Revija Za Bezbednost 03 2007

REVIJA ZA BEZBEDNOST
ISSN 1452-9335
COBISS: SR-ID 141336588
Izdavač:
Centar za bezbednosne studije
Gračanička 18
11000 Beograd
Srbija
Tel/Fax:
(+ 381 11) 3243 863
E-mail:
office@cbs-css.org
Website:
www.cbs-css.org
Glavni i odgovorni urednik:

Aleksandar Fatić
Izvršni urednik:
Srđan Korać
Redakcija:
Aleksandra Bulatović
Slobodan Janković
Mijodrag Radojević
Miodrag Jovanović
Lektura i korektura:
Slobodanka Živković
Prelom i kompjuterska obrada:

Slobodan Papić
Štampa:
„Interprint”, Beograd
Projekt podržava:
Švedska agencija za inostrani razvoj i saradnju (Sida)
Internet izdanje je dostupno na:

www.cbs-css.org/review.php
SADRŽAJ
ANTIKORUPCIJSKA
AGENCIJA
Predrag Petrović 5
MODALITETI
OBAVEŠTAJNOG RADA
Aleksandar Fatić 17
„SABLJA” NIJE PRESEKLA

LANCE PROSTITUCIJE
Danijela Spasić 20
DVA ZAKONIKA O KRIVIČNOM POSTUPKU

— IZMEĐU DILEMA I KRITIKA
Miodrag Radojević 23
OSLOBAĐANJE DRŽAVE
Verica Barać 28
SUKOB INTERESA
KOD SLUŽBENIKA JAVNIH USTANOVA
Nemanja Nenadić 33
ANTIKORUPCIJSKA
AGENCIJA
Predrag Petrović ∗
Nakon promene vlasti oktobra 2000. godine, Srbija je napravila početni ot-
klon od autoritarnog načina upravljanja državom, kvazi-tržišnog ekonomskog
sistema (suštinski komandnog) i patrijarhalne političke kulture, te otpočela tran-
ziciju ka liberalno-demokratskom modelu društva. Jedan od urgentnih zadataka
nove demokratske vlasti bila je i borba protiv hipertrofirane korupcije. Da podse-
timo, srpsko društvo i država su tokom devedesetih godina minulog veka doži-
veli kompletan slom. Sveukupna društveno-ekonomska i politička kriza, koja se
„odomaćila” još u SFRJ, dostigla je vrhunac raspadom zemlje, ratom i uvođenjem
sankcija SRJ. U takvim uslovima korupcija i klijentelizam predstavljaju način op-
stanka velikog broja građana. Tako je SRJ, 1999. godine, prilikom rangiranja 99
zemalja po rasprostranjenosti korupcije, zauzela 92. mesto, te je bila najkorumpi-
ranija zemlja u Evropi. Tanzanija, Honduras, Azerbejdžan, Indonezija, Nigerija i
Kamerun jedine su države u svetu koje su bile više korumpirane od SRJ.1
Novim vlastima je, ovako loše nasleđe, kao urgentan zadatak nametnulo
borbu za smanjenje korupcije na njenu društveno podnošljivu meru. Postpetook-
tobarske vlade preduzele su niz konkretnih koraka, pre svega normativne prirode,
u cilju obuzdavanja korupcije. Formiran je Savet za borbu protiv korupcije, save-
todavni organ pri Vladi Srbije, doneti su zakoni o javnim nabavkama, finansira-
nju političkih partija, sukobu interesa, dostupnosti informacija i igrama na sreću.
Nacionalna strategija za borbu protiv korupcije usvojena je decembra 2005. godi-
ne, kojom je kao obaveza predviđeno formiranje antikorupcijske agencije, što je
Vlada Srbije i konkretizovala izradivši Nacrt zakona o Agenciji za borbu protiv
∗
Autor je istraživač u Centru za civilno-vojne od nose, Beograd..
1 “Corruption Perception Index — 1999”, Transparency International, Internet,
http://www.transpa rency.org/ policy_research/sur veys_indices/cpi/previous_cpi__1/1999,
06/11/2006.
6 Predrag Petrović
korupcije, te ga poslala u skupštinsku proceduru 20. oktobra 2006. godine.2 No,

čini se da su efekti antikorupcijske borbe vlada Srbije — nezadovoljavajući.
Prema poslednjem istraživanju međunarodne nevladine organizacije Tran-
sparency International, 2006. godine, od ukupno 163 države, Srbija je zauzela 90.
mesto u odnosu na indeks percepcije korupcije.3 Ovo mesto deli sa Gabonom i
Surinamom. Izvestan napredak je vidan, jer se njen indeks od prošlogodišnjeg
2,8 popeo na 3. Ali, i pored toga, korupcija u Srbiji, nažalost, još uvek je sistemski
problem. Tek ocena 5 na skali od 1 do 10 znači da je korupcija svedena na podnoš-
ljivu meru. Ovakva, ipak loša ocena imala je realni izraz u nizu afera koje su po-
tresale srpsko društvo nakon oktobarskih promena.4
Značajno prisustvo korupcije u Srbiji je, čini se, osnovni razlog inicijative
formiranja nezavisnog tela kao što je Agencija za borbu protiv korupcije (u daljem
tekstu — Agencija). Imajući u vidu da javnost očekuje dosta od formiranja ovog
tela, osnovano je da se zapitamo da li će Agencija, svojom ulogom i zadacima,
doprineti uspešnijoj borbi Srbije protiv korupcije. Da bismo odgovorili na posta-
vljeno pitanje, u pr vom delu teksta prikazaćemo ključne karakteristike uspešnih
nezavisnih antikorupcijskih tela, kao što su Nezavisna komisija za borbu protiv
korupcije iz Hong Konga (The Independent Commission Against Corruption —
ICAC), ili, recimo, Komisija australijske savezne države Novi Južni Vels (The In-
dependent Commission Against Corruption — ICAC). Potom ćemo pokazati kako
je Vlada Srbije u svom Predlogu zakona zamislila da izgleda buduća antikorup-
cijska agencija, da bismo, na kraju, na osnovu prethodno razmotrenog, ponudili
odgovor na postavljeno pitanje.
Osnovna obeležja uspešnih antikorupcijskih agencija
Korupcija nije obeležje (post)modernog doba, niti je „patent” nerazvijenih

i zemalja u razvoju kao što je Srbija. Stoga, mnoge zemlje, razvijene i nerazvijene,
imaju državna tela koja se bave slučajevima korupcije. Obično su to specijalizovane
jedinice unutar primarnih organa za sprovođenje zakona, kao razna specijalizova-
na odeljenja u okviru ministarstava unutrašnjih poslova, uredi specijalnog tužilaš-
tva i mnoga druga slična rešenja. Medutim, često se ovi organi u institucionalnom
2 „Nacional na strategija za borbu protiv korupcije”, Internet, http://www.korupcija.org,

10/12/2006. Pred log za kona o Agenciji za borbu protiv korupcije dostupan je na: Internet, http://
www.parlament.sr.gov.yu/content/lat/akta/predza koni.asp, 21/04/2007.
3 “Corruption Perception Index — 2006”, Transparency International, Internet,
http://www.transpa rency.org/content/dow nload/10825/92857/version/1/fi le/CPI_2006_pres-
skit_eng.pdf, 06/11/2006.
4 O korupciji u Srbiji posle 2000. godine videti više u: Zoran Lutovac i Verica Barać (urs), Bor-
ba protiv korupcije u Srbiji, Friedrich Ebert Stiftung, Beograd, 2006, Internet, http://www.fes.
org.yu/thira_fi les/ publikacije/2006/18.Borba_protiv_korupcije_u_Srbiji.pdf, 02/05/2007.
Predrag Petrović 7
sistemu pozicioniraju kao nezavisna tela u odnosu na druge državne organe. Jer,
„(...) kako korupcija postaje sve savršenija, državni organi koji se uobičajeno bave
njenim suzbijanjem sve teže mogu da otkriju i uklone njene složene oblike. Osim
toga, u sistemu u kom je korupcija endemska pojava, i u samim tim organima slu-
žbenici bivaju korumpirani”.5 Dakle, u uslovima kada je korupcija prodrla u sve
pore društva, države, da bi se efikasno borile protiv nje, formiraju nov nezavisan
organ, koji predstavlja „zdravo tkivo u organizmu obolelom od korupcije”. Koja
su to osnovna obeležja koja jednu antikorupcijsku agenciju čine uspešnom?
Jedno od najbitnijih konceptualnih obeležja uspešne antikorupcijske agenci-
je je njihova nezavisnost. To podrazumeva da je antikorupcijsko telo, pre svega, ne-
zavisno od političkih uticaja, koja može biti osigurana najpre jasnom političkom
voljom za takvom agencijom, a potom i odgovarajućim pozicioniranjem takvog
tela — da bude samostalno, u smislu izgradnje i primene sopstvene politike. To
znači da ono „ne bi trebalo biti samo dio ili odjel unutar već postojećih instituci-
ja za sprovedbu zakona, nego mora imati političko zaleđe za osiguranje potpune
infrastrukturalne neovisnosti i treba odgovarati najvišim vladinim instancama,
po mogućnosti parlamentarnoj”.6 Ono mora biti paralelno sa najvišim izvršnim
organima, ali u isto vreme mora očuvati svoju odvojenost i nezavisnost. Antiko-
rupcijskoj agenciji čak treba priznati supremaciju u odnosu na najviše instance
vlasti. U proces imenovanja treba da bude uključeno što više institucionalnih ak-
tera. Imenovanje prepušteno isključivo izvršnom organu vlasti neizvesno je, s ob-
zirom da može biti rukovođeno uskim interesima određenih političkih partija,
ili u najgorem slučaju od strane jedne osobe.7
Drugo bitno obeležje nezavisnih agencija odnosi se na njihove funkcije. Funk-
cije proizlaze iz prihvaćene strategije za borbu protiv korupcije, koja se u većini
najuspešnijih agencija zasniva na tri stuba — istraga, prevencija i obrazovanje.8 Pr-
va i najbitnija funkcija ovakvog tela je istražna, čija se suština može sažeto iskazati
5 Džeremi Poup, Antikorupcijski priručnik: suprotstavljanje korupciji kroz sistem društvenog

integriteta, Transparentnost Srbija, Beograd, 2004, Internet, http://www.beta.co.yu/korupcija/
sourceb.asp, 03/04/2007.
6 Dejan Vanjek, Jedinstveno tijelo za borbu protiv korupcije: između realnosti i nužnosti, Fond
Otvoreno Društvo, Bosna i Hercegovina, 2005, str. 14.
integriteta, op. cit., str. 89.
8 U pitanju je tzv. trostru ka strategija napada na korupciju (Three-pronged attack strategy) ko-
ja obuhvata istragu, prevenciju i obrazovanje. Hongkonška komisija je na osnovu tog principa
i organizovana, te se sastoji od: Operativnog odeljenja (Operations Department), Odeljenja za
prevenciju korupcije (Corruption Prevention Department) i Odeljenja za odnose sa društvom
(Community Relations Department). Više o ovome pogledati na: Internet, http://www.icac.org.
hk/eng/abou/abou_icac_3.html, 05/04/2007. Isti model sledi austra lijska Nezavisna komisija za
borbu protiv korupcije (Independent Anticorruption Commission — ICAC). O austra lijskoj Ne-
zavisnoj komisiji više videti na: Internet, http://www.icac.nsw.gov.au, 06/11/2006.
8 Predrag Petrović
rečenicom „nije do težine propisane kazne, već do vjerojatnoće da budeš uhvaćen

u nedjelu”.9 Stoga, zakonom se agencijama daju snažna istražna ovlašćenja, koja se
odnose, pre svega, na mogućnost pune dostupnosti svim, za istragu relevantnim
informacijama, što podrazumeva da agencije imaju čitav niz specijalnih ovlašće-
nja. Tako, recimo, australijska Nezavisna komisija za borbu protiv korupcije ima
pravo da obavlja saslušanja svedoka, da uz odobrenje suda koristi prislušne ure-
đaje i vrši presretanje telefonskih razgovora, i da pretresa objekte.10 Hongkonška
komisija ima pravo da, između ostalog, osumnjičene uhapsi i pritvori, da im od-
redi kauciju, da prekontroliše njihove bankovne račune, zadrži i istraži poslovna
i privatna dokumenta, oduzme putna dokumenta, ograniči raspolaganje imovi-
nom.11 Dakle, reč je o izuzetno jakim i nužnim ovlašćenjima, jer korupcija danas
nije samo direktan odnos između dve osobe — subjekta i objekta korupcije. Čin
korupcije često je višestruko posredovan, tako da uključuje mnoštvo subjekata
i objekata korupcije, koji često zamenjuju mesta, a trguju različitim uslugama.
Specijalna ovlašćenja nisu osobenost samo nezavisnih antikorupcijskih te-
la, već i specijalizovanih jedinica unutar primarnih organa za sprovođenje zako-
na, kao što je, na primer, litvanska Specijalna istražna služba (Specialiųjų Tyrimų
Tarnybą — STT), koja se nalazi u okviru Ministarstva unutrašnjih poslova.12 O
važnosti specijalnih ovlašćenja antikorupcijskih agencija ukazuje nam, takođe,
i slučaj singapurskog antikorupcijskog biroa (Corrupt Practices Investigation Bu-
reau — CPIB), osnovanog još 1952. godine. U cilju povećanja efikasnosti, 1960.
godine promenjena je zakonska osnova te je Biro „opremljen” specijalnim ovlaš-
ćenjima.13
Međutim, jaka istražna ovlašćenja su nužan, ali ne i dovoljan uslov za uspeh
antikorupcijske agencije. Za njen uspeh neophodno je podjednako insistirati i na
prevenciji, kao i na edukaciji kako zaposlenih u javnom sektoru tako i stanovniš-
tva o osnovnim elementima i rezultatima borbe protiv korupcije. Obrazovanjem
javnih službenika „daje se život” antikorupcijskim normama: „dok institucije
9 Dejan Vanjek, Jedinstveno tijelo za borbu protiv korupcije: između realnosti i nužnosti, op.
cit., str. 19.
10 O specijalnim ovlašćenjima austra lijske Nezavisne komisije više videti na: Internet, http://
www.icac.nsw.gov.au/index.cfm?objec tid=02F1F9B1-D0B7-4CD6-F9E39C0CD09D9AF0,
03/05/2007.
11 O ovlašćenjima hong konške Nezavisne komisije detaljnije pogledati na: Internet, http://
www.icac.org.hk/ eng/power/index.html, 03/05/2007.
12 Službenik STT-a ima pravo da: nadzire poštu i elektronske komunikacije; tajno nadgleda lič-
nu prepisku, telegraf i druge komunikacije; prisluškuje i snima telefonske razgovore; simulira
kriminalne akte; koristi specijalnu opremu; tajno nadgleda stambene prostore; ulazi u prostori-
je poduzeća, institucija i organizacija, istražuje iste i sl. O STT-u videti više na: Internet, http://
www.stt.lt/?lang=en&menu_id=0, 03/04/2007.
13 O Istražnom birou za korupcijsku praksu više videti na: “Corrupt Practices Investigation
Bureau”, Internet, http://www.cpib.gov.sg/aboutus.htm, 03/04/2007.
Predrag Petrović 9
određuju politiku i donose zakone kojima se utvrđuje odgovornost, vrednosti i

stavovi menadžmenta i službenika u javnom sektoru daju život sistemu i proce-
durama. Od ovih individua zavisi efikasnost antikorupcijskog preventivnog pri-
stupa”.14 Tvrdnja, dakako, važi i za građane društva.
Preventivno-edukativni pristup podrazumeva da antikorupcijska agencija
organizuje različita predavanja iz oblasti etike javnih službi, da jača etičku svest
građana, pruža podršku u implementaciji zakonske osnove i izradi programa za
prevenciju korupcije, da objavljuje izveštaje o svom radu, sprovodi istraživanja
javnog mnjenja koja se odnose na korupciju i sam rad agencije, itd. Posebno se
potonje pokazalo kao veoma uspešno, jer je istraživanjima utvrđeno da građani
nemaju potrebnih znanja o radu antikorupcijskih agencija kao i o svojim pravima
i mogućnostima da prijave slučajeve korupcije. Time se omogućava da agencije
svoje aktivnosti usmere u pravom smeru.
Tajna uspeha hongkonške Komisije u borbi protiv korupcije sastoji se u to-
me što „prevencija, zajedno sa obrazovanjem zajednice i podizanjem svesti građa-
na, predstavlja srž ovog modela, a stalno je kombinovana sa otkrivanjem rezultata
istraga koje je deo komisije koji se bavio gonjenjem sprovodio (…) Oni koji su po-
kušali da prepišu ovaj model često nisu uspevali ili zato što su propustili da pri-
mene ovaj povezani pristup ili zato što nisu obezbedili dovoljno resursa za rad
komisije”.15 Na taj način, stvara se široka društvena antikorupcijska koalicija, či-
neći borbu protiv korupcije izvesnijom.
Imajući u vidu činjenicu, da ljudi „daju život sistemu i procedurama” od ve-
like važnosti je personalni sastav agencije, koji čine lica velikog ličnog i moralnog
integriteta. Nije neuobičajeno da je jedan od uslova za zaposlenje u agencijama i
prolazak bezbednosne provere.16 Takođe, antikorupcijski tim mora da odrazi svu
složenost borbe protiv korupcije, tako što će ga činiti profesionalci iz raličitih obla-
sti: kriminolozi, politikolozi, sociolozi, psiholozi, ali stručnjaci iz policije sa ope-
rativnim iskustvima i znanjima u borbi protiv korupcije. Dakle, reč je o jednom
interdisciplinarnom timu koga čine dokazani stručnjaci iz različitih sektora u sferi
antikorupcijske metodologije. Naravno, ključna ličnost u komisijama je njen direk-
tor, stručna osoba sa velikim znanjem o korupciji, koji uživa finansijsku nezavisnost
i ima slične privilegije koje imaju i specijalni tužioci za organizovani kriminal.
14 O obrazovnoj funkciji austra lijske Nezavisne komisije videti više na: Internet, http://www.
icac.nsw.gov.au/index.cfm?objec tid=02CB6EED-D0B7-4CD6-F923F32BB13F3B1B#Anchor-
Community-43556, 04/04/2007.
integriteta, op. cit., str. 87.
16 O bezbednosnoj proveri kandidata za rad u austra lijskoj anti korupcijskoj komisiji videti
više u: “Initial Employment Engagement Pack/Probity Assessment”, ICAC, New South Wa les,
Austra lia, Inter net, http://www.icac.nsw.gov.au/dow nload.cfm?Dow nload Fi le=32A930CB-
AC6C-5436-9CFEC694F4CD605, 03/05/2007.
10 Predrag Petrović
Nadalje, osim ličnih i stručnih kvaliteta službenika od velike je važnosti i

njihova brojnost. Tako, danas, hongkonška komisija ima 1314 zaposlenih.17 Bez
dovoljnog broja službenika antikorupcijsko telo ne može da se sa uspehom izbori
sa tako raširenim i složenim problemom kao što je korupcija.
Jak položaj antikorupcijske agencije u društveno-političkom sistemu mora
biti izbalansiran, tj. agencija je podvrgnuta nizu „kočnica i ravnoteža”. Naime, da
ne bi došlo do zloupotrebe ekstenzivnih ovlašćenja, određuju se mehanizmi i tela
zadužena za unutrašnju i spoljnu kontrolu i nadzor.18 To se najčešće postiže kroz
parlamentarne odbore (specijalizovani, za pravosuđe i finansije), kroz građanske
odbore, komisije u okviru samih agencija, inspektore.
Agencija za borbu protiv korupcije u Srbiji
Predlog zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije nalazi su u skupštin-

skoj proceduri od 20. oktobra 2006. godine. Prema zakonskom predlogu, Agenci-
ja je nezavisan i samostalan državni organ, odgovoran Narodnoj skupštini, kojoj
podnosi redovne i vanredne izveštaje o radu (član 25, stavovi 1 i 2). Sedište Agen-
cije je u Beogradu, ali može obrazovati i organizacione jedinice izvan sedišta.19
Organi Agencije su — Upravni odbor i direktor.
Upravni odbor ima sedam članova koji mogu biti samo pravnici ili eko-
nomisti i ne smeju biti članovi političkih partija. Članove odbora bira Narodna
skupština na predlog skupštinskog Administrativnog odbora, Vlade, Vrhovnog
suda, Državne revizorske institucije, Socijalno-ekonomskog saveta, Advokatske
komore Srbije i novinarskih udruženja (član 9). Predviđeno je da svaki od sedam
predlagača Narodnoj skupštini predloži listu sa po tri kandidata od kojih bi po-
slanici izabrali po jednog. U slučaju da Narodna skupština ne izabere predložene
kandidate u roku od 60 dana, predlagač direktno imenuje jednog kandidata sa
svoje liste u Upravni odbor. Mandat članova traje četiri godine i mogu biti birani
najviše dva puta. Upravni odbor odlučuje većinom glasova svih članova.
Upravni odbor Agencije bira i razrešava direktora, nadzire njegovo imovin-
sko stanje, usvaja godišnji izveštaj o radu Agencije. Vlada je prihvatila kritiku
stručne javnosti, te je u Predlog zakona uvrstila i odredbu po kojoj Upravni odbor
„donosi odluke kojima se izriču mere u skladu sa ovim zakonom” (član 7, stav 1).
17 O zaposlenima u hongkonškoj Nezavisnoj komisiji videti više na: Internet, http://www.icac.

org.hk/ eng/abou/abou_icac_5.html, 03/04/2007.
18 „Kočnice i ravnoteže” singapurske antikorupcijske komisije: Izvršno veće; Savetodav ni od-
bor; Prav ni savet; Unutrašnja kontrola; Nezavisna ovlašćenja pokretanja postupka tužilaštva;
ICAC odbor za žalbe; Prav na super vizija; Mediji, Internet, http://www.icac.org.hk/eng/power/
powe_acct_1.html, 03/04/2007.
19 Izveštaji se dostavljaju i Vladi Srbije.
Predrag Petrović 11
Direktor Agencije može biti samo pravnik sa najmanje deset godina radnog
iskustva, ali ne može biti član političke partije niti lice koje je osuđivano za krivič-
no delo koje ga čini nedostojnim za vršenje funkcije. Bira se na pet godina i može
biti izabran najviše dva puta.
Agencija, u obavljanju svojih poslova, sarađuje sa drugim državnim orga-
nima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave, javnim službama
kao i sa pravnim licima koja vrše javna ovlašćenja, a oni su i dužni da na zahtev
Agencije, u roku od 15 dana, „dostave sva dokumenta i informacije koje su Agen-
ciji potrebne za obavljanje poslova iz njene nadležnosti” (član 24, stav 1).
Nadležnosti
Članom 5 Predloga zakona navedeno je da Agencija, između ostalog, nadzi-

re sprovođenje Nacionalne strategije za borbu protiv korupcije, Akcionog plana i
sektorskih akcionih planova, koordinira državne organe u borbi protiv korupcije,
rešava sukob interesa i vodi registar javnih funkcionera i njihove imovine. Pred-
log zakona nije uredio finansiranje političkih partija, ali agencija obavlja poslove
u skladu sa zakonom kojim je uređeno finansiranje političkih stranaka.
Zakonodavac je odlučio da u Zakonu o agenciji normira i sukob interesa, pa
je odeljak III Predloga zakona posvećen ovoj materiji. Najveći deo odredbi koje se
odnose na sukob interesa preuzet je iz važećeg Zakona, ali postoje i neke bitne no-
vine. Pre svega, dodatno je razrađena definicija sukoba interesa, te je sada sukob
interesa kada funkcioner ima privatni interes koji utiče, može da utiče ali i kada
„izgleda da utiče” na vršenje funkcije odnosno službene dužnosti (član 2).
Novine su: obaveza funkcionera da sami prijave kada su u sukobu interesa
kako bi se izuzeli iz postupka, zatim ništavost akta koji je doneo funkcioner koji
je bio u sukobu interesa, kao i obaveza funkcionera da vrati novac koji je zaradio
nedozvoljenom kumulacijom funkcija. Takođe, novost je i zabrana korišćenja jav-
nih resursa i skupova na kojima neko učestvuje u svojstvu funkcionera za promo-
ciju političkih organizacija. Tako, recimo, ministar koji govori na konferenciji za
novinare stranke čiji je funkcioner moraće jasno predočiti javnosti čiji stav iznosi
— stav organa u kojem vrši javnu funkciju ili stav političke organizacije.
Dve godine po prestanku javne funkcije funkcioner ne može da zasnuje
radni odnos, ni poslovnu saradnju sa pravnim licem ili preduzetnikom koji oba-
vlja delatnosti u vezi sa funkcijom koju je obavljao — osim ukoliko mu Agencija
da saglasnost.
Funkcionalan je i predlog da ubuduće pravno lice u kojem funkcioner ili po-
vezano lice ima 20 odsto vlasničkog udela, mora da obavesti Agenciju o učešću u
procesu privatizacije ili javnih nabavki. Ukoliko je funkcioner učestvovao u dono-
šenju nekog akta, a morao je zbog sukoba interesa biti izuzet, akt je ništavan.
Narodni poslanici, poslanici i odbornici su u Predlogu, kao i u još uvek va-

žećem Zakonu o sukobu interesa, izuzeti od zabrane obavljanja druge delatnosti,
odredba koja se odnosi na funkcionere je relativizovana tako što oni ne mogu da
obavljaju druge delatnosti „osim kada je to propisano zakonom ili drugim propi-
som” (član 31, stav 1).
Postupak utvrđivanja povrede ovog zakona pokreće Agencija na osnovu slu-
žbene dužnosti, prijave pravnog ili fizičkog lica, na zahtev funkcionera i njegovog
neposredno pretpostavljenog. Odluku da li postoji povreda zakona donosi direk-
tor (član 44, stav 1). U slučaju da postoji povreda zakona, funkcionerima se može
izreći mera upozorenja, mera javnog objavljivanja preporuke za razrešenje ili me-
ra javnog objavljivanja odluke o povredi zakona, ako je funkcioner neposredno
izabran ili ako mu je funkcija već prestala. Odluku kojom se izriču mere donosi
Upravni odbor.
Kada je konstatovano da je funkcioner povredio zakon, Agencija obavešta-
va nadležni organ radi pokretanja disciplinskog, prekršajnog i krivičnog postup-
ka, a odluke Agencije ne mogu prejudicirati krivičnu i materijalnu odgovornost
funkcionera.
Sledeći ključne elemente iz Nacionalne strategije za borbu protiv korupcije
— prevenciju i edukaciju, Predlog zakona propisuje i obaveze Agencije i državnih
organa na izradi planova integriteta, te obavezuje državne organe da u saradnji
sa Agencijom „sprovode edukaciju državnih službenika i zaposlenih u javnim slu-
žbama” (član 58, stav 2). Planovi integriteta sadrže ocenu izloženosti institucije
korupciji, podatke o licu odgovornom za plan integriteta, opis procesa rada, na-
čina odlučivanja i poslova koji su naročito podložni korupciji, kao i preventivne
mere za smanjenje korupcije koje treba da izrade državni organi (član 52). Plan
donose organi teritorijalne autonomije i lokalne samouprave, javne službe i javna
preduzeća, a dužni su i da odrede lice koje je odgovorno za njegovu izradu i spro-
vođenje. Takođe, smernice za izradu i sprovođenje plana integriteta donosi direk-
tor Agencije, a Agencija nadzire njegovo usvajanje i sprovođenje.
Predlogom su propisane i novčane kazne koje se kreću u rasponu od 10 000
do 50 000 dinara, odnosno od 100 000 dinara do 1 000 000 dinara. Najvećom nov-
čanom kaznom biće kažnjeno pravno lice ako bez odobrenja Agencije zasnuje rad-
ni odnos, tj. poslovno sarađuje sa funkcionerom kome je prestala funkcija.
„Tigar bez zuba”
Predlog zakona donosi niz prednosti u odnosu na dosadašnja antikorupcij-

ska rešenja. Pre svega, formirano je jedno telo, umesto dosadašnja četiri, koje je
nedvosmisleno odgovorno za borbu protiv korupcije. Na taj način, biće otklonjena
većina nedostataka u radu institucija koje su do sada bile zadužene za borbu pro-
tiv korupcije. Tako, političke partije neće više kontrolisati same sebe, odnosno
svoje finansiranje preko Odbora za finansije i Republičke izborne komisije u iz-
bornom periodu. Zaposleni u Agenciji biće stručniji od narodnih poslanika, te
će kontrola i nadzor biti efikasniji. Takođe, Savet za borbu protiv korupcije stupa-
njem na snagu ovog zakona prestaće da postoji.20
Kada je u pitanju sukob interesa, mogu se očekivati izvesna poboljšanja.
Odbor za sprečavanje sukoba interesa ovlašćen je da reaguje samo na osnovu
podnetih izveštaja o imovini i prijava građana. Pitanje koje se do sada nametalo
je koliko je u ovim izveštajima dat tačan prikaz imovinskog stanja, te da li se gra-
đani plaše da prijave funkcionere, da li imaju saznanja o njihovoj imovini i da li
su dovoljno obavešteni o postojanju pomenutog Odbora. Dobro je rešenje po ko-
jem Agencija u slučaju povrede zakona pokreće postupak po službenoj dužnosti,
te što ima preventivnu i edukativnu funkciju.
Agencija će imati preventivno-edukativnu ulogu, čime su pisci Predloga
zakona usvojili savremena rešenja iz antikorupcijske metodologije, te prihvatili
pristup u borbi protiv korupcije kojim se ona sprečava jačanjem svesti javnih slu-
žbenika, ali i građana i zaposlenih u privatnim kompanijama.
Međutim, imajući u vidu nivo korupcije i stanje institucija u Srbiji, te „naj-
bolje prakse” prikazane u pr vom delu teksta, kao i očekivanja i komentare struč-
ne javnosti povodom formiranja Agencije, mišljenja smo da je Predlogom zakona
ovom telu bilo neophodno dati jača istražna ovlašćenja.21 Naime, polazeći od po-
menute maksime da nije do težine propisane kazne, već do verovatnoće da se bude
uhvaćen u nedelu, Agencija treba da ima jača ovlašćenja u prikupljanju informa-
cija relevantnih za slučajeve korupcije. Obaveza je organa i pravnih lica koja vrše
javna ovlašćenja da u roku od 15 dana „dostave sva dokumenta i informacije ko-
je su Agenciji potrebne za obavljanje poslova iz njene nadležnosti”, inače će u su-
protnom biti kažnjena novčanim iznosom u rasponu od 10 000 do 50 000 dinara,
čini nam se nedovoljnom i blagom. Ostaje, takođe, otvoreno i pitanje pokrenuto
u stručnim raspravama o obavezi državnih službenika ili funkcionera da se oda-
zovu na poziv Agencije da lično daju informacije, odnosno da se odazovu pozivu
na razgovor. Agencija je trebalo, dakle, da ima specijalna ovlašćenja — saslušava
svedoke, koristi prislušne uređaje, vrši pretrese objekata, oduzme putna dokumen-
ta, ograniči raspolaganje imovinom itd.
20 Savet za borbu protiv korupcije je savetodav ni organ pri Vladi Srbije, te nema značajnijih
ovlašćenja poput onih koje ima, recimo, hongkonška Nezavisna komisija za borbu protiv korup-
cije. To je glavni razlog zbog kojeg Savet nije ostvario zapaženije rezultate u borbi protiv korup-
cije.
21 Aleksandar Fatić, „Agencijom protiv podmićivanja — ka ko pospešiti borbu protiv korupci-
je u Srbiji”, Politika, 10. juni 2005, str. 6.
Propuštena je prilika da se formira pravi interdisciplinarni tim, koji neće

biti sastavljen samo od pravnika i ekonomista, već od ljudi šireg spektra obrazo-
vanja. Po rečima bivšeg pomoćnika ministra pravde Aleksandre Popović, Agenci-
ja bi trebalo da ima 140 zaposlenih, što je ipak malo imajući u vidu obim poslova
koji je Predlog zakona odredio ovom telu.22 Nejasno je kako će uopšte doći do iz-
bora dela članova Upravnog odbora, s obzirom da Državna revizorska institucija
još uvek nije formirana.
Nije bez značaja ni zamerka koju je Savet za borbu protiv korupcije uputio
Predlogu zakona da „upravo one institucije koje treba da budu predmet stalne kon-
trole antikorupcijskog tela (Državna revizorska institucija, sudovi, itd), preko svo-
jih predstavnika upravljaju radom antikorupcijskog tela, što predstavlja direktnu
opasnost po njegovu proklamovanu nezavisnost”.23
Predlagač zakona je mogao da Agenciju, poput, recimo, hongkonške Ko-
misije, postavi na tri stuba — istražni, preventivni i edukativni, te da na osnovu
toga odredi ključne unutrašnje celine. Time bi se jasnije odredile specijalizacija
i odgovornost, propisali bi se jasniji kriterijumi za sastav tih organizacionih celi-
na. Doduše, Predlog zakona predviđa formiranje savetodavnih ili radnih tela, ali
i njihovo obrazovanje predviđeno je samo kao mogućnost.
Stoga, i pored izvesnih pomaka koji ovaj zakon donosi, on ipak predstavlja
samo kompilaciju nekih antikorupcijskih propisa. Srbija je po ko zna koji put pro-
pustila da na osnovu sopstvenog i svetskog iskustva normira na adekvatan način
ovu složenu problematiku, te da osnuje telo sa značajnom ulogom i zadacima u
antikorupcijskoj borbi. Doduše, za izmene još nije kasno.
22 Rada Kovačević, „Veliki brat za funkcionere”, Revija 92, broj 550, Internet, http://www.revi-
ja92.novosti.co.yu/code/navigate.php?Id=214, 02/05/2007.
23 Verica Barać, „Petnaest razloga zašto ne treba usvojiti Nacrt pred loga za kona o Agenciji za
borbu protiv korupcije”, Savet za borbu protiv korupcije, Internet, http://www.antikorupcija-sa-
vet.sr.gov.yu/view.jsp? ar ticleId=375, 25/10/2006.
Dodatak
Dijagram 1: Organizaciona struktura Nezavisne komisije za borbu protiv ko-

rupcije Novog Južnog Velsa, Australija
Dijagram 2: Istražna procedura hongkonške Nezavisne komisije za borbu

protiv korupcije
MODALITETI
OBAVEŠTAJNOG RADA
Aleksandar Fatić ∗
Noseći momenat ukupne bezbednosti jedne zemlje je solidnost i koheziv-

nost informacija o potencijalnim pretnjama bezbednosti kojima vlast te zemlje
raspolaže. Dezintegracija, gubitak kvaliteta informacija, ili čak prodaja informa-
cija pr vi su znaci bezbednosnog urušavanja ukupnog sistema.
Obaveštajne strukture, u savremenim evropskim zemljama, bave se ne sa-
mo prikupljanjem informacija o planovima terorista ili o organizaciji i delatnosti
organizovanih kriminalnih grupa, nego i o sistemskoj korupciji i potencijalnim
koruptivnim vezama u samoj strukturi vlasti. Takvi koruptivni odnosi uvek su
slaba tačka ukupnog sistema državne bezbednosti, i kroz njih se, po pravilu, vrši
realizacija bezbednosne pretnje.
U svakom demokratskom sistemu vlasti, postoje posebne obaveštajne struk-
ture koje se bave nadziranjem problematičnih odnosa u samoj strukturi nacional-
ne vlasti. One diskretno vode računa o tome da ne dođe do drastičnih slučajeva
korupcije, kronizma (favorizovanja ličnih prijatelja i konta kata), ili nepotizma
(favorizovanja srodnika), od strane ministara u vladi, šefa vlade, ili šefa države.
Ukoliko dođe do takvih pojava, nosiocima vlasti se skreće pažnja da je potrebno
da preduzmu korektivne radnje, a ukoliko se naiđe na otpor smesta se pribegava
obaveštavanju javnosti i pokretanju odgovarajućih krivičnih postupaka. Na taj
način štiti se integritet demokratskog sistema i svih onih koji u njemu učestvuju
kao nosioci vlasti.
Veliki deo obaveštajnog posla obavlja se danas na sasvim legalne načine.
Postoje čak i privatne agencije koje se bave obaveštajnim radom, pa se i u okviru
Evropske unije razvija čitava jedna filozofija privatizacije prikupljanja obaveštaj-
nih podataka. Reč je o tome da obaveštajni rad često podrazumeva mukotrpno
∗
Autor je glav ni i odgovorni urednik Revije za bezbednost.
18 Aleksandar Fatić
pregledanje novina, agencijskih vesti i drugih javno dostupnih informacija, kako

bi se iz mora sitnih informacija složila odgovarajuća slika o nekom pitanju.
U savremenim društvenim okolnostima, u kojima postoji toliko izvora
informacija na svakom uglu, glavni problem nije nedostatak informacije, nego
„zasipanje informacijama” od kojih običan građanin, ili privredni subjekt, jedno-
stavno ne može više ništa da vidi. Zasipanjem informacijama postiže se entropij-
ski efekt u samom procesu obaveštavanja, to jest dolazi do „obaveštajnog slepila”.
Stoga privatne obaveštajne agencije na Zapadu imaju sve više posla, jer zahvalju-
jući kompetentnom osoblju, odgovarajućoj organizaciji i selekciji javno dostup-
nih informacija mogu da ponude klijentima relativno celovitu obaveštajnu sliku
o predmetu njihovog interesovanja, bez potrebe da se klijent bavi primanjem na
sebe velike količine informacija čija pouzdanost nije proverena.
Na sličan način rade i državne obaveštajne strukture u većini modernih ze-
malja. Hladnoratovski scenariji sa slanjem „agenata” koji glume različite uloge,
velikim delom su prevaziđeni. Kao što u policiji danas analitičke strukture, koje
su u stanju iz mora informacija da izdvoje kritične trendove i ličnosti, igraju ključ-
nu ulogu, pa se savremeni policijski rad u svojim bitnim aspektima naziva i „oba-
veštajno vođenim policijskim radom”, tako i u obaveštajnim agencijama sve veću
ulogu igraju analitičari, a sve manju operativci.
Najznačajnija uloga obaveštajnih operativaca i dalje je u sferi borbe protiv
terorizma i organizovanog kriminala, pa je tako i posle terorističkih napada na
SAD, 11. septembra 2001. godine, u američkom Kongresu vođena debata o tome
zašto je u američkim obaveštajnim strukturama preveliki naglasak stavljen na
tehnologiju, a previše mali na takozvani „ljudski obaveštajni rad” (human intelli-
gence, ili skrećeno u obaveštajnom rečniku, HUMINT). Upotreba operativaca, me-
đutim, skopčana je i sa najvećim obaveštajnim rizikom, ne samo po bezbednost
samih operativaca, nego i usled opasnosti da budu kompromitovani i izmanipu-
lisani, ili pak da se sama njihova delatnost upotrebi u političke svrhe za diskredi-
tovanje same obaveštajne službe ili političkog rukovodstva odgovarajuće zemlje.
Stoga, savremene obaveštajne strukture danas uglavnom izbegavaju upotrebu ope-
rativaca. Najveći deo informacija do kojih su nekada dolazili operativci danas se
nabavljaju iz javnih izvora. Operativci se danas koriste ne za prikupljanje infor-
macija, nego za sasvim različite akcije koje uključuju uticaj na donošenje odluka
relevantnih predmeta praćenja.
Primera radi, operativci su danas u najrazvijenijim obaveštajnim struktura-
ma visoko pozicionirani službenici, pa čak i političari, koji zahvaljujući svome me-
stu u političkom sistemu, na različite načine mogu uticati na donošenje odluka u
ukupnom sistemu vlasti neke zemlje. To su ili kooptirani službenici bezbednosnih
struktura druge zemlje, diplomate, pa čak i ministri u vladi, ili pak njihovi savetnici,
Aleksandar Fatić 19
lideri političkih stranaka i drugih struktura koje mogu u ključnim momentima

da direktno ili indirektno utiču na donošenje neke bitne odluke. Vrlo često se u
naizgled nerazumljivim političkim igrama kriju obaveštajni interesi i pritisci.
Obaveštajni i policijski rad danas su samo dve strane suštinski iste delatno-
sti. Policijski rad je sve manje tradicionalno reaktivan, zasnovan na aktiviranju
represivnog mehanizma nakon dobijanja prijave o izvršenom krivičnom delu, a
sve više proaktivan, usmeren na sprečavanje buduće pretnje bezbednosti, što je
inače tradicionalno karakteristika obaveštajnih službi. Stoga je i prirodno da se
i u policijama i u obaveštajnim organizacijama sve veći naglasak stavlja na priku-
pljanje informacija iz domena javno dostupnih izvora, takozvanih otvorenih izvo-
ra, ili pak korišćenjem tehnologije (presretanjem komunikacija, uz zadovoljavanje
odgovarajućeg nivoa ovlašćenja unutar i van same obaveštajne agencije). Među-
tim, još veći naglasak stavlja se na analizu i interpretiranje informacije. Zabluda
je popularno verovanje da je savremeni obaveštajni rad zasnovan na prikupljanju
informacija. Kako kaže jedan od osnovnih postulata obaveštajnog rada, on pod-
razumeva prikupljanje i korisno interpretiranje obaveštajnih informacija.
Obaveštajni operativac možda može, uz visoku cenu i izvestan rizik, priku-
piti neke informacije, ali ih on ne može interpretirati. Bez interpretacije, informa-
cije malo znače. One mogu biti čak i zloupotrebljene, ili njihovo značenje može
biti sasvim iskrivljeno. Stoga je srce savremene obaveštajne službe analitičar, a pro-
fil analitičara podrazumeva kako lične osobine inicijative, radoznalosti i kreativ-
nosti, tako i vrlo visok stepen obrazovanja u odgovarajućim oblastima.
Bezbednost je profesija, kao i svaka druga, i pre svega podrazumeva razmiš-
ljanje. Stoga sve efikasne bezbednosne strukture, a posebno obaveštajne službe,
rade neprimetno, ne zbog toga što su naročito „tajne”, nego zato što ne čine ništa
nelegalno. One ne prate ljude, retko im prisluškuju telefone, ne kradu informaci-
je. Jednostavno, to su centri za analizu koji iz kiše informacija koja zasipa javnost
svakog dana, uz izvesne male dopune, ozbiljno, konzer vativno i pouzdano izvode
celovitu sliku subjekta, ili sliku bezbednosne pretnje. Savremeni evropski obaveš-
tajac više nije tradicionalni „špijun”, nego ozbiljan bezbednosni profesionalac. On
se ne bavi borbom protiv krivičnih dela, i ne obraća pažnju na sitne nelegalnosti
ili lične stavove svojih subjekata ispitivanja. Njegov posao je skiciranje kontura
bezbednosne situacije. Stoga se on danas ne bavi represijom, nego proučavanjem
i shvatanjem bezbednosne pretnje. Tu funkciju evropske bezbednosne službe sa
obaveštajnim naglaskom prihvataju kao primarnu, i to pokazuju kroz privatizaci-
ju obaveštajnog rada na osnovu sposobnosti, kompetencije i objektivnih tržišnih
potreba. O ovom osetljivom pitanju uskoro će se izjasniti i Evropska komisija, a
ono zaslužuje detaljniju razradu koja će biti predmet glavnog teksta u sledećem
broju Revije za bezbednost.
„SABLJA” NIJE PRESEKLA
LANCE PROSTITUCIJE
Danijela Spasić ∗
Prostitucija je jedna od najprofitnijih aktivnosti organizovanog kriminala.

Kao oblik seks industrije, na bazi sve veće potražnje na ilegalnom tržištu seksual-
nih usluga, dovela je do povećane ponude ali i podele poslova među kriminalnim
organizacijama, do njihove specijalizacije i borbe za monopolski položaj. Orga-
nizovana prostitucija poštuje sva načela savremenog privrednog menadžmenta,
kroz marketing, rad agencija i pravila poslovanja. Pri tome je svakako najvažnija
i najprofitabilnija njena veza sa organizovanom trgovinom ljudima. Podaci govo-
re da npr. ruski organizovani kriminal kroz trgovinu i prostituciju žena i dece
godišnje ostvari oko 6 milijardi dolara, pri čemu su troškovi organizovanih krimi-
nalnih grupa za realizaciju ovih aktivnosti minimalni — samo 10 odsto ilegalno
stečenog profita prostitucijom izdvaja se za izdržavanje žrtava koje su seksualno
eksploatisane, dok se 20 odsto tog profita koristi za podmićivanje policije.
Bez namere da učestvujem u raspravi o tome da li u Srbiji danas postoji or-
ganizovani kriminal ili ne, sa još slabijom željom da dokazujem kako je anomija
srpskog društva iznedrila blagodatno podzemlje koje je proteklu deceniju sličilo
predvorju Danteovog „Pakla”, smatram da bi bilo od koristi izneti neke činjenice
iz bezbednosne prakse, kao skroman prilog tezi da na ovom području, pored neor-
ganizovane, u žargonu nazvane „ulične” prostitucije, koja je kao lični izbor, samo
prekršaj protiv javnog reda i mira, postoji i organizovana prostitucija, sa svim obelež-
jima institucionalizovane delatnosti, koja se, s obzirom na stepen društvene opasno-
sti, zakonski inkriminiše kao krivično delo „posredovanje u vršenju prostitucije”.
U Srbiji, posebno u Beogradu, nekadašnje agencije za poslovnu pratnju,
usled objektivnih okolnosti, transformisale su se u raznovrsne agencije za pru-
žanje erotskih i drugih usluga, poslovnu pratnju, zajedničke izlete, sklapanje
∗
Autorka je asistent kinja na Krimina lističko-policijskoj akademiji u Beogradu.
Danijela Spasić 21
poznanstava i tzv. salone za masažu. U svim oblicima organizovane prostitucije

nosioci kriminalnih aktivnosti su posrednici između prostitutki i klijenata. Nevi-
dljivi, surovi i beskrupulozni, šefovi kriminalnih klanova, samozvani „kraljevi”
beogradskog, niškog, novosadskog, užičkog, šabačkog, novopazarskog asfalta, po-
red narko-biznisa, trgovine oružjem, krijumčarenja migranata, preprodaje auto-
mobila, drže i lance prostitucije.
Analiza podataka o registrovanim krivičnim radnjama u vezi sa organizo-
vanom prostitucijom u pr vih pet godina ovog veka potvrđuje da su konkretne
aktivnosti bezbednosnih subjekata srušile samo vrh „ledenog brega”, onaj koji se
vidi iznad površine. „Glavni” su ostali nedodirljivi...
U petogodišnjem periodu identifikovano je 217 radnji posredovanja u vrše-
nju prostitucije i 32 slučaja težeg oblika (izvršenog prema maloletnom ženskom
licu ili upotrebom sile, pretnje ili obmane). Preko 60 odsto ovih dela izvršeno je
na području grada Beograda, a prosečno 10 odsto registrovano je u Novom Sa-
du, Pančevu, Nišu, Somboru i Požarevcu. U Smederevu, Šapcu, Novom Pazaru,
Subotici i Sremskoj Mitrovici prijavljeno je svega jedan odsto izvršenih dela od
ukupnog broja. Zanimljivo, apsurdno i indikativno zvuči podatak da na područ-
ju Valjeva, Užica, Prokuplja, Zaječara, Pirota, a naročito Sremske Mitrovice, nije
bilo slučajeva posredovanja u vršenju prostitucije.
Prekretnica u borbi protiv organizovanog kriminala u Srbiji bila je 2003.
godina. Posle ubistva premijera, uvođenja vanrednog stanja i policijske akcije „Sa-
blja” presečeni su ili je trebalo da budu presečeni neki „lanci”, ili je trebalo rašči-
stiti teren za efikasniju borbu protiv organizovanih grupa. Velike akcije njihovog
razbijanja sprovedene su, činilo se, sa velikim uspehom, na teritoriji Beograda,
Požarevca, Šapca, Kruševca, Sremske Mitrovice, Čačka. Zvanični podaci govore
da se dve godine posle toga jedino na području Beograda povećao broj krivičnih
radnji posredovanja. Očekivano, jer u ovom gradu, prema operativnim saznanji-
ma, i danas ima oko 200 makroa, čiji su svakodnevni obračuni samo proizvod
neprekidne konkurentske borbe oko podele interesnih sfera i gradskih rejona, raz-
mene i prodaje devojaka.
Da li kao posledica „Sablje” ili potpunog „uranjanja ledenog brega”, ili sa-
mo kao „izraz filovane statistike”, tek pune dve godine nakon faze akutne borbe
protiv organizovanog kriminala, Srbija je ušla u „normalne tokove kriminala”, u
kojima, npr. Kragujevac, Jagodina, Leskovac, Smederevo, Požarevac, Čačak, Kru-
ševac, Novi Pazar postaju potpuno „čisti”, takoreći „prosvetljeni i besporočni”.
Nelogično je i razumu neprijemčivo da i za Šabac, Valjevo, Sremsku Mitrovicu,
Užice ili Zaječar, koji administrativno pokrivaju jednu petinu teritorije Srbije, i
preko kojih prolaze putevi međunarodne trgovine ljudima prema Hrvatskoj, Itali-
ji ili Bosni i Hercegovini, nema registrovanih podataka o prostituciji.
22 Danijela Spasić
Možda posle povlačenja i likvidacija „velikih igrača” oni manji, „lovci iz

senke”, još uvek miruju, čekajući strpljivo da zauzmu njihova mesta, skriveni u
svojim „jazbinama” u tzv. balkanskom trouglu — u graničnom pojasu Srbije, Re-
publike Srpske i Crne Gore.
S druge strane, javnošću kolaju priče o postojanju indicija o umešanosti ne-
kih policijskih službenika na različitim kadrovskim nivoima u ilegalne poslove
oko krijumčarenja narkotika i prostitucije. Najčešće pominjan je Novi Pazar, u
kojem, kako se vidi, prema zvaničnim podacima, nema posredovanja u vršenju
prostitucije...
Prostitucija maskirana legalnim poslovima, kao i organizovana trgovina
drogom, mogle bi se, kažu stručnjaci, suzbiti jačom i efikasnijom saradnjom polici-
je, tužilaštva i suda, kao i stvaranjem posebne, dobro opremljene uprave za borbu
protiv njih. Ali, neka to bude tema neke druge priče. Možda bi i ova priča imala
drugačiji kraj da „sablja nije tako brzo vraćena u korice (...)”.
DVA ZAKONIKA O KRIVIČNOM POSTUPKU
— IZMEĐU DILEMA I KRITIKA
Miodrag Radojević ∗
U Republici Srbiji postoje dva zakonika o krivičnom postupku — zakonik

koji je usvojila bivša savezna država i koji se primenjuje i drugi — zakonik koji je
izglasao republički parlament, ali je njegovo važenje, sa izuzetkom manjeg broja
odredbi, odloženo za kraj 2008. godine. Neobična situacija u našem pravnom si-
stemu, kada postoje dva srodna zakonika, otvorila je dilemu neizvesnosti primene
osnovnog izvora krivičnoprocesnog prava — reformisanog „starog” ili radikalno
promenjenog „novog” zakonika.
Pr va etapa reforme krivičnoprocesnog zakonodavstva u Republici Srbiji za-
počela je usvajanjem Zakonika o krivičnom postupku u Skupštini Savezne Repu-
blike Jugoslavije, 28. decembra 2001. godine. Zakonik o krivičnom postupku tom
prilikom ocenjen je kao zakonski akt koji predstavlja novu stepenicu u evoluci-
ji domaćeg krivičnoprocesnog zakonodavstva i delimično raskida s tradicijom,
jer se oslobodio ideološkog nasleđa i usaglasio svoje odredbe s međunarodnim
pravnim aktima, ali je „zadržao sve što je bilo zdravo i korisno u jugoslovenskom
krivičnom procesnom zakonodavstvu, sudskoj praksi i pravnoj tradiciji”. Prema
stavu dela stručne javnosti u Srbiji, model ovog zakonika može se još izvesno vre-
me uspešno primenjivati uz određena prilagođavanja.
Narodna skupština Republike Srbije usvojila je Zakonik o krivičnom po-
stupku (u daljem tekstu skraćeno — Zakonik) 30. maja 2006. godine. Zakonik je
objavljen 2. juna, a stupio je na snagu 10. juna 2006. godine. Važenje ovog Zakoni-
ka odloženo je na godinu dana, sa izuzetkom manjeg broja članova (članovi 107,
110, 117–122 i 333–335) koji se primenjuju danom stupanja na snagu ovog Zako-
nika. Relativno duži vacatio legis obrazložen je činjenicom da novi Zakonik „po
obimu i vrsti zakonskih modifikacija, predstavlja najveću kvalitativnu promenu
naše krivične procedure u poslednjih nekoliko decenija”.
∗
Autor je istraživač-saradnik u Institutu za političke studije, Beograd.
24 Miodrag Radojević
Povećanje efikasnosti i brzine krivičnih postupaka, zaštita ljudskih sloboda

i prava, usklađivanje njegovih rešenja s međunarodnim standardima i domaćim
zakonima koji regulišu krivični postupak, kao i terminološko usklađivanje sa od-
redbama Krivičnog zakonika navedeni su kao osnovni ciljevi za donošenje novog
Zakonika. Novo krivičnoprocesno zakonodavstvo je, po namerama zakonodavca,
usvojilo najbolja uporednopravna iskustva u ovoj oblasti i osavremenilo domaće
krivičnoprocesno zakonodavstvo. Za razliku od „starog”, „novi” Zakonik o kri-
vičnom postupku predviđa radikalno novu organizaciju krivičnog postupka i u
skladu s tim sadrži niz novina.
Najznačajnije novine u ZKP odnose se na uvođenje javnotužilačke istrage,
ustanove sporazuma o priznavanju krivice, postupka posredovanja radi postiza-
nja poravnanja između okrivljenog i oštećenog, proširenje razloga za obavezno
izuzeće sudija i uvođenje novih dokaznih radnji (uvid u fotografije, slušanje zvuč-
nih snimaka i uvid u zvučne i(li) video snimke). Osnovni motiv za uvođenje no-
vih postupaka i ustanova, kao i modifikaciju postojećih instituta je da se brže i
efikasnije rešavaju krivični postupci.
Novi Zakonik izložen je brojnim kritikama. Primedbe su upućene na način
njegovog donošenja, sadržinu i karakter novih procesnopravnih ustanova, kao i
na nedostatak normativnih, finansijsko-kadrovskih i političkopravnih uslova za
njegovu primenu. Pr va i osnovna kritika odnosi se na neosnovanu brzinu usva-
janja Za konika i izostanak naučnostručne rasprave. Za razliku od još važećeg
Zakonika, na čijoj izradi se radilo čitavu deceniju, između pripreme i usvajanja
Predloga republičkog zakonika proteklo je par meseci. U tom periodu je nedovolj-
no konsultovana stručna javnost, što je uticalo na kvalitet rešenja u novom Zako-
niku. Takođe, Zakonik je usvojen neposredno nakon raspada državne zajednice,
odnosno par dana posle održanog referenduma o državnom statusu Crne Gore,
tako da se u tekstu ne uzima u obzir promenjeni državni status Srbije. I prethod-
na vlada je priznala potrebu za izmenom teksta Zakonika, svega tri meseca od nje-
govog donošenja u vidu usvajanja Predloga izmena i dopuna ZKP. To su snažni
argumenti u korist onih koji tvrde da je Zakonik usvojen bez opravdane žurbe.
Najviše polemika izazvala je mogućnost uvođenja javnotužilačke istrage.
Prema konceptu javnotužilačke istrage, javni tužilac sprovodi istragu i donosi re-
šenje o sprovođenju istrage. On je neka vrsta vođe ili menadžera tima koji ima
značajniju ulogu u prethodnom postupku. Uvođenjem javnotužilačke istrage, na-
mera zakonodavca je bila da ubrza postupak, rastereti sud i direktnije uključi jav-
nog tužioca u razumevanje konkretne krivične stvari, kao i da ostvari efikasniju
saradnju s policijom. U skladu s konceptom javnotužilačke istrage, javni tužilac
je dobio i niz novih prava. Istražni sudija je sadržao određena ovlašćenja, pa i ona
da može da sprovodi dokazne radnje na zahtev tužioca.
Na putu uvođenja javnotužilačke istrage u domaći pravni sistem postoje pre-

preke. Pre svega, koncept javnotužilačke istrage neusklađen je sa srodnim proce-
snopravnim institutima, ali je i pravosudni sistem Srbije kadrovski i materijalno
nepripremljen na ovu novinu. Uvođenje javnotužilačke istrage zahteva znatno po-
većanje broja tužilaca i stvaranje materijalnih uslova za njihov rad u novim uslovi-
ma, što uslovljava obezbeđivanje značajnih finansijskih sredstava. Imajući u vidu
višegodišnje odlaganje realizacije procesa organizacionih reformi u pravosuđu
(uvođenje apelacionih sudova), jasno je da bi uvođenjem javnotužilačke istrage
nastali dodatni problemi u pravosudnom budžetu. Pored toga, javno tužilaštvo
nije osposobljeno za izazove uvođenja koncepta javnotužilačke istrage. Postavlja
se pitanje kako bi novi model uloge javnog tužioca u krivičnom postupku funk-
cionisao u praksi, pošto je tužilaštvo normativno i faktički pod velikim uticajem
izvršne vlasti. Posebna teškoća je da proširenje prava javnim tužiocima u toku is-
trage nije praćeno i odgovarajućim zaštitnim merama.
Sporazumu o priznanju krivice (nagodba) posvećena je posebna glava Zako-
nika (XXII) čiji je cilj brže okončanje krivičnog postupka i smanjenje troškova, ali
bez ugrožavanja interesa zakonitosti i pravičnosti. Okončanje krivičnog postupka
na osnovu sporazuma o priznanju krivice između tužioca i okrivljenog karakteri-
stika je anglosaksonskog adverzijalnog krivičnog postupka, koji je sve popularniji
i na evropskom kontinentu. Sporazum o priznanju krivice moguć je kod krivič-
nih dela za koje je propisana kazna zatvora do 10 godine (član 304).
Postupak posredovanja radi postizanja poravnanja između okrivljenog i oš-
tećenog regulisan je u glavi XXX. Javni tužilac može nakon prijema obaveštenja
o krivičnom delu ili krivične prijave za krivično delo za koje je propisana novča-
na kazna ili kazna zatvora do jedne godine i u izuzetnim slučajevima za krivična
dela za koje je predviđena kazna zatvora do tri godine pod određenim okolnosti-
ma, na predlog okrivljenog ili njegovog branioca, odnosno oštećenog i njegovog
punomoćnika ili po službenoj dužnosti, pozvati okrivljenog i oštećenog na poseb-
no ročište da se ispita mogućnost da se upute na postupak medijacije. Primena
„nagodbene pravde” može ići na štetu načela legaliteta i zaštite prava stranaka u
krivičnom postupku, zbog odsustva kontrolnih mehanizama.
Zakonik sadrži, pored normativnih, brojne jezičke i pravopisne manjkavo-
sti i greške, što se često dešava prilikom donošenja novih propisa kod nas. Na
primer, Zakonik razlikuje svetovnu i religijsku zakletvu i predviđa da se svedok
zaklinje Bogom i svim onim što mu je „najsvetlije” (umesto najsvetije); umesto za-
brane „upravljanja motornim vozilom” koristi izraz zabrane „upotrebe motornog
vozila”; umesto „javnog tužioca” na jednom mestu pominje „državnog tužioca”;
umesto „Vrhovnog kasacionog suda” koristi naziv „Vrhovni sud”, itd. Takođe, u
nizu odredbi pogrešno je upućivanje na pojedine stavove.
26 Miodrag Radojević
Zakonik sadrži i protivrečne, nepotpune i neustavne odredbe koje ograni-

čavaju i narušavaju neka od osnovnih ljudskih sloboda i prava građana, ali i okri-
vljenog i njegovog branioca. Koncepcijski nedostatak Zakonika je da se proširuju
prava javnog tužioca i policije u nameri da se pruže normativne pretpostavke za
efikasno suzbijanje kriminalnih pojava, dok s druge strane njihova ovlašćenja
nisu podvrgnuta kontroli. Tako su za policiju predviđene široke diskrecione mo-
gućnosti — pretresanje stana bez naredbe, prisluškivanje telefonskih razgovora,
sprovođenje tajnih optičkih snimanja itd. Primera radi, pretresanjem stana bez na-
redbe ograničava se pravo građana na nepovredivost stana, a što je u suprotnosti
sa Ustavom Srbije koji precizno uređuje osnove ulaska policije u stan bez odluke
suda (član 40). Zakonik dopušta i pretraživanje ličnih i drugih podataka i u sluča-
ju postojanja sumnje da se priprema izvršenje krivičnog dela čime se može ugro-
ziti pravo na privatnost građana. Nejasno je i zašto se u Zakoniku na nekoliko
mesta pominje uloga Bezbednosno-informativne agencije u krivičnom postupku.
Prema stavu Advokatske komore Srbije i dela stručne javnosti, brojne od-
redbe Zakonika o krivičnom postupku neustavne su i neusaglašene s Krivičnim
zakonikom. To se posebno odnosi na odredbe o pritvoru, saslušanju okrivljenog,
isključenju javnosti sa suđenja, ponavljanju krivičnog postupka, pravu na rehabi-
litaciju, naknadi štete i drugim pravima lica koja su neosnovano lišena slobode,
pritvorena i osuđena, kao i na mogućnosti policije da ulazi u stanove građana bez
naredbe suda radi obezbeđenja dokaza itd. Tako član 5 stav 6 Zakonika uređuje
da branilac može prisustvovati saslušanju okrivljenog, dok Ustav nalaže da je pri-
sustvo branioca pravo osumnjičenog.
Zakonik je praktično ukinuo trajanje pritvora nakon predaje optužnice (vi-
deti član 176, stav 1), što je suprotno međunarodnim standardima, Evropskoj
konvenciji o ljudskim slobodama koja predviđa da se trajanje pritvora svede na
razumnu meru i pravima i praksom Evropskog suda za ljudska prava, ali i s pozi-
tivnopravnim propisima koji trajanje pritvora nakon predaje optužnice ograniča-
vaju na dve, odnosno četiri godine.
Zakonik ograničava prava branioca i okrivljenog. Smanjuje se pravo brani-
oca i okrivljenog na razgledanje spisa. Tako branilac nema pravo da kopira prepi-
se dobijene tajnim zvučnim snimanjem osumnjičenog. Predviđena je mogućnost
novčane kazne braniocu ako zna za postojanje određenih dokaza, a nije predložio
njihovo izvođenje, kao i mogućnost kažnjavanja branioca ako su „njegovi postup-
ci očigledno upravljeni na odugovlačenje krivičnog postupka”. Po zakonodavcu,
ovakve odredbe su motivisane potrebom da se spreči opstrukcija krivičnog po-
stupka od strane branioca, do čega je dolazilo u našoj praksi u poslednje vreme.
Nedostatak političkopravnih uslova jedan je od razloga za odlaganje prime-
ne Zakonika. Osnovni uslovi — usvajanje novog zakona o tužilaštvu, kao i drugih
pravosudnih zakona, izbor novih sudija Ustavnog suda Srbije i okončanje procesa
izbora nosilaca pravosudnih funkcija nisu ispunjeni. Višemesečna dilema o tome
hoće li se novi Zakonik primeniti napokon je razrešena krajem maja, u „minut
do dvanaest”, nekoliko dana uoči početka njegove primene. Zakonom o izmeni
Zakonika o krivičnom postupku, koji je objavljen u Službenom glasniku Republi-
ke Srbije, broj 49 od 29. maja 2007. godine (stupio na snagu danom objavljivanja),
odložena je primena Zakonika o krivičnom postupku do 31. decembra 2008. go-
dine. U skladu sa izrekom „što se grbo rodi, vreme ne ispravi”, shodno reakcija-
ma stručne javnosti, tužilaca i advokata veoma su mali izgledi da će se republički
Zakonik ikada primeniti u celovitom obliku.
OSLOBAĐANJE DRŽAVE
Verica Barać ∗
Principi nezavisnosti koji su proklamovani prilikom formiranja Saveta za

borbu protiv korupcije i sada su od ključne važnosti za rad antikorupcijskih insti-
tucija. Pr va demokratska Vlada je razumela da su država i društvo u Srbiji nakon
desetogodišnje diktature, ratova i izolacije, sveobuhvatno zarobljeni mrežom ko-
rupcije, koja je od devijacije prerasla u način funkcionisanja sistema, način života
i svakodnevnog preživljavanja. Zato je prvu godinu rada tadašnja Vlada proglasila
godinom borbe protiv korupcije i u toj godini formirala je Savet kao nezavisno te-
lo, sastavljeno od uglednih pojedinaca koji nisu vezani za stranke vladajuće koali-
cije, telo koje će pored rada na antikorupcijskim zakonima i inicijativama, moći
da se bavi i radom Vlade i njenih funkcionera, da Vladu kritikuje i da je podseća
na borbu protiv korupcije. Odlukom o osnivanju Saveta predviđeno je da on bude
nezavisan u izboru novih članova, koje Vlada potom samo potvrđuje. U pr vim
razgovorima sa Savetom, Vlada se obavezala da će podržati njegov rad, da će Sa-
vet za potrebe svog rada dobiti svu potrebnu dokumentaciju, da će ministri i dru-
gi funkcioneri Vlade doći na razgovor kada Savet to zatraži, da će Savet na svoje
predloge dobijati povratne informacije.
Nakon što je deo članova, uključujući i pr vog predsednika Slobodana Be-
ljanskog, napustio Savet tokom 2002. godine, premijer Đinđić je, nastojeći da dobi-
je što širu podršku javnosti za borbu protiv organizovanog kriminala i korupcije,
inicirao obnavljanje rada Saveta. Ubijen je dolazeći na sastanak sa članovima Save-
ta, na kojem je trebalo da se postigne dogovor o nastavku njegovog rada.
Posle 12. marta 2003. godine novi premijer — Zoran Živković podržao je
ideju da Savet obnovi rad, kao i da se naročito usmeri ka shvatanju javnosti o pro-
blemu korupcije, shvatajući da se na taj način stvara najdelotvorniji mehanizam
za borbu protiv korupcije, odnosno da se jedino uz pomoć javnosti može napraviti
∗
Autorka je predsednica Saveta za borbu protiv korupcije Vlade Republike Srbije.
Verica Barać 29
iskorak iz vladavine skrivenih struktura zarobljene države ka vladavini demokrat-

skih institucija. Savet u ovom periodu ulazi u analizu slučajeva krupne sistemske
korupcije u izvršnoj vlasti (izvoz šećera u zemlje EU, privatizacija, itd), i u široku
komunikaciju sa građanima i udruženjima građana, čija iskustva koristi kao pri-
mere u analizi problema korupcije u Srbiji (privatizacija „Veterinarskog zavoda” i
drugih preduzeća). Međutim, u uzavreloj političkoj atmosferi nesigurne podrške
Vladi i zahteva opozicije za vanrednim izborima, okretanje Saveta ka javnosti i
otvaranje slučajeva krupne sistemske korupcije, kroz koje smo Vladi nudili sarad-
nju na sagledavanju razmera korupcije u Srbiji i traganja za načinom njenog obu-
zdavanja, dovelo je do otpora u samoj Vladi i do njenog sukoba sa Savetom.
Naredna Vlada, sastavljena od stranaka koje su na izborima pobedile obeća-
vajući obuzdavanje korupcije u privatizaciji, i koje su u koalicioni sporazum unele
podršku radu Saveta, na samom početku pokušala je da odgovori na nezadovolj-
stvo građana zbog korupcije, pre svega u privatizaciji (iniciranje raskida ugovora
o prodaji državnog ili društvenog kapitala u nekoliko javnosti najpoznatih slučaje-
va sumnji na korupciju i pranje novca — „Jugoremedija”, „Venčac”, „Putnik”), ali
i u drugim oblastima. Nekoliko meseci kasnije na sastanku sa Savetom, premijer
Koštunica, potpredsednik Vlade Labus i ministri Dinkić i Bubalo su, povodom
našeg Izveštaja o stečaju „Sartida”, rekli da nije dobro da se prodaja smederevske
železare američkom „US Steelu” dovodi u pitanje, kako se ne bi obeshrabrili dru-
gi strani investitori.
Jedna od preporuka Vladi u Izveštaju o „Sartidu” bila je da se on dostavi
svim trgovinskim sudovima u Srbiji. Smatrali smo da je Izveštaj dobra prilika da
se otvori široka rasprava o razmerama korupcije u pravosuđu, pre svega u trgo-
vinskim sudovima, o slabosti pravosuđa, nasleđenoj iz pedesetogodišnje prakse
partijske države, da se odupre pritiscima izvršne vlasti, odnosno primene zakoni
i propisane procedure, kao i o načinima kako da se ovaj veoma složen problem
počne rešavati, ili makar utvrde plan i mere za njegovo trajno rešavanje. Neve-
zano za policijsku istragu o konkretnim zloupotrebama pojedinih aktera u ste-
čaju „Sartida”, koja jeste neophodna ali ne kao jedina mera rešavanja problema
korupcije u pravosuđu, smatrali smo da je korisno da se ovaj slučaj iskoristi kao
povod za analizu slabosti u zakonima i u funkcionisanju sudova — za njihovo
otklanjanje i stvaranje uslova za nezavisan rad pravosuđa, ali i da se šteta koja je
državi pričinjena u prodaji „Sartida” ne bi ponovila i u stečajevima ostalih najve-
ćih preduzeća u Srbiji (Robne kuće „Beograd”, „Jugoeksport”, Građevinsko pred-
uzeće „Rad”, „Beko” i dr).
Sastanak Vlade i Saveta povodom Izveštaja o „Sartidu” bio je početak suko-
ba Saveta sa novom Vladom i jasan znak da Vlada odustaje od borbe protiv nasle-
đenih mehanizama zarobljene države. U narednim mesecima Vlada će početi da
30 Verica Barać
opstruiše raskid ugovora o prodaji udela „Jugoremedije” koji je sama inicirala, a

krajem 2004. godine Ministarstvo privrede je, ne poštujući pravosnažnu presudu
Vrhovnog suda u korist konzorcijuma radnika, uvelo „Zekstru” u „Veterinarski
zavod” na osnovu poništene odluke tenderske komisije donete u vreme ministra
Vlahovića. Na taj način uspostavljen je puni kontinuitet sa korupcijom u privati-
zaciji zbog koje su stranke Koštuničine vlade rušile vladu Zorana Živkovića.
Kako se jednom artikulisano nezadovoljstvo građana stanjem korupcije u
zemlji više nije moglo zataškati, Vlada je umesto borbe protiv korupcije pristupi-
la njenoj simulaciji, zamagljivanju problema i nasumičnom delovanju na njegove
posledice. Ovo je najvidljivije iz načina rada na zakonu o državnom telu za borbu
protiv korupcije i iz senzacionalističkih medijskih i policijskih kampanja protiv
„mafija” u različitim sektorima vlasti.
Umesto da se nadoveže na iskustva Saveta i drugih antikorupcijskih tela ko-
ja su se pokazala kao delotvorna, Vlada je, ne poštujući prethodno usvojenu Naci-
onalnu strategiju za borbu protiv korupcije i preporuke OEBS-a i Saveta Evrope,
predvidela osnivanje državnog antikorupcijskog tela kao agenciju pod potpunom
kontrolom političke vlasti, po uzoru na brojne druge državne agencije koje su u
periodu nakon 5. oktobra postale simbol netransparentnosti državnih organa i
njihovog otuđenja od građana: Agencija za privatizaciju, Republička radiodifuzna
agencija i veliki broj drugih agencija, čije postojanje, a kamoli način rada, nisu
poznati javnosti. Jedan od takvih primera je Agencija za osiguranje i finansiranje
izvoza, koja već treću godinu koristi državna sredstva za kreditiranje izvoznih po-
slova privatnih preduzeća u Srbiji, a da o tome nikada nije podnet nikakav izveštaj
parlamentu niti javnosti, pa građanin, poreski obveznik i ne zna da se od njegovog
novca finansiraju izvozni poslovi firmi bliskih vladajućim strankama, dok on uzi-
ma skupe kredite banaka koje često posluju pod zelenaškim uslovima.
Stvaranje državnog antikorupcijskog tela po modelu postojećih vladinih
agencija, u javnosti je obrazlagano razornim razmerama korupcije u Srbiji, kojoj
se može suprotstaviti samo jedna moćna, čvrsta i čvrsto kontrolisana agencija —
sa nejasnom procedurom i nejasnim odnosom sa drugim granama vlasti. Agenci-
ja će imati jasnu relaciju samo prema Vladi i jedno jasno definisano načelo — da
njen rad, za razliku od Saveta za borbu protiv korupcije, neće biti okrenut javno-
sti. Kako transparentan rad vlasti nije moguć bez kontrole javnosti, jasno je da se
novo telo ne osniva da bi se borilo protiv korupcije, već da bi se otvorio prostor
za transfere partijskih kadrova iz drugih vladinih organa ili agencija. Transfer ka-
drova je još jedan vid pospešivanja korupcije. Deklarativno sprovodeći reorgani-
zaciju državne uprave, Vlada je zapravo simulira, tako što istovremeno smanjuje
broj zaposlenih u ministarstvima i osniva nove agencije u koje prebacuje provere-
ne partijske kadrove. Prividno se racionalizuje državna administracija, a zapravo
Verica Barać 31
povećava ukupan broj zaposlenih. Pritom sva ki novi funkcioner koji dođe sa
promenom Vlade, zapošljava oko sebe nove par tijske kadrove, a oni koje je za-
poslio pret hodni šef kao deo svog par tijskog baga ža, narav no, ostaju u službi,
ta ko da par tijska država zapravo ostaje netak nuta. Uprkos tome što Nacionalna
strategija za borbu protiv korupcije predviđa da držav no anti korupcijsko telo
u nad ležnosti ima i kontrolu finansiranja političkih strana ka — čime je treba lo
ispraviti slabosti Za kona o finansiranju političkih strana ka koji propisuje da fi-
nansiranje strana ka kontroliše skupštinski odbor za finansije — u kojem sede
predstav nici strana ka koje treba kontrolisati! — Vladin nacrt za kona o držav-
nom antikorupcijskom telu je iz svojih nadležnosti izostavio ovaj važan mehani-
zam zaštite za konodav ne vlasti od uticaja finansijskih moćni ka, tzv. tajkuna.
Vlada koja nije počet kom 2004. godine želela da razgovara o slabosti tr-
govinskih sudova da dosledno primenjuju za kone i poštuju predviđenu proce-
duru, pred izbore je, u toku prošle godine, uhapsi la više desetina ljudi, među
njima i nekoli ko sudija koje je deo jav nosti godina ma proglašavao za „korum-
pirane”, i u štampi ih prozvao „stečajnom ma fijom”. Na kon ove propagandno-
policijske akcije, koja nije ništa promeni la u načinu vođenja stečaja najvećih
preduzeća u Srbiji, vlast je preko pojedinih medija nastavi la sa sporadičnom
produkcijom različitih „sektorskih mafija” (prosvetna, drumska, duvanska, itd),
sa sličnim dometima: osumnjičeni se više od godinu dana drže u pritvoru, žr-
tve korupcije i da lje traže prava u iscr pljujućim štrajkovima i uličnim protesti-
ma koji vremenom si laze sa naslov nih strana bu levarske štampe (npr. radnici
Robnih kuća), a pokrenuti postupci se vode vrlo sporo, jer se često baziraju na
lošim optužnica ma, uglav nom pot krepljenim najnepouzdanijim dokazima —
izjava ma svedoka (poznat mehanizam da se optužnice podižu za dela za koja
nema va ljanih dokaza, a ne za ona za koja postoje mnogo čvršći dokazi). Pravo-
suđe, od ranije neotporno na pritiske iz vršne vlasti, a sada dodatno uzdrmano
hapšenjem sudija koji su krši li za kon između osta log i zbog pritisa ka visokih
vladinih funkcionera, ne usuđuje se da odbaci optužnice za koje su političari i
štampa već „doneli” osuđujuće presude, već se optužnice menjaju u toku postup-
ka, za manje opasna dela i za mnogo manju materijalnu štetu, pa se osumnjiče-
ni za korupciju na kraju još predstave kao žr tve! Dok se postupci odugovlače,
a pravosuđe sve više i više degradira, vladini funkcioneri nastavljaju poslov nu
saradnju sa osumnjičenima, pa Ministarstvo odbrane i da lje za ključuje ugovore
sa firmom Mi leta Dragića, pravdajući se da sarađuju sa firmom, a ne sa privat-
nim licem — vlasni kom te firme, osumnjičenim za zloupotrebe u nabavka ma
za Ministarstvo odbrane.
Savet je uprkos ovakvoj atmosferi nastavio da istrajava na ideji stvaranja jav-
nosti o korupciji i afirmaciji uspostavljanja demokratskih institucija kao jedinom
putu ka „oslobađanju države”. Osnivanje državne revizorske institucije ocenili
32 Verica Barać
smo kao važan element institucionalnog okvira za borbu protiv korupcije, zbog
čega smo u više navrata pisali Vladi da, iako je zakon o ovom telu usvojen još no-
vembra 2005. godine, državna revizorska institucija još uvek nije osnovana. Po-
četkom 2007. godine Savet je u saradnji sa Ambasadom Švajcarske i Institutom
za upravljanje u Bazelu organizovao međunarodnu konferenciju — „Beogradski
dani transparentnosti”, na temu nezavisne državne revizije. Savet je sa konferen-
cije uputio Vladi zaključke i preporuke domaćih i stranih eksperata kako da se u
Srbiji uspostavi efikasna i nezavisna državna revizija.
Iz načina na koji budu osnovane državna revizorska institucija i državno
telo za borbu protiv korupcije, uskoro će biti jasno da li aktuelna vlada namerava
da i dalje koristi poluge „zarobljene države”, ili da ih ukloni i postavi parametre
izgradnje demokratskih institucija, umesto dosadašnje simulacije.
SUKOB INTERESA
KOD SLUŽBENIKA JAVNIH USTANOVA
Nemanja Nenadić ∗
Sukob interesa je na velika vrata ušao u našu regulativu tek u ovom veku.
Naravno, mi smo i ranije imali mnoge odredbe čiji je cilj bio da se nastanak su-
koba javnog i privatnog interesa predupredi ili razreši. Takve su bile odredbe o
nespojivosti funkcija i odredbe o obaveznom i fakultativnom izuzeću javnih slu-
žbenika u pojedinim postupcima.
Zakonodavac je u regulisanje ove materije krenuo na novi način — od vrha.
Zakon o sprečavanju sukoba interesa iz 2004. obuhvatio je funkcionere izvršne
i zakonodavne vlasti, pokrajinske i lokalne vlasti i javnih preduzeća. Nešto više
od godinu dana kasnije Zakonom o državnim službenicima regulisana su na sli-
čan način i pitanja sukoba interesa kod lica koja su zaposlena u državnoj upravi.
Uređivanje sukoba interesa u pravosuđu ostavljeno je za posebne zakone, i još ni-
je dovršeno.
Zakon o državnim službenicima došao je na mesto nekadašnjeg Zakona o
radnim odnosima u državnim organima. Međutim, treba imati u vidu da se sta-
ri zakon primenjivao na znatno širi krug zaposlenih u javnom sektoru, zato što
su pod njegove odredbe potpadali i oni koji rade u javnim preduzećima, javnim
ustanovama i lokalnoj samoupravi. Usled toga, neki vidovi sukoba javnog i pri-
vatnog interesa, do kojih može da dođe u radu zaposlenih u tim službama, trenut-
no nisu regulisani.
Javne ustanove — zdravstvo i prosveta
Pokušaćemo da sagledamo kakvo stanje po ovom pitanju vlada u dva važna

sektora — prosveti i zdravstvu. Pr vo, treba videti kakvi se oblici sukoba interesa
∗
Autor je izvršni direktor Transparentnosti Srbije.
34 Nemanja Nenadić
u ovim sektorima mogu javiti i kako bi se oni mogli dovesti u red tako da javni
ne pretrpi štetu. U tom pogledu uočićemo najpre vidove sukoba interesa do kojih
može doći samo kod rukovodilaca ovih institucija, a zatim i situacija u kojima se
mogu naći ostali zaposleni.
Čelnici zdravstvenih i prosvetnih ustanova mogu imati sukob interesa kada
rade poslove koji su u vezi sa raspolaganjem javnom imovinom (javne nabavke za
potrebe ustanove, izdavanje prostorija u zakup, angažovanje spoljnih saradnika,
itd). Nema naročitih specifičnosti sukoba interesa koji se ovim povodom kod njih
javlja u odnosu na situacije sa kojima se suočavaju drugi funkcioneri u javnom
sektoru (npr. ministri, direktori javnih preduzeća, predsednici opština). Stoga bi
bilo najlogičnije da i za njih važe ista pravila. Pa ipak, ovi rukovodioci nisu obu-
hvaćeni ni Zakonom o sprečavanju sukoba interesa niti Zakonom o državnim slu-
žbenicima. Naravno, to ne znači da mogu da čine „šta god žele” jer su omeđeni
propisima (na primer o javnim nabavkama) i mehanizmima kontrole. Međutim,
oni nisu obavezni da podnose izveštaje o imovini i prihodima niti da se odrek nu
vršenja drugih funkcija, konsultantskih angažmana, itd.
Gotovo svi zaposleni u javnim ustanovama mogu doći u situacije koje pred-
stavljaju potencijalni sukob interesa. Uobičajeno je da se postavljaju pitanja poput
sledećih: da li zaposleni u javnoj ustanovi sme da prima poklone i besplatne uslu-
ge od klijenata ili firmi koje imaju interesa da sa klijentom stupe u poslovni od-
nos? Na koji način zaposleni treba da postupi ako mu je klijent neki njegov rođak
ili prijatelj? Da li zaposleni ima pravo na dodatan rad u svojoj struci van javne in-
stitucije? Da li zaposleni nakon napuštanja javnog sektora ima pravo da neogra-
ničeno koristi ranije stečene poslovne veze?
Pokloni i mito
U pogledu prijema poklona i besplatnih usluga treba razlikovati, a takva

razlika se u praksi i čini, da li je pružanje usluge bilo uslovljeno traženjem neke
protiv pravne koristi ili ne. Zakonodavac je bio u tom pogledu manje fleksibilan
pa je pod krivično delo primanja mita podveo i situacije kada službeno lice primi
poklon ili neku drugu korist nakon izvršene službene radnje, a u vezi sa njom. Isti-
na, za ovaj oblik krivičnog dela (član 367, stav 3 Krivičnog zakonika iz 2005) pro-
pisane su blaže sankcije. Drugim rečima, po ovom osnovu mogli bi biti krivično
gonjeni i lekari koji nakon izvršene uspešne operacije prime od porodice pacijen-
ta neki poklon. Prihvatanje ovakvih izraza zahvalnosti je uobičajeno, što nosi sa
sobom i dobre i loše posledice. Pošto je reč o običaju koji je široko rasprostranjen,
lako je zamisliti situaciju u kojoj niko od učesnika u transakciji i spoljnih posma-
trača ne bi u njoj video ništa loše. Problem nastaje kada makar kod jedne strane
Nemanja Nenadić 35
nestane jasna predstava o tome da se taj običaj primenjuje na dobrovoljnoj bazi i

da nema nikakvog uticaja na eventualno povlašćivanje pri pružanju usluga.
Kad je reč o poklonima od strane firmi koje žele da stupe sa klijentima jav-
nog sektora u poslovni odnos stvari su mnogo prostije. Očigledno je da se prima-
njem takvih poklona stvara odnos zavisnosti koji može na neprimeren način da
utiče na obavljanje posla u javnom sektoru. Naravno, stvar je svakog pojedinca i
okolnosti svakog slučaja koje vrednosti su pokloni koje bi trebalo izbegavati ili za-
branjivati. Na primer, ukoliko neka farmaceutska kompanija plati lekaru troškove
odlaska na seminar u inostranstvu on će (možda) biti skloniji prepisivanju leko-
va baš tog proizvođača. Zbog toga ima razloga da se razmotri stavljanje ovakvih
poklona na „crnu listu”. S druge strane, manji prigodni darovi istih firmi, poput
rokovnika, kalendara, privezaka i sličnih sitnica imaju veće šanse da se smatraju
poklonom koji ne stvara neprimeren odnos zavisnosti između darodavca i onoga
koji poklon prima.
Rođaci i prijatelji
Poslov ni kontakti sa rođacima i prijateljima se ne mogu na jednak način

regu lisati u svim jav nim ustanovama. Na primer, u oblasti obrazovanja, situaci-
ja u kojoj bi profesor ispitivao sestrića ili dete porodičnih prijatelja sva ka ko se
ne bi mogla smatrati poželjnom. Ukoli ko se ta kva situacija ne može izbeći, ona
bi treba lo da pod leže posebnom nadzoru. Naime, od lu ka profesora o stepenu u
kojem je đak ili student savladao gradivo može zavisiti u velikoj meri od slobod-
ne procene. Kod davanja slobodne procene profesor može da se trudi da ostane
u potpunosti objektivan, ali to možda neće uspeti, a čak i ako uspe, mogu ostati
sumnje da li je bio objektivan. S druge strane, lekari, bi lo da leče nepoznatog ili
prijatelja moraju da primene iste profesionalne standarde (za određenu dijagno-
zu određeni način lečenja). Da kle, u normalnim situacijama, kod njih se pitanje
ovog vida su koba interesa ne bi ni postavlja lo. Međutim, situacija se usložnjava
kada su vremenski ili materijalni resursi jav nih ustanova oskudni. Tada i lekar
može da dođe u situaciju da zbog pritiska onoga što fa mi lija od njega očekuje
da uradi ili usled sopstvene želje, na neki način privileguje blisko lice. Privilego-
vanje se može ogledati u tome da lekar ta kvom pacijentu posveti nesrazmerno
više vremena (dok drugi pacijenti čekaju), da neosnovano proceni da je ta kvom
pacijentu potreban hitniji pregled na čije se za kazivanje dugo čeka, itd. Iz vesno
je da ne bi bi lo ni pravično niti celishodno preventiv no delovati protiv ova kvih
situacija zabranom konta kata lekara i pacijenta koji su po nekom osnovu pove-
zani, već bi izlaz treba lo tražiti u mehanizmima nadzora nad učinkom i prime-
nom standarda profesije.
36 Nemanja Nenadić
Paralelan rad u javnom i privatnom sektoru
Pitanje dodatnog rada je do sada izazivalo najviše rasprava. Pr vo se može

postaviti pitanje da li bi zaposleni u javnom sektoru uopšte trebalo da ima pravo
na dodatni rad u struci. Razlozi koji stoje protiv takve prakse su zaštita javnog
sektora od konkurencije, zaštita privatnog sektora iz iste branše od nelojalne kon-
kurencije, umanjenje radnih sposobnosti zaposlenog iz javnog sektora (npr. veći
umor zbog manje sati dnevnog odmora), opasnost da će zaposleni biti na iskuše-
nju da koristi veze i resurse stečene u javnom sektoru radi aktivnosti u privatnom
sektoru, itd. S druge strane, kao argumenti u prilog ovakvoj praksi stoje pravo za-
poslenog iz javnog sektora da se radno angažuje u granicama svojih mogućnosti
i zakonskih maksimuma prekovremenog rada, potreba da društvo maksimalno
iskoristi znanje i veštine malobrojnih stručnjaka za pojedine oblasti, bojazan od
odliva kvalifikovanog osoblja iz javnog sektora zbog malih zarada u slučaju da im
se ukine mogućnost dodatnog rada u privatnom sektoru i drugo.
Kada se razmišlja o mogućim rešenjima treba videti pre svega zbog kojih
motiva bi se zaposleni uopšte odlučio za dodatan rad i zašto uopšte nastaje potre-
ba za takvim radom. Jedna od ključnih činjenica pri oceni podobnosti dodatnog
rada jeste pitanje da li sâm zaposleni stvara potrebu za njim time što usluge u jav-
nom sektoru pruža na način koji nije dovoljno kvalitetan. Na primer, profesor ko-
ji nedovoljno pažnje posveti obrazovanju đaka na redovnim časovima stvara kod
njih potrebu da plaćaju dodatne časove. Profesor koji ima izuzetno stroge ili ne-
jasne kriterijume za prolaz studenata na državnom univerzitetu stvara kod njih
motiv da pređu na privatni ili drugi državni univerzitet, gde su kriterijumi za pro-
laz, na primer, lakši ili jasniji. Doktor koji ne posveti dovoljno pažnje pacijentima
u državnoj bolnici u okviru svog radnog vremena indukuje kod njih potrebu da
zdravstvenu zaštitu potraže kod privatnika.
Ukoliko bi se zabranilo da ista lica rade i u javnom i u privatnom sektoru
problematične situacije se ne bi rešile, ali bi se promenio vid zloupotreba — ume-
sto da „nabacuju” dodatne poslove sebi, javni službenici bi morali da rade u do-
sluhu sa kolegama iz privatnog sektora. Zbog toga se ključ za sprečavanje radnji
ne može naći (samo) u predupređenju sukoba interesa već u postavljanju jasnih
standarda za pružanje usluga u javnom sektoru i nadzoru nad njihovim ostvari-
vanjem.
Lek se može tražiti i na druge načine, na primer kroz garantovanje širih pra-
va korisnicima usluga. Kada bi, na primer, pacijenti mogli sami da odlučuju o to-
me da li će se na osnovu svog zdravstvenog osiguranja lečiti besplatno u državnoj
ili privatnoj bolnici, ili kada bi studenti sami odlučivali na kojem će univerzitetu
koristiti pravo na studiranje bez plaćanja školarine, i kada bi zarade zaposlenih u
Nemanja Nenadić 37
tim ustanovama zavisile od količine i kvaliteta usluga koje pruže, bio bi sasečen
koren brojnih, prethodno opisanih problema. Međutim, čini se da potpuna libera-
lizacija ove vrste nije izvodljiva, budući da javni sektor mora da obezbedi pružanje
nekih usluga i kada se to protivi ekonomskim razlozima (na primer da obezbedi
postojanje bolnice ili doma zdravlja u retko naseljenim oblastima zemlje).
Zanimljivo je pogledati kako stoje stvari u domaćoj regulativi u ovoj obla-
sti. U nekim institucijama, problem sukoba interesa rešavan je internim aktima.
Tako je, na primer, beogradski Pravni fakultet, nakon osnivanja nekoliko srod-
nih privatnih fakulteta odlučio da zabrani svojim zaposlenima da paralelno na
njima rade. Ipak, očigledno je da je u oblasti obrazovanja potrebno i kroz zakone
preciznije regulisati ova pitanja. Mogućnost propisivanja pomenutih ograničenja
poznaje i Zakon o privrednim društvima (2006).
Izričite odredbe Za kona o zdravstvenoj zaštiti iz 2005. godine postoje u
oblasti zdravstva, a kojima se legalizuje praksa koja je i prethodno postojala, da
zdravstveni radnici obavljaju dodatan rad u privatnim zdravstvenim ustanovama.
Zakonom je propisano da se takva delatnost mora regulisati ugovorom o dopun-
skom radu, uz značajna ograničenja situacija u kojima se takav ugovor uopšte sme
zaključiti (videti član 199). Za zaključivanje ugovora potrebna je prethodna sagla-
snost stručnog saveta i direktora zdravstvene ustanove, koja se može dati ukoli-
ko rad van radnog vremena ne utiče na organizaciju rada zdravstvene ustanove.
Obavljanje dodatne prakse bez prethodne saglasnosti predstavlja povredu radne
obaveze. Zakonom je propisano da se pojedina pitanja u vezi sa dodatnim radom
bliže regulišu podzakonskim aktom, koji još uvek nije donet.
Pojedina društva koja okupljaju lekare iz privatnog sektora oštro se protive
što uopšte i postoji zakonska mogućnost ove vrste dodatnog rada. Pored zaštite
javnih interesa, koja se u njihovim zalaganjima stavlja u pr vi plan (zaštita intere-
sa pacijenata, borba protiv korupcije), „čisti” privatni doktori na taj način brane
i „staleške” interese: doktori koji „sede na dve stolice” za njih predstavljaju svo-
jevrsnu nelojalnu konkurenciju, budući da imaju bolji pristup pacijentima koje
mogu da upućuju na privatne klinike a ujedno imaju pristup resursima javnih
zdravstvenih ustanova gde mogu da pružaju usluge svojim pacijentima sa privat-
nih klinika.
Autoru ovog teksta je ova tema zanimljiva zbog još jednog razloga. Da bi
zakonsko rešenje bilo dobro moraju biti poznati problemi koje treba njime rešiti,
ciljevi i eventualne opasnosti. U obrazloženju predloga zakona iz 2005. godine
ističu se samo pozitivni efekti rešenja za pacijente (širi izbor lekara) i zaposlenih
lekara (mogućnost većeg angažovanja i zarade). U doba usvajanja zakona na jed-
nom javnom skupu koji je bio posvećen korupciji u zdravstvu, imao sam prilike
da iznesem bojazan zbog mogućnosti nastanka štetnog sukoba interesa. Resorni
38 Nemanja Nenadić
ministar je tom prilikom izneo niz teza u odbranu zakonskog rešenja. Iako je tvr-
dio da je takva praksa uobičajena u mnogim razvijenim zemljama i da će se na taj
način urediti mnoge neregulisane situacije, činilo se da je glavni razlog bilo to što
bi bez omogućavanja dodatnog rada pretila opasnost da mnogi kvalifikovani dok-
tori u potpunosti napuste javni sektor. Međutim, dve godine kasnije, isti ministar
najavljuje da će mogućnost dodatnog rada biti uskoro ukinuta, što će omogućiti
da posao dobiju nezaposleni lekari. Pomenuta najava ukazuje da su se okolnosti
bitno promenile (povećanje zarada u javnom sektoru?) i da je važeće zakonsko
rešenje bilo samo „nužno zlo”, bez obzira na to što je prilikom usvajanja zakona
resorno ministarstvo ukazivalo samo na njegove pozitivne aspekte.
Zaključak
Regulativa o sukobu interesa u javnim službama je potrebna, ali sama za se-

be ne može da donese rezultate — ona mora biti praćena adekvatnim nadzorom,
obezbeđivanjem preciznih informacija o uslugama koje korisnici mogu da očeku-
ju od javnih ustanova i merama liberalizacije, tamo gde je to moguće, kako bi se
motiv da do zloupotreba dođe otklonio u samom korenu. Sukob interesa kod zapo-
slenih u javnim ustanovama ima određenih specifičnosti i ne mogu se mehanički
prenositi rešenja o obaveznom izuzeću i nespojivosti funkcija iz drugih propisa.
Najzad, pri osmišljavanju zakonskih rešenja, treba odmeriti, a nakon usvajanja
zakona brižljivo ispitivati njihove efekte — kako na funkcionisanje javnih službi
tako i na borbu protiv korupcije.
CIP – Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
351 . 74/ . 76
REVIJA za bezbednost : stručni časopis o korupciji i organizovanom

kriminalu. – God. 1, br. 1 (juli 2007) – .
– Beograd (Gračanička 18) : Centar za bezbedonosne studije, 2007– . – 25 cm
Mesečno
ISSN 1452-9335 = Revija za bezbednost
COBISS. SR – ID 141336588

Revija Za Bezbednost 03 2007

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Revija Za Bezbednost 03 2007

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

REVIJA ZA BEZBEDNOST

Glavni i odgovorni urednik:

Prelom i kompjuterska obrada:

Internet izdanje je dostupno na:

„SABLJA” NIJE PRESEKLA

DVA ZAKONIKA O KRIVIČNOM POSTUPKU

korupcije, te ga poslala u skupštinsku proceduru 20. oktobra 2006. godine.2 No,

Osnovna obeležja uspešnih antikorupcijskih agencija

Korupcija nije obeležje (post)modernog doba, niti je „patent” nerazvijenih

2 „Nacional na strategija za borbu protiv korupcije”, Internet, http://www.korupcija.org,

5 Džeremi Poup, Antikorupcijski priručnik: suprotstavljanje korupciji kroz sistem društvenog

rečenicom „nije do težine propisane kazne, već do vjerojatnoće da budeš uhvaćen

određuju politiku i donose zakone kojima se utvrđuje odgovornost, vrednosti i

Nadalje, osim ličnih i stručnih kvaliteta službenika od velike je važnosti i

Agencija za borbu protiv korupcije u Srbiji

Predlog zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije nalazi su u skupštin-

17 O zaposlenima u hongkonškoj Nezavisnoj komisiji videti više na: Internet, http://www.icac.

Članom 5 Predloga zakona navedeno je da Agencija, između ostalog, nadzi-

Narodni poslanici, poslanici i odbornici su u Predlogu, kao i u još uvek va-

„Tigar bez zuba”

Predlog zakona donosi niz prednosti u odnosu na dosadašnja antikorupcij-

Propuštena je prilika da se formira pravi interdisciplinarni tim, koji neće

Dijagram 1: Organizaciona struktura Nezavisne komisije za borbu protiv ko-

Dijagram 2: Istražna procedura hongkonške Nezavisne komisije za borbu

Noseći momenat ukupne bezbednosti jedne zemlje je solidnost i koheziv-

pregledanje novina, agencijskih vesti i drugih javno dostupnih informacija, kako

lideri političkih stranaka i drugih struktura koje mogu u ključnim momentima

Prostitucija je jedna od najprofitnijih aktivnosti organizovanog kriminala.

poznanstava i tzv. salone za masažu. U svim oblicima organizovane prostitucije

Možda posle povlačenja i likvidacija „velikih igrača” oni manji, „lovci iz

U Republici Srbiji postoje dva zakonika o krivičnom postupku — zakonik

Povećanje efikasnosti i brzine krivičnih postupaka, zaštita ljudskih sloboda

Na putu uvođenja javnotužilačke istrage u domaći pravni sistem postoje pre-

Zakonik sadrži i protivrečne, nepotpune i neustavne odredbe koje ograni-

Principi nezavisnosti koji su proklamovani prilikom formiranja Saveta za

iskorak iz vladavine skrivenih struktura zarobljene države ka vladavini demokrat-

opstruiše raskid ugovora o prodaji udela „Jugoremedije” koji je sama inicirala, a

Javne ustanove — zdravstvo i prosveta

Pokušaćemo da sagledamo kakvo stanje po ovom pitanju vlada u dva važna

U pogledu prijema poklona i besplatnih usluga treba razlikovati, a takva

nestane jasna predstava o tome da se taj običaj primenjuje na dobrovoljnoj bazi i

Poslov ni kontakti sa rođacima i prijateljima se ne mogu na jednak način

Paralelan rad u javnom i privatnom sektoru

Pitanje dodatnog rada je do sada izazivalo najviše rasprava. Pr vo se može

Regulativa o sukobu interesa u javnim službama je potrebna, ali sama za se-

REVIJA za bezbednost : stručni časopis o korupciji i organizovanom

You might also like