3.

ПОВРЕДЕ КИЧМЕНОГ СТУБА И

КИЧМЕНЕ МОЖДИНЕ
Ппук. доц. др Горан Павлићевић

3.1. АНАТОМИЈА И БИОМЕХАНИКА

3.1.1. Анатомија и хируршка анатомија кичменог стуба

Стабилност кичме одржавају пршљенови, лигаменти и мишићи.

1. Кичмених пршљенова има 33: 7 вратних, 12 грудних, 5 слабинских, 5 сак-
ралних и 4 кокцигеална (слика 3.1). Они су повезани интервертебралним
дисковима, фасетним зглобовима и лигаментима, осим сакралних и
кокцигeалних пршљенова, који су срасли у сакралну и кокцигеалну кост.

Слика 3.2. Грађа кичменог пршљена: 1. Пршљенско

тело, 2. Спинозни наставак, 3. Трансверзални наставак, 4.
Педикл, 5. Спинални канал, 6. Ламина

Слика 3.1. Кичмени стуб Слика 3.3. “Ребарни кавез“

 Пршљенови Ц1 и Ц2 се значајно разликују од осталих. Атлас нема
пршљенско тело, већ се састоји од танког предњег лука, дебелог задњег лука
и две латералне масе. Аксис садржи денс, који је везан за задњу страну
предњег лука попречним лигаментом, а за окципиталну кост апикалним и
аларним лигаментом.
Остали пршљенови се састоје од тела и дорзалног лука, који окружују
кичмени канал (слика 3.2). Пршљенско тело је цилиндричног облика, а
величина се повећава од вратног ка лумбалном делу кичме. Трансверзални
наставак полази са бочне стране пршљенског тела, на месту његовог споја са
педиклом. Дорзални лук се састоји од ламине, педикла, спинозног наставка
и фасетних зглобова. Пршљенско тело садржи више спонгиозе, него
дорзални лук, који је углавном сачињен од кортикалне кости.
У вратној кичми, фасетни зглобови су попречни, а капсула слаба, што
омогућава покрете врата, али даје слабу заштиту од флексионих повреда.
Торакална кичма је везана ребрима за стернум и формира ригидну
формацију - „ребарни кавез“ (слика 3.3), тако да су преломи овде најређи.
Лумбални део кичме је такође веома стабилан јер су пршљенови масивни, а
постоји и додатна стабилизација околним снажним мишићима. Повреде
тораколумбалног прелаза (Тх11-Л1) су знатно чешће (посебно флексионе),
јер су пршљенови мањи него лумбални, околни мишићи су слабији, а лажна
ребра не везују Тх11 и Тх12 за грудну кост.
2. Кичмени лигаменти (слика 3.4) имају кључну улогу у дозвољавању
нормалних и ограничавању прекомерних покрета. Најважнији лигаменти су:
предњи уздужни (од окципиталне кости до сакрума), задњи уздужни
(повезује задње стране пршљенских тела од нивоа Ц2 до сакрума),
лигаментум флавум (повезује ламине), интерспинозни и супраспинозни
(повезују спинозне наставке), интертрансверзални и атлантоаксијални.

Слика 3.4. Кичмени лигаменти

56
 3. Мишићи су нарочито снажни у лумбалној регији.
Кичмени канал је знатно већег промера од кичмене мождине и нервних
коренова, осим у средњем делу грудне кичме. Кичмена мождина заузима
40-50% кичменог канала у вратном сегменту, а око 70% у средњем
торакалном сегменту. Међутим, дегенеративне промене доводе до значајног
сужења кичменог канала. У лумбалној и сакралној кичми, канал је најшири,
а у њему се налазе само нервни коренови, који су отпорнији на повреде од
кичмене мождине. Из ова два разлога, повреде нервних елемената су много
блаже у лумбалној, него у торакалној кичми.
Кичмена мождина је код одраслог човека дуга 40-45cm и завршава се у
нивоу Л1 или Л2. Испод тог нивоа, у кичменом каналу се налазе само
нервни коренови - cauda equina. Све три овојнице (дура, пија и арахноидеjа)
окружују кичмену мождину, која је за дуру везана лигаментум дентатумом.

3.1.2. Биомеханика повреде кичме

Кичмени стуб може бити изложен деловању силе из више праваца (слика 3.5).
Оне могу бити у виду компресије (сабијања), тензије (истезања), торзије
(увртања) или смицања (при дејству хоризонталне силе). На деловање силе
кичмени стуб одговара покретима, који могу бити у све три равни: сагиталној
(флексија/екстензија), коронарној (латерофлексија) и аксијалној (ротација).
Код повреда кичме, најчешће сила делује из више праваца тако да долази до
комбинације више покрета истовремено (coupling). Кичмени стуб се може при
дејству силе деформисати унутар физиолошког опсега без последица, међутим,
ако је интензитет силе већи од могућности физиолошке деформације кичме,
доћи ће до структурних промена односно прелома и/или луксацијe.

Слика 3.5. Правац сила код повреда кичме: А. Смицање, Б. Сабијање, В. Истезање, Г. Увртање

3.1.3. Процена стабилности кичменог стуба

Процена стабилности кичменог стуба након повреде је кључни фактор, који

одређује третман пацијента након повреде. Стабилност кичменог стуба

57
подразумева могућност кичме да, под физиолошким оптерећењем, ограничи
покрете, тако да не дође до оштећења или иритације кичмене мождине или
нервних коренова, развоја деформитета кичменог стуба или појаве бола.
За сва трауматска, али и нетрауматска, стања кичменог стуба испод
пршљена Ц2, широко је прихваћена процена стабилности кичменог стуба
базирана на Денисовом концепту три колумне (слика 3.6). Предњу колумну
чине предње две трећине тела пршљена, предњи део анулуса и предњи
уздужни лигамент. Средња колумна обухвата задњу трећину пршљенског
тела, задњи део анулуса и задњи уздужни лигамент. Задњу колумну чине
задњи лигаментарни комплекс (фасетни лигаменти, флава, интерспинозни и
супраспинозни лигамент) и задњи коштани елементи. Нарушавање две или
три колумне доводе до нестабилности кичменог стуба.

Слика 3.6. Денисов концепт три колумне

3.2. ПОВРЕДЕ КИЧМЕНЕ МОЖДИНЕ

3.2.1. Етиологија

Најважнији фактори ризика за повреду кичмене мождине су јачина примење-

не силе и нестабилност кичменог стуба након повреде. Такође, болести које
су довеле до сужења кичменог канала попут дегенеративне спондилозе или
артритиса, значајно повећавају ризик повреде кичмене мождине.

58
3.2.2. Патоанатомске промене

Патоанатомске посттрауматске промене кичмене мождине могу бити у виду

комоције, контузије, компресије или потпуног прекида, односно конквасаци-
је. Код комоције постоје реверзибилна парализа вазомотора и циркулаторна
инсуфицијенција, без видљивих патоанатомских лезија. Код контузије се
уочавају огњишта едема, крварења и аксонске дегенерације. Компресија
кичмене мождине коштаним фрагментом или хематомом узрокује каскаду
патофизиолошких процеса, који се манифестују оштећењем крвно-
мождинске баријере, едемом, хипоксијом и некрозом.

3.2.3. Класификација

Класификација повреда кичмене мождине има много, али је свакако најшире

прихваћена класификација коју је дао American Spinal Injury Assosiation
(АСИА). Она се базира на очуваности осећаја за бол и додир у сваком
дерматому и на процени снаге 10 кључних мишића билатерално (укупно 20).
Како се мишићна снага оцењује оценама од 0-5, сабирањем свих оцена се
добија такозвани АСИА моторни скор који максимално износи 100.

Према АСИА класификацији, постоји 5 типова повреде кичмене мождине (од

А до Е). Само тип А је комплетна повреда, а остале су парцијалне. Дакле, код
типа А постоји комплетан сензомоторни дефицит, код типа Б постоји
комплетан моторни дефицит, уз извесну очуваност сензибилитета. Код типа Ц
је снага код више од 50% тестираних мишића мања од 3, а код типа Д је снага
више од 50% тестираних мишића већа од 3. Код типа Е постоји нормалан
неуролошки статус испод нивоа повреде.

3.2.4. Клиничка слика

Комплетна лезија кичмене мождине. Након комплетне лезије мождине, у

нивоу повреде и дистално од њега се јавља моторна слабост и губитак
сензибилитета. Код повреда испод нивоа Л1 пршљена, јавља се синдром
оштећења нервних коренова (синдром кауде еквине). Клиничка слика зависи
од локализације повреде.
1. Након цервикалне и високе торакалне трансекције мождине настаје
спинални шок - потпуна сензомоторна и рефлексна парализа, након које следи
известан опоравак рефлекса. Спинални шок има четири фазе: 1. потпуна

59
сензомоторна инсуфицијенција и арефлексија (прва 24 сата), 2. враћање
полисинаптичких рефлекса, пре свега булбокавернозног (након 1-3 дана), 3.
хиперрефлексија (након 4 недеље) и 4. спастицитет (након 1-12 месеци).
Након фазе спиналног шока заостају потпуна или парцијална квадрипле-
гија, сметње дисања и нужност механичке вентилације (парализа дијафраг-
ме), губитак контроле пражњења бешике и ректума, сензитивни дефицит
(трњење, спазам, бол) и тзв. аутономна дисрефлексија (слабија регулација
пулса, крвног притиска, знојења и температуре). Код повреде сегмената Ц1-4,
прогресивни асцедентни едем може компромитовати функцију продужене
мождине и довести до кардиореспираторних поремећаја и смрти.
2. Након повреде грудног дела кичме настаје параплегија. Ако је оштећење
у нивоу Тх1-8, долази до комплетне денервације абдоминалних мишића, а
лезија нивоа Тх9-12 даје делимичну денервацију ових мишића, што се
манифестује поремећеном стабилношћу трупа.
3. Након повреда лумбосакралне кичме, симптоми су смањена контрола
покрета у нози и куку, сметње потенције и контроле мокрења и столице.

Некомплетна лезија кичмене мождине. Да би се лезија кичмене мождине

сматрала некомплетном, довољно је да постоји било каква очувана функција.
Најотпорније на повреду су вољна контракција аналног сфинкетера и
перианални осећај за бол или додир. Испитивање ових функција има велики
прогностички значај, јер већина повређених са некомплетном лезијом
опорави барем неку функцију. Постоји неколико синдрома некомплетне
лезије (слика 3.7): централни медуларни, синдром предње спиналне артерије,
задњи синдром, Brown Sequard-ов и синдром медуларног конуса.

Централни медуларни синдром. Обзиром да кроз медијалне (централне) делове

пирамидног тракта пролазе влакна за врат и руке, а кроз латералне или бочне
делове влакна за ноге, доминантан моторни дефицит се јавља у рукама
(инверзна параплегија). Код синдрома предње спиналне артерије ледиран је
предњи део кичмене мождине, а клинички постоји губитак моторне функције
и осећаја за бол и температуру испод нивоа повреде, док су очувани осећај
додира, вибрације и проприоцепције. Обично се јавља након флексионих
повреда врата. Задњи синдром је редак и подразумева оштећење задње
спиналне артерије. Постоји губитак проприоцептивног сензибилитета, а
очувани су моторна функција, осећај бола и финог додира. Brown Sequard-ов
синдром је синдром хемисекције мождине, након стрелне или убодне ране
врата или леђа, али се ретко виђа у пуном облику. На страни лезије постоје
парализа (повреда пирамидног пута) и губитак осећаја за фини додир,

60
 дискриминацију, вибрацију и проприоцепцију (оштећење медијалног лемниска
у дорзалној колумни). На супротној страни тела постоји губитак осећаја за бол,
температуру и груби додир (због укрштања спиноталамичког пута).

Слика 3.7. Зоне оштећења код различитих неуролошких синдрома мождине: А. Браун-
Секаров синдром, Б. Синдром предње спиналне артерије. В. Централни медуларни синдром.

3.3. ПОВРЕДЕ КИЧМЕНОГ СТУБА

3.3.1. Учесталост

Укупна учесталост повреда кичме је 23 на милион становника током године

(најмања у Аустралији - 15, а највећа у САД - 43). Најчешћи узроци повреда
су саобраћајни удеси, падови, спортске повреде, повреде ватреним оружјем и
насиље. Најчешће је повређена вратна кичма (60%), од чега је трећина у
нивоу Ц2, а половина у нивоу Ц6 или Ц7. Повреде грудне кичме чине око
10%, а тораколумбалног прелаза и лумбалне кичме око 30% свих повреда. У
20% случајева су повреде локализоване у више нивоа. Око 50% болесника са
спиналном траумом има оштећење кичмене мождине или коренова, а код око
15% та лезија је комплетна.

3.3.2. Класификација

Према локализацији, спиналне повреде се деле на окципитоцервикалне,

цервикалне и тораколумбалне, а према стабилности кичменог стуба на
нестабилне, стабилне и условно нестабилне (нестабилне у неким
положајима).

61
3.3.3. Преломи вратне кичме

Преломи атласа. Најчешћи прелом атласа је Jefferson-ова фрактура –

нестабилан коминутивни прелом оба лука атласа, уз оштећење попречног
лигамента (слика 3.8).

Слика 3.8. Jefferson фрактура Слика 3.9. Фрактуре денса:

А. апекса, Б. базе денса, В. тела денса.

Преломи епистрофеуса. Најчешћи су преломи денса. Ако је у прелому само

врх денса, ради се о стабилном прелому, а ако је прелом дисталнији, ради се о
нестабилној фрактури (слика 3.9). Hangman фрактура („фрактура обешеног“)
је условно нестабилни прелом, који се раније виђао при вешању, а данас је
чест у саобраћајним удесима, ако се возила крећу великом брзином.
Фрактура захвата оба педикла и тело Ц2 пршљена (слика 3.10).

Слика 3.10. Hangman фрактура Слика 3.11. Whiplash повреда

62
Повреде доњег дела вратне кичме се најчешће јављају као трзајне повреде
врата (whiplash injury). Данас се обично срећу након саобраћајних удеса
(обично ударац аута отпозади) (слика 3.11). Приликом ударца, доњи
пршљенови су у хиперекстензији, а горњи у хиперфлексији, што доводи до
оштећења меких ткива (предњи лигамент, фасетне капсуле, мишићи).
Дијагноза се поставља на основу анамнезе, а лезије меких ткива се потврђују
НМР прегледом. У клиничкој слици доминира бол у врату, који се може
ширити ка потиљку, раменима и рукама. Третман обухвата имобилизацију
врата ригидним оковратником 2-3 недеље, а након тога физикални третман.
Понекад заостају хронични болни синдром и ограничена покретљивост.

Друге вратне повреде. Клинаста фрактура је последица хиперфлексије,

захвата предњи део пршљенског тела, који је смањене висине и има клинасти
изглед. Нема оштећења задње колумне, тако да је прелом стабилан и захтева
третман само цервикалним мидером. Коминутивна или “burst“ фрактура
пршљенског тела настаје дејством вертикалне силе или компресије. Најчешће
је довољна имобилизација мидером, а операција је потребна само ако постоји
померање коштаних фрагмената ка спиналном каналу и прети оштећење
кичмене мождине. Сузаста („teardrop“) фрактура настаје хиперфлексијом
или хиперекстензијом врата, а ломи се предње-доњи део пршљенског тела
(слика 3.12). Обично су ледирани и лигаменти, па се ради о нестабилној
фрактури. Предња вратна сублуксација је нестабилно стање, код којег
постоји руптура задњих лигамената без оштећења кости (слика 3.13).
Фасетна дислокација настаје при хиперфлексији, а ако су обе фасете
отворене, повреда је јако нестабилна (слика 3.14). Clay Shoveler фрактура је
стабилан прелом базе спинозног наставка (слика 3.15), који настаје
хиперфлексијом или директним ударцем у спинозус.

Слика 3.12. „Teardrop“ фрактура Слика 3.13. Предња вратна сублуксација

63
 Слика 3.14. Билатерална фасетна дислокација Слика 3.15. Clay Shoveler фрактура

.3.3.4. Преломи тораколумбалне кичме

У овој регији, најчешће су фрактуре пршљенског тела, од којих је једна

стабилна ("клинаста" фрактура, слична истоименој фрактури у врату), две
су нестабилне (коминутивна или burst фрактура и ротациона фрактура), а
једна може бити и стабилна и нестабилна, зависно од степена изражености
(Chance фрактура) (слика 3.16). Chance фрактура се обично јавља у
саобраћајним удесима, када горњи део тела иде напред, карлица остаје
фиксирана појасом, па се пршљен раздваја. Ротационе фрактуре често прати
повреда мождине, јер су два пршљена потпуно раздвојена.

Слика 3.16. Тораколумбалне фрактуре: А. клинаста, Б. burst, В. Chance, Г. ротациона

3.3.5. Клиничка слика прелома

Не сме се мешати клиничка слика евентуалног коегзистирајућег оштећења

кичмене мождине са клиничком презентацијом саме фрактуре. Најчешћи

64
симптом прелома кичменог стуба је бол у врату или леђима, који се
погоршава при покрету, стајању и ходу, а нешто ослаби при лежању. Бол се
типично јавља при благом напрезању леђа. Притисак на болну тачку
провоцира ширење бола ка раменима и рукама. У већини случајева, бол
престане након 2-3 месеца са зарастањем фрактуре.

3.3.6. Дијагностика

При прегледу, пацијент се окреће на посебан начин, такозваним „log rolling“

маневром: главу и врат придржава једна особа, а труп - две или три особе.
Након тога, глава и труп се померају истовремено, како би се извршио
преглед. Преглед започиње провером виталних знакова, њиховом стабилиза-
цијом и проценом стања свести.
1. Спољашњи преглед подразумева инспекцију предње и задње стране тела.
Траже се екхимозе абдоминалног или торакалног зида, а на задњем зиду још
и крепитације, увећана интерспинозна дистанца, регије палпаторне болне
осетљивости, спазам мишића, деформитет и асиметрија у положају.
2. Неуролошки преглед треба да утврди висину лезије и диференцира
комплетну од некомплетне лезије (одређивање АСИА скора).
3. Радиолошка дијагностика подразумева радиографију, КТ и НМР (слика
3.17). На радиографији се понекад не може видети Ц7 пршљен, због
суперпозиције са раменима. КТ прегледом се визуелизују кичмени канал и
сви коштани елементи, а НМР прегледом се приказују мождина и лигаменти.

Слика 3.17. Ртг, КТ и НМР налаз код пацијента са фрактуром пршљена

65
3.3.7. Третман

1. Треман на месту повређивања. На месту повређивања је најважнија

правилна имобилизација, која ће спречити даље оштећење нервног система.
На западу је популарна такозвана „long spine board“, даска на коју се
поставља пацијент и фиксира тракама које се омотавају око тела (слика 3.18).

Слика 3.18. „Long spine board“ Слика 3.19. Мидери

Превенција накнадног неуродефицита се постиже фазом модерног третмана

која се зове „clearing the cervical spine“, по којој се повређени третира као да
има спиналну повреду, све док се не докаже супротно. Удруженост тешких
краниоцеребралих повреда са повредама врата постоји у 10-20%.
2. Медикаментни третман. Према препоруци две велике мултицентричне
студије (NASCIS I и II), у првих осам сати након трауме обавезно је започети
примену кортикостероида у великим дозама, како би се спречила секундарна
оштећења кичмене. У првих 15 минута се даје у болусу 30 mg/kg метилпред-
низолона, a након 45 минута паузе, даје се континуирана инфузија током 23
сата у дози од 5,4 mg/kg/h.
3. Хирурушко лечење се примењује ако коштани фрагменти компримују
нервне структуре (ради се хируршка декомпресија) или ако је прелом
нестабилан (ради се инструментална стабилизација кичме). Рани хируршки
третман понекад доводи до неуролошког опоравка.
4. Други начини лечења. Често је потребна привремена имобилизација
ригидним мидерима или тракцијом (слика 3.19), а рехабилитацију треба
започети што је могуће раније. Од скора се испитују и неки нови модалитети
лечења, пре свега трансплантација стем ћелија у регију повреде. Године
2009 одобрена је прва оваква трансплантација у САД.

66
3.3.8. Компликације спиналних повреда

Бројне су компликације повреда кичмене мождине: есктремно варирање

крвног притиска (тзв аутономна хиперрефлексија), хронична обољења
бубрега, дубоке венске тромбозе, декубитуси, плућне инфекције, контрак-
туре, уринарне инфекције, бол, мишићни спазам. Превенција, праћење и
лечење ових компликација захтева мултидисциплинаран приступ.

3.3.9. Прогноза

Опоравак је најбржи у првих 6 месеци, а веома мали број пацијената има

значајнији опоравак након 9 месеци од повреде. У принципу, пацијенти са
комплетном повредом се опорављају врло слабо, док они са парцијалном
повредом имају више наде за опоравак.
Сматра се да болесници са комплетном повредом изнад Ц7 не могу
самостално обављати уобичајене дневне активности. Од болесника са
комплетном повредом изнад Тх 9, ниједан не прохода накод годину дана, а од
оних са комплетном повредом испод Тх 11, уз помагала прохода само 5%.
Потпуно је другачија ситуација код некомплетних оштећења мождине. Након
годину дана, уз помагала прохода 46% болесника са некомплетном квадри-
плегијом и чак 76% болесника са некомплетном параплегијом.

3.4. РАТНЕ ПОВРЕДЕ КИЧМЕ

Ратне повреде кичме могу бити отворене или затворене, зависно од очувано-
сти коже, а отворене могу бити пенетрантне или непенетрантне, зависно од
очуваности дуре. Отворене повреде кичме чине 1,5-2% свих ратних повреда и
у 67% су удружене са оштећењима вратних и торакоабдоминалних органа.

3.4.1. Механизам повређивања

Повреде настају дејством пројектила или сечива, ређе ударцем, падом (нпр.
приземљење падобранаца), подизањем терета или наглом торзијом. Пројек-
тил узрокује лезију директно (површином зрна), индиректно (секундарним
пројектилима - делови метала, стакла, дрвета, кости) или бластом.

67
3.4.2. Патоанатомске промене

Патоанатомске промене зависе од врсте повреде, њене локализације и од

јачине примењене силе. Код непенетрантних повреда, патоанатомски
супстрат може бити веома тежак, у виду прелома и луксације пршљенова,
комоције, контузије или компресије кичмене мождине. Код пенетрантних
повреда задобијених пројектилима велике брзине јавља се феномен
кавитације: наизменично се смењују висок и низак притисак у рани, тако да у
стрелни канал могу бити усисани делови одеће, честица тла и др. У
екстремним случајевима, медула је конквасирана у једном сегменту, али је
чешћа њена лацерација, уз субарахноидално и епидурално крварење.

3.4.3. Дијагностика

Дијагностика ратних повреда кичме се врши у три фазе.

1. Дијагностиковање удружених вратних и торакоабдоминалних повреда,
које често непосредно угрожавају живот. Помоћ у томе пружа анализа правца
стрелног канала, након увида у улазну и излазну рану.
2. Неуролошки преглед. Неуролошки дефицит се испољава као комплетна
лезија, парцијална лезија или као синдром кауде еквине, о којима је већ било
речи. Комоцију обично прате тренутна плегија, арефлексија и сфинктерне
сметње, које се повлаче за неколико сати или дана, док се компресија и
контузија кичмене мождине презентују одмах по повреди или накнадно.
3. Радиолошка дијагностика. Нативна радиографија кичме доказује
преломе и присуство коштаних и металних фрагмената у спиналном каналу.
Код повреде торакалне кичме обавезан је и Ртг грудног коша, а код
лумбосакралних повреда - нативни снимак абдомена. Компјутеризована
томографија се увек врши код повреда кичменог стуба, ако је доступна.

3.4.4. Терапија

Лечење рањеника са спиналном повредом је медикаментно, хируршко и

рехабилитационо.
1. Медикаментно лечење је, углавном, усмерено ка спречавању и лечењу
компликација. У акутној фази, најзначајније је лечење удружених повреда,
примена антишок терапије и давање високих доза кортикостероида по

68
описаном NASCIS протоколу. Антибиотска терапија мора бити енергична и
континуирана, а дају се 2-3 антибиотика који покривају главнину бактериј-
ског спектра (нпр. аминогликозиди, цефалоспорини, ефлоран). У лечењу
актуелних инфекција, антибиотици се, наравно, дају према антибиограму.
2. Хируршко лечење обухвата рану примарну обраду ране и каснију
оперативну корекцију компликација спиналних повреда (инфекције,
декубитуси, спазам, контрактуре, сирингомијелија и бол).
Рана хируршка обрада ране. Регенерација повређене мождине је немогућа,
а операција додатно нарушава васкуларизацију и потенцира ожиљавање. Зато
данас има више противника, него присталица раног оперативног третмана
повређене медуле. Једине индикације за рану хируршку обраду спиналне
повреде су: компресија (хематом, страно тело, коштани фрагмент), прогре-
сивно погоршање неуролошког статуса, ликвореја и удруженост са повредама
колона или трахеје (ризик инфекције).

3.4.5. Евакуација

Повреде кичме и кичмене мождине се евакуишу по последњем реду хитнос-

ти, осим када постоје удружене повреде, које непосредно угрожавају живот.
Прву помоћ пружа немедицинско лице или медицински техничар који
заустављају крварење компресивним завојем, обезбеђују проходност дисај-
них путева и правилну имобилизацију кичме. Професионално пружена прва
помоћ је веома битна, јер је неуродефицит на пријему у болницу у 10-15%
случајева директна последица нестручне манипулације. Општемедицинску
помоћ пружа лекар, који одржава виталне функције и коригује имобилизаци-
ју, а специјалистичку хируршку помоћ пружа општи, васкуларни или грудни
хирург, који збрињавају удружене повреде грудног коша, врата или
абдомена. Дефинитивно збрињавање врши неурохирург у специјализованим
армијским установама.

3.4.6. Прогноза

Упорним и адекватним лечењем, значајно је поправљена прогноза рањеника

са оваквим повредама. У Првом светском рату је само 10% повређених
преживљавало прву годину, док је у Корејском рату укупни морталитет
износио само 1%.

69