RADOSLAV SLAVNIĆ

RABID-SERBIA

1
Došlo je nezvano,
jauk jašući...

2
 U krvi skovano

„Dalje ne smeš, starče“, doviknuo je nesrećnik na stražarskoj dužnosti posrnuvši kroz

sneg.
Decembar je istanjio razliku između belog pod đonom i onog što je zatrpavalo sa neba,
a ravničarska zima kao da se dvoumila da li samo da ugrize za obraz ili podere kožu sa njega.
Pa opet, kroz fijuk vetra, drhtaje kostiju i sve jače zujanje u senci kapuljače, jasno sam čuo
upozorenje suprotstavljenog – baš kao što su najavile drvoseče za sumrakom okasnile u šumi.
„Jurasor je bez pratnje ostavio Nedeljkovića na istočnom ulazu“, prozborio je jedan od
hrabrih muškaraca nešto ranije, preko gutljaja rakije dodavši granje pomoćniku kod prikolice.
„Dobar je on momak. Ume u mraku, a i sa oružjem, grlat je dovoljno da celo selo na noge
digne, al' se bojim da bi mogao zakazati večeras...“
Još je napomenuo da ne polaže mnogo u raspored narodne straže i da se ne uzda u
prisebnost usamljenog dobrovoljca, znajući da mu u nabijači dahće jedno kužno, a drugo
ranjeno čedo.
„Groznica preti mlađem, a mnogo ružnije starijem“, dodao je, pa nesigurno slegnuo
ramenima nad odvažnošću Nedeljkovića i njegove žene pogotovo – same sa dvojicom
zaraženih, pred neizvesnom noći.
„Pričalo se jutros na sastanku da su sinoć malog krvožednici napali“, zaverenički je
potom prošaputao, sve podvisivši osetljive reči, a ja sam pretpostavio da bih još o tome čuo da
nisam napustio skrovište i žurno otperjao u mrak...
„Stoj, starino!“, oštra zapovest mi je razredila sećanja i vratila me pred ulaz u Irig.
Dok sam se zaustavljao na Nedeljkovićev treći povik, teško mi je bilo da se odbranim
od osećaja izloženosti, i to one najgrđe – pogledima iz tame. Nesmotrene drvoseče su tajnu o
slaboj karici nadzora mogle odati i nekom od neželjenih, a poput mene skrivenih u šumarku.
U pameti mi je na momenat zaiskrilo da pripremim stražara na rizik, ali sam ipak oćutao,
svestan da bih takvim ponašanjem osujetio vlastiti naum.
„Kako si prošao kroz garnizon?“, toplota iz mladićevih pluća oparila je put do mog
uha, kada se i sam zaustavio na bezbednoj udaljenosti.
„Dokazao sam junacima da nisam zaražen, pa su lako poslušnost prodali za dukat i
poželeli mi sreću na putu“, podigao sam ruke i raskrilio mantiju, u želji da se predstavim kao
bezopasan. „Doduše, vrednog za tebe više nemam, ali očekujem da ćemo se nekako
dogovriti.“
„Ko si ti, čoveče?“, odmerivši me, sagovornik je iskrivio vrat nalik podozrivom
mačoru.
Nehotice se tako namestio, najverovatnije, budući da se poslednjih dana u Irigu
zaziralo od mačaka, u ubeđenju da ove nose zarazu o repu. Belodlake su seljane najviše srdile,
jer se poverovalo da su ljubimice devojke u beloj haljini, što je po legendi u osveti rasejala
grozničavu smrt kroz čitavu varoš. Tim znanjem vođen, drznuo sam se da se ponadam da me
crnilo odežde bar malo može približiti stražaru, ali sledujuće kruto „šta 'oćeš od nas?“ me je
ošamarilo kao dokaz suprotnom.
3
 „Želim da uđem u Irig, u Grčku malu, Nedeljkoviću“, u odsustvu mudrijeg odgovora i
nerava, prezimenom sam mu napao znatiželju, a ovaj odgovorio potezanjem oružja u
zbunjenosti.
„Kako me poznaš?“, mačetom i korakom netrpeljivo je zaparao do kolena visok talog
snega i primakao mi se preteći. „Odgovaraj, matori!“
„Spusti oružje“, vrh oštrice dočekao sam grkljanom, a raširenih ruku, i dalje ubeđen da
neće odbiti moj predlog. „Ne boj se. Želim samo da ti pomognem...“
„A kako ćeš ti to meni pomoći?“, sečivo mi je već zagolicalo ždrelo, i da nisam bio
uklet, verovatno bih pod bradom osetio obećanje smrti, pa zastao prestravljen.
Ipak, takav gest izmamio je samo bolnu ciku, što je tren kasnije ostala zarobljena
između mojih ušiju, a ispraćena svrabom u uglovima kapaka i vrelim pod prstima.
„Za početak, zalečiću ti lakat“, izgovorivši, ustremio sam se ka oružju, a stražar je, sve
sluđeniji, ustuknuo.
Reči su mi, ipak, bile delotvorne. U čudu je lakomisleni osmotrio vlastite podlaktice,
zaštićene suknenim rukavima i ojačane slojem gustog vunenog tkanja, pa novim pitanjem,
umesto mačetom, krenuo na mene.
„Odakle ti to da sam ruku povredio?“, potvrdu predosećaja u njegovom pitanju
ispratio je još jedan talas svrabeža i cike nečujne drugima. Ovog puta, i uglove vidnog polja
mi je oblilo rumenilo, pa sam stroge reči doživeo kao krvlju smočenim. „Govori, starče, ko ti
je o meni govorio?“
Tu se opet razmahao oružjem, ali na moje spokojno klimanje osetio se dovoljno
sigurnim da se primiri.
„Ni sa kim o tebi nisam zborio“, i samom mi se iz usta sve jače pušilo. „Za ime sam ti
čuo od pričljivih drvoseča, a u vezi sa tvojom ranom...“
Zastao sam, nemoćan da prevalim ostatak preko mučnine. Skoreli gnoj oko
Nedeljkovićevog upaljenog lakta gotovo da sam osetio pod jezikom i jedva sam zadržao creva
u miru. Strepeći da ga ne zaplašim previše, suzdržavao sam se da mu ščepam šaku, iako mi je
zujanje u uhu kralo strpljenja. U potrazi za spokojem i želji da odagnam neugodne titraje iz
dubine, prstima desne šake prigrlio sam zubati prsten na palcu, pa ga promeškoljio između
kažiprsta i onog do njega, a on mi je odgovorio na sebi svojstven način.
„Ja sam... vidar“, dovršio sam, konačno, u patnji, otpustio stisak i dopustio prstenu da
udahne hladnoće, pa čuvaru pružio ruku, u nadi da će je prihvatiti bez nepotrebnog
ubeđivanja. „Zaceliću ti ranu na laktu, obećavam.“
„Da ti ruku podam?“, ovaj se, pak, nasmejao mojoj drskosti. „Ti si lud, starče!“
„Molim te, podaj mi“, ishitren u borbi protiv sve neprijatnijih oseta, nisam mu
dopustio da dovrši. „Evo, ubij me slobodno, ako omanem.“
Na to, nakon poduže ćutnje, Nedeljković me je sumnjičavo promotrio, pa uzdahnuo.
Osećao sam da mu se pokornost narodnoj straži lomi pred neotkrivenom, ali svakako
postojanom mogućnošću i verom. Bio sam u pravu kada sam nešto ranije zaključio da me
njegov očaj neće izneveriti. Glad, kuga, nedavni napad krvopija i opasnost u kojoj su mu se
čeljad našla morale su ga uzdrmati dovoljno da bi mi poverovao i prihvatio moju pomoć.
4
 „Pokušaš li nešto kvarno da izvedeš, iseći ću te bez izvinjenja“, vrhom mačete mi je
ponovo pomazio kucavicu vrata, zatim jače prislonio metal na kožu, pa dlan oprezno položio
na moj.
Kratak dodir učinio je da mi lobanja nabubri od vriske. Pod sklopljenim očima ukazala
mi se čeljust kurjaka, što je prethodne večeri stražara i njegovog sina napao u pratnji tri
sablasne spodobe, samo senci vidljive. Zube zveri osetio sam zarivene u sopstvenoj koži. Iz
ušiju mi je umalo prokrvarilo, a utrobu sam sputao da ne đipne iznad grla.
Prsten mi je žario palac, inatio se ranjenikovom oslabljenom mesu i bolu, a kroz
vrelinu mi nagoveštavao da se otok u zdravlju rastače preko pocepane kože. Čuvar se bečio
preda mnom, ganut mukom što mi je opcrtala lice, dok sam, pored telesnih oseta, doživljavao
i svaki novi talas njegovog razuverenja.
Najzad, nakon nemerljivog vremena u grču, crvenilo mi je izbilo iz obruba vidnog
polja, a pisak u uhu zamro. Otpustivši ruku čuvara, progutao sam zadovoljni odjek kože što
mu se samostalno nadvila preko razderotine, pa ispustio dah. Iznuren, pao sam u sneg, a ovaj
mi je – isprva zaprepašćen pokretnošću vlastite ruke – priskočio u pomoć i snažnim cimom
me osovio i spasao smrzavanja.
„Starče...“, zahvalnost mu nije umela dalje od toga. „Ja...“
„Uvedi me u selo“, prostenjao sam, nevoljan da gubim vreme izigravajući sveca.
„Moramo pomoći tvom sinu...“

***

„Ko si ti?“, radoznalost je Nedeljkovića terala da se ponavlja, dok smo kroz Grčku
malu, slabašno srce varošice, hodili ka njegovom ognjištu. „Odakle dolaziš?“
Pitanja su mi jedva dograbila do ramena, zagušena jekom marodog i okuženog, u
špaliru udžerica što su sa zidova stresle pepeo turskih osvajača, tek da bi navukle smrad
raspadanja. A čak i takva neblagoglasnost zamirala je pred žestokim, masnim brundanjem što
mi se razgalilo pod temenom.
„Rekoh ti već, vrač sam“, ispljunuo sam, potrudivši se da jezikom zahvatim što manje
gorkog ukusa, jer mi je u stomaku već prokuvao mulj otvorenih rana i kužnih otoka zaraženih
iz sela. „Iz daleka dolazim...“
Nije bilo potrebe da se nagvažda dalje. Svaki korak ionako mi je pretio klecanjem i
obećavao da ću se skljokati u zajedničkoj nemoći stanovništva bogom napuštene naseobine.
Uz svu nelagodu, vid mi je kroz krvavu koprenu dozvoljavao da razlučim tek najbliža obličja,
dok je daljina bila pokorena senkama, te sam kroz hladnoću mlatarao rukama, zgađen idejom
o onome što bi nam moglo izbiti u susret. Mladi stražar pružao mi je oslonca koliko je mogao,
ali nije krio da će i sam popustiti pod težinom mog tela, kao olovom izlivenim.
„Čudo si malopre izveo“, kroz kratak dah je provukao, pa poteglio, ne odustavši od
ispitivanja. „Jesi li rođen kao iscelitelj, ili si moći stekao nekako?“
Nedeljkovićeva radoznalost zamalo nas je koštala mira.

5
 „Rođen sam ovakav“, slagao sam, a kožu palca na desnici najednom mi je opržilo
gvožđe. Kao da sam poljuljao taštinu prstenu, a ovaj mi zauzvrat poklonio najvrelije.
Progutao sam psovku u bolom otetom jauku i otrpeo bes paklene stvari nad još gorom
prošlošću. Prsten je žiganjem nanovo zatražio priznanje, ali sam odbio da mu udovoljim.
Bilo mi je jasno da bi iskrenost smrvila poverenje koje sam stekao kod Nedeljkovića,
te sam morao udariti protiv žara i izbeći istinu...
A istina je da mnogo koraka odzvanja na putu od lopurde do vrača. Pa opet, razdaljinu
sam mučki preskočio, kao što bitange inače rade, i neverovatnim moćima ovladao navukavši
gvožđe na palac, a prokletstvo na dušu.
Kada sam pre nekoliko večnosti preklao nasmejanog putnika na napuštenom letnjem
putu i oduzeo mu sve što je posedovao, nisam ni pretpostavio da mu je nakit uklet. Ludak se
cerekao dok mu je krvarilo iz vrata, i samo je glasno „hvala!“ izostavio izdahnuvši, te me nije
začudilo što je onako ružno gvožđe imao na ruci. Ali, spoljašnjost prstena nije jedina bila
protkana rđom – no, tada nisam mogao znati da je komad u krvi nevinog, tek rođenog,
iskovan.
Zajedno sa besnim zvukom nezaustavljivim u unutrašnjosti uha, raskrvarenim vidnim
poljem i mučninom, teško saznanje prepalo me je iste večeri, ali je zakasnilo za mojom
gordošću i pohlepom, jer sam prsten, u svoj neprivlačnosti, već stigao da prisvojim. Baš u tom
trenutku, nadmoćno i natprirodno mi je dosudilo da grehe mladosti ispaštam zauvek.
Danima sam se borio protiv glavobolje i neobičnih iritacija, jer isprva nisam pojmio da
mi blizina ubogom, bolesnom, ili smrću izazvanom muči bit i telo. Ipak, posle nekoliko
nedelja mi se otkrovilo da bih svakom komandantu doneo blagoslov u ratu, jer su mi šake
najednom ojačale, pa su iz tuđeg tela naučile istisnuti jad. Istovremeno, bio je to jedini način
da izazovi iz dubine utihnu i bar na kratko mi otpuste meso u spokoj. Ali, bitke, boleštine i
priroda ljudskog roda nisu mi podarile dug san ni u najdaljim osamljivanjima, jer sam svuda
nabavasao na kljaste, a prsten je, kao kaljen zajedno sa mojom dušom, vrištao za njihovom
mukom.
Čak i kad bih uspeo da zaspim, košmari bi me spopali i začuo bih podsmeh iz gustine
gvožđa, kao da mi se nečastivi tvorac nakita rugao nad grehom i zasluženom kaznom.
Ludačka snoviđenja prikazivala su ga bez lica, krupnog i tamnoputog, sa čekićem u ruci,
umrljanim krvlju tek prodisalog. Video bih ga kako u gvožđe crvenim kuje vlastitu bit, pa se
od tela rastaje, samo da bi kroz halapljivi prsten zaživeo zauvek. Bio je spreman da beskraj
provede hraneći se užasima ljudskog roda, a mene samog i slične mi, koristeći kao posrednike
u vražijoj nakani. Pod našim kožama dahćući, grabio je za tuđim.
Očekivano, pokušao sam da se rešim prokletstva. Gvozdeni komad sam nebrojeno
puta odbacio u more, u žar, u rupu bez dna, lomio sam ga, krivio, izlivao, a već sledećeg jutra
zaticao ga na palcu. U bunilu, nekoliko puta sam na sebe krenuo oružjem, da okončam muke,
ali sam se razočarao, doznavši da me je prsten osudio na istovetno neokončivo u dolasku.
Odsekao bih šaku, a ona bi nanovo nikla, kao da već jedna ne počiva pod nožem.
Sopstveno srce bih iščupao iz grudi, a ono otkucajem odgovorilo sveže razdrmanom. Čak i
kad bih druge izazvao, da mi sečivom rasparaju pod pupkom, vratio bih se u život tek sat
kasnije.

6
 Posle nebrojenih pokušaja da uteknem zlu, prisetivši se budalastog kikota svoje
poslednje žrtve, zaključio sam da bih se prstena – i kazne koju je za sobom vukao – mogao
rešiti samo ukoliko bi ga drugi bestidnik zaiskao jače nego što sam ga sam poželeo onomad,
kad sam poslednjeg vlasnika ratosiljao budućnosti. Užasavajuća pravda počivala je u takvoj
sudbini, i priznajem, zaslužio sam kaznu, ali protiv nametljivog trenja duše o zidove razuma
zaista nisam mogao, te sam jedne noći, posle veka dumanja, odlučio da na tvorčevo
nazadnjaštvo odgovorim sličnim.
Ni sam ne znam koliko sam polja tmine opkoračio, u potrazi za bićem dovoljno
gnusnim da me nasledi, a nečastivu bit zarobi u jednako sramotnoj beskonačnosti. Smucao
sam se kroz putare i prokletstvom ojađene predele sve dok nisam čuo za zbivanja u Irigu...
„Stigli smo, stari“, Nedeljkovićeve reči okončale su moje prećutno lutanje
uspomenama.
Držanje mu je popustilo na samom ulazu u straćaru, odakle je napev bola izbijao u
punoj snazi. Pogođeni užasom, srušili smo se poput jednog tela, pa ostali da ležimo u
hladnoći. Gotovo slep u grimiznom, jedva da sam primetio kako se senka mlade žene nadvila
nada mnom, pre no što mi je vrhovima prstiju opipala bilo...
„Pomozi mi, ženo, da ga unesemo unutra“, posle izvesnog vremena uspeo sam da
razaberem kroz komešanje natrulog u blizini. „Obećao je da će nam sinove spasiti...“

***

„Kod drugog me deteta vodite“, nestrpljivo sam prosiktao nad bolesnikom izobličenim
u crvenoj izmaglici. „Kasnije ćemo se ovom posvetiti...“
Kada me je bračni par uveo u udžericu, volšebni smrad truleži samo mojim nozdrvama
poznat, zamenio je istovetan po kakvoći i silini, gotovo opipljiv, od bliskog i postojanog tela
odbegao. Još su mi i crvi pod uhom utihnuli dovoljno da čujem snebivanje žene, uverene da
sam joj nasamario muža, i da zapravo dolazim iz grada, po dužnosti. Mislila je da sam čuvar
reda, ili službenik županijske uprave iz Rume, glasinom prizvan da rešim problem. Od
prethodne noći sam pretpostavljao – a delom se i uverio, saslušavši drvoseče – da
Nedeljkoviće seljani više ne gledaju istim okom, jer im starije dete nije samo kugom
dokačeno. Stražar je bio primoran da ogoli lakat da bi ženi predočio moju predusretljivost,
kako bi me pustila do deteta, a ja, našavši se nezahvalan ispred njega i osetivši već doživljeno,
naglasio sam da sam kraj pogrešnog kreveta.
„Vodite me kod starijeg, sinoć napadnutog“, toliko blizu cilju, dodir još jednog
bolesnog dlana i novi momenat teskobe našao sam nemogućim za podneti.
Mojoj drskoj zapovesti čak se i mladić usprotivio, poželevši da dozna ko je govorkao
o sinoćnoj tragediji. Ali, vremena je manjkalo za bistrenje...
Čitavu godinu sam se potucao po okolnim kužnim bespućima, dok nisam nabasao na
bezočnika koji mi je pasao, a strpljenja je dotle previše izlapelo. Za irišku kugu načuo sam
slučajno, tumarajući Pomoravljem, ali me je predelu pre odvukla legenda o ženi u belom.
Prisećale su se babe da je grešnica – ime sam joj zaboravio – izgubila život nepravedno, zbog
praznoverja raje, te je kleta, vrativši se iz sveta mrtvih, tešku boleštinu raširila po varoši. Smrt
7
je toliko uzela maha da se više nisu kopali grobovi, niti je pop pozdravljao minule na putu do
dna rake. Zato se, kažu, u okolni namnožilo beživotnih, a nanovo pokretnih, željnih sveže
krvi. Čuo sam, takođe, i da im je ujed bio zarazan i da su napadali ne samo da bi udovoljili
porivu, već da bi i druge preobratili u sebi slične.
Baš takvi, nesavesni, a žedni, mogli su da me reše bede...
„Vodi me do starijeg, čoveče“, u stisak sam domaćinu utrapio šaku i gestom naložio
da mrdnemo. „Inače će se u krvopiju premetnuti!“
Mladić je kratko oklevao, volje uzdrmane ženinim prenemaganjem, ali me je ipak, kao
da se dužnikom osetio, poveo kroz nejasnost senki i talasanje oseta. Obrisi su mi igrali oko
koraka, dok sam posrtao jedva svestan ulaska u susednu prostoriju.
Tek kada je larma unutar moje svesti utanjila pred režanjem iz neposredne blizine,
spazio sam da me samo dodir odvaja od tela dečaka u borbi protiv preobražaja. Istovremeno
sam shvatio da me sudbina neće izneveriti, jer se prsten na mom palcu oglasio u zabuni, pa
vrcave nadražaje upio u krvavo gvožđe, kao prestravljen onim što sledi.
Mučnina je posustajala, utroba mi se oslobađala, dok je rumenilo čilelo pred mojim
zenicama, dopuštajući mi da biće ispred sebe nazrem kroz tmasto. Nedeljkovićevo uzdrhtalo
„evo ga!“ ozvaničilo je da smo na pravom mestu, a ženski jecaji odstraga utonuli su u uzdisaj
uporediv jedino sa odjekom neizvesnosti pred tračkom nade – nade da ću izvesti još jedno
čudo, dete oteti iz zagrljaja zlobne groznice krvopije i otresti im urokljive poglede seljaka sa
leđa.
Ipak, lako mi se otkrovilo da je čudu u Irig bilo zabranjeno ući, ispred šanca i tri
zaštitna obruča načičkana kočevima i zamkama, kao i da je ozloglašena kuga u večnosti
pokopane zapravo poštedela prave grozote.
Smrdež iz ćoška mračne prostorije zaustavio je disanje nepripremljenog Nedeljkovića
i naterao ga da ustukne pred sopstvenim mladim. Ja sam, pak, stigao da zahvalim senkama što
su oteklo telo čuvale u nejasnom, a izložile samo malo kože, čiju je prirodnu boju oteralo
ljubičasto. Iz otvorene rane na dečakovoj potkolenici, obrubljene gnojem i masom
unezverenih žila, vrištalo je o sukobu od prethodne večeri i nagoveštavalo da ugriz nije sleteo
sa vilice običnog kurjaka. Nije bilo potrebno da ga dodirnem, da bi mi u svesti zaigrala bića iz
tame, što su smucajući se za životinjom namirisala neiskvarenu, čistu krv. Isto tako, nisam
morao da zamišljam neprirodno svetlucanje pogleda utvara, jer sam istovetni imao pred
sobom, poduprt neobuzdanim grgoljenjem, nastalim kao odgovor na okove oko dečakovih
ruku.
Iako se komad nakita na mom palcu ohladio u pokušaju da ostane neprimetan, znao
sam da je biće izopačeno otrovom nemrtvih nanjušilo ono što je u gvozdeni liv iskapalo
najbolnije. Kletnik u nastajanju nije mogao da odoli krvi novorođenčeta zgusnutoj u prstenu,
a snaga njegovih mahnitih pokreta bez muke je nadvladala čvrstinu metala izlivenog da sputa.
Otrgnuvši se iz zagrljaja tmine i zubima se samo na tren pohvalivši, čudovišni stvor mi je bez
žvakanja odvojio prst od šake i ostavio me da urlam na kolenima, pa zaždio u nepoznato,
nehajnim pokretom tresnuvši majčino telo o zid suprotstavljen izlazu iz nabijače.
I dok je srce varoši otkucavalo u kricima, Nedeljković je pritrčao povređenoj ženi,
zagladio joj čelo i utešno progovorio. Nije bilo lako sustići joj svaku suzu, pa ipak, stražar je
pogledom i do mene dograbio, radoznao pred urlikom što se pretapao u smeh...
8
 ***

Kikot mi se često i danas izmigolji, kad se prisetim kako me je smrt izneverila te

večeri, zastrašena otrovom što je i pod mojom kožom pokuljao. Večnosti, očigledno, nisam
umakao, već me je drugačijoj muci izložila...
Grimizno mi i dalje kaplje preko pogleda, a utoba mrmlja u grču. Groznica mi noći
čini nesnosnim, a sluh se jedi na svačiji otkucaj srca. Pa opet, lakše pada beskraj kad je
vlastitim uslovljen. Žeđi se opirem koliko mogu – vekovi bolnih oseta naučili su me
strpljenju, pa umem i da odužim, a da grlo ne natopim tuđom krvlju.
Sa druge strane, braća iz čopora kažu mi da povremeno sreću krvožednika nesvršenog
preobražaja, u raskrvlju sa rodom. Prsten sahranjen u njegovoj utrobi zaustavio je divljanje
otrova i glad mu je utolio zauvek, pa ga samo nebrojenim godinama tlači, jer nije kadar da mu
zenice zarumeni više no što jesu već, niti da mu istančan sluh zlostavi grđe.
Još mu kadgod preglasno vrisne iz creva, pa ga gurne da nesvesno zagrize, tek da
nekoga bolesti reši, kao što je onomad, tek pobuđen, irišku kugu zaustavio na putu do Rume...

9
U zemlju je zagrizlo,

rake raskrvarilo...

10
 Maska

Noć je poterala žegu iz domaćinskih dvorišta, a ukusom šljive rasplamsala strasti.

„Rekao mi malac da smo imali sreće, jer smo glave zadržali na ramenima, a ja mu
odgovorio da budalu i bez očiju umem da poznam, još od prošlog rata, kad mi je Bugarin
vrelim gvožđem zapečatio kapke“, iz memljive utrobe podruma grunulo je jasno i potvrdilo
da se galamdžija što nazdravlja sa tminom odavno oprostio od pogleda. „A on se, zamisli,
samo nasmej'o!“
„Vidiš ti bezobraznika“, jednoruki pijanac za susednim stolom prekasno se ugrizao za
usnu.
„Podsetim ga, još, da ga isti Bugarin jaše već godinu i po dana i da mu je oca zadavio
pred kućom“, nastavio je slepac ne obazirući se na dobacivanje. „Kažem mu da je svog
zemljaka doveo da našim posedima rukovodi, da nam je preoteo stoku, a iz bašte uzbrao
najlepše. Navedem mu, poimence, sve knjige što je spalio, i školske i zadružne. Objasnim mu
da nam je streljao sveštenike i učitelje, zakatančio crkvu i učionicu, al' ne vredi! Malo se
snebivao balavac, pa nastavio po svome. Ćuti i trpi, veli, Prusi su kazali da narod neće mnogo
ispaštati. Mnogo, kaže, ehej! Kao da suze u polićima možeš meriti. Eto, kakvi su nam
omladinci. Sve ti je to, prijatelju moj, predstava pod maskama, za neuke i priglupe dečake, da
zagrizu bez otpora, predaju se, a da krvi neprijateljske ni ne onjuše.“
„Zaboravi na malog, bar dok nije tu“, podviknuo je krčmar, jedini od prisutnih što je
duž prostorije mogao da prošeta bez štaka, a plato da pridrži obema rukama. „Da ne treba
šačica njih preostalih, pukom srećom nišana pošteđenih, da se inati takvoj sili? K'o vi da
završe, možda?“
„Jakako“, uzvratio je starac iz mraka. „Svi, do poslednjeg!“
„U boju su im, zelenima, izgledi jednaki vašim danas“, glas punačkog poslužitelja
zamešala je promaja kada je otvorio pregradna vrata tajne podzemne sale, kako bi razblažio
vonj zaostao između zidova. „Pomiri se sa tim, starino. Vreme vam je svima isteklo pre no što
je njihovo, mladalačko nadošlo, a nad tim raskorakom smeška se Bugarin i niko više!“
Slepac na to samo frknu, a Aleksa, izvaljen na škripavoj stolici – od lojanice kraj
izlaza udaljen dovoljno da izmakne žućkastom mutnilu, a istovremeno i zagrljaju mraka iz
dubine podruma – iskapi čašicu rakije, tresnu o sto, tražeći još. Svaka nova tura podgrevala je
stare osude, podsećala ga za šta je sve ostao onesposobljen, te pothranjivala osećaj
bespomoćnosti. Gorčina što mu je pri povratku sa fronta samo tinjala u stomaku, ukroćena
lažnim priznanjima i povlađujućim uzdasima, vremenom se razgorela, zažarila mu pod
grudima i u grlu. Ljuto gorkom, naravno, nije umelo pomoći, a svaka čašica je isto
podvriskivala, no opet, među sebi sličnima, ako ne u kafani, onda barem ispod nje, Aleksa se
osećao perom lakši nego kod kuće, gde je ženu morao da gleda kako se u bašti pati, dok
nemoćan leži u postelji ili sedi pokraj, na panju.
„A zašto si se ti tako umusio?“, sapatnik nalakćen na sto pokraj bockao ga je poput
gladnog komaraca. Usta su mu se micala sporo, otkrivala da je više jezika od zuba imao, no
pošalice kratila baš pred rečima što su izazivale osmeh. „Nije valjda da opet razmišljaš o onim
tvojim... zlodusima?“

11
 „Okani me se“, Aleksa je zbrusio preko novog žednog dna.
„Eto, sad se jedi“, bezobraznik je takođe otresao piće, bez namere da se zaustavi u
poganluku. „A drobio mi, evo malopre, o aveti u 'aljini, što belasa u ponoćnoj izmaglici i
smeje se nad vlažnom zemljom. I, zamislite, niko je sem njega nije video. Ni-ko!“
Za poslednjim slogom kafanski spokoj je uzburkalo sumnjičavo sašaptavanje.
„Ja ti velim, druže, video sam je već dva puta, na putu do kuće, i to baš iz ove krčme“,
procedio je ismevani, tek da reči slučajno ne usfali, „a ti mi ne moraš verovati ukoliko ne
želiš.“
„Ko bi ti verovao, prijatelju, posle pete rakije?“, onaj jednoruki, sa već krvavom
usnom, iznova ju je gricnuo. „Mora da si ovcu video, al' ti se zamutilo...“
„Mogu ja i više od pet čašica da surduknem, i da ostanem pribraniji od vas“, Aleksa se
već uspravio, mašio štapa, da pođe pre no što mu strpljenja okopni pred porugom. „Dovoljno
sam uvek trezven da stignem kući pre svitanja, a ne kao vi, što zaglavite do ručka u brlogu,
razglabajući o tome kome je više alata Bugarin ukrao, i koliko će se ovog meseca ućariti na
iznutricama i krompiru.“
„Nećemo se sad vređati, Aleksa“, krčmar je povlađujući doviknuo i dodao mu
čvornovato drvo kojim se inače poštapao. „Aj' ti sad, lepo, put pod nogu, pa ako sretneš avet,
odmahni joj i reci da ne telali dušmanima da pijemo ovde.“
Brci su svi zatalasali nad grohotom, i veče bi u miru poljubilo jutro, da bezubi nije
doviknuo:
„Naravno da mu se duhovi priviđaju, kada kožu žene vlastite nije video već...“
Bolni jauk neumesnog šaljivdžije rečenici je odsekao rep, kada mu je vrh poštapala
sleteo na ožiljak pod laktom.
On poskoči, a gazda i jednoruki pritrčaše, te se svi sem slepca obrušiše na razjarenog
Aleksu, da ga sputaju dok nije izbilo belaja, i dok buka nije izgrabila do ušiju bugarskih
oružanika u ponoćnom obilasku. Ovaj je, pak, poklekao teže no što bi mnogi u paru opanaka,
a i kad je pao, sva trojica su morala da mu pridrže udove.
Nije dozvljavao da mu ženino ime, pljuvačkom podmazano, preleće preko tuđih
usana, čak ni dva leta unazad, dok je tvrdim između nogu bez uspeha pokušavao da začne
potomstvo. Pre no što ju je prvi put napustio, da bi pucao na neprijatelja, obećao joj je da će je
po koncu rata blagosloviti čedom. Ali, kada se vratio, beskorisnog mesanca skupljenog uz
samo jednu butinu, ostao je slab pred blagonaklonim pogledom, a gluv za utehu. Jedino je još
za ružnu reč umeo da se uhvati i uzvrati žestoko kao što je paljbom uzvraćao neprijatelju, još
dok se branila granica. To je, naravno, dokazivao kad god bi vrag odneo šalu.
„Obećaj mi da ćeš pravo kući otići, pa ću te pustiti“, krčmar je penio, ali ipak
ispoštovao gnevnog, te mu posle kratkog opiranja pomogao da se osovi, čak i bez odgovora.
„Idem da se suočim sa utvarom“, Aleksa je koraknuo ka izlazu. „Ona postoji!“
„Bolje da si vlastitu ženu celivao, nego što za...“
Tresak izlaznih vrata poštedeo ga je krajke prostačkog čikanja. Ni osvrnuo se nije na
novonastali metež u podrumu kafane. Znao je da bi ga ponovno sukobljavanje sa braćom po
piću i nedostatku samo omelo u nakani.
12
 ***

Više od pet rakija Aleksi je jaukalo iz creva kada se prvi put sreo sa utvarom.
Pre manje od nedelju dana, pola puta od kafane do kuće savladao je u dahu,
pocupkujući i prisećajući se hladnoće sablje što ga je uskratila za trk, kao i poslednjeg vriska
zločinca čijem je uspravnom držanju u osveti presudio kada su ga nahvatali. No, baš kad se
našao kraj seoskog groblja, na mestu gde blato i leti mekša, noga mu se sa sve štapom
ukopala, a ravnoteži usprotivila. Ipak, uspeo je, gacajući, da održi prav korak, sve dok
otegnuti jecaj, mačijem ponajviše nalik, nije probio iz sveže zemlje lišene spomenika, te ga
umalo oborio u kaljugu.
Strava mu je razmrdala srce, a pogled – posustao pred radoznalošću – osvojilo
volšebno svetlucanje, što je grabilo iz smera mjauka ne štedeći mraka i izmaglice.
Aleksa je isprva pomislio da bugarski stražari lutaju grobljem, pljačkaju zaboravljene i
napuštene. Onako trešten, spreman da otrpi vrelinu metka, isprsio se i podviknuo
nerazumljivo. Još kako bi dopustio neprijatelju da mu prekrati muke, kad već sam nije imao
smelosti da povuče obarač tokom najtežih noći u protekloj godini, ali ga je sudbina nanovo
izneverila, te umesto upozorenja na tuđinovom jeziku, nad blatištem i raskopanim rakama
nadvila još jedan jecaj.
Nije stigao ni da uzdahne, tako razočaran, a igrarija senki i magle već mu je otela
postojeći oset, izvajavši sumanut prizor od vlažne zemlje i zlatastog svetlucanja. Plačni odjek
iznenada se razlio celom širinom groblja, a iz grla tla izrovarenog na sred staze među rupama
izronila je silueta prilike opcrtana žaruljom.
Aleksa je u neverici ustuknuo, slobodnom rukom zamahnuo u pokušaju da razgrne
talas bunila što ga je zapljusnuo, ali obličje gipke devojke sazdano od varnica i rastresite
crnice, pa još u belo zavijeno, nije isparilo. Umesto toga, prikaza je kmeknula poslednji put,
dok su joj se pohotne šake magle uspinjale uz listove. Pre no što ga je svest napustila, Aleksi
se učinilo da je iz krika jasno izronila kratka i teška reč...
Ujutro je kaljav, ali bar u vlastitoj postelji progledao, oteklog između ušiju i britkog u
stomaku. Dolazak do kuće ostao je zarobljen u mulju mamurluka, ali prizor što ga je lišio
pribranosti i dalje mu je poigravao pod kapcima. Prisećao se da mu je utvara doviknula nešto
– čak se još uvek, mučena, pred sklopljenim očima trudila da prenese poruku, ali je reč, toliko
jednostavna, a značajna, ostala zakopana pod otocima od ljutine šljive i talogom neverice.
I već se spremio da događaj u celosti otpiše – kao smetenošću, ružnim uspomenama i
čašicom prizvan – kad mu se tri noći kasnije avet iznova javila na istom putu. Doduše, za dve
rakije bistrije svesti, ostao je dovoljno pribran da se sumnjivoj devojci približi još dok je kroz
plamičke gvirkala iz dubine tla, a uzdahe rasipala kao tuđe. Ali, kad joj se na zamah štapa
našao, bez reči je prokletnica klisnula ka srcu groblja, za sobom ostavivši samo vihor
žeravica. Sporo je jezdila između iskopanih raka, bogalja tragom poštapala, i stigao bi je ovaj,
zasigurno, da ga nepoznato tlo nije ponizilo kao što je stepenište umelo ranioje, dok se još
navikavao na nedostatak. Po zvuku je nagovestio da je komadinom trulog mesa podmazao
petu, pre no što ga je, onako zbunjenog, jaruga puna crkotine progutala do grla. Već kada je
zagrebavši za postojanim spolja isplivao iz gadljivog taloga, bljuvotinu zadržavši između
13
obraza, jedino je trag zlatastog sjaja mogao razabrati u pomrčini zaostaloj za sleganjem belog
kroja.
Ovog puta, međutim, uprkos teškoj glavi, šepesanje do kuće ostalo mu je u pamćenju.
Ujutro je prepoznao otisak svakog svog koraka – od razgaženog seoskog puteljka pokraj
groblja, sve do crvljive rupčage – dok mu je pod lobanjom bubrila ideja da avet možda i nije
bila samo uobrazilja pijanog očajnika.
Ženi je za ručkom pokušao da objasni šta mu se dogodilo, premda ni podsmeha ni
grdnje nije izmamio, već joj najpre zgrčio usne nad drhtavom vilicom, a potom iscedio i suzu,
kao da je nesrećnica neznanom strepnjom pokušavala da zakrči put žalosti. Slično se ponela i
davnog ratnog jutra – uspomene su žarile žešće od ožiljaka – kada je nakon bezbrojnih
mučnih noći shvatila da nikada neće postati majka, niti zagušiti razgaljeno između butina. Pa
opet, žal je tada progutala tiho, te čitavo leto kasnije jednako oćutala i muževljevoj suludoj
priči. Da li je u pitanju bila bezrezevna ljubav, volja, ili samokažnjavanje – niko nije znao.
Ovaj, pak, kivan od ranije, žensku pomirljivost protumačio je kao nerazumevanje.
Ustao je od stola, sve lonce za besnim povikom porušio, pa se još pre mraka obreo u podrumu
krčme. Tamo je veče dočekao ružno podgrejan, a tajnu odao pogrešnom uhu, samo da bi mu
sapatnik nakon nekoliko tura, eto, porugom uzvratio.
I tako je, koji sat kasnije, za sobom ostavivši ponoć, neplaćen račun i gnevno
obećanje, Aleksa zaždio put masnog blatišta, rešen da bez objašnjenja ne dokrajči noć...
Čim je vrhom štapa odronio grumen zemlje sa prve rake, kao razdraženo njegovim
besom, zlatasto paperje navrlo je iz iskopanih rupčaga, te se sjatilo oko tmastog obličja što se
izdiglo iz mulja. Avet je po treći put bila pred njim – visoka, vitka i pokretna, u belo zavijena,
jedino lica skrivenog velom od senke – a on, kuražan u bezumlju i gorčini, iskoračio je pred
nju kao što je znao pred oružje Bugarina.
„Govori ko si i šta želiš od mene“, oponašao je nadređenog iz vremena kada su
obojica imali po par nogu.
Utvara mu je ustupila jednostavan gest, kažiprstom ga potakla na kretanje. Zajezdila
je, potom, utabanom stazom pokraj raka, dovoljno sporo da je ovaj isprati, sve pažljivo
ispitujući zemlju i vijugajući između prokopa, kako joj pratilac još koji put ne bi zaplivao u
truleži telesina mrtvih zverki. Aleksa je posrtao za njom, sa svakim novim skretanjem i
savladanim delom puta grabio korak za hroptajem, dok je blato čvrslo, a tama gusnula. Kao
omajan, svaku desnu stopu joj je gazio, ustezao se da promišlja, da razumnim slučajno ne bi
uticao na kob. Primetio je, doduše, da se zlatasti prah osipa sa devojčinih ramena poput
brašna, pa se usudio da predvidi kako će ga ubrzo nestati. I baš kad mu je poslednja varnica
prošišala kraj uha, tmušu razbi drugačija svetlost – odbegla od plamena uznemirene sveće
koja je bdila nad grobljem, oslonjena o natruli okvir prozora samotne straćare.
Avet se zaustavila tik uz zid kućerka seoskog pogrebnika, kao da je želela da Aleksa
što bolje čuje potmulo ritmičko tumbanje nadvijeno uzdasima iznutra, a on se, jedva svestan,
u momentu prisetio starog ašovdžije i dana kada su ga Bugari streljali. Još pri prvom upadu u
selo, naviralo mu je iz podsvesti, izveli su nesrećnika pred raju i upucali ga, obznanivši da će
sahrane seljaka u budućnosti nalikovati pasjim. Uspomene nanovo zagorčaše, ali ga utvara
šapatom uskrati za narednu crnu misao.

14
 „Spasi me“, približila mu se na dah razdaljine, uhvatila mu pogled, pa svetlosti sveće
izložila lice.
Senke su se za tren razišle pred titrajima plamena, a za sobom ostavile neočekivano –
bledilo i brazde. Koža, gotovo bezbojna, starački nabrana i otegnuta pod obrazima, drmusala
se sa svakom novom rečju stvorenja, a Aleksu poterala da otkorači u grozi, pre nego u
iznenađenju. I vrisnuo bi ovaj, svakako, da mu se glasnice nisu svezale, te ga ostavile nemim i
nepokretnim pred likom babuskere kojem nije bilo mesta nad gipkim, mladim telom.
„Ne boj se“, utvara mu je prihvatila šaku u svoju, kako bi osetio toplinu živog mesa.
„Ne želim ti zlo. Samo mi pomozi.“
„Kako da ti pomognem?“, Aleksa je smogao snage da ispljune, i dalje uznemiren, ali
ipak ne izvlačeći šaku iz staričine. Nešto u tom dodiru mu je upilo znoj pod dlanom, jezu
sapralo niz kičmu, a prikazu načinilo drugačijom – opipljivom, postojanom, gotovo živom.
„Ne dozvoli mu da me ubije“, biće je slobodnom rukom uprlo ka prozoru straćare, te
kao da je zamahom razmrdalo senke što su se iznutra komešale, zagrljene u ljubavi ili sukobu.
„Ne dozvoli mu da me za život bez udisaja uskrati!“
I dalje nesposoban da uz razum pojmi ono što se zbiva, Aleksa je samo klimnuo. U
izrazu starice nesvesno je iznašao naznaku nečega nejasnog, ali još kako poznatog. Um mu se
opirao, delao po vlastitoj volji, pa strano iskustvu nadomestio maštarijom, a od rasvetljenog
na licu aveti načinio znatno prijemčiviji portret – ponajviše nalik liku njegove žene, za vek
života stariji.
„Pomoći ću ti, obećavam“, prostenjao je, prstima gnječeći novonastale crte u koži, u
nameri da proveri da su voljom Božijom zgrljene. Tako uljuljkanom u obmani, jedino su mu
staričine oči narušavale mir, plavetnilom odudarajući od tamnog u pogledu njegove žene. Pa
opet, detalj beše suviše sitan da bi poljuljao rešenost da bespogovorno pomogne onoj što je
belasala u tmini noći. Samo joj je kapke spustio, kao što je pokojni pogrebnik mnogobrojnima
na istom tlu sklopio, pa uzdrhtao.
„Ja sam skinula masku“, novi šapat razlio mu se pod dlanom i probio kroz barikadu od
uzavrelih osećanja. „Sada je moraš skinuti i ti.“
„Masku?“, Aleksa je zamucao, šaku sklonio sa lica aveti, samo da bi ga drugačiji
prizor iznova preplašio. Spokoj dodira je čileo, dok je okruženje dobijalo krvavu nijansu,
jednaku onoj što je oblila bezbožni svet u kojem se oprostio od noge. „Kakvu masku?“
„Suoči se sa istinom“, staričin lik je pri kraju svakog šaptaja dobijao nova obeležja u
odrazu sagovornikovog oka. „Prevaziđi varke slabašnog uma.“
„Varke?“
„Ne zanimaju tebe utvare noći, već ona što te čeka kod kuće“, prelo je biće kroz
vlažan vazduh. „Omajan nisi, niti te duše pokojnika proganjaju. Ovde se nalaziš, jer si put
vlastite sumnje sledio.“
„Ne razumem te“, ovaj je pokušao da se otrgne, prestravljen staričinim iznenadnim
preobražajem, ali opet nedovoljno jak da skrši u mesu zapečaćenu vezu. Vlastitu šaku više
nije razlikovao od utvarine, te je već sa prvim krikom prestao da tegli i predao se. Učinilo mu
se kao da su im se prsti spleli, pa ostali pripojeni pod kožom, a šake im se stopile u
jedinstvenu gadost.
15
 „Plamen pod grudima najlakše je skriti ukoliko odbrambene zidine gore“, dovršio je
stvor, baš kada mu je i lice skončalo sa talasanjem. „Neće nas Bugarin kao pepeo rasejati.“
„Neće“, Aleksa je potvrdio, grunuo kao kada je na puškomet razdaljine jurišao ka
neprijatelju, a pod svetlošću sa prozora oteklom, nad belim tkanjem suprotstavljene privide
prepoznao novi lik.
Vlastiti...

***

Treskom trošnih vrata kolibe Aleksa je preplašio plamen sveće, na tren ga skupio oko
fitilja, samo da bi ga besnim krikom naterao da zagrabi više vazduha i rasvetli celu prostoriju.
Par u strasnom spoju smrzao je na trzaj od vrhunca, a poglede im zaposeo sopstvenim,
tek da im spozna lica – ženino, obliveno suzama, zgrčeno u bolnu grimasu, a odmah pokraj i
muško, grubo, brkovima zaklonjeno, svo u nosu i krupnim svetlim očima nasađenim povrh.
„Aleksa“, u poznatom pisku izliveno, vlastito ime mu je zazvučalo odvratno, kao da je
poteglilo za očajanjem i krivicom.
Ipak, nije dozvolio moći nepredviđenog da ga nadvlada. U biti, staričine reči
pripremile su ga na zatečeno.
Štapom je zamahnuo, preko kolena bugarskog oružanika opleo još pre no što je ovaj
stigao da navuče pantalone. Kad mu je pomanjkalo oslonca u prepuklom drvetu, obrušio se na
vojnika svom težinom, te mu lakat zabio pod rebra. Čelom mu je raskrvario pod brkom, nos
ustranu iskrivio, no za ud siromašniji, odmah nakon što je zatečenost protivnika kao prednost
straćio u borbenom pokliču, našao se na leđima – kratkog daha, a otekle usne.
Vojnik mu je na vlastitom jeziku kleo tri kolena unazad, dok mu je šakama iz grla
terao dušu. I već kada se Aleksa oprostio od poslednjeg oseta opipljivog, a zajezdio mračnim
prostranstvom u kojem mu noga nije nedostajala, iznenadni prasak je razgrnuo tminu – iz
vilajeta nestvarnog iščupao ga je hitro, taman da oseti kako je neprijateljski stisak oko
njegovog vrata popustio. Iako se životu nije naročito poradovao, nije umeo da obuzda grudi u
borbi za vazduh, te se nakašljao, a preostalom snagom zapeo da na stranu obori otromboljeno
telo vojnika, svo lepljivo u krvi.
Ovaj je još koju psovku ispljunuo kroz mlaz iz utrobe, pre no što ga je život napustio.
„Aleksa“, ona što joj je potomstvo obećao, pritrčala mu je pridržavajući Bugarinov
pištolj, legla mu na grudi i stala da se pravda kroz uzdahe i sline. „Nisam želela, veruj mi!
Naterao me je svaki put...“
„Ne govori“, Aleksa joj je kažiprstom umirio usne, osetivši da mu se uz nogu budi
tvrdo, nakon toliko očajnih noći. „Nije to više ni važno.“
Žena se isprva opirala, ali mu udovoljila, suzu ispustivši, kao i uvek.
Dok joj je upijao vrelinu iz tela, sinulo mu je kako bi Bugarinov leš najlepše utonuo u
jarugu punu crkotine.

16
 Takođe, učinilo mu se da iznova čuje zaboravljenu reč aveti, još od noći prvog susreta.
Obletala je oko njihovog strasnog čina, a opet, kao da je nadolazila iznutra.
„Oče...“

***

Devet meseci skrilo se u odjeku burnog događaja.

Aleksa je trezan odmahnuo društvu iz krčme i svima naručio po rakiju. Umesto čašice
stao je da nateže u bašti, te bi u kući završio koji krompir više, čak i uz neprijateljsko
pustošenje. Ženu je ljubio noćima sve dok im breme u njenom stomaku nije odložilo zagrljaje
na mesec-dva, no čak se i tada onom drugom mesecu, odozgo, rugao uz dim cigarete i osmeh.
Iz prestonice je, za posebne herojske zasluge, kako su kazali, dobio pravu pravcatu
štaku, pa je muku prestao da muči sa natrulim štapovima.
Istog dana kada mu se rodila kćer, primio je i ohrabrujuće vesti sa ratišta – one o
uspesima srpske vojske. Predveče je prošetao do groblja, pljunuo u rupčagu sa crkotinom, gde
je pohranio bugarskog oficira. Krvi je i dalje prelivalo iz grla tla, no verovao je da će jame
ubrzo zaćutati.
Staricu u belom, zlatnim okovanu, više nikada nije video, iako bi joj svetle oči katkad
spoznao u ćerkinim – ni nalikovale nisu ženinim i njegovim.
Ali, mesta sumnji se više nije smelo praviti.
Neka lica valjalo je ostaviti pod maskama...

17
 Život je tlu ispilo,
senkom svet ogrnulo...

18
 Na kolenima

Kada bi me usne poslužile, danas bih se najradije nasmejao vlastitom vrisku iz

davnine. Jer metak neprijatelja srcu ne preti opako koliko proziran pogled dve glave nad
sadžakom i svetlost pred izlazom iz kolibe. Da nisam upozoren na vreme, možda bih
zagalamio u iznenađenju, ali strašljiv kakav sam bio, prihvatio sam teret bez pogovora, pa sad
samo porugu mogu da izmamim. Najpre sopstvenu, a potom i tuđu.
E, baš tako i treba da robijam! Zasluženo, dok mi u samoću dira još samo vražija
dernjava sa vrha planine, uz odjek oružja što mi je kćer i ženu prerano otelo iz zagrljaja. I nek'
dolaze novi dani, ne branim im, ali ću dočekati da gad odozgo izluduje svoje i potera zveri
dalje. Čim utihne arlaukanje, nekako ću se i sam dovući pred provaliju, pa prepustiti kuraži
nikloj iz čemera da me konačno oslobodi suza.
Obećavam, sledeći put se neću kolebati!
A dotle, nadziraću budan godine i bez osmeha se rugati sramu bednog gazde, muža,
oca i čoveka – izdajice sopstva najgore vrste.

***

Još onomad, pre više od dve decenije, dok mi je dah nadimao grudi, a bol mišice,
umislio sam da sam video najcrnju i najstrašniju stvar na svetu – sam kraj, u trnce i huku
zavijen.
Eh, samo da mi je umreti kako treba, pa da se ove muke rešim, pomislio sam, ali već
kad sam odlepio pogled od kapaka, shvatio sam da je svakom zlu namenjeno po jedno istinito:
„može i gore“. Na nesreću, „gore“ suprotstavljeno mom mršavom jauku skrivenom u grlu od
sigurne smrti, ležalo je tek na izdisaj od mene, krvlju umazano. Čim sam ugledao beživotna
tela žene i kćeri, glasno sam opsovao, pa se i danas jedem zbog toga, jer verujem da sam baš
tad prizvao mračnjaka.
Al', šta ću? Gnev je hteo van, a telo je bilo preslabo da ga zauzda...
Naricao sam tako – u beskraj, čini se – prisećao se prethodne večeri i na sav glas
proklinjao lica neprijatelja, što su drsko izbijala kroz talog uspomena, u želji da mi poslednje
trenutke najdražih kroz trulež ovekoveče u svesti...
Pet oficira – rumenih u obrazima, širokih nad opasačem. Već pred sumrak, pred
mojom kolibom na proplanku, pojavili su se bez hartije pod miškom, pa mi se učinilo da ne
popisuju, niti ubiru. Gorki vonj pod brkom i gegav hod duž pašnjaka potvrdili su mi da nisu
bili gosti u novoj žandarmeriji, već pre u staroj kantini u selu podno planine. Na nišanu su me
dočekali, kad sam im u susret pohitao sa svežim mlekom, pa sam kao pogođen pao na kolena
pred podrugljivim povikom. Očekivao sam da će me samotne planine i dogovor sa stražom iz
ravnice sačuvati od ratnih nedaća, ali udar kundaka u rame lako me je ubedio da ni slatko
mleko iz srca suvati isceđeno ne znači mnogo mladim Austrougarima na izlazu iz sela.
Očigledno ne promišljajući, najgore bundžije iz službe su propustili ka vrhu planine, da ugode

19
rakijom upaljenoj naravi. A oni, nezainteresovani za darove, stisnuli su mi laktove, osovili me
na noge, pa tren kasnije umarširali u usamljenu kolibu na proplanku.
Jaru pijanstva do zore su trošili na dve nesretnice što su sa mnom godinama
osluškivale trk vode u potoku.
Životinjsko u meni želelo je da skoči na besramnike, da im razdere kožu, kao što su
oni meni dušu, ali ljudsko i pameću ukleto je znalo da se šakom na cev puške ne može. U
nemoći sam, umesto toga, kukao za milost, i jedino sam se na kratko zaustavio u stidu, kad
sam na licu petnaestogodišnje jedinice prepoznao nesalomivo dostojanstvo. Mučitelji su joj u
crtama pod otiscima pesnica samo inat raščitali i to im je u obraze vratilo crvenilo – al' ne ono
od čašice, već grđe, što sigurnije vuče šaku ka oružju. I sam rumenim danas, a i onda sam, jer
sam ponovo zaplakao na vetrovitom proplanku, kada su joj smestili metak u grudi. Njeno
mlitavo telo je skliznulo u grlo padine i odjeknulo u dubini goleti, a ja sam, čak i nakon tog
čina, bio sposoban da zavapim, kao nepoučen o nemilosti zločinaca. Dok sam ih kumio da mi
bar ženu poštede, pogled sam joj uhvatio, tanak i prezriv, baš pre no što joj ga je puška
oduzela. Nedugo zatim, začuo sam kako se pridružila kćeri na kamenitom dnu, a onda sam,
bez obzira na prigovor ponosa, i krave i domaćisntvo prokletnicima ponudio za goli život. A
zločinci su se u neverici samo nasmejali i uz tri praska me oduvali niz strminu.
Dok sam ponirao kroz mrak, uspeo sam čak i da se zgadim nad sopstvenom slabošću i
bedom, al' podlegavši im iznova, pomolio sam se za brz i bezbolan kraj. Zaželeo sam da mi
srce pukne pre no što se sretnem sa dnom, a već ujutro, kada sam izranavljen progledao, a ono
kukavno nastavilo da kuca, dah sam prihvatio sebično, kao tek rođen...
I tako sam sa tri metka u mesu, ugruvan i mučen, jadikovao nad krvlju izneverenih.
Bez hrabrosti da se nanovo obratim smrti, prizvao sam samo još nesreće...
Tužbalicu mi je ugušio zvuk topota konja – najpre u daljini raslojen. A onda, kao
vetrom pujdan kroz golet, udar nebrojenih parova kopita osuo se svuda unaokolo, i uz nove
šumove magla se rasplinula pred pretećim obličjem. Bolom onemogućen da mrdnem,
nemoćan čak i da otpuzim iza stena, mogao sam samo da ležim i u nemiru osluškujem dahtaje
zarobljene u čeljustima, a združene u poj kakav nikada do tada nisam čuo – ni nalik
konjskom, a ni ovozemaljskom.
Iznenada, maglu razgrnuše četiri vrludave senke, i kao da su ciljale, jedna za drugom
me preskočiše u trku, pa nasrnuše na leš moje kćeri. Oči sam zatvorio u užasu, ali me je jezivi
zvuk mljackanja ubrzo naterao da zabacim pogled ka mučnom prizoru. Na tren videh samo
bljesak krupnih zuba – sa metalnim odsjajem, štrčali su iz balavih vilica prekrivenih dugom,
crnom dlakom. Zabezeknuo sam se kada sam spazio da u ugrizu stežu otrgnuto meso moje
jedinice! Preda mnom su drznici skrnavili čak i ostatke onoga što su prethodne večeri
omalovažili njima slični, ali lepšom kožom presvučeni. Boreći se protiv groze, dah mi je
istisnuo jedva svarenu stravu iz utrobe, a ova mi kroz krvave rese izbila na usta.
Oglašavanje mojih creva zverima je otelo samo nehajni okret, no u trajanju rastegnut
sasvim dovoljno da mi obznani njihov košmarni izgled. Bilo ih je četiri – sve krupnije od
planinskih pasa, pre medvedu nalik. Uspravljene na dve noge, krvavi trag kopita su
razmazivale po kamenu. Iz tela ušuškanog krznom, svakoj je izvirala pasija ili vučija glava sa
po tri oka, kao u vatri kovana. Krv mog čeda im se cedila sa usana, i činilo se da su jedva
dočekale da se vrate plenu.

20
 Strahota mi je dozvolila još samo da se ponadam da sam mrtav i da ležim pred
čuvarima zagrobnog sveta, što čiste ostatke za telima. Ali, bol i ogorčenost uporno su me
vraćali u meso, podsećali da će se ova čudovišta uskoro nasladiti i nad mojom unutrašnjošću,
i da ću smrt dočekati u najvećim bolovima.
Pre nego što su obglodale poslednju kost moje kćeri, imao sam vremena za još jednu
molitvu – da skončam pre no što mi kljovama presude.
I taman kad sam pomislio da će me napasti, začuo sam tanki grleni roptaj iz dubine
jutarnje izmaglice:
„Beš'te, beštije, da ste proklete“, za povikom je zviznula i kamenica, prošišala mi
pored glave, a cilj našla pod repom jedne od životinja.
Ova kao štenče odskoči uz kmek, vrat istegnu put fijuka, a ostale je ispratiše, pa se u
redu nabesiše na sporo i nesigurno drmusanje u mutnoj blizini.
„Prokletinje nezajažljive, pa da nismo hleb delili, ne bih poverovao da ste ikad manje
dlakave neg' sad bile“, pokudu je iskašljala senka oniže, ali bezmalo zlokobne figure.
Šljapkala je kroz rosu i gunđala kroz sivilo:
„I kud ste zaždili tako? Pa, neće mrtvi nikuda! A nećete, bome', ni vi do vrha bez
mene!“
Zapete čeljusti pred ovim rečima stvorenja su propustile samo stidljivu ciku, a ja sam
se izbezumljen zapitao koliko moćan i zastrašujuć mora biti vođa takvih nemani – iako je,
izgledalo je, kroz zlosluće za sada samo posrtao. Ipak, kada je isplivao iz magle, shvatio sam
da je razloga za strašljivost još kako bilo. Kao da je sudbina jedva dočekala da mi na ranu
dolije gorčine.
„I živih ima ovde, pa još glasnih“, biće je gaveljalo oko zveri, budeći mi sećanja na
slična čudovišta iz bapskih priča. „Taman da se i sam ovajdim!“
Bojao sam se da zamislim čemu bih mu mogao poslužiti živ, a kad me je odmerio
ispod kolena, krik više nisam umeo da zadržim u grudima.
„Vid' ga“, žmirnuo je mračnjak u neverici, „plače!“
Zveri su uglas uzdahnule, kao zajedljivi nakon kafanskog obračuna završenog
izmirenjem, a biće je uz rastegnuti zvuk sleganja mesa, na jedvite jade, došepesalo do mene.
Put mu se poznao po krvi, a blizina po zadahu. Sav kao mrklim mrakom ogrnut, jedva
se od senke dao razlikovati, a i takav, primetio sam, dosezao mi je do pasa. Tako sićurav,
pretpostavilo bi se da pretnju nikome ne bi predstavio, no opet, bile su zastašujuće aleve oči,
što su poput buktinja virkale iz tame, i jezičina do pupka, što je otrovno palacala ispod.
Zbunjenom, snage mi je bilo preostalo još samo da zaključim kako do njega, zapravo, ništa
crnje nisam video.
„Lepo si se ugruvao“, zdepastim prstima posolio mi je nad modricama, pa mi zario
nokte u potkolenicu, „ali bar su ti mišice jake!“
Tek tada, kada me je dodir naterao da i sam pod noge njemu podvirm, zgađen sam
shvatio zašto mu otisci odjekuju krvlju. Stopala su mu bila nevešto, ali čvrsto zaštićena
žilama, a one, onako vlažne i zgrčene – ponajviše ljudskim nalik – sve do kolena su se

21
uspinjale oko senčenog. Pri dnu su bile pohabane, a između učvorenih crvenih grudvica
virkali su palčevi obe noge stvora.
„Gledaj mi obuće, na šta liči“, stvorenje je krkljalo. „Pešačenjem sam stare izderao, pa
kilavih nogu, bez tuđih žila, dalje mi ne vredi hoditi. Ova paščad, sve mi pred očima poždrala,
a ionako samo na smrdež mrtvih kidišu. Meni živi trebaju, jer dok se od duše rastaju, tad se
napnu najlepše, pa im žile budu kao sindžir jake. Tvoje će mi baš pasati...“
Reči sam mu ispratio još jednim vriskom, što od iznenađenja, što od bola, jer mi je
prstima oko kosti prodžarao, pa razrodio oset kao da mi je zagorelo pod kožom.
„Ne kukaj, bedo“, podviknuo je, baš kao i vojnici prethodne večeri. „Koliko ćeš još
živeti sa tri metka međ' crevima? Ta, nemoj se pred smrt sramotiti! Meni su žile potrebnije,
jer imam još puta da osvojim...“
„Nemoj me ubiti“, uhvatio sam se kako mu obećavam isto što i oficirima. „Imam
krava, konja na proplanku, možeš uzjahati...“
„Na najviši vrh ove planine moram da se uzverem, i to samo u pratnji mrcinjaša, a na
vlastitim nogama“, zaustavio me je uzdahom, pa kao da je na tren oklevao da mi strgne meso
sa kostiju. „Samo tako ću ponovo spoznati čovečiji lik u odrazu...“
„Ali, zašto tako?“, iako svestan da bi mi smrt skratila muke, dužio sam, jer je svaka
kap znoja na mom čelu svedočila da telo još nije spremno da otpusti dušu. „Zašto u sedlu ne
možeš?“
„Pola timorine sam prepešačio da bih stigao dovde, po vilinoj zapovesti“, skrušeno je
odgovorio ovaj, a psoglavci stali da se zgledaju u čudu. „Moramo je slušati, pa vlastitim
korakom dogurati do vrha, da bismo se ponovo kao ljudi poznali. A noge mi je bezobraznica
slabašnim učinila, pa su mi tuđe mišice i žile neophodna potpora.“
„Ako si čovek ikada bio, i sa našima drugovao, poštedi me, molim te“, nada mi je svu
snagu sasula u jezik i laktove, te sam se propeo dovoljno da mu osetim mrtvilo iz usta.
„Da te poštedim?“, odmahnuo je ovaj i nespretno se pridigao. „Znaš li da sam, dok
sam sa našima drugovao, pred puškom neprijatelja dvadeset kilometara izgurao na nogama?!
Dvadeset kilometara mi je sneg žvakao kosti, samo da bi me sa konjima prevezli preko pruge,
a onda me zatvorili u štalu! Sva stoka je pocrkala, a ja sam priželjkivao njihovu sudbinu, jer
mi se radije pod muve išlo, nego protiv braće! Balegom sam hladnoću mlačio pod glavom,
dok je oko mene nejako umiralo od neznanih boleština, a žene bile mučene beščasno. A kad
smo pobegli iz pritvora, ovi moji i ja, i u obližnje selo se ušunjali da potražimo hranu i
smeštaj, baš ti naši su nas izneverili. Vele, smucaju se oružnici unaokolo, videće nas, a ne
bismo glavu za badava gubili...“
Ozlojeđenosti mu se ražarilo u grlu i očima, i baš sam pomislio kako će me istog trena
dovršiti, kad mi je nogu oslobodio iz stiska.
„Tad smo rešili da iz svog ovog zla najgore isteramo“, na tren mi se učinilo da mu glas
podrhtava, dok su zveri nezainteresovano cunjale između leševa. „Od sela do sela smo
pešačili, presretali trgovce u mračnim šumarcima, sve im oduzimali! A onda smo, u noći bez
mesečine, naleteli na tu babuskeru, što joj se pod smežuranom kožom najcrnje krilo. Čim smo
joj za zobnicom pošli, iz usta joj prosijalo zlatno, pa se pred nama u lepoticu premetnula i
omađijala nas. Kaznila nas za zlodela, njih proklela krznom i glađu za lešinom, a mene

22
mrakom i slabošću! Takve, poslala nas je na najviši vrh ove planine! Tek pred oblacima,
kazala je, magija će nestati, ali čim sa planine siđemo, nanovo ćemo se u nakaze pretvoriti. I
sad se verovatno smeje, dok zamišlja kako se pentram, nemoćan... Da žilama tuđim ne
ojačavam noge, ne bih ni brdo zaobišao, mada je i ovako mučno. E, tako sam ti drugovao sa
našima, da znaš!“
Otkoraknuo je vajkajući se, a plamen mu je iščileo iz očiju. Ponadao sam se da mi
tuđu nečast neće krvlju naplatiti, kad jedna od zveri frknu. Ovaj na to zastade, pa pucnu
prstima.
„U pravu je, kerina“, ponovo mi je zatitrao pod kolenom. „Dosta smo eglenisali.“
„Čekaj, preklinjem te!“
„Nema se šta čekati“, pogled mu je zaostao u visini. „Samo planina čeka!“
„Molim te“, koža mi je već zastenjala pod njegovim noktima i pomislio sam da je
došlo vreme za oproštaj od sveta, kad mi se razum naglo razbistrio, a kroz jeku provejala ideja
o spasu.
„Još pet puta toliko mesa i žila ću ti naći, ako me poštediš“, zastenjao sam. Mislio sam
da u prazno nudim, ali neočekivano, vrag se nabečio svim crvenilom, a ja sam bol u osmehu
progutao kad me je pustio.
„A kako ćeš, da mi je znati, to učiniti?“, smeh spodobe je psoglave pozvao na pažnju,
a ovi naćuliše uši. „Evo, ako uspeš, nećeš 'mreti, časna reč!“
Noge su mi trnule od bolova, krv se sve pentrala pod jezik, a kroz utrobu kao da mi je
otrov kuljao. Pa opet, razdragan sam bio, te stadoh šurovati sa vragom...
„Gore, na proplanku... kolibu imam. Spavaju petorica sad tamo, verovatno ih ni puška
ne može probuditi. Zarakijali su u selu sinoć, pa neće tvojim psoglavima biti teško da im
iskidaju vratove, čak i ako se probude...“
I dalje ne znam koliko mi je puta srce zadrhtalo, pod sumnjom da ću dah sačuvati u
grlu, ali je ideja do kraja ispala primamljiva mračnjaku.
„Ako lažeš, iščupaću ti to slabašno kuckalo“, prosiktao je prošaravši mi prstom preko
grudi, te nastavio kroz osmeh. „Al' da bih ti poverovao, ti bi nas morao odvesti tamo!“
„Hoću, hoću“, presrećan što sam zamenio smrtnu osudu za krvnu osvetu, taman sam
se još jednom propeo, ali su me laktovi izdali u sveopštoj slabosti. Tri vrela zrna u utrobi, u
rane proklijala, obećavala su da neću daleko.
„Moramo ti prvo zdravlje povratiti“, stvor je gurnuo šake u blato, a iz ždrela mu je
provrilo u tmini od kakve ništa mračnije nisam video.
Kao da su još petorica vrištala iz njega...

***

23
 „Ovom zviždaljkom ćeš me upozoriti na sve radoznalce što bi ka vrhu planine“, gutljaj
mleka je ključao u ustima spodobe, dok mi je komad šupljeg drveta polegala u šake. „Neće
nas, more, niko nespremne zateći.“
Iako je plamen grabio iz ognjišta, nezvana hladnoća mi se probila pod nokte čim sam
očešao natrulu površinu instrumenta, te sam ga, onako smeten, ispustio, na šta su se psoglavci
sa pašnjaka oglasili lavežom.
„Šta je sad'?“, lukavac se izerio nad vatrom, u neprirodnom položaju nanovo postao
jedno sa senkom. „Nije valjda da se kolebaš, nakon svega što smo učinili zajedno?“
Zgrčen od trbuha naviše, umeo sam samo da odmahnem – predomišljanje je već bilo
zaboravljeno, u krvi što se slivala niz planinu...
Nešto ranije, prepali smo treštene austrijske oficire i snove im prekinuli na kratko, tek
da vide ko ih šalje u smrt, i da im se stvor od poslednjeg stresanja ovajdi, naravno. Ukus
osvete prijao je pod jezikom i nožem, dok sam najpijanije grlo otvarao, ali je zagorčao nakon
zločina, kada je smrad odbio da napusti dlanove...
Živ sam bio, zadovoljan uzvraćenim bolom, no opet, predosećao sam da dugo neću
moći snevati. Moje nove goste, pak, greh nije morio. Psoglavi su, nezasiti, i dalje rili
njuškama po kostima vojnika, dok je njihov vođa, za put spreman i sa svezanim žilama oko
članaka, rešio da posedi još malo i osladi se varenikom. Od početka rata, kazao je, vapi za
šećerom, a ja ponajlak shvatio da mu nije samo do mleka.
Tada je počeo sa nagovorima da im glumim stražu.
„Čovek je čoveku oslonac“, jezik mu je igrao oko osmeha. „A kad izguramo do vrha,
jedino ćemo tebi moći da verujemo. Ni kap tuđe krvi neće ti na dušu, obećavam. Samo zvizni
na vreme, a mi ćemo sve dovršiti. Najposle, pa ja sam te u život vratio, još ga za dva veka
istegao... dužan si mi.“
Na poslednje su mi se iz grudi istodobno uzbunila tri srca...
Još u podnožju planine, zloduh me je zakrpio i sačuvao mi život blatom i napevom.
Puščana zrna su mi se rastopila u utrobi pod žarom njegovog mahnitog mađijanja, a creva mi
je, samo tren kasnije, zamenio ženinim. „Nisu bušna, a njoj ne koriste“, pravdao je, a ja sam,
potajno odagnavajući mučninu, prihvatio bez mnogo ubeđivanja. Jer iako naživo otvoren,
osećao sam da mi smrt više ne vreba iza izdisaja, pa mi je čak i grčenje pod modricama
utihnulo. Stvor je još, uz nerazumljive reči, srce ženino smestio odmah do mojega, da mi
godina još osigura, obrazložio je odmah nakon, pa isto učinio i sa ćerkinim. Sačuvao je samo
glave najmilijih mi pokojnica, u lepoti ponosa smrznute, i naslonio ih na sandžak u mojoj
kolibi, kako bi me podsećale na dato obećanje...
„Dao sam reč, priznajem, i ispoštovaću to“, pomirljivo sam se latio zviždaljke, pa se
usudio da upitam: „Ali, koliko ćeš gore ostajati? Ne mogu za veka čamiti u ovoj kolibi i
čekati da se načovečiš.“
„Ostaću koliko mi pod bledom kožom bude godilo“, žilama tuđina osnažen, vrag je iz
mesta doskočio čak do vrata. „A ti ćeš nam stražariti, dokle god mi je volja! Tri života imaš
pred sobom, ne brinem se da ćeš poživeti!“
I taman kad u protivljenju i sam ustadoh, u senci izraza prepoznah mu zle misli.

24
 „Vidiš... mogao bih se ja ipak osigurati da mi ne pobegneš... da zlo ne čuje!“
Tada su mi kolena posledni put oplakala tuđu volju...

***

Dvadeset godina oteklo je u kolibi bez izlaza i u zvižduku drveta što poziva smrt.
Svakog dana se zapitam koliko li će još.
Tela ubica i grobovi osvećenih zatrpali su planinu i dol, pa evo, već drugi rat dočekuju
na gomili, a meni ni dlaka sa glave da mrdne. Čak su mi i rane zarasle, te mi je žao jedino što
na kljakavim nogama bez mišica ne mogu dalje do kuće. Ali, bar se na prozor nalaktim, da
ispraćam jutra i večeri u odrazu proplanka.
Pametno se zloduh dosetio da me uskrati za korak. Dok na vrhu planine urla, krijući se
iza čovečijeg lika, ponekad kao i poruga da proveje, namenjena mladom starcu sa tri srca u
grudima... ili u grlu. Nakon svih grozota zarobljenih u sećanju, i samom mi nad kukavičlukom
krene podsmeh. Ali, izrazi na licima ženine i ćerkine lobanje koje zamišljam brzo me podsete
na crnilo kojim sam nas sve obavio, te se usne ukrute i odbiju da se razvuku na šire od
psovke...
Pa onda psujem i kunem, tako, i kraju se molim uz svaki plamen pod sadžakom. A
opet, kad kroz prozor ugledam uniforme nemačkih oficira na putu ka vrhu planine i zaželim
da ih poteram gore na nespremne krvnike, predomislim se. Shvatim da crnje od tog kroja ne
može biti, i da se bednije ne može od predaje neprijatelju.
Bolje dogovor sa vragom, nego rat sa moćnijim, velim, jer lepše mi je i u mestu
okovanom, nego sa tri metka u crevima! Pa nek se bune oni što bi dlanom na metak, neka, al'
ja ću zlom na zlo, jer to je rat jedino izvukao iz mene!
Dunem u zviždaljku, kroz dreku prestravljenih neprijatelja oslušnem lavež psoglava,
te pogledam u crvenilo. Obećam da ću pred provaliju sledeći put, opravdam izmišljotinom da
„može i gore“, pa zviznem još jednom, za sigurnost, jer sam svoje „gore“ davno zaboravio
dole...
Onda mi i pod grudima zabubnja – tri udara, a jednoglasno – pa pogled otmem
prekoru lobanja sa sadžaka i novo jutro na prozoru dočekam...

25
 Svesti je spopalo,
crvljivim zatrovalo...

26
 Osmatrani

„Mora postojati nekakav izlaz odavde“, rekao je Šaljivdžija Lopovu.

Ovaj je otvorio oči, uspravio se i uzdahnuo.
Dreku čuvara reda i lavež pasa goniča u opetovanju kišne noći pod sklopljenim
kapcima za tili čas je rasteralo zanovetanje sapatnika sleva. Da nije, Lopov bi, najverovatnije,
kroz san oživeo i truckanje u prikolici kamiona, te ispitivanje za svagda zaostalo sa smradom
natrulog zadaha vođe istrage.
Još uvek postojani bolovi u kolenima i ispod rebara predočili su mu da ni sat i po
odmora nije svezao. Anestetici, iz prestonice isporučeni, po priči je trebalo da ga reše
neprijatnih oseta nakon devedeset minuta – u svlačionici se šaputalo da se nadaleko poznati
doktor, izumitelj inače, dičio njihovim brzim dejstvom tokom poslednje prezentacije
dostignuća Šucštafela u Bonu – te se smelo ponadao da će magija sa takvom preporukom
barem jecaje modrica stišati što pre, kad protiv razdražujućeg zvuka iz susedne ćelije već nije
bilo primerenog sredstva.
„Čuješ li, rođo?“, Šaljivdžijino novo oglašavanje nateralo ga je da hitro odvoji pogled
od rešetki spreda i zabaci ga ka onima sa leve strane, što su u razmacima otkrivale rezance
prostorije prostrane koliko i skučeni sobičak u kojem se nalazio.
Drznik bi da parla jezikom lutalica, zadržao je u škrgutu zuba. Da i sam isto narečje
nije usvojio tokom besciljnih tumaranja kroz zabiti, narugao bi mu se zasigurno, jer se radilo
o jeziku vucibatina, kako ih je po sveže usvojenim vrednosnim opredeljenjima oslovljavao.
Ipak, razumevši mučenika i odavši se okretom, rešio je da se za početak zadrži na nehajanom
pogledu i čujnom škljocanju vilicom.
Pridošlica je gestu ustupio zasluženi tren ćutnje, te ponovo zaroptao. „Može li se
odavde nekako, rođo, a?“
„Nema potrebe da se uzbuđuješ“, frknuo je rođom prozvani, nanerviran i nespreman
za izigravanje uljudnosti pred goljom odgovornim za prekid njegove popodnevne dremke.
Sopstveni glas mu je, ulubljen tuđinskim rečima, zazvučao gadljivo, ali je nastavio svejedno,
tek da ljubopitljivcu ukrade i malo preostale nade. „Iz Aškelona ne'š tako lako!“
„Mi smo u Albanskom Aškelonu?“, ovaj je panično ščepao rešetke na međi ćelija.
„Ali, otkud u pritvoru? Zar ovo nije naša zemlja?“
Zagolicalo ga je sagovornikovo „albanski“ pri pomenu Aškelona, kao i ono „naša“ što
je uz zemlju slepio, ali bez namere da proćerda unapred pripremljen odgovor, produžio je.
„Zar očekuješ da u obećanoj zemlji nema kazne za prestupnike?“, podsmehom je
susedu naplatio nesmotrenost, te ga odmerio od blatnjave pete lakovanih cipela do masnog
razdeljka.
Isprva je spazio krivinu nesretnikovih klecavih nogu, pretpostavio da bi ih talasom
zamaha mogao slomiti, a potom mu šacnuo i ruke prekrivene tankim tkanjem bele košulje i
spletom gustih dlaka ispod. Primetio je da nisu ništa snažnije, kraćušne i usahle, obe kao
njegova jedna – i to leva. Čak ni bezobraznikovi prsti, zgrčeni oko metala, nisu odavali utisak
27
da bi stiskom umeli poterati dušu iz grla. Vitki i damski, bez trunke prljavštine pod noktima,
ni četki, a ni lopati zasigurno nisu bili poznati, dok su krv, dalo se pretpostaviti, zamešali
samo u čorbi.
Još pri prvom susretu, baš pre no što je zaždio nestvarnim prostranstvima zahvaljujući
anesteticima, prokljuvio je da je besvesni došljak u ćošku odmeđene ćelije cimbuljaš,
džambas, ili cirkusant amater – jedan od vickastih, podmazanih nikogovića i zafrkanata, što
subotom uveče po selu izvode marifetluke, šibicare i tobože mađijaju za pola 'leba i duplu
ljutu. Nanovo ga osmotrivši po buđenju, ugledavši sjajne oči usađene u iznosano, a klinački
nevino lice, zdumao je da Švaba takvog ne želi ni u rudniku, ni u štali.
Ovaj će pod zemlju večeras, obznanilo mu se, zgroženom idejom da će,
najverovatnije, sam morati da ga pokopa. Toga svestan, nakanjen da se što pre ogradi od bilo
kakvog oblika bliskosti, podmuklo je dodao:
„Uostalom, Aškelon je naša zemlja. Tvoje, i ostale što ga nazivaju 'albanski', doveli su
po kazni...“
Dotad mu je falilo prilike da opšti sa budućim protivnicima. Na nekoliko njih je u
prolazu nabasao u menzi, očešao ih pokojim mrkim pogledom i bolnim obećanjem, ali ni
jednom od stradalih nije doznao ime. Želeo je da tako i ostane – lakše je pogađati pesnicama,
nego rečima, rezonovao je. Odavanje imena i dodir dlana bi naterali osećanja da gvirnu iz
senke, a u zatvoru, ona jednostavno nisu imala nad čim proklijati. Stoga, najbolje je bilo ostati
pri onome što je robijaše odvajalo zajedno sa rešetkama – uverenju i pripadnosti.
„'Si razumeo, Cigo?“, odbrusio je obeshrabrenom mršavku koji se u međuvremenu
pritajio na rubu metalnog zatvorskog kreveta i lice zagnjurio u šake.
„Mislio sam da našima ovde daju da rade u rudnicima, i krov nad glavom“, umesto
potvrde, ovaj je bojažljivo smuljao kroz prste, više za sebe, učinilo se. Ipak, kada je postalo
primetno da je povratio pažnju slušaoca, nastavio je smelije: „Tako su pisali u novinama,
onomad, kad su ograničili dištrikt i započeli da popisuju i legitimišu. Kazali su da ovde nije
lako sa rudom, da se rinta, ali se bar ima kuda po završetku smene.“
„Barake su daleko od zatvora, namenjene radnicima, a ne brbljivcima“, Lopov hitro
ustade, pa zglavcima zagreba gole zidove prostorije, tek da se uveri kako mu udara ne fali od
prethodne tuče. Cigla je zapatila žešće od borca, a jeka optočila svaki bolni nalet kosti i
nadigla se nad rečenicom rasparčanom uzdasima: „Ti si potrošna roba... Već sutra... neće te
biti...“
„Kako to misliš 'potrošna roba'?“, pitanje je sagovornikovo grlo napustilo u ciku,
nadvladavši malopređašnju pomirljivost. „Zašto me neće biti, bre?“
„Ništa, Cigo, ne znaš...“, borac je ostatak progutao u novom udarcu, a želudac mu je
uzvratio kiselim grčenjem, kao da žestoki prekor iz dubine nakon svakog oduzetog života već
nije bio dovoljan. Za ubistvo takvog smetenjaka, nesvesnog da će ga vlastito telo ubrzo
obrukati izdajom, nije smeo ni da zamisli koliko će ga „ono iznutra“ – kako ga je zvao ne
želeći da upotrebi primereniji, a bolniji izraz – mrcvariti. Ipak, svesnom da se rođena koža ne
potura dželatu zbog tuđinove, nije mu trebalo dugo da se izmigolji iz stiska otekle savesti, te
je nastavio da kinji zid i sve krhkije strpljenje suseda. „Tako bangav im ne vrediš u rudniku.
Veruju da ćeš u areni biti zabavniji, koliko god da istraješ u borbi. Možda ti daju da izvedeš i
koji trik, pre nego što...“
28
 „U kakvoj areni, čoveče?“, Šaljivdžijin ton je izbio krut u zbunjenosti, kao da ga je u
iščekivanju bitnijeg odgovora uvredljiva namera podbadanja zaobišla. „O kakvoj to borbi
govoriš?“
„Izgleda da u tim tvojim novinama baš ne pišu mnogo“, ovog je, pak, izostanak
provocirane reakcije pecnuo žestoko koliko i zevanje kože na zglavcima lepljivijim od krvi.
„U areni za vojni trening, nedaleko od zatvora, održavaju se borbe zatvorenika. Tučemo se
goloruki, ali često i do smrti, ako publika zatraži. Švapski oficiri i čuvari organizuju sve u
tajnosti, kako bi navijali, kladili se, nameštali mečeve i obrtali ogromnu lovu. Eto, bruka ni do
novina nije stigla, a verovatno neće još ko zna koliko. Tako ti je, Cigo, u... NAŠOJ zemlji!“
„Ali, treba da mi se sudi, da se proceni koliko dugo ću odrađivati kaznu u rudniku, jer
se nisam prijavio...“
„Opet on o rudniku i odsluženju kazne“, Lopov je napustio načeti zid, pa obgrlio
rešetke, našavši se budućem suparniku dovoljno blizu da oseti vonj iz nevericom razjapljenih
usta. „Aškelon sledi zakon samo u pričama za dovoljno glupe da ih namame 'vamo, a unutra
mo'š zaboraviti na pravdu. Švaba je obećanu zemlju izmislio za sebe, istog dana kad je dobio
rat. Uživanciju su svima najavili, kad ono... šipak! Eto, čak se i mojima zgadilo, dok ste vi,
Cigojneri, nagrabusili čim vas je zasvrbelo da tajite gradskoj vlasti...“
„Ne mogu da verujem“, podrhtavanje Šaljivdžijinih glasnica odalo je da mu se užas
obmane otkrio u celosti, otreznivši ga bespomoćnog u neobjašnjivom i neuništivom
mehanizmu. „Ali... ja ne smem skončati ovde! Moram pronaći ženu i rođaka.“
„Bolje poveruj“, tukadžija je koraknuo unazad i znojavim, oteklim mišicama razigrao
odseve zatvorske rasvete, kako bi naglasio pridošlici koliko mu bolnog tek sleduje. „Iskreno...
žao mi je što ću baš ja morati da te uverim u najružnije...“
„I ti si borac?“, sagovornikovo pitanje, čistom znatiželjom isterano dok su mu misli,
izgledalo je, lutale daleko izvan ćelije, nagovestilo je da pretnju nije doživeo kako treba.
„Tučeš se?“
Lopov se na to spretno odbaci od podloge, u vazduhu se izleže kao u postelji, pa se
prizemlji na prste šaka i stopala. Demonstracija snage kroz seriju brzih sklekova jedva da je
naudila toku rečenice nad kojom je nicala:
„Jesam... već mesec dana pobeđujem... baš sam jutros jednog dovršio... dok si ti
kunjao... tamo, u ćošku.“
Tišina iz susedne ćelije odjeknula je jače od prestravljenog vriska, a borac začu još
samo cvrčanje vlastitih mišića, iako je bol posustajao zaplašen anesteticima. Raspoloženje mu
je narušavala gorčina neminovnog ishoda naredne borbe, grizajući iz sećanja na svršetak one
od pre kojeg sata...
Telo posledenjeg upokojenog je, kao i uvek, sa prašnjavog terena uklonjeno pri kraju
predstave i spaljeno na deponiji, ali Lopov kao da je svuda unaokolo i dalje mogao da nasluti
muku neposlušnog duha, koji je odbijao da prevaziđe život u mesu i otisne se u nebesa. Borba
je, prisećao se, odlomila dobar deo zore, bez obzira na to što se od samog početka znalo čija
će krv obliti ivice izlaska sunca. Protivnik mu je, odmah po izlasku iz kaveza, zaličio na
jednog od truntavih kafanskih kavgadžija što bez razbijene flaše u ruci ne umeju ni da
priprete. Kladio se da gorostas u korake i povik plasira pre nego u pesnice, i kao svaki
iskusniji igrač znao je da je nekoliko preciznih udaraca dovoljno da ga liši ravnoteže i
29
budnosti, te je gotovo u pokret mogao da predvidi kako će okončati meč. Uz to, načuo je
nešto ranije i da Švabe govorkaju o njegovim pobedama uz pivo, što je godilo, te ih nije smeo
izneveriti. Pa ipak, odlučio je da produži sukob, nameran da iscedi što više znoja iz svrbljivih
dlanova fašista. Istina je, aplauz je prijao, jer je upravo u Aškelonu za života prvi izmamio, ali
znao je da će mu mučitelji sa tribina trijumf zagorčati podsećanjem na to da je u areni zbog
njihovog, i samo njihovog zadovoljstva. Umesto da se osvrnu i prebroje u krvi izliven novac,
u sladostrašću će ga naterati da zada smrtonosni udarac razoružanom na kolenima i još
jednom ga načiniti ubicom. Upravo zato smatrao je da je desetominutno grčenje utroba u
neizvesnosti najmanje što može da im pokloni zauzvrat, pa je prvih nekoliko divljačkih
zamaha debeljka dočekao rebrima i bubrezima, a ostatak borbe nastavio okretnim plesom oko
telesine. Tek kada je znojem obliveni džin počeo da kleca, a uzdasi navijača se proredili među
psovkama i gunđanjem, spretni borac je šou priveo kraju desnom potkolenicom, spretno
serviranom pod koleno, oborivši suparnika u prašinu. Odbrojavanje je završeno uz poklič, a
preostalo je bilo očekivano. Nadao se samo da će anestetici zamaskirati sećanja i da će bar na
tren zaboraviti na još jedno zaustavljeno srce...
„Ne bih se ponosio time na tvom mestu“, Šaljivdžija je okončao neprijatnost
zarobljenu u ciklusu telesnih vežbi. „Pobedom, svakako... ali ubistvom ne!“
Glas mu je bio tih, a opet, u silini ideje toliko jasan, da se činilo da bi reči zasvrbele u
svačijem uhu. Nanovo pobuđena krivica Lopovu je isterala snagu iz mišica, a bes iz „onog
iznutra“ ga naterao da se uspravi.
„Kako ne shvataš da bi me ubili ukoliko ne bih ispoštovao naredbu?“, pohrlio je ka
rešetkama. Dopustio je da se uloga surovog ratnika rasprši u doskoku, jer mu bolnom istinom
prozvan nemir više nije dozvoljavao da skrije iskonsko. U nemoći da se dočepa
suprotstavljenog kroz prepreku na međi, uzvratio je besmislenim:
„Glup si... čak i za jednog Ciganina!“
A umesto odgovora, besnu pokudu dočekala je jednako oštra škripa udaljenih vrata
stražarske kabine. Nedugo zatim, pridružio joj se bat vojničkog koraka, a zvonjavu đonova,
sve bližu zatvoreničkim ćelijama, ispratilo je nejasno kvrckanje. Tek kada je uredna crna
uniforma čuvara osvojila raskrilje rešetki slepljenih sa hodnikom, glasno „vreme je za
doručak šampiona!“ obznanilo je da se radi o zveketu tanjira.
Šampion odasla tanki, cinični pogled preko ćelijske međe, pa nalik istreniranom
džukcu sede na krevet, u iščekivanju potkrepljenja.
„Dobar si bio jutros, Cigojneru“, momenat likovanja, pak, narušio mu je nezvani izraz
kojim je čuvar dovršio rečenicu na čistom srpskom jeziku, spustivši plastični poslužavnik u
ćošak. „Zato sam ti malo slanine nasekao uz pasulj. Da zablistaš i doveče.“
Sram je Lopovu buknuo pod obrazima, iako je dobro znao da nisu porumeneli, već
očuvali onu istu ukletu boju, godinama poricanu pred osudom. U tom trenutku, prezirao je
čuvara verovatno koliko i njegovi ponosni pokojni preci, što su pali pred puškom neprijatelja
samo da bi je ovaj dočekao nasmejan, raširenih ruku. Stabilnost ponosa oteklog u mesu i
celodnevnom grubom ophođenju čuvala mu je još samo mogućnost da Šaljivdžija ne razume
srpski – bez obzira na to što je pogrdna reč isto zvučala na svim jezicima. Pa opet, čak i tom
bednom nadanju temelj je omekšao samo sekund kasnije, kada je izdajica otadžbine u
uniformi švapske policije napomenuo ovom da će ručak dobiti za koji sat, u menzi, a on
klimnuo bez reči.
30
 Zveket stražarevih ključeva po zatvaranju ćelije, uz odjek reči „garavi“ iz prošlosti,
borac je dočekao zagledan u retko zrnevlje pasulja. Zaorao je kašikom po dnu, srknuo vrelo, a
masnu belinu, skoro istopljenu, sljuštio halapljivo. Svaki zalogaj mu je zastao u grlu,
spotaknuvši se o osećaj ružne izloženosti nezgodno polegnut pod jezikom. Samo jednom je na
kratko napustio hranu i dočekao mučninu ucrtanu u susedovom izrazu lica, a potom ljutito
izdahnuo i nastavio da guta.
„Cigojner, je l'?“, sused je najzad rasparao kroj titrajuće neizvesnosti. „Nego, zar ti ne
reče da nisi naš?“
„Nisam vaš“, smuljao je ovaj između kašika, zenica prikovanih za dno tanjira zajedno
sa intonacijom, shvativši da je poražen u igri strpljenja koju je nešto ranije i sam poveo
provocirajući oficire na tribinama.
„Čuvar misli drugačije“, reči neverice dobijale su na snazi, dok se između slogova
probijao posprdni kikot. „Ili se tako na srpskom kaže 'šampion'?“
„Nisam ni nalik tvojima“, Lopov je demonstrativno odbacio pribor za jelo, hitro se
uspravio i ushodao po ćeliji. „Šta taj čuvar zna? Svojima je leđa okrenuo, čim je namirisao da
mu može biti bolje sa Švabom!“
„Čekaj malo“, boja Šaljivdžijinog glasa već je postala opterećujuća, ozbiljna, otežala
zajedno sa krajkama njegovog osmeha. „Zar nisi i sam zaboravio na rod i pretke kad ti je
neprijatelj ponudio da se izjasniš kao građanin Albanskog Aškelona i postaneš nešto
bezimeno, što će, možda tek u budućnosti, nositi ime po dištriktu u kom je prodisalo?“
Sagovorniku je pitanje bilo nejasno, te je odlučio da uzvrati najjednostavnijim:
„Nisam ni Ciganin, a ni Albanac, gluperdo!“, oči su mu zasuzile od srdžbe, a dah mu
progoreo iz dušnika. „Ja sam građanin Aškelona! Bez onog 'albanskog'! I daleko sam iznad
tvojih čergara i krezubavih konjokradica!“
„Zaista?“, sused je takođe bio na nogama, znatno spretniji u ulozi izazivača nego
izazivanog. „Jer, čini se da si u zatvoru zajedno sa mnom, gde prema tebi postupaju kao
prema... Ciganinu.“
Shvativši da mu je strpljenje kroz znoj izbilo na čelu i pod bradom, i da mu je identitet
još kako ugrožen pred uljezom, Lopov je zastao i promislio. Udahnuo je, nasmejao se mučno,
odaljio se od rešetki i seo na krevet. Kad god si u vatri, spusti loptu, pa nastavi, govorio mu je
pokojni otac. Odlučio je da ga posluša, jer mu se učinilo da bi mu u suprotnom pasulj i slanina
poskočili iz utrobe i izbili na usta.
„U ćeliji sam zato što mi se može“, prošaputao je, dokazujući da je povratio kontrolu
nad raspavom. „Ovo nije velik, niti dobro čuvan zatvor, već zatvorska stanica sačinjena od
nekoliko blokova. Mogu da pobegnem kad god zaželim, eto, da znaš.“
„A zašto ne učiniš to?“
U pitanju je osetio samo radoznalost suparnika, rasterećenu zajedljivog pulsa, te se,
uveren da je nanovo zavladao razgovorom, osetio dovoljno sigurnim da kontrira otkrivajući
detalje iz sopstvene prošlosti.
„Zato što neću! Šta ću tamo, napolju? Umem samo da se bijem i da kradem. Ničemu
me drugom roditelji nisu naučili. Ceo život su se vucarali, kao da su, naopako, neki od

31
tvojih... a nisu. Bez imena i jezika, mažnjavali su i potpucali se po selendrama i vašarima, a
meni jedino krv u nasledstvo ostavili i prepustili me tuđinovom svetu. Kad sam postao
građanin Aškelona, mislio sam da je muci došao kraj, ali su me dočekale nove, jer se Švabi
prohtelo da od naših i vaših napravi sebi slične. Uvedene su prijave, pa legitimisanja,
socijalna pomoć u granicama dištrikta... al' ja sam znao da nisam deo toga. Tako sam pre
mesec dana zalutao na srpsko tlo i udario po srpskim i švapskim džepovima... a i po
džepovima tvojih, da se razumemo, jer mi nije zabranjeno. Međutim, uhvatili me stražari na
rumunskoj granici sa tuđim dragocenostima, pa me vratili ovamo i naterali me da kopam
rudu... Al', ni u tome se nisam našao, te sam jednog od čuvara za vreću uštinuo i završio u
ćeliji. Tako sam ti otkrio arenu, i nikad se lepše osetio nisam. Jedino tamo do mile volje mogu
da radim ono u čemu sam najbolji. Još i slaninu dobijem uz aplauz, kao što si već vid'o. E,
zato baš neću da pobegnem.“
Kao istovremeno ganut i zbunjen pričom, Šaljivdžija je oklevao da odgovori, što je
zluradim predstavama iz minulog sna dozvolilo da nanovo grunu Lopovu u svest...
Fijuk vetra kišovite noći ošinuo mu je iz sećanja kao da se oluja najednom naslonila
na zidove zatvora, a ubrzo ga je razbio pisak sirena, u neblagoglasju združen sa lavežom pasa.
Vizija stopama udaljenog graničnog prelaza naterala ga je da sklopi oči, u nadi da će iščileti,
jer mu je jednako bola nanela koliko i pendreci one večeri kada je uhvaćen sa plenom u
šakama i krivicom u oku. Istu nelagodu stvorile su i uspomene na dve nedelje udaljeno
tmurno jutro u aškelonskim rudnicima, osuto udarcima i pogrdom. Cigojner me je pokrao,
vikao je Švaba u crnom, dok je optuženog par drugih, identično odevenih, odvodio u pritvor.
Svu trojicu je viđao u publici u narednim danima slave umazane tuđom krvlju.
Iako je tokom boravka u ćeliji stekao utisak da su mu rešetke, ograničenja i zidine
arene vratili izgubljenu sigurnost, nije mogao da se otrgne strepnji da ga prošlost neće ostaviti
na miru. Kao da je koristila svaki košmar ili trenutak slobodne pameti da ga podseti na vreme
lutanja i momenat što ga je okončao...
„Takvo ponašanje Švabe i Srbi nazivaju ciganskim“, novu doskočicu Šaljivdžije
dočekao je sa olakšanjem. Nije išla u prilog njegovim tvrdnjama, ali je barem rasterala
sluđene misli, pa mu pažnju skrenula na poricanje optužbe.
„Možda sam se ponašao tako, ali za mnom nikada nije ostajao vaš smrad“, vratio se
uobičajenim mehanizmima odbrane u nemoći da iznađe adekvatniji odgovor. „Kažem ti,
Cigo, ja ne želim odavde, za razliku od tebe. Ti bi sad, k'o i svi tvoji, odjah'o na konju,
zgrabio onu trubu, il' harmoniku, pa nateg'o flašu...“
„Violinu, prijatelju“, i dalje neuvređen, mršavko ga je ispravio, ne dopuštivši seti da
mu sjaše sa reči. „Violinu sam svirao, ali za tuđe grlo ošureno rakijom. Tolike sam slave i
svadbe prestrugao preko žica... srpske, bosanske, rumunske, romske... a ni jednu nisam pod
stolom okončao. Svi su me znali kao odgovornog, učenog svirača, što je pogađao pesme
umesto voćnog mirisa. Nije mi bilo ni do hrane, ni do pića, kao ostalim cimbuljašima, već da
se pod vlastiti krov u mahali vratim sa dovoljno novca da izdržavam ženu.“
„A ženi si robovao, znači?“, Lopovu izlete pre kroz osmeh, nego iz zle namere.
„Daleko bilo!“, ovaj mu uzvrati raširenih usana, ali dopusti da iznenada zadrhte.
„Zajedno smo se skućili i decu planirali, ali slobodu nikada nismo ugrozili jedno drugome...“

32
 Ovde je zastao, kao da je progutao ostatak rečenice zajedno sa potisnutim iz prošlosti,
pa nastavio jednako snuždeno, ali sasvim drugu priču...
„I da znaš, pre sam za knjigom posezao, nego za čašicom. Bez isprava, doduše, nisam
smeo u biblioteku u gradu... mada... Švaba je ionako sve vredno spalio. Pa ipak, od
preprodavca sam našao dovoljno štiva da podosta naučim o istorijih predaka i tla sa kojeg su
stigli. Ti, iako se u one što si nedavno proglasio svojima kuneš, verovatno ne znaš ni kome se
mole.“
„Bitno mi je da znam da nisu ni nalik tvojima“, prostota odgovora nije uspela da
prikrije rastuću nesigurnost. Lopov je nasrtao agresivno, ali osećao da mu nestaje snage i da
ostaje trom pred rečima mršavka. „I ponosan sam na svoje, a ne molim se nikome, ako te baš
interesuje.“
„Ja sam ponosan na sebe!“
„A na šta si to ponosan, majke ti? Na to što si violinista, pa još znaš da čitaš?“
„Ponosan sam na to što sam Rom i takav ću ostati“, suprotstavljeni je osorno dobacio,
premda se činilo da su mu misli zarobljene u nekom drugom svetu, sabrane u pogledu
usmerenom ka nepoznatim daljinama iza zida. „Ponosan sam na slobodu, jer ne šurujem ni sa
Srbinom, ni sa Albancem, a ponajmanje sa Švabom. Rom sam, i kao takav, smatram da imam
jednaka prava kao i svi ostali...“
Poslednja rečenica opalila je po grudima jače od udarca bilo kog tukadžije i stuštila
Lopova na krevet. Ne dozvolivši mu da odgovori, ovaj je nastavio istim tempom, zapesničio
rečju do izmaka snage.
„Nismo dali da nas obeleže brojevima... ni žena, ni ja. Kad smo čuli za legitimisanje,
odbili smo da se prijavimo gradskoj upravi. Umesto toga, rešili smo da pobegnemo na istok
preko rumunske granice, da odemo precima u pravoj obećanoj zemlji. Ženu, Miriju, poslao
sam kod rođaka u pogranični dištrikt, na koji dan hoda od moje mahale. Dao sam joj novac,
da potplati graničare kako bi je propustili bez legitimacije, a ja ostao da pokupim preostale
stvari i odsviram još koju svadbu, da i za sebe skupim novca...“
„Kada je to bilo?“, Lopov dreknu neočekivano, isprovociran pomenom ženskog
imena.
Igraj, Mirija, igraj, odzvonilo mu je iz kišne noći, što mu je napadala budnost zajedno
sa teškim kapcima. Baš tim imenom pijani Ciganin je onomad uzbunio celu kafanu, pa
natočio vino iz bokala u dve čaše. A Mirija, vitka i čila, lica ukrašenog iskrenim osmehom i
svetlim očima, ni jednog od lokalnih pijanaca nije ostavila ravnodušnim. Gipkog je koraka
bila, cupkala u prašini, natezala iz čaše, a plavom maramom mahala kroz vazduh, kao da je sa
drugog sveta došla – onog netaknutom provalom rafala i posledicama švapskih izmišljenih
zakona. Tako razdragana i nevina, istovremeno graciozna u pokretu, izgledala je kao
rasterećena svih briga i odudarala je od beznađa. Prisetio se, Lopov, da je i sam zaželeo da joj
priđe i klekne u more razigranih otisaka golih stopala u tlu, te drekne veselo, ali mu je ljigavac
sa kojim je pila zasmetao. Cigojner je častio i muziku i goste, dolivao u čaše, a požudni
pogled nije skidao sa pratilje. Ipak, kad bi šakom za njom krenuo, ne bi mu se ova dala, kao
da je samo za sebe igrala. Tek kad je malaksala od žustre kretnje i vina i sručila se u prašinu,
bitanga je uspela da joj otme ono za čim je celu noć posezala. I dok je posmatrao kako se
bezočnik valja u prašini pokraj njenog tela, urla i obliziuje joj lice, Lopov je shvatio koliko je
33
prosto bilo olakšati ga za ono čime se razmetao ranije. Ustremivši se nad nepažnjom prisutnih
i džepom bitange, dragulj je spazio na palcu leve šake besvesne nesretnice, i baš u tom trenu
spolja je zaplakala sirena...
„Kada je to bilo, Cigo?“, sve nemirnije utorbe, insistirao je na odgovoru. „Pričaj, bre!“
„Pre celog meseca“, bezvoljno je ispljunuo mršavko. „Dogovorio sam se sa rođakom
da mi se javi čim mi isprati ženu. Na dan smo hoda udaljeni, a tri nedelje sam čekao vesti.
Konačno, pre nekoliko dana, rešio sam da ih sam potražim, ali svi poznati rekoše mi da ih još
od dolaska nisu videli. Čak sam i graničare častio, pitao ih da li su je videli, jer prepoznatljiva
je moja Mirjia... Najsvetlije oči među ženama tamne puti ima, a plavom maramom je pokupila
kosu. Takođe, i prsten upečatljiv na palcu nosi...“
Krupan, zlatan, sa belim kamenom, želeo je da izgovori Lopov, da u sazvučje upliva
sa opisom, ali umesto toga, samo je spsutio gard. Isti prsten je stezao u šaci mesec dana ranije,
kada je odbrambeni položaj zauzeo pred besnim stražarima, dok su ga hapsili zajedno sa
opljačkanom grupom Roma bez isprava.
Bol mu se vratio pod modrice, otkrovio mu da ga ni lekovi doktora iz Bona ne mogu
zaštiti od krivice. Šaljivdžijine reči, kao snagom samog zla izazvane, samo su otežavale:
„Zato moram da pobegnem odavde. Jer ne ganjam sopstvenu slobodu, već slobodu
one što je najviše zaslužuje. Ako su je slučajno priveli... moju Miriju...“
Nanovo ražareni u Lopovljevom sećanju, neobuzdani ples i osmeh uramljen u čistom
zadovoljstvu jedne Ciganke, naveli su ga na pomisao da je upravo ona, Mirija, oličenje
slobode o kojoj je sanjao, i o kojoj svi u Aškelonu sanjaju, nezavisno od boje kože.
Zadovoljstvo u njenom pokretu, pa još i vinom zaliveno, a opet dostojanstveno u nameri, nije
smelo da okopni u zatvoru.
„U pravu si“, ispustio je, kao lišen ranije snage. Želeo je da u zbunjeni izraz sapatnika
pljusne sve detalje od onomad i dopusti istini da se izdigne nad obostranom grižom savesti, ali
je umesto toga rekao samo:
„Tvoja žena tu slobodu zaista zaslužuje... mnogo više nego mi, svakako...“
Kleknuvši, poput poraženog ratnika, shvatio je da je nepotrebno izmučenom muškarcu
govoriti o piću, bahatosti i izdaji onoga na čiju je podršku računao. Dodatno ožalošćen
spoznajom o vlastitoj zabludi, nije smeo pomenuti više od traženog.
„Smešno je, zapravo, što smo se u ovome jedino složili“, nadovezao se ovaj, kao da su
najednom obojica ovladali istim umom. „Dok smo terali jedan protiv drugog, sopstvena
htenja smo odbacili. Izmišljaš mi, tu, kako ti je potaman u zatvoru zbog slanine i kako si
ponosni građanin izmišljene države zbog isprave u džepu, dok te neprijatelj svakog jutra i
večeri samari udaracima i teretom oduzetih duša... A ti bi, zapravo, samo da lutaš i ruke
zavlačiš u tuđe džepove... ne zato što si Ciganin, već zato što to želiš.“
„Vidi ko mi kaže“, Lopov je dozvolio da mu usne na sagovornikov predlog zatalasaju
blagim osmehom. „Garavi bi da čita, da se obrazuje, zarađuje i gradi kuću sa mladom, da
plaća vlastima u obećanoj zemlji, a ovamo mi priča o ciganskoj slobodi i o tome kako ne želi
da ga obeleže brojem!“
Nakon kraćeg promišljanja, Šaljivdžija mu se pridružio skrušenim tonom:

34
 „Izgleda da smo obojica svašta preživeli, a ostali neuki za sopstveno dobro, pa nam
zatvor čak ni ne treba da bismo bili zarobljenici...“
Lopov je oklevao sa odgovorom.
„Jedino ti žena zaista radi šta želi i kako želi“, najzad izgovorivši, obavio je šake oko
guše i zaridao kao da mu je dah izmakao.
Sagovornikovo zabezeknuto „a kako ti to znaš?“ jedva da je čuo, nakon što ga je hitro
smenio poziv u pomoć.
„Guši mi se brat, čoveče“, ovaj je srpski progovorio čim se, nakon nekoliko roptaja i
odjeka đona, crnilo uniforme ukazalo kroz rešetke. „Požuri, čoveče!“
Obrtaj brave kasnije, stražar se nalazio na kolenima pred oteklim telom u mukama. I
baš kada se bez ikakve sumnje mašio za opasač, tražeći sredstva za prvu pomoć, šampion je
hitro poskočio, poput akrobate se uspravio i desnom potkolenicom krenuo po zubima
nasankanog, što se već o smiraju prvog udarca opružio u besvesti, pa ključeve bez muke
izručio u šaku iskusnog kradljivca.
„Hvataj“, Lopov je kroz rešetke na međi ćelija zabacio svežanj, prizemljio ga tik uz
lakiranu cipelu zbunjenog posmatrača sa druge strane. Samo se tren prenemaganja smeo
priuštiti, te ovaj brže-bolje dohvati ključeve i najduži smesti u bravu.
Škripa vrata združenih ćelija obojicu ih je propustila u hodnik, a u tom momentu, sa
druge strane duguljaste prostorije, iz smera čuvareve prostorije, probi tuš koraka.
„Slušaj me: negde u Aškelonu nalaze ti se žena i rođak“, Lopov je uputio Šaljivdžiju.
„Na drugom kraju hodnika je izlaz u dvorište. Ja ću zadržati čuvare, a ti beži. Ženu spasi, a
rođaka nemoj...“
„Ali, zašto?“, na zbrkane naredbe, mršavko je jedino pitanjem mogao da odgovori.
„Gde mi je žena?“
„Kasno je za priču, Cigo“, Lopov je pokušavao da prebroji stražare u grupi što je
svakim korakom postajala zamašnija. „Idi i učini kako sam ti rekao...“
„Ali, ovi će te ubiti...“
„Neće! Ako me ubiju, neće imati na koga da se klade. Ja sam šampion. Uostalom, kad
oslobodiš ženu, vratićeš se po mene. A sad, beži! Ozbiljan sam!“
Ciganin konačno klimnu, okrenu se i potrča.
Lopov je za koji tren mogao da mu raspozna još samo grubu konturu leđa, okovanu
svetlošću spolja. Potom je udahnuo duboko, napeo svaki mišić i spremio se za poslednju
borbu.
Trojicu pristiglih stražara je odvojio od razuma pre no što je i sam popustio pod
pesnicama i pendrecima. U silnoj gunguli, začuo je još samo lavež pasa čuvara – prigušen
zvucima krckanja kostiju i mesa u oticanju, zaličio mu je na jauk divlje mačke – a, pre no što
se zatvorska rasveta predala pomrčini besvesti, učinilo mu se da se u ćelijama pomaljaju
siluete dva zatvorenika u ozbiljnoj raspravi.
Ubrzo ih je rasejao dašak vetra...

35
 Heroji zanemoćaše
pred bezumnim, zamamnim...

36
 Poslednji dani

1.
Vojvoda i balavac

Igrište

Vojvoda je trzajem izbio u opipljivo, treptaj pre no što mu je balavac iz košmara

istrgao srce. Iznenađenje je progutao još ne progledavši, sa uzdahom, tek da ostali vojnici ne
bi primetili koliko mu je znoja san nacedio.
Ipak, već sa prvim zvucima stvarnog okruženja, ukazalo mu se da uznemirenost na
licu ostavlja brazde dublje od ožiljaka.
„Opet ste ga usnili, zar ne?“, oglasio se jedini prisutni vojnik u šatoru snebivajući se
na stolici nedaleko od ležaja.
Vojvoda je oklevao, pa samo klimnuo, desnicom izmasiravši utrnuli mišić pod
ordenjem. Reči su ga lišili odsevi prizora koji su se pod kapcima razigrali još pri prvoj
pomisli o povlačenju pred neprijateljima i nelagodom zasipali napuštene tragove u blatu sve
do mesta odakle se više nije moglo dalje. Mršavi balavac je nad svakom uzmičućom stopom
od Zabele izranjao iz noći, šaputao mu o slobodi i kažiprstom grebao preko grudi, dok je
groznica oblikovala dodire u ugrize i rila mu kroz kožu.
„Ovog puta me je i za srce uštinuo“, nenadano je prošištao vojskovođa, zgrabio bocu
rakije polegnutu pokraj kaljavih čizama, nategao dobrano i stao da se obuva.
„Mislite li da vam nagoveštava da je poslednje jutro konačno svanulo?“, vojnik
nazdravi, a kad mu nadređeni iznova klimnu bez reči, osmeli se da prozbori i: „Bojite li se?“
„Malac, svakakve sam ti šamarao za života, da bih danas od oružja cvikao“, vojvoda je
već bio na nogama, muvao se između stolica i ležaja, pre u zanosu, nego razdražen. „Ali se
priupitam, tako, šta bi se desilo da sam dečaka onomad, u Prokuplju, uveo međ' svoje i
dopustio mu da izgubi glavu zabadava. Ili, recimo, da mu nisam revolver poslao...“
Zamišljeni sagovornik je u jami obraza promućkao novi gutljaj rakije, sahranio ga
grkljanom, pa jedva čujno promrmljao: „Možda rata ne bi ni bilo“.
„Ih, bilo bi rata, ne brigaj“, nad cokulom je odzvonilo podsmehom. „Našlo bi se
povoda čak i da se nije dramilo o ubistvu. Željna je raja haosa, još kako! Prlja ruke krvlju,
posle piše miroljubive pesme istom, a pobednike ne proglašava u borbi ili na papiru, već u
fotelji. Ali, šta ćeš, eto, kad se svakom veruje!“
Vojnik nazdravi još jednom u to ime, sasu rakiju sa dna boce u grlo i oljućen klimnu u
saglasju. Kratak muk nedugo zatim narušio je zvuk eksplozije u daljini, propraćen
komešanjem redova spolja.
„Nego, valjalo bi i ove naše momke ubediti u bajku o heroju“, vojvoda je raširio usne,
pre no što je iznova grunulo. „Ionako je njihovoj istinitoj priči došao kraj.“

37
 Samo sat vremena kasnije, pred razjarenom gomilom uzviknuo je:
„Junaci, napred za mnom, ko hoće da pogine!“

2.
Osuđenik i prijatelj

Arad

Harmoniju glasova Pevačkog društva „Sloga“, u osuđenikovoj svesti oživljenu

snoviđenjem vidovdanske akademije, narušio je iznenadni bol pod desnim rebrom i poslednji
slog podrugljivog nadimka, što se razvukao za škripom vrata ćelije kazamata.
Otisak čuvareve čizme osuđenik bi pri svakom dotadašnjem doručku osetio tik uz
slepljena creva, no ovog jutra, činilo mu se da je prokletnik ciljao iznad i u stranu, kao da je
želeo da naznači ko je zadao poslednji udarac.
„Samo vi nastavite, ja ću se brzo vratiti“, zatvorenik je istisnuo između glasnih žica u
zagrljaju oteklih od soli, obrativši se ponirućem ritmu pesme u uhu.
Nakašljao se, napeo mišice i odoleo grčevima, te se opružio po hladnom podu
tamnice. Desnom šakom dokačio je vedro pokraj kojeg je ležao i rasuo slanu vodu jutrima
unazad služenu za doručak, ručak i večeru, uz pesnice, psovke i pljuvačku. Nasmejao se
kiselo, preko skorelog šlajma, siguran da će ga smrt ubrzo pozdraviti i da će skončati gladan.
Pored toga, u malo šta je mogao biti siguran, jer mu je znanja još kako manjkalo.
Tmina podzemne grobnice proždrala je doživljaj vremena i kosti mu ispljunula da zvonjavom
dodatno zagolicaju ivice sumanutog. Broj preostalih stradalih osuđenika izgubio se u utrobi
klupka što se iz noći u noć kotrljalo kroz hodnike i bubrilo sa svakim novim vriskom i
ispuštenom dušom. Kada, gde i koliko na značaju su dobili samo kroz dubinu rana, dok je iz
kaljuge oseta i misli u postojanosti nicao jedino ideal – istovremeno i uzrok svih muka.
Iako osuđenik nije mogao ni da pretpostavi koliko je vremena udaljen bio, vrlo dobro
se sećao dana kada je, začuvši eksploziju na ulici, dirigentsku palicu odložio uz neispunjeno
obećanje pevačima hora. Učinio je to da bi istrčao iz zgrade društva i zaronio u more paničnih
povika, gde je zatekao prijatelja pred odlukom koja je ubrzo postala i njegova. Nije verovao u
sudbinu, već u izbor. Upravo zato sapleo je detektiva što je pretio ishodu akcije, a nedugo
zatim nasrnuo na člana prestolonaslednikove pratnje što je sablju isukao, pa mu krenuo na
sadruga...
Istog je prijatelja mogao da vidi i poslednjeg dana, u tami ćelije, kristalno jasno, baš
kakvog ga se sećao. Pružio mu je ruku, dok mu se pod ožiljcima i naprslinama na kostima
javljalo da dolazi proleće.
„Valjan izbor“, izustio je, pre no što se predao svetlosti.

3.

38
 Doktor i čovek

Prag

„Ukoliko je zvanični deo razgovora završen, rekao bih vam nešto u poverenju“, doktor
je prošaputao, a guste, sede obrve mu se spojile povrh nosa.
„U poverenju?“, novinar je oborio pogled na beleške, kao da u nelagodi nagađa šta
sleduje. „Ali, zašto baš meni?“
„Zemljaci ste, ti i gospodin o kojem smo pričali“, ovaj se nasmejao, pa i sagovornika
potakao da se zakikoće. „Uostalom, pedest i osam godina istu priču pričam, a prećutkivanjem
se branim od laži, samo da bih tuđa ušesa i zatrovane pameti zadovoljio. Osećam da me
poslednji dani sustižu, a tajnu pod slabim srcem više nije lako zadržati.“
„Kakvu tajnu?“, u glasu nad otvorenom sveskom dala se osetiti nesigurnost jednaka
onoj zarobljenoj u grlu starca, što je tinjala pred idejom o rasterećenju.
„Beznačajnu većini neupućenih, a zainteresovanima još kako bitnu“, doktor je povisio
ton, kao zabavljen ironijom. „Nepoželjnu među sukobljenim tvrdnjama, jer bi ovog trena
obznanjena, srušila iluzije i dovela do novih nepotrebnih ratova. Voleo bih da me saslušate,
prijatelju, a potom oćutite pred javnošću, kao što sam i sam toliko puta. Upravo tako istinu
ćemo zadržati pod površinom, a opet je sačuvati od zaborava.“
Na tren se zaustavio, da novim udahom podupre misao, te obrazložio:
„Makar i u svesti pojedinca, ideja da smo ljudi mora opstati, jer će nadoći korisna u
dalekoj budućnosti, kada ljudskost u potpunosti potisnu.“
„Ali, kakve veze ima ideja o ljudskosti sa...“
„Ima, još kako“, kao hipnotisan sopstvenom pričom, doktor nije dozvolio da mu se
upada u reč. „I vaš zemljak je, ipak, bio samo jedan čovek, bez obzira na to što su ga nakon
smrti posmatrali kao puki okidač istorijskog zbivanja na jedan ili drugi način, i načinili ga
spornim podatkom, ili simbolom nekakvih vrednosti...“
„Želite da kažete...“
„Želim da kažem da besprekorni heroji ne postoje! Hvalospeve mu ispredaju, pa ga,
kad ustreba, pogrdnim imenima nazivaju. Nad čelom mu se oreol zamišlja dok ne zagusti, a
onda se docrtavaju rogovi... I sve to je posledica napora naših potomaka da ostanu na granici,
gde je najsigurnije, i odudare od vlastite prirode. Pokajanje, prijatelju, neizbežno je u epilogu
pravične odluke. I vaš zemljak je, poput svakog stvarnog čoveka, a ne izmišljenog junaka,
načinio izbor i postao njegova žrtva. Često ga je oplakivao, pa opet, hrabro ga, zajedno sa
okovima, vukao za sobom u kazamtu.“
„Žalio je?“, novinar je, nakon svega, ostao sposoban samo da zamuca.
„Žalio, baš tako!“, udar dlana o površinu stola kao da je zapečatio istinitost reči. „Ali,
opravdano. Prvi put je zakukao onog dana, kada me je na operacionom stolu povukao za
rukav i propitao o davno pogubljenim prijateljima i saradnicima. Od tada, svakodnevno sam
mu prenosio vesti o sukobima na frontovima, nebrojenim žrtvama i nesuglasicama među
39
njegovima. Pa ipak, iako poljuljanog samopouzdanja, mladić je pred istražiteljima i oficirima
ostao dosledan priči, odlučio da otrpi krivicu zarad budućih naraštaja i vlastito ime ukalja
zauvek. Jedino je meni, na samrti, odao tajnu...“
„Kakvu tajnu, zaboga?“, sagovorniku je nestajalo strpljenja.
„Tajnu o broju rana, metkova... i atentatora.“

4.
Starac i heroj

Savudrija

Starcu je bilo teško da poveruje da umire u postelji, začešljane sede kose i podšišane
brade. Nakon dva svetska i toliko ličnih ratova, i teške robije u ozloglašenom zatvoru za
političke osuđenike, svakome bi bilo. No, poslednji ovozemaljski dah veteran jeste poklonio
zidovima vlastite kamene kućice na obali, nadovezao ga na šapat morskih talasa spolja, i
pustio da na osmehu odjezdi.
Takođe, starac nije verovao ni u svetlost na kraju tunela, niti otpozdrav preminulih
bližnjih, zaostao u uhu. Zabezeknuo se, zato, kada mu je krajke vidnog polja, još dok se
rastajao od mesa, osvojila tmuša, i samo put do ciljne tačke u daljini ostavila jarkim, da
sledujuću navalu sećanja učini upečatljivijom. Ipak, ratosiljavši se muka što su kožom i
imenom bile ogrnute, povratio je smirenost, te ostao sasvim ispran u mraku u prizemlju,
spreman da se nakon silnih raskršća suoči sa završetkom životnog puta. A rana na sumračnom
horizontu uzvratila mu je naizgled nezaustavljivim liptanjem iz prošlosti.
Najpre su iz beskrajnog neba provalile suze, a poneo ih je fijuk dečije cike i
roditeljskih psovki. Iskrzane momente odrastanja nedugo zatim potopila je plima uspomena
zgusnuta između šamara razmrdanih ribljih repova i nezaboravnog mirisa uskovitlanog
morskog vazduha. Kroz gustinu dečačkih dana starac je isplivao u nekoliko zamaha, i već se
zapitao dokle će ga onostrano dražiti sećanjima, kad iz dubine začu huk lokomotive, pa
povike besne rulje, ritmičke odskoke združenih đonova i jeku modrica otupelih pre više od
pola veka, po svršetku demonstracija u Gracu. Jedva se sa talasom oseta izborio i ostao na
površini, a odozgo grunu stroga presuda istražnog sudije, i obećavavajući četiri godine u
Terezinu, razdera sigurnosnu opnu snolikog prostranstva.
Kao pritisnut težinom kazne, potonuo je starac, nemoćan da se odupre sili. Ponirao je,
tako, kroz ukršće tankih pogleda austrougarskih stražara, sve do dna, gde ga je, uz sumnju da
je skončao u Paklu, dočekalo podrugljivo:
„Odavde nećeš izaći!“
Prepoznao je lik namrštenog oficira, u najluđim robijaškim košmarima redovno
evociran, pa je u pokušaju da pobegne zagrebao kroz mulj osuđeničkih godina, ni sam ne
znajući da li ih vreme uopšte troši. Bezglavo je trčao i baš kada je pomislio da nema gde
dociljati i da se u najružnijem podzemnom mučilištu obreo u večnosti, okrajak duše zaostao
mu je u neočekivanom i snažnom stisku nepoznate šake.
40
 Osvrnuvši se, spazio je biće sazdano od čiste svetlosti. Iako sićuravo, mršavo i
naizgled slabašno telo, bilo je neumoljive snage. Starac se prepustio i dozvolio mu da ga
izvuče iz kaljuge, te uzdigne uvis i približi zjapećoj, iscerenoj rupi na mračnoj opni zagrobnog
života.
Najzad, pred samim krajem, našavši se licem u lice sa prilikom što ga je spasila osude,
prepoznao je mučenika. Bio je to heroj kojem je mesecima otupelim u zatvoru pokušavao da
se približi i pruži mu ruku u znak podrške.
„Ja sam tvoj zemljak...“, poslednje je izgovorio pred blistavom beskonačnošću,
prisetivši se da mu je slično izletelo i davne godine, kada je na heroja naleteo dok su ga
iznosili iz zatvorske ambulante.

5.
Grešnik i sudija

Beč

Odabir između dva suprotstavljena bio je nepoznat grešniku u mladosti. Njegova

jednostavna, gotovo mehanička priroda nije dozvoljavala ideji bilo kakve vrste da mu se
nastani pod uhom i proklija. Umesto toga, uz sličan odgoj, navodila ga je da napuni novčanik,
isti izvrne kako bi zadovoljio glad i žeđ, žvaće i guta ne bi li se održao nad zemljom, a živi da
mimoiđe smrt. Ipak, po prvom ugovoru i metku slučajno smeštenom među tuđe oči, grešnik je
shvatio da se izbori mogu i moraju činiti... te se odlučio za pogrešne, kako bi udovoljio
učvorenom, a besnom iz dubine.
Više od šezdeset godina i obeleženih glava kasnije, poslednju noć dočekao je u
praznoj sobi dvorca – sam, baš kako je i očekivao da će biti. Nije se kajao, doduše. Načuo je
da jedino zlotvori završavaju bez igde ikoga, na šta se samo zapitao šta biva sa onima što
zaista vole samoću i ne stide je se. Naposletku, kao zlotvor ili ne, konac života je zadovoljan
presekao, a resa krvi razmuljana pod jezikom podsetila ga je na iskonsko, zversko
sladostrašće i crvenilo nad kojim se pola veka naslađivao, shvativši koliko lepo lije.
Dah mu se slomio sa osmim otkucajem časovnika, a postelja mu se izmakla pod telom
i ostavila ga da tone kroz mlaku tminu. Nakon svega što je učinio tokom bivstvovanja na
stabilnom tlu, smrt ga nije strašila, no neprijatno se svakako osetio kada su se unaokolo
razlegli preteći šaptaji iz zaboravljenih dana.
Uvredom je odgovorio zvucima, ali je samo cika odzvonila, dok su ostatak progutale
oživele senke. Učinilo mu se da su aveti izronile iz zidova i nejasnih mračnih obličja
suprotstavljenih žućkastoj lopti na nebu i namnožile se u beskraj, zadojene gresima što su
zapekli kroz ugrize savesti.
Sve ih je mogao prepoznati, čak i odenute tminom.
Na čelu čete vojnika sleva, zasigurno davno izginulih, nazreo je vojvodu sa kojim je
nazdravio samo par sati pre no što ga je izdao i sapleo ga na putu ka junačkoj smrti. Pokušao

41
je da obliže usne, ali se jeziku nije dalo, sprženom ljutinom alkohola i gorčinom bezočnog,
najednom ovaploćenog u grlu.
Pogled je skrenuo u sramu, te nasuprot vojnom redu spazio povorku izmučenih
zatvorenika u sporom, ritmičkom kretanju ka nedostižnoj slobodi. Među silnim skrušenim
licima, bez muke je prepoznao onog kojem je poslednji otkucaj srca ukrao u rumunskom
kazamatu, nekoliko dana pre svedočenja od ključnog značaja za ishod rata. Zaroptao je pred
osuđujućim osmehom žrtve i u bestežinskom stanju zamlatio kao da je plivao, pokušavši da se
udalji od zveketa lanaca, samo da bi ga sleđa dočekao razočarani izraz starca poznatog iz
zatvorske ambulante Terezina.
„Tajna ti je sigurna“, prošištalo je iz dubine utvarine utrobe i podsetilo ga na čitave
dve decenije pretećih rukopisa, koje je između ratova slao doktoru saznavši da se najvažniji
osuđenik ovom ispovedio na samrti. Zaškrgutao je zubima prisetivši se kako mu se noćima
prikradao, nemoćan da ga ubije zaštićenog, pod konstantnim vojnim nadzorom. Na trenutak
mu se smešnim učinilo što je doktor nakon toliko vremena uzvratio na sličan način.
„Trebalo je da goriš u Aušvicu, kao što je goreo tvoj dragi kolega“, grešnik se u
bezumlju osmelio da podvikne, raspaljujući sećanja na pepeo starčevog prijatelja i
nadređenog, koji mu je poštom poslao kao upozorenje, uz savet da usta drži začepljenim u
budućnosti.
Ali, doktora više nije bilo da začuje provokaciju. Umesto njega, pred grešnikom se
nalazio poznati osuđenik, jedan od demonstranata privedenih u Gracu. Večni boravak je
mučeniku obećao u Terezinu, podsetio se, pa se svojski najedio kada su ga nakon „teške
robije“ ipak pustili na slobodu. A sada mu se isti nesrećnik rugao iz tmine.
„Nećeš nikada izaći odavde“, demonsko lice nekada pokornog mlakonje zlokobno se
nacerilo. „Neko želi da te vidi...“
Jedva da je duh dovršio, kad se, najednom, senke razbežaše bez traga, a u prostor
prodre zaslepljujuća svetlost. Iz nje, kao iz mleka, pred grešnikovim pogledom izronilo je
bledo lice okićeno ožiljcima samo na junačkoj koži skladnim, te mu zaličilo na ono što je
virkalo iz bureta prepunog eksera, dok su osuđenika zarobljenog unutra kotrljali niz padinu.
Bio je to najvažniji osuđenik – onaj čiju je krivicu, po tuđinskom ugovoru, u Sarajevu otežao
ubistvom nedužne, trudne žene, pa sukobe između svetskih sila dodatno ražario.
„Sofija nije trebalo da umre“, svetlucavo biće ispružilo je desnu ruku i pet puta ga
kažiprstom kucnulo po grudima. „Kao ni silni nakon nje...“
Grešnik se zakoprcao, pokušao da se odupre vrelom dodiru i korakne unazad, ali ga
noge nisu poslužile, već provrile poput voska sveće na samrti i zapečatile mu bit u mestu.
„Osuđujem te, stoga, na večnost u muci!“, prilika je dovršila, udahnula duboko, ispila
odseve iz ćoškova prostorije, te žutilo meseca razmazala po zidovima, tek da grešniku oda
gde se obreo.
A ovaj je, postavši svestan zle sudbine, uspeo samo da krikne. Izguljene glasne žice su
se skvrčile i odaslale bedni vrisak koji se razvukao u neograničenom vremenu, te rep podvio
samo dok je nadletao nad rečima urezanim na zidu ćelije kazamata:
Naše će senke hodati po Beču, lutati po dvoru, plašeći gospodu.

42
 Granice se raščvorile,
juče uz sutra priljubile...

43
 Rampa u sivom

Na početku je postojao par. Jedan parnjak umro je nenadano, a preostali prodisao za

dvojicu. Treći je postao suvišan.

1.

BELI U CRNOM

Davorin se nije prezivao Bogović, ali je bio uveren da svet oko njega diše kroz crno i
belo.
Hodio je isključivo pod opnom dnevne svetlosti, a od noći se štitio tavanicom
jednosobnog samačkog stana i lekovima protiv snova. Belasao je kroz život, tek da odudari od
crnila smrti, pa opet, pokatkad bi mu prokletnica iz tmine uhvatila pogled i šapnula pakosno
kroz vrevu košmarnih tvorevina u plesu nad sklopljenim očima. Umele su vizije još kako da
se zainate pilulama iz bočice položene na sto pokraj kreveta, pa bi mu noćima biberile
znojavo čelo, dok bi palacanje pipaka sa druge strane stvarnosti golicalo živce sve do
prskanja.
Čak ni poslednjeg jutra sudbina nije pomilovala Davorinovu umornu dušu, te se
probudio uz vlastiti vrisak otekao između jave i sna. Isplivavši u opipljivo, i uverivši se u to
snažnim štipanjem za obraz, teskobu napetosti je odagnao u dubokom uzdahu, te se usudio da
u svest prizove fantazam opredmećen grčenjem utrobe.
Kao i obično – nadošlo mu je iz strahom zatrpanog – boje su iskapale iz snoviđenja
pre zapleta utkanog u uspomenu na nemili događaj od meseca maja. Tonovi senke oblikovali
su raskršće puteva u centru njegovog rodnog grada. Prolaznici isprane kože i odeće zaličili su
mu na statiste zarobljene u mesečarenju, a automobili, dekorativno zaređani asfaltom, na
smetnju bez cilja i odredišta. Najživlje od svih izgledao mu je semafor, jedini obojen, i
crvenim i zelenim svetlom, istovremeno blicajućim, suprotstavljen sopstvu. Davorina je
zbunilo do tada neviđeno ponašanje u saobraćaju i jedva da je primetio kako mu se svrha u
mehanizmu izmenila u odnosu na uloge iz prethodnih lutanja snolikim prostranstvima. Ovog
puta, umesto da krikne pre no što ostane razmazan po zebri pešačkog prelaza, kao što je
običavao, na tren se doživeo za volanom vernog stojadina, pa trucnuvši preko nečega što je
najviše zaličilo na ud, shvatio da je sudbina ubice za slabu kičmu teška koliko i ona što je
žrtva otaljava. Škripu kočnica i odziv sirene na pritisak ispratio je vriskom utkanim u
šištavom izdahu, te istrčao iz automobila kako bi proverio da li je ikome presudio. Ali, tek što
su mu se teški zvuci isprali iz ušiju, otkrio je da lice vlasnika cipele, udarom odaslate sve do
podnožja stabla semafora, nikada neće videti. Fantazija je lapila ne zastajkujući, uz
upozorenje od značaja, dok mu se stvarnost podvlačila pod kapke, sve dok ih nije raskrilila u
potpunosti...
„Danas ću peške na posao“, golim zidovima sobe i izgužvanoj postelji ozvaničio je
svršetak dumanja o podsvesnom, karakterističnog za svitanja u poslednjih nekoliko meseci.

44
 Još od dana kada je ekrane televizora širom republike zatamnilo obaveštenje o smrti
predsednika – istog dana kada se i sam istrgao iz najhladnijeg zagrljaja – počeo je da analizira
snove i iz nejasnih zaključaka gradi čitave strategije ponašanja, pretpostavljajući da će se
jedino tako zadržati na ivici života i u hodu isprednjačiti pred zlom sudbom. Uveren da ona
što ga je šacnula onomad, opredelivši se da prethodno ošamari dušu nesrećnog pešaka bez
šešira, vreba u tmini i čeka ga da se spotakne kako bi mu naplatila slučajni kusur životnog
veka, rešio je da izmakne zakonima okolnosti, tumačeći naznake u snovima. Uz to, učlanio se
u partiju, počeo da vežba, te raznolike zdravstvene mere preduzeo, sve kako bi joj
predupredio dolazak.
No, najsvežije snoviđenje u svest mu je utisnulo trag kočnenja guma vlastitog
automobila, a ne onaj nad kojim je u ostalim vizijama ispustio dušu. Zapitao se da li je
domišljata budućnost možda skovala drugačiji plan, ali u odsustvu adekvatnog odgovora,
odlučio da se ogradi čak i od mogućnosti kobnog kraja, te da put do kancelarije tog jutra
savlada korakom.
Zadovoljan ishodom unutrašnjeg većanja, uzdahnuo je još jednom, pa se zakašljao
shvativši kako mu je u nameri da na posao stigne na nogama i na vreme usfalilo dvadesetak
minuta nužnih za spremanje.
Jutro je već osvojilo grad, ambijent obojilo zagasito, dovoljno da mu najnovija teorija
iz snova, ona o bezbojnosti, u senci, postane prijemčivija.
Ustao je, upalio radio aparat pokunjen pokraj bočice sa lekovima, odgegao do kupatila
i odrazu u ogledalu obećao da će jutarnju fiskulturu obaviti uveče. Umio se, obrijao, oprao
zube, u obraze utrljao kremu, i baš kada je uspravio kragnu košulje, kako bi lakše zavezao
kravatu, spiker lokalne radio-stanice saopštio je da je muzičkom sastavu njegovog imenjaka,
zbog neprimerenih tekstova pesama, a usmerenih protiv aktuelne vlasti, određen
desetogodišnji pritvor.
Sumnjajući da će mu išta šire razvući usne tog dana, Davorin se kiselo nasmešio nad
razrešenjem mesecima plamtećeg sudskog procesa, zategao kravatu, pljunuo u lavabo i
odbauljao do kuhinje.
Požalio bi, najverovatnije, za preskočenim doručkom u žurbi, da po savetu komšinice
okrenute zdravoj ishrani ujutro nije pio samo čašu soka od paradajza, uz dve maslinke i kivi.
Paradajz je pun vitamina C, B i K, a organizam štiti od arteroskleroze i raka debelog creva,
rekla mu je mršavica kada joj se obratio za pomoć u pokušaju zaštite od različitih oboljenja
koja bi ubrzala dolazak dame iz tmine, a odmah potom mu naredila da izbegava crnu kafu
zbog povišenog krvnog pritiska i želudačnih tegoba, kao i „četiri bele smrti“, kako je nazivala
šećer, so, mast i brašno, dobro upoznata sa svetskim trendom.
Iako je ostao gorkog nepca, nezadovoljenog čula ukusa i slabije podmirenog apetita,
dopustio je da mu još jedan smejuljak – ovog puta iskren – odbegne nad sokom i kriškama
voća, jer je u njima spoznao odseve semafora iz snoviđenja koji su i dalje zauzdavali potpunu
prevlast bezbojnog. Iz čaše je ponosno otpozdravljala boja krvi, partijske knjižice i armije,
dok se sa tacne smeškala nijansa identična onoj što mu je u čoji bila razapeta preko radnog
stola u kancelariji.
„Dok je njih vidljivih“, pred samim sobom, a potpuno neopravdano podvukao je u
značaju, „siguran sam od tame...“

45
 Smazao je sve na brzinu, obuo se i zgrabio tašnu. Pre no što je zalupio vratima
napustivši stan, u ogledalu je spazio kolorit ražareniji nego u krajkama sveta uokolo. Ipak, u
odsustvu vremena i primerenog obrazloženja, mogao je samo da humne nesigurno, pa nastavi
ka cilju.
Od zgrade u kojoj je živeo do firme i nebrojenih računa željnih sistematizacije lomilo
se pet ćoškova. Nagađao je da će za deset minuta svaladati razdaljinu i stići na vreme.
Izbegavajući ponosne roditelje sa kolicima iz kojih je podvriskivalo, pse na povocima
i prolaznike sa kravatama, usudio se da se iznova podseti majske nesreće na raskrsnici u
blizini centra i porazmisli o mučeniku odvezenom kolima hitne pomoći neposredno po
sudaru. Nikada mu nije saznao ime, bez obzira na to što je silne bolnice obišao u narednim
danima i prelistao najružnije strane svih novina. U moru poslednjih pozdrava predsedniku,
slici jadnička sa šeširom, ogrnutog crnim mantilom, nije bilo mesta. Doduše, ostala je nada da
jadnik, možda, nije čak ni dospeo do čitulja.
Bilo kako bilo, kao izazvana uspomenama, raskrsnica se Davorinu svom širinom
prostrla pred pogledom. Nešto zasićenijih boja nego u košmaru, ponudila mu je, ipak, sličan
izbor dotrajalih, sivih izraza pešaka i mrzovoljnih brundavih motora. Od scenografije iz vizije
odskakao je jedino semafor siguran u crvenilu.
Davorin je zastao na ivici prelaza i štiklom cipele se oslonio o bankinu, najednom
svestan da mu vlastiti dah unutar lobanje odzvanja jače, kao da mu pod kičmom diše još neko.
Osvrnuo se panično, drznuvši se da u očekivanje usadi čak i pipke iz mraka, ali sreo je samo
sleđeno, poznato lice, delom skriveno crnim povezom, a delom osenčeno rubom tamnog
šešira. Bez reči i razmišljanja se okrenuo ka zebri, pokušao da u svesti obznani lik
pretpostavljen mu deformisanim crtama, a preko puta ugledao prizor koji mu je disanje učinio
još glasnijim i pulsu pod kičmom pridružio titraje iz dubine utrobe...
Dok je svetlost semafora neodlučna mirovala u kontrastu crvenog i zelenog svetla,
istovremeno raspaljenog, iz ravnoteže ga je izbacio nagli potisak odstraga. Zateturao se, a
vrhom cipele zagrebao belinu šare zebre, pa rukama zamahao u nakani da se održi uspravnim.
Svestan da je van smrtne opasnosti, jer se automobili nisu čak ni nazirali sleva, nasmejao se
bez sumnje da će posrtanje po pešačkom prelazu okončati padom i flekom na kolenu, te da će
na podsmeh ostalih odgovoriti srednjim prstom, a onom što ga je gurnuo reći više od jedne
pogane reči.
Ipak, udar je usledio ni od kuda i otresao mu cipelu sa stopala, a ostavio mu dovoljno
vremena da, pred poslednjim dahom, lice čoveka iza sebe poveže sa onim što je tražio po
novinama, te se poruga ironiji...

2.

RAMPA

Za razliku od Davorinovih snova, Josipovi su cvetali u koloru – rumenilo krvi i mesa

po kakvoći je naročito bilo pamtljivo, premda ga nije naročito preticalo.

46
 Jarka svetlost sijalica ambulantnog vozila najčešće bi predstavila uvertiru za haos
senzacija u plavetnom odsevu, po Jospiovom rezonu osobenom za čisto i veštačko. U razradi
noćne more kičmom bi mu najpre prošpartalo i razbudilo natrulo ljubičasto svuda unaokolo,
pa mu razdrmalo nerve vrata i leđa, tek da oseti truckanje vozila u kojem je bio polegnut na
nosilima šipki okovanih u metalno sivom. Zatim bi se u mrežu neprijatnih oseta upleo smrad
sredstava za sterilizaciju, unutrašnjem oku poznat žutim, a ubrzo i zvuci motora kombija,
zveckajuće opreme i uskovitlanih naredbi medicinskih sestara i tehničkog osoblja. Već nakon
nezvanog bljeska navalili bi sve razigraniji nadražaji. Besna rasveta operacione sale u istim
nijansama prečišćenog, gotovo vakumiranog, nerazumljive konstatacije i uputi hirurga
odevenih u zelene odore, uz crveni puls pod rebrima i u kolenima, odveli bi ga potom do
stanja kraćušnog, ali neprikosnovenog spokoja – beličastog i crnog istovremeno. A nakon što
bi se besvest isprala, sudbina bi zasijala u svom najodvratnijem obliku... stvarnom.
Poslednjeg jutra, uz zvonjavu budilnika, sinhronizovanu sa ritmom bolničkog aparata
iz sna, probudio ga je i dodir hrapavog pipka iz sveta čulnog, baš ispod desnog, zdravog oka.
Mrmorom je uzvratio, na šta su struganje suprotstavljenih tkiva smenili šamari
ublaženi jastučićima šape jedne od njegovih ljubimica. Vlažnu njušku i svrbljivu svežinu
mačijih brkova mogao je da dočeka samo osmehom. Ipak, isti osmeh se otopio pri uglovima
usana kada je shvatio da ga Bela budi poterana nemilim razlogom, u ulozi glasnika smrti.
U ćošku memljive sobe opasane bolesničkim smradom, Crna – jedino po boji različita
od sestre joj – ležala je razjapljene čeljusti, a pogleda slepljenog sa talogom prašine na podu.
Josip je ustao hitro koliko mu je istrošeno telo dozvolilo i ispratio korak belodlake
mačke do uginule parnjakinje. Kolena su mu zadrhtala dok je pokušavao da čučne nad
životinjom, tek da se usne ne stresaju same, a preostalo oko dubokom uzdahu je pridružilo
usamljenu suzu.
Lamentirao bi, zasigurno, da pola veka unazad nije učen drugačije. Nesalomivog
dostojanstva ustoličenog u srcu, prstima je poslednji put prošao kroz krzno ljubimice i telo
prekrio listom iz novina – dok ne preboba šok i ne odluči šta će nadalje, isplanirao je. Bela je
jednako ozbiljno ispratila gest i umirila se tik uz nagužvanu krajku hartije, da šapom upre ka
masnom naslovu članka vezanog za odluke sa najnovijeg zasedanja Centralnog komiteta.
Otrovala se Crnka, garant je opet skitala po kvartu, zaključio je Josip spazivši otrovno-
žutu lokvu mokraće pod ćoškom novinske strane, pa zagladio čelo žive ljubimice.
„Više nema izlazaka“, prošaputao je potom, svestan da ovu ne sme izgubiti.
Poslednje decenije – još otkako ga je žena napustila saznavši za prljave detalje iz
prošlosti – dva umiljata spadala, koja je pronašao na ulici vraćajući se od advokata,
radoznalim njuškanjem maskirala su mu monotoniju samotne starosti. Od majske nesreće,
kada se nesmotrenost nepoznatog vozača i nešto poznatijeg pešaka u nesrećnom uzročno-
posledičnom sledu njemu lično obila o glavu, izbivši mu oko, kuk i koleno iz prirodom
predviđenog mesta, naročito mu je značajan postao brižni dodir mačijih šapa. Kad god bi se
oblaci predomišljali, a njemu provalili bolovi iz grla, crno-beli tandem bio je spreman da ga
razveseli vragolijama, makar i onim što bi se okončale pocepanom zavesom i presvlakama
fotelja, a pomokrenom odećom.

47
 „Tebe ne dam nikome“, pomirljivo je okončao tetošenje, pa se odgegao do kupatila da
se i sam olakša. Bela je nastavila da leži, kao da je pod pokrovom čuvala ostatke drugačije
prošlosti.
Pustivši vodu iz raskantanog, visećeg vodokotlića, Josip je oprao ruke i zagledao se u
odbijeno od površine ogledala nad lavaboom, a poražavajuće za spoznati. Otocima na licu
najzad je nestalo traga, iako su se ožiljci iznad obrve i dalje rugali zvucima iz operacione sale,
dok je u zjapećoj rupčagi, na mestu odakle je ranije plavim svetlucalo, ležalo obećanje hirurga
i predlog da se u vezi sa plastičnom zamenom strpi do naredne godine. Potrebu da povezom
skriva odsustvo onoga što mu je za radnog veka ponajbolje služilo našao je ironičnom, ali
slabost se nije smela otkrivati pred protivnikom.
U pokušaju da fiksira povez, nespretno je koraknuo unazad i u odrazu spazio vlastiti
torzo, oklembešen pod razgaženom kožurom i čitavim spletom ožiljaka. Prsa i stomak
svedočili su o časnoj službi predsedniku i režimu, i tako bednim se činilo to što ga je nakon
silnih akcija, pucnjava i sukoba, u invalidsku penziju nenamerno oterao branik automobila.
Ulazne rane metkova kezile su se iz mesa u jednakom broju tuđih čela obeleženih vernim
oružjem i vrlo dobro se sećao koliko je prosto bilo nadživeti ih u danima aktivnog rada grupe.
Čak i onoj poslednjoj rupi, koja ga je koštala braka i dece po povratku iz Kopenhagena,
mogao je da se poruga kao da je gvirkao iz tuđeg sveta, ali ispupčenoj krivulji crvenila,
nadvijenoj nad kukom, pa poput jezika rampe isplaženoj sve do pupka, nije umeo da oćuti.
Opsovao je, jer ga je podsetila na sve u nepovrat oduzeto u maju mesecu. Ponovio je
kletvu, svestan da mu je brazda u mesu okončala službu istog dana kada joj je postao
najpotrebniji. Zagrmeo je, konačno, i treći put, žaleći deo sopstva ostavljen u razmazanoj krvi
na pešačkom prelazu i pothranjujući ideju da mu je tog dana ukradena polovina postojanja,
baš kao što je i Beloj oteta sestra – bezrazložno i u trenutku. Otad, već pola godine mantrao je
pred ogledalom, u nadanju da će sve najgore sustići dvojicu bezočnika. Patnji i rastrojstvu
prepuštenom, lako mu je bilo da pregazi prekor savesti i osvetu počiniocima doživi
opravdanom. Savršeno razložnom. Četvrtu psovku je ipak sasekao ugrizom za usnu. Okuditi,
pa smestiti metak u čelo nesrećniku kojem je u međuvremenu uspeo da otkrije identitet nije
bilo teško, no opet, libio se da to učini, znajući da bi ga tako nesmotreno uskratio za parče
beznađa i bespomoćnosti, po zasluzi sledujuće. Neće opsovati peti put i ostrašćen se mašiti
oružja, obećao je odrazu. Nakon meseci mukotrpnog planiranja, neće ispustiti konce i
prepustiti uzburkanim emocijama da tek tako uprskaju sve.
Okrenuo se i, umoran od gnevnog preispitivanja, odmahnuo ogledalu. Bitnijim je
trebalo zabaviti se.
Sat je otkucavao, a golja odgovoran za nesreću mogao je svakog časa da se pojavi na
ulici. Znao je da se zove Davorin, da je zaposlen u kancelariji na ćošku i da vozi crvenog sto
keca. Kad-tad, pretpostavljao je, na posao će krenuti peške, pa mu omogućiti da ga kazni po
meri.
Sa zadovoljstvom će presuditi zločincu kada bude u mogućnosti – kao što je činio
godinama ranije, silnim zločincima – a dotle, naoružan strpljenjem jednog od najboljih u
službi, radiće ono čemu je vičan: posmatraće i skupljaće informacije...
Vezao je kravatu, obukao mantil, stavio šešir i odlučio da se za telo pokojne ljubimice
pobrine uveče, iako je dobro znao da se krevet sprema po ustajanju, a ne pre leganja. No,
takvo znanje bilo je beznačajno čoveku kojem čak ni san ne može da smlači muke.
48
 3.

CRNI U BELOM

Svestan da će vrata kancelarije ujutro ostati zamandaljena zbog oktobarskih

demonstracija mladeži, Davorin je veče uoči najavljenog zbivanja razvukao do ponoći, uz
politru žestine u plastici sa kioska, loš televizijski program i fišek suncokreta.
Pa opet, poslednjeg jutra progledao je pre budilnika narihtanog da se oglasi u zoru, jer
je alarm kasnio za noćnom morom razgranalom iz onoga što su psihijatri i terapeuti nazivali
„neosnovana krivica“.
Otkako je rakijanja pročestio na parne dane u nedelji, savest je prestala da mu griza do
podsvesti, ali kada bi joj već nekako uspelo da prodre kroz ćilibar-otrovno, napala bi
bezbojnim snom o majskom incidentu. Košmarne fantazije bi tada izvitoperile događaj na
svojstven način, pa bi se Davorin zatekao desnog obraza priljubljenog uz zebru pešačkog
prelaza, dok bi mu guma s' prednjeg levog točka crvenog stojadina u dolasku, postepeno, kao
u filmu usporena, osvajala vidno polje. Nemoćan da ustane, dreknuo bi i osvestio se treptaj
pre no što bi mu lobanju samlelo snoviđenje, premda bi dotle naznojao sasvim dovoljno da
mora da propere postelju.
„Koliko će se puta ovo ponoviti?“, obratio se tavanici, balansirajući otekli mamurluk
nad ukočenim ramenima i pokušavajući da se odupre mučnini.
Znojem ulepljen jorgan nije ispao predusretljiv i ubrzo ga je, onako uskomešane
utrobe, neprijatnim mirisom ponukao na trk do klozetske šolje.
„Koliko puta, Bože?“, tri bolna roptaja kasnije, Davorin se obratio ugađenom
keramičkom dnu, pa pustio da upitnik odnese voda.
Odgovor, pak, nije dobio ni od Boga, ni od kovitlaca boje iznutrica, te se razočarano
sručio na pločice kupatila i za pomoć zamolio svež vazduh...
Istina je, dramio je, jer gorki prigovori iz snova nisu bili napadni koliko osude
pripadnika različitih državnih i tajnih službi iz prethodnih pet meseci, ali opet, dovoljno
debelo bili su otegnuti za poslednjim optužbama istih, da postanu jednako nepodnošljivi.
Pre skoro pola godine, odmah po sudaru, predstavnici zakona su mu uzeli izjavu i
neko vreme ga zadržali u stanici, ali je celokupna frtutma okončana za manje od deset dana.
Napomenuli su mu kako bi se proces ranije priveo kraju, da se upokojenom predsedniku nije
poklonila čitava sedmica kuknjave – dok se pitanje budućnosti vlade smatralo nerešenim,
službenici su se kuražili da sa verom u nebesa i drugačije sutra opanjkavaju pokojnika. Bilo
kako bilo, dokazane nevinosti, Davorin se osetio lagodnije, ali već noć kasnije, kao da mu je
zla sreća nanovo nanjušila trag, buljuk naoružanih staraca u mantilima sa kojekakvim
nerazumljivim ispravama nakačio mu se na grbaču i odbio da opusti stisak. Iako ga nisu mogli
privesti, bili su slobodni da ga u nekoliko navrata bez pardona ispitaju ko je, čime se bavi i šta
je to zapravo tražio četvrtog maja na pešačkom prelazu. Ceo mesec su rovarili po
dokumentaciji i terali ga na prepričavanje događaja od kobnog prepodneva, a njegovi iskreni

49
odgovori kao da ih nisu zadovoljavali. Činilo se da nikada neće odustati od iscrpljujućih
bistrenja, i da im je cilj upravo izgubljeno vreme u bezumlju. Kada je počeo da im vrda i
izbegava ih, postali su nesnosni – kuckali su mu na vrata stana, zahtevali da ih pusti u dnevni
boravak i da im skuva kafu, kako bi razgovor bio bar za zeru prijatniji, zatim ga odvodili u
zamračene prostorije u zabačenim kvartovima grada, presretali ga na ulici, čak mu i familiju
uznemiravali. Kada se povajkao zakonu, žalba mu je sletela na brdašce dokumenata slične
prirode, jer je garnitura vlasti i dalje bila suviše klimava za direktna akcijanja, te se naganjao
sa starudijom sve dok studentske demonstracije nisu uzele maha i skrenule pažnju svima.
Doduše, čak i nakon ludovanja mase pod zastavama, pojedine, još kako poznate face nastavio
je da sreće na putu do firme.
Sve to razmotrivši, nije bilo teško zaključiti da je Josip – stradali u spornom sudaru –
bio prilično bitan u priprostoj raji opskurnim krugovima, naročito onim o kojima se šaputalo,
jer se zbog glasnijeg govora moglo završiti na hladnom i mračnom mestu. I po godinama je,
bez sumnje, pasovao ekipi, te se Davorin drznuo da pretpostavi da je sa nekim od matoraca
delio uspomene na rat i posleratni period. Bio je, čak, sposoban i da razume gnev ucrtan u
zbrčkanim licima mantildžija, premda nedovoljno spretan u komunikaciji da im se približi i
dokaže im da je do incidenta došlo bez namere.
„Ljudi, shvatite me“, ponavljao bi u nedogled pod svetlošću lampe, kroz gužvajući
puls združenih šaptaja mnogobrojnih istražitelja. „Išao sam peške na posao, spotakao se i
posrnuo, a ispred mene se odjednom našao taj čovek. Šešir je jurio po onoj vetrometini i
nenadano se sudario sa mnom, pa se zateturao unazad i našao se na sred prelaza. Crni kombi
je u tom momentu prošišao nedozvoljenom brzinom i... ostalo znate.“
Najčešće bi dodao da se vozilo bez tablica izgubilo u metežu – šmugnulo iza ćoška,
pretpostavljao je – a da je on sam pridržavao raskrvarenu glavu starca, udarom odbačenog do
semafora prekoputa, sve dok nije ispustio dušu.
Ipak, tek kada je u julu mesecu mnogo više duša otpozdravilo telima tokom prvog
masovnog sukoba studenata i sledbenika bivšeg predsednika, misteriozni istražitelji su rešili
da prihvate njegovu priču i bar prividno, na neko vreme, ostave ga na miru.
Davorin se često prisećao kako je tog dana zahvaljivao nebesima, vođama opozicije –
odgovornim za organizaciju dve mirne protestne šetnje i desetak masovnih demonstracija
nakon – i svemu omraženom i zabranjenom. Pa ipak, ostao je nespokojnog sna, jer su noćne
more, iako ne toliko učestale koliko posete istražitelja, ukusom gorčine nastavile da mu
kaljaju između obraza.
Stariji, iskusniji i oni sa diplomama govorili su mu o mukama isprovociranim
nezvanim odjekom traume i savetovali mu da zagluvi kad optužbe nagrnu iznutra, ali po
isteku višenedeljnih, a neuspelih terapija, pa i onih sa pilulama, ispostavilo se da je teskobu
najlakše utuliti kroz grlić flaše.
Upravo zato, ni poslednjeg jutra nije oklevao, te je vrelinu pod temenom razblažio
jednako vrućom rakiještinom. Na zlu sreću, sa plastičnog dna posrkao je poslednje još pre no
što se razdanilo, te je u potrebi za novom čašicom i cigaretama, a svestan da će ulice ubrzo
zakrčiti glasna grla u povorci, zaključio da mu valja što pre skoknuti do prodavnice u centru
grada – gde je, inače, rakija flaširana po njegovom ukusu, u litarsku plastiku i po najnižoj ceni
– i snabdeti se za ostatak slobodnog dana.

50
 Pre no što je žurno napustio stan, zastao je kod frižidera i sljuštio par režnjeva
komšiničine slanine trobojke, tek da učvrsti temelj nad đonovima patika i čvršće ščepa volan
belog stojadina, zahrkalog u garaži. Još je u ogledalu kod ulaznih vrata stigao da primeti kako
nešto sa bojom sveta ne štima, jer kao da se na tren isprala zajedno sa crnilom iz pramena
kose što mu je štitio čelo. No, u odsustvu razumnog odgovora i strpljenja da se bakće
fantazmima, odlučio da krivicu bezbrižno svali na oteklu svest u preuzanom odelcu i odsustvo
klina za izbiti se do kraja.
Ipak, nije stigao ni da oliže masno sa zuba, a boje je iz svih stvari izlapelo do ruba
senki. Takvo odstupanje od uobičajenih iluzija niklih iz mamurluka zabrinule su ga dovoljno
da prestane da obraća pažnju na drhtavu kazaljku kilometar-sata sto keca, što se strašljivo
približavala ograničenju nametnutom u dalekom Kragujevcu. Jurcao je glavnom ulicom,
jedva svestan saobraćaja, odmahivao glavom pokušavajući da stresanjem utera kolorit u
okoliš, ali su se napori činili uzaludnim. Odredište mu se ubrzo izopštilo kao nebitno, a brzinu
je dodavao kao da je najednom doznao da samo tako može uteći neprijatnom u utrobi i glavi,
proključalim nad bespomoćnošću i žarom prethodne noći.
Zaokupljen potragom za razlogom bizarne pojave u vidokrugu, dozvolio je da mu
rumena hauba stojadina – suprotstavljena bledoj od treptaja ranije – otme kontrolu nad
vozilom. Kao da se nesreća u krvi predviđala, samo je prednjica auta iz prirodnog belog
zasijala crvenim. Davorin je dozvolio šoku da mu istrgne vrisak iz pluća, a jednako je
odreagovao i kada je u masi crno-belih prolaznika iznenada spazio pokojnog Josipa, čijem
poslednjem dahu je lično posvedočio. Osvrnuvši se, kako bi se uverio da se ne radi o
priviđenju, nije primetio da zebrom, ispred njegovog nezaustavljivog vozila, posrće drugi
čovek, čije je prisustvo na tom mestu i u tom svetu bilo još besmislenije.
Pogled je vratio nad volan tek pošto je udarom izbio pešaka u ništavilo, a vozilo lišio
prvobitne putanje i zalaufao ga ka zidu zgrade.
Još jednim urlikom obeležio je momenat kada je svet uokviren zlatastom aurom
povratio boju – poslednji momenat vlastitog života...

4.

SIVO

Josip je u sivom boravio nešto više od pet meseci. Jednom cipelom gazio je po
površini belog, a drugom čepao crni svet, dok mu je granična rampa suprotstavljenih
stvarnosti prkosila među nogama, ne dozvoljavajući mu da se stabilno osovi na bilo čijem tlu.
U tako nezgodnu poziciju – mnogi bi je, ironično, nazvali superpozicijom – dovela ga
je nepravilnost u mehanizmu postojanja. Naime, dana kada se predsednik odrekao telesnog,
oluja je nazdravljala od jutra do mraka, pa je vetar i Josipu poneo šešir sa glave, nateravši ga
da se ispreči na putu onome što je spotaknut po sudbinskom planu srljao smrti u zagrljaj. Baš
tada, deo biti mu je izbijen u limbo, deo ostao sakat i zarobljen u koži, dok se stvarnost
nenaviknuta na nepreciznosti u nuždi na dve razgranala, pokušavši da olakša posao silama
uzroka i posledica. Zarobljen između sukobljenih svetova, pitao se svakog dana koji je to

51
prokleti leptir, i u kom delu sveta, ošacovao lep cvet, pa zalepršao i krila razmrdao, a u
njegovoj zemlji izazvao nalet vetra. Svakako je bilo lakše razmišljati o tome, nego o
sopstvenim postupcima, te se suočavati iznova i iznova sa vlastitom prošlošću, lepetom
sopstvenih krila i posledicama postupaka, te zaključivati o silama koje su korak usmerile ka
raskrsnici.
Takođe, skoro pola godine je prisustvovao pokušajima sudbinskog da povrati
ravnotežu, da poništi efekat leta kočopernog leptira, sve dok ga mrgudno oktobarsko jutro nije
iznenadilo neverovatnim prizorom. Pre no što je oba sveta napustio, ostavivši bit u nasleđe
jednookom starcu, posvedočio je neverovatnom sudaru. Radilo se o sudaru dva Davorina –
jednog bezbojnog, zateturalog na prelazu i drugog u crvenom stojadinu, bojom zasićenog
dovoljno da im krv obojici zarumeni u poslednjem trenutku...
I nešto malo pre no što ga je spoj univerzuma progutao i uspokojio, spoznao je još da
će sudbini trebati znatno više vremena da izmirila podanike starog režima i mlađane
demonstrante na ulicama.
Ali, boja prolivene krvi u večnosti će izvetriti... nadao se...

52
Ognjišta su zgasnula
rodu pamet smutila...

53
 Obora: Poslednja generacija

Dedino lice je smrznuto stravom. Bespomoćno, zgužvano – baš kao što sam očekivao
da će biti. U zgrčenim borama utkana je svest o iskonskom grehu i čistoći zaslužene kazne.
Propinje se iz njih. Urla. Čak i smrducka.
Pošteno!
Nisam siguran da li je u pitanju još jedan moždani udar, ili pak srčani, ili ga je, možda,
dotukao zločin koji smo počinili pred njegovim bledim očima, tek najbitnije je da više ne
diše. Čak ni ne šišti, kao što je umeo ranije, dok je još bio govorljiv, te sazivao familiju
nekoliko puta godišnje i pravio se da odlazi zauvek. To je bilo pre moždanog udara koji mu je
jeziku presudio. Ali danas... danas je mrtvački tih. Čist užas mu je oduzeo poslednji dah,
ponajverovatnije.
Takva spoznaja razvlači mi usne i žulja obraze osmehom. Zaboli razdraganost, nakon
cele nedelje srdžbe, ali prija pod grlom i u plućima. Nije teška za progutati bez žvakanja, pred
otromboljenim telom pokojnika.
Deda...
Mogao bih se zakleti da mu je jedna od poslednjih misli – ukoliko je uopšte mogao da
razmišlja godinama izbolovanim u otužnom telu biljke – bila vezana za traljav svinjokolj.
Tu bismo se složili.
Svinjokolj zaista više nije kao što je nekad bio.

***

Ranije – načuo sam u selu, pre no što sam se sa boljom polovinom odselio u grad i
pobegao od krezubavih i zadriglih – praktikovan je bio mađarski svinjokolj. Dan republike
bio bi prvi dan rodbinskog okupljanja u domaćinskoj kući gde se klalo, kada bi se načeli vino
i rakija i poslužio kulen zaostao od prošle godine, uz domaće testo, sir i kolače. Tad bi odresci
već navukli mrkog preko otrovno crvenog, pa bi među zubima čak i zakisilo, kao da su se čula
ukusa pripremala za nove i svežije. Ostala tri dana bi se radilo bez odmora i posvećeno, da bi
svaki komad svinjčeta skončao gde i kako treba. Jedna džigerica, jedna švargla, jedna kata,
kulen, krvavica, kobasica i džigernjača sa crnim i belim lukom. Četiri dana svinjokolja za
samo jedan il' dva presečena grkljana i koliko već metara creva! Ali, radilo se o prvoklasnom
kvalitetu. Zaklana životinja bi visila na remu i ne bi smela da se kasapi, sve dok joj koža ne bi
postala bela poput mleka, dobro očišćena i ošurena. Od sitneži i kostiju bi se kuvao paprikaš
od ficli, i sve bi planulo, ta ni da džukela vrh očnjaka ne omrsi. Tako se to radilo!
A, danas? Majstori pojedu polovinu kržljavog praseta za doručak, napiju se, zbare sve
za dan, a meso ni za pod nozdrvu. Doduše, ni majstori više nisu kao što su nekada bili.
Fušere, loču, samo gledaju kad će zapaliti cigaru i skinuti rukavice, a kecelja im i dalje
neomašćena. Ženama utrape creva, domaćinu da bdi nad barotinom, a oni malo-malo pa
zaseku meso, prositne mast i naslone se na mlin. Kužnici! Nasleđeno vreme i loši geni
zatrovali su krv i napravili od nje gorki mulj iz kojeg samo kilavo i ružno narasta.
54
 Kakvo vreme, takve i svinje. Kakve svinje, takvi i ljudi.
A deda je naš, zapravo, kriv za sve. Nakon rata, oženio je veštičaru i to isključivo jer
je – kako sam čuo od ostalih ruina po selu – umela da ga primi dobro sa obe strane. Gad je
skinuo krunu sa glave, samo da bi jajca utopio u slad. Budućnost prezimena zamenio je za
vrelu postelju u ledom okovanoj noći. To se ne zaboravlja, niti prašta.
Nakotili su, tako prokleti i gadljivi, osam bolesnih telesa, mog oca četvrtog po redu, te
nam je kužni korov progutao porodično stablo i premetnuo ga u natruo panj, bez obećanja o
zdravijoj budućnosti.
Dva zakržljala izroda, od osmoro, umrla su leto po rođenju, od nemoći i boleštine, kao
slabašna prasad. Jedno od njih se, navodno, zadavilo jorgančetom u snu, ali se dobro zna da
mu je daha i pre toga ponestalo. Drugo se zagrcnulo u vlastitoj krvi, poslednji dah ispustilo
zajedno sa parčićima sopstvenog tkiva.
A ostali...
Ostali su ždrali narednih dvadeset i kusur godina. Bahato, bez pardona. Svi zajedno –
kao u oboru, između zidova od sala, testa i zle krvi. Pili su najskuplje, pušili one što je i
predsednik umeo, letovali gde bi stigli, dužili kod zelenaša, pozajmljivali jedni od drugih i od
komšija, krali sa svih strana, samo da bi se po selu vozikali u belim mečkama, u tesnim
košuljama i kariranim sakoima. Trpali su tako, žvakali i natovarali se, dok se i sami nisu
nagojili kao svinje, a potom izrodili još nakaza – sve slabijih, a oblijih. Prolupali okoćeni, sve
životar do životara, nastavili su da gutaju sve što bi im se našlo na putu, da uvlače prste u tuđe
džepove i koječija međunožja i pazare nove boleštine po kuplerajima i kafanama, dolivajući
sveže otrove u porodični bunar.
A onda ih je bratoubilački rat zavadio i zbrisao više od polovine. Braća, jedan drugom
podvukli recke na podvaljku, jer su se oko zastave sporečkali. Stričevi zakukali, pa opet,
jedan zgrabio šajkaču, drugi krenuo da pije kafu iz fildžana, a treći se odrekao ćirilice, stavio
beretku na glavu, pa nož pod kaiš turio. Ipak, nekoliko grešnih duša, uključujući i oca nam, i
dedu, preživele su sukob i nastavile da otiču u salu.
U planu im je, najverovatnije, bilo da dodaju još bolesnog semena u neplodnu zemlju i
naslade se nad niklom grozotom.
U novi milenijum – sa još ružnijom trbušinom i glupljim osmehom!
Prokleti bili!

***

Moram da potvrdim da je đubre, koje je sve započelo, zaista mrtvo.

Na tren zapostavljam komadanje očevog trupa, te zabijam sataru po sred dedinog čela.
Izraz lica mu se ne menja. Ostaje besmislen i banalan do samog kraja. Rascvetala lobanja
odgovara resom tamne krvi, crveno klizi niz starčev nos, a iz unutrašnjosti zaudara oporo.
Kaplje.
Curka.
55
 Mučnina mi poigrava u dubini stomaka, ali svejedno, zadovoljan sam i... smeškam se.
Prijatan osećaj je presuditi onom što te je prokleo lošim genima pre toliko godina, a onda te
dodatno osakatio. Slično sam se osmehivao i dok sam nožem rasecao mlitavu kožu nadvijenu
nad očevim gronikom.
Zarivši zube u tkivo osvete, osetio sam ukus lepši od ljutine kulena ili slatkastog
svinjskog mesa.
Izvlačim sataru iz dedine glave i oslobađam još smrada.
„Gotov je“, vičem u smeru kuhinjskih vrata, odakle uzvraća ritmički bat čekića za
meso, u sudaru sa napuklim lobanjama drugih žrtava. „Ode i deda!“
Udarci čekićem se zaustavljaju.
Novonastalu tišinu narušava zvuk lakih koraka u štiklama, a potom se u kuhinji
pojavljuje i ona – plave kose i svetlih očiju, vitka i visoka, besprekorno građena. Savršena je.
Pored mene, jedino je čedo skrnave loze, izraslo u privlačno obličje. Zajedno sa mnom,
vrhunska je greška prirode – umetnost u nakaznosti.
Srećan sam, jer smo zajedno posekli trulo stablo i zaustavili nakot monstruma četvrte
generacije.
Ovogodišnji svinjokolj bio je poslednji. Dugo planiran, savršeno izveden.
„Završila sam sa ženama“, ona se nehajno oglašava. „Gotovo je.“
„Gotovo je“, saglasan sam...
Prethodnog dana okupili smo svo smeće u domaćinskoj – dedinoj – kući na selu.
Nalili smo ih najotrovnijom rakijom i namirili blagoutrobije kulenom i džigernjačom od
prošle godine. Tako bespomoćne, napumpanih stomačina, izvaljene po trosedima i foteljama,
bilo ih je lako onesposobiti i okončati im prenemaganje koje su nazivali životom. Starcima,
ženama, deci. Svima!
Gibanicu smo napunili parčićima drobljenog stakla, a ovi proklijali kroz vratove
halapljive, svinjolike dece kada su se bezumno obrušili na posluženje. Krkljali su, potpuno
nesvesni onoga šta im se događa – besmisleni i glupi, čak i u smrti. Ostali su pružili nešto više
otpora – ipak, nedovoljno. Ubrzo su plivali u vlastitoj krvi i iznutricama. Stric je čak pokušao
i da ustane dok mu se sudilo, dok je otac, u samrtnom grču, šakama obuhvatio sečivo što mu
je poniralo u kožu i salo.
„Bolest se neće raširiti“, hipnotički smo ponavljali ona i ja, kasapeći monstrume.
„Oslobodićemo budućnost paklenog nasledstva.“
I uspeli smo u nameri.
Baš kao što smo nekada davno – onda kada smo shvatili iz kakve smo baruštine
isplivali – obećali jedno drugom da ćemo učiniti, te poštedeti svet još izdanaka skrnave loze.
Pravi pravcati svinjokolj!
Na starinski način...
Smeškamo se. Identično.

56
 Ona mi prilazi, zaobilazeći odsečene glave asimetričnih lica, nakazne trupove,
nedovoljno razvijene udove, nezdrave organe i mrlje tumorne krvi – smrdljivo mesište i
salaste komadine tela naših predaka, koja sam morao da rasparčam, kako bih, bar u
poslednjim trenucima, zaboravio na gadost.
„Vreme je“, šapuće i obavija mi ruke oko struka.
„Hvala ti“, izgovaram i prislanjam usne uz njene.

***

Smrad benzina, topljene masti i zgrušane krvi mi golica nozdrve.

U kuhinji smo. Ona i ja. Jedno naspram drugog, potpuno obnaženi i čisti, poput dve
ponosne ptice suprotstavljenih kljunova – dokaz smo da su užas okončala zdrava i uzvišena
bića.
Prelećem pogledom preko zidova. Okićeni su šakama zgrčenim u pesnice samrtnog
bola, stopalima bez prstiju, smrznutim srcima i odsečenim ušima. Delovi tela vise i u ostale
tri prostorije, okačeni o S-kuke. Kuća se pretvorila u balsku salu krvi i organa, koje smo
izaranžirali vodeći se sopstvenim ukusom za lepo i estetski neuvredljivo.
Još malo, pomišljam, i sve će biti gotovo.
Polovinu veka tiranije umobolnih privešćemo kraju na primeren način. Paradom u
plamenu.
„Spreman sam“, izgovaram i zveckam kutijom šibica.
„Spremna sam“, nadovezuje se ona. Njen dah mi greje lice, kao u najlepšim
zajedničkim noćima.
Duguljasti duboki ožiljak smeška mi se između njenih veštačkih grudi, podseća da
smo nekada bili jedno biće – ono kojem smo oboje pripadali. Jedno biće koje su divljaci
nasilno razdvojili, uz izgovor da ne dozvoljavaju da se kućom kreće... nakaza. Bes bi me
savladao svaki put kada bih shvatio da su nas ONI nazivali ružnim postojanjem. ONI – tako
bespravno!
Zato sam, upravo, zadovoljan poetskom pravdom poslednjeg svinjokolja. Nakazno
nakaznom – zauvek u plamenu!
Doduše, i dalje nisam siguran da su baš svi bili svesni identiteta ubica.
Prokletnici su lako – kao što su gutali sve ostalo – progutali i priču o novom radnom
mestu mog blizanca. Već nekoliko godina su bili uvereni da mi se brat odselio na zapad, u
potrazi za boljim poslom. Pljuvali su, još kako, zanovetali kako se zemlje i roda odrekao, a on
im je čak i razglednice slao... sklupčan u mom zagrljaju.
Budale!
Kada sam se na ovogodišnjem svinjokolju pojavio sa zgodnom plavušom, ni na kraj
kratke pameti im nije bila ideja o promeni pola, mučnim hormonskim terapijama i bolnim
operacionim zahvatima, zahvaljujući kojima se moj brat našao u drugačijem telu –
57
primerenom, pravom usvojenom, kojim je mogao da zadovolji naše zdrave apetite, rasplamsa
strast i podseti nas na jedinstvo u kojem smo davno uživali.
Ogledam se u bistrini njegovih očiju, znajući da je vreme za završno pročišćenje.
Palim šibicu i ispuštam je, a potom čvrsto grlim blizanca i glasno se smejem, jer znam
da će nas plamen nanovo spojiti u neuprljano savršenstvo – sijamski san.

58
A nejač je oplakala,
svesnim zgađena...

59
 Zdravko

Zdravko dahće kao da mu je kamen na grudima. Ne progovara. Sedi na ivici kreveta,

brba po džepovima sav uznemiren i laktom mi gurka ukočeno stopalo, a pogledom šara, samo
da ga sa mojim ne bi ukrstio. Otkako sam dala da ga podšišaju, stresem se svaki put kad ga
vidim, jer mu glava ponajviše liči na bundevu. Kvrgavo teme probilo pod ćelom, koža
otpozadi sva se nabrala, zbrazdala sa salom na potiljku, pa još i uši one njegove – da na vetru
zazvižde. Ipak, morala sam ga obrijati, jer je vaši svuda rastresao. Ne znam gde ih je pokupio,
ali ih je trebio još kako, pa je sve krvce lizao sa prstiju kad bi mu uspelo da iščačka onu što
pucne. A gnjida, kao alve. Pa nije valjda trebalo da dozvolim da se i meni u kosi nakote?
Moj Zdravko, moj glavonja. Eto ga, stenje. Grca. Lipsa zbog trbušine i pozadine.
Možda je zaboravio šta mu je na umu – tešim se idejom da boljka pameti ne poklanja
predaha, ali me znoj na njegovom čelu i pod bradom, što obično nadolazi sa lošim vestima,
uverava u suprotno.
„Crk'o Švrća, crk'o“, najzad mu slogovi poskakuju sa jezika, a desnicu vadi iz širokih
pantalona i češe zaušno, dok prstima leve ruke i dalje gužva tkanje jorgana, pretražujući
dubine. „Iskop'o rupu Švrća, leg'o pored, crk'o, da-da.“
Švrća. Da sam znala da vragove kite dugom dlakom, pa ih na četiri noge sade, ne bih
štenca onomad ni prihvatila na poklon od sestre. Ta kako je ižđikao, celu je avliju izrovario!
Papuče je krao svakodnevno, razbacivao po dvorištu, kao da je čikao mog Zdravka da ih
pronađe i upari. Možda su se tako i igrali, ko će ga znati? Još bi šmugnuo svaki put kad bismo
kapiju otvorili, pa razvašario i po komšijskim dvorištima i po šoru. Ali, umelo je kerče još
kako da se priljubi uz nogu, pa onim crnim, krupnim očima zagleda pod njušku, sav otužan i
jadnjikav, još i procvili – i ko bi ga onda mogao ukoriti zbog bezobrazluka?
Lako promukla, uz usamljenu suzu, prihvatam da nam je pas uginuo, ali moj jedinac
ne dozvoljava da svarim gorčinu, već nastavlja sa napadnim:
„Vid', vid-vidi šta sam naš'o, da-da, u rupi!“
Smeška se, levicom trza iz džepa, zamahuje mi pred licem, a smrad sa crnilom što mu
promiče kroz prste oblikuje prepoznatljivo. Detalji iz prošlosti slivaju se u užasavajuću,
gadljivu spoznaju, te bih uzmakla najradije, ali postelja i slabost mi ne dozvoljavaju.
Samo sam vriskom sposobna da uzvratim, no i on ponire brzo, jer ga utroba izdubljena
krivicom povlači u sebe...

***

Dve godine su prošle otkako sam poslednji put kročila u poslednju kuću pripijenu uz
seoski puteljak – straćaru obraslu travuljinom i mravinjacima odvojenu od ugaženog blata.
„Ako tuđinu pasji život zaželiš, pripazi da i sama ne prošetaš na pilećim nogama“,
iskašljala je stara domaćica tada, između dva dima cigarete, uz slinavi podsmeh.

60
 Dva zuba je imala u vilici, za jedan više od očiju, a od bradavica joj se samo još nos na
licu mogao razaznati. Iz spavaće sobe joj je zaudaralo na kiseli kupus i bolest, dok je primaću
– onu u kojoj sam se i sama obrela – natapao plesnjivi vonj vlažnih zidova, odozdo još
poduprt smradinom mrkog, razmazanog po starom tepihu.
No, moralo se sa staricom proparlati, bez obzira na to što se znalo koliko je teško sa
takvima deliti reči. Obratila sam joj se za pomoć, a ona mi isprva, eto, krenula o psima i
živini.
Nije bila dobronamerna, zasigurno. Pazar je, zapravo, tvrdila. Po selu se pričalo da joj
karte i pasulj zbore istinu i da bez muke mađija, ali i da kožu sa leđa dere kad ti novčanik
postane plitak.
„Koliko još?“, upitala sam pronicljivo odmah, iako za cenu nisam marila, dokle god se
moglo čarati.
Prstima šake je odgovorila, samo na palcu ostala skromna, a četiri crvene novčanice
iscedile su joj osmeh i naterale je da zagrabi za vrećicom pod stolom. Pred svećnjak je nedugo
zatim istresla pregršt koščica i dve kanapom svezane, suve pileće noge. Nehajno je dunula u
plamen sveće razigran nad voskom, uznemirila senke u prostoriji, te stala da baja i dugačkim,
zapuštenim kandžama razgrće sitne komade truleži.
Možda bih joj posavetovala da poseti komšinicu Miru – onu što je svim ženama u
okolini trunila blato sa noktiju, pa ih turpijala i ukrašavala – da upravo njoj, bestidnici, nisam
spremala pakost.
Već šest meseci unazad posećivala sam kozmetički salon u gradu, odlazila kod neke
balavice što joj ni stope ne znaju pravog puta, jer sam sa prijateljicom čelobašče i jedinom
samozvanom „manikirkom“ u selu zakrvila, i na srdžbu se zaklela do groba. Celu deceniju mi
je prokletnica kuvala kafu, da skladno klizne uz miris gelova za izlivanje i nadogradnju, dim
cigarete i prošaputane reči. A mužu je mom, za to vreme, namigivala i noćima ga izvlačila iz
postelje, zazivala sebi.
Grešnik, naravno – mužjak a kraćušan, bez obraza pride, kakav je bio – zagrizao, pa
mu sve bale išle kad ju je iz bašte pozdravljao, ali sam ćutala, uveravajući se da umišljam.
Otrpela sam i poglede, i koketiranja za jutarnjom kafom, i „noćne odlaske u avliju“.
Tugaljivac je, za života, samo među moje noge zabacivao, onako riđ, još pirgav, pa i svetlook,
a glasan i moćan koliko i hrčak. Jedva da je i sam mogao da poveruje da mu se još koje
žensko natura, nakon mene, što sam mu isprva, po roditeljskoj zapovesti, zbog imanja prišla,
prihvatila ga potom iz sažaljenja, a nakon porođaja, uvidevši koliko je prema Zdravku našem
dobar, i iz ljubavi. Umeo je s' malim, zaista, svaka mu čast na tome – i kad se celiva i kad se
po turu pravila ispisuju. Al' tu se ubrzo i gadura našla, u kratkom suknjičku da prostire plahte
i jastučnice, baš dok mi po bašti rasipamo đubre. Samica, mlada, od najgore sorte zaostala, a
svesna da ogradu deli sa imućnijima u selu, lako je put našla do srca raskoši. Na početku se sa
mnom slizala, nokte mi najlepše izlivala, ali dobro pratila kada kilavac gmiže po kući. Onda
bi mu, katkad, pomoć u avliji zatražila, pa ga kolačima počastila, a sa mnom i dalje samo uz
osmeh čavrljala. Potom se sa kolača na slađe prešlo, ali ja sam i dalje gutala gorko, zbog
Zdravka i kućnog mira.
Ipak, kada mi je neverstvo sasvim slučajno potvrđeno, kafanskom pošalicom –
istovremeno postavši svesna da se po celom selu trubi o landaralu mog neobdarenog muža –
od lepih reči sam odustala, zamenila ih bolnim, a potom i tišinom, pa opet, ludačkom besu
61
sam se predala tek pošto me je jadnik, nakon četvrte svađe, ostavio sa već stasalim dečakom,
neokopanom baštom i punim svinjcima, te pred vratima njene kuće izuo cipele.
„Žao mi je“, promucao je odlazeći. Još se i kiselkasto osmehnuo, onako unjkav, pa
dodao: „Protiv srca ne možeš.“
Isto sam baš tada zaželela da mu iščupam i bestidnici čelobašče serviram uz jutarnju
kafu, ali sam se suzdržala, jer sam od drugačije fele. Strpljiva. Promišljena. Al' već tada sam
znala da mu se crno piše! A i ljubavnici mu!
Iz susednog dvorišta narednih nedelja rugale su mi se senke strasnika, dražile me
noćnim osmesima i uzdasima, a strpljenja su mi dokrajčili novom glasinom – vešću da bi par
u grad da se odseli. Eto, da zaborave na selo i prošlost, pravdali su komšiluku. A meni je gad
prvoj obećao da će me odvesti odavde, pa me na kraju ostavio da kaljugam, sa sve detetom
spremnim za srednju školu, čak ne zatraživši ni vikendom da ga viđa. Sramotno ga je
bezobraznica smanđijala, i tako nešto nije smelo proći nekažnjeno...
„Pileće nožice pred kućnim pragom na zidove zlo iz doma iznoje“, stara vračara mi je
objasnila vrativši smrdež u vreću. „Ali, ukoliko ih sa kostima u dvorište neprijatelja zakopaš,
znaj da kobi neće uteći.“
Osmehom sam nadvila još jednu crvenu, dogovor zapečatila u tajnosti, preuzela
poklon, pa krenula, a starica me je pred izlazom kolibe iznova podsetila:
„Zapamti – vreću im moraš večeras zakopati u dvorište, dok je mesec pun! I budi
pažljiva, pa ispoštuj pravila, da ti se nesreća ne bi obila o glavu!“
Vrata sam zalupila, presekla vračarin kikot, da samu sebe treskom poteram, kako me
ne bi izdala noć.

***

Godinu i kusur dana kasnije, Zdravka sam zatekla gotovo besvesnog na vrhu kućnog
stepeništa.
Iz sna zadojenog odjekom prethodnih meseci borbe protiv neumoljive sinovljeve
bolesti, prenuo me je stvaran krik. Švrćin lavež iz bašte pridružio mu se dok sam istrčavala iz
spavaće sobe, a srce mi se sledilo kada sam spazila vlastitog jedinca kako, kao začaran,
klateći se na najvišem stepeniku, urla na pun mesec uramljen između zastora.
Nisam ga smela buditi – učeni su tako savetovali – te sam stala da se prikradam,
oprezno savladavajući dužinu predsoblja na spratu. Svaki promišljeni korak ugibao je parket i
krckanjem me podsećao na one iz prethodnih noći, koji kao da su u saglasju pripovedali o
mukama mog najmilijeg...
Prvi put ga je mesec isterao iz postelje neposredno nakon očeve sahrane, samo nedelju
dana pošto sam magičnu vreću pokopala ispred ljubavnog gnezda.
Jadnik je poginuo u saobraćajnoj nesreći, na putu do grada, verovatno u nakani da
iznađe stan za svoju prokletnicu. Vele da mu je koferče tela poostalo nakon lančanog sudara –
sve parčad, a skrnava – te je kovčeg pod zemlju pohranjen prazan. Ni tada, a ni danas ne znam
da li je vradžbina nesreću zazvala, no znam da mi se osmeh oteo, u silnoj žalosti, nakon što
62
sam čula dobre vesti: paćenik, pre smrti, nije stigao da izmeni testament, te je Zdravku i meni
pripala sva imovina, a komšinici Miri, u sve crnini, ostalo samo tugovanje.
Pa ipak, ćudljiva sudbina nije mi dozvolila da se nasladim nad njenim čemerom,
vlastiti mi natovarivši u sledujućim danima.
„Morate otići na kliniku u gradu“, kazali su u ambulanti. „Ovde ne možemo mnogo da
učinimo, osim da ga primirimo na kratko.“
Sa prvim „mesečarenjem“, kako je neuropsihijatar sutradan imenovao u gradskoj
Poliklinici, nakon čitavog sata čekanja u redu, Zdravkove usne za razumno su ostale
skupljene, a širile se samo kada bi se besmislice otimale. Iz lobanje kao da mu je tokom tog
prvog kobnog napada pamet iskapala sa suzama, dok mu je jedino apetit skočio, pa mu raširio
i stomak, a noge načinio preslabim za teret mesine odozgo.
Vucarali smo se po bolnicama, tako, slušali jednako besmilene, samo duže reči
raznolikih doktora, no opet, činilo se da stručnjaci nisu bili kadri da se slože oko bilo koje
zajedničke, kada je trebalo da objasne šta mi se sa detetom zbiva.
„Teško je opisati Zdravkovo stanje“, jedan od brkajlija je prokomentarisao tokom
pregleda. „Bez ikakve organske etiologije, a iznenada oslabljenih mentalnih funkcija, on se
čini prisutan, među nama, ali je, zapravo, zarobljen u svom svetu.“
Uz neprimerenu terapiju, prepisanu, pa svakog meseca dodatno menjanu, ostalo mi je
još samo da se obratim onima što medicinare nisu naročito voleli.
Tako smo i stravu salivali Zdravku nakon što se ramenima pod belim krojem sleglo u
neznanju, ali nije pomoglo. Doduše, drugu, gradsku ženu smo morali da posetimo, jer je ona
naša vračara, neposredno nakon nesreće, nestala bez traga, a trošnu kolibu sa krajke sela
poklonila vremenu, rđi i buđi.
Naposletku, nakon svih neuspešnih pokušaja zalečenja, preostalo mi je bilo još samo
da očekujem da će mi sin ozdraviti iznenadno, baš kao što se naizgled nenadano i bez razloga
razboleo.
Sve do te večeri...
Tmina se neprirodno zgusnula nakon ponoći, ali je dozvolila mesečini da osvetli
Zdravkovo lice. Kada se osvrnuo, pometen korakom i zaurlavanjem pseta spolja, oči su mu
odavale razuman pogled, kao da ga bunilo nikada nije dotaklo.
Pa ipak, približivši mu se i šake mu spustivši na rame u uverenju da su mi se nadanja
ostvarila, shvatila sam da sam se uzaludno poradovala.
„Mama, bojim se“, zamucao je moj sin, kao prestrašen nevidljivim. „Ona... žvaće
mrave... i sazvežđa... da-da... mrave i svetove...“
I tek što sam u čudu i užasu ustuknula, ne stigavši čak ni da upitam sina o čemu
bulazni, uši mi je zaglušio podsmeh stare vračare, nošen psećim jaukom i lepetom noćnih
krila. Oko struka mi se najednom uspuzala hladnoća, a duž leđa osetila sam dodir isprva
nežan, samo da bi ga nasledio udar potresan dovoljno da me izbaci iz ravnoteže.
Čak i pre no što mi je noga skliznula sa stepenika, bol i strah su mi prisvojili svest...

63
 ***

„Zdravko, vraćaj se“, vičem iz postelje za sinom. Uznemiren mojom vikom, pobegao
je iz sobe, a prokletu stvar ostavio na krevetu.
Zgrčene ruke i noge ne dozvoljavaju mi da trzajem svalim grozotu sa jorgana, dok mi
laktovi ne sežu dovoljno da je odgurnem. Bolest me je u poslednjih godinu dana sručila u
postelju i nepokretnu podredila sladostrašću zle sudbine...
Kada jagodice mojih prstiju, onomad, po padu sa vrha stepeništa, nisu odgovorile
ubodima doktorskih igala, nisam ni pomišljala da će mi grčevi toliko brzo ščepati kolena i
laktove. Stručnjaci su još tada kazali da se radi o posledicama povreda glave i kičme, pa se i
danas pravdaju uverenjem da leka nema. No, tek sada, dok mi u dubuini uha nanovo
odzvanjaju podsmeh babuskere i sinovljeva neobjašnjiva rečenica – koje se ni sam više ne
seća – a postelju mi kalja grozota, shvatam da se istinskom zlu ne može suprotstaviti
tabletama.
Teško mi je da poverujem da sam nepažnjom nesreću na vlastita pleća svalila. Ali,
kako sam, zaboga, još tada mogla znati da je naš Švrća jedan od onih što riju po tuđoj avliji,
pa svojakaju iznađeno, čak i natrulo i ružno, kad je tek štenče bio?
„Zdravko, sklanjaj ove kosti iz sobe“, stisnutim grlom se inatim suzama i mučnini.
„Mira treba da dođe, da mi popravi nokte! Nemoj da nereda zatekne!“
Dok u prizemlju odjekuje nespretan korak, pogled mi sa truleži uzleće na okrnjeno
crvenilo noktiju. Vrhovi im pucaju bez obzira na to što više ne perem posuđe i ne kopam po
bašti. To me jedi, pa bih ruke gurnula pod jorgan, ali nemoćne, u laktu savijene i zgrčene,
odbijaju, te mi se rugaju u visini posrmaljenog lica. Prsti su mi modri, ukočeni i povijeni –
kao da ugnjilim pilećim nogama mašem – ali, to svakako nije razlog da nokte zapustim.
Mira, moja sapatnica, komšinica čelobašče i najbolja prijateljica, a najspretnija seoska
manikirka, imaće posla večeras, pa će se popiti i više od jedne kafe...

64
Kroz kolena lomna,
poteklo je u slasti...

65
 Trulež, meso i sitni kolači

„Srećna slava, domaćine!“

Slava – jedini povod okupljanja mog roda na selu, za dugim stolom, u dedinom
dvorištu. Svaki put nas je sve manje. Neki pucaju po šavovima, nestrpljivi su, odustaju od
svega. Druge boli uvo. Ostali su mrtvi, ili umiru.
Ne može ih čovek kriviti. Previše tereta za krivu kičmu i umorno srce. Ostaje samo da
se nadam da će narednog leta i moje mesto za stolom biti upražnjeno.
„Sve slave su slične“, pametovala je Nađa kada smo prvi put išli dedi u goste. „Kafa,
molitva, kafa, politika, meso, ogovaranja, pa kafa-sikteruša, i ćao. Po čemu bi ta vaša mogla
biti tol’ko posebna?“
Tada nije poznavala ostale.
Četiri supe i pradle pečenja kasnije, shvatila je na šta sve to liči. Iz godine u godinu,
otisak njenih usana na slici Svetog Arhanđela Gavrila se tanjio, dok joj se izraz cedio pred
prasetinom i praznom čašicom.
Prošle godine, stvari su izmakle kontroli...

***

Pojma nisam imao koliko je malom Marku moglo biti dosadno, okruženom ćoškastim
facama vucibatina za stolom. Svi smo bili tu – narkomani, lopovi, bludnici, kurve, ubice – kao
Ašerovi, al' sa manje šlifa.
Nađin i moj jogunasti trogodišnjak prvi put se obreo među rodbinom po tati i već
doznao da je seoski vazduh teži, a poljubac hladniji. Letnje sandalice neumorno su prašile
dvorištem, dok je na licima gostiju tražio bilo šta nalik osmehu. Ipak, otkrivao je samo nove
slojeve nezadovoljstva, nad iritirajućim zveckanjem posrebrenog escajga.
„Kako 'kuruz?“, stric Ilija se nakrivio ka Andreju, preko predjela.
„Suša... sve izgorelo“, ovaj nije želeo da duži. Rasparčano objašnjenje izbacio je kroz
suve zalogaje šunke. Parčence kiselog krastavca poigravalo mu je pri uglu usana poput sline i
vlažilo mi dlanove nervozom. „Ovi... što su sejali kasnije... ispali najpametniji... jebi ga...“
Stric je još kako znao da je zlovolja bludnog mu sina poticala od ružnije more. Svi
smo! Na loše useve nije trzao koliko i na telefonske pozive zelenaša, zbog duga od više
hiljada evra. Tako je, jašta, svi smo znali za kiks sa parom žandara i tri osmice, ali je bilo
mnogo lakše razgovarati o suši.
Uostalom, zar je čiča mogao da zapodene razgovor o bilo čemu finijem od kukuruza?
Da nije, možda, za slavskim stolom trebalo pričati o krađama u bivšoj firmi? O falsifikovanim
papirima, nezakonitim transferima, bednim flertovima i bahaćenju po Švici?
Daleko bilo!

66
 Pod stoljnjakom je valjalo zatrti još par ispovesti, i strina Sava se još kako slagala sa
tim, pa je gutala knedlu svaki put kada bi joj muž zagrmeo, ili smandrljao čašicu vinjaka više.
Za sina je, naravno, gajila više razumevanja. Morala je, pretpostavljao sam. Krv je to, je l'?
Bilo kako bilo, muke je mlačila hladnim pivom, lažnom utehom i promuklim cerekom na
svaku glupu opasku... sve dok nije zakljucala, a starački pijani roptaj joj se rastegao do tanjira,
pa nazad.
„Taja nema kujuz“, ciknuo je Marko, propinjući se u krilu mog oca, a ovaj kao da ga
nije fermao naročito.
Jeste malajac, progutao sam, taja nema 'kujuz, jer mu je seljobera na vrh temena, pa
umesto da seje, on zija za suknjama po gradskim kancelarijama i prezauzet je đubrenjem
prošlosti i budućnosti, da bi mu ostalo vremena da i žitarice pospe.
„Kako ste putovali?“, zagrebao je sad moj taja.
„Kako smo putovali?“, začkiljio sam. „Ozbiljno?“
Živeli smo u Rumi, na trideset minuta njive, praznine i balegom umazanog puta.
Kako smo mogli putovati?
Pretpostavljao sam da je matori imao najbolju nameru i da nije mogao da se seti
ničega primerenijeg u momentu. Čak je i pitanje o polučasovnoj vožnji kroz pustare i kravlji
prdež bilo poželjnije od priče o kukuruzu.
Ipak, misli protiv kojih sam se borio kao da su glasno odjeknule rodbinskim krugom.
Činilo se da je Nađa znala o čemu se dumalo. Viljuška joj krznu ivicu tanjira, a
radoznali pogledi se za tili čas strovališe u njenom smeru. Nakezila se brzo i diskretno i
smazala nekoliko režnjeva domaćeg kulena „na ukoso“, čiji joj je žar u trenutku vratio
rumenilo u obraze.
Vreme je za lek, ljubavi, zaustio sam, bez potrebe da mi preko jezika zapne. Razumeli
smo se i bez reči.
Pilula je rešavala sve. Koktel najrazličitijih pilula, zapravo, koje su joj se našle pri ruci
kada se izrodila sumnja da ga nakon posla smeštam gospođici Đurić iz knjigovodstva. Uh! Još
kako sam joj ga smeštao! Đurićkina sočna pozadina predstvaljala je pravu parčekanju u
odnosu na Nađinu, anoreksičnu. Sama pomisao na to kvalitetno mesište naterala mi je krv u
gaće i navela me da zarijem zube u sočni komad slanine i sljuštim, pride, par kriški paradajza
sa lukom.
Morao sam da o'ladim. Fantazije o znojavim noćima prekovremenog rada bile su
nepoželjne i prilično opasne. Marko je bio suviše mlad da bi trpeo posledice razvoda. U cilju
opstanka svetog braka, avanture sa posla odlučio sam da zadržim za sebe, iako sam
pretpostavljao da me je lepša, mršavija polovina provalila još prošle godine, kada je započela
sopstvenu aferu sa bromićima, ksalolom i crnim vinom. Tada sam kućni prag prelazio kilav,
ali zadovoljan, a ženu zaticao u najrazličitijim stanjima – depresija, euforija... koma.
Funkcionisalo je to već nekako, činilo se, odgovaralo oboma. I Marku. Nije bilo razloga da
telalimo po familiji i širim krugovima o svemu. Oca sam jedinog upoznao sa bračnim
problemima, jer je i sam svojevremeno podvirivao pod tuđe suknje, pa je bio naprosto dužan
da me razume. Jadnik! Kao da mu sopstvena tajna nije bila dovoljna...

67
 Tajna – toliko kratka, a toliko snažna reč. Kolevka i kovčeg našeg greha.
Ćaletovih problema, doduše, nije mnogo zaostalo nakon majčine smrti, ali su ih
okolnosti učinile podjednako odvratnim. Neke stvari jednostavno bi trebalo da ostanu
skrivene od zjakavih očiju i palacavih jezika, i to ga je teralo da zagrize parče slavskog kolača
svaki put kada bi mu izbila graška znoja na slepoočnici, a grlo se učvorilo.
Pored oca, na čelu stola, durio se onaj zbog kojeg smo bili osuđeni da se jednom
godišnje okupljamo u toj pripizdini od sela. Rolao je duvan i neretko krkljao, posmatrajući
nas nadvijene nad tanjirima.
„Zašto je neophodno da mu se poklanja toliko pažnje?“, kukala je Nađa, još otkako
sam joj obelodanio detalje iz prošlosti. „Zar je toliko bitno da mu se udovolji?“
Nisam umeo da joj odgovorim. Radio sam ono što mi je bilo rečeno da radim i ono što
sam osećao da je bilo neophodno, kao grana na porodičnom stablu. Tako to ide u familiji,
razume se. Odmah po rođenju nejakog određuje mu se uloga, lik za realizovati u budućnosti,
u prijateljstvu, ljubavi, krevetu, na radnom mestu i za sedištem automobila. Ta šačica grešnika
sa kojima se dele gen i greh prisvaja tek prodisalo, oblikuje mu crte i svest po vlastitoj volji,
te ga, kad sazri, otpušta da pronađe sebi sličnog i dovede ga nazad, sa sobom, pred kolevku
nad bazenčićem krvavog mulja, da nadoknadi svega što je usfalilo na dnu. A pred našom
kolevkom zijao je sam đavo.
Sve za matorog prdonju, a posle se za večerom pitajmo zašto je sve otišlo dođavola!
Deda...
Sa sedamdeset i kusur leta, izgledao je i ponašao se kao da je dva veka načepio.
Bradurina smočena duvanskim žutilom tekla mu je sa ispijenog rošavog lica sve do prsa, a
ispod nje su se gibala otrovna ustašca iz kojih ništa sem gadosti nije vejalo. Oplakao je babu
pre dvadesetak godina i tog trenutka uvrteo da je besmrtan i da će nam svima pridržavati
vence na sahrani. To bi, naravno, isticao na svakom slavskom ručku i činilo se da je bio u
pravu, budući da je od babine smrti uspeo da se isplače i nad tri nova groba. Dva sina i jedna
ćerka. Preostali su bili stric Ilija, ćale, tetka Ruža i... Gavrilo.
„Deda bjada“, zavitlavao ga je Marko.
„Pizdek jedan maleni“, nekoliko zgužvanih resica duvana, zajedno sa uzvikom,
probilo je kroz šupljikavu vilicu.
Nađa se zagrcnula i uputila mi značajan pogled. Takvo ophođenje nije moglo proći
bez još koje psovke. Znao sam da su joj živci istanjeni dovoljno da ne razmišlja o
posledicama, ali u celom tom cirkusu, ružne reči su zaista predstavljale najmanji problem.
Slegnuh ramenima, u pokušaju da se ogradima, nju primirim, te joj dam do znanja da se
protiv neumoljivog ne isplati boriti. Njen nož zaškripao je preko dna tanjira, a uzani pogled
joj se ponovo stuštio na matorog.
Ovaj je i dalje rolao duvan i gunđao, za dobar apetit.
Nije nas mrzeo, daleko od toga. Ipak, svako neupućen bi stekao takav utisak. Kinjio
nas jeste, al' po tradiciji i običaju, kako valja i trebuje. Trava da bude pokošena, dvorište
uredno, odeća pristojna, molim lepo! Radio i televizija nisu se smeli paliti za vreme slave.
Moralo se odati poštovanje pokojnicima... potpunim odsustvom poštovanja prema
preživelima. Imao sam osećaj da je nas, šačicu preostalih, krivio za sva zla što su pokosila one
68
druge, natrule. Gad! Iako je najverovatnije znao da je celokupna slavska predstava
organizovana samo zbog njega, izgledalo je kao da ne gaji ni trunku zahvalnosti.
Kao da mu nije bilo stalo ni do koga. Ni do koga... osim do Gavrila.
Napetu tišinu narušio je oštar lom iz letnje kuhinje, ispraćen krikom. Deda se vrteo u
stolici, sve dok se iz prostorije nisu začule umirujuće reči tetka Ruže.
„Sve je u redu, Gavro“, vrisak u trenutku utonu u jecaj. „Nisi ti kriv. 'Ajde, idi za sto,
kod tate.“
Nekoliko nespretnih koraka. Tup-tup-tup-tup-tup... i onda smo ga ugledali.
Uredno obrijan, sa flasterom ispod uha. Ožiljak iznad leve slepoočnice prekriven
prosedim razdeljkom, jedva vidljiv. Drečavo crvena majica, uz starke da ide – odeća
karakteristična za trideset godina mlađeg.
Gavra. Naša mala tajna.
Neko vreme je pucketao prstima, a potom obrisao pljuvačku sa usana i potrčao ka
nama. Zakoračivši u dvorište, sapleo se i zagnjurio lice u prašinu, što je izazvalo opštu
pometnju. Ipak, kada je ustao i glupo se iscerio, svi su se smirili i nasmejali zajedno sa njim.
„Šta ćeš?“, dodao je Andrej i dalje trpajući meso u jamu bez dna. „Naš Gavra! Jebi
ga!“
Svaka familija ima bar jednog. Drugačijeg. Zakržljali, nepotpisan listak na
porodičnom stablu. Istina koju je brže-bolje trebalo utopiti u čorbi, ili paprikašu. Porodična
tajna; seoska tajna; tajna koja nas je okupljala svake godine; tajna koju smo delili i čuvali pred
dedom i njim samim.

***

Čak i pre nezgode, petnaestak godina ranije, Gavri se nije smešila naročito svetla
budućnost.
Devedesete je plavio neukus praćen lošim vestima, a on je nikao iz okolnosti –
najmlađi sin, seoski drkoš, sveže pridošao sa ratišta, krvavih kolena, sa tri uzdignuta prsta i
tetovažom pod laktom. Za trideset godina života, izdrndao je sve seoske i prigradske zanatlije,
nijedan posao ne zadržavši duže od frtalj godine. Živeo je od dedinih svinja i kokoši, dok je
sve skromne prihode od sezonskog moleraja i zidarije trošio na rakiju, tikete i uličarke. Babi i
dedi, opet, bilo je najbitnije koliko ti je dubok cug, koliko džakova možeš potegliti na ramenu
i koliki si Srbin, pa ih nije preterano jelo to što im se mladunče tuče po kafanama i valja po
prljavim posteljama. Sve to je mog oca oteralo u Rumu i udaljilo od zemljanih puteva i klupe
pred diskontom... na neko vreme...
Ratne rane su se hladile godinama. Meni je već bilo petnaest. Veče uoči imendana,
Gavra je upao kod nas, u stan, naliven domaćom prepečenom. Andrej, stric Ilija i on su se
zagrevali za sutrašnju slavu, objasnio je načinjući očevu šljivu, između stihova himne i
psovki. Nakon nekoliko čašica, napustio nas je u potrazi za ostatkom družine i kurvama.

69
 Te noći, telefon je zazvonio nešto malo nakon ponoći. Javili su nam da je Gavra
ubijen.
Otac je bio ćutljiv. Na bolom je oduvek mukom i sa visokim gardom. Uz to, znao je
šta mu je činiti. Odvezao je majku i mene do porodične kuće na selu, gde je počivalo telo. Sve
što je jedan petnaestogodišnjak trebalo da vidi pred slavski uranak.
Tamo su nam objasnili da su Gavra i Andrej započeli pijanu kavgu sa dva gradska
džibera i izvukli deblji kraj. Tek kada ih je stric vratio u selo, ustanovili su da je rana na
Gavrinoj slepoočnici smrtonosna.
Rasplet je bio jasan – bez hitne pomoći, bez policije, bez suđenja. O krvnoj osveti se
kod nas nije dva puta razmišljalo. Deda je bio u Beogradu, u bolnici, i trebalo je da se vrati
sutradan, za slavu. Ukoliko će pri povratku zateći beživotno telo najmlađeg sina, zateći će i
kažnjene ubice, spomenuo je neko u gunguli.
Pokojnika smo položili na slavski sto, pre nego što su se otac, stric, Andrej i još
nekoliko komšija pokupili i otišli za Rumu, u potragu za Gavrinim ubicama. Majci, meni i
nekolicini komšijskih baba zapalo je da oplakujemo telo do jutra i pripremimo kuću za
drugačije porodično okupljanje. Moje prvo bdenje. Krenulo je naopako.
Sunce je raskrvarilo zoru, kada je plač one babe iz komšiluka nadjačala graja spolja.
Istrčao sam u dvorište, a pogled mi je ostao zamrznut između rešetki ograde, koje su otkrivale
prizor na ulici. Ispred seoske česme nalazilo se desetak bučnih muškaraca, obnaženih do
pojasa. Iako malobrojni, podsećali su na pravu pravcatu linč rulju. Stric, Andrej i otac bili su
najgrlatiji. Ispred njih, na kolenima, jecala su dva mlađa tipa. Nije bilo teško pogoditi o kome
se radi i šta im se sprema.
„Tata“, pridružio sam se kuknjavi okrivljenih, dok mi se dah lepio za njihove modre
obraze, otekle usne i krvave majice.
„Ulazi u kuću“, tata je oštrio oružje.
Bio sam klinac, odrastao na pločniku, gde su o problematičnima brinuli doktori,
panduri, advokati i bankari. Princip seoske osvete bio mi je potpuno nepoznat, ali sam mogao
da pretpostavim kako će se sve završiti. Jeza mi je grlila kičmu, pothranjivana crnim mislima.
Mogao sam samo da poslušam oca, skrenem pogled i vratim se u sobu pokojnika.
Nisu imali pojma da će me ono što ću zateći tamo prestraviti koliko i krv na seljačkoj
mačeti. Vrisci i ludački kikot okovali su crnilo kojim sam zaplivao, a dan Svetog Arhanđela
Gavrila nasamarili gorčinom tajne.
Iz tame, u svest me je povratio smeh strica Ilije, ispraćen mrmorom onog kojeg smo
oplakali prethodne noći i povikom mlekarice iz komšiluka...
„Živ je, živ je!“
Nešto kasnije, shvatili smo da ga u život nije vratilo čudo, već prokletstvo.

***

70
 Niko nije mogao da pretpostavi kakva je to sila našem Gavri razmrdala srce, a za
uzvrat mu otela zdravu pamet i načinila ga vrećom beskorisnog mesa i kostiju.
Moć osvete? Srdžbe? Kolektivnog greha? Krvi prolivene iz dva tela, ritualno
pokopana ispod seoske česme?
Sasvim nevažno.
Bitno je bilo tajnu sačuvati pred dedom i njim samim. Zaključili smo da je put
skrivanja sigurniji od zla istine. Po povratku iz Beograda, deda je naseo na izmišljotine. Rekli
smo mu da je Gavra pijan pao sa tavana i ozledio glavu.
„Od tada je takav“, odmahnuli smo ka telu sklupčanom u ćošku sobe.
Tog dana prvi put sam video da su se dedine obrve nakrivile, a usne stresle nad
duvanskom kesom. Teško je bilo prihvatiti drugačiju budućnost najmlađeg deteta, ali... deda
je verovao u boga, otadžbinu i tri prsta.
Morao je poverovati i u sudbinu i laži.
Seoski princip. Bez doktora, bez policije, bez pogrebnika – srećan kraj, svi prisutni, za
slavskim stolom, punih usta i šupljih srca...
Tokom narednih godina, majku je pokosio rak debelog creva, stric Ilija je omirisao
mastilo na falsifikovanim papirima i švajcarski vazduh, Andrej krznuo gruba leđa sreće, ja
upoznao Nađu, oženio se, osnovao porodicu, uništio je...
Ali, jedno je ostalo isto – trpeza porodičnog slavlja.
Gavra je vremenom sve više tonuo u bezumlje, a koža mu postajala hladnija i svetlija.
Telo mu je obgrlio upečatljiv vonj – mešavina truleži i samrtnog znoja, koju ni prepune pradle
mesa i sitnih kolača nisu mogle da prikriju. Tetka Ruža se zaklela da će se starati o živom
mrtvaku, sve dok ovaj ne umre iznova, ili pak, do kraja sopstvenog života. Rekla mi je da
nesretnik jede kao vrabac, retko spava, a mnogo kuka. Ni sama nije znala šta ga održava
uspravnim. Nagađao sam da se radi o posledicama osvetničkog rituala i našim upornim
dolascima na ukletu slavu.
Ipak, nije se smelo odustati – zbog dede, dabome.

***

„Kako je 'ladan“, ciknuo je Marko na prošlogodfišnjoj slavi – onoj na kojoj je sve

pošlo po zlu – ispustivši Gavrinu išaranu nadlakticu.
Ovaj se zacerekao i nakašljao, a potom mu obrazi zadrhtaše. Kao osvešćenom
nekakvim nepojmljivim saznanjem, zenice su mu se skrile pod kapcima, a iz usta mu potekla
masna pljuvačka.
Škripa Nađinog pribora za jelo postala je nesnosna.
„Dalje od njega, Marko“, skočila je i privukla malog ka sebi.

71
 Zagrmelo je, a ja sam osetio... tajna se cepala pred nevinim, istinitim rečima mog sina.
Kao da je, najednom, sva težina greha eksplodirala nad slavskim stolom i rastresla gadost
koju smo godinama trpali pod tanjire i u creva.
Srećne pilule i šarene laže više nisu održavale vodu mirnom. Nađa ju je uzburkala i
prekinula tragikomičnu predstavu – bez vlastitih sedativa, bila je loša glumica.
„On je mrtav“, odzvonilo je, zaustavilo vreme i učinilo da se sve uspomene na
prokletstvo sjate oko dvorišta. U daljini se začulo zvono crkve. Pokušavalo je da nadjača
zveckanje pribora za jelo.
Na tren, bio sam sposoban da čujem sve. Raskriljene kapije komšijskih dvorišta,
najezdu koraka u iznošenim cipelama, sašaptavanja na ulici, pa kod seoske česme, pa ispred
naše bašte. Uši mi je paralo svako škljocanje vilice i pokret jezika, u borbi sa novim
zalogajem.
Na kraju, najjače postade grčenje Gavrinog jednjaka, praćeno batom dedinog
nemirnog srca.
„Šta pričaš, bre, glupačo?“, starac se pridigao i otvorenom šakom zamahnuo ka
Nađinim ustima.
Tada sam shvatio da će se sve zauvek izmeniti. Ludilu je morao doći kraj, bez obzira
na prokletstvo i posledice. Uostalom, radilo se o mojoj ženi i mom sinu. Morao sam ih
zaštititi. Kad sam već bio grešnik u tuđoj postelji, nisam smeo da budem i za vlastitim stolom.
Zaustavio sam dedinu ruku na samo nekoliko santimetara udaljenosti od Nađinog lica,
stegnuo mu zglob i osetio drobljenje lomnih koščica. I dalje sam mogao da čujem njegovo
bolesno srce. Preskakalo je, saplitalo se o ugruške krvi i suze tetka Ruže, koje su odjekivale
dvorištem.
Markov krik. Šištanje. Koraci. Molitva sa ulice.
Sve to obeležilo je krah mutne, krvave tradicije.
Pena je prošikljala iz Gavrinih usta, modro zelenilo mu zakiselilo lice, drhturenje
osvajilo udove i trup. Ilija i Andrej skočiše da razdvoje dedu i mene, a moj otac prihvati Nađu
u zagrljaj. Ispred kapije, babe u crnini, sa raspećima obešenim oko vratova, zasipale su ulaz u
kuću suvim granjem i belim lukom, dok su ostalima prsti bili zarobljeni u „oče-sine-sveti-
duše“ mantri.
„Šta si to uradio, mamicu ti prokletu?“, prosiktao je deda, iskliznuvši iz Andrejevog
stiska i sručivši se u prašinu.
Srce je utihnulo, a ostali zvuci iskristalisali su se u krckanje površine sudbine. Zidine
odbrane nad dobrom trpezom, pucali su i drobili se.
Nije me više interesovalo ni meso, ni sveto, ni buduće.
Šta sam uradio, zanimalo ga je.
Ustao sam u odbranu prave i jedine porodice – sopstvene!
„On je mrtav“, grubim stiskom pod bradom, usmerio sam dedin pogled ka grešnoj
prilici pred vlastitim teskobnim krajem. „A mi smo mu sebično prisvojili dušu i prekinuli
san!“
72
 Gavra na to kriknu zajedno sa dedom, pa zajaha sto, kao da je želeo da se izbavi iz
košmara započetog u nekom drugom vremenu. Staklo je prskalo, komadići salate i mesa se
razleteli na sve strane, a slavski kolač natopio se pljuvačkom tela zgrčenog u muci. Grimizni
plikovi na Gavrinoj koži bljuvali su krv i gnoj, kao da se petnaest godina mučnog truljenja
sjedinilo u jednom bolnom trenutku. Konačno, kada se sva prljavština slila, a crvljivo meso
zgulilo sa kostiju i pomešalo sa posluženjem, krici su zamrli i hrpica pepeljaste truleži sručila
se na sto.
Vetar je Gavrine ostatke rasejao po bašti i dedinom telu.
Gavra je umro.
Deda je umro.
Tajna je umrla.
Tetka Ruža ispustila je poslednju suzu, a stric Ilija teški uzdah. Strina Sava je i dalje
kljucala, u zemlji čuda od hmelja, dok je Nađa šmrkala, a unaokolo se rastakala bapska
molitva za pokoj duše.
„Jebi ga“, izustio je Andrej, a ja se nasmejao.
Ubrzo sam shvatio da se nisam kikotao jedini. Ispratilo me je glupo cerekanje mog
sina, koji je brljao po ostacima hrane i lešine na stolu.
Nove laži spremale su se da niknu...

***

„Tajne su temelji svake zajednice“, vele učeni, a i babe po crkvama. „Braka, porodice,
sela, celog sveta.“
Ja dodajem da ih čuvamo da bismo zaštitili sebe i drage nam, ponekad iz proste
koristi, a nekad iz zabave. Neke ostanu zapečaćene, nekima se izgubi trag u zaboravu, a neke
žive zauvek. Svojim čuvarima se nameću kao obaveze, što postepeno prelaze u ružnu i
neizlečivu naviku. Jebi ga.
Naša tajna... porodična... večna je.
Prošla je cela godina od kobnog događaja i znam da će proći još mnogo, dok
prokletstvo utkano u našoj lozi ne zamre.
„Srećna slava, domaćine“, uzvikuje stric Ilija i seda za sto prepun pečenja.
„Hvala, striko“, odgovaram.
Nađa sedi pored mene. Mršava je i dalje, ali ne pije lekove za smirenje. Srećna je, jer
zna da je više ne varam sa gospođicom Đurić. Dao sam otkaz i preselio se na selo. Morao sam
– postao sam domaćin... čuvar.
Odmah pored moje žene, na samom čelu stola, nalazi se Marko. Koža mu je isprana
svetlošću. Govori sve manje...

73
 Duhove žedne
u moći je stuklo...

74
 Smrdljivi jarac

„Smrdljivi jarac“ jedini pokazuje tačno vreme. Ružan sat, do zla boga! Mršavog
oboda, a kraćušnih kazaljki, nalik je naherenoj šerpi punoj brašna i brojeva, pa još potpisan
imenom kafane u kojoj visi. Ipak, za razliku od ostala tri, obešena tik uz njega, a nazvana
„Borkovac“, „Tivol“ i „Breg“ – po tri krajke naše Rume – precizan je k'o Japanac. Dok
„Borkovac“ sleva otkucava ponoć ili podne, „Breg“ se ogleda u zamišljenom sutonu, ili zori.
Sekundara „Tivola“ se smuca između, ni sama ne zna gde bi, a „Jarac“ šeretski rogovima
bode pod prave cifre.
Gazda je čeoni zid lokala predvideo za pet identičnih časovnika.
„Zašto baš pet?“, interesovalo nas je, kao i ostale inventarce, te je u pijanom bistrenju
nakon fajronta pomenuto da se u lokal vabi i alternativna raja. „Alternativna raja?“, ramena
nam je do ušiju uzdiglo, a pogled zamutilo još više – nagađali smo, onako trešteni, da su to
mladići sa problematičnim razdeljkom, naočarima bez dioptrije i analognim fotoaparatima
obešenim oko vrata, a sve u pratnji devojaka sa lanenim torbama punim naučno-popularnih
knjiga i štiva za samousavršavanje, i šiškama odesčenim „nakoso“. Gazda nam je potvrdio
pretpostavke, rešio nas sumnje, i još dodao da su to oni što piju mnogo i skupo, mahom
koktele i strana piva, a vole i da počaste ako im se pripreti dobrano. Takvim htenjima
inspirisan, zvučnike je svakodnevno zlostavljao divljanjem saksofona i grlenim napevima o
burbonu, lakim ženama i teškim rukama, a od preprodavca je naručio i pomenutu zidnu
dekoraciju – prepoznatljivu aluziju na večiti novogodišnji film i ostvarenje omiljeno svakom
avangardisti u pokušaju, pa čak i njemu samom, bez obzira na to što je najčešće dizao gard
pred talasima ekstremnog i eksperimentalnog. Ipak, i sam je ispao predmet aluzije, kad je
pijačar na tezgu izneo samo četiri komada, al' po ceni od dva. Uostalom, i prostora je za ekser
petog časovnika pomanjkalo sa useljenjem robusnog pikado-aparata, te ideju više nisu mogli
spasiti ni dekorateri, a ni taksisti. Umesto predviđenog ukrasa, dobili smo simpatično
ilustrovanu pošalicu koja tvrdi da se vreme najtačnije, očigledno, meri u kafani.
Nismo se bunili.
Da se ne lažemo, ko još gunđa o enterijeru, kad se crno pivo toči za pola stotke? I ne
dobijete samo najjeftiniju politru u gradu, već i parčence narandže, uronjeno u penu, pa ne
znate dal' vam je pre gorko, slatkasto, il' hladno.
Koliko se şamo dana udavilo u krigli, a mi je i dalje natežemo neosvešćeni, kao da
ćemo ih vratiti.
Nakon sudbonosne večeri od pre par godina, sedmorka nam se raštrkala, a pepeljaru
delimo još samo Pizan i ja. I ostali povremeno nalete, ali tresu pljuge za drugim stolom.

Palukići, recimo, ni da se jave. Guraju kolica za dvoje, zajedno su u stanu u

Borkovačkom naselju, a čuo sam, jedu i neke gljive i cede kapi crnog oraha pod jezik. Prija
im, kažu, miris karanfilića i pelina, ponajbolje kad je u kapsuli. Onda klizne niz grlo i svašta
načini organizmu kad sleti u creva, te procvetaš – i spolja i iznutra. Zdravo je baš baš, kako
sam shvatio, a i ostali parovi sa časova joge to rade, pored toga što mese vlastiti integralni
hleb i jedu nekakav presan zeleniš. Uz sve to, naši Palukići su i politički aktivni, idu na
stranačka okupljanja, odaju počasti mrtvima u okolini (davno upokojenim, kao i friškim), a
75
decu slikaju sa predsednikom, kad dođe u posetu, da prošvrlja gradom i najede se u
borkovačkom restoranu. Uvek su u žurbi, brate, nikad da posede duže, da bar poglede
ukrstimo...

I onomad su otišli već oko treće krigle, uz izgovor da im dolazi moler, a ja sam se
pitao ko još kreči u to nedoba. Zapravo, samo sam pred vlastitom svešću kamuflirao sumnju o
njihovom spontanom otuđenju od dečurlije, kakvi smo bili, jer su, eto, zbog radnog vremena i
farbe na zidu očigledno prezreli, pa im naše zeleno meso suviše kisi. Ozlojeđenom, njihova
ružičasta kvadratura pripremljena za odgoj mladunčadi više mi je zaličila na ćeliju nego na
stan, a nisam shvatao da sam od ostatka stvarnosti odsečen sličnim zidovima, samo voštanim
od dima i isprskanim pićem i bljuvotinom.
U svakom slučaju, okrnjena ekipa, u biti već naviknuta da budućim mladencima
mahne pri smrkavanju, nije ih dugo ubeđivala da ostanu. Hej, nova tura se lila, a gazda je
najavio da je neće pisati, ako bilo koji od naših uspe da zabaci strelice bolje od njega, pa se
diskusiji pristupilo sa nepodeljenom pažnjom. Dule se javio, kao i uvek, i obećao da će, ako
podbaci, piće smestiti na vlastiti crtu.

I danas svraća na partijicu-dve, ali se čini da mu je važnije da šiljak smesti biku u

zenicu, nego šaku u stisak dvojcu iz ćoška. Ni sa gazdom ne parla mnogo. Par reči o utakmici,
par o poslu, najviše o igri. Dovoljno da saznam da mu dnevnica ne vredi radnih sati, i da ne
može da uhvati vremena za prenos Lige šampiona. I zbog Svetskog prvenstva je šizio
onomad, jer su mu se najbolje utakmice poklapale sa smenom. Nema sreće, kaže, pa ipak
zabaci strelicu na slepo, tek da isprovocira protivnika, ukoliko pogodi. No, skućio se, veli. I
sam je sa mladom, pa žive u stanu u centru grada. Omanji, jednosoban, kaže, ali se nakon par
meseci uspešno navikneš na bračni krevet i hrkanje – bez obzira na to što je, dok mu glas još
nije sasvim zaribao od cigara, tvrdio da je osnova dobrog braka dvosoban stan, gde svako ima
svoj krevet. Ali, šta je bilo ko od nas tada znao?
Gazdu, inače, i dalje hoće nišan, pa često čujem dreku, a potom odsečne korake i
tresku vratima.

One večeri uspeo je da dobije dve od tri protiv našeg reprezentativca, a ovaj je vrelih
obraza obrnuo pivo spojenim stolovima, pa demonstrativno otišao. Ima mnogo od centra do
Tivola – gde je tada živeo – rezonovali smo, oduvaće se dok ne stigne kući.
Blizanci, Pizan i ja odlučili smo da nakon pete politre sednemo u Pizanov auto i
odvezemo se na obalu Borkovačkog jezera, da posedimo u tišini i povratimo, ili se povratimo.
Tako bi i bilo, da usput 'mesto čipsa nismo pazarili litru vinjaka, a ona na zadnjem sedištu
zamirisala lepše od žabokrečine. Oko ponoći, potpuno bezumni, ukrali smo razdrndanu
pedalinu sa obale, otpedalali do sredine jezera, ispraznili flašu, zapalili džoint, pa mokrili u
smeru žabljeg kreketanja, da se sutrašnji kupači osete posebno dok budu pokazivali tetovaže.
Pizan je prokomentarisao da se provodi kao nikad u životu i da je to što trenutno
radimo smisao mladosti. Mislim da je čak upotrebio izraz „esencija“, što je monologu dalo još
komičniju crtu. Da govorancija nije zazvučala jadnjikavo tu i tamo, definitivno bi se mogla
okarakterisati kao stand-up nastup, te sam zaželeo da kažem velikom oratoru da otpliva do
76
obale i pričeka Godoa ili zapiše još koji geg, dok nam se vinjak u utrobama ne slegne. Ne
znam šta je mučenika nagnalo da se raspilavi i krene o odrastanju, ali, nekako, ni sam ne
mogu da obrazložim zašto, nisam mogao da mu se usprotivim – ne nakon novog smotanog i
vrelog daha stisnutog u plućima.
Bilo kako bilo, već je svitalo kada smo se ponovo zateturali obalom. Blizanci su
pomenuli da bi valjalo i odspavati, ali u krevetu. Tu ideju poduprla je posledica nespretnosti
pet minuta mlađeg, i baš dok je stariji i drčniji urlao, palca priklještenog vratima automobila,
Pizanov mobilni se oglasio rafalom iz kaubojskih filmova – voleo je, taj, kaubojce i živeo u
obmani da je neverovatno šmekerski umesto fabričkog zvona za pristiglu poruku imati zvuk
pucnja.
Tekst obliven devojačkim suzama zbog neuzvraćene čestitke za frtalj godine veze
momentalno je izrodio potrebu da se, eto, skokne do Beograda, gde je Pizanova draga
studirala. „Moram da je poljubim, brate“, ovaj je prekinuo gunđanje ranjenika spolja, a potom
ubacio u brzinu i dodao gas kao da kasni na zlatnu svadbu. Tek što sam se pribrao i primetio
da nas je u kolima samo dvojica, znak „Kraljevci“ odmahnuo mi je spolja i oterao mi
pljuvačku u grlo. Dok me je brzina povlačila u volšebni zagrljaj, a trepavice mi se mrsile pred
očima oteklih kapilara, razmišljao sam o napuštenim drugarima. Poslednja misao, pre nego
što sam se oprostio od svesti, otpratila je braću od Borkovačkog jezera, duž puta kroz šumu,
preko nizbrdice kraj fudbalskih terena, pa sve do Brega...

Danas ih pratim pogledom do šanka. Obojica su srećno razvedeni, žestoki kritičari

svega i svačega, i prvoklasni životari. Obogatili su momci vokabular, gledaju filmove, igraju
igrice, pročitaju i koju knjigu s vremena na vreme, pa onda u kafani glasno ljušte o tome šta
su sve iskonzumirali, najčešće sukobljenih mišljenja, a u uverenju da će krasnorečivošću
namamiti kakvu nesrećnicu da im se pridruži na vinjačiću, ili možda čak i ode kući sa njima.
Kad preteraju sa pićem, pak, oslanjaju se jedan o drugog, te ponekad pomisle da su pored
prljavog ogledala. Inače, jedni su od retkih što uz alkohol cepaju i kupovni kulen 'mesto
kikirikija. Ranije su imali sopstveni, al' su prodali svinje. Nema se vremena, objasnili su
šankeru, a ionako je deda svinjokolje vodio, pre no što se rastao od pameti, pa sad samo gleda
automobilske tablice i usnama namiguje ulevo. Njima potaman, kažu, obaveza manje.
Ostvarili ljudi dečačke snove – imaju mnogo slobodnih sati za straćiti pred ekranom i
točilicom...

Iz vlastitih snova, sa druge strane, onog kobnog jutra su me istrgli zvuci škripe
kočnica i gužvanja karoserije. Odmah nakon, pridružio se i jak trzaj i bljesak, za pod kapak,
da zaostane u nesvesti. Ispostavilo se da je vozačka neodgovortnost Pizanu naplaćena
sudarom sa drvetom u neograđenom pećinačkom dvorištu. Prozorsko staklo nagnječenih vrata
se raspršilo, a auto bolno zaječao, te nastavio da krklja. Ipak, pored jakog mamurluka, činilo
se da me ništa drugo ne jadi. Odahnuo sam kada sam video da su značajnije povrede zaobišle
i vozača. Krvav nos, šaka modrica, maturska košulja bez pola rukava – ništa zabrinjavajuće za
te dane. Leto je, pa nek' i biceps proviri.
Automobil, iako pristojno izlupan, i dalje je bio u voznom stanju, pa smo brže-bolje
pobegli, da se ne bismo sreli sa besnim domaćinom i predstavnicima zakona.
Put do Rume nisam ni osetio...
77
 U svakom slučaju, Pizanova devojka ostala je bez poljupca tog jutra, a ja bez doručka,
jer su se roditelji nadrndali, te me i dan danas ignorišu, kao što nas obojicu odbacuje ostatak
ekipe. Ni da smo ubili nekog, čoveče!
Čak i gazda okreće glavu kad uđemo u kafanu, ni ne javi nam se. Doduše, za stolom u
ćošku uvek nas čekaju dve krigle crnog, a časovnici sa zida i dalje nas ismevaju kazaljkama,
šepureći se izmaklim vremenom, dok čamimo u dimu i ločemo bez reči. Za trenutak, ili
večnost! Za mladost!
Jedino nam „Smrdljivi jarac“, zamrznut u dvadeset minuta do sedam, pokazuje tačno
vreme...
Zaustavljeno vreme.
Naše i beskrajno.
Vreme rezervisno za vožnju Pizanovom krntijom bez goriva i točkova...
Čas i minut kada smo sleteli sa pećinačkog puta.

78
 Dubine je smutilo
iz vode kleto zazvalo...

79
 Zlatna deca, zlatne godine

„Moć vode je neprocenjiva.“

„Svaka dubina dobija ono što joj je obećano.“
„Jezera su živa.“
„'Bem ti Borkovac!“

***

Bili smo mladi i želeli smo samo da jebemo.

Vlada, Sale i ja. U generaciji poznati i kao „Edovi“, po Edu, Edu i Ediju – ona tri
bilmeza iz crtaća sa kablovske, što ih je cela ulica maltretirala, a oni pokušavali da se
dočepaju omiljenih slatkiša. Pretpostavljam da smo zaista podsećali na njih, iako sam se
zanosio mišlju da nismo baš toliko jadni. Voleo sam da nas posmatram kao svojevrsnu
grupicu luzera.
„Luzeri sa stilom“, govorio sam, potpuno bezrazložno, zapravo, jer pojam stila
mimoilazi štrkljastog nosonju izrešetanog bubuljicama, sa frizurom bez imena, na koju babe
šišaju klince sa dopunske nastave. Uz takvu spoljašnjost, još sam voleo i horor filmove, i tu
malu opsesiju posmatrao kao jedno od mračnih interesovanja, što tunjave nikogoviće odvaja
od ostalih paćenika i čini ih posebnim na neki drugačiji, gotovo nastrani način. Ukratko –
prilika i po, al' u nekom drugom sazvežđu!
Vlada mi je bio sličan – stoga je postao dugogodišnji sadrug na dnu, a i nešto više od
toga. Nosio je pepeljare debljine prsta, imao izražene probleme sa govorom – njegovo
kreketavo „r“ bilo je zvučno i na drugom kraju učionice – a u sedmom razredu počeo je da
sluša Džona Lija Hukera, što kod dečaka njegovih godina, na pragu dvadeset i prvog veka,
nije moglo proći neopaženo i nekažnjeno.
Konačno, gubitnički krug zatvorio je Sale, kada nam se prišljamčio na početku prve
godine srednje tehničke škole. Čak i za standarde nesrećnika na margini, novopridošli je bio
prvoklasni „otpad“. Pričao je gluposti koje, najverovatnije, ni sam nije razumeo, fazoni su mu
izazivali neprijtnu tišinu, neretko mu se skupljala pljuvačka u uglovima usana, nekad bi mu
čak slina provirila, a imao je i naviku da zapinje za stvari i za sobom ostavlja potpuni haos.
Sale... paradigma lokalnog idiota. Ipak, smatrali smo da ima dovoljno duše, te ga nismo
otresli kao što su to učinili ostali. Uostalom, shvatili smo da je mnogo lakše muku razdeliti na
tri porcije, umesto na polovine.
A muke je bilo, još kako...

***

80
 „Idi kući, kolji kevu tom nožekanjom, psihopato“, vikali bi susedi iz okolnih klupa,
kada bi videli crteže na koricama mojih svezaka.
Fudbaleri i tukadžije, sa mirisom mentola i duvana, a osmehom čopora hijena. Nisu ih
plašili ni frediji, a ni džejsoni sa ilustracija. Zlo male sredine, utkano u njihovim poašlicama i
dobacivanjima nadjačavalo je užas najvećih horor-ikona.
„Šta ćeš“, prokomentarisao je Vlada jednom prilikom. „Strava očigledno vreba sa obe
strane sna i tu nema pomoći.“
I dalje nemam pojma odakle je to izvukao, ali je zvučalo dobro.
Bilo kako bilo, moj poetični drugar borio se protiv odjeka reči „pičkica“ i „gnjida“.
Najčešće bi gubio tu borbu, zbog slabog vida i činjenice da „mr'š“ ne zvuči toliko efektno
kada ne umeš da ga izgovoriš kako valja. Zato je lokalnim drndadžijama bio poseban gušt da
mu u prolazu prikače i jedno moćno, reskavo „štrrreber“.
Ipak, najviše je po kičmi dobijao friški kompanjon naše izopštene družine. Redovno su
mu podmetali nogu (kao da je tako nešto bilo istinski potrebno da bi pao), gađali ga vlažnim
papirićima, pucali mu šljage i skrivali opremu za fizičko, a pored svega, on je i dalje živeo u
uverenju da je šmeker, što je stanje činilo prilično izopačenim.
Sve u svemu – mučna prva godina srednje škole.
Nije bilo svrhe ni mogućnosti suprotstavljati se brojnim neprijateljima iz sveta
šuškavih trenerica i frizura na keca. Moralo se otrpeti. Navike su, pritom, odigrale bitnu
ulogu. Školski dan bi se okončao na jedvite jade i naš gubitnički trojac bi se – ispljuvan,
prebijen i iznuren – uputio ka utočištu pod roditeljskim krovom. Vlada bi, najčešće, siguran
između četiri zida svoje sobe, pustio kakav bluz, pa zagitarisao kroz vazduh, ja bih veče
proveo reprizirajući neki od filmova iz kolekcije video-kaseta sa rasprodaje iz lokalnog kluba,
a Sale... pa, o njegovim večernjim aktivnostima nije se dalo čak ni pretpostavljati.
Bilo je tu, naravno, i skrivanih suza, frustracije, besnih i ružnih reči, no opet, nekako
smo dokrajčili dva polugodišta.
A raspust je predstavljao prekretnicu u našim životima.

***

Tog leta rešili smo da izmenimo izvesne detalje priče.

„U drugu godinu ćemo zakoračiti kao iskusni u krevetu, pa još sa sve pljugom u
ustima“, dali smo zakletvu, a i na znanje.
Gajili smo zabludu da bi sve nedaće adolescencije iščezle kada bismo zaduvanili jednu
i ratosiljali se nevinosti.
Ukoliko u potpunosti ne stresemo podsmeh ostatka škole sa obraza, rezonovali smo,
bar ćemo moći da se pohvalimo da smo na raspustu radili isto što i ostali, i na taj način se
približimo onome o čemu sanja svaki jadnik naših godina – prihvatanju. Da se razumemo,
nikada nismo želeli da postanemo deo fudbalerske ekipe, ali bi nam usne zaigrale svaki put,
pri pomisli na drugu godinu i nezapišane patike u svlačionici. Vlada se, doduše, na samom
81
početku nije slagao sa tvrdnjom da su duvan i penetracija adekvatan način da se izađe na kraj
sa problemom, ali Sale i ja smo bili uporni, sve dok se nije slomio.
Deo sa cigaretama smo savladali već tokom jula. Do sredine avgusta prerasli smo u
žestoke pušače i svake večeri smo delili paklu „Drine“, u mračnom kutku gradskog parka.
Počeli smo i pivo da cevčimo, a lokalni metalci, sa kojima nas je Vlada upoznao – komšiluk –
u nekoliko navrata su nam poklonili i „iglicu“. E, to je već bilo nešto! Pušili bismo tako
koječije prskane smrdeže, sve dok se ne bismo iskrivili od grcanja, a oči nam se potpuno
zarumenele, a onda bismo prošetali po centru, glasno se cerekajući, da vide ljudi kako nam je
dobro.
U međuvremenu sam nabavio i majicu Metalike – iz nepoznatog razloga overenu
krvavim potpisom „hard rok“, ali svejedno, izuzetnu, jer bi se Džejms Hetfild plazio sa mojih
grudi i pokazivao srednjake svaki put kada bih je obukao. Sa takvom majicom, pretpostavljao
sam, morao si biti faca, čak i ukoliko bi ti se javljale svetle mrlje pod pazuhom, od nepranja i
preteranog nošenja. Vlada je tokom juna i jula puštao kosu, pa je proličio na Lenona i to zaista
nije izgledalo loše, dok je Sale navukao tri broja veći dres „Bulsa“ – poklon od strica iz
Amerike – još nakosio kačket i okačio tatinu kajlu od čije mu se težine krivila kičma, pa je
sada bar sa razlogom izgledao kao idiot.
I to bi, otprilike, bilo to...
Prvi koraci ostali iza nas. Trebalo je još samo rešiti se nevinosti.

***

Sa devojkama je išlo znatno teže nego sa pivom i vutrom. One malobrojne, koje nas
nisu zadirkivale, sažaljevale su nas i izbegavale, dok nas je većina jednostavno ignorisala. Sa
školskim poznanicama smo imali striktnu ćao-ćao-politiku, a one nepoznate nisu želele ni da
progovore kada bi ih spopala tri spadala. U nekoliko navrata pokušali smo da se prilepimo
ekipi kikotavih šiparica iz parka, sa litrom „Fante“ pokraj klupe, ali bi ove svaki put bez
pardona samo ustale i otperjale dalje u tminu. Sale bi utešnim pronašao to što bi devojke
najčešće za sobom ostavile sok. Ni sam se nisam suprotstavljao tvrdnji, a ni Vlada, da
budemo iskreni.
Ipak, imali smo lukav plan...
Mirjana, Danica i Dragana.
Mirjana, Saletova sestra, bila je maturantkinja osnovne škole „Zmaj Jova Jovanović“ i
predstavljala je baklju vodilju jakoj erekciji u mraku moje nevinosti. Nisam znao da li se
radilo o posledici bombardovanja od prethodne godine – gradske babe su govorile da je
potrebno da prođe desetak godina kako bi efekat osiromašenog uranijuma postao uočljiv – ali,
sa sigurnošću sam mogao da tvrdim da su joj grudi bile neuobičajeno nabrekle za taj uzrast. I
njoj se, kao i Saletu, neretko skupljala pljuvačka oko usana, ali je to nije činilo neprivlačnom
koliko i njega. Načuo sam da je bila nevina, i da nije bila zadovoljna zbog toga, te sam se
spremao da joj predložim da se zajedno rešimo mraka.
Danica i Dragana, njene dve drugarice iz razreda, bile su „bušne“ zasigurno, što su
Vlada i Sale smatrali idealnom okolnošću, jer su želeli da ih u svet odraslih povede neko sa
82
iskustvom. Pričalo se da ga je Danica primila još u sedmom razredu, a da joj ni „auspuh“ nije
predstavljao problem. Osmaci su je zvali „Pedes' dindži“, jer je neko provalio da je toliko
iznosila tarifa tretmana iza škole. Draganu su, sa druge strane, jednom prilikom uhvatili kako
puši nekom nepoznatom liku u školskom WC-u – i to besplatno, kako sam načuo.
Ni jedna od njih tri se nije isticala naročitom lepotom, duhom, ili nekim naročitim
vrednostima, ali ni mi nismo bili u prilici da biramo. Uostalom, dostupnost je bila jedino što
nas je interesovalo.
Kockice su se savršeno složile...
Provodili smo, tako, jutra u Saletovom dvorištu, iščekujući da se drugarice nađu na
trač-partiji uz kafu. Pridružili bismo im se za letnjim stolom, najčešće nepozvani, ali bi nas, na
svo iznenađenje, obično primile u društvo i slušale naše besmislice. Ni nas, doduše, nije
posebno interesovalo kakvu je ko šminku nosio na maturi i ko je od koga pozajmio nekakvu
haljinu o kojoj se trubilo danima, ali trpeli smo i gore, pa nam posrkati iz šoljice do soca, uz
gradske glasine, nije predstavljao problem.
Nije bilo ni vanserijskog varničenja među svima nama, ali se dalo uočiti da bi
ortačenje moglo da preraste u malo neobaveznog pri'vatavanja. To što sam želeo da obrnem
sestru svog druga trebalo je da učini da se osetim neprijatno, ali Saleta kao da ništa nije
zanimalo. Imao je bitnijih stvari na umu. Dok bih bockao Mirjanu i navodio je na grešne
misli, naš domaćin bi blenuo u Draganino poprsje i oblizivao se poput napaljenog džukca.
Vladi je komunikacija sa Danicom išla nešto teže, ali su namere bile lako uočljive i
prepoznatljive.
Kafa za kafom, cigara za cigarom... na kraju smo svi stekli dovoljno jasnu zamisao o
rezultatu koji je trebalo da se izrodi iz avgustovskog ćućorenja.
Nešto više od nedelju dana pre polaska u školu, rešili smo da odvedemo mlade na
neosvetljenu plažu Borkovačkog jezera i zapečatimo (ili otpečatimo) stvar.
„Sad il' nikad“, izgovorili smo poput vitezova, pesnica združenih u vazduhu i
znojavih pogleda, svesni da nam je ta prilika da „overimo“ istovremeno i poslednja u toku leta
na izmaku.
Novca nije bilo mnogo, dok o automobilu i praznom stanu nismo mogli ni da sanjamo
sa svojih šesnaest, te smo se nadali da su litra rakije, šest piva u konzervi i jedan džoint
sasvim dovoljni da taze maturantkinje navabe do plaže i obesveste ih dovoljno da nam
ulepšaju veče.
Luzeri smo bili, ali sa stilom, kao što već rekoh.

***

Borkovačko jezero nalazilo se na svega par kilometara udaljenosti od naših domova,

skriveno iza moćnog drveća istoimene šume. Iako je gotovo svakog leta odnosilo nekoliko
žrtava, plivači i pecaroši su iz godine u godinu bili sve uporniji. Kupanje „na Borkovcu“
predstavljalo je letnju uživanciju za Rumljane i okolne žitelje u trenucima kada bi put na more

83
postao san ili sećanje, sve dok iste one gradske babe nisu rešile da proglase jezero rizičnom
zonom i zabrane pristup vodi.
„Možda je ozračeno“, buva je bila bačena i u kancelarije gradskih zvaničnika, pa je
odluka zaživela.
Nakon bombardovanja, neosvetljene obale jezera ostale su skromno okićene
prigušenim osvetljenjem pecaroša fanatika i žarom cigareta i buksni tinejdžera pritajenih pred
gradskim urokljivim pogledom. Sve do te sparne večeri...
Izležavali smo se na plaži, smejali se, pili, pušili i osluškivali nervozno kreketanje
žaba. Bilo je u planu da ponesemo Vladin kasetofon i zadivimo pratilje fenomenalnim
muzičkim izborom koji je varirao od Mejdena do Mejdena uživo, ali je Vladina mama
presudila toj ideji kada je uhvatila sina u pokušaju krijumčarenja sprave kroz predsoblje. Da je
bila temeljnija pri pretresu, u džepu mezimčevog prsluka pronašla bi džoint i sve bi propalo.
Ali, na svu sreću, ostali smo uskraćeni samo za muziku.
Bili smo jedini na pristupačnijoj obali, dok se preko puta, sa druge strane jezera,
moglo videti još nekoliko fenjera pecaroša. Sedeo sam pored Mirjane i koristio svaku priliku
da se očešem o njeno znojavo telo.
„'Oćemo paliti?“, napinjao je Vlada, i baš tada sam uhavtio Saletov pogled, slepljen sa
nečim što se nalazilo iza, na uzvišenju na putu ka šumi.
„Šta je?“
„Čekaj“, Sale upre prstom ka mračnom plavetnilu. „Neko je tamo... gleda nas.“
„Šta bulazniš?“, okrenuo sam se i pokušao da razaberem išta među senkama.
Bio je mrak i svetlost žara cigareta mi je igrala pred očima. Ipak, nije bilo toliko teško
primetiti obris.
„Otkud' sad čuvar?“, Vlada je brzopleto otkopčao sigurni džep, u nameri da skrije
džoint.
„Čekaj, bre“, zaustavio sam ga, shvativši da silueta pripada klincu razbarušene kose...
i da mi mama opet ne da mira. „Deki...“
„A?“, uzvratio je kvintet jednoglasno.
„Deki“, zarežao sam i potrčao ka uzvišenju. „Sad ću da te odrobijam!“
Sumnje su mi bile dodatno rasejane, kada se klinac okrenuo i potrčao zemljanim
putićem koji se odvajao od ulazne rampe ka obali jezera.
„Dejane, stani, polupaću te!“
Dvanaestogodišnji brat – sve što je potrebno da bi se dodatno zapržio paprikaš
pubertetliji na margini. Uz to, jak odlikaš kojeg bi svaka majka mogla smatrati nebeskom
nadoknadom za prethodnu trudnoću sa prljavom majicom Metalike.
Deki, Deja, Deksa, Dendža – onaj što je prijavio da sam „dirao pišura“ kada me je
uhvatio u sred svršavanja u WC-u; onaj što mi je iznjakao pola kaseta i zbog kojeg nisam
mogao da gledam horor filmove do kasno u noć; onaj kojem se posvećivala sva pažnja na
porodičnim okupljanjima; i konačno, onaj koji je sa svojih dvanaest godina pobrao sve
simpatije u dvorištu bloka, samo zato što je imao mekanu kosu i znao šta znači „bekovska“.
84
 Bavio se atletikom i fudbalom i kretao se poput iritrajuće agilnih likova iz video-
igrica. Ipak, moje noge su bile duže, a bes mi je ulio dovoljno snage da izguram uz brdašce, te
sustignem derle na letnjem puteljku.
„Šta ćeš ti ovde?“, ščepao sam ga za nadlakticu i žestoko prodrmao. Bio je jedini
prema kojem sam smeo da se postavim tako. „Je l' te keva poslala da me špijuniraš, a?“
„Izvini“, podrhtavao mu je glas. „Nije mama...“
„Ne seri“, gurnuo sam ga, a on se sručio pravo na guzicu, pa zastenjao:
„Mama kaže da smrdiš na cigare i pivo kad se vratiš iz grada, pa...“
„Mama kaže, mama kaže“, iskezio sam se, pa mu ipak pomogao da se pridigne. „Reci
mami da me zabole ona stvar šta kaže...“
„Ali...“
„Gubi se odavde“, odgurnu sam ga dovoljno snažno, da mu opet poremetim
ravnotežu. Ovog puta, pak, zadržao se na nogama...
Bio sam razjaren. Još od očeve smrti, majka mi se zakačila za vrat i odbila da opusti
stisak. Bilo je teško poverovati da šalje mlađe dete da me špijunira u izlasku.
„Izvini“, procedio je Deki kroz jecaje i koraknuo unazad. „Nisam hteo...“
Nakrivio sam glavu i frknuo:
„Aj' beži sad pravo kući i nemoj da ti padne na pamet da se vratiš ovamo.“.
Okrenuo sam se i uputio ka ekipi.
Dugo sam osećao njegov raskvašeni pogled na leđima sa kojih mu je Hetfild
pokazivao još jedan par srednjaka (bez boje, doduše), sve dok konačno nisam začuo zveket
labavih đonova papuča duž utabane stazice priljubljene uz obalu jezera.
Dok sam se kretao ka društvu, utrobu mi je mučio nemirni grč. Bes se pretvaorio u
brigu, pa u gađenje odmah nakon.
Pa koja bi još majka dozvolila da joj dvanaestogodišnjak šipči kroz kilometar šume,
samo da bi saznala šta joj radi stariji sin? I, da li je uopšte znala da u šumi vise i pravi
narkomani, dileri, alkosi, krimosi i ko zna kakvi još likovi?
Pljunuh još jednom, u to ime.
Kada sam se u potpunosti približio, ostali su zaćutali.
Seo sam pored Mirjane, bez reči dovršio pivo i dao znak Vladi da zapali džoint.

***

Desetak minuta kasnije, bili smo bezumni.

Mirjana se kikotala, dok sam se sokolio da joj malo jače gricnem vrat. U bermudama
mi je gorelo, kao i pod lepršavim dlanovima iznad njenih leđa. Sale je u odsustvu svesti ležao
izvrnut na vreloj podlozi od sitnog kamenja, a Dragana obigravala oko njega i na sve načine
85
pokušavala da ga osposobi za ono zbog čega smo se okupili. Vlada je, činilo se, bio veštiji
kada se radilo o dodiru. Ruka mu je – koliko sam mogao da primetim kada bi mi vlasi
Mirjanine kose oslobodile vidik – bila ispod Daničine suknje i činilo se da je najbliži
ispunjenju zadatka misije.
Imao sam tremu i bio prilično iznenađen što mi se ispod pojasa sve odigravalo u
skladu sa situacijom. Još u osnovnoj školi, po rođendanima, bilo je prilike za ljubakanja u
mraku po obavezi masne fote, sa sve jezikom i kako to već ide, ali mi je međunožje odbijalo
poslušnost čak i pri pomisli da bih nekada mogao da zadam gde i kako treba. Činilo se, ipak,
da su trava i pivo olakšali posao i oboje nas rešili napetosti.
I to je bilo to – kapija zrelosti.
Nisam mogao da zamislim koliko teške zrelosti.
Onda se desilo...
Udisao sam kiselkasti smrad Mirjaninog znoja, kad je slab, ali dovoljno nestašan zrak
svetlosti izvrludao kroz njenu gustu kosu i zagolicao mi zenice. Strahujući da je reč o
baterijskoj lampi čuvara, ili farovima automobila, nehotično sam pokušao da mu odredim
izvor. Kada mi je, pak, znatno jača svetlost prsnula u lice, ustuknuo sam u čudu, ispustio
Mirjanu iz naručja i dopustio da mi se otme uzdah koji je i nju naterao da se osvrne.
„Sunce ti krvavo“, dodala je mojoj neverici, a potom se i sama skamenila.
„Vlado, Sale“, potrebno je bilo još svedoka. Nastranost prizora bila je prevelika za
samo dva para očiju.
Sale je i dalje ležao bez sveti, ali mi je Vladin izraz dokazao da se u pitanju nije
iluzija. Fiksirao je naočare u borbi sa zdravim razumom, a fenomen je ubrzo osvojio i
Daničinu i Draganinu pažnju.
Nismo imali pojma da li je u pitanju san ili kolektivna izmišljotina izazvana travom i
alkoholom. Znali smo samo da svi blenemo u istu, blistavu pojavu. Blag vetar iz nepoznatog
smera rasuo se dolinom i podvukao mi se pod majicu.
„Šta je ovo, bre?“, uzletelo je sa Mirjaninih usana.
„Nemam pojma“, borio sam se sa britkim bolom rascvetalim između zuba.
Osećao sam se kao da mi nešto nepoznato, ali veoma besno, izvlači vazduh iz pluća i
pustoši mi organizam, ostavljajući me potpuno praznim pred onim što se odigravalo. Pred
našim očima zbivalo se nešto što nisam video ni u jednom horor ili SF filmu. Na uzburkanoj
površini jezera množili su se plamičci svetlosti iz nepostojećeg izvora. Izgledalo je kao da
hiljade jezerskih riba istovremeno praćaka repovima i lansira žarulje u vis i svuda unaokolo,
pa odskakače sa sredine jezera ka nebu, formirajući sferu zlatne svetlosti.
Vetar je neprimetno osvojio obalu. Rasuo je smrad žabokrečine, tik nama pod nozdrve
i zapretio da će, udružen sa silom spreda, sve pogušiti. Danica se zakašljala, a Dragana i
Vlada čvrsto stegli vratove, poput davljenika. Tela su nam odbila poslušnost, iako smo i dalje
bili svesni svega što se dešavalo. Nemoćni, odvojeni od vlastitog mesa, širom razjapljenih
vilica i iskolačenih očiju, mogli smo samo pasivno da posvedočimo događanju.
A Sale... Sale je i dalje spavao...

86
 Tren kasnije, potreba za vazduhom postala je zanemarljiva. Čudo ispred nas ukralo
nam je dah, a čin disanja načinilo bespotrebnim.
„Dete“, grcala je Danica, upirući prstom ka prostoru u kojem su se sudarali zlatasti
zraci, tamo gde su, činilo se, gradili jasniji oblik. „Pogledajte, dete!“
Na polovini jezera, nešto malo iznad površine, svetlost je oblikovala nešto što je ličilo
na odsjaj ljudske figure. Dečije. Lebdeo je taj oblik, tako, u turskom sedu, sasvim mirno, kao
da ga ono što se dešava nije doticalo. Varnice su plesale oko njega i bojile ga zlatnim, a on
mirovao, kao u sred meditacije. No, iako je bio spokojan i udaljen, mogli smo još kako da
osetimo njegov vreli lepljivi pogled na znojavim telima.
„Dete od zlata“, potvrdio sam, zabezeknut.
Sumanutim se činilo sve, ali sam se morao složiti sa Danicom. Radilo se o detetu,
zasigurno, i bilo je... zlatno.
Najednom, iz smera figure, grunu duboki, smrzavajući vrisak, odudarivši od vreline
što se rastakala oko obličja. Zajahao je široki talas hladnoće i silovitim udarom nas sve
oborio.
Kroz masni odjek bunila, začuo sam i jauke prijatelja. Sklopio sam oči u strahu, te
lišen svih pitanja o budućnosti i sudbini, dopustio razumu da uroni u svetlost i zatalasa sa
uzburkanom površinom Borkovačkog jezera.

***

Kao da sam, najednom, i sam postao davljenik ispod površine nekog drugog sveta.
Odjek stvarnosti zamro je sa fijukom vetra, a u svesti me dočekala mučna tišina...
Bojažljivo sam otvorio oči.
Crno.
Nebo više nije bilo u plamenu.
Uspravio sam se i shvatio da se i dalje nalazim na plaži, okružen jednako zbunjenim
prijateljima. Sve je utihnulo brzo koliko se i rasplamsalo. Nekoliko prigušenih fenjera
pecaroša sa druge strane obale, bol u očima i ožiljci urezani u pameti ostali su jedine
uspomene na svetlost.
„Šta je ovo bilo?“, Vlada je masirao potiljak i razgibavao glasne žice.
Nesumnjivo, šta god da je bilo, obznanilo se pred svima... kako i zašto – niko nije
znao.
„Nemam pojma“, odgovorili smo Mirjana i ja jednosglasno.
Činilo se, u tom trenutku, da nismo ni želeli da steknemo ikakvo znanje o onome što
se zbilo. Bilo je mnogo lakše ćutati i kriviti travu, alkohol, ili rastrojenost čula, nego se suočiti
sa neobjašnjivim.
„'Ajmo kući“, Danica je insistirala.

87
 Složili smo se.
„Sale, ustaj“, prodrmao sam jedinog koji je sve prespavao poput bebe. „Idemo.“
„A?“, izgledao je tako... nevin.
„Idemo, Saša.“
„Ma, šta bre...“
„Ustaj!“

***

Pri povratku kroz šumu moglo se čuti samo teško disanje i krckanje grančica ispod
naših stopala. Razgovoru nije bilo mesta u tom blagoglasju. Lako je bilo shvatiti da smo svi,
osim Saleta kojem ništa nije bilo jasno, dumali o svetlosti i „zlatnom detetu“. Pre nego što
smo napustili plažu, insistirao je da mu obrazložimo zašto idemo pre mrsa, ali je surovo,
jednim odsečnim odogovorom, a potom ćutnjom, ostao uskraćen za objašnjenje, te je i sam
zamuknuo, dureći se.
Ipak, šuma mu je ubrzo izmamila dah.
„Pogledajte“, lakim pokretom ruke usmerip nam je pogled ka onome što mu je u
renutku osvojilo pažnju.
Srce poče da mi kuca brže, a smrad žabokrečine i Mirjaninog znoja ponovo mi navali
nozdrve. Saletov kažiprst bo je siluetu četinara, a iznad, nebo se razlilo obojneo zlatasto,
svetlošću što je nešto ranije iskrila nad Borkovačkim jezerom.
Bez sumnje, dešavalo se iznova, ali, po snazi odsjaja činilo se, tek na nekoliko
kilometara udaljenosti od borkovačke šume.
„Pavlovci su u tom smeru, zar ne?“, Vlada je promrmljao.
Hipnotisano sam klimnuo, iako nisam mogao ni vlastiti položaj da odredim.
„Šta je to, ljudi?“, Sale je histerisao.
„Ćuti, brate...“, okna Vladinih naočara reflektovala su igrariju varnica na nebu.
Sve i da smo znali, ne verujem da bi se iko usudio da objasni uspavanom drugaru o
čemu se radi.
„Kao kad su nas bombardovali“, Saletov glas, najzad, nadvio se nad primetno svežijim
vazduhom. „Nebo je i tada gorelo.“
„Idemo“, đon Vladinih patika, zdrobio je još jednu grančicu u dugom koraku.
Trudili smo se da ne govorimo mnogo do rastanka. Verujem da smo svi, nesigurnih
misli, put do kuće prebobali uz vlastite interpretacije zagonetne svetlosti.
„Loš trip, a?“ konačno je, kroz osmejak, izustio Sale, rukujući se sa svima pred
kapijom.
„Loš trip, definitivno“, složili smo se.
88
 Priželjkivao sam da nam se ujutro gorčina žabokrečine svima otopi sa jezika i iz
nozdrva, i da „loš trip“ zaista posluži kao jedino objašnjenje prethodne večeri. U suprotnom,
više ništa ne bi bilo kao ranije.
Ipak, sudbina nam nije bila naklonjena...
Nisam bio svestan da nas je novi svet uzeo pod svoje još na plaži, kada sam osetio da
se davim u nepoznatim, mutnim vodama, a da sutra nije donosilo ništa manje bolno, već nove
talase.

***

Narednih nekoliko dana majka je preplakala.

Deki je nestao one večeri kada smo ugledali svetlost. Nije se vratio kući nakon što sam
ga oterao.
Isprva, pokušavao sam da ohladim savest i odagnam nezdrave misli, u uverenju da će
se bata vratiti, i odbijajući da podlegnem sumnji. Nakon cele nedelje, pak, kada je utešnim
reči presušilo, a sva nadanja se smlačila, počeo sam da priželjkujem da će ubrzo stići vesti o
nesrećnom slučaju, kidnapovanju, otmici, udesu, bilo čemu...
Ipak, Dekiju se svaki trag gubio na obalama Borkovačkog jezera – na mestu gde sam
mu čvrsto stegao nadlakticu i poslednji razgovor učinio posebno neprijatnim.
Majci sam tek tada priznao da sam ga sreo na obali. Previše suza zalilo je prelamanje
krivice na jednake delove. U tom odnosu, nije bilo mesta za trećeg, koji bi podmetnuo leđa za
jednak deo mučnine.
A onda, na samom početku školske godine, načuo sam da je iste večeri nestao i kupač
sa obale Pavlovačkog jezera, udaljenog nekoliko kilometara od našeg. Tek tada mi se zapravo
ražarilo u utrobi i pod lobanjom, poduprto sećanjima na zlatasto. Raspitujući se po gradu,
saznao sam i za nestanak noćnih kupača prijavljen u okolini jezera u Bešenovu. Mogao sam
da se kladim da je voda i tamo zaiskrila.
Izgledalo je kao da su „ozračena“ jezera, zabranjena za posete, krala duše obećavane
prethodnih leta... kao da se zlo bombardera vratilo po zadužene glave.
Ipak, moji prijatelji i ja, žigosani kao svedoci nestvarnog, mogli smo samo da
nagađamo. Bojali smo se da sa bilo kim podelimo sećanje na ono čemu smo prisustvovali.
Uostalom, ko bi nam poverovao? Bili smo samo pijani, drogirani klinci koji su hteli da jebu.
Čak je i Saletu, od našeg brega odvaljenom, bilo teško da se primi na priču o levitirajućem
zlatnom telu, kada su stvari postale ozbiljnije, bez obzira na ubeđivanja, pa čak i sestrino.
U narednih nekoliko dana, pak, Vlada i ja smo pokušali da pronađemo pecaroše sa
druge obale, kako bismo proverili da li smo jedini videli svetlost. No, nije ih bilo. Možda su, u
stilu većine poodraslih, izabrali potiskivanje kao najefikasniji mehanizam odbrane od
opasnosti i uzdrmanih stavova.
Možda bih i sam danas bezbrižno pecao, da griža savesti nije nadjačala svaku odbranu.

89
 Tih godina, internet je bio čudo u najavi na našim prostorima, tako da sam se u potrazi
za objašnjenjem morao okrenuti knjigama iz poprilično siromašne lokalne biblioteke.
Prelistavajući stranice različitih enciklopedija, naišao sam na nekolicinu informacija o
volšebnoj svetlosti u okolini močvarnog zemljišta, ili iznad stajaćih voda. Nazivali su je i
aleja i ignis fatuus, te nudili svakojaka obrazloženja, od naučnih, preko kvazinaučnih, do
sujeverja. Ipak, ono što smo videli teško se moglo objasniti hemijskom reakcijom i lošim
kartama. Uostalom, ni u jednoj enciklopediji nije se pominjalo „dete od zlata“. Pretpostavljao
sam da nikada neću dokučiti šta se zapravo desilo, ali vremenom mi je postalo lakše da
zamislim mlađeg brata obasjanog svetlošću, u turskom sedu iznad uzburkane vode. Na kraju
krajeva, za sve babe iz komšiluka, bio je „zlatno dete“.

***

U drugu godinu zakoračili smo sa pljugom u ustima.

Na raspustu nismo penetrirali, ali nas je gorčina načinila zrelijima. „Šuškave trenerke“
su prestale da nas zadirkuju. Zazirali su od nas, čak nas se i bojali, na neki uvrnut način. Ipak
sam, razumimo se, ja bio „onaj čiji je brat nestao“, a u maloj sredini, tako nešto se guta bez
žvakanja, iz straha, ili poštovanja. Tog leta Borkovac me je celog protkao stravom koja je
nadilazila utoke devedesetih, britve i horor zlikovce, i nije se mogla zabeležiti na traci, ili na
platnu. Bila je to strava opsesivnih misli drugačije vrste... najcrnje.
Seks, druženje i slične tinejdžerske aktivnosti prestale su da me zanimaju. Umesto
toga, krivica je počela da se taloži na ljutom dnu čašice svakog vikenda, odlamajući novo
parčence racionalnog. Davio sam se u vlastitoj žabokrečini, alkoholu i bezumlju.
Posebna vrsta nevinosti, zaostala na obali jezera, rugala mi se pijanim noćima, kada bi
reflektori gradskih klubova osvetlili sumračno nebo. Letnji raspusti i odmori postali su more,
a noćna kupanja nezamisliva, jer mi mesečina zamućena nemirnim talasima nije davala mira.

***

Sale je izvršio samoubistvo nakon srednje škole. Sve što je poručio ostatku sveta u
oproštajnom pismu bilo je:
„'Bem ti Borkovac!“
Naravno, razlozi za takvu odluku bili su mnogobrojni, ali je najlakše bilo navesti
borkovačku svetlosti. Krivili smo je za svaku stranputicu, lošu odluku i sunovrat, sve tonući
dublje i čekajući da vazduha nestane zauvek.
Kada sam poslednji put video Vladu, strasno je proučavao moć vode, u pokušaju da
nađe rešenje za sopstvene muke.
Bilo je to par meseci pre no što su rešili da me... zaštite.
Sada je sve u redu. Pakosnih zraka više nema. Ne povređuju me nalik oštrim sečivima
zločinaca iz horor filmova.
90
 Na sigrunom sam, u tmini, na mestu gde moja priča zvuči potpuno razumno.
Jedino što me i dalje muči je to prokleto pitanje – isto ono koje su mi ranije postavljala
uzburkana jezera i besane noći, pa potom i zvezde, logorske vatre, baterijske lampe, drvca
šibica i sijalice. Prokleto pitanje je ostalo urezano u mojoj svesti čak i nakon što sam dopustio
da me proguta mrak...
Zašto je moralo nestati baš zlatno dete?

91
 Bol je utkalo,
pod teme i u srce...

92
 Oprost i šest suprotstavljenih P

1.

„Oprosti mi, sine! Teško mi je! Volim te!“

Milančetu se činilo da reči odjekuju plačljivo čak i pod majčinom humkom.
Treperave, nesigurne, povrh grla zaostale, onomad su bile opterećene jedino
smetnjama telefonske veze. Pa opet, preletele su okean i izbile sasvim jasno na drugom
kontinentu, a u svesti ožalošćenog ostale neizbrisive.
Još uvek, nakon celog meseca, a pola sveta za đonom, mogao je da ih razabere u
fijuku vetra između razbacanih nadgrobnih spomenika seoskog groblja, u šuškanju lišća,
zvuku hora zrikavaca i sleganju vlažne zemlje. Poslednje reči koje mu je majka uputila – pre
no što se obesila.
Znao je da bi mu domaći psihoterapeuti, baš kao što su i zapadnjački činili tokom
sastančenja nakon prethodne, drugačije nezgode, rekli da ga iz unutrašnjosti goni neosnovano,
te da će ugrizi savesti popustiti vremenom, uz par „smirića“, iskren razgovor, možda
meditaciju i godišnji odmor. No, iskustvo mu je potvrdilo da zažareno pod lobanjom ne može
zgasnuti lako kao što se nagađalo.
„Oprosti ti meni, majko, jer ti se nisam našao kada je bilo najpotrebnije“, šmrknuo je
nad već natrulim vencima – svim osim „od sina“ naslovljenim – a kašalj odstraga naterao ga
je da naredne reči proguta tiho i u ćutnji se prepusti mislima.
Prisetio se, poslednji majčin poziv primio je tri nedelje po incidentu sa mladim
radnikom na gradilištu Polispirale – jedine u Sjedinjenim Američkim Državama...
O nesrećnom mladiću se znalo da je rodom bio iz Luizijane, da je imao ćerku i ženu
čija imena nije trebalo trljati između usana i da je pušio dve pakle „marlbora“ dnevno. Sitan je
bio, sav u mišiću, tamnoput i goropadan, ali poslušan kad ustreba. Takođe, iz izveštaja šefa
gradilišta dalo se zaključiti da je na skeli bio spretan, pod skelom jak, da je na vreme legao i
ujutro ranio iz radničkog kampa. Isto su potvrdili i ostali zidari. Upravo zato, Milanče – inače,
koordinator aktuelnog projekta, pa još kao arhitekta prve Polispirale na svetu, i počastvovani
gost na američkom tlu – vesti o volšebnom nestanku fizikalca dočekao je mrseći brk. Na
sledujući iscrpni proces i istragu bio je pripremljen, pročitavši ugovor vlastite firme iz
Luksemburga sa lokalnim građevinskim preduzećem koje je izvodilo radove i preduzetnicima,
ali je isti brk, zajedno sa kosom, stao da čupa kada je saznao da će gradilište zatvoriti dok se
svi radnici ne saslušaju, a istraživanje ne okonča. Firma je bespogovorno usvojila odluku o
obustavi gradnje i zadržavanju pristiglih radnika na ograđenom zemljištu – u skladu sa
američkim propisima nametnutim na već potpisanom papiru, a ne želeći da se odrekne
saradnje i projekta masovne izgradnje Polispirala na drugom kontinentu, pride, dok je
Milanče („M'lenki“ su ga nazivali pravnici, a on prećutno prihvatao), neporsedno nakon
poražavajućih vesti iz kancelarije u Evropi, saznao da su čak i u ambasadi nemoćni pred
zakonom novog sveta.
Tako je, sa sve timom svog preduzeća, genijalac iz Srbije – kako je među lokalcima
bio znan – ostao osuđen na besposličarenje na tuđem tlu, još o vlastitom trošku. Uz sve to,
93
srdio se žestoko, jer nije mogao da se seti mladićevog imena kada je prvi put panično zazvano
u noći, ali se pred namrgođenim odrazom u ogledalu opravdao sećanjem na stotine američkih
šaka željnih zidarskih žuljeva, koje je prihvatio u stisak vlastite, pre no što je obezbedio
mesečne ugovore. Ipak, kada je nakon tri dana pretrage telo nestalog pronađeno na dnu
dubokog prokopa na samom rubu gradilišta, već istanjeno žegom, kao podsećanje na onog što
je glasno dovikivao sa skele, grlato „Džeremi“ nabubrilo mu je između ušiju dovoljno glasno
da prokrvare. Ružne vesti sustigao je, nedugo zatim, i izveštaj sa autopsije, u pratnji mnoštva
nezgodnih pitanja. Ponajpre, američke kravate zainteresovala je rana na pokojnikovoj
slepoočnici, te se prošuškalo o koškanjima vickastih kolega. Procurila je priča da je mladi
Džeremi umeo žestoko da plane kada bi pošalice vezane za slobodnije fotografije žene mu,
pronađene u mobilnom telefonu, postale masnije, a da su se ostali radnici još kako naslađivali
kada bi se među sukobljenima zakuvalo ljuće od željenog. Takođe, svrbele su i optužbe
vezane za nedozvoljeno naginjanje flaše za vreme radnih sati, no Milančeta su ipak žešće
pekle one što su nicale iz tame samotnog sobička u dubini noći. Iako su mu terapeuti iz tima
već tada, pri prvom susretu, naglasili da nije mogao da spreči nemili događaj, i sam je potegao
za čašicom, te naredne dane, proganjajuće osete i obaveštenje da je „polispiralistima“
povratak u Evropu odložen na duže vreme, rastopio na njenom dnu.
Kobno veče, dve nedelje nakon što je saznao da je u inostranstvu „na neodređeno“,
dovršio je uz politru viskija, tako da su zidovi sobe, pre zatvorskoj ćeliji nalik, ljuljali i nakon
što ga je telefonsko zvono trglo iz dremeža. Ipak, tri jednostavne rečenice ispred mutnog
signala prekinute veze ispratio je, progutao, te svario nelagodno, iznenadno istrežnjen.
Bilo mu je znano da je majka škrta na suzama i rečima. Da nije na koze vikala i
povremeno zivkala, tek da njegovog glasa čuje, verovatno bi i zaboravila da govori, sama u
trošnoj kući povrh zaboravljenog brda u Srbiji. Oplakala je, koliko se sećao, samo muževljevu
iznenadnu smrt i njegov odlazak u inostranstvo, a u krotkom uzdahu gušila svu žalost i jed.
Za takav ispad – rezonovao je, i dalje sav sluđen – morao je postojati ozbiljniji razlog,
te je brže-bolje, nagosnki gotovo, zgrabio mobilni telefon i kažiprstom prošarao po ekranu.
Pretpostavljao je da je majka zvala iz pošte, jer telefona niti linije u kući nije bilo, pa
je okrenuo broj gazde Vuleta, vlasnika lokalnog pojilišta, a kućnog prijatelja i pobratima
pokojnog mu oca. Zamoliće ga da potraži majku i prozbori koju sa njom, a i sam će po njemu
poslati pozdrave i reči utehe.
Ipak, borba sa signalom na gradilištu, a još slabijom telefonskom vezom što se duž
polovine planete protezala, koštala ga je značajnih deset minuta – dovoljnih, ispostavilo se, da
mu Vule izjutra uzvrati poziv... i izjavi saučešće...
„Ustaj, mali, dok nas mrak nije uhvatio“, iz kovitlaca uspomena istrgao ga je glas
starog ugostitelja, nadovezavši se na reči iz sećanja. „Vreme je da svratiš i do kuće.“
„Hvala ti, Vule, za sve“, Milanče je poskočio iz čučnja, osovio se zateturavši, okrenuo
ka kućnom prijatelju u želji da ga potapše po leđima, ili mu stisne šaku kao domaćin
domaćinu. Ali, umrtvljen izraz lica sagovornika zaustavio ga je u nakani. Ovom je pogled već
do pola puta ka kućerku na brdu došišao, a kada ga je nevoljno odvojio od trošnih zidova i
ukrstio sa Milančetovim, sve mu je zaiskrilo iza zenica.
„Hoćeš li joj bar nadgrobni spomenik podići kako dolikuje?“, smrsio je u sopstvenu
bradu, iako je smisao pitanja zviznuo pod Milančetovu jače od pesnice. Izostavljeno „kad' već
na sahranu nisi došao“ za tuđe uši, između pokajnikovih se ovaplotilo kiselo, pa mu skupilo
94
usne naprasno i ostavilo ih takvim. No, nije smeo drčno da uzvraća, kako je inače umeo i
potčinjenima, a i šefovima – ne nakon svega što je matori kafandžija učinio za njega i njegovu
familiju.
Dok se on mučio sa papirima u Americi, u želji da stigne bar dok se cveće i venci nad
humkom pločom ne sasuše, gazda Vule je rezervisao grobno mesto, obavestio rodbinu,
izgladio stvari sa pogrebnikom i popom, organizovao sahranu, čak mu i kuma Mareta po
dolasku iz Beograda ugostio, zadržao na noćenju, pa ujutro još jednom nahranio. Celo kozje
stado uspeo je da proda, štalu je ispraznio, travu pokosio, a kuću održavao sve dok se
gospodin svetski arhitekta nije vratio u selo. Još ga je po dolasku sačekao i odvezao put
groblja. A sada mu je ljutim rečima naplatio za sve.
„Hoću, Vule“, Milanče se pokunjio, dok mu je u grlu oticao urlik. „Haj'mo polako,
onda.“
Koraknuo je, na tren zastao. I sam se zagledao u građevinu osamljenu na brdu, te
spazio da nebo, daleko iza, plamti pod sumrakom. Bila su to svetla beogradske šestospratne
Polispirale – pete u Evropi i svetu, po njegovim nacrtima i na njegovo insistiranje izgrađene.
Sijala je, onako visoka, još sva ušmurana. Među neodlučnim oblačjem, a pred sramežljivim
suncem pritajenim na horizontu, izgledala je gotovo svečano. Iz mulja još neobrađenog,
obamrlog okolnog zemjlišta, izdigla se u svoj slavi. Bila je tako...
Ponosna.

2.

„Moraćeš pešice do vrha“, Vule je ispljunuo kada se prašina uznemirena kočenjem

vozila slegla. „Ni ovaj kombi više ne poteže kao nekad.“
Do sela u dolji vijugalo je puta jednako koliko su ostavili za sobom pri povratku sa
groblja, dok je zdesna, jedva primetni, u zemlji utabani kapilarni izdanak puzao uz brdo, sve
do samotne kuće.
„Hvala ti još jednom“, Milanče je i dalje grizao usnu pred psovkom. „Za sve.“
„Ma...“
Odsečen rep odgovora kafandžije dočekao je zgužvanog lica, dok mu se pod kožom
skupljalo krvavo, bojeći obraze. Još kako je želeo da uzvrati starcu, te zaviče o podozrivim
pogledima američkih pravnika i grubim odgovorima zvaničnika iz firme i ambasade, dok su
mu odbijane molbe i zahtevi za povratak u Srbiju. Nije bilo lako, na stranom tlu, svakog jutra
potpisivati obrasce, čekati u redu, prepirati se sa sekretaricama, a onda glumiti finoću pred
sumnjivim tipovima, samo da bi već do večeri dokument bio vraćen, ili poništen. Nakon svih
neprijatnosti, možda bi u bunilu prevazišao osećaj neizmerne zahvalnosti, i sav gnev sasuo u
besnu kletvu, da nešto odvratno, neuhvatljivo, u dubini duše skvrčeno, nije parazitiralo nad
sagovornikovim rečima i gestom osude. Isto „to“ mu je u mesu, i pored uloženog truda
terapeuta, ostavilo neizbrisive ožiljke, te crvljivim oblikovalo „Džeremi“, sada već i sa
majčinim imenom združeno. Zauzdan na takav način, Milanče je do kraja samo uzdahnuo.

95
 Starac je upalio farove kombija, zagledao se ispred, što je ovaj protumačio kao drsko
požurivanje, te se bez reči mašio za kvaku vrata, drugom rukom pridržavajući kofer sa nešto
odeće, flašom pića i još uvek vrelom putnom dozvolom i propratnom dokumentacijom. I baš
kad se spremao da zalupi vratima, i tako zbrusi kafandžiji, vozač se oglasio, čak mu i pogled
poklonivši – doduše, sve hrabrijom pomrčinom zaklonjen:
„Napunio sam ti nekoliko balona vodom iz bunara, da se ne mučiš da izvlačiš sam po
mraku. Sveće su ti na ulazu, pa odmah pripali jednu, da se ne sapleteš kad uđeš. Znaš i sam da
nema struje. Na stolu, unutra, su računi od pogrebnika i papiri u vezi sa pogrebom i kućom, a
majka ti je ostavila i pismo. Nisam ga otvarao, a uspeo sam da ga sačuvam od gvirkala.“
Na to, Milančetovo telo uzvrati pre pameti – mišići mu se zgrčiše, u utrobi zaigra; oči
mu ispuniše suze, a daha ponestade.
„Pismo?“, sa jezika mu je skliznulo, dok je ispod vlažilo, mučeno spetljanim mislima i
osećanjima.
Vule je klimnuo, pa sam zatvorio vrata vozila i zaturirao motor.
Kombi zarza, a točkovi iznova digoše prašinu sve do pešakovih kolena, već crvenim
osvetljenim. Dok je kao omađijan, i dalje iznenađen poslednjim izrečenim, posmatrao
šklopociju u odlasku, Milančetu se na tren učinilo da mu je vozač mahnuo, te je podigao
slobodnu ruku i razgrnuo oblak mutnila, za tragom točkova uzburkan.
Utom, kao da mu se i u svesti razbistrilo, potprašio je đonove i nakon kratkog
oklevanja zaždio uzbrdo. Mahnito je koračao, šakom i ivicom kofera grabeći kroz vazduh,
dok su mu kolena klecala samo kad bi zagazio u krtičnjak na puteljku, ili se sapleo o kakvu
granu, kamen ili očvrslu komadešku zemlje. Jedva da je gledao kud hodi, razmišljajući o
pismu i nadajući se da će ga njegov sadržaj najzad rasteretiti neugode. Ma šta god da se
nalazilo na papiru – obrazloženje, ispovest, oproštaj, čak i nova osuda – bar će rasterati
sumnje.
Iako je u mislima, kao i stopom, bio jasno orijentisan ka cilju, krajolik mu je raspalio
pamćenje, pa uspomenama dopustio da navru u ritmu daha...
Nebrojeno puta se kao dečak sjurio istim putem – prisećao se – pred majkom
kloparajući u papučama i podvriskujući na putu u selo, samo da bi joj u povratku pridržavao
ceger sa namirnicama i ostalim potrepštinama. Za osnovnog školovanja, svakog dana bi prtio
torbak pun knjiga do seoske škole i doveče se vraćao, a ne bi mu se ni glasniji udisaj oteo. Ni
pomišljao nije tada da bi se dvadeset godina kasnije mogao tako zadihati, da jedva izgura do
vrha. Već kada je krenuo u srednju školu, pa našao smeštaj u internatu u gradu, šetnje su se
proredile, i samo se subotom i nedeljom mogao zateći u odlučnom hodu utabanom stazom.
Međutim, sa polaskom na Arhitektonski fakultet u Beogradu – smer arhitektura i urbanizam –
obavezna predavanja vikende su skratila za dan, te su se, shodno mogućnostima, i posete selu
proredile. Roditeljski dom bi posećivao jednom u mesec, ili dva, i o praznicima, jer se
obaveza natovrljalo pošteno. Skupljali su se bodovi tokom vannastavnih aktivnosti,
predavanja su iznova postala obavezna, vežbe se pročestile, a slobodnog vremena bi preostalo
tek da se prelista gradivo za sledujući kolokvijum. Master studije i doktorat pri fakultetu, pak,
zadržali bi ga u gradu, u nekom od lokalnih projekt biroa i za vreme praznika, pa bi stazu
godišnje očepio jednom ili dva puta, dok ga je posao u Luksemburgu, bezecovan nakon
projektovanja prve Polispirale, zauvek istrgao iz zagrljaja roditelja i sela. U poslednjoj
deceniji, samo je jednom, i to na kratko, svratio u kuću na brdu u senci sveže niklog
96
arhitektonskog čuda, tek da oplače očevu smrt i majci stegne šaku. A za vreme dugog
odsustva, mnogo toga na rodnom tlu postalo je strano...
Premda je tmina otela vidika, primetio je, šipčeći, da je zeleniša oko puta zamrlo, a i
preostalo je bilo ojađeno. Nežno bilje se sparušilo od žege, sve ga korov i gljive proždrali, dok
se između retkog, iščašenog listopadnog drveća poput paukove mreže rasteglo šipražje. Još su
samo koprive glavu držale uspravno, skrivene od sunca. Što se više uspinjao, ogoljenog i
mahovine je nestajalo, a zaostao beše samo šibljik. Učinilo mu se da je zemlja ispustila dušu
zajedno sa poslednjom stanovnicom povrh uspona.
Ionako će sve biti sravnjeno ubrzo, kada se bude oslobađala površina za novu gradnju
– izletelo mu je iz nebuha, ali ga ostavilo tek blago iznenađenim surovošću misli, jer je znao
da je ideja o novoj Polispirali u dubini odavno bila usađena.
Najzad, izbio je na sam vrh, a umesto meketanja majčinog stada dočekalo ga je
potmulo tutnjanje impozantne strukture izdignute desetinama kilometara dalje. Kućerak i stari
bunar zbijeni su kunjali među senkama, dok je izdaleka u ritmu zvuka titrala i svetlost – kao
da je njegovo beogradsko čedo disalo, gladno za još površi.
Slobodnom šakom zaorao je po unutrašnjosti džepa, napipao ključ što mu je gazda
Vule još pri dolasku predao. Prišao je ulaznim vratima straćare, jedva svestan koraka, i
pridigao sveću sa klupe na kojoj bi majka sedela kada bi ga ispraćala na put.
Pre fitilja zapalio je cigaretu.
Već mu je prvi udah obljutavio pod jezikom.
Cigareta je bila vlažna, oznojana. Gotovo...
Plesnjiva.

3.

Ispostavilo se da je jedna sveća dovoljna da izgna mraka iz cele kuće – prostrane

kuhinje i znatno manjeg spavaćeg sobička sa prašnjavim krevetom, stočićem i natrulom
komodom, od veće prostorije odvojenog trošnim zidom od čerpića.
Bez obzira na poreklo i dane odrastanja, za nekoga ko je u momentu stekao stambenu
površinu čitave gradske četvrti, i to u sklopu vlastite Polispirale, te čitavu deceniju proživeo u
raskoši, Milanče se sa skučenošću suočio neočekivano smireno. Čak su mu i srce i dah ostali
u saglasju, te ga poštedeli iznojavanja nelagode. Pretpostavio je da je izolacija u Americi
obezbedila dobar deo pripreme za to. Izdržaće, garant, bez problema do jutra, kada će doći
kum Mare iz Beograda, da mu pomogne pri poslednjem spremanju soba i merenju placa za
prodaju. Možda će čak i preko vikenda noćiti, ako se zapiju, dunulo mu je, iako ga je
zakasnela spoznaja, pri vrhu brda obznanjena, peckala žestoko koliko i reči starog gazde
Vuleta.
No, rešen da izbegne novi nalet krivice, ušetao je s praga hitro u kuhinju, nehajno
odbacio kofer u ćošak, tragajući za pismom od značaja. Tamo su ga, međutim, još jednom
napale predstave iz detinjstva, utkane u svim predmetima ostavljenim na istom mestu i u
istom stanju, još otkako je otišao. Zaključio je da se majka takvim rasporedom suprotstavljala
97
gluvim zidovima i praznom dvorištu, ponajverovatnije i sama svakodnevno oživljavajući
uspomene. Nenametljivo, ne dosađujući mu na radnom mestu – tako svojstveno njenoj tihoj
prirodi. Čak je i miris zaostao za njom, od pamtiveka zarobljen u odeći i zadahu. Suvonjav,
namah užegao, ali topao sasvim dovoljno da raspali osećaj sigurnosti i pripadanja. Miris
kuvanja, ispeglane odeće i pudera. Miris porodičnog, zapečatio je Milanče setnim osmejkom.
Gladno udišući, stade da razgleda po kuhinji. Starica je, vidno je bilo, i poslednjih
godina snove dočekivala na rasklopljenom trosedu, odmah pokraj stola za ručavanje, gde je
pola veka provela u muževljevom zagrljaju, pre no što se ovaj propio i počeo da tumara po
pomrčini, te zalazi u druga seoska dvorišta, sve dok u tuđem bunaru nije i skončao. Postelja je
bila pripremljena za počinak. Gazda Vule ju je, očigledno, prostro nakon bdenja, ili koji dan
kasnije.
Letimice osmotrivši susednu sobu, njemu namenjenu (da prenoći kad dođe u posetu),
Milanče primeti da je krevet u ćošku nerazmešten, ogoljen, samo prašinom presvučen. Još
jedan nizak udarac starog kafandžije naterao ga je da pesnicom, iz sve snage, zvekne
dovratak, te uzbuni familiju buba-švaba skućenu u rascepu između drveta i zida. Ironija je
pasala uz znanje da se nesrećnica obesila o gredu iznad. Igrarija senki i mesečine postarala se
da momenat ne ostane uskraćen i za vizuelni doživljaj – iluziju omče – te zbunjenom
posetiocu približila grešni čin osamljene starice, na šta su njegova creva odgovorila
sumnjivim muljanjem. Uznemiren, seo je na škripavu drvenu stolicu u pročelju kuhinjskog
stola, tik pred obrnut tanjir.
Iz gostinjske sobe, međutim, kao da su i dalje neumorno odzvanjali nesigurni koraci
starice, zvuk zatezanja konopca i krckanje natrule grede, a u titrajima plamena sveće
suprotstavljenim osmehnutom dnu tanjira, vitlale su se siluete, te ilustrovale jasan scenosled:
odlučno vezivanje čvora, trenje kože i kanapa, nadimanje grudi, grčenje šaka, opiranje u
poslednjem trenutku, a onda i šest čuvenih faza smrti, o kojima su mu, na vlasttit način,
naravno, govorili sveštenici, doktori, savetnici, familija, gazde kafana, pijanci i seoske lude –
Poricanje, Pomama... nerava, organa, duše... zatim pokušaj Pogodbe sa onima kojima se svet
moli, pa onda svesmisleni Pad, Prihvatanje, Pomirenje – a na koncu: odvratan osećaj da se
zagazilo dovoljno da bi se u presudnom trenutku odstupilo. Tek da se poslednji otkucaj srca
nadvije zgrčenim usnama. I, konačno: kraj! Počinak tela. Pokoj duše.
Milanče ustuknu od stola, istovremeno prestravljen i razjaren. Obori stolicu, a prasak
rastera uobrazilje. Teturajući se unazad, petom je očešao jedan od zamašnih balona sa vodom,
kojeg mu je gazda Vule ostavio naslonjenog na rđavu peć na drva. Umalo ga obalivši, onako
izbezumljen, suvih usana, a utrnulog jezika, prihvatio ga je u zagrljaj mahnito i odvrnuo čep.
Ceo petolitarac nagnuo je, naslonio grlić na bradu, potegao kao što je pivo umeo
nakon posla. Halapljivo je gutao mlaku vodu, jedva je zadržavao pod nepcem i između
obraza, sve se oblizujući u znanju da mu se u koferu nalazi flaša američkog viskija. Želeo je
da ga pokloni kafandžiji, ali je darivanje u potpunosti smetnuo s uma nakon neprijatnog
dočeka. Piće će mu pomoći da izgura veče, zasigurno – misao je isplivala preko narednog
dubokog gutljaja.
Napivši se, podrignuo je glasno, klinački – kao što je podrigivao u svojoj spavaćoj, a
sada gostinjskoj sobi, nakon ručka – pa poskočio u smeru kofera. Brzopleto ga je otvorio,
zagrabio kroz odeću i papire. Ščepao je flašu čim ju je napipao, iskusno se rešio zatvarača,
povukao alavo iz grla, a viski mu je ožario sluzokožu, opustio jezik i naterao ga da frkne. Išlo

98
mu je u poslednje vreme sa žestinom, još kako. I celu litru je sam umeo da iskapi, iako sa
podlim ukusom i dalje nije mogao da izađe na kraj bez navlaženih očiju i usukanih obraza.
Ipak, ošamaren ljutim, ali istovremeno i okrepljen, osetio se dovoljno sposobnim da
odoli poigravanju noćnih privida, te nastavi potragu za pismom, ali i dalje ne labaveći stisak
oko flaše.
Procunjavši po kuhinji, ne našavši željeno, zapitao se da li je gazda Vule bio dovoljno
drzak da ispis ostavi u gostinjskoj sobi. Sažvakao je ružnu reč u to ime, podmazao alkoholom,
i najpre plamičkom sveće rasterao roj komaraca kod dovratka što je spajao prostorije, a potom
smelo kročio u sobičak, kao da je izazivao odseve od ranije i kužnim dahom inatio se osudi.
Podbadajuće zvuke rasterao je bat srca, dok su senke uzmakle pred plamenom zajedno
sa insektima. Nad neudobnim krevetom više nije bilo omče, već samo razigrana prašina što
mu je grlo zagolicala zajedno sa teškim uzdahom, u trenutku kada su uspomene iznova
prodisale. Njegova, dečačka soba, kao da mu je oživela u svesti – vilajet jedinca u kojem je
usnio budućnost, oplakao prošlost, pročitao prvi strip, otkrio tajne zadovoljstva ispod
pokrivača i najzad, skrivao se, ukoliko bi očeve reči postale preoštre. Nasuprot krevetu,
nalazio se stočić stariji od temelja kuće i bunara. Radnim ga je Milanče prozvao, iako je za
njim povremeno i ručavao, a pokatkad i kunjao. Prvi crtež je nad njim naškrabao, još slinav,
pa za celog odrastanja nastavio da tare grafit o papir, dok mu je otac gunđao, predviđajući da
će mu sinak izdangubiti u životu, i do starosti puštati bradu, pridržavati paletu i pušiti lulu.
Ipak, dok je bilo papira, olovaka ili ugljena i grube površine daske, tek da laktove ocrveni pri
naslanjanju, Milanče se nije dao obeshrabriti. Žvrljao je, šarao, projektovao, sve dok mu spoj
linija, površi i senki nije postao opsesija. Tada, već kada je i punoletstvo dočekao, odlučio je
da se ogluši o očevu molbu, potom i naredbu, te napusti život stočara, a privoli malter i
armaturu. Nakon žestoke rasprave, isterao je svoje, no sa starim više nikada nije prozborio.
Novac iz inostranstva – nakon što se obogatio zahvaljujući izumu koji je zasenio gradske
solitere i rešio problem prenaseljenosti širom Evrope – slao je na majčino ime. Morile su ga,
naravno, vesti vezane za starčev grabeći porok, čak ga nagonile na pomisao da ga je odlukom
iz mladosti izazvao, no, uprkos dobroj volji, želji čak, ratnu sekiru nije stigao da zakopa sa
matorim pijancem, jer se ovaj u međuvremenu, onako trešten, udavio u bunaru jednog od
komšija podno brda. Na pogreb mu je okasnio, propustio popa i pleh-orkestar, ali ipak uspeo
da pospe kovčeg zemljom, ni suzu ne pustivši.
Veče nakon sahrane, prisećao se, dočekao je u stanu u Beogradu, jer je majka u kući
gostila pokojnikovu sestru, a toliko godina kasnije, iznova se našao u „svojoj“ sobi, pokraj
istog stola, na kojem je počivalo ono za čim je tragao. Povrh hrpe računa i dokumenata, u
koverti spakovano, ležalo je majčino pismo – njegovim imenom naslovljeno, zapečaćeno. U
treptaju je rasteralo uspomene, srce zamrzlo, a ožalošćenog sina ostavilo u tišini težoj od
spleta zvukova iz dubine podsvesti, što su ga nešto ranije uznemirili.
Trznuo je iz flaše još jednom, zaseo za stočić, otvorio kovertu neoprezno, svu je
raskupusao. A na uredno presavijenom parčetu hartije iznutra, umesto očekivanog, dočekalo
ga je jednostavno:
„Nije lako, razumi me, sine. Svi su oko mene, ali drugačiji. Svi vi i svi oni. Još i bunar
isijava, a ječi odozdo. Oprosti mi! Ne mogu više da izdržim.“
Nejasne rečenice nadovezale su se na one što su mu još od telefonskog razgovora
odzvanjale između ušiju, ali nisu nudile ni utehu, ni objašnjenje. Bile su jednako
99
nerazumljive, bez smisla sročene... beznačajne. Jedino su mu ružnu ideju izmamile – sumnju
da se majčin mozak predao godinama, te da se mučenica u bunilu odlučila za grešni čin.
Zakukao je, pročitavši, nad papirom i bolno oteklim pitanjima: da li ju je mogao
sprečiti, da joj se našao kad je ustrebalo? Da li bi uopšte izgubila razum da je češće svraćao?
A odgovore čak ni dno flaše nije moglo da pruži, što ga, doduše, nije sprečilo da
nastavi sa ispijanjem. Do dna flaše viskija i pun balon vode sasuvši pod razgorelu savest, ne
zagasivši je, doduše, jedva da je bio svestan kada se odgegao do neraspremljenog kreveta i
sručio se na dušek.
San ga je savladao pre no što se prašina uzdigla – nemirna, ljutita...
Pakosna.

4.

Od košmara nije mogao pobeći. Ljudi u odelima obećavali su mu višegodišnji odmor

u zatvorskoj ćeliji zbog nemarne koordinacije projekta u Americi, pilot aviona nagoveštavao
je da prekookeanski let neće skončati kao u bajci, a gazda Vule se grohotom smejao iza šanka
svoje kafane, oblivenog krvlju.
Pa opet, stvarnost je ispala manje gostoljubiva od sna, kada se najzad trgao, grabeći
daha. U stomaku i glavi pržilo je nešto žešće od viskija i krivice – svestan je bio toga, jer je
vrelinu oba odbolovao za boravka u izolaciji. Grcajući, pokušao je da se uspravi, a krut vrat,
kao kopljem proboden, pa nakalemljen na kičmu, zaustavio ga je u po pokreta i izmamio mu
bolni vrisak. Noć zbijena u vrelom kućerku nije odgovorila zvukom, čak ni odjekom, već mu
gustom tminom dodatno zamešala u crevima, a mlaz bljuvotine poterala do grla. Desnicom
masirajući potiljak, u pokušaju da zauzda žigajući puls pod lobanjom i očvrsli bol nad
ramenima, a levicom ispipavajući i krčeći prolaz kroz mrak, iskočio je iz kreveta, posrnuo duž
sobička sve do vrata, pa izbauljao u kuhinju, jednako mutnu u bunilu i tmuši.
Jedna sveća je dogorela još dok je dovršavao viski, a druga je počivala na klupi u
dvorištu – sećanja su se komešala u zlokobnom, jedva uhvatljivom ritmu i đubrila
nepromišljene planove. Sledeći naredbu iz oteklog i bolnog među ušima, došepesao je nekako
do izlaznih vrata, usput oborivši još jednu stolicu i tek načet balon sa vodom, te se dlanom
oslonio na kvaku, a ramenom zviznuo u drvenu ploču. Kroz promajom opisani luk je izbio
upolje, spotakao se o sopstvenu nogu i strmeknuo u prašinu pred ulazom u kuću, pa najzad
pustio da mu iz dubine izlije otrova. Jezik mu je otekao dok svu gorčinu nije prevalio od
korena do vrha, ali mučnina se zadržala pod svrbljivim grkljanom čak i nakon što su creva
zaštektala prazna. U poganom dahu pomanjkalo mu je prostora za krik, te je još par hroptaja
odležao u prašini, tresući se u ledenom zagrljaju groznice, iako je i dalje bio obučen i obuven,
a spoznao da u vazduhu zapravo kuva.
Pribrao se na jedvite jade, taman kada su mu se oči privikle na mesečinu, te se oprezno
uspravio u čučanj. Mazni povetarac, međutim, kliznuo mu je uz leđa podmuklo, poput mraza
mu zagrebao iziritiranu kožu, tek da nagovesti da nije trebalo ni ustajati iz kreveta. Suvo pod
ždrelom dodatno je ojačalo osećaj teskobe i nateralo ga da zabrba po džepovima pantalona, u
potrazi za upaljačem, a sa željom da se što pre vrati u krevet – tek pošto se napije vode,

100
naravno. Pronašavši željeno, zgrabio je sveću sa klupe i uspeo da pripali fitilj posle samo
jednog straćenog pokušaja, pri kojem je upaljač odbio saradnju. Uleteo je u kuću ne obazirući
se na nered, odložio sveću na sto, pa potegao iz preostalog punog balona. Svaki novi gutljaj
obećavao mu je da će žeđ minuti i da će se što pre ušuškati majčinom posteljom, u bližem
krevetu, ali se telo opiralo, kao sunđer upijalo tečnost, a tkivo mučilo suvim svrabom.
Čak ni „najbolji američki“ za sobom ne tegli takav mamurluk – još jednom mu je
proletelo, dok mu se stomak neprijatno nadimao od tečnosti, a usta i dalje iskala još.
I baš kada se zapitao šta mu se to događa, odvojivši vrh grlića balona od usana, te se
osvrnuvši u smeru kreveta, odgovor mu je poput šamara, u britkom odsevu pljusnuo o
izbezumljeni izraz lica. Prizor mu se u svest probio kao nestvaran, no bio je zamaman
dovoljno da osvoji nepodeljenu pažnju i natera ga da mu se povinuje, te prepusti.
Sveći više nije bilo potrebe. Svetlost je oticala od vrelog tela sijalice obešene o nizak
plafon, terajući senke iz kuhinje. U kući je iznova bilo struje, baš kao u davnim danima, onim
pre no što se oprostio od roditelja i krenuo u svet. Sa magičnim zracima razigranim u
prostoriji, navalio je i izazovni miris jarećeg pečenja, od stola u talasima poteran – istog onog
ručavajućeg, nad kojim su zablistala dva para očiju, u momentu kada su se i Milančetove
zenice oporavile od iznenadnog napada.
„Mama?“, promucao je, iako je lako zaključio da i dalje sanja, a da mu bolest mori um
pod sklopljenim kapcima. „Oče?“
Ipak, nije želeo tek tako da napusti priliku za još jedno obraćanje roditeljima – makar i
u snoviđenje zavijenu.
A njih dvoje sedeli su za bogato postavljenom trpezom, ručavali tiho, ne obazirući se
na povike. Izgledali su kao da su izbili iz vremena dok je aktuelna bila svađa vezana za
njegov životni poziv. Otac je srkao supu iz tanjira pored kojeg se nalazila samo čaša sa vodom
– bez sitnije, ljuće susede iz kompleta – dok je majka kašikom lovila rezance i sitnila ih, baš
kao što je radila za svakim porodičnim ručkom, pre no što bi joj se jelo ohladilo.
„Otkud vi ovde?“, izletelo je Milančetu tupo, čak i osmeh povuklo za sobom, dok se
nespretno pridizao, a rukom razgrtao svetlucavi gustiš koji mu se lepio za ivice vidnog polja.
Nanovo uskraćen za odgovor, protrljao je potiljak i svom snagom zario nokte u meso
dlana, a osovio se u dahu, uprkos razdirućem bolu. Koraknuo je, tek da se približi stolu i upije
sočnog mirisa, ali nedovoljno i da zamahom rastera utvare. Posmatrao ih je, tako, smeškajući
se, odmeravao im svaki pokret, nevoljne grčeve mišića i gibanje kože, sve dok iz spavaće
sobe nije provejalo tiho grgoljenje i podvuklo mu se pod nogavice i rukave, i sve mu dlake
nakostrešilo. Majka je na to prestala da mlati kašikom, otac nakosio uho. Iznenada, kao da je
samo zlo uzvratilo iz susedne prostorije, krkljanje je isprva nadvisio prigušeni cik, a odmah
nakon se rastopilo u zverskom urliku.
„Ja ću ga umiriti“, otac je prošaputao, kucnuo kašikom o dno tanjira i ustao. „Ti jedi.“
Majka je klimnula bez reči, pogleda slepljenog sa uzanim muževljevim leđima, dok je
ovaj ulazio u spavaću sobu.
„Sve je u redu, sine“, odbilo se nedugo zatim od zidova, a Milančetu isteralo daha.
„Sanjaš ružno... tu je tata...“

101
 „Mama, kome se on to obraća?“, prostenjao je. Zlatasto svetlucanje mu je kralo
pogleda, sve dok jedino mirna figura žene nije ostala jasna u kovitlacu varnica.
Još jednom bez traženog odgovora, a osećajući da će se iluzija ubrzo razleteti, rešio je
da sam proveri o čemu se radi, te iznova zateturao duž kuhinje. U spavaću sobu upao je
klecavih kolena, oslanjajući se o zid, samo da bi mu spoznaja oduzela i malo preostale snage i
nemoćnog ga oborila na pod.
Kroz zlatastu koprenu nazirao je svog oca u polučučnju kraj kreveta, u kojem se
micalo kljakavo telo zaštićeno senkama. Samo se prepoznatljivom bojom kukavnog glasa
odavalo. Poslednjim trzajem izgrabivši ka bolesničkoj postelji, grudi izgulivši o podne daske,
te zlu slutnju potvrdivši, Milanče je zakukao jednako bedno. Bez obzira na to što se iznova
podsetio da se nalazi usred košmara, suzu nije zadržao, jer je u nemirnim crtama bolesnika
prepoznao vlastite.
Čak i zamućenog pogleda, primetio je da se njegov snoliki dvojnik pati sa
simptomima težim od mučnine i groznice. Izgledalo je kao da mu je bar dvadeset kila mesa
nasilno oduzeto, a posledice hroničnog stanja izbile su mu u tamnim podočnjacima i pod
bradom. Zapušteno, neobrijano biće grubo isturenih kostiju, obliveno znojem, mumlalo je
nerazgovetno, kao da se jezik otimao razumu, dok je rukama mlatilo u bizarnom opetovanju.
Pred krevetom mučenika, vonj ustajalog je nadjačao miris jagnjetine, a Milančetu još jednom
razdrmao utrobu.
„Šta ti se to desilo?“, tek što je izustio, pa zamahnuo da unesrećenog blizanca dodirne,
svet iluzije ga je izdao i pred očima mu se premetnuo u sasvim drugačiju nijansu bunila.
Nešto je iznendano grunulo, ponajpre iznutra, rascepalo mu bubne opne, te ga zaglušilo za
sledujući prasak iz spoljašnjosti, koji je iskre otopio u crnilu, a izmučena tela – očevo i ubogo
– raspršio i zamenio novim fantazmom.
Noć se i dalje igrala sa čulima, ali ovog puta nije bilo zidova porodične kuće da spasu
od hladnoće. Milanče se, najednom, našao u pomrčini dvorišta, ispred bunara iz kojeg je
isijavalo mutno, u ritmu jauka sa dna. Kroz halapljivi odjek odozdo, nije mogao da razabere
ni glasa, ni reči, ali mu je bilo jasno da onaj sa druge strane ne čeka srećan kraj. Manje bolne
glave i lakših udova, nešto krepkiji, a pripremljen na najružnije iznenađenje vlastitog
bezumlja, izbatrgao je iz prašine i uspuzao se uz kameni zid bunara, pa nalaktio na ivicu od
cigle i pogled obesio u dubini. No opet, čak spremnom na najgore, nesrećnik okupan u zenici
zlatne gustine, na samom dnu bunara, nepredvidljivim ga je dočekao zavapivši za pomoć na
engleskom jeziku.
„Džeremi?“, prostenjao je Milanče prepoznavši žrtvu, tren pre no što ga je snaga u
rukama potpuno napustila.
Prizorom poražen, iznuren do poslednjeg trzaja, skliznuo je u prašinu. Nadajući se da
će se košmar ubrzo završiti, ostao je da leži pokraj bunara, sa imenom svog zaposlenog
zaostalim između usana, a pogleda prikovanog za sjaj u daljini. Beogradska Polispirala je
izgledala drugačije prošarana krvavim viticama, koje su iznenadno ižđikale u krajkama
njegovog pogleda i istisnule zlatne žile od nešto ranije.
Poslednji svesni momenat Milanče je ispustio kroz puls napadnog tutnjanja iz daljine.
Buka je bila nesnosna. Parajuća.
Plastična.
102
 5.

„Buđenje!“
Prepoznatljivo „đ“ kuma Mareta, skliznulo između jezika i zuba, proparalo je kroz
spokoj Milančetovog sna i dopustilo svesti da ukapa pod lobanju, zajedno sa kapima
hemikalije koje su prodrle u krvotok.
„Kume?“, grlo je bilo je kruto, na reči nenaviknuto. Zenice su cvikale od bezobrazno
svetlog zelenila zidova bolničke sobe, te su se, onako skupljene, brzo skrile pod kapcima. „Šta
se dogodilo?“
„Pogledaj me, kume“, rmpalija ga je pridržavao za ramena i tresao, nimalo nežno, kao
da je pokušavao duše da ga reši. „Nema spavanja!“
Ovaj je isprva odbijao saradnju, ali ga je besni povik doktora i dugogodišnjeg
prijatelja potakao da otvori oči, te dočeka grube crte, neprirodno blizu vlastitom licu. Kum
Mare je to bio, zasigurno. Takva nosina, prerasla, još povijena nadole pri vrhu bila je
prepoznatljiva već celu deceniju. Uz upale obraze pod isturenim jagodicama, jake obrve i oči
duboko usađene ispod, nije bilo sumnje da ga je iz besvesti iščupao bivši cimer i partner za
šankom. U trenutku, dok je razum još uspostavljao ravnotežu, Milančetu se iz podsvesti
izmigoljila uspomena na žestoko pijanstvo iz studentskih dana, kada se u sličnom stanju
probudio pod nadzorom jednako mamurnog sapatnika. Bolnice i infuzija nisu im bile strane,
naročito kada bi u paru vršljali hodnicima i samostalno se služili potrepštinama.
„Kako se zovem, kume?“, doktor je neumorno napadao, bečeći se u neizvesnosti.
„Brzo, govori!“
„Pusti me, Mare, čoveče“, ispljunuo je Milanče skrušeno, zabacio glavu ustranu, pa
kmeknuo, kao da će izdahnuti. „Samo mi daj vode, molim te!“
Usne su mu bile suve, a jezik gacao u lepljivom, dok je iz stomaka nadiralo ugnjilo i
prizivalo osete uz koje je zaspao. U zbrci neprijatnih predstava, uspeo je da razabere samo
onu o neuobičajenom odsjaju i toplini porodičnog doma, no skromna sećanja u temelju nisu
bila dovoljno izdržljiva da bi se moglo nadograditi smisla.
Kum odahnu, gotovo teatralno, sa kasete zgrabi lončić pun vode i nagnu nad
pacijentovom bradom. Jedan gutljaj razbudio je unesrećenog, tek toliko da isprati novu
naredbu:
„Reci mi, odmah, čega se sećaš!“
„Maminog groba i gazda Vuleta... i kuće i pisma“, Milanče je nabrajao onako kako je
iz dubine doticalo. „Pio sam viski i zaspao... sanjao sam mamu i tatu, žive. Nije mi bilo dobro.
Svetlost je odnekud tukla...“
„Imao si sreće više nego pameti“, Mare se nasmešio, iznova nagnuo lonče i počastio
ga još jednim osvežavajućim gutljajem. „A znaš da tvoju pamet nikada ne dovodim u
pitanje.“
„O čemu ti to?“, i sam zatalasavši usnama nakon što ih je oblizao, ovaj se osmelio da
upita. „Šta se dogodilo? Otkud ja u bolnici?“
103
 „Našao sam te izvaljenog i ubljuvanog kod bunara, u zoru, kada sam došao u selo“,
kum je objašnjavao, ne prestajući da ga zagleda sa svih strana, te ispipava nadražujuće.
„Najpre sam pomislio da si preterao sa pićem, ali me je temperatura tvog tela, uz propratno
lupetanje, prilično razgovetno za stanja u kakvima sam umeo da te nađem, navelo na pomisao
da bi se moglo raditi o nečemu opasnijem. U krajnjem slučaju, čak i da si bio samo trešten,
nije škodilo odvesti te na ispiranje. Da sam okasnio, iskreno, sada ne bismo razgovarali.“
„Bunar“, Milančetu je pobuđeno sećanje na jezivi prizor s krajke košmara isteralo
panični krik. „Džeremi! Džeremi je bio u bunaru! Zapomagao je!“
„Tako je“, doktor mu je ivicom lončeta nanovo zapušio usta. „Upravo to si vikao i
tada, te sam rešio da te istog momenta prebacim na bolničko odeljenje i dovršim trežnjenje
opremljeniji. Ehej, vozio sam te sve do Beograda, strahujući da ćeš mi ugaditi presvlake. No,
bio si fin, a ja sam u međuvremenu saznao da je Džeremi momak zbog kojeg si neplanirano
ostao u Americi.“
„Ali...“, zbunjen, Milanče ne bi uspeo da dovrši, čak i da mu glasnice nisu zaškripale,
te poštedele ostatak rečenice.
„I da znaš, tada te je još jednom poslužila sreća“, klimnuo je kum. „Kada ti je jutros na
mobilni telefon stigla poruka u kojoj te firma obaveštava da je pokojni radnik bolovao od
meningoencefalitisa kada je skončao u jarku na gradilištu, neke stvari postale su mi jasnije.
Test je, inače, potvrdio moje sumnje. Opasno si zaglibio. Ipak, tretman je započet na vreme i
kako treba, tako da ćeš dočekati da vidiš još koju Polispiralu, a umećeš čak i da joj prebrojiš
spratove.“
„Meningo... encefalitis?“, ponovio je ovaj, kao da mu je pameti namah zafalilo.
„Ne bih te zamarao detaljima, kume“, doktor mu je sada već prelazio prstima preko
podlaktica, ispitivački klimajući. „Reći ću ti samo da se radi o oboljenju nastalom zbog
parazita koji ti ne štedi mozga. A ukoliko se ne leči kada i kako treba, povede te u smrt, ili te,
u slučaju da preživiš, natera da zažališ zbog toga što nisi umro.“
„Ali, otkud parazit...“
„Kod tebe je inkubacija, kanda, potrajala nešto duže“, kum se nije obazirao na upade.
Milanče se nehotice prisetio da je tokom školovanja kum usvojio takav stav od jednog od
profesora. „Pretpostavljam da si ga pokupio na gradilištu u Americi. Slični slučajevi
zabeleženi su u Luizijani, odakle je i pokojni radnik pristigao, pre nekih desetak godina. Reč
je, inače, o posledici prisustva amebe koja nastanjuje vodu, a kada dospe u organizam,
razvašari ga nemilosrdno. Doduše, ova vaša je, čini se, malo drugačija od ozloglašenih
predstavnica vrste, ali je jednako zločesta. Napada drugačije, ali svejedno isprva izaziva
mučninu, zatim temperaturu, pa groznicu, slabost, halucinacije, a stanje se pogoršava sve dok
ne padneš u komu, te...“
„Halucinirao sam?“, Milanče istrgnu dlan iz blagog stiska, kako bi naglasio ozbiljnost
pitanja. U dubini, osećao je da se pomalja i dalje nejasna misao, ali još kako značajna i teška.
„O roditeljima? Svetlosti... O Džeremiju i sebi...“
„Da, pretpostavljam“, pogođen drskim gestom, kum je na tren začkiljio. „Kada sam te
pronašao, govorio si o svojim spiralama... kako sijaju i u drugim svetovima. U svetovima u
kojima su svi i dalje tu.“

104
 Uz reči sa nadom združene, i dalje na podsvesnom nivou, doduše, ona pupeća misao
se, tako obogaćena, već premetnula u pretpostavku. Milanče je osetio da mu se vilica koči, a
srce bubnja pred sećanjem na reči iz majčinog pisma, koje su se u novim okolnostima mogle
protumačiti drugačije – tako da bi ga čak i bremena krivice mogle osloboditi. Iako potresen
telesnom nelagodom, osetio se prijatno zajezdivši utešnim sanjarenjem, makar i iskarikiranim.
„Smiri se, kume“, doktor ga je nanovo pridžavao za ramena, a ovaj je fanatično mlatio
kažiprstom.
„Majka“, dahtao je, dok su se ideje plele sa sećanjima na balone vode iz bunara, što ih
je gazda Vule spremio. „Možda je i ona halucinirala? Možda nije bila...“
Luda – želeo je da dokrajči, ali se na vreme ugrizao za jezik, iako je iz utrobe pakosno
vrištalo i: „poludela usamljena“. Možda je, sumnja je nezaustavljivo rasla, sumanutost njenih
ideja nastala kao posledica moždanog oboljenja, a ne napada duhova iz prošlosti, ili
sadašnjosti? Možda, zapravo, on nije bio kriv za njenu smrt?!
„Popij malo vode“, kum mu je poturio lonče, u želji da ga umiri, no ovaj se izmaknuo.
„Voda, čoveče, voda“, raspaljeno je brektao, odupirući se i tonući u bolnički jastuk.
„Ako je ameba bila u vodi, u bunaru, mogao sam se zaraziti pijući je iz gazda Vuletovih
balona, zar ne?“
„Kume, molim te, kakve sad Vule ima veze?“
„Pio sam vodu koju je Vule zahvatio iz bunara, a i majka je, svakako“, izbečio se
naposletku, kada su se nagađanja učvorila, te izrodila pitanje, a sa grudi odronila malo tereta.
„Možda je i sama obolela?“
„Priberi se, majstore“, Mare ga je ščepao za bradu, pa mu nasilno sipao tečnost pod
jezik. „Da si se sinoć zarazio, simtomi bi se javili tek danas, čak sutra, ili za koji dan. U
istraživanjima od pre čitave decenije toliko je trebalo dok ne bi provrilo...“
„Ali, i sam si rekao da je u pitanju drugačija ameba, da napada drugačije“, grcao je
ovaj, nevoljno gutajući. „Molim te, proveri vodu iz bunara. Izvrši test...“
„Ne može se to učiniti tek tako, kada se tebi prohte“, odmahnuo je kum. „Uostalom,
takvih ameba nema po Srbiji. Nikada nije zabeležen slučaj. Nije bilo načina da dospe baš u
tvoj bunar. U Americi si oboleo zasigurno!“
„Mare, molim te“, oslabljen pokušajima otpora, bolesnik se predao, pa zavapio.
„Jedino tako ćeš mi olakšati.“
„Šta ću ti olakšati, čoveče?“, dreknuo je ovaj, već kivan.
„Savest!“
„Savest?“, doktor, kao dirnut poslednjim, opustio je stisak šake, pa ustao sa kreveta i
udaljio se sve do izlaza iz bolničke sobe. „Za savest ne brini danas, druže“, brižljivo je
prošaputao, pre no što je otvorio vrata. „Kada te u potpunosti izlečimo, sa duhovima ćemo
lako.“
Ohrabrenja doktora često su sama po sebi lek. Za genijalca arhitektu na „infektivnom“
u Beogradu, poslednje što je kum prozborio značilo je i više. Jer, iako je izgubio i oca i
majku, a sa ženama slabo opštio, te životnu pratilju nikada nije odabrao, neko je bio tu, da se
postara za njega kada su se silne veze u telu poremetile, a biće ga, očigledno, tu i dalje. Baš
105
kao što on sam nije bio tu, kada su veze unutar tela ili uma njegove majke popustile. A onda
je nadošlo i pitanje: čemu više to zlopaćenje sa osudama iz grla svesti? Da li zbog toga što mu
je zaista bilo stalo do majčinog zdravlja i života, ili zbog strepnje da će Mareta u presudnom
trenutku, kada ga telo ili um izdaju, ipak usfaliti? Dobro je znao da staricu nije posećivao
kada joj je osmeh usiljeno visio na licu. Pa, zbog čega je, onda, toliko snažno grizlo iz utrobe,
samo zato što nije bio tu da vidi kako osmeha nestaje?
Ipak, nakljukan lekovima, sklopio je oči i nasmešio se, a već kada ih je iznova otvorio,
za kumom je kolala promaja, a pokraj kreveta se nalazila medicinska sestra.
Bila je bojažljiva, neiskusna, prilično gruba pri dodiru, ali istovremeno i...
Pažljiva.

6.

Leto je izmicalo, a u kući usamljenoj na brdu prašina se slegala skoro ceo mesec.
Gazda Vule bi pokatkad zašao na posed, kako bi pokosio travuljinu i razgrnuo korov ispred,
ali ne bi ulazio. Vrata je prvi put od incidenta, nakon četiri nedelje mučnog oporavka, otvorio
Milanče, dok mu je u zadnjem džepu pantalona šuškao laboratorijski izveštaj iz vlastite firme.
Kum Mare se do samog kraja nije pokolebao u vezi sa ispitivanjem vode iz bunara, te je ovaj,
još uvek smešten na bolničkom odeljenju, naložio saradnicima iz Luksemburga da
istraživanje obave umesto njega, u tajnosti. Sve je prošlo bez ikakavih problema. Činilo se da
laborante čak ni gazda Vule nije primetio.
Prethodne večeri, Milanče je dobio pozitivne nalaze analize, te se, ne naročito
iznenađen rezultatima, rano izjutra, čim je dobio otpusnu listu iz bolnice, zaputio iz Beograda
ka selu. Po dolasku, najpre je svratio kod kafandžije, poklonio mu bocu skupocenog pića u
ukrasnoj kesi i tutnuo mu poprilično u džep na prslučetu, da pokrije, kako je obrazložio,
troškove održavanja. Gazda nije bio naročito pričljiv, ali je prihvatio poklon bez pogovora i
pristojno klimnuo pri pozdravu, čak i odmahnuo sa trema, dok je ovaj odlazio.
Milanče je potom zagazio uzbrdo, na jedvite jade izgurao do vrha, gde je gvirnuo u
smeru bunara, iza štale, tek da proveri da li i dalje isijava.
Korak više, a osmeh kasnije, uletevši u kuću i uzbudivši uspavane insekte u kuhinji,
iznova je raširio usne. Površina stola, iako prekrivena talogom vremena u prolazu, zlatasto je
svetlucala prozvana suncem. Iz zidova je takođe izbijalo blistavo, kao da ispod kreča dišu
freske tuđih života. Pokoja šoljica za kafu je još, poput bunara ispred, neprirodno odgovarala
dnevnoj svetlosti, dok je iz spavaće sobe kroz odškrinuta vrata blještalo.
Milanče, ipak, više od treptaja nije poklonio čudesnom enterijeru. U poslednjih
petnaestak dana, uprkos snažnim dozama medikamentozne terapije i ohrabrujućim
izveštajima kuma Mareta i ostalih doktora sa bolničkog odeljenja, gotovo da se navikao na
zlatnu glazuru izvesnih predmeta i likova, podrhtavanje granica opipljivog sveta u uglovima
vidnog polja, pa čak i volšebnu vrisku, u uhu usađenu. Još kako bi se povremeno koje
prozorsko staklo bolnice ucaklilo na mesečini, drugačije nego što bi se očekivalo, dok bi noći
iz nepostojanog zajmile hladnije roptaje nego što su pacijenti na odeljenju ispuštali u
bolovima.

106
 Naravno, usvojiti takve predstave kao postojane podrazumevalo je pasti u zagrljaj
ludila, ali se Milančetu čak i to činilo privlačnijim od rvanja sa nemirom drugačije vrste. Znao
je vrlo dobro da bi priznanjem o neuobičajenim vizijama rezervisao poduži boravak na spratu
iznad „infektivnog“ – onom za teže slučajeve – te je čak i pred kumom oćutao o sablasnim
priviđenjima, a zaključke nastavio da podvlači na sopstvenu ruku. Onih jasnijih, doduše, nije
bilo mnogo, premda je, samostalno izučavajući materiju, listajući knjige i čitajući
mnogobrojne članke na internetu, izveo par labavih pretpostavki.
Bilo kako bilo, potkovan novim znanjima, a spreman da prihvati neuobičajeno,
vlastitu percepciju je prihvatio bezuslovno, pa makar i svetlucavom čipkom prekrivenu. Nije
znao da li se radi o posledicama meningoencefalitisa ili gladi parazita, onog iznutra što
ispisuje imena u mesu, ali se bar pred samim sobom mogao zakleti da je u pitanju nešto više
od tlapnje. Dobivši potvrdu iz Luksemburga da je zloćudni organizam ipak boravio u vodi
bunara, te mu možda i majku pod zemlju oterao, ohrabrenim se osetio da se zauzme za vlastiti
razum i razum pokojnice, i istraži detalje.
Seo je za sto, iz ranca izvadio flašu viskija, potegao kao što je umeo u mladosti, ovog
puta bez namere da zagasi vodom. Kako mu je žestina sletela na želudac, a krv se pod
obrazima uzburkala, tako su i stvari oko njega još jače sevnule, a u vidokrugu mu zatitralo, pa
se sve udvojilo. Nije bio razočaran prvim ljutim gutljajem po oporavk. Zapekao je baš onako
kako je očekivao.
„Vidim, piješ, a ne blažiš“, prepoznatljiv glas, u jeku zavijen, zajahao je zvuk
lepršavog koraka odstraga, pa zaokolno, iz spavaće sobe grunuo, kao iz neznane daljine,
neočekivano. „Poučen si iskustvom u krvi, a ostao uspravan. U to ime valja nazdraviti.“
Ni reči, a ni lik što ga je po okretu obasjao bledunjavim žutilom ispranim u nekom
drugom vremenu, Milančeta nisu potresli dovoljno da bi mu oteli krik. Ishitreno se, doduše,
osvrnuo ka posetiocu – telesni refleks je isprednjačio nad psihičkom pripremom – te mu je
zasmetalo na tren to što mu je izmamio nekontrolisani pokret.
„Ni izbečio se nisi“, ipak, prilika je ostala zadivljena njegovom smirenošću, pa se
osmelila da kroči u kuhinju i na zveckanje stakla pri zdravici bez dodira se zaustavila.
„Pretpostaviću, stoga, da ti objašnjenje nije potrebno, jer si i sam doznao šta se i kako zbiva.
Uostalom, slično razmišljamo, verujem.“
Poput odraza u ogledalu, stranac domaćinovih crta lica, nešto ređe kose, a brka i
kragne urednijih, zauzeo je mesto za stolom, da ovaj može da ga pogleda pravo u oči – iste
one svetle, plave, kapilarima išarane. Milanče je primetio da mu je dvojnik za zeru mršaviji,
ali gipkiji u pokretu i lepše boje lica.
„Potvrda će biti dovoljna“, mirno je izustio, pa cugnuo.
„Istog zla smo se rešili, pregurali infekciju“, sagovornik klimnu, osmehnu se i nagnu
vlastitu flašu, prozirnom tečnošću ispunjenu. „Za razliku od ostalih, bez primetnijih fizičkih
posledica smo pregurali najteže, te dočekali da jedan drugog prepoznamo kroz razigrano
zlatno iverje. Zar je nakon svega potrebna potvrda?“
„Kumu Maretu ne bi usfalila, tek da me ne smesti u manje svečanu košulju, kad mu se
u budućnosti, pijan, nehotice ispovedim“, Milanče se bezobrazno nakezio.
„Neće ti taj poverovati, dok mu i samom amebe ne izvršljaju pod lobanjom“, novim
gutljajem ovaj je umirio vrcave usne, pa nastavio ozbiljnije. „Što je, inače, sasvim moguće.
107
Jer ako kap krvi nesrećno skončalog radnika na gradilištu, povremeno čak sa sve radnikom, a
kroz nama dobro poznatu, kobnu fuziju, da ne budem nepristojan, te kažem krajnje neprijatnu
disfunkciju sistema, može da završi iz jedne Amerike u bezbroj srpskih bunara na vrhu brda
neke selendre, zašto ne bi mogla na momenat da se nađe i u krvotoku ko će ga znati koliko
doktora kumova? Kao što čioda povremeno završi povrh prsta deteta što će sekund kasnije
zaskičati, ili pčela u ustima paćenika sa neželjenom alergijom u trenutku, ili klavir, ili
nakovanj, u vazduhu iznad prometne ulice, da ti ne nabrajam znatno bizarnije primere na koje
još nisi naleteo u svojim siromašnim izvorima, a hoćeš zasigurno u budućnosti... Nego, znam
ja dobro šta tebe zapravo muči. I mene je, dok se nisam osvestio. Potvrdu drugačije vrste
tražiš.“
Istinite reči oboriše domaćinov pogled, samo da bi se skvašen iznova uzdigao. Više
nije bilo bitno da li halucinira ili se neverovatno zaista odvija pred njegovim očima, da li je
priča o pčeli i klaviru moguća, ili je sve i dalje ludačka teorija, da li je i sam sposoban da
spozna kako funkcioniše „sistem“. Pitanje o ludosti zamenilo je teže, kajanjem podmazano, a
potpisano parom imena. Oklevao je treptaj-dva, tek da mu suza otekne, a zatim dobrano
nategao, zagledao se u došljaka i prošaputao, sve se stresajući, kao grozničav: „I? Šta ti
kažeš? Potvrđuješ?“
„Bez razloga se sekiraš, čoveče“, suprotstavljeni zamahnu flašom ka politri viskija, da
nazdravi još jednom, a staklena tela se bezvučno stopiše uz iskrenje oboda, i prošišaše jedno
kroz drugo, neopipljiva. „Greh ne postoji u sistemu, jer ne postoje ni odluke, već samo ishodi
različitih slučajeva i najčešće štetnih fizičkih preklapanja, koja zapravo i remete rad večnog
mehanizma, a nemaju naročite veze ni sa tobom, ni sa mnom, ni sa našim majkama.“
„Ali...“, osokoljen spoznajom, Milanče je izustio nesigurno, bez namere da okonča,
iako je osećao da mu se nezadovoljstvo u dubini kruni, te izbija kroz znoj.
„Nisi kriv za majčinu smrt“, dvojnik nije okolišao. „Niti za očevu, niti za
Džeremijevu. Žive oni i umiru, neki sami, drugi u društvu, treći čak i u gadljivom prepletu
jedni sa drugima u mesu, no opisa toga bih te poštedeo. Ali, svejedno grabe kroz život, dok
im se smrt ne ispreči na putu, sasvim nezavisno od tvojih postupaka, čak i u svetovima u
kojima si vezan za krevet, ili nedovoljno sposoban da projektuješ čudesne spirale. Pogrešno
deluje, ali nekad i ti ostaneš u Srbiji, pa popiješ vodu iz bunara, zagađenu krvlju, ili
mokraćom nekog drugog jadnika sa zažarenim mozgom, a kum te ne nađe na vreme, ili ti još
uvek živi roditelji ne pruže adekvatan tretman. Nekada je to deo funnkcije, a nekad greška, jer
je došlo do fizičke fuzije svetova zbog toga što se mehanizam, eto, zagrcnuo. Omaške su
neminovne. Nijedan sistem nije savršen u večnosti! Telo izdaje. Razum, takođe. Njihova veza
najčešće, zapravo, može da te ostavi na cedilu, pa nastane belaja. Zato ih valja držati pod
kontrolom, naročito u posebnim slučajevima, poput naših. Poštuj ih i voli, brate, oba! Nemoj
ih mučiti bespotrebno, zlim osetima, usamljenošću i otrovima iz flaše.“
Milanče se osetio slobodno da suzama pridruži i jecaj, toliko godina zarobljen u
grudima, dok mu je uz kičmu puzao hladan dodir nepostojećeg.
„Obdaren si neverovatnom sposobnošću, veruj mi“, sagovrnika je u trenutku vlastita
priroda izdala, te mu šaku poterala ka blizančevoj, a ona samo kliznu kroz kožu, mišić i kost,
zlatasto osuvši. Nasmejao se na to, uz olakšanje, pa nastavio: „Ameba te je prosvetlila. Tvoj
mozak sada funkcioniše drugačije, pobuđeno. Možeš da gvirneš u jednačinu postojanja, a da
se činioci ne uznemire. Možeš da vidiš rezultate unija i preseka, razlika i deljenja, čak i ako su

108
sve brojke nepoznate. Vremenom ćeš, osuđen na drugačiju spoznaju sveta i svetova, i sam
uvideti koliko je osećaj krivice besmislen u sklopu nečega što teče, odvija se, obrće, pa
opetuje. Naposletku, i sam si imao priliku da se uveriš da Polispirale postoje i u susednim
univerzumima, a to je najbitnije, jer je samim tim glavni tok osiguran.“
„Tako je“, domaćin najzad ukroti osećanja, te se prepusti razgovoru, sve prizivajući
prizore iz poslednjeg košmara, ili stvarnosti. „Polispirala je sijala u daljini, čak i u drugom
svetu, u onom u kojem sam...“
„Upravo“, putnik iz nepoznatog ga je prekinuo, pa napravio pauzu tek da osveži grlo.
„Gazde kafana i doktori medicinskih nauka tvoje ideje realizuju, gradeći spratove u
realnostima u kojima čak ne možeš ni da izgovoriš pomenutu reč. Stvari se, jednostavno,
zbivaju. Nekada na vreme, nekada baš u pogrešnom trenutku, nekada željene, nekada
doživljene kao ružne, loše i zle. Ali, to nije posledica dela pojedinca, sigurno ne nekog
nadaleko opevanog lika poput tebe, genijalče iz Srbije, već rezultat svega što se odvija, savija
i prepliće, svega što i obični ljudi, životari, čak, čine, a što menja sistem iznutra i čini ga
složenijim, istovremeno privlačnijim!“
„Hoćeš da kažeš da Polispirala nije moj izum?“, svetski arhitekta, odskoro i amebom
prosvećeni, sada već osorno podviknu, pa ustuknu. Ugriz savesti je popustio tokom
razgovora, te mu je poslednje što je čuo nezgodno sletelo u uho i još neprijatnije odzvonilo.
„U drugim kućama na vrhu brda, u kojima te roditelji tetoše u krevetu, nije“, dvojnik
ga je smirivao, smeškajući se znalački. „Ali, u ovoj, tvojoj, jeste!“
I dalje narogušen, Milanče novo saznanje proguta zagrcnuvši se, poput mehanizma.
Odricanja i ispaštanja, sinulo mu je, očigledno postoje u svim univerzumima – u svakom
ponaosob drugačije tumačena – kao što postoje i paraziti, Polispirale, pomućenja svesti i teška
osećanja. Pa ipak, bilo je teško prihvatiti da NJEGOVO betonsko dete u nekom drugom
postojanju nosi tuđ potpis u temelju.
„Zato je neophodno da budeš siguran u sebe i najbliže, u svoje telo, okruženje i vlastiti
put“, kao da je znao o čemu ovaj razmišlja, blizanac je dodao, dok mu je lice čilelo u
poigravanju svetlucave prašine. „Nesigurni svetovi su oni koji podrhtavaju i stapaju se, i oni
su kost u grlu rešenja jednačine. Da bi osigurao sopstveni, moraš ga prevazići.“
„Čekaj malo...“, još jednom, Milanče nije umeo da nastavi, te je dopustio uzdahu da
uroni u sve jači odjek oko reči prozirnog odraza. Želeo je da mu objasni da je za života naučio
kako zloćudne osete, kao ni zloćudne tumore, čovek ne može tek tako pokloniti nekome
drugom, ili okruženju, ili jednačini svetova, ili čemu već, ali, u momentu se uhvatio kako
počinje da veruje dvojniku. Kao da je u odsustvu svojstva vremena priča bila ponovljena
toliko puta, da je postala istinita. Uostalom, na životnim raskršćima, uveravali su ga svi iz
firme, uvek treba odabrati lakši put, a ovaj se takvim činio.
„Prevaziđi život i smrt, a prihvati svekoliku svrhu“, bile su poslednje reči putnika, pre
no što je otpio iz flaše, a tečnost se prolila kroz bestelesno, koje je iz trena u tren gasnulo, sve
dok ga u potpunosti nije isparilo iz prostorije. Još jedan bljesak, okupan zlatnim, okončao je
razgovor između svetova...
Sagovornika i sapatnika više nije bilo. Krivice, takođe. Zbunjenosti, doduše, namah je
izbilo na površinu, ali ju je pokopao naredni cug.

109
 Milanče je ostao sam u kuhinji kućerka. Zvuci su zamrli i samo se tutnjanje iz daljine
probijalo kroz gust vazduh i trošnu gradnju kuće. Tama se već raskomotila, pošteđena pretnje
snažnih odseva iz rascepa stvarnosti, ranjiva samo pred peckanjem iz daljine, te obgrlila
osamljenog posetioca i šapnula mu da je vreme da se vrati u prestonicu.
No, on još jednom nagnu flašu, pa se nasmeja. Prenoćiće, ipak, u roditeljskoj kući,
rešio je. Ujutro će uraniti, zazidati bunar, ako ostane vremena i stare stvari pobacati iz soba, a
ostatak ove večeri iskoristiti da dokrajči viski – poslednji, potpisao je – te baci još koji pogled
na beogradsku Polispiralu i oslušne zvuk iz sluđenih vremena i prostora...
I svestlost je, pritajena, ali ne zlatasta, gvirkala kroz prozorče na zidu.
Periferna je bila, no Milanče je znao da je bar postojana. Ipak, na prvi pogled učinila
se pusta, kao...
Propuštena.

110
 Tek pod kožom
kolovrat ožiljaka...

111
 Tkivna

1.

„Dobro došli u Beopolis“, ženskim glasom, a na tri jezika, pozdravio me je

kompjuterski terminal, čak pre no što je izlazna kapija aerodroma škljocnula za mnom.
„Vožnja taksijem do bilo koje lokacije na Gradskoj Spirali iznosi samo dvadeset kredita.“
Tek što sam spustio kofere i mrmorom počastio upalu mišića, ekran mašine buknuo je
u bojama, a one isplele putanje do najbitnijih odredišta u gradu. Nekoliko metalno-sivih
podnih blokova dalje, zaštektala su vrata taksija istovetnog onom na aerodromu u Nemačkoj.
„Molimo, odaberite željenu destinaciju“, nasnimljeno pitanje iznutra je nadošlo muški,
ali tromo i pušački naribano, kao da je robot-šofer nostalgičare trebalo da podseti na klasične
lokalne taksiste.
Zarzao sam u borbi sa podsmehom, ali svakako iznenađen spoznajom da je Uniji
evropskih zemalja, po obećanju, bilo potrbeno manje od deset godina da od srpskog „grada“,
makar i jednom od najstarijih Poispirala obeleženog, napravi svetski „polis“ u pravom smislu
te reči. Iako sam vesti još onomad dočekao kojim satom leta udaljen, siguran u Nemačkoj,
nisam odoleo masnoći domaće psovke nad sumnjom da će plavim kravatama uspeti da izbiju
ćirilicu sa uličnih natpisa i razbiju, te preasfaltiraju kaldrmu. Ipak, prag prestonice, ucakljen
po propisu, narugao se odsustvu vere u moć Unije. Uz to, desetine znakova sa precrtanim
cigaretama, izlepljenih svuda unaokolo, zagolicale su mi pluća i grlo, a šaku zadržale u džepu
kaputa, dlana prislonjenog o telo paklice, da žešće zasvrbi.
„Molimo, odaberite željenu destinaciju“, metalni glas me je požurivao.
Nije bilo potrebe za ponavljanjem – i sam sam želeo što pre da klisnem odatle i
uvučem dim duvana kako valja. Probrljao sam kažiprstom kroz lavirint boja na ekranu
terminala, iznašao mesto da zabodem želju, kliknuo, te potegao kofere i smestio se na zadnje
sedište automobila.
„Potvrdite destinaciju“, snimak se zasustavio dok je vozilo učitavalo podatke, što je
robotu spreda omogućilo da se osvrne i nakloni mi se u znak poštovanja, iako mnogi, načuo
sam, takav izraz jedne obične mašine zaista nisu bili sposobni da prihvate sa osmehom.
„Gradsko groblje?“
„Potvrđujem“, sekund premišljanja poštedeo nas je odgovora na nemačkom. Umalo
da izleti jedno „Ja“, mada verujem da bi se vozač već nekekao snašao.
Motor je nežno zapreo, a ja se nasmešio znaku na uzglavlju šoferskog sedišta.
Dobra stvar sa robotima – ne smeta im duvanski dim!

2.

Ni pola cigarete nisam dovršio, a vožnja Beopolisom već mi je pokvarila pušačku

uživanciju.
112
 Blok-zgrade, naređane poput domina duž spiralnog puta što je povezivao spratove
grada, mrko su me šacovale kroz prozor taksija i kao da su naglašavale da nikada, ma koliko
daleko pobegao, neću stresti podozrivi pogled širine žileta sa ramena. Izlaznim vratima stana
zaglavljenog u sličnoj građevini pokušao sam da tresnem, dok sam žurio na let za Srbiju, a
ona se ugodno zaustavila na prst dužine od metalnog okvira, pa mu pala u zagrljaj uz jedva
čujno „klik“. Vrata koja ne možeš zalupiti – vrhunac civilizacije! A posle dumamo zašto ima
toliko besnih po ulicama.
„Je li, bre“, zabrudnao sam pustivši da mi se dim izlije iz usta, a robotu razlije preko
epaleta sa znakom firme polegnutim na uskim ramenima, „kada su nam spomenike i hramove
zamenili ovim gajbicama od dečjih kockica?“
„Komunikacija neuspela“, metalnim je odzvonilo spreda. „Preformulišite, molim!“
„Ma, isti si k'o one zapadnjačke šklopocije“, naredni cim iz filtera sudario se sa
ljutitim rečima, pa u stisku oteklog grla odjeknuo kašljem. „Preveli te naši, a ti bi opet samo
nešto formulisao!“
„Komunikacija neuspela!“
„Zamisli“, ispljunuo sam grudvicu duvana, zaostalu za nelagodom, te spazio kolonu
prolaznika spolja, zarobljenu na ostrvcetu isplivalom iz saobraćajne gužve – svi u crnim
sakoima, belim košuljama, sa šećernim razdeljkom i plavom kravatom. „Evo i gradskih ćata,
majstore!“
Još jedno podsećanje na svet od kojeg sam došao da se odmorim dovršio sam
psovkom, a ona kao da je otčepila bocu pod naponom, te pustila ostale poganluke da prsnu.
„I vi ste isti k'o oni švapski šalabajzeri! Sramota, bre, majku vam bezobraznu!“
Žar na vrhu cigarete natekao je od brzog uvlačenja i činilo se da moli da predahnem.
„Prokleti Unijaši“, otresao sam vrelu komadinu u pepeljaru, a jed progutao u
nakašljavanju.
Berlin me je pri prvom pozdravu, pre čitave decnije, dočekao našminkan „po
evropski“. Takav zapad doživeo sam stresno samo zato što nisam znao šta da očekujem od
njega. Sa druge strane, rodno mesto sam napustio dok se još Belim gradom nazivalo i dok se
veče moglo provesti u koraku kroz pešačku zonu koja je vodila do Kalemegdanskog parka.
Deset godina kasnije, osmatrajući plameno na vrhu cigarete, što je raslo kroz
geometrijski pedantno, a posve odvratno sivilo oslikano na staklu prozora automobila, prvi
put sam osetio da mi tlo – ono koje sam za odrastanja sigurno gazio vazdušnim đonovima –
izmiče pod nogama, kao što su boje utekle iz krajolika. Iako sam i sam zbog praznog trbuha
potprašio tabane, pa pobegao preko grane kad je zagustilo, teško mi je bilo da poverujem da je
moja krv prodala rumenilo opeke samo da bi namirila crtu kod svetskih biznismena.
Licemerno zvuči kad pobegulja zacvili, većina bi rekla, a ja sam, pak, pred vlastitom osudom
u tom momentu stao da se pravdam balkanskom strašću. Ipak, kada su se iznenadno
proklijalom ponosu iz bliskih sećanja još jednom usprotivile predstave kilometarskih zidova
javnih toaleta u berlinskom podzemlju, sve knap popločanih, po ceni od „sto kredita –
kvadrat“, ogorčalo mi je još više u ustima, pa sam zagasio cigaretu i odustao od teških misli.
„Stigao sam u Srbiju“, ispljunuo sam u mikrofon IP-a. „Upravo idem na groblje, a
kasnije ću se naći sa kumašinom. Javljam se uveče. Pozdravi klince!“
113
 Glasovnu poruku sam poslao na broj srculencetom obeležen u memoriji imenika IP-a,
na tren se priupitavši da li da dodam i usrdno „volim te“, premda me je u femkanju prekinulo
formalno strogo:
„Stigli smo na odredište: 'Gradsko groblje'!“

3.

Otac. Majka. Brat.

Skupa zamešani u prahu, te usnuli u metalnom kovčegu veličine kutije za cipele.
Moćna radnička šaka, vojnički pogled, a glasno grlo i mudar jezik starijeg čoveka, žena od
čelika, sposobna da dušu u paprikaš izlije nakon što potegli tri cegera sa pijace, i moj brat,
plod ljubavi, strasti, ili čega već, grlat na ulici, jak na strunjači, pošten u kafani – svi zajedno
stisnuti u mini-ambalaži bez boje.
Pazeći da ne napravim previše buke povukao sam čeonu ručku kovčežića i izvukao ga
do repa iz goleme zidne matrice izbrazdane prezimenima preminulih po abecednom redu.
Umesto poklopca, lice kontejnera prekrivalo je staklo i otkrivalo pogled na posmrtne ostatke
nekada pohranjenih u bivšoj porodičnoj grobnici. Spazivši hrpicu pepela, jedva sam zaustavio
mlaz od želuca odbegao, pa stao da prevrćem džepove u potrazi za novom cigaretom, u nadi
da će mi još koji dim uljuljkati razjarenu utrobu.
Za života preko grane nisam imao priliku da sahranjujem svoje ili oplakujem tuđe, a
odnos Unijaša ka pokojnicima mi je predočen samo u novinama i na televiziji. Dakako, znao
sam da se rake iskopavaju i prazne zarad prisvajanja još tla, a tela masovno kremiraju, uprkos
leleku ožalošćenih sa ulica. Takođe, čuo sam i da se „ostaci ostataka“ sasipaju u metalne
kutije, a one uklapaju u mreže visokih zidova koji izbijaju ka nebesima da bi uspešno
zamenili osvešteno zemljište, samo da bi se združena površina nekadašnjih parcela iskoristila
za izgradnju stambenih objekata i radnih pogona. Uz sve to, još me je i kumašin – inače,
zadužen za održavanje grobnice sa mojim prezimenom, nakon što sam otišao – pre nekoliko
godina priupitao za dozvolu da se tela mojih najrođenijih „procesuju“, a ja mu bez naročitog
premišljanja odobrio, kako bih izbegao nepotrebnu muku sa papirima, lični odlazak u Srbiju,
te odsustvo sa radnog mesta.
Pa opet, prvi put zapravo pridržavši bogohulnu stvar od nerđajućeg čelika šakama i
sagledavši dimenzije ostatka samrtnog hola jednake proredu između mermernih spomenika
starog groblja, povik „skrnavljenje!“ naprosto mi je izleteo i naterao čuvara od metala u
obilasku da me osmotri sumnjičavo.
Klimnuh mu rumenih obraza uz snishodljivo „izvin'te!“, pa brže-bolje smestih
cigaretu u usta i pripalih.
Jedina svetla tačka modernog smrtišta – kako sam prozvao skučeni prostor gledajući
Dnevnik – bilo je dozvoljeno pušenje.
Posmatrao sam tako, ćutke, gladnu vrelinu i sivilo što je žar ostavljao za sobom, i
zamišljao kako se nalazim na planini od pepela, nikloj nad davno sagorelim životima i
idejama, u svežijem vremenu zamenjenim podacima u IP-u i pokornošću brojkama. Nisam ni
sumnjao da će lice postojanja postati posve bezizražajno kada ekonomija racionalnog doba
114
nadvlada ustoličene tradicionalne obrasce, no na kraju, po završetku nasilne operacije
rekonstrukcije, ispostavilo se da je ružna faca stvarnosti bila sposobna i da se isplazi,
trijumfujući.
Razočaran, shvativši da je filter cigarete dobio kljun od molerskog pepela i da je
vreme da zagasim, ponadao sam se da usijanje novog vremena neće uspeti u potpunosti da mi
progrize kroz uspomene na najmilije, a ispraćene.
„Oprostite mi“, uzdahnuo sam nad čelikom, jer mi suza nije smela preko obraza, pa
vratio kovčeg u rukav zida. A iznutra kao da je u troglasu zabrektalo: „za hlebom si išao“, te
mi umirilo savest na kratko i zatalasalo mi brke.
Umeli su sa mnom, još kako – svo troje. A i ja sam sa njima, da se ne lažemo.
Otac i majka nikada nisu čuli da je sa mojih usana uzletelo „ćale i keva“. Na slavskim
ručkovima nazdravljao sam isključivo kiselom vodom, a vrata pridržavao kada bi oca iznosili
iz prostorije nakon litre vinjaka. Navijao sam za njihov tim, šišao se na „vojničko“, izuvao se
ispred praga, a povremeno čak i suđe prao po završenom ručku. Tako se ponašajući, leta sam
smeo da dočekujem sa obećanjem o popravnom ispitu u avgustu, a bez bojazni da će mi na
obrazu ostati otisak dlana. Nisu pravili dramu čak ni kad sam im rekao da ne planiram da
nastavim sa obrazovanjem nakon četvorogodišnje tehničke škole. Par saveta za bolji život i
predlog da vojni rok otaljam što pre jedini su zamenili nagovaranja i lažna očekivanja. Baš u
to vreme, uz najavu da ću se zaposliti sledećeg meseca, oslobodio sam se dovoljno da krenem
da valjam mirišljavo bilje u plastičnim vrećicama, a samo par godina kasnije i zajam sam na
ulicu pustio. Pohvala za supu i sos i partija karata svakog drugog vikenda penzionisani par
moljakali su da žmirka pred sitnim kaznama pristiglim na kućnu adresu, dok one teže i žešće
prijave, roditelji nisu ni dočekali, jer su umrli jedno za drugim od iste boljke, u razmaku od
samo četiri meseca.
Njihovim sahranama – sa sve trubačima, opelom i narikačama – sam prisustvovao.
Bratovljevoj, pak, nisam, iako sam mu na putu do smrti dao dovoljno vetra u leđa.
Dve godine mlađi od mene, bio je uklet da mi isprati stope i na zadnja vrata uđe u istu,
opasnu družinu. Njegovim naporima da se dokaže pred velikašima u ekipi protivio sam se sve
dok nije krenuo da mlati lovu po srednjim školama – klinci sa kojima se družio pušili su i više
zeleniša no što su mogli da priušte i zajma im je, očekivano, ustrebalo, te je posao procvetao.
Već kada su krediti i IP-ovi zapretili iz bliske budućnosti, ugrozivši koncepciju „lera“,
predložio sam nesrećniku da pođe sa mnom u Nemačku i pokuša da zaradi šta, bez strepnje
pred predstavnicima zakona. No, odgovor je okasnio nekoliko meseci za probnom vožnjom
kroserice, koja je u duši raspaljivala jače od sigurne budućnosti, a između ušiju rastapala i
malo preostalog od alkohola i droge. Znajući da je jarosnog balavca nemoguće ubediti u
suprotno od namerenog, kumašinu sam ga „poverio“ na čuvanje, uz obećanje da ću se vratiti
po njega kad se stvari smire. Ipak, dok su evropske promene rađale novu Srbiju, primio sam
telefonski poziv satkan od kumovljevih kletvi i žalopojki. „Bar mu je brzina presudila, a ne
metak“, tešio sam ga, pa i sebe, te pravdao da na sahranu ne mogu da stignem, jer se
nagomilalo neodložnih obaveza, a i usled nenadanog štrajka radnika avio-kompanija zbog
reformi.
„Batu su ti kremirali među prvima“, kumašinove reči zaostale u svesti naterale su me
da iznova posegnem za cigaretom, pre no što je iz stvarnosti grunulo jednako zvučno:
„Gde si, kume, pljugašu stari!“
115
 4.

Nekoliko pošalica na račun nabrekle mešine, glatkog temena i primetne dioptrije na

cvikeru začinilo je vožnju mečkom do podzemnog kluba „Luna“, gde smo uz četiri alkoholne
jedinice u crvenim kapsulama i nekoliko čaša vode prepoznali veče.
„Kako sad šljakaš, beše?“, kum je potegao nakon kratke ćutnje, što je dozvolila ritmu
muzičke podloge da mi razmrda prste desne šake. „I dalje lepiš pločice po Dojčlandu?“
Poznavali smo se od najranijeg detinjstva. Zajedno igrali klikere, fudbal, poker, varali
na školskim testovima u paru, spopadali iste gradske sojke, neke istodobno mazili, podelili
prvu cigaretu, džoint, tabletu, crticu, kao i preteklo od „leranja“. No, u tišini nismo umeli.
Čim se šale ispralo, a trućanje o putu se izlizalo, kao zapet je izbačen šta-ima-inače-adut. Ali,
kad se i o životu uopšte probistrilo, nametnulo se da četiri crvena „keca“ nisu dovoljna da bi
se zabančilo lagodno. Naručili smo, stoga, još četiri kapsule, a u iščekivanju nove alkoholne
doze, mojim razigranim prstima sagovornik je priskočio u pomoć konkretnim pitanjem, te me
potakao na govor.
„U fotelji sam“, potrudio sam se da nadjačam glasnu muziku. „Preduzeće se proširilo,
unapredili su me. Sad šefujem, sklapam poslove, šaljem vlastite keramičare u tuđa kupatila!
Ima i love, da se straći na gluposti.“
„Lepo, lepo“, kroz nos je izbacio ovaj, a krupnim, svetlim očima mi gvirnuo preko
naramenice sakoa. „Bitno je da si se snaš'o tamo.“
Deset godina oštetilo mu je glas teže nego spoljašnjost. Zalisci mu jesu porasli, dalo se
primetiti, ali su na ušću i dalje ponirali u crne vlasi. Lice mu se odavalo kojom borom pod
brkovima i bradom, malo se i trbuha pustilo, ali i pored toga, i dalje je delovao pola života
mlađe od mene. Osmeh mu je vrludao iza mojih leđa, dičio se urednim zubalom pod punim
usnama – uz par mostića, doduše – i nije bilo teško pretpostaviti šta se zbiva.
„A ti, čime se baviš ovih dana?“, pokušao sam da ga zaokupim razgovorom, prisetivši
se još uvek jasnih epiloga sličnih epizoda sa gleduckanjima iza mojih leđa.
„Isto sve, k'o i ranije“, pažnju mu nisam zadržao čak ni do kraja rečenice. „Mleko
zajmim – kajmak skupljam! Ženu i malog sam poslao na četvrti sprat spirale, a ja samujem u
prizemlju, uživam, plaćam alimentaciju, ali i za sebe ostavljam dovoljno.“
Sleđa mu je prišla konobarica sa isturenim grudima i suknjom kraćom od noktiju, da
ne odudari od propisanog kriterijuma odevanja u jednom od jedinih preostalih srpskih brloga.
Dok nas je služila, pogled mu je smutila uvalom dekoltea, pa nastavila da ga draži vrckajući
natrag do šanka. Trenutak sam iskoristio da odahnem i osvrnem se da ispratim njegov pogled
od ranije, te shvatio da mi znoj na čelu nije izbio bez razloga.
Kažnjive navike nisu se dale ukrotiti ni evropskim zakonima, a ni godinama. Kum je i
dalje pratio put poroka umesto vrline. Znao sam da će se veče, zajedno sa tim putem, okončati
kaljugom.
Žrtva je bila lako uočljiva, iako se skrivala u tamom obgrljenom ćošku kluba.
Tamnoputa je bila po meri, nezagorela, pre zlatasta. Isturenih jagodica, crnih očiju, a

116
ponajbitnije, mlađa od dozvoljenog, predstavljala je dečačku fantaziju i sredovečnu fiksaciju
mog kumašina, a uz nauljenog bizona pokraj, nevolju filmskih razmera. Klinac na hemiji, širi
nego duži, nagvaždao je naveliko o nečemu što je zahtevalo da maše rukama kao da reguliše
saobraćaj, no, bio je još kako svestan da mu je plastičnija polovina osvojila pogled džibera sa
drugog kraja sale. Povremeno bi klimnuo u našem smeru, kao da je pokušavao da nanjuši
kakvim se hormonskim smradom oglašavamo, a dok sam ga posmatrao, čak je i kažiprstom
zamlatio preteći.
Okrenuo sam se, već priviknut na eskiviranje sukoba, samo da bi me dočekala jednako
zgužvana faca dugogodišnjeg prijatelja. Ovaj je vrelinu zaostalu između guzova konobarice
iznova mlačio u mračnom kutku kluba.
„Nego, kaži ti meni, kako si se sa kontrolom snašao?“, kvrcnuo sam mu IP stegnut oko
zgloba desne ruke, ne dozvoljavajući mu da zvera prostački, te provocira već razdraženog.
„Sećam se da je bilo problema pre nego što sam otišao.“
„Pokušali su Evropljani da nam doakaju, znaš i sam“, zaroptao je, zastao tek da prevali
alkoholnu kapsulu preko jezika, pa nastavio da drobi, netremice blenući. „Na kredit ne možeš
kamatom, to stoji, zbog onih unijskih ograničenja, poreza i ostalih propisa. Ali, nisam ja
makar ko! Dug obrćem kroz nekretnine, prenosivu imovinu, usluge i uslugice... ma, može i u
naturi, što kažu šaljivdžije. Ne ume ti, bre, Srbin bez zajma, kad voli i pljesku, i cugu, i malo
međ' noge, pa na aparate, rulet, pod šator u Očaj.“
Za pljesku, cugu, rulet, aparate i međunožja sam znao, još kako, ali sam o Očaju, kao
području razložno tako prozvanom, a sklupčanom uz spoljnu ivicu beogradske Polispirale,
mogao samo da nagađam, oslanjajući se na priče i sašaptavanja starijih. Bilo kako bilo, načuo
sam da se tamo vašarilo pošteno, te mi je ostalo da se ponadam da nas jutro neće zateći izvan
zvaničnih granica Beopolisa. Ipak, valjalo je poraditi na trenutnim zbivanjima, te se Očaju
nije smelo posvetiti previše pažnje.
„Dobar si, kume, nema šta“, potapšao sam prijatelja po ramenu u nakani da ga
zaustavim pre no što mu oslobođena hemija ne podleti pod glasnice i ukrsti ih bolno.
„Rekoh ti već, džabe si kibnuo preko grane i odao se zakonu“, nije se zaustvaio, već
samo zabacio glavu udesno, da mu zenice nanovo slete na mlado i pohotno. „Da si ostao,
možda bi sve drugačije ispalo...“
Pre no što je dovršio, gotovo se ugrizao za jezik, a unutrašnjost mu je odgovorila
crvenilom u obrazima. Nasmešio sam se kao nateran, tek da umanjim neugodnost, pa
zamucao skoro nepovezano:
„Možda i bi. Neki stančić bih kupio, najverovatnije. Stavio bih dva kamena lava ispred
vrata, priveo ženu, nastavio sa poslom...“
Ipak, znali smo da nam je obojici na usnama obešeno ime mog pokojnog brata.
„Da znaš da sam ga čuvao i da mu nikada ničega nije zafalilo“, najzad, kumašin se
osmelio da načne bolnu temu, ovog puta usredređen na moje lice, u potrazi za naznakama
ljutnje ili oproštaja.
Ništa od toga, pak, nije uspeo da iznađe.
„Znam, kume“, kapsulu sam zalio dubokim cugom iz čaše sa vodom, te umirio
omamljujuće tinjanje u grlu i grudima. „Ne krivim te ni za šta...“
117
 „A sahranjen je 'po unijski' samo zato što se nismo izorganizovali.“
„Razumem...“
„Da si uspeo da dođeš iz inostranstva, i popa bih doveo, spomenik dig'o... ma, šta god
da si zaželeo.“
Tu sam već ostao razoružan – kako zbog iskonzumiranog, tako i zbog otežalog na duši
– i garant bih suzu pustio, bez obzira na to što su teže od krvi lile, da me nisu spasili stihovi
pesme, koji su uz jednoličan ritam, prepoznatljivu deonicu na klavijaturi i dvanaest udara
crkvenog zvona sa razglasa najavili ponoć.
„Čuješ li ti ove 'devedesete', kume?“, nadražen dejstvom kapsule, uz kikot sam
preusmerio tok razgovora, dok mi se sagovornik osetio dovoljno smelo da skrene pogled. „Pa,
gde si ti to mene doveo?“
„Ovde je još jedino dozvoljeno pušenje do trovanja“, kum se zagrcnuo nad
poslednjom crvenom. „Uostalom, morao sam da te podsetim na odrastanje.“
Kao prozvane, uspomene su istog momenta probile kroz talog kilavih godina u
Nemačkoj i zaigrale mi pod kapcima. Podsetio sam se da je pesma sa zvučnika ranije vodila
duboko u noć, pa sve do mutnih jutara ukrašenih masnicama, zalivenih krvlju i iznutricama, a
zaglušenih molećivim povicima kafanskih gazda i lomljavom staklarije.
„Preporod 'devedesetih' u Beogradu“, novinari su pokušali da objasne kulturni
fenomen. Iako smo rođeni više od dvadeset godina kasnije, odjek krajke prošlog veka
najskladnije nam je zvonio u ušima i pod zglavcima. Zvuk pištolja i sirene ambulantnih kola
nije bio podložan uticaju vremena u prolasku, te smo tako i sintisajzere opravdali, a po ugledu
na zlikovce iz ere najznačajnije za krst i trobojku, nastavili da ludujemo uz nezaboravne
hitove, malo belog i žutog, a znatno više zlatnog. Državne i kulturne ustanove, moralisti,
estradne zvezde, čak i panduri – svi skriveni iza vela satkanog od lažnih vrednosti i ideala –
prezirali su nas, a naraštaj, još zelen, pokušavali da iščupaju iz blata. Ali, na ulici rođeno i
ižđikalo nije se tako lako dalo preobratiti. Čak sam se i u švapskom podzemlju u nekoliko
navrata obreo na žurkama za gastarbajtere i njima slične, na kojima se đuskalo uz isti zvuk,
dok je sasvim očigledno bilo da je i u novoj Srbiji kult densa, šarenih trenerki i
prepoznatljivog kalibra ostao očuvan.
„Dobro si me podsetio“, kum stade da kucka po IP-u. „Trebalo bi da krenemo. Idemo
do moje gajbe, da probaš domaću rakiju. Ćale mi je ostavio ceo balon u testamentu. Otvaram
ga samo u posebnim prilikama.“
Na pomen rakije, zaigralo mi je u grudima, a između obraza svlažilo, te se nisam ni
pobunio kad je domaćin stao da plaća obe ture. Obukli smo se na brzinu, ostavili bakšiš
šankerici, i već smo otvorili izlazna vrata „Lune“, kad smo sleđa začuli piskutavo:
„'Što mi šmekaš ribu, starkeljo?“
Ispao sam naivan pomislivši da će se sve završiti bez makljaže.
Kum je, naravno, desnice zavučene u unutrašnji džep kožne jakne, spremno dočekao
bezumnog klinca.

5.
118
 „Đubrad malenu treba podsetiti na to da naše vreme još nije prošlo“, ljuta šljivovica,
starija od zidova unaokolo, kumu je razvezala jezik, pa je opljunuo po meri.
Za manje od dvadeset minuta slistili smo šest čašica svaki. Ovaj još ni vrata stana nije
zaključao, a već je od balona svojih godina oduzeo litru, stao da toči. Klimu je napenalio tako
da nam u obrazima ne pomanjka rumenila i posadio me u udobnu, kožnu fotelju koja je
naprosto zazivala na počinak.
Ipak, nisam se dao tako lako primiriti.
„Nadam se da ti glavonje neće praviti problem zbog mahanja utokom na javnom
mestu“, prošištao sam kroz vrelinu, čitavu deceniju stranu grlu.
„Ne brigaj, bre“, jednako oštećen ton je uzvratio. „Klub ne bi trebalo da radi nakon
ponoći, tako da bi, ukoliko bi gazda već rešio da pravi frku, morao i samom sebi da ispiše
prijavu. Uostalom, sad si kod kuma na gajbi. Bezbedan si. Nema potrebe da razmišljaš o
tome.“
Stan je bio znatno manji od mog porodičnog u Nemačkoj, a opet, skupljen u
dvadesetak kvadrata po oceni golog oka, prostran za raspuštenika bez ambicije da nanovo
stupi u brak. Plazma ekran razvučen preko čeonog zida sobe, krevet na rasklapanje i
najrazličitije igračke konzole svedočili su da žitelju skučene kvadrature nimalo ne smeta
samoća.
„Šta misliš, koliko zuba će spasiti klincu?“, kum me je prekinuo u osmatranju
prostora, režeći nad novim suvim dnom. Nije tražio odgovor, već pre naglašavao da ga
desnica i dalje služi.
„Nisi baš morao toliko puta da ga zuneš, i to još drškom“, kucnuo sam praznom
čašicom o sto.
„Veruj mi, bez frakturice balavurdija se neće ostaviti igre sa iskusnijima“, dolio mi je
iz flaše drhtavom šakom, lepljivom od krvi, sav narogušen zbog mog prenemaganja.
„Naposletku, i ti si mu lepo zavukao đon u stomak.“
„Znam, kume“, iskapio sam, oblizavši staklo, zaiskao još. „Samo mi je zbog onog
devojčurka bilo bezveze. Baš se isplakala...“
„Ta će sutra tamo da se gužva, garantujem ti“, odmahnuo je kum ka krevetu, otresao
rakiju uz vreli izdah, pa nastavio. „Suviše je mlada da bi je interesovao jedan. Zaboraviće
brzo papka. Nego, kad smo kod toga, reci ti meni koliko ostaješ u našem belom gradu?“
Vrlo dobro je znao da mi radno vreme ne dozvoljava da dočekam nedeljni doručak.
Nejasno je bilo samo da li brže-bolje želi da me se ratosilja, ili mu se kakav poganluk ušunjao
u svest između nazdravljanja.
„Sutra idem“, zbrusio sam, uveren da se ujutro nećemo ni sećati odgovora, a on me
dočekao razrogačenih očiju.
„U tom slučaju“, zagrebao je po IP-u, onako smeten, „moraće kum večeras da se
pobrine za tebe.“
„O čemu ti to?“, bez dozvole sam se dohvatio flaše i dosuo sam.

119
 „Hteo sam da te iznenadim“, nasmešio se i približio IP desnom uhu. „Znaš kakvu ti
žensku dovodim?! Moraš malo da se opustiš, razume se, a i podsetiš na to kako se ovde raja
zabavlja!“
Većina stranaca ili duša u prolazu poslednje ne bi shvatila ozbiljno. Sa druge strane,
oni koji su poznavali kumašina dovoljno dobro da znaju da se ne šali, stali bi da se snebivaju,
sumnjajući u vlastite mogućnosti natopljene šljivom, još na prečac izazvane. Meni, najzad,
upoznatom sa ishodom sagovornikovih pretnji i obećanja, kao i sa kvalitetnim izborom
noćnih dama koje smo i u paru umeli da čašćavamo, ostalo je jedino da se ogradim od napada
savesti...
„Hajde, onda, da vidimo komad!“
Nije bilo teško. I u Nemačkoj mi je u nekoliko navrata nadošlo da jed probilu kroz
pukotine na fasadi porodičnog života isteram kroz skupo među nogama. Žena mi je pasala i u
krevetu, i tokom jutarnje kafe, a večernjeg uspavljivanja uz TV ili knjigu, ali godine braka i
besane noći po sinovljevom rođenju jednostavno su istanjile vlažne uzdahe i obesmislile lepe
reči. Bez svađa i skandala, živeli smo kao u jednoj od onih idiličnih televizijskih serija, što
plodnog tla nalaze još samo u Americi. Pa opet, zamirisao bi mi često tuđ parfem, te bih oko
bacio pod suknjičke uličnih mršavica koje su delile ružičaste vizitke. Ipak, sile prilika bi me
za zadovoljstvo obavezno uskratile migom nedovoljno oteklog novčanika, plačnim glasom sa
druge strane IP-a, ili produženim radnim vremenom, te bih se zadržao samo na pogledu.
Ali, na izletu u Srbiji, gde se pije prava rakija, maše pištoljima bez kazne i ponoć
dočekuje uz „Tek je dvanaest sati“, a sve što se zbiva ostaje zakopano u mračnim ćoškovima
prostačkih jaruga, takva ponuda nije se mogla... ma, nije se smela odbiti.
„Volim ženu i klinca“, planirao sam da zabalavim, ukoliko mi se odluka dovede u
pitanje. „To svakodnevno dokazujem. Plaćam stan, potrepštine, malom školovanje, ovoj
frizuru. Muško sam i za stolom, i pod jorganom. Pa, valjda imam pravo da se malo opustim i
zaboravim na dugove i pločice, bar na rodnom tlu!“
Takvo opravdanje, doduše, čak ni nakon politre rakije nije pilo vodu, i bio sam
savršeno svestan toga. Na svu sreću, kum nije bio naročito znatiželjan.
„Lutko, čekam te u stanu sa ortakom“, IP je približio usnama, a povikao kao da je u
drugoj prostoriji. Nakon nekoliko sekundi krčkanja odgovora unutar prijemnika blizu
njegovog uha, nanovo se razgalamio. „Ne brini ništa, dušo, lepo ćemo ti calovati!“
Prekinuo je vezu, smandrljao još jednu rakiju, te zablistao u samozadovoljstvu.
„Samo jednu nam dovodiš?“, ispratio sam ga u piću i bezobrazluku uz kikot.
„Veruj mi, ova je dovoljna za petoricu“, grleni smeh mu se oteo i prelio u
nekontrolisani cik, te je morao da nastavi tiše, što mu je garant teško palo. „Znaš, kume, ja
sam je načinio takvom. Mojih je ruku delo. Kad već ne umem da slikam i pevam, bar sam od
njenog tela stvorio umetnost. Ne znam kako se tačno kod vas u Dojčlandu to kaže, ali ovde je
zovemo 'Tkivna'.“
„Tkivna?“, tečnost mi je zastala pod ždrelom i zažarila dobrano.
„Upravo tako. Po novom zakonu, evropskom, dabome, svaki mufljuz sklon pesničenju
i besnim igrarijama oštrim predmetima ima pravo da sklopi ugovor sa jednom takvom. Plaćaš

120
joj mesečno toliko i toliko kredita, k'o alimentaciju, snosiš troškove lečenja, krpljenja,
administracije, a ona ti zauzvrat poklanja svoje telo na izvol'te... bukvalno.“
Boreći se protiv žestine u grlu, nisam uspeo u potpunosti da ga ispratim. Ipak, gnusne
asocijacije su se vezale za sećanje na užasavajuću praksu koja je u Nemačkoj bila aktuelna pre
no što sam se doselio, a poslednjih godina zamrla pred novim ludorijama – prevaziđena poput
svakog besmislenog trenda.
„Čekaj, bre“, iskašljao sam, dok mi se groza slegala pod grimasom. „Jel' to beše ono
sa povređivanjem?“
„Jeste, jeste, a sve legalno i na papiru“, ovaj je upro da se što sigurnije ogradi od
prigovora iz dubine. Tuđe i vlastite. „Pečatom aminovano sve, i to zbog onih odozgo, jašta,
što im je milo da udare šamar kad im zakaže među nogama, a pripretilo im se zakonom Unije.
Velika lova se tu obrće, inače, pa najviše 'tkivnih' cirkuliše u podzemlju, ili potkrovlju
jevropejskih polisa, dok miševi u utrobi spirale najčešće moraju da strepe da će guliti krompir
mesec i kusur dana, ako nasrnu na ženu.“
„Nije u redu, čoveče“, ideju o zlostavljanju vario sam jednako teško koliko i spoznaju
da sam jedan od miševa koji ugovor i dalje ne mogu da potpišu zbog plitkog džepa.
„Al' sa mnom je drugačije, kume, da znaš“, novo opravdanje ispratila je još jedna ljuta
tura i još jedan cik. „Ja sam umetnik. Telo je za mene platno, dok kroz boju krvi progovaram
istinu.“
Taman sam, zgađen, zaželeo da ga prekinem i usprotivim mu se, kad zvono ulaznih
vrata najavi gošću.
„Uostalom, sad' ćeš i sam videti“, došapnuo je, teturajući se.
Na šok oguglao još odrastajući, dao sam se samo zblanuti, te sam za lekom posegao u
još jednom cugu i dimu cigarete, dok je gazda pregovarao sa osobom na ulazu.
„Dobro veče“, rvanje sa sve težim čelom i novim naletom mučnine mirisa šljive,
prekinuo mi je zvonki ženski glas odstraga.
Mahnito sam se osvrnuo, a zaglupljen izraz mi je dočekao poznat lik.
Imena joj se nisam sećao, ali usnuli pogled bio je nezaboravan – jedna od predstava iz
detinjstva, tokom hladnih švapskih noći sklona posetama, pa milosrdna ka prodisalom pod
pidžamom.
Prisetio sam se, srednjoškolka je već bila, kada mi je skinula mrak za dvadeset evra.
Bio sam sedmak, pubertetlija, sa paperjem nad gornjom usnom i besnilom pod kaišem, te me
je vođa ekipe iz kraja uputio drskoj šiparici i platio joj da me zamomči. Istoj sam i sam, šest
leta kasnije – tada se već zamlaćivala na prvoj godini privatne više škole i studije otplaćivala
vrelim između butina – odveo jednako raspomamljenog mlađeg brata, a ona mi kusur od
stotke, nakon što je malca obradila, vraćala sve do ponoći. Poslednji put smo se videli
neposredno pre mog odlaska. Častila me je za srećan put.
„Dobro veče“, pozdravio sam je iz fotelje, kolena i manira potčinjenih alkoholu.
Klimnula je, uhvatila kuma za ruku, dovela ga do susednog sedala, pa se isprsila pred
nama. Uz naklon, pomislio sam, nastup bi joj nalikovao pozorišnom.

121
 Sagledavši je izbliza, od frizure do štikle, primetio sam da joj je decenija naplaćena sa
kamatom. Iako je bila samo nekoliko godina starija od mene, izgledala je kao da je zagrizla
krupniju komadešku života. Naborana koža lica krila joj se pod mnoštvom vidljivih plastičnih
zahvata, dok su joj se oči caklile kao groznicom začarane. Umeci veštačke plave kose činili su
je sličnom već zaboravljenim starletama i porno divama u pokušaju, te sam pretpostavio da je
gotovo nakaradnom spoljašnjošću zadvoljavala želju naručioca. Kada se osmehnula, shvatio
sam da joj nedostaju očnjaci.
„Lepša mi je bez tih zuba, nekako“, kum je, kao da je znao da sam primetio
nedostatak, ustao, zgrabio je za bradu i razjapio joj čeljust, na šta je nevoljno frknula. „Izvadio
sam ih lično, u želji da je predstavim kao nesposobnu da uzvrati silom. Znaš? Da ugrize...“
Čak pre no što sam stigao da se pobunim, kao ošamaren poslednjom rečenicom, ovaj
je spretno trgnuo tkanje njenog jednodelnog kombinezona, obnaživši je. Tu je već mučninu
stalo da inspiriše i više od šljive.
„Šta je ovo, kume?“, prizor mi je izbio dah iz pluća.
Duž celog tela grešnice umreženi su bili ožiljci različitih veličina i oblika. Svedočili su
o jadima što su je snašli.
„Ovo je moja umetnost“, kum je ponosno objavio nad ubogim izložbenim delom.
„Pokušao sam da joj ucrtam sopstvenu viziju naše zemlje na koži!“
Tkivna se i dalje smeškala, iako se osmeh protivio nelagodnom stavu. Kvrgava
kolena, ko zna koliko puta povređivana, stresala su joj se, dok su joj ruke samo strogom
zabranom onog što ju je plaćao bile sprečene da zaklone veštačke grudi nasilno odstranjenih
bradavica.
„Dozvoli da ti objasnim“, ponudio se ovaj.
„Nemoj...“, u slabosti sam odvratio.
Ipak, ne obazirući se na moje dahtanje, kum je nastavio, te kažiprstom preleteo preko
duboke brazde što je nesrećnici obujmila ispali trbuh:
„Ove drhtave linije, recimo, predstavljaju promenljive granice naše teritorije i opisuju
vreme kada smo bili odsečeni od ostatka tla.“
Skliznuvši joj do stidnice, nedugo zatim, pomilovao je i ožiljak razlistao sve do pupka:
„A ovaj izdanak simbolizuje one nalik tebi, što su napustili isto tlo, da bi lakše utolili glad.“
„Prestani, čoveče“, odmahnuo sam glavom, kao da sam bednim gestom Tkivnu mogao
poštedeti već pretrpljenih muka. Prestravljen, jedva sam doživeo kumovu ogorčenost mojim
odlaskom.
„Ovo srce, naravno, predstavlja nas, nesalomive“, on je, sa druge strane, kao da nisam
protestovao već dva puta, nehajno pomilovao prepoznatljiv simbol nad levom dojkom
mučenice – u vrelini smežuran i ukrašen plikovima – a potom joj dlanovima obuhvatio butine
išarane crvenilom, što je u lelujavim putanjama poniralo od međunožja, pa sve do kolena. „A
ovo je nakot stvoren da kleči pred neumoljivom silom.“
„Ozbiljan sam, kume“, pesnicu sam silovito zabio u rukohvat fotelje, i konačno ga
zaustavio. „Odvratno je!“
Na tren je zastao, pa se iscerio.
122
 „Vidi, vidi, što mi je kum gadljiv“, usne su mu zatalasale, kao da su uporno kontrirale
sada već skupljenim silikonskim usnama eksponata. „Nije na mlađeg brata, izgleda...“
„Šta pričaš ti, bre?“, odreagovao sam istog momenta, kao neželjenim uslovljen, ne
dopustivši dimu cigarete da klizne niz dušnik. „Zašto sad mog brata pominješ?“
„Zato što je, kume, baš tvoj bata načinio prvi rez, nedugo nakon što si nas napustio“,
ovaj je obznanio teatralno, poput ponosnog oca ili staratelja. Grubo je povukao Tkivnu za
ruku, naterao je da mi okrene pozadinu, te stao da tumači prostrani splet povreda sa jasnim
spiralnim ožiljkom iskeženim od vrata, pa sve do zadnjice bedne žene. „Ovu spiralicu, ovde,
ucrtao je u želji da istakne da onima koji jednom odu, više nema povratka.“
„Lažeš“, kriknuo sam i pokušao da ustanem, ali me je iznenadni bljesak oštrice noža
vratio u sedalo.
„Pre nešto manje od deset godina, tvoj brat je načinio prvi ožiljak na ovom telu“, vrh
oružja zagrebao je reljef ojađenih leđa, „Dogodilo se to istog dana kada je naglasio da je
uspeo da preboli tvoj odlazak, baš kao što si ti prevazišao život sa nama.“
„Ne bi on to... nikada... bre...“, svaka naredna reč krala mi je sigurnosti, sve dok mi se
govor nije sveo na zamuckivanje.
„Ali jeste, i naša dama može da ti potvrdi“, kum je naterao Tkivnu da klimne, pa
nastavio da joj izaziva rane hladnoćom metala. „A danas, na godišnjicu bratovljeve smrti, i ti
ćeš učiniti isto! Dodaćeš poslednji ožiljak na ovo umetničko delo!“
Vešto je zamahnuo oružjem, prihvatio sečivo noža, a dršku mi pružio izazivački.
„Ali, zašto je moj brat učinio tako nešto?“, uz dim cigarete, bolni slogovi su lakše
tekli.
„Ni on nije znao zašto si ga ti napustio, pa nije pitao“, jednako tugaljivo je odjeknulo
iz drugog ćoška sobe. „Ispoštuj ga, zato, bar danas. Zaseci, da krvari najlepše!“
I dalje rastrzan između uspomena i novih saznanja, a alkoholom smeten, ustao sam
bez razmišljanja, i kao omađijan se približio dvojcu u klinču.
„Hajde, kume!“, navijao je zajapureni nasilnik, trljajući veštačku kosu naružene žene
između prstiju. „Učini to, za batu i kuma svog!“
„Ne znam, čoveče...“, prsti su mi zaigrali, otimajući se svesti. „Za batu...“
„Da... za batu i kuma“, mantra mi je osvajala um. „Za batu i kuma svog, kao što sam ti
rek'o!“
Najzad, tek što sam posegnuo za oružjem, na tren sam uhvatio i pospani pogled
Tkivne, a iz njega je zaurlalo stotine krvavih noći – vrisak je bio dovoljno težak da zapečati
odluku.
„Ne mogu“, ustuknuo sam. „Boli je, kume, zar ne vidiš?“
„Plaćena je da je boli“, ovaj je zarežao. „Potpisala je ugovor, primila platu i zaslužila
sve što je dobila!“
„Niko tako nešto nije zaslužio...“

123
 „Kume, ovo je naša Srbija“, glas suprotstavljenog je nenadano zadrhtao, a slomile su
ga suze odbegle iz tamnih plavih očiju prožetih kapilarima, glaziranih šljivovicom. „Ehej,
naša Srbija, bre!“
„To je tvoja Srbija“, podigao sam ruke u vis, nalik razoružanom neprijatelju, a zapravo
se ogradio od svega, kao što sam i ranije umeo, gotovo maestralno.
„U redu“, kum je razočarano, ali u pripravnosti uzvratio. „Onda ću ja ispoštovati tvog
brata!“
Drška noža munjevitom brzinom mu se našla u stisku šake. Tkivna je užas oslobodila
u urliku, a on zazvonio u omanjoj prostoriji, kao da je godinama čamio uzidan.
Nesvesno sam pohrlio ka telima slepljenim u krvi prvog, lakšeg reza i ščepao kuma za
podlakticu, pre no što je uspeo da načini zloćudniju ranu. Osetio sam da se krhko telo žrtve
istog trenutka odlubilo od stiska zacementiranog bolom, a rvajući se sa kumom za prevlast
nad oružjem, odmah potom začuo sam i nespretno zakopčavanje šlica kombinezona, pa
tupkanje štikli, te otvaranje vrata. Već kada je korak prestravljene žene zamro u dubini ulaza
zgrade, ostao sam bez snage i osetio da ću ubrzo dodirnuti pod. Kum je, za razliku od mene,
zabušanta, nastavio da vežba u teretani, a i sa flašom, tako da me je bez teškoće oborio, a
oštricu mi smestio pod bradu.
„Izdajico, uhvatio si krivinu kad je bilo najteže, a sad mi tu pričaš o nekakvom
moralu“, grcao je, dok su mu sline kuljale iz nozdrva. Iako je takvo ponašanje bilo sasvim
očekivano, i dalje sam verovao da je oružjem na mene krenuo potaknut gorčinom i alkoholom
zadojen. „Nije trebalo ni da se vraćaš!“
„A ti si prihvatio politiku plavih kravata“, i sam sam zakrkljao, dok mi se sečivo
gnezdilo na grlu. „Sramotno!“
„Ali sam, bar, ostao na vlastitom tlu“, prokletnik nije popuštao. Težinom tela
oduzimao mi je vazduh, dok je metal sve umilnije tonuo u kožu. „Ostao sam Srbin!“
„Srbin koji umetničari u krvi, kao i oni odozgo“, bilo je poslednje što sam uspeo da
propustim kroz spetljane glasne žice.
I već kad sam pomislio da će bunilo pobediti sve ono na čemu su dva sitna kriminalca
iz predgrađa Beograda izgradila pojam „kumstva“, nož je zadrhtao, poleteo ustranu i uz tresak
pao na pod, neuprljan mojom krvlju. Nedugo zatim, pridružila mu se i kumova telesina, a
potom i psovka, da otpozdravi incidentu.
„Izvini, čoveče“, nije dozvolio da zvuka zamre. Nismo umeli u tišini, kao što već
rekoh.
„Izvini ti“, uzvratio sam, dopustivši da mi osmeh potegli reči.
„E, moj kume...“
„Kume...“
Ležali smo tako, svitanje dočekali. Smejali se, borili protiv plitkih pluća i još pliće
pameti.

6.
124
 „Znaš, čak i kad bih prestao da se družim sa Tkivnom i bavim se umetnošću, oni
odozgo bi nastavili po svome“, promrmljao je kumašin, dok smo pred ulazom njegove zgrade
čekali taksi. I dalje je pokušavao da pronađe opravdanje, sada već zašavši u besmisao.
Nešto ranije, nakon što smo se izrukovali nad sukobom i surduknuli još jednu čašicu
rakije, rekao sam mu da odsedam u hotelu Unija, a on mi nazvao prevoz. Vozilo je odgovorilo
istog momenta, tako da smo na brzinu morali da strčimo u prizemlje.
„Znam“, klimnuo sam, pa mu još jednom stegao šaku. Nisam čak ni potrebu osetio da
mu uzvratim argumentom. Uostalom, ni vremena nije bilo za novu raspravu.
Taksi se pojavio sa rumenilom mamurnog jutra za leđima.
„Nije mi jasno, samo“, zastao sam, pokušavši da shvatim da li vredi upitati, pa
nastavio svejedno, „zašto to radiš?“
„Zato što mogu, kume“, zaključio je ovaj nasmešivši se, pa stao da kucka po IP-u,
kako bi mi platio vožnju. „Imam para, mogu to sebi da priuštim, zakon mi dozvoljava, a čini
se i da mi dobro ide. Uostalom, kako bih inače ostavio traga u ovoj našoj zemljici?“
„Izvini još jednom zbog svega“, nedostatak razumevanja za ludačke potrebe, a još
besmislenije objašnjenje zamaskirao sam skromnim osmehom, te se smestio na zadnje sedište
taksija.
„Ma, zaboravi“, gvirkao je kum kroz otvoren prozor. „Nego, hoćemo li se videti na
popodnevnoj kafici?“
„Naravno“, nakezio sam se, znatno uočljivije. „Nazvaću te čim odmamuram.“
„Dogovoreno“, ovaj je tupnuo šakom o krov taksija, te se udaljio.
Motor vozila se nakašljao i podsetio me da sam kutiju sa cigaretama zaboravio u
stanu.
„Vozi ti mene, ipak, na aerodrom“, doviknuo sam robotu-šoferu, nakon što smo
zaplovili ulicom.
„Odredište je promenjeno“, kroz metal je odzvonilo spremno. „Promena iznosi...“
„Vozi, bre“, prekinuo sam ga drčnije.
U nedostatku pušačke poslastice, stao sam da kršim prste, dok su mi zgrade načičkane
uz spiralu odmahivale. Ženi i klincu sam poslao poruku da stižem za koji sat, a odmah nakon i
kumu, obrazloživši da moram da idem, jer su mi iskrsle neodložne obaveze. Behaton sam
pomenuo, setivši se da nikada, pri razgovorima, nije znao šta je u pitanju.
Nije se ljutio zbog „ispale“, samo mi gotovo zaboravljenom rečju dao do znanja da
sledeću neće oprostiti.
Možda je i sam bio svestan da je neke navike trebalo napustiti, ožiljke prekriti,
razgovore skratiti, a kafe i rakije preskočiti...
Najzad, i neka vremena trebalo je prevazići.
Jednom i zauvek.

125
Zakon pljuvačkom
ispisan je novi...

126
 NIJE-ZDRAVO-RECI-DOBAR-DAN

JUTRO

„Nisam opsovao dva puta“, laktao sam se trudeći se da iščupam ruku iz stiska metalne
hvataljke Ordinatora koji me je izvodio iz Nacionalne banke. Otpor je bio svrsishodan koliko
i pokušaj rasprave sa skotom, i znao sam to dobro, no opet, nisam odoleo potrebi za
protivljenjem. Izmorivši se, na pola puta sam zaškripao đonovima u klizaju niz podne pločice
zdanja – one crne i bele, što se viđaju u finim hotelima i našminkanim državnim ustanovama
– a zastupnik zakona odrvenelog je nastavio da me vuklja duž hodnika, između saksija sa
kojekakvim visokim zelenim rastinjem i nanjorenih lica besposlenih službenika. Pred izlazom
sam se iznova uzjogunio, ali zaludno.
„Jebem ti mater u pičku“, mojim glasom reprodukovala je mašinerija kroz smetnje na
snimku, kada smo se najzad našli ispred zgrade – tek nakon što sam slobodnim ramenom
zviznuo u pokretna vrata, a starcu u prolazu oborio šešir sa glave i izmamio prekorni hum.
Zastala je na kratko, limarija, te nastavila fabričkim glasom. „Dva neprimerena izraza prvog
stepena vulgarnosti unutar državne ustanove.“
„Čoveče“, načet sa svih strana, nisam birao reči, „čekao sam osam minuta u redu,
samo da bi mi na šalteru rekli da će isplata leći sutra ujutro. I još mi ona babetina otpozadi
kaže da sam traćenje zapremine. Valjda vidiš ko je započeo svađu! Svako bi odreagovao
žestoko.“
Učitavanje replike pojelo je treptaj u zvuku nalik gužvanju papira, a na kraju procesa
Ordinator je izbacio:
„Reči 'traćenje' i 'zapremina' ne spadaju pod kategoriju vulgarnosti.“
Iskreno, gorostas me je zabezeknuo posvetivši pažnju mojoj odbrani. Bilo je sumanuto
očekivati da će pored silne usrdnosti još i presuditi u moju korist. Naposletku, hladna
mehanička šaka pojačala mi je stisak oko lakta, jasno nagoveštavajući ono što će se dogotditi
sledeće. Plavetnilo iz unutrašnjosti zlatne maske opcrtalo je ivice vizira robota, na šta je moj
IP zacvrkutao.
Šuškanje iz trbuha mašine potvrdilo je da se izvodi konačna računica pred transferom
kredita.
„Okrivljeni se kažnjava za neprimereni izraz prvog stepena vulgarnosti unutar državne
ustanove – citat: 'jebem', kraj citata – po članu 512a2-pljpog. Iznos: 550 kredita. Okrivljeni
se kažnjava za neprimereni izraz trećeg nivoa vulgarnosti unutar državne ustanove – citat:
'pičku', kraj citata – po članu 512a3-ajoi. Iznos: 540 kredita. Porez na transfer: 10 kredita.
Ukupno: 1100 kredita.“
Po izricanju kazne, nemilosrdna stega se raširila, a krv mi je na to pokuljala kroz
nadlakticu, taman da je osvesti u bolu. Belasanje pod kacigom mašine okončalo je kontakt, i
već naredni odsev, bezobrazno širok i crvenkast, kao da mi se porugao osmehom onih sa vrha
Polispirale, što se cere na ekranima i bilbordima, ponosni na snagu pesnice zakona pod kojom
je i ružna misao o komšijskoj kravi kažnjiva. Deda mi je, pre no što su mu ostatke instalirali u
zid Gradskog groblja, još dok sam prve reči učio, pričao o težini kletve sa komšijom i
127
životinjom. Mrtva krava, u naše vreme beda je u najavi bila, objasnio mi je, ali meni ništa od
izrečenog nije bilo jasno. U školi su nas, kasnije, učili da je krava poveća životinja, nekakvo
domaće govedo, ako se dobro sećam, a da živi na prvom spratu Polispirale, u štali
Beopolisove mlekare. Ipak, kad nemaš ni pravog komšiju, skućen sa troje – roditeljima, i
pomenutim dejkom – u stančiću povrh same mlekare, zamisao o mrtvoj životinji što muče i
ima rogove još više gubi na smislu.
Bilo kako bilo, točkići na postolju Ordinatora se zakotrljaše i robot uzmaknu bez reči,
kao da mi je momenat pre toga objasnio gde bi trebalo da skrenem na putu do Gradskog trga,
umesto što me je oštetio za iznos cele dnevnice. Tek što sam krenuo da zagalamim oko
naplaćenog mi, bez naročito velike nade da će gunđanje uroditi plodom, IP mi se iznova
oglasio – ovog puta, porukom operatera:
„Na računu nemate preostalog kredita.“

PODNE

Do tada nisam imao prilike čak ni da zamišljam kako izgleda kada te svet liši svega na
šta te je za života navikao. Moralo se i to desiti, pretpostavljam.
Iako sam po izboru životnog poziva bio dužan da poznajem sva iznenadno nametnuta
mi ograničenja – već pri kraju profesionalne edukacije – isprva sam se zainatio naučenom
gradivu, pa pojedina svesno prevideo. Odšetao sam, tako, u samoobmani do vlastitog stana,
po zaposlenju dodeljenog mi od države, a blok-dva udaljenog od banke, u želji da se
prekrijem ćebetom i uz televizijski program dočekam sutrašnju isplatu, ali me je saopštenje
pri pokušaju otključavanja vrata lako prizvalo pameti:
„Cena dnevne upotrebe stambenog prostora iznosi pedeset kredita.“
Kao da nisam odrastao iza iste, na tren sam umislio da bi elektronska brava upornošću
mogla da se razlabavi, te sam tresao, klimao, drmusao, na kraju se i grudima, kao oni po
pozorištima, oslonio o uspravnu ploču, no ipak ostao sa hladnije strane.
Sinulo mi je potom da zakukam za zajmom, no IP mi je na brzinu, tek da se ne
zanosim bespotrebno, saopštio da su mi telefonske usluge uskraćene u odsustvu mogućnosti
da se ispružim za jedan kredit po uspostavljanju veze, a još jedan po svakom isteklom minutu
u mreži.
Uostalom, od koga sam mogao da zatražim pomoć? Od roditelja čiji je pepeo davno
zamešan sa dedinim, ili sestre sa kojom sam raskrvio istog dana kada se čitao testament, i to
zbog mašine za pranje i sušenje veša i posuđa? Za prijatelje i nešto bliskije od prijatelja, ostao
sam uskraćen kada sam po završetku edukacije seo za osamljeni sto u kancelariji Državnog
osiguravajućeg zavoda, a pauze i duvana se odrekao zarad dodatka na platu, jer mi početna
nije bila dovoljna za samostalan život. Osamljen, jedino sam se još u Podzemlju mogao
„zalerati“, ali takvu ideju udaljilo je već prvo prisećanje na slučaj kolege sa Evrouniverziteta –
onog što nije znao sa ruletom, pa mu se Umesnik, jedan od lokalnih zelenaša prozvan tako
zbog morbidnih sklonosti, nožem potpisao duž kičme... nakon što mu je odstranio par rebara
zarad vlastitog gušta.

128
 „I šta ja sada da radim?“, izletelo mi je kivno, uzdah pre no što sam se sručio na sred
staze pripojene uz zgradu, a oivičene veštakim cvećem.
Na to, nekoliko komšijskih prozorčića je prozevalo, na svakom spratu zgrade po jedan,
a udešene frizure zblanutih domaćica što su gvirkale radoznalo razdrmao je slabašni vetar
zalutao u blok. Jedna od sredovečnih žena čak je i cigaretu zaglavljenu u muštikli pridržavala,
bez obzira na izričitu zabranu javnog konzumiranja duvana, i to me je svojski najedilo. U grlu
mi je zapelo pogano, ali sam umesto nove psovke, suzdržavši se na sopstveno iznenađenje,
ispljunuo samo:
„Imate li pedeset kredita na zajam?“
A one sve, kao da su metak umesto pitanja dočekale, istog momenta su uvukle glave u
svoje jazbine, kao što su jezičine gutale kada bi ih uhvatili usred trača, te prozore zamandalile
uz tresak. Pa opet, nisam se smeo ljutiti zbog sasvim predvidljive reakcije. Prosjačenje je bilo
strogo zabranjeno u Beopolisu, jer je narušavalo evropski karakter grada, a svi učesnici
kažnjivog čina – oni što bi tražili, zajedno sa onima što bi davali – calovali bi samo tako, ili
bili primorani na društveno koristan rad bez nadoknade, ukoliko bi ih opazili roboti. Bilo je
suludo rizikovati, tek da bi se udovoljilo davno prevaziđenoj vrednosnoj orijentaciji, čak i u
odsustvu čuvara reda.
Pred nadulim vriskom sam zaškrgutao zubima, i dalje sposoban da se kontrolišem, ali
da muka ne miruje, ubrzo mi je dokazao stomak u pobuni. Na treći u nizu jauka praznih creva,
IP se nadovezao zabeleživši organsku nestabilnost, te me je besplatnom porukom posavetovao
da se poslužim proteinskom pilulom iz Narodne kuhinje.
„A kuhinja bi bila gde, tačno?“, cinično sam uzvratio vlastitoj podlaktici, uspravio se
brže-bolje, te stao da se osvrćem u potrazi za putokazom, budući da je upotreba navigacionog
sistema iznosila previše za nekog bez cvonjka.
Trbuh mi sve glasnijim podsećanjem na bednu telesnu potrebu nije pomagao pri
pokušaju iznalaženja puta, samo zatrpavajući nejasne uspomene burnim osetima.
U nekoliko navrata – kroz maglu iznemoglosti i cele godine staža je prodrlo – imao
sam priliku da uputim korisnike usluga zavoda na istu adresu, te sam znao da se javno
krkalište nalazi u blizini, tu negde, pod betonom koji sam gazio, a na drugom spratu Spirale.
No, bez taksija ili sredstva javnog prevoza, nisam umeo da stignem do njega. Ceo život,
proveo sam u ćumezu prvog, a nakon toga spokoju trećeg sprata, na pešačkoj razdaljini
između stana, obrazovnih ustanova i radnog mesta, te je manjkalo razloga da potražim prelaz
između nivoa Spirale. Godine pripreme za ugodan vek u Beopolisu, po planu i programu
očigledno nisu obuhvatale i jednostavni vodič za dan borbe protiv osnovnih potreba u slučaju
nestanka finansijskih sredstava.
Izbauljao sam, stoga, tako smeten iz bloka zgrada, pravo u prometnu ulicu, a ona me
ošamarila tragom silnih ljudi na putu do vlastitih odredišta. Tako brzi su bili, razmahanih ruku
i kravata, a bahatog koraka. „Izvin'te“ zasigurno nije bilo delotvorno u takvom metežu. Da bi
se bilo koji od prolaznika odazvao, te zaustavio i pomogao sugrađaninu u nevolji, falilo je
žešćih reči. Ipak, repertoara iskustvom okraćalog za psovku, sa ljudima nisam umeo, te sam
rešio da se obratim mašini koja je na prvom ćošku regulisala saobraćaj.
Tinjanje pod svevidećim okom saobraćajca nije delovalo toliko zloćudno u odsustvu
hladnog, metalnog stiska. Robot je svojski zapeo da me uputi, te mi je u ludosti zaličilo da
129
nije u službi ekipe odozgo, već da je svojevoljan, celim gvozdenim srcem založen da
pripomogne unesrećenom, sa sve naznakama lepog ponašanja kakvom su nas učili u nižim
razredima škole.
Rastali smo se uz uljudni pozdrav, a do kraja se ispostavilo da se jednostavna putanja
uz obod spirale – ona iskošena naniže – može ispratiti i bez naročitog promišljanja i
savetovanja, te sam do Prelaza stigao rumenih obraza, pre zbog bruke nego zbog trka.
„Prelazite na drugi sprat Polispirale“, naglasio je novi Ordinator, nadžodžen tik uz
terminal na kojem su očitavani podaci o prolaznicima.
Za nešto u običnom govoru prenaglašeno toliko kao što je bio „prelaz“, očekivao sam
znatno više od široke žute linije na naherenom puteljku za vozila i nekoliko uređaja za
identifikaciju pešaka. Slično su, ukoliko me sećanje dobro služi, a kako sam saznao na
časovima istorije, izgledali granični prelazi između država, dok još nije postojala Unija.
Pretpostavio sam da bi tako nešto moglo biti trag prošlosti, zaostao u Beopolisu, poput neke
natrule kosti, ili onih prašnjavih predmeta ponajviše nalik dežmekastim ženama, koje su nam
profesori, takođe tokom časova istorije, samo tokom osnovnog obrazovanja, konstantno
pokazivali. Svejedno, dok me prelazak nije koštao, nisam se smeo buniti.
Prošavši ispraćen odobravajućim cvrkutom terminala, robota sa druge strane zamolio
sam da me uputi ka željenom mi odredištu, a on mi je ljubazno – koliko je to mogao neko sa
protokolom umesto duše – ukazao na to da sam na svega nekoliko metara udaljenosti od
ustanove nadsvođene još kako vidljivim natpisom: NACIONALNA KUHINJA.
Uveren da sam osuđen na sram pri svakom razgovoru sa predstavnicima zakona,
potprašio sam đonove, pa klisnuo kroz otvorena vrata zgrade, u nadi da me podsmeh
prolaznika odstraga neće sustići i iza zidova. Zadihanog, na samom ulazu me je presreo
službenik očupanih obrva, a širokih nozdrva, u crvenoj uniformi ponajviše nalik
železničarskoj – uz to strukiranoj, pa još sa zlatnim naramenicama. Ranije su tako
uniformisali lakeje, saznao sam gledajući filmove bez boje, te sam zaključio da je i ovaj
momak uslužno osoblje. Bio sam u pravu. Očitao mi je potrebe preko IP-a, i bez reči me,
samo pod ruku prihvativši, poveo duž sterilnog belog hola, bez ukrasa i difembahija, sve do
usamljenog šaltera na kraju. Tamo mi je jednako ćutljiva zaposlena osoba neodredivog pola
kroz sitan kružni izrez na zaštitnom staklu doturila plastičnu čašu sa već pripremljenom
proteinskom pilulom na dnu.
Svega je tu bilo samleveno, pa sabijeno. Voće, povrće, začini, neophodni proteini,
ugljeni hidrati i koješta što me baš i nije naročito zanimalo. Ukus je, barem tokom mojih
ranijih malobrojnih iskustava, bio kiselkast, ali nije bilo mesta gunđanju, kad je pilula ionako
želucu, umesto jeziku pasala.
Zatražio sam malo vode, da podmažem put kompresovanom obroku, ali sa druge
strane dobio samo grubo, grleno, a duboko „sledeći!“ – bez obzira na to što je hol bio prazan
– i to me je navelo na pomisao da je ipak reč o muškarcu, ili bar devojci koja radije podaje u
vezi. Nalickani ugostitelj na istu molbu mi je odmahivanjem pokazao da bi valjalo da se
pokupim polako, te je i sam, odmah nakon, potrčao u susret matorom dripcu sa rasparenom
obućom, što je iznenada tresnuo ulaznim vratima.
Pljuvačku sam taložio u jamama obraza sve dok se teturavi par nije našao preda
mnom, te konačno nagnuo čašicu i knedlasto-čujno progutao pilulu, na šta je, po koraku
sudeći, pripiti starac kroz brkove propustio jednostavno:
130
 „Promašena generacija!“
Ženskasti službenik, verovatno se i sam osetivši prozvanim – budući da smo bili
bliskih godina – ciknuo je u neprijatnosti, a ona muževnija službenica se nakašljala masno, što
starca natera da opasku zapečati šlajmljivim krkljanjem, baš kao što su svi veterani umeli da
nadmoste psovku pri povratku sa ratišta. Videvši da u blizini nema redara, već da mir čuvaju
mikrofoni osetljivi na vulgarnost, promućurni starkelja mi je, uz sve, pokazao i sočnog
srednjaka sa najcrnjim pod noktom, te se kako-tako nalaktio na šalter.
Nevoljan da načnem nedozvoljeni minus, a ne baš najpotkovaniji legitimnim
doskočicama, onim bez „jebanja“ i „pičke“, i sam sam odgovorio srednjim prstom, parom
čak, te rešio da preskočim dalja koškanja i napustim kuhinju.
Proteinska mešavina je začas umirila creva, a kroz krv mi odaslala vrelinu nalik onoj
iz dedskih priča o magičnim bombonicama i prašku, čije su efekte naučnici kasnije simulirali
golicajući mozak elektricitetom. Tako sit i zadovoljan, umalo da zaboravim da mi je ostalo
čak osamnaest i kusur sati ničega za spiskati, pre nego što legne naredna isplata. No,
raskrsnica, i već poznata zbunjenost što je sa njom zaživela, ubrzo su me otreznile pred
četvorostrukim izborom i ne naročito zamamnim solucijama.
Ali, bolni jauk onog starca iz krkališta, odstraga oslobođen pod ugrizom metalne
čeljusti zakona, podsetio me je da se zaludnost i u modernom vremenu može zalečiti baš kao
što se lečila i kroz istoriju. Okrenuvši se, doduše, ustanovio sam da ne bi bilo poželjno
preterati kao što se omaklo alavom pijancu u zagrljaju Ordinatora – najverovatnije na putu ka
zatvorskoj ćeliji – ali se od ideje o jedinici-dve alkoholnog rastvora nije moglo odustati bez
pokušaja.
Ipak, „bez kredita – nema alkohola“ strogo su izgovorili svi šankeri obližnjih pojilišta,
a jedan, znatno stariji od ostalih, čak se i nasmejao fazonu sa „crtom“ o kojem mi je deda
pričao – fazon, doduše, nisam razumeo najbolje, ali sam vođen pričom pokušao da ga prodam.
Bilo kako bilo, ne pazarivši poznato, rekao mi je taj šanker sa osmejkom da je „crta“ zaslužila
bar poglavlje u školskim udžbenicima, jer je od značaja, pa opet, na samo znanje nije smeo da
mi pokloni pilulu.
Ozlojeđen zbog neuspeha, lutao sam ulicom neko vreme, te posetio „GloBeoMarket“,
gde sam prošvrljavši stazicama između tezgi ošacovao raznobojne pakete alkoholnih pilula.
Isto tako šacnut okom zakona, onim povrh sale, pomirio sam se sa slutnjom da se od pokušaja
krađe neću ovajditi, te sam se nakon pola sata izmoren sručio na pločnik ispred parkinga. Ni
po najmanje me nije zanimalo da li bi neki od gradskih kontrolora mogao da mi prigovori, jer
bi ga mogao nabesiti neprimeren položaj mog tela. Takva bezbrižnost bila je iznenađujuća,
priznajem, i verovatno bih joj više od nehajne misli posvetio, da sam bio zeru vispreniji, ali
onako izmožden, mogao sam samo da konstatujem da se proteinsko dejstvo ispralo, a da su
mi mišići i entuzijazam spremni za počinak. Jedino što me je održavalo budnim, peckajući iz
stvarnog sveta, bila je nova stomačna uzbuna – drugačija od gladi.
Uz svest da „cena upotrebe javnih sanitarnih prostorija iznosi deset kredita“,
unutrašnji alarm razbudio je svagdanju muku čovečiju, te potakao crne slutnje. Tako sam,
zadnjicom trljajući bankinu u pokušaju da sprečim „defekaciju na javnom mestu u iznosu od
ko-zna-koliko-kredita“, zaključio da me je tokom celog života u vrlom novom društvu samo
hiljadarka delila od potpunog očaja.
I tada mi je upravo sinulo:
131
 OČAJ!

VEČE

„Napuštate Beopolis na sopstvenu odgovornost“, upozorila me je jedna od mašina na

izlazu iz polisa.
Granica na koncu spiralnog spusta nedrila je puteve ka podzemlju i slabo istraženom
području popularno prozvanom Očaj. Oba prelaza, pod pravim uglom razračvana, nalikovala
su onima između spratova Polispirale, s tim što je onaj ka slabo znanom usmeren ponirao u
mračno ždrelo oronulog tunela. Kroz tunel je nekada, pričalo se među starcima, prolazila
pruga, ali je uklonjena po izgradnji polisa – kada je, otprilike, i železnički saobraćaj ukinut,
premda je odlučeno da se stari svod ne ruši, već da se zadrži kao specifična, simbolična
natuknica o sledujućem, za izgnanike i bludnike iz nekog razloga odlučne da okušaju sreću u
divljini.
Prvi put sam se, za sedamnaest godina funkcionalne egzistencije po beleškama IP-a,
našao na samom kraju grada. Nekoliko sati pre toga, tumarao sam po blokovima prvog sprata,
izbijao na ćorsokake i svezivao razrešene čvorove vlastite putanje, samo da bi mi prizemljenje
na dno Spirale dočekala opomena.
„Izvan gradskih granica nećemo moći da vam pružimo zaštitu“, dodao je Ordinator,
očitavši da se snebivam.
Uz njegove reči, hladan zadah pod svodom od lomljene cigle na tren mi je poljuljao
samopouzdanje. Ipak, ono što je prepuklo pod mojom lobanjom, izmučeno životnim vekom
poštovanja pravila civilizacije Beopolisa, bilo je spremno da pokloni samo nesiguran treptaj,
pre no što se iznova ustoliči u odlučnosti.
„Mnogo vam hvala na upozorenju“, odgovorio sam kuražno, a sve nadajući se da u
međuvremenu nije lansirana kazna za drčnost.
Zakoračio sam smelo, bar koliko mi je dozvolila drhtavica pod nakostrešenim dlakama
duž vrata, a miris trošnog, razgaženog ošamario me je tek da potvrdi da je već kasno da se
okrenem. Očaj je imao upečatljiv šmek, govorile su babe – na prvi njuh ružan, sirasto-gorak,
samo da bi se već sa narednim udisajem podvukao pod kožu, srastao sa mesom, pa odbio da
ispari.
„Očajnike“, nazivane tako u odsustvu primerenijeg termina u literaturi, a i u gradskim
pričama, smatrali su opasnom felom. U školi su nas učili da su skloni krađama, tučama i
korišćenju bezobraznih izraza. Još dok sam bio klinac, prenosile su vesti, nekoliko njih našlo
se u unutrašnjosti polisa, pa su Ordinatori, čak i specijalne jedinice, morali da intervenišu
zarad bezbednosti građanstva, i to još uz upotrebu vatrenog oružja. Desilo se to onomad, kad
je na graničnom prelazu prodisala rupa, pa se svakakvog ološa moglo iznaći na ulicama, pre
no što je gradonačelnik napravio čistku, a sve prolaze zapečatio, te postavio i stražu sa
dozvolom da pripuca.
Čak i bez susreta sa nekim od ozloglašenih, pred silnim ograničenjima i lišen kredita,
već tada sam počeo da shvatam o čemu je zapravo reč, i kako se isti ti osećaju. Nikada nisam

132
bio primer uzornog polišanina, niti sam manirima umeo da zadivim one sa viših spratova, pa
opet, dotaknuvši „očaj“ i stopom i svešću, iznenadio me je novi, jedva prepoznatljiv oset.
Bezbrižnost...
Oslobođen briga što su me tištile dok sam hodio spiralom, bio sam sposoban da
spoznam plemenito dejstvo proklijalog nehaja u vlastitoj dubini, i sa tim mislima izgurao sam
kroz tamu tunela, te izbio sa druge strane, na obalu Očaja.
Bilo je to moje vatreno krštenje.

PONOĆ

Na sebi sam imao samo mokre gaće i ogrlicu od srebra – poklon od majke po
završenom školovanju.
Odeću i cipele trampio sam na stotinak metara koraka u Očaju, kod sićuravog,
tamnoputog žitelja, za tezgom načičkanom plastičnim čašicama do vrha ispunjenih providnom
tečnošću zamamnog mirisa – tek pošto sam se ljudski olakšao, odmah po izlasku iz tunela.
Ljuta je bila ta tekućina, teža za progutati od alkoholnih pilula, a u glavi je mutila snažnije.
„Rakijom“ su je nazivali lokalci, a sami su je pravili od voća, povrća, mesa, balege, kostiju,
kamenja i koječega, kažu. Još jedno saznanje vredno lekcije u školskom udžbeniku, zaključio
sam, dok sam za sledeću čašicu poklanjao potkošulju.
Pun mesec sam dočekao na nekakvoj plaži, najsličnijoj onim iz omiljenih televizijskih
serija naših predaka, u kojima kroz pesak trčkaraju mišićavi muškarci i skladno popunjene
devojke u crvenim kupaćim kostimima. Oko vatre nas je sedelo petnaestak – iscerenih,
nabečenih, sa vrelim tabanima, a nemirnim pogledom – dok je musavi, raščupani starkelja
gudalom preletao preko žica violine, čineći ih bezobrazno živahnim i lansirajući mnoštvo
kratkih, vrcavih tonova u brzom ritmu.
Melodija prisutnima nije dala mira. Mnogi su se drmusali čudnovato, premda su mi se
i samom ramena trzala, kao čikana muzikom. Dodir telima i pocupkivanje na zakonom
nedozvoljenoj razdaljini nazivao se „ples“, ako sam dobro razumeo, a primetio sam da je taj
ritual vodio i ka znatno kobnijim kontaktima. Neki su po svršetku tog performansa odlazili u
šatore, odakle bi se ubrzo začuli zvuci suviše vreli za pojedina međunožja, a moje, još
netaknuto, pogotovo – kao da devojke što su se bez odeće kupale u reci nisu bile dovoljno
izazovne. Ipak, ponajviše me je kod svih „očajnika“ iznenadilo odsustvo IP-a na
podlakticama, te mi na momente gušilo ludački puls hormona.
Znao sam vrlo dobro da se pri pokušaju odstranjivanja identifikacionog procesora
umiralo, budući da je bio vezan za vegetativni nervni sistem, te sam došao do ludačke
pretpostavke da lokalcima uređaj nije čak ni implantiran po rođenju.
Ne smem ni da zamislim kakvih bi se još suludih misli razrodilo, da me u dumanju
nije prekinuo moj novi, jedini, a stoga i najbolji prijatelj, Radan:
„Za tu ogrlicu, bato, moja Alisa će da ti da...“
Sreo sam ga kod tezge sa pićem, a on se ponudio da me povede u provod. Isprva sam
prepoznao da nije običan Očajnik, već posebna vrsta što je u obrazovnoj literaturi za šesti
133
razred osnovne škole nazivana „romskom“. Za pogrdno imenovanje njemu sličnih dobijalo se
po prstima, prisetio sam se. Bilo kako bilo, predlog mu nije zvučao naročito obećavajuće, ali
je vrela tekućina odradila svoje, te sam se za tren našao između njega i četrnaestogodišnje mu
sestre. Ona se mahom kikotala, povremeno bi pogled poput udice zabacila ka meni, pa pustila
da grizem u prazno. Ličila je na dive iz zabranjenih filmova prošlog sveta, te svakim
pokretom, namernim ili slučajnim dodirom, češanjem, samom blizinom, uticala na sramotno
zbivanje između mojih nogu.
„Daće mi da je poljubim?“, iznenađen, gotovo da sam nadjačao violinistu.
„Da joj ga zadaš, bato.“
Nisam znao na šta je tačno moj prijatelj mislio, ali sam mu u osmehu samo valjano
nazreo. Osvrnuo sam se prema četrnaestogodišnjakinji, a ona me, posle duge ćutnje, dočekala
rečima:
„Odavde se vide zvezde.“
Kao ošamaren odgovorom, pogled mahnito usmerih ka nebu, a tamo me dočeka prizor
do tada viđen samo na ekranu. Zvezde su zaista sijale, a ulična rasveta polisa im nije gušila
sjaj.
„Evo ogrlice“, zaslinio sam, pokušavajući da izađem na kraj sa kopčom.

JUTRO

„Na vaš račun izvršena je uplata“, probudilo me je obaveštenje IP-operatera. „Molimo

preuzmite kredit u najbližoj banci.“
Nad krckanjem podlaktice nadvio se zvuk talasa reke, i vetra što je divljao obalom.
Otvorio sam oči, pa zbunjen dočekao dnevnom svetlošću obasjan pejzaž. Ličio je na one iz
dokumentaraca koje su nam puštali u edukativnom centru. Srce mi se uzlupalo snažno kao da
mi se proteinska mešavina oglašavala iz dubine, no opet, nekako razigranije, bez podmuklog
oseta ispod, što je vrebao i čekao da se poput pesnice stegne oko jarosnog mišića.
„Ugasi to, molim te“, promrmljala je Alisa, odbivši da napusti san u mom zagrljaju.
„Kontakt sa operaterom uspostavljen“, oglasio se IP kada sam stisnuo komunikaciono
dugme.
Udahnuo sam duboko, shvatio koliko je vazduh sa druge strane Očaja čistiji.
„Imam pet reči za tebe. Neće ti se dopasti...“

134
Čak i u bajci bistre,
ta šta se to zbilo...

135
 Rabid Serbia

Bagins. Bilbo Bagins.

Tako sam se nekad zvao, dok sam bio nalik vama – svež, čist, nepohaban i bezgrešan.
Danas je drugačije. Novo vreme tera da se drugačije imenuje, vrednuje i ophodi.
Odlučio sam: odgovoriću dušmanima i okončaću cirkus srama. Pribavio sam fino
naoružanje, te ću da se probijem kroz masu i pobegnem odavde kako znam i umem.
Neočekivano putovanje, priznajem, ali bar ću loš ukus da smlačim pod jezikom, pa se, možda,
vratim kao kralj.
Od danas me možete zvati...
Hobit sa s' sačmaru!

Epidemija je sa juga stigla. Bar rekoše tako. Istraživači su dijagnostikovali

najupečatljivije simptome virusa i obnarodovali vesti putem svih medija, pre no što se
celokupna mreža urušila i ostavila za sobom uskovitlani, otrovni signal. A signal, k'o i svaki
drugi, plahovito je vrcnuo pustarom, i kad nije pronašao zdravu, plodnu svest za prespavati,
zakopao se pod zemlju.
Vele: „Nije ni sam, baksuz, mog'o užasu da posvedočava, pa je zabio glavu u pesak,
k'o što nojevi obično ne rade, al' nas ipak uče da umeju.“

Onaj hroničar – neki „berg“ beše, ili se bar od tog brega odronio – primetio je nosioce
infekcije među prvima i sa pogrešnima se u kolo uhvatio, te su ga ubrzo krvavog i
iskilavljenog odvezli u bolnicu, da primi slabašnu i neuspešnu antiviralnu terapiju koju mu je
sin najrođeniji prepisao.
„Lele“, prostenjao je otac mučenik, kad se na tren osvestio, tek pre no što je očima
zauvek iskovrnuo. „Ima neko opasno devojče, će te razbesnuje s potpazušnu cvrcaljku, pa će
se uzvrtiš k'i da su ti kondraci u dupe nadošli.“
Istinu je zborio, još kako. Ko god bi devojci u zagrljaj pao, u đavoljeg slugu bi se
premetnuo i, željan krvi i promene, zapucao bi kaldrmom i razgrizao utrobe svih nesrećnika
na koje bi naleteo. Nesrećnici, s druge strane, začkiljili bi namah, pa i sami nastavili da se
praćakaju u ludilu nove evolucije i revolucije, iskrivljenih crta lica i iskeženog žvalavog
zubala.
A tek devojče... došljakinja iz beznađa. Iz Očaja, čak! Zvala se Alisa i nije volela
pesmu umornih slavuja. U lance su je bacili u Zemlji bluda, da bi sprečili širenje boleštine čiji
je inicijalni mlazuljak štrcnula iz potpazušne jame, kao što tvor raspiri smrad pakleni, sateran
u ćošak. Ali avaj, u svetlu friških okolnosti, lako se, onako napredna i mlada, oslobodila
okova. Još je u novostečenoj moći otekla, k'o da je tocilo godinama u ropstvu gurala, pa je
popunila šes' kubika zapremine, te je podanici nemrtvi prozvaše Kraljica Cvrca i napraviše joj
krunu od stiropora.

136
 I tako su pili rakiju i benzin, bauljali kroz srču i palili skupštine, sve dok celu našu
zemlju bajkovitu, onu iz Unije, u realitet teški, ogavni i gorki ne pretvoriše.
Tek onda došla je i tamnina. Progutala je sunce i oblake i plavetnu podlogu, i
obezbedila kužnicima mračni podijum, na kojem su se slobodno mogli razmahati prepuklim
kandžama i nastaviti sa plesom bezumlja.

Pepe Pljuga, moja žena i nadaleko poznata prodavačica najboljeg uvoznog duvana,
raspolućena je, bedna, na radnom mestu – tamo dole, na ulazu na pijac na prvom spratu
spirale, gde je prodavala dva boksa dnevno. Kada me je njen krvavi leš dočekao izbečenih
očiju i palacavog jezika, u onoj izmaglici kao avet nemušta, nisam ništa drugo mogao, nego
da joj satarom glavu zabravim i umirim joj povampirenu telesinu za vek vekova.
Pepe, ljubavi, svejedno bi od muke skončala kad bi saznala da nam i potomak
prokleše.
Ćerku Snežu u okove sam morao da bacim, a bila je na dobrom putu, oko moje suzno.
Zvali su je „Snežana sa sedam smotuljaka“, jer je najbolju domaćicu dilovala u kvartu. Ali,
nesrećnu je, eto, besni kurjakoliki momak gricnuo, pa joj se pogled smutio, a iz usta joj se
rastegla smrdljiva bala.
I sad me gleda iz ćoška sobe, onako otekla, zelenkasto-bleda i posve glupa.
Povremeno uzdahne, zareži, il' prducne, ali ništa više od toga, jer je sve ljudsko od nje
otpirilo, još sa poslednjom kapi krvi i dnevnom svetlošću. Okončaću joj muke, čim očistim
cev ove puške, koja mi je jedini sadrug i oslonac u novom vremenu postala. Šta bih drugo
mogao da uradim? Napuniću joj lobanju sačmom i ostaviti je da sanja kako je vreme nekada
bilo lepo. A onda ću da iskoračim na ulicu i da im pokažem svima ko na svinjokolju seče
mast, a ko ispira creva, majku li im revolucionarsku!

Bacam pogled kroz prozor uporišta. Plamen na ulici osvetljava užasavajući prizor.
Čitava armija. Piloti i vampiri, u sablasnom horskom poju zavijaju „kao da je mesec stao
samo za nas dvoje“, a ostali monstrumi, eno, razbijaju izloge sa sportskom opremom i
parfemima i traže novo nevino meso nad kojim bi siti mogli parazitirati. Ni ne slute da sam
spremio municiju i da ću pošteno mozga da im se naprosipam, pre nego što uhvatim maglu za
Švicu, ili Nemačku, da krečim kuće i poslovne prostore, lepim pločice i krpim gume, kao što
su mudriji pre mene uradili.
„Snežo, sine“, izgovaram, dok povlačim oroz i zadržavam usamljenu suzu. „Ide tata u
rat.“
Malo preostalog između ušiju moje ćerke razleće se po sobičku i nadvija se nad
praskom oružja, zajedno sa slapom bljuzgave krvi, kao u lošem horor filmu, ili nevešto
izrežiranom snimku građanskog rata.
Gotovo je!
Sada, kad sam počistio smeće pred vlastitim pragom, vreme je da očistim i ovu tužnu
zemlju od tame i podanika joj.
Otpor!

137
 Dok pucam u sluđene prolaznike na ulici, moram da primetim da se i mrak povlači, a
da se prvi zraci sunca i zdravog duha probijaju kroz sivkasto oblačje i grimiznu testastu masu,
gustu od krvi i paničnih vapaja.

138
A odgovor je jasan...
... oko nas je...
... besnilo...

139
 Radoslav Slavnić (1985 – 2015)

je rođen 10. jula 1985. godine u Sremskoj Mitro-

vici, a živeo je i radio u Rumi. Diplomirao je na
Fakultetu za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju
u Beogradu. U saradnji sa studentima FASPER-a
je snimio dokumentarni film „Kad porastem
biću...“, a sa Nezavisnom Omladinskom Organi-
zacijom Rume je učestvovao u snimanju filma
„Drugi On“. Bio je član Srpskog pevačkog druš-
tva u Rumi.

Za rumski sastav Vultures je pisao tekstove i

pevao. Grupa je iza sebe ostavila dva singla:
„Colorado Kid” i „I'm bad“, album „Vultures“ i
split izdanje sa bendom Nudist Island. Poslednja
numera koju su Vultures snimili zove se „Main
Event Mafia”. Zbirku priča „Svetlost na kraju
ulice“ je objavio 2000. godine, po završetku os-novne škole, a roman „Nemezis“ 2011. godine – i
godinu dana kasnije, za izdavačku kuću New Look Entertainment, izdao je prošireno izdanje
romana. Priče je objavio u zbirkama „V – fantas-tične priče iz ravnice“, „Nešto diše u mojoj
torti“, „Nešto diše u mojoj tortII“, “Nešto diše u mojoj tor3”, „Najkraće priče 2012“, „Prsten sa
one strane sna“, “Đavolji prst”, „HAARP i druge priče o teorijama zavere“, “Iskopane priče”,
zatim zbornicima „Kad regent u vinu zapeva“, „Zbornik savremenih ljubavnih priča“, „Prijedorski
književni karavan 2014“ i „Volim da letim“, časopisima „Emitor“ (brojevi 482 i 486), „Marsonic“
(broj 5 i 7), „Omaja“ (brojevi 9 i 10) „Libartes“ (okto-barski broj, 2014), UBIQ (broj 15 i 16) i
„Kreativni magazin“ (broj 2), kao i na sajtovima posvećenim naučnoj fantastici i hororu. Njegova
priča „Obora: Poslednja generacija“ izglasana je za jednu od pobedničkih na konkursu „Oktobar,
mesec horora“ sajta blacksheep.rs, a priča „Od mermera i mesa“ za jednu od pobedničkih na
konkursu sajta SF-Serbia.com za peti broj časopisa „Raketla“. Osvojio je treću nagradu na
Trećem međunarodnom festivalu poezije i kratke priče dece i mladih „Rade Tomić“ za kratku
priču autora u kategoriji do trideset godina i treću nagradu na Šestom međunarodnom festivalu
poezije i kratke priče dece i mladih „Joan Flora“ za kratku priču autora u kategoriji do trideset
godina. Sarađivao je sa sajtovima „SF-Serbia“, „HellyCherry“ i „RemixPress“.

Pripovetke koje su poslednje odbjavljene za njegovog života su “Živko” u zbirci “Tragom

srpske folklorne fantastike”, i “Largo al factotum” u zbirci “Anomalija 2”. Tokom prethodne dve
ili više godina pripremao je zbirku koju ste upravo pročitali, ali nije dočekao da je izda. Napustio
nas je 22. oktobra 2015. godine, posle duge i teške bolesti.
Radoslav je bio zreo pisac, talentovan muzičar i vrstan prijatelj. Neka počiva u miru, i nada-
mo se da će ova, posthumno izdata zbirka pomoći široj publici da se upozna sa njegovim delom, a
samom autoru da nikada ne bude zaboravljen.

140