VISOKA TEHNOLOŠKO UMETNIČKA ŠKOLA STRUKOVNIH STUDIJA

LESKOVAC

SOCIJALNA EKOLOGIJA
PREDAVANJA

prof. dr Emilija Đikić - Jovanović

 1. OSNOVNI POJMOVI EKOLOGIJE (ISPITNO PITANJE)

POJAM, PREDMET I RAZVOJ EKOLOGIJE

Ekologija je relativno mlada naučna disciplina. U pravom smislu reči ona nastaje
relativno kasno, tek u drugoj polovini XIX veka, a snažnije se ravija 50-tih godina XX veka, od
kada je sve šire prihvaćeno saznanje da čovek svojom aktivnošću može prisvojiti prirodu ukoliko
bude vodio računa o zakonitostima koje vladaju u njoj, a da time ne ugrozi i prirodne uslove
svog postojanja.

Sam termin EKOLOGIJA potiče od grčkih reči „OIKOS“ (ČITA SE OIKOS), što znači
dom, stanište, kuća i reči „LOGOS“ (LOGIJA), što znači nauka, znanje, zakon. U bukvalnom
prevodu, EKOLOGIJA JE NAUKA O DOMAĆINSTVU.

Reč „ekologija“ prvi je upotrebio istaknuti nemački biolog ERNEST HEKEL, koji se
inače smatra osnivačem ekologije kao nauke. Termin ekologija HEKEL je upotrebio 1866.
godine u svojoj knjizi „PRIRODNA ISTORIJA STVARANJA“. U ovoj knjizi, HEKEl, pored
ostalog daje definiciju ekologije i u tom smislu ističe da je ekologija nauka o odnosima
organizama i spoljnog sveta koji ih okružuje.

Od naših poznatih ekologa, treba pomenuti Sinišu Stankovića (poznati evropski biolog) i
njegovo delo „OKVIR ŽIVOTA“. U njemu, Stanković na sličan način definiše ekologiju,
„Ekologija proučava splet međusobnih odnosa između živih bića jednih prema drugima i prema
uslovima nežive prirode (voda, vazduh, sunce).

Predmet opšte ekologije je proučavanje odnosa živih bića prema njihovoj sredini, njihov
međusobni odnos u sredini i uticaj sredine na živa bića.

RAZVOJ EKOLOGIJE

Postoji nekoliko bitnih faza u razvoju ekologije kao nauke:

1. Proučavanje životne sredine pojedinih vrsta (ova proučavanja sredinom 20-tih godina
XX veka dovode do proučavanja zajednica vrsta, tj. do razvitka „SINELOGIJE“
odnosno ekologije zajednice vrsta.

1
 2. U drugoj fazi, ekologija proučava EKOSISTEM. EKOSISTEM je samodovoljna živa
zajednica i njena mrtva fizička okolina koja ima svoju ravnotežu i međuzavisnosti,
uslovljene izmenom energije i materije.
3. Treća faza u razvoju ekologije odnosi se na proučavanje međusobnog uticaja među
ekosistemima. Najvažniji ekosistemi jesu: ekosistem mora, ekosistem vode na kopnu
i ekosistem kopna.
4. Četvrta faza u razvoju predstavlja proučavanje BIOSFERE. Ona predstavlja životnu
sredinu svih živih bića, pa i čoveka.
5. U petoj fazi razvoja, ekologija je usmerena na proučavanje čovekovog položaja u
BIOSFERI. Proučavajući položaj čoveka u biosferi, ekologija polazi od specifičnog
odnosa koji čovek ima prema biosferi, a koji proizilazi iz njegovih karakteristika kao
prirodnog i društvenog bića. Naime, svojom radnom delatnošću, čovek menja prirodu
i prouzrukuje preobražaj životne zajednice čiji je član, a taj se preobražaj odigrava
nezavisno od njegove volje. S druge strane, promene u životnim zajednicama pod
dejstvom čoveka, sve više rastu sa napretkom civilizacije.

OPŠTA ekologija razvijala se i kao prirodna i kao društvena (humanistička) nauka. Kao
prirodna nauka, ona ne sme isključiti čoveka, a kao humanistička ne sme biti odvojena od
prirode.

Treba istaći da je ekologija nastala iz potrebe BIOLOŠKIH nauka, tj. kao biološka
naučna disciplina.

Ekologija svojim saznanjima treba da doprinese stvaranju humanih uslova života

prevazilaženjem prisvajačkog odnosa društva prema prirodi koji ne vodi računa o osnovnom
ekološkom principu da u prirodi postoji ekološka uslovljenost i povezanost. Zato sve ono što
čovek proizvodi, a ne postoji u prirodi, može biti štetno za druga živa bića. Nepoštovanje ovog
principa ima za posledicu narušavanje ekološke ravnoteže, dovodeći u opasnost opstanak ne
samo biljaka i životinja, već i opstanak čoveka i ljudski rod.

PODELA EKOLOGIJE

U novije vreme, ekologija kao fundamentala naučna disciplina dobija sve više podsticaja,
razvija se i diferencira. Ekologija se može podeliti na:

 AUTOEKOLOGIJU, odnosno ekologiju koja proučava odnose pojedinih vrsta

organizama prema spoljašnjoj sredini;
 SINEKOLOGIJU, tj. ekologiju koja se bavi proučavanjem odnosa čitavih
životnih zajednica prema faktorima (činiocima) sredine;
 HUMANU EKOLOGIJU, tj. ekologiju čoveka;
 EKOLOGIJU ZAGAĐENIH SREDINA;

2
  EKOLOGIJU URBANE SREDINE;
 EKOLOGIJU RURALNE SREDINE;
 SOCIJALNU EKOLOGIJU;
 KULTURNU EKOLOGIJU

Mali je broj naučnih disciplina koje bi, kao ekologija, imale tako veliki značaj na praktičan
čovekov život. Naime, čovekova delatnost se svesno ili nesvesno oslanja na osnovnim načelima
ekologije. Mnoge praktične oblasti ljudskog znanja u medicini, poljoprivredi itd, nisu u suštini
ništa drugo do primenjena ekologija ili u najmanju ruku počivaju na njoj.

OSNOVNE KATEGORIJE EKOLOGIJE

Osnovne kategorije ekologije jesu:

1. ŽIVOTNA SREDINA. Ona podrazumeva sveukupnost međusobno povezanih uslova

i uticaja prisutniih u nekom okruženju. Postoji prirodna i veštačka sredina. Prirodnu
sredinu čini skup prirodnih činilaca (voda sunce, vetar, vazduh, zemljište...). Veštačka
sredina je ona koju je stvorio čovek. Nju čine proizvodi ljudskog roda, nastali kao
posledica čovekove sposobnosti da prirodu prilagođava svojim potrebama. Između
prirodne i veštačke sredine ne postoji apsolutna granica, već međuzavisnost o kojoj
čovek mora voditi računa prilikom stvaranja veštačke sredine.
Osnovni elementi prirodne sredine su:
 OKRUŽENJE
 USLOVI I UTICAJI
 MEĐUSOBNA POVEZANOST USLOVA I UTICAJA
 PROMENLJIVOST USLOVA I UTICAJA
 PROMENE U DATOM OKRUŽENJU

2. ČOVEKOVA ŽIVOTNA SREDINA PREDSTAVLJA UKUPNOST PRIRODNIH

ELEMENATA I DRUŠTVENIH TVOREVINA U KOJIMA ČOVEK ŽIVI KAO
PRIRODNO I DRUŠTVENO BIĆE.
3. EKOLOŠKI SISTEM ILI EKOSISTEM predstavalja samodovoljnu živu zajednicu i
njenu mrtvu fizičku okolinu kaja ima svoju ravnotežu i međuzavisnosti uslovljene
izmenom energije i materije. Postoji ekosistem mora, ekosostem vode na kopnu i
ekosistem kopna.

4. BIOSFERA predstavlja životnu sredinu živih bića. Naime, takođe se može reći da je
biosfera površinski omotač zemlje u kome egzistira živi svet zajedno sa čovekom.

3
 5. EKOSFERA je životna sredina u kojoj žive sva živa bića povezana uzajamnim
uticajem i međusobnim delovanjem.

6. NOOSFERA predstavlja jedinstvo prirode i društva u čijoj osnovi leži društvo,

odnosno svesna ljudska delatnost kao dominirajući faktor

NASTANAK I RAZVOJ SOCIJALNE EKOLOGIJE

Socijalna ekologija je mlada naučna disciplina (granična dosciplina) koja se oformila kao
posebna društveno sociološka nauka krajem XX veka.

FAKTORI (činioci) koji su uticali na nastanak socijalne ekologije su:

1. Nastanak socijalne ekologije treba pratiti u kontekstu razvoja biologije i pretvaranja

ekologije u društvenu nauku pored toga što je ona ostala i kao prirodna nauka.
2. Nastanak i razvoj socijalne ekologije je usko povezan sa shvatanjima o tome da se
prirodni i društveni (socijalni) svet ne mogu odvojeno posmatrati i da zaštita prirode
od degradacije, tj. očuvanja ekološke ravnoteže traži uspostavljanje socio-
ekonomskih mehanizama koji neće narušavati ekološku ravnotežu. Da bi se to
postiglo, došlo se do saznanja da nisu dovoljne samo prirodne nauke, odnosno
poznato je da se ovom problematikom bave i društvene naučne discipline. To upravo
znači da zaštita prirode treba da bude povezana sa zaštitom socijalne (društvene)
okoline.
3. Na nastanak socijalne ekologije uticao je i privredni rast u visoko razvijenim
industrijskim zemljama, ali i ispoljavanje brojnih ekoloških problema. Naime,
polazilo se od toga da privredni rast ima svoje granice u određenim ekološkim
uslovima i da neuvažavanje ekoloških ograničenja može dovesti do kriznih situacija.
U tom kontekstu dolazi se do saznanja o povezanosti ekoloških problema sa
društvenim odnosima, tj. o povezanosti ekološkog i socijalnog. Sa druge strane,
počeo je da se priimećuje DEMOGRAFSKI BUM (rast nataliteta) u nerazvijenim
zemljama kao ekološki problem sa socijalnim posledicama. Ovakav problem
(ekološki problem) označio je usmeravanje ekologije od biološke i prirodne ka
socijalnoj (drušvenoj) problematici.
4. Socijalna ekologija nastala je i razvijala se pod uticajem BIOEKOLOGIJE. To znači
da je ona u svom nastanku većinu svojih pojmova preuzela od BIOEKOLOGIJE
(ekologije biljaka i životinja).
5. Nastanak Socijalne ekologije označio je i interesovanje sociologije za ekološke
probleme, prevashodno za probleme kojima se bavila humana ekologija (ekologija

4
 čoveka) nastojeći da istraži mesto čoveka u ekosistemu kao i međusobne uticaje
čoveka i njegovog ekosistema.
6. Socijalna ekologija, kao posebna sociologija, dobija značajno mesto u sistemu
socioloških nauka. Danas je socijalna ekologija priznata i kao akademska naučna
disciplina, a njen razvoj je potenciran kako potrebom za razvijanjem ekološke svesti,
tako i za razvojem čovekove sredine i njene zaštite od degradacije (narušavanja).
Naime, saznanje o odgovornosti ljudi za svoj opstanak na Zemlji zahtevalo je
uspostavljanje harmonije između prirode i društva.
7. Jedan od faktora koji je uticao na nastanak socijalne ekologije jeste nastanak novih
pojmova u ekologiji (BIOSFERA, NOOSFERA, EKOSISTEM itd). Naime, oni su
ukazivali na potrebu da se u istraživanju zakonitosti u prirodi polazi i od povezanosti i
međusobne uslovljenosti prirode i društva.
8. Jedan od faktora kojij je takođe uticao na razvoj socijalne ekologije je i proučavanje
čoveka ne samo kao prirodnog već i kao društvenog bića. U tom smislu, proučavanje
čoveka kao društvenog bića vodi ne samo ka istraživanju neposrednih društvenih
zajednica tj. grupa u kojima čovek živi, već i proučavanju pojedinih tipova društva u
njihovom istorijskom razvoju. Ovo pručavanje čoveka kao društvenog bića poklopilo
se sa istraživanjem mogućnosti opstanka čoveka zbog pogoršanja stanja čovekove
životne sredine usled ugrožavanja i narušavanja ekološke ravnoteže.
9. Na nastanak i formiranje socijalne ekologije uticalo je i saznanje da ugroženost
ekološke ravnoteže i njeno narušavanje ne nastaje samo kao sukob pojedinaca ili
grupa sa njegovom prirodnom sredinom, već i kao posledica složenog odnosa TRIJU
SISTEMA: PRIRODNOG, TEHNIČKOG I SOCIJALNOG. Odnos ovih sistema nije
se mogao saznati samo na osnovu saznanja koje daju prirodne nauke, već je potpunije
i kompletnije saznanje o odnosima ovih sistema zahtevalo razmatranje sa stanovišta
odnosa prirode i društva. Time je stvorena potreba za sociološkim pristupom
istraživanja ovih odnosa, a primena tog pristupa dovela je do nastanka i razvoja
socijalne ekologije.

PREDMET SOCIJALNE EKOLOGIJE

Svaka nauka u svojoj strukturi sadrži svoj predmet, metod istraživanja ili tehnike u
procesu istraživanja.
Kada je reč o socijalnoj ekologiji treba istaći da postoji mnogo teškoća u deefnisanju
njenog predmeta proučavanja. Najveća od njih proizilazi iz nedovoljne razvijenosti sociološkog
proučavanja ekoloških problema, tj. njihovoj mladosti.
Među prvima, predmet socijalne ekologije definisao je američki biolog i ekolog MEK KENZI
1972. godine. Poznato je njegovo delo “SOCIJALNA EKOLOGIJA“. Po njemu, socijallna
ekologija za svoj predmet proučavanja ima vremenske i prostorne odnose čovekovog načina
života i kako se oni stavaraju pod uticajem okoline.
5
 U ovakvom shvatanju predmeta socijalne ekologije prepoznatljivi su tragovi ekologije
životinja i ekologije biljaka tj. BIOEKOLOGIJE.
U kasnijem razvoju socijalne ekologije sve više nestaju tragovi bioekologije, a značajnu ulogu
istraživanja preuzimaju oblici ljudskih zajednica.
Mišljenje velokog boja naših ekologa i biologa je da socijalna ekologija treba da doprinese kako
praktičnim merama za rešavanje ekoloških problema, tako i istraživanju društva kao socijlano
ekološkeproizvođačke zajednice u kojoj će oblici proizvodnje formirani i ostvarivani prema
ekološkim zahtevima. To upravo znači da naši ekolozi smatraju da socijalna ekologija TREBA
DA proučava specifične veze i odnose između društva, prirode i čoveka kao i njegove životne
sredine.
Dakle, socijalna ekologija, kao naučna disciplina proučava specifične odnose i veze
između društva, prirode i čoveka i njegove životne sredine, a to upravo znači da ova naučna
disciplina polazi od čoveka kao prirodnog društvenog bća, koji svojom delatnošćuutiče na svoju
prirodnu okolinu.

EKOSISTEM

Prekretnica u razvoju ekologije tj. njen iskorak iz okvira strogo bioloških istraživanja
nastaje otkrićem EKOSISTEMA zaslugom engleskog ekologa TENSLIJA (TANSLAY) 1935.
godine. Od tada, ekologija postaje tesno povezana sa drugim nebiološkim naukama (hemijom,
fizikom, geografijom), a ekološka istraživanja postaju sveobuhvatnija i produbljenija. Otkrićem
ekosistema ekologija je dobila osnovnu jedinicu svoj proučavanja.
EKOSISTEM je samodovoljna živa zajednica i njena mrtva, fizička okolina koja ima
svoju ravnotežu i međuzavisnost uslovljene izmenoim energije i materije.
Najvažniji ekosistemi su: EKOSISTEM MORA, EKOSISTEM VODE NA KOPNU I
EKOSISTEM KOPNA (PITANJA NA KOLOKVIJUMU)
Između ekosistema postoji uzajamna uslovljenost i međusobna zavisnost.

METOD SOCIJALNE EKOLOGIJE

Svaka nauka u svojoj strukturi, pored svog predmeta ima i svoj METOD
PROUČAVANJA. Sama reč „metod“ potiče od grčke reči „methodos“ što znači put, način
traženja. Dakle, metod bismo mogli definisati kao određeni svrsishodni planski postupak koji se
primenjuje radi postizanja nekog cilja odnosno radi ostarenja nekog zadatka.
Socijalna ekologija kao posebna sociološka disciplina koristi metode i prirodnih i društvenih
nauka. Međutim, i pored primene metoda drugih nauka, socijalna ekologija ima i svoj
SPECIFIČAN METOD naučnog proučavanja. Osnovne karakteristike metoda socijalne
ekologije su:
1. OBJEKTIVNOST, tj realnost u proučavanju ekoloških pojava i kategorija;

6
 2. METODOLOŠKO NAČELO TOTALITETA, tj. CELINE, koje omogućuje da se
dijalektički shvati odnos između čoveka, prirode i društva;
3. KOMPLEMENTARNOST metoda socijalne ekologije u proučavanju ekoloških
kategorija što podrazumeva kombinaciju brojnih tehnika istraživanja. U tom smislu
treba istaći POMOĆNE I TEHNIČKE METODE koje scijalna ekologija primenjuje.
Od POMOĆNIH metoda najčešće su zastupljeni komparativni i psihološki model,
analiza sadržaja itd, a od TEHNIČKIH metoda treba istaći anketu, intervju,
posmatranje itd.

ODNOS SOCIJALNE EKOLOGIJE I DRUGIH NAUKA

Socijalna ekologija kao GRANIČNA NAUČNA DISCIPLINA između sociologije i

ekologije, ima INTERDISCIPLINARNI (SVESTRANI) KARAKTER I VID saradnje sa brojnim
društvenim savremenim naukamakao i posebnim sociološkim disciplinama.

ODNOS SOCIJALNE EKOLOGIJE I OPŠTE EKOLOGIJE

U okviru ekologije kao samostalne nauke, može se razlikovati OPŠTA I POSEBNA

EKOLOGIJA.
OPŠTA ekologija proučava OPŠTU ekološku problematiku, utvđuje oopšta ekološka
načela zajadnička svim ekološkim fenomenima, amnje ili više nezavisno od pojedinih objektata
koji su predmet ekološkog proučavanja.
POSEBNE EKOLOGIJE proučavaju različite ekološke fenomene i kao takve javljaju se:
AUTOEKOLOGIJA, SINEKOLOGIJA, HUMANA EKOLOGIJA (EKOLOGIJA ČOVEKA),
KULTURNA EKOLOGIJA itd.
Što se tiče socijalne ekologije, pojedini autori smatraju da je ona posebna grana
ekologije, a drugi da je socijalna ekologija posebna sociološka naučna disciplina koja koristi
saznanja OPŠTE ekologije i POSEBNIH EKOLOGIJA, kao što one mogu koristiti njena
saznanja. Odnos opšte i socijalne ekologije određen je odnosom PREDEMTA njihovog
proučavanja. Kao što je poznato, predmet opšte ekologije je proučavanje odnosa živih bića
prema njihovoj sredini, njihov međusobni odnos u sredini i uticaj sredine na živa bića.
Predmet poučavanja socijalne ekologije jesu EMPIRIJSKA (PRAKTIČNA) istraživanja i
teorijska razmatranja specifičnih veza između društva, prirode i čoveka i njegove sredine.
Kako rezultatima svojih istraživanja opšta ekologija može pomoći socijalnoj ekologiji,
tako i socijalna ekologija, kao posebna sociološka disciplona, može doprineti razvoju opšte
ekologije.

ODNOS SOCIJALNE EKOLOGIJE I ESTETIKE

7
 ESTETIKA JE filozofska naučna disciplina, tj. nauka o principima umetničkog
stvaralaštva i o lepom u tom stvaralaštvu.
Naime, ono što je lepo, uglavnm treba da bude i čisto, odnosno treba da bude u skladu sa
ispravnim odnosom čoveka prema njegovoj životnoj sredini. ESTETIKA, kao nauka, posebno
obraća pažnju na PRAVE PROPORCIJE TJ. SKLADA I ODNOSA U SVIM OBLASTIMA
UMETNOSTI (slikarstvu, vajarstvu, pesništvu...). Ona se uglavnom na isti način stara o
odnosima i proporcijama ponašanja čoveka i ostalih živih bića prema sopstvenoj životnoj sredini.

ODNOS SOCIJALNE EKOLOGIJE I EKONOMSKIH NAUKA

S obzirom da EKONOMSKE NAUKE proučavaju opšte oblike privrednog života u svim

vidovima proizvodnje, mora se posvetiti dovoljno pažnje odnosu između ekonomije i čovekove
životne sredine.
Danas ekološki problemi postaju sve više predmet interesovanja ekonomskih nauka, jer je
razvoj proizvodnih snaga doveo dodve intenzivnijeg zagađivanja čovekove sredine, tj. do
NARUŠAVANJA EKOLOŠKE RAVNOTEŽE. U tom kontekstu treba istaći da cilj proizvodnje
nije samo stvaranje materijalnih dobara već i njihovo stvaranje uz očuvanje prirodne sredine. To
se upravo postiže EKOLOGIZACIJOM PROIZVODNJE odnosno sistematskim razvojem
tenoloških i drugih rešenja koja će omogućiti štednju prirodnih resursa i unapređivanje kvaliteta
prirodne sredine. Kvallitet prirodne sredine doprinosi unapređivanju kvaliteta života uopšte (D.Ž.
Marković).

.ODNOS SOCIJALNE EKOLOGIJE I POSEBNIH SOCIOLOGIJA

POSEBNE SOCIOLOGIJE u okviru svojih predmeta proučavanja imaju pojedine oblasti

čovekove sredine iili pojave u čovekovoj sredini čije je proučavanje značajno i sa stanovišta
socijalne ekologije.

ODNOS SOCIJALNE EKOLOGIJE I SOCIOLOGIJE ZAŠTITE NA RADU

SOCIOLOGIJA ZAŠTITE NA RADU istražuje narušavanje ravnoteže u radnoj sredini

koja ima za posledicu narušavanje integriteta, tj. ličnosti čoveka. S obzirom da se radi o jednoj
od oblasti proučavanja socijalne ekologije i jedna i druga naučna disciplina rezultatima svojih
istraživanja mogu pomoći u saznanju i objašnjenju određenih ekoloških problema.
Nužnost saradnje ovih dveju nauka proizilazi iz činjenice da je radna sredina deo životne
sredine čoveka i da do narušavanja ekološke ravnoteže dolazi najčešće zbog promena u sadržaju
rada u radnoj sredini.

ODNOS SOCIJALNE EKOLOGIJE I URBANE I RURALNE SOCIOLOGIJE

8
 URBANA SOCIOLOGIJA je nauka o društvu u gradskoj sredini u kojoj su ljudi
povezani u odnose i kolektive zasnovane nužno i nezavisno od njihove volje, ali i voljno prema
svojim prirodnim, društvenim i kulturnim karakteristikama.
RURALNA SOCIOLOGIJA je nauka o društvu u ruralnoj (seoskoj) sredini. Sociologija
sela kao posebna nauka za predmet svog proučavanja imapovezanost čoveka i seoske sredine.
I sociologija grada i sociologija sela, kao posebne sociologije, proučavaju oblike društvenih
grupa po mestu stalnog boravka koji su značajan činilac čovekove društvene sredine.I selo i grad
nalaze se u određenom prostoru, bolje reći u određenom kontaktu sa prirodnom sredinom
čoveka. Zbog toga, između njih i prirodne sredine postoje određene veze koje se mogu ispoljiti
kao veze iz kojih nastaje degradacija čovekove sredine na način koji ugrožava čovekovu ličnost.
A upravo čovekova sredina sa tog aspekta jedan je u nizu problema kojim se bavi socijalna
ekologija. Zbog toga sociologija sela i sociologija grada, u proučavanju svojih predmeta ne
mogu, a da ne uvažavaju saznanja koja socijalna ekologija pruža svojim istraživanjima i,
obrnuto, socijalna ekologija koristi rezultate istraživanja ovih posebnih sociologija.

FAZE U POSTUPKU ISTRAŽIVANJA SOCIJALANE EKOLOGIJE

OSNOVNE FAZE u procesu istraživanja svake nauke, pa i socijlane ekologije jesu:

1. Određivanje predmeta istraživanja
2. Postavljenje polaznih hipoteza (pretpostavki)
3. Izrada plana istraživanja
4. Prikupljanje podataka
5. Sređivanje i prikazivanje prikupljenih podataka
6. Naučno objašnjenje
7. Verifikacija, tj. proveravanje dobijenih rezultata

Prva faza istraživanja podrazumeva definisanje predmeta istraživanjakoje može biti

teorijsko i radno. Kod teorijskog definisanja određuju se najopštije karakteristike predmeta
istaživanja. Radnim definisanjem predmeta vrši se konkretizacija teorijskog određenja predmeta
u procesu istraživanja.

Druga faza u procesu istraživanja je postavljanje određenih hipoteza (pretpostavki) u vezi

sa predmetom istraživanja. Hipoteze se postavljaju na osnovu teorijskih ili iskustvenih saznanja
o predmetu koji se istražuje. U tom kontekstu treba istaći da postooje: POTVRĐENE
HIPOTEZE (one daju pozitivan rezultat) i ODBAČENE HIPOTEZE (reč je o hipotezama koje
daju negativan rezultat). Danas u nauci uopšte, pa i u socijalnoj ekologiji, negativni rezultati
imaju svoju vrednost jer pokazuju da pretpostavljene veze i odnosi među određenim ekološkim
pojavama i kategorijama ne postoje.

Treća faza pretpostavlja izradu PLANA ISTRAŽIVANJA. Ona polazi od toga dašta je
određeno u prethodne dve faze i nakon toga do kraja osmišljava čitav proces istraživanja. Za

9
izradu dobrog Plana istraživanja potrebno je da se pođe najpre od pojava koje su određene za
prednost istraživanja i od očekivanih veza između pojava koje treba utvrditi. U zavisnosti od
toga određuju se: METODE I TEHNIKE ZA PRIKUPLJANJE PODATAKA, POSEBNI
KADROVI ZA PRIKUPLJANJE PODATAKA, FINANSIJSKI PLAN, TJ. POTREBNA
SREDSTVA, KAO I DINAMIKA (VREMENSKI PERIOD) ISTRAŽIVANJA.

U IV fazi vrši se prikupljanje podataka. To je jedno i glavna faza u procesu istraivanja.

Ona podrazumeva prikupljanje podataka o vezama i odnosima između pojava koje se istražuju.
Socijalna ekologija kao nauka, raspolaže velikim brojem različitih metoda, teŠKIH ????
postupaka, odn. tehnika za prikupljanje podataka. Naime, njihovom primenom socijalna ekologij
je u mogućnosti da prikupi veliki broj značajnih podataka o određenom PREDMETU
SAZNANJA. To je ujedno i doprinelo njenom visokom preciznošću u određivanju karaktera i
suštine ekoloških poojava.

Peta faza u procesu istraživanja socijalne ekologije podrazumeva SREĐIVANJE,

KLASIFIKOVANJE I PRIKAZIVANJE dobijenih rezultata.

Sređivanje dobijenih podataka može biti lakše illi teže, brže ili sporije, što zaisi od prirode
metoda i tehnike istraživanja.

Klasifikacija podataka se vrši na osnovu karakteristika, tj, osobina koje se istražuju.

Prikazivanje podataka može se vršiti numerički i crtežima (grafički).

Sledeća faza (VI) procesa naučnog istraživanja jeste NAUČNO OBJAŠNJENJE koje
možemo shvatiti u užem i u širem smislu reči. U UŽEM smislu, naučno objašnjenje
podrazumeva SAMOUTVRĐIVANJE uzročnih veza između pojava koje se ispituju. u ŠIREM
smislu reči, naučno objaašnjenje podrazumeva kako utvrđivanje uzročnih veza i odnosa između
pojava, tako i utvrđivanje zakonitosti nastanka i razvoja ekoloških pojava.

Poslednja (VII) faza u postupku istraživanja jeste NAUČNO PROVERAVANJE TJ.

VERIFIKACIJA koja podrazumeva uži i širi smisao u procesu istraživanja. U UŽEM smislu
proveravanjje se vrši odmah nakon naučnog objašnjenja. Naučno proveravanje u ŠIREM smislu
ukazuje na proveru naučnih zakonitosti i istina do kojih se došlo u relativno dužem vremenskom
periodu razvoja određenih ekoloških pojava.

ODNOS ČOVEKOVE ŽIVOTNE I RADNE SREDINE

Čovekova životna sredina predstavlja ukupnost prirodnih elemenata i društvenih

tvorevina u kojima čovek živi kao prirodno i društveno biće.
Radna sredina predstavlja ukupnost materijalnih činilaca procesa rada i međusobnih
odnosa koje učesnici u procesu rada uspostavljaju.

10
Između elemenata radne sredine i čoveka postoji uzajamno dejstvo. Ljudi stvaraju i utiču na
radnu sredinu, ali i radna sredina kao celina, povratno utiče na čoveka u pozitivnom i
negativnom smislu. Danas se sve češće izučava radna sredina kao sastavni deo čovekove životne
sredine.
Radnu sredinu čine dve vrste elemenata i to:
1. Materijalni činioci i
2. Društveni odnosi

Od materjalnih činioca utiču kako oni koji nisu proizvod ljudskog rada, tako i oni koji to jesu.
Društveni odnosi koje ljudi uspostavljaju povezivanjem svojih ponašanja u procesu rada čine
elemente socijalne tj društvene sredine.

U radnoj sredini čovek obavlja radnu aktivnost upotrebljavajući materijalne elemente radne
sredine u kontekstu postojećih odnosa i novih koje sam uspostavlja povezivanjem svog
ponašanja sa ostalim učesnicima u procesu rada.

Sadržaj rada obuhvata konkretne radnje koje čovek vrši u ostvarivanju svoje radne unkcije u
konkretnom procesu rada i pri tome troši svoju fizičku i intelektualnu snagu. Ovako definisan
sadržaj rada određen je stepenom razvoja rada i sredstava za rad i društveno ekonomskim
stepenom uslova i odnosa u kojima se odvia konkretna radna aktivnost. Dakle, sadržaj rada ima
dve komponente:

1. tehničko-organizacionu i
2. socijalno-ekonomsku

Tehničko-organizaciona komponenta ispoljava se u kvalitativnoj i kvantitativnoj određenosti

radnih funkcija.

Socijalno-ekonomska komponenta ispoljava veze koje postoje između ljudi i društvenih odnosa
u kojima se odvija radni proces. Treba naglasiti da radna delatnost čoveka predstavlja vezu
između njegove životne i radne sredine. Osvajajući prirodu, odnosno ovladavajući njenim
zakonitostima i prilagođavajui je svojim potrebama, čovek u većoj ili manjoj meri naušava i
ekološku ravnotežu. Međutim, kako je očuvanje ekooške ravnoteže prirodne srdine nužn
pretpostavka za čovekov opstanak u njoj, to čovek svoju radnu delatnost u radnoj sredini treba
tako da organizuje i obavlja da ona ne narušava ekološku ravnotežu u prirodnoj sredini, odnosno
da nema za posledicu degradiranje komponente prirodne žovekove životne sredine. Upravo zbog
toga je i nemoguće govoriti o zaštiti čovekove životne sredine, a pritom ne voditi računa da
narušavanje prirodne sredine nastaje pre svega kao posledica čovekove delatnosti u radnoj
sredini. Naime, jedinstvo prirodne i radne sredine ostvaruje se ne samo pozitivno posredstvom
rada, već i njihova degradacija najčešće predstavlja povezan proces. Zato se i ukazuje na to da
usvojena rešenja u razvoju proizvoda određuju ponašanje proizvoda u fazi korišćenja.

11
 Shodno tome, proizvod može prouzrokovati degradaciju čovekove sredine. Isto tako i
čovekova životna sredina (prirodna i društvena) izvan radne sredine utiče na uslove rada čoveka
u životnoj sredini. Zato su ljudi podjednako odgovorni kako za zaštitu prirode, tako i za zaštitu
radne sredine. Naime, kako je čovekovo mesto u prirodi takvo da je samo on od živih bića
sposoban da ovladava prirodom, on je danas odgovoran u najvećoj meri za budućnost Zemlje i
njenih stanovnika. O ovoj problematici posebno je govorioprof. dr Danilo Ž. Marković u svojoj
knjizi pod nazivom “SOCIJALNA EKOLOGIJA”.

U savremenim nastojanjima da se unapredi kvalitet radne sredine, sve češće se ukazuje na

to da kvalitet radne sredine ne može biti unapređen bez zaštite prirodne sredine. Zato se i zahteva
povezanost uticaja usmerenih ka unapređivanju kvaliteta radne sredine sa akcijama za zaštitu
prirodne sredine. Povezanost životne i radne sredine i povezanost unapređivanja njihovih
kvaliteta presudno utiče na položaj čoveka u savremenom društvu. Taj položaj je, u stvari, u sve
većoj meri određen razvojem nauke i tehnike. Razvoj nauke i tehnike sve češće dovodi do
postavljanja pitanja o tome kakve posledice taj razvoj ima za osnovne probleme egzstencije tj.
opstanka čoveka. U tom kontekstu treba istaći da razvoj nauke i tehnike treba da omogući
ostvarivanje stvarno razvijenog čoveka koji nadmašuje spoljnu stvarnost i samog sebe, ali i koji
samog sebe problematizuje i postaje osnovni problem savremenog društva.

Ostvarivanje ovakvog položaja čoveka zahteva da razvoj sredstava za rad i njihova

upotreba u radnoj sredini ne ugrožava ličnost čoveka i ne narušava ekološku ravnotežu tj. ne
degradira životnu prirodnu sredinu. Za ostvarivanje ovog cilja potrebna je određena strategija
razvoja koja će obezbediti skladan razvoj radne sredine sa prirodnom sredinom koja će
obezbediti očuvanje ekološke ravnoteže. Takođe, potrebna je strategija razvoja koja će polaziti
ne samo od toga kakav svet u budućnosti može biti, već i kakav treba da bude uzimajući u obzir i
ograničene mogućnosti prirodne sredine.

POJAM EKOLOŠKOG OBRAZOVANJA

Obrazovanje uopšte, podrazumeva ne samo znanja, već i kulturne vrednosti koje usađuje
duboko u ličnost, utiče na razvoj sposobnosti ljudi i podstiče njihov osećaj odgovoronosti za
sosptveno ponašanje i rad.

Ekološko obrazovanje, kao razvojni resurs, treba da omogući ostvarivanje 4 osnovna cilja:

1. Razvoj proizvodnih snaga;

2. Razvoj ličnosti;
3. Očuvanje čovekove prirosne sredine i
4. Stvaranje i širenje svesti o globalnim problemima savremenog sveta

12
Pomenuti ciljevi su međusobno povezani i doprinose ne samo očuvanjeu u unapređivanju
čovekove sredine, već su i uslov opstankačoveka kao vrste.

Ekološko obrazovanje treba da postane sastavni deo opšteg obrazovanja i stručnog usavršavanja.
Ono treba da doprinosi razvoju ekološke svesti svih struktura stanovništva a posebno kod dece i
omladine. Mesto i uloga ekološkog obrazovanja posebno su značajni u saznavanju procesa
globalizacije savremenog društva. Naime, ekološki problemi su globalni problemi i kao takvi, ne
mogu se rešavati bez međusobne saradnje svih društava. Usled takvog značaja, uloga
obrazovanja i samoobrazovanje se sve češće razmatra kao globalni problem savremenog sveta.
Zato se danas uglavnom govori o globalnom obrazovanju i izgrađivanju globalne strategije
obrazovanja koja bi trebala da obezbedi doprinos obrazovanja u rešavanju globalnih problema
savremene civilizacije i razvoju globalnih društava.

Ekološko obrazovanje je, u suštini, INTERDISCIPLINARNO I HOLISTIČKO (CELOVITO).

1. Ono se bavi međusobnim odnosima između čovekovog i prirodnog sistema;

2. Posmatra okolinu u njenoj sveobuhvatnosti;
3. Podstiče razvoj svesti;
4. Podstiče aktivnu ulogu u procesu učenja;
5. Naglašava aktivnu ulogu pojedinca;
6. Ekološko obrazovanje utiče na kulturne obrasce i vrednosti i na taj način doprinosi
ostvarivanju ODRŽIVOG RAZVOJA, TJ. EKOLOŠKI URAVNOTEŽENOG
RAZVOJA;
7. Ekološko obrazovanje treba posebno kod mladih ljudi da razvija stvaralački potencijal i
samostalnost i na taj način da je osposobi za formiranje odgovornih moralnih merila;
8. Ekološko obrazovanje treba da doprinese razvoju OSEĆAJA ODGOVORNOSTI. U
tom smislu je potrebno kvalitativno organizovati vaspitno-obrazovni proces u kojem će
moralno vaspitanje postati njegova ključna dimenzija.

Ekološko obrazovanje treba da sadrži 3 osnovna elementa:

1. Plansko razvijanje znanja o čovekovoj sredini u toku čitavog njegovog života;

2. Drugi element bi morao da izražava cilj ekološkog obrazovanja koji se sastoji u
razvijanju svesti o osnovnm karakteristikama čovekove sredine, odnosa prema njoj i u
njoj;
3. Treći element treba da ukaže na osnovu tog obrazovanja (ekološkog) odnosno na
opredeljenje čoveka da teži unapređivanju sredine na način kojimse obezbeđuje
egzistencija sadašnjih i budućih generacija.

Organizacije koje se bave problemima obrazovanja za zaštitu životne sredine su „UNESKO“

(Organizacija Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu), „UNEP“ (specijalizovani
program ujedinjenih nacija za okolinu)...

13
 SAVREMENI PRISTUP EKOLOŠKOM OBRAZOVANJU

U ekološkom društvu obrazovni proces će se zasnivati na holisičkom (celovitom)

pristupu sticanja znanja. Za razliku od postojećeg obrazovnog sistema koji već u srednjoj školi i
posle nje deli učenike na zanatsko-proizvodni i akademski smer, savremeni pristup obrazovanju
staviće naglasak na udruživanje mentalnih, tj. umnih i manuelnih veština, osposobljavajući tako
svakog čoveka da postane samostalan i nezavisan član društva. Nužnost takvog pristupa
akademskom obrazovanju proizilazi iz uloge rada u ekološkom drušvu koja će biti mnogo manje
specijalizovana.

U procesu obrazovanja, učenici će se pripremati za opšte poslove u društvu. Naime,

pojam „čovek protiv prirode“ će se zamenizi pojmom „čovek u prirodi“, a svakako će se ova
promena odraziti i u obrazovnom sistemu. Poseban značaj dobiće učenje kroz svakodnevno
iskustvo u svetu i društvu koje se neprestano menja. Škole će, kao obrazovne institucije, morati
izaći iz svoje zatvorenosti i uspostaviti stvaralačku vezu sa društvom. U tom kontekstu čovek
treba da se usresredi sve više na ono što je njemu samom svojstveno, odnosno na stvaralaštvo i
intelektualnu delatnost. U vezi sa tim, u Deklaraciji svetske konferencije o kulturnoj politici,
pored ostalog piše: „Neophodno je humanizovati proces razvoja čiji je krajnji cilj ličnost,
shvaćena kao dostojanstvo pojedinca u njegovoj društvenoj odgovornosti“. U ostvarivanju tog
cilja uloga obrazovanja je najvažnija. Obrazovanje bi trebalo da svoje sadržaje i metode
intenzivnije prilagođava ličnosti čoveka kako bi on, u skladu sa svojim sklonostima i kvalitetima,
imao povoljne uslove za mogućnosti da razvije svoje stvaralačke potencijale. Nužnost svih
društvenih sistema u procesu stvaranja jedinstvene globalne civilizacije na Zemlji jeste princip
međusobne povezanosti čoveka, društva i prirode, zajedništvo među narodima i usklađeni razvoj
globalnog društva sa razvojem prirode. U stvari, neophodno je uspostaviti sklad između
prirodnog i društvenog. Da bi se to postiglo potrebno je opšte priznati novi svetski globalni
moral, kojeg do sada nije bilo i stvaranje nove jedinstvene slilke sveta, novi pogled na svet, koji
će odrediti međusobni odnos i mesto čoveka u prirodi. To se može postići na najbolji mogući
način, naukom obrazovanjem i kulturom.

Činjenica je da se danas društvene promene odvijaju velikom brzinom, tako da

obrazovanje treba da priprema mlade za budući, nama nepoznati svet. Potrebno je već na
omladinskom uzrastu omogućiti omladini da se kritički odnosi prema tekovinama savremene
naučno-tehnološke civilizacije, postojećem načinu života i postojećoj kulturi. Za takvu vrstu
kritike, omladinu treba osposobljavati kroz kvalitetno organizovan vaspitno-obrazovni proces u
kojem moralno vaspitanje postaje njegova ključna dimenzija.

14
 FAKTORI EKOLOŠKOG VASPITANJA I OBRAZOVANJA

Faktori ekološkog vaspitanja i obrazovanja mogu biti spoljašnji (sredinski) i unutrašnji

(činioci ličnosti). Najznačajniji faktori koji utiču na razvoj ekološkog vaspitanja i obrazovanja
jesu: porodica, škola, sredstva masovnih kominikacija i vršnjaci.

PORODICA

Porodica se javlja kao najvažniji faktor ekološkog obrazovanja i vaspitanja. Od vaspitanja

u porodici zavisi, pored ostalog i društveno opredeljenje njenih mlađih članova. Kroz porodično
vaspitanje primenjuju se različiti aspekti usvajanja, razvijanja i prenošenja sistema vrednosti. To
porodicu i čini posebnim faktorom izgradnje ekološke svesti i kulture ličnosti mlađih članova.
Zato je porodica značajan faktor izgradnje stavova i uverenja prema zaštiti životne sredine.
Porodica, kao osnovna ćelija društva i najtrajniji oblik mikrosocijalne sredine, može delovati i
deluje tako što razvija svest o odnosu pojedinaca prema životnoj sredini i njenim vrednostima.

Sa ekološkog aspekta najpoželjnijim treba smatrati model porodice čiji se odnosi

zasnivaju na osećaju odgovornosti prema brojnim ekološkim vrednostima.

(Ako hoćeš opširnije, pogledaj u predavanjima od prethodnih godina)

ŠKOLA

Škola, pored porodice, predstavlja bitan faktor obrazovanja ekološke svesti. Školska
sredina može najsvestranije doprineti da mladi budu vezani za društvenu zajednicu svojim
htenjem i svojom voljom bez ikakve spoljne prinude. Škola se sa svojim programskim
sadržajima i svojom organizacijom pojavljuje kao faktor razvoja ekološke svesti i kulture
učenika. Iako vaspitanje i obrazovanje mladih za zaštitu životne sredine ima svoje polazište u
porodičnom i predškolskom vaspitanju, škola ima jednu ključnu ulogu.U tom cilju škola postaje
nezamenljiva svojim ambijentom, enterijerom i eksterijerom, sportskim terenima i akcijama,
škola kao školska sredina deluje na ponašanje učenika, nastavnika, roditelja i ostalih građana. Iz
nje učenici prenose određene navike i urbanu kulturu u porodici i okruženju.

(Ako hoćeš opširnije, pogledaj u predavanjima od prethodnih godina)

SREDSTVA MASOVNIH KOMUNIKACIJA (MAS MEDIJI)

Sredstva masovnih kominikacija jesu činioci preko kojih deluju neki širi i opšti društveni
faktori. Putem mas-medija globalno društvo određuje društvenu sredinu, a ona deluje na ličnost.
Time se utiče na stvaranje motiva, stavova, interesovanja i drugih osobina pojedinca što
predstavlja osnovne uslove za ostvarivanje odnosa prema zaštiti životne sredine i ekološkog

15
vaspitanja. Pojedine radio i televizijske emisije, serije obrazovnih emisija, reportaže informišu
javnost o ekološkim katastrofama, tj. degradaciji životne sredine. Mnoga empirijska saznanja
pokazuju da sredstva masovne komunikacije imaju izuzetne mogućnosti da utiču na ekološku
kulturu, da doprinose ekološkoj svesti i adekvatnom ekološkom ponašanju ljudi.

(Ako hoćeš opširnije, pogledaj u predavanjima od prethodnih godina)

VRŠNJAČKE GRUPE – VRŠNJACI

Neformalne grupe mladih nastaju spontano, dobrovoljno, bez spoljašnjeg pritiska. U

njima su norm ponašanja fleksibilne, odnosi među članovima nisu propisani, manje ili više su
bliski, neposredni i intimni. Od neformalnih grupa posebno je karakteristična vršnjačka grupa i
to adolescentna grupa. Ona se, uz porodicu i školu, pojavljuje kao značajan faktor društvene
svesti mladih. Vršnjačke grupe predstavljaju poseban socijalni fenomen koji ima brojne
specifične karakteristike i moć uticaja na svoje članove, kako u pogledu formiranja ličnih
stavova, tako i u pogledu formiranja ekološke svesti.

OBRAZOVANJE U FUNKCIJI NOVOG KVALITETA ŽIVOTA I KVALITETA ČOVEKOVE

SREDINE

Obrazovanje je danas sve vše povezano sa kvalitetom života, pojmom koji počinje da se
upotrebljava početkom 60-ih godina XX veka, u vreme kada je došlo do pojave narušavanja
ekološke ravnoteže i kada je bilo sve prisutnije saznanje o ekološkim problemima. Tih godina u
industrijski najrazvijenijim zemljama, snažan razvoj proizvodnih snaga porast bogatstva i
životnog standarda nisu bili praćeni humanizacijom industrijskog i društvenog života. Iz tog
razloga je nastala potreba da se odnos industrije i društva razmotri u novom kontekstu, u
uslovima kada pojam životnog standarda više nije bio dovoljan u definisanju sveukupnog
zadovoljenja ličnosti.

Kvalitet života označava odnos između pojedinca injegove životne i društvene sredine, kao i
bolji kvalitet života koji predstavlja kako ekološki povoljniju životnu sredinu, tako i tolerantnu i
dobro organizovanu socijalnu sredinu. Kvalitet života, u suštini, obuhvata razvoj nove društvene
etike koja ističe sklad čoveka sa prirodom i zahteva učešće svih ljudi. Nov kvallitet života
podrazumeva:

1. privrženost prirodi;
2. privrženost vodi koju pijemo;
3. privrženost uslovima u kojima živimo;
4. privrženost vazduhu koji udišemo;
5. prevoz;

16
 6. stanovanje;
7. neprijateljsku ili bratsku sredinu;
8. autoritarnu školu;
9. preokret u ishrani i to u korist prirodnih i makrobiotičkih jela;
10. kult tela, kojidobija na značaju, pre svega u sportu.

Kvalitet čovekove životne sredine treba da predstavlja željen stepen njenog očuvanja i
razvoja. naime, rešavanje ekoloških problema treba da omogući ne samo zaštitu od narušavanja
ekološke raqvnoteže u čovekovoj sredini, već i da doprinese očuvanju i unapređivanju čovekove
sredine na takav način da se time omogućava opstanak čoveka ne samo kao biološkog bića, već i
njegov razvoj kao društvenog, svesnog i stvaralačkog bića.

EKOLOŠKO OBRAZOVANJE I DRUŠTVENI RAZVOJ

Ekološko obrazovanje je jedan od bitnih faktora društvenog razvoja. Jednom rečju,

obrazovne institucije i obrazovni programi postaju razvojni resursi samo ako sadrže ekološku
dimenziju vaspitno-obrazovne prakse i teorije. Jednom rečju, kvalitet razvoja zavisi od kvaliteta
obrazovanja. Obrazovni sadržaji o zaštiti i unapređenju čovekove sredine treba da doprinesu
razvoju ekološke svesti koji uvažava potrebu da se između čoveka i prirode uspostavi prouktivna
i dinamiča proizvodnja. To upravo znači da obrazovni sadržaji treba da doprinose:

 razvoju saznanja o postojanju fizičkih granica prirode čiji je sastavni deo i čovek;
 razvoju saznanja o nužnosti ukidanja dominacije čoveka nad prirodom i uspostavljanju
dinamičke ravnoteže između prirodnog sistema i čovekovog sistema;
 razvoju svesti o ekološkoj krizi kao društvenoj krizi;
 svesti o globalnom karakteru ekološke krize i o potrebi globalne strategije razvoja kao
pretpostavci opstanka života.

Mesto i uloga obrazovanja posebno su značajni u saznavanju procesa globalizacije

savremenog društva. Naime, ekološki problemi su globalni izazovi i kao takvi ne mogu se
rešavati bez međusobne saradnje svih društava. Da bi se razumelo i prevladalo kritično stanje
brojnih problema na globalnom, tj. svetskom planu, neophodan je nov način mišljenja i nov
model razvoja. Globalni pristup obrazovanju ukazuje na nužnost međunarodne saradnje u oblasti
celokupnog obrazovanja. Zato se ističu zahtevi za izgradnju globalne strategije obrazovanja na
čijoj osnovi bi ljudi, a posebno mladi, razvijali sposobnost i sticali znanja koja bi bila u funkciji
rešavanja globalnih problema savremenog društva.

Za omladinski period u razvoju bitno je da pojedinac počinje shvatati na kritičan način ulogu
društvenog života i društvenih organizacija. Osećaj odgovornosti, koji se na omladinskom
uzrastu razvija prema grupi, može se prošiiti do osećaja odgovornosti za globalno društvo,

17
čovečanstvo i civilizaciju u celini. Zato je potreban kvalitetno organizovan vaspitno-obrazovni
proces u kojem moralno vaspitanje postaje njegova centralna dimenzija.

POJAM EKOLOŠKE SVESTI

Uz pojam ekološke krize, tesno je vezan pojam ekološke svesti. Ekološka svest
podrazummeva, pored saznanja o stanju društva i prirode i uzrocima tog stanja, i saznanje o
potrebi zaštite prirode od daljeg narušavanja ekoloških vrednosti u njoj, kako bi se očuvao
prirodni okvir života čoveka. Ekološka svest NE NASTAJE SPONTANO sama po sebi, već u
procesu komunikacije, vaspitanja i obrazovanja. Ekološka svest je dinamička i istorijska
kategorija jer nastaje u konkretnim društveno istorijskim uslovima kada je došlo do narušavanja
ekološke ravnoteže, tj. do ekološke krize.

Ekološka svest je VIŠEDIMENZIONALNA KATEGORIJA koja u sebi sadrži:

1. TEORIJSKU DIMENZIJU (naučno mišljenje)

2. VREDNOSNU DIMENZIJU (ciljeve)
3. SOCIJALNU DIMENZIJU (ideju nove zajednice)
4. ISTORIJSKU DIMENZIJU (mogućnosti)
5. POLITIČKU DIMENZIJU (delovanje socijalnih snaga)
6. SUBJEKTIVNU DIMENZIJU (uverenja, želje, predstave itd)

Osnovni elementi ekološke svesti su:

1. Ekološko znanje
2. Vrednovanje ekološke situacije i
3. Ekološko ponašanje
- Ekološka znanja su osnovni element ekološke svesti. To su saznanja o suštini odnosa u
sistemu ČOVEK (DRUŠTVO) – TEHNIKA I PRIRODA. To su saznanja o fizičkim
granicama prirodne izdržljivosti potrebi uspostavljanja dinamičke ravnoteže između
prirodnih i društvenih sistema, kao i saznanja o socijalnim uzrocima ekološke krize.
- Vrednovanje ekološke situacije određeno je sistemom vrednosti društva ili društvene grupe u
kojoj se formira i razvija ekološka svest.
- Ekološko ponašanje je treći bitan element ekološke svesti. Ekološko ponašanje podrazumeva
ne samo određeni nivo svesnosti pojedinca, već i praktičnu konkretnu društvenu i
individualnu akciju pojedinca sa ciljem da se određeni ekološki problemi reše.

Saznanja o ekološkoj svesti u našem društvu su ograničena. Naime, kod nas ekološka svest
još uvek nije dovoljno razvijena, kako u svojoj celokupnosti, tako i u pojedinim njenim
osnovnim elementima. U vrednosnom sistemu našeg društva, zaštita prirodne sredine još uvek

18
nema ono mesto koje bi trebalo da ima, pre svega zbog nedovoljnog ponašanja ekoloških
zakonitosti i njihovog ispoljavanja kod nas, kao i zbog niskog kvaliteta života.

Faktori koji su ograničavali ili ograničavaju razvoj ekološke svesti su faktor prošlosti, faktor
sadašnjosti i faktor budućnosti.

Faktor prošlosti ispoljava se pre svega kroz shvatanja koja su postojala o odnosu čoveka prema
prirodi, kao i odnosu čovekove dominacije nad prirodom i njegove mogućnosti da prirodu
neograničeno iscrpljuje.

Faktor sadašnjosti ispoljava se u psihološkoj adaptaciji čoveka i društvenih grupa na sve veće
zagađivanje prirode, čime se smanjuje čovekova svest o potrebi da reaguje na ugrožavanje
osnovne egzistencije njegovog življenja.

Faktor budućnosti ispoljava se u osećanju čoveka i društvenih grupa ne samo da je savremeni

svet ispunjen konfliktima i neizvesnostima, već i da to u budućnosti može biti i gore, pa se time
umanjuje prostor za čovekovo razmišljanje o ekološkim alternativama.

POJAM EKOLOŠKE KRIZE

Termin kriza potiče od grčke reči KRISIS (KRIZIS) koja označava vreme odluke i
mogućeg obrta, tj. preokreta. Etimološko poreklo pojma kriza pokazuje da se radi o periodu
krupnih poremećaja i sloma, kao i o vremenu kada se moraju doneti krupne, često i sudbonosne
odluke u otkrivanju nepoznatih i skrivenih potencijala.

Pronalaženje uzroka koji su doveli do krize, zadatak je svih društvenih nauka i nužna
pretposatavka za formulisanje strategije i njenog prevazilaženja. Izrazom kriza označava se neko
kratkotrajno i vremenski ograničeno stanje i dugotrajni proces koji uslovljava promenu načina
života i rada. Deo tog procesa odnosi se i na ekološku problematiku. Ekološka kriza ispoljava se
na tri međusobno različita nivoa:

1) Prvi nivo se označava kao EKOLOŠKI PROBLEM i obuhvata štetne uticaječoceka na

ekosistem;
2) drugi nivo se označava kao STEPEN UGROŽAVANJA egzistencije ekosistema;
3) trći nivo ispoljavanja ekološke krize je EKOLOŠKA KATASTROFA, tj. STEPEN
UGROŽENOSTI I DESTRUKCIJE EKOSISTEMA kada može doći do izumiranja
brojnih ili svih vrsta živih bića u nekom geografskom području

19
 POJAM EKOLOŠKE KULTURE I OSNOVNI PRINCIPI EKOLOŠKE KULTURE

Kultura je jedan od najbitnijih karakteristika čoveka i ljudskog društva uoopšte. Pod

kulturnom se podrazumeva skup svih onih procesa, promena i tvorevina koje su nastale kao
posledica materijalnog i duhovnog stvaralaštva ljudskog društva. Termin kultura potiče od
latinske reči CULTUS, što znači, negovati, gajiti, oplemenjivati. Osnovni smisao kulture sastoji
se u tome da olakša održanje, produženje i napredak ljudskog društva

Kultura, kao osnovni pojam čoveka i ljudskog društva, sadrži dve bitne komponente:

1) Tradiciju (prenošenje već stvorenih društvenih kulturnih vrednosti) i

2) Progres (stvaranje, tj. kreiranje novih vrednosti)

Osnovni principi na kojima se razvija ekološka kultura kao integralni deo opšte kulture jesu
(prema Moskovskoj deklaraciji iZ 1998. godine):

1) ekološka kultura proizvodnje i potrošnje;

2) kultura uzajamnog dejstva;
3) kultura ponašanja;
4) pogled u budućnost i
5) dijalog različitih kultura, jedinstvo i raznolikost

Pod ekološkom kulturom podrazumevamo: način života sa sistemom duhovnih vrednosti,

etičkih principa, ekonomskim faktorima, pravnom regulativom i društvenim institucijama u
kojima se formiraju i zadovoljavaju ljudske potrebe za razvijanje duhovnosti ljudi, poštovanja
kulturne različitosti i komuniciranja ljudskih zajednica u odnosima ravnopravnosti.

VREDNOSTI EKOLOŠKOG DRUŠTVA

1) Savremeno ekološko duštvo poseban značaj i ulogu daje čoveku kao najvišoj vrednosti i
osnovnom smislu njegove egzistencije koji je određen zadovoljavanjem svih njegovih
materijalnih i duhovnih potreba.
2) U modernom ekološkom društvu, jedna od ključnih vrednosti jeste RAD,
STVARALAŠTVO, KREATIVNOST. Ove vrednosti pomažu ljudima da dođu do
saznanja sopstvenog identiteta, tj. ličnosti. U ekološkom sruštvu RAD se ematra
neophpdnom aktivnosšću za životnu ravnotežu i kao takav je primeren čovekovoj suštini
pružajući mu priliku da korisno upotrebi i razvija svoje sposobnosti.
3) Ekološka kultura, kao sastavni deo OPŠTE KULTURE, takođe dobija na značaju kao
specifična vrednost savremenog društva. Ekološka kultura podrazumeva zdrav način
života ljudi i vođenje računa o prirodnoj ravnoteži, pre svega, u društvenoj proizvodnji
kao istorijskom procesu (prof.dr. Danilo Ž. Marković). Ona predstavlja protivtežu kultne

20
 tehnike koju treba ograničiti i predstvalja harmoničan odnos čoveka, kako prema prirdi,
tako i prema društvenom okruženju.
4) Ekološkom društvu je potreban razvoj NOVIH TEHNOLOGIJA koje ne zagađuju i ne
zahtevaju veliku količinu potrošnje energije. Dakle, potrebna je EKOTEHNOLOGIJA
koja je usmerena ka novom sistemu vrednosti kao sastavnim elementom društvenih
odnosa u kojima je osnovni motiv proizvodnje zadovoljenje autentičnih ljudskih potreba.
5) Informacija kao pravo javnosti na pristup sredstvima masonih komunikacijapredstavljaće
važan oblik savremene epohe. Posebno je važan ETIČKI ASPEKT PROTOKA
INFORMACIJA. Sloboda informacija je sastavni element opšte prihvaćenih vrednosti
kao što su dostojanstvo svakog pojedinca, zaštita osnovnih prava čoveka, odbrana
pravednog i trajnog mira u svetu.
6) Sve navedene i niz drugih vrednosti ekološkog društva ne mogu se ostvariti bez razvoja i
uspostavljanja NOVOG EKOLOŠKOG OBRAZOVANJA kao sastavnog dela opšteg
obrazovanja svih nas.

OMLADINA I VREDNOSNI SISTEM SAVREMENOG DRUŠTVA

Najčešće se pojam adolescencije koristi kao sinonim za pojam omladine. Međutim,

poistovećivanje ova dva pojma je neprihvatljivo. Aolescencija se odnosi na period čovekovog
razvoja između puberteta i postizanja odraslosti. TO je period kada dolazi do fizičkog,
intelektualnog, emocionalnog i socijalnog sazrevanja ličnosti.

Kada se govori o omladini, treba istaaći da je reč o društveno-istorijskoj uslovljenosti

skupine mladih. Među brojnim određenjima omladine možemo definisati omladinu kao
kategoriju mladih koja se nalazi u procesu obrazovanja. Jednom rečju to su srednjoškolci i
studenti.

Kada je reč o sistemu vrednosti savremenog društva i kritici tog sistema, potrebno je
istaći problematičnost skale vrednosti tog društva kao i problematičnost prenošenja vrednosti sa
generacije na generaciju u procesu socijalizacije mladih. U tom procesu mladi gube svoj lični
identitet, a društvo gubi socijlanu kontrolu nad pojedincem namećući pravnu normu kao kontrolu
nad nasiljem.

U današnjem društvu, socijlaizacija gubi svoje nekadašnje karakteristike. Pojedinac

postaje anoniman deo mase, tako da se proces socijalizacije poistovećuje sa njom (masom).
Nametnuta potreba zza identifikacijom kod mladih stvara osećaj nesigurnosti, jer stalno mora
pratiti promene simbola od odevanja do stila života, praćenje popularnosti muzičkih i drugih
zvezda u žutoj štampi, što postaje nova navika. Nažalost, naše društvo, kao i mnoga razvijena
industrijska društva zapada, više ceni materijalne vrednosti (“imati”) ali je takođe i uočena
tendencija posebno među studentskom omladinom ka POSTMATERIJALISTIČKIM
VREDNOSTIMA (nesebičnost, solidarnost, humanost, poštovanje autoriteta itd).

21
 OMLADINA KAO OSNOVNA KARIKA U REŠAVANJU EKOLOŠKE KRIZE

Savremenost omladine podrazumeva njenu sposobnost da uđe u problematiku ekoloških

kriza, odnosno da jedan model pogleda na svet i sistem vrednosti postojećeg društva dovede u
pitanje. Pripadnici današnje generacije omladine mogu postati aktivna snaga civilizacijskih
promena kada postanu svesni ugroženosti svoje budućnosti i kada se na toj osnovi uključe u
ekološke i druge društvene pokrete kao kolektivno nastojanje da izvedu društvene, političke i
civilizacijske promene. naime, reč je o kulturnim promenama kao osnovnim vrednostima
budućeg ekološkog društva. Zbog toga, današnja generacija mladih ima civilizacijski zadatak i
moralnu obavezu da stvori novu kulturu, tj. kritičnu dimenziju dosadašnjih vrednosti koja se u
odnosu prema prirodi ispoljava kao neposredni eksploatator i zagađivač. U mladoj generaciji se
nalaze izvori svesti i energije za NAJRADIKALNIJI ZAOKRET u mišljenu i delovanju. Da bi
se ta energija preobrazila u aktivno učestvovanje u formiranju sopstvene budućnosti, treba da joj
obrazovanje, a najviše univerzitet PONUDI NOVE VREDNOSTI (kulturne vrednosti, očuvanje
prirode i poštovanje suvereniteta svake ličnosti).

Omladina najbolje može mobilisati ogromnu energiju kako mladih, tako i ostalih
pripadnika društva, da bi se određeni ekološki problemi prevazišli. Omladina je takođe svesna
činjenice da priroda predstavlja primarni uslov i osnov opstanka čoveka i društva i da u okviru
svojih želja, čovek mora uvažavati zakone prirode.

Uvažavajući sisteme (drušvo, priroda, tehnika) omladina može steći saznanje o potrebi
svojevrsnog balansa između ova tri sistema, u čemu se ogleda stategija ekološkog društva.

EKOLOŠKI POKRETI

Sedamdesete i osamdesete godinine XX veka protekle su u znaku novih društvenih

pokreta, među kojima najznčajnije mesto zauzimaju ekološki pokreti. Oni to mesto zauzimaju
zbog usmerenosti na proučavanje i očuvanje ravnoteže u ekološkoj sredini koja je kritično
ugrožena zbog narušene ravnoteže između prirode i društvenih sistema.

Ekološki pokreti su nastali kao specifični, spontani i društveni odgovor na rastuće

ekološke probleme razvijenih industrijskih zemalja. Ekološki pokret kao globalni element
avetske zajednice postoji kroz mnoštvo nacionalnih, regionalnih i lokalni pokreta. Upravo iz tog
razloga se govori o ekološkim pokretima, a ne o ekološkom pokretu. Za zaštitu prirode i životne
sredine postojali su razni pokreti i pre pojave savremenih ekoloških pokreta. Ekološki pokreti
nastalli su u specifičnom društvenom kontekstu koji je bio izraz opšte krize granskog društva,
izmenjene socijalne kulture, kritičkog preispitivanja sistema vrednosti i ljudskih potreba,
isticanje novih socijlanih, političkih i duhovnih vrednosti. Ekološki pokreti se najčešće određuju
kao društveni i kulturni pokreti, što znači da im se vrlo retko pridaje politički, odnosno ideološki
karakter. U tom smislu, ekološki pokreti se i razlikuju od političkih pokreta i stranaka. Naime,

22
dok se političke stranke bore za osvajanje vlasti, ekološki pokreti se zalažu za alternativne oblike
društvenog života koji za svoju osnovu imaju zahtev za zaštitu životne sredine i unapređivanje
kvaliteta života. Kao pokreti koji su prevashodno kulturno ili civilizacijski usmereni, oni nisu
zadovoljni sadašnjim stanjem i njihovi ciljevi su opšte ljudski, a ne parcijalni, kao što je to slučaj
sa interesima političkih stranaka.

Ekološki pokreti se mogu definisati u užem i širem smislu reči. Pod ekološkim pokretom
U UŽEM SMISLU REČI podrazumevamo autonomne i nezavisne društvene grupe koje imaju za
cilj otklanjanje uzroka i posledica ekoloških problema na lokalnom nivou.

Pod ekološkim pokretom U ŠIREM SMISLU REČI podrazumeva se kompleks društvenih

struktura i procesa koji izražava svest o nužnosti preovladavanja ekološke krize. U tom smislu,
ekološki pokreti imaju za cilj aktivnost usmerenu na otklanjanje uzroka i posledica te situacije, tj.
situacije koja ugrožava život na Zemlji.

Dakle, osnovni cilj ekoloških pokreta je zaštita i unapređivanje životne sredine kao
uslova opstanka kako čoveka, tako i opstanka drugih živih vrsta. U tom kontekstu, ekološki
pokreti analiziraju, kritikuju i zauzimaju određene stavove u odnosima između ljudi s obzorim na
njihov odnos prema prirodi.

23