Stevan Rakonjac

METAFIZIČKI KARAKTER METAONTOLOŠKIH SPOROVA

Apstrakt: Ovaj rad će se u najvećoj meri baviti metaontološkom analizom i argumentima

Dejvida Čalmersa. U polgavljim 1, 2 i 4 će biti izložena Čalmersova terminologija, zatim jedan
misaoni eksperiment na koji se Čalmers oslanja i njegova klasifikacija meta-ontoloških pozicija.
U poglavlju 3 biće pokušano da se pokaže da su odreĎeni koraci u Čalmersovoj analizi
problematični jer se na osnovu toga kako su termini definisani dolazi do zaključka o
nesupstantivnosti egzistencijalnih tvrĎenja. Poglavlje 5 će razmotriti nekoliko argumenata protiv
ontološkog realizma i pokušati da pokaže da su nekonkluzivni ili, u najbolju ruku, ograničene
uspešnosti. U poglavlju 6 će biti pokušano da se pokaže kako u osnovi suprotstavljenih
metaontoloških stanovišta stoje suprotstavljene metafizičke tvrdnje o svetu. U tom poglavlju
ćemo se, vrlo kratko, osvrnuti i na neke najosnovnije elemente metaontoloških pozicija Ilaja
Herša i Teodora Sajdera i probati da ekspliciramo metafizičke tvrdnje koje stoje u osnovi
njihovih stanovišta. Glavni cilj rada biće da ekspliciramo i ukažemo na ulogu odreĎenih
metafizičkih tvrdnji u metaontološkim sporovima.

Ključne reči: metaontologija, metafizika, ontološki realizam, ontološki antirealizam

1. Čalmersova terminologija

„Osnovno pitanje ontologije je ‟Šta postoji?‟. Osnovno pitanje metaontologije je:

da li postoje objektivni odgovori na osnovno pitanje ontologije. Na ovo pitanje
ontološki realisti odgovaraju potvrdno, a ontološki antirealisti odrično.“
(Chalmers 2009: 77)

Ontološki realsita je onaj ko smatra da postoje objektivni odgovori na pitanja o

postojanju. Ontološki antirealista je onaj ko smatra da nema objektivnih odgovora na pitanja o
tome Šta postoji?1 Dakle, u kontekstu metaontologije i onaj ko tvrdi da postoje, ali i onaj ko tvrdi

1
Nadalje će se u tekstu, sledeći Čalmersa, najčešće govoriti o supstantivnosti i nesupstantivnosti ontološkiih
rasprava, a ne o njihovoj objektivnosti. Ontološka rasprava u vezi postojanja neke stvari će se smatrati
supstantivnom samo ako je odgovor na pitanje „Da li data stvar postoji?“ objektivan. Videćemo da suprotno ne

1
da ne postoje neki entiteti je ontološki realista. Antirealisti su oni koji smatraju da nema
objektivnih odgovora na pitanja o postojanju datih entiteta. U ovom tekstu će termini „realista“ i
„antirealista“ biti korišćeni u ovom smislu ontološkog realizma i antirealizma, i stoga ih ne treba
mešati sa tvrdnjama o postojanju ili nepostojanju nečega.

Čalmers u svom tekstu najpre iznosi pojmove koje će koristiti u svojoj metaontološkoj
analizi i objašnjava njihovo značenje. On smatra da je Karnapovo razlikovanje spoljašnjih i
unutrašnjih pitanja dobro polazište za analizu i da je ta distinkcija „prirodna“ (Chalmers 2009:
80). On ipak ne preuzima u potpunosti Karnapovo shvatanje pojmovnih okvira i podele na
unutrašnja i spoljašnja pitanja, već pokušava da na drugačiji način formuliše ovu distinkciju.
Umesto o unutrašnjim i spoljašnjim pitanjima Čalmers govori o običnim egzistencijalnim
tvrĎenjima i ontološkim egzistencijalnim tvrĎenjima:

“Obično egzistencijalno tvĎenje je, grubo govoreći, ona vrsta egzistencijalnog

tvrĎenja koja se najčešće iznosi u običnim raspravama prvog reda o datim
stvarima. Na primer, uobičajeno matematičarevo iznošenje tvrĎenja ‟Postoji četiri
prosta broja manja od deset‟ je obično egzistencijalno tvĎenje, kao što je to i
tvrĎenje ‟Na stolu su tri čaše‟ kada ga uobičajeno izgovori uživalac u piću.

Ontološko egzistencijalno tvrĎenje je, grubo govoreći, ona vrsta egzistencijalnog

tvrĎenja koja se najčešće iznosi u filozofskim raspravama u kojima ontološka
razmatranja igraju važnu ulogu. Na primer, uobičajeno iznošenje tvrĎenja
‟Apstraktni objekti postoje‟ od strane filozofa je ontološko egzistencijalno
tvrĎenje, kao što je to i njihovo iznošenje tvĎenja ‟Za svaki skup objekata postoji
objekat koji je njihova mereološka suma‟.“ (Chalmers 2009: 81)

Ako ništa drugo, bar postoji razlika u ocenjivanju različitih tvrĎenja (ili izmeĎu
površinski istog tvrĎenja u različitim kontekstima) na osnovu koje možemo povući razliku
izmeĎu običnih i ontoloških egzistencijalnih tvrĎenja, reći će Čalmers (Chalmers 2009: 81). On
to ilustruje sledećim primerom: ako tvrĎenje “Postoje četiri prosta broja manja od deset”
izgovorimo u filozofskom kontekstu, ili preciznije u kontekstu ontoloških rapsrava iz filozofije
matematike, onda nije očigledno niti da je ono istinito niti da je lažno i, makar na prvi pogled,
prihvatljivo je držati da je ovo tvrĎenje lažno, jer je prihvatljivo držati da matematički objekti ne
postoje. MeĎutim, ako isto tvrĎenje izgovorimo u čisto matematičkom kontekstu (kontekstu u
kojem operišu matematičari, u kojem se odvija rezonovanje prvog reda, kako to Čalmers
opisuje), ono je očigledno istinito i nije prihvatljivo držati da je lažno, jer je to tvrĎenje
matematička teorema. Čalmers, dakle, smatra da se obična i ontološka egzistencijalna tvrĎenja
razlikuju u pogledu načina na koji ocenjujemo njihovu korektnost (eng. correctness) (Chalmers
2009: 82). Ontološka egzistencijalna tvrĎenja su ona čija je korektnost osetljiva na ontološko
“stanje stvari”, dok su obična egzistencijalna tvrĎenja ona čija korektnost nije nužno osetljiva na

mora da bude slučaj. Možemo smatrati da su odgovori na pitanja o postojanju objektivni ali i trivijalni, te stoga
nesupstantivni. Dakle, susptantivnost pretpostavlja objektivnost, ali ne i obrnuto.

2
ontološka “stanja stvari”. Korektnost nekog tvrĎenja se ovde ne poistovećuje sa njegovom
istinitošću. Pod istinom najčešće podrazumevamo korespodenciju sa stanjem stvari u objektivnoj
stvarnosti, a egzistencijalno tvrĎenje je istinito ako entiteta za koje se tvrdi da postoje, odnosno
da ne postoje, ima, odnosno nema, u objektivnoj stvarnosti. Korektnost, kako je Čalmers shvata,
ne mora da ima ikakve veze sa odslikavanjem stvarnosti ili nabrajanjem entiteta u njoj. Da je
neko tvrĎenje korektno može da znači da je dobro (korisno) prihvatiti ga u svetlu naših
pragmatičkih ciljeva (Chalmers 2009: 82). Teoremu o postojanju četiri prosta broja manja od
deset mogu da dokažem služeći se standardnim matematičkim sredstvima, mogu da je koristim u
svojim matematičkim izvoĎenjima bez bojazni da ću naići na protivrečnost i bez bojazni da će
moje računice zasnovane na toj teoremi zakazati kada se primene u praksi. To je jedan deo onoga
što pomenuto matematičko tvrĎenje čini korektnim, i sve je to, na prvi pogled, u skladu sa tim da
brojeva u stvarnosti nema. MeĎutim, u kontekstu ontoloških rasprava cilj je upravo adekvatno
odslikati samu stvarnost i zato će se tu korektnost poklopiti sa istinitošću. Zato će evaluacija
ontoloških egzistencijalnih tvrdnji očigledno biti osetljiva na ontološko stanje stvari (na ono što
smatramo stanjem stvari u objektivnoj realnosti), dok za evaluaciju običnih egzistencijalnih
tvrĎenja nije očigledno da će biti zavisna od ontološkog stanja stvari.

Distinkcija ontološke/obične egzistencijalne tvrdnje je za Čalmersa neproblematična i

preteorijska (Chalmers 2009: 84). Na prihvatanje distinkcije, smatra on, naročito su obavezani
oni koji zastupaju revizionističku metafiziku, to jest bilo koju poziciju po kojoj istinita ontološka
teorija negira barem neke tvrdnje zdravorazumske ontologije (uobičajenih uverenja o tome šta
postoji). Adekvatna filozofska analiza, po Čalmersu, mora da sačuva makar neku vrstu valjanosti
(ako već ne istinitost) tvrdnji zdravorazumske ontologije, stoga će revizionistički metafizičar
morati da napravi neku distinkciju vrlo sličnu distinkcijama obične/ontološke egzistencijalne
tvrdnje, kao i povezanu distinkciju istinito/korektno (Chalmers 2009: 84).

Kada su osobe sklone tom da prihvataju ista obična egzistencijalna tvrĎenja, onda one
dele zdravorazumsku ontologiju (eng. commonsense ontology), reći će Čalmers:

“Ovo možemo objasniti isticanjem toga da se korektnost običnog egzistencijalnog

tvrĎenja poklapa sa intuitivnom prihvatljivošću tog tvrĎenja u svetlu odreĎenih
empirijskih istina o svetu (na primer, istina o kvalitativnoj raspodeli materije) i
rezonovanja prvog reda (na primer, matematičkog rezonovanja), ali ne u svetlu
bilo kakvih naročitih ontoloških istina i ontološkog rezonovanja. Rećićemo da
našu zdravorazumsku ontologiju sačinjavaju naše dispozicije da prihvatamo
obična egzistencijalna tvrĎenja u svetlu empirijskih informacija navedenog tipa i
rezonovanja prvog reda.” (Chalmers 2009: 85-86)

Ovde valja primetiti da je zdravorazumska ontologija definisana pozivanjem na obična

egzistencijalna tvrĎenja, dok su ova poslednja odreĎena pozivanjem na ontološke teorije i
tvrĎenja, to jest, kao ona tvrĎenja na čiju korektnost ne utiču ontološke pozicije i tvrĎenja.
MeĎutim, termin “zdravorazumska ontologija” mi smo skloni da shvatimo kao da se njime

3
referiše na verovanja o svetu (verovanja o tome šta postoji) koja dele većina članova neke
zajednice, govornika nekog jezika itd. Ako bismo termin “zdravorazumska ontologija” koristili u
oba smisla, i onako kako ga je Čalmers definisao i ovako kao što smo naveli u prethodnoj
rečenici, to bi značilo da pretpostavljamo da su sva egzistencijalna tvrĎenja u koja veruje
prosečan član neke zajednice obična egzistencijalna tvrĎenja, to jest tvrĎenja na čiju istinitost ne
utiču ontološke tvrdnje. Nije, meĎutim, očigledno da je ova pretpostavka neproblematična.
Potreba da se ona problemtizuje postaće jasna kasnije kada buemo pokazali da ona ima ključnu
ulogu u argumentu protiv ontološkog realizma, a iznećemo i mišljenje Terensa Horgana koji,
nasuprot Čalmersu, smatra da je očigledno da običan jezik funkcioniše mnogo više u skladu sa
ontološkim realizmom nego antirealizmom.2

2. Čalmersov primer nesupstantivne rasprave o postojanju

Moguće je, iako je pitanje da li se i u kojoj meri u praksi taj fenomen javlja, da različite
osobe i različite zajednice imaju različite zdravorazumske ontologije. Čalmers ilustruje ovo
primerom sa čovekom i marsovcem. Zdravorazumska ontologija marsovaca u primeru uključuje
arbitrarne mereološke sume, dok zdravorazumska ontologija ljudi ne uključuje ove sume. Kada
se naĎu pred stolom na kojem se nalaze samo dve jabuke i budu upitani koliko objekata se nalazi
na stolu, marsovac će odgovoriti „Tri objekta su na stolu‟, a čovek „Dva objekta su na stolu‟.
Čalmers ističe da ovi odgovori nisu ontološka, već obična egzistencijalna tvrĎenja (Chalmers
2009: 86). Možemo se onda zapitati čije tvrĎenje je korektno? Čalmers smatra da su samo dva
odgovora prihvatljiva (Chalmers 2009: 86). Prvi odgovor je da postoji jedinstven pojam
korektnosti koji je meĎutim relativan pojam, vezan za zdravorazumsku ontologiju onoga čije
tvrdnje evaluiramo. Tako će i tvrdnja čoveka i tvrdnja marsovca biti korektne, prva u ondosu na
ljudsku zdravorazumsku ontologiju, a druga u ondosu na marsovsku zdravorazumsku ontologiju.
Drugi odgovor je da postoji više pojmova korektnosti, tako da je ljudski pojam korektnosti vezan
za ljdusku zdravorazumsku ontologiju, dok je marsovski pojam korektnosti vezan za marsovsku
zdravorazumsku ontologiju. Prema ovom viĎenju, tvrdnje čoveka i marsovca će biti korektne,
svaka prema svom pojmu korektnosti, kao što će biti i lažne prema pojmu korektnosti onog
drugog. Čini se da je razlika izmeĎu ova dva odgovora čisto jezičke prirode i da ništa značajno u
metaontološkoj analizi ne zavisi od toga za koju se opredelimo.

2
Zapravo Horgan govori o metafizičkom realizmu i antirealizmu, a ne ontološkom realizmu i antirealizmu kako ih
Čalmers definiše. Ali standardni metafizički realizam kako ga Horgan shvata, metafizički realizam direktne
korespodencije, kako bi se mogao prevesti Horganov Direct Correspondance Metaphysical Realism, implicira
ontološki realizam kako ga je Čalmers definisao.

4
 S obzirom na pomenutu pretpostavku o samo dva moguća odgovora na pitanje o tome
čije je tvrĎenje korektno, čovekovo ili marsovčevo, jasno je da će Čalmers smatrati da je njihov
spor nesupstantivan:

„Možemo se onda zapitati: Da li je spor izmeĎu čoveka i marsovca supstantivan?

Sama činjenica da oni iznose obična egzistencijalna tvrĎenja ne povlači to. Ako se
običan čovek i marsovac koji iznose ova tvrĎenja suoče jedan sa drugim, oni
mogu da razreše ovo neslaganje terminološki. Na primer, mogu da kažu sledeće:

Zavisi kako brojiš objekte. S obzirom na način na koji ih ti brojiš, ti si u pravu; s obzirom na način
na koji ih ja brojim, ja sam u pravu. Možemo neutralno da postavimo stvari i kažemo da postoje
dva h-objekta i tri m-objekta. Još bolje, možemo da kažemo da prema tvojim, ali ne i prema
mojim standardima, postoje tri objekta na stolu.

U tom slučaju, nestaće utisak neslaganja. Naravno, ako su sagovornici ontološki

nastrojeni, može da postoji neko neslaganje koje preostaje. Ali svako takvo
neslaganje će najverovatnije uključivati neslaganja oko pitanja ontoloških teorija -
na primer, da li zaista postoje entiteti koji su m-objekti a nisu h-objekti. Ovo
neslaganje će biti u domenu ontoloških egzistencijalnih trĎenja i neće nastati
samo usled razlike u običnim egzistencijalnim tvrĎenjima.“ (Chalmers 2009: 87)

Razlike u pogledu običnih egzistencijalnih tvrdnji, to jest, razlike u zdravorazumskoj

ontologiji, za Čalmersa su nesupstantivne, kalsifikatorne razlike (Chalmers 2009: 87).

3. Nesupstantivnost na osnovu definicija termina

Čini se da Čalmers obična egzistencijalna tvrĎenja shvata kao ona oko kojih po definiciji
ne može biti supstantivnog spora jer bez navoĎenja argumenta tvrdi da će svaki spor oko
egzistencijalnih tvrĎenja koji opstane nakon terminološkog razjašnjenja, tj. svaki supstantivan
spor, morati da bude spor oko ontoloških egzistencijalnih tvrĎenja. Primer sa čovekom i
marsovcem je po pretpostavci primer neslaganja oko običnih egzistencijalnih tvrĎenja. MeĎutim,
pretpostaviti da je neslaganje u Čalmersovom primeru neslaganje oko običnih egzistencijalnih
tvrĎenja, a shvatiti ta tvrĎenja kao ona oko kojih po definiciji ne može biti supstantivnog
neslaganja izgleda kao pretpostavljanje onog što treba zaključiti, da je spor izmeĎu čoveka i
marsovca nesupstantivan. Da li onda postoji neki nezavisan kriterijum na osnovu kojeg možemo
razlučiti koja su tvrĎenja obična, a koja ontološka egzistencijalna tvrĎenja? Čalmers na početku
teksta daje jedno odreĎenje običnih egzistencijalnih tvrĎenja koje smo već pomenuli, a to je da
su to egzistencijalna tvrĎenja koja se iznose u raspravama prvog reda. Ontološka egzistencijalna
tvrĎenja na tom mestu on odreĎuje kao ona egzistencijalna tvrĎenja koja se iznose u filozofskim
(metafizičkim) raspravama. Čalmers, izgleda, rasprave prvog reda shvata kao one rasprave koje

5
nisu filozofske. MeĎutim, ova dva odreĎenja običnih egzistencijalnih tvrĎenja: 1) egzistencijalna
tvĎenja oko kojih po definiciji ne može biti supstantivnog spora i 2) egzistencijalna tvrĎenja koja
se iznose u ne-filozofskim raspravama, zajedno uzeta impliciraju da oko egzistencijalnih tvrĎenja
iznetih u ne-filozofskim raspravama ne može biti susptantivnog spora. Ovaj zaključak sledi na
osnovu definicija termina, što ponovo izgleda kao da smo pretpostavili ono što treba pokazati, da
se u primeru spora izmeĎu čoveka i marsovca, a ovaj put i mnogo sire, u svim ne-filozofskim
raspravama o postojanju, radi o nesupstantivnim sporovima. Čini se, meĎutim, da se problem
samo pomerio. Ako ne-filozofske rasprave o postojanju po definiciji proglasimo nesupstantivnim
onda pitanje “Koje ćemo rasprave o postojanju smatrati filozofskim?” preuzima na sebe težinu i
postaje supstantivno.

Ako prihvatimo Čalmersova odreĎenja običnih egzistencijalnih tvrĎenja koja, kao što
smo videli, vode zaključku da su ne-filozofske rasprave o postojanju nesupstantivne, onda ga
samo još jedan korak deli od zaključka da nema supstantivnih, semantički nedefektnih rasprava o
postojanju, a to je tvrdnja da su ontološka egzistencijalna tvrĎenja (a samim tim i filozofske
rasprave o postojanju) semantički defektne. Taj korak, kao što ćemo kasnije videti, Čalmers
pravi (Chalmers 2009: 102). Najproblematičnija stvar kod tog koraka je što se defektnost
ontoloških egzistencijalnih tvrĎenja zaključuje na osnovu toga što one u upotrebi jezika
odstupaju od običnih egzistencijalnih tvrĎenja. Zapravo, argument glasi da imamo osnov da
sumnjamo u semnatičku valjanost ontoloških egzistencijalnih tvrĎenja jer njihova upotreba
jezika odudara od uobičajene, nefilozofske upotrebe jezika. MeĎutim, to odudaranje je nešto što
je pretpostavljeno i što sledi na osnovu toga kako su definisani termini “obična egzistencijalna
tvrĎenja” i “ontološka egzistencijalna tvrĎenja”. Tvrdnja da su sva egzistencijalna tvrĎenja
običnog jezika obična egzistencijalna tvrĎenja nije zaključak neke analize koja bi spadala u
filozofiju jezika ili lingvistiku već pretpostavka od koje zavisi ceo argument i koju stoga treba
problematizovati. Treba se zapitati da li se običan govor ne odigrava često u filozfskom
kontekstu, nasuprot onome što Čalmers pretpostavlja, i da li se u njemu onda ne javljaju često
ontološke egzistencijalne tvrdnje, tj. ne pričaju li često “obični ljudi” filozofskim jezikom? I da li
je uopšte plauzibilno praviti oštru razliku ovakvog tipa izmeĎu običnog i filozofskog jezika?
Videćemo da Terens Horgan samtra da je običan jezik mnogo bliži filozofskoj, tj. metafizičkoj
upotrebi nego što to Čalmers pretpostavlja. U slučaju da je Horgan u pravu, to bi uklonilo osnovu
za argument o semantičkoj defektnosti ontoloških egzistencijalnih tvrĎenja. MeĎutim, čak iako
Horgan nije u pravu, još uvek ne moramo da prihvatimo argument, jer možemo da smatramo da
odudaranje od običnog jezika ne vodi nužno semantičkoj defektnosti. Teodor Sajder ne vidi
nikakav problem sa tim da filozofi u metafizičkim raspravama koriste jezik koji odudara od
običnog i smatra da takav jezik ne samo da može da bude smislen, nego za neke potrebe (za
potrebe opisivanja stvarnosti) i bolji od običnog jezika (Sider 2009).

6
 4. Čalmersova klasifikacija metaontoloških pozicija

Sada ćemo predstaviti Čalmersovu klasifikaciju metaontoloških pozicija. Vratimo se

najpre na ontološki realizam i antirealizam:

“Ontološki realizam, barem u najačem obliku, drži da sva neproblematična

ontološka egzistencijalna tvrĎenja imaju objektivnu i odreĎenu istinosnu
vrednost.” (Chalmers 2009: 92)

Da tvrĎenje ima odreĎenu istinosnu vrednost znači da je ili istinito ili lažno. Da ima
objektivnu istinosnu vrednost znači da ta istinosna vrednost ne zavisi od konteksta. Da je
tvrĎenje neproblematično znači da je ne-kvantifikacioni deo tog tvrĎenja jezički
neproblematičan, da je pogodan da mu se pripiše istinosna vrednost, da ne stvara paradokse itd.
(Chalmers 2009: 92).

Ontološki antirealizam je (u zavisnosti od toga u kojoj meri se zastupa) tvrdnja da sva, ili
barem neka, neproblematična ontološka egzistencijalna tvrĎenja nemaju objektivnu i odreĎenu
istinosnu vrednost (Chalmers 2009: 92).

Onotloški realizam, dalje, može da ima dva oblika. Možemo smatrati da neproblematična
egzistestencijalna tvrĎenja zaista imaju odreĎenu i objektivnu istinosnu vrednost, ali da je
utvrĎivanje njihove istinosti ili lažnosti trivijalno, da su ta tvrĎenja „plitka“ i „laka“ kako to kaže
Čalmers (Chalmers 2009: 94). Kada je jezik u egzistencijalnim tvrĎenjima korišćen tako da se
njime mogu izraziti trivijalno istinita nekondicionalna ili proširujuća kondicionalna
egzistencijalna tvrĎenja,3 onda kažemo da je u tim egzistencijalnim tvrĎenjima korišćena laka
kvantifikacija (eng. lightweight quantification). Ako je jezik korišćen tako da se njime ne mogu
izraziti ovakva trivijalna tvrĎenja, onda se radi o teškoj kvantifikaciji (eng. heavyweight
quantification).4 Kod teške kvantifikacije tipično se radi o jedinstvenom kvantifikatoru koji
izražava pravo i jedinstveno značenje reči „postojati“, i taj kvantifikator Čalmers naziva
apsolutnim kvantifikatorom. Sa druge strane, laka kvantifikacija tipično podrazumeva više
različitih ali ravnopravnih kvantifikatora koji zajedno odslikavaju višeznačnost reči „postojati“.

Teški ontološki realizam (eng. heavyweight ontological realism) je spoj ontološkog

realizma i tvrdnje da ontološka egzistencijalna tvrĎenja sadrže tešku kvantifikaciju.

Laki ontološki realizam (eng. leightweight ontological realism) je spoj ontološkog

realizma i tvrdnje da ontološka egzistencijalna tvrĎenja sadrže laku kvantifikaciju (Chalmers
2009: 97).
3
Proširujuća kondicionalna egzistencijalna tvrĎenja su ona u kojima se u konsekvensu nalazi egzistenciajlno tvrĎenje
koje se ne nalazi u antecedensu. Na primer: Ako postoje čestice ureĎene u oblik gomile, onda postoji gomila.
4
Kada je u nekom egzistencijalnom tvrĎenju prisutna teška kvantifikacija, onda ono može biti trivijalno jedino ako
ima oblik neproširujućeg kondicionala.

7
 Čalmers kaže da je plauzibilno pretpostaviti da sva obična egzistencijalna tvrĎenja sadrže
laku kvantifikaciju, a da mnoga ontološka egzistencijalna tvrĎenja sadrže tešku kvatnifikaciju.
Za razliku od njega, laki realisti će tipično smatrati da i ontološka egzistencijalna tvrĎenja sadrže
laku kvantifikaciju, samo što ontolozi nisu uvek toga svesni.5 Zapravo, ovde se, po Čalmersu
javlja glavna razlika izmeĎu ontološkog antirealizma i lakog realizma. Ta razlika je jezičke
prirode. Obe pozicije su deflacionističke u pogledu ontologije: drže da su ontološka pitanja i
problemi nesupstantivni. Za antirealistu, ontološki problemi su nesupstantivni jer su formulisani
služeći se teškom kvantifikacijom, ili pojmom apsolutnog egzistencijalnog kvantifikatora, kako
još to Čalmers naziva, koji je semantički defektan. Ontolozi su u pravu kada kažu da njihov
pojam kvantifikacije nije laka kvantifikacija, ali ne uviĎaju da je njihov pojam teške
kvantifikacije semantički defektan. Sa druge strane, za lake realiste, pojam apsolutne
kvantifikacije i ne postoji, postoji samo uobičajen pojam kvantifikacije, tj. lake kvantifikacije,
onaj koji se, po pretpostavci, koristi u običnom jeziku. Ali svi egzistencijalni problemi
postavljeni služeći se lakom kvantifikacijom su nesupstantivni. Dakle, u ovom smislu je razlika
izmeĎu antirealist i lakog realiste jezičke prirode, jer na različite načine analiziraju jezik koji se
koristi u ontološkim raspravama, ali dolaze do istog deflacionističkog zaključka.

Argumenti koje iznose antirealista i laki realista, barem kako ih Čalmers predstavlja, su
vrlo slični. Laki realista smatra da bi prisustvo teške kvantifikacije u ontološkim raspravama
značilo da jezik u tim raspravam funkcioniše drugačije od uobičajenog jezika (koji se po
pretpostavci služi lakom kvantifikacijom), da kvantifikacioni deo jezika ima drugačije značenje,
a to je za njega neprihvatljivo. Stoga se zaključuje da se i u ontološkim raspravama služimo
takoĎe lakom kvantifikacijom. Sa druge strane, Čalmers, kao antirealsita, smatra da jezik zaista
funkcioniše drugačije u ontološkim raspravama. Dovoljan pokazatelj da je to tako je činjenica da
ontolozi ne prestaju da se spore kad im se objasni da je njihova rasprava zapravo nastala usled
prisustva lake kvantifikacije u jeziku koji koriste, a koja podrazumeva da se kvantifikator i reč
“postojati” mogu javljati u više različizih značenja. Njima se prigovara da ne primećuju da
koriste različite kvantifikatore i da je to uzrok spora. MeĎutim, većina ontologa, iako shvata ovu
primedbu, ne odustaje od ontoloških sporova, a to je, po Čalmersu, dobar pokazatelj da ontolozi
(pokušavaju da) koriste jezik na drugačiji način, da (pokušavaju da) koriste tešku kvantifikaciju.
MeĎutim, i sad nastupa sličnost sa lakim realistom, baš zbog toga što jezik koriste na drugačiji
način od onog na koji običan jezik funkcioniše, barem prema Čalmersovoj pretpostavci, mi
imamo osnovu da sumnjamo da je jezik koji ontolozi koriste, preciznije teška kvantifikacija i

5
Ovde tvrdnju da ontološka egzistencijalna tvrĎenja sadrže tešku kvantifikaciju treba shvatiti kao tvrdnju da
egzistencijalna tvrĎenja koja ontolozi izriču sadrže tešku kvantifikaciju. Ontološka egzistencijalna tvrĎenja, pored
toga što su to egzistencijalna tvrĎenja koje ontolozi izriču u filozofskom (ontološkom) kontekstu, Čalmers je
definisao i kao ona čija je korektnost osetljiva na ontološka „stanja stvari“. MeĎutim to da su osetljiva na ontološka
stanja stvari upravo znači da sadrže tešku kvantifikaciju, jer jedino tako i mogu da budu oseljiva na ontološka stanja
stvari, tako da je prva rečenica iz pasusa u tekstu onda trivijalno istinita. Stoga ove dve rečenice iz teksta treba
shvatiti kao da govore da Čalmers smatra da postoje i ontološka i obična egzistencijalna tvrĎenja i da se prva
izgovaraju u filozofskom (ontološkom) kontekstu, a druga u običnom jeziku, dok laki realisti smatraju da postoje
samo obična egzistencijalna tvrĎenja i da ontoloških egzistencijalnih tvrĎenja i nema.

8
pojam apsolutnog kvantifikatora, semantički defektan. To da je semantički defektan, objašnjava
Čalmers, znači da mu je ekstenzije neodreĎena, što uzrokuje da rečenice u kojima se javlja
nemaju odreĎenu i objektivnu istinosnu vrednost. On to razjašnjava poreĎenjem sa pojmom
„dobro“ za koji veliki broj filozofa drži da nema odreĎenu ekstenziju i da rečenice koje sadrže
ovaj pojam često nemaju odreĎenu i objektivnu istinosnu vrednost (Chalmers 2009: 102).

5. Analiza Čalmersovih argumenata protiv ontološkog realizma

5.1 Argument na osnovu semantičke defektnosti ontološkog jezika

Kao što smo već istakli, argument o semantičkoj defektnosti jezika koji ontlozi koriste
počiva na dve problematične pretpostavke: 1) da se u običnom jeziku jvaljaju samo obična
egzistencijalna tvrĎenja, to jest, samo nesupstantivne egzistencijalna tvrĎenja u kojima se koristi
laka kvantifikacija; 2) da je svaka upotreba jezika koja odudara od običnog jezika semantički
defektna.

Terens Horgan opisuje poziciju koju on naziva metafizičkim realizamom direktne

korespodencije (eng. direct correspondance metaphysical realism, skraćeno DCMR) kao onu po
kojoj postoji svet nezavisan od uma i još: 1) Svet se sastoji od odreĎenog skupa objekata i
svojstava koji su nezavisni od jezika; 2) Svaki objekat ili ima ili nema neku osobinu P, 3) Istina
se sastoji u korespodenciji tvrĎenja i stanja stvari u svetu. Ovakva pozicija prihvata
referencijalnu semantiku, po kojoj postoji direktna veza izmeĎu jezika i sveta - singularni termini
izdvajaju (denotiraju) objekte a predikati se primenjuju na objekte - tj. referencija je shvaćena u
nekom smislu realistički (Horgan 2001: 67-68). DCMR bi svakako potpadao pod ontološki
realizam u Čalmersovoj podeli. MeĎutim, Horgan smatra da je DCMR u nekom smislu prirodno,
tj. stanovište koje je ugraĎeno u naš svakodnevni govor i misli:

“Nijedno plauzibilno filozofsko stanovište ne može jednostavno da poriče da

postoji svet nezavisan od uma i jezika kojim govorimo, ili da poriče da naše reči
stoje u odreĎenoj relaciji refereriranja sa objektima u svetu. Jer, na nivou običnog
jezika, ove tvrdnje su očigledne istine. Nasuprot tome, svako filozofsko stanovište
koje odstupa od DCMR-a i referencijalne semantike mora da objasni ove
očiglednosti, čak iako to stanovište drži da su ova očigledno istinita tvĎenja
potpuno pogrešna kada se iznose van konteksta običnog jezika, kao odgovori na
odreĎena filozofska i/ili teorijska pitanja, poput filozofskih pitanja o ontologiji.“
(Horgan 2001: 80)

9
Nasuprot onome što Čalmers pretpostavlja o običnom jeziku, Horgan nam govori da je
“prirodno” i preteorijsko shvatanje jezika takvo u kojem se njegovi govornici shvataju kao
zastupnici DCMR-a, a to znači kao ontološki realisti u Čalmersovom smislu, i to kao oni
ontološki realisti koji se koriste teškom kvantifikacijom. Dakle, upotreba običnog jezika, na prvi
pogled, više odgovara ontološkom realizmu nego antirealizmu. Ovo je potpuno suprotno prvoj
pretpostavci u gore navedenom argumentu za semantičku defektnost teške kvantifikacije. I
upravo suprotno Čalmersu, Horgan tvrdi da su antirealisti ti čija upotreba jezika odudara od
običnog jezika i da je teret dokaza da jezik koji koriste nije semantički defektan na njima:

“Budući da jezik mora neizostavno da bude izmenjen [u odnosu na običan jezik]

prilikom iznošenja stanovišta različitog od DCMR-a, postoji stalna opasnost od
zapadanja u nekoherentnost.

Dakle, ako neko želi da tvrdi da su mnogi, ili svi entiteti o kojima pričamo u
nekom posebnom filozofskom smislu „zavisni od uma‟ ili „zavisni od jezika‟,
onda je na njemu težak teret da pokaže da je njegovo stanovište koherentno. Ovo
uključuje i teret objašnjenja smisla filozofskog pojma „zavisnosti od uma‟ i
„zavisnosti od jezika‟, zatim pokazivanje da objekti iz svakodnevnog i naučnog
jezika imaju taj status zavisnih objekata, kao i objašnjavanje očigledne činjenice
da u uobičajenom smislu pojma „biti zavisan‟ mnogi od ovih objekata nisu zavisni
ni od uma ni od jezika.” (Horgan 2001: 80-81)

Ovakvo Horganovo shvatanje običnog jezika čini se plauzibilnijim od Čalmersove

pretpostavke da je u običnom jeziku prisutna isključivo laka kvantifikacija. U svakom slučaju,
jasno je da ova Čalmersova pretpostavka nije opšte prihvatljiva i očigledna, i da je stoga treba
problematizovati, a to znači i problematizaciju zaključka o semantičkoj defektnosti teške
kvantifikacije i ontoloških egzistencijalnih tvrĎenja.

Druga pretpostavka, da je svaka upotreba jezika koja odudara od uobičajene semantički

defektna, problematična je jer se čini da pretpostavlja da je jezik u potpunosti monolitan i
jednoličan. Bez daljeg ulaženja u probleme lingvistike i filozofije jezika, čini se da je na prvi
pogled očigledno da i svakodnevni, običan jezik sadrži mnoge različite upotrebe unutar sebe, kao
i da granica izmeĎu „običnog“ jezika i onog koji to nije nije oštra i da nije uvek jasno gde je
treba povući. Pored toga, ontološki realisti, poput Sajdera, često će biti spremni da prihvate da se
u ontološkim raspravama ne govori običnim jezikom, već jezikom koji se od njega razlikuje i
koji se u literaturi često naziva ontološkim jezikom (eng. ontologese), ali koji je smislen uprkos
tome što odstupa od običnog jezika.

10
 5.2 Argument na osnovu intuicija o mereološkim sumama

Još jedan argument koji Čalmers iznosi protiv teškog realizma je sledeći:

“Ako nam je dato potpuno znanje o neka dva objekta (uključujući znanje o
relacijama u kojima stoje jedan sa drugim i sa drugim objektima, ali ne
uključujuči relaciju sa njihovom sumom), mi smo time u poziciji da trivijalno
znamo sve o ta dva objekta. Intuitivno, nema dalje netrivijalne istine o tome da li
mereološka suma ta dva objekta zaista postoji. Ali kada bi teški realizam bio
tačan, postojala bi takva dalja istina koja bi bila netrivijalno saznatljiva na osnovu
pretpostavljenog znanja. Dakle, teški realizam je netačan.“ (Chalmers 2009: 103)

Postoje dve slabosti u ovom argumetnu, kojih je i sam Čalmers svestan (Chalmers 2009:
103). Prvo, on se u osnovi sastoju u pozivanju na intuiciju da povrh svih istina o individualnim
objektima koje možemo da znamo nema ničeg netrivijalnog što možemo znati o mereološkoj
sumi datih objekata, poput toga da li ona postoji. MeĎutim, intuicije filozofa koji se bave
problemom mereoloških suma su suprotne, tako da ovo izgleda više kao suprotstavljanje intuicija
nego nezavisan argument. Drugo, ovo je argument na osnovu konkretnog ontološkog problema i
ne može služiti da se na osnovu njega izvede opšti zaključak i zastupa neka metaontološka
pozicija u pogledu ontoloških sporova generalno.

5.3 Argument na osnovu teze o skrutabilnosti

Još jedan argument protiv ontološkog realizma može se konstruisati na osnovu

Čalmersove teze o skrutabilnosti. Teza o skrutabilnosti, pojednostavljeno govoreći, kaže da su
sve istine o svetu (u principu) saznatljive na osnovu kompaktne klase bazičnih istina (Chalmers
2012: xiii).6 Čalmers kaže da je ova teza vrlo bliska tezi o saznatljivosti (eng. knowability thesis),
koja tvrdi da se sve istine mogu (u principu) saznati. (Chalmers 2012: xvi). Klasu kompaktnih
istina na osnovu kojih se mogu saznati sve ostale istine on naziva bazom skrutabilnosti. Kao
bazu skrutabilnosti, Čalmers prihvata PQTI, to jest klasu istina koja uključuje klasu fizičkih
istina (P),7 klasu fenomenoloških (iskustvenih) istina Q, klasu koja uključuje istine koje sadrže

6
Čalmers iznosi više verzija teze o skrutabilnosti, inferencijalnu, kondicijalnu, a priori itd. U principu se radi o tome
da se polazeći od klase bazičnih istina mogu saznati sve druge istine, a različite teze o skrutabilnost razlikuju po
tome što različito shvataju način na koji se do ovih saznanja dolazi. U detalje oko raznih verzija teze o skrutabilnosti
nećemo za sada ulaziti, jer smatramo da nije ključno, a oduzelo bi dosta prostora.
7
Ova klasa zasigurno uključuje istine o fundamentalnim fizičkim entitetima, koje Čalmers naziva mikrofizičkim
istinama, ali on za početak dopušta i uključivanje makrofizičkih istina, koje su možda i saznazljive na osnovu
mikrofizičkih istina.

11
indeksikale (I) i jednu rečenicu T koja kaže da sve pozitivne istine slede iz PQI, a čija je uloga da
omogući saznavanje negativnih istina, poput "Ne postoje duhovi" (Chalmers 2012: 110-111).

Argument protiv ontološkog realizma može se onda konstruisati na sledeći način.8 Prvo
možemo, sledeći Čalmersa, da prihvatimo da su sve istine u principu saznatljive, i to saznatljive
na osnovu bazičnih istina iz PQTI. Ako meĎu istinama koje se mogu saznati na osnovu PQTI
nema onih koje bi bile odgovor na tipična ontološka pitanja, onda uopšte i nema istina o
ontološkim pitanjima i ne postoji objektivan odgovor na njih. Ontološki realizam je, onda,
netačan.

Argument zavisi od pretpostavke da se odgovori na ontološka pitanja ne mogu saznati na

osnovu PQTI. Da li je ova pretpostavka plauzibilna? Čalmers i sam kaže da su u PQTI uključene
razne egzistencijalne tvrdnje - tvrdnje o postojanju entiteta sa odreĎenim fizičkim osobinama kao
i entiteta sa odreĎenim fenomenološkim osobinama. Nije uopšte jasno kako bi i izgledao fizički
opis sveta koji ne uključuje tvrdnje o postojanju entiteta sa odreĎenim fizičkim osobinama.
Verovatno bi takav opis morao da bude neka vrsta logičko-empirističkog projekta svoĎenja svih
istina na opservacione rečenice, ili nekog sličnog projekta. Takvi projekti su meĎutim
problematični i veliki broj filozofa ih smatra neostvarivim. Teret dokaza bio bi, čini se, na onome
ko tvrdi da je takav jedan projekat moguć. Ako, dakle, baza PQTI uključuje istine o postojanju
nekih entiteta, kao na primer fundamentalnih čestica, onda je ontološki realizam makar
delimično tačan. On je tačan jer neka pitanja o postojanju, ona koja se tiču entiteta za koje se u
PQTI tvrdi da postoje, imaju objektivan odgovor, i to pozitivan.

Šta je sa pitanjima o postojanju entiteta koji se ne pominju u bazi PQTI (npr. mereološke
sume, brojevi itd.)? Tvrdnja da oni postoje se ili može saznati na osnovu PQTI ili ne može. U
prvom slučaju, istina je da dati entiteti postoje i ontološki realizam je (u domenu pitanja o
postojanju datih entiteta) tačan. U drugom slučaju, s obzirom da rečenica T iz PQTI tvrdi da
nema dodatnih pozitivnih istina, sledi da su tvrdnje o postojanju datih entiteta ili lažne ili
neodreĎene i semantički defektne.9 Ako su lažne, ontološki realizam je ponovo tačan (u datom
domenu). Ako su neodreĎene i semantički defektne, onda ontološki realizam u pogledu ovih
tvrdnji može biti lažan.

Dakle, ako baza skrutabilnosti mora da uključi istine o postojanju odreĎenih entiteta,
onda je ontološki realizam tačan, makar u pogledu pitanja o postojanju tih entiteta. Kada se radi
o pitanjima o postojanju dodatnih entiteta, čije se postojanje ne tvrdi u bazi skrutabilnosti,
8
Čalmers, doduše, smatra da je teza o skrutabilnosti, koja može da ima puno verzija, kompatibilna sa različitim
metafizičkim i metaontološkim pozicijama u različitim verzijama (Chalmers 2012: 267-271).
9
Čalmers, meĎutim, na jednom mestu (Chalmers 2012: 267) kao da iznosi tvrdnju da se za entitete, čije postojanje
ne može da se sazna na osnovu PQTI, može na osnovu T saznati da ne postoje - a to je isto što i reći da su
egzistencijalna tvrĎenja koja tvrde njihovo postojanje lažna. Čini se da bi Čalmers trebalo da preciznije formuliše
ovu tvrdnju: tvrĎenja o postojanju entiteta moraju biti semantički nedefektna da bi iz toga što ih ne možemo saznati
na osnovu PQTI mogli da saznamo da su lažna. Jer ako se ovaj uslov izostavi, sledi da bi sva egzistencijalna
tvrĎenja imala objektivnu istinosnu vrednost: ili bi bila istine saznatljive na osnovu PQTI ili bi bila lažna. Ontološki
realizam bi onda bio tačan u domenu svih egzistencijalnih tvrĎenja.

12
moguće je usvojiti i ontološki realizam i ontološki antirealizam i opredeljivanja izmeĎu ove dve
pozicije će verovatno morati da se vrši od slučaja do slučaja. Doduše, moguće je da tvrditi i da
postoje jedino entiteti koji se pominju u PQTI, a za sva ostala tvrĎenja o postojanju držati da su
semantički defektna i neodreĎena, pa u odnosu na sva ova ostala tvrĎenja biti ontološki
antirealista. Ali da bi pokazali da tvrĎenja o postojanju odreĎenih entiteta koje ne slede iz PQTI
nisu lažna već neodreĎena i semantički defektna potreban je nezavisan argument, a čini se da će
takvi argumenti po pravilu zavisiti od odreĎenih metafizičkih tvrdnji o prirodi sveta (o čemu će
biti reči u poglavlju 7). U svakom slučaju, čini se da za nekog ko prihvata tezu o skrutabilnosti
antirealizam mora biti ograničen i ne može biti sveoubuhvatan. Barem ukoliko ne prihvatimo
neku vrstu gore pomenutog logičko-empirističkog projekta, a smatram da nije plauzibilno
prihvatiti takvu vrstu projekta.

MeĎutim, čak i ako se odgovori na neka ontološka pitanja ne mogu saznati na osnovu
baze skrutabilnosti PQTI, ontološki realista može da tvrdi da ta baza, kakvu je Čalmers opisuje,
nije dovoljna za izvoĎenje i saznanje svih istina o svetu. Neke istine će nedostajati, a meĎu njima
i metafizičke i ontološke istine. Kao krajnju liniju odbrane, realista može da tvrdi da su sve
metafizičke i ontološke istine primitivne i da moraju biti ugraĎene u bazu, jer ne mogu biti
saznate i izvedene ni iz kojih drugih istina, pa ni iz onih sadržanih u PQTI. A može i da tvrdi
neke metafizičke i ontološke istine mogu da budu izvedene iz (i saznate na osnovu) nekih drugih,
primitivnijih istina, ali da su te druge istine primitivne metafzičke i ontološke istine. To znači da
baza skrutabilnosti mora biti MPQTI, gde je M skup primitivnih metafizičkih i ontoloških istina.

Kada realista iznosi ovakvu tvrdnju, a Čalmers je negira, oko čega se oni spore? Spore se
oko toga da li ima primitivnih metafizičkih i ontoloških istina o svetu. Antirealista može da kaže
da su metafizičke i ontološke tvrdnje koje su potencijalni kandidati za klasu primitivnih
metafizičkih i ontoloških istina M neodreĎene i semantički defektne. MeĎutim, mi smo već
govorili da tvrdnja o semantičkoj defektnosti ontoloških egzistencijalnih tvrĎenja nije
samoočigledna i da je potreban nezavisan argument da bi se takva tvrdnja opravdala. Ugraditi
semantičku defektnost ontoloških egzistencijalnih tvrĎenja u definicije termina kojima se
služimo, što se čini da Čalmers čini u Ontološkom anti-realizmu, neopravdan je korak. U
sledećem poglavlju rada (br. 7) ćemo pokušati da pokažemo da sporovi o semantičkoj
defektnosti ili nedefektnosti ontoloških egzistencijalnih tvrĎenja tipično idu zajedno sa
sporovima oko odreĎenih metafizičkih tvrdnji o prirodi sveta.

Može se izneti prigovor kako je Čalmersova pozicija da je PQTI dovoljna baza

skrutabilnosti plauzibilnija od potencijalne tvrdnje realiste da baza mora uključivati i klasu
primitivnih metafizičkih i ontoloških istina M. Stoga je teret dokaza da postoje primitivne
metafizičke istine koje se moraju uključiti u bazu na realisti. Ovo je možda tačno, ako se baza
skrutabilnosti PQTI shvati kao da sadrži i egzistencijalne istine, makar u pogledu fundamentalnih
fizičkih entiteta, što i jeste način na koji Čalmers shvata ovu bazu. U tom slučaju, Čalmersova
pozicija, na prvi pogled, izgleda zaista plauzibilnije, ali u tom slučaju njegova pozicija i ne može
biti u potpunosti antirealistička, kao što smo već videli. U slučaju da se PQTI shvati kao da ne
13
sadrži nikakva egzistencijalna tvrĎenja, onda je teško tvrditi da je takva pozicija plauzibilnija od
pozicije po kojoj postoje primitivne metafizičke i ontološke istine.

5.4 Da li su ontološki sporovi verbalni?

U svom radu Verbalni sporovi (Chalmers 2011) Čalmers pokušava da analizira razliku
izmeĎu pitanja koja se tiču činjenica i pitanja koja se tiču upotrebe jezika i značenja. Spor oko
ovih poslednjih je verbalni spor, koji je najčešće u nekom smislu besmislen i uzaludan, i za njega
Čalmer kaže sledeće:

"Kao pibližno odreĎenje možemo uzeti da je verbalni spor u širem smislu onaj u
kojem spor koji je naočigled spor prvog reda nastaje usled metalingvističkog
neslaganja. To jest:

Spor oko S je (u širem smislu) verbalan kada se, za neki izraz T u S, strane ne
slažu oko značenja T, i kada spor oko S nastaje u potpunosti usled neslaganja oko
T." (Chalmers 2011: 522)

Čalmers predlaže jedan metod kojim možemo da odlučimo da li je neki spor verbalan i
naziva ga metodom eliminacije. Uzmimo da se dve strane spore oko rečenice S i da držimo da je
taj spor potencijalno verbalan u pogledu termina T sadržanog u S. Da bismo proverili da li je spor
zaista verbalan u pogledu T, primenjujemo sledeće korake: (1) Zabranjujemo upotrebu termina
T; (2) Pokušavamo da pronaĎemo rečenicu S', koja ne sadrži T, oko koje će dve strane imati
neverbalan spor i koja je takva da će spor oko nje (S') biti sastavni deo spora oko S. (3) Ako
postoji takva rečenica S', onda spor nije u potpunosti verbalan. Ako ne postoji takva rečenica S'
onda je spor u potpunosti verbalan (Chalmers 2011: 526-527).

Naravno, kada primenimo Čalmersov metod eliminacije i S zamenimo sa S', čak iako
idalje postoji neslaganje oko S', moguće je i da je ovo potonje neslaganje takoĎe verbalno. Da
bismo to utvrdili treba da ponovo primenimo metod eliminiacije, ovog puta na S' i na
potencijalno problematičan tertmin T' koji se u toj rečenici javlja i naći novu rečenicu S'' sa
terminom T''. Metod eliminacije možemo dalje da primenjujemo i na S'' itd.

Čalmers smatra da ponavljanjem metoda eliminacije na ovaj način, možemo da doĎemo

do nekih bazičnih pojmova na koje se metod eliminacije dalje ne može primenjivati - tada
moramo pokušati da na nezavisan način odgovorimo na pitanje da li je spor koji uključuje ove
bazične pojmove verbalan (Chalmers 2011: 529-530). Kod sporova koji uključuju primitivne
pojmove Čalmersov metod eliminacije neprimenljiv, jer je nemoguće ovaj spor svesti na neki
drugi spor koji ne uključuje date primitivne pojmove i čija će razrešenje razrešiti i originalni spor
(Chalmers 2011: 543-544).

14
 Sporove koje uključuju ove primitivne pojmove, i na koje se metod eliminacije više ne
može primenjivati Čalmers naziva bedrok10 sporovima, a ove primitivne pojmove bedrok
pojmovima (Chalmers 2011: 543-545). Čalmers kaže da bedrok sporove možemo približno
odrediti upravo kao supstantivne rasprve kod kojih se metodom eliminacije ne može pronaći
supstantivni spor koji im stoji u osnovi. Naravno, samo pitanje koji pojmovi i sporovi su bedrok
postaje supstantivno pitanje. Čalmers ne iznosi konkluzivan metod koji bi odredio koji pojmovi
su bedrok pojmovi i smatra da će utvrĎivanje bedrok ili ne-bedrok statusa nekog pojma gotovo
uvek biti filozofski kontroverzna i problematična (Chalmers 2011: 552). Ipak, on smatra da su
bedrok sporovi i pojmovi retki, i da većina filozofskih sporova ne spada u ovu kategoriju
(Chalmers 2011: 545).

Jedan od kandidata za bedrok pojam koje Čalmers navodi je pojam postojanja, a samim
tim su i rasprave o postojanju kandidati za bedrok rasprave (Chalmers 2011: 544). Prema ovoj
analizi ontološki realista i ontološki antirealista (ili laki realista) se neće slagati oko toga da li je
pojam postojanja bedrok pojam, te da li su ontološki sporovi bedrok pojmovi, a samim tim i
supstantivni.

Iako Čalmers kaže da treba napraviti razliku izmeĎu pitanja o tome koji pojmovi su
bedrok i pitanja koja osobine su metafizički fundamentalne, čini se plauzibilnim da će često
nečiji izbor bedrok pojmova biti blisko povezan sa njegovim shvatanjem prirode sveta i
metafizički fundametnalnih entiteta i osobina. Kada je to slučaj, onda će spor oko toga koji su
bedrok pojmovi biti spor oko toga koja metafizička slika sveta je tačna. U narednom odeljku
ćemo pokušati da pokažemo da će sporovi izmeĎu ontološkog realiste i antirealsite (ili lakog
realiste) tipčno uključivati sporove oko metafizičkih tvrdnji o svetu.

6. Metafizičke pretpostavke metaontoloških stanovišta

6.1 Metafizičke pretpostavke Čalmersovog metaontološkog stanovišta

Zašto Čalmers u Ontološkom anti-realizmu pretpostavlja da se običan jezik služi

isključivo lakom kvantifikacijom i da se jezik kojim ontolozi pričaju suštinski razlikuje od
običnog jezika, ako već ne daje argumente za njih, a one pritom nisu očigledne istine? Odgovor
na ovo pitanje možda možemo da naĎemo u njegovom izlaganju i pobijanju onog što on smatra
najačim prigovorom antirealizmu. Prigovor je sledeći:

10
Usled nemogućnosti da pronaĎemo odgovarajući prevod engleskog termina "bedrock", odlučili smo da tu reč
transkribujemo sa "bedrok".

15
 “Ontološki antirealizam drži da ontološka egzistencijalna tvrĎenja ne moraju da
imaju objektivnu i odreĎenu istinosnu vrednost, čak iako je njihov
nekvantifikacioni rečnik neproblematičan. Ali (apsolutni, neograničeni)
egzistencijalni kvantifikator je logička konstanta, sa logički definisanom
semantikom koja je objektivna i odreĎena. Stoga ovaj kvantifikator uvek daje
objektivnost i odreĎenost celom tvrĎenju kada je ostatak tog tvrĎenja
neproblematičan. Dakle, ontološki antirealizam je lažan.“ (Chalmers 2009: 104-
105)

Čalmersov odgovor na ovaj prigovor je sledeći:

“Tačno je da logika daje semantiku za egzistencijalni kvantifikator. Ali ova

semantika nam govori samo kako da u modelu evaluiramo kvantifikovano
tvrĎenje. Da bi tvrĎenje kvantifikovanih rečenica imalo istinosnu vrednost,
moramo da ih evaluiramo u svetu. Svetovi nisu modeli. Ako je tako, semantika za
egzistencijalni kvantifikator ne daje istnosnu vrednost za kvantifikovane tvrdnje u
svetu.

Modeli su vrlo specifična vrsta apstraktnih entiteta. Oni dolaze sa raznim

strukturama, meĎutim ono što je za nas najbitnije je da oni dolaze sa ugraĎenim
domenima. Intuitivno, domen je domen svega što postoji u odnosu na model [...]

Za svetove, sa druge strane, nije očigledno da dolaze sa ugraĎenim domenima [...]

Možemo da kažemo da apsolutni kvantifikator zahteva apsolutni domen zarad
evaluacije. Ontološki realista smatra da svet ima sa njim povezan apsolutni
domen: domen svega što postoji, u najfundamentalnijem smislu reči ‚postojati„.
Nasuprot njemu, ontološki antirealista poriče da svet ima apsolutni domen."
(Chalmers 2009: 105)

Čalmersova tvrdnja da svet ne dolazi sa apsolutnim domenom je metafizička tvrdnja o

prirodi sveta, kao što je to i tvrdnja realiste da svet ima apsolutni domen. Dakle, realista i
antirealista različito odgovaraju na vrlo opšte metafizičko pitanje: Kakva je priroda sveta
(stvarnosti)? Ako je tako, onda u osnovi spora izmeĎu ontološkor realiste i antirealiste, kako ih
Čalmers predstavlja, stoji spor oko metafizičkih tvrdnji o prirodi sveta. Čalmers zapravo i sam
dolazi do sličnog zaključka:

“U svakom slučaju, rezultat ove analize u skladu je sa rezultatom povezane

analize koju iznosi Sajder (ovo izdanje): ne postoji način da se zaobiĎe cela
metafizika. Čak i ako odbacimo tvrĎenja o postojanju brojeva ili mereoloških
suma kao neodreĎena, idalje moramo da se suočimo sa teškim metafizičkim
pitanjima. Pitanje o ontološkom realizmu treba razlikovati od opštijeg pitanja o
metafizičkom realizmu: dok se prvo usresreĎuje na postojanje objekata, poslednje
se usresreĎuje na prirodu stvarnosti. Ništa od onog što sam ja rekao ne

16
 preporučuje globlni skepticizam u pogledu metafizike. Ako išta, ono sugeriše da
metafizička istraživanja treba da se usresrede na pitanja o fundamentalnom
nivou.” (Chalmers 2009: 120)

Čalmers ističe da treba razlikovati pitanje o ontološkom realizmu, koje se tiče

supstantivnosti egzistencijalnih tvrĎenja, od optštijeg pitanja o metafizičkom realizmu, koje se
tiče prirode stvarnosti. Ono što mi u ovom tekstu želimo da istaknemo je da nečiji odgovor na
drugo pitanje presudno utiče na njegov odgovor na prvo pitanje, i da se spor oko odgovora na
prvo u velikoj meri svodi na spor oko odgovora na drugo.

6.2 Metafizičke pretpostavke Heršove i Sajderove metaontološke pozicije

Čini se da će bilo koja metaontološka pozicija, koja pretenduje da razreši pitanje

supstantivnosti egzistencijalnih tvrĎenja generalno, eksplicitno ili implicitno uključivati neke
slične metafizičke tvrdnje o prirodi sveta. Mi ne možemo da damo konkluzivan argument za ovu
tvrdnju, ali možemo da ukratko ukažemo na prisustvo metafizičkih tvrdnji o prirodi sveta kod
reprezentativnih zastupnika preostalih metaontoloških pozicija: Teodora Sajdera (teški ontološki
realizam) i Ilaja Herša (laki ontološki realizam). Bez detaljne analize, pokušaćemo da povučemo
paralelu izmeĎu tih tvrdnji i Čalmersove tvrdnje da svet nema ugraĎen apsolutni domen.

Ilaj Herš zastupa tezu o višeznačnosti kvantifikatora (eng. quantifier variance): postoji
više podjednako dobrih upotreba egzistencijalnog kvantifikatora i pojma „postojati“ - više
značenja koje egzistencijalni kvantifikator i termin „postojati“ mogu da imaju - a ne jedno
„pravo“ značenje (Hirsch 2002). Zbog toga su ontološki sporovi najčešće nesupstantivni, jer
suprostavljene strane koriste reč "postojati" na različit način. Prema Heršu, grubo govoreći,
možemo da razlikujemo dva faktora koji odreĎuju istinosnu vrednost neke rečneice: značenje
njenih reči i činjenice u svetu. Naše jezičke odluke delimično odreĎuju značenje naših reči,
egzistencijalnog kvantifikatora u slučaju ontoloških sporova, pa stoga delimično utiču na
istinitost egzistencijalnih tvrĎenja. Suprotstavljene strane u ontološkim sporovima drugačije
koriste egzistencijalni kvantifikator, stoga egzistencijalni kvantifikator može da ima različita
značenja, a isto egzistencijalno tvrĎenje da ima različitu istinosnu vrednost za suprotstavljene
strane. Ali istinosne vrednosti nekog egzistencijalnog tvrĎenja nisu različite za suprotstavljene
strane usled različitih činjenica u svetu, već usred drugačijeg značenja koje egzistencijalni
kvantifikator ima u ova dva jezika. Iste činjenice čine navedenu rečenicu istinitom za
mereološkog univerzalistu, a lažnom za nihilistu, smatra Herš. (Hirsch 2002: 56-59)

Ovakva pozicija moguća je zato što Herš pod činjenicama podrazumeva ono što on
naziva nestruktuiranim činjenicama (Hirsch 2002: 58-59). Činjenica je nestruktuirana ako može
podjednako dobro biti izražena pomoću različitih rečenica, rečenica sa različitim značenjem.

17
Nasuprot tome, ako različite rečenice, pa i logički ekvivalentne rečenice poput: „Ovo je okruglo“
i „Ovo je ili okruglo i crveno ili okruglo i nije crveno“, ne mogu da izraze istu činjenicu, ili i ako
mogu ali jedna rečenica to radi bolje od druge, onda je data činjenica ono što Herš naziva
struktuiranom činjenicom.

Nasuprot Heršu, Teodor Sajder smatra da rečenice koje sadrže reč „elektron“ imaju veće
šanse da ispravno odslikaju strukturu sveta nego one koje umesto toga sadrže „elektron-ili-
zgrada-ili-jakna-ili-pas“, iako su logički ekvivalentne (Sider 2009: 398). Po njemu svet ima
objektivnu strukturu i kvantifikaciona struktura je deo ove objektivne strukture (Sider 2009:
417). Zbog toga su neka značenja egzistencijalnih kvantifikatora bolja od nekih drugih - bolje
odgovaraju ovoj objektivnoj kvantifikacionoj strukturi. Sajder smatra i da verovatno postoji
jedno značenje egzistencijalnog kvantifikatora koje najbolje odgovara ovoj strukturi, te da stoga
nije svejedno koje značenje egzistencijalni kvantifikor ima u jeziku kojim govorimo o svetu. U
ontološkim raspravama se radi o tome da odredimo koje je to značenje koje najbolje odgovara
objektivnoj strukturi sveta. Heršovim rečnikom, Sajder smatra da su činjenice o postojanju
(činjenice koje egzistencijalna tvrĎenja čine istinitim ili lažnim) struktuirane činjenice. Herš,
nasuprot njemu, tvrdi da su činjenice o postojanju nestruktuirane.

To da li su činjenice o postojanju struktuirane ili ne, da li je kvantifikaciona struktura deo

objektivne strukture stvarnosti, kao i da li svet ima ugraĎen apsolutni domen ili ne, metafizička
su pitanja o prirodi sveta. Različiti odgovori koje Herš, Sajder i Čalmers daju na ova pitanja su
različite metafizičke tvrdnje o prirodi sveta. Čini se zapravo da trojica pomenutih filozofa
postavljaju vrlo slična metafizička pitanja formulisana različitom terminologijom. Tako se
Čalmersova tvrdnja da svet nema ugraĎen apsolutni domen čini bliska Heršovoj tvrdni da su
činjenice o postojanju nestruktuirane, dok se Sajderova tvrdnja da je kvantifikaciona struktura
deo objektivne strukture sveta čini srodna negaciji ovih tvrdnji.

7. Zaključak

U tekstu koji je prethodio pokušali smo da izložimo Čalmersovu metaontološku analizu

kao i da ukažemo na neke problematične korake u toj analizi - naime na one kojima se na osnovu
definicija termina dolazi do zaključka o nesupstantivnosti sporova o egzistencijalnim tvrĎenjima.
TakoĎe smo razmotrili ponaosob nekoliko argumenata protiv ontološkog realizma i pokušali da
pokažemo da su ti argumenti nekonkluzivni ili, u najbolju ruku, ograničenog dometa u svom
napadu na ontološki realizam. Čini se da najveći teret ovih argumenata na kraju pada na tvrdnju
da su egzistencijalna tvrĎenja u ontološkim sporovima semantički defektna (ili da su višeznačna i
trivijalna). Ta tvrdnja se ne može uzeti kao očigledna, jer ona i nije očigledna za veliki broj
filozofa. Mi smo pokušali da pokažemo da se obrazlaganje tvrdnje o semantičkoj defektnosti ili
nedefektnosti (trivijalnosti ili netrivijalnosti) egzistencijalnih tvrĎenja kod Čalmersa, Herša i
18
Sajdera poziva na odreĎene metafizičke tvrdnje o svetu. To je zaključak do kojeg smo došli
nakon analize Čalmersove pozicije, kao i šture analize Heršove i Sajderove metaontološke
pozicije. Cilj je bio da se te tvrdnje ekspliciraju i da se naglasi njihova uloga. Ukoliko je analiza
ponuĎena u ovom radu uspešna, onda je pokazano da metaontološki sporovi (tipično) ne mogu
da zaobiĎu sve metafizičke tvrdnje.

Na kraju, ako su suprotstavljene metafizičke tvrdnje koje stoje u osnovi metaontoloških

sporova takve da se teško mogu konkluzivno odbraniti ili pobiti, onda je verovatno da će se
podjednako teško biti konkluzivno odbraniti ili pobiti i metaontološka stanovišta.

Stevan Rakonjac

Literatura

Chalmers, D. (2002). Does conceivability entail possibility?. Conceivability and

possibility, 145-200.
Chalmers, D. (2009). Ontological anti-realism. Metametaphysics: New essays on the
foundations of ontology, 77-129.
Chalmers, D. J. (2011). Verbal disputes. Philosophical Review, 120(4), 515-566.
Chalmers, D. J. (2012). Constructing the world. Oxford University Press.
Hirsch, E. (2002). Quantifier variance and realism. Philosophical Issues, 12(1), 51-73.
Horgan, T. (2001). Contextual semantics and metaphysical realism: Truth as indirect
correspondence. The Nature of Truth: Classic and contemporary perspectives, 67-95.
Quine, W. V. (1948). On what there is. The Review of Metaphysics, 21-38.
Putnam, H., & Putnam, H. (2009). Ethics without ontology. Harvard University Press.
Sider, T. (2009). Ontological realism. Metametaphysics: New essays on the foundations
of ontology, 384-423.

Stevan Rakonjac

Metaphysical Character of Metaontological Disputes

(Summary)

This paper will, to a large extent, be concerned with the meatontological position of
David Chalmers. Chapters 1, 2, and 4 will respectively present Chalmers' terminology, his
argument based on a thought experiment and his classification of metaontological positions. In

19
chapter 3 attempt will be made to show that there are some unjustified steps in Chalmers'
argumentation, because the conclusion that egzistential ontological claims are not supstantive is
built into the definitions of the terms he uses. Chapter 5 will present some of Chalmers'
arguments against ontological realism, and it will be shown that they are not successful, or only
partialy successful. In chapter 6 attempt will be made to show that opposed metaphysical claims
lie at the heart of disputes between opposed metaontological positions. In that chapter, besides
showing which metaphysical claims lie at the hart of Chalmers' metaontological position,
metaontological positions of Eliah Hirsch and Theodor Sider will be presented very briefly, and
metaphysical claims lying at the heart of their positions explicated. The main purpose of this
paper will be to explicate the role of some metaphysical assupmtions in metaontological
disputes.

KEYWORDS: metaontology, metaphysics, ontologiac realism, ontological anti-realism

20