Ivana Simić 17. mart 2011.

Džojs, Uliks: Džojsovo viđenje moderne civilizacije

Uliks predstavlja jedno od najznačajnijih i najbogatijih dela modernizma. Sam naslov,

zapravo latinska verzija imena Odisej, upućuje nas na veliki Homerov ep. I zaista, ta
povezanost je velika. Ovim romanom Džojs ne samo da parodira već postojeći mit, već ga, da
bi svom modernom Odiseju podario život, mora potpuno razrušiti i izgraditi ispočetka,
postavljajući svoje junake kao antipode Homerovim.
Uništavanjem mita, on uništava ostatke iluzije o uzvišenosti, prihvatajući bolnu
činjenicu da je život obesmišljen i banalizovan do vulgarnosti. Baš kao i sam modernizam, tako
i junake Uliksa karakterišu bezdomnost i izgnanstvo – bilo da je to biti Jevrej u antisemitskom
društvu, stranac u sopstvenom domu i postelji, religiji.. Zbog toga su emocije stavljene u drugi
plan, ljubav je često nestabilna, a vernost postaje samo arhaična, pa čak i nepoželjna osobina.
Na veoma upečatljiv način pokazuje nam u šta je mit pretvoren u savremenom svetu –
ideja o nekadašnjim herojima više ne postoji, nema više ni podviga koji bi ih nadahnuli, zanos i
uzvišenost završavaju u istoj postelji u kojoj Moli Blum razmišlja o svim svojim ljubavnicima.
Kroz svoje likove Džojs stvara novu mitologiju koja izrasta iz naizgled trivijalne svakodnevice,
pokazuje nam u šta su se srozale emocije, umetnost, junaštvo.
Junaci Uliksa su sušta suprotnost Homerovim. Moli Blum, anti-Penelopu, u početku
vidimo samo kroz nepotpune, površne opise i razmišljanja drugih - tek na kraju priče imamo
uvid u njena razmišljanja o životu, ljubavi, ženama, muškarcima, pa i ljubavi prema suprugu.
Stiven Dedalus, mladi, neshvaćeni umetnik, esteta, svoje putovanje nastavlja tamo gde smo
ga ostavili na kraju „Portreta“, srećemo ga kao oguglalog, nesposobnog za život i večito
mamurnog mladića koji neprestano traga za korenima, osloncem u nekoj novoj porodici, religiji
i inspiraciji.
Džojsov Odisej, Leopold Blum, daleko je od Homerovog isto onoliko koliko su
zagušljive dablinske krčme i javne kuće daleko od uzvišenog helenskog sveta. Kada bismo
sumirali njegov život, mnogo bi bilo lakše nabrojati sve njegove poraze: naizgled nevoljeni
suprug i neuspešni otac, beznačajni reklamni agent... Sama činjenica da nas pisac vodi sa
Blumom svuda, pa čak i u javni toalet, govori o njegovom položaju. On nije neki uzvišeni
mitski junak, već poslednji u društvu (kočija na sahrani). Iako je svestan činjenice da mu je
žena neverna, i primoran da sluša svakakve komentare na račun toga, on ništa ne preduzima.
Nasuprot pravom Odiseju koji žudi da se vrati kući, Blum samog sebe osuđuje da luta ulicama
Dablina, bežeći od iste, ostavljajući Moli sasvim dovoljno vremena i slobode da radi šta želi.
Ali, uprkos svemu tome, on (Blum) se raduje životu. Pokušava da zaleči sve rane ovog
sveta i pomogne svima, bilo da su to mačke, neverne žene ili propali studenti. Uz detinju
radoznalost i sposobnost čuđenja svemu i svakome, njegov lik je oplemenjen i nevinom
naklonošću i razumevanjem za sve što postoji - njegova razmišljanja o svakodnevnim
dešavanjima i situacijama, kao i rešenja do kojih dolazi, često su jako komična (sahranjivanje
uspravno, upotrebna vrednost leševa, čak smišlja i oglas).
Naizgled neostvareni i nezadovoljni, junaci moderne Odiseje svojim delima ipak afirmišu
život. Stiven svojim doslednim traganjem za lepotom u umetnosti, Blum svojim beskrajnim
altruizmom, Moli jednostavnim prepuštanjem zadovoljstvima koja joj život nudi, makar ona
bila i čisto telesna.
Koristeći detaljne i iscrpne opise naizgled bezazlenih postupaka, Džojs nastoji da pokaže
da ljudsko telo, sa svim raznolikim funkcijama koje obavlja, nije nešto čega se treba stideti.
Niko nije posteđen, pa čak ni čitaoci – (prisetite se opet slike Leopolda Bluma u toaletu, ili
Molinih razmišljanja u poslednjem poglavlju). Pa čak i time ukazuje koliko je svaki trenutak
važan i predstavlja čitav mikrokosmos za sebe, što nas dovodi i do pouke da svaki dan treba
iskoristiti do maksimuma, i nikad ne dozvoliti da zbog besmisla svakodnevice propustimo neke
od sudbonosnih trenutaka u našem životu.
I iako nam se Uliks moze učiniti kao jedno nihilističko delo, on to nikako nije. Pisac čak
ni u takvoj sitaciji ne dozvoljava svojim likovima da odustanu od borbe. Naprotiv, baš ta
situacija čini traganje za izgubljenom uzvišenošću i smislom uzbudljivim i to postaje glavni
zadatak ova tri lika, stvarajući time novi mit - mit o običnom, nejunačkom svetu, himnu
života i običnih smrtnika.
Jer, novom vremenu potrebni su novi mitovi i novi izraz, pa pisac, slično Eliotu i „Pustoj
zemlji“, završava svoju priču krajnje optimistično. Polazeći od samog početka civilizacije i
kulture, objedinjujući različite aspekte književne tradicije, ističe bogatstvo i raskoš koji
prevazilaze granice sadašnjosti i pružaju uvid u svetliju budućnost.