Što je mitologija?

Priče u mitologiji obično objašnjavaju postanak svemira, prirodne fenomene i, općenito, sve pojave
za koje ne postoji jednostavno i logično objašnjenje. Nemaju svi mitovi potrebu da objašnjavaju
nepoznato. Postoje i mitovi koji također sadrže natprirodne pojave i događaje, ali su to puno
jednostavnije i kraće priče koje se jednostavno prenose usmenom predajom sa generacije na
generaciju.

Iako u ovom dijelu ima istine, činjenica je da su mitovi služili ljudima za objašnjavanje svih
nepoznatih stvari u prirodi. Ali to ne odgovara na naslov članka koji glasi što to mitologja jest.
Stoga napominjem da mitoogija zapravo predstavlja skup priča, možda nekim djelom i istinitih,
djelom legendarnih, a najvećim dijelom metaforičkih ili simboličkih, te se u njima tom izmišljenom
stvarnošću pokušava predočiti ono ljudima neshvatljivo. Mitologija je metafora stvarnosti koju su
koristile generacije čovječanstva s namjerom da poduče, prenesu mudrost ili jednostavno dadu
odgovor na "ono nešto nepoznato." Iz tog razloga je lako primjetiti da je mitologija često
utjelovljvala i nacionalu ili već pripadajuću religiju stanovništva. s obzirom da je mitologioja
jednako kao i religija u tom dobu često uzimala ulogu koju danas zauima znanost, ne možemo o
njoj više pričati kao o znanosti, s obzirom da ne posleduje nikakve znanstvene metode, ali o njenom
utjecaju na razvoj čovjekovog razmišljanja možemo prvenstveno tražiti kroz religiju.

Religija i mitologija
Likovi u mitološkim pričama najčešće su i religijski, pa su mitologija i religija raznih naroda usko
povezani.

Stare kulture i njihova vjerovanja bila su zasnovana na mitovima i legendama bogovima

i junacima sa božanskim karakteristikama. Ti mitovi i legende bude veliko zanimanje jer
otkrivaju kulture ondašnjeg doba i slika istorije biva sve jasnija.

Mit je tvorevina u priči, pjesmi i sl., predznanstvenog i fantazijom prožetog (obično

magično-religioznog) mišljenja, kojom narod na primitivnom stepenu razvića
objašnjava nastanak prirodnih bića i pojava.

Mitologija je skup mitova neke religije, naroda ili civilizacije koja proučava priče
fantastičnog sadržaja u kojima su junaci bogovi, polubogovi, heroji i slično. Te priče
bilježi mit, legenda, tradicija, usmena predanja i drugo.

I dan danas se divimo grobovima i palatama u Pilu, te tvrđavama Mikene i Korinta,

nakitu, zlatnom posuđu, ukrasima i oružju u nacionalnm muzejima u Ateni i Herakleionu
na Kritu. Sva ta veličanstvena djela postala su baština klasične grčke kulture koja se
rađala u vrijeme dok su Rimljani, budući gospodari Grčke i svijeta, još bili barbari.
Proučavajući grčku mitologiju uveliko ulazimo u okvire grčke književnosti i umjetnosti.
Homerovi epovi, "Ilijada" i "Odiseja", (čiji je epski jezik izuzetan, jer nije bio govorno
narječje, niti je odgovarao ijednom od narječja pronađenih u zapisima ili kasnijoj
književnosti, a namijenjen je recitovanju), te Hesiodovo djelo "Teogonija" (Porijeklo
Bogova) čine najraniju grčku književnost i prikazuju različite kategorije mita,
međusobno se strogo razlikujući u namjeri, duhu i sadržaju, dok im je zajednička
strukturna složenost.
Cjelokupna grčka književnost i umjetnost predstavljaju polje za proučavanje grčkih
mitova. S tako širokim, raznolikim i razmjerno složenim dokaznim materijalom ne
začuđuje da ni jedna teorija antropologa koji su proučavali plemenske zajednice ne
pruža zadovoljavajuće objašnjenje grčke mitologije. Ti mitovi nemaju samo jedan oblik,
niti tek jednu funkciju, pa iako u grčkoj mitologiji ima pojedinačnih elemenata preuzetih
od drugih naroda, kao cjelina ona je izraz nepresušne i žive fantazije te pjesničkog
oblikovanja grčkog, antičkog čovjeka.

Grčku je mitologiju stvarao narod u nastojanjima da objasni zakonitosti života i prirode

pa su zato grčki mitovi nadahnuti ljepotom i svježinom pripovijedanja. To su mitovi koji
se odlikuju raznolikošću motiva i velikom pjesničkom ljepotom, zadržavajući uglavnom
onaj oblik u kojem se javljaju kod Homera i Hesioda. Uz olimpske, podzemne i morske
bogove te uz mnoga niža božanstva u njima nastupaju i heroji koji su po ocu ili majci
božanskog porijekla. Bogovi su antropomorfizirani, ali ne stare i besmrtni su, te njihov
položaj postaje vrijedan strahopoštovanja navodeći čovjeka da osjeti strah, sram ili pak
poštovanje. Ljudi su komunicirali s Bogovima direktno ili posredno, budući da su
Bogovi imali moć (daimon) da osim ljudskog poprime i neki drugi oblik ili obilježje, ili
je pak komunikacija uspostavljena putem sna. Često su se promatrale ptice u letu,
grmljavina, zvijezde padalice ili druge prirodne pojave kao znakovi božijeg obraćanja
ljudima. Bogovima su prinošene žrtve, pokloni, te izricane molitve kako bi se stekla
njihova naklonost. Ljudima se ponekad i ugađa, ali im se ne dopušta izbjegavanje smrti,
kao njihove konačne sudbine.

Увод

У данашње вријеме кад се спомене ријеч мит већина људи одмах помисли на дјечије
приче или неко примитивно објашњење настанка свијета или нечег сличног. Међутим
када се човјек мало више позабави појмом мита и уђе у његове несагледиве дубине и
ширине мит постаје озбиљан поглед на стварност. Већина митова потиче из посматрања
природе и њезиних дјелујућих и стваралачких сила, које су се људској машти
причињавале као дјела надљудских бића. Та бића су сматрали час као пријатеље час као
непријатеље људи (то је зависило од природних погодности односно непого-дности које
би тада преовладавале), те су настојали да задобију њихову милост, ако не то онда да
макар ублаже њихов гнијев.

Митови су настајали тамо гдје се свијет није објашњавао логички. Тако да су сви митови
производ људске маште, то јест у већини случајева су у потпуности измишљени, а није се
ни настојало разликовати стварне догађаје од нестварних.

Појам мита, његов настанак и развој

Ријеч мит потиче од грчке ријечи ,,мyтхос”, што значи іријеч, прича,
казивање или предањеІ, а такође означава схватање свијета и живота које
се начелно разликује од нашег данашњег научно заснованог разумијевања
и тумачења човјека и његовог положаја у цјелини свега постојећег.

Готово је немогуће навести народ за који би се могло рећи да нема своју

митску историју. Народ без митова је исто што и човјек без дјетинјства, без
периода маштања и снова у којима се као у митовима појављују
невјероватна бића (богови, духови, светци, огромне звјери...) са људским
особинама (говоре, размишљају, воле, мрзе...) која су у стању да својом
снагом и надприродним могућностима учине невјероватне ствари. Иако је
њихова истина упитна митови обликују људска вјеровања, понашања,
обичаје и вриједности. Прича о Прометеју који је преварио Зевса при
приношењу прве жртве у месу оправдава грчки обичај да се месо
жртвоване животиње не спаљује, и тако приноси боговима, већ га
вјерници једу. Из овог се може закључити да је немогуће схватити неки
народ без разумијевања његових митова у којима је садржано толико
іпоучних и драгоцијених ствариІ.

Мит је прича (предање) која на својствен начин говори о надљуским

бићима (претежно о боговима), надприродним силама, постојању свијета и
многим другим фасцинантним темама, и која има за циљ да поучи или да
да примјер.

Митови о давно прошлим временима преношени су током многих вијекова

усменом ријечју, са кољена на кољено, а касније су и записивани. Често су
их чували и наредним покољењима прено-сили професионални
приповједачи. Неки су се митови приповједали уз вјерске ритуале и
обичаје, и то у одређено вријеме и на одерђе-ном мјесту, да би на
слушаоца оставио незабораван утисак. Често су митови повезани са
обичајима, али то не значи да сви митови потичу из обичаја. У неким
случајевима митови превазилазе обичаје да би се позабавили са недаћама
и питањима која су тада мучила људе. Због тога нам митови пружају
податке од непорцијењиве вриједности о друштвима која су их створила.
Сматра се да су први митови настали са појавом робовласничког друштва.
Митови се не могу везати само за друштва далеке прошлости. Чињеница је
да и данашња савремена друштва имају митове.

Узроци настанка мита

У неким случајевима митови су настали као могуће објашње-ње (тада)

непознатих појава. Као нпр. гром - стари Грци нису знали данашње научно
објашњење грома, већ су смислили мит о богу Зевсу који управља овом
природном појавом. Све појаве које се нису могле логички објаснити
нашле су своје мјесто у митовима, гдје су уз помоћ надприродних сила и
бића објашњене у потпуности, од самог настанка па до најситнијих
детаља. То значи да се митови односе увјек на стварање, тј. мит саопштава
како је нешто започело постојати, односно како је нешто настало.
Упознавањем митова упознаје се извор ствари, и тада оне постају много
ближе и јасније. Чињеница је да се људи боје непознатих ствари, и ту се
можда може наћи разлог зашто су људи одувјек тежили, као на примјер у
митовима, за објашњењем свега могућег.

Данашња ситуација је неупоредиво другачија. И није ни чудо што је

данашњи човјек сасвим неповјерљив према митовима. Наука је толико
напредовала да је успјела не само потисне мит као могуће објашњење
настанка свијета или нечег другог, већ је успјела да побије његову
духовну вриједност. Ми више нисмо у стању ни да замислимо да би могао
постојати неки други облик сазнања и истраживања поред научног. А
наука је неповјерљива према ства-рима које превазилазе границе људског
ума, које се не могу логички објаснити.

Не треба ово схватити као критику науке, без које се не може ни

замислити данашњи свијет. Нити треба да постоје неспоразум и недоумице
између мита и науке као два историјски различита извора сазнања. Науци
припада примарно мјесто, али то не значи да мит треба занемарити.

Функције мита

Функција мита није толико у задовољењу знатижеље колико у ублаживању

несреће, боли и патњи сликовитим и задовољавајућим објашњењем
свијета и човјекова положаја. Смјештене у разумљив оквир, животне
недаће постају ако не добродошле, а оно лакше подношљивим.¹

У животу препуном патњи и опасности људи су морали да на-ђу начин да

се макар на тренутак одвоје од окрутне стварности, па макар то било и у
митским причама, у којима људска машта и слобода немају границе. Зато
се ми данас можемо само дјеломично приближити миту, јер ми га не
можемо доживљавати и разимјевати као људи који су били опчињени
њиме, којима је мит био непходан за разумијевање живота.

Уз све ово митске приче су имале и васпитну улогу. Митови су обликовали

вјеру, културу, морал, обичаје, понашања... Навајо жене морају сједити
подвијених ногу, испружених у страну, мушкарци ногу прекрштених
испред себе, јер постоји мит у којем је речено да су Невјерна Жена и
Убица чудовишта сједили у том положају. Зато се са сигурношћу може
тврдити да се ни један народ неможе схватити и боље упознати без
разумјевања његових митова.
Постоје четири основне функције мита: 1) метафизичка или мистичка
(усклађује човјекове свијести са условима живота); 2) космолошка
(обликује погледе на свијет); 3) социолошка (очување друштвеног
поретка); 4) психолошка функција (успостављање душе-вног мира унутар
човјека).

Класификација митова

Митови се према својој функцији могу подијелити на више начина. Прва и

основна подјела ја на:

 природне и
друштвене

Наравно, природни митови објашњавају природне појаве, а друштвени

друштвене појаве. Уз ово треба напоменути да природни митови нису
толико наметљиви као друштвени који настоје да што више подреде људе
друштвеном систему.

Митови се могу подјелити и на:

1) теогонијске - објашњавају настанак богова, људи, свијета...
2) космогонијске - говоре као би свијет требао да изгледа
3) антрополошке - објашњавају настанак и развој жовјека
4) есхатолошке - говоре о крају човјека и свијета

Такође постоји и подјела на:

1) приповједачке - њихова основана функција је забава
2) оперативне - дају упуства о животу
3) експланаторне - објашњавају и тумаче разне појаве

Такође важна подјела је на:

 религијске и
 политичке

У основи сваког религијског мита је Бог, док код политичких та улога припада човјеку.

Као што видимо постоје велики број подјела митова према функцији, а што се тиче
приступа углавном је подјела на: іфункци-оналистичкиІ (овај приступ заступа мишљење
да митови оправда-вају друштвене чињенице), ісимбличкиІ (за овај приступ митологија је
начин мишљења и пјеснички начин комуницирања а значење се тражи испод површине
мита) и іструктуралистички приступІ (овај приступ разлаже мит на његове саставне
дијелове, те разматра као се међусобно односе ти елементи, с циљем да открије
подлечећу структуру).

Саджај митских прича

Догађаји које митови описују нису се стварно догодили, они су у већином

плод људске маште и ако такви не могу се узети за историјске чињенице.
Међутим постоје митови чија се основа те-мељи на чињеницама, али
таквих је мало већином су у цијелости измишљени.

Теме митских прича, у већини случајева, везане су за ібожа-нски свијетІ

од којег у сваком погледу зависи овај наш земаљски свијет. Дакле у
средишту митова налазе се најчешће богови, полубогови и многа друга
надприродна бића којима је су обични смртници подређени. У митовима се
појављује мноштво богова, што значи да су политеистички
(многобожачки). Иако се у митским при-чама сусрећемо са мноштвом
богова они нису ту дошли &љуот;ниоткуд&љуот;, смишљена је и историја
богова. У неким се митовима и објашњава редослед божанских нараштаја,
тако да слушалац добија представу једног добро уређеног божанског
свијета.

Такође честе теме митских прича су постанак свијета, пори-јекло људског

рода, животиња и биљака, као је човјек дошао до ватре, као су настали
рад, старост, болест и смрт као и многе друге фасцинантне теме. У
митовима је, као и у сновима, готово све мо-гуће тако да се сусрећемо са
невјероватним призорима као што су: оцоубиство, братоубиство,
родоскрвнуће, канибализам, силовање, убиства која се често и не осуђују
и многи други.

Чак је и политика нашла мјесто у митским причама, тако да су неки митови

служили и политичким циљевима. У енглеској и Француској у 17. вјеку
врховна моћ краљева оправдавала се сјеровањем да их је Бог поста-вио да
владају. У нацистичкој Њемачкој мржњу према другим расама дјелом су
оправдавали оживљавањем древне германске митологије.

Сви митови без обзира из којег народа потичу дају нам пре-дставу о
свијету у којем владају тајанствене, надприродне силе, богови и многа
друга надљудска бића која одређују људски живот и самим тим га чине
тешким и опасним.

Грчка и римска митологија

О митовима Грка и Римљана највише можемо сазнати преко сачуваних

дјела старих грчких и римских писаца. Узмимо за примјер да су већину
грчких митова испричали а тиме и промје-нили, обликовали и
систематизовали Хесиод и Хомер.

Да би смо се боље упознали са грчким и римским митовима најбоље је

кренути од самог почетка.

По грчкој митологији све је настало из безгранично и тамног Хаоса. Из

Хаоса је прво настала богиња Земља - Геја, затим се роди љубав која све
покреће - Ерос. Земља роди плаво Небо (Уран), Планине и Море. Пошто
није било врховног владара свијетом завлада Уран. Уран и Геја родише
шест синова и шест кћери (титане, киклопе и дивове). Уран затим замрзи
своју дјецу те их затвори у њедра богиње Земље. Мака Земља је због тога
патила, те наговори дјецу да устану против оца Урана. То учини најмлађи
међу њима, подмукли Хрон, који је својим лукавством збацио оца са
власти. Хрон бојећи се да ће га дјеца збацити са власти као што је он
збацио свог оца, нареди својој жени Реји да му приноси свако новорођено
дјете да га он прогута. Прогутао је Деметру, Херу, Хада и Посејдона. Реја
је успјела да сачува најмла-ђег сина Зевса, који стасавши устаде против
оца и натјера га да врати дјецу коју је прогутао. Затим се Зевс ожени
Хером, која му је иначе била сестра, и постаде врховни бог на Олимпу
(сједишту свих грчких богова).

То је, укратко речено, мит о настанку грчких богова, за разлику од

Римљана за које су њихови богови били пуке природне силе, хладне и
њима туђе, тако да нису ни имали митова о њиховом настанку. Касније кад
су се почеле зближавати културе Грка и Римљана, Римљани су прихватили
грчке митове о настанку богова и пренјели их на своје богове. Тако да је
код Римљана Јупитер исто што и код Грка Зевс, Јуона исто што и Хера,
Минерва исто што и Атина,...

Готово све религијске митове Римљани су преузели о Грка. Њихови властити митови већином
су се односили на град Рим (како је настао, како се развијао...). Као и у митовима осталих
народа римски и грчки богови су људског облика и одликују се невје-роватном снагом,
љепотом и другим фасцинантним способностима. Када Зевс само стресе своје амброзијске
власи читав Олимп се уздрма. С обзиром да посједују надљудске способности ни исхрана
богова са Олимпа није обична, као људска. Грчки богови једу божанску храну - аброзију, а
пију божанско пиће - нектар.

Prometej
Prometej, Titan Srijede, od je gline sačinio čovjeka, kojemu je Atina udahnula život i
dušu. Prvi ljudi bili su nemoćni, ali ih je Prometej štitio i pomagao. Ukrao je vatru od
Apolona i dao je ljudima. Uhvatio je divljeg bika i predao ga ljudima da ga upregnu u
plug. Najzad, naučio je ljude kako da iz zemlje vade bakar, gvožđe i druge metale. Zbog
svega toga, a posebno zbog krađe vatre, izazvao je Zevsovu srdžbu. Po Zevsovom
naređenju Prometej je okovan gvozdenim lancima i daleko na Kavkazu prikovan za
nepristupačnu stenu, na koju je svakodnevno sletao orao da mu kljuje džigericu.
Prometej je nesnosnemuke junački podnosio sve dok ga heroj Herakle nije oslobodio i
tako mu se odužio u ime ljudi za koje je stradao. Kažnjavajući Prometej, Zevs je
istovremeno kaznio i ljude, i to na ovaj način: zaključao je sve nevolje i nesreće u jednu
kutiju koja je dospijela u ruke ljepotice Pandore. Ova lijepa i znatiželjna žena otvorila je
kutiju iz koje su odmah izletjele sve nesreće i bijede i brzo se raširile među ljudima.