II IDENTITET – KONCEPTUALNO ODREĐENJE

Šta je identitet? Identitet je svest o sebi, način na koji se shvata sopstvo i u odnosu sa tim grade i prave
granice prema drugim ljudima ili povezuju sa ljudima. Postoje dva osnovna pristupa:
- Esecnijalistički – akcenat na određene karakteristike koje se smatraju nepromenljivim i koje se
prenose sa generacije na generaciju. Problem sa njim je što je aistoričan, ne omogućava da
vidimo na koji način dolazi do promena i na koji način je kategorija identiteta promenljiva pa i
fluidna i vrlo često fragmentirana.
- Socijalkonstruktivistički – veći je akcenat na sopstvenoj proizvodnji identiteta; uzimaju se u
obzir istorijski uslovi gde može da se stvara identitet od različitih elemenata. Socijalni
konstruktivizam insistira na tome da se identitet oblikuje spolja.
Iako su u skorašnjem procesu neoliberalizacije, pojedinac ističe, identitet se ne odnosi samo na
pojedince već i na mnoge grupne identitete. Danas imamo i fluidnost identiteta, nestalnost,
saobražavanje identiteta u okolini, stvarima, simboličnim značenjima i samim tim postaje nestalan.
Identitet se konstruiše kroz razliko, što znači da je identitet relaciona kategorija, on se uvek konstituiše
u odnosu na nekog i nešto drugo, za razliku od esencijalističkog pristupa koji identifikuje određene
karakteristike koje kao takve smatra nepromenljivim, da se one kao takve prenose sa genracije na
generaciju bez obzira o kojoj vrsti identiteta se rad.

 Stjuart Hol – Kome treba identitet

Poslednjih godina se pojavio pravi bum što se tiče istraživanja identiteta, postavlja se pitanje multi
identiteta, ako smo iz jedne zajdnce prešli u drugu itd. identitet se konstruiše naspram drugosti; mi
uzimamo stvari jedni od drugih, fragmetisani smo, poprimamo stvari nečijeg identiteta. Identitet može
da se shvati kao celina koja se sastoji od elemenata koji su sastavni delovi našeg identitta, stoga je
postojala težnja da se identitet redukuju na nešto (što su često radili psihoanalitičari – identitet su
svodili na primitivne nagone). Ipak, identitet nije reduktivna kategorija, on ne može da se svede samo na
jednu stvar. Antropološko pitanje jeste upravo ta konstrukcija drugosti. Antropolozi kada se bave
procesom identifikacije, mi identifikujemo kulturne i kontekstualne razlike ili sličnosti koje postoje izmeđ
dve jedinke. Antropološki pristup ovome jeste da se prikažu društveni mehanizmi, ekonomski i politički
procesi, akteri koji učestvuju u formiranju odeđenog identiteta..
Stjuart Hol govori o više perspektiva posmatranja identiteta, oslanja se na postmodernističke
perspektive, govori o Lakanu i Deridi, Fukou i diskursu identiteta.
*DERIDA – se bavio dekonstrukcijom identiteta, pokušao je da rastavi dakle identitet na manje celine i
da vidi šta oni znače, u kom kontekstu dobijaju značenje. Kada se bavimo identitetom, ključni pojam je
KONTEKST. Kada se nešto dekonstruiše, onda se to radi u kontekstu i to je nužno. Čitava poenta
dekonstrukcije je upravo u razlaganju radi lakšeg konstituisanja razlike i utvrđivanja koje su crte
dosledne ili nedosledne za identitet.
*FUKO - smatrao da je diskurs ključan za naše konstituisanje identiteta. Diskurs se nameće kao neka
kulturna komunikacija, kroz koju percipiramo stvarnost. Diskurs se prenosi putem procesa identifikacije.
Postoji teza u društvenim naukama da se identitet konstruiše na osnovu simboličkih vrednosti koji su
svuda oko nas. Fuko je npr sva pitanja koja su vezana za ovu tezu (fluidnost identiteta, da li je to diskurs
kada se identitet konstruiše na osnovu simboličkih vrednosti, da li je to konstruisanje ili dekonstruisanje
itd).
Ipak, Holov tekst ne govori izbegava da definiše šta je to identitet, definiciju identiteta. Međutim, to
izbegavanje definisanja je karakteristično za sve humanističke i dr nauka koje su bile pod uticajem
procesa dekonstrukcije i tog mišljenja od 80ih pa nadalje. Ovaj pristup identitetu o kojem piše Hol kada
govori o Fukou i Deridi, taj pristup je nastao iz POSTMODERNISTIČKE priče i može se pratiti 70ih—80ih
godina. ovaj pristup na identitet ne gleda kao na fiksnu kategoriju sa jasno određenim karakteristikama
koje dele svi pripadnici te određene grupe, nego se institira na PROMENAMA. Prvo na promenama
elemenata identiteta, onda na različitosti unutar te opšte identitetske kategorije.
Zašto se ovaj pristup razvio baš 70ih i 80ih?
Zbog društvenih, ekonomskih i političkih procesa koji utiču na promenu teorije. Pre svega velika
pokretljivost svetskog stanovništva. Migracije i procesi globalizacije koji su i dalje aktuelni doprinose da
se globalno šire elementi zapadnog društva i kulture. Pod uticajem tehnološkog razvoja i promena,
političkih i ekonomskih promena koje se dešavaju u to vreme doprinose većoj pokretljivosti plus prodor
neoliberalzma, promena nacionalnih družava, stvaranje multinacionalnih institucija. To je dakle jedan
društveni poredak u kome je pojam DRUŠTVENI SUBJEKT drugačiji jer velika fluidnost, velika
pokretljivost institucija i kapitala doprinose da uvek postoji veza između društvenih i političkih
promena u teoriji. Sve ove promene su uticale da se identitet promišlja na različiti način. Pošto su
migracije bile takve, doprinele da ljudi različitog porekla žive na određenom mestu gde se povlačilo
pitanje njihovog identiteta, naučnici su počeli da institiraju na toj FRAGMENTARNOSTI i velika većina
skreće pažnju na LIČNE identitetee, ne toliko na kolektivne jer kada se radi o kolektivnim, vidljiva je neka
fragmentarnost koja nije bila karakterstična za 19.vek jer je to bilo vreme konstruisanja nacije i
identiteta koji se prikazivao kao jedinstven i koherentan. Danas je teško govoriti o takvom
esencijalističkom konceptu identiteta koji je bio karakterstiičan za 19.vek. Hol o identitetu govori da se
identitetu prišivaju različiti elementi i tu se baš institira na samostalnom kreiranju identiteta. Nasuprot
toj esencijalističkoj tezi, radikalniji pristup identitetu zagovara uspostavljanje odnosa kroz različitost
prema nečem drugom. Mi sebe definišemo u odnosu na nekog drugog. Ova radikalnija varijanta kaže da
su identiteti toliko fluidni da je teško da može da se održi nešto kroz generacije.

 Brubejker – S onu stranu identiteta

Tekst koji je malo kritičniji prema tezi da su identiteti toliko fragmentarni i da su proizvod ličnog
delovanja, insistiraju na tome šta je identitet, kako se upotrevlljava i definište. Identitet kao pojam je
prožet mnogim dvosmislenostima. Identitet je temrin koji se upotrebljava u govoru u politici, kod nas u
roku od tri dana počeli da koriste reč identitet (Tadić). Identitet jeste i u međunarodnoj politici sredstvo
koje se masovno koristi. Ovaj termin se od 60ih brzo proširio preko nacionalnih granica i granica
naučnih disciplina i učvrstio se i u novinarskom i u akademskom rečniku, prožimajući jezik dr i
političke prakse, kao i prakse dr i političke analize. 80ih godina identitet se uvodi u društvenu analizu u
SAD i prvi među popularnijim naučnicima je Erikson Volkman koji je identitet definisao kao jedan proces
koji se nalazi u POJEDINCU ali i da se nalazi u zajednici. U to vreme se često pominje kriza identiteta ali
generalno koja se poklapa i sa krizom politike jer su tada počeli da se preispituju tada uobičajeni
koncepti koji su počivali na drugačijoj paradigmi.
Ostali autori koji su se bavili identitetom u to vreme su Zigmund Bauman, Burdije, Levi Stros, Pol Riker
itd. Međutim, ako se pojam identiteta koristi i u svakodnevnom narodnom životu i u društvenim
praksama i analizama, poenta je da se identite toliko koristi u različite svrhe da se on na kraj gubi tj da mi
ne znamo tačno šta se pod njim upotrebljava, Brubejker navodi 5 vrsta upotrebe identiteta:
1. Identitet shvaćen kao osnova društvene ili političke akcije koji se suprotstavlja interesu a
proizilazi iz samopoimanja. To je neka blaža vrsta esencijalitičke upotrebe kada se preko nekih
elemenata (tip pozivanje na zemlju, rod porodicu) poziva na političku akciju. Na primer
subkulture koje mogu da nastanu kao pobuna protiv dominantnih kultura.
 2. Identitet shvaćen kao KOLEKTIVNI fenomen. Identiet označava neku ISTOST između pripadnika
neke grupe, da se ispolji kroz određenu solidarnost, zajednoičko raspoloženje ili svest ili
zajedničkoj akciji. Ova se upotreba nalazi u literaturi o dr pokretima, o rodu, etnicitetu,
nacionalizmu. Ovo drugo i prvo značenje je dosta slično
3. Identitet shvaćen kao kulturni aspekt DRUŠTVENOG BIĆA i u sovom slučaju identiet ukazuje na
nešto duboko, bazično što je karakteristično za psihološku struju. Ovo se može videti u
popularnoj psihološkoj literaturi za samopomoć koja se javlja sa ciljem da sami sebi pomognete
što ide uz neoliberalnu struju gde nam pokazuju kako sami možemo da odredimo kako da
upravljamo sobom. Ova literatura obično govori kako treba da se oslobodimo svega onoga što
nismo mi kako bismo došli do svoje suštine. Ovo je isto esencijalistička upotreba samo na
individualnom nivou.
4. Identitet shvaćen kao proizvod društvene i političke akcije koji proizilazi iz samopoimanja,
solidarnosti ili grupnosti koji omogućuje zajedničku akciju. Identitet za društveno i političko
konstruisanje. Npr pokret za domorodačku zemlju u raznim sredinama (u Australiji npr) gde se
traže na osnovu zaštite identiteta koji se pojavljuje kao politička kategorija (Aboridžina).
5. Identitet shvaćen kao neposredan proizvod višestrukog diskursa ili jastva. Ova uporeba se sreće
u literaturi na koju su uticali Fuko, poststrukturalizam i postmodernizam. Na koji način diskursi
oblikuju i proizvode identitet odn na koji način se kroz diskurs i upotrebu tela i seksualnosti
konstruisao savremeni društveni sud.

Iz ovih višestrukih upotreba, autori ukazuju da smo došli do toga da nsmo sigurni šta je jasno identitet i
sa svako od ovih različitih tumačenja identiteta ima svoje probleme. Ovaj pristup pokazuje da su
identiteti toliko fluidni da je teško da može da se održi nešto kroz generacije. Autori se stoga osvrću na
dva načina na koji možemo da razumemo identitet:
1. JAKO RAZUMEVANJE IDENTITETA – identitet nešto što je istovetno kroz vreme, da neka grupa
ima zajednički identitet. Ovo je esencijalističko shvatanje, ta ideja da određenim identitetskim
odlikama koje se prenose kroz vreme da mi čak i ako nismo svesni toga, analiza treba da ukaže
na suštinske odlike identiteta. To je ta jaka stega da prihvatimo da postoji nešto što se prenosi
kroz vreme.
2. SLABO RAZUMEVANJE – odbacuje tu istovetnost. To je socijalni konstukt.
Autori na kraju kritikuju i jedno i drugo shvatanje tj njihovu upotrebu kao analitičku kategoriju. Međutim
koliko god da su kritični, ovi autori zagovaraju konstruktivističku teoriju jer na identifikaciju gledaju
kao na proces i ukazuju na ralacionu kategoriju identiteta. I fragmentarnost. Brubejker govori da je
identitet višestruk,, nepostojan, promenljiv i postavlja pitanje kako on nama služi kao analitička
kategorija jer postoji opasnost od toga da sva ta nabrajanja identiteta postanu čist automatizam, da se
posle one prihvate kao fraze bez nekog dubljeg značenja. A druga kritika slaboh razumevanja identiteta
je da ukoliko gledamo na slabo poimanje identiteta zašto ga onda uopšte smatramo identitetom jer ako
govorimo o identitetu onda prihvatamo da postoji neka istost koju slabo razumevanje odbacuje. Stoga
se postavlja pitanje koji je smisao slabog razumevanja ako odbavujemo suštinu značenja identitet.
Na kraju, dolazi se do toga da nemamo nikakvu analitičku prednost korišćenja takvog fluidnog termina
jer je promenljiv i neuhvatljiv. Zato autori predlažu odbacivanje pojma identiteta tj njegovo korišćenje za
sve. Oni daju svoje alternativne termine u tri grupe:
- IDENTIFIKACIJA i KATEGORIZACIJE– nešto što upućuje na neki proces, promene dok identitet
označava neko stanje, nepromenljivost i neštoo što možemo da identifikujemo u kategorijama u
odnosu jedni na druge. Oni govore i o relacionim i kategorijskim kategorijama, gde se mi
identifikujemo u odnosu na druge, takođe govore i o državi kao moćnom „identifikatoru“ jer
nam ona nameće neke određene kategorije i smešta nas u te kategorije. Primer za to kako
država konstruiše i nameće kategorije npr napopisu stanovništva, u anketama se zahteva od
 stanovnika da se odrede da li su npr romi ili ne, ili neke druge nacionalne kategorije koje se ne
nude u anketi. Isto kao i na ličnim kartama muško ili žensko, ne postoji kategorija „trans“ ili tako
nešto. S druge strane, imamo kategorije majke pa iz te kategorije država propisuje prava i
obaveze a onda podkategoriju samohrane majke gde prava mogu da budu drugačija. Sama
država i birokratija funkcionišu po principu klasifikacija (radnik/nezaposle, etnička pripadnost
jedna ili druga, muško/žensko) koje podrazumevaju određena prava i dužnosti a koja proizvode
marginalne grupe. O ovome je Džudit Batler pričala, da diskursi o identitetu stvaraju ljude na
marginama, da ih marginalizuj van zakona, definisanje toga še je muško ili žensko ostavlja niz
ljudi koji ne mogu da se identifikuju sa ovim oštrim kategorijama, koji su obeshrabljeni i koji se
nalaze van zakona.

- SAMOPOIMANJE I DRUŠTVENO LOCIRANJE – mi samopoimanjem stičemo osećaj ko smo mi,

gde smo druuštveno locirani i to je ujedno i emotivni i kognitivni osećaj. Oni ističu prednost
samopoimanja u odnosu na identitet jer samopoimanje nema obavezu da bude istovetan kroz
vreme, ima promenljivost. S druge strane, autori kritikuju termin samopoimanje jer je
subjektivan termin zato što ne dobijamo objektivno shvatanje koje dobijamo kada se služimo
shvatanjem identiteta. Problem sa samopoimanjem je ovde sem subjektivnosti to što nas
društveni kontekstu uvlači u određeni diskurs. Drugim rečima, način na koji diskurs konstruiše
naše definisanje i shvatanje (npr da pomislimo da je to naša lična odluka a u stvari je vrlo
društveno proizvedena tako da samopoimanje u tom smislu jeste problematično jer ne vidimo
kako društvo definiše dr subjekte poput m/ž itd).
- ZAJEDNIŠTVO, POVEZANOST, GRUPNOST – predlažu ove termine da ukažu na deljenje nekog
zajedničkog atributa, na povezanost, relacione kategorije odn relacione povezanost među
ljudima i grupnosti koje stvaraju osećaj zajedništva i pripadanja jednoj grupi, kategoriji koja je
celovita i odvojena.

Problem se ne rešava zamenom termina jer problem i dalje ostaje. Nije ponta u tome kako nazivamo
određeni pojam već način na koji ga oimamo i kako ga upotrebljavamo, rešenje je da kad kroistimo
pojam identitet da definišemo na koji način ga razumemo. Dekonstrukcija je sa postmodernizmom
donela tu fluidnost termina i mnoge probleme sa upotrebom ali i dekonstrukcija je normalan proces
znanja koji posoji u svakoj nauci. Mi danas možemo da pričamo o terminima identiteta, klase,
patrijarhata itd sa nekom svešću jer možemo da izbegnemo esencijalističke karakteristike. To što je
nauka dekonstruisala ove termine, to ne znači da ne smeju da se upotrebljavaju sve definicije.
Dekonstrukcija znači da mi imamo drugačije uvide i da sagledamo stvari iz drugačijeg ugla. Postoje
autori koji kritikuju dekonstrukciju jer ona dovodi do poricanja znanja ali uglavnom postoji saglasje da ne
dovodi do poricanja već da je to normalan proces u nauci koja pruža mogućnost za uvide iz novih
perspektiva.

Neophodno je da se identitet posmatra kao kategorija koja je zavisna od društveno-ekonomskog

konteksta, mi uvek živimo u konkretnim uslovima. Problematika identiteta je mnogo složenija da bi se
samo svela na samopoimanje ili da je to samo objektivna kategorija kako smatraju esencijalisti. Zaključak
je da možemo koristiti definicije identiteta ali sa saznanjem da postoje nekoliko suportstavljenih
pristupa, identitet je konstruisana kategorija koja nikada nije samo data već je relaciona. U celoj ovoj
priči o identitetu prožima se aspekt telesnosti.
 V DISCIPLINOVANJE TELA - MOĆ, TELO, SEKSUALNOST

Fuko objašjnjava na koji način se u modernom društvu, telo i seksualnost pojavljuju kao ključno mesto
delovanja moći i na koji način telesnost, seksualnost, društveno telo, populacija i pojedinac predstavljaju
mesto delovanja te moći. Fuko je zapamćen po tome to je raširio pojam politike i moći shvatajući moć
kao svepristutnu u društvuk kao nešto što upravlja mišljenjem i ponašanjem i prožima sve društvene
odnose.ž

TELO se u Fukoovoj teoriji pojavljuje kao objekat koji je direktno uključen u odnose moći (preoblikovanje
tela, treniranjem, intervencijama zarad ceremonija, telo oslikava odnose moći u datom društvu). Fuko
telo posmatra kao istorijski fenomen, sve njegove analize se vrše na osnovu istorijskih podataka i
istorijskih izvora tako da se odnose na konkretno društvo u konkretnom periodu. Kritikovao je
strukturalizam i hermeneutiku jer je smatrao da oni ne mogu na lep način da objasne mehanizme
delovanja moći koji se pojavljuju u modernom društvu.

DISKURS se odnosi na određenu formaciju ideja, predstava i odlika društvene prakse koji utemeljuju i
određuju način na koji će se o određenim temama i pojavama govoriti, pisati ili razmišljati. Diskurs
proizvodi jednu vrstu realnosti. Diskurs je istorijski određen što znači da je moguće analizirati vrste
znanja i ponašanja koja su vezana za određenu temu u konkretnom istorijskom periodu i kontekstu. To
znači da ne možemo više da govorimo kao o objektivnom znanju, znanju izvan drutšvenih i istorijskih
okolnosti. U okviru ovog tumačenja, diskurs formira određene REŽIME ISTINE. To znači da je znanje
društveno konstruisano određenim diskursom. Diskurs dakle oblikuje način mišljenja i istine – ono što
je istina u jednom diskursu, može biti neistinito u drugom. Isti je slučaj i sa Kunovim pojmom
„paradigme“ koji ukazuje da je znanje društveno i istorijski konstruisano što nam omogućava da
razlikujemo npr strukturaliste od strukturofunkcionalista itd. fuko polazi od teze da je istina proizvod
jednog sistema isključivanja koji određuje šta može a šta ne može. U tom smislu, ako je istina sistem
isključivanja to znači da nema apsolutne i pouzdane istine i da kreiranje istine mnoge kategorije ljudi
ostavljaju na marginama društva jer ne bivaju društveni subjekti. (primer kako država stvara kategorije a
ljudi koji ne spadaju u te kategorije postaju apsolutno marginalizovani – m/ž). Kada se ovako postave
stvari, diskurs je sve ono što ograničava mišljenje, govor i pisanje o određenoj stvari. Dakle, duskurs osim
što proizvodi znanje, ono i OGRANIČAVA. Ovo tumačenje je bbitno i za tumačenje tela, seksualnosti i
polnih razlika (m/ž). Pitanje za razmišljanje: ako govorimo o onim telima (npr transeksualcima, ljudima
neodređenog pola) koja ne postoje u diskursu, da li njihovo postojanje izvan tog diskursa proizvodi novi
diskurs i uvrštava ih u novu percepciju i konstrukciju realnosti?

Kritika – koju kulturni fenomenolozi zameraju Fukou jeste nestajanje tela kao materijalnog fenomena. S
druge strane, telo kao materijalni fenomen uopšte nije bio predmet interesovanja. Po njima polna
razlika ne postoji, ona je neutralna.

- Uticaj na antropologiju
Fukoov uticaj je bio mnogo veći u oblastima književnosti, filozofiji, sociologiji i literarnoj kritici a manje u
antropologiji. Ipak, njegov pojam moći i politike značajno je uticao i na antropološko poimanje znanja.
Antropolozi su počeli, izučavajući u različitim delovima sveta, da primen e pojam diskursa u
premodernim duruštvima (npr istraživanje o Beduina – posmatranje njihove narodne poezije kao
određenu vvrstu driskursa u kojima je moguće analizirati režim istine koji određuje na koji način se misli
o temama kao što su odnosi –muško-žensko ili percepcija stvarnosti itd). Fukoa su kritikovali što je
pojam diskursa vezivao isključivo za NAUČNO ZNANJE i moderna društva. međutim, Fuko ne insistira
samo na modernom društvu, u „Istoriji seksualnosti“ on pokušava da vidi mehanizme koji su korišćeni za
proizvodnj znanja o seksualnosti od antike do modernog društva. S tim što je na moderno društvo
gledao Francusku koja se razvijala u 18.veku i 19.veku odn tip uređenja koje je u centar stavljao
logocentrični subjekat, to je društvo koje ističe nauku i naučno znanje a religiju stavlja na drugo mesto,
pod uticajem racionalizma i prosvetiteljstva koji je bio karakterstičan za 18.vek.
U antropologiji Fuko je bio značajan jer je ukazivao na mehanizme odnosa moći u procesu konstruisanja
kulturnog i anropološkog znanja. U tom smislu je njegova teorija značajna za nas jer posebno govori o
konstrisanju društvenog subjekta
- DRUŠTVENI SUBJEKAT –
Fuko govori o društvenim mehanizmima koji definišu poželjno Ja koje uvek zavisi od mesta u društvenoj
strukturi. Npr u doba neoliberalizma poželjan društvni subjekat je definisan kao predusretljiva,
odgovorna ličnost, uspešna, kreativna, inovativna, individualizovana ličnost i taj društveni subjekt se
razlikuje od onog u socijalizmu koji je zasnovana na osobi koja je više uklopljena u društvo. Međutim,
kada se govori o društvenom subjektu, govori se i o pojedincu ali i o kolektivnim subjektima. Npr razna
udruženja, grupe građanja, volonteri, dakle čitav civilni sketor koji se pojavljuje kao društveni subjekt
koji održava strukture neoliberalizma i kapitalizma.

Telo i seksualnost
U istoriji seksualnosti, koju Fuko piše od antrike do 19.veka istorija seksualnosti je podrčje posebne
istine koja se formira u modernom društvu. On pokušava da ukaže da se u okviru tela i seksualnosti
formira područje posebne istine iz koje se izvlače zaključci o identitetu, ljudskom biću i društvu uopšte. I
u tom području istine, istorija seksualnosti se stvara sa stanovišta jedne istorije diskursa.
Jedna od osnovnih teza u vezi sa tumačenjem tela i seksualnosti i kapitalističkog društva uopšte je teza o
REPRESIJI koja se povezuje sa psihoterapijom Vilhema Rajha koji je tvrdio da je kapitalističko društvo
prošlo kroz fazu represije kada govorimo o seksualnosti, znači prošlo je kroz fazu potiskianja seksualnosti
i narativa o telu i seksualnosti. Nasuprot tome, Fuko tvrdi da je moderno društvo društvo u kome dolazi
do eksplozije narativa o seksualnosti i da dolazi do toga da seksualnost postaje značajan element našeg
identiteta. Dakle, diskurs o seksualnosti u 19.veku normira oblike seksualnosti, oblike ljudskih želja,
htenja, seksualne rakse na naučnoj osnovi koja se promovisala kao vrhovna istina za razumevanje
sebe samoga, svog društva. po Fukoovom mišljenju, telo i seksualnost nije potisnuto već je
INTEGRISANO u mašinu proizvodnje kapitalističkog društva. Telo je tako postalo neophodan element
uspostavljanja i održavanja kapitalističkog poretka .

 MOĆ i POLITIKA
Fuko moć definiše kao nešto što dolazi isključivo spolja, što se nameće kroz represiju i zakone, pravila
šta se sme a šta se ne sme. Moć prožima sve društvene odnose čak i na mestima gde ne bismo očekivali
da moć ne postoji. Kada govorimo o moći govorimo o sposobnosti i mogućnosti nekoga, pojedinca ili
grupe, da nekom drugom nametne svoj pogled, određeno ponašanje i mišljenje. Fuko smatra da ako
bismo razumeli delovanje modernog kapitalističkog društva nije dovoljno da znamo kako institucije
deluju već kako ODNOSI MOĆI prožimaju čitavo društvo. Za razliku od feudalnog društva kojeg prožima
suverena moć (pravo nad životom i smrću svojih podanika) moderno društv je društvo slobodnih
pojedinaca.
Fuko je prvi koji je obratio na oblike moći kojima se oblikuje mišljenje, ponašanje i delovanje pojedinca,
nešto što u svakodnevnom životu deluje kroz različite diskurse. Ovde se govori o množini diskursa jer
postoji više ili kompeticija diskursa ali se najčešće postavi onaj koji je dominantan i najjači.
Pod pojmom moć on ne podrazumeva vrhovnu moć države, niti institucija, niti samo vladavinu zakon aili
sveukupnost institucija koje postoje, on se čak i ne bavi toliko samim političkim institucijama u
određenom društvu. Moć shvata kao TEHNIKU UPRAVLJANJA, za njega je moć upravljanje mišljenjem i
ponašanjem. Diskurs se ne vezuje za ustanovu, ne možemo tražiti u jednoj ustanovi da ona proizvodi
diskurs svesno i namrno, duskurs se pojavljuje kao različita delovanja a čiji je rezultat proizvodnja
određenih režima istine koje mi u većoj ili manjoj meri prihvatamo. U praktičnom smislu, to se ogleda
kroz javne politike ili policy, policy kao određene norme i pravila regulisanja određenih društvih polja i
domena, bilo obrazovanja, zdravstava. Npr: diskurs o muškosti se na određeni način menja, od
socijalizma, 90ih do danas.
Reklame su takođe moćan diskurs koji formira određen režime istine. Diskursi su vrlo izraženi i u
farmaceutskim kompanijama koji nam ograničavaju antibiotike npr dok s druge strane ima sve moću
preparate za veš osećaj nelagode, bolesti itd.

Svaki diskurs može biti shvaćen kao određeni broj komponenti koje se mogu lako identifikovati:
1. Objekti, stvari koje porizvode istinu – možemo da analiziramo diskrs putem objekata
2. Metodi, tehnike – na koji način se putem tih objekta proizvodi istina
3. Pojmovi, termini, značenja i ideje – koje se koriste da bi se proizveo određeni režim istine untar
nekog društvenog polja. Jezik funkcioniš ekao bitan element za proizodnju diskursa.
4. Teorijske opcije koje se pojavljuju - npr hipoteze koje su moguće unutar discipline.

U modernom društvu kontrola ljudske seksualnosti počinje da se pojavljuje kao jedna od osnovnih
tehnika upravljanja i zbog toga Fukoovo delo se stvarno može smatrati pretečom u društvenoj teoriji o
odnosu tela, društva i moći. On je postavio pitanje kako moć i odnosi moći stižu do tela putem zabrane.
On telo i seksualnosti i telesne tehnike posmatra kao suštinski element u stvaranju i reprodukovanju
kapitalističkog društva, znači socijalnoj reprodukciji i šire posmatrano njegova teorija može da se svrsta
u onaj krug teorija koje su telo posmatrali kao ELEMENT SOCIJALNE REPRODUKCIJE, isto kao i Burdije i
Godelije koji su posmatrali znanje i prakce u vezi sa telom kao neophodan element da se održi postojeći
društveni poredak. Seksualnost se pojavljuje dakle kao produktivna i pozitivna, ona deluje tako da
proizvodi ono što je poželjno i „normalno“ u datom diskursu.

 Fukoova teorija populacije (demografska teorija, teorija tela kod pojedinca)

Fuko je došao do pretpostavke da razvoj naučnih i tehnološko-racionalnih postupaka dovodi do kontrole

tela pojedinca i čitave populacije. U 18.i 19.veku dolazi do novog objekta kontrole, dolazi do porasta
populacije u gradovima. Taj demografski priliv je bilo potrebo organizovatii kontrolisati kao da dolazi do
različitih sistema KLASIFIKACIJE, TABELA, ISPITIVANJA CENZURA, ispitavanja popisa, različitih uzoraka,
u to vreme se razvija i demografija i statistika. S druge strane, da bi se mogao uspostaviti novi
kapitalistički režim, neophodno je kontrolisati i organizovati ovako veliki broj stanovnika. Javljaju se prve
insitucije zatvora, azila itd što dovodi do klasifikovanja poželjnih i nepoželjnih društvenih ponašanja. Zato
on o modernom kapitalističkog društvu govori kao o DRUŠTVU NADZIRANJA.
Dakle, režimi kontrole i tehnike upravljanja su bili neophodni za razvoj kapitalizma, to je jedna od
njegovih osnovnih teza. Kapitalizam se ne bi mogao razvijati bez kontrolisanja okruženja tela, niti bez
prilagođavanja fenomena rasta populacije ekonomskim procesima. Drugim rečima, društveno telo (telo
populacije) i telo pojedinca su morali da se pripitome, da budu pripitomljeni. To znači da se svi oblici
ponašanja, segmenta života ali i biološki procesi (tela, seksualnosti) moraju potčiniti onovom novom
režimu koji se razvijao. I to je ono što je Fuko nazvao BIOMOĆ. Ona je karakteristična za moderna
društva, od rođenja do smrti procesi morali su da budu ukljućeni u ekonomski i politički poredak
kapitalističkog diskursa. Država je mogla da profitira i od akumulacije ljudi, odnosno povećanja
populacije kako bi se povećalo i tržište a time stvorili mrežu regulacije. Ta mreža kontrole počinje da se
širi do najintimnijih i najprivatnijih sfera žvota, uključujući i zadovoljstva. Tu nailazimo na sličnost između
Fukoa i Vebera. Akumulacija ljudi i akumulacija kapitala su u okviru ove teorije usko povezane.
Jedna od karakterstika biomoći, bilo da se radi o modernom društvu u 19.veku, ili u modernom društvu
u doba nacizma, sve ove biomoći (potčinjavanje bioloških procesa i želja ciljevima društva) oni se rade
u ime društva, odnosno u ime naroda. I to je jedna od karakteristika biomoći, da se radi u ime čitavog
društva gde se želje pojedinca ili grupe određenih označavaju kao nepoželjne u većoj ili manjoj meri. U
slučaju nacizma čitava jedna populacija je trebalo da bude uništena u cilju društvu arijevske rase.
Sličnost između Vebera i (koji je govorio o dispciplinovanju populacije podčinjavanjem i koordinacijom
želja mase ciljevima društva) Fukoa uočljiva je i kroz rasprave o korišćenju medicinske nauke kao
tehnike kontrole tela pojedinaca i čitave populacije. Razvoj kapitalizma, razvoj industrije, birokratije,
čitave mreže kontrole koja se širi do najprivatnijih sfera života, to je nešto što Fuko smatralja klčnim

S druge strane, iako Fuko ovu kontrolu vezuje za moderna društva, ta kontrola telesnosti i seksualnosti
su psotojale u svakom društvu. Ne postoji društvo gde nemamo kontrolu telesnosti i seksualnosti bilo da
se radi o modernim ili nemodernim društvima. Razlika je samo u načinima na koje se ta kontrola vrši s
obzirom da se radi o poželjnom u društvima sa ogromnom populacijom. U duhu kapitalizma, telo dobija
upotrenu vrednost jer radom dolazi do povećanja profita, kapitala i tržišta.