GRAĐANI U SVAĐI

Tekhotl poče da udara pesnicama po bronzanim vratima, a onda se

okrenu i pogleda duž hodnika.
— Zašto ne otvaraš? — upita Konan.
— Posmatraju nas kroz »okce« — odgovori Tekhotl. — Zbunjeni su što
me vide u društvu. Otvarajte vrata, prokleti bili — dreknu. — To sam ja,
Tekhotl, sa prijateljima iz daleka. Otvoriće oni — uveravao je svoje
saveznike.
— Neka to onda urade što pre — reče Konan ljutito. — Čujem kako
nešto puzi po podu iznad hodnika.
Tekhotl ponovo posive i nasrnu na vrata udarajući pesnicama:
— Otvorite vrata, vi budale, otvorite! Krauler nam je za petama!
Velika bronzana vrata zanjihaše se bešumno unazad, otkrivajući
masivni lanac preko čitavog ulaza, preko koga su izviravali vrhovi
narogušenih kopalja i svirepa lica koja su ih za trenutak netremice
posmatrala.
Onda se lanac spustio i Tekhotl nervozno povuče svoje prijatelje preko
praga.
Konan još jednom preko ramena pogleda duž hodnika. Ugledao je
nejasnu priliku na drugom kraju, priliku koja se previjala od bola i lagano
primicala. Odvratna glava joj je bila natopljena krvlju i klatila se kao
pijana. A onda su se vrata za njim zatvorila.
Vrata odaje u koju su ušli zatvarale su teške reze i lanci. Bila su toliko
čvrsta i masivna da su mogla da odole i najjačoj neprijateljskoj opsadi.
Četiri čoveka stajala su na straži, dugokosa i tamnoputa, iste rase kao i
Tekhotl, sa kopljima u rukama i mačevima na bedrima.
Na zidu blizu vrata nalazila se komplikovana konstrukcija od ogledala,
za koju je Konan pretpostavljao da je »okce« koje je Tekhotl pomenuo,
tako napravljena da se kroz uzani kristalni prorez na zidu moglo gledati
iznutra, a da se spolja ne bude zapažen.
Četiri stražara su čudno buljila u strance. Nisu ništa pitali, niti ih je
Tekhotl udostojio bilo kakvog objašnjenja. Kretao se mnogo pouzdanije i
sigurnije, kao da je veo neodlučnosti i straha ostavio onog trenutka kada je
prešao prag.
— Dođite! — požurivao je svoje novostečene prijatelje, dok je Konan
gledao prema vratima.
— Šta je sa onim momcima koji su nas pratili? Zar neće pokušati da
provale kroz vrata?
Tekhotl je odmahnuo glavom.
— Oni znaju da ne mogu da provale »Orlova vrata«. Otići će nazad u
Ksotalank, zajedno sa njihovom satanom koja puzi. Đođite! Odvešću vas
vladarima Tekuhltlija.
Jedan stražar otvorio je vrata nasuprot onih kroz koja su ušli. Našli su
se u hodniku koji je, kao i većina odaja na tom nivou, bio osvetljen
svetlarnicima u obliku proreza i grozdova treperavih vatrenih dragulja.
Nasuprot ostalim odajama kroz koje su prošli, u ovom hodniku se
videlo da se tu živi. Somotske tapiserije ukrašavale su sjajne zidove od
žada, a raskošni sagovi crvene podove. Stolice od slonovače, klupe i divani
bili su prekriveni satenskim jastucima.
Hodnik se završavao kitnjastim vratima ispred kojih nije bilo stražara.
Bez ikakvih ceremonija, Tekhotl gurnu vrata i uvede svoje prijatelje u
prostranu odaju, gde je nekih tridesetak tamnoputih muškaraca i žena
ležalo na satenom prekrivenim ležajevima, galameći i uživajući.
Muškarci, sve osim jednog, bili su istog tipa kao i Tekhotl. Žene su bile
tamnopute i čudnog pogleda, lepe na neki neobičan način. Nosile su
sandale, zlatne grudne oklope i oskudne svilene suknje pričvršćene
pojasevima okićenim draguljima. Njihova tamna kosa, ravno šišana, padala
im je na gola ramena i bila ukrašena kružićima.
Na prostranom prestolu od slonovače, na podijumu od žada, sedeli su
čovek i žena koji su se malo razlikovali od ostalih. Čovek je bio pravi div,
razvijenih grudi i širokih ramena. Za razliku od ostalih, imao je gustu
bradu, koja mu je padala skoro do pojasa.
Nosio je odoru od purpurne svile koja je reflektovala promenu nijansi
boja pri svakom pokretu, a jedan širok rukav, zavrnut do lakta, otkrivao je
snažnu mišićavu podlakticu. Vrpca koja je vezivala njegove plavičastocrne
uvojke bila je ukrašena sjajnim draguljima. Žena pored njega skočila je na
noge i uzviknula zbunjeno kad su stranci ušli. Njen plamteći pogled prešao
je preko Konana i zaustavio se na Valeriji.
Bila je visoka i vitka, u stvari najlepša žena u prostoriji. Konan primeti
da je oskudnije obučena od drugih. Umesto suknje nosila je purpurnu
tkanicu sa širokom trakom protkanom zlatom, pričvršćenu na sredini
pojasa. Njen grudni oklop i kružići oko slepoočnica bili su ukrašeni
draguljima. Jedino njene oči, od svih očiju ovih tamnoputih ljudi, nisu
skrivale sjaj ludila.
Nije progovorila ni reči posle prvog uzvika. Stajala je napeta, skrštenih
ruku fiksirajući Valeriju. Čovek u stolici od slonovače nije se ni pomerio.
— Prinče Olmek — progovorio je Tekhotl, poklonivši se — dovodim
saveznike iz daleka. U odaji Tezkofi »Plamteća lobanja« ubila je Šikmeka,
mog drugara...
— »Plamteća lobanja« — začu se uzdrhtali žamor ljudi Tekuhltlija.
— Da! Pronašao sam Šikmeka kako leži prerezanog vrata. Pre nego što
sam uspeo da pobegnem, »Plamteća lobanja« je pošla na mene. Kada sam
je pogledao, krv u meni poče da se ledi, a srž u kostima topi. Nisam mogao
ni da bežim, ni da se borim. Stajao sam kao skamenjen očekujući udarac.
Onda je skočila ova žena svetle puti i oborila je svojim mačem. I gle, to je
bio samo pas iz Ksotalanka, namazan belom bojom, sa strašnom lobanjom
prastarog čarobnjaka na glavi. A sada je lobanja raskomadana, a pseto koje
ju je nosilo mrtvo!
Poslednja rečenica prouzrokovala je neopisivo oduševljenje i dvorana je
odjekivala od povika okupljenih slušalaca.
— Ali čekajte! — uzviknuo je Tekhotl — Ima još! Dok sam razgovarao
sa ženom, četiri Ksotalanca navalila su na nas! Jednog sam ja ubio, evo
imam ubod u butini. Bila je to očajnička borba. Dvojicu je ubila ova žena.
Upravo kad smo mislili da se nećemo izvući, u okršaj je stupio njen
prijatelj i razneo lobanju onom poslednjem. Da, pet crvenih noktiju treba
odneti na stub osvete! — pokazao je na crni stub od ebonovine, koji je
stajao iza podijuma. Stotine crvenih tačaka osvetljavalo je njegovu
površinu - svetloskerletne bakarne nokte, zabodene u crno drvo.
— Pet crvenih noktiju za pet Ksotalanaca! — likovao je Tekhotl, a neko
jezivo uzbuđenje na licima njegovih saplemenika učinilo ih je nehumanim.
 — Ko su ovi ljudi? — upitao je Olmek dubokim glasom. Nijedan od
ljudi Ksukotla nije govorio glasno. Kao da su im duše upile tišinu hladnih
hodnika i napuštenih odaja.
— Ja sam Konan, Simerijanac — odgovorio je varvarin kratko. — Ova
žena je Valerija, članica »crvenog bratstva«, pirat Akvilonije. Mi smo
dezerteri vojske sa granice Darfara, daleko sa severa, i pokušavamo da se
probijemo do obale.
Žena na podijumu progovori glasno i žumo:
— Vi nikada nećete stići do obale! Iz Ksukotla se ne može pobeći!
Ostatak života provešćete u ovom gradu!
— Šta hoćete time da kažete? — opasno tiho upita Konan koraknuvši
napred sa rukama na dršci mača. — Da li hoćete da kažete da smo vaši
zarobljenici?
— Nije to mislila — umeša se Olmek. — Mi smo vaši prijatelji i
nećemo vas zadržati protiv vaše volje. Međutim, čini mi se da će neke
druge okolnosti onemogućiti vaš odlazak iz Ksukotla — njegove oči
usmeriše se prema Valeriji, a onda brzo spusti pogled.
— Ovo je Tascela! — nastavi. — Princeza Tekuhltlija! A sada neka se
donese hrana i piće našim gostima. Sigurno su gladni i umorni od dugog
putovanja — zaključi Olmek pok azujući na sto od slonovače.
Pošto su razmenili poglede, avanturisti sedoše. Simerijanac je bio
prilično sumnjičav. Njegove prirodno plave oči kružile su po sobi, a mač
mu je bio pri ruci. Naravno, pozivu za jelo i piće nije mogao da odoli.
Pogledao je u Tascelu, međutim princeza je gledala u njegovu drugaricu
bele puti.
Tekhotl, koji je povezao svilenu traku oko ranjene butine, seo je takođe
za sto. Hteo je da udovolji željama svojih prijatelja, smatrajući svojom
obavezom i čašću da se brine o njihovim potrebama. Proverio je hranu i
piće koje su doneli u zlatnim peharima i činijama i prvi ih probao, pre nego
što su ih stavili ispred gostiju.
Dok su oni jeli, Olmek je sedeo na svojoj stolici od slonovače i
posmatrao ih ispod širokih, crnih obrva. Tascela je sedela pored njega.
Bradu je poduprla rukama, a laktovima se oslonila na kolena.
 Njene tamne, zagonetne oči plamtele su zagonetnom svetlošću i nisu
napuštale Valerijinu gipku figuru. Iza njenog sedišta zgodna devojka
mahala je lagano lepezom od perja.
Hrana se sastojala od voća neobičnog mirisa, nepoznatog lutalicama, ali
vrlo ukusnog, a piće je bilo lagano crno vino od koga je Konanu otvrdnuo
jezik.
— Vi ste došli iz daleka — progovori Olmek na kraju. — Čitao sam
knjige naših očeva. Akvilonija se nalazi između Stigije i Šemita ispod
Argosa, a Simerija leži spod Akvilonije!
— Mi smo oboje lutalice — odgovori Konan bezbrižno.
— Nikako mi nije jasno kako ste se probili kroz šumu. Hiljadu ratnika
nije uspelo da se probije kroz njene opasnosti i aveti prošlosti — čudio se
Olmek.
— Susreli smo se sa kratkonogim čudovištem, velikim poput
mastodonta — reče Konan običnim glasom, držeći pehar sa vinom koji mu
je Tekhotl napunio sa očiglednim zadovoljstvom. Kad ču njegove reči,
Tekhotl ispusti posudu za vino koja se razbi o pod. Njegova tamnoputa
koža ponovo dobi sivu boju.
Olmek se uspravio, a izraz potpune zbunjenosti, dubokog
strahopoštovanja i užasa primećivao se kod ostalih. Neki su pali na kolena
kao da ih sopstvene noge više ne drže. Jedino se Tascela ponašala kao da
ništa nije čula.
Konan je zbunjeno gledao oko sebe.
— O čemu se radi? Šta to nije u redu?
— Ti... ti si ubio aždaju božanstvo? — upitao je Olmek zaprepašćeno.
— Božanstvo? Ubio sam aždaju. Zašto da ne? Pa htela je da nas
proždere!
— Ali, aždaje su besmrtne! — uzviknuo je Olmek. — One se ubijaju
međusobno, ali još nijedan čovek nije ubio aždaju! Hiljade ratnika naših
predaka, koji su krčili put prema Ksukotlu, nisu mogli da ih nadjačaju!
Njihovi mačevi lomili su se kao grančice o njihove lobanje!
— Da li su se vaši preci setili da zabodu svoja koplja u otrovni sok
derketa jabuka? — pitao je Konan punih usta — i hitnu ih nemanima među
oči ili čeljusti? Onda bi videli da aždaje nisu ništa manje besmrtne od bilo
koje druge životinje. Njen trup se nalazi na ivici šume, među drvećem. Ako
mi ne verujete, idite i sami pogledajte!
Olmak je u čudu odmahivao glavom.
— Naši preci su našli utočište u Ksukotlu, baš zbog aždaja — reče on.
— Nisu se usudili da prođu kroz ravnicu i prodru u šumu. Mnoge od njih
uhvatile su i proždrle aždaje pre nego što su i dospeli da stignu do grada!
— To znači da vaši preci nisu sagradili Ksukotl? — upita ga Valerija.
— Grad je već bio star kad su prvi put došli na ovu teritoriju. Niko od
nas ne zna kad je sagrađen.
— Vaš narod potiče iz oblasti jezera Zuad? — raspitivao se Konan.
— Da. Pre više od pola veka pleme Tlacitlana pobunilo se protiv
stigijskog kralja, a pošto su bili poraženi u borbi, pobegli su u pravcu juga.
Nedeljama su lutali po savanama, pustinjama i planinama. Na kraju su
dospeli do ogromne šume. Bilo je tu oko hiljadu ratnika sa ženama i
decom. Aždaje su ih presrele u šumi i raskomadale. Ljudi su bežali u
paničnom strahu ispred njih napokon došli u ravnicu i spazili u njenom
centru grad Ksukotl. Ulogorili su se ispred gradskih zidina ne usuđujući se
da napuste ravnicu, jer su noći postajale užasne zbog buke koju su stvarale
čudovišta probijajući se kroz šumu. Neprestano su među sobom vodila
borbu... Ipak, nisu dolazila u ravnicu.
Ljudi koji su živeli u gradu zatvarali su kapije i sa zidina puštali strele
na moj narod. Tako su Tlacitlani zarobljeni u ravnici. Pokušaj da se
domognu šume bio je ravan ludilu.
Jedne noći u njihov logor došao je rob iz grada, koji je davno, dok je
bio mlad, lutao šumom sa grupom vojnika istražujući je. Aždaje su
proždrle sve njegove drugare, a njega, jedinog preživelog, građani su
odvukli u grad da im bude sluga. Zvao se Tolkemek!
Plamen je obasjao svetle oči prisutnih pri pomenu toga imena, dok su
neki od ljudi pljuvali i mrmljali bestidne reči.
— On je obećao da će otvoriti kapije našim ratnicima. Jedino je tražio
da se svi zarobljenici predaju njemu. U zoru je zaista otvorio kapije.
Ratnici su nagrnuli unutra, a hodnici Ksukotla oživeli. Do tada je u gradu
živelo samo nekoliko stotina ljudi.
 Tolkemek kaže da su se doselili sa istoka, davno, iz stare Kosale. Lutali
su daleko prema zapadu i napokon pronašli ravnicu opasanu šumom, koju
je tada naseljavalo crnačko pleme. Potčinili su crne i primorali ih da
izgrađuju grad. Sa planina na istoku donosili su žad, mermer i lazulit, zlato,
srebro i bakar. Krda slonova obezbedila su slonovaču. Kad je grad bio
sagrađen, sve robove, crnce, su ubili. Njihovi mudraci izmislili su užasnu
magiju kako bi sačuvali grad; prema njihvoj crnoj magiji i verovanju
ponovo su stvorili aždaje koje su nekad živele na toj izgubljenoj zemlji, a
čije su monstruozne kosti pronašli u šumi. U te kosti udahnuli su život, ali
su nemani začarali, kako ne bi dolazile u ravnicu.
Vekovima je narod Ksukotla živeo u svom gradu obrađujujući plodnu
ravnicu, sve dok njihovi mudri ljudi nisu naučili kako da uzgajaju voće
unutar gradskih zidina - voće koje nije raslo na tlu, nego se napajalo
hranom iz vazduha. Tako su dopustili da se kanali za navodnjavanja isuše,
a oni sami su živeli, u luksuzu i lenjosti dok nisu počeli da izumiru. Već su
skoro izumrli kad su se naši preci probili kroz šumu i doprli do ravnice.
Vračevi su poumirali, a ljudi su zaboravili njihovu prastaru, crnu magiju.
Nisu mogli da se bore ni mačem, ni čarolijama.
Dakle, naši očevi poubijali su narod Ksukotla, sve osim stotinjak koji su
ostali u životu i bili predati Tolkemeku, a koji je ranije bio njihov rob.
Danima i noćima hodnici su odzvanjali od njihovih jauka zbog mučenja
kojima ih je ovaj podvrgao.
Tako su Tlacitlani živeli ovde neko vreme u miru, pod vladavinom
braće Tekuhltlija, Ksotalanka i Tolkemeka.
Tolkemek je uzeo devojku iz plemena sebi za ženu, zbog toga što je
otvorio kapije i što je znao mnoge tajne Ksukotlana, a delio je vlast sa
braćom koja su povela ustanak i bekstvo.
Nekoliko godina živeli su u miru unutar grada. Malo su radili, ali su
više jeli, pili, vodili ljubav i podizali decu. Nije bilo potreba da se obrađuje
ravnica, jer ih je Tolkemek učio kako da uzgajaju voće koje se napaja iz
vazduha.
Osim toga, pobivši Ksukotlane, prestale su i čarolije koje su držale
aždaje u šumi, i one su počele da dolaze noću i da urliču pred vratima
grada.
 Ravnica je postala crvena i natopljena krvlju od njihovih stalnih borbi i
onda je... — Olmek se ugrizao za jezik nasred rečenice, ali je odmah
nastavio.
— Pet godina živeli su u miru. Onda — Olmekov pogleda se na
trenutak zadrža na ženi koja je ćutala i sedela do njega — Ksotalank je sebi
uzeo ženu, ženu koju su želeli obojica, i Tekuhltli i Tolkemek. Lud zbog
toga, Tekuhltli ju je ukrao od muža, mada je ona dobrovoljno pošla.
Tolkemek, da bi napakostio Ksotalanku, pomogao je Tekuhltliju. Ksotalank
je zahtevao da mu se ona vrati, a plemensko veće je odlučilo da problem
reši sama žena. Ona je izabrala da ostane sa Tekuhltlijem.
Besan, Ksotalank je pokušao da ih vrati silom, a pratioci braće su se
sukobili i došlo je do tuče u »velikom hodniku«. Krv se prolivala s obe
strane. Svađa je prerasla u za vadu, a zavada u otvoreni rat.
Iz te zbrke nastale su tri grupe - Tekuhltli, Ksotalank i Tolkemek. Još za
vreme mira podelili su grad između sebe. Tekuhltli je živeo u zapadnom
delu grada, Ksotalank u istočnom, a Tolkemek sa svojom porodicom blizu
južne kapije.
Bes, ozlojeđenost i ljubomora pretvorili su se u krvoproliće, silovanja i
ubistva. Kad je jednom potegnut mač - više nije bilo povratka. Krv je
tražila krv, a osveta je prerasla u prava zverstva. Tekuhltli se borio sa
Ksotalankom, a Tolkemek je u početku pomagao i jednom i drugom, i pri
tom prevario svakog od njih, kako se to i uklapalo u njegove namere.
Tekuhltli se sa svojim ljudima povukao u zapadni deo grada, gde smo mi
sada.
Ksukotl je ovalnog oblika. Tekuhltli, koji je ime preuzeo od svog
princa, sada ima zapadni kraj grada od vrata. Ljudi su blokirali sva vrata i
povezuju taj deo sa ostalim delovima grada, osim jednog na samom spratu
koji se lako može odbraniti. Zašli su i u rovove ispod gradskih zidina i
sagradili zid koji je odvojio zapadni deo od katakombi, gde leže tela
predaka Ksukotlana i od onih Tlacitlana koji su ubijeni u zavadi.
Živeli su kao u opsednutom zamku, praveći prepade na svoje
neprijatelje.
Narod Ksotalanka takođe se utvrdio u istočnom delu grada, a Tolkemek
je učinio isto sa delom prema južnoj kapiji grada. Sadašnji deo grada
ostavljen je ogoljen i nenaseljen. Ovi prazni hodnici i odaje postali su
borbeno poprište i oblast zastrašujućeg terora.
Tolkemek je ratovao sa oba klana. On je bio satana u ljudskom obliku,
gori nego Ksotalank.
Znao je mnoge tajne grada koje nikome nije rekao. Iz grobnica u
katakombama pljačkao je mrtve i odnosio njihove jezive tajne - tajne
prastarih kraljeva i vrača odavno zaboravljenih od strane preživelih
Ksukotlana, a koje su naši preci ubili.
Sva ta magija nije mu pomogla te noći kad smo mi, Tekuhltli, provalili
u njegov zamak i iskasapili njegov narod. Tolkemeka smo godinama mučili
— Olmekov glas se pretvori u nerazgovetno šaputanje, a pogled mu je
bludeo u daljinu. Kao da se prisećao svih tih godina uživajući u scenama
ogorčene borbe i pobede.
— Da, držali smo ga u životu sve dok nije zavapio da umre. Izvukli
smo ga iz prostorije za mučenje i bacili u tamnicu, da ga tamo glođu pacovi
dok ne umre. On je, međutim, nekako uspeo da pobegne iz tamnice i da se
dovuče do katakombi. Tamo je, nesumnjivo, i umro.
Njegove kosti nikad nisu pr onađene, a sujeverni ljudi iz mog naroda
zaklinju se da njegov duh opseda grobnice od tog dana cvileći nad
ostacima mrtvih.
Pre dvadeset godina iskasapili smo narod Tolkemeka, ali je zavada
nastala da besni među Tekuhltlima i Ksotalancima, kao što će nastaviti da
besni sve do poslednjeg čoveka, budući da im je i poslednja žena umrla.
Pre pedest godina Tekuhltli su ukrali ženu Ksotalana. Zavada je trajala
pola veka, jer sam se rodio za vreme njenog trajanja. Svi ljudi u ovoj odaji,
osim Tascele, takođe su rođeni u to vreme. Očekujemo da ćemo i umreti sa
njom.
Koliko ima Ksotalonaca sada ne znamo, ali sumnjam da ih je mnogo
više nego nas. Petnaest godina nam se nisu rađala deca, a nijednom nismo
videli da se rodilo i na njihovoj strani.
Mi izumiremo, ali pre nego što nestanemo, ubićemo onoliko
Ksotalonaca koliko bogovi dozvole.
Čudno zažarenih očiju Olmek je dugo pričao o tom jezivom sukobu i
borbi u tihim odajama, mračnim hodnicima pod svetlošću zelenih plamenih
dragulja, o podovima koji tinjaju plamenom pakla i krvlju iz probodenih
vena. U tom dugotrajnom pokolju poginula je čitava jedna generacija.
Ksotalank je odavno mrtav, ubijen je u bezpoštednoj borbi na
stepenicama od slonovače. Tekuhltli je mrtav, živ odran od strane
pomamljenih Ksotalanaca koji su ga zarobili.
Olmek je pričao hladnokrvno o jezivim borbama koje su se vodile po
tamnim hodnicima, zasedama na krivudavim stepenicama i o crvenom
pokolju. Pričao je sa uživanjem o ženama i muškarcima koji su živi odrani,
osakaćeni i rastrgnuti, zatim o zarobljenicima koji su ječali pod stravičnim
mukama, toliko strašnim da se i samom Konanu dizala kosa na glavi. Nije
čudo što je Tekhotl drhtao od užasa kad su ga uhvatili! Pa ipak, krenuo je
da ubija koliko je mogao, gonjen mržnjom jačom od straha.
Olmek je i dalje pričao o mračnim i tajanstvenim događajima, o crnoj
magiji i čarobnjaštvu, prizivanju duhova u tamnim noćima, katakombama,
o čudnim stvorenjima koja su prizivana iz tmine za užasne saveznike.
U svim tim stvarima Ksotalanci su imali prednost, budući da su se u
istočnim katakombama nalazile kosti najvećih čarobnjaka, drevnih
Ksukotlana sa njihovim besmrtnim tajnama.
Valerija je slušala Olmekovu priču sa morbidnim uzbuđenjem. Taj
sukob postao je užasna snaga koja je neumoljivo terala ljude Ksukotla u
propast i izumiranje. To je ispunjavalo njihove živote. Rodili su se sa tim i
očekivali da umru sa tim! Nikada nisu napuštali svoj barikadama okruženi
zamak osim da se iskradu prema »hodnicima tišine« koji su ležali između
protivničkih tvrđava, da ubiju, ili budu ubijeni. Ponekad su se napadači
vraćali sa izbezubljenim ili groznim simbolima pobede u borbi. Katkad se
uopšte nisu vraćali, ili su se vraćali unakaženih udova.
Ovi ljudi su postojali u užasnom i nestvarnom košmaru, odsečeni od
ostalog sveta, uhvaćeni u istoj klopci zajedno kao pobesneli pacovi,
ubijajući jedni druge godinama, puzeći i stenjući kroz tamne hodnike kako
bi osakatili, mučili i ubijali.
Dok je Olmek govorio, Valerija je osećala kako je fiksira Tascelin
usplamteli pogled. Princeza kao da nije čula ništa od onoga o čemu je
Olmek govorio. I ako je čula, bila je ravnodušna. Sukob koji je bio opsesija
njenih sunarodnika za nju je bio bez značaja. Valerija je smatrala njenu
neosetljivost odvratnijom od Olmekove ogoljene svireposti.
— Mi nikad ne možemo da napustimo grad! — nastavi Olmek. —
Pedeset godina ga niko nije napustio, osim... — opet se prekinuo. — Bez
obzira na opasnost od aždaja — nastavio je — mi smo rođeni i odrasli u
ovom gradu. Ne bismo se usudili da ga napustimo. Nikad nogom nismo
kročili izvan gradskih zidina. Nismo naviknuti na otvoreno nebo i golo
sunce! Ne, mi smo rođeni u Ksukotlu i umrećemo u Ksukotlu.
— U redu! — reče Konan — ali sa vašim dopuštenjem mi ćemo
rizikovati, bez obzira na aždaje. Ovaj sukob nema nikakve veze sa nama.
Ako nam pokažete put do zapadnih vrata, krenućemo.
Tascela je stisnula ruke i počela nešto da govori, ali je Olmak prekide:
— Skoro će pasti noć. Ukoliko krenete ravnicom noću, svakako ćete
postati plen aždaja.
— Prešli smo je prošle noći i spavali smo na otvorenom, ali nijednu
nismo videli — uzvratio je Konan mirno.
Tascela se kiselo nasmeja.
— Ne smete da napuštate Ksukotl!
Konan je pogleda sa nagonskom odbojnošću. Ona opet nije gledala u
njega, već u Valeriju.
— Mislim da smeju — izjavio je Olmek. — Slušajte, Konane i Valerija,
bogovi su vas poslali kod nas da donesete pobedu u krila Tekuhltlija. Vi ste
profesionalni borci, zašto se onda ne biste borili za nas? Mi imamo
bogatstva u izobilju - dragog kamenja ima u Ksukotlu koliko i kaldrme u
drugim gradovima sveta. Nešto toga doneli su Ksukotlani iz Kosale. Neko
od kamenja, kao što je užareno kamenje, pronašli su u brdima prema
istoku. Pomozite nam da uklonimo Ksotalance, i mi ćemo vam dati onoliko
dragulja koliko možete da ponesete.
— A vi ćete nama pomoći da uništimo aždaje? — upitala je Valerija. —
Sa lukovima i otrovnim strelama tridesetak ljudi moglo bi da pobije sve
aždaje u šumi.
— Da — odgovorio je odmah Olmek. — Zaboravili smo da koristimo
lukove, godinama se borimo samo mačevima, ali naučićemo ponovo.
 — Mi smo oboje lutalice bez prebijene pare — progovorio je Konan. —
A borbi smo vični...
— Znači prihvatate?! — uzviknu Olmek, dok je Tekhotl skoro samog
sebe zagrlio od oduševljenja.
— Da - a sada biste mogli da nam pokažete odaje u kojima ćemo se
odmoriti da bismo sutra bili spremni za obračun.
Olmek klimnu glavom i mahnu rukom, Tekhotl i jedna žena odvedoše
avanturiste u hodnik koji je vodio kroz vrata levo od podijuma. Valerija
baci još jedan pogled nazad i opazi Olmeka kako sedi u svom prestolu sa
bradom oslonjenom na stisnutu pesnicu i gleda za njima. Oči su mu čudno
gorele. Tascela se vratila u svoju naslonjaču i šapnula nešto svojoj
sluškinji.
Hodnik nije bio tako širok kao većina kroz koje su prošli, ali je bio
dugačak. Za trenutak je njihova pratilja zastala, otvorila vrata i sklonila se
u stranu da bi propustila Valeriju.
— Sačekajte malo — zarežao je Konan. — Gde ću ja da spavam?
Tekhotl je pokazao odaju preko puta hodnika, jedna vrata niže.
Konan je oklevao. Izgledalo je da neće pristati. Valerija mu se prkosno
nasmešila i pred nosom mu zatvorila vrata. Konan promrmlja nešito
uvredljivo na račun žena i pođe za Tekhotlom duž hodnika. U kitnjastoj
odaji, gde je trebalo da spava, pogledao je svetlarnike u obliku proreza.
Neki su bili dovoljno široki da propuste telo vitkog muškarca, pod
pretpostavkom da se staklo prothodno polomi.
— Zašto Ksotalanci ne dolaze preko krova i razbijaju ove svetlarnike?
— upitao je.
— Svetlarnici se ne mogu slomiti — odgovorio je Tekhotl. — Osim
toga, na krovove se teško uspeti. Uglavnom su to vrhovi tornjeva, kupole i
strme ivice!
— Ko je Tascela? Olmekova žena? — upitao je Konan.
Tekhotl zadrhta i pogleda tajanstveno oko sebe pre nego što je
odgovorio.
— Ne. Ona je Tascela! Ona je bila žena Ksotalanka, žena koju je
Tekultli ukrao da bi počeo sukob.
 — Šta to govoriš? — upita ga Konan. — Ona je lepa i mlada. Pobogu,
pa oteta je pre toliko godina! Zar je moguće da ovako izgleda?
— Da! Kunem se. Ona je već bila zrela žena kad su Tlacitlani krenuli sa
jezera Zuad. U stvari, kralj Stigije je želeo nju za ljubavnicu, a Ksatalonk i
njegov brat su se pobunili i pobegli u divljinu. Ona je veštica koja poseduje
tajnu večite mladosti!
— Šta? — uzviknu Konan.
Tekhotl je ponovo zadrhtao.
— Nemoj da me pitaš! Ne smem da ti kažem. To je isuviše jezivo, čak i
za Ksukotl! — i dodirnuvši usne prstom požuri iz odaje.

1. Miris crnog lotosa

Valerija je otkopčala svoj pojas na kome je visio mač i položila ga na
ležaj. Primetila je da sva vrata imaju reze i upitala svoju pratilju kuda vode.
— Ova vode u zajedničke odaje — odgovorila je žena, pokazujući na
jedna vrata. — Ova tamo — uprla je prst na bakarna vrata nasuprot prvima
— vode u hodnik koji se spaja sa stepenicama koje se spuštaju u
katakombe. — Ne boj se! Ovde ti se ništa ne može dogoditi!
— Ko govori o strahu? — skočila je Valerija. — Samo želim da znam
kakva je luka u koju spuštam sidro. Ne, ne želim da spavaš pored mog
ležaja. Nisam naučila da me dvore, barem ne žene... Možeš slobodno da
ideš.
Kad je ostala sama u sobi, gusarka spusti reze na svim vratima. Potom
skide čizme i sa uživanjem se opruži na ležaj. Zamišljala je Konana u
sličnoj situaciji preko puta hodnika, a njena ženska taština podstače je da
ga zamisli kako se mršti i gunđa razočarano, pošto ga je primorala da spava
sam. Osmeh joj zaigra na Iicu.
Napolju je padala noć. U hodnicima Ksukotla zeleni usplamteli dragulji
treperili su poput praistorijskih mačaka.
Među obrisima tamnih kula probijao se vetar. Kroz mračne prolaze
krišom su počele da se prikradaju nekakve prilike poput senki bez tela.
Valerija se iznenada probudi.
U tamnozelenom odsjaju plamenih, vatrenih dragulja ugledala je
konturu prilike kako se naginje nad njom. U trenutku zbunjenosti, utvara
joj se učini kao deo sna koji je upravo usnila. Izgledalo je kao da leži, kao
što i jeste, dok je pored nje lelujao gigantski crni cvet, toliko veliki da je
dopirao do tavanice. Njegov egzotičan miris prožimao je celo njeno biće,
podstičući prijatnu iznemoglost, nešto kao san. Tonula je u mirišljave talase
neosetljivog blaženstva kada je nešto dodirnulo njeno lice.
Njena omamljena čula bila su toliko osetljiva da je dodir delovao kao
udarac. To je odmah razbudi. Tek tada je videla da pored nje nije gigantski
cvet, već tamnoputa žena. U njoj poče da kipi bes.
Žena se hitro okrete, ali pre nego što je uspela da pobegne, Valerija
skoči na noge i uhvati je za ruku. U trenutku se nepoznata borila kao divlja
mačka, a onda se predala, jer je osetila da je njena protivnica jača.
Gusarka je uhvati za bradu slobodnom rukom i prisili je da je pogleda.
To je bila Jasala, Tascelina sluškinja.
— Šta, do đavola, radiš ovde? Šta to imaš u ruci?
Žena nije odgovorila, ali je tražila način da baci ono što je držala u ruci.
Valerija joj zavmu ruku, a onda na pod pade veliki, crni egzotični cvet.
Bio je veličine glave, ali Valeriji se učini sićušnim u odnosu na onaj iz sna.
— Crni lotos! — promrmlja Valerija kroz zube. — Cvet čiji miris
donosi dubok san. Pokušala si da me omamiš! Da nisi slučajno laticama
dodirnula moje lice, ti bi me... Zašto si to uradila? O čemu se radi?
Jasala je uporno ćutala. Valerija je psujući prodrmusa, a onda je grubo
gurnu i žena pade na kolena. Valerija joj opet zavrnu ruku.
— Reci mi, ili ću ti otkinuti ruku!
Jasala se bolno koprcala, ali je uporno odmahivala glavom.
— Kurvo! — Valerija je odgurnu od sebe i žena se prostre po podu.
Gusarka je piljila u oborenu priliku užarenih očiju. Strah i sećanje na
Tascelin tajanstven pogled uskomešaše se u njoj, budeći sve tigrovske
instikte samozaštite.
»Ovi ljudi su nastrani. Od njih se mogu očekivati svakojake gadosti!«,
prođe joj kroz glavu.
Valerija je osećala nešto, nešto što se pokretalo van ovog prizora,
nekakav tajni užas, poganiji od obične degeneracije.
Obuzeše je strah i odvratnost prema ovom čudnom gradu. Ovi ljudi nisu
ni duševno zdravi, ni normalni. Počela je da sumnja u to da su uopšte ljudi.
Ludilo je tinjalo u njihovim očima, u očima svih, osim u okrutnim,
tajanstvenim očima Tascele, u kojoj su se skrivale tajne i misterije mnogo
strašnije od samog ludila. Podigla je glavu i oslušnula napregnuto. Hodnici
Ksukotla bili su sablasno tihi.
Zeleni dragulji kupali su odaju sjajem košmara. Oči žene na podu
sablasno su sijale. Drhtaj panike obuze Valeriju i u njenoj duši otkide se i
poslednja nit samilosti.
— Zašto si pokušala da me omamiš? — promrmljala je hvatajući ženu
za crnu kosu i zabacujući njenu glavu unazad, da bi videla njene tamne oči
sa dugim trepavicama. — Da li te je Tascela poslala?
Tišina. Valerija opsova i ošamari ženu, prvo u jedan, a zatim u drugi
obraz. Šamari su odzvanjali u sobi, ali Jasala nije pustila ni glasa.
— Zašto ne vičeš? — pitala je Valerija divljački. — Plašiš se da će te
neko čuti? Koga se plašiš? Tascele? Olmeka? Konana?
Jasala nije odgovorila.
Valerija čučnu posmatrajući svoju zarobljenicu ubilačkim očima.
Tvrdoglavo ćutanje uvek izaziva bes. Valerija se okrenu i uze konopac sa
jedne kuke u blizini.
— Ti odvratna kurvo! — procedi kroz zube. — Svući ću te do gole
kože, vezaću te preko ležaja i šibaću te sve dok mi nekažeš šta si radila
ovde i ko te je poslao!
Jasala nije protestovala, niti je pružala bilo kakav otpor dok je Valerija
žurno ispunjavala prvi deo pretnje, budući da ju je tvrdoglavost njene
zarobljenice samo podsticala.
Trenutak kasnije u sobi se začu zvižduk i pucketanje isprepletanih
svilenih niti po golom telu.
Jasala nije mogla da pomeri čvrsto vezane ruke i stopala. Telo joj se
povijalo i podrhtavalo pod udarcima, a glava joj se klatila. Zubi su joj se
zarili u donju usnu, a kaplja krvi je kanula kada se kazna nastavila. Ipak, ni
glasa nije pustila.
Gipki konopi nisu pravili veliku buku pri susretu sa drhtavim telom
zarobljenice. Čuo se samo oštar prasak i pucketanje, a svaki udarac
ostavljao je crne pruge po Jasalinom tamnom telu.
 Valerija je zadavala udarce svom snagom i nemilosrdno. Jasala je patila
mnogo više, i fizički i psihički, nego što bi patila pod bičem kojim rukuje
muškarac, ma koliko snažan bio. Osveta žene je uvek žešća.
Primena krajnjeg, čistog ženskog cinizma, najzad je pripitomila Jasalu.
Tihi jecaj prešao joj je preko usana i Valerija se zaustavila, podigla ruku i
sklonila vlažni, plavi uvojak.
— Pa, hoćeš li progovoriti? — pitala je. — Mogu da nastavim sa ovim i
cele noći, ako treba.
— Milost! — prošaputala je žena. — Govoriću!
Valerija je isekla konope oko njenih zglobova i članaka i uspravila je na
noge. Jasala je utonula na ležaj oslanjajući se napola na kuk. Telo joj se
zgrčilo pri dodiru sa ležajem. Svaki delić tela joj je podrhtavao.
— Vina! — zavapila je suvih usana i pokazala drhtavom rukom na
zlatni pehar koji je stajao na stolu od slonovače. — Daj mi da pijem, ne
mogu više da trpim bol! Onda ću ti sve reći.
Valerija je uzela pehar, a Jasala se nesigurno pridigla da bi ga uzela.
Prinela ga je usnama, a onda je iznenada pljusnula sadržinu pehara pravo u
Valerijino lice.
Gusarka ustuknu, otresajući i brišući neprijatnu tečnost iz očiju. Kao
kroz maglu spazila je Jasalu kako je jurnula preko sobe, otklonila rezu,
širom otvorila teška bakarna vrata i potrčala duž hodnika.
Valerija odmah potrča za njom sa isukanim mačem, u želji da je ubije.
Ali, Jasala je imala prednost i trčala je neverovatnom brzinom s
obzirom da je upravo bičevana do granice ludila. Skrenula je iza ugla, za
dlaku izbegavši gusarski zamah mačem. Kad je Valerija stigla do ugla,
ugledala je samo prazan hodnik i na drugom kraju širom otvorena vrata.
Vlažan, buđav miris širio se od njih i Valerija zadrhta. To mora da su vrata
koja su vodila u katakombe. Jasala je potražila sklonište među mrtvima.
Valerija dođe do vrata i oprezno pogleda kamene stepenice koje su se
gubile u mrkloj tami. Očigledno je to bio otvor koji je vodio u rovove
pravo ispod grada, bez izlaza na bilo koji od nižih spratova.
Lagano je zadrhtala pri pomisli na hiljade leševa koji su ležali u
kamenim grobnicama tamo dole, umotani u ubuđalu odeću. Nije imala
nameru da se spusti dole.
 Jasala je nesumnjivo znala svaku okuku i zavoj podzemnih tunela.
Vraćala se nazad, prevarena i besna, kada joj do ušiju dopre jecaj koji je
dopirao iz duboke tame. Izgledalo je kao da dolazi iz velike dubine, gde su
s ljudski glasovi jedva mogli razlikovati. Jecaj je bio ženski.
— Oh, u pomoć, u pomoć u ime Seta! Ah! Ah!
Jecaj se gubio, a Valeriji se učini da je uhvatila eho užasnog cerekanja.
Koža joj se naježila. Šta li se dogodilo sa Jasalom dole u mrkloj tami?
Nije bilo sumnje da je ona jecala. Kakva li je opasnost mogla da je
zadrži? Da li je to bio neki Ksotalanac?
Olmek ih je uveravao da su katakombe ispod Tekuhltlija odvojene
zidom od ostalih delova i da su osigurane za slučaj da neprijatelj pokuša da
provali. Osim toga, to cerekanje nije uopšte ličilo na ljudsko.
Valerija požuri natrag kroz hodnik, ne zaustavljajući se da zatvori vrata
koja su vodila prema stpenicama. Kad je stigla u svoju odaju, zatvorila je
vrata i spustila rezu za sobom.
Odlučila je da ode kod Konana i predloži mu, ukoliko je još živ, da joj
se pridruži u pokušaju da se probije iz ovog đavolskog grada. Onda
odlučno krenu. Kad je stigla do vrata koja vode u hodnik, prodoran krik
agonije razleže se kroz hodnike. Bio je praćen batom koraka i zveketom
mačeva.

2. Dvadeset crvenih noktiju

Dva ratnika čuvala su stražu u stražarnici na spratu. Njihovo držanje
bilo je obično, ali su, po navici, bili oprezni.
Napad spolja na velika bronzana vrata uvek se mogao očekivati, mada
takav nasrtaj godinama nije izveden ni sa jedne strane.
— Olmek misli da su mu stranci jaki saveznici. Misli da će sutra
napasti neprijatelja — govorio je jedan od vojnika.
U minijaturnom svetu Ksukotla svaka šačica pobunjenika činila je
vojsku, a prazni hodnici između zamka predstavljali su zemlju za koju će
se boriti.
Njegov sagovornik je trenutak razmišljao.
 — Pretpostavimo da uz njihovu pomoć možemo da uništimo
Ksotalance — nastavi prvi. — Za sve njih ćemo zabiti crvene nokte.
Zarobljenike ćemo odmah žive spaliti i raskomadati ih!
— I, šta posle? — insistirao je drugi. — Šta nakon što ih sve
poubijamo? Zar neće biti čudno što neće biti neprijatelja protiv koga se
treba boriti? Čitavog života sam se borio protiv Ksotalonaca i mrzeo ih.
Kad sukob prestane, šta onda ostaje?
Onaj drugi, Ksatmek, slegnu ramenima. Njegove misli nisu išle dalje od
uništenja neprijatelja.
Odjednom su se obojica ukočila od iznenadne i čudne buke sa druge
strane vrata.
— Idi ka vratima, Ksatmek! Ja ću pogledati kroz »oko«.
Ksatmek se, sa mačem u ruci, prisloni na bronzana vrata priljubivši uho
da bi bolje čuo. Njegov drugar je u međuvremenu pogledao u ogledalo.
Ugledao je neko komešanje. Izvan vrata su se zbijali ljudi u redove.
Mračna, tamna lica sa mačevima koje su čvrsto držali u zubima, dok su
rukama zapušili uši. Jedan od njih koji je nosio perjanicu, imao je u
rukama gajde koje je prineo usnama. Kad je onaj kod »oka« zinuo da
uzvikne upozorenje, gajde su počele da sviraju.
Uzvik je zamro u grlu stražara, dok je piskav, prodoran zvuk gajdi
prodirao kroz metalna vrata i parao uši.
Ksatmek se naslonio na vrata skamenjen, kao da je paralizovan u tom
položaju. Lice mu je poprimilo ukočen izraz, užasnuto od onoga što je čuo.
Drugi stražar sklonio se podalje od izvora zvuka, ali je ipak osetio stravu
od svega što se događa, užasnu pretnju u toj demonskoj svirci.
Osetio je čudne trzaje kako ga čupkaju kao nevidljivi prsti po tkivu
mozga, ispunjavajući ga stranim emocijama i impulsima ludila.
S naporom koji mu je cepao dušu, rasterao je čaroliju i povikao
upozorenje glasom koji mu se učinio da nije njegov sopstveni. Utom se
muzika pretvorila u nepodnošljivu jeku, koja je delovala kao ubod noža u
bubne opne.
Ksatmek je vikao u iznenađujućoj agoniji. Sav zdrav razum nestao je sa
njegovog lica. Ludačkom energijom oslobodio je lanac i otvorio širom
vrata. Požurio je u hodnik sa uzdignutim mačem pre nego što je njegov
drugar uspeo da ga zadrži.
Tuce oštrica sručilo se na njega. Preko njegovog raskomadanog tela
Ksotalanci su grunuli u stražarnicu sa krvničkim pokličima. Drugi stražar
je skočio da im se suprotstavi kopljem, dok mu se mozak prevrtao od šoka
zbog svega što je video. Užas čarolije kojoj je prisustvovao utonuo je u
jezivu stvarnost - neprijatelj je u Tekuhltliju.
Onog trenutka kada je vrh njegovog koplja prošao kroz nečiji stomak,
osetio je užasan udarac po glavi i on se svali mrtav. Ratnici divljeg pogleda
nagrnuše u odaje ispod stražarnice.
Povici ratnika i zveket čelika trgnuli su Konana iz sna. Skočio je
potpuno budan, i zgrabio mač. Začas je doleteo do vrata i širom ih otvorio.
Pogleda u pravcu hodnika pravo kada je Tekhotl protrčao sa ludački
užarenim očima.
— Ksotalanci! — poviknuo je glasom koji bi se jedva naz vao ljudskim.
— Oni su pred vratima!
Konan je protrčao niz hodnik u trenutku kad se Valerija pojavila iz
odaje.
— Šta se to dešava? — uzviknula je.
— Tekhotl kaže da su Ksotalanci prodrli unutra — odgovori Konan
žurno. — Čuješ gužvu!
Oboje pojuriše za Tekhotlom. Uzleteli su u krunsku sobu i ugledali
surov prizor.
Dvadeset muškaraca borili su se sa narodom Tekuhltlija, dok su im crne
kose lepršale, a bele lobanje bleštale na grudima.
Žene su se borile jednako srčano kao i muškarci, a hodnik i prostorija
ispod već su bili zatrpani leševima.
Olmek, go do pojasa, borio se ispred svog prestola. Tek kada su dvoje
pustolova ušli u dvoranu, Tascela se pojavila iz unutrašnjih odaja.
Prihvatila se borbe sa mačem u ruci.
Ksatmek i njegov drugar bili su mrtvi, tako da nije bilo nikoga ko bi
Tekuhltlima javio da su njihovi neprijatelji pronašli put do njihove tvrđave.
Nije takođe bilo nikoga ko bi mogao da kaže šta je podstaklo taj ludački
napad.
 Tekuhltli su znali da su gubici Ksotalanaca veći i da je njihov položaj
bio gori. Osakatili su im njihovog puzećeg saveznika pokrivenog
krljuštima, uništili su »plamteću lobanju«, a novosti koje je doneo čovek
na umoru - da su im se pridružili misteriozni saveznici bele puti - dovele su
ih do krajnjeg očajanja i divlje odlučnosti da umru preteći smrću drevnim
neprijateljima. Tekuhltli, pošto su se oporavili od šoka i iznenađenja koje
ih je odvuklo u krunsku dvoranu i zastrlo pod njihovim leševima, uzvraćali
su takođe očajničkim besom, dok su stražari sa nižih spratova ulazili trkom
da bi se bacili u borbu. To je bila bespoštedna borba besnih vukova, ljuta i
nemilosrdna.
Vodila se tamo-amo, od vrata do podijuma i sevale su oštrice koje su
udarale u meso, dok je krv liptala, a noge gazile crveni pod, gde su se
stvarale crvene barice krvi. Stolovi od slonovače bili su polomljeni, stolice
pocepane, somotske draperije razderane i natopljene krvlju.
Bio je to krvavi vrhunac za krvavih podeset godina, i svaki čovek tamo
prisutan je to osećao.
Ali završetak je bio neminovan. Tekuhltli su brojčano nadmašili
osvajača skoro dva prema jedan, potpomognuti činjenicom da su se
njihovom taboru pridružili saveznici bele puti.
Ovo dvoje upali su u borbu poput snažne oluje koja razara gaj sa
mladicama. Tri Ksotalanca zajedno nisu se mogla meriti sa Konanom po
snazi, a i pored njegove težine bio je brži nego i jedan od njih.
Probijao se kroz vrtlog, vrteći se u masi sa sigurnošću i ubojitošću sivog
vuka među nekolicinom pasa.
Valerija se borila pored njega sa zadovoljnim smeškom na usnama. Oči
su joj blistale. Bila je jača od prosečnog muškarca i daleko brža i ubojitija.
Tamo gde je Konan tukao protivnika čistom snagom lomeći koplja,
parajući lobanje i probadajući grudi sve do kostiju, Valerija je u mačevanje
unosila finese koje su zaslepljivale i zbunjivale njihove protivnike.
Konan je poput vihora krčio sebi prolaz zadajući smrtonosne udarce,
dok se Valerija kretala poput nevidljivog fantoma, stalno zadajući udarce.
Mnogi su umrli od oštrice njenog mača, koji je probadao grudi i vratove,
dok im se ona podrugljivo smejala.
 Sluđeni ratnici nisu vodili račirna da li seku muškarce ili žene. Pet žena
je već ležalo prerezanih vratova kada su se Konan i Valerija pridružili
borbi.
Talasi borbe prosipali su se od zida do zida, od vrata do vrata, sve do
zajedničkih prostorija. Posle dužeg vremena Tekuhltli i njihovi saveznici
bele puti stajali su uspravno u velikoj krunskoj dvorani. Preživeli su dugo i
prazno piljili jedni u druge, kao da su preživeli »sudnji dan«, ili uništenje
sveta.
Ranjeni su pokušavali da se podignu na noge, lutali tupo po dvorani
isečeni i iskrvavljeni, dok im je krv sa mačeva kapala po rukama. Buljili su
jedni u druge preko unakaženih leševa prijatelja i protivnika.
Sa usana im nije poleteo pobednički poklič, jedino se čulo nešto što je
podsećalo na tiho režanje divljih vukova u potrazi za plenom među telima
žrtava.
Konan uhvati Valeriju za ruku i okrenu je.
— Imaš posekotinu na nozi — upozorio je.
Pogledala je nadole, i prvi put postala svesna da je ranjena. Jedan od
umirućih Ksotalanaca zario je bodež u njenu nogu poslednjom snagom
koju je imao.
— I sam izgledaš kao mesar — nasmejala se ona.
Konan otrese crvene kapi sa ruku.
— Nisu moje, možda koja ogrebotina tu i tamo, ali ništa zabrinjavajuće.
Međutim, tvoj list treba previti.
Utom se Olmek probio kroz gomilu. Ličio je na zlog duha, onako
ogroman i poprskan krvlju. Velika, crna brada bila je posuta crvenim
tufnama. Oči su mu bile crvene podsećajući na sjaj plamena na tamnoj
površini.
— Pobedili smo! — uzviknuo je još uvek pomalo ošamućen. — Sukob
je okončan.
Psi Ksotalanka leže mrtvi, a zarobljenike ćemo žive odrati. Ipak je
dobro gledati u njihove mrtve njuške. Dvadeset mrtvih pasa! Dvadeset
crvenih noktiju za crni stub!
— Najbolje bi bilo da prvo previjete ranjenike — progunđa Konan
okrećući se. — Devojko, daj da pogledam tu tvoju nogu!
 —Sačekaj — preseče ga Valerija nestrpljivo. Vatra borbe je još uvek
tinjala u njenoj duši. — Kako da budemo sigurni da su to svi? Možda su
poslali samo jednu grupu da nas napadne.
— Ne bi se delili u klanove pri ovakvom napadu — reče Olmek
odmahujući glavom, uspevajući da povrati prisustvo duha. — Smem da
stavim glavu na panj i da se zakunem da smo ih sve pobili. Bilo ih je manje
nego što sam mislio. Mora da su bili očajni.
— Kako li su ušli u Tekultli? — upita Konan.
Tascela istupi napred brišući mač o golu butinu i držeći u ruci predmet
koji je oduzela od vođe Ksotalanaca, onog koji je nosio perjanicu.
— Gajde ludila — rekla je. — Jedan ratnik mi je rekao da je Ksatmek
otvorio vrata Ksotalancima i da je oboren kada su grunuli u stražarnicu. Taj
ratnik ušao je u stražarnicu iz unutrašnjeg hodnika upravo na vreme da vidi
i čuje poslednju od čudnih melodija koje su im ledile čitavu dušu.
Tolkemek je nekad pričao o tim gajdama za koje su se Ksukotlani kleli da
su skrivene negde u katakombama sa kostima drevnih vračeva, koji su ih
upotrebljavali za života. Ti psi su ih nekako pronašli i saznali njihovu
tajnu.
— Neko treba da ode u Ksotalank i proveri ima li preživelih — reče
Konan. — Ja ću ići ako me neko povede...
Olmek pogleda u ostatak svojih ljudi. Samo ih je dvadesetoro ostalo u
životu, a još nekoliko ležalo je na podu i ječalo.
Tascela je bila jedina od Tekuhltlija koja je iz krvavog okršaja izašla
bez ijedne rane. Princeza je bila netaknuta, iako se divljački borila kao i svi
ostali.
— Ko hoće da ide u Ksotalank sa Konanom? — upita Olmek.
Tekhotl istupi napred. Rana na njegovoj butini počela je da krvari, a
imao je još jednu koja je zjapila preko rebara.
— Ja ću da idem!
— Ne, ti nećeš — zabranio je Konan. — Ni ti ne ideš, Valerija. Uskoro
će noga početi da ti se koči.
— Ja ću da idem — dobrovoljno se prijavio jedan ratnik koji je upravo
prevezivao zavoj preko povređene podlaktice.
— U redu, Janat. Idi sa Simerijancem. I ti takođe, Topal.
 Olmek je pokazao na još jednog čoveka čije povrede nisu bile opasne.
— Pre nego što pođete, pomozite nam da podignemo na ležaje teško
ranjene, da bismo mogli da im previjemo rane.
Njegova zapovest bi brzo izvršena. Dok su se naginjali nad ženom koju
je oborio udarac toljagom, Olmekova brada očeša se o Topalovo uvo.
Konanu se učini da je prdnc nešto promrmljao Topalu, ali nije bio
siguran. Nekoliko trenutaka kasnije poveo je svoje drugare niz hodnik.
Osvrnuo se dok je izlazio na vrata i pogledao još jednom klanicu mrtvih i
ranjenih.
Među mrtvima besciljno su se kretali živi, poput ljudi koji se kreću u
transu. Konan je čuo kako Olmek doziva neku ženu i daje joj upustva da
previje Valerijinu nogu.
Gusarka je pošla za njom u zajedničku prostoriju već lagano hramljući.
Dvojiica Tekuhltlija poveli su Konana duž hodniika ispod bronzanih
vrata, iz odaje u odaju koje su se svetlucale pri zelenoj svetlosti. Nisu ništa
čuli, niti koga videli. Pošto su prošli »veliki hodnik«, koji je razdvajao
severni od južnog dela grada, opreznost im je porasla kad su shvatili da su
blizu neprijateljske teritorije.
Napokon su stigli do mračnog ulaza i zaustavili se pred ogromnim
bronzanim vratima, nalik »orlovim vratima« Telkuhltlija.
Pokušali su da ih oprezno otvore. Na sam njihov dodir vrata se nečujno
otvoriše. Uplašeni, buljili su u odaju osvetljenu zelenom svetlošću. Pedeset
godina nijedan Tekuhltli nije prošao ovim hodnicima. Ići u Ksotalank bio
je krajnji užas koji je mogao da zadesi čoveka nastanjenog u zapadnom
delu grada. Taj užas tinjao je u njima još od najranijeg detinjstva.
Za Janata i Topala ta vrata su predstavljala vrata samog pakla. Zgrčili su
se od neopisivog užasa. Bojažljivo su išli za Konanom. On je užagrenim
očima gledao oko sebe pokušavajući da otkrije neku siluetu ili pokret.
Međutim, samo je njihovo uzbuđeno disanje remetilo tišinu. Došli su do
četvorougaone stražarnice, slične onoj iz »orlovih vrata« u Tekuhltliju. Isto
kao i tamo, odatle je vodio hodnik u prostranu odaju koja je ličila na
Olmekovu krunsku dvoranu.
 Konan je bacio pogled duž hodnika sa tepisima, divanima i tapiserijama
i zastao pomno osluškujući. Ništa nije čuo, a sobe su bile avetinjski prazne.
Konan nije verovao da ima još preživelih Ksotalanaca u Ksukatlu.
— Hajdemo — promrmljao je i uputio se niz hodnik.
Nisu daleko odmalkli kad je primetio da ga samo Janat sledi. Vratio se
nazad da bi spazio Topala kako užasnuto stoji sa jednom rukom
ispruženom, kao da želi da odagna nekakvu opasnost. Oči su mu bile
izbečene i prikovane za nešto što je počivalo na divanu.
— Šta je, do đavola!
Tek tada je Konan video u šta Topal bulji. Osetio je kako mu mišići
nervozno zaigraše, a dlačice se ježe.
Monstruozna glava izvirivala je iza divana, glava reptila, široka kao u
krokodila sa dva iskrivljena zuba isturena iznad donje vilice.
Bilo je neke neprirodne mlitavosti u njegovoj pojavi, mada su odvratne
oči gorele neobičnim sjajem. Konan proviri iza divana. To je, u stvari, bila
ogromna zmija. Bila je mrtva, videlo se to po opštoj opuštenosti. Ipak, bila
je to takva zmija kakvu do sada Konan nikad nije video u svom lutalačkom
životu.
Težak miris i hladnoća crne zemlje obavijali su zmijurinu, a njena boja
bila je krajnje neodređena nijansa koja se menjala kad god bi se posmatrala
iz novog ugla. Velika rana na vratu ukazivala je na uzroik smrti.
— To je Krauler — prošaputao je Janat.
— To je stvorenje koje sam ubio na stepenicama — procedio je Konan.
— Pošto nas je pratila sve do »orlovih vrata«, dovukla se ovamo da umre.
— Kako su Ksotalanci uspevali da obuzdaju ovakvu zver?
Tekuhltli su zadrhtali odmahujući glavom.
— Doveli su je iz crnih tunela ispod katakombi. Otkrili su tajne koje
Tekuhltli ne poznaju.
— Pa, sad je mrtva , a da ih imaju još, poveli bi ih sa sobom prilikom
napada na Tekuhltli. Hajdemo!
Pribili su se jedni uz druge, idući na prstima, i pošli. Došli su do
»srebrnih vrata« na drugom kraju.
— Ako ne nađemo nikog na ovom spratu — reče Konan — spustićemo
se sprat niže. Pretražićemo Ksotalank od krova, pa do katakombi. Ako je
Ksotalank kao i Tekuhltli, sve prostorije i hodnici u ovom nizu biće
osvetljeni. Do đavola!
Doprli su do prostrane krunske dvorane, veoma nalik na onu u
Tekuhltliju. Tu su se nalazile iste stvari, isti podijum od žada, presto od
slonovače, divani, tepisi i tapiserije na zidu. Jedino je nedostajao stub sa
crvenim noktima. Međutim, tu su bili drugi dokazi mučnog i
dugogodišnjeg sukoba.
Duž zidova, iza podijuma, nalazili su se redovi staklenih polica. Na
njima su se nalazile stotine izuzetno očuvanih ljudskih glava koje su buljile
i zbunjivale posmatrače svojim beživotnim očima.
Topal je promrmljao neku psovku, dok je Janat stajao ćuteći. Oči su mu
sijale ludačkom svetlošću.
Konan se namršti znajući da je duševno zdravlje njegovih domaćina
veoma labilno.
Iznenada, Janat zgrčenom ruikom pokaza na užasne ostatke.
— Eno glave mog brata! — promrmljao je. — A eno i glave mlađeg
brata moga oca! A ispod njih je glava najstarijeg sina moje sestre!
Odjednom je počeo da jeca toliko snažno da mu se celo telo treslo. Nije
skidao pogled sa poznatih lica. Njegovi jecaji postajali su sve piskaviji,
dok se nisu pretvorili u zastrašujući smeh. Na kraju su iz njegovog grla
potekli nepodnošljivi krici. Janat je potpuno poludeo.
Konan je spustio ruku na njegovo rame. Taj dodir kao da je oslobodio
svu pomamu njegove duše, i Janat viknu i nasrnu na Simerijanca sa
isukanim mačem.
Konan je odbio udarac, a Topal je pokušao da uhvati Janatovu ruku.
Ovaj je izbegao i, s penom na ustima, duboko zario mač u Topalovo telo.
Topal je pao i zaječao, a Janat se okrenuo kao pobesneli tigar i potrčao
prema policama. Počeo je da razbija stakla mačem, cvileći i bogohuleći.
Konan mu je skočio iza leđa i pokušao da ga razoruža, ali se ovaj bacio
na njega vrišteći.
Shvativši da je ratnik potpuno poludeo, Simerijanac je kročio u stranu i,
kad je manijak prošao, uputio udarac koji mu je presekao ramena i grudnu
kost, tako da se sručio pored svoje žrtve.
Konan se sagnu nad Topalom shvativši da čovek umire.
 Bilo je beskorisno pokušavati da se zaustavi krvarenje iz rane koja je
zjapila.
— S tobom je svršeno, Topale — promrmlja Konan. — Želiš li nešto da
kažem tvojim ljudima?
— Sagni se bliže — prošaputao je Topal, i Konan se povinova.
Trenutak kasnije uhvatio je čoveka za ruku pošto je Topal pokušao da ga
udari nožem u grudi.
— Tako mi Kroma! — opsova Konan. — Jesi li i ti poludeo?
— Olmek mi je naredio! — dahtao je umirući. — Ne znam zašto. Dok
smo podizali ranjene, došapnuo mi je da te ubijem kad se budemo vraćali u
Tekuhltli!
Topal potom izdahnu.
Konan ga je gledao namršten i zbunjen. Celokupna afera poprimila je
tok ludila.
»Da li je o Olmek lud? Da li su svi Tekuhltli luđi nego što sam uopšte
mislio?« pitao se zbunjeno.
Slegnuo je ramenima i uputio se duž hodnika. Pošao je napolje kroz
bronzana vrata ostavljajući mrtve Tekuhltlije da leže ispred mrtvih očiju
njihovih rođaka.
Konanu nije bio potreban vodič da bi pronašao put nazad, kroz lavirint
kroz koji su već prošli. Njegov instinkt za orijentaciju vodio ga je
nepogrešivo duž puta kojim su došli.
Prešao je sobu oprezno, i kao i prvi put sa mačem u ruci, dok mu je
pogled tražio svaki mig senki u svakom skrovištu i uglu. Sada se plašio
svojih doskorašnjih saveznika.
Prošao je kroz veliki hodnik i ušao u prostoriju ispod, kad je začuo da
se ispred njega nešto pokreće, nešto što je tapkalo, dahtalo i kretalo se
koprcajući se i gmižući.
Ubrzo zatim Konan ugleda čoveka kako puzi po usplamtelom podu
prema njemu - čoveka koji je ostavljao krvave mrlje po površini koja je
tinjala.
Bio je to Tekhotl, čije su oči već gorele. Iz duboke rane na rudima, krv
je prosto kuljala.
 — Konane — povikao je krkljajući. — Konane, Olmek je ugrabio tvoju
plavokosu ženu!
— Znači zato je rekao Topalu da me ubije! — promrmljao je Konan,
padajući na kolena pored Tekhotla za koga je, na osnovu svog iskusnog
oka, već bio siguran da umire.
— Olmek nije toliko lud kao što sam mislio.
Tekholtovi prsti zariše se u Konanovu ruku. U tom hladnom životu bez
ljubavi, njegova privrženost strancima iz spoljnog sveta formirala je toplu
ljudsku bazu koja se sastojala od veze sa mnogo prirodnijim svetom, a koju
njegov narod uopšte nije posedovao. Jedine emocije koje je ispoljavao bile
su mržnja, požuda i nagon za sadističkom okrutošću.
— Pokušao sam da mu se suprotstavim — krkljao je Tekhotl, dok mu je
krv tekla na usta. — Ranio me je, ali sam uspeo da otpuzim. Ah, Sete,
koliko sam samo puzio u sopstvenoj krvi. Budi oprezan, Konane! Olmek ti
je možda poistavio klopku. Ubij ga! On je zver! Uzmi Valeriju i beži! Ne
boj se šume. Olmek i Tascela su lagali o aždajama. Već nekoliko godina
postoji samo jedna aždaja. Ako si je ubio, više ti ništa ne može nauditi.
Ona je bila bog koga je Olmek veličao. On je žrtvovao ljude, starce i
veoma mlade ljude, koje je bacao vezane sa zidina. Požuri! Olmek je
odveo Valeriju u odaju... — i glava mu klonu. Bio je mrtav pre nego što je
pao na pod.
Konan skoči plamtećeg pogleda. To je, znači, bila Olmekova igra. Prvo
ih je, naravno, iskoristio da uništi svoje neprijatelje! Trebalo je da zna da bi
taj degenerisani um mogao tako nešto da smisli.
Simerijanac se uputi prema Tekuhltiliju nesmotrenom brzinom.
Proračunavao je brzo broj njegovih doskorašnjih sa veznika. Svega njih
dvadeset i jedan, uključujući i Olmeka, su preživeli svirepu bitku u
krunskoj dvorani.
Od tada su još trojica umrla, što znači da ih je preostalo još osamnaest
na koje treba računati.
U svom besu Konan je imao utisak da bi goloruk mogao da se obračuna
sa čitavim narodom.
Ipak urođena prepredenost i opreznost divljaka uspela je da zauzda
njegovu divljačku srdžbu.
 Setio se Tekhotlovog upozorenja o zamci. Potpuno je moguće da je
princ načinio takve pripreme na osnovu mogućnosti da Topal ne ispuni
njegovo naređenje. Olmek verovatno očekuje da se Konan, ako preživi
vrati istim putem kojim je i otišao.
Konan pogleda kroz svetlarnik pod kojim se kretao i uhvati sjaj zvezda.
Još uvek nisu počele da blede pre svanuća.
Događaji od prethodne noći zgusnuli su se u relativno kratkom
vremenskom razdoblju. Nije znao gde su vrata koja vode u zamak na tom
nivou, ali je bio siguran da bi ih mogao pronaći. Nije znao kako će
otključati vrata, a verovao je da su sva vrata prema Tekuhltliju zaključana i
zabravljena rezama, ako ni zbog čeg drugog, a ono zbog navike koja
postoji pola veka. Ništa drugo nije mu preostalo nego da pokuša da ih
otvori.
Sa mačem u ruci, nastavio je bešumno da žuri kroz lavirint zeleno
osvetljenih i punih senki odaja i holova.
Znao je da je blizu Tekuhltlija, a tada ga prenu nekakav zvuk. Bio je to
u stvari ljudski krik. Ćulo se i neko prigušeno cerekanje. Krik je dolazio
odnekud ispred njega i prostirao se na levu stranu. U odajama u kojima je
vladala mrtvačka tišina i najmanji zvuk čuo se nadaleko. Konan nastavi u
pravcu krika. Došao je do jednih vrata, a kad shvati da nisu zaključana
proviri unutra.
U prostoriji se nalazio gvozdeni ram na podu, na kome je bila ispružena
i privezana jedna figura. Glava žrtve ležala je na postolju sa šiljcima, koji
su već bili obojeni crvenom bojom na mestima gde su žrtvi probili skalp.
Oko glave bio je pričvršćen ram, napravljen tako da kožni pojas ne štiti
skalp od uboda šiljaka. Ovaj ram bio je povezan tankim lancem za
mehanizam koji je pridržavao ogromnu gvozdenu kuglu koja je lebdela u
vazduhu iznad zarobljenikovih maljavih grudi. Ukoliko je žrtva uspevala
da ostane mirna, gvozdena lopta je stajala na svom mestu. U trenutku kada
bi gvozdeni šiljci izazivali bol i uslovili pomeranje glave, lopta bi naglo
skrenula nekoliko inča. U stvari, povređeni vratni mišići više nisu mogli da
pridržavaju glavu u neprirodnom položaju i ona bi padala nazad na šiljke.
Bilo je očigledno da će je lopta smrviti, polako i neumoljivo.
Žrtva je bila prikovana, a njene oči, krupne kao u bika, kolutale su
divlje u pravcu čoveka koji je stajao na vratima vidno zbunjen.
 Čovek na ramu bio je Olmek, princ Tekuhltlija.

3. Tasceline oči
— Zašto si me dovela u ovu odaju? Da mi previješ nogu? — pitala je
Valerija. — Zar nisi to isto mogla da uradiš u krunskoj dvorani?
Sedela je na kauču sa ranjenom nogom koju je ispružila dok ju je
devojka iz Tekuhltlija povezivala nogu svilenim zavojima. Valerijin krvlju
umazan mač ležao je na divanu pored nje. Mrštila se dok je govorila.
Devojka je svoj zadatak uradila tiho i efikasno, međutim Valerija nije bila
oduševljena ni njenim oklevanjem, ni nežnim dodirom njenih prstiju, kao
ni izrazom njenih očiju.
— Preostale ranjenike odneli su u druge prostorije — odgovorila je
žena mekim glasom, svojstvenim ženama iz Tekuhltlija. Njihovi glasovi
zvučali su meko, ali su bili lišeni nežnosti i prijatnosti.
Nešto pre toga Valerija je videla tu istu ženu kako ranjava nekog
Ksotalanca u grudi, a drugom ranjeniku kopa oči.
— Leševe mrtvih odneće dole u katakombe — promenila je žena temu.
— Neka duhovi pobegnu u te odaje i neka tamo žive.
— Veruješ li ti u duhove? — upita je Valerija.
— Znam da Tolkemekov duh živi u katakombama — progovori sa
strahom u glasu. — Jednom sam ga i videla kad sam klečala u grobnici
pored kostiju mrtve kraljice. Prošao je pored mene u liku starca sa belom
bradom i loknama. Imao je sjajne oči koje su neprirodno svetlele u tami. To
je bio Tolkemek. Videla sam ga dok je bio živ, tada sam bila mala. Mučili
su ga! — njen glas se pretvori u šapat. — Olmek se smeje, ali ja znam da
Tolkemekov duh živi u katakombama! Priča se da pacovi jedu meso sa
kostiju novoumrlih, ali u stvari duhovi jedu meso. Ko zna, ako...
Brzo je podigla pogled kada je jedna senka pala na divan.
Valerija spazi Olmeka kako je posmatra. Princ se u međuvremenu oprao
i presvukao i na njemu više nije bilo tragova masakra. Nije obukao svoju
svečanu odoru, a njegovo tamnoputo telo bez malja, kao i udovi, ponovo
su odavali svu životinjsku snagu njegove pojave. Njegove tamne oči su
plamtele, a mogao se primetiti lagani drhtaj prstiju koji su čupkali gustu
bradu. Uputio je ženi kratak pogled nakon koga se ona udalji iz prostorije.
 Dok je išla ka vratima, bacila je još jedan pogled na Valeriju. U njemu
je bilo cinizma, prezira, podsmeha.
— Nespretno je to uradila — kritikovao je princ približavajući se
divanu i naginjući se nad zavoj. — Dozvoli da pogledam...
Zapanjujućom brzinom dokopao se Valerijinog mača i bacio ga u drugi
kraj odaje. Potom je iznenađenu Valeriju zgrabio u naručje. Kako je to
učinio brzo i neočekivano, u prvi mah nije reagovala. Imala je nož i mogla
je da ga zarije u njegov vrat. Imao je više sreće nego veštine da je dohvati
za ruku, a onda je otpočelo divljačko rvanje.
Suprotstavljala mu se šakama, nogama, kolenima, zubima i noktima,
svom snagom svog sjajnog tela, svim znanjem za borbu prsa u prsa koje je
godinama sticala dok se borila na kopnu i moru. Ništa od toga nije mogla
da iskoristi protiv snage ovoga divljaka.
Bodež je izgubila već u prvom kontaktu, a onda je shvatila da je
nemoćna da izazove bilo kakav značajniji bol svom ogromnom napadaču.
Žar u njegovim očima nije se menjao, a njihov izraz dovodio ju je do besa,
raspirivan podrugljivim osmehom koji se činio kao da je urezan na usnama
oivičenim bradom.
Njegove oči, osmeh sadržavali su u sebi sav okrutni cinizam koji je
kipteo ispod površine dostojanstvene, a degenerisane rase i prvi put u svom
životu Valerija je osetila strah od muškarca.
Sve to ličilo je na borbu protiv ogromne prirodne sile. Njegove čelične
ruke osujetile su sve njene napore sa lakoćom, što je u njoj stvaralo paniku.
Izgledao je otporan na svaki bol koji je ona mogla da prouzrokuje, samo je
jednom reagovao na njen ujed, kada je divljački zarila svoje zube u
njegovu ruku, toliko snažno da je krv potekla.
To je bio razlog da je brutalno udari pesnicom u glavu. Zvezde su joj
zatreperile pred očima, a glava joj se zaklatila na ramenima.
U borbi sa njim iscepala joj se košulja i Valerija oseti kako je njegova
brada golica i draži po golim grudima. Obuze je nova navala besa, ali je
njen grčevit otpor bio beskoristan. Bila je pritisnuta, razoružana i zadihana,
i jedino joj je preostalo da ga gleda poput zarobljene tigrice.
 Ubrzo zatim uzeo ju je u naručje i poneo iz odaje. Nije pružala otpor, ali
je njen pogled pokazivao da nije bila osvojena, barem ne u duši. Nije
vikala.
Znala je da Konana ne može dozvati, a znala je da se niko u Tekuhltliju
ne bi suprotstavio princu. Primetila je da se Olmek kreće krišom, glave
nagnute na stranu, kao da osluškuje zvuk potere. Nije je odveo u krunsku
dvoranu.
Poneo ju je kroz vrata koja su se nalazila nasuprot onima kroz koja je
ušao. Prošao je kroz još jednu odaju i počeo da se šunja duž hodnika.
Pošto je postala sigurna da se plaši da ga neko ne prati, zabacila je
glavu i vrisnula iz sve snage. Kao nagradu primila je šamar koji ju je skoro
ošamutio. Olmek je ubrzao korak. Njen vrisak je još odjekivao hodnikom i
Valerija kroz suze i zvezde koje su je dalimično zaslepljivale spazi
Tekhotla kako hramlje za njima.
Olmek se okrenuo režeći i premeštajući ženu u neudoban i krajnje
ponižavajući položaj ispod ogromne ruke.
— Olmek! — protestovao je Tekhotl. — Ne možeš da budeš toliko
pseto da tako nešto uradiš! Ona je Konanova žena i pomogla nam je da
uništimo Ksotalance...
Bez reči, Olmek je stisnuo slobodnu ruku u ogromnu pesnicu i zviznuo
povređenog ratnika. Ovaj se bez reči srušio na pod. Olmek se saže, ne
hajući za Valerijino preklinjanje, trže mač iz ratnikovih korica i zari mu ga
u grudi. Zatim je odbacio oružje i potrčao duž hodnika. Nije video jedno
tamno žensko lice koje je provirivalo iza tapiserije. Lice je nestalo za
trenutak. Tekhotl je zaječao, pomerio se i nespretno podigao. Zateturao se i
počeo da doziva Konana.
Olmek je žurio duž hodnika, a onda se spustio krivudavim stepenicama
od slonovače. Prošao je kroz nekoliko hodnika i na kraju se zaustavio u
jednoj prostranoj odaji čija su vrata bila zastrta teškim vezenim ćilimima.
Odaja je imala izuzetno masivna vrata od bronze, veoma nalik »orlovim
vratima«. On ih zalupi i pobednički progovori:
— To su jedna od specijalnih vrata Tekuhltlija! Prvi put za pedeset
godina niko ih ne čuva. Ne treba više ni da ih čuvamo. Nema više
Ksotalanaca.
 — Zahvaljujući Konanu i meni, ti bedni nitkove! — zarežala je Valerija
drhteći od besa, stida i fizičke nemoći. — Izdajničko pseto! Konan će ti
prerezati grkljan zbog ovoga!
Olmak je nije udostojio informacije da je Konanov grkljan već
prerezan, prema njegovom naređenju. Njegove užarene oči naprosto su je
proždirale, počivajući na velikodušnim proširenjima svetlih delova tela koji
su se videli na mestima gde su njena košulja i pantalone bile pocepane u
borbi.
— Zaboravi Konana — rekao je tupo. — Olmek je gospodar Ksukotla.
Ksotalank više nije. Neće više biti borbe. Provešćemo život uživajući u
piću i voditi ljubav. Prvo da nazdravimo.
Seo je na sto od slonovače, a nju je povukao da sedne na njegova
kolena. Ličio je na tamnoputog satira sa nimfom bele puti u naručju.
Ignorišući njene ružne reči, držao ju je bespomoćnu oko struka jednom
rukom, dok je drugom posegao da preko stola dohvati pehar sa vinom.
— Pij! — naredio je prinoseći joj pehar usnama i ne obraćajući pažnju
na njeno odmahivanje glavom.
Tekućina se izlila, okvasila joj usne i slila se na njene gole grudi.
— Tvoj gost ne voli tvoje vino, Olmek! — progovori utom jedan
hladan, sarkastičan glas.
Olmek se ukoči. Bes nagrnu u njegove užarene oči. Lagano je okrenuo
glavu, a onda ugledao Tascelu koja je stajala na dovratku, nemarno
podbočena.
Valerija se okrenula u njegovom čeličnom zagrljaju i kad je spazila
usplamtele Tasceline oči, prođe je jeza duž kičme. Te noći Valerija je u
svojoj ponosnoj duši sticala nova iskustva. Nedavno je naučila da se plaši
muškaraca; sad je znala kako izgleda strah od žene.
Olmek je sedeo potpuno nepokretan dok se bledilo pojačavalo na
njegovoj tamnoputoj koži.
Tascela ispruži ruku da bi pokazala mali, zlatni pehar:
— Bolim se da joj se ne sviđa tvoje vino, Olmek — rekla je princeza —
pa sam joj donela malo vina koje sam davno donela sa obale jezera Zuad.
Razumeš li me, Olmek?
 Graške znoja iznenada se pojaviše iznad njegovih obrva. Mišići su mu
se opustili, pa se Valerija otela i postavila sto između njih. Razum joj je
govorio da treba da se ustremi pravo ka vratima i pobegne. Međutim,
čudan osećaj prikovao ju je na mestu i nije imala snage ni da se pomeri.
Tascela je prišla princu vrckajućim hodom koji je sam po sebi bio
podrugljiv. Glas joj je bio nežan, napadno nežan, ali su joj oči plamtele.
Njeni dugi prsti pomilovali su ga nežno po bradi.
— Sebičan si, Olmek — rekla je pevušećim glasom i osmehujući se. —
Hteo bi našeg lepog gosta samo za sebe, iako si znao da i ja želim njime da
se pozabavim. Ti si mnogo kriv, Olmek!
Za trenutak maska sa njenog lica nestade. Oči joj sevnuše, a lice joj se
iskrivi. Sa užasavajućom snagom njena ruka se zari u njegovu bradu i
iščupa punu šaku dlaka.
Ovaj dokaz neprirodne snage nije bio ništa manje zastrašujući od
trenutnog ispoljavanja paklenog besa koji je kuljao ispod njene blage
spoljašnjosti.
Olmek se zatetura, urliknu i poče da se klati poput medveda. Ruke mu
poleteše ka bolnom mestu.
— Kurvo! — zaori se njegov glas kroz sobu. — Veštice! Đavole u
ženskom obliku! Tekuhltli je trebalo da te ubije još pre pedeset godina!
Odlazi! Dovoljno sam te trpeo! Ova devojka bele puti je moja! Odlazi
odavde pre nego što te ubijem!
Princeza se nasmeja, dok su po njegovom licu izbijale crvene mrlje.
Njen smeh bio je nemilosrdan, leden.
— Nekad si drugačije govorio, Olmek! — podrugivala se ona. —
Nekada, kad si bio mlad, govorio si mi reči ljubavi. Da, jednom davno, bio
si mi ljubavnik i zato što si me voleo spavao si mi na rukama ispod
čarobnog lotosa. Tom prilikom u ruke si mi stavio lance koji su te
probudili. Ti znaš da mi se ne možeš suprotstaviti. Znaš da je dovoljno da
te pogledam u oči tajanstvenom moći kojoj me je odavno naučio sveštenik
iz Stigije, pa da postaneš potpuno nemoćan. Sećaš li se one noći ispod
crnog lotosa, koji se lepršao iznad nas, a da ga povetarac nije pokrenuo. Ti
si ga mirisao i udisao vanzemaljske mirise koji su se prikradali i dizali kao
oblak oko tebe da bi te zarobili. Ti mi se ne možeš suprotstaviti, ti si moj
rob, kao što si bio i one noći, kao što ćeš biti dokle god budeš živ!
Njen glas pretvorio se u mrmljanje podsećajući na reku koja promiče
kroz zvezdama osvetljenu tminu.
Nagnula se nad njim i spustila prste na njegove tamne ruke, koje
mlitavo padoše.
Tascela podiže pehar i sa okrutnom podlošću prinese ga njegovim
usnama.
— Pij!
Princ se pokorio gotovo mehanički. Odjednom nestade doskorašnjeg
besa iz njegovih očiju, i one se ispuniše užasnim starhom. Usta mu se
otvoriše, ali ne izusti ni glasa. Za trenutak se zateturao, a onda se svali na
pod. Njegov pad prodrmao je Valeriju i vratio je iz obamrlosti. Okrenula se
skočivši prema vratima, ali Tascela je već bila ispred nje, načinivši pokret
koga bi se i panter postideo.
Valerija joj svom snagom uputi udarac pesnicom. Takav udarac oborio
bi svakog muškarca. Međutim, trzajem gornjeg dela tela, Tascela je izbegla
udarac i uhvatila gusarku za ruku. Već u sledećem trenutku Valerijina leva
ruka bila je onesposobljena, a Tascela je, držeći čvrsto njene dve ruke
svojom jednom, mirno vezala kanapom koji je izvukla iz pojasa.
Valerija pomisli da je iskusila krajnje poniženje te noći, ali sramota koju
je doživela da je Olmek savlada nije bila ništa u poređenju sa osećanjem
koje je sada potresalo njen ponos. Do sada je uglavnom prezirala žene, a
sada se suočavala sa jednom koja se poigravala sa njom kao sa detetom.
Nije pružala otpor, a Tascela je prisilila da sedne. Stavila joj je vezane
ruke između kolena, a onda ih pričvrstila za stolicu.
Preskačući preko Olmeka, Tascela ode potom do bronzanih vrata,
smače rezu i širom ih otvori.
— Duž ovog hodnika — primetila je obraćajući se prvi put zarobljenici
— nalazi se odaja koja se nekad koristila za mučenje. Kada smo se povukli
u Tekuhltli, doneli smo sa sobom većinu sprava za mučenje, a jedna od njih
bila je preteška da se pokrene. Ona je još uvek ispravna. Mislim da je sada
pravi trenutak!
 Sasvim razumljiv užas pojavio se u Olmekovim očima. Tascela mu je
ponovo prišla, sagnula se i uhvatila ga za kosu.
— On je sada privremeno paralizovan — prokomentarisala je. — Može
da čuje, da misli i oseća - u stvari, veoma dobro može da oseća.
Uputila se ka vratima, vukući ogroman teret sa lakoćom, tako da su se
oči gusarke razrogačile. Došla je do hodnika i pošla duž njega ne
oklevajući ni za trenutak. Onda je nestala sa svojim zarobljenikom u jednoj
odaji, iz koje uskoro dopre zveket gvožđa.
Valerija sočno opsova i proba da se otrgne, ali uzalud. Kanap kojim je
bila vezana se i ne pokrenu.
Tascela se vratila sama. Iza nje se čulo prigušeno ječanje jz odaje.
Zatvorila je vrata, ali nije stavila rezu.
Tascela nije imala nikakvih navika, a da se ne govori o tome koliko je
bila van elementarnih emocija.
Valerija je sedela i tupo posmatrala vitku ženu u čijim je rukama,
shvatila je, sada leži njena sudbina. Tascela zgrabi njene plave uvojke i
zabaci joj glavu unazad, gledajući je kao neku stvar.
— Tebe sam izabrala za veliku počast! — rekla je sa nekom zlokobnom
tajanstvenošću u glasu. — Ti ćeš obnoviti Tascelinu mladost. Šta si se
zapiljila u mene? Ja izgledam mlada, ali kroz moje ruke teče troma i hladna
krv. Približava mi se starost, to sam već hiljadu puta osetila. Ja sam stara,
toliko stara, da ne pamtim više ni svoje detinjstvo. Jednom, dok sam bila
devojka, jedan sveštenik iz Stigije me je voleo i odao mi tajnu besmrtnosti
i večne mladosti. Umro je, priča se, od otrova. Ja sam živela u palati na
obalama jezera Zuad, a godine koje su prolazile nisu me doticale.
Kralj Stigije je poželeo da budem njegova, a moj narod se pobunio
protiv toga i doveo me u ove krajeve. Olmek me je nazvao princezom. Ja
nisam kraljevskog porekla. Ja sam mnogo više princeza. Ja sam Tascela,
čiju će mladost obnoviti tvoja svežina i polet!
Veleriji se osušiše usta. Osetila je prisutnost misterije mnogo više od
degenerisanosti koju je predvidela.
Tascela potom odveza ruke svoje zarobljenice i gurnu je pod svoje
noge.
 Valerija oseti užasan strah od užarenih, užasnih Tascelinih očiju, koje su
je naprosto hipnotisale.

4. On dolazi iz mraka
Konan je zurio u čoveka na gvozdenom ramu.
— Tako mi Kroma, tebe sam najmanje očekivao na toj napravi — reče
drmajući Olmekovu telesinu što izazva prodornu riku kod zarobljenika.
Njegov pokret pomerio je gvozdenu loptu i ona je dodirnula njegove široke
grudi.
— Budi oprezan, tako ti Seta! — preklinjao je Olmek.
— Zbog čega? — pitao je Konan. — Zar misliš da marim šta će ti se
dogoditi. Jedino što želim je da ostanem ovde i da gledam kako ti taj
komad gvožđa melje utrobu, ali žurim. Gde je Valerija?
— Oslobodi me! — požurivao ga je Olmek. — Sve ću ti reći!
— Prvo mi reci!
— Nikada! — odgovorio je princ i tvrdoglavo zatvorio svoje gvozdene
vilice.
— Dobro! — prihvati Konan i sede na klupu u blizini. — Naći ću je
sam, ali tek kad se ti pretvoriš u mlohavu masu. Čak mislim da to mogu i
da ubrzam ukoliko ti budem mahao mačem oko uha — dodade zlorado
pokazujući oružje probe radi.
— Čekaj! — reči su pokuljale sa sivih usana zarobljenika. — Tascela ju
je otela od mene. Nikada ništa drugo i nisam bio osim lutka u njenim
rukama!
— Tascela! — zereža Konan i pljunu. — Zašto ta prljava...
— Ne! Ne! — zadrhtao je Olmek. — Mnogo je gore nego što misliš.
Tascela je stara, ima mnogo godina. Ona obnavlja svoj život i svoju
mladost tako što na žrtvu prinosi mlade i lepe žene. To je jedan od razloga
što je narod prepolovljen i smanjen na ovaj broj. Uzeće srž Valerijinog
života i uneti ga u sopstveno telo, jer želi da procveta novom svežinom,
snagom i lepotom.
— Jesu li vrata zaključana? — upita Konan udarajući palcem po ivici
mača.
 — Da, ali znam način kako da uđeš u Tekuhltili. Samo ga ona i ja
znamo, ali ona misli da sam ja bespomoćan a da su tebe ubili. Oslobodi
me! Kunem se da ću ti pomoći da oslobodiš Valeriju. Bez moje pomoći
nećeš se probiti do Tekuhltlija. Čak i da me mučiš da bih otkrio tajnu, ne bi
to mogao sam da izvedeš. Oslobodi me i prikrašćemo se do Tascele.
Ubićemo je pre nego što upotrebi magiju, pre nego što prikuje svoj pogled
za nas. Ubićemo je s leđa. Trebalo je tako odavno da je ubijem, ali sam se
plašio da će nas bez njene pomoći Ksotalanci premašiti. I njoj je bila
potrebna moja pomoć. To je jedini razlog što je dopustila da uživam tako
dugo. Sada jedno drugom nismo potrebni i neko od nas mora da umre.
Kunem ti se, kada ubijemo tu vešticu ti i Valerija možete da odete. Moj
narod će me slušati kad Tascela bude mrtva.
Konan se nagnuo i presekao konopce koji su držali princa. Oknak
oprezno skliznu ispod velike lopte i podiže se otresajući glavu kao bik i
mrmljajući kletvu dok je opipavao rane na glavi.
Stajali su jedan do drugog, rame uz rame, predstavljajući divnu sliku
primitivne snage.
Olmek je bio iste visine kao i Konan, ali je bio masivniji; Tlascitlanin je
imao u sebi nešto odbojno, monstruozno, što se izuzetno isticalo u odnosu
na pravilno oblikovanu i snažnu figuru Simerijanca.
Konan je očistio ostatke njegove krvlju umazane košulje koja je bila u
dronjcima i stao tako da se njegova izražena muskulatura mogla lepo
videti.
Njegova ogromna ramena bila su iste širine kao i Olmekova, ali
pravilnije građena, a njegove lepo razvijene grudi završavale su se mnogo
inpresivnijim prelazom u snažan struk koji nije imao trbušasti deo kao
Olmek. Izgledao je kao snažna figura isklesana u bronzi.
Olmek je bio tamnije puti, ali ne od sunčanja. Ako je Konan
predstavljao figuru koja je izranjala iz zore, tada je Olmek predstavljao
priliku koja je nejasnog oblika, mutna, ponikla iz tame pre zore.
— Hajde, kreni — zahtevao je Konan. — I nastavi da ideš ispred mene.
Ti nisi čovek kome bih verovao.
Olmek se okrenuo i krenuo ispred njega. Jednom rukom je lagano
čupkao bradu.
 Olmek nije poveo Konana prema bronzanim vratima za koja je sasvim
prirodno pretpostavio da ih je Tescela zaključala, već do izvesne odaje koja
se nalazila na granici Tekuhltlija.
— Ova tajna čuvala se više od pola veka. — rekao je. — Ni neki od
naših ljudi nisu znali za to, a Ksotalanci ih nikada nisu otkrili. Tekuhltli je
sam izgradio ovaj tajni ulaz i potom poubijao sve robove koji su ga gradili;
Pritisnuo je zlatan ukras na zidu i ploča se pokrenula unutra, otkrivajući
stepenice od slonovače koje su vodile nagore.
— Ove stepenice ugrađene su u zid — reče Olmek. — Vode do kule na
krovu, a odatle krivudaju nadole u prazne odaje! Požurimo!
— Posle tebe, drugar! — odvratio je Konan sarkastično, mašući širokim
mačem. Olmek sleže ramenima i kroči na stepenice.
Konan je odmah pošao za njim, a vrata se za njima zatvoriše. Peli su se
uz stepenice sve dok Konan nije procenio da se nalaze iznad četvrtog
sprata, a onda su stigli do cilindrične kule zasvođenog krova, gde se
nalazilo i nekoliko plamenih dragulja koji su osvetljavali stepenice.
Kroz zlatne rešetke prozora, načinjenih od nesalomivih kristalnih
okana, prvih prozora koje je uopšte video u Ksukotlu, Konan ugleda ivice
visokih kupola kula kako se pomaljaju naspram zvezda.
Gledao je krovove Ksukotla. Olmek nije gledao kroz prozore. Žurio je
dole niz nekoliko stepenika koji su krivudali sa kule, a kada su se spustili
još nekoliko stopa, ove stepenice pretvorile su se u uzan hodnik koji je još
malo krivudao. Hodnik se završio strmim stepenicama koje su vodile
nadole. Tu se Olmek zaustavio.
Odozdo se čuo nejasan vrisak žene, pojačan strahom, besom i stidom.
Konan prepoznade Valerijin glas. U iznenadnoj srdžbi koju je
prouzrokovao vrisak, upita se kakva li je opasnost mogla da izazove takav
krik sa Valerijinih usana, i potpuno zaboravi na Olmeka. Gurnuo je princa i
potrčao niz stepenice.
Njegov instinkt opreznosti probudi se ponovo upravo kada da je Olmek
udario svojom šakom ogromnom poput malja.
Udarac, snažan i munjevit, bio je upućen prema centru Konanovog
mozga. Međutim, Simerijanac se uklonio na vreme i zadobio je udarac sa
strane, u vrat. Takav udarac bi svakom slabijem čoveku prekinuo kičmu.
 Bilo kako bilo, Konan je ustuknuo. Tako se zatekao i ispustio mač koji
je beskoristan u borbi prsa u prsa i zgrabio Olmekovu ispruženu ruku
vukući princa sa sobom dok je padao. Strmoglavce su pali zajedno niz
stepenice isprepletanih udova. Dok su padali, Konanovi gvozdeni prsti
pnonašli su cilj i zarili se u Olmekovo grlo.
Varvarinov vrat i rame postali su neosetljivi uprkos snažnom udarcu
Olmekove ogromne šake. Dok su se kotrljali Konan nije popuštao stisak.
Tada su udarili u vrata od slonovače takvom silinom da se raspukla.
Olmek je već bio mrtav, jer su mu Konanovi prsti zgnječili i polomili
vrat dok su padali.
Konan se digao otresajući prašinu sa svojih ogromnih ra mena. Kroz
polomljena vrata kročio je u veliku dvoranu. Pored njega, u dvorani je bilo
još petnaestoro ljudi.
Prva osoba koju je ugledao bila je Valerija. Neobičan crni oltar stajao je
ispred podijuma sa prestolom. Oko njega nalazio se poređano sedam crnih
sveća u zlatnim svećnjacima iz kojih su se izvijale spirale plamičaka
tamnozelenog dima neprizatnog mirisa.
Spiralni plamičci sjedinjavali su se u oblak koji je išao prema tavanici
oblikujući dimni luk iznad oltara. Na oltaru je ležala Valerija potpuno gola.
Njena bela koža svetlucala je u užasnom kontrastu u odnosu na bleštavi,
crni kamen.
Nije bila vezana. Ležala je ispružena, raširenih ruku iznad glave. Na
vrhu oltara klečao je mladi čovek držeći joj čvrsto ruke. Na drugom kraju
oltara klečala je mlada žena pridržavajući njene noge. Valerija nije mogla
ni da se pomeri.
Ostali muškarci i žene iz Tekuhltlija klečali su nemo u polukrugu,
posmatrajući prizor užarenim očima punim požude.
Tascela je opušteno sedela u prestolu od slonovače. Bronzane posude sa
tamjanom kotrljale su svoje spirale u vidu plamičaka oko nje; pramenovi
dima uvijali su se oko njenih nagih udova poput nežnih prstiju koji miluju.
A tada je lomljava vrata donekle promenila tok ovog prizora. Muškarci
i žene, koji su klečali, nezainteresovano su pogledali u leš svoga princa i
čoveka koji je ustao iz ruševina vrata, da bi onda ponovo svoje oči
pohlepno uprli u belu figuru koja se grčila na crnom odru.
 Tascela ga je bezobrazno pogledala i zavalila se u svoj presto, smejući
se podrugljivo.
— Kurvo! —Konan je sav pocrveneo od besa. Ruke su mu se savile i
pretvorile u maljeve kada se uputio ka njoj. Već na prvom koraku nešto ga
jako lupilo i ubolo divljački u nbgu. Sapleo se i skoro pao. Čeljusti
gvozdene klopke sklopile su se oko njegove noge, a zubi su prodrli duboko
u meso. Jedino su moćni mišići spasli kost da ne bude smrskana.
Ta prokleta naprava izronila je iz poda bez ikakvog upozorenja. Sada je
video proreze na podu gde su ležale vilice, savršeno kamuflirane.
— Budalo! — smejala se Tascela. — Zar misliš da se niisam obezbedila
za tvoj eventualni povratak. Sva vrata u ovoj odaji imaju ovakve zamke.
Stoj tu i posmatraj dok ja budem određivala sudbinu tvoje lepe prijateljice:
A sad ću se pozabaviti njom...
Konanova ruka instinktivno je pošla prema pojasu, ali shvati da su
korice prazne. Mač je ostao na stepenicama. Njegov mač je ostao u šumi,
gde ga je aždaja otrgnula. čelične zube koji su mu prodirali u nogu osećao
je kao užarene ugljene, ali bol nije bio u tolikoj meri nepodnošljiv koliko
bes koji mu je opčinio dušu.
Bio je zarobljen poput vuka. Da je imao mač, oslobodio bi nogu i
puzeći po podu došao do Tascele da je ubije. Valerijine izbezumljene oči
uputile su mu nemu molbu, a njegova sopstvena nemoć slala je kroz mozak
talase ludila. Kleknuo je na slobodnu nogu pokušavajući da se izvuče iz
čeljusti zamke i da je polomi. Krv je počela da mu kaplje ispod noktiju što
su se čeljusti priljubljivale bliže oko noge u obliku kruga čiji su delovi bili
savršeno sjedinjeni. Prsti su se grčili, ali sve je bilo uzalud.
Prizor Valerijinog nagog tela samo je dolivao ulje na vatru. Tascela ga
je ignorisala.
Podižući se iz svog prestola, prešla je pogledom preko svojih podanika i
upitala:
— Gde su Ksatmek, Zlanat i Takhik?
— Nisu se vratili iz katakombi, princezo! — odgovorio joj je jedan
čovek. — Kao i mi ostali, i oni nose tela ubijenih u grobnice, ali se još nisu
vratili. Možda ih je Tolkemekov duh uznemirio.
— Ćuti, budalo — grubo je naredila. — Duh je mit!
 Sišla je sa podijuma igrajući se tankim, zlatnim bodežom. Oči su joj
plamtele kao pakleni oganj. Zaustavila se pored oltara i progovorila tiho.
— Tvoj život učiniće me mladom, ženo svetle puti! Nasloniću se na
tvoje grudi i spustiti svoje usne na tvoje i lagano... ah, lagano zariti ovu
oštricu u tvoje srce, tako da će tvoj život napustiti tvoje ukočeno telo i ući
u moje, čineći da ponovo procvetam mladošću i večnim životom!
Lagano poput zmije koja se nadvija nad žrtvu, naginjala se kroz
kolutove dima sve bliže i bliže nad sad već umrtvljenom ženom koja je
odsutno buljila u njene usplamtele tamne oči - oči koje su postajale
krupnije i veće, a istovremeno su bleštale kao crni mesec u vrtlogu dima.
Tascelini podanici ispružili su ruke i zaustavili dah, krajnje napeti da bi
osetili krvavi vrhunac, a jedini zvuk koji se čuo bilo je Konanovo snažno
disanje dok je pokušavao da oslobodi nogu iz zamke.
Sve oči bile su uprte na oltar i belu figuru na njemu. Prasak munje bi
jedva prekinuo magiju, pa ipak samo tih jecaj narušio je postojanost tog
prizora i doneo komešanje. Jecaj je bio takav da se čoveku dizala kosa na
glavi.
Skrenuli su pogled i onda su shvatili. Levo od podijuma stajala je figura
od košmara, oivičena u vratima.
Bio je to čovek zamršene sede kose i dugačke bele brade koja je
dopirala do grudi. Rite su samo delimično pokrivale njegovu koščatu
figuru, otikrivajući polugole udove koji su izgledali neprirodno. Koža mu
se razlikovala od ljudske. Izgledalo je kao da je sav posut ljuspama, kao da
je živeo veoma dugo u uslovima potpuno različitim od onih pod kojima
žive ljudska bića. Ništa ljudsko nije se moglo nazreti u tim očima koje su
buktale iz zamršene bele kose. Podsećale su na dva sjajna kotura koja su
piljila ne trepćući, odavajući beličasto bleštavilo. Usta čudne prilike bila su
otvorena, i iz njih je dopiralo samo piskavo kikotanje.
— Tolkemek! — prošaputala je Tascela bledeći, dok su se ostali zgrčili
od užasa ne pogovarajući ni reči. — Nije mit! Nije ni duh! Ti si živeo
dvanaest godina u mraku! Dvanaest godina si živeo sa kostima mrtvih!
Kakvu li si sablasnu hranu pronalazio? Kakvu li si ludačku parodiju
načinio od svog života u potpunom mraku te večne noći. Sad shvatam
zašto se Ksatmek, Zlanat i Takhik nisu vratili iz katakombi. A neće se
nikad ni vratiti. Zašto si čekao toliko dugo da napadneš?
Da li si tražio nešto u jamama? Jesi li tražio neko tajno oružje za koje si
saznao da je tamo sakriveno. Jesi li ga najzad našao?
Odvratno cerekanje bilo je jedini odgovor koji je Tolkemek izustio. Nije
bio lud u pravom smislu reči. Živeo je veoma dugo odvojen od ljudi, u
stvari ni sam više nije pripadao ljudskom rodu. Za njega ga je jedino još
vezivala neraskidiva nit sećanja, sada pretvorenog u mržnju i nagon za
osvetom koji ga je terao da se skriva u okolini ljudi koje je mrzeo.
Ta jedna jedina nit terala ga je na osamu crnih hodnika i kraljevstava
podzemnog sveta, koji je odavno otkrio.
— Tražio si nešto što je skriveno? — prošaputa Tascela zgrčivši se. — I
sada si to pronašao? Sećaš li se sukoba? Sećaš li se posle svih godina
provedenih u tami?
U svojoj mršavoj ruci Tolkemek je držao neobičnu palicu čudne zelene
boje, na čijem se jednom kraju nalazila svetleća crvena kuglica u obliku
nara.
Kuglica bi odskočila u stranu pri svakom bacanju palice kao koplja, a
zrake crvenog plamena probijali su se iz nara.
Zrak je promašio Tascelu, ali se na njenom putu našla žena koja je
držala Valerijine noge. Udario ju je po ramenima. Čuo se oštar, praskav
zvuk. Jedan plamen sevnu od njenih grudi, pucketajući i bacajući varnice.
Žena se stropošta, smežura i uvenu kao mumija.
Valerija se otkotrljala sa oltara na drugu stranu i otpuza četvoronoške
prema suprotnom zidu. Čovek koji je držao Valeriju za ruke bio je sledeći
na redu.
Okrenuo se i potrčao, ali pre nego što je uspeo da načini nekoliko
koraka, Tolkemek je skočio sa izvanrednom gipkošću i čovek se našao
između bele pojave i oltara.
Ponovo je crveni plamen sevnuo i Tekuhltli se beživotno sroza na pod,
pošto je zrak završio svoju putanju eksplozijom plavičastih varnica na
oltaru. Zatim je započela prava klanica. Vičući panično, ljudi skočiše i
počevši da beže sudarajući se. Tolkemek je nastavio da hladnokrvno seje
smrt. Nisu mogli da pobegnu kroz vrata; u stvari metalni deo na portalu
poslužio je kao provodnik kamenom oltaru da bi zatvorio liniju za bilo
kakvu paklenu snagu koja je poput munje sevala iz magične palice kojom
je starac mahao u ruci.
Kada bi uhvatio muškarca ili ženu između sebe, vrata ili oltara, oni bi
istog časa umrli.
Nije birao žrtvu. Uništavao ih je kako su dolazili, dok su rite lepršale
oko njegovih mršavih udova. U sobi je nastao opšti haos. Sve je odjekivalo
od paničnih krikova i jezivog starčevog cerekanja. Tela su padala pored
oltara kao lišće. Jedan ratnik je u očajanju nasrnuo na njega podižući bodež
da bi istog časa pao, a da nije uspeo ni da zamahne. Preostali su ličili na
pobesnelu stoku koja nije imala predstavu kako da se odupre, niti je imala
priliku da se spase.
Izginuli su svi osim Tascele koja je uspela da stigne do Simerijanca i
Valerije koja se krila pored njega.
Tascela se sagnula i dodirnula pod da bi pritisnula ispupčenje na njemu.
Odjednom su se gvozdene čeljusti otvorile i oslobodile Konanovu nogu.
— Ubij ga ako možeš — prodahtala je i dodala mu ogroman nož.
— Kako misliš da se suprotstavim njegovoj magiji?
Onda je naglo skočio ispred žena ne vodeći računa o svojoj
okrvavljenoj nozi.
Tolkemek mu se približavao sa vražjim pogledom u očima, ali je za
trenutak oklevao, videvši sjaj sečiva u Konanovoj ruci.
Tako je otpočela užasna igra, budući da je Tolkemek nastojao da kruži
oko Konana i da ga namami u položaj između sebe i oltara, ili metalnih
vrata, dok je Konan pokušavao da to izbegne, čekajući trenutak da zada
smrtonosni udarac.
Žene su posmatrale napeto, zadržavajući dah.
Ništa se nije čulo osim tapkanja stopala.
Tolkemek više nije skakao, niti se ludirao. Shvatio je da mu se ova
krupna figura suprotstavlja bez vriske i suludog bežanja.
U Konanovom pogledu video je ubilački sjaj i želju za totalnim
uništenjem. Kretali su se tamo-amo. Kada bi se pomerio jedan, pomerao se
i drugi, kao da su ih vezivale nevidljive niti. Konan se sve više približavao
svom neprijatelju.
 Napeti mišići njegovog moćnog tela su već bili spremni za skok kada je
Valerija uzviknula. U jednom trenutku bronzana vrata su se našla na liniji
Konanovih kretnji. Crveni trag je odskočio sprživši Konanovu slabinu dok
je munjevito odskakao u stranu istovremeno bacajući nož na starca.
Tolkemek pade, napokon stvarno pogođen, dok je balčak vibrirao u
njegovim grudima.
Tacsela je skočila, ne prema Konanu, već u pravcu palice koja je
svetlucala kao da je živa. Međutim, skočila je i Valerija sa sečivom u ruci
koje je dograbila od jednog mrtvaca. Zarila ga je svom snagom Tasceli u
grudi.
Princeza je samo uzviknula, a onda pala mrtva. Valerija je prezrivo ritnu
nogom.
— Ovo sam morala da uradim barem zbog sopstvenog samopoštovanja!
— rekla je gledajući Konana preko mlitavog tela.
— Pa, ovo znači kraj sukoba — zabrunda Konan.
— Gde li ovi ljudi drže hranu? Gladan sam! Treba ti previti nogu!
Valerija otrgnu komad svile sa tapiserije i sveza ga sebi oko struka.
Zatim otcepi još jedan komad i stručno ga veza oko Konanovog
izranjavljenog lista.
— Mogu da hodam! — uveravao ju je. — Hajdemo! Napolju je
svanulo. Dosta mi je Ksukotla. Dobro je da su se sami istrebili. Ne želim
ništa od njihovih prokletih dragulja, možda su i oni začarani.
— Ima dovoljno plena na ovom svetu za mene i tebe. — rekla je
Valerija uspravljajući se u svoj svojoj lepoti pred njim.
Stari požudni sjaj vratio se u Konanove oči. Ovog puta se nije opirala
kad ju je snažno zagrlio.
— Ima mnogo da se putuje do obale — rekla je za trenutak odvajajući
svoje usne sa njegovih.
— Nema veze — nasmejao se. — Nema toga što ne možemo nas dvoje.
Mi ćemo kročiti na palubu broda upravo kad Stigijci otvore vrata i otpočnu
sezonu trgovine, a onda ćemo svima pokazati šta znači plen.
 DRAGULJI GVAHLURA
Konanova ljubav sa Valerijom nije trajala dugo, verovatno zbog toga
što je svako od njih želeo da bude gospodar.
Bilo kako bilo, njih dvoje su se rastali. Valerija ponovo odlazi na more,
a Konan rešava da okuša sreću u Crnim kraljevstvima.
Pošto je čuo za neprocenjivo bogatstvo koje se nalazilo skriveno negde
u Kešanu, pod imenom »zubi Gvahlura«, on stupa u službu naprasitog
kralja Kešana i počinje da priprema njegovu vojsku za rat protiv susednog
kraljevstva Punta.

1. Staze intriga
Strme litice uzdizale su se iz džungle svetlucajući zelenoplavom bojom.
U pozadini se isticala crvenkasta svetlost izlazećeg sunca. Litice su
vijugale prema istoku i zapadu iznad ustalasanog zelenog okeana od
paprati i lišća.
Strmi bedemi od šiljastih zavesa masivnih stena izgledali su
nepremostivi, sa delovima kvarca koji je zaslepljujuće treptao na sunčanoj
svetlosti.
Čovek koji se probijao prema vrhu, uspeo se skoro do polovine.
Pripadao je rasi planinara naviknutoj na savlađivanje neosvojivih litica, a
to je bio čovek izuzetne snage i okretnosti.
Jedina odeća koju je imao sastojala se od kratkih crvenih pantalona, a
sandale su mu bile prebačene preko ramena, kao i mač i bodež, da mu ne
smetaju.
Čovek je bio snažno građen i okretan kao panter. Koža mu je bila
potamnela od sunca, a pravilno šišana kosa bi1a je povezana srebrnom
trakom oko slepoočnica.
Čelični mišići, žustre oči i sigurne noge ovde su ga dobro služili, a
uspon je predstavljao izazov za proveru planinarske veštine i kondicije.
Oko sto pedest stopa ispod njega, talasala se džungla, a na otprilike
jednakoj udaljenosti od njega prostirala se ivica grebena kao izgravirana.
Napredovao je kao neko koga je potreba naterala da žuri. Pa ipak, bio je
primoran da se kreće oprezno poput zmije. Opipavo je oprezno teren
rukama i nogama, jer je nailazio na odroništa. Ponekad se dešavalo da
bukvalno visi na rukama. Ipak se peo dalje, boreći se tvrdoglavo za svaki
pedalj.
Povremeno se zaustavljao da bi se odmorio i otresao znoj sa čela.
Istovremeno je pretraživao pogledom džunglu tražeći bilo kakav trag
ljudskog života ili pokreta.
Sada se i sam vrh nije nalazio daleko od njega, a primetio je i odmorište
na isturenom delu litice, samo nekoliko stopa iznad njegove glave.
Nekoliko trenutaka kasnije dopro je do njega, u stvari do male pećine
ispod same litice grebena.
Kada mu je glava dosegla do ivice litice, on progunđa i priljubi se uz
greben.
Pećina je bila maljušna, nešto malo veća od udubljenja, ali je mogla da
primi jednu osobu. I bila je već popunjena.
Smežurana, tamna mumija sedela je u maloj pećini podvijenih nogu, sa
rukama prekrštenim na grudima.
Udovi su joj bili povezani na određenom mestu remenjem od sirove
kože, koje se pretvorilo u istrulele pramenove. Odeća je bila pretvorena u
prašinu.
Između skrštenih ruku i upalih grudi nalazio se svežanj pergamenta,
požuteo od vremena.
Čovek ispruži dugačku ruku, dohvati pergament i bez provere ga
zadenu za pojas. Potom se ispravi u svoj svojoj visini i stade na sam otvor
udubljenja. Potom je ispružio ruke i dohvatio rub grebena, a onda se
pokretom naviše izvukao gore. Potom je stao i pogledao nadole. Izgledalo
je kao da gleda u unutrašnjost ogromne kugle oivičene kružnim kamenim
zidom.
Dno je bilo prekriveno drvećem i gustom vegetacijom. Grebeni,
otprilike jednake visine, štrčali su unaokolo. To mesto je bilo pravo čudo
prirode. Podsećalo ga je na prirodni amfiteatar.
Međutim, čovek na litici nije zastao da bi se divio ovom prirodnom
fenomenu. Napeto je istraživao vrhove drveća ispod njega, a onda je
duboko uzdahnuo kada je spazio obrise mermernih kupola ispred
treperavog zelenila.
 Znači, nije se radilo o legendi. Ispred njega se zaista nalazila čuvena
napuštena palata Alkmenona.
Konan Simerijanac, odnedavno Konan sa »Baraha ostrva« i »Crne
obale«, došao je u kraljevstvo Kešana privučen čuvenim blagom koje je
obasjavalo riznice turanskih kraljeva.
Kešan je bio kraljevstvo varvara, koje se prostiralo istočno od zaleđa
Kuša, gde su prostrane savane omeđivale šume sa južne strane.
Narod je bio mešovite rase, mada su preovlađivali crnci. Vladari,
prinčevi i visoki sveštenici, tvrdili su da vode poreklo od belaca, koji su
mitsko doba vladali ovim kraljevstvom čiji je glavni grad bio Alkmenon.
Oprečne legende pokušavale su da objasne razlog eventualne propasti
rase i zbog čega su osvajači napustili grad. Isto tako su bile nejasne i priče
o »zubima Gvahlura«, neverovatnom blagu Alkmenona.
Čak i te neobjašnjene legende bile su dovoljan razlog da se Konan uputi
u Kešan preko ogromnih razdaljina, ravnica i džungle.
Pronašao je Kešan koji je i sam po sebi bio mitski zbog mnogobrojnih
nacija koje su tu živele, a i čuo je da su potvrđene glasine o blagu koje su
ljudi nazivali »zubi Gvahlura«. Jedino nije znao gde je blago sakriveno, a
suočio se i sa činjenicom da će morati da objasni svoje prisustvo u Kešanu.
Slobodni i usamljeni stranci tu nisu bili dobrodošli.
Nije se zbunio, već je samouvereno ponudio svoje usluge otmenim i
sumnjičavim velikanima ovog veličanstvenog grada. Rekao im je da je
profesionalni ratnik i da je u Kešan došao u potrazi za poslom. Za
odgovarajuću platu bio bi spreman da obuči vojsku Kešana i da je predvodi
u borbi protiv Punta, njihovih zakletih neprijatelja, čiji su nedavni uspesi
na ratnom polju žestoko razbesneli kralja Kešana.
Predlog i nije bio tako drzak kao što je možda izgledao. Konanova slava
doprla je i do Kešana. Njegovi podvizi kao komadanta crnih gusara, tih
vukova sa južnih mora, proslavili su mu ime i ono je izgovarano s
poštovanjem i divljenjem. I još nešto - njegovo ime izazivalo je strah duž
crnih kraljevstava.
Nije odbio probe na koje su ga postavili gospodari. Čarke i drugi sukobi
duž granica nisu prestajali, dajući Simerijancu brojne mogućnosti da
dokaže svoju sposobnost u borbi izbliza.
 Njegova snaga i veština impresionirale su vladare Kešana koji su već
znali za njegovu reputaciju dobrog vođe, a izgledi da ga angažuju bili su
povoljni.
Konan je potajno želeo nameštenje koje bi mu omogućilo zakonsko
opravdanje da ostane u Kešanu dovoljno dugo da nađe skrovište blaga
»zubi Gvahlura«.
Onda je došlo do iznenadne promene. U Kešan je došao Tutmekri za
vođu ambasade iz Zembambveja. Tutmekri je bio Stigijac, avanturista i
nitkov. On i Simerijanac poznavali su se odranije, ali se nisu mnogo trpeli.
Tutmekri je, kao i Konan, došao pred kralja sa predlogom za osvajanje
Punta iz koga su nedavno proterali trgovce iz Zembambveja i zapalili
njihova utvrđenja.
Njegova ponuda prevagnula je i nad Konanovom reputacijom. Tutmekri
je tvrdio da će napasti Punt vojskom crnih kopljanika, šemitskih strelaca i
najamnika mačevalaca sa istoka da bi pomogao kralju Kešana da osvoji
neprijateljsko kraljevstvo.
Dobroćudni kraljevi Zembambveja jedino su želeli monopol na
trgovinu sa Kešanom i njegovim oblastima gde se plaća danak i kao zalog
dobre pogodbe - nešto od blaga »zubi Gvahlura«.
Blago ne bi bilo stavljeno na raspolaganje, požurio je da objasni
Tutmekri sumnjičavim vođama, ono bi se čuvalo u hramu Zembambveja,
pokraj zdepastih zlatnih božanstava Dragon i Dekreto.
Ova izjava izazvala je prezriv osmeh na Konanovom licu. Simerijanac
nije pokušao da se nadmudruje sa Tutmekrijem i njegovim šemitskim
partnerom Zargebom. Znao je da će, ako Tutmekri pobedi insistirati na
neodložnom progonu rivala.
Preostalo mu je samp jedno: da pronađe dragulje pre nego što se kralj
Kešana predomisli, i da odmagli sa plenom. Do tada je bio siguran da se
blago ne nalazi skriveno u Kešiji, kraljevskom gradu koji je ličio na roj
nagomilanih koliba od blata i pokrivenih slamom.
Dok je huktao od nervoze i nestrpljenja, visoki sveštenik Gorluga
objavio je da, pre nego što se donese bilo kakva odluka, mora da se
ispoštuje volja bogova što se tiče saveza sa Zembambejom. Isto tako, blago
koje se odavno čuva kao zalog, ostaće sveto i nedirnuto.
 Skoro čitav vek sveštenici nisu kročili u zamrli grad, u kome je čuvano
blago. Nekada davno, prokrčili su put do začaranog grada uz pomoć
princeze Jelaje, proroka i poslednjeg vladara Alkmenona. Umrla je mlada,
u cvetu mladosti, a njeno telo je na čudesni način ostalo nedirnuto čitav niz
godina. Poslednji među sveštenicima koji je tražio proročanstvo bio je zao
čovek, koji je želeo samo za sebe neobično brušene dragulje zvane »zubi
Gvahlura«.
Međutim, u napuštenoj palati zadesila ga je zla sudbina. Njegovi
pomoćnici, koji su uspeli da pobegnu, pričali su stravične priče koje su
godinama plašile sveštenike iz grada i proročišta.
Međutim, Gorluga, najviši sveštenik po rangu i znanju, izjavio je da bi
otišao sa grupom sledbenika da oživi stari običaj.
Uzbuđeni glasovi kolali su po gradu, pa je tako do Konana doprla nit
koju je nedeljama tražio. Načuo je od jednog sveštenika nižeg ranga da se
sveštenici spremaju na put, što ga je nagnalo da se iskrade iz Kešije, noću,
pre zore.
Jašući kao lud dve noći i dan, Konan je stigao rano ujutru do litica
Alkmenona, koje su se pružale na jugozapadnom delu kraljevstva usred
nenaseljene džungle koja je bila tabu i za obične ljude. Niko osim
sveštenika nije se usudio da se pridruži začaranoj dolini, a nijedan
sveštenik nije godinama kročio u Alkmenon.
Nijedan čovek se još nije uspeo ovim liticama, govorila je legenda, i
niko osim sveštenika, nije znao tajni ulaz u dolinu. Konan nije gubio vreme
u traženju. Teški usponi i strmine nisu bili nedostižni čoveku koji je rođen
u krševitim brdima Simerije.
Sa vrha grebena Konan je posmatrao dolinu kružnog oblika i pitao se
kakva je to kuga, rat ili praznoverje oteralo stare žitelje bele puti sa
njihovog uporišta. Ova dolina bila je nekada njihova. Tu se nalazila i
palata, a u njoj su živeli članovi dvora i kraljevačke porodice. Pravi grad
nalazio se izvan grebena, ali ga je ustalasano zeleno rastinje džungle
skrivalo od pogleda. Kupole, koje su se sijale ispod njega, predstavljale su
očuvane tornjeve kraljevske palate Alkmenona koja je odolevala zubu
vremena.
 Konan brzo poče da silazi. Greben na toj strani nije imao tako oštre
ivice, pa je za manje od pola sata uspeo da se spusti u podnožje doline
obrasle busenjem. S rukom na koricama mača, oprezno se osvrnuo oko
sebe.
Nije bilo razloga za sumnju da se tu nalaze ljudi. Znalo se da je
Alkmenon napušten i začaran duhovima davne prošlosti.
Svuda je vladala mrtva tišina. Nijedan listak nije zadrhtao. Kada se
sagnuo da proviri kroz lišće, ugledao je samo drvored koji se unedogled
pružao u plavičastu tminu gustih šuma.
Ipak se kretao oprezno, s mačem u ruci. Njegov oštar pogled prelazio je
s jedne senke na drugu, a elastičan hod nije odavao nikakav šum. Svuda
oko sebe primećivao je znake stare civilizacije. Mermerne fontane, sada
bešumne i zdrobljene, stajale su unaokolo, a crteži na njima bili su suviše
simetrični da bi ih priroda oblikovala,
Šumsko rastinje i šiblje prekrivali su gajeve čiji su se obrisi još uvek
nazirali.
Spazio je zidove koji su bili ukrašeni posebnom vrstom kamena, pa je
pretpostavljao da su te prostorije nekada služile za zabavu.
Ispred njega su se nazirale kupole. Što se više približavao, građevina je
postajala sve uočljivija.
Probijajući se kroz gusto isprepletano granje, naišao je na relativno
otvoren prostor gde je drveće bilo raštrkano i oslobođeno gustog rastinja.
Ugledao je širok, stubovima poduprt trem palate.
Dok se penjao širokim mermernim stepenicama, primetio je da je to
zdanje bilo više očuvano od ostalih okolnih građevina. Debeli zidovi i
masivni stubovi izgledali su isuviše moćni da bi se srušili pod nasrtajima
vremena i nepogoda.
Neprirodna tišina vladala je svuda oko njega. Narušavao ju je samo
njegov mačji korak. Negde u ovoj palati nalazila se odaja koja je u prošlim
vremenima služila sveštenicima Kešena kao proročište. Takođe, ukoliko
onaj indiskretni sveštenik nije izrekao laž, tu negde nalazilo se i skriveno
blago zaboravljenih kraljeva Alkmenona.
 Konan je prošao kroz veliki i prostrani hodnik oivičen visokim
stubovima. Na drugom kraju prošao je kroz dvostruka bronzana vrata,
delimično odškrinuta. Možda su tako stajala vekovima.
Zatim je izbio u zasvođenu ovalnu odaju koja je verovatno služila
kraljevima Alkmenona za javni prijem.
Bila je osmougaonog oblika, a velika kupola, do koje je dopirao
veličanstveni svod, očigledno je imala nekakav otvor, jer je čitava
prostorija dobijala mnogo više svetlosti nego hodnik kroz koji je malopre
prošao. Na udaljenoj strani ogromne sobe nalazio se podijum od koga su
vodile prostrane stepenice. Na podijumu se nalazila masivna stolica sa
ukrašenim delovima za ruke i visokim naslonom.
Konan je nešto uzbuđeno promrmljao, a oči su mu zasijale. Zlatni
presto Alkmenona, koji se pominje u prastarim legendama!
Odmerio ga je svojim iskusnim okom. Taj presto, sam za sebe,
predstavljao je fantastično bogatstvo, ukoliko bude mogao da ga ponese.
Mašta mu se raspali i on radoznalo pođe u potragu za ostalim blagom.
Goreo je od želje da zaroni prste među dragulje o kojima je toliko slušao
na trgovima Kešije. Po pričama, to su dragulji kakvih nije bilo na svetu:
rubini, safiri, dijamanti, emeraldi, crveno drago kamenje, opali.
Očekivao je da naiđe na sliku proroka, kako sedi na prestolu, ali nje
nigde nije bilo. Verovatno su je stavili negde drugde u palati, ukoliko je
zaista i postojala.
Otkako se priklonio Kešanu, mnogo je mitova postalo stvarnost, tako da
nije sumnjao da će pronaći prividno ili pravo božanstvo.
Iza prestola su se nalazila uzana zasvođena vrata, koja su nesumnjivo
bila sakrivena tapiserijama u vreme aktivnog života Alkmenona.
Pogledao je u vrata i video da vode u prazan alkoven, a uzani hodnik od
njih je dalje vodio nadesno. Skrenuvši pogled sa njega, otkrio je još jedan
luk nalevo od podijuma. Za razliku od ostalih, ovaj je imao vrata i to dosta
neobična. Portal je bio izrađen od bronzanog metala, sa mnoštvom sitno
urezanih arabeski.
Na njegov dodir, vrata su se odmah otvorila, kao da su im šarke
nedavno podmazane. Zaustavio se unutra i pažljivo osmotrio. Nalazio se u
četvrtastoj odaji koja nije bila preterano prostrana, a čiji su se mermerni
zidovi uzdizali do ukrašene tavanice, obložene zlatom. Zlatne tapiserije
oblagale su osnovu i vrhove zidova. Nije bilo vrata, osim ovih kroz koja je
ušao. Sve ove detalje primetio je samo uzgred. Njegovu pažnju privukla je
figura koja se nalazila na podijumu od slonovače ispred njega.
Očekivao je da vidi prikaz, verovatno izrezbaren izuzetnom i
zaboravljenom veštinom. Međutim, ni najizuzetnija veština ne bi mogla da
stvori tako savršenstvo. To nije bio prikaz od kamena, metala ili slonovače.
To je, u stvari, bilo telo žene, a kojom su umetnošću stari uspeli da je
zaštite i ostave netaknutu vekovima, ni sam Konan nije mogao da pogodi.
Odeća koju je nosila bila je netaknuta. Konan se namršti sa izvesnom
nelagodnošću. Osetio je kako ga duž kičme podilaze žmarci. Veština kojom
su očuvali telo ne bi mogla da očuva i odeću. Ta žena je izgledala kao da je
upravo zaspala. Na sebi je imala zlatni oklop za grudi sa koncentričnim
krugovima od sićušnih dragulja, pozlaćene sandale i kratku svilenu suknju
koju je pridržavao ukrašeni pojas. Ni tkanina, ni metal nisu pokazivali bilo
kakve znake propadanja.
Jelaja je posedovala neku hladnu lepotu, čak i mrtva. Telo joj je bilo
poput alabastera, vitko, ali ipak senzualno. U tamnoj i skupljenoj kosi
svetlucao je crveni dragulj.
Konan je stajao ispred nje mršteći se, a onda je mačem dodirnuo
podijum.
Sinulo mu je da možda tu postoji neko udubljenje u kojem se nalazi
blago. Međutim, podijum je izgledao dosta solidan. Nijednu pukotinu nije
ugledao.
Okrenuo se i zakoračio, neodlučan gde bi prvo trebalo da ga traži. Imao
je malo vremena na raspolaganju.
Sveštenik koji mu je odao tajnu, rekao je da je blago sakriveno u palati.
Ali gde? Palata je velika. Pitao se kako bi bilo da se sakrije dok ne dođu
sveštenici, pa kad odu da obnovi traganje. Međutim, postojala je
mogućnost da oni uzmu dragulje sa sobom. Bio je ubeđen da je Tutmekri
podmitio Gorlugu. Poznavao je Tutmekrija i mogao je da predvidi njegove
planove.
Znao je da je Tutmekri bio taj koji je predložio osvajanje Punta
kraljevima Zembambveja, a to osvajanje ne bi bilo ništa drugo nego još
jedan korak ka njihovom stvarnom cilju - prisvajanju blaga »zubi
Gvahlura«.
Pre nego što učine bilo kakav korak, oprezni kraljevi tražili bi dokaz da
blago zaista postoji. Dragulji koje je Tutmekri tražio u zalog verovatno bi
tražili taj dokaz, a onda bi kraljevi Zembambveja povukli odlučujući potez.
Punt će biti napadnut istovremeno sa istoka i zapada, ali će se
Zembambvani postarati da Kešani prihvate najveći deo borbe, a onda, kada
i Punt i Kešan budu iscrpljeni borbom, Zembambvani će dvostrukim
snagama navaliti, zauzeti Kešan i uzeti blago silom, čak po cenu da moraju
da unište svako zdanje i da muče svakog živog stvora u kraljevstvu.
Međutim, još uvek je postojala druga mogućnost: ako bi Tutmekri
uspeo da se domogne blaga, prevario bi, po običaju, svoje poslodavce,
ukrao dragulje za sebe i umakao ostavljajući emisare Zembambveja na
cedilu.
Konan je verovao da savetovanje sa proročanstvom nije ništa drugo već
dobro smišljena smicalica koja je imala za cilj da ubedi kralja Kešana u
ispravnost Tutmekrijevog plana. Znao je da je i Gorluga isto tako
prepreden kao i svi ostali koji su umešani u ovu veliku prevaru.
Pitao se kako li je Tutmekri podmitio visokog sveštenika i šta je
ponudio čoveku koji je imao ogromno bogatstvo u svojim rukama.
U svakom slučaju bio je siguran da će se proroci sastati da kažu da li je
»božja volja« da se Kešan povinuje Tutmekrijevim željama. Svakako će
biti reči i o njemu, Konanu. Posle toga Kešija bi postala istvarno pretopla
za Simerijanca, a on nije imao nikakvih namera da se u nju vraća otkako je
odjahao te noći.
Soba proroka učini mu se nezanimljivom i on se uputi ka velikoj
krunskoj dvorani. Zastade kod prestola i položi ruke na njega. Bio je težak,
ali je mogao da ga nakrene. Konan opet poče da traži udubljenje. Razum
mu je govorio da negde postoji skrivena grobnica blizu proroka.
Počeo je neumorno da lupa po zidovima. Jednog trenutka lupanje posta
prigušenije na mestu suprotno od ulaza u hodnik.
Pogleda pažljivije i zapazi da se pukotina nalazi između mermerne
ploče i te tačke i da je sledeća pukotina šira nego obično. Gurnuo je oštar
bodež u nju.
 Ploča se širom otvorila otkrivajući udubljenje u zidu, i ništa više. On
opsova. Otvor je bio prazan i nije izgledao da je ikad služio kao sklonište
za blago.
Naslanjajući se na udubljenje, spazio je sistem manjih rupa u zidu i
nivou glave.
Provirio je kroz njih i promrmljao zadovoljno. To je bio zid koji je
obrazovao pregradu između udubljenja i prostorije proroka. Konan se
naceri. Ovo je objašnjavalo misteriju proročanstva, iako je bilo nešto
surovije nego što je očekivao.
Gorluga, ili neki njegov miljenik, staće u udubljenja i razgovarati kroz
rupu, a verni Akoliti, inače svi do jednog crnci, prihvatiće njihov glas kao
pravi glas Jelaje.
Konan se lupi po čelu kao da se nečeg prisetio. Brzo izvuče rolnu
pergamenta, koji je uzeo od mumije, i pažljivo je odmota. Namrštio se
zbog nejasnih znakova kojima je bila popunjena.
U svojim lutanjima po svetu veliki avanturista je stekao izvesna znanja,
posebno ona koja se odnose na govor i čitanje mnogih stranih jezika.
Mnogo učeniji znalci zbunili bi se zbog vanrednih lingvističkih
mogućnosti Simerijanca, jer se našao u mnogim situacijama gde je znanje
stranog jezika odlučivalo o životu ili smrti.
Ovi znakovi su ga zbunjivali. Odjednom su mu bili nekako poznati, a
ipak nerazumljivi. Otkrio je i zašto. To su bila slova prastarog »pelištik«
jezika koji se umnogome razlikovao od modernog pisma, koje je poznavao
i koje se pre tri veka promenilo i modifikovalo nakon osvajanja od strane
jednog nomadskog plemena. Ovo starije pismo ga je potpuno zbunjivalo.
Ponovio je fazu koju je protumačio kao nečije ime. Bit-Jakin. Shvatio je
da je to ime pisca.
Grčeči usne koje su se nesvesno pomerale dok je nastojao da savlada
zadatak, spoticao se kroz rukopis uviđajući da se deo toga ne može prevesti
i da je ostatak takođe nejasan.
Shvatio je da je tajanstveni pisac Bit-Jakin došao izdaleka sa svojim
slugama, i da je ušao u dolinu Alkmenona. Mnogo toga što je kasnije
dopisao u tekstu nije imalo značaja, ili ga on nije razumeo. Shvatio je
jedino da je od Bit-Jakinovog pohoda prošlo neverovatno mnogo vremena.
 Ime Jelaja se često ponavljalo, a što se kraj teksta više bližio, moglo se
zaključiti da je Bit-Jakin bio na izmaku života.
Sa laganim uzbuđenjem Konan je shvatio da mumija u pećini
predstavlja ostatke tajanstvenog Bit-Jakina. Čovek je umro kao što je i
prorekao, a njegove sluge su ga položile u onu otvorenu grobnicu, visoko
na grebenima, prema njegovom uputstvu.
Čudno je da se Bit-Jakin ne pominje ni u jednoj legendi o Alkmenonu.
Sigurno je da je u dolinu došao nakon što su je domoroci napustili - to se
vidi u rukopisu, ali je bilo neobično da sveštenici, koji su od davnina
dolazili da se konsultuju sa prorokom, nisu videli ni njega, a ni njegove
sluge.
Konan je bio sasvim siguran da su i mumija i ovaj pergament stari
preko hiljadu godina. Bit-Jakin je već živeo u dolini kada su došli prvi
sveštenici da se poklone senima mrtve Jelaje.
Zašto li je taj čovek živeo na tako napuštenom mestu i iz kog li su se
nepoznatog razloga njegove sluge razišle nakon što su položile telo svoga
gospodara?
Konan slegnu ramenima i ponovo zadenu pergament za pojas. Onda
iznenađeno skoči, a koža mu se naježi.
Mrtvu tišinu prekinuo je zaglušujući odjek gonga, koji je delovao
zastrašujuće i šokirajuće! Pomerio se i sklupčao poput velike mačke, sa
mačem u mci, gledajući duž hodnika odakle mu se činilo da dolazi zvuk.
Da li su stigli sveštenici iz Kešije? Bilo je to malo verovatno. Teško da su
uopšte stigli do doline.
Zvuk gonga, opet, govorio je da on tu nije jedini ljudski stvor. Konan je
uvek bio čovek od akcije. Oštroumnost koju je posedovao sticao je u
kontaktu sa ljudima koji su živeli u najrazličitijim krajevima. Ne mali broj
puta se našao u neočekivanoj situaciji, ali nije bežao, već išao opasnostima
u susret. Sledeći instinkt, upuštao se u njih bez obzira na rizik. Tako je bilo
i sada. Umesto da se sakrije, zbriše u suprotnom pravcu, kako bi možda
običan čovek uradio, on potrča u pravcu iz kojeg je dopirao zvuk. Kretao
se tiho, kao panter. Oči su mu bile širom otvorene, a usne nesvesno stisnute
u tanku liniju. Osećao je da ga je obuzela panika zbog šoka od iznenadne
jeke, ali se u njemu istovremeno budio i bes zbog postojeće opasnosti koja
će mu samo oduzeti dragoceno vreme.
Ubrzo je izbio iz krivudavog hodnika u malo dvorište. Pažnju mu
privuče nešto što je bleštalo na suncu.
Bio je to gong, veliki zlatni disk koji je visio na zlatnoj ruci koja je bila
ispružena iz oštećenog zida. Mesingani malj stajao je pored. Međutim, nije
bilo ni traga nekom ljudskom biću. Zasvođeni lukovi sa strane zjapili su
prazni.
Konan čučnu unutar vratnica i ostade tako neko vreme. U palati se nije
ništa ni čulo, ni pomeralo. Na kraju ga izdade strpljenje, pa se uputi duž
dvorišta provirujući u zasvođene lukove, potpuno spreman da skoči kao
munja, ili da zada udarac levo ili desno, poput kobre.
Stao je uz gong i zagledao se u luk koji je bio najbliži.
Jedino što je video bila je mračna odaja sa ostacima truleži. Ispod
gonga, uglačane mermerne ploče nisu pokazivale tragove stopala, ali se u
vazduhu osećao nekakav miris - blagi smrad koji nije mogao da raspozna.
Nozdrve su mu se širile kao u divlje zveri dok se uzalud trudio da prepozna
miris Zamakao je za luk, a onda, užasnom brzinom, naoko solidne
mermerne ploče se razdvojiše i otvoriše prolaz pod njegovim nogama.
Konan polete u ponor. Dok je padao, raširio je ruke i uspeo da se uhvati za
ivice jedne pukotine. Međutim ivice popustiše i on se stropošta u paklenu
tminu. Pljusnuo je u ledenu vodu koja ga je uhvatila u svoje vrtloge i
počela da ga baca tamo-amo kao da je perce.

2. Boginja se budi
Simerijanac nije ni pokušao da se bori protiv brzaka koji ga je vitlao u
mraku.
Pokušavao je da se održi na površini plutajući i čvrsto stežući mač
zubima. Nije se ni trudio da zamisli kakva ga sudbina čeka. Odjednom zrak
svetlosti probi tamu ispred njega.
Video je kako se crna površina vode uzburkava i propinje, kao da ju je
pokrenulo neko čudovište sa dna. Spazio je strme kamene zidove kanala
kako se savijaju u svod iznad njega. Sa svake strane nalazila se po
izbočina, upravo ispod zasvođenog krova, ali dosta udaljena od njega.
 Na jednom mestu krov je bio provaljen i svetlost je prodirala kroz
pukotinu. Dalje od snopa svetlosti ponovo je vladala mrka tama i Konana
obuze panika. Shvatio je da će posle tog malenog izvora svetlosti ponovo
utonuti u nepoznato.
A onda spazi još nešto: bronzane merdevine koje su se pružale od
izbočina prema vrhu na jednakim razmacima. Upravo se jedne ukazaše
ispred njega.
Istog trena je posegao za njima, boreći se sa brzakom koji ga je vukao u
sredinu matice. Suprotstavljao se uzburkalim talasima očajničkom snagom
i sve više se primičući merdevinama, grčevito se boreći za svaki inč. Bacio
se napred i uspeo da dohvati jednu prečagu na lestvicama.
Nekoliko trenutaka kasnije, iskobeljao se iz uzburkale vode i svom
težinom se oslonio na zarđale prečke merdevina. One su se krivile i
savijale, ali su ipak izdržale njegovu težinu. Kad je povratio dah, Konan se
uspe na usku izbočinu koja se nalazila duž zida, nešto malo nižu od visine
čoveka. Visoki Simerijanac je bio prinuđen da sagne glavu.
Masivna bronzana vrata ukazaše se u kamenu na mestu koje je bilo u
istoj ravni sa merdevinama, ali Konan nije mogao da ih dosegne. Premestio
je mač iz usta u korice, pljuckajući krv. Ivice su mu isekle usne u
očajničkoj borbi sa rekom. Ponovo je pogledao iznad sebe u polomljeni
krov kroz koji se probijala svetlost. Onda je shvatio da može da ga
dosegne, ali je prvo proverio može li da izdrži njegovu težinu.
Trenutak kasnije izvukao se kroz otvor i našao se u prostranoj odaji
koja je delovala dosta zapušteno.
Veći deo krova, kao i poda, bio je u raspadajućem stanju. Polomljeni
lukovi otvarali su se prema drugim odajama i liodnicima. Konan je, uprkos
svemu, bio ubeđen da je u veličanstvenoj palati.
Pitao se s nelagodnošću koliko li odaja u palati ima podzernne vode i
kada će drevne ploče od mermera i opeke ponovo da načine otvor i da ga
opet sunovrate u brzak iz koga se upravo iščupao. Da li je taj pad slučajan,
ili... Da li su se mermerne ploče slučajno raspukle pod njegovom težinom,
ili postoji neko neugodnije objašnjenje?
Jedna stvar je ipak očigledna: on nije jedino živo biće u ovom dvorcu.
Zvuk gonga takođe nije zvučao uobičajeno, bez obzira da li je buka trebala
da ga namami ili ne. Tišina u palati odjednom je postala zlokobna,
opterećena pretnjom.
Da li je tu možda neko ko ima sličan zadatak kao i on?
Iznenada mu na pamet pade jedna nova misao. Seti se tajanstvenog Bit-
Jakina. Da nije možda taj čovek pronašao »zube Gvahlura« za vreme svog
dugogodišnjeg boravka u Alkmenonu? Da ga nisu njegove sluge ponele sa
sobom kada su napuštale grad? Mogućnost da traži nešto nepostojeće
strahovito ga naljuti i on kroz zube protisnu gadnu psovku.
Izabravši hodnik za koji je verovao da će ga odvesti nazad u deo dvorca
u koji je prvi put ušao, požurio je koračajući ipak oprezno, i stalno imajući
na umu crnu reku koja se talasala i penila negde ispod njegovih nogu.
Njegova razmišljanja ponovo se vratiše na proročansku odaju. Mora da
tu negde postoji objašnjenje vezano za misteriju skrivenog blaga, ako je
uvek bilo u svom drevnom skrovištu.
U veličanstvenoj palati bilo je mirno i tiho, jedino je odjek njegovih
koraka uznemiravao tišinu.
Odaje i holovi kroz koje je prolazio skoro su bili sasvim uništeni, ali što
je više išao, oštećenje se manje primećivalo.
Nije bio siguran u kom pravcu se nalazi proročanske odaja od mesta na
kome se trenutno nalazio. Ubrzo je izbio u hodnik koji je vodio u prostranu
krunsku dvoranu koja se nalazila pod jednim od zasvođenih lukova.
Shvatio je da je beskorisno da tako luta po palati tražeći riznicu. Biće
najbolje da se sakrije tu negde i sačeka kešanske sveštenike. Pošto završe
konsultaciju sa prorokom, pratiće ih do tajnog skrovišta dragulja. Možda će
oni uzeti samo nekolicinu dragulja, a on će se zadovoljiti ostatkom.
Ipak, nešto mu nije davalo mira i natera ga da se vrati u proročansku
sobu. Pogledao je nepokretnu princezinu figuru, koja ga je zanela ledenom
lepotom. Kakva li tajna leži u toj veličanstveno oblikovanoj figuri? Gledao
ju je kao opčinjen, ne nalazeći odgovor. A onda mu dah zastade u grudima,
a kosa poče da mu se diže na glavi.
Telo joj je i dalje ležalo nepomično, kao kada ga je prvi put video, ali
kao da se u nje ga vratio život. Gipki udovi više nisu bili kruti, rumenilo
poput breskve osvežilo je njene obraze, a usne se zacrvenele.
Konan zabezeknuto opsova i poteže mač.
 — Kroma mi, pa ona je živa!
Kako je progovorio, tamne dugačke trepavice zadrhtaše, a odmah
potom oči joj se otvoriše. Gledale su ga zagonetno i požudno. On je zurio
skamenjen i bez reči.
Uspravila se sa lakoćom, još uvek prateći njegov zabezeknut pogled.
Ugrizao se za usnu i progovorio:
— Ti... si... Jesi li ti Jelaja? — promucao je.
— Jesam, ja sam Jelaja! — glas joj je bio zvonak i pun. Konan je i dalje
piljio u nju. — Ne boj se! Neću ti učiniti ništa nažao... ako ispuniš moju
naredbu.
— Na koji način može mrtva žena da oživi posle toliko vekova? —
pitao se ne verujući sopstvenim očima.
Jelaja napravi rukom tajanstven pokret.
— Ja sam boginja! Pre hiljadu godina na mene je bačena kletva od
moćnih bogova, bogova tame - van granica svetlosti. Smrtno u meni je
umrlo, ali boginja u meni nikada neće umreti. Ležim ovde vekovima da bih
se budila svake noći, kad sunce zađe, i da bih vladala svojim carstvom kao
u prošlosti sa avetima i senkama davnih vremena. Čoveče, ako ne želiš da
vidiš ono što će ti zauvek razneti dušu, brzo idi odavde! Naređujem ti da
ideš! Idi! — glas joj je postao zapovednički, a njena nežna ruka se podigla
i pokazala pravac.
Konan lagano vrati mač u korice, ali ne posluša njeno naređenje. Prišao
je bliže, kao da je privučen snažnom, privlačnom silom, i bez ikakvog
upozorenja zgrabio je u naručje poput medveda.
Vrisnula je neuobičajeno za boginju, a čulo se i šuštanje svile, kad je
jednim grubim potezom poderao njenu suknju.
— Boginja! Ha! — zagrmeo je besno, ignorišući očajničke napore svoje
zarobljenice da se istrgne.
— Upravo sam hteo da te poslušam kad mi pade na pamet da je veoma
čudno da princeza Alkmenona govori korintskim akcentom! Čim sam se
pribrao, setio sam se da sam te negde već video. Ti si Mjuriela, korintska
igračica onog psa Zargebe. Znam i da imaš belegu po rođenju, u vidu
mesečevog srpa, na jednom boku. Jednom sam ga video kad te je Zargeba
bičevao. Boginja! Bah!
 Pljesnuo je zadovoljno po izdajničkom boku otvorenom šakom, našta
devojka žalosno zacvile.
Više ničeg zapovedničkog nije imala u sebi. Više nije bila tajanstvena
figura iz prošlosti, već preplašena i uvređena plesačica koja se može kupiti
skoro na svakoj šemitskoj pijaci.
— Boginja! — nastavi Konan da likuje. — Ha! Ti si, u stvari, jedna od
onih žena sa velom koje Zargeba dovodi u Kešiju. Zar misliš da si mene
mogla prevariti, mala ludo? Pre godinu dana sam te video sa onom svinjom
Zargebom u Akbitani, a ja ne zaboravljam lica - naročito ne ženska. Mislim
da ću...
Meškoljeći se u njegovom zagrljaju, plesačica mu se baci oko vrata i
zagrli ga. Suze joj grunuše, a u glasu joj se osećao užasan, skoro histeričan
strah.
— Oh, molim te, nemoj me povrediti! Nemoj. Morala sam to da
uradim! Zargeba me je doveo ovde da izigravam proroka!
— Zašto, ti svetogrdna, mala bestidnice? — mrmljao je Konan. — Zar
se ne plašiš bogova? Krome! Zar više nigde nema poštenja?
— Oh, molim te! — preklinjala ga je ona drhteći od besa i poniznog
straha. — Nisam smela da se suprotstavim Zargebi. Zaboga, šta da radim?
Prokleće me paganski bogovi!
— Šta misliš da će ti uraditi sveštenici kada otkriju da si varalica? —
upita je Konan.
I na samu pomisao na to noge joj otkazaše poslušnost. Zateturala se i
sklupčala obgrlivši Konanova kolena, moleći za milost i zaštitu, govoreći
da je nevina i da nije imala zlih namera.
— Gde je Zargeba? — upita je Konan grubo. — Prestani da cviliš, do
đavola, i odgovori mi.
— Nije u palati — zajecala je. — Traži sveštenike.
— Koliko ljudi je sa njim?
— Niko! Došli smo sami.
— Ha! — uzviknu Konan ne verujući. — Verovatno si napustila Kešiju
nekoliko sati posle mene. Da li si se uspela uz grebene?
 Odmahnula je glavom gušeći se u suzama. Uopšte nije bila u stanju da
povezano govori. Sa kletvom na usnama, dograbio je njena uska ramena i
počeo da je drmusa dok nije počela da se bori za dah.
— Hoćeš li da prestaneš sa tim cmizdrenjem i da mi odgovoriš ono što
te pitam? Kako si došla iz doline?
— Zargeba zna tajni put — brzo je izgovorila. — Rekli su mu sveštenik
Guarunga i Tutmekri. Na južnoj strani doline nalazi se prostrano, jezero,
tačno u podnožju grebena. Ispod površine vode nalazi se ulaz u pećinu koji
se ne može videti golim okom. Zaronili smo i tako ušli. Pećina se nalazi
izvan vode! Vodi kroz grebene. Njen otvor na jednoj strani doline maskiran
je gustim čestarom.
— Ja sam se peo uz grebene na istočnoj strani — promrmlja on. —
Dobro, i šta onda?
— Došli smo do palate! Zargeba me je sakrio među drvećem, a on je
otišao da potraži proročansku odaju. Ne mislim da je sasvim poverovao
Guarungi. Kad je on otišao, učinilo mi se da čujem zvuk gonga, ali nisam
bila sasvim siguma. Zatim me Zargeba doveo u ovu odaju, gde je ležala
boginja Jelaja na ovom podijumu. Svukao je sve sa njenog tela i dao meni
da obučem njenu odeću i nakit. Zatim je otišao da sakrije telo i proveri da
li su došli sveštenici. Plašila sam se kad si ušao. Bilo mi je došlo da
skočim, da te molim da me odvedeš sa ovog mesta, ali bilo me je strah od
Zargebe. Kada si otkrio da sam živa, pomislila sam da mogu da te
zaplašim.
— Šta je trebalo da izgovoriš kao prorok? — pitao je.
— Trebalo je da naredim sveštenicima da uzmu »zube Gvalhura«, te da
nešto od toga daju Tutmekriju kao zalog, kao što je i tražio, a da ostatak
ostane u dvorcu Kešije. Trebalo je da im kažem da Kešanu preti velika
tragedija ukoliko se ne slože sa Tutmekrijevim predlozima. I, ah da, trebalo
je da im kažem da tebe treba živog odrati bez odlaganja.
— Tutmekri je želeo blago na lak način! Tako bi on, ili Zembambvani
olako došli do njega — promrmlja Konan zanemarujući primedbu koja se
odnosila na njega. — Ipak ću mu rasporiti džigericu. Gorunga je, naravno,
saučesnik ove prevare?
 — Ne, on veruje bogovima i ne može se podmititi. O ovome ništa ne
zna. Povinovaće se rečima proroka. Sve je to Tutmektri smislio. Znajući da
će se Kešani konsultovati sa prorokom, primorao je Zargebu da me tajno
dovede iz Zembambveja, pokrivenu velom i potpuno izolovanu.
— Neka sam proklet — promrmlja Konan. — Sveštenik koji čvrsto
veruje u svog proroka, a ne može se podmititi. Krome! Pitam se da li je
Zargeba taj koji je sakupio društvo? Da li je znao da sam ja ovde? Je li
znao za onaj izanđani kameni pločnik? Gde je on sada, je li?
— Skriva se u čestaru lotosovog drveća, blizu drevne ulice koja vodi od
južnog zida grebena sve do palate — odgovori devojka brzo, a zatim
nastavi svoje moljakanje. — Oh, Konane, imaj milosti! Strah me je od
ovog zlog i drevnog mesta! Sigurna sam da sam čula potajnu jeku nečijhi
koraka. Oh, Konane, povedi me sa sobom! Zargeba će me ubiti kada ispuni
ono što se od mene traži, to znam! Sveštenici će me takođe ubiti ukoliko
otkriju da sam ih prevarila. Zargeba je đavo. Kupio me je od trgovca
robljem, koji me je ukrao iz karavana koji se ulogorio na jugu Kota, i od
tada me učinio svojom igračkom u svim njegovim intrigama. Odvedi me
od njega! Ti nisi toliko okrutan. Nemoj me ostaviti da me ovde ubiju!
Molim te! Molim te! — klečala je priljubivši se histerično uz Konana,
okrenuvši prema njemu svoje lice nakvašeno suzama, dok joj se tamna
svilenkasta kosa u neredu rasula po nežnim ramenima.
Konan je podigao i postavio na svoja kolena.
— Slušaj me; zaštitiću te od Zargebe i sveštenika, ali moraš da uradiš
ono što ti kažem.
Promucala je obećanje iskrene poslušnosti obujmivši ga oko
izbrazdanog vrata kao da traži sigurnost.
— Dobro. Kada dođu sveštenici, glumićeš Jelaju kao što je Zargeba i
planirao. Biće mrak, a pri svetlosti baklji neće ni primetiti razliku. Reći ćeš
im ovo: »Božja je volja da se Stigijac i njegovi šemitski psi proteraju iz
Kešana. Oni su lopovi i izdajice koji smišljaju zaveru kako da opljačkaju
bogove. Neka »zube Gvahlura« čuva i vodi brigu o njima general Konan.
Neka on vodi akcije Kešana. Njega bogovi vole...«
Zadrhtala je sa izrazom očaja na licu, ali se pomirila s tim.
— Ali Zargeba? — povikala je i zaplakala. — On će me ubiti!
 — Ne sekiraj se ti za Zargebu — zarežao je. — Ja ću se postarati za to
pseto. Ti samo radi ono što ti kažem. Hajde, uredi kosu! Sva ti se rasula po
ramenima, a i dragulj je ispao.
Ponovo je namestio veliki sjajni dragulj klimajući zadovoljno glavom.
— Samo ovaj dragulj vredi koliko i soba puna robova. Hajde, obuci
suknju. Sa strane je malo poderana, ali sveštenici to neće primetiti. Obriši
lice. Boginja ne plače kao služavka koja prima packe. Tako mi Kroma, ti
zaista izgledaš kao Jelaja, to lice, kosa, stas i sve drugo! Ako budeš glumila
boginju pred sveštenicima kao što si preda mnom, lako ćeš ih obmanuti.
— Pokušaću — zadrhtala je.
— Dobro, ja idem da nađem Zargebu.
U tom je trenutku ponovo obuze panika.
— Ne! Ne ostavljaj me samu! Ovo mesto je začarano!
— Ovde nemaš čega da se plašiš — uveravao ju je Konan nestrpljivo
— ničeg osim Zargebe, a ja idem da ga tražim. Vratiću se brzo. Posmatraću
iz blizine kako se odvija ceremonija, za slučaj da nešto krene naopako. Ako
dobro odigraš ulogu, sve će biti u redu!
Okrenuo se i požurio iz proročanske odaje. Čuo je za sobom Mjurielu
kako jeca.
Smračilo se. Prostrane odaje i dvorane bile su ispunjene senkama i
postale su nejasne.
Bakarne tapiserije tupo su se presijavale na tmini. Konan je koračao
poput fantoma kroz velike dvorane, sa neprekidnim osećanjem da ga neko
posmatra iz zasenčenih udubljenja u kojima su stajali nevidljivi duhovi
prošlosti. Nije ni čudo što je devojka bila nervozna.
Klizio je mermernim stepenicama, šunjao se kao panter ne ispuštajući
mač iz ruke. Tišina je vladala dolinom, a iznad nje su svetlucali vrhovi
grebena. Ništa nije govorilo da su sveštenici stigli u dolinu. Nije se čuo
nikakav šum, nijedan listak se nije pomerio. Nastavio je da korača prema
jugu, a onda se izgubio u gomili žbunja i paprati.
Pratio je Zargebin trag držeći se ivice pločnika, gde je gusto žbunje
krošnjama prekrilo put, sve dok nije ugledao ispred sebe nejasne konture
lotosovog drveta. Čudno rastinje, tipično za crnu zemlju Kuša. Tu negde
treba da se krije Zargeba.
 Konan je bio tih kao senka. Približio se lotosu zaobilaznim putem, tako
pažljivo, da od njegovog kretanja ni list nije zadrhtao. Na ivici drvećem
obraslog pojasa odjednom stade i čučnu u obližnji žbun.
Ispred sebe, među gustim lišćem, ugledao je svetli oval, nejasan u
bledunjavoj svetlosti. Možda je to jedan od gigantskih cvetova koji je
odskakao bojom među granama. Međutim, Konan je znao da je to ljudsko
biće. Lice se okrenulo u njegovom pravcu i Konan utonu dublje među
senke. Da li ga je Zargeba ugledao? Gledao je direktno u njega. Sekunde su
prolazile, ali sumorno lice se više nije pokrenulo. Konan je sada mogao da
razazna čuperak koji je, u stvari, predstavljao kratku, crnu bradicu.
Odjednom Konan postade svestan nečega što nije bilo prirodno. Znao je
da Zargeba nije visok čovek. Čak i da stoji uspravno, njegova glava bi
jedva dosegla Konanova ramena. Sada se, pak, Zargebino lice nalazilo u
istoj ravni sa njegovim. Da li je na nečemu stajao?
Konan se sagnu i proviri na tlo ispod mesta gde se videlo lice. Rastinje
mu je zaklanjalo vidik, ali kroz jedan mali otvor ugledao je trupac drveta
na kome je navodno Zargeba stajao. Trebalo je da ugleda Zargebine noge,
ali njih nije bilo.
Odjednom, napet poput tigra koji čeka plen, Konan utonu dublje u
čestar. Trenutak kasnije pomakao je stranu granu sa lišćem i zagledao se u
lice koje se nije micalo. Neće se nikad ni pomeriti, barem ne sopstvenom
voljom.
Gledao je Zargebinu odrubljenu glavu, obešenu na granu drveta za dugu
crnu kosu.

3. Povratak proroka
Konan se kretao gipko, posmatrajući senke prodornim pogledom. Nije
bilo tragova Zargebinog tela, jedino je tu i tamo visoka bujna trava bila
ugažena i povaljana, a busenje nakvašeno i blatnjavo. Konan je stajao
jedva dišući dok je pokušavao da otkrije neki zvuk usred tišine.
Drveće i žbunje su bledunjavim cvetovima lelujali u tmini, nasuprot još
većoj i dubljoj tami. Divljački strah od natprirodnog pritiskao je Konanov
um. Da li je ovo delo sveštenika iz Kešana? Ako jeste, gde su oni? Da li je
ipak Zargeba taj koji je udario u gong? Ponovo mu se javilo sećanje na Bit-
Jakina i njegove tajanstvene sluge. Bit-Jakin je mrtav, pretovaren u masu
naborane kože i skupljen u svojoj uzanoj grobnici da zauvek pozdravlja
sunce koje se rađa. Za njegove sluge, pak, nije bilo dokaza da su ikada
napustili dolinu...
Konan pomisli na Mjurielu koja je ostala sama i nezaštićena u
ogromnoj palati. Okrenu se i potrča duž osenčene avenije. Trčao je poput
sumnjičavog pantera, spreman da svakog trenutka, ako zatreba, zada
udarac levo ili desno.
Palata je izranjala između drveća, a onda je ugledao još nešto. Crveni
odsjaj plamena koji se odbijao od uglačanog mermera i stapao sa žbunjem
koje je oivičavalo razrušenu ulicu. Uputio se kroz gusto rastinje i dospeo
do ivice otvorenog prostora ispred trena.
Do njega dopreše glasovi. Stigli su sveštenici Kešana. Držali su baklje,
čiji je plamen obasjavao njihove tamne prilike. Nisu išli zaraslom
avenijom, kako je Zargeba očekivao. Očigledno je bilo više od jednog
skrivenog puta u dolini Alkmenona.
Stajali su na širokim mermernim stepenicama držeći visoko baklje.
Ugledao je Gorlugu na čelu povorke. Njegov profil, kao isklesan od bakra,
ocrtavao se pri svetlosti baklji. Ostale pratioce sačinjavali su Akoliti,
krupni tamnoputi ljudi.
Na kraju povorke šepurio se krupan crnac sa neobično zlim izrazom
lica, od koga se i Konan naježio. To je bio Guarunga, za koga je Mjuriela
ispričala da je Zargebi otkrio tajnu ulaska u dolinu preko vode. Konan se
pitao koliko je ovaj čovek upleten u sve intrige Stigijca.
Požurio je prema tremu kružeći preko otvorenog prostora i držeći se
senki. Sveštenici nisu ostavili nikoga da stražari na ulazu, već su svi pošli u
unutrašnjost palate. Baklje su sablasno tinjale duž tamnih hodnika.
Pre nego što su dospeli do dvostrukih vrata na drugom kraju, Konan se
uspeo spoljnim stepenicama i već stigao u dvoranu.
Prikradajući se brzo duž zidova sa stubovima, stigao je do velikih vrata,
dok su oni prolazili kroz ogromnu krunsku dvoranu. Njihove baklje širile
su sablasne senke. Nisu se osvrtali.
Koračali su jedan za drugim, dok su im se perjanice od nojevog perja
njihale, a tunike od leoparda neverovatno odskakale od mermera i metala
sa arabeskima drvene palate. Kretali su se prostranom sobom, a onda se
zaustaviše ispred zlatnih vrata na levoj strani od podijuma sa preštolom.
Gorlugin glas odzvanjao je jezivo u praznom prostoru. Visoki sveštenik
je širom otvorio zlatne dveri i ušao. Poklonio se nekoliko puta. Za njim su
se dizale i spuštale baklje, rasipajući unaokolo varnice, budući da su
obožavaoci imitirali svog gospodara.
Zlatne dveri se zatvoriše, a Konan jurnu kroz krunsku dvoranu u
udubljenje iza prestola. Sićušni zraci svetla probijali su se kroz otvore na
zidu, pošto je on otvorio tajnu ploču.
Ušavši u udubljenje, Konan proviri kroz rupe.
Mjuriela je sedela uspravno na podijumu, skrštenih ruku i glave
zabačene unazad, samo nekoliko inča ispred njega. Prijatni miris njene
guste kose uvlačio mu se u nozdrve. Nije mogao da joj vidi lice, ali je
sedela voema dostojanstveno. Gledala je u neku tačku iznad obrijanih
glava crnih divova koji su klečali pred njom. Konan se naceri od
zadovoljstva. »Mala kurva je izvrsna glumica«, pomisli ushićeno.
Znao je da je obuzima užas, ali to nije pokazivala. Pri drhtavoj svetlosti
baklji izgledala je upravo kao boginja koju je video kako leži na tom istom
podijumu, ukoliko čovek može i da zamisli da je boginji udahnut pravi,
ustreptali život.
Gorluga je izvodio neku vrstu napeva na jeziku koji Konan nije
razumeo i koji je verovatno ličio na prizivanje drevnog jezika Alkmenona,
a prenosio se od generacije do generacije visokih sveštenika. »Ukoliko se
ovo oduži, biće naporno za Mjurielu«, pomisli Konan. »Ako ona izgubi
kontrolu, nasrnuću mačem i bodežom. Ne bih mogao da gledam kako malu
drolju muče i ubijaju«.
Napev je međutim bio dugačak, izgovaran tihim glasom, ali Mjuriela se
dobro držala.
Podižući glavu i ruke prema nemoj figuri na podijumu, Gorluga
konačno povika snažnim glasom:
— O, velika boginjo, koja stanuješ sa svevišnjim u tmini, neka se tvoje
srce istopi, neka se tvoje usne otvore za uši tvojih robova, čija je glava u
prašini pod tvojim nogama! Progovori, velika boginjo svete doline! Ti znaš
kojim putem mi treba da idemo; tama koja nas ljuti predstavlja svetlost
podnevnog sunca iza tebe. Prospi zrake svoje mudrosti na puteve svojih
slugu! Reci nam, ti sagovornice bogova, koja je njihova volja što se tiče
Tutmekrija, Stigijca?
Visoko podignuta i skupljena Mjurelina kosa uhvatila je odsjaj baklji i
treperenje njihovih zraka. Iz tmine dopre težak uzdah, a onda do
Konanovih ušiju dopre Mjurelin glas, hladan, odlučan i bezličan, mada je
pomalo naginjao korintskom akcentu.
— Božja volja je da se Stigijac i njegovi šemitski psi proteraju iz
Kešana! — ponovila je tečno Konanove reči. — Oni su izdajice i lopovi
koji žele da opljačkaju bogove. Neka se »zubi Gvahlura« daju generalu
Konanu. Neka on vodi armije Kešana. On je u milosti bogova!
Dok je privodila kraju poslednju rečenicu, osetila je podrhtavanje u
glasu, a Konana poče da obliva znoj. Bio je ubeđen da će joj živci
popustiti. Međutim, crnci to nisu primetili, kao što nisu osetili ni korintski
akcenat. Poslušno su sklopili dlanove i mrmljali u čudu, dok su se bojazan
i strah budili u njima.
Gorlugine oči sijale su neprestano pri svetlosti baklji.
— Jelaja je progovorila! — povikao je povišenim glasom.
— To je želja bogova! Davno za života naših predaka, blago je
predstavljalo tabu i skriveno je po želji bogova koji su ga spasli iz
odvratnih čeljusti kralja tmine kada se rađao svet. Po božjoj zapovesti
»zubi Gvahlura« su skriveni, po njihovoj zapovesti ponovo će ugledati
svetlost dana. O, boginjo rođena sa zvezdom, dozvoli nam da odemo do
tajnovitog mesta gde su sakriveni »zubi Gvahlura« da bismo ih sačuvali za
onoga koga bogovi vole!
— Možete da idete! — odgovori lažna boginja zapovedničkim glasom i
napravi gest rukom kao da ih otpušta. Konan se ponovo nasmeja.
Sveštenici se pokloniše još jednom, a onda se okrenuše da pođu.
Kad su se zlatne dveri zatvorile za njima, »boginja« jecajući pade
mlitavo na pod.
— Konane — tiho je prošaputala. — Konane.
— Šššš — prosiktao je kroz otvore, a onda se brzo izmigoljio iz
udubljenja zatvarajući za sobom pravougaonu ploču.
 Zrak svetlosti koji je prešao preko dovratka izrezbarenih vrata pokazao
mu je da su se baklje udaljavale kroz prostranu krunsku dvoranu, ali je
postao svestan neke nove svetlosti koja nije poticala od baklji.
Zbunio se, ali se ubrzo rešenje pokazalo samo od sebe. Rani mesec je
izašao, a njegova svetlost probijala se kroz kupolu koja je zbog neobične
izrade samo pojačavala svetlost.
Svetleća kupola Alkmenona, dakle, nije bila izmišljena! Možda je njen
enterijer bio napravljen od neobično belog kristala koji blešti, a koji se
može pronaći jedino u brdima crnačkih zemalja. Svetlost je prekrila
krunsku dvoranu i prosipala se u sobe koje su se nalazile pored.
Dok se Konan spremao da izađe na vrata koja vode u krunsku dvoranu,
trže ga zvuk koji je dopirao iz prilaza udubljenja. Čučnuo je kod ulaza
piljeći u njega i sećajući se udaraca gonga koji je imao za cilj da ga
namami u zamku. Svetlost iz kupole prodirala je malo kroz uzan hodnik i
pokazivala mu samo prazan prostor. Pa ipak, mogao je da se zakune da je
jasno čuo bat koraka negde ispod. Dok je oklevao, skamenio ga je
Mjurielin uzvik iza njega. Pošto se iskobeljao kroz vrata iza prestola,
ugledao je neočekivano čudo na kristalnoj svetlosti. Baklje i sveštenici su
nestali iz velike dvorane, svi osim jednog - Guarunga!
Zloba i bes ocrtavali su mu se na licu. Zgrabio je preplašenu Mjurielu
za vrat gušeći je brutalno tresući.
— Izdajnice! — glas iz njegovih punih crvenih usana pištao je poput
kobre. — Kakvu igru ti igraš? Da li ti je Zargeba rekao šta da kažeš? Da li
si ti izdala svog gospodara ili je on izdao svoje prijatelje? Droljo! Zavrnuću
ti tu tvoju prevarantsku glavu, ali ću prvo...
Širom otvorene oči njegove zatvorenice upozorile su ogromnog crnca.
Pustio je i skočio u stranu upravo u trenutku kada je Konanov mač sevnuo.
Snažan udarac oborio ga je na mermemi pod gde je ležao grčeći se, a
krv je kuljala iz rane koja je zjapila na njegovoj glavi. Konan je pošao pre
ma njemu da završi posao, ali Mjuriela mu se baci oko vrata.
— Uradila sam sve kako si naredio — govorila je histerično. — Odvedi
me! Molim te, odvedi me!
— Još ne možemo da odemo — progunđao je. — Želim da pođem za
sveštenicima i da vidim odakle će uzeti dragulje. Možda ima mnogo
skrivenog blaga. Možeš sa mnom ako hoćeš. Gde ti je dragulj koji si nosila
u kosi?
— Verovatno je pao na pod — promucala je. — Bila sam tako uplašena.
Kada su sveštenici otišli, potrčala sam da te nađem, a ovaj ogromni
siledžija stajao je tamo i ščepao me...
— Dobro, idi i nađi dragulj. Ja ću u međuvremenu da se otarasim ove
strvine. - Hajde! Dragulj vredi čitavo bogatstvo.
Oklevala je trenutak kao da ne želi da se vrati nazad u tajanstvenu
odaju. Konan uhvati Guarungu za pojas i povuče ga u udubljenje. Devojka
se okrete i ipak pođe u sobu proroka.
Konan položi onesvešćenog sveštenika na pod, a onda posegnu za
mačem. Simerijanac je dovoljno dugo živeo u divljini da bi imao milosti.
Neprijatelj je bezopasan jedino ako mu se odrubi glava. Međutim, pre nego
što je mogao da zada udarac, preplašen vrisak zaustavi podignutu oštricu.
Vrisak je dolazio iz odaje proroka.
— Konane! Konane! Konane! Ona se vratila!
Potom do njega dopre neko komešanje i stenjanje. Sa kletvom na
usnama, Konan izjuri iz otvora i pojuri preko krunskog podijuma u sobu
proroka. Dok je trčao, utihnuo je svaki zvuk. Zaustavio se trepćući
zbunjeno. Mjurijela je ležala spokojno na podijumu zatvorenih očiju kao
da spava.
— Šta to, do đavola, radiš? — upitao ju je ljutito. — Je li sad vreme za
igru?
Glas mu je umukao, a pogled se spustio na belo bedro zamotano u
odgovarajuću suknju od svile. Ta suknja trebalo je da bude pocepana od
pojasa do poruba. Sopstvenom rukom ju je pocepao. Međutim, ova suknja
nije imala nikakvih oštećenja. Hitrim korakom našao se na podijumu.
Spustio je ruku na telo kao do slonovače.
— Krome — promrmljao je dok su mu se užarene zenice širile. — To
nije Mjuriela. Ovo je Jelaja!
Sad je shvatio žestinu krika koji je Mjurijela ispustila u trenutku kada je
ušla u odaju. Boginja se vratila. Zargeba joj je skinuo odeću sa tela da bi je
obezbedio za prevaru. Sada je opet bila obučena u svilu i dragulje.
Konan oseti kako ga obuzima jeza i strah od natprirodnog.
 — Mjuriela! — povika iznenada. — Mjuriela, gde si, do đavola?!
Zidovi su odbijali eho njegovog glasa podsmevajući se. Nije bilo ulaza
koji nije mogao da vidi, sem zlatnih vrata, a niko nije mogao ni da uđe niti
izađe a da on to ne primeti. Jedno je ipak bilo neospomo: Jelaju su
zamenili na podijumu za ono par minuta kada je Mjuriela napustila odaju
tražeći ga i kad je ščepao Guarunga. Još su mu u ušima odzvanjali njeni
krici. Devojka sa Korinta nestala je poput duha. Postojalo je samo jedno
objašnjenje, ukoliko odbaci misli koje su upućivale na natprirodno - a to je
da negde u prostoriji postoje tajna vrata. U trenutku kada je pomislio na to
ugledao je mesto koje bi moglo da bude odgonetka. Na jednom
mermernom delu zida nalazila se tanka strma pukotina u kojoj se nazirao
komadić svile. U trenutku se stvorio kod pukotine. Parče je pripadalo
Mjurielinoj suknji.
Verovatno je komadić tkanine bio uklešten prilikom zatvaranja vrata i
pocepao se kada su je nosili kroz otvor. Tkanina, u stvari, nije dozvolila da
se vrata pravilno zatvore.
Zabadajući oštricu bodeža u pukotinu, Konan gurnu polugu svojom
moćnom podlakticom. Oštrica se savila, ali se nije polomila budući da je
bila napravljena od akbitanskog čelika. Vrata počeše da popuštaju, a onda
se otvoriše. Sa isukanim mačem, Konan proviri u otvor koji se nalazio
ispod, ali nije spazio nikakav trag niti znake opasnosti. Svetlost koja se
prikradala u proročansku sobu otkrila je obrise stepenica.
Gurnuvši vrata unazad svom snagom, zario je bodež u pukotinu na
podu i on se otvori. Spustio se niz stepenice bez oklevanja. I dalje nije ništa
ni čuo, ni video. Sišao je još nekoliko stepenika i nabasao na uzan hodnik
koji je vodio pravo u tminu. Odjednom se zaustavio i ukopao na mestu.
Iznenađeno je posmatrao freske koje su popunjavale zidove i koje su se pri
slaboj svetlosti mutno razaznavale. Freske su pripadale pelištinskoj
umetnosti, u to je bio siguran. Već je video slične freske na zidovima
Asgaluna. Prizori koji su prikazivani nisu imali nikakve veze sa Pelištima,
osim jedne figure .u ljudskom obliku koja se često pojavljivala: mršava
prilika starca sa belom bradom, za koga je odmah znao kojoj rasi pripada.
Prizori su predstavljali različite delove palate. Nekoliko stena
prikazivale su odaju koju je odmah indentifikovao kao proročansku, sa
figurom Jelaje kako leži na podijumu od slonovače, i krupne crnce kako
kleče ispod njega. Iza zida u udubljenju nalazio se drevni Pelišti. Zatim su
bile i druge figure prikazane kako se kreću napuštenom palatom,
pokoravajući se Pelištijevom naređenju. Vukle su neke nepoznate stvari iz
podzemne reke.
Nekoliko sekundi Konan je stajao skamenjen, a nečitke fraze iz
rukopisa na pergamentu sinuše u njegovom mozgu i sada postadoše sasvim
jasne. Nejasni delovi rukopisa sada su se svršeno uklapali. Tajna Bit
-Jakina više nije bila misterija, niti su njegove sluge bile zagonetka.
Konan se okrenu i zagleda u tminu, dok mu je ledeni znoj curio niz
kičmu. Zatim se uputio niz hodnik mačjim korakom, napredujući sve
dublje i dublje u tminu i odmičući dalje od stepenica.
Vazduh je postao težak od mirisa koji se širio u predelu gde se nalazio
gong. U mrklom mraku odjednom je čuo šum - tapkanje bosih nogu, ili
šuštanje odeće, nije bio sasvim siguran.
Trenutak kasnije njegova ispružena ruka naišla je na prepreku koju je
identifikovao kao teško rezbarena vrata od metala. Gurnuo ih je, a oštrica
njegovog noža uzaludno je tražila otvor. Uletela je u ploču i spojeve kao da
tu i pripada.
Svom snagom je nasrnuo odupirući se nogama o pod, a vene na
slepoočnicama nabrekle su mu od napora.
Nije bilo koristi, tri krda slonova ne bi mogla da pomere ova gigantska
vrata.
Dok je stajao tako naslonjen, do ušiju mu dopre zvuk trenja zarđalog
gvožđa, ili kad poluga naleže u svoje ležište. Neki trenutni impuls natera
Konana na akciju, tako da su se, u stvari, zvuk, impuls i akcija dogodili
istovremeno. Dok su njegove hitre noge odskakale unazad, strašna
lomljava ispuni tunel zaglušujućim vibracijama. Otkinuti delovi parčića
leteli su na sve strane. Ogromna kamena gromada pala je na mesto koje je
upravo napustio. Da je za trenutak sporije reagovao, sručila bi se na njega i
zgnječila kao mrava. Konan pade. Negde na drugoj strani metalnih vrata,
držali su zarobljenu Mjurielu, ukoliko je uopšte još živa.
Međutim, on nije mogao da prođe kroz ta vrata, a ostajanje u tunelu bilo
je rizično. Nije isključeno da se neće sunovratiti još neka gromada.
 Nije mogao da nastavi istraživanje u tom pravcu. Morao je da se
dokopa gornje površine i odatle pokuša da nađe prilaz. Okrenuo se i
požurio prema stepenicama uzdišući. Do njega dopre slab tračak svetlosti.
U trenutku kada je kročio na prvi stepenik, svetlosti nestade, a mermerna
vrata iznad njega zatvoriše se uz gromoglasan tresak. Simerijanca obuze
panika. Našao se zarobljen u mračnom tunelu. On pojuri ka stepenicama sa
mačem u ruci i divljačkog pogleda, očekujući nalet vukodlaka.
Međutim, duž tunela nije čuo niti bilo kakav zvuk, niti pokret. Da li
ljudi iznad vrata - ako su to uopšte ljudi - misle da ga je prignječila kamena
gromada sa krova, koju je bez sumnje, neko namerno gurnuo. Neko ili
nešto... Zašto su se, onda, vrata zatvorila?
Prestao je da razmišlja i počeo oprezno da se penje uz stepenice. Koža
mu se ježila na pomisao da svaki čas može neko da mu zabije nož u leđa.
Želeći da otera neku vrstu panike, Konan nasrnu na vrata pri vrhu i ljutito
opsova. Njegovi napori nisu dali ama baš nikakvih rezultata. Dok je s
mačem u ruci, prelazio po mermeru tražeči pukotinu, njegova levica
sasvim slučajno nalete na metalnu rezu, koja je očigledno skliznula na
svoje mesto prilikom treska. Odmah je otklonio rezu i vrata pod njegovim
pritiskom popustiše.
Uleteo je poput furije u odaju, želeći da se uhvati ukoštac sa bilo
kakvim neprijateljem. Međutim, odaja je bila prazna, a takođe i podijum.
Jelaja je opet nestala.
— Tako mi Kroma! — promrmlja Konan zaprepašćeno. Da li je ipak
živa?
Zakoračio je zbunjen u krunsku dvoranu, a onda se nečega setio i
požurio iza prestola da zaviri u udubljenje.
Na glatkom mermeru videli su se samo tragovi krvi na mestu gde je
ostavio beživotno telo Guarunge. To je bilo sve. Crnac je nestao, kao i
Jelaja.

4. »Zubi Gvahlura«
Konan je bio potpuno zbunjen. Više nije znao kako da traga za
Mjurielom, niti je imao predstavu kako da nađe »zube Gvahlura«. Jedino
mu je preostalo da prati sveštenike. To je bila slaba uteha, no bolje i to
nego da besciljno luta unaokolo.
Dok je žurio kroz prostrani hol ispunjen senkama, a koji je vodio na
trem, očekivao je da senke ožive i napadnu ga. Međutim, ništa se nije
desilo. Čuo je jedino lupanje sopstvenog srca. Mesečina se rasipala po
mermeru koji je svetlucao.
U podnožju visokih stepenica Konan zastade tražeći nekakav znak koji
bi ga usmerio u kom pravcu da krene. A onda ga ugleda. Latice jednog ra
scvetalog žbuna bile su razbacane. Verevatno ih je dokačila nečija ruka ili
odeća. Trava je bila ugažena.
Konan, koji je inače sledio tragove vukova u rodnim brdima, sada nije
imao problema da sledi tragove sveštenika Kešana.
Trag je vodio izvan palate kroz mnoštvo egzotičnog, mirišljavog šiblja,
čiji su beli cvetovi širili latice obasjane mesečinom. Zatim je vodio kroz
isprepletano zeleno žbunje, a završavao se na ogromnoj masivnoj steni
koja je štrčala iz kamenog grebena, i to na mestu koje je bilo najbliže
palati, ali je bila sakrivena od pogleda jer je sva obrasla vinovom lozom.
Očigledno je onaj brbljivi sveštenik iz Kešije pogrešio kada je rekao da
su »zubi« sakriveni u dvorcu. Trag ga je odvukao daleko od mesta gde je
Mjuriela nestala, i Konan poče da veruje da je svaki deo doline povezan sa
dvorcem brojnim podzemnim prolazima.
Cela stena bila je prekrivena koji su prikazivali ljude i životinje,
poludivlja stvorenja koja su predstavljala bogove ili đavole.
Stil se veoma razlikovao od onog koje je već video u drugim delovima
doline i Konan se upita da ovaj možda ne predstavlja drugo razdoblje i
ljude ili predstavlja prastaru i zaboravljenu eru jednog davno zaboravljenog
doba, bez obzira na neizmerno davni datum u prošlosti, kada su ljudi
Alkmenona otkrili ovu začaranu dolinu.
Velika vrata na strmoj steni bila su otvorena. Gigantska zmajeva glava
bila je izrezbarena okolo, tako da su otvorena vrata izgledala kao
razjapljene čeljusti zmaja.
Sama vrata bila su izrađena od bronze i činilo se da teže nekoliko tona.
Nije video nikakvu bravu, ali niz reza na masivnim vratima govorio je da
ipak postoji nekakav mehanizam zaključavanja i otključavanja koji su
poznavali samo sveštenici Kešana.
Trag je pokazivao da su Golruga i njegovi pratioci prošli kroz ta vrata.
Konan je oklevao.
Ako sačeka da se pojave, verovatno bi značilo da mu zaključaju vrata
pred nosom, a možda više neće moći da reši zagonetku zaključavanja i
otključavanja. S druge strane, ako ih bude pratio kada budu ulazili, reskira
da bude zaključan u špilji.
Obazirući se na sve strane, ipak se uputi kroz ogromna vrata. Negde u
špilji svakako su se nalazili sveštenici, »zubi Gvahlura« i, verovatno,
rešenje Mjurieline sudbine.
Mesečeva svetlost obasjavala je nekoliko jardi tunela u kome se našao.
Negde čuli su se glasovi i neobično pevanje, a nazirao se i bledi sjaj.
Pomislio je da sveštenici i nisu tako daleko ispred njega. Tunel se
nastavljao u veliku prostoriju u koju se već ušetala mesečeva svetlost. Krov
je bio visok, zasvođen, i iskričavo se presijavao. Bio je presvučen
fosforoscentnim slojem, što je bio uobičajen fenomen za ovaj deo sveta.
Krov je davao nekakvu demonsku polusvetlost u kojoj je mogao da nazre
užasnu priliku kako čuči na svetilištu i tamne otvore ulaza u šest ili sedam
tunela koji su vodili iz odaje. Duž najšireg od njih, onog koji se upravo
nalazio iza prilike koja je čučala i gledala na ulaz spolja, Konan spazi
treperave titraje baklji i začu nešto jasnije glasove.
Sišao je dole pažljivo i našao se u špilji mnogo većoj od one koju je
upravo napustio. U ovoj nije bilo fosfora, ali je svetlost baklji obasjavala
mnogo veći oltar i mnogo strašnijeg i odvratnijeg boga, nalik na žabu, koji
je čučao na njemu. Gorluga i njegovih deset Akolita čučali su ispred
ogromnog božanstva, pognutih glava i pevali psalme. Konan je slutio zašto
im je trebalo toliko vremena da dođu do tog mesta.
Očigledno je bilo komplikovano prići tajnoj grobnici »zuba«, i za to je
verovatno bio potreban dobro smišljen ritual.
Konan se nervozno vrpoljio. Pre nego što se pevanje psalmi okončalo,
sveštenici se digoše i pođoše tunelom koji se otvorio odmah iza idola.
Njihove baklje treperile su u zamračenom svodu i Konan istog časa pođe
za njima, bez bojazni da će ga otkriti. Išao je u korak za njima, poput senke
ili stvorenja koja žive noću. Crni sveštenici bili su sasvim zaokupljeni
ritualom koji su izvodili. U stvari, nisu ni primetili da Guarunga nedostaje.
Izbili su u špilju, prostraniju od svih do sada, čiji su zidovi imali
izbočine poput galerija poređanih u nizove.
Sveštenici počeše da se klanjaju božanstvu ispred oltara, koje je bilo
puno veće i odvratnije od prethodnog.
Konan se prišunja do ulaza u tunel pretražujući pogledom zidove koji
su reflektovali sablasnu svetlost baklji. Spazio je izdubljene kamene
stepenice kako vijugaju od galerije do galerije. Krov se više nije video.
Sveštenici su zapevali oborenih glava, a onda se glas, koji nije bio ljudski,
zaori iznad njih. Sveštenici su klečali skamenjeni, dok su im lica, okrenuta
nagore, poprimila demonskoplavu nijansu. Iznenađujući blesak čudotvorne
svetlosti zasja blizu visokog krova, a onda buknu svom snagom.
Bleštavilo osvetli galeriju na kojoj je stajao visoki sveštenik koga su sa
strahom pratili njegovi Akoliti.
U kratkom blesku pojavila se vitka, uspravna figura u sjajnoj svili i
odsjaju koji je davao dragulj oivičen zlatom. Potom se bleštavilo smanjilo i
pretvorilo u treperavi sjaj, u korne se ništa nije jasno razaznavalo, a vitka
figura nije predstavljala ništa drugo osim trepereve mrlje od slonovače.
— Jelaja! — povika Gorluga, dok mu je tamno lice poprimilo
pepeljastosivu boju. — Zašto si nas pratila? Kakvo zadovoljenje tražiš?
Neobičan glas spustio se sa krova da bi ponovo odjeknuo pod
svodovima, što ga je samo pojačavalo i toliko menjalo da se nije mogao
prepoznati.
— Neka nesreća zadesi nevernike! Nek' zlo zadesi grešnu decu Kešije!
Zla sudbina onima koji se odriču svoga božanstva!
Sveštenici užasnuto uzviknuše. Golruga je pri svetlosti baklji ličio na
hijenu.
— Ne razumem! — promucao je. — Mi smo ti odani. U proročanskoj
sobi si nam rekla...
— Ne obraćaj pažnju na ono što si čuo u proročanskoj sobi — zagrme
užasan glas, toliko pojačan da je izgledao kao mnoštvo glasova koji su
grmeli i mrmljali isto upozorenje.
 — Vodite računa o lažnim prorocima i lažnim bogovima! Obratio vam
se demon preobučen u mene, dajući vam lažno proročanstvo. Sada slušajte
i pokorite se, jer ja sam prava boginja i dajem vam poslednju priliku da se
spasete od nesreće!
Uzmite »zube Gvahlura« iz grobnice u kojoj su odavno položeni.
Alkmenon više nije sveto mesto, pošto su ga obeščastili klevetnici.
Predajte blago u ruke Tutmekriju Stigijcu, da ga postavi u svetilište
Dragona i Derketa. Samo to može spasiti Kešan od zle sudbine.
Uzmite blago i idite! Odmah se vratite u Kešiju i tamo ga predajte
Tutmekriju. Dokopajte se toga stranca Konana i živog ga oderite na
glavnom trgu!
Nije bilo oklevanja. Zamoreći od straha, sveštenici pojuriše prema
vratima koja su se otvorila iza divljeg božanstva. Golruga ih je vodio.
Zaglaviše se i uzviknuše na vratima jer su nekolicinu oprljile baklje.
Uskoro je odjek njihovih užurbanih koraka odzvanjao duž tunela.
Konan nije pošao za njima. Bio je šokiran onim što je čuo i želeo je da
sazna istinu. Da li je ono zaista bila Jelaja, pitao se dok mu je znoj lio niz
leđa, ili je mala drolja Mjuriela ipak izdajica? Ako je tako...
Kada je i poslednja baklja nestala u crnom tunelu, on se već osvetnički
peo uz stepenice.
Plavičasti sjaj lagano je nestajao, ali je ipak mogao da razazna figuru od
slonovače kako nepokretno stoji na galeriji.
Krv mu se ledila u žilama dok joj se približavao, ali nije odustajao.
Nastavio je da se približava sa isukanim mačem i ustremio se poput smrti
na zagonetni oblik.
— Jelaja! — zaurlao je. — Mrtva je već hiljadama godina! Ha!
Iz tmine iza njega jurnu tamna prilika, ali ne dovoljno tiho da je
Simerijanac ne čuje. Sklupčao se kao mačka i izmakao smrtonosnom
udarcu u leđa, a onda je naglo odskočio u stranu.
Pošto je sjajno sečivo zašištalo mimo njega, Konan uzvrati besom
razjarenog pitona, a dugačka oštrica zari se pravo u njegovog napadača.
— Tako! — promrmlja Konan i iščupa svoj mač pošto se žrtva
stropoštala na pod dahćući i jecajući. Čovek je ubrzo izdahnuo i Konan u
njemu prepoznade Guarungu.
 — Mora da je došao za mnom, pošto sam se spustio u tunel —
promrmlja Konan. — Verovatno je pretpostavljao da sam ovde.
Konan se saže i zgrabi bodež iz ukočenih prstiju, pogledao ga i zadenu
za pojas. Znači Guarunga je doneo ovde Jelaju da bi prevario svoje
podanike. On je, u stvari, malopre govorio. Glas nije mogao da mu se
prepozna od odjeka i visokih stropova.
Sigumo je saznao za plan rasporeda pećina pomoću mapa koje su mu
dali sveštenici, tako da je u špilju ušao posle ostalih noseći boginju, i to
kružnim putem kroz tunele i odaje.
Sakrio se sa svojim teretom na balkonu, dok su Golruga i ostali Akoliti
bili zauzeti svojim beskrajnim ritualima.
Plavo bleštavilo je polako nestajalo, a Konan primeti još jedan blesak
koji je dopirao iz otvora jednog od hodnika koji je vodio do izbočine.
Negde uz hodnik nalazilo se još jedno izvorište fosfora, jer je prepoznao
bledo, ali postojano zračenje.
Hodnik je vodio u pravcu kojim su i sveštenici krenuli. Konan odluči da
ga sledi. Bolje to nego da se spusti u tminu velike špilje.
Požurio je dole, a osvetljenje je postajalo sve jače. Napredovao je
polako, sve dok mu do ušiju ne dopreše psalmi koje su pevali sveštenici.
Odjednom u blizini vrata, nalevo od njega, zasja fosforna svetlost i do
ušiju mu dopre nečije jecanje. Dopuzao je i provirio kroz vrata.
Ugledao je odaju sagrađenu od čvrstog kamena, koja nije ličila ni na
jednu drugu. Krov sa kupolom takođe je propuštao fosfornu svetlost, a
zidovi su bili prekriveni arabeskama od zlata.
Malo podalje na granitnom prestolu, buljeći u zasvođeni trem na
vratima, sedeo je monstruozni i odvratni Pteor, pelištanski bog, iskovan od
mesinga sa prenaglašenim obeležjima koja su samo odražavala veličinu
njegovog kulta. Na njegovom krilu ležala je sklupčana bela figura.
— Neka sam proklet! — promrmlja Konan i sumnjičavo pogleda po
sobi. Nije video nijedan drugi ulaz, ni nečije prisustvo. Nečujno se uputio u
odaju i ugledao devojku čija su se uska ramena tresla od jecaja. Lice joj je
bilo zaronjeno u šake.
 Sa debelih traka optočenih zlatom, na rukavima božanstva, spuštali su
se tamni lanci koji su bili privezani za njene zglobove. Konan nasloni ruku
na njeno golo rame, a ona uspaničeno podiže svoje od suza ovlaženo lice.
— Konane — viknu radosno pokušavajući da mu poleti u sagrljaj, ali je
lanci sprečiše.
Konan iseče mačem tanke lance, koliko je mogao, i promrmlja:
— Moraćeš da nosiš ostatak lanaca dok ne pronađemo dleto ili turpiju.
Skini se s mene, pobogu. Vi glumice ste, brate, previše emotivne. Šta ti se
uopšte dogodilo?
— Kad sam se vratila u proročansku odaju — prošaputa uzbuđeno —
videla sam boginju kako leži na podijumu, kao i kada sam je prvi put
videla. Dozvala sam te i počela da trčim prema vratima, ali tada me je
zgrabilo nešto otpozadi. Stavilo mi je ruku na usta i unelo me kroz ploču
na zidu. Zatim me je nosilo niz stepenice i duž mračnog hodnika. Nisam
videla šta je to, ili ko je, sve dok nismo prošli kroz velika metalna vrata i
ušli u tunel čiji je krov bio osvetljen. Umalo se nisam onesvestila kad sam
ih videla! Oni nisu ljudi, oni su dlakavi đavoli, koji hodaju kao ljudi i
govore nerazumljivim jezikom. Stajali su tamo! Izgleda da su nekog čekali
i odjednom sam pomislila da neko pokušava da uđe na vrata. Onda je jedno
od tih stvorenja povukao metalnu polugu i nešto se sručilo sa druge strane
vrata. Onda su nastavili da me nose kroz krivudave tunele i uz kamene
stepenice, sve do ove odaje gde su me bacili u lance, na kolena ovog
odvratnog božanstva. Potom su nestali. Oh, Konane, ko su oni?
— Sluge Bit-Jakina — promrmljao je. — Pronašao sam rukopis u kome
je napisano nekoliko stvari, a malopre sam nabasao na freske koje su mi
rekle sve ostalo.
Bit-Jakin je bio Pelišti koji je zalutao u dolinu sa svojim slugama,
nakon što su ga ljudi Alkmenona napustili. On je pronašao telo princeze
Jelaje i otkrio da su se sveštenici s vremena na vreme vraćali da bi joj
prinosili žrtve, jer su je poštovali kao boginju.
Od nje je napravio proroka, a on je u suštini davao glas proroku iz
udubljenja koje je načinio iza zida podijuma od slonovače.
Sveštenici nikada nisu posumnjali, nisu nikada videli niti njega, niti
njegove sluge, jer su se oni uvek sakrivali kad su ljudi dolazili.
 Bit-Jakin je živeo i umro ovde, ali ga sveštenici nikada nisu otkrili. I
sam Krom zna koliko dugo je živeo ovde, ali mora da su prošli vekovi.
Mudraci Pelištije znaju kako da produže svoj životni vek stotinama godina.
I ja sam video neke od njih. Zašto je živeo ovde sam i zašto je igrao ulogu
proroka običan čovek ne može da pogodi, ali verujem da je taj deo
proročanstva trebalo da održi čitav grad svetim i nepokorenim, kako bi i on
sam živeo u miru. Hranio se onim što su sveštenici donosili kao ponudu
Jelaji, a njegove sluge hranile su se ne čim drugim... Oduvek sam znao da
postoji podzemna reka koja ponire iz jezera gde su ljudi sa brdovitih Punta
sahranjivali svoje mrtve. Ta reka protiče ispod palate. Imaju merdevine
koje vise iznad vode, i Bit-Jakinove sluge su verovatno hvatale leševe
nedavno umrlih. Bit-Jakin je sve to zapisao i naslikao na zidovima.
Na kraju je umro, a njegove sluge su ga mumificirale prema upustvima
koja im je dao pre smrti i položile ga u špilju na grebenima.
Ostalo nije teško da se pogodi. Njegove sluge, koje imaju mnogo duži
životni vek od Bit-Jakina, nastavile su da žive ovde. Kad je sledeći put
došao visoki sveštenik da se posavetuje sa prorokom, pošto nisu imali
gospodara da ih u tome spreči, isekli su ga na komade. Od tada, dok se nije
pojavio Gorluga, niko nije dolazio da se posavetuje sa prorokom.
Očigledno je da su pokušali da obnove odeću i ukrase na boginji, kao
što su videli da je to činio Bit-Jakin. Verovatno negde ovde postoji
zabranjena odaja, gde se svila čuva od propadanja.
Odneli su boginju i vratili je nazad u proročansku sobu, pošto ju je
Zargeba ukrao. Uzgred budi rečeno, odrubili su Zargebi glavu i obesili je u
čestaru.
Devojka zadrhta, ali ipak odahnu sa olakšanjem.
— Ta bitanga me više nikada neće bičevati...
— Ne, barem ne u ovom delu pakla — složi se Konan. — Hajde!
Guarunga mi je pokvario planove sa ukradenom boginjom. Pratim
sveštenike kako bih se domogao plena nakon što njima padne u ruke.
Hajde sa mnom. Ne mogu da gubim vreme i da te stalno tražim!
— Šta će biti sa slugama Bit-Jakina? — prošaputa devojka uplašeno.
 — Moraćemo da iskoristimo našu priliku — progunđa Konan. — Ne
znam šta smeraju, ali do sada nisu pokazivali spremnost da se bore na
otvorenom. Hajde!
Uhvativši je za ruku, izveo ju je iz odaje i poveo niz hodnik. Što su
dalje išli, sve bolje su čuli zapevanje sveštenika. Zvuk njihove pesme
mešao se sa žuborom vode. Svetlo iznad njih postajalo je jače, a kad su se
popeli na najvišu galeriju i pogledali nadole, ugledaše istovremeno čudan i
fantastičan prizor.
Iznad njih bleštao je krov prekriven fosforom, stotinu stopa ispod njih
prostirao se gladak pod pećine. Na udaljenom kraju pod je bio usečen
dubokim oštrim tokom brze reke. Žureći izvan neprirodnog mraka,
krivudala je duž pećine da bi se ponovo izgubila u tmini. Deo vidljive
površine vode reflektovao je sjaj nagore; tamna voda svetlucala je kao da
je išarana živim draguljima - beloplavim, jarkocrvenim, treperavozelenim,
svim duginim bojama.
Konan i njegova drugarica stajali su na jednom ispupčenju poput
galerije, koje je povezivalo zavoj na visoko uzdignutom zidu. Dalje od tog
ispupčenja formirao se prirodni most od kamena, od koga je zastajao dah, i
uzdizao se iznad prostranog ponora pećine da bi se pridružio ne mnogo
manjem ispupčenju na suprotnoj strani preko reke.
Deset stopa ispod, još jedan širi luk premostio je pećinu. Na svakom
kraju izdubljena stepenica je sjedinjavala ivice ovih visećih lukova.
Konanov pogled pratio je putanju luka koji se pružao od ispupčenja na
kome su stajali i uhvatio zračak svetlosti koji nije bio poput žarke, plamene
svetlosti od fosfora.
Na tom malom ispupčenju, nasuprot njih, nalazio se otvor koji je vodio
u pećinski zid kroz koji je dopirala svetlost zvezda. Međutim, pažnju mu
zaokupi scena ispod njih. Sveštenici su došli do svog cilja. U jednom uglu
pećine nalazio se kameni oltar, ali na njemu nije bilo nikakvog idola.
Da li se ulazilo iza njega Konan nije mogao da tvrdi, jer ga je svetlost
varala, ili kroz zid koji se pružao osvetljavajući prostor iza oltara u
potpunom mraku? Sveštenici su zaboli baklje u otvore na kamenom podu,
formirajući na taj način polukrug od vatre ispred oltara na udaljenosti od
nekoliko jardi.
 I sami sveštenici formirali su polukrug unutar polumeseca od plamenih
baklji, a Gorluga, pošto je podigao ruke i ispružio ih moleći, sagnuo se
prema oltaru i stavio ruke na njega. Oltar se podigao i nagnuo unazad
prema zadnjoj ivici, poput poklopca na škrinji, otkrivajući malenu
grobnicu. Gorluga ispruži svoju dugačku ruku i izvadi malu, mesinganu
škrinju. Potom vrati oltar u prvobitni položaj i spusti škrinju na njega,
odbacivši poklopac. Radoznalim posmatračima odozgo učini se da je iz
škrinje poleteo snop žive vatre, treperave i drhtave.
Konanovo srce poskoči od uzbuđenja, a ruke mu se zaustaviše na dršci
mača. Konačno »zubi Gvahlura«! To blago učiniće onoga ko ga se dokopa
najbogatijim čovekom na svetu. Međutim, brzo je povratio prisebnost.
Onda je odjednom postao svestan nečeg novog i nepoznatog u svetlosti
baklji.
Oko oltara je vladala tama, osim na mestu gde su dragulji zlokobno
zračili.
Sveštenici su se okupili, a njihove senke treperele su groteskno i
gigantski iza njih. Oltar je sada bio sav okupan sjajem i zaprepašćena
figura Gorluge jasno se ocrtavala. Onda je i tajanstveni prostor iza oltara
uplivao u prostranu svetlost.
Kako se svetlost lagano pojačavala i prikradala, figure koje su izranjale
iz noćne tišine postajale su vidljivije. Prvo su ličile na nepomične kamene
statue, dlakave, ali ipak nalik na ljude. Pogled im je bio prodoran, sa
hladnim iskrama sive vatre.
Dok je neobičan sjaj obasjavao njihove životinjske prilike, Gorluga
kriknu i pade mlatarajući svojim dugim rukama sa izrazom skamenjenog
užasa.
Jedna druga ruka, dlakava i moćna, pođe ka njegovom vratu, a onda
povuče nesrećnog sveštenika ka oltaru. Vikao je i opirao se, a onda se na
njegovu glavu sruči čelična šaka i njegovi krici zamreše. Pao je na pod
oltara razmrskane lobanje iz koje se prosu mozak.
A tada sluge Bit-Jakina navališe na sveštenike poput bujice iz pakla,
koji su sve to nemo gledali skamenjeni od užasa, i pećina se za tren
pretvori u jezivu klanicu.
 Konan je gledao kako crna telesa padaju pod udarcima jezivih ubica,
protiv kojih su mačevi i bodeži sveštenika bili potpuno neefikasni. Konan
ugleda mnoge otkinute glave kako se kotrljaju po podu, dok su
obezglavljena telesa pijano pravila par poslednjih koraka. Video je kako je
jedan dlakavi stvor nabio baklju u usta svešteniku koji se nemilosrdno
borio protiv ruke koja ga je gušila. Ugledao je čoveka koga su napola
presekli, kao što bi čovek raspolovio pile. Potoci krvi tekli su niz pećinu.
Masakr je trajao onoliko koliko je dovoljno hurikanu da načini pustoš.
Jezivi pomor je bio završen, samo je jedan mučenik bezglavo poleteo
suludo vrišteći. Za njim polete čitav roj okrvavljenih, užasnih stvorenja.
Begunac i gonioci nestadoše duž mračnog tunela, a do Konana su
dopirali povremeni krici koji su se postepeno gubili u daljini,
Mjuriela je klečala obujmivši Konana oko nogu. Lice je priljubila uz
njegova kolena i zatvorila oči. Sva se tresla od gađenja i užasa.
Konan se prenu. Brzo je pogledao kroz otvor, odakle je dopirala
svetlost zvezda, i škrinju koja je otvorena stajala na krvavom oltaru.
Shvatio je da mu predstoji očajnički poduhvat.
— Idem da uzmem škrinju! — reče odlučno. — Ostani ovde!
— Oh, Mitro, ne! — vrisnu devojka i u paničnom strahu pade na pod
uhvativši ga za sandale. — Nemoj, nemoj me ostavljati samu!
— Smiri se i ućuti — podviknu on oslobađajući se njenog grčevitog
zagrljaja.
Nije se obazirao na stepenice, već je skakao sa izbočine na izbočinu.
Monstruoznim stvorenjima nije bilo ni traga. Nekoliko baklji je još uvek
tinjalo u svojim ležištima, fosforescentna svetlost je sijala i treperila, a reka
je tekla žuboreći, iskričava od nestvarnih zračenja. Svetlost dragulja u
škrinji podrhtavala je i treperila.
Prišao je škrinji obuhvatajući njenu sadržinu jednim jedinim pogledom.
Video je neobično oblikovano kamenje sa ledenim, vanzemaljskim sjajem.
Zatvorio je poklopac, uzeo škrinju pod mišku i potrčao niz stepenice.
Nije želeo da se sretne sa vražjim slugama Bit-Jakina. Imao je već prilike
da ih vidi u akciji i to mu je bilo dovoljno da odagna bilo kakve iluzije.
Jedino nije mogao da dokuči zbog čega su tako dugo čekali sa
napadom. Koji bi čovek, uostalom, mogao da pogodi motive ili misli ovih
monstruoznih stvorenja? Da se odlikuju ljudskom intiligencijom i veštinom
već se pokazalo. Međutim, u pećini se nalazio dokaz njihove životinjske
okrutnosti.
Devojka sa Korinta sedela je šćućurena na galeriji kako ju je i ostavio.
Uhvatio je za ruku i postavio na noge.
— Vreme je da pođemo!
Isuviše obuzeta užasom da bi bila svesna onoga što se događa, poslušno
je i kao u polusnu pošla za njim preko mosta. Nije pogledala dole sve dok
se nisu našli visoko iznad nabujale vode, i onda preplašeno kriknu. Sigurno
bi pala da nije bilo Konanove snažne ruke.
Konan je podiže kao malo dete slobodnom rukom i ponese je kao da je
smotuljak vune. Onda požuri ka otvoru koji se ukazao na drugom kraju.
Požurio je kroz kratki tunel, ne spuštajući devojku. Trenutak kasnije izbili
su na uzani prolaz sa spoljne strane grebena. Pred njima se ukaza dolina, a
malo dalje zatalasa se džungla pri svetlosti zvezda.
Konanu se ote uzdah olakšanja. Verovao je da će moći nekako da se
spusti bez obzira na to što je tu i teret i devojka. U stvari, s te tačke je bilo
skoro neizvodljivo spustiti se ako je čovek bio i praznih šaka.
Spustio je škrinju, još uvek zamrljanu od Gorlugine krvi i ostataka
njegovog prosutog mozga, na izbočini. Spremao se da skine pojas da bi
pričvrstio škrinju na leđa, kad ga ukopa zvuk iza, zvuk koji je poznavao.
— Ostani ovde! — šapnu brzo devojci sa Korinta. — I ne mrdaj!
Isukao je mač i skliznuo u tunel. Na pola puta do gornjeg luka mosta
ugledao je sivi, deformisani oblak. Pratio ih je jedan od Bit-Jakinovih
sluga, sada u to više nije bilo sumnje. Konan nije oklevao. Ova borba mora
brzo da se završi, svakako pre nego što se vrate ostale sluge.
Istrčao je na luk mosta i to pravo na čudovište koje mu je dolazilo u
susret. Nije bio ni majmun, a ni čovek. Bila je to neka vrsta užasa koja se
gegala i verovatno nastala negde u tajanstvenim bezimenim džunglama
juga. Znao je da u isparenjima i truleži džungle nastaju najčudniji oblici
života. Bili su to predeli gde ljudska noga nije kročila, sa tajanstvenim
hramovima koji nikada nisu pružili utočište ljudskom stvoru.
Kako li su samo drevni Pelišti uspeli da zagospodare njima?
 Čovek i čudovište sreli su se na najvišem delu mostnog luka. Stotinu
stopa ispod kuljala je crna reka.
Kad se monostruozno stvorenje sa leproznim i sivim telom ustemilo na
njega, Konan nasrnu poput ranjenog tigra, crpeći iz sebe svaki delić snage i
besa koji je mogao da udahne u udarac. Takav udarac razneo bi čoveka u
paramparčad. Međutim, kosti Bit-Jakinovog sluge bile su kao od kaljenog
čelika, mada i kaljeni čelik mora nekad da popusti. Tako je popustilo i
rame čudovišta iz koga zinu jeziva rana. Krv pokulja. Pre nego što je
Konan mogao da zada drugi udarac, gigantska ruka se ispruži i obori
Konana kao da je muva. On polete nadole prema bujici koja je zlokobno
žuborila, ali ga zaustavi pad na jedan uži svod. Trenutak je ležao
nepomično, a onda poče nestabilno da se tetura. Trenutak kasnije ugledao
je udubljenje u izbočini i otkotrljao se, držeći još uvek čvrsto mač u drugoj
ruci.
Kad se ponovo dokopao mosta, ugledao je okrvavljeno čudovište kako
se spušta prema mostu na kraju grebena. Verovatno je nameravalo da se
spu sti niz stepenice koje su povezivale lukove i obnovi borbu.
Na samoj izbočini stvorenje zastade na pola puta: Konan ugleda
Mjurielu sa škrinjom u ruci, kako stoji buljeći tupo ispred ulaska u tunel.
S trijumfalnim uzvikom čudovište skoči do nje i zgrabi je pod jednu
ruku, ščepa škrinju sa nakitom pod drugu, pošto ju je ona u strahu ispustila
i, okrenuvši se, otutnja prema mostu.
Konan žestoko opsova i potrča prema drugoj strani. Sumnjao je da se na
vreme može uspeti stepenicama do višeg luka i uhvatiti divljaka, pre nego
što zaroni u lavirinte tunela na drugoj strani.
Ali, čudovište je usporavalo svoj trk. Krv je ključala iz rane i njihalo se
kao pijano, čas na jednu, čas na drugu stranu. Odjednom posrnu, zakotrlja
se u stranu, a onda se sunovrati u ambis.
Devojka i škrinja ispadoše, iz njegovih nesigumih ruku.
Mjurielin krik jezivo odjeknu.
Konan se već nalazio na mestu, odakle je čudovište palo. Ono je udarilo
o donji luk, odbilo se i skliznulo, a lelujava devojčina figura se zakačila za
jednu izbočinu. Škrinja se zaustavila na ivici, s malim izgledima da se tu i
zadrži.
 Konan nije oklevao. Nije ni pogledao u pravcu škrinje koja je
zadržavala u sebi sve bogatstvo ovog veka.
Hitrinom koja bi zasenila i svakog gladnog jaguara, Bacio se i uhvatio
devojku za ruku upravo u trenutku kada je njena ruka počela da gubi snagu
i zgrčeni prsti da klize sa uporišta. Izvukao ju je na luk mosta snažnim
potezom, ali se utom škrinja pomerila i pala u vodu devedeset stopa ispod,
gde je već nestalo i telo sluge Bit-Jakina. Tako su zauvek nestali »zubi
Gvahlura« iz ljudskog vidokruga.
Konan jedva da je i pogledao dole. Požurio je uz greben uspinjući se
kao mačka, noseći opuštenu devojku kao da je dete. Odvratno urlanje
skrenulo mu je pažnju i on pogleda unazad, pre nego što se uspeo do višeg
luka. Ugledao je preostale sluge kako se upućuju u pećinu ispod.
Krv im je kapala sa okrvavljenih gubica.
Pojurili su uz krivudave stepenice ispuštajući osvetničke krike. Konan
prebaci devojku na rame i pojuri niz greben ne odazivajući se. Skakao je sa
ispupčenja na ispupčenje, kao majmun, reskirajući da slomi vrat. Ipak, za
Konana je to bilo malo verovatno.
Kada su se odvratne spodobe pojavile na izbočinama, mogle su jedino
da vide Simerijanca i devojku kako nestaju u šumi koja je okruživala
grebene.
— Pa — reče Konan postavljajući devojku na noge u zaklonu od granja
— sada možemo da iskoristimo naše vreme. Ne verujem da će nas te
spodobe pratiti van doline. U svakom slučaju, ostavio sam konja vezanog
kraj vode, ukoliko ga lavovi nisu rastrgli. Kroma mu, zašto sad plačeš?
Devojka prekri svoje uplakano lice rukama, a njena obla ramena
zatresoše se od jecaja.
— Izgubila sam dragulje — jecala je nemoćno. — To je moja krivica.
Da sam te poslušala i ostala na izbočini, ona spodoba me nikad ne bi
primetila. Trebalo je da spašavaš blago, a mene da pustiš da se udavim!
— Pretpostavljam da je tako — složio se on mirno — ali zaboravi to.
Ne sekiraj se zbog onoga što je prošlo. Prestani da plačeš, hoćeš li? Tako,
da, tako je bolje. Hajde.
— Misliš da ostanem sa tobom? Da me povedeš? — pitala je sa nadom
u glasu.
 — A šta bih drugo mogao da uradim s tobom? — upita je Konan dok
mu je pogled pun odobravanja klizio niz njeno telo. Zadržao se na onom
delu gde je suknja bila poderana i otkrivala obline boje slonovače. —
Možeš mi koristiti kao glumica. Nema svrhe da se vraćamo u Kešiju. U
Kešanu nema više ništa što bi me interesovalo. Ići ćemo u Punt.
Narod Punta obožava ženu od slonovače i ispira zlato iz reka. Reći ću
im da Kešanu preti opasnost da ga Tutmekri zarobi, što je tačno, i da su me
bogovi poslali da ih zaštitim - za punu kuću zlata.
Ako budem mogao da te prokrijumčarim u njihov hram i da te zamenim
za boginju od slonovače, opljačkaćemo ih. A onda ćemo uživati... samo nas
dvoje.

KRAJ SERIJE