СРПСКА КРАЉЕВСТВА У СРЕДЊЕМ ВЕКУ

Организациони одбор
Предраг Терзић (председник), Синиша Мишић, Ненад Лемајић,
Драгиша Бојовић, Дејан Јечменица, Снежана Божанић,
Катарина Митровић (секретар), Драган Драшковић,
Милоје Радовић, Весна Милојевић,
Драгољуб Даниловић, Кристина Марковић

Научни одбор
Синиша Мишић (председник), Предраг Терзић, Драгиша Бојовић,
Александар Николов, Бобан Петровски, Ђура Харди,
Гордан Бојковић, Драгољуб Даниловић,
Катарина Митровић (секретар)

Редакцијски одбор
Синиша Мишић (уредник), Радивој Радић, Драгиша Бојовић,
Александар Николов, Бобан Петровски, Ђура Харди,
Катарина Митровић (секретар)
 УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ – ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ
Одељење за историју
Центар за историјску географију и историјску демографију
УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ – ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ
Одсек за историју
УНИВЕРЗИТЕТ У НИШУ – Центар за византијско-словенске студије
ГРАД КРАЉЕВО

СРПСКА КРАЉЕВСТВА
У СРЕДЊЕМ ВЕКУ
Зборник радова са међународног научног скупа
одржаног од 15. до 17. септембра 2017. године у Краљеву,
у част обележавања 800 година од крунисања
Стефана Немањића (Првовенчаног)

Уредник
СИНИША МИШИЋ

КРАЉЕВО
2017
 UNIVERSITY OF BELGRADE – FACULTY OF PHILOSOPHY
The Department of History
Center for the Historical Geography and Historical Demography
UNIVERSITY OF NOVI SAD – FACULTY OF PHILOSOPHY
The Department of History
UNIVERSITY OF NIŠ – Center for Byzantine-Slavic Studies
CITY OF KRALJEVO

SERBIAN KINGDOMS
IN THE MIDDLE AGES
Proceedings of the International Scientific Conference
Held in Kraljevo, September 15–17, 2017
On the occasion of the 800th Anniversary
of the Coronation of Stefan Nemanjić (the First-Crowned)

Editor
SINIŠA MIŠIĆ

KRALJEVO
2017
 САДРЖАЈ

Синиша Мишић, Титула српског краља у држави Немањића ................................. 7

Радивој Радић, Српска краљевска титула у делима византијских писаца ............ 17
Александар Николов, Бугари и Срби у IX веку: први додири и сукоби ................... 35
Катарина Митровић, Краљевство од искона: Барска (архи)епископија и Дукља ....... 47
Ђура Харди – Снежана Божанић, „Краљевство Србије“ и „Краљевство Галиције
и Волиније“ у спољној политици угарског краља Андрије II ........................ 85
Драгиша Бојовић, Првовенчани краљ – скривени литург....................................... 101
Татјана Суботин Голубовић, Корпус литургијских књига српске цркве
у првој половини XIII века – прелиминарно саопштење ............................. 111
Драгана Јањић, Римска црква и добијање краљевске круне 1217. године
(канонски аспекти римских сабора) ............................................................ 127
Марија Копривица, „Краљевски манастири“ у средњовековној Србији.............. 147
Гордан Бојковић, Краљ у Даниловом зборнику ....................................................... 163
Зоран Чворовић, Обим власти првих самодржавних владара код Срба и Руса ...... 177
Борис Стојковски, Римокатоличка рецепција и Житије Стефана
Првовенчаног – Светог Симона. Историја, култ, прозелитизам ............. 199
Дарко Костић, Отац и равноапостолни владар: Свето писмо и владарска
идеологија у Алексијади Ане Комнине и Животу Светог Симеона
од Стефана Првовенчаног .............................................................................. 215
Александра Костић Тмушић, Стефан Првовенчани – симболика крста ............. 231
Ивица Живковић, Етичке димензије одбране вере у
Стефановом Житију Светог Симеона ....................................................... 249
Кристина Митић, Свеци патрони српских краљевина ........................................... 261
Доминика Габска, Света Злата (Хриса) Мегленска – узорна светитељка
Јужних Словена .............................................................................................. 271
Тони Филипоски, Охрид у време краљева Вукашина и Марка (1365–1395) ......... 291
Бобан Петровски, Круна краља Марка ................................................................... 309
Марко Шуица, Моравска Србија између два српска краља на крају XIV века ......... 341
Александар Узелац, Држава Немањића у географским представама
западноевропских савременика ..................................................................... 357
Јелена Мргић – Александра Фостиков, Женски гласови Босанског краљевства
на примеру две Јелене – Јелене (Грубе) и Јелене Нелипчић ........................ 381
Миломир Максимовић, Власи у склопу регалних права српских владара ............ 401
Божидар Зарковић, Светостефанска хрисовуља као извор за
проучавање урбанизације средњовековне Србије ........................................ 417
Радмило Пекић, Љубомир у доба властеоске породице Косача ........................... 435
Димитар Атанасов, Цар, краљ, народ: белешке о идентитету
средњовековног човека .................................................................................. 453
Светозар Бошков, Стефан Првовенчани и питање српске државности
у уџбеницима историје средином XIX века .................................................. 473
 CONTENTS

Siniša Mišić, The Title of the Serbian King in the Nemanjić State ................................. 7
Radivoj Radić, Serbian Royal Title in the Works of Byzantine Authors ........................ 17
Aleksandar Nikolov, Bulgarians and Serbs in the Ninth Century: First Contacts and Conflicts ... 35
Katarina Mitrović, An Ancient Kingdom: the Bar (arch)Diocese and Doclea ................... 47
Đura Hardi – Snežana Božanić, “The Kingdom of Serbia” and “the Kingdom of Galicia
and Volhynia” in the Foreign Policy of Hungarian King Andrew II ................. 85
Dragiša Bojović, The First-Crowned king – a Hidden Liturgist.................................. 101
Tatjana Subotin Golubović, The Corpus of Liturgical Books of the Serbian Church
in the First Half of the 13th Century – a Preliminary Report .......................... 111
Dragana Janjić, Roman Catholic Church and the Receiving of the Royal Crown
in 1217 (Canonical Aspects of Roman Councils) ............................................ 127
Marija Koprivica, Serbian Royal Monasteries in the Middle Ages ............................. 147
Gordan Bojković, The King in the Lives of Serbian Kings and Archbishops ............. 163
Zoran Čvorović, The Range of Authority of the First Autocratic Rulers among
the Serbs and the Russians ................................................................................ 177
Boris Stojkovski, Roman Catholic Reception and Vita of Stefan the First-Crowned
– Saint Simon. History, Cult, Proselytism ....................................................... 199
Darko Kostić, A Father and a Ruler equal to the Apostles: the Bible and
the Ruling Ideology in Anna Comnena's Alexiad
and in the Life of Saint Symeon of Stefan the First-Crowned ............................... 215
Aleksandra Kostić Tmušić, Stefan the First-Crowned – Symbolism of the Cross ...... 231
Ivica Živković, Ethical Dimensions of the Defense of Faith in the Life of St. Simeon
by Stefan the First-Crowned ............................................................................ 249
Kristina Mitić, Patron Saints of the Serbian Kingdoms .............................................. 261
Dominika Gabska, St. Zlata (Chryse) of Maglen – a Model Martyr of the Southern Slavs ..... 271
Toni Filiposki, Ohrid in the Times of Kings Vukašin and Marko (1365–1395) .......... 191
Boban Petrovski, The Crown of the King Marko ........................................................ 309
Marko Šuica, The Principality of Prince Lazar amid two Serbian Kings
at the End of XIV Century .................................................................................. 341
Aleksandar Uzelac, The Nemanjić State in Geographic Representations
of the Western European Contemporaries ....................................................... 357
Jelena Mrgić – Aleksandra Fostikov, Female Voices in the Bosnian kingdom
According to the Examples of Two Jelenas – Jelena (Gruba) and Jelena Nelipčić ..... 381
Milomir Maksimović, Vlachs within the Regal Rights of Serbian Rulers ................... 401
Božidar Zarković, The St. Stephen Chrysobull as a Source for Studying
the Urbanization of Medieval Serbia ............................................................... 417
Radmilo Pekić, Ljubomir during the Rule of the Noble Family Kosača ..................... 435
Dimitar Atanasov, Tsar, King, Nation: Notes on the Identity of the Medieval Man ........ 453
Svetozar Boškov, Stephen the First-Crowned and the Issue of Serbian Statehood
in the History Textbooks of the Mid-Nineteenth Century ................................ 473
 СРПСКА КРАЉЕВСТВА У СРЕДЊЕМ ВЕКУ

Оригинални научни рад

УДК 631.11(497.11)”04/14”
94(497.11)”04/14”

МИЛОМИР МАКСИМОВИЋ∗
Универзитет у Београду
Филозофски факултет
докторанд Одељења за историју

ВЛАСИ У СКЛОПУ РЕГАЛНИХ ПРАВА СРПСКИХ ВЛАДАРА

Сажетак: Предмет рада је становништво са влашким статусом које је било

директно потчињено владарима средњовековне Србије и Босне. Сачуване повеље
пружају информације о Власима које су владари из династије Немањић приложи-
ли манастирским властелинствима. Услед политичких промена у XIV веку део
краљевских Влаха дошао је под власт босанских владара. Слабљењем централне
власти у Србији и Босни крупнија властела је присвајала регална права, међу њи-
ма и влашке скупине које су до тада биле директно потчињене круни. Краљевски
Власи су постојали и у средњовековној Угарској, а у Османском царству влашке
скупине биле су уписане у хас султана и санџак-бега.
Кључне речи: Власи, краљ, регална права, средњи век, Немањићи, Котроманићи,
Србија, Босна, Угарска, Османско царство.

Регална права (iura regalia) се уопштено могу дефинисати као права

владара на приходе, ковање новца, суђење, командовање војском, владар-
ске поседе и зависно становништво на тим поседима. Регална права срп-
ских владара нису потпуно обрађена у српској историографији, нити су
сазнања о њима представљена на једном месту. Иако се доста писало о
владарским приходима од трговине и царина, рударства, ковања новца и
дажбина које је давало зависно становништво, поједине теме, попут Влаха
у склопу регалних права, нису до сада биле предмет појединачне студије.1

∗
Eл. пошта: milomir.maksimovic84@gmail.com
1
За регална права српских владара види: Тарановски 2002, 121–171; Благојевић
2001, 1–44; Веселиновић 2006, 213–230; Лов, ЛССВ, 369 (Мишић С.); Резервати
судски, ЛССВ, 613–614 (Веселиновић А.); Риболовишта, ЛССВ, 620, 621 (Мишић С.);
Рударство, ЛССВ, 631–634 (Ћирковић С.); Судство, ЛССВ, 719–723 (Веселиновић А.);
Трибути, ЛССВ, 746–748 (Михаљчић Р.); Царина, ЛССВ, 792–795 (Мишић С. –
Веселиновић А.), Рударство, ЛССВ, 631–634 (Ћирковић С.).

401
МИЛОМИР МАКСИМОВИЋ

Власи су, према најзаступљенијем мишљењу, остаци романизованих

староседелаца који су се одржали у планинским пределима Балканског
полуострва бавећи се претежно сточарством, транспортном службом и ра-
товањем. Током векова живота међу Србима и другим Словенима, праће-
них тежњом централне власти да их стави под своју контролу, били су из-
ложени процесима акултурације и седентаризације. Иако су се они одвија-
ли постепено, дуготрајно и неуједначено, у свом крајњем исходу довели су
до тога да се од 14. века Власи са простора средњовековне Србије углав-
ном помињу као друштвена и правна категорија (власи).2
Иако се први пут помињу у византијским изворима 10. века, у
сачуваним српским изворима забележени су тек два века касније.3 Из хри-
совуље монаха Симеона, бившег великог жупана Стефана Немање, манас-
тиру Хиландару (1198. године) сазнајемо да је, поред осталог, приложио
манастирском властелинству и 170 Влаха који су чинили судство Радово и
Ђурђево.4 Немањини наследници на српском трону наставили су током 13.

2
Питања везана за влашко становништво средњовековних српских земаља
одавно је привлачило пажњу истраживача. Готово да нема медиевисте који се није,
барем успут, дотакао ове проблематике. Ипак, издвојићемо одмах допринос
Константина Јиречека, Стојана Новаковића и Михаила Динића који су први указали
на значај ове теме. Види: Јиречек 1959, 193–204; Новаковић 1965, 29–53; Динић 1978,
305–330. Може се рећи да су два научна скупа, посвећена средњовековном катуну
(Сарајево 1963. године) и Власима у 14.и 15. веку (Сарајево 1973. године)
представљала преломне моменте у домаћој историографији. Дела излагача на
поменутим конференцијама имала су пресудан утицај на уобличавање научних
сазнања о Власима у средњовековним српским земљама у позном средњем веку. Ту
пре свега издвајамо радове Десанке Ковачевић–Којић, Миленка С.Филиповића,
Бранислава Ђурђева, Недима Филиповића, Ивана Божића и Наде Клаић. Види:
Ковачевић 1963, 121–139; Филиповић 1963а, 9–14; Филиповић 1963б, 45–112; Ђурђев
1973, 143 –169; Kovačević–Kojić 1983, 79–85; Filipović 1983, 139–148; Klaić 1983, 107–
113; Božić 1983, 93–107. Изучавање Влаха у светлу првих турских пописа, поред
поменутог Б.Ђурђева, не би било могуће без радова Душанке Бојанић, Олге Зиројевић,
Ахмета Аличића, Еме Миљковић и других османиста. Види: Bojanić 1974; Зиројевић
1974; Аличић 1984; Aličič 1985; Миљковић–Бојанић 2004; Миљковић – Крстић 2009,
301–319.. Радови посвећени Власима чине значајан део научног опуса Богумила
Храбака, једног од најплодотворнијих југословенских историчара. Најсвеобухватнији
преглед досадашњих радова посвећених влашком становништву Балкана дао је
албанско–хрватски историчар Зеф Мирдита. Недавно је и један српски научни
часопис, Браничевски гласник (бр. 7), посветио цео број радовима о Власима
(власима). У последњих десет година овом тематиком се највише бави сарајевски
историчар Есад Куртовић. Монографија Тома Винифрита представља пионирски
покушај заокруживања историје свих балканских Влаха. Winnifrith 1987.
3
Цветковић 2012, 32; Антоновић 2010, 25.
4
Зборник 2011, 69.

402
 ВЛАСИ У СКЛОПУ РЕГАЛНИХ ПРАВА СРПСКИХ ВЛАДАРА

и 14. века да властелинствима владарских задужбина поклањају скупине

Влаха. Оне су биле најбројније на властелинствима манастира од посебног
значаја за династију, попут Студенице, Хиландара, Жиче, Милешеве, Бањ-
ске, Грачанице, Дечана и Светих архангела код Призрена.5 Сви Власи које
су владари из династије Немањић приложили поменутим манастирским
властелинствима били су претходно директно потчињени српској круни.6
Дипломатички извори настали у 13. и 14. веку нам не дају податке о
бројности и распореду Влаха који нису дати манастирима, већ су остали на
немањићким поседима. Такође не пружају ни информације о влашким
скупинама на властелинским поседима. Изузетак је повеља великог војво-
де Јована Оливера из 1341. године којом формира властелинство своје за-
дужбине манастира Лесново. У тој повељи, као и у оној којом цар Душан
потврђује и обдарује задужбину свог велможе (из 1347–1350. године), по-
миње се формулација и настрои катун Влах.7 Необично је да о поменутој
влашкој скупини нема прецизнијих информација, што одступа од помена
Влаха у осталим дипломатичким изворима. Могуће је да је Јован Оливер,
један од најмоћнијих људи Србије у време владавине Стефана Душана,
предвидео постојање једног катуна на простору Лесновског властелинства,
али је за претварање замисли у дело био неопходан краљев пристанак и
наравно, издвајање једне скупине из фонда краљевских Влаха. Такође је
могуће и да је поменути великаш имао своје Влахе. Не би требало забора-
вити ни то да је он за живота Стефана Душана стекао право ковања сопс-
твеног новца, што је до тада било искључиво регално право. Уступањем
дела регалних права краљ је можда настојао да чвршће веже за себе вел-
можу који је показивао наклоност и према противничкој, византијској
страни. Имајући у виду загонетно порекло и положај овог великаша, Лес-
новске Влахе требало би посматрати као посебан случај.8
Поред српских дипломатичких извора, дубровачки извори такође
пружају важна сведочанства о односу круне и Влаха на простору средњо-
вековне Србије. Великим проширењем босанске државе у време банова

5
Зборник 2011, 62, 91, 92, 94, 169, 465–468, 502; Ивић – Грковић 1976, 134, 271,
307; Светоарханђеловска хрисовуља, 131–138.
6
У Светоарханђеловској хрисовуљи у Закону Влахом се каже: '''да дају од
педесет једну овцу са јагњетом, а другу јалову и с рунима; и да дају сваке године коња
или 30 перпера, као што су давали Царству ми; а после овога цару да не дају...'' Из
изложеног се јасно види да су влашке скупине уступљене властелинству владареве
задужбине претходно биле потчињене директно цару. Такође се уочава и које су
дажбине имали према њему. Светоарханђеловска хрисовуља, 143.
7
Новаковић 1912, 675, 678.
8
О Јовану Оливеру види: Радонић 1914, 74–108; Ферјанчић 1960, 159–165;
Пириватрић 2013, 713–714.

403
МИЛОМИР МАКСИМОВИЋ

Стјепана II (1322–1353) и Твртка I (1353–1391) владари из династије Кот-

романић постали су господари влашких скупина у ширем залеђу Дубров-
ника које се помињу на том простору од краја 13. века.9 По дубровачком
писцу Мавру Орбину, Твртко је покорио више од сто влашких катуна на
простору између манастира Милешеве и дубровачких и которских међа.10
Исти извор наводи да се Твртко након тога крунисао, узевши име Стефан
Мирча.11 Наведено није посведочено у другим изворима и спада у мање
поуздане информације које нуди Орбиново дело. Ипак, вредно је помена,
јер су извори које је Орбин користио, у овом случају највероватније пре-
дања, околности које су довеле до крунисања и само крунисање повезали
са влашким становништвом на новоосвојеном подручју, посредно ис-
тичући његов значај. Много поузданије податке пружају документа Дуб-
ровачког архива у којима се неколико година након Твртковог крунисања
јавља Вукослав Плишчић – кнез свих Влаха краља Рашке и Босне (1382.
године).12 Све до друге деценије 15. века у дубровачким изворима краљ се
помиње као једини господар Влаха на простору који су босански владари
освојили од Србије, о чему ће бити више речи касније. Како се Власи у
средњовековној Босни пре првих османских пописа помињу једино на том
простору, намеће се закључак да су Котроманићи заједно са разним вла-
дарским традицијама преузели из Србије и власт над влашким скупинама
као једно од регалних права.
И у суседној Угарској документовано је постојање краљевских влаха
(Olahi domini nostri regis). Јављају се на простору северно од далматинских
градова – Задра, Сплита и Шибеника, у околини Книна, и у Лици (Wolachi
banatus regni Croatiae).13 Влашке скупине угарских краљева постојале су и
на простору северно од граница средњовековне Србије и Босне, попут тзв.
сремских Влаха.14 Један део поменутих се почетком 14. века нашао под
влашћу Немањића. У Дечанској хрисовуљи помињу се два катуна Влаха
Ђурашевских, који су се називали и Власи Сремљани.15 У близини Дубро-
вника забележен је 1451. године и случај Влаха који су били људи херцега
Стефана, а раније су били вазали угарског краља.16

9
Ћирковић 1964а, 80, 81, 134, 135; Ковачевић 1963, 122.
10
Орбин 2006, 151.
11
Исто.
12
Kurtović 2017, 28 (документ бр. 144.); О Плишчићима види: Kurtović 2008,
219–244.
13
Klaić 1983, 107–113.
14
Види: Цветковић 2017, 33–43.
15
Ивић – Грковић 1976, 125, 256; Благојевић 2005, 55,56.
16
Gelcich – Thallóczy 1887, 513; Храбак 1990, 10.

404
 ВЛАСИ У СКЛОПУ РЕГАЛНИХ ПРАВА СРПСКИХ ВЛАДАРА

Након смрти цара Душана, и нарочито након смрти цара Уроша и

нестанка династије Немањић, крупнија властела у Србији је присвајала
регална права – међу њима и власт над влашким скупинама које су до тада
биле директно потчињене круни. Исто се догодило и у Босни у време сла-
бљења краљеве моћи почетком 15. века. У том периоду се интезивира
процес феудализације влашких скупина који се, захваљујући дубровачкој
грађи, најбоље може пратити у залеђу Дубровника. Босанске велможе
окупљали су око себе ове покретне и слободне ратнике, којима су, барем
номинално, наметали своју власт. Један од најважнијих извора за процес
феудализације је документ из 1419. године којим се Ненко Крајсаљић, ка-
тунар Бурмаза, заједно са Обрадом Боројевићем, катунаром Угарака, за-
клиње на верност војводи Сандаљу Хранићу. И Бурмази и Угарци су прет-
ходно били потчињени босанском краљу.17 До средине истог века већина
влашких скупина на овом простору била је под патронатом великашких
породица Косача и Павловића.18 И у држави српских деспота било је вели-
каша који су у то време имали Влахе под својом контролом. Деспот Ђурађ
је, потврђујући добра и баштине великом челнику Радичу 1428/1429. го-
дине, потврдио и његову власт над Власима Кошарне и Власима Радивое-
вцима (у Кучеву), и Власима Војковцима (у Руднику).19
Положај Влаха средњовековне Србије познат нам је првенствено
из повеља владара значајнијим манастирима. Њихове обавезе на власте-
линствима Студенице и Милешеве биле су регулисане Законом светог
Симеона и светога Саве, чије су одредбе само делимично познате.20 Три
манастирске повеље из 14. века садрже Закон влахом: Светостефанска
(Бањска) хрисовуља краља Милутина (1313–1316), повеља којом Стефан
Душан поклања Хиландару цркву светог Николе у Врању (1343–1345), и
Светоарханђеловска хрисовуља истог владара (око 1348. године).21 По-
ређењем правних одредби о власима садржаних у овим исправама,
уочавају се одређене сличности и разлике, настале прилагођавањем поје-
диначним потребама црквеног властелинства. Познато је и да су одредбе о

17
Ковачевић–Којић 1973, 229–232.
18
Вазали Косача били су Власи Плишчићи, Угарци, Глеђевићи, Бобани,
Мириловићи, Враговићи, Кресојевићи, Ненковићи, Банчићи, Пилатовци, Поцрње,
Дробњаци, Риђани, део Бањана и део влаха Малешевића (Станковићи). Вазали
породице Павловић били су Власи Влаховићи, Журовићи, Предојевићи, катун
Прибача Николића, део Бањана, део Малешеваца (Хребељановићи, Милићевићи и
Милошевићи). Власи Кутловићи били су вазали породице Николић. Опширније у:
Kurtović 2011, 647–695.
19
Новаковић 1912, 334, 335.
20
Михаљчић 2006, 139; Благојевић 2004, 191–247.
21
Михаљчић 2006, 41,42, 103, 104, 128, 131, 190–192.

405
МИЛОМИР МАКСИМОВИЋ

Власима из старог српског законодавства нашле свој одраз и у османском

праву 15. века.22 Према првом сачуваном попису влаха Смедеревског сан-
џака из 1476. године види се да су они уписани у султанов хас.23 Упо-
ређујући све познате правне норме које су се односиле на становнике са
влашким статусом намеће се закључак да су они били привилеговани у
односу на остало зависно становништво, не само у средњовековној Србији
и Босни, већ и у Угарској и Османском царству.24 Корене тог привилего-
ваног статуса требало би тражити свакако у преднемањићком периоду, јер
је положај Влаха морао бити регулисан много раније.25 Он вероватно
представља остатак некадашњег компромиса између раносредњовековних
српских владара и још увек бројних остатака романског становништва ко-
ме су гарантоване одређене привилегије као награда за признавање српске
власти. То је вероватно био један од разлога везаности Влаха за владара и
крунске поседе.
Краљевски Власи били су од вишеструког значаја за владара – као
професионални сточари обезбеђивали су приходе у стоци и сточарским
производима и напасали су крунску стоку чијом је продајом државна бла-
гајна могла стећи значајна средства.26 Својом укљученошћу у караванску
трговину доприносили су привредном развоју целе државе.27 Као станов-

22
Миљковић – Крстић 2009, 304–315.
23
Аличић 1984, 28.
24
О положају влашког становништва у средњовековној Србији види:
Тарановски 2002, 75–80; Мишић 2010, 36–48; Шаркић 2010, 37–43; О положају влаха–
филурџија види: Kanuni i kanun–name 1957, 11–14; Аличић 1984, 28; Зиројевић 1974;
Миљковић – Крстић 2009, 304–315; Kursar 2013, 115–161; О правима Влаха у
средњовековној Угарској види: Diaconescu 2015, 17–28.
25
Сима Ћирковић је запазио да “њихово специфично уређење, у којима су
сачувани реликти једног далеко старијег времена и далеко старијих друштвених
односа, веома тешко се уклапало у већ сасвим развијени феудални систем.”, Ћирковић
1964б, 272.
26
У поменутим законским одредбама о Власима јасно је да се они баве
напасањем стоке. Међутим, тиме се нису бавили сви житељи катуна, већ ћелатори
(убоги) Власи. Власи – војници су имали друга задужења, а бавили су се и поносом,
одн. превозом робе дубровачких трговаца. Мишић 2010, 37–42. О дажбинама у стоци
и сточарским производима види: Благојевић 1987, 45–55.
27
Михаило Динић је пре осам деценија истакао значај влашких поносника за
дубровачку караванску трговину. Власи су, као власници коња и добри познаваоци
путева, били главни посредници у трговини између Приморја и унутрашњости
Балкана у 14. и 15. веку, доприневши тако привредном успону Србије и Босне. Динић
1978, 305–330. Иако су у дубровачким изворима забележене привредне активности
само влашких скупина које су интензивније сарађивале са дубровачким трговцима,
нема сумње да су и Власи у унутрашњости Балканског полуострва били укључени у
трговачке послове.

406
 ВЛАСИ У СКЛОПУ РЕГАЛНИХ ПРАВА СРПСКИХ ВЛАДАРА

ништво које је било због природе свог посла покретљивије, могли су бити
значајан колонизациони фактор у запустелим или новоосвојеним области-
ма. Та њихова улога је била нарочито изражена у периоду након османског
освајања Србије и Босне.28 Посебан значај имали су Власи–војници који су
чували коње.29 На основу Светоархангеловске хрисовуље намеће се зак-
ључак да су влашки коњи били готово троструко скупљи од обичног коња
(30 перпера према 12, одн. 10 у Хиландарској повељи краља Милутина).30
Поменути влашки коњ је био најквалитетнија домаћа сорта коња и свакако
је имао јахаћу, а не товарну улогу.31 У доба када је Србија била у експанзи-
ји, у коме је коњица била најважнији род војске, напасање, одгој и трени-
рање коња били су од највећег значаја.32 Информације из српских, дубро-
вачких и османских извора сведоче о томе да су Власи у средњовековној
Србији и Босни, као и у Византији раније, директно учествовали и у рат-
ним сукобима. У повељи који је краљ Милутин издао Хиландару почетком
14. века налазимо одредбу којом је наређено да хиландарски људи и Власи
који током године обављају транспортну службу између Призрена и Свете
Горе неће ходити на војску ни с ким осим ако се догоди напад на земљу.33
То нам указује да су и манастирски Власи учествовали у одбрани земље,
али и да су Власи–војници који су остали под краљевом влашћу
учествовали у војевањима. Влашке скупине у јадранском приморју, како у
близини Дубровника, тако и у Зети, узимале су активно учешће су ратним
сукобима. Конавоски рат (1430–1432), нарочито битка код Требиња на ње-
говом почетку, као и Други скадарски рат (1419–1426), илустративни су
примери начина коришћења војних потенцијала влашких ратника на том
простору.34 Османски извори настали у другој половини 15. века сведоче
да су Власи добили своје место и у турском војном уређењу.35
Поједине влашке старешине су успеле да се уздигну високо у друш-
твеној хијерархији и постану људи у које су владари и велможе имали по-
верење. Већ је поменут кнез Вукослав Плишчић, кнез краљевских влаха

28
Đurđev 1984, 9–35.
29
Михаљчић 2006, 42, 103, 128, 131.
30
Светоарханђеловска хрисовуља, 111, 113; Зборник 2011, 376.
31
Узелац 2014, 26.
32
Рад Синише Мишића о коњусима је осветлио ову друштвену категорију и
омогућио нам да направимо разлику између њих и влашких пастира. Док су пастири
напасали кобиле и приплодне пастуве и старали се о подмлатку док он не буде
спреман за обуку (око две године), дотле су се коњуси бавили обуком и тренингом,
Мишић 2015, 91–97.
33
Живојиновић 2010, 9.
34
Ћоровић 1940, 438; Božić 1983, 93–107.
35
Kanuni i kanun–name 1957, 11–14; Аличић 1984, 28;

407
МИЛОМИР МАКСИМОВИЋ

краља Твртка. Војвода Стјепан Милорадовић из влашког катуна Храбрени

предводио је, заједно са жупаном Ђурђем, војску кнеза Петра Павловића
која је, нападајући дубровачке поседе, опустошила околину Сливна 1416.
године.36 Његов син, Петар Милорадовић, постао је војвода Доњих Влаха.
Приликом увођења угарског војсковође Јанка Хуњадија у посед Рудишта
1435. године, као први наведени представник са деспотове стране забеле-
жен је извесни Гргур Влах (Gregorius Olah). Чињеница да му је поверен
значајан задатак, као и да је у повељи споменут испред војводе Николе и
Calonich Radostawa (челник Радослав?), такође наведених са српске стра-
не, наводи нас на помисао да је реч о важној личности.37
Посебност влашког статуса је далеко надживела време у коме је
створен. Захваљујући средњовековном правном партикуларизму он је, уз
неопходне измене, наслеђиван у различитим државним и правним оквири-
ма, оставши све до свог укидања увек везан за носиоце највише државне
власти.

БИБЛИОГРАФИЈА
Аличић 1984 Аличић A.(1984): Турски катастарски
пописи неких подручја западне Србије, 15.
и 16. век I, Чачак.
Антоновић 2010 Антоновић М. (2010): Власи у грчким об-
ластима Душановог царства, Браничевски
гласник 7, 23–36.
Благојевић 2005 Благојевић М. (2005): Влашки кнезови,
примићури и челници у држави Немањића
и Котроманића, Споменица Милана Ва-
сића, Бања Лука, 43–77.
Благојевић 2001 Благојевић М. (2001): Соће – основни по-
рез средњовековне Србије, Глас САНУ
390, 1–44.
Благојевић 2004 Благојевић М. (2004): ''Закон Светога Си-
меона и Светога Саве'', у: Немањићи и Ла-
заревићи и српска средњовековна држав-
ност, Београд, 191–247.

36
Стојановић 1929, 530, 531 (документ бр. 550.); Мишић 2011, 192–197; Тошић
1998, 93–106.
37
Teleki 1853, 415; Динић 1955, 23–26.

408
 ВЛАСИ У СКЛОПУ РЕГАЛНИХ ПРАВА СРПСКИХ ВЛАДАРА
Благојевић 1987 Благојевић М. (1987): Дажбине у стоци и
сточних производима у средњовековној
Србији, Acta historico–oeconomica Iugosla-
viae 14–1, 45–55.
Веселиновић 2006 Веселиновић А. (2006): Држава српских
деспота, Београд: Завод за уџбенике и на-
ставна средства.
Динић 1978 Динић М. (1978), Средњовековна дубро-
вачка караванска трговина, у: Ћирковић
С. (ур) Српске земље у средњем веку, Бео-
град: Српска књижевна задруга, 305–330.
Динић 1955 Динић М. (1955): За историју рударства у
средњевековној Србији и Босни, II део, Бе-
оград.
Ђурђев 1963 Ђурђев Б. (1963): Територијализација
катунске организације до краја XV века,
у: Филиповић М.(ур.) Симпозијум о сред-
њовековном катуну одржан 24. и 25. но-
вембра 1961. године, Посебна издања, књ.
II, Одељење историјско–филолошких нау-
ка, књ. 1, Научно друштво СР БиХ. Сара-
јево, 143–169.
Живојиновић 2010 Живојиновић Д.(2010): Повеља краља
Милутина Хиландару претходно приписи-
вана његовом брату Драгутину, Стари
српски архив 9 2010, 3–17.
Зборник 2011 Мошин В., Ћирковић С., Синдик Д. (ур.)
(2011) Зборник средњовековних ћири-
личних повеља и писама Србије, Босне и
Дубровника 1186–1321. године, Београд.
Зиројевић 1974 Зиројевић О. (1974): Турско војно уређење
у Србији (1459–1683), Београд.
Ивић – Грковић 1976 Ивић П. – Грковић М. (1976): Дечанске
хрисовуље, Нови Сад.
Јиречек 1959 Јиречек К. (1959): Власи и Mоровласи у
дубровачким споменицима, Динић М. (ур.)
Зборник Константина Јиречека I, Бео-
град: Научно дело, 193–204.

409
МИЛОМИР МАКСИМОВИЋ
Катић 1978 Катић Р. (1978): Сточарство средњовеко-
вне Србије, Београд.
Ковачевић 1963 Ковачевић Д. (1963): Средњовековни ка-
тун по дубровачким изворима, у: Филипо-
вић М.(ур.) Симпозијум о средњовековном
катуну одржан 24. и 25. новембра 1961.
године, Посебна издања, књ. II, Одељење
историјско– филолошких наука, књ. 1,
Научно друштво СР БиХ, Сарајево, 121–
139.
Ковачевић–Којић 1973 Ковачевић–Којић Д. (1973): Обавезе на
вјерност двојице катунара војводи Сан-
даљу Хранићу, Годишњак друштва исто-
ричара Б и Х 19, 229–232.
ЛССВ Ћирковић С. – Михаљчић Р. (ур.) (1999.) :
Лексикон српског средњег века, Београд :
Knowledge.
Марјановић–Душанић 2005 Марјановић–Душанић С. (2005): Повеља
краља Стефана Душана о поклањању цр-
кве Св.Николе у Врању манастиру Хилан-
дару, Стари српски архив 4, 68–88.
Михаљчић 2006 Михаљчић Р. (2006): Закони у старим
српским исправама: правни прописи, пре-
води, уводни текстови и објашњења, Бео-
град: САНУ.
Миљковић – Крстић 2009 Миљковић Е. – Крстић А. (2009): Трагови
српског средњовековног права у раним
османским канунима и кануннамама, у:
Средњовековно право у Срба у огледалу
историјских извора: зборник радова са
научног скупа одржаног 19–21. марта
2009, Београд, 301–319.
Миљковић–Бојанић 2004 Миљковић–Бојанић Е. (2004): Смедерев-
ски санџак (1476–1560): земља, насеља,
становништво, Београд: Службени глас-
ник
Мишић 2014 С. Мишић (2014): Хрисовуља цара Сте-
фана Душана о оснивању Злетовске епис-
копије, Стари српски архив 13, 181–206.

410
 ВЛАСИ У СКЛОПУ РЕГАЛНИХ ПРАВА СРПСКИХ ВЛАДАРА
Мишић 2011 Мишић С. (2011): Први Милорадовићи у
Хумској земљи, у: Асановић Н. (ур.) Срп-
ска проза данас: књижевно дјело Добрице
Ћосића. Породице Владиславић и Мило-
радовић, Билећа–Гацко 2011, 192–197.
Мишић 2010 Мишић С. (2010): Законске одредбе о Вла-
сима у повељама Немањића, Браничевски
гласник 7, 36–48.
Мишић 2015 Мишић С. (2015): Коњуси – прилог соци-
јалној структури српског средњовековног
друштва, Београдски историјски гласник
6, 91–97.
Новаковић 1912 Новаковић С.(1912): Законски споменици,
Београд.
Новаковић 1965 Новаковић С. (1965): Село (приредио
С.Ћирковић), Београд: Српска књижевна
задруга
Орбин 2006 Орбин М. (2006): Краљевство Словена,
Зрењанин: Sezam Books.
Пириватрић 2013 Пириватрић С. (2013): Византијске титу-
ле Јована Оливера, Зборник радова Визан-
толошког института 50, 713 – 724.
Радонић 1914 Радонић Ј. (1914): О деспоту Јовану Оли-
веру и његовој жени Ани Марији, Глас
СКА 94, 74–108.
Светоарханђеловска хрисовуља Мишић С. – Суботин–Голубовић Т.
(2003): Светоарханђеловска хрисовуља,
Београд 2003.
Светостефанска хрисовуља 2011 Трифуновић Ђ. (ур.) (2011): Повеља кра-
ља Милутина манастиру Бањска – Све-
тостефанска хрисовуља, књ.2. Фототи-
пије издања и пратеће студије, Пришти-
на: Музеј, Београд: Центар за очување Ко-
сова и Метохије Mnemosyne : Београд:
Службени гласник.
Стојановић 1929 Стојановић Љ. (1929): Старе српске по-
веље и писма I–1, Београд–Сремски Кар-
ловци.

411
МИЛОМИР МАКСИМОВИЋ
Тарановски 2002 Тарановски T. (2002): Историја српског
права у Немањићкој држави, Београд:
Лирика.
Тошић 1998 Тошић Ђ. (1998): Породица Милорадо-
вић–Стјепановић из влашког рода Храб-
рена, Историјски записи 3–4, 93–106.
Узелац 2014 Узелац А. (2014): Српске војске у ратови-
ма у Европи и Малој Азији (XII–XIV век),
Војноисторијски гласник 1/2014, 9–29.
Ферјанчић 1960 Ферјанчић Б. (1960): Деспоти у Византији
и јужнословенским земљама, Београд:
Научно дело.
Филиповић 1963а Филиповић М. (1963): Катун у нашој ис-
ториографији, у: Филиповић М. (ур.)
Симпозијум о средњовековном катуну
одржан 24. и 25. новембра 1961. године,
Посебна издања, књ. II, Одељење историј-
ско–филолошких наука, књ. 1, Научно
друштво СР БиХ, Сарајево, 9–14.
Филиповић 1963б Филиповић М. (1963): Структура и органи-
зација средњовековних катуна, у: Филипо-
вић М. (ур.) Симпозијум о средњовековном
катуну одржан 24. и 25. новембра 1961. го-
дине, Посебна издања, књ. II, Одељење ис-
торијско–филолошких наука, књ. 1, Научно
друштво СР БиХ, Сарајево, 45–112.
Храбак 1990 Храбак Б. (1990): Власи старинци и досе-
љеници у Поречју Западне Мораве (до
1570. године), Зборник радова Народног
музеја 20, Чачак, 5–46.
Ћирковић 1964а Ћирковић С. (1964): Историја срењовеко-
вне босанске државе, Београд.
Ћирковић 1964б Ћирковић С. (1964): Херцег Стефан
Вукчић Косача и његово доба, Београд.
Ћоровић 1940 Ћоровић В. (1940): Хисторија Босне, Бео-
град.
Цветковић 2012 Цветковић М. (2012): Укључивање Слове-
на и Влаха у систем византијске провин-
цијске организације на југу Балкана до XI

412
 ВЛАСИ У СКЛОПУ РЕГАЛНИХ ПРАВА СРПСКИХ ВЛАДАРА
века.Сличности и разлике, Зборник радова
Византолошког института 49, 19–41.
Цветковић 2017 Цветковић М. (2017): Сермисијани – Пре-
ци појединих влашких скупина? Прилог
проучавању порекла влашких заједница на
југу Балканског полуострва, у: Симеонова
Л. – Тасева Л. (ур) Средновековните Бал-
кани като световен кръстопът: контак-
ти и обмен, Studia Balcanica 32, София,
33–43.
Шаркић 2010 Шаркић С. (2010): Правни положај Влаха и
отрока у средњовековној Србији, Зборник
радова Правног факултета 44/3, 37–51.
Aličič 1985 Aličič A. (1985): Poimenični popis sandžaka
vilajeta Hercegovine, Sarajevo.
Božić 1983 Božić I. (1983): Položaj i organizacija ratni-
čkih družina u Zeti XV veka, Radovi ANU
BIH, knj.LXXIII (urednik Desanka Kovače-
vić–Kojić), Sarajevo 1983, 93–107.
Bojanić 1974 Bojanić D.(1974): Turski zakoni i zakonski
propisi iz XV i XVI veka za Smedrevsku; Kru-
ševačku i Vidinsku oblsat, Beograd.
Corèdon – Williams 2004 Corèdon C. – Williams A. (2004): A
Dictionary of Medieval Terms and Phrases,
Cambridge: D. S. Brewer, 236.
Diaconescu 2015 Diaconescu M. (2015): Census Valachorum
in mid–16th century upper Hungary, Balca-
nica Posnaniensia XXII/1. Ius Valachicum I,
Poznań – Bucharest, 17–28.
Đurđev 1984 Đurđev B. (1984): O naseljavanju Vlaha
stočara u sjevernu Srbiju u drugoj polovini
XV veka, Godišnjak društva istoričara Bosne
i Hercegovine, godine XXXV, Sarajevo, 9–
35.
Filipović 1974 Filipović N. (1974): Vlasi i uspostava timar-
skog sistema u Hercegovini, Godišnjak knji-
ga XII, Sarajevo, 127–220;
Filipović 1983 Filipović N. (1983): Islamizacija Vlaha u
Bosni i Hercegovini u XV i XVI vijeku, Ra-

413
МИЛОМИР МАКСИМОВИЋ
dovi ANU BIH, knj.LXXIII, Sarajevo,139–
148.
Gelcich – Thallóczy 1887 Gelcich J. – Thallóczy L. (1887): Raguza és
Magyarország összeköttetéseinek oklevéltá-
ra, Budapest.
Kanuni i kanun–name 1957 Đurđev B., Filipović N., Hadžibegić N., Mu-
jić M. i Šabanović H. (1957): Kanuni i ka-
nun–name za za bosanski, hercegovački,
zvornički, kliški, crnogorski i skadarski sand-
žak, Sarajevo.
Klaić 1983 Klaić N. (1983): Položaj Vlaha u XIV и XV
stoljeću u hrvatskim zemljama prema šta-
mpanoj građi i novim podacima iz Zadar-
skog notarskog arhiva, Radovi ANU BIH 73,
Sarajevo, 107–113.
Kovačević–Kojić 1983 Kovačević–Kojić D. (1983): Učešće Vlaha u
trgovinskoj razmjeni tokom XIV и XV vijeka,
Radovi ANU BIH 73, Sarajevo, 79–85.
Kursar 2013 Kursar V. (2013): Being an Ottoman Vlach:
On Vlach Identity(ies), Role and Status in
Western Parts of the Ottoman Balkans (15th–
18th Centuries), OTAM 34, 115–161.
Kurtović 2017 Kurtović E. (2017): Izvori za historiju sred-
njovjekovne Bosne I/1–2 (Ispisi iz knjiga za-
duženja Državnog arhiva u Dubrovniku
1365– 1521), ANU BiH, Građa 31, CBI
Knjiga 2, Sarajevo.
Kurtović 2014 Kurtović E. (2014): Konj u srednjovjekovnoj
Bosni, Sarajevo.
Kurtović 2011 Kurtović E. (2011): Seniori hercegovačkih
vlaha, u: Hum i Hercegovina kroz povijest.
Zbornik radova s međunarodnoga znanstve-
nog skupa održanog u Mostaru 5. i 6. stude-
noga 2009, Zagreb, 647–695.
Kurtović 2008 Kurtović E. (2008): Iz historije vlaha Plišči-
ća, Godišnjak ANU BiH 37, 219–244.
Mirdita 2004 Mirdita Z. (2004): Vlasi u historiografiji,
Zagreb.

414
 ВЛАСИ У СКЛОПУ РЕГАЛНИХ ПРАВА СРПСКИХ ВЛАДАРА
Teleki 1853 Teleki Ј. (1853): Hunyadiak kora
Magyarországon. Oklevéltár. X., Pest, 415.
Winnifrith 1987 Winnifrith T. (1987): Τhe Vlachs.Τhe History
of a Balkan People, London: Duckworth
1987.

415
МИЛОМИР МАКСИМОВИЋ

MILOMIR MAKSIMOVIĆ

VLACHS WITHIN THE REGAL RIGHTS OF SERBIAN RULERS

Summary
In this paper the author made an attempt to point out the relation between the Ser-
bian rulers and Vlachs which were under their direct rule. Extant medieval charters
provide information about a great number of Vlach groups which the rulers of the
Nemanjić dynasty assigned to the estates of some of the most important Serbian mo-
nasteries – Hilandar, Žiča, Studenica, Mileševa, Banjska, Gračanica, Dečani and St.
Archangels. All of these groups have previously been under the direct rule of the Ser-
bian crown. There are no reliable testimonies which would show that during the rule
of Nemanjić dynasty, on the territory they controlled, there were any Vlach groups
under the rule of the local nobility. It is possible that Jovan Oliver, one of the most
powerful people of emperor Dušan’s empire had Vlachs under his own rule, but his
enigmatic origin and status and his ties with Byzantium indicate that his case should
be considered as a precedent. Due to the political changes in the 14th century, a part of
royal Vlachs came under the direct rule of Bosnian rulers. After the death of emperor
Dušan, and especially after the death of emperor Uroš and the end of the Nemanjić
dynasty, local dynasts in Serbia began to usurp regal rights, among them the preroga-
tives over Vlach groups that were previously under the direct rule of the Crown. The
same phenomenon occurred in Bosnia during the weakening of the King’s authority,
at the beginning of the 15th century. The royal Vlachs existed in medieval Hungary as
well. During the Ottoman rule over Serbia and Bosnia, Vlach groups were registered
as a part of sultan’s or sanjak-bey’s hass. By comparing all the known legal norms
referring to Vlach population, a conclusion may be drawn that that they were, compa-
ring to the rest of the dependent population, a privileged group. The roots of the privi-
leged status should definitely be sought in the period preceding the Nemnjić rule, be-
cause the status of Vlachs must have been regulated in much earlier times. That status
probably represents the remnants of a former compromise between the Serbian rulers
from the early middle ages and at that time still numerous remnants of Roman popula-
tion, to which certain privileges were guaranteed in return for recognizing the supre-
me Serbian rule. The exceptionality of Vlachs status greatly outlived the times in
which it was formed. Due to the medieval legal particularism, it has, counting in the
necessary changes, moved through time from one state and legal framework to anot-
her and it has always remained tied to the highest authority in the state, until its disso-
lution.
Keywords: Vlachs, ruler, King, regal rights, Middle Ages, Nemanjić, Kotromanić,
Serbia, Bosnia, Hungary, Ottoman Empire.

416