Uticaj sistematske greške merenja

Na primeru merenja otpornosti naponsko-strujnom (UI metodom) proučićemo uticaj

sistematske greške merenja. Ideja je da se instrumenti vežu u kolo tako da mere napon na
krajevima (voltmetar) i struju kroz (ampermetar) merenu otpornost Rx. Ovo se može uraditi
na dva načina.

2.a) UI metoda, naponski spoj 2.b) UI metoda, strujni spoj

Prvi zahtev koji se pred neko merilo postavlja jeste da uvođenjem merila u sistem ne
poremetimo prethodno stanje sistema. Od ampermetra se očekuje da ima nultu unutrašnju
otpornost, kako se njegovim rednim vezivanjem ne bi promenila otpornost u kolu. Voltmetar
se vezuje paralelno u kolo i stoga treba da ima beskonačnu unutrašnju otpornost, kako
njegovo umetanje na mesto otvorene veze ne bi izazvalo promene u kolu. Realan ampermetar
ima nenultu unutrašnju otpornost koja se na ekvivalentnoj šemi crta redno sa idealnim
ampermetrom. Realan voltmetar ima konačnu unutrašnju otpornost koja se u ekvivalentnoj
šemi crta paralelno idealnom voltmetru.

U slučaju instrumenata idealnih u pogledu unutrašnjih otpornosti, dobila bi se ista očitavanja

instrumenata na obe šeme. U realnom slučaju pokazivanja isntrumenata u dve šeme se
razlikuju! Tako se i njihov količnik, koji po Omovom zakonu predstavlja otpornost, razlikuje!
Kako onda ovo objasniti?

Na slici 2.a) je prikazan naponski spoj. Kod njega je voltmetar vezan direktno na krajeve
merene otpornosti Rx. Bez obzira na prisustvo konačne otpornosti voltmetra u ovoj šemi
ćemo imati korektno merenje napona na krajevima otpornosti. Ampermetar će meriti struju
koja se ne slaže sa strujom kroz merenu otpornost. Struja I koju meri ampermetar će biti
jednaka zbiru struje koja protiče kroz merenu otpornost Ix i struje koja protiče kroz unutrašnju
otpornost voltmetra Iv. U ovoj šemi, bez obzira kolika je unutrašnja otpornost ampermetra ona
ne utiče na merenje! Može se reći da sistematska greška merenja nastaje zbog konačne
unutrašnje otpornosti voltmetra, pošto ampermetar meri struju koja je za isnos struje Iv veća
od željene struje Ix.

Količnik napona i struje očitanih na instrumentima će predstavljati merenu vrednost Rm=U/I.

Ovo nije prava vrednost otpornosti Rx! Ukoliko unutrašnju otpornost voltmetra Rv pridružimo
otpornosti Rx, onda možemo smatrati da je voltmetar idealan. Ove dve otpornosti su
međusobno vezane paralelno i čine novu otpornost Re=Rv║Rx. Sada je količnik napona i
struje, budući da smatramo da je voltmetar idealan, jednak Re= Rv║Rx=U/I. Iz ovog izraza se
može odrediti vrednost Rx u kojem pored izmerenih vrednosti napona U i struje I figuriše i
vrednost unutrašnje otpornosti voltmetra Rv.
 U I
Rx   Rx U , I , Rv 
U I
1
Rv
Vrednost Rm u sebi sadrži sistematsku grešku koja je posledica konačne unutrašnje otpornosti
voltmetra. Vrednost Rx je otpornost koja je mnogo bliža tačnoj vrednosti jer je u njoj
otklonjen uticaj konačne otpornosti voltmetra Rv i nju ćemo na trenutak smatrati za tačnu.
Ukoliko bismo posmatrali graničnu vrednost izraza za Rx kada Rv teži beskonačnosti dobili
bismo izraz koji opisuje idealnu situaciju lim Rv  Rx  U I .

Ako bismo sada hteli da odredimo vrednost apsolutne greške koja nastaje usled opisane
sistematske greške, treba da napravimo razliku merene i tačne vrednosti.
U U I
Rx  Rm  Rx  
I 1 U I
Rv
Relativno iskazana vrednost sistematske greške bi se dobila po formuli:
Rx
  Rm  Rx  / Rx .
Rx
Nakon otklanjanja uticaja sistematske greške usled konačne vrednosti Rv, u rezultatu Rx i
dalje postoje druge greške kojima uzrok ne znamo, a pogotovo nismo u stanju da ih
otklonimo. Te greške ćemo smatrati za slučajne. Sigurno postoje greške usled netačnosti
primenjenih instrumenata voltmetra i ampermetra i greška poznavanja vrednosti Rv (ovu
otpornost je neko izmerio instrumentom koji takođe pravi neku grešku). Da bismo procenili
kolika je greška sadržana u rezultatu Rx možemo se poslužiti konceptom sigurnih granica
greške. Rx posmatramo kao indirektno određenu veličinu i tražimo totalni izvod formule po
kojoj se računa na osnovu U, I i Rv, a sabirke uzimamo po apsolutnoj vrednosti.
Rx Rx Rx
Rx  U  I  Rv
U I Rv
Vrednosti parcijalnih izvoda određujemo na osnovu formule za Rx i dobijamo brojnu vrednost
uvrštavajući očitane rezultate sa instrumenata. Potrebno je da odredimo kolike su apsolutne
greške izmerenog napona U i struje I , kao i saopštene vrednosti unutrašnje otpornosti
voltmetra Rv . Krenimo od definicije klase tačnosti instrumenta koji meri veličinu X, kao
količnika apsolutne vrednosti maksimalne apsolutne greške i opsega na kojem se vrši
max U
merenje. Tako je za voltmetar klv  100 . Na osnovu poznavanja opsega na kojem
U max
je izvršeno merenje U max i očitane klase tačnosti sa prednje ploče instrumenta klv , može se
odrediti maksimalna dozvoljena greška instrumenta max U  U max  klv / 100 . Nas
interesuje vrednost greške u konkretnom slučaju, ali to nismo u stanju da otkrijemo na
osnovu klase tačnosti! Jedino možemo da tvrdimo da je konkretna vrednost apsolutne greške
manja ili jednaka od najveće dozvoljene apsolutne greške U  max U . Istim
postupkom se dolazi do vrednosti najveće dozvoljene greške kod ampermetra
max I  I max  kla / 100 .

Konačno, izraz za apsolutno iskazane sigurne granice greške postaje:

Rx Rx Rx
Rx  U max  klv / 100  I max  kl a / 100  Rv .
U I Rv
Sabirci u izrazu predstavljaju doprinos greške koju unosi voltmetar, doprinos greške koju
unosi ampermetar i doprinos greške koja potiče od nepoznavanja prave vrednosti unutrašnje
otpornosti voltmetra. Međusobnim poređenjem ova tri doprinosa možemo analizirati koji je
dominantan, pa smanjivanjem dominantnog smanjiti ukupnu grešku. Ako najveća greška
potiče od voltmetra, onda je logično da se korišćenjem voltmetra sa manjom greškom može
poboljšati kvalitet merenja (ne treba ojačavati jake karike u lancu, nego najslabiju kariku!)

Ako gornji izraz podelimo sa Rx i pomnožimo sa 100, dobićemo izraz za relativno iskazane
sigurne granice greške:
Rx � �1 � Rx �R �R �
�
�� klv /100  x I max �
U max � kla /100  x Rv ��
100 .
Rx �Rx � U �I �Rv �
Na osnovu korigovane vrednosti Rx (u kojoj je otklonjen uticaj sistematske greške merenja) i
sigurnih granica greške merenja se može napisati opseg u kojem se sigurno nalazi prava
vrednost nepoznate otpornosti  Rx  Rx, Rx  Rx  . Na ovaj način ispunjavamo zahtev da
rezultat merenja ne saopštavamo kao jedan broj, već kao opseg u kojem se nalazi prava
vrednost nepoznate otpornosti.

Ukoliko sprovedemo merenje i analizu rezultata merenja po strujnom spoju, dobićemo drugi
opseg u kojem se nalazi nepoznata otpornost. Ukoliko ova dva opsega imaju zajedničke
elemente onda kažemo da su merenja saglasna i da se prava vrednost nalazi u preseku dva
opsega. Merenje koje karakteriše manji opseg je manje nesigurnosti. Druga mogućnost je da
ova dva opsega nemaju zajedničke elemente, tada su merenja nesaglasna!