3.3.3.

Empirijska istraživanja u savremenoj ekonomskoj nauci

Teorijska diskusija na temu empirijske analize u ekonomiji traje od vremena nastanka

ekonomije kao nauke. U samoj definiciji ekonomske nauke nalazi se tumačenje
ekonomskih činjenica i istraživanje njihovih međusobnih veza. Savremena diskusija
bazirana je na sledećim pitanjima:

(a) u kojoj meri se matematički metodi i rešenja baziraju na empirijskim

činjenicama;
(b) da li empirijske činjenice ne predstavljaju samo materijal koji treba da potvrdi
unapred već konstituisane teorijske zaključke, i
(c) u kojoj meri se vrši pravi odabir empirijskog materijala.

Naime, snažni razvoj matematskih tehnika koje su dovele do formalizacije niza

ekonomskih procesa otvorio je u akademskim krugovima pitanja koja se bave
analizom stvarnih dometa takvih rezultata. Formalno matematičko razmišljanje jeste
po mišljenju niza vrhunskih ekonomista rangirano na najviše mesto u sistemu naučne
analize dok je empirijska analiza rangirana ispod ovog nivoa. Deleći ovo mišljenje
jedan od ekonomista koji su značajno unapredili razvoj kompleksne kvantitativne
metodologije u ekonomiji, Leontijev smatra da ekonomisti suviše malo brinu o
kvalitetu podataka koje koriste. Empirijski materijal se u pojedinim teorijskim
strujama koristi više ili manje. U postmarksističkoj ekonomiji evidentno je bilo slabije
korišćenje empirijskog materijala. Iz više razloga zaključuje se da je posebno u
akademskim krugovima teoretičara koji su radili u uslovima razvoja planskih
ekonomija, empirijski materijal nedovoljno bio predmet analize. Razlozi takvog
odnosa prema činjenica bili su dvojaki:

(a) metodološki, s obirom na činjenicu da je korišćenje metoda apstrakcije

shvatano prilično jednostrano, kroz zanemarivanje pojavnog;
(b) praktični (nedostupnost) empirijskog materijala i centralizovano sakupljanje
ekonomskih činjenica, kao i centralizovano odlučivanje o njihovom
korišćenju.

U ekonomiji empirijski metod predstavlja vrlo važan metod kojim se teorijski koncept
suočava sa empirijskim činjenicama radi provere teorijskih zaključaka. U modernoj
ekonomiji, predominacijom upotrebe matematskih tehnika došlo se do kako kaže
Felps (Phelps) do običaja da se stvaraju »prividni svetovi« odnosno osećaj, o kojem
piše i Dejvid Vorsvik (David Worswick) da sada postoje čitave grane apstraktne
ekonomske teorije koje nisu povezane sa konkretnim činjenicama i gotovo se ne
mogu razlikovati od čiste matematike1.

Neoklasična ekonomska teorija razvivši izvanredan analitički aparat u kojem glavno

sredstvo analize predstavljaju matematička oruđa uticao je na širenje fascinacije
matematskom tehnikom i paralelno izostavljanje kvalitativnog razvoja prikupljanja i
odabira empirijskog materijala. U savremenoj metodologiji poznati stav jeste da
teorije i hipoteze se mogu smatrati naučnim ako i samo ako se njihovi zaključci mogu
empirijski potvrditi. Ova mogućnost verifikacije takođe ne treba da bude
metodološki stav po sebi jer se kao izuzetno bitno postavlja već pominjani problem
1
definisanja teorije i hipoteza na osnovu prethodno saznatih činjenica i interpretiranih
podataka. Naravno, metodologija ukazuje i na ultraempirizam što samo po sebi
predstavlja ekstremni stav metodologa.

Ulatraempirizam ne treba brkati sa deskriptivizmom. Deskriptivizam pretpostavlja

skraćene opise kao naučno objašnjenje. Iako treba istaći da i ovakvi skraćeni opisi
koji baziraju na uočavanju i sortiranju empirijskog materijala doprinose tačnim
predviđanjima. Veoma značajan pomak u analizi empirijskih činjenica predstavljao je
s druge pak strane, razvoj tehnika koje su omogućile određene kvantifikacije
podataka, činjenica, koje su bile same po sebi kvalitativnog karaktera. U matematici i
posebno savremenoj statistici, sve je veći broj metoda koji omogućavaju poređenje
činjenica koje govore o kvalitetima i njihovo međusobno merenje. Posle razvoja
autentičnog metodološkog aparata kao što je bila Mergerova lestvica potreba, i
marginalna analiza uopšte, ukazujemo i na ovaj multidisciplinarni aspekt koji u celini
obogaćuje metod ekonomske analize. Statističke tehnike poput korelacije ranga i tome
slično učinile su da se širi i obuhvat empirijskog materijala. Analiza ekonomskih
promena često pre može da ukaže na njihov smer u odvijanju a ne na sam kvantitet.
Korišćenje uporednog statičnog rezonovanja kojim se predviđa znak, a ne veličina
date ekonomske promene naziva se kvalitativni račun. Ovaj tehnički termin
formulisao je Pol Sejmuelson.

Vodeći metodolog savremene ekonomske nauke, Mark Blaug smatra da je sama po

sebi kritika vladajuće ortodoksije bila veoma poželjna ali da i mnogi heterodoksni
ekonomisti svoje ekonomske poglede formulišu kao teorijske konstrukcije a priori
odričući se empirijskog testiranja radi verifikacije zaključaka. Blaug pravilno ukazuje
da su marksisti s druge strane bili subordinirani filozofijom esencijalizma pa kako
sam u šali kaže moguće je i njih opravdati za nedovoljan odnos prema razvoju
empirijskog metoda. Blaug donekle priznaje unapređenje korišćenje empirijskog
materijala članovima pravca radikalne političke ekonomije navodeći da su njihovi
tekstovi o problemima ekonomskog položaja marginalnih grupa, modelima društvene
mobilnosti i ekonomskom imperijalizmu bili relativno bolje utemeljeni na korišćenju
empirijskog materijala. U celini vlada opšte mišljenje da je radikalna politička
ekonomija doista unela novi odnos prema empirizmu čime je posebno napravila
značajan otklon u odnosu na sopstvenu marksističku tradiciju. Institucionalna
ekonomska teorija sama po sebi je značila istraživanje širokog spektra institucija
ekonomskog, političkog, socijalnog i moralnog karaktera kao i bogatstvo
organizacionih formi u firmama kao nosiocima ekonomske aktivnosti. Sagledavajući
različite teorijske pravce, a posebno sve rasprostranjeniji multisiciplinarni aspekt
ekonomskih istraživanja zaključujemo da se širi krug empirijskih istraživanja. Reklo
bi se da se ekonomisti sve masovnije angažuju u empirijskom istraživanju. Blaug bi
dao svoj komentar: »Naravno da je tako, ali nažalost najveći deo tog angažmana
izgleda kao igranje tenisa sa mrežom postavljanom naopako: umesto da pokušaju da
opovrgnu predviđanja koja se mogu testirati, savremeni ekonomisti suviše se često
zadovoljavaju time što pokažu da se savremeni svet uklapa u njihova predviđanja,
tako zamenjujući netačnost, što je teško sa proveravanjem, što je lako. Videli smo
neke frapantne primere ovakvog stava u literaturi o izvoru rasta i u novoj ekonomiji
porodice. Brojni su časopisi sa člancima u kojima se primenjuje analiza regresije na
svaki zamisliv ekonomski problem, ali nije tajna da se uspeh u takvim nastojanjima
često oslanja na »kuhinjsku ekonometriju«: predstaviti hipotezu u obliku jednačine,
proceniti niz oblika te jednačine, odabrati najbolji, odbaciti ostalo i tada prilagoditi
teoretski dokaz radi racionalizacije hipoteze koja je bila testirana (Ward, 1972.,, str.
146-52). Marshall je imao običaj da kaže da je naučno objašnjenje jednostavno
»predviđanje napisano unatrag«. Ali suprotan predlog je pogrešan: predviđanje nije
uvek objašnjenje napisano unapred. Empirijski rad koji ne uspe potpuno da napravi
razliku između konkurentnih objašnjenja brzo se pretvori u neku vrstu nepromišljenog
instrumentalizma i nije neumesno reći da je gomila empirijskog rada u modernoj
ekonomiji kriva za takav rezultat2. Na kraju, nakon svih iznetih primedbi koje se
odnose ili na (a) neodovoljno korišćenje empirijskih istraživanja; ili (b) neadekvatno
sučeljavanje teorijskih zaključaka sa empirijskim činjenicama ili pak (c) neadekvatan
odabir kvalitetnog empirijskog materijala treba pomenuti i suprotnu ekstremnu
metodološku mogućnost koji se naziva »pričanje priča«. Termin je formulisao
metodolog iz škole radikalne političke ekonomije, Bendžbin Vord (B.Vord). Vord na
taj način opisuje metod teoretisanja koji spaja činjenice uopštava ih na niskom nivou
formuliše teorije na visokom nivou i konačno, vrednuje ocene u koherentnoj naraciji.