala da
radi u kuhinji, da sprema i kuva kafu, a u podne je morala da ode kući da se
od​mo​ri, kako mu​šte​ri​je ne bi vi​de​le nje​no upla​ka​no lice.
A šta se dogodilo? Roditelji mladoga mesara su planirali, da ovu ženu
udaju za svoga sina. Dobro su je osmotrili i proučili i bili nezadovoljni, jer je
imala slabe zube i znojila se od uzbuđenja. U hamamu se pregled mlade
završio porazom, jer su na ženinom stomaku otkrili dva ružna ožiljka. Ništa
od sve​ga toga!
Dok je žena u kuhinji, sva očajna, kukala nad svojom sudbinom, Nura
se setila knjige sa slikama francuskih umetnika, u kome jednu lepu, nagu
ženu, krhkog tela i svetle puti, na pijaci robova opipava jedan grub
mu​ška​rac. Pre​gle​dao joj je zube, kao što se​lja​ci rade, kada ku​pu​ju ma​zgu.

Nurina majka je bila oduševljena sposobnostima svoje kćeri, koje je

pokazala kao krojačica. I celoga života se ponosila kućnom haljinom, koju joj
je Nura poklonila za Praznik žrtve. Bila je tamnocrvene boje sa svetlim
ara​be​ska​ma. Kroj je bio jed​no​sta​van, a Nura nije ulo​ži​la čak ni na​ro​čit trud.
Nikada pre, a ni posle toga, Nurina majka nije bilo toliko dirnuta kao
tog dana. „Celog svog života sam želela da budem krojačica i odevam ljude
u lepe tkanine”, uzdisala je, „ali moj otac je smatrao da je sramota da jedna
žena za​ra​đu​je hleb ra​dom.”
Začudo, majka je imala potpuno poverenje u Daliju, iako je ona znala
da bude nemilosrdna. Kada joj je Nura jednom ispričala, da je sa Dalijom
pozvana u kuću jednog bogatog čoveka, za čiju ženu je Dalija šila, majka nije
imala ništa protiv. „Dalija je prava lavica, dobro će te čuvati”, rekla je puna
poverenja, „ali nemoj to da kažeš ocu. On ne voli bogate i pokvariće ti
po​se​tu pri​di​ka​ma.”

„Dosta za danas”, rekla je Dalija jednog kasnog popodneva, dok je

za​vr​ša​va​la po​sled​nji šav na let​noj ha​lji​ni za jed​nu do​bru pri​ja​te​lji​cu.
Dalija je još jedanput proverila haljinu i dala je Nuri da je okači na
ve​ša​li​cu i po​rav​na. „Pod​mla​di​će So​fi​ju bar za de​set go​di​na”, re​kla je.
Uzela je flašu sa arakom, cigarete i čašu i odgegala se napolje na terasu.
Tamo je odvrnula česmu na fontani i voda je polako potekla u mali bazen.
Nura je išla za njom. Njena radoznalost je najzad pokrenula razgovor o
Dalijinom životu nakon smrti njenog muža. “Kadir, moj drugi muž”,
pričala je, „bio je automehaničar. Bio mi je rođak i radio je u jednoj velikoj
ra​di​o​ni​ci, u pred​gra​đu Da​ma​ska.
Poznavala sam ga kao ćutljivog mladića, koji je bio maljav kao
majmun. Porodica se uvek smejala i pričala, kako je njegova majka imala
lju​bav​nu afe​ru sa go​ri​lom. Ali, nije bilo baš to​li​ko stra​šno.
Kadir se pojavio, kada je moj prvi muž umro. Nameravao je da otvori
svoju radionicu. Meni je tada bilo sedamnaest godina i nisam živela na
uli​ca​ma Da​ma​ska, već u fil​mo​vi​ma koje sam tada gle​da​la.
On je bio pametan automehaničar, a imao je i sreće. Ubrzo je imao
toliko posla, da nije mogao da postiže. Kada nam je dolazio u goste, mirisao
je na benzin. Većinu vremena je ćutao ili je pričao sa mojim ocem o
au​to​mo​bi​li​ma. Moj otac je tada bio među pr​vi​ma, koji su vo​zi​li For​da.
Meni se moj rođak Kadir nije sviđao, ali sviđao se mojoj majci i, još više,
mom ocu, koji je mo​gao bes​plat​no da po​pra​vlja svoj auto.
Kadir ima blagoslovene ruke. Otkako je dotakao moj auto, ta stara,
li​me​na krn​ti​ja, više ne pra​vi pro​ble​me.
Moj verenik je bio sušta suprotnost voljenom čoveku, kakvog sam
zamišljala. Čovek mojih snova je bio rečit, vitak Arapin, krupnih očiju, sa
tankim brkovima i britkim zulufima. Došao bi, kadgod bih ja poželela da ga
vidim, a lice bi mu bilo sveže obrijano. Imao bi talasastu kosu i uvek nosio
novine ili časopis ispod miške. A takvog ljubavnika bi više privlačile moje
usne i oči, nego moja zadnjica. Nalazio bi da su moje reči čulne i utonuo u
njih.
Ali, ovaj ljubavnik je pao kao pokošen od jednog udarca, koji mu je moj
mladoženja u prvoj bračnoj noći zadao. On nije držao ni do frizure, ni do
novina, a filmovi su za njega bili prava pravcata prevara. Sve, što nije bilo
od mesa ili metala, njega nije interesovalo. Nije jeo povrće, nikada nije
zapevao i u životu nije pogledao nijedan film. Nije čak ni primetio, da ja
imam usta i oči. Jer, on je gle​dao samo u moju zad​nji​cu.
Prve bračne noći, ležala sam ispod njega, a da me nijedanput nije
poljubio, a on je njištao, kao snažni pastuv i preznojavao se. Znoj mu se
osećao na lož ulje. Jedva sam uspela da ne povratim raskošnu svadbenu
go​zbu.
Nisam morala da mu budem samo ljubavnica u krevetu, već i brižna
majka, pored toga i poslovna žena i robinja u kući. Samo oko njegovih
radnih odela bi jedna pralja imala pune ruke posla. Jer, on je hteo svakoga
dana da obuče čisto radno odelo. Stari Arapi bi mi po tom pitanju više
odgovarali! Oni su sve uredno razdvojili, majku, ženu koja je bila gazdarica
u kući, robinju koja vodi domaćinstvo, kuvaricu, lepu drugaricu sa kojom se
igraš, vaspitačicu za decu i đavo bi ga znao šta još. Današnji muškarci
oče​ku​ju sve to od samo jed​ne žene. I po mo​guć​no​sti jef​ti​no.
Cele godine je redovno legao sa mnom, dva puta dnevno, tako da sam
jedva mogla da hodam. A onda, jedne noći, došao je spas. Usred orgazma,
ispustio je glasan urlik, kao da se pretvorio u Tarzana i prevrnuo se u
stranu. Bio je mrtav, zaista mrtav. Od straha sam tri dana kukala i svi su
mi​sli​li da je to od ža​lo​sti.”
 Neverovatno, šta je Nura sve čula. Rado bi postavila neka pitanja, kako
bi bolje razumela pojedinosti, ali se nije usudila da prekine Dalijin tok
pri​po​ve​da​nja.
Ovoga puta, krojačica je bila pametnija i brža od porodice svoga muža.
Prodala je radionicu i njegov veliki kadilak od šesnaest cilindara nekom
bogatom Saudijcu, po visokoj ceni i slatko se smejala razbesneloj braći i
se​stra​ma svo​ga muža, koji su osta​li krat​kih ru​ka​va.
O trećem mužu, Dalija nikada nije pričala. Čak ni onda, kada je Nura,
ne​po​sred​no pred odla​zak, po​sle tri go​di​ne rada, upi​ta​la za nje​ga, kro​ja​či​ca je
odmahnula rukom. Iza toga se krila rana, izazvana teškom povredom, kako
je Nura ka​sni​je sa​zna​la od jed​ne kom​ši​ni​ce.
Dalija je upoznala svog trećeg muža u bolnici, kada je išla u posetu
jednoj bolesnoj drugarici. On je bio mlad, ali neizlečivo oboleo od raka.
Dalija se zaljubila u tog bledog, mladog čoveka. Žena glavnog lekara je bila
oduševljena Dalijina mušterija, tako je Dalija mogla da posećuje svog
vo​lje​nog, kad​god je že​le​la. Odlu​či​la je da se uda za bo​le​snog čo​ve​ka, čije ime
nikada nije izgovorila. Svi prijatelji i rođaci su je upozoravali da to ne čini,
ali Dalija je oduvek bila toliko tvrdoglava da se slobodno mogla porediti sa
granitom. Udala se za tog čoveka, primila ga kod sebe i s ljubavlju ga
negovala, sve dok nije mogao ponovo da ustane iz kreveta i dok se smrt sa
svojim bledilom nije povukla sa njegovog lica, a njemu se povratila boja.
Dalija je živela kao u raju sa svojim duhovitim i lepim mužem. Nikada joj
nije zasmetalo, što je bio besposličar. To mu je od srca želela, a svim
klevetnicima je odgovarala: „Pustite ga da uživa u životu, cicije jedne i
zavidnici. Patio je tolike godine.” Nemilice je trošila novac na njega i radila
kao sumanuta, kako ne bi pala u dugove. Njen muž je bio veoma šarmantan
i, u početku, veoma ljubazan prema njoj, a onda je počeo da je vara. Svi su
zna​li, samo Da​li​ja nije hte​la da zna.
Jedne lepe, letnje večeri, Dalija ga je čekala sa večerom, jer im je bila
treća godišnjica braka, a i očekivala je da joj broj tri donese sreću. Tada je
zazvonio telefon i jedan ženski glas je rekao, hladno i kratko, da dođe po
telo svo​ga muža. Do​ži​veo je in​farkt i le​žao u ste​pe​ni​štu.
Žena, koja je nazvala, bila je poznata kurva u novoj gradskoj četvrti. I
Dalija ga je zaista tamo našla, kako leži na stepenicama. Lice mu je bilo
ukočeno i imalo zao izraz. Dalija je nazvala policiju i, još iste večeri, saznala
da je on bio redovan gost u toj javnoj kući i da su ga tamo poznavali, kao
bogatog čoveka, koji rasipa novac i uvek traži samo veoma mlade kurve.
In​farkt mu je do​šao gla​ve.
Posle ovog šoka, Dalija je i dalje volela muškarce, ali više nikada nije
poželela da sa nekim živi zajedno. Nura je bila sigurna da Dalija ima
ljubavnika, jer je ponekad imala šljivu na vratu. Međutim, ko je bio taj
lju​bav​nik, to Nura ni​kad nije uspe​la da sa​zna.
Dalija je kao iskusna žena davala savete, kako svojim radnicama, tako i
mušterijama, kada bi joj se požalile na svoje muževe. Nura je ponekad
imala utisak, da nekim ženama nisu bile potrebne haljine, već samo saveti
ove kro​ja​či​ce.
Nura je mogla sa svog radnog mesta sve da čuje, što se priča na terasi,
ukoliko joj mašina nije radila. I tako je saznala za nevolju fine gospođe
Abani, jedne bogate, mlade žene, koju priroda nije baš obdarila lepotom, ali
zato jeste čarobnim glasom. Nura je primetila čudnovati preobražaj kod ove
žene. Dok je ćutala, izazvala bi sažaljenje, ali čim bi počela da priča,
pretvorila bi se jednu izuzetno privlačnu ženu. Bila je veoma obrazovana i
mnogo je znala o tumačenju zvezda, pesništvu i iznad svega o arhitekturi.
Ali, o muškarcima nije imala pojma i bila je jako nesrećna sa svojim
mu​žem.
Gospođa Abani je svake godine šila dvanaest haljina kod Dalije, tako je
mogla jedanput nedeljno da dođe i, uz kafu, otvori svoje srce. Gazdarici je
bilo dozvoljeno da je zove Nazime, ali ostale radnice su morale đa joj ukažu
po​što​va​nje kao go​spo​đi Aba​ni.
Nazime je bila najbolja učenica u razredu i nikada nije poželela ni da
čuje za muškarce. Maštala je o tome, da napravi karijeru kao arhitekta, te je
još kao devojka crtala divne planove za kuće budućnosti i uzimala u obzir
vruću klimu, zahvaljujući kojoj ove kuće zimi skoro i ne bi bilo potrebno
grejati. Tajna ovih kuća je bila u promišljenom sistemu ventilacije, kakav je
Na​zi​me vi​de​la u Je​me​nu, za vre​me od​mo​ra.
Njena majka je veoma mlada ostala udovica, ali vrlo bogata. Sva njena
ambicija sastojala se u tome, da bogatstvo svog pokojnog muža ne izgubi na
lovca na nasledstvo. Dakle, odlučila je da nađe dobre partije za svoja dva
sina i jedinu kćer , što joj je i uspelo. Sve troje su se oženili i udali u još
bo​ga​ti​je po​ro​di​ce.
Nazime se udala za sina majčine drugarice. To, što je bila treća žena tog
čoveka, smetalo je očigledno samo Nazimi. Dalija je poznavala Naziminog
muža. Posedovao je mnogobrojne kuće i zemljišta i bio moćan čovek u
gra​du.
 Nazimin najveći problem je bio taj, što je svaki treći dan morala da
glumi požudnu ženu. Posle toga je dva dana mrzela samu sebe. Nikada nije
smela da uputi svom mužu nijednu iskrenu reč, već je samo potvrđivala
ono, što bi on rekao. Zbog toga se osećala veoma umornom, jer ju je laž
iscrpljivala, pošto je Nazimino srce bilo čisto, poput srca petogodišnjeg
deteta. Uvek je morala da glumi veselu ženu i da ga masira, ljubi i zavodi,
sve dok se on ne oraspoloži. Ali, nije joj se sviđalo njegovo telo. Bio je
mlitav, beo kao sneg i ljigav kao žaba, pošto se mnogo znojio. Pre ljubavnog
čina je uvek pio arak, tako da posle kratkog vremena nije mogla da podnese
miris anisa. Osim toga, imao je nekakav aparat, koji je bio retkost u
Damasku i što ga je više molila da bude blag, to bi on još više podivljao. Bilo
je pravo mučenje, ležati ispod njega. U međuvremenu je rodila troje dece,
koju je volela i sa kojima je uživala i odmarala se između dva dolaska
nje​nog muža.
Jed​no​ga dana, Da​li​ja je pre​po​ru​či​la ženi da is​pu​ši tri ci​ga​re​te ha​ši​ša, kao
što su činile još neke mušterije, jer su tako lakše podnosile svoje muževe.
Međutim, Nazime je ubrzo uvidela da joj hašiš ne prija, jer je svaki put, kada
je vi​de​la muža, mo​ra​la da po​vra​ti.
Dalija je pokušala da uteši svoju mušteriju tako, što joj je rekla da njen
muž očigledno proizvodi previše sperme koje je, hteo on to ili ne, morao da
se reši. Nazime se gorko nasmejala: „Ja mislim”, rekla je ona, „da se mozak
mog muža sa​sto​ji od sper​me.”
Obe žene su se smejale i Nura je po prvi put zapazila, kako se žena
čarobno i ozareno smeje. Da je muškarac, pomislila je Nura, odmah bi se
zaljubila u gospođu Abani. Nije ni slutila, koliko je bila blizu istini. I sam
Nasri Abani se odlučio za ovu ženu, kada je u kući njenih roditelja čuo kako
se smeje. Tada nije smeo da je vidi, ali je poslušao savet svoje majke i oženio
se njo​me.
A jednom, nedugo pre isteka Nurinog šegrtovanja, Nura je čula, kako je
krojačica dala savet svojoj drugarici Nazimi Abani: „Preostaje ti samo
jed​no: raz​vod! A onda ćeš naći sebi muža, koga ćeš moći da vo​liš.”

Pred kraj treće godine, i Nuri je bilo dozvoljeno da samostalno radi sa

skupim materijalima, kao što su svila ili pliš. Ako bi jedan posao sama
završila, Dalija bi joj sasvim jasno dala do znanja koliko je ceni, što je opet
iza​zva​lo za​vist kod nje​ne sta​ri​je rad​ni​ce Fa​ti​me.
Mogla je srećno i zadovoljno da završi zanat, da se jednoga dana nije
po​ja​vi​la tet​ka jed​nog po​zna​tog ka​li​gra​fa.
Tog jutra, kada je trebala da upozna tu ženu, videla je na putu do
krojačnice, kako su dva policajca ubila jednog psa. Nedeljama je ulicama
kružila glasina, kako jedna banda hvata pse i vodonikomperoksidom im na
leđa ispisuje ime predsednika Šišaklija i tako ih tera ulicama. Pas, koji je
ubijen na Nurine oči, imao je svetlosmeđe krzno, na kome su kiselinom
is​pi​sa​li slo​va, u sne​žno be​loj boji.
Kada je Nura tog jutra ispričala Daliji, da je videla, kako pas bedno
umire na ulici, jer ga metak nije odmah ubio, Dalija se ukočila: „To donosi
ne​sre​ću, neka nas Bog čuva od ono​ga, što nas čeka.”
U toku dana, Da​li​ja i Nura su za​bo​ra​vi​le i psa i pred​sed​ni​ka.
Pukovnik Šišakli, koji je pučom došao na vlast, skinut je pobunom u
proleće 1954. godine. Ali, proći će godine, pre nego što Nura postane
svesna, da Dalija tog jutra nije podlegla sujeverju, već je izgovorila
pro​ro​čan​stvo.
 14.

Nuri su bile potrebne godine, da iz pojedinačnih delova svojih sećanja

sastavi sliku svog braka. I pri tom je često mislila na svoju babu, koja je
na​pra​vi​la či​tav pej​zaž od ša​re​nih kr​pi​ca.
Kako je tek neposredno pred svoje bekstvo saznala, njena školska
drugarica Nabiha el Azm je bila ta, koja je indirektno dovela Hamida
Farsija do nje. Nabihina bogata porodica je živela u lepoj kući, ni pedeset
koraka udaljena od Hamidovog ateljea. Njen brat, koji je poznavao Nuru još
dok je bila mlada devojka, bio je zaluđen kaligrafijom i dobra Hamidova
mušterija. Jednoga dana, pričao je Nabihi o usamljenom kaligrafu i ona je
od​mah ima​la sprem​no ime na umu: Nura!
Nura se kasnije setila jednog slučajnog susreta sa Nabihom u Suku el
Hamidije, gde je kupovala posebnu dugmad za Daliju. Nura je imala
dovoljno vremena, te je prihvatila poziv svoje bivše školske drugarice, da
zajedno odu na sladoled. Nabiha, koja je već bila verena i trebala uskoro da
se uda, ču​di​la se što Nura još uvek nije bila uda​ta.
„Uvek sam mislila da ćeš ti sa tvojim lepim licem, već sa petnaest
godina uhvatiti bogatog muža. U poređenju sa tobom, ja sam kao
raš​ču​pa​no pile!”
Dve nedelje kasnije, Nurin otac je rekao, da jedan potomak nekog
plemenitog plemena želi da uzme Nuru za četvrtu ženu. On je naravno
od​bio, jer nje​go​va kćer za​slu​žu​je muža, koji će vo​le​ti samo nju.
Nešto kasnije, komšinica Badija je pozvala Nuru i njenu majku na kafu.
Nuri se nije išlo, ali je oti​šla iz uč​ti​vo​sti.
Kada bi Nura pomno razmišljala o tome, uvek bi došla do uverenja, da
je njena majka toga dana bila upućena i da ju je zbog toga nekoliko puta
opomenula, da se lepo obuče. To je bilo neobično, jer su se komšije
po​se​ći​va​le uglav​nom u kuć​nim ha​lji​na​ma, a ne​ret​ko i u kuć​nim pa​pu​ča​ma.
U dnevnoj sobi komšinice je sedela starija žena, jedna veoma otmena
gospođa, koju su joj predstavili kao Majdu. Bila je kćer poznatog trgovca
Hamida Farsija i njene prijateljice, objasnila je Badija. Njen muž je radio u
Sa​u​dij​skoj Ara​bi​ji, te je ona zbog toga ret​ko do​la​zi​la u Da​mask. A go​spo​đa je
nekoliko puta potvrdila, koliki ugled njen muž tamo uživa i kako oni žive u
palati, ali da se ona u toj zemlji jako dosađuje, te zbog toga, svakog leta
do​la​zi​li u svo​ju malu kuću u grad​skoj če​tvr​ti Sa​li​hi​je.
 Dok je pričala, odmeravala je Nuru svojim sitnim, ali oštrim očima i
Nura je osetila, kako pogled te žene prodire kroz njenu odeću i to ju je
uz​ne​mi​ri​lo.

Sve ovo je bilo jedna užasna predstava, ali ona to nije prozrela. Već pri
prvoj poseti, Badija je zamolila Nuru da skuva kafu, jer je ona najviše volela
kafu, kakvu Nura kuva. Nura još nikada nije skuvala dobru kafu. Skuvala bi
tako dobru ili tako lošu kafu, kao i svaka sedamnaestogodišnja devojka u
Damasku. Ali, pošto je veoma dobro poznavala kuću svoje komšinice
Badije, ona je ustala i otišla u kuhinju. Nije ni slutila, da je strankinja veštim
okom pratila njen hod. Kada je Nura poslužila kafu, ona je oduševljeno
uz​vik​nu​la: „Ka​kva gra​ci​ja!”
Žene su o svemu otvoreno razgovarale, a Nuri se činilo, da je razgovor
bio i suviše intiman za prvi susret sa nepoznatom ženom, koja je sedela sa
njima za stolom. Odjednom je Badija počela da hvali jednog bogatog
kaligrafa, koji je rano ostao udovac i o kome je Badija očigledno mnogo
znala. Nurina majka je iznela svoje uverenje kako ona, a nijedna druga,
ra​zum​na žena nema ni​šta pro​tiv udov​ca bez dece.
„On, hvala bogu, nema decu, ali, kada bi za ženu uzeo mladu gazelu,
voleo bi da mu ona rodi nekoliko lepe dece”, odgovorila je nepoznata žena,
odmerila Nuru i značajno podigla obrve. Sada je Nura shvatila, da govore o
njoj i bila je ne​pri​jat​no iz​ne​na​đe​na.
Malo kasnije, ona i njena majka su se pozdravile i pošle kući. Odmah
iza vrata, majka je zastala i rekla Nuri da i ona treba da čuje, šta žene o njoj
pričaju. Nisu dugo čekale. Nepoznata žena je glasno i jasno rekla svojoj
domaćici: „Gazela. Neka je Bog čuva od uroka. Još uvek je jako mršava, ali
može se uhraniti i postati lepotica, jer ona ima lepe kosti, ženstven hod,
ruke su joj to​ple i suve, a po​gled gord. Mo​žda malo pre​vi​še gord.”
„Naravno, naravno. Takve su sve žene, koje čitaju knjige, ali ako je tvoj
bratanac muškarac, slomiće njenu gordost prve bračne noći i pokazati joj ko
je gazda u kući, a ako ne uspe u tome, ništa za to, ipak, ni tvoj, ni moj muž
ne žive loše.”
Obe žene su se sme​ja​le.
Nurinu majku kao da je obuzeo ovaj razgovor, a za razliku od nje, Nuri
je bilo ve​o​ma ne​pri​jat​no. Je​di​no je že​le​la da ode odav​de.
Mesecima kasnije, Nura je saznala, da je njena majka već sledećeg dana
otišla u atelje kod budućeg mladoženje da ga vidi. Atelje je bio lep i svetao
sa salonom za prijeme, od mermera i stakla, poput modernog muzeja.
Gradska četvrt Saruja je važila kao najotmenija adresa. Nurina majka
nikako nije mogla da zamisli da se može živeti od pisanja, budući da je njen
muž napisao tolike knjige i još uvek bio siromašan. Kada je svoje
nedoumice poverila Badiji, ona ju je umirila rečima da je Hamid Farsi jedan
od najboljih kaligrafa u Damasku i da ima predivnu kuću. Stoga njega nije
bilo moguće porediti sa Nurinim ocem. Čak je nabavila i ključ od kuće.
Međutim, Nurina majka je odbila da ulazi u sobe budućeg mladoženje bez
njegove tetke. Tako su se našle na pijaci začina, na Suku el Busurije i
za​jed​no, po​la​ko pro​še​ta​le do nje​go​ve kuće.
„Ovo nije kuća, ovo je pravi raj“, prošaputala je Nurina majka i sve
njene nedoumice su nestale. I zaista, kuća je imala sva obeležja raja, onako
kako su ga zamišljali Damašćani. Kada bi se u kuću ulazilo kroz vrata sa
istočne strane, najpre bi se ušlo u jedan taman hodnik, koji je zadržavao
buku, prašinu i vrućinu, koji su dopirali sa ulice. Negde na sredini hodnika,
otvarala su se vrata ka veoma velikoj kuhinji, kakvu je Nurina majka
oduvek želela. Preko puta, pored modernog toaleta, nalazila se mala soba za
odlaganje starog nameštaja, praznih čaša, velikih šerpi za spremanje
zimnice i aparata za destilaciju kao i drugih kućnih uređaja, koji su se
koristili možda samo jedanput godišnje. Iz hodnika se izlazilo u unutrašnje
dvorište, koje je sa šarenim mermerom, fontanom, stablima limuna,
pomorandži i kajsija, pored mnogobrojnih ruža i jasmina puzavica, mogao
da zadovolji sve, za čim srce žudi. Natkrivene niše i raskošne sobe za
dnevni boravak, goste i spavanje okruživale su unutrašnje dvorište. Nurina
majka nije više ni želela da obiđe prvi sprat. Bilo joj je dovoljno ono, što je
vi​de​la u pri​ze​mlju.
Ni mužu, a ni Nuri nije re​kla o taj​noj po​se​ti. Čak ni ka​sni​je.
Ali, od tada je verovala, da je sreća njene kćeri Hamid Farsi. I tako je
oprezno počela da razgovara o tome sa Nurinim ocem. Kasnije, nakon što je
Nura pobegla od muža, tvrdila je, kako je od samog početka sumnjala u tog
čoveka. Nurin otac je retko kad imao izlive besa, ali kada bi njegova žena u
svojim sećanjima pogrešno predstavljala vreme posredovanja, vikao je na
nju.
Nedelju dana posle obilaska kuće, Badija je došla sa Majdom kod njih
na kafu. Sedele su zajedno kraj fontane i pričale o željama žena, koje su,
kako se či​ni​lo, sve ima​le samo je​dan cilj, na​i​me, da usre​će muža.
Tada je Nura ove priče smatrala licemerjem, jer, ni njena majka, ni
Badija se nisu držale ovog načela. Njen otac bi sa bilo kojom drugom ženom
bio sreć​ni​ji, u to je bila ube​đe​na još dok je bila dete.
Majda ju je dugo ubeđivala. Bile su to učtive, prazne fraze, koje je Nura
morala da uzvrati, ali kao i svaka druga devojka u Damasku, nije mogla da
ih uzvrati. Na rastanku ju je Majda iznenadila srdačnim i snažnim
zagrljajem. Dozvolila joj je da je oslovljava njenim imenom Majda. A onda,
Nura se uplašila, kada ju je žena poljubila u usta. Nije bilo neprijatno, jer je
žena lepo mi​ri​sa​la i ima​la lepa usta, ali je to Nuri bilo ne​pri​jat​no.
„Zašto?“, zbunjeno je pitala, kada su ona i majka nešto kasnije ostale
same.
„Majda želi iz neposredne blizine da proveri, da li lepo mirišeš i da li
imaš pri​vlač​ne usne.”
„A, za​što?”, za​ču​đe​no je upi​ta​la Nura.
„Zato što Majdin bratanac, jedan poznati kaligraf, traži ženu”,
od​go​vo​ri​la je maj​ka, „a ti se mo​žeš sma​tra​ti sreć​nom ako uspe.”
Nura se osetila čudnovato srećnom, što je jedan poznati muškarac
zatražio njenu ruku. Sledeće nedelje će ići sa majkom u hamam da se vide sa
Maj​dom i kom​ši​ni​com Ba​di​jom.
Tek kasnije je saznala da je tetka Hamida Farsija htela da proceni njeno
nago telo, kako bi do​ne​la ko​na​čan sud.
A onda je usledilo sledeće iznenađenje. Njena majka, koja se inače
stidela i vrapca u unutrašnjem dvorištu, dozvolila je tuđoj ženi, da opipava i
proverava njenu kćer. Nura je bila kao ošamućena, podnela je sve što je ova
žena ra​di​la, pre​gled va​gi​ne, gru​di, pa​zu​ha, nosa i uši​ju.
Poštedeli su Nuru još jedne, inače uobičajene neprijatnosti, jer je dobar
glas, koji je porodica Arabi uživala, bio nadaleko poznat, te je raspitivanje
kod kom​ši​ja bilo su​vi​šno.
Za​tim su usle​di​le ne​de​lje ne​i​zve​sno​sti.
Posle hamama, žena se dugo nije javljala. Nurina majka nije mogla da
spa​va, kao da je ona bila pred uda​jom.
A onda je došla i umirila Nurinu majku srećnom vešću, da će Hamid
Farsi rado uzeti Nuru za ženu. Nurina majka je plakala od radosti. Sada su
tetka Majda i ona sve same organizovale počev od venčanice do termina,
kada će mu​škar​ci oba​vi​ti raz​go​vor, koji su žene ne​de​lja​ma ugo​va​ra​le.
Hamidov teča, muž tetke Majde je samo zbog toga doputovao iz
Saudijske Arabije. Pratila su ga tri veoma bogata trgovca iz Suk el
Ha​mi​di​ja, kao da je hteo da po​ka​že ka​kvi mu​škar​ci sto​je iza mla​do​že​nje.
 Nurin otac, šeik Arabi je svojim znanjem ostavio utisak na posetioce, te
su se oni takmičili u postavljanju mu teških pitanja, koja su se odnosila na
moral i veru, u miru su jeli, pušili i pili zaslađen crni čaj. Tek onda su počeli
da pričaju o onome što je bilo cilj njihove posete i ubrzo su se obe strane
sporazumele. Kada su se dotakli teme o novcu za mladu, Nurin otac je,
protiv volje svoje žene, rekao da mu je svejedno. Najvažnije je da on bude
siguran, da će njegova kćer biti u dobrim rukama. Novac je prolazan, ali
poštovanje i ljubav partnera nisu, a što je njemu jako važno da njegova
ćerka ima. Njegova žena, koja je u kuhinji sve slušala, kasnije mu je
prebacivala, da je uz malo umeća, mogao da istrguje daleko više novca za
otkup mlade, kao što je ona već unapred dogovorila sa tetkom mladoženje.
Daje kćer toliko jeftino, kao da je stara usedelica. I Hamidov teča je bio istog
mišljenja, ali je ćutao, i u sebi se smejao Nurinom ocu, koji mu je opet
potvrdio da ljudi od knjige nemaju pojma o poslovima i stvarnom životu. Za
ova​ko lepu i pa​met​nu kćer je mo​gao da do​bi​je tri puta više.
Kada su se dogovorili i oko termina za venčanje, svi su ustali i rukovali
se, a Nurin otac je izgovorio jednu suru iz Kurana, kako bi blagoslovio ovu
vezu.
Nekoliko dana kasnije, jedan mladoženjin kurir je došao i doneo novac
za otkup mlade, a onda je sve išlo veoma brzo. Dalija, krojačica je dobila
najveći posao u toj godini, naime, ona je trebala da opremi Nuru za
venčanje najbolje, što je umela. Kada se kasnije sećala, Nuri se ovo vreme
činilo nestvarnim. Nikada ranije, a ni kasnije, nije obišla tolike prodavnice i
potrošila toliko novca. Njena majka nije mogla da nakupuje dovoljno
posuđa, haljina i nakita, iako je Nura trebala da se useli u već sređenu kuću,
koju je njen muž kupio još nekoliko godina ranije i u kojoj je živeo sa
svojom prvom ženom. Međutim, Nurina majka je insistirala na tome da
posuđe i posteljina moraju da budu novi. Mladoženja je pokušao da spase
makar svoje skupoceno posuđe, ali Nurina majka je tvrdila da će, ako budu
jeli iz tanjira iz kojih je jela jedna pokojnica, to doneti nesreću. Protiv volje,
mladoženja je popustio, dao svojoj budućoj tašti drugi ključ od kuće i nije
više vodio računa o tome, šta će se iz njegove kuće izneti. A na preuređenje
kuće, koje je sprovodila njegova tašta, zažmurio je na oba oka. Što se
Nurine majke tiče, on je dokazao velikodušnost i plemenito držanje. Od
tada ga je vo​le​la.
Ipak, direktno u Hamidovu kuću je donet samo težak nameštaj. Sve
ostalo je odlagano do svadbe u kući Nurinih roditelja. Sobu po sobu su
napunili kupljenim stvarima i njen otac je čeznuo za danom, kada će sve te
stvari biti prenete u mladoženjinu kuću. Ali, morao je da sačeka još neko
vre​me.
Dalija je radila još samo za Nurinu svadbu. Često je uzdisala, kako neće
uspe​ti da za​vr​ši na vre​me, pila je mno​go ara​ka i malo spa​va​la.
„Dok ja budem provela prvu bračnu noć sa svojim mužem, ti ćeš
za​vr​ši​ti na gro​blju”, ša​li​la se Nura, kako bi umi​ri​la svo​ju gri​žu sa​ve​sti.
I godinama kasnije, Nura se sećala poslednjih nedelja provedenih kod
krojačice. Dalija je bila veoma tužna. „Uvek me napuste oni, koje volim”,
neočekivano je rekla jedne večeri, dok je Nura radila sama sa njom. Bilo joj
je jako žao, što je mladoženja veoma bogat, jer je Nura bila njena najbolja
radnica i postala bi dobra krojačica. A na rastanku, Nuri su klizile suze niz
obraze, kada joj je Dalija poklonila košulju od svile. „Uzmi, ovo sam ti
krišom sašila“, rekla je Dalija drhtavim glasom, „svila je preostala, a skupu
dugmad sam šćapila od jedne bogate mušterije. Znači, ne treba da brineš.
Ukra​de​no je pri​vlač​ni​je i bo​lje sto​ji od ku​plje​nog.”
Da​li​ja je bila pot​pu​no pi​ja​na.
Kasnije, Nura se sećala naročito rastanka, zato što je još iste večeri
otišla u hamam i tamo doživela neprijatnost. Desilo se kratko vreme pre
venčanja. Nekoliko trenutaka po njenom dolasku, došla je jedna babica kod
njene majke i Mura je trebala, nešto kasnije, da dođe za njom. Žene su bile
veoma bučne u velikoj prostoriji i prskale se vodom, kao da su mlade
de​voj​ke. Se​de​le su u gru​pa​ma, sa​pu​nja​le se i tr​lja​le jed​na dru​gu ili pe​va​le.
Nura je išla za gojaznom ženom u jednu udaljenu nišu, koja je ličila na
kabinu bez vrata. Žena je pogledala unutra i rekla: „Možemo to i ovde da
oba​vi​mo.”
Nura je saznala od svoje majke da će joj toga dana otkloniti sve malje sa
tela. Babica je počela rutinski i bezobzirno, otklanjajući malje jednom po
jednom trakom, premazane posebnom smesom od šećera. Bolelo ju je kao
da je primala udarce daskom sa ekserima, poput uboda zolje. Bolovi su
postajali sve jači i nepodnošljivi, kada je došao red na stidne dlačice. Nura je
imala osećaj, da joj babica guli kožu sa tela. Nura je plakala, ali umesto da je
uteši, babica ju je ošamarila. „Ćuti, devojko”, režala je na nju. „Ako ne
možeš da izdržiš ove smešne bolove, kako ćeš izdržati muža. Ovo je igra.“
Oprala ju je grubim potezima i brzo izašla napolje. I, nakon nekoliko
minuta pojavila se frizerka. Ona je umirila Nuru, rekavši da je babica uvek
pomalo gruba. Sekla je Nuri nokte na prstima ruku i nogu i pričala joj
trikove, kako da muža, koga ne voli, brzo dovede do vrhunca, kada bi
spa​vao sa njom.
Malo po malo, Nura je počela da se oseća kao jagnje, koje u danima
pred venčanje pripremaju i posipaju začinima. Frizerka ju je napuderisala i
namirisala. Osetila je jaku žeđ, ali se nije usudila da kaže. Telo joj je gorelo, a
vazduh u hamamu je bio sve topliji. Kada je htela da ustane, zidovi su joj se
okretali pred očima. Frizerka ju je odmah pridržala ispod pazuha, Nura je
osetila njen dah na svom vratu. Frizerka ju je poljubila u vrat. „Dete moje,
šta je s to​bom?” ne​žno je pro​ša​pu​ta​la.
„Žedna sam”, odgovorila je Nura. Frizerka ju je polako spustila na pod i
brzo izašla napolje. Ubrzo se vratila sa činijom od mesinga punom hladne
vode, a kada je Nura otpila jedan gutljaj, zabolelo ju je suvo grlo. Kao
ošamućena, posmatrala je ruku frizerke, koja joj je milovala bradavice. Bila
je sla​ba i gle​da​la, kako joj bra​da​vi​ce ras​tu, kao da nisu nje​ne, već tuđe.
„Možeš da me posetiš ako hoćeš. Ja ću ti tako ugađati, kao što nijedan
mu​ška​rac ne ume”, pro​ša​pu​ta​la je i po​lju​bi​la je u usta.

Posle kupanja, Nura i njena majka su ćutke otišle kući. Nura je bila
tu​žna, jer joj je pot​pu​no pre​se​la ra​dost oko ven​ča​nja.
Nurina zvanična veridba je obavljena u kući njenih roditelja, koja je
jedva mogla da primi najezdu gostiju. Mirisalo je na tamjan, teške parfeme i
vosak. Sto velikih sveća najboljeg kvaliteta, nabavila je njena majka iz
Alepa, kako bi pojačala električno osvetljenje. Nurina majka nije imala
poverenja u elektranu. Dok su Francuzi bili tu, elektrana je uvek radila.
Otkako su dobili nezavisnost, u Starom gradu je nestajala struja dva puta
nedeljno. Nestanak struje u noći veridbe ili venćanja, bio bi za majku ravan
naj​ve​ćoj ne​sre​ći na sve​tu, to bi bio znak za ne​sre​ćan brak.
Kada se venčavala njena bratanica Barake, nisu je poslušali, često je
pričala majka. Nura se sećala da je došlo do nestanka struje. Ljudi su ostali
smireni, samo je njena majka širila paniku. Snašli su se sa uljanim lampama,
a maj​ka je tvr​di​la da će je uda​vi​ti mi​ris ulja.
Tri godine kasnije, mlada žena se otrovala, posle trećeg pobačaja.
Nurina majka je odmah imala objašnjenje za to: nestanak struje na dan
ven​ča​nja.
Nura se još dugo nakon venčanja sećala mirisa tamjana. Njen otac se
nadao, da će na taj način pretvoriti kuću u svetilište. Smatrala je da miris
tamjana budi čula. Jedna mlada bratanica je prema uputstvu Nurine majke,
redovno stavljala grumenčiće cenjenog tamjana u nekoliko bakarnih
po​su​da.
Kada se Nurin otac sa knjigom u ruci popeo na sto, ljudi su zaćutali.
Pročitao je nekoliko priča iz života Proroka i povremeno bacio strog pogled
na žene, koje su ne​pre​sta​no jele bom​bo​ne i kan​di​ra​no voće.
Zvaničnu versku ceremoniju povodom veridbe, održao je, po želji
mladoženje, poznati šeik Mahmud Nadir, u velikoj džamiji Omajada.
Mladoženja nije prisustvovao. Običaj je zabranjivao da mladoženja vidi
mla​du, pre nego što se za​vr​ši ver​ski obred skla​pa​nja bra​ka.
Nura nije bila sve​sna ce​re​mo​ni​je ve​rid​be. Bu​du​ći da je mla​do​že​njin otac
već umro, pojavio se Hamidov teča, kao predstavnik porodice Farsi. On je
još prethodnog dana sa ženom doputovao iz Saudijske Arabije, a ljudi su
došaptavali jedni drugima, kako mu je bilo dozvoljeno, da u porodične
svrhe koristi kraljev avion, budući da je bio blizak prijatelj kralja Saudijske
Arabije. Čovek se u prisustvu šeika, rukovao sa Nurinim ocem, potvrđujući
time nameru svog bratanca da oženi Nuru i predao mu ostatak ugovorenog
novca za otkup mlade. Muškarci su se kratko pomolili Bogu, a onda im je
šeik upu​tio po​uč​ne reči o sve​to​sti bra​ka.
Nura je morala da sedi na jednoj udaljenoj stolici, koja je ličila na
presto, okružena ružama, bosiljkom i ljiljanima. Nije smela da se nasmeši,
jer bi se to smatralo znakom ruganja, sarkazma prema rođenoj porodici.
„Ako ikako možeš, trebalo bi glasno da plačeš”, preporučila joj je majka.
Nura se trudila, da se priseti tužnih događaja iz svog detinjstva, ili tužnih
scena iz filmova, ali ona je mogla da se seti samo romantičnih komedija.
Nekoliko puta je morala da se uzdrži da ne prasne u smeh, kada bi ugledala
nekog gosta, koji se tako smešno ponašao, kao da učestvuje u jeftinom
egi​pat​skom fil​mu.
Na nesreću, ujak Farid ju je često zasmejavao. Stajao je sa jednom
grupom ljudi, sasvim blizu nje. Do tada se već šest puta razveo i bio
okrugao kao lubenica. Neprestano je pričao viceve i oni koji su ga slušali,
smejali su se glasno i zarazno, te je na kraju Nurina majka, zamolila ujaka
Fa​ri​da, da pre​đe na dru​go me​sto i osta​vi Nuru na miru.
Nura je bila zahvalna, ali tek kada je zatvorila oči i setila se onog
bespomoćnog dečaka, koga su obrezali i koji je tako tužno plakao, rastužila
se i ne​za​in​te​re​so​va​no je slu​ša​la ute​šne reči svo​je maj​ke i osta​lih žena.
Iz daljine, do nje je dopirao glas njenog oca, koji je sada sa ostalim
muškarcima, glasno recitovao odabrane citate iz Kurana, kako bi
bla​go​slo​vi​li brak.
„Moja mala princeza”, rekla je njena majka, lica uplakanog od
prevelikog uzbuđenja, kada je Nura otvorila oči, „to je naša sudbina. Žene
uvek mo​ra​ju da na​pu​ste ro​di​telj​ski dom.”
Onda je došao dan kane, nekoliko dana pred venčanje. Kupljena je
ogromna količina kane i kuća je bila puna žena, što rodbine, što komšinica.
Sve su slavile, igrale i pevale. Bojile su ruke i stopala, crvenkastom
zemljom. Neke su nacrtale geometrijske šare, druge su se zadovoljile
is​cr​ta​va​njem tač​ki​ca na na​dla​ni​ca​ma, pr​sti​ma i sto​pa​li​ma.
I najzad, došao je dan venčanja, kada su se u jednoj dugoj povorci,
pre​no​si​le ku​plje​ne stva​ri u kuću mla​do​že​nje. Nu​rin otac je odah​nuo.
Više od deset uglednih muškaraca iz gradske četvrti Midan, usporenim
korakom je išlo na čelu kolone. Njih je pratio jedan visoki muškarac, u
arapskoj nošnji. U rukama je držao otvoren Kuran iznad glave. Iza njega je
išao jedan mali, lepo odeveni dečak, koji je na glavi nosio jastuke za
mladoženju, a pratio ga jedan drugi dečak, sa jastucima za mladu. Iza njih
su išla četiri jaka momka, koja su nosila nove dušeke i krevete. Zatim je
koračala grupa od šest muškaraca, koja je uvek u paru na ramenima, nosila
umotane tepihe. Iza njih su četiri muškarca gurala kolica, na kojima su bila
dva ormana i dva noćna stočića, koji su bili vezani konopcem. Jedan
muškarac, atletske građe, nosio je ispred sebe veliko, uramljeno ogledalo, u
kome su kuće odigrale kratak ples. Još deset muškaraca je bilo natovareno
posuđem i šestorica velikim i malim kućnim uređajima, sledili su ostali sa
stolicama i hoklicama, jastucima, savijenim zavesama i posteljinom. Samo
Nurine haljine, spakovane u velike svežnjeve, moralo je da nosi šest
mo​ma​ka.
U mladoženjinoj kući, rođaci i prijatelji su radosno dočekali povorku uz
po​vi​ke i sa osve​ža​va​ju​ćim na​pi​ci​ma.
Nosači su od Nurinog oca bili bogato nagrađeni za ukazanu pomoć,
po​lju​bi​li ga u ruku i ve​se​lo pe​va​ju​ći, oti​šli.
Nuru je još jedanput potražila frizerka, koja je proverila njeno telo i tu i
tamo otklonila po neku maljicu, koja joj je promakla prilikom prvog
otklanjanja. Na kraju je masirala Nurino telo uljem od jasmina, koji je jako
mirisao. A onda je Nura obukla tešku venčanicu, navukli su joj deset
zlatnih narukvica na levu ruku, stavili joj debelu ogrlicu od zlata oko vrata i
uvukli i dve zlatne minđuše. Zatim je usledilo nanošenje pudera i
šminkanje lica. Kada su žene završile, Nura nije mogla da se prepozna u
ogle​da​lu. Bila je mno​go lep​ša, mno​go žen​stve​ni​ja.
Sada su Nuru iz kuće izvele majka sa desne i Majda sa leve strane i
vodile je ka okićenoj kočiji. Nura je pomislila, da su je sigurno iznajmili iz
egipatske sapunice. Iza nje, prijatelji i rođaci su ušli u dvadeset kočija i
kolona je krenula, vozeći se kroz gradsku četvrt u pravcu Prave ulice.
Mnogi prolaznici, prosjaci i ulični prodavci su sa čuđenjem posmatrali
kolonu kočija, koje su vukli konji. A poneko bi povikao: „Neka Vas Prorok
bla​go​slo​vi i po​da​ri Vam decu.“

„Jedna moja bratanica”, pričala je Majda, „je prošle nedelje umesto

venčanja , doživela pravu katastrofu. Roditelji njenog mladoženje su veoma
staromodni i dva sata pred venčanje je svekrva zahtevala da jedna babica u
njenim prisustvu proveri, da li je moja bratanica devica. Bratanica, koja je
jako volela svog budućeg muža i koja se osećala kao da je u raju, nije imala
ništa protiv, jer je zaista bila netaknuta. Međutim, njeni roditelji su odbili.
Doživeli su to kao unapred pripremljen napad od strane svekrve, koja je od
sa​mog po​čet​ka bila pro​tiv ovog bra​ka. Na​sta​la je ve​li​ka gu​žva, u ko​joj su obe
porodice udarile jedna na drugu. Tek nakon sat vremena, policija je uspela
da razdvoji posvađane. Pogled na unutrašnje dvorište je mogao čoveku da
slo​mi srce. Ono je bilo za​i​sta bed​no i tu se ras​pr​ši​la sre​ća moje bra​ta​ni​ce.”
Nuri se prevrnuo želudac. Zašto joj je to ispričala, pitala se ona. Da li je
to na​go​ve​štaj?
Ispred vrata svoje buduće kuće, Nura je izašla iz kočija i pošla ka
okupljenim ljudima, a oni su već nakon nekoliko njenih koraka, počeli da
pevaju u horu i da je pozdravljaju. Okupilo se više od sto ljudi, koji su ovim
či​nom-ovde po​ka​za​li svo​ju ra​dost.
Dalija ju je nežno zagrlila. „Lepša si od svake princeze na filmu”,
prošaputala je i udaljila se poput senke. Jedan član mladoženjine rodbine
izneo joj je stolicu ispred ulaznih vrata, a jedna žena joj je dala obgu testa.
Nura je znala, šta treba da uradi. Uzela je obgu testa, popela se na stolicu i
svom snagom ga bacila o kameni luk, koji je oivičio ulazna vrata. Testo se
za​le​pi​lo. Lju​di su kli​ca​li: „Mno​ži​te se kao kva​sac”, vi​ka​li su.
Nura je ušla u kuću i oduševila se unutrašnjim dvorištem, u koje je
nje​na maj​ka još ra​ni​je po​sta​vi​la bez​broj sve​ća i po​su​da sa ta​mja​nom.
U tom ustalasanom moru žena i muškaraca, Nura je tražila oca, osećala
se neobično usamljenom i nadala se da će joj otac uputiti reč ohrabrenja, ali
nje​ga ni​gde nije bilo.
 Majka ju je bez reči povukla u jednu sobu. Čitava masa starijih žena joj
se cerila. I sada je morala da izdrži jeftino pozorište, koje je trajalo pola sata i
o kome joj je već pričala jedna drugarica. Žene su pričale pojedinačno, a
ponekad i sve zajedno. Samo je ona stajala na sredini sobe, dok je njena
majka stajala oslonjena na vrata i sve to nezainteresovano posmatrala, kao
da Nura nije nje​na kćer. Žene su pe​va​le svo​je na​pa​met na​u​če​ne pri​če.
„Što god da ti kaže, ne​moj mu pro​tiv​re​či​ti. Mu​škar​ci to ne vole.”
„Šta god da te pita, ti ništa ne znaš, čak iako znaš odgovor. Muškarci
vole ne​zna​nje žena, a naše zna​nje ih ne za​ni​ma.”
„Nikada mu se nemoj podati, pruži otpor, kako bi morao da te osvoji.
Muškarci to vole. Ako mu se lako daš, pa makar to bilo i iz ljubavi, misliće
da si laka de​voj​ka.”
„A, kada te uzme, nemoj da ga se bojiš. Na trenutak stisni zube, tad je
on ušao, i pre nego što izbrojiš do deset, on će izliti sok svoje požude u tebe.
Počni da brojiš iz početka i pre nego što izbrojiš do sto, čućeš njegovo
hrkanje, a ako je veoma potentan, on će to ponoviti tri puta i najkasnije tada
biće samo ozno​je​na krpa.“
„Prve bračne noći moraš da ga iscediš, jer njegovo srce neće biti u
tvojim rukama posle prvog snošaja, nego posle trećeg. Posle toga, on će biti
tvoj rob. Ako prve bračne noći nije zadovoljan, postaće tvoj neprijatelj, a
kur​va​ma pri​ja​te​lj.
Tako su Nuri punile glavu, kao da je išla kod neprijatelja. Zašto bi se
tako ponašala prema njemu, samo zato da bi on bio onakav kakav nije, jer
ona nije bila ona​kva, ka​kvom se pri​ka​za​la.
Nura ih više nije slušala. Osetila je kako se žene i soba okreću oko nje,
kao da je stajala na pokretnom podijumu. Noge su joj klecale, ali su je žene
pridržale za ruke, pomogle joj da sedne na jednu klupu, ne prestajući da joj i
dalje pričaju. Ali, Nura se trudila da probije tunel kroz galamu, koju su ove
žene pravile, želeći da čuje šta ljudi rade napolju, u unutrašnjem dvorištu.
Iz​ne​na​da, čula je oca kako je do​zi​va.
Nakon izvesnog vremena, neko je pokucao na vrata, bio je to njen otac.
Nura je odgurnula žene i probila se na svež vazduh. Otac joj se osmehnuo.
„Gde si bila? Tra​žio sam te.“
„I ja tebe”, prošaputala je Nura i zaplakala na njegovom ramenu. U
njegovom naručju se osećala sigurnom. S druge strane je osetila, kako
narasta njena mržnja prema majci, koja ju je ostavila na cedilu. Sve te
glu​po​sti, koje su joj na​pri​ča​le ove sta​re žene su joj osta​le u se​ća​nju.
 Na sredini dvorišta, žene su igrale uz šarene sveće. Nurina majka je bila
zauzeta izdavanjem naredbi i Nura je neko vreme stajala kao izgubljena.
Tada je sa ulice začula galamu. Jedna dalja mladoženjina rođaka uzela ju je
za ruku. „Dođi!”, rekla je, i pre nego što se Nura osvestila, našla se u jednoj
mračnoj sobi. „Sada ćemo da uradimo nešto što je zabranjeno”, prošaputala
je, „pazi sad.” Otišla je do prozora i pomerila tešku zavesu. Tada je prvi put
videla Hamida. Bilo je lepo videti ga kako u belom, evropskom odelu,
pra​ćen gru​pom no​sa​ča ba​klji i iz​vo​đa​či​ma sa ma​če​vi​ma, ide pre​ma kući.
Još od veridbe, Nura je veoma želela da ga vidi. Od majke je saznala
gde mu se nalazi atelje, ali ga je zaobilazila u velikom luku, plašeći se da je
ne pre​po​zna.
„Muškarci od svega najmanje vole radoznale žene. To ih čini
ne​si​gur​nim”, re​kla je nje​na maj​ka.
Slika, koju je njena majka krišom i zaobilaznim putem nabavila, nije
mnogo govorila. Bila je to grupna slika sa nekog piknika. Hamid se video
ve​o​ma ne​ja​sno u po​sled​njem redu.
Svečana povorka je zastala i u tom trenutku, on je stajao tako blizu
prozora, da je skoro mogla da mu dodirne lice, da se prozor otvorio. Nije bio
visok, ali je bio gordog, atletskog držanja i mnogo lepši i muževniji, nego što
su ga opisali. „Baklje čine da svaki muškarac izgleda lepše”, čula je glas
žene, koja je stajala pored nje, ali njoj je Hamid u tom trenutku izgledao kao
princ.
U sve​tlo​sti ba​klji, sve je iz​gle​da​lo ne​stvar​no.
„Sada moraš da izađeš napolje i sedneš na presto”, rekla je žena, kada je
povorka stigla do ulaznih vrata i bila pozdravljena klicanjem i zvižducima.
Nura je istrčala kroz vrata i pala pravo svojoj majci u naručje. „Gde si sve
ovo vre​me?”, pro​gun​đa​la je ona.
U tom trenutku, Hamid je ušao u kuću i odmah je obuhvatio svojim
pametnim pogledom. Pocrvenela je. On je sigurnim korakom išao prema
njoj, a ona je oborila pogled. A onda ju je uzeo za ruku i poveo u spavaću
sobu.
Hamid joj se obratio umirujućim glasom. Svidela mu se, po onome što
su mu drugi o njoj pričali, a sada je bila čak mnogo lepša, nego što je
oče​ki​vao. Usre​ći​će je. Tre​ba da ga slu​ša, ali ne i da ga se pla​ši.
Uzeo je njeno lice u svoje ruke i toliko joj se približio, da je mogla da
mu vidi oči. Tada ju je poljubio najpre u levi obraz, a zatim u usta. Nije se ni
pomerila, ali zato joj je srce lupalo kao ludo. Mirisao je na lavandu i cvet
limuna. Usta su mu imala pomalo gorak ukus, ali poljubac je bio prijatan.
Onda ju je osta​vio samu i oti​šao u ku​pa​ti​lo.
U tom trenutku, njena majka i komšinica Badija su ušle u sobu, kao da
su stajale ispred vrata. Skinule su joj tešku venčanicu i nakit, dale joj lepu
svilenu spavaćicu, popravile posteljinu i otišle. „Ne zaboravi, sve smo to
prošle i još uvek smo žive”, sarkastično je rekla Badija i bezobrazno se
na​sme​ja​la.
„Dete, nemoj me razočarati”, prošaputala je majka sa suzama u očima.
„On će podleći tvojoj lepoti, a ti ćeš biti gospodarica, tako što ćeš mu se
potčiniti”, prošaputala je. Poljubila je Nuru, koja je uplašeno sedela na ivici
kreveta i tiho izašla napolje. Nura je bila sigurna da obe žene sede ispred
vra​ta.
Hamid je iz kupatila izašao u crvenoj pižami i raširio ruke. Učinio joj se
još lep​šim nego u ode​lu.
Žene su u dvorištu pevale ljubavne pesme o čežnji žena, koje čekaju
svoje muževe, koji su otišli u svet i o besanim noćima i nezasitoj žeđi za
nežnošću, a kod treće strofe, Hamid je već prodro u nju. Hamid je bio
veoma pažljiv i učtiv, a ona je stenjala i hvalila njegovu muškost, onako, kao
što su je na​u​či​le dru​ga​ri​ce i maj​ka, i za​i​sta, on je iz​gle​dao ve​o​ma sre​ćan.
Bolovi su bili slabiji, nego što je očekivala, ali nekako nije mogla istinski
da uživa u svemu tome. Za njega još ni blizu nije bio kraj. Kada je ona otišla
u kupatilo da se opere, on je svukao čaršav sa kreveta i predao ga ženama,
koje su če​ka​le is​pred vra​ta, koje su ga po​zdra​vi​le us​kli​ci​ma i pe​smom.
Kada je Nura izašla iz kupatila, Hamid je već raširio čist čaršav preko
dušeka. „Onaj drugi sam dao ženama, koje su čekale ispred vrata, kako bi
nas ostavile na miru”, rekao je i zbunjeno se osmehnuo. I bio je u pravu, jer
po​sle toga se više niko nije in​te​re​so​vao za njih.
Ha​mid je bio du​bo​ko im​pre​si​o​ni​ran Nu​rom. „Ti si naj​lep​ša žena u mom
životu”, rekao je zaljubljenim glasom, „moj deda je pogrešio u proceni tetke
Maj​de”, do​dao je i od​mah za​spao. Nuri ni​šta nije bilo ja​sno.
Prve bračne noći je ostala budna do zore. Bila je uzbuđena, pre svega
zbog promena, koje su se dogodile u njenom životu i osećala se čudno u
kre​ve​tu, po​red ne​po​zna​tog čo​ve​ka.
Svečanosti su trajale nedelju dana, a Hamid je spavao sa njom, kad god
bi ostali sami u sobi, bilo za vreme popodnevnog odmora, u zoru, noću ili u
toku dana. Go​di​la joj je nje​go​va po​žu​da, ali ona lič​no nije ni​šta ose​ti​la.
„Biće. Si​gur​na sam”, te​ši​la ju je jed​na dru​ga​ri​ca.
Ali, dru​ga​ri​ca nije bila u pra​vu.
 15.

Pukovnik Šišakli je cenio Farsijeve kaligrafije. Nasri mu je skoro svake

nedelje poklonio po jednu kaligrafiju sa klasičnim pesmama. Hamid Farsi se
radovao narudžbinama, jer su ga tada otkrili mnogi predsednikovi
poznanici i naručivali kaligrafije kod njega. Doživljavao je Nasrija kao
vesnika sreće i sada se prema njemu ophodio mnogo ljubaznije, što je ovaj
je​dva i pri​me​tio.
Povučeni predsednik Šišakli je zagrlio Nasrija, već posle druge
kaligrafisane izreke, koju mu je ovaj doneo povodom večere. Još od dana,
kada je kao siromašno dete smeo sam da pojede celo saće, nije doživeo
takav osećaj sreće, kao sada, tvrdio je i zagrlio svog gosta. „Ti si pravi
pri​ja​te​lj.”
Ostavio je ostale goste za stolom i izašao, ruku pod ruku sa Nasrijem u
vrt palate, gde mu je dugo i uzbuđeno pričao o svojoj nesreći sa
političarima. Predsednik nije pričao kao moćni vladar, već kao usamljeni
momak sa sela, koji želi da otvori svoje srce mladiću iz grada. Nasri se
uop​šte nije ra​zu​meo u po​li​ti​ku, te je ra​di​je ću​tao.
Kada su se posle dva sata vratili, gosti su još uvek sedeli za stolom,
ukočeni i umorni, ponizno se osmehujući svom predsedniku. On skoro da i
nije obratio pažnju na njih, zahvalio se još jedanput Nasriju na kaligarfiji i
pognut otišao u svoju spavaću sobu. Napokon su činovnici protokola
dozvolili gostima da napuste palatu. Nasri je blistao, dok su ostali tiho
pso​va​li sebi u brk.
Kaligrafija - tu je Taufik bio u pravu - deluje na Arape poput čarolije.
Čak mu je i kurva ugađala od onog dana, kada joj je poklonio kaligrafiju,
neverovatno. Plakala je od radosti, kada je pročitala potpis čuvenog
ka​li​gra​fa is​pod lju​bav​nog sti​ha.
Tada je po prvi put osetio njenu vatrenu Ijubav u krevetu. Ušuškan u
oblak, satkan od parfema i meke kože, osećao se kao u raju. Osećaj, kakav
nikad ranije nije doživeo - ni sa jednom od svojih žena, a ni sa bezbroj
kurvi. Zaljubio se. Da li da joj kaže da se smrtno zaljubio u nju? Bolje ne.
Bojao se da će mu se smejati. Jednom je spomenula, da se ničemu ne smeje
srdačnije, osim kada joj oženjeni muškarac, neposredno pred orgazam
izjavi večnu ljubav. Tek što svrše, ležali bi pored nje, nepomični, znojavi i sa
gri​žom sa​ve​sti bi mi​sli​li na svo​je su​pru​ge.
 Nasri je ćutao i proklinjao svoj kukavičluk. Ubrzo zatim, nakon što se
kurva oprala i - kao i uvek neposredno pred rastanak - hladno mu se
na​sme​ši​la, bio je za​hva​lan, što je po​be​dio ra​zum. Pla​tio je i iza​šao.
Nasri se zakleo da se nikada neće zaljubiti u kurvu. Ali, od tada bi joj
ponekad poklonio po jednu kaligrafiju, pomalo se hvaleći, kako je on lično
dik​ti​rao pro​prat​no pi​smo.
Nasri je bio zapanjen time, što je mlada kurva znala isto tako podrobno
da priča o detaljima kaligrafije, kao i predsednik, a koji su njemu samom
promakli. Mnoge reči, čija su se slova isprepletala u neprohodnu šumu
finih linija, on nije mogao da dešifruje. Za razliku od njega, predsednik i
kurva bi pročitali svaku reč, kao da je to nešto najjednostavnije na svetu. I
tek onda, kada bi mu je oni pročitali, slova bi i u njegovim očima, iz šume
slo​va iza​šla na vi​de​lo.
Rado bi razgovarao sa kaligrafom o tajni njegove umetnosti, ali pitanja
bi mu zamrla na usnama. Bojao se da će izgubiti svoju nadmoć pred ovim
uo​bra​že​nim čo​ve​kom ako bi pri​znao svo​je ne​zna​nje.
Prilika, da otkrije mali vrh tajne, ipak mu se ukazala samo jedan jedini
put. Naime, kada je jednoga dana došao u atelje i nije zatekao kaligrafa,
stariji kalfa ga je zamolio da po želji majstora sačeka. Pokazali su mu
kaligrafiju, kako bi našao utehu. Bila je to slika, koja se sastojala od tankih,
uspravnih linija i elegantnih petlji kao i od mnogobrojnih tačaka i koja je
bila za​mi​šlje​na, kao bla​go​slov za pred​sed​ni​ka. Me​đu​tim, osim reči Alah, nije
pro​či​tao ni​jed​nu dru​gu reč.
„Ja nisam stručnjak”, rekao je, „i zamolio bih Vas da mi objasnite
sli​ku.”
Radnik je bio pomalo začuđen, ali se ljubazno osmehnuo i prstom
prelazio preko stakla, duž slova svake reči i odjednom se izdigla cela
rečenica iz tog zamršenog klupka: vođo naroda, pukovniče Šišakli, tebe vodi
ruka Bo​ži​ja.
Nasri se začudio, kako je lako pročitati tekst, ali već nakon nekoliko
trenutaka tekst se ponovo zamaglio pred njegovim očima. Ono što je ostalo,
bile su pojedinačne reči, kao što su Alah, Šišakli i vođa. Ostatak je nestao u
šumi zlat​nih slo​va.

Godina 1954. je loše počela. Svuda su izbijale borbe protiv vladinih

trupa. Predsednik Sišakli je bio pod pritiskom, te je otkazao nedeljne
susrete. Nasri ga je viđao samo u novinama i predsednik mu je delovao
bledo i smežurano u svojoj uniformi, pogled mu je bio izgubljen i tužan.
Nasri se ponovo setio usamljenog i povređenog sina seljaka, koji mu je
otvo​rio srce. „Samo tr​nje i ožilj​ci”, pro​ša​pu​tao je, kada je vi​deo to tu​žno lice.
U proleće, narod je ustankom, koji nije rezultirao krvlju, zbacio
pukovnika sa vlasti. Predsednik je održao kratak oproštajni govor i
na​pu​stio ze​mlju dže​po​va pu​nih zla​ta i do​la​ra. Na​sri je ne​de​lja​ma tu​go​vao.
„Nemaš čega da se plašiš”, rekao mu je poslovođa Taufik. „Nova
demokratska vlada će otvoriti zemlju, a u vreme slobode, niko neće dirati
tr​gov​ce”.
Njega lično je nervirao ovaj sin seljaka, koji nije imao pojma ni o čemu,
ali je mo​rao o sve​mu i sva​če​mu da se iz​ja​sni.
„Od sada, više nećeš morati svakog meseca da predaješ novu
ka​li​gra​fi​ju”, re​kao je Ta​u​fik i na​sme​jao se.
Nasri je zbog hladnoće i nezahvalnosti svoga poslovođe bio ogorčen.
Bilo mu je na vrh jezika, da svom dugogodišnjem saradniku izgovori reč
ot​kaz, ali je ob​u​zdao bes, kada je za​čuo kli​ca​nje svo​jih su​se​da, koji su ne tako
davno bili spremni, da na demonstracijama daju život za svog predsednika.
Utešio se spoznajom, da je Damask kurva, koja svakom predsedniku širi
noge. A sle​de​ći vla​dar se zvao par​la​men​tar​na de​mo​kra​ti​ja.
Nasri je imao osećaj, da je svrgnutog pukovnika iskreno voleo, kao
rođenog brata, a da to sebi godinama nije želeo da prizna. Mučila ga je
jedna noćna mora, koja se ponavljala, u kojoj je video predsednika, kako
otvara vrata njegove kuće i osmehuje se nekom neznancu, čije lice Nasri nije
mogao da prepozna. Lice se pretvorilo u masku, kada je neznanac uperio
pi​što​lj u pu​kov​ni​ka i opa​lio. Na​sri bi se sva​ki put pro​bu​dio mo​kar od zno​ja.
Zemlja nije zapala u haos, kao što je pukovnik Šišakli i predvideo. U
leto 1954. godine, Nasriju su se Damašćani činili mnogo mirnijim, nego
ranije i više niko nije pričao o svgrnutom predsedniku. Nikada seljaci nisu
imali tako dobru žetvu, kao tog leta. A u kioscima je bilo više od dvadeset
vr​sta no​vi​na i isto to​li​ko ča​so​pi​sa, koji su se bo​ri​li za či​ta​o​ce.
Pobuna i proterivanje predsednika su kurvu Asmahan ostavili
ravnodušnom. „Meni su svi muškarci isti. Kada su goli, ja ne pravim razliku
između piljara i generala”, rekla je bezosećajno. „Golotinja maskira bolje,
nego karnevalska maska.” Nasri se naježio, kada je na putu do kuće, shvatio
zna​če​nje ovih reči.
Ali, ona je cenila njegove kaligrafije i uživala u pismima, koja je
navodno on diktirao. Sadržavala su izreke i hvalila uživanje i radosti života.
Ali, ni u jednom pismu nije bilo ni reči o dubokoj ljubavi, koju je on osećao
prema njoj. Kada se ova ljubav nazrela samo u zavisnoj rečenici, Nasri je
zamolio kaligrafa da napiše novo propratno pismo. „Ne želim da me
pogrešno razume. Žene su sklone da svaku reč dobro odmere i ponekad
razmišljaju naširoko, a ne kao mi muškarci, koji uvek razmišljamo jasno.
Že​lim da po​šte​dim sebe ta​kve ne​vo​lje.”
Farsi je priznao da rečenica zvuči tako, kao da Nasri od čežnje ne može
da spava. Međutim, on nije ni slutio, da ove redove nije diktirala pesnikova
mašta, već predskazanje. Čežnja za Asmahan ga je u to vreme skoro kidala.
Bilo je dovoljno da čuje ime Asmahan i njemu bi postalo toplo oko srca i
morao je sebi da prizna, iako je svakoga dana sam sebi obećavao da će je
zaboraviti, da ga srce ne sluša. Morao je da nauči da čovek ne može da
donese odluku da se neće zaljubiti, kao što ne može da donese odluku da
neće umreti. Nasrijeva nesreća je bila u tome, što nikome, pa ni apotekaru
Elijasu, nije mogao da kaže za svoju vatrenu ljubav prema kurvi i
ljubomoru koju je osećao prema drugim mušterijama, a da ne ispadne
smešan. Ko bi mogao da razume da pravi muškarac, koji ima tri žene,
iz​gu​bi gla​vu za jed​nom kur​vom, po​put ne​zre​log mla​di​ća?
Niko nije znao, da je Nasri još od detinjstva bio ubeđen, da nikoga ne
sme da voli i, ako bi se ipak usudio na tako nešto, da će voljenu osobu
izgubiti. Kao dete poštovao je oca, ali majku nije. Ona je za njega bila samo
jedna od mnogobrojnih žena u haremu. Zavoleo ju je tek kada se, skoro kao
dvadesetogodišnjak, uverio u njenu dobrotu. Od tada ju je neizmerno
poštovao. Oženio se svojom trećom ženom, zato što ju je njegova majka
za​vo​le​la. Na​zi​me je za​i​sta ima​la do​bar ka​rak​ter i bila je slat​ko​re​či​va, ali je na
njegovu žalost bila ružna. I, umesto da se raduje ovoj vezi, šta je njegova
maj​ka ura​di​la? Umr​la je po​sle nje​go​vog ven​ča​nja.
Često je ležao budan i razmišljao o tome, kakva ga je kletva pratila ili,
da li je ljubav možda jezero, koje preplavi čoveka venčanjem i radom, kako
se ne bi u njemu udavio. Koliko je samo puta voleo žene, koje nije mogao da
dobije. I, zar se nije svaki put oženio pod pritiskom? Da se oženi svojom
prvom ženom, Lamijom, naterao ga je otac, drugom, puška njenog brata,
trećom je želeo da ispuni veliku želju svojoj majci. O ljubavi nije bilo
go​vo​ra.
Uvek bi iznova odlučio da neće voleti Asmahan, kako je ne bi izgubio,
ali čim bi se našao u njenom zagrljaju i utonuo u dubinu njenih plavih
očiju, izgubio bi kontrolu nad svojim srcem. Jednom je čak glasno pevao,
dok je spa​vao sa njom, iako je znao da ima ru​žan glas.
„Slobodno se deri kao Tarzan, to je zabavno, ali nemoj pri tome, da me
gledaš tako čežnjivo”, rekla je Asmahan, „jer tada te se uplašim i onda više
volim, da primim stariju gospodu, kojima je jedina briga, da li će im se
ukru​ti​ti ud.”
Nasri se zbunjeno osmehnuo i od tada je navukao veo ravnodušnosti na
oči.

„Da li možete da napišete pismo, u čijim rečima će Ijubav biti

sakrivena, a koje stižu pravo do srca, a da ne budu smešne razumu?”, pitao
je Hamida. Tog vrućeg majskog popodneva se nije žurio. Želeo je da
pokloni Asmahani jednu kaligrafiju sa njenim imenom i uz nju priloži
po​seb​no pro​mi​šlje​no pi​smo.
„A kako će reči stići do srca ako ne prođu kroz vrata razuma?”,
odgovorio je Farsi i osenčio naslov jedne knjige. Nasrija je fascinirao način,
na koji je majstor, kod svakog slova postavljao senku baš na ono mesto, na
kome bi se ona pojavila, da je lampa svetlela u gornjem levom uglu. Tako su
slo​va do​bi​la i tre​ću di​men​zi​ju i či​ni​lo se kao da se iz​di​žu sa li​sta.
„Onako, kao što kaligrafija razveseli srce, iako je ne možemo pročitati”,
re​kao je Na​sri, za​ću​tao i po​gle​dao na​go​re.
Bio je iznenađen, što je taj polupismeni čovek bio sposoban da da takav
od​go​vor.
„To je nešto drugo”,odgovorio je Hamid u napetoj tišini. Ćutanje nije
potrajalo ni dva minuta, ali se Nasriju učinilo kao čitava večnost.
„Kaligrafija svojom unutrašnjom muzikom utiče na mozak, a zatim otvara
put ka srcu - kao što Vas muzika, čije Vam poreklo nije poznato i kod koje
ne ra​zu​me​te o čemu se radi, ipak čini sreć​nim.”
Na​sri ni​šta nije ra​zu​meo, ali je klim​nuo gla​vom.
„Ipak nećete pogrešiti ako voljenoj pošaljete ljubavne pesme, što
starije, to bolje. Tada joj možete reći, da ste ih poslali, zato što su Vam se
svidele i zato što ste želeli, da to uživanje podelite sa njom... tako nekako bi
moglo da se uradi, ali da ne zaobiđete razum. Jezik odbija da ga
kri​jum​ča​ri​mo...
„To nije loše, da se izrazimo jasno, a ipak dvosmisleno, poput pesnika”,
rekao je Nasri. Tu rečenicu je tog jutra pročitao u novinama i svidelo mu se.
Radilo se o govoru novog državnika, koji se, kako se činilo, uvek izražavao
dvo​smi​sle​no.
 „Da li je hitno?”, hteo je Farsi da zna. Ministarstvo mu je dodelilo
počasni zadatak, da učestvuje u izradi svih novih udžbenika, jer ih je
tre​ba​lo sve - u smi​slu de​mo​kra​ti​je - oči​sti​ti od tra​go​va dik​ta​to​ra Ši​ša​kli​ja.
Kada je Hamid Farsi pokušao da se požali zbog mnogobrojnih
narudžbina, Nasri je po prvi put reagovao odsečno. „Nema termina, koji bi
mogao da bude od većeg prioriteta jednog Abanija”, rekao je, „čak ni za
parlament. Ovo kažem, samo da ne bi došlo do nesporazuma”, završio je
oho​lo.
Hamid Farsi je poslušao, jer je Nasri plaćao deset puta višu cenu, od
one, koju bi i je​dan dru​gi po​zna​va​lac hteo da pla​ti.
Petog dana, pismo je bilo spremno u crvenoj koverti, zajedno sa malom
uramljenom kaligrafijom, jedne poznate ljubavne pesme od Ibn Saiduna.
Kao i uvek, Asmahan je bila oduševljena, ali ju je propratno pismo dirnulo
do suza. Nasri je stajao u salonu kao opčinjen. Gledao je, kako lepota reči
savlađuje mladu kurvu. I video je, kako izlazi iz kaveza, koji je napravila od
čelika njene hladnoće i pada mu pravo u naručje. „Radi danas sa mnom što
god poželiš. Ti si gospodar moga srca”, rekla je i predala mu se kao nikad do
tada.
Nasri je proveo celu noć kod nje. Sledećeg jutra, Asmahan je odbila da
mu naplati za noć, koju je proveo sa njom. „Ovim pismom si mi vratio sve
ono, što mi je svet ukrao”, re​kla je i iskre​no ga po​lju​bi​la u usta.
Nasri je nakratko zastao ispred njene kuće, setio se njenih lepih grudi i
usana i udahnuo miris jasmina, kojim mu je ona poprskala kosu, posle
ku​pa​nja. Ha​mid Far​si mu je do​no​sio sre​ću, u to je bio si​gu​ran.
Brzo se zaputio u kancelariju i ne sluteći, obavijen mirisom sreće,
ko​li​ko se pre​va​rio.
 16.

Nasri Farsi je ostao Nuri stran, ne samo prve bračne noći, već i svih
na​red​nih, sve do nje​nog bek​stva. Sva uve​ra​va​nja do​bro​na​mer​nih žena, da će
se navići na muža, nisu se obistinila. Navikla se na sobe i nameštaj, čak i na
samoću. Ali, kako da se navikne na nepoznatog čoveka? Nije znala
od​go​vor.
U krevetu je Hamid uvek bio ljubazan i pažljiv, a ipak se Nura osećala
usa​mlje​nom. Sko​ro se gu​ši​la, dok je le​žao po​red nje ili na njoj. Nije mo​gla da
diše. A od te sa​mo​će i otu​đe​no​sti ju je bes​kraj​no bo​le​la duša.
Kada su pojedena sva jela na svadbi i otpevane sve pesme i kada su i
poslednji gosti otišli, izbledeo je zanos egzotike i pretvorio se u običnu
usamljenost. Videla ga je drugim očima, kao da je muž izašao iz kuće, a neki
stra​nac za​u​zeo nje​go​vo me​sto.
Ve​o​ma brzo je ot​kri​la nje​go​vu prvu sla​bost. Ne samo da nije slu​šao tuđe
žene, nego ni nju. O čemu god bi ona pričala, on bi na kraju nastavio o
svojim malim i velikim planovima. Očigledno ga je sve više zanimalo, osim
život sa njom. Kada bi ga pitala za njegove planove, postao bi neprijatan:
„Nije to za žene”, rekao bi. Više se interesovao za svakog patuljka, nego za
svo​ju pa​met​nu ženu.
Usko​ro su nje​ne reči pre​su​ši​le.
Takođe ju je mučio svojim gvozdenim dnevnim rasporedom, na koji
nije mogla da se navikne. Iako je njen otac bio na čelu jedne džamije,
nikada nije vreme shvatao toliko ozbiljno. Stav, kakav je Hamid prezirao. To
što više ne poštujemo vreme je znak dekadencije arapske kulture. Ništa nije
toliko prezirao kao reč „sutra”, koju su mnogi Arapi rado koristili pri
obećanjima, popravkama, narudžbinama i rokovima. „Ne okolišaj”, izdrao
se jednog dana na stolara, „već mi kaži tačan datum, jer svaki dan ima svoj
po​če​tak i kraj, samo su​tra nema.”
Stolar je tri puta obećao da će napraviti police za kuhinju i na kraju ih je
Ha​mid ku​pio u pro​dav​ni​ci na​me​šta​ja.
Hamid je živeo tačno po planu i satu. Ustao bi, umio se i obrijao, popio
kafu i tačno u osam sati izlazio iz kuće. Tačno u deset bi nazvao da pita
Nuru da li joj nešto treba, kako bi potrčko mogao da joj donese, kada u
podne dođe po njegov ručak. I njega je Hamid požurivao. Tačno u pola
dva​na​est, sta​jao bi sav zno​jav i za​di​han is​pred vra​ta. Jad​ni po​trč​ko.
 Tačno u šest sati, Hamid je dolazio kući, da se istušira. U pola sedam bi
uzeo novine, koje je doneo iz radnje, da ih pročita do kraja. U sedam bi
večerao. Stalno je gledao na sat. Ponedeljkom i sredom je tačno u devet sati
odlazio u krevet. Utorkom, petkom i nedeljom je spavao sa njom i tada bi
odložio vreme odlaska na spavanje za pola sata. Tim danima se trudio, da
bude veseo, kako bi bar na nekoliko sati zaboravio kaligrafiju, kojom je bio
opsednut. Nura je naučila da tim danima nabaci osmeh na lice, kojim bi
do​če​ka​la muža.
Četvrtkom je sa još tri kaligrafa igrao karte u jednom kafeu u novoj
gradskoj četvrti, do posle ponoći. Subotom je odlazio na sednice jednog
udruženja kaligrafa. Ali, Nura nikada nije saznala o čemu se tamo
raz​go​va​ra​lo. „Nije to za žene”, oštro bi joj od​go​vo​rio i od​mah​nuo ru​kom.
Jedno vreme je sumnjala da subotom posećuje kurve. Ali, onda je
otkrila jedan dokument u unutrašnjem džepu njegove jakne, koji je on
nosio na te sastanke. Bile su to dve stranice sa izveštajem sa sednice, koju su
održali kaligrafi. Pročitala je ključne reči i našla da su dosadne i čudila se,
što su svaki doprinos zapisali. Bila je reč o arapskoj kaligrafiji. Vratila je
savijene listove u unutrašnji džep njegove jakne, kako on ne bi primetio da
ih je ona va​di​la.
Nisu prošla ni tri meseca, a napeta usamljenost se ugnezdila u kuću.
Čim bi nastao mir, ona bi pokazala Nuri svoje ružno lice. Knjige, koje je
toliko volela i koje je ponela sa sobom, pretvorile su se u dosadne spise, koji
su izgubile svaku privlačnost. Nove knjige nije smela da kupi bez
Hamidovog odobrenja. Tri puta mu je navela naslove koje je želela da
pročita, ali on je samo odmahnuo rukom. To su moderni pisci, čije pisanje
kvari porodični život i moral, rekao joj je. Ona se naljutila, jer on nije
pro​či​tao ni​jed​nu od tih knji​ga.
Kako bi pobedila svoju usamljenost, Nura je počela naglas da peva, ali
nije prošlo dugo i ona je od komšija čula otrovan komentar, od koga je
zanemela: „Ako ta žena izgleda kao što peva, onda njen muž spava sa
zarđalom kantom”, povikao je neko preko dvorišta i smejao se. Bio je to
ni​zak čo​vek, lju​ba​znog lica, kome više nije hte​la da se javi.
Da bi skrenula misli, Nura je stalno čistila kuću. Tek kada je primetila
da pere prozore po treći put te nedelje, bacila je krpu u ćošak, sela kraj
če​sme i za​pla​ka​la.

***
 Sve žene u susednim kućama u ulici su bile izuzetno ljubazne i
otvorene, kada im je Nura dolazila na kafu i ona je kod njih nailazila samo
na pažnju i naklonost. A i žene su uživale u Nurinom finom govoru i
nje​nom ume​ću kao kro​ja​či​ce i že​le​le da Nura ide sa nji​ma u ha​mam.
Sastajale su se rano pre podne, da bi uz miris kafe razmenile noćne
glasine i nakon popodnevnog odmora su obavezno sedele i zajedno popile
još jed​nu kafu.
Kada nisu pile kafu, pomagale su jedna drugoj u kuvanju ili u
spre​ma​nju obi​mnog po​sla oko kan​di​ra​nja ili kon​zer​vi​sa​nja voća i po​vr​ća.
Nura se mnogo smejala sa komšinicama. Bile su, za razliku od njene
majke, vesele i smejale se svemu i svakome, pa čak i same sebi. Bile su pre
svega lukave, što im je pomagalo, da sebi olakšaju život. Nura je od njih
mno​go na​u​či​la.
Ali, iskreno rečeno, te žene su joj bile dosadne. Bile su jednostavni
ljudi, koji, čim se razgovor nije odnosio na muškarce, nisu imale šta da kažu
o životu. Nisu znale ni da čitaju, ni da pišu. Nakon nekoliko neuspelih
pokušaja, da žene nauči nečemu o svetu izvan njihove bračne rutine, i Nura
je za​ću​ta​la. Šta je dru​go i mo​gla da ura​di?
Telefon je bio njen spas! Zahvaljujući njemu, ponovo je mogla da
uspostavi kontakt sa drugaricama iz škole. To joj je donekle olakšalo život,
iako je vre​me i da​lje spo​ro pro​la​zi​lo. Sana, jed​na ve​se​la škol​ska dru​ga​ri​ca, joj
je savetovala: „Vodi dnevnik o tajnama tvog braka. Pre svega o svemu
zabranjenom, a za čime ti čezneš. Ali, prvo nađi sigurno mesto, gde ćeš
sa​kri​ti dnev​nik!”
Sigurno mesto Nura je našla u špajzu, gde je stajao stari kredenac, čije
se dno lako mo​glo iz​va​di​ti.
Počela je da piše i istovremeno bolje da posmatra svoga muža. Ono što
je zapažala i osećala, beležila je u jednu veliku svesku. Dok je pisala, naučila
je da postavlja i najteža pitanja i, iako nije uvek mogla da nađe odgovor,
ose​ti​la je čud​no​va​to olak​ša​nje, sa​mim tim što ih je po​sta​vlja​la.
Sa svakom stranicom, koju bi ispisala, više bi se udaljila od muža. Bilo je
čudno, ali otkrila je na njemu mnogo toga, što do tada nije primećivala.
Otkrila je da je Hamid bio genijalni tehničar, ali za razliku od njenog oca,
njega nije interesovao sadržaj reči, nego njihov oblik. „Ne mogu da
verujem, da jednog kaligrafa interesuje samo lepota reči, ali ne i njihov
sa​dr​žaj”, za​pi​sa​la je u svoj dnev​nik i po​dvu​kla taj red cr​ve​nom olov​kom.
Jednoga dana, kući je doneo čarobno napisanu i uramljenu izreku, koja
je našla svoje mesto u salonu. Nura nije mogla da prestane da hvali lepotu
krasnopisa, ali nije mogla da dešifruje izreku. Bila je vešto isprepletana i
napisana kao u ogledalu. Ni malobrojni gosti nisu mogli da je pročitaju, ali
svi, čak i njen otac, smatrali su da je slika, sačinjena od slova, predivna, zato
što zadovoljava i dušu i duh. Kada je Nura navaljivala na muža, da joj
otkrije sadržaj, on se nacerio: „Sa đubrivom, povrće bolje raste.” Nurino
za​pre​pa​šće​nje, sma​trao je zna​kom ne​do​stat​ka hu​mo​ra.
Hamid je bio, kao u nekakvoj tvrđavi, okružen zidom svog gordog
ćutanja. Za žene u toj tvrđavi nije bilo mesta. Pristup je bio dozvoljen samo
njegovom starom učitelju i predsedniku vlade El Azmu, čija se kuća
nalazila u neposrednoj blizini njegovog ateljea i koji je, kao odani
po​što​va​lac ka​li​gra​fa, bio i ve​o​ma do​bra mu​šte​ri​ja.
Ali, ovi muškarci su mu i pored poštovanja koje im je ukazivao, ostali
strani. U duši, Hamid Farsi je bio usamljen. Nura je bila duboko povređena,
zato što je svaki put, kada je htela da dopre do njega, nailazila na debele
zidove. Drugarice su pokušale da je uteše time, što su joj pričale, da se i one
osećaju isto tako. Sana je imala muža, koji je bio bolesno ljubomoran. „Svaki
put napravi takvu scenu, kada neko na ulici malo duže gleda u mene. Onda
on nastupa kao oficir vazduhoplovstva i ja poželim, da se zemlja otvori i
proguta me. Živi u neprestanom strahu, da bi neko mogao da me preotme.
Kao da sam ja mazga, njegov auto ili igračka. Odmah nasrće na čoveka, kao
što je naučio od svog oca, komšija i iz onih nesretnih egipatskih filmova, gde
muškarci u napadu ljubomore napadaju jedni druge. A žena stoji sa strane i
čeka dok u bor​bi muž​ja​ka, ov​no​va i pe​tlo​va ne iza​đe po​bed​nik.“
Sana od svog muža nikad nije čula nijednu reč o svom poslu u
vazduhoplovstvu. To nije za žene. „Ali, da postanemo udovice, to može”,
rekla je sva ogorčena - ali i predviđajući, jer je nekoliko godina kasnije, njen
muž po​gi​nuo na prob​nom letu jed​nog bor​be​nog avi​o​na.
Druge žene su svoje muževe doživljavale kao male, nesigurne dečake,
kojima je uvek potrebna njihova kula od peska. Nura treba da je srećna, što
je muž ne vara. Jedna druga joj je prebacila da je nezahvalna, jer joj je muž
pru​žao bla​go​sta​nje, ka​kvo nije mo​gla ni da sa​nja, a ona se do​sa​đu​je.
„Kaži ti njoj, dušo moja”, gunđala je Dalija, „da muškarci više potroše u
javnim kućama i restoranima, nego na svoje žene - neka mi samo ne priča o
za​hval​no​sti.”
Nura i bez podrške krojačice, nije osećala nikakvu zahvalnost prema
čoveku, koji je nikada ne dodirne, osim kada spava sa njom i koji je
me​se​ci​ma ne pita kako je.
Izbegavao je svaki dodir sa njom, kao da je imala zarazno oboljenje
kože. I na ulici je uvek išao jedan korak ispred nje. Molila ga je da ide pored
nje, jer je za nju bilo ponižavajuće da uvek ide iza njega. On bi joj obećao, ali
već u sledećoj ulici bi ubrzao korak i išao ispred nje. Ni za ruku nikada nije
hteo da je drži, jer „to ne radi muškarac, koji ima ponosa”, kratko joj je
od​go​vo​rio.
Godinama je pokušavala da odgonetne, zašto bi bio povređen ponos
muškarca, ako bi držao ženu za ruku, ali nije našla odgovor. Ponekad bi mu
preprečila put, kako bi morao da je dodirne, ali on bi uvek našao načina da
je zaobiđe. Kada bi ona njega dodirnula, on bi se trgnuo i povukao.
Grozničavo je pazio na to, da ga ona ne vidi nagog, čak bi skrenuo pogled u
stra​nu sa nje, kada bi ona naga pre​tr​ča​la kroz spa​va​ću sobu do ku​pa​ti​la.
Jednom je celo veče vikao na nju, zato što ga je za večerom dodirnula
nogom ispod stola. Bili su pozvani kod njenih roditelja, hrana je bila
izvrsna, a njena majka vesela, kao nikad do tada. Po prvi put je, pred
gostima, pomilovala muža po obrazima. Nura je bila srećna i poželela da
podeli svoju radost sa mužem. Stopalom ga je udarila u nogu, ispod stola.
On se uplašeno trgnuo. Ona je jedva uspela da sakrije osmeh. Kod kuće je
vikao na nju, kako nepristojno ponašanje dolikuje kurvama, dok se
pri​stoj​na žena ne po​na​ša tako, na jav​nom me​stu.
Te večeri, ona je po prvi put uzvratila vikanjem. Bila je van sebe. Ako
tako nastavi, umreće od hladnoće pored njega, a on se otrovno nasmejao:
„Onda upali peć. Drva imamo dovoljno.” Sa ovom oštrom opaskom ju je
osta​vio samu u sa​lo​nu.
Njeno zaprepašćenje nije imalo granice, kada ga je svega pola sata
ka​sni​je, čula kako hrče.
Šta je Nura trebalo da uradi? Ona je htela samo mir. Zar njena majka
nije uvek govorila, koliko god da je loš nečiji brak, on je ipak sigurna luka.
Ništa od toga nije bilo tačno. Nikada do tada nije tako nemirno spavala, još
ni​ka​da nije tako če​sto po​mi​šlja​la na bek​stvo.
Šta ju je uznemirilo? Ona to dugo nije znala, sve dok nije srela
Salmana. Tek zahvaljujući njemu, ona je shvatila, da je uzrok njenog
ne​mi​ra, si​gur​no ube​đe​nje, da joj ži​vot nema smi​sla.
Njen dnevnik se vidno punio i Nura se osećala kao nekakav špijun, koji
prati život nepoznate osobe. Čak i onda, kada je njen muž stajao ili ležao
pored nje, osećala je tu distancu, koja joj je omogućavala da ga tačno
po​sma​tra.
Bio je fanatik u svemu što je radio, ali osim u kaligrafiji, u svemu
ostalom je bio neiskusan, kao mali dečak. Često bi primetila, kako mu njen
otac popušta, da ga ne bi osramotio. Jednom, kada je o tome započela
razgovor sa svojim ocem, on je odgovorio: „Da, dete, u pravu si, on o većini
stvari ima samo pretpostavku, koju smatra znanjem, ali ako ga svake
nedelje osramotim, ubrzo neće hteti da nas vidi, a to bi bilo strašno. Važnije
mi je da vi​dim tvo​je lice, nego da pred ce​lim sve​tom bu​dem u pra​vu.”
Međutim, Hamid nije hteo da bude najbolji samo u pitanjima teologije,
filosofije ili književnosti, već i u svim drugim oblastima, iako osim dnevnih
novina, ništa drugo nije čitao. Posle dugogodišnje borbe za čast uglednog
kaligrafa, izašao je kao pobednik i, kao i svi pobednici, bio je opijen samim
so​bom.

Kada se oženio Nurom, bio je toliko slavan da je, uprkos visokim

cenama, imao posla preko glave. Nije mu ništa drugo preostalo, nego da
mnoge poslove preda svojim saradnicima. Naravno, zadržao je sebi pravo
na izradu nacrta i završno retuširanje. I najvažnije narudžbine, pisma i
pohvalne govore sa prefinjenim rukopisom, radio je i dalje svojom rukom i
sa neverovatnim uživanjem. Mnogo je tražio, ali su njegovi radovi bili
jedinstveni. I laskalo mu je, kada bi akademici, političari i bogati trgovci,
srećni zbog uspešnog posla, koji je on uradio, dolazili lično, samo da bi mu
za​hva​li​li.
„Ono što sam kod Vas naručio”, rekla mu je jedna mušterija, „bio je
ružan kostur mojih želja, a ti si mu udahnuo život, darujući mu dušu, meso i
krv.”
Pre svega, bogati seljaci, koji se nisu snalazili u džungli glavnoga grada,
obraćali su se Hamidu sa molbom, da im napiše pismo. Nikada nisu pitali za
cenu, jer su znali, da će im njegova pisma otvoriti vrata. Pisma, čija je svaka
stra​ni​ca bila umet​nič​ki uni​kat.
Ni jedan jedini put, Hamid nije ponovio istu šemu. Zato je završena
dela, ne​ra​do da​vao iz ruke.
Danima se bavio smislom i svrhom nekog pisma, a onda bi mu dao
odgovarajuću formu, koja je zapis pretvarala u muziku, u održavanje na
ta​la​si​ma, koja će či​ta​o​ca odve​sti upra​vo tamo, gde je na​ru​či​lac že​leo.
Dok je radio, osećao se kao kompozitor. Još je njegov majstor hvalio
njegov smisao za muziku slova. Dok ostali kaligraf! nikada nisu razvili
istinski osećaj za to, koliko dugo treba da bude istezanje, koliko oblina može
da podnese jedna reč i gde treba postaviti tačke, dotle je on, po osećaju,
savršeno vladao ovom veštinom. Instinkt mu nije dozvoljavao nesklad u
kom​po​zi​ci​ji na nje​go​voj har​ti​ji.
Arapsko pismo je kao stvoreno da bude muzika za oči. Pošto se uvek
piše povezano, dužina spona između slova, igra veoma važnu ulogu u
kompoziciji. Istezanje i skraćivanje ovih spona je za oko, isto što i dužina
trajanja zvuka za uho. E(lif), koje je u arapskom uspravna linija, pretvara se
u takt za ritam muzike. Ali, budući da veličina slova E (lif), prema nauci o
proporcijama, određuje veličinu svih ostalih slova, ono učestvuje i u
visokim i niskim tonovima muzike, koje stvaraju slova, vodoravno u
svakom redu. Takođe i različita širina, kako slova, tako i prelaza na stopici,
telašcu i glavici slova, koja može biti tanka kao dlaka ili zadebljana, utiče na
ovu muziku za oko. Istezanje horizontala, smenjivanje okruglih i uglastih
slova, uspravnih i vodoravnih linija, utiče na melodiju pisma i proizvodi
lako, razigrano i veselo ili umirujuće, melanholično, ili čak teško i mračno
ra​spo​lo​že​nje.
A ako želimo da brižljivo muziciramo slovima, onda praznina između
slova i reči zahteva još veću spretnost. Praznine u jednoj kaligrafiji su
trenuci tišine. I kao i arapska muzika, i kaligrafija se zasniva na ponavljanju
određenih elemenata, koji ne podstiče samo ples tela i duše, već i odvajanje
od ze​malj​skog i do​sti​za​nje dru​gih sfe​ra.
 17.

Oko Nure je sve utonulo u grobnu tišinu. Večeri su joj postale pravo
mučenje. Ponekad, Hamid ne bi progovorio ni jednu jedinu reč, a kada je
spa​vao sa njom, či​nio je to čvr​sto sti​snu​tih zuba.
Ponekad se i Nura trudila da ništa ne kaže, kako bi proverila da li će on
to uopšte primetiti. Nije bilo nikakve reakcije. Umio bi se, popio kafu,
spa​vao sa njom, a mo​žda i ne i hr​kao cele noći.
A ako bi pričao, onda bi to bio samo eho pohvala, koje su drugi njemu
upu​ti​li. Ko​li​ko dugo će moći još da iz​dr​ži?
Jednom je, iz protesta, namerno ostavila prljavu krpu u tanjiru,
ukrasila ga žicom za pranje sudova, kojom je prala tiganje i, kao krunu
svemu tome, dodala nekoliko drvca šibica, ostatke sveća i koštice od
maslinici. Ostavila je tanjir ispred bokala sa vodom, iz koga je on trebao da
se posluži. Ništa nije primetio. Nije progovorio ni reč, ćutke je jeo paštetu
od mesa.
Pored svega toga, bio je i škrt. Svakoga dana u podne, u pola dvanaest,
morala je po potrčku da mu pošalje ručak u mat​ba​ki​ji, jednom sudu iz tri
dela sa drškom: salatu, glavno jelo i prilog, sve lepo poredano jedno na
dru​go. De​sert ni​ka​da nije jeo, kafu je pio u ate​ljeu.
Skoro polovina komšinica je svojim muževima slala ručak u matbakiji u
radnju, ali za razliku od Nure, sve ove žene su dobijale novac od svojih
muževa i mogle su da idu u kupovinu. Cenjkale bi se, pile čaj, slušale i širile
glasine i mnogo se smejale sa trgovcima. Nura je volela da kupuje. Još kao
mala devojčica je rado išla kod poznatog trgovca začinima Samija i slušala
pri​če, koje je pri​čao o sva​koj vr​sti za​či​na.
Ali, Hamid je smatrao, da on može da kupi namirnice boljeg kvaliteta
po nižoj ceni, a osim toga nije dobro da lepa žena slavnog kaligrafa ide sama
na pi​ja​cu i cenj​ka se - sa tim, kako se iz​ra​zio, pri​mi​tiv​ci​ma.
„Pa, taj nema pojma!”, zapisala je u svoj dnevnik. Cenkanje je bilo na
prvom mestu rajskih aktivnosti jedne prave Damašćanke. Hamid za tako
nešto nije imao razumevanja. Poslao bi joj po svom potrčku najjeftinije
ostatke mesa i povrća, upravo ono, što prodavci životnih namirnica mogu
da podmetnu samo muškarcima. Kupovao je ogromne količine, kao da je
Nura spremala ručak za sirotište i, iako je sve to bilo najlošijeg kvaliteta,
Hamid je zahtevao da ona od toga pripremi najukusnija jela. U tome su joj
pomagale komšinice. Imale su tajne recepte, kako da od najjeftinijih
namirnica pripreme najukusnija jela. Zauzvrat, Nura im je besplatno šila.
Tako su žene mogle da potroše novac, koji su dobijale od muževa za
kro​ja​či​cu, na kafu, kar​da​mom, slat​ki​še i ula​zni​ce za bio​skop.
Ha​mid nije pri​me​tio ovu uza​jam​nu po​moć.
Nije terao Nuru da nosi maramu. Damask je tada bio u usponu i samo
su stare žene nosile marame, dok mlađe vrlo retko, a još ređe veo. Nije bio
ni ljubomoran, ali nije joj dozvoljavao da u njegovom odsustvu prima
po​se​te.
Doduše, niko i nije dolazio, osim komšinica, čiji muževi takođe nisu
dozvoljavali posete u vreme, kada oni nisu bili kod kuće, ali nijedna žena u
če​tvr​ti se nije pri​dr​ža​va​la ove za​bra​ne.
Ha​mid ni to nije pri​me​tio.
Činilo se, kao da ga svet rodbine, prijatelja i komšija ne dotiče. Bio je
površno ljubazan prema svima i niko ga nije interesovao. Ako bi slučajno
saznao za posetu neke prijateljice ili komšinice, prevrnuo bi očima: „Rekao
sam da mogu da te posete, kada sam ja kod kuće.” Ali, osim njene majke,
niko se nije ose​ćao pri​jat​no u nje​go​vom dru​štvu.
„Po tome se razlikuju muškarci i žene”, rekla je Sultana, jedna niska
komšinica, koja je imala samo jedno oko. „Muškarci su lovci i svoju sreću
uvek traže negde daleko. Mi smo skupljačice i pretražujemo svaki pedalj,
kako bismo našle seme i biljke. Ponekad nađemo neku priču, koja je kao
seme, ono je toliko malo, da ga previdimo, iako u sebi nosi život, ali je
toliko tvrdoglavo da preživi i udarac slona. Priče su seme. Zato žene više
vole pri​če, nego mu​škar​ci. Zato one bo​lje slu​ša​ju.”
Nura je pokušala da probudi Hamidovu radoznalost, te mu je za
večerom pričala o sudbinama ljudi, koji su živeli tu oko njih, o čudnovatim
do​ga​đa​ji​ma i uz​bu​dlji​vim su​sre​ti​ma. Ali, ubr​zo je shva​ti​la da on ne slu​ša.
„Drži se podalje od nesrećnih i siromašnih”, bio je njegov jedini
komentar. „Beda je zarazna kao grip.” Odakle mu sve te izreke, koje uvek
tresao iz rukava, ona nije znala da kaže, a takve izjave nije mogla ni da
shvati ozbiljno. Sve do onog dana, kada je njenu prijateljicu Bušru, tako
hlad​no i ne​mi​lo​srd​no, iz​ba​cio iz kuće.
Bušra je bila Badijina kćer i odrasla je - kao i Nura - u Aijuba ulici.
Badija je imala pet sinova i Bušru. Ćerka je ubrzo postala miljenica u
gradskoj četvrti, jer se tako zvonko i glasno smejala. Elijas, prodavač
slatkiša, bi joj ponekad poslao šarenu lizalicu, zato što mu je njen zvonki
smeh, mamio osmeh na lice i terao brige. I Nura ju je volela, a kada bi je
Bušra, koja je bila sedam godina starija od nje, pomilovala po glavi, a
ponekad čak i poljubila i nazvala je „lepotice moja”, mala Nura je bila
sreć​na.
Roditelji, komšije i školske drugarice su očekivali da če je za ženu
izabrati najbogatiju muškarac. U početku se činilo da će se njihovo
predviđanje obistiniti. Advokat Kadri je poslao svoju majku - nakon što je
video Bušru, koja je vraćajući se iz škole, prošla pored njegovog prozora -
koja je u hamamu sve dogovorila sa Badijom. Posle toga, žene su sve
prenele svojim muževima, a ovi su uobrazili, kako su svojim nepogrešivim
osećajem za klan i moral spoznali, da petnaestogodišnja Bušra i
dva​de​set​pe​to​go​di​šnji Ka​dri, od​go​va​ra​ju jed​no dru​gom.
Nakon što se Bušra udala, Nura je nije videla više od sedam godina. A
onda su, sasvim iznenada, ljudi u četvrti počeli da šuškaju, da je jedna
rođaka Bušrinog muža ostala trudna sa njim i da je on zbog toga mora da
oženi. Ali, ona je insistirala da se on razvede od Bušre. Ubrzo zatim, Bušra
se, sa svoje tri kćeri, preselila kod svojih roditelja. U međuvremenu je imala
dvadeset i dve godine i bila bleda, ali se na njoj nije videlo, da je rodila troje
dece. Bila je vit​ka i vi​so​ka na oca i ima​la lepo lice na maj​ku.
Komšije su se čudile devojčicama. Sve tri su izgledale, kao da su kopija
svoje majke, samo u različitom uzrastu. Najstarija je imala šest, a najmlađa
tri go​di​ne.
Nura je u to vreme učila za krojačicu kod Dalije i počela da se viđa sa
Bušrijom. Pored grube Dalije, Bušra je bila druga žena, koja je Nuri mogla
ne​što da is​pri​ča o bra​ku.
„Šta možeš da očekuješ od jednog muškarca”, rekla je jednom
prilikom, „koji te prve bračne noći, toliko dugo šamara, dok ne počneš na
kolenima đa ponavljaš: „Da, gospodaru moj, ti si gazda i vlasnik moje duše,
a ja sam niko i ništa.” Posle šest godina braka i troje dece, on je otkrio svoju
lju​bav pre​ma ro​đa​ki i raz​veo se sa mnom”, pri​ča​la je Nuri uz kafu.
Toliko su se dobro slagale, kao da su sve ove godine bile bliske
prijateljice. Posle otprilike pola godine, Nura je saznala, da će se Bušra
udati po drugi put, ovoga puta za Jusufa, jednog druga njenog brata, koji joj
se od​u​vek svi​đao i kome nije sme​ta​lo što ona ima tri kće​ri.
Nura se radovala Bušrinoj sreći, međutim, taj se čovek nije sviđao
Daliji, jer je bio uskogrud i suviše ljubomoran na visoku Bušru. Da li je
Da​li​ja bila ozbilj​na ili pi​ja​na?
 Nisu prošle ni tri godine, kada je Bušra, nenajavljena, došla kod Nure u
go​ste, koja se u me​đu​vre​me​nu uda​la.
Bušra je brzo i nervozno popila kafu, kao da je želela da što pre
nekome otvori dušu. „Poludeo je od ljubomore, kada je saznao da ću roditi
devojčicu”, rekla je, „bio je siguran u to, da on pravi samo dečake, koji liče
na njega. Međutim, Dunija je devojčica i jako liči na mene. Tvrdio je, da ja u
svom telu, još uvek nosim spermu svog prvog muža, od koje ću ostajati u
drugom stanju. Lekar ga je uveravao da sperma izumre najkasnije za
nekoliko dana, međutim, ništa nije pomoglo. Optužio je lekara da spava sa
mnom i po​ju​rio ga ku​hinj​skim no​žem.
Usred ovih reči, Hamid je ušao u kuću i, kada je video uplakanu Bušru,
istog trena se razbesneo. Nije joj se ni javio, već joj je odmah, ledenim
glasom, naredio da istog trena napusti njegovu kuću i svoju nesreću ponese
sa so​bom.
Nura se osetila poniženom i znala je da zauvek izgubila Bušru. Plakala
je cele noći. Hamid je uzeo svoj pokrivač i prespavao na sofi, u salonu, a
tome nije hteo da razgovara ni narednih nekoliko dana. Za njega je stvar
bila svr​še​na, kao da je Buš​ra bila ka​li​gra​fi​ja, koju je is​po​ru​čio.
Mnogo godina kasnije, Nura je saznala, da Bušra živi još samo za svoju
decu. Živela je na prvom spratu u kući svojih roditelja i radila kao
službenica u kancelariji jedne avio kompanije. Nije prošlo dugo i ona se
po​no​vo sme​ja​la, zvon​ko i gla​sno, kao kada je bila de​voj​ka.
Onoga dana, kada je Hamid izbacio Bušru iz kuće, Nura ju je sva
uplakana zagrlila u tamnom predsoblju pored ulaznih vrata. „I on je
bo​le​sno lju​bo​mo​ran. Se​stro moja, po sud​bi​ni, jad​ne mi”, re​kla je i oti​šla.
 18.

„Posao u kafeu na duže vreme, nije za tebe. Ili misliš da mi kažeš, da si

za sve ove godine, koje si ovde proveo, nešto naučio, od čega ćeš jednog
dana moći da izdržavaš porodicu?” To ga je Karam upitao jednog toplog,
jesenjeg jutra i nije sačekao odgovor. „Kaligraf Hamid Farsi traži potrčka.
Njegov razroki Mustafa je pobegao od njega”, dodao je i otpio veliki gutljaj
čaja. „Trebalo bi da se prijaviš kod njega. Kaligrafija - i to mogu sa
si​gur​no​šću da tvr​dim - je rud​nik zla​ta”, na​sta​vio je.
Salman se ukočio od straha. Pomislio je, da ga je stariji konobar Samih,
pri​ja​vio Ka​ra​mu zbog neke sva​đe, koja se do​go​di​la pret​hod​nog dana.
Bio je to prvi ozbiljan sukob posle nekoliko godina. Karam ni tog jutra
nije bio u kafeu. To je, kao i uvek, doprinelo da konobar Darviš postane
agresivan. On je nešto naslućivao, ali je samo Salman znao šta je posredi.
Karam je bio sa svojim ljubavnikom Badrijem, koji je, kao i svi frizeri,
ponedeljkom imao slobodan dan i provodio ga u krevetu. Međutim, u
ka​feu, dan nije bio mi​ran.
Svađa je izbila kada je poslednji gost izašao iz kafea. Samih, najstariji od
trojice zaposlenih, obračunao je dnevni pazar i zapisao neplaćene račune sa
ceduljica u svesku. Pored gostiju, koji su plaćali u kešu, takođe su dolazili
stalni gosti i stizale narudžbine iz drugih radnji u četvrti, koji su plaćali
nedeljno ili čak samo mesečno. Salman i Darviš su pospremili kafe, oprali
posuđe, oribali pod, poređali stolice i rasporedili čiste pepeljare po
sto​lo​vi​ma. Nji​hov šef je naj​vi​še mr​zeo da uju​tru uđe u pr​ljav kafe.
Darviš je sve vreme izazivao i tražio sukob sa Salmanom, zbog koga se
nervirao. Juvelir Elijas Barakat se popodne žalio na Darvišovu aroganciju i
zahtevao da ga usluži Salman. Samih, stariji radnik je upozorio Salmana da
Darvišu ne zabada nož u leđa. Ali, Salman nije želeo da naljuti gosta.
Juvelir mu je uvek davao bogat bakšiš, a uz to je bio i hrišćanin, a to je
Salmanu bio veoma važan razlog, da se prema njemu korektno ophodi.
Salman i Darviš su bili muslimani i Salman je pretpostavljao, da se oni
pre​ma go​sti​ma hri​šća​ni​ma na​mer​no gru​bo op​ho​de.
Salman je poslužio gosta i dobio jednu liru bakšiša. Dok je izlazio, gost
je do​vik​nuo da će po​no​vo doći, po​što ima​ju ci​vi​li​zo​va​ne ko​no​ba​re.
Kada su ostali sami, Salman je osetio nakupljenu mržnju, koju su ova
dva muslimana osećala prema njemu, „svinjožderu”, kako ga je Darviš
nazvao. Samih je malo govorio, ali je na sve, što je njegov kolega rekao,
potvrdno klimao glavom, te ga time još više podsticao. Bilo je nešto pre
ponoći, kada je Darviš nagovestio da se Salman redovno uvlači u krevet
njihovog šefa kako bi zadržao radno mesto, jer bi inače, zbog svoje
ne​spret​no​sti, već odav​no le​teo s po​sla.
Tada je Salmana izdalo strpljenje. „Ti si“, vikao je na Darviša, „samo
ljubomoran, zato što gazda više ne voli tvoju zadnjicu, već jednu mnogo
lepšu! Budi siguran, budalo jedna, da se moja koščata zadnjica ne bi dopala
čak ni gavranu. Karam tuca svakog dana jednog predivnog muškarca, čije
ime ti neću oda​ti, pa ma​kar ti umro od lju​bo​mo​re.”
Darviš je bio potpuno skrhan i počeo je da plače. Ispunjen mržnjom,
Samih je siktao: „Obožavaocu krsta, ti si đavolji okot. Zar moraš toliko da ga
po​vre​diš? Zar ne vi​diš ko​li​ko pati?“
U stvari, Samih nije bio cinkaroš, ali kada je gazda hteo da mu približi
novi po​sao, Sal​man je po​mi​slio, da ga je sta​ri rad​nik iz​dao.
Za​što da ide baš kod ka​li​gra​fa?
Da mu je Karam ponudio, da ide kod stolara ili bravara, Salman ne bi
imao taj grč u stomaku. Međutim, znao je, da je Karam, a pogotovo njegov
ljubavnik Badri, tog kaligrafa nazivao zmijom i često su se žalili na njega,
kada su u poverenju pričali o njemu. I sada je Karam hteo da ga pošalje
upravo kod tog čoveka? Salman nije mogao gazdu čak ni da pita, zato što je
te priče o kaligrafu svaki put čuo sasvim slučajno. Potajno i sa
zadovoljstvom je prisluškivao i naj taj način saznao neke tajne u gradu, sa
ko​ji​ma je mo​gao da im​pre​si​o​ni​ra čak i sve​zna​ju​ću Saru.
Od Adnanove smrti nije imao puno priča, koje je mogao da joj ispriča.
Taksista Adnan, Samirin sin je za vreme pauze u kafeu pričao
najuzbudljivije priče. Sve do svoje smrti je dolazio u kafe, dva do tri puta
dnevno i pio čaj sa puno šećera. Dok je jedne noći vozio seoskim putem,
njegov taksi je udario u kamion, koji je stajao na putu. Adnan i njegov
put​nik su po​gi​nu​li na licu me​sta.
Tako je ostala poslednja velika priča o zaljubljenom paru, o Karamu i
Ba​dri​ju. Sara nije mo​gla da je se do​volj​no na​slu​ša. Bila je ta​ko​re​ći za​vi​sna.
Badri nije slovio naročito za to da je voleo ljude. Bio je član nekog
opskurnog udruženja, koje se zvalo „čisti” i koji su bili protiv Jevreja i
hrišćana, ali pre svega, protiv jedne tajne organizacije pod imenom
„udruženje prosvećenih”. Kaligraf je očigledno imao neke veze sa ovim
udruženjem. Njegovi članovi su zmije, tvrdio je Badri, spolja su muslimani,
a u duši neprijatelji islama. Mole se grčkim bogovima i idu u krevet sa
rođenim sestrama. Sara se valjala od smeha na pomisao, da spava sa
ro​đe​nim bra​tom, jer svo​ja tri bra​ta nije mo​gla da pod​ne​se.
„Jeste da taj Badri ima mišiće, ali u glavi ima samo promaju”, rekla je,
„ipak je to što radi sa Ka​ra​mom, ne​o​bič​no.”
Salman više ništa nije shvatao. S jedne strane, Karam nikako nije
mogao da podnese fanatike, a s druge strane, nije rekao ništa loše protiv
„čistih”, da ne bi naljutio Badrija. Bio mu je odan, a to je opet Badri koristio.
Ponekad je Karam, posle svađe, čeznući za svojim ljubavnikom, plakao, te je
morao telefonom da moli za oproštaj, sve dok se ovaj ne bi smilovao i
pre​stao da se lju​ti.
Kada bi Karam sreo svog ljubavnika Badrija, pretvarao se u malog,
odanog dečaka, koji bi se na svaki njegov gest topio od zahvalnosti i
ne​se​bič​no iz​vr​ša​vao sve, što bi Ba​dri po​že​leo.
Sara je smatrala da je ljubav boginja sa dva lica, ona te istovremeno čini
i slobodnim i robom. Namerno je otišla u dugu šetnju u gradsku četvrt
Amara, gde je Badri imao bedni i mračni frizerski salon. Karam je
očigledno bio slep od ljubavi, jer taj mišićavi čovek ne bi mogao da animira
razumnog čoveka, ni da čačka nos. „Ne bi me čudilo ako bi tvoj gazda
jednoga dana umro za Badrija, iako je ovaj glup kao točilo”, rekla je ona, a
Sal​man se va​ljao od sme​ha, zbog ovog iz​ra​za.
Za​što kod ka​li​gra​fa? za​pi​tao se tog ju​tra.
I, kao da je Karam čuo ovo neizgovoreno pitanje, rekao je: „Otmena
umetnost. Pogledaj samo te ljude, ministri i lekari su njegove mušterije. I svi
žele lič​no da raz​go​va​ra​ju sa „Ha​mi​dom Far​si​jem”.
Salman je klimnuo glavom, ali je bio skeptičan. Skoro svake godine, taj
arogantni i ćudljivi Farsi bi izbacio potrčka sa posla, ukoliko ovaj ne bi, kao
ne​dav​no onaj ra​zro​ki de​čak, sam po​be​gao.
„Prestani da se čudiš”, bodrio ga je Karam, „to je dobra vest! Ne šaljem
te u javnu kuću. Kaligarfija je otmena umetnost. Bogati vole takve stvari i
nikad im nije dosta. A najbolje u svemu tome jeste to, što ne pitaju koliko
košta. Da li znaš, koliko Hamid Farsi naplaćuje za izreku kao što je na
primer Bismillah alruhman alrahim? Sto lira! Priznajem, on jeste majstor, ali
ipak ništa posebno. A koliko on potroši na hartiju i mastilo? Jednu liru! A
mi? Ja toliko ne zaradim ni za nedelju dana, ali zato moram da istrpim i
prdeže i pljuvanje, zadah i znoj svojih mušterija. Njemu se njegove
mušterije zahvalno poklone. Naše mušterije se jave samo kada hoće na
ne​što da se žale.”
„Ali, ti znaš da ja mrzim i školu i knjige”, pokušao je Salman, da se
spa​se jed​nom nu​žnom laži.
„Liscu jedan, misliš, da ćeš prevariti Karama? Ti, zahvaljujući Sari, znaš
više nego većina maturanata. I Karam se nagnuo ka Salmanu, te mu je tiho i
zaverenički rekao, „ne smeš da otkriješ majstoru, koliko znaš. Možeš
slobodno da mu kažeš, da si išao u školu samo do drugog razreda i da te
knjige ne zanimaju. A onda možeš krišom da učiš njegovo umeće. Kaligrafi
ljubomorno čuvaju svoje tajne. Znači, to zlatno umeće, moraš krišom da
na​u​čiš. A uko​li​ko te on iz​ba​ci, vra​ti​ćeš se kod mene.”
Sal​man je odah​nuo. „A, da li smem da te po​se​ću​jem?, upi​tao je.
„Zar si poludeo, ili šta? Dolazićeš ovamo svakog dana, u podne, na
ručak, a jedanput nedeljno kod mene kući, da vežbaš kaligrafiju. U tvom
stanu, niko ne može da napreduje. Urediću ti jedan sobičak. Ali, o ovome
ni​ko​me ni reči! Ne žele ti do​bro. Da li smo se ra​zu​me​li?!
Nemo je klim​nuo gla​vom.

Kada bi se sećao tih vremena, Salman je morao da prizna, da je Karam

bio u pravu. Osim časova kod Sare i ono malo bakšiša, kojim je mogao da
obraduje majku, vreme provedeno u kafeu bilo je drugačije, nego što je na
početku očekivao, otužno. Misli su mu odlutale do mračnih skrovišta
njegovog sećanja. Tri puta je jedan bogati trgovac nekretninama, koji je
živeo sam, pokušao da ga odvede u svoj krevet. Svakog dana je naručivao
sitnice i svaki put bi dodirnuo Salmana, a oči bi mu pri tome sijale od
čežnje. Molio je Salmana da ostane, želeo je da mu samo malo miluje
zadnjicu. Salman se uplašio i zatražio pomoć od Karama. Ovaj se značajno
nasmejao i od tada je slao Darviša, koji je zarađivao po nekoliko lira više,
zato što je mir​no sta​jao po​red tr​gov​ca ho​mo​sek​su​al​ca.
I Nadija se pojavila u njegovim sećanjima, Nadija, dvadesetogodišnja
kćer trgovca tepisima, Mahmuda Bustanija. Njeni roditelji su imali lepu
kuću u Ulici ruža, koja se nalazila u centru gradske četvrti Suk-Saruja. Njen
otac je dolazio svakoga dana u tri sata i pušio svoju nargilu, pre nego što bi
otišao u svoju radnju. Nadija se, nakon jedne godine provedene u braku sa
jednim jordanskim princom, razvela. Ona je zavodila Salmana, sve dok se
on nije zaista zaljubio u nju i uvek ga je presretala, kada je donosio
naručenu robu za njene roditelje ili komšije. Htela je da zna gde on živi, a
on je lagao i rekao u Bab Tumi, u centru hrišćanske četvrti, a kada ga je ona
pitala da li bi zbog ljubavi prešao u islam, on je nadmeno odgovorio da bi
postao i Jevrejin, pa čak i budista ako joj prelazak u islam nije dovoljan, i
svaki put kada bi ga ona pitala gde stanuje, on bi joj samo kratko odgovorio
kako bi sakrio svoje siromaštvo. Lepota kuća u otmenoj gradskoj četvrti Suk-
Saruja, blokirala je njegovu iskrenost. Kako je mogao da kaže Nadiji, ili
ne​koj dru​goj bo​ga​toj mu​šte​ri​ji, u ka​kvom bed​nom sta​nu spa​va? Ovde su bile
kuće sa unutrašnjim dvorištima, prefinjenom arhitekturom, koje su
projektovane prema slikama o raju. Karam nije preterao, kada je rekao da će
se bogati Damašćani jednoga dana razočarati u raj i uvređeno povikati: „U
Damasku nam je bilo bolje. Sva pobožnost i svi postovi su bili uzalud.”
Salman je bio istog mišljenja. Raj je verovatno stvoren za siromašne ljude i
ako oni tamo do​bi​ju so​li​dan stan i do​volj​no hra​ne, biće za​do​volj​ni.
Nadija se često žalila zbog toga, što on samo nemo stoji i zaljubljeno
gleda u nju, a ona je želela da čuje neku lep reč od njega. Pošto on nije
mogao ničega da se seti, zamolio je Saru da mu pomogne te mu je ona
iz​dik​ti​ra​la pre​vod jed​ne va​tre​ne lju​bav​ne pe​sme sa fran​cu​skog.
Ali, nije imao sreće. Nadija nije htela ni da uzme hartiju u ruke.
Saznala je od jedne drugarice, da on stanuje u straćari, te je otišla tamo i
lično se uverila. „Dvorište prosjaka! A onda imaš toliko drskosti da me
lažeš. Ti me ne voliš.” Nadija se histerično zasmejala, ali Salman je osetio
suze razočaranja, koje je pokušala da potisne. Hteo je da joj kaže da ju je
lagao, zato što je voli, ali Nadija mu nije dala priliku da joj kaže. Kada mu je
rekla da je on mali, umišljeni lažov i da ga neće prijaviti njegovom gazdi
samo zato što je ona ve​li​ko​du​šna, on se po​la​ko vra​tio u kafe.
Uprkos Sarinim utešnim recima, on nije mogao da zaspi. Duboko se
stideo svojih laži. U stvari, samo je želeo da poljubi Nadiju i oseti, kako ga
nje​ne ruke grle.

Ka​ram je po​zvao Sa​mi​ha da sta​ne za kasu i oti​šao sa Sal​ma​nom u Suk el

Hamidije. Kupio mu je dve košulje i dva para pantalona, sokne i nove
ci​pe​le. Kada su sve na​ba​vi​li, oti​šli su u po​zna​tu po​sla​sti​čar​ni​cu Bak​daš.
„Majstor Hamid će radije da zaposli priprostog, nepismenog momka,
nego pametnog”, rekao je dok su jeli sladoled. „Toliko je ljubomoran, da je
sva tri kaligrafa, koji su u poslednjih deset godina pokušali da otvore svoje
radnje, upropastio raznim pakostima. Ni sa kim nije delio veliku zaradu,
koju je ovde, bez konkurencije, sam uživao. Ali, zato su u četvrti kaligrafa El
Bah​sa se​de​li jed​ni dru​gi​ma na gla​vi.
 Takođe neće da oda nijednu tajnu svoje umetnosti. Moraš sve da
izvidiš. Ne smeš da skineš masku ravnodušnog i nezainteresovanog,
prostog momka. Možda će tada zaboraviti da se štiti, a ti moraš to da
iskoristiš i otkriješ njegove tajne. Saznaj, koje recepture koristi za svoja
čuvena mastila i koje tajne trikove prilikom pisanja. Šta je to, što čini
njegovo majstorstvo? Ja lično se u to ne razumem, ali čujem, da se njegove
kaligrafije mogu prepoznati iz daljine. Kako i zašto? Moraš sve to da
saznaš, kako bi postigao uspeh. Ali, zadrži te tajne za sebe, zapiši ih i sakrij
svoje sveske kod mene - a ne kod tog đavola, on je s njim u savezu! Ne smeš
nikome da pričaš o tome, pa ni Sari. Ako te uhvati, neće te samo oterati pre
nego što uspeš da naučiš sve veštine, nego će te i teško kazniti. To je uradio
dva puta, visoko nadarenim, ali neopreznim učenicima. Sada, jedan od njih
sedi sa osakaćenom rukom ispred džamije Omajada i prosi, a drugi od tada
prodaje crni luk. I nijedan od njih dvojice ne zna, da ih je njihov majstor
ubogaljio. On je đavoljev brat blizanac.” Po zabrinutom licu svoga mladog
prijatelja, Karam je primetio, da je preterao. „Ali, tebi neće ništa loše
učiniti. Teško njemu ako ti zafali i dlaka sa glave, u tom slučaju ništa u
njegovom ateljeu i nijedna njegova kost neće ostati čitavi. Dakle, treba sve
da na​u​čiš i ne​moj da se bo​jiš.”
„Ali šta ako ne mogu da na​u​čim?”
„Ti si pametan i imaš mirnu ruku. I nije teško ako su ti poznate tajne
zanata. Jedan prijatelj mi je pričao da, ako imaš odgovarajuće pero i
mastilo, već vladaš polovinom umeća kaligrafije. Zato moraš dobro da
posmatraš, kako majstor reže svoje pero, sve dotle, dok to ne budeš znao da
ra​diš, kao u snu.”
„A zašto ti to sve činiš za mene?”, upitao je Salman, kada mu je pogled
pao na one dve ve​li​ke kese, u ko​ji​ma se na​la​zi​la nje​go​va nova ode​ća.
„To je sitnica, mladiću moj. Ja nemam svoju decu, a na kraju krajeva,
tebi mogu da zahvalim što sam živ”, rekao je i nežno ga pomilovao po
glavi. „Danas ćeš ići kod frizera, a posle toga u hamam, a sutra ujutru, oko
devet sati, doći ćeš kod mene, lep kao princ, a zatim ćemo polako prošetati
do njega. Ja ću ga ipak već danas nazvati, zato što on ne voli, kad neko dođe
nenajavljen. Kao što sam već rekao, francuski ambasador je skromniji od
nje​ga”, re​kao je Ka​ram.
Dok su se u Suku el Hamidije opraštali, Karam je dugo držao
Salmanovu ruku. „Dajem ti dve godine vremena, do tada moraš da
sa​vla​daš sve tri​ko​ve. Ja​sno?”, re​kao je pa​te​tič​nim gla​som.
 „Da, gospodine, potrudiću se”, zbunjeno je odgovorio Salman,
nasmejao se i salutirao kako bi se oslobodio mučnog osećanja zahvalnosti,
koji ga je dir​nuo do suza. Nije ni slu​tio da će odr​ža​ti reč.

Salmanova majka se veoma iznenadila, kada ga je rano ujutru videla u

novoj odeći: „Izgledaš kao mladoženja. Da li se Sara ipak odlučila za tebe?”,
pi​ta​la je. Pri​pre​me za Sa​ri​no ven​ča​nje su bile u pu​nom jeku.
„Nije, nije, ali danas ću pokušati da nađem novi posao. Kod jednog
ka​li​gra​fa”, od​go​vo​rio je Sal​man.
Njegova majka ga je zagrlila i poljubila u čelo. „Mirišeš na sreću”, rekla
je.
Hamid Farsi nije bio tako strašan kao što se Salman pribojavao da će
biti. Karam ga je poznavao godinama, ali nije se zbližio sa njim, kao ni sa
osta​lim kom​ši​ja​ma.
Ono što je Salman, pored čistoće u radnji, odmah zapazio, bile su sitne
oči kaligrafa. Činilo se da ga neprestano posmatra i, sasvim suprotno od
onoga, što mu je Karam savetovao, Salman nije želeo da laže i da ulepšava
svoju porodicu. Iskreno je odgovorio na pitanja, koja mu je majstor
postavio. Nije prećutao ni bolest svoje majke, ni očevu zavisnost od
alkohola. Hamid Farsi je podigao obrve, iznenađen otvorenošću ovog
mršavog, sitnog mladog čoveka, koji nije mogao imati više od sedamnaest ili
osamnaest godina, a koji je već doživeo sve uspone i padove u životu. Nije
video samo sebe kao dete, već su ga i te klempave uši podsetile na voljenog
maj​sto​ra Se​ra​ni​ja, koji je ta​ko​đe imao tako ve​li​ke i klem​pa​ve uši.
Kada ga je pitao, šta očekuje od posla, Salman je trebao da mu
odgovori onako, kako je uvežbao sa Karamom: „da služim, gospodine i „da
zaradim novac”, ali odjednom kao da mu je Sara suflirala: „Gospodine,
skoro da nisam ni išao u školu, ali volim naše pismo. Od mene neće postati
ni kaligraf, ni naučnik, ali želim da postanem dobar asistent. Trudiću se i
po​slu​ša​ću Vaše sa​ve​te i u sva​ko doba ću biti Vaš ver​ni slu​ga.”
Karam je bio siguran da je Salman sada sve pokvario. Ali, na svoje
veliko iznenađenje, čuo je kako najpoznatiji kaligraf u Damasku kaže:
„Onda ćemo pokušati. Primljen si i ja ću ti odmah pokazati šta ćeš da radiš u
ovom ateljeu. Pozdravi se sa svojim starim majstorom, bez čije reći ti ne bi
smeo ni da uđeš u moj ate​lje.”
Salman je prišao Karamu i uljudno mu pružio ruku: „Hvala, majstore”,
tiho je re​kao.
 „Srećno, mladiću, a svakog dana u podne ćeš imati topao obrok kod
mene. I budi pristojan, kao što si bio sve ove godine kod mene”, uzbuđeno
je re​kao i iza​šao.
Napolju je osetio da se od uzbuđenja oznojio i odahnuo je.
„Pre​pre​de​nja​ku je​dan”, reče i upu​ti se ka svom ka​feu, na kra​ju uli​ce.
 19.

Karam nije preterao. Kaligrafija je bila jedan sasvim drugi svet. Salman
nikada u životu ne bi pomislio, da se sa pismom može toliko toga uraditi.
Mislio je da su kaligrafi samo bolji slikari, koji izrađuju natpise za radnje i
zgrade. Ali, ovde su mu se otvorila vrata ka tajnama, koje je on doživeo kao
čaroliju. I u tome nije bilo ničeg zastrašujućeg, kao što je bila škola i on
nijednog minuta nije osećao teret vremena, koji mu je ranije teško padao.
Dani su brže prolazili, nego što je želeo. U kafeu, posao ga je fizički
iscrpljivao, ali nije zahtevao da koristi razum. U mislima je mogao da
od​lu​ta bilo gde, ali ni​jed​nog tre​nut​ka nije mi​slio na ono, što je ra​dio.
Ovde, posao nije zahtevao samo fizički napor, već mu je i glava bila
puna svega, što je video i zapazio. U ateljeu je, kao i pozadi, u radionici,
vladala tišina, koja ga je podsećala na katoličke crkve, u vreme, kada se nije
držala misa. Nije samo Hamid Farsi bio tih čovek, škrt na rečima, već i svi
ostali kaligrafi, koje je upoznao. Uprkos tome, Salmanu je glava bila puna
ideja, te je ponekad zaboravljao i majku i Saru, Letača i Karama, jer je ceo
dan mislio na ono, što se oko njega dešavalo. A uveče je bio umoran, ali
sreć​ni​ji nego ikad.
Svakoga dana, Salman je morao da polira atelje i radionicu. Majstor je
bio čistiji od apotekara i nije mogao da podnese prašinu. Posle toga,
Salmanu bi bilo dozvoljeno da uči od kalfi. Iznad vrata, koja su vodila u
radionicu, stajala je izreka: žurba je glasnik đavola. Ništa se nije radilo brzo.
Već prvoga dana je posmatrao, kako kalfa Samid, desna ruka majstora i šef
radionice, za svoje pomoćnike pretvara trougao sa ornamentima pomoću
višestrukih odraza kao u ogledalu u šestougao, u kome su se slova
preplitala i nadograđivala, oko jednog centra. Salman je mogao da
prepozna slova dok su ih skicirali, ali ubrzo su nestala u jednoj arabesci, koja
je bila lepa i ta​jan​stve​na kao ruža.
Svaka linija je bila oštra kao nož, ali slova su se izdigla na hartiji, tek
kada je pomoćnik Basem naslov knjige, koji je kalfa Samad ispisao
sigurnom rukom, osenčio. Salmanu je bilo dozvoljeno da gleda. Kalfe su
uživale pored njega, jer je munjevitom brzinom ispunjavao sve njihove
že​lje.
Hamid Farsi je nakratko ušao u radionicu, posmatrao naslov,
zadovoljno klimnuo glavom i stavio svoje ime ispod kaligarfije, zabeležio
nešto u svoju svesku za narudžbine i ponovo izašao kako bi nastavio rad na
jed​noj kom​pli​ko​va​noj pe​smi.
Salman je uzeo papir za vežbanje, grafitnom olovkom napisao svoje
ime i pokušao da ga osenči. Nije čak ni izgledalo loše, ali slova se nisu
iz​di​gla sa li​sta, kao kod Ba​se​ma.
Kada je popodne saradnicima skuvao čaj, oni su pohvalili njegov ukus.
Pripremio je čaj tako brižljivo kako ga je Karam naučio. „Kafa je jak napitak
i može da podnese nekoliko grešaka, ali čaj je sin mimoze. Mala nepažnja i
on izvetri i izgubi aromu”, rekao mu je tada Karam. Saradnici Hamida
Farsija su radoznalo posmatrali sa kakvim očiglednim oduševljenjem
Salman kuva čaj. Na to nisu bili naviknuti od strane bivšeg potrčka. Čak je i
veliki majstor Farsi bio oduševljen: „Uskoro ćeš postati konkurencija
biv​šem šefu”, re​kao je i ot​pio ve​li​ki gu​tljaj mi​ri​šlja​vog cej​lon​skog čaja.
„Ni na tren ne smeš da zaboraviš Sunce”, ljubazno je rekao Basem,
„pogledaj, kada crtam liniju, koja se okreće i obrće, a zatim se proteže pravo
ili u cik​cak i ako gore levo po​sta​vim Sun​ce, gde će onda pa​sti sen​ka?”
I on je polako senčio pijući čaj, a Salman je gledao, kako senka prati
liniju i menja svoj oblik, u zavisnosti od obrtanja. Majstor Hamid je
nakratko pogledao u radionicu i zadovoljno klimnuo glavom, kada je video
kako njegov pomoćnik brine o mladom momku. Salman je skočio sa stolice i
stao mirno. Hamid se osmehnuo: „Sedi, nismo u kasarni i pazi šta ti Basem
go​vo​ri.”
I narednih dana, Salman je marljivo upijao sve što bi čuo i video. Sve
mu je bilo novo i tajanstveno. Čak su i hartija i mastilo odjednom postali
novi, za​ni​mljiv svet.

Svakog petka, kada je majstor - kao i svi muslimani - imao dan odmora
te nije otvarao atelje, Salman bi ceo dan proveo u maloj sobi, koju je Karam
za njega uredio. Bila je to lepa, mala soba sa pisaćim stolom, veoma starom,
ali udobnom stolicom, uskim krevetom i malom policom. Soba je bila
svetla, a na severnom zidu je bio veliki prozor u visini pisaćeg stola, kroz
koji je u proleće dopirao teški miris mirte u sobu. U sobi je imao čak i
elek​trič​no sve​tio.
Salman je dobio ključ i, osim ponedeljkom, mogao je od sada da dolazi
kadgod hoće. Kao protivuslugu je morao da pumpa vodu iz reke, koja je
navodnjavala žbunje, ruže i stabla i pored toga, da ide u nabavku za
Karama i da mu sprema kuću. To je bilo lako, jer je pod bio popločan
šarenim pločicama, a Karam je dolazio kući samo da spava i ponedeljkom.
Jed​na ve​šer​ni​ca je bri​nu​la o vešu.
„Smeš da koristiš telefon u kuhinji, ali nemoj da se javljaš kada
zazvoni”, rekao je Karam. On sam je telefonirao mnogo, kada je bio kod
kuće.
Salman je dobio dve velike sveske od Karama, jednu za vežbe pisanja i
jed​nu za za​pi​si​va​nje taj​ni i re​cep​tu​ra.
Salman je jedva čekao petak, kada je s uživanjem mogao da zapiše
svoje utiske i uredno prepiše mnogobrojne napomene i beleške sa malih
ceduljica u svesku. Svaki put, kada bi ušao u svoju malu sobu, našao bi dve,
tri pesme, koje mu je Karam ostavio. Trebao je da ih nauči napamet.
„Pesme će otvoriti tvoje srce za tajne jezika”, rekao je Karam i Salman se
sti​deo kada nije mo​gao da ih za​pam​ti.

Kaligrafija je bila novi kontinent, po kome je Salman putovao. Sam

način, kako su ljudi tiho međusobno razgovarali. Šaputali su! Radeći prvih
dana u radionici, Salman je primetio, kako je, naviknut u kafeu, da se bori
protiv buke, govorio suviše glasno. Samid, šef radionice bi se samo
osmehnuo, ali ostale tri kalfe Mahmud, Radi i Said i njihovi pomoćnici
Basem i Ali su se trudili, da ukažu Salmanu na njegovu jačinu glasa, tako što
su sta​vlja​li prst na usta.
Izuzev Mahmuda, koji je bio grub u ophođenju, niko nikome nije delio
čvrge, niko nije koristio nepristojne reči. Jednom, kada je Salman tokom
priče upotrebio reč „dupe”, Samid ga je opomenuo, da takve reči ostavi na
ulici i da ih ponovo pokupi i koristi, kada izađe iz ateljea. To se Salmanu
dopalo i on je od tada svaki put, pre ulaska u radnju, zastao i rekao svojim
nepristojnim rečima da one moraju da ostanu napolju, ali da im on obećava
da će ih posle posla ponovo pokupiti. I, kao da su reči bile teške kao olovo,
on je s olak​ša​njem ula​zio u rad​nju.
Jednoga dana, Hamid Farsi je posmatrao Salmana dok se oslobađao
psovki, a kada mu je Salman objasnio šta je upravo mrmljao, Farsi se
osmehnuo. Međutim, taj osmeh je bio hladan poput osmeha nekog vladara.
A on jeste bio apsolutni vladar. Niko nije smeo da se našali sa njim ili da ga,
udubljen u razgovor, dotakne, kao što je to bilo uobičajeno u kafeu kod
Karama. Farsi je uvek sedeo u prednjem delu ateljea, za elegantnim stolom
od orahovine. I svi su razgovarali sa njim s poštovanjem, čak, sa
strahopoštovanjem. Čak i Samad, koji je bio stariji od majstora i koji je
vodio radionicu. Svim zaposlenima je bilo zabranjeno da se zadržavaju u
prednjem delu ateljea, osim ako ih majstor pozove. Pozadi, u radionici,
vladao je Samad, desna ruka majstora, četrdesetogodišnjak lepog lica i
vesele prirode. Vodio je i nadgledao rad trojice kalfi, dvojice pomoćnika i
jednog potrčka. Sve je imalo svoje mesto i činilo se da niko nikome ne
zavidi. Svi su primali utvrđene plate, koje su zavisile od godina radnog
iskustva. Onaj, ko je zarađivao više, više je i znao i u skladu sa tim je dobijao
teže rad​ne za​dat​ke.
Salmanova plata je bila upola manja od plate koju je zarađivao u kafeu.
Ka​ram ga je te​šio tako, što mu je re​kao, da svi maj​sto​ri po​či​nju kao po​trč​ko.
Svakoga dana, Salman je dolazio kod Karama za vreme pauze za
ručak. Tamo bi nešto pojeo, popio čaj, sve besplatno, a zatim se vratio u
atelje. Samih i Darviš su se promenili, ugađali su mu, bili ljubazni i
predusretljivi. „Čuvaj se“, rekao je Karam, „nemoj ništa da im pričaš o
poslu ili o majstoru. I ni reči o sobi u mojoj kući. Obojica su glupi. Prodaće i
ro​đe​nu maj​ku za pe​če​nu ribu.“
Salman se osećao kao u zamci. Zamalo da počne sa Samihom i
Darvišom da ogovara svog majstora, koji je bio veoma bogat, a ipak sebi nije
ispunjavao nikakve želje. Nije ni pio, ni pušio, nikada nije igrao bekgemon,
nije se kladio i nikada nije odlazio u kafe. Žena mu je u podne slala ručak u
radnju, pio je čaj i kafu, koja se pripremala u njegovoj radionici. Samo kada
bi do​šle va​žne mu​šte​ri​je, na​ru​čio bi li​mu​na​du ili kafu iz Ka​ra​mo​vog ka​fea.
Pod nadzorom kalfi, Salman je spremno i brzo učio. Činilo se da
Hamid Farsi nije dalje obraćao pažnju na njega, pozivao bi ga, samo kada je
trebalo da donese nešto sa pijace ili da skuva kafu ili čaj. Salmanu to nije
smetalo, pošto se činilo da je Hamid bio hladan i nezainteresovan i prema
ostalima, iako je tačno znao šta svaki od njih radi. Nikada ih nije pritiskao,
ali je bio nemilosrdan u proceni kvaliteta. Saradnici su drhtali pre svake
predaje rada, i ako bi prošlo zadovoljavajuće, opušteno su se vraćali u
radionicu. Oduševljenje Hamid nikada nije pokazao. Samid, šef radionice je
tešio kalfu Radija, kada se jednom, sav slomljen, vratio od majstora i sručio
na stolicu kao džak krompira. Morao je ponovo da napiše zaglavlje za
jednog naučnika, pošto je majstor smatrao da harmonija između znakova
nije bila do​volj​no od​me​re​na.
„I kada bi mu Bog nešto napisao, on bi našao manu”, rekao je Samad
dok je pomagao kalfi da ispiše nova slova i napravi novi raspored reči i
Salman je morao da prizna, da je nova kaligrafija bila mnogo lepša. Dan
kasnije, Hamid Farsi je pogledao novo delo. Klimnuo je glavom, pozvao
Salmana, dao mu adresu naučnika i rekao mu sumu, koju je mušterija
trebala da plati. Naučnik je živeo u obližnjoj četvrti Salahije. Bio je toliko
oduševljen da je Salmanu dao jednu liru više kao nagradu. Salman je
majstoru doneo novac i sa nevinim izrazom na licu mu rekao, da je dobio
jednu liru više i da li treba da je podeli sa ostalim saradnicima. Hamid Farsi
je bio vid​no im​pre​si​o​ni​ran.
„I, kako ćeš pravedno da je podeliš?”, šaljivo je pitao. Nije slutio da je
Salman usput već pripremio odgovor. Gledao je na liru, kao na nužnu
in​ve​sti​ci​ju, za osva​ja​nje više sim​pa​ti​ja.
„Biće najbolje da kupim čaj dardžiling za jednu liru. Ovaj čaj ima ukus
cveća i miriše tako, kao da ste jednim gutljajem ispuni li usta ćelom baštom
cveća”, odgovorio je Salman. U tom trenutku, Hamid se prvi put oduševio
mr​ša​vim mom​kom.
I saradnici su bili prijatno iznenađeni. Rado su popili besplatan čaj
dardžiling, ali za razliku od majstora Hamida, hteli su ubuduće ponovo da
piju jak čaj iz Cej​lo​na.
„Kao cve​će, da, ali brzo iz​gu​bi aro​mu”, re​kao je Sa​mid.
„I suviše je bled za oko”, šalio se Radi. „Podseća me na čaj od
ko​mo​ra​ča, koji je pra​vi​la moja baba za bo​le​sti že​lu​ca.”
Salman je tiho proklinjao njihove majke, koje su rodile takav
nezahvalan svet. Karam se samo nasmejao. „Ti si na pametan način
probudio simpatije svoga majstora, to je važnije od svih komentara ostalih
sa​rad​ni​ka”, re​kao je.
I zaista, dva dana kasnije, Hamid ga je pozvao da dođe. „Kod mene si
već mesec dana i dobro napreduješ. Od sledeće nedelje ćeš svakoga dana u
jedanaest sati ići kod mene kući, donećeš mi ručak i predaćeš mojoj ženi
praznu matbakiju, od prethodnog dana. Takođe ćeš joj odneti robu, koju ti
kažem da nabaviš. Prethodnom potrčku je bilo potrebno jedan sat i
petnaest minuta da pređe taj put. Bio je spor i zadržavao se sa svakim
uličnim prodavcem i opsenarom. Tebi će trebati sigurno upola manje
vremena. U svakom slučaju, ručak mora da bude na ovom stolu tačno u
dvanaest sati, čak iako je gužva u gradu”, rekao je majstor, koji je uzgred,
oštrim no​žem re​zao ivi​ce pera.
„Nemoj da zagorčaš sebi život, već idi polako”, rekao mu je kalfa Radi,
koji je upravo mešao mastilo. A Karam mu je za vreme ručka šapnuo: „Kažu
da ima lepu ženu, neka ti oči uživaju u njenim oblinama.” Toliko se smejao
svo​joj ide​ji da ga je Sal​man is​pod sto​la lju​ti​to uda​rio no​gom u ce​va​ni​cu.
„Šta ti mi​sliš o meni?”, pro​gun​đao je.
„Šta da mislim o tebi”, odgovorio mu je Karam i smejao se još glasnije.
„Muškarac sa gladnom zmijom između nogu, a ispred njega šeta uhranjena
ze​či​ca.”
„Da​nas si ne​mo​guć”, re​kao je Sal​man i is​tr​čao iz ka​fea.
Tek se na​po​lju po​no​vo umi​rio. Oti​šao je do sla​do​le​dži​je i ku​pio sebi svoj
omiljeni sladoled od damaškog duda, rashladio njime svoju uzavrelu dušu i
zasladio gorak ukus u ustima. Polako se uputio ka ateljeu i dok je prolazio
pored kafea, Karam mu je iznutra doviknuo: „Vidimo se u petak”. Tada se
Sal​man od​lju​tio i od​go​vo​rio mu: „Vi​di​mo se u pe​tak”
Sledećeg dana, Hamid je isplatio starog čoveka, koji mu je
svakodnevno donosio topao obrok. Za bicikl je prikačio prikolicu, sa oko
pedeset kantica za zanatlije i trgovce u okolini. Čovek nije umeo da čita,
zato na kanticama nije bilo etiketa sa imenima i adresama. Ali, on ni jedan
jedini put nije zamenio mušteriju i kanticu. Sada je Salman trebao da
pre​u​zme ovaj za​da​tak.
„Ali, kad god Vam zatrebam, samo me pozovite”, učtivo je rekao
sta​rac, na​klo​nio se i oti​šao.
„Čestit čovek”, rekao je Hamid. Angažovao ga je uvek, kada nije imao
potrčka ili mu nije verovao. Pozadi, u radionici, Samad se šalio na račun
škrtosti svoga majstora. On sam je tokom dana jeo samo suvi hleb sa
maslinama ili ovčiji sir i eventualno jedanput nedeljno otišao kod Karama
da kupi to​pao obrok.
„Naš maj​stor se gadi ma​lih go​sti​o​ni​ca i re​sto​ra​na”, od​go​vo​rio je Said.
Samad se nasmejao, a Radi koji je to čuo, odmahnuo je glavom: „On je
škrt”, šapnuo je i protrljao palac o kažiprst, što nije samo u Damasku, bio
znak za no​vac.
Kalfama Radiju i Saidu je Karamov kafe bio preskup. Svakoga dana su
jeli sa pomoćnicima Alijem i Basemom u jednoj prljavoj, ali jeftinoj
gostionici, koja se nalazila u blizini. Samo Mahmud nije ceo dan ništa jeo.
Bio je to vi​sok čo​vek, koji je ne​pre​sta​no pu​šio.
Nije uživao u hrani i najradije bi se hranio cigaretama, glasio je njegov
od​go​vor.

Jednog četvrtka, Salmanu je saopšteno da uveče sačeka Hamida.

Hamid je oko osamnaest časova zatvorio atelje i išao ispred Salmana tako
brzo, da je ovaj jedva uspevao da drži korak sa njim. Put je vodio od Suk
Saruja do citadele, a odatle kroz Suk el Hamidije u pravcu džamije
Omajada. Da li je ovim trčanjem hteo da mu dokaže, koliko je ovaj put
kratak? Upravo u trenutku kada je Salman razmišljao o tome, majstor se
okliznuo. Hteo je da skrene u Bimaristan ulicu i okliznuo se na glatkoj ivici
trotoara, od bazalta. Salman se osećao čudno, kada je video svog velikog
majstora kako bespomoćno leži između nogu prolaznika. Da li se Hamid
okli​znuo, zato što mu je on to po​že​leo?
„Oh, ovi prokletnici”, povikao je majstor i niko nije znao na koga je
mislio. Jedan prodavač napitaka mu je pomogao da ustane i ponudio mu
čašu hladne vode. Majstor je odsečno odbio i nastavio put, ali sada znatno
sporije, Bimaristan ulicom, pored poznate bolnice Bimaristan iz dvanaestog
veka. Koleno mu je krvarilo i na tom mestu su mu pantalone bile pocepane,
ali Salman se nije usudio da mu ukaže na to. Pratio ga je u Mahkama ulicu,
sa mnogobrojnim, šarenim radnjama, koja se ulivala u Ulicu krojača, koju je
Salman dobro poznavao zato što je često donosio naručenu robu jednom
krojaču u ovoj hrišćanskoj gradskoj četvrti. Ulica krojača se ulivala direktno
u Pra​vu uli​cu.
Iz Prave ulice, skretalo se u ulicu, u kojoj je živeo njegov majstor. Preko
puta nje počinjala je Jevrejska ulica, ali ukoliko bi se nastavilo Pravom
ulicom, stiglo bi se do hrišćanske četvrti. Ni sto metara od početka ove
ulice, nalazili su se rimsko-pravoslavna crkva Presvete Bogorodice i Rimski
luk.
„Tu je. Tri puta ćeš pokucati i ovde čekati”, rekao je Farsi, dok su stajali
ispred jedne lepe kuće i pokazao mu bronzani zvekir. „Moja žena će ti
predati ručak, a ti njoj prazan sud od prethodnog dana”, rekao je i otvorio
ula​zna vra​ta, koja su kao i sva osta​la, bila od​škri​nu​ta.
„I još nešto”, rekao je Hamid, „niko ne sme da sazna moju adresu, ni
tvoja porodica, ni Samad. Da li si razumeo?”, pitao je ne čekajući odgovor,
već je bez po​zdra​va ne​stao iza vra​ta, koja je iz​nu​tra za​tvo​rio re​zom.
Salman je odahnuo. Sada je hteo dobro da proveri put, jer nakon što je
majstor pao, on više nije pazio kojim putem su išli. Dakle, vratio se
proveravajući put, ulicu po ulicu, sve do ateljea. Trebalo mu je tačno
dva​de​set mi​nu​ta, ali se pri tom sav ozno​jio.
U subotu, prvog radnog dana po muslimanskoj nedelji, probudio se
veoma rano. Najavio se topao jesenji dan. Njegov otac je još uvek spavao, a
majka se iznenadila: „Tako rano? Zaljubljen? Ili u tvom srcu boravi
bu​dil​nik?”
„Danas treba prvi put, da donesem majstoru ručak od kuće u atelje.
Njegova žena će mi dati matbakiju, a ja još nikada nisam video ženu
mu​sli​man​ku iz bli​zi​ne i to u nje​noj kući.”
„Muslimanka, Jevrejka ili hrišćanka. Kakve to ima veze? Nećeš je
pojesti. Treba samo da preuzmeš matbakiju i predaš je svom majstoru. Ne
lu​paj gla​vu zbog toga, sre​ćo moja”, re​kla je i po​lju​bi​la ga u oba oka.
U jedanaest sati je izašao iz ateljea i otišao kod Karama, popio čaj i brzo
se pozdravio. Karam ga je držao za ruku. „Tako si nervozan. Mislim da ćeš
se da​nas za​lju​bi​ti”, re​kao je i po​mi​lo​vao Sal​ma​na po krat​koj kosi.
Salmanu je srce jako lupalo, dok je stajao ispred kuće Hamida Farsija.
Duboko je udahnuo, pokucao i tiho rekao: „Dobar dan.” A kada je začuo
ko​ra​ke, još gla​sni​je: „Halo, do​bar dan, go​spo​đo ... ili ma​dam?”
Jedno lepo, dečačko lice se pojavilo u odškrinutim vratima. Žena nije
bila zatvorena i odbojna. Bila je moderno obučena i nije imala raskošne
obli​ne, pre bi se re​klo da je bila mr​ša​va.
„Ah, ti si taj momak, koji će od danas dolaziti po ručak”, ljubazno je
rekla i predala mu matbakiju, koja se sastojala iz tri posude. On je njoj
pre​dao opra​ni sud, od pret​hod​nog dana.
„Hvala”, rekla je i zatvorila vrata, još pre nego što je on stigao da kaže
„do​bar dan”.
Usput je pokušao da se umiri. I pošto se ipak oznojio, u atelje se vratio,
idući s one strane ulice, gde je bila hladovina. Kada je stigao u atelje, bilo je
pet do dvanaest. Hamid Farsi ga je sažaljivo pogledao. „Ne moraš da trčiš.
Video si šta se meni dogodilo, a ja više volim da se ne oznojiš, ne dobiješ
sunčanicu i da ručak stigne ceo.” Salata, jagnjetina u sosu od jogurta i
pirinač. U malim šerpicama, sve je izgledalo veoma ukusno i divno je
mi​ri​sa​lo. Sal​man je shva​tio za​što je maj​stor pre​zi​rao ru​čak u re​sto​ra​nu.
Tog dana, kod Karama je na jelovniku bio patlidžan punjen mlevenim
mesom, u stvari ukusno jelo, kada ga priprema Salmanova majka, ali u
Sa​mi​ho​vim ru​ka​ma, ono bi se ras​ku​va​lo i bilo bi gor​ko, kao i nje​go​va duša.
„I?“, hteo je Karam da zna, kada je Salman ručao i sa njim popio čaj.
„Da li si se za​lju​bio?”
Pi​ta​nje je uz​ne​mi​ri​lo Sal​ma​na.
„Nisam, ali ako mi se to dogodi”, rekao je, „naravno da ću ti odmah
reći.”
 Sledećeg dana, Salman je prilikom preuzimanja ručka pozdravio ženu,
još pre nego što je ona stigla da skroz otvori vrata: „Zdravo, dobar dan,
madam”, rekao je. Ona se ljubazno nasmešila i predala mu, kao i
prethodnog dana, matbakiju i, uz nju još jednu kesu sa kajsijama, koje su
do​bi​li od ro​đa​ka nje​ne maj​ke, ob​ja​sni​la je žena maj​sto​ra.
Toga dana, Hamid je jeo paštetu od mesa, pečeni krompir i salatu. Kod
Karama je na meniju bila ba​ma​ja u sosu od paradajza i pirinač. Salman
nikada nije voleo tu sluzavu bamaju. Pojeo je samo ovčiji sir, hleb i nekoliko
ma​sli​na.
Kada se vratio u atelje, cela prostorija je mirisala na kajsije, čak i
radionica. I od tog dana, taj miris je Salmana podsećao na lepu ženu
ka​li​gra​fa.

Vremenom je odnos između Karama i Salmana postao srdačniji i

otvoreniji. Sada bi se vlasnik kafea isplakao pred Salmanom, zato što je
frizer Badri, uprkos svojim mišićima, bio nežniji od nekakve učenice.
Naravno da Karam svom ljubavniku nije rekao da Salman već odavno zna
za njihovu ljubav „inače bi me odmah ostavio. Strašno se plaši svojih ljudi i
sti​di se lju​ba​vi koju ose​ća pre​ma meni”.
„Kojih ljudi?”, upitao je Salman. Karam je odmahnuo rukom. „Nije to
za tebe. Veoma su pobožni, a ljubav među muškarcima za njih predstavlja
naj​ve​ći greh”, do​dao je sa pri​zvu​kom oča​ja u gla​su.
Badri, inače, zatvoren i namrgođen, otvorio bi se samo onda, kada je
pričao o svojim religioznim vizijama. U njima bi ljudi goreli u vatri,
pretvarali se u ružne životinje ili bi im jezici postali dugi i do dva metra i
goreli u plamenu, zato što su živeli u grehu, dok bi čestite vernike, anđeli
noću prenosili u Meku i po završetku molitve ponovo vraćali. Sve su to bile
priče, koje je Salman čuo još u osnovnoj školi o svetim i grešnim
hri​šća​ni​ma. Ni​ka​da nije po​ve​ro​vao u njih.
Badri je sa suzama u očima pričao o američkim i evropskim poznatim
ličnostima, pronalazačima, glumcima, generalima i filozofima, koji su
potajno prešli u islam, jer ih je tokom noći pozvao glas na arapskom, da se
pre​o​bra​te u je​di​nu pra​vu veru.
„Zašto onda glasno ne kažu, da su muslimani?”, upitao je Salman
iznervirano, jer je i katolički sveštenik na časovima katoličke veronauke
ta​ko​đe pri​ča o ne​be​skim gla​so​vi​ma.
„Zato, što moraju da izvrše važne misije među nevernicima”, mirno je
od​go​vo​rio Ba​dri, kao da je upra​vo te​le​fo​ni​rao sa ugled​nim lič​no​sti​ma.
Kada bi Badri pričao, Salmanu bi nakon kratkog vremena bila puna
gla​va.
Besmislice, koji je im je servirao, bile su nepodnošljive. Od Sare je čuo
mudrost, kako je ponekad potrebno i nekoliko sati da se izbaci svo smeće,
kojim nam komšije i rođaci napune glavu. Za Badrijevu mešavinu naivnosti
i fa​na​ti​zma bili su po​treb​ni dani.
Jednoga dana, Badri je došao kod Karama u kuću, sa jednim pratiocem.
Salman je čuo goste, ali te večeri je morao mnogo da vežba i nije bio
ra​spo​lo​žen za Ba​dri​je​ve pri​če. Ostao je u svo​joj sobi.
Čuo je da zvo​ni te​le​fon i da se Ka​ram gla​sno sme​je.
Malo kasnije, Karam je Salmanu doneo čaj i učtivo mu dao do znanja,
da oni moraju da obave jedan važan razgovor i da je bolje, da im on ne
sme​ta.
„Tako mi boga, to nisam ni nameravao”, rekao je Salman, „moram do
ponedeljka da pokažem majstoru tri teške vežbe u tulut pismu, koji mi
jed​no​stav​no ne uspe​va.”
Ka​ram se na​sme​jao i iza​šao.
Kada je Salman sat vremena kasnije pošao u toalet, čuo je svađu u
kuhinji. Badri i taj nepoznati čovek, čije lice Salman nije mogao da vidi su
jasno rekli, kako „đavolji okot” treba zaklati kao kozu. Karam je bio protiv i
ubacio: „Ako želiš da naneseš zlo neprijatelju, nemoj ga ubiti, već ga muči i
po​že​li mu dug ži​vot.”
Salmanu je počelo srce ubrzano da lupa, a noge su mu podrhtavale.
Veoma brzo i nečujno se ušunjao u vrt. Tamo, od straha, nije mogao ni
pan​ta​lo​ne da ot​kop​ča. Kao da mu je mo​kra​ća, usled šoka is​pa​ri​la.
Koga su ona dvo​ji​ca hte​la da ubi​ju. I za​što je Ka​ram uče​stvo​vao u tome?
Tek godinama kasnije, sve će se složiti kao slagalica i dati jasnu sliku. Te
večeri, ruka mu nije bila mirna i on nije mogao da izradi zahtevnu
ka​li​gra​fi​ju.

Tokom prvih meseci, Salman je naučio tajne spravljanja mastila.

Naravno, on je mogao da prisustvuje samo kao pomoćnik, ali sve je pomno
posmatrao, pamtio količine sastojaka i kasnije ih krišom zapisivao na
ce​du​lji​ce, koje je pet​kom, kod Ka​ra​ma, ured​no pre​pi​si​vao u sve​sku.
 Ateljeu su bile potrebne velike količine mastila u boji, za radove
jednog arhitekte, koji je projektovao novu džamiju. Samad je nadgledao
spravljanje mastila, dok ih je Radi mešao. A Salman je morao da donese
ve​li​ke ko​li​či​ne arap​ske gume sa pi​ja​ce za​či​na.
Samad ju je rastvorio u vodi i dodao tačno odmerenu količinu
sumpornog arsena i nekakv prah iz jedne kese, na kojoj nije bilo natpisa.
Kada je Salman pitao šta je to, Samid je promrmljao nešto o natrijumu. Toga
dana, Radi je mešao i kuvao velike količine svetleće žute boje. Za male i
sasvim male kaligrafije, Hamid je koristio skupe ekstrakte šafrana, ali je
samo on smeo, da koristi tu plemenitu boju. Od arsen sulfida, Samad je
pravio narandžastu boju, olovno belilo je koristio za dobijanje bele boje. Da
bi dobio plavu, koristio je prah lapis laculi. Različite nijanse crvene boje
pravio je od praha cinobera ili oksid olova, a za ostale boje je koristio
sapunjaču, alaun i vodu, a da bi crvena postala još intenzivnija, koristio je
ek​strakt šti​ta​ste vaši, cr​ve​ni prah, koji se do​bi​jao od is​to​i​me​ne vaši.
Samad ga je upozorio, da bude oprezan u radu sa bojama, jer za razliku
od bezopasnog crnog mastila, svi ostali pigmenti boja su bili veoma otrovni.
Kada je kalfa Radi to čuo, smejao se Samadovom strahu. Sve je mešao
rukama i posle toga jeo, a da prethodno nije prao ruke. Nekoliko godina
kasnije, imao je grčeve u stomaku, a pošto je bio veoma siromašan, nije
mogao da ode kod iskusnog lekara. Zadovoljio se biljem i drugim domaćim
sredstvima. A onda je postao bled i siv, kao da je radio na građevini. U toku
zime je počeo redovno da povraća i ubrzo nakon što je Salman krajem
februara 1957. napustio atelje, Radi se toliko razboleo, da više nije mogao da
radi. Ruke su mu se oduzele, a kada je pričao, bilo je strašno gledati ga.
De​sni su mu po​cr​ne​le. Ha​mid mu je is​pla​tio malu ot​prem​ni​nu i ot​pu​stio ga.
Ali, Hamid nije voleo da radi sa bojama i to ne samo zato, što su bile
otrovne. Jednoj mušteriji je rekao: „Crno-belo je muzika, pogled lebdi
između ta dva pola. Nastaje ritam, muzika za oči, čije su komponente
emocija i preciznost. Boja je razigrana, ona s lakoćom izaziva radost u
haosu.“ Salman je zapisao ovu primedbu na margini nekih starih novina,
otcepio usku traku i stavio je u džep od pantalona, pre nego što je servirao
čaj.
Na zelenoj ili plavoj pozadini, majstor je voleo samo zlato. Nazvao je to:
moja zlat​na ek​sta​za.
Salman se neko vreme čudio, što ga je majstor tako često slao na pijacu
za​či​na da do​ne​se med, iako ni​kad nije jeo med.
 Od​go​vor je na​šao kra​jem av​gu​sta: zlat​na boja. To je bio po​sao za ga​zdu i
samo je Samadu, Hamidovoj desnoj ruci, bilo dozvoljeno, da pravi zlatnu
boju, ili da je dodirne. Takođe, niko nije smeo da gleda dok njih dvojica
rade. Salman je krišom posmatrao, kako Hamid radi u maloj kuhinji iza
ateljea. Male, četvorougaone, tanane folije zlata, koje se dobijaju valjanjem i
udaranjem, stajale su između listova pergamenata, u jednoj velikoj svesci, sa
ko​žnim ko​ri​ca​ma.
Hamid je uzeo porculansku činiju, sipao u nju želatin, med i
rastvorenu i proceđenu smolu, zatim je u rastvor dodao listić zlata i polako
ga mrvio kažiprstom, sve dok se nije rastvorio. Nakon toga je izmrvio
drugi, treći i četvrti listić zlata. Na kraju je sve to zagrevao i ostavio da
miruje, zatim procedio tečnost, a ostatke zlata, koji se nisu rastvorili,
ostavio nekoliko dana u činiji, da se ponovo osuše. Zlatnoj tečnosti je dodao
malo vode i mešao, sve dok nije dobio glatku masu, a onda je izgrebao
ostat​ke zla​ta iz či​ni​je, sta​vio ih u jed​nu bocu i pre​lio ih zlat​nim ma​sti​lom.
Hamid je zlatnu boju nanosio uvek u debelom sloju, ostavljao je da se
osuši, a onda je glatkim, dragim kamenom prelazio preko površine, sve dok
po​zla​će​na slo​va, ne bi po​če​la da se si​ja​ju.

Salman je pravio beleške i o noževima kaligrafa. Oštri nož majstora

Hamida bio je iz Solingena. Samadov nož, kojim se silno ponosio,
napravljen je u jednoj poznatoj čeličani u iranskom gradu Singan. Kupio ga
je od jed​nog Iran​ca, koji je bio na pro​pu​to​va​nju.
Salman je sebi nabavio oštar nož, od jednog ćutljivog obućara,
Jermenina, u blizini njegove ulice. Nacrtao mu je lep cenovnik kako se
obućar ne bi mučio sa arapskim jezikom, koji je jedva razumeo. Kao
na​gra​du, do​bio je taj oštri nož.
Salman je naučio i tu komplikovanu veštinu, kako da od trske ili
bambusa napravi pero za pisanje sa oštrim ivicama. Većini učenika je
završni rez bio najteži, koji je određivao dužinu ivice i ugao pera. „Ne
testeriši, već reži“, zaprepašćeno je povikao Samad, dok je pomoćnik Said
rezao svoju trsku. Samad je stavio trsku na drvenu dasku i Saidovim nožem
jedanput udario i trska je bila presečena. Izravnao je ivicu i zarezao je, kako
bi mogla da upije mastilo. Vrh pera je bio iskošen i imao ugao, od oko
tri​de​set i pet ste​pe​ni.
Za​pa​nje​ni po​moć​nik je zi​nuo u čudu.
„Sada možeš da pišeš tulut stilom. Ako oklevaš, tvoje pero neće dobiti
oštar jezik, kojim će laskati hartiji, već zube, a njima čak ni tašti nećeš moći
da pi​šeš”, re​kao je Sa​mad i vra​tio se za svoj sto.
Sledećeg petka, Salman je u svojoj sobi kod Karama vežbao da reže
pero. Primetio je da mu ne nedostaje samo iskustvo, već i hrabrost, da
jed​nim je​di​nim za​ma​hom pre​se​če tr​sku.
Hartija se nije smela mučiti perom, već je pero trebalo voditi poput
krhke, osećajne vile, preko hartije. Samad mu je objasnio ulogu svakog
prsta na desnoj ruci. „Pero”, rekao je, „naleže tako, da ga kažiprst pokreće
odozgo na dole, srednji prst ga pokreće sa desna na levo, a palac ga vodi u
suprotnom smeru.” I, Samad se zadovoljno osmehnuo dok je posmatrao
Sal​ma​na, kako po​let​no ve​žba na sva​koj ce​du​lji​ci do koje je mo​gao da dođe.

Kasnije je Salman pričao, kako je odlučujući trenutak u njegovom

životu, koji ga je načinio kaligrafom, bilo jedno određeno veče u januaru,
1956. godine. Morao je da radi prekovremeno, kako bi pomogao majstoru, a
i svi ostali saradnici su ostali da rade noćnu smenu. Narudžbina je bila za
saudijsku ambasadu. Saudijci su plaćali deset puta više, ali su zato zahtevali
vrhunski kvalitet. Tražili su da se, što je moguće brže, za njih uradi velika
slika, sa mnogobrojnim izrekama, koju su hteli da poklone svom kralju,
kada bude do​la​zio u po​se​tu Da​ma​sku.
Te noći, Salman je bio očaran elegancijom, kojom je majstor Hamid
podelio veliku površinu i iz ni čega stvorio slova. I kad je zora počela da
rudi, slika je stajala ispred njega, kao božanska kreacija. Salman je na putu
do kuće ne​pre​sta​no ša​pu​tao: „Že​lim da po​sta​nem ka​li​graf i us​pe​ću u tome.”

***

Salman je, pored svojih vežbi, dodatno učio iz jedne male knjige, koja je
u ateljeu stajala na raspolaganju svim saradnicima. U njoj je pisalo, da se
arapska slova u svojoj harmoniji zasnivaju na geometriji, koju je utemeljio
genijalni kaligraf Ibn Mukla, još pre više od hiljadu godina. Ona ima veze sa
dualizmom luka i pravih, sa stezanjem i opuštanjem, sa vidljivim i
skrivenim. Ubrzo, Salman je pokušao da razlikuje sedam različitih stilova
arapskog pisma. Neki stilovi su mu bili laki. Zaljubio se u popularni nash
stil, kojim su majstori pisali knjige i plašio se tulut stila. Ali, uvek je žustro
učio, što je Ha​mid po​ne​kad čak i hva​lio.
 Skoro u svakom poglavlju ove knjige, nailazio je na ime Ibn Mukle.
Saradnici su veoma malo znali o ovom geniju. Ali, nije prošla nijedna
nedelja, a da Salman od svog majstora nije čuo pohvale o genijalnom
kaligrafu, koji je živeo u Bagdadu i čije je učenje o proporcijama još uvek
bilo va​že​će.
Hamid Farsi je za Ibn Muklea rekao: Mi učimo umetnost. On je
podučavao druge, jer mu ju je Bog darovao. Zato je u svom kratkom životu i
mogao da učini tako mnogo za kaligrafiju, više nego stotine kaligrafa
za​jed​no.
Iste večeri, Salman je zapisao ovu rečenicu u svoju svesku, a iza imena
Ibn Mu​kle je sta​vio ve​li​ki znak pi​ta​nja.
Tokom 1956. godine, Salman je naučio skoro sve o osnovama arapske
kaligrafije, njenim elementima, ravnoteži redova i površine, ritmu
kaligrafije, koja poput muzike sledi pravila, o dominaciji jednog dela reči ili
slova nad drugima na hartiji, o harmoniji, simetriji, kontrastu, preklapanju i
odra​zu kao u ogle​da​lu i pre sve​ga o taj​ni pra​zni​ne iz​me​đu slo​va.
Ipak, ono najvažnije, što je te godine po prvi put u životu naučio, bilo je
da voli ženu.
 20.

Nurin ujak Farid je ponovo bio nesrećan u devetom ili desetom braku.
Ona nije mogla više da sluša njegove priče o ženama. Upoznao bi se sa
usamljenim ženama kada su dolazile kod njega da im napiše pismo i
zaljubile se u njegov rukopis i poetične reči. Razočaranje nije trebalo dugo
čekati. Takođe nije prestajao da se udvara drugim ženama. „Za brak je
potrebna zrelost, a tvoj ujak je još uvek glupi dečak”, rekao je njen otac
jednoga dana, kada je čuo za još jedan razvod svoga šuraka. Nura je imala
osećaj, da njen ujak jednu stvar nije shvatio, a to je vreme. Veoma je ostario i
delovao je, sa svojim znatnim obimom, u belom odelu i crvenim cipelama,
prilično smešno. Njegov šarm na žene se pretvorio u dosadno držanje,
jednog Kazanove, bez zuba. Jednom, kada je opet došao kod Nure u posetu,
ona ga nije primila. Zamolila ga je da dolazi samo onda, kada joj je muž kod
kuće, jer nije smela da prima posete u njegovom odsustvu. Znala je da ujak
Fa​rid nije vo​leo nje​nog muža. Bili su kao pas i mač​ka.
„Ali Nuro, ja sam ti ujak”, bio je Farid uporan, „mene možeš da pustiš
da uđem!”
„To važi za sve muškarce”, strogo je rekla Nura i zatvorila vrata. Nije je
više ni​ka​da po​se​tio, a Nuri nije ne​do​sta​jao, čak ni na​kon što je umro.

„U zatvoru i u braku, vreme je najgori neprijatelj”, govorio je trgovac

crnim lukom, koji je ulicama gurao svoja kolica i melanholičnim glasom
hvalio svoj jeftini crni luk. Odležao je tri godine u zatvoru i bio nesrećan u
drugom braku. Nura je platila luk, osmehnula se nesrećnom prodavcu i
zatvorila vrata. Bila je na ivici plača. Njeni pokušaji da joj vreme proleti, su i
ovog, kao i prethodnih dana, bili uzaludni. Dugo telefoniranje sa
dru​ga​ri​ca​ma osta​vljao joj je blju​tav ukus u usti​ma.
Vreme se sve više pretvaralo u žilavu, lepljivu masu, a naročito ona tri
dana, kada je spavala sa mužem, ponedeljkom, petkom i nedeljom i kada bi
se po​sle ve​če​re naj​ra​di​je sa​kri​la.
Početno oduševljenje svojim mužem je sada već sasvim nestalo i ona je
počela da ga gleda otvorenim očima. Bio je dosadan i uobražen, ali i pored
toga, u njenom srcu je postojao jedan kutak za njega, u kome nije bilo gneva
i prezira - sve do one noći, kada ju je prvi put udario. Bili su tek pola godine
u braku. I od te strašne noći, ovaj kutak u njenom srcu se ispunio sećanjem
na poniženje i posebnom mirisom, koji je širilo njegovo telo: zapaljena
guma. Nje​gov ra​ni​ji mi​ris tela iz​ble​deo je u se​ća​nju.
Obuzeo bi je čudan osećaj, kada bi on došao kući. Ledena hladnoća bi
ispunila prostorije, bilo joj je hladno i osećala se kao da je oduzeta. Setila se
jednog filma i kako joj je bilo hladno, kada se voz u Sibiru zaledio za šine.
Svi putnici su bili ukočeni, a oči prekrivene ledom. Na trenutak je osetila
vatru u sebi, kao da je njeno srce poželelo da se zagreje, kako bi spasio
njene udove od smrzavanja, ali onda je osetila kako se ta vatra gasi - i kako
se hlad​no​ća, koju je ši​rio njen muž, po​la​ko uvla​či u nju.
Hamid se brižljivo negovao, tuširao se svakoga dana i mazao ruke
kremom od neke mešavine ulja masline i lavande kako bi mu uvek bile
glat​ke i me​ka​ne - za ka​li​gra​fi​ju, na​rav​no.
Dotični dan je započeo katastrofom. Velika tegla, do vrha napunjena
skupim malim patlidžanima, koji su bili napunjeni orasima, ispala joj je iz
ruke, pala na pod i razbila se u paramparčad. Pod i kredenci u kuhinji su bili
prekriveni maslinovim uljem. Plašeći se malih komadića stakla, morala je
sve da baci i puna dva sata da či​sti ku​hi​nju.
Umorna, skuvala mu je njegovo omiljeno jelo, čorbu od sočiva sa
te​ste​ni​nom, po​sla​la mu sve to u mat​ba​ki​ji, a za​tim se od​ma​ra​la pola sata.
Kada ju je komšinica Varde pozvala na jednu malu svečanost, Nura se
obradovala, pomislila je, dan je spasen. Nije ni slutila da se prava katastrofa
tek spremala. Kod Varde je pokvarila stomak sutlijašem te je uveče tri puta
po​vra​ti​la. Ose​ća​la se jad​no i iz​ne​mo​glo.
Ali, Hamid nije imao razumevanja. „Želim te večeras”, rekao je i
uhva​tio je za zad​nji​cu kada mu je iz​ne​la sa​la​tu na sto.
Kada mu je rekla za slabost i bolove u stomaku, on je odmahnuo
rukom: „Možeš ceo dan da boluješ, ali ne utorkom, petkom i nedeljom, u
toku noći”, rekao je i široko se nasmejao. „To je moje pravo. Zar ti tvoj
uče​ni otac nije pro​či​tao da meni Bog to sve do​zvo​lja​va?”
Htela je da mu kaže da njen otac nikada nije prisilio njenu majku da
spa​va sa njim. Ali, je​zik je nije slu​šao. Suze su joj na​vr​le na oči.
U krevetu je osetila strah od njega, strah za svoj život, strah od koga se
ukočila. On se razbesneo: „Da li spavam sa lesom?” Osetila je takav bes
prema njemu kao nikad do tada. A kada je pokušala da ga odgurne od sebe,
udario ju je. Bio je kao opijen i nemilosrdno ju je udarao. Toliko se uplašila,
da nije mo​gla ni da pla​če.
 U toj očajničkoj situaciji, Nura se setila saveta svoje majke, da uvek
naglas kaže ono, što muškarci žele da čuju, te je ona počela da se izvija i
uzdiše i da traži još. I izgleda da mu se baš to svidelo. Kada je napokon
za​vr​šio, za​spao je ne pro​go​vo​riv​ši ni​jed​nu reč.
Njegov znoj se lepio po njoj i mirisao na izgorelu gumu. Ustala je i tiho
otišla u kuhinju, gde se oprala vodom i toliko dugo trljala kožu tvrdim
sa​pu​nom, dok nije po​če​la da je boli.
Od tada je taj naročiti miris prodirao kroz sve parfeme, koje je Hamid
ko​ri​stio i sva​ki put bi pod​se​tio Nuru na onu stra​šnu noć.

Nurina majka je dolazila onda kada je najmanje bila poželjna i delila

savete, koje niko od nje nije tražio. Zmija. Nura nije više osećala pravu
mržnju prema majci kao ranije, ali je osećala duboki prezir. Ponekad je
sumnjala da se njena majka zaljubila u Hamida. Gde god bi ga videla, ona bi
ga dizala u nebesa, nežno dodirivala i slagala se sa svakom glupošću, koju bi
on iz​go​vo​rio.
„Muškarac je kruna na tvojoj glavi i treba da mu služiš, da mu pereš
noge i onda da popiješ tu vodu, kao dar neba! Gorde žene završe na ulici,
kće​ri moja.”
Nura je toliko pojačala radio, da je njena majka izašla bez pozdrava.
Nura dugo nije htela da vidi svoje roditelje, ali onda je Hamid prihvatio
poziv njenog oca da jednog petka dođu na ručak. Bilo je to nedelju dana pre
Nove godine. Ručak je bio izvrstan, a Hamid nije prestajao da hvali. Njena
majka je zaljubljeno gledala u njega: „Nauči i svog tasta ovako lepim
rečima. On nikad ništa ne kaže!” Kada se Hamid zahvalio na kafi pred kraj
posete, ona ga je čvrsto uhvatila za nogu, što čak ni Nuri nije bilo
dozvoljeno, ali on se njenoj majci samo osmehnuo. Nuri je došlo da vrišti od
besa.
„Ti si izdajica”, prosiktala je na majku u kuhinji i mrzela taj glupi
osmeh svoje majke, koji joj je izobličio lice. Ona je očigledno bila u nekom
sa​svim dru​gom sve​tu.
„Tvoja majka ima dobro srce, brine se za tebe”, rekao joj je Hamid
na​po​lju na uli​ci. Nura je po​mi​sli​la da će se ugu​ši​ti.
„Zdravo, Nuro“, povikao je Elijas, prodavač slatkiša, „zar mi se više ne
javljaš?” Nura se postidela, što nije videla starog, sada već bezubog, ali još
uvek ve​se​log čo​ve​ka.
„Čika Eli​ja​se, do​bar dan”, od​go​vo​ri​la je Nura i na​sme​ši​la se.
 „Gospodin kaligraf je ukrao najlepše slovo u našoj četvrti i tako nam je
pismo postalo nepotpuno. Da li želi svojoj lepoj ženi da kupi kilogram
mešanih čokoladnih bombona? Ili možda Uš el Bulbul, gnezda slavuja ili
ako više volite, najbolji ba​ra​sek, keks sa susamom i pistaćima? Upravo ono,
što le​pim že​na​ma smek​ša srca?”
Elijas je pričao onako, kao što većina trgovaca u Damasku priča,
za​vo​dlji​vo, pe​vu​še​ći, i pri tome spu​šta​ju​ći i po​di​žu​ći obr​ve.
„Ne, ne trebaju nam slatkiši”, procedio je Hamid stisnutih usana i
produžio dalje. Nura je samo uspela Elijasu da dobaci pogled izvinjenja, a
onda je po​tr​ča​la za mu​žem.
Te noći, dugo vremena pre nego što je početkom 1956. godine počeo
svakog petka da odlazi u džamiju, Hamid joj je zabranio da izlazi iz kuće
bez marame. Takođe joj je zabranio, preteći joj razvodom, da na ulici
razgovara sa muškarcima hrišćanima. Hamid je delovao kao da je pijan.
Celo telo mu je drh​ta​lo i te​ško je go​vo​rio.

„Šta se desilo?”, upitala je komšinica Vidad, kada joj je Nura ispričala

koliko se dosađuje. „A, šta bi ti htela? Čak i čudo, koje se ponavlja 365 puta
u godini, izgubi svoj sjaj. Posle pet godina doživljavaćeš ga još samo kao
brata. Nisu naši muževi krivi za to. Vreme skida sjaj sa svakog mladoženje i
osta​vlja samo do​sad​nu masu, koja se zove ’muž’ i ’otac moje dece’.”
Vidad je krišom pila, kako bi osetila želju za svojim mužem i u toj
opijenosti, ona bi ga pretvorila u divljeg sedamnaestogodišnjaka, koji vapi
za nje​nim te​lom.
Samija, jedna mlada komšinica sa severa je pričala da, čim bi je njen
muž, nastavnik i grubijan, dotakao, ona bi izašla iz svoga tela i odlazila
daleko. U tome je već postala takav majstor da ne bi čak ni osetila da li je
muž još uvek po​red nje ili je već za​spao.
To je i Nura htela da isproba. Dok bi njen muž ležao iza nje i prodirao u
nju, ona bi zatvorila oči i polako se odvojila od svoga tela, šetala po sobi i
posmatrala sebe u krevetu. Posle toga bi otišla u kuhinju, popila kafu i
prisetila se neke priče iz detinjstva. Kada je ugledala oklagiju na stolu,
kojom je prethodnog dana pravila punjene raviole, iznenada joj je palo na
pamet, kako bi mogla da uzme oklagiju i gurne je mužu u zadnjicu. I već je
vi​de​la nje​go​ve pre​pla​še​ne oči i pra​snu​la u smeh.
 Posle godinu dana, Hamid više nije pričao sa njom. Sve je išlo glatko,
kako je on i zamislio i, činilo se, da je zadovoljan. Ponekad bi ga čula kako s
nekim razgovara telefonom i zavidela je tim ljudima što su uspeli da
probude njegovo interesovanje. Kada bi ona započela neku temu, on bi
odmah prekidao razgovor. „Naravno, tako je“ ili „to su ženske gluposti”,
re​kao bi tada. Bilo joj je sve teže da mu se pri​bli​ži.
Dalija, kojoj je ispričala svoju muku, samo slegnula je ramenima.
„Zvuči kao da pričaš o muževima mojih mušterija. Sistem braka nekako nije
sazreo, iako vežbamo još od Adama i Eve”, rekla je i otpila veliki gutljaj
araka. „Brak ne bi smeo da traje duže od sedam meseci, a onda bi svi morali
da promene partnera. Tada dosada ne bi imala nikakve šanse.” Da li se ona
ša​li​la? Nuri nije bilo do šale.

Navikla se na maramu. Ipak joj je bilo dozvoljeno, da umota glavu kao

jaje - kako je njen otac imao običaj da se našali, ali samo da bi posetila
kom​ši​ni​ce ili da ode u ku​po​vi​nu, za koju njen muž nije imao vre​me​na.
Njoj je ipak mnogo bolje nego drugim ženama, rekla joj je komšinica
Vidad. Nura je znala da Vidad, ali isto tako i Sultana i ostale drugarice,
nikada nisu smele da izađu iz kuće bez muške pratnje. Njihova granica su
bila ulazna vrata. Sultana je morala čak i kroz prozor da pogleda krišom,
kako je niko ne bi video. Vidad i Sultana nisu smele nikoga ni telefonom da
pozovu, ali ipak im je bilo dozvoljeno da se jave na telefon i zato ih je Nura
zva​la ba​rem je​dan​put dnev​no.
Još kao devojka, Sultana je maštala o tome, da obučena kao muškarac,
uđe u kafe Brazil, da sedi među muškarcima i da onda skine svoju košulju.
Takođe je imala i tu ludu ideju, da svoga muža veže u lance kako bi on pola
godine mogao da se kreće samo od spavaće sobe do kupatila, do kuhinje i
na​zad i da ga onda pita: „Kako ti se svi​đa moj svet?”
Nura je primetila, koliko je Sultana bila hrabra i oštra na rečima, kada
bi se obračunavala sa svojom porodicom, bacala je drvlje i kamenje i na oca i
na muža, čije je snežnobelo telo, kipelo od naslaga sala i širilo čudne mirise.
„Sva​ka na​sla​ga sala je ši​ri​la dru​ga​či​ji ne​pri​ja​tan mi​ris”, re​kla je.
Nura nije ima​la hra​bro​sti da opi​še pat​nje, koje je ona tr​pe​la.
Sati, dani i meseci su se ponavljali i u korenu sasekli svako
iznenađenje. Nura se osećala poput mazge, koja je zatvorenih očiju vukla
točak i okretala se za presom od izlaska do zalaska sunca, u gradskoj četvrti
Midan, u kojoj je kao devojčica živela. „Vezali su joj oči, kako bi mislila da se
kreće ka nekom cilju i svakoga dana, kada bi joj skinuli povez sa očiju,
mazgi bi pozlilo, jer bi se našla na istom mestu”, pričala je tada Dalija. Nuri
je ta pre​sa bila po​zna​ta.
„Ja nisam mazga. Bog me nije stvorio kao lepu ženu, da bih ja po ceo
dan, ve​za​nih oči​ju, tap​ka​la u me​stu”, pr​ko​sno je re​kla.
Dalija je začuđeno podigla obrve. „Devojko, devojko”, prošaputala je i
za​bri​nu​tim po​gle​dom pra​ti​la Nuru, kada je ova iza​šla iz nje​ne kuće.

Nurina školska drugarica Nariman joj je savetovala da ode kod

poznate gatare, koja je malo tražila, a mnogo davala. Rekla joj je, da će prvi
put ići sa njom, jer se Nura plašila da sama ide ulicama, u nepoznatom delu
gra​da.
„Ona je jedina gatara u gradu”, prošaputala je Nariman, dok su išle u
gradsku četvrt Muhajirin. Morale su da promene dva autobusa i da još
jedan deo puta idu pešice. Nariman je pričala da joj je proročica odmah
videla da je njen muž bio vezan zlim činima neke druge žene. Dala joj je
odgovarajuće sredstvo i naučila je odgovarajućim bajalicama i vidi, isti onaj
čovek, koji ju je gledao ravnodušnim očima kao da je ona samo stari komad
drveta, dolazio je s posla kući i nije imao ništa drugo na pameti, do da joj se
pun ljubavi preda”, rekla je Nariman nešto glasnije i napravila značajnu
pa​u​zu. „Usko​ro se ot​kri​lo, ko ga je sve vre​me is​cr​plji​vao i otu​đi​vao. Bila je to
neka njegova dalja rođaka, koja je rano ostala udovica i koja je gajila nadu,
da će on mene ostaviti i otići kod nje. Gatara je tu rođaku tačno opisala i
predvidela da će džini, koji je zaposeo moga muža i zavezao mu onu stvar,
izaći iz njega, uhvatiti počiniteljku za uho i dovesti je kod mene. I zaista,
žena je došla kod mene sa crvenim uhom i sasvim drsko pitala gde je njen
rođak, koji već nedelju dana nije dolazio kod nje. Nisam je pustila da uđe u
kuću. Ostavila sam je da čeka na ulici i tamo pravi cirkus sa njim”, kratko se
na​sme​ja​la.
„I, da Ii je če​ka​la?”
„Jeste, sve dok on nije došao s posla. Onda mu preprečila put i
zahtevala da joj objasni, zašto više ne dolazi kod nje. Međutim, moj muž ju
je odgurnuo u stranu i rekao joj da ide do đavola, da je on sada izlečen i da
želi da se vrati svojoj ženi. A ona se toliko drala, da su svi izašli na ulicu, a
po​sle se umi​ri​la i oti​šla.
 U znak zahvalnosti za ovo ozdravljenje, Nariman je gatari donela
obe​ća​no jag​nje.
„Da li može da učini, da moj muž manje spava sa mnom, a da više
priča?”, pitala je Nura i osećala se smešnom. Nariman ju je začuđeno
po​gle​da​la.
„Šta ka​žeš? Ho​ćeš ma​nje? Da li si bo​le​sna?”
Nura nije odgovorila. Već su stigle kod gatare. Kada je ušla u sobu,
Nura je osetila, kako se ogroman strah širi njenim telom. Sve je bilo
oba​vi​je​no u crno i ose​ća​lo se na ko​ko​ši​je đu​bre i usta​ja​lu mast.
Gatara je bila niska i ružna. Nosila je crnu, isflekanu haljinu i mnogo
sre​br​nog na​ki​ta oko vra​ta, koji je zvec​kao, uz sva​ki njen po​kret.
Nakon što se Nariman oprostila sa njima, gatara je otvorila karte i često
gledala u Nuru svojim crnim, oštrim očima. „Tvoje srce ima sedam pečata.
Muž te voli, ali nije pronašao odgovarajuće ključeve. Moraš da mu
pomogneš. Neka sedam dana pije sedam praškova, a uz svaki prašak moraš
da zapališ jednu od ovih sedam ceduljica sa izrekama. A ovih sedam
ko​ma​di​ća olo​va ćeš mu sta​vi​ti is​pod ja​stu​ka.”
Za početak je tražila tri lire. To je bilo skupo, ali ako pomogne, isplatiće
se.
Posle nekoliko dana, njen muž je dobio strašan proliv i žalio se na
ne​o​bi​čan ukus hra​ne i pića. To je bilo sve što je re​kao.
Nura je još jedanput - ovog puta sama - potražila gataru, da joj ispriča
jedan neobičan san. Četvrtog ili petog dana „lečenja” njenog muža sa
praškom i izrekama, ona je sanjala Omara, trgovca povrćem. Bio je to jak
muškarac, sjajne, ćelave glave. Njegova piljarnica se nalazila u Pravoj ulici.
Nije bio lep čovek, ali je posedovao neodoljiv šarm. U snu ga je videla kako
polira patlidžan. Kada joj se osmehnuo, primetila je da je bila gola. Spustio
ju je na jedan džak od jute, prekrio njeno telo laticama ruža i velikim
nožem rasekao lubenicu, izvadio je veliki komad i stavio ga između njenih i
njegovih usta. I dok je jela, osetila je, kako on prodire u nju, a ona je
nastavila da jede, sve dok poslednje parče nije palo na njenu dojku, a Omar
se nagnuo nad nju i posrkao komadiće i tako prodirao u nju, da su joj sva
čula uži​va​la.
Pro​bu​di​la se ve​o​ma ve​se​la.
Kada je ovaj san ispričala gatari, ona je rekla: „Onda su moje čini
po​go​di​le pra​vog, onog koji ima klju​če​ve do tvog srca.”
Njoj se to učinilo smešnim, te je odlučila da ubuduće izbegava gataru.
Živi kao bubreg u loju mnogih nesrećnih žena”, rekla je nepoznata žena.
Nura je bila oduševljena njenim rečima. Želela je da čuje još, kako bi se
utešila i pozvala je na sladoled. Na putu do poslastičarnice, Safije je pričala -
tako je glasilo ime ove žene - o srećnom životu sa svojim mužem, koga je, iz
dana u dan, sve više volela i kod koga je neprestano otkrivala nove osobine.
Ona je bila učiteljica, a on bravar. Pre braka, njih dvoje su se veoma kratko
poznavali, a on je ipak, uvek bio pun ljubavi i za deset godina braka je
po​stao još ne​žni​ji.
Tog dana, Safije je mnogo pričala, a Nura je pažljivo slušala. To joj je
bilo uzbudljivije da sluša, nego bilo koju bajku, o srećnim parovima u
Damasku. Na rastanku je razmenila adresu sa Safijom i obećala joj, da će je
po​se​ti​ti.
„Verujem”, rekla je Safije na rastanku, „deo nesreće je u tome, što ne
možeš da iskoristiš tvoje sposobnosti. Ti si inteligentna žena, trebalo bi
ne​što da ra​diš, što će te is​pu​ni​ti, a ne da samo ceo dan če​kaš muža.”
Ali, Hamid je odreagovao izlivom besa, kada mu je oprezno saopštila
da želi da radi kao krojačica. Niko se u njihovoj ulici nije bavio ovim
važnim poslom. On je vikao na nju i hteo je odmah da zna, ko joj je usadio
ta​kvu ide​ju u gla​vu.
Ću​ta​la je.
Tokom sledećih nekoliko nedelja, nekoliko puta je posetila Safiju i
uverila se, da ova žena nije preterala. Prilikom jedne njene posete je bio i
ženin muž kod kuće, jer je prethodnog dana povredio ruku na poslu. Bio je
ljubazan i ostavio ih same, skuvao im kafu i smejao se, kada ga je žena,
posle prvog gutljaja upitala, da li je kafa u njihovoj kući deficitarna roba. Bio
je to prvi mu​ška​rac, koga je Nura vi​de​la da svo​joj ženi kuva kafu.
Nuru je bolela sreća drugih ljudi, te je odlučila da više ne posećuje
Safiju. Sve je bilo tako jednostavno. Zašto je Hamid odbijao da načini i
jedan korak u tom pravcu. Nije hteo čak ni so da donese, kada je nije bilo na
stolu. „So“, rekao bi, a kada Nura namerno nije reagovala, u nadi da će on
usta​ti, on bi je uhva​tio za ruku i za​re​žao: „Da li si glu​va. Re​kao sam, so.“

Dok je očajnički tražila izlaz iz svog ćorsokaka, pojavio se Salman. Baš

Salman, siromašni muškarac bez brade, s dečijim licem i klempavim ušima!
Najpre je pomislila da on ima petnaest godina i jako se iznenadila, kada joj
je on, crven do ušiju, odgovorio da ima već dvadeset godina. Trebalo se
su​zdr​ža​ti i ne na​sme​ja​ti se, kada ga čo​vek po​gle​da.
 Zašto se zaljubila baš u njega? Nije znala odgovor. Tešila se time, da je
ljubav, kao i smrt, svojeglava. Dođe iznenada i ne da se objasniti. A
ponekad izabere ljude, na koje nikada ne biste pomislili, kao i smrt, koja
odvodi sasvim zdrave ljude na onaj svet, dok je teško bolesni mole da
po​žu​ri.
Toga dana, Nura je osetila neodoljivu želju da zapiše sve ono, što joj je
poput talasa prolazilo kroz glavu i o čemu nikome nije smela da priča.
„Ljubav je divlje i, stoga, neučtivo dete, ulazi pravo u srce, a da prethodno
ne kuca.”
Ono posebno u njenoj ljubavi prema Salmanu, bilo je to, što nije bila
ljubav na prvi pogled, kao što je to bio običaj da se kaže u Damasku.
Početkom oktobra, kada je prvi put stajao ispred vrata, jedva ju je
po​zdra​vio.
Ona mu je svakodnevno predavala matbakiju i od njega preuzimala
te​šku tor​bu sa na​mir​ni​ca​ma, koje je Ha​mid na​ba​vio.
To​kom ovih se​dam me​se​ci, od ok​to​bra 1955. do apri​la 1956, ova sce​na se
ponavljala više od dve stotine puta. Ponekad bi, iz učtivosti ili iz sažaljenja,
raz​me​ni​la po neku reč sa njim, a ne​kad i ne bi. Po​ne​kad bi mu dala ja​bu​ku, a
nekad ne. Bio je sramežljiv i ne naročito pričljiv. I svaki put, kada bi
za​tvo​ri​la vra​ta, on bi ne​stao iz nje​nih mi​sli.
Ali, jednoga dana je zatvorila vrata i više nije mogla da ga zaboravi i
bilo joj je žao što se pre​ma nje​mu od​no​si​la hlad​no i nad​me​no.
Desilo se jednog toplog dana, sredinom aprila. Celu noć je mislila na
Salmana. Godinama kasnije će pričati, da su se njene misli o Salmanu
pretvorile u dleto, koje je, sa zida na kraju slepe ulice, izbijalo kamen po
kamen i, pre nego što je u zoru zaspala, videla je, kako se pred njenim
oči​ma, pro​sti​re sve​tlom oba​sjan kra​jo​lik, koji joj je od​u​zi​mao dah.
Sledećeg jutra, Nura se nekoliko puta zapitala: „Da li sam se zaljubila u
nje​ga?”
Tri puta je pogledala na sat i, kada je čula zvekir, pomislila je da će
umreti od radosti. Pokušala je da se smiri, ali, kada ga je ugledala, znala je
da joj nema pomoći. On nije progovorio ni reč, uplašeno ju je pogledao,
čekajući naređenje. Kada je pogledala Salmanu u oči, osetila je kao da je na
moru i kako je ta​la​si pro​ži​ma​ju, te ona po​sta​je deo njih.
Brzo ga je uhvatila za ruku, povukla u kuću i zalupila vrata za njim.
„Hoćeš?”, pitala ga je bez daha. „Hoćeš kafu, bombonu ili pralinu?” srce joj
je kao opi​je​no igra​lo u gru​di​ma.
 Nije odgovorio, već se samo osmehnuo. Najradije bi joj rekao, gladan
sam, da li imaš hle​ba i ne​ko​li​ko ku​va​nih jaja, ili par​če sira, ali se su​zdr​žao.
„Ili bi više voleo nešto da jedeš?”, upitala ga je, kada mu je iz očiju
pro​či​ta​la da je gla​dan.
On je klimnuo glavom i stideo se što ga je pročitala. Ona je odahnula,
otrčala u kuhinju i napunila tanjir raznim đakonijama, sirom, pasturma
šun​kom, ma​sli​na​ma, ki​se​lim pa​pri​ka​ma i kra​stav​ci​ma.
Smeten, i dalje je stajao u hodniku, naslonjen o zid prekoputa kuhinje.
Do​da​la mu je ta​njir i dve male le​pi​nje.
Salman je seo na pod i stavio tanjir ispred sebe. Ona ga je posmatrala i
bila je sreć​na, kao ni​ka​da do tad. On je jeo i sme​šio se.
Toga dana joj se prvi put u životu desilo da se njena ruka pokreće bez
njene volje. Još dok je posmatrala Salmana sa kuhinjskih vrata, ruka joj je
krenula prema njemu. Nura je morala da je sledi i stavila ju je Salmanu na
čelo, kao da je htela da proveri, da li ima temperaturu. On je prestao da jede
i za​pla​kao.
„Odjednom razumem”, rekao je i zaćutao, kao da se borio sa suzama,
„kako se moj pas osećao , kada je prvi put utolio glad kod mene.” Pričao joj
je o svom susretu tokom jedne noći sa malim, napuštenim psom, koji je
po​tom po​stao nje​gov pas Le​tač.
Poljubila ga je u usta, koja su bila slana. I on je nju poljubio i udahnuo
mi​ris cve​ta li​mu​na, sa nje​nih obra​za.
A kada je uzeo njeno lice u svoje ruke i poljubio je u oči, ona je osetila
kako se neki pla​men raz​buk​tao u njoj. Sna​žno je pri​vu​kla
Salmana uz sebe. Odjednom se setila, da on mora da požuri. Poljubila
ga je još je​dan​put i usta​la.
„Sedam brava se otvorilo i upravo su mi pale na noge”, rekla je. On nije
ra​zu​meo šta je time hte​la da kaže. Brzo je uzeo mat​ba​ki​ju i po​tr​čao.
Tek tada je pri​me​ti​la da on sko​ro ni​šta nije po​jeo.
Nura se osećala umornom, kao da je prešla brda i doline. Čudila se, što
je ose​ti​la naj​ve​ći uži​tak sa​mim Sal​ma​no​vim do​di​rom i po​ljup​ci​ma.
Popodne se osetila krivom. Da li je možda bila nezahvalna izdajica, koja
je živela u bogatstvu i varala onog, koji joj je to omogućio? Odlučila je da
sledećeg dana Salmana primi hladno, preda mu matbakiju i zatvori vrata,
kao što je uvek i činila. Sledećeg jutra je sebe sto puta uveravala, da je tako
najbolje za sve njih. Ona će se, kao što je to videla u egipatskim filmovima -
zahvaliti na čarobnim trenucima i onda će mu održati govor o vernosti i
obavezama. Kada je usred pripreme govora pogledala na sat, bilo je nešto
posle jedanaest i ona je osetila takvu čežnju za Salmanom, kao davljenik za
vazduhom. I još pre nego što je pokucao po drugi put, ona ga je uvukla u
kuću, a onda sna​žno pri​vi​la na svo​je srce.
Od tada je vre​me le​te​lo, kao da je do​bi​lo kri​la.
 21.

Majstora Hamida je bilo teško uznemiriti. U poređenju sa njim, Buda je

bio jadni kolerik. Samo, kada bi došla njegova sestra, jedna lepa, visoka
žena, on bi postao nervozan. Nije je voleo, zato što je bila vulgarna i
oblačila se prilično izazovno, što je njemu bilo neprijatno. Kada bi ona
došla, majstor nije mogao više mirno da sedi i zabrinuto je gledao ka
vratima, kao da se bojao da bi neka od njegovih otmenih mušterija, mogla
da uđe i pita ko je ta odva​žna žena.
I zaposleni bi postali neobično uznemireni. Iako je žena bila sestra
nji​ho​vog ga​zde, oni su po​žud​no i be​sram​no gle​da​li u nje​nu zad​nji​cu.
Majstor Hamid je svojoj sestri dao novac koji je tražila od njega, samo
da bi što pre izašla iz njegovog ateljea. On bi posle toga dugo psovao svoga
ne​spo​sob​nog zeta, koji je na​vod​no bio oča​jan fo​to​graf.
I povremene posete njegove mladolike tašte bi poremetile njegov
dnevni raspored. On bi postao ljubazan i sramežljiv i topio bi se od
smetenosti. Pošto je svaki put zajedno sa njom napuštao atelje, Samad je
tvrdio da idu u obližnji hotel. Ali to nije bila istina. Hamid je izvodio svoju
taštu u jedan porodični kafe, nedaleko od ateljea i vraćao se posle jednog
sata, pri​lič​no ve​seo.
Međutim, kako je tašta tokom godine dolazila sve češće, počela je
majstoru da ide na živce. To su naravno i njegovi zaposleni osetili i Samad je
re​kao od​ma​hu​ju​ći gla​vom: „Ova žena će mu uni​šti​ti ži​vot.”
Ali, od​jed​nom je pre​sta​la da ga po​se​ću​je.

U proleće je majstor imao mnogobrojne sastanke u ministarstvu za

kulturu i uvek, kada nije bio u radionici, zaposleni bi se malo opustili. Već
mesecima su imali toliko narudžbina, kao nikad do tada i majstor Hamid je
tra​žio bez​u​slov​no an​ga​žo​va​nje svih za​po​sle​nih.
Jednog sunčanog dana, početkom maja, Hamid je opet bio u
ministarstvu i pošto u ateljeu nije bilo mnogo posla, Samad je svim
zaposlenima dozvolio da naprave pauzu od sat vremena. Salman je otrčao
kod Karama. On mu je, dobro raspoložen, doviknuo: „Pa, vredni moj
ka​li​gra​fe. Da neće mo​žda tvoj šef da na​ru​či obrok?”
„Ne, ne. Opet je u ministarstvu, pa nam je Samad dao sat vremena
slobodno, kao nagradu, zato što smo završili sve one narudžbine, koje će
danas biti isporučene.” Salman je neko vreme ćutao i razmišljao, da li da
svom drugu Karamu, koji je gajio očinska osećanja prema njemu, ispriča o
ljubavi prema Nuri, koja traje već tri nedelje. Imao je veliko poverenje u
njega i takođe imao veliku potrebu da mu sve ispriča. „Da li imaš malo
vre​me​na za mene?”
„Za tebe imam sve vre​me ovo​ga sve​ta, o čemu se radi?”
„Radi se o jednoj ženi, molim te, ne pitaj me za njeno ime. Ni ja ga ne
znam, ali ona je prelepa i ja... nisam siguran, ali čini mi se, da sam i ja njoj
drag”, re​kao je is​pre​ki​da​nim gla​som.
„A, gde je pro​blem?”
„Možda ja samo umišljam da ona mene voli. Možda želi samo da ubije
do​sa​du. Osim toga, ona je mu​sli​man​ka.”
„Ovo prvo nije teško proveriti. Ovo drugo je već delikatna stvar, kojoj
se mora opre​zno pri​ći, ali uvek po​sto​je vra​ta.
Salman se gorko osmehnuo. „Žena je udata - za nekog moćnika”, brzo
je do​dao Sal​man.
„Zaboga! Baš si opasan. Prvo mi ispričaš neku sasvim bezazlenu priču, a
onda sa svakom rečenicom usledi novi šok. Da li voliš tu ženu? To je ono
najvažnije. Sve ostalo će se srediti, samo ako ti nju voliš i ako ona voli tebe.
Udata, musliman, hrišćanin, Jevrejin, muškarac, žena. Sve je to važno samo
zaostalim duhovima.” Nagnuo se preko stola i nastavio da priča: „Kao što
znaš, ja volim Badrija i on voli mene ili me možda i ne voli, on to kaže ili ne
kaže. I on voli mene, ne onako, kako bih ja to želeo, već onako, kako on
ume. To je moja nesreća, ali ja ga volim. Makar me to koštalo života, nikad
neću odustati od njega. Ljubav ne meri pozitivno u odnosu na negativno,
sigurnost u odnosu na nesigurnost, bezazleno u odnosu na opasno, u
suprotnom, to ne bi bila ljubav, već trgovinski bilans. Dakle, šta kaže tvoje
srce?”
„Ja nju jako volim, ali zaista ne znam, da li i ona voli mene. Siguran
sam, da sam joj drag, ali mislim da bi se ona uplašila, kada bi saznala da
ži​vim u dvo​ri​štu mi​lo​sti.”
„Ako se to desi, odmah je ostavi, jer u tom slučaju, ona ne zaslužuje
tvoju ljubav. Ali, ja ipak mislim, da je toj ženi sasvim svejedno odakle si.
Važno je ko si i tu je ona s tobom izvukla veliku premiju. Ali ako smem da ti
dam jedan savet, nemoj puno da razmišljaš, preduzmi nešto - i ubrzo ćeš
saznati, da li te voli ili želi samo da se zabavi. Zar nije vaš Isus rekao,
po​ku​caj​te i otvo​ri​će vam se? Ili je to re​kao Buda?”
Salman nije znao. Prošlo je sat vremena i morao je da se vrati u atelje.
Tad ga je Karam uhvatio za ruku. „Imam nešto za tebe”, rekao je i pokazao
na bicikl, koji je stajao na trotoaru. Bio je to jak transportni bicikl, sa nešto
debljim gumama, nego što su bile prosečne, i jednom malom površinom za
tovar, iznad manjeg prednjeg točka, kakva je bila potrebna mnogim
trgovcima hranom i pekarima, koji isporučuju robu svojim mušterijama.
„Made in Holland”, uzviknuo je Karam. „Kupio sam ga od duga, koji je
neka propalica, koja je sebe nazivala pesnikom, za godinu dana napravio
kod mene. Tešio me je senzacionalnim knjigama, koje je upravo pisao, a
zapravo je pisao pesme, koje bi naše usporene šprintere, naterale da obore
sve olimpijske rekorde ako bi ih samo jedan sat slušali. Bicikl pokriva tek
jednu četvrtinu njegovog duga. Tek onda, kada isplati polovinu duga, moći
će po​no​vo da na​ru​či čaj kod mene.”
Sal​man je bio odu​še​vljen ovim po​klo​nom, pa je za​gr​lio svog pri​ja​te​lja.
„Pomislio sam, da bi biciklom mogao da uštediš pola sata i za to vreme
da uživaš sa njom”, šapnuo je Salmanu na uho. Salman se ukočio. „Ne smeš
nikome u ateljeu da kažeš za bicikl. Ostavi ga kod mog prijatelja, grnčara
Jasmina. Znaš gde je njegova radnja. Uzećeš ga od njega, kad god budeš
hteo, a odatle ćeš se uvek pešice vraćati u atelje. Ako te vidi neko od
Hamidovih saradnika, ti reci, da bicikl pripada Karamu i da ti je dozvolio,
da ga po​vre​me​no ko​ri​stiš.”

Salman je sve vreme mislio na Nuru i u petnaest do jedanaest je

izgubio strpljenje. Dohvatio je kesu sa prženom kafom, koju je Hamid
kupio za svoju ženu u pržionici. „Ali, još nema jedanaest sati”, negodovao je
Sa​mad.
„Pusti ga da jedanput prošeta”, branio ga je Radi, te se najzad i Samad
složio. Salman je prvih pet koraka išao polako, a onda je potrčao do
grn​ča​re​ve rad​nje, po​peo se na bi​cikl i kre​nuo.
Bi​ci​klom mu je tre​ba​lo tač​no de​set mi​nu​ta.
„Ukrao si deset minuta gorućeg, slatkog čekanja”, rekla je Nura i
privukla ga k sebi odmah, u mračnom hodniku iza ulaznih vrata. Ljubio ju
je tako dugo, kao što nikada nikoga nije ljubio. Ubrzo, ona nije mogla više
da stoji i odvela ga je u sobu naspram kuhinje. Bila je to neka vrsta ostave sa
starom, širokom sofom. Nura ju je očistila i skinula sa nje šerpe, lampe,
kuć​ne apa​ra​te i mno​go​broj​ne ku​ti​je sa sta​rim stva​ri​ma.
 Dugo vremena, Salman joj se činio, kao da je biće iz nekog drugog
sveta. Otkako su se sredinom aprila prvi put poljubili, on nije pokazivao
nameru da spava sa njom. Ona je gorela od želje, ali on ju je tako nežno
milovao, kao da je njena koža osetljiva latica ruže i kao da je strahovao, da
će je svo​jim pr​sti​ma zgnje​či​ti. Ona je zbog toga pot​pu​no po​lu​de​la za njim.
Kada tog dana više nije mogla da izdrži, zaboravila je njegovu bojazan i
svoju krhkost. Svukla mu je pantalone i uzela ga bez dugih objašnjenja. Po
prvi put u životu je osetila ono, o čemu su njene drugarice pričale: potpuno
uži​va​nje.
Osetila je, kako joj krv ključa u venama i vrelina prolazi telom. Srce joj
je snažno lupalo i ona je u svojim rukama videla najlepše lice na svetu, lice
muškarca, koji od radosti ispušta zvuke kao delfin i ona se zabrinula za
njega i snažno ga privukla k sebi. „Mirišeš na pržene pistaće”, rekao je
iz​ne​na​đe​no na​kon što joj je lju​bio bra​da​vi​ce.
Zatim je ležao pored nje na sofi i ona je tek tada primetila da on nije
ob​re​zan. „Da li su za​bo​ra​vi​li da te obre​žu?”
„Ne, nas ne ob​re​zu​ju”, re​kao je.
„A, zašto ne? To je znak, da je dečak odrastao. Zašto to nije običaj kod
vas hri​šća​na?”
„Mo​žda je Isus že​leo da nje​go​ve pri​sta​li​ce za​u​vek osta​nu deca.“
 22.

Nasri Abani nikada ne bi pomislio, da jedna tako strastvena ljubav,

može tako iznenada da se završi. Duže od godinu dana je bio zaljubljen u
petnaestogodišnju devojku Almas. I dok je ležao pored drugih žena,
zatvorio bi oči, i video Almas. Imala je božanstveno telo sa tako nežnom i
mekom kožom, da njegove ruke prosto nisu mogle da se zaustave. I kako je
ženstveno mirisala! I kako je vladala umećem koketiranja. Zavrtela bi
muškarcu glavu, krećući se između nagoveštaja mogućeg i njoj svojstvenog
odbijanja, kakvo Nasri nikad pre, nije doživeo ni kod jedne žene odbijanje,
koje nije ni vređalo ni odbijalo, već je samo govorilo: Još uvek se nisi
do​volj​no po​tru​dio.
Bila je kćer jednog njegovog zakupca. Svakako, još uvek je bila dete, ali
je bila naprednija, nego sve tri njegove žene zajedno. Imala je čarobnu i
duhovitu urođenu dosetljivost, koja ga je uveseljavala i Almas nikome nije
ostajala dužna odgovor. Njen oštar jezik - koji je naročito imponovao
Nasriju - ostavljao je kod njenih neprijatelja duboke rane. Bila je viša od
njega za tri prsta i uz to imala lepo lice, koje je više ličilo na lice Šveđanke,
nego Arap​ki​nje.
Poznavao ju je, još dok se igrala lutkama. Još tada je imala taj pogled
uvežbane požude, koji je laskao muškarcima i istovremeno ih izazivao.
Nje​ni ro​di​te​lji su se pra​vi​li, kao da to sve ne pri​me​ću​ju.
Uvek, kada bi Nasri došao da poseti njenog oca, koji nije bio mnogo
stariji od njega, činilo se, kao da je ona samo njega čekala. Prosto se lepila za
njega. On joj je velikodušno donosio poklone i nikada nije zaboravljao da joj
donese njene omiljene slatkiše, savijače sa pistaćima. Jednog hladnog dana u
januaru 1955. godine, došao je s namerom, da s njenim ocem porazgovara o
jednom projektu, ali je zatekao samo Almas u kući. Roditelji su joj bili
otputovali na nekoliko dana, na jednu sahranu, na severu zemlje. Jedna
tetka je dolazila uveče posle posla, da prenoći kod devojke. Kada je ona toga
dana zagrizla savijaču sa pistaćima, oblizala usne i sa strane ga pogledala
po​lu​o​tvo​re​nim oči​ma, on je iz​gu​bio i kon​tro​lu i ra​zum.
Osta​la je u dru​gom sta​nju.
Njegova braća i saradnik Taufik su bili van sebe i on bi tu stvar rado
rešio novcem, ali Almasin otac je bio prava usijana glava. Ili će Nasri
oženiti devojku, ili će on dva puta isprazniti sačmaru dvocevku, jednom
Nasriju u usta, a drugi put u svoje sopstveno telo. Bolje je umreti, nego
progutati takvu sramotu, rekao je i nije se dao ubediti u suprotno, ni lepim
re​ci​ma, ni uče​nom.
Taufik, Nasrijev poslovođa, bio je prvi, koji je popustio. Bolje je da
oženi Almas i ojača klan zdravom decom, nego izazvati skandal sa
nepoznatim ishodom. I najgora žena je bolja, nego najotmenija kurva, jer je
kod nje tro​šio, ne samo no​vac, već pre sve​ga svo​je seme.
„Ipak sam u tom pogledu bolji od svoje braće”, rekao je mučenički.
„Umnožiću klan Abani. Ja sam pravi damšćanski pastuv”, setio se
međunarodnog sajma u Damasku prošle jeseni, kada je u nizozemskoj firmi
za industriju i poljoprivredu, po prvi put u životu, stajao oči u oči sa ružnim
rasplodnim bikom, koji je sudeći po informacijama, oplodio tri hiljade
kra​va.
Dakle, Nasri je popustio i u martu oženio Almas. Osećao je jaku ljubav
prema njoj, koja ga je podmladila. Za razliku od nje, njegove ostale tri žene
su svo​jim žal​ba​ma i kri​ti​ka​ma do​pri​ne​le da se ose​ća sta​ri​jim.
Posle svadbe, Nasri je sa mladom, avionom otputovao u Kairo i tamo joj
je u potpunosti pripao. Našminkana i odevena u lepe haljine, ova mlada
žena, koja osim seoskog doma svojih roditelja na periferiji Damaska nije
videla sveta, pokazala se kao svetska dama, koja toliko privlači muškarce u
hotelima i na brodovima tokom plovidbe Nilom, da su oni samo za njom
trčali. Svi su hteli da služe Almas. Nasri je bio zapanjen. U krevetu, ubrzo
nakon najlepšeg trenutka, kada je on, iscrpljen i opijen srećom, dremao
pored nje, ona je izvodila nešto, što on dugo vremena nije mogao da
razume, a što je kasnije prepoznao, kao mešavinu bolesne ljubomore i
izražene potrebe da vlada. Terala ga je da priča protiv ostalih njegovih žena
i zahtevala da joj obeća, da će ona uvek biti jedina i nezamenjiva
gospodarica njegovog srca i da će on samo uz njenu saglasnost, odlaziti kod
osta​lih nje​go​vih žena.
Takvo obećanje, on niti je mogao, niti je želeo da joj da, ali je bio
spreman na kompromise. Tako joj je ispunio želju i produžio odmor sa
četrnaest na mesec dana, ali kada se radilo o tome, ko će vladati, on nije
znao za šalu. U kući Abani, rekao joj je, uvek je vladao muškarac. Ipak,
mogla je da bude srećna, što mu je bila omiljena žena, više nije mogla da
oče​ku​je.
Telefonom je javio Taufiku da je dobio egipatsku groznicu i da mora da
se leči u jednoj bolnici na Crvenom moru. Rekao je Taufiku, da ostalim
že​na​ma na​ba​vi sve, što im duša po​že​li.
Produžetak odmora ni blizu nije rešio problem. Almas ga je i dalje
mučila svojom ljubomorom, a kada bi Nasri nekoj ženi, služavki i uličnoj
prodavačici uputio ljubaznu reč, ona bi napravila pravu scenu. Verovala je,
da su sve žene ima​le samo je​dan cilj, da uni​šte nje​nu i Na​sri​je​vu sre​ću.
Po povratku su se uselili u gospodski uređenu kuću u otmenoj Bagdad
ulici, međutim Almas se požalila već prve noći, kako je sve hladno i
evropski. Želela je da ima fontanu i vrt sa stablima pomorandže i limuna,
jasmin i vinovu lozu, cvetnjake i aleje sa lekovitim biljem. Samo tako je
mo​gla da živi, a ni​ka​ko u toj od​boj​noj zgra​di.
A onda se Almas u trudnoći strašno ugojila. Verovatno zbog puno
kolača i slatkih jela, koje je trpala u sebe i mnogih punjenih rolnica, koje joj
je maj​ka re​dov​no sla​la, sva​ke ne​de​lje, kao da je nje​noj ćer​ki pre​ti​la glad.
Nasri je znao koliko trudnoća može da promeni ženu. Jedino se na
Lamiji, njegovoj prvoj ženi, nije ništa primetilo, sve do nekoliko nedelja
pred porođaj. Njegova druga žena Saide se malo ugojila, ali je njena
odbojnost prema njemu konstantno rasla, sve do porođaja. Tri meseca pre
porođaja, nije mu dozvolila da spava sa njom, pošto bi njegova stvar, kako je
Saide navodno pročitala, udarala u glavicu deteta koje je bilo u njenom
sto​ma​ku.
Nazime, njegova treća žena, nije držala mnogo do seksa, ali dok je bila
u drugom stanju, bila je pohotna i imala potrebu da svakog dana spava sa
njim.
Za razliku od njih, Almas je doživela čudne promene. Grudi, stomak i
zadnjica su joj se toliko ugojili da su rođaci i prijateljice jedva mogli da je
pre​po​zna​ju.
Više nije disala, već je dahtala, više nije jela, već je gutala hranu i malo
se kretala, a u kući se nije hvatala ni za kakav posao. Pozivala je rođake da
joj po​mog​nu i ve​li​ko​du​šno ih pla​ća​la iz nje​go​vog dže​pa. Samo je njen mi​ris i
da​lje ostao ne​pro​me​njen i žen​stven, te ga je i da​lje pri​vla​čio.
I sa svakim kilogramom, rasla je i njena ljubomora, jer je on veoma
retko spavao sa njom. Optuživala je sve njegove žene i kurve u gradu, da su
skovale zaveru protiv nje. Kao da joj je jezik bio otrovan uljem od ljute
pa​pri​či​ce, to​li​ko su ga pe​kle rane od nje​nog pod​ba​da​nja.
Sve će to proći posle porođaja, tako su ga tešili, kako debljina, tako i
otrovan jezik, a njeno loše raspoloženje će nestati. Ali, kada se u septembru
rodila Nariman, Almas je postala još neprijatnija. Sada je njena kćer postala
centar sveta i svi su trebali odmah da postanu njeni robovi. Najgore od
svega bilo je to, što su svi njeni rođaci oduševljeno stali na njenu stranu.
Almasini roditelji su mutirali u maloumnike, koji tepaju i kada bi ih Nasri
posmatrao, bio je blizu toga da pozove ludnicu, da dođu po njegovog tasta i
ta​štu.
A onda je morao da se preseli sa Almas u Stari grad, jer su njeni
roditelji tamo nasledili kuću od jedne tetke, koju nisu želeli da prodaju
nekom neznancu. Mnoge kuće u gradu su tada stajale prazne. Damask,
zajedno sa okolnim mestima, nije brojao ni tri stotine stanovnika, ali je po
površini bio veliki kao Kairo. Pošto je Nasri odbio da živi kao podstanar ili
da za​vi​si od mi​lo​sti​nje svo​ga ta​sta i ta​šte, on je od njih ot​ku​pio tu kuću.
Kuća se nalazila južno od džamije Omajada, u jednoj sporednoj ulici
blizu Prave ulice. Imala je malo, ali lepo unutrašnje dvorište sa vrtom,
stablima pomorandže, gorke pomorandže i fontanom. Sve je bilo malo i
ušuškano u toj kući, ali kuća nije imala samo prvi sprat, kao što su imale sve
ostale arapske kuće u okolini, već je imala i jednu mansardu, do koje se
mo​glo po​pe​ti vi​so​kim, dr​ve​nim ste​pe​ni​ca​ma, sa pr​vog spra​ta.
Selidba u novembru, oduzela je Nasriju i poslednji delić snage, jer je
Almas slabo šta uzimala u ruke i ničim nije bila zadovoljna. Kada se požalio
svom prijatelju, apotekaru Elijasu, ovaj se cinično nasmejao: ako nastaviš da
se že​niš, u Da​ma​sku će na​sta​ti ne​sta​ši​ca sta​no​va.”
Na​sri​ju to nije bilo sme​šno.
Činilo se, kao da su se Almasini roditelji čvrsto ugnezdili u kući.
Kadgod bi došao, oni su bili tu. Više puta je bio blizu da se razvede od
Al​mas, ali su mu nje​go​va bra​ća i po​slo​vo​đa Ta​u​fik sa​ve​to​va​li da se opu​sti.
Tako je, nakon dugog prekida, ponovo počeo da posećuje Asmahan,
svoju omiljenu kurvu. Međutim, ona se potpuno promenila. Više nije želela
da je samo strastveno voli, već mu je dala i taj suludi predlog, da napusti
po​sao kur​ve i bude samo nje​go​va.
Asmahan je predstavljala opasnost, jer se zaljubila u njega. Sve one
godine, u kojima on zbog nje nije mogao noćima da spava, ona je ostajala
hladna prema njemu, a sad, kad ništa nije hteo od nje, ona je postala
na​me​tlji​va.
Nije mu ni​šta dru​go pre​o​sta​lo, nego da po​beg​ne.
Naravno da je Almas čula za njegove posete Asmahani i zahtevala
objašnjenje. Rekla mu je, da on vrlo dobro zna, da su njoj potrebni njegova
ljubav i pažnja, a ako se on ipak bude kurvao, ona će mu se jednoga dana
osve​ti​ti.
Njeni roditelji, koji su bili prisutni su se ukočili od sramote. Hteli su da
usta​nu i odu, ali Al​mas ih je ka​ži​pr​stom opo​me​nu​la, da ne usta​ju.
„Žene mnogo pričaju. Nemam ja nikakve veze sa kurvama”, nadmeno
je od​go​vo​rio Na​sri.
Apotekar Elijas ga je ipak upozorio, da pretnju ne shvati olako. Ali,
Nasri se osećao sigurnim, pošto je svoju vezu sa Asmahan, već odavno
sta​vio na led.
Činilo se da se Almas brzo umirila, ali je ostala odbojna. Kada bi
svakog četvrtog dana došao, bilo mu je dosadno. Almasini roditelji su mu
postali toliko neprijatni, da ih je često, sav besan, slao kući, ali je ponekad
njihovo prenemaganje doživljavao kao utehu. Po ceo dan su izigravali
klov​no​ve za bebu Na​ri​man i bili su ro​bo​vi ro​đe​noj kće​ri.
Vrlo često mu se sva ta predstava gadila. Premestio je svoju spavaću
sobu na prvi sprat, a prizemlje je prepustio svojoj ženi. Ovde gore mu niko
nije sme​tao.
Posle porođaja, Almas nije smršala nijedan kilogram i kretala se poput
samuraja. Samo njen čaroban miris i ćerka su ga bolno podsećali na njenu
ne​ka​da​šnju le​po​tu.

Jednog oktobarskog dana, popio je sa svojim tastom flašu araka sa

usitnjenim komadićima leda, na maloj terasi ispred mansarde. Bilo je toplo.
Gledali su iznad krovova grada, koji je polako tonuo u san. Odgajivači
golubova su puštali svoje štićenike i upravljali njima zviždanjem sa krova, a
ptice su kružile iznad Starog grada, izvodeći strmoglave letove i okrete.
Zvučni tepih, koji je ispunjavao nebo nad Damaskom, postao bi u ove
ve​čer​nje sate tih i me​lan​ho​li​čan.
Jeli su prženi kikiriki, pili rashlađen arak mlečnobele boje iz malih čaša
i pri​ča​li o sre​ći i že​na​ma, ovo​go​di​šnjoj že​tvi i ratu oko Su​ec​kog ka​na​la.
Kada su popili arak, pojeli kikiriki i ispričali jedan drugom sve glasine i
priče, tast se uputio u prizemlje. Izgovorio je ime Božije da bi se zaštitio, jer
se plašio klimave drvene ograde, koja je vodila iz mansarde ka terasi za veš
na prvom spratu. Nasri je uneo stolice i mali mermerni sto u mansardu, koja
se sastojala od samo jedne sobe i prozora, koji se nalazio preko puta vrata i
gle​dao na istok.
Taj mali prozor mu je omogućio da gleda u susednu kuću. Doduše,
ugao nije bio povoljan, ali je Nasri mogao da vidi prozor na kuhinji i jedan
deo unutrašnjeg dvorišta sa fontanom i stablima kao i ostavu na prvom
spra​tu.
Slučajno je pogledao kroz poluotvorene kapke na svom prozoru - i tada
ju je video. Opušteno se kupala i pri tom veselo pevušila. Kakav trenutak!
Kakva lepota! Nasri nije mogao da se nagleda i morao je da proguta
pljuvačku, jer mu je grlo bilo toliko suvo, da ga je bolelo. U tom trenutku,
po​zva​la ga je žena, da naj​zad siđe na ve​če​ru.
Nije pri​me​ći​vao ni hra​nu ni raz​go​vor.
Sledećeg jutra se rano probudio, tiho se popeo u mansardu i ponovo
po​sma​trao su​sed​nu kuću. U osvit zore, kuća je bila sa​svim tiha.
Nepoznata žena ga je sasvim osvojila. Imala je otmeno lice sa lepim,
krupnim očima, bila je nešto niža od njega i vitka, skoro kao dečak. Takvu
ženu još nikada nije imao. Ko je ona? Zašto nema muškarca u kući? Da li je
udovica? Ili je jedna od nekoliko žena nekog muškarca, koji je dolazio samo
je​dan​put ne​delj​no?
Ko god da je bila, Na​sri ju je že​leo.
Ali, morao je da bude strpljiv, jer mu je zbog zaključivanja važnih
poslova, predstojalo putovanje sa Taufikom u Saudijsku Arabiju, Jordan i
Ma​ro​ko. Nje​go​vo pri​su​stvo je bilo ne​i​zbe​žno.
Dve nedelje kasnije, vratio se starim avionom sirijske avio kompanije u
Damask. Njegov saradnik Taufik, imao je naloge u džepu o kojima je sanjao
i bli​stao je od za​do​volj​stva, dok je Na​sri bio pre​mo​ren i loše ra​spo​lo​žen.
Kada je Nasri, odmah po povratku, šmugnuo u svoju mansardu, ne bi li
video svoju nepoznatu voljenu, od nje nije bilo ni traga ni glasa. Gde je
mogla da bude? Oprezno će je pratiti, kako ljubomorna Almas ne bi ništa
pri​me​ti​la.
Dok je još uvek lupao glavu oko toga, Almas se popela uz stepenice da
ga pita, šta on gore radi.
Povoljan trenutak mu se ukazao za vreme popodnevnog odmora. Tada
je Al​mas čvr​sto spa​va​la. Čak iako bi Na​ri​man pla​ka​la, nije po​sto​ja​la šan​sa da
privuče pažnju svoje majke. Morala bi sama da se umiri ako joj baba i deda
nisu bili tu, jer Almas je spavala kao top i toliko hrkaia, da su se i muve
raz​be​ža​le.
Šta je Nasri mogao da uradi? Povremeno bi mu se pojavio glas razuma,
koji ga je korio, što se ponaša kao zaljubljeni dečak. Grad je bio pun kurvi,
jedna lepša od druge, a on je ubrzanog srca čekao komšinicu. Ali, on je rado
prečuo taj glas. Tvrdoglavo bi prošaputao: „Pa, šta ima loše u tome?
Za​lju​blje​nost nas čini de​com.”

Jednog ledenog, vlažnog, decembarskog jutra, on je, bled od patnje,

ušao u atelje Hamida Farsija. Kod kaligrafa su već bile mušterije, jedan
bračni par, koji je došao zajedno, da podigne jednu kaligrafiju. Nasri se
učtivo pozdravio i strpljivo čekao. Bio je rasejan i nije mnogo čuo od onoga
što se pri​ča​lo, osim da su lju​di sma​tra​li, da je sli​ka pre​sku​pa.
„Vaša kafa”, rekao je neko pored njega. Bio je to mršavi, mladi čovek sa
klem​pa​vim uši​ma, koji mu je po​slu​žio kafu.
Kafa je bila bljutava, a dosadne mušterije nisu prestajale da se cenkaju.
Hamid Farsi je bio vidno ljut. Nasri je pokušao da mu pročita misli: najpre
razmetljivo naruče skup posao kod najboljeg kaligrafa, a kad treba da plate,
kle​ca​ju im ko​le​na.
Nakon petnaest minuta, Hamid i muškarac su ugovorili cenu, koja je
bila za deset lira niža od one, koju je on sam naveo. Niska, krhka žena
crvene kose nije bila zadovoljna. Prosiktala je nešto nerazumljivo svome
mužu, a kako ovaj nije reagovao, prevrnula je očima i time pokazala
Nasriju svoju ogorčenost. Ovaj joj je uskratio svoj solidarni osmeh, koji je
ina​če po​ve​zi​vao mu​šte​ri​je pro​tiv tr​go​va​ca. Iz​ner​vi​ra​le su ga ove škr​ti​ce.
Kada su najzad završili posao, kaligraf je ubacio novac u fioku od stola i
ši​ro​kim osme​hom se obra​tio Na​sri​ju.
„Gde ste Vi tako dugo? Nisam čuo za Vas već čitavu večnost! Čak sam
ne​dav​no i do​la​zio kod Vas, da Vam izlo​žim je​dan pre​dlog!”
„Vi ste dolazili kod mene?“, začudio se Nasri, ljut, što ga u kancelariji
nisu o tome oba​ve​sti​li.
„Da, želimo da otvorimo školu kaligrafije. I već primamo velikodušnu
pomoć od ministarstva za kulturu i bogatih porodica u Damasku. El Azm,
Bakri, Sihnavi, Barasi, Asfar, Gazi, Mardam-beg i mnoge druge ličnosti, kao
što su Šukri el Kuvatli, Fares el Huri, Halid el Azm, Fahri el Barudi i Sabri el
Asani, ne samo da su pozdravili naše planove, nego žele i da nas podrže
velikim prilozima. A ja sam pomislio, da Vi u redovima ovih časnih ljudi ne
smete da izostanete. Arapsko pismo mora da bude briga svih nas. Naša
najlepša umetnost ne sme da bude zanemarena i prepuštena slučaju, već
mora biti istražena, očišćena od svega suvišnog i dalje razvijana. Ako ništa
ne preduzmemo, uskoro ćemo našu umetnost ispisivati na evropskim
mašinama.” Kaligraf je primetio, da je njegov slušalac pomalo rasejan,
znači, morao je da ga privuče: Naravno, sva imena, koja omoguće otvaranje
škole, biće ovekovečena na jednoj mermernoj ploči. Koliko je meni Vaša
velikodušnost poznata, Vaše ime će zasigurno nalaziti među prvima na
plo​či.”
Sada je Nasri shvatio, zašto su mu u kancelariji prećutali ovu vest. Bilo
je dogovoreno da nijednu molbu za davanjem priloga ne odbiju, već da
puste da vreme učini svoje, toliko dugo i toliko često, sve dok se podnosilac
mol​be, a ta​kvih je u Da​ma​sku bilo mno​go, ne bi umo​rio i odu​stao.
Ali ovde su stvari stajale drugačije. S uživanjem je zamislio zavist svoja
dva brata, koja će naći njegovo ime među pokroviteljima iz sveta visoke
politike i kulture, a onda je zamislio srdžbu svojih nastavnika, koji su mu
prebacivali da ga se arapski jezik stidi, jer ga je on kvario. Čitavu sekundu je
intenzivno razmišljao o svom omrznutom nastavniku, šeiku Rašidu
Du​ma​ni​ju, koga je ne​i​zo​stav​no hteo da po​zo​ve na otva​ra​nje.
„To je dobra zamisao”, rekao je, „u kojoj želim da učestvujem. Imam
praznu, tek renoviranu kuću, u otmenoj Bagdad ulici, koju ću Vam
bes​plat​no sta​vi​ti na ko​ri​šće​nje de​set go​di​na. Tada će do​na​ci​ja is​te​ći i ško​la će
moći da uzme kuću u zakup ili da je kupi. Važno je, da kuća posle deset
godina bude u istom, besprekornom stanju, u kakvom je i danas. Kako Vam
se čini?”
„Ne​mam reči”, re​kao je ka​li​graf, ne mo​gav​ši da za​dr​ži suze ra​do​sni​ce.
Nasri ništa nije osetio, dok je gledao kako su tog inače hladnog čoveka,
preplavila osećanja. Ova kuća, kao i četiri druge, stajala je prazna, a ako će
praznom kućom steći slavu, dok naučnici žive siromašno, onda je opet bio u
pra​vu, da ško​la nije put ka sla​vi i bo​gat​stvu.
„Da li već imate nastavnike i dovoljan broj učenika?”, upitao je Nasri,
kako bi raz​bio muč​nu ti​ši​nu.
„Nastavnike imamo, a učenike ćemo birati širom zemlje. Samo oni
najbolji će moći da se nazovu našim učenicima, a škola će uskoro postati
slavna širom sveta, jer smatramo, da je kvalitet obuke, po merilima
legendarnog Ibn Mukle, veoma važan. Učenici iz svih arapskih i
muslimanskih zemalja će dolaziti kod nas i od Damaska napraviti važan
cen​tar. Uz​gred, kada ću moći da vi​dim kuću?”
„Nema puno da se vidi, pošto je to moderna, evropska kuća. U
prizemlju ima sedam, na prvom spratu pet soba i na drugom spratu takođe
pet. Kuhinja, dva kupatila i dva toaleta se nalaze na svakom spratu. Idite još
danas kod mog poslovođe i potpišite ugovor. Ja ću ga pozvati telefonom i
dati mu tač​na uput​stva. Kada mi​sli​te da otvo​ri​te ško​lu?”
 „Ako bog da, u maju, ali zvanična svečanost će se održati već u martu,
tako da možemo već u februaru da počnemo sa reklamiranjem i slanjem
pozivnica.” Hamid je kratko zaćutao i okrenuo se ka radionici. „Salmane”,
povikao je i mladić, koji je Nasriju poslužio kafu se pojavio, „trči kod
Ka​ra​ma i do​ne​si dve šo​lji​ce kafe...”
„Ne, hvala, moram da idem, a tamo kuda idem, moraću da popijem
kafu... zahvaljujem, ali danas više ne mogu, a da li bih mogao da
porazgovaram sa Vama u četiri oka?”, rekao je Nasri, pogledavši mršavog
mu​škar​ca sa klem​pa​vim uši​ma.
„Možemo na trenutak da izađemo napolje. U gradskoj četvrti Salihije se
na​la​ze ka​fei, koji otva​ra​ju ve​o​ma rano”, re​kao je Ha​mid.
Deset minuta kasnije, sedeli su skoro sasvim sami u kafeu El Amir.
„Radi se o jednoj ženi”, rekao je Nasri, nakon što je namrgođeni konobar
doneo šoljice sa kafom, koja se pušila, „o ženi, koja mi je ukrala srce.
Potrebno mi je pismo. Ona je mlada udovica i živi sasvim povučeno. Zato
mi treba Vaša pomoć. Vaša pisma su do sada uvek imala čarobno dejstvo. U
gra​du, niko ne piše bo​lje od Vas.
„Ko​li​ko go​di​na ima ta žena? Da li je bo​ga​ta? Da li čita pe​sme?”
„Vidite li onu prodavačicu u prodavnici preko puta? Građena je kao i
ona. Ali, lice joj je mnogo lepše, kao u nekog lepog mladića. A da li čita
pe​sme, ja ne znam.”
Kaligraf je pogledao prodavačicu u radnji preko puta: „Pa, i ona je
lepa“, rekao je uz osmeh. Ali, Nasri je odmahnuo glavom i opisao, koliko je
njegova voljena erotična u poređenju sa prodavačicom. Naveo je detalje,
koji su vidljivo ili nevidljivo dočarali razlike, način, na koji se kretala i šarm,
kojim je zračila. Objasnio je onu finu razliku u šarmu neke žene, kada bi bila
zadovoljena. „Ova žena, nikada nije doživela zadovoljstvo”, rekao je
zavereničkim tonom, „dok je prodavačica bila sasvim zadovoljena.” Hamid
je ispitivački gledao u radnju, ali i pored najbolje volje, nije mogao da
otkrije, po čemu je ova bogata mušterija mogla da prepozna seksualno
za​do​vo​lje​nu ženu.
„Neću Vam napisati samo ovo pismo, već i sva ostala pisma u narednih
de​set go​di​na, bes​plat​no!”, obe​ćao je ka​li​graf.
Nasri je nazvao svog saradnika Taufika i objasnio mu, da je postao
pokrovitelj kulture i da će školi kaligrafije besplatno staviti na korišćenje
kuću u Bagdad ulici, na deset godina. Očekivao je uzvik zaprepašćenja, ali
Taufik je reagovao opušteno, skoro veselo: „To dobro zvuči, ko još učestvuje
u tome?” I kada je Nasri, prilično glasno, naveo sve donatore u gradu i
rekao, kako će njegovo ime stajati među prvima na mermernoj ploči, Taufik
je po​mi​slio, da je Na​sri pi​jan.
„Ta​u​fik Vas oče​ku​je”, uz osmeh je re​kao Na​sri, kada se vra​tio.
„Moram nešto da Vas pitam”, rekao je Hamid, „i ne želim da uvredim
ni Vas, ni Vašu voljenu. Ali, moram da znam, kako bih mogao da odlučim,
ka​kvo ću pi​smo da na​pi​šem. Kako živi ta žena?”
Nasrija je oblio hladan znoj. Nikada ne bi pomislio, da će ovaj kruti
ka​li​graf od​jed​nom po​sta​ti tako na​me​tljiv.
„Kako živi? Ovde u bli​zi​ni, ne​da​le​ko od par​la​men​ta”, sla​gao je.
„Ne, ne, pogrešno ste me razumeli. Gde ona živi, mene ne zanima, ali
kako i sa kim živi, to moram da znam. Pretpostavljam, da pismo morate
krišom da joj predate, a ako postoji opasnost da Vas neko u kući vidi, onda
pismo moram da formulišem jasno, ali da Vas ono ne oda. Ako postoji
mogućnost da ženi predate pismo lično u ruke, onda mogu da pišem
direktnije, nego kada joj ga predaje kurir. U tom slučaju će biti najbolje, da
koristim nevidljivo mastilo. Zato moram da znam, da li živi sama ili sa
dru​gim kom​ši​ja​ma.”
„Ne, ne, ona živi sama u jednoj kući. Još uvek ne znam, kako ću joj
pre​da​ti pi​smo. Na koje ne​vi​dlji​vo ma​sti​lo ste mi​sli​li?”
„Može se pisati raznim tečnostima, koje tek u dodiru sa toplotom ili
hemikalijama mogu da se pročitaju. Možete da pišete mlekom, sokom od
limuna ili crnog luka. Postoje i mastila, koja su znatno skuplja, ali zapis
osta​je vi​dljiv samo iz​ve​sno vre​me.”
„Ne, radije ne bih. Želim ovoj ženi da pošaljem divna pisma, pisana
Vašom rukom. Moje ime Nasri Abani mora da stoji na kraju pisama. Takvo
ime se ne kri​je”, po​no​sno je re​kao Na​sri.
„Znači, ne sa nevidljivim mastilom. U redu, razmisliću, a Vi dođite za
tri, če​ti​ri dana po pi​smo.”
„Sačekajte sa formulisanjem, najkasnije sutra ću Vas pozvati
telefonom, kada mi bude jasno, u kom pravcu treba da ide”, rekao je Nasri
na rastanku. Morao je da požuri. Morao je hitno da odvede svoju ženu
Lamiju kod očnog lekara. Već mesecima su joj pucali kapilari u levom oku,
koje je u međuvremenu postalo tamnocrveno, kao da ju je on udario. Plašila
se, da je dobila rak oka. Bila je to prava histerija. U svakoj promeni, koja se
ra​ni​je mo​gla umi​ri​ti bilj​nim ča​je​vi​ma, sada bi vi​de​le pret​nju od po​ja​ve raka i
više nisu odlazile kod babe, koja je tačno znala, koja biljka leči koju boljku,
već su od​mah odla​zi​le kod spe​ci​ja​li​ste.
 23.

Hamid je bio iznenađen ljubaznošću, kojom ga je primio poslovođa

Taufik. Niski, sedokosi muškarac, pažljivog pogleda, imao je inteligentan
osmeh i pitanja nije postavljao nepoverljivo i lukavo. Pitanja su bila veoma
precizno formulisana i sadržavala su vešto prikrivene zamke. Ali, kada je
čuo da će uvaženi Hamid Farsi lično upravljati novom školom i da će
kaligraf Serani, koji je još za života postao legenda, biti počasni predsednik,
savetnik Taufik je postao skoro ponizno učtiv. Predao je Hamidu ugovor i
na mestu, koje je bilo predviđeno za upis iznosa zakupnine, napisao
sledeću napomenu: „Korisnik za vreme trajanja ugovora ne plaća
zakupninu.” Ali, ljubazno je Hamidu Farsiju skrenuo pažnju na paragraf, u
kome se izričito navodi, da će zakupcu biti trenutno otkazan zakup, u
slučaju da kuću bude koristio u druge svrhe ili je ne bude održavao. „Kada
imate toliko kuća i zakupaca, koliko ih ima gospodin Abani, mi bismo još
samo vr​ši​li po​prav​ke i ne bi​smo sti​gli da se ba​vi​mo dru​gim po​slo​vi​ma.”
Ha​mid, koji je ovo u pot​pu​no​sti ra​zu​meo, po​let​no je pot​pi​sao.

Sledećeg dana, Nasri je telefonom saopštio kaligrafu šta je očekivao da

postigne ovim pismom: „Zlato ne igra nikakvu ulogu. Morate napomenuti,
da sam spreman, da njenu težinu izmerim u zlatu ako mi dozvoli da vidim
njene lepe oči i poljubim mladež na njenom stomaku. Tako nekako ili nešto
slič​no tome, naj​va​žni​je je, da se u pi​smu spo​me​ne zla​to.”
„Kakva srećnica!”, povikao je Hamid u slušalicu, „polovina
Damašćanki bi Vam pala pred noge, kada biste njihovu težinu izmerili u
pa​mu​ku, a ka​mo​li u zla​tu.”
„Tako je, ali srce je divlja životinja i još nikada se nije slagalo sa
ra​zu​mom.”
„To ste lepo rekli, zapisaću tu rečenicu: Srce je divlja životinja. Lepo
re​če​no”, po​no​vio je ka​li​graf pe​vu​še​ći. „Već sam na​pra​vio ski​cu i ve​ru​jem, da
će Vam se dopasti. Dve stranice, normalan format hartije, ali na posebno
finoj hartiji iz Kine, ručno izrađenoj, beloj kao sneg, tako će se crna boja
slova kraljevski razvijati i upravo mi je sinula ideja, da reč ’zlato’ ispišem
zlatom u listićima. Za dva dana možete da dođete i preuzmete pismo.
Uostalom, da li Vam je Vaš ljubazni saradnik rekao da smo već potpisali
ugovor? Dobio sam i ključeve. Sinoć sam bio toliko radoznao, da sam otišao
u Bagdad ulicu da vidim kuću. Zaista, pravi biser. Niste preterali. Početkom
ja​nu​a​ra biće za​vr​še​ne mer​mer​ne plo​če...”
„Više plo​ča? Da li se u me​đu​vre​me​nu po​ja​vi​lo to​li​ko po​kro​vi​te​lja?”
„Da, na jednoj ploči će biti samo najplemenitiji pokrovitelji i prijatelji
škole. Vaše ime će se, naravno, nalaziti na prvom mestu na toj ploči. Na
dru​gu plo​ču ćemo sta​vi​ti sva osta​la ime​na.”

Nasri je odlučio, da svoje pismo lepoj ženi spusti kroz prozor u njeno
dvorište. Još pre nekoliko dana, kada je pronašao ulicu u kojoj je ona živela,
odustao je od ideje da ode kod nje kući i da joj lično ili preko kurira preda
pi​smo.
Pokušao je da utvrdi, gde se tačno nalazi kuća ove žene. Bilo mu je
veoma teško da sa svog prozora na mansardi prepozna njena ulazna vrata.
Međutim, zapazio je neobičnu braon boju njenog oluka i nadao se, da će
uspe​ti da u toj uli​ci otvo​ri pra​va vra​ta.
Međutim, još nije ni izašao iz Prave ulice, kako bi ušao u ulicu
tajanstvene komšinice, kada je začuo glas Balal Abanija, jednog daljeg
rođaka. Balal je bio čovek kratke pameti, ali dugog jezika. Posle jedne
nezgode, ostao je nepokretan pa je dvadeset i četiri sata sedeo pored
prozora. „Ma, koga ja to vidim?”, zakreštao je ružnim glasom. „Mog rođaka
Nasrija Abanija! Šta ti tražiš ovde, u našoj ulici? Da li si opet zaveo neku
ženu, pa donosiš alimentaciju?” I tako se prljavo zasmejao, da mu je Nasri
poželeo da umre. „Dobar dan”, samo mu je to doviknuo i brzo prošao
pored prozora. Deset koraka dalje, vrebalo ga je sledeće iznenađenje. Sestra
jednog njegovog zakupca ga je prepoznala i bacila se na njegovu ruku.
Htela je da je poljubi u znak zahvalnosti i povikala u unutrašnjost kuće, u
kojoj je živela kao podstanar: „Evo velikodušnog Abanija, dođite da vidite
sliku i priliku muškarca!” On je oslobodio svoju ruku i brzim korakom
produžio dalje, proklinjući svoju nesreću, a žena je tada dovikala
kom​ši​ni​ca​ma, koje su se brzo oku​pi​le: „Sti​di se, pra​vi Aba​ni.”
Nije išao ni pet koraka, kada ga je pozdravio jedan prosjak: „Vi,
go​spo​di​ne Aba​ni? Pa, to je pra​vo iz​ne​na​đe​nje”, pro​mu​klo je po​vi​kao.
Nasri nije znao, kako je prosjak, koji ga je držao za rukav, znao njegovo
ime. Besno ga se oslobodio i bio je toliko zbunjen da, ne samo što nije uspeo
da pronađe kuću te lepe žene, već više nije znao ni kako da izađe iz ove
uli​ce.
 Ne, pomislio je, ova ulica je polje puno mina. Njegov rođak je bio jedna
od njih, sestra zakupca druga, prosjak treća i svi oni koji su provirivali iza
prozora i vrata, kako bi mu pokvarili ugled, a bila ih je čitava četa. Nasri se
setio priče o jednom ljubavniku, kome je trebalo četrdeset godina da svojoj
voljenoj uruči pismo, a da ga niko ne vidi. Žena je tada imala već četiri sina i
dva​de​se​to​ro unu​ča​di.
Morao je da nađe drugi način. „Zašto ne bi napravio lastu od papira i
poslao je sa mansarde u sobu ili unutrašnje dvorište?”, zapitao se, kada je
ispred džamije Omajada, video dva dečaka, koji su jedan drugom
do​ba​ci​va​li la​ste od pa​pi​ra.

Poseta očnom lekaru nije dugo trajala. Doktor Farah je pregledao

bolesno oko tačno pet minuta, umirio Abanija i njegovu ženu, prepisao joj
derivat heparina i naplatio trideset lira. „Kako je skup”, iznenadila se
njegova žena Lamija dok su izlazili napolje. Nasri joj je pokazao ploču sa
natpisom lekar. „Neko mora da plati sva ta putovanja u ove divne zemlje.”
Lamija je upravo pročitala poslednji red na ploči. Bolnice u Njujorku,
Li​o​nu, Ma​dri​du i Frank​fur​tu, bile su po​tvr​da nje​go​ve spe​ci​ja​li​za​ci​je.
Kod kuće, kod svoje žene Lamije, počeo je da pravi laste od papira i da
ih pušta sa balkona na prvom spratu. Četiri starije devojčice su uzbuđeno
skakutale oko njega, dve najmlađe devojčice su iznenađeno i sa osmehom
pokazivale na laste od papira, koje su strmoglavo završavale ispod balkona,
ponekad su letele praveći elegantne krugove, a ponekad su završavale u
kro​šnja​ma u ve​li​kom dvo​ri​štu ili bi jed​no​stav​no str​mo​gla​vo pale na ze​mlju.
Laste od papira, smatrao je Nasri, bile su i suviše nepouzdane, jednu je
čak zahvatila vazdušna struja i odnela je u komšijsko dvorište. Zamislio je
komšinicu, koja neočekivano dobija pismo i daje ga nekom rođaku da joj ga
pro​či​ta. Ose​tio je bes, koji ga je gu​šio.
„Šta se dešava sa ovim čovekom?”, zapitala se Lamija. Još nikada ga nije
videla da se igra sa njenim ćerkama. A čini to sada, doduše po sunčanom, ali
ipak ve​o​ma hlad​nom, de​cem​bar​skom danu.
Bila je to njegova treća ćerka, koja se umesto komplikovane laste,
odlučila za jednostavniji trik. Savila je papir tri puta po dužini. Savijena
traka papira je izgledala kao lenjir. A sada je traku u sredini presavila i
dobila slovo V i pustila je sa balkona. I vidi, papir se blago okretao poput
rotora na helikopteru, spuštajući se polako na zemlju, nedaleko od balkona.
Nasri je bio oduševljen. „To je to!“, povikao je. I on je presavio papir po
dužini, zalepio novčić na sredinu, kako bi bio teži i sada je papir leteo
na​do​le i be​zbed​no se spu​stio, tač​no is​pod bal​ko​na.
 24.

Nedelju dana nakon potpisivanja ugovora, oko četrdeset muškaraca je

sedelo u najvećoj prostoriji u novoj školi. Pošto još nisu imali stolice i
stolove, svi su sedeli na tepisima, koje je nabavio Hamid. Pili su čaj i slušali
predsednika Hamida Farsija, koga su zvali Veliki majstor. Objasnio im je
najvažnije tačke, koje su se ticale plana rada nove škole. Njegove reči su
zvučale pobedonosno, a držanje mu je bilo nalik generalu, pred dobro
isplaniranu bitku. Na zidu iza njega, bio je okačen nacrt velike ploče, zasad
samo na pa​pi​ru: Ško​la ka​li​gra​fi​je-Ibn-Mu​kla.
„Otvaranjem prve škole u Siriji za umetnost, koju je razvio naš cenjeni
majstor Ibn Mukla, 937. godine, tri godine pre smrti, ostvarićemo ogroman
napredak za naše Udruženje. Naši protivnici neće mirovati, zato ćemo ih
obeshrabriti imenima naših pokrovitelja i naterati da se primire. I pre nego
što se oporave od prvog šoka, u Alepu će već biti otvorena druga škola.
Prednost pobednika je u njegovoj tajni. I, dok oni budu debatovali o
školama u Damasku i Alepu, mi ćemo otvoriti treću u Homsu i četrvtu u
La​ta​ki​ji.
Ove škole će biti osnova za budućnost kaligrafije. Ovde ćemo sačuvati
tradiciju i, u potrazi za novinama, eksperimentisati i dalje razvijati, sve dok
ne razvijemo jedan dinamičan alfabet, a pored toga ćemo - procenjujem
svake četiri godine - razaslati po zemlji jednu grupu mladih,
najobrazovanijih kaligrafa, za drugom. Oni će modernizovati slova,
obogatiti ih i ponovo oživeti. Procenjujem, da ćemo za dvadeset godina
uz​di​ći ka​li​gra​fi​ju u ono, što ona i je​ste, bo​žan​ska, či​sta umet​nost.
Napad bradatih šupljoglavaca, koji sebe nazivaju „čisti”, sastoji se u
tome, što oni nama zameraju da ne poštujemo religiju, jer želimo da
reformišemo pismo i jezik. Ne dozvolite da Vas obeshrabre, draga braćo,
upravo zato što mi volimo islam i Kuran smatramo svetim, ne želimo da
dopustimo, da najlepši jezik među jezicima propada. Ko neguje jezik,
neguje i razum, a Bog jeste najveći i najčistiji razum. Neznalice se plaše
Boga, a mi ćemo, sve dok je sveta i veka, svesno voleti i poštovati Njega i
Nje​go​vog Pro​ro​ka.
Moj san je arapski jezik, koji može da izrazi svaki zvuk i svaki glas na
svetu, od Severnog do Južnog pola. Ali, do tamo je dug put. Dakle, počnite
voj​ni​ci ci​vi​li​za​ci​je i na​o​štri​te vaša pera. Pre​la​zi​mo u na​pad.”
 Aplauz se razlegao celom zgradom. Hamid je ustao i uzbuđeno primao
pohvale svojih poverenika. I njegovi najveći protivnici su morali da
priznaju, da je Hamidu Farsiju, kao prvom uspelo, da udruženju podari
zva​nič​nu ško​lu.
Dvanaest muškaraca je pripadalo „savetu mudraca”, najvišem
kolegijumu udruženja, trideset i šest krugu „upućenih”, a oba zajedno su
vodila „udruženje prosvećenih”, tajno udruženje kaligrafa. Njega je 1267.
godine osnovao Jakut el Musta’simi, jedan od najgenijalnijih kaligrafa. Bio je
kaligraf i bibliotekar, koji je u tim hladnim, februarskim danima 1258.
godine doživeo razaranje Bagdada od strane Mongola, koji su zapalili sve
biblioteke i tom prilikom bacili sve knjige u reku Tigar, tako da je voda
se​dam dana bila crna, kao da je ža​li​la zbog pro​pa​sti arap​ske kul​tu​re.
Jakut nije imao vremena za tugu. Nije se zadovoljio otvaranjem velike
škole kaligrafije u Bagdadu, već je razaslao pet svojih najuglednijih učenika
na sve četiri strane sveta, sa uputstvom, da svuda, u celom tadašnjem
islamskom svetu, otvaraju kaligrafske kružoke i škole. Hamid je želeo da
po​no​vo oži​vi Ja​ku​tov duh.
 25.

Bio je ledeni decembarski dan i kiša je stala tek u zoru, nakon što je sve
rupe u dvorištu milosti, pretvorila u bare. Salman se veoma rano probudio i
bio je jako umoran. Noć je svim zaposlenima u Hamidovoj radionici, zbog
prekovremenog rada, bila kratka. Iscrpljen, pao je u krevet, ali nije mogao
da zaspi. Mislio je na Nuru, osluškivao, kako kiša dobuje po limenom krovu
iznad njegove sobe i zavideo njenom mužu, koji je sada ležao pored nje. Pri
pomisli na njenu meku kožu, postalo mu je toplo. Ali, u mraku ga je obuzeo
sna​žan strah: Šta ako maj​stor Ha​mid sa​zna?!
Skočio je iz kreveta, brzo se umio i pojeo krišku hleba sa marmeladom,
koju mu je majka pripremila. Hleb je bio svež i mirisao je na zemlju. Posle
dugo vremena, njegova majka se ponovo smejala, a temperatura koja joj je
me​se​ci​ma ote​ža​va​la ži​vot je spa​la.
Otac je već otišao na posao. Salman je majci stavio pet lira u džep od
džempera: „Kupi nešto što voliš, kako bi sasvim ozdravila”, rekao je. Ona ga
je poljubila, uzela njegovu glavu u ruke, nečujno ga pomirisala i zablistala:
„Mirišeš na sreću”, rekla je. On se osmehnuo i brzo izašao napolje i taman je
us​peo da uhva​ti au​to​bus i stig​ne na vre​me u ra​di​o​ni​cu.
Majstor Hamid Farsi je bio loše raspoložen. Njegova sestra Siham je
došla već ranom zorom u radionicu i tražila novac, jer je njen muž navodno
morao da ide na operaciju, rekao je Samid. Samid je pričao da je Hamid
vikao na nju i rekao joj, da on nije socijalna ustanova, da njen muž treba da
radi, umesto da stalno pije i puši hašiš. Ipak, na kraju joj je dao novac. Loše
raspoloženje majstora je uticalo i na raspoloženje u radionici. Čak ni veseli
Radi nije ispričao nijedan vic, a Mahmud, neženja, bio je namrgođen i, za
razliku od Samada, davao je Salmanu samo dosadne poslove, iz kojih on
ni​šta nije mo​gao da na​u​či.
Veliki posao toga dana se sastojao u tome, da pripreme masu ceduljica i
na svaku napišu jedno veliko slovo i jedan citat iz Kurana ili izreku
Proroka, koji bi počeli tim slovom. Sve kalfe su radile bez prekida.
Na​ru​če​no je de​set pri​me​ra​ka od sva​kog slo​va al​fa​be​ta, a Sal​man je mo​rao da
presavije ceduljice, čim se mastilo osuši i da ih stavi u male platnene kesice.
Kasnije će mušterija, jedna poznata babica, da ih zašije i po veoma visokoj
ceni pro​da su​je​ver​nim že​na​ma.
Salman se setio jednog vica, koji mu je još u školi ispričao Benjamin, o
jednom glupom svešteniku u selu njegovih roditelja. Sveštenik je pozvan da
istera đavola iz duše jednog zaposednutog mladića. Sveštenik je bio poznat
kao isterivač đavola. Stavio je mladom čoveku, koji je klečao, Bibliju na
glavu i počeo da čita: „N.P. je Na P.O.Č.E.T.K.U. je Početak. S.T.V.O.R.I. je
stvo​ri B.O.G. je Bog.”
„Koliko dugo misliš još tako da čitaš?”, upitao je đavo strašno
pro​mu​klim gla​som.
„Celu Bibliju”, mirno je odgovorio sveštenik i nastavio da čita:
„N.E.B.O. daje nebo.”
„Dosta!”, povikao je đavo. „Dosta. Idem, ali ne zato, što si ti svešteno
lice, već zato što si do​sa​dan.”
Salman se smejao u sebi, ali nije hteo da im ispriča taj vic, zato što su svi
radnici bili muslimani. Srećom, bilo je vreme da ide po majstorovu
mat​ba​ki​ju i ,pre sve​ga, da vidi Nuru.
Kada je Salman doneo ručak u atelje, Hamid, koji je bio izašao sa
jednom bogatom mušterijom, još se nije vratio. Spustio je matbakiju na sto i
otišao kod Karama. Salman je odjednom bio neopisivo srećan i sada je
razumeo, šta je Sara htela da kaže sa onim rajskim „biti voljen”. Na putu do
ka​fea je imao že​lju, da za​gr​li sve pro​la​zni​ke.

Karama kao da je obuzela nekakva groznica. Svakog dana je želeo da

sazna više o kaligrafiji. To je Salmana nerviralo, jer nije znao ništa više da
mu kaže, osim da će škola u maju otvoriti svoja vrata. Početkom marta biće
održana velika svečanost uz prisustvo poznatih ličnosti iz sveta politike i
kulture. Već su stizale donacije iz cele zemlje, a od onoga što preostane, biće
otvorena nova škola u Alepu. Sve je to doprinelo jačanju nekakvog
udru​že​nja, kome je Ha​mid bio bli​zak, a sla​bi​lo je neko dru​go.
Ništa više nije imao da mu kaže, jer je majstor veoma neodređeno
pričao o tome. Ali, Karam ga je i dalje ispitivao, jer je pretpostavljao da se
iza ško​le kri​ju taj​ni pla​no​vi.
„Tajni planovi? Pa, ti si lud. Polako počinješ da zvučiš kao Badri, koji iza
svake promene vremena, vidi jevrejsku zaveru. Nema tajnih planova.
Ha​mid ne želi ni​šta dru​go, osim da ove​ko​ve​či svo​je ime!”
Ka​ram je bio na​pet. Ću​tao je.
Za razliku od Karama, Hamid je bio odlično raspoložen. Salman još
nikada nije doživeo, da je njegov majstor, tako veseo i ljubazan, kao u to
vreme. Radio je za dvojicu. Kao i uvek, svaku narudžbinu je precizno
uradio i pored toga, satima telefonirao u vezi sa školom, potrebnim
dozvolama, nameštajem, reklamama u novinama i drugim stvarima, koje su
morale da se reše pre otvaranja škole. Ponekad je ostajao do ponoći u
ate​ljeu, ali bi sve rad​ni​ke po​slao kući, ne​što po​sle pet sati.
 26.

Tog jutra, Salman je imao zadatak da samostalno osenči jednu veliku

izreku, koju je načinio Samad. Bio je to prvi odgovorni posao, koji je trebao
da ura​di i zato nije slu​šao raz​go​vor, koji je maj​stor vo​dio pre​ko te​le​fo​na.
„Salmane”, uplašio ga je majstor u sred posla, „odnećeš mojoj ženi
korpu sa orasima od trgovca povrćem, Adela, a zatim ćeš, kada budeš išao
kod nje, uzeti začine, koje sam naručio kod Halabisa. Reći ćeš joj, da ću
ručati sa ministrom za kulturu i da stoga ne mora ništa da mi šalje”, rekao je
to toliko glasno, kao da je hteo da obavesti sve svoje saradnike. Salman se
začudio, jer je majstor sve to mogao telefonom da kaže svojoj ženi. I zaista,
kasnije je nazvao svoju ženu, sve to ponovio još jedanput i rekao joj da
uveče ode kod svojih roditelja. On će tamo doći po nju, kada se bude vraćao
iz mi​ni​star​stva, gde je tre​bao da pri​su​stvu​je va​žnoj sed​ni​ci sa struč​nja​ci​ma.
Nešto posle deset sati, Salman je završio svoj zadatak i Samad je
pohvalio njegov uredno obavljen posao. Pošto je znao da se majstor neće
vra​ća​ti u rad​nju, do​zvo​lio je Sal​ma​nu da ide kući.
„Odnesi orahe i ostale stvari, a onda uživaj kod kuće u slobodnom
popodnevu. Za danas je dosta. Sutra ujutru dođi odmoran i budi tačan, a
onda će i on biti zadovoljan”, ljubazno mu je rekao Samad. On sam je imao
još da radi, do ka​sno po​pod​ne, a po​sle toga je na​me​ra​vao da ide kući.
Salman je ostavio bicikl i dalje nastavio pešice ka Nuri. Pridržavao je
veliku, tešku korpu na glavi i s mukom se probijao među prolaznicima,
ko​li​ci​ma i ma​gar​ci​ma, koji su mu se na​šli na putu.

Nura ga je poljubila u oči: „Ti nemaš samo divne uši, već i najlepše oči,
koje sam videla. Okrugle su i pametne, kao u mačke”, rekla je, dok je on
ma​zio vrh nje​nog nosa.
I godinama kasnije, on se sećao, da je Nura bila jedina žena u
njegovom životu, koja je smatrala da na njemu ima nešto lepo. Sari je bio
drag, ali nijednom rečju nije pohvalila njegove oči. A, one su bile zaista lepe,
smatrao je on. Ali to, što je Nura smatrala, da su njegove uši „divne”, to nije
mo​gao da ra​zu​me.
„Pokaži mi, kako se igra klikerima. Uvek sam zavidela dečacima u
mojoj ulici, jer mi devojčice nikada nismo smele da se igramo klikerima”,
re​kla je iz​ne​na​da i do​ne​la malu dr​ve​nu ku​ti​ju, u ko​joj je bilo de​set kli​ke​ra.
Igrali su. Nura je bila prilično vešta, ali nije mogla da pobedi Salmana.
„Nedostaje ti samo vežba. Ja sam u dvorištu milosti prošao tešku obuku i
jagodice na prstima su mi bile izlizane”, rekao je kada se ona divila
nje​go​voj igri.
Čučnuo je iza nje i uzeo njenu desnu ruku, kako bi joj pokazao, kako da
bolje uzme kliker. Neki topli talas prostrujao je njenim telom i ona je osetila
kako joj srce snažno lupa od želje za njim, ali se pribrala, kako bi naučila
igru.
Obo​je su bili nagi.
„Ako dođe tvoj muž, ja ću u roku od pet minuta završiti u paklu”,
re​kao je, dok je ona sku​plja​la kli​ke​re.
„On to neće uraditi. Neće uprljati ruke, kaligrafiji za ljubav. Ne, on će
tri puta po​no​vi​ti re​če​ni​cu za raz​vod: raz​vo​dim se, raz​vo​dim se, raz​vo​dim se.
I tako će me se rešiti. To je isto kao i kod vas, okov, kojim je vezana svaka
muslimanka je reč njenog muža. U svemu tome mu je potreban jedan
svedok, a u tebi će imati, istovremeno i počinioca i svedoka”, rekla je,
gur​nu​la Sal​ma​na na sofu i ću​šnu​la ga po zad​nji​ci.
„Ali, ja ne mogu da budem svedok, zaboravila si da sam hrišćanin”,
od​go​vo​rio je i po​lju​bio je u rame.
„Nisam zaboravila, ali bajde ti sada zaboravi moga muža”, odgovorila
je i po​lju​bi​la ga. I, Sal​man je sve za​bo​ra​vio.
 27.

Kiša nije prestajala da pada i lica Damašćana, koja su najpre sinula

pošto je kiša u ovim krajevima bila retka pojava, postajala su tmurnija, što je
kiša jače i duže padala na kuće od blata. Posle pet dana je nastala poplava.
Stari grad se brzo našao pod vodom. Reka Barada, koja se leti sužava u
potočić, sada je postala snažna reka, koja nosi sve pred sobom. Preplavila bi
obale, pre nego što bi i stigla do Damaska, uništavala vrtove i odnosila
brvnare. Mnogobrojni romantični restorani i kafei na obali reke su, do
prvog sprata, bili pod vodom. A prostor od mosta Viktorija do Trga
mučenika se pretvorio u ogromno jezero. Poplava je najviše pogodila Suk el
Hatan, ulicu kaligrafa u gradskoj četvrti Bahsa. A pošto se voda pojavila
to​kom noći, na šta niko nije ra​ču​nao, gu​bi​ci ka​li​gra​fa su bili ka​ta​stro​fal​ni.
Hamid se radovao, jer njegov atelje - koji se nalazio u nešto uzvišenijoj
gradskoj četvrti Suk-Saruja - ostao je neoštećen, te su on i nekolicina
njegovih kolega, koji nisu bili pogođeni poplavom, dobili sve poslove, koje
nji​ho​ve ko​le​ge nisu mo​gle da oba​ve.
Tačno posle sedam dana, kiša je stala. Sunce je sijalo i zasenilo
Da​ma​šća​ne ve​drim ne​bom.
Kada je Salman, nešto posle jedanaest sati, svojim biciklom prolazio
kroz Stari grad, ravni krovovi na kućama su se pod vrelim suncem pušili,
kao le​pi​nje.
Morao je neprestano da vozi zaobilaznim putevima, kako bi izbegao
blatnjavu vodu, koja mu je stizala do kolena. Čudio se mnogobrojnoj deci,
koja su se veselo i bučno igrala u vodi, kao da su bili na plaži. Nura je za njih
dvoje pripremila malu porciju zelenog pasulja sa mesom i paradajzom.
Prijalo mu je, ali je bio veoma uznemiren, te je gutao zalogaje. „Nažalost,
moram brzo da pođem, jer su mnoge ulice zbog poplave neprohodne”,
prav​dao je Sal​man svo​je brze za​lo​ga​je.
„Cicijo jedna, htela sam da te pojedem za desert”, rekla je i nežno ga
gric​nu​la za re​si​cu na uhu.
„Slo​bod​no poč​ni od uši​ju, toga imam do​sta”, od​go​vo​rio je Sal​man.
Kada jeo izašao, Nura je, kroz rešetke na prozoru, gledala na ulicu i
posmatrala, kako on biciklom prolazi pored ljudi, a na njihovim licima se
javlja osmeh. Izgledalo je kao da Salman ima čarobnu četkicu, kojom je
mo​gao da go​li​ca srca lju​di.
 Nikada, Nura nije upoznala nekoga, ko je širio toliko radosti oko sebe i
ču​di​la se svom ra​ni​jem sle​pi​lu.
„Ču​vaj se“, pro​ša​pu​ta​la je.

Mahmud mu je pokazao način, na koji može da dobije šare mermera na

papiru. To bi bilo zanimljivo, da je Salman imao drugog kalfu za učitelja.
Mahmud ga je stalno štipao za ruku, udarao mu - bez ikakvog razloga -
čvr​ge i nije umeo baš naj​bo​lje da mu ob​ja​sni, kako se to radi.
Radi je bio taj, koji mu je za vreme ručka objasnio tajne dobijanja šara
mermera na papiru. Ateljeu je bila potrebna velika količina ove vrste
har​ti​je za ura​mlji​va​nje ka​li​gra​fi​ja.

Sredinom decembra, Sara je došla u posetu. Bila je trudna i lepša nego

ikad. Bli​sta​la je od sre​će.
Bio je sunčan dan, ali ostalo je još nekoliko barica od prošle kiše. Jedan
stariji čovek je provirio kroz kapiju u dvorište milosti i umornim glasom
povikao: „Stara odeća, cipele, gvožde.” Njegovi pozivi su govorili, da nije
mnogo očekivao od ovih stanara. Jedna majka, čije je dete plakalo,
doviknula je čoveku: „Hoćeš da kupiš ovog đavola?” Dete se ukočilo,
uplašeno pogledalo prljavog čoveka sa velikim džakom i brzo pobeglo u
kuću.
„A, madam, njih i sam imam dovoljno. Devetoro i svako od njih je
prava izjelica, koja sve pojede, što dohvati”, odgovorio je i odmahnuo
ru​kom.
Salman je ugledao Saru, koja je uživala u suncu ispred ulaznih vrata
njenih roditelja. Uzeo je stolicu i seo pored nje. Osećao se vezan za nju, kao
u stara vremena i tako su njih dvoje, naočigled svih, pričali o Sarinom
životu sa njenim mužem, o bolesti Salmanove majke i sudbini nekolicine
stanara u dvorištu milosti. Sara je znala da je Samira od smrti svoga sina
Adnana, propala i ostarila i da je postala veoma pobožna. Više nije želela da
prima muškarce i gledala je na smrt svoga sina, kao na svoju kaznu na
ze​mlji.
Činilo se, da je Sara u dalekom gradu Homsu, bila bolje obaveštena o
komšijama, nego sam Salman. Ona mu je pričala o Saidovoj sudbini. On je
gledao, kako lepi mladić izrasta u debelog, visokog muškarca. Saidov hod je
bio žen​stven. Već odav​no se go​vor​ka​lo za Sa​i​da, da se čud​no ra​zvi​ja.
 „Said je muška prostitutka”, objasnila mu je tada Sara, „najpre je to bila
nekolicina gostiju u hamamu, koja se udvarala lepom mladiću i davala mu
bogat bakšiš. Onda ga je jedan od njih zaveo, a drugi ga ucenjivao novcem, a
treći već nije morao da ga ucenjuje”, tužno je rekla. Dok je bila devojka,
vo​le​la je tog le​pog mla​di​ća.
„To je strašno”, prošaputao je Salman. Setio se nekih gostiju u kafeu, čiji
je bakšiš uvek bio povezan sa dodirivanjem. Bili su to usamljeni muškarci,
kako bogati tako i siromašni i Salman je pokušavao da im objasni, a da ih pri
tom ne uvre​di, da on nije mo​mak koga su tra​ži​li.
„I?“, iznenada ga je prekinula. „Da li si se u međuvremenu zaljubio ili
još uvek ži​viš kao ka​lu​đer?”
Salman se osmehnuo. „Ni kaluđeri ne mogu da odole ljubavi. To sam
nedavno pročitao”, odgovorio je. „Ona se zove Nura. I svakom kaluđeru bi
skre​nu​la mi​sli sa mo​li​tve.”
„Pa, mogao bi malo da usporiš ili si još uvek u prvoj fazi zaljubljenosti,
kada te hormoni tako zaslepljuju?”, odgovorila je Sara nadmoćno, kao i
uvek.
Salman je odmahnuo glavom: „Uopšte ne preterujem. Da li ti je
po​zna​ta glu​mi​ca Odri Hep​bern?”
„Naravno, dva puta sam gledala i Praznik u Rimu i Sa​bri​nu, ali šta je s
njom?”
„Nura iz​gle​da kao da joj je se​stra bli​zna​ki​nja.”
„Za​i​sta? Ili me za​vi​tla​vaš?”
„Ne, stvarno”, rekao je i nakratko zaćutao, setio se Karamovih reći:
„Važnije od njene lepote je to, što je volim, a voleo bih je i da ima samo
jedno oko i deformisanu nogu. Ona živi ovde”, udario se u grudi. „Divna je,
sko​ro kao i ti”, re​kao je.
„A ti si naj​ve​ći šar​mer, ko može tebe da ne voli!”
„O, pa tu bih mogao da ti nabrojim nekoliko primeraka ljudske vrste,
ima ih do​volj​no, kako u ka​feu tako i u ate​ljeu”, re​kao je Sal​man.
„A čime se bavi, ta tvoja lepotica?”, upitala je Sara, baš u trenutku, kada
je Said ušao u dvorište, umorno ih pozdravio i odmah ušao u svoj stan, u
kome je ži​veo sam, ot​ka​ko je udo​vi​ca, koja ga je usvo​ji​la, umr​la.
„Ona je zapravo kvalifikovana krojačica, ali ne srne da radi taj zato što
je njen muž bogati kaligraf”, rekao je i nije mogao, a da se ne nasmeje, jer je
znao šta će Sara reći.
„Salmane, Salmane, kojim putevima ideš? Da li je ona žena tvog
maj​sto​ra ili ne​kog nje​go​vog ne​pri​ja​te​lja?”
„Njegova. Kada bih voleo žene njegovih neprijatelja, bio bi mi
po​tre​ban ha​rem. Ima ih jako puno.”
„Mladiću, mladiću. Kako si se ti promenio, govoriš kao novinar”,
iz​ne​na​di​la se ona.
„Nisam se ja promenio, ljubav me je promenila i potpuno mi je
sve​jed​no što je ona mu​sli​man​ka.”
„O, ne! Ali, mene brine da se jednom ne nađeš u nekoj ulici sa metkom
u glavi. Bilo bi glupo, da ti kažem, da držiš ruke podalje od te žene, jer ruke
tu nisu krive. Pazi se! Ja ću svake noći, pre nego što zaspim, moliti presvetu
Bogorodicu da te čuva”, rekla je, pomilovala ga po glavi i ustala. Htela je sa
maj​kom, koja je već če​ka​la, da po​se​ti bo​le​snu tet​ku.
„Kao onda tvoji gundelji”, prošaputao je Salman, ali ga Sara više nije
čula.

U sredu je trebalo, poslednji put u toj nedelji, da donese ručak majstoru

Hamidu, koji je trebao da otputuje na tri dana, na sever. Salman je
predložio Nuri da se nađu u Karamovoj kući, gde je on, svakog petka, ceo
dan pro​vo​dio sam i ra​dio.
„Mogli bismo ceo dan da budemo sami i da nam niko ne smeta”, rekao
je mo​le​ći je.
Tražila je da joj napiše adresu, autobuse i tramvaje koje je morala da
koristi i poljubila ga na rastanku. „Da ponesem nešto za jelo?”, upitala je.
Od​bio je. Kod Ka​ra​ma je uvek bilo do​volj​no hra​ne.
„Donesi samo sebe, jer ja osećam glad samo za tobom”, rekao je i
poljubio je. Ona se nasmejala. Kada bi ga neko upitao, šta je najlepše na
sve​tu, on bi od​go​vo​rio, da je to Nu​rin osmeh.
Nura mu je dala matbakiju sa hranom i jednu kesu, u kojoj su bile
ispeglane košulje i čiste čarape. Uveče je imao važan termin sa jednim
uti​caj​nim na​uč​ni​kom i nije imao do​volj​no vre​me​na da dođe kući.
„Setio sam se još nečega”, rekao je Salman odlazeći. Nura se smejala, jer
je u međuvremenu znala njegove trikove. „Da se čitavu večnost nismo
po​lju​bi​li”, imi​ti​ra​la je nje​gov glas.
„Ne, ozbilj​no: da li znaš ne​što o ka​li​gra​fi​ji?”, upi​tao je.
„Malo. Ali, Ha​mid ima naj​bo​lju bi​bli​o​te​ku. Da ti ne​što pro​na​đem?”
„Ko je Ibn Mukla? Poštuju ga svi kaligrafi. Tvoj muž govori o njemu,
kao da je svetac! I kakvo je to udruženje, gde je tvoj muž član? Ali, ne smeš
njega da pitaš. To je neko tajno udruženje. Prisluškivao sam, dok je
raz​go​va​rao te​le​fo​nom.”
„Ništa ne znam o tajnom udruženju. Hamid i tajno udruženje? To je
nemoguće. Pokušaću i o tome nešto da nađem, a kada se u petak budemo
videli, znaću nešto da ti kažem”, rekla je Nura i dugo ga ljubila u usta.
„Za​što si uvek tako uku​san?”
„Upravo učim kod Hamida veštinu odraza kao u ogledalu, što znači da
su se svi tvoji mirisi upravo odrazili u mojim ustima. Mirišeš samu sebe”,
rekao je samouvereno i otišao. Jedan dečak se udobno smestio u korpu
njegovog teretnog bicikla. Kada je video da Salman dolazi sa matbakijom u
ruci, brzo je sko​čio i po​be​gao.
 28.

Tako rano kao tog petka, Nura nije izašla iz kuće, još otkako je išla u
školu. Dugo je oklevala, da li da sigurnosti radi, stavi veo ili ne. Odlučila se
da ga ne sta​vi.
Jak vetar je nanosio prašinu, papiriće i lišće, a golubovi i vrapci su
nisko leteli ulicama. Pitala se, da li je ona golub ili vrabac i nije znala zašto
nije želela da bude ni jedno ni drugo. Jednom joj je jedna komšinica rekla,
da više liči na kaktus, nego na bilo koju životinju. „Ja sam ruža iz Jerihona”,
prošaputala je Nura. Godinama se vetar poigrava sa pustinjskom ružom. I
onda veruje da gospodari ružom. Međutim, čim padne prva kap kiše, ona se
seti, da je ne​ka​da bila mala, ze​le​na oaza.
Neka njen muž obra​ti pa​žnju. Ona je već ose​ti​la prvu kap kiše.
U pola sedam je ušla u autobus na autobuskoj stanici preko puta njene
ulice. Sada, u ranu zoru, Damask je imao nevino lice, a i Damašćani, koji su
već bili na ulicama, izgledali su pospano i miroljubivo, poput male dece.
Videla je prosjaka Tamera, koji joj je već odavno nedostajao. Ispredale su se
priče o njegovom iznenadnom nestanku, ali on je odjednom stajao ispred
nje, ve​seo, umi​ven i oče​šljan. Lice mu je još uvek bilo vla​žno, a sa ruku mu je
curila voda. Tamer je ispred železničke stanice Hidžas svirao nej frulu.
Svi​rao je bo​žan​stve​no. Bio je ve​o​ma ugle​dan mu​zi​čar u hor​skom or​ke​stru na
ra​di​ju, sve dok ga ne​što nije iz​ba​ci​lo iz ko​lo​se​ka. Sada je ži​veo na uli​ci.
Kada bi Tamer svirao, a čovek zatvorio oči slušajući ga, mogao je da
čuje, kako peva pustinjski vetar. Tog jutra su dopirali melanholični zvuci
nje​go​ve fru​le kroz pa​kle​nu ga​la​mu uče​ni​ka, koji su pre​pla​vi​li au​to​bus.
Odjednom se setila svog dnevnika. Sigurno bi pisala o prosjaku
Tameru, da nije pre nedelju dana zapalila dnevnik. Još otkako ju je Salman
prvi put poljubio, retko kad je pisala dnevnik, a i kada jeste, nije to činila
jasno i direktno. Niko nije smeo da sazna njenu i Salmanovu tajnu. Takođe
joj nije bilo zanimljivo, da piše o svom mužu, te je pisala samo o svojoj
rastrojenosti. Iznova i iznova je zapisivala, kako više neće videti Salmana.
Ali, čim bi sat otkucao jedanaest sati, ona se nadala, da će on tog dana doći
nešto ranije. Neka divlja sila je vukla njeno srce ka njemu. Nije osećala samo
duboku potrebu da ga zaštiti, kao da je on krhko dete, već je zbog njegovog
mirisa, ukusa njegovih usana i njegovog pogleda gubila razum za njim,
onako, kako to ona ranije nije ni poznavala, ni ćula, ni pročitala. Čuvala je tu
tajnu za sebe. Ni on nije morao da sazna, kako je ona skoro svaki put već
posle prvog poljupca, lebdela u carstvu uživanja i tamo dugo ostajala kao da
je opijena. A onda bi, po ko zna koji put, sebi obećala, da će raskinuti.
Razum ju je opominjao, da se ljubavna afera jedne udate muslimanke sa
jednim hrišćaninom, mora završiti katastrofom. Kako bi drugačije ovakva
ljubav i mogla da se završi? Nura je ovo pitanje jedva čula, kao kada mala
de​voj​či​ca u gu​žvi ne​kog di​vljeg ple​sa, pita ko​li​ko je sati.
Koliko se samo puta pripremila za jedan ozbiljan razgovor sa njim, u
kome je nameravala, da mu mirno i objektivno predoči sve razloge, koji su
govorili protiv te divlje požude, ali čim bi on pokucao na vrata, ona bi
promenila svoju odluku: reći će mu kasnije, kada budu opušteni i blaženi od
umora ležali jedno pored drugog, i ada će smoći snage da to uradi.
Međutim, kada bi došao taj trenutak, ona bi zaboravila, „planski
zaboravila”, kako je zapisala u svom dnevniku. Ali, kada je dnevnik počeo
samo da je muči, poput nemilosrdnog ogledala njenih odluka, koje nije
poštovala i kada je morala da prizna, da bi svako, ko pročita dva reda,
mogao da prepozna Salmana - iako nigde nije spominjala Salmana po
imenu shvatila je, da je nepromišljeno dovodila njegov život u opasnost.
Spa​li​la je sve​sku u ba​kar​nom sudu i ra​su​la pe​peo oko jed​ne ruže.
U autobusu je morala da se nasmeje svojim detinjastim odlukama, da
više ne viđa Salmana. Posle sat vremena je stigla do cilja, otvorila kapiju,
koja je vodila u vrt, onako, kako joj je Salman i rekao te se brzim koracima
uputila prema kući. Odjednom se vrata otvoi iše. Nura se na smrt uplašila,
ali Salman joj se osmehnuo i povukao je unutra. Saplela se i našla se u
njegovom zagrljaju i, pre nego što je stigla da dođe do daha, utonula je u
nje​gov stra​stan po​lju​bac.
„Doručak je spreman, madam”, rekao je, uzeo njen mantil i prebacio ga
pre​ko sto​li​ce u nje​go​voj sobi.
Bila je duboko dirnuta. U kuhinji ju je čekao s ljubavlju pripremljen
doručak, marmelada, sir, masline, svež hleb i čaj. Sve je bilo vrlo skromno,
ali je to bio prvi do​ru​čak u ži​vo​tu, koji je za nju pri​pre​mio je​dan mu​ška​rac.
Salman je primetio, da je Nura uzbuđena, pa se zbunio. Želeo je toliko
toga da joj kaže, ali uspeo je da izgovori samo najgluplju rečenicu: „Da
doručkujemo!” I godinama kasnije, on se zbog toga nervirao, jer se od svih
poetičnih izjava, koje je bio brižljivo pripremio, setio same one tupe „da
do​ruč​ku​je​mo”.
 Koliko puta su se tog jutra voleli, on kasnije nije znao. Salman je
poljubio Nuru još jedanput: „Ako neko nekad bude pitao, da li verujem da
postoji raj, ja ću reći, ne samo da verujem, već sam i bio u njemu.” On je nju
mi​lo​vao po licu, a ona je lju​bi​la vr​ho​ve nje​go​vih pr​sti​ju.
Kada je ustala iz kreveta i stavila sat na ruku, zviždala je: „Četiri sata
ljubavi, gospođo Nuro, čestitamo na boravku u raju čula”, ironično je rekla
sa​moj sebi.
„Zar ćeš već da ideš?”, za​bri​nu​to je pi​tao Sal​man.
„Ne, neću, ali želim da sam obučena, dok ti pročitam nešto veoma
tužno”, tiho je rekla. Ovako nešto ne mogu da čitam dok ležim, a pogotovu
ne gola ili u pižami. Tu sam na oca. On se uvek otmeno oblačio, kada je
tre​bao ne​što da pro​či​ta, kao da će se sa​sta​ti sa au​to​rom ili ju​na​kom pri​če.
Kada pročitam do kraja, ponovo ću se vratiću u krevet i voleti te tako
di​vlje, kao što maj​mu​ni​ca voli svo​ga maj​mu​na.”
Salman je skočio: „Onda pogotovo ja treba da ustanem. Ja sam
domaćin i ne priliči, da gošća sedi u elegantnoj haljini i čita, a da se
do​ma​ćin šeć​ka go​li​šav po sobi.”
Brzo se obu​kao, na​pra​vio kre​vet, oče​šljao se i seo na​spram nje.
„Dakle, o tajnom udruženju nisam ništa pronašla. Mora da je u pitanju
neka greška ili nesporazum. Ni moj otac ne zna ništa o tome. Rekla sam, da
sam pročitala jedan izveštaj od nekakvog novinara, koji govori o tajnom
udruženju kaligrafa. Otac mi je savetovao, da novinare ne shvatam previše
ozbiljno, jer imati obavezu, da svakoga dana izveštava je težak posao, a
novine koje ne preteruju, propadaju. Ali, o Ibn Mukli sam nešto pronašla,
jed​nu ve​o​ma tu​žnu pri​ču, koju je moj muž jed​nom ob​ja​vio u no​vi​na​ma.
Prepisala sam je za tebe, samo sam islamsko vreme preračunala u
hri​šćan​sko. Da li ho​ćeš sam da pro​či​taš pri​ču ili že​liš da ti je ja pro​či​tam?”
„Mo​lim te, pro​či​taj mi je ti”, za​mo​lio je Sal​man.

„Ibn Mukla”, počela je da čita, „rođen je 885. ili 886. godine u Bagdadu.
To se ne zna tačno, jer je rođen u veoma siromašnoj porodici. Umro je u julu
940. godine. Ovaj podatak je tako precizan, jer je umro u zatvoru pod
nadzorom i zato što je bio veoma čuven, u celom arapskom i islamskom
svetu. Samo njegovo ime je kuriozitet, Mu​kla, poetična reč za oko, bio je
nadimak njegove majke, koji joj je dao njen otac, jer je ovu kćer najviše
voleo. Udala se za siromašnog kaligrafa i porodica nije dobila ime po
njenom mužu ili njegovom plemenu, već jednostavno po njoj, što je u ono
vreme, isto kao i danas, bila i ostala, retkost u Arabiji. Sva Muklina deca i
unučad su postala kaligrafi, međutim, najslavniji među njima je
ne​sum​nji​vo bio Mu​ha​med Ibn Mu​kla.
On je bio najveći arapski kaligraf svih vremena, arhitekta slova. Nije
stvorio samo nekoliko stilova pisma, već je pored toga, postavio temelje za
nauku o merama slova i njihovoj harmoniji i simetriji. Njegovo učenje o
proporcijama važi i dan danas. Na osnovu njega se može vrlo lako
pro​ve​ri​ti, da li je ne​što tač​no, ili po​gre​šno ka​li​gra​fi​sa​no.
Elif, arapsko A, je uspravna linija i on ga je uzeo, kao meru za sva slova.
Zato od tada, svaki kaligraf određuje na početku izabranog pisma, dužinu
elifa. Proračun sledi pomoću tačaka, koje stoje uspravno, jedna iznad druge.
Tačka pak zavisi od pera, koje se koristi, i nastaje, kada se pero pritisne na
hartiju. Sva ostala slova, bila ona ispisana uspravno ili horizontalno,
dobijaju veličinu, koju je izračunao Ibn Mukla i koju je utvrdio brojem
tačaka. I obline nekih slova nalaze se na krugu, čiji presek odgovara dužini
elifa. Pridržavanje ovih mera, odgovara pridržavanju ritma u muzičkom
delu. Samo pomoću njih, pismo postaje harmonično i pretvara se u muziku
za oči. Nakon godina vežbanja, svaki majstor automatski ovlada ovim
pra​vi​li​ma. Tač​ke omo​gu​ća​va​ju da se brzo pro​ve​ri da li su pro​por​ci​je tač​ne.
Ibn Mukla je bio nadareni matematičar, učenjak i prirodnjak. čitao je
dela i teologa i ateista, kao što su Ibn el Ravandi, Ibn el Mukafa, El Rasi i El
Farabi. Najviše se oduševljavao svestranim naučnikom El Džahizom. Ali, za
razliku od njega, Ibn Mukla je zavisio od naklonosti vladara. El Džahiz nije
mogao da izdrži duže od tri dana na dvoru velikog pokrovitelja nauke i
knji​žev​no​sti, ha​li​fe El Ma’muna, sina le​gen​dar​nog Ha​ru​na el Ra​ši​da.
Ibn Mukla je bio prvi vezir - to odgovara današnjem predsedniku vlade
- kod tri halifa zaredom. Međutim, ta bliskost sa dvorom, koju je on uvek
tra​žio, do​ve​la je na kra​ju do nje​go​ve ne​sre​će.
Ibn Mukla je spoznao, da arapsko pismo nije nastalo od Božije, nego od
ljudske ruke. Fascinirala ga je lepota pisma, ali je prepoznao i njegove
slabosti. Zato je rano počeo da razmišlja o tome, da oprezno reformiše
alfabet, izvor pisma, eksperimentisao je, beležio i čekao povoljan trenutak.
Bagdad je u to vreme bio glavni grad jedne svetske sile, centar svetovne i
re​li​gi​o​zne moći isla​ma.
Mnogi učenjaci i prevodioci, koji su bili njegovi savremenici, zamerali
su da nedostaju slova, koja su im bila potrebna, da izraze neke glasove i
imena iz drugih zemalja i jezika. Ova kritika, ohrabrila je Ibn Muklu, da
nastavi svoj put. Dok je proučavao prirodu, sinula mu je odlučujuća ideja.
Naravno da je znao, da su religiozni fanatici smatrali arapsko pismo svetim,
zato što je reč Božija u Kuranu, zapisana na arapskom. Međutim, on je
ta​ko​đe znao, da je arap​sko pi​smo, više puta re​for​mi​sa​no.
Najradikalnija promena, takođe u Bagdadu, započeta je skoro sto
godina pre rođenja Ibn Mukle. Do tada, arapski jezik nije poznavao slova sa
tačkama i pošto su mnoga slova bila slična, svako čitanje je bilo propraćeno
nesigurnošću, nesporazumima i pogrešnim interpretacijama, čak i kada su
čitali učeni ljudi. Uz pomoć više malih reformi, pokušalo se poboljšati
pismo, ali onda je usledila najveća i najradikalnija reforma. Bilo je to pre
či​ta​vih dva​na​est ve​ko​va.
Na petnaest slova, dakle na više od polovine slova arapskog alfabeta,
dodate su tačke, i to iznad ili ispod slova. Pomoću njih je bilo moguće,
skoro u potpunosti sprečiti greške prilikom čitanja. Halif Abdulmalik bin
Marvan i njegov nemilosrdni guverner istočne provincije El Hagag, ugušili
su tada sve konzervativne glasove, koji su se oglasili protiv reforme. Halif je
dao da se Kuran ponovo prepiše reformisanim pismom i od tada, svaki
uče​nik može ja​sno da pre​po​zna i bez gre​ške pro​či​ta reči iz Sve​te knji​ge.
Ali, nisu samo verski tekstovi postali jasniji. I arapski jezik poezije,
nauke i svakodnevnog života je postao jasniji i precizniji. Ali, bez čvrste
ruke ka​li​fa, je​dan ta​kav ko​rak ne bi bio mo​guć.
To je Ibn Mukla znao. I njemu je bio potreban oslonac prosvećenog,
da​le​ko​vi​dog ha​li​fe, kako bi iz​vr​šio ve​li​ku re​for​ma pi​sma, koja je bila nu​žna.
Ibn Mukla je voleo pismo kao rođeno dete, sve je stavio u njegovu
slu​žbu, da bi na kra​ju sve iz​gu​bio.
Da li mu je bilo stalo do toga, da pridobije moć, kao što su tvrdili
njegovi neprijatelji, koji su širili priče, pune mržnje o njegovim planovima
za pre​vrat i pu​ni​li stra​ni​cu po stra​ni​cu, pro​vid​nim ob​ra​zlo​že​nji​ma?
Ne, Ibn Mukla je već sve postigao, još pre nego što je načinio radikalan
ko​rak u prav​cu re​for​mi, koji je do​veo do nje​go​vog pada.
Poslednjem halifi, El Radiju Bilahu je bio učitelj i podučavao ga je
filozofiji, matematici i jeziku. Bio mu je što i Aristotel za Aleksandra
Velikog, ali halif El Radi Bilah nije imao veliko srce makedonskog osvajača
sve​ta.
Još dok je Ibn Mukla bio na vrhuncu slave, sagradio je sebi palatu u
Bagdadu, o kojoj su se raspredale legende. U velike kamene blokove na
unutrašnjoj strani zida, koji je opasivao vrt, uklesana je, prema njegovom
na​cr​tu, sle​de​ća iz​re​ka: „Ono što ja stvo​rim, nad​ži​ve​će vre​me.”
Palata je imala ogroman vrt, koji je Ibn Mukla, iz ljubavi prema
životinjskom svetu, pretvorio u jedinstven zoološki vrt, u kome su sve
životinje mogle slobodno da se kreću, u zasebnim torovima. Kako bi i
pticama dao osećaj slobode, dao je da se napravi i zoološki vrt za ptice, koji
je bio prekriven svilenom mrežom. Čitav tim čuvara i negovatelja, pod
vodstvom jednog persijskog naučnika, po imenu Muhamed Nuredin, bio je
za​du​žen za ži​vo​ti​nje.
Ibn Mukla je želeo da nauči da razume Stvaranje, posmatrajući svet
životinja. Njegovi saradnici su počeli sa pokušajima ukrštanja, koji su u
palati kalifa izazvali divljenje, ali isto tako i mržnju i prezir. Ništa od
diskusija i eksperimenata nije se probilo kroz debele zidine palata, te je
na​rod ostao u ne​zna​nju.
Jeste da su saradnici Ibn Mukle ubrzo postigli male uspehe, kako u
svetu ptica, tako i kod pasa, mačaka, ovaca i koza, magaraca i konja, ali
mno​gi od ovih ek​spe​ri​me​na​ta su do​ve​li do de​for​mi​te​ta.
Napredak na prirodno-naučnom planu, ohrabrio je Ibn Muklu, da
načini još jedan korak, koji je mogao da mu donese svetsku slavu. Dvadeseti
halif Abasida, El Radi Bilah, bio mu je veoma naklonjen. Ibn Mukla je u
njemu video onog čoveka, koji bi mogao da ga podrži u predstojećem
koraku ka reformi pisma. Halif je imao dvadeset i četiri godine i bio je
otvoren prema svetu, a i sam je pisao pesme i voleo vino i žene. Zbog toga je
iz glavnog grada, Bagdada, proterao konzervativne naučnike i okružio se
samo liberalnim teolozima, ali na svom dvoru je, kao i potonje halife,
mogao sve manje da odlučuje. Birokrate u palati, prinčevi, visoki oficiri i
halifine žene su se uz pomoć intriga i zavera, pobrinuli za to, da nijedan
re​for​ma​tor ne osta​ne dugo u bli​zi​ni ha​li​fe.
Svojim ugledom, znanjem i bogatstvom, Ibn Mukla je na sebe navukao
zavist i mržnju. Tada je već imao skoro pedeset godina i spoznao, da je
halifat sasvim iskvaren. Zbog toga se zabrinuo, da neće moći da ostvari
svoje revolucionarne planove. Bagdad je postao mesto nemira, pobuna i
zavera. I on sam je bio gord po prirodi i imao živ temeprament. Često je
reagovao razdražljivo, nestrpljivo i odsečno u ophođenju sa dvorskim
slu​žbe​ni​ci​ma. Time je po​stao ne​o​mi​ljen u ne​po​sred​noj bli​zi​ni ha​li​fe.
Ipak je, uprkos svim intrigama i zaverama koje su bile uperene protiv
njega, postao vezir mladoga kalifa El Radija. Ibn Mukla je osetio, da je
po​tvr​dio svo​ju ge​ni​jal​nost, te je po​stao uo​bra​žen.
Verni prijatelji, opravdano zabrinuti, savetovali su mu da se udalji iz
palate i da uživa u svojoj slavi, kao nadareni kaligraf, ali Ibn Mukla je imao
ambiciozne planove za reformu arapskog alfabeta, a za to mu je bila
neophodna podrška halife, protiv moći džamija. Međutim, pogrešio je u
pro​ce​ni ha​li​fe i zbog toga je pla​tio vi​so​ku cenu.
Ibn Mukla je studirao persijski, arapski, aramejski, turski i grčki jezik,
kao i metamorfozu arapskog pisma od njegovog nastanka, pa sve do u
njegovo vreme. Pažljiva proučavanja su mu omogućila, da stvori novi
arapski alfabet, koji je sa dvadeset i pet slova mogao da izrazi sve jezike, koji
su u to vreme bili poznati. Da bi to postigao, neka „mrtva” slova bi morala
da nestanu, a neka nova da se uvedu. U slučaju da otpor ovom planu
postane prejak, planirao je, da zadrži slova starog alfabeta i da pored njih
doda četiri nova slova, i to P, O, W i E, pomoću kojih bi mogle da se
preuzmu persijske, japanske, kineske i latinske reči, kao i mnogi jezici iz
Afri​ke i Azi​je.
Znao je, da je i sama pomisao na neku promenu pisma, pod svim
halifima, važila za smrtni greh. Oni, koji su u svojim palatama, radi ličnog
zadovoljstva, držali i do četiri hiljade žena i evnuha i neretko bili više
naklonjeni vinu nego veri, delovali su neumoljivo i odlučno u pitanjima
religije. Naredili bi, da se poznati filozofi i pesnicu bičuju ili varvarski
ubijaju ako bi zatražili i najmanju reformu strukture vlasti ili religije ili
po​sum​nja​li u Ku​ran.
Halife su sebe, bez stida, smatrali „senkama Boga na zemlji”, a njihov
halifat, kao savršen izraz Božije vlasti. Zato su oni, a još više njihovi
uprav​ni​ci, re​a​go​va​li na sve pre​dlo​ge za pro​me​nu, ap​so​lut​no ne​po​pus​tlji​vo.

Ibn Mukla je svojom revolucionarnom reformom želeo, da arapska

slova učini jasnim, ne sluteći, da time podržava vladajuće sunite u borbi
protiv šiita. Njihove ekstremne frakcije, kakvi su bil i Ismailiti, uvek su
gledali na Kuran, kao na knjigu sa više nivoa i mogućnosti tumačenja.
Nekolicina ekstremista je išla tako daleko, da su tvrdili, da je ono, što
običan narod razume iz Kurana, el šalter, samo površina, čaura, ali koja
krije važnije, kompleksnije značenje, ba​tin. Zbog toga su se nazivali
„Batiniti”. Prema njihovom učenju, svaka reč u Kuranu je imala dublje
značenje. Učenje sunita je njihovom učenju bilo dijametralno suprotno. Po
tom uče​nju u Bo​ži​jem je​zi​ku nije bilo dvo​smi​sle​no​sti.
Halif u Bagdadu, njegovi savetnici, dvorski filozofi i teolozi su bili
suniti. Svoju borbu protiv šiita, zaodenuli su, kao borbu jednog od Boga
izabranog, verujućeg halife protiv otpadnika i nevernika. Bili su
oduševljeni, što je Ibn Mukla razvio precizan sistem za mere slova i pri tome
nashi pismom stvorio jednostavno, lepo i vitko pismo, kojim su prepisivači -
(nas -h znači prepisati - mogli jasno i bez vijuganja da prepisuju Kuran. Ovo
pi​smo se i dan da​nas naj​če​šće ko​ri​sti za štam​pa​nje knji​ga.
Sada su se reči iz Kurana mogle jasno čitati, a pisma Ibn Mukle su bila
najbolje oružje u borbi protiv šiitske opozicije. Međutim, halif i njegovi
teolozi nisu ni slutili, daje Ibn Mukla nameravao, da izvrši još radikalniju
re​for​mu pi​sma.
Halif El Radi je voleo Ibn Muklu i javno ga je hvalio, međutim, kada mu
je ovaj poverio jedan detalj svoje nove kaligrafije, halif je bio šokiran.
Upozorio je Ibn Muklu, da su se njegovi neprijatelji u međuvremenu
pobunili protiv njega, ali on je upozorenje shvatio kao znak savezništva, te
je ostao pri svom naumu i počeo da okuplja istomišljenike oko sebe.
Nekolicina učenjaka i poznatih prevodilaca su delili njegovo mišljenje o
potrebi radikalne reforme pisma i jezika, ali su naslutili opasnost, jer su
konzervativci u tome videli napad na Kuran. Zbog toga je većina
reformatora bila uzdržana. Ali, Ibn Mukla je ignorisao opasnost, jer je bio
si​gu​ran u na​klo​nost ha​li​fe El Ra​di​ja.
Neprijatelji Ibn Mukle su saznali za njegove planove, preneli ih halifi. i
doveli ih u vezu sa eksperimentima na životinjama, koji su po njihovom
mišljenju imali za cilj, da se narugaju Bogu, jer je Ibn Mukla hteo da
izigrava tvorca. A sada je taj čovek hteo da promeni i sveti jezik Kurana!
Mla​di ha​lif je za​tim po​zvao Ibn Mu​klu, da odu​sta​ne od svo​je na​me​re.
Ali, Ibn Mukla, koji je u srcu bio veoma pobožan, ali ne i fanatik,
uveravao je halifu, da bi pre umro, nego što bi posumnjao u reč Kurana.
Štaviše, pojednostavljivanje arapskog pisma bi doprinelo još većem širenju
Ku​ra​na.
Dva prijatelja su se razišla u opasnom nesporazumu: obojica su
ve​ro​va​la, kako su onog dru​gog ube​di​la.
Halif je želeo da zaštiti svog cenjenog prijatelja od intriga i poverovao
je, da je nje​gov pri​ja​te​lj pre​po​znao opa​snost, koja mu je pre​ti​la.
Za razliku od njega, Ibn Mukla je verovao, kako je on kao reformator u
pravu, smatrajući da je njegov put jedini mogući u uzdizanju arapskog
pi​sma na nivo svet​skog car​stva.
Napisao je nekoliko naučnih rasprava, u kojima je naveo greške u
arap​skom je​zi​ku i pi​smu i dao pre​dlo​ge za nji​ho​vo po​bolj​ša​nje.
Halif El Radi je najpre bio naklonjen reformi. Međutim, naučnici su
zapretili, da će mu uskratiti svoju podršku i vernost islamu, ukoliko odobri
Ibn Muklinu reformu. Halif, koji je bio svedok ubistva svoga oca od strane
razbesnele rulje i njegovog ujaka, pomoću dvorskih intriga, a on sam je za
dla​ku iz​be​gao aten​tat, znao je šta to zna​či.
Osim toga, intriganti su mu stavili do znanja, da se Ibn Mukla urotio
protiv njega. Halif se razbesneo i naredio, da se Ibn Mukla uhapsi, a da ga
pre toga nije lično ispitao. On ipak nije imao hrabrosti, da lično uhapsi i
kazni velikog kaligrafa i vezira, već je izvršenje kazne poverio jednom
pouzdanom emiru i dvorskom službeniku, ne sluteći, da je ovaj predvodio
zaveru protiv Ibn Mukle. Naredio je da se Ibn Mukla izbičuje, ali on nije
hteo da oda skrovište, u kome je sakrio zapis svog novog alfabeta. Iz osvete,
dvorski službenik je naredio, da se Ibn Mukli odseče desna ruka. Naredio je,
da mu se oduzme sva imovina, a palata zapali, zajedno sa zoološkim vrtom.
Priča se da je sve izgorelo, osim jednog malog zida, na kome je bila
za​pi​sa​na reč „vre​me”.
Ono što nije progutala vatra, odneo je gladni narod iz Bagdada.
Intriganti su javno tvrdili, da se Ibn Mukla urotio protiv halife. Protiv ove
laži dvorskih istoričara, govori činjenica, da on nije pogubljen - kao što je to
bio običaj u takvim slučajevima već ga je kasnije lečio lični lekar halife i on
je ru​ča​vao sa vla​da​rom.
Ibn Mukla je celog svog života jadikovao, zbog sakaćenja svoje ruke:
„Odsekli su mi ruku, kao kakvom lopovu, ruku, koja je dva puta prepisala
Ku​ran.”
Sada je imao već pedeset godina i nije hteo da odustane. Vesto je vezao
pisaljku na patrljak na ruci. Na ovaj način je mogao ponovo da kaligrafiše,
iako više ne tako lepo, kao nekad. Osnovao je prvu veliku školu kaligrafije,
kako bi svoje znanje preneo drugima i oko sebe okupio najdarovitije u krug
upućenih, koji bi njegovu reformu i azumeli, usvojili i preneli je drugima, u
slučaju da se njemu nešto desi. Bio je veoma ogorčen i razočaran u
naučnike, koji su se javno distancirali od njega, kada je kažnjen. Sada je hteo
da usadi tajno znanje vezano za pismo, u srca mladih kaligrafa, kako bi ono
osta​lo sa​ču​va​no i po​sle nje​go​ve smr​ti.
Međutim, nije ni slutio, da će ponovo upasti u zamku svojih
neprijatelja. Naime i njegove planove za otvaranje nove škole, oni su
pred​sta​vi​li kao za​ve​ru pro​tiv ha​li​fe.
Halif je bio besan, jer ga Ibn Mukla nije poslušao, te je naredio svom
sudiji da zatvori Ibn Muklu u jednu kuću, daleko od grada i da se pobrine,
da ovaj nikome ne može da izdiktira svoje tajne. Kaligraf je trebao tamo da
živi do kraja života, na račun palate, ali sem sa svojim čuvarom, nije smeo ni
sa kim da raz​go​va​ra.
Je​dan od nje​go​vih za​kle​tih ne​pri​ja​te​lja, dao je da mu se od​se​če je​zik i da
ga bace u tamnicu na kraju pustinje, gde je živeo, izolovan od sveta, u
velikoj bedi. Protesti pesnika i naučnika, njegovih savremenika, nisu
po​mo​gli.
Ibn Mukla je umro u julu 940. godine. Na njegovom grobu, veliki
pesnici njegove epohe, kao što su bili Ibn Rumi i El Sauli, držali su potresne
govore. Da je zaista bio umešan u zaveru protiv halife ili Kurana, kao što su
to tvrdili njegovi neprijatelji, nijedan pesnik se ne bi usudio, da ga hvali, a
još manje da iskaže žalost, jer su u to vreme svi pesnici i naučnici radili na
dvo​ru ha​li​fe i ži​ve​li od nje​go​ve mi​lo​sti.
„Ono, što ja stvorim, nadživeće vreme”, glasi najpoznatiji sačuvani
citat Ibn Mukle, te i dan danas svedoči o dalekovidosti jednog čoveka, koji je
znao da će pravila, koja je on postavio za arapsku kaligrafiju, važiti sve dok
je i ovog pisma”, završila je Nura sa čitanjem, složila listove i stavila ih na
sto.
U maloj sobi je zavladala tišina. Salman je hteo toliko toga da kaže, ali
nije mo​gao da nađe pra​ve reči.
„On nikada nije bio zaverenik”, tiho je rekla Nura. Salman je klimnuo
gla​vom i u tom tre​nut​ku su obo​je čuli škri​pa​nje ka​pi​je.
„Neko dolazi”, povikala je Nura i brzo obukla svoj mantil. „Idi vidi ko
je i ne brini za mene. Ako je Karam, ja ću otići”, rekla je, prebledela u licu i
pokazala glavom na prozor i, još pre nego što je Salman stigao do vrata, ona
je već otvorila prozor. Pošto je soba bila u prizemlju, trebalo je samo da
iza​đe kroz pro​zor..
„Pa, mali moj kaligrafe”, rekao je Karam na ulaznim vratima, „mislio
sam, da malo navratim. U kafeu se danas ništa ne dešava”, rekao je, stavio
kesu sa hlebom na kuhinjski sto i bacio pogled na Salmana. „Kako si bled.
Da li nešto kriješ od svog prijatelja Karama?” I ne pitajući, otvorio je vrata
na Salmanovoj sobi i zastao na pragu. Salman je očekivao krik. Srce mu je
jako lu​pa​lo u gru​di​ma.
 Razočaran, Karam se vratio u kuhinju. „Pomislio sam da možda imaš
posetu. Meni to ne smeta, ali ne smeš da kriješ od mene. Zašto si samo tako
bled?”
„Upla​šio si me. Po​mi​slio sam da si pro​val​nik.”
Salman se vratio u svoju sobu, seo za sto i stavio gomilu listova o Ibn
Mukli u fioku. Karam je telefonirao, najverovatnije sa Badrijem, ali ovaj
iz​gle​da nije bio vo​ljan da dođe kod nje​ga.
Pretražio je sobu, kako bi proverio, da nisu možda ostali tragovi, koji bi
mogli da odaju Nuru i bio duboko zahvalan, što je ona tako brzo i savršeno
oči​sti​la ku​hi​nju, tako da od za​jed​nič​kog do​ruč​ka nije ostao ni​ka​kav trag.
Iznenada, Salman je ugledao Nurini srebrnu šnalu za kosu na podu.
Po​di​gao je taj lepi ukras i pri​slo​nio ga uz lice.
Došlo mu je da zaplače zato što je svojim pozivom izložio Nuru
tolikom naporu i strahu. A ipak, srce mu je bilo veselo zbog Karamovog
ra​zo​ča​ra​nja.
Otvorio je fioku i još jedanput prelistao stranice o Ibn Mukli. Iotvorio je
poslednju stranicu, koju je Nura htela da mu pročita: pesmu, koju je u
je​da​na​e​stom veku na​pi​sa​la jed​na žena o svo​jim lju​bav​ni​ci​ma.
Brzo je gur​nuo li​sto​ve u fi​o​ku.
A Karam je već stajao na vratima. „Što si ti danas vredan. Da li si danas
uop​šte ne​što jeo?“, pi​tao je.
Salman je odmahnuo glavom: „Nisam gladan”, rekao je i ponovo se
nagnuo nad sve​sku. Ka​ram je stao iza nje​ga i na​glas či​tao sa ce​du​lji​ce, koja je
stajala ispred Salmana: „Pismo je univerzalna ravnoteža između
ovozemaljskog i nebeskog, horizontalnog i vertikalnog, lukova i pravih,
otvorenosti i zatvorenosti, širine i stešnjenosti, radosti i tuge, tvrdoće i
mekoće, oštrine i razigranosti, poleta i pada, dana i noći, života i smrti,
Tvor​ca i Stva​ra​nja.”
„Za​stao je: „Div​na iz​re​ka. Oda​kle ti?“, upi​tao je.
„Iz jedne velike, obimne sveske, u kojoj majstor čuva svoje tajne”,
rekao je Salman, „a svesku drži zaključanu, sa svim važnim stvarima, u
jed​nom ve​li​kom or​ma​nu.”
„Ka​kve taj​ne?”, pi​tao je Ka​ram.
„Svoje recepture za tajna mastila, dve knjige o tajnim spisima, svesku sa
zlatom u listićima, svoj skupoceni nož, recepture za spravljanje mastila i
do​tič​nu sve​sku.”
„I, šta još im u toj sve​sci, osim pa​met​nih iz​re​ka?”
 „Ne znam, uspeo sam samo da zavirim u nju. Veoma je obimna”,
odgovorio je Salman i sređivao svoje ceduljice, kako bi prikrio nervozu. A
onda je zamišljeno stavio ruku na usta, kao da se nečega setio: „Da, piše još
nešto o mrtvim i živim slovima, ali to nisam razumeo. Ima tu stranica, koje
su pisane tajnim pismom. Slova su arapska, ali jezik nije ni arapski, ni
per​sij​ski, ni tur​ski”, do​dao je.
„Mr​tva slo​va? Da li si si​gu​ran?”, upi​tao je Ka​ram, sav iz​ne​na​đen.
„Da, ali za​što te to za​ni​ma?”
„Pa, uvek je dobro znati šta bezazleni ljudi potajno smeraju. Mrtva
slo​va?”, uz​vra​tio je Ka​ram i nje​go​ve oči za​si​ja​še, kao u đa​vo​la.
Karam je morao ponovo da se vrati u kafe i Salman je najzad ostao sam.
Otišao je u kuhinju, popeo se na jednu stolicu, kako bi kroz prozor iznad
police sa začinima, mogao da gleda na ulicu. Video je Karama, kako ide
uli​com pre​ma tram​vaj​skoj sta​ni​ci.
Skuvao je sebi čaj i polako se umirio. Kada je nazvao Nuru, već je
pro​šlo če​ti​ri sata.
„Ovde Sal​man”, uz​bu​đe​no je re​kao, „je li sve u redu?”
„Da, srećo moja. Ali, u dvorištu sam izgubila šnalu za kosu, dok sam
iz​la​zi​la kroz pro​zor.”
„Nisi, nisi. Pala je ispod kreveta, još pre nego što si pošla. Da je zadržim
kao us​po​me​nu na našu prvu avan​tu​ru?”
„Tvoja je. Kupila sam je još pre nekoliko godina od bakšiša, koji sam
dobila od jedne bogate mušterije dok sam radila kao krojačica kod Dalije.
Ali, reci mi, ka​kva je to bila iz​ne​nad​na pro​ve​ra?”
„Ni ja ne razumem. Da li je to bila slučajnost ili prepad, čista
ra​do​zna​lost ili je hteo da nas uhva​ti na delu, a ako je​ste, za​što?”
„Možda da bi me ucenjivao. Možda je i on samo jedan usamljeni
jad​ni​čak...”
„Ne, ne. Karamu nije stalo do žena ako razumeš šta hoću da kažem”,
prekinuo ju je Salman, „u to sam sasvim siguran i upravo to čini njegov
do​la​zak ne​u​ver​lji​vim, na​vod​no mu je bilo do​sad​no u ka​feu.”
Razgovarali su neko vreme, izneli svoje slutnje i prepustili se
sanjarenju, a onda se Salman odjednom nečega setio, što je obavezno hteo
da is​pri​ča Nuri.
„Moli se Bogu, da moje saslušanje protekne mirno”, molećivo je rekao.
Voleo bi da joj je to rekao, još dok su zajedno ležali u krevetu i pri tome
ose​tio nje​ne ute​šne po​ljup​ce, ali je za​bo​ra​vio.
 „Ka​kvo sa​slu​ša​nje?”, upi​ta​la je Nura.
„Neko je prisluškivao gazdu i njegovim neprijateljima, fanaticima, odao
informaciju o predstojećem otvaranju kaligrafske škole, još pre nego što je
zvanično objavljena A Radi, taj simpatični kalfa me je upozorio, jer je čuo da
maj​stor Ha​mid i nje​gov po​moć​nik sum​nja​ju na mene.”
„Na tebe, hrišćanina. Kako mogu da budu toliko glupi i poveruju da si
ti u dosluhu sa radikalnim, muslimanskim fanaticima. Ali, ne brini, moj
muž je kao muž nikakav, ali je pametan i oprezan čovek. Neću se moliti,
cela ta stvar je verovatno samo gruba šala. Videćeš”, rekla je na kraju
raz​go​vo​ra i spu​sti​la slu​ša​li​cu.
Salman je radio nekih sat vremena, a onda se toliko uznemirio i postao
dekoncentrisan, da je sve svoje sveske i ceduljice složio u fioku, a šnalu za
kosu stavio u džep od pantalona. Kada je otvorio vrata na sobi da izađe
napolje, samo što nije umro od straha, jer je u tom trenutku Karam ponovo
ulazio na vrata: „Danas nekako nemam želju da sedim u kafeu, pa sam
pomislio, vratiću se kući i spremiti nešto za jelo. Dosta si radio”, rekao je i
hlad​no se na​sme​jao.
„Hvala ti, ali moram da idem kući. Moja majka se ne oseća najbolje”,
re​kao je Sal​man i po prvi put se bo​jao Ka​ri​ma.

***

Napolju je večernji vazduh bio prohladan. Tramvaj je prolazio

Damaskom, nad kojim se spuštalo veče i Salman je nalazio da grad ima
drugačije lice, nego danju. Ljudi su žurili. Natovareni kesama, puni
pla​no​va, is​to​vre​me​no i ve​se​li i umor​ni, brzo su pro​la​zi​li uli​ca​ma.
Salman je na trenutak zaboravio da sedi u tramvaju. Činilo mu se, da je
na ringišpilu i da se okreće oko osvetljenih soba, šarenih radnji, vesele dece i
starijih žena i muškaraca, pognutih pod teretom godina. Na trenutak je
zatvorio oči. Kada ih je ponovo otvorio, gledao je pravo u lice nekog
pijanog čoveka. Ovaj se okrenuo i glasno pitao vozača: „Da li danas voziš za
Ar​gen​ti​nu?”
Činilo se, kao da vozač poznaje tog čoveka: „Ne, večeras ne. Putujemo
za Ho​no​lu​lu, a u Ar​gen​ti​nu tek 30. fe​bru​a​ra”, do​vik​nuo mu je.
Samo mali broj putnika je, kao i Salman, putovao u centar grada. Tamo
je preseo u drugi tramvaj, koji je išao u Bab Tumu, u hrišćansku četvrt.
Tramvaj je bio prilično pun i Salman je bio srećan, što je našao mesto za
sedenje. Žene i muškarci u svečanim odelima su se šalili, putujući na neku
sve​ča​nost.
Đavolji sjaj u Karamovim očima nije mu izlazio iz glave. Zapitao se,
zašto njegov drug odjednom pokazuje takvo interesovanje za tajne
kaligrafa. Ali, upravo u trenutku, kada je hteo da razmisli o tome, tramvaj je
velikom brzinom skrenuo u krivinu. Vozač, zaražen svečanim
raspoloženjem putnika, počeo je da peva sa njima pa je ručicu okrenuo do
kraja. Jedna lepa, prilično gojazna žena nije mogla da održi ravnotežu pa je,
smejući se, završila u Salmanovom krilu. I ostali putnici su se iznenada
našli u tuđim zagrljajima. Videvši u retrovizoru putnike kako se njišu,
vo​zač je na​glo za​ko​čio i us​ko​me​šao masu koja je vri​šta​la.
„Siroti momak, još ćeš ga zgnječiti”, povikao je čovek u lepom,
tam​no​pla​vom ode​lu i sa cr​ve​nim ka​ran​fi​lom na re​ve​ru.
„Ma, kakvi, njemu to prija”, protivrečio je jedan drugi čovek u svečanoj
uni​for​mi.
Kikoćući se, žena je pokušala da ustane iz Salmanovog krila. Kada je
njen obraz dodirnuo njegovo lice, on je uživao u njenom parfemu, mešavini
limunovog cveta i zrelih jabuka. Sada je žena ponovo stajala i smeteno
gle​da​la u Sal​ma​na.
Proći će mnoge godine, pre nego što će mu se pred očima, ponovo
pojaviti đavolji sjaj u Karamovim očima. Samo uz veliki trud je uspeo, da se
u mislima ponovo vrati u raj, čiji je ukus osetio u Nurinom zagrljaju. Setio se
i večernje vožnje tramvajem i tada je shvatio, zašto je đavo podario Karamu
ta​kav sjaj u oči​ma.
Noć nakon avanturističke vožnje tramvajem, Salman je saznao, da je
Šimon, trgovac povrćem, pobegao u Izrael. A, zbog čega? Narednih dana je
sa svog prozora redovno posmatrao Šimonovu sobu, nadajući se da će
vi​de​ti sve​tlo. Ali, bio je mrak.
Tek mesec dana kasnije, jedan bračni par je iznajmio njegov dvosoban
stan. A, vlasnik radnje se, još godinama kasnije, žalio, kako mu je Šimon
ostao du​žan ki​ri​ju za tri me​se​ca.
Ali, Salman i svi ostali stanari su znali, da je ta cicija lagala. Samo suvi
začini, maslinovo ulje i egzotično voće, koji su sada postali njegovo
vla​sni​štvo, bili su do​volj​ni da po​kri​ju ki​ri​ju za celu go​di​nu.
 29.

Majstor Hamid je potcenio fanatike. On sam nije bio pobožan čovek.

Doduše, verovao je, da je negde iza Stvaranja stajala neka moćna sila i on se
svim svojim bićem ponosio time, što je Bog bio toliko naklonjen arapskom
jeziku, da je svom proroku Muhamedu, diktirao Kuran na tom jeziku. A
inače je bio ravnodušan prema svakoj veri, a pobožnost i preterano
verovanje su po njemu bili stubovi ograničenosti. Ali, više je cenio Jevreje,
nego hrišćane, jer je našao mnoge paralele između judaizma i islama, dok su
hrišćam arogantno i nepopravljivo istrajavali u tome, da im je Bog podario
sina, koji je pio vino i dopustio, da ga razapnu na krst. I još je taj Isus tražio
od svo​jih pri​sta​li​ca, da vole svog ne​pri​ja​te​lja.
Hamid je retko odlazio u džamiju. Ali, to se početkom januara 1956.
godine iznenada promenilo, kada mu je njegov poštovani majstor i učitelj
Serani savetovao, da petkom ide u džamiju Omajada. Tamo su se okupljali
ugledni teolozi, političari, najpoznatiji trgovci, kao i uticajne starešine
klanova. Serani je bio zabrinut za svog omiljenog učenika Hamida. „Ljudi se
već do​šap​ta​va​ju o tvo​jim pla​no​vi​ma i to po​la​ko po​pri​ma raz​me​re, koje mi se
ne sviđaju. Pođi u petak sa mnom u džamiju i oni će videti, da si dobar
musliman.” Hamida je dirnula zabrinutost ovog starca, te je odlučio, da se
od tada, sva​kog pet​ka moli Bogu u Ve​li​koj dža​mi​ji.
Ubrzo potom, u proleće 1956. godine, spoznao je mudrost svoga
majstora. Velikani iz sveta teologije, nauke i politike su ga pozivali na čaj,
divili se njegovom odobravanju nošenja vela i marame, te su morali da
pri​zna​ju, da su o nje​mu ima​li sa​svim po​gre​šnu sli​ku.
U maju, razmetao se u tom krugu, kako je odbio veliki posao za
katoličku crkvu i kako će uskoro, po prvi, put putovati na hodočašće u
Meku. Samo njegovi saradnici nisu verovali u njegovu novootkrivenu
po​bo​žnost.
„Verovatno mu predstoji veliki posao za Saudijce”, šapatom je Samad
izneo svoje pretpostavke. Ali, i ostale kalfe su sumnjale u istinitost nove
pobožnosti svoga gazde, koji se, kako je Mahmud tvrdio, sastajao svakog
četvrtka sa još tri kaligrafa u jednoj maloj, i ekskluzivnoj javnoj kući u novoj
grad​skoj če​tvr​ti.
„Ali, on če​tvrt​kom igra kar​te”, uba​cio se Sa​mad.
„Da, ali ne u kafeu, već kod madam Žilijet. To mi je u poverenju rekao
moj rođak, koji je radio kod jednog od tih kaligrafa i koji stanuje blizu ove
matrone. Kartaju se svakog četvrtka, a pobednik u tom društvu može da
iza​be​re sebi kur​vu na ra​čun osta​lih.”

U jesen 1956. godine, Hamid Farsi je bio siguran, da je uverio sve

ugledne ljude, čak i najstrože teologe, u nužnost negovanja kaligrafije.
Ni​jed​nom reč​ju, pred nji​ma nije spo​me​nuo re​for​mu, a ipak je ve​ći​na njih, uz
svu ljubaznost, bila uzdržana prema njegovom projektu. On je i pored toga
bio ubeđen, da konzervativni teolozi čvrsto drže svoje članove „čiste” pod
kon​tro​lom.
Međutim, precenio je uticaj ovih liberalnih teologa na fanatike u
ilegali. Dve nedelje, nakon što je Hamid Farsi potpisao ugovor o zakupu za
školu kaligrafije, ušao je jedan bradati muškarac u kancelariju Nasrija
Abanija i suvo upitao, gde je „vlasnik radnje”. Taufik je morao da se
suzdrži, da ne prasne u smeh. „Ja sam potrčko u ovoj radnji, kako mogu da
Vam po​mog​nem?”
„Tvoj gazda je napravio grešku. Mi nemamo ništa protiv njegovog
klana, ali on je svojim novcem podržao đavolje delo Hamida Farsija. Neka
odustane od toga, a novac neka da siromašnim muslimanima ili ga daruje za
renoviranje naše džamije, pa mu se ništa neće desiti.” Čovek je pričao
monotono i izazvao veliki strah kod Taufika. Još kao dete se plašio hladnih
tipova, poput ovog. Malo toga su razumeli i nisu prezali ni od čega, jer su u
svojoj zaslepljenosti, jednom nogom već bili u raju. Nijedna nauka na svetu
nije mo​gla bo​lje da obu​či rat​ni​ke.
„Čujte, moj šef je pomogao otvaranje škole kaligrafije, a ne javne kuću”,
od​go​vo​rio je Ta​u​fik, kako bi pri​krio svoj strah.
„Ali, mi smatramo, da je kaligrafija samo paravan, da bi se prikrilo
đavolje delo. A ja nisam došao da diskutujem, ni sa tobom, ni sa njim, već da
prenesem opomenu”, odgovorio je čovek, sada ipak uzbuđeno, okrenuo se i
iza​šao.
Taufik je, drhteći, stajao u kancelariji i prvo je morao da se oporavi od
nastupa ovog fanatika. Zatim je duboko udahnuo i telefonom pozvao
Na​sri​ja. Ovaj je bio od​lič​no ra​spo​lo​žen.
„Nek’ idu do đavola i bolje je da se istuširaju i obriju. Ako je kaligrafija
bogohuljenje i đavolje delo, onda zaista ne postoji ništa, što je božansko”,
re​kao je.
Taufik je klimnuo glavom. Ipak, njegovo staro nepoverenje se ponovo
probudilo. Čim je spustio slušalicu, setio se jedne izreke svog pokojnog oca:
„Tog Nasrija ne možeš pustiti iz vida ni pet minuta, jer on već ostavlja neku
ženu u dru​gom sta​nju ili gura pre​du​ze​će u pro​past.”
Verni saradnik je dugo razmišljao o tome, kako da nesreću preusmeri sa
svog gazde. Telefonirao je sa islamskim učenjacima, profesorima, kako sa
liberalnim tako i sa konzervativnim novinarima i svi su oni se smejali
njegovom strahu, potvrđujući mu, da je kaligrafija najviši oblik umetnosti,
koju je iznedrila arapska kultura. „A sada bi ti varvari da nam zabrane i tu
božansku igru slova, kao delo đavola”, razljutio se Mahmud Burhan, glavni
urednik konzervativnih novina El Aijam, „oni su svakako neprijateljski
nastrojeni prema svakom vidu životne radosti i prema tome, antiislamski.
Naš prorok, neka mu Bog blagoslovi dušu, bio je čovek, koji je znao da
uži​va u ži​vo​tu”, za​vr​šio je svoj go​vor.
Samo jedan od njih je dao odgovor, koji je bio više od pukog
umirivanja. Bio je to Habib Kahale, iskusni novinar i glavni urednik
satiričnog časopisa El Mudhik el Mubki: „Ni pismo, ni kaligrafija”, rekao je
elegantni čovek, „već - kako sam ja čuo - tajni planovi kaligrafa uznemiruju
fanatike, a ako je to tako, nema potrebe da se brinete za Nasrija Abanija.
Ha​mid Far​si je nji​ho​va meta.”
Savetovao je Taufiku, da zaboravi tog fanatika, ali beživotne oči
bra​da​tog čo​ve​ka su pro​go​ni​le Ta​u​fi​ka i u snu.

Za razliku od njega, Nasri Abani je istog trena zaboravio telefonski

razgovor, pojeo slatki desert, popio kafu i popeo se u svoju sobu na prvom
spra​tu.
Iz aktentašne je izvadio jednu fasciklu, otvorio je i pred njim se našlo
pismo, ispisano na dve strane. Pravo umetničko delo. Opis žene je bio
sa​vr​šen. A kada bi za​tvo​rio oči, re​do​vi bi se pre​tvo​ri​li u raz​buk​ta​li pla​men.
Kakav božanstven rukopis! Nasri je morao da natera sebe, da savije tu
divnu hartiju. Činilo mu se, da je grubost presaviti papir, ali on je postupio
tako, da je ivica hartije tačno nalegla na sredinu, gde je presavijena. Uzeo je
teški zlatnik, koji je kupio u Ulici zlatara blizu džamije Omajada, stavio je
tačno na sredinu dobijene trake i labavo ga pričvrstio lepkom. Nekoliko
puta je protresao traku, zlatnik se nije pomerao. Popeo se na krevet,
podigao traku papira i pustio je da padne na zemlju. Traka je poput
pro​pe​le​ra ro​ti​ra​la, sko​ro ver​ti​kal​no na ze​mlju.
Sada je strpljivo čekao, da njegova tašta opere sudove i pospremi
kuhinju. Nakon čitave večnosti i ona je legla da spava. Znao je, da Almas
već odavno spava pored ćerke Nariman, koja je, iz dana u dan, sve više
li​či​la na nju.
Bilo je mirnije nego na groblju, kada je Nasri pošao ka drvenim
stepenicama, tiho i nečujno se popeo gore i brzo za sobom zatvorio vrata na
man​sar​di.
Napolju je sunce raširilo svetao tepih iznad grada. Bilo je prijatno
toplo, ali u mansardi se još uvek zadržala svežina noći. Prilazeći prozoru,
Nasri je podrhtavao. Pogledao je dole u dvorište, u kome se žena sunčala u
velikoj stolici pored fontane. Čitala je. Kada je otvorio prozor, ona je
pogledala nagore i osmehnula se. Nasri samo što nije umro od sreće.
Pozdravio ju je klimanjem glave i pokazao joj hartiju. Vetar je stao. Nasri je
pustio traku da pada na zemlju i video iznenađenje na ženinom licu. Ona se
nasmejala i stavila ruku na usta. Propeler se zaustavio dva metra pored zida,
ne​da​le​ko od fon​ta​ne.
Žena se uspravila, osmehnula mu se još jedanput, a zatim ustala da
podigne traku papira. Tada je Nasri začuo korake i jak tresak. Zvučalo je,
kao da je neko čekićem udario o vrata. Brzo je zatvorio vrata, kratko zastao i
izašao na malu terasu ispred mansarde. U tom trenutku je ugledao svoju
ženu kako izlazi na stepenište, koje vodi sa prvog sprata u prizemlje. Čekao
je pored drvenih stepenica da vidi, da li se prevario. Međutim, niko nije
iz​la​zio iz ste​pe​ni​šta.
Halucinacija izazvana grižom savesti. Pomislio je i nasmejao se, jer ga
još od detinjstva, nije grizla savest. Stao je na prvu lestvicu na lotrama, a
kada je drugom nogom potražio drugu, drvo je puklo pod njim i on je
padao dole, mlatarajući rukama i tražeći oslonac u vazduhu i pri tom
uda​rio le​vom no​gom na ze​mlju.
Mrak, ispunjen bolom, poput daske se sručio na njega. Kada je došao k
sebi, ležao je u bolnici. Leva noga mu je bila u gipsu i nije mogao da je
po​me​ri.
 30.

Hamid Farsi je besneo pred svojim radnicima, jer su samo oni mogli da
znaju za veliki poklon Nasrija Abanija i za dve ploče od mermera, koje je u
radionici, prema nacrtima svog šefa, isklesao kalfa Samad. I on je bio taj, koji
je ukazao Hamidu na potrčka Salmana, kao na mogućeg izdajnika, jer je
potrčko bio taj, koji je od svih radnika mogao da čuje većinu razgovora sa
mu​šte​ri​ja​ma.
„Ali, on je hrišćanin”, odmahnuo je Hamid rukom. Samada to nije
mnogo brinulo: Bio hrišćanin ili Jevrejin, svi su oni izdajnici. Prodali su svog
Isusa, za trideset srebrnjaka. Trebao bi Mahmud da ga obradi, dok ne
pro​pe​va kao pti​či​ca.”
Maj​stor je ću​tao i, na kra​ju se slo​žio.
Jadni potrčko je sledećeg dana došao sav modar, ruke i jedno oko su mu
bili otečeni, a rana na levom uhu je bila odvratno velika, sa sasušenom
krvlju. Ali, Mahmud ništa nije izvukao iz njega, baš ništa. Samad je oborene
gla​ve sta​jao pred maj​sto​rom.
Hamid je licemerno pitao Salmana, šta mu se desilo, a ovaj je iz straha
od Mah​mu​da od​go​vo​rio, da je pao sa bi​ci​kla i upao u du​bok ja​rak.
Bilo je vreme Božičnih praznika. Hamid je sažaljivo gledao u mršavog
mladića: „Vi sutra slavite rođenje vašeg proroka, zar ne?“, pitao je. Salman
je klimnuo glavom. „Posle toga ceo svet slavi Novu godinu. Dakle, ostani
kod kuće do drugog janura i dobro se odmori”, rekao je, izvadio novčanik iz
džepa, isplatio Salmanu celu mesečnu zaradu i pozdravio se sa njim. U tom
trenutku, na vratima ateljea se pojavila njegova sestra. „Odlazi odavde”,
ljutito je povikao Hamid. „Danas za tebe nemam ni vremena, ni novca”,
rekao je i izgurao je napolje. Sestra je nešto mrmljala, udarajući pesnicom u
vra​ta na ate​ljeu i oti​šla.
„A za kaznu će Mahmud da bude potrčko”, vikao je Hamid, kako bi svi
u ra​di​o​ni​ci mo​gli da ga čuju.
To je za odraslog kalfu Mahmuda, bila zaista strašna kazna. Ali, ona još
stra​šni​ja će usle​di​ti u ja​nu​a​ru.

Kada je Salman iz govornice ispričao Nuri neprijatan događaj, ona je

neizostavno htela da ga vidi. Salman se stideo njenih pogleda, ali ona je
in​si​sti​ra​la da se nađu.
Sedeli su u jednom kafeu u novoj gradskoj četvrti, u blizini bioskopa
Fardus. Salman je ćutao. Nura je bila zaprepašćena. Kako su samo pretukli
Salmana! Kako je njen muž mogao da bude tako nemilosrdan? Plakala je,
kada je videla Salmana, ljubila ga u oči, a ipak se nije bojala. Konobar je
saosećajno pogledao par. Nura je osetila veliku mržnju prema mužu. Posle
ovog susreta, otišla je kod Dalije, nije joj ništa pričala o tome, ali je po prvi
put u životu popila arak. Posle toga joj je bilo lakše. Kada se pozdravila,
krojačica ju je čvrsto privukla uz sebe: „Čuvaj se, dete moje”, tiho je rekla.
Nura je klim​nu​la gla​vom i po​la​ko kre​nu​la kući.

Trećeg januara, ponovo u radionici, Karam je za ručkom pitao

Salmana, da li je čuo, da se Mahmud razboleo. Salman je odmahnuo
gla​vom.
„On je - kako sam čuo - teško bolestan i od sutra neće moći više da
radi”, rekao je Karam i značajno se nasmejao. Salman je toga dana bio
posebno rasejan. Nura mu je uzgred spomenula, da poznaje nekoga, ko
može da na​pra​vi pra​ve pa​pi​re za sto lira i obez​be​di novi iden​ti​tet.
Kako je neko mogao da napravi prave papire s drugim imenom, hteo je
da je pita. Do tada je čuo samo za dobre i loše falsifikate. „Verovatno”,
nastavila je Nura, kao da je čula njegovo pitanje, „neko ima pristup
podacima u zavodu za registraciju građana i može da oživi mrtve ili da
du​pli​ra lju​de.”
Salman je još uvek bio obuzet pitanjima, koja mu je ova priča o novom
identitetu nametnula i bilo mu je sasvim svejedno, da li je onaj grubijan
Mah​mud bo​le​stan, ili ne.
Tek će sledećeg dana shvatiti, da nije pažljivo slušao, a još manje
ra​zu​meo, šta mu je Ka​ram go​vo​rio.
Kaligrafskog kalfu su u noći 3. januara napala četiri mišićava, bradata
muškarca. Nemilosrdno su ga tukli i pri svakom udarcu uzvikivali: Ala​hu
ek​ber, Bog je veliki, kao da su vršili religiozni obred. A onda mu je onaj
naj​krup​ni​ji od njih če​ki​ćem smr​skao ruku.
Da nije jedan slučajni prolaznik čuo, kako čovek tiho cvili u mračnom
ulazu jednog skladišta, Mahmud bi sigurno umro usled unutrašnjeg
krvarenja. Ali, to nije bilo sve, neki neznanac je rano ujutro nazvao Hamida
i saopštio mu, kako je njegov kalfa pokušao da siluje mladu ženu. Zbog toga
su mu nje​na bra​ća slo​mi​la ruku, ko​jom je do​dir​nuo ženu.
 Hamid je tako brzo spustio slušalicu, kao da ga je opekla. Najpre nije ni
reč progovorio o tom događaju, ali već sledećeg dana su svi u ateljeu znali
za to. Majstor Hamid je išao na sastanak kod ministra za kulturu, a kada je
te​le​fon za​zvo​nio, ja​vio se Sa​mad.
Bila je to Mahmudova žena, koja je sva u suzama javila, da njen muž -
hvala bogu - više nije u životnoj opasnosti. Ali, desnu ruku više nikada neće
moći da koristi. Gorko je plakala, jer su u bolnici svi znali, da je njen muž
ova​ko ka​žnjen zbog si​lo​va​nja. Sada ih i obo​je pod​jed​na​ko pre​zi​ru.
Samad je izgovorio nekoliko utešnih rečenica i spustio slušalicu.
Salman je bio rastrzan između osećanja zahvalnosti prema Karamu, koji je u
održavanju ove lekcije sigurno vukao konce i osećanja odvratnosti zbog
brutalnosti kazne, koja je, pored Mahmuda, pogodila i njegovu porodicu, jer
će od sada ži​ve​ti u si​ro​ma​štvu. Ka​kvu je stra​šnu igru igrao Ka​ram?
Tog tužnog dana, kalfa Radi je prvi put povratio. To nisu rekli
majstoru. Nije izgledalo dobro, ali Radi se narednih dana malo oporavio.
Salman mu je pomagao biljnim čajevima, kada bi bledi Radi imao grčeve u
že​lu​cu.

Hamid nije dugo žalio za Mahmudom. Nedelju dana kasnije, poslao je

svog pomoćnika Samada, da privuče sposobnog, mladog kaligrafa, za koga
je majstor čuo. Samad je trebao da sredi stvar uz dobar ručak. Hamad mu je
dao dva​de​set lira: „Budi ga​lan​tan za ruč​kom. Že​lu​dac će smek​ša​ti dušu.”
Dva dana kasnije došao je novi kalfa. Zvao se Bašir Magli i maštao o
tome, da će jednoga dana, ponovo ukrasiti sva pisma u novinama i
časopisima. Bio je veseo i išao u korak s vremenom i od samog početka je
zavoleo Salmana. Samo mu je Hamid nalazio zamerke: „Ovde ne stvaraš
spise za jednokratnu upotrebu, već za večnost. Unesi vreme, a ne brzinu u
tvo​ja slo​va.
Ali, Bašir nije mogao da radi polako. Odustao je dva meseca nakon
prijema u atelje. Prešao je u veliku novinsku agenciju, gde je postao glavni
ka​li​graf.

***

Salmanovoj majci je bilo loše. Tokom Božičnih praznika je imala

groznicu, zatim se malo oporavila, da bi, veoma slaba, ponovo pala u
krevet. Salman joj je kupovao skupe lekove, koji su joj ipak samo ublažavali
bo​lo​ve, ali da maj​ku iz​le​če, to nisu mo​gli.
Salman ju je svakog petka vodio kod lekara, koji je tog dana besplatno
pregledao siromašne bolesnike. Ordinacija je bila prepuna i moralo se dugo
čekati, ali doktor Sahum je bio ljubazan i prema poslednjem pacijentu. Na
kraju, ni on nije mogao da kaže od čega boluje Salmanova majka. Opšta
slabost? Virusna infekcija? A onda je odveo Salmana u stranu i rekao mu da
maj​ka neće još dugo po​ži​ve​ti. Nije ima​la ni če​tr​de​set go​di​na.
Salman i njegov otac, koji se iznenada urazumio su je negovali, a i
kom​ši​je su po​ma​ga​le. Ali, maj​ci se nije vra​ti​la sna​ga.
Kakva beda, razmišljao je na putu do radionice. Čovek, kao što je
njegova majka se rodi se siromaštvu, daju je nekom nepoznatom muškarcu,
koga ona nikada nije volela i poštovala i koji nju nikada nije voleo i
po​što​vao, pro​ži​vi ži​vot u bolu, a sada umi​re po​la​ko i u mu​ka​ma.
„Po​ne​kad mi se čini da se Bog sve​ti po​gre​šnim lju​di​ma”, re​kao je Nuri.

Tog prepodneva, Salman je trebalo, nakon što je, kao i svake nedelje,
temeljno očistio atelje, da odnese jednoj mušteriji već plaćenu i uramljenu
ka​li​gra​fi​ju. Umo​tao je to sku​po​ce​no delo u no​vin​ski pa​pir i kre​nuo ne​što pre
deset sati. Kada je stigao na most Viktorija, ugledao je Letača, koji je
poslušno sedeo ispred jednog slepog prosjaka. „Letač, moj voljeni pas, ko bi
rekao”, uzbuđeno je prošaputao. Najradije bi brzo potrčao ka njemu, ali se
plašio za skupocenu kaligrafiju. Dakle, otišao je najpre kod arhitekte, koji je
stanovao tri ulice dalje, da mu preda umetničko delo. Morao je da sačeka, da
arhitekta lično preuzme kaligarfiju i da mu se zahvali, tako mu je Hamid
naložio. Hamid je bio ponosni kaligraf, koji je često pričao priču o
egipatskim vladarima i persijskim kaligrafima. Muhamed Ali, veliki vladar
Egipta, zamolio je velikog kaligrafa Sinklaha, da kaligrafiše poznatu,
religioznu poemu, kako bi je okačio u Velikoj džamiji, a koju je Muhamed
Ali upravo gradio u Kairu. Kaligraf je dva meseca radio na tom
umetničkom delu. Po završetku posla, naredio je svom slugi, da prati rolnu
u Egipat. Trebao je da najavi dvoru, da nosi kaligrafisanu poemu. U slučaju
da vladar ne ustane i uz počasti ne preuzme rolnu, sluga je trebalo da se
vrati, Zahtevao je poštovanje prema kaligrafiji. Međutim, nije ustao samo
Muhamed Ali, već je ustao i klicao ceo dvor, kada je sluga ušao u dvoranu sa
rol​nom.
U kancelariji arhitekte, sekretarica je najpre htela da ga se otarasi, ali
Salman je bio toliko uporan da je ona morala da pozove svog šefa. On je
ra​do​sno pre​u​zeo ka​li​gra​fi​ju, dao Sal​ma​nu bak​šiš i upu​tio maj​sto​ru po​zdrav i
za​hval​nost, kao što je i bio red.
Salman je izjurio napolje i bez predaha trčao do mosta Viktorija. Pas je
bio, hvala bogu, još uvek na istom mestu. U međuvremenu se opružio i
posmatrao prolaznike. Iza njega, slepi, mladi prosjak je tužnim glasnom
pevao o svojoj sudbini. Odjednom je pas ustao i osvrtao se oko sebe. Bio je
ostario i imao ožiljke, ali njegov vragolast i prepreden pogled je ostao isti,
kao kada je bio mladunče. Psi mogu ponekad tako da gledaju, da čovek
po​mi​sli kako oni sve ra​zu​me​ju, po​mi​slio je Sal​man.
Letač je potrčao, skočio na Salmana mašući repom i skoro ga oborio.
Prepoznao ga je i lajao u znak radosti, što se ponovo vide! „ Letaču”,
povikao je Salman, „dragi Letaču!” Prosjak je prestao da peva. „Aini“,
povikao je, „Aini, dođi ovamo, Aini, na mesto!” Ali, pas nije obraćao
pažnju. „U pomoć, neko hoće da mi ukrade psa“, vikao je iz sve snage,
„po​mo​zi​te šle​pom čo​ve​ku, Bog će vam vra​ti​ti!”
„Prestani da vičeš”, povikao je Salman, „niko neće ništa da ti ukrade.
Ovo je moj pas. Ja sam mu spasao život, kada su ga napustili i rastao je kod
mene, sve dok mi ga neko nije ukrao. Zove se Letač.“ Salman je video
nesigurnost i strah na licu mladog prosjaka. „Vidi samo, kako me sluša.
Letaču! Sedi!“ I pas je seo i mahao repom i, iako ga je vuklo ka Salmanu, on
je i da​lje se​deo. Pro​sjak je ose​tio da ga pas slu​ša.
„To je moj pas i ja ga tražim već godinama. Koliko tražiš za njega?”,
pi​tao je Sal​man.
„Možda je nekad bio tvoj pas”, tužno je rekao prosjak, „ali on je sada
moj vid. Sada se zove Aini, moje oko, čuva me tokom celog dana. Ne smeš
da mi ga oduzmeš. Jednom me je, kada su nevaljali dečaci hteli da me
po​kra​du, hra​bro spa​sao, po​gle​daj samo ožilj​ke, koje ima.”
„Ali... ,„ hteo je Sal​man da se po​bu​ni.
„Nema ali, Aini i ja već godinama živimo zajedno u harmoniji. On je
moj bri​žni brat, koji čak i pla​če sa mnom, kada sam tu​žan.”
„U redu je. Razumeo sam“, rekao je Salman. „Ostaviću ti psa i još ću ti
dati poklon. Od danas ćeš ga zvati Letač, a ja ću ti pokazati jedan kafe,
veoma otmen, u bogatoj gradskoj četvrti Suk-Saruja, nedaleko odavde.
Letač je jednom spasao život vlasniku Karamu. On poznaje i voli tog psa.
Svakog dana u podne, tamo ćeš dobiti topao obrok, a takođe i Letač.
Dogovoreno? Karam je velikodušan čovek, ali samo ako psa budeš zvao
Le​tač.”
„Dogovoreno, za topao obrok ću i sebe zvati Letač. Već danima nisam
ni​šta to​plo po​jeo. Kako se zove taj kafe?”
„Kafe Karam. Ja dolazim tamo između dvanaest i pola jedan”, rekao je
Sal​man i po​mi​lo​vao Le​ta​ča, koji je usled po​mir​lji​vog tona mir​no dre​mao.

Karam nije ličio na sebe. Nije hteo da zna ni za Letača, ni za prosjaka.

Gla​sno i ja​sno je od​bio da ih ča​sti ruč​kom.
Kada je Karam video, da Salman dolazi, odmahnuo je glavom, a onda
ga je uhvatio za košulju i uvukao u kafe, dok je Darviš nešto ljubaznije
zamolio prosjaka da produži dalje i ne uznemirava goste dovođenjem psa u
kafe. Kri​šom mu je dao jed​nu le​pi​nju.
„Da li si poludeo, da mi šalješ vašljive prosjake i šugave pse u kafe?”,
brec​nuo se Ka​ram na Sal​ma​na.
Salman je bio i šokiran i postiđen istovremeno. Hteo je da pita, šta ima
loše u tome ako jedan prosjak sedi u kafeu, ali Karam mu nije dao priliku.
„Ćuti. Da li znaš, ko sve ovde dolazi? Zar nisi dovoljno dugo radio ovde?
Ljudi iz najviših krugova, bivši ministri, sadašnji predsednik vlade, njegov
rođak, juveliri, profesori, naučnici, šeik džamije Omajada, nekoliko
generala su moji stalni gosti, a tebi ništa pametnije ne pada na pamet, nego
da mi pošalješ tog drskog prosjaka. Izlazi napolje i vodi tog
glasnogovornika ispred mog kafea”, ljutito je vikao. Upravo u tom
trenutku, Salman je čuo, kako prosjak doziva svog psa: „Hajde Aini, ovde
zaudara na škrtost i trulež. Neka Bog kazni onog, ko nas je prevario.
Haj​de​mo, Aini, ide​mo”, po​vi​kao je i pro​du​žio da​lje.
Salman je plakao od besa. Mrzeo je majstora Hamida, koji mu tog jutra
nije dao da predahne, mrzeo je Karama, koji je napravio takvu scenu, ali
naj​vi​še od svih je mr​zeo sa​mo​ga sebe.
Le​ta​ča više ni​ka​da nije vi​deo.
Salman je koristio bicikl, samo da se u podne odveze do kuće svog
maj​sto​ra i na​zad. Rado bi ga po​ka​zao u dvo​ri​štu mi​lo​sti, ali se pla​šio da bi ga
to moglo odati, jer su Basem i Ali, koji su takođe radili u ateljeu, stanovali
samo sto ko​ra​ka od nje​go​ve uli​ce.
Na biciklu je Salman Damask video drugačije, nego pešice ili iz
autobusa. Odjednom je primetio mnogobrojne strance, koji su radili u
gradu. Jednog dana je video seljaka, koji je trčao iza svog jakog i teško
natovarenog magarca. Životinja se jedva videla ispod dugib stabala i grana.
Umor​nim gla​som, se​ljak je stal​no iz​vi​ki​vao: „Drvo za ogrev! Vo​di​te ra​ču​na o
va​šim le​đi​ma! Drvo za ogrev!”
Od oca je Salman saznao, da seljaci prodaju drvo od starih i obolelih
stabala, jer je to donosilo dobru zaradu. Oni sami su koristili samo osušene
po​ga​če od kra​vlje ba​le​ge i sla​me.
Seljak je stigao do raskrsnice, u čijoj blizini su stajala tri muškarca,
oslo​nje​na na tri ve​li​ka stu​ba, pu​ši​la ci​ga​re​te i ša​li​la se.
Kada je jedna žena kupila dva stabla, jedan od muškaraca je prišao i
ise​kao drva. Bio je iz Al​ba​ni​je i ovde je za​ra​đi​vao svo​ju malu pla​tu.
Oštrači noževa u Damasku su Avganistanci, sajdžije Jermeni, trgovci
te​pi​si​ma Per​si​jan​ci, a ulič​ni pro​dav​ci ora​ha su bili iz Su​da​na.

Početkom februara, vreme se prolepšalo i, posle nekoliko sunčanih

dana, Damašćani su odahnuli. I Salmanova majka se osećala bolje. Ustala je,
obrazi su joj bili rumeni i imala je hiljadu planova. Lekar joj je ipak
sa​ve​to​vao da se čuva.
Jednog jutra, majka ga je iznenadila za doručkom. „Da li znaš, o čemu
sam oduvek sanjala?”, pitala je pomalo smeteno. Salman je odmahnuo
gla​vom.
„Da se provozam jedan krug biciklom. Ja ne umem da vozim, ali ako bi
me ti vo​zio, ja bih se jako po​no​si​la to​bom. Ho​ćeš mi is​pu​ni​ti ovu že​lju?”
„Rado”, re​kao je Sal​man.
Jednog popodneva je sve bilo spremno. Posle posla, biciklom je ušao
kroz kapiju u dvorište milosti. Izneo je ćebe, stavio ga u korpu i pozvao
maj​ku da sed​ne.
Ponosan, Salman je majku vozio po dvorištu. Komšije, i muškarci i žene
su izašli napolje, seli na stolice ispred svojih ulaznih vrata i posmatrali
ve​se​lu ženu, koja je se​de​la na​pred na bi​ci​klu.
Barakat, pekarski kalfa, koji je imao lepe kćeri, koje su se u
međuvremenu udale, dobacio je Salmanovoj majci crvenu vetrenjaču, koja
je bila pričvršćena za drveni štapić. Ona se smejala, podigla je u vis, a vetar
je okretao crveni točkić. Po prvi put u životu, Salman je čuo, da njegova
maj​ka peva ve​se​lu pe​smu.
Salman je vozio više od dvadeset krugova, a u međuvremenu se,
pevajući i kličući, pridružila grupa dece. Oni, koji su imali bicikl, vozili su
iza njega i svi su neprestano zvonili. Ličilo je na svadbenu povorku.
Policajac Kamil, Sarin otac, je u uniformi stao na sredinu dvorišta i
pi​štalj​kom re​gu​li​sao sa​o​bra​ćaj.
Salman je zapazio, koliko je Sarin otac bio lep i mladolik, za razliku od
njene majke, koja je delovala umorno i ostarelo - i koja je bila veoma
ljubomorna. Setio se, šta mu je Sara ispričala, još pre nekoliko godina:
„Svako veče, moja majka proguta svoju ljubomoru i odluči da veruje svome
mužu, ali tokom noći, ljubomora se iskrade iz njenih otvorenih usta i, čim
otac ujutru izađe iz stana, ljubomora joj hitro skoči na rame i šapuće na uho,
da su njene sumnje opravdane. A ona ovu užasnu pijavicu, hrani poput
kućnog mezimca. Do večeri, ona poraste kao kokoška. A kada moj otac
uveče umoran dođe kući, moja majka se stidi i pošto je puna griže savesti,
ona ga po​lju​bi, za​ko​lje svo​ju lju​bo​mo​ru i po​no​vo je pro​gu​ta.”
Salman je vozio majku po dvorištu sve dotle, dok ga ona, umorna i
srećna, nije zamolila da prestane. Odvezao ju je do ulaznih vrata. Ona je
sišla sa bicikla i zagrlila ga: „Bilo je lepše nego u snu, koji sam sanjala još kao
dete.”
Nedelju dana kasnije, pala je u komu. Salman joj je pored kreveta tiho
pevao njene pesme, ali ona više nije reagovala. Ponekad bi umislio da je
po​me​ri​la ruku, kako bi mu dala znak da na​sta​vi.
Krajem februara, jedan dan, nakon što je Salman dobio otkaz, ona je
umrla u toku noći. Ležala je sasvim mirno, na usnama je imala blag osmeh.
Salmana je probudio očev krik, koji je plakao kao malo dete i neprestano
ljubio svoju ženu, moleći je za oproštaj. Ispod njenog jastuka našli su crvenu
ve​tre​nja​ču.

Posle onog neprijatnog događaja sa prosjakom, Salman nedelju dana

nije odla​zio kod Ka​ra​ma u kafe. Ni u pe​tak nije oti​šao kod nje​ga kući.
Nekoliko dana kasnije, kada je hteo da vrati bicikl u dvorište kod
grnčara, tamo je sreo Karama. Salman je zaključao bicikl i hteo brzo da se
uda​lji.
„Sa​če​kaj, kuda žu​riš?”, lju​ba​zno, sko​ro mo​le​ći​vo je pi​tao Ka​ram.
Sal​man nije od​go​vo​rio, ali je za​stao i obo​rio po​gled. „Mo​raš i ti mene da
ra​zu​meš”, re​kao je Ka​ram, „ne mogu ni ja da pri​hva​tim sve glad​ne.”
„Niko to od tebe nije tražio. Samo sam želeo opet da vidim Letača, a
toga dana nisam stigao da te prethodno obavestim. Žao mi je zbog toga, ali
nije u redu, da meni pre​ba​cu​ješ, kako sam te upro​pa​stio.”
„Ne, nisi me ti upropastio. Iskreno mi je žao i molim te da mi oprostiš.
Hoćemo ponovo biti prijatelji?”, upitao je. Salman je klimnuo glavom i
Ka​ram ga je pri​vu​kao k sebi i za​gr​lio.
„Ne tako jako, inače bi neko mogao da nahuška Badrija na mene”,
na​ša​lio se Sal​man.
Oti​šli su za​jed​no u kafe.
“I?“, hteo je Karam da zna, kada su ostali sami za stolom, u mirnom
uglu. „Ne​što novo na po​lju lju​ba​vi?”
Ali, Salman nije hteo ni reč da mu kaže o svojoj strasnoj ljubavi prema
Nuri. Ne zbog nepoverenja, već jednostavno zbog toga, što nešto tako
dra​go​ce​no, kao što je bila lju​bav pre​ma Nuri, nije že​leo ni sa kim da deli.
„Ne, to je još uvek neuzvraćena ljubav. Možda sam joj drag, ona je
ljubazna prema meni, ali verna svome mužu i ne zna šta će sa muškarcima,
koji imaju klempave uši”, rekao je, a u sebi se toliko smejao, da je zamalo
po​čeo da štu​ca.
 31.

Ono, što je Asmahan zavelo da zaboravi, da nikoga i nikada ne sme da

voli, bila su njegova pisma. Ona, međutim, već odavno nije bila gospodar
svoga srca i gubila je svoju nameštenu trezvenost, čim bi Nasri ušao u kuću.
Ona bi opet postala ona mlada devojka, koja je pre više od deset godina
čežnjivo čekala, da joj se javi njen tadašnji voljeni i koja bi celu noć ostala
bud​na ako bi neko nje​go​vo pi​smo ka​sni​lo.
Imala je deset ili jedanaest godina, kada se smrtno zaljubila u bledog
komšiju Malika. On nije imao ni petnaest godina, ali je posedovao onaj tajni
ključ po​e​zi​je, ko​jim joj je otvo​rio sve​to​ve, sat​ka​ne od slo​va. Bilo je to dav​no.

Asmahanina majka je poticala iz bogate porodice. Bila je treća žena u

Siriji, koja je 1930. godine maturirala, dve godine pre Asmahaninog
ro​đe​nja.
Njen otac je poticao iz gradske, trgovačke porodice, koja je još od
srednjeg veka održavala trgovačke veze sa Venecijom, Bečom, Londonom i
Libekom. On je bio poslovođa u jednoj fabrici za proizvodnju duvana i, iako
je bio musliman, poslao je i nju, kao i ostalo četvoro dece u elitnu
hrišćansku školu. Pohađala je školu za devojke u gradskoj četvrti Salihije, tri
ulice dalje od njene sadašnje kuće. Školu su vodile stroge monahinje u
čudnim kostimima. Imale su kape na glavi, bele kao sneg, koje su sa obe
strane imale široke obode sa oštrim ivicama. Dok su monahinje hodale,
njihovi obodi su se pomerali i to je izgledalo kao da im labud balansira na
gla​vi i po​mo​ću kri​la odr​ža​va rav​no​te​žu.
Škola je raspolagala velikom bibliotekom, ali učenicama je bilo
zabranjeno da uzimaju knjige. Ni kod kuće Asmahan nije mogla da bira, šta
će da čita. Njen otac je čuvao knjige u jednom lepom ormanu, sa staklenim
vratima. Naučila je napamet sve naslove knjiga, ali nikada joj nije palo na
pamet, da uzme knjigu i pročita je. Malik je bio taj, koji joj je rekao, da
upravo zabranjene knjige sadrže sve ono, što je važno za čoveka. Jednoga
dana je našla ključ od ormana sa knjigama i izvadila jednu knjigu, čiji ju je
naslov oduvek fascinirao: „Tajna reči”. Dok je čitala, srce joj je ubrzano
kucalo. Maliku je ta knjiga bila poznata i rekao joj je, da nastavi da čita, jer
će se i ono što ne razume, sakupiti u njoj kao pupoljak i čekati pravi
tre​nu​tak da se ra​zvi​je.
Prošlo je pet godina, pre nego što je pročitala sve knjige, u biblioteci
svoga oca. Na tajne sastanke sa Malikom bi uvek ponela po jednu knjigu i
zajedno sa njim pročitala neku pesmu ili anegdotu, koja je govorila o
ljubavi. Činilo se da je Malik, dok je slušao, postao još bolji, nego što je inače
već i bio. Po​ne​kad je pla​kao ako se u pe​smi ra​di​lo o lju​bav​nim ja​di​ma.
Nikada više, Asmahan nije srela čoveka, koji je umeo tako dobro da
sluša. Osećala je da Malik nekim nevidljivim magnetom požudno privlači
njene reči u svoje uši, da je skoro čupao reči iz nje. Zbog toga ju je jezik uvek
ne​o​bič​no go​li​cao, dok mu je pri​ča​la.
A posle čitanja, on bi joj objasnio, šta znače oni nagoveštaji u stihovima
i ona je imala osećaj, da je on uzima za ruku i vodi u raskošni vrt. Malik nije
znao da pročita samo vidljive reči, već je mogao da vidi i njene skrivene
ko​re​ne.
Svakoga dana bi se krišom provukla kroz živu ogradu i tako ušla u vrt
njegovih roditelja gde su se sastajali u baštenskoj kući. Vrt se pretvorio u
pravu džunglu divljih stabala i žbunja, zato što su njegovi roditelji nisu
voleli da rade u vrtu i nisu znali šta će sa ružama, vinovom lozom, stablima
pomorandži i duda. Kuću su nasledili i zapustili. I pre nego što su se iselili u
Ame​ri​ku, ta ne​ka​da go​spod​ska kuća, sa​svim je oro​nu​la.
Ali, to se dogodilo tek mnogo godina kasnije, Asmahan je tada već bila
uda​ta, a Ma​lik već tri go​di​ne pod ze​mljom.
Pet go​di​na se sko​ro sva​kod​nev​no sa​sta​ja​la sa njim. Nje​na maj​ka i bra​ća i
se​stre to nisu pri​me​ti​li, sve do Ma​li​ko​ve smr​ti.
Bilo je to kao bolest zavisnosti. Uvek je tamo sedeo, kao da je očekivao
da će doći. A ipak bi mu sva​ki put, kada bi ona do​šla, vid​no lak​nu​lo.
Čim bi sela na veliku sofu, koja je nekada sigurno blistala luksuzom u
svom crvenom somotu, on bi svojim nežnim prstima dodirnuo njene usne i
počeo da joj recituje pesme o lepoti žene. Bile su to, kao što je to ona kasnije
shvatila, njegove pesme, u kojima je opevao njenu lepotu. Zaboravila bi
saksije poređane, jedna na drugu, zarđao alat bivših baštovana, kantu za
zalivanje i jedno crevo. Dirnuta njegovim rečima, ona se kretala u sasvim
dru​gom sve​tu, koji je pri​pa​dao samo nji​ma dvo​ma.
Jednom Je doneo jednu veliku knjigu, čije su stranice bile ispunjene njoj
nerazumljivim ornamentima, načinjenim od isprepletanih slova. Tu i tamo
bi prepoznala po neku reč, neko slovo, ali celina joj je ostala tajna. Slova su
obra​zo​va​la džun​glu od crne boje i be​lih, pra​znih pro​sto​ra.
 Toga dana ju je dugo ljubio i njoj se zavrtelo u glavi. Uzeo je njen
kažiprst i njime prelazio duž slova i ona je osetila, kako se slova ulivaju u
nju. Knjiga je bila ispred nje, na malom, niskom stolu. Malik se sagnuo malo
bliže ka listu, tražeći put slova u lavirintu linija, lukova i tačaka, a pod
svetlošću, koja je dopirala kroz prozor sa šarenim staklom, izgledao je
božanstveno lepo. Kada ga je poljubila u resicu na uhu, on se osmehnuo i
prstom pratio jednu reč, koja je sada bila oslobođena iz džungle slova i koju
je ona mo​gla da pro​či​ta: lju​bav.
Jednom prilikom, videla ga je, kako sedi za velikom knjigom, u
baštenskoj kućici. Odmah je ustao, osmehnuo joj se, uzeo je za ruku i odveo
ka sofi. Poljubio ju je tako sočno, da se ona sva zbunila. Uplašila ga se, jer je
izgledao kao da je opijen. Ležala je ispod njega, a on je nije ljubio samo u
usta, vrat i obraze, već je jedanput, kao da je slep, naišao na njen kaiš i
poljubio ga, našao je njen sat i poljubio ga, ljubio je njenu haljinu, njena
kolena i njen veš i pri tom je ispuštao takve zvuke, kako odojče koje tiho
pla​če, jer je glad​no i tra​ži doj​ku svo​je maj​ke.
Onda se nasmešio, uspravio se i sačekao da i ona sedne, uzeo njen
desni kažiprst u svoju ruku i prelazio njime preko reči prvog velikog
or​na​men​ta u knji​zi.
List po list je opisivao zabranjenu ljubav, ljubavne igre i rastuću žudnju
za dodirom voljenog. I uvek iznova, ovim stihovima je opevana telesna
lepota muškarca i žene, do u detalje. Često je iznad erotskog stiha stajala
lako čitljiva religiozna izreka, kako bi prikrila pravi sadržaj. Malik je dalje
vodio Asmahanin prst, sve dok ona nije osetila jaku želju za njim. Zagrlila
ga je i, le​že​ći na nje​mu, oslu​ški​va​la ubr​za​no lu​pa​nje nje​go​vog srca.
Volela ga je svom erotikom i svom čednošću istovremeno. Dani, meseci
i godine su tako lako prohujali, kao u sekundi, zato kasnije nije mogla da
ra​zli​ku​je go​di​ne. Pro​bu​di​la se, tek kada je on iz​ne​na​da te​ško obo​leo.
Zar sve te godine nije znala, da je imao neizlečivu bolest? Zar nikada
nije strahovala za njega. Zašto je u svim svojim svakodnevnim maštanjima
toliko toga planirala, znajući da njegovom srcu nema leka? Da li ga je
mo​žda ne​i​zmer​no vo​le​la, da bi on duže ži​veo?
Jednoga dana, sasvim neočekivano, stajala je njegova sestra na vratima i
oborenog pogleda prošaputala, da je Malik na samrti i da želi da je vidi.
Asmahan je smesta potrčala, od svoje ulice pa sve do veoma udaljene
italijanske bolnice, nigde nije zastala. Njegova soba je bila puna ljudi. Malik
ju je pogledao i osmehnuo se. U tišini, koja je odjednom nastala, on je
pro​ša​pu​tao: „To je ona. To je ona.“
Prezrivi pogledi prisutnih skrenuli su joj pažnju na to da je došla u
kućnim papučama. „Priđi, hoću nešto da ti pokažem”, rekao je Malik, sada
već jedva čujno, ali ona je s vrata mogla sve jasno da razume, kao da joj je
reči šaputao na uho. Ali, nije mogla da podigne noge, jer su od pogleda
pri​sut​nih, po​sta​le te​ške kao olo​vo.
„Že​lim da bu​dem sam”, čula je, kako je Ma​lik za​mo​lio svo​ju maj​ku, koja
je crvenih, otečenih očiju držala njegovu ruku. Asmahan je sela na ivicu
kreveta i kada je on pružio svoju ruku ka njoj, ona se smeteno osvrnula oko
sebe. Ali, soba je bila pra​zna, kao da ju je neka ne​vi​dlji​va ruka po​či​sti​la.
„Napisao sam ti nešto”, rekao je i, iz fioke na noćnom ormariću,
izvadio četvrtast paketić, koji je bio nespretno umotan u papir i povezan
debelim koncem. Drhtavih ruku, Asmahan je odvezala mnogobrojne čvrste
čvoriće na paketiću i nestrpljivo pocepala papir. Pojavila se jedna mala,
ura​mlje​na ka​li​gra​fi​ja. Iz​gle​da​la je ve​o​ma kom​pli​ko​va​no i li​či​la na ružu.
„Kada budeš znala to da pročitaš, setićeš se mene”, rekao je Malik,
bo​re​ći se za va​zduh.
„Ljubav je jedina bolest, od koje ne želim da se izlečim”, uspela je - pola
godine kasnije - da dešifruje. Mala, uramljena izreka pratila ju je ceo život,
kao iko​na.
Dva dana nakon što ga je posetila u bolnici, probudila se u ranu zoru,
posle košmara. Čula je, kako je neko doziva, istrčala iz sobe na malu terasu,
ali njena tri mlađa brata i roditelji su još uvek spavali na drugoj strani, u
svo​jim so​ba​ma.
Tek kasnije, Asmahan će saznati od Malikove sestre, koja je svaku noć
spavala na podu pored njegovog kreveta, da je Malik dotičnog jutra, dok je
umi​rao, gla​sno uz​vik​nuo nje​no ime.
Malik nije imao ni dvadeset godina, a Asmahani je bilo tek petnaest.
Ne​de​lju dana ka​sni​je, do​bi​la je jaku gro​zni​cu i iz​gu​bi​la svest.
Kada je došla k sebi, njena majka je već saznala celu priču. Kako je to
saznala, ostala je njena tajna. Tešila je Asmahan i pitala, da li joj je „dole“
sve u redu i vidno joj je laknulo, kada je čula, da je Asmahan još uvek
de​vi​ca.
Asmahan se zaklela, da više nikoga neće voleti. Proglasila je svoje srce
mr​tvim, ne slu​te​ći, da srce nema ra​zum, koji može da ra​zu​me pro​glas.
Kako je ona rasla i bivala sve ženstvenija, ostajala je hladna na poglede
pune če​žnje, koje su joj mu​škar​ci upu​ći​va​li.
 „Šta znači, tek petnaest? Ima više iskustva po pitanju ljubavi, nego ja.
Hit​no joj je po​tre​ban muž“, re​kla je maj​ka iste ve​če​ri Asma​ha​ni​nom ocu.
Godinu dana kasnije, Asmahan se udala za jednog svog rođaka, deset
godina starijeg od nje, za jednog grubog i neotesanog hirurga, koji je kao
le​kar sud​ske me​di​ci​ne, znao više o le​še​vi​ma, nego o ži​vim te​li​ma i du​ša​ma.
Početkom 1950. godine, Asmahanin otac je dobio važno pismo sa
Floride. To pismo je stiglo u pravi čas, jer je njen otac raznim špekulacijama
izgubio sav svoj novac. Živeo je samo od plate, koju je primao kao direktor
fabrike za proizvodnju duvana, ali ubrzo je morao da se zaduži, kako bi
mogao da finansira svoj skup način života. Nije prošlo ni godinu dana, a
kuća je bila opterećena hipotekom. I tu je pismo došlo kao spas božiji, u
poslednji čas. Očev stric je bio bogati vlasnik hotela, koji, međutim, nije
imao svoju decu. Nakon nekoliko razvoda i skupih procesa, zamrzeo je
Amerikance. Iz straha, da će na kraju dugog radnog veka, ova država
prisvojiti i njegovo bogatstvo, pozvao je svog jedinog bratanca, koga je
poznavao još pre nego što se iselio iz zemlje. Pozvao ga je da dođe, dobije
ze​le​ni kar​ton i sve na​sle​di. Kar​ta je bila do​kaz, da sve ovo nije bila šala.
Već tri nedelje kasnije, sakupio je sve potrebne papire, sve odjavio i
za​u​vek se ise​lio sa ce​lom po​ro​di​com.
Rastanak u luci u Bejrutu je bio dirljiv. Svi su plakali, samo se
Asmahanin muž neprestano smejao i šalio. Asmahan je osetila gađenje
prema tom čoveku. Sačekala je da brod isplovi iz luke, a onda se izvikala na
njega. Svađali su se tokom celog puta za Damask i nešto pre ulaska u grad,
ona je za​tra​ži​la raz​vod.
„Tek kada nađem lepšu ljubavnicu”, rekao je i neotesano se zasmejao.
„Ali ako se tebi žuri, nađi mi neku”, toliko se smejao, da je zamalo izgubio
kon​tro​lu nad ko​li​ma.
Nedelju dana kasnije, Asmahan je imala svog prvog ljubavnika. Na
jednom prijemu kod tadašnjeg ministra za kulturu Fuada Šajeba, žene su joj
za​vi​de​le, a mu​škar​ci su je sa​le​ta​li. Tre​ba​lo je samo da Iza​be​re.
Uživala je u šampanjcu i posmatrala sve te petlove, koji su joj izgledali,
kao mali dečaci, tašti, smeteni i nepouzdani. I videla je, kako njen arogantni
muž, odjednom, postaje manji od makova zrna pred ministrom za zdravlje,
a ovaj opet pred predsednikom vlade, a ovaj opet pred prvim čovekom
vojske, jednim patuljkom crvenog, ogromnog nosa, punog ožiljaka, okićen
šarenim ordenjem i medaljama, koji su zveckali, dok se taj patuljak kretao.
Ličio je na majmuna, kakvog je Asmahan, kao devojčica videla na vašaru.
Majmun je tada nosio preterano okićenu Napoleonovu uniformu i mogao
da se us​pra​vi, kada mu se da znak ru​kom, sa​lu​ti​ra i pri tom se ru​žno sme​je.
„Jedan od ovih majmuna će se zasigurno pobrinuti, da ti presedne taj
osmeh”, pro​ša​pu​ta​la je Asma​han više sa​moj sebi, kada je vi​de​la, kako je njen
muž opet prasnuo u smeh. Nasmešila se domaćinu, jednom niskom,
šarmantnom čoveku iz hrišćanskog sela Malula. Raspolagao je velikim
znanjem i lepim jezikom. On joj se svideo, ali je bio i suviše kulturan i nije
imao dovoljnu moć, da ispuni zadatak, koji je ona namenila svom budućem
ljubavniku. Jedini, koji je dolazio u obzir bio je muškarac, koji se te večeri
smejao glasnije i primitivnije od njenog muža, naime ministar unutrašnjih
poslova Said Badrahan. On je bio odvažni avanturista, poticao je iz jedne od
naj​bo​ga​ti​jih po​ro​di​ca na se​ve​ru i u skla​du sa tim se i po​na​šao.
On je bio taj, koji je mogao da počisti njenog muža, kao šahovsku
figuru. Tako se i desilo. Pola godine kasnije, svi su znali za tu aferu. Njen
muž je pristao na razvod, kako bi izbegao još veći skandal. Ministar
unutrašnjih poslova mu je poručio da, ukoliko Asmahani zafali i dlaka s
gla​ve, on više neće moći da se​ci​ra svo​je le​še​ve, jer će i sam biti je​dan od njih.
Ona se iselila iz stana, a ljubavnik joj je poklonio malu kuću blizu
parlamenta. Dva meseca kasnije, Said Badrahan je poginuo u misterioznoj
saobraćajnoj nesreći. Utvrđeno je, da je neko manipulisao kočnicama na
automobilu. Dokumentacija je nestala, a vlada više nije reagovala na
glasine, da je ubijen na zahtev predsednika, zato što je u ministarstvu
unutrašnjih poslova napravio dosije o korupciji, propustima i neumerenosti
prvog čoveka u državi. Njegova udovica je, međutim, preko jednog
novinara razglasila, da je ljubavna afera sa jednom mladom kurvom
njenom mužu došla glave. Navodno je bivši muž angažovao ubice, kako bi
spa​sao svo​ju čast.
Asmahan je ostala hladna na svu tu gužvu i, bila to slučajnost ili ne, ona
je baš na dan sahrane, po prvi put, spavala sa jednim muškarcem za novac.
Bio je narodni poslanik i veoma darežljiv. On je bio taj, koji joj je rekao, da
nikada ne traži određenu sumu novca: „Pogledaj malo oko sebe, skupa roba
u izlozima nikada nema istaknutu cenu. Budi probirljiva i pametna u
iz​bo​ru mu​šte​ri​ja i oni će doći i bo​ga​to te na​gra​di​ti ako su za​do​volj​ni.”
Reči ovog narodnog poslanika su se pokazale kao pravo predskazanje.
Ubr​zo je ima​la to​li​ko mu​šte​ri​ja, da je je​dva sti​za​la da ih sve pri​mi. Pri​ča​lo se,
da ona zaradi za nedelju dana više, nego predsednik vlade za ceo mesec ili
profesor u gimnaziji za celu godinu, a Asmahan je taj novac pametno
ula​ga​la.

Tri meseca nakon razvoda, u njen salon je ušao Nasri i, od samog

početka, bio je poseban čovek. Bio je premazan svim bojama i poznavao je
pola grada i na i ispod zemlje, kako joj je jedanput, u šali rekao. Nasri je bio
rasipnik, velikodušan i imao prefinjen ukus. Asmahan je dugo odolevala, da
mu ne pokaže osećanja ili neki nagoveštaj, ali Nasrijeva pisma sa
ka​li​gra​fi​ja​ma su je to​li​ko odu​še​vi​la, da je nje​na bra​na po​pu​sti​la.
Zaboravila je svoju zakletvu, da nikada nikoga neće voleti i
beznadežno se zaljubila u njega posle trećeg, četvrtog pisma. I upravo su joj
ta pisma, koja su joj dala krila, otežavala život. Više nije mogla opušteno da
leži u naručju drugih muškaraca. Nabacila bi veštački osmeh na lice, ali
nekolicina iskusnih mušterija su je prozrela. Bili su nezadovoljni i na
rastanku joj nisu govorili, kao što su to ranije činili, da su se osećali kao u
raju, već su sa njom raz​go​va​ra​li, po​put le​ka​ra, da je na​pe​ta, kru​ta i od​sut​na.
Nije mogla da zamisli dan, u kome neće videti Nasrija, osetiti njegov
mi​ris i pre​da​ti mu se. A on je do​la​zio sva​ko​ga dana u pod​ne.
Međutim, on se skoro uplašio, kada mu je ona izjavila, kako može da
zamisli, da živi samo sa njim i za njega. Više joj nije pisao pisma i retko je
dolazio i što ga je češće zvala telefonom, to se on više krio od nje i tako su
prošle četiri najteže nedelje u njenom životu. Nasri kao da je nestao. Ona se
jako zabrinula za njega, te je jednog prepodneva otišla kod njega u
kancelariju. A on je sedeo tu i smejao se sa jednim sedokosim saradnikom.
Kada ju je ugledao, promenio se u licu. Saradnik je izašao iz kancelarije,
ne​čuj​no i brzo, kao neko ko se spa​sa​va od na​do​la​ze​ćeg ne​vre​me​na.
„Šta ti tra​žiš ovde?“, od​seč​no je upi​tao Na​sri.
„Tebe, zabrinula sam se za tebe. Zar ti nije drago, što me vidiš?”
Molećivo je gledala u njega. Nije joj odgovorio, već se nesigurno osmehnuo i
pričao nešto o poslovima, koji ga obavezuju i obećao joj da će uskoro doći.
Ali, nije do​šao.
Kada ga je - opet nakon dugo vremena - potražila u kancelariji, Taufik,
sedokosi saradnik, ju je uhvatio za ruku i zabranio joj da uđe. „Ovo je
pristojna firma, a ne javna kuća“, rekao je, izgurao je na stepenište i zalupio
vra​ti​ma.
Reči jedne ostarele kurve opasno su joj odzvanjale u ušima: „Kada te
prvi put odbiju, znači da je tvoj vrhunac prošao i da pad dolazi brže, nego
što mo​žeš da za​mi​sliš.”
 „Ne“, uzviknula je, kad se pribrala, sjurila niz stepenice i izašla
napolje. Zaklela se da će se osvetiti i vratila se svom poslu, u nadi, da će rane
zalečiti molbama i pohvalama svojih mušterija. Nije morala dugo da čeka.
Već ju je prva mušterija, jedan veoma poznati poslastičar, euforično hvalio
na ra​stan​ku, kako je sa njom to​li​ko za​do​vo​ljan, kao ni sa jed​nom dru​gom.
Ubrzo je, zahvaljujući oduševljenju mušterija zaboravila izreku ostarele
kurve. Ali je odlučila, da će prestati sa poslom, čim sledeći put bude
odbijena i odseliti se na sever, na Sredozemno more, gde će se predstaviti
kao mlada udovica i otvoriti kafe. Uživaće i više nikada neće raditi kao
kurva, već će radoznalo čekati iznenađenja, koja će joj život doneti. Novca i
si​gur​no​sti ima do​volj​no, po​no​sno je po​mi​sli​la.
 32.

Nasrija nije obeshrabrio ni prelom kosti, ni ljubomora njegove četvrte

žene Almas. Početkom februara, mogao je ponovo da hoda bez štaka. Sada
su gvo​zde​ne ste​pe​ni​ce po​ve​zi​va​le prvi sprat sa man​sar​dom.
Hamidu nije rekao ni reči o nezgodi, već mu je s ushićenjem pričao o
divnom dejstvu prvog pisma i naručio drugo. Izdiktirao je kaligrafu
nekoliko detalja, o osmehu žene i njenim nežnim rukama i već je hteo da
pođe, kada mu je ka​li​graf re​kao: „Hva​la Vam, što se ni​ste po​vu​kli.”
„Po​vu​kao? Po​bo​gu, a za​što bih se po​vu​kao?”
„Zbog drske ucene takozvanih „čistih”, koji su jednog bradatog
fanatika poslali kod Vašeg poslovođe. On me je nakon toga nazvao, jer je bio
zabrinut, a ja sam ga umirio, rekavši mu, da smo u međuvremenu pridobili i
pred​sed​ni​ka dr​ža​ve El Ku​va​tli​ja, kao i sve hri​šćan​ske pa​tri​jar​he.
„Ne​mam poj​ma, kako je ta vest uop​šte mo​gla da stig​ne do tih lju​di!”
Nasri je već godinama slušao o „čistima”, čiji je potajni simpatizer bio i
njegov mlađi brat. On nije mogao da ih podnese. Izgledali su kao
karikatura ružnog Arapina, a njihova propaganda mu je bila odbojna. Bili su
vrlo opasni. Hteli su da ukinu republiku, demokratiju i stranke i da se vrate
šerijatu i halifatu. Kao stranka nisu imali nikakve šanse u otvorenom,
šarolikom društvu Sirije, zato su imali armiju ljudi u ilegali, koja je
neprijateljski i beskompromisno agitovala, ucenjivala, huškala i izvršavala
napade, dok su oni otmeniji „čisti” držali predavanja o slavnoj arapskoj
pro​šlo​sti, ko​joj su že​le​li da se vra​te.
„Ali, čujte. Vi ne poznajete Nasrija Abanija. Ja tek sada smatram, da je
škola neophodna.” Zastao je, jer mu je sopstveni zanos išao na živce.
Ka​li​gra​fi​ju je sma​trao be​za​zle​nom umet​no​šću.
„Nemojte, u sukobu sa bradatima, da zaboravite moje pismo, koje je
jednom, takođe bradatom čoveku, preko potrebno”, rekao je, sujetno se
osmehnuo, pružio Hamidu ruku i brzo izašao napolje, pre nego što je
ka​li​graf uop​šte shva​tio smi​sao nje​go​vih reči.
Tri dana kasnije, Nasri je spustio drugo pismo. Lepa žena je sedela u
unutrašnjem dvorištu i nešto prepisivala, iz jedne velike knjige u malu
svesku. Osmehnula se, kada ga je ugledala gore, na malom prozoru. Nasri
joj je i ovaj put, uz pismo, poslao jedan zlatnik i predložio, da se nađu na
ne​kom me​stu, po nje​nom iz​bo​ru.
 Žena se na​sme​ja​la, uze​la pi​smo i oti​šla.

Od sredine decembra, Hamid Farsi je često putovao zemljom.

Sakupljao je novac i ubeđivao uticajne pokrovitelje, da podrže njegov
projekat, otvaranje kaligrafske škole. Stizali su toliko bogati i velikodušni
prilozi, da je on razmišljao o tome, da odmah nakon otvaranja škole u
Damasku, otvori i drugu školu, u Alepu, u severnoj metropoli. Posle ovih,
otvorio bi još pet isturenih odeljenja u velikim gradovima širom zemlje.
Cen​tar bi ipak bio u Da​ma​sku.
Njemu je od priloga daleko važnija bila potvrda njegove vizije o tome,
da je došlo vreme za radikalnu reformu pisma. Kada je godinu dana ranije
izneo svoje zamisli „Savetu mudraca”, najvišem organu u „Udruženju
prosvećenih”, oni su ga ismejali. Nekoliko kukavica je u tome videlo
opasnost za udruženje i radije bi u miru prespavali još jedan vek. Međutim,
pošto on nije odustajao od svojih planova i pošto je izjavio, da će lično
preuzeti odgovornost - makar i po cenu života - oni koji su u njega najpre
ne​po​ver​lji​vo upi​ra​li pr​stom, sada su mu tap​ša​li.
Zemlja je bila u usponu i sve mogućnosti su bile otvorene, čak i one, o
ko​ji​ma se pre par go​di​na mo​glo samo sa​nja​ti.
Sredinom februara, Hamid je ušao u autobus, koji je saobraćao na liniji
Damask-Alepo. Najzad, oko devet sati je krenuo autobus, koji je trebao da
pođe još u osam. Mučio se, prolazeći kroz grad, sve dok nije na severnom
iz​la​zu, kod sela Ka​bun, iza​šao na ma​gi​stral​ni put u prav​cu Ale​pa.
U Port-Said ulici je video Nasrija Abanija, kako se udubio u razgovor sa
apotekarom Elijasom ispred njegove radnje. Izgledalo je, kao da njih
dvojica održavaju srdačne kontakte. Nasri se zapitao, zašto on nije mogao
da izgradi blizak odnos sa ovim čudnim i velikodušnim Nasrijem
Abanijem, koji je, hteo-ne-hteo, dao najveću podršku „udruženju
pro​sve​će​nih”.
Nekoliko članova udruženja nije imalo poverenje u tog veoma bogatog
razvratnika, neki su hteli da prime njegov novac, ali nisu želeli da vide
nje​go​vo ime na po​ča​snoj plo​či.
Hamid je na ovom sastanku iskočio iz kože. Da li svi oni u „Savetu
mudraca” sada žele da preuzmu ulogu žena, koje, uz kafu, toliko dugo
žvaću jednu vest, sve dotle dok ne postane loša glasina, ili se radilo o
ostvarenju njihovih ciljeva. „Ne treba da se venčamo sa Nasrijem
Abanijem, već da ga pridobijemo za našu stvar i zato nas se njegov razvrat
uopšte ne tiče. Ili možda neko od vas zna, koliko puta ministar ili ovaj ili
onaj general, naučnik ili trgovac prevari svoju ženu, nekog klijenta ili
Boga?”
Slušaoci su mu tapšali. Na trenutak su mu se toliko gadili, da je osetio,
kako se naježio. Neki ledeni zid ga je razdvajao od svih članova, a isto tako i
od Aba​ni​ja, koga je bra​nio.
Hamid je nameravao, da ostane tri dana u Alepu i da odatle nastavi put
za Istanbul, gde je trebalo da učestvuje na kongresu islamskih kaligrafa i
pregovara o jednom velikom poslu. U Ankari je trebalo da se izgradi nova
džamija, od novca iz Saudijske Arabije, te su poznati kaligrafi trebali da
učestvuju u njenom ukrašavanju. Pozvana su i tri majstora iz Arabije, a
Ha​mid je ra​ču​nao, da ima naj​bo​lje šan​se.
Već sledećeg dana nakon njegovog dolaska, njegovi saradnici su počeli
ma​nje da rade i da pra​ve sve duže pa​u​ze.
Samad je bio dobar tehničar, koji je ovladao svim trikovima kaligrafije,
ali nikad ne bi prekršio propisana pravila. „Ako ne pređeš granice, nikada
nećeš postati majstor”, rekao mu je Hamid. Ali, Samad nije imao ni
ambicije, ni mašte. Nikada nije poželeo da, poput Hamida, živi samo za
kaligrafiju. Obožavao je svoju ženu i svoja tri sina, zajedno sa njima je
kuvao i pevao i ove četiri osobe su mu pružale sve, zbog čega je vredelo
živeti. Kaligrafija je bila divno zanimanje, koje je donosilo novac, ali ne više
od toga. To naravno nije glasno izgovorio, jer bi u tom slučaju istog trena
dobio otkaz. A tako dobru platu, kao kod Hamida, kome je, nakon
de​ce​nij​skog rada, po​stao de​sna ruka, ne bi mo​gao ni​gde da za​ra​di.
Samad je svojim kolegama dao do znanja, da ceni njihov rad, zato su ga
voleli. Za razliku od njega, Hamida su se bojali. Ovoga puta, Samad ih je
poslao kući, već rano popodne. Samo jedan od njih je morao da ostane, da se
ja​vlja na te​le​fon i pri​ma na​rudžbi​ne.

Hamid se vratio loše raspoložen. Sednica u Alepu nije prošla onako,

kako je on zamislio, a posao u Istanbulu je dobio jedan kaligraf iz Egipta.
„Turci su hteli meni da povere posao, ali predstavnik Saudijaca je bio protiv
mene, jer je mislio da sam šiit. On nije mogao da shvati, da je neko, ko se
zove Farsi, što znači Persijanac, sunit”, besno je ispričao. O sednici u Alepu
nije progovorio nijednu reč. Kaligrafi su veoma glasno protestvovali protiv
škole kaligrafije u Damasku. Zašto škola ne bi bila smeštena na severu,
daleko od centra moći? I ko bi imao moć u udruženju? Zemlja, siktali su oni,
jeste demokratska, ali udruženje još uvek živi u halifatu, Veliki majstor
predaje moć svom nasledniku, koga on izabere, a to ipak ne ide. Međutim,
Hamid nije popustio. I na kraju su se majstori kaligrafije umirili, ponudili,
da u javnosti stanu iza njegovog predloga i da se jednoglasno založe za
otva​ra​nje ško​le ka​li​gra​fi​je u Da​ma​sku.
„U Alepu se strasno svađa, ali - za razliku od Damaska - prijatelja ne
ostavljaju na cedilu”, arogantno mu je rekao predsednik sekcije. Ova žaoka
je bo​le​la.
Tek kasnije, Hamid je shvatio, da sednica u Alepu nije bila tako loša,
kao što se njemu nekoliko dana posle njenog održavanja činilo. Upoznao je
kaligrafa Alija Barakea, niskog, mladog čoveka, koji je bezuslovno stao na
stranu Velikog majstora i koji je mirno saslušao uvrede ostalih članova. Ali
Barake je obožavao Hamida Farsija i upijao svaku njegovu reč. Zato je
Hamid kasnije odlučio, da on bude njegov naslednik, istovremeno se
nadajući, da će na taj način steći simpatije u Alepu, ali tada je već bilo
ka​sno.

Kada je po povratku ušao u svoj atelje i u njemu zatekao sve čisto i

sređeno, on se umirio. Poželeo je da zapiše svoje misli i utiske iz Alepa i
Istanbula. Naredio je Salmanu, da mu skuva kafu, otvorio orman i izvadio
veliku svesku, u koju je zapisivao svoje ideje i tajne. Još dok je otvarao
or​man, pri​me​tio je, da ne​što nije u redu sa bra​vom.
U ormanu nije ništa nedostajalo, ali kada je otvorio knjigu sa lanenim
povezom, prepoznao je, da ju je oštetila tuđa ruka. Knjižni povez je bio
pocepan. Neko je na silu otvorio knjigu. Takvo oštećenje se nije moglo
popraviti. Ako bi knjiga bila loše povezana, ispadali bi listovi iz nje, a ako je,
kao ova njegova velika sveska, bila dobro povezana, ona bi se prilikom
otvaranja, otvorila uvek na ovoj strani. Sveska je bila poklon od njegovog
maj​sto​ra Se​ra​ni​ja, a na​pra​vio ju je le​gen​dar​ni knji​go​ve​zac Sa​lim Ba​klan.
Hamid je eksplodirao. Vikao je i psovao toliko glasno, da je ceo atelje
podrhtavao. Pozvao je Samada, optuživao ga i vređao. Njegov pomoćnik je
pognute glave stajao ispred svog majstora i razmišljao, koji radnik je
poslednjih dana bio neprirodno nervozan. Nije morao dugo da razmišlja:
Sal​man.
Kad je Hamid najzad ućutao, jer je već ostao bez daha, a i komšije su
počele polako da se okupljaju ispred izloga, Samad ga je prezrivo pogledao:
„Ismevaš me pred svim komšijama, neka ti Bog oprosti. Ali, to nisam bio ja.
Danas može svako da provali, ali kada pogledam orman, vidim da je to bio
profesionalac. A ja nisam kriv ako on dođe noću i odnese tvoju svesku ili
zlato u listićima, tvoj nož ili nešto drugo. Možeš da kupiš trezor od čelika,
ali kako čujem, kralj damaških provalnika može žmureći da otvori svaki
trezor .“ Samad je zaćutao. „Ako hoćeš da me poslušaš, otpusti potrčka.
Imam ose​ćaj, da on nije čist.”
Ha​mid je po​di​gao po​gled, oči su mu bile uža​re​ne.
„Ote​raj ga”, re​kao je is​pre​ki​da​nim gla​som.
 33.

Narednih dana, Hamid je bio srećan, zato što je otvaranje škole brzo
napredovalo. Moleri, električari, bravari i stolari su radili dvadeset i četiri
sata dnevno, kako bi škola, već nedelju dana pre otvaranja, bila uređena i
si​nu​la u no​vom sja​ju.
Svečano otvaranje je bilo planirano za prvi mart. Od sto dvadeset
zvanica, samo su četiri otkazale. Redakcije dnevnih novina i časopisa, koji su
izlazili u Damasku, htele su da izveštavaju, najavile su se čak i najvažnije
li​ban​ske no​vi​ne El Na​har.

Dva dana pre svečanog otvaranja škole kaligrafije, Nasri Abani, koji je
delovao očajno, preuzeo je treće pismo iz ruke majstora. Zar nije imao sreće
kod svo​je vo​lje​ne? Tekst, koji je na​pi​sao Ha​mid, bio je pun pre​ko​ra zbog igre
skrivanja i postavljao pitanja o razlozima njenog odbijanja. Hamid je, pored
toga, prepisao i dve pesme iz jednog starog toma lirike iz sedmog veka. U
njima se pevalo o čežnji za jednim jedinim sastankom. Možda će Nasri sa
tim osvo​ji​ti nje​no srce? On mu je to iskre​no že​leo.
Nasri je morao najpre da ode u kancelariju, da dogovori nešto sa
Taufikom, a zatim se uputio ka svojoj ženi Almas, koja je imala težak grip.
Da​nas, ona neće pro​zre​ti nje​go​ve na​me​re.
Ove noći je hteo da vidi, da li je lepa žena uopšte kod kuće. Popeo se u
mansardu i pogledao dole, u osvetljeno unutrašnje dvorište. Mogao je sve
ja​sno da vidi - a pri po​gle​du na ono što je vi​deo, za​stao mu je dah:
Niko dru​gi, do Ha​mid Far​si je se​deo po​red lepe žene.
Slep od besa, Nasri je sišao niz stepenice. Kakva podlost! On mu je
poverio, da ga je ta žena odbila i plaćao i novcem i zlatom, a sada je ta
li​ce​mer​na uho​da ko​ri​sti​la tu si​tu​a​ci​ju i ve​ro​vat​no uce​nji​va​la mla​du ženu.
Cele noći, Nasri je smišljao osvetu. I kada se najzad setio, kako može da
mu naudi, toliko se široko nacerio u mraku svoje sobe da se ona skoro
osve​tli​la: „Ha​mi​de, Ha​mi​de, na​pra​vio si naj​ve​ću gre​šku u ži​vo​tu.”
Ali, bila je to Na​sri​je​va naj​ve​ća gre​ška.
 34.

Salmanu su suze lile niz obraze, dok je pored oca išao iza majčinog
sanduka. Tek kada su četiri čoveka spustila skromni drveni sanduk u
grobnicu, Salman više nije osećao tugu. Obuzeo ga je čudan strah. Pomisao,
da nje​go​va maj​ka više ni​ka​da neće usta​ti, pri​ti​ska​la mu je srce.
Samo su komšije iz dvorišta milosti i Karam ispratili njegovu majku, na
njenom poslednjem putu, a ostareli sveštenik Bazilijus je upotpunio bedu.
Bio je izrazito razdražljiv, vikao na dvojicu ministranata, koji su neprekidno
pravili gluposti, nerazgovetno izgovorio svoj tekst, kao dosadnu obavezu, a
zatim, istog trenutka, žurno otišao kući. Bilo mu je hladno i sve mu je
iz​gle​da​lo i su​vi​še mi​zer​no.
Ka​ram se opro​stio sa Sal​ma​nom još na gro​blju i čvr​sto ga pri​vio uz sebe:
„Bog da joj dušu prosti. Saosećam sa tobom, ali veruj mi, to je spas, posle
svih onih patnji”, gledao je u daljinu, Salman je ćutao. „Našao sam ti dobar
posao, kod juvelira Elijasa Barakata. Ti ga poznaješ. Sviđaš mu se.” Poljubio
je Sal​ma​na u čelo i oti​šao.
I svi ostali su izjavili saučešće, ali Salman se celog života sećao samo
izjave komšije Maruna, poput usamljenog brega na velikog ravnici: „Neću
te tešiti, ja i dan danas tugujem za svojom majkom. Majke su božanska bića i
kada umru, umire i ono božansko u nama. Svaka uteha je licemerje.” Kada
je Salman pogledao u njega, čoveku su lile suze niz obraze. Nikada pre,
Ma​ru​no​vo lice mu nije iz​gle​da​lo tako mu​dro i lepo, kao u tom tre​nut​ku.
Kada se Salman tog hladnog dana sam vratio kući, stan mu se učinio
strašno prazan. Njegov otac je ostatak dana proveo sa Marunom, Kamilom i
Ba​ra​ka​tom i vi​na​ri​ji na po​čet​ku Aba​ra uli​ce.
Salman je šetao po stanu i našao papuče svoje majke. Stajale su ispod
stola baš onako, kako ih je ona poslednji put tamo ostavila, pre nego što je
ko​nač​no pala u kre​vet. Uzeo ih je u ruke i po​no​vo za​pla​kao.
Nje​gov otac se tek oko po​no​ći do​ge​gao do kre​ve​ta.
Dva dana kasnije, Salman je iz pošte nazvao Nuru. Laknulo mu je, kada
je čuo njen glas. A ona je ponovo osetila da je on slab, poput vaze od tankog
stakla, koja je napukla i svakog trenutka pretila da pukne. Kada je spustila
slušalicu, zapitala se, da li bi ona bila toliko tužna, da je njena majka umrla.
Ne, si​gur​no ne bi, re​kla je sama sebi i po​sti​de​la se.
Salman je pozvao Nuru da dođe kod njega kući. Ona je oduvek želela
da zna, gde i kako on živi, ali se stidela, da ga pita. Sada je trebalo, jednog
popodneva, da dođe kod njega. Hrišćane nije interesovalo ko koga
posećuje. Kuće su bile otvorene i muškarci i žene su posećivali jedni druge.
To je videla, još dok je bila dete, pošto je u gradskoj četvrti, u kojoj je ona
odrasla, živelo mnogo hrišćana. Tamo su, prilikom svake posete, muškarci i
žene se​de​li za​jed​no.
Salmanu je bilo svejedno, šta će komšije reći. Jedina osoba, čije
mišljenje mu je nešto značilo, već odavno nije tu živela: Sara. Njegov otac
nije dolazio kući ceo dan, a često ni noću. Gde se on skitao, to nikoga nije
interesovalo, ponajmanje Salmana. Majka je bila most između njih dvojice, a
sada su oni bili dve oba​le iste reke, koje se ni​ka​da nisu sre​ta​le.

Toga dana, kada je Nura trebala da dođe kod njega, oko dva sata, seo je
na svoj bi​cikl i od​ve​zao se do Ka​ra​ma.
On je bio izrazito šarmantan, kao u stara vremena, ali kada je na red
došao razgovor o provali, u kojoj mu je Salman pomogao, on je izbegavao
od​go​vo​re.
Salmanu je došlo, da samog sebe ošamari, zato što je bio toliko naivan.
On je zaista poverovao da je Karam, iz čiste radoznalosti, želeo sve da
sazna. Salman mu je napravio otisak zastarele brave na ormanu. Posle
nekoliko dana, Karam mu je predao duplikat ključa, kojim je Salman trebao
da otvori orman, kada majstor otputuje i - s mukom - iz njega izvadi onu
lepu, obim​nu knji​gu, sa taj​na​ma ka​li​gra​fa.
Nije bilo moguće da, za tako kratko vreme, sve prepiše. Tako da je
jedina mogućnost u Damasku pedesetih godina, bio fotograf. Kadgod bi se
toga setio, Salman je poželeo, da tri puta ošamari samog sebe, zato što je bio
tako naivan i što mu je cela ta stvar bila zabavna i uzbudljiva. Četiri stotine i
dvadeset stranica. Fotograf je imao izuzetno dobar fotoaparat i napravio je
dve stotine i deset snimaka, jednom slikom je obuhvatao dve stranice u
knjizi. Salman je stajao po strani i srce mu je sišlo u pete, kada je čuo, kako
rik​na puca u sre​di​ni, jer je fo​to​gra​fu bila po​treb​na rav​na po​vr​ši​na.
„Ne boj se, to će se sre​di​ti”, umi​rio ga je Ka​ram.
Nije se sre​di​lo.
Napraviti dve stotine i deset skupih fotografija samo iz radoznalosti i
rizikovati njegov, Salmanov, posao, to mu nije išlo u glavu, smireno je
rekao Karamu, koji mu se i dalje umiljavao i koji hteo da ga zavede, tako što
mu je našao posao kod juvelira. Pričao je nešto o velikim i malim žrtvama
prijateljstva. Salman je po prvi put primetio da Karamov osmeh nije bio
izraz njegove duševne radosti, već samo rad mišića na licu, koji bi mu
raz​vu​kli usne i po​ka​za​li zube.
Je​dan mali de​čak je ušao u kafe i na​ru​čio ne​što za šan​kom. „Ha​san, novi
potrčko. On je Samadov dalji rođak”. Salman je pogledao malog dečaka, koji
je, sav ra​do​stan, za​gri​zao sen​dvič.
Salman je odlučio da, što je pre moguće, spase svoj pribor, a pre svega
važne sveske, koje su bile u Karamovoj kući. Morao je da se distancira od
Karama. A što je bilo najvažnije, nije smeo više da prihvati nijednu ponudu
ovog mutnog čoveka. Više je voleo da gladuje, nego da ponovo uđe u
njegov kafe. Noćima je Salman ležao budan u krevetu. Nije mu samo
razočaranje u Karama oteralo san, jedna misao ga je posebno mučila: da li je
moguće, da je Karam toliko zao, da ga je od samog početka zloupotrebio, da
radi kao špijun kod Hamida Farsija i postane ljubavnik njegove žene? Da li
je to bila zahvalnost za to, što ga je spasao da se ne utopi u reci? Karam je
više puta pokazao da ne drži mnogo do zahvalnosti. Svakoga bi prevario i
svakome bi laskao. A šta ako ga je smišljeno usmerio ka Nuri? Da li bi to
pomutilo njegovu, Salmanovu, ljubav? Nije mogao da odgovori, ali je
odlučio da sve ispriča Nuri, isto tako zbrkano, kao što su bile njegove misli u
glavi. Sara mu je jednom rekla, da prva pukotina u ljubavi nastaje, kada se
nešto prećuti, a ona bi pri svakom sledećem prećutkivanju neprimetno
ra​sla, sve do​tle dok se lju​bav ne bi uga​si​la.
Ali, sada je morao da glumi prostodušnog čoveka pred Karamom, sve
dotle, dok svoje sveske ne skloni na sigurno. U prve dve sveske, Salman je
zapisao sva svoja iskustva, koja je stekao u Hamidovoj radnji, tehnike,
savete majstora, načine spravljanja mastila, sastav i tajne boja i trikove za
korekciju. Ali, najviše mu je stalo do treće sveske. U nju mu je Nura
zapisala sve odgovore na njegova pitanja, koje je on - ohrabren podacima o
Ibn Mukli - stalno postavljao. Nura je bila zahvalna na ovim zadacima. Ne
samo zbog toga, što joj je biblioteka njenog muža olakšala traženje, već, pre
svega, zbog toga, što joj je vreme brze prolazilo. A Salman je bio od onih,
koju bi željno i zahvalno saslušali sve ono, što je ona o slavnim kaligrafima i
kaligrafkinjama u istoriji i o tajnama starih majstora mogla da kaže. On bi joj
posle toga tako nežno poljubio svaku jagodicu i resicu na ušima, da ona nije
mo​gla da iz​dr​ži, te bi se ba​ci​la na nje​ga i stra​sno ga vo​le​la.
„Takvoj nastavnici ne možeš postaviti dovoljno pitanja”, rekao joj je
jed​nom.
 Bilo je skoro pola dva, kada je Salman stigao u svoj stan. Otvorio je
vrata i prozore, počistio, poribao pod vlažnom krpom, postavio tanjir sa
svežim keksom na sto i stavio vodu kako bi skuvao naročito dobar čaj, koji je
kupio kod najboljeg trgovca čajevima u Pravoj ulici, preko puta ulaza u Suk
el Bu​su​ri​je, na pi​ja​ci za​či​na.
Nurino srce je snažno kucalo, kad je kroz kapiju ušla u dvorište milosti i
videla Salmana. Stajao je oslonjen na vrata svoga stana, na desnoj strani
ve​li​kog pra​vo​u​ga​o​nog dvo​ri​šta, ka​kvo je ima​lo si​ro​ma​šno dvo​ri​šte mi​lo​sti.
On se na​sme​šio i po​šao joj u su​sret, po​zdra​vio je zva​nič​no i uz​dr​ža​no, te
je pratio do ulaznih vrata, gde ju je, kao što je bio običaj, propustio da uđe
prva.
Iznenadila ju je svežina i savršen red u stanu. Dobro je protumačio njen
po​gled.
„Dva sata pre podne i pola sata popodne”, osmehnuo se on. Ona je
skinula mantil, a on je bio fasciniran njenom novom haljinom od pamuka.
„Lepa si kao žene iz modnih časopisa”, rekao joj je nežno je zagrlio. Htela je
da se zahvali na komplimentu, pošto je tu novu haljinu sama sašila, ali
njene usne su našle bolje zanimanje. Privila se uz njega i pustila ga je tek,
kada se osvestila, nakon što su nagi i oznojeni, ležali jedno pored drugog u
kre​ve​tu. „Zar ti ni​kad ne za​klju​ča​vaš vra​ta?” pi​ta​la ga je pri​lič​no ka​sno.
„Niko u ovoj ulici ne zaključava vrata i do sada nikome ništa nije
fa​li​lo.”
Kada su, sada ponovo obučeni, sedeli za kuhinjskim stolom i pili čaj,
posmatrala ga je dugo i zamišljeno: „Hoću s tobom da pobegnem iz
Damaska”, rekla je na kraju. „Otkako sam tebe zavolela, sve teže mogu
njega da podnesem. Ovde nemamo nikakve šanse. On će nas ubiti. Ali, mi
ćemo sigurno naći neko mesto, gde ćemo moći da živimo i da se volimo dan
i noć.” Nasmejala se svojoj naivnosti: „Naravno, pošto prvo zaradimo za
ži​vot. Ja kao kro​ja​či​ca, a ti kao ka​li​graf.”
Salman je ćutao, skoro se uplašio od lepote sna, koji mu je Nura sa samo
ne​ko​li​ko reči opi​sa​la.
„A ako me nađu”, nastavila je ona u tišini, „ja se neću kajati ako do tada
bu​dem sa to​bom uži​va​la kao da sam u raju, ma​kar ne​de​lju dana.”
„Ne, neće nas naći”, rekao je Salman, „živećemo veoma neupadljivo. A
što grad bude veći, to će nas ma​nje pri​me​ći​va​ti.“
„Alepo”, odmah je uzviknula Nura, „to je ovde, u Siriji, drugi grad po
veličini.” On je hteo da predloži Bejrut, jer je čuo da grad pokazuje veliko
srce, za sve nesrećne i odbačene. Ali, ona ga je ubedila, da u njihovoj zemlji
ređe traže dokumenta, nego u inostranstvu i tešila ga divnom kuhinjom,
koja je bo​lja od one u Da​ma​sku.
„Potrebne su mi dve tvoje fotografije za pasoš, na kojima se vide oba
tvo​ja uha.”
„Oba uha?”, začudi se on. „Za to nije dovoljna normalna fotografija,
potrebna mi je panorama fotografija, kako bi mi oba uha stala na sliku”,
odgovorio je on, uprkos strahu, koji je uvek bio prisutan, a ona je morala da
se smeje. Jedva je uspela da drži čašu sa čajem u ruci, stavila ju je na sto i
kašljala, jer se zagrcnula. Salmanov smeh je oplemenjivao njeno srce. Bilo je
to srećno, zvonko ili muzikalno smejanje, a ono mu je u potpunosti bilo
svojstveno. Bez daha, skoro kao astmatičar, udahnuo je vazduh i ponovo se
zasmejao, kao morski talas. Zarazio bi svojim smehom sve oko sebe, čak i
stolice, pomislila je ona, kada je, smejući se, nehotice udarila u jednu stolicu
i za​ču​la zvo​nak zvuk.
„Kad već pričamo o fotografijama, preporučila bih ti, da što pre
podigneš mnogobrojne negative, pre nego što se Karam toga seti. Toga sam
se noćas setila. Moj muž je pre nekoliko dana spomenuo provalu u njegov
atelje i uzgred rekao da su u knjizi pohranjena blaga, koja sadrže znanja,
filozofiju, tehniku i istoriju kaligrafije, koja su stara deset vekova. Sve si
rizikovao, zašto ih ne bi poneo sa sobom? Ko zna, za šta će ti jednoga dana
ko​ri​sti​ti.”
„Ali, kako ćemo ube​di​ti fo​to​gra​fa?”, pi​ta​la je Nura.
„Negativi pripadaju Karamu, ostavio ih je kod fotografa samo
sigurnosti radi, u slučaju da mu neko, u potrazi za njima, pretrese kuću ili
kafe.”
„Da li fo​to​graf do​bro po​zna​je Ka​ra​ma?”, upi​ta​la je Nura.
„Ne, uopšte ga ne poznaje. On je jedan od mnogih, koji su novi u toj
gradskoj četvrti. Karam nije dao da se slike izradi neko, ko bi ga kasnije
mo​gao pre​po​zna​ti.”
„Odlično, onda ćeš ti pozvati telefonom, predstaviti se kao Karam i reći
da su ti potrebni negativi i da ćeš poslati svoju ženu da ih uzme. Kaži mu da
se zove Ajša i da će broj slika, dve stotine deset biti lozinka. Opiši mu, ako je
po​treb​no, moju kosu i kaži da no​sim na​o​ča​ri”, na​sta​vi​la je Nura.
„Na​o​ča​ri, za​što na​o​ča​ri?”, upi​tao je Sal​man.
Nura se nasmejala. „To je tajna kaligrafove žene”, rekla je. „A ti ćeš
čekati u jednoj sporednoj ulici i preuzeti paket sa slikama”, rekla je i dugo
ga ljubila na rastanku. Na vratima se još jedanput okrenula: „Sviđa mi se što
si tako ure​dan. Bi​ćeš do​bar muž jed​noj ve​o​ma za​u​ze​toj kro​ja​či​ci.”
Kada je iz Abara ulice ušla u Pravu ulicu, zapitala se, da li je ispravno,
što Salmanu još uvek ništa nije rekla o ona tri pisma, koja je dobila od
jednog dosadnog petla. Svaki put bi čvrsto odlučila da mu kaže, ali onda bi
njen jezik zadržao reči i preusmerio ih u jednjak. Nije joj bilo lako đa ih
pro​gu​ta.
I ovaj put se ute​ši​la time, da će u bu​duć​no​sti ima​ti do​volj​no vre​me​na da
mu ispriča i ovu dosadnu priču. Sada su pred njima stajali daleko teži
zadaci i na tu pomisao je u džepu stegnula ruku u pesnicu. Bila je odlučna u
svo​joj na​me​ri, da ide do kra​ja.
Dva dana kasnije, Salman je biciklom išao kući. Na svakoj neravnini na
putu, poskočio bi mu paketić u korpi. Kada je ostavio bicikl ispred ulaznih
vra​ta svo​ga sta​na, po​zdra​vio ga je Ba​ra​kat, koji je sta​jao na dvo​ri​štu.
„Da li se to jede?”, ve​se​lo ga je upi​tao.
„Ne, samo se čita”, od​go​vo​rio je Sal​man i na​sme​jao se.
„Onda ti ga pre​pu​štam, uži​vaj u tome”, re​kao je kom​ši​ja.
Salman je otvorio veliki kofer, koji je kupio za put. Još uvek je bio
pra​zan. Na tre​nu​tak je u ruci od​me​rio pa​ket i za​tvo​re​nog ga sta​vio u ko​fer.
Salman je tek tri meseca kasnije otvorio paket i iznenadio se, kakve
opa​sne taj​ne i zna​nje ima pred so​bom.
Kada je na sledećem sastanku rekao, kako sumnja da ga je Karam
namerno poslao kod nje, ona je pažljivo slušala. Salman je izgledao, kao da
ga ova po​mi​sao te​ško pri​ti​ska.
„Pa šta?”, rekla je Nura i nasmešila mu se. „Da te ja nisam zavolela,
Karam ne bi imao nikakve šanse, čak i da je angažovao najprepredenijeg
muškarca. Ostavimo Karama, Badrija, Hamida, prosvećene i neprosvećene,
čiste i nečiste da i dalje kuju svoje zavere i bežimo odavde”, odlučno je
re​kla. Sal​man je odah​nuo.
 35.

Svečano otvaranje prvog marta je bilo veće i lepše, nego što je Hamid
mogao i da zamisli. Samo je jedna sitnica pomutila njegovu radost: Nasri
Aba​ni nije do​šao. Ali, Ha​mid ga je ubr​zo za​bo​ra​vio.
Njegovi otmeni gosti su se nadmetali u pohvalama. Došao je i
predsednik države El Kuvatli, ali se držao prilično uzdržano. U prisustvu
mno​go​broj​nih na​uč​ni​ka nije že​leo da odr​ži go​vor.
Šuškalo se, da su ga Saudijci, sa kojima je njegova porodica već
decenijama održavala bliske veze, zamolili, da na svečanom otvaranju ne
drži govor, kako jednoj privatnoj školi kaligrafije, ne bi dao političku
di​men​zi​ju. Kada je Ha​mid to čuo, gru​di su mu se ši​ri​le od po​no​sa.
Svi naučnici su smatrali, da Hamid Farsi zaslužuje, da mu se postavi
spomenik na ulazu u školu, jer, još nikada do sada, nijedan čovek nije sam
uči​nio to​li​ko za arap​sko pi​smo i kul​tu​ru.
Ministar za kulturu je hvalio vrednoću i viziju i upornost prvog
direktora škole, Hamida Farsija, koji je dolazio kod njega skoro svake
nedelje, dok najzad nije držao u ruci pismenu dozvolu ministarstva za
kul​tu​ru.
„Pitao sam majstora”, pričao je ministar, „od kada postoji ovakav plan.
On mi je od​go​vo​rio ’od 940’“.
Biće da nisam dobro čuo i pomislio da je rekao 1940, „Sedamnaest
go​di​na?”, pi​tao sam sa uva​ža​va​njem.
Hamid Farsi se osmehnuo, ali me nije ispravio, iz učtivosti! Ali, moj
načitani saradnik, jedan poštovalac gospodina Farsija, mi je kasnije rekao:
„Gospodin Farsi je imao na umu godinu smrti najvećeg kaligrafa svih
vre​me​na, Ibn Mu​kle, 940. go​di​ne.”
Zato imam posebnu čast, što mogu da otvorim školu, koja će ponovo
oži​ve​ti nje​go​vo ime.”
Du​go​tra​jan apla​uz se raz​le​gao zgra​dom.
Kada je Hamid stao za govornicu, fotografi su sevali fotoaparatima, kao
da se takmiče. On se zahvalio i obećao da će za kaligrafiju učiniti sve, što je
moguće. Njegov govor je bio kratak, ali snažan. „Gospode i gospodo, ovde u
Damasku, to Vam obećavam”, uzviknuo je na kraju, „ovde, u srcu Arabije,
kaligrafija će doživeti procvat i od Damaska napraviti ponovo glavni grad
jed​ne jake na​ci​je.”
 Apla​uz je dir​nuo Ha​mi​da do suza.
Dok je polako, sa uživanjem čitao spisak pokrovitelja, primetio je da
nema Na​sri​ja Aba​ni​ja. Za​što nije do​šao?
Gosti su jeli i pili, pravili buku i smejali se, sve do ponoći. Povremeno bi
bljesnuo blic nekog fotoaparata, jer su mnogi želeli da se slikaju za
uspomenu sa poznatim ličnostima, kao na primer sa genijalnim Farisom el
Hu​ri​jem, je​di​nim hri​šćan​skim pred​sed​ni​kom vla​de u isto​ri​ji Si​ri​je.
Nakon svečanosti, kada su svi gosti otišli iz škole, Hamida je okružila
neka duboka tišina. Prolazio je kroz praznu zgradu i prisećao se prethodnih
nekoliko sati. Ostvario se njegov veliki san, ali da li je on sada bio srećan
čo​vek?
Zašto Nasri Abani nije došao na svečanost? Svi su nagađali o tome.
Bivši učitelj Nasrija Abanija, šeik Dumani, jedan senilni, stariji čovek, koga
je Hamid pozvao, kako bi obradovao Nasrija Abanija, se začudio, što je ime
njegovog najslabijeg učenika, tokom svih pedeset godina, koliko je
predavao, stajalo na samom vrhu sa imenima ljudi, koji su podržavali
kulturu kaligrafije: „Pisao je tako nečitko, kao da je potkupio kokoške, da
mu pišu do​ma​će za​dat​ke”, ba​la​vio je be​zu​bi čo​vek.
„Kao i uvek, momak je negde zadržao,”, povikao je glasno u društvo i
le​vom ru​kom se zna​čaj​no uhva​tio za mo​šni​ce.
„Takva opasnost, nama dvojici ne preti”, cinično je prokomentarisao
osta​re​li El Huri. Gru​pa mu​ška​ra​ca se gla​sno sme​ja​lo.
Zašto Nasri nije došao? Da li su „čisti” stajali iza toga, što ga je Taufik,
desna ruka Nasrija Abanija, iznenada, dan uoči otvaranja nazvao i okolišio,
kako mu prete i da bi zbog toga njegov šef želeo da otkaže Ugovor o
zakupu, „iz bezbednosnih razloga za našu imovinu, da li razumete?”
Hamid nije razumeo, a njegov advokat ga je umirio tako, što mu je rekao da
je Ugovor o zakupu važeći i da nijedna sila na svetu ne može da ga
opo​zo​ve.
Nasri Abani nije izostao samo sa svečanosti. I posle toga se krio i nije
zvao te​le​fo​nom.
Šta se do​go​di​lo?
Ha​mid nije znao od​go​vor.
 36.

Desetog aprila 1957. godine, Nura i Salman su ušli u autobus, koje je

saobraćao na liniji Damask-Alepo. Imali su tri velika kofera i ručnu torbu sa
hra​nom i na​pi​ci​ma.
„Otvori obe ruke”, rekla mu je Nura kada su najzad seli i stavila mu
te​šku pli​ša​nu vre​ći​cu u ruke.
„Šta je to?“, upi​tao je.
„Sedamdeset srebrnjaka, koje mi je Hamid poklonio na dan venčanja.
To je bila moja plata, koju sam dobila unapred za četiri godine ribanja,
kuvanja i peglanja. I zato što sam trpela njegova raspoloženja. Ono drugo ne
može da mi pla​ti”, re​kla je ti​him, tu​žnim gla​som.
Kroz prozor je posmatrala radnike, koji su vadili šine iz zemlje. Bila je
to treća tramvajska linija, koja se ukida. „Više se nigde ne vide mazge za
iz​naj​mlji​va​nje”, re​kla je i od​mah​nu​la gla​vom.
Kakve probleme je ona imala, pomislio je Salman. Bežala je iz rodnog
grada i od braka, a razmišljala je o mazgama. Zagrlio ju je. „Ja ću uvek biti
tvo​ja ma​zga!”, re​kao je, ali nje​go​va šala nije mo​gla da je raz​ve​se​li.

Tek dva sata pre polaska, otišla je kod Dalije. Krojačica je podigla
pogled sa mašine za šivenje ka njoj i odmah razumela. „Odlazim”,
pro​ša​pu​ta​la je.
„To sam odmah pretpostavila, čim si ušla. Da li si dobro razmislila?”,
upi​ta​la je Da​li​ja. Nura je klim​nu​la gla​vom.
Na rastanku su obe plakale. Dalija je znala, da svoju mladu prijateljicu
više nikada neće videti. Kasnije je pričala, kako je toga dana, po prvi put
shva​ti​la, da neko ri​zi​ku​je ži​vot, ne zato što ži​vot mrzi, već zato, što ga voli.
Na kraju je nazvala roditelje. Znala je, da joj otac već danima leži u
krevetu zbog gripa. Dala mu je koverat sa pismima, ukratko mu objasnila,
kakva su to pisma i zamolila ga, da ih dobro čuva. Odmah zatim je krenula.
On je u kućnim papučama trčao za njom. „Dete”, vikao je za njom sav
pre​pla​šen, „da li se ne​što de​si​lo?”
Pla​ka​la je.
„Da li mogu da ti pomognem, drago moje dete?”, pitao je i osetio takvu
sla​bost u no​ga​ma, da je mo​rao da se na​slo​ni.
 „Pročitaj moje pismo, pa vidi, šta moraš da uradiš. Pomoći ću sebi
sama.”, rekla je i videla, da on plače. Njegove suze su je, kao olovo, vukle u
du​bi​nu. U du​bi​ni duše se odvo​ji​la od nje​ga i po​tr​ča​la.
„Neka te Bog čuva na tvom putu”, šaputao je, nadajući se da će se ona
na kraju ulice okrenuti i mahnuti, kao što je uvek činila, ali Nura je već
ne​sta​la iza ugla, koji vodi u glav​nu uli​cu.
Rami Arabi se polako vratio u svoju spavaću sobu. Drhtavim rukama je
otvorio veliki koverat. U njemu je bilo dugo oproštajno pismo od Nure i više
od trideset ceduljica sa njegovim mudrostima i izrekama. Srce mu je slutilo,
da je vraćanje njegovih reči značilo konačan rastanak. Ali, najveći šok je
usle​dio sa Na​sri​je​vim pi​smi​ma.
Bio je zaprepašćen, tražio oslonac, ponovo uzeo Nurino pismo u ruke i
pažljivo ga pročitao. Pisala mu je o svom razočaranju, o patnjama, koje je
pretrpela u braku, koji joj je on nametnuo. Uveravala ga, da ona zbog toga
neće mrzeti ni njega, ni majku, ali da želi da uzme svoj život u svoje ruke,
jer oni kao ro​di​te​lji nisu is​po​što​va​li svo​ju oba​ve​zu i nisu je za​šti​ti​li.
Rami Arabi je i suviše dobro poznavao svoju kćer, da bi se sada pravio
lud. Sve mu je to napisala, pre nego što je pobegla, jer se osećala kao
sunđer, koji je upio i suviše gorkih reči. Morala je da iscedi taj sunđer, kako
bi on mo​gao da upi​je sve ono novo, što će joj po​nu​di​ti novi ži​vot.
Kada je sve pročitao po treći put, bacio je pogled na zavodljiva pisma sa
ru​ko​pi​som nje​nog muža. Ruke su mu drh​ta​le. Ose​ćao se kao od​u​zet.
„Pro​kle​ti pod​vo​dač”, čuo je sebe, kako gla​sno viče.
Njena majka je tog aprilskog dana tek uveče saznala za Nurinu posetu i
pisma, kada se vratila kući sa nedeljne sednice jednog ženskog, verskog
udruženja. Zamolila je muža da joj pročita oproštajno pismo i shvatila, na
osnovu otvorenosti Nurinih reči, da je Nura već pobegla. Vrisnula je toliko
glasno i zakukala nad svojom gorkom sudbinom, da su tri žene iz
kom​ši​lu​ka do​šle, jer su po​mi​sli​le, da je muž nji​ho​ve kom​ši​ni​ce Sa​har umro.

Salman se toga dana vratio u kuću vlasnika kafea Karama, uzeo sveske i
pribor i ostavio Karamu jednu kaligrafiju u obliku kruga. Ovaj se uveče jako
iznenadio zbog ključa, koji je bio u bravi na ulaznim vratima. Pomislio je, da
se Sal​man vra​tio i ob​ra​do​vao se.
Kada je Karam, sredinom marta, došao da ga poseti u dvorištu milosti,
a nije ga zatekao, komšinica mu je rekla, da Salman uči kod jednog od
najboljih kuvara, kako bi savladao tajne prefinjene, damaške kuhinje.
Restoran „Al Andalus” je bio otmen i veoma skup i nalazio se u blizini Bab
Tuma.
Činilo se, kao da se Salman raduje Karamovoj poseti. Nakon što je
otkrio kuvanje, rekao mu je, da više voli da radi sa kašikom, nego sa perom.
Trenutno ima puno posla, jer mu predstoje dve svadbe, ali čim bude imao
slobodnog vremena, posetiće Karama i možda će još malo vežbati
kaligrafiju. Njegov novi šef, Karlos, koji je bio jednu četvrtinu Španac,
jednu četvrtinu Jevrejin, jednu četvrtinu Arapin i najviše jednu četvrtinu
hrišćanin, voli kaligrafiju i smatra, da je to umetnost, koju pored kuvanja,
jahanja i mačevanja mora da savlada svako, pre nego što može za sebe da
kaže da je mu​ška​rac.
Za Karama je ovaj susret bio veoma uzbudljiv. Po prvi put je primetio,
da Salman ume lepo da govori. Kada mu je na šaljiv način rekao, Salman se
nasmejao, da, možda je bio u pravu. Sve ove godine, jezik mu je bio nekako
za​ve​zan, a sada su ga za​či​ni i lju​bav oslo​bo​di​li.
„On više nije dečak, sada je muškarac”, rekao je Karam samom sebi na
put do kafeu. Osećao je duboku naklonost, daleko od svakog sažaljenja ili
griže savesti prema ovom hrabrom mladom čoveku, koji se sada, poput
ljiljana, otvorio u njegovom srcu, naklonost, koja je bila daleko iznad ljubavi
prema Badriju i njegovom božanstvenom telu. Po prvi put mu se Salman
učinio neodoljivo privlačnim. Hteo je to da mu kaže prilikom sledećeg
susreta. Stalno se nadao telefonskom pozivu, spontanom dolasku u kafe,
međutim, prošao je i mesec maj, a da nije uzeo u obzir, želju zaljubljenog
Karama. Badri je bio povređen, jer je Karam samo o Salmanu pričao sa
ushićenjem i nije pogrešio u svojim pretpostavkama, jer srce prevarenog,
ima ne​vi​dlji​vi kom​pas.
Karam je, dakle i tog aprilskog dana otvorio ulazna vrata i dovikivao
Salmana, ali tišina je progutala njegov glas. Polako koračajući išao je ka sobi,
u kojoj je Salman radio. Vrata su bila otvorena. Fioka je zevala otvorena i
ispražnjena u praznoj sobi. Samo jedna kaligrafija, veličine šake, bila je na
sto​lu, koju Ka​ram nije mo​gao da de​ši​fru​je.
Dva dana kasnije, pokazao ju je Samadu, Hamidovom kalfi, koji je uzeo
mali zalogaj, u njegovom kafeu, za ručak. „Da li možeš da dešifruješ ovu
zamršenu poruku?”, upitao ga je i pred stručnjaka stavio kaligrafiju,
is​pi​sa​nu na kar​to​nu.
„Nije to zamršeno. To je kufi pismo sa odrazom kao u ogledalu.
Napisano je čisto, mere, uglovi i dužina su tačni, ali rukopisu nedostaje
ele​gan​ci​ja. Ko je to na​pi​sao?”
„Je​dan pri​ja​te​lj”, po​no​sno je od​go​vo​rio Ka​ram.
„To je ne​mo​gu​će”, re​kao je Sa​mad.
„A za​što je ne​mo​gu​će ako smem da pi​tam?”
„Zato što je nemoguće, da ovako nešto napiše prijatelj. Ovde piše:
Ka​ra​mo​vo srce je gro​blje.”
Gostioničar je prebledeo. Činilo se, kao da su i njegove tamne oči,
postale svetlosive. Jedva je otišao u svoju kancelariju iza šanka. Njegovi
radnici su se zakleli da, kada je izašao, njegova kosa više nije bila plavo crna,
već pe​pe​lja​sto seda.

Salman je otišao tiho, kakva je i bila njegova priroda. Ni sa kim se nije

oprostio. Samo je Sari napisao jedno dugo pismo, u kome ju je zamolio za
jed​nu ne​op​hod​nu laž, kako bi za​met​nuo svo​je i Nu​ri​ne tra​go​ve.
Bicikl je skupo prodao jednom trgovcu povrćem, u dalekoj gradskoj
če​tvr​ti Ama​ra.
U dvorištu milosti, osim Sarine majke, niko nije primetio da ga nema.
Tek dva meseca kasnije, kada je njegov otac teško oboleo od jetre,
nekolicina komšija je postala svesna, da već dugo vremena nisu videli
Salmana. Neke komšije je već unapred radovala mogućnost, da će se useliti
u dobar dvosoban stan. Ali, Salmaov otac se oporavio i živeo još mnogo
go​di​na, ali više nije oku​sio ni kap al​ko​ho​la.
Nekako u to vreme, Sarina majka se vratila iz Homsa, gde je njena
ćerka rodila svoje prvo dete, devojčicu. Faiza, Sarina majka je u poverenju
ispričala mesaru Mahmudu i komšinici Samiri, da Salman radi kao kuvar u
Kuvajtu i da tamo prima veliku platu. „To ostaje među nama”, zaverenički
je govorila. A to je u Damasku bio poziv, da ovu vest treba naročito brzo
ši​ri​ti. Me​sar Mah​mud i kom​ši​ni​ca Sa​mi​ra su od​ra​di​li do​bar po​sao.
U roku od dvadeset i sedam sati i trideset i tri minuta, vest je stigla do
Karama, u kafe. Nije mogao da poveruje svojim ušima, nazvao je „Al
Andalus” otmeni hotel u gradskoj četvrti i pitao gazdu za svog prijatelja
Sal​ma​na.
„On je nažalost, odlepršao. Zaista sam želeo da mi taj duhoviti momak
postane desna ruka. Do sada, nijedan moj kalfa nije tako brzo učio, kao taj
momčič, koji je radio pevajući i obavljao sve zadatke sa oduševljenjem. A
imao je i prefinjen nos. To u našem poslu zlata vredi. Šteta, ali neka mu je sa
srećom. Kako čujem, on u Kuvajtu zarađuje, više nego kod mene u
re​sto​ra​nu.”
Karam je spustio slušalicu i žalio se na šeike, koji imaju naftu, na
„Čiste”, na svoju glupost, na Badrija i na Salmanovo tvrdo srce, koje mu nije
dalo šan​su, da ispra​vi svo​ju gre​šku.

Vest o karijeri kuvara u Kuvajtu, doživela je mnogobrojne

metamorfoze, nakon što se prošetala kroz dvadeset ili trideset usta. Jednom
je Salman kuvao za emira u Kuvajtu, drugi put za vlasnika lanca restorana u
Persijskom zalivu. Po nekima je prešao u islam i oženio rođaku vladara, dok
su dru​gi mi​sli​li, da zna​ju, kako je po​stao hra​na za ribe.
U svakom slučaju, kada se priča u proleće vratila Sarinoj majci,
do​ži​ve​la je to​li​ke pro​me​ne, da je ni Fa​i​ze nije pre​po​zna​la.
 37.

Godinama kasnije, Hamid je svima, koji su imali uši i strpljenja da ga

slušaju, pričao, kako mu je bekstvo njegove žene otvorilo oči. Na dan
njenog nestanka, uvideo je propadanje Arapa. On više neće učestvovati. On
je hteo da razbudi ljude, ali eto, sada će ih ostaviti u njihovom dubokom snu
i ne kaje se zbog ničega. Narod, koji kažnjava svoje reformatore i progoni i
ubi​ja svo​je pro​ro​ke, osu​đen je na pro​past.
Hamid ja za nestanak svoje žene saznao uveče, kada je došao kući. Imao
je puno posla u školi kaligrafije, a popodne je uspešno priveo kraju duge,
iscrpljujuće pregovore. Dobio je posao, da uradi sve kaligrafije i ornamente
za džamiju Saladin, koju je finansirala Saudijska Arabija. Pregovori nisu bili
laki, samim tim što su kaligrafi iz drugih arapskih zemalja bili spremni da
prihvate taj posao, tražeći jednu petinu njegovog honorara. I tri
najpriznatija kaligrafa iz Sirije su ostala kratkih rukava. Hamid im je
ponudio da za dobar honorar rade za njega, što su oni zahvalno prihvatili.
Bio je to bla​go​slo​ven dan.
Te tople aprilske večeri, on se srećan i zadovoljan, vratio kući. Škola
Kaligrafije je započela sa radom mesec dana ranije, nego što je bilo
planirano, a u „Udruženju prosvećenih”, izborio se sa svima, koji su mu
zavideli i koji su hteli da mu ospore zvanje Velikog majstora. Velika većina
članova mu je dala svoje apsolutno poverenje. Njegovi protivnici su loše
izabrali vreme. Hamid nije bio samo najbolji kaligraf, već i junak, koji je
uz​di​gao Udru​že​nje, kao niko pre nje​ga.
Na putu do kuće, prošaputao je nekoliko puta: „Hamide, uspeo si.” I
du​bo​ko udah​nuo i su​vi​še gla​sno re​kao: „Da.“
Sada je hteo da uživa u svojoj ženi i ovoj noći. Kupio joj je tanku
spa​va​ći​cu od cr​ve​ne, pro​vid​ne svi​le i hteo da mu ona u njoj uga​đa.
U jednoj skupoj radnji naručio je da mu veoma tanko naseku dvesta
grama pasturme, juneće šunke, prosušene na vazduhu, sa pikantnom
koricom od ljutih začina. Takođe je dao da mu spakuju skupi sir i masline.
Svojoj ženi je kupio teglu malih artičoka u maslinovom ulju uvezenih iz
Italije. Kod prodavca voća, na uglu Prave ulice, iz koje se skreće u njegovu,
po prvi put u životu, kupio je jedan skupi ananas. „Nema veze”, rekao je
pro​dav​cu po​vr​ća, „da​nas je po​se​ban dan.”
Zvi​ždao je svo​ju omi​lje​nu pe​smu i otvo​rio vra​ta.
 Taj trenutak preteće tišine, više nikada nije mogao da zaboravi. Bilo je
čudno, ali je odmah predosetio, da Nura nije ni kod komšija, ni kod svojih
roditelja. Mora da se nešto strašno dogodilo. Otišao je u kuhinju, spustio
pa​pir​ne vre​će na ku​hinj​ski sto i po​vi​kao: „Nuro!” Srce mu je lu​pa​lo.
Nije bilo ni odgovora, ni ceduljice, ničega. Umoran, otišao je u dvorište
i seo na sto​li​cu, kraj fon​ta​ne. U tom tre​nut​ku je spo​znao ka​ta​stro​fu.
„Postoje trenuci, u kojima čovek zna gde je pogrešio. Zamalo da
umrem, kada sam u jednom jedinom trenutku spoznao sve greške, koje sam
napravio. Rodio sam se u pogrešno vreme, u pogrešnom društvu”,
ponavljao je kasnije. Njegovi slušaoci su ga sažaljevali, ali da ga razumeju,
nisu mo​gli.
Sada su mu mnoge njegove odluke izgledale pogrešne. Ali, on je hteo
samo jedno: da poštuje pismo. Taj božanski izum, koji pomoću nekoliko
slova stvara okeane, pustinje i brda, dotiče srca i podstiče um. I zar nije
pismo svemu, što je sačuvano na papiru i mastilom, davalo dug život? To su
mogli samo bogovi. Trebalo je da shvati! Pismo je boginja i samo onaj, koji bi
se svega odrekao, mogao je da uđe u njen raj. Gde je tu bilo mesta za ženu i
decu ? I zar on nije rođen u pogrešnoj porodici? Ko bi inače, osim ludog
čoveka, ošamario sina, zbog božanskog dara? Da li je njegov otac bio
bolestan? A njegova majka, koja ga nikad nije volela i branila, zar nije i ona
bila isto tako bo​le​sna?
Kakav je to idiotizam, živeti u braku. Naravno da mu je bila potrebna
žena. On nije bio zavistan, kao onaj petao Nasri. Ne. Nekako ga ljubavna
igra nije to​li​ko za​do​vo​lja​va​la, kao rad na ka​li​gra​fi​ji.

Tada je pola sata sedeo u svojoj napuštenoj kući i poželeo da dođe neko
od komšija i saopšti mu, da je Nura doživela nesreću, ili da je pala u nesvest
i da su je zbog toga od​ve​zli u bol​ni​cu.
Ali, niko nije kucao na vrata, i to satima, iako je svuda gorelo svetlo i on
pu​stio ra​dio, kako bi kom​ši​ja​ma dao do zna​nja da je tu.
Pretpostavka da je doživela nesreću, učinila mu se nekoliko sati kasnije
apsurdnom i to ga je zabolelo, jer je postao svestan svoje nemoći. Takođe je
bio siguran, da ni njegovi tast ni tašta nisu ništa znali o nesreći, jer bi ga
ina​če po​zva​li.
Koliko dugo je spavao? To više nije znao. Od tog dana, nestala je
njegova disciplina, koja ga je ujutru budila u šest sati i uveče odvodila na
spa​va​nje u dva​de​set i dva časa. Dani su se me​ša​li.
 Probudilo ga je uporno kucanje. Uplašeno je gledao oko sebe i tresao
rukom, jer je imao košmar, u kome ga je ubola velika osa, tačno između
kažiprsta i srednjeg prsta. Ležao je obučen na krevetu. Bio mu je to prvi put
u ži​vo​tu, da je le​gao u kre​vet, a da se nije ni umio, ni ode​lo ski​nuo.
Još uvek je bilo ve​o​ma rano, ali na​po​lju je već po​če​lo da svi​će.
Na vratima je stajao Nurin otac, bledog lica i crvenih, uplakanih očiju.
Bio je ru​žni​ji nego ikad.
„Assalam aleikum”, suvo ga je pozdravio. Šeik Rami nikada nije bio
licemer, to je Hamid znao. Odmah je prešao na stvar. Bez reči je bacio
pisma na mali sto u unutrašnjem dvorištu i ostao da stoji. Hamid je naravno
prepoznao svoj rukopis. Kako je, za ime boga, Nurin otac došao u posed
ovih pisama? I odjednom mu je sve bilo jasno. Hamid je razumeo, šta je ovaj
učeni čovek govorio bez reči. Noge su mu klecale, sručio sa na prvu stolicu.
Kako to da ob​ja​sni ocu svo​je žene? Na​dao se da je sve to samo ru​žan san.
„Molim te, sedi. To je veliki nesporazum i ja to Nuri mogu da
objasnim”, rekao je isprekidanim glasom. Za trenutak mu je potajno
laknulo, što je Nura potražila utočište kod svojih roditelja i prvo poslala oca
kod njega. Ali, i dalje je zadržao privid šokiranog muža: „Trebala je o tome
sa mnom da razgovara, pre nego što Vas je nepotrebno uznemirila. To su
pisma, koja sam ja za jednu mušteriju... , hteo je da objasni, ali šeik Arabi je
samo odmahnuo glavom u znak odbijanja. „Nura nije kod nas. Pobegla je...
dao sam ti cvet za ženu, a šta si ti sa njom uradio, ti nečasni čoveče?”, rekao
je šeik i glas mu se prekinuo, usled tuge, o kojoj nije govorio. Bacio je
pre​zriv po​gled na svo​ga zeta i oti​šao.
Ha​mid Far​si je bio iz​gu​bljen.
Taj razvratnik, Nasri Abani ga je prevario. On je Nuru, njegovu ženu,
zaveo tim pismima i ko zna, kome je sve o tome pričao, kako bi mu uništio
ugled i po​ni​zio ga. Da li je to Na​sri Aba​ni pla​ni​rao od sa​mog po​čet​ka?
Ali, još uvek su kaligraf i njegove komšije, koje su prisluškivale,
verovali da Nura nije zauvek pobegla. Nazvao je atelje i rekao da toga dana
neće doći. To se do tada nije dogodilo. Ali, od tada pa sve do zatvaranja
ate​ljea, sko​ro da je po​sta​lo pra​vi​lo.
Hamid se umio i obrijao, obukao letnje odelo i uputio se pravo ka tastu
i tašti, u gradsku četvrt Midan. Šeik Arabi nije bio kod kuće. Samo je
nje​go​va žena, sva upla​ka​na, pro​vi​ri​la kroz od​škri​nu​ta vra​ta.
„Šta si uradio? Volela sam te kao sina”, rekla je, kako bi prikrila svoja
druga osećanja, jer je nekad bila zaljubljena u tog mršavog muškarca, jake
volje. Svaki put, kada bi joj uputio neku reč ili je dodirnuo, ona je imala
osećaj, da se on obraća njenom srcu. Ali, ona je žrtvovala svoje srce, kako bi
zaštitila ugled i čast porodice. A sada je sve u njoj odumrlo i ona je osetila da
je pravilno postupila, jer ju je taj čovek svojim šarmom samo zaslepio. Ona
bi po​red nje​ga, sva​ka​ko bila iz​gu​blje​na.
Nije nameravala da ga pozove da uđe u kuću. U ovoj četvrti, koja je
poštovala tradiciju, nije bio običaj da žena prima u kuću drugog muškarca, u
od​su​stvu muža. I ro​đa​ci i ze​to​vi su mo​ra​li da sa​če​ka​ju, da se do​ma​ćin vra​ti.
„Dozvoli da ti objasnim”, rekao je i posegao za njenom rukom. Ali, ona
ju je brzo povukla i zalupila vratima. Hamid je vikao ispred zatvorenih
vra​ta: „A kada je po​be​gla?”
„Ne znamo”, plačući je rekla majka. Kucao je tiho, ali uzalud.
Kom​ši​ni​ca Ba​di​ja se po​ja​vi​la na pra​gu svo​je kuće.
„Šta se dešava? Mogu li da pomognem?”, pitala je kaligrafa, koga je
poznavala. Slutila je da se desilo nešto strašno, jer Nurina majka po prvi put
nije progovorila nijednu reč sa njom, samo je neprestano mrmljala
„ka​ta​stro​fa, ka​ta​stro​fa” i više je nije vi​de​la.
„Ne hvala”, odgovorio je kaligraf, vidno iznerviran i bezvoljno
pro​du​žio do Glav​ne uli​ce, gde je seo u ko​či​ju i od​ve​zao se kući.
Bilo je stra​šni​je, nego što je mi​slio.
„Ja sam magarac”, povikao je, dok je uveče sedeo sam kraj fontane i
mislio na Nasrija. Optuživao je toliko glasno, da su ga komšije čule. Do tog
časa, komšije nisu znale da je Nura pobegla. Tek u toku večeri, proverena
vest je stigla do komšijske kuće, ali trebalo joj je do zore, pa da kao sazrela
gla​si​na na​či​ni svoj prvi ko​rak na svom putu kroz pe​ka​re i go​sti​o​ni​ce.
Nasri Abani kao da je u zemlju propao. Čak ni nekoliko nedelja nakon
Nurinog bekstva, Hamid nije mogao da ga pronađe. Povređen, u svojoj
uobrazilji, razvio je čitave filmove, u kojima bogati Abani zavodi žene, kako
bi ih pro​dao bo​ga​tim še​i​ci​ma, koji ima​ju naf​tu.
Hamid je u atelje odlazio još samo jedanput ili dvaput mesečno. Čak i
kada se radilo o velikom poslovima i njegovo prisustvo bilo neophodno,
od​mah​nuo bi ru​kom.
Krajem maja, Salim, jedan frizer, čiji se frizerski salon nalazio u blizini
Hamidovog ateljea, mu je ispričao, kako je čuo da Nasri Abani nije slučajno
došao kod Hamida, nego je čak štaviše, od samog početka, nameravao da ga
upropasti. Nasri Abani je dobio zadatak sa višeg mesta, da se približi
Hamidu, poručujući kod njega ekstravagantne kaligrafije i da ga zavede
svojom velikodušnošću, sve dok ne bude imao pismeni dokaz, da je Hamid
čovek bez karaktera. Salim je zaverenički dodao, da su uloge dobro
podeljene. Dok mu je Nasri Abani uništavao ugled, dotle je jedna banda
iskusnih kriminalaca kidnapovala Nuru. To se praktikovalo tri, četiri puta u
Bejrutu, Kairu i Bagdadu, kako bi uklonili grupu nepoželjnih savremenika,
ili po​li​tič​kih pro​tiv​ni​ka.
„A čime možeš jače da poniziš jednog Arapina, nego da širiš priču o
njemu, da je podvodač rođene žene?”, pitao je Salim, a da nije sačekao
odgovor. Ustao je i oprostio se sa njim, uz blagi stisak ruke. „Klan Arabi je
uništio i moga oca, zato što mu je u potpunosti verovao. Oni su sklopili pakt
s đavolom! Ili veruješ da je to slučajnost, što taj razvratnik ima u svom
po​se​du sko​ro sve pla​ce​ve u Abu Ru​ma​ne, a da ni pr​stom nije mrd​nuo?”
Hamid je mogao da zaplače od besa. Čovek je izgovorio upravo ono, što
je i on sam shvatio. Nasri Abani je bio zmija. Sada je znao, zašto nije
pri​su​stvo​vao jav​noj sve​ča​no​sti, po​vo​dom otva​ra​nja ka​li​graf​ske ško​le.
Da bi doskočio tom lukavom zlikovcu i da bi sprečio tekuće troškove,
Hamid je u julu odlučio, da privremeno zatvori atelje. Uzalud ga je Samad
podsetio na nekoliko velikih poslova, koje je već na jesen trebalo završiti.
Ali, Ha​mid nije po​pu​stio.
Bilo je to onog dana, kada su glasine u Damasku poput hora, kojim je
dirigovala nevidljiva ruka, zapevale novu pesmu o Nuri: da je Nura viđena
na en​gle​skom put​nič​kom bro​du, koji je is​plo​vio iz Bej​ru​ta, u prav​cu Za​li​va.
Hamid je u napadu besa otpustio sve zaposlene u svom ateljeu, od
Samida do mladog potrčka Hasana, sve. I na rastanku im je rekao, kakvo je
mišljenje imao o njima sve ove godine: da su nevešte zanatlije i stoga za
umetnost kaligrafije beznadežni slučajevi. Podrugljivo je rekao Samadu, da
se, zajedno sa potrčkom Hasanom, javi u prvu automehaničarsku
ra​di​o​ni​cu, jer će tamo naj​zad čo​ve​čan​stvu biti od ko​ri​sti.
Nije samo Samad bio uvređen, već i svi ostali zaposleni. Pomislili su, da
je njihov majstor potpuno poludeo, da je izgubio svaku dozu učtivosti i
zahvalnosti. Samo je mali, mršavi dečak Hasan poslušao savet svoga
majstora i otišao u prvu automehaničarsku radionicu. Nizak i izgladneo,
stao je pred grubog majstora i bez okolišanja rekao, da je jedan majstor
kaligrafije predvideo, da će biti dobar automehaničar. Čovek, prljav od ulja,
se nasmejao i pokazao svoje požutele zube: „Ah, kaligrafi puno pričaju, ali
nema veze! Po​tre​ban nam je po​trč​ko. Da li znaš da ku​vaš čaj?”
„Tako dobar, kakav još nikada nisi pio, majstore”, ponosno je rekao
mali de​čak.
„Onda ulazi, jedna lira nedeljno, a posle ćemo videti”, rekao je vlasnik
au​to​me​ha​ni​čar​ske ra​di​o​ni​ce.
 38.

Devetnaestog aprila 1957. godine, devet dana nakon Nurinog bekstva,

bradati muškarci su kasno prepodne, upali u školu kaligrafije. Zaključali su
školu iznutra, iščupali telefonski kabl iz zida i polomili nameštaj. Bio je
petak i samo je sekretarica došla da obavi neke administrativne poslove, koji
su se nakupili tokom nedelje. Doživela je najveći šok u svom životu.
Muškarci su izgledali, kao da su izašli iz nekog lošeg filma o Arapima.
Jedan od njih se izdrao na nju: „Radiš petkom, nevernice!” Ošamario ju je i
ona je pala na pod. Drugi muškarac je skinuo njenu jaknu sa vešalice i bacio
joj je preko glave: „Pokrij glavu, kurvo”, vikao je. Ona nije mogla čak ni da
viče. Stavili su joj traku preko usta i vezali je na stolici. Na kraju su
muškarci trčali po zgradi i ona je čula, kako lome nameštaj, ogledala,
staklene stolove i ormane za knjige. Kada su se ponovo vratili u njenu
kancelariju, četkicom su crvenim slovima napisali na zid svoje ružne izjave i
pret​nje. A onda je sve bilo go​to​vo.
Početkom maja, škola je zatvorena zbog bezbednosti učenika. Hamid
Farsi je sada bio potpuno siguran, da je Nasri Abani bio jedan od onih, koji
su vu​kli kon​ce, koji su sta​ja​li iza za​tva​ra​nja ško​le.
 39.

Jedni su pričali da je on u Bejrutu, drugi su ga navodno videli u

Istambulu, a treći su pričali, da je on već odavno u Brazilu, kod svog
pri​ja​te​lja, biv​šeg pred​sed​ni​ka pu​kov​ni​ka Ši​ša​kli​ja.
Niko se ne bi kladio ni u jednu liru, da Nasri nikad nije napustio
Da​mask.
Kao što je voleo žene, tako je voleo i svoj rodni grad: neizlečivo i bez
mere. Bio je pravi Damašćanin, koji je svoj grad smatrao rajem. Svaki put,
kada je morao da ode iz Damaska, osetio bi neku vrstu mučenja i bio
siguran, da će se putovanje završiti u mraku i hladnoći - u život ispunjen
mu​kom i te​ško​ća​ma, za šta Na​sri nije bio spo​so​ban.
Njegov saradnik Taufik je bio taj, koji mu je savetovao da ozbiljno
shvati činjenicu, da je kaligraf ponižen. Veruje on njemu, rekao je Taufik, da
ženu nije ni dodirnuo, ali da se njegovo verovanje ne računa. Svi u gradu
tvrde, kao da su lično bili prisutni, da je kaligraf, po narudžbini tog
poznatog ženskaroša, pisao pisma za novac. Nije Hamidu Farsiju samo
pobegla žena, već je sada zauvek propao njegov san o otvaranju škole
kaligrafije. Muškarac, kome nabiju rogove, slep je i neuračunljiv od besa.
„Uopšte me ne zanima, da li si svoju stvar ugurao u tu ženu ili u košnicu, ali
mi je jako va​žno, da taj lu​dak ne ugu​ra ne​što u tebe”, re​kao je Ta​u​fik.
Kakvim tonom je njegov knjigovođa razgovarao sa njim! Po prvi put,
Nasri je shvatio, da je sve ove godine potcenio Taufika. Nije on bio budala,
koja se bavi računima i brojevima, koja slepo korača kroz život, već iskusan
čovek, jakih živaca. Otkako je Nasri morao da se krije od Hamida, primetio
je promenu u glasu svoga saradnika. I dalje je bio učtiv, ali manje strpljiv,
glas mu je i da​lje bio tih, ali gord. Iz​da​le​ka je pod​se​ćao na glas nje​go​vog oca.
„Pitanje je života i smrti”, rekao je Taufik, naglasivši da insistira na
tome, da ovaj izvršava njegova naređenja, koja je - učtivo, kao što to rade svi
Damašćani - nazvao preporukama. I Nasri je morao, suprotno svojim
sklo​no​sti​ma, da po​slu​ša.

Prvih šest nedelja, koje je proveo krijući se, bile su izrazito teške.
Morao je da se nauči novom načinu života Da se budi, dok drugi spavaju, da
provodi duge sate i dane u zatvorenoj sobi, jer niko nije smeo da zna, da se
on nalazi u susednoj sobi, satima - ako ne i danima - da ćuti, to je Nasri
doživeo po prvi put. Usamljenost je popunjavala vreme trnjem i pretvorila
ga u sredstvo za mučenje. Tokom celog svog života, on bi samo preleteo
preko tekstova u novinama, a sada je čitao i reklame i smrtovnice i još uvek
bi mu pre​o​sta​lo vre​me​na.
Razmišljao je o stvarima, koje mu inače nikada nisu padale na pamet i
uvi​đao neke stva​ri, koje ni​ka​da ne bi ni slu​tio.
Iz sata u sat, njegove muke su se uvećavale, oči ga bolele zbog svega, što
bi video, uši bolele od svega, što bi čuo, njegovo srce je pretilo da će stati, a
odmah zatim, da će eksplodirati, a imao je takve glavobolje, kao da mu je
glava bila mala, da primi sve njegove misli. Odjednom su u njegovoj duši
ponikle reči, kao što embrionu rastu ruke i noge. A njegov jezik ih je bacao o
zid, o prozor ili, kada bi ležao, o tavanicu. Srce bi mu se umirilo, a
glavobolja nestala. Mora da je ovako bilo na početku čovečanstva,
razmišljao je, usamljenost čoveka je iznedrila jezik u njemu, kako mu srce ne
bi ek​splo​di​ra​lo, a mo​zak uveo od tuge.
Svako pojavljivanje na ulici, moglo ga je stajati života. Svaka, pa i
najmanja neopreznost, njemu više nije bila dopuštena. Morao je uvek da
bude brži od cin​ka​ro​ša i pret​nji pro​kle​tog, in​te​li​gent​nog ka​li​gra​fa.
Onaj mali broj ljudi, sa kojim je još imao kontakte, ponašao se prema
njemu drugačije nego ranije, jedan drug iz detinjstva je odbio susret sa njim,
jedan visoki oficir, koji je puzio pred njim, dok je predsednik Sišakli bio još
na vlasti, sada nije hteo ni na telefon da se javi. Jedan mladi oficir, koji je
sedeo u kancelariji ispred oficirove, oterao ga je tvrdeći, da njegov
ko​man​dant ne po​zna​je ni​ka​kvog Na​sri​ja Aba​ni​ja.
Satima je ležao budan i razmišljao. Nije bio čak ni ogorčen zbog
ponašanja svojih prijatelja, kojima nije bio potreban on, već njegova aura,
ko​jom su hte​li do​ne​kle da osve​tle tamu sop​stve​nog po​sto​ja​nja.
Progonjen i u skrovištu, setio se svog deda-strica, koji je takođe morao
da beži od svo​jih pro​go​ni​te​lja. Ah​mad Abu Ha​lil Aba​ni, brat nje​go​vog dede.
Još kao dete se oduševljavao pozorištem, te je ovu nepriznatu umetnost,
koja se tada izvodila u kafeima i plesnim lokalima radi zabavljanja gostiju,
uzdigao u veliku umetnost, koja se izvodila u pozorištu. Osnovao je jedan
ansambl i postavljao na scenu svoje i komade prevedene sa francuskog
jezika. Kao prvi moderni pozorišni čovek u Siriji, morao je da pretrpi
žigosanja, poniženja, pretnje smrću i progone. Sav svoj novac je uložio u
pozorište, koje je toliko voleo, a koje je rulja, koju su fanatici nahuškali,
zapalila. Pozorišni komadi su u Siriji i posle trideset godina bili zabranjeni i
sve do 1930. godine, damaški muftija je zabranio muškarcima, a posebno
ženama, da se bave glumom, zbog čega su malobrojni pevači i glumci, koji
su uop​šte na​stu​pa​li, bili hri​šća​ni ili Je​vre​ji.
Ahmad Abu Halil Abani je morao da se krije, sve dok sa svojim
ansamblom nije najzad našao utočište u Kairu, gde je ponovo osnovao
pozorište i iškolovao jednu celu generaciju egipatskih, sirijskih i libanskih
glumaca. Ali, i tamo su 1900. godine zapalili njegovo pozorište. Ogorčen,
vra​tio se u Da​mask i slo​mlje​nog srca umro 1903. go​di​ne.
Nasri je plakao u svom skrovištu, kada se setio slike svoga dede-strica.
Visila je, pored mnogih drugih slika, u salonu njegovog oca. Ta beskrajna
tuga u nje​go​vim oči​ma mu je ce​pa​la srce.

Prvih šest nedelja, u kojima je Nasri bio u bekstvu, proveo je kod svoje
prve žene Lamije. Međutim, kada su se u toj četvrti počele javljati prve
glasine o njegovom skrovištu, komšinice su savetovale Lamiji, da ga otera iz
kuće, da zbog svog kur​va​nja ne bi do​veo i decu u opa​snost.
Lamija je bila bleda, često je plakala tokom noći i uplašeno se trzala na
sva​ki šum. Bio je to pra​vi pa​kao.
Ali, on je otišao, tek kada su deca u horu otplakala napamet naučenu
molbu, da ih poštedi i najzad ode. Proklinjao je Lamiju i svoga oca, koji mu
je nametnuo ovaj brak te je u toku noći otišao kod svoje treće žene Nazime,
jer je znao da je kuća njegove druge žene Saide bila puna gostiju. Cela njena
porodica je doputovala sa juga zemlje u goste, a kada su oni dolazili, iz
lju​ba​vi pre​ma Sa​i​di, nisu osta​vlja​li ni​jed​nog čla​na po​ro​di​ce kod kuće.
Na​zi​me, nje​go​va tre​ća žena, koja je ne​ka​da bila to​li​ko slat​ko​re​či​va, da je
on na trenutke mogao da zaboravi njenu ružnoću, iskoristila je ovu
povoljnu priliku, da rasčisti sa njim. Svakoga dana mu je prebacivala za svoj
protraćen život, propuštene studije arhitekture i kuće, koje je želela da
izgradi. Posle sedam dana nije mogao više da izdrži, pa ju je istukao. Ona je
pak toliko glasno vikala, da su došle komšije, jer su mislile, da je neko
napao Nazimu. Vratila je komšije, a njemu naredila da smesta napusti kuću.
Nasri je hteo odmah da se izvini svojoj ženi i zahvali joj na hrabrosti, jer je u
svom skrovištu sve čuo, ali Nazima mu nije ostavila izbor. „Napustićeš moju
kuću u roku od tri sata ili ću završiti s tobom zauvek”, plačući je vikala. U
mojoj porodici - to mu je i ranije uvek s ponosom govorila - nijedan
mu​ška​rac ni​ka​da nije di​gao ruku na ženu.
 Nazvao je Saide, svoju drugu ženu, koja se obradovala, što će on doći
kod nje, če​znu​la je za njim, na​kon što su ro​đa​ci ot​pu​to​va​li.
Dočekala ga je sa bogato postavljenim stolom i dugom ljubavnom noći.
Ona je oduvek znala, bockala ga je, da Nazime nije žena, već muškarac,
samo su se muškarci interesovali za tako čudne ideje, kao što je izgradnja
kuća. La​mi​ja je od​u​vek bila po​ma​lo hi​ro​vi​ta. Za ra​zli​ku od La​mi​je, kod nje je
mogao večno da se krije, kako bi ona mogla da uživa u njemu svake noći.
Nije se uopšte bojala. Nasri joj se po prvi put divio i nalazio, da je ona iz
dana u dan sve pri​vlač​ni​ja.
Pošto se kuća nalazila u novoj gradskoj četvrti Salihije, on je mogao
noću, dok je Sa​i​de spa​va​la, da ski​ta po noć​nim lo​ka​li​ma.
To je trajalo nedeljama. Ali, Saide nije bila hrabra, kao što je
pretpostavljao, ona samo nije ozbiljno shvatila opasnost, u kojoj se Nasri
nalazio i izgleda da je svakome, koga je srela pričala kako se Nasri krije kod
nje. I tako su njihovi rođaci i prijatelji dolazili da ga vide, te se Nasri ubrzo
ose​ćao kao maj​mun u ka​ve​zu, u koga svi pi​lje.
To je bilo pri​lič​no ne​pri​jat​no.
Međutim, ono što ga je nateralo da pod hitno i bez pozdrava napusti
kuću, bio je telefonski poziv od Taufika, koji je u kafeu saznao, gde se Nasri
krije. „Odmah napusti tu kuću. Nemoj da ideš ni kod jedne od tvojih žena,
pošto Hamid sada nadzire sve četiri kuće. Dođi taksijem kod mene kući. I ja
ću od​mah sti​ći, pa ćemo se o sve​mu do​go​vo​ri​ti.”
Nasrijevo brzo delovanje mu je spasio život. Jer, tačno sat vremena
posle njegovog brzog odlaska, Hamid Farsi je, sa nožem u ruci, upao u
otmenu kuću, odgurnuo Saide, koja je vriskala, u stranu i pretražio sve sobe.
Razočaran, Hamid se sav tresao, kada je morao da izađe neobavljena posla.
„Ovoga puta mi je umakao. Ali, pronaći ću ja njega i ubiću ga”, doviknuo joj
je bez daha i za​lu​pio vra​ti​ma.
Taufikova žena je pripremila bogatu trpezu, ali se sa decom povukla. I
kao da se ništa nije desilo, Taufik je uz čaj, s kojim se završavala večera, dao
kratak izveštaj o poslovima, koje je za Nasrija, uspešno obavio. Sve samo
dobre vesti! Nasri je sve Taufikove zajedljive komentare, koji su se na
nje​go​vom je​zi​ku sku​pi​li, kao oku​plje​na ru​lja, pro​gu​tao uz ve​li​ki gu​tljaj čaja.
Otela mu se samo jedna opaska: „Svi ti poslovi neće imati nikakvu
svr​hu ako me on pro​na​đe.”

Taufik je smatrao da Nasri treba odmah da napusti grad, ali Nasri o

tome nije hteo ni da razgovara. Znači, Taufik je morao da pronađe
najbezbednije mesto u Damasku i okolini, a ono se nalazilo kod Nasrijevog
strica Badruldina. On je u Dumaru, jednom selu nadomak Damaska, imao
vilu, koja je li​či​la na dvo​rac.
Nasri je poslušao, nije ni imao drugog izbora. Kada je jednom, gonjen
čežnjom za vrevom grada, u po bela dana otišao u kafe Havana, malo je
nedostajalo pa da cela akcija propadne. Popio je kafu i očima i ušima
učestvovao u poslovnosti Damašćana, kada je s druge strane ulice iznenada
ugledao Hamida Farsija, koji je izgleda motrio na poznati kafe i da nije
prošao tramvaj između njih, sigurno bi mu pao u šake. Nasri je skliznuo
kroz stražnja vrata, uskočio u taksi i pobegao u Dumar. Kaligraf se polako
pre​tva​rao u ho​bot​ni​cu, koja je svu​da is​pru​ži​la svo​je pip​ke.
Stric Badruldin je bio bogati seljak stare škole, koji je sve stanovnike
grada smatrao jadnicima. Nasri ga je još kao dete smatrao prilično
ograničenim. Kada im je stric dolazio u grad u posetu, donosio je svoje
jabuke i počinjao da filozofira o tome, zašto su vremena tako loša -„ljudi su
zaboravili majku Zemlju”, imao je običaj da kaže; a kada bi poveo razgovor
o ponašanju mladih, neverstvu supružnika, zagađenju novih fabrika ili o
ratovima, koji su izbijali svuda u svetu, svima bi brzo postalo dosadno.
Nasri je mogao da izdrži najduže deset minuta. Stric nije mogao da ispriča
ni​jed​nu pri​ču, a da ne pri​di​ku​je, pri​di​ku​je i opet pri​di​ku​je o padu mo​ra​la.
Sada je imao oko sedamdeset godina i na ograničenost njegovog uma,
nadovezao se i pojačan strah od Strašnog suda, koji je svakoga dana
spominjao. Da li nevreme, rat ili epidemija, za njega je sve to bio siguran
do​kaz, da je do​šao smak sve​ta.
Nakon što je ostao bez ijednog zuba, on ne bi čoveka samo udavio
pri​čom, već bi ga i is​plju​vao.
„Bliži se smak sveta i Zemlja će upasti u Sunce i izgoreti, kao parče
papira iznad žara”, rekao je jedne večeri. I nakon takvih apokaliptičnih
predskazanja, Nasriju je bilo sve teže, da pronađe san. Svašta mu je
prolazilo kroz glavu, sve dok se, u neko doba noći, ne bi probudio, mokar od
zno​ja.

Koliko dugo se krio kod svog strica, to na kraju, ni sam nije znao. Stric
ga je iscrpljivao svojom seoskom gostoljubivošću. „Zašto grickaš kao đak.
Navali. Imamo dovoljno i ne želimo da naš gost spava gladan, kao kod ovih
modernih domaćina. Samo ti jedi, mi ne gledamo”, uzviknuo bi on i Nasri je
bio si​gu​ran, da mu bro​ji sva​ki za​lo​gaj, koji sta​vi u usta.
Nasri nikada nije jeo desert, a voće je, po njemu, bilo za decu i bolesne.
Njemu je bila potrebna jaka kafa, sa dodatkom kardamoma. Za razliku od
njega, stric je smatrao, da je kafa otrovna, pošto je on jeo samo ono, što je
po​ti​ca​lo sa si​rij​skih po​lja. Kafa za nje​ga uop​šte nije do​la​zi​la u ob​zir.
Nasri nije smeo ni da puši, a arak je pio krišom, iz flaše, bez vode i bez
koc​ki​ca leda. Bila je to ve​li​ka muka.
Dani i nedelje su gubili svoje lice. U neko vreme, Nasri se probudio
posle jednog košmara i požurio napolje, na svež noćni vazduh. Trčao je, kao
da ga stric juri. Nasri se umirio tek na magistralnom putu, kada je ugledao
svetla na u autobusu, koji vozio za Damask. Nasri je mahnuo rukom, bus je
stao i on je ušao i seo. Autobus je bio skoro prazan. Nekoliko seljaka je
na​to​va​ri​lo po​vr​će i ko​ko​ške, koje su no​si​li na pi​ja​cu, u Da​mask.
Uskoro je pao u dubok san. Probudio se, tek kada je autobus na
periferiji grada naglo zakočio, kako bi propustio malo stado ovaca, da pređe
put. Čobanin je vikao na ovna predvodnika, koji je stajao na sredini puta i
ble​jao u prav​cu gra​da, koji se tek bu​dio.
“I ovan se zaljubio u Damask”, rekao je Nasri putniku, koji je sedeo
po​red nje​ga.
Posle tri dana u Damasku, i ovce bi počele da igraju bekgemon i da piju
arak. „Zato mi brzo koljemo životinje. Ona koja pobegne, brzo se
pogospodi”, odgovorio je čovek u trenutku, kada je štap čobanina, udario
ovna po gla​vi.
Zora je svi​ta​la nad Da​ma​skom.
Nasri je tiho ušao u svoju kancelariju i nazvao Taufika. „Kuda misliš da
ideš?” pi​tao je nje​gov čo​vek od po​ve​re​nja. Glas mu je zvu​čao umor​no.
„Kod moje kur​ve. Tamo me niko neće tra​ži​ti”, re​kao je Na​sri.
„Nije loša ideja, ali čuvaj se i ne izlazi iz kuće po danu”, upozorio ga je
Ta​u​fik.
Dok je išao kod Asmahan, zapitao se, zašto su mu se sve njegove žene
činile ružne. Bio je siguran, da je svaka od njih bila lepa na svoj način, ali
njemu više ne. Njemu je Asmahan bila privlačna i lepa kao slika, međutim
njegovom saradniku je bila ružna. Znači, zaključio je Nasri, nešto pre nego
što je stigao do njene ulice, da je voli. Verovatno zato, što nije bila njegova.
Ona je, kao i pustinja, bila svačija i ničija. Sa trotoara, preko puta
Asmahanine kuće, je ugledao stariju, elegantnu mušteriju, kako izlazi iz
nje​ne kuće. Brzo je pre​šao uli​cu i po​zvo​nio na nje​nim vra​ti​ma.
 40.

Asmahan je čula za bekstvo kaligrafove supruge. Nasrijeva uloga je iz

nedelje u nedelju postajala sve nejasnija. Ali, on je nestao. Odjednom je
stajao ispred njenih vrata. Mora da je neko vreme motrio na njenu kuću, jer
samo trenutak nakon što je juvelir Habib zatvorio vrata za sobom, oglasilo
se zvono. Ona je pomislila, da je vremešni čovek zaboravio tablete, naočare
ili štap, jer mu se to uvek dešavalo, tako da je ona posumnjala, da on to radi
namerno, kako bi mogao da je još jedanput - besplatno - zagrli. Habib je bio
škrt. Na​sme​ja​na, otvo​ri​la je vra​ta. Is​pred nje je sta​jao Na​sri, bled u licu.
„Molim te, pusti me da uđem, jedan ludak hoće da me ubije”, rekao je
bez daha. Pustila ga je da uđe i na tren je osetila nešto slično sažaljenju.
Nasri je odmah ispričao, kakav problem ima. Hteo je da se na izvesno
vreme sakrije kod nje, na prvom spratu, na koji nijedna mušterija nije smela
da se popne. Kaligraf je u međuvremenu, tako je rekao Nasri, angažovao
ubice. „A ako te nađu”, rekla je Asmahan, „ubiće i mene. Hoću barem da
znam, zašto! Da li je taj kaligraf pisao i pisma, koja si meni dao? Zar ni
jednu jedinu reč nisi našao za mene? Da li si mu plaćao, da iskaže tvoju
lju​bav?”
Onako uzbuđena, izvadila je list papira i dramatičnim gestom ga
stavila pred njega. „Napiši mi ovde jedno kratko pismo”, rekla je. Nasri je
bio ljut, besneo je i ponašao se, kao pomahnitao. Ali, nije pomoglo. Sada je
zna​la, da ju je la​gao. Nje​no sa​ža​lje​nje je od​jed​nom pre​šlo u du​bok pre​zir.
Tada se oglasilo zvono na vratima. Asmahan se nasmejala, jer je tačno
znala, kako može zauvek da ga se reši. Jedna stara priča, koju joj je nekada
davno ispričala jedna školska drugarica, dala joj je ideju, kako da ponizi
ta​šte mu​škar​ce.
„Moraš da se sakriješ, brzo.” Gurnula ga je u jednu malu sobicu, u kojoj
je mogao da sedne na jednu stolicu, koja je stajala između kante i metle.
Kakv je to život bio? Još maločas je bio jedan od najuglednijih građana u
gra​du, a sada je mo​rao da se kri​je od ce​log sve​ta među tom sta​ru​di​jom!
I još dok je proklinjao svoju sudbinu, čuo je Asmahan, kako se smeje.
Morao je da sluša, kako se Asmahan i neki neznanac vole i, očigledno, jako
uživaju u tome. Kada su se ljubavni razgovori najzad završili, čuo je, da njih
dvoje pričaju o njemu. Čovek je opširno ispričao, kakve su glasine kružile o
Nasriju i Nuri. Nasri samo što nije pukao, a srce, od sramote, iskočilo iz
gru​di.
„Ta svinja plaća, da mu pišu pisma”, povikao je čovek, „kako bi mogao
da zavodi žene, a njegove žene svakodnevno zavode komšije, bez ikakvih
pi​sa​ma.”
„Da li je to istina?”, pitala je Asmahan. „I, da li si se i ti nabacivao
nje​go​vim že​na​ma?”
„Nisam”, začuo se glas iz kreveta, „ali jedan moj prijatelj imao je sve
Na​sri​je​ve žene.”
Nasri samo što nije eksplodirao. Najradije bi Asmahan zavrnuo šiju, ali
od onog što će sada čuti, on će osta​ti bez daha.
Jer, polako je shvatio, da je čovek, najverovatnije, pripadnik državne
tajne službe, na visokom položaju. Bio je sklon, kao i svi muškarci njegovog
kova, da se hva​li, ali je bio od​lič​no oba​ve​šten.
„U me​đu​vre​me​nu su i moji lju​di kre​nu​li u lov na Na​sri​ja!”
„A, za​što? Nije valj​da bio i sa nji​ho​vim že​na​ma?”
Čovek se nasmejao. „Ne, nije, ali kaligraf ga juri. Ali, budući da članovi
tajne službe u demokratiji nemaju puno posla, rado prihvataju privatne
zadatke. A, uz njih i ja ponešto zaradim, a da pritom ne moram da prljam
ruke.
Šta se tu može? Ponekad i ja žalim za vremenima, kada smo imali jaku
vla​du, koju su kle​ve​ta​li i na​zi​va​li dik​ta​tu​rom. Moji lju​di su bili upo​sle​ni.”
„A sada imaju zadatak da traže Nasrija Abanija i da ga ubiju?”, pitala je
Asmah​na.
„Ne, samo da ga nađu, kaligraf želi da zadrži pravo, da ga sam ubije.
Njegova je čast ukaljana. Moji ljudi mogu da njuškaju, koliko god žele, ali ne
smeju da obave posao. Ukoliko se neko više umeša, nego što je dozvoljeno,
odmah će dobiti otkaz. Razloge za otkaze čitave armije ljudi, držim u
svojim fiokama.” Čovek se toliko glasno smejao svojoj šali, da su Nasrija
za​bo​le​le uši.
„A, ko​li​ko će do​bi​ti onaj, ko oda Na​sri​je​vo skro​vi​šte?”
„Dobiće između dvadeset i dvadeset i pet hiljada lira. Kaligrafu se žuri,
a i ve​o​ma je bo​gat.”
Nasri je bio u klopci. Što je duže slušao, obuzimao ga je sve veći strah.
Kako je mogao tamo neki crtač slova, čiju je školu podržao, da mu radi o
glavi? I kako je došlo do toga, da ga Asmahan sada odjednom drži u šaci i da
može jednom jedinom opaskom, da se obogati? Šta se to dešavalo sa
nje​go​vim ži​vo​tom?
 U neko vreme, u sobi je nastala tišina i nakon čitave večnosti, Asmahan
je otvo​ri​la vra​ta na sobi. Bila je upla​ka​na i pi​ja​na. „Idi do đa​vo​la, od​mah, pre
nego što po​klek​nem i po​zo​vem ka​li​gra​fa.”
„Nasri samo što nije zaplakao: „Dozvoli da ti objasnim”, preklinjao ju
je.
„Idi do đa​vo​la”, vi​ka​la je ona i po​ka​za​la mu od​škri​nu​ta vra​ta.

Nasri je iz Asmahaninog stana otišao u najbliži hotel „Al Amir”,

nazvao Taufika, ispričao mu šta se dogodilo kod Asmahan i dogovorio sa
njim, gde da se sa​kri​je.
Taufik mu je preporučio da se preseli u Bejrut, ali Nasri je mrzeo
Bej​rut. Nije pod​no​sio more, a ni li​ban​ski na​čin ži​vo​ta.
„Onda nam jedino ostaje stan moje pokojne sestre”, rekao je Taufik, koji
je od nekih portira u zgradama, koje su bile Nasrijevo vlasništvo, čuo da su
im nepoznati ljudi nudili novac i raspitivali se, da li se možda vlasnik krije u
nekom od praznih stanova. „Taj stan je skroman, ali udoban i dat je na
prodaju”, nastavio je Taufik, „ali to može da sačeka još koji mesec, dok ne
prođe kriza. Za taj stan niko ne zna i nalazi se u jednoj modernoj
četvorospratnici, sa šesnaest sličnih stanova, čiji se vlasnici ili stanari stalno
menjaju. Ničija zemlja, u pravom smislu te reči!”, rekao je Taufik i ustao.
Pored toga, zgrada ima dva izlaza, koja vode na dve različite ulice. Idem po
auto”, rekao je i pošao ka vratima. Okrenuo se. „Budi oprezan”, rekao je
očinskim, skoro, nežnim glasom i krenuo. Posle petnaest minuta, Nasri je
video kroz hotelski prozor kako Taufik parkira svoga Citroena ispred
ulaznih vrata hotela. Nasri je platio hotel i, krijući se iza naočara za sunce,
usko​čio u auto.
Stan se nalazio na trećem spratu u jednoj modernoj zgradi, blizu brda
Kasijun. Sa terase, Nasri je imao pogled na mali, prašnjavi trg i na glavnu
ulicu ove gradske četvrti, koja se spuštala u centar grada. Odavde je imao
di​van po​gled na Da​mask.
„Ovde ću moći dugo da izdržim”, rekao je Taufiku, pre nego što je ovaj
izašao iz stana. Nasri je ovom čoveku, koji je očigledno dao, da se tog istog
dana, sredi stan i frižider napuni ukusnim đakonijama, bio zahvalan. Nasri
je u kuhinji našao i šećer, kafu, kardamom, čaj i mnoge druge stvari. Uz to je
bila i jed​na ce​du​lji​ca: „Na​zo​vi me ako ti ne​što za​tre​ba.”
Samo dva sata kasnije, Nasri je zaista nazvao Taufika, zahvalio se i
pitao ga, da li može da dovede apotekara Elijasa Aškara u stan, jer mu ovaj
ne​do​sta​je. On je po​u​zdan pri​ja​te​lj i iz​u​zet​no ci​vi​li​zo​van čo​vek.
Ta​u​fik nije bio odu​še​vljen. „On je hri​šća​nin”, upo​zo​rio ga je.
„Pa šta“, rekao je Taufik i odjednom je osetio bes prema svom
saradniku, kome je hteo da bude zahvalan, „može isto tako da bude i
Jevrejin ili obožavalac vatre. On je pristojan, kao ti i ja“, dodao je i pomislio,
kako po​bo​žni Ta​u​fik za​si​gur​no nije odu​še​vljen ovim po​re​đe​njem.
„Kako god ti želiš. Dovešću ga sutra uveče“, rekao je Taufik. Njegove
reči su bile me​ša​vi​na uč​ti​vo​sti i tuge.
„I kaži mu da ponese jednu flašu lavljeg mleka”, dodao je Nasri, jer je
znao, da bi Taufik, i pored sve poslušnosti, odbio da kupi i jednu jedinu kap
ara​ka, koji su u šali zva​li la​vlje mle​ko.
Uveče su došla dva posetioca. Taufik, vidno nervozan, se brzo oprostio i
vratio kući. Elijas Aškar se osećao počastvovanim, što mu je bilo dopušteno,
da poseti svog prijatelja u skrovištu, te je, dirnut i sa suzama u očima, čvrsto
za​gr​lio Na​sri​ja. „Ne​do​sta​je mi ju​tar​nja kafa sa to​bom”, uz​bu​đe​no je re​kao.
Elijas je samo potvrdio ono, što je Nasri već znao, a to je, da kaligraf ne
šte​di ni para, ni tru​da, kako bi ga pro​na​šao.
„A zašto ti ne naručiš njegovo ubistvo? Ima toliko nezaposlenih
kriminalaca, koji bi za sto lira ubili bilo koga. Onda ćeš biti miran”, rekao je
Eli​jas, kada su obo​ji​ca bila već pi​ja​ni. Fla​ša sa ara​kom je bila sko​ro pra​zna.
„Neću, to se ne radi. Pobegla mu je žena, rasturili su mu školu
kaligrafije, zatvorio je atelje - pa sad još i da umre.” Nasri je odmahnuo
glavom. „On je jadan i uskoro će shvatiti da ja sa celom stvari nemam
nikakve veze. Prekosutra će Taufik otići kod njega i pokušati da ga
ura​zu​mi. Zla​tar Na​gib Ri​han će ugo​vo​ri​ti sa​sta​nak.
Nasri je još uvek osećao zahvalnost prema kaligrafu, a kada je arak
oterao i poslednji trag straha, ispričao je apotekaru, kako kaligrafije deluju
na kur​ve i pred​sed​ni​ke.
Kada je apotekar otišao u toalet, Nasri je pogledao novine, koje mu je
prijatelj doneo. Video je jedan oglas: Modna revija. Modeli iz Pariza će
predstaviti zimsku kolekciju 56/57 Pariške modne kuće Carven u hotelu
Samir Amis.” Nasmejao se, sećajući se prošlogodišnje modne revije u istom
hotelu, koju je organizovala ta ista modna kuća, Carven iz Pariza. Izgledalo
je, kao da su no​vi​ne sta​re već go​di​nu dana.
Bilo je kasno, kada je apotekar izašao iz zgrade. Dugo se osvrtao, pre
nego što je, teturajući se, izašao iz zgrade na ulicu, koja je bila osvetljena
ulič​nim sve​tlom.
 Tri dana kasnije, došao je Taufik i doneo mu vest, da je kaligraf sada već
potpuno lud i da ima maniju gonjenja. Iako je odbio sastanak, koji je zlatar
ugovorio, Taufik je ipak otišao kod Hamida Farsija, a on mu je najozbiljnije
ispričao, kako Nasri iz pozadine vuče konce u jednoj zaveri, koja treba
javno da ga osramoti, zato što je on, Hamid Farsi, hteo da izvrši
revolucionarnu reformu pisma. Nije se radilo o Nuri, već samo o tome, da
nje​ga po​ni​ze i zato će on da ubi​je Na​sri​ja.
Sav besan, Nasri je vikao, kako je apotekar u pravu kada tvrdi, da je taj
ka​li​graf za​i​sta pra​va ka​ta​stro​fa, koja se mora spre​či​ti. Tre​ba ga ubi​ti, kako on
ne bi ubio nje​ga.
Taufik je ćutao. Kada je Nasri došao do daha, on je ustao. „Moram da se
vratim u kancelariju. Danas nas čeka ugovaranje velikog posla sa
Japancima”, rekao je i otišao. Nasri je bio ljut na svog saradnika i proklinjao
je i nje​ga i sve Ja​pan​ce.
Kada je stao kod prozora, zaledio se od straha. Na drugoj strani ulice,
nekih desetak metara dalje, stajao je Hamid Farsi iza stabla jedne topole i
posmatrao zgradu. Taufik je izašao iz zgrade i ušao u svoj Citroen. Hamid je
sačekao još nekoliko trenutaka, dok jedan autobus nije zaklonio njegovo
skro​vi​šte, a onda je po​put či​gre, po​tr​čao ka zgra​di.
Nasri se ukočio od straha. Znao je da ni njegov, a ni većina ostalih
stanova nije imala pločicu sa imenima. Ali, možda je neko kaligrafu tačno
naveo njegovo skrovište. Otišao je u kuhinju i potražio veliki nož, ali je
našao samo male, stare noževe sa trulim drškama. Ali, onda je našao
dugačak, šiljat držač za kebab. „Hajde, samo dođi. Nabošću te”, prošaputao
je i zlobno se nacerio na pomisao, kako će držati kaligrafa iznad vatre, kao
ražnjić, sa crnim lukom i paprikom. Držeći držač za kebab u desnoj ruci, na
vrhovima prstiju je pošao ka vratima dnevne sobe. Osluškivao je zvuke u
stepeništu. U stanu, levo od njega, jedna devojčica je glasno plakala, u
desnom je čuo kako poklopac bučno pada na pod. U stanu ispod njega,
jedna žena je psovala. Učinilo mu se kao da čuje korake. Onda se setio, kako
bi velika tišina u stanu mogla da bude sumnjiva. Opušteno je otrčao u
dnevnu sobu i pustio radio, a kada je naišao na neku tužnu pesmu,
pomislio je: „To vole domaćice.” Onda se vratio u kuhinju, odvrnuo česmu,
var​ja​čom uda​rao u dr​ve​ni pod​me​tač, a ča​šom o li​me​nu po​su​du.
Osećao se smešnim i došlo mu je da zaplače, da mu strah nije potisnuo
samosažalenje. Polako je otišao do prozora i posmatrao ulicu. Video je kako
Ha​mid Far​si iz​la​zi iz zgra​de i po​no​vo za​u​zi​ma po​lo​žaj iza to​po​le.
 Nasri je telefonom pozvao Taufika. Ovaj je ćutao, kao da je slutio.
„Imam jednu vest za tebe”, rekao je zatim, „vest je neobična i samo ti
možeš da odlučiš, da li je dobra za tebe.” Još pre nego što je Nasri stigao da
ga pita, o čemu se radi, čuo je: „Dolazila je tvoja žena Almas. Poželela te je.
Re​kla je, da do​đeš kod nje i iz nje​ne kuće mo​triš na Ha​mi​da Far​si​ja.”
Na​sri je raz​mi​šljao.
„Pa, ideja i nije tako loša”, rekao je, „kaži joj da ću doći sutra oko
po​no​ći.”
Nasri je mnogo razmišljao o pričama o mudrim ženama, koje je slušao
još kao dete. Nasmejao se i odmahnuo glavom, kada je pomislio, kako je
ap​surd​no, da noću po​sma​tra svog pro​go​ni​te​lja Ha​mi​da Far​si​ja.
Ta​kvo lu​kav​stvo može da smi​sli samo žena, po​mi​slio je.

Sledeće večeri, Nasri je posmatrao svog lovca, koji je do kasno u noć

sta​jao iza sta​re to​po​le.
Nešto pre ponoći, izašao je iz kuće na stražnja vrata, uzeo taksi i u
poznoj letnjoj noći, vozio se ulicama grada. Razmišljao je o svom životu, dok
su svetla njegovog voljenog grada umirivala njegovu dušu. Zapitao se, da li
je možda vreme, da otpočne novi život. Prvi korak ka novom životu bio bi
napuštanje svih svojih žena. To neće biti jednostavno, a ni jeftino, ali nije
hteo i da​lje da živi sa že​na​ma koje nije vo​leo.
Kao nikada do sada, Nasri je bio odlučan u nameri, da ostvari svoj cilj,
ali nije ni slu​tio, da mu je osta​lo jako malo vre​me​na.
 41.

Hamid Farsi je očajnički tražio Nasrija Abanija. Krajem jula je bio

siguran, da se njegov neprijatelj nalazi u gradu, jer su ga tri detektiva, koji
su radili nezavisno jedan od drugog, videla u kafeu Havana u Port-Said
uli​ci, u bli​zi​ni zgra​de Aba​ni.
Dakle, Hamid je tog petla vrebao pored knjižare Univerzalna biblioteka,
preko puta kafea. Jednog popodneva, sasvim iznenada, video ga je, kako
sedi kraj prozora. Ali, Hamid nije bio vest. Abani ga je otkrio i pobegao na
zad​nja vra​ta.
Hamid je angažovao detektivsku agenciju, da motri na kuće Nasrijevih
žena. To ga je mnogo koštalo i često se radilo o lažnoj uzbuni. Jednom ga je
nazvao jedan detektiv i rekao, da je siguran, da se Nasri trenutno krije, kod
svoje druge žene u Salhiju. Hamid je odjurio tamo, pokucao na vrata i
uleteo u kuću. Žena je pala na pod. Hamidu je bilo žao žene, ali Nasrija nije
mo​gao ni​gde da pro​na​đe.
Ni kod treće žene, u gradskoj četvrti Midan, nije imao uspeha. A
četvrta žena mu nije dala ni da progovori, a kamoli da uđe u kuću. Raširila
se na vratima, klela i njega i njenog muža, te zalupila vratima. I dalje je
mo​gao da je čuje, kako iza za​tvo​re​nih vra​ta, gla​sno uz​vi​ku​je: „Pod​vo​da​či.”
To ga je po​go​di​lo pra​vo u srce.
Nasri nije došao ni u kancelariju. Njegov zamenik je upozorio Hamida
da će mu, ukoliko se i dalje bude šunjao oko kancelarije, natovariti policiju
za vrat.
Hamid se ni najmanje nije plašio policije. Jedino se bojao, da bi ona
mogla da osujeti njegovu osvetu. Od tog dana je izbegavao, da često prolazi
Port-Said uli​com.
U stopu je pratio Taufika. To mu je savetovao jedan bivši član tajne
službe i, zaista, jednoga dana, Taufik se odvezao svojim Citroenom do
podnožja brda Kasijun. Hamid je bio siguran, da će ga saradnik nehotice
odvesti do njegovog gazde, ali od Nasrija nije bilo ni traga ni glasa. Dva
dana i jed​nu celu noć, osma​trao je zgra​du. Uza​lud.
A onda ga je, nedelju dana kasnije, nazvao Karam. Vlasnik kafea mu je
re​kao, da ima va​žnu in​for​ma​ci​ju za nje​ga.
Hamid je odmah krenuo. U kafeu, Karam ga je odmah obavestio, da se
Na​sri kri​je kod svo​je če​tvr​te žene Al​mas.
 „A kako ti to znaš?”, nepoverljivo je upitao Hamid. Plašio se, da
vlasnik kafea namerava da ga prevari. Poslednjih nedelja se nije samo
nekoliko nesposobnih detektiva poigravalo njegovim istrošenim živcima,
već i zlonamerni ljudi. Zvali bi ga noću i navodili adrese, na kojima se
navodno nalazio Abani. Jednom je dobio adresu neke javne kuće, a dva puta
adre​se po​zna​tih noć​nih lo​ka​la i, u sva tri slu​ča​ja, Ha​mid je is​pao sme​šan.
„Slušaj, moja bratanica Almas je Nasrijeva četvrta žena. Ona je
zaprepašćena ponašanjem tog razvratnika, koji nije propustio nijednu
kurvu u gradu i još je za velike sume novca, podvodio žene Saudijcima.”
Na​sri se vra​tio i sada se po​na​ša, kao da se ni​šta nije do​go​di​lo.
„Ti poznaješ njenu kuću u Dakak ulici”, rekao je Karam, „bio si jednom
kod nje i, kako mi je ona rekla, kuće u ovoj ulici su paralelne sa kućama u
tvo​joj.”
Hamid je bio potpuno iznenađen. Da, bio je jednom kod te debele žene,
koja nije zatvarala usta, ali nikada nije ni pomislio, da bi ta kuća, u Dakak
uli​ci, mo​gla da sto​ji zid uz zid sa nje​go​vom ku​ćom.
„Nasri je najpre živeo sa mojoj bratanicom u Bagdad ulici, u onoj istoj
kući”, nastavio je Karam svoj govor, „u kojoj je kasnije otvorena kaligrafska
škola, ali moja bratanica je ubrzo saznala, da Nasri spava sa dve komšinice.
Bilo je to neviđeno poniženje za Almas, nije htela ni dana duže da ostane u
toj kući. Zato su se tako brzo preselili u Stari grad. Almas je jedno vreme
ima​la svoj mir, sve dok Na​sri nije vi​deo tvo​ju ženu.”
„Ali, kako je mogao da vidi moju ženu?”, upitao je Hamid, a grlo mu se
osu​ši​lo.
„Njegova kuća ima mansardu, koja gleda pravo u tvoje unutrašnje
dvo​ri​šte.
„Mansardu? Kakvu mansardu? Naša kuća je viša od svih ostalih, a
iznad nas je samo otvoreno nebo. Samo se s jedne strane vidi visoki zid od
blata, koji nema prozor. Nikada nisam tamo nekoga video”, rekao je Hamid
i razgovor je polako počeo da mu se čini besmislen. Takođe nije mogao ni da
za​mi​sli, da se Na​sri sad, kad zna da ga on tra​ži, kri​je baš u nje​go​voj bli​zi​ni.
„Ti ništa ne vidiš, zato što si pristojan čovek. Ali, Nasri nije. Ti gledaš u
zemlju, jer su tuđe žene za tebe tabu. Ti čak i ne znaš, koliko žena živi u
kućama, koje možeš da vidiš, kad pogledaš nadole sa tvoje terase. On,
međutim, koristi mali prozor kao špijunku. Kada večeras dođeš kući, dobro
pogledaj”, rekao je Karam i ustao, jer mu je radnik dao znak, da ga neko
tra​ži te​le​fo​nom.
 I Hamid je ustao, zahvalio se i odmah otišao kući. Kada je stigao, zaista
je video jedan neupadljivi prozor u zidu. Tamo gore, Iznad njegove kuće,
sigurno se nalazila mansarda. Zid je bio toliko oronuo, da je bilo teško
razlikovati malter, od drvenog prozorskog kapka. Kada su bila zatvorena.
Sada su bila otvorena. Hamid je uobrazio, da je video ženu, kako mu maše.
Nije re​a​go​vao.
Morao je da prizna, da nikada nije primetio, ni ovu, ni druge susedne
kuće. Za njega se njegova kuća ionako završavala u prizemlju. Nikada nije
ulazio u prostorije na prvom spratu ili odlazio na ravni krov, gde je njegova
žena širila veš. Nikada nije gledao u tuđa unutrašnja dvorišta. Ona se njega
nisu ticala, tako su mu utuvili u glavu i deda i otac. Kuće drugih ljudi su bile
tabu.
Hamid je stao ispod prozora i pogledao nagore. Svaki papir na koji bi se
pri​čvr​stio ka​men​čić, mo​gao bi da se spu​sti ovde, po​mi​slio je.
Vratio se do svoje stolice, pored fontane i još jedanput pogledao
na​go​re. Pro​zor je sada bio za​tvo​ren i sko​ro da se i nije mo​gao vi​de​ti.
Sledećeg jutra je rano izašao iz kuće i vratio se tek uveče. Da li je taj
kurvin sin zavodio Nuru prepodne? Setio se, da mu je Abani jednom rekao,
da nikada ne ustaje pre devet sati, jer skoro svako veče izlazi. Zato svako
veče ve​če​ra sa onom že​nom, čiji je red.
Bilo kako bilo, da se tu radilo samo o kurvanju jednog petla, Nasri bi
najkasnije pri prvom susretu saznao, da je Nura Hamidova žena i odmah bi
prestao da naručuje pisma kod njenog muža. Ili je to bio plan nečije
produžene ruke? Da li je Nasri, od samog početka, tražio Nuru, da bi njega,
Hamida, ponizio, razmišljao je, osećajući beskrajnu mržnju prema Nasriju
Abaniju, kome je darovao samo lepotu, a koji je njegovom ugledu zadao
smr​to​no​san uda​rac.
I odjednom mu se činilo, da je velikodušni prilog za otvaranje škole
kaligrafije bio deo đavoljeg plana, da sruše njegov san, kao kulu od karata.
Neprijatelj nije bio od onih bradatih. Ne, neprijatelj je bio nasmejan čovek,
koji je samo če​kao po​vo​ljan tre​nu​tak, da mu za​bo​de nož u leđa.
Sledećeg jutra, Hamid je više puta uzalud telefonom zvao Karama.
Prolazio je Starim gradom i po prvi put osetio, kako se pogled ljudi zariva u
nje​go​vu kožu.
Na pola puta se vratio kući, zalupio vrata za sobom i zavukao se u
mrač​nu spa​va​ću sobu.
Iz​ne​na​da je čuo da zvo​ni te​le​fon.
 Otrčao je u salon, gde se nalazio telefon. Lejla Bakri, školska drugarica
nje​go​ve žene je hte​la da pita, da li se Nura vra​ti​la.
Pao mu je mrak na oči. „Šta se to tebe tiče, kurvo glupava!” vikao je u
slu​ša​li​cu i spu​stio je.
 42.

Pet meseci nakon nestanka svoje žene, Hamid Farsi je, oštrim nožem,
izbo Nasija Abanija dok, je on, vraćajući se u kasne sate iz hamama
Nuredin na pijaci začina, skretao u mračnu ulicu, koja je vodila do kuće
nje​go​ve če​tvr​te žene Al​mas.
Nasri je umro, ne znajući, da ga je izdala njegova žena Almas, uz
Karamovu pomoć. Bila je gorko razočarana njegovim kurvanjem. On, koji je
u trenutku slabosti, ušao u njen život, ostavio joj je samo jedan izbor, nakon
što je sa njim ostala trudna, a taj izbor je bio da se uda za njega ako nije
že​le​la da umre. A po​sle toga ju je va​rao, kad​god je mo​gao.
Posle venčanja je počela strasno da ga voli. Sama njegova
velikodušnost prema njoj bio bi dovoljan razlog. Ali, što ga je ona više
volela, to je on postajao sve hladniji. I kada mu je posle Narimaninog
rođenja još jedanput rekla, koliko ga voli, on je reagovao s prezirom:
„Dobro, dobro, oporavićeš se od toga. To je kao groznica, obično je
bez​o​pa​sno. Bilo bi bo​lje da smr​šaš.”
Toga dana, nje​na lju​bav se uga​si​la.
Kada ju je Karam jednoga dana posetio, ispričao joj je za Asmahan,
skupu kurvu, kod koje Nasri već godinama, svakodnevno odlazi. Ona se
navodno zaljubila u njega, a pošto on nije uzvratio njenu ljubav, ona nije
bila sprem​na, da ga i da​lje pri​ma kao mu​šte​ri​ju.
A onda se dogodio skandal sa kaligrafovom ženom. Ona je već duže
vreme sumnjala, zato što je Nasri sve češće odlazio u mansardu, a to ju je
više pogodilo, nego slučaj sa kurvom Asmahan. Sada iz njene kuće,
na​sta​vlja da se kur​va.
Onaj pad, koji je trebao da mu bude lekcija, Nasri je zaboravio, još pre
nego što su mu skinuli gips. A onda je, sa zadnjim mislima, dao da se
ugra​de gvo​zde​ne, spi​ral​ne ste​pe​ni​ce, koje vode u man​sar​de.
Pozvala je svog strica Karama da dođe kod nje i on je odmah došao, kao
i uvek, kada joj je bio potreban. On joj nije bio pravi stric, već dalji rođak
njenog oca, ali je bio ljubazan čovek, često joj pomagao i nikad ništa nije
tražio zauzvrat. Ona je volela njegov duboki glas, a on bi je rado
posavetovao, pod uslovom, da o tome nikada ništa ne kaže svome mužu, jer
ga nije vo​leo.
I dok su roditelji hteli da je umire, Karam je čvrsto stao na njenu
stranu. Bio je nepomirljiv. Kada se dogodio skandal sa kaligrafovom
ženom, Karam je ju je upozorio, da se možda radi o nečemu, sličnom
podvođenju, u šta je njen muž bio upleten. On joj je savetovao, da mu ne da
do znanja, da nešto zna, jer bi Nasri mogao da je izbaci, a onda bi morala da
živi u siromaštvu sa Nariman. Porodica Abani ima sve sudije u gradu na
svo​joj stra​ni.
Nasri će uskoro umreti, a u toj situaciji će biti najbolje, da ona glumi
vernu suprugu i da mu sada, kada su se sve ostale žene pokazale kao
kukavice, ponudi skrovište. Na taj način će obezbediti nasledstvo za sebe i
svo​ju ćer​ku.
„Govorim ti sasvim otvoreno. Hamid će ga uhvatiti. To je pitanje dana
ili nedelje. Tri puta mu je izmakao, u poslednjem trenutku. Ali, pre nego što
umre, ti mo​raš sebe da obez​be​diš.”
Dakle, Almas je odmah telefonom pozvala Taufika i kratko mu rekla,
da će za pola sata doći kod njega u kancelariju. Neka pošalje sve radnike iz
kancelarije, jer je želela da razgovara sa njim u četiri oka, jer ima ideju, koju
ne može da mu sa​op​šti te​le​fo​nom.
Ka​ram se osmeh​nuo, čvr​sto za​gr​lio Al​mas i oti​šao.

Dvanaest uboda nožem, u predelu srca je Hamid zadao iznenađenoj

žrtvi. Svaki ubod nožem, oštrim kao britva, bio je smrtonosan, kako je
utvrdio veštak sudske medicine prilikom obdukcije. Nasri Abani nije stigao
ni da izvadi pištolj iz džepa, a i da jeste, on, nikad u životu, nije ispalio ni
je​dan je​di​ni me​tak.
Hamid se još godinama sećao poslednjih trenutaka u životu Nasrija
Abanija. „Hamide, ti si lud“, krkljao je on, „ubijaš me, iako ti ništa nažao
ni​sam uči​nio.”
„Svinjo jedna, a moja žena?”, urlao je Hamid na njega. Abani, ležeći u
lokvi sopstvene krvi je podigao ruku, poput davljenika. Pod slabom
sve​tlo​šću ulič​nih lam​pi, usne su mu po​drh​ta​va​le.
Rašidu Sabuniju, jednom od najpoznatijih advokata u Damasku, nije
bilo nimalo teško, da uveri sudiju i porotnike, da je doživotna kazna, za ovo
svirepo ubistvo s predumišljajem, najniža granica pravde, ispod koje se ne
može ići.
Nije samo broj uboda govorio protiv Hamida Farsija, već i sve ostale
indicije. I vlasnik kafea, Karam Midani je teško teretio optuženog. Rekao je,
da je često sretao optuženog i kako je ovaj, otkako mu je nestala žena, imao
samo je​dan cilj, da ubi​je Aba​ni​ja.
Zaprepašćen, Hamid je odmahivao glavom. Mislio je da gubi razum.
Nazvao je svedoka članom tajnog društva „Čistih” i homoseksualcem,
poznatog u celom gradu. Karam ga je nahuškao na Nasrija i ponudio mu
čak i pištolj. Hamid je bio toliko van sebe, da je pokušao fizički da napadne
sve​do​ka. Tada su ga dva po​li​caj​ca na silu iz​ve​la iz sud​ni​ce.
Njegovo konstantno nepoštovanje sudije i odsustvo svakog kajanja,
do​ne​li su mu kva​li​fi​ka​ci​ju „do​ži​vot​no”.
Od toga je jedva dve godine odležao u damaškom zatvoru u citadeli,
gde je na nezadovoljstvo porodice Abani, dobio jednu od tri najlepše ćelije,
koje su zatvorenici zvali „vila”. Pazili su ga i mazili i dozvolili mu, da
izrađuje kaligrafije za direktora zatvora. Protest i nisu pomogli, jer je klan
al-Azm, kome je pri​pa​dao di​rek​tor, bio moć​ni​ji od kla​na Aba​ni.
Nasrijev mlađi brat Muhamed, zbunjen i ljut od žalosti i besa je preko
svojih mračnih veza naručio ubistvo Hamida Farsija, od strane jednog
ubice, koji je ležao sa njim u istom zatvoru. Međutim, čuvar, koji je čuvao
ove tri ćelije privilegovanih zatvorenika je savladao naručenog ubicu. Posle
tri teška udarca u lice, vremešni zločinac je, drhteći, odao ime svog
na​lo​go​dav​ca.
Op​tu​žni​ca je gla​si​la: Pod​stre​ki​va​nje na ubi​stvo.
Porodica Abani je bila srećna što se izvukla sa jednim dokumentom,
koji su morali da potpišu. Tek sutradan, advokat im je objasnio, šta su
zapravo, u strahu od kazne i skandala, potpisali. Njihovo zaprepašćenje nije
znalo za granice. Oni, potpisnici, preuzimaju odgovornost na sebe, u
slu​ča​ju da se ubi​ci nji​ho​vog bra​ta, ne​što loše desi.
 Druga strana istine

Dru​gi či​ta​ju da bi stu​di​ra​li,

dok mi mo​ra​mo da stu​di​ra​mo
da bi ume​li da či​ta​mo.

Taha Hu​se​in
(1882-1973)
Egi​pat​ski pi​sac

Isti​na je dra​gu​lj,
čiji vla​snik živi bo​ga​to, ali opa​sno

Jo​zef S. Fa​de​li
(1803-1830)
Si​rij​ski al​he​mi​čar
 1.

Hamid je tek u zatvoru stigao da razmisli o svom životu, koji mu se

sada činio stran i dalek. Osetio je olakšanje, što je završio u ovoj ćeliji. Ali,
upravo taj osećaj ga je iznenadio. „Doživotno u zatvorskoj ćeliji”, ponavljao
je, kako bi ovu katastrofu učinio što dramatičnijom, Ali ništa dramatično
nije mo​gao da vidi u njoj.

Na svom drvenom ležaju se čudio, kako je sve, što je teškim radom

stvorio, brzo propalo. Njegov ugled kao muškarca, njegova slava kao
kaligrafa, njegova sigurnost i radost za životom su nestali, kao da nisu do
ne​dav​no bili ne​o​svo​ji​ve tv​rđa​ve.
Popodne, uz čaj sa direktorom El Azmom, uzgred je rekao, kao da
govori samom sebi: „Život je puka borba protiv propadanja i zapuštenosti.
A mi smo na kra​ju uvek gu​bit​ni​ci.”
Nurino bekstvo je bio uvod u njegovo propadanje. Zašto nije pobegla sa
Nasrijem, već je tog razvratnika ostavila njemu, to Hamidu nije bilo jasno.
Kao da je htela, da on ubije Nasrija, kao da je Nasri trebao da plati za nešto.
Možda joj je prećutao, da je već imao četiri žene i time je neprijatno
iz​ne​na​dio, na​kon što je spa​vao sa njom.
Da li je možda htela, da očita lekciju Nasriju? Da li je njega, Hamida,
potcenila? Da li je možda pomislila, da će on, Hamid, udariti Nasriju
nekoliko šamara i time ga izložiti podsmehu? Ili je možda želela, da on
ubije Nasrija? Hamid nikada nije razumeo žene. Jednom je njegov deda
gledao u zvezdano nebo i rekao mu da će tek, kada bude izbrojao sve
zve​zde na nebu, moći da ra​zu​me žene.

Zatvor u citadeli je obuhvatao veliku površinu na krajnjem severu

Staroga grada. Citadela je još od vremena Saladina, nekoliko puta rušena i
ponovo podizana, a za vreme osmanlijske vladavine, četiri stotine godina
nije bila pod upravom guvernera iz Damaska, već sa celokupnim
garnizonom pod zapovedništvom sultana u Istambulu. Osmanlijski sultani
su znali, da je lakše vladati nemirnim gradom Damaskom bez moćne
citadele. I zaista, elitna vojska, naklonjena sultanu, napadala je grad
pri​li​kom sva​kog ustan​ka iz ci​ta​de​le i osvo​ji​la ga.
 Zatim su Francuzi pretvorili citadelu na dvadeset i pet godina u
francuski garnizon i zatvor za sirijske pobunjenike. Od dobijanja
nezavisnosti, nekoliko decenija je služila kao centralni zatvor. Ali,
Damašćani su zatvor iz navike i dalje zvali jednostavno „citadela” To će se
pokazati veoma pametnim, jer pedeset godina nakon dobijanja
nezavisnosti, zgrada je renovirana i zvanično se zvala citadela. Zatvor je
iz​me​šten.
Ova citadela je bila jedna od retkih na Orijentu, koja nije sagrađena na
bregu, već je bila u istoj visini sa gradom. Zarđala bodljikava žica i
de​for​mi​sa​ne cevi su obez​be​di​le sve zi​do​ve i za​klo​ni​le po​gled.
Hamidova ćelija se nalazila na dugom spratu u severnom krilu. To je
bila prednost, jer je ova strana leti uvek bila zaštićena od jarkog sunca. Sa
svojih vrata sa rešetkama je imao pogled na unutrašnje dvorište i iznad
krovova i ulica Staroga grada, u čijem lavirintu se nalazila i njegova lepa
kuća. Mali prozor sa rešetkama, preko puta vrata, otkrivao mu je jedan deo
kro​vo​va grad​ske če​tvr​ti Suk-Sa​ru​ja, gde se ne​ka​da na​la​zio nje​gov ate​lje.
Hamid je bio jedan od trojice privilegovanih među osam stotina
zatvorenika. U susednoj ćeliji je ležao sin jednog bogatog trgovca iz
Damaska, zbog sedmostrukog ubistva. Bio je tih čovek, čije je bledo lice
izazivalo sažaljenje, koji je u jednoj svađi ubio porodicu svoje žene. U trećoj,
nešto većoj ćeliji, je sin jednog, njemu nepoznatog, emira, izdržavao
doživotnu robiju zbog podmuklog ubistva svog rođaka. Radilo se o velikoj
ilegalnoj trgovini oružjem. Da ubijeni nije bio zet predsednika, on ne bi
proveo nijedan dan u zatvoru, tvrdio je ubica. Bio je dosadna pričalica,
gla​san, umi​šljen i prost. Ha​mid je iz​be​ga​vao sva​ki su​sret sa njim.
Hamidova ćelija je bila velika prostorija. I da nije bilo rešetaka na
vratima i prozoru, čovek bi pomislio da je to otmena mansarda. Bilo mu je
dozvoljeno da ima kod sebe pribor za kaligrafisanje, zato što je direktor
zatvora, jedan dalji rođak predsednika vlade Halida el Azma, bio veliki
ljubitelj ove umetnosti. Već prvoga dana mu je uz čaj rekao, da veoma žali
što Hamid leži u zatvoru zbog jedne žene. On sam ima četiri zvanične i pet
nezvaničnih žena i ni zbog jedne od njih ne bi izazvao sukob sa jednim
mu​škar​cem.
Žalio je, što ne može da ga pusti na slobodu, ali sve dok je on direktor
ovog zatvora, prema Hamidu će se ponašati kao prema plemiću, jer
kaligrafi su pravi kraljevi arapske kulture. „Šta sam ja sa svojom diplomom
sa Sor​bo​ne u po​re​đe​nju sa to​bom?”, do​dao je sa la​žnom skrom​no​šću.
 Hamidu nije bilo do visokoparnih govora, a ovaj čovek je pričao bez
tačke i zareza, kao da je pijan. Ali, uskoro će saznati, da je direktor El Azm
mislio ozbiljno. Kako čuvari, tako i stariji zatvorenici, pravi upravnici u
zatvoru, ukazivali su mu poštovanje. Nije morao ni da radi, niti da se oko
bilo čega trudi. Jedan čuvar bi dva puta dnevno pokucao i ponizno pitao, ali
ne bez hu​mo​ra, šta još želi, osim slo​bo​de.
Saksije sa jasminom i ružama, koje je toliko voleo su brzo pribavljene i
krasile su hodnik ispod otvorenog neba, koji je delio njegovu ćeliju od
ograde na stepeništu, koje je vodilo u unutrašnje dvorište. Takođe je mogao
da na​ru​či ma​sti​lo i pa​pir naj​bo​ljeg kva​li​te​ta.
Nije prošlo ni nedelju dana, a od direktora zatvora je stigla već prva
narudžbina, izreka iz Kurana na kufi pismu, koje Hamid nije naročito
voleo. „I, hitno je“, dodao je čuvar, kao i kod svih kasnijih narudžbina, sa
ko​ji​ma je di​rek​tor da​ri​vao svo​je pri​ja​te​lje u ze​mlji i ino​stran​stvu.
Prolazeći, prvi i jedini put, kroz donje spratove u zatvoru, u pratnji
jednog čuvara, Hamidu je postalo jasno, u kakvom su lukuzu on i ona dva
izdanka moćnih klanova boravila u citadeli. Svi ostali su boravili u vlažnoj,
mrač​noj bedi, koja je za​u​da​ra​la na ras​pa​da​nje.
Kakvi su to bili ljudi? Među zatvorenicima je bilo profesora, advokata i
lekara, koji nisu umeli slobodno da referišu ceo čas, samo o arapskom
pesništvu i filozofiji, već su voleli i francusko, englesko i grčko pesništvo i
bili spremni da ovde, u zatvoru, za jednu cigaretu, supu ili bez ikakvog
razloga, nemilosrdno ubiju čoveka. Činilo se kao da su na ulasku u zatvor,
ski​da​li, od​ba​ci​va​li ci​vi​li​za​ci​ju, kao tan​ku ka​ba​ni​cu.
Nije že​leo da ika​da više uđe na do​nje spra​to​ve.
Pored najvažnijeg pribora za kaligrafiju, jednog sertifikata, koji je
potvrđivao da je bio majstor, jednim unikatom, veličine šake iz trinaestog
veka, nekoliko svezaka sa teoretskim i tajnim spisima o kaligrafskoj veštini i
tri retke kaligrafije iz osamnaestog veka, koje mu je poklonio njegov
majstor, tražio je da mu donesu i jednu staru fotografiju iz njegovog ateljea,
koja je bila uramljena i tamo stajala iznad njegovog radnog mesta. Vreme i
vlaga su naneli fleke na fotografiju i pretvorili njenu crnu boju u svetlu
se​pi​ju. Oka​čio ju je na zid po​red pro​zo​ra.
Slika je snimljena nakon jedne proslave, u kući njegove babe i dede. On
sam je tada bio dete. Ni njegova sestra Siham, a ni mađi brat Fihmi nisu bili
rođeni. Nikad do tada, on tu sliku nije video na način, na koji ju je sada
gle​dao.
 2.

Na jednoj stolici, koja je ličila na presto, sedeo je njegov deda u prvom

redu držeći njega, njegovog omiljenog unuka na krilu i obojica su
pobedonosno gledala u fotoaparat. Baba Farida je sedela na izvesnoj
udaljenosti, levo od njih, na jednoj klupi sa cvećem, kao da nije imala veze s
nji​ma. Iza babe, tač​no na sre​di​ni sli​ke, sta​jao je naj​mla​đi stric Abas, a levo od
njega, stric Bašir. Levo od njih stajao je, usamljen, Hamidov otac. On je bio
prvenac. Umesto da je preuzeo posao svoga oca, kao što je to bio slučaj kod
prvenaca, on se odlučio za kaligrafiju, ali je celog svog života ostao samo
osrednji zanatlija. Pogled mu je bio bez sjaja. Na izvesnoj udaljenosti od
njega, kao da je želela da demonstrira svoju distancu sa ovom porodicom,
sta​ja​la je nje​go​va maj​ka, sa mrač​nim iz​ra​zom na licu, gle​da​ju​ći u da​lji​nu.
Levo u sredini iza dede, stajala je tetka Majda sa svojim mužem
Subhijem, u uniformi. Tada je još uvek bio oficir francuskog
vazduhoplovstva. Kasnije je tog iskusnog avijatičara, uz veliku sumu novca i
sa izgledom na dobijanje državljanstva, pridobila mlada saudijska vojska.
Iselio se u Saudijsku Arabiju, ali tetka Majdi je život tamo bio dosadan i ona
nije podnosila vrućinu i samoću. Svakoga leta je dolazila sa decom u
Damask. Ubrzo je rodila devetoro dece, a njeni boravci u Damasku,
vremenom su postali sve duži. U neko vreme se počeli šuškati, da je njen
muž oženio saudijsku princezu. Kraljevskoj porodici je to odgovaralo,
bu​du​ći da je Sub​hi za​u​zi​mao vi​so​ki po​lo​žaj u mi​ni​star​stvu od​bra​ne.
Kasnije, kada je tetka Majda ostarila, vrlo retko je dolazila u Damask,
njeni sinovi i kćeri su ostali sa ocem ili svojim porodicama, te su ubrzo
shvatili da tetka Majda živi sama. Muž joj je dodelio visoku rentu, ali on više
ni​ka​da nije po​se​tio ni nju, ni svoj grad.
Majda je volela Hamida, ali on je teško mogao da održava kontakte sa
njom, jer je njegovi roditelji nisu voleli, međutim, uvek kada mu je bila
neophodna njena pomoć, ona je bila uz njega, a tako i prilikom
po​sre​do​va​nja u na​la​že​nju prve i dru​ge žene.

Deda je bio u pravu, tetka Majda je donosila nesreću. Sve, čega bi se ona
dotakla, krenulo bi naopako”, prošaputao je Hamid. Ponovo je usmerio
pogled ka slici. Između tetke i njenog muža, stajao je njihov prvenac Ruždi.
Bio je tri godine stariji od Hamida i veoma razrok. Hamid je tada mislio da
Ruždi gleda razroko iz čiste zabave, kako bi nasmejao ljude oko sebe, ali
kada ga je dečak povukao za oba uha i pritom i dalje gledao razroko,
Hamid se više nije smejao. Četiri Ruždijeve sestre nisu prisustvovale
proslavi, te stoga nisu ni bile na slici. Bili su kod druge babe i dede, koji su,
za ra​zli​ku od dede Far​si​ja, vo​le​li de​voj​či​ce.
Desno od svog devera Subhija, pozirala je tetka Sadije sa njenim
verenikom Halimom, kao da su se slikali za novine. Halim je tada bio
poznati pevač narodnih pesama i mnoge mlade žene u Damasku su ga
obožavale. Posle tri godine braka, vratio je tetku, kao nedirnutu devicu,
kako su ih žene ogovarale. Zatražio je razvod i sa svojim ljubavnikom,
jednim kanadskim diplomatom, pobegao u inostranstvo. Tetka Sadije je bila
prelepa žena i ubrzo nakon razvoda se udala za jednog mladog režisera.
Ise​li​la se sa njim u Ame​ri​ku i po​ro​di​ca više ni​ka​da nije čula za njih.
Koso ispred Halima, pevača, stajala je tetka Basema, kojoj je tada bilo
tek dvanaest godina. Baba ju je rodila, kada je imala već četrdeset godina i
nimalo je nije volela. Basma je bila crna ovca u porodici. Hamid je mogao
čak i na slici da vidi, da se ona sa svim ovim nije slagala. Nije izgledala ni
svečano, ni ljubazno, već je ljutito gledala u fotografa, kao da je od njega
tražila objašnjenje za svu ovu torturu, koju je toga dana sprovodila ova
po​ro​di​ca.
Sredinom tridesetih godina, Basema se zaljubila u jednoj jevrejskog
lekara i iselila se sa njim u Izrael. Ta zemlja se tada zvala Palestina i bila je
pod en​gle​skom oku​pa​ci​jom.
Deda se osećao lično uvređenim i demonstrativno ju je razbaštinio, u
prisustvu uglednih trgovaca i šeika, kao svedoka, kako bi makar malo
spa​sao svoj ugled.
Pored tetke Baseme je staja stara kuvarica Vidad, jer je njena baba bila
sujeverna i plašila se broja trinaest. Hamid se dobro sećao te žene, koja je u
zamašćenoj kecelji uvek stajala u kuhinji, ali je ovde na slici bila u
ele​gant​noj cr​noj ha​lji​ni.
Slika mu se činila kao svedok jednog drugog sveta, kao slika sa
indijanskim poglavicama, ženama iz harema ili plesačicama sa Havaja. I taj
svet je ubrzo nestao. Slika je sačuvala trenutak sreće. Bio je to jedan od onih
retkih trenutaka u njegovom detinjstvu i mladosti, u kojima je uživao u
osećaju beskrajne radosti. Deda ga je voleo i svima govorio, da će Hamid sa
petnaest godina da nasledi radnju tepiha, jer je on, za razliku od njegovih
sinova, nasledio njegov oštar um. Nikome nije dozvoljavao da bude strog
prema Hamidu, ugađao mu je i igrao se sa njim, kao da su drugovi. On je
takođe bio taj koji je Hamida uveo u tajne matematike i aritmetike. Časovi
sa tim čudesnim računima, bili su ono, što je doprinelo, da on zauvek zavoli
brojeve. A, kada Hamid nešto ne bi razumeo ili ponovo pitao, deda bi
str​plji​vo od​go​va​rao, kao da ima sve vre​me ovo​ga sve​ta.
Hamid je uvek želeo da bude kod dede, zato je posle svake posete i
zbijala prava tragedija, jer on nije hteo da se vrati u kuću svojih roditelja, u
kojoj je vladala grobna hladnoća. Kuća njegovih roditelja je uvek imala
ki​sel​kast mi​ris, a kuća nje​go​vog dede je mi​ri​sa​la na ja​smin i ruže.
Deda Hamid Farsi je, sve do svoje smrti, bio njegov zaštitnik, što je
posebno ljutilo njegovu majku, koja je mrzela svoga svekra. Na slici je
stajala daleko od njega, stisnutih usana, kao da je upravo ona dobila batine,
a ne Hamid. Na slici se to nije videlo, iako mu je desno uho gorelo kao
va​tra. Ali tri​jumf nad maj​kom je po​mo​gao da za​bo​ra​vi bo​lo​ve.
Majka je toga dana, na jubilarnom rođendanu njegove babe, bila
naročito loše raspoložena. Dok je fotograf u dvorištu vršio pripreme za
slikanje porodične fotografije, ona je, u toj velikoj kući u jednoj maloj sobi
bez prozora, istukla Hamida zato što nije hteo da stane između nje i oca, već
je hteo oba​ve​zno da sed​ne dedi u kri​lo.
Kuvarica ga je čula kako plače, otvorila vrata i molila majku, da odmah
prestane da ga tuče, jer će ona inače reći gazdi kuće, Hamid-begu, da ova
muči nje​go​vog mi​lje​ni​ka.
Na to je njegova majka, sva uvređena, istrčala iz sobe, a kuvarica ga je
umila, uredno očešljala i veselo mu prošaputala, da njega posebno voli. A
onda mu je dala ka​ra​me​lu.
Tada je imao če​ti​ri ili pet go​di​na, ta​man do​volj​no da sve ra​zu​me.
 3.

Kao prvorođeni sin, Hamid je, po starom običaju, koji potiče još iz
srednjeg veka, dobio ime Hamid po svom dedi, ne sluteći, da će ovo ime
odre​di​ti nje​go​vu sud​bi​nu.
Godinu dana nakon što je slikana ova porodična fotografija, rodio se
njegov brat Fihmi. Fihmi je jako ličio na majku, imao plavu kosu, plave oči i
bio bucmast, dok je Hamid nasledio tamnu put, boju očiju i boju kose od
svog dede.
Fihmi je bio apsolutni ljubimac svoje majke, u čijem srcu nije više bilo
mesta za druge. Kada je napunio dve godine, a još uvek nije umeo da
govori i pravo hoda, majka ga je šetala od lekara do lekara - a pošto su se
lekari u Damasku u to vreme mogli izbrojati na prste, ona je trčala od
jed​nog šar​la​ta​na do dru​gog.
Ali, nije mu bilo pomoći. Kasnije se otkrilo da je Fihmi bolovao od
neizlečivog moždanog oboljenja. Bio je lep kao lutka. Majka mu je puštala
kosu, koja je bila sva u loknama, tako da je Fihmi izgledao kao lutka. Svake
nedelje, majka je trošila puno para, jer je naručivala da ga slikaju,
ukrašavala slike maslinovim grančicama i čak je i sveću upalila ispred njih, a
u jed​noj ma​loj či​ni​ji je pa​li​la ta​mjan.
Majka ni Sihami, koja se rodila godinu dana posle Fihmija, nije pružila
ljubav. Devojčica bi sigurno bila prepuštena sama sebi, da nije došla
udovica iz susedne kuće i negovala Siham, kao rođeno dete. Ponekad bi
majka zaboravila da ode po dete tako da je ostajala i preko noći kod te
udo​vi​ce, koja je od​u​vek že​le​la dete, ali ga ni​ka​da nije ima​la.
A, onda je osvanuo dan, koji će izmeniti život celoj porodici. Dok je
majka u susednoj kući pričala sa udovicom, Hamid je tiho ušao u spavaću
sobu svojih roditelja, u kojoj je spavao njegov brat na velikom krevetu. Hteo
je da se igra sa njim, a možda i da ga malo nervira. Hamid je drmao dečaka,
ali on nije hteo da se probudi. Kada ga je jače uštinuo, Fihmi je toliko
glasno zaplakao, da se Hamid uplašio i zatvorio bratu usta. Mališan se
batrgao, udarajući oko sebe. Ono, što se zatim dogodilo, nikada nije
raz​ja​šnje​no. Ha​mid ni sa kim nije o tome raz​go​va​rao.
U svakom slučaju, dečak je pao naglavačke na popločan pod i istog
trena zaćutao. Hamid, obuzet paničnim strahom, otrčao je u svoju sobu i
pravio se, kao da se igra klikerima. Ubrzo zatim, čuo je majku kako kuka, da
mu se sledila krv u žilama. Vrištala je tako prodorno i glasno, da je kuća
ubr​zo bila puna kom​ši​ja. Niko nije obra​tio pa​žnju na nje​ga.
Fihmijeva smrt je teško pogodila njegove roditelje. Otac je prekorevao
majku, da dečak nije umro od pada, već od mnogih pilula, koje je kupovala
kod šarlatana. „Tako je morao više da pati, nego da si ga prepustila Božijoj
volji”, vikao je on. „Padom je upravljala anđeoska ruka, kako bi ga
oslo​bo​di​la da​ljih mu​če​nja.”
Kada je Hamid to čuo, na trenutak je poverovao, da je toga dana osetio
snažnu, nevidljivu ruku anđela. Međutim, to je zadržao za sebe, je se bojao
oca, koji je bio očajan, a majka u žalosti za sinom. Više nikoga i ništa nije
videla, kukala je, plakala i prebacivala sebi. A zbog toga, što je kod
komšinice pila kafu, kada je Fihmi umro, ona je proklela kafu i više je do
svo​je tra​gič​ne smr​ti, ni​ka​da nije oku​si​la.
Sada je jadni Fihmi najzad postao svetac, kome se majka molila dan i
noć. Njena žalost i obožavanje su išli tako daleko, da je dala da se njegova
slika ugravira na zlatni medaljon, koji je nosila na lančiću oko vrata, što je za
oca opet bila sme​šna imi​ta​ci​ja hri​šćan​skog obi​ča​ja.
Siham je već sa šest godina bila toliko očvrsnula i zrela, da nije
poštovala ni roditelje, ni brata. Versko ludilo svoje majke, kojim se i pored
početne odbrane, otac ipak zarazio, bilo joj je odvratno. Odjednom su se
obo​je mo​li​li, pa​li​li sve​će i ta​mjan i pri​ča​li još samo o an​đe​li​ma i de​mo​ni​ma.
Siham se drsko smejala, kada bi se ludilo njenog oca i majke pojačavalo
poput spirale. Iako su je šamarali, ona nije prestajala. Tokom godina, srce joj
je postalo hladnije od ledene gromade, koju su im svakog dana isporučivali,
da bi odr​ža​va​la sve​ži​nu po​vr​ća i mesa u or​ma​nu.
Mršava devojčica je izrasla u visoku, veoma ženstvenu ženu, koja bi
svakom muškarcu zavrtela pamet. Roditelji su danonoćno živeli u strahu, da
će kćer osramotiti porodicu, te su odmah pristali kada je jedan siromašni
fotograf zatražio Sihaminu ruku. Sihami je bilo tek šesnaest godina.
Godinama kasnije, otkrila je Hamidu, da je ona sve to udesila. Već na
prvom sastanku, vrtela je fotografa oko malog prsta. „Htela sam da
pobegnem iz tog prokletog groba”, rekla je. Njen muž, koji nije bio naročito
bistar je zaista poverovao, da se takva lepotica, koja mu je pozirala u svim
pozama američkih filmskih diva, zaljubila u njega. Ali, ona se ponašala
prema njemu, kao prema psu. Hamid je izbegavao da dolazi u njenu kuću,
jer nije mo​gao da pod​ne​se ni se​stri​nu hlad​no​ću, ni po​ni​znost nje​nog muža.
Na katastrofu, koja ga je zadesila, ona je ostala hladna. Jedino ju je
zanimalo, da sve prigrabi sebi. Ona, koja ga je uvek dočekivala sa
poštovanjem i dodvoravanjem, dok je on bio na vrhuncu slave. Stalno je
dolazila kod njega u atelje, da izmoli novac za svoje hirove. On je svaki put
proklinjao svoje mekano srce, kada bi se ona drsko kikotala, pobedonosno
sta​vi​la no​vac u svo​ju ta​šnu i od​ge​ga​la se iz ate​ljea, žva​ću​ći žva​ku.
Sad, kada je ležao u zatvoru, ona se stidela da ga poseti, ali nije imala
skru​pu​la da pri​sva​ja nje​gov no​vac i imo​vi​nu.
Kako bi odagnao misli o svojoj sestri, Hamid je, pomoću lupe, pokušao
da bo​lje pro​u​či oče​vo lice na sli​ci.
Da li se moglo videti da je bio u teškim, finansijskim problemima?
Godinu dana ranije, prekinuo je učenje kod poznatog kaligrafa El Šarifa, iz
čiste lenjosti i osamostalio se. Nije ni slutio, koliko je teško, da na svoju ruku
dobije narudžbine u Damasku, bez sertifikata svog majstora. Iz čistog
hvalisanja je zakupio radnju u tadašnjoj četvrti kaligrafa El Bahsa, ali je
ubrzo morao da je zatvori, tim pre, što je poplava preplavila to područje. Od
tada je radio kod kuće. Soba, koju je ponosno nazvao ateljeom, imala je
prozor, koji je gledao na dvorište i jedan, koji je gledao u dečiju sobu, tako
da je Hamid satima mogao da posmatra svog oca dok radi, a da on to ne
pri​me​ti.
Njegova majka je bila odsutna. Bila je opsednuta Fahmijem. Pričala je
još samo o svom miljeniku, sa kojim je mogla na skupim seansama kod
šarlatana da uspostavi kontakt. Kuća je propadala. A, budući da je
Hamidov otac bio slabog karaktera, on se nije razveo, već se sve čvršće
vezivao za svoju ženu, koja se prepustila ludilu. Od malobrojnih
na​rudžbi​na, koje je još do​bi​jao, je​dva je uspe​vao da iz​dr​ža​va po​ro​di​cu.
Otprilike godinu dana nakon Fihmijeve smrti, njegova majka je sasvim
poludela, a i njegov otac. Hamid je morao da ćuti, jer ako bi pokazao i
najmanji znak sumnje, dobio bi batine, a i majka bi bila van sebe. Udarala bi
oko sebe i vikala, a jednom ga je pogodila u desno uho, koje je usled udarca
jako krvarilo i nedeljama nije mogao da čuje. I godinama kasnije, on je slabo
čuo na to uho.
Razmišljajući sada o tome, zašto na sahrani svojih roditelja nije plakao,
shvatio je da to nije bilo zbog ono malo crnih zemnih ostataka, koji su mu
bili smešni i koje su im predali nakon udesa autobusa, ali ni zbog
li​ce​mer​nih reči, koje je iz​go​vo​rio šeik o nje​go​vom ocu. Ne, pra​vog ra​zlo​ga se
setio tek ovde, u zatvoru. Toliko su ga puta pustili da plače, da na kraju, za
njih, više nije imao suza.
 4.

Negde u daljini je grmelo. Hamidu su drhtale slepoočnice, kao i uvek,

kada bi se javilo nevreme. Munje i gromovi su se približavali i kada su stigli
iz​nad Da​ma​ska, nje​go​va gla​vo​bo​lja je po​pu​sti​la. Ne​sta​lo je stru​je, ceo grad je
bio u mraku i on je u svojoj ćeliji čuo psovke Damašćana iz obližnjih ulica,
rad​nji i ka​fea, koji su okru​ži​va​li ci​ta​de​lu.
Upalio je sveću, kako bi opet mogao dobro da vidi lica na fotografiji.
Pitao se, da li je ono, što je znao o svojoj porodici, bilo plod njegove mašte ili
nje​go​vih se​ća​nja. Nije bio si​gu​ran.
Uskoro se pojavilo svetlo. Ali, samo u kancelarijama i u tri
privilegovane ćelije. Donji spratovi, sa kojih su do njega dopirali krici, nalik
zapomaganjima mučenika iz pakla i dalje su bili u mrklom mraku,. Od
jednog glasa mu se zaledila krv u žilama, jedan čovek je molio za milost,
glas mu je zvučao beznadežno i uplašeno, kao u mladog teleta, pred klanje.
Njegovi krici su često bili nadjačani smehom ostalih zatvorenika. Čovek je
pre​kli​njao ču​va​re da ga za​šti​te, ali su nje​go​vi po​zi​vi bili uza​lud​ni.
Uzbuđen, Hamid je ponovo otišao do slike na zidu i nastavio da je
posmatra. Držanje njegovog dede Hamida Farsija odavalo je ponos, životnu
radost, melanholiju i bol. Izgledao je, kao da se ponosi svojim plemićkim
poreklom i onim što je postigao. Hamid se sećao, da je njegov deda, koji nije
bio religiozan, često pričao o nekom starom sufiji po imenu El Haladž, koji
je izjednačio Boga i čoveka i zamišljao ih kao neodvojivu celinu. Zbog toga
je su​fi​ja 922. go​di​ne u Da​ma​sku jav​no ra​za​pet na krst.
A on, Hamid? Kaku je on krivicu natovario na sebe? Zar nije njegova
katastrofa započela onoga časa, kada je odlučio da reformiše pismo?
Reformisati pismo i jezik istovremeno je značilo popraviti čoveka. Zašto su
ga dočekali sa tolikim odbijanjem, sa toliko tvrdoglavosti, kao da on mrzi
islam. Njega, koji je uvek živeo pobožno i čisto, toliko pobožno, da mu je
deda jednom savetovao, da ne bude toliko strog prema samome sebi? Raj i
pa​kao je iz​mi​slio čo​vek i ure​dio ih na ze​mlji.
Hamid se osvrtao oko sebe. Zar to, što su ga zatvorili nije bio pakao, a i
nje​go​va žena, koja ga je iz​da​la, pa se pro​vo​di ne​gde po sve​tu.
Deda je uživao u životu i imao mnoga lica i mnoge duše. Bio je
najsrećniji čovek u Damasku, a istovremeno toliko razočaran svojim
sinovima, da je naložio Hamidu, da brzo poraste i spase mu ugled, jer će
ina​če, sve što je stvo​rio, biti iz​gu​blje​no.
Hamid nije imao ni sedam godina i odlučio je da jede duplo više, kako
bi brže po​ra​stao.
Kasnije je Hamid saznao da ga baba nije volela, zato što ona nije mogla
ništa da podnese, što je voleo njen muž: proslave, žene i smeh: „Kada mi
neko nije simpatičan”, rekao je deda jednom, „ona se već sledećeg dana
po​bra​ti​mi sa njim.”
Hamid je prineo lupu bliže dedinom licu. Video je bol u uglovima očiju
i usana. I bol, težak kao breg, deda je morao da podnese. Bio je Persijanac i
sa četiri godine je prebegao sa ocem iz Irana u Damask. Doživeo je da mu
fanatici ubiju sestru i majku, zato što je neko prijavio, da njegov otac gaji
sim​pa​ti​je pre​ma bun​tov​noj su​fij​skoj sek​ti.
Ahmad i njegov sin Hamid su nekim čudom pobegli progoniteljima u
Damask, koji je za mnoge izbeglice bio gostoprimljiv grad,koji je prihvatio i
njega i njegovog oca. Ahmad Farsi, trgovac tepisima, bio je već tada veoma
bogat čovek. Zahvaljujući svojim zlatnicima je kupio predivnu kuću u
blizini džamije Omajada i veliku radnju u bazaru Suk el Hamidije, koju je
Ha​mid Far​si po​sle oče​ve smr​ti pre​u​zeo.
Uskoro su on i njegov otac postali Sirijci. Verske fanatike, bez obzira,
kojoj su sekti pripadali, mrzeo je više nego đavola, „jer đavo je knez
otmenog lika”, pričao je do kraja života, „nije mi uzeo ni kćer, ni ženu.
Je​dan fa​na​tič​ni kom​ši​ja mi je svo​jim ru​ka​ma za​da​vio obe.”
Ni​ka​da se nije mo​lio.
I njegov sin, Hamidov deda je odlazio u džamiju, samo kada je trebalo
da se sretne sa nekim pobožnim trgovcem. Živeo je u kući, koja je svakome
bila otvo​re​na, obe​do​vao sa Je​vre​ji​ma i hri​šća​ni​ma, kao da su mu rod.
Na slici je deda nosio kravatu i prsluk, u čijem džepu je bio zlatan sat, a
lanac od sata se još uvek mogao videti, iako je bio ispleten od prefinjenih
zlatnih niti. Hamid Farsi je u vreme, kada je slika napravljena, bio
naj​po​zna​ti​ji tr​go​vac te​pi​si​ma u gra​du.
Kada je deda umro, unuk Hamid je, kao opijen, išao iza kovčega. Bilo
mu je tek jedanaest ili dvanaest godina i već je učio kod Seranija, velikog
majstora kaligrafije. Nije mogao da razume, da je smrt konačna. A ni
razlog, zašto je toliko žurila, da mu uzme čoveka, koga je najviše voleo.
Mo​gla je da ras​te​re​ti uli​cu mno​go​broj​nih, od​vrat​nih kom​ši​ja.
Tek mnogo kasnije je shvatio, da je tog dana sahranio svoju sreću.
Ležala je nevidljiva, u kovčegu pored njegovog dede. Više nikada nije
osetio onu radost, koja bi mu osvežila srce, čim bi video dedu. Naravno da je
postigao mnogo, na čemu su mu zavidel osrednji kaligrafi, ali nijedan od
njih nije znao, da je on, po​zna​ti Ha​mid Far​si, imao ne​sre​ćan ži​vot.
Posle dedine smrti, tri sina su se razišla u svađi. Njegov otac nije dobio
ništa, sem pet tepiha. Kuću je deda ostavio srednjem sinu u nasledstvo.
Posede i imovinu velike radnje u Suk el Hamidije je dobio najmlađi sin.
Njega, prvorođenog sina, je deda prevideo ili mu nije oprostio, što nije hteo
da radi u rad​nji, već je kre​nuo svo​jim pu​tem.
Hamidov otac je bio pobožno dete. Fasciniralo ga je pismo u Kuranu i
na zidovima džamija, još pre nego što je znao da čita. Oduvek je želeo da
postane kaligraf i na kraju je to i postao, ali u svemu što je radio, bio je samo
skrom​ni imi​ta​tor osred​njeg ta​len​ta.
Hamidova majka je tvrdila, da je deda razbaštinio njenog muža, zato
što je nju prezirao, jer je želeo da ga oženi jednom rođakom, a ono što će
majku učvrstiti u njenom uverenju bilo je to, što su u toj porodici - osim
nje​ga - bili sve sami nit​ko​vi i zlo​tvo​ri.
Siham, Hamidova sestra je smatrala, da je deda razbaštinio oca zato što
je otac, nešto pre dedine smrti, naterao Hamida da uči kod jednog
ka​li​gra​fa, ume​sto kod nje​ga. Na​vod​no je re​kao: „Ta ni​šta​ri​ja Ah​mad mi je tri
puta slomio srce: oženio se protivno mojoj volji, odbija da preuzme moju
radnju i ne dozvoljava mom omiljenom unuku, da postane trgovac
te​pi​si​ma. Sad je do​sta.”
Štogod da je bio razlog, Hamidov otac nije dobio ništa. Ali, on nije hteo
da izazove skandal, kako bi sačuvao obraz porodice Farsi. Sa zadovoljstvom
je gledao, kako su oba brata postala nesrećna i na kraju jadno završili. To, što
se nije sam osvetio, već je to učinio Bog, doživeo je to kao posebnu
uz​vi​še​nost.
Bašir, stariji stric je oboleo od atrofije mišića. Ubrzo nije mogao da hoda
i danonoćno je proklinjao svoju ženu, koja ga je mučila. Hamidov otac je
odbio da poseti svog teško obolelog brata, iako se njegova kuća nalazila na
sto me​ta​ra od uli​ce, u ko​joj je on ži​veo.
Prizor je bio strašan. Stric je sedeo na pohabanom dušeku usred smeća.
Kuća je bila zapuštena, a žena ili van kuće ili se upravo spremala, da
nekuda ide, kad bi Hamid došao da poseti strica. Nije bila lepa, zato se
vešto šminkala, ali je imala zanosno telo i uvek je mirisala na egzotični
parfem, koji se zvao „Soir de pars”. Jednom je Hamid uzeo jednu od tih
malih, plavih bočica, koje su stajale u kupatilu, ispod velikog ogledala. Uvek
kada bi je po​mi​ri​sao, se​tio bi se svo​je stri​ne.
Često bi se išunjao i otišao kod svog strica Bašira, a da njegovi roditelji
to nisu znali. Ne iz sažaljenja, kako je uveravao svoju sestru, već zbog toga,
što ga je stric fascinirao. Sa svog mesta u kući, mogao je da prati svoju ženu,
kako prolazi ulicama i ulazi u tuđe kuće, gde se podavala drugim
mu​škar​ci​ma, kako bi do​šla do ša​re​nih ha​lji​na, na​ki​ta i par​fe​ma.
Bile su to jezive, erotične, avanturističke priče, koje je ujak pričao. Ali,
on ih je pričao tako, kao da strina nije bila njegova žena, već junakinja iz
neke priče. Oduševljeno je pričao o njenim avanturama i bio veoma
zabrinut, kada bi pretila opasnost, da je neko kidnapuje ili da joj ljubomorni
lju​bav​nik za​pre​ti no​žem.
„Čim izađe na vrata, ona postaje junakinja moje priče”, rekao je stric,
kada ga je Hamid jednom pitao, zašto se toliko raduje, kad njegova žena u
njegovoj priči voli druge muškarce i sa njima pije vino, dok je još maločas
vi​kao na nju, zato što nije hte​la da mu sku​va to​pao obrok.
„Ovde je ona moja žena i pra​vi mi pa​kao.”
Ni jedan jedini put, stric nije ispričao istu priču i kada bi primetio da
njegove reči uzbuđuju Hamida, on bi usred priče zastao. „Dosta za danas.
Greh je po​že​le​ti ro​đe​nu stri​nu. Idi kući i dođi opet, kada je za​bo​ra​viš.”
Hamid bi naravno došao i sutradan i glumio nevinašce, kako bi čuo još
jed​nu nje​nu avan​tu​ru.
Hamid je još bliže primakao glavu. Podrobno je posmatrao strica
Bašira, koji je ponosan i ozaren, poput nekakvog junaka, stajao iza babe i
samouvereno i odvažno se smejao. Kako je čovek slabo biće. Jedan virus,
po​gre​šan klik u gla​vi - i već bi od ju​na​ka po​sta​la šaka jada.
 5.

Hamid je pogledom prešao ka babi. Ona nije sedela, kao što je u to

vreme bio običaj, na stolici pored muža, već sama, na jednoj klupi. Buket
cveća je bio pored nje, kao da je trebao da nagovesti, da niko ne treba da
sedi pored nje. Bio joj je rođendan. Bila je kćer damaškog, vladajućeg klana
El Abed i volela je cveće i pesme. Njen otac Ahmad Isat-paša el Abed je bio
naj​bo​lji pri​ja​te​lj i sa​vet​nik osman​lij​skog sul​ta​na Ab​dul​ha​mi​da.
Baba je poštovala osmanlijskog sultana i mrzela sve, što se zvalo
republika. Zbog toga se nije slagala sa svojim bratom Muhamedom Alijem
el Abedom, koji je kao fanatični pristalica Osmanlijskog carstva,
zahvaljujući očevom posredovanju, postao sultanov ambasador u Americi, a
onda preko noći promenio mišljenje i postao vatreni republikanac. Postao je
prvi pred​sed​nik Si​ri​je.
Ahmad Isat je bio veoma bogat čovek i angažovao je španskog
arhitektu, da mu projektuje predivnu kuću na Trgu mučenika, u centru
grada. U njoj je, okružena mnogobrojnom poslugom, odrasla baba Farida.
Govorila je, kao i njen otac, četiri jezika, arapski, turski, francuski i engleski.
Bila je prva muslimanka, koja je pristupila ženskom književni klubu, koji su
1922. godine osnovale hrišćanke iz imućnih porodica. Pod upravom
predsednice madam Mušake, klub se zalagao za otvaranje čitaonica za žene
u javnim bibliotekama, koje su u to vreme bile u nadležnosti muškaraca.
Farida je ubrzo bila zadužena za korespondenciju i organizovanje
književnih večeri. Pozivala je žene pisce iz celog sveta u Damask. Ponosno je
svakom posetiocu pokazivala pisma engleske autorke Agate Kristi, koja je
je​dan​put po​se​ti​la Da​mask i či​ta​la u ba​bi​nom sa​lo​nu.
I beskrajno se ponosila svojim prosvećenim ocem, čija je slika u salonu
dominirala nad svim ostalim fotografijama. Često je zamišljeno stajala
ispred njegove slike i izgledalo je, kao da vodi razgovor sa pokojnikom,
jednim malim, bradatim muškarcem, sitnih, pametnih očiju i velikog nosa.
Na slici je nosio svoju svečanu uniformu, a na glavi crveni fes, kao što je
tada bio običaj. Grudi su mu bile prekrivene osmokrakim zvezdama,
raznim krstovima i medaljonima, koji su bili pričvršćeni šarenim trakama.
Hamidu je ovaj čovek delovao čudno i sa svim tim metalom, nimalo
ve​li​čan​stve​no i da se nije bo​jao babe, iz​neo bi joj svo​je mi​šlje​nje.
„Majmun u uniformi”, prošaputao je Hamid ovu rečenicu, koju je tako
dugo krio u sebi.
Baba Farida je svojim gostima uvek izazivala osećaj, kao da im
dozvoljava kratku audijenciju. Bila je lepa, ali i suviše napeta. Hamid nije
mogao da se seti nijednog pametnog odgovora na njegova mnogobrojna
pitanja. Kao i onda, pred njenu smrt, kada ju je zamolio, da mu da čašu
vode. „Voda voljenog”, odgovorila je i zagledala se u daljinu, „dolazi iz
obla​ka u srcu.”
Deda Hamid je neizmerno voleo svoju ženu Faridu i koliko god da je
voleo provod, ceo život joj je bio veran i trpeo sve njene ludosti. I kada bi je
jedanput godišnje poljubio, ona je na francuskom vikala na njega, tako
teatralno brisala to mesto, kao da je htela da obriše masne mrlje sa lica i
onda bi po​pra​vi​la svo​ju ha​lji​nu, kao da je deda bio ne​sta​šan.
Kada je slika nastala, baba je imala oči samo za Abasa, svog najmlađeg
sina. Svi ostali su bili samo statisti u ovom pozorišnom komadu, u kome su
ona i Abas imali glavne uloge. Činila je sve, da izgleda mlađe, što bi
ponekad poprimilo neprijatne razmere. Stara dama se ponekad šminkala
kao mlada, neugledna žena, ali bore, koje je ostavilo vreme, nisu se dale
otkloniti. A nepravilno nanet ruž, davao je Faridinom licu izraz ostarelog
klovna. Ali, Abas je znao da iskoristi ludosti i zaljubljenost svoje majke.
Podržavao ju je u svemu, što je radila, sve do njene smrti, kao da nije imao
ni oči, ni uši.
„Stric Abas, taj petao”, s negodovanjem je prošaputao Hamid i kroz
lupu, s osmehom na licu, posmatrao mladog čoveka, koji jedini na toj slici,
nije nosio odelo, već elegantnu belu jaknu preko otkopčane, šarene košulje.
Ruka mu je mirovala na majčinom ramenu, koja je podigla pogled ka
nje​mu, kao da gle​da u svog mla​do​že​nju.
Godinu dana pre dedine smrti, Farida je dobila visoku temperaturu i
iz​ne​na​da umr​la.
I nije prošlo ni tri godine od dedine smrti, a stric Abas je već
upropastio posao. Odao se alkoholu, pobegao iz Damaska od svojih
poverilaca i kao prosjak umro u Bejrutu. Tamo je sahranjen anonimno, jer
niko nije hteo da pre​ne​se telo u Da​mask.
Hamidov otac je bio ubeđen, da Bog sve svoje neprijatelje sam savlada.
Tada je sasvim potpao pod uticaj majke, um mu je bio zamagljen od
ta​mja​na i su​je​ver​ja.
Čudno, uvek iznova je razmišljao Hamid, kako je njegova porodica
propala u trećoj generaciji. Sa njim će umreti poslednji Farsi u Damasku. A
gde? U zatvoru. Jedan čuvar mu je pričao, da i on pripada trećoj generaciji
jednog, nekada vladajućeg klana. I, gde je završio? Takođe u zatvoru. To je
nepisano pravilo, rekao je čovek i nakašljao se, prva generacija izgrađuje,
dru​ga do​gra​đu​je, a tre​ća raz​gra​đu​je.
Hamid je još jedanput prešao pogledom preko slike. Šta je bilo s
njegovim tetkama? To nije znao. Deda ni nijednu nije voleo. Nakon svađe
oko nasledstva, prekinule su sve veze sa porodicom. Propali su i pokušaji
nje​go​ve maj​ke, da ih oku​pi i sa nji​ma po​kre​ne pro​ces.
Fotografija je snimljena blizu fontane, koju je njegov deda toliko voleo.
Ha​mid se se​ćao, da je tamo po​sled​nji put u ži​vo​tu vi​deo ri​bi​ce i di​vio im se.
Kuća je još uvek bila tu. Kada je Hamid pre tri godine otišao tamo,
činilo mu se, kao da je unutrašnje dvorište manje, nego što je njemu ostalo u
sećanju. Novi, ljubazni vlasnik je pozvao Hamida na kafu, kada ga je ovaj
pi​tao, da li sme još je​dan​put da vidi kuću iz svog de​tinj​stva.
O porodici Farsi, carinik ništa nije znao. Kupio je kuću preko
posrednika za nekretnine, koji nije želeo da priča o bivšim vlasnicima, koji
su bili u velikim dugovima. I njemu je kuća donela nesreću, pričao je, jedan
od njegovih sinova se sam obesio o stablo pomorandže, dok se igrao. On je
posle toga sva stabla posekao. Sada hoće da proda kuću i kupi veliki stan u
modernoj gradskoj četvrti, u kome će živeti sa ženom i petoro dece. Da li je
Ha​mid za​in​te​re​so​van?
Ne, nije že​leo ni​ka​da više da je vidi.
 6.

Grmljavina se približavala gradu, u pravcu juga, a kiša je padala sve

jače. Sve​tlost je tre​pe​ri​la. Ha​mid je ustao i za sva​ki slu​čaj upa​lio sve​ću.
Posmatrao je oca, njegovo nepomično lice. Tako je sedeo na babinoj i
dedinoj sahrani i isto tako na Hamidovom prvom venčanju, sa licem poput
maske od štavljene kože. Uvek ju je nosio. I kada je izrađivao svoje
ka​li​gra​fi​je, ili ve​zi​vao per​tle.
Hamid se sećao onog trenutka, kada je ocu prvi put pokazao
kaligrafiju. Bilo mu je devet ili deset godina, a pre toga je godinama krišom
sam vežbao. Zaboravio bi da se igra, a ponekad i da jede, ali nije prošao
ni​je​dan dan, a da nije sa​ti​ma ve​žbao.
Otac je bio van sebe od besa i zavisti zbog lepote tulut pisma, kojim je
njegov sin napisao jednu pesmu. Hamid nije ni slutio, da je koristio
najelegantnije i najzahtevnije pismo. Samo su majstori njime vladali.
Nje​gov otac nije.
„To si prepisao”, prezrivo je rekao i vratio sa da nastavi rad na jednom
bio​skop​skom pla​ka​tu, za je​dan in​dij​ski igra​ni film.
Ne, sam ju je napisao, pesmu su učili u školi i on je želeo da mu je
po​klo​ni!
„Prepisao si”, rekao je otac i odložio svoju četkicu u stranu, kojom je
popunjavao velika slova, čije je konture već iscrtao mastilom. Polako je
ustao i krenuo ka Hamidu i u tom trenutku, je znao, da će ga otac istući.
Pokušao je da zaštiti glavu. „Lažove jedan”, vikao je otac i počeo da ga tuče.
Ali, Ha​mid nije hteo da laže, da bi iz​be​gao ba​ti​ne.
„Sam sam je napisao”, vikao je i molio oca da se smiluje, a onda je
počeo da doziva majku. Ona se nakratko pojavila na vratima, samo
od​mah​nu​la gla​vom i bez reči oti​šla.
„Ne umeš ti to, to čak ni ja ne umem”, rekao je otac, „gde si prepisao
ovu pe​smu?” A onda je po​čeo ne​mi​lo​srd​no da ga tuče.
Jedan udarac ga je pogodio u desno oko. Tada je pomislio, da je ostao
bez oka, jer mu je sve bilo crno pred oči​ma.

Hamid je odmahnuo glavom, dok je ukočeno gledao u lice svoga oca.

„Veoma glupo”, prošaputao je. Video je sebe, kako sedi u onoj maloj ostavi
za metle. Od straha od pacova je zaboravio bolove. Niko ga nije tešio, niko
mu nije doneo parče hleba i gutljaj vode. Samo je jedan mali pacov
promolio glavu iz jedne od mnogobrojnih rupa, cijuknuo, pogledao ga
svo​jim me​lan​ho​lič​nim oči​ma i ne​stao.
Te noći skoro da i nije mogao da zaspi, jer mu je majka pričala, da
pa​co​vi naj​vi​še vole da jedu no​se​ve i uši deci koja lažu.
„Ja nisam lagao”, tiho i molećivo je prošaputao, nadajući se da će ga
pa​co​vi ra​zu​me​ti.
Zaspao je tek pred zoru i sanjao, kako luta džunglom, čije se drveće,
lijane i žbunje sastoji isključivo od različitih, velikih i šarenih slova. I svaki
cvet se sastojao od vešto oblikovanih slova. Kasnije je često prepričavao ovaj
san, ne samo zbog toga, što je on bio vesnik jednog novog života, već i zbog
toga, što od toga dana više nije vo​leo ša​re​na slo​va, već je za​vo​leo crnu boju.
Ali, njegov san se nije tu završio. Negde iza njega, neko je uzviknuo
njegovo ime. Hamid se nakratko okrenuo i nastavio da hoda. Nije obratio
pa​žnju na ko​re​nje dr​ve​ća, koje je štr​ča​lo iz ze​mlje, sa​pleo se i pro​bu​dio.
Nje​gov otac je sta​jao is​pred vra​ta na osta​vi.
Hamid se uhvatio za nos i uši i laknulo mu je, što su mu pacovi
po​ve​ro​va​li.
„Izađi napolje i napiši tu pesmu još jedanput”, naredio mu je. Tek
kasnije, Hamid je saznao razlog ovog očevog prosvetljenja. Bogati vlasnik
bioskopa i pozorišta, za koga je njegov otac pripremao seriju plakata, mu je
ispričao, kako se uvek pojavi poneki talenat, koji niko ne može da shvati.
Prethodnog dana je čuo jednog jako siromašnog dečaka, koji lepše peva
stare pesme i čistije svira lautu, nego većina onih magaraca, koji trče
na​o​ko​lo u cr​nim ode​li​ma i sebe na​zi​va​ju mu​zi​ča​ri​ma.
Hamida je strašno bolelo desno oko, a Siham se smejala njegovom
izgledu: „Izgledaš kao naš komšija Mahmud”, povikala je, kako bi ga
nervirala. Mahmud je bio pijanica, koji se često upuštao u tuče i na kome su
se uvek videli tragovi tuče. Siham je toliko dugo vikala iz unutrašnjeg
dvorišta: „Mahmude, Mahmude”, sve dok nije dobila šamar, a onda se
ža​li​la i po​vu​kla u spa​va​ću sobu.
Otac mu je dao list papira najboljeg kvaliteta i pero i rekao: „Sedi i
piši”, rekao je, kada je rukom nežno prešao preko hartije. Novo pero je bilo
mnogo bolje od njegovog, koje je sam sebi narezao kuhinjskim nožem od
tr​ske. Do​bro je le​ža​lo u ruci, a nje​gov vrh je bio oštar kao nož.
Samo, otac je sta​jao i su​vi​še bli​zu nje​ga.
 „Oče, molim Vas, pomerite se dva koraka unazad”, rekao je, a da ga nije
ni pogledao. Nikada pre, a ni kasnije nije persirao svom ocu. Godinama
kasnije, postalo mu je jasno, da je upravo taj kratki trenutak, odredio
njegovu sudbinu kao kaligrafa. I dok je pričao, gledao je u oštri nož, kojim je
njegov otac rezao pero. Stajao je na stolu pored mastionice. Ako ga otac još
je​dan​put bez ra​zlo​ga is​tu​če, čvr​sto je odlu​čio, za​bi​će mu nož u sto​mak.
Kao ošamućen, otac se pomerio dva koraka unazad, a Haimd je brzo
napisao pesmu. Godinama je posmatrao, kako njegov otac izrađuje
kaligrafije i nikada nije razumeo, zašto je u svemu, što je pisao, oklevao,
pravio greške, lizao mastilo, ostatke grebao nožem, zatim to mesto vlažio i
po njemu malim komadićem mermera valjao, ostavljao da se suši i ponovo
pre​vla​čio, da bi bilo glat​ko.
Ponekad bi pri tome uništio papir i psovao, jer je morao sve ponovo da
ura​di.
Suženih očiju, Hamid je još jedanput pogledao izreku. Samo tako je
mogao tačno da proceni odnos crne i bele boje, a da ne mora da se zadržava
na slo​vi​ma. Ri​tam je od​go​va​rao, a ce​li​na je iz​gle​da​la još lep​še.
„Evo ti pesma”, rekao je. Glas mu nije zvučao gordo, već prkosno. Otac
se uko​čio, on sam nije umeo tako lepo da piše. Slo​va su ima​la ne​što, što je on
oduvek tražio, a nikada nije našao: muziku. Činilo se da slova prate
mu​zi​ku.
„To si slučajno tako dobro uradio”, rekao je, kada se pribrao. „Hajde
na​pi​ši: „Po​štuj ro​di​te​lje i slu​ži ih.” Ako umeš, na​pi​ši di​va​ni pi​smom.”
„Ali, ti se odmakni od stola”, rekao je Hamid, kada je primetio, da je
otac po​šao da mu se pri​bli​ži.
„Kako ho​ćeš, ali na​pi​ši ono, što sam ti iz​dik​ti​rao.”
Hamid je uzeo novi list papira i umočio pero u srebrnu mastionicu.
Mastilo njegovog oca je imalo buđav miris. Celog života se toga sećao, te je
svojim učenicima naredio, da svakoga dana promešaju sve mastionice u
ateljeu. Ako se mastilo ne promeša , ono postane buđavo. Tada se više ne
može koristiti. On je u svoju bočicu uvek dodavao jednu kap rastvora
kamfora. Miris ga je jako animirao. Ostali kaligrafi su dodavali svojim
ma​sti​li​ma mi​ris ja​smi​na, ruže ili cve​ta po​mo​ran​dže.

***

Pod strogim okom svoga oca, kratko je razmislio, zatim je zatvorio oči,
sve dok nije pronašao oblik, koji bi najbolje odgovarao ovim rečima: morski
ta​las.
A onda je odlučno napisao izreku i neko bi mogao da pomisli, da slova
obra​zu​ju mor​ske ta​la​se, koji se pre​li​va​ju.
„Ovo moram da pokažem majstoru Seraniju”, uzviknuo je otac. Tako je
Ha​mid prvi put čuo ime naj​ve​ćeg ka​li​gra​fa u Si​ri​ji.
Iznenada, otac ga je zagrlio, poljubio i zaplakao: „Bog ti je dao ono, što
sam ja oduvek želeo da imam. Zašto, to samo on zna, ali se ja ponosim
to​bom. Ti si moj sin.“
Najzad je došao taj dugoočekivani dan, kada je Serani trebalo da ih
primi. Hamidu je, po prvi put, dozvoljeno da obuče odelo. Bilo je to svetlo,
letnje odelo, koje mu je otac kupio u jednoj od najboljih radnji u Suk el
Hamidije. Ili bolje rečeno zamenio, jer on nije platio novcem, već se
nagodio sa prodavcem da mu oslika novu tablu za radnju. Ova sadašnja je
stajala tu, više od pedeset godina i na nekoliko mesta joj je otpala boja, tako
da su slo​va je​dva mo​gla da se pro​či​ta​ju.
„Koliko dugo moraš da radiš na tome?“, pitao je Hamid svog oca, dok
su išli kući.
„Nedelju dana“, rekao je otac. Haimd se okrenuo i bacio pogled na
tablu, a onda na odelo u velikoj kesi, koju je nosio i odmahnuo glavom.
Odlučio je, da on, kada bude imao godina, koliko njegov otac ima sada, neće
ra​di​ti ni​je​dan dan za jed​no ode​lo.
Majstor Serani je imao veliki atelje u blizini džamije Omajada, u kojoj je
za​po​slio tri kal​fe i pet po​moć​ni​ka, kao i dva po​trč​ka.
Tog dana, Hamid je shvatio, koliko je njegov otac beznačajan. Već dva
puta je stajao ispred ateljea majstora Seranija i nije smeo da uđe, pa se
vratio. Ruke su mu se oznojile i tek se pri trećem pokušaju usudio, da otvori
vra​ta i po​ni​zno po​zdra​vi.
Zatim je, pognut, stajao ispred majstora, koji je sedeo na jednoj velikoj
stolici, kao na prestolu. Serani je bio više niskog stasa. Njegova retka kosa je
bila uredna očešljana, a tanki, pravo podsečeni brkovi su davali njegovom
licu blag izraz tuge, ali su mu oči bile veoma žive. Niko nije imao takav
pogled, koji je u sebi sjedinio tugu, pamet i strah. Ovaj prvi utisak će se
Hamidu i kasnije pokazati kao tačan. Majstor Serani se retko smejao, bio je
veoma religiozan i učtivo uzdržan, a kada je pričao, njegove su reči bile
do​stoj​ne jed​nog fi​lo​zo​fa.
Samo se jedna fizička osobina Hamidu činila neobičnom, njegovo
de​sno, klem​pa​vo uho je bilo sko​ro dva puta veće od le​vog i iz​gle​da​lo, kao da
je neko maj​sto​ra bez pre​stan​ka vu​kao za to uho.
„Šta te dovodi k meni, Ahmade?” pitao je Serani, nakon što mu je
kratko uzvratio pozdrav. Glas mu je bio učtiv i tih, ali se trudio da zvuči
ne​lju​ba​zno i od​boj​no.
Majstor Serani i njegov otac su nekad bili učenici kod slavnog kaligrafa
Mam​du​ha el Ša​ri​fa. Ni​ka​da se nisu vo​le​li.
Hamidov otac je želeo da brzo zaradi novac i ubrzo je odustao od
učenja zanata. Zadovoljio se komercijalnim kaligrafijama, kojima je više
želeo da postigne efekat i šarolikost, nego umetnost. A Serani je duže od
jedne decenije ostao kao najbolji učenik kod El Šarifa, sve dok nije saznao
sve tajne pisma. Njegov dobar glas je sredinom dvadesetih stigao do
Istanbula i Kaira, gde je dobio važne poslove na restauraciji istorijskih,
umet​nič​kih dela, dža​mi​ja ili pa​la​ta.
„Radi se o mom sinu Ha​mi​du”, re​kao je otac.
Majstor Serani je dugo posmatrao malog, mršavog dečaka. Hamid se
nije plašio majstorovog pogleda i uspeo je da ga izdrži. Bila je to neka vrsta
ispita i Hamid je, očigledno, uspeo da uveri majstora. Pogled mu je postao
blaži, jedva primetan osmeh je preleteo preko blagog, uskog lica, tada već
tri​de​se​to​go​di​šnjeg čo​ve​ka, koji je iz​gle​dao kao pe​de​se​to​go​di​šnjak: „Onda mi
pokaži, šta znaš, dete moje”, rekao je blagim glasom, ustao i iz jednog
or​ma​na iz​va​dio pero.
„Koje pi​smo vo​liš?” pi​tao je Se​ra​ni.
„Tu​lut, maj​sto​re”, tiho je od​go​vo​rio Ha​mid.
„Onda mi napiši rečenicu, kojom sve počinje”, rekao je Serani. Bila je to
rečenica na arapskom jeziku, koja se najčešće kaligrafisala. Sve molitve, sva
pisma, svi govori, zakonici i spisi muslimana - bili oni Arapi ili ne -
počinjali njome: Bismillahi ar rahmani ar rahim. U ime Alaha, Milostivog,
Sa​mi​lo​snog.
Hamid je zatvorio oči. Setio se na stotine varijanti ove izreke, ali on nije
mogao da nađe nijednu, koja mu se dopadala. Nije znao, koliko dugo je
razmišljao, kada je začuo tihi glas svoga oca: „Hajde već jednom, majstor
nema vre​me​na do ve...“.
Majstor ga je očigledno ljutito pogledao, jer je ponovo nastala tišina.
Otprilike godinu dana kasnije, Hamid je veoma obradovan čuo, kako
majstor govori, da tek onda, kada se kaligrafija pojavi u glavi kao jasna
sli​ka, ruka može da je iz​ve​de.
 Hamid je najzad pronašao oblik, koji je na tulut pismu mogao da izrazi
melodičan zvuk ljudi, koji se mole Bogu. Reči su se istezale i sabijale, poput
melodije, koja je bogata akordima. Otvorio je oči i počeo da piše. Svaku reč
jednim potezom, zatim bi nakratko umočio pero u mastionicu i nastavio da
piše. Mastilo je imalo prijatan miris cveta limuna. Majstor Serani je voleo taj
mali cvet, koji se de​sti​lo​vao u Da​ma​sku.
Kada je Hamid završio sa pisanjem, majstor je uzeo list, dobro ga
ispitao i pogledao dečaka. Pitao se, kako je od jednog čička mogao da
na​sta​ne ta​kav cvet, i po​no​vo se uve​rio u to, da je Bo​ži​ja vo​lja ne​do​ku​či​va.
„Napiši svoje ime dole levo, a datum po islamskom kalendaru i za
go​di​nu dana ćemo vi​de​ti, ko​li​ko si na​pre​do​vao.”
To je značilo, da je dobio posao. Otac je plakao od radosti. Za Hamida je
to u svakom slučaju bio spas, jer je od tada njegov otac bio ljubazniji prema
njemu. Od prvog dana, Hamid je morao da nauči, ne samo tehniku pisanja i
recepture za mastila, već i način, na koji se režu pera. Pored toga
geometriju, simetriju kao i perspektive, svetlost i senke, nauku o harmoniji i
druge važne preduslove. Ali, pre svega je morao temeljno da prouči istoriju
kaligrafije i sve vrste arapskog pisma. A kada bi imao kratku pauzu, majstor
bi mu dao Kuran ili zbirku arapskih pesama i rekao: „Otkrij tajne plodove
je​zi​ka.”
 7.

Serani je među kaligrafima bio poznat po tome, što nije hvalio učenike,
ali je zato bio najučtiviji čovek na svetu. Njegov atelje je ličio na košnicu.
Pored kalfi, saradnika, potrčka i mušterija, svakog leta su dolazila dva ili tri
sina iz najbogatijih porodica kod njega, kako bi naučili osnove kaligrafije.
Smatralo se otmenim, da sinovi ne umeju samo dobro da jašu, već i da
sa​vr​še​no vla​da​ju arap​skim pi​smom.
Hamid je žudno učio i majstor je bio popustljiv, kada bi napravio
očigledne greške, ali neumoljiv, kada bi otkrio skrivene ili retuširane
nedostatke. Iznad svega je prezirao grebanje. „Ono što se ne može polizati,
to se mora ponovo uraditi”, učio ga je majstor. Serani nikada nije grebao
greške oštrim nožem. Kada bi uočio grešku, brzo bi polizao sveže mastilo sa
papira. Hamid je u početku bio šokiran i zgađen, što su, ne samo majstor,
već i sve kalfe, lizali mastilo, ali uskoro je naučio, dok je potajno vežbao, da
je lizanje najbolji i najbrži način da se otklone greške. Godinama kasnije je
saznao da su svi kaligrafi tako postupali ako bi na vreme zapazili grešku ili
neku nepreciznost i o tome se u šali pričalo, kako bi neko postao pravi
maj​stor tek onda, kada bi to​kom go​di​na rada po​li​zao punu fla​šu ma​sti​la.
Ali onaj, koji je često grebao, taj je važio za nesigurnog majstora. A
nje​gov otac je gre​bao sva​ku ka​li​gra​fi​ju.

Majstor Serani nikada nije merio vreme, koje je njemu ili nekom
njegovom saradniku bilo potrebno za izradu kaligrafije, već je neumorno
ponavljao: „Pustite vreme da se nastani u vašem delu Takvim stavom se
nikada nije obogatio svojim radom. Ali, zato su njegove kaligrafije krasile
naj​va​žni​je dža​mi​je, mi​ni​star​stva i pa​la​te u gra​du.
Hamid nikada nije posetio majstora kod kuće i nakon godina nije znao,
gde je stanovao, iako se Serani od samog početka prema njemu odnosio kao
prema svom ličnom učeniku. Bio je uzoran učenik i bila je šteta, da obavlja
po​slo​ve slu​ge, njih je oba​vljao po​trč​ko Isma​il.
On je ne​ko​li​ko puta dnev​no odla​zio u kuću maj​sto​ra, kako bi oba​vio sve
nabavke za domaćicu i majstoru doneo toplo jelo u matbakiji. Ismail je
opi​sao Ha​mi​du, kako je maj​stor skrom​no ži​veo.
Serani je bio toliko strog, da deset godina nijednom svom kalfi nije
dodelio otpusnicu, koja je kod kaligrafa važila, kao majstorsko pismo.
Mnogi su bili toliko ogorčeni, da su napustili njegov atelje i odustali od tog
zanimanja. Drugi su, manje ili više, uspešno osnovali svoje pisarnice i
od​re​kli se pri​zna​nja od stra​ne svog maj​sto​ra.
Hamidu ništa nije poklonjeno. Sve je morao temeljno da nauči i da,
po​red svih svo​jih za​da​ta​ka, sva​kod​nev​no uče​stvu​je u po​moć​nim ra​do​vi​ma u
radionici, jer je Serani kaligrafiju smatrao zajedničkim radom. Uvek je
ponavljao, da Evropljanin svoju umetnost stvara sam, zato što veruje da je
on sam univerzum za sebe. Ipak, bila je to samo uobrazilja nevernika.
Verujući čovek ipak zna, da je on samo deo univerzuma i zato svaki
sa​rad​nik tre​ba da uče​stvu​je na iz​ra​di ka​li​gra​fi​je, koja upra​vo na​sta​je.
Nisu to bili teški poslovi, ali su zahtevali strpljenje i istrajnost, a Hamid
je posedovao obe vrline. Iako je uveče veoma umoran padao u krevet, ipak
je znao, da je rad kod majstora Seranija pravi raj u odnosu na školu. Ovde su
svi tiho razgovarali jedni sa drugima. I retko kad je neko tukao, ili vikao na
učenika. Hamid je samo jedanput dobio šamar od najstarijeg kalfe, Hasana,
kada je prevrnuo posudu sa tek napravljenim mastilom. Hasan je bio čestiti
čovek. Ruka mu se omakla, ali ga nije prijavio majstoru. Ponovo je, po
jednoj staroj recepturi jednog alhemičara, satima kuvao jednu mešavinu od
arapske gume, čađi i ugljenisanih ružinih latica sa vodom, procedio,
izradio, sve dok od rastvora nije dobio mekano testo, sve to rastvorio,
ponovo prokuvao, procedio i ponovo izradio, sve dok nije dobio fino
mastilo crno kao noć. I sve je to ovaj iskusni kalfa odradio krišom, kako
majstor ne bi saznao. Kada je majstor tri dana kasnije zatražio mastilo, ono
je bilo sprem​no i, čak na​par​fe​mi​sa​no cve​tom li​mu​na.
Ni onda, kada je Hamid isekao jednu trsku na sitne komadiće, niko mu
nije prebacivao. Hamid nije znao da se ta trska, koja je izgledala jeftino, tri
godine obrađivala u Persiji, pre nego što je stigla na tržište. Majstor Serani je
uvek kupovao najskuplji pribor za svoju radionicu: „Ko štedi pri kupovini,
za​ža​li​će ka​sni​je pri ka​li​gra​fi​sa​nju.“
Bio je to jedan sasvim drugo svet. I Hamid je osećao veliku zahvalnost,
kada bi čuo, kakve su sve prljave i teške poslove drugi mladići morali da
iz​dr​že, da bi iz​u​či​li za​nat. On se ose​ćao kao princ.
Svakog jutra, učenici iz njegove ulice su gledali za njim i on se srećno
smeškao, zato što više nije morao da ide tim putem, koji je vodio u pakao. U
toj prokletoj, osnovnoj školi, učitelji su i dalje po ceo dan prutom tukli đake
po glavi. Oni su bili divovi, a njihovi đaci patuljci, koji su im bili prepušteni
bez pra​va i za​šti​te.
I Hamid je voleo da sluša priče o starim vremenima, da recituje iz
Kurana i bio je najbolji u računanju, ali nije prošao nijedan dan, a da ga nije
istukao ili neki učitelj ili neki učenik. Hamid je uvek bio mršav i nizak.
Jedan opasni učenik ga je pratio na svakom odmoru. Zvali su ga Hasun,
kanarinac, iako nije bile veće suprotnosti od te nežne ptice i tog dečaka. On
je bio grmalj, koji je na njega i još trojicu malih đaka gledao sa visine i svako
jutro im uzimao užinu. Ako bi mu se suprotstavili, on bi ih jednog po
jednog odvukao u neki mračni ćošak, gde niko od dežurnih nije mogao da
ga vidi i stiskao im mošnice, sve dok se od bola ne bi skoro onesvestili.
Hamid je svake noći zamišljao, kako će sledećeg jutra svog mučitelja udariti
u ružno lice, međutim, čim bi se oglasilo zvono za odmor, on bi osetio, kako
ga bole mo​šni​ce, te je do​bro​volj​no da​vao svo​ju uži​nu.
Na svu nesreću, škola je bila na dobrom glasu, zbog čega nije mogao da
uveri svoje roditelje, da je to zapravo pakao na zemlji. „To je fabrika
mu​ška​ra​ca bu​duć​no​sti”, gla​si​lo je čvr​sto uve​re​nje nje​go​vog oca.

Hamid je posmatrao oca na slici. „Fabrika muškaraca”, ogorčeno je

prošaputao i odmahnuo glavom. Išao je po ćeliji gore dole, kratko pogledao
u tamno nebo kroz prozor sa rešetkama. Zašto su ga držali iza rešetaka? Pa,
bila je to poštena borba. On se samo branio od moćnog Abanija, koji bi uvek
dobio ono, što poželi, bez obzira na to, da li će time uništiti živote drugih
ljudi ili ne. Nije postupio podmuklo, kao što je predstavio onaj prokleti
advo​kat po​ro​di​ce Aba​ni.
Karam, vlasnik kafea, mu je odao, da se taj razvratnik Nasri Abani
sakrio kod svoje žene Almas, ali da svakog utorka uveče izlazi u hamam
Nu​re​din.
Kada su se, Karam i on, sastali u kafeu Havana, ovaj ga je upozorio, da
je Nasri naoružan i savetovao mu, da ponese pištolj sa sobom. Čak mu je
po​nu​dio, da mu ga na​ba​vi.
Ali, Hamid nije hteo pištolj. Nije to za muškarce. Njime je svako dete
mo​glo da ubi​je ne​kog ju​na​ka iz da​lji​ne. Samo je nož mo​gao da po​vra​ti čast.
I upravo ga je taj isti Karam teško teretio pred sudijama. Čovek bez
ka​rak​te​ra. Niko nije znao, ka​kvu je on ulo​gu igrao u sve​mu tome.
On, Hamid, stao je pred Nasrija i rekao mu da će ga ubiti, jer je
povredio njegovu čast i umesto da se izvini, ovaj je uzviknuo, od kada to
pacovi poput Hamida Farsija imaju časti. Nije bio čak ni Arapin, već
persijsko kopile, izbeglica. Pritom je stavio ruku u džep na jakni, ali veliki
pištolj se zaglavio u džepu. Da li je trebao da čeka, da ga taj kurvin sin
iz​re​še​ta? Ne, sko​čio je na nje​ga i izbo ga.
Šta je u tome bilo hlad​no​krv​no?
Hamid se gorko nasmejao. Bila je to borba na život ili smrt. Zašto nisu
želeli njegovu pobedu? Kao odgovor na to pitanje, nisu samo sudija i
advokati odmahnuli glavom, već i njegov majstor, kada ga je posetio u
zatvoru. „Upao si u zamku”, tiho je rekao. On je u svemu video zaveru. Čuo
je, da je vlasnik kafea Abaniju nabavio revolver, iako ga ovaj uopšte nije
hteo, niti je ikada ranije držao pištolj u ruci. A ionako je te noći bio potpuno
pi​jan, kako je ob​duk​ci​ja po​ka​za​la.
Njegov majstor je zaista verovao da je Abani umro nevin. I da iza svega
stoje Karam i „čisti”. Ipak, bilo bi to bezazleno, da se njegov učitelj i majstor
prevario samo u toj stvari sa Abanijem. Ali, on ga je pored toga zamolio, da
vrati i diplomu Velikog Majstora, kako bi udruženje moglo da izabere
naslednika i time spreči cepanje istog. Polovina kaligrafa mu se divila, te su
mu prepustili izbor svog naslednika, ali druga polovina je htela da ga
isključi iz udruženja, ali su bili spremni da odustanu od toga, ukoliko on
do​bro​volj​no vra​ti di​plo​mu.
„Kaži im, da sam već na​šao na​sled​ni​ka, kome ću pre​da​ti di​plo​mu.”
Povijen od brige, Serani je otišao. Okrenuo se poslednji put i mahnuo, u
nadi da će Hamid promeniti mišljenje i pozvati ga k sebi, ali on je stajao kao
kip, uko​čen i ne​po​mi​čan.

Uznemiren, Hamid je hodao po ćeliji goredole. Setio se, da se Nasri

jako ose​ćao na ra​ki​ju i da su mu reči zvu​ča​le više kao da tepa, nego kao da ih
izgovora. Karam, vlasnik kafea, je igrao mutnu ulogu. Da li ga je on
prevario ili je neko i njega ucenio ili prisilio, da kao svedok da iskaz?
Možda su mu platili? Karam ga je nahuškao protiv Abanija, jer je on
navodno silovao Karamovu bratanicu Almas. Porodica je odahnula, kada je
taj gospodin u znak iskupljenja, oženio njihovu trudnu kćer. I od te
bratanice, Abanijeve četvrte žene, Karam je saznao, gde i kada može da
nađe tog razvratnika. Pred sudom, Karam je sve negirao, a udovica je u
sudu, kao svedok, odglumila zaljubljenu ženu i hvalila vernost svog
pokojnog muža, sve dok je sudija nije otpustio kao svedoka. Sudija je, kako
je Hamidovu došapnuo njegov advokat, često puta viđen sa Nasrijem u
is​toj jav​noj kući.
 „Kako bih inače saznao, gde mogu da uhvatim tog petla, da mi Karam
nije otkrio, gde se kreće?”, vikao je Hamid, ali izgleda da sudija za reč
logika još uvek nije čuo. On se navodno držao samo činjenica, a one su
govorile, da je dokazano, da je Hamid mesecima tražio Nasrija i raspitivao
se za njega kod nekoliko muškaraca i žena. To je bio najvažniji argument za
iz​ri​ca​nje pre​su​de, koja je gla​si​la: ubi​stvo sa pre​du​mi​šlja​jem.
Nije bilo po​mo​ći.
Hamid je pesnicom udario o zid: „Prokleta pravda. I ona je kurva, koju
ve​za​nih oči​ju vuku za nos.”
Seo je na ivicu svog drvenog ležaja, sagnuo se i izvukao duguljasti
drveni sanduk. Otvorio ga je i izvadio list papira, koji je napisao prilikom
svo​je prve po​se​te ate​ljeu svog maj​sto​ra.
Ono što je tada njegov majstor rekao njegovom ocu, zvučalo je još uvek
sasvim sveže u njegovom uhu. „Ahmade, Bog daje onom, koga izabere, a da
mi to ne moramo, ili ne možemo da razumemo, a taj dar, to mi možeš
verovati, nije povod za veselje. On je teška obaveza. Ovo, što ću ti reći,
graniči se sa blasfemijom, ali ću ti ipak reći. Dar je i poklon i kazna
istovremeno. Idi i raduj se, što ga ti nemaš i čuvaj ovog dečaka. Neću da
ču​jem, da loše po​stu​paš sa njim. Da li smo se ra​zu​me​li?”
Otac je bez reči klim​nuo gla​vom.
Majstor Serani nije dozvolio, da bilo ko drugi preuzme nadzor nad
Hamidom. Nazvao ga je svojim ličnim učenikom i bio veoma zadovoljan
njegovim napredovanjem. Trajalo otprilike pet godina, dok Damašćani nisu
počeli da pričaju o tom „kaligrafu, čudu od deteta”. Hamidu se činilo, da je
to preterano. On svom majstoru ni izbliza nije bio ravan, a ipak su ljudi
pričali, kako se kaligrafije majstora i njegovog učenika više ne mogu
ra​zli​ko​va​ti.
Majstor mu je prepuštao sve teže poslove. Sa šesnaest godina je već
vodio atelje, dok je Serani bio na putu, a on je polovinu vremena bio
odsutan. Neke kalfe su imale godina koliko i njegov otac, ali Serani to nije
uzimao u obzir. Čak ni to, što je Hamid, zbog povlašćenog položaja, postao
omražen. A osim toga, Hamidova sklonost ka perfekciji ga je navela, da
postane nemilosrdan zbog svake nemarnosti, koju bi načinile kalfe,
na​vik​nu​te na ru​tin​sko ba​vlje​nje po​sla, zbog čega Ha​mid nije bio omi​ljen.
Serani je znao za ogorčenost svojih saradnika, ali bio je očaran svojim
učenikom: „Hamid je moj zamenik. Ko ne bude slušao njegovu reč, može
od​mah da ide“, krat​ko ih je oba​ve​stio.
 Hamid je vratio list u drveni sanduk i baš kad je hteo da gurne sanduk
pod krevet, ugledao je veliku svesku sa crnim koricama, u koju je zapisivao
svoje misli i tajne. Bio je to ujedno i radni žurnal i dnevnik, a po savetu
svoga majstora, nije napisao naslov na svesku, kako ne bi privukao
ra​do​zna​le.
Tada mu je Serani kupio tu veliku svesku, kod poznatog knjigovesca
Salima Baklana, čija je radnja povezivala najskuplja izdanja Kurana, sa
ve​što iz​ra​đe​nim po​ve​zom knji​ge.
Korice su se oštetile, kada je neko na silu otvorio svesku. Samad,
njegov saradnik, tada je optužio potrčka Salmana, koji je došao u radionicu,
po Ka​ra​mo​voj pre​po​ru​ci.
Hamid je odmahnuo glavom, kako bi skrenuo misli sa sumnjivog
vlasnika kafea i vratio se svojoj svesci. Svako veče je beležio teme svojih
vežbi i svoja osećanja. Kasnije je svom dnevniku poverio svoja razmišljanja o
pi​smu i taj​nim pla​no​vi​ma.
Mogao je otvoreno da piše, jer je u radnji imao svoju fioku, u velikom
ormanu. Ključ je uvek nosio sa sobom, na lancu. Ali, i ako bi nekad ostavio
otvo​re​nu fi​o​ku, niko ni​šta ne bi di​rao.
Kod kuće, ništa nije mogao da čuva, jer njegovoj sestri Sihami ništa ne
bi promaklo i nijedna brava ne bi odolela njenoj radoznalosti duže od tri
dana.
Kada se osamostalio i imao svoj atelje, stavio je svesku u orman iza
pisaćeg stola. Bilo je to njegovo dragoceno vlasništvo. U svesci nisu bila
zapisana samo njegova otkrića, razmišljanja i planovi za reformu
kaligrafije, već i stavovi i imena njegovih prijatelja iz „Udruženja
prosvećenih”. Nalazila se neupadljivo i sigurno među mnogim drugim
sveskama i knjigama o ornamentici i kaligrafiji, jer se orman uvek
zaključavao, pošto se u njemu čuvalo i zlato u listićima i skupoceni pribor za
pi​sa​nje.
Nikada se nijedan saradnik, nije ni približio ormanu. U to je bi sasvim
siguran. Jedno vreme je držao tajne markere, koji bi mu pokazali, da je neko
otvorio vrata na ormanu. Ali, izgleda da se, osim njega, niko drugi nije
in​te​re​so​vao za or​man.
Samo je taj mali Salman bio neobično radoznao. Upijao je svaku
primedbu o kaligrafiji, mnogo toga je revnosno beležio na ceduljice, a inače
je bio siromašan. Kasnije, nakon što je bio osumnjičen i dobio otkaz,
navodno se zaposlio u nekom restoranu. Da je tragao za tajnama kaligrafije,
ne bi po​stao ku​var u re​sto​ra​nu.
Ostali saradnici su bili čestiti, a trojica od njih čak i dobre zanatlije, ali
ni​je​dan od njih nije za​slu​žio, da se na​zo​ve ka​li​gra​fom.
„Pero je jezik ruke”, tiho je pročitao izreku, koju je majstor Serani na
nje​go​vu mol​bu na​pi​sao na pr​voj stra​ni​ci.
„Kaligrafija je”, s oduševljenjem je napisao, „umeće da crnom bojom
uneseš svetlu radost, na izgubljeno belilo papira. Ona mu daje oblik i time
ga uz​di​že.”
Prelistao je još nekoliko stranica sa tehničkim merama za tačne
propozicije slova, a zatim je naišao na jednu epizodu, koja je u to vreme,
osta​vi​la uti​sak na nje​ga. Za​pi​sao ju je reč po reč.
Majstor Serani je pričao: „Prorok je cenio pismo, a Kuran, Reč Božija
je​ste pi​smo. Prva re​če​ni​ca, koju je pro​rok Mu​ha​med čuo, gla​si​la je:

Či​taj u ime Go​spo​da tvog, koji je stvo​rio

Čo​ve​ka od ugru​ška krvi,
Či​taj, tvoj Go​spod je naj​ple​me​ni​ti​ji,
Peru po​u​ča​va čo​ve​ka
I sve​mu što ne zna...

Nakon pobedonosne bitke na Bedru, Prorok je svakom zarobljeniku

obe​ćao da će mu dati slo​bo​du ako de​set mu​sli​ma​na na​u​či da čita i piše.”
Hamid je prelistao nekoliko stranica o pravljenju i održavanju pribora
za pisanje. Vrlo dobro se sećao tog vremena. Bio je otprilike godinu dana na
zanatu, kada je obradovao majstora jednom izrekom, koju je u toku noći
napisao po narudžbini jedne mušterije. Serani je pohvalio njegov rad. Jedan
stariji kalfa mu je zavideo i celo pre podne bio zajedljiv, sve dok ga Serani
nije od​veo u stra​nu i uko​rio ga. Ha​mid je iza špan​skog zida sve čuo.
Sedeći na drvenom ležaju i držeći svesku u ruci, toliko se dobro sećao
Seranijevih reči, kao da ih on upravo sada izgovara: „Ti si vredan, ali on je
nadaren. Kao što pčele ne znaju, ko ih vodi, dok stvaraju savršene
šestouglove za svoje saće, tako ni Hamid ne zna, ko vodi njegovo pero, tim
nevidljivim linijama i oblicima. Dakle, nemoj da mu zavidiš, on čak i nije
kriv za to.”
Hamidu je tada sinula jedna ideja. Rano ujutro je ležao u krevetu. Kao i
uvek, bio je prepušten samom sebi, jer njegov otac i majka nisu obraćali
pažnju na njega. Majka bi se probudila još u zoru, ali ga ni jedan jedini put
nije probudila. Otac je uvek spavao do deset. Tako je naučio da ustane rano i
kod pekara kupi sveže, toplo pecivo i sam sebi pripremi omiljeni sendvič sa
timijanom i maslinovim uljem. Jednu lepinju bi pojeo još u kuhinji, a drugu
bi umotao u kesicu i poneo za užinu. Temeljno bi se umio i namirisao
kapima ulja od limunovog cveta, a onda bi se zviždeći, uputio ka majstoru.
Ra​do​vao se po​slu i što je tek uve​če mo​rao da dođe kući.
Poverio je svoju ideju majstoru, a kada je ovaj zadivljeno klimnuo
glavom, Hamid je zapisao rečenicu: „Slova izvode ples i tako red postaje
mu​zi​ka za oko.”
Majstor Serani je samo ispravio: „Ne za oko, već muzika za dušu”, ali
Hamidu se to tada , kao i kasnije, činilo preteranim i stoga nije zapisao u
sve​sku.
Osmeh​nuo se.
Na tri stranice se bavio stepenom teškoće pojedinih slova. Bilo mu je
teško, da savlada slovo H. Ali, majstor Serani je rekao, ko ume da napiše
elegantno U, ne treba da se plaši nijednog drugog slova. Kalfi Hasanu,
pisalo je u svesci, slovo R zadaje najveće muke, zato što je to slovo samo
na​i​zgled bilo lako, a ono, za​pra​vo, svo​jom ele​gan​ci​jom odre​đu​je celu reč.
Jadni Hasan, razmišljao je Hamid sada, jedan podivljali vranac mu je
kasnije zadao smrtonosan udarac u slepoočnicu, u štali njegovih roditelja.
Brzo je listao napred, sve dok nije našao sliku, koju je zalepio na sredinu
jedne stranice: majstor Serani i njegovi saradnici na jednom izletu, na reci
Barada. Hasan je držao svoj ražnjić kao mač prema fotografu. Šteta, bio je
duša od čo​ve​ka. Nije za​slu​žio da umre tako bed​no, u šta​li.
Hamid se ponovo vratio do stranice, na kojoj je bila reč o stepenu
teškoće. Nekoliko stranica dalje, zapisao je jednu raspravu, koju je Serani
vodio sa dvojicom kolega. Hamid je hteo da se povuče u stražnje prostorije
radionice, nakon što je potrčko gostima skuvao kafu, ali majstor je
insistirao, da njegov najbolji učenik prisustvuje diskusiji. Tako je on sedeo u
ćo​šku u ve​li​koj pro​sto​ri​ji i slu​šao ra​spra​vu.
Međutim, zapis je svedočio o tome, da nije pratio diskusiju. Samo
nekoliko reči i upečatljive izjave su se zadržale u njegovim mislima. Stajale
su nepovezane jedna pored druge, kao kamenčići. Hamid je toga dana bio
zaljubljen. U jednu lepu hrišćanku. Radila je kao služavka u jednoj velikoj
kući, na pola puta između njegove kuće i ateljea njegovog majstora. Bila je
pet ili šest godina starija od njega i veoma hrabra. Poljubio ju je nekoliko
puta, a ona je iza svog prozora uvek čekala, da on prođe. Ali, nedelju dana
pre ove rasprave, koju je zapisao u svesku, ona je nestala. Znao je samo,
kako se zove: Roza.
„Na kraju krajeva, Kuran je napisan na arapskom”, pisalo je. U zagradi:
šeik Mu​sta​fa.
„Kuran je objavljen u Meki i Medini, u Bagdadu utvrđen, u Egiptu
ci​ti​ran, ali je u Istam​bu​lu naj​lep​še na​pi​san”, re​kao je maj​stor Se​ra​ni.
Pojedinačne misli, koje je zapisao, dok je zbog Roze bio izgubljen u
oke​a​nu tuge, niko ne bi mo​gao da ra​zu​me.
Tada ih je zapisao, samo za slučaj, da majstor Serani bude pitao za njih,
ali Se​ra​ni ni​ka​da nije pi​tao.
Tek kasnije je saznao, da je arapska kaligrafija imala na mnogo čemu da
zahvali Osmanlijama, iako su i Arapi i Persijanci mnogo učinili za pismo.
Osmanlijski kaligrafi su doveli pismo do savršene umetnosti. Oni su stvorili
i nekoliko novih stilova, kao što su divani, divani gali, tughra, ruka i
sun​bu​li.
Na sredini, inače prazne stranice, Hamid je našao rečenicu, podvučenu
crvenim flomasterom: „Ja ću stvoriti novi stil”. Kada je, s ponosom,
pokazao ovu rečenicu svom majstoru, ovaj je samo odmahnuo glavom: „To
su samo nadmeni skokovi jednog ždrebeta. Najpre nauči pravilno da dišeš,
dok pišeš. Pa, ti dahćeš od uzbuđenja, kao pas na jarkom suncu”, rekao je
do​bro​ćud​no.
„Blizina nam ponekad uveliča nebitne stvari i navede nas, da
previdimo suštinu”, citirao je postradalog Hasana, nekoliko stranica dalje,
„tako da nije nikakvo čudo, što su proroci, pisci, slikari, muzičari i kaligrafi
naj​vi​še tr​pe​li u svo​joj sre​di​ni.”
Kako je samo taj siroti čovek bio u pravu. Mora da je Hasan više znao,
nego što je otkrio. Skromni sin seljaka, koji je oštroumno rasuđivao i bio
nesrećan. Ostao je neoženjen, zato što je hramao. Kao dete je slomio desnu
nogu, a neki šar​la​tan mu nije do​bro sta​vio gips.
Hamid je imao tek dvanaest godina, kada je dobio zadatak da
pomogne Hasanu u izradi jednog teškog ornamenta. Tog prepodneva su
čuli glasnu raspravu, koju su vodila dva prijatelja njihovog majstora o
arapskom pismu. Sam Serani je ostao neutralan, povremeno bi dao jednom
za pravo, pa onda drugom i po njegovom glasu se moglo čuti, da bi on tu
de​ba​tu naj​ra​di​je pre​ki​nuo.
Hasan je stao na stranu gosta, koji je bio protiv toga, da se jezik i slova
proglase svetim: „Istim slovima možeš da napišeš i najgoru i najlepšu reč”,
rekao je. „A arapska slova nije mogao da stvori Bog. Ona imaju svoje
sla​bo​sti.”
I ovu rečenicu je Hamid podvukao crvenim mastilom, na sredini jedne
prazne stranice, kao da je još tada slutio, da će ona biti klica jedne sumnje,
koja će mu pro​me​ni​ti ži​vot.
 8.

Hamid je pročitao mnoge knjige o pismima, opisao i popisao sve

glasove i reči, koje su se arapskim pismom teško mogle izraziti i sakupio
slabosti pisma, greške u jeziku i predloge, koje su reformatori iznosili kroz
ve​ko​ve.
Posmatrao je jedan naslov, koji je napisao nashi stilom: „Reforma
arapskog jezika. Rasprava sluge Božijeg Hamida Farsija.” Naziv „sluga
Božiji” je tada, sa šesnaest godina naučio od svog majstora i koristio ga, sve
dok se nije osa​mo​sta​lio i po​čeo da ga do​ži​vlja​va kao li​ce​mer​nu skrom​nost.
Svoje planove, koje je tokom dve godine više puta formulisao i zapisao
na nepovezanim listovima papira, pre nego što ih je prepisao u svesku, sada
je ponovo čitao i ponosio se njihovom svežinom i tačnošću. Na pedeset
stranica je sitnim, ali čitkim rukopisom zapisao svoje predloge za reformu i
osno​ve za tri nova sti​la.
Arapsko pismo se nije menjalo duže od hiljadu, a kaligrafija već sto
pedeset godina. Priznato je samo nekoliko poboljšanja njegovog majstora i
jedno grozno egipatsko pismo, koje je njegov tvorac, Muhamed Mahfuz,
stvorio za kralja Fuada I, iz čistog oportunizma. Predložio je - imitirajući
Evropljane - da uvedu velika slova i zato je svako slovo trebalo tako
preoblikovati, da predstavlja krunu, zbog čega je on svoj dosadni izum
nazvao krunski stil. Korak unazad, kako je Hamid smatrao, na koji skoro
niko i nije obra​tio pa​žnju.
Dve velike slabosti arapskog pisma, a koje je mogao da reši samo jedan
kaligraf, Hamid je naveo u svojoj svesci: „arapska slova se pišu na četiri
različita načina, u zavisnosti od toga, da li stoje na početku, u sredini, ili na
kraju reči, ili stoje samostalno.” To znači, da učenik mora da nauči sto
različitih oblika slova. I dalje: „Mnoga arapska slova liče jedna na druga i
razlikuju se samo po jednoj, dve ili tri tačke. Trebalo bi stvoriti novo pismo,
u kome bi se svako slovo pisalo samo jedanput i koje se ne bi moglo
zameniti drugim”, zabeležio je, nadmeno i radikalno, kao i svaki
re​vo​lu​ci​o​nar.
Radeći na tome, prepoznao je i treću slabost arapskog pisma: „Neka
slova su suvišna, dok druga nedostaju.” Svoj predlog nazvao je „efikasni
al​fa​bet”.
Eksperimentisao je danima i noćima i proučio mnoge alfabete. U
međuvremenu je napunio devetnaest godina i čekao priliku, da pokaže
majstoru svoje predloge za reformu. Osećao se sigurnim, ali ipak je pred
sobom video skeptično lice Seranija, koji je bio veoma konzervativan i koga
je bilo teško pridobiti za obnovu. Odlučno je odbio umetnost razdvojenih
slova, koja je tada bila u modi. To je samo jeftino dodvoravanje
Evropljanima, kaligrafija za turiste, koji ne umeju da čitaju, a i ne moraju,
zna​či ka​li​gra​fi​ja za ne​pi​sme​ne.
„Ne, arapska umetnost se sastoji u ukrašavanju celih reči, a ne
pojedinačnih slova. A ako neki Francuz, u svoju nadrealističku sliku ugradi
kinesku reč, da li će se to onda zvati kineska kaligrafija?”, podrugljivo je
upi​tao.
Neki su kaligrafi, koje je i Hamid prezirao, izrađivali upravo takve
kaligrafije za bogate šeike, koji su velikim delom bili nepismeni. Ogromne
slike u ulju, sa mnoštvom reči u obliku pustinja i oaza, ili kamila i karavana,
kompozicije, koje bi poštedele šeike svakog prekora, što u svojim sobama
drže sli​ke, koje islam za​bra​nju​je.
Isto kao i ovaj ružan običaj, majstoru Seraniju je bilo neprihvatljivo i
kopiranje Japanaca i gruba kaligrafija sa četkicama, koja je tih godina,
ta​ko​đe, po​sta​la mo​der​na.
“A sad je tamo neki magarac umočio rep u mastilo i mahao njime po
papiru”, rekao je, mršteći se, kada je Hasan pokazao rad jednog kolege, koji
je ura​đen upra​vo na taj na​čin.
Dakle, Hamid je bio spreman na žestoku raspravu sa majstorom. Nije
želeo da i dalje taji od njega, koga je voleo kao oca kakvog je oduvek želeo,
ono, što je u potpunosti okupiralo njegovo srce i dušu. Pomirio se sa tim, da
će doći do ra​spra​ve, pa čak i da će do​bi​ti ot​kaz.
Ali, do​go​di​lo se dru​ga​či​je.
U tom periodu, Hamid se osećao kao šator, izložen oluji. Reagovao je
razdražljivo i nestrpljivo na šale i greške učenika. Jedne noći nije mogao da
zaspi, nemir ga je isterao iz kreveta, te je odlučio da ode u atelje. Osim
maj​sto​ra Se​ra​ni​ja, samo je on imao ključ.
U tom trenutku, jutro se sramežljivo probijalo kroz mračne ulice. Kada
je iz daljine ugledao svetlo u ateljeu, začudio se i zabrinuo, da je možda neki
kal​fa osta​vio upa​lje​no sve​tlo celu noć.
Jako se iznenadio, kada je video majstora Seranija, kako sedi za svojim
pi​sa​ćim sto​lom i čita nje​go​vu, Ha​mi​do​vu sve​sku.
„Mnogo si rizikovao i nisi loše prošao. Dva puta sam pročitao tvoje
predloge za korekciju. Sveska je bila na mom stolu. Ovako nešto, ja ne bih
svuda ostavljao. Ona je pravi dragulj za poznavaoce i nož u rukama
ne​za​in​te​re​so​va​nih”, re​kao je.
Hamidu je odjednom postalo hladno. Sipao je sebi vruć čaj, koji je
maj​stor upra​vo sku​vao, i seo na​spram nje​ga, na jed​nu malu sto​li​cu.
„Kao da te je anđeoska ruka dovela k meni”, rekao je Serani i
zamišljeno pogledao Hamida. „To je neverovatno, probudim se nakon dva
sata sna i osećam, da moram da dođem ovamo. Ponekad je ovakav osećaj
takođe i naslućivanje katastrofe. Dođem ovamo i vidim ovu svesku na svom
stolu. Otvaram je i šta čitam u njoj? Ono, što sam i ja sam, pre dvadeset
godina, krišom napisao. Dva puta sam pročitao ovih pedeset stranica i
uporedio ih. Evo, ovo je moja sveska, možeš slobodno da je pročitaš, jer više
nisi moj učenik, nego moj mladi kolega”, rekao je i iz fioke izvadio jednu
tanju svesku velikog formata. Na svakoj stranici su bile ručno izvučene
linije i brižljivo ispisani redovi. Hamid je listao svesku, ali od uzbuđenja nije
mo​gao sko​ro ni​šta da pro​či​ta.
„Sveske su identične, kako po dobrom tako i po lošem. Potpuno iste
gre​ške, koje sam i ja tada na​pra​vio, na​la​ze se i kod tebe.”
„Ka​kve gre​ške?”, upi​tao je Ha​mid, a grlo mu je bilo suvo.
„Težnja da redukuješ alfabet, to, što ti nazivaš „efikasan alfabet”, ja sam
nazvao „čist alfabet”. Ti hoćeš da izbrišeš dvanaest slova, ja četrnaest. U
međuvremenu sam počeo da verujem - a možda to govore moje godine - da
to ne bi bilo po​bolj​ša​nje, već uni​šta​va​nje.”
„Uništavanje?” Hamid se sasvim razbudio. A šta je sa ponavljanjem
nekih slova i suvišnim LA, slovom koje je sastavljeno od dva pojedinačna
slo​va, a koja već po​sto​je u al​fa​be​tu?”
„Ne želim da te obeshrabrim. Ovo slovo LA je Prorok dodao alfabetu i
ono ostaje, zauvek. Ako ćeš da me poslušaš, nemoj da izbrišeš ni jedno
je​di​no slo​vo, jer ćeš u su​prot​nom ima​ti ceo islam​ski svet pro​tiv sebe, zato što
se ta slo​va po​ja​vlju​ju u Ku​ra​nu.
Arapski alfabet ima samo dvadeset i devet slova i što više njih uništiš,
je​zik će po​sta​ti ne​si​gur​ni​ji i ne​pre​ci​zni​ji.
Ali, ne treba da se stidiš. U mojoj svesci, to je predlog broj tri. Ja sam
tada bio još radikalniji nego ti. Kladio sam se, da ću savršeno izraziti
arapski jezik sa samo petnaest slova. Danas mogu tome samo da se smejem.
Da li znaš en​gle​ski?”
Hamid je odmahnuo glavom. On je u školi naučio samo malo
fran​cu​ski.
„U engleskom jeziku ima mnogo slova, koja se javljaju u jednoj
napisanoj reči, ali se ne izgovaraju, druga opet nestaju u ustima, čim se
pojave u paru sa nekim drugim slovom u reči kao na primer gh u ’light’. To
je tako lepo, zar ne? Dva slova stoje tiho jedno pored drugog i posmatraju
ostala. Druga slova, opet, ponekad sama ili zajedno sa još jednim slovom
nose masku nekog drugog slova. Naročito se O rado maskira u U.
Uostalom, jedan moj prijatelj je izbrojao preko sedamdeset različitih načina
pisanja slova, koja u engleskom daju U. Ni I ne izgleda loše u svojim
pojavnim oblicima. Takođe postoje slova, kao što su C i H, koja se, čim se
nađu jedno pored drugog, stope u jedno i daju novo slovo, koje engleski
alfabet ne sadrži. To je bogatstvo. Pametni Englezi ne odbacuju nijedno
slovo, već ponekad kombinuju više slova, da bi dobili novo slovo. Sve
ču​va​ju, kako bi mo​gli da pro​či​ta​ju ono, što je bilo i ono što će biti.
Že​lja da se od​ba​ce slo​va, bio je greh i moje mla​do​sti...”
Serani se smeteno osmehnuo, mašući rukom, kao da je želeo da otera
svo​je gre​ške iz gla​ve, po​put do​sad​nih muva. Po​no​vo je si​pao čaj.
„U francuskom jeziku se tri slova A, U i X preruše u O, kada se spoje”,
tru​dio se Ha​mid da drži ko​rak sa svo​jim oskud​nim zna​njem.
Serani je dugo listao Hamidovu svesku, pijuckajući čaj, i ćutao, kao da
ga nije čuo.
„Tačno. Ne izbacuje se nijedno slovo”, rekao je na kraju, kao da je sve
vreme tražio argument, „koje su oblikovali milenijumi, a Francuzi i Englezi
čak i nemaju Kuran, a on je, dok god sebe nazivaš muslimanom, Reč Božija.
Dakle, mladiću, pripazi se, kod ove tačke, stvar postaje opasna. Kako nekad,
tako i sad. Treba se čuvati fanatika. Jedan kolega je platio životom, zato što
je hteo da kopira Turke, te je predložio ukidanje arapskih i uvođenje
la​ti​nič​nih slo​va. Nije hteo da me slu​ša.”
Tuga su ocr​ta​la na Se​ra​ni​je​vom licu.
„Ne”, tiho je rekao, „tako nešto bi se moralo dugo pripremati, u ilegali,
trebalo bi postepeno pridobijati naučnike, koji bi kasnije svojim
autoritetom, mogli da odbrane jednu opreznu reformu u javnosti. Bez njih
se ni​šta ne može uči​ni​ti.”
„Ali, oni ni​ka​da neće pri​hva​ti​ti pro​me​nu”, od​go​vo​rio je Ha​mid.
„Ko govori o promeni. Ništa se neće menjati. Treba samo proširiti
alfabet, kako bi arapski postao najelegantniji i najsposobniji jezik na svetu.
Ljude možeš da pridobiješ ako igraš na kartu njihovog ponosa. Zato mislim,
da je tvoj drugi predlog pametan: pišeš, da su našem alfabetu potrebna još
četiri - po mom mišljenju šest - dodatna slova, kako bi mogao savršeno da
izrazi turski, persijski, japanski, kineski i sve romanske jezike. Kuran i
njegova slova se neće dirati, ali za naš savremeni život, savremeno pismo
postaje sve važnije. Tu si na pravom putu. U redu je i da pronađeš nove
oblike za slova, koji neće prouzrokovati njihovo međusobno zamenjivanje,
ali to se ne može uraditi u jednom danu, potreban je ceo jedan vek, da se
pa​žlji​vo is​kri​sta​li​šu naj​bo​lja slo​va.”
„A, šta ako učenjaci kažu, da je to protiv islama, zato što je arapski
je​zik svet i ne sme da ima ni​jed​no slo​vo više, nego što ih ima u Ku​ra​nu?”
„Oni će to u svakom slučaju reći, ali ti im možeš zapušiti usta ako ih
podsetiš, da je arapski reformisan već dva, tri puta. Slova, kojima su
napisani prvi primerci Kurana, izgledala su drugačije, nisu imala tačke i
reformisana su više puta, sve dok, pre više od hiljadu godina, nisu dobila
današnji oblik. Možeš takođe da kažeš, da se i persijski piše proširenim,
arapskim alfabetom, sa trideset i dva slova. Da li su Persijanci zbog toga
po​sta​li ma​nje po​bo​žni ili lo​ši​ji mu​sli​ma​ni?”
Serani je ustao i otišao do prozora. Neko vreme je pažljivo posmatrao
čistače ulica, koji su u ovo doba dana obavljali svoj posao. „Možda će te
povrediti ovo, što ću ti sada reći, zato mi najpre obećaj, da ćeš jedan dan
ćutati, pre nego što mi odgovoriš. Ja znam, koliko se ti trudiš i bliži si mi od
jedinog sina, koji neće ni da čuje za kaligrafiju. Ali, ti imaš nešto, što ja
nikada nisam imao. Tvoj božanski dar te je učinio gordim, a gordost vodi ka
nadmenosti. A kaligrafija je ipak umetnost skromnosti. Samo čovek, koji
ima poniznost u srcu, može da otvori njena vrata tajni. Nadmenost je
podmukla, ne primećuješ njenu ruku, ali ona tvoje puteve pretvara u
ćor​so​ka​ke.”
Hamid je ostao bez daha. Samo što nije zaplakao. Odjednom je osetio
Seranijevu malu ruku na svom desnom ramenu. Uplašio se, jer nije čuo
ko​ra​ke svog maj​sto​ra.
„Uzmi danas moju svesku i pročitaj je. Za to vreme ćeš biti oslobođen
svih poslova. Pročitaj ovo. Videćeš, da sam više od dvadeset godina
pokušavao, da stvorim samo jedan novi stil. Nisam uspeo, ne zato što
nemam ideja, već zato što su stare Osmanlije skoro sve uradile. A šta ti
radiš? Pišeš da si stvorio sedam novih stilova, a tri od njih su zrela. Ali,
hajde, da ih malo bolje pogledamo. Stil, koji nazivaš ’morgana’, izgleda kao
pijani tulut stil. ’Piramida’ nazivaš ove oblike slova, koje si prisilno
reducirao na jedan trougao. ’Fantazija’ nema strukturu, a ono što nazivaš
’moderno I’, može se porediti sa konopcem, koji je iskidan na komade.
Slova ne sadrže unutarnju muziku. ’Stil šalim’ nema eleganciju. I na kraju
stil, kome si - meni za ljubav - dao moje ime. On mi je stran. Ne, toliko,
jedan kaligraf ne mora da stvori. Ako se koncentrišeš na jednu jedinu
novinu, na jedan jedini stil, spoznaćeš, koliko je težak jedan jedini izum. A
ako u tome uspeš, bi​ćeš ove​ko​ve​čen.”
Hamid je počeo tiho da plače. Plakao je, jer je bio besan na samog sebe i
razočaran u svog majstora. Hteo je mnogo toga da kaže, ali je ćutao jedan
dan. Posle toga je morao majstoru da da za pravo i bio mu je zahvalan, što
mu je savetovao, da sačeka jedan dan, jer bi zauvek izgubio svog
po​kro​vi​te​lja Se​ra​ni​ja, da mu je od​mah iz​neo svo​je mi​šlje​nje.

Mesec dana kasnije, Serani je zadržao Hamida u trenutku, kada je ovaj

hteo da pođe. Za​tvo​rio je ate​lje, sku​vao čaj i seo na svo​je me​sto.
Dugo je ću​tao.
„Od samog početka - to sam ti već rekao - bio si mi kao sin, kakvog sam
oduvek želeo. Pre deset godina si došao kod mene, danas si šef radionice i
moja desna ruka, a i više od toga. Ostale kalfe su čestiti i vredni saradnici, ali
u njihovim srcima nema žara. Danas želim da ti dodelim zvanje majstora.
Običaj je, da onaj, ko je izabran, takoreći kao završni rad, sam sebi napiše
sertifikat. Propisan je samo ovaj zvanični tekst, koji treba da stoji negde na
sredini. Sve ostalo je prepušteno tebi, ukrašavanje i izbor izreka. Možeš da
izabereš neke izreke našeg Proroka ili iz Kurana ili neke mudrosti, koje su
tebi značajne i ugradiš ih u ovaj sertifikat. Pogledaj zbirku sertifikata, pre
nego što osmi​sliš svoj.”
Serani mu je dao malu ceduljicu, na kojoj je pisalo, da mu majstor
Serani uručuje ovaj sertifikat, zato što je ispunio sve uslove za majstora
kaligrafije. „Ovaj sertifikat ćeš na miru izraditi i doneti ga početkom
sledećeg meseca da ga potpišem. I čim ga potpišem, odnećeš ga kući. Još
uvek si veoma mlad, a zavist ostalih bi mogla da ti naškodi. Neka to ostane
naša taj​na.”
Hamid, u tom trenutku najsrećniji čovek na svetu, uzeo je majstorovu
ruku i po​lju​bio je.
„Pobogu”, rekao je on, pola u šali, a pomalo i uplašeno. „Šta ti je? Nisi
me po​lju​bio u ruku ni kada si bio de​čak.”
„Zato što sam bio i suviše glup, da shvatim, ko si ti”, rekao je Hamid i
iz​ne​na​da za​pla​kao od sre​će.
Kada je nakon mesec dana završio sertifikat, doneo ga je u atelje,
zamotanog u jedan šal i sakrio u svoju fioku, dok ostale kalfe nisu otišle
kući.
Serani je uzviknuo: „Danas ćeš ti pripremiti čaj”, i nastavio da radi, sve
dok Ha​mid nije do​neo mi​ri​šlja​vi cej​lon​ski čaj.
Serani je posmatrao sertifikat sa vidnim uživanjem. „Zaboga, da li
mo​žeš da iz​ra​diš i je​dan za mene”, na​ša​lio se.
„Tvoj je di​van. Ovaj je samo pra​ši​na”, od​go​vo​rio je Ha​mid.
„Oduvek sam stajao čvrsto na zemlji, zato volim prašinu. Čudno,
izabrao si samo one izreke, koje imaju veze sa promenom. Ja sam u svoje
vreme, kao što možeš da vidiš, na svom sertifikatu napisao samo zahvalnice
i zahvalnice. Tada sam bio prilično naivan i jedino čega sam se setio, bila je
moja za​hval​nost.”
Serani je potpisao sertifikat sledećim rečima: „Zvanje majstora
do​de​lju​je i po​tvr​đu​je skrom​ni slu​ga Bo​ži​ji Sa​lem Se​ra​ni.”
„A sada sedi pored mene, prvi put kao majstor. Ima nešto veoma
va​žno, čime mo​ram da te op​te​re​tim.
I majstor je počeo da mu priča o „tajnom udruženju prosvećenih”. O
raju ne​pro​sve​će​nih, o či​sti​li​štu po​lu​pro​sve​će​nih i pa​klu pro​sve​će​nih.
Ne​de​lju dana ka​sni​je, sve​ča​no je pri​mljen u udru​že​nje.

Listao je svesku i pronašao stranicu, koju je kao i svi članovi udruženja,

na​pi​sao taj​nim si​ja​kat pi​smom.
Hamid se prisećao svojih prvih sednica u Udruženju. Fasciniralo ga je
enciklopedijsko znanje gospode, ali su mu izgledali suviše tromi i prestari. I
sav taj patos: „Zemlja je pakao za prosvećene, čistilište za poluprosvećene i
raj za neprosvećene”. Navodno je Ibn Mukla izgovorio ovu izreku. Ovde, u
„Savetu mudraca”, predsedništvu Udruženja, nije primetio ništa od pakla.
Svi majstori su bili imućni, imali po nekoliko mladih žena i bacali su
okru​glu, pri​stoj​nu sen​ku svo​je do​bro uhra​nje​ne eg​zi​sten​ci​je.
Zakletvu ćutanja je razumeo, zato što je od osnivanja udruženja
vrebala životna opasnost za sve njegove članove i nije se moglo dovoljno
ču​va​ti od iz​daj​ni​ka.
Pozdrav se sastojao od jedne šifre, kako bi prepoznali strane kaligrafe.
Bio je to ritual iz davnih vremena i u savremeno doba, nije imao nikakav
značaj, zato što je udruženje uvek bilo ograničeno samo na jednu zemlju, a i
broj članova je bio ograničen. Poznavali su se, održavali kontakte sa
članovima u drugim gradovima, a strani kaligrafi su dobijali propusnice sa
pre​po​ru​kom.
Kada je Hamid naučio tajno pismo sijakat, koje je razvio kaligraf
osmanlijski sultana, bio je toliko oduševljen, da je njime ispisao čitave
stranice svog dnevnika. Pod sultanima se sijakat pojavio, kao niz
stenografskih arapskih slova i bio veoma komplikovan za tadašnji svet. Svi
sultanovi izveštaji su napisani tim pismom, kako bi ih zaštitili od očiju
radoznalih, ali svaki nadareni kaligraf je mogao da skine veo tajne sa tog
taj​nog pi​sma.
„Savet mudraca” je kasnije prihvatio Hamidov predlog, da ukine
sijakat, zato što je tajno pismo otežavalo sporazumevanje među
pri​ja​te​lji​ma, ali nije one​mo​gu​ći​lo de​ši​fro​va​nje od stra​ne ne​pri​ja​te​lja.
U to vreme je imao osećaj, da ga nosi talas oduševljenja i da je bio u
stanju, da mnogo toga promeni. Međutim, ubrzo je osetio kako mu hladan
vetar duva u lice. Njegov predlog, da iskoriste pozitivne promene u zemlji i
da radikalnu reformu pisma pretvore u javno pitanje, odsečno je odbijen. To
je bilo pre​u​ra​nje​no i do​vo​di​lo je udru​že​nje u opa​snost.
Kasnije, kada je ministar za kulturu, izvršio nekoliko radikalnih
reformi, članovi tajnog udruženja su klicali, ali niko nije hteo da se seti, da je
on, Hamid Farsi, dao te predloge, mnogo pre ministra. Niko se nijednom
reč​ju nije izvi​nio.
Sada je pročitao rečenicu, koju je tada napisao u besu: „Arapsko pleme
ne dozvoljava nikakvo priznanje grešaka, a civilizacija nije ništa drugo do
zbir ispra​vlje​nih gre​ša​ka.”
Odmahnuo je glavom: Nije to bio nikakav Savet mudraca, već stado
ovaca”, prošaputao je. I suprotstavili su se sledećim koracima, tako da - ako
se izuzme otvaranje škole kaligrafije - u narednih deset godina neće biti
do​ne​ta ni​jed​na odlu​ka u ko​rist neke nje​go​ve ide​je.
„Zlob​ni​ci”, re​kao je i za​tvo​rio de​be​lu sve​sku.
Udruženje je ismejalo ona dva kaligrafska stila, koja je tokom godina
razvio. Hamid je branio svoje nove izume, napisao cirkularno pismo svim
članovima i predstavio svoja dva nova stila. Damaško pismo je bilo veoma
elegantno i otvoreno, ali se zasnivalo na geometriji kruga. Mlado pismo je
bilo veoma vitko, glatko, oslobođeno svake zavojite šare. Imalo je
dinamiku, bilo je uglasto i puno energije. Davalo je prednost kosim
linijama, umesto uspravnim. Zatražio je njihovu kritiku nadajući se
ohra​bru​ju​ćoj po​hva​li, ali nije do​bio od​go​vor.
Tada je nje​go​va sa​mo​ća po​če​la da po​pri​ma go​rak ukus.
 9.

Hamid je zatvorio svesku, vratio je u sanduk i njega ponovo gurnuo

ispod drvenog ležaja. Ustao je, otišao do zida preko puta i pažljivo
pregledao kaligrafiju, koja je tamo visila: izreka u tulut stilu „Bog je lep i
voli lepotu“ je poticala iz 1927. godine, utisnuta zlatom u listićima na
tamnoplavoj pozadini. Slika nije bila veća od njegovog dlana, ali radilo se o
uni​ka​tu ne​pro​ce​nji​ve vred​no​sti. Tra​žio je, da mu taj dra​gu​lj ka​li​gra​fi​je, sa još
sedam drugih kaligrafija, neprimetno prenesu iz ateljea u zatvor. Niko nije
znao, da je ova mala slika krila tajnu: dokument o njegovoj pripadnosti
tajnom „Udruženju prosvećenih”, čiji je Veliki majstor postao, dve godine
nakon učlanjenja. Ovaj dokument mu je uručio njegov majstor prilikom
jedne tajne svečanosti udruženja. Sam Serani je ovaj dokument dobio od
svog majstora El Šarifa, a ovaj opet od svog majstora Sibaija. Spisak svih
vlasnika bio je sakriven u slici, vodio je unazad, sve do 1267. godine i
dokumentovao tajno udruženje sve do Velikog majstora Jakuta el
Mustasimija. On je bio osnivač tajnog udruženja kaligrafa. U dokumentu je
samog sebe predstavio kao skromnog učenika majstora svih majstora, Ibn
Mu​kle.
Tajno Udruženje je i u dvadesetom veku verno sledio iste ciljeve, kao i
njihov osnivač. Tada je dvanaest svojih najboljih učenika i vernih pristalica
poslao u dvanaest velikih regiona u tada velikom arapskom carstvu, koje se
protezalo od Kine do Španije. Glavno sedište majstora nad majstorima bilo
je najpre u Bagdadu. Kasnije ga je premestio u Istanbul, a tamo je ostalo
četiri stotine godina. Nakon propasti Osmanskog carstva i odluke osnivača
moderne Turske republike, Mustafe Kemala Ataturka, iz 1928. godine, da se
turski piše latiničnim slovima, razbuktala se ogorčena borba između
majstora u Damasku, Bagdadu i Kairu za glavno sedište. Ovaj sukob je i
nakon pola veka, ostao nerešen. Međutim, principi organizacije su ostali isti.
U svakoj zemlji je, u zavisnosti od veličine, predsedavao jedan Veliki
majstor u „Savetu Mudraca” trojicom, šestoricom ili dvanaestoricom
drugih majstora, a ovi su predvodili male krugove kaligrafa, koji su se zvali
„upućeni”. Svaki „upućeni” je morao da utiče na krug ličnosti, koje su u
udru​že​nju na​zi​va​li „po​lu​pro​sve​će​ni “
Zadatak udruženja se sastojao u tome da, ne javno, već u tajnosti,
preko kruga upućenih ili poluprosvećenih otklanjaju slabosti jezika i pisma,
kako bi jednoga dana zaslužili atribut božanski. Mnogi majstori su izgubili
ži​vo​te usled iz​da​je. Po​red nji​ho​vih ime​na sta​ja​la je za​be​le​ška: mu​če​nik.
Hamid se sećao trenutka, kada je klečao pred svojim majstorom. Serani
je stajao ispred njega i položio mu svoju levu ruku na glavu. Kažiprst svoje
desne ruke prineo je uspravno na Hamidove usne: „Ja sam tvoj majstor i
zaštitnik i naređujem ti, da u svom srcu ponoviš izreku, da ćeš ceo svoj
ži​vot pro​ve​sti slu​že​ći je​zi​ku i da ni​ka​da ne​ćeš oda​ti taj​nu.”
Ha​mid je klim​nuo gla​vom kao opi​jen.
Zajedno sa majstorom je morao da izgovori molitvu zahvalnosti, nakon
toga ga je majstor Serani odveo do jednog stola, na kome se nalazio jedan
mali hleb i tanjir sa solju. Majstor je sa njim podelio hleb i so. Tek tada je
izvadio mali zlatni prsten i stavio ga Hamidu na desni, domali prst i tiho
mu izgovorio sledeće reči: „Ovim prstenom vezujem tvoje srce za naš cilj,
koji nam je odredio Veliki majstor Ibn Mukla.” Tada se Serani obratio
članovima „Saveta mudraca” i oprostio se uz obećanje, da će zauvek ostati
odan udru​že​nju i sle​di​ti no​vog Ve​li​kog maj​sto​ra.
Dvanaest majstora su prišla Hamidu, poljubila prsten, njega zagrlili i
pri tom mu je sva​ki od njih šap​nuo: „Moj Ve​li​ki maj​stor.”
Nekoliko dana kasnije, nakon što su svi saradnici izašli iz ateljea,
Serani mu je rekao: „Ja sam star i umoran i radujem se, što sam tebe našao
za udruženje. To je moj najveći uspeh. Imao sam tvoj žar u srcu, dok sam još
bio mlad, ali osećam, kako pepeo, koji se skupljao godinama, ovaj žar sve
više gasi. Nisam mnogo postigao, ono najvažnije, što sam uradio, bilo je
nekoliko beznačajnih poboljšanja stila talik, ali sam za trideset godina
udvostručio članstvo u krugu upućenih u zemlji i utrostručio broj članova u
kru​gu po​lu​pro​sve​će​nih.
Ova dva kruga, koja stoje između majstora i mase poluprosvećenih, ti
moraš da vaspitaš, ohrabriš i podučiš i da neprestano šalješ upućene u svet,
kako bi prosvetili ljude i da sa njima braniš stvar pisma protiv sinova
mra​ka, koji sebe na​zi​va​ju „Či​sti”.
Sada si Veliki majstor. Za to te je Bog bogato darovao. Tvoj zadatak te
obavezuje, koliko god da si mlad, da voliš i štitiš dvanaest majstora, kao
svoju rođenu decu. Moraš uvek održavati ravnotežu između sigurnosti mira
i potrebe nemira. Nemoj se mešati, kada poluprosvećeni prosvećuju
neprosvećene i pritom nekog od njih pridobiju za člana za svoj krug. Jer, oni
ne znaju ništa, što bi udruženju moglo da nanese štetu i njih je lako
isključiti ako se ogreše o naša načela. Ali, ti si taj, koji mora da odluči, da li
če jedan poluprosvećeni biti uzdignut u upućenog ili neće. Još pažljivije ćeš
birati naslednika u „Savet mudraca” umesto člana, koga je odnela smrt.
Nemoj dozvoliti, da te u donošenju odluke zaslepi slava nekog majstora. Ti
si glava udruženja. Na kraju krajeva, primaš zakletvu na vernost od
upu​će​nih i maj​sto​ra i time do​vo​diš sa​mog sebe u opa​snost.
Još pet godina možeš da me pitaš, ja poznajem sve majstore i svakog
upu​će​nog lič​no. Po​sle toga ćeš ih i sam po​zna​va​ti.
Ja sam umoran. Osećam to već duže vreme, ali moja sujeta mi je stajala
na putu, nisam hteo da priznam, ali kada vidim tebe, znam šta su žar i
strast. Zato ću ti rado predati barjak. Od sada sam samo ostareli lav, bez
zuba.”
Se​ra​ni nije imao ni pe​de​set go​di​na, ali je iz​gle​dao oro​nuo.
Te noći su još dugo sedeli zajedno. „Od sutra ujutru”, rekao je majstor,
uz osmeh, na rastanku, „ti počinješ da tražiš najboljeg učenika. Ne možeš
početi dovoljno rano da ga tražiš. Meni je bilo potrebno dvadeset godina,
dok nisam pronašao tebe. A da li znaš, šta je bilo odlučujuće? Tvoja pitanja,
tvoje sumnje. Pitanja, koja si ti meni postavio se ne mogu naučiti. Slova su
bila i još uvek su dostupna svim učenicima, a samo si ti postavljao pitanja o
njihovom pravom sadržaju. Nisi imao odgovor, ali odgovori nikada nisu
važniji od pitanja”, rekao je sigurnim glasom. „Nemoj da tražiš
najsimaptičnijeg, ni najmilijeg, nego traži apsolutnog majstora među svojim
učenicima. On može da bude i najodvratniji čovek, na kraju ne treba da ga
ože​niš, već da mu do​de​liš po​tvr​du o nje​go​vom pri​je​mu u naše udru​že​nje.”
„Majstore, kako mogu da znam koji je čovek najpogodniju da postane
naslednik ako više njih nema dovoljno žara u srcu, a podjednako dobro
ka​li​gra​fi​šu?” pi​tao je tada Ha​mid.
„Biće to onaj, prema kome počinješ, da osećaš zavist i koga potajno
sma​traš bo​ljim od sebe”, re​kao je Se​ra​ni i bla​go se osmeh​nuo.
„To zna​či, ja sam... ni​sam”, Ha​mid se nije usu​dio, da za​vr​ši re​če​ni​cu.
„Jesi, jesi, bolji si od mene”, rekao je Serani. „Što se tiče simpatija, kalfa
Mahmud mi je sto puta draži od tebe, Hasan deset puta, ali ti ih poznaješ,
Hasan je pao na divani stilu, a Mahmud na tulut stilu, zato što, ni jedan, ni
drugi ne mogu da smisle geometriju. To je kao kad matematičar ne bi voleo
algebru”, dodao je. „A ti? Ti ispisuješ slova, koja, tačno u milimetar, prate
nevidljivi presek kruga. Jednom sam obojici dao po jedan lenjir i zamolio ih,
da mi u jednoj pesmi, koju si ti napisao pokažu jedno jedino slovo napisano
u divani stilu, koje pokazuje odstupanje veće od jednog milimetra. Znali su
isto tako dobro kao i ja, da ti ne koristiš lenjir i da ne skiciraš krugove
grafitnom olovkom, u koje se mogu umetnuti slova. Posle sat vremena,
obo​ji​ca su do​šla kod mene ble​dih lica i obo​re​nih po​gle​da.”

Spisak kaligrafa, sakriven iza slike, sadržao je sva imena arapskih,

persijskih i od 16. veka prevashodno osmanskih majstora, za čije vreme je
arapska kaligrafija doživela svoj najveći procvat. Hamid je bio tek treći
si​rij​ski ka​li​graf, ot​ka​ko je palo Osman​lij​sko car​stvo.

Čitavu deceniju je tražio naslednika, ali je među svim kolegama i

kal​fa​ma na​šao samo pro​seč​ne ka​li​gra​fe.
Tek mesec dana pre bekstva njegove žene, jedan stari majstor mu je
ukazao na Alija Barakea, jednog izuzetnog kaligrafa iz Alepa. Ruka mu je
bila smela, a njegov rukopis pun virtuozne muzike. Hamid je naručio slike
njegovih kaligrafija i posle podrobnog proučavanja je bio siguran da je Ali
Barake pravi naslednik ako pored tehnike pisanja bude pokazao da ima i
od​go​va​ra​ju​će srce maj​sto​ra.
Kada je nakon otvaranja škole došlo do krize u Udruženju, Ali Barake je
čvrsto stao iza njega. Doneo je odluku, da ovaj mladi kaligraf bude njegov
na​sled​nik.
Međutim, tragični događaji u njegovom životu su ga sprečili, da o tome
na vreme obavesti Barakea. U zatvoru, Hamid je sačekao da direktor,
početkom januara, zatraži da počne sa izradom kaligrafije velikog formata.
Na leto je trebala da bude predata porodici El Azm, kao poklon za jednu
veliku džamiju u Saudijskoj Arabiji. Direktor zatvora mu je ponudio veliku,
stolarsku radionicu kao atelje za izradu izreke, dugu osam metara.
Postojana, plemenita kedrovina, na kojoj je trebalo da napiše izreku,
uvezena je iz Libana. Na osnovu Hamidovog uputstva, tri stolara su je tako
obradila, da se dobila jedna velika površina, glatka kao ogledalo, sa
iz​re​zba​re​nim okvi​rom.
Hamid je tada zatražio pomoć kaligrafa iz Alepa, koji je obavio
izvanredne radove na mnogim džamijama u svom gradu i direktoru
po​ka​zao fo​to​gra​fi​je tih ra​do​va. Di​rek​tor El Azm je bio odu​še​vljen.
Hamid je majstoru Barakeu napisao pismo sa komplikovanim
ornamentom kao zaglavlje, koje je samo pravi majstor mogao da pročita. U
samom pismu je stajao učtiv, zvaničan poziv. Međutim, u ornamentu je bila
sakrivena tajna poruka, da će mu Hamid Farsi predati dokument, koji će ga
pro​i​zve​sti u Ve​li​kog maj​sto​ra taj​nog udru​že​nja.
Ali Barake je direktoru zatvora napisao jedno ljubazno pismo i poslao
ga poštom, kako se oseća počastvovanim, što može da napiše pobožnu
izreku za džamiju u svetoj zemlji islama. Stoga, on ne traži platu, već samo
skro​man sme​štaj i je​dan obrok dnev​no.
Zamolio ga je za razumevanje, što će tek u aprilu moći da počne sa
radom, jer će krajem marta, u prisustvu predsednika države, biti svečano
otvorena jedna džamija u Alepu, na čijem ukrašavanju on radi. On sada radi
dvanaest do četrnaest sati dnevno, kako bi kaligrafija bila na vreme
za​vr​še​na. Ali, april će po​sve​ti​ti tom div​nom za​dat​ku u za​tvo​ru u Da​ma​sku.
Direktor zatvora je klicao od radosti. Pozvao je Hamida u svoju
kancelariju i pokazao mu pismo. U ornament, koji se protezao kao ukrasna
lajsna, i koji nijedan obični smrtnik ne bi mogao da pročita, majstor iz
Alepa je napisao, da se oseća počastvovanim, što će primiti najveću
nagradu u životu, iako je on u poređenju sa Velikim majstorom Hamidom
pra​vi di​le​tant.
Kada je bio siguran, da će njegov naslednik sigurno doći, Hamid je
poslao jednog čuvara kod svoje sestre Siham sa molbom, da odmah dođe
kod njega. Ona se jako iznenadila, kada je zatekla Hamida, koji je bio
mo​ćan, čak i iza za​tvor​skih zi​di​na.
Hamid ju je odmah dočekao sa svojim zahtevom: „Ti si, kada sve
saberem, sebi prigrabila skoro milion lira. Donećeš mi pedeset hiljada i sve
ću ti oprostiti. I nemoj da prodaš kuću, kada izađem, u njoj ću živeti. Daj je u
zakup, a novac od zakupnine slobodno zadrži, samo mi donesi onih
pe​de​set hi​lja​da. Po​treb​ne su mi u ple​me​ni​te svr​he.
Ako mi ne doneseš novac u roku od nedelju dana, natovariću ti
advokate za vrat, koji će ti oduzeti sve, što si mi uzela. I ne zaboravi, uskoro
ću izaći. Direktor je rekao, da ću posle sedam godina biti pomilovan. Da li si
čula? Šta je se​dam go​di​na? Do​ne​si mi tih pe​de​set hi​lja​da i ti ćeš biti mir​na.”
„Uči​ni​ću što mogu”, re​kla je Si​ham na kra​ju ne​o​dluč​no i oti​šla.
Deset dana kasnije, direktor je pozvao Hamida kod sebe. Predao mu je
jed​nu ve​li​ku tor​bu punu bam​bu​sa i tr​ske.
Hamid je nagradio čuvara i, kada je ponovo ostao sam, rasporio je dno
torbe i nacerio se. „Žena zmaj”, rekao je i nasmejao se. Siham mu je poslala
novac, ali samo četrdeset hiljada lira. Ali, u to vreme je i to bilo pravo
bo​gat​stvo.
 Ovim novcem, njegov naslednik Ali Barake je trebao da organizuje
tajnu kaznenu trupu protiv „čistih”, najopasnijih neprijatelja udruženja i
ako bude potrebno, da se bore protiv njih, pa čak i da ubiju. „Ne možemo
uvek mi, kao poslušne ovce, da čekamo, da oni nas unište. Moraju da nauče,
da će za svakog mrtvog u našim redovima, biti tri mrtva u njihovim”,
pro​ša​pu​tao je.
Početkom aprila 1958. godine, Ali Barake je trebalo da stigne u
Damask. Hamid je još u februaru stavio njegovo ime i godinu rođenja, 1929.
na spisak, koji se nalazio sakriven iza slike. Sada je bio siguran, da će moći
da zaštiti makar jednu tajnu i da će se, zahvaljujući tom čoveku, neki
nje​go​vi sno​vi ostva​ri​ti.
Ali, de​si​lo se sa​svim dru​ga​či​je.
 10.

Direktor zatvora El Azm je naredio jednom čuvaru, da dovede Hamida

kod njega u kancelariju. On je, kao i uvek, bio predusretljiv, baš kao i svi
građani sa pedigreom, koje Hamid nikada nije mogao da razume. Stalno su
se smeškali, kao Kinezi, čak i onda, dok nekome zabadaju nož u leđa ili kada
moraju da progutaju teške poraze. To on, Hamid, nikad nije mogao.
Majstor Serani ga je često opominjao, da mu se na licu mogu pročitati misli i
to kao u ne​koj knji​zi, sa sa​svim ja​snim slo​vi​ma.
Sretao je članove iz tih krugova uvek samo kao mušterije. Znao je da se
ovi ljudi, sa ili bez zvanja paše ili bega, nisu interesovali za njega, već samo
za nje​go​vu umet​nost. Di​vi​li su se njoj, a ne nje​mu.
Hamid pred njima nije nastupao tiho i skromno, već ponosno, skoro
arogantno, kako bi onima, koji su rođeni u svili, pokazao da je on sve sam
stekao i da nije nasledio kao oni, i da oni ako već neće da ga prime u svoje
krugove, onda moraju da mu ukažu makar minimum poštovanja. Hamid je
znao da klan El Azm, čije su sve starešine bile njegove mušterije, od
osamnaestog veka uvek sarađuje sa vladarima protiv naroda. Ostali klanovi
nisu bili ništa bolji. Zato je Hamid do sada reagovao agresivno, kada bi neko
od tih otmenih skorojevića izneo primedbu, vezanu za njegov rad: „Veliki
talenat.” Hteli su da umanje njegovu veštinu, talenat je nešto, što deca ili
di​le​tan​ti do​ži​vlja​va​ju kao po​hva​lu, ali ne i naj​bo​lji ka​li​graf u Da​ma​sku.
A tog dana je direktor El Azm ustao iza svog pisaćeg stola i pozdravio
ga.
„Jednu malu, ali otmenu kaligrafiju”, rekao je, nakon što je jedan čuvar
poslužio čaj, „ako može zlato na zelenoj pozadini. To su omiljene boje mog
rođaka. Ali beg je veliki poštovalac tvoje umetnosti. On je predsednik
parlamenta i kroz nedelju dana izlazi iz bolnice, čir na želucu, moglo bi se
reći politika. Ja mrzim politiku, ali on je oduvek želeo da postane političar.
Dok smo bili mali i igra​li se, koju ulo​gu je on uvek igrao?
Ha​mid je od​mah​nuo gla​vom, nije imao poj​ma, o čemu di​rek​tor pri​ča.
„Uvek je hteo, da on bude predsednik, dok smo se igrali. Ali, nema
veze. On je veliki poznavalac kaligrafije i uvek žali, što ne može da nađe
vremena, da crta i slika. Ali, tebi se divi preko svake mere i smatra, isto kao i
ja, da je najveći zločin, što tebe drže u zatvoru. Pa, nedavno sam ti rekao, da
će te pomilovati za sedam godina. On je zet predsednika države. Zapravo,
ne bih smeo sve ovo da ti otkrijem. Gde sam stao? A da, ako možeš napiši
nešto što liči na orla ili sokola. Moj rođak je zaluđen lovom na ptice sa
so​ko​lom.”
Hamid je prevrnuo očima, mrzeo je kako stil biljaka tako i stil životinja,
u kome su slova mutirala u cveće, pejzaže, lavove ili ptice grabljivice.
Smatrao je smešnim, što su se slova toliko savijala, sve dok ne bi kao robovi
stala u službu slike. Ono, što su dobili, mogao je svaki početnik u slikarstvu
ili fo​to​gra​fi​ji da ura​di bo​lje.
Direktor El Azm je primetio Hamidovo negodovanje: „To je samo
podsticaj. Ja se ionako slabo razumem u to. Napiši ono, što se tebi sviđa”,
direktor El Azm je malo zamucao i sipao Hamidu čaj. „I još jedna sitnica”,
tiho je rekao, „moja tetka, majka spomenutog rođaka Ali-bega i sestra
predsednika vlade El Azma, je dala novčani prilog za restauraciju male
dža​mi​je Omar - da li sam ti pri​čao o toj tet​ki?”
Hamid nije znao, šta direktor hoće sa svim tim pričama i, odmahnuo je
gla​vom.
„Ona ima sto deset godina i još uvek svaki dan ide u nabavku, odmara
popodne i svako veće popije litar crvenog vina i sad su joj, pre otprilike pola
godine, po drugi put nikli mlečni zubi. Da ih nisam video, ne bih verovao.
Mali zubi, beli kao sneg, niču u njenim ustima. No, bilo kako bilo. Legenda
kazuje, da je jedan sufija sanjao, kako je želja trećeg halife, da se na tom
malom mestu, u blizini Ulice svile, sagradi jedna mala džamija. Tada, u 18.
veku, taj kraj je bio kaljuga greha! „Direktor se značajno nasmejao i otpio
veliki gutljaj čaja. „Jedna mermerna ploča na ulazu treba da ovekoveči taj
veliki prilog i za moju porodicu bi bila velika čast ako bi ti napravio nacrt na
papiru. Ovde imam tri kamenoresca, koji mogu da uklešu tvoju kaligrafiju u
mer​mer. Dvo​ji​ca od njih su do​bi​la do​ži​vot​no, a tre​ći pet go​di​na.”
Na putu do ćelije, čuvar mu je ispričao, kako njegov brat ima
sedmogodišnjeg sina, koji je potpuno maljav i polno zreo. Hamid je imao
utisak, da se nalazi u ludnici. Odmahnuo je glavom, kada je čuvar zaključao
vrata na njegovoj ćeliji i kašljući se udaljio. Bilo mu je potrebno izvesno
vre​me, da iz​ba​ci iz gla​ve sve to sme​će.
Sećanja su navirala. U to vreme je imao dvadeset i sedam godina i bio
na vrhuncu slave i sreće. Nedaleko od njegovog ateljea, u jednoj od
najlepših kuća u gradskoj četvrti Suk-Saruja, živeo je ministar Hašim Ufri,
bogati industrijalac i veliki poštovalac kaligrafije. Često je naručivao male ili
ve​li​ke ka​li​gra​fi​je kod Ha​mi​da, ali mu ni​ka​da nije re​kao, kome ih po​kla​nja.
 Godine 1949. ovaj ministar je prilikom državne posete Egiptu odneo
jednu Hamidovu kaligrafiju kralju Faruku. Mesec dana kasnije, došao je
egipatski ambasador kod njega u atelje i nespretno mu saopštio, kako kralj
još nikada nije bio toliko oduševljen nekom kaligrafijom, kao njegovom -
iz​u​zi​ma​ju​ći na​rav​no ne​ko​li​ko ka​i​i​gra​fi​ja sta​rih osman​lij​skih maj​sto​ra, ali oni
su, kako je poznato, već pokojni i slikaju svoje kaligrafije kod Gospodara
svih go​spo​da​ra
„Možda Vas iznenađuje, što je naš kralj strastveni kaligraf, kao što su to
bili i njegov otac i deda. On želi da kupi pera kojim ste Vi, kao čarolijom,
stvo​ri​li tu bo​žan​stve​nu ka​li​gra​fi​ju.”
Ha​mid je ne​sta​la boja sa lica. Bio je bled od besa, ali se su​zdr​žao.
„Ako je Njegovo veličanstvo kaligraf, onda on zna, da su pera i noževi
male sve​ti​nje, koje nisu na pro​da​ju.”
„Ne postoji nešto, što nije na prodaju, a pogotovu ne za Njegovo
ve​li​čan​stvo. Ne​moj​te une​sre​ći​ti i mene i sebe”, re​kao je am​ba​sa​dor.
Hamid se setio, da je kralj Egipta blizak prijatelj diktatora Husnija
Hablana, koji je vladao od marta meseca, a potonji je bio primitivni
analfabeta, koji se neće ustezati da mu razmontiraju ceo atelje, utovari na
brod i po​ša​lje ga kra​lju u Egi​pat, kako bi mu uči​nio uslu​gu.
Začudo, reči ambasadora su sadržale skrivenu pretnju i nisu delovale
mno​go bo​lje od na​le​ta stra​ha ka​li​gra​fa.
„Nisu na prodaju, ali ja ću ih pokloniti Njegovom veličanstvu”, rekao je
Hamid sav očajan, ustao i otvorio orman, koji se nalazio iza njega. Tu ih je
držao. Zamotao ih je u jednu crvenu tkaninu od filca i predao ih niskom,
tamnoputom čoveku, koji je bio jako ćelav. Ambasador se ozario. Divio se
svom prijatelju u sirijskom ministarstvu spoljnih poslova, koji je tako dobro
po​zna​vao lju​de i hva​lio iz​u​ze​tan ra​zum Ha​mi​da Far​si​ja.
„Lično ću obavestiti Njegovo veličanstvo o Vašoj velikodušnosti, zato
što je on, iz poštovanja prema Vama, naložio, da ja lično prenesem u Kairo
ova pera, koja se ne mogu pla​ti​ti”, re​kao je am​ba​sa​dor.
Hamid Farsi nije dugo žalio zbog gubitka. Dva dana je rezao, zarezivao
i stru​gao, dok nije bio za​do​vo​ljan pe​ri​ma.
Mesec dana kasnije, ponovo je došao ambasador i predao Hamidu
jedno pismo, lično od kralja. U pismu je bila ponuda za najveći posao, koji je
Ha​mid Far​si ika​da do​bio i jed​no pi​ta​nje: „Za​što ova pera ne is​pi​su​ju tako lep
ru​ko​pis, kao što je Vaš?”
Tri meseca je Hamid Farsi radio na toj narudžbini, koja je bila više nego
dobro plaćena. Bile su to velike ukrašene kaligrafije, za zidove palate. Kada
je taj po​sao za​vr​šio, na​pi​sao je pro​prat​no pi​smo.
„Vaše veličanstvo. Kao što vidite, a što Vaš ambasador, njegova
ekselencija Mahmud Sadi može da potvrdi, poslao sam Vam svoja najbolja
pera, ali na žalost, nisam mogao da Vam pošaljem i ruku, koja vodi ova
pera.”
Navodno je ovo pismo ostavilo veći utisak na kralja Faruka, nego sve
kaligrafije, kojim je ukrasio svoju spavaću odaju. Zapisao je u svoj dnevnik,
da još niko iz daljine nije prepoznao kojim perom je pisao. Osim tog Sirijca,
koji mu je savetovao, da nikada ne piše perima od čelika, koja su u to vreme
sti​za​le iz Evro​pe.
Hamid Farsi je retko kad pisao metalnim perima. Više je voleo trsku ili
bambus i za svako pismo, koliko god da je bio otmen je sam rezao pera.
Postojali su strogo čuvani metodi, kada se žanje trska i koliko dugo se drži u
đubrivu od konjske balege i drugim tajnim dodacima, kako bi se dobila
dobra alatka za pisanje. Najbolji materijali za rezanje pera stizali su iz
Per​si​je.
„Pera od čelika se prave od mrtve rude. Pišu dobro, ali grubo i
hladno”, uvek je govorio majstor Serani, „trska ima tvrdoću i elastičnost
is​to​vre​me​no, kao i ži​vot.”
Rezanje i zarezivanje pera su bile najbolje čuvane tajne svakog
kaligrafa. „Ko loše reže, ne može dobro da piše”, govorio je Hamid. A kada
je on rezao svoja pera, nije želeo da iko bude blizu njega, ni njegove kalfe, ni
potrčko. Povlačio se u jednu malu kabinu, zatvarao vrata za sobom, palio
sve​tlo i ne​pre​sta​no ra​dio, sve dok ne na​re​že sva pera, oči​sti i za​re​že.
Svoj nož je krio u ormanu, zajedno sa perima i recepturama za mastila.
To niko nije smeo ni da do​tak​ne, čak i ako bi sta​ja​lo na do​hvat ruke.
 11.

Direktoru El Azmu se dopala izreka na zidu u Hamidovoj ćeliji i hteo je

da je uzme. Hamid ga je zamolio, da mu ostavi tu kaligrafiju, pošto ju je
dobio od svog voljenog učitelja i majstora. Zauzvrat će direktoru napisati
novu, isto tako lepu. „Ako je moguće, duplo veću”, rekao je direktor i
smeškao se, dok je išao u svoju kancelariju, jer nije mogao da nađe lepšu
izreku od ove, za svoju mladu ljubavnicu, koja je glasila „Bog je lep i voli
lepotu”. Stalno ga je pitala: „Zašto voliš baš mene?” U ovoj izreci je našao
odgovor. Kaligrafija na Hamidovom zidu je ionako bila puna prašine, a na
ivicama je bila izlomljena, tako da će sa novom dobiti više poena. Ponosan i
za​do​vo​ljan svo​jim lu​kav​stvom, ušao je u kan​ce​la​ri​ju.
Za razliku od njega, Hamida je želja direktora zatvora duboko uplašila.
Zanemeo je od same pomisli, da će morati da mu ustupi ovu kaligrafiju i,
tek nakon dužeg vremena je bio u stanju na skicira nešto novo za direktora.
Ubrzo je znao, kakav oblik će imati ta izreka. Strah od belog papira, koji su
često opisivale njegove kolege, njemu je bio nepoznat. Naprotiv, on se
osećao punim snage i hrabrosti. I upravo to osećanje je bio najlepši trenutak
u radu, prvi susret crnog mastila sa praznom belom površinom. Doživeti,
kako crno daje oblik belom. Nije to bila opijenost kao uz muziku i opijum,
od kojih bi čovek lebdeo i sanjao, već osećaj najvišeg uživanja u budnom
stanju. Osetio bi, kako lepota iz njegove ruke ističe na papir, daje mu život,
oblik i muziku. Tek kada bi reči ispisao do kraja, osetio bi umor. A onda bi
usledio mukotrpan, rutinski rad na senčenju slova, na izradi ukrasnih lajsni,
na dodavanju znakova za samoglasnike ispod i iznad slova, kako bi se
omogućilo besprekorno čitanje i na kraju izrada ornamenata na površini,
koja ih okru​žu​je. Ovde se tra​ži​lo nje​go​vo str​plje​nje i za​nat, koji je na​u​čio.
Umočio je pero u mastilo i jednim potezom napisao reč Bog. Nijedna
dru​ga reč na nje​go​vim sli​ka​ma nije sme​la da sto​ji iz​nad ime​na Bo​ži​jeg.
Kada je dva dana kasnije završio, otišao je do zida i rukom prešao
pre​ko sta​re ka​li​gra​fi​je. „Spa​še​na”, pro​ša​pu​tao je.
„Bog je lep i voli lepotu”, pročitao je Hamid ovu izreku. Slike su mu se
pojavile pred očima. Njegova prva žena Maha je bila lepa, ali bolesno
glu​pa. Da li je Bog nju vo​leo?
Sećao se kako je sve počelo. Serani mu je bez okolišanja, ali veoma
stidljivo preporučio, da uzme sebi ženu, jer bi Hamidov pogled postao
nemiran, čim bio čuo ženske korake. U to vreme, Hamidu nije bilo do
braka. Voleo je da živi nezavisno, odlazio je jedanput nedeljno u javnu kuću,
često se hranio u kafeu. Dao je da mu peru odeću za nekoliko pijastera,
pe​gla​ju i krpe, tako da je imao više vre​me​na za svoj po​sao.
Jednoga dana, nakon ovog važnog razgovora, došla je - kao da ju je
sama nesreća poslala - njegova tetka Majda, bežeći u Damask od letnje
vrućine i samoće u Saudijskoj Arabiji. Saopštila mu je sasvim otvoreno, da
poznaje pravi biser od žene, koja je kao stvorena za njega. Hamid je bio
iznenađen, kako je žena, koja je deset meseci u godini živela u pustinji
Saudijske Arabije, mogla da zna, ko u Damasku odgovara njemu, a još više
se iznenadio, kada mu je rekla ime te žene: Maha, lepa kćer njegovog
majstora Seranija. Hamid je nije poznavao, ali ga je ponelo oduševljenje
njegove tetke. Bila je oduševljena Mahinom tihom lepotom i sve je sama
dogovorila, jer su njegovi roditelji u to vreme već bili izgubili svaki dodir sa
ovo​ze​malj​skim stva​ri​ma ži​vo​ta.
Maha je bila jedina kćer majstora Seranija i Hamid je naravno pomislio,
da je to srećna okolnost. Njegov majstor, koji ga je nagovarao da donese
takvu odluku, bio je veoma uzdržan, kao što je i odgovaralo njegovoj
prirodi. Hamid je suviše kasno primetio, da Serani nije dobro poznavao
svoju rođenu kćer. Inače bi znao, da ona ne voli ni njega, ni kaligrafiju i da
ga sma​tra ti​ra​ni​nom.
Da li je zaista bio toliko strašan, kakvim ga je ona predstavila? U
sva​kom slu​ča​ju, Maha je o nje​mu pri​ča​la samo je​zi​ve pri​če.
„Želela sam da budem trska”, rekla je jednom prilikom sa suzama u
očima, „jer je moj otac svaki dan mazio i negovao svoja pera, a mene
ni​je​dan​put nije za​gr​lio.”
Pošto je sličnost između njenog muža i njenog oca postajala sve
uoč​lji​vi​ja, ona ubr​zo ni Ha​mi​da nije mo​gla da smi​sli.
On je u međuvremenu postao prvi kaligraf u ateljeu svog maj stora i
prvi, koji je posle nekoliko decenija dobio sertifikat od Seranija. Tada je
došlo vreme, da otvori svoj atelje. Samo, nije se usudio, da to kaže svom
majstoru, pogotovu ako ovaj - u međuvremenu kao njegov tast - počne da
priča o danu, kada će mu predati atelje i povući se. „Kada ruka počne da mi
podrhtava, za nekih dvadeset ili trideset godina”, dodao je, ironično se
smejući. Zaista je bilo starih majstora, koji su i u sedamdeset petoj pisali
ne​ve​ro​vat​no pre​ci​zno.
Dakle, Hamid je morao strpljivo da sačeka, da majstoru da gorku
pi​lu​lu.
Bilo je to u vreme, kada je tražio apsolutno crnu boju. Ubrzo nakon
venčanja, počeo je da eksperimentiše sa svim mogućim materijama u
stražnjem delu radionice, sagorevao ih, rastvarao ugljenisane ostatke u vodi
i dodavao raznorazne soli, prah metala i smole, međutim, nije dobio crnju
boju od one, koju su već ko​ri​sti​li.
Serani je izgubio deset godina tražeći čisto crnu boju. Hamid nije hteo
samo da nadmaši svog majstora, već i da otkrije tajnu crne boje i pronađe
njen najčistiji oblik. U znak zahvalnosti, nameravao je da boju nazove
Serani crna. Ali, ma koliko da se trudio, raspitivao kod alhemičara,
hemičara, trgovaca začinima, farmaceuta i čarobnjaka, niko nije mogao da
mu da taj​ni re​cept.

Tek u zatvoru je mogao da proceni koliko je vremena izgubio, da bi

došao do apsolutno crne boje. Celo jedno poglavlje u njegovoj knjizi je
nosilo naslov „Mastilo”, a kasnije je ispod njega zapisao: „moje mastilo je
crno, ne na​ru​čuj kod mene dugu.”
„Crna je najmoćnija boja. Ona gasi sve ostale boje i ubija svetlost. Crna
je odvažna, kao razum i hladna kao logika”, zapisao je samouvereno i
patetično, nakon što je mesecima čitao sve, što je mogao da pronađe o
spravljanju mastila. Majstor Serani je s divljenjem posmatrao njegov žar, s
ko​jim je ra​dio, a po​ma​lo ve​se​lo, kada je Ha​mid uma​za​nog lica odla​zio kući.
Tražio je mrku nijansu crnog somota i sanjao apsolutno crnu boju
svemira. Tamo daleko, mogla se naći nijansa, koja je crnja od svih drugih. I
odjednom je otkrio svoju ljubav prema noći i zapitao se, zašto ga je čežnja za
ženama obuzimala uvek u mraku. Kada je svom majstoru rekao, kako on
misli, da postoji povezanost između noći i erosa, ovaj ga je prekorio i rekao,
da je bo​lje, da se drži svo​jih ma​sti​la.
Počeo je sa poznatim metodama, ostavio bi presovane ostatke grožđa,
kempreš, šišarke, kosti, slonovaču, koštice masline, listove rujevine iz
porodice gerbera i anilin da se ugljenišu u zatvorenim posudama, usitnio ih,
kuvao sa soli gvožđa i bakra, ili srebro nitratom, ali nikada nije dobio ono,
za čim je tra​gao.
Takođe je pokušao, da pomoću alkohola i sirćeta ekstrahuje još više
cr​ni​la. Sve su to bila samo mala po​bolj​ša​nja, ali ne i ube​dljiv uspeh.
Ostale kalfe su ga ubrzo prozvale odžačar, jer se sav prekriven crnim
kre​tao po ra​di​o​ni​ci, ali u toj svo​joj gro​zni​ci, on ni​šta nije čuo.
 Pronašao je veoma stare recepture iz Grčke i Turske. Trebalo je koristiti
ugljenisani pčelinji vosak, čađ sa svetiljki i petroleja, pomešati ih sa
usitnjenom smolom, kuvati, ostaviti nedelju dana da odstoje i izraditi ih.
Hamid se svega tačno pridržavao i na kraju je dobio zasićenu crnu boju, ali
još uvek ne ono, što je že​leo.
Jednoga dana je naišao na nekog magrabskog alhemičara u jednom
kafeu, blizu njegovog ateljea. Hamid je pio čaj i slušao, šta alhemičar
preporučuje svojim slušaocima za održavanje potencije. Taj čovek u belom
ogrtaču je imao inteligentno lice i činilo se, da je bio umoran od muškaraca,
koji su mu stalno dosađivali i kupovali od njega te praškove. Iznenada je
uhvatio Hamida jednim pogledom, koji ovaj decenijama nije mogao da
zaboravi. Hamid nije skrenuo pogled, već se značajno osmehnuo tom
čoveku, a ovaj je ustao, uzeo svoju čašu sa čajem i prešao kod njega za sto u
ćo​šku.
„Gospodin je zaokupljen drugim stvarima i ne bavi se zavođenjem i
tro​va​njem žena. Mo​žda tra​ži taj​nu pra​vlje​nja zla​ta?”
Hamid se nasmejao. „Nećemo poslovati. Mene ne zanimaju ni zlato, ni
žene.”
„Ali, nešto mračno, teško leži na tvom srcu”, bez ustezanja je rekao
mu​ška​rac.
„U pravu si”, progovorio je, „u potrazi sam za apsolutno crnom
bo​jom.”
„Znači, ti si kaligraf”, lakonski je zaključio čovek. „Zemlja nas
ograničava, zašto tražiš apsolutno? To ima samo na nebu. Ali, među svim
bo​ja​ma, koje po​sto​je na ze​mlji, moja je naj​mrač​ni​ja”, re​kao je čo​vek.
Ha​mid se samo gor​ko osmeh​nuo.
„Daću ti jedan recept i ako budeš zadovoljan rezultatom, poslaćeš mi
sto malih kaligrafija sa izrekama iz Kurana ili hadisa našeg Proroka na
jednu adresu u Bejrutu. Slike ne smeju da budu veće od dlana i moraju da
budu na​pi​sa​ne kao u ogle​da​lu. Da li se sla​žeš?”
„A za​što u Bej​rut?”, ša​lji​vo je upi​tao Ha​mid.
„Sutra ujutru moram da napustim Damask. Ostaću mesec dana u
Bejrutu, a ako mi ne pošalješ moju nagradu, ja ću te tako prokleti, tako da će
te sna​ći ne​sre​ća. Za​pi​ši ovo, što ću ti sada reći”, ozbilj​no je re​kao čo​vek.
Hamid je izvadio svoju malu svesku, koju je uvek nosio sa sobom, kako
bi mogao da zapiše ideje i kuriozitete. Ovaj savet mu je dao majstor Serani,
koji ni​ka​da nije iz​la​zio iz kuće bez sve​ske i olov​ke.
 Alhemičar je znao recept napamet. Pogleda uprtog u daljinu, diktirao
je, količine sastojaka, postupak i vreme, koje je potrebno da se sve pripremi,
kao da čita iz neke ne​vi​dlji​ve knji​ge.
To nije bila, kako se kasnije pokazalo, apsolutno crna boja, ali tamniju
crnu boju u to vreme niko u Damasku nije mogao da spravi. Kasnije će ovo
mastilo doneti Hamidu slavu i bogatstvo, ali će mu takođe izazvati i besane
noći, jer je izvesno vreme zaboravio alhemičara, a kada mu je poslao
dogovorenu nagradu u Bejrut, taksista se vratio neobavljena posla, sa vešću
da je Ma​gre​blja​nin već ot​pu​to​vao.
Da li je kle​tva tog al​he​mi​ča​ra, bila uz​rok nje​go​ve ne​sre​će?
Za spravljanje mastila je uzeo vunu sa stomaka crne ovce, oprljio je,
usitnio, pomešao sa smolama, arapskom gumom i taninom, sve to rastvorio
u vodi, kuvao iznad malog plamena, dok se ne zgusne i dobijenu masu
izradio. Zatim je dodao metal oksida, sve to rastvorio, ponovo izradio i od
toga dobio pastu, koja se pri hlađenju stegla u kocku i bila crna kao gavran.
Kada se komad ove paste rastvori u vodi, dobije se neuobičajeno crno
ma​sti​lo.
Ubrzo se pročuo visoki kvalitet i svi kaligrafi, koji su držali do sebe,
odustali su od svojih poslova. Majstoru Seraniju se to uopšte nije svidelo.
„Po​la​ko se pre​tva​ra​mo u far​bri​ku za pro​i​zvod​nju ma​sti​la”, gun​đao je.
Kada je Hamid imao svoj vlastiti atelje, bavio se proizvodnjom lepe
crne boje u ve​li​kom sti​lu.
Spravljanje crnog mastila je bilo dugotrajno i komplikovano, ali
bezopasno u poređenju sa otrovnim bojama. Mnogi kaligrafi su umirali
veoma mladi, ne sluteći, da su se otrovali mineralima od kojih su
proizvodili boje. Hamid se setio svog saradnika Radija, koji je sva
upo​zo​re​nja ba​cio u ve​tar i to pla​tio ži​vo​tom.

Dok je Maha, njegova prva žena bila živa, često je dolazio kuću
iscrpljen od umora, imao neprijatan miris, a lice mu bilo prljavo od čađi.
Njegova žena je mrzela taj neprijatni miris, koji je sa njim ulazio u kuću i
uvek je tra​ži​la ra​zlog, da sa njim ne ide u kre​vet.
I kada se osamostalio i, zahvaljujući velikom poslu, koji je dobio od
pravoslavne crkve, mogao da kupi ovu lepu kuću od Ehuda Malakija,
jednog Jevrejina, to nije popravilo njeno raspoloženje. Maha nijednom rečju
nije po​hva​li​la kuću.
I zbog nje nije otvorio radnju u kaligrafskoj četvrti El Bahsa, već se
odlučio za najlepšu od svih ulica u gradskoj četvrti Suk-Saruja, gde su
stanovali samo oni najbogatiji. Damašćani su ovaj elegantni kraj zvali Mali
Istanbul, ali Maha nije htela radnju čak ni da vidi i nikada nije nogom
kro​či​la u nju.
Prestao je, njoj za ljubav, da eksperimentiše sa bojama i uveče se vraćao
kući onakav, kakv je ujutro odlazio, elegantan i naparfemisan. Ali, sve to
nije pomoglo. Njegova žena je postajala sve sumornija i sve se više
povlačila. Godinu dana je trpeo njenu tvrdoglavost, a onda ju je, kada je
opet od​bi​la da iz​vr​ši svo​ju du​žnost u kre​ve​tu, uda​rio.
Nekako dve godine posle venčanja, ona se teško razbolela, naglo je
smršala i dobila gnojav osip na koži po celom telu. Komšije su počele da
govorkaju, da se žena razbolela od otrova, koji su poticali iz boja, koje je
Ha​mid ču​vao dole u po​dru​mu u cr​nim ku​ti​ja​ma.
Život u njegovoj kući pretvorio se u pakao. Uplašio se da će ga ona
otrovati, ali ona nije htela da ga ubije. Nije zavidela živima. Njena osveta je
bila u tome, to je promuklim glasom prošaputala na samrti, što mu je
po​že​le​la dug ži​vot.
U početku se osećao krivim, ali onda je počeo da uživa u slobodi i
pot​pu​nom miru u kući.
Da li je žalio za njom? Uplašio se, kada je začuo svoj glas, dok je ležao
na dr​ve​nom le​ža​ju: „ni se​kun​de.”
Od tada je živeo sam u svojoj lepoj kući, nije želeo ponovo da se oženi.
Nisu ga interesovale ni žene mušterije ni komšinice, koje bi zbog nečega
često pokucale na njegova vrata. Tačno je znao zašto su dolazile i shodno
tome ih je tre​ti​rao na​mr​go​đe​no.

A onda se jednoga dana pojavila jedna od njegovih najbogatijih

mušterija, Munir el Azm. Saznao je od svoje sestre, da je kćer jednog
poznatog, ali siromašnog naučnika, Ramija Arabija, bila izuzetak među
ženama. Znala je da čita, bolje nego mnogi muškarci, bila je lepa i dobro
vaspitana. Želeo je da je uzme za petu ženu, ali je njen otac odbio, jer je
nje​go​va kćer že​le​la da bude je​di​na u srcu svo​ga muža.
Hamid skoro da nije dizao pogled sa svog posla. „Moram da sačekam
mesec dana, dok ne dođe moja tetka iz Saudijske Arabije i ode da vidi
mla​du, a onda ćemo vi​de​ti”, re​kao je u šali.
„Dođi kod nas u goste. Ubediću svoju sestru, da pozove tu malu”,
ljubazno je ponudio čovek, ali Hamid je odmahnuo glavom. Imao je druga
po​sla.
Ubrzo posle toga, Hamid se prehladio. Dobio je temperaturu, nije
mogao da se kreće i nedostala mu je ruka, koja bi mu pomogla.
Domaćinstvo je bilo u neredu, te je morao da zamoli jednu stariju
komšinicu, da mu skuva ono najneophodnije, opere veš i brine o mnogom
cve​ću.
U toku noći se osećao veoma usamljeno, plašila ga je prazna kuća, a u
odjeku njegovih koraka, samoća se pojačala. Njegova potreba za ženama ga
je naterala, da po ozdravljenju ode kod jedne kurve. Ali, kada je tamo sreo
jednu mušteriju koja ju upravo odlazila od te žene, osetio je gađenje. Jedan
visoki, prljavi i vulgarni muškarac, koji se, kada je ugledao Hamida,
okrenuo prema kurvi i rekao: „Pored ovih malih kola, tvoja garaža može da
se odmori od mog teretnjaka”. Kada je Hamid čuo kurvu kako se smeje,
okre​nuo se i oti​šao.

Jedva je čekao da stigne njegova tetka, koja je opet i sama bila jako
zainteresovana, da ispravi svoje prvo, nesrećno provodadžisanje. Kada joj je
rekao ime devojke, ona je u lavirintu svojih veza brzo pronašla jednu bivšu
školsku drugaricu, Badiju, koja je živela u istoj ulici, kao i devojka koju je
tra​ži​la. I Ba​di​ja je sma​tra​la, da je Nura pra​va žena za Ha​mi​da.
Da li je ona to zaista bila? Šta bi dao da jeste. Bila je malo više mršava,
ali na njenom licu je bilo nešto neodoljivo. I za njegov ukus je previše
pričala. Gledano spolja, bila je lepo vaspitana, ali nije naučila da ćuti.
Naročito, kada je on želeo nešto da joj ispriča, ona je uzimala konce u svoje
ruke i umešala se. Ponekad više nije ni znao šta je hteo da kaže. Bila je
nekako vaspitana kao muškarac i mislila da može o svemu da priča kao i
muškarci. U početku mu je to bilo zabavno, ali uskoro je ona u njegovim
očima izgubila svoju ženstvenost. U krevetu se nije osećao prijatno, zato što
je ona imala male grudi i zato što se mesec dana nakon venčanja ošišala
nakratko, kao dečak. Ali, mirisala je prijatno i u svemu, što je radila, bila
otmena. Ponekad bi je video kako plače, ali kao što je njegov deda jednom
rekao: „Žene su morska bića. Raspolažu sa izuzetno puno slane vode. „Kada
bi obra​ćao pa​žnju na suze svo​je žene, ne bi sti​gao ni​šta dru​go da ura​di.
Nadao se da će ona ostati u drugom stanju. Često su mu govorili, da se
takvim ženama posle trudnoće povećaju grudi, stomak i zadnjica. Nastojao
je da što češće spava i što manje razgovara s njom. A kada bi ona pričala, on
se pravio da je ne čuje. Ali, umesto da postane ženstvenija ili ostane u
drugom stanju, postala je jogunasta. Ponekad je imao utisak da je luda. U
sred ljubavne igre, ona bi odjednom počela da se smeje i on nije mogao da
oda​gna po​mi​sao, da se nje​mu sme​je.
Ponekad je dolazio kući, umoran i gladan, i uvideo, da ona nije ništa
skuvala. Ceo dan je čitala i razmišljala, rekla je. Više puta je došao kući
nenajavljen, jer je sumnjao, da ima ljubavnika ili sedi sa komšinicama, a to
joj je on zabranio. Ali, ona je uvek tvrdila da nikome ne ide u posete i da
nijedna komšinica ne dolazi kod nje, ali pri tom se hladno smejala. Često je
zvo​nio te​le​fon i kada bi se on ja​vio, neko bi spu​stio slu​ša​li​cu.
Njegova sumnja, da je ona luda, potvrdila se, kada je jednog dana
video, kako se u unutrašnjem dvorištu igra klikerima. Sama! On je
pobesneo, a ona se samo smešila. Bio je to šok za njega i, najkasnije tada, je
trebao da konsultuje lekara. Ali, pomislio je da žena razume dušu žene
bo​lje, od bilo kog le​ka​ra.
I, šta mu je rekla ta prokleta tetka Majda: „Žene to rade samo onda,
kada su nezadovoljene i zbog toga preziru muža. Moraš češće da spavaš sa
njom i da je slomiš. Postoje žene, koje tek tada postanu ženstvene i
ra​zum​ne. Onda će samo tvo​je kli​ke​re uz​i​ma​ti u ruke i lju​bi​ti ih.“
Sada je spavao svako veče sa Nurom i kada se jedne večeri opet
smejala, on je počeo da je tuče, a ona je danima plakala i postala bojažljiva.
Nije više tako puno pričala, a iz dana u dan je bila sve bleđa. Njen otac ga je
tri puta posetio i opomenuo, da pazi na Nuru, jer on svoju kćer još nikada
nije video tako nesrećnu. Opomenuo je Hamida da se ne izgubi u
kaligrafiji. Knjige i rukopisi postoje da usreće čoveka. Kod njega, međutim,
postoje sreća, gostoprimstvo i brak samo kao žrtveni darovi na oltaru
knji​ge. Bez uste​za​nja ga je pi​tao, kada je po​sled​nji put imao go​sta u kući.
Hamid nije znao odgovor. Pokušao je da ugodi Nuri, ali ona više nije
htela. Obavezama u kući i glavoboljama je podigla zid, koji je sprečavao
nje​go​ve po​ku​ša​je, da po​be​di nje​nu usa​mlje​nost.
Jednoga dana, njena majka je došla u atelje i ponela se, kao da se
zaljubila u njega. Otišao je sa njom u jedan porodični kafe u blizini, jer je u
blizini radionice Samad mogao da čuje svaku njegovu reč. U kafeu, Nurina
majka je priznala, da bi ga ona rado posetila i bez nekog naročitog razloga,
samo da bi ga videla, međutim, muž ju je poslao kod njega. Hamid ne treba
tako puno da radi, već da se više brine o svojoj ženi. Ali, ona zna da Nura ne
ume da ceni muškarce kako treba. Nije dovoljno zrela, a jedna zrela žena bi
poželela da ima upravo takvog muža, kakav je on. On je za nju pojam
pristojnog i muževnog supruga. Ona bi bila srećna, kada bi njen muž imao
makar deseti deo njegove vrednoće i bolje vodio računa o kućnom budžetu.
Nura je nasledila mnogo toga od oca, tako i tu njenu pričljivost. Njoj je bilo
žao zbog toga. Ali, rekla je i krišom ga pomilovala po ruci, zajedno će
va​spi​ta​ti to dete, kako bi po​sta​la uzor​na žena.
Na rastanku ga je tako prisno poljubila, a njeno telo je zračilo takvom
to​pli​nom, ka​kvu on kod svo​je žene ni​ka​da nije ose​tio.
Sa savetima svoga tasta nije mogao ništa da uradi, a naklonost njegove
tašte ga je zbunjivala i udaljavala od žene. Dolazila je sve češće, da sa njim
razgovara o Nuri, a prilikom njene četvrte ili pete posete u ateljeu, morao je
da je zamoli, da više ne dolazi sama, pošto su saradnici i komšije počeli da
pričaju o njima. To nije bila istina, ali on je posle svakog dodira te žene bio
kao opijen. Bila je samo tri godine starija od njega, ali je na njega delovala,
kao da je mla​đa i da ima više ero​ti​ke, nego nje​na kćer.
Kada je jednom njegova tetka Majda videla majku kod njega,
podrugljivo je odgovorila, da bi i u ovom slučaju mogla da provođadžiše i
za​me​ni kćer za maj​ku.
„Nesrećo jedna”, prošaputao je Hamid i usmerio svoj pogled sa
drvenog ležaja ka maloj fotografiji, na čijoj desnoj strani je trebalo da stoji
nje​go​va tet​ka Maj​da.
 12.

Hamid je nemirno hodao po ćeliji. Bio je potpuno budan, kao da je

spavao deset sati. To se već odavno nije dogodilo. Neposredno pre odlaska
od svog majstora, takođe je bio uzbuđen. Tada nije spavao duže od tri sata
noću. A ipak, sve te pripreme nisu pomogle. Već nekoliko nedelja, pre nego
što je saopštio svoju odluku, majstor je izgledao bolesno i ostarelo, tako
tu​žno i na​pu​šte​no, kao da je slu​tio pred​sto​je​ći ra​sta​nak.
Na rastanku, Serani mu je poželeo sreću i uspeh, a dva dana kasnije je
nje​gov odla​zak na​zvao iz​da​jom. I go​di​na​ma ka​sni​je, Ha​mid se pi​tao, za​što je
majstor govorio o izdaji, iako je sam odbio veliki posao, pomoću koga je
Ha​mid fi​nan​si​rao svo​ju sa​mo​stal​nost.
Mesec dana ranije, Serani je dva puta odbio da radi za katoličku crkvu.
Bili su to mali, ali dobro plaćeni poslovi, ali Seranija nije interesovala
za​ra​da. Iz ver​skih ra​zlo​ga je od​bio, da iz​ra​di ka​li​gra​fi​je za hri​šća​ne.
Njemu su i arapsko pismo i arapski jezik bili sveti, zato što su bili tesno
povezani sa Kuranom i zato nikada nije hteo da proda svoje kaligrafije
nevernicima. Mnoge njegove kolege su mu to zamerale, zato što je Damask
oduvek bio otvoren grad, u kome su često hrišćanski, jevrejski i
muslimanski kamenoresci, arhitekte i zidari radili zajedno na renoviranju
džamija. Hamid je danima pokušavao da ubedi Seranija, da promeni
mi​šlje​nje. Uza​lud.
Jednoga dana je Aleksandros III, patrijarh pravoslavne crkve u
Damasku i veliki poštovalac arapske kaligrafske umetnosti, poslao svog
izaslanika kod majstora Seranija. Zamolio ga je, da arapskim kaligrafijama
ukrasi, tek renoviranu crkvu, Presvete Bogorodice. Mogao je sam da odredi
honorar. Ovaj je odsečno odbio. Rekao je, da on ne piše božanskim pismom
za nevernike. Serani je ceo svoj život verovao, da kaligrafija pretvara
džamiju u veliku, versku knjigu za mudre, dok su nevernici svoje crkve
pre​tva​ra​li u sli​kov​ni​ce za pri​mi​tiv​ne.
Aleksis Dahuh, izaslanik patrijarha, stajao je kao skamenjen i Hamid se
po prvi put postideo zbog svog majstora. Ispratio je elegantnog čoveka
napolje i rekao mu da ne kaže njegovoj ekselenciji o neljubaznom
odgovoru, jer će on, u narednih nekoliko dana, doći kod njega u kancelariju
i još je​dan​put sa njim o sve​mu raz​go​va​ra​ti.
Nedelju dana kasnije, kada je Hamid potpisao ugovor sa patrijarhom i
dobio prvu akontaciju, on se vratio u atelje, uzeo svoj pribor, učtivo se
pozdravio i nagovestio da želi da se osamostali. Serani, koji je sedeo skrhan
na svojoj stolici, promrmljao je jedva čujno: „Znam, znam. Kao tvoj tast
želim ti sreću, a kao majstor blagoslov Božiji.” Hamidu je došlo da zaplače i
za​gr​li maj​sto​ra, ali se bez reči okre​nuo i oti​šao.
Dakle, on se osamostalio i u pravoslavnoj crkvi prihvatio najbolje
plaćeni posao, koji je ikada dobio. Oblikovao je izreke onako, kako su
arhitekte i crkvena uprava želeli, ne sumnjajući nijedne sekunde u to, da su
hrišćani glupi, zato što veruju u Boga, koji je poslao svog sina na Zemlju,
dozvolio da ga nervira nekoliko izgladnelih Jevreja i na kraju ubiju
Rimljani. Kakav je to bio Bog? Da je on bio na njegovom mestu, on bi
pritisnuo palac na Palestinu i to područje pretvorio u najdublju tačku u
oke​a​nu.
Uprava crkve mu je bila toliko zahvalna, da je pristala na sve njegove
uslove, čak i na taj, da u crkvi radi samo tri dana u nedelji, a da zatim
njegove kalfe i učenici, kamenoresci i stolari završe njegova već unapred
nacrtana slova, ornamente i arabeske, u boji, mermeru, kamenu i drvetu.
Osta​lim da​ni​ma je ure​đi​vao svoj novi ate​lje i tra​žio prve mu​šte​ri​je.
Posao u crkvi je trajao dve godine, a uprava crkve je bila velikodušna.
Hamid je od tog novca kupio kuću i opremio atelje. Bio je sam u toj bogatoj
gradskoj četvrti i ubrzo se pobrinuo, zahvaljujući svojoj moćnoj klijenteli, da
mu ni​je​dan dru​gi ka​li​graf u toj uli​ci ne pra​vi kon​ku​ren​ci​ju.
Međutim, njegov majstor Serani ga je bojkotovao, a nakon smrti svoje
ćerke, je izbegavao svog bivšeg učenika, koliko god je mogao. Neki su
govorili da je razlog tome, što Hamid pismo ne smatra svetim i što ne radi
samo za hrišćane i Jevreje, već za novac svojim kaligrafijama ukrašava i
pisma, i smrtovnice pa i čak kupatila. Ceo grad je pričao o ljubavnim
pesmama, koja je u ime predsednika vlade ispisao na velike ploče. Ovaj je sa
svojih sedamdeset godina oženio dvadesetogodišnju ženu, koja je volela
pesme učenog sufije Ibn Arabija. „Filozof ljubavi”, tako su Damašćani zvali
pe​sni​ka, koji je sa​hra​njen u Da​ma​sku.
Od tada, Ha​mid je je​dva mo​gao da diše od na​rudžbi​na, koje su sti​za​le iz
ministarstava i parlamenta. Navodno ga je majstor Serani smatrao
bes​ka​rak​ter​nim ge​ni​jem, koji za no​vac piše za sva​ko​ga.
Takođe se pričalo, da Serani izbegava Hamida, jer ga je potajno krivio
za smrt svo​je kće​ri.
Pravi razlog, Hamid je saznao, kada ga je, teško oboleli majstor, posetio
u zatvoru. Serani je imao rak. Došao je, da se oprosti i podstakne Hamida,
da se po​vu​če sa po​lo​ža​ja Ve​li​kog maj​sto​ra i oslo​bo​di put svom na​sled​ni​ku.
Potresla ga je majstorova poseta. Ne samo zato, što je ovaj tražio da mu
vrati diplomu Velikog majstora, već i zato, što mu je ovaj ostareli čovek
otvo​re​no na​veo ra​zlog, za​što nije mo​gao, da odr​ža​va kon​takt sa njim: strah.
Hamid je suviše brzo i suviše glasno žurio napred i veoma nestrpljivo
izneo u javnost reformu pisma. „I tako protiv tebe nisu bili samo
konzervativci, već i svi fanatici. To me je uplašilo”, priznao je majstor, „jer
sa konzervativcima ili naprednjacima možeš makar da se raspravljaš, ali ovi
fa​na​ti​ci ne raz​go​va​ra​ju. Oni ubi​ja​ju svo​je pro​tiv​ni​ke.”
„Znao si za zločince, koje su nahuškali protiv mene?”, besno je upitao
Ha​mid.
„Ne, ništa nisam znao. Saznaš, tek kada je i suviše kasno. Postoji četiri,
pet grupa verskih fanatika, koji agituju u ilegali. Odakle će te stići nož, to
niko ne može da zna. Oni kroz istoriju imaju na svojoj savesti više kaligrafa i
mi​sli​la​ca, nego pod​vo​da​ča. Pre​ma nji​ma su po​pus​tlji​vi​ji.”
„To su lu​da​ci...”, po​šao je Ha​mid da pre​ki​ne iz​la​ga​nja svo​ga maj​sto​ra.
Očajan, Serani ga je pogledao: „Nisu to ludaci”, rekao je, „tako je od
uvek bilo i uvek će biti. Toga, i samo toga se stidim, što sam spoznao, da je
naše udruženje na pogrešnom putu. Nisam smeo da te umešam u sve to,
trebao sam jednostavno da spalim ta dokumenta i nastavim, da te
podstičem kao srećnog , nadarenog kaligrafa. Ja sam te u sve ovo uvukao i
mo​lim te, da mi opro​stiš.”
„Ah, odmahnuo je Hamid, jer nije mogao da sagleda nikakvu krivicu
svog maj​sto​ra, „to je ne​ko​li​ko lu​da​ka i vi​de​ćeš da ćemo...”
„Ludaci, ludaci, prestani s tim”, ljutito ga je prekinuo majstor. „Ima ih
svuda i vrebaju nas. Vrebaju svakog, ko skrene samo jedan korak sa
propisanog puta i odjednom ga nađeš s nožem u leđima ili ga uhvate
potpuno pijanog kod neke kurve, iako celog života nije okusio ni kap
alkohola. U Alepu su pre dvadeset godina jednom velikom kaligrafu doveli
u krevet jednog dečaka prostitutku, a ovaj je kod kadije vikao, kako ga je
majstor Mustafa zaveo novcem. Sve same laži, ali sudija je jednog od naših
najvećih kaligrafa osudio na deset godina zatvora. Kakvi ti dokazi još
trebaju, pa da se probudiš? Ibn Mukla je izgradio svet filozofije, muzike,
geometrije i arhitekture slova, za kaligrafiju. Ako su proroci došli na svet
zbog morala, onda je Ibn Mukla bio prorok pisma. On je prvi napravio od
pisma umetnost i nauku. On je za arapsko pismo bio isto, što i Leonardo da
Vinči za evropsko slikarstvo. I, da li je nagrađen? Završio je kao šugavi pas
sa odsečenom rukom i izvađenim jezikom. I tako smo svi mi osuđeni na
pro​past.
Pogledaj Osmanlije, da li su oni bili lošiji muslimani od nas? Nikako.
Njihovi sultani su poštovali kaligrafe kao svece. U vreme ratova, neki
sultani su krili svoje kaligrafe, kao državno blago i zaista, kada je sultan
Salim I osvojio Tabriz, ostavio je lekare, astronome i arhitekte, ali je sa
so​bom po​veo svih še​zde​set ka​li​gra​fa, kako bi ukra​si​li Istam​bul.
Sultan Mustafa Kan je slavnom kaligrafu Hafizu Osmaniju pridržavao
mastionicu i molio majstora, da ga primi kao učenika i da ga uputi u tajne
pisma. Da li sam ti pričao„ šta je bila njegova poslednja želja?”, upitao je
Serani i tako se osmehnuo, kao da je hteo da razveseli svog učenika jednom
pri​čom. Ha​mid je od​mah​nuo gla​vom.
„Kada je Hafiz Osmani 1110. godine umro, njegovi učenici su ispunili
njegovu poslednju želju. Celog života je skupljao iver, koji je otpadao, dok je
rezao, strugao i oštrio bambus ili trsku. Deset velikih džakova od jute su bili
njima napunjeni. Sada je trebalo skuvati iver i poslednji put oprati njegovo
telo.”
Serani je tužno pogledao svog omiljenog učenika. „Znaš”, rekao je i
osmehnuo se. „kada sam imao dvadeset godina, hteo sam da promenim svet
i stvorim novi alfabet, koji bi mogli svi da koriste. Kada sam imao trideset
godina, hteo sam da spasem samo Damask i da samo radikalno reformišem
arapski alfabet. Sa četrdeset, bih bio srećan, da sam mogao da spasem našu
ulicu u Starom gradu i sprovedem nekoliko nužnih reformi pisma. Kao što
znaš, sve sam ti dao. Kada sam napunio šezdeset godina, nadao sam se još
samo, da ću moći da spa​sem svo​ju po​ro​di​cu.”
Na rastanku, Serani je plakao u sobi za posete i još jedanput zamolio
svog učenika da mu oprosti i Hamid ga je patetičnim glasom uverio, da ne
gaji nikakv bes protiv njega i da je njegovo srce ispunjeno jedino osećanjem
za​hval​no​sti pre​ma nje​mu.
Pognut i vukući noge za sobom, starac je u pratnji čuvara izašao
na​po​lje. Okre​nuo se i mah​nuo, ali Ha​mid nije smo​gao sna​ge da mu uz​vra​ti.
Osećao se jadno, jer je sada znao, da njegov majstor nije preterivao.
Ponešto, što mu se ranije činilo neshvatljivim ili apsurdnim, sada se
raz​ja​sni​lo.
Ali, kada se tačno dogodio zaokret?, zapitao se. Nije dugo tražio.
Mesec pre otvaranja škole je bio ispunjen mnogim aktivnostima. On je puno
putovao, pisao članke o školi za novine i bio izuzetno oprezan. Uvek je
naglašavao nužnost reforme pisma, ali radi smirivanja situacije uvek je
naglašavao, da se Kuran ne sme dirati. Samo je jedan dopisnik nekih
malotiražnih novina, veliki Hamidov poštovalac, odao više, nego, što je
Hamidu bilo drago. U jednom intervjuu, direktno je pitao o nužnosti
re​for​me. Ha​mid je od​go​vo​rio, da al​fa​bet ima sla​bo​sti, tre​ba ga pro​ši​ri​ti, kako
bi se dobio moderan jezik za svakodnevnu upotrebu. Drugi korak bi bio - a
to će izvršiti naša deca i deca naše dece tek za pedeset ili sto godina”, da se
izuzmu suvišna slova i oblici slova tako poprave, kako ne bi dolazilo do
njihove međusobne zamene. Novinar je skratio rečenicu sa decom i decom
naše dece i dugim vremenskim periodom, a da Hamida nije ni pitao i
sa​mo​volj​no do​dao, da al​fa​bet tre​ba da bude kao per​sij​ski.
To je Hamidu donelo uvrede i tri neprijatna telefonska poziva, ali onda
se situacija smirila. Kritika iz sopstvenih redova je bila oštrija. Sunitski
kaligrafi nisu hteli da imaju bilo šta sa Persijom. On ih je umirio, znajući da
ih laže, jer je i te kako planirao da se prilikom proširivanja alfabeta, približi
per​sij​skom al​fa​be​tu.
Hamid se gorko osmehnuo. Sve dok se o ideji radikalne reforme pisma
razgovaralo kao o zanosu u udruženju, vladala je harmonija, međutim, čim
je izašla u javnost, cela organizacija se pocepala na grupe i grupice.
Odjednom, on više nije bio glava udruženja, kako su to pravila već
vekovima propisivala, već je nastala višeglava hidra. Sve ovo, pratilo je
otvaranje škole, baš u vreme, kada su mu bile potrebne sve snage i svaka
solidarnost. Mnogi ljudi, koji su mu zavideli, upravo su tada videli pogodan
trenutak, da ga smene. Jed ni su smatrali reformu i suviše dugotrajnom i
razvodnjenom, drugi su hteli, da sa otvaranjem škole, odmah uvedu i novi
alfabet, koji bi odmah otklonio sve slabosti arapskog pisma, treći odjednom
nisu hteli nikakvu promenu, koja bi imala bilo kakve veze sa Persijom, već
su se za​do​vo​lji​li time, da ku​ka​ju nad ne​e​fi​ka​sno​šću arap​skog al​fa​be​ta.
Hamid je zahtevao disciplinu i poslušnost, te je morao sav svoj ugled da
stavi na vagu, kako bi ga izmerio i postigao jedinstvo. Začudo, svi majstori
sa severa su stali iza njega, dok su dva predstavnika grada Damaska
na​pu​sti​la udru​že​nje.
Tada je usledilo zatišje. Svečano otvaranje škole je potvrdilo, da je sva ta
galama u udruženju, bila samo bura u čaši vode. Elita u zemlji je bila veoma
ob​ra​do​va​na ovim ko​ra​kom.
Ali, ubrzo je morao da konstatuje, da se prevario. Kada su kavgadžije
polomili inventar u školi i isprljali je, šeik džamije Omajada ih je podržao,
svesno pogrešno citirajući Hamidove reči u jednom intervjuu. Tada su ga po
prvi put vređali, da se „odmetnuo“. A demokratska, navodno civilizovana,
vlada je zabranila rad škole, umesto da je „čiste” proglasila neprijateljima
dr​ža​ve.
Njegovi protivnici u „udruženju prosvećenih” su ćutali, ali samo dotle,
dok nije otišao u zatvor. Sada je većina majstora sa juga insistirala na
demokratiji i organizovala izbore, kako bi izabrali novog Velikog majstora.
Članovi sa severa, predvođeni Alijem Barakeom, čvrsto su stali na stranu
Ve​li​kog maj​sto​ra Ha​mi​da i za​mo​li​li ga, da sam odre​di na​sled​ni​ka.
Ali, Hamid nije naišao na odbijanje samo u udruženju. Od dana, kada je
izašao u javnost i objavio svoju radikalnu reformu, bojkotovali su ga verski
poslodavci. Dve džamije su odmah povukle svoje narudžbine. Tek je sada
shva​tio, da je to uvek bilo po​ve​za​no sa tam​nim na​go​ve​šta​ji​ma.
Sada mu je postalo jasno i to, da je Serani izbegavao svaki kontakt sa
njim. Se​ra​ni se pla​šio za svo​je po​slo​ve i za svoj ži​vot.
 13.

Da li je potcenio „čiste”, zato što su njihovi bradati pomagači pripadali

najnižem sloju čovečanstva? Da li su oni, u centrali „čistih”, bili možda
toliko pametni, da su sve isplanirali, hladno i proračunato, kako bi svoje
neprijatelje uništili na više nivoa? Da li su želeli više od smrti svojih
ne​pri​ja​te​lja?
Da li su se „čisti” možda infiltrirali čak i u njegovo „udruženje
prosvećenih”? Doduše, prepoznao je kod nekih pobožnih, konzervativnih
kaligrafa u udruženju, ali isto tako i u „savetu mudraca” simpatije za
uverenja „čistih”, ali nije mogao otvoreno da razgovara sa njima, jer su
granice između pobožnih konzervativaca i pobožnih fanatika bile
neodređene. Da li su oni umešali svoje prste u otpor protiv njega, koji se
javio u udruženju, upravo u trenutku, kada mu je bila potrebna solidarnost
svih čla​no​va?
Da li su možda kidnapovali Nuru, da bi njega obesčastili? Da li se uloga
onog razvratnika Abanija sastojala u tome, da kod njega naruči pisma, iz
kojih bi neupućena osoba mogla da iščita, kako je on podvodač rođene
žene?
Da li je ubio po​gre​šnog?
Zašto je vlasnik kafea svedočio protiv njega? Da li su ga možda ucenili
da svedoči protiv njega, kako on, homoseksualac, ne bi završio u zatvoru?
Abanijevom bratu i njegovim advokatima nije bilo teško da otkriju, da je
Almas, njegova četvrta žena bila, na neki način, umešana u ubistvo. Abani
se tek ne​po​sred​no pre ubi​stva sa​krio u nje​noj kući.
Ali, zašto ga je Karam nahuškao na Abanija? Sve zbog uvažene
rođake? Malo verovatno. Da li je ubistvo bilo isplanirano, kao kazna za
veliku podršku, koju je Abani odobrio školi kaligrafije? Ili je Karam morao
da ubi​je Aba​ni​ja, pre nego što bi ovaj Ha​mi​du re​kao isti​nu o pi​smi​ma?
Zar ga nije komšija Nagib, jedan škrti zlatar, koji inače nikad nije ušao u
njegov atelje, iznenada posetio i nagovestio, da su mu otmeni ljudi naložili,
da ga pita, da li on, Hamid, pristaje na razgovor sa Nasrijem i njegovim
poslovođom Taufikom, koji bi sve razjasnio? Besan, Hamid ga je izbacio
na​po​lje i do​vik​nuo za njim, da ubu​du​će ne ula​zi u nje​gov ate​lje.
Kako je Karam mogao da zna za ovaj razgovor o pokušaju
posredovanja? On ga je unapred upozorio na zlatara, zato što je ovaj bio
neverni hrišćanin i koji je i sam nekoliko puta bio prevaren. Nagib Rihan je
imao skoro šezdeset godina i oženio se ženom od dvadeset godina, koja je u
to vre​me na​stu​pa​la kao tre​će​ra​zred​na pe​va​či​ca.
Ako Aba​ni nije bio lju​bav​nik nje​go​ve žene, za​što je mo​rao da umre?
Da li je on sam, tim događajima, postao instrument za razbijanje
Udru​že​nja?
Na tu pomisao, Hamid se ukočio i naglo odmahnuo glavom, ne da bi
ne​gi​rao, već da bi se oslo​bo​dio te smr​to​no​sne mi​sli.
Na sva ova pi​ta​nja, on nije znao od​go​vor.
 14.

Hamid je mogao imati dvanaest ili trinaest godina, kada je prvi put čuo
ovaj stih.

Bed​no pate ra​zum​ni u raju

A raj​ski se ose​ća​ju ig​no​ran​ti u bedi.

Tada je mi​slio da se radi o akro​bat​skoj igri reči.

Ali ne, u tome se sastojala gorka istina. Njegovo znanje o slovima i
slabostima arapskog jezika, odveli su ga u pakao, među ignorante, koji se
svakodnevno valjaju u grehu i koji su većim delom sastavljeni od
analfabeta, koji pismo nisu videli kao instrument razuma, već kao
ne​do​dir​lji​vu sve​ti​nju.
U Evropi, to mu je tada rekao majstor, podigli bi mu spomenik, a ovde
je morao da strahuje za svoj život. Na ovu pomisao je stisnuo usne i
posmatrao svoja bosa stopala. Bila su u žalosnim cipelama, koje su nekada
bile ele​gant​ne. Sada su mo​ra​le, od​se​če​ne na​zad, da mu slu​že kao pa​pu​če.
Šta se do​go​di​lo sa nje​go​vim ži​vo​tom?
 15.

Dugo vremena Hamid Farsi je verovao, da su napadi na njega započeli

1956. go​di​ne, zna​či u vre​me, kada je ob​ja​vlje​no otva​ra​nje ško​le.
Međutim, jednog jutra je otkrio napomenu u svom dnevniku, koja ga je
uplašila. Mora da ju je više puta prevideo. Bio je to kratak, neupadljiv red:
„Zlonameran poziv, uzbuđeni čovek me je nazvao agentom nevernika.“
Da​tum je bio 11. ok​to​bar 1953. go​di​ne.
Na sledećoj stranici je pročitao: „Povučene dve velike narudžbine za
renoviranje džamije Omajada”, iza ove rečenice je bio znak uzvika, a onda
da​tum 22. de​cem​bar 1953.
Naravno, na sve ovo, ranije nije obraćao pažnju, jer je i bez toga imao
pre​vi​še po​sla, a nje​go​vi sa​rad​ni​ci su od po​sla bili na ivi​ci sna​ge.
Koliko je puta prevideo ovu napomenu? Sada, u ćeliji, spoznao je, da je
znat​no ra​ni​je bio uvu​čen u mre​žu svo​jih ne​pri​ja​te​lja, nego što je mi​slio.
Ovaj da​tum nije bio slu​ča​jan.
Ubrzo nakon venčanja sa Nurom pokušao je, sa još nekoliko kaligrafa,
da uveri liberalne šeike, islamske naučnike, profesore i konzervativne
po​li​ti​ča​re u nu​žnost re​for​me pi​sma. Uza​lud.
Njegov tast, Rami Arabi, koji je važio za najradikalnijeg pobornika
modernizacije u zemlji, bio je ubeđen u nužnost korekcije arapskog jezika i
pisma. Ali je pretpostavio, da se nijedan musliman neće usuditi na tako
nešto, jer su pogrešno verovali, da je to u suprotnosti sa Kuranom. Zato je
na​me​ra​vao da od​vra​ti Ha​mi​da od te na​me​re.
Kada ga je Hamid pitao, zašto se on, kao ugledni šeik i naučnik, ne
za​u​zme za re​for​mu, tim pre, što nje​go​vo ime pod​se​ća na vi​so​ko​po​što​va​nog i
u Damasku veoma omiljenog pesnika i sufija Ibn Arabija, on je samo glasno
prasnuo u smeh. Hamid je naivan, rekao je i pitao ga, da li ne shvata, da je
zbog daleko manjih nesuglasica sa velikim šeicima, završio ovde, u toj
maloj džamiji. Tek nedavno su mu poslali jednog fanatika u džamiju, koji ga
je provocirao pitanjima o kaligrafiji i o njemu, njegovom zetu i on se plašio,
da će taj mladi čovek i njega napasti, ali Bog je bio milostiv. Ipak, i bez noža
u leđima, premeštanje u ovu džamiju, bilo je dovoljna kazna. Poslati čoveka
od knji​ge među ig​no​ran​te i ne​pi​sme​ne, gore je od smrt​ne ka​zne.
Da li to Hamid još uvek nije shvatio, da odlučujuće pitanje, nije pitanje
hrabrosti ili kukavičluka, već moći i snage u državi. Sve radikalne promene
u jeziku i pismu Arapa je izvršila država. A arapska država nikada nije bila
rezultat volje ili razuma većine, već pobeda jednog klana nad drugim. Zato
ne treba da pridobije njega, već deset ljudi iz najjačih klanova u zemlji. Tada
bi „či​sti” pri​hva​ti​li i pre​dlog, da Ara​pi svoj je​zik pišu ki​ne​skim slo​vi​ma.

Hamid je znao, da je njegov tast u pravu, a ipak je bio razočaran. Na

rastanku mu je tast rekao da se ne ljuti, jer šta će jedan šeik u džamiji da radi
ako ga otpuste iz službe? Da prosi ne može, a suviše je ružan da bi postao
pevač. Nežno je potapšao Hamida po ramenu i rekao, da bi možda mogao
da kuva ma​sti​lo za nje​ga i či​sti nje​gov ate​lje.
Nedelju dana kasnije, usledilo je još veće otrežnjenje, kada je Hamid
slučajno sreo šeika Muhameda Sablaka, koji je među muslimanskim
naučnicima važio za hrabrog reformatora, koji je provocirao svojim
moćnim tezama o oslobađanju žena i socijalnoj jednakosti. U Damasku su se
šalili, kako šeik, zbog svog stava prema ženama, ne sme da kroči u polovinu
arapskih zemalja, a ni u drugu polovinu, zato što su ga smatrali
pri​kri​ve​nim ko​mu​ni​stom.
Ali, u Siriji je uživao veliki ugled, tim pre, što je bio tast ministra za
odbranu. Hamid mu je u četiri oka otkrio svoju ideju o nužnosti reforme
pisma. Zamolio ga je, da mu pruži podršku. Zdepasti čovek je skočio, kao da
ga je škorpija ubola u zadnjicu. Gledao je u Hamida razrogačenih očiju: „Da
li si stvarno poludeo ili se samo praviš? Imam ženu i decu. Ko će hlebom da
ih hra​ni, kada ja, kao bez​bo​žnik, umrem u sra​mo​ti?”
Krajem 1952. godine, Hamid je pričao, da su islamski naučnici iz Alepa
naročito hrabri, ali kada je njih i još nekolicinu profesora posetio u severnoj
me​tro​po​li, na​i​šao je na od​bi​ja​nje.
Kada je Seraniju ispričao o svom porazu u Alepu, ovaj je ostao
ravnodušan i nije pokazao ni najmanje saosećanje. Tek na rastanku je rekao:
„Ne žuri previše, ljudi su veoma spori, inače će izgubiti tvoj trag. Hamid
tada nije razumeo, da je zbog nestrpljenja, koje ga je teralo napred, bio na
putu da se uda​lji od svo​jih lju​di.

***

I sastanak sa ministrom kulture mu se najpre učinio kao srećna

okol​nost. Me​đu​tim, bio je to loš pred​znak, kako je sada u za​tvo​ru spo​znao.
 Sredinom aprila 1953. godine, primio je dopis iz ministarstva za
kulturu, koje je u to vreme izdavalo sve udžbenike. Novi ministar za
kulturu je hteo, sa autorima, pedagozima, lingvistima, geografima,
prirodnjacima, ilustratorima i kaligrafima, da podigne udžbenike na
najsavremeniji nivo znanja i da ih učini jednoobraznim i elegantnim. Više
nije pi​sa​lo na po​ziv​ni​ci.
Ha​mid je tre​bao da nad​zi​re iz​ra​du svih udžbe​ni​ka.
Tog jutra, na dan održavanja sednice, ustao je u četiri sata ujutro,
predosećajući da će to biti važan dan. Stigavši u ministarstvo, Hamid je
prepoznao samo ostarelog, poznatog naučnika Sati el Husrija, koji je
neumorno debatovao u javnosti i koga su nacionalisti visoko cenili.
Sma​trao je je​zik naj​va​žni​jim te​me​ljom jed​ne na​ci​je.
Hamid je seo na prvu slobodnu stolicu i čudio se jednoj pločici sa
njemu nepoznatim imenom. Čovek za susednim stolom mu je objasnio, da
je ministar unapred odredio, gde će ko da sedi. „To je sigurno naučio od
Francuza”, sarkastično je dodao čovek. Hamid je našao svoje mestu između
dvojice ćutljivih vlasnika štamparije. Ubrzo su stigli svi učesnici, osim
ministra i Hamid je primetio, da u tom odabranom društvu nije bio
pri​su​tan je​dan šeik.
Zatim je u veliku prostoriju ušao ministar. Njegova snaga se osetila do
poslednjeg sedišta, za velikim ovalnim stolom. Georges Mansur je bio
mladi, visokoobrazovani teoretičar književnosti, koji je nakon završenih
studija u Francuskoj, kratko radio kao profesor na univerzitetu u Damasku,
dok mu predsednik države Šišakli nije krajem 1952. godine poverio zadatak
da spro​ve​de re​for​mu škol​stva.
Hamid nije razumeo, kako je vaspitanje dece moglo da bude povereno
jednom hrišćaninu, u zemlji, čiju većinu čine muslimani. Ali, nakon sat
vremena, bio je toliko fasciniran šarmom i vizijom, koju je imao ministar, da
više ni sam nije razumeo, zašto ga je na početku obuzeo taj nelagodan
ose​ćaj.
„Nisam pozvao veroučitelje, zato što moramo da razgovaramo o
reformama, koje se ne odnose na religiju. Sutra ćete biti pozvani na jednu
odvojenu sednicu, na kojoj Vam neću ja, već učeni šeik Sabak, prezentovati
nove smer​ni​ce, koje je do​neo naš pred​sed​nik dr​ža​ve.
Pozvao sam dvojicu najboljih štampara u Damasku, da danas dođu,
kako bi nas posavetovali i spasli u slučaju da se previše zanesemo! Vi, kao
ljudi, koji radite sa štamparskim bojama, znate da naši snovi mogu da budu
ve​o​ma sku​pi.
Ministar je tačno znao, šta hoće. Georges Mansur je bio nadaren
govornik, koji je bolje vladao arapskim jezikom, nego mnogi naučnici.
Savršeno je baratao brojevima, stihovima i anegdotama iz arapske
knji​žev​no​sti.
„Damask je oduvek bio srce Arabije, a kada srce oboli, kako može telo
da osta​ne zdra​vo?”, upi​tao je na kra​ju svog go​vo​ra.
Hamid je, kao i većina prisutnih, upijao svaku njegovu reč. Činilo se,
kao da je sve isplanirao, do najsitnijih detalja. Započeo je svoj govor tako, što
je rekao, da je predsednik države dao zeleno svetlo za radikalnu reformu
školskog sistema i da će njima, stručnjacima, staviti na raspolaganje otvoren
i veliki manevarski prostor. Sada je trebalo uraditi ono najbolje za sirijske
đake.
Hamid je osetio, kako mu srce lupa, jer je počeo polako da naslućuje,
kuda ih vodi put mi​ni​stra. Nije se pre​va​rio.
„Prva radikalna reforma tiče se jezika”, rekao je mirnim glasom, „jer
čovek jezikom oblikuje svoje misli. Činjenica, da se služimo lepim, ali u
izvesnom pogledu zastarelim jezikom, više nije tajna. On ima nekoliko
slabosti, koje ja ovde ne moram da navodim. Hteo bih da navedem samo
jednu, kako biste videli, koliko je osetljivo lečenje ožiljaka, koji su
vremenom nastali. Radi se o preopterećenosti našeg jezika sinonimima.
Nijedan drugi jezik na svetu ne poznaje ovu slabost, koja sija kao neka
snaga i mnoge Arape ispunjava ponosom. Moramo da oslobodimo arapski
tereta, da ga učinimo vitkim, kako bi postao jasan. Pogledajte Francuze. Oni
su svoj jezik podvrgavali radikalnim reformama, sve dok nije postao
moderan jezik i uzor drugim narodima. Već 1605. godine započelo je
čišćenje jezika pod Malerbovim uticajem. Činilo se, da je svaki korak
inspirisan rečima filozofa Dekarta, pri čemu je jasnoća bila najviši zakon.
Tako je 1784. godine Antoan Comte de Rivarol drsko uzviknuo: „Ce qui n’est
pas cla​ir n’est pas fran​ca​is”, sve što nije ja​sno, nije fran​cu​ski.
Šta mi možemo da iznesemo kao argument? Reč, koja nema preko
pe​de​set si​no​ni​ma, nije arap​ska?”
Pri​sut​ni u sali su se pri​gu​še​no sme​ja​li.
„I zaista, francuski jeste precizan”, nastavio je ministar. „Svaka reč ima
svoje značenje, ali pesnički može da varira. Ali, jezik se stalno obnavlja i
tako ustupa mesto novim, živim rečima i onim, koje su za kulturu od
životne važnosti. Samo permanentni proces podmlađivanja, pokreće jezik i
omogućava mu da drži korak sa civilizacijom, pa da i sam učestvuje u
nje​nom stva​ra​nju.
Naš jezik jeste divan, ali je difuzan, što pesnicima ostavlja veliki
manevarski prostor, ali uzrokuje zabunu među filozofima i naučnicima. Vi
znate daleko bolje nego ja, da za reč lav imamo tri stotine, a po Ibn Farisu,
čak i pet stotina sinonima, dve stotine za bradu i veliki broj za vino, kamilu i
mač.”
„Ali, sve te reči su već zapisane u rečnicima. Da li da ih odbacimo?”
javio se jedan mladih lingvista. Ministar se osmehnuo, kao da je znao, šta će
uslediti. Sedamdesetogodišnji Sati el Husri je podigao ruku: „Mladiću”,
očinski je rekao, „ne odbaciti, već staviti u muzej i sastaviti nove, sveže
rečnike. Evropljani su pokazali hrabrost, te sahranili leševe svojih reči, koje
niko više ne koristi i koje stvaraju zabunu. Kod nas se leševi šetaju naokolo.
Naši rečnici bi trebalo da budu kuća živih, a ne groblje mrtvih reči. Kome je
potrebno više od pet reči za lava? Meni sigurno ne. Možda Vama? Tri četiri
za ženu i vino su sa​svim do​volj​ne. Sve osta​lo će op​te​re​ti​ti je​zik...”
„Ali Kuran, šta ćemo da radimo sa sinonimima, koji se tamo javljaju?”,
prekinuo ga je čovek sede kose i negovanih brkova. Bio je autor nekoliko
knji​ga o pe​da​go​gi​ji.
„Svaka reč, koja se pojavljuje u Kuranu, biće uneta u nove rečnike. Tu
se ništa neće menjati. Ali, Kuran je i suviše uzvišen, da bi bio ispunjen
si​no​ni​mi​ma za lava i dru​ge ži​vo​ti​nje”, ne​str​plji​vo je re​kao sta​ri Hu​sri.
„A Kuran ni na jednom mestu ne kaže, da treba da parališemo naš
jezik tolikim teretom”, nastavio je ministar, „to je samo jedan od
mnogobrojnih primera. Broj reči iz oblasti moderne fizike se procenjuje na
oko šezdeset hiljada, hemije na sto hiljada, medicine na dve hiljade reči. U
zoologiji ima preko milion vrsta životinja, a botanika poznaje preko tri
stotine hiljada vrsta biljaka. Bio bih sretan, kada bismo mogli da ih
preuzmemo iz latinskog i spelujemo na arapskom, ali zamislite tu
katastrofu ako bismo sve ove reči morali da preuzmemo sa sinonimima.
Zato treba da budemo dovoljno hrabri, da rasteretimo naš jezik i u njega
uvrstimo sve ove nove pojmove, koji će nam omogućiti ulazak u
civilizaciju. Doduše, u tom slučaju će rečnici biti obimni, ali puni života.
Zato sam zamolio mog cenjenog profesora Satija el Husrija, da predsedava
komisijom, koja će se u narednih deset godina boriti sa ovim osetljivim
zadatkom.” Okrenuo se ka starijem čoveku: „Zahvaljujem Vam na
hra​bro​sti.”
 Husri je zadovoljno klimnuo glavom. „Za pet godina će moja komisija
sa​sta​vi​ti reč​nik”, po​no​sno je re​kao.
Sati el Husri se u leto 1968. godine, petnaest godina posle ove sednice,
setio iste, na samrtničkoj postelji. Bilo je to jedno od njegovih mnogobrojnih
hvalisanja, koja je život kaznio. Tada, pedesetih i šezdesetih godina, važio je
za duhovnog oca svih arapskih nacionalista. Zato su njegovi učenici, kada su
čuli za njegovu tešku bolest, došli iz svih arapskih zemalja, da se oproste od
svog učitelja i idola. Bila su to dvanaestorica dokazanih ljudi, čije su godine
provedene u zatvoru zajedno iznosile više od jednog veka, ali su svi oni u
međuvremenu u svojim zemljama bili na vlasti - uglavnom zahvaljujući
puču, ali to starom Husriju nije smetalo. Među dvanaestoricom su bila tri
predsednika vlade, dva predsednika partija, dva ministra odbrane, tri šefa
oba​ve​štaj​nih slu​žbi i dva glav​na ured​ni​ka vla​di​nih no​vi​na.
Okružili su ga, kao što se deca okupe oko svog oca, koji leži na umoru,
zahvalili mu se na svemu, što je za njih učinio i hvali li njegovo životno
delo. Sati el Husri se na sve njihove govore gorko osmehivao. Komisija za
reformu jezika, kojoj je predsedavao, je doživela neuspeh, kao i sve, što je u
životu započeo. Ni jedna jedina reč nije smela da se izostavi iz arapskih
rečnika. Arapski jezik je, sa svim svojim slabostima, ostao isti, kao i pre
hiljadu godina. Njegova ideja o osnivanju ujedinjene arapske nacije je
doživela hiljadu i jedan poraz. Arapske zemlje su bile podeljene, kao nikad
do tada i, umesto da se ujedine, nastojale su da se cepanjem umnože. Ali,
najveći debakl sustigao ga je kasnije, u leto 1967. godine, kada je Izrael
Arapima zadao najveći poraz. Bilo je to godinu dana pre njegove smrti.
Zbog toga nije mogao da podnese neiskrene hvalospeve svojih učenika.
Podigao je svoju umornu ruku: „Prestanite da se pretvarate. Dosadni ste.
Napuštam vas, kao poražen čovek. Ali, ne samo ja. Zar vam potpuni poraz,
koji ste pre​tr​pe​li od Izra​e​la nije bio do​vo​ljan? I, šta ste pre​du​ze​li? Ume​sto da
tražite greške, vi ste u arapskim priručnicima našli preko sedamdeset
si​no​ni​ma za reč po​raz i još ste do​da​li nove.
Možda ste naprosto infantilni i ne shvatate politiku i svetski poredak.
Dobro, deco, onda mi kažite, kako se to zove u vašim zemljama”, zamolio je
izveštačeno umilnim glasom, podigao svoju desnu stranu svoje zadnjice i
pu​stio ta​kav pr​dež, da se žena u su​sed​noj sobi tr​gla iz sna.
„Kako se to kaže u va​šim ze​mlja​ma?”, pi​tao je sta​rac i na​sme​jao se.
Njegovi učenici nisu mogli da se slože. Naveli su, svaki za sebe, mnoge
arap​ske si​no​ni​me, koji se u nji​ho​vim ze​mlja​ma ko​ri​sti​li za reč pr​dež.
 „I vi hoćete da budete jedna nacija?”, glasno je Husri prekinuo
svađalice. „Ne možete da se složite ni oko jednog prdeža”, povikao je i tako
se jako za​sme​jao, da mu je pu​kla aor​ta. Umro je na licu me​sta.
Kada je njegova žena ušla u sobu, muškarci su već otišli. „Ovde se
ose​ća na tru​lež”, na​vod​no je to bio njen prvi ko​men​tar.
Ali, da se vratimo sednici, kojoj je prisustvovao Hamid i na kojoj
ministar za kulturu nije bio sasvim siguran, da će njegov učitelj sastaviti
rečnik za samo pet godina, kao što se hvalisao. Pogledao je okupljene. Ljudi
su za​mi​šlje​no kli​ma​li gla​vom.
„I način, na koji učimo, je zastareo. Tučemo našu decu, sve dok ne
postanu papagaji, koji uče napamet. Princip učenja napamet je razumljiv i
koristan u pustinji, ali mi ovde, sada imamo knjige, koje bolje čuvaju znanje
od bilo čije glave. Učenje napamet vaspitava ljude da budu podanici i guši
pitanja đaka. Hvale se time, kako sa deset godina mogu da recituju čitave
knji​ge, a da pri tome ni​je​dan red nisu ra​zu​me​li. Naša deca tre​ba da uče, tako
što će postavljati pitanja, a ne samo ponavljati ono, što su napamet naučili.
Dosta s tim. Želim da od sledeće školske godine uvedem jedan metod, koji
sam upoznao u Francuskoj, a po kome će deca naučiti alfabet smislenim
rečima. Deca će da uče onako, kako govorimo. Metod se zove kompleksna
metoda.” Ministar je napravio stanku i ispitivački pogledao svoje goste.
„Kad smo već kod alfabeta. Ja ne delim mišljenje sa takozvanim
reformatorima, da ćemo modernizovati arapski jezik ako se odreknemo
naše kulture i počnemo naš jezik da pišemo latiničnim slovima, kao što je
Ataturk nametnuo Turcima. Ovakvi metodi nisu čak ni novi, ni originalni.
Arapi, koji su ostali u Španiji, su, nakon konačnog poraza 1492. godine i
proterivanja Arapa, iz straha, ili kako bi zametnuli trag, počeli da pišu
arapski latiničnim slovima. To pismo su nazvali po njima, kao što i mnogo
toga u ar​hi​tek​tu​ri nosi nji​ho​vo ime, „mu​da​her”.
Ali, i francuski orijentalista Masinjon, Iračanin Galabi i Egipćanin
Fahmi su nedavno dozvoli sebi takve neukusne šale, a sada se pojavljuje
Libanac Said Akil i ponaša se, kao da je on svojim jezikom pocepao atom.
On po​no​vo pre​dla​že da uve​de​mo la​ti​nič​na slo​va, kako bi​smo se ci​vi​li​zo​va​li.
Ne, latiničnim slovima nećemo rešiti ni jedan jedini problem, već ćemo
stvoriti nove”, rekao je ministar. „Kuća jezika je dostojanstvena i drevna.
Neko mora da počne sa renoviranjem, pre nego što se uruši. I nemojte
dozvoliti da Vas ucenjuju time, kako se arapski jezik ne menja. Samo na
mr​tve je​zi​ke, vre​me ne može da uti​če.
 Ja mislim da Damasku pripada čast, da načini prvi, ozbiljan korak ka
reformi. Od sledeće školske godine, sva deca u Siriji bi trebalo da uče samo
dvadeset i osam slova alfabeta. Predzadnje slovo LA nije slovo. Ono je
zabluda, stara preko hiljadu i tri stotine godina. Prorok Muhamed je bio čovek,
a ljudski je grešiti. Mi zbog toga ne moramo da nateramo našu decu da već
prilikom učenja alfabeta negiraju logiku i da pogrešno smatraju tačnim. Ima
dvadeset i osam slova. To je samo jedna mala korekcija, ali ide u dobrom
prav​cu.”
Među okupljenima se razlegao šapat. Hamidovo srce samo što nije
poletelo od radosti. Sati el Husri se značajno smeškao. Ministar je svojim
slušaocima dao vremena. Kao da je, poput pozorišnog režisera u dobro
osmišljenom komadu, na sve mislio, na njegove završne reči, otvoriše se
vra​ta i za​po​sle​ni u mi​ni​star​stvu une​so​še čaj i pe​ci​vo u dvo​ra​nu.
Svi prisutni su znali o čemu je ministar govorio. A čaj je dobro došao da
im osve​ži suva grla.
Nastale su mnoge legende vezane za slovo LA. Prema najpoznatijoj
anegdoti, jedan pristalica prvog časa je pitao Proroka, koliko slova je Bog
dao Adamu, Prorok je odgovorio dvadeset i devet. Učeni pristalica je učtivo
korigovao, da je on u arapskom jeziku našao samo dvadeset i osam slova.
Prorok je ponovio, da ih ima dvadeset i devet, ali prijatelj ih je još jedanput
izbrojao i odgovorio, da ih ima samo dvadeset i osam. Tada se Prorok
iznervirao i rekao čoveku: „Bog je dao Adamu dvadeset i devet arapskih
slova. Tome je prisustvovalo sedamdeset hiljada anđela. Dvadeset i deveto
slo​vo je LA.”
Svi Prorokovi prijatelji su znali da se prevario. La je reč i sastoji se od
dva slova, ona znači „ne“. Ali svi, ne samo Prorokovi prijatelji, već i hiljade
naučnika i bezbroj ljudi, koji su znali da čitaju, ćutali su duže od hiljadu i tri
stotine godina i učili svoju decu alfabet sa jednim suvišnim, a uz to i
po​gre​šnim slo​vom, jer je ono bilo sa​sta​vlje​no slo​vo.
„Moj cilj je“, nastavio je ministar, „da vaspitamo našu decu tako, da ne
uče ono, što ih ne dovodi do istine. Kako ćemo u tome uspeti, to je naša
stvar. Sam Prorok je bio uzor: „Tražite znanje, makar ono bilo i u Kini“, s
pra​vom je re​kao.”
Obratio se Hamidu: „A od Vas, mog omiljenog kaligrafa, očekujem
velika dela. Sa kaligrafijom se dešava nešto čudno. Ona je stvorena da
pismo, slova poštuje na papiru, a ona ipak uništava jezik, čineći ga
nečitkim. Slova gube svoju funkciju kao znaci, koji prenose misli, te se
pretvaraju u čisto dekorativne elemente. Nemam ja ništa protiv toga, sve
dotle, dok stoje kao friz ili arabeske na zidovima, tepisima i vazama, ali u
knji​ga​ma, ta​kve šare ne​ma​ju šta da tra​že. Pre sve​ga od​bi​jam kufi pi​smo.”
Hamid samo što nije skočio sa stolice od radosti. Nije voleo kufi pismo.
Bio je oduševljen raspoloženjem, koje je ministar izazvao kod stručnjaka i
dir​nut, kada mu je mi​ni​star, za vre​me, pa​u​ze dao znak, da dođe kod nje​ga.
„Od Vas očekujem najveću podršku. Morate se uključiti u izradu
udžbenika za jezik. Kaligrafi su pravi stručnjaci za jezik. Sastavite ili
reformišite jedno pismo, koje će olakšati život, a ne otežati, kao pisma, koja
su ka​li​gra​fi do sada ne​go​va​li.”

Hamid je do sada razvio već nekoliko alternativa. Ubrzo je posetio

mi​ni​stra, koji je, kako se či​ni​lo, uvek imao vre​me​na za nje​ga i pio čaj sa njim,
dok su zajedno poredili stilove i iščitavali probne tekstove u različitim
veličinama slova. Posle četiri sastanka, složili su se oko vrste pisama, kojim
će biti na​pi​sa​ni udžbe​ni​ci.
Pohvala, koju je dobio za svoj rad, bila je Hamidu važna, kao poluga,
kojom će pokrenuti reformu, reformu koja će ići dalje, nego što je ministar
ob​ja​vio osta​lim pri​sut​ni​ma.
No​ći​ma je ne​mir​no spa​vao.
Njih dvojica su veoma otvoreno razgovarali. Kada se Hamid
iznenadio, što se jedan hrišćanin tako intenzivno bavi arapskim jezikom,
koji mu​sli​ma​ni sma​tra​ju sve​tim, mi​ni​star se na​sme​jao.
„Dragi moj Hamide”, rekao je, „ne postoji sveti jezik. Čovek ga je
stvorio, da bi ublažio svoju usamljenost. On je ogledalo čovekovog
višeslojnog oblika ljudskog postojanja. Jezikom se može kazati i ružno i
lepo, izgovoriti ubistvo i ljubav, objaviti rat i mir. Kao dete sam bio plašljiv i
šamar, koji sam dobio od profesora arapskog, jer sam insistirao na tome, da
postoji samo dvadeset i osam slova, naterala me je da istražujem. Hteo sam
da pobedim učitelja dokazima, ali dok sam uspeo da ih nađem, učitelj je na
moju ža​lost već umro.”
„Ali, nama su potrebna i nova slova”, iskoristio je Hamid ovu priliku,
da ostvari svoj san, „nedostaju četiri, ali zato se mogu neka druga izbaciti,
tako da ćemo na kraju dobiti jedan dinamičan alfabet, koji će moći sasvim
ele​gant​no da pre​u​zme sve je​zi​ke na sve​tu.”
Ministar ga je iznenađeno pogledao. „Ne razumem Vas u potpunosti,
da li Vi že​li​te da pro​me​ni​te al​fa​bet?”
 „Da ga oslobodim tereta i dodam četiri nova slova”, odgovorio je
Hamid. „Ako naša slova zakržljaju, naš jezik će da hrama, a u tom slučaju,
teško da će moći da prati velike, brze korake civilizacije”, ponovio je još
jednom i dodao: „Godinama sam eksperimentisao. P, O, W i E bih lako
mo​gao da iz​ve​dem, iz po​sto​je​ćih arap​skih slo​va...”
„O ne”, ljutito je uzviknuo ministar, „ipak sam Vas dobro razumeo.
Dragi moj Hamide”, rekao je, „biću srećan ako od oktobra, u novoj školskoj
godini, prođem sa svojom skromnom reformom i dočekam penziju bez noža
u leđima. Možda Vaši predloži jesu genijalni, ali prvo moraju biti priznati
od strane naučnika. Sa mojim predlozima, da se ukine LA i mojim jezičkim
sistemom, koji se zasniva na celini reči, ja stižem na samu ivicu svojih
mo​guć​no​sti.”
Ustao je i pružio Hamidu ruku. „Mislim da je Vaša zamisao hrabra, ali
nije izvodljiva, sve dotle dok se ne razdvoje država i religija. A, to je ipak
daleka budućnost. Meni se žuri i želim sada nešto da promenim. Ali”,
rekao je ministar čvrsto držeći Hamidovu ruku, „otvorite dve, tri, deset
škola kaligrafije širom zemlje. Potrebne su nam mnoge škole za nove
štamparije i napredak štampe i knjiga. A još važnije je da ljude, koje
školujete pridobijete za saveznike, koji će Vaše ideje razumeti i braniti i
bićete efikasniji od svakog ministarstva”, dodao je ministar. I na kraju mu je
u poverenju rekao, da se čuva. I da sa njim u ministarstvu tiho razgovara, jer
je zgrada puna članova muslimanskog bratstva. Većina je bezopasna, ali
nekolicina među njima osniva tajna udruženja u ilegali, koja sebe naziva
„či​sti” ili „ono​stra​ni” i oni ne pre​za​ju od toga, da ne​ko​ga ubi​ju.
Ha​mid nije ose​ćao ni​ka​kav strah.
Kada je izašao, bio je uznemiren. Osećao se poput ribara, koga je
jednom video u nekom filmu. Bio je u malom čamcu usred uzburkanog
okeana, a čamac se tako smelo penjao na planinu talasa i spuštao u dubinu,
da je Hamid tada u bioskopu jedva mogao da diše. Isto kao i sada. Ministar
ga je svojim odbijanjem, a istovremeno i ohrabrenjem potpuno zbunio. Ali,
bio je u pravu, morale su se otvarati škole kaligrafije, kao baza za malu
voj​sku ka​li​gra​fa, koji će se pe​rom i ma​sti​lom bo​ri​ti pro​tiv ne​zna​nja.
Međutim, nije mogao da se raduje tom planu, ma koliko da je to želeo.
Otvaranje škola kaligrafije je bila akcija, koja je odložena na nekoliko
godina. Dok je išao u atelje, u njemu se probudila nada. Kada bi mogao da
uveri makar jednog uglednog islamskog naučnika, zasigurno bi pridobio
ministra za još jedan radikalni reformatorski korak. U ateljeu je na svoje
saradnike ostavio utisak, kao da je odsutan i kao da nema želju da radi.
Otišao je u dugu šetnju i vratio se kući tek u ponoć. Žena ga je pitala, da li je
doživeo nezgodu, jer joj je izgledao veoma bled i rasejan. Samo je
odmahnuo glavom i odmah otišao da spava, ali ubrzo posle ponoći se
probudio i tiho otišao u kuhinju. Zapisao je imena nekolicine naučnika, koji
su do​la​zi​li u ob​zir.

Hamid se trudio, da u vreme, koje je sledilo, pridobije svakog poznatog

islamskog učenjaka, ali svi su reagovali agresivno. Jedan mu je preporučio
da ide u Meku na hodočašće i moli se samo za izlečenje, a drugi je odbio da
se na rastanku rukuje s njim. Druga trojica su odbila da razgovaraju s njim,
još pre nego što je sti​gao da im kaže, za​što je hteo s nji​ma da raz​go​va​ra.
Da li je mo​gu​će, da ga je neko od njih iz​dao taj​nim kru​go​vi​ma?
Sve je ukazivalo na to, ali nije bio siguran u to, čak ni sada, nakon
to​li​ko go​di​na.
Ministar je bio u pravu, jer je već u septembru, kada je obelodanjena
reforma i pre, nego što je počela nova školska godina, krenuo je talas
negodovanja u džamijama u velikim gradovima, a fanatici su huškali protiv
ministra za kulturu i njegovih pomoćnika, nazivajući ih nevernicima i
po​ne​ki šeik je po​zvao na ubi​stvo ot​pad​ni​ka.
Međutim, predsednik države je reagovao odlučno, stao je iza svog
ministra za kulturu, dao da se uhapse govornici i protiv njih podignu
op​tu​žni​ce zbog po​bu​nji​va​nja na​ro​da.
Više se nisu držali vatreni govori, ali se mnogo šaputalo. I protiv njega.
Zato mu je tada majstor Serani preporučio, da petkom ide u džamiju
Omajada, ne samo da bi se molio, već i da kroz razgovore sa najuglednijim
mu​škar​ci​ma ski​ne pre​dra​su​de sa sebe.

Tek sada, u zatvoru, mnogo toga mu je postalo jasno. Već 10. oktobra
1953. godine, nedelju dana nakon uvođenja novog alfabeta sa dvadeset i
osam slova, jedna džamija i centralna uprava velikog groblja su bez
obrazloženja povukli svoje narudžbine. On je to tada zapisao u svoj
dnevnik, ali nije čak ni prokomentarisao, jer je imao posla preko glave. Tek
se sada, u za​tvo​ru, toga po​no​vo se​tio.
To je bio ra​zlog nje​go​vog stra​ha.
Najkasnije od sredine marta 1953. godine, a ne krajem '56. ili početkom
'57. fanatici su ga stavili na svoju listu za odstrel. Njegovo ime kao kaligrafa
se nalazilo u svakom udžbeniku. To, što ga nisu ubili, je bio deo njihovog
zajedničkog i lukavo smišljenog plana. Nisu hteli da dozvole, da umre kao
mučenik. Najpre su mu uništili ugled, a onda su hteli živog da ga sahrane,
da ga muče, sve dok ne po​že​li da umre.
„To sa mnom neće moći”, glasno je vikao, „iznenadićete se, za šta sam
ja sve spo​so​ban.”
 Kraj jedne priče
i
početak jedne glasine
U zimu 1957. godine, u velikoj zatvorskoj stolariji, stolari i njihovi
pomoćnici su počeli sa pripremama za veliku kaligrafsku sliku. Krajem
aprila, trebao je da stigne nadaleko poznati kaligraf Ali Barake iz Alepa i da,
za​jed​no sa Ha​mi​dom, radi na ve​li​koj sli​ci.
On je već pristao. Sa pozlaćivanjem rama su trebali da počnu u maju
1958. go​di​ne, pod Ha​mi​do​vim ru​ko​vod​stvom i da za​vr​še do sre​di​ne juna.
Direktor zatvora El Azm bio je presrećan jer je ova slika trebalo da
ovekoveči ime njegove porodice, kao pokrovitelje u jednoj novoj džamiji u
Saudijskoj Arabiji. Iako je bio ateista, njegov ponos nije znao za granice.
Njemu, kao pravniku, bilo je svejedno za svaku religiju, ali ne i za ime
svo​ga kla​na, a po​go​to​vu ne za po​što​va​nje, koje će mu uka​za​ti svi ro​đa​ci.
Od sada je naročito ugađao Hamidu. U januaru, kaligraf je počeo da
dobija topli obrok iz obližnjeg restorana Aši. Hamid je spavao mirno, kao
ni​kad pre.
Ali, ne za​du​go.
U februaru 1958. godine, Sirija je ishitreno sklopila savez sa Egiptom.
Započeo je sumoran period u istoriji. Preko noći su ukinute sve stranke i
za​bra​nje​ne sve no​vi​ne, a sle​dio je je​dan ta​las hap​še​nja za dru​gim.
Krajem marta 1958. godine, El Azm je smenjen sa mesta direktora
zatvora i nedugo zatim uhapšen. Optužen je, da je član neke organizacije
koju pot​po​ma​že CIA, koja je po​zi​va​la na ru​še​nje sta​re vla​sti.
Ubr​zo na​kon toga, tre​bao je da dođe novi di​rek​tor.
 Hamid je osetio pod nogama prvi stepenik, koji vodi ka paklu. Jedva je
ho​dao.

Ali, Hamid je bio žilav, udarac ga nije zadugo paralisao. Oporavio se od

šoka i razmišljao o tome, da ponudi novom direktoru, da na dobro
pripremljenoj drvenoj ploči, napiše patriotsku izreku, kao poklon
predsedniku od zatvorenika. Saudijci su mrzeli Nasera, a ovaj je posle
ne​u​spe​log aten​ta​ta dao da pro​go​ne, za​tva​ra​ju, muče i ubi​ja​ju isla​mi​ste.
Sada je nestrpljivo čekao novog direktora. Doživeo je samog sebe, kao
sebičnog, zato što je tako brzo zaboravio svog zaštitnika El Azma, ali tajno
udruženje i sopstvena budućnost su bili važniji. A sve, što bi olakšalo, da se
vođenje udruženja prenese na kaligrafa Alija Barakea, njemu se činilo
isprav​nim.
Međutim, novi direktor zatvora je bio teško razočaranje. Bio je oficir,
poreklom sa sela, koji je jedva znao sopstveno ime tačno da napiše. Uvek je -
čak i u zatvorenim prostorijama - nosio tamne naočari, kao da je želeo da
sakrije oči. Bio je grubijan i nije skrivao svoj prezir prema knjigama i
naučnicima. Kaligrafiju je doživljavao kao skupu drskost, čija je jedina
svrha bila u tome, da oteža čitanje. Samo uobraženi sadisti su mogli na taj
na​čin da raz​mi​šlja​ju o lju​di​ma.
Hamid se toliko zabrinuo - kada je ovo čuo - da je tri noći imao
ne​sa​ni​cu, i to ne bez ra​zlo​ga. Pe​tog dana je do​ži​veo naj​ni​ži pad u ži​vo​tu.
Direktor zatvora je gromoglasno ismejao i njega i njegovu ideju.
„Milioni i milioni patriota vole našeg predsednika Nasera, a da li ga voli
nekoliko pacova u zatvoru, to je njemu sasvim svejedno”, vrištao je od
smeha. Naredio je, da se velika, drvena ploča iseče na komade i upotrebi
kao drvo za ogrev. Ali, to nije bila jedina nesreća: pošto su mu bile potrebne
one tri ćelije za smeštaj privilegovanih zatvorenika za svoje ljubimce među
zatvorenicima, proterao je dosadašnje zatvorenike u pakao običnih čelija.
Direktor je naredio, da se sve Hamidove kaligrafije, koje su bile okačene na
zidu u njegovoj ćeliji, kao i fotografije, knjige, sveske i najskuplji pribor za
pisanje, jednostavno bace u smeće. Bilo je zabranjeno držati takve stvari.
Kao zatvorenik je trebao da bude srećan, što ga država uopšte hrani,
cinično mu je rekao novi čuvar. A on bi u zatvoru i umetnost? „Pa šta ti
zamišljaš, gde si? U Švedskoj?”, upitao je službenik, ne sačekavši odgovor.
On čak nije ni znao, gde je Švedska, ali to se u Damasku tako kaže. Švedska i
Švaj​car​ska su za mno​ge Ara​pe sa​vr​še​ne ze​mlje, za​do​volj​nog na​ro​da.
 Kolica natovarena smećem, koja je u to vreme vukao magarac,
prevozila su tog dana, osim otpadaka iz kuhinje, radionica i pisarnice,
takođe i blago neverovatne vrednosti u vidu unikatnih kaligrafija na
de​po​ni​ju za​bo​ra​va.
Od onih četrdeset hiljada lira nikada nije pronađen nijedan trag.
Hamid, osim svoje odeće, nije imao ništa kod sebe, kada su ga uveli u
za​jed​nič​ku će​li​ju.
Krajem aprila, jedan mršavi čovek je, nakon zamornog putovanja iz
Alepa, na kapiji zatvora, učtivo upitao za Hamida Farsija i direktora Azma.
Pokazao je svoju pozivnicu. Kada je dežurni oficir video pismo, odsečno je
vratio čoveka i rekao mu, da se gubi, pre nego što on izgubi strpljenje.
Jedan ostareli čuvar sa dva požutela zuba, u tamnoj usnoj šupljini,
savetovao je zaprepašćenom strancu, da što pre ode, jer je dokazano, da je
bivši direktor zatvora El Azm bio agent CIA i špijun Izraela, a Hamid Farsi
te​ški zlo​či​nac.
Ali Barake, tako se pričalo, je sa suzama u očima tvrdio, da on ništa ne
zna o El Azmu i CIA, ali je siguran, da je Hamid Farsi izvrstan kaligraf, koga
treba da nose na rukama, umesto što ga drže u zatvoru. Čuo je od
ne​ko​li​ci​ne ka​li​gra​fa, da su sprem​ni, da daju ži​vot za nje​ga.
Na toliki zanos, čuvar je odmahnuo glavom. Odgurnuo je mršavog,
uplakanog čoveka od sebe. „Bolje je da imena ove dvojice ne uzimaš u usta,
a sad se gubi, pre nego što te za​tvo​rim sa njim.”

Slomljen i bez ličnih stvari, Hamid je smešten u odeljenje sa najtežim

zločincima, koji su dobili jednu, neki od njih čak i višestruku doživotnu
ro​bi​ju.
Bio je to pakao na zemlji, među pacovima i ubicama, kojima je vlaga
tokom godina uništila mozak. Zidovi su bili stalno vlažni, jer je citadela
graničila sa jednom malom rekom. Dok je zemlja bila pod francuskom
okupacijom, jedan veterinar u francuskoj vojsci je smatrao, da prizemlje nije
po​god​no da se ko​ri​sti kao šta​la za ko​nje i ma​gar​ce.
Ni sva ta mizerija Hamida nije užasnula toliko, koliko činjenica, da je
loš glas o njemu stigao pre njega. Nailazio je samo na prezir i niko, baš niko
od četrnaest zatvorenika u toj ćeliji, nije hteo da poveruje u njegovu verziju
do​ga​đa​ja.
„Ali ja ga jesam ubio. Sa dvanaest uboda nožem”, pokušavao je sebi da
podigne vrednost. Nije brojao ubode, ali advokat porodice Abani je
na​gla​sio broj dva​na​est.
„Ti nisi idiot, kome su samo nabili rogove”, rekao je Faris, koji je
osuđen na četiri doživotne robije, „nego si ubio i pogrešnog čoveka. Nasri se
samo popeo na tvoju ženu, ali direktor El Azm je odveo tvoju ženu u svoj
harem. Ili ti zaista veruješ, da te je smestio u onu vilu gore, zbog tvog
pro​kle​tog ru​ko​pi​sa?”
Hamid je vikao i plakao od besa, ali za zatvorenike, koji su bili na
iz​dr​ža​va​nju do​ži​vot​ne ro​bi​je, to je zna​či​lo pri​zna​nje kri​vi​ce.
Dva meseca kasnije, novi direktor zatvora, koga su obavestili čuvari,
morao je da uputi Hamida Farsija u psihijatrijsku ustanovu El Asfurije,
se​ver​no od Da​ma​ska.
Još jedanput je pogledao kaligrafa, čije je telo bilo prekriveno
modricama i izmetom. „Ja sam prorok pisma i praunuk Ibn Mukle. Zašto
me ovi zlikovci muče svake noći?”, vikao je. Ostali zatvorenici su vrištali od
smeha. „Dajte mi parče papira, pa ću vam pokazati, kako pismo teče iz
mo​jih pr​sti​ju. Ko to ume kao ja?”, cvi​lio je.
„Svakog dana ista scena, sve dok ne dobije batine, a onda plače kao
žena”, objasnio je jedan zatvorenik, koji je ličio na kokošku, sa licem
pre​kri​ve​nim ožilj​ci​ma i is​te​to​vi​ra​nim grud​nim ko​šom.
„Isprskajte ga vodom, a onda ga dva puta okupajte sapunom, pre nego
što stignu ljudi iz psihijatrije. Neću da loše govore o nama”, rekao je
di​rek​tor sav zga​đen.
Hamid je nekoliko meseci proveo na klinici, a odatle je, nakon što se
oporavio, premešten u psihijatrijsku ustanovu zatvorenog tipa. Tamo mu se
gubi trag. Ali, nje​go​vo ime je ži​ve​lo i da​lje.
Svu njegovu imovinu je nasledila njegova sestra Siham. Kuću je kasnije
prodala jednom generalu. Ali, i posle deset godina, komšije su zvali taj
posed „kuća ludog kaligrafa”. I to je bio jedan od razloga, zašto je general
prodao kuću. Kupio ju je finski ambasador. Njemu nije smetalo, da živi u
le​poj kući lu​dog ka​li​gra​fa. Io​na​ko nije ra​zu​meo arap​ski.
Atelje je prodat najstarijem saradniku Samadu po neverovatno visokoj
ceni. Poslovan, kakav je bio, zadržao je naziv Atelje Hamid Farsi na tabli
iznad vrata, na pečatu i svim zvaničnim dokumentima. Svoje radove je
potpisivao tako sitnim slovima, da se jedva moglo pročitati. Dobar glas
kaligrafa Hamida Farsija je stigao do Maroka i Persije, a od njih su stalno
sti​za​le na​rudžbi​ne.
Samad je bio dobar tehničar, ali njegove kaligrafije nikada nisu imale
eleganciju, dušu i savršenstvo kakve su imale kaligrafije njegovog majstora.
Stručnjaci bi to odmah prepoznali, ali za većinu bogatih građana, poslovnih
ljudi i vlasnika firmi, kaligrafija je bila naročito vredna ako je poticala iz
ateljea Farsi. Samad je bio skroman, ali duhovit čovek i, kada bi ga neko
upitao, zašto njegove kaligrafije nisu tako dobre kao one njegovog majstora,
on bi se osmeh​nuo i re​kao: „Da ne bih za​vr​šio kao on.“

Ali, kako je završio Hamid Farsi? To je priča sa bezbroj krajeva. Ubrzo

nakon što je smešten na psihijatriju, počela je da kruži jedna glasina, koja se
žilavo održala. Pričalo se, da je Hamid, uz pomoć svojih pristalica, pobegao
iz usta​no​ve i da sada živi u Istam​bu​lu kao ugled​ni ka​li​graf.
Za to su imali i svedoke. Deset godina kasnije, bivši čuvar u citadeli je
za jedne novine izjavio, da je Hamid, dok je bio zatvorenik, dobio tri pisma
iz Alepa, koja su, naravno, prethodno proverena. Bila su to bezazlena
pisma ispisana širokim ornamentima i lepim rukopisom. Tačno se sećao, da
je Hamid, neposredno po dobijanju trećeg pisma, poludeo, barem je tako
iz​gle​da​lo.
Na psihijatriji su odbili da daju komentar. Bekstvo nekog luđaka, još
nikada nije nikoga interesovalo. A samo zato, što se on zove Hamid Farsi,
njegovi smrtni neprijatelji, na čelu sa klanom Abani, videli su lukavo
is​pla​ni​ra​no bek​stvo.
Dvadeset godina kasnije, jedan novinar sa radija je u jednoj
senzacionalnoj reportaži otkrio ovaj skandal. Navodno je Hamid tada
po​be​gao, a du​go​go​di​šnji di​rek​tor psi​hi​ja​tri​je je za​ta​škao nje​go​vo bek​stvo.
Hamid nije imao šansu, da pobegne iz citadele „a pogotovo nije želeo,
da celog života bude zatvoren sa zločincima, koji su osuđeni na doživotnu
kaznu zatvora, pa se stoga, u dogovoru sa svojim prijateljima iz Alepa,
pretvarao da je lud, što mu se očigledno isplatilo. Ovde treba preskočiti
samo nisku ogradu. Uz nekoliko poklona za direktora, ograda postaje još
niža“, rekao je intervjuišući nekoliko prolaznika, koji su za slušaoce
zasigurno tvrdili, da čak i onaj, koji nije sportista, može da savlada pletenu
žicu, koja nije pod nadzorom. Emisija je izazvala veliku radost u Damasku.
U to vre​me je na​sta​lo bez​broj vi​ce​va o po​li​ti​ča​ri​ma i lu​đa​ci​ma.
Ali, reporter nije imao radost na umu, već obračun sa direktorom, koji
je vodio psihijatriju već četrdeset godina i koga je smatrao korumpiranim.
Njegova emisija se završila sledećom konstatacijom: upravnik ustanove je
lagao, kada je tvrdio da je Hamid Farsi umro i da je sahranjen na groblju te
ustanove. I sestra preminulog je uvređeno rekla u mikrofon, da bi ona
saznala, da je njen voljeni brat umro. Uzbuđeno je dodala: neka uprava
psihijatrije meni i medijima pokaže, ako može, grob moga brata Hamida
Far​si​ja.”
Doktor Salam, direktor psihijatrije nije se, uprkos skandalu, brinuo za
svoj položaj, jer je njegov najmlađi brat bio general vazduhoplovstva.
Odlučio je da ćuti. Ali, ne i bogati vlasnik auto kuće Hasan Barak. Dao je
no​vi​na​ru in​ter​vju, koji je di​gao pra​ši​nu u gra​du.
Hasan Barak je otvoreno govorio o propasti arapske kulture. „Hamid
Farsi je bio vizionar. Eto vidite”, povikao je, promukao od uzbuđenja, „to je
kraj jednog vizionara u Damasku: jedna glasina. Mi smo od Boga proklet
narod. Borimo se protiv naših vizionara i progonimo ih. Progonimo ih,
razapinjemo na krst, streljamo ili zatvaramo u ludnicu, dok ih u drugim,
civilizovanim zemljama nose na rukama. Hamid Farsi i danas živi u
Istambulu”, govorio je ubedljivo. Čovek, koji je pre više od trideset godina,
radeći kao potrčko, poslušao savet Hamida Farsija, da digne ruke od
kaligrafije i koji je postao najpoznatiji i najbogatiji automehaničar u
Damasku se jedva umirio. On je, nastavio je da priča iznenađenim
slušaocima, za vreme godišnjeg odmora u Istambulu sasvim slučajno
prepoznao jednu kaligrafiju, kao delo majstora Hamida Farsija i veoma
skupo platio taj unikat. Vlasnik galerije je precizno opisao kaligrafa. Ali,
kada je on, Hasan Barak, zamolio vlasnika galerije, da poseti svog starog
majstora, iskusni čovek je odmahnuo rukom. Majstor, rekao je i nasmejao se,
kao da se šali, ne želi da vidi ni​jed​nog Ara​pi​na, niti da raz​go​va​ra sa njim.
Nedelju dana kasnije, novinar je izveštavao, da je vlasnik auto kuće
pokazao tu sliku i njemu i ostalim posetiocima. Profesor Bagdali, stručnjak
je potvrdio da kaligrafija zasigurno potiče iz pera potpisanog kaligrafa.
Mo​gao je da pro​či​ta i pot​pis, koji je imao oblik da​ma​ške ruže: Ha​mid Far​si.

Tri stotine šezdeset kilometara od Damaska, jedan mladi bračni par se,
u apri​lu 1957. go​di​ne, use​lio u jed​nu malu kuću u Ar​ba​in uli​ci.
Ulica se nalazila u hrišćanskoj četvrti, u Alepu, sirijskoj, severnoj
metropoli. Muškarac je ubrzo otvorio mali atelje kaligrafije, koso, preko
puta katoličko-asirske crkve. Zvao se Samir, a njegovo prezime Haurani
skoro da nikoga nije interesovalo. Svi su ga zapazili po ljubaznosti i
klempavim ušima. Nije bio naročito talentovan, ali se na njemu videlo, sa
ka​kvim ela​nom je ra​dio svoj po​sao.
 Od džamije i islamskih štamparija je veoma retko dobijao poslove, ali
pošto nije bio skup, kao ostali kaligrafi, imao je dovoljno posla na izradi
natpisa za radnje ili plakate za bioskope, restorane, hrišćanske štamparije i
izdavačke kuće. Sveštenik Jozef Gamal ga je zaposlio, da ukrasi sve knjige u
njegovoj novo osnovanoj izdavačkoj kući. Zauzvrat, Samir je u svojoj radnji
pored razglednica, mastila za kaligrafe i pribora za pisanje prodavao i slike
svetaca. A po savetu sveštenika, kaligraf je kupio malu mašinu, na kojoj je
mo​gao da pra​vi pe​ča​te za usta​no​ve, ško​le, klu​bo​ve i udru​že​nja.
Ali, to je bio samo način da zaradi za život. Svaki slobodan minut je
radio na tajnom planu. Želeo je da stvori novu kaligarfiju arapskog pisma.
Pred očima su mu lebdela slova, koja su svojom jasnoćom olakšavala
či​ta​nje, bila ele​gant​na, a pre sve​ga su u sebi no​si​la duh vre​me​na.
Njegova žena Lejla, to su komšinice veoma brzo otkrile, je bila
izuzetna krojačica i, kao prva u ulici, imala je električnu šivaću mašinu
marke Singer. Ubrzo je u hrišćanskoj četvrti postala poznatija od svog muža,
tako da su Sa​mi​ra, već na​kon go​di​nu dana, zva​li „muž kro​ja​či​ce”.
Samir je, kao i većina Arapa, želeo sina, ali nakon nekoliko pobačaja,
ro​di​la im se zdra​va kćer je​di​ni​ca, Sara.
Ka​sni​je je po​sta​la po​zna​ta ka​li​graf​ki​nja.
1 Sno​vi mla​dih. (Prim. prev.)
2 Me​de​ni me​sec. (Prim. prev.)
3 Ne mogu više. (Prim. prev.)
4 Po​sled​nja laž. (Prim. prev.)