ГИМНАЗИЈА

БАЊА ЛУКА

БОЈЕ
ПРЕДМЕТ: ХЕМИЈА

ПРОФЕСОР: УЧЕНИК:

НАДА ВИДОВИЋ ДИМИТРИЈЕ АДАМОВИЋ

БАЊАЛУКА, 18.3.2017.
 САДРЖАЈ

Увод......................................................................................................................................................... 3
Шта је то боја? .................................................................................................................................... 3
Хромофорне групе ................................................................................................................................. 4
Ауксохромне групе ................................................................................................................................ 4
Компоненте за бојење .......................................................................................................................... 5
Сунчев спектар боја ............................................................................................................................... 5
Примарне и сеундарне боје ................................................................................................................. 6
Комплементарне боје ........................................................................................................................... 6
Базне боје ............................................................................................................................................... 7
Киселе боје ............................................................................................................................................. 7
Класификација боја ............................................................................................................................... 7
Карактеристике боје .............................................................................................................................. 8
Синтетске органске боје ........................................................................................................................ 8
Пигменти ................................................................................................................................................ 8
Подјела пигмената............................................................................................................................. 9
Органски пигменти ............................................................................................................................ 9
Неоргански пигменти ........................................................................................................................ 9
Боје у природи ..................................................................................................................................... 10
Везива за боје....................................................................................................................................... 10
Извори свјетлости ................................................................................................................................ 11
Мјерење боја ....................................................................................................................................... 11
Спектрофотометрија........................................................................................................................ 12
Колориметрија ................................................................................................................................. 12
Покривност боје ................................................................................................................................... 12
Испитивање провидности боје ........................................................................................................... 13
Закључак ............................................................................................................................................... 13
Литература ........................................................................................................................................... 14

2
Увод
Налазимо се у свијету у којем боје доминирају нашим животима, јер се налазе свуда
око нас. 1

Боја је посебан вид психофизичког осјећаја у оку под утицајем видљиве свјетлости.
Упадна свјетлост изазива надражај високоосјетљивих пријемника у оку, при чему се
производи нервни импулс, који се транспортује до мозга, а мозак га препознаје као
одређену боју. Боја је субјективан чулни доживљај, јер поред осталог, зависи од
система за вид самог посматрача (око и мозак).

Слика 1 – Једна од најчешћих примјена боја - бојице

Шта је то боја?
Приликом проласка кроз гасове, течности или чврста тијела, свјетлост или
електромагнетни зрак који одговара сунчевој свјетлости, може бити:

1. Потпуно апсорбована (тијело ће за људско око бити потпуно црно);

2. Потпуно рефлектована (тијело ће за људско око бити регистровано као бијело);

3. Дјелимично апсорбовано (рефлектује се свјетлост тачно одређене таласне

дужине, а све остале дужине објекат апсорбује, тада око региструје обојено тијело).

Људско око је осјетљиво само на „видљиво” свјетло, односно електромагнетне

радијације чија се таласна дужина (λ) креће између 380-760 нм (400-800 нм). Зависно од
таласне дужине зрачења која ће различито подражити рецепторе у оку, добија се
доживљај одређене боје.

Боја је једноставно речено свјетлост различитих таласних дужина и фреквенција, а

свјетлост је само један облик енергије који заиста можемо видјети и који је састављен
од фотона. Три карактеристике боје су тон, засићење и свјетлина.

1
Noller, C. R., Kemija organskih spojeva, Tehnička knjiga, Zagreb, 1967. God. str. 68

3
Боја се, такође, односи на прашкасту материју или пигмент, који има својство да обоји
неку површину. Пигменти, у склопу са везним средствима, се користе као средство за
бојење и њиховим међусобним мијешањем могу се добити све боје.

Супстанца упија одређени спектар боја, а рефлектује остатак. Као посљедица настаје
комплементарна боја апсорбоване свјетлости (монохроматска боја).

Ахроматска боја је узрок апсорбовања свих таласних дужина или рефлектовања свих
таласних дужина (бијела и црна).

Способност апсорбовања свјетлости зависи од могућности преласка електрона из

молекулских орбитала ниже енергије у орбитале више енергије.

Када предмет апсорбује свјетлост одређене таласне дужине, до нашег ока допире
рефлектована или пропуштена свјетлост, па је та боја коју ми видимо у ствари
комплементарна апсорбованој свјетлости.

Једну од најранијих теорија о саставу боја и средстава за бојење изнио је 1878. године
О. Вит (O. Witt). Према тој теорији, која у измјењеном облику и данас још вриједи,
апсорпција свјетла у наведеном подручју, а према томе и боја органских спојева,
условљена је присутношћу одређених група, тзв. хромфора.

Хромофорне групе
Хромофорне групе садрже двоструке и троструке везе, што значи да су обојени
предмети увијек незасићена једињења. Касније се закључило да молекул неког
органског једињења, да би он био обојен, мора садржати одређени број хромофора
повезаних међусобно тако да су им двоструке везе коњуговане. Предмети који у
молекули садрже хромофоре названи су хромогенима. Оне не морају нужно бити
обојене.

Ауксохромне групе
Вит (Witt) је показао да неке групе које могу градити соли, као нпр. NH2, -NHR, -NR2, -
OH, гдје је R алкилни или арилни остатак, не могу саме по себи условљавати обојеност,
али могу изазвати обојеност безбојног хромогена или продубити обојеност неког
обојеног споја. Ове су групе назване ауксохромима.

Ауксохроми (грч. јачају боју) или ауксохромне групе су оне које саме по себи не
узрокују обојеност, али узрокују продубљивање боје (пораст таласне дужине) када се
уграде у структуру већ обојеног споја. Ту спадају амино (-NH2) и хидроксилне (-OH)
групе. Ауксохроми помичу апсорпциони максимум обично према већим таласним
дужинама. Хипсохромни ефекат је помак према нижим таласним дужинама.

4
Компоненте за бојење
Нису све обојене компоненте бојила. Да би послужиле као бојила за различите врсте
текстилних влакана (вуна, свила, памук, синтетика) морају задовољити неке основне
услове :

- способност фиксирања на влакно. Морају из раствора лако прелазити на платно,

те се чврсто везати тако да се не скидају прањем или хемијским чишћењем;
- постојаност на свјетлости и на прање. 2

Боје (компоненте за бојење) су обојене, природне и умјетне компоненте, које могу

бојити различита друга тијела. Дијелимо их према поријеклу и производњи на
неорганске и органске природне и умјетне боје. Међу природне неорганске боје
убрајамо минералне или земљане боје. Органске природне боје потичу из биљног или
животињског свијета. Умјетне боје су, изузевши неке неорганске и металне боје,
највише органске боје.

Сунчев спектар боја

Ако замислимо да свјетло путује у таласима попут оних у океану, ти таласи имају
особине таласне дужине и фреквенције. Таласна дужина је најкраћа удаљеност између
двије честице које осцилују у истој равни.

Слика 2 – Особине таласа

Када пустимо да бијело сунчево свјетло падне на стаклену призму, оно се ломи под
различитим угловима, разлажући се на саставне дијелове, који излазе на другој страни
призме у облику шарене траке боја. Тај ефекат називамо сунчев спектар боја. У
сунчевом спектру се може јасно видјети девет боја са посебним прелазима. Тих девет
боја чине: црвена, наранџаста, жута, жутозелена, зелена, зеленоплава, плава, индиго и
љубичаста. Те боје такође можемо видјети послије кише, када се сунчеви зраци ломе
кроз кишне капи разлажући се на спектар боја (дуга).

Људско око може разликовати у видљивом дијелу спектра око 160 различитих нијанси.

2
Dr Stevan Janković, van. Profesor,Hemija, Građevinski fakultet univerziteta u Beogradu, 1967., 55. Str.

5
Примарне и сеундарне боје
Примарне боје су црвена, плава и жута. Називају се примарним јер се не могу добити
мијешањем осталих боја.
Секундарне боје, које се добијају мијешањем двије примарне, су: љубичаста (плава +
црвена), наранџаста (црвена + жута) и зелена (жута + плава). Када њима додамо црну и
бијелу, добијамо све потребне елементе за добијање било које боје. Да би се у пракси
постигло одређено обојење, основне боје се мијешају у одређеним односима. То се
изводи наношењем основних боја на подлогу једне за другом.

Слика 3 – Примарне и секундарне боје

Комплементарне боје
Комплементарне боје су: зелена и црвена, плава и наранџаста и жута и љубичаста.
Јохан Волфганг Гете је био зачетник научног пручавања боја. Данас је веома коришћен
његов спектар боја, у ком су комплементарне боје постављене једна наспрам друге. По
његовом мишљењу, боје које се у овом спектру налазе једна до друге су досадне за
спајање. Комплементарне боје су оне боје које међусобним мијешањем дају сиву.

Слика 4 – Комплементарне боје (насупротне)

6
Базне боје
Базне боје садрже слободне или супститусане амино групе, а употребљавају се
најчешће у облику у води топљивих соли (сирћетне, оксалне, сулфатне или хлоридне
киселине), односно као двосоли тих киселина са цинк хлоридом. У води топиве соли
боје вуну, свилу, папир и кожу, а памук тек након обрађивања мочилима (танином,
синтетским штавилом). Слободне базе топљиве су често у органским растварачима
(алкохолима, естерима, кетонима итд.), а дјелимично и у уљима, мастима и восковима.
Употребљавају се за бојење лакова пластичних маса, воскова и парафина, а такође и у
штампарским бојама. Базне боје чине најстарију групу боја, а одликују се јасним и
живахним тоновима, али су им постојаности нарочито на свјетлости, слабе.
Употребљавају се кад се даје већа важност живахном тону обојења него постојаности.
Базних боја има у готово свим хемијским скупинама.

Киселе боје
Киселе боје садрже једну или више сулфонских група које узрокују њихову топљивост
у води и њихов бојадисарски карактер (амидонафтолцрвено). Хемијски спадају
највећим дијелом међу азо- (моноазо- и диазо-) боје, антракинонска, триарилметанска и
ксантенска боја. Боје анимална влакна, нарочито вуну и свилу. Посебни асортимани
киселих боја употребљавају се за кожу, анимална влакна, полиамидна влакна и папир.
Неке киселе боје боје вуну и из неутралне купке.

Класификација боја
-Према поријеклу:

• минералног;
• биљног;
• животињског поријекла;

- Према начину примјене:

• боје за текстил;
• боје за графичку индустрију;
• боје за хемијску индустрију;
• боје за прехрамбену индустрију;
• боје за кожарску индустрију итд...3

3
Kaštelan-Macan, M., Kemijska analiza u sustavu kvalitete, Školska knjiga, Zagreb, 2003., 254. Str.

7
Карактеристике боје
Са обзиром да боја зависи од свјетлости и посматрача, постоје двије основне врсте
карактеристика боје:

- психофизичке, које се интерпретирају са становишта посматрача и није их могуће

мјерити (оно што посматрач осјећа);

- физичке, које се мјере уређајима независно од посматрача (оно што неки уређај
измјери).

Синтетске органске боје

Синтетске органске боје се дијеле према:

Материјалу који се њима

Особинама бојења Хемијској структури
боји
Директне или супстантивне боје Текстилне боје Нитро и нитрозо боје
Индиректне или адјективне боје Боје за кожу Азо-боје
Азоичне или ледене боје Боје за папир Трифенилметанске боје
Дисперзионе боје Боје за пластичне масе Инфигоидне боје
Редукционе Антрахинонске боје
Боје растворне у уљу и алкохолу

Најбројније4 су азо-боје. Добијају се из азо-бензена и служе за бојење вуне, памука,

свиле... Најпознатији представник ових боја је метилоранџ (хелијантин). У алкалном
раствору је жуто обојен, а у киселом црвено.

Пигменти

Боје које се користе за бојење различитих материјала (тканине, папира) морају да се

састоје од основних компоненти:

1. пигмента (чрсте фазе);

2. везива (течне фазе).

Пигменти су носиоци обојења, дају непровидност и обојење материји у којој су

дисперговани. Представљају веома ситне честице у кристалном стању, нерастворљиве у
везиву, али морају да имају способност доброг дисперговања у везиву.

4
Ljubinka V. Rajaković, Aleksandra Perić-Grujić, Tatjana Vasiljević, Dragana Čičkarić-Živojinović: Analitička
hemija-kvantitativna hemijska analiza, Praktikum, TMF, Beograd, 2004, 2014., 120. Str.
8
Подјела пигмената

- Органски: природни и синтетички.

- Неоргански: природни и синтетички.

Органски пигменти

Органски пигменти су у води нерастворне обојене супстанце које не садрже сулфо- и

карбокси- групу, које иначе обезбеђују растворљивост.

Као и остала орг. једињења изграђени су од: C, у комбинацији са H, N, О, S и др.

Три карактеристичне групе које утичу на боју су:

- хромофор,

- хромоген и

- ауксохром.

Неоргански пигменти

Природни неоргански пигменти се налазе се у земљи из које се најчешће добијају у

облику руда.

Примјена им је ограничена због велике тврдоће која отежава мљевење, па имају велику
дисперзност и велику специфичну тежину.

Већина има слабији интензитет обојења и слабију покровну моћ.

Најчешћи неоргански пигменти су:

1. Оксиди жељеза (венецијанско и индијско црвено);

2. Барит, кинеска глина, окер, умбра;

3. Сиена, бијели калцијум карбонат;

4. Ултрамарин и други...

Слика 5 – Пигменти

9
Боје у природи

Неке боје често доводимо у везу са годишњим добима. А откуда баш те боје? О томе
ријетко ко од нас размишља. Боје у биљном свијету које нас асоцирају на различите
периоде у години, потичу од пигмената. Најуочљивији су пигменти у листовима и
плодовима, а боје које на листовима најчешће виђамо су
зелена, жута и црвена

Зелени пигмент потиче од хлорофила.

Хлорофил се налази у хлоропластима. Зелене је боје јер

апсорбује црвени и плави дио спектра сунчеве свјетлости и
уз помоћ те енергије у процесу фотосинтезе ствара
кисеоник и угљене-хидрате од воде и угљен-диоксида.
Хлорофил се под утицајем сунчеве свјетлости и разлаже,
па биљка током прољећа и љета мора стално да
надокнађује хлорофил да би могла да расте и развија се. Слика 6 – Хлорофил

Жути пигмент потиче од бета-каротена.

Бета-каротен је жути пигмент.

Апсорбује плави и зелени дио спектра
сунчеве свјетлости. У листу се бета-
каротен налази поред хлорофила и с
обзиром на то да је стабилнији од
хлорофила остаје у листу и када у јесен
хлорофил нестане. Слика 7 – Бета-каротен

Црвени пигмент потиче од антоцијанина.

Најчешће су плаве или црвене боје. Боја

антоцијанина зависи од pH вриједности, тако да су у
киселијој средини антоцијанини црвени, а у мање
киселој средини боја се мијења од љубичасте до
плаве. За стварање антоцијанина у плодовима неких
биљака (јабуке на примјер) потребна је висока
концентрација угљених-хидрата и интензивно
присуство сунчеве свјетлости. Због тога је јабука
често са једне стране (оне изложене сунцу) црвена,
док са друге није. Слика 8 – Антоцијанин

Везива за боје

Везивом за боје називамо она средства која омогућавају да се боја прионе за неку од
подлога које се користе у сликарству.

10
Нпр. казеин, главни је протеин у крављем млијеку, беланчаста је материја која се
налази у сликарским везивима за боје. Она омогућује већу постојаност према
атмосферским утицајима, свјетлости и високој температури.

Казеин у сликарству спада у у органска везива и органски је лијепак који се добија из

млијека, сира (начињеног од обраног млијека) и креча. Представља везиво које је било
веома популарно у средњем вијеку и које снагом своје љепљивости превазилази везиво
столарског обичног љепила.

Извори свјетлости

Свјетлосни извори су тијела која стварају свјетлост. Разликујемо природне (нпр.

звијезде) и умјетне (нпр. сијалице или свијеће) свјетлосне изворе. Свјетлост се од
извора на све стране распростире праволинијски. Правци по којима се распростире
свјетлост називају се свјетлосне зраке. Дио простора иза неког тијела насупрот
свјетлосном извору у који не долази непосредна свјетлост извора назива се сјена.
Одбијање свјетлости назива се рефлексија, а лом свјетлости рефракција. Разлагање
бијеле свјетлости у боје назива се дисперзија.5

Мјерење боја

Боја се не може мјерити, јер није својство физичког свијета, већ психички доживљај
изазван физичким надражајем. Оно што се заправо мјери је тај надражај тј. свјетло које
је ушло у посматрачево око и у његовом мозгу произвело доживљај боје.

Испитивање тона боје може се вршити на два начина:

- спектрофотометром;

- колориметром.6

5
Marczenko, Z. & Balcerzak, M., Separation, Preconcetration and Spectrophotometry in Inorganic Analysis,
Elsevier, Netherlands, 2000., 130. Str.

6
Marczenko, Z. & Balcerzak, M., Separation, Preconcetration and Spectrophotometry in Inorganic Analysis,
Elsevier, Netherlands, 2000., 220 -250. str.

11
Спектрофотометрија

Спектрофотометријски се даје оцјена боје према доминантној таласној дужини.

Ако је боји придружена само једна таласна дужина онда је боја максимално засићена.
Засићење се дефинише као количина сивог у боји.

Мање сивог → веће засићење.

Колориметрија

Колориметрија је грана науке о бојама која се у првом реду бави бројчаним

одређивањем боје у односу на одређени визуални надражај.

Колориметар је инструмент за скенирање боје. Резултат тог скенирања је сличан са

људским опажањем боје, али бројчано изражава боју.

Инструмент садржи сензоре за боју, микропроцесор и посебан извор свјетлости који је

на тачно одређени начин усмјерен на објекат посматрања (мјерења).

Стандардни извор свјетлости у инструменту одговара дневном свјетлу, али без

ултраљубичастог дијела спецтра свјетлости.

Колориметрија служи да би се:

- објективно упоређивале боје;

- контролисала боја на репродукцији;
- одређивала толеранција за репродукцију појединих боја у тиску;
- контролисале поједине фазе у репродукцијском процесу;
- калибрисали улазни и излазни уређај и др...

Покривност боје

Према покривности боје се могу подијелити на транспарентне боје и покривне боје.

Покривна способност боје зависи од начина преламања свјетлосног зрака који продире
у слој боје и при томе наилази на честице пигмента и везива.

12
Испитивање провидности боје

Одређивање провидности врши се наношењем боје на стаклену плочу у слојевима

различите дебљине.

Процјена провидности врши се посматрањем са друге стране плоче. На основу те

процјене врши се оцјенивање:

- ако се са друге стране јасно види кроз свих 5 поља боје (и најдебљи слој) – боја
је потпуно провидна и означава се бројем 5.
- ако се не види ни кроз једно поље, добија ознаку 1.

Закључак

На основу досадашњих истраживања боја у области видљивог дијела спектра, као и

хемијског састава боја можемо закључити следеће:

- боја је у ужем смислу чуло вида кога изазива надражај мрежњаче ока
електромагнетним зрачењем;
- да бисмо регистровали боју она мора да се налази у видљивом дијелу спектра
(400-800нм);
- доживљај и виђење боје се добија у зависности од таласне дужине зрачења,
свака таласна дужина различито дјелује на рецепторе у оку;
- боја коју видимо је комплементарна пропуштеној свјетлости;
- уређаји којима се мјери тон боје су колориметри, а уређаји који мјере таласну
дужину су спектрофотометри;
- у примитивној заједници људи су сликали по зидовима пећина, користећи
минералне боје. За добијање бијеле боје користио се живи креч, док се црна боја
добијала из угљенисаног дрвета и кости. Данас су боје у широкој употреби у
индустрији папира, тканине, прехрамбеној, хемијској и другим индустријама.

13
Литература

1. Noller, C. R., Kemija organskih spojeva, Tehnička knjiga, Zagreb, 1967. (68. str.)
2. Dr Stevan Janković, van. Profesor,Hemija, Građevinski fakultet univerziteta u Beogradu,
1967. (55. str.)
3. Kaštelan-Macan, M., Kemijska analiza u sustavu kvalitete, Školska knjiga, Zagreb, 2003.
(254. str.)
4. Ljubinka V. Rajaković, Aleksandra Perić-Grujić, Tatjana Vasiljević, Dragana Čičkarić-
Živojinović: Analitička hemija-kvantitativna hemijska analiza, Praktikum, TMF, Beograd,
2004, 2014. (120. str.)
5. Marczenko, Z. & Balcerzak, M., Separation, Preconcetration and Spectrophotometry in
Inorganic Analysis, Elsevier, Netherlands, 2000. (130, 220 -250. str.)

14