Naziv

originala:
Steve Berry
THE LOST ORDER

Copyright © 2017 by Steve Berry

Za osoblje i ljude koji finansijski podržavaju biblioteke
Smitsonijan
Da su ljudi anđeli, ne bi bilo potrebe ni za kakvom vlašću.
DŽEJMS MEDISON

(Ali) ako učinite sebe ovcama, vukovi će vas pojesti.

BENDŽAMIN FRENKLIN
 PROLOG

VASINGTON, OKRUG KOLUMBIJA

24. januar 1865.
14.45

Opazio je iznenadnu uzrujanost na licu svog domaćina. Neuobičajen

prizor, s obzirom na to da je Džozef Henri važio za ozbiljnog čoveka i
jednog od vodećih američkih naučnika, da se i ne pominje njegova
prestižna titula.
Sekretar Instituta Smitsonijan.
Sedeo je u Henrijevoj prohladnoj kancelariji na udobnom kožnom
kauču, i njihov posao bio je skoro završen. Ugovorio je sastanak
nedeljama ranije, i trebalo je da do njega dođe juče, ali je odložen. To je
bilo razumljivo, jer je građanski rat besneo kroz Virdžiniju, mada je
delovalo da je sukob u poslednjim danima. Sve se promenilo posle
Getisburga. Preko 250 000 vojnika Konfederacije bilo je mrtvo. Još 250
000 ih je venulo u federalnim logorima za ratne zarobljenike, a 125 000
ih je ostalo osakaćeno i ranjeno. Tamo gde je ranije izgledalo da je
južnjačka pobeda moguća, sada je izgledalo da je vrhunac snage
Konfederacije konačno uminuo.
„Jesi li to čuo?”, upitao je Henri.
Zapravo jeste čuo.
Oštar, pucketav zvuk negde odozgo.
Kancelarija se nalazila na drugom spratu, iza velikog ružičastog
prozora i između dva prepoznatljiva tornja zgrade.
„Možda samo led klizi s krova”, rekao je on Henriju.
Dan je bio vrlo hladan. Reka Potomak jedva da je tekla, prekrivena
debelim pločama leda koje samo što nisu potpuno obustavile rečni
saobraćaj i zato su odložile njegov dolazak. Ulazak u severnu
prestonicu nije bio lak. Federalni distrikt okruživale su tvrđave. Svuda
je bila ulogorena vojska. Mere bezbednosti postale su stroge. Ulazak i
izlazak podrazumevali su pitanja i restrikcije. Na svu sreću, on je imao
sve potrebne isprave da dolazi i odlazi, što je i bio razlog zbog koga je
izabran za ovaj zadatak.
Zvuk se ponovo začuo.
A onda opet.
„Mogao bi da bude led”, rekao je Henri. „Ali nije.”
Njegov domaćin ustao je i otrčao do vrata kancelarije. On ga je
pratio u poput pećine sumračnu salu za predavanja na dva nivoa, gde
su gusti oblaci dima lebdeli ispod svoda.
„Zgrada gori!” povikao je Henri. „Oglasi uzbunu.”
Sekretar je požurio niz stepenice u prizemlje. Iza okruglih prozora
na krovu prirodna svetlost, koja bi inače obasjavala unutrašnjost
zgrade, postala je tamna i mračna. Dim je progutao njenu spoljašnju
stranu i počeo je da prodire unutra. Čuo je teške korake, vrata koja se
otvaraju i zatvaraju i povike. Ljudi su pohrlili u salu, a zatim počeli da
beže u prizemlje.
Potrčao je niz jedan hodnik prema galeriji slika, gde je gips sa
plafona pljuštao kao kiša, otkrivajući plamene jezike koji su već
zahvatili tavan i krov. Nekoliko slika počelo je da gori. Kao slikaru, ovaj
prizor izazivao mu je mučninu. Vatra ovde kao da je bila izuzetno jaka,
što je moglo da ukazuje na mesto na kome je prvobitno izbila. Isterao je
umetnika iz svoje glave i počeo da razmišljao kao obaveštajac,
analizirajući mogućnosti i izvlačeći zaključke.
Crni dim nakupljao se u gustim oblacima.
Postajalo je teško da se diše.
On je doputovao iz Ričmonda po tajnoj naredbi predsednika
Džefersona Dejvisa lično. Činjenica da je poznavao Džozefa Henrija i
Smitsonijan činila ga je idealnim izborom za ovaj zadatak. Tajna
mirovna konferencija već je bila zakazana za dve nedelje na Hempton
roudsu. Linkoln je nameravao da prisustvuje, kao i potpredsednik
Konfederacije Aleksander Stivens, koji je već dve godine pokušavao da
okonča rat. Džef Dejvis mrzeo je svog zamenika, i smatrao je prokletog
Džordžijca slabim i prevrtljivim. Ali Stivens je gajio velike nade da bi se
mogao ugovoriti častan završetak sukoba.
Podigao je ruku i upotrebio rukav svog vunenog kaputa kao filter za
disanje. Na suprotnoj strani sale, iza drugih vrata, vatra je buktala u
sobi sa aparatima i zbirka retkih naučnih instrumenata uskoro više
neće postojati. Znao je da unutrašnji zidovi ni ovde ni na drugoj strani
sale za predavanja nisu povezani sa plafonom, pošto je zamisao bila da
oni mogu da se pomere i sala ukloni, kako bi se ceo sprat pretvorio u
veći izložbeni prostor. Međutim, takva gradnja sada je pogodovala
požaru, koji se širio preko zidova bez ikakve prepreke.
„Zgrada je propala”, vrisnuo je neki čovek jureći kroz salu i noseći
sa sobom kutiju. „Svi moraju da izađu.”
Ta procena mogla je da bude tačna, pa je morao da požuri. Svrha
njegove posete ostala je u Henrijevoj kancelariji, položena na pisaći
sto. Morala je da bude zaštićena. Vatra još nije stigla do tamo, ali bilo je
pitanje trenutka kada će se to desiti. Ljudi su trčali okolo, neki noseći
slike, drugi knjige i dokumenta, a neki su u naručju držali uzorke za
koje su izgleda procenili da su previše dragoceni da bi bili ostavljeni.
Zgrada je postojala od 1846, kada je Kongres najzad odlučio šta da
uradi sa pola miliona dolara koje je državi u testamentu ostavio
nepoznati britanski hemičar po imenu Džejms Smitson, jer je njegov
nalog iz groba kako da se novac utroši bio donekle zbunjujući. Osnovati
u Vašingtonu ustanovu pod imenom Institut Smitsonijan, za uvećanje i
širenje znanja među ljudima.
Još čudnija je bila činjenica da Smitson nikada nije bio u SAD, a ipak
je ostavio čitavo svoje bogatstvo vladi te zemlje.
Kongresu su trebale godine da nešto preduzme u vezi sa tim.
Neki su mislili da ustanova treba da bude samo ogromna
biblioteka, drugi samo muzej, nekolicina se zalagala nizove raznih
predavanja koja će sama sebe finansirati, dok je jedna grupa želela da
se za taj novac objavljuju samo važne i cenjene rasprave. Južnjački
predstavnici u Kongresu bili su u celini skeptični, i mislili su da će
planirana ustanova postati neka vrsta foruma za pristalice ukidanja
ropstva. Oni su se odupirali zamisli da se bilo šta uradi sa tim novcem i
hteli su da ga jednostavno vrate. Na kraju su prevladale hladnije glave i
dogovoreno je da se ustanova sastoji od biblioteke, muzeja, umetničke
galerije i sale za predavanja, u zgradi velikih razmera kako bi sve to
stalo u nju. Tako je podignuta građevina u romanskom stilu iz XII veka,
sa dugim krilima, visokim tornjevima, lukovima i krovom od crepa,
jedinstvena u celoj zemlji - njen oblik i spoljašnji zidovi od crvenog
peščara podsećali su na neki manastir. To je namerno i urađeno kako
bi se stvorio kontrast u odnosu na neoklasičnu arhitekturu u stilu
grčke obnove koja je dominirala u prestonici. Džozef Henri mrzeo je
dovršeni projekat i nazivao ga fantastičnom i skoro neupotrebljivom
zgradom, žalosnom greškom. Ali mnogi su počeli da je nazivaju drugim
imenom.
Zamak.
A sada je zgrada gorela.
 Otrčao je nazad do Henrijeve kancelarije i video da u njoj nekog
ima. Neki drugi čovek bio je unutra i on je isprva pomislio da je to
pripadnik osoblja ustanove. Zatim je primetio tamnoplavu uniformu i
kratki kaput, i čin kapetana Unije na oba ramena. Čovek se okrenuo i,
bez trenutka oklevanja, posegnuo za oružjem na boku.
On je ranije pomislio da ga neko prati. Plan mu je bio da uđe u
Zamak i iz njega izađe neopažen. Ali stvari ne idu uvek po planu.
Čuo je pucanj i metak se zabio u dovratak, ali on se već bacio na pod
i sklonio s vrata. Takođe je primetio da je revolver jedan od onih novih,
sa dvostrukim dejstvom, koji automatski nateže i otpušta obarač i
okreće burence sa mecima.
Skup i redak.
Pao je na pod hodnika i posegnuo za vlastitim revolverom sa
dvostrukim dejstvom, zadenutim u futrolu ispod kaputa. Nadao se da
će izbeći nasilje, ali sada je izgledalo da nema izbora. Ustao je i spremio
se da se obračuna sa čovekom u Henrijevoj kancelariji. Sedam i po
metara iznad njega vatra je jurila preko plafona pocrnelom putanjom i
čitava sala bila je skoro puna zagušljivog dima. Komadi zapaljenog
drveta padali su i po hodniku i po Henrijevoj kancelariji. Kapetan je
istrčao napolje, s oružjem u jednoj i onim što je njega dovelo u
kancelariju Džozefa Henrija u drugoj ruci.
„Daj ovo sekretaru!”, naložio mu je Džeferson Dejvis pružajući mu
mesingani ključ složene izrade. „I donesi svoj dnevnik.”
On je video svesku položenu na Henrijev pisaći sto, ali kapetan ju je
sada držao zajedno sa ključem. To što je neznanac tačno znao šta treba
da uzme bilo je uznemirujuće.
Zato se bacio na kapetana i oborio ga na pod.
Zajedno su se otkotrljali prema podijumu okrenutom prema
polukružnom redu sedišta. Kapetan se otrgnuo i skočio na noge, ali on
ga je povukao uhvativši ga za članke tako da čovek zaneo, mlatarajući
rukama po vazduhu, i telo u uniformi sručilo se na drveni pod uz glasan
tresak.
To je nateralo čoveka da ispusti sve što je držao.
On je dograbio ključ i dnevnik.
„Hvala lepo”, rekao je ošamućenom kapetanu.
Ustao je i šutnuo revolver u neprozirni dim. Hteo je da krene ka
izlazu kada je kapetan došao sebi i otkotrljao se na sve četiri, spreman
za skok.
„A zašto moraš?”, promrmljao je on oficiru.
 Zatim je vrhom čizme pogodio kapetana ispod brade, od čega je on
pao unatrag izgubivši svest.
„Sada, molim te, ostani tu.”
Požurio je prema stepeništu i sišao u prizemlje. Na svu sreću, požar
kao da se zadržao samo na gornjim spratovima, a dole je dopiralo tek
nešto malo dima. Primetio je da su kante s vodom, koje su bile
raspoređene kroz Veliku salu - svakako kao mera predostrožnosti za
upravo ovakvu situaciju - potpuno zamrznute, neupotrebljive da bi se
obuzdala sve jača vatrena stihije.
Čak i da se voda u njima nije pretvorila u led, vatra je jednostavno
bila previše velika da bi se ugasila kantama.
Čuo je prasak i shvatio da se još jedan deo krova urušio.
Bilo je vreme da ode.
Ali kapetan...
On nije mogao da se izvuče.
Zašto bi njega bilo briga?
Savest je takva smetnja.
Gurnuo je revolver nazad u futrolu, a ključ i dnevnik u unutrašnji
džep. Zatim se, nasuprot sopstvenoj razumnoj proceni, ponovo popeo
uz stepenice, pronašao onesvešćenog kapetana i prebacio ga sebi
preko ramena. Spustio je čoveka u prizemlje i izneo ga na svetlost dana
baš kad su se vatrogasna kola na parni pogon dokotrljala na lice mesta.
Do tada se okolo već okupilo podosta sveta.
Dim i plamen kuljali su iz gornjih delova Zamka, uvijajući se oko
kamenih zidova i izbijajući ispod lukova i ukrasnih svodova. Knjige su
ispadale kroz prozore, dok su dobrovoljci očajnički pokušavali da
spasu šta mogu. Toranj se srušio u dimu i ugarcima. Spustio je
kapetana podalje od zgrade, na mestu gde su pregledani i drugi ljudi
zagušeni od dima.
Okrenuo se i ponovo zagledao u katastrofalni požar.
Izgledalo je da je galerija sa slikama, sa svojim visokim lučnim
prozorima i zidovima pokrivenim veličanstvenim portretima
Indijanaca, izgubljena, kao i Henrijeva kancelarija. Prozori na gornjem
spratu rasprsnuli su se prema napolje prosipajući kišu srče. Pumpe na
vatrogasnim kolima počele su da rade, ali je hladnoća otežavala
njihovo funkcionisanje. Neverovatno, ali istočna strana zgrade, gde je
Henri živeo sa porodicom, izgledala je u redu, jer je vatra zaustavljena
u zapadnom delu drugog sprata.
Međutim, ništa od ovoga nije bilo problem. Time će se baviti drugi,
u prvom redu sekretar Henri, visoki čovek asketskog izgleda umotan u
bezobličan crni kaput, koji je žurio oko zgrade izdajući naređenja. On je
privukao Henrijev pogled i diskretno se potapšao po džepu kaputa, što
je značilo da je sve na sigurnom. Henri je klimnuo glavom, potvrđujući
da je razumeo. Zatim mu je blagi trzaj Henrijeve glave, nagnute u
stranu, pokazao da on treba da ode.
Odličan savet.
Ne postavljajući pitanja, Džozef Henri igrao je opasnu igru. S jedne
strane, on je služio u Stalnoj komisiji Ministarstva mornarice,
savetujući Uniju o temama kao što je upotreba balona u ratovanju,
novo oružje, čak i iskopavanje uglja u Srednjoj Americi. Ali s druge
strane, bio je duboko ubeđen u svoju odgovornost prema opštem
znanju i svoje dužnosti na mestu sekretara Smitsonijana. Držeći se
toga, odbio je da istakne američku zastavu iznad Zamka i opirao se da
obezbeđuje smeštaj vojnicima Unije, tvrdeći da je Smitsonijan
neutralna međunarodna naučna organizacija. Njegovo predratno
prijateljstvo sa Džefersonom Dejvisom nije bilo tajna, i današnji
sastanak Henri je ugovorio direktno sa Ričmondom, a šifrovane
poruke slate su tamo i nazad preko golubova pismonoša.
Primetio je da dolazi jedinica vojnika Unije.
Bilo je vreme da ode.
Stopio se sa svetinom i polako se udaljio. Prepoznao je neka od lica
ljudi koji su se okupili da gledaju spektakl i shvatio da je i sam Kongres
prekinuo zasedanje. Mnogi poznati severnjački političari
republikanskog opredeljenja stajali su na hladnoći. Njegov dnevnik bio
je bezbedan u unutrašnjem džepu kaputa, blizu njegovih grudi. On je
bio usamljeni čovek sa zadatkom.
Baš onako kako je voleo.
Vojnici su se rasporedili i sada su nadzirali okupljeni svet. Čudno, s
obzirom na to da bi trebalo da gase požar. Zatim je video da je kapetan
koji je bio unutra u zgradi ustao na noge i predvodio potragu.
Nekoliko kočija stajalo je u blizini, a ljudi koji su sedeli u njima zurili
su u zapaljenu zgradu u mutnom popodnevu. Usredsredio se na jednu u
čijem se prozoru moglo videti lepo ovalno lice sredovečne žene,
uokvireno smeđom kosom koja spuštala do ramena. Oko vrata je nosila
ogrlicu, zlatni medaljon koji se isticao u oštrom kontrastu u odnosu na
njen crni kaput, čvrsto zakopčan zbog hladnoće.
Pažljivo je pogledao simbol.
 Krst unutar kruga.
Vojnici su prilazili sve bliže, ali on je nastavio polako da se primiče
kočiji, držeći pognutu glavu. Grlo ga je peklo od dubokih udisaja
ledenog vazduha.
Stigao je do kočije i rekao: „Svi vi mladi ljudi što prolazite, vi ste sada
onakvi kao što sam nekad bio ja.”
Ona se osmehnula na njegove stihove. „Vrlo poetično.”
„Možete li da nastavite moju strofu?”
„Kakav sam ja sada, vi moraćete biti, stoga se spremite da me
pratite.”
Tačne reči, izgovorene na pravi način. Bio je to epitaf koji je jednom
video na nekom starom grobu, i stihovi su mu se urezali u pamćenje.
Tako je to išlo kod njega. Bilo mu je teško da išta zaboravi. Pojedinosti
su ostajale tu zauvek, a taj talenat pokazao se korisnim u poslednjih
nekoliko godina. Prvobitno je bilo planirano da pronađe ovu privlačnu
ženu kada izađe iz Zamka, a ona je prema tom planu trebalo da prođe
Desetom ulicom tačno u četiri sata po podne.
„Molim vas, pridružite mi se”, reče ona.
Popeo se u kočiju i zatvorio vrata, sklanjajući se od pogleda i
sedajući nasuprot njoj.
„Još nekoliko trenutaka i mogli su da vas otkriju”, šapnula je.
„Zaista.”
On je retko imao ikakav primetan osećaj straha, i mogao je da
ostane pribran i kada se suoči sa velikom opasnošću. Ali, kada bi ta
opasnost prošla, uvek kao da je dolazilo do trenutne pauze, i javljao se
osećaj oslobađanja koji je označavao i olakšanje i sigurnost.
Kao sada.
Ona je ponovo gurnula ogrlicu ispod kaputa, van domašaja pogleda.
Zatim je doviknula kočijašu da polaze i konj je krenuo napred. Zamisao
je bila da on završi posao sa sekretarom Henrijem i tokom večeri se
pridruži ovoj ženi radi izvršenja drugog dela zadatka. Sezona
društvenih događaja u Vašingtonu već je počela - vreme za zabave,
prijeme i sedeljke. Večerašnje okupljanje, u kući ministra mornarice
Gideona Velsa, biće uobičajeni raskošni i važan događaj. U federalnom
gradu živelo je skoro 75 000 ljudi, od kojih je trećina naginjala ka Jugu.
Njegov posao bio je da prisustvuje prijemu sa ovom ženom i drži uši
otvorene. Uostalom, to je bio glavni zadatak špijuna. Ali to više nije bilo
moguće.
Stvari su se promenile.
Bar je imao ključ i dnevnik.
Nije bilo neophodno pominjati susret sa oficirom Unije. Taj izveštaj
biće samo za uši Džefersona Dejvisa. Ali dugovao je svojoj spasiteljki
zahvalnost, pa je nagnuo glavu u stranu i osmehnuo joj se.
„Angus Adams, gospođo.”
Ona mu je uzvratila osmeh. „Marijana Maklohlin. Prijatelji me zovu
Meri.”
„Drago mi je što sam vas upoznao, Meri. Prijatelji me zovu Koton.”
 SADAŠNJOST

PRVO POGLAVLJE

ZAPADNI ARKANZAS
UTORAK, 25. MAJ
13.06

Koton Malon usredsredio se na blago.

Potraga je počela pre tri sata, kada je krenuo iz obližnje brvnare na
vrhu planine i kada su ga odvezli trideset kilometara odatle, na severne
rubove Nacionalnog parka Vošita, među 1,8 miliona jutara starih
hrastova, bukvi, kedrova i brestova. Divljina je bila magnet za ljubitelje
prirode, ali pre sto pedeset godina bila je utočište za odmetnike,
budući da su brdski teren i gusta šuma nudili izvrsna skrovišta i za
opljačkani plen i za ljude.
Pomagao je Nacionalnom muzeju američke istorije u zadatku koji je
rado prihvatio. Obično bi ga njegova nekadašnja šefica Stefani Nel ili
uključila u akciju ili odmah zaposlila, ali ovog puta poziv je došao od
kancelara Smitsonijana lično, predsednika Vrhovnog suda SAD, koji mu
je objasnio problem i dao dovoljno informacija da mu privuče pažnju.
Ponuđena nagrada od 25 000 dolara bila je takođe više nego
velikodušna. Istinu govoreći, on bi to radio i besplatno, pošto je bio
slab na Smitsonijan.
A kome se ne bi dopalo da traga za izgubljenim blagom!
Šume u koje je zašao protezale su se od iskrzanih visoravni planina
Ozark na severnom kraju države, do talasastih vrhova Vošite na jugu.
Između su ležale doline, planinski vidici, grebeni, pećine i bezbrojne
reke i potoci. Sve u svemu, bio je to pravi raj, koji on nikada ranije nije
posetio, što je bio još jedan razlog što je prihvatio zadatak.
Došao je opremljen tehnologijom XXI veka, magnetometrom i GPS
lokatorom, zajedno sa početnim koordinatama. Koristeći GPS lokator
probijao se kroz drveće prilazeći tački koju će, kako se nadao, satelit na
hiljade kilometara gore iznad njega označiti kao tačku X.
Sve to bilo je vrlo zanimljivo.
Bibliotekar po imenu Martin Tomas, koji je radio u Američkom
istorijskom muzeju, proučavao je svežanj starih mapa, beleški i
dnevnika pohranjen u ogromnom arhivu Smitsonijana. Pristup
dokumentima bio je ograničen, a u njima su bile pojedinosti o istrazi
Smitsonijana obavljenoj 1909, koja je podrazumevala i raniju
ekspediciju u zapadnom Arkanzasu. Putovanje nije donelo nikakve
rezultate, osim što je vođa istraživača ubijen kada su dvojica lovaca od
njega pomislili da je jelen. To je mogao biti nesrećan slučaj, ali Koton
nije bio toliko naivan da misli kako lokalni šerif ne vodi računa o
svojim biračima - a ruralni Arkanzas na početku XX veka bio je potpuno
lokalni.
Tamo je bilo lako gurnuti razne stvari pod tepih.
GPS lokator nastavio je da izbacuje brojeve na ekranu.
Prilagodio je pravac kretanja i nastavio da hoda, tragajući između
drveća. Proveo je protekla tri dana u Vašingtonu, prelistavajući iste
beleške s terena, knjige, papire, karte i dokumenta koji su privukli
pažnju Martinu Tomasu. Međutim, on je pristup dobio uz odobrenje
kancelara. Opširno je čitao o onome što može očekivati ovde na terenu
u Arkanzasu. Novije beleške, koje je napravio sam Tomas, opisivale su
konkretan orijentir - koji je odavno označen kao drvo sa mape -
zajedno sa preciznim koordinatama. Uslužni recepcioner u brvnari
ispričao mu je još više, uključujući i gde otprilike može da nađe
pomenutu veličanstvenu bukvu.
Lokator je zapištao.
Tačka X.
I bila je tu.
Drvo je bilo visoko najmanje petnaest metara. Na njemu je bilo 65
rezbarija. Znao je to jer je Tomas bio ovde pre mesec dana i izbrojao ih.
Ali dogodila se nezgoda. Obezglavljeni kip, izrešetan mecima, bio je
obešen iznad staze. Visio je sa drveta i ljuljao se iznad gomile praznih
čaura iz sačmare. Oko celog drveta bili su iscrtani obrnuti krstovi.
Uzica se spuštala od kipa do čaura. Poruka je bila jasna.
Odlazi.
To je upalilo.
Tomas je pobegao.
 Međutim, ovog puta došao je profesionalac, naviknut na nevolje.
Prišao je drvetu i primetio rezbarije. Polako je prešao prstom preko
ptice, zvona i nečega što je izgledalo kao konj bez nogu. Botaničar u
Muzeju istorije prirode rekao mu je da tanka, glatka kora bukve raste
sporo, što sprečava pucanje. Zato će ono što je urezano na bukvu biti
vidljivo i decenijama kasnije. Mnoge rezbarije obrasle su mahovinom, a
druge su se izvitoperile od decenija rasta. Ali većina njih mogla se
protumačiti. On je sa sobom u rancu doneo mekanu plastičnu četkicu,
koju je upotrebio da blago očisti lišajeve, otkrivajući još slova i
simbola. Hteo je da ih dodatno prouči, zajedno sa njihovim mogućim
značenjima, ali to u ovom trenutku nije bilo važno. Umesto toga,
uzimajući ovo kao početnu tačku, potražio je drugo stablo.
I video ga je.
Na udaljenosti od deset metara.
Bio je to visoki crveni hrast, čije su grane bile davno potkresane na
neprirodan način, a sada su izrasle visoke kao stative gola. Pogledao je
pored tog stabla i usmerio GPS u tom pravcu. Morao je da se drži prave
linije, koristeći mesto na kome je stajao kao jednu tačku a stative gola
kao drugu, držeći stalni longitudinalni broj GPS-a i idući na sever,
menjajući samo geografsku širinu. Pitao se kako je ovo, decenijama
unazad, urađeno približnom procenom položaja.
Zakoračio je napred, kroz retko nisko rastinje i tesno zbijena stabla.
Sunčeva svetlost probijala se kroz prolećne lisnate krošnje i obasjavala
tlo. Koža ga je peckala od vrućine i vlage, teške poput peškira, koja ga je
podsetila na dečačke dane u centralnoj Džordžiji.
Nešto manje od dvadeset metara od drveta sa mape naišao je na
hrpu kamenja, gusto obraslog lišajem. Rečeno mu je da obrati pažnju
upravo na takvo mesto. Sagnuo se i pregledao kamenje, koristeći
četkicu da ukloni zeleni sloj sa kamenja. Na jednom kamenu blizu tla
našao je uklesan broj 7.
Jedva vidljiv. Ali bio je tu.
Podigao je kamen veličine loptice za bejzbol i okrenuo ga. Brzo je
prešao četkicom preko njega i opazio dva slova.
JI.
Saznao je da je mnogo putokaza namerno postavljeno u ove šume.
Bili su tu ali kao da nisu, toliko očigledni da niko na njih nikada ne bi
obratio pažnju. Ova hrpa kamenja izgledala je kao savršen primer. Bila
je beznačajna, osim ako ne biste zaista obratili pažnju na nju. Setio se
nečega što mu je jednom rekao njegov deda.
 „Zašto sakriti plen ako nemaš način da ga ponovo nađeš?”
Baš tako.
Pretpostavka je sada bila da JI znači „jugoistok”. A 7? Ko zna?
Verovatno samo skretanje na pogrešnu stranu. Svako ko bi to ikada
video, ne bi ni pomislio da prevrne kamen. Ali za nekoga ko zna, ko je
došao da uzme šta god da je tu sakriveno, broj 7 je služio kao oglasna
tabla da mu privuče pažnju. Takođe je znao da je za tajnu grupu koja je
navodno sakrila te sanduke 7 bio simboličan broj, koji je govorio:
„Pokretni most je spušten, put napred je otvoren.” Sve je to bio deo
njihovog tajnog, šifrovanog jezika.
Uključio je magnetometar. Uzdržavao se da ranije koristi uređaj
kako bi sačuvao bateriju. Skrenuo je na jugoistok, što ga je vodilo nazad
do drveta sa mape, i pripremio se. U terenskim beleškama iz 1909.
pominjalo se još skrivenih orijentira.
Genijalan sistem obezbeđenja.
Neoboriv dokaz ljudske inventivnosti.
Držao je magnetometar tik iznad zemlje. Drugom rukom držao je
GPS lokator i išao pravom linijom na jugoistok, prelazeći detektorom
metala napred-nazad. Posle dvadesetak metara uređaj je zazujao.
Spustio je sve na zemlju i pronašao ašov na sklapanje u rancu. Kleknuo
je i pažljivo otkopavao zemlju iznad mesta na koje je aparat ukazao.
Mekana plodna zemlja izletala je napolje u vlažnim grumenovima. Na
dubini od petnaest centimetara naišao je na veoma zarđao vršak
gvozdenog pluga. Znao je da ga ne treba pomerati. Umesto toga,
moraće da saznaje pomoću njega.
Raščistio je zemlju i video u kom pravcu plug pokazuje.
Jugozapad.
Bio je zadivljen što je taj predmet uopšte ovde. U terenskim
beleškama iz 1909. napominjalo se kako su razne potkovice, pijuci,
glave sekira i, razume se, šiljci plugova bili zakopani na deset do
petnaest centimetara dubine. Dovoljno da ostanu skriveni, ali
nedovoljno da ih igla kompasa ne bi otkrila. Ako pređeš kompasom
preko zakopanog gvožđa, igla će reagovati, slično kao što isečak papira
u blizini magneta počne da se ponaša kao magnet. Martin Tomas
proverio je teoriju kada je bio ovde pre mesec dana sa novim šiljkom
pluga i zapisao je da je tačna. To nije bilo ni izbliza dobro kao
magnetometar, ali ova ideja sigurno je bila njegova preteča. Samo što u
jednačinu nije bilo uključeno vreme. Rđanje smanjuje magnetne
sposobnosti, tako da je bilo pitanje da li bi kompas sada bio od ikakve
koristi. Bogu hvala za modernu tehnologiju.
Grudi su mu se stegnule od iščekivanja.
Ovo je bilo uzbudljivo.
Svidelo bi se njegovom dedi.
Ali bilo je i ozbiljno, pošto je pre mnogo vremena ovde poginuo
čovek, a Martin Tomas nedavno je bio upozoren.
Zato je ostao na oprezu, čvršće stegnuo svoje instrumente i krenuo
prema jugozapadu. Posle još dvadeset metara našao je još jedan
zakopani orijentir, ovog puta glavu sekire, koja je i dalje pokazivala na
jugozapad. On je pazio i kako korača i kako kopa. Ovo je bila zemlja
zvečarki, i poneka od njih možda je ispuzala da uživa u toplom
popodnevu. To je bio još jedan razlog iz kog mu je futrola s beretom bila
na lako pristupačnom mestu u rancu.
Pravac kojim je krenuo vodio ga je pravo nazad do drveta sa mape i
zatvarao je jedan veliki trougao. Sada je znao gde da koncentriše svoje
napore. Više u igri nije bio čitav ovaj kraj Arkanzasa, već samo prostor
između linije koje je upravo povukao.
Krenuo je prema središtu tog prostora.
Mat crna stakla njegovih sunčanih naočara prigušivala su oštar sjaj
sunca. Krošnje su odjekivale od buke koju su stvarale ptice, veverice i
insekti. Ovaj deo Arkanzasa izgledao je kao prelepi dragulj udenut
skoro tačno u centar zemlje. Bio je zabačen pre jednog i po stoleća, i to
se nije mnogo promenilo, a najveća razlika bila je u tome što se služba
Nacionalnog parka sada starala da sve bude besprekorno. Nije bio
sasvim siguran da li je unutar granica parka, ali i ako nije, bio im je
zaista blizu.
Istorijski gledano, nikakve veće količine zlata nikada nisu nađene u
Arkanzasu, ali postojale su legende o njemu. I to ne o zlatu koje se vadi
iz bistrog potoka ili iz žile u rudniku. Umesto toga, sve je bilo
upakovano i složeno. Prvobitna teorija vrtela se oko Španaca iz XVI
veka, koji su sakrili na stotine sanduka sa zlatom širom Srednjeg
zapada i Zapada. Ali i odmetnici su koristili ove šume kao svoje
skrovište. A postojala je još jedna grupa. Iz XIX veka.
Vitezovi zlatnog kruga.
Oni su ovde dostigli vrhunac.
Napred, skoro u centru kruga, opazio je veliki javor sa dugačkom,
uspravnom linijom uraslom u koru.
Bila je jedva primetna.
A ipak je bila tu.
 Prešao je magnetometrom iznad tla okolo drveta i on je zapištao.
Koton je ponovo kleknuo i počeo pažljivo da kopa. Petnaest
centimetara i ništa. Nastavio je da radi. Na tridesetak centimetara
dubine naišao je na nešto tvrdo. Predmet zakopan dovoljno duboko da
ga nijedan kompas nikada ne bi otkrio.
A on je znao šta to znači.
Nagrada koja se mogla dobiti tek posle dešifrovanja drugih tragova
i ako tačno znaš gde da kopaš.
Da, ovo je sigurno bilo vlasništvo Vitezova zlatnog kruga.
Razgrnuo je zemlju i shvatio da je našao staklenu teglu sa metalnim
poklopcem koji je rđa davno izjela. Iskopao je teglu, veliku otprilike kao
velika flaša za mleko od dva litra. Kada se našla na svetlu, video je da je
napunjena zlatnim kovanicama, tesno zbijenim, koje nimalo nisu
potamnele od vremena. Pokušao je da proceni koliko ih je unutra.
Rečeno mu je da sve fotografiše pre nego što fizički pregleda pa je
spustio teglu na zemlju, izvadio mobilni telefon i aktivirao foto-aparat
na njemu.
Hteo je da napravi nekoliko slika, ali je nešto čuo.
Kretanje.
Brzo kretanje.
Približavalo se.
Posegnuo je u ranac, našao beretu i naglo se okrenuo. U
magnovenju je spazio samo tamnu priliku i poznati obris puške.
Dolazila je u njegovom pravcu.
Zatim više ničega nije bilo.

DRUGO POGLAVLJE

ISTOCNI TENESI
16.50

Deni Danijels mrzeo je sahrane i izbegavao ih je kad god je bilo

moguće. Kao predsednik SAD, prisustvovao je veoma retkim,
prepuštajući tu svečanu dužnost drugima. Sada, kao bivši predsednik,
nije imao koga da pošalje. Ipak, nije bilo važno. Ova sahrana bila je
izuzetak od njegovog uobičajenog pravila.
Poznavao je pokojnika još od dana kada je i sam bio član gradskog
veća Merivila, kada je Aleks Šervud služio u Državnoj skupštini
Tenesija. Na kraju su se obojica uzdigli zajedno, on do guvernerske
palate, Kongresa i, najzad, Bele kuće - Šervud do predsednika Skupštine
Tenesija, a zatim do Senata SAD. Dva momka sa sela koji su pronašli
sopstveni put do uspeha.
Za vreme svoja dva mandata u Beloj kući uvek je mogao da računa
na Aleksa. Znao je da bi njegov stari prijatelj voleo da bude predsednik.
Ali to se nije desilo. Prelako je hvalio, a previše oklevao da pronađe
nedostatke. Takav je bio Aleks. Jednostavno previše prokleto fin. Da bi
bio predsednik, moraš imati mnoga raspoloženja, i moraš donositi
odluke, ali i ubediti sve ostale da znaš šta kog đavola radiš. Ponekad je
za to bilo potrebno uvlačenje u dupe, što je bila veština kojom njegov
stari drug nikada nije ovladao. Umesto toga, Aleks je koristio
ljubaznost, dobrotu i razum. A to mnogo puta jednostavno nije
delovalo.
Spora kišica cedila se sa sivog prolećnog neba. Ožalošćeni su se
štitili kišobranima. On je svoj ostavio kod kuće i samo je navukao
mantil da mu se ne pokvasi odelo. Njegov predsednički mandat završio
se pre četiri meseca i on se vratio kući u okrug Blant u Tenesiju.
Da započne novi život.
„Molim vas, približite se”, rekao je sveštenik podstičući okupljene
ljude da priđu do grobnice.
U crkvi je bilo više od pet stotina ljudi i opelo je bilo otvoreno za
javnost. Ali ovde, na starom groblju među drvećem, sa podnožjem
Apalačkih planina na istoku, pozvano je manje od stotinu ljudi, sve
rodbine i bliskih prijatelja pokojnika. Nije bilo predstavnika štampe.
Senat SAD predstavljao je vođa skupštinske većine sa još osam kolega.
Donji dom Kongresa takođe je poslao svoje predstavnike, predvođene
svojim predsednikom lično. Ali Danijelsu se nikada nije dopadao
sadašnji predsednik Donjeg doma, samopouzdani, nadmeni magarac iz
Južne Karoline po imenu Lušus Vens. Oni su bili iz različitih stranaka i
različitih država, i različito su razmišljah. Međutim, Vens je bio majstor
da zadovolji kolege, namakne sebi podršku i žonglira sa hiljadu
različitih obaveza kako bi zadržao položaj. On je bio čovek iz Donjeg
doma, naviknut da svake dve godine dobije većinsku podršku, i bio je
izuzetno svestan koliko brzo se ljubav javnosti pretvori u mržnju. Pre
devet godina to iskustvo, i više od dvadeset godina u službi, konačno
su akumulirali dovoljno političkog kapitala da se Vens uzdigne na
mesto predsednika, kao 62. osoba po redu koja je obavljala tu funkciju.
Nekada je Deni pažljivo motrio na opoziciju i znao svaki njen
pokret. A kada je to bilo? O, pre četiri meseca. Ali ne više. Kakve je veze
to sada imalo? Bivši predsednik retko je mnogo uticajan. Njegov jedini
posao je da se polako skloni. Vens je, međutim, i dalje bio jak -
pragmatičan i precizan - i čvrsto je držao uzde vlasti. Osam godina
Vens je bio smetnja Danijelsovoj administraciji, i pokušavao je na svaki
mogući način da osujeti sve što je Bela kuća predlagala.
I češće je uspevao u tome nego što nije.
Ali to više nije bio Denijev problem.
Zadatak je sada prešao na predsednika Vornera Skota Foksa, koji je
imao prednost što je bio u istoj stranci kao Vens.
Ali to nije moralo ništa da znači.
Kongres je redovno uništavao svoje.
Ožalošćeni su se okupili oko velikog šatora podignutog blizu groba.
Aleksova udovica, Dajana, sedela je tamo, sa rukama sklopljenim na
krilu. Brak Šervudovih dugo je trajao. Za razliku od njegovog, koji je
sada bio završen. On i Polin već su potpisali dokumente za razvod.
Dogovorili su se da 1. jul bude dan kada će podneti zahtev i okončati
svoju vezu. Do tada će ljudi već zaboraviti na bivšeg predsednika
Sjedinjenih Američkih Država i njegovu prvu damu.
Zanimljivo je kako su se stvari promenile.
Ne tako davno, on je bio najvažniji čovek na svetu. Na hiljade ljudi
neprestano je radilo da mu ispuni svaku želju. Komandovao je
najmoćnijom vojskom na svetu. Njegove odluke uticale su na stotine
miliona ljudi. Sada je ponovo bio običan građanin. Naravno, ne tako
davno, Aleks Šervud bio je živ. Zato on ne bi trebalo da se žali. Polin je
izgledala zadovoljno svojim novim životom i ljubavlju. A on je bio
srećan sa Stefani Nel. Neki ljudi mogli bi nazvati čitavu stvar čudnom.
On je to nazivao načinom kako svet funkcioniše. Obavio je svoju
dužnost i služio svojoj zemlji. Kao i Polin. Sada je bilo vreme da služe
sebi.
Krenuo je preko mokre trave dok su mu kamenčići krčkali pod
đonovima, sa rukama u džepovima kaputa. Zastao je odmah na ulazu u
šator, gde je mogao da čuje sveštenikov glas kroz dobovanje kiše po
platnu iznad njegove glave. Guverner je bio tu, još jedan prijatelj,
zajedno sa delegacijom iz državne skupštine. Dajana nije izostavila
nikog od ključnih igrača, i naizgled je veoma vodila računa o protokolu.
 Sveštenik je držao improvizovan govor, o smrti i uskrsnuću, a zatim
o Aleksu, koga je lično poznavao. To je bila još jedna stvar koju je Deni
mrzeo u vezi sa sahranama. Propovednici koji su se pretvarali.
Međutim, ovaj je govorio iz srca. Odjednom se osetio staro, mada ne bi
trebalo. Uskoro će imati šezdeset pet godina, dovoljno za penziju, koju
neće prihvatiti, baš kao što je odbio zaštitu Tajne službe koja se nudi
svim bivšim predsednicima. Poslednje što je želeo bilo je još dadilja.
Došlo je vreme da bude slobodan u svakom smislu.
Mala jedinica pripadnika Tajne službe bila je ovde radi zaštite
predsednika Donjeg doma Kongresa. Vens je stajao ispred šatora i
držao kišobran: elegantan, jedar, zgodan čovek guste crne kose i očiju
boje kovanog novca. Ni iz Holivuda ne bi mogli poslati boljeg fizičkog
predstavnika da bude predsednik Donjeg doma. Njih dvojicu razdvajalo
je petnaest godina starosti, koje su delovale više kao petnaest vekova.
Moć i okrepljuje i čereči čoveka, naročito ona vrsta moći koja dolazi sa
dva mandata u Beloj kući.
Opazio je Vensov bezosećajan pogled, poput praznog zurenja lutke,
svakako uvežban da ništa ne odaje. Zatim je aktuelni predsednik
skupštine pozdravio bivšeg predsednika SAD laganim klimanjem
glavom. Deni je bio impresioniran. Ovo je bilo više ljubaznosti nego što
mu je ponudio za prethodnih osam godina. Ipak, lepo ponašanje bilo je
lakše pokazivati prema nekome ko više ne može da ti nanese nikakvu
štetu.
A to je činilo da se Deni oseća još starije.
Trebalo je da oformi grupu za podršku. Nešto kao SVNLJ. Sada već
nevažni ljudi. Osobe koje mogu pomoći jedna drugoj da prestanu da
budu zavisne od moći. Neki ljudi koji su napustili državnu službu
učinili su to s radošću. Drugi su usmerili svoju energiju u filantropsko
delovanje. Neki su jednostavno unovčili svoj položaj i napravili pare. A
onda, bili su tu i igrači, kao što je on sam, koji su znali da rade malo šta
drugo. Za njega, političar nije bila prljava reč. To je jednostavno
označavalo „nekoga ko pravi kompromise”. A stvari su se upravo tako
obavljale. Sine qua non1 politike nije bila vizija, već konsenzus. Niko, ni
on sam, ni Lušus Vens, ni Vorner Foks - niko nije uspevao da uvek bude
po njegovom. Trik je bio u tome da izvučeš što više možeš iz svake
pružene prilike. Ako dogovor koji želiš nije moguć, onda napravi najbolji
koji možeš. To je bio njegov moto. I njegov administrativni uspeh na
mestu predsednika, uprkos svim naporima ljudi kao što je Lušus Vens,
bio je dostojan poštovanja.
 Sveštenik je završio govor i prisutni su sa praznim izrazima lica
počeli da prolaze pored sanduka, odajući pokojniku poštu saginjući
glavu, blagim dodirima i iskrenim izrazima saučešća. Gledao je kada je
Vens došao na red: blago je protresao ruku Dajani, a onda razgovarao s
njom nekoliko minuta.
On je malo sačekao, pa je stao u red.
Nekoliko starih poznanika ga je pozdravilo.
Okrug Blant postojao je od 1795. godine, i nazvan je po tadašnjem
mesnom guverneru - dok je Merivil, sedište okruga, imenovan po
guvernerovoj ženi, kad smo već kod taštine. Zemlja je nekada bila u
vlasništvu Čirokija, a onda su im je ukrali farmeri koji su migrirali na
zapad iz Virdžinije i Severne Karoline. Njegovi preci bili su među tim
malobrojnim ali energičnim naseljenicima. Predeo je bio zelen i bujan,
a šumovita brda izgledala su kao talasi okeana koji se valjaju u daljini.
Planine Blu Ridž preovladavale su pejzažem, a osnivanje nekoliko
nacionalnih parkova odavno je prekinulo praksu seče šume. U okrugu
je postojalo nekih dve stotine crkava, što mora da je bila neka vrsta
rekorda. Najslavniji stanovnik okruga mora da je bio on sam, iako mu
je Aleks Šervud bio tik za petama. Ali ovde, među prijateljima, on nije
bio predsednik, niti bivši predsednik. Niko ga nije zvao punim imenom
i prezimenom - Robert Edvard Danijels Mlađi. Bio je jednostavno Deni,
momak koji je nekada služio u gradskom veću Merivila.
A njemu se to dopadalo.
Došao je red na njega i prišao je Dajani. Nosila je elegantnu crnu
haljinu sa velom od čipke i u ruci bez rukavice stezala je smotak
papirnih maramica. Zastao je pored njene stolice i izjavio joj saučešće.
„Hvala što si došao”, rekla je.
Njemu se Dajana nije zaista dopadala. Nikada nije. Ni on se nije
dopadao njoj. Trebalo je da joj stegne ruke ili nešto uradi, ali otvoreno
ispoljavanje osećanja nije bilo njegov stil. Zato je jednostavno rekao:
„Nedostajaće mi.”
„Molim te”, rekla je ona, „navrati do kuće.”
Nije nameravao da ide ni na kakvo okupljanje posle sprovoda, i
nadao se da će izbeći i nju i čavrljanje koje je obavezno sledilo na
sahranama u istočnom Tenesiju. Ipak, ne želeći da izazove
neprijatnost, samo je rekao: „Svakako ću se potruditi.”
Ali nije nameravao to da uradi.
Izašao je iz šatora i po kiši krenuo prema kolima. Ovo groblje bilo je
puno uspomena. Njegovi ujaci i stričevi, dede i babe i roditelji, svi su
bili ovde.
I još jedan grob.
Grob njegove ćerke.
Poginula je u požaru i od tada su prošle decenije. Jedan deo i njega i
Polin takođe je nestao te noći. Ona im je bila jedinica i posle nje više
nisu imali dece. Nije prošao ni dan da nije mislio na nju. Prošle su
godine otkad je poslednji put obišao grob. A njegovo odbijanje da se
nosi sa njenom tragičnom smrću bilo je veliki deo njegovog i Polininog
udaljavanja.
Skrenuo je na drugu stranu od gomile ljudi i krenuo između
spomenika i grobnica kroz tiho i sumračno groblje natopljeno kišom.
Našao je južnu stranu drvećem obraslog brežuljka i grob svoje ćerke
ispod starog hrasta. Trava je bila pokošena uredno i nisko, dobro
održavana. Zemlja je bila očišćena sa ploče na kojoj je bilo njeno puno
ime, datum rođenja i smrti i jednostavna poruka. NAŠA VOLJENA
ĆERKA. Stajao je s rukama u džepovima, dok mu je kiša kvasila kosu, i
još jednom je molio za oproštaj.
Toliko vremena je prošlo.
Ali bol je bio svež kao da je od juče.
Poznati osećaj praznine stegnuo mu je stomak. Sklopio je oči
trudeći se da ne zaplače. Proveo je čitav život pokazujući svima sliku
čvrstine. Nikada nije puštao da išta dopre do njega.
Osim ovoga.
„Moram da razgovaram sa vama”, rekao je ženski glas.
On se pribrao. Nije bio svestan da u blizini ima ikog drugog. Kada se
okrenuo, video je ženu između pedeset i šezdeset godina starosti,
guste umršene kose i krupnih smeđih očiju.
„Ko ste vi?”, upitao je.
„Aleksova prijateljica.”
„Danas je ovde mnogo njegovih prijatelja.”
„Gospodine predsedniče...”
On je podigao ruku da je prekine. „Zovem se Deni.”
Ona mu se slabašno osmehnula. „U redu. Deni. Postoji nešto što
treba da znate.”
On je čekao.
„Aleks je ubijen.”
Godine neposrednog vođenja politike naučile su ga vrednosti
bezizražajnog izraza lica, naročito kada osoba sa kojom razgovaraš
pokušava da izazove reakciju. Zato je zadržao nepomične crte i pustio
da kiša spere zamagljenost koja mu se nakupila u očima.
„Niste odgovorili na moje pitanje”, rekao je. „Ko ste vi?”
„Moram da razgovaram sa vama. Nasamo.”
I dalje nije bilo odgovora. Zato je upitao: „Zašto mislite da je Aleks
ubijen?”
„Nema drugog objašnjenja koje bi imalo smisla.”

TREĆE POGLAVLJE

ARKANZAS
Koton je proučavao svoj zatvor. Bio je drugačiji, to se moralo priznati.
Neka vrsta stare peći, napravljene pre mnogo vremena, od livenog
gvožđa zavarenog u cilindar širok dva i po metra i visok najmanje šest.
Pregledao je svaki pedalj zarđale unutrašnjosti peći i nije pronašao
slabe tačke. Na dnu, gde je sada sedeo, jedina mogućnost izlaza bila su
zaključana gvozdena vratanca koja su se otvarala na spoljašnju stranu,
ali, koliko god jako ih pritiskao, nisu se ni pomerila. Smrdljivi i lepljivi
vazduh ga je gušio, ispunjen sitnim prahom rđe. Probudio se u peći,
pošto je bio bez svesti bar dva sata. U kosi mu je izbila čvoruga veličine
kovanice.
Neko ga je jako mlatnuo po glavi.
Popodnevna vrelina jarkog sunca pretvorila je metalni cilindar u
pakao. Komarci su pronašli Kotona provukavši se kroz proreze u krovu
peći koji je formirao rešetkaste senke na braon zidovima, i sada ga je
celo telo svrbelo. Sedeo je i razmišljao kako je ponovo napustio svoju
knjižaru u Kopenhagenu. Izgledalo je da provodi sve više vremena
negde drugde, a ne tamo. Na svu sreću, ljudi koji su radili za njega
umeli su da završavaju posao.
Bar se ovog puta radilo o zakopanom blagu.
Ni zlatni novčići, ni njegov ranac, telefon, sunčane naočare, pištolj
ni bilo šta od njegovog alata, ništa nije bilo ubačeno u ovu tamnicu s
njim. Ništa čudno. Ko god da ga je sredio verovatno je sve to uzeo za
sebe. Koton obično nije voleo zatvoren prostor, ali ovde je iznad sebe
video popodnevno nebo i mogao je nesputano da se pokreće, tako da
se nije osećao potpuno ugroženo. Bio je pod veličanstvenim vedrim
nebom - mada sa pomalo ograničenim pogledom na njega.
Vrhovi prstiju peckali su ga od vrućine, i žeđ je postala problem.
Iznad glave mu je prozujala muva, prolećući kroz zrake ispresecane i
iskošene sunčeve svetlosti i spuštajući se niže. Neće proći mnogo
vremena pre nego što ovo mesto postane nepodnošljiva pećnica - a on
je pretpostavljao da je upravo to i bila zamisao. Da ga jednostavno
ostave ovde. Mogao je da vrišti dok ne podere pluća i niko ga ne bi čuo.
Kilometrima unaokolo nije bilo ničega osim pustih šuma. Odagnao je
tu čudesnu misao mahnuvši rukom prema muvi koja nije htela da
odleti. U slepoočnicama je osećao probadanje i bio je dezorijentisan.
Levo rame mu je utrnulo i bio je sav ukočen.
Zaista je postajao prestar za sve ovo.
Prenuo ga je glasan udarac sa spoljašnje strane zida. Navikao se na
tišinu. Čekao je struganje metala o metal i otključavanje brave na
vratašcima.
Ali ništa.
Umesto toga, nešto je udarilo po rešetki gore iznad njega.
Zagledao se uvis i video debeli konopac kako prolazi između
rešetaka i spušta se ka njemu. Za njegov kraj bio je vezan kamen,
dovoljno težak da ispravi i povuče kraj konopca nadole.
Pao je na pod pola metra ispred njega.
Između omče na konopcu i kamena bila je zadenuta poruka.

Nedostajala sam ti?

Odmahnuo je glavom i osmehnuo se, pa odvezao kamen i povukao

konopac.
Bio je zategnut.
Spreman za upotrebu.
Znao je šta treba da uradi, pa se odupro čizmama o gvozdeni zid i
uspentrao se. Podlaktice i ramena boleli su ga od penjanja, ali stigao je
do vrha, pa se uhvatio za jednu zarđalu gvozdenu šipku, nadajući se da
je i dalje dovoljno čvrsta da izdrži njegovu težinu. Zanjihao se i nogama
udario u rešetku. Već odozdo opazio je da je ploča samo spuštena u
okvir iskrivljen od korozije. Rešetka je zaškripala kao da negoduje, ali je
odletela uvis.
Uspentrao se kroz otvor i uhvatio drugu stranu šipke,
proveravajući pogledom obe njene strane da se uveri da će i ona
izdržati. Mali izdignuti deo peći podizao se uvis, deo dimnjaka kojim je
nekada usmeravan dim iz peći. Uspravio se na noge i zagrebao kroz
topli metal, balansirajući kao akrobata, pa napipao ivicu preko koje se
konopac spuštao nadole.
Kasiopeja Vit stajala je u gustom žbunju dole ispod. Peć je bila sa
svih strana opkoljena drvećem.
„Nisi mogla jednostavno da otvoriš vrata?”, upitao je.
„Na njima je katanac.”
„Zašto ga nisi obila?” Znao je da ona uvek nosi odgovarajući alat.
„To je brava s kombinacijom. Zato sam morala da pronađem neki
konopac, a to nije bilo lako.”
„Mogla si da me pozoveš i kažeš mi šta radiš.”
Razdvojili su se tog jutra. Ona ga je dovezla u šumu pa produžila da
poseti čuvare Nacionalnog parka, pokušavajući da prikupi više
informacija. Bilo joj je lako da ga pronađe, pošto je nosio sat koji su mu
dali u Odeljenju Magelan - specijalni časovnik sa GPS uređajem čiji je
signal mogla da prati pomoću svog smartfona.
„Pretpostavljam da ovde postoji neka dobra priča”, rekla je.
„Vrlo duhovito.”
Visina je bila preko šest metara, pa je namotao konopac iz peći,
bacio kamen i vezao kraj konopca za jednu šipku. Stajao je dovoljno
visoko da može videti krečnjački greben koji je ranije našao na GPS
koordinatama sa kojih je počeo svoju potragu.
Nije bio previše daleko.
Odjeknuo je pucanj i metak se odbio od gvožđe pola metra od njega.
On se opružio po krovu, koristeći stari produžetak za dimnjak kao
zaklon. Znoj mu je tekao niz čelo i pekao mu oči. Treptanjem ga je
odagnao i kroz drveće opazio strelca sa puškom, pedesetak metara
dalje, na vrhu drugog grebena. Zaklanjao se iza krupnih stena. Strelac
se kretao, možda tražeći bolji položaj za gađanje.
„Dragi.”
Opazio je njen prekoran ton kada ga je pozvala odozdo.
„Namotaj konopac.”
Uradio je kao što mu je rekla.
Na njegovom kraju bio je vezan pištolj kalibra devet milimetara.
Bez ikakvog pitanja u vezi sa ovim poklonom, razvezao je pištolj i
naciljao, čekajući da se čovek s puškom pojavi iza stene.
Dvaput je pritisnuo obarač.
Meci su odskočili od stena u daljini kao kamenčići po vodi.
 Napadač se bacio prema raštrkanim stenama da se zakloni. To je
Kotonu dalo vremena da zadene pištolj za pojas, prebaci konopac
preko ivice i sklizne do tla. Peć i drveće sada su mu pružali zaštitu.
„Grozno izgledaš”, rekla je ona kada je stopalima dohvatio zemlju.
Bio je mokar, neobrijan i zaudarao je. Odeća mu je bila umazana
rđom i prljavštinom, a ruke su mu bile potpuno crvene od rđe. A ona je
izgledala odlično i kretala se s lakoćom i gipkošću nekoga ko se oseća
potpuno udobno u tesnim farmerkama. Njena kao ugalj crna kosa, koja
joj je obično padala preko ramena, bila je vezana u čvrstu punđu na
potiljku. Njena koža boje kafe delovala je naviknuto na toplotu. Bio je to
deo njenog španskog nasleđa. Tamnoputo lice bilo je lepo i otvoreno.
Ona je bila žena čiji se pogled lako pretvara u preteče zurenje. On je
primirio disanje i pokušao da razmišlja jasno, uprkos naletu
adrenalina.
„Boli li te ta čvoruga na čelu?” upitala je.
Odmahnuo je glavom s naporom, pokušavajući da deluje energično.
Mozak mu je ubrzano radio, razmatrajući mogućnosti. Prvo na spisku
stvari koje je trebalo uraditi bilo je da otkrije ko ga je napao, ali zdrav
razum govorio mu je da se odgovor na to pitanje nalazi na onom
grebenu iznad.
„Ti kreni napred i vidi da li možeš privući pažnju strelca”, rekao joj
je. „Žbunje je previše gusto da bi iko mogao dobro da te nacilja. Pokušaj
da napraviš dovoljno buke da mu skreneš pažnju. Ja ću krenuti okolo i
zaobići ga, ko god da je on.”
„Mislim da ljudi u Smitsonijanu nemaju pojma šta se ovde događa.”
„To je malo reći”, rekao je. „Zamalo da uvučem Garija u ovo.”
Njegov sedamnaestogodišnji sin molio ga je da krene s njim, i on je
skoro popustio, ali upozorenje na nevolje prilikom ranije posete
Martina Tomasa navelo ga je da postupi drugačije. A i škola. Gari je
živeo sa majkom u Atlanti i još je imao dve nedelje nastave do letnjeg
raspusta.
Kotonu je i dalje brujalo u glavi i svaki udah pekao mu je grlo, kao
da su mu usta puna slomljenog stakla. „Imaš li malo vode?”
Iz ranca je izvadila plastičnu flašu. Skinuo je čep i sipao mlaku
tečnost u usta, pokušavajući da ne obraća pažnju na neprijatan ukus.
Neko je motrio na njega u šumi, neko ko je tačno znao gde treba da
bude, i bio je dovoljno vest da mu se prišunja. Zatim ga je taj neko, ili
više njih, doneo ovamo i ubacio u gvozdenu konzervu.
To je zahtevalo mnogo truda.
 Ali zbog čega?
Bilo je vreme da sazna.

ČETVRTO POGLAVLJE

Deni je parkirao auto na praznom parkiralištu Misionarske baptističke

crkve. Žena s groblja sedela je pored njega na suvozačkom sedištu. Bilo
je pomalo suludo da bivši predsednik bude ovako nasamo sa
potpunom neznankom, ali instinkt mu je govorio da ova dama ne
predstavlja nikakvu opasnost. Kiša je nastavila da dobuje po krovu,
haubi i vetrobranskom staklu kola. U tišini su se dovezli sa groblja,
neopaženo otišavši sa sahrane.
„Nameravaš li da mi ikada kažeš kako se zoveš?”
„Aleks je rekao da ste vas dvojica bili najbolji prijatelji. Je li to
istina?”
„Koliko dugo ste ti i on bili prijatelji?”
Nikada nije sumnjao da je Aleks Šervud bio preljubnik.
„Poznavali smo se šest godina”, rekla je ona.
To ga je još više šokiralo. „Kako je bilo moguće sačuvati tu tajnu?”
„Zato što smo zaista bili samo prijatelji. To je sve. On nikada nije
narušio svoj bračni zavet.”
„A šta je njegova žena mislila o tom prijateljstvu?”
„Nemam pojma. Ona dolazi u Vašington samo nekoliko puta
godišnje. Muž joj je izgleda bio poslednja stvar o kojoj je razmišljala.”
Primetio je prezir u njenom glasu. Ali nije bilo neuobičajeno da
supruge članova Kongresa ostaju kod kuće. Većina njih imala je ili
posao ili decu o kojoj je trebalo brinuti, a život u prestonici nije bio
jeftin. Nasuprot mišljenju javnosti, ogromna većina ljudi u Kongresu
nije bila bogata, a plate koje su dobijali jedva da su im pokrivale
troškove života.
„Živim u istom ulazu gde je živeo Aleks”, rekla je žena. „Dugo smo
bili komšije. On je bio drag čovek. Vidim da mi ne veruješ, ali seks nije
bio deo onoga što smo nas dvoje značili jedno drugom.”
Mogao je da razume samokontrolu svog starog prijatelja. On i
Stefani isprva su bili neprijatelji, zatim prijatelji, sada nešto više od
toga, i sve to a da ni on sam nije prekršio bračne zavete.
„Uživali smo da zajedno provodimo vreme”, nastavila je ona. „Da
zajedno jedemo, gledamo film, čitamo. Pričao je o tome kako će se za
dve godine povući iz politike.”
Još jedno iznenađenje. „Šta bi se onda desilo?”
„Rekao mi je da će se razvesti.”
„Zbog tebe?”
„Ne znam. Retko smo pričali o tome. Ali u proteklih nekoliko nedelja
počeo je da ostaje duže. A on nje bio neki jadni muž koji se žali drugoj
ženi. jednostavno je izgledao kao nesrećan čovek koji se s vremenom
udaljio od svoje supruge.”
„A tvoje prisustvo nije imalo nikakve veze sa tim?”
„Kada mi je rekao da namerava da se razvede, za mene je to bio
potpuni šok. Ali ne kažem da mi se nije dopala ta mogućnost. Rekao je
da će to uraditi kada više ne bude javna ličnost. Znam šta misliš, da je
to sebično. Ali on je mislio da će tako biti lakše, za sve uključene, ako se
dogodi na taj način.”
Savršeno je mogao da razume tu filozofiju, pošto je to upravo bilo
ono što je i on uradio. Jedina razlika bila je što su se on i Polin
zajednički sporazumeli da okončaju svoj brak.
„Hoću da znaš da nisam bila sa Aleksom kako bih ga navela da
završi sa svojim brakom i bude sa mnom. Nikada nismo pričali o tome
da nas dvoje budemo zajedno. Bar ne donedavno. Bila sam sa Aleksom
jer sam ga zavolela, i verujem da je i on voleo mene. Ipak, odluka da se
razvede bila je samo njegova. Nisam vršila nikakav pritisak na njega.”
Lice joj izgledalo zabrinuto i puno strepnje, a krajevi usana su joj se
spustili. Ništa u vezi sa ovom ženom nije delovalo površno ili
emotivno. Verovala je u svaku reč koju je izgovarala.
„Moraš preći na suštinu”, rekao je on.
„Aleks je bio istinski zabrinut u nedeljama pre smrti. Sve je to bilo
zbog sveske koju je čitao.”
Privukla mu je pažnju.
„Bila je otprilike ovolika.” Rukama je pokazala da je sveska bila
dimenzija možda dvadeset sa deset centimetara. „U poslednje vreme
provodio je mnogo večeri prelistavajući je.”
„Odakle ju je dobio?”
„Od svog šuraka.”
O njemu Deni nije znao ništa, osim da se zove Kenet Lejn i da
predvodi neki komitet za političko delovanje povezan sa članovima
skupština pojedinačnih država širom zemlje.
„Sigurna sam da znaš kakav je Aleks umeo da bude u vezi sa svojim
ciljevima”, rekla je ona.
Da, znao je. Pogotovo sa pozivanjem na 28. amandman. Aleks se
odavno zalagao za promenu Ustava kako bi se obezbedilo da se svaki
federalni statut primenjuje i na članove Kongresa. Mrzeo je način na
koji je zakonodavna vlast volela sebe da izuzima od zakona koje
nameće svima drugima, što je uzdiglo članove Kongresa u neku vrstu
vladajuće klase. Vlast naroda, koju je izabrao narod da radi za narod,
treba da živi po istim zakonima koje nameće narodu. Koliko je puta
stariji senator2 iz Tenesija to rekao? Aleks je više puta pokušavao da
iznese amandman na usvajanje u Skupštini, ali bivao je osujećen u
tome. Setio se kako je pre dve godine njegov prijatelj pokušao da
skrene pažnju na to, predlažući zakon o ukidanju preterano velikih
penzija za članove Kongresa, što je dočekano sa sličnim negativnim
stavom i otporom. Aleksov odgovor - prenesen na svim mrežama
kablovske televizije - bio je karakteristično dobar. „Kako američki
narod može verovati Kongresu da će popraviti pokvareni Vašington,
kada ljudi u Kongresu čak i ne žive prema istim zakonima kao svi ostali?”
Zaista, kako bi mogao!
„Komentarisao mi je ponešto u vezi sa tom sveskom”, rekla je žena,
„o Senatu i nekoj vrsti radikalne promene. O načinu da se okončaju svi
problemi koji su se tamo u poslednje vreme namnožili. Pričao je o
blokadama i kako nikada ništa nije mogao da postigne, ali rekao je i da
ono što je pročitao u toj svesci nije odgovor. Znam da zvučim
tajanstveno, ali takav je i on bio prema meni.”
Deni je znao sve o lošem funkcionisanju Senata SAD. Tri mandata
koja je tamo proveo naučila su ga da jedan senator opstrukcijom može
da obustavi ceo proces donošenja zakona u oba doma Kongresa. Čak je
i sam nekoliko puta koristio tu taktiku da ukaže na nešto. Ali efikasnost
nikada nije bila deo sistema ponašanja Senata. Predstavnički dom i
predsednička funkcija prestravljivali su Očeve osnivače, jer se svaki od
njih smrtno plašio preterivanja u narodu. Zato je osnovan Senat, kao
sredstvo za sputavanje ishitrenog zakonodavstva, smišljen da bude
protivnik i Predstavničkog doma i predsednika. Zbog toga su senatori
prvobitno birani u državnim skupštinama, a ne na opštim izborima.
Kada se to promenilo početkom XX veka, uz usvajanje 17. amandmana,
Senat se takođe pretvorio u nešto što Očevi osnivači sigurno ne bi
prepoznali.
 Kao predsednik, on je trpeo gnev Senata.
U poslednje tri godine njegovog drugog mandata Senat je blokirao
važan finansijski paket, Zakon o određivanju sredstava za odbranu i
Zakon o stanovanju, sve zahvaljujući šačici opstrukcionista koji su
želeli dodavanje nepotrebnih amandmana koji su odgovarali samo
njima. U jednom ili drugom trenutku, Senat je čak dozvolio da nekoliko
federalnih biroa, uključujući i Nacionalni odbor za radne odnose,
ostane bez sredstava, ponovo da bi jedan njegov određeni član mogao
da istakne neku svoju poentu. A za osam godina koliko je bio
predsednik, Senat je potvrdio izbor samo 70% njegovih kandidata za
sudije, ni blizu procentu od više od devedeset posto kandidata koje su
predlagali Klinton, dva Buša i Regan.
Ipak, u prethodna četiri meseca stvari su se zaista pogoršale.
Izbor kabineta predsednika Foksa za ministra rada, ekologije,
odbrane i saobraćaja bio je opstruisan a da nikada nije ni došlo do
glasanja. To je bio do sada neviđen niz događaja, pri čemu je svaki od
njih omogućio različit senator sa različitim planom, a nijednog nije bilo
briga za posledice. Čak ni bivši član Predstavničkog doma, nominovan
u federalnu agenciju za finansiranje stambenih projekata, nije uspeo da
bude izabran.
To je bio pravi politički šamar.
Mediji su tek juče izvestili da bi izbor novog šefa Federalnih rezervi
mogao da se pokaže kao problematičan. To Volstrit nije voleo da čuje.
Dau Džouns pao je za pet posto samo zbog mogućnosti da će biti tako.
Od dana inauguracije informativni kanali, stručnjaci i društvene mreže
napadali su svih stotinu senatora. Ispitivanje javnog mnjenja izvršeno
prošle nedelje otkrilo je da manje od 12% stanovnika zemlje smatra da
Senat dobro radi svoj posao.
Dakle, šta je Aleksu privuklo pažnju?
Želeo je da mu ova žena kaže sve šta ima da kaže. „Rekla si da mu je
to što je čitao poslao Dajanin brat?”
„Tako mi je rekao. Ne znam ništa o tom čoveku, ali Aleks nije ličio
na sebe kada je čitao tu svesku. Uzrujavala ga je do ivice besa, a to je
bilo nešto potpuno neuobičajeno za njega. Zatim, pre dva dana, neko je
ušao u Aleksov stan. Čula sam kada se to dogodilo i gledala sam kroz
špijunku na mojim vratima.”
„Ko je to bio?”
„Jedan sredovečni belac. Uopšte mu nisam videla lice, ali uspela
sam da mu vidim potiljak i vrat. Imao je mladež ljubičaste boje s jedne
strane, koji kao da je obuhvatao ceo vrat. Proveo je u stanu samo
nekoliko minuta.” Zastala je. „Imao je ključ.”
„Možda je bio neki od zaposlenih iz Aleksove kancelarije.”
Odmahnula je glavom. „Nije bio iz kancelarije, i izašao je sa
sveskom u ruci. Takođe je odneo dve sportske torbe pune knjiga u vezi
sa onim što je brinulo Aleksa, a ne nekim običnim štivom. Te knjige
bavile su se ustavnim balansiranjem, ustavnim konvencijama,
opstrukcionistima i istorijom Kongresa. Sve ih je kupio u Politici i
prozi.”
Bila mu je poznata ta važna i priznata knjižara u Vašingtonu.
„Znam to zato što sam ih preuzela za njega. Očigledno je istraživao
nešto određeno.”
„Zar Aleks nije rekao baš ništa o onome što je pisalo u svesci?”
Ponovo je odmahnula glavom. „To je čuvao za sebe. Mislim da je to
bila jedna od stvari koje su mu se stvarno dopadale kod mene. Nikada
nisam njuškala. Znala sam granice.”
„A shvataš li da bi moglo postojati logično objašnjenje za ono što se
dogodilo? Zar njegova žena nije imala ključ od stana?”
„Sigurna sam da ga ima. A tu je i ovo.”
Gurnula je ruku u džep kaputa i izvadila lanac sa zlatnim
medaljonom.
Krst unutar kruga.

Dala mu je ogrlicu. „Našla sam ovo u njegovoj kanti za smeće.”

Kao i on sam, Aleks je mrzeo nakit, što je objašnjavalo zašto nijedan
od njih nikada nije nosio burmu. Njegovo odbijanje da nosi prsten
izluđivalo je Polin, koja nikada nigde nije išla bez svog prstena. Nije
nameravao da pokazuje nepoštovanje. Radilo se samo o tome da ga je
nakit nervirao, tako da nije nosio ni prsten, ni sat, ni ogrlicu.
„Imaš li neku ideju šta je to?”, upitao je.
Odmahnula je glavom. „Našla sam ovo dan nakon što je došao
ovamo, u Tenesi. Otprilike nedelju dana pre smrti. Ja sam mu održavala
stan kada je bio na putu. Sve bih sredila i pobrinula se da ima hrane u
frižideru kada se vrati. Videla sam ovu ogrlicu u kanti za smeće i - ne
znam zašto - izvadila je odande. Ne znam zašto sam je sačuvala. Ali
nameravala sam da ga pitam o tome kada bude pravi trenutak.”
„Šta je sa onim granicama?”
„Pretpostavljam da su pređene.”
On je čitao izveštaje u štampi. Pre pet dana Aleks je šetao po šumi
iza svoje kuće. Predveče, kada se nije vratio, Dajana se zabrinula. Dva
sata kasnije šerifova ekipa za potragu našla je njegovo telo nizvodno
niz reku gde ga je voda izbacila na obalu. Autopsija nije pokazala
nikakve tragove zločina. Stariji senator iz Tenesija utopio se kada je
pao u reku. Niko nije mogao da pogodi gde se tačno to dogodilo, i sve
se odigralo iznenada, tragično i besmisleno. I naravno, nije bilo
svedoka, a okolnosti su pokrenule pitanja, ali nesreće su se u tim
brdima stalno dešavale.
„Zašto misliš da je Aleks ubijen?”, upitao je.
„Uoči odlaska u Tenesi rekao mi je da se mora pobrinuti da se ne
desi nešto jako važno. Zato sam ponovo rastegnula one granice i pitala
ga u vezi s tim.”
Deni je čekao.
„Njegov odgovor bio je zagonetan. Rekao mi je da ako učinimo sebe
ovcama, vukovi će nas pojesti.”
„To je rekao Bendžamin Frenklin.”
„Znam. On mi je rekao. Malo sam navaljivala i priznao mi je da to
ima veze sa onim što je čitao. Ostavio je svesku na svom radnom stolu
u stanu, sa svim onim knjigama koje sam pomenula.” Pokazala je na
privezak. „Sveska je bila uvezana u braon kožu, sa tim simbolom
utisnutim u prednju koricu. To je malo prevelika podudarnost, zar ne
misliš?”
Mislio je tako.
„Čovek koji je ušao u stan uzeo je samo svesku i one knjige. Ništa
više.”
„I zbog toga misliš da je Aleks ubijen?”
„On nije jednostavno pao sa obale”, rekla je. „To nema smisla. A taj
čovek, sa ključem od njegovog stana, može da dokaže moj zaključak.”
Ovoj logici bilo je teško prigovarati. „Šta želiš da ja uradim?”
„Bio ti je prijatelj. Pričao je o tebi s velikim poštovanjem. Ja sam bila
njegova prijateljica. Dugujemo mu da otkrijemo kako i zašto je umro.”
„Dajana ne zna za tebe?”
Odmahnula je glavom. „Koliko ja znam, ne. Nikada nisam
prespavala kod njega, i nikada nismo zajedno izašli napolje. Zgrada je
mirna, ljudi gledaju svoja posla, tako da nas nikada nisu uznemiravali.
A Aleks nije bio neko ko bi se mogao nazvati previše kontroverznim
tipom.”
„Osim što je želeo da popravi Kongres.”
Ona se osmehnula. „Ko ne bi to želeo! Ali nikada ništa nije postigao.
Ti to znaš. Pretpostavljam da je delovao više kao zabava, nego kao
pretnja.”
Još jedan razlog zbog koga njegov stari prijatelj nikada ne bi mogao
da bude predsednik. Glasači vole kandidate koji zaista završavaju
stvari.
„Još mi nisi rekla kako se zoveš.”
„Tejsli Forsberg.”
„Shvataš li da bih mogao da te kompromitujem kako bih sve ovo
proverio?”
„Znam, ali moramo da saznamo istinu o onome što mu se
dogodilo.”
Možda je i bilo tako. Ipak, on je imao samo reč ove žene o čoveku u
Aleksovom stanu. Sve je to mogla da bude laž. Ipak, Tejsli Forsberg
dotakla je njegove pritajene sumnje, koje su mu se kao senka motale po
svesti još otkad je čuo vest o prijateljevoj smrti. Prethodnih nekoliko
minuta njegov unutrašnji alarm se uključio, ali nije otkrio nikakve laži,
niti ikakva doterivanja i preuveličavanja kako bi se pojačao osećaj
istinitosti. Zapravo, sve što je čuo veoma mu je mirisalo na činjenice.
Ona je bila u pravu.
Aleks Šervud nije tek tako padao sa litica.
I ta sveska od Dajaninog brata. O nekoj velikoj promeni? Šta je to,
dođavola?
Bio je pozvan u kuću Šervudovih.
Možda bi trebalo da se pojavi tamo.
„Kako da te pronađem?” upitao je ženu.
Ona mu je dala posetnicu i video je da je pravnica u jednoj
vašingtonskoj firmi. Firmi za koju je on znao. „Broj mog mobilnog
telefona je na poleđini.”
On je i dalje držao ogrlicu. „Mogu li ovo da zadržim neko vreme?”
„Sada je tvoje.”
Posegnula je za ručicom da izađe iz kola.
Uhvatio ju je za ruku. „Kuda ideš?”
„Bolje je da ti i ja ne budemo viđeni zajedno.”
 „Ja sam veliki momak, mogu da se nosim s tim. Reci mi gde da te
odvezem.” Zatim je odlučio da se odnosi i prema njoj kao prema velikoj
devojci. „Stvarno sam mislio ono što sam maločas rekao. Možda će
Dajana Šervud morati da sazna za tebe i Aleksa.”
Na licu joj se pojavila tuga, oči su joj blistale i suze su najzad potekle
niz njene obraze. „Aleksa više nema, i šta god ona da pomisli da se
moglo događati između nas dvoje dok je bio živ, nadam se da će želeti
da zna kako i zašto je njen muž umro.”

PETO POGLAVLJE

Kasiopeja je uronila u gustu arkanzasku šumu, radeći kao što joj je

Koton rekao, stvarajući dovoljno buke da privuče pažnju čoveka s
puškom.
Evo ih ponovo u borbi.
Zajedno.
I ona i Koton kao da su živeli od uzbuđenja. Voleli su da govore
drugačije, ali samo su se zavaravali. Ovaj zadatak posebno ga je
zainteresovao, i malo se otvorio u vezi sa svojom porodicom iz
centralne Džordžije i njenim vezama i sa Američkim građanskim ratom
i Institutom Smitsonijan. Njoj je bilo važno da što više sazna o njegovoj
prošlosti. Zato, kada je upitao da li bi pošla sa njim, uopšte nije
oklevala.
Odjeknuo je pucanj.
Ona se zaustavila.
Glumljenje mamca bilo je pomalo glupo, jer je uvek postojala
mogućnost da zalutali metak može da je pogodi, ili da se u blizini nalazi
još jedan strelac. Pokajala se što je zabrljala sa Kotonom, ne rekavši mu
da je napolju ispred peći i da radi na njegovom oslobađanju. On je
očigledno bio napadnut, a čvoruga na glavi bila je dovoljno ozbiljna da
je trebalo da je pogleda lekar. Ali znala je da se to neće desiti. To nije
bio njegov način. U avionu na putu iz Vašingtona pričao joj je o
rođacima svoje majke, staroj zemljoposedničkoj vlasteli koja je
podržavala predratni Jug i borila se za Konfederaciju. Porodica
njegovog oca bila je iz severnog dela Džordžije i njihova lojalnost bila je
podeljena između Severa i Juga, tako da njena istorija nije bila toliko
jasna.
Njeni roditelji hvalili su se jakim vezama sa Iberijskim poluostrvom
i Evropom. Vaspitana je da poznaje i poštuje svoje poreklo, mada su
njeni roditelji na kraju odbacili jedan njegov deo, birajući potpuno
drugačiji put od svojih predaka. Konačno je i ona sama pravila izbore,
neke dobre, neke loše, i nosila se sa raznim demonima zaostalim iz
prošlosti. Koton je imao veliki udeo u nekim od njenih odluka. Mrzela je
njegovo mešanje i opirala mu se pokušavajući da porekne ono što
oseća, ali je na kraju shvatila da je njena sudbina naizgled neraskidivo
povezana s njegovom. To joj sada nije ni najmanje smetalo.
On je bio izuzetan čovek.
Prošli su dosta toga zajedno. Oboje su spasli ono drugo u više
prilika. On je prema njoj pokazivao samo ljubav i poštovanje, kao i ona
prema njemu. Ako je to bio znak slabosti, onda neka to bude njena
slabost.
Nastavila je kroz žbunje, stvarajući buku, krećući se u jednom
pravcu, a zatim tiho skrećući u drugom, s nadom da će navesti metke
na mesto gde je upravo bila umesto na ono na koje je krenula.
Razlegao se još jedan pucanj i metak je prozviždao kroz drveće iza
nje. Varka je naizgled upalila. Koton je krenuo prema stazi koja je vodila
gore na greben, a ona je spazila drugi puteljak, malo ispred sebe, koji je
takođe krivudavom putanjom vodio do strelca. Odlučila je da se popne
na greben sa druge strane. Zajedno su mogli da sateraju svog napadača
u klopku.
Njen život zaista je bio uzbudljiv. Živela je u francuskom zamku, gde
je obnavljala srednjovekovnu tvrđavu koristeći samo alate i materijale
koji su graditeljima bili na raspolaganju pre osamsto godina. Poslovni
poduhvati njene porodice radili su na čvrstim osnovama i donosili na
stotine miliona evra godišnje. Otac joj je ostavio firmu kao jedinoj
naslednici, očigledno uveren da ona ume da drži stvari pod kontrolom.
I umela je. Povremeno bi se pojavila tamo da ostane u kontaktu sa
poslom, ali je uglavnom davala menadžerima slobodu delovanja.
Dohvatila je dve kamenice veličine šake i zavitlala ih daleko na levu
stranu. Obe su stvorile željenu buku i privukle pažnju. Pucanj je upućen
u tom pravcu i ona je iskoristila trenutak da, neopažena, žurno priđe
podnožju grebena. Nije bilo ugažene staze, ali teren nije bio toliko strm
da se ne bi mogla brzo uspeti. Priljubila se uz tlo i krenula naviše,
zaklanjajući se iza drveća i grana. Ovo nije bilo dobro za njenu odeću.
Ali, srećom, na sebi je imala farmerke, čizme i otpornu košulju. Takođe
je bila sreća i što je skupila svoju dugu tamnu kosu pa joj pramenovi
nisu padali na lice. Čelo joj je bilo znojavo i oči su je pekle od soli. Danas
je preskočila šminkanje, ali ni inače nije mnogo koristila šminku.
Smatrala je sebe srećnom što je našla nekoga kao što je Koton. On je
bio nekoliko godina stariji od nje, visok, širokih ramena, plave kose i
lepog lica koje je zračilo osećanjem odgovornosti. Obrazi mu nisu bili
oklembešeni, nije bilo ni traga podvaljka. Njegove zelene oči sijale su
od radosti i kao da su je uvek opčinjavale, kao i njegov trud da sačuva
svoja najdublja osećanja za sebe, što je očigledno postajalo sve teže za
oboje. Svaki njegov pokret izgledao je promišljeno i izbalansirano, bez
ikakvog pretvaranja. Nekada je postojalo vreme kada nije želela da iko
prodre u njenu usamljenost. Ali posle onoga što se u poslednje vreme
dešavalo između njih, odlučila je da ne ponovi grešku da pomisli kako
može da živi bez njega.
Njemu je obično bilo teško da ode iz Kopenhagena. Spašavanje
sveta više nije bilo njegova stvar. Odradio je svoje u Odeljenju Magelan,
nakon što je dvanaest godina bio jedan od agenata Stefani Nel iz
Ministarstva pravde. Kao što je voleo da kaže: To je sada problem nekog
drugog. Ali postojala su pitanja koja su ga očigledno privlačila. To je sve
više postajalo samo pitanje zarađivanja novca. Svako mora da jede, a
njegova znanja i veštine očigledno su bili traženi. Ipak, u ovom slučaju,
privlačnost je bila u vezi sa njegovim porodičnim nasleđem.
I to naročito sa jednim njegovim pretkom.
Angusom Adamsom.
On je, kako je saznala, bio špijun Konfederacije i takođe se koristio
nadimkom Koton.
Zaklonila je oči od popodnevnog sunca i nastavila da puzi. Pucnjava
odozgo je prestala. Znoj je svetlucao u finim dlačicama na njenim
rukama. Mora da se i Koton uspinjao sa druge strane, pa se ona
zaustavila i mirno ležala, blizu toplog tla, dajući mu vremena da
preuzme vodstvo.
Znala je tek nešto malo o Institutu Smitsonijan. Jedna od najvećih
riznica izložbenih artefakata i informacija na svetu, sa globalnim
ugledom izvanredne ustanove. Samo izgovaranje tih reči prizivalo je
vizije istorije, misterije i avanture.
A oni su bili tu.
Usred jedne od njih.
Ali to nije bilo onako glamurozno kao što su ljudi voleli da prikazuju
u knjigama i filmovima.
Ona je ležala potrbuške na suncem sprženoj zemlji, ispod gustih
krošnji otežalih od vrućine i insekata, dok je neko odozgo pucao na nju
iz puške.
Da li će se udati za Kotona?
Čudna pomisao, s obzirom na okolnosti.
Ali u poslednje vreme sve više je razmišljala o toj mogućnosti.
Možda je to bila samo maštarija. Svi ih imaju, zar ne? Zašto bi ona bila
izuzetak? Brak nije bio nešto o čemu je razmišljala. Ali to je verovatno
bilo zbog toga što nije naišao niko ko bi joj ponudio mogućnost
dugotrajne sreće.
To sada više nije mogla da kaže.
Ipak, u ovom trenutku, prioritet je bio hvatanje ovog strelca. Šta će
se dalje dešavati niko nije mogao tačno da pogodi. A upravo to je bilo
ono što je sjajno kod avanture.
Bilo da je životna ili ljubavna.
Jednostavno, nikada nisi znao kako će se završiti.

ŠESTO POGLAVLJE

Koton je odšepao od peći, probijajući se prema mestu odakle je mogao

da se uspentra uz greben prema strelcu. Stresao je sa sebe umor koji ga
je obuzimao, i peckanje u očima. Kasiopeja je uspešno privlačila pažnju
čoveku s puškom, prilazeći mu iz suprotnog pravca. Znojem natopljena
odeća lepila mu se za telo, a nozdrve mu je ispunjavao miris suve
zemlje koji ga je podsećao na farmu njegovog dede. Majka mu je i dalje
živela tamo, pošto je nasledila trista jutara zemlje na kojoj je nastavila
da proizvodi crveni luk sorte vidalija. Nešto u vezi sa niskim sadržajem
sumpora u zemlji činilo je glavice jedrim i ukusnim. Zapravo, luk je bio
zvanično povrće države Džordžija. To ga je podsetilo da mora otići da
obiđe majku. Odavno nije bio u poseti kod nje i u poslednje vreme ju je i
sve ređe zvao. Ona se nikada nije žalila zbog toga, to joj nije bilo u
prirodi, ali pomislio je kako je verovatno vreme da ona upozna ženu
koju on voli.
Sagnuo se ispod ukočenih grana drvetom išibanog vremena i
zastao. Još hitaca ispaljeno je prema Kasiopeji. Opazio je krivudavu
stazu koja je vodila uz sve strmiji obronak. Oko nje se uzdizalo drveće,
nepomično na vrućini. Pitao se postoji li više od jednog napadača, ali
dosad nije izgledalo da je tako, pošto je sva paljba dolazila sa istog
mesta. Sve što se dogodilo u poslednjih nekoliko sati nije imalo mnogo
smisla. Trebalo je da prati znakove i pronađe zalihu zlatnih kovanica,
koje su navodno zakopane negde u drugoj polovini XIX veka.
Najlogičniji zaključak bio je da je još neko tragao za istim blagom, ili se
ovde možda samo radilo o tome da se on zatekao na pravom mestu u
pogrešno vreme. Ali kako se moglo desiti da se neko jednostavno
zatekao blizu drveta sa mape?
Osim ako je taj neko već znao za to drvo.
Nekoliko minuta nije se čuo nijedan pucanj. Zato je on iskoristio
priliku i požurio uza stazu, držeći se pognuto i šunjajući se preko
kamenja. Držao je pištolj ispred sebe, koristeći žbunje kao zaklon.
Osećao se kao šerif sa starog Zapada dok se približava odmetniku. Ova
vrsta poduhvata razlikovala se od njegove uobičajene taktike. On je
više bio gradski kauboj.
Zastao je dopuštajući ušima i očima da tragaju za strelcem. Svuda
oko njega zujale su muve. Ptice su šuškale u obližnjem gnezdu. U
nozdrvama mu se još zadržao vonj gvozdene prašine, a u ustima je
imao isti onaj ustajali, metalni ukus. Spazio je pokret na levoj strani,
naviše uza stazu. Rizikovao je da proviri i bolje pogleda i spazio
raštrkane stene koje su naizgled pružale savršen zaklon. Na svu sreću,
on im se približavao sa zadnje strane i trebalo bi da bude u mogućnosti
da iznenadi čoveka s puškom.
Začuo se još jedan pucanj.
Nadao se da Kasiopeja kontroliše situaciju. Znala je da se čuva i on
nije verovao nikome drugom toliko kao njoj. Bili su zajedno dovoljno
dugo da poznaju jake i slabe tačke onog drugog. Njihovi usponi i padovi
delovali su epski, ali stvari između njih sada su stajale dobro. Pored sve
njene nepredvidivosti, posedovala je istrajnost kojoj se divio. Oboje su
bili osvedočeni usamljenici, sposobni da zaobiđu i prevaziđu emocije.
Ona je živela u južnoj Francuskoj i obrazovala se na polju istorije i
arhitekture. On je živeo u Kopenhagenu, u skromnom stanu iznad svoje
knjižare na Hejbro pladsu. Pristojno je zarađivao, uz povremenu
dopunu prihoda kroz povratke u staroj profesiji. Nisu razgovarali o
braku. Ali, ako bi ikada došlo do toga, jedno od njih dvoje moralo bi da
napravi velike promene u načinu života.
 Između raštrkanih stena izdizala se senka. On je potrčao pognut i
nastavio da se penje, držeći se nisko i trudeći se da se ne saplete na
prašnjavoj stazi. Gusto drveće i dalje mu je pružalo zaklon, kao i nisko
rastinje između njega. Sunčeva svetlost činila je da sve unaokolo
izgleda glatko kao tepih. Staza kojom se peo kao da je bila dobro
utabana, i možda je bila omiljena među izletnicima. Vodila je na vrh
grebena, odakle se sigurno pružao odličan pogled. Čitavi buketi žute
kanarinke rasli su sa obe strane staze. Zujanje aviona u daljini mešalo
se sa zujanjem ose negde u blizini. Uspentrao se poslednjih nekoliko
koraka. Zemlja mu se zabijala ispod noktiju. Stigao je do vrha i zaklonio
se iza niske debele izvijene grane.
S leve strane spazio je strelca.
Bila je to tamnokosa vitka žena, kože potamnele od sunca toliko da
je dobila boju kestena, u farmerkama, patikama i tamnozelenoj košulji.
Nije imala više od dvadeset godina i telo joj je bilo zategnuto kao bič.
Ležala je na stomaku okrenuta na suprotnu stranu, sa puškom duge
cevi od tamnog metala, koncentrisana na predeo ispod sebe, nesvesna
šta bi moglo da se nalazi iza nje.
Velika greška.
„Samo ostani potpuno mirna”, rekao je.
Mlada žena se ukočila.
„Ne okreći se dok ti ne kažem.”
Nategnuo je obarač svog pištolja da naglasi šta je hteo da kaže.
„Nemojte da me ubijete, gospodine.”
„Daj mi dobar razlog zašto to ne bih uradio.”
„Nisam pokušavala da vas pogodim. Samo da vas uplašim.”
Video je Kasiopeju kako zdesna izbija iz šume na suprotnoj strani
grebena i prilazi mestu gde je stajao. Izgled njenog lica odavao je istu
zbunjenost koju je i sam osećao.
„Ovo postaje sve čudnije i čudnije”, šapnuo je.
Ona je klimnula glavom.
„Pusti pušku”, rekao je on. „Zatim se polako okreni. Ali drži ruke
tako da mogu da ih vidim.”
Mlada žena uradila je kako joj je rečeno i sada je ležala na leđima,
okrenuta licem prema njima, visoko podignutih ruku. Prišli su joj bliže i
on je upitao: „Jesi li me ti jutros napala i zatim me ubacila u onu staru
peć?”
„Pomagala sam u tome.”
„Nećeš me terati da postavljam dodatna pitanja, zar ne?”
 „Moj deda. On te je pratio i zatim te onesvestio. On i ja odneli smo te
do gvozdene peći.”
„Zašto bi on to uradio?”, upitala je Kasiopeja.
„To mu je posao.”
Koton je čučnuo pored devojke koja je ležala. „Mi smo federalni
agenti. Tvoj deda me je napao, a ti si pucala na nas. To su ozbiljni
prestupi. Hoćeš li da ideš u zatvor?”
Glava se brzo zatresla levo-desno dok su ruke ostale mirne,
podignute u vazduh.
„Onda ti preporučujem da počneš da pričaš.”
„On je čuvar. Njegov posao je da zaštiti blago.”
„Zlatne novčiće?”
Ona je klimnula glavom. „To je jedan deo toga. Njegov otac i njegov
deda takođe su bili čuvari.”
On se osvrnuo ka Kasiopeji. Nije bilo sumnje, devojka je govorila
istinu. Ipak... „Ti novčići su bili u zemlji dugo vremena. Sto trideset ili
sto četrdeset godina. Da li mi ti to govoriš kako su ih ljudi čuvali sve to
vreme?”
„To je ono što čuvari rade. Ja ću biti sledeća.”
„Je li ti tvoj deda rekao da pucaš na nas?”
„Rekao mi je da motrim i da se pobrinem da, ako izađete, odete što
pre. Nisam nameravala da vas povredim.”
„A šta bi se dogodilo da nisam izašao?”
„Trebalo je da otključam kapak u sumrak. Toliko dugo vremena
obično obavi posao.”
„Bilo je i drugih?” upitala je Kasiopeja pre nego što je on stigao.
„S vremena na vreme. Uglavnom lovci na blago. Nekoliko sati u
konzervi i zaista jedva čekaju da odu.”
„Jesu li kod tvog dede kovanice i moje stvari?”
Devojka je klimnula glavom. „Tamo u kući.”
Uspravio se i dao joj znak da ustane.
„Odvedi nas kod njega. Odmah.”

SEDMO POGLAVLJE
18.00

Deni se oduvek divio kući Aleksa Šervuda, koja ga je podsećala na stare

planinske brvnare u Tenesiju. Većina takvih odavno je nestala, ali
Aleksova prostrana kopija brvnare i dalje je stajala, sa svojom grubom
fasadom od cigle i kamena, izmešanom sa teškim drvenim gredama
koje kao da su prirodno rasle iz šumovitog obronka brda. Velika soba
bila je zastrta debelim tepisima raštrkanim po podu od tamnog drveta.
Imala je visoki plafon sa ogoljenim gredama i kamin zidan od kamena,
dovoljno veliki da u njemu stoji nekoliko ljudi. Danas u njemu nije
ložena vatra, ali u zimsko vreme u Apalačkim planinama soba je uvek
bila topla i prijatna. Iza staklenog zida bio je trem pun raznih biljaka i
paprati, sa stolicama za ljuljanje visokog naslona, ozidanim ognjištem i
dve ljuljaške. Sa njega se pružao pogled na obližnje Velike dimne
planine, kao prizor sa razglednice. Aleksov deda kupio je zemlju pre sto
godina za nekoliko penija po jutru. Tada je njegov otac sagradio kuću
koja je bila podjednako jeftina. Ali vreme je sve to promenilo i
nekretnine u okrugu Blant više nisu bile jeftine. Mnogi proizvodni
koncerni, kao što su Alkoa, Denso i Tojota, sada su imali svoja sedišta u
tom kraju i to je donelo napredak, ujedno povećavajući vrednost
nekretnina.
Enterijerom je dominirao rustični stil, i sve je odisalo elegancijom,
tradicijom i otmenošću. Deni je znao da je Arhitekčural dajdžest hteo da
objavi slike otmene unutrašnjosti kuće, ali Aleks je odbio tu zamisao.
17 redu je to imati, voleo je da kaže njegov stari prijatelj, ali nikada se
time ne treba hvalisati.
Vožnja do tamo, nakon što je Tejsli izašla u Merivilu, potrajala je
pola sata, a prolećna kiša i dalje je padala. Okrug Blant nije oskudevao
vodom, zahvaljujući bezbrojnim potocima, reci Liti Tenesi i nizu
veštačkih jezera koja su činila zapadnu granicu okruga.
Otprilike pedeset ljudi vratilo se do kuće na privatno okupljanje.
Primetio je da Lušus Vens i izaslanstvo iz Predstavničkog doma nisu
tu. Kao ni ljudi iz Senata. Međutim, guverner je došao. On je bio stari
prijatelj, i služio je kao državni sekretar za Tenesi kada je Deni živeo u
zgradi šefa države. Zajedno su se borili u mnogim političkim bitkama, a
u nekima od njih je i Aleks bio na njihovoj strani.
Prošao je pored grupice zvanica u obližnju trpezariju, ali nigde nije
video Dajanu. Zastao je, umešao se među ljude i porazgovarao sa
nekoliko poznanika. Biti u društvu bivšeg predsednika bilo je nešto
novo, ali niko nije izgledao preterano impresionirano. Postavljen je
dugački hrastov sto na kome su stajali pokriveni poslužavnici s
hranom. Deni je znao da su ljudi, okupljeni sa svih strana, doneli tu
hranu sa sobom. Više hrane nego što bi iko mogao da je pojede za
sledećih nedelju dana, a pogotovo večeras. Njemu se dopadala
činjenica da za sobom više nije vukao kolonu pomoćnika. Nije bilo ljudi
sa oružjem koji su motrili na svaki njegov pokret. Nije bilo čoveka koji
ga je svuda pratio sa koferom pomoću koga se mogao pokrenuti
nuklearni rat. I nije bilo novinara koji su se hvatali za svaku njegovu
reč. Samo Deni Danijels, privatno lice i običan građanin.
Polako se izvukao iz središta zbivanja među okupljenim ljudima.
Guverner mu je prišao i šapnuo: „Kakav je osećaj kada više ne moraš da
brineš o izborima?”
„Ne toliko dobar koliko možda misliš.” I stvarno je to mislio.
Govorio je tiho i poverljivo. „Moram da razgovaram sa Dajanom. Znaš li
gde bi njeno veličanstvo moglo biti?”
„U svojoj kancelariji, održava dvorsku audijenciju.”
Opazio je sarkazam, znajući da ni ovaj čovek nije preterano
naklonjen Dajani Šervud.
Kiša je nastavila da dobuje po krovu.
„Videćemo se kasnije”, rekao je i udaljio se.

Našao ju je u četvrtastoj prostoriji sa borovom lamperijom, koja je

mirisala na ljubitelja istorije, za šta je njena vlasnica sebe smatrala. Po
zidovima su bile okačene slike planina, a po stolovima poredani lokalni
suveniri. Dajana je stajala ispred prozora na drugoj strani prostorije,
okrenutih prema divljini, i dalje u crnoj haljini sa sahrane, samo sada
bez vela. Vrata su bila otvorena, ali on je svejedno tiho pokucao po
dovratku.
Ona se okrenula i mahnula mu rukom da uđe. Unutra su bile još dve
žene. One su se izvinile i ostavile ih nasamo. Njemu je, u najmanju ruku,
bilo neprijatno, pošto nije mogao da se seti jesu li njih dvoje ikada
razgovarali nasamo. Ćaskanje među njima uvek se odvijalo na raznim
okupljanjima, u prisustvu njihovih supružnika koji su služili kao
izolacija između njih dvoje. Bilo je čudno što se tako osećao, s obzirom
na to koliko su on i Aleks bili bliski. Ali ni Polin se Dajana nikada nije
naročito dopadala.
„A čemu dugujem ovu čast, gospodine predsedniče?”, upitala je.
Minijaturna pudla ustala je sa ugaone garniture i pokušala da
privuče Dajani pažnju, a zatim brzo otapkala i zavukla se ispod obližnje
fotelje.
„Ti si me pozvala”, rekao je on.
„Nisam mislila da ćeš doći.”
„Prijatelj mi je umro.”
Ona mu je uputila prodoran pogled. „Da, jeste.”
Shvatio je poruku. Pređi na stvar. „Hteo bih nešto da te pitam. Jesi li
zadovoljna zvaničnim zaključkom u vezi sa Aleksovom smrću?”
U njenim plavkastim očima pojavio se neki čudan pogled. „Ti nisi?”
„To nije odgovor.”
Ona se ležernim korakom odmakla od kišom oblivenih prozora.
„Valjda nije. Ali čudno je tako nešto pitati udovicu na dan kada je
sahranila svog muža.”
„To je jednostavno pitanje, ali izgleda da je tebi problem da
odgovoriš na njega.”
Odmerila ga je ledeno. „Aleks ti se toliko divio. Do te mere da je to
bilo mučno. Znaš da sam te ja oduvek smatrala budalom.”
Pretresao ga je nalet gneva, ali je odavno naučio da ne zagriza takve
očigledne mamce. „Smatrali su me i za gore stvari.”
Sarkastično se nasmejala. „Sigurna sam da jesu. Ali ja dva puta
nisam glasala za tebe.”
Kičma mu se ukočila kada ga je obuzeo poznati osećaj
konfrontacije. „Stvarno me nije briga šta misliš o meni. Samo hoću da
znam gajiš li neke sumnje u vezi sa Aleksovom smrću.”
Slegnula je ramenima. „Pao je sa litice u reku i utopio se. Tu nema
mnogo šta da se pita. Niko nije bio tamo s njim. Ništa ne ukazuje na
bilo šta sumnjivo. Sve je ovo bilo u svim vestima prošle nedelje. Ako je
neko znao ili video nešto, taj neko bi se do sada oglasio.”
To su sve bili valjani zaključci, pa je promenio pristup. „Čuo sam da
se Aleks za dve godine možda ne bi ponovo kandidovao, kada mu
mandat istekne. Je li to tačno?”
Klimnula je glavom. „Pričali smo o tome da malo putujemo. Da
uživamo. Mislim da je jedva čekao da se penzioniše.”
Tejsli nije rekla tako. „Onda pretpostavljam da je među vama sve
bilo u redu?”
Na licu joj se ukazala radoznalost. „Zašto ne bi bilo?”
Odlučio je da prestane sa pretvaranjem. „Samo sam se pitao da li se
na kraju možda umorio od tvoje nadmenosti.”
Zakoračila je prema pisaćem stolu ukoso postavljenom u
spoljašnjem uglu prostorije, sa obe strane okruženom zamagljenim
prozorima. „Pošto smo ovde samo ti i ja, a ti izgleda govoriš iskreno,
mogu li da ti se priključim u tome?”
„Svakako.”
„Moj muž me je voleo i ja sam volela njega. Dugo smo bili u braku i
planirali smo da tako i ostane. Nasuprot, mogla bih da dodam, tvom
braku, za koji mi je Aleks rekao da je završen.”
„Zašto tebe zanima moj brak?”
„Važnije je pitanje zašto moj zanima tebe. Koliko se sećam, tebe
nikada nije bilo naročito briga šta bih ja mogla da želim.”
Znao je na šta misli. Bila je to neka vrsta tačke prekida među njima.
Dogodilo se u drugoj godini njegovog prvog mandata, kada se u
Vrhovnom sudu pojavilo slobodno mesto. Ona je želela da ga zauzme
Aleks i poslala je pismo Beloj kući u kome je to tražila, a on je to pismo
pokazao svom starom prijatelju.
„Znam sve o tome. Ona se namerila na to”, rekao je Aleks vraćajući mu
pismo.
„A ti?”
„Ti znaš šta mislim o sudijama u njihovim odorama. Samo gomila
pauna koji se šepure. Nije mi stalo da budem jedan od njih.”
On se osmehnuo na cinizam svog prijatelja u vezi sa sudstvom, koji je
podsećao na njegov vlastiti. „Šta je sa željama tvoje žene?”
„Proći će nju to.”
„Ti znaš da Aleks nije želeo da bude sudija Vrhovnog suda.”
„Aleks nije imao pojma šta je želeo. Oslanjao se na mene da
donosim te odluke umesto njega.”
Čuo je promenu u tonu njenog glasa, od bola do izazova, i upitao se
u vezi sa tom primedbom. Aleks Šervud bio je možda i previše fin, ali
nije bio slab. Ipak, bio je slab na ovu ženu, ali njih dvojica su o tome
retko razgovarali, jer poslednje što ikada želiš jeste da kritikuješ ženu
drugog čoveka.
„Ništa od toga više nije važno”, rekla je ona. „Aleksa više nema. Ja
sam udovica. Ti si bivši predsednik. Završeno je sa politikom. Vreme je
da se oboje sklonimo i nestanemo.”
Njene lične uvrede nisu bile bitne, ali peckanje na temu kako je on
nevažan pogodilo je u metu. Zato je odlučio da i sam malo provocira.
„Koliko su stvari zaista stajale dobro između tebe i Aleksa? Čujem da
dugo nisi bila u Vašingtonu.”
„Nisam znala da sam tako visoko na spisku tvojih interesovanja.”
 „Nisi bila dok tvoj muž nije iznenada umro.”
Ona je opazila njegovu optužbu i, mada se trudio da se ne
sukobljava, ova žena umela je da podstakne ono najgore u njemu.
Mnogo puta se pitao zašto bi se dobar, pošten gorštak iz Tenesija kao
što je Aleks Šervud oženio ovakvom oštrokonđom. Zbog novca? Teško
da je to bilo u pitanju. Njena porodica gotovo da i nije imala nikakvu
imovinu. Uticaj? Nije ga bilo. Njena ličnost? Ne, ako ne preferiraš
namrgođeni tip žene. Možda izgled. Ona je imala lepo izvajan profil sa
kratkim, lepim nosom, visokim i oblim jagodicama i isturenom
bradom. Koža lica bila joj je čista i imala je besprekornu boju nekoga ko
je nesumnjivo živeo na čistom vazduhu. Uvojci guste crvenosmeđe
kose blago su joj padali do vitkog vrata. Nesumnjivo je izgledala dobro.
Aleks je takođe bio nesporno zgodan, i pored njega su retke žene mogle
da izgledaju dobro dok zajedno stare. A ipak je Dajana uspevala u tome.
Možda je to bilo zbog njenog samopouzdanja? Uvek je zračila
sigurnošću filmske zvezde, i nije bila glupa lutka za pokazivanje. Deni je
znao da je imala diplomu iz američke istorije.
„Imam svoja interesovanja, nezavisno od muževljevih”, rekla je ona.
„Član sam nekoliko odbora, a jedan od njih je savetodavni odbor
Biblioteka Smitsonijan. To mi oduzima dosta vremena. Bilo mi je teško
da stignem u Vašington. Aleks je to razumeo. Čak me podsticao da
budem u tim odborima.”
S obzirom na postojanje Tejsli u njegovom životu, ovo je bila prva
stvar koju je čuo da je imala smisla.
„Nisam bila u Vašingtonu nekoliko meseci”, nastavila je ona.
„Nasuprot tvom zaključku da jedva da sam i dolazila, idem najmanje
dvaput godišnje na sastanke odbora u Smitsonijanu. Sutra idem da se
pobrinem oko njegovog stana. To je zadatak kome se uopšte ne
radujem.”
Lice joj je izgledalo stegnuto i ukočeno kao maska. On je pokušavao
da proceni njene odgovore, sve vreme se pitajući zašto ovo uopšte
radi. Poslednje što je želeo bilo je da joj otkrije bilo šta o drugoj ženi.
Ništa u vezi s tim ne bi bilo pozitivno. Naročito za Aleksa. Zato je
možda trebalo da se jednostavno izvini i ode. Hteo je to da uradi, kada
je primetio nešto na podu, iza pisaćeg stola pod prozorom. Dve
sportske platnene torbe pune knjiga. Opazio je neobičan naslov gornje
knjige u levoj torbi.
Balansiranje na ivici: izmena Ustava pomoću opšte saglasnosti
nacije.
 Šta je bese Tejsli rekla da je Aleks čitao? „Knjige koje su se bavile
ustavnim balansiranjem, ustavnim konvencijama, opstrukcionistima i
istorijom Kongresa.”
Na vrhu gomile u drugoj torbi ležala je braon kožna beležnica.
Otprilike dvadeset sa deset centimetara.
Sa krugom i krstom urezanim u koricu.
Baš kao što je Tejsli opisala.
Kakve su bile šanse da je to slučajnost?
Ali kako je to dospelo ovamo? Dajana, po sopstvenim rečima, nije
bila u Vašingtonu duže vreme, a beležnica je ostavljena tamo na
Aleksovom stolu. Šta je još Tejsli rekla o uljezu?
„Čovek je imao ključ.”
U redu, Kolumbo, smiri se.
Odlučio je da pređe na sledeći korak pa je napipao ogrlicu u svom
džepu i pokazao joj je.
Na licu joj se ukazalo iznenađenje. „Gde si to našao?”
„Aleks je navratio do moje kuće dan ili dva pre smrti. Ovo mu je
ispalo. Hteo sam da mu je vratim, ali nikada mi se nije pružila prilika za
to.”
Laž je izgledala prihvatljivo, pošto je do te posete stvarno došlo.
Tada su njih dvojica poslednji put bili zajedno. Ona je posegnula ispod
okovratnika haljine i izvukla lančić. Na njemu je bio zakačen isti zlatni
krst unutar kruga.
„To je točak-krst”, rekla je ona. „Ili sunčev krst, kako ga neki zovu.
Drevni simbol za sreću. Dopada mi se, pa sam naručila da nam oboma
naprave po jedan.”
„Onda ovo treba da vratim tebi.”
Dao joj je ogrlicu.
Ona je zurila u privezak.
„Sada shvatam odakle ti informacije”, rekla je. „Trebalo je da znam
da ste vas dvojica razgovarali.”
On ju je pustio da veruje u ono što je želela.
„Ti shvataš”, dodala je ona, „da nema razloga da nas dvoje gajimo
ikakav animozitet jedno prema drugom. Pitanje je da li ćemo ikada više
razgovarati. Pa zašto se ne bismo rastali ne kao dvoje prijatelja, ali kao
dvoje ljudi koji su voleli Aleksa Šervuda?”
Ona se držala kao da na glavi ima krunu, stojeći pred njim unazad
zabačenih ramena i visoko podignute brade. I mada su njene reći
izgovorene mehanički i bez osećanja, učinila je gest, ili možda samo
primenjivala staru pouku da je neprijatelja najbolje uljuljkati tako da
zaspi. Nije važno. On je saznao sve što je mogao da sazna.
„Smatraj to rešenim”, rekao je.
Zatim se izvinio i ostavio je samu.
Aleks je imao svoju radnu sobu niže niz hodnik, i Deni je mnogo
puta dolazio u nju. Voleo bi da je još jednom vidi, ali sumnjao je da bi
tamo našao išta važno. Čišćenje je već obavljeno, i stiglo je sve do
Vašingtona. Imao je loš osećaj, stečen nakon godina političke borbe. On
je možda bio bivši predsednik i njegov javni život bio je završen, ali nije
bio mrtav.
Ne još, u svakom slučaju.
Vratio se do velike sobe i nekoliko minuta ćaskao sa starim
prijateljima. Guverner je stajao na drugoj strani sobe i radio to isto.
Dajana se pojavila i prišla grupi u pokrivenom delu trema, zahvaljujući
ljudima koji su došli i primajući još izjava saučešća. On ju je pažljivo
posmatrao i nije video ništa od pometenosti i neshvatanja kakvo bi
pokazivao neko tek pogođen gubitkom i žalošću.
Kroz mozak mu je proletela luda pomisao.
Zašto da ne?
Izvinio se i ponovo krenuo niz hodnik, prema mestu gde su bili i
toalet i Dajanino privatno utočište. Prišao je otvorenim vratima njene
kancelarije i video da unutra nema nikoga, čak ni psa. Brzo je ušao,
našao beležnicu u sportskoj torbi i gurnuo je ispod sakoa, između kaiša
i kičme. Ako pusti nabore košulje da padaju preko i bude pažljiv, niko
neće primetiti, a kada zakopča kišni mantil, sve će biti u redu.
Krenuo je prema velikoj sobi.
Nije bio na funkciji četiri meseca.
A već je vršio krivična dela.

OSMO POGLAVLJE

Koton je vozio, a njegova zarobljenica sedela je pored njega na

suvozačkom sedištu. Saznao je kako se zove. Li Mors. Njen deda bio je
Teri Mors, koji je živeo ovde celog života, na zemlji koja je bila u
vlasništvu Morsovih već dve stotine godina. Jasno se videlo da devojka
obožava starca, ali bilo je podjednako jasno i da ne želi da ode u zatvor.
„Pokušala sam da mu kažem”, rekla je. „Završeno je sa svim tim.
Nije više važno. Ali on neće da sluša.”
„Sa čim je završeno?” upitao je.
„Sa tajnama za koje je deda živeo.”
„Ali ti ga voliš, i zato radiš ono što ti on kaže?”
Li je klimnula glavom. „Živim sa njim od svoje dvanaeste godine.
Moji mama i tata nisu bili dobri. Deda je brinuo o meni. Ali moramo da
prekinemo sa svim ovim stražarskim stvarima. Danas je mogao da vas
stvarno povredi.”
„Zapravo”, rekao je on, „još mi se vrti u glavi.”
Pratio je uputstva koja mu je Li davala dok je vozio iznajmljeni auto.
Kasiopeja je sedela na zadnjem sedištu, posmatrajući i slušajući. Li im
je rekla da krenu na istok, na državni put sa dve trake, izvan
nacionalnog parka, u seoske predele Arkanzasa. Zemlja njenog dede
nalazila se severno od gradića pored glavnog puta i preko nje je vodio
makadamski drum okružen sa još šume. Koton je pažljivo vozio dok
mu se volan otimao iz ruku po neravnom i izlokanom putu.
Kuća od dasaka do koje su se dovezli imala je jedan sprat sa uskim
visokim prozorima, pokriveni trem i dimnjak od cigle. Stabla sa gustim
krošnjama zaklanjala su je sa svih strana. Kokoške su slobodno lutale
oko nje i Koton je spazio ogromnu ružičastu svinju kada je pojurila
prema nekoliko pomoćnih građevina od drveta, čiji su zarđali limeni
krovovi bleštali na večernjem suncu.
Odlučio se za direktan pristup i parkirao se pored do struka visoke
tarabe kojom je bilo ograđeno dvorište oko kuće. Izašao je iz kola. U
toplom vazduhu osećao se jak vonj đubriva. Kroz prednja vrata izleteo
je stariji čovek. Nosio je izbledelu plavu košulju, izanđali kombinezon,
teške čizme i šešir širokog oboda koji mu je naizgled čvrsto srastao sa
glavom poput kose.
Nosio je sačmaricu sa jednom cevi - kalibra 410, ako se Koton nije
prevario.
„Ne, deda”, povikala je Li. „Spusti to.”
Teri Mors nije se ni mrdnuo.
Koton je posegnuo za svojim pištoljem.
„Odmah”, vrisnula je Li.
Oružje se spustilo.
„Ovi ljudi su federalni agenti”, rekla je Li. „Ovog puta si preterao.”
Koton se divio jednostavnoj sobi. Jedan zid zauzimala je polica za
knjige svetle boje, napunjena romanima o Hariju Poteru i primercima
časopisa Gusbamps, a drveni pod bio je pokriven tepihom neopisivog
izgleda. Šest stolica bilo je oko stola od borovine, a na zidovima su
visile fotografije u crnim ramovima. Sve je bilo čisto i uredno. Tu je
vladala praktičnost, a ne stil. Bilo je vrlo slično kući njegove majke u
Džordžiji. Jedine mane bile su oštar zadah nikotina i zgnječeni opušci u
nekoliko pepeljara.
Pokazao je svoju značku Odeljenja Magelan i objasnio da radi za
Ministarstvo pravde SAD. Bilo mu je drago kada je video svoj ranac,
mobilni telefon i beretu na stolu. Čak i svoje sunčane naočare, zajedno
sa teglom punom kovanica.
„Ispričaj mi nešto o ovome”, rekao je Morsu, pokazujući na zlato.
„Nema šta da se ispriča. To je zakopano blago, a ti si ga pronašao.”
„Šta je čuvar?” upitala je Kasiopeja.
„Kako znate za to?”
„Ja sam im rekla”, ubacila se Li. „Ovo mora da se završi, deda. Nema
smisla više nastavljati s tim.”
„A kako ti znaš šta ima smisla?”, upitao ju je Mors.
„Znam mnogo toga. Ti si me naučio, sećaš se?”
Mors je čvrsto skrstio ruke na grudima i promeškoljio se na stolici
koja je zaškripala pod njim. Mora da se bližio sedamdesetoj i izgledao
je poput bačve u ljudskom obliku - nizak, stamen i tvrd kao kamen - lica
pljosnatog kao palačinka i tena koji je, kao i kod Li, bio taman poput
duvana. Bele dlake štrčale su mu na sve strane s glave, brade, ušiju,
vrata i obrva.
„Znam”, rekao je starac ozbiljnim šapatom. „Znam to već dugo. Ali
ovo je moj život, ono što sam oduvek bio. A ja volim da budem čuvar.”
„I dobar si u tome”, primetio je Koton. „Imam na glavi čvorugu koja
to dokazuje.”
„Samo smo hteli da odeš.”
„Nigde mi ne idemo”, odgovorio je on. „Zato nam ispričaj o čemu se
ovde radi.”
Na staklenoj tegli nije bilo poklopca. Starac je dohvatio i prosuo
zemljom uprljane novčiće na sto. Koton je sebe smatrao nekom vrstom
numizmatičara-amatera. Uvek su ga zanimale novčane valute. Pred
sobom je video kovanice od pet dolara iz 1861. godine, zlatnike od
dvadeset dolara iz 1854. i zlatnike od deset dolara iz 1845. Najstariji
komad novca je bio iz 1825, a najnoviji iz 1865. Ukupno, bilo ih je
pedesetak i kolekcionarima su sigurno vredeli čitavo bogatstvo.
„Je li ovo novac odmetnika?”, upitao je Morsa.
Jedini odgovor bila je tišina.
„Svakako me nećeš terati da ponovo pitam, zar ne? Jer sledeći put
će to biti u kancelariji FBI-ja u Litl Roku, a oboje ćete biti optuženi za
više krivičnih dela.”
„To je zlato Konfederacije.”
Koton je morao da prizna da je osetio kako mu jeza prolazi niz
kičmu na same ove reči. On je bio momak iz Džordžije, tamo je rođen i
odrastao, i koreni su mu bili duboko južnjački. Njegov otac izgradio je
karijeru u mornarici, i mada je detinjstvo do desete godine Koton
proveo putujući od jednog mesta gde je otac bio raspoređen na
dužnost do drugog, njegovi roditelji pobrinuli su se da on razume
odakle potiče. Kada mu je otac umro, majka se vratila u Džordžiju, gde
je i on živeo do osamnaeste godine i zatim otišao na koledž, a onda u
mornaricu i na pravni fakultet. Kada se pridružio Odeljenju Magelan,
Stefani Nel premestila je sedište agencije u Atlantu. On je tamo živeo
dok se nije ranije povukao iz službe, razveo, prodao kuću i preselio u
Dansku, gde je otvorio knjižaru. Čitavog života slušao je priče kako je
većina Džordžijaca vatreno verovala u Konfederaciju, žestoko se borila
protiv Severa i na kraju sve izgubila. Porodica njegove majke imala je
sreće i uspela je da zadrži svoju zemlju, na kojoj je i dalje proizvođena
ogromna količina luka sorte vidalija.
Srednja i južna Džordžija obilovale su pričama o izgubljenom
pobunjeničkom zlatu. Potpredsednik Konfederacije Aleksander Stivens
živeo je u Krofordvilu, nedaleko od porodičnog imanja Kotonove
majke. Džeferson Dejvis bežao je posle rata kroz to područje,
pokušavajući da izbegne hapšenje. Čak se i za trezor Konfederacije
pričalo da je tuda prošao na svom putu da nestane u legendi. Svaka od
tih povezanosti pala mu je na pamet kada je stigao poziv od kancelara
Smitsonijana, koji je tražio njegovu pomoć.
Skrenuo je pogled prema Kasiopeji, koja je izgledala podjednako
zainteresovana za ono što je starac imao da kaže. Ali Morsove usne,
sakrivene u beloj kuštravoj bradi, izgledale su više kao tanka linija
odbijanja nego saradnje.
„Reci im, deda”, podsticala ga je Li. „Ako ti nećeš, ja ću.”
„Devojke”, rekao je starac odmahujući glavom. „Toliko se razlikuju
od momaka. Ja sam jedva čekao da preuzmem dužnosti od tate. To smo
mi radili kao sinovi. Ali devojke... one su mnogo pametnije nego što
smo mi ikada bili.”
„Deda je vitez”, ubacila se Li. „Pokaži im.”
Mors je zavrnuo desni rukav i otkrio izbledelu tetovažu.

„Krst i kružnica”, promrmljao je Koton.

„Ti znaš ovaj simbol?”, upitao je starac.
Koliko vremena je prošlo otkad ga je poslednji put video? Dvadeset
godina? Najmanje. Mozak mu je ubrzano radio, kao i ranije u
Vašingtonu u Muzeju američke istorije kada je proučavao beleške iz
1909. Sat sa mesinganim utezima okačen na zidu otkucao je polovinu
punog časa.
„Ti znaš o čemu on priča”, rekla je Kasiopeja. „Zar ne?”
On je klimnuo glavom.
„Znam sve o Vitezovima zlatnog kruga.”

DEVETO POGLAVLJE

Deni Danijels probudio se iz dubokog sna i namirisao dim.

Zamračena spavaća soba bila je puna magle oštrog mirisa, i on se
zakašljao kada je sledeći put udahnuo, izbacujući ugljenik iz usta.
Prodrmusao je Polin i probudio je, pa zbacio pokrivače sa oboje. Sada se
već potpuno razbudio i postao svestan onog najgoreg.
Kuća je gorela.
Čuo je huk plamena i staru drvenu građevinu kako pucketa dok
nestaje u tom plamenu. Njihova spavaća soba bila je na spratu, kao i
spavaća soba njihove ćerke.
„O, moj bože”, rekla je Polin. „Meri.”
„Meri”, pozvao je on kroz otvorena vrata. „Meri!”
Sprat je bio u vatri, a stepenice koje su vodile u prizemlje obavijene
narandžastom jarom. Izgledalo je kao da je čitava kuča obuhvačena
vatrom, osim njihove spavaće sobe.
„Meri”, povikao je on. „Odgovori mi, Meri!”
Polin je sada stajala pored njega, vrišteći i dozivajući njihovu
devetogodišnju ćerku.
„Idem po nju”, rekla je ona.
On ju je uhvatio za ruku. „Nema šanse. Nećeš uspeti. Pod se urušio.”
„Neću stajati ovde dok je ona tamo unutra.”
Ni on nije hteo da stoji tu, ali morao je da upotrebi mozak.
„Meri”, kriknula je Polin. „Odgovori mi.”
Njegova žena bila je na ivici histerije. Dim je postajao sve gušći. On je
pojurio do prozora i otvorio ga. Sat pored kreveta pokazivao je 3.15. Nije
čuo sirene. Njegova farma nalazila se pet kilometara od centra grada, na
porodičnoj zemlji, a najbliži komšija bio je udaljen gotovo kilometar.
Udahnuo je svež vazduh punim plućima.
„Dođavola, Deni”, prasnula je Polin. „Uradi nešto.”
Doneo je odluku.
Okrenuo se i zakoračio dublje u sobu, uhvatio svoju ženu i povukao je
prema prozoru. Visina sa prozora do reda ukrasnog žbunja iznosila je
četiri i po metra. Nije bilo šanse da su mogli da izađu na vrata sobe. Ovo
im je bio izlaz, ali znao je da ona neće krenuti svojevoljno.
„Udahni malo vazduha”, rekao joj je.
Ona je gadno kašljala i uvidela je mudrost njegovog saveta. Nagnula
se kroz prozor da pročisti grlo i pluća. On ju je uhvatio za noge i izgurao
joj telo kroz okvir prozora, okrenuvši je da bi postrance pala u žbunje.
Mogla je da polomi kost, ali bar neće poginuti u požaru. Ovde nije mogla
da mu pomogne. Morao je to da uradi sam.
Video je da joj je žbunje ublažilo pad i da se uspravila na noge.
„Odmakni se od kuće”, doviknuo joj je.
Zatim je pojurio nazad prema vratima spavaće sobe.
„Tata! Pomozi mi!”
Merin glas.
„Dušo, ovde sam”, doviknuo je kroz vatru. „Jesi li u svojoj sobi?”
„Tata, šta se dešava? Sve gori. Ne mogu da dišem.”
Morao je da stigne do nje, ali nije bilo načina da to uradi. Hodnik na
spratu je nestao, i između vrata njegove i ćerkine sobe bilo je pet metara
praznog prostora. Nije bilo vremena da iskoči kroz prozor, nađe
merdevine i popne se do Merinog prozora. Za još nekoliko minuta i sama
soba u kojoj je stajao neće više postojati. Dim i vrelina postajali su
nepodnošljivi, pekli su mu oči i gušili ga.
Devojčica je morala da iskoči sama.
„Meri! Još si tamo.” Sačekao je. „Meri!”
Morao je da stigne do nje.
Pojurio je do prozora i pogledao dole. Polin nije bilo nigde na vidiku.
Provukao se kroz prozor i na rukama visio sa prozorske daske. Pustio se i
pao tri metra niže, kroz žbunje, dočekavši se na noge. Probio se kroz
grane i potrčao na drugu stranu kuće. Njegovi najgori strahovi smesta su
bili potvrđeni. Čitav sprat bio je obuhvaćen vatrom, uključujući i sobu
njegove ćerke. Plamen je izbijao kroz spoljašnje zidove i uništavao krov.
Polin je stajala zureći naviše i jednom rukom držeći drugu.
„Nema je više”, zajaukala je njegova žena plačnim glasom. „Moje bebe
više nema.”

Deni je sklopio oči boreći se sa užasnom uspomenom koja ga je

progonila već četrdeset godina.
A uzrok požara?
Njegova cigara, ostavljena na uglu pisaćeg stola.
U to vreme bio je gradski većnik u Merivilu i voleo je da popuši
dobru cigaru. Polin ga je molila da prestane, ali on nije hteo. U to
vreme, detektori dima nisu bili uobičajena pojava. Ipak, u službenom
izveštaju napisano je da je požar izbio slučajno, ali se mogao sprečiti.
Obilazak Merinog groba vratio mu je sva ta sećanja.
To je objašnjavalo zašto se držao podalje.
Stajao je ispred ulaznih vrata svoje kuće i pokušavao da se umiri.
Dovezao se od kuće Šervudovih, kroz kišu koja je neprekidno padala,
bez ikakvih dodatnih događaja. Živeo je sam. Polin se nije vratila
ovamo posle njegove inauguracije. Umesto toga otišla je u Nešvil, gde
je počela novi život. Njegova zamisao bila je da se vrati kući i zatim
učini isto to.
I pokušavao je.
Otvorio je vrata i ušao.
Nikada se nije zamajavao bravama. Beskorisno. Ako ljudi hoće da
provale, to će i uraditi. Pa zašto bi onda čovek morao i da popravlja
vrata! Zemlja oko njega bila je ista kao pre četrdeset godina, ali kuća je
bila drugačija. Sravnio je ruševine stare kuće sa zemljom i podigao
novu. Najzad je život krenuo dalje i on je završio prvo u guvernerskoj
vili, a zatim u Beloj kući. Iz sve snage trudio se da zaboravi, zatim da
oprosti sebi, ali nikada nije uspeo ni jedno ni drugo. Konačno, krivica
ga je koštala braka, pošto njegova žena nikada nije mogla da zaboravi
ni da oprosti. Na svu sreću, na kraju su postigli mir između sebe. Želeo
je da Polin bude srećna. Bog zna da je to zaslužila.
Ali zar nije i on?
Spustio je ukradenu beležnicu na sto, pa skinuo mokar mantil i
okačio ga na drvenu vešalicu u hodniku. Niko nije obratio pažnju na
njega dok je odlazio. Dajana je možda najzad primetila da sveske nema,
ali zašto bi sumnjala na njega?
I dalje ga je mučio njihov susret.
Izgledalo je da je ona naredila da se pretraži Aleksov stan i odnesu
određeni predmeti. Zašto? Je li to značilo da je znala i za Tejsli? Bilo je
teško reći. I šta je brinulo Aleksa? Nešto od ogromne važnosti. Nešto o
Senatu i nekoj vrsti radikalne promene. O načinu da se okončaju svi
problemi koji su se tamo u poslednje vreme dešavali.
Težak zadatak.
Mnogi su to pokušali i nisu uspeli.
Ako učinimo sebe ovcama, vukovi će nas pojesti.
Ben Frenklin bio je potpuno u pravu što se toga tiče. Ali Džejms
Medison je takođe izrazio tu misao. Da su ljudi anđeli, ne bi bilo potrebe
ni za kakvom vlašću.
Svi su mrzeli Kongres. Nivo poverenja u njega ostao je žalosno
nizak. Ali šta da očekujete kada 535 ljudi pokušava nešto da uradi! Šta
je Tven rekao? Kamila je proglasom komiteta proglašena za konja.
Jednostavno, postojalo je previše egoizma, previše različitih planova, a
premalo kompromisa. Međutim, neverovatno je bilo kako je prva grana
vlasti uvek uspevala da se iskupi, preuzme odgovornost i uradi ono što
treba baš kada je to zaista bilo potrebno Sjedinjenim Američkim
Državama. Dva svetska rata. Velika ekonomska kriza. Bezbrojne
recesije. Socijalno osiguranje. Pošteni uslovi rada. Građanska prava.
Zdravstvena zaštita. Primera je bilo mnogo. Sve te probleme rešio je
Kongres. Ljudi su bili skloni da to zaborave. On nikada nije, i stalno je
sebe podsećao da kritičari i pesimisti takođe imaju sopstvene planove.
Dohvatio je svesku i otišao u prednji salon, pa seo u jednu od stolica
za ljuljanje. U kući njegove majke postojao je salon, kao i u kući njene
majke, pa je i on napravio jedan, iako ta prostorija jedva da je ikada
korišćena. Polin je to nazvala traćenjem prostora, ali je povlađivalo
njegovom hiru, i uredio ga je u pravom stilu iz Tenesija, Nisu mnogo
dolazili u tu kuću dok su bili u Beloj kući pošto bi Tajna služba tražila
previše sigurnosnih izmena. On je uvek znao da će, kada završi
predsednički mandat, ovo biti njegov dom, pa je želeo da ostane takav
kakav jeste, nenarušen.
I ostao je.
Sada je bio samo njegov.
Zurio je u svesku u krilu, na čijem su se kožnom povezu videli krst i
krug. „To je točak-krst”, rekla je Dajana. „Ili sunčev krst. Drevni simbol
sunca, za sreću.” Prošle nedelje Aleks je bio ovde, u kući, i tada su
poslednji put bili zajedno. Njemu je bilo drago da vidi svog starog
prijatelja, ali malo su pričali o politici, a više o izletima i pecanju. Aleks
je više puta pomenuo povlačenje iz Senata. Ni reći nije rekao o nečemu
od ogromne važnosti. Takođe nije bilo ni komentara o bračnom
neslaganju. A Deni nije osetio da nešto nije u redu. Pogrešna procena?
Moguće. Ali svako ko je uspeo da više puta bude izabran u Senat SAD
znao je kako da čuva razne stvari u sebi. Da li se radilo o nečemu što se
njega uopšte ne tiče? Možda. Ali on i Aleks bili su prijatelji. Mnogo toga
delili su jedan sa drugim. Mada, očigledno ne sve. Ipak, ko je on bio da
kritikuje! On nijednom nije pomenuo svoja osećanja prema Stefani Nel,
iako je rekao Aleksu da je njegov brak sa Polin završen.
Morao je da zna jesu li Tejslini strahovi bili opravdani. I dalje ga je
čudilo što je Aleks šest godina održavao vezu sa drugom ženom a da
niko, čak ni njegova žena, nikada ništa nije posumnjao. Ali, zar nije
upravo tako bilo i sa njim i Stefani? Njihov međusobni odnos osam
godina bio je svima vidljiv, i tek su povremeno imali kratku priliku da
razgovaraju nasamo. I niko nikada nije posumnjao da gaje neka
osećanja jedno prema drugom.
Čak ni Polin.
Kiša je blago kuckala po prozorima.
Čuo je kako se neka kola približavaju, a zatim zaustavljaju na
šljunkom nasutom prilaznom putu.
Poranili su.
Vrata kola su se zalupila.
Stare daske na prednjem tremu zaškripale su pod teškim koracima.
Pogledao je kroz staklena vrata salona i video guvernera Tenesija.
Dok je ovde, guverner je nameravao da se vidi sa najvažnijim ljudima
lokalne industrije, pa je pre nekoliko dana pozvao i pitao da li bi mogao
da bane na jednu noć u neku od gostinskih soba. Nešvil je bio udaljen
samo trista kilometara i njegov stari prijatelj lako je mogao da se vrati
u državnu vilu, ali njemu je bilo drago što će imati društvo.
Otvorio je fioku stola pored stolice za ljuljanje i ubacio svesku
unutra.
Nije bilo svrhe da u ovo uvlači još jednog zaverenika. Zatim je ustao
i doviknuo: „Uđi!”

DESETO POGLAVLJE

Dajana Šervud sela je za svoj pisaći sto.

Ljudi su ostali u kući, i dalje između sebe razgovarajući o čoveku
koga su izgubili. Bližilo se sedam uveče. Očekivala je da će okupljanje
uskoro biti završeno. Kasnije će posluga sve počistiti i dovesti kuću u
red. Kuća će za nekoliko nedelja biti ponuđena na tržištu, uz prateću
priču da ona više ne može podneti da živi ovde bez svog muža. Odavno
su sagradili ovo mesto Aleksovim novcem i, budući da nisu imali dece,
u svojim testamentima sve su ostavili jedno drugom.
Napolju je i dalje padala kiša.
Ona se izvinila rekavši da mora da provede nekoliko minuta
nasamo i svi su je razumeli. Ožalošćena udovica. Ona i Aleks dugo su
bili u braku. Upoznala ga je u vreme kada oboje jedva da su imali
trideset godina i njegova budućnost je obećavala. Bio je na putu da uđe
u skupštinu države Tenesi, ali ljudi su već pričali o Senatu SAD, možda
čak i budućoj kandidaturi za predsednika. Belu kuću je umesto njega
zauzeo drugi čovek iz Tenesija. Nadmena, uobražena, samozadovoljna
budala.
Deni Danijels.
Njegova poseta od maločas izazvala joj je mučninu.
Ali odavno je naučila da Deni Danijels nije nimalo glup. Ta fasada
dobrog starog drugara skrivala je oštar um. Pozvala ga je iz kurtoazije i
zbog toga što bi mogla da se pojave razna pitanja da to nije učinila. Dok
su stajali pored groba, izgledalo je da nije raspoložen da dođe, i ona je
zbog toga bila ushićena. Obavila je svoju dužnost, a on je odbio poziv.
Ali se onda ipak pojavio i postavljao uznemirujuća pitanja. Nadala se da
će njena ponuda za sklapanje mira, koju je on prihvatio, biti poslednji
razgovor koji je ikada vođen među njima.
Osetila se dovoljno sigurno u to da naspe sebi viski, koji je polako
pijuckala puštajući da joj alkohol umiri živce.
 Vrata su se polako otvorila i ušao je njen brat.
Zamolila je jednu od dama da ga pozove da joj se pridruži. Ta molba
nije mogla da deluje nimalo neuobičajeno, pošto je ona svakako želela
da porodica bude pored nje u ovako teškom trenutku.
„Zatvori vrata”, rekla je. „I sedi.”
Njen ton je donekle izražavao njeno loše raspoloženje, ali još
nekoliko gutljaja viskija učinilo je da se oseti bolje.
Kenet Lejn nije bio izuzetan čovek, ni psihički ni fizički. Bio je visok
i mršav, sa tamnom kosom kao kod njihovog oca i istim takvim
brkovima. U sebi je imao neku crtu bezizražajnosti koja ju je celog
života nervirala. Uzrok najvećeg dela te njegove izdvojenosti i
odsutnosti bila je njihova majka: pokorna, mirna žena sa malo životnih
uverenja i još manje ciljeva. Na svu sreću, ti slabi geni zaobišli su
Dajanu, koja je više volela oca, jakog i poletnog čoveka, tvrdog kao štap
od hikori drveta. Ali ono što je najviše prezirala bio je Kenetov manjak
hrabrosti. Njen brat više je bio čovek za premišljanje nego za delovanje.
Preduzimao je smele korake, ali nikada sam. A rizici? Oni su ga
užasavali. Ona je, s druge strane, uživala u pomeranju granica.
Seo je u jednu od fotelja na suprotnoj strani prostorije.
Ona mu je prišla bliže i oči su joj se suzile, a hladne usne stegnule.
„Imaš li ikakvu predstavu koliko si nevolja izazvao?”
Problem je počeo pre nekoliko nedelja sa Aleksovim pozivom.
Kenet je došao u Vašington da se vidi s njim, objasnio mu šta planiraju
i zatražio pomoć.
„Ono što ti i Kenet želite da uradite promenilo bi pravac u kome se ova
zemlja kreće”, rekao joj je Aleks.
„A to je upravo ono o čemu si ti govorio proteklih dvadeset godina.
Možda je vreme da zaista i preduzmemo nešto u vezi sa tim.”
„Nisam siguran da je na tebi i meni ili Kenetu da donesemo tu odluku.
To je nešto što mora da odabere sam narod, posle otvorene debate.”
„Budi realan, Alekse. To se nikada neće dogoditi. Ljudi nemaju pojma
šta hoće. Mi sada imamo priliku. Zašto je ne bismo iskoristili?”
„Je li predsednik Skupštine uz vas?”
„Da, jeste.”
„Rekao ti je to?”
„Na najjasniji mogući način. Spreman je da stvara istoriju.”
„Kladim se da jeste, imajući u vidu neverovatne koristi koje će
ostvariti. Čitao sam Kenetovu beležnicu, i naručio sam neke knjige.
Neverovatno, ali ono što predlažete izgleda savršeno legalno, i potpuno u
skladu sa Ustavom.”
„Ljudi su to znali još od Građanskog rata. Ovo nije nova ideja. Iskreno,
ne bih te mešala ni u šta od ovoga. Kenet je doneo tu odluku, na svoju
ruku, ne savetujući se sa mnom.”
„To samo pokazuje koliko smo se ti i ja udaljili.”
„Oboje znamo da je naš brak samo slovo na papiru.”
„A sada mogu da vidim čime si bila zauzeta proteklih nekoliko godina.
I više nego što sam uopšte bio svestan.”
„Hoću nešto stvarno da uradim, Alekse. A evo prilike za to.”
„Nisam toliko uveren u to kao ti.”
Od tih poslednjih reči osetila je jezu niz kičmu. Sve je zavisilo od
obuzdavanja, a jednostrana odluka njenog brata da uključi i njenog
muža dovela je u pitanje njihov uspeh. Aleks je bio sanjar koji je previše
verovao u postojeći sistem. Kao i toliki drugi, glasno je zagovarao
promene, ali je radio malo ili nimalo na njihovom ostvarenju.
„Napravio si veliku grešku”, rekla je bratu. „Da sam želela da Aleks
učestvuje, uključila bih ga u ovo.”
„Ko je tebi dao da budeš glavna?”
„Ti, kada si došao da tražiš moju pomoć.”
On nije osporavao tu izjavu, jer mu je na vreme rekla da je uslov
njenog učešća da ona donosi sve ključne odluke.
„Aleks nam je bio potreban”, rekao je. „U Senatu bi došlo do velikog
otpora, a on je mogao da radi na njegovom slabljenju. Sada ćemo
morati da nađemo nekog drugog.”
Ona ga je netremice gledala u oči. „Koga je briga šta misli Senat
SAD? On je izgubio svoje pravo da ima mišljenje o ovome kada je
zaključio da je bolji od svih ostalih. Nije me briga za otpor senatora.
Zapravo, drago mi je zbog toga.”
Ona nikada nije uzmicala od borbe.
Njih dvoje bili su dvojajčani blizanci, razvili su se iz dve različite
jajne ćelije, oplođene sa dva različita spermatozoida, koje su se, na svu
sreću, razvile u potpuno različite ljude. Nisu slično ni izgledali, niti se
ponašali. Ona je stekla ljubav prema istoriji i cenila je savesno učenje,
dok je on više voleo politiku i korišćenje prečica u životu. On je
predvodio grupu za građansko delovanje poznatu kao Komitet za spas
Amerike, koja se hvalisala članstvom u koje je bilo uključeno gotovo
60% poslanika u državnim skupštinama iz cele zemlje. Njen osnovni
plan zasnivao se na zahtevu dve trećine država za sporazum o novom
ustavnom članu V. Do sada je trideset od potrebnih trideset četiri
države podnelo zvanični zahtev Kongresu. Još četiri, i Kongres neće
imati izbora, osim da sazove nacionalnu konvenciju za razmatranje
amandmana na Ustav. Ovim svojim naporima Kenet je privukao pažnju
Lušusa Vensa i na kraju upoznao svoju sestru sa predsednikom Donjeg
doma Skupštine.
A to ih je dovelo do ovog trenutka.
„Bilo je glupo što si dao Aleksu svoju beležnicu”, ponovo se oglasila
ona.
Na licu njenog brata pojavio se izraz iznenađenja. „Rekao ti je za
to?”
„O, da. I zašto si uopšte i zapisao sve te gluposti? Bože moj, čak si
dao da se na korice utisnu krst i krug.”
„Dao sam te beleške Aleksu da mu pokažem da nismo ludi. Da
postoji čvrsta, legalna osnova za ono što radimo. Pažljivo sam to
istraživao, i iskreno sam želeo da on razume stvar. A koga je briga šta
je na koricama? Taj simbol nema nikakvo značenje za 99,99 % ljudi.”
„Aleks je nedavno i sam obavio neka istraživanja”, rekla je ona. „I,
kao što sam i pretpostavljala, imao je značajne primedbe. Sasvim jasno
mi je rekao da neće učestvovati u onome što će se dogoditi.”
Kenet je odmahnuo glavom. „Ne verujem ti. U tome i jeste ceo
problem s tobom. Misliš da niko nije pametan kao ti. Uvek si
potcenjivala Aleksa.”
Kao i obično, njene reči kao da su neopaženo prolazile pored njega.
Vratila se do stola i našla ogrlicu sa krstom i krugom koju joj je vratio
Deni Danijels. „Zašto si mu dao ovo?”
Kenet je slegnuo ramenima. „Da učinim da se oseća uključeno. On je
cenio taj gest.”
„Izigrao te je. Koliko si mu ispričao?”
„Dovoljno da zna kako ono što radimo nije originalno. Da seže
daleko u prošlost. Ljudi pametniji od nas došli su do te ideje.”
„Ispričao si mu o Redu?”
„Naravno. Bio je fasciniran. Kako si došla do te ogrlice?”
„Koliko si mu ispričao?”
„Dovoljno da zna da bi ovo mogao biti način za konačno postizanje
onoga o čemu je on godinama govorio. Promeniti Kongres, promeniti
zemlju.”
Kakva budala.
„On je jednostavno izvlačio iz tebe sve što može, govoreći ti ono što
si želeo da čuješ. Stvarno nisi baš dobro poznavao Aleksa, zar ne? On je
voleo da drži govore, pojavljuje se na televiziji i priča kako stvari stoje
užasno loše. Ali zapravo nikada nije preduzeo ništa u vezi sa tim. Zar ti
to nikada nije bilo čudno? To je, u stvari, vrlo uobičajeno u današnjem
svetu. Ljudi će pričati kako Mekdonaldsovi hamburgeri imaju grozan
ukus, ali će nastaviti da kupuju na milione njih, iznova i iznova. Zašto?
Zato što je to sigurno. Sigurna opklada. Tačno znaš šta dobijaš. Dobro i
loše. Nema iznenađenja. Isto je i u politici. Ljudi kao što je Aleks stalno
bivaju iznova izabrani jer svi znaju šta dobijaju. Sigurni su. Svojeglavi
usamljenici retko dobijaju na izborima i nikada ne bivaju ponovo
izabrani. Aleks ne bi promenio vlast.” Zastala je. „Niti bi ti to uradio,
mogla bih da dodam, da se nisam uključila ja.”
On je optuživački uperio prstom u nju. „Ja sam taj koji je povezan sa
Vensom. Ja sam onaj koji sarađuje sa ljudima iz državnih skupština. Te
peticije kojim se poziva na drugu ustavnu konvenciju nisu se pojavile
niotkud. Ja sam to omogućio. Ti si ta koja je povisila ulog u ovoj igri
kako bi uključila i promenu u Kongresu.”
Tačno.
Ali zašto ne iskoristiti svaku priliku?
Čitavog života slušala je priče o Vitezovima zlatnog kruga. Njena
magistarska teza bavila se tajnim organizacijama iz XIX veka: grupama
kao što su Bratstvo Unije, Društvo slobode i Krug časti. Savetnici koji
su ga pročitali nazvali su njen rad sjajnim i podsticali je da ga objavi
kao knjigu, ali ona je odbila. Umesto toga, protekle tri godine u tišini je
radila na pokušaju primene plana koji je prvi put zamišljen pre sto
sedamdeset godina. Zatim je imbecil koji je sedeo pred njom, sa kojim
je, nažalost, devet meseci delila istu matericu, odlučio da jednom u
životu sam donese odluku.
Ona je takođe jednom uključila Aleksa u plan, ali ne do mere koliko
je Kenet odlučio da to uradi, i svakako ne tako očigledno.
Kada je 1846. osnovan Institut Smitsonijan, dat je na upravu
sedamnaestočlanom odboru. Trenutno je taj odbor bio sastavljen od
trojice senatora, koje je izabrao privremeni predsedavajući Senata,
trojice članova Predstavničkog doma, izabranih od strane predsednika
Skupštine, i devet običnih građana. Predsednik Vrhovnog suda i
potpredsednik SAD bili su članovi po službenoj dužnosti, a predsednik
Vrhovnog suda bio je i kancelar ustanove. Aleks je služio kao jedan od
senatora u upravnom odboru proteklih pet godina. Pre dve godine ona
je iskoristila tu vezu i navela ga da joj obezbedi mesto u jednom od
mnogih savetodavnih odbora u Smitsonijanu. Odbor koji je nju
interesovao bavio se bibliotekama. Iskoristila je svoju ljubav prema
knjigama i istoriji da ga ubedi da govori njoj u prilog, što je on vrlo rado
učinio. Ništa nije izazvalo nikakvu zabrinutost ili uzbunu. Radilo se
samo o mužu koji pomaže svojoj visokokvalifikovanoj ženi.
A ona je maksimalno koristila svoj položaj.
Trenutno ga je koristila na dva fronta.
Na jednom u Arkanzasu, i na drugom u Vašingtonu.
„Umoran sam od rasprave”, rekao je Kenet. „A ona je sada ionako
bespredmetna. Aleksa više nema. Ali Vens će doći malo kasnije.
Maločas je pozvao i potvrdio.”
„Neka dođe kasnije. Kada svi odu. Ne treba nam još problema sa
prikrivanjem.”
„I dalje imamo jedan veliki problem”, napomenuo je Kenet.
„Potpuno van kontrole.”
Znala je na koga je mislio.
Na četvrtu osobu u njihovom krugu.
„On ide u Smitsonijan noćas”, rekla je. „Svojim poslom, mogla bih da
dodam.”
Kenet je odmahnuo glavom. „Ti kažeš da sam ja problem? Grant
Brekinridž je napunjena puška. Ja nisam u istoj ligi sa tim kopiletom
kada su u pitanju nevolje.”
Ona je odmerila brata pogledom. „Postoje stvari koje moraju da se
urade, a većina njih podrazumeva kršenje zakona. Jesi li ti spreman da
preuzmeš te rizike? Da učiniš da se to dogodi? Jer, ako jesi, Kenete,
smesta ću se otarasiti Granta i sve ustupiti tebi. Ali, ako nisi, onda
začepi ta prokleta usta i prepusti ovo meni.”
I stvarno je tako mislila.
Bio im je potreban Grant, sa svojom intrigantnom mešavinom
šarma, obećanja i sigurnosti. Oštrouman kao varalica visoke klase.
Njegova snaga bila je izuzetna prednost, a njegovo samopouzdanje
prikladna protivteža Kenetovom prigovaranju i jadikovanju. Istina,
Grant je rizikovao, i ona je bila svesna čime je rukovodio u Arkanzasu i
šta je nameravao da uradi u Vašingtonu, ah, kao što je upravo rekla,
postojale su nezgodne stvari koje su morale da se obave, a neko je
morao da se pobrine za njih.
Odmakla se pokazujući na taj način da je razgovor završen. Njen
brat umeo je da je iznervira toliko da počne da joj se prevrće stomak.
Srećom, Grant je ušao u Aleksov stan i uzeo svesku i neke knjige. Ona
ništa nije znala o ogrlici, ni tome da je i ona pronađena. Iza njenog
pisaćeg stola, ispod prozora radne sobe, bile su dve sportske torbe koje
je Grant doneo.
Pogledala je u tom pravcu i odmah primetila da nešto nije u redu.
Na jednoj od torbi proteklih nekoliko dana ležala je Kenetova sveska,
na čijoj su se kožnoj korici videli krst i krug.
Ali sveske sada nije bilo tamo.
Pogledala je prema pudli koja je spavala na svom ležaju. Možda je
ona bila krivac? Ili je možda jednostavno upala u torbu.
Kenet je ustao iz fotelje. „Pozvaću Vensa da potvrdimo vreme
njegovog dolaska. Idem malo da se odmorim pre nego što stigne.”
„Uradi tako. I pokušaj da ništa više ne zabrljaš.”
On nije obratio pažnju na uvredu i samo je izašao.
Ona je brzo pregledala torbe i nije pronašla ništa osim knjiga. Ljudi
su ceo dan ulazili i izlazili, ali nikoga od njih ne bi zanimala ta sveska.
Ili bi?
I dalje je u ruci držala ogrlicu sa krstom i krugom koju joj je vratio
Deni Danijels. Njegovo objašnjenje kako je došao do nje zvučalo je
prihvatljivo. Sećala se kada je Aleks otišao kod njega u posetu. Jesu li
razgovarali o još nečemu osim Aleksove političke budućnosti? Da li se
Aleks poverio Danijelsu? Ili je, kao što je Danijels rekao, ogrlica
jednostavno bila izgubljena?
Obuzeo ju je neprijatan osećaj na granici paranoje.
To joj se nije dopalo.
Dohvatila je telefon.
I pozvala Granta.
 JEDANAESTO POGLAVLJE

Granta Brekinridža nije bilo mnogo briga za njegovo prezime, koje je

poticalo iz XIX veka. Džon K. Brekinridž bio je potpredsednik SAD za
vreme mandata Džejmsa Bjukenana, najmlađi čovek ikada na tom
položaju, a zatim se kandidovao za predsednika 1860. i bio je na
drugom mestu, odmah iza Linkolna. Kada je počeo rat, svrstao se na
stranu svog rodnog Kentakija i postao general Konfederacije. Borio se
kod Šajloa, Stouns Rivera i Čikamoge pre nego što je preuzeo komandu
nad južnjačkim snagama u dolini Šenandoa. U kasnijoj fazi sukoba
postao je ministar rata u Konfederaciji. Kada je sve izgubljeno,
pobegao je u inostranstvo, i na kraju se vratio kada je Endru Džekson
proglasio opšte pomilovanje. Grantu su od detinjstva govorili da je u
srodstvu sa tim Brekinridžom. Ali koga je uopšte bilo briga? On nije bio
jedan od onih koji su čeznuli za predratnim Jugom, i jadikovali zbog
neoprostivog rata i severnjačke agresije. Ništa od toga nije bilo bitno.
Osim jedne stvari iz tog vremena.
Blaga. Zlata i srebra Konfederacije.
To ga je zanimalo.
Imao je duboko usađenu potrebu za ogromnim bogatstvom,
uzrokovanu životom u kome je bilo vrlo malo takve udobnosti. On je
bio razočaranje za roditelje, pošto nije bio sklon ozbiljnom studiranju.
Njegov otac bio je akademski stručnjak koji je na kraju karijeru
izgradio u Institutu Smitsonijan. Sada je starac bio tek nešto više od
brbljive budale.
Kad smo već kod razočarenja.
„Kako si večeras?” upitao je oca.
Džejms Brekinridž bližio se osamdesetoj. I mada mu je telo ostalo
srazmerno zdravo, um ga je izdao. Starac je živeo sam, pošto je ipak i
dalje bio sposoban da brine o sebi. Nekako je uspevao da spremi
obroke i održava kuću relativno čistom. Ali bilo je samo pitanje
vremena pre nego što budu morali da mu pronađu neki starački dom.
„Da li se poznajemo?”, upitao je njegov otac.
Već je mogao da vidi da će ovo večeras biti teško. A to nije bilo
dobro. Nije imao vremena za gluposti. Trebali su mu odgovori. Kuća se
nalazila na virdžinijskoj strani reke Potomak, odmah izvan Prstena
puteva oko grada Vašingtona. Odavno je otplaćena, što je omogućavalo
njegovom ocu da lagodno živi od penzije iz Smitsonijana i socijalnog
osiguranja.
„Ja sam Grant. Tvoj sin. Potrudi se i razmisli. Sećaš se mene.”
„Moj sin otišao je na koledž. Hoće da bude profesor. To je dobar
posao, kada si profesor.”
„Ne, ja sam ovde. Ja sam Grant. Hoću da se koncentrišeš. Možeš li to
učiniti za mene?”
„Džuli! Džuli!”, pozvao je njegov otac.
On je odmahnuo glavom. Majka mu je umrla pre mnogo godina.
„Majke više nema. Mrtva je. Rekao sam ti to i ranije.”
Otac je zbunjeno zurio u njega. „Zašto govoriš tako zlobne stvari?
Da je moj sin Grant ovde, tresnuo bi te u lice. Govoriš o njegovoj majci.
Ona je ovde. Upravo sam je video, pre nekoliko minuta. Džuli!”
Ponavljanje je bilo još jedna neprijatnost koju je naučio da trpi.
Osvrnuo se oko sebe po radnoj sobi. Nekada su knjige ispunjavale
sav raspoloživi prostor, od poda do plafona. Ali on je preneo većinu
važnih stvari u svoj stan, a ostatak prodao antikvarnicama. Stari više
nije mogao da čita. Ništa mu nije ulazilo u glavu. Samo je sedeo pred
televizorom, menjajući kanale, ali ništa nije gledao.
„Slušaj me”, rekao je Grant, podižući glas. „Hoću da se usredsrediš.
Večeras idem u Smitsonijan. Sećaš se tog mesta.”
„Radim tamo. Bio sam tamo danas.”
„Ne, nisi. Nisi bio tamo već dugo vremena. Slušaj me. Hoću da mi
nešto kažeš.”
„Mladiću, ja sam glavni kustos Zamka, i ne dopada mi se tvoj stav.
Ni najmanje mi se ne sviđa.”
Njegov otac je zaista imao visokocenjeni i priželjkivani posao
kustosa u Zamku, što je značilo da je bio zadužen za održavanje
središnjeg dela Smitsonijana. Samo trojica ljudi su ikada imala taj
posao, a njegov otac bio je prvi i obavljao ga je od 1969. do 1992. On i
njegova majka bili su tamo na dan kada se otac penzionisao, kada mu je
sekretar Smitsonijana javno zahvalio za njegovu službu, a kolege se
okupile da mu požele dug život. Setio se trenutnog osećaja ponosa,
kakav bi svaki mlad momak trebalo da oseća zbog svog oca. Ali ti
trenuci uvele su bili retki i međusobno veoma udaljeni. Večeras je
oboleli um njegovog oca očigledno otišao dvadeset pet godina unazad.
Zato je odlučio da upotrebi tu zabludu u svoju korist.
„Nisam hteo da pokazujem nepoštovanje, ali moram da te pitam u
vezi sa jednim od tvojih izložbenih predmeta.”
„O bože, imamo ih tako mnogo.”
„Ključ. Hoću da saznam nešto o ceremonijalnom ključu.”
Starčevo čelo se nabralo. „Kakav ključ? Imam mnogo ključeva.
Prokleto previše. Pokušao sam da kažem ljudima da treba da uklonimo
brave, ali oni samo nastavljaju da postavljaju nove. Moram da imam
ključ za svaku od njih. Po naređenju sekretara. Kustos mora da ima
pristup svemu. Bez izuzetka.”
Ovo i nije bio neki napredak. Oboleli um ostajao je usredsređen
samo na jednu temu.
„Slušaj me. To je ceremonijalni ključ. Hoću da te pitam o njemu.”
„Čudno je što to pominješ.”
„Ne, nije. Razmisli malo bolje.”
Zamah smežuranom rukom odagnao je svaku dodatnu pomisao na
to. „Pričaš besmislice. Ključ je ključ. To je samo ključ.”
„Ne, nije.”
Pokušao je na lakši način, shvatajući da će verovatno biti uzaludno.
Alije bar pokušao. Sada je bilo vreme da uradi ono što bi uvek upalilo.
Ispružio je ruku i uhvatio starca za vrat, podižući mršavo telo sa
stolice. Starac je ispustio dah kroz stegnuto grlo. Stežući ga kao
mengelama, Grant je gurnuo oca na zid i pritisnuo ga uz njega, sa
stopalima iznad poda, pritiskajući mu grlo taman dovoljno da dopusti
prolazak samo minimalne količine vazduha do pluća.
„Nemam vremena za ovo”, rekao je. „Moraš da se usredsrediš i
saslušaš me.”
Njegov otac nije se pomerao. Nikada nije. Obična komunikacija
retko je donosila rezultate. Ali nešto u vezi sa nasiljem stimulisalo je
oslabljeni um. Možda je to bio primitivni poriv za preživljavanjem. Ili se
možda lučila neka odbrambena supstanca ili hormon. Grant nije imao
pojma o tome. Znao je samo da je silom mogao da se probije kroz
zamagljenu svest.
„Ponovo ću te pitati. Ceremonijalni ključ. Original je taj koji mi
treba, da li je to tačno?”
Već su razgovarali o ovome.
„Ja sam ga našao, ti to znaš. Ja sam taj koji je našao ključ.”
On jeste to znao. Saznao je to prilikom drugog istog ovakvog
sastanka.
 „Bio je na tavanu Zamka. Na gredama. Jednostavno je ležao tamo.
Sav od bronze. Dobar kao prvog dana kada je iskovan. Dao sam ga
sekretaru.”
Grant je i to znao.
Jače je stegnuo starčevo grlo tako da su mu se oči iskolačile jer mu
je bilo sve teže da diše.
To je bio znak da Grantu ponestaje strpljenja.
U istrošenim mišićima nije ostalo ničega što bi moglo da pruži bilo
kakav otpor. Zato je još više izdigao oca iznad poda, dodatno
pojačavajući pritisak na njegovo grlo i držeći mu kičmu čvrsto
pribijenu uza zid.
„Hoće li taj ključ otvoriti bravu?” upitao je sporo i naglašeno.
Disanje je bilo isprekidano. Pluća su se borila da dođu do vazduha.
„Kunem se, pukovniče... ja sam odan jugu. Ja... nisam špijun.”
Prokletstvo. Počela je halucinacija o Građanskom ratu. Nadao se da
će to izbeći.
„Ključ je... samo za... pravedne. One iz... Reda. One koji su se zarekli
na... odanost cilju. Jesi li... ti jedan od njih, pukovniče?”
On je znao pravi odgovor. „Jesam.”
Pogled očiju njegovog oca se ublažio, kao da se svetlost upalila u
mračnim uglovima njegovog mozga.
„Onda ću ti... reći.”
Popustio je stisak toliko da stopala dodirnu pod i da njegov otac
može da diše bez ometanja.
„Kad vam najzad odmor zatreba... Jug će se sa iskušenjem najvećim
suočiti. O vitezovi stari... u sivo ogrnuti, u bitku, u juriš povedite.”
Zurio je u ludog starca odmahujući glavom.
Dođavola.
Još brbljanja.
Zašto stari gad jednostavno ne umre? Ne. Ova budala planirala je da
živi zauvek. A ako bi nekako mogao da kaže bilo šta vredno, ta činjenica
možda i ne bi bila toliko loša. Umesto toga, Grant je morao da trpi
halucinacije i iluzije, a bilo šta što je bilo korisno dobijao je samo na
mrvice u kratkim trenucima pribranosti. Ali vreme je isticalo. To je
objašnjavalo zašto noćas mora da preuzme veliki rizik. Uspeh je zavisio
od dve stvari, a obe su bile zaključane u Smitsonijanu.
„Blizu i u daljini u ratničkoj sivoj, poslednji sukob čekamo. Zvuk bitke
sve više se bliži, vitezovi hrabri, ne treba da se plašimo.”
On je ove gluposti slušao celog života. Kao dečaku, isprva mu je bilo
opčinjavajuće, ali je na kraju počelo da mu ide na živce. Nikoga više nije
bilo briga za Građanski rat. Ali izgubljene milijarde dolara u zlatu i
srebru? To bi svakoga zanimalo.
„Zlato, glupa budalo”, procedio je Grant. „Zar ne možeš da mi kažeš
ništa o zlatu? Treba li nam ključ?”
„Slugu vere sprovešću na sever od reke. Ovaj put je opasan. Idi na
osamnaest mesta. Traži mapu. Traži srce.”
U njemu je narastao gnev.
Zabio je starcu pesnicu u stomak. Ne dovoljno jako da ga zaista
povredi, ali dovoljno da mu skrene pažnju. Dah je izleteo iz pluća
njegovog oca i Grant je pustio njegovo mlitavo telo da se skljoka na
pod. Trebalo je da izvuče pištolj iz futrole ispod pazuha i ustreli idiota,
kao povređenog konja koji više ne može ništa drugo, osim da žalosno
njišti.
Nije više imao strpljenja.
Ogromno blago je čekalo.
Skriveno duže od stotinu godina.
Otprilike jedino iole vredno što je ikada dobio od oca bilo je znanje
o njegovom postojanju. Imao je trideset pet godina i bio je umoran od
neuspeha koji se nakupio kao ružan ukus na njegovom jeziku. Škola
nije bila za njega. Kao ni posao od devet do pet. I jedno i drugo bilo mu
je dosadno. Dvaput se ženio, ali, srećom, nije imao dece. Sumnjao je da
bi mogao da bude sterilan, pošto nikada nije koristio nikakav vid
kontracepcije. Bio je tako umoran od oskudice. Konačno, prošle dve
godine bio je aktivno uključen u nešto što bi moglo da mu promeni
život. Brzi put do vrha. Ali takav ishod zavisio je od žalosne imitacije
ljudskog bića koja je ležala ispred njega, teško dišući.
„Nećeš mi reći, zar ne?”
Njegov otac ostao je na sve četiri, licem okrenut ka podu, gušeći se.
„Jug će se ponovo uzdići... još jednom, na poljima časti... baš kao pre.
Oče nebeski, molimo te za naš cilj... našu južnjačku naciju pred licem
tvojim.”
Njega nisu zanimale zagonetke. Njihovo rešavanje nikada mu nije
išlo lako. Na svu sreću, Dajana je saznala tajne čuvara, što se pokazalo
korisnim. Nadao se da će u toku ove noći doći do onoga što im treba, i
ovde i u Arkanzasu. Nadao se i da će malo bolje razjasniti stvari pre
nego što se zaputi u grad. To je bio način da se uveri da je vredelo
rizikovati. Ali sada je jednostavno morao da se nada da jeste. Očekivali
su ga u Nacionalnom muzeju istorije prirode za malo više od sat
vremena.
Njegov otac grčio se na podu.
Ritnuo je starca u grudi. Ponovo tek toliko da izrazi svoju
frustraciju. Sjajno je bilo što se njegov otac nikada ničega nije sećao.
Nijedan udarac nikada nije ostao ubeležen u starčevoj memoriji.
Svaki put kada bi došao, bilo je kao da je prvi put.
Sada je, srećom, znao dovoljno da krene napred. Proveo je protekle
dve godine pretražujući po knjigama, rukopisima, pismima i starim
dokumentima. Ljudi iz Muzeja Američkog građanskog rata znali su ga
iz viđenja. Ono u čemu je bio dobar bila je nabavka raznih stvari.
Neverovatno je bilo kako je vreme suzilo teren za igru. Nekada je
postojalo na desetine hiljada Vitezova zlatnog kruga. Ali sada su ostali
samo ljudi poput starog čuvara u Arkanzasu i čoveka koji je kašljao na
podu ispred njega, koji je, po svim razumnim kriterijumima, takođe bio
mrtav. Grant je unajmio ljude i poslao ih u Arkanzas, plativši ih zlatom
Konfederacije do koga je lično došao prateći Dajanine instrukcije. I da,
on, Dajana i njen brat nosili su krst i krug kao znak jedinstva, ali nisu
bili vitezovi. Naročito Dajana. Ženama nikada nije bilo dopušteno da
polože zakletvu. Bez obzira na to, kao i vitezovi, i njih troje bili su
povezani zajedničkim ciljem.
A on je bio ključni element.
Njegov mobilni telefon je zavibrirao.
Pogledao je displej. Dajana.
Dvoumio se da li da se javi, ali odlučio je da je pusti da čeka.
Nije bilo vremena za to.
Poziv koji je zaista želeo da primi bio je onaj iz Arkanzasa.

DVANAESTO POGLAVLJE

Vitezovi zlatnog kruga iznikli su iz južnjačkih desničarskih klubova iz

četvrte decenije XIX veka koji su otvoreno zastupali ponovno pokretanje
trgovine afričkim robovima, koju je Kongres zabranio 1807. Dodatnu
inspiraciju dobili su zahvaljujući Redu usamljene zvezde, koji je pomogao
u postizanju nezavisnosti Teksasa od Meksika 1836. Neki su čak tvrdili da
koreni Reda sežu unatrag sve do Sinova slobode iz vremena Američke
revolucije.
Red su zvanično u Leksingtonu u Kentakiju 4. jula 1854. organizovala
petorica ljudi čija su imena izgubljena za istoriju. Snažno se oslanjao na
rituale, uglavnom pozajmljene od masona. Lokalne ispostave nazivane su
zamkovima, i Vitezovi zlatnog kruga postali su najveća i najopasnija
subverzivna organizacija u američkoj istoriji. Do 1860. godine Red je
mogao da se pohvali sa 48 000 članova širom svih američkih država i
teritorija. Njegov ekonomski i politički cilj bilo je stvaranje prosperitetne
robovlasničke južnjačke imperije koja bi se širila poput kruga od svoje
predložene prestonice u Havani na Kubi, kroz južne Sjedinjene Države,
Karibe i Srednju Ameriku. Plan je takođe pozivao na zauzimanje Meksika,
koji je trebalo da bude podeljen na petnaest novih robovlasničkih država,
a taj potez bio je smišljen radi pomeranja ravnoteže snaga u Kongresu u
korist robovlasništva. Okrenute prema Meksičkom zalivu, ove nove
države formirale bi polumesec, a čitava dužina teritorije zlatni krug, čija
bi snažna planirana ekonomija bila zasnovana na pamuku, šećeru,
duvanu, pirinču, kafi, indigu i rudarstvu, a za sve to koristila bi se
robovska radna snaga.
Početkom šezdesetih godina XIX veka novine širom zemlje izvestile su
da Red regrutuje vojnike za planiranu invaziju na Meksiko. Nije jasno šta
je krenulo naopako, ali do invazije nikada nije došlo. Neki kažu da su
uzrok tome bili nedovoljno ljudstvo i zalihe, ali s obzirom na postojeću
pretnju od građanskog rata, logičniji zaključak bio bi da Red nije želeo da
še bori na dva fronta. Zato su njegovi članovi odložili svoje planove sa
Meksikom i počeli pripreme za borbu sa Severom.
U januaru 1861. Jug je započeo secesiju. Do februara je sedam bivših
saveznih država ratifikovalo novi Ustav i imenovalo Džefersona Dejvisa
za privremenog predsednika. Vitezovi zlatnog kruga smesta su odustali
od svoje ekspanzionističke politike i postali saveznici novostvorenih
Konfederalnih Američkih Država.
I doživeli su procvat.
Mnoge južnjačke borbene grupe bile su sastavljene ili u celini ili
velikim delom od vitezova. Oni su se ubacili u federalne oružarnice,
kovnice novca, brodogradilišta, vojne ispostave i lokalne vlasti, igrajući
veliku ulogu u Severozapadnoj zaveri, smišljenoj da pokrene i podrži
revoluciju u Indijani, Ilinoisu i Ohaju. U seoskim područjima rasterivali su
konje, onemogućavajući da ih Unija iskoristi na bilo kakav način.
Preuzimali su kontrolu nad malim gradovima i lokalnim novinama,
sakupljali puške, municiju, naoružanje, uniforme i zalihe. Paljenje,
pljačka i teror bili su njihovi glavni načini delovanja. Oni su, u suštini, bili
tajna paravojna organizacija angažovana u kontraobaveštajnim
operacijama. Malo se zna o njihovim specifičnim aktivnostima, postoje
većina izveštaja čuvanih kod državnog sekretara Konfederacije koja se
odnosila na Red nestala kada je Ričmond pao u aprilu 1865. Ali, kada se
general Li predao na Apomatoksu i rat se zvanično završio, Red nije
raspušten. Društvo koje je i do tada delovalo u send postalo je još tajnije i
u potpunosti je otišlo u ilegalu, koristeći lažna imena da sakrije svoje
aktivnosti, koje su uključivale i pripreme za drugi građanski rat. Legenda
govori kako su članovi Reda ulagali u rudarstvo, železnice i brodarstvo,
gomilajući bogatstva koja su na kraju pretvorena u zlato i srebro, a zatim
sistematski zakopana širom zemlje.
Navodno su Vitezovi zlatnog kruga obustavili sve delatnosti oko 1916.
godine.
Do tada su se SAD već borile u Prvom svetskom ratu i većina
fanatičnih pobunjenika bila je mrtva.
Nije usledio nikakav novi građanski rat.

„Red ne postoji”, rekao je Koton Teriju Morsu.

„Zato što ti tako kažeš?” uzvratio je starac. „To je upravo ono što
oni žele da misliš. Ali oni su i dalje tu.”
Koton je slušao takve priče još otkad je bio dečak. Njegov
čukundeda sa majčine strane, Angus Adams - koji je učestvovao u ratu
kao špijun Konfederacije - takođe je bio Vitez zlatnog kruga. Pisma i
dokumenti pronađeni na tavanu njegovog dede govorili su o
konferenciji održanoj 1859. u odmaralištu Grinbrajer u tadašnjoj
Virdžiniji. Došlo je blizu 1 200 ljudi, uključujući članove vlade,
guvernere i kongresmene. Odobrili su knjižicu od šezdeset strana -
Pravila, propisi i principi Američke legije Vitezova zlatnog kruga - u kojoj
su izražene namere i ciljevi organizacije. On je pročitao primerak koji
se nalazio na tavanu i setio se uvodnih redova. Neka ne bude borbe
između mene i tebe, jer mi smo braća. Da zadržimo Ustav kakav jeste, i
obnovimo savez kakav je bio. Hrast, drvo sa žirovima, postao je jedan od
njihovih mnogih simbola, predstavljajući snagu, rast i raznolikost.
Većina uticajnih ljudi na Jugu, uključujući i njegove pretke, pridružila se
organizaciji. Oni nisu želeli običnu konfederaciju, već grandioznu
imperiju.
I Morsova tetovaža.
Krug i krst.
 Jedno od nasleđa porodice njegove majke bio je zlatni krst unutar
zlatnog kruga.
„Šta je to?”, pitao je majku.
„Uspomena na nešto stoje odavno nestalo.”
On je sada bio radoznaliji nego ikad. „Na šta?”
„Na vreme kada su ljudi verovali u stvari koje sada smatramo
odvratnim. Kada je čitava jedna rasa bila porobljena. Kada su žene
značile malo ili nimalo, a Jug sebe smatrao nepobedivim.”
„Misliš na građanski rat?”
Bio je tek u petom razredu i upravo je počinjao da uči o Abrahamu
Linkolnu i svemu onome što se dešavalo od 1860. do 1865. Ali medaljon
koji je njegova majka držala izgledao je opčinjavajuće. „Zašto siga
sačuvala?”
„Moj otac mi ga je dao i rekao mi da ga jednog dana dam svom detetu.
Želeo je da pamtimo. Ali mislim da će se ta tradicija završiti sa mnom.”
Njemu se to nije dopalo. „Zašto?”
Ubacila je lančić nazad u kutiju s nakitom i stavila je na gornju policu
u svom ormaru. „Zato što je vreme da se te uspomene okončaju.”
Ponovo je preusmerio pažnju na Morsa. „Vitezovi su zaista bili sila
pre, tokom i kratko vreme posle građanskog rata. Ali do Prvog svetskog
rata su se ugasili, pošto je njihov cilj nestao?”
„Ja samo znam da imam dužnost i da sam dao reč svom ocu da ću je
obavljati do dana svoje smrti.”
Kasiopeja je sedela ćutke, posmatrajući Li i njenog dedu. Koton je
primetio njen pogled i shvatio da ona ima pitanja i za njega. Pre mesec
dana postigli su sporazum. Nema više gluposti između njih. To je
takođe značilo da više nema tajni. Zato joj je namignuo, dajući joj znak
da će joj kasnije sve objasniti.
„On je vitez i čuvar”, rekla je Li. „To su ljudi koji paze na blago. Oni
drže ljude podalje od njega i štite ga.”
„Koliko dugo?”, upitala je Kasiopeja.
„Generacijama. To je porodična dužnost.” Mlada devojka je s
ponosom izgovorila te reći. „Pričalo se da su šume ovde pune zlata.”
„Koje pripada Zlatnom krugu?”, upitao je Koton.
„Tako je”, odgovorio je Mors. „Oni su ga sakrili i ostavili znake na
drveću, na zemlji, svuda. Ti si ih danas pratio. I to veoma dobro. Ljudi
vole da kažu kako je to novac odmetnika. Ali nije. To je novac
Konfederacije.”
Njegov deda pričao mu je da su vitezovi bili zaista dobri u skrivanju
stvari na očiglednim mestima.
Danas se pokazalo da je ta napomena bila tačna.
Iza prozora se topao letnji sumrak zgušnjavao u noćnu tamu.
Njegov sat pokazivao je 7.40. Bio je to dug dan, koji se razvijao mnogo
drugačije nego što je on jutros zamišljao. Zamisao je bila da istraži
označeno mesto, proveri simbole, i zatim se raspita u okolini da vidi
šta meštani znaju. Dva dana na terenu, najviše, i nazad u Vašington.
„Na šta si mislio kada si rekao kako su vitezovi upravo i želeli da
mislimo kako ih više nema?”, upitao je Morsa.
„Neki ljudi došli su da se vide sa mnom, pre otprilike mesec dana.
Rukovali smo se.”
Starac je pružio desnu ruku i Koton ju je prihvatio. Morsov stisak
bio je čvrst, ali se rukovao sa njim upotrebivši samo dva prsta i palac.
Domali i mali prst ostali su savijeni i Koton je isprepleo svoja dva prsta
sa Morsovim.
Poznat osećaj.
„Zašto si to uradio?” upitao je dedu.
Bili su na tavanu, a prašnjavi vazduh bio je svež u jesenje jutro u
Džordžiji.
„Sada si dovoljno veliki da razumeš”, rekao je deda.
„Imam samo jedanaest godina.”
Starac se nasmejao. „Ali si stvarno pametan. Zato želim da vidiš ove
stvari.”
Njemu je obično bio zabranjen pristup tavanu. On i majka živeli su u
kući njenog oca već godinu dana, otkad je Kotonov otac nestao u
pomorskoj misiji. Pretpostavljalo se da je mrtav. Oni su znali malo ili
nimalo o onome što se dogodilo, samo da je njegova podmornica potonula
i da je sva posada izgubljena. Njegova majka teško je podnela taj gubitak
i konačno je pronašla utočište u obavljanju svakodnevnih poslova na
farmi luka. On je radio isto što i uvek i držao je svoj bol u sebi, ali on i
njegov tata provodili su mnogo vremena zajedno.
Danas su on i deda došli ovamo gore na tavan.
Stajao je držeći starčevu šaku u čudnom gestu rukovanja. Dva prsta
njegovog dede bila su isprepletena sa njegovim.
„Osećaš li to? To je stisak Reda. Jedan član bi se tako rukovao sa
drugim, javno. Zatim bi upitao, ’Jesi li uključen?’ Ispravan odgovor glasio
je: ’Uključen sam.’ To je značilo da su obojica vitezovi.”
Deda mu je pričao priče o Vitezovima zlatnog kruga i o tome kako su
njegov pradeda i čukundeda bili pripadnici Reda. On je čak otišao u
biblioteku i pokušao da pronađe neke knjige na tu temu, ali vratio se
praznih ruku. Pitao je svog nastavnika istorije, ali on nije znao ništa o
tome.
To ga je navelo da se upita je li sve to uopšte bilo istina.
„Imali su zamak, baš ovde u okrugu Tumbs”, rekao je deda. „To je ono
što su zvali svojim lokalnim ložama. Zamkovi. Moj otac je bio službenik u
njemu, kao i njegov otac pre njega. Bili su pravi đavoli, ti vitezovi.”
Svest mu se vratila u osvetljenu sobu u kojoj se nalazio, i pustio je
Morsovu ruku.
Stariji čovek radoznalo ga je posmatrao. „Ti znaš da je ono što
pričam stvarno, zar ne?”
On nije hteo ništa da prizna. „Šta su hteli ti ljudi koji su došli da te
vide?”
„Bilo je to odmah nakon što sam uplašio i oterao poslednjeg tipa
koji je njuškao oko drveta sa mape. A on nije bio lovac na blago. Nisam
siguran šta je bio, ali nije baš voleo šumu. Bilo ga je lako uplašiti. Samo
sam obesio lutku o granu drveta i on je otišao.”
Baš kao što je Martin Tomas izvestio.
„Ali iskopao je vrh pluga iz zemlje koristeći kompas da ga pronađe”,
nastavio je Mors. „To mi je pokazalo da zna neke stvari. Posmatrao sam
te. Neko te je naučio šta treba da radiš, zar ne?”
On je počeo da uviđa da je ovaj starac daleko pametniji nego što je
želeo da ljudi misle.
„Ljudi koji su došli da me vide znali su da sam čuvar”, rekao je Mors.
„Takođe su znali šta čuvam. Ali ništa im nisam rekao. Nisam poverovao
ni reč od onoga što su mi rekli.”
„Iako su bili vitezovi?”
„Nisam siguran šta su bili. Zato sam ćutao.”
„U tome i jeste stvar”, rekao je Morsu. „Sa nama nemaš izbora.
Dakle, hoćeš li nam reći šta su hteli?”
„I bolje od toga. Mogu da vam pokažem.”

TRINAESTO POGLAVLJE

TENESI
20.00

Deni je sedeo u svojoj rasklimanoj naslonjači, okružen svojim

omiljenim stvarima, sa upaljenom lampom sa desne strane i
otvorenom sveskom u krilu. Pažljivo je pročitao svaku stranicu. Bio je u
svojoj spavaćoj sobi na spratu, iza zatvorenih vrata. Guverner je ostao
da prenoći. Zajedno su večerali piću koju su im dostavili iz obližnjeg
restorana. Bilo je zabavno razmeniti skorašnja iskustva. U protekla
četiri meseca nije imao mnogo posetilaca. Samo Aleksa i književnog
agenta, koji ga je gnjavio da počne sa pisanjem memoara. Kao da je bila
neka vrsta obaveze da svi bivši predsednici napišu knjigu. Izgleda da je
njegova priča bila vruća roba, pošto su mu već tri izdavača ponudila
sedmocifren iznos za rukopis. Trebalo je unajmiti pisca iz senke i
početi sa diktiranjem, ali njemu se od same pomisli na to okretao
stomak. To je izgledalo gotovo kao priznanje da je njegov život završen
i da je sada vreme da sve zapiše pre nego što umre. Nije mu bio
potreban novac i svakako nije želeo pojačana osećanja koja bi došla sa
prisećanjem na svaku pojedinost njegovog života.
Međutim, čitanje ove sveske podstaklo mu je radoznalost.
Aleks je očigledno bio na tragu nečega.
Po drugi put pregledao je rukom ispisane stranice, posebno
obraćajući pažnju na pojedine odlomke i pamteći određene rečenice.

Senat SAD sastajao se u tajnosti od 1789. do 1795. Nije bilo javnih

zasedanja i niko nije obraćao nikakvu pažnju na njega. On je
smatran političkom crnom rupom iz koje nije mogla da proizađe
nikakva karijera. Nije uticao na donošenje nijednog zakona. Radio
je malo ili nimalo toga. Nasuprot tome, Predstavnički dom javno je
održavao svoje sednice i dominirao Kongresom. Sve se obavljalo
tamo, a Senat je bio gotovo zaboravljen. Henri Klej nazivao je
atmosferu u Senatu „svečanom tišinom".

Godine 1806. Aron Ber je kao potpredsednik ubedio Senat da je

njegovo pravilo koje je omogućavalo članovima da izglasaju
prekid debate nepotrebno. Njegove kolege su se složile i od tada su
senatori imali pravo na neograničeni monolog, koji drugi članovi
nisu mogli da zaustave. Nisu imali pojma u šta su se upustili.

Dvadesetih godina stvari su počele da se menjaju. Predstavnički

dom je narastao na sto osamdeset jednog člana, dok je Senat
 ostao mali, sa četrdeset osam članova. Članove Predstavničkog
doma birao je narod, a senatori su dolazili iz skupština
pojedinačnih država. Dva doma Kongresa upravljali su se po
različitim pravilima. U Donjem domu su članovima debate bile
ograničene po dužini i trajanju. U Senatu nije bilo tako. Tamo je
debata zapravo podsticana. Nije bilo ograničenja koliko dugo neki
senator može da govori. Ponovo, članovi nisu imali pojma o
potencijalu ovakvog pravila.

Tridesetih godina XIX veka senatori su otkrili da im pravila Senata

omogućavaju da odbiju da prepuste drugima govornicu kada
počnu da pričaju. Kada se to spoji sa činjenicom da nije bilo
načina da drugi senatori prekinu debatu, i da nije bilo vremenskog
ograničenja koliko dugo senator može da govori, senatori su
shvatili da mogu govoriti zauvek. Rođena je opstrukcija. Vebster,
Kalhun, Klej i drugi koristili su to da paralizuju Senat i zaustave ili
obore svaki zakon koji im se nije dopadao.

Ove zabeleške bile su ispisane pod naslovom NAPOMENE ZA

OPOVRGAVANJE, kao da se autor spremao ili za držanje govora, ili za
pisanje članka za novine. On je znao Aleksov rukopis i odmah je video
da dnevnik nije pisao njegov prijatelj.
Prelistao je stranice.
Na mnogim su bile primedbe o manje poznatim pravilima Senata,
stvarima za koje skoro nikoga nije bilo briga.
Ali trebalo bi da bude.
Pravila procedure određivala su kako i kada se usvajaju zakoni.
Pametni poslanici sticali su taktičku prednost proučavajući te detalje.
Za vreme svoja tri mandata u Senatu Deni je naučio sve nijanse iz
priručnika o proceduri koji je imao 1 500 stranica.
Od 1789. godine skoro 2 000 muškaraca i žena služilo je u Senatu
SAD. Ti ljudi mogli su da se podele u dve široke grupe - radni konji i
paradni konji. Jedni su završavali poslove, a drugi preuzimali zasluge ili
određivali na koga će pasti krivica. U poslednje vreme ta podeljenost
dospela je u pojačani fokus, pošto je izgledalo da su Senat preplavili
paradni konji.
Svi su se nadmetali da dospeju u centar pažnje.
Televizija i novine u protekla četiri meseca bili su prepuni priča o
odbijanju Senata da potvrdi nominovane članove kabineta
predsednika Foksa. Prvo je jedan senator blokirao glasanje, a zatim i
drugi, zaustavljajući tako sprovođenje volje ostalih 99 članova Gornjeg
doma Kongresa. Istina, pravilo o zaključenju debate sada je
omogućavalo da se sa šezdeset glasova prekine opstrukcija, što je bila
sigurnosna mera uvedena početkom XX veka, ali postizanje da se dve
trećine Senata složi o bilo čemu bilo je skoro nemoguće. Naročito kada
se radilo o zaključenju debate. Bilo je to poput neke vrste ljubaznosti.
Ako je jedan senator želeo da opstruiše, drugi su to jednostavno
dopuštali jer će možda sledeći put oni biti u tom neprijatnom položaju.
Deni je pregledao još zabeležaka.

Član I, stav 5, druga klauzula Ustava kaže da Predstavnički dom i

Senat jedini mogu da odlučuju o svojim pravilima procedure.
Vrhovni sud je izneo stav da pravila Predstavničkog doma usvaja
svaki novi sastav Kongresa, na svake dve godine. Međutim, pravila
Senata ostaju na snazi dok ne budu izmenjena na neki drugi
način. Godine 1892, u slučaju SAD protiv Bejlina, Vrhovni sud
rekao je da mora postojati samo jedan razuman odnos između
uspostavljenog pravila i rezultata koji se nastoje postići. To je
prilično otvorena presuda, u značenju da je moć Kongresa da
uspostavlja pravila procedure neograničena. Ova presuda je
trajna, apsolutna i ne može je osporiti nijedno drugo telo ili sud.

Podigao je pogled sa sveske.

Šta je to, za ime sveta?
Tejsli mu je rekla da je sve ovo stiglo od Dajaninog brata, Keneta
Lejna. Tekst je izgledao kao neka vrsta rezimea istraživanja na temu
pravila u Senatu i Predstavničkom domu, sa napomenama i beleškama
o raznim sudskim zaključcima. Drugi delovi teksta bavili su se članom
V, koji je propisivao sredstva i metode donošenja amandmana na
Ustav - još jedna prilično nepoznata tema, ali je ona izgleda privukla
pažnju Kenetu Lejnu. Šta je Lejn smerao? I zašto je Aleks bio negativno
raspoložen prema tome, kako je Tejsli rekla?
Poslednjih nekoliko stranica beležnice bile su naročito intrigantne.

Džeferson Dejvis i Aleksander Stivens mrzeli su jedan drugog. Iako

su bili predsednik i potpredsednik Država Konfederacije, njihova
filozofija se razlikovala. Dejvis je zagovarao rat. Stivens je radije
bio za ustavne promene. Stivens nikada nije želeo rat, ali ostao je
 lojalan Džordžiji i podržao je svoju državu kada je izvršila secesiju.
Ali, dok je na početku Dejvis mislio da su legalne promene
nemoguće, do aprila 1865. počeo je da misli kako bi to mogao biti
jedini preostali put posle ratnog neuspeha.
Stivens je služio u Predstavničkom domu od 1843. do 1859. Baš
dok je Senat rastao po svojoj brojnosti, opstrukcija je uzimala
maha. Pedesetih godina se već malo toga moglo uraditi u
Kongresu, a da se ne izađe u susret svakom članu Senata.
Dovoljno je bilo imati jednog senatora za neprijatelja. Pošto mu je
toga već bilo preko glave, poslanik Aleksander Stivens iz Džordžije
smislio je kako da liši Senat njegove moći, ali nikada nije mogao da
stekne dovoljnu podršku da ideju sprovede u delo. Onda se umešao
rat. Od 1873. do 1882. Stivens je ponovo služio u Predstavničkom
domu. Do tada je Senat postao dominantan deo Kongresa.
Nikakva pramena više nije dolazila u obzir.

On nije imao pojma šta da misli o ovim zapažanjima. Šta je

Aleksander Stivens smislio da obuzda Senat? On nikada ranije nije čuo
za to.
U beležnici je bilo ispisano samo otprilike tri četvrtine strana. Na
poslednjoj stranici pojavilo se ime.

Vitezovi zlatnog kruga.

O tome je znao ponešto neodređeno iz starih priča.

Zatim je tu bila i jedna napisana izjava.

Posmatram naciju sa kraljem kao čoveka koji uzme lava za psa

čuvara. Ako mi izbije zube, učiniće lava beskorisnim. Ali, ako mu ih
ostavi, lav čega pojesti.

Napomena je ukazivala da se citat pripisivao Džejmsu Smitsonu,

čoveku koji je ostavio početni novac kojim je na kraju osnovan Institut
Smitsonijan. Aleks je služio u upravnom odboru Smitsonijana, tako da
je sigurno štošta znao o Smitsonu. Ali jedna reč napisana na dnu
stranice bila je ono što je zaista privuklo Deniju pažnju.

Upravo tako.

Mastilo kojim su zapisane sve tri ove beleške bilo je različitih boja, i
rukopis je bio drugačiji.
On je prepoznao Aleksov.
Kao da je ovim nešto naglašeno.
Imao je neki loš osećaj.
A na tabli je, nažalost, ostala samo još jedna figura kojom je mogao
da igra.
Dajana.
Naravno, ona će biti besna zbog onoga što je uradio, ali na kraju će
je to proći. To je bila jedna prednost kada si bivši predsednik. Ljudi ti
dopuštaju dosta toga. Setio se šta je jedan od njegovih starih političkih
arhineprijatelja voleo da kaže: Posmatraj, pamti, poredi, čitaj, savetuj se,
slušaj i pitaj.
On je već uradio prvih šest stvari.
Sada je bilo vreme da pita.
Nekoliko trenutaka sedeo je upijajući u sebe staru udobnost koja ga
je okruživala. Tišina mu je pritiskala uši, osetna kao pritisak eksplozije.
Kiša je prskala po prozoru, zvučeći kao miš koji trčkara po podu.
Skrenuo je pogled u tom pravcu i video je da zavese nisu navučene.
Polin je mrzela da noću bude u osvetljenoj sobi ako prozori nisu
zaklonjeni. Ali njemu kao da to nikada nije smetalo. Kako bi Dajana
reagovala na činjenicu da je njen muž mogao da voli drugu ženu? Da je
nameravao da se razvede od nje? On je čuvao te pojedinosti za sebe što
je duže bilo moguće. Iako je možda tokom godina prestao da mari za
Dajanu, izgledalo je da nema razloga da je direktno povredi.
Ustao je sa sveskom u ruci, našao ključeve od kola i krenuo na donji
sprat. Napolju su ljudi iz guvernerovog obezbeđenja stražarili na
prednjem tremu.
„Vratiću se”, rekao im je on.
„Zaista je kasno. Treba li vam pratnja?”, upitao je jedan od ljudi.
To je bilo poslednje što mu je trebalo.
„Ne. U redu je.”

ČETRNAESTO POGLAVLJE

Koton je krenuo za Morsom napolje ispred kuće. Kasiopeja i Li su

takođe izašle. Koton je saznavao stvari, kao sa svojim dedom, u malim
dozama. Od desete do šesnaeste godine bio je opčinjen pričama. Ćela
porodica njegove majke bila je uz Konfederaciju, Bili su to ponosni
Džordžijci koji su stali uz svoju državu kada je napustila Uniju.
Očigledno, radilo se o drugom vremenu i drugom mestu. Ali nijedan
Adams nikada nije držao robove. Umesto toga, porodično su obrađivali
zemlju. Na svu sreću, bilo ih je mnogo u Vidaliji i oko nje. Ipak, tada nije
bilo luka. Taj posao nije počeo sve do tridesetih godina XX veka. Tada
su se gajili kukuruz i pamuk.
Svi su stali na trem.
„Radim ovo već dugo”, rekao je Mors. „Čuvara je nekada bilo po
celom Arkanzasu. Svaki od nas imao je parče zemlje o kome je brinuo.
Otac mi je pokazao drvo sa mape koje si ti našao. Bio sam mlađi od Li
kada mi je objasnio sve o tome. To drvo je moj glavni orijentir. Zbog
toga je ono tamo. Kao graničnik. Pazim na šumu u prečniku od pedeset
milja oko njega. Ne sve vreme. Samo kada ljudi dođu da njuškaju
okolo.”
„A kako znaš gde su stvari zakopane?” upitala je Kasiopeja.
„I ne znam. Ali znaci te navode. Otac mi je rekao za samo nekoliko
tačnih lokacija. Ali to su bile rupe sa platom.”
Bog blagoslovio Kotonovog dedu. Zahvaljujući njemu, znao je šta to
znači. Čuvarima koji su ih čuvali rečeno je gde se tačno nalaze neki od
zakopanih sanduka. Bile su to male količine srebra i zlata sakrivene da
služe kao redovna plata za njihovu službu.
„Poslali bi nam uputstva gde da kopamo. Onda bismo otišli i uzeli
malo zlata za sebe”, rekao je Mors.
„Jesi li ikada iskopao neki sanduk?”, upitao je Koton.
Starac je odmahnuo glavom. „Nikada nisam imao priliku. Ja nikada
nisam dobio nikakva uputstva. Ali ta tegla koju si danas pronašao vrlo
je mala. Rekao bih da je to bila rupa sa platom za mog oca.”
„Dakle, radio si besplatno?” uključila se Kasiopeja.
„Pretpostavljam da je tako. Motrio sam na ljude koji bi se
zainteresovali za određena mesta, a onda bih radio na tome da
promene predmet svog interesovanja.”
Kotona je i dalje bolela čvoruga na glavi dobijena od tog
razuveravanja. „Je li bilo mnogo interesovanja?”
„To i jeste čudno. Dugo ga uopšte nije bilo. Pre mnogo vremena bilo
je nekih knjiga koje su pokrenule tu temu, a to je ovamo dovelo lovce na
blago. Uglavnom amatere. Dolazili su da traže neko određeno drveće i
iskopavaju markere. Alija sam ih oterao. Onda je pre mesec dana došao
neki tip, onda cela grupa, a onda vi. U poslednje vreme bio sam zauzet.”
„Godine 1909. ovamo je došla ekspedicija iz Smitsonijana. Jesu li ti
otac ili deda ikada to pomenuli?”
Mors ga je čudno pogledao. „Ta je bila velika. Otac mi je pričao o
tome. Neki tip je, čini mi se, poginuo. Nesreća u lovu. Takve stvari se
ovde povremeno dešavaju.”
„Je li tvoj otac ikada ubio nekoga ko je prišao previše blizu?”
Morsu se očigledno nije dopalo ovo pitanje. „Moj stric jeste.
Zapravo dvojicu. Upucao ih je i zakopao gore u brdima.”
„To je ubistvo.”
„Valjda jeste, ali kakve to, kog đavola, više ima veze? Moj stric i svi
čuvari iz tih vremena su mrtvi.”
„Ima veze, gospodine Morse”, rekla je Kasiopeja. „Zato što to jeste
bilo ubistvo.”
„Jesi li ti ikada nekog ubila?”, upitao ju je starac.
„Jesam.”
„Kladim se da si i ti”, rekao je Mors Kolonu.
On je klimnuo glavom.
„Rekao bih da ste imali razloga. Oni su ga takođe imali. To zlato nije
pripadalo ljudima koji su ga tražili.”
Koton je zaključio da ih ova rasprava neće nigde odvesti, pa je
promenio pristup. „Nikada nisi naučio da tumačiš simbole u šumi?”
Mors je odmahnuo glavom. „Nikada nisam morao. Nije to moj
posao. Izgleda da ti znaš mnogo o nama. Jesi li siguran da nisi vitez?”
Zapravo je i mogao da bude. Njegov deda mnogo mu je pričao o
Redu i kako su njegovi pripadnici sakrili svoje blago. Takozvana stabla
prugaste sove, poput onoga koje je ranije video, ili namerno savijena ili
prirodno neuobičajenog izgleda, uglavnom po tri takva ili više u pravoj
liniji, služila su da se mesto locira iz daljine. Ili su sađena stabla u nizu,
u kome je ponekad nedostajalo po jedno, koja su označavala gde je
najverovatnije zakopano blago. Drugom drveću krošnja je bila
potkresana na neobičan način, poput stativa gola koje je on danas
video, ili u obliku krsta ili slova T, i ona su oblikovana godinama, još
otkad su bila mladice. Poneko je imalo veštački napravljene čvorove na
deblu, ili ureze u kori. Kako bi se obezbedilo da se magnetizam očuva
što je duže moguće, zakopavani su veliki predmeti od gvožđa, kao što
su šporeti, kazani, kante za mleko, sefovi i plugovi. U dodatne markere
spadalo je kamenje nagomilano u oblik dijamanta, rupe izbušene u
stenama i šifrovani urezani znaci, od kojih je svaki pokazivao pravac i
udaljenost, upućujući na određenu stranu sveta, topografsku tačku ili
koordinatu.
U svemu tome bilo je logike. Bio je to tihi jezik koji je govorilo
veoma malo ljudi - a među njih, kao što je Mors napomenuo, nisu
spadali i čuvari. Na svu sreću, njegov deda ja naučio deo tog jezika, što
je Kotona navelo da se upita da nije i on bio čuvar.
„Danas sam našao zlato zahvaljujući onome što sam lično znao, i
beleškama napravljenim još 1909”, rekao je. „Čovek koji je poginuo u
nesreći u lovu”, u glasu mu se jasno čuo sarkazam, „njegove beleške su
sačuvane. Ko god da ga je ubio, to je prevideo. Istini za volju, trebalo je
više od stotinu godina da one budu upotrebljene, ali mi smo se vratili.
Taj momak kog si prošlog meseca oterao? On je došao da uradi ono što
sam ja danas uradio.”
Uvek je mislio da su sve to samo priče. Način da deda zabavi unuka.
Nije više tako mislio. Ne otkad je našao teglu zlata Konfederacije i sreo
pravog, živog čuvara iz treće generacije.
„Pođite za mnom”, najzad je rekao Mors.
Sišli su sa trema i obišli oko kuće pa krenuli prema jednoj od
pomoćnih zgrada. U sve slabijoj svetlosti dana videle su se tri takve
kuće sagrađene od balvana. Koton je čuo tiho i prigušeno brujanje u
vazduhu.
„Šta je to? Neka mašina?”
Mors se prezrivo nasmejao. „Pčele.”
Zatim je otvorio vrata okovana ekserima i uključio svetlo. Istrajno
zujanje unutra je bilo mnogo glasnije, a vazduh je bio ispunjen slatkim
mirisom. Na čvrstim stolovima stajalo je desetak drvenih kutija, i
svaka je brujala kao transformator. Uza jedan zid stajao je dugački
radni sto po čijoj je izgrebanoj površini ležao razbacan alat i razne
sitnice.
„Pčele su smeštene ovde radi sigurnosti”, rekao je Mors. „Tako
seoski lopovi ne mogu da ih se dokopaju.”
„Ljudi ih kradu?” upitala je Kasiopeja.
„Stalno. Ja ove iznajmljujem farmerima za oprašivanje voćki. Lopovi
ih ukradu, pa ih onda sami iznajmljuju. Nema načina da obeležiš pčelu
žigom. Ne možeš dokazati da je tvoja. Tako ih izgubiš. To je veliki
problem.”
Koton je primetio otvore na zidovima iznad visine glave kako bi
insekti mogli da ulaze i izlaze.
 „Ti ljudi koji su došli da se vide sa mnom”, rekao je Mors, „oni su
tražili nešto posebno. Nekako su znali da sam ja čuvar. Tip koji je
dolazio pre mesec dana naizgled nije znao mnogo o tome. Uopšte nije
postavljao prava pitanja tamo u gradu.”
„Kako si saznao za naše prisustvo?”, upitala ga je Kasiopeja.
„Od prijatelja iz brvnare u kojoj ste odseli. On nazove i kaže mi kada
se pojave neki lovci na blago. Vi ste se raspitivali uokolo i to mu je
privuklo pažnju. Mi ovde radimo takve stvari jedni za druge.”
Isto tako je bilo i u centralnoj Džordžiji.
Ako su priče koje je čuo bile tačne, to je značilo da su Vitezovi
zlatnog kruga sakupili ogromne količine zlata i srebra. Nešto od toga
bilo je zakonito stečeno, dok je ostatak najverovatnije poticao iz
trezora Konfederacije, za koji neki kažu da je pronađen 1865. godine,
ali drugi veruju da je pre toga sklonjen. Niko ništa nije znao sigurno. U
istoriji je takođe ostalo zapisano da su tri kovnice novca SAD
opljačkane na početku građanskog rata i da su iz njih odnete sve zalihe
zlata i kovanog novca. Mnogo više bogatstva je jednostavno oduzeto u
toku rata i posle njega, ukradeno iz banki, kompanija i od pojedinaca. U
svakoj južnjačkoj državi postojalo je bezbroj priča, a verzije su se
razlikovale od jednog do drugog mesta. Na tu temu napisano je mnogo
knjiga. Jedini element koji se u svima dosledno pojavljivao bio je
podatak da su vitezovi zaista sakrili svoje zlato zakopavši ga, što je
objašnjavalo zašto su lovci na blago tako dugo tragali za njim.
„Otac mi je pričao da smo mi bili posebni”, rekao je Mors. „Mi smo
čuvali nešto stvarno važno. Naravno, i kod nas je bilo zakopanog zlata.
Ti si danas pronašao jedan deo toga. Ima ga još. Ali stvarno važna stvar
koju smo mi čuvali nije bio metal.”
Mors je prišao jednom od stolova sa košnicama i sagnuo se do
police ispod njega. Ispod je ležalo nešto zamotano u prljavo zeleno
platno, širine i dužine od otprilike po pola metra. Izgleda da je predmet
bio težak, pošto se Mors mučio da ga izvuče sa police i položi na sto
između košnica. Kada je sklonio platno, ukazala se kamena ploča,
debela sedam ili osam centimetara, sa izrezbarenim crtežima i
slovima.
 „To je Veštičji kamen”, rekao je Mors. „Ili ga je bar moj otac tako
zvao.”
Koton je govorio nekoliko jezika, što je bila još jedna od prednosti
fotografskog pamćenja, tako da je mogao da prevede natpis na
španskom. U gornjem redu je pisalo: Esta bereda es peligrosa. Ova
bereda je opasna? Reč bereda mu ništa nije značila. Ali vereda je značilo
staza.
Ova staza je opasna?
U drugom redu, yo boy 18 lugares. Idem na 18 mesta. Ponovo reč
boy nije bila pravilna na španskom, već je trebalo da piše voy, ali je
izgledalo da se to podudara sa zamenom b i v u prvom redu.
Treći red, busca el mapa, bio je lak.
Traži mapu.
Isto je važilo i za poslednji red, busca el coazon, što je moralo da
bude busca el corazon.
Traži srce.
Ova staza je opasna. Idem na 18 mesta. Traži mapu. Traži srce.
Kasiopeja je napravila nekoliko fotografija svojim telefonom.
„Neću da radiš to”, rekao joj je Mors.
„Zašto nam onda ovo pokazuješ?” upitao je Koton.
Mors mu nije odgovorio.
Vrata su zaškripala i otvorila se.
Ušla su trojica ljudi.
Svi naoružani.
Kasiopeja je posegnula za svojim oružjem, ali predvodnik trojke
zaustavio ju je pripretivši joj prstom.
 „Ne radi to. Ne bi želela da devojka bude povređena, zar ne? Baci
pištolj na pod.”
Kasiopeja je pogledala u Kotona i on joj je klimanjem glavom
pokazao da nema drugog izbora. Ispustila je oružje na pod i jedan od
ljudi ga je brzo uzeo.
„Imaš li ti pištolj?” upitao je čovek Kotona.
On je izvadio svoju beretu i bacio je na pod.
„Dobro obavljeno”, rekao je čovek Morsu, a starac je primio pohvalu
klimnuvši glavom.
Li je izgledala šokirano.
Ali Koton je bio ljut.

PETNAESTO POGLAVLJE

VASINGTON
20.50

Stefani Nel stajala je na Aveniji Konstitjušen, odmah ispred

Nacionalnog muzeja istorije prirode. Primila je poziv pre pola sata i
odmah je došla iz hotela Mandarin orijental, gde je uvek odsedala kada
dođe u prestonicu.
Zgrada ispred nje bila je deo ogromnog Instituta Smitsonijan, koji je
posedovao i vodio muzeje sa obe strane parka Nešenel mol. Muzej
američkih Indijanaca, Muzej svemira i vazduhoplovstva i čuveni
Romanski zamak nalazili su se sa južne strane, dok su sa severne bili
Muzej nacionalne, Muzej američke i Muzej afroameričke istorije.
Zajedno su činili najveći muzejski kompleks na svetu. Sto četrdeset
miliona izložbenih predmeta. Svaki od njih smatran je nacionalnim
blagom. Ipak, večeras je Muzej istorije prirode bio tih, zatvoren za
posetioce.
Ušla je sa ulice, kroz bočna vrata koja joj je otvorio čuvar i zatim je
usmerio u prostoriju bez prozora u kojoj je jedan zid bio pokriven LCD
monitorima, a na svakom se video različit deo enterijera. Šest
spratova, 140 000 kvadratnih metara. Mnogo prostora koji je trebalo
nadzirati. Sačekao ju je Rik Stem, trenutno kustos Smitsonijan Zamka,
mada pomalo izvan elementa ovde na odeljenju Muzeja istorije
prirode. Njih dvoje bili su stari prijatelji. On joj je nedavno pomogao u
hitnoj situaciji i dugovala mu je uslugu. Zato, kada ju je nazvao pre sat
vremena, nije mogla da ga odbije.
„Imaš sreće što sam u gradu”, rekla je.
„Da, tako je. Stvarno cenim što si došla.”
Pokazao je na jedan od monitora na kom su se videla dvojica
muškaraca kako stoje u nekoj biblioteci. „To je Kalmenova biblioteka.
Tamo su još od pre nego što sam te nazvao.”
Ona je bila upoznata sa Bibliotekama Smitsonijan, na odvojenim
lokacijama u dvadeset jednom muzeju i istraživačkoj ustanovi. Zajedno
su smatrane jednom od najvećih riznica znanja na svetu. Kalmenova se
nalazila u prizemlju Muzeja istorije prirode. Ona je znala sve o
tamošnjoj kolekciji retkih knjiga o antropologiji i prirodnim naukama.
„Svetlokosi je Martin Tomas”, rekao je Rik. „On je jedan od naših
bibliotekara, sa besprekornim desetogodišnjim radnim dosijeom. Čuo
sam da je prvi na spisku za vodeći položaj kada se sadašnji upravnik
biblioteke u Muzeju američke istorije penzioniše.”
„Zašto je u Kalmenovoj biblioteci ovako kasno?”, upitala je. „To
mesto nema nikakve veze sa američkom istorijom.”
On je odmahnuo glavom. „Nemamo audio-prenos. Taj čovek je
došao i Martin ga je poveo pravo tamo.”
Drugi čovek koji se video na monitoru bio je visok i mišićav, sa
bujnom smeđom kosom. Stalno se meškoljio u mestu i stalno se trudio
da mu ruke nečim budu zauzete. Stajao je leđima okrenut kameri tako
da mu se nije videlo lice. Nosio je tamni sportski sako i pantalone i
košulju otvorenog okovratnika.
„Šta mu je to na vratu?”, upitala je ona.
Oboje su se pažljivo zagledali u ekran.
„Izgleda kao mladež”, primetio je Rik. „I to veliki.”
Ona je htela da zna zašto sve to predstavlja neki problem, jer
osoblje verovatno često dolazi ovamo noću.
„Martin je radio s nama na specijalnom projektu. Problem je u tome
što nam uopšte nije javio da noćas dolazi ovamo. Trebalo bi da smo u
istoj ekipi. A ipak nismo imali pojma da će doći dok se nije pojavio sa
ovim čovekom. Obezbeđenje ih je videlo i pozvalo me. Ja sam odlučio
da pozovem tebe.”
„Hoćeš li mi reći zašto?”
Dvojica drugih pripadnika obezbeđenja sedeli su u mračnoj
prostoriji i gledali u monitore, i ona je opazila pogled svog prijatelja
koji joj je pokazivao da sada nije vreme ni mesto da pričaju o tome. Ali
je rekao: „Jedan od problema je što su ušli na službeni ulaz.”
Na tom ulazu verovatno nije bilo detektora za metal i obezbeđenje
je bilo slabije.
„Nemaš pojma ko je drugi čovek, ili šta radi ovde?”
Rik je odmahnuo glavom.
„Imaš obezbeđenje i policiju.”
„Više volim da se obratim tebi.”
Shvatila je poruku.
Uzvraćanje usluge ponekad može da bude prava gnjavaža.
Dao joj je znak da izađu napolje u hodnik. Tu joj je brzo objasnio da
je sve počelo pre nekoliko meseci kada su neki poverljivi dokumenti,
nedostupni široj publici bez administrativnog odobrenja, neovlašćeno
pregledani u arhivu muzeja.
„Nisam znala da Smitsonijan ima tajni arhiv”, rekla je.
„Nemamo ga. Radi se samo o tome da se neki materijali čuvaju na
sigurnom, nedostupni širokoj publici.”
Pomoću video-nadzora brzo je ustanovljeno da je materijale
pregledao Martin Tomas. Kada su mu pokazali snimke, priznao je da
mu je članica savetodavnog odbora Biblioteka Smitsonijan i supruga
člana uprave Smitsonijana, Dajana Šervud, tražila da on prouči te
informacije.
„Udovica senatora Šervuda?” upitala je ona.
On je klimnuo glavom. „Tako je.”
Ona je počinjala da shvata delikatnost situacije.
Želeći da joj udovolji, Tomas je poslušao gospođu Šervud.
Zanimljivo, umesto da razgovara sa bilo kojim od dvoje prekršitelja
pravila, ili onemogući pristup arhivu, Rik joj je rekao da je dozvolio
dodatni pregled poverljivih dokumenata.
„Mislili smo da nema boljeg načina da saznamo šta ona smera nego
da je pustimo da nam sama pokaže. Martin je tada već radio s nama pa
smo pustili da to tako prođe.”
„I šta se desilo?”
„Nešto što nismo očekivali. Martin je otputovao avionom u
Arkanzas, vratio se potresen i uplašen, i izvestio je da su mu pretili
smrću. Tada smo pozvali Kotona Malona.”
To ju je iznenadilo. „Otkud ti poznaješ Kotona?”
„Ne poznajem ga. Ali kancelar je znao za njega i rekao mi je da se
malo raspitam. Otkrio sam da je nekada radio za tebe, ali da se sada
povukao. Zato smo ga pozvali u njegovu knjižaru u Kopenhagenu i
angažovali ga.”
„Koton je ovde? Radi s vama?”
„Zapravo je u Arkanzasu sa gospođicom Vit, ide po tragu Martina
Tomasa da vidi šta tamo ima.”
Obično je bilo obrnuto, i ona je zvala Kotona da ga angažuje ili
primami za neki posao. On je bio njen prvi regrut u Odeljenju Magelan i
radio je za nju desetak godina, pre nego što je odlučio da se ranije
povuče i preselio se u Dansku. U ovom trenutku svih njenih
dvanaestoro agenata bili su ili na zadatku ili zauzeti pomažući joj da
ponovo pokrene Odeljenje Magelan posle nedavnog privremenog
zatvaranja od strane novog predsednika i ministra pravde. Ona je došla
u Vašington da se sastane sa ministrom, pokušavajući da izgradi neku
vrstu radnog odnosa sa nekim ko nije želeo da sarađuje s njom.
„Rik, izgleda da ovde imaš popriličan haos. Ali takođe imaš Kotona i
Kasiopeju. Oni su stvarno dobri. Pa zašto sam onda ja ovde?”
„Privešćemo ovog novog tipa i Martina Tomasa. Treba mi tvoja
pomoć u tome. Zatim želim da mi pomogneš da otkrijem šta se dešava.
Ovakve stvari su pomalo izvan oblasti mog stručnog znanja.”
Vrata sobe sa monitorima su se otvorila i jedan od tehničara rekao
im je da su dvojica ljudi krenuli. Njih dvoje utrčali su unutra i gledali
monitor dok su dvojica ljudi izlazili iz biblioteke. Tomas je gestikulirao
dok je nešto govorio svom posetiocu, koji je i dalje stajao leđima
okrenut prema kameri.
„On zna da postoje kamere”, rekla je Stefani.
„To vidim.”
Tomas je izašao na vrata. Njegov gost ga je pratio. Ali, dok se
okretao da zatvori vrata, sako mu se na trenutak rastvorio. Brzo ga je
pritegnuo i zakopčao, ali ne pre nego što je objektiv snimio
uznemirujući prizor.
„Premotaj ovo”, rekao je Rik.
Ona je to takođe videla.
Jedan od tehničara otkucao je nešto na svojoj tastaturi. Najednom
ekranu pojavila se zaustavljena slika. Na mestu gde se sako rastvorio
videla se metalna drška pištolja u futroli ispod ramena.
„Ovo nije dobro”, rekla je ona. „Moraš ovo odmah da zaustaviš.”
„Moram da vidim šta smeraju.”
„Mogao bi da dovedeš život tog bibliotekara u opasnost.” Mogla je
da vidi njegovu dilemu. „A još mi nisi sve rekao, zar ne?”
„Hoćeš li mi verovati u ovome još malo duže?”
To se podrazumevalo samo po sebi. Dugo je poznavala ovog
čoveka. Na monitoru se videlo da su dvojica ljudi izašla iz Kalmenove
biblioteke i svetla su se ugasila. Druga kamera ih je snimala kako idu
niz hodnike i na kraju izlaze kroz dvostruka metalna vrata.
„Kroz ona vrata se ulazi u zatvoreno područje koje je u izgradnji”,
rekao je Rik.
Ona je znala šta treba da se uradi.
„Reci mi kako da tamo dođem neprimećeno.”

Bešumno je zatvorila vrata. Za pojasom je nosila zakačen mali radio, a

pomoću malog mikrofona i slušalice u uhu mogla je da komunicira
preko njega ne koristeći ruke.
„Još su tu”, čula je Rikov glas u uhu. „Kreni pravo napred i na prvom
skretanju idi desno.”
Stajala je u sumračnom hodniku. Tek poneko svetlo obasjavalo je
prostor oko nje. Senke su bile guste, ali mogla je da vidi gradilište. Rik
joj je rekao da je ovaj deo muzeja nekada korišćen kao podrumsko
skladište, iako se zapravo nalazio na nivou tla. Bio je zatvoren već duže
od godinu dana zbog renoviranja, kojim bi trebalo da mu se doda više
kancelarijskog prostora. Ona je ušla na suprotnoj strani u odnosu na
onu gde su ušla dvojica muškaraca, pošto je zamisao bila da joj se
omogući da im se približi zaobilaznim putem i sazna više o onome što
se događa pre nego što bilo koga pritvore. Pripadnici obezbeđenja
postavili su se ispred svih izlaza i čekali su njen signal.
Niko nije mogao nikuda da pobegne.
Na samom gradilištu nije bilo aktivnih kamera. Podignute ograde
sprečavale su da bilo ko zaluta unutar gradilišta, ali dvojica koje je
pratila nisu obraćali pažnju na njih. Izgledalo je da ono što ih zanima
mora da se nalazi ovde. Nju je ta situacija brinula, ali pretpostavila je
da Martin Tomas nije ni u kakvoj stvarnoj opasnosti pošto je drugi
čovek došao ovamo s nekim ciljem i očigledno mu je Tomas bio
potreban da ga ostvari.
Ili je bar to sebi neprestano govorila.
Pažljivo se provlačila kroz bespuće kablova, cevi, žica i mašina do
mesta gde joj je Rik rekao da skrene. Mogla je da čuje dvojicu ljudi kako
razgovaraju, pošto su im glasovi odjekivali među nedovršenim
zidovima. Možda su došli u ovaj deo zgrade da izbegnu kamere? Ipak, iz
glave joj i dalje nije izlazio onaj pištolj koji je videla. Na svu sreću, i ona
je bila naoružana. Njena službena bereta zadužena u Odeljenju Magelan
bila joj je udobno smeštena u ramenu futrolu ispod sakoa. Postojalo je
vreme kada nije nosila oružje. Ali naučila je da je bolje da se unapred
osigura, nego da joj kasnije bude žao.
Trebalo je da bude lako da tiho korača po betonskom podu, ali
slojevi piljevine, šuta sa zidova i zemlje otežavali su joj hod. Pitala se
koliko ovakva mesta mogu da budu trajna i izdržljiva. Ova zgrada
postojala je od 1910. i preuređivana je iznova i iznova, svaki put se
prilagođavajući svetu koji se stalno menjao.
Približila se glasovima i konačno se zaustavila na uglu zida od golih
gipsanih ploča.
„... cenim ono što si uradio. Zaista to cenim”, rekao je jedan muški
glas.
„Dugo ovde radim, ali, moram da ti kažem, ovde me ne zadržava
plata”, uključio se drugi glas, za koji je pretpostavila da je Tomasov.
„Ti zlatnici koje sam ti dao trebalo bi da posluže. Evo još tri za tvoj
večerašnji trud.”
Čula je zveckanje metala.
„Ovi su stvarno retki”, rekao je Tomas. „Proverio sam sve ovo. Ti
tražiš još zlata, zar ne?”
Usledilo je nekoliko trenutaka tišine.
„Mogu da ti pomognem”, nastavio je Tomas.
„Šta ti tačno želiš?”
„Deo izgubljenog blaga Konfederacije za kojim tragaš.”

ŠESNAESTO POGLAVLJE

Grant je procenjivao Martina Tomasa. Možda je potcenio ovog

bibliotekara... Dajana ga je uveravala da će čovek u potpunosti
sarađivati, opčinjen činjenicom da je ona žena američkog senatora i
predsednika upravnog odbora Smitsonijana. I do sada je Tomas zaista
bio uslužan. Pregledao je odgovarajuće dokumente, obezbedio
potrebne informacije, čak je otišao u Arkanzas da prouči stvar iz prve
ruke.
 To je bilo važno. Čuvari su i dalje bili tamo. Gde? Niko to nije
sigurno znao. Sačuvani su samo delići dokumenata Reda, mada
dovoljno da bi Dajana saznala da je Veštičji kamen možda pod brigom
čoveka po imenu Teri Mors, čija je porodica imala stare veze sa
vitezovima. Zato je predložila Tomasu da to proveri, što je bibliotekar i
uradio. Mislili su da bi poseta nekoga iz Smitsonijana mogla da otvori
vrata koja bi inače ostala zatvorena, ali nije bilo tako. Međutim, saznali
su da su čuvari zaista i dalje tamo.
Upozorenje sa obešenom lutkom, mecima i užetom bilo je stari trik
Reda. Dovoljno je potreslo Tomasa da je pobegao iz države ne saznavši
praktično ništa. Oni su hteli da on prati tragove iz objašnjenja koje je
obezbedila ekspedicija iz 1909. godine i proveri može li se locirati
skrovište sa zlatom.
Ali izgleda da je Teri Mors i dalje ozbiljno shvatao svoj posao. Zato
su unajmljeni profesionalci, i rečeno im je da maksimalno iskoriste
lojalnost tog čoveka tako što će ga ubediti da su oni iz Reda. To je
delovalo kao mudar potez i Grant se nadao da će uskoro primiti
telefonski poziv da je Veštičji kamen pronađen. Trenutno mu je
problem predstavljao sitni mišoliki čovek koji je stajao ispred njega.
I te tri reči koje je upravo čuo.
Izgubljeno blago Konfederacije.
„Šta ti misliš da znaš?”, upitao je Tomasa.
„Sve ovo proučio sam do detalja. U arhivima Smitsonijana ima
mnogo informacija na ovu temu. Milioni dolara u srebru i zlatu nestali
su posle Građanskog rata. Niko nema pojma koliko tačno.” Tomas je
pokazao tri zlatnika koje mu je on dao. „Većina toga je poput ovih
kovanica. Čudan način da nekoga platiš, zar se ne slažeš?”
„Mislio sam da bi mogao da ceniš njihov istorijski aspekt.”
Tomas se nasmejao. „Cenim. I više nego što si svestan. Na osnovu
onoga što sam već pročitao, čini mi se kao da se sam Smitsonijan
prilično isticao u pronalaženju blaga za kojim tragaš. Ljudi iz
Smitsonijana obavili su dosta posla 1909. i zatim ponovo
sedamdesetih godina.”
„Stvarno? U vezi sa čim?”
„O, shvatam. Ovo je provera. Da vidiš koliko zaista znam. U redu.
Imam da ti kažem nekoliko reči. Vitezovi. Zlatnog. Kruga.”
„A koliko tačno znaš o njima?”
„Dovoljno da napišem knjigu. Što i nameravam da uradim. Prodaće
se u mnogo primeraka.”
 Dajana je trebalo da ima dovoljno iskustva da ne veruje ovom
oportunisti. Ali, ako večeras sve dobro prođe, neće im više biti
potreban Martin Tomas. Sve što su od njega tražili bilo je malo tajnog
pristupa zgradama. Plan je bio da ga isplate i zatim isključe iz posla. Po
njenom mišljenju, s njim je bilo lako izaći na kraj.
A sada ovo.
„Bio si vredan”, rekao je.
„Proveo sam mnoge sate u čitanju. To je izuzetna priča.”
Grant je već dovoljno čuo.
„U redu. Uključiću te u posao.”

Stefani je zapanjeno slušala. Martin Tomas nije prijavio svoj večerašnji

dolazak, jer nije hteo da iko zna za njega. On je sada sklapao svoj
sopstveni dogovor i, iz nekog neobjašnjivog razloga, mislio je da se
može ušunjati neprimećen, osim od strane radnika obezbeđenja u
noćnoj smeni koji neće mnogo obraćati pažnju na njega. To nije bilo
ništa neobično, jer joj je Rik rekao da je zaposlenima dopušteno da
uvode ljude u zgradu.
Pitala se u vezi sa Tomasovom izjavom o pisanju knjige o
izgubljenom blagu Konfederacije. I šta su bili Vitezovi zlatnog kruga?
„Da ti kažem kako ćemo”, rekao je onaj drugi čovek. „Idemo u
Zamak, da uradim ono što moram da uradim, i onda ćemo se vratiti.
Moram da proverim još nešto ovde pre nego što odem. Posle toga
ćemo razgovarati o tvom udelu.”
Ona se pitala da li da odmah nešto preduzme, jer ovakvi dogovori
baš nikada nisu ispadali dobro za onoga kome su ponuđeni.
„Zašto idemo u Zamak?”, upitao je Tomas. „I šta treba da proveriš
ovde?”
„Objasniću ti usput.”
Očigledno Tomas nije znao ciljeve ovog čoveka, a ako se ona sada
umeša, neće ih saznati ni Rik.
Zato je ostala gde je bila.
„Poklopac je ovde”, rekao je Tomas. „Nikada pre nisam bio dole.”
Koraci su zagrebali po prljavom betonu. Zatim je Stefani čula škripu
šarki i lupanje metala.
„Šta se dešava?”, upitao je Rikov glas u njenom uhu.
„Ne znam”, šapnula je ona. „Izgleda da odlaze.”
„Nema izlaza odatle, osim pored tebe. Sva ostala vrata zatvorena su
zbog rekonstrukcije.”
 Ona je stajala mirno i slušala, ali čula je samo tišinu.
Najzad se usudila da proviri iza ugla.
Prostor iza nje imao je nekih pet kvadratnih metara. Dva unutrašnja
zida bila su napola podignuta, sa ogoljenim kablovima i žicama, a
plafon je bio od golog betona. Prostorija se nalazila uz spoljašnji zid
muzeja, okrenuta ka Nešenel molu. Niz prozora sa prečkama gledao je
u crnilo noći. Jedina svetlost dopirala je od dve gole sijalice. Blizu
spoljašnjeg zida spazila je ono što je maločas stvorilo onu buku.
Otvorena gvozdena vrata u podu.
Prišunjala se bliže.
Nikog nije bilo na vidiku.
Videla je metalne merdevine koje su se spuštale nekoliko metara
pod zemlju. Videle su se izolovane cevi i kablovi, kao i svetlost na dnu
koja je dopirala iz drugog otvora u zemlji.
„Uvukli su se u tunel”, šapnula je Riku.
„On vodi na drugu stranu, ispod parka, do Zamka”, rekao joj je on.
„Glavna svrha mu je da kroz njega prolaze cevi sistema za grejanje.
Teško da je to neki izlaz, ali se kroz njega može hodati.”
Izgledalo je da nema izbora. „Idem za njima.”
„Taj tunel pun je raznih stvorenja. Ulazimo u njega samo ako
moramo. Osim toga, možemo ih sačekati na drugom kraju kada izađu.”
„Mislila sam da želiš da saznaš šta smeraju.”
„Želim.”
Mozak ju je upozoravao da je ovo posao za nekog od njenih agenata.
Ali nijednog nije bilo u blizini. A Tomas je vodio onog čoveka do
nečega. Bilo je vreme da sama uradi ono što je uvek govorila svojim
ljudima da rade.
Da stisne zube i završi posao.
Sklonila je pištolj u futrolu i spustila se niz merdevine.

Grant se divio tunelu. Znao je sve njegove karakteristike. Dvesta

dvadeset dva metra dug, metar i dvadeset širok, metar i sedamdeset
visok. Izgrađen je 1909, sa betonskom unutrašnjošću postavljenom
pod nagib i uglačanom mistrijama da bi voda lakše oticala. Ipak,
izgledalo je da vodootpornost nije bila prioritet, pošto su zidovi i pod
bili naduveni od starosti i vlage. Prostor je bio veoma tesan i zaista
neprijatan za one koji pate od klaustrofobije. Ali on nikada nije
podlegao takvim slabostima. Na svakih sedam metara bila je
postavljena svetiljka. Bez njih čovek verovatno ne bi mogao da vidi ni
prst pred nosom, i postojala bi stvarna opasnost od pacova. Kao dete
slušao je priče kako su ljudi iz službe za održavanje organizovali lov na
njih, a jednom se čak odvažio da malo uđe u tunel od ulaza u Zamak,
prema kome su se sada uputili. To je bila jedna od dobrih stvari kada
odrastaš kao dete kustosa Smitsonijana.
Mnogo sjajnih povlastica.
Naravno, Martin Tomas nije znao ništa o tome. Za ovog
bibliotekara, on je bio samo prijatelj Dajane Šervud koji je plaćao
zlatom. Koliko kovanica dosad? Najmanje deset, ako se ne računa
novac za troškove putovanja u Arkanzas. Pitao se kako će Dajana
reagovati na Tomasov pokušaj učene. Znajući nju, verovatno će reći da
mu da ono što traži. Bilo je dovoljno za sve. Ali od same pomisli na
takvu raspodelu njemu se okretao stomak. On je pronašao ovu nagradu
sam, i nije imao nameru da dopusti pridošlici da je umanji.
„Kako si znao za tunel?”, upitao je Tomas, koji je išao prvi. „To nije
nešto za čije postojanje zna baš mnogo ljudi.”
„Moj otac je nekada radio ovde.”
„Nikada to nisi pomenuo. Ali to objašnjava otkud znaš tako mnogo
o Smitsonijanu.”
Grant je procenio da su prošli najmanje sto metara kroz tunel.
Potpuna samoća.
Nema više priče.
Izvukao je pištolj.
I opalio.

Stefani se probijala kroz tunel, ni najmanje zadovoljna zbog njegove

skučenosti i zadaha. Ovde dole sigurno je bilo nekih mrtvih stvorenja.
Vazduh je bio topao i zagušljiv, na ivici podnošljivog, i po čelu joj je
izbio znoj. Put između Zamka i Muzeja istorije prirode bio je
isprepletan žicama i cevima. Vodila je računa da ne dodirne nijednu od
njih.
U ušima joj je odjeknuo glasan pucanj.
Stala je.
Zbog krivine u tunelu ispred nje dvojica ljudi bili su joj izvan
domašaja pogleda. Put je bio osvetljen sijalicama u žičanim mrežama, i
videla je da u daljini nestaje još cevi i kablova.
„Čuješ li me?”, šapnula je u mikrofon na reveru, jednom rukom
pokrivajući usta da dodatno utiša glas.
Nije bilo odgovora.
 To je i očekivala, budući da je bila zatvorena ispod zemlje i
okružena betonom.
U ušima joj je zvonilo od jakog pucnja od maločas. Proverila je svoj
pištolj i nastavila da se kreće, ne znajući tačno šta da očekuje. Koliko je
još bilo da se ide do Nešenel mola? Najmanje stotinak metara.
Došla je do krivine i provirila. Nekih trideset metara ispred ležalo je
telo. Potrčala je napred i našla Martina Tomasa kako leži licem nadole.
Krv je curila iz rupe na njegovom potiljku. Nije bilo potrebe da mu
proverava puls. Bio je mrtav.
Dođavola.
Previše je rizikovala, verujući kako je Tomasova najbolja zaštita
činjenica da je bio potreban onom drugom čoveku.
Ali očigledno nije bilo tako.
U daljini je čula povlačenje metalne reze, posle koga se čuo zveket.
Kao od zatvaranja kapije.
Zatim su se svetla ugasila i prekrila ju je potpuna tama. Na trenutak
se uspaničila, pa ubrzo ponovo povratila samokontrolu. Nije se
pomerala. Mogla je da oseti Tomasovo telo pored sebe, ali nije mogla
da ga vidi. Niti je mogla da vidi nikakve cevi ili žice, pogotovo glomazne
držače sa oštrim stegama koje je primetila na svakih nekoliko koraka i
kojim je sve to bilo povezano. Zatim su tu bili i lokalni stanovnici, koji
su sigurno voleli mrak. U glavi je počela da proverava mogućnosti.
Mogla je da upotrebi svoj mobilni telefon da bi dobila malo svetlosti, ali
to bi moglo da otkrije njeno prisustvo ubici, koji je još mogao da vreba
negde u blizini. Sva mehanička oprema tunela bila je sa jedne strane,
tako da je mogla napipati put nazad do Muzeja istorije prirode, držeći
se strane tunela na kojoj nije bilo opreme.
Svetla su se ponovo upalila.
Zatreptala je, osećajući peckanje u očima dok su pokušavale da se
prilagode na svetlost.
Tišinu je narušila nekakva buka.
Zbog odjeka bilo joj je teško da odredi iz kog pravca je doprla.
Spreda? Ili otpozadi?
Uperila je beretu ispred sebe i pripremila se.
Neko je dolazio prema njoj.
Ali odakle?
 SEDAMNAESTO POGLAVLJE

Kasiopeja je gledala trojicu muškaraca dok su se raspoređivali po

prostoriji. Bez ikakvog cilja ili plana, jednostavno tamo i onamo.
Nijedan od njih nije previše obraćao pažnju na to. To joj je govorilo da
su ovi momci amateri. Plaćenici. Ali uspeli su da iskoriste Terija Morsa
da namame nju i Kotona u klopku, pa je morala da im oda priznanje da
su se potrudili.
„Poznaješ li ove ljude?”, upitala je Li dedu.
„Oni su vitezovi.”
Kasiopeja je čula prizvuk ponosa u toj reći.
„Ne, nisu”, rekao je Koton, koji je izgleda došao do istog zaključka -
da se radi o plaćenicima.
Jedan od ljudi dao je znak saradniku da mobilnim telefonom
napravi nekoliko fotografija kamena. Taj koji je izdavao naređenja bio
je zdepast, krupan, spljoštenog nosa, krezub i sa gustom crnom kosom.
„Zbog toga ste došli?”, upitao je Koton.
„Naravno. Ali vas dvoje ste pomalo promenili stvari.”
Ništa u vezi sa ovim nije izgledalo u redu. A činjenica da Li stoji
između njih brinula ju je još više. Teri Mors nije imao pojma s kime ili
čime ima posla.
Čovek je završio sa fotografisanjem. Kasiopeja je zaključila da bi
najbrži način da ustanove odakle su ovi ljudi došli bio da se dočepaju
njihovih telefona.
„Uradio sam šta ste rekli”, oglasio se Mors. „Doveo sam ih ovde.”
„Da, jesi”, složio se crnokosi. „Dobro obavljeno. Dakle, recite mi,
zašto ste vas dvoje ovde?”
Koton je slegnuo ramenima. „Nikada nismo bili u ovom delu zemlje,
pa smo mislili da će putovanje biti zabavno.”
Predvodnik trojke se nasmejao. „Naišli smo na komedijaša.”
„Imaću po dva nastupa svake večeri u brvnari u kojoj smo odseli.
Mogu da vam nabavim karte.”
„Čuo sam vas dok ste razgovarali u kući”, rekao je crnokosi. „Šta
dvoje federalnih agenata radi ovde?”
Koton se osmehnuo. „Mi smo iz Zavoda za statistiku, samo smo
skupljali neke informacije.”
Crnokosi se okrenuo nadesno, zgrabio Li i pritisnuo joj pištolj na
vrat. U očima mlade devojke video se šok.
„Skidaj te proklete ruke s moje unuke”, povikao je Mors.
„Zaveži, matori.”
Mors je pojurio napred. „Koga, dođavola, ti nazivaš matorim?”
Ali jedan od ostale dvojice preprečio mu je put i udario ga drškom
pištolja u levu slepoočnicu i oborio ga na pod, gde je ostao da leži
ječeći.
Li se zagrcnula.
Koton je podrugljivo digao ruke u znak predaje. „Nema potrebe za
tim. Možemo ovo da razjasnimo.”
„Onda odgovori na moje pitanje.”
Nije sklonio pištolj s devojčinog vrata.
Kasiopeja je odlučila da pokuša sa istinom. „Kao što ste čuli, mi
smo federalni agenti i došli smo ovde da istražujemo u ime vlade SAD.
A vi ste u velikom problemu.”
„To i dalje nije odgovor na moje pitanje.”
Mors je pokušao da ustane, iako mu se očigledno vrtelo u glavi, ali
čovek koji je stajao pored njega ponovo ga je gurnuo na pod. Pčele su
nastavile ravnomerno da zuje, ni najmanje zabrinute zbog njihovog
prisustva.
Kasiopeja je mogla da zamisli šta se dogodilo. Ovi ljudi su se
pojavili, izveli propisno rukovanje, upotrebili prave reči i počeli da
pričaju o Redu i o prošlosti. Ona jedva da je poznavala Terija Morsa, ali
izgledao joj je kao pristojan čovek, sa jednom konstantom u svom
životu: dužnošću koju je njegov otac preneo na njega. Naravno, to se
graničilo sa besmislicom, ali i dalje je bilo nešto opipljivo što mu je
davalo osećaj pripadnosti. Ona se povremeno i sama borila sa svojom
prošlošću, pokušavajući da zaključi gde tačno pripada, i ti demoni koji
su je progonili pokazali su se kao zastrašujući protivnici. Na svu sreću,
imala je Kotona uz sebe da joj pomogne. Mors je izgleda bio sam, ako se
izuzme Li.
„Neću ponovo pitati”, rekao je crnokosi. „Zašto ste ovde?”
I dalje je držao pištolj čvrsto prislonjen na devojčin vrat. Kasiopeja
se zagledala u devojčine oči i iznenadila videvši u njima više odlučnosti
nego straha.
Li je imala petlju.
Kao njen deda.
 „I mi smo došli zbog kamena”, rekao je Koton pokazujući na
kamenu ploču.
Laž, ali delovala je kao prihvatljivo objašnjenje. Zapravo, ona je bila
čvrsto ubeđena da je to pravi odgovor na ovo pitanje.
„Ko vas je poslao?”
„Smitsonijan.”
Ona ih je sve pažljivo posmatrala, a onda primetila Kotonov pogled
i među njima je prostrujalo razumevanje. Njegove zelene oči svetlucale
su od odobravanja. Bilo je to kao da su mogli jedno drugom da čitaju
misli i ona je znala šta on želi da se uradi. Stari trik, bez sumnje, ali je
skoro uvek uspevao. Zato je odjednom rekla: „Ne želim da iko bude
povređen.”
Crnokosi se okrenuo prema njoj, i dalje ne puštajući Li.
„Reći ću ti ono što želiš da znaš”, rekla mu je Kasiopeja.
Stajala je blizu jedne košnice, četvorougaone, metar visoke kutije sa
otvorima. Kutije su bile napravljene od tankih dasaka i ne bi izdržale
jak udarac.
„Ja nisam heroj”, rekla je. „Samo radim za platu. Mogu da ti ispričam
sve o tome zbog čega smo došli ovamo.”
„Dopada mi se tvoj stav”, odgovorio je crnokosi i odgurnuo Li od
sebe, okrećući pištolj pravo u Kasiopeju. „Da čujemo.”
U njenom glasu nije bilo ni traga zabrinutosti, što je budala koja ju
je slušala trebalo da primeti.
Ali nije.
Koton je iskoristio taj trenutak skretanja pažnje da se malo približi
stolovima.
Pištolj se polako spuštao.
Kotonova noga poletela je uvis i đon njegove desne čizme udario je
jednu od košnica. Ona je sledila njegov primer i udarila laktovima iza
sebe, oborivši još dve kutije na pod. Tanke daščice su se raspukle i
gornje strane sve tri košnice su otpale. Okviri sa medom prosuli su se
po podu. Pčele su na trenutak bile zbijene zajedno i ošamućene, puzale
su po podu u velikom braon klupku, a zatim su poletele u vazduh.
Zujanje je postalo glasnije.
Insekti su se uznemirili.
Ona nije mnogo znala o pčelama. One se preteći roje, ali neće
ubadati osim ako se ne osećaju ugroženo. Ali trojica ljudi nisu
poboljšali situaciju time što su počeli uzaludno da zamahuju na insekte
u napadu svojim pištoljima.
 Pčele su prvo izbole uljeza s leve strane, koji je kriknuo od bola. Ona
ga je snažno gurnula na zid. Udario je glavom o debelo drvo uz tup
tresak. Klonuo je i noge su mu kliznule po zemljanom podu, dok je
pokušavao da se rukama uhvati za nešto i grebao prstima po ivici
jednog od stolova sa košnicama. Umesto da ga održi na nogama, sto se
prevrnuo i još košnica se raspuklo, oslobađajući novi oblak pčela.
Kasiopeja je primetila da se Li odmah bacila na pod, i ostala da leži
opružena pored svog dede.
I dalje je želela da dođe do telefona kojim je jedan od ljudi
fotografisao kamenu ploču i jurnula je u tom pravcu. Pčele su bile
svuda oko nje. Znala je da one, kada odluče da napadnu, neće
razlikovati prijatelje i neprijatelje. Trojica ljudi su, teturajući se, krenuli
ka vratima, udarajući se dlanovima po licu, vratu, ušima i glavi.
„Spusti se”, povikala je Li. „Lezi mirno.”
Kasiopeja je legla na pod pored Morsovih.
Dvojica muškaraca pobegli su napolje.
Koton je preprečio put crnokosom pre nego što je i on uspeo u
tome. Ruka sa pištoljem okrenula se ka njemu. Crnokosi je izveo fintu
udesno pa zamahnuo sleva, zadajući tek ovlašan udarac dok se
probijao kroz pčele. Koton ga je pogodio u grlo oštro zamahnuvši
laktom uvis. Zatim mu je savio ruku s pištoljem nadole i preko svog
kuka, koristeći njegovu težinu, pa bacio čoveka na pod.
Oduzeo mu je pištolj.
Ali crnokosi je bio brz i otkotrljao se u padu, pa se uspravio na noge
i izleteo na vrata.
Pčele, sada do kraja podstaknute, kao da su zaključile da su svi
pretnja. Neke su počele da se spuštaju i ona ih je oterala zamahom
ruke. Li i Mors počeli su da puze prema vratima.
Ona ih je pratila.
Koton je uzeo pištolj pa i sam krenuo ka izlazu.
Razlegli su se pucnji.
Meci su proleteli kroz otvorena vrata i zabili se u zidove iza njih.
„Ostanite dole”, povikao je Koton.
Pčele su postajale senka koja se sve više zgušnjavala. Ona ih je
nekoliko odagnala rukom što je pažljivije mogla, pokušavajući da ne
pogoršava stvari. Koton je na stomaku puzao prema vratima. Čula je
brujanje motora automobila, a zatim grebanje guma po rastresitoj
zemlji.
„Otišli su”, rekao je Koton. „Gubimo se odavde.”
 I to su i uradili, otrčavši prema kući.
„Ovo nije dobro prošlo”, rekla je ona Kotonu. „Da li da krenemo za
njima?”
Odmahnuo je glavom. „Oni nisu naš problem.”
Ona se složila s tim.
„Stvarno sam zabrljao”, rekao je Teri Mors drhtavim glasom.
A ona nije mogla da ospori taj zaključak.
Koton kao da je povratio dah. „Slušaj me dobro”, rekao je Morsu
grubim glasom. „Imaš samo još jednu priliku da ovo ispraviš. Ako to ne
uradiš, onda će vam oboma trebati stvarno dobar advokat da ne
završite u zatvoru.”

OSAMNAESTO POGLAVLJE

Deni je vozio kroz okrug Blant, prolazeći putevima koje je poznavao još
od detinjstva. Brisači su otkucavali spori, ravnomerni ritam,
održavajući vidik ispred njega čistim i jasnim. Toliko toga se
promenilo, neki delovi okruga bili su gotovo neprepoznatljivi, dosta
slično njegovom vlastitom životu. On se uzdigao do onoga što su
mnogi smatrali najvišim položajem na svetu, a sada je njegova karijera
bila završena. A ipak jedva da je bio dovoljno star za penziju i psihički
se osećao kao pedesetogodišnjak. Postojalo je još toliko toga što je
mogao da uradi. Ali kako? Nikoga nije bilo briga za bivšeg predsednika.
Pristojnost je zahtevala da on nikada ne kritikuje ni svoje naslednike na
predsedničkoj funkciji, ni Kongres. To je bilo nešto u vezi sa očuvanjem
integriteta funkcije. Dakle, ako istorija treba o bilo čemu da sudi, ostalo
mu je samo napiše memoare, osnuje biblioteku, nađe sebi neku
humanitarnu dužnost i zatim naplaćuje prokleto visoke honorare
ljudima koji žele da dođe kod njih i prenese im svoju sakupljenu
mudrost. Ukratko, spori, bolni odlazak u zaborav.
A kakvu mudrost će ljudi od kojih bude uzimao novac želeti da čuju?
On je bio samo momak iz istočnog Tenesija koji je imao dara za
politiku. Vođenje kampanje bilo mu je u krvi. Niko ga nikada nije
pobedio na izborima. Dvaput je osvojio mandat ubedljivom većinom i
na opštim i na elektorskim izborima. Nedostajalo mu je vođenje
kampanje. Voleo je povezanost sa glasačima. On je uvek bio iskren
igrač, gledao je javnosti pravo u oči i govorio ono što misli. Naravno, to
ga je tokom godina uvaljivalo u nevolje, ali mu je takođe donelo ugled.
Davali su mu razne epitete. Tvrdoglav. Arogantan. Ohol. Čak ga je jedna
budala od kongresmena jednom prilikom nazvala kopiletom. Ali nikada
ga nisu označavali kao licemera ili lažova. Prijatelji su ga voleli, a
neprijatelji ga se plašili, što je njemu upravo i odgovaralo.
Progonila su ga samo dva neuspeha.
Ona noć u požaru sa Meri, i njegova nesposobnost da učini Polin
srećnom.
I oba ta neuspeha bila su nepopravljiva.
Bližilo se devet sati. Šume su se izdizale oko njega kao gusta masa
neprobojne senke. Na putu se nije ni sa kim mimoišao, što nije bilo
neuobičajeno u seoskim predelima okruga Blant noću. Usporio je i
zaustavio se na raskrsnici sa putem do kuće Šervudovih. Svetlost
farova sa njegove desne strane najavila je približavanje drugih kola,
koja su projurila kroz raskrsnicu i krenula u pravcu kojim je i on
nameravao da krene.
Vozilo mu je privuklo pažnju.
Crna linkoln limuzina.
Kola su bila ono što ga je zanimalo. Voleo ih je. Uvek je bilo tako.
Dok je bio u Beloj kući, ostao je pretplaćen na Hot rod, Kar end drajver,
Roud end trak i nekoliko drugih automagazina. To je bilo njegovo
bekstvo od posla.
A ako bi u predstojećim godinama mogao da izvuče nekoliko
specijalnih pozivnica na izložbe starih automobila - pa, to ne bi bilo
toliko loše.
Okrenuo je auto i povezao se na svoje odredište.
Na suvozačkom sedištu ležala je beležnica. Neće biti lako objasniti
Dajani zašto ju je ukrao, ali upozorio je Tejsli da će njena tajna možda
morati da bude otkrivena. Jedan deo njega želeo je da kaže Dajani
istinu samo da zbriše samozadovoljni izraz sa njenog lica. Ona kao da
je uživala da mu predbacuje zbog njegovog razvoda. Ali to bi značilo
istinski je povrediti, a šta god on lično osećao prema njoj, to nije bio
njegov stil.
Delovalo je stvarno čudno voziti se sam po mračnom putu. Jedino
mesto na kome je bio sam proteklih osam godina bila je njegova
spavaća soba u Beloj kući. To je bilo njegovo utočište, u koje je mogao
da upadne samo njegov šef osoblja. Polin se držala tradicije i imala je
svoju sopstvenu spavaću sobu niže niz hodnik. Predsednici i prve
dame retko su spavali zajedno. Raspored njihovih obaveza bio je toliko
različit, a odmor im je bio toliko potreban da su se odvojene sobe
pokazale kao nužnost. Bilo je izuzetaka, ali život u Beloj kući nije bio
podsticajan za zdrav bračni odnos. Po Zakonu o bivšim predsednicima,
pripadala mu je penzija, plaćeni troškovi za kancelariju, zdravstveno
osiguranje i doživotno obezbeđenje. Zadržao je penziju - podelivši je sa
Polin, sam bog je znao da ju je zaslužila - i zdravstveno osiguranje, a
zatim odbio ostalo. Ako je neko želeo da ga ubije, samo napred. Ali
sumnjao je da je ikoga zaista briga za bivšeg predsednika Denija
Danijelsa. Bilo bi to kao upasti u nevolju sa zakonom što pucaš u
životinju koju je već zgazio auto na putu.
Približio se prilaznom putu do kuće Šervudovih. Kroz drveće je
video da unutra još gore svetla. Reflektori su sijali kroz maglu sa
prednje strane i na pročelju kuće. Bdenje je sigurno završeno. Jedna
kola bila su parkirana na okretnici ispred kuće: linkoln limuzina poput
one koju je maločas video. Stigao je na dugačak prilazni put koji se
odvajao sa glavnog druma i ugasio farove, dajući sebi nekoliko
trenutaka da razmisli šta će uraditi.
Nije očekivao da Dajana još ima posetioce.
Dakle, ovo će morati da sačeka.
Posegnuo je za menjačem, s namerom da se okrene i vrati se kući.
Pozabaviće se ovim sutra. Ali još jedan par farova naveo ga je da
zastane i sačeka. Došli su s njegove leve strane i gledao je u retrovizoru
kako druga limuzina skreće na prilazni put do kuće Šervudovih. Kiša je
pretvorila zadnje staklo u vodeni kaleidoskop razmazanih slika. Zato je
spustio prozor i isturio glavu napolje, kako bi mogao da vidi kroz
drveće dok su kola ulazila na okretnicu ispred kuće i zaustavljala se.
Zadnja vrata su se otvorila i izašao je čovek prepoznatljive siluete - lica
jasno vidljivog pod svetlima na tremu.
Lušus Vens.
Šta je predsedavajući Predstavničkog doma radio ovde u ovo doba
noći?
Iz kola su izašla još dvojica ljudi.
Tajna služba.
Predsedavajućem Predstavničkog doma, kao i predsedniku i
potpredsedniku, odavno je, zakonom, obezbeđena državna zaštita. Ovi
ljudi ranije su na sahrani bili pored Vensa. Jedan od agenata ušao je u
kuću sa Vensom, a drugi je ostao napolju kod kola.
 Aleks i Lušus Vens nikada nisu bili prijatelji. Jedan je bio iz Donjeg
doma, drugi iz Senata. I mada su ta dva zakonodavna tela u teoriji bila
ravnopravna, svako je znao da nije tako. Jedan senator posedovao je
isto toliko sirove političke moći kao sam predsedavajući
Predstavničkog doma. Nijedan predsedavajući nije voleo to da prizna,
ali to je bila istina. Zato nijednog od senatora nije bilo ni najmanje
briga šta predsedavajući Donjeg doma misli o njemu. A Deni svakako
nije znao ni za kakvu povezanost između Vensa i Dajane.
Dakle, šta je Vens radio ovde?
Pre mnogo godina, kada je prvi put ušao u gradsko veće Merivila,
jedan birač žalio se kako neki zaposleni u gradskom preduzeću za
održavanje puteva ne rade puno radno vreme. Umesto toga, odvezli bi
kamion u šumu, gde su pušili i pili pivo najmanje nekoliko sati. Taj
položaj bio je njegovo prvo iskustvo u državnoj službi i želeo je da
ostavi dobar utisak, pa se jednog dana sakrio u šumi i čekao. I zaista,
kao što mu je i rečeno, ti radnici su došli, pušili cigarete i pili pivo. On je
poneo foto-aparat i napravio je nekoliko snimaka. Ono što ga je zaista
šokiralo bilo je što je njihov nadzornik bio tu s njima, čovek koji je
uspeo da dobije posao zbog vraćanja usluge drugom političkom
pristalici. Bilo bi lako učiniti da svi budu otpušteni, ali on je umesto
toga samo izašao pred njih, otvorio jedno pivo i popričao s njima,
objasnivši im da se to više neće događati. Posle toga postali su najbolji
radnici koje je grad ikada imao, i ostali su zauvek zahvalni gradskom
odborniku Deniju Danijelsu.
Pokušaj da izneseš poentu, ali da stekneš prijatelja.
To je bio njegov moto.
Sumnjao je da će mu Lušus Vens ikada biti prijatelj, ali mogao je da
iznese poentu. Zato je ostavio beležnicu u kolima i izašao napolje na
kišu. Prešao je put i prošao pored dva ulaza na okretnicu. Kuća je bila
udaljena dvadesetak metara od glavnog puta, između drveća i žbunja.
Aleks se žalio koliki je problem održavati zelenilo i prilazni put.
Kada je prošao deset metara iza poštanskog sandučeta Šervudovih,
sišao je s puta. Ako se dobro sećao, staza je bila udaljena samo nekoliko
metara. Znao je tu stazu. Vodila je preko grebena na zadnji deo imanja,
gde je Mala reka vijugala kroz okrug. Aleks je nazivao šume svojom
kancelarijom, mestom udaljenim od pogleda javnosti i štampe, gde je
mogao da puši lulu i najbolje razmišlja. Predsednici su takođe imali
svoje takvo mesto. Kemp Dejvid.
Kao tinejdžer, Deni je proveo mnogo noći u Dimnim planinama.
Njegov otac bio je strastveni lovac, a majka mu je rođena i odrasla u
Apalačima. On je voleo močvarni, sumračni svet šuma, vazduh zasićen
mirisom vlažne zemlje. Odavno je naučio da se ne plaši - već da umesto
toga bude oprezan. Ta pouka takođe mu je dobro služila u politici.
Pronašao je stazu i usporio hod. Kaput mu je bio vlažan od niskog
rastinja kroz koje je prošao. Borove iglice pod nogama prigušivale su
mu svaki korak dok je polako savlađivao uspon prema zadnjoj strani
kuće Šervudovih. Nije bilo previše teško primetiti krivudavu stazu u
okolnoj tami. Srećom, njegov noćni vid nije ga izdao posle niza godina
u državnoj službi.
Blagi povetarac uzdisao među drvećem, a u daljini se čulo
žuborenje reke. Zalajao je pas i planine su vratile taj zvuk kao odjek.
Zrikavci su brujali, ali bili su tiši od ostalih zvukova. U Beloj kući, on je
voleo noćnu samoću, a njegovi rani jutarnji pozivi usnulim savetnicima
i pomoćnicima bili su legendarni. Opazio je unutrašnja svetla kuće
između stabala i ponadao se da preko staklenog zida u velikoj sobi nije
navučena zavesa. To ne bi bilo neobično, s obzirom na to da
kilometrima unaokolo nije bilo ničega osim šume.
Došao je do mesta sa kog je mislio da će moći nesmetano da gleda i
uronio u čestar paprati. Zatim je polako krenuo napred, koračajući
oprezno, svestan sopstvene izloženosti. Takođe je razmišljao i o
članovima obezbeđenja, koji bi mogli da odluče da obiđu zadnji deo
imanja. Srećom, rastinje, mada mokro, naizgled nije bilo previše gusto.
Bilo je lako stići do stabla bora, odakle je jasno mogao da vidi zadnji
trem. Ovo je bilo ludo, ali nije mogao da se suzdrži. Kao i u slučaju sa
onim radnicima pre mnogo godina, nešto ga je jednostavno teralo
napred. Potreba da reši problem. Ali on više nije bio gradski odbornik.
Bio je bivši predsednik SAD.
I prvi put za mesec dana osećao se istinski živim.
Vlaga u vazduhu pretvorila se više u izmaglicu nego u slabu kišu, a
prolećno lišće iznad njegove glave uglavnom ga je štitilo od nje. Nada
mu je podstaknuta kada je video da na prozorima i vratima sa zadnje
strane nisu navučene zavese ni spuštene roletne. Mogao je da gleda
pravo u veliku sobu 1 izbrojao je troje ljudi u njoj.
Dajana.
Vens.
I još jedan muškarac. Sredovečan, tamnokos, s brkovima, u odelu,
ali bez kravate. Njegovo lice nije mu bilo poznato. Ništa nije mogao da
čuje, ali gledao je kako sve troje sedaju s pićem u ruci. Svi politički
instinkti u njegovoj glavi vikali su: Nevolja. Na pamet mu nije padalo
nijedno razumno objašnjenje za ovo okupljanje. Čitavog života
razmišljao je kao čovek okružen neprijateljima. Opravdana paranoja,
kako je to nazivao. Ali taj strah držao ga je oštrim. I nije se moglo poreći
da je u ovom vlažnom vazduhu visio jasan osećaj opasnosti.
Zajedno sa gomilom pitanja bez odgovora.

DEVETNAESTO POGLAVLJE

Stefani je zurila niz tunel u oba pravca, okrećući glavu napred i nazad,
okrećući pištolj u pravcu u kom gleda. Neko je izašao iz krivine u
pravcu Muzeja istorije prirode i krenuo prema njoj.
Rik Stem.
Opustila se.
„Izgubili smo te na radiju”, šapnuo je on prilazeći bliže. „O, ne”,
rekao je videvši Tomasovo telo. „To je nemoguće.”
Videla je paniku u njegovim očima.
„Ovo je užas”, rekao je.
„Moraš trenutno da zaboraviš na to. On je mrtav. Moramo da se
pobrinemo za ubicu.” On je klimnuo glavom, zastao na trenutak da se
pribere, a zatim su prekoračili preko tela. Žustrim korakom išao je prvi
niz tunel dok nisu stigli do otključane gvozdene rešetke na suprotnom
kraju. Otvorio ju je i prošli su u osvetljeni prostor iza nje. Gipsani zidovi
ovde su bili okrečeni, cevi i kablovi vodili su preko plafona, a na podu
su bile uglačane pločice.
„Nalazimo se ispod Zamka”, šapnuo je on. „U podrumu. Moja
kancelarija je tačno iznad nas.”
Poveo ju je u prostoriju pretrpanu ormarima, policama za knjige i
pisaćim stolom prekrivenim fasciklama i papirima. Ukrasi su se
sastojali od predmeta koji su očigledno poticali iz kolekcija
Smitsonijana, a po zidovima su bile izložene slike i crteži, na kojima je
uglavnom bio prikazan Zamak.
„Ima li u ovoj zgradi kamera?”, upitala je ona tiho.
„Samo nekoliko u prizemlju, u glavnom holu, gde prolaze posetioci.
Ovo je uglavnom administrativna zgrada. Nema mnogo svrhe baviti se
obezbeđenjem.”
„Pa šta ovaj tip traži ovde?”
„Zaista ne znam.”
Mogla je da vidi da je potresen zbog Martina Tomasa. Ali ona je bila
podjednako kriva kao i on. „Možda bi trebalo da obavestimo
obezbeđenje šta se dešava.”
„Ne još.”
Taj odgovor stigao je prebrzo.
„Zašto?”
„Ti možeš da središ ovo, zar ne? To je ono čime se baviš.”
„Zapravo, to rade moji agenti.”
„Pozvao sam te jer mi je potrebna tvoja stručnost. Pronađimo tog
tipa i vidimo šta smera.”
„Bez obezbeđenja?”
On kao da je povratio snagu. „Zasada. Možeš li to?”
„Mogu to da sredim.”
Njemu je pažnju odjednom privuklo nešto drugo i pojurio je prema
jednom od spoljašnjih zidova na kom su metalna vrata stajala
odškrinuta. Sirom ih je rastvorio i iza njih se ukazalo spiralno
stepenište koje je vijugalo naviše između zidova od grube cigle.
„Držim ova vrata sve vreme zatvorena”, rekao je. „Mora da je
prošao ovuda. Ovaj tip očigledno poznaje ovo mesto.”

Grant se uspinjao spiralnim stepeništem. Devet kula bile su zaštitni

znak Zamka. Prvobitno su izgrađene da kroz njih vode ovakve
stepenice, a kasnije liftovi, ali su na kraju u njih smeštene kancelarije,
laboratorije i ostave. Nekoliko ih je čak služilo kao spavaonica
zaposlenima u XIX veku. U jednoj su se nekada nalazili kavezi za
sokolove, a visoka severna kula služila je kao osmatračnica za vreme
Građanskog rata. Najpoznatiji stanovnici kula bile su sove, koje su
došle nepozvane i onemogućavale da se u Nešenel molu nastane laste.
Kada su ti stanovnici nestali, donete su dve slične ptice iz Nacionalnog
zoološkog vrta. Ali na kraju su i one negde odletele.
On je znao sve o stepeništu kojim se peo, postavljenom ovde da bi
naučnici mogli da silaze iz svojih laboratorija tamo gore do kolekcija
uzoraka u skladišnom prostoru. Vrata kroz koja će ući u kancelariju
kustosa bila su zapečaćena sedamdesetih godina, i ponovo otvorena
početkom devedesetih. On je bio tu na dan kada je njegov otac slomio
pečat na njima.
 Završio je svoj vijugavi uspon i polako otvorio drvena vrata kojima
se ulazilo na drugi sprat Zamka, u ono što je prvobitno, pre mnogo
vremena, bilo galerija slika. Veliki požar 1865. izbio je upravo ovde.
Sada je to bio slabo osvetljen prostor, deo administrativnog odeljenja
koje je zauzimalo najveći deo drugog sprata i koje je bilo zatvoreno za
javnost. Koliko je mogao da se seti, ovaj sprat bio je pravi lavirint pun
zabačenih ćoškova i prolaza iz godina nasumično izvedenih
renoviranja. Iako je spoljašnja strana ostala netaknuta, unutrašnjost
Zamka nije bila ni slična prvobitnoj.
Požurio je kroz nekadašnju galeriju slika i došao do dugog uskog
hodnika. Zidovi su bili ukrašeni slikama i skulpturama. Pod je bio
zastrt tepihom. Izložbene vitrine bile su pune raznih predmeta. S obe
strane hodnika ulazilo se u kancelarije. Prvobitno se na drugom spratu
nalazila ogromna sala za predavanja na dva nivoa, muzej tehničkih
aparata i galerija slika. Prvi sekretar Smitsonijana, Džozef Henri,
takođe je imao svoju kancelariju ovde gore. Ali sve se to promenilo
posle požara, kada je sala za predavanja uklonjena i sprat adaptiran za
druge svrhe.
Prošao je niz hodnik pored neosvetljenih kancelarija.
U rotondu.

Stefani je izašla sa spiralnog stepeništa u galeriju na drugom spratu.

Rik joj je objasnio da je skriveno stepenište nekada omogućavalo
zaposlenima brz silazak i povratak na gornje spratove, podalje od
posetilaca. Sada ga je uglavnom koristio samo on.
Zaustavila se i dala mu znak da treba da se kreću tiho. Stegnula je
svoju beretu, spremna za ono na šta bi mogli da naiđu, i pustila Rika da
krene prvi, pošto nije znala kuda treba da ide.
On je prišao otvorenim vratima koja su vodila napolje i provirio iza
ivice, pa brzo povukao glavu unazad.
„On je u rotondi, odmah ispred sobe upravnika”, šapnuo joj je na
uho. „Tamo nema ničega od bilo kakve istorijske vrednosti. Ničega da
se ukrade. Sam sam pripremao te predmete.”
Ali izgleda da je pogrešio.

Grant se divio rotondi, sećajući se kako je nekada, kao dete, istraživao

ovaj deo zgrade. Pre dvadeset pet godina ovaj osmougaoni prostor bez
prozora takođe je služio za sekretarske poslove i bio je ispunjen, kao i
sada, pisaćim stolovima, sofama i stolicama. Bilo je to predsoblje
susednih kancelarija sekretara i one najvažnije, upravnikove. Ipak, u to
vreme, tu nije bilo mnogo izložbenih vitrina. A pogotovo nije bilo jedne
prevelike, obložene zlatnim ukrasima, koja je zauzimala jedan zid.
Starinska lampa na drvenom stolu osvetljavala je prostoriju. Prišao je
zlatnoj kutiji i pročitao natpis na pločici na njenoj gornjoj strani.

S. Dilon Ripli, osmi sekretar Smitsonijana, jednom je rečito

pohvaljen za svoj „gotovo magični osećaj za savršen simbolični
gest”. Osećaj o važnosti simbolizma i ceremonije ga nikada nije
napuštao. Prilikom Riplijeve inauguracije na mesto sekretara
1964. godine, odlazeći sekretar Leonard Karmajkl uveo je običaj
predavanja ceremonijalnog ključa novom sekretaru, što je
simbolična tradicija koja postoji na mnogim univerzitetima.
Ripli je potom naručio izradu još dva simbolična i
ceremonijalna predmeta, koji se obično mogu naći u
ustanovama visokog obrazovanja: žezlo i službena značka. Ova
tri specijalna predmeta, ispunjena simboličnim značenjem, na
jedinstven način povezana su sa Smitsonijanom.

Gledao je u žezlo, značku i, najvažnije od svega, ceremonijalni ključ,

blago tapkajući staklo sa prednje strane izložbene vitrine, široko nekih
metar i po i najmanje toliko, ako ne i više, visoko. Takođe i debelo.
Ali lomljivo.
Izmakao se i naciljao pištoljem.
Povukao je obarač.

Stefani je i sama oprezno provirila niz hodnik. Njihova meta nestala je

s vidika, negde u prostranoj odaji na njegovom kraju koju je Rik zvao
rotonda. Zatim se čovek ponovo pojavio, ciljajući pištoljem u nešto.
I opalio.
Čula je pucanje stakla.
Izgleda da je pronašao ono što je tražio.
Klimnula je glavom Riku i on se složio.
Uradi to.
Viknula je: „Ja sam agent Ministarstva pravde SAD. Hoću da baciš
oružje i ostaneš tu gde si.”
Njena meta okrenula se prema njoj, naizgled načas razmatrajući
njenu komandu, a zatim ispalila dva metka prema njoj.
Grant je uzmakao i sada ga više nisu mogli videti iz hodnika.
„Zatvorili smo sve izlaze iz zgrade”, rekao je ženski glas. „Nemaš
kuda da odeš. Baci oružje niz hodnik.”
Stegnuo je zube i na njegovom licu više nije bilo nikakvog
suzdržavanja.
Ovaj veliki rizik pokazao se kao zamka.
Ministarstvo pravde?
Uzeo je ono po šta je došao i izmakao se da proviri niz hodnik, u
pravcu odakle je naizgled glas dopirao, i na vrlo kratak trenutak spazio
lice koje je nestalo iza ivice udaljenih vrata.
Ispalio je još dva metka u tom pravcu.

Stefani se bacila natraške i zajedno sa Rikom se sručila na pod. Meci su

se zabili u gipsane ploče na mestu gde je ona maločas stajala, probili
zid i prozujali u galeriju iza njega.
„Ostani ovde”, rekla je Riku. „Na podu.”
On je klimnuo glavom u znak da je razumeo, a ona je kleknula i
odvažila se da iz tako niskog položaja još jednom virne niz hodnik.
Nikoga nije bilo na vidiku.
Ustala je i krenula prema rotondi. Na obe strane hodnika bilo je još
otvorenih vrata neosvetljenih kancelarija, i u njima je mogla da se
zakloni ako bude potrebe. Još tri metra i stigla je. Ponovo je opsovala
sebe što je dopustila da ovo ode ovoliko daleko. Došla je do kraja
hodnika i videla da u rotondi nema nikoga. Pored zida stajala je
razbijena staklena izložbena vitrina. U ploči sa zadnje strane videla se
rupa od metka.
Iz osmougaone prostorije moglo se izaći kroz nekoliko vrata.
„Ovog puta nema rasprave”, doviknula je Riku. „Obavesti
obezbeđenje i zovi policiju. Pretpostavljam da su dvostruka vrata u
koja gledam jedina koja vode napolje.”
„Tako je. Sva ostala vode u kancelarije ili sale za sastanke.”
„Ti ostani tu gde si.”
Potrčala je za ubicom, prateći jedinu putanju kojom je čovek mogao
da krene, i ušla u predvorje sa belim zidovima, podom od crnih i belih
pločica i stepenicama koje su vodile dole. Brzo i tiho sišla je niz njih,
držeći se uz gvozdenu ogradu, i našla se u prizemlju gde je sve bilo
obavijeno sablasnom polutamom. Sa desne strane bio joj je ulaz u
zgradu su strane Nešenel mola. Sa suprotne strane bio je ulaz sa ulice.
On nije pobegao ni kroz jedna od tih vrata - požarni alarmi aktivirali bi
se da se to dogodilo. Zato je skrenula ulevo i pogledom pretražila
glavni hol u prizemlju.
Neki pokret privukao joj je pažnju.
Fokusirala je pogled kroz senke i opazila svog čoveka kada je izašao
na videlo i uperio svoje oružje.

Grant je čuo ženski glas kako nekome govori da obavesti obezbeđenje i

pozove policiju. Onda je video svoju progoniteljku. Starija. Sedoplave
kose. Naoružana. Zaklanjala se iza zida, u foajeu u podnožju stepeništa,
blizu izlaza iz zgrade prema Nešenel molu.
Šćućurio se u Velikom holu, između stubova od veštačkog mermera
koji su držali gornji sprat, sa tri visoka prozora iza sebe, ali oni mu nisu
omogućavali bekstvo pošto su imali rešetke koje su bile zaključane.
Poznavao je svaki pedalj ove zgrade. Jedini put za bekstvo nalazio se s
njegove leve strane, ispod lučnih vrata, niz kratki prolaz do
Šermerovog hola.
Njegova progoniteljka zauzela je položaj petnaest metara dalje, i on
će morati da pređe deset metara od mesta gde je stajao do početka
hodnika. Kada stigne tamo, biće na sigurnom. Ali problem je bio stići
do tamo. Mnogo otvorenog prostora, velika mogućnost da bude
pogođen. Čuo je otegnuto zavijanje sirene u daljini i pretpostavio da se
radi o najgorem scenariju.
Uperio je pištolj i poslao još dva metka prema njoj. Prozujali su
pored pregradnog zida i rikošetirali u svim pravcima.
Zatim je potrčao prema izlazu.

Stefani se držala nisko, koristeći debeli zid od cigle kao zaštitu kada su
meci poleteli ka njoj. Proleteli su joj iznad glave kroz lučni prolaz u
glavnu galeriju, i olovo je zazveketalo o gvozdenu ogradu stepenica iza
nje. Nadala se da će zaustaviti ovog tipa, ili ga bar držati zauzetog
dovoljno dugo dok pomoć ne stigne. Sirene u daljini podržavale su tu
nadu. Brzo je pogledala i videla čoveka kako nestaje iza dvostrukih
vrata sa tablom ŠERMEROV HOL I ZAJEDNIČKE PROSTORIJE.
Napustila je svoj zaklon i potrčala.
Tesni prolaz vodio je u gotski Šermerov hol.
Kroz vazduh se razlegla sirena.
 Požarni alarm?
Ovo nije bilo dobro.
S njene leve strane svetleća tabla označavala je požarni izlaz kroz
otvorena vrata. Potrčala je do njih i videla gvozdene stepenice naniže
do izlaznih vrata.
On je nestao.
Na svu sreću, uspela je da ga vidi. Srednjih tridesetih. Prav nos,
četvrtasta brada, široka vilica, kovrdžava kosa. Vratila se u glavni hol.
Sa desne strane su se otvorila vrata i utrčali su ljudi iz obezbeđenja
Smitsonijana.
Požarni alarm prestao je da zvoni.
Rekla je čuvarima šta se dogodilo i oni su se razišli u svim
pravcima, pri čemu je nekoliko njih krenulo prema delu zgrade sa
ulične strane i vrtovima, a drugi nazad prema Nešenel molu. Ali ona je
znala da postoje vrlo male šanse da pronađu svoju metu. On je od
početka znao šta želi i kako da se izvuče odavde.
Popela se uz stepenice nazad do mesta gde ju je Rik čekao u
rotondi.
Dvojica ljudi iz obezbeđenja su im se pridružili.
Ponovo je primetila izložbenu vitrinu, čudovišno veliku i pozlaćenu,
čija je staklena prednja strana bila razbijena na komadiće rasute po
podu.
„Znaš li šta je hteo?”, upitala je.
Rik je klimnuo glavom.
„Tačno vidim po šta je došao.”

DVADESETO POGLAVLJE

Dajana je i dalje bila ljuta na svog brata, koji je pozdravio Lušusa Vensa
kao da su rođaci koji se odavno nisu videli. Njegova uslužnost izazivala
joj je mučninu. Vens je bio samo izabrani funkcioner, podložan smeni
na izborima i navođen od strane bogatih donatora. Svaka kontrola
moći koju je posedovao bila je, u najboljem slučaju, slabašna. Koliko je
predsedavajućih Predstavničkog doma smenjeno zbog skandala?
Mnogo. Skoro polovina ih je zadržala posao tek nešto malo duže od
godinu dana. Jedan samo nekoliko sati. Oni, kako je njen otac govorio,
dolaze i odlaze. Nije imala mnogo poštovanja prema političarima.
Naročito prema ovima iz XXI veka, koji kao da su više brinuli za
sopstveni opstanak nego što su postizali ikakve rezultate. U teoriji,
Vens nije bio bolji od ostalih, ali zaista je postojalo nešto privlačno u
vezi sa njegovom sirovom ambicijom, odlikom za kojom Aleks nikada
nije naročito žudeo.
„Sedi”, rekao je njen brat. „Imamo o mnogo čemu da pričamo.”
Vens je tražio sastanak kada je shvatio da će ionako biti na sahrani,
a ona je pristala. Sat na zidu pokazivao je 23.20. Posluga je otišla, a kuća
je već bila ponovo dovedena u red. Tu su bili samo ona i Kenet, zajedno
sa Vensom i njegovom dvojicom telohranitelja, koji su obojica sada
čekah napolju.
„Hoću ponovo da ti izjavim svoje duboko saučešće, Dajana. Iako
nikada nismo bili prijatelji, Aleks i ja nismo bili ni neprijatelji. On je
dugo služio ovoj državi, i svakako će nam nedostajati. Zaista mi je žao
što se ovo dogodilo.”
Vens je sedeo udobno smešten u jednu od fotelja. Ona i Kenet sedeli
su u istim takvim okrenuti prema njemu. On je imao naviku da jedva
pomera usne kada govori, poput nekog trbuhozborca sa svojim lutkom.
„Takođe mi je drago što imamo priliku da porazgovaramo
privatno”, dodao je Vens. „Imam dobre vesti. Krećemo dalje. Odmah.”
Ona se iznenadila. „Spremni ste?”
„Proučio sam ovo iz svih uglova. Čak sam rekao nekim advokatima
u koje imam poverenja da to provere. Oni ne vide nikakav problem.
Jedan poslanik iz Doma takođe kaže da je zamisao ustavna.”
„Razgovarao si o ovome sa njim?” upitala je ona.
„Ništa ne može da prođe kroz Komisiju o pravilniku ako taj
poslanik ne da svoje odobrenje i stavi pečat. Ne brini, on je moj čovek,
krajnje odan, i tiho sarađujem s njim već skoro mesec dana. Imam
dovoljno glasova da ovo ostvarim.”
To su svakako bile čarobne reči.
Zamišljala je kako su mnogo puta tokom američke istorije ovakvi
sastanci održavani na neopisanim i zaboravljenim mestima, izvan
domašaja pogleda javnosti, gde su donesene odluke od ogromne
važnosti. Jedan koji joj je padao na pamet bila je slavna večera
Džefersona, Medisona i Hamiltona, kada je Hamilton ubedio svoju
dvojicu političkih rivala da podrže njegov plan za smanjenje duga,
zauzvrat pristavši da Virdžinija bude mesto gde će se nalaziti nova
predložena prestonica. Drugi takav sastanak bio je onaj iz IH61. kada je
Fransis Bier preneo Robertu E. Liju Linkolnov predlog da Li preuzme
komandu nad vojskom Unije. Li je odbio, i umesto toga podneo ostavku
i svrstao se na stranu svoje rodne Virdžinije.
„Ovo je sjajno”, rekao je Kenet ozarenog lica. „To je upravo ono na
čemu smo radili.”
Ona nije delila ovaj njegov entuzijazam. U svakom slučaju, ne još.
Htela je da čuje više. „Je li Komitet za pravilnik pripremljen?”
„Ne bismo vodili ovaj razgovor da nije.”
Bilo koju promenu procedure u Predstavničkom domu prvo je
morao da usvoji Komitet za pravilnik, jedan od najstarijih stalnih
komiteta u Kongresu, koji se trenutno sastojao od trinaest članova.
Devet ih je imenovao predsednik Doma, a ostala četvorica bila su iz
redova manjine u Skupštini. Komitet je drugačije nazivan i
predsednikov odbor, pošto je to bio način na koji je vodstvo
kontrolisalo Skupštinu. Svaka pojedinačna mera, pre nego što bude
poslata na glasanje, morala je da prođe kroz Komitet za pravilnik.
„Niko ti se nije usprotivio?”, upitala je.
Vens je iz svoje čaše otpio evijan sa kapljicom isceđenog limuna.
„Niko bitan. Mojih devet glasova će biti dovoljno, kao što sam i rekao.
Ostalih četvoro?” Slegnuo je ramenima. „Koga je briga? Ali, ako
razmisle o tome, takođe će stati uz mene. Ovo će biti korisno svima.”
„Ovaj potez biće revolucionaran”, rekla je ona. „Veoma
kontroverzan. Biće posledica koje moramo razmotriti.”
Vens je slegnuo ramenima. „Ovo je savršeno vreme. Štampa napada
Senat zbog neprihvatanja Foksovih kandidata za kabinet vlade. Čak i
pravednički Njujork tajms poziva na promene. Donji dom je besan na
Senat zbog neprihvatanja jednog od naših bivših članova na
ministarsko mesto. Narodu ove zemlje dosta je tog sranja. I nama ga je
dosta. Već i previše. Nema razloga da čekamo. Završimo s tim.”
Ona je razumela zašto nije mogao ranije da pređe na delo. Bila je
neophodna promena u Beloj kući, koja je došla sa poslednjim izborima.
Novi predsednik, neproveren, nesiguran, delovao je savršeno da bude
iskorišćen. Stari ratnik kao što je Deni Danijels pokazao bi se teškim
protivnikom ako bi mu se uputio izazov. On bi možda čak pridobio
dovoljno podrške javnosti da zaustavi celu stvar. Ovako je Senatu
prirođeni opstrukcionizam išao njima naruku, a Bela kuća se čak
pridružila horu koji zahteva promene, izražavajući sopstvene
frustracije.
 Sve je izgledalo spremno.
Otpila je viski koji je sama sebi sipala. „U redu, uradimo to.”
Vens se osmehnuo. „Mislio sam da to bude za tri dana. Najviše. Ovo
mora da se dogodi brzo, bez odlaganja. Na snazi je pravilo o
jednodnevnoj pauzi. Zato ćemo, kada Komitet za pravilnik iznese
predlog promene, morati da sačekamo jedan dan pre nego što članovi
Komiteta budu mogli da glasaju. Onda iz Komiteta prelazimo pravo na
skupštinsko glasanje. U roku od nekih sat vremena. Štampa će načuti
šta se sprema za vreme jednodnevne pauze, ali sve će biti završeno pre
nego što bude mogla išta da uradi.”
„A kada pređemo na skupštinsko glasanje, hoće li predlog biti
usvojen?”, upitala je ona.
Vens se nagnuo napred u fotelji i okrenuo svoje privlačno lice
prema njoj. „Moji ljudi će uraditi ono što mora da se uradi. Imamo
većinu od skoro šezdeset posto. Ali možda bi se iznenadila da čuješ
koliko nam se pridružilo onih koji su bili na suprotnoj strani.”
Vensova stranka kontrolisala je Donji dom i držala predsedničko
mesto. Ali morala se uzeti u obzir i druga strana u skupštini. Srećom, u
Kongresu je bilo malo onih koji su imali odlučnost i čvrstinu da se bore.
Umesto toga, više su voleli da zauzmu stav. Međutim, ovo pitanje nije
postavljalo prostora za izvlačenje. Mogao si da budeš ili za ili protiv. I
Vens je bio u pravu, u ovome je bilo mnogo toga što su obe strane
mogle da prihvate.
„Ja sam predsedavajući Predstavničkog doma”, rekao je Vens. „To
znači da se upravljam prema rezultatima. Oni se postižu tako što
navedem ljude pod mojom upravom da urade ono što ja želim. Ne bih
bio ovde i razgovarao s vama da ne držim ovo pod kontrolom. Postići
ćemo ovo tako što ćemo učiniti da to ne bude političko pitanje, nego
pitanje zdravog razuma. Na svu sreću, arogancija Senata u proteklih
nekoliko meseci to će učiniti lakim zadatkom.”
Kenet je izgledao ushićeno.
Njoj je takođe bilo drago zbog ovoga. Godinama je slušala Aleksovo
naklapanje o Kongresu i zloupotrebama u njemu, kako Senat postaje
sve nefunkcionalniji, i kako se malo ili nimalo može preduzeti u vezi sa
tim.
Zapravo, nešto je moglo da se preduzme.
Postojala je ideja koju su mudri ljudi sa Juga smislili odavno, ali
nikada nije bilo prilike da bude sprovedena u delo. Umesto toga, ti isti
mudri ljudi bili su isprovocirani da se glupo otcepe od Unije i započnu
građanski rat - u kome su doživeli težak poraz. Tomas Džeferson je
rekao: Mala pobuna s vremena na vreme je dobra stvar, neophodna u
svetu politike kao oluje u svetu prirode.
I bio je u pravu.
Ali sve je zavisilo od forme pobune.
„Kakav je osećaj?”, htela je da zna. „Uskoro ćeš postati najmoćniji
čovek u zemlji.”
Vens je klimnuo glavom i uputio joj širok, samouveren osmeh.
„To i jesam. A sve zahvaljujući tebi.”

Razgovarali su još dvadeset minuta, a onda je njen brat pošao do

Nešvila. Kenetu se nikada nije dopadao okrug Blant, a ona mu nije
ponudila sobu da prenoći. Više je volela da bude trista kilometara od
nje. Vens je i dalje bio tu, iako se bližio jedan sat posle ponoći.
„Izađimo napolje”, rekao joj je.
Izašli su na mokar trem.
Kiša je najzad prestala da pada.
„Ovde je stvarno divno”, primetio je on. „Malo parče raja.”
„Prodaću ovo mesto.”
„Stvarno? Nisam znao da ga toliko mrziš.”
„Taj deo mog života je završen. Aleksa više nema. Vreme je da
krenem dalje.”
Čula je neki pokret dole ispod i zagledala se preko ograde u mrak. U
polusvetlu koje su davale lampe na tremu videla je čoveka kako ide
kroz nisku travu u zadnjem dvorištu, blizu linije drveća. Zid
neprobojnog crnila označavao je početak šume, za koju je znala da se
bez prekida prostire kilometrima u daljinu.
Vens je takođe video tog čoveka i doviknuo je: „Ima li nekih
problema?”
Shvatila je da je ta figura dole jedan od agenata Tajne službe.
Patrolirao je po imanju.
„Ne, gospodine”, odgovorio je glas odozdo. „Samo sam hteo da
bacim pogled.”
„Ima li nekog razloga za to?”
„Mislio sam da sam nešto čuo.”
 DVADESET PRVO POGLAVLJE

Deni se priljubio uz mokro stablo.

Vensov agent iz Tajne službe stajao je sedam metara od njega, na
osvetljenoj ivici dvorišta, odmah iza linije šume. Ako bi se nakašljao ili
kihnuo, ili čak samo preglasno udahnuo, bio bi otkriven. Čuo je kako
agent objašnjava zašto je došao ovde - Mislio sam da sam nešto čuo - i
upitao se koliko daleko će taj čovek otići da umiri svoju sumnju.
„Zašto si zabrinut?”, upitao je Vens sa trema.
„Previše je mračno. Nema načina da znamo šta je tamo napolju.
Stvarno bi trebalo da se vratite unutra.”
„Uvek je ovako”, odvratila je Dajana. „Ovo su planine. Sigurna sam
da si čuo rakuna ili jelena koji je izašao posle kiše. Mogao bi čak da
bude i medved. Ovde ih imamo mnogo.”
Agent ništa nije rekao. Kao što i treba. Deni je znao kakva je obuka
tih ljudi. Tajna služba nije došla da ćaska ili da se upušta u raspravu.
Oni su jednostavno radili svoj posao. Posao zaštite zahtevao je
posebnu vrstu ličnosti, podjednako telohranitelja, diplomatu i
poverenika. Imati zaštitu Tajne službe značilo je da ti se drugi ljudi
stalno mešaju u posao. Više nisi mogao da ideš gde hoćeš i kad god
hoćeš. Umesto toga, morao si da pitaš, i morale su da se izvrše
pripreme. Pitao se da li je ova poseta ovamo noćas bila planirana, ili se
dogodila iznenada. To je činilo razliku kada je u pitanju bezbednost.
Posmatrao je agenta koji je i dalje stajao u dvorištu okrenut prema
njemu. Između njih se isprečio zid crnila. Bio je bezbedan sve dok ne
napravi nikakav zvuk i dok se čovek ne odluči da priđe bliže.
„U redu je”, rekao je Vens. „Vrati se do prednje strane kuće. Uskoro
odlazimo.”
Agent se udaljio.
Deni je ispustio vazduh, shvativši da je sve vreme zadržavao dah.

Dajana je stajala pored Vensa.

„Nedostajala si mi”, rekao je.
 Prošlo je nekoliko meseci otkad su poslednji put bili zajedno.
Njihova veza započela je pre dve godine. Kenet ih je upoznao kako bi
ona mogla da objasni Vensu šta zna, i Vensa su smesta zainteresovale
mogućnosti. Isprva je mislila da se on samo šali sa njom, traži način da
joj se približi, ali uvidela je da je njegova radoznalost iskrena. Njen muž
odavno je izgubio svako fizičko interesovanje za nju, i u njihovom
braku više nije bilo intimnosti. Imala je samo nekoliko susreta sa
Vensom, i uvek na mestima daleko od Vašingtona ili okruga Blant. A
ona nije gajila iluzije. Čovek je bio oženjen, imao je troje dece, bio je
veteran u Kongresu sa devet mandata dosad, i sada je bio predsednik
Predstavničkog doma. On neće odbaciti sve to. Niti bi ona to želela.
„Voleo bih da imam vremena da ostanem”, rekao je.
„To ne bi bila dobra ideja.”
„Stvarno mislim ono što sam rekao ranije. Iskreno saosećam s
tobom zbog Aleksove smrti. To što se dogodilo je užasno.”
„A ja cenim to što si rekao. A ipak ti ne bi smetalo da spavaš sa
udovicom.”
„Ma daj, Dajana. Nemoj da mi morališeš. Napravila si tu odluku
odavno, kada ti je muž bio živ.”
Zaista i jeste.
Zanimljivo koliko je to bilo lako, preći granicu moralnosti. Da joj je
pre pet godina neko rekao da će postati višestruka preljubnica, ona bi
ga ošamarila. Ali, kako je starila, takođe je postajala nespokojna. Aleks
je zadovoljavao svoje strasti politikom. Ona nije imala ništa. Dok nije
ponovo otkrila sve očeve stare papire i snove odavno mrtvih ljudi.
„Mislim da ovo između nas treba da ostane ispravno”, rekla je.
„Pogotovo s obzirom na ovo što će se sada dogoditi. Kao što rekoh, ti
ćeš postati najmoćniji čovek u ovoj zemlji, a moćnim ljudima potrebne
su njihove supruge i deca. Ne ljubavnice.”
„Menjanje istorije može biti izuzetan afrodizijak.”
Stajao je blizu, i koža joj je treperila od njegovog toplog daha. Nije
mogla da se protivi ovoj primedbi, koja je više od bilo čega drugog
objašnjavala njihov odnos.
Ovaj čovek stvarno je želeo da stekne sebi ime.
A šta je Kenet želeo?
Moć i kredibilitet. A ona?
Ona je želela bogatstvo.
Živela je od državne plate skoro čitavog života, otkad je odrasla.
Prvo od onoga što je Aleks zarađivao u vladi Tenesija, zatim kao
senator SAD. Srećom, nasledio je sredstva zahvaljujući kojima nisu bili
zaduženi. Ali nikada nisu živeli u dokolici i privilegovano. Aleks je uvek
bio obazriv sa donatorskim uplatama i poklonima, i nikada nije
prekršio nijednu etičku normu. Nijednom tokom službe nije prihvatio
besplatno putovanje bilo kuda. Jedva da je ikome dopuštao da mu plati
obrok. Nemoj da uzmeš i nećeš dugovati. Čula je to milion puta. Njena
filozofija se u ogromnoj meri razlikovala od toga. Ono što je ona tražila,
moglo je da vredi na stotine milijardi dolara. Više nego dovoljno
bogatstva da joj obezbedi udoban život. Njen otac joj je tek na svojoj
samrtnoj postelji rekao za mogućnost da pronađe zlato.
„Ti si negde milion kilometara odavde”, rekao je Vens.
Stvarno je i bila.
U njoj se kovitlala čudna mešavina emocija. Ponos, pohlepa,
ambicija, krivica. Čudna kombinacija kojom je tek nedavno naučila da
ovlada.
„Ti i ja više nećemo spavati zajedno”, rekla je.
On nije izgledao kao da mu to smeta. „Koliko se sećam, ti si bila ta
koja je prva počela s tim.”
„Jesam. Zato ću biti i ta koja će s tim završiti.”
„Postoji li neko drugi?”
„Moglo bi i tako da se kaže.”
„Nadam se da on ceni ono što ima.”
To je tek trebalo da se vidi.
„Idi kući, svojoj porodici. Budi dobar dečko, Lušuse. Nemoj ovo da
zabrljaš.”
„Nemam nameru da ne uspem. Ti si mi dala poklon koji planiram
mudro da upotrebim.”
„Skoro svaki čovek može da podnese teškoće, ali, ako želiš čoveku da
isprobaš karakter, daj mu moć.”
„Tvoje reći?”
Odmahnula je glavom. Njegovo nepoznavanje istorije bilo je prava
sramota. „Linkolnove. I bio je u pravu. Ti ćeš uskoro biti podvrgnut toj
probi. Nemoj podbaciti.”
„Nemam nameru da se to desi.”
Znala je da je Vens želeo da bude predsednik. Pre izbora prošle
jeseni isturio je pipke i proverio raspoloženje. Ali niko nije skočio na
njegov poziv. Ni štampa, ni javnost, ni stranka. Njegovo nepoznavanje
istorije ponovo je radilo protiv njega. Samo jedan čovek je ikada prešao
sa mesta predsedavajućeg Donjeg doma Kongresa na mesto
predsednika: Džejms Pouk, 1845. godine. Pre mnogo, mnogo vremena.
U moderna vremena, ta funkcija predstavljala je kraj poslanikove
političke karijere. Vens je sedeo na rukovodećem mestu devet godina,
čitav životni vek za jednog predsedavajućeg Predstavničkog doma.
Koristio je svoj položaj mudro, stičući daleko više prijatelja nego
neprijatelja. Ali ona je znala koliko je mrzeo što ga izbegavaju,
pogotovo kada se stranka okrenula čoveku male političke težine kao
što je Vorner Foks i podržala ga kao kandidata za predsednika. Zato je
oberučke prihvatio kada mu je ponudila način da pređe s druge
pozicije na lestvici uspeha do toga da, u suštini, bude predsednik, i to
sve bez potrebe da izlazi na nacionalne izbore.
„Promeniću ovu zemlju, zauvek”, rekao je. „Ali ne bih mogao to da
uradim bez tebe.”
Ona je cenila njegovu ljubaznost, ali znala je da će mu uskoro ona
biti poslednja misao na pameti. To je bilo u redu. Ona je takođe imala
svoja Interesovanja.
„Poslednji poljubac?” zamolio je on. „Za ratnika koji se sprema u
boj?”
Ona se osmehnula. Stvarno je bio nemoguć.
Ali kakve bi štete od toga moglo biti!

Deni je kao opčinjen gledao kako predsedavajući Predstavničkog doma

ljubi udovicu jednog od njegovih najbližih prijatelja. Nije to bio ovlašni
poljubac u obraz. Zagrljaj, posle kog su im se usne priljubile, a nijedno
se tome nije ni najmanje opiralo. Jedva je mogao da poveruje
sopstvenim očima, ili ušima, pošto je bio dovoljno blizu da čuje čitav
njihov razgovor.
Na delu je zaista bilo nešto veliko.
„Postaćeš najmoćniji čovek u ovoj zemlji.”
Dajanine reči upučene Vensu.
Dvoje ljubavnika se razdvojilo, a zatim su se zajedno vratili sa
trema u kuću. Nekoliko minuta kasnije kola su se izvezla sa prilaznog
puta ispred kuće. Pretpostavio je da je Vens otišao, zajedno sa svojom
dvojicom čuvara.
Zato je i on izašao iz šume.

Odvezao se nazad do kuće, dok su mu se misli u glavi kovitlale. Biti

predsednik SAD zahtevalo je neprestano umno angažovanje, pri čemu
nikada nije bilo ni trenutka u kome se na hiljade različitih misli nije
vrzmalo po njegovoj glavi. To bi moglo da predstavlja problem za
većinu ljudi. Ali ne i za njega. On je voleo svaku sekundu tog posla i
nedostajao mu je više nego što je mislio da bi ikada bilo moguće. Šta je
drugi čovek iz Tenesija, Endru Džekson, jednom rekao?
]a sam rođen za oluju, i mir mi ne odgovara.
Prokleto tačno.
A on je izgleda uleteo pravo u središte uragana. U sebi je
odmeravao prednosti i mane, tražeći otvor kroz koji može da se
probije, neku slamku da se za nju uhvati, razumno objašnjenje.
Ali ništa nije pronašao.
Brisači su postojano škripali na kiši. Kapljice su kao srebrni meci
proletale kroz snopove svetlosti iz farova, a mokar put blistao je kao
crni led.
Nažalost, ovde nije preostajao nikakav tračak sumnje.
Po glavi su mu se rojile samo loše misli.
Posmatrao je skup u kući Šervudovih, i primetio je srdačnost
između troje učesnika koja je ukazivala da se međusobno dobro
poznaju. Zatim je usledio susret na tremu. Ovo je bilo skoro previše da
bi se moglo u to poveravati. Niko mu ne bi verovao. Jedva je i sam
verovao u to.
Ali šta sad da radi?
Imao je ideju, suludu po svom dometu, jedinstvenu po pristupu.
Zato je pretresao u glavi argumente za i protiv.
Njegov zahtev za razvod od Polin trebalo je da bude podnet sudu u
julu i, posle obaveznog perioda čekanja od šezdeset dana, da bude
potvrđen u septembru. To će biti osam meseci posle njegovog odlaska
sa predsedničke funkcije. Dogovorili su se da izdaju zajedničko
saopštenje u kome će izraziti žaljenje, a zatim da više nikada javno ne
pričaju o celoj toj stvari. Za prijatelje će objašnjenje biti da se takve
stvari dešavaju, ali oni njima najbliži neće biti iznenađeni. Bol zbog
Merine tragične smrti dugo je lebdeo između njih. Njegova ćerka sada
bi bila odrasla žena, verovatno udata i sa svojom decom. Muzika je bila
njena ljubav i još je mogao da je čuje kako, kao mala devojčica, svira
flautu. Poseta njenom grobu bila je početak njegovog ličnog pomirenja
s prošlošću.
Ali ostalo je još posla koji je trebalo uraditi.
Naravno, njegovi neprijatelji će potegnuti pitanje njegovog ega,
zajedno sa argumentom stoje dosta - dostaje. Ali, pre nego što je otišao
iz Bele kuće, on je video statistike koje su pokazivale da je popularan u
Tenesiju. Podaci su sakupljeni u sklopu istraživanja koje se ticalo
mesta za njegovu predsedničku biblioteku. Biće potrebni privatni
donatori da se to ostvari, a podizanje zgrade na prijateljskoj teritoriji
uvek je pomagalo u skupljanju priloga.
Osim toga, nije mogao da se seti nijednog drugog faktora koji bi
mogao da se nađe na putu njegovom planu.
Naravno, biće primedbi, ali pesimisti mogu da idu dođavola. Njegov
najdraži prijatelj bio je mrtav, i on je protiv svoje volje bio uvučen u
otkrivanje kako i zašto se to dogodilo. Dugovao je to Aleksu Šervudu,
pa će prihvatiti sve što bude morao da uradi. On se nikada nije uplašio
od borbe. I ta nepokolebljiva odvažnost učinila ga je odlučnim
predsednikom. Vojska ga je poštovala. Kongres ga se plašio, a narod ga
je uglavnom voleo. Ista anketa obavljena krajem prošle godine takođe
je pokazala da je napustio funkciju sa stopom podrške od 65 %, čime
nije mogao da se pohvali nijedan drugi predsednik iz modernih
vremena. Dakle, je li on dopuštao da mu sve to udari u glavu? Je li
precenjivao svoju moć? Možda.
Ali morao je to da uradi.
Zbog Aleksa.
Nastavio je da vozi kroz kišu. Nije osećao težinu u očima ni
pospanost. I hn mu je radio olimpijskim ritmom.
„Ne, Deni”, šapnuo je, „radiš ovo i zbog samog sebe.”
Uvek mu je koristilo da bude iskren prema sebi. Poznavao je svoje
jake i slabe tačke, bio je svestan i jednih i drugih, ali nije obraćao
pažnju ni na jedne ni na druge.
Želeo je ovo. Ne. Ovo mu je bilo potrebno.
Skrenuo je sa glavnog puta i povezao se stazom, pa se parkirao
ispred svoje kuće. Ljudi iz obezbeđenja okupili su se na prednjem
tremu.
„Možemo li nešto da uradimo za vas, gospodine predsedniče?”,
upitao ga je jedan od ljudi dok se peo stepenicama.
„Treći mandat dobro bi mi došao.”
I osmehnuo se čoveku dok je ulazio unutra, skidajući mokri kaput.
Polin bi ga naterala da ga skine napolju. Sada je mogao da radi šta hoće.
Je li to bilo dobro ili loše, tek je trebalo da se vidi. Poneo je beležnicu sa
sobom. Na spratu je prošao pored zatvorenih vrata svoje sobe i otvorio
ona iza kojih je spavao njegov prijatelj. Seo je na ivicu kreveta, uključio
lampu sa abažurom i probudio guvernera.
 „Valjda shvataš da sam ja guverner ove države”, rekao je njegov
prijatelj snenim glasom.
„Ali ja sam na višem položaju od tebe.”
Guverner se uspravio u sedeći položaj u krevetu. „Kako to misliš? Ti
si privatno lice.”
„Imamo problem.”
I sve je ispričao svom prijatelju, uključujući i pojedinosti koje su se
ticale Tejsli, Lušusa Vensa i Dajane. „Kažem ti, taj skup koji sam upravo
video bio je poput neke scene iz Sedam dana u maju.”
Uvek je voleo i knjigu i originalni crnobeli film, koji se bavio
pokušajem vojno-političke grupe da preuzme vlast.
„Oni su kovali zaveru”, dodao je. „Nema sumnje u to.”
„Je li to ta beležnica?”
Klimnuo je glavom i dao mu je. „Dajana me lagala pravo u lice. Ona
je poslala nekoga u Aleksov stan da ovo donese.”
„Ona je supruga i, pretpostavljam, jedina naslednica?”
„Zašto onda lagati?”
„Zato što joj se ne sviđaš? I smatra da to nije tvoja stvar?”
„Voleo bih da je tako jednostavno. Ne. Oni se spremaju da urade
nešto veliko. Tako veliko da je upozorila Vensa na posledice moći.”
„Šta ti ili ja možemo preduzeti u vezi s tim?”
„Imam jednu ideju.”
Guverner je zurio u njega, čekajući.
„Aleks je imao još dve godine. Ti si taj koji postavlja nekoga da do
kraja odsluži taj mandat u Senatu. Obojica znamo rezultat. Ta osoba
mora biti potpuno nezainteresovana da zadrži taj posao posle dve
godine. On ili ona će samo čuvati to mesto. Ništa više. Grejaće fotelju.
Ali ta osoba takođe mora da bude kompetentna.” Video je da se u
guvernerovoj glavi stvari već povezuju. „Znam da to imenovanje može
biti pravo minsko polje za tebe. Ljudi će sa svih strana zvati i tražiti da
ga dobiju, čak i samo na dve godine, da greju fotelju. Šta god da budeš
uradio, naljutićeš nekoga. Zato ih zajebi sve, i daj posao meni.”
Guverner se iscerio. „To ima prizvuk sentimentalnosti.”
I imalo je. Samo još jedan čovek u istoriji služio je kao predsednik, a
zatim bio izabran u Senat SAD.
Endru Džekson.
Koji je krenuo malo dalje odavde, iz okruga Grin u Tenesiju.
„Ti ćeš biti drugi.”
„A ovo je dobro odigrano za tebe”, rekao je on. „Ja ću održavati
stvari mirnim dok birači ne budu mogli da izaberu koga žele za svog
novog senatora za dve godine. Ne možeš da upadneš u nevolje zbog
toga.”
„Samo što ti nikada u životu nisi držao stvari mirnim.”
„Stvarno planiram da pronjuškam okolo. Otkriću šta se, dođavola,
ovde dešava. Ali obećavam, biću dobar dečko.”
„Ti shvataš da bi bivši predsednik trebalo da se povuče.”
„Nikada mi se nije dopadala ta pretpostavka. U sebi sadrži neki
grozan prizvuk. Ali radim ovo zbog Aleksa.” Zastao je, shvatajući da
igra sa igračem. „I zbog sebe.”
„Znao sam da nema šanse da ćeš samo sedeti i pisati memoare.”
Denija je obuzela silovita, grabljiva zabrinutost, koja ga nikada nije
napuštala za osam godina u Beloj kući, ali je popustila pre nekoliko
meseci dok je gledao kako novi predsednik polaže zakletvu.
„Potrebno mi je ovo”, ponovo je priznao. „Zaista jeste.”
„Sećam se vremena kada su meni trebale razne stvari. A ti si se
pobrinuo da ih dobijem. Tako da to nije problem, Deni. Uradiću to. Za
Aleksa - i za tebe.”
U trenutku su se strah i izolovanost koje je u poslednje vreme
osećao pretvorili u usredsređenu želju za akcijom.
I shvatanje.
Vratio se u igru.
Planiraj svoj rad i razradi svoj plan.
Njegova mantra.
Znao je da mu se u očima vidi i drski blesak nestašluka i nagoveštaj
olakšanja, pa je rekao svom starom prijatelju: „Nešto ovde smrdi. Mogu
to da osetim. Zato ću krenuti i videćemo šta ćemo pronaći.”

DVADESET DRUGO POGLAVLJE

Koton je preko stola zurio u Terija Morsa. Strpljenje mu je bilo pri

kraju. Sedeli su u kuhinji i Mors je gledao napolje kroz otvoren prozor.
Nekoliko pčela je zujeći lebdelo odmah iza zaštitne mreže, ispod
nadstrešnice.
„Uskoro će se vratiti u košnice”, rekao je Mors. „Kada se umire.”
 Mors je uspravio i popravio slomljene kutije, pa upotrebio dim da
satera većinu insekata nazad u njihove domove.
„Pčele se drže reda”, nastavio je starac. „One vole da su stvari
organizovane. U košnici postoje pravila.”
Kasiopeja i Li sedele su za stolom sa njima. Kasiopeja je takođe
stalno motrila kroz prozor, držeći svoj pištolj koji su napadači ostavili
za sobom dok su bežali.
„Šta su ti rekli?”, upitao je Koton. Držao je svoju beretu na stolu pred
sobom. „Da ćeš izvršiti svoju dužnost ako nas navedeš u klopku?”
Mors je klimnuo glavom. „Pojavili su se baš pre nego što si ti došao.
Parkirali su se pozadi, da ih ne vidite. Znali su kako treba da se rukuju i
ispravne reći. Otac mi je rekao da uvek poštujem ljude koji znaju te
stvari. Kada ste se vas dvoje pojavili sa Li, oni su čekali u spavaćoj sobi
i slušali. Nameravao sam da im pokažem kamen, pa sam jednostavno
odveo i vas tamo.”
„Tvoj otac je živeo u drugo vreme”, rekao je Koton. „Stvari su se
promenile. Te ljude uopšte nije briga za Vitezove zlatnog kruga.”
„To sada i ja vidim. Pogrešio sam.” Mors se zagledao u unuku.
„Izvini, dušo.”
„U redu je. Ja sam dobro.”
„Pričaj mi o tom kamenu”, rekao je Koton Morsu. „I, radi vlastitog
dobra, pričaj mi iskreno.”
„Ti shvataš da sam dugo vremena čuvao ovo kao tajnu.”
„Kao što sam rekao, bilo je to drugo vreme. Mnogo zločina
počinjeno je ovde, i došao je dan presude.”
Izraz poraženosti preleteo je preko Morsovog lica. Koton je
saosećao sa starcem, ali morao je da obavi svoj posao.
„To je jedna od pet kamenih ploča”, rekao je Mors. „Otac mi je rekao
da je njegov otac posebno izabran da čuva ovu. To je bila čast kojom se
stvarno ponosio, i preneo ju je na mene.”
„Kako je taj kamen završio u tvom pčelinjaku?”, upitala je Kasiopeja.
Koton je takođe želeo da sazna odgovor na to pitanje.
„To je priča koja seže u daleko vreme, kada nisam bio mnogo mlađi
nego što je Li sada.”

Mors je pratio oca kroz šumu hrastova, bukvi, jasenova i borova,

motreći da ne nalete na zvečarku ili bodljikavo prase. Voleo je
šume. Potoci su njemu i ocu donosili ne samo svezu vodu, nego i
ribu. U šumama je bilo jelenova, kestenja, šumskog voća i - što je
on lično najviše voleo - divljih trešanja. Planine Ozark i Vašita bile
su njegov dom, i mislio je da će tako biti celog njegovog života.
Njegov otac bio je jak čovek prema kome su se drugi ljudi
odnosili s poštovanjem. Uzgajao je svinje i lovio krznare pomoću
zamki. Kada su ljudi gladovali, za vreme Velike ekonomske krize,
on je mnogima donosio divljač i starao se da niko ne bude gladan.
Njegov nelegalni domaći viski imao je legendarni status i među
meštanima i među kupcima. Ljudi su dolazili kod njega i po pomoć
i po savet.
„Kuda idemo?”, upitao je oca.
„Da lovimo krave.”
On je već čuo taj izraz i, kada je bio mlađi, stvarno je mislio da
njegov otac to ozbiljno kaže. Ali s vremenom je saznao da izraz
ima drugo značenje. Obično bi njegov otac osedlao konja i zaputio
se u šume sam, da lovi krave. Danas je poveo i njega, na
sopstvenom konju, sa sopstvenom puškom u rukama.
Njegov otac se zaustavio i on je dojahao do njega.
„Pogledaj ono iskrivljeno stablo bukve, dole niz potok.”
On je pogledao u pravcu kuda je njegov otac uperio prstom.
„Takva stabla nazivamo drvećem s blagom. Prepuna su
rezbarija. Ako ih pravilno protumačiš, odvešće te do blaga.”
Njegov otac nikada ranije nije govorio o ovome.
„Ti si moj prvenac. To znači da si sledeći čuvar. Naučiću te sve
što moraš da znaš, ali samo ako želiš da učiš.”
Kroz njega je prostrujalo ushićenje, kao voda niz korito potoka,
povezujući ga sa ocem kao nikada pre. Je li postojao neki bolji
osećaj?
„Želim da učim”, rekao je.
„Tako sam i mislio. Vidiš onu uvalu, iza potoka?”
Video ju je.
„Neko je tamo sahranjen. Našao se na mestu gde ne bi trebalo
da bude i poginuo je. To se desilo pre mnogo vremena. Ali ponekad
je to neophodno. Moraš da loviš krave.”
I on je odjednom shvatio šta taj izraz znači. „Jesi li ga ti ubio?”
„Moj otac je to uradio. Ali ja sam bio tu. Baš kao što si ti danas
ovde.”
Veza je postala još jača, sezala je još jedan naraštaj unazad.
„Mogu da uradim šta god moram da uradim.”
Otac se osmehnuo. „Verujem da možeš.”
 Nastavili su da jašu, sve dublje u šume u pravcu juga, sve dalje
od njihove brvnare, prateći potok. On je mnogo puta istraživao
ovaj deo šume i video je izrezbarene figure životinja, nerazumljiva
slova, datume urezane u drveće i kamenje. Ali nikada nije
razumeo njihovo značenje. Mislio je da su to samo žvrljotine. Hteo
je da postavi neka pitanja, ali znao je da to nije dobra ideja. Otac
će mu reći ono što bude hteo da on zna kada bude spreman.
Ali on je shvatio šta se dešava.
Njegovo obrazovanje je počelo.

„Moj otac bio je grub i čvrst čovek”, rekao je Mors. „Kasnije sam
saznao da je ubio troje ljudi loveći krave.”
„Nisi tako rekao ranije”, napomenula je Kasiopeja.
„Lagao sam.”
Li je delovala iznenađeno ovim otkrićem. „Nikada mi ništa nisi
pominjao o ljudima koji su stradali.”
„Zato što nikada nisam očekivao da ćeš ti ikada ikoga ubiti. Zato
nisi morala da znaš.”
„Jesi li ti ikoga ubio?” upitala je ona svog dedu.
Mors je odmahnuo glavom. „Nikada nisam mogao. Jednostavno bih
se potrudio da ih uplašim i oteram.”
„Šta se dalje događalo sa tobom i tvojim ocem?”, hteo je Koton da
zna. „Tog dana pored potoka.”
„Otišli smo negde.”

Nastavio je da jaše uskom stazom. Konji su imali siguran oslonac

pod kopitima, ali on je za svaki slučaj budno gledao ispred sebe.
„Ovde ima mnogo zakopanog zlata”, rekao je njegov otac. „Više
nego što bi iko od nas ikada mogao da potroši. Ali ono nije naše.
Pripada drugima. Naš posao je da ga štitimo.”
Razmislio je o ovome. Delovalo je da je to važno.
„A osim toga”, dodao je njegov otac, „ne znam kako da
pronađem mesta na kojima je skriveno.”
Popeli su se na greben i teren ispred njih postao je ravan.
Njegov otac zaustavio je konja ispred svetog drveta. „Pogledaj
ovamo.”
On je već primetio izrezbareni simbol. Nekakvu zmiju.
„Ja ne umem da protumačim znake”, rekao mu je otac. „Nemam
pojma šta znače. Namerno je tako uređeno. Mi samo pazimo na
 njih. Štitimo ih. Brinemo se da potraju. I pre nego što umrem,
pokazaću ti sve za koje znam.”

„Ali nikada to nije uradio”, rekao je Mors. „Umro je godinu dana

kasnije, pao je s konja kada je ponovo lovio krave.”
„Šta je sa kamenom?”, upitao je Koton, vraćajući se na početno
pitanje. „Njega mi je pokazao. Onog prvog dana, kada smo našli zmiju
urezanu na drvetu.”

„Postoje čuvari, a postoje i oni posebni među njima, kao što smo
mi”, rekao mu je otac. „Naravno, postoji mnogo zlata svuda uokolo
u zemlji, ali takođe postoji i nešto naročito važno. A to znam kako
da nađem.”
Nekoliko minuta jahali su u tišini. Zatim se otac zaustavio i
sjahao. On je uradio isto. U niskom rastinju pored brestovog stabla
video je zarđale ostatke gvozdenog sefa.
„Ovo je doneto iz opljačkane poštanske stanice pored Hot
Springsa sedamdesetih godina prošlog veka.”
S jedne strane su se u rđi videla izbledela slova VELS FARGO.
„Džesi Džejms je to ostavio ovde kada je sakrio zlato koje se
nalazilo u njemu. On je bio Vitez zlatnog kruga. Koliko je samo
banaka opljačkao! To zlato završilo je u ovim brdima, sakriveno.
Ono pripada Redu. Ali postoji još nešto što treba da znaš. Nešto
stvarno posebno što mi je rekao moj otac.”

„Većine tog zlata više nema”, rekao je Mors.

Koton se zagledao u starijeg čoveka.
„Došli su i uzeli su ga.”
„Ko je došao?” uključila se Kasiopeja.
„Vitezovi. Razišli su se svuda uokolo i uzeli zlato, ostavivši samo
jedan manji deo.”
„I šta su uradili s njim?” upitao je Koton.
„Odneli su ga na jedno mesto. Oni ga zovu riznica. Nikada nismo
saznali gde, samo da je sve skupljeno zajedno. Nekoliko manjih
skrovišta je sve što je ostalo. Ali mom dedi i ocu bio je poveren stvarno
poseban posao, koji je prešao na mene. Mi smo čuvali onaj tamo
kamen.”
„A zašto je to tako važno?”
„On vodi do riznice.”
 DVADESET TREĆE POGLAVLJE

VASINGTON
10.45

Stefani se povukla iz rotonde dok su obezbeđenje Smitsonijana i

lokalna policija pregledali razbijenu izložbenu vitrinu. Rik se ućutao,
izjavivši da ništa ne zna. Jedan od prestoničkih policajaca prišao je njoj
i zatražio neke informacije. Njoj je prvi poriv bio da mu ispriča za
ubistvo Tomasa, ali molba koja se jasno videla u Rikovim očima
naterala ju je da nastavi da ćuti. Zato je samo pokazala svoju značku
Odeljenja Magelan i rekla policajcima da se obrate glavnom tužiocu
SAD.
„Šta ćemo s Tomasovim telom?”, šapnula je Riku kada su stali sa
strane u rotondi.
„Trenutno samo nekoliko ljudi zna za to.”
„U šta si me to, za ime sveta, uvukao?”
Odšetala se da još jednom pogleda razbijenu vitrinu. Unutra su se
nalazili ceremonijalni predmeti ustanove, svaki opisan na
odštampanoj kartici postavljenoj ispod njih. Na zadnjem zidu vitrine
bilo je okačeno žezlo od zlata, srebra, dijamanata, rubina i uglačanog
smitsonita, minerala koji je prvi otkrio Džejms Smitson i koji je po
njemu nazvan posle njegove smrti. Sa kartice je takođe saznala da je
žezlo puno simbolike u vezi sa Smitsonom. Znala je da univerziteti
koriste žezlo da predstave pravnu nadležnost, autoritet i akademsku
nezavisnost. Pretpostavila je da isti ideali važe i ovde, i pročitala je
kako je žezlo predavano u ruke svakom novom sekretaru. Tu su takođe
bili izloženi poslužavnik od čistog srebra i službena značka.

Tradicija predaje ovog ključa novom sekretaru potiče iz 1964,

kada je dužnost primio S. Dilon Ripli, kao osmi sekretar
Smitsonijana. Umesto polaganja službene zakletve, odlazeći
sekretar Leonard Karmajkl predložio je ceremoniju predavanja
ključa zasnovanu na sličnim ceremonijama koje se često koriste
prilikom inauguracije predsednika upravnih odbora univerziteta.
 Predsednik Vrhovnog suda Eri Voren, kancelar Smitsonijana u to
vreme, predao je ključ Ripliju pre 23. januara 1964. godine, kada
je održan sastanak upravnog odbora. Ključ, kao simbol znanja i
čuvanja institucije, predstavlja prikladan simbol Smitsonijana. Do
1849. godine, ovaj veliki ključ mogao je da otvara jedna od
originalnih masivnih hrastovih vrata zgrade.

Pored kartice stajala je mala drvena kutija, otvorenog poklopca,

postavljena plavim baršunom. U njemu se video otisak ključa.
A ključ je nestao.
„Šta je sa ključem koji nije ovde?”, upitao je jedan od vašingtonskih
policajaca, koji je takođe primetio praznu kutiju.
„Nije izložen već neko vreme”, odgovorio je Rik. „Pravimo njegovu
kopiju.”
„Imate li neku ideju zašto je ova kutija jedina stvar koja je
uništena?”
„Možda se dogodilo slučajno”, rekla je ona. „On je žurio da ode.”
„A zbog čega ste vi bili ovde?”
„Samo sam pomagala prijatelju.”
Okrenula se prema Riku, koji je stajao na suprotnoj strani rotonde.
On je polako klimnuo glavom, istovremeno se slažući sa njenom
izjavom i zahvaljujući joj na delimičnoj laži.
Zazvonio je mobilni telefon i ona je gledala kako se Rik javlja, pa se
udaljava niz hodnik da bi mogao da razgovara u privatnosti. Šta je to
bilo toliko važno u vezi sa ceremonijalnim ključem da je koštalo
Martina Tomasa života?
„Stefani.”
Ona se okrenula.
Rik joj je mahnuo da dođe.
Odmakla se od policajaca i prišla mu.
„Neko želi da razgovara sa tobom.”

Sišli su niz spiralne stepenice nazad do Rikove podrumske kancelarije.

Tu ju je on uveo u tunel koji je vodio ispod Nešenel mola do Muzeja
istorije prirode. Kada su stigli do Tomasovog tela, videla je da je ono
pokriveno ceradom i da na njega pazi jedan čovek iz obezbeđenja. Rik
je zaključao kapiju sa strane Zamka kada su ušli, a drugi čuvar stražario
je kod prolaza u Muzej istorije prirode.
„Niko neće ući ovamo”, rekao joj je.
 Došli su do Kalmenove biblioteke, gde je pre sat vremena sve ovo i
počelo. Sve u Muzeju istorije prirode delovalo je tiho i mirno, kao na
groblju. Tokom dana, ovde je bilo ljudi, svetla i buke. Rik joj je rekao da
čistači ne rade ni u jednoj od zgrada nakon što istekne radno vreme
ustanove. Sav posao obavljan je u toku dana. Zato su noću eksponati
stajali u nadrealnoj tišini i samoći. Lako je bilo uvideti zašto u knjigama
i filmovima vole da dramatizuju takav sablasni mir.
U biblioteci ih je čekao jedan čovek. Imao je prsten sede kose poput
monaškog oreola koji je okruživao njegovo ćelavo teme. Nosio je
nekakav pojas oko struka, udovi su mu bili debeli i mlitavi, a oči
podbule, ali ovaj gospodin važio je za izuzetno inteligentnog.
Voren Veston.
Predsednik Vrhovnog suda SAD.
Kancelar Instituta Smitsonijan.
„Drago mi je što sam vas sreo”, rekao je pravnik, ustajući kada je
ona ušla u biblioteku.
Rik se okrenuo da izađe.
„Ne. Molim vas, ostanite.”
„Moram se pobrinuti za Martina. Vratiću se.”
I zatim je otišao.
„Bojim se da ste zbog mene umešani u ovo”, rekao je Veston.
„Trebala nam je pomoć, a saznao sam da ste vi i Rik prijatelji, pa sam ga
zamolio da vas pozove.”
„Nakon što ste uključili i Kotona Malona. Da li biste mi rekli zbog
čega?”
„To je duga priča.”
Zamalo se osmehnula. To je bilo upravo ono što je Koton voleo da
kaže kada bi ga ljudi upitali o njegovom imenu.
„Ovde imamo ozbiljnu situaciju”, rekao je Veston, „koja je, izgleda,
dobila tragičan obrt. Obavestili su me šta se dogodilo, tako da sam
mislio da je najbolje da razgovaram direktno sa vama.”
„Ne želim da vam iskažem nepoštovanje, gospodine, ali ovo nije
moj problem. Ovde sam samo zato što je Rik tražio moju pomoć. Ušla
sam u ovo naslepo i dopustila da ode daleko preko granice onoga što je
mudro. Moja agencija bavi se pitanjima nacionalne bezbednosti. Ovo je
sada posao za FBI ili vašingtonsku policiju.”
„Pre nego što sam došao, razgovarao sam sa ministrom pravde. On
mi je rekao da mi Odeljenje Magelan stoji na raspolaganju.”
Njoj se nije sviđalo ovo skretanje od standardne procedure. „To je
bilo prilično nepromišljeno s vaše strane.”
„Shvatam, i izvinjavam se. Ali bilo je neophodno.”
Ona je znala šta se dešava. Novog ministra pravde uopšte nije bilo
briga za Odeljenje Magelan i na početku je želeo da ga zatvori. Ali, na
dan inauguracije Deni je onemogućio da se to desi, primoravši
predsednika Foksa da sačuva agenciju. Istina, ona je iznova pokrenuta
sa istim osobljem i sredstvima kao i pod prethodnom administracijom,
ali ona nije gajila iluzije. To više neće biti prva agencija kojoj se Bela
kuća obraća. Zapravo, verovatno će imati malo ili nimalo posla. Zato su
joj sada ispunjavali vreme. Držali su je zauzetom. Ovo je svakako bilo
važno. I nije se moglo poreći da je ono što se upravo desilo povezano sa
smrću Martina Tomasa. Ali ovo je bilo kao da je ona primećena i
izabrana. Lokalna policija i FBI bili su i više nego sposobni da se
pozabave ovim.
„Potrebna mi je potpuna diskrecija”, rekao je Veston. „Vaša agencija
može to da mi pruži. A za sada mi je potrebno da telo Martina Tomasa
bude negde na bezbednom nekoliko dana, dok ovo ne sredimo.”
„Vi shvatate da je to zločin. On je ubijen. Narušićemo dokaze.”
„A siguran sam da vaša agencija to redovno radi, dok se bavi
pitanjima nacionalne bezbednosti.”
Primetila je njegov podrugljivi ton. „Kako ćete objasniti Tomasov
nestanak?”
„Neka to bude moja briga.”
Pošto nije imala izbora, izvadila je mobilni telefon i ukucala šifru.
Aparat je bio specijalno napravljen za Odeljenje Magelan,
reprogramiran i osposobljen da se uključi direktno na sigurnu liniju.
Kada se veza uspostavila, rekla je: „Imam prioritetnu situaciju koju je
potrebno raščistiti u Nacionalnom muzeju istorije prirode.” Kratko je
slušala pa je rekla: „Na moju odgovornost. Neko će vas sačekati na
ulazu u zgradu sa Avenije Konstitjušen sa dodatnim uputstvima.
Uradite to odmah.”
Prekinula je vezu.
„To je impresivno”, rekao je on. „Pretpostavljam da u vašem poslu
ljudi stalno ginu.”
„Ne uvlačimo u posao previše civila. Više volimo da ubijamo samo
obučene ljude.”
Videla je na njegovom licu da je njen sarkazam primećen.
„Pretpostavljam da sam ovo zaslužio.” Pokazao joj je rukom da sedne, a
zatim i sam uradio isto.
 Ona je odlučila da pređe na diplomatski pristup. „Moraćete da mi
oprostite moju osornost, ali, za razliku od vas, ja operišem u mraku. A
tek ćete morati da mi kažete zašto je Koton uključen.”
„Delim vašu frustraciju. Služim u Vrhovnom sudu preko trideset
godina i verovatno sam se zadržao duže nego što je trebalo. Kada se
penzionišem, zaista mi neće nedostajati da budem sudija, ali
nedostajaće mi da budem kancelar ove veličanstvene ustanove. Nikada
nisam propustio sastanak upravnog odbora. Malo mojih prethodnika
moglo bi da kaže isto za sebe.”
„A zbog čega mi to govorite?”
Lice starijeg čoveka na trenutak je poprimilo izraz iznerviranosti.
„Shvatila sam”, rekla je ona. „Ja sam teška. Verovatno niste navikli
da imate posla sa nekim takvim. Ali ja sam jedan od vaših službenika,
ili pravnik koji vam se suprotstavlja u raspravi. A nisam imala prijatno
veče.”
„Smrt Martina Tomasa nije bila vaša krivica.”
„Čija je to onda bila krivica?”
Značenje pitanja bilo je jasno.
On je odmahnuo glavom. „Nismo imali pojma da Tomas dolazi
ovamo noćas sa tim čovekom. Uopšte. On je sam sebe doveo u tu
opasnost.”
„Ali mi smo videli pištolj i dozvolili smo da se taj susret nastavi.
Trebalo je da bude prekinut, i sebe krivim za taj propust.”
„Molim vas, nemojte. Ja preuzimam punu odgovornost. Ne tražim
ovde žrtvenog jarca. Tražim pomoć.”
A ona je čula očaj u njegovom glasu. „U redu. Ućutaću i slušaću.”
Činilo se da on to ceni.
„Sve je ovo počelo vrlo davno, za vreme građanskog rata.
Smitsonijan je igrao opasnu igru. Naš sekretar u to vreme, Džožef
Henri, hteo je da ostanemo neutralni, kao međunarodna naučna
organizacija koja bi trebalo da bude iznad politike. Ali taj plemeniti
postupak naljutio je mnoge ljude. A nije bilo od koristi ni to što su
Henri i Džef Dejvis bili bliski prijatelji. Za vreme rata imali smo jedva
dovoljno sredstava da funkcionišemo. Na njegovom završetku bili smo
bankrotirali i radili smo sa gubitkom. Ta situacija dovela je do nužnog
pravljenja izbora. Martin Tomas uspeo je da sazna za neke od njih, a
Dajana Šervud je takođe pokazala nesrazmerno interesovanje za to.”
Ponovo to ime. „Jeste li ikada razgovarali sa senatorom Šervudom o
ovome?”
 „Jesam. Otprilike dve nedelje pre njegove smrti. Rekao sam mu da
njegova žena vrši pritisak na jednog od naših zaposlenih i
zloupotrebljava svoj položaj. Rekao sam mu da ona treba da se povuče
sa položaja u savetodavnom odboru Biblioteka Smitsonijan. Odgovorio
mi je da će razgovarati s njom. Ali izgleda da do tog razgovora nikada
nije došlo, ili ona nije htela da ga sluša, a sada su i senator i Martin
Tomas mrtvi.”
Ona je morala da kaže: „Tomas nije bio iskren prema vama.” I
ispričala mu je šta je čula o izgubljenom blagu Konfederacije, knjizi
koju je Tomas hteo da napiše, i delu plena koji je zahtevao. „Zbog toga
nikome nije rekao da večeras dolazi ovamo i da dovodi sa sobom
gosta.”
Vrhovni sudija je uzdahnuo.
Nekoliko trenutaka sedeli su u tišini.
Najzad je rekao: „Moram da vam kažem neke stvari. U poverenju.”

DVADESET ČETVRTO POGLAVLJE

Grant je usporio korak do malo žustrijeg hoda. Izašao je iz Zamka

iskoristivši požarni izlaz kroz koji je mnogo puta prolazio kao klinac.
Vrata su bila na južnoj strani zgrade i otvarala su se u vrt, kroz koji se
popločanim stazama moglo doći do ulica iza njega. Znao je da na
zgradama Smitsonijana ima veoma malo spoljašnjih kamera, pošto je
obezbeđenje bilo u potpunosti koncentrisano na ono što se čuva
unutra. Kada pređe Aveniju Independens i nestane u lavirintu vladinih
zgrada iza nje, trebalo bi da bude na sigurnom. Činjenica da ga niko nije
pratio učinila je da se oseća bolje. Sirene koje je čuo otišle su prema
Zamku, ali, kao što je i pretpostavio, žena koja ga je progonila došla je
sama. Načas joj je video lice i pitao se da li je zaista bila iz Ministarstva
pravde.
Ubistvo Martina Tomasa bilo je jedina mogućnost. Da je Tomas
uradio svoj posao i prihvatio njihovu velikodušnu isplatu ne postajući
pohlepan, on bi ga ostavio na miru.
Ali nije bilo tako.
A pisanje knjige?
 To je bilo poslednje što je Grant mogao dopustiti da se dogodi.
Pitao se da li je njegov podzemni put u Zamak otkriven. Je li žena iz
Ministarstva pravde mogla doći tim putem? Ili je čekala u Zamku? Ali
kako bi ona znala da treba da bude tamo? Nema šanse. U razgovoru
kojim je ugovorena njegova poseta Smitsonijanu nije pominjano kuda
on namerava da ide, samo da mu je potreban pristup u zgrade. Nije
rekao Tomasu kuda su krenuli dok nisu izašli iz Kalmenove biblioteke.
Dakle, nije bilo šanse da je iko, uključujući i Tomasa, mogao znati da on
namerava da iskoristi stari tunel. Ne. Pratili su ih ispod, kroz tunel,
nasuprot Nešenel mola, što je značilo da je leš pronađen.
Dajana neće biti zadovoljna zbog onoga što je uradio. Ona je bila ta
koja mu je podmazala put do Smitsonijana, povezavši ga sa Tomasom.
Njoj će sigurno postavljati razna pitanja, ali samo pod pretpostavkom
da znaju za neku povezanost između njih troje. Morao je da se nada da
ne znaju. Ako znaju, onda će ovo uskoro biti završeno njegovim
hapšenjem. Neće trebati dugo da se povežu stvari. Ali nešto mu je
govorilo da druga strana pipa u mraku.
Nažalost, morao je da se zaustavi na dva mesta noćas. Jednom u
Zamku, drugi put u Muzeju istorije prirode. Uzeo je Tomasovu
službenu legitimaciju Smitsonijana i zamenio karticu, s namerom da je
upotrebi za povratak u Muzej istorije prirode kada dođe do
ceremonijalnog ključa. Ali taj drugi zadatak nije bilo moguće izvršiti.
To je pokretalo neka pitanja.
Usporio je korak i disanje.
Sve je prošlo tesno.
Previše tesno.
Nastavio je da hoda prateći niz uličnih svetiljki, košulje vlažne od
znoja. Konačno je izašao na Četrnaestu ulicu, prešao je, zaustavio taksi
blizu Muzeja Holokausta i odvezao se do Dupont serkla. Na ulicama
nije bilo mnogo ljudi i kola. Prepešačio je nekoliko blokova, izbegavši
kvart sa ambasadama gde je bilo više kamera i držeći se mirnih
stambenih ulica. Pored njega bi tek povremeno projurio poneki auto.
Najzad je prešao reku i ušao u Džordžtaun. Nije obraćao pažnju na
telefon za vreme čitave ove gužve i uzbuđenja. Uređaj je bio utišan, ali
sada je pogledao u displej.
Iz Arkanzasa mu je stigao imejl.

Pronašli smo kamen kod Morsa i snimili fotografije, koje šaljem

u prilogu. Nismo mogli da uzmemo kamen jer se pojavilo dvoje
 federalnih agenata. Pokušali smo da otkrijemo zašto su ovde, ali
ništa nismo saznali. Oni nisu znali ko smo mi. Pobegli smo im,
ali ovde smo završili. Pozdrav.

Sad mu to kažu.
Ta informacija bila bi dobrodošla pre nekoliko sati - ili možda ne bi.
Možda bi izgubio živce. Ali zašto je žena iz Ministarstva pravde bila
ovde? I još federalnih agenata u Arkanzasu?
Pogledao je fotografije koje su mu poslali.
Veštičji kamen.
Stao je.
Dođavola. Teri Mors zaista je bio čuvar tog kamena. Na svu sreću,
ono malo zabeležaka koje su on i Dajana uspeli da pronađu među
papirima svojih očeva pokazali su se kao tačni i pronađen je pravi
čuvar. Dakle, ako je kamen bio pravi, mogla bi da budu i ostala četiri.
Dajana će biti oduševljena.
Možda dovoljno oduševljena da zaboravi na nesrećnu smrt Martina
Tomasa.
Osim Dajane, njega ništa nije povezivalo sa Tomasom, pošto su svi
pozivi bibliotekaru bili upućeni sa nekoliko preostalih telefonskih
govornica na raznim mestima u gradu. Njihovi susreti licem u lice
odigravali su se u Tomasovom stanu, bez svedoka. A on je večeras
vodio računa o kamerama u zgradama Instituta. Ako ga sam Tomas
nije odao, u šta je sumnjao, ništa ne bi trebalo da vodi do njega.
Zlatni novčići zveckali su u njegovom džepu.
Nominalne vrednosti od po deset dolara.
Danas je svaki od njih vredeo po nekoliko hiljada dolara. Tri su
večeras obavila posao, a on ih je zatim ponovo uzeo od ubijenog
Tomasa. Nije imalo smisla da dopusti da taj dokaz bude pronađen. On
ih je sam pronašao u sanduku zakopanom u zapadnom Kentakiju.
Jedna od rupa sa zlatom za isplatu namenjena čuvaru. Beleške koje je
njegov otac decenijama vodio odvele su ga tamo, a Dajana je
dešifrovala uputstva, tačno odredivši lokaciju zarđale metalne kante
pune zlata. Taj novac pomogao je da se sve ovo finansira do sada, ali ta
sredstva bila su znatno umanjena. Na nesreću, preostale beleške koje
su imah nisu nudile valjana uputstva koja bi ih odvela do drugih
skrovišta.
Morah su da pronađu riznicu.
On je morao da pronađe riznicu.
 Izgledalo je da ostatak njegovog života zavisi od tog uspeha.
Upoznao je Dajanu pre dve godine, nakon što je ona pronašla njegovog
oca. Njen i njegov otac radili su u Smitsonijanu u isto vreme, prvo kao
prijatelji, zatim kao neprijatelji. Njega i Dajanu delila je starosna razlika
od dvadeset godina. On je bio toliko mlađi od nje.
Njegov otac je tada bio lucidniji, pričao je o svojim danima u
Zamku, prisećao se njenog oca i njihove zavade. Počeli su da
razgovaraju posle njenog prvog dolaska u kuću, i iste noći večerali su
zajedno. Mesec dana kasnije postali su ljubavnici. Ona je bila
neverovatna žena, drugačija od svih koje je ikada upoznao.
Slika kamena na ekranu nastavila je da mu blešti u oči.
Primetio je ispisane reči.
Španski?
Činilo se tako. Nije imao sklonost ka stranim jezicima. A slike?
Nasumične. Naizgled nepovezane. Ali on je znao da nije tako.
Uspeh Reda počivao je u njegovoj lukavosti: sposobnosti da napravi
zamke, diverzije i lažne tragove. Skrivanje na očiglednom mestu
postalo je umetnička forma. Njegov otac odavno mu je ispričao da u
kontinentalnom delu SAD postoji mesto na kome je skriveno
neizmerno blago, a sve to blago sakupili su Vitezovi zlatnog kruga.
Tokom proteklih nekoliko godina došlo je do obnove interesovanja za
Red. Objavljeno je nekoliko knjiga o njegovom navodnom blagu. Jedna,
koju je napisao neki tip iz Arkanzasa, bila je previše blizu istini da bi to
bilo prijatno. Kao i on i Dajana, taj čovek saznao je tajne od svoje
porodice, a zatim uspeo da razotkrije još neke, dešifrujući znake u
šumama i pronalazeći nekoliko preostalih skrovišta. Ali Grant nije
primetio da se u toj knjizi pominje riznica, što je značilo da preci tog
čoveka, koji su najverovatnije služili kao čuvari, nisu znali za
kamenove.
Sada je jedan od tih kamenova pronađen.
Ostala su još četiri.
Napipao je Tomasovu propusnicu u džepu. Njegova karta za
povratak u Smitsonijan. Moraće da uđe, bez obzira na rizik.
Nešto što je Martin Tomas rekao stalno mu se motalo po glavi. O
pisanju knjige. U kojoj bi bila pomenuta riznica. To bi mogao da bude
problem. Srećom, on je ostao pribran i uzeo sa leša i privezak sa
ključevima, od kojih je jedan sigurno bio od Tomasovog stana.
Odlično.
Morao je da obavi malo čišćenje.
 DVADESET PETO POGLAVLJE

Stefani je slušala šta joj vrhovni sudija Veston govori, opčinjena

temom. „Godine 1846. predsednik Džejms Pouk zaključio je da je
najbrži način da se teritorija SAD uveća da se krene u rat sa Meksikom.
To uopšte nije bilo teško postići - Meksiko je prosto vapio za borbom
još otkad je izgubio Teksas tridesetih godina XIX veka. Zato je Pouk
isprovocirao sukob i posle dve godine borbi pobedio je Meksiko.
Sporazum potpisan u Gvadalupe Idalgu pored Meksiko Sitija dao je SAD
ono što će kasnije postati savezne države Arizona, Nju Meksiko, Juta,
Nevada i Kalifornija.
„Institut Smitsonijan je 1854. poslao ekipu na novostečeni američki
jugozapad da izvrši mapiranje i geološko istraživanje, što je bila jedna
od naših prvih naučnih ekspedicija. U to vreme Džeferson Dejvis služio
je kao ratni sekretar u administraciji predsednika Frenklina Pirsa.
Dejvisu se u tajnosti obratila novoformirana grupa, nazvana Vitezovi
zlatnog kruga.”
„Tomas ih je ranije pominjao.”
„A on je o tome sigurno ponešto znao, pošto je to bilo ono što je
proučavao. Red je imao naročito interesovanje za Meksiko i Karibe, i
želeo da ih osvoji kako bi osnovao novu južnu imperiju. Red je govorio
o političkoj reformi i promeni zemlje osnivanjem novih država, što bi
takođe izmenilo ravnotežu snaga u Kongresu. Govorio je o novoj
ustavnoj konvenciji i amandmanima kojima bi se osigurala južnjačka
prava. Džeferson Dejvis smatrao je čitavu ideju zanimljivom. Red je
mislio kako će ekspedicija Smitsonijana predstavljati izvrsnu priliku da
se potajno izvide novoosvojene zemlje, za koje se nadao da će ih
organizovati kao robovlasničke države.”
„Zvuči ambiciozno.”
„I bilo je. Dok je služio u Senatu SAD krajem četrdesetih godina,
Džeferson Dejvis je bio i upravnik Smitsonijana. Tada su on i naš
sekretar Džozef Henri postali bliski prijatelji. Iste te 1854. iskoristio je
tu vezu da ubaci dodatnog čoveka u ekspediciju Smitsonijana. Na kraju
je taj čovek izvršio izviđanje cele jugozapadne oblasti, skupljajući
veoma važne geografske, geološke i političke informacije, a sve ih je
zapisao u dnevnik koji je isporučen Dejvisu. Mladić poslat zajedno sa
ekspedicijom zvao se Angus Adams, i radio je u Smitsonijanu. Sedam
godina kasnije Adams je dao otkaz i pridružio se vojsci Konfederacije,
u kojoj se istakao kao špijun. Čak je dobio poseban nadimak.” Veston je
zastao. „Koton.”
„Je li u rodbinskoj vezi sa Malonom?”
„On je njegov čukundeda.”
„A kako vi znate sve ovo?”
„Izvršio sam opsežno genealoško istraživanje o Malonu”, rekao je
Rik Stem, koji se vratio otprilike na polovini Vestonovog izlaganja.
To je pokretalo mnoga pitanja, ali ona je odlučila da postavi samo
jedno: „Šta se dogodilo s tim dnevnikom?”
„Angus Adams prvo ga je isporučio u Zamak na dan kada je zgrada
izgorela, u januaru 1865. godine, zajedno sa ključem.”
Ona je znala za to. „To je isti ključ koji je noćas ukraden.”
„Tačno. Ali oba predmeta nestala su u vreme požara. Ključ je nađen
krajem pedesetih godina XX veka na tavanu Zamka, sasvim slučajno.
Dnevnik je nestao.”
„Toliko o tome da je ustanova ostala iznad politike i da je sačuvala
neutralnost.”
„To nam sada dobro polazi za rukom”, rekao je Veston. „Ali nije i pre
sto šezdeset godina. Građanski rat bio je teško vreme za svakoga.
Odanost je dovođena na probu u porodicama, vladama, čak i ovde,
unutar ovih navodno posvećenih zidova.”
„Gde je tačno Koton?”, upitala je ona.
„U Arkanzasu”, rekao je Veston. „Proverava neke informacije.”
„Pretpostavljam da nameravate da objasnite šta i zašto.”
Veston se osmehnuo. „Naravno. Usredsredimo se trenutno na
Dajanu Šervud, pošto je njeno zanimanje za sve ovo bilo to što nam je
privuklo pažnju. Ono što vi ne znate jeste da je od šezdesetih do
polovine devedesetih njen otac, Dejvis Lejn, bio direktor Muzeja
američke istorije. Sakupio je veliku količinu istraživanja o Vitezovima
zlatnog kruga. Gospodin Malon proveo je nekoliko dana ovde čitajući ta
istraživanja i neke druge materijale iz našeg arhiva sa ograničenim
pristupom. Beleške iz naše ekspedicije iz 1909. u Arkanzas i
ekspedicije 1854. na jugozapad.”
„Imate li neku ideju zašto je Lejnova ćerka sada toliko
koncentrisana na ovo?”, upitala je ona.
„Zaista ne znamo.”
 „Pretpostavljam da postoji blago. Kao što je Tomas pomenuo.
Izgubljeno zlato Konfederacije?
Vrhovni sudija klimnuo je glavom. „Postoji, a ova institucija odavno
je zainteresovana za njegovo pronalaženje.”
Ona je pogledala u Rika. „Postoji li neka veza između ovog ubice od
noćas i Dajane Šervud?”
„Samo Martin je mogao da zna za neku takvu vezu, a on nam ništa
nije rekao o tome.”
„Svi znamo da mora postojati veza”, rekao je vrhovni sudija. „Ali
moramo da postupamo oprezno. Ona je udovica upravnika. Postoji
šansa da je sve ovo moglo da počne i završi se sa Martinom Tomasom.
Kao što ste rekli, on je sklapao sopstveni dogovor, bez našeg znanja. Ali
ne možemo zaboraviti da je ona angažovala Tomasa da provali u naš
arhiv kome je pristup ograničen?
„Zašto je pristup bilo kojoj od ovih informacija ograničen? To
izgleda kao prastara istorija?
„Poslednje što želimo jeste da ova ustanova postane okupljalište
lovaca na blago?
Ona je odlučila da pređe na suštinu. „Da ne pominjemo, pod jedan,
skandal, i pod dva, to što biste želeli da zadržite blago za sebe?”
Vrhovni sudija promeškoljio se u fotelji. „Gospođo Nel, važno je da
procenite situaciju u kojoj smo se našli. Potrebno je više od milijardu
dolara godišnje da bi Smitsonijan mogao da radi, a ovde je sve
besplatno za posetioce. Nikada nismo naplaćivali ulaznice ni usluge
koje pružamo korisnicima i nikada to nećemo ni raditi. Ljudi misle da
savezna vlada plaća sve naše račune. Nije tako. Kongres plaća oko
sedamdeset posto troškova. Mi moramo da prikupimo ostalih trideset
posto, što znači nekoliko stotina miliona dolara svake godine, samo da
uravnotežimo budžet. Možete zamisliti koliko je to težak zadatak. Ta
sredstva dolaze od donatora, sa svih strana sveta, velika i mala, ali
uglavnom mala. Ako se taj protok novca na bilo koji način naruši, ova
ustanova osuđena je na propast. Dakle, da, voleli bismo da dobijemo taj
novac. I da, ne možemo sebi da priuštimo veliki skandal.”
„Da vidimo na čemu smo”, rekla je ona. „Kao prvo, Smitsonijan je
igrao dvostruku igru tokom građanskog rata. Zatim imamo suprugu
pokojnog upravnika, ženu koja služi u jednom od vaših savetodavnih
odbora i koja je možda saučesnica u ubistvu. Zatim je tu bibliotekar
koji je stradao, čovek kome je dopušteno da se izloži opasnosti, samo
da biste vi mogli da sačuvate u tajnosti činjenicu da imate informacije
koje vode do nekog izgubljenog blaga Konfederacije.”
„Jeste li uvek tako osorni prema ljudima koji traže vašu pomoć?”,
upitao je Veston.
„Samo prema onima koji nešto skrivaju od mene, što vi i dalje
radite. Bar mi ispričajte nešto o ceremonijalnom ključu koji je
ukraden.”
Veston je klimnuo glavom Riku, koji je nastavio: „Niko nema pojma
šta on otvara. Nekada su se sve brave na svim vratima Zamka otvarale
takvim starinskim masivnim ključevima. Nekoliko takvih brava je
sačuvano, ali ovaj ključ ih ne otvara. Kao što piše na pločici u izložbenoj
vitrini, sekretar Ripli odlučio je da učini predavanje ključa delom
ceremonije inauguracije. Dugo vremena originalni ključ bio je izložen u
kancelariji sekretara za vreme dok on obavlja tu funkciju. Ali s tim se
prestalo pre tridesetak godina kada je ključ stavljen u izložbenu vitrinu.
Sada se koristi samo prilikom inauguracije, a zatim se sekretaru daje
kopija koju on čuva.”
„Koliko kopija postoji?”
Rik je izbrojao na prste. „Tri za bivše sekretare, i jedna za sadašnjeg,
a ja imam još četiri u sefu u svojoj kancelariji, za buduću upotrebu.”
„Svi su isti?”
Rik je klimnuo glavom. „Lično sam naručio njihovu izradu.”
„Pa recite mi, zašto je ovaj tip želeo original? Preuzeo je ogroman
rizik time što je došao ovamo da ga uzme.”
Veston je slegnuo ramenima. „Nažalost, to je nešto što ćete vi
morati da saznate za nas.”
„Gospodine vrhovni sudijo, bez obzira na ono što je ministar
pravde rekao, ovo je stvar za snage zakona, a ne za obaveštajnu
agenciju. Počinjeno je ubistvo. Treba u slučaj da uključite FBI i policiju,
i u potpunosti sarađujete s njima.”
„S pravne tačke gledišta, Zamak se nalazi u federalnom distriktu.
Lokalci imaju jurisdikciju samo ako im je mi ustupimo. A FBI dolazi
samo ako ga mi pozovemo. Radije ne bih uključivao ni jedne ni druge.
Moramo ovo zadržati u tajnosti - još neko vreme.”
Ona je mogla da odbije da im pomogne, ali to bi samo pokrenulo još
jedan sukob sa njenim novim šefovima. Novi ministar pravde bio je
doslovno predsednikova pudlica, i zato je znala ko bi izgubio u toj
borbi. Nije sebi mogla da priušti da se oko svega svađa, pa je odlučila
da ovo proguta.
„Šta želite da uradim?”
 „Obavite temeljnu istragu. Pomozite Riku da dođe do nekih
odgovora i, pre svega, pronađite ubicu Martina Tomasa.”
„Shvatate li da su drugi ljudi kvalifikovaniji od mene da se bave
ovim? Koton je jedan od njih.”
„Shvatam”, složio se Veston, „i uključićemo ga u ovo, kada se vrati iz
Arkanzasa. Zasada, da li biste vi mogli da pokrenete stvar?”
„Imate li nekih predloga?” upitala je, pošto su obojica već
razmišljali o ovome mnogo duže nego ona.
„Počnite sa pretresom stana Martina Tomasa”, rekao je sudija. „Iz
naših arhiva nestale su stvari koje se ne nalaze u njegovoj kancelariji.
Potrebno nam je da one budu vraćene.”
„A kako ću ja znati koje su to stvari?”
„Ići ću s tobom”, odgovorio je Rik.
Trebalo je da zna. „Kako ćemo ući u njegov stan?”
„Pretpostavljao sam da vi možete da obijete bravu”, rekao je
Veston. „Imam izvesnog talenta u toj oblasti rada.”
Rik se osmehnuo. „Ionako je trebalo da odemo tamo s Martinom da
bacimo pogled kada sve završimo ovde večeras.”
„Dakle, sumnjao si da on nije iskren prema vama.”
„Ne, dok ga nisam video sa onim tipom u Kalmenovoj biblioteci, što
je još jedan razlog zbog koga sam te zvao.”
„U redu. Da vidimo ima li tamo nečega.”

DVADESET ŠESTO POGLAVLJE

Koton je pogledao na sat. Utorak samo što nije prešao u sredu. Kakav
dan. Počeo je rano jutros u divnoj sobi u brvnari na vrhu planine. Sada
se završavao u vrelini i vlažnosti prolećne noći u Arkanzasu, nakon što
je bio dvaput napadnut, nakon što je na njega pucano i nakon što su ga
progonile pčele.
„Šta je riznica?” upitao je Terija Morsa.
„To je mesto gde su odneli sve zlato i srebro.”
On i Kasiopeja slušali su dok im je Mors pričao šta se dogodilo,
počev od kraja XIX veka. Stotine sanduka iskopane su iz zemlje, a
njihovim čuvarima rečeno je da se povuku. Vitezovi zlatnog kruga
nestajali su u zaboravu. Lojalno jezgro je još postojalo, ali bilo je
premalo da bi imalo ikakvu efikasnost. Izgledalo je da ideja o drugom
secesionističkom pokretu nije ništa više od pukog sna. Zato je doneta
odluka da se bogatstvo Reda sakupi na mestu gde bi se njime lakše
upravljalo i odakle bi se lakše moglo uzeti, ako ikada dođe vreme za to.
„To je bilo vreme Klana”, rekao je Mors. „Svi su se fokusirali na njih i
njihove zapaljene krstove i linčovanja. To su bili loši ljudi. Oni nisu bili
vitezovi. KKK je bio nešto sasvim drugo.”
Njegov deda izneo je sličnu negativnu tvrdnju o Kju-kluks-klanu.
„Moj otac pomogao je da se mnogo zlata odavde transportuje u
Kanzas Siti, gde je dato drugim vitezovima”, nastavio je Mors. „Ispričao
mi je da su ga iskopali polako i u tišini. Trebalo je trideset godina da se
uzme najveći deo blaga, tako da niko nije ništa primetio.”
„Mislila sam da si rekao kako tvoj otac nije umeo da tumači znakove
u šumama”, ubacila se Kasiopeja.
„I nije. Ali došli su vitezovi koji su umeli.”
„Jesu li gomile blaga bile zakopane po celom kraju?” upitao je
Koton.
„Koliko ja znam, bile su raštrkane svuda, ali najviše u Arkanzasu,
Tenesiju i Kentakiju. Što dalje od torbara3, lakše ga je bilo sakriti.”
To je imalo smisla. Što je uokolo posle rata bilo manje federalnih
vojnika, koji su terali stanovništvo na rekonstrukciju, postojala je veća
sloboda kretanja u kojoj je organizacija kao što su Vitezovi zlatnog
kruga mogla da uživa.
„Još mi nisi pričao o riznici”, napomenuo je Koton.
„Zato što ne znam mnogo o tome. Znam samo da ona postoji i da
onaj kamen tamo kod pčela pomaže da se pronađe put do nje. Zove se
Veštičji kamen zbog figure sa onim šeširom na prednjoj strani.”
Kasiopeja je izvadila telefon i Koton je ponovo video sliku lica
urezanog na kamen.
 „Odakle je taj kamen stigao?” upitao je Morsa.
„To je priča koju mi je preneo moj otac, onako kao što je moj deda
ispričao njemu.”

Kola su se zaustavila na zemljanom putu, odmah iza ograde od

greda. Nabijeni zemljani put bio je oivičen drvećem čitavih deset
kilometara na istok, do grada. Nekoliko dana pre toga tornado je
zatvorio put nabacavši polomljeno granje na njega, ali ono je
očigledno u međuvremenu raščišćeno, što je omogućavalo zaprezi
od tri konja da stigne do arkanzaskih šuma.
„To što tamo vidiš jeste jedno fino drvo da se ispod njega okupe
ljudi”, doviknuo je mladi kočijaš.
Visoki hrast koji je rastao u jednom uglu prednjeg dvorišta bio je
tu kada je Mors tek došao ovamo, pre skoro sedamdeset godina.
Stablo je imalo prečnik od dobrih metar i po, a dužina i debljina
njegovih masivnih grana ukazivali su na starost i snagu.
„Stvarno jeste”, odvratio je Grejdi Mors. „Sami Čirokiji sedeli su
pod njim sa guvernerom ove teritorije, još tamo 1818. godine, i
pregovarali. Tako smo dobili sve ove šume severno od reke.”
Stabla za skupove bila su uobičajena u Arkanzasu, senovita
mesta gde su se ljudi okupljali. Grejdi Mors bio je izuzetno ponosan
na ovo svoje. Proučavao je pogledom dvojicu posetilaca. Kočijaš je
bio mlad, čvrst, zdrav momak, a drugi čovek više je ličio na njega
samog. Stariji, bledog lica, punog ožiljaka i brazgotina, mršav kao
leš, sa sedom bradom koja je štrčala sa uske vilice.
„Moram da razgovaram s tobom”, rekao je stariji čovek, čvrstim
 i oštrim glasom punim autoriteta.
Grejdi je držao pušku, što je bio mudar postupak kada se pojave
stranci. „O čemu?”
„O tvojim dužnostima, gospodine, kao čuvara.”
Stariji čovek sišao je s kola i prošao kroz otvor u drvenoj ogradi.
Kada se približio, Grejdi je primetio njegove vodnjikave oči oivičene
crvenilom, sa tamnim podočnjacima od kojih je njihov pogled
izgledao progonjeno. Jedno oko gledalo je oštro i oprezno. Drugo
ne toliko, kao da je bilo više zamagljeno bolom. Bore na vratu i
pege na rukama odavale su poodmakle godine. Proređena seda
kosa skoro savršeno se uklapala uz vuneno odelo koje je nosio.
„Mogu li da se rukujem s tobom?”, upitao je posetilac.
Rukovali su se. Stisak čovekovog vlažnog dlana bio je čvrst i
Grejdi Mors osetio je poznato preplitanje domalog i malog prsta
sa njegovim.
„Jesi li uključen?” upitao je čovek.
„Uključen sam.”

„Sedeli su ispod drveta za okupljanje sat vremena i starac je rekao

mom pradedi za Veštičji kamen”, rekao je Mors. „Doneo ga je sa sobom
u kolima.”
„Nikada mi nisi pričao ništa od ovoga”, rekla je Li svom dedi.
„Nije bilo vreme za to. Morala si da prihvatiš dužnost, a ja sam
nekako mislio da nećeš hteti. Zato sam ćutao.”
„Zašto to pričaš ovim ljudima?”
„Zato što ne želim da ijedno od nas ode u zatvor.”
„Šta se dogodilo?” upitao je Koton. „Sa kamenom.”
„Kočijaš i starac zaputili su se u šumu. Vratili su se posle dva dana i
rekli mom dedi da su ga sakrili u šumama i ostavili znakove, kao i
uvek.”

„Ti si poseban" rekao je starac Grejdiju. „Izabran si za ovu dužnost

zbog posvećenosti tvoje porodice našem cilju.”
„Borio sam se u ratu i ubio svoj deo federalaca.”
„Tako su mi i rekli. Zato želimo da ti čuvaš kamen, kao što si
čuvao naše zlato.”
Zatim se starac popeo na kola i seo pored mladog kočijaša.
„Imam jedno pitanje”, rekao je Grejdi.
„Pitao sam se kada ćeš stići do toga. Čestitam ti na strpljenju.
 To i tvoja diskretnost su razlozi zbog kojih si odabran za ovu
veliku dužnost. Hoćeš da znaš moje ime. Je li tako?”
Grejdi je klimnuo glavom.
„Ja sam Džeferson Dejvis, nekada predsednik Konfederalnih
Država Amerike, sada nepomilovani pobunjenik, još odan našem
velikom cilju.”

„To je bilo 1877. godine”, dodao je Mors.

„Džeferson Dejvis je lično doneo taj kamen ovamo?”
„Bog mi je svedok za to.”
I Koton mu je verovao.
Ovo se nije razlikovalo od priča koje je njemu njegov deda pričao o
onome što se dešavalo u srednjoj Džordžiji posle rata. To su bile stvari
koje je samo nekolicina imala povlasticu da zna. U to vreme ljudi su
stvarno umeli da čuvaju tajnu, pošto su imali osećaj dužnosti i prema
principima i prema ciljevima.
„Džef Dejvis bio je vitez, na visokom položaju u Redu”, rekao je
Mors. „Možda je on sam i bio vođa. Ne znam. Ali postojalo je pet
kamenih ploča. Tako je on rekao mom pradedi. Mi smo imali jednu. Ali
nije nam rečeno ni reči o ostale četiri.”
„Pa kako je ona završila iskopana iz zemlje i sakrivena u tvom
pčelinjaku?”, upitao je Koton.
Mors se nasmejao. „Moj pradeda je varao. Pratio ih je u šumu i dva
dana ih posmatrao. Tačno je znao gde je zakopana.”
„A ko ju je iskopao?”, pitala je Kasiopeja.
„Ja. Pre četrdesetak godina. U to vreme bilo je nekog interesovanja
za sve to. Ljudi su ponovo dolazili ovamo. Jednom prilikom moje
zastrašivanje jedva da je delovalo i pomislio sam da ću morati nekoga
da povredim. Srećom, nisam morao, i oni su otišli. Posle toga, zaključio
sam da bi kamen bio sigurniji ispod pčela.”
Koton se zagledao u sliku na Kasiopejinom telefonu. Figura s
kapuljačom na levoj strani ploče, u lepršavoj odori sa naslikanim
krstom na rukavu, izgledala je kao pripadnik Klana. Ipak, visoki, šiljati
šešir sa vrpcom oko njega kao da je ukazivao na nešto drugo. I način na
koji je figura naopako držala krst. Čudno. Ponovo je pročitao nepravilan
španski u gornjem desnom uglu. Ova staza je opasna. Idem na 18 mesta.
Traži mapu. Traži srce.
Pažljivo je pogledao zbrkane simbole i brojeve pored figure u odori.
Izvijena linija, posle koje je sledilo zaokruženo O. Pravougaonik sa
krstom. Još jedna izvijena linija, još jedno zaokruženo O, a sve je to
vodilo do srca u kome je bio napisan broj 4. Zatim 8 - N - P. Sve je bilo
napisano zajedno, povezano, izvijajući se od krsta na gornjoj strani do
slova dole ispod, kao da označava putanju.
Ili poruku.

DVADESET SEDMO POGLAVLJE

Stefani je pogledala koliko je sati. Bila je prošla ponoć. Izašla je iz

Nacionalnog muzeja istorije prirode sa Rikom i odvezli su se Rikovim
kolima do stambenog kompleksa severno od grada gde je živeo Martin
Tomas. Tu su se popeli uz dva niza stepenica do vrata označenih sa 2F.
„Martin je ovde živeo sam”, rekao je Rik. „Razveden je i ima troje
dece.” Odmahnuo je glavom. „Što bi moglo da objasni njegovu pohlepu.
I dalje ne mogu da verujem da se ovo dogodilo.”
Ona je mogla da saoseća sa njim. Mnogo puta naredila je svojim
ljudima da krenu u opasnost, i ogromna većina njih vratila se bez
ogrebotine. Ali bilo je mnogo primera kada se dogodilo nešto drugo, i
svaka od tih nesreća i dalje ju je držala budnom noću.
U Muzeju istorije prirode našli su nekoliko komada žice. Ona je s
godinama stekla nekoliko veština u koje su njeni agenti bili dobro
upućeni, a obijanje brava bila je jedna od njih. Išla je na kurs u Kvantiku,
gde su njeni ljudi obučavani zajedno sa drugim obaveštajcima. Stisnula
je kvaku i počela da radi svojim improvizovanim kalauzom. Trajalo je
malo duže nego što je očekivala, ali konačno su zupci unutar brave
popustili.
Otvorila je vrata i gurnula ih ka unutra.
Rik je napipao prekidač za svetlo i uključio ga. Bila je to još jedna
stvar koju je naučila. Ako je ikako moguće, nikada ne ulazi u prostoriju
a da prvo ne upališ svetlo. Samo budale se šunjaju okolo po mraku. Stan
u koji su ušli bio je oličenje urednosti. Posle brzog obilaska videli su da
se sastoji od radne sobe, kuhinje, dve male spavaće sobe i dva mala
kupatila. Više nego dovoljno prostora za čoveka koji živi sam. Ono što
su tražili kao da ih je čekalo u radnoj sobi, koja je bila prepuna knjiga
razbacanih po nameštaju i debelih tamnozelenih fascikli, izbledelih od
starosti i povezanih kanapom. Na stolu na sklapanje stajao je laptop.
„Ove fascikle su iz naših arhiva”, rekao je Rik. „Imaju naš pečat.”
„Je li ovo nestali materijal?”
Klimnuo je glavom. „Izgleda da jeste. Trebaće mi minut.”
Ona je pregledala dokumente zajedno sa njim. Neki papiri bili su
potamneli od starosti, dok su drugi bili nove bele kopije. Posle brzog
prelistavanja pokazalo se da su to terenske zabeleške, izveštaji,
prepiska i isečci iz novina, kao i mnogo mašinom otkucanih listova
papira sa ivicama iskrzanim od korišćenja.
„Ovo su materijali iz 1909. godine”, rekao je on. „Moramo da ih
vratimo.”
„Ti si mu dozvolio da ih uzme.”
Rik se složio sa tim. „Činilo se da je to najbolji način da otkrijemo
šta gospođa Šervud smera. Martin je znao da vodi računa o njima.”
Knjige su se bavile Građanskim ratom i imale su pečat biblioteke
Smitsonijanovog Muzeja američke istorije. Tri putna vodiča za
Arkanzas imala su nalepnicu Barns i Nobl.
„Mora da je ovo uzeo za putovanje do tamo”, rekao je Rik
pokazujući vodiče.
Na drugoj strani sobe, na stočiću pored zida, stajale su uramljene
slike Tomasa i troje dece različitog uzrasta, od kojih je najstarije bilo
tinejdžer. Ta deca uskoro će saznati da im je otac mrtav. Prisetila se
bola koji je njen sin doživeo kada su saznali za samoubistvo njenog
pokojnog supruga. Tu agoniju ne bi poželela ni najgorem neprijatelju.
„Ne možemo dugo držati ovu smrt u tajnosti”, rekla je. „To nije
pošteno prema porodici, i što duže bude potrajalo, pokrenuće više
pitanja.”
„Prikazaćemo to kao da je Martin nepripremljen radio na nečemu
posebnom, tako nešto. Zatim, za dan ili dva, možemo otkriti istinu.
Nadajmo se da ćemo do tada uhvatiti tipa koji ga je ubio. Znam da si
ljuta na vrhovnog sudiju. Ali on ima svoje razloge, a ja sam siguran da
su oni dobri. Možemo li da odvojimo za to dvadeset četiri sata?”
Ona se osmehnula. „Seti se da si ti kustos Zamka, a ne Džejms
Bond.” „Podsećao sam samog sebe na to - nekoliko puta u poslednje
vreme.” Primetila je mape Arkanzasa i jugozapada SAD, kao i kopiju
starog novinskog članka, udenute zajedno u omotač od providne
plastike.
Članak je bio iz Los Anđeles Herald egzaminera.
Sa datumom od 1. juna 1973.
 Naslov je bio ištampan krupnim slovima.

DINOVA PRIČA O „ZAKOPANOM ZLATU” NIJE NOVA

Ovih dana sve kao da se pretvara u saslušanje o Votergejtu.

Prošle nedelje je otpušteni savetnik Bele kuće Džon Din III
pokrenuo pitanje zakopanog blaga.
Din je svedočio da je bivši ministar pravde Džon Mičel
najednom ručku kome je i Din prisustvovao rekao R. H.
Holdmanu, bivšem šefu osoblja Bele kuće, da „advokat
kriminalaca E Li Bejli ima klijenta koji poseduje ogromnu
količinu zlata i voleo bi postigne sporazum sa vlastima prema
kome bi to zlato moglo da bude izručeno, a da klijentu ne bude
suđeno zbog toga što ga je čuvao u svom posedu.” Din je rekao
da Holdman „nije odgovorio na to.”
Po Dinovim rečima, Bejlijev klijent predložio je da isporuči na
stotine zlatnih poluga Ministarstvu finansija, tvrdeći da je blago
navodno deo bogatstva iz „stare astečke riznice”, skrivene na
američkom jugozapadu. Federalni zakon zabranjuje privatnim
licima posedovanje zlata.
Dejvis Lejn, načelnik Smitsonijanovog Nacionalnog muzeja
američke istorije, osporava tu tvrdnju.
„Kao prvo”, rekao je Lejn Herald egzamineru, „to ne bi bilo
čisto zlato jer bi poluge sadržale izvesnu količinu cinka, bakra i
drugih minerala. Ali blago bi i dalje moglo da vredi mnogo
milijardi, zahvaljujući ceni od 42 dolara po unci zlata. I ono nije
astečko.”
Lejn je objasnio da je zlato pripadalo Vitezovima zlatnog
kruga, špijunskoj organizaciji Konfederacije, koja je postojala od
pre Građanskog rata do otprilike 1916. godine i sakupila blago
od približno sto milijardi dolara, a zatim ga zakopala u
sanducima i sefovima širom jugozapada SAD. Blago je trebalo
da posluži za finansiranje drugog građanskog rata, do koga
nikada nije došlo.

Ona je podigla pogled. „Je li ovo istina?”

Rik je klimnuo glavom. „Jeste. Lejn je taj koji je isporučio tu priču
medijima. To sa Dinom, Holdmanom i E Lijem Bejlijem stvarno se
dogodilo.”
 Ona je mahnula člankom u plastičnom omotaču. „Ovo je povezano
sa onim što se dogodilo ovde?”
„Sigurno jeste.”
Nastavila je da čita članak.

U odgovoru advokatu Bejliju, Ministarstvo finansija je navodno

reklo da ono mora da bude informisano o mestu gde se zlato
nalazi i okolnostima njegovog otkrivanja pre nego što bude
moglo da nastavi postupak. Lejn je, kao istoričar, imao
razumevanja za Bejlija i njegove klijente.
„Da li, dakle, oni moraju da otkriju gde se blago nalazi pre
nego što Vlada bude uopšte htela i da razgovara o ikakvoj
njegovoj predaji? Mislim da Bejli pokušava da uradi ispravnu
stvar, i mislim da je Holdman pogrešio što mu je ostavio kratak
rok. To postavlja opasan presedan. Sada će svakome ko pronađe
zlato biti najbolje da se potrudi iz sve snage da ga prokrijumčari
iz SAD, jer će znati da je Vlada tvrdoglava i nadobudna. Ovo će
postati obrnuta Bostonska čajanka.”

Ona je potražila još činjenica u svom pamćenju.

Zapravo je Ruzvelt zabranio privatno posedovanje zlata. Izvršna
naredba 6102. Maj 1933. Kongres je ratifikovao tu odluku 1934.
zajedno sa Zakonom o zlatnim rezervama. Međutim, sve se to
promenilo 1974, kada je Kongres ponovo legalizovao privatno
posedovanje zlata.
Dugo nakon što je članak koji je držala u rukama napisan.
„Pronalaženje zlata pre 1974. bilo bi glupo”, rekla je. „Sa njim se nije
moglo uraditi ništa na legalan način. Ali, kada je Džerald Ford ponovo
odobrio posedovanje zlata, to je bilo nešto sasvim drugo.”
Njen prijatelj je ćutao i ona je videla frustraciju u njegovim očima.
Njih dvoje poznavali su se već dugo. „Rik, pre ili kasnije moraćeš da mi
se poveriš i progovoriš.”
„Da ti kažem kako ćemo. Pokupimo sve ovo i vratimo se u Zamak.
Tamo možemo da razgovaramo na miru. Postoje neki dodatni
materijali koje moraš da vidiš.”
Zvučalo je kao da bi veo tajnosti mogao da bude podignut.
Ili se bar ona nadala da će biti tako.
„Daj mi jedan naramak”, rekla je, „i ja ću ubaciti prvu turu u auto.”
Grant je sedeo u kolima i posmatrao stambenu zgradu Martina
Tomasa. Kada je jednom odlučio šta da radi, krenuo je pravo nazad do
svog stana, seo u auto i dovezao se ovamo. Stigao je baš kada su stigli i
ona žena iz Zamka i Rik Stem. Bili su u stanu već dvadeset minuta.
Prikrivanje je postalo problem.
Morao je nešto da preduzme.
Ali šta?
Svetla u stanu 2F i dalje su bila upaljena.
On je čekao i nekoliko trenutaka kasnije pojavila se žena iz
Ministarstva pravde, noseći naramak fascikli. Materijali koji su njemu
sigurno bili potrebni. Rika Sterna je poznavao - on je radio isti posao
koji je nekada radio njegov otac. Nikada se nisu sreli, ali Grant se
redovno koristio Stemovom knjigom Zamak, izvrsnim vodičem kroz
istoriju i geografiju zgrade. Šta je on radio ovde sa ovom ženom?
Obuzela ga je blaga panika, kao kada je bio klinac i kada bi ga majka
uhvatila kako radi nešto što ne bi trebalo.
Mrzeo je taj osećaj bespomoćnosti.
I dalje je postojalo pitanje da li su otkrili njegovu vezu sa Dajanom,
koja je bila povezana sa Martinom Tomasom. To je tek trebalo da se
vidi, ali nešto mu je govorilo da je Tomas čuvao njihov odnos u tajnosti
- a ona iznuda u muzeju bila je stvarna. Možda su ljudi iz Smitsonijana
tajno pratili Tomasa?
Žena je išla betonskom stazom do kola kojima se dovezla. On je bio
parkiran dublje u lavirintu zgrada najednom od mesta rezervisanih za
stanare. Nije bilo šanse da njih dvoje znaju da je on ovde.
Posegnuo je ispod sakoa i dohvatio pištolj.
Kao i sa Tomasom.
Ovo se moralo rešiti.
Odmah.

Stefani je čula kako se motor nekog auta pokrenuo. Čudno, s obzirom

na to koliko je bilo kasno. Motor je zabrujao i ona se naglo okrenula.
Videla je mali putnički automobil kako izlazi sa jednog parking-mesta.
Krenuo je pravo na nju i primetila je da je prozor sa suvozačke strane
spušten. U kabini se mogla videti samo jedna silueta, vozačeva, i ona je
spazila tamni obris njegove desne ruke kako se podiže sa ispruženim
pištoljem.
Petnaest metara od nje.
Bacila je fascikle i posegnula za svojim oružjem.
 Sedam metara.
Desnom rukom stegnula je pištolj.
Tri metra.
Izvukla je beretu, ali nije dobila priliku da opali. Kola su projurila
pored nje. Dva metka izletela su kroz otvoren prozor i zabila se u njene
grudi. Kola su nastavila da jure i skrenula ka izlazu iz stambenog
kompleksa. Pokušala je da pročita registarske tablice, ali njene oči
odbijale su da se fokusiraju.
Svet oko nje počeo je da se rasplinjuje.
Krv je šikljala iz dve rane.
Pružila je levu ruku da je zaustavi. Ukočeno se prevrnula na stranu,
dok su joj se svi mišići nevoljno opuštali.
Klonula je na zemlju.
Crvena stop-svetla nekih kola ljutito su sijala u daljini, a zatim
nestala iza ugla.
Zvuk motora pod punim gasom je utihnuo.
Borila se da ostane svesna.
Ali užasna tama prekrila joj je oči.
A zatim ju je progutala.

DVADESET OSMO POGLAVLJE

ZAPADNI ARKANZAS
SREDA, 26. MAJ
2.06

Koton je ležao u krevetu i slušao hrkanje Terija Morsa. On i Kasiopeja

vratili su se u brvnaru, ali su poveli i starca i Li sa sobom. Iznajmili su
drugu sobu, tako da su se u prvu smestile Li i Kasiopeja, a u novu Mors
i on. Srećom, ova je imala dva dvostruka kreveta. Svi su bili umorni, a
naročito Mors, koji je odmah zaspao. Problem je bio šta raditi sa ovo
dvoje, ali Mors mu je rekao da ujutro mogu da odu kod porodice na
drugoj strani države gde će biti i više nego bezbedni. A on je ionako
sumnjao da će se oni ljudi od večeras vratiti.
Osećao je da će slika kamena biti dovoljna za njihove potrebe. U
suprotnom, moraće više da se potrude da se izbore sa pčelama i
odnesu ga sa sobom. Sam kamen bio je na sigurnom, pod njegovim
krevetom, umotan u peškire.
Uživao je u dugom tuširanju, i te kako dobrodošlom posle
jučerašnjeg dana. Prijala bi mu i neka hrana, ali bilo je prekasno za
sobnu uslugu. Iako lepo uređena, brvnara nije bila hotel visoke
kategorije. Dobar je bio i osećaj ležati ispod čistih čaršava, ali pokazalo
se da mu je teško da zaspi, zahvaljujući zvuku sličnom tutnjavi teretnog
voza u krevetu pored njegovog.
Sve što se dogodilo vratilo mu je mnoge uspomene iz detinjstva.
Kad je odrastao, konačno je saznao istinu o Vitezovima zlatnog
kruga. Nasuprot svim romantičnim predstavama, i pre, i tokom i posle
Građanskog rata, to je bila subverzivna organizacija koja je otvoreno
podržavala ropstvo i upuštala se u ubistva, sabotaže i terorizam. Ljudi
koji su bili pripadnici raznih njenih lokalnih ispostava napisali su
dovoljno svedočenja da bi se znalo da je nasilje bilo integralni deo
njenog načina delovanja. I ne samo protiv ljudi spolja već i protiv
sopstvenih članova. Danas bi bez oklevanja bila označena kao opasna
teroristička organizacija.
Ono što se dešavalo posle 1865. ostalo je nejasno. Sećao se da je
čitao kako je Red nastavio da postoji otprilike deceniju posle rata,
uzimajući nova imena. Na kraju su militantniji ogranci postali Kju-
kluks-klan, ali glavna struja je naizgled nestala iz istorije.
Sada više nije bio toliko siguran u to.
Ako se moglo verovati Morsu, počev od 1870, bogatstvo Reda
sistematski je sakupljeno i odneto na mesto poznato kao riznica. Ali to
bogatstvo je takođe moglo biti sakupljeno prosto da napuni džepove
nekolicine izabranih: upućenih ljudi koji su iskoristili odanost drugih
da se obogate. To ne bi bilo teško postići u to vreme. Mala vlada, slabe
snage reda i zakona, potpuni nedostatak kontrole. Zlatno doba. Vreme
kada su ogromna bogatstva nagomilana pomoću pohlepe i
bezobzirnosti. Niko ne bi obratio pažnju na još nekoliko
multimilionera koji su se uzdigli od nule.
Ležao je pokriven, nastojeći da se prepusti i utone u san. Nažalost,
već je prešao preko te granice i njegovo telo se ubacilo u maksimalni
napon, bez prekidača za isključivanje. U vreme dok je radio za Odeljenje
Magelan, nedeljama je živeo sa manje od tri sata noćnog sna.
Taj deo posla nije mu nedostajao.
Njegov mobilni telefon je zavibrirao.
 Isključio je zvono kada je Mors zaspao. Misli su mu se rasplinule u
maglu dok je pipajući tražio telefon.
Na displeju je bio nepoznat broj.
Ušao je u kupatilo i zatvorio vrata za sobom, pa se javio sa
osećajem strašnog iščekivanja.
„Ovde Rik Stem. Imam loše vesti.”

Kasiopeja se probudila.
Neko je kucao na vrata.
Otkotrljala se s kreveta i dohvatila pištolj s noćnog stočića. Li je
čvrsto spavala. Provirila je kroz špijunku i videla Kotona u hodniku.
Našla je ključ-karticu, ostavila pištolj i izašla napolje. Izgled njegovog
lica govorio je da se nešto desilo.
„Stefani je ranjena.”
Osetila je šok. „Koliko teško?”
„Nije dobro. Na hirurgiji je. Dva metka u grudi. Rik Stem je upravo
zvao.”
Ona mu je nežno dodirnula rame. „Hoće li biti dobro?”
„Rik je rekao da je napadnuta iz zasede. Jedva je bila živa kada je
stigla hitna pomoć. A Martin Tomas je ubijen.”
Ona je imala svoja neslaganja sa Stefani, budući da su obe bile jake
žene sa podjednako jakim mišljenjem. Ipak, nikada joj nije poželela zlo.
„Vraćam se noćas”, rekao je on. „Hoću da ti ostaneš ovde i vidiš
kuda ovo vodi. Moramo da saznamo više o tom kamenu.”
„Pokušavala sam da steknem devojčino poverenje. Mislim da bi joj
trebala prijateljica.”
„Radi na tome. Obavestiću te šta se dešava čim nešto saznam.”
Ona mu je obavila ruke oko vrata. Bio je povređen, to je bilo
očigledno, ali nikada to ne bi priznao. On i Stefani odavno su se
poznavali. Bili su više od zaposlenog i poslodavca. Bili su bliski
prijatelji, a Koton je takvih imao vrlo malo.
Kao i Kasiopeja, on je bio usamljenik.
„Primio sam nekoliko metaka u svoje vreme”, rekao je on. „Ali to je
bio deo mog posla. Ne i njenog. Ona je iz glavne kancelarije.”
„U kojoj se nikada nije zadržavala.”
„Znam. U poslednje vreme sve je više rizikovala. A ne možeš dugo
da bežiš od sudbine.”
Poljubila ga je i dugo, nežno zagrlila.
To mu se izgleda dopalo.
 Izmakla se i rekla: „Hoću da upamtiš ono što si upravo rekao o
sudbini.”
„To važi i za tebe.”
„Dogovoreno.”
„Iznajmiću auto do aerodroma”, rekao je on. „Čeka me avion
Ministarstva pravde.”
Isti mlažnjak koji ih je dovezao u Arkanzas.
„Preuzmi auto sutra i koristi ga. Ostaviću ključeve u pregratku za
rukavice. Kasnije ćemo se pobrinuti da te izvučemo odavde.”
Klimnula je glavom. „Snaći ću se.”
„U to uopšte ne sumnjam.”
Gledala ga je kako ide nazad ka sobi. „Kotone.”
On je stao i okrenuo se.
Primetila je izraz bojazni na njegovom licu.
„Zovi Denija Danijelsa. On treba da zna.”

Vratila se u sobu i zatekla Li kako leži budna na krevetu.

„Jeste li vas dvoje zajedno?” upitala je mlada devojka.
„Jesi li nas gledala kroz špijunku?”
„Čula sam glasove i pogledala da vidim ko je. Bio je to ozbiljan
poljubac.” Ona je klimnula glavom i osmehnula se. „Zajedno smo.”
„Zgodan je.”
„Krenuo je nazad u Vašington. Neke stvari moraju da se srede. Ja ću
ostati ovde i pobrinuti se da vas dvoje budete dobro.”
„Ne treba nam dadilja. Deda i ja smo se sasvim dobro snalazili i
sami.” Kasiopeja je primetila da u toj izjavi nema nikakve ljutnje ili
gorčine.
Bilo je to samo konstatovanje činjenica. „Shvatam. Ali ovo ipak
prevazilazi ono sa čime ste vas dvoje navikli da se susrećete.”
„Odakle si ti?”
Ona je odlučila da prihvati ovu iznenadnu promenu teme. „Živim u
Francuskoj, ali rođena sam i odrasla u Španiji. Preci mog oca potiču još
iz vremena Mavara, a majka mi je Evropljanka.”
„Imaš lepu odeću. Jesi li bogata?”
Ona je bila impresionirana devojčinom moći zapažanja. „Siromašna
nisam. Otac mi je ostavio kompaniju koja zarađuje mnogo novca.”
„Pratim modne sajtove na internetu. Volim modu, mada nisam u
prilici da nosim mnogo modernih stvari.”
Zidovi između njih dve su pucali, pa je odlučila da proveri može li
dodatno da ih uruši. Dohvatila je laptop i našla internet sajt njenog
projekta rekonstrukcije zamka. Li je prišla bliže i zajedno su pregledale
internet stranice, koje su bile pune fotografija i informacija.
„Ovo je moja strast”, rekla je devojci.
„Imamo jedan takav ovde.”
Ona je to znala, pošto je njen projekat bio inspiracija za to.
Srednjovekovna tvrđava Ozark. Kao i njen vlastiti, i ovaj projekat
trebalo je da bude reprodukcija francuskog zamka. Ali, za razliku od
njenog, koji je lično finansirala, ovaj projekat prekinut je zbog
nedostatka novca.
„Nalazi se gore, u severnom delu države”, rekla je Li. „Čula sam za
njega od nekih ljudi koji su išli da ga vide.” Već je osećala da je ova
devojka imala premalo ženskog uticaja u životu. Ona je volela svog
dedu, ali ponekad to nije bilo dovoljno. Zato je nastavila da održava tok
razgovora i pričale su više o sebi.
„Ako si bogata i gradiš zamak, zašto radiš sa federalcima?”
„Koton i ja im ponekad pomažemo. Naravno, nismo imali pojma da
će doći do svega ovoga. Ovo je trebalo da bude jednostavan zadatak
utvrđivanja činjenica.”
„Stid me je šta je deda uradio sa onim ljudima”, rekla je Li. „Prevario
vas je. Glupo se poneo.”
„Mislim da on to zna.”
„Mogu li nešto da ti kažem? Između nas dve?”
Kasiopeja je klimnula glavom.
„Imam jednog posebnog momka.”
Ona se osmehnula. „Kao što je Koton meni?”
„Da. Sviđamo se jedno drugom. Ali znam šta deda misli o tome.
Kaže da su momci loši.”
„On samo pazi na tebe.”
„Valjda. Ali stvarno misli da su svi momci loši. Ja to shvatam. Samo
želi da budem oprezna i sigurna u ono što radim, a ja to i jesam.”
Bilo je mnogo zrelosti u ovoj mladoj ženi, a svedočanstvo za to bio
je način kako je ranije te večeri istrpela pištolj prislonjen na njen vrat.
„Stric mog momka takođe je bio čuvar, koji je pazio na neku važnu
stvar, kao što je naš kamen. Razgovarali smo o tome, pokušavajući da
provalimo stvari.”
„I šta ste zaključili?”
„Da moj deda i njegov stric nisu bili ludi.”
Kasiopeja je mogla da oseti da postoji još nešto.
 „Mogu nešto da ti pokažem, ako hoćeš.”

DVADESET DEVETO POGLAVLJE

TENESI
Dajana nije mogla da spava. Legla je kada je Vens otišao i ugasila sva
svetla u kući, ogrćući se pokrovom dobrodošle tame. Sveska njenog
brata koja je nestala teško joj je pritiskala misli.
Neko ju je uzeo iz njene radne sobe, u to je bila sigurna. Ali ko? I
zašto? Prvi osumnjičeni na njenom spisku bio je Deni Danijels, naročito
zbog toga što je kod sebe imao ogrlicu sa krstom i krugom. Ponašao se
kao da ništa ne zna o njenom značenju, ali to je bilo i očekivano od
čoveka koji ume da laže. Je li znao šta krst i krug znače? Jesu li sva ona
pitanja o Aleksovoj smrti bila samo radoznalost, ili nešto drugo?
Morala je da prestane sa ovim.
Prokleta bila ova paranoja.
Denija Danijelsa uopšte nije bilo briga šta ona radi. Zašto bi ga i bilo
briga? On nije bio ništa više nego Aleksov prijatelj, i vratio je ogrlicu.
Zato je ponovo sebe upitala ko je mogao da uzme svesku. Baš ovde, pre
dva dana, kada ju je Grant doneo, ona je pročitala svaku napisanu reč.
Srećom, najveći deo teksta bila su stenografski zapisana razmišljanja,
pravni citati i izvučene pouke, besmislene za gotovo svakog čitaoca i
svakako lišene pretećeg sadržaja. Krst i krug na koricama verovatno
neće čak ni biti primećeni. Samo neka fabrička dekoracija. Dvoumila se
da li da kaže Vensu o tome kako je Kenet narušio tajnost cele stvari u
razgovoru sa Aleksom i da je sveska nestala, ali odlučila je da to zadrži
za sebe.
Kao i sve ostalo.

„Ne možeš to da uradiš”, rekao joj je Aleks, podižući glas.

Sedeli su sami u velikoj sobi.
„Neću ti dozvoliti da uradiš išta od toga”, dodao je.
Mrzela je to što joj se ovako obraća. „Ne treba mi tvoja dozvola.”
„Ne, ne treba ti. Ali ja sam stariji senator ove države, i mogu da
zaustavim tebe, Keneta i Lušusa Vensa.”
Ona je odmahnula glavom. „Kakav licemer. Sve tvoje propovedi
o promeni sistema vlasti... Sve tvoje žalbe. Sada imaš način da to
popraviš, a ne želiš da ga prihvatiš.”
„Ovo nije popravka. Ovo je revolucija. A o tome bi narod trebalo
sam da odluči.”
„I hoće, preko svojih legitimno izabranih predstavnika. Ako mu
se oni ne dopadaju, može da im uskrati funkciju. Narod ima priliku
za to, u Predstavničkom domu, svake dve godine.”
„To nije tako jednostavno, i ti to znaš. Kada se jednom učini, ovo
će biti teško raščiniti. A kada jednom probaju moć, ljudi imaju
sklonost da nastave da uživaju u njoj. Čak i manjina u Skupštini,
koja će se protiviti promeni pokrenutoj od strane većine, uvideće
političke prednosti.”
„U čemu je stvar, Alekse? Bojiš se da ćete ti i tvoji ortaci iz
Senata izgubiti uticaj? Trenutno izvlačite svaki molekul vazduha
iz prostorije. Senatori dobijaju lokalni stranački novac, i lokalnu
stranačku podršku. Kandidati za Predstavnički dom bore se za
mrvice, a najčešće ni njih ne dobijaju. Oni moraju da izađu na
teren i sakupe svaku paru za svoje kampanje, dok vama
primadonama iz Senata sve poslužuju na tacni. Sve će se to
promeniti, zar ne?”
„Nemaš pojma šta nameravaš da pokreneš. Lušus Vens nije
dobronamerni državnik. On je ambiciozan i arogantan i želi da
bude predsednik. Sada će, u suštini, postati autokrata. Moćniji od
bilo kog predsednika. Ta koncentracija vlasti nikada nije
predviđena ni za jednog čoveka. Ova zemlja nije zasnovana na
tom principu.”
„U tome ti grešiš, Alekse. Ovaj plan je u potpunom skladu sa
načinom na koji se ovom zemljom upravljalo prvih trideset godina
od njenog osnivanja. Predstavnički dom je dominirao, a Senat ga
je pratio. I preživeli smo. Mi se samo vraćamo korenima.”
„Bili smo mala nacija, sa malom centralnom vlašću koja je
radila malo ili nimalo toga. Svet se promenio. Ovaj plan, kako ga ti
nazivaš, smislili su ljudi koji su želeli da oduzmu Severu moć da
drži Jug pod kontrolom. Smišljen je da bude objava političkog rata
- koji, uzgred budi rečeno, nikada nije sproveden u delo. Možda su
ti ljudi shvatili, kao što shvatam i ja, da je rizik preveliki i da ga ne
bi trebalo preuzimati.”
 „Gde je Kenetova sveska?”
„Ostavio sam je u Vašingtonu. Ona će biti dobar dokaz, ako bude
potrebe za tim.”
„Ne možeš ovo da zaustaviš, Alekse. Ako se ne slažeš, onda se
samo skloni sputa. Pusti Vensa da uradi ono što mora da uradi.”
„Doći će do jakog protivljenja onome što on predlaže.”
„Naravno da hoće. Ali ovo se mnogo razlikuje od tebe, mužu moj,
senatora koji samo sedi i viče kako se radi o zaveri. Ne mešaj se u
to.”
„Trebalo je ti da mi kažeš za ovo. Ne Kenet. Ti.”
„Onako kao što si ti meni rekao za svoju devojku?”
On ju je prostrelio pogledom. „Kako si saznala?”
„Nisam. Samo sam sumnjala. Do ovog trenutka.”
On je odmahnuo glavom i gorko se nasmejao. „Ovo je poen za
tebe. Izvela si ovaj blef kao profesionalac.”
„Ja jesam profesionalac. Koje ona?”
„Žena koju sam upoznao u Vašingtonu. Ali, verovala ili ne,
nisam uradio ništa čega bih se stideo.”
„Osim, možda, što si se zaljubio u nju.”
„Neću poricati da uživamo u vremenu koje provodimo zajedno.”
„Što, zapravo, još više boli.”
„A šta je sa tobom, Dajana? Jesi li ti bila svetica?”
„U stvari, nisam. Bila sam sa dvojicom drugih muškaraca.”
Rekla je to da ga povredi. Ali nije slagala. Čudno kako se ljubav
tako brzo pretvori u mržnju.
„Nisam znao.” U Aleksovom glasu osećalo se iznenađenje. „Ali
mi smo jedno za drugo stranci već dugo vremena.”
„Zato se ne mešaj u ovo. Pusti me da imam ovaj trenutak. Moj
otac bi bio toliko ponosan. On je čitavog života proučavao Red,
naučio njegov tajni jezik, pronašao sve dokumente koje je mogao, i
tražio one izgubljene. Preneo je tu strast na mene. Alekse, pusti me
da uradim ovo, ne mešaj se.”
„Voleo bih da mogu, ali ne mogu.”

Izašao je iz kuće u poslepodnevnu šetnju. Ona je znala kuda ide: uza

stazu i sa zadnje strane imanja, u podnožje brda, do svog mesta za
razmišljanje. Tamo bi ostao po nekoliko sati, pušeći lulu, a zatim bi se
vratio, spreman za večeru i za spavanje. Međutim, te večeri imali su
zakazanu večeru u Noksvilu sa nekim pristalicama. Ono što joj neće
nedostajati bilo je stalno natezanje da se sakupe birači i novac.
Ona je sedela tog dana u velikoj sobi, sama, i razmišljala šta da radi.
Sve kao da je zavisilo od nje. Prvo kada ju je Kenet angažovao da
pomogne, zatim kada je pronašla Granta, onda potezi koje je preduzela
u Smitsonijanu sa Martinom Tomasom, i najzad Aleks.
Točak sa mnogo paoka, sa njom u centru.
I zaista je spavala sa dvojicom muškaraca.
Sa Lušusom Vensom i Grantom Brekinridžom.
Jedan je bio deo posebnog trenutka, opojna reakcija na moć i uticaj.
Drugi je proistekao iz duboke čežnje. Kenet je smatrao Granta
bezobzirnim. Ona ga je smatrala strastvenim. Izgledao je toliko
izgubljeno onog dana kada je išao da obiđe oca. Radio je kao pripravnik
u jednoj vašingtonskoj firmi. Razmišljao je o pravnom fakultetu, ali je
smatrao tu profesiju više laktaroškom nego bilo koju drugu. To je
objašnjavalo njegove česte promene posla u raznim firmama u
prestonici, pri čemu je jedva uspevao da napabirči dovoljno novca za
život, sve dok se nije pojavila ona.
Koliko zlata je tamo bilo? Sigurno u vrednosti od više milijardi
dolara. Samo je čekalo novu grupu revolucionara da ga preuzme u ime
slobode. Pre mnogo vremena strastveni ljudi pokušali su da promene
tok razvoja SAD nasilnom podelom. Pogrešili su. Pametniji pristup bio
je da jednostavno iskoriste ono što je sam Ustav nudio. Delujući unutar
njegovih odrednica. Ljudi su skloni da prate ono što naizgled ima
najviše smisla. A ono što su ona i Lušus Vens planirali svakako je
spadalo u tu kategoriju.
Gotovo da je izgledalo previše savršeno. Ali u tome je i bila lepota
celog plana. Ljudi koji su smislili originalnu ideju čudili su se njenoj
jednostavnosti. Oni nisu bili u stanju da obuzdaju talase radikalizma
koji su na kraju preplavili Jug. Bilo je potrebno na stotine hiljada smrti i
potpuno uništenje jednog načina života da se pokaže užas njihovih
metoda.
Ali nekoliko tih vizionara bilo je u pravu u vezi sa jednom stvari.
Promeniti stvari iznutra.
Ležala je u krevetu i zurila u plafon.
Jednom delu nje nedostajao je Aleks. On je donosio utehu u njen
život. Nikada nije podigao ruku na nju. Retko su se svađali. Živela je
životom povlašćene i važne osobe. On se uvek prema njoj odnosio
ljubazno i s poštovanjem, i to se moralo priznati. Ali ona je počela da
mrzi mučnu ljubaznost između njih, i shvatila je da postoji nešto
pogrešno u tome da se nikada ni na šta ne usudiš, nikada ne rizikuješ,
nikada nisi spreman da skočiš naslepo u prazan prostor bez zaštitne
mreže.
Da nikada ne živiš.
Ona je konačno to uradila.
Time što je spavala s dvojicom muškaraca. Zatim je otišla korak
dalje i pokazala jednom od njih kako da stvori nove Sjedinjene
Američke Države. Što se tiče onog drugog, pokazala mu je put koji je
mogao da ga odvede do bogatstva. Bila je ponosna na oba ta
poduhvata, čiji će rezultati uskoro biti poznati.
Aleks bi joj sve to uskratio.
Bogu hvala što je mrtav.

TRIDESETO POGLAVLJE

Kasiopeja nije bila zadovoljna što je morala da povede Li sa sobom, ali

to je bila cena koju je morala da plati da bi saznala kuda da ide. Izašle su
iz brvnare tiho, proturivši ispod vrata poruku Teriju Morsu da se
uskoro vraćaju. Nijedna od njih nije želela da čeka do jutra. Saznala je
da devojčin posebni prijatelj živi tridesetak kilometara odatle. Sastajali
su se kada bi ona otišla u grad, ili u prodavnicu, ili nekim drugim
poslićem. Veći deo njihove veze odvijao se elektronskim putem - SMS,
imejlovi, Fejstajm - što je izgleda bio način savremenog sveta. Njen
deda nije bio toliko upućen u tehnologiju, tako da je u tome postojala
izvesna mera privatnosti, nešto što se Li izgleda dopadalo.
Uzele su kamionet Terija Morsa, koji su Li i njen deda ranije dovezli
od kuće. Srećom, Li je vozila i imala je ključeve. Bilo je već skoro pola
četiri ujutro i polumesec je obasjavao pejzaž šumovitih brda i mračnih
dolina. Put ih je vodio duboko u šume severozapadno od brvnare. Li je
objasnila da je nekoliko puta bila na tom mestu sa svojim posebnim
prijateljem. Njegov stric umro je pre nekoliko godina, ostavivši za
sobom sanduk pun mapa i dokumenata, od kojih su mnogi bili
šifrovani. Njen prijatelj proveo je dve godine pokušavajući da ih
dešifruje, naročito nakon što mu je Li objasnila posao čuvara. Izgleda
da mu stric nikada nije otkrio ništa o toj temi, pustivši da njegova
dužnost umre sa njim.
„Došli smo ovamo gore jedne noći”, rekla je Li dok je vozila. „Deda je
bio otišao. Nije bilo nikoga u blizini, tako da smo mogli da budemo
malo sami.”
To je Kasiopeja i sama mogla da uvidi, pošto nigde na vidiku nije
bilo nikakvog svetla. „I šta ste radili, ovde gore, kada ste bili sami?”
Li nije odmah odgovorila. Konačno je rekla: „Ništa toliko loše.”
„Jednom sam i ja imala godina kao ti sada. Razumem.”
„On mi se stvarno dopada.”
„I to je u redu. Ali vodi računa koliko daleko ideš. Ako se i ti njemu
stvarno dopadaš, to neće biti bitno.”
„Stvarno mu se dopadam, jer to nije bitno.”
„Dobra devojka. Tvoj deda bi bio ponosan.”
„Ne. Deda bi ga ustrelio.”
Li je skrenula sa glavnog puta i krenula stazom od nabijene zemlje,
sa obe strane oivičenom drvenim ogradama i najvećim delom skoro
sakrivenom u džungli korova i divljeg cveća koje je bujalo iz jaraka.
„Sva ova zemlja pripada njegovoj porodici”, rekla je Li. „Kao i mi,
poseduju je već jako dugo, dugo vremena.”
Počele su da se truckaju niz usku stazu, dok su se snopovi svetlosti
iz farova njihali i poskakivali. Put se završio na kamenitoj strmini
zaštićenoj gustim prstenom borova i brestova. Kapija im je zaprečivala
put sa prednje strane, ali Kasiopeja je videla da nije zaključana. Na
zemlji je ležao kratak lanac, a kapija je bila poluotvorena. Li je polako
približila prednji deo kamioneta i odgurnula krilo kapije s puta.
„Obično je zaključana”, rekla je Li, „i moraš da pešačiš odavde.”
„Koliko daleko?”
„Otprilike pola kilometra.”
Nije joj se dopadao osećaj koji je imala.
Zašto? Nije bila sigurna. Ali njeni unutrašnji alarmi su zvonili.
„Isključi svetla i parkiraj se među drvećem.”

Ona je išla napred, a Li ju je pratila, putem suvim kao pustinja.

Baterijska lampa koju su našle ispod prednjeg sedišta obasjavala im je
put. Bio je oivičen visokim drvećem i gustim niskim rastinjem, a teren
je bio više planinski nego juče i kamenčići su im pucketali pod
đonovima. Iskrzani oblaci lebdeli su preko zvezda na nebu. Cvrčanje
cvrčaka prigušivalo im je korake.
Velika senovita obličja pojavila su se ispred njih.
 Izbrojala je ostatke šest napuštenih građevina, koje su sve bile u
ruševnom stanju i svaki prozor na njima bio je slomljen, zid oboren, a
krov urušen zbog neodržavanja. Tu se takođe videlo nešto što je ličilo
na prevrnutu pokretnu traku.
„Šta je ovo?”, upitala je Kasiopeja.
„Stari rudnik srebra. Ovde u okolini ima ih mnogo. Ovaj je odavno
zatvoren.”
„Porodica tvog posebnog prijatelja je vlasnik ovoga?”
„Nekada su ga izdavali u zakup. Ali sada niko ne dolazi ovamo, osim
njegove porodice kada idu u lov.”
„U redu. Pokaži mi šta je ovde.”
Logor je bio smešten između lanca drvećem obraslih brda
razvučenih sa zapada na istok, tonući u uvalu oblika korita koja se
protezala u crnilo noći. Kasiopeja je mogla da čuje tok brzog potoka. To
je imalo smisla. Za svaki rudarski posao bila je potrebna voda.
Ušle su u jednu od srušenih zgrada. Zrak svetlosti iz baterijske
lampe krivudao je kroz dvorište puno polomljenih blokova, kamenih
ploča i zarđalog metala, a sve je to bilo nabacano jedno na drugo u
čvrstoj masi. Otpad se od vremena slegnuo, a korov je bujao između
njega. Od građevine je ostalo malo toga, osim delova tri zida i komada
krova. Nekada se nalazila u dnu brežuljka, i na njenom suprotnom kraju
Kasiopeja je videla otvor kroz koji se ulazilo u zemlju.
„Ovo nije isto kao što je bilo”, rekla je Li.
Lučni prolaz bio je visok tri metra i skoro podjednako širok. Bio je
pun sitnih komada kamena, otkad ga je pre mnogo vremena zatrpao
odron. Ali kroz sredinu je bila prokopana pravilna rupa, dovoljno velika
da se kroz nju prođe.
„Ranije je uvek bio zatvoren”, objasnila je Li. „Jednom smo iskopali
neke od većih stena i napravili tesan prolaz. Bilo je nezgodno provući
se kroz njega, ali smo uspeli. Htela sam da ti pokažem šta je sa druge
strane. Nikada nije postojao ovakav otvor.”
Prišle su i oprezno ušle u tunel, u kome ih je progutala zjapeća
tama. Pred njima se pružalo okno koje se blago uspinjalo naviše u
obronak brda, a na zidovima su se videli tragovi pijuka kojima je pre
mnogo vremena prolaz prokopan. Vazduh je bio nepomičan i ustajao.
„Znam priču o ovom mestu”, rekla je Li. „Četrdesetih godina XIX
veka meštani su iskopavali olovo i srebro koje su izvozili u Englesku.
Zarađivali su dosta novca. Zatim su Konfederalci došli i preuzeli
rudnik, i iskopavali srebro za vreme rata. Vojnici Unije su ga kasnije
digli u vazduh, i sve od tada su ga svi napustili.”
„Osim koga?”
„Osim strica mog prijatelja. On je stvarno pažljivo čuvao ovo mesto,
kao moj deda šume. Nikoga nije puštao da priđe blizu. Ali on je odavno
mrtav i od tada nije bilo drugog čuvara.”
Nastavile su da se penju uza strmi prolaz. Iznad glave im se pružao
starinski kabl od keramičkih vlakana, sa zarđalim praznim grlićima za
sijalice na svakih pet metara. Nekada je čitavo ovo mesto bilo
osvetljeno električnim svetlima. Kasiopeja nije osećala promaju, što je
značilo da je ovo verovatno jednosmerni prolaz. Nekih trideset metara
unutar tunela put je bio preprečen gvozdenom kapijom, sa šipkama
debelim poput njenih palčeva usađenim direktno u kamen u svodu i sa
strana. U njenom središtu bila su vrata sa šarkama i ugrađenom
bravom. Gvožđe je bilo prekriveno slojem zapekle rđe, ali brava i šarke
bile su od starog mesinga. Kroz tu rešetku bi inače bilo teško proći, ali
vrata su bila poluotvorena.
„Nikada ranije nisu bila otključana”, rekla je Li. „Pokušavali smo da
ih otvorimo, ali nikada nismo mogli. Htela sam da vidim da li ti to
možeš.”
U Kasiopejinoj glavi oglasilo se još zvona za uzbunu.
Brava je izgledala poput mnogih koje je viđala po zamkovima širom
Evrope, i otvarala se samo starinskim ključem sa zupcima. Je li ovo bilo
jedno od skrovišta Vitezova zlatnog kruga? Ako je tako, nešto što je
pročitala u Muzeju američke istorije pozivalo je na oprez. Zamke.
Eksplozivne su im bile omiljene. Ali nešto joj je govorilo da kakva god
opasnost ranije mogla da postoji, nije više prisutna.
Posle nekoliko metara primetila je crnu liniju na zemljanom podu.
Drhtavi zrak svetlosti iz baterijske lampe otkrio je pogledu kraj
električnog kabla sa trokrakom utičnicom. Kasiopeja je pratila kabl i
videla da nestaje dalje u tunelu. Kabl je krivudao prema velikom
otvoru. Glavno okno ulazilo je dublje u breg, ali ovde je neko kopao u
stranu u zid tunela, gde se takođe pružao jedan električni kabl.
Ona je prošla kroz otvor i videla da je to kratki prolaz do drugog
tunela. Bilo je lako dezorijentisati se u tom crnilu. Srećom, imale su
kabl da ih odvede nazad do mesta sa kog su došle. Novi tunel bio je uži,
otprilike dovoljno širok da kroz njega idu dve osobe naporedo i visok
da se u njemu usprave.
„Neko je tačno znao gde da kopa”, rekla je Kasiopeja, „da stigne
tamo gde je želeo.”
 Novi tunel krivudao je putanjom za koju je procenila da je otprilike
pod pravim uglom u odnosu na glavno okno, sa nekoliko zaokreta i
krivina. Na svu sreću, nije bilo račvanja. Završio se drvenim vratima sa
zarđalim šarkama. Nekada su se zatvarala rezom, ali sada više nisu
imala ležište za nju. Otvarala su se ka unutra na drvenom dovratku.
Električni kabl vodio je kroz pukotinu u njima.
Dodala je baterijsku lampu Li i gurnula vrata.
Šarke su zaškripale ali su izdržale.
Pritisnula je vrata ramenom.
Vrata su zaškripala i malo se pomerila ka unutra, ali su ostala
čvrsto zaglavljena. Izmakla se i bacila se celim telom na njih iz sve
snage. Šarke su popustile i debela drvena ploča srušila se unutra. Od
inercije Kasiopeja je pala na zemljani pod.
„Ovo je bilo teže nego što bi trebalo da bude”, rekla je uspravljajući
se na noge i otresajući zemlju sa odeće.
Baterijska lampa obasjala je prostranu odaju sa lučnim svodom
isklesanim u kamenu. Električni kabl završavao se u stalku za dva
velika reflektora. Po podu su ležali drveni sanduci različite veličine,
pokriveni prašinom i međusobno spojeni prljavštinom koja se
skupljala decenijama.
Ona ih je brzo prebrojala.
Devetnaest.
Dve trećine sanduka bilo je otvoreno i prazno.
Sedam ih je još bilo zatvoreno.
Prišla je jednom i podigla poklopac, koji se opirao, ali je ipak
popustio. Unutra su ležale natrpane gvozdene poluge.
Čula je brektanje motora u daljini, a onda su se svetla upalila i
prostorija se obasjala jarkom svetlošću koja joj je zapekla ženice.
Generator?
Morale su da odu odavde.
Ali postojao je samo jedan izlaz.
Pojavio se neki čovek. Zatim još trojica njih na dovratku.
To nisu bili oni ljudi koji su dolazili kod Morsovih.
Neki drugi.
Izgledali su daleko opasnije.
 TRIDESET PRVO POGLAVLJE

TENESI
5.40

Deni je stajao pored prozora svoje spavaće sobe dok su mu se kroz

glavu vrzmale nepovezane slike. Zora je svitala, prvi bledi zraci srebrne
boje probijali su se preko planina na istoku i postajali sve jači, a
događaji od prethodne noći izgledali su udaljeno, kao u snu.
Ali nisu bili san.
Guverner je već ustao i otišao na rani doručak sa predvodnicima
lokalne poslovne zajednice. Noćas su se dogovorili da objava Denijevog
postavljenja u Senat bude izdata kasnije u toku jutra, što je Deniju
davalo vremena da stigne u Vašington da bi potpredsednik mogao
odmah da primi njegovu zakletvu. Kada to bude završeno, sledeće dve
godine on će biti mlađi senator iz Tenesija. Već je odlučio da zadrži
Aleksovo osoblje i nastavi s njegovim poslom. Njihov bivši šef bio je
njegov blizak prijatelj, pa je pretpostavljao da među tim ljudima neće
imati previše neprijatelja.
Njegov glavni posao biće da vodi računa o narodu Tenesija. Ali
kratkoročno, cilj mu je bio da otkrije šta se desilo Aleksu, i zajedno sa
tim otkrije ■Ja Lušus Yens smera. Srećom, on je bio svetska klasa u
izvršavanju više zadataka istovremeno. Dođavola, biće dobar osećaj
kada ponovo bude tražen. Znao je da će mu to nedostajati, ali se u
stvari iznenadio do koje mere mu nedostaje.
On je bio zavisnik od moći.
Jednostavno i jasno rečeno.
Ipak, ne od moći koja je donosila ličnu dobit ili bol drugima.
Njegova zavisnost bila je više povezana sa procesom završavanja
stvari, stvaranja razlike. Voleo je napetost i teatralnu atmosferu
prestonice, koja je odjekivala od sukoba i samouverenosti. Služenje u
Kongresu bilo je presudno važno za svakog dobrog državnog
službenika. Ljudi su birali svoje predstavnike da se pobrinu za njihove
probleme, a on je voleo da bude taj koji ih rešava. Nikad nije bio neko
koga nosi struja. Umesto toga, plivao je uzvodno, protiveći se sistemu i
svakog minuta uživajući u tome.
Najzad se osećao ponovo živim.
Kućni telefon je zazvonio i on je prišao krevetu da se javi.
„Gospodine predsedniče, ovde Koton Malon.”
Prošli su mu trnci niz kičmu.
Ništa u vezi sa ovim pozivom neće biti dobro. „To što si otkrio kako
da dođeš do mene znači neki veliki problem.”
„U imeniku Odeljenja Magelan postoji vaš kućni broj. I u pravu ste,
ovo su loše vesti.”
Odmah je znao.
„Šta se desilo Stefani?”

Koton je prekinuo vezu na mobilnom telefonu.

Stajao je u praznoj čekaonici bolnice, na šestom spratu, blizu
odeljenja za intenzivnu negu. Doputovao je mlažnjakom na
vašingtonski aerodrom Regan internešenel pre nešto malo više od sat
vremena i došao je pravo ovamo. Stefani je izašla iz operacione sale,
gde je provela nekoliko sati, i bila je u lošem stanju, pošto su dva metka
koja su je pogodila izazvala unutrašnja oštećenja. Budući da je njegova
predvodnica bila onesposobljena, Odeljenje Magelan radilo je prema
proceduri koju je ona odavno uspostavila. Nije bilo njenog formalnog
zamenika, jer je Odeljenje Magelan bilo maksimalno rasterećeno od
birokratije. Sve je bilo usmereno na Stefani, što je bilo i dobro i loše.
Njena administrativna pomoćnica bila je ono najbliže drugom u lancu
komande što je agencija imala, i ona je sada usmeravala agente na
terenu, ne otkrivajući im da je Stefani ranjena.
Deni Danijels teško je podneo ovu vest, i rekao je da je svakako tog
jutra nameravao da krene za Vašington, ali da će sada ubrzati polazak.
„Ali, tako ti boga, redovno me izveštavaj”, naredio je Danijels.
Razmenili su brojeve mobilnih telefona, a Danijels je rekao i da će
mu porukom poslati broj fiksnog telefona na koji može da ga dobije.
Koton je znao za vezu između Danijelsa i Stefani. Nije znao pojedinosti,
ali znao je dovoljno da zaključi kako im je stalo jednom do drugog.
Kasiopeja je znala daleko više, ali to je držala za sebe. Kada ga je ranije
podstakla da pozove Danijelsa, on je razumeo. Tačna priroda njihovog
odnosa nije bila njegova stvar, ali ono što se desilo Stefani svakako se
ticalo Danijelsa. Zato je odlučio da prekrši pravila Odeljenja Magelan i
obavi taj poziv. Osim Stefanine zamenice, niko drugi neće biti
obavešten o situaciji. Ne ako ona ne umre. Onda će to prvo biti
saopšteno ministru pravde, i on će odlučiti šta će se zatim dešavati. Ali
sve dok je ona disala, vladala je tišina. Sve te procedure bile su deo
obuke Odeljenja Magelan, smišljene da posao nastavi da se odvija, šta
god se njoj dogodilo.
U njemu se kovitlala čudna mešavina emocija. Videti Stefani tako
povezanu na cevi, žice i s maskom za disanje bilo je i više nego
uznemirujuće. On je imao malo bliskih prijatelja. Većina ljudi koje bi
upoznao bili bi tu kratko vreme, a zatim bi otišli. Naravno, neki od tih
odnosa bi potrajali, ali to su više bili poznanici nego prijatelji. Henrik
Torvaldsen, čovek koji mu je možda bio najbliži poslednjih godina,
poginuo je u Parizu. Koton je stigao nekoliko trenutaka prekasno da
spreči da se to desi, i osećaj krivice zbog toga nikada ga nije napuštao.
Još gore, Henrik je u tom trenutku bio krenuo putem sa kojim se on nije
slagao, što prijatelji ponekad rade. Sada je njegov drugi najbliži
prijatelj, žena koju je dugo poznavao i koja je promenila tok njegovog
života, ležao ovde u bolnici u kritičnom stanju.
Zašto se ovo dogodilo?
Na čemu je ona radila sa Smitsonijanom? Ona uopšte nije
pominjana kada je vrhovni sudija zatražio njegovu pomoć. Niti se
njeno ime pojavilo u proteklih nekoliko dana.
Rik Stem čekao je na drugoj strani hodnika, odmah ispred Stefanine
sobe, koju je sada čuvao jedan agent Odeljenja Magelan. To nije bio deo
Stefaninog plana za nepredviđene situacije, ali Koton je insistirao i
niko u Atlanti nije imao ništa protiv. Zato je jedan agent poslat ovamo,
a na putu su bila još dvojica.
Prišao je mestu na kom je Stem stajao. „Reci mi šta se dogodilo.”
„Pozvao sam je da mi pomogne. Ona mi je stara prijateljica. Ovo je
moja krivica. Tomas je mrtav, a Stefani se bori za život, sve zbog
mene.”
Spustio je ruku kustosu na rame. „Slušaj, nemamo vremena da
utvrđujemo krivicu. Reci mi šta se desilo.”
Stem mu je rekao da je bio u stanu Martina Tomasa kada je čuo dva
pucnja. Istrčao je i zatekao Stefani na zemlji kako krvari, dok je neko u
kolima bežao sa mesta zločina.
„Je li ona bila tamo kada je Tomas ubijen?”
Stem je klimnuo glavom pa prepričao ostatak događaja od
prethodne večeri.
„Misliš li da je taj koji je pucao u Stefani bio isti onaj čovek iz
Zamka?”, upitao je.
„Ko zna! Ništa nisam video.”
Ispričao je Stemu šta su on i Kasiopeja otkrili u Arkanzasu.
Veštičji kamen.
To je izgleda privuklo kustosovu pažnju.
„Je li to ono za čim kancelar traga?” Ovo pitanje dočekano je
ćutanjem, a Kotonu se nije dopadalo izvrdavanje. „Uveravam te da ovo
nije vreme da budeš povučen.”
„Moramo se vratiti u Muzej američke istorije”, rekao je Stem.
„Tamo možemo da razgovaramo. U privatnosti. Tamo smo Stefani i ja
krenuli pre nego što se... ovo desilo.”
To je bilo u redu.
Lekari su rekli da če ona nekoliko sati biti u medicinski
indukovanoj komi.
A on je već potisnuo svoju brigu u stranu i usmerio pažnju na
zadatak.
To nije uvek dobro, ali je u ovakvim okolnostima bilo neophodno.
„Vodi nas tamo.”

Deni je došao do aerodroma u Noksvilu na krajnjem istoku okruga

Blant, gde će ga čekati državni mlažnjak. Guverner mu je ponudio
prevoz, a on je prihvatio. Razmišljao je o tome kada su on i Stefani
imali prvi pravi razgovor licem u lice, ne na zvaničnom sastanku, već
privatno. Samo između njih dvoje.
Pre nekoliko godina.
U Kemp Dejvidu. Za vreme jedne druge krize.
„Nasuprot onome što ti možda misliš, ja nisam budala”, rekao je on.
Sedeli su napredujem tremu brvnare na drvenim stolicama za
ljuljanje sa visokim naslonima. On se energično ljuljao u svojoj i podne
daske su škripale pod njegovim visokim telom.
„Ne verujem da sam te ikada nazvala budalom.”
„Moj tata je govorio mami kako je nikada nije nazvao kučkom u lice.
Što je takođe bilo tačno. Imam problem, Stefani. Ozbiljan problem.”
„To znači da nas je dvoje. Po rečima zamenika tvog savetnika za
nacionalnu bezbednost, ja sam uhapšena. I zar me ti nisi otpustio?”
„I jedno i drugo moralo je da se uradi kako bi sada mogla da budeš
ovde.”
Setio se da ona uopšte nije izgledala uzrujano zbog situacije u kojoj
se našla. Zato joj je ispričao priču.
 „Jedan od mojih stričeva umeo je da kaže: ’Hoćeš da ubiješ zmije?
Jednostavno je. Ne daj im šansu da te ujedu. Nateraj ih da one dođu tebi.
Samo podmetni vatru u žbunje i sačekaj da ispuzaju napolje. Onda im
samo odseci glavu.’ To ćemo i mi uraditi. Podmetnućemo malo vatre.
Treba mi tvoja pomoć.”
„Za šta?”
„Da pronađem svog izdajnika.”
I ona je upravo to i uradila.
Sa stilom.
Kao što je uvek i radila, izvukla ga je iz nevolje. Odeljenje Magelan
bilo je jedina agencija kojoj je mogao verovati da će obaviti posao, a
predvodila ga je izuzetna žena sa kojom se nadao da će provesti
ostatak svog života.
A sada se ona borila za život.
On je prvobitno nameravao da krene u Vašington i podmetne malo
vatre, istera zmije i zatim im odseče glave.
Ali dodao je još jedan zadatak na svoj spisak.
Neka je bog u pomoći gadu koji je pucao u nju.

TRIDESET DRUGO POGLAVLJE

Kasiopeja je brzo treptala, omogućavajući očima da se prilagode

iznenadnom naletu bleštave plavičaste svetlosti. Li je radila isto.
„Ko ste vi?”, upitao je čovek koji je stajao ispred ostalih.
Bio je mršav i ispijen, sa skoro vojničkim držanjem. Otprilike
srednjih četrdesetih, privlačnog lica, duboko usađenih smeđih očiju
ispod kuštrave, sede kose. Ona je odlučila da pribegne istini, koja bi
mogla da bude njihovo jedino oružje.
„Ja sam Kasiopeja Vit. Radim za Ministarstvo pravde SAD.”
„A mlada dama?”
„Li Mors. Ona živi ovde u blizini.”
„Jesi li u srodstvu sa Terijem Morsom?”
„Ja sam mu unuka.”
On je izgledao impresionirano. „Znate li za Veštičji kamen?”
I očigledno je bio dobro obavešten.
 „Šta ako znamo?” rekla je Kasiopeja, odgovarajući umesto Li. „A ti
uopšte nisi pomenuo kako se zoveš.”
„Džejms Proktor.”
Imao je jasno izražen južnjački akcenat, kao Kotonov, i obojica su
blago otezali u govoru. Činjenica da je otkrio kako se zove nije je
umirila, kao ni njegov ton. Neutralan. Poslovan. Lišen srdačnosti.
„Zašto ste došle ovamo?”, upitao je.
„Iz istog razloga kao i vi.” Pokazala je na otvoren sanduk. „Zbog
zlata.”
„Ali ono ne pripada vama.”
„A vama pripada?”
„Na neki način. Mi smo njegovi čuvari.”
„Je li ovo riznica?”
Na usnama mu se pojavio blagi osmeh. „Vidim da znaš za nas.”
„Nisam jedina koja zna.”
Nadala se da je on shvatio poruku da ljudi u Vašingtonu znaju šta se
ovde dešava - što, nažalost, nije bilo sasvim tačno.
One su bile prepuštene same sebi.
Proktor je prišao bliže mestu na kom su ona i Li stajale. „Ovo zlato
je ovde čekalo dugo vremena. Ali ne, ovo nije riznica. Samo jedno od
nekoliko preostalih skrovišta koja smo koristili.”
„Ne govoriš valjda ozbiljno? Vitezovi zlatnog kruga još postoje?”
Već je zaključila da ovi ljudi nisu ni u kakvoj vezi sa trojicom
nametljivaca koji su upali na Morsovo imanje.
„Mi smo vitezovi”, odgovorio je Proktor.
Bio je smrtno ozbiljan, pa je odlučila da mu se ne protivi.
„Jesu li svi ovi sanduci bili napunjeni zlatom?”
Klimnuo je glavom. „Odnosimo ga već nekoliko dana. Stigle ste dok
smo odvozili pretposlednju turu. Jedan od mojih kolega bio je na straži
u šumi i video vas je kako dolazite. Sada mi recite, da li ste stvarno
ovde zbog zlata?”
„Mi znamo za čuvare”, rekla je Li. „Moj deda je jedan od njih.”
„Stvarno jeste, i to odličan. On je dugo vremena obavljao svoju
dužnost.
Njegov deda, tvoj pradeda, specijalno je izabran da čuva Veštičji
kamen.” Ovaj čovek imao je pristup nekim tačnim informacijama.
„Da li si obučena da preuzmeš dužnost?”, upitao je Proktor.
Lije klimnula glavom. „Jesam.”
Pametna devojka. Znala je da je laž bolja od istine.
 „Pretpostavljam da Teri nema unuka?”
„Nijednog.”
„Žene ne mogu da služe?”, upitala je Kasiopeja.
„To nije uobičajeno. Ali, ako si obučena, zašto si upala na ovo
mesto?”, upitao je Proktor Li. „Posao čuvara je da štiti.”
„Zašto si ti poslao one ljude da povrede mog dedu?”
Prvi put je Proktor izgledao iznenađeno. Dakle, i bilo je onako kao
što je Kasiopeja mislila. Ovde su delovale dve različite frakcije.
„Nisam poslao nikakve ljude”, izjavio je Proktor.
Ona je iskoristila trenutak. „Što znači da ti drugi jure vas. Oni su
takođe tvrdili da su vitezovi i znali su kako da se rukuju i koje su
ispravne pozdravne reči.”
Proktor se zabrinuo. „Uznemirujuće je to čuti. Ali uveravam vas, ti
ljudi nisu s nama.”
Njoj je bilo potrebno skretanje pažnje. „Ovde ima mnogo zlata.”
On je klimnuo glavom. „U vrednosti od nekih 550 miliona dolara, u
zavisnosti od čistoće, koja je obično vrlo dobra.”
Ona je i dalje imala svoj pištolj, zadenut za pojas iza leđa. Pošto je
noć bila topla, nije nosila jaknu, tako da bi on bio vidljiv ako bi se
okrenula. Mogla je da ga dohvati, ali ljudi koji su stajali pred njom
sigurno su takođe bili naoružani. Borba koja bi usledila uopšte ne bi
bila borba, a Li je mogla da pogine.
„Ponosim se time što sam džentlmen”, rekao je Proktor. „Tako da je
velika sreća što ste naišle. Moram da se izvinim za ono što ću morati da
uradim.”
Dao je znak rukom i dvojica ljudi krenuli su napred.
Kasiopeja je tada posegnula za pištoljem, ali Proktorova desna ruka
se naglo podigla držeći poluautomatik.
„Nećeš imati koristi od tog oružja iza tvojih leđa”, rekao je.
Pogled mu se na trenutak spustio prema njenoj košulji, otkopčanoj
taman toliko da pokaže oblinu grudi.
„Mislila sam da si džentlmen.”
„To ne znači da sam šlep.”
Dao je znak slobodnom rukom i jedan od ljudi uhvatio je Li, koja je
počela da se rita i otima. Drugi čovek uhvatio ju je za članke i zajedno
su je odvukli preko podzemne odaje. Kasiopeja je već primetila
četvorougaoni otvor u podu dug otprilike tri, a širok dva metra.
Ubacili su Li u taj otvor.
Ona je potrčala u tom pravcu, ali ju je zaustavio pištolj prinet na
samo nekoliko milimetara od lica. Suočila se sa Proktorovim
prodornim zurenjem sa otvorenim neprijateljstvom.
„Samo napred”, rekao je on. „Ali prvo mi daj ovo.”
Pružio je ruku iza njenih leđa i uzeo pištolj, uz osmeh koji je
izražavao nadmoćno, podrugljivo zadovoljstvo.
Ona je pritrčala i videla da je otvor vertikalni prolaz, poput okna
lifta, na donji nivo. Na jednoj strani stajale su uspravljene drvene
merdevine. Šupljina je bila potpuno mračna.
„Li, jesi li dobro?”
Ništa.
„Li?”
„U redu sam”, rekao je glas odozdo. „Dno je stvarno meko.”
Proktor joj je prišao blizu iza leđa i ona je osetila miris belog luka u
onome što je nedavno obedovao. „Kao što rekoh, ja sam džentlmen.
Red je na tebe. Možeš da skočiš sama.”
„Skloni se u stranu, Li, pored merdevina. Silazim.”
„Uzgred, merdevine su neupotrebljive. Trule su. Nemaju prečke.”
Skočila je u tamu, i svet je nestao ispod njenih stopala. Propala je
naniže nekih pet metara i dočekala se na noge pa se otkotrljala u
stranu. Ali Li je bila u pravu. Dno je bilo od rastresite zemlje koja je
upila udar poput sunđera.
Pogledom je potražila Li, ali nigde nije mogla da je vidi.
„Jesi li dobro?” upitala je Li.
Ona je odredila pravac iz kog je čula glas.
„Ovamo”, rekla je Li. „Dopuži.”
„Šteta je što moramo ovako da se rastanemo”, rekao je Proktor
odozgo. „Ali važno je da nijedna od vas nikada ne bude nađena.”
Ona je znala šta će uslediti pa se oteturala do Li, koja se sklupčala
na dnu okna. Kada je jama iskopana, zidovi su na dnu prošireni.
Formirale su se niše, bilo od samog kopanja, ili od urušavanja. Li je bila
u jednoj od njih i Kasiopeja se brzo stisnula uz nju, gurajući ih obe u
otvor što je dublje moguće, štiteći devojku svojim telom.
Tri metka doletela su dole.
Olovo se uz tup zvuk žarilo u rastresitu zemlju. Znala je šta ovo
kopile radi. Puca nasumice na sve strane, znajući da će jedan ili više
metaka naći metu. Zato mu je dala ono što je tražio i zaječala od
glumljenog bola.
Doletela su još četiri metka.
Ona je ućutala.
 „Uradite to”, rekao je Proktor gore iznad njih.
I nešto je zašuštalo niz okno, tresnuvši o pod. Njoj su se ženice
dovoljno raširile da jasno vidi obris.
Jedan od sanduka.
Doleteo je još jedan, pa još njih, i svaki bi se raspukao padajući na
onaj ispod sebe.
Shvatila je šta se dešava.
Popunjavali su okno.

TRIDESET TREĆE POGLAVLJE

Koton je ušao u Nacionalni muzej američke istorije nakon što je prošao

kroz bezbednosnu proveru, zahvaljujući tome što je Rik Stem bio sa
njim. Zgrada neće biti otvorena za javnost još dva sata, tako da su svi
hodnici bili prazni. Prošli su kroz prizemlje do stepeništa, pa se popeli
jedan sprat i prošli pored izložene američke zastave u foaje kojim se
stizalo do još izložbenih predmeta. Stem je prošao pored njih i uveo ih
kroz jedna zatvorena vrata za čije je otvaranje bila potrebna ključ-
kartica.
Jedno provlačenje kartice kroz čitač i već su bili unutra.
Elegancija i otmenost prostora namenjenih publici ustupili su
mesto delu namenjenom samo zaposlenima, gde su preovladavali
jednostavni beli zidovi i podovi od blistavih pločica. Popeli su se uza
strme stepenice, a zatim je Stem ponovo upotrebio službenu karticu da
uđu u tepihom zastrt prostor bez prozora, ispunjen policama. Sve je
bilo obasjano fluorescentnim svetiljkama, a vazduh je doticao iz
sistema ventilacije, svež, čist i suv.
„Ovo je jedan od nekoliko arhiva američke istorije koje imamo u
zgradi”, objasnio je Stem. „Ovaj se konkretno odnosi na XIX vek, i
većina ovih stvari nikada nije bila izložena.”
Ostava u kojoj su on i Kasiopeja proveli nekoliko dana čitajući
nalazila se na petom spratu, blizu glavne istorijske biblioteke u kojoj je
radio Marlin Tomas.
Stem je objasnio kako je vrhovni sudija dobio Stefaninu pomoć u
skrivanju tela Martina Tomasa na dan ili dva dok ne pronađu njegovog
ubicu. Sada je, pretpostavljao je Koton, ta dužnost padala na njega.
„Ovo je sve u potpunosti izvan okvira mojih znanja i sposobnosti”,
rekao je Stem.
„A ipak si ovde, usred zbivanja.”
Nadao se da je poruka primljena. Njegova trpeljivost prema lažima i
glupostima svedena je na nulti nivo. Bilo je vreme da se govori iskreno.
Soba je bila dimenzija otprilike deset sa deset metara. Obojene cevi
i kablovi pružali su se blizu sivog betonskog plafona. Nije se čuo
nikakav zvuk osim prigušenog brujanja klima-uređaja. Takođe nije bilo
nikakvog luksuza, samo funkcionalnost. Na jednom metalnom stolu
stajao je monitor kompjutera.
On je odlučio da pređe na suštinu. „Hoću da znam kako se moj
predak Angus Adams uklapa u ovo. Zašto sam ja posebno angažovan za
ovaj zadatak?”
Slušao je dok mu je Stem pričao o ekspediciji Smitsonijana iz 1854.
na novostečeni američki jugozapad, a ta ekspedicija je takođe
podrazumevala tajno osmatranje koje su izvršili Vitezovi zlatnog
kruga.
„Tvoj čukundeda bio je učesnik te ekspedicije, i tajno je sarađivao
sa Redom”, objasnio je Stem. „Koliko znaš o Adamsu?”
Zapravo je znao podosta.
A sve zahvaljujući svom dedi.
Angus Adams bio je jedan od ranih spoljnih saradnika Smitsonijana,
slikar koji se razvio u prvoklasnog ilustratora. U sanduku na tavanu
njegovog dede nalazilo se nekoliko litografija koje je Adams napravio
dok je radio za Smitsonijan. U vreme pre fotografije, crtanje je bilo
jedini način da se nešto tačno vizuelno zapamti. Na početku
Građanskog rata Adams je napustio posao i dobio čin poručnika kao
pripadnik čuvene Kobove legije iz Džordžije. Godine 1862. unapređen
je u majora i prebačen na špijunske zadatke. Koton je imao nekoliko
nejasnih crnobelih fotografija Adamsa, koji je bio nizak i vitak, sa
čupavom svetlom kosom i debelim brkovima, kakvi su bili uobičajeni u
to vreme. Njegova pisma otkrivala su da se radilo o blagom, pričljivom
čoveku, mučenom naletima pesimizma, koji se odražavao u tome što je
stalno nosio pištolj i nož. Prijatelji su govorili da je posvećen, a
neprijatelji da je fanatik. Niko ga nije smatrao glupim. Izgleda da je više
voleo prirodu od ljudi, muziku od knjiga, ideje od tišine. Najčudnija je
bila njegova sličnost sa Kotonom, vidljiva na njegovoj bradi, nosu,
ustima i očima.
 Kao špijun, Adams je predvodio prvi tajni pohod u Pensilvaniju sa
dvadeset drugih konfederalaca, koji su se pravili da su jedinica Unije u
potrazi za dezerterima. Prikupio je veoma važne informacije o kretanju
trupa, koje je Li iskoristio u svom maršu prema Getisburgu. Zatim su
ga poslali u Indijanu da podstakne pobunu kao način da se ta država
namami u Konfederaciju.
I skoro da je uspeo.
Ali zarobljen je i poslat u zatvor u Ohaju.
Ono što se posle toga dogodilo pretvorilo se u legendu.
Navodno je Adams u zatvoru čitao Jadnike Viktora Igoa i bio je
inspirisan bekstvom Žana Valžana kroz pariško podzemlje. Zatim je
primetio koliko su zatvorski zidovi pri dnu suvi, bez budi, iako su
stalno bili u mraku. To je moglo da ukazuje na stalni dotok svežeg
vazduha. I zaista, počeo je da kopa i otkrio ozidani tunel, verovatno
korišćen za odvod. Adams i još petorica zatvorenika na kraju su
pobegli kroz njega, a on je upravniku zatvora ostavio poruku.

Kasl Merion, ćelija broj 20,27. novembar 1863. Početak kopanja:

4. novembar 1863. Završetak: 20. novembar 1863. Broj radnih
sati tokom dana: tri. Alat: dva mala noža. La patience est amere,
mais son fruit est doux. Po naređenju šest časnih konfederalaca.

U tome je bila stvar sa fotografskim pamćenjem. Teško je bilo išta

zaboraviti. Sećao se svake reči poruke. Deda mu je ispričao da je
Adams imao istu tu prednost. A kakav mu je bio karakter ilustrovala je
drska poruka na francuskom.
Strpljenje je gorko, ali su njegovi plodovi slatki.
Upravniku se nije svidelo što su mu je jedan begunac ovako natrljao
nos i uvredio ga, pa je usledila masovna potera. Adams je pobegao na
jug, zaputivši se u Kentaki. Blizu reke Ohajo trupe Unije opkolile su ga u
jednom pograničnom gradiću. Našao je utočište u seoskoj kući čiji je
vlasnik ležao obeznanjen od groznice. Bekstvo je bilo nemoguće, pa se
sakrio u dušek na kome je bolesnik ležao. Kada su vojnici pretresali
kuću, proverili su da li je čovek u krevetu Adams, ali im uopšte nije palo
na pamet da pogledaju ispod čoveka, u dušek. Otišli su, ali ostavili su
stražare na vratima. Sutradan je padala kiša, ali su ljudi i dalje dolazili
da obiđu bolesnog farmera. Srećom, vojnici nisu obraćali mnogo
pažnje na lica ispod kišobrana, što je Adamsu ostavilo mogućnost da se
iskrade iz kuće. Kada je podneo izveštaj svojim pretpostavljenima, oni
su bili i impresionirani, ali im je sve to bilo i zabavno.
Jedan od njih izneo je komentar, nešto u stilu da je Adams, izgleda,
mek kao pamuk, pošto niko, čak ni bolesnik u krevetu, nije osetio da je
on tu.
I nadimak se zadržao.
Koton.
„Znam mnogo o njemu”, rekao je Stemu. „Ono što ne znam jeste
kako se on uklapa u sve ovo danas. U dovoljnoj meri da me glavni
sudija SAD unajmi da mu pomognem .”
Stem je objasnio da je Adams zapisivao svoja zapažanja sa
ekspedicije iz 1854. godine u dnevnik, koji je nestao pre mnogo
vremena.
„Nadali smo se da ga možda tvoja porodica ima”, rekao je Stem.
„Ako ga imaju, niko nikada nije rekao ni reci o tome, a ja ga nikada
nisam video. Zašto je on toliko važan?”
„Zaista ne znam. Rekli su mi samo da kancelar želi da ga pronađe.
On će biti razočaran, ali i dalje nam je potrebna tvoja pomoć.” Stem je
prišao kompjuteru i seo za monitor pa počeo da kucka po tastaturi. Na
ekranu se pojavila slika bronzanog starinskog ključa. „Ovo je ukradeno
prošle noći. Mi sve katalogizujemo.”
Koton je proučio slike na kojim su se videle obe strane i oba kraja
ključa. Stem mu je rekao sve što je znao o tom ključu, i kako je on
postao jedan od ceremonijalnih predmeta ove institucije.
„Imaš li neku ideju zašto ga je taj tip toliko želeo?”
„To je još nešto što ne znamo. Ali možda postoji neko ko zna.”
On je slušao.
„Bila su dvojica ljudi koji su nekada radili ovde. Jedan je bio otac
Dajane Šervud, Dejvis Lejn. On je upravljao ovim muzejom. Takođe,
sakupio je veći deo poverljivog arhivskog materijala koji si ti čitao.
Nažalost, umro je pre petnaestak godina. Drugi je Frenk Brekinridž.
Nekada je radio isti posao kao ja sada, bio je kustos Zamka. Pronašao je
ključ na tavanu, pedesetih godina prošlog veka. Takođe je bio stručnjak
za Vitezove zlatnog kruga. Srećom, još je živ.”
„Poznaješ li ga?”
Stem je odmahnuo glavom. „On je bio ovde pre mog dolaska.”
Kotonu je mozak ubrzano radio dok se trljao po neobrijanoj bradi.
„Adams mi je predak po majčinoj strani. On je otišao s Juga posle
završetka rata i krenuo je na zapad.”
Zavesa vremena podigla se u njegovoj glavi i počeo je da se priseća
svega što mu je deda ispričao o Angusu Adamsu.
Mobilni telefon je zazvonio, prenuvši ga iz misli.
Ne njegov.
Stemov.
Kustos se javio, na trenutak slušao, pa prekinuo vezu sa zbunjenim
izrazom lica.
„Naredio sam da se opozove ključ-kartica Martina Tomasa. Nisam
je pronašao prošle noći na njegovom telu, pa sam hteo jutros da je
poništim. Ali ona je upravo upotrebljena za ulazak u Muzej istorije
prirode.”

TRIDESET ČETVRTO POGLAVLJE

Kasiopeja se sva skupila u tesnoj šupljini u zemlji. Li je bila pored nje,

malo dublje unutra. Drveni sanduci nastavili su da padaju, raspadajući
se i ispunjavajući okno. Prašina i zemlja su se u oblacima podizale u
vazduh otežavajući disanje, ali ona se oduprla porivu da se nakašlje ili
proizvede bilo kakav zvuk, ne želeći da ikome od ljudi gore iznad njih
pokaže da su još žive. Šapnula je Li da i ona uradi isto i bila je
zadovoljna što je mlada devojka ostala tiha. Srećom, nijedan metak nije
pogodio nijednu od njih, a oni ljudi gore najverovatnije su bili više
zauzeti odnošenjem zlata, nego razmišljanjem da li su njih dve mrtve.
Lomljava je prestala, ali vazduh je ostao zagađen. Upotrebila je kraj
košulje kao filter i pokušala da diše kratko i plitko. Odozgo je dopiralo
samo nekoliko slabašnih zračaka svetla.
„Jesi li dobro?”, šapnula je devojci.
„Jesam, ali moramo da se izvučemo odavde. Teško se diše.”
Ona se slagala s tim. Ali i dalje je postojao problem onih muškaraca
gore. Nastavila je da osluškuje, ali ništa nije čula. Jesu li otišli, ili su
samo čekali?
Bilo je vreme da sazna.
Izmigoljila se iz rupe i nogom udarila u staro drvo, koje je popustilo
pred njenim napadom. Srećom, zemlja nije bila čvrsto nabijena i
postojalo je mnogo praznina ispunjenih samo vazduhom. Još nekoliko
udaraca i uspela je da se izvuče, opipavajući put pred sobom
ispruženim rukama. Obuzeo ju je nalet klaustrofobije, ali ona, srećom,
za razliku od Kotona, nije bila podložna toj fobiji. Njena slabost bilo je
kretanje velikom brzinom na visini. Naročito se plašila aviona i
helikoptera.
Gurala je i udarala, stvarajući dovoljno prostora da može da se
uspravi na kolena, leđima oslonjena na zid okna. Grlo joj je i dalje bilo
stegnuto i gutala je prašinu. Iznad nje je bilo još krhotina slomljenih
sanduka, ali nisu bile čvrsto zbijene. Podsetila je sebe da se čuva
zarđalih eksera.
„Ostani tu gde si”, šapnula je devojci. „Idem da vidim mogu li da nas
izvučem odavde.”
Oduprla se rukama o zemlju i izvila telo naviše, odgurujući još
neprepoznatljivih prepreka s puta. Mobilnijoj je ostao u džepu i sada ga
je napipala. Bio je beskoristan što se tiče poziva, s obzirom na mesto
na kome su se nalazile, ali davao joj je dovoljno svetlosti da prouči haos
oko sebe.
Nije bilo nemoguće izvući se.
Zapravo, samo nekoliko metara iznad njene glave nije bilo ničeg
osim praznog prostora na vrhu okna. Sklonila je telefon i uspentrala se
na vrh gomile, koja je zastenjala, pa se slegnula pod njenom težinom.
„Hoću da izađeš i gledaš šta ja radim”, rekla je devojci.
Li se pojavila dole ispod.
Kasiopeja je procenila da do vrha ima pet metara, gde se video
pravougaonik slabe svetlosti. Okno je bilo usko, a njegove stranice
grube, i nudile su mnogo izbočina i udubljenja za šake i stopala. Mogla
je da se popne kroz njega kao kroz dimnjak, odupirući se nogama o
suprotni zid.
Uspon je bio težak, ali ne i nemoguć, pošto su joj noge i ruke bile u
groznom stanju. Stigla je do vrha, oduprla se rukama i izdigla se iz
okna. Disala je teže nego što je očekivala i što joj se dopadalo, pa se na
trenutak odmorila i sakupila snagu. Upravo je htela da pomogne Li
kada joj je pažnju privukao neki zvuk. S njene desne strane. U vratima
kroz koja se izlazilo iz odaje.
Topot koraka.
Koji su se približavali.
„Imamo društvo”, rekla je devojci. „Ostani dole i budi tiha.”
U odaji nije bilo ničega osim dva preostala sanduka. Ona je mislila
da su ljudi završili sa utovarom, ali očigledno nije bilo tako. Nije znala
koliko njih se vraća i nije imala gde da se sakrije, pa je zauzela položaj
blizu vrata, naslonivši se leđima na kameni zid.
Jedan čovek je ušao.
Ćelav, u farmerkama i čizmama, u kasnim dvadesetim.
Ali to nije značilo da ga ne može srediti.
Krenuo je prema sanducima i počeo da ih rastura oštrim udarcima
nogom. Staro drvo lako je popustilo, a buka koju je stvaralo
predstavljala je savršeno skretanje pažnje. U dva brza koraka obrušila
se na njega. Zaneo se od brzog udarca čizme u bubreg. Zatim je naletela
ramenom u čovekove grudi i pribila ga uza zid. Izgledalo je da se na
trenutak pribrao, ali ga je ona udarila u desno koleno i noga mu je
klecnula. Bila je besna i nameravala je da iskali svoj bes na ovoj budali,
ali, pre nego što je mogla da ga dovrši, dve ruke obuhvatile su je oko
grudi, stežući je otpozadi.
Vratio se još jedan od onih ljudi.
Znala je da ne treba da se odupire.
Umesto toga, pustila je telo da omlitavi, što joj je ostavilo prostora
da se izmigolji iz medveđeg čovekovog stiska, pogodivši petom čizme i
njega u koleno.
Čovek je kriknuo.
Okrenula se i, zaboravivši na svaki oprez, počela da zadaje udarce.
Pesnice su joj sevale u magnovenju, i svaki put zamahivala je svom
snagom koju je imala. Čovek je pao na pod i počeo da se uvija. Uputila
mu je još jedan udarac nogom u glavu i umirila ga.
„Dosta”, rekao je muški glas.
Okrenula se.
Drugi muškarac se dovoljno oporavio da nacilja pištoljem u nju.
Ležao je na zemlji, ali oči su mu bile hladne i neprozirne, a lice zgrčeno
od besa.
„Spuštaj dupe na pod”, rekao joj je.
Odlučila je da ga posluša.
Bio je povređen i nije mogao da stoji posle njenog napada, ali ne
dovoljno onesposobljen da ne može da povuče obarač. Bili su udaljeni
dva metra jedno od drugog, što je bilo i više nego dovoljno da iskoristi
prednost koju mu je davalo vatreno oružje.
„Šta sada?”, rekla je, gledajući ga pravo u oči.
On se s naporom okrenuo postrance. Izgleda da mu je polomila
nešto u nozi. „Sačekaćemo.”
To je značilo da će se i ostali vratiti.
Iza čoveka s pištoljem videla je okno i dve ruke na njegovoj ivici.
Polako se pojavio vrh glave a zatim oči, i Li je pogledom procenila
situaciju. Kasiopeja je htela da joj kaže da ostane tamo gde je, ali
shvatila je da bi je to dovelo u još veću opasnost.
Zato je gledala kako mlada devojka bešumno izlazi iz okna.
Trebalo je živaca i petlje da se nosiš sa ovakvom situacijom.
Prisetila se prvih nekoliko prilika kada se ona zatekla u borbi. Uvek je
bila uplašena, ali taj osećaj nikada je nije paralisao. Umesto toga, strah
je izoštravao njenu odlučnost. Njeni prvi izleti u takve rizične
nepredviđene aktivnosti usledili su na zahtev njenog starog prijatelja
Henrika Torvaldsena, kome je s vremena na vreme trebala njena
pomoć. Tako je prvi put i srela Kotona, pre nekoliko godina, u južnoj
Francuskoj. Henrika više nije bilo, neka se bog smiluje njegovoj duši, ali
ona je i dalje bila tu, usred akcije. Naučila je mnogo od Henrika,
naročito kako da se nosi sa pritiskom. Li je izgleda imala istu urođenu
sposobnost, iako njen deda ovo ne bi odobravao.
Devojka se sada izvukla iz okna na sve četiri, lica izbrazdanog
znojem i prljavštinom. Li je bila previše sitna da napadne čoveka s
pištoljem. Zato je Kasiopeja odlučila da pošalje poruku, pokazujući na
drugu stranu prostorije i govoreći: „Jesi li nameravao da baciš i one
razbijene sanduke dole na nas?”
„Slomila si mi prokletu nogu”, procedio je čovek.
Li je razumela i počela polako da se prikrada prema velikom
komadu jednog od uništenih sanduka.
„Šta čekamo?”, upitala je pokušavajući da mu dodatno zadrži
pažnju.
„Zaveži.”
Li je stala u mestu, očiju fokusiranih na nešto iza Kasiopeje. Njen
protivnik je to takođe video i preusmerio cev svog oružja.
Razlegao se prasak.
I to ne iz pištolja.
Mnogo glasniji.
Grudi čoveka na drugoj strani prostorije rasprsnule su se kada mu
se olovo žarilo u grudi. Samrtnički krik izleteo je iz njegovih grudi,
zajedno sa potocima krvi. Zatim mu se telo presamitilo trzajući se u
neprirodnim, ružnim pokretima.
Li se zagrcnula od šoka.
Kasiopeja se okrenula, kože naježene od hladne drhtavice.
Teri Mors stajao je sa sačmarom u ruci.
„Trenutno nemam vremena da budem ljut”, rekao je Mors.
„Moramo da idemo.”

TRIDESET PETO POGLAVLJE

Grant je odmeravao mogućnosti i zaključio da ne bi bilo pametno sada

povući potez. Naravno, oni su mogli da pronađu telo Martina Tomasa,
ali, ako bude brz, možda će uspeti da pronađe drugi deo onoga što je
tražio pre nego što iko bude i znao da on to traži. Neće biti nikakvih
vesti ni medijskih izveštaja o smrti u Smitsonijanu. A ako mogu da
povežu njega sa Dajanom, a Dajanu sa Tomasom, zašto onda nije čuo
ništa ni od nje ni od policije? Vladala je potpuna tišina. Nadao se da je
žena iz Ministarstva pravde mrtva, a Ričard Stem ne bi trebalo da bude
problem. Istina, bilo bi dobro imati one dosijee koje je žena nosila u
rukama, ali nije bilo načina da stane i uzme ih.
Opušteno je ušao u Muzej istorije prirode sa prvim talasom
posetilaca za taj dan, koji je uključivao i školarce na ekskurziji i nešto
malo turista ranoranilaca. Kao dete, provodio je mnogo vremena u
muzejima na obodu Nešenel mola, naročito u Muzeju američke i
Muzeju istorije prirode. U njima zaista nije bilo perioda smanjenog
posla. Milioni ljudi prolazili su kroz vrata tih muzeja svake godine, u
velikoj meri zahvaljujući tome što je sve bilo besplatno. Slušao je
brbljanje svog oca o toj prednosti više puta nego što bi mogao da
izbroji. Te priče neće mu nedostajati. Ali one druge - u kojim je njegov
matori koristio živopisne rečenice koje su se brzo smenjivale i koje su
udisale život u nešto iz prošlosti što je inače lako moglo da bude
obično i dosadno - te su mu se dopadale.
Stajao je u čuvenoj mermernoj rotondi sa njenim simbolom,
afričkim slonom sa masivnim kljovama, koji je dominirao sredinom
prostorije. Okeanska sala otvarala se pravo ispred njega, a s leve strane
mu je bila sala sa sisarima. Desno je bila sala sa fosilima, koja je bila
zatvorena zbog renoviranja.
Njegovo odredište.
Nije želeo da privlači nikakvu nepotrebnu pažnju na svoj ulazak
ovamo. S druge strane zatvorenih vrata moglo je da bude radnika. Ako
bi bilo tako, samo bi pokazao Tomasovu legitimaciju, držeći prst preko
bibliotekareve slike i nadajući se da niko neće postavljati previše
pitanja. Osvrnuo se oko sebe i nije video nikoga od zaposlenih, i samo
jednog čoveka iz obezbeđenja. Bilo je kamera, pa je podsetio samog
sebe da drži glavu pognutu i umeša se u gomilu. Deca su trčala
unaokolo, dok su tek pristigli posetioci prolazili pored njega i spajali se
masom ljudi koja je došla ranije. Krivudao je između ostalih do
elektronskog čitača na ulazu u salu sa fosilima i provukao je karticu.
Elektronska brava se otvorila i on je brzo ušao. Vrata su se zatvorila za
njim.
Ponovo je zavladala tišina.
Na svu sreću, prostor iza vrata bio je prazan. Sala je bila razrušena
zbog renoviranja. Reflektori raštrkani po plafonu delimično su
obasjavali prostoriju. Sa poda je bio uklonjen parket. Na zidovima su i
dalje stajale pločice i natpisi na mestima gde su nekada bili izložbeni
predmeti, ali nijedan od njih nije više bio tu. Na sve strane ležao je
nagomilan građevinski materijal. Betonski blokovi, drvna građa, skele,
krš. Tu je stajalo i nekoliko većih izložbenih predmeta koje je tek
trebalo skloniti.
Jedan mu je posebno privukao pogled.
Uzorak koralnog spruda iz perioda perma, koji je ilustrovao
šarolikost života u Permskom moru od pre 250 miliona godina, kada
su svi kontinenti bili skupljeni zajedno u jednu divovsku kopnenu
masu, a zapadni Teksas i Nju Meksiko ležali su pod vodom. Uzorak je
bio tu još otkad je on bio dete. Pre dva meseca Martin Tomas rekao mu
je da je na spisku za uklanjanje tokom renoviranja. Tada ga nije
pažljivije pogledao, misleći da će imati dosta prilika za to.
Ali stvari su se promenile.

Koton je izjurio na vrata u toplo majsko jutro i krenuo prema Muzeju

američke istorije. Rik Stem ga je pratio. Trčali su Avenijom
Konstitjušen, prešli preko trotoara i Dvanaeste ulice, pa nastavili do
ulaza u Muzej istorije prirode. Odlučio je da ne meša u ovo nikoga od
ljudi iz obezbeđenja. Više je voleo da se sam pobrine za situaciju kako
niko drugi ne bi bio izložen opasnosti. Imao je osećaj da je ovaj uljez
čovek koji je ubio Martina Tomasa i pucao na Stefani.
Iz bolnice nije bilo nikakvih vesti, što je moglo da bude i dobro i
loše. On se i sam nekoliko puta izvukao iz kandži smrti i gledao je na
Kosača više kao na nekoga sebi ravnog, nego kao na neprijatelja. Ali
nikada nije zamišljao da će se Stefani tako brzo upoznati s njim.
Takođe se pitao šta je s Kasiopejom i kako se snalazi u Arkanzasu.
Morao je uskoro da joj se javi.
Ali ne pre nego što ustanovi ko je upravo upotrebio legitimaciju
Martina Tomasa.

Grant je zastao i pouzdano utvrdio da u sali nema nikog drugog. Tišina

ga je uverila da je sam, ali to možda neće dugo potrajati. Zato je požurio
nalevo i došao do uzorka morskog grebena, koji je bio ogroman kao što
ga se i sećao, dugačak neka tri metra i isto toliko visok, a dvostruko
manje širine. Nekada je sa svih strana bio okružen staklom, ali prednja
ploča i one sa strane su uklonjene i jasno su se videli raznobojni korali,
sunđeri, morska sasa, razne druge biljke i školjke. Sve je izgledalo baš
onako kao što bi bilo i stotinama miliona godina ranije.
Pre nekoliko dana, posle još jednog nasilnog susreta, otac mu je
rekao za tajnu koju je taj izložbeni predmet čuvao. Šezdesetih godina
njegov otac našao je ono što je u zbirkama Smitsonijana postalo
poznato kao Kameni stepenik. On je tu katalogizovan i pohranjen kao
samo još jedna među milionima retkosti koje su čuvane u Institutu.
Godine 1974. postalo je neophodno da se kamen sakrije, pa je njegov
otac izabrao tek napravljeni uzorak grebena, što je bio bezbedan izbor
pošto je finansiran sredstvima koja su bila specijalni poklon jedne
bogate porodice, uz uslov da predmet bude izložen najmanje trideset
godina.
Izlagan je duže od četrdeset.
Ali to vreme sada je isteklo.

Koton i Stem utrčali su u Muzej istorije prirode, prošli pored detektora

za metal i ušli na ulaz za osoblje.
„On je u sali sa fosilima”, rekao je jedan od ljudi iz obezbeđenja koji
su ih sačekali. „Sala je zatvorena jer prolazi kroz sveobuhvatnu
rekonstrukciju. Sve je iz nje uklonjeno.”
„Pretpostavljam da unutra nema kamera”, upitao je Koton.
Stem je odmahnuo glavom. „Ni jedne jedine.”
„U redu, ja ću se pobrinuti za ovo. Samo mi pokaži put.”
Grant je pregledao uzorak permskog grebena, čudeći se detaljima i
činjenici da je pre četrdeset godina njegov otac iskoristio priliku, kada
je uzorak pravljen, da sakrije Kameni stepenik u njega.
Ali gde?
 Zaključio je da suptilnošću ništa neće postići i da je predmet ionako
trebalo da bude uništen. S njegove desne strane, naslonjeni na zid,
stajali su metalni nosači za skele. Dohvatio je jednu gvozdenu šipku i
njom zasekao u uzorak, stružući veštačke korale, morski talog i razne
biljke i školjke. Morao je da pazi da ne probije previše duboko pošto bi
mogao da ošteti površinu Kamenog stepenika, jer nije imao pojma gde
i kako je on ugrađen u izložbeni predmet. Sve je bilo napravljeno od
poliuretana, epoksida i stiropora, i bilo je lako probiti površinu. Ispod
spoljašnje strane od veštačkih materijala nalazila se unutrašnja
struktura od drveta i kamena. Video je da je unutra postavljena prava
stena kojoj su se sada videle ivice, koje su postale deo glomaznog zida
veštačkog koralnog grebena.
A onda je video.
Ploča je ležala postrance, duga više od pola metra i debela osam
centimetara, utisnuta u otvor u drvenoj konstrukciji. Zadnja strana
uzorka bila je zaklonjena šperpločom i Kameni stepenik bio je
bezbedno zaštićen, kao u čauri.
Odložio je gvozdenu štanglu i izvukao kamenu ploču. Pažljivo ju je
spustio na betonski pod.

Izgledala je baš onako kao što je Dajana opisala. Dejvis Lejn video je
ovaj kamen sedamdesetih godina, pre nego što je zavada između
njihovih očeva izmakla kontroli. Izrezbareni bodež s leve strane,
krivudave linije uklesane u površinu, veliko slovo R u gornjem desnom
uglu. Na sredini se nalazilo konkavno udubljenje u obliku srca, duboko
nekih pet centimetara, na čijem dnu je bilo urezano 1847,10 i još dva
simbola. U to udubljenje uklapao se drugi deo slagalice.
Kamen srce.
 Nije bilo potrebe da ga donosi ovamo, što je bilo dobro jer bi se
odlazak sa nečim te veličine mogao pokazati kao nezgodan. Zato je
telefonom napravio nekoliko fotografija sa različite udaljenosti radi
upoređivanja veličine i perspektive.
Moderna tehnologija pobrinuće se za ostalo.

Koton se tiho ušunjao u salu sa fosilima.

Stem mu je rekao da je mesto potpuno rastureno, da je sve odneto
iz njega, a zidovi potpuno ogoljeni. Bio je to ogroman prostor sa
nekoliko odvojenih odaja i izlaza, tako da nije mogao tačno da zna gde
bi čovek koga traži mogao da bude. Ali znali su da je još unutra pošto
nijedna vrata nisu elektronski zabeležila nečiji izlazak.
Otkrio je svoju metu. Čovek je bio okrenut na drugu stranu, pognut
iznad nečega na podu, i fotografisao je mobilnim telefonom.
Koton je naciljao beretom.
„Lepo i polako. Ustani i okreni se.”

TRIDESET ŠESTO POGLAVLJE

Deni je ušao u Stefaninu bolničku sobu. Lekari nisu želeli da ona prima
bilo kakve posete, ali to što je bio bivši predsednik SAD i dalje je imalo
izvesnu težinu. Takođe mu se dopala činjenica da je vrata čuvao
naoružani agent Odeljenja Magelan.
Ona je ležala žicama povezana na razne aparate koji su pratili njene
vitalne funkcije. Operacija je trajala tri sata i navodno su sva oštećenja
otklonjena. U nozdrve su joj bile umetnute cevčice i disala je pomoću
aparata. Njeni ritmični udisaji i izdisaji imali su hipnotički efekat. Kroz
druge cevčice u telo su joj tekli lekovi i krv, a činjenica da joj je bilo
potrebno toliko tehnologije da je održi u životu nije izgledala dobro.
Stao je pored njenog kreveta.
Voleo je dve žene u životu. On i Polin dugo su bili zajedno, još od
srednje škole. Njihov brak bio je neizbežan i srazmerno srećan dok
Meri nije nastradala. Posle toga više ništa nikada nije bilo isto, iako su
oboje pokušavali da se pretvaraju da jeste. Lako je odgovoriti na
pitanje zašto su ostali u braku. Oboje su bili ambiciozni. On je priznao
sebi tu obmanu. Polin je volela da je poriče. Ali on je znao bolje. Ona je
uživala da bude prva dama Tenesija, a zatim i SAD. Istina, nijedna od
tih počasti nije joj donosila sreću, ali mogla je da bude mali odmor od
ogromnog bola koji on nikada nije uspeo da ublaži u njoj.
Sada je voleo drugu ženu.
A ona je ležala pred njim sa dve rane od metka.
Nikada joj nije tačno rekao šta oseća. Budući da je bio predsednik i
njen šef, to bi zvučalo neprimereno. Otkad je završio mandat, provodili
su mnogo vremena nasamo.
Posegnuo je naniže i uhvatio je za ruku.
Disala je toliko plitko da je bilo gotovo nemoguće primetiti
podizanje i spuštanje njenih grudi. Doktor mu je rekao da bi trebalo da
se izvuče, ali postojao je ozbiljan rizik od infekcije pošto su rane bile
tako teške. Upumpavali su u nju mnogo antibiotika i zaključili da bi
kratkotrajna, medicinski indukovana koma trebalo da pomogne
procesu zaceljenja, što je takođe objašnjavalo upotrebu aparata za
disanje. Ali i koma je sa sobom donosila rizik, pošto će mozak biti
preopterećen opasnim barbituratima. Ništa u vezi s bilo čim od ovoga
nije bilo dobro, osim činjenice da je i dalje bila živa.
Pitao se kakva bi bila njena reakcija kada sazna da će on postati
senator. Verovatno se ne bi iznenadila, pošto ga je poznavala bolje
nego što je poznavao sam sebe.
Nežno joj je stegnuo prste, pokušavajući da potisne gnev koji je
narastao u njemu i zahtevao osvetu. Skoro čitavog života otkad je
odrastao obuzdavao je svoje emocije. Samo nasamo sa Polin ponekad
je spuštao gard. Ali čak ni sa njom nije bilo potpune otvorenosti. Oboje
su se suzdržavali. Poslednjih petnaest godina njihova veza bila je
sasvim platonska, i on se navikao na nedostatak fizičke bliskosti.
Politika i moć postali su njegovi afrodizijaci, ali obe su nestale 20.
januara. Možda je to dodatno objašnjavalo zašto je bio toliko
depresivan prethodnih nekoliko meseci. Optimizam mu je ulivala samo
perspektiva novog života, sa novom ljubavlju.
A opet, evo njega kako se sprema da ponovo položi zakletvu za
državnu funkciju.
Bila je potrebna smrt starog prijatelja i izdaja njegove udovice da se
to dogodi.
Vreme nije bilo samo najvažnije, već apsolutno najvažnije.
A on je besprekorno isplanirao vreme.
 Ništa u vezi sa Aleksovom smrću nije izgledalo normalno od
trenutka kada je čuo tu vest. A sada, s obzirom na ono što je video
prošle noći, znao je da se spremaju nevolje. Kao predsednik, morao je
da se odnosi prema Lušusu Vensu obazrivo, pošto je predsednik
Donjeg doma Kongresa mogao izvršnoj vlasti da izazove mnogo
problema. Kao senatoru, neće mu biti potreban takav obzir. To je bila
sjajna stvar u vezi sa Senatom SAD. Njegovi članovi mogli su da rade
šta hoće, uz malo drugih posledica, osim onoga što će njihovi glasači
možda misliti. A kakav je samo arsenal imao na raspolaganju!
Vremenski neograničena debata, bez cenzure. I bez zaustavljanja,
izuzev glasovima šezdeset članova Senata, koje je bilo skoro nemoguće
sakupiti.
Na raspolaganju mu je bila prokleto moćna govornica.
Dakle, ako je Vensu za ono što je planirao bilo potrebno slaganje
Senata, neka mu je srećno s tim.
On će uništiti njegov plan.
Nastavio je da drži Stefani za ruku, zahvalan što su sami. Rekao je
čuvaru pred vratima da unutra ne pušta nikoga osim lekara i
medicinskih sestara.
Dođavola sa utiskom koji će to ostaviti. Ako se ona izvuče iz ovoga,
neće više biti odlaganja ni poricanja. Bilo je vreme za njih oboje da žive
bez skrivanja.
Njegov gnev počeo je da slabi i zamenio ga je šuplji i prazni osećaj
usamljenosti.
„Volim te”, šapnuo je.

Kasiopeja, Li i Teri Mors pobegli su iz rudarskog ona kroz lučni prolaz

iskopan u zemlji i kršu na ulazu. Kasiopeja je išla prva, naoružana
pištoljem jednog od ljudi iz podzemne odaje, a Mors ju je pratio, i dalje
u rukama držeći svoju sačmaricu. Ravnomerno brujanje generatora,
vrlo glasno u podzemlju, utihnulo je kada su istrčali napolje. Iznad
vrhova drveća na istoku svitalo je jutro.
Zastali su među kršem ispred ulaza gledajući preko čistine koja se
prostirala između rudarskog logora i početka šume, kroz koju je
makadamski drum vodio nazad do glavnog puta. S njihove desne
strane nešto je bilo pokriveno crnom ceradom i ona je brzo proverila
šta je ispod nje.
Zlatne poluge.
Pedeset komada, ili možda i više.
 „Njihova poslednja tura”, rekla je. „To znači da se ostali vraćaju.”
„Shvatio sam da ćeš biti ovde”, rekao je Mors unuci.
„Kako si znao?”
„Zato što je tata onog tvog momka čuvar.”
„To je nemoguće. Čuvar je bio njegov stric, a ne njegov tata.”
„To je ono što dobar čuvar radi. Nikada ne dopušta ljudima da
saznaju ko je on. Ali on je dobio artritis i više ne može da uradi mnogo
toga, tako da sam ja pokrivao i njegov teren. I nemoj da misliš da ne
znamo za tebe i njegovog sina. Znamo. Ali pustili smo da to ide tako, jer
ste oboje dobra deca.”
Kasiopeja je bila impresionirana starčevim stilom.
„Probudio sam se i svi su već bili otišli”, nastavio je Mors. „Čuo sam
kada je Malon otišao. Ali vas dve? Gde bi te drugo Li odvela! Čuvari
obaveštavaju jedni druge. Znao sam već danima da se ovde nešto
dešava. Zato sam nagađao.”
„Kako si stigao ovamo?”, upitala ga je Kasiopeja.
„Pozajmio sam kola od prijatelja u brvnari, istog onoga koji mi je
rekao za tebe i Malona.”
Mors je posmatrao šumu, kao i ona sama. Oboje su motrili na bilo
kakav pokret.
„Ovi ljudi su stvarno opasni”, rekla je Morsu.
„Ne kao glupavi ja i oni lažnjaci?”
„Nisam to htela da kažem.”
„Shvatam šta si htela da kažeš”, odgovorio je Mors, i dalje
zadržavajući pažnju na tami između drveća koja je sve brže nestajala.
„Ubio si čoveka”, rekla je Li svom dedi. U glasu joj se osećala
zabrinutost.
„To je moralo da se uradi, dete.”
Kasiopeja se slagala sa tim, ali htela je da zna: „Je li Veštičji kamen
na sigurnom?”
Mors je klimnuo glavom. „Pobrinuo sam se za to.”
„Onda povedi Li i vrati se u brvnaru.”
„Kuda ti ideš?” upitao je on.
„Da nađem čoveka koji je upravo pokušao da me ubije.”

TRIDESET SEDMO POGLAVLJE

Grant je ostao miran, zapanjen što je još neko ovde sa njim. To je
mogao biti samo neki od čuvara iz obezbeđenja ili građevinskih
radnika, koji se iznenadio videvši uljeza. On je imao Tomasovu
legitimaciju i mogao je da se izvuče na blef. Ali opet, zašto rizikovati?
Vrata su se otvorila sa njegove desne strane i čuli su se glasovi. Još
ljudi ušlo je u razrušenu salu. On je iskoristio trenutak skretanja pažnje
da ponovo dohvati gvozdenu šipku, koja mu je ležala ispred nogu pored
Kamenog stepenika.
„Ustani”, začula se naredba iza njegovih leđa.
Razgovor se nastavio u daljini i odjeknuo kroz hodnik. Morao je da
se kreće brzo. Zato je ustao, sa šipkom u ruci, izvio se udesno i bacio
šipku postrance kao frizbi. Istovremeno je pao na pod i otkotrljao se, i
dalje držeći mobilni telefon, i uspeo je da se osvrne. Šipka je
prozviždala kroz vazduh i otklizala preko betona. Čovek koji je tamo
stajao odskočio je i sklonio joj se s puta, ostavljajući mu tako trenutak u
kome je mogao da pobegne.
Ali video je pištolj u čovekovoj ruci.
Ovo nije bio građevinski radnik.
Skrenuo je udesno, koristeći kao zaštitu pregradni zid od gipsa koji
ga je zaklanjao od svakog hica upućenog ka njemu. Glasovi koje je čuo
dopirali su odnekud pravo ispred njega. Trojica ljudi sa zaštitnim
šlemovima ušli su na vrata sa suprotne strane.
Znao je kuda izlaz vodi.
U istraživačka krila zgrade, namenjena samo osoblju.

Koton je izbegao bačenu šipku.

Video je kako je čovek uhvatio gvozdeni držač, tako da je bio
spreman. Ono što nije očekivao jeste da će drugi ljudi ući u salu. Rekao
je Stemu da zatvori celo mesto, ali izgleda da nisu svi primili poruku.
Njegova meta pokušavala je da pobegne. Zidovi su mu ometali
pogled i mogućnost da puca. Šta god da je ovaj čovek tražio, očigledno
je bilo sakriveno unutar izložbenog predmeta. Bio je to nekakav koralni
greben, sada uništen, i u lažnom zidu od stene video se ogroman
procep. Još jedan kamen ležao je na betonskom podu, izrezbarene
površine, sličan onome u Arkanzasu. Ali to mu trenutno nije bila glavna
briga. Umesto toga, morao je da satera u ćošak čoveka koji je
pokušavao da pobegne.
 Potrčao je.
Pred njim se otvarao veliki prostor, deset metara širok i više nego
dvostruko toliko dug, sa čije se jedne strane pružao unutrašnji zid, a sa
druge spoljašnji. Sigurno je nekada bio popunjen kosturima
dinosaurusa i drugim fosilima. Sada je bio prazan, ako se izuzmu
okolni krš i trojica ljudi u šlemovima.
Sa još jednim čovekom iza njih.
Koji se udaljavao u trku.

Grant je odlučio da iskoristi trojicu pridošlica kao zaklon, usporavajući

korak i prolazeći iza njih. Oko vrata mu je visila Tomasova legitimacija.
Niko ne bi obratio pažnju na fotografiju, jedino važno bilo je imati
legitimaciju. Postavio se tako da se trojica ljudi nađu tačno između
njega i njegovog progonitelja. Ako bi mogao da stigne do izlaznih vrata,
mogao bi da nestane u lavirintu kancelarija za koji je znao da se nalazi
sa druge strane. Tamo takođe neće biti kamera, pošto su u
Smitsonijanu retko nadzirani delovi zgrada namenjeni samo za
osoblje.
Pripremio je karticu da je provuče kroz čitač.
„Lezite svi”, čuo je onaj glas kako naređuje. „Sklonite se s puta.”

Koton je naredio trojici radnika da se bace na pod, mašući rukom i

pokazujući im da se sklone. Njegova meta bila je iza njih i kretala se
prema vratima iznad kojih je bio svetleći znak za izlaz. Trojica ljudi
čudno su ga pogledali, a onda su očigledno videli pištolj i bacili se na
beton.
Naciljao je.

Grant je ostao pribran dok se, nesmanjenom brzinom, približavao

vratima. Gurnuo je mobilni telefon u džep i provukao magnetnu traku
na kartici kroz otvor na čitaču. Brava se odmah otključala i on je
povukao metalna vrata. Izjurio je kroz njih i pomogao hidrauličnom
mehanizmu da ih zatvori za njim povukavši polugu.
Baš kada je pištolj opalio.

Koton je uputio hitac pravo ka vratima, gde je čovek jednog trenutka

stajao, a sledećeg nestao.
 Zakasnio je za trenutak.
Metak se odbio od metalna vrata.
Trojica radnika ležali su opruženi na podu, rukama pokrivajući
glavu, očigledno uspaničeni.
„Ustajte”, rekao je. Primetio je elektronski čitač na vratima. „Ja sam
iz Ministarstva pravde. Ima li iko od vas ključ za otvaranje ovih vrata?”
Jedan od ljudi odgovorio je potvrdno i izvadio svoju karticu.
Koton je pritrčao i zgrabio mu je iz ruke.

Grant je voleo osećaj kada mu adrenalin struji kroz telo. Znao je da je

sve što je uradio u proteklih nekoliko sati bilo glupo, ali, neka mu je bog
u pomoći, uživao je u tome. Bilo je nečega izuzetno zadovoljavajućeg u
protivljenju verovatnoći. Čak je za delić sekunde uspeo da izbegne
metak, što je trebalo da mu izazove strah. Ali to je u njemu samo
pojačavalo odlučnost.
I potrebu za još uzbuđenja.
Njegov um prisećao se pojedinosti ovog dela muzeja. Prošlo je dve
decenije otkad je poslednji put bio ovde, što je verovatno značilo da su
se stvari promenile. Ali stepenice kojih se sećao bile su pravo ispred
njega. Mogao je da krene gore ili dole. Odlučio je da siđe, po dve
stepenice odjednom, i usporio je pri dnu pa otvorio još jedna metalna
vrata koja su vodila u druge prostorije za osoblje u prizemlju. Muzej je
bio smešten između Nešenel mola i Avenije Konstitjušen, što je značilo
razliku u visini nivoa tla. Zato je ulaz prema Molu bio na prvom spratu,
dok je izlaz u prizemlju vodio dole na ulicu. Iza prostora namenjenog
samo za osoblje, u kome je sve bilo tiho i jednostavno, nalazili su se
delovi zgrade za publiku, puni ljudi, naročito na strani okrenutoj prema
ulici, pošto su se tamo nalazile suvenirnice, kafeterija, toaleti i velika
sala za predavanja.
A tamo će biti i kamera.
Sišao je sa stepenica i ušao u hodnik iz kog su vrata sa obe strane
vodila u još kancelarija. Išao je polako i samouvereno, dok mu se oko
vrata njihala okačena legitimacija. Niko ga nije zaustavio.
Došao je do izlaznih vrata i polako ih otvorio.
Držeći pognutu glavu, zakoračio je u prometno predvorje ispunjeno
aktivnošću i raznim zvucima.
I krenuo je najkraćim putem ka izlazu na ulicu.
Koton je smesta shvatio da je izgubio čoveka. Ispred njega su bila
metalna vrata iza kojih nije bilo ničega osim laboratorija i kancelarija.
Tamo su takođe bile stepenice kojima je moglo da se siđe u prizemlje
ili popne na gornji sprat. Ali pitao se da li je čovek znao kuda treba da
ide. Da li je poznavao zgradu? Izgledalo je da postoji velika verovatnoća
da je tako.
Vrata sale sa fosilima su se otvorila i ušao je Rik Stem.
„Ovuda.”
Krenuo je za kustosom niz stepenice.
„Izlazna vrata otvorena su nekoliko minuta nakon što je ušao čovek
koji je koristio Martinovu ključ-karticu. Nije mu trebala kartica da
izađe, tako da nema načina da budemo sigurni da je to bio on. Ali mora
da jeste.”
Brzo su sišli dole i izašli iz zadnjeg dela muzeja kroz još jedna
metalna vrata. Pred njima se pružao bučni deo zgrade namenjen za
publiku, prepun ljudi.
„Jesi li ga dobro video?”, upitao je Stem.
Koton je klimnuo glavom. „Dovoljno da ga ne zaboravim. Imao je
smeđu kovrdžavu kosu i veliki mladež na levoj strani vrata.”
„To je tip koji je ubio Martina Tomasa.”
Pretraživali su pogledom po gomili ljudi.
Ali nisu videli ništa.
Čovek je nestao.

TRIDESET OSMO POGLAVLJE

Dajana je stigla u Aleksov stan. Uhvatila je prvi let za taj dan od

Noksvila do Aerodroma Regan nešenel, koji je bio kratak i trajao je
samo sat vremena. Kada je sletela, poslala je SMS Grantu i rekla mu da
treba da se nađu u stanu. Nije bila tamo od prošlog leta i junskog
sastanka savetodavnog odbora Biblioteka Smitsonijan. Odbor je bio
sklon da se sastaje na raznim mestima širom zemlje, i vraćao se u
prestonicu obično na samo jedno od tri godišnja okupljanja. Njoj se
dopadao taj običaj pošto je mrzela Vašington, grad oportunista pun
ljudi koji su ili želeli samo moć, ili barem da joj budu u blizini, a Aleks
nije bio izuzetak. S jedne strane, imao je uticaj kao američki senator. S
druge strane, koristio ju je za malo šta drugo osim da se drži onih koji
ga poseduju još više, kao što je Deni Danijels. To je bilo veoma različito
od XIX veka, kada su se usamljeni senatori suprotstavljali i
Predstavničkom domu i predsedniku, ne plašeći se ni jednog ni drugog.
Mora da je to bilo sjajno vreme. Neprestano su besnele ogorčene
političke borbe oko poreza, pitanja da li će novoosvojene teritorije biti
robovlasničke ili slobodnjačke, oko pripajanja Teksasa i rata s
Meksikom. U jednom trenutku član Predstavničkog doma, Preston
Bruks iz Južne Karoline, pretukao je senatora Čarlsa Samera skoro do
smrti štapom za šetnju usred skupštinske sale Senata.
Toliko o strasti.
To je bilo vreme kada je mišljenje bilo važno.
A ljudi se nisu plašili da ga iskažu.
Politički rat danas je u potpunosti postao gerilski, i svi napadi
dolazili su iz senke, što je otežavalo da se ikada identifikuje njihov
pokretač.
Pogotovo u Senatu.
„Plan Aleksandera Stivensa nije primenljiv”, rekao joj je Aleks tog
poslednjeg dana. „Očevi osnivači nikada nisu imali nameru da Kongres
funkcioniše na taj način. Da jesu, drugačije bi napisali prvi član Ustava.”
Ne obavezno.
Kakva ogromna ideja od jednog tako malog čoveka.
Stivens je bio visok jedva sto sedamdeset centimetara i težak
manje od pedeset kilograma. Bio je bolešljiv celog života i često nije
mogao da ustane iz kreveta, mada je poživeo sedamdeset dve godine.
Skoro dvadeset pet godina služio je u Kongresu, preuzimao je i
napuštao položaj i pre i posle Građanskog rata, i stekao sebi ime kao
vešt govornik. Za vreme rata bio je potpredsednik Konfederacije. Umro
je 1883, dok je služio kao guverner Džordžije. Ipak, dugo pre nego što je
napustio ovaj svet, smislio je način da učini Senat SAD nebitnim, baš
kakav je i bio pre 1800. godine. Neka nadmene budale vladaju
skupštinskom salom Senata i pričaju šta im leži na srcu. Neka
opstruišu unedogled. Koga je briga? Ništa od toga neće biti važno.
Predstavnički dom bio je istinsko američko političko telo, birano na
svake dve godine, odgovorno samo narodu. Za Stivensa nije bila
slučajnost što su se prve reči prvog člana Ustava bavile Predstavničkim
domom. A prvi zvaničnik Vlade koji se pominje bilo gde u Ustavu bio je
predsednik Predstavničkog doma. Za njega, to su bile poruke od Očeva
osnivača za koje je bio uveren da je ova zemlja počela da ih
prenebregava.
Ali zahvaljujući njoj, Lušus Vens će je podsetiti na njih.
Primetila je da u stanu vlada uobičajeni red. Aleks nikada nije voleo
kada stvari nisu na svom mestu. Ona je bila ista, tako da to nije bilo
nešto što bi mogla da mu predbacuje. Ali nikada se nije osećala prijatno
ovde. Ovo je bilo u potpunosti njegovo mesto. A nešto što je odavno
primetila sada je imalo više smisla. Nigde se nije video nikakav lični
predmet. Nije bilo fotografija, zahvalnica ni priznanja, niti bilo kakvih
uspomena iz života provedenog u braku i u državnoj službi. Njegova
senatska kancelarija bila je delimično muzej, delimično svečana
dvorana. Ovde ništa nije podsećalo, ni njega ni bilo koga drugog, na
njegov život.
Onog dana izvela je varku, budući da je odavno sumnjala kako
postoji druga žena. Kako se ono obično govorilo? Žena uvele može da
primeti. Pod uslovom da je ženi uopšte dovoljno stalo da obrati pažnju.
U njenom slučaju, to se dogodilo tek nedavno. Njih dvoje nisu bili
intimni već godinama, što je delimično objašnjavalo njenu vlastitu
nevernost. Ali Aleksu seks nikada nije bio naročito važan. Ono što ju je
zaista povredilo bila je njegova izjava da nije prekršio bračne zavete.
Zato što mu je verovala.
To je značilo da je njemu stvarno bilo stalo do te druge žene.
Baš ovde.
Na ovom mestu.
Od te misli prevrnuo joj se stomak.
„Proklet bio, Alekse”, šapnula je u tišini. „Zašto nisi mogao
jednostavno da odeš i ne mešaš se? Onako kao što si radio u vezi sa
svim ostalim.”
Bar jednom u svom tako običnom životu Aleks Šervud odlučio je da
zauzme stav i prihvati borbu. A sve zbog toga što je njen idiotski brat
mislio da im je potrebna pomoć.
Već je odlučila da pusti da najamnina stana istekne i da sve bude
donirano Vojsci spasa. Ništa neće ostati kod nje. Danas je došla samo
da se uveri da nije preostalo dokaza koji su ukazivali na bilo šta što je
ona radila. Za to će biti potrebna temeljna pretraga, koju će ona i Grant
obaviti zajedno. Možda će čak i steći poneki nagoveštaj o Aleksovoj
misterioznoj ženi.
Ali kakve je to veze imalo?
On je bio mrtav, što je nju činilo nebitnom.
 Brzo je pogledala oko sebe i primetila da nema nakupljene pošte,
starih novina ili časopisa. Čak je i iz frižidera bilo uklonjeno sve što je
kvarljivo. Čudno, s obzirom na to da je Aleks ovde živeo sam. Na tabli
pored telefona nije bilo spiska za kupovinu, niti podsetnika da se uzmu
stvari iz perionice, niti bilo čega drugog što je ukazivalo na prisustvo
stanara.
Tišinu je prekinulo kucanje.
Prišla je vratima i otvorila ih. Zaškripala su na nepodmazanim
šarkama.
Ispred njih je stajao Grant.
Ušao je unutra, zagrlio je i poljubio. Jako i intenzivno. Onako kao što
je i navikla od njega.
„Nedostajala si mi”, rekao je.
„Ovo je bilo nekoliko teških dana.”
„Zašto si uopšte došla ovamo?” upitao je.
„Moramo da se uverimo da ništa nije preostalo posle one Kenetove
greške.”
Pustio ju je iz zagrljaja i zatvorio vrata.
„Takođe treba da čujem kako je prošla tvoja poseta Zamku prošle
noći.”
„Možda ti se neće dopasti ono što imam da kažem. Ali uspeo sam da
dođem do ovoga.”
Gurnuo je ruku u džep farmerki i izvadio ceremonijalni ključ.
Ona se osmehnula.
„I takođe sam našao Kameni stepenik.”
Sve je to bilo dobro.
Zato je bila radoznala.
„Šta je ono što ne želim da čujem?”

TRIDESET DEVETO POGLAVLJE

Deni je ušao u sobu potpredsednika u Kapitalu, odmah ispred Komore

Senata. Njeno zvanično obeležje je bilo S-214, i nekada je bila jedini
Vladin prostor u Vašingtonu određen isključivo za potpredsednika.
Vreme se promenilo, ali ne i ova prostorija. Mermerni okvir kamina,
podne pločice, pozlaćeno ogledalo i isti takvi viktorijanski zidni ukrasi,
sve iz XIX veka. Pisaći sto od mahagonija sa dvostrukim postoljem
svakako je promenio mnogo korisnika. Skoro svaki potpredsednik
koristio ga je do 1969. godine, kada je odnet u Ovalni kabinet na
upotrebu Niksonu i Fordu, i vratio se ovamo sa Džimijem Karterom.
Od građanskog rata soba je bila mesto za rad, svečanosti, okupljanja
političkih kokusa, konferencije za štampu i privatne sastanke, od kojih
je nekoliko njih promenilo tok američke istorije.
Zidni časovnik otkucao je deset sati.
Potpredsednik Teodor Solomon obavešten je da novi član Senata
dolazi, pa ga je sačekao za svojim pisaćim stolom. Nasuprot onome što
su ljudi mislili, iako je Ustav određivao potpredsednika za
predsedavajućeg u Senatu, potpredsednik je retko ikada prisustvovao
njegovim zasedanjima, i glasao je samo da odluči u slučajevima
nerešenog glasanja sa jednakim brojem glasova na obe strane. Ne kao
u stara vremena, kada su potpredsednici bili stalno prisutni u
skupštinskoj sali Senata. Sada su dolazili samo ako je vodstvo većine
osećalo da će možda biti potrebno da se odluči nerešen ishod glasanja.
A to se retko dešavalo.
Guverner je izdao zvaničnu objavu o svom izabraniku u Senat pre
pola sata na konferenciji za štampu u Noksvilu. Kao što je i bilo
očekivano, došlo je do trenutnog otpora, pogotovo zato što nisu
predstavljeni nikakvi drugi kandidati. Sve je objašnjeno, baš kao što su
se dogovorili, uz naglašavanje da je to samo imenovanje na mesto
vršioca dužnosti dok narod ne bude mogao da izabere svog novog
senatora. A ko bi bio bolji da čuva to mesto od omiljenog sina Tenesija!
Zvučalo je toliko dobro da je skoro i sam poverovao u to.
„Gospodine predsedniče”, rekao je Solomon, ustajući i pružajući mu
ruku.
Deniju se dopadao ovaj čovek.
Tedi Solomon bio je stara škola, finansijski konzervativac ali
prikriveni socijalni liberal, najverovatnije zbog činjenice da mu je
najstariji sin bio homoseksualac. Služili su zajedno u Senatu, a Solomon
je bio nezavisni kandidat iz Misurija koji se kandidovao protiv Vornera
Foksa na preliminarnim izborima, izgubio i morao rano da se povuče.
Foks je, postupajući mudro, u skladu sa svojim prezimenom4, na kraju
odlučio da uvede ovog potencijalnog neprijatelja u svoj tabor i ponudio
mu drugo najvažnije mesto u administraciji. Iznenađujuće je bilo što je
Solomon prihvatio funkciju. Deniju se dopadalo ono što je zamenik
Vudroa Vilsona jednom rekao: Biti potpredsednik uporedivo je sa
čovekom koji je doživeo napad padavice. On ne može da se pokreće. Ne
trpi bol. Savršeno je svestan svega što se dešava, ali ne učestvuje u tome.
A opet, ono što je Džon Adams rekao kada je služio kao drugi čovek u
Vašingtonu, imalo je još više smisla: ]a sam u ovome ništa, ali možda ću
biti sve.
Koliko je bilo potrebno za to? Jedan otkucaj srca?
A to se dogodilo osam puta. Devet, ako se računa i Fordovo
preuzimanje funkcije od Niksona. Smrt ili ostavka izgledali su kao
jedini način da bilo koji potpredsednik ikada postane predsednik.
Samo je jedan od njih u poslednjih sto dvadeset pet godina uspeo da
dođe do najvišeg položaja putem izbora.
Džordž Buš.
A on je osvojio samo jedan mandat.
Solomon je bio visok, širokog lica, u skladu sa njegovom veličinom,
i umornim i zabrinutim izrazom u kome nekako ipak nije bilo mekoće.
Brada mu se još nije opustila, usne su i dalje bile čvrste, crte lica
odlučne. Bio je nekoliko godina stariji od Denija, ali kosa mu je bila
glatko začešljana i iznenađujuće tamna, što je povremeno dovodilo do
poređenja sa nedostatkom sedih vlasi u kosi Ronalda Regana. Kao i
uvek, nosio je uredno ispeglano tamno odelo sa košuljom uštirkanog
okovratnika i upadljivom svilenom kravatom.
„Jesi li siguran u vezi sa ovim?”, upitao je Solomon.
On klimnu glavom. „Penzija je nesnosna.”
„Prošlo je samo nekoliko meseci.”
„Dovoljno dugo da znam da mi se ne sviđa.”
Slušao je duboke otkucaje sata i setio se da zna priču o njemu.
Donet je za vreme Makinlijevog mandata, ali postao je poznat u vreme
Frenklina Ruzvelta, kada ga je njegov zamenik koristio da odredi vreme
svog ulaska u Senat. Pošto bi zvonca počela da zvone petnaest sekundi
pre nego što bi časovnik otkucao dvanaest, Džon Garner prestao bi sa
onim što je radio i odmarširao u salu, stižući na svoje sedište na
podijumu tačno u dvanaest.
„Hoću da položim zakletvu ovde, u privatnosti”, rekao je Solomonu.
„Zatim želim da krenem na posao.”
„Štampa je digla galamu da ovo uradimo napolju pred kamerama.
Uostalom, to je delić istorije u nastajanju.”
Znao je da Solomon oseća isto što i on u vezi sa novinarima. Oni su
bili tu samo da budu iskorišćeni. U ovom trenutku nisu mu trebale
njihove usluge. Decenijama unazad, kada je prvi put služio u Senatu,
reporteri su bili neki od njegovih najbližih prijatelja. Tada je postojao
kodeks, pravila, sistem časti, kao i različita vrsta muškaraca i žena koji
su prenosili vesti. Dopadali su mu se ti novinari. Sada se radilo samo o
novcu i rejtinzima. Nikoga nije bilo briga da li je u pravu ili nije. Samo
budi prvi. Ili, još bolje, budi kontroverzan. Nije više bilo mnogo pravih
novinara. Sada su na informativnim kanalima glavni bili zabavljači. A
on je mogao da zamisli njihovu trenutnu zbunjenost. Svi su primili vest
o njegovom imenovanju u Senat u isto vreme kada je guverner dao
svoju izjavu. Niko nije imao nikakvu prednost. Bio im je potreban
drugačiji ugao, prilika da ga zaspu nezgodnim pitanjima šta, kako, kada
i zašto. Bolje je bilo ostaviti ih da se pitaju.
„To je sjajna stvar kada si vršilac dužnosti”, rekao je. „Neću biti
prisutan predugo, pa ne moram ni na šta da odgovaram.”
I propratio je to širokim osmehom.
Solomonove sive, skoro bezbojne oči, bezvremene kao slana voda,
uputile su mu dečački brz pogled.
„Šta tvoj šef ima da kaže o mom povratku?”
„Upravo sam telefonom razgovarao s njim. Najbolji način da se to
izrazi jeste reći da je šokiran. Foks se nadao da te se otarasio. Istinu
govoreći, siguran sam da bi voleo da se otarasi i mene.”
Reči su bile izgovorene negovanim otegnutim akcentom sa
Srednjeg zapada. Iako su bili iz suprotstavljenih stranaka, on i Solomon
uvek su se u potpunosti slagali. Ovaj čovek je Deniju bio od velike
pomoći dok je boravio u Beloj kući. A on mu je uzvratio uslugu,
pobrinuvši se da Misuri nikada ne bude zaboravljen u saveznom
budžetu.
„Hoću da znam, Deni, u poverenju. Ovde, iza zatvorenih vrata. Šta ti
stvarno radiš ovde?”
„Pravim malo istorije. Ja i Endru Džekson. Dva predsednika iz
Tenesija koji su postali senatori.”
Solomon je oslonio svoje vitko telo o ivicu stola, prebacivši jednu
blistavu cipelu preko druge i prekrstivši ruke. „Ovde smo samo mi. Šta
se dešava, Deni?”
On je znao da će mu možda trebati saveznik, a ko bi bio bolji od
ovog visokog i otvorenog čoveka iz Misurija. I mada su potpredsednik i
Lušus Vens bili iz iste stranke, znao je da između njih nema ni najmanje
ljubavi.
„Vens nešto sprema.”
 „Slušam te.”
„Ne znam mnogo, samo dovoljno da budem siguran kako moram da
dođem i saznam više. Ali možda će mi trebati tvoja pomoć.” Zastao je.
„Pre nego što ovo bude završeno.”
„Zvuči ozbiljno.”
„Nisam siguran. Ali svi politički alarmi u mojoj glavi zvone na
uzbunu.”
„Može li ovo da utiče na predsednika?”
„Ne znam ni to. Ali Vens nije timski igrač, i želi Foksovo mesto.”
„Kao ni ja, on nema šanse. Ali on je sebi zapečatio sudbinu odavno,
kada )e prihvatio dužnost predsednika Predstavničkog doma.”
„Ti i ja znamo da on predstavlja opasnost. Nadam se da to zna i
Foks.”
Solomon se nasmejao. „Recimo samo da naš novi predsednik nije
obučen da osmotri teren kao ti i ja.”
„A sumnjam da će slušati svog iskusnog potpredsednika.”
„To je preblago rečeno. Od 20. januara razgovarao sam sa njim
ukupno”, Solomon je podigao prst, „jednom. Upravo sada.”
Ogromna greška s Foksove strane. Solomon je, kao i Deni, bio vešt u
tumačenju tišine između reči, misli koje je prazan govor mnogo puta
sakrivao. Po svemu što je Deni čuo i čitao, Foksova administracija
izgledala je kao nervozna koalicija golubova, jastrebova i aktivista, od
kojih je svako imao sopstvenu ideju šta bi moglo da bude najbolje za
zemlju. Tedi Solomon bio je daleko pragmatičniji, prekaljeni i istinski
ratnik. Čovek sa enciklopedijskim znanjem o Vašingtonu, Okrug
Kolumbija. Te informacije je novajlija u Beloj kući, kao što je Vorner
Foks, mogao dobro da iskoristi. Nažalost, ponos i glupost obično su
sprečavali novajlije da traže pomoć, što ih je na kraju skupo koštalo.
Jedno ime dokazivalo je ovaj njegov zaključak.
Džimi Karter.
„Znao si da će te oni ignorisati”, rekao je. „Zašto si prihvatio ovaj
posao?”
„Imam šezdeset devet godina, Deni. Mogao sam zauvek da služim u
Senatu. Ali uvek sam želeo da budem predsednik. Ti to znaš. Ne mogu
da objasnim zašto. Jednostavno sam želeo taj posao. Međutim, ljudi su
imali druge ideje.” Solomon je slegnuo ramenima. „Ovo je najdalje
dokle mogu da dospem. Dakle, moraš da uzmeš i ono dobro i loše što
dobiješ.”
Ovo je bio pametan čovek, profesionalac koji je odavno naučio, kao
i on sam, da je zemlja samo ono što ljudi žele da ona bude. Ako donose
svoje odluke u neznanju, ili naprečac i bez razmišljanja, ili čak iz
gluposti, neka bude tako, to je njihova republika. Mi, narod5 značilo je
upravo to. Njegov posao, kao i svih drugih na javnoj funkciji, bio je da
služe državi - ne da je preoblikuju. Pametni političari razumeli su tu
dužnost. Oni veliki, kao što je Tedi Solomon, od srca su verovali u nju.
Ovaj čovek bio bi izvanredan predsednik.
„Možeš li da pronjuškaš u svom taboru i proveriš da li se nešto
sprema u Predstavničkom domu? Imam loš osećaj, Tedi.”
„Dovoljno loš da se vratiš na liniju fronta? Kada si mogao da budeš
negde na pecanju?”
„Tako nekako. Možda će zavisiti od dvojice izmorenih starih tipova
kao što smo mi da to zaustavimo, o čemu god se radilo.”
„Zvuči užasno melodramatično. Ali meni se dopada.”
„I neka ovo ostane između nas. U slučaju da lupam potpune
gluposti.”
„To je ono što nikada nisi radio.” Solomon mu je ponovo pružio
ruku. „Dobro došao nazad, senatore.”
Rukovali su se.
„Vreme je da te zvanično primimo na dužnost”, rekao je
potpredsednik.
On je polagao zakletvu kao gradski većnik, guverner, senator i
predsednik. Sve pred publikom, što je bilo deo predstave. Sada, dok su
bili prisutni samo on i njegov dobar prijatelj, podigao je desnu ruku i
ponovio reči koje je izgovarao već tri puta ranije.
„Svečano se zaklinjem da ću podržavati i braniti Ustav SAD protiv
svih njegovih neprijatelja, stranih i domaćih. Da ću istinski verovati u
njega i biti mu privržen. Da preuzimam ovu obavezu slobodne volje, bez
ikakve psihičke uzdržanosti ili s namerom izbegavanja, i da ću dobro i
iskreno obavljati službene dužnosti koje sada preuzimam.
Tako mi Bog pomogao.”

ČETRDESETO POGLAVLJE

Koton se vratio u prostoriju arhiva bez prozora u Muzeju američke

istorije, gde je na stolu ležao položen izgravirani kamen iz sale sa
fosilima.
„Taj tip preuzeo je ogroman rizik kada se vratio po ovo”, rekao je.
A to je značilo da je u pitanju nešto zaista važno. Nadao se da je
Stem shvatio poruku. Bilo je vreme za još informacija, naročito o
Angusu Adamsu. Ali Kustos kao da je čekao na nešto.
Tišinu u arhivu iznenada je narušilo otvaranje vrata na drugom
kraju. Vrata su se ponovo zatvorila. Redovi polica zaklanjali su pogled u
tom smeru, pa je Koton sačekao. I nije bio iznenađen kada se posetilac
pojavio.
Vrhovni sudija SAD.
Voren Veston.
Pravnik se predstavio i rukovali su se, smesta usmerivši pažnju na
kamen.
„Dakle, stvarno je bio tačno ovde”, promrmljao je Veston. „Sve ovo
vreme. Neverovatno.”
Stariji čovek blago je pomilovao belu površinu krečnjaka.
„Znali ste gde bi mogao da bude?”, upitao je Koton.
„Sve dostupne informacije ukazivale su na jedan od muzeja kao
mesto gde je sakriven. Samo nismo znali o kom se radi. Srećom,
odvedeni smo pravo do kamena.”

„Pri čemu je jedna osoba ubijena, a druga je u bolnici.”

„Iskreno mi je žao zbog oboje”, rekao je Veston. „Ništa od ovoga
nikada nije trebalo da se desi, ali sve je eskaliralo. Potrebna nam je
vaša pomoć više nego ikad.”
„Ovo nije Vrhovni sud, a ja nisam neki advokat koji stoji pred vama.
I ne želim da iskazujem nepoštovanje, ali postaviću vam pitanje i bolje
je da mi date stvarno dobar odgovor.”
„Ili šta?”, upitao je Veston.
„Ili prekidam sve ovo.”
„Ministru pravde se to možda neće dopasti.”
„Ja ne radim ni za njega. Mogu da radim šta god poželim. A jedan
poziv vašingtonskoj policiji i drugi Vašington postu trebalo bi da obavi
posao.”
„Postavite pitanje.”
„Zašto ste me uključili u ovo?”
„Zbog toga što je vaš predak, Angus Adams, ključ svega, i nadali smo
se da vi, ili vaša porodica, možda možete proširiti naše znanje.
Činjenica da ste obučeni obaveštajni operativac - jedan od najboljih,
kako su mi rekli - izgledala je kao dodatna prednost. Smatrao sam to
situacijom u kojoj svi dobijaju.”
„Kako je Adams ključ?”
„Mogu li da odgovorim na to tako što ću vas nešto pitati?”
Odlučio je da udovolji ovom čoveku pa je klimnuo glavom.
„Razumete li šta je prikazano ovde, na ovom kamenu?”
Nekom neupućenom izgledalo je da nema mnogo smisla ni
povezanosti između nepravilnih linija, bodeža i brojeva.
Ali ne i njemu.
Klimnuo je glavom. „Deda me je naučio malo skrivenog jezika Reda.
Igrali smo se šifrovanih igara pomoću njega.”
„I nadao sam se da bi moglo da bude tako. Šta vam ovo govori?”
„Izgleda nedovršeno. Kao da je samo deo nečega drugog. Premalo je
simbola da bi se izvuklo ikakvo značenje iz njih.”
„Potpuno ste u pravu. Ovaj Kameni stepenik i jeste deo nečega
drugog.”
Zapravo je malo varao, pošto mu je Mors rekao za pet kamenova.
Ali jedna stvar se isticala. Udubljenje u obliku srca. I nešto čemu ga je
deda naučio. Srca su značila zlato za Špance, i za vitezove.
„Pretpostavljam da postoji drugi kamen”, rekao je. „U obliku srca,
koji se uklapa u ovu šupljinu.”
„Postoji, i prikladno je nazvan Kamen srce.”
„Koji vodi do zlata.”
Veston se osmehnuo. „Vidim da razumete jezik. Postojalo je pet
kamenova. Veštičji, za koji su mi rekli da ste ga već videli. Ovaj Kameni
stepenik ovde. Kamen srce.” Veston se okrenuo prema Stemu i
klimnuo glavom. Kustos je kucao po tastaturi kompjutera, pa okrenuo
monitor prema Kotonu.
„Evo četvrtog”, rekao je Veston. „Kamen konj.”
„Pronađen negde početkom XX veka, zajedno sa Kamenim
stepenikom”, rekao je Stem. „Oba su čuvana u našim kolekcijama.
Nažalost, negde oko 1920. godine Kamen konja je uništen u onome što
je u beleškama opisano kao nezgoda u jednom od skladišta. Ali ove
fotografije su sačuvane.”
Koton je pregledao crnobele fotografije.
Konj okrenut nalevo, s repom na desnoj strani, ali iskrenutim levo.
Na telu mu je bilo napisano nešto što je ličilo na broj 3, ili, ako bi se
gledalo sa strane, saobraćajni znak za dvostruku izbočinu na putu, za
šta je on znao da je simbol Reda za pticu, što je ukazivalo na pokret i
pravac. Ispod repa je bilo nešto što je ličilo na slovo E i još jedna
dvostruka izbočina.

Primetio je još slova i simbola, koji su imali značenje za njega. Broj

5 gore levo sa tri ravnomerno raspoređene tačke sa strane mogao se
posmatrati kao obrnuto slovo U.
To je označavalo rudnik.
Ispod se pružala neravna linija sa napisanom reči rio. „Reka” na
španskom. Između linije koja je označavala rio i krivudave linije pored
glave konja bila su još dva kruga sa tačkama i još jedno obrnuto 17.
Ispod talasaste srednje linije, blizu leve ivice kamena, bio je usamljeni
krst, a zatim španske reči el cobollo de santafe. On nije znao za reč
cobollo. Ali caballo je već bilo nešto drugo, tako da bi ovo moglo da
bude slično onome što je video na Veštičjem kamenu.
 Namerna greška.
El caballo de santafe.
Konj vere.
Na gornjoj desnoj strani bila je još jedna rečenica na španskom. Yo
pasto al norte del rio. Ovo je bilo lako. Ja pasem severno od reke. Ispod je
bilo nešto što je ličilo na G ili možda broj 6.
„Razumete, zar ne?”, rekao je Veston.
On je klimnuo glavom. „Ovo govori o konju vere, koji pase ili luta
severno od reke.” Pokazao je na krst. „Ovo bi moglo da označava
položaj crkve, ili neke hrišćanske misije. Svuda okolo su simboli
rudnika. A taj konj nije stavljen tu radi ukrasa. Šta je sa petim
kamenom?”
Sada je mogao to da upita, a da ne kompromituje Morsa, pošto je
Veston sam pomenuo da postoji pet kamenova.
„Rečeno je da je vođa Reda sačuvao taj za sebe. Kao sigurnosni
mehanizam. Alfa kamen. A bez njega, mapa je beskorisna, pošto on
predstavlja početnu tačku. Navodno je potrebno svih pet kamenova da
se formira mapa. Pre četrdeset godina Dejvis Lejn mislio je da može to
prevazići. Godine 1973. poznavali smo svet mnogo bolje nego što su ga
ljudi poznavali početkom XX veka. Današnja GPS tehnologija je još
bolja. Lejn je verovao da se blago može naći pomoću samo četiri
kamena, čak i ako se izostavi Alfa kamen. Verujem da onaj ko sada
traga za kamenovima misli isto to.”
„Naš ubica sa kovrdžavom kosom i mladežom na vratu?”
„Tako je.”
„Znate mnogo o ovoj temi”, primetio je Koton.
„Bio sam blizak prijatelj Dejvisa Lejna. U to vreme radio sam u
vašingtonskom apelacionom sudu, i on i ja pričali smo o ovoj temi do
sitnih pojedinosti. Vitezovi zlatnog kruga su možda bili najveći
kriminalni sindikat koji je ikada osnovan, iako bi oni sebe nazvali
patriotama. Za vreme građanskog rata ukrali su nebrojene milione u
zlatu i srebru, pljačkali su ljude, banke, vozove, brodove, pa čak i dve
kovnice novca SAD. Posle rata ukrali su još više novca, uglavnom od
rekonstrukcionista.”
On je objasnio šta mu je Teri Mors rekao, pa je dodao: „Veštičji
kamen je na sigurnom, u Arkanzasu.”
Ili se barem nadao da je tako. I dalje nije čuo ni reči od Kasiopeje.
„Poslali smo vas tamo”, rekao je vrhovni sudija, „s nadom da biste
mogli da dešifrujete simbole u šumi i pronađete skrovište. Mislio sam
da možete. To što ste pronašli Veštičji kamen dodatna je prednost.”
„I imamo digitalne slike”, dodao je on.
Na Kasiopejinom telefonu.
„Da odgovorim na vaše početno pitanje”, rekao je Veston, „Vaš
predak Angus Adams bio je čuvar koji je i osnovao i čuvao riznicu.
Pokaži mu, Rik.”
Stem je pronašao nešto u bazi podataka u kompjuteru i pokazao
ekran. Na slici se video čovek u odeći iz sredine XIX veka, mršav, ne teži
od sedamdeset kilograma, kako stoji visoko podignute glave i
ispravljenih leđa. Koton je opazio četvrtastu bradu, prodorne oči i
svetlu kosu.
A u tom licu video je samog sebe.
„Ovo je snimljeno 1877. godine, dugo nakon što je Angus Adams
postao ozloglašen kao špijun”, rekao je Veston. „Pronašao sam ovo u
arhivima Smitsonijana. Adams je dolazio ovamo, u posetu svom
prijatelju Džozefu Henriju, i pozirao je za fotografisanje. Pre nekoliko
meseci Rik je istraživao Adamsovu porodičnu lozu, što nas je dovelo do
vaše majke, a zatim do vas. Veoma smo se iznenadili kada smo saznali
da ste vi bivši obaveštajni oficir. I to jednako poznat kao i Adams.
Imate čak i njegov nadimak. Mogu li da pitam kako je došlo do toga?”
On je obično bio skroman, ali, morao je da prizna, fotografija je
bacila čini na njega. Ljudi su voleli da ga pitaju za ime Koton i njegov
odgovor je uvek bio isti. Duga priča. Ali ne i ovog puta.
„Kada sam imao sedam godina, deda je pokazao mom tati
Adamsovu sliku. Ne ovako čistu kao ova, ali razaznatljivu. Na našoj slici
bio je mlađi, izgledao je bezbrižno i široko se osmehivao pred
objektivom. Svi smo primetili da izgledam baš kao on.”
„I izgledaš”, rekao je Stem.
„Ali to je samo deo razloga zbog kog sam dobio nadimak.”
Zatim je objasnio kako ga je, nedugo nakon što je video staru
fotografiju, čuvala komšinica koja mu se nije dopadala. Imala je
odvratnu naviku da nabaca sitan sir na krišku hleba i zatim nakapa
med odozgo, što je bio prizor od kog se njemu okretao stomak. Takođe
je bila veoma tvrdoglava. Da bi pokazao nezadovoljstvo i njom i njenim
prehrambenim navikama, posuo je njen sitni sir vatom iz ormarića s
lekovima njegove majke, i sve izmešao tako da je teško moglo da se
primeti dok nije pokušala da proguta zalogaj. Žena se zamalo udavila.
Naravno, otac ga je dobro isprašio, ali ovaj čin prkosa učvrstio je
njegovu povezanost sa Angusom Adamsom.
 „Od tog dana otac me je zvao Koton”, rekao je. „Umro je tri godine
kasnije, ali ja sam zadržao nadimak. I svaki put kada ga čujem,
pomislim na oca.”
„Čuo sam za vašeg oca”, rekao je Veston. „Komandir podmornice,
izgubljen na moru.”
To je i dalje bila zvanična verzija, iako je on sada znao bolje.
„Znam za riznicu”, odlučio je da kaže.
„Od Morsa?”
On je klimnuo glavom.
„Visokopozicionirani pripadnici Reda, skoro svi, uključujući Angusa
Adamsa, bili su mrtvi do početka XX veka. Nažalost, umrli su ne
prenevši na potomstvo mnogo informacija. Preostali su samo njihovi
delići. Smitsonijan je dvaput pokušao da pronađe riznicu. Jednom
1909, a drugi put sedamdesetih godina. Oba pokušaja bila su
neuspešna.”
On je rekao Vestonu šta mu je Mors ispričao o dolasku Džefersona
Dejvisa u Arkanzas da bi tamo sakrio Veštičji kamen.
„Dejvis je bio pripadnik Reda”, rekao je Veston. „On je bio južnjak do
srži, sve do dana svoje smrti. Dobro je čuti da je on bio taj koji je
pomogao u zaštiti riznice.”
On je nepogrešivo opazio autoritativan pogled u očima koje su bile
naviknute da zrače moć, odlučnost i svrhu.
„Gospodine Malone, sve ovo daleko premašuje našu stručnost.
Očajnički nam je potrebna vaša pomoć.”
„Za šta?”
„Da pronađemo riznicu.”
„Za vladu? Ili za Smitsonijan?”
„Da li je to bitno?”
„To bogatstvo je ukradena imovina.”
Veston je slegnuo ramenima. „Ali nema načina da se išta dokaže.”
On je pustio da ostane na tome i promenio je pristup. „Vi shvatate
da je Dajana Šervud više nego verovatno povezana sa ubicom sa
mladežom na vratu. Čovekom koji je verovatno takođe pucao i na
Stefani Nel. Oprostite, ali menije važnije njegovo pronalaženje, nego
bilo kakvo zlato.”
„Ali verujem da ćete pronalaženjem riznice takođe moći da rešite
oba ta zločina. Upozorio bih vas da bi razgovor sa gospođom Šervud
sada bio traćenje vremena. Ona će imati spremno savršeno
objašnjenje, koje vas nikuda neće odvesti. Bolji načinje da ostanemo
tihi i nastavimo da kopamo. Obratićemo se njoj kada budemo znali
odgovore na sva pitanja.”
„Govorite kao advokat.”
„Pretpostavljam da ste i vi naučili tu lekciju.”
„Naravno. Nikada ne postavljaj svedoku pitanja na koja ne znaš
odgovor.”
„Ona neće nikud”, nastavio je Veston, „a mi imamo nekoliko dana,
zahvaljujući gospođi Nel, koja je sakrila telo Martina Tomasa. Možemo
li mudro da upotrebimo to vreme?”
On se pitao za šta tačno, ali odlučio je da prihvati savet koji je
upravo dobio.
Da ne postavlja više pitanja - dok ne bude imao odgovore.
 ČETRDESET PRVO POGLAVLJE

Deni se iskrao iz potpredsednikove sobe u Kapitolu, ne obraćajući

pažnju na predstavnike medija koji su se okupili iza područja sa
ograničenim pristupom. Dodatno je izbegao štampu krenuvši
podzemnim prolazom do poslovne zgrade Dirksen. Tuneli ispod
Kapitola bili su namenjeni senatorima i njihovom osoblju, a podzemni
prolaz samo senatorima. Sedamnaest senatora radilo je iz zgrade
Dirksen, uključujući i Aleksa Šervuda koji je zauzimao kancelarije na
četvrtom spratu, u skladu sa svojim iskustvom i službom. Zgrada je
nazvana po Everetu Dirksenu, senatoru iz Ilinoisa koji je služio dugi niz
godina i umro krajem šezdesetih, dok je Deni još bio tinejdžer. Dirksen
se isticao svojim duhovitim dosetkama, od kojih je jedna postala
Denijeva lična mantra: Ja sam čovek čvrstih i nepromenljivih principa, od
kojih je prvi da uvek budem fleksibilan.
Prokleto tačno.
Kao sada.
To što je položio zakletvu verovatno je zateklo sve članove
Aleksovog osoblja nespremne. Oni su iznenada dobili novog šefa. I to
ne bilo kog šefa već bivšeg predsednika SAD, najverovatnije sa
sopstvenim uskim krugom ljudi od poverenja u koji oni nisu spadali.
Zato je rekao sebi, dok je izlazio iz lifta na četvrtom spratu i išao niz
dugačak blistavo osvetljeni hodnik, da treba da bude izuzetno
fleksibilan.
Obavio je brzi poziv u bolnicu i agent Odeljenja Magelan rekao mu
je da nije bilo nikakvih promena. Stefani je bila u stabilnom stanju, ali i
dalje bez svesti. On će se vratiti tamo za nekoliko sati. Ali rekao je
agentu da ga odmah nazove ako se išta promeni.
Na kraju hodnika, na jednostavnoj bronzanoj pločici, pisalo je:
SENATOR ALEKS ŠERVUD - TENESI. Nažalost, to će morati da bude
promenjeno. Ali možda i neće. Možda će ostaviti pločicu baš tu gde
jeste u znak počasti svom prijatelju. To je bila još jedna stvar u vezi s
tim kada si bivši predsednik.
Priznanja i počasti više nisu imali mnogo značaja.
 Ušao je kroz otvorena vrata sa čije su obe strane stajale zastave,
jedna Sjedinjenih Država, a druga Tenesija. Nije bilo kvake koju bi
okrenuo. Umesto toga, vrata su bila širom otvorena. Poruka je bila
jasna. Mi smo ovde da služimo. Samo uđite.
Unutra se nalazila udobna čekaonica i on je odmah primetio zid sa
svoje leve strane, na kome su od vrha do dna bile izložene alatke,
gitare, violine i drugi suveniri iz Tenesija, svi postavljeni na stare
jelove daske koje nisu ostavljale nikakvu sumnju koji deo zemlje
stanovnici ove kancelarije nazivaju domom.
Za stolom je sedela jedna mlada dama.
Ustala je kada je on ušao.
Pogled mu je privukla crno-crvena karirana košulja u staklenoj
kutiji na zidu. Obišao je pisaći sto mlade žene i prišao izložbenoj kutiji.
Kartica u donjem desnom uglu je objašnjavala:

U SVOJOJ PRVOJ KAMPANJI ZA SENAT ALEKS ŠERVUD IŠAO JE

PO DRŽAVI TENESI. SVAKOG DANA SVOG PEŠAČENJA OD
HILJADU MILJA NOSIO JE TRADICIONALNU CRVENO-CRNU
KARIRANU KOŠULJU LIVAJS. ONA JE PROIZVEDENA U TENESIJU
I KUPLJENA JE U ROBNOJ KUĆI FRIDMEN NA HILSBORO ROUDU
U NEŠVILU.

Prisetio se kako su on i Aleks prvi put došli na tu zamisao i shvatili

da je to savršen način za povezivanje sa glasačima.
I upalilo je.
Aleks je osvojio ogroman broj glasova.
Čuo je kako mu s leđa prilaze ljudi, okrenuo se i video još članova
osoblja.
„Gospodine predsedniče”, rekao je jedan od njih. „Izvinite, hteo sam
da kažem, senatore Danijelse.”
On se osmehnuo i započeo proces pridobivanja ovih ljudi.
„Znam šta ste mislili. Ovo je đavolski zbunjujuće i za mene. Ali
obojica ćemo se prilagoditi.”

Grant je skočio s kreveta i podigao pantalone. Dajana je već ustala i bila

je u drugoj sobi. Ona je želela kompletan izveštaj, ali on je želeo druge
stvari, što je izgleda i ona želela, jednim svojim delom. Zato su oboje
neko vreme bili zauzeti drugim stvarima. Sada je bilo vreme da pređu
na posao. Nadao se da će njihov strastveni susret ublažiti efekat loših
vesti. Izašao je iz spavaće sobe, obukavši pantalone, ali ne i košulju.
„Nije ti čudno što smo ti i ja ovde?”, upitao ju je. „Mislim, meni ne
smeta, ali tebi bi trebalo da smeta.”
„Zašto? Ovo nije grobnica. I uveravam te, ništa se ovde nikada nije
dešavalo između mene i mog muža. Zato nisam ispunjena nikakvim
dirljivim uspomenama. Sad mi reci šta se desilo prošle noći.”
„Kada sam otišao po ključ, Tomas je pokušao sa učenom. Shvatio je
šta tražimo i hteo je svoj deo. Ako ga ne dobije, nameravao je da napiše
knjigu. Zaključio sam da je bolje da umre.”
„Molim?”
„Ustrelio sam ga.” Sada je mogao da joj to kaže otvoreno i
neuvijeno.
„U Smitsonijanu?”
„Tehnički gledano, ispod Smitsonijana. Ali nema razloga za brigu,
niko me nije video.”
Propustio je da pomene sukob u Zamku, damu iz Ministarstva
pravde, kao i činjenicu da je i nju ustrelio. Nije bilo svrhe da traži
nevolju. Osim toga, imao je opravdane razloge da veruje kako nikakvi
tragovi ne vode do njega.
„Shvataš li da sam ja bila povezana sa Tomasom?”, rekla je ona. „Šta
će se dogoditi ako neko počne da postavlja pitanja?”
To je bilo moguće. Ali time će se pozabaviti ako do toga zaista dođe.
Koliko god mu se sviđala Dajana, i u krevetu i izvan njega, više mu se
dopadala perspektiva pronalaženja milijardi dolara u izgubljenom
zlatu. „Tvoja povezanost sa njim bila je potpuno nedužna, zar ne?”
„Naravno, i on možda nije rekao nikom živom za nju.”
Ali on je znao da nije tako. Žena iz Ministarstva pravde bila je tačno
na licu mesta, njemu za petama, i posle toga je otišla pravo u Tomasov
stan. To je značilo da je bila obaveštena. Ali nadao se da je ona sada
mrtva. A ako Ričard Stem, ili bilo ko drugi, može da poveže Dajanu,
Tomasa i njega samog, zašto taj neko već nije pokušao da kontaktira s
Dajanom? Nju bi svakako bilo lako naći. To ga je navelo da misli kako je
sve vreme bio u pravu. Tomas je zadržao pojedinosti o toj međusobnoj
povezanosti za sebe.
Odlučio je da pređe na drugu temu. „Kameni stepenik bio je tačno
tamo gde je i trebalo da bude, u Muzeju istorije prirode. Sećanje mog
oca je u ovom slučaju bilo precizno.” Gurnuo je ruku u džep pantalona i
izvadio ceremonijalni ključ. „A imamo i ovo. Zajedno sa Veštičjim
kamenom iz Arkanzasa koji su pronašli moji ljudi, skoro smo završili.
Imam fotografije svih kamenova koje smo dosad pronašli. Ti treba da
se pozabaviš njihovim dešifrovanjem.”
Njena vrednost bila je u tome što je mogla da razume šifrovani jezik
Reda. Da bi pronašao zlato, njemu će trebati ta njena stručnost.
„U Kongresu će se desiti neke stvari”, rekla je ona. „Vens je prešao
na delo.”
On je slegnuo ramenima. „To se nas ne tiče. Ali siguran sam da se
tvoj brat upiškio od ushićenja. On želi da promeni ovu zemlju. Ti i ja?
Mi samo želimo da budemo bogati.”
Pohlepa je uistinu bila jedan od najjednostavnijih motiva. A on
svakako nije uzimao nešto što je pripadalo drugim živim ljudima. Ovo
blago bilo je skriveno dugo vremena. Ljudi koji su ga ukrali sada su svi
bili već odavno mrtvi, a njihov cilj zaboravljen. Naravno, Kenet Lejn i
predsednik Donjeg doma Kongresa planirali su da ožive neke od starih
ideja, ali koga je bilo briga za to.
„To se dešava”, šapnula je ona.
To je bilo to. Zaista su ostvarili napredak.
On je prišao ogledalu na zidu.
Iako mu niko možda nije video lice, njegova kovrdžava kosa mogla
bi da predstavlja problem. I mladež na vratu. Nikada nije mnogo
razmišljao o njemu, bio je tu od rođenja, i on ga gotovo uopšte nije
primećivao.
Ali drugi?
„Poslaću ti fotografije kamenova imejlom”, rekao je, gledajući se u
ogledalu. „Ti radi na njima. Ja moram da izađem.”
Krenuo je u spavaću sobu da nađe košulju.
„Kuda ideš?”, upitala je ona.
„Moram da se ošišam.”

Deni se upoznao sa svih četrnaestoro ljudi koji su radili u Aleksovoj

glavnoj kancelariji, uključujući i njegovu šeficu osoblja. Svaki senator
imao je štab u Vašingtonu, a zatim i ispostave raštrkane po državi iz
koje je došao, obično po jednu u svakoj izbornoj oblasti te države. Sve
ukupno, u deset odvojenih kancelarija, Aleks je zapošljavao trideset
četvoro ljudi, što je otprilike bio prošek. Ali, ako se ti troškovi pomnože
sa stotinu, to je predstavljalo ozbiljnu stavku u federalnom budžetu.
Deniju je palo na pamet još nešto što je Everet Dirksen jednom rekao.
Milijardu ovde, milijardu tamo, i uskoro ćemo pričati o ozbiljnom novcu.
Stajao je unutar Aleksovog svetilišta, svetlog, toplog prostora
ukrašenog raznim suvenirima iz Tenesija, sa desetinama fotografija na
zidovima, kao vizuelni podsetnik na jednu dobro poznatu političku
karijeru. Na slikama je bilo predsednika, kraljeva, kraljica, filmskih
zvezda, pevača. Trebalo je samo reći ime nekog slavnog, Aleks se
rukovao i sa njim. Deni je razumeo važnost prikazivanja ovih veza.
Slike su slale pritajenu ali jasnu poruku da je čovek koji je boravio u
ovoj kancelariji umeo da završava stvari. Zato mu verujte. Glasajte za
njega. Nekada, pre mnogo vremena, kada je on bio stariji senator iz
Tenesija, drugi niz kancelarija, na drugom spratu druge zgrade, bio je
ispunjen njegovim slikama. Zanimljivo je da predsednici nemaju
potrebu za takvim samopovlađivanjem. U Beloj kući sve je bilo toliko
drugačije. Predsednikove akcije rastu ili padaju iz sata u sat, i tu ne
pomaže nikakva količina razmetljivih fotografija. Naravno, sve odavde
će na kraju morati da bude odneto Dajani. Ali nešto u vezi s tim stvarno
mu je smetalo. Ona je naredila da se Aleksov stan pretraži. Zatim se
privatno sastala sa Lušusom Vensom i još nekim čovekom, i kasnije se
ljubakala sa Vensom. Izgledalo je pogrešno njoj prepustiti ove
dragocene uspomene. Zato će zasad sve ostati upravo tu gde jeste.
„Niko neće izgubiti posao”, rekao je šefici osoblja, stajući pored nje.
Ona je bila sposoban veteran Kapitol hila. Aleks nikada nije imao o
njoj da kaže ništa osim lepih reći.
„Ako neko oseća da ne može da radi za mene, slobodno može da
ode, uz dobre preporuke i moj blagoslov. Ali ne želim da iko ode. Sve
zavisi od vas. Ovo je već dovoljno teško i bez dodatnog otežavanja
stvari.”
„Govorim u ime svih”, rekla je ona, „kada kažem da vam stojimo na
raspolaganju, i spremni smo da se bacimo na posao.”
Već mu se dopadala ova žena.
Izgledalo je da mu je suđeno da bude okružen jakim ženama.
Njegova dugogodišnja sekretarica u Beloj kući bila je buldog od žene.
Ni Polin nije bila troma i mlitava. Jedna trećina njegovog kabineta bile
su žene. A tu je bila i Stefani, najčvršća od svih njih, koja se borila za
život.
„To je dobro čuti. Želim da uradite nešto za mene, odmah.” Video je
da je zadobio njenu pažnju.
„Tiho i mirno pronađite Lušusa Vensa.”
 ČETRDESET DRUGO POGLAVLJE

Koton je čekao još odgovora od vrhovnog sudije, prepuštajući Vestonu

da određuje ton razgovora. Ovaj čovek bio je na zadatku. Nešto je
tražio. Šta? U to nije bio siguran. Ipak, ono što je izgledalo jasno bilo je
da on još nije čuo sve. Iskustvo ga je učilo da su uši uvek pažljivije od
usta, pa je ćutao i slušao.
„U ovoj ustanovi imali smo pravi građanski rat 1973. godine”, rekao
je Veston. „Dejvis Lejn bio je zainteresovan za pronalaženje izgubljenog
zlata Vitezova zlatnog kruga. Frenk Brekinridž mislio je da je najbolje
da se Smitsonijan ne mesa u to. Obrazlagao je da smo napravili
dovoljno grešaka za vreme i posle građanskog rata, tako da bi trebalo
jednostavno da se ostavimo toga. To zlato nije bilo naše. Njegov stav je
na kraju prevladao.”
„A Dajana Šervud?”
„Ona sigurno zna šta se dešavalo sa njenim ocem u to vreme.
Verovatno je zbog toga mogla da pošalje Martina Tomasa u arhive sa
ograničenim pristupom, u kojima su se uglavnom nalazili papiri njenog
oca. I sa sigurnošću možemo pretpostaviti da je saosećala s njim. Ona
je izgleda pokušala da dovrši ono što je njen otac započeo i da pronađe
zlato.”
„Što je Martin Tomas zakomplikovao pokušavajući da napravi
sopstvenu pogodbu sa našim kovrdžavim ubicom.”
„Ispričao sam mu za Tomasovu dvostruku igru”, objasnio je Stem.
„Izgleda da smo previše verovali gospodinu Tomasu”, napomenuo
je Veston.
Kotonov mozak užurbano je radio. „Kasiopeja Vit i dalje je na
terenu u Arkanzasu. Pretpostavljam da biste želeli da Veštičji kamen
bude vraćen ovamo.”
„Naravno”, odgovorio je Veston.
To ne bi trebalo da bude problem.
Ponovo je pregledao Kameni stepenik i odlučio da postavi
sopstveno pitanje. „Kako se ceremonijalni ključ uklapa u ovo? Mora da
je veoma važan.”
I primetio je treptaj u Vestonovom oku.
 „Zapravo, nadao sam se da biste vi mogli da imate odgovor na to
pitanje.”

Kasiopeja se sakrila između drveća, blizu kamioneta Terija Morsa.

Jutro je svanulo i sunce je obasjavalo šumovita brda na istoku. Mors i Li
su otišli u kolima kojima se Mors dovezao do rudnika. Ona je ostala da
sačeka onoga ko je planirao da se vrati po zlato i dvojicu svojih
saradnika. Njeno strpljenje nagrađeno je neka dva i po sata nakon što
su Mors i Li otišli, kada je tojota pikap dotutnjala niz put prema
rudniku.
Ona nije pomerala Morsov kamionet, pošto je on bio tu kada su
ljudi ranije otišli i trebalo je da bude tu i kada se vrate. U kabini vozila
bio je samo vozač, tako da je sada znala gde se nalaze trojica od
četvorice ljudi koji su ranije bili ovde. Takođe je uspela na trenutak da
mu vidi lice, i to nije bio Proktor.
Vozilo je prošlo prema rudniku i ona je čekala, vrpoljeći se od
nestrpljenja, očiju teških od umora. Suv povetarac bacao je rastresitu
zemlju na stranice kamioneta. Vozač će morati da ustanovi šta se
dogodilo sa njegovim saradnicima, a zatim da pomogne onom jednom
da izađe iz rudnika. Problem bi moglo da bude šta da radi sa telom
onog drugog. Da ga ostavi u jami? Najverovatnije. Hoće li natovariti
zlato na pikap? Verovatno neće, s obzirom na situaciju. Dakle, ostalo joj
je da čeka najviše trideset minuta.
I zaista, nije prošlo ni sat vremena kada je čula brujanje vozila koje
se približavalo i videla tojotu kako izlazi iza krivine na putu, delimično
zaklonjena oblakom prašine koja se podizala za njom.
U kabini su sedela dvojica ljudi.
A na karoseriji nije bilo crne cerade kada je vozilo projurilo pored
nje.
Bližilo se devet sati ujutro.
Izašla je iz šume i uskočila u Morsov kamionet.

Koton nije bio siguran kako da shvati ono što je vrhovni sudija rekao.
„Zašto mislite da ja išta znam o tom ključu?”
„Angus Adams je vaš predak. Nadao sam se da postoje neke
porodične priče.”
„Postoje. Ali ne o Vitezovima zlatnog kruga, ni bilo kakvom starom
ključu.”
 To nije bila potpuna istina, ali igra ćutanja mogla je da se igra
udvoje. „Znamo da se Adams odselio na zapad posle rata”, rekao je
Veston. „Mislimo da je to uradio s namerom. I Konfederacija i Unija
polagale su pravo na jugozapad. Početkom rata, Konfederacija je
pokrenula ambicioznu kampanju u Nju Meksiku, pokušavajući da sebi
otvori nesputan pristup u Kaliforniju.”
Kotonu je to bilo poznato na osnovu onoga što je čitao.
„Ono tajno osmatranje koje je Adams izvršio za vreme ekspedicije
Smitsonijana 1854. godine, na zahtev Džefersona Dejvisa i Reda,
Konfederacija je iskoristila za pokretanje tog rata”, rekao je Veston.
To Koton već nije znao.
„Njegov dnevnik obezbedio je obilje geografskih informacija i
lokalno važnog znanja. Nažalost, uticaj Konfederacije na teritoriji Nju
Meksika prestao je posle Bitke na prolazu Glorijeta 1862. Adams je
otišao na zapad 1865. Ali ne pre nego što je posetio Smitsonijan, 24,
januara. Na dan velikog požara.”
Slušao je dok mu je Veston pričao kako je Adams tajno ušao u
prestonicu tog dana da izvrši jednu isporuku.
„Džeferson Dejvis plašio se da će, kada Ričmond padne, vojska Unije
uništiti sve arhive Konfederacije. Ništa neće preživeti rat, a on nije
želeo da istoriju Juga pišu pobednici. Zato je naredio da se najvažniji
dokumenti sakriju. Hteo je da budu preneti u Smitsonijan, verujući da
je to najbolje mesto za njihovo čuvanje. Dejvis i Džozef Henri bili su
bliski prijatelji. On bi poverio Henriju da uradi ono što treba. Ali ti
dokumenti nikada nisu stigli tamo i nikada se nisu pojavili.”
„Tragate li i za njima?”
„Mi zapravo ne tragamo ni za čim”, razjasnio je Veston. „Dajana
Šervud započela je ovo iskoristivši Martina Tomasa za ulazak u naše
poverljive arhive. Mi smo samo istraživali tu provalu.”
„Nastavite sebi to da govorite, i možda ćete stvarno početi i da
verujete u to.”
„Mogu li da vam ispričam jednu priču?”, upitao je Veston, naizgled
ne obraćajući pažnju na njegovu uvredu.
„Zašto da ne.”
Slušao je dok je Veston objašnjavao šta se dogodilo na dan velikog
požara. Adams je došao da donese ključ Džozefu Henriju i uzme svoj
terenski dnevnik iz 1854, koji je i dalje bio u posedu Smitsonijana. Ali
umešao se požar, zajedno sa jednim oficirom Unije, koji je poslat da
onemogući Adamsovu misiju.
 „Adams je uspeo da pobegne i sa ključem i sa dnevnikom”, nastavio
je Veston. „Posle je bilo pitanja, ali blizak odnos Džozefa Henrija sa
Linkolnom sprečio je da od toga ikad išta ispadne.” Veston je zastao,
kao da hoće da se pribere. „Zatim je 1877. Adams ponovo došao u
Smitsonijan i poslednji put se sastao sa Henrijem. Fotografija koju ste
upravo videli snimljena je dok je bio ovde. Tog dana vratio je svoj
terenski dnevnik u našu kolekciju na pozajmicu u trajanju od
sedamdeset pet godina, posle čega je trebalo da bude vraćen njegovoj
porodici. Imamo belešku o prijemu dnevnika tog dana, ali ne i o tome
da je ikada odnet odavde. Mislili smo da je možda vraćen bez beleške o
tome, i da je sačuvan u vašoj porodici.”
„Rik je ovo pominjao i ranije. Ali ničeg sličnog nije bilo u domu moje
porodice u Džordžiji. A moj deda nikada nije pomenuo ništa u vezi s
tim dnevnikom. Govorio je o Adamsu, ali ne na tu temu.”
A njegov deda je, nažalost, odavno umro, kao i njegovi deda-
stričevi.
„Vratimo se na taj građanski rat koji smo imali ovde u
Smitsonijanu”, rekao je Veston. „Frenk Brekinridž je 1973. uložio
formalni etički prigovor protiv Dejvisa Lejna, koji je tadašnji sekretar
morao da prouči. Brekinridž je tvrdio da je Lejn prekršio naša interna
pravila radi lične dobiti. Istraga nije došla do nepobitnih zaključaka, ali
Lejn i Brekinridž izašli su iz tog sukoba kao ljuti neprijatelji.”
„Odnosi između Zamka i Muzeja američke istorije bili su hladni i
deceniju posle toga”, uključio se Stem, „kada sam ja postao kustos.
Izgledalo je da je potrebno dosta da se radi na slabljenju tih tenzija,
iako su obojica ljudi odavno otišli.”
„Rekao si mi da je Lejn mrtav. Šta je sa Frenkom Brekinridžom?”
„On živi nedaleko odavde”, rekao je Veston.
Shvatio je poruku.
Vrhovni sudija želeo je da on ode tamo.
„Treba mi adresa.”

ČETRDESET TREĆE POGLAVLJE

Kasiopeja se držala pozadi i iz daljine pratila tojotu po tragu od

prašine. Izgledalo je da je njen vozač potpuno opušten. Vozio je
normalnom brzinom, tačno u skladu sa ograničenjem, ne privlačeći ni
najmanju pažnju. Proktor je sigurno želeo da sve ovo završi pod velom
tame, ali njen dolazak u rudnik očigledno mu je poremetio plan.
Kretali su se nazad prema gradu, istim državnim putem kojim se
nadalje stizalo i do brvnare. Rekla je Teriju Morsu da povede Li i drži se
podalje dok se ona ne vrati. Njen najbolji trag do Proktora bila su
dvojica ljudi u vozilu ispred nje, i ona je nameravala da ga iskoristi.
Njen mobilni telefon i dalje nije imao domet. Čim joj se pruži prilika,
pozvaće Kotona, ispričati mu šta se dogodilo i raspitati se o Stefani.
Tabla je pokazivala da ulaze u grad i dozvoljena brzina postepeno
se smanjivala. Reka je tekla pravo kroz poslovnu četvrt, a u njemu je niz
starinskih građevina od cigle i drveta bio okrenut prema širokoj
centralnoj ulici. Uglavnom su se tu nalazili kafići, suvenirnice, piljare i
prodavnice sportske opreme, nagurane zajedno kao meso na ražnjiću.
Sve je izgledalo prilagođeno turizmu i rekreaciji pod vedrim nebom.
Svuda su bili pansioni koji su nudili prenoćište i doručak. Tojota je bila
parkirana na ulici pod kosim uglom, tačno ispred jednog od njih.
Vozač je iskočio iz pikapa i krenuo niz trotoar, ostavljajući
povređenog čoveka u vozilu. Uz trotoare je bilo posađeno drveće
bujnih krošnji, a u žardinjerama su rasli geranijumi. Ljudi su već izašli
napolje i gradić je vrveo od života. Vozač je krenuo pravo u restoran u
prizemlju trospratnice od cigle. Na staklu izloga pisalo je JUŽNJAČKO
MEZEI OBROCI.
Ona se parkirala na ulici iza pansiona, gurnula pištolj koji je uzela iz
rudnika u džep farmerki i prebacila košulju preko da ga sakrije. Zatim
je krenula trotoarom sa suprotne strane ulice u odnosu na pansion,
zaklanjajući se iza parkiranih automobila. Prošla je pored pansiona i
nastavila dalje, pre nego što je prešla ulicu i počela da se vraća prema
njemu. Bilo bi dobro da proviri kroz onaj izlog, a i ulazna vrata bila su
delimično od stakla. Prilazeći im, rizikovala je i brzo pogledala unutra.
Spazila je vozača koji je sedeo u separeu. Čovek koji je sedeo nasuprot
njemu bio joj je okrenut leđima.
Ali ona je prepoznala njegovu glavu i kosu.
Proktor.
Očigledno je doručkovao.
Upravo je odlučivala šta da uradi kada se vozač izvukao iz separea i
krenuo prema vratima. Ona se povukla u susednu prodavnicu i gledala
iz uvučenog ulaza kako čovek izlazi iz restorana, okreće se i odlazi
prema tojoti.
Polako je izašla iz prodavnice i požurila do vrata restorana, ušla i
krenula pravo prema separeu pa izvukla pištolj iz zadnjeg džepa dok je
sedala nasuprot Proktoru, koji je podigao pogled sa hrane, ali bez traga
iznenađenosti na licu.
Prislonila mu je cev oružja na desno koleno.
„Ništa mi ne bi bilo draže nego da povučem obarač i obogaljim te”,
šapnula je glasom koji uopšte nije bio u skladu sa njenim osmehom.
„Vidim da sam pogrešio što te nisam upucao pre nego što sam te
bacio u onu rupu.”
„A to je samo jedna na tvom sve većem spisku grešaka.”
On je ponovo preusmerio pažnju na šunku i jaja na svom tanjiru. „A
koje sam druge greške napravio?”
„Jedan od tvojih ljudi je mrtav. Pretpostavljam da te je vitez koji je
upravo bio ovde obavestio o tome. Onom drugom verovatno je
uništeno koleno, tamo u pikapu. I ne zaboravi na gomilu zlata koja i
dalje leži na otvorenom, tamo u rudniku. To je mnogo problema. Da i ne
pominjem to što su me tvoji ljudi doveli pravo ovamo.”
On je mahnuo nožem i viljuškom. „Da li ti je ikada palo na pamet da
sam možda želeo da se to dogodi?”
„Ne mogu da zamislim zbog čega.”
Čvršće mu je pritisnula pištolj na čašicu kolena da naglasi svoje
reči.
Nije skretao pogled i prvi put je videla nagoveštaj iznerviranosti u
njegovim očima. A sumnjala je da se to lice ikada opuštalo u osmeh,
osim da nekoga obmane.
„Pokušaj”, rekla je, čitajući mu misli dok je naizgled odlučivao da li
da pokuša da joj se usprotivi. „Molim te. Želim to.”
Palcem desne ruke je nategnula obarač pištolja, koji je kliknuo i
dodao uzvičnik na njen zahtev.
„Šta hoćeš?”, mirno je upitao.
„Odgovore.”
On se vratio svojoj hrani i nagurao punu viljušku nedopečene
kajgane u usta. „Pretpostavljao sam da ćeš uskoro biti mrtva, pa se
nisam potrudio da ti dajem informacije tamo u rudniku. Sada je druga
priča.”
„A sigurna sam da trenutno pokušavaš da ustanoviš kako možeš da
se izvučeš odavde sa oba čitava kolena.”
On je sažvakao hranu. „Ta misao mi je pala na pamet.”
 „Da li Vitezovi zlatnog kruga stvarno još postoje?”
„Ne mogu da odgovorim na to.”
Ponovo mu je pritisnula koleno pištoljem.
„Ali mogu da te odvedem kod nekoga ko može.”
„Dobar pokušaj. Ali nikada ne propuštam da iskoristim prednost
koju imam.”
On je uzeo parče tosta i namazao ga puterom. „Moraš mi oprostiti
na manirima, ali nisam ništa jeo od juče po podne. Bila je ovo duga
noć.”
„Premeštanje sveg onog zlata otvara apetit?”
„Tvoje ime, Kasiopeja Vit, zvuči tajanstveno.”
„Više zvuči španski.”
„Ti si prelepa žena.”
„Ne misliš valjda stvarno da ćeš me dekoncentrisati.”
„Nisam to rekao da te dekoncentrišem. Samo sam rekao istinu.”
„Radiš li ovo uvek?”
On je pokazao na tanjir. „Doručkujem? Razume se. Svakog dana. To
je najvažniji obrok u danu.” Iscerio se na sopstvenu šalu, a ona je rekla
sebi da bude oprezna. „Ako ti je stalo, nisam uživao što sam te bacio u
onu rupu.”
„Sad se osećam mnogo bolje. Hvala što si mi to rekao.” Previše je
boravila u Kotonovom društvu, i sada je oponašala njegov sarkazam.
„Ti očigledno ne shvataš. Ja radim za saveznu vladu, a ti ideš u zatvor.”
„Na osnovu koje optužbe?”
„Za ubistvo.”
On se nasmejao. „Koga sam ja to ubio? Po onome što čujem, Teri
Mors je upucao mog čoveka. Nameravaš li i njega da odvedeš u
zatvor?”
„A šta ti misliš?”
„To nije važno. Ja ću se pobrinuti za njega. Vitez ne ubija drugog
viteza.”
„Mislila sam da je on čuvar.”
„Jeste. Ali je i vitez.”
Ona je odlučila da mu ukaže na činjenice. „Ovo je obaveštajna
operacija.”
On je izgleda na trenutak razmišljao o ovome. „Osećam se
počastvovano.”
„Nemoj se osećati tako. Ali podizanje optužnice protiv tebe nije ono
što bi ljudi za koje radim želeli.”
 On je shvatio poruku. Nema pravila. „Od mene ništa nećeš saznati.”
Kasiopeja je slegnula ramenima. „U Vašingtonu je ubijen jedan
čovek, a jedna žena bori se za život. Ona je načelnica velike savezne
obaveštajne agencije, koja me je i poslala ovamo. Kladim se da postoji
veza između tog ubistva, onoga što se dogodilo njoj, i tebe. Njena
agencija želeće da razgovara sa tobom, i neće biti nežni u načinu na
koji će tražiti odgovore.”
Proktor je odgurnuo svoj tanjir u stranu i obrisao usta salvetom. Na
licu mu se na časak pojavio zlokoban izraz, koji se produbio u čistu
surovost. „Sve zavisi.”
„Od čega?”
„Da li ćeš živa otići iz ovog grada.”

ČETRDESET ČETVRTO POGLAVLJE

Deni je izašao iz taksija. Njegova nova šefica osoblja saznala je da je

Lušus Vens na ručku u blizini Bele kuće, u Hotelu Vilard. Poznavao je to
mesto. Ono je bilo jedan od simbola grada još od pre građanskog rata, i
vlasnici su voleli da se hvališu kako je svaki predsednik, još od
Frenklina Pirsa, u njemu ili prespavao ili prisustvovao nekom događaju
barem jednom, a ni Deni nije bio izuzetak. On je u taj hotel dolazio
nekoliko puta, čak i odsedao u njemu u danima pre svoje prve
inauguracije.
Sva ta reklamna priča bila je istinita. Mnogo toga dešavalo se u
Vilardu, a njegovi holovi uvek su bili puni ambasadora, političara i
slavnih ličnosti. Borbena himna republike komponovana je u jednoj od
njegovih soba. Martin Luter King Mlađi doterivao je svoj govor Imam
san dok je bio gost tog hotela. Dikens i Hotorn bili su njegovi česti
posetioci. Linkoln i Kulidž su čak neko vreme tu živeli. Ako se moglo
verovati legendi, Julisiz Grant voleo je da sedi u otmenom hotelskom
lobiju, pije viski i puši cigaru. Ljudi bi mu prilazili i tražili političke
usluge, što je verovatno dovelo do nastanka reči lobiranje.
Deni je ušao na prednja vrata. Atmosfera je bila prijatna i raskošna,
zidovi i pod ukrašeni mermerom prošaranim žilama drugih minerala,
mozaicima i staklom. On je uvek mislio da mesto izgleda više kao
muzej nego kao hotel, budući da je zračilo tim istim osećajem
bezvremenosti. Ovo je nesumnjivo bio jedan od najboljih hotela u
zemlji. Jednostavno ih više nisu pravili ovako.
Krenuo je palmama oivičenom promenadom zvanom Aleja fazana,
sve do Vilardove sale. Kako su se vlasnici hotela beše hvalili njome?
Najbolji prostor za obedovanje u prestonici. U to nije bilo sumnje. A
pored toga, bila je puna dodatnih ukrasa i detalja. Sala je bila
dvospratna, obložena lamperijom od orahovine, sa stubovima od
zelenog mermera i stolnjacima i zavesama upadljivih boja. Njemu se
uvek dopadalo to što su stolovi međusobno široko razmaknuti, što je
nudilo element privatnosti koji se nije često mogao pronaći na tako
grandioznim mestima. Kao predsednik, ovde je bio na nekoliko
diplomatskih ručkova.
Drvenim pločama obložena vrata koja su vodila u trpezarijsku salu
bila su širom otvorena, a pored njih su stajala dvojica agenata Tajne
službe, kao što se i moglo očekivati, budući da je predsednik
Predstavničkog doma bio u blizini. Prepoznao ih je obojicu sa Aleksove
sahrane i od prethodne noći u Dajaninoj kući. Mogao je da čuje žagor
konverzacije i lupkanje escajga o porcelan. Bacio je brz pogled na
stolove i zaključio da je izgleda u toku neko malo privatno okupljanje.
Samo tri stola bila su zastrta belim stolnjacima, ispod blagog svetla iz
lustera. Osoblje se vrzmalo uokolo, poslužujući ukusan podnevni
obrok. Brzo je prebrojao goste. Bilo ih je dvanaest. Njegova nova šefica
osoblja saznala je da Vens ima radni ručak.
„Na brzinu sazvan”, napomenuo je njen izvor u poverenju.
I sumnjivo izmaknut od Kapitola.
Vens je sedeo za jednim stolom i razgovarao sa nekoliko drugih
kongresmena. Deni ih je sve prepoznao. Prešao je pogledom preko
ostalih lica i sa zadovoljstvom zaključio da se setio i skoro svih ostalih.
Srećom, dobro je pamtio lica.
Zakoračio je u salu i jedan od agenata ga je zaustavio. „Ovo je
privatni ručak, gospodine predsedniče.”
On je prostrelio čoveka pogledom. „Barem me još prepoznaješ.”
„Prepoznajem, gospodine. A ovo je neprijatno, u najmanju ruku.”
„Zapravo nije. Moram da se vidim sa predsednikom Predstavničkog
doma.”
„Naložio nam je da ovo treba da bude zatvoreni skup. Nikome nije
dozvoljen ulazak.”
Njega je uvek nerviralo kako Tajna služba sve shvata bukvalno. „Ne
govoriš valjda ozbiljno? Da li stvarno želiš ovaj sukob? Odmah da ti
kažem, izgubićeš.”
Osam godina morao je da radi tačno ono što mu ljudi iz njegovog
obezbeđenja kažu. Toliko pravila i procedura, i sve je bilo iritirajuće.
Isprva se odupirao sistemu. Na kraju je jednostavno popustio i radio
ono što mu se kaže. Ali to nije značilo da mu se to dopadalo. Zato nije
bilo nikakve proklete sumnje da sada neće uraditi šta mu se kaže.
Dao je agentu vremena da razmisli o ozbiljnosti ovog izazova i
priliku da donese ispravnu odluku.
A čovek je to i uradio.
Zakoračio je u stranu.
„Dobar potez”, rekao je Deni.
Ušao je u salu za ručavanje i prišao pravo do Lušusa Vensa.
Primetio je da su ga ostali prisutni odmah prepoznali i odmerili ga
onim pogledom na koji se navikao dok je bio u Beloj kući. Pogled koji je
govorio evo predsednika SAD. Nekoliko ljudi uputilo mu je takav pogled
napolju u lobiju, uključujući i vratara, ali on je samo nastavio da hoda i
da se osmehuje.
Vens ga je video kako prilazi i prestao je da govori, pa ustao sa svog
mesta. „Naš najnoviji senator iz Tenesija. Šta te dovodi ovamo?”
Predsednik Predstavničkog doma pružio mu je ruku, ali je on nije
prihvatio. Obično bi to uradio da uljuljka svog protivnika u san, držeći
se onoga što je Vito Korleone rekao svom najstarijem sinu: Nikada ne
dozvoli nikome da zna šta misliš. Ali ovo je bilo drugačije. Došao je da
potpali vatru i istera zmije iz žbunja. Nije bilo svrhe da odmerava reči
ili postupke. Vensu se očigledno nije dopao ovakav ukor, pogotovo
izveden pred njegovim kolegama.
„Moramo da razgovaramo”, rekao je Vensu.
„Kao što vidiš, upravo ručam sa članovima Predstavničkog doma.”
Pošteno rečeno. On je njega ponizio, pa je ovo bila mala uzvratna
mera, koja se mogla očekivati. Zato je usmerio pažnju na ostale, koji
možda neće biti spremni da budu toliko drski prema bivšem
predsedniku SAD i novom senatoru iz Tenesija. „Ljudi, da li bi vam
smetalo da ga pozajmim na nekoliko minuta?”
Niko nije rekao ni reči.
Nije bilo pruženih ruku u gestu pomirenja. „Vidiš, njima ne smeta.”
Ovo je bilo zabavno. Kao nekada u Merivilu u gradskom veću, kada
je otvoreno izvodio svoje igre, tik ispred nosa neprijatelju. Oči u oči. A
ne kao u borbi iz zasede i u stilu „udari i beži" kakva je primenjivana u
ovom gradu. Računao je na to da će Vens biti previše radoznao da
sazna šta se dešava da bi odbio njegov poziv, i bio je u pravu.
Predsednik Donjeg doma Kongresa klimnuo je glavom i mahnuo
rukom. „Hajdemo napolje.”
Izašli su i skrenuli levo.
Telohranitelji su krenuli za njima.
„Ne želiš da oni čuju ono što ću. ti sada reći”, šapnuo je Vensu u
hodu.
„Možda želim.”
On je slegnuo ramenima. „Kako hoćeš. Ali nemoj reći da te nisam
upozorio.”
Vens je zastao i zagledao se u njega, kao da pokušava da pročita
nešto, bilo šta, sa njegovog lica. Ali život proveden u visokoj politici
naučio je Denija vrednosti bezizražajnog lica.
Vens se okrenuo prema agentima. „Sačekajte u Vilardovoj sali. Mi
ćemo biti odmah ovde, na kraju hodnika, na vidiku.”
Agenti su klimnuli glavom i povukli se.
Vens se okrenuo prema njemu. „O čemu se ovde radi?”
„To neće upaliti.”
Na licu mlađeg čoveka pojavio se izraz radoznalosti. „Ne razumem.”
„Ono što planiraš. Neće upaliti.”
Deni je išao na krupan blef. Na tremu kuće Šervudovih Dajana je
rekla Vensu kako misli da ubuduće treba da zadrže odnos između njih
dvoje prikladnim. „Pogotovo s obzirom na ovo što će se sada dogoditi.”
Zatim je jasno rekla: „Ti ćeš postati najmoćniji čovek u ovoj zemlji, a
moćnim ljudima potrebne su njihove supruge i deca. Ne ljubavnice.”
„Nemam blage veze o čemu pričaš.”
„Menjanje istorije može biti izuzetan afrodizijak.”
Upravo ono što je Vens rekao Dajani na tremu. Deni je zaključio da
će ovaj citat, za koji samo Vens zna da ga je on sam izgovorio, biti
najbrži, najjasniji i najsigurniji način da potpali vatru.
I upalilo je.
„Ne možeš me zaustaviti”, šapnuo je Vens.
„Hoćeš li da se kladiš?”
„Nisi mogao ni kao predsednik, i nema nikakve proklete sumnje da
nećeš moći ni iz Senata.”
Bože, kako se samo osećao živim. Ponovo biti u sedlu, učestvovati u
borbi koja ima značaj, sa dostojnim protivnikom, pri čemu su ulozi
sigurno visoki - nije bilo ničeg boljeg od toga. Čitava njegova duša kao
da je bila stvorena upravo za ovo. Je li to bila bolest? Zavisnost?
Verovatno. Ali bila je to bolest koje nije imao nameru da se ikada
oslobodi. On je zaista bio rođen za oluju.
„Kakav je osećaj kada te sopstvena stranka zaobiđe kao
predsedničkog kandidata?”, upitao je Vensa.
„Postoje mnogi načini da se stekne moć. Biti predsednik samo je
jedan od njih.”
Nagoveštaj. O čemu god da se radilo, uticaće na Belu kuću.
„Ljudi su te odbili.”
Vens se nasmejao. „Ljudi nemaju pojma šta hoće. Oni samo hoće.”
„Govoriš kao pravi oportunista.”
„Ipak, cenim upozorenje”, rekao je Vens. „Sada znam na koga
pažljivo da motrim.”
„I moraćeš da se upitaš zašto bih te ja opomenuo. Zašto ne bih
jednostavno sačuvao ono što znam za sebe dok ne budem bio spreman
da udarim? Veruj mi, dopašće ti se odgovor na oba pitanja.”
„Jesi li zbog toga zamolio svog ortaka u guvernerskoj vili da te
postavi na položaj?”
„Zbog toga, i iz drugih razloga. Bolje ti je da se moliš bogu da nemaš
ništa sa smrću Aleksa Šervuda. I guverner Tenesija bio je Aleksov
prijatelj.”
Ozbiljnost Denijevog glasa kao da je naterala Vensa da na tren
zastane i Deni je pažljivo motrio na njegovu reakciju. Bilo kakvu. Ali
nije je bilo.
A to mu je nešto govorilo.
Krajičkom oka video je da ih agenti pažljivo posmatraju.
Vens je takođe primetio njihovo zanimanje. „Opasno je pretiti
predsedniku Predstavničkog doma.”
„Zajebavati se sa ovom zemljom, i mojim prijateljima, još je gore.”
„Nemam nikakve veze sa smrću Aleksa Šervuda. Za koju sam
razumeo da se dogodila nesrećnim slučajem. Ali ovoj zemlji potrebne
su promene. Došlo je vreme. A ja nameravam da ih napravim.”
„Jedan kongresmen iz malog okruga u nedođiji. Ti ćeš biti naš
spasilac?”
„Tako nekako.”
Deni je išao sa ovim onoliko daleko koliko je mogao.
Još jedan, poslednji udarac.
„Skoro svaki čovek može da podnese teškoće, ali, ako želiš čoveku da
isprobaš karakter, daj mu moć.”
 Linkolnove reći, kako ih je Dajana citirala pre nego što su se ona i
Vens poljubili. Mora da je Vensu kroz glavu proletela jedna misao.
Kako on uopšte može da zna za ovo?
„Želim ti prijatan ručak, gospodine predsedniče Skupštine.”
Okrenuo se i otišao. Nije bilo potrebe da se osvrće.
Vatra u žbunju je planula.
A zmije će uskoro ispuzati.

ČETRDESET PETO POGLAVLJE

Kasiopeja je procenila situaciju. Držala je pištolj pritisnut na

Proktorovo koleno. Mada je i on sigurno bio naoružan, obe ruke su mu
bile na vidnom mestu, položene na sto. Restoran je bio pun ljudi i
poslednje što je želela bio je revolveraški obračun, ali zbunjivala ju je
Proktorova samouverenost.
On se zavalio u separe. „Dopusti da ti prikažem ovu situaciju u
perspektivi. Ti si ovde, i da, možeš me učiniti bogaljem. Ali ja imam
ljude svuda oko tebe.”
Ona je znala samo za četvoricu, uključujući i Proktora, od kojih je
jedan bio mrtav, a drugi onesposobljen. Konobarica je prišla i pitala
žele li još nešto.
„Ja sam završio”, odgovorio je Proktor. „A ti?”
„On bi da plati”, rekla je Kasiopeja.
I primetila je kada je Proktor šeretski namignuo ženi pre nego što
se udaljila.
„Da li uvek ovako flertuješ?”, upitala je.
„Samo kada mislim da imam šanse.”
„A šta te je navelo da misliš da imaš šanse kod mene?”
Slegnuo je ramenima. „Poznato je da žene nude razne stvari - kada
su u škripcu.”
„Ne one koje ja znam.”
Sa njegovih tankih usana začuo se smeh. Ponovo se pojavio onaj
lukavi izraz.
„Sa ovom ženom nije u pitanju bio flert”, rekao je. „Ona je ćerka
vlasnika restorana. A ti ćeš upravo upasti u gomilu problema.”
 Pogled joj je skrenuo udesno kada je kroz pokretna vrata iz kuhinje
izašao čovek u beloj kecelji sa sačmarom u ruci. Izvukla je pištolj ispod
stola i ispalila metak u plafon, što je imalo željeni učinak. Ljudi su se
uspaničili i poskakali sa svojih stolica i iz separea, pa pojurili prema
vratima. Zbrka je zaustavila vlasnika restorana u mestu, a Kasiopeja je
sumnjala da će on pucati u gomilu ljudi. Kliznula je iz separea odlučivši
da se pridruži masovnoj bežaniji. Ali, pre nego što je krenula, silovito je
raspalila Proktora drškom pištolja po desnoj slepoočnici, od čega je
gadu glava tresnula o sto.
Vlasnik je pokušavao da stigne do nje, ali ona je uspela da se umeša
među goste, ugurala pištolj za pojas ispod košulje i izašla na sunce
kasnog jutra. Morsov kamionet bio je parkiran pedesetak metara
odatle. Većina ljudi koji su pobegli iz restorana potrčali su na trotoar
preko puta.
Čovek u kecelji izašao je napolje, bez sačmare. Ona se sakrila iza
drvenog stuba koji je držao platnenu tendu. Ljudi oko nje govorili su
uzrujano. Policijski auto dojurio je niz ulicu i zaustavio se ispred
restorana. Uniformisani policajac izašao je iz kola i obratio se vlasniku
restorana. Mogla je da zamisli o čemu su pričali, "tena je opalila u
plafon. Tamnokosa. Latino izgleda. Nosila je farmerke, čizme i košulja
dugih rukava. Nije bilo mnogo takvih unaokolo. Neće se pominjati da je
prvo potegnuta sačmara. Niti čovek po imenu Džejms Proktor.
Uniformisani policajac i vlasnik nestali su u restoranu.
To joj je bio znak da krene.
Požurila je niz ulicu prema kamionetu. One dvojice koji su došli iz
rudnika u tojoti nije bilo nigde na vidiku. Morala je da sazna gde je ono
zlato odneto. Najbrži način bio bi da prati Proktora. Ipak, sada je
morala da se izgubi iz grada. Sva ova gužva privukla je posmatrače.
Ljudi su hrlili iz prodavnica i drugih restorana napolje na trotoar.
Njen mobilni je zavibrirao.
Pogledala je u displej. Li.
Razmenile su brojeve u rudniku da bi mogle da komuniciraju.
Javila se.
„Upravo su bili neki ljudi”, žurno je rekla mlada devojka. „Deda mi je
rekao da se sakrijem kada su došli. Odveli su ga sa sobom. Pod
pretnjom oružjem.”
„Gde si ti?”
„Kod kuće.”
„Ostani tu. Dolazim.”
Skrenula je prema drvenoj ogradi i zakočila. Lije skočila sa prednjeg
trema i potrčala prema njoj. Ona je izašla iz vozila i odmah primetila
strepnju na licu mlade žene.
„Reci mi šta se desilo.”
Pojavila su se dvojica ljudi sa pištoljima. Vodilo se malo žustrog
razgovora i zatim je Mors krenuo sa njima bez protivljenja. Kasiopeja je
pretpostavila da je starac to uradio da zaštiti Li.
„Takođe su želeli i Veštičji kamen.”
„Uzeli su ga?”
Li je klimnula glavom.
Izgleda da je Proktor ispravljao svoje propuste. I sigurno je imao još
pomagača u blizini.
„Čula sam kuda idu" rekla je Li. „Deda ih je pitao zašto ga vraćaju u
rudnik.”
Bio je pametan potez od Morsa što je poslao tu poruku.
„Ti ostani ovde”, rekla je Kasiopeja. „Ja ću se pobrinuti za ovo.”
„Idem s tobom.”
Izraz odlučnosti na devojčinom licu bilo je teško prenebregnuti, a
osim toga, Kasiopeji je trebalo malo pomoći da se vrati na ono mesto.
„U redu”, odgovorila je.

ČETRDESET ŠESTO POGLAVLJE

Koton je stajao pored Stefaninog bolničkog kreveta. Krenuo je iz

Muzeja američke istorije i odlučio da svrati ovde, pre nego što ode do
mesta gde je živeo Frenk Brekinridž. Rik Stem obezbedio mu je auto i
rekao mu da se penzionisani kustos bliži osamdesetoj i da živi sam, pa
je Koton zaključio da njegova poseta može da se odloži na sat vremena.
Najviše ga je brinulo Stefanino stanje.
Ležala je nepomično među cevima, kesama sa infuzijom i zavojima,
sa rukama položenim uz bokove. Njih dvoje prošli su mnogo toga
zajedno, dobrog i lošeg. Dugovao joj je više nego što bi ikada mogao da
vrati. Bio je pravnik pri vojnom sudu, na putu da ostvari prosečnu
pravničku karijeru, i to sve na insistiranje drugih, ljudi koji su
poznavali njegovog pokojnog oca i mislili da pilotiranje borbenim
avionima nije najbolji izbor posla za njega. Stvarno je voleo letenje. Nije
bilo ničeg boljeg od toga. Ali u to vreme bio je opterećen slepim
obožavanjem svog nestalog oca, a to je podrazumevalo i slušanje tih
drugih ljudi, i postupanje u skladu sa onim što su oni smatrali da je
najbolje. Onda se sve promenilo onog dana kada je upoznao Stefani Nel.
I otkrio je šta su ti prijatelji njegovog oca zaista imali na umu. Postao je
agent Odeljenja Magelan, stalno zaposlen pri Ministarstvu pravde.
Nikada nije izgubio svoj poručnički čin i zadržao ga je do dana kada je
napustio i Odeljenje Magelan i mornaricu i preselio se u Dansku.
Sada je bio knjižar.
Na neki način.
Šta bi njegov otac mislio?
Mogao je samo da se nada kako bi bio ponosan.
Vrata bolničke sobe su se otvorila i ušao je Deni Danijels. Koton ga
nije video od dana inauguracije, kada su on, Kasiopeja, Danijels i
Stefani poslednji put izašli iz Bele kuće. Bivši predsednik nosio je odelo
i kravatu, i izgledao je potpuno predsednički.
„Kako je ona?”, upitao je Danijels.
„Medicinska sestra rekla mi je da nije bilo promena. I dalje je u
komi.”
„Ima li ikakvih tragova koji bi vodili do onoga ko je pucao na nju?”
„Upravo sam ga imao na nišanu, ali umakao je.”
Danijels se okrenuo prema njemu. „Ispričaj mi to. Reci mi sve.”
Ispričao je Danijelsu za Smitsonijan, Vitezove zlatnog kruga, ono
što se dogodilo u Arkanzasu, a zatim i u poslednjih nekoliko sati.
„Ovo je počelo zahvaljujući jednom članu savetodavnog odbora
Biblioteka Smitsonijan. Ženi po imenu Dajana Šervud. Udovici senatora
Šervuda”, rekao je Koton. „On je bio upravnik Smitsonijana, što ovo čini
stvarno osetljivim pitanjem. Pretpostavljam da ste poznavali senatora
Šervuda.”
„Bio mi je blizak prijatelj. I uzgred, ti gledaš u najnovijeg mlađeg
senatora iz Tenesija. Malopre sam položio zakletvu da do kraja
odslužim Aleksov mandat.”
Ovo je ostavilo utisak na Kotona. „Mogu samo da zamislim kako ste
to isposlovali. A zašto imam osećaj da je to povezano sa onim što se
dešava ovde?”
„Zato što jeste. Izgleda da smo ti i ja u istoj zbrci.”
 Slušao je dok mu je Danijels objašnjavao čemu je prisustvovao u
protekla dvadeset četiri sata. „Aleksova prijateljica rekla mi je da je tip
koji je ušao u njegov stan i uzeo beležnicu bio sredovečan, belac, sa
velikim mladežom na vratu”, rekao je na kraju.
„Isti tip koji je ubio Martina i verovatno pucao na Stefani.”
„I koji je imao ključ stana, što znači da mu ga je Dajana dala. To nju
povezuje sa ubistvom bibliotekara, a verovatno i sa pokušajem ubistva
Stefani. Rekao bih da treba stvarno dobro da joj prodrmaš kavez.”
„Kancelar mi je izričito rekao da to ne radim.”
Objasnio je gledište vrhovnog sudije.
„Voren Veston je prokleti uobraženko”, rekao je Danijels. „Trebalo
je odavno da se penzioniše, ali ostao je u Vrhovnom sudu samo da ne
bih mogao da imenujem njegovog naslednika. Nekoliko puta slali smo
mu probne predloge, da nagovestimo da je možda vreme da ode, ali on
nam ih je odmah vratio, uz ljubazno terajte se dođavola.”
„On je iza svega ovoga. Lično nadzire razvoj situacije. Takođe je i
smišljeno uključio mene, a zatim i Stefani.”
Odmakli su se od kreveta, kao da bi ona mogla da ih čuje.
Tome su mogli samo da se nadaju.
Danijels je prošao prstima kroz gustu prosedu kosu. „Ipak, Veston
bi mogao da bude u pravu. Ako ih uplašiš svojim odlaskom pravo kod
Dajane, oni će se jednostavno sakriti. Bolje ih je ostaviti u pokretu, da
misle kako su na sigurnom. Ali ono na čemu radi predsedavajući
Predsedničkog doma - to treba smesta nekako da se zakoči. On je
nekoliko koraka ispred mene, i moram da ga pristignem.”
Sada je Koton bolje razumeo svoj privremeni angažman. „Kada ste
senator, otvaraju vam se mnoga vrata, zar ne?”
„Prokleto tačno. Ali mi smo ušli u ovu igru kasno. Uzdam se u boga
da nije i prekasno. Znam da je Dajanin otac nekada radio u
Smitsonijanu. Samo nikada nisam znao za njegovu opčinjenost Zlatnim
krugom. Ne znam ništa o njenom bratu, ali saznaću. Moram priznati,
Vitezovi zlatnog kruga prilično su mi nepoznati. Deda mi je jednom
pričao o njima. Bili su jaki u Tenesiju. Postojala je čak i njihova
ispostava u okrugu Blant u XIX veku. Ali, osim toga, ne znam baš ništa o
njima.”
„Predlažem vam da saznate, pošto su oni glavna i središnja tema u
ovome.”
„Je li krst unutar kruga važan za njih?”
Koton je klimnuo glavom. „To je bio jedan od njihovih simbola.”
 Danijels mu je ispričao za ogrlicu koju mu je dala ljubavnica Aleksa
Šervuda. „Dajana mi je rekla da ju je ona naručila. Jednu za sebe, drugu
za Aleksa.”
„Ta žena umešana je u ovo do guše.”
Danijels je klimnuo glavom. „Jeste. A taj isti simbol bio je utisnut na
korice beležnice njenog brata. To nije slučajnost.”
Ne. Nije bila.
Obojica su se zagledali u Stefani, koja je i dalje disala pomoću
aparata.
„Ona vam je važna, zar ne?”, upitao je Danijelsa.
„Volim je. I ona voli mene.”
„Zvuči skoro kao da ste doživeli olakšanje što to kažete.”
„I jesam. A i bilo je vreme. Ne sme sada da mi umre.”
Danijels se vratio do kreveta i uhvatio Stefani za ruku. Koton je
shvatio da ovaj čovek nikada to ne bi uradio da je u sobi bio iko drugi, i
cenio je poverenje koje mu je bivši predsednik ukazao. Uz to, video mu
je oči. Vlažne od strepnje i neizvesnosti.
I možda malo straha.
I sam je bio uplašen.
„Još nešto, Kotone”, rekao je Danijels, ne skrećući pogled sa Stefani.
„Kada pronađeš tipa sa mladežom, hoću da učestvujem u njegovom
sređivanju.”
„Mislite, hoćete da ga ubijete.”
„Ako se ukaže prilika.”
„Vi znate da bi to bilo poslednje što bi Stefani želela da uradite.”
„Preći će ona preko toga.”
„Veston misli da bi onaj drugi čovek, Frenk Brekinridž, mogao da
popuni neke praznine u priči.”
„Budi oprezan sa Vorenom Vestonom. Nikada ga nisam smatrao
naročito dostojnim poverenja. Ali ja mrzim sve sudije, tako da se
možda radi samo o mom stavu.”
Koton takođe nikada nije posebno voleo sudije. Mogao je na prste
jedne ruke da nabroji nosioce crnih odora koji su stekli njegovo
poštovanje.
„Moram da idem”, rekao je Danijels. „Vratiću se kasnije.
Nameravam da provedem noć ovde.”
„Javiću vam se kada budem znao nešto više.”
„Dajana Šervud i Lušus Vens smeraju nešto, a to nije ništa dobro”,
rekao je Danijels. „I njen brat, takođe. Na nama je da otkrijemo o čemu
se radi. Postupaj oprezno, Kotone. I još nešto. Ja sam na Aleksovom
mestu u Senatu i dobio sam sve što ide uz to. Dakle, sada sam upravnik
Smitsonijana. Obavesti me ako bude trebalo to da iskoristiš na bilo koji
način.”
On je klimnuo glavom i krenuo prema vratima. „Šta planirate da
radite dok budem bio u poseti kod tog Brekinridža?”
„Počeću da odsecam glave nekim zmijama.”

ČETRDESET SEDMO POGLAVLJE

Grant je izašao iz berbernice. Nikada nije voleo da ide u frizerske

salone na šišanje. Više je voleo starinske berberske stolice. Srećom,
ostalo je još nekoliko takvih radnji, uključujući i jednu severno od
centra Vašingtona, i ona mu se najviše sviđala. Ispred radnje bila je
istaknuta šipka sa crveno-belim prugama i čak je u sklopu usluga
nuđeno i brijanje i glancanje cipela. Njegovi smeđi kovrdžavi uvojci su
nestali i kosa mu je sada bila svetlija, kratka i gusta. Takođe je zaključio
da mora da preduzme još jednu meru opreza pa se zaustavio u
Volgrinsu i kupio nešto šminke.
Dok je bio dete, njegov mladež bio je tamnoljubičasta mrlja koja se
pružala sa zadnje strane vrata do leve strane vilice. Nije mu
predstavljao zdravstveni problem, osim ako bi se posekao. Umelo je da
bude teško zaustaviti krvarenje iz mladeža. U osnovnoj školi trpeo je
malo zadirkivanja zbog tog belega na koži. Njegova majka jednom je
odlučila da završi sa tim i nanela mu je šminku na kožu, što jeste
sakrilo mrlju, ali su ga zbog toga samo još više maltretirali. Zato je
naučio da živi sa tim, a ko god bi imao neki problem oko toga, dobio bi
od njega pesnicom. Izbilo je nekoliko tuča, ali su na kraju siledžije
odustale i potražile nove žrtve.
Ipak, malo šminke sada je izgledalo kao dobra ideja. Bio je pažljiv u
muzejima, ali zadnja strana njegovog vrata verovatno je primećena.
Mladež je mogao da posluži za prepoznavanje bilo kome ko ga je video.
Kao i kosa u svom ranijem obliku. Ali ona je sada uklonjena, a mladež je
bio sakriven ispod sloja pudera.
Sve u svemu, efikasna transformacija.
 Dajana je slušala razrogačenih očiju dok joj je govorio ono što je
mislio da jedino ona treba da zna, sve vreme se pitajući da li ispravno
postupa što je toliko otvoren. Očekivao je ljutnju, optužbe, čak šok.
Umesto toga, njegov izveštaj primljen je ćutke, a zatim sa
odobravanjem. Sumnjao je da bi njen brat to primio tako širokogrudo.
Ali on je već shvatio da Kenet radi ono što mu sestra kaže.
Novosti da je Vens krenuo u postupak promene Kongresa delovale
su uzbudljivo. Grantu se dopadalo što je deo ove intrige. I bilo je bolje
od vremena kada je bio pripravnik. Bogu hvala pa su mu zlatne
kovanice koje je uspeo da uzme iz skrovišta u Kentakiju još plaćale
račune. Većinu ih je prodao jednom kolekcionaru koji je platio njihovu
punu vrednost do poslednjeg dolara. Ali on je jedva čekao da pronađe
glavni deo.
Riznicu.
Dok je bio dete, otac mu je neprekidno pričao priče. Možda je mislio
da če to biti način da se povežu, ili da će mu se ispuniti nada da njegov
sin krene očevim stopama. Ali, kada je postalo jasno da on nema
sklonosti ka akademskom zvanju, protok informacija je prestao, i
njegov otac nikada nije ni najmanje skrivao svoje razočaranje. San da bi
Grant mogao da radi u Smitsonijanu nikada neće biti ostvaren. Umesto
toga, pronašao je sebe negde drugde, a onda se ispostavilo da se našao
na pravom mestu u pravo vreme da upozna Dajanu.
Moralo se pomenuti da je imao sreće.
Sada je nameravao da pronađe sebi malo sopstvene.
Postarao se za Martina Tomasa i ženu iz Ministarstva pravde.
Pronašao je Veštičji kamen i Kameni stepenik. Već su imali fotografije
Kamena konja, napravljene u arhivima Smitsonijana.
Preostala su još dva kamena.
Nažalost, za pronalaženje bilo kog od njih trebala mu je pomoć
njegovog oca. Ovog puta već je unapred odlučio da se neće boriti protiv
starčeve demencije. Umesto toga će je iskoristiti. Na internetu je
pronašao sajt na kome su se prodavale uniforme Konfederacije za ljude
koji su pravili istorijske prikaze vremena građanskog rata. Izgleda da je
u pitanju bio veliki posao, tako da je bilo lako kupiti oficirsku odeću, i
više nego dovoljno uverljivu za jedan oboleli um. Malo igre pokazivanja
i govorenja trebalo bi da se probije kroz maglu u starčevoj glavi. Ako to
ne upali, uvek je mogao da izvuče informacije iz njega batinama.
I hoće, ako bude potrebno.
Vratio se taksijem do kuće, pronašao uniformu i krenuo napolje do
kola. Presvući će se u očevoj kući.
Cilj je sada bio pronaći Kamen srce.
Oblikovan kao što mu je ime govorilo, on je trebalo da se uklapa u
udubljenje na Kamenom stepeniku, a na jednoj njegovoj strani bile su
urezane ključne informacije.
Njegov otac lukavo je sakrio Kameni stepenik u uzorku grebena u
Muzeju istorije prirode.
„Morao sam da sprečim onu budalu od Jenkija, Dejvisa Lejna, da ga se
dočepa. Moramo da štitimo naše dragocenosti. Severnjake ni najmanje
nije briga za ono što je nama važno.”
Kakva li je to samo borba bila!
Dva kustosa u velikoj i neizvesnoj bici.
Ali peti, takozvani Alfa kamen, ostao je misterija. On je o njemu
znao malo ili nimalo, i moraće da namami oca da više govori o tome.
Taj kamen pominjao se tu i tamo, ali bez ikakvih konkretnih
informacija.
Taj kamen bio je najvažniji.
On je pokazivao početnu tačku.
Izvukao je ključeve od kola iz džepa, bacio ih u vazduh i trijumfalno
ih uhvatio.
Stvari su mu konačno išle naruku.
Ušao je u kola i krenuo na drugu stranu grada prema očevoj kući.
Nova frizura trebalo bi da učini da više izgleda kao vojnik, mada ne
obavezno kao neki iz šezdesetih godina XIX veka. Duga čupava kosa u
to vreme bila je standard. Nadao se da se posustali um njegovog oca
neće baviti takvim detaljima.
Ova potraga zaista se privodila kraju.
Bilo je vreme da se pribave poslednji delovi slagalice.

ČETRDESET OSMO POGLAVLJE

Dajana je sedela u tišini Aleksovog stana i na svom ajpedu proučavala

slike onoga što je Grant uspeo da nađe. Veštičji kamen izgledao je kao
lak zadatak. Urezane reči bile su uvod u potragu, jasna izjava o nameri.
 Ova staza je opasna. Idem na 18 mesta. Traži mapu. Traži srce. Ali
simboli?
Oni su bili komplikovaniji.
Donji deo trupa i „noge” prilike u odori naizgled su više
predstavljali gomilu blokova, temelj ili postolje, nego ljudsko biće, što
je moglo da pokazuje put do istaknutog, upadljivog orijentira u nekom
određenom području. Njen otac naučio ju je da je Red voleo da šalje
neodređene poruke. Pogrešno usmeravanje bilo je njihova specijalnost.
Oslanjajući se na predosećaj, potražila je na internetu špansku reč za
vešticu, i otkrila da je to bruja. Dakle ako je prilika u odori trebalo da
predstavlja vešticu, možda je to bila igra sa reči brujula, što znači
„kompas"?
To je bilo moguće.
Još jednom je pogledala Kameni stepenik.
 Na udubljenju u obliku srca bila su ista četiri broja - 1847 - koja su
se pojavljivala i na Veštičjem kamenu, a namera je možda bila da se ta
dva kamena povežu, kao što je Veštičji kamen nalagao.
Traži srce.
Njen otac uspeo je da prouči Kameni stepenik pre nego što ga je
Grantov otac sakrio, i ispričao joj je sve o njemu. Čudno je bilo što nije
bilo sačuvanih fotografija iz vremena dok je radio u Smitsonijanu, ali
imala je slike uništenog Kamena konja, koje je nabavio Martin Tomas.

Poruka na levoj strani verovatno je značila konj vere. Zbunjujući

izraz, ali njen otac je istraživao te dve reči do detalja i na kraju otkrio
da bi to moglo da se odnosi na stari španski izraz koji je imao značenje
Ja sam sluga vere.
To se savršeno uklapalo u ideje Reda.
Oni su verovali u novu južnu imperiju, taj neizbežni zlatni krug koji
nikada nije ostvaren.
Španske reči sa desne strane konja, Ja pasem severno od reke,
morale su biti referentna tačka. Šta bi drugo mogle da budu? Zato je,
kada se pogleda u celini, rečenica imala dvostruko značenje. Konj vere,
ja pasem severno od reke, ili možda, kao što je njen otac zaključio: Sluga
vere, ja čuvam svoje stado severno od reke.
Kamen konja bio je neka vrsta anomalije. Njegove slike bile su u
arhivima Smitsonijana od Prvog svetskog rata, što je dovelo do toga da
su ga s vremena na vreme proučavali oni koji su razumeli njegov
značaj. Ipak, kada se pogleda izdvojeno, bio je besmislen. To je moglo
da objasni zašto su njegove slike sačuvane, pošto nisu vodile nikuda.
Novootkriveni Kameni stepenik izgledao je teže za rešavanje. Sukob
između njenog i Grantovog oca 1973. počeo je zbog njega. Obojica su
imala pristup uzorku, ali ga je Frenk Brekinridž na kraju sakrio,
zaustavljajući na taj način svaku dalju potragu za riznicom. Pre dve
godine ona je otišla da vidi starca i navede ga da joj kaže gde je sakrio
kamen, nadajući se da ga je vreme možda omekšalo. Ali našla je samo
nestajući um koji nije imao mnogo dodira sa stvarnošću.
Proučavala je široku talasastu liniju koja je prolazila preko gornjeg
dela Kamenog stepenika, i koja je mogla da označava horizont, ili
možda reku, pošto se na desnoj strani videlo slovo R, možda
označavajući rio, kao na Kamenu konja. Veliki bodež delovao je važno.
Njegova drška bila je u obliku strelice koja je pokazivala pravo u
udubljeno srce. Ispod njega je uvijena istačkana linija izgledala kao
staza sa ravnomerno postavljenim putokazima. Šta je ono pisalo na
Veštičjem kamenu?
Idem na 18 mesta.
Ali videle su se samo četiri tačke.
Ostalo se moralo otkriti na Kamenu srca.
Udubljeno srce okruživali su nizovi talasastih isprekidanih linija,
koje su mogle da ukazuju na planine, brda, kanjone ili neki drugi teren.
Ali to je takođe mogao da bude samo nevažni detalj, dodat da stvari
izgledaju složenije i zbune tragača za blagom.
Ona je znala šta se mora uraditi.
Kameni stepenik morao je da se uklopi sa Kamenom srca, a zatim
da se oba povežu s petim i završnim delom slagalice.
Alfa kamenom.
Moglo bi se pokazati da je njega nemoguće naći, pošto, koliko je ona
znala, Red više nije postojao. Nadala se, kao što se nadao i njen otac
četrdeset godina ranije, da moderna tehnologija može premostiti
procep i otkriti nestalu početnu tačku. Kameni stepenik i Kamen srce,
kada se spoje, trebalo bi da formiraju otprilike potpunu mapu. Ali ništa
u vezi sa ovim nije napravljeno da bude lako. To je bilo razumljivo, s
obzirom na ogromnu nagradu. A rad je postajao još komplikovaniji
zbog predanosti ljudi koji su na sebe uzeli da štite to izgubljeno
bogatstvo.
Kao što je Frenk Brekinridž.
Njen otac je 1973. želeo da nađe zlato, verujući da je došlo vreme za
to. Tada nije bilo interneta, ni vesti dvadeset četiri sata dnevno, ni
društvenih mreža. Zato je dvojici stručnjaka bilo lako da se međusobno
razračunaju. Danas bi njihov sukob bio glavna tema za nebrojeno
mnogo sajtova. Sada naizgled više ništa nije moglo da ostane privatno.
Ali sve se završilo kada je Frenk Brekinridž sakrio i Kameni stepenik i
Kamen srce.
Jedan od njih najzad se ponovo pojavio.
Sada je bilo na Grantu da pronađe onaj drugi.
Tišina koja je vladala u stanu pretvorila se u zlokobni, pritiskajući
muk, i ona je uhvatila sebe kako osluškuje zvuke na koje inače možda
ne bi obraćala pažnju. Krckanje poda, klokotanje u cevima, tiho
mrmljanje sa nekog televizora negde u zgradi. Ovo je bio Aleksov
prostor i osećala se kao da joj zidovi sude. Ako je tako, upravo su
prisustvovali šokantnom susretu nje i Granta. Za nju je bilo važno da ga
dovede ovde, u Aleksov krevet. Bila je to objava prkosnog odbijanja
koje nije mogla da izrazi dok je on bio živ.
Osećala se zatočeno i nespokojno pa je koračala ukrug,
pokušavajući da istera strepnju iz glave. I dalje je mogla da čuje
škripanje opruga u krevetu dok su njih dvoje vodili ljubav, i osećala je
istu postiđenost i sramotu, zajedno sa radošću i oslobođenjem.
Zanimljivo je bilo kako su takve potpune suprotnosti mogle da
koegzistiraju u njoj.
„Bio si licemer”, šapnula je, obraćajući se Aleksu.
Još uvek je bila šokirana što je Grant ubio Martina Tomasa, ali
zadržala je svoje primedbe za sebe. Kenet je možda bio u pravu. Grant
je umeo da bude bezobziran i nesmotren. Srećom, sumnja u sebe nije
bila deo Grantovog bića, tako da je to verovatno moralo da bude
urađeno. A i on je takođe bio u pravu. Ako je postojao način da se ona
poveže sa bilo čime od ovoga, neko bi je do sada već pozvao.
Ali ništa se nije dogodilo.
Stvari su se kretale u pravom smeru i njoj kao da je spadao teret s
leđa. Zato je sačuvala za sebe sve što joj je Grant rekao.
Ni njen brat ni Vens nikada neće saznati za to.
Kao ni za jednu drugu stvar.

ČETRDESET DEVETO POGLAVLJE

Kasiopeja i Li vozile su se prema rudniku.
„Ti vitezovi su loši ljudi”, rekla je Li. „Nikada nisam ni bila svesna
koliko loši. Stidim se što su neki od ovih meštana uopšte učesnici u
svemu tome.”
„Pričaj mi o tome.”
„Sastaju se s vremena na vreme. Ja sam to smatrala samo nekom
vrstom kluba, prilikom da se okupe, popiju pivo, pričaju jedni drugima
priče. Deda je išao nekoliko puta. Jednom kada sam ja išla gore do
rudnika, sa onim posebnim prijateljem o kome sam ti pričala.”
„Je li ti deda išta pričao o ovoj lokalnoj grupi?”
Odmahnula je glavom. „On je stvarno dobar u čuvanju tajni. Ti znaš
da je o ovome pričao samo tebi i gospodinu Malonu, jer nije želeo da
odem u zatvor zbog toga što sam pucala na vas.”
„Shvatam.”
„Otišao je sa tim ljudima da ih udalji od mene. Trebalo je da pucam
na njih. Ali puška mi je bila ovde u kamionetu.”
„Šta je s puškom tvog dede?”
„Ta dvojica ljudi su mu je uzeli.”
Čula je duboko žaljenje u devojčinom glasu.
Bližilo se podne i sunce je bilo visoko na nebu i blistavo je sijalo,
tako da bi se neopaženi prilazak rudniku mogao pokazati kao problem.
„Postoji li neki drugi put osim onoga kojim smo došle prošle noći?”
Li je klimnula glavom. „Ali biće potrebno nekoliko minuta više.”
To je Kasiopeji davalo više vremena da razmisli. Ranije je primetila
nešto iza njih, na klupi u zadnjem delu kamioneta.
Dugački luk i strele.
„Koristite li onaj luk pozadi za lov?” upitala je devojku.
„Pokušavala sam. Ali ne gađam baš najbolje.”
Ona je, s druge strane, volela lukove i strele. Njen otac naučio ju je
kako da ih koristi dok je bila dete, i ona je sačuvala svoju veštinu sa tim
oružjem. Na svom imanju postavila je streličarske mete za gađanje, a
njena zbirka lukova bila je impresivna.
Li joj je dala znak i skrenule su s puta, niz njoj nepoznat
makadamski drum, dublje u šumu, i na kraju su se zaustavile na maloj
čistini.
„Sada smo na nešto manje od kilometra severno od rudnika. Sa
suprotne strane u odnosu na put kojim si došla prošle noći. Možemo da
pređemo pešice preko onog prelaza.”
„Ti ne ideš dalje odavde”, razjasnila je Kasiopeja.
 „Idem”, odvratila je Li.
„Ne, ne ideš. Ovo nije igra, Li. Videla si to kada smo ranije bile ovde.
Oni su hteli da nas obe ubiju. Tada smo imale sreće. Tvoj deda se
žrtvovao da te ukloni od opasnosti. Nemoj da to bude uzalud. Imam
veće šanse da ovo uradim sama.”
I dalje je nosila pištolj, ali uzela je luk i strele iz kamioneta.
„Pozajmicu ovo.”
„Trebalo bi da idem sa tobom”, rekla je Li.
„Želiš li da izvučem tvog dedu iz ovoga živog?”
„Naravno da želim.”
„Onda me pusti da radim svoj posao. Ono što mogu da uradim
upravo je ovo. Skoro je četiri sata po podne. Ako se ne vratim za dva
sata, idi u šerifovu kancelariju po pomoć i reci im da obaveste
Ministarstvo pravde.”

Probijala se kroz drveće i žbunje. Nije postojala prava staza kojom bi se

kretala. Put ju je vodio između dva šumovita brežuljka. Li joj je rekla da
se rudnik nalazi sa suprotne strane isturene stene njoj sleva. Prešla je
vrh grebena i na vidiku dole ispod pojavile su joj se već poznate
oronule građevine ispred rudnika. Pognula se i krenula duž obronka,
koristeći žbunje kao zaklon, pa se provukla između dve stene koje su joj
pružale zaštitu i omogućavale da iza njih gleda pravo u rudnik.
Pred njim je bio parkiran veliki kamionet zatvorene karoserije, čija
su dvostruka zadnja vrata bila otvorena. Dvojica ljudi ubacivala su u
njega zlatne poluge. Izbrojala je još trojicu ljudi ispred urušenih
građevina, ali prepoznala je lice samo jednog od njih. Proktor. Morsa
nije bilo nigde na vidiku. Izgledalo je da je u toku neka rasprava, a onda
je nešto umotano u peškire preneto iz jednog vozila parkiranog u
blizini u kamionet sa zatvorenom karoserijom. Mora da je to bio
Veštičji kamen. Zatim su dvojica ljudi seli u kabinu kamioneta i odvezli
se.
Ostali su Proktor i još dvojica.
Luk koji je nosila bio je dug nešto više od metra, praktična
kombinacija drveta, fiberglasa i magnezijuma. Bio je lagan, ni dva
kilograma. Isprobala je tetivu. Pružala je priličan otpor. Kada se do
kraja zategne, ostvarivala je nekih trideset pet kilograma pritiska na
strelu pri izbacivanju. Dovoljno da obori medveda. Strele su bilo
podjednako dobrog kvaliteta, napravljene od aluminijuma.
Namestila je luk, stavila strelu i zategnula tetivu za tri četvrtine.
Ako bi više zategnula, strela bi prošla pravo kroz njenu metu. Ciljanje
joj je bilo otežano zbog stena sa obe njene strane. Ali zamislila je da se
nalazi u svom zamku, visoko na grudobranu ispred jednog od otvora za
gađanje. Podesila je nišan na Proktora. Pero strele dodirnulo joj je
desni obraz. Duboko je udahnula. Napućivši usne, polako je ispuštala
vazduh iz pluća.
Jedan od ljudi zatvorio je dvostruka vrata na kamionetu sa
zatvorenom karoserijom.
Popustila je tetivu.
Oni odlaze?
To nije dobro.
Proktor je iznenada nestao u urušenoj građevini i sada ga više nije
imala u dometu. Ona dvojica krenula su za njim. Morala je da zna kuda
to zlato ide, a jedan pogled na njen ručni zglob dao joj je ideju da ubije
dve muve jednim udarcem.
Izašla je iz skrovišta i oprezno se spustila niz kameniti obronak,
prebacivši luk preko leđa. Spustila se na tlo i zastala iza jednog debelog
stabla.
Sve je bilo tiho.
Iznad glave preletelo joj je jato golubova, naglo zaokrenulo i
odletelo u daljinu.
Prišla je prednjoj strani kamioneta.
Nijednog od ljudi nije bilo u blizini. Ispred nje, sa druge strane
ruševine, bila je ista ona staza kojom su Li i ona ušle u rudnik.
Čulo se brujanje generatora.
Ona je na članku imala časovnik koji je zadužila u Odeljenju
Magelan, sličan onome kakav je nosio Koton. U oba se nalazio GPS
lokator sa specijalnom aplikacijom koju je juče upotrebila da pronađe
Kotona.
Sada će pomoću njega pratiti kamionet.
Skinula je sat i odšunjala se do dvostrukih vrata na zadnjoj strani
karoserije, koja nisu bila sasvim zatvorena ni zaključana. Otvorila je
jedno krilo i ubacila sat unutra, niz metalni pod prema prednjoj strani
vozila, iza zlatnih poluga naslaganih ispod crne cerade.
Zvuk iza njenih leđa upozorio ju je da neko dolazi.
Sakrila se iza gomile krša.
Pojavila su se dvojica ljudi.
Gledala je kako zatvaraju i zaključavaju dvostruka vrata, pa se zatim
penju u kabinu i odvoze.
 Sačekala je da joj kamionet nestane iz vida, pa je odložila luk i
strele, uzela pištolj i krenula u rudnik.

PEDESETO POGLAVLJE

Koton je našao mesto gde je Frenk Brekinridž živeo: malu kockastu

kuću u tihom naselju u Virdžiniji. Bila je to ona vrsta mesta u kome
ljudi borave celog svog života. Sama kuća imala je drvenu konstrukciju
i bila je okrečena u belo, sa velikim tremom i četvrtastim prozorima sa
prečkama. Rik Stem rekao mu je ponešto o Brekinridžu, koji je
definisao posao kustosa Zamka. Pre Brekinridža, odgovornost za
održavanje zgrade bila je raspoređena na nekoliko ljudi, što je bio
nepouzdan i ne previše efikasan sistem. Sada je samo jedan čovek
vodio taj posao.
Koton se parkirao na ulici.
Stem mu je dao ključeve vozila za njegovu ličnu upotrebu.
Razgovarali su o tome da i Stem pođe sa njim, ali Koton je mislio da će
ostvariti bolji uspeh sam. Krenuo je po ciglama prilazne staze,
izbledelim od vremena, do prednjeg trema, trljajući se po umornom
licu. Uspeo je da odspava nekoliko sati na letu na istok iz Arkanzasa, ali
nije se odmorio.
Ulazna vrata bila su otvorena, ali je mrežica na njima
onemogućavala insekte ili druga sitna stvorenja da uđu. Tri puta je
pokucao po dovratku pre nego što je čuo korake koji dolaze u
njegovom pravcu. Lice koje je video iza mrežice bilo je izborano i usko,
sa povijenim nosom poput kljuna koji se nadvijao nad tanke, ravne
usne. Čovekova seda kosa bila je čupava i neošišana, a na bradi je imao
čekinje starije od dva dana.
„Ko si ti?”, upitao je čovek.
„Zovem se Koton Malon. Došao sam da razgovaram s vama o
Smitsonijanu.”
„Koton Adams? Kapetane, jesi li to stvarno ti?”
Ovakvo povezivanje stvari zateklo je Kotona nespremnog. Ali ton
glasa i ushićenje koje je video na starčevom licu rekli su mu da on ima
problem sa poimanjem stvarnosti. Demencija? Možda. Ili nešto još
gore. Zašto ne prihvatiti igru?
„Da, gospodine. To sam ja. Kapetan Adams.”
Vrata su zaškripala i otvorila se.
„Uđi. Ne bi trebalo da budeš napolju na otvorenom. Federalci ovde
u prestonici svuda imaju oči i uši.”
Ušao je unutra, a Brekinridž je promolio glavu napolje, osluškujući,
čekajući nešto.
„Izgleda da je u redu”, rekao je starac. „Mislim da si uspeo da dođeš
a da te ne prate.”
On nije bio siguran na šta je starčev um fokusiran i bio je malo
zbunjen što mu niko nije pomenuo nikakve mentalne probleme ovog
čoveka - možda Veston nije ni znao za to - što je dovodilo do pitanja da
li bi trebalo da dodatno traći vreme na ovom mestu. Ali odlučio je da
odvoji nekoliko minuta za to.
Krenuo je za svojim domaćinom u malu radnu sobu.
„Sedi, kapetane. Molim te. Odmori noge. Siguran sam da si umoran
od putovanja.”
„Stvarno sam prešao veliki put.”
„Iz Ričmonda?”
„Tako je.”
Starac se polako spustio u tapacirani naslonjač. Koton je izabrao
drugu stolicu. Očekivao je da će ga dočekati memljiv, ustajao vonj. Ali
sve je bilo iznenađujuće čisto i uredno. Zato je upitao: „Živite li ovde
sami?”
„Ne, moja žena je tu negde. Džuli. Džuli! Imamo gosta. Skuvaj kafu.”
Stem mu je rekao da je Brekinridžova žena umrla pre mnogo
godina, nedugo posle njegovog odlaska u penziju. Imali su jedno dete.
Dečaka. On je sada bio odrastao čovek, ali Stem nije ništa znao o njemu.
„Je li vaš sin ovde?”, upitao je.
„Zaboga, ne. On je negde na poslu, predaje. Otišao je iz ove kuće
davno, pre rata. Reci mi, kapetane, kako se tamo odvijaju borbe? Nama
govore samo ono što jenkijevske novine žele da čujemo.”
Njegova dilema se pojačavala. Odgovor na pitanje zavisio je od
vremenskog okvira. Ako je Brekinridž u svojoj glavi živeo pre 1863,
Jugu je išlo dobro. Dobijao je bitke i žestoko nadirao ka severu i
zapadu. Ali sve se to promenilo posle Getisburga i Viksburga. Ti porazi
osudili su Konfederaciju na propast.”
Odlučio se za srednje rešenje. „Dobro napredujemo. Stvari se dobro
odvijaju.”
 „Hoću da znam. Je li istina ono za tvoje ime? Jesi li se stvarno sakrio
u dušek, ispod bolesnika, da umakneš Jenkijima?”
„Jesam. To je izgledalo kao jedini način, i upalilo je.”
Brekinridž se nasmejao. „Prokleto genijalno. Bravo. Potrebno nam
je više takve dovitljivosti. A šta te dovodi nazad u prestonicu? Jesi li na
novom zadatku?”
On je klimnuo glavom. „Imamo problem i potrebna nam je vaša
pomoć. Sećate li se Kamena srca?”
Uska glava je zaklimala. „O da, naravno. Ja sam ga sačuvao, znaš.”
„Znam. Zbog toga sam i došao. Potrebna nam je njegova lokacija.”
„Ko ste to vi?”
„Poslao me je predsednik Dejvis.”
Nadao se da će laž dodati važnost njegovom dolasku.
Ali Brekinridž je pljunuo na pod.
„Prokleta budala. Eto šta je on. On će učiniti da sve izgubimo. Čovek
brine o glupim sitnicama i neće nikome ništa da poveri. Ljudi ga
preziru, a nikada neću shvatiti zašto se sukobljava sa guvernerima
država. To je samo traženje nevolje.”
Bilo je zanimljivo kako je oštećeni um ostao oštar u detaljima,
pošto je sve što je upravo čuo predstavljalo istorijske činjenice. „Dobro
ste obavešteni.”
„Čujem razne stvari. Ima špijuna poput tebe svuda oko nas. Hoću da
znam da li te je Džozef Henri poslao kod mene.”
On je klimnuo glavom i rekao: „Sekretar je rekao da vi sve znate.”
„Jesi li mu dao ključ?”
Ceremonijalni ključ? Morao je da pokuša sa tim. „Jesam.”
„Bio si tamo kada je Zamak izgoreo, zar ne? Kako je to bilo?”
Znanje ovog čoveka bilo je impresivno. „Izuzetan prizor, a takođe i
tužan.”
„Kladim se da je bio. Ali to je ispalo tebi u korist. Dobro si uradio,
kapetane. A tvoj dnevnik je na sigurnom. I njega sam sakrio.”
On se prisetio šta je čuo o uključenosti Angusa Adamsa u
ekspediciju iz 1854. na jugozapad i onoga što mu je Veston rekao o
dnevniku.
Koji je odavno nestao.
„Među nama rečeno”, rekao je Brekinridž, „nemam poverenja u
ljude tamo u Smitsonijanovom Zamku. Mislim da ih federalci prate.”
On je odlučio da isproba sreću. „Predsednik Dejvis želi i moj
dnevnik.”
 Vodnjikave oči su se suzile. „Kako da znam da mogu da verujem
tebi?”
„Ne možete da znate.”
Starac se nasmejao. „Lukav si ti, kapetane.” Zatim mu se u očima
pojavio sjaj. „Jesi li spreman za malu proveru?”
Zapravo nije bio, ali nije imao izbora. „Samo napred.”
„Nabroj kamenove.”
Na to je mogao da odgovori. „Veštičji, Konj, Stepenik, Srce i Alfa.”
„Prokleto dobro, kapetane. Da li bi želeo da vidiš zapovednika
vitezova dok si ovde?”
Nešto novo. Zapovednik? „Naravno.”
„Mogu da vam ugovorim sastanak. Dobar i privatan, ništa ne brini.”
„Gde bi mogao da bude ugovoren?”
„U tom njegovom prokletom hramu pravde. On ionako retko izlazi
iz njega.” Starac je seo uspravno. „Među nama rečeno, kapetane, ja ne
verujem zapovedniku. On kaže da je jedan od nas, ali nisam siguran u
to. Ta kosa oko njegove ćele čini da mi previše liči na sveštenika.
Moramo biti oprezni. Stvarno oprezni. Suočimo se sa stvarnošću: rat je
izgubljen. Obojica to znamo. Uopšte nije ni bilo potrebe za celom tom
prokletom stvari. Mogli smo ovo da uradimo na drugi način. Dođavola,
Jug je imao Vrhovni sud. Pogledaj slučaj Dreda Skota6, presudili su
stopostotno u našu korist. Robovi nisu ljudi. Oni su imovina. Čak nam
je i Linkoln rekao, kada je prvi put polagao zakletvu, da možemo
zadržati robove. Samo da ostavimo Uniju netaknutu. Ali ne. Usijane
glave i budale htele su rat.”
„Je li postojao drugi način?”, odlučio je on da upita.
Brekinridž je podigao prst. „Budi prokleto siguran da jeste i, da je
onaj kreten Džef Dejvis slušao, mogli smo da uradimo stvari u okviru
zakona. Ali niko nije hteo da sluša. Džef Dejvis je previše favorizovao
svoje prijatelje. Nije mogao da radi s ljudima koji se nisu slagali s njim,
a nije znao baš ništa o tome kako se vodi vojska. Boli me što to kažem,
ali Linkoln je mnogo bolji ratni vođa.”
Ovo su takođe sve bile činjenice.
„Borba samo što nije završena”, nastavio je Brekinridž. „Kada se to
desi, biće na nama da zadržimo stvari u pokretu, ali sumnjam u
zapovednikovu odlučnost. Kao što sam rekao, ne verujem mu.”
Sve je to bilo nevažno, pa je Koton odlučio da nastupi kao da je
situacija hitna. „Istina je sve što ste rekli, i zbog toga sam i došao. Rat je
izgubljen. Ali, pre nego što bude prekasno, moram da pronađem
Kamen srce i moj dnevnik.”

Grant je vozio prema kući svog oca. Kada se približio, video je auto
parkiran na proširenju pored puta. Ništa neobično. Mnogi ljudi iz
komšiluka ostavljali su kola na ulici. Ono što mu je privuklo pažnju bila
je nalepnica Smitsonijana na vetrobranskom staklu. Zato je obišao
blok, parkirao se i došunjao se nazad do uskog prolaza između kuće
njegovog oca i prve susedne.
Krišom je došao do stepeništa.

Koton je čekao da mu Brekinridž odgovori.

„Kamen srce je na sigurnom, i tako je već dugo vremena. Kao i tvoj
dnevnik. Lično sam se pobrinuo i za jedno i za drugo. Bilo je problema,
znaš. Ljudi su hteli da ih iskoriste za pronalaženje riznice. Federalci su
u potrazi za našim zlatom, ali ja sam ih zaustavio. Možeš reći Džefu
Dejvisu da nema zbog čega da brine.”
„Potrebne su mi pojedinosti. Zbog toga sam ovde.”
Starac je sedeo prav kao motka, s laktovima na rukohvatima
naslonjača, kao da čeka da dželat pusti struju u električnu stolicu.
„Zašto je Džefa Dejvisa briga za to?”
„Nije na meni da ispitujem svog predsednika.”
„Zašto da ne? Dejvis je naručio da se napravi pet kamenova, a zatim
naredio da se oni sakriju. Čitava ta ludost bila je njegova zamisao.”
„Sada ih želi nazad.”
Starac je ponovo upro prstom u njega. „Lažeš, kapetane.”
Pitao se koliko oboleli mozak ovog starca zna o Angusu Adamsu.
Naizgled dovoljno da poveže nadimak Koton sa prezimenom. Voren
Yeston sigurno je takođe znao mnogo. Možda su obojica došli do tog
znanja iz istog izvora.
Iz arhiva Smitsonijana.
Zaključio je da bi ozlojeđen, malo naglašeniji južnjački akcenat
mogao da upali. „Gospodine, s ogorčenjem odbacujem ono na šta
aludirate. Ja sam oficir vojske Konfederacije i ne bih lagao drugog
džentlmena. Poslao me je predsednik Država Konfederacije da uzmem
svoj dnevnik i Kamen srce. Vama je naređeno da mi kažete gde se oni
nalaze.”
Brekinridž je ćutao.
Zatim je dohvatio notes i olovku sa stočića pored naslonjača. Koton
je gledao kako nešto zapisuje, prelazeći sa jedne stranice na drugu,
sastavljajući nekakav tekst. Najzad je završio i istrgnuo jedan list pa mu
ga pružio.
„Dokaži se, kapetane. Dešifruj ovo.”

Grant je slušao čudni razgovor njegovog oca i drugog čoveka, čiji mu je

glas takođe bio poznat.
Njegov progonitelj iz sale sa fosilima.
Uspeo je da se uvuče u kuhinju odakle je mogao jasno da čuje
razgovor. Njegov otac vratio se u prošlost, a posetilac je prihvatio igru,
zapravo bolje napredujući nego što je njemu ikada pošlo za rukom.
Zašto je taj tip došao ovamo? Najveći problem bila je činjenica da je
znao za Kamen srce.
A to je značilo da je došao s dobrim razlogom.

Koton je pažljivo gledao list papira koji mu je starac dao.

Na njemu je bilo zapisano pet nizova slova.

TSIM ESEKA EVEL NEBN HTAE

Zamalo se osmehnuo.
Bog blagoslovio njegovog dedu.
Kao dečak od dvanaest godina naučio je šifre Konfederacije, od
kojih nijedna nije bila previše komplikovana pošto su smišljene u
vreme kada je većina ljudi još bila nepismena. Po pravilu, radilo se o
jednostavnom obrascu zamene slova. Danas bi takve šifre bile
razbijene za nekoliko minuta. On i njegov deda igrali su se s njima, a
njemu je fotografsko pamćenje omogućavalo da ih lako rastumači. Ovo
nije bila čak ni šifra, već pre zbrka smišljena samo da zbuni oči
nametljivih njuškala.
„Mogu li da pozajmim taj notes?”, upitao je.
Brekinridž je otcepio drugi list po kome je pisao i pružio mu ga.
Koton je prvo prepisao slova postavljajući grupe slova u obrnut
redosled.

HTAE NEBN EVEL ESEKA TSIM

Sada je bilo jednostavno kombinovati grupe u jedan niz.

 HTAENEBNEVELESEKATSIM

I zatim ponovo obrnuti redosled.

MISTAKESELEVENBENEATH

I odmah je primetio tri reči. Bio je u pravu. Samo zbrka.

Još jedno obrtanje redosleda i poruka je postala jasna.

BENEATH ELEVEN MISTAKES7

Zapisao je šta je ustanovio i vratio notes starcu.

Brekinridž je pročitao pa klimnuo glavom. „Dobro obavljeno. Eto
gde ćeš naći Kamen srce.”
„Šta je s mojim dnevnikom?”
„Jedno po jedno, kapetane. Jedno po jedno.”
 PEDESET PRVO POGLAVLJE

Deni je saznao nešto zanimljivo. Nakon što je izdiktirao imena ljudi koji
su bili u Vilardovoj sali svojoj novoj šefici osoblja, ona je odmah uvidela
vezu.
„Svi su oni u Komitetu za pravilnik”, rekla mu je. „Imenovao ih je
predsednik Predstavničkog doma.”
Zašto je Vens morao da ide na ručak sa sopstvenim ljudima? Nije
mu bilo potrebno da se njima uvlači u dupe. Setio se šta je Ijan Fleming
napisao u jednom od romana o Džejmsu Bondu. Jednom je slučajnost.
Dvaput je podudarnost. Tri puta je neprijateljski postupak. Dobar savet
romanopisca koga je obučila britanska obaveštajna služba. Taj ručak
imao je svrhu i svaki deo njegovog uma upozoravao ga je da je to u vezi
sa onim što Vens planira. Njegov dolazak u Vilard sigurno je uzdrmao
predsednika Predstavničkog doma. U to nije bilo sumnje. Dakle, jedna
zmija je verovatno već puzila napolje iz zapaljenog žbuna. Vens je
sigurno već nazvao Dajanu telefonom i obavili su poverljiv razgovor,
oboje se pitajući kako je on, za ime sveta, mogao znati šta su jedno
drugom rekli. Dajana je do sada svakako već znala da je beležnica
nestala. Kada je čula šta je Vens imao da joj kaže, bilo je jasno ko je prvi
osumnjičeni. I druga zmija će se pokrenuti.
Sve u svemu, nije to bio loš početak njegovog prvog dana na mestu
senatora.
Ali morao je da sazna više.
Zato je izašao iz svoje kancelarije u zgradi Dirksen i taksijem se
odvezao do Nešenel mola. Bilo je pomalo čudno vozikati se sam po
Vašingtonu, gde ranije nije mogao ni da izađe iz kancelarije bez
jedinice agenata Tajne službe koji su ga u stopu pratili. Njegova nova
zamenica ponovo je dokazala koliko je korisna kada je kontaktirala šefa
osoblja teksaškog kongresmena Pola Fricla. On je dugo poznavao Pola, i
mada su bili iz različitih stranaka, uvek su bili bliski. Video je Pola u
Vilardovoj sali, nalakćenog na jedan sto, i primetio njegovo
namigivanje. Pol je bio prekaljeni veteran, u svom petom ili šestom
mandatu. Iskustvo je bilo najvažnije u Predstavničkom domu, i Fricl je
uspeo da ugrabi dobar položaj. Član Komiteta za pravilnik. Kako je ono
Ben Frenklin to rekao? Marljivost je majka dobre sreće. Vrlo istinito. A
on se takođe dočepao malo te sreće, sa Friclom na pravom mestu u
pravo vreme.
Taksi je pojurio niz Aveniju Independens i zaustavio se na
proširenju ispred Nacionalnog muzeja avijacije i kosmonautike. Platio
je vozaču, koji je izgledao naročito počastvovano što je na zadnjem
sedištu njegovog auta bivši predsednik, i dodao napojnicu od deset
dolara, što se čoveku izgleda dopalo još više. Bližilo se četiri sata po
podne i prolećni dan bio je topao i sunčan. Unutra je bila gužva i ljudi je
bilo na sve strane, što nije bilo ništa neobično, s obzirom na to da je
ovo bio jedan od najposećenijih muzeja na svetu. Istinu govoreći, ovaj
je Deniju bio najomiljeniji od svih Smitsonijanovih muzeja. Uvek ga je
zanimao svemir. Pažljivo je pratio misije Merkjuri, Džemini i Apolo i još
se sećao kako je kao tinejdžer sedeo ispred televizora one noći kada je
Nil Armstrong zakoračio na Mesec. Za vreme svog boravka u Beloj kući
bio je velikodušan prema NASA i finansirao je agenciju daleko bolje od
bilo kog od svojih prethodnika. Pitao se koliko dobro će ona proći sa
Foksovom administracijom.
Skrenuo je desno i krenuo prema izložbi Svemirska trka,
pokušavajući da ne obraća pažnju na poglede nekih posetilaca. Ušao je
u salu, gde je stajao izložen čitav asortiman raketa iz Nemačke,
Amerike i Rusije. On ih je znao po nazivima: V-2, Viking, Majnutmen,
Jupiter-C. Najimpresivnija je bila ogromna svemirska stanica Skajlab.
Na suprotnoj strani, tačno kod ulaza u salu sa prodavnicama brze
hrane, stajao je lunarni modul. Šest takvih modula prevozilo je
astronaute na Mesec i sa njega. Ovo je bilo rezervno vozilo koje,
zahvaljujući kratkovidosti političara u to vreme, nikada nije dobilo
šansu da poleti. Fricl je stajao malo po strani, diveći se izložbenom
uzorku. On je znao da je Pol takođe zaluđen svemirom, zbog čega je i
izabrao ovo mesto za sastanak.
Rukovao se sa svojim starim prijateljem.
„Čestitamo, senatore”, rekao je Pol. „Dobro si uradio što si ugrabio
to nameštenje.”
On je odlučio da pređe pravo na stvar. „Vaš ručak od malopre i moje
nameštenje su međusobno povezani.”
„Mogao sam da vidim da između tebe i predsednika Donjeg doma
Kongresa nema ljubavi. Ali to nije nikakva novost.”
„Ne, nije. Ali ovo je drugačije. Tiče se Aleksa.”
 Pol i Aleks Šervud bili su prijatelji.
„Žao mi je što se to dogodilo”, rekao je Pol. „On je bio dobar čovek i
umro je prerano.”
Deni je poveo Pola na susednu galeriju nazvanu ODLAZAK IZVAN
GRANICA ZEMLJE, gde je bilo izloženo još modela u stvarnoj veličini i
replika svemirskih letelica. U ovom slabije osvetljenom prostoru
kretalo se manje ljudi, i njih dvojica povukli su se u zabačeni ugao, kod
izložbe svemirskih odela.
„Ima mnogo toga u vezi sa Aleksovom smrću što se ne uklapa”,
rekao je on. „Otišao je u šetnju i pao sa litice? Taj čovek hodao je po tim
istim planinama čitavog svog života. Ne mogu da ulazim u detalje, ali
veruj mi da postoje ozbiljna pitanja u vezi sa tim. Dovoljno njih da me
je guverner Tenesija poslao ovamo da pronađem odgovore.”
Bio je ponovo onaj stari on, otvoren i neposredan.
„Kakve to veze ima sa mnom?”, upitao je njegov prijatelj.
„Vens je umešan. Znam da planira nešto veliko. Ono što ne znam
jeste šta je to tačno. Ali kladim se da ti znaš.”
Primetio je kratkotrajnu zabrinutost na Friclovom licu. „Ako bih i
znao, ne bih mogao da ti kažem.”
„To okupljanje u Vilardu. Ono je imalo neke veze sa ovim o čemu
pričam, zar ne?”
„Deni, ti si valjda svestan užasnog položaja u koji me dovodiš.”
Bio je svestan. Niko iz stranke koja je imala skupštinsku većinu nije
mogao da stigne do poželjnog mesta u Komitetu za pravilnik ako nije
ispunjavao dva uslova. Dugovečnost i nespornu lojalnost prema
predsedniku Donjeg doma. Ovo prvo bilo je jednostavno pitanje radnog
dosijea. Ali drugo se moralo dokazivati iz dana u dan. Za Pola Fricla i
sama pomisao da dovede u pitanje taj sveti princip bila je ravna
političkoj izdaji.
„Shvatio sam, Pole”, rekao je on. „Tražim previše. Ali dugo se
poznajemo, a ti tek treba da se izvučeš iz ove priče. Vidim ti to u očima.
Nešto se dešava.”
Ćutanje je potvrdilo da je bio u pravu.
A njegov stari prijatelj kao da se borio sa nekim bolnim, ali snažnim
uverenjem.
Zato je nastavio da navaljuje.
„Da ti ispričam priču. Pre nekoliko godina išao sam u lov na jelene
sa predsednikom Bugarske. Razdvojili smo se u parove na taj dan. Te
noći jedan od bugarskih lovaca vratio se sam, posrćući pod težinom
jelena kapitalca. Stvarno dobar ulov. Pitali su ga gde je njegov partner, a
on je odgovorio da je čovek slomio nogu i da se nalazi nekoliko
kilometara dalje uza stazu. Predsednik ga je upitao zašto je ostavio
lovca a sa sobom doneo jelena. Čovek nije oklevao s odgovorom. Rekao
je da niko neće ukrasti njegovog partnera. To si ti, Pole. Tebe niko neće
ukrasti. Možemo ovo da sredimo.”
„U redu, Deni”, šapnuo je njegov prijatelj.
I zatim je saslušao šta je Lušus Vens isplanirao.

PEDESET DRUGO POGLAVLJE

Dajana je sela u veliku sobu i razmotrila koje mogućnosti joj se pružaju.

Aleks je upravo izašao u svoju popodnevnu šetnju i njihov sukob se
završio. Njen brat ih je zaista sve doveo u tešku situaciju. Aleks je mogao
da okonča sve na čemu su radili. Kako je Kenet uopšte mogao i da pomisli
da bi im on mogao biti saveznik? Poznavao je Aleksa dugo koliko i ona
sama, i trebao je da zna mane svog zeta. Tri godine rada biće uništene.
Neće biti radikalne promene u Kongresu i neće biti pronađeno nikakvo
izgubljeno zlato. Ali Aleks će ostati senator. Poštovani gospodin iz
Tenesija. Njegov politički život će se nastaviti. Nastaviće da se žali na
Vašington, saoseća sa drugima koji iznose slične pritužbe, i zatim ništa
neće promeniti.
A to ju je činilo besnom.
Ustala je sa stolice i izašla kroz staklena vrata. Sišla je sa trema i
prošla između drveća pa pronašla stazu koja je vodila do podnožja brda.
Bila je utabana, što je svedočilo o Aleksovim brojnim šetnjama. Ona bi tek
povremeno prošla tuda. Popela se uza strminu, konačno osećajući
sigurnost u svom umu i odbacujući oklevanje, dok je pažljivo koračala po
nestabilnom kamenju. Svuda oko nje bila je gusta šuma i kroz krošnje se
probijao tek poneki zračak sunčeve svetlosti. Opori, aromatični miris lišća
ispunjavao joj je nozdrve, a šuma je odjekivala od bučnog dozivanja ptica.
Proleće je dolazilo u planine i vazduh se najzad oslobodio zimske studeni.
Ona je volela ovo doba godine, a leto još i više. Zima ju je deprimirala.
Slično kao u njenom životu, koji kao da je prelazio iz hladnoće u toplotu.
Izašla je iz krivine na stazi i spazila Aleksa.
 Video ju je da dolazi i blago kucnuo lulom o koru drveta. „Hoćeš još,
Dajana? Zar nismo već dovoljno rekli u kući?”
Ona se pitala kako čovek upućen u državna pitanja može da deluje
toliko neupućeno u način na koji treba da se nosi sa svojom ženom.
„Istraživanje javnog mnjenja od pre nekoliko nedelja pokazuje da je 75%
američkih građana nezadovoljno načinom na koji se upravlja zemljom. A
ja ne govorim o ljudima koji je vode. U anketi je ispitivano mišljenje
javnosti o samoj instituciji Vlade. Ogromna većina ljudi nije zadovoljna
kako stvari stoje. Ono što mi planiramo ponudiće tim nezadovoljnim
ljudima alternativu.”
„Ono što vi planirate je revolucija. Koja će uzdići jednog čoveka,
predsedavajućeg Donjeg doma Kongresa, na položaj imperatora i
gospodara ove zemlje. To je nešto potpuno drugačije.”
„Možda je vreme da vidimo da li bi drugi način bolje funkcionisao.”
„Vens je pokušao da bude predsednik i sopstvena stranka ga je
odbacila. On nikada ne bi prošao kokus u Ajovi.8 Njegov okrug ima možda
dvesta hiljada stanovnika. Ova zemlja ima više od trista miliona
državljana. Nikada nije bila namera da jedan kongresmen, iz jednog
okruga, ima toliku moć koliku vi nameravate da mu date.”
„Senatori je imaju. Koriste je svakog dana. Jesi li ljubomoran?”
On se nasmejao. „Teško da je to u pitanju. Zabrinut sam. Da, imamo
opstrukciju i naša dragocena pravila o proceduri, koja se stalno
zloupotrebljavaju. Ali postoji kontrola nad time. Šezdeset senatora može
to da okonča glasanjem o završetku debate. Vodstvo takođe može odbiti
da pusti senatora zagovornicu. Postoje načini da se on ili ona zaustave.
Ono što vi predlažete sa sobom ne donosi gotovo nikakve načine za
kontrolu i uravnoteženje. Donosi neobuzdanost i izazvalo bi više
problema nego što bi ih rešilo.”
Pritisci predstojećih zadataka narastali su već neko duže vreme. Ona
se dosad već odrekla prošlosti. Budućnost je bila jedino što je sada bilo
važno. Deo toga bilo je i shvatanje da se njihov dugi brak istrošio i stigao
do mrtve tačke. Njih dvoje samo su delili zajednički prostor, a njihov raniji
povremeni telesni kontakt potpuno je prestao. Nedostatak intimnosti
vodio je do nedostatka poštovanja. Ovde je bilo ponešto da se kaže o
strasti. Ona ima svojih prednosti. Ali takođe olakšava pravljenje loših
izbora.
U njenoj glavi sumorne misli smenjivale su jedna drugu.
Naročito se jedna zadržavala na ivici njene svesti, kao neki neznanac
što sumnja u to da je dobrodošao, ali je svejedno tu.
 Stajali su jedno pored drugog na stenovitoj litici.
Aleks je iskoristio trenutak tišine i napunio lulu duvanom pa je
zapalio. Kada se razgorela kako je želeo, mahnuo je šibicom i ugasio je, a
onda je bacio dole u reku, pedeset metara niže.
„Voren Veston dolazio je da se vidi sa mnom”, rekao je pućkajući lulu.
Ovo je bila novost.
„Rekao mi je da si zloupotrebila svoj položaj u savetodavnom odboru
Biblioteka Smitsonijan. Poslala si jednog od zaposlenih da istražuje u
nekim od arhiva sa ograničenim pristupom, čime je narušena politika
institucije, je li to tačno?”
Ona je mrzela što je ovako ispituje, kao direktor škole učenicu. „Do
poslednje reči.”
„On želi da podneseš ostavku.”
„Šteta što većina nas nikada ne dobije ono što želi.”
„Rekao mi je da će se, ako sama ne podneseš ostavku, on pobrinuti da
te skloni iz odbora.”
„A ti si se složio s njim?”
Odmahnuo je glavom sa čudnom mešavinom zadovoljstva i
neodlučnosti, a onda kao da je pokušao da izbegne svako saučesništvo ili
sramotu time što se izmakao od nje, i dalje povlačeći dimove iz lule. Pušio
je samo u privatnosti i kada je napolju, obično na tremu. Pošto nije imala
nameru da napusti svoje mesto u Savetodavnom odboru, upitala ga je
ono što je zaista želela da zna. „Koje ona, Alekse?”
Okrenuo se licem prema njoj. „Sve dok smo iskreni?” Zastao je. „Ona je
žena koju sam upoznao sasvim slučajno, a ispostavilo se da je za mene
čudesan doživljaj.”
„Voliš li je?”
„Volim.”
„Nameravaš li da se razvedeš od mene?”
„Ne sada, nego kada moje vreme u Vašingtonu istekne. Da, naš brak
treba da se završi.”
U protekla dva sata njen udobni, uređeni svet preokrenuo se naletom
ružne stvarnosti. Prvo Kenetova beležnica i Aleksove primedbe. Sada
druga žena. Težina ovih poraza pritiskala joj je ramena kao debeli teški
ogrtač. Da se i ne pominje lično odbacivanje. Njene misli i težnje odbačene
su kao da je on nekako nadmoćan u odnosu na nju.
A zbog toga je bila ljuta.
Ona misao sa periferije njenog uma istupila je napred. Sada je
balansirala na rubu mračnog bezdana, pokušavajući da odluči da li da
skoči ili da ostane.
Taj osećaj joj je u poslednje vreme bio dobro poznat.
Kao kada je Kenet došao da traži njenu pomoć. Ili kada su joj se
dvojica muškaraca ponudila, a ona ih obojicu prihvatila. Ili kada je
navela Aleksa da je imenuje u Savetodavni odbor. Svaki put skakala je
preko ivice.
Ali ovog puta bilo je drugačije.
Sve je bilo stavljeno na kocku.
I ona više neće gutati svoj gnev zbog njegovog pretvaranja. Rešenje
koje je stajalo pred njom pozivalo je na nešto daleko radikalnije nego što
je bila navikla da preduzima. Srećom, dok je dolazila ovamo, isterala je
sumnju i strah iz svoje glave, i bila je spremna da se suoči sa njim sa
jasnom rešenošću. Ali prvo je želela da zna: „Pretpostavljam da ja neću
imati pravo glasa u toj odluci o razvodu?”
„Mislio sam da ćeš rado prihvatiti takav potez. Naročito imajući u
vidu tvoje priznanje da si spavala sa dvojicom muškaraca.”
„Za koje ti uopšte nisi ni pitao ko su.”
On je pućnuo na lulu. „Zato što me jednostavno više nije briga.”
„Slažem se”, rekla je ona. „Naš brak je završen. Pa zašto me onda ne bi
ostavio na miru i prestao da se mešaš u ono što radimo?”
„Zato što to nije moguće. I ti to znaš.”
Razmahnuo je rukom u kojoj je držao lulu kroz vazduh da naglasi
svoje reći.
Ponuđena je svaka mogućnost, pa je zato prišla bliže ivici i pogledala
dole u brzi tok vode istačkan belom penom. Reka je bila nadošla od
prolećnih kiša. Stene su virile iz vodene struje, uglačane i poravnate
stalnim tokom vode. Pomislila je na svog oca i sve njegove izgubljene
prilike. I na svoj život u prethodnoj deceniji, prazan i neispunjen. Naučila
je da izvršava obaveze, ćuti i miri se sa situacijom, da bude uzorna žena
jednog političara. Ali prethodne tri godine radila je na sopstvenom planu.
Pomislila je na neuspeh i šta bi on značio, što joj je omogućilo da uradi
nešto što nije radila dugo vremena.
Da zaplače.
Poslednji put to joj se desilo na očevoj sahrani.
Zato je svom psihičkom stanju dodala i misao kako ga je izgubila i
zajecala je, pognute glave, držeći se rukom za čelo.
Aleks je krenuo prema njoj, obgrlio je rukom i privukao je sebi. Ona mu
je to dopustila, i položila glavu na njegovo rame.
„Žao mi je, Dajana. Stvarno jeste. Voleo bih da sam mogao da ćutim o
ovome. Ali nisam.”
„Sve sam zabrljala”, uspela je ona da izgovori kroz suze.
Slobodnom rukom blago ju je potapšao po ramenu, pokušavajući da
joj ponudi utehu, ali taj pokroviteljski gest samo ju je razbesneo. Polako se
izmakla i prihvatila ishitrenu misao koja se sada gurala napred i u
sredinu njene svesti.
Jurnula je napred i udarila ga ramenom u grudi, od čega su mu se
stopala podigla u vazduh. Glava mu se trgnula unazad i zateturao se,
pokušavajući da povrati ravnotežu. Zurila je u njegove oči. Zenice su
sevale kao znaci upozorenja, usne su se pomerale bez reči. I dalje je držao
lulu u ruci.
Na licu mu se videla iznenađenost.
Gurnula ga je s litice.
Telo je padalo nekoliko sekundi, ali iz njegovih usta nije se začuo
nikakav zvuk. Pogledom je pretraživala svuda oko sebe. Nikoga nije ni
čula ni videla. Zemlja je kilometrima uokolo bila u Aleksovom vlasništvu.
Pljusnuo je u vodu i struja ga je podigla pa bacila, i nastavila da ga vuče i
bacaka iznova i iznova. Reka je izgledala zlokobno, kao i sama Dajana,
snaga joj je narastala, vukla je i poskakivala. Mora da su mu se kosti
polomile u padu i voda ga je brzo odnela u daljinu, bespomoćnog u jakoj
struji, uza stalnu tutnjavu nesmanjene snage.

Um joj se naglo vratio u sadašnjost. I dalje je sedela u Aleksovom stanu.

Sećala se kako se tog dana vratila do kuće, ušla kroz garažu, stajala
unutra u tišini skoro sat vremena, dok su joj ruke drhtale i dok je gutala
svoj strah, pitajući se da li ju je iko video. I dalje je mogla da vidi
Aleksove ruke kako mlataraju u vodi i njegova otvorena usta kako
očajnički pokušavaju da ugrabe vazduh. Nije se toliko plašila zbog
onoga što je uradila, nego da će biti uhvaćena. Kada je šerif došao
nekoliko sati kasnije da je obavesti da je nađeno Aleksovo telo, morala
je da se potrudi iz sve snage da ne pokaže olakšanje koje je osetila.
Ništa nije ukazivalo na zločin i niko je ni na koji način nije sumnjičio.
Nije se pojavio nijedan svedok. Za ceo svet, ona je bila žena koja je
izgubila muža u tragičnoj nesreći. Činjenica da je on bio dugogodišnji
član Senata SAD samo je pojačavala veličinu njenog gubitka.
A to je iskoristila na sahrani.
Nekoliko puta duboko je udahnula i pribrala se, ponovo uživajući u
talasu velikog olakšanja koji ju je preplavio na dan kada je Aleks umro.
Sve je to bila prošlost. Budućnost je sada bila njena i mogla je da je
uzme.
Njen mobilni telefon je zazvonio. Zvučao je kao alarm.
Na displeju je videla da je zove Lušus Vens.
Javila se.
„Moramo da razgovaramo, odmah”, rekao je. „Nasamo.”
Čula je u njegovom glasu da je uznemiren, što je bilo zabrinjavajuće.
„Ja sam u gradu, u Aleksovom stanu. Ovo je dobro mesto kao i bilo koje
drugo.”
„Reci mi gde je to. Krećem odmah.”

PEDESET TREĆE POGLAVLJE

Grant je sačekao dok posetilac nije otišao. Čuo je sve što je rečeno.
Njegov otac pokazao je neku vrstu šifre, koju je čovek iz Smitsonijana,
kog je njegov otac oslovljavao kao kapetana Adamsa, razbio.
I to brzo.
Odgovor je navodno vodio do Kamena srca.
Čovek se nije zadržao dugo posle toga, a njegov otac tonuo je u sve
veće besmislice o prošlosti. Konačno su se prednja vrata s mrežicom
otvorila i uz tresak ponovo zatvorila. On je čekao u kuhinji dok nije čuo
uključivanje motora kola, a posle toga korake svog oca koji su se vraćali
u radnu sobu. Nije poneo uniformu sa sobom i verovatno je trebalo da
ode po nju. Ali čemu? Ono što je trebalo da zna upravo je rečeno
potpunom neznancu. Jednostavno je mogao batinama izvući neke
informacije iz starca.
Bio je i više nego ljut. Morao je da trpi besmislice duže od dve
godine, skupljajući informacije u delićima i nikada ne dobijajući celu
priču. Saznavši da je njegov otac dovoljno lucidan da smisli šifru i
prenese lokaciju Kamena srca, gnev u njemu samo je dodatno narastao.
Dodatno ga je potpaljivao delić nove informacije koji je upravo čuo. O
nekoj vrsti dnevnika, koji je izgleda bio važan.
Izjurio je iz kuhinje i ušao u radnu sobu.
„Odakle si ti došao?” upitao je njegov otac.
Pitao se da li se njegovo lice probilo kroz maglu starčevih misli.
„Znaš li ko sam ja?”
 „Ne znam, gospodine. Jesi li ti sa kapetanom? On je upravo otišao.”
„Ne, starče. Ja sam tvoj prokleti sin. Možeš li bar jednom toga da se
setiš?”
Oči koje su zurile u njega bile su prazne i nesvesne. Pogledom je
pretražio sobu, tražeći list papira koji su njegov otac i neznanac
dodavali jedan drugom.
Ali nije ga bilo nigde na vidiku.
„Gde je notes na kome si pisao?”
„To je bilo između kapetana i mene. Strancima nije dozvoljeno da to
vide.”
Zanimljivo je kako je starcu danas funkcionisalo kratkotrajno
pamćenje. Zato je Grant pokušao. „Ispričaj mi za šifru.”
„Jesi li nas prisluškivao? Reci mi, momče. Jesi li špijunirao?”
„Neću pitati ponovo. Gde je notes?”
Nije bilo odgovora.
Zgrabio je oca za ramena, jako stegnuo i pretresao ga. „Hoćeš li
šaku u stomak? Da li to hoćeš? Te tvoje kosti ne mogu ni toliko da
izdrže. Odlazak u bolnicu mogao bi da bude kraj za tebe. Reci mi ono
što hoću da znam. Odmah.”
Telo njegovog oca je klonulo i glava mu je pala u stranu, zbog čega je
bilo teško držati ga uspravno, pa je Grant popustio stisak i bacio starca
na stolicu.
Onda je video notes.
U njegovom zadnjem džepu.
Izvukao ga je, ali ni na jednoj stranici nije bilo ništa napisano.
„Gde je to?”, povikao je. „Gde je ono što si napisao?”
„Kapetan je... to... odneo sa sobom.”
Dođavola.
Ali, ako se starac setio jednom, mogao je opet. Naročito uz
odgovarajuću motivaciju. A Grant je nameravao da mu je pruži.
Bacio je notes na svog oca.
„Napiši ono što si napisao njemu.”
„Ti znaš kako da rešiš šifru?”
Klimnuo je glavom. „Da. Da, znam šifru. Napiši je.”
Uzeće ono što može da dobije. Ako on ne može da provali stvar,
Dajana sigurno može. Bar će imati informaciju.
„Da li te je kapetan naučio?”
Morao je da prihvati igru. „Naravno. Ja radim s njim.”
Njegov otac se uspravio na stolici, našao olovku i počeo da piše.
Kada mu je pružio notes, gornja stranica izgledala je kao besmislena
zbrka.

FATAHW UOYLOO NOSERA

„Ovo je besmislica”, zaurlao je. „Hoćeš li da te prebijem na mrtvo

ime? To hoćeš?”
Njegov otac je odmahnuo glavom, i on je video onaj poznati strah.
Odlično. Najzad. Možda je sada ostvarivao neki napredak.
„Da ti kažem kako ćemo”, rekao je starac. „Ja ću ti dati ključ šifre.
Hoće li to pomoći?”
„Nego šta. Uradi to.”
Njegov otac je uradio kako mu je rečeno i istrgnuo mu notes iz
ruku, pa pročitao red šifrovanih slova.

Whatafoolyouareson

„Razdvoji liniju na pojedinačne reči. Možeš li to da pročitaš?”

Mogao je.

WHAT A FOOL YOU ARE SON9

Njegov otac ustao je sa stolice držeći pištolj uperen pravo u njega.

„Moja mala igra je završena. Nećeš me više ni prstom taknuti.”
Reči su zvučale jasno, sažeto i sa poznatom grubošću. Izgovorene
čvrstim glasom koji Grant nije čuo već godinama.
Onda je shvatio. „Ti si podjednako zdrav kao i svi mi.”
Na tankim usnama pojavio se osmeh. „Više nego što ti možeš i da
zamisliš. Zlostavljanje starih tebi izgleda ne smeta.”
On je bio previše šokiran da govori. Konačno je uspeo da kaže:
„Zašto si se tako pretvarao? I puštao me da te tučem?”
„Zato što mi je trebalo da uradiš neke stvari koje nisam mogao da
uradim sam. U ratu je obmana sve, ali sumnjam da bi ti cenio takvu
notornu istinu. Ali uživaj u onome što je francuski pesnik jednom
rekao. Dvostruko je zadovoljstvo prevariti prevaranta.”
Njegov otac odmakao se nekoliko koraka, prema prednjim
prozorima, i dao mu znak pištoljem da se i on izmakne za nekoliko
koraka.
„To zlato ima neverovatnu privlačnost, zar ne?”, upitao je njegov
otac.
 „Prokleto tačno.”
Starac je odmahnuo glavom. „Bez one Lejnove, ili Šervudove kako
sebe sada naziva, ti ne bi ostvario nikakav napredak. Njen otac ju je
dobro naučio/
„Prevario si i nju? Kada je došla da te vidi?”
„Naravno, ali sam takođe ustanovio koliko ona zna. Zatim sam
posmatrao kako se vas dvoje povezujete. A kada si počeo redovno da
dolaziš, želeći više informacija, shvatio sam da ste zajedno. Zato sam
vas oboje naveo tamo gde sam želeo da odete.”
Tada je Grant shvatio. „Ti želiš kamenove. Ne možeš da ih nabaviš
sam, pa si nas naveo da to uradimo za tebe.”
„Vidiš, nisi uvek toliko glup. Ipak, na tvoju žalost, tvoja korisnost
nestaje.”
On je počeo više da obraća pažnju na pištolj uperen u njega.
„Zašto je ovo bitno?”, upitao je.
„Ja sam Vitez zlatnog kruga. Bio sam to najveći deo života otkad
sam odrastao. Možda sam, u stvari, najvažniji vitez u istoriji Reda.”
„Zato što kontrolišeš riznicu.”
„Eto ga opet. Ti bleskovi oštroumnosti koji se probijaju kroz
glupost koju toliko lako pokazuješ. Šta je Lejnova videla u tebi?”
„Ti znaš za našu vezu?”
„Ja znam mnogo toga, sinko. Više nego što ćeš ti možda ikada
shvatiti.”
„Ti si takođe čuvar?”
„Ja sam glavni čuvar. Riznice. Štitio sam je dugo vremena. Ali ja sam
star, a postoje zadaci koje moram da obavim pre nego što umrem.
Kamenovi moraju biti nađeni, a ti si ponudio najbrži put za postizanje
tog cilja.”
Njegov otac naslonio se slobodnom rukom na prozorsko staklo.
„Ja bih mogao da budem čuvar”, rekao je Grant.
„Ti nemaš ni mozga ni karaktera za taj posao. Podsećaš me na
Dejvisa Lejna. On je samo želeo zlato za sebe. Pohlepni ljudi ne postaju
Vitezovi zlatnog kruga.”
Njemu je odjednom na pamet pala jedna misao.
„Kenet. Dajanin brat. On je vitez?”
„Naravno. On je poslat da obezbedi pomoć svoje sestre, pošto je
ona imala znanje.”
„A zašto sam vam ja bio potreban?”
Vrata su se otvorila i ušla su dvojica ljudi.
 Jedan od njih je skočio i obavio mu ruku oko vrata, a drugi mu je
povukao ruke iza leđa. Drugi čovek zabio mu je pesnicu u desni bubreg.
Kroz telo mu je prostrujao jak bol.
U grlu mu se nakupila žuč.
Njegov otac se osmehnuo. „Ovi ljudi sada će ti dati ono što si ti tako
lako davao meni.”
Druga pesnica zarila se u njegov stomak.

PEDESET ČETVRTO POGLAVLJE

Kasiopeja je ušla u rudnik. Ista ona svetla od pre sijala su jarko i put
pred njom bio je čist. Držala se uza zid tunela čvrsto stežući pištolj u
desnoj ruci, s prstom na obaraču. Došla je od otvora u bočnom zidu koji
je vodio do odaje sa zlatom. Da se vrati tamo? Ili da nastavi dublje u
glavno okno?
Čula je glasove.
Iz otvora.
Zato je krenula prema odaji sa zlatom.
Drvena vrata kroz koja je prethodni put prošla bila su širom
otvorena. Senke su plesale po unutrašnjim zidovima.
Glasovi su se i dalje čuli.
„Ti si prokleti ludak”, vikao je neki čovek.
Prišla je vratima, pazeći da je vlastita Senka ne oda. Brzo je provirila
unutra i videla trojicu ljudi koji su ležali na zemljanom podu, ruku i
nogu vezanih konopcem. Ista ona trojica iz pčelinjaka kod Morsove
kuće. Gde je bio onaj čovek koga je videla da tovari zlato, i koji nije
otišao u kamionetu?
Ušla je u odaju.
Proktor ju je video.
Ali, pre nego što je stigao da podigne svoje oružje, ispalila je metak
ispred njegovih nogu.
„Spusti pištolj na pod”, rekla je.
Osmehnuo se i poslušao je. „Čekao sam te. Pretpostavio sam da će
te Morsova unuka pronaći kada sam odveo starca, i upravo to je i
uradila. Ostavili smo dovoljno tragova da bilo ko može da nas prati.”
 „Gde je Mors?”
„Otišao je. U kamionetu.”
„Nisam ga videla.”
„Bio je pozadi, vezan i onesvešćen.”
Nije joj se sviđalo kako bilo šta od toga zvuči. „Kako glasi pravilo?
Nijedan vitez ne ubija drugog. Osim tebe?”
On je okrenuo dlanove uvis i slegnuo ramenima. „Jednostavno sam
sproveo pravdu.”
Kasiopeja je dala Proktoru znak da priđe rupi u podu, istoj onoj u
kojoj su ona i Li bile zatočene. „Tvoj red da skačeš.”
On je prišao ivici.
Trojica ljudi i dalje su ležala na podu, ali je jedan sada bio blizu
mestu gde je ona stajala. Brzo je spustila pogled i videla da mu konopac
na rukama nije vezan. Jednostavno je mlitavo ležao na njegovoj koži.
Pre nego što je stigla da reaguje na ovu novu pretnju, njegove ruke
poletele su uvis i povukle joj noge.
Tresnula je na zemlju.
Drugi od one trojice od juče skočio je na nju i istrgnuo joj pištolj iz
ruke.
„Odlično”, rekao je Proktor. „Dobro urađeno.” Uzeo je njen pištolj.
„Ova trojica ponudila su pomoć, a ko sam ja da odbijem takvu
ljubaznost.”
Ona se osećala kao budala koju su upravo izigrali.
„Ustani”, naredio je Proktor.
Ustala je.
„Svi zajedno smo malo popričali pre nego što si ti stigla”, nastavio
je Proktor. „Izgleda da ih je jedan gospodin tamo u Vašingtonu, čovek
po imenu Grant Brekinridž, unajmio da glume Vitezove zlatnog kruga.
Poslati su da traže Veštičji kamen.”
„Koji sada ti imaš”, primetila je ona.
„Zaista i imam. Objasnio sam ovoj gospodi da je pre i za vreme rata
između država članstvo u Redu smatrano počašću. Ljudi su pažljivo
posmatrani i proveravani pre nego što bi bili pozvani da mu se
pridruže. Sever je bio neprijatelj, i svi koji to nisu posmatrali na taj
način takođe su smatrani neprijateljima. Čak i ako su bili Južnjaci.
Zavidim ljudima iz tog vremena. Stvari su bile mnogo jednostavnije.”
„Uradili smo kao što si rekao”, ubacio se jedan od one trojice.
„Možemo li sada da idemo?”
Proktor je podigao ruku. „Samo trenutak. Prvo mi nešto učinite.”
 Drugi čovek koga je ranije videla ušao je u odaju i ona je opazila
kako je blago klimnuo glavom Proktoru.
Znak da je nešto obavljeno.
„Ceremonija primanja u Red u to vreme bila je krajnje impresivna”,
rekao je Proktor. „Ljudi su nosili grimizne odore sa srebrnom čipkom.
Na glavi su imali turban, a na nogama sandale. Zatim su tu bile i maske,
oslikane da predstavljaju ljudsko lice. Ne njihovo, razume se, nego
nekoga koga odaberu. Te maske bile su tako savršene da su, na
odgovarajućem svetlu, izgledale kao prava lica. Zahtevano je polaganje
dve zakletve. Obe su svečano polagane pred Bogom. Kada se to završi,
svi vitezovi skinuli bi maske otkrivajući svoje pravo lice, i prihvatili
novog člana uz zagrljaje i rukovanje.”
„Zvuči kao klub za velike dečake”, primetila je ona.
„To je i bio, smišljen da stvori vojsku, i to je i uradio. Desetine
hiljada ljudi pristupili su Redu. Oni su posle postali vojnici,
administratori, guverneri, zakonodavci, ušli su u svaki aspekt života
Severa i Juga. Mreža očiju i ušiju koja je izazivala haos. Kakva je samo
čast morala biti da budeš učesnik u svemu tome.”
Proktor je ispalio tri metka, po jedan u glavu trojice onih ljudi.
Njihova tela klonula su na zemlju.
„Ovi samozvanci obeščastili su uspomenu na sve to.” Spustio je
oružje. „Pretpostavljam da tebi smrt nije strana.”
„Izgleda da je tebi najbolji prijatelj.”
„Ja radim svoj posao.”
Proktor je dao znak rukom i njegov čovek uzeo je komad konopca i
vezao joj ruke iza leđa. Zatim ju je gurnuo na pod i vezao joj noge.
Čovek je otišao do vrata i doneo dva ranca, koje je spustio na pod na
drugoj strani odaje. Iz oba je izvadio po jedan elektronski uređaj iz kog
su visile nekakve žice.
„U tim rancima je dinamit”, rekao je Proktor. „Već smo ostavili
jednu količinu i u tunelima. Vreme je da ovo mesto nestane. Ali, kao što
sam rekao kad smo se tek sreli, ja sam džentlmen, tako da nameravam
da ti dam sportsku šansu.”
Posegnuo je naniže, uhvatio je za vezane članke na nogama pa je
odvukao deset metara od rupe u podu. Pustio ju je, a ona se otkotrljala
u stranu i videla kako on prilazi mestu gde su istrunule drvene
merdevine virile iznad ivice otvora u zemlji. Izvadio je nož iz džepa i
zamahnuo iz zgloba, otvorivši uz glasno kliktanje impresivno
nazubljeno sečivo.
 Čučnuo je i zabio vrh noža duboko u staro drvo.
„Ovo bi ti moglo biti korisno”, rekao je. „A opet, možda i ne bi.”
Uspravio se i krenuo prema vratima. Drugi čovek pritisnuo je
dugme na gornjim stranicama uređaja i na LED monitorima počelo je
odbrojavanje od tri minuta unazad.
„Zbogom, gospođice Vit”, rekao je Proktor.
Zatim su njih dvojica otišli.

PEDESET PETO POGLAVLJE

Dajana je otvorila vrata stana i pozvala Lušusa Vensa da uđe.

Predsednik Donjeg doma Kongresa bio je crven u licu.
„Imamo problem.”
Zatvorila je vrata i slušala ga dok joj je pričao o dolasku Denija
Danijelsa u Hotel Vilard.
„Nisi znala da je postavljen na Aleksovo upražnjeno mesto u
Senatu?” upitao je Vens, pokušavajući da protumači njen izraz lica.
Ona je odmahnula glavom. „Danas nisam obraćala pažnju na vesti.”
„Niko te nije zvao?”
Bilo je poziva, ali ona ih je ignorisala. „Bila sam ovde, i u miru i tišini
sređivala neke stvari.”
Vens ništa nije znao o lovu na zlato. A i zašto bi? Znao je samo za
Kenetovu inicijativu u skupštinama pojedinačnih država i poziv na
drugu konstitutivnu konvenciju. Neverovatno, ali izgledalo je da je
Kenet dobro skrivao deo njihovog poduhvata u vezi sa zlatom, i nije ga
otkrio ni Aleksu ni Vensu, pošto nijedan od njih dvojice nikada nije
pomenuo ništa o izgubljenom blagu.
„On je tačno znao šta smo govorili prošle noći”, rekao je Vens. „Od
reči do reči.”
To je bilo zabrinjavajuće.
„Tvoj agent čuvar mislio je da je nešto čuo. Sećaš se? Ti si mu rekao
da to nije ništa. Izgleda da si pogrešio.”
„Ne sećam se ni da si ti bila preterano paranoična.”
Ne, nije bila. „Ako Danijels zna šta smo rekli, to znači da takođe zna i
šta smo uradili.”
 Poljubac.
I razgovor o njihovoj vezi.
„On se ustremio na nas”, rekao je Vens. „Pretpostavljam da je
prigrabio to imenovanje u Senat da obezbedi sebi poziciju za napad.”
A Kenetova nestala beležnica sada je imala smisla. Mora da je
Danijels bio taj koji ju je uzeo. Imao je priliku, a sada je znala da je imao
i motiv. Ali zadržala je taj zaključak za sebe. „Šta ćeš uraditi?”
„Baš ništa. Nastavljamo dalje, kao što je i planirano. Upravo sam se
sastao sa mojim ljudima u Komitetu za pravilnik. Oni su spremni da
usvoje promene odmah ujutro. Razumeju rizike i spremni su da ih
prihvate. Doći će do jednodnevnog odlaganja od trenutka kada budu
glasali u Komitetu dok predložene mere ne odu na glasanje punog
skupštinskog saziva u Predstavničkom domu. To ne mogu da
zaobiđem. A čak i kada bih mogao, to ne bi bilo pametno. Previše bi
ličilo na nametnutu meru. Tako da će biti privučena izvesna pažnja. Ali
Predstavnički dom je umoran i već mu je muka od senatorskih
malverzacija. Svi sa kojima sam pričao spremni su da promene stvari.”
„Šta je sa Belom kućom?” upitala je ona.
„Foks? Taj kreten? Pre nego što i shvati šta se dešava, biće potpuno
nemoćan. Posle toga više neće biti bitan.”
Vens je izgledao sigurno i bio je pun samopouzdanja.
„Danijels se raspitivao o Aleksovoj smrti”, rekao je Vens. „Čak mi je
pretio u vezi sa tim, misleći da sam ja možda nekako umešan u to.
Postoji li neki razlog za brigu u vezi s tim?”
„I meni je postavljao ista pitanja.”
Na njegovom licu pojavio se čudan izraz. „Uopšte nisi pomenula da
ste razgovarali.”
„Posle sahrane. Došao je u kuću. Ja sam ga pozvala.”
„Zbog čega?”
„On i Aleks bili su bliski prijatelji. A on je bio predsednik SAD. Šta je
trebalo da uradim? Da ga oteram? To bi bilo glupo. On i ja se ne
slažemo. Uopšte nisam pomislila da će stvarno doći. Ali došao je.”
I dok je bio tamo, ukrao je Kenetovu beležnicu, što je verovatno i
objašnjavalo tu posetu.
„Kao što sam mu tada i rekla, Aleks je poginuo od tragičnog pada sa
litice. Ne postoji baš ništa što bi ukazivalo na nešto drugo.”
„Je li to zvanični zaključak?”
Klimnula je glavom. „Šerif mi je lično to rekao. A FBI je takođe
proverio, pošto se radilo o jednom kongresmenu.”
 Naterala je suze na oči, znajući da će to pojačati utisak o istinitosti
onoga što govori.
Upalilo je.
„Nisam hteo da te uznemirim. Radi se samo o tome da su se stvari
otele kontroli. Nikada nismo pretpostavljali da će se u sve ovo umešati
i Danijels. Trebalo bi da je on odavno otišao. Ali mogao bi da izazove
probleme.”
„U Senatu? Koga je briga? Oni ništa ne mogu da urade.”
„U narodu. On je popularan i veruju mu. I zna kako da upravlja
ruljom. To je smrtonosna kombinacija.”
Njen analitički um brzo je proverio mogućnosti. „Ali on nema
vremena. Ovo će biti završeno pre nego što Danijels shvati o čemu se
radi i dobije neku podršku. I, suočimo se sa činjenicama: ne verujem da
će javnost ustati da brani Senat SAD. Nikoga neće biti briga.
Raspoloženje će biti: Sve je bolje od ovoga što imamo.”
I to je bilo upravo ono čemu su se sve vreme i nadali. Analitičari,
stručnjaci i narod, svi vole da se žale na vlast. Kandidati vole da budu
izabrani na osnovu toga što su „autsajderi”, a ne deo vašingtonskog
establišmenta. Zatim, samo devedeset dana po preuzimanju funkcije,
svi se utope u sistem, prepoznajući suštinsku istinu. Da bi bio efikasan,
moraš se uklopiti. Zbog toga se stvari nikada ne menjaju. Zbog toga su
ljudi kao što je njen pokojni muž galamili tražeći novi program rada, ali
ga u stvarnosti nikada nisu sprovodili u delo. Daleko je bolje bilo raditi
unutar sistema koji već postoji, pošto su postojali načini da se njime
manipuliše, da se on kontroliše ili čak zaobiđe, ako je čovek pametan i
oprezan. Bilo je potrebno vreme da postaneš istinski efikasan. Što je
duže neko bio prisutan, dobijao je više usluga i povlastica. Na kraju su
te usluge donosile korist. Svaki pojedinac izabran u Kongres brzo je
učio ove istine. Oni koji su u Kongresu ostajali najduže bili su ljudi koji
ih nikada nisu zaboravljali.
Jedna osnovna istina nikada se nije menjala. Svi su želeli da budu
upamćeni. Naročito predsednici. Prvi mandat bio je namenjen za rad.
Drugi za istoriju. Za kongresmene, pravila su bila drugačija. Bile su
potrebne decenije da se zaveštanja uobliče. A Lušus Vens spremao se
da uobliči svoje donoseći više stvarnih promena od bilo koga drugog,
još od vremena Očeva osnivača.
„Ti ćeš pobediti u ovoj borbi”, rekla je ona.
On kao da se pribrao i skupio hrabrost. „Da, hoću. Ali hoću nešto da
znam.”
 Ona je sačekala.
„Pre nego što se upustim u ovo, moram da znam, odmah sada i
ovde. Postoji li nešto zbog čega ću zažaliti jer to ne znam?”
Ona je znala na šta je mislio, ali glumila je uvređenost. „Moj muž je
mrtav. Zašto svi vi ne možete da ga ostavite da počiva u miru? Poginuo
je u tragičnoj nesreći.”
„Postoji li ikakva mogućnost da se ubio?”
Tek to je bila nova misao. O kojoj ona nikada nije stvarno
razmišljala.
„Pošto niko od nas nije bio tamo, ne možemo znati. Mogu reći samo
da u danima koji su tome prethodili nisam videla ništa što bi me
navelo na takvu pomisao. Ali to možda ništa ne znači. Aleks je bio vrlo
spretan u skrivanju osećanja.”
Kao što je to sada sa sigurnošću znala.
„Samo sam hteo da uzmem u obzir svaku mogućnost. Deni Danijels
je sposoban politički borac, i biće zastrašujući protivnik.”
„Zvučiš uplašeno.”
„Ni najmanje. Ali moraš upoznati svog neprijatelja. On ima mnogo
poverljivih informacija o tebi i meni. Moramo se zapitati šta još zna.”
Njoj je odjednom pala na pamet jedna misao.
Ogrlica sa krstom i krugom.
Danijels je rekao da ju je Aleks izgubio kada ga je posetio u njegovoj
kući. To je svakako bila laž. Mora da ju je Aleksu dao Kenet, i na kraju je
završila kod Danijelsa. To je moglo da znači da se Aleks poverio svom
starom prijatelju.
A to bi objasnilo i sva ona pitanja i krađu beležnice.
Vens je bio u pravu.
Pitanje je bilo šta je još Danijels znao?

PEDESET ŠESTO POGLAVLJE

17.20

Deni je našao Tedija Solomona na prvom spratu poslovne zgrade Rasel

u teretani Senata. S ljubavlju se sećao tog mesta kao sigurnog utočišta,
oaze u koju su senatori mogli da se povuku u bilo koje vreme i vežbaju
bez uznemiravanja, i da budu ono što jesu bez ikakve bojazni. Čudno je
kako biti u politici znači ne biti ono što jesi. Većina političara
pokušavala je da bude ono što drugi žele, kako bi sakupili novac i
podršku. On nikada nije pao na taj trik, uvek je ostajao odan sebi, što
mu je povremeno izazivalo probleme. Uz to, nikada nije bio mnogo
sklon fizičkom vežbanju, ali dopadala mu se atmosfera u teretani.
Mnogi sporazumi postignuti su u znoju među mašinama za vežbanje.
Manja sala i prostorija sa ormarićima bile su namenjene za žene
senatore, ali mnoge od njih najčešće su koristile muški deo teretane,
što izgleda nikome nije smetalo. Ulazilo se kroz vrata sa elektronskom
bravom. On nije znao šifru, ali mu je čovek iz Tajne službe koji je stajao
pred vratima brzo omogućio ulazak.
Solomon je trčao na jednoj od pokretnih traka, zamahujući rukama,
udišući i izdišući kratko i s naporom. „Kladim se... da ti nikad... nisi
koristio ovo mesto.”
„Ne za vežbanje. Ali ga jesam koristio. Pitanje je šta ti radiš ovde.”
Potpredsednik je usporio i slegao ramenima. „Dugo sam dolazio
ovamo kao senator, pa ne vidim razlog da ne nastavim i sada, kada sam
ražalovan.”
Deni se nasmejao.
Niko drugi nije bio u blizini da čuje ovaj komentar.
„Moramo da razgovaramo”, rekao je.
Solomon je prestao sa vežbanjem i isključio mašinu. „Sačekaj.”
Njegov stari prijatelj dohvatio je peškir i teško dišući otišao do
vrata, pa rekao agentu koji je stajao pred njima da se pobrine da ih niko
ne uznemirava.
„Bar postoji jedna prednost kada si potpredsednik. Možeš da imaš
teretanu samo za sebe.”
„Znam šta Vens planira.”
Solomon je obrisao znoj s lica i kose.
„Iskoristiće prvi član Ustava, drugi deo, klauzula pet, da promeni
pravila procedure u Predstavničkom domu.”
„To se sve vreme dešava. Pa šta?”
„Ne ovako.”
Ranije, dok je slušao kako Pol Fricl objašnjava šta se dešava, ponovo
je pomislio na beležnicu Keneta Lejna. Konačno su podvučene stavke
počele da dobijaju savršeni smisao.
„Svi znamo da Ustav dopušta Senatu i Predstavničkom domu da
donose sopstvena pravila”, nastavio je. „Oni otprilike mogu da rade šta
hoće, a sudovi mogu da kažu malo ili nimalo o tom pitanju. Odvojenost
zakonodavne vlasti, i sva ta sranja, daju Kongresu slobodnu upravu nad
sopstvenim pravilima procedure. Vens planira do maksimuma da
iskoristi tu slobodu. To je, zapravo, vrlo jednostavno uraditi, ali ima
ogroman efekat.”
Video je da je zadobio nepodeljenu pažnju.svog starog prijatelja.
„On dodaje novo pravilo koje kaže da će Predstavnički dom uzeti u
razmatranje i na glasanje samo zakone koji su potekli iz samog
Predstavničkog doma.”
Sačekao je da njegov sagovornik do kraja shvati značenje onoga što
je rečeno.
„Dođavola”, promrmljao je Solomon.
Nije mu trebalo dugo da poveže stvari.
„I sve je potpuno ustavno”, rekao je Deni. „Tako se zemljom
upravljalo prvih dvadeset godina. Nije postojalo pravilo koje je to
propisivalo, ali Senat u to vreme nije imao nikakvog značaja. Svi zakoni
dolazili su iz Predstavničkog doma. Senat bi ih pregledao, možda
ponudio neke amandmane, i onda glasao za ili protiv i vratio ih nazad u
Predstavnički dom. Jednostavno i lepo.
Nije bilo malverzacija kakve imamo danas. Nije bilo opstrukcije.
Nijedan senator nije ni pomišljao da ponudi sopstvenu verziju zakona.
Niko ništa nije iznova pisao. Senat je bio prosto savetnik
Predstavničkog doma. To je to. A Vens hoće da uvede taj koncept u
savremeni svet.”
„I učini sebe kraljem.”
„Upravo tako.”
Tedi Solomon shvatio je istinsko značenje te jednostavne promene.
Kada ne bude razmatrao nikakve zakone osim onih koji su potekli iz
Predstavničkog doma, Senat SAD neće više imati nikakvih briga. Zakon
će biti predložen u Donjem domu, i posle usvajanja biti poslat u Senat
da on „predloži ili prihvati postojeće amandmane”, u skladu sa
savetodavnom ulogom Senata koju definiše Ustav. Istina, oba doma
Kongresa moraće da ga odobre pre nego što ijedan zakon bude usvojen
i poslat predsedniku da ga potpiše. Ali Predstavnički dom postaće
dominantno zakonodavno telo. Ako neki senator poželi da predloži
nešto novo, on ili ona moraće da ubedi nekog člana Predstavničkog
doma da iznese tu zakonsku meru u Donjem domu. I jedan senator više
neće moći da zaustavi ceo proces donošenja zakona. Umesto toga će
435 poslanika u Predstavničkom domu, koje narod bira svake dve
godine, preuzeti punu inicijativu.
A sve će ih predvoditi predsednik Donjeg doma.
Naravno da Senat ne mora da se složi sa svakim zakonom koji mu
bude poslat iz Donjeg doma. Jedina funkcija Senata biće da glasa za
ponuđeni predlog zakona ili protiv njega. Stotinu senatora glasa da bi
bio ostvaren cenzus, i potreban je pedeset jedan glas da se zakonski
predlog odobri ili odbaci.
U novije vreme, retko je dolazilo do skupštinskog glasanja, pošto su
senatori mogli da se sakriju iza lukavo smišljenih pravila koja su retko
primoravala bilo koga da preuzme krivicu za bilo šta. Zakoni su retko
obarani, pri čemu se uopšte nije videlo ko stoji iza njihovog obaranja.
Posle Vensovih pramena, ceo Senat će morati da glasa o svakoj
zakonskoj meri u obliku u kome je ona prosleđena iz Predstavničkog
doma. Istina, moći će da predlaže amandmane. Ali će ponovo celo to
telo morati da glasa o njima, a onda će Predstavničkom domu biti
pružena prilika da se sa njima složi ili ne složi. Neće biti nećkanja. Neće
biti ponovnog pisanja predloga zakona. Neće biti odugovlačenja
postupka. Samo da ili ne. Još teže za Senat bilo je što će, ako nešto bude
odloženo zbog toga što je Senat odlučio da uopšte ne glasa o tome, sam
snositi krivicu za to odlaganje.
Biće to potpuna promena pravila igre.
Sve će biti drugačije.
„Senatori su kao piloti bombardera”, rekao je Solomon, govoreći na
osnovu godina iskustva. „Mi smo u ratu. Ali ubijamo ljude anonimno, sa
visine od deset kilometara. To je prilično lako uraditi, a još lakše
obrazložiti. Sada će senatori morati da se pridruže pešadiji i borba će
biti prsa u prsa, licem u lice, sa žrtvama. Oni nisu bili u tako ranjivoj
poziciji dugo vremena.”
„Zastrašujući deo priče je u tome”, primetio je Deni, „što će javnost
to podržati. Svi mrze blokade u Skupštini, a Senat je, bez sumnje,
najodgovorniji za njih. Što je, uzgred budi rečeno, njegov posao. To je
glavni razlog zbog koga Senat uopšte i postoji.”
Očevi osnivači znali su za britanski Dom lordova i Predstavnički
dom. U prvi se ulazilo po naslednom pravu, u drugi po izboru naroda.
Niko na prvoj konstitutivnoj konvenciji nije želeo da narod ima
nekontrolisanu vlast nad Vladom. Opasnost od ishitrenog razmišljanja
i impulsivnih odluka svakoga je plašila. Zato je zamišljeno
zakonodavno telo koje nije odgovorno direktno narodu. Senat. Njegove
članove birali su članovi skupština pojedinačnih saveznih država.
Jedini posao Senata bio je da se pobrine da reprezentativnije
zakonodavno telo, Predstavnički dom, ne učini ništa glupo, baš kao što
je Dom lordova vekovima radio u odnosu na britanski Predstavnički
dom. Prvobitno su Očevi osnivači želeli da senatori nemaju platu - u
Gornjem domu Kongresa mogli su da služe samo bogati ljudi - ali ta
ideja je propala. Na kraju su se dogovorili da najmanja starost senatora
mora biti trideset godina, pet više nego u Predstavničkom domu, i da
njegov mandat traje šest godina, sa izborima tako podešenim da na
izbore svake pojedinačne godine ne izlazi više od jedne trećine članova
Senata. Sistem nije bio savršen, ali je bio upotrebljiv, u smislu provere i
uravnoteženja, i služio je srazmerno dobro.
Naravno, s vremena na vreme bilo je problema. Ali alternative su
bile gore.
„Ovo će uticati na svakoga”, rekao je Deni. „U najmanju ruku, učiniće
svakog člana Senata nervoznim. Oni će postati neodlučni i bojažljivi,
pošto će jedini način da bilo šta postignu biti da imaju nekog člana
Predstavničkog doma na svojoj strani. Neće želeti da uvrede nikoga sa
druge strane, u Donjem domu. Sav posao jednostavno će se preseliti s
jedne strane Kapitala na drugu.”
„Pri čemu će predsednik Predstavničkog doma sve to nadzirati”,
napomenuo je Solomon.
„A Bela kuća to neće moći da ignoriše. Predsednik će morati da
održava blizak odnos ne samo sa predsedavajućim Donjeg doma nego i
sa svakim istaknutim članom tog tela. Zakonodavstvo zasnovano na
dvodomnoj skupštini praktično će postati jednostrano i jednodomno.”
„A Vens će, u suštini, postati Savezna vlada”, dodao je Solomon. „Sve
će ići preko njega. Trenutno ništa ne ide na glasanje bez odobrenja
predsedavajućeg Donjeg doma. Ali sa ovom promenom, ta moć će biti
hiljadu puta uvećana, pošto će Donji dom biti jedino mesto odakle
zakon može da potekne. Ono što je stvarno ludo jeste da će to biti
opšteprihvaćeno, budući da će svaki član Predstavničkog doma, na obe
suprotstavljene strane, dobiti neuporedivo veći uticaj. Lišiš Senat moći
i istovremeno uzdigneš sebe, sve uz komentar ljudi: Tako je, uradi to.
Jednostavno je. Javnost uopšte neće shvatiti značenje onoga što se
stvarno dešava dok ne bude prekasno.”
„Rekli su mi da će Komitet za pravilnik glasati o ovome sutra ujutro.
Sledećeg jutra biće obavljeno skupštinsko glasanje u Donjem domu.”
Solomon se nasmejao. „Zapanjujuće je šta se sve može brzo uraditi
kada želiš da to bude urađeno.”
Stajali su nekoliko trenutaka u tišini. Zajedno su imali skoro čitav
vek političkog iskustva. Deni bi se uvek osmehnuo kada su kandidati
zasnivali kampanju na tome što su „autsajderi u Vašingtonu”. Za njega
je to bilo kao da odeš na operaciju mozga, a žena na prijemnom
odeljenju ti kaže da je ona „autsajder u medicini”, ali zapravo može da
te operiše jeftinije i bolje od hirurga. Taj deo o jeftinijoj operaciji zaista
je bio moguć. Ali da bude bolje? Teško. Da bi završavao posao, moraš
da poznaješ situaciju. A jedini način da dostigneš to znanje jeste kroz
iskustvo. Naravno, ljudi mogu da nauče. Ali, baš kao recepcionerka koja
izvodi operaciju na mozgu, usput bi bilo napravljeno mnogo teških
grešaka dok se ne otkrije metod rada.
Bogu hvala da su on i Solomon bili doktori.
„Postoji način da se to zaustavi”, rekao je on. „Zapravo, to bi mogao
da bude jedini način.”
Mogao je da vidi kako je Solomon zainteresovan.
Zato je rekao: „Uzeću nekoga ko ima petlju kao ulični mačor da to
omogući. Na našu sreću, imam dvoje takvih.”

PEDESET SEDMO POGLAVLJE

Kasiopeja se otkotrljala preko kamenog poda prema nožu koji je

Proktor ostavio. Brojač je nastavio tiho da otkucava i crveni svetlucavi
brojevi pokazivali su da je preostalo još dva minuta i dvadeset tri
sekunde. Morala je da izbegne jedan od leševa, što joj je usporilo
kretanje.
Dok se kotrljala, njen mozak procenjivao je mogućnosti. Nije bilo
načina da izvuče nož i preseče konopce kojima je bila vezana. Ruke su
joj bile iza leđa, što joj je uticalo na koordinaciju pokreta. Činilo se da je
prioritet da oslobodi noge, pošto bi joj to omogućilo da trči. Ali, ako je
Proktor govorio istinu, tuneli su takođe bili minirani, a ona nije imala
razloga da mu ne veruje. Urušavanje i zatvaranje čitavog rudnika bilo je
pametan potez. Nikada se neće saznati ni za šta od onoga što se ovde
desilo.
Ali ona još nije bila mrtva.
 „Sportska šansa?”
I više od toga.
Prestala je da se kotrlja i okrenula se nogama prema nožu, koji je
štrčao iz merdevina nekih dvadesetak centimetara iznad tla. Oštra
ivica bila je okrenuta nagore i ona ju je zavukla između zglavaka,
pomerajući noge napred i nazad i zasecajući u konopac. Morala je da
pritiska, ali da istovremeno pazi da ne pritisne previše jako i izbaci nož
iz položaja.
Nastavila je da struže konopac o sečivo prelećući pogledom preko
odaje i stalno se vraćajući na brojače.
1:50.
Konopac je pukao.
Nije bilo vremena da preseče vezove na rukama.
Morala je da krene.
1:35.
Otkotrljala se i uspravila, boreći se da uspostavi ravnotežu pošto su
joj vezane ruke otežavale pokrete i oduzimale joj dragocene sekunde.
Konačno je ustala i potrčala prema otvorenim vratima.
Poslednji put se osvrnula.
1:27.
Već je bila u teškim situacijama, ali ova sada bila je na vrhu tog
spiska. Dalje niz tunel primetila je još jedan ranac i brojač, ali je ovaj
kasnio nekoliko sekundi u odnosu na one u odaji. Nastavila je dalje i
stigla do otvora u zidu tunela koji je vodio prema izlazu.
Jurnula je napred i izbila u glavno okno.
Tu je bila treća eksplozivna naprava, čiji je brojač pokazivao 0:59.
Okrenula se i potrčala, ali je zapela čizmom o šljunak i pala napred,
ipak uspevši da se izvije i padne na rame.
To je bolelo.
Teturavo se uspravila na noge ne obraćajući pažnju na bol, i počela
je da shvata koliko su slobodne ruke važne za ravnotežu. Izlaz je bio
dvadeset metara ispred nje, ali videla je još jedan paket eksploziva
odmah pored njega. Brojač je pokazivao 0:32. Duboko je udahnula da
umiri živce i naredila svojim nogama da nastave da se kreću, povijajući
glavu i saginjući se kako bi sigurnije koračala. Nije sebi više smela da
priušti nikakvo saplitanje. Videla je svetlost iza lučnog prolaza
iskopanog u kršu na ulazu u rudnik. Ako bi mogla da prođe kroz njega,
možda bi mogla da preživi eksplozije. Ali četiri svežnja dinamita imaće
siloviti efekat.
 Nastavila je da trči, ne uspevajući da postigne punu brzinu, ali
dovoljno da na vreme stigne od lučnog prolaza.
Na poslednjem displeju pisalo je 0:22.
Ona dva u odaji sa zlatom bila su podešena malo unapred u odnosu
na ostale, tako da će vatromet početi tamo i kretati se ka izlazu.
Izašla je iz rudnika.
Preletela je pogledom po okolini i odlučila se za gomilu krša sa
svoje desne strane. Bacila se iza nje.
Duboka tutnjava označila je da odaja sa zlatom više ne postoji.
Zatim je usledilo još eksplozija.
Najzad se i dinamit pored ulaza uključio u opšti prasak, šaljući
napolje kamenje i prašinu i zaglušujuću buku.
Ona je ležala lica spuštenog na zemlju.
Gusti oblak prašine prohujao je kroz urušenu građevinu i izleteo
napolje na svetlost kasnog popodneva. Iskašljala je ostatke te prašine
iz pluća i ispljunuta talog iz usta. Stajala je i dalje vezanih ruku i
pokušavala da se primiri.
Ovo je bilo blizu.
Ulaz u rudnik je nestao, ponovo čvrsto nabijen zemljom i
kamenjem.
Oblak prašine se proredio.
Neko je počeo da aplaudira. Sporim, postojanim, gotovo
podrugljivim ritmom. Izašla je na sunčevu svetlost i videla od koga
dopire taj zvuk.
Proktor.
Kopile.
„Bravo”, rekao je on. „Dao sam ti samo nekih dvadeset posto šanse
da izađeš za tri minuta.”
Odmahnula je glavom da zbaci prašinu sa lica i kose. „A šta bi se
dogodilo da nisam uspela?”
On je slegnuo ramenima. „Rešen problem. Ali uspela si da izađeš.
Zato sada ti i ja idemo na put.”
Ona nije imala izbora. „Mogu li da pitam gde?”
„Možeš, ali neću ti odgovoriti.”
„A šta ako odbijem?”
„Kao što znaš, imam Terija Morsa. Ako ne stignem uskoro posle
dolaska kamioneta, moji saradnici ubiće starca.”
Nije imala razloga da sumnja u ovu izjavu. Ovaj čovek je izgleda
uživao u ubijanju. Zato je jednostavno upitala: „Hoće li mi ruke biti
odvezane?”
„Ako budeš dobra devojka.”
A nameravala je da bude, pošto su joj trebale slobodne ruke. Kada
to postigne, pozabaviće se Džejmsom Proktorom.
A kamionet?
Bogu hvala što je i dalje moglo da mu se uđe u trag.

PEDESET OSMO POGLAVLJE

Koton se vratio u Smitsonijan i našao Rika Stema u njegovoj kancelariji

ispod Zamka. Čitav susret sa Frenkom Brekinridžom bio je
problematičan. Koliki deo starčevog uma je zaista bio izgubljen? Bilo je
teško reći. Čovek je očigledno živeo u prošlosti, a ipak je sačuvao
solidno znanje o istoriji, što je moglo da objasni njegovu sposobnost da
tako lako kodira poruku koju mu je preneo.

BENEATH ELEVEN MISTAKES

Sve je ispričao Stemu.

Kustos je odmahnuo glavom. „Neverovatno. Tačno znam gde treba
da tražimo.”

Grant je ustao.
Nije se onesvestio od batina, ali bio je blizu tome. Dvojica ljudi
preuzeli su njegovu igru i stručno izveli kažnjavanje sa taman dovoljno
sile da ga nauče lekciju, ali ne i da mu nanesu ozbiljne povrede. Na
njegovu sreću, bio je u dobroj formi i njegovi čvrsti stomačni mišići
apsorbovali su većinu udaraca. Ležao je na podu radne sobe svog oca,
dok je starac na prednjem tremu razgovarao sa svojom dvojicom
siledžija. Načuo je deliće razgovora, ali ne dovoljno da zna šta se
dešava. Barem je sada znao kako je njegov otac živeo sam. S njim je sve
bilo u redu. Sve je bila obmana, i to vrlo efikasno izvedena, što je Grant
morao da prizna. A on je radio upravo ono što je njegov otac želeo,
uopšte ne shvatajući da je izigran.
Vrata sa mrežicom otvorila su se i zatvorila.
 Njegov otac ušao je u radnu sobu i seo u fotelju. „Kakav je osećaj?”
„Shvatio sam, starce. Ja sam ga dao tebi. A ti si uzvratio.”
Njegov otac se nasmejao. „Dopada mi se tvoja razmetljivost. Nikada
se nisi mnogo plašio. Imao si toliko potencijala, ali nikada nisi pokazao
ni mrvicu discipline potrebne da se on kanališe. Onda si se odjednom
fokusirao na zlato. Pohlepa je zaista moćan pokretač, zar ne?”
On se trgnuo od mučnine koja je u njemu narastala od prebijanja.
„Hteo sam to blago.”
„Ali ono nije tvoje.”
Protrljao se po bolnom stomaku. „A ko će ga uzeti?”
„To ćemo tek videti. Trenutno, potrebna mi je tvoja pomoć.”

Koton se smestio u fotelju i okrenuo licem prema Stemu, koji je sedeo

za pretrpanim pisaćim stolom.
„Ispod jedanaest grešaka. Brekinridž je pričao o Džejmsu Smitsonu,
čoveku koji je na poklon ostavio početnih 500 000 dolara za osnivanje
Smitsonijana.”
„Kako to znaš?”
„Mogu da ti pokažem gore na spratu. Koliko znaš o Smitsonu?”
„Skoro ništa.”
„Mi smo se iz sve snage trudili da Smitson izgleda kao nešto više
nego što je zaista bio. Nažalost, on nije bio Indijana Džouns. Bio je
samo običan, prosečan naučnik iz XIX veka. Proučavao je stvari kao što
su pravljenje kafe, ljudske suze i zmijski otrov, i uspeo je da otkrije
mineral koji je na kraju nazvan po njemu posle njegove smrti.
Smitsonit. Ali to je relativno beskorisna ruda. Ništa što je Smitson
radio nije bilo revolucionarno ni posebno prosvetljujuće. Ali živeo je u
vreme kada je hemija počela da se izdvaja kao posebna nauka,
udaljavajući se od alhemije i postajući poštovana disciplina. On je, na
neki sitan način, pomogao da se istakne ta razlika.”
„I sahranjen je gore na spratu.”
Stem je klimnuo glavom. „U kripti, odmah iza severnog ulaza. Tamo
je od 1905. godine, otkad su njegovi zemni ostaci doneti iz Italije.
Prvobitno je bio sahranjen u Đenovi, ali je Aleksander Grejam Bel, jedan
od naših upravnika u to vreme, ubedio sve ostale da prenesu kosti
ovamo. Bel je otputovao u Italiju 1903. i lično nadzirao njihov
povratak.”
Stem mu je ispričao kako je Smitsonov kovčeg zatim bio javno
izložen u upravnikovoj sobi na spratu duže od godinu dana, dok je
pripremana kripta pored severnog ulaza. Prvobitna namera bila je da
to bude privremeno mesto njegovog počinka, dok se ne pronađu
sredstva za bolje smišljen i sagrađen spomenik i grobnicu. Ali taj novac
nikada se nije pojavio. Godine 1973. odlučeno je da se kripta renovira
kako bi bila prilagođenija za posetioce.
„Tada je Brekinridž na sebe preuzeo da otvori grob”, rekao je Stem.
„Sekretar u to vreme nije bio u zemlji. Boravio je u Indiji, i Brekinridž
sigurno nije slučajno odlučio da to uradi baš tada. On je pažljivo
izabrao trenutak. Posle toga bilo je mnogo rasprava o onome što je
uradio.”
„On nije imao ovlašćenje da otvori grob?”
„To je teško reći. Bio je kustos Zamka, a u toku je bilo renoviranje
kripte. Dakle, mogao je da radi šta god je bilo potrebno da se taj posao
obavi, ali nije imao konkretno odobrenje upravnog odbora, a ni
sekretara da otvori grob. Međutim, mnogo ljudi bilo je prisutno kada se
to dogodilo. Zamenik sekretara, nekoliko pomoćnika, kustosi, arhivari.
Zatim je neko od članova osoblja pozvao Vašington star njuz i javio šta
se dešava. Oni su nas uz to prijavili gradskim vlastima Vašingtona.
Izgleda da je bila potrebna dozvola da se otvori grob u distriktu, a
Brekinridž je nije imao. Da bi se sva ta pažnja preusmerila i ublažila,
pozvali su reportera i pokazali mu kosti. On je na kraju objavio jedan
saosećajan članak za koji nikoga nije bilo briga.”
„A šta je bilo unutra?”

Grant je slušao kako njegov otac objašnjava: „Oni će ponovo otvoriti

grob Džejmsa Smitsona.”
Znao je da je i sam starac uradio to isto, pre mnogo godina. „Kako
možeš da budeš toliko siguran?”
„Zato što je čovek koji je ovde dolazio ranije isti onaj koji sve ovo
istražuje za Smitsonijan. Ja sam ga uputio na to, pod uslovom da je
dovoljno pametan da to shvati. Kladim se da jeste. Oni neće moći da se
odupru porivu da pogledaju. I uradiće to noćas.”
„Kako si znao za njega?”
„Moj posao je da sve znam. Pažljivo sam posmatrao sve ovo već
dugo vremena. Ja imam mnogo očiju i ušiju.”
„Ne shvatam. Zašto bi ga ti uputio na to?”
„Ti si uspeo da pronađeš Veštičji kamen i Kameni stepenik. Ja sam
te naveo do oba. Ali Kamen srce je nešto drugo. Ostavio sam ga u
Smitsonovoj grobnici 1974, kada sam je otvorio radi navodne
istorijske inspekcije. Preuzeo sam taj rizik znajući da je grobnica
savršeno skrovište. Dejvis Lejn želeo je pet kamenova kako bi došao do
zlata. Nije hteo da se zaustavi. Pokušao sam konvencionalnim
metodama, čak sam mu uputio i jednu ili dve pretnje, ali ništa nije
uspelo. Zato sam sakrio jedan deo slagalice bez koga nije mogao ništa
da uradi.”
On jedva da je mogao da veruje šta čuje.
„Trebalo bi da znaš da ja sada imam Veštičji kamen”, rekao je
njegov otac.
„Kako? Moji ljudi su ga fotografisali u Arkanzasu, ali nisu uspeli da
ga uzmu.”
„I podbacili su. Zato sam poslao moje ljude, koji su daleko
sposobniji. Oni sada imaju kamen. Tvoji ljudi su mrtvi.”
On je bio šokiran.
„Bio sam primoran da ih eliminišem, zbog tebe”, dodao je njegov
otac.
Koga je bilo briga? Oni nisu bili njegov problem.
Imao je veće.
„Šta si uspeo da uradiš sa Kamenim stepenikom?”, upitao je njegov
otac.
„Samo da ga fotografišem. Omeli su me.”
„Čuo sam šta se dogodilo u sali sa fosilima. Imao si sreće što nisi
uhapšen.”
„Čovek koji je bio ovde. On je taj koji je pokušao da me zaustavi.
Prepoznao sam mu glas.”
„Onda je sreća što nije znao ko si ti. Shvataš valjda da si ovo hiljadu
puta otežao. Nikada nisam ni sanjao da ćeš ubiti čoveka, a zatim pucati
na federalnog agenta.”
„Ali u redu je da ti ubiješ trojicu ljudi.”
„Ta ubistva nikada neće biti otkrivena. Ali ta federalna agentkinja
koju si ti upucao još se bori za život u bolnici. Imao si sreće što oni ovo
trenutno drže u tajnosti.”
„Dao sam ti ono što si želeo, zar ne?”
„O, da, jesi. Ali privukao si mnogo nepotrebne pažnje. Daleko više
nego što smo ikada očekivali.”
„Ko ste vi?”
„To nije neophodno da znaš. Ono što je važno jeste da ću ti dati još
jednu šansu da se iskupiš.”
„I šta da uradim?”
 „Dođi do Kamena srca.”

Koton je čitao dve stranice koje je Stem odštampao iz kompjutera.

Izveštaj iz arhiva Smitsonijana.

Tema: ekshumacija i ponovna sahrana ostataka Džejmsa

Smitsona. Pošiljalac: Frenk Brekinridž, kustos zgrade Instituta
Smitsonijan. Datum: 5. oktobar 1973.

Kovčeg sa ostacima Džejmsa Smitsona, položen u kriptu u

zgradi Instituta Smitsonijan, ekshumiran je u sredu, 3. oktobra
1973, i ponovo vraćen na mesto u petak, 5. oktobra 1973. Ovaj
izveštaj napisan je kao evidencija o tome i biće pohranjen u
arhive. Ne mogu da predvidim nikakav razlog za buduću
ekshumaciju Smitsonovih ostataka, pošto je sada obavljen
pažljiv i potpun pregled položaja i stanja kovčega i samog
kostura u njemu.
Sredinom septembra tražio sam od Odeljenja za upravljanje
zgradom dozvolu da istražim donji nivo kripte radi
pronalaženja kovčega. Evidencije o pravljenju grobnice i
polaganju kovčega u nju iz 1904. davale su međusobno
suprotstavljene informacije. Zatim, 1. oktobra 1973, podigli
smo poklopac posude u obliku sarkofaga ozidane na grobnici,
ali videli smo da je unutrašnja komora prazna; 2. oktobra
naložio sam da se izbuši rupa na severnoj strani podnožja
grobnice. Tog popodneva uspeli smo da utvrdimo da se kovčeg
nalazi u podnožju. Četiri mermerne stranice tog podnožja bile
su trajno učvršćene gvozdenim klinovima, pa sam naredio da se
severna strana probije bušilicama. Naručen je identičan komad
italijanskog mermera da se zameni polomljeni deo.
Posle skidanja poklopca sanduka pronađena je bakarna kutija
uglavljena u sanduk i zatvorena lemljenjem. Odlučeno je da se ta
kutija otvori i pomoću aparata za varenje rastopljeni su
zalemljeni pečati na poklopcu. Radnici su istopili zalemljene
spojeve i posle uklanjanja poklopca pronađena je Smitsonova
lobanja na jednom kraju i kosti razbacane po celom sanduku,
izmešane sa zemljom i komadima drveta iz prvobitnog sanduka
iz 1829. godine. Aparati za varenje rastopili su zalemljene
spojeve, ali se pri tome svilena postava sanduka zapalila.
 Predradnik je poslao varioce u salu da napune usta vodom iz
fontane i ugase vatricu koja je planula, ne oštećujući kostur. Nije
bilo potrebe da se upotrebi aparat za gašenje požara koji je
stajao u blizini. Poklopac bakarne kutije je zamenjen i zatim
pokriven platnom i odnet na drugu stranu Nešenel mola u
laboratoriju u Muzeju istorije prirode. U bakarnoj kutiji nisu
nađeni nikakvi rukopisi.
Kosti su izmerene, fotografisane, snimljene rendgenskim
zracima, katalogizovane, očišćene, a zatim pohranjene u
odvojene plastične vreće. U jedan sat po podne 5. oktobra 1973.
grupa svedoka okupila se u mašinskoj radionici Muzeja istorije
prirode. Otkucani izveštaji položeni su u sanduk pre nego što je
on ponovo zapečaćen, i u njima je objašnjeno zašto je on
otvaran, kada je to urađeno, i opisano je stanje Smitsonovih
ostataka u to vreme. Poklopac bakarne kutije ponovo je
zalemljen i prevezen na drugu stranu Nešenel mola u
automobilu. Petog oktobra, u 13.45, kutija je vraćena u ukrasno
izrezbareni sanduk od mahagonija sa šest ručki od srebra i
srebrnom pločicom na kojoj je pisalo Smitsonovo ime. Zatim je
sanduk ponovo položen u podnožje grobnice zatvoreno
gvozdenom pločom dok mermer ne stigne iz Italije.

„Ta ploča za zamenu nije stigla do februara 1974. godine”, rekao je

Stem. „To znači da je Brekinridž imao četiri meseca da skine gvozdenu
ploču i sakrije u podnožje grobnice šta god poželi. On je bio kustos i
imao je slobodan pristup kad god poželi, noću ili danju?
Koton se prisetio šta mu je Veston ispričao o sukobu. „Dejvis Lejn
želeo je zlato. Pretpostavljam da ga je bez Kamena srca nemoguće
pronaći. Zato je Brekinridž izmislio razlog da otvori Smitsonov grob i
zatim je sakrio kamen unutra, gde niko nikada nije mogao da ga traži.
Čak to i kaže, baš ovde u izveštaju. „Ne mogu da predvidim nikakav
razlog za buduću ekshumaciju Smitsonovih ostataka.”
„Ali pogrešio je”, zaključio je Stem. „Ponovo ćemo ga otvoriti, noćas,
posle zatvaranja Muzeja. I ja sam kustos, sa neograničenim pravom
pristupa. Ali muči me jedna stvar. Posle svih ovih godina, zašto je
Brekinridž ukazao gde da tražimo?”
„Zato što je taj starac želeo da znamo.”
A on je razmišljao o planu akcije.
Međutim, trebala mu je pomoć.
 Zato je pozvao štab Odeljenja Magelan.

PEDESET DEVETO POGLAVLJE

Grant se vozio na zadnjem sedištu svojih kola. Njegov otac i jedan od

ljudi koji su ga udarali sedeli su napred. Vozili su se kroz prestonicu.
Stomak ga je još boleo, ali preživeće. Oduzeli su mu mobilni telefon,
zajedno sa pištoljem. Osećao se kao dete koje kažnjavaju, bespomoćno
da išta uradi. Dok je ranije uživao u moći koju je stekao, sada je ponovo
bio niko i ništa. Pogrešno je procenio oca. Još gore, iskoristili su ga.
Pitao se da li je išta od onoga što je postigao bilo stvarno, ili je sve
samo bilo deo plana u kojem on na kraju neće imati udela.
„Postoje neke stvari koje treba da znaš”, rekao mu je otac sa
suvozačkog sedišta. „A ovog puta reći ću ti ih bez tvog uobičajenog
sredstva ubeđivanja.”
„Hoćeš li prestati to da pominješ? Tvoje gorile prenele su mi
poruku.” Njegov otac se nasmejao. „Moraćeš da mi oprostiš. Ja sam star
i malo toga me još zabavlja. Ti si otprilike sve što ostavljam za sobom.”
„Nisu mi nedostajale ni tvoje uvrede.”
Starac se okrenuo licem prema njemu. „Kako bi bilo da ti
jednostavno smestim metak u glavu i završim s tim?”
U toj pretnji nije bilo nikakvog nagoveštaja zabave.
„Pređi na stvar. Šta hoćeš da mi kažeš?”

Angusu Adamsu bilo je drago što vidi Džozefa Henrija. Poslednji

put bili su zajedno na dan požara, 24. januara 1865. Prošlo je
dvanaest godina. Mnogo toga se promenilo. Zamak je obnovljen i
zgrada je ponovo bila posećen i popularan muzej, čija je
unutrašnjost bila drugačija nego pre.
Bogu hvala da je rat bio završen. Te godine bile su teške za
svakoga. Naročito za špijune. Posle toga su mnogi počeli da se
skrivaju ili uzeli novo ime i novi identitet, pokušavajući da
pobegnu od karijere sastavljene od laži. Među njima je bio
uobičajen osećaj bespomoćnosti, nesposobnosti i depresije. Stopa
samoubistava je rasla. To nije bilo iznenađujuće. Kada špijuni
izgube živce, smrt nije daleko. Nekoliko su ih uhvatile federalne
trupe, i zatim ih ubile. Ali ne posle podizanja optužnice i suđenja.
Jednostavno bi ih streljali i ostavili da istrunu. Što je špijun bio
uspešniji, odlučnije su ga progonili. On je bio jedan od najboljih, i
federalci su ga revnosno tražili. Ali pobegao je na mesto gde ga
niko nikada neće tražiti.
„Bio sam oduševljen kada sam primio telegram o tvom dolasku”,
rekao je Henri. „Uvek sam se pitao šta se dogodilo s tobom.”
On se osmehnuo. „Jedva sam se izvukao iz grada na dan požara.
Izgleda da je moja misija bila razotkrivena.”
Henri mu je ispričao šta se još dogodilo tog dana.
„Federalci su tražili dosijee Vlade Konfederacije. Znali su da će ti
dokumenti biti evakuisani iz Ričmonda i rečeno im je da će biti
predati Smitsonijanu. Taj kapetan koga si spasao došao je
nekoliko dana kasnije da se vidi sa mnom i hteo je da zna kako
sam imao onaj ključ i tvoj dnevnik na stolu. Rekao sam mu da si ti
došao sa željom da daš donaciju Institutu, ali je požar prekinuo
naš razgovor pa nikada nisam saznao pojedinosti i do donacije
nije ni došlo. Rekao sam mu da si ostavio ključ i dnevnik na mom
stolu kada smo shvatili da zgrada gori. On mi je onda ispričao za
vaš nasilni susret u mojoj kancelariji, a ja sam mu odgovorio da
sam te video kako ga iznosiš na sigurno. Vrlo je moguće da si mu
spasao život. U znak zahvalnosti, on je odustao od čitave te
stvari.”
„Velikodušno od njega, s obzirom na to da nije imao ni ključ ni
dnevnik.”
Henri se iscerio. „Zahvaljujući tome što si brzo razmišljao.”
„Nebesima hvala što je Marijana Maklohlin bila tu da me izvuče.
Šta se dogodilo s njom?”
„I dalje živi ovde, u istoj kući. Mogu da ti ugovorim posetu ako
želiš.”
On je odmahnuo glavom. „Mislim da je bolje da se što manje
pojavljujem među ljudima.”
„Šta se dešavalo s tobom, Anguse?”
„Odselio sam se na zapad, i tamo sam živeo od kraja rata. Na
teritoriji Nju Meksika.”
„To je deo onoga što si istraživao 1854.”
On je klimnuo glavom. „Bio sam toliko impresioniran svim što
sam video da sam odlučio da ću tamo živeti. Imam ranč u
planinama Sangre de Kristo, blizu Rio Grandea, sa dugačkom,
niskom kućom od zemljanih cigli koja se lepo uklapa u pejzaž. Sa
mnogo soba, okruženih senovitom verandom. Voleo bih da možeš
da je vidiš.”
I ispričao je svom starom prijatelju o svom izbeglištvu. 0
hranjenju stoke, zatvaranju svinja u obor i staranju da kokoške
ostanu izvan domašaja kojota. O večerima na verandi, gde je imao
nekoliko sati svežine da se odmori od letnje vrućine. I o noćima.
Tako mračnim. Jedini blesak u tami bilo je povremeno kresanje
šibice da se upali cigara, a jedinu neprijatnost predstavljali su
komarci.
„Oni su najgora pošast”, rekao je Henriju. „Ili se navikneš na
njihove uhode, ili se izveštiš u tome da ih ubijaš. Jedino što ih
stvarno drži podalje jesu kolica puna đubriva. Zapališ ga i
postaviš niz vetar tako da povetarac nanosi smrdljivi dim u tvom
pravcu.”
„Zvuči divno.”
Opazio je sarkazam u glasu svog prijatelja. „Stvarno i jeste,
Džozefe. To je raj. Tamo imaju taj pasulj pržen u vreloj masti.
Frijoles refritos. Prepečeni pasulj. Samo umačeš hleb u njega.
Moji klinci ga obožavaju.”
„Drago mi je što je sve ispalo dobro za tebe. Da li još slikaš?”
Njegov bivši šef izgledao je umorno. Sustigle su ga godine. Mora
da je imao blizu osamdeset, ali i dalje je vodio najveću američku
naučnu instituciju.
„Znaš da sam povremeno voleo da naslikam poneko ulje
naplatnu. To mi i dalje donosi izvesno zadovoljstvo.”
„Ti si bio jedan od najboljih ilustratora. Voleo sam tvoje crteže.”
On je cenio taj kompliment. „Drago mi je što ti rat nije naneo
mnogo štete.”
„To su bile teške godine. Imali smo jako malo novca. Jedva smo
uspeli da ostanemo otvoreni. Ali obnovili smo se i ustanova sada
prosto cveta.”
To je bilo dobro čuti.
„Ispostavilo se da je požar bio pravi blagoslov”, rekao je Henri.
Čudna izjava. „Šta je bio uzrok?”
„Glupost. Radnicima u galeriji slika bilo je hladno pa su doneli
peć i gurnuli čunak u ono što su mislili da je otvor dimnjaka. A to je
u stvari bio samo prazan prostor u spoljašnjem zidu od cigle.
Užarene varnice su se nedeljama skupljale ispod krova, dok nisu
eksplodirale.”
„A uvek sam mislio da je to bilo delo Jenkija. Bila je prevelika
prokleta slučajnost što se to desilo baš tog dana.”
„Ponekad sudbina bude na tvojoj strani. Tako je bila i na našoj.
Bilo je pitanja, ali sve se brzo završilo.”
„Je li izgubljeno mnogo slika?”
„Većina dela Čarlsa Kinga i Džona Stenlija je uništena. Svi
njihovi indijanski portreti su nestali. Čiroki državnici. Potavatomi
ratnici. Poglavice Osaga. Verovatno najvrednija kolekcija u zemlji.
Užasan gubitak.”
Sećao se svih tih dela, pošto je proveo mnoge sati u galeriji sa
slikama.
„Takođe smo izgubili Smitsonove lične stvari”, nastavio je Henri.
„Njegove lične kofere, kišobran, štap za šetnju, mač i malu putnu
kemijsku laboratoriju. Srećom, njegova biblioteka bila je smeštena
na drugom mestu i sačuvana je.”
A to je dovelo do svrhe njegove posete. Dohvatio je kožnu torbicu
koju je poneo sa sobom u voz i našao u njoj dva predmeta. „Mislio
sam da je vreme da konačno ovo ponovo isporučim.”
Pružio je Henriju masivni ključ.
Isti onaj iz dana kada je izbio požar.
Henri je prihvatio ponudu. „Dobro je što ga nisam imao posle
požara. U to vreme nikako ne bismo bili u mogućnosti ni da
priđemo onim dokumentima. Da li arhivi i dalje postoje?”
On je klimnuo glavom. „Postoje. Ali su premešteni. I bojim se da
moraju ostati skriveni, bar još neko vreme. Da znam da su na
sigurnom. A na kraju želim da ih dobije Smitsonijan, baš kao što je
i Džef Dejvis želeo.”
„Koliko će trajati to neko vreme?”
„Sedamdeset pet godina.”
Henri je izgledao iznenađeno. „Hoće li izdržati tako dugo?”
„Mislim da hoće. Pobrinuo sam se za to.”
„Da li vitezovi još postoje?”
„Postoje. Ali stvari se menjaju.”
Henri je proučavao ključ. „Dakle, šta da radim s ovim?”
„Čuvaj ga.”
Izvadio je i drugi predmet iz torbice. Prelep, u kožu uvezan
dnevnik sa blistavim zlatnim ukrasnim ivicama. Predao ga je
 Henriju.
Henri kao da je odmah znao šta je to. „Tvoj terenski dnevnik.”
On je klimnuo glavom. „Malo je drugačiji od originala. Napravio
sam novi primerak, bez tragova prašine i prljavštine. Mislio sam
da ga ostavim ovde na pozajmici na neko vreme. Moje primedbe sa
prve ekspedicije Smitsonijana na jugozapad iz 1854.”
Henri je prelistao rukom ispisane stranice. „Divan je. Vidim da
umetnik u tebi nije nestao.”
On se osmehnuo. „Ja sam samo nesavršen čovek koji je imao
sreće da svedoči nekim važnim zbivanjima u istoriji. Taj dnevnik
trebao bi da bude veliki dodatak kolekcijama. Mislim da će
pozajmica od sedamdeset pet godina biti i više nego dovoljna.”
Video je da je Henri shvatio povezanost dnevnika sa ključem.
„Neka posle toga bude vraćen mojoj porodici u Džordžiju.”
„Sve za tebe, stari prijatelju. Siguran sam da će naši geolozi,
prirodnjaci i geografi ceniti priliku koja im se ukazuje da prouče
tvoja zapažanja. Ona su prva ikada zabeležena o tom području.
Reci mi, jesu li se stvari tamo mnogo promenile?”
„Ni najmanje. To je još jedan razlog zbog koga toliko volim da
živim tamo.”

„Kako ti znaš bilo šta od toga?”, upitao je Grant oca.

„Oni među nama koji su na vodećim položajima u Redu tačno znaju
šta je Angus Adams uradio tog dana 1877. godine. On je dokumentovao
završetak svoje prvobitne misije, sa jednom izmenom. Umesto da
uzme svoj terenski dnevnik, vratio ga je u Smitsonijan.”
„A ključ?”
„I dalje je važan, i zato ti moraš da ga doneseš.”
Ostavio ga je kod Dajane, u stanu Aleksa Šervuda.
„Ti shvataš, sine, da nam Šervudova nije potrebna. Možemo da
pronađemo zlato bez nje. Ali treba nam ključ.”
„Mislio sam da je moja korisnost stvar prošlosti.”
„Možeš da se iskupiš.”
Nije znao šta da kaže. „Mogu da donesem ključ.”
Njegov otac se osmehnuo. „I mislio sam da bi možda mogao. Reci
nam gde je i sada ćemo otići tamo. Imamo vremena.”

Grant se popeo uz stepenice do Šervudovog stana. Zgrada je bila tiha u

kasno popodne, jer se većina stanara još nije vratila kući s posla.
Pokušavao je da smisli šta da kaže Dajani kako bi dobio ključ. Mogao je
jednostavno da ga uzme, ali odlučio je da ne spali potpuno taj most za
sobom.
Bar ne još.
Došao je do vrata stana i blago pokucao.
Nije bilo odgovora.
Pokušao je ponovo, ovog puta oštrije.
I dalje nije bilo odgovora.
Pritisnuo je kvaku.
Zaključano.
Gde je, dođavola, ona?
Mogao je da je pozove telefonom, ali to bi samo pokrenulo pitanja.
Stajao je nepomično i osluškivao, ali ništa nije čuo. Nadao se da niko od
komšija sa ovog sprata nije kod kuće. Podigao je desnu nogu i zabio
potpeticu u vrata.
Pomerila su se, ali nisu popustila.
Još jedan udarac nogom i brava je izletela iz dovratka, a vrata
uletela unutra.
Ušao je i video starinski ključ na pisaćem stolu.
U stanu nije bilo nikoga.
Mora da je Dajana izašla.
Savršeno.
Zgrabio je ono po šta je došao i izašao.

Mobilni telefon zavibrirao je Deniju u džepu.

Još uvek je bio u teretani sa potpredsednikom. Raspravljali su šta
da rade i formulisali plan.
Pogledao je na ekran.
NEPOZNATO.
Ali se svejedno javio.
„Gospodine predsedniče, ovde Tejsli Forsberg. Onaj čovek koji je
uzeo beležnicu upravo je provalio vrata Aleksovog stana.”

ŠEZDESETO POGLAVLJE
Koton je pogledao na sat. Sedam po podne.
Zamak je zatvoren pre devedeset minuta, ali nekoliko zaposlenih se
i dalje vrzmalo po njemu. Administrativne kancelarije na gornjim
spratovima bile su prazne. Ovde u prizemlju, u glavnom holu, čistili su
snek-barove i zatvarali suvenirnice za taj dan. Stem mu je rekao da bi
za sat vremena zgrada trebalo da bude potpuno prazna.
Krenuo je prema severnim izlaznim vratima i prošao u predvorje
koje je vodilo do Smitsonove kripte. Malopre je iz Stemove knjige o
Zamku pročitao ponešto o simbolici ove grobnice. Masivna urna
stajala je na četiri izrezbarene lavlje noge, a posuda je bila zatvorena
ukrasnim poklopcem u obliku šišarke, što je navodno simbolizovalo
regeneraciju. Veliki središnji grb, moljac unutar lovorovog venca,
predstavljao je novi život posle smrti.
Sam venac označavao je uspeh, pobedu i večnost. Ceo sarkofag
stajao je na postolju od crvenog mermera, na čijem su se dnu nalazili
Smitsonovi ostaci.
Prišao je bliže, diveći se natpisu uklesanom u kamen.

POSVEĆENO USPOMENI NA BLAGORODNOG DŽEJMSA SMITSONA,

ČLANA KRALJEVSKOG DRUŠTVA IZ LONDONA, KOJI JE UMRO U
ĐENOVI 26. JUNA 1829. U SEDAMDESET PETOJ GODINI.

„To je pogrešno”, rekao je Stem.

On nije čuo kada mu je kustos prišao s leđa.
„Smitson je imao šezdeset četiri godine kada je umro. Ne
sedamdeset pet.”
Sada je razumeo Brekinridžovu poruku.

ISPOD JEDANAEST GREŠAKA.

„Tu grešku skoro niko nije primetio”, dodao je Stem. „Ali Brekinridž
je sigurno znao za nju.”
Pored groba, sa obe strane su bile postavljene zastave, jedna
Sjedinjenih Država, a druga Velike Britanije, pošto je Smitson bio
Englez. U izložbenoj vitrini stajali su dokumenti i razni predmeti, kao i
primerak čuvenog testamenta.
„Brekinridž je dobro uradio što je otvorio ovu prostoriju”, rekao je
Stem. „Pre restauracije bila je neosvetljena i zatvorena gvozdenom
kapijom. Mogao si da gledaš unutra samo kao u zatvorsku ćeliju, kroz
rešetke. Posle toga postala je mesto u koje su ljudi mogli da uđu i
razgledaju.”
Koton je pokazao na mermerno podnožje grobnice. „Kako da
probijemo unutra?”
„Trebalo bi da bude stvarno lako.”
On je i dalje bio zabrinut. „Ta poruka koju je Brekinridž poslao
zaista je suptilna. Jedanaest grešaka. Prilično dobro za tipa čiji je um u
nekom drugom dobu.”
Stem ga je radoznalo pogledao. „Šta hoćeš da kažeš?”
„Imamo nešto vremena pre nego što se mesto isprazni. Ništa
odavde nikuda neće pobeći, pa zato pođimo da još jednom posetimo
starca.”

Dajana se vratila u Aleksov stan. Bila je izašla da nešto pojede i otišla je

taksijem do jednog od svojih omiljenih prestoničkih restorana. Vens se
nije dugo zadržao, i ona je još bila zabrinuta zbog njegove posete. Ali on
ju je uverio da će stvari sutra biti urađene kao što je i planirano. Uz to,
nije se čula sa Grantom, i pitala se šta to on radi u šta ona nije
uključena.
Popela se uz stepenice i skrenula u hodnik. Ispred stana se
zaustavila. Vrata su bila napola otvorena, dovratak slomljen.
Čula je neko kretanje unutra.
Provalnik?
Nemoguće.
Gurnula je vrata i otvorila ih do kraja.
I videla Denija Danijelsa.
„Šta, za ime božje, ti radiš ovde?”, upitala je, i dalje stojeći napolju.
„Da li si provalio?”
On je odmahnuo glavom. „Ovako sam sve zatekao. Međutim, neko
jeste provalio.”
Preletela je pogledom po prostoriji, ali ga je odmah zaustavila na
pisaćem stolu. Njen ajped je i dalje bio tu, ali ne i ključ.
„Vratio si se da još nešto ukradeš od mene?”
„Vidim da si shvatila ko ima beležnicu tvog brata.”
„Zovem policiju”, rekla je ona.
„To je dobra ideja. Mislim da je vreme da se oni umešaju.”
Stajao je na drugom kraju prostorije, u odelu, s kravatom, visok i
doteran, i netremice je gledao u nju, s visine.
„O čemu pričaš?”, upitala je ona.
„O Vitezovima zlatnog kruga.”
 Prošla je kroz polomljena vrata u stan, ne obraćajući pažnju na
njegov pokušaj da je uznemiri. „Zašto si uzeo onu beležnicu?”
„Da završim ono što je Aleks započeo.”
„Razgovarao je s tobom?”
„Tačno znam šta ti, Vens i tvoj brat planirate.”
U njoj je narastao bes. Njen muž bio je mrtav, a ipak je ovde bio
drugi čovek, koga je ona već dugo mrzela, i pokušavao da je osujeti i
omalovaži. „Ono što mi radimo potpuno je zakonito.”
„Ali ubistvo nije.”
Da lije blefirao? Bilo je teško reći. „Šta to insinuiraš?”
Nije joj odgovorio.
„Postavila sam ti pitanje. Odgovori mi, dođavola.” Sada je već vikala.
„Trebalo bi da budeš zabrinuta”, rekao je on.
„To nije odgovor.”
„Ne, nije. Ali šta god da je onaj ko je provalio ovamo uzeo, trebalo bi
da te brine.”
„A kako se desilo da se ti upravo sada zatekneš u blizini?”
„Čovek koji je provalio ovamo prošle noći ubio je čoveka. Verovatno
je i pucao u federalnog agenta. Hoću njega. Ima mladež na vratu i imao
je smeđu kovrdžavu kosu. Sada je kratko ošišan.”
Šta je ono Grant rekao?
Treba mi sisanje.
„Nemam pojma ko je to.”
„Stvarno? Zato što je momak koga si pre nekoliko dana poslala
ovamo da uzme onu beležnicu i Aleksove knjige, koje sam video u
tvojoj radnoj sobi, imao smeđu kovrdžavu kosu i mladež na vratu.”
Kako je, za ime sveta, on znao išta od ovoga?
Ključala je od besa. „Izlazi! Izlazi! Odmah!”
Morala je da bude oprezna. Bes i očajničke reči odavali su strepnju
koja je izjedala.
A ona nije želela da on to vidi.
„Ona ogrlica koju sam ti vratio jeste simbol Vitezova zlatnog kruga”,
rekao je on. „Ti imaš jednu, kako si sama priznala. Aleks je svoju bacio.
Odbacio je ono što ste ti, tvoj brat i Vens planirali. A sada je mrtav.
Kakva neverovatna slučajnost.”
„Ti si nadmeni, arogantni kreten. To si uvek i bio. Polin je konačno
uvidela šta si ti i izvukla se. Dobro za nju. Šteta što vaša ćerka nikada
nije dobila tu šansu.”
Denijeve oči su sevnule. Prešla je granicu. Ali on je žestoko navaljivao
na nju, nadajući se da će izvući priznanje. Umesto toga, prešla je u
ofanzivu, udarajući ga u mesto koje mu je uvek bilo i ostalo ranjivo. A
ipak, neka bude proklet ako joj dopusti da iskoristi njegovu pokojnu
ćerku kao oružje.
„Meri, neka počiva u miru, stradala je zbog mog nemara. To je
činjenica. I taj bol u meni nikada neće proći. Ti, sa druge strane, izgleda
ne osećaš nikakav bol zbog gubitka muža. Gledao sam te na sahrani. Da,
odigrala si ulogu ucveljene udovice. Ali kasnije kao da je sve
zaboravljeno, napolju na tremu, sa Lušusom Vensom.”
Posmatrao ju je pažljivo, kao i ranije Vensa, primetivši da nije ni
izbliza dobra u skrivanju iznenađenosti kao on.
„Video sam poljubac. Čuo sam šta ste rekli jedno drugom. Ti si
prevrtljiva, lažljiva preljubnica. A sumnjam i da si ubica. Ne mogu to da
dokažem. Ne još. Ali hoću. Možeš da računaš na to.”
Krenuo je prema vratima.
„Ostale su mi samo dve reci za tebe”, promrmljala je ona.
Koje je on lako mogao da zamisli. Ali ona je morala da shvati
ozbiljnost situacije. Zato se okrenuo licem prema njoj i optuživački
uperio prstom. „Žena do koje mi je mnogo stalo bori se za život u
bolnici, zahvaljujući tvom partneru, ko god on bio. Dočepaću ga se, a
dočepaću se i tebe.”
Zatim je otišao.
Napolju, u hodniku, spazio je malo odškrinuta vrata na drugoj
strani i video Tejslino lice. Ona je sigurno čula sve što je rečeno
zahvaljujući provaljenim vratima. Telefonom mu je rekla da je ubica
promenio izgled. Pogledi su im se sreli i on je odmahnuo glavom, dajući
joj znak da se vrati unutra i zatvori vrata.
Dosad, ona se još nije umešala u ovo.
A on je nameravao da tako i ostane.

Sišao je niz stepenice i izašao iz zgrade. Trebalo je da krene nazad u

bolnicu i bude pored Stefani. Agent Odeljenja Magelan koji ju je čuvao
nazvao je ranije i rekao da nije bilo promena. Ona je i dalje bila u komi.
Doktori su je pustili da se odmora, rekavši da je to najbolji lek u ovom
trenutku. Izgledalo je da je operacija uspela. Nije više bilo krvarenja ni
traume.
Sve to zvučalo je dobro.
Ali i dalje se smatralo da je u kritičnom stanju.
 Trebao mu je taksi, ali shvatio je da neće naći nijedan u ovoj tihoj
sporednoj ulici, pa se zato okrenuo i pošao niz trotoar prema uglu
prometnijeg bulevara. Čuo je brujanje vozila koje mu se približavalo
otpozadi i, uvek oprezan, krajičkom oka primetio obris automobila.
Promena u grlenom brektanju motora označila je da auto usporava.
Zatim je automobil stao.
A stao je i on, okrenuvši se da vidi crnu limuzinu, sličnu hiljadama
drugih koje su kružile ulicama prestonice. Zadnja vrata su se otvorila i
kongresmen Pol Fricl izašao je na ulicu.
„Neko bi želeo da razgovara s tobom”, rekao je njegov stari prijatelj.
U očima mu se nije videla ni naklonost ni neprijateljstvo.
„Da li ja želim da razgovaram sa njim?”
Pol je klimnuo glavom. „Mislim da bi trebalo.”
Ledeni prsti strepnje stegnuli su mu utrobu. „U ovome postoji
nešto više nego što si mi rekao, zar ne?”
„Mnogo više, Deni.”
 ŠEZDESET PRVO POGLAVLJE

Koton i Rik Stem popeli su se uz stepenice do prednjeg trema kuće

Frenka Brekinridža. Već je pala noć. Bilo je skoro osam sati. U kući nije
bilo upaljeno nijedno svetlo, a ulazna vrata su i dalje bila otvorena. On
je pokucao po dovratku i zagledao se kroz mrežicu u predsoblje. Prošli
put je morao da kuca nekoliko puta pre nego što se starac pojavio.
Zato je probao ponovo.
I dalje ništa.
„Gospodine Brekinriđžu”, pozvao je. „Ovde je kapetan Adams. Od
malopre.”
Nije bilo odgovora.
Zato je otvorio vrata.
„Je li to pametno?”, upitao je Stem.
„U mom poslu, to je najvažnije.”
Ušli su.
Sve je bilo tiho, kao u crkvi ponedeljkom.
„Brzo pretražimo kuću da vidimo je li starac ovde”, rekao je.
I to su i uradili, ali nisu videli ništa drugo osim da je kuća uredna i
dobro održavana.
„Možda je otišao kod komšije”, pretpostavio je Stem.
Ali nešto nije bilo u redu sa svim ovim zajedno. On se i dalje
sumnjičavo pitao da li je bio izigran prilikom prvog dolaska ovamo. A
sada je kuća bila prazna, sa širom otvorenim prednjim i zadnjim
vratima? Je li starac nekuda odlutao? I je li ovde zaista živeo neko ko je
bio dementan?
Počeo je da obraća više pažnje na stvari koje je prevideo tokom
prve posete. Vezeni čilim na podu, izgrebani pisaći sto pored zida,
izanđala sofa i fotelje. I ukrasi. Nešto porcelana. Lampe. Vaze. Ogledalo.
Ipak, ništa što bi se isticalo. Jedina upadljiva stvar bila je odsustvo
tehnologije, osim televizora sa ravnim ekranom. Na izbledelim
tapetama bile su uramljene slike. Ne mnogo njih. Sve su bile istorijske.
Prizori bitaka. Požutele i stare.
Pregledao ih je.
 Jedna je prikazivala Frederiksburg 1862, najubedljiviju pobedu
Juga. Unija je izgubila po dvojicu za svakog vojnika Konfederacije. Na
drugoj se videla bitka kod Čikamoge kojom je 1863. zaustavljeno
napredovanje federalnih snaga u teritoriju Tenesija. Slika pomorske
bitke prikazivala je kako je devet oklopnjača Unije bilo odbijeno od luke
tokom prve bitke za Čarlston. Na sledećoj se videla propast broda
Hausatonik, kada je podmornica Konfederacije Hanli postala prva
podmornica koja je ikada potopila brod tokom bitke.
Izgledalo je da su ovo najveći uspesi Juga.
A sobe koje su ranije izgledale sterilno sada su počele da se
ispunjavaju prisustvom Brekinridžove strasti.
„Kotone.”
Stem je stajao u trpezariji i pokazivao na još jednu uramljenu sliku.
On je prišao.
„Ovo je dobio na dan kada se penzionisao.”
Zahvalnica, odštampana u reljefu, sa natpisom INSTITUT
SMITSONIJAN, u zaglavlju sa posvetom za Brekinridžovih trideset šest
godina službe, sa Legijom časti koju su potpisali Robert Adams, kao
sekretar, i vrhovni sudija Vilijam Renkvist, u svojstvu kancelara
Instituta. Datum je bio 6. oktobar 1992. U ram su takođe bile umetnute
dve fotografije u boji. Na jednoj se video Brekinridž kako se rukuje sa
Renkvistom, dok pored njih stoji žena za koju je Koton pretpostavio da
je gospođa Brekinridž. Druga je bila porodična fotografija ispred kipa
Džozefa Henrija koji stoji ispred Zamka. Brekinridž, ona ista žena i mali
dečak, od možda jedanaest ili dvanaest godina.
„Primećuješ li nešto?”, upitao je Stema.
Kustos je pažljivo gledao slike. „Vrat tog dečaka je čudne boje.”
„Kao da ima ljubičasti mladež.”
Koton je znao šta mora da uradi. „Stražari napolju i obavesti me ako
iko dođe. Moram da izvršim pretragu.”
Već je bio primetio nedostatak porodičnih fotografija. Obično bi
staro porodično gnezdo poput ovoga bilo prepuno uspomena. Zato je
odlučio da proveri može li da pronađe neke sklonjene u stranu.
Počeo je da pregleda ormare i ostvario pun pogodak u hodniku na
spratu, gde je pronašao kartonsku kutiju punu uramljenih fotografija
nabacanih unutra prilično nemarno. Na većini su bili Brekinridž i
njegova žena, ali bilo ih je nekoliko na kojima se video dečak, zatim
tinejdžer, i najzad mladi čovek. Na slikama gde je bio vidljiv, vrat je
zaista imao neobičnu boju. U ormaru je takođe našao još jednu
kartonsku kutiju sa foto-albumima. Prelistao ih je, tražeći slike sina.
Zatim je video tri školska godišnjaka. Dohvatio je onaj najnoviji,
označen sa 1999, u kome bi sin trebalo da ima nekih osamnaest
godina, ako se u obzir uzme njegov uzrast na slici iz Smitsonijana koju
je video u prizemlju. Našao je završni razred i prešao na slovo B.
I video Granta Brekinridža.
Kratka kosa, mladež, isto lice - mada mlađe - koje je video u sali sa
fosilima.
Istrgnuo je stranu i krenuo u prizemlje.
„Sin je ubica kog tražimo”, rekao je Stemu, pokazujući mu šta je
pronašao. „A ovaj starac nije lud.”
Video je zabrinutost u Stemovim očima.
Pogledom je pretraživao dnevni boravak. Svi alarmi bili su mu
uključeni. Isti pisaći sto koji je ranije video stajao je otvoren, pun
praznih fioka. U jednom uglu bio je starinski gramofon. Primetio ga je i
tokom prve posete. Iz dna uređaja pružao se izuvijani kabl, a obrtna
ploča bila je odavno zarđala i nepomična. Izgledalo je da nema svrhe
držati ga u kući. Pa zašto ga je onda Brekinridž zadržao? Prišao je,
čučnuo ispred vrata ormarića i povukao ih. Zaključana. Pokušao je da
ih otvori na silu, ali na njih je bila dodata gvozdena reza radi ojačanja.
To je bilo čudno.
Njegov mobilni telefon je zavibrirao.
Nadao se iz sveg srca da je to Kasiopeja. Nije se čuo sa njom, a
njegova dva poziva ostala su bez odgovora. Ali na displeju je video da je
to Deni Danijels.
„Donesi mi nož iz kuhinje”, rekao je Stemu.
Javio se na telefon.
„Ubica kog tražiš promenio je izgled”, rekao je Danijels.
Saslušao je novi opis.
„Takođe znamo njegov identitet”, rekao je on Danijelsu i objasnio
mu šta je saznao.
„Uhvatimo tog pokvarenog gada!”
„Radim na tome”, odgovorio je on. „Obaveštavaću vas šta se
dešava.”
I prekinuo je vezu.
Stem se vratio sa mesarskim nožem. Koton se obrušio na staro
drvo, otkidajući iverje i krupne komade dok brava nije otpala i vrata se
otvorila. Unutra je ležala gomila starih ploča u iscepanim papirnim
omotima, za šta svakako nije bila potrebna zaštita u vidu metalne reze.
Izvadio je ploče i primetio razliku u veličini između unutrašnjosti i
spoljašnjosti ormarića. Unutrašnja polica nije bila duboka koliko bi
trebalo da bude. Gurnuo je zadnji zid, blago kucnuo, pa prešao prstima
preko njega dok nije napipao metal.
Gurnuo je jače.
„Imaš dobru moć zapažanja”, rekao je Stem.
„Stekneš je kada ljudi godinama pokušavaju da te ubiju.”
Drvena ploča je popustila, otkrivajući skriveni odeljak.
Video je neku knjigu.
Stem je gurnuo ruku unutra i uzeo je, držeći je na otvorenim
dlanovima kao da je parče stakla. Koton je shvatio ovakvu pažljivost.
Ova knjiga naizgled je bila u odličnom stanju, njen povez od plave kože
bio je gotovo savršen, sa pozlaćenim ivicama.
„Otvori je”, rekao je.
Stem je pažljivo podigao prednju koricu i ispod nje otkrio prelepu
naslovnu stranicu sa rukom pisanim edvardijanskim slovima.

Zabeleške i zapažanja
sa ekspedicije na novostečeni američki
jugozapad
od maja 1854. do marta 1856.
Po ovlaščenju upravnog odbora
Instituta Smitsonijan
Sastavio Angus Adams, sluga vere

„To je Adamsov dnevnik”, rekao je Stem.

On je osetio žmarce u kičmi shvativši da je njegov imenjak i predak
i napisao i čuvao tu knjigu.
„Naši arhivi pokazuju da je trebalo da bude vraćen tvojoj porodici
1952. Sada znamo šta se desilo. Brekinridž ga je uzeo.”
Tvoj dnevnik je na sigurnom. Ja sam ga sakrio.
„Kada sam bio ovde, rekao mi je da ga je sakrio, ali nisam obratio
mnogo pažnje na taj komentar. Mislio sam da je to jednostavno još
jedna njegova samoobmana. Zašto je ovaj dnevnik toliko važan?”
„Zaista ne znam.”
„Ali Veston bi mogao da zna.”
Stem nije odgovorio. Pokazao je na dve poslednje reći na stranici.
„Sluga vere. To je isto kao na Kamenu konja. A jesi li obratio pažnju na
prednju koricu?”
 Sa desne strane na vrhu i dnu bili su utisnuti brojevi 4 i 8. On je
pažljivije pogledao. Na zadnjoj korici sa leve strane su na vrhu i u dnu
bila slova N i P. „Ti brojevi i slova su sa Veštičjeg kamena.”
„To je nešto više od podudarnosti”, rekao je Stem.
„Misliš? Odavno smo prevazišli podudarnosti. Sve što se ovde
dešava pažljivo je smišljeno.”
„Kako ćemo rešiti ovo?” upitao je Stem.
„Nećemo. Ne sada. Prvo moramo da otvorimo onu grobnicu.”

ŠEZDESET DRUGO POGLAVLJE

Grant se vratio u Zamak, ovog puta sa svojim ocem. Uvukli su se unutra

pre pola šest, sa nekoliko poslednjih posetilaca za taj dan, i šetkali su se
oko izložbenih uzoraka u prizemlju, pa polako prošli u Šermerovu salu,
na isto mesto odakle je on ranije pobegao.
„Drugačije je”, rekao je njegov otac. „Okrečeno je i preuređeno.”
„Nisi bio ovde od dana kada si se penzionisao?”
„Nikada nisam video potrebu za tim.”
Prisustvo kamera takođe je bilo nešto novo.
A bilo ih je i u Šermerovoj sali.
On je i dalje nosio sa sobom karticu Martina Tomasa, ali ne bi bilo
pametno ponovo je upotrebiti. Iskustvo iz sale sa fosilima naučilo ga je
da ljudi motre. Što ga je navelo da se upita zašto su on i njegov otac
uopšte ovde, ali otac mu je ranije rekao da nemaju izbora.
Ceremonija ispraćaja njegovo oca u penziju održana je ovde, u
Šermerovoj sali, pre dvadeset pet godina. Tog dana sala je bila puna
ljudi koji su došli da se pozdrave sa njim i požele mu sve najbolje.
Danas je bila puna turista. Na severnom zidu, u uglu, bila su ista lučna
vrata koja su tu bila i onda. Na njihovoj spoljašnjoj strani bila je tabla sa
natpisom ZABRANJEN ULAZ. SAMO ZA OSOBLJE. Bila su obezbeđena
samo kvakom sa jednostavnom bravom. Iznenadio se videvši da
njegov otac ima ključ.
„Ta brava je ovde još od Drugog svetskog rata”, rekao mu je otac.
„Takve stvari se ne menjaju često na mestima kao što je ovo.
Smitsonijan je i proučavalac i rob istorije.”
 „Zašto si zadržao ključ?”
„U slučaju da se jednog dana vratim?
Kamere su nadzirale hol, ali sve su bile usmerene prema centru i
područjima javnih izložbi. Nijedna nije bila okrenuta prema uglovima.
Zato su sačekali pravi trenutak, dok su ljudi išli prema izlazima, pa
ležerno otvorili vrata i ušli. Ponovo su se našli na spiralnom stepeništu
koje je vodilo od podruma do viših spratova, onom istom kojim je on
prethodne noći stigao do rotonde. Prošli su drugi sprat i sakrili se u
jednoj od prostorija u severnoj kuli, gde su u ranim danima ustanove
zaposleni imali besplatan smeštaj - mladi ljudi koji su radili u Zamku
na katalogizaciji uzoraka i pomagali naučnicima.
Tu su se smestili da sačekaju da se zgrada isprazni.
„Za vreme Građanskog rata, Džozef Henri uhapšen je i odveden
pred Linkolna”, rekao je stariji Brekinridž. „Najučeniji čovek u službi
vlade, načelnik Instituta Smitsonijan, optužen je kao špijun.”
On to nije znao.
„Oficir koji ga je uhapsio mesecima je upozoravao svoje
pretpostavljene da je Henri pobunjenik. Tada je imao dokaz, pošto se
lično uverio kako su noći pre te vojsci Konfederacije upućivani
svetlosni signali baš odavde, iz severne kule. Zato je oficir izveo
Henrija pred Linkolna. Predsednik je uperio prstom u njega i rekao:
’Sada si uhvaćen. Šta imaš da kažeš, profesore Henri? Zašto ti odmah
ne bi bila izrečena smrtna kazna?’ Ali Henri se samo osmehnuo.
Linkoln se tada okrenuo prema oficiru i objasnio da su se on, Henri i
još dvojica ljudi prethodne noći popeli u severnu kulu i uputili signale
prema brdima oko grada radi eksperimenta. Slučaj zatvoren.”
Grant je razmislio o ovoj priči.
„Taj oficir pogrešio je na više načina”, rekao je njegov otac. „Džozef
Henri nije bio jedan od nas.”
„Stalno govoriš nas. Koliko vitezova postoji?”
„Dovoljno da se posao obavi.”
Bližilo se 21.20. U prostoriju u kuli nije dopiralo mnogo zvukova, pa
je bilo teško znati da li su se donji spratovi ispraznili. U jednom
trenutku moraće da se spuste i provere. Grant je kroz prozor video da u
Nešenel molu još ima mnogo ljudi koji uživaju u prijatnoj prolećnoj
večeri.
„Ti sebe smatraš hrabrim”, nastavio je njegov otac. „U redu. Slušaj
pažljivo, Grante. U jednom trenutku ove noći oni će otvoriti Smitsonov
grob. Kada to urade, ti ćeš biti tamo, i najvažnije je da uradiš tačno ono
što ti kažem.”

Koton je ponovo ušao u Smitsonovu kriptu.

Vratili su se iz Brekinridžove kuće i našli potreban alat u
radionicama u podrumu Instituta. Zamak je bio prazan, a kamere u
prizemlju isključene na nekoliko sati, po Stemovom nalogu, i nigde u
blizini nije bilo pripadnika obezbeđenja. Kao izgovor navedeno je neko
osetljivo renoviranje, zadatak koji će kustos lično nadzirati.
Koton i Stem kleknuli su sa jedne strane grobnice.
„Ploča od crvenog mermera ovde na dnu lepkom je pričvršćena na
svoje mesto”, rekao je Stem. „Dovoljno da ostane na mestu, ali
nedovoljno da bi je bilo teško skloniti ako se ikada ukaže potreba za
tim. Pročitao sam sve Brekinridžove beleške i izveštaje o onome što se
desilo.”
Mermerna ploča bila je široka otprilike šezdeset centimetara i duga
oko jedan metar. Sa strane su se spuštali vertikalni spojevi. Koton je
pretpostavio da je to fasada podnožja od običnog betona. Stem je
namestio dleto na jedan od spojeva i počeo da kucka po njegovom
kraju gumenim čekićem, a zatim ponavljao postupak okrenuvši dleto
naniže sve dok cement nije pukao. Zatim je isto uradio i na drugom
spoju. Procep između donjeg dela postolja i drugog nivoa crvenog
mermera otkrio je sivi mermer ukrasnog gornjeg dela grobnice. Stem
je odlomio usku traku crvenog mermera uz procep, što mu je olakšalo
da zabije dleto između ploče i postolja. Koton je držao spoljašnju
stranu ploče da je uhvati kada sav vezivni materijal popusti.
Kao što se i desilo.
Spustio je ploču na pod. Odlomila se glatko i lako i bilo je
jednostavno kasnije je vratiti na mesto. Iza nje se nalazio unutrašnji
prazan prostor, koji se pružao čitavom dužinom betonske osnove
grobnice. Otvor je bio uzak, otprilike pola metra širok i isto toliko dug.
Koton je takođe video i kraj malog sanduka od mahagonija sa ukrasnim
srebrnim ručkama.
„Unutra su samo kosti”, rekao je Stem. „Tako da ne mora biti velik.”
„A ako hoćeš nešto da sakriješ, stavićeš to na kraj”, primetio je
Koton.
To je značilo da se sanduk mora izvaditi.
Pružio je ruku unutra i uhvatio srebrnu ručku. Teški sanduk kliznuo
je napolje uz nešto otpora. Prisetio se Brekinridžovog izveštaja, u kome
je napomenuto da su Smitsonovi ostaci prvo pohranjeni u bakarnu
kutiju, koja je zatim zatvorena u drveni sanduk. Kada je sanduk
skliznuo napolje, videli su još srebrnih ručki. Stem je stao sa jedne
strane. Koton se provukao na drugu i zajedno su do kraja izvukli
sanduk i spustili ga na pod.
„Izgleda da Smitson ne može da počiva u miru”, primetio je Stem.
„Ovo je četvrti put da se njegove kosti pomeraju.”
Koton se spustio na kolena i zavirio u otvor u grobnici. U dnu
otvora video je neki predmet. Posegnuo je unutra i pažljivo ga povukao
ka sebi. Pojavio se kamen u obliku srca, tridesetak centimetara dug i
debeo kao njegov palac.
Pažljivo ga je izvadio napolje.
Na strani okrenutoj prema njemu video se niz nepravilnih linija, ali
isticala se ona u sredini, sa pet ravnomerno raspoređenih tačaka.

Poput linije na Kamenom stepeniku.

Samo je ovog puta postojala i završna tačka, sa strelicom i
obrnutim U koje je označavalo rudnik. Pažljivo je okrenuo kamen i
video da se na zadnjoj strani vidi dijagonalni niz od šest malih
pravougaonika. Pretpostavio je da će, kada kamen bude umetnut,
prednjom stranom nagore u udubljenje u obliku srca u Kamenom
stepeniku koji ih je čekao u Muzeju američke istorije, najveći deo
šifrovane mape biti otkriven.
Stem se držao plana koji su ranije napravih i brzo napravio niz
fotografija foto-aparatom sa objektivom od 35 mm koji je doneo iz
svoje kancelarije, a zatim i nekoliko njih mobilnim telefonom.
„Zatvorimo ponovo grobnicu...”
Svetla su se ugasila.
I zgrada je utonula u tamu.
 ŠEZDESET TREĆE POGLAVLJE

Deni je sedeo na zadnjem sedištu limuzine, a Fricl je bio pored njega.

Vozač i još jedan čovek, od kojih nijedan nije rekao ni reči, sedeli su
napred. On je znao taj tip ljudi. Pomagači. Rade ono što im se kaže. Ali
pitao se ko ih je poslao, i zbog koga. Takođe je primetio da je taj ko je
želeo da razgovara sa njim bio dovoljno pametan da pošalje Fricla,
pošto on ne bi ušao u kola s bilo kim.
„U šta si se to uvalio?” upitao je svog prijatelja tiho.
„Više se radi o tome u šta si se ti uvalio.”
Sedeli su u tišini dok su kola izlazila na put I 66 i jurila na zapad
prema Virdžiniji. Saobraćajna gužva za taj dan bila je završena i put je
bio čist. „Dobro je što nemam zaštitu Tajne službe”, rekao je on,
pokušavajući da opusti atmosferu. „Ovaj mali izlet bio bi mnogo teži.”
„Ne obavezno”, odgovorio je Pol.
Video je da je njegov stari prijatelj ozbiljan, više nego što ga je ikada
pre video.
„Ovo seže toliko duboko?”
Nije bilo odgovora.
„Ti si u dogovoru sa Vensom? Slažeš se sa onim što on želi da
uradi?” „Slažem se sa njegovim ciljevima, ali ne i sa njim i njegovim
metodama.” Čudan odgovor. Zatim se setio šta mu je Koton rekao o
Vitezovima zlatnog kruga.
Pružio je ruku. „Jesi li uključen?”
Fricl ga je oštro odmerio pogledom, pa prihvatio ispruženu ruku i
rekao: „Uključen sam.”
I isprepleli su po dva prsta, što je izazivalo čudan osećaj.
Pol je povukao ruku. „Znam da ti nisi iz Reda. Ali dobro je znati da
ceniš ono što je ovde u pitanju.”
„Možda i ne. Govorimo li o izdaji?”
„Nikad.”

Kada su prošli Ferfaks, kola su skrenula levo na mračnom izlazu sa

auto-puta pored kog nije bilo toaleta ni benzinske pumpe. Deni je želeo
da zna o čemu se ovde radi, ali je takođe bio zabrinut zbog Stefani. Ova
vožnja odgodila je njegov povratak u bolnicu. Ipak, znao je šta bi ona
rekla.
Zaboravi na mene i radi svoj posao.
Vozili su se više od kilometra niz mračni auto-put pre nego što su
skrenuli na prazno parkiralište pored jednog zatvorenog restorana.
Zaustavili su se i dvojica ljudi sa prednjih sedišta brzo su izašla i
otvorila vrata i njemu i Polu.
„Već dugo nisam doživeo ovu ljubaznost”, rekao je on izlazeći iz
kola u toplu noć.
„Ovamo, unutra”, rekao je Pol, pokazujući na restoran.
Prišli su prednjim vratima, koja su bila otključana, i ušli. On je
odmah zapazio vonj ustajale masti i sredstva za čišćenje. Nijedno
svetlo nije bilo upaljeno i sve je bilo obavijeno tamom.
„Uđite, gospodine predsedniče”, rekao je glas s druge strane
prostorije.
Elektronski. Izmenjen.
On se iznervirao. „Je li to neophodno?”
„Voleo bih da ništa od ovoga nije neophodno”, rekao je izmenjeni
glas. „I izvinjavam se zbog ovih mera predostrožnosti, ali bilo je vreme
da razgovaramo licem u lice.”
„Što ne radimo.”
„Nažalost, ovo je najbolje što mogu da ponudim.”
On je već ponešto shvatio. „Koliko dugo već motrite na stan Aleksa
Šervuda?”
„Neko vreme. Počeli smo malo pre njegove smrti, kada smo saznali
za njegovu umešanost.”
On je u glavi pretresao mogućnosti i samo jedan zaključak imao je
smisla. „Dajana Šervud predstavlja problem za vas.”
„To je malo reći, ali je u osnovi tačno.”
„Uvek ste toliko paranoični?”, upitao je on.
„Ja sam oprezan, kao što bi trebalo da budu i Dajana Šervud i Lušus
Vens.”
Očigledno nijedno od njih dvoje nije bilo povezano sa ovim
čovekom, ali jedna druga veza imala je više smisla. Njegova nova šefica
osoblja dostavila mu je više informacija o Dajaninom bratu, Kenetu
Lejnu. On je predvodio Komitet za spas Amerike, sa sedištem u blizini
Kapitala u području grada koje se nije baš isticalo malim kirijama.
Takođe mu je nabavila fotografiju Lejna, kog je on smesta prepoznao
kao trećeg čoveka na sastanku u domu Šervudovih održanom
prethodne noći.
„Dakle, Vens ili Dajana rekli su Kenetu Lejnu koliko ja znam. Lejn je
rekao tebi. Kada sam se ja zatim javio Polu, pošto si ti oprezan tip,
imao si mnogo pitanja.”
„Ne baš. Ali relativno blizu”, odgovorio je glas.
Ovaj tip počinjao je ozbiljno da mu ide na živce, pa je odlučio da
skrati priču. „Pretpostavljam da ti finansiraš Komitet za spas Amerike
Keneta Lejna. Neko mora da ga finansira. Bog zna da Lejna pas nema za
šta da ujede.”
„A to je naše pravo, kao građana ove zemlje, sa slobodom govora i
okupljanja.”
„Nikada nisam rekao da nije.” Okrenuo se prema Polu. „Ti si
umešan u ovu besmislicu?”
„Deni, stvarno smo blizu da pridobijemo trideset četiri države
potrebne da se Kongres primora da sazove drugu ustavnu konvenciju.”
Ovo je za njega bila novost. „Pazi šta želiš.” Ponovo se okrenuo
prema glasu na drugoj strani prostorije. „Lejn je dao Aleksu Šervudu da
pročita svesku, u kojoj je do detalja izneto šta on planira i sa svojim
Komitetom i sa Lušusom Vensom. Kladim se da to nije u skladu sa
politikom Reda, što je privuklo tvoje interesovanje. Jesam li sada
relativno bliže?”
Nije bilo odgovora.
„A pošto Aleks Šervud nije želeo da učestvuje u tome, sledeće što
smo čuli bilo je da je pao s litice.” Gađao je naslepo, ali zašto da ne? Ovi
ljudi su, bez sumnje, imali motiv za ubistvo.
„U tome i jeste stvar, Deni”, rekao je Pol. „Mi nemamo nikakve veze
sa uključivanjem Aleksa, njegovom smrću, ili onim što Vens planira.
Baš nikakve. Što i jeste razlog zbog koga sada razgovaramo s tobom.”

Dajana je pobegla iz stana odmah nakon Danijelsovog odlaska. Nije

više želela da bude ni blizu tog mesta. Previše duhova, previše
posetilaca. Još se nije čula sa Grantom, što ju je brinulo, i zaključila je da
bi bilo bolje da se smesti u hotel.
Izgledalo je kao da se sve odvija ubrzano. Tamo gde su pre samo
nekoliko sati stvari dobro napredovale, sada je situacija bila opasno
neizvesna. Vens se uspaničio, ali ne toliko da ostane paralisan. U tome i
jeste stvar sa jakim ljudima. Teškoće deluju više kao podsticaj nego kao
nešto što će ih zaustaviti. On ju je uverio da će sve biti obavljeno ujutro
kada Komitet za pravilnik bude glasao i zatim na skupštinskom
glasanju sledećeg jutra. Što se tiče blaga, sada su imali tri od pet
kamenova. Nadala se da je Grant došao do Kamena srca kako bi mogli
da započnu završnu potragu za riznicom. Ali ko je provalio u stan i
ukrao ključ? Dvaput je pokušala da pozove Granta, ali oba puta odmah
se uključila govorna pošta.
Sedela je u tišini svoje hotelske sobe i pokušavala da primora um
na nove misli. Ali zabrinutost, ljutnja i očajanje nisu odlazili.
To ju je deprimiralo.
Prenula ju je zvonjava mobilnog telefona. Dohvatila je aparat u nadi
da je to Grant zove. Ali videla je da je to njen brat.
„Šta je bilo, Kenete?”
„Gospođo Šervud, važno je da porazgovaramo.”
Nepoznati glas.
Muški.
„Gde je Kenet?”
„On je ovde, s nama.”
Nije bilo pretnje, ali joj se kičma ipak naježila od straha.
„Ko ste vi?”
„Oni koji ste se vi pretvarali da jeste.”
Trebalo joj je nekoliko trenutaka da shvati značenje ovih reči.
„Šta hoćete?”
„Da mi donesete svaku sliku i belešku koju imate u vezi sa
kamenovima.” „Kako vi znate za njih?”
„Kao što rekoh, mi smo oni koji ste se vi pretvarali da ste.”
Je li to bilo moguće? Njen otac ju je uveravao da Red više ne postoji,
i to još odavno.
„Vitezovi ne postoje.”
„Na nesreću i za vas i za vašeg brata, to nije tačno.”

ŠEZDESET ČETVRTO POGLAVLJE

Grant je gledao kako Ričard Stem i čovek iz sale sa fosilima otvaraju

Smitsonov grob. On se neopaženo spustio iz severne kule u galeriju sa
suprotne strane severnog predvorja okrenutog prema ulazu u kriptu.
Dok je zauzimao položaj, njegov otac je spiralnim stepeništem
sišao u podrum, s namerom da isključi svetla i obezbedi im nekoliko
trenutaka iznenađenja. Komunicirali su SMS-om, pošto mu je njegov
mobilni telefon vraćen. Grant je takođe primetio dva propuštena
poziva od Dajane, ali nije obraćao pažnju na to. Iznenadio se saznavši
da njegov otac ima mobilni telefon, ali mnogo toga u proteklih nekoliko
sati bilo je šokantno. Njegov otac svakako je poznavao svaki pedalj
Zamka, uključujući i njegove električne instalacije, tako da je zgrada,
čim mu je Grant javio da je Kamen srce pronađen, utonula u mrak.
Iskoristio je trenutak da pojuri kroz predvorje i u kriptu. Kamen
srce ležao je na podu. Otac mu je rekao da će proći samo nekoliko
sekundi pre nego što se uključe svetla za hitne slučajeve, koja će sijati
mutnom crvenom bojom, ali više nego dovoljnom da oda njegovo
prisustvo.
Zato se kretao brzo.
Oborio je obojicu ljudi koji su klečali na podu u stranu i zgrabio Ka
men srce.

Koton se srušio na pod kao da ga je udario kamion. Bilo mu je teško da

išta vidi, pošto je sve iznenada iz svetlosti utonulo u tamu. Ali neko se
zaista pojavio. Sada je taj neko izgleda odlazio.
Otkotrljao se u stranu i skočio na noge.
„Jesi li dobro?”, upitao je Stema.
„Dobro sam.”
U predvorju pored izlaznih vrata uključila su se crvena svetla.
„Svetio za hitne slučajeve”, rekao je Stem.
Koton je istrčao iz kripte tačno na vreme da vidi senku kako skreće
u Veliku salu, noseći nešto u rukama.
Kamen srce.
Izvukao je pištolj.
Naciljao.
I opalio.

Grant je bio ushićen. Uspeo je da ukrade kamen, koji je bio mali i lagan,
i sada je bežao s lica mesta. Ponovo je bio u Velikoj sali gde je umakao
ženi iz ministarstva pravde. Još nekoliko koraka i izvući će se.
Glasan prasak odjeknuo je od zidova.
Metak je prozujao pored njega i odbio se od jednog kamenog stuba.
Našao je zaklon iza drugog stuba.
 „Nećeš se izvući odavde”, doviknuo je neki glas.

Koton je saterao čoveka u klopku.

Čak i u mutnoj crvenkastoj svetlosti, mogao je videti da ne može
pobeći nigde gde on ne bi mogao da ga pogodi. Nije znao da li je njegov
protivnik naoružan, ali pretpostavljao je da jeste.
Stem mu se približio s leđa.
„Je li sve zaključano?”, upitao je Stema.
„Jeste. Ovog puta nema požarnih izlaza.”
Stajali su pored pregradnog zida i Velika sala videla se kroz lučne
prolaze u njemu.
Dvostruka vrata koja su vodila u Šermerovu salu odjednom su se
rastvorila.
„Kapetane Adamse”, povikao je glas, „toliko je lepo od vas što ste
nam se pridružili.”
Frenk Brekinridž.
I dalje je igrao svoju ulogu.
Starac je zatim podigao pištolj i ispalio tri metka. Bili su izloženi sa
te strane i Koton je reagovao bacivši se na pod i povukavši Stema sa
sobom. Sada su imali zaštitu pregradnog zida iznad sebe.
Meci su im prozujali iznad glave.

Grant je iskoristio trenutak kada je njegov otac ušao da istrči iz svog

skrovišta i protrči kroz dvostruka vrata. Otac je ušao za njim i zatvorio
vrata za sobom.
„Moramo biti brzi”, rekao je starac.
Požurili su napred.

Koton je skočio na noge i video kako,dvojica uljeza beže iz Velike sale.

Trebalo bi da Stem ostane ovde, ali bilo mu je potrebno kustosovo
poznavanje zgrade. Zato je Stem krenuo napred, niz uski hodnik do
izložbenog prostora pod lučnim svodom Šermerove sale. Prišao je
vratima požarnog izlaza i pokušao da ih otvori.
I dalje su bila zaključana.
A nikakav alarm nije se oglasio.
To je značilo da su begunci iskoristili skriveno spiralno stepenište.
Stem je pokazao na drvena vrata namenjena samo za zaposlene i
skinuo ključ sa debelog svežnja.
„Starac je imao ključ?”, upitao je Koton.
Stem je klimnuo glavom. „Očigledno.”
Sišli su niz spiralne stepenice jer mu je Stem rekao da nema drugog
izlaza sa gornjih spratova, osim ako ne umeju da lete.
Kada su se vratili u podrum, ušli su u Stemovu kancelariju.
I čuli neko kretanje.

Grant je video da njegov otac nije ni izbliza pokretljiv koliko je želeo da

drugi misle. Silazili su niz stepenice sporije nego što su mogli sebi da
priušte, a bekstvo u podrumske hodnike Zamka bilo im je dodatno
usporeno jer je starac ostao bez daha. Nažalost, ova misija je zaista bila
za dva čoveka.
Znao je da su se zaputili prema Ripli centru, koji se nalazio ispod
četvorougaonih vrtova na površini, još niže od podruma u kome su
sada stajali. Iskopan je i izgrađen osamdesetih godina da bi u njega bile
smeštene umetničke galerije, kancelarije i konferencijski prostor.
Publika je u njega ulazila sa nivoa tla kroz kiosk u obliku kupole odmah
ispred kapije Zamka, ali postojalo je i nekoliko izlaza za hitne slučajeve.
Išli su dugim hodnikom, kroz niz dvostrukih vrata, do lifta i
stepeništa kojim se silazilo dole u centar. Njemu je uvek bilo čudno što
je gornji nivo bio obeležen sa 1, a donji sa 3.
I dalje se nije pojavio niko od progonitelja.
Njegov otac bio je zadihan.
Spustili su se liftom u konferencijsku salu i izašli. Visoki plafoni i
svetla zaklonjena iza staklenih panoa davali su mestu izgled zgrade
visoko iznad nivoa tla.
„Ovuda”, rekao mu je otac.

Koton je stajao na vratima koja su vodila iz kancelarije Rika Sterna u

podrum Zamka. Nisu progonili uljeze dalje odavde.
„Bio si u pravu”, rekao je Stem.
Kada je shvatio da je Brekinridž želeo da oni otvore grob, i zatim
otkrio da je ubica starčev sin, pozvali su kancelariju obezbeđenja i
dogovorili pregled snimaka kamera sa dva ulaza u Zamak. Nije trebalo
mnogo vremena da primete oca i sina, koji su ušli odvojeno, ali su se
našli u Šermerovoj sali, odakle su prošli na spiralno stepenište. Stem je
pretpostavio da su se možda krili na gornjim spratovima severne kule,
a upravo tako je i bilo. Plan je podrazumevao žrtvovanje Kamena srca,
ali najvažnije je bilo da se obezbedi dovoljno njegovih digitalnih slika.
A oni su to uradili.
Koton je pozvao štab Odeljenja Magelan iz Brekinridžove kuće. Još
dvojica agenata smesta su poslati u Vašington da istražuju napad na
Stefani. On je zatražio da ti agenti budu stavljeni pod njegovu
komandu. Iako više nije bio na platnom spisku agencije, već je samo
povremeno pomagao po ugovoru, osoblje u Atlanti jedva je dočekalo
njegovo uključenje u akciju, pa mu je zahtev ispunjen i on je rekao
dvojici agenata šta želi da rade.
„Kamere su ponovo uključene”, rekao je Stem.
On je prišao kontrolnoj tabli i gledao kako dvojica Brekinridžovih
prolaze kroz Ripli centar u vrtove iznad njega.
„Dobro si ovo izveo”, rekao je Stemu. „Uhvatio si tačan trenutak i
mesto njihovog izlaska.”
„Poznajem moje zgrade. Baš kao i Brekinridž.”
Ali bekstvo je moralo delovati uverljivo.
Zato je Koton organizovao malu predstavu.

Grant je izašao za svojim ocem iz kupola na nivou tla u vrtove između

Zamka i Avenije Independens. Svuda je bilo ljudi koji su uživali u
raznobojnom prolećnom cveću, a Renvikova kapija sa njihove desne
strane i dalje je bila otvorena za večernje posetioce.
„Moj čovek trebalo bi da bude iza kapije”, rekao je njegov otac.
„Čekaće nas u kolima.”
Grant je i dalje nosio Kamen srce, vrlo pažljivo, pošto je ovaj, za
razliku od onog masivnijeg iz sale sa fosilima, izgledao lomljivije.
Usporili su korak pokušavajući da ne izgledaju kao da im se žuri, svesni
ljudi i kamera koji su ih okruživali. Ali niko nije obraćao pažnju na njih.
Nastavili su da se kreću prema kapiji.
S druge strane pružala se Avenija Independens, prometna
saobraćajnica paralelna sa Nešenel molom sve do Kapital hila.
Njegov otac prošao je kroz kapiju.
„Stani!” povikao je neko iza njih.
Grant se brzo osvrnuo i video uniformisanog pripadnika
obezbeđenja. Znao je da niko od njih ne nosi oružje, ali ovaj je imao
radio u ruci. Grant je imao trideset metara prednosti i iskoristio ju je
projurivši kroz Renvikovu kapiju.
„Stani smesta”, doviknuo je glas.
 Kola kojima su se ranije dovezli čekala su na proširenju na ulici,
nepropisno parkirana sa uključenim migavcima.
Bogu hvala.
Njegov otac već je ulazio na zadnje sedište.
Potrčao je i uskočio pored njega, zalupivši vratima za sobom.
Kola su odjurila.

Koton je gledao šta se dešava na Aveniji Independens. Stemov

kompjuter povezan sa spoljašnjim kamerama u vrtovima prikazao je
ceo prizor, uključujući i sliku jednog od agenata Odeljenja Magelan u
uniformi čuvara iz Smitsonijana dok je pokušavao da zaustavi dvojicu
Brekinridžovih. Sada je prvi put dobro video mlađeg čoveka, za koga je
pretpostavio da je Brekinridžov sin, i zapazio dve stvari. Sin je
odgovarao novom opisu koji je dao Deni Danijels, a to lice zaista je bilo
isto kao ono iz sale sa fosilima.
„Otišli su”, čulo se sa Stemovog radija.
„Dobro obavljeno”, rekao je Koton u mikrofon aparata.
Ideja nije ni bila da ih zaustave, već da ih dodatno ubrzaju.
„Šta ćemo sada?” upitao je Stem.
„Posmatraćemo.”

ŠEZDESET PETO POGLAVLJE

Deni nije bio siguran šta da misli o bilo čemu od svega ovoga. Nije znao
ništa o elektronski modifikovanom glasu s druge strane prostorije i
nije imao razloga da mu veruje. Ali Fricl je bio druga priča. Poznavao je
tog čoveka godinama i nikada nije sumnjao u njegovu reč.
„Pole”, rekao je tiho i smireno, „moraćeš da objasniš šta radiš. Sve
je ovo pomalo mutno, ako znaš na šta mislim.”
„Znam, Deni. Ali bio si u pravu u kolima. Ja sam Vitez zlatnog kruga.
Gospodin na drugoj strani prostorije je sadašnji zapovednik našeg
Reda.
„Zašto mora da se krije?”
„Mi smo se dugo vremena držali u senci”, rekao je glas. „Smatrali
smo da je tako sigurnije. Ovo je izuzetan potez što smo noćas došli
ovamo da razgovaramo sa vama.”
„Zar to nije prava počast za mene! Moraćete da mi oprostite što
nisam impresioniran.”
„Deni”, uključio se Pol, „nakon što smo ranije razgovarali, obavio
sam poziv. Kolege su me pitale jesi li ti čovek kome se može verovati.
Ja sam rekao da jesi, u potpunosti.”
Shvatio je. Njegov prijatelj založio se za njega, pa je odbacio svoj
sarkazam.
„Red je bio važan za vreme građanskog rata”, rekao je Pol. „I da,
zalagao se za ropstvo i koristio je nasilje. I jedno i drugo je užasno. Ali
to je bilo uverenje i način tog vremena. Posle rata organizacija je otišla
u ilegalu. Radikalni su se povukli. Kontrolu je preuzela nova ekipa ljudi,
sa modernijim idejama i praktičnijim razmišljanjem.”
On se setio beležnice Keneta Lejna. „Kao Aleksander Stivens?”
Njegov prijatelj klimnuo je glavom.
„On je bio član sve do smrti 1883. godine”, rekao je izmenjeni glas
sa druge strane prostorije. „Stivens je bio briljantan. Da su ga ljudi
slušali pedesetih godina XIX veka, sumnjam da bi ikada došlo do
građanskog rata. Do promena koje je Jug tražio došlo bi se zakonskim
putem. Nažalost, njegova vrsta revolucije je odbačena.”
„Kao što je sazivanje druge ustavne konvencije?”
„Baš tako”, odgovorio je Pol.
„A ideja je pre šezdesetih godina bila da se krene prema novoj
konvenciji”, rekao je glas. „Tada bi Ustav bio pojašnjen. Sporovi rešeni.
A da su države prihvatile te promene, ne bi došlo do pogibije pola
miliona Amerikanaca. Nažalost, prevladalo je drskije mišljenje.”
To je prizivalo u pamćenje ono što je Ret Batler rekao u Prohujalo s
vihorom. Rečenica koja se Deniju uvek sviđala. „Sve što mi imamo jesu
pamuk, robovi i arogancija.”
„Posle rata, za vreme rekonstrukcije”, rekao je glas, „bilo kakva
vrsta ustavne promene povoljne po Jug bila bi nemoguća. Južne države
nisu upravljale same sobom. Umesto toga, Sever je sprovodio strogoću
nad njima pomoću vojne uprave. Ali sedamdesetih godina, kada je
rekonstrukcija završena i Jug povratio kontrolu nad samim sobom,
odlučio je da su prava država važnija od promene Ustava. Naravno, ni
Sever nije bio uporište progresivizma. On je imao svoje Crnačke
zakone10 i segregaciju. Na kraju je Vrhovni sud olakšao stvari kada je
odlučio da je fraza ’izdvojeni ali jednaki’ ustavna. Glupa odluka, ali je
svejedno postala zakon u zemlji. Tako je Jug zadovoljen.”
„Ti znaš šta se zatim događalo”, reče Pol. „U XX veku milioni ljudi
emigrirali su sa severa na jug, menjajući ravnotežu snaga u Kongresu i
odnos elektorskih glasova za izbor predsednika. Jug je doslovno
ponovo ustao. Danas je osvajanje tog područja od ogromne važnosti na
svim predsedničkim izborima. A dok se to dešavalo, Red je sedeo i
posmatrao. Naše članstvo se smanjilo sa desetina hiljada na polovini
XIX veka na nekoliko hiljada posle rata, i zatim na sadašnjih 550 ljudi,
otprilike. Mi nismo fanatici, Deni, ni teroristi, niti radikali. Mi se
grozimo ropstva i rasne segregacije. Takođe, nismo ni romantici koji
žele povratak neke predratne prošlosti. Mi smo jednostavno rodoljubi
koji se ne slažu sa nekim od fundamentalnih gledišta u ovoj zemlji, i
imamo nameru da ih promenimo zakonskim sredstvima.”
A on je shvatio. „Ne na način na koji to namerava Lušus Vens.”
„Upravo tako”, odgovorio je modifikovani glas. „Dajana Šervud ga je
naučila stvarima koje znaju samo članovi Reda. Nju je naučio njen otac.
On nije bio jedan od nas, ali znao je mnogo o nama. To je delimično bila
naša krivica, pošto smo ga mi zadržavali kao saradnika kako bismo
imali pristup arhivima Smitsonijana. Nažalost, prekasno smo shvatili
da je Dejvis Lejn želeo samo naše bogatstvo.”
On se prisetio svega što mu je Malon ispričao. „Jeste li vi umešani u
ono što se trenutno dešava u Smitsonijanu?”
„Svesni smo situacije”, rekao je glas. „To je još jedan razlog zbog
koga vodimo ovaj razgovor.”
„Deni”, uključio se Pol, „ono što Vens planira jeste ludilo. Zamisao
da Predstavnički dom glasa samo o zakonima koji su podneti u samom
Domu jeste ideja čije je vreme prošlo. To bi koncentrisalo previše moći
kod predsedavajućeg Predstavničkog doma. Ali ta promena biće
preporučena. Komitet za pravilnik sutra će podržati taj koncept. A ja
sam već čuo priče u Predstavničkom domu. Oni su voljni da isprobaju
bilo šta. I nisu nesvesni činjenice da će Vens raspolagati ogromnom
moći, ali on je jedan od njih i oni su i više nego spremni da veruju
njemu, pre nego Senatu ili predsedniku.”
„Vens će biti imperator sa Kapitola. Nećeš moći da odeš ni u ve-ce
bez njegovog odobrenja.”
„A to je poslednje što bilo ko od nas želi”, rekao je glas.
„Nisi oduševljen njime?”
„Ni najmanje.”
Denijeve oči sada su se potpuno prilagodile na mrak. Samo tračci
veštačke svetlosti probijali su se kroz roletne na prednjim prozorima.
Čovek čiji je glas slušao sedeo je nekih sedam ili osam metara od njega,
u jednom od separea u dubokim senkama, i ništa na njemu nije bilo
razaznatljivo. Deni je preleteo pogledom po unutrašnjosti restorana i
opazio prekidače za svetlo pored ulaznih vrata, samo nekoliko koraka
od njega. Stvarno je želeo da baci pogled na aktuelnog zapovednika
Vitezova zlatnog kruga. Ništa u akcentu, boji glasa, dikciji ili sintaksi
sintetičkog glasa nije davalo nikakav nagoveštaj o njegovom identitetu.
„Recite mi, gospodine predsedniče”, rekao je glas, „jeste li upoznati
sa Ustavom Konfederacije.”
On je želeo da malo dobije na vremenu, pa je slagao, rekavši: „Ne
mogu reći da jesam.”
„Zanimljivo, imajući u vidu da to kaže čovek koji je bio guverner
Tenesija.”
„To nije nešto što se zaista često pojavljuje kao tema u novije
vreme.”
Njegov ton je govorio: Osim kod luđaka kao što si ti.
„Stvarno je trebalo da ga proučite. To je neverovatan rad. Još
izuzetniji s obzirom na to da je napisan za samo nekoliko nedelja. U
samoj preambuli na nedvosmislen način poziva se na Naklonost i
vodstvo Boga svemogućeg. Vrlo snažna izjava. Nema sumnje da je to bio
stav tvoraca tog ustava. A postoje i mnoge druge značajne razlike
između njega i originala. Mogu li da ukažem na nekoliko njih?”
„Svakako.”
„Postoji odredba o delimičnom vetu, koja omogućava predsedniku
da prihvati ili odbaci pojedinačne delove svakog predloženog zakona.
Kao što vi to dobro znate, ne postoji takvo ovlašćenje u našem
sadašnjem ustavu. Zar ne bi bilo lepo imati takvu moć?”
Zaista bi bilo.
„U dokumentu su bile zabranjene protekcionističke tarife, tako da
nijednoj industriji nije davana nepoštena prednost. Kongres nije imao
ovlašćenje da oprašta dug. Razmislite o tome. A nije mogao da plaća ni
za bilo kakva interna poboljšanja unutar države. Sve je to bilo
prepušteno pojedinačnim državama da se time bave. Tako nije bilo
zakona kojim bi se trošio budžetski novac da se nekome udovolji. Od
poštanske službe jasno je zahtevano da izdržava samu sebe. Možete li
da zamislite? Čak su postojale i konkretne odredbe osmišljene da
spreče korupciju u trošenju državnog novca.
„Najvažnije, države, a ne centralna vlast, imale su pravo prvenstva. I
da, taj Ustav i dalje je odobravao ropstvo i uskraćivao ljudska prava
ljudima u sužanjstvu. To je njegova središnja mana, ogromna greška
tog vremena. Ali treba da znate ovo: niko ko je služio u Redu u
poslednjih sedamdeset pet godina ne veruje da bi ikome trebalo
poricati njegova građanska prava. To je u suprotnosti sa svime za šta
se mi zalažemo.”
„Sve manjine? Homoseksualci i lezbijke?”
„Da.”
„U redu”, rekao je Deni. „Shvatio sam vašu poruku. Postoje aspekti
Ustava Konfederacije koji imaju smisla. Stvari koje su mogle odavno da
poprave ono što je trenutno pogrešno sa federalnom vlašću. Ali, molim
vas, taj dokument zaudara na ropstvo. Niko ga nikada ne bi navodio
kao valjan. Gledajte šta se dešava sa ratnom zastavom Konfederacije.
Ta slika je sada potpuno odbojna.”
„Kao što i treba da bude”, rekao je glas. „Ona je korišćena u borbi za
očuvanje robovlasničkog sistema. Ali modifikacije koje su nam danas
potrebne daleko prevazilaze rasne podele. I crnci i belci žele promene u
vlasti.”
„Samo različite vrste.”
„Ne obavezno”, umešao se Pol. „Vens ima jaku podršku crnačkog
kokusa u Kongresu za ono što smera da uradi. Oni će to podržati.”
„Zato što su namirisali otimanje moći. Oni shvataju da se uzdižu
zajedno sa Vensom. Tu ima ponešto za svakoga, i to sasvim dovoljno za
međusobnu podelu.”
„Razlika između nas i Vensa jeste u tome”, rekao je glas, „što mi
želimo da naše promene budu zakonito usvojene na ustavnoj
konvenciji posle debate i razgovora, a zatim podnete državama na
ratifikaciju.”
„I daćete sve od sebe da bude po vašem.”
„Što je naše pravo. Spreman sam da poverim sudbinu ove zemlje
volji naroda. Jeste li i vi?”
Nažalost, to nije bilo tako jednostavno. Svaki stručnjak i naučnik
slagao se da, kada se sazove ustavna konvencija, gotovo da i nema
pravila šta će se desiti sledeće. Neki su tvrdili da bi konvencija mogla
biti izričito ograničena na određenu temu. Drugi su tvrdili da bi takvo
ograničenje bilo nezakonito. Uostalom, ustavna konvencija iz 1787.
sazvana je samo da se revidiraju postojeći ustavni članovi
Konfederacije. Umesto toga, na konvenciji su ti članovi poništeni i
stvorena je potpuno nova konstitutivna vlast. Dakle, ako je konvencija
koja se otela kontroli bila dovoljno dobra za Očeve osnivače, bila je
dovoljno dobra i za sve ostale.
„Nema načina da se kontroliše ono što bi se dešavalo”, rekao je
Deni. „To bi moglo da preraste u opšti sukob. Verovatno zbog toga
druga konvencija zapravo nikada nije ni sazvana. To čak nisu uradili ni
oni mudri ljudi s polovine XIX veka. Oni nisu vodili svoje bitke iz
sigurnosti koju pruža mrak.”
„Ne”, složio se glas. „Ali ovo je drugo vreme, i načini su drugačiji. Ali,
molim vas, gospodine predsedniče, zar ne mislite da bi američki narod
mogao uspešno da održi konvenciju? Uostalom, ova zemlja pripada
njemu. I uzgred, konfederalci su bili daleko progresivniji i u ovome.
Njihova verzija člana V dopuštala je da samo tri države sazovu
konvenciju radi predloga promena. Naš ustav nepopustljivo propisuje
da takav skup može da sazove dve trećine saveznih država. Čak i tako,
skoro smo stigli do toga.”
„Naša neposredna briga je zaustavljanje Vensa”, primetio je Pol. „Ali
ja ne mogu to da uradim. Ja sam jedan od onih koje je on izabrao u
Komitet za pravilnik. Za mene bi bilo samoubistvo da ga otvoreno
osujetim, i izgubili bismo svoje oči i uši u Komitetu. Ti moraš da ga
zaustaviš.”
„Planirao sam da uradim upravo to.”
„Došao sam ovamo”, umešao se glas, „da biste vi mogli da čujete iz
prve ruke naše stanovište. Znamo za vaš odnos sa Aleksom Šervudom.
Takođe znamo da je Kenet Lejn pokušao da pridobije senatora za ono
što on, njegova sestra i Vens rade. Nema potrebe da napominjem da je
Kenet Lejn radio za obe strane. Kada smo postali svesni njegove
dvoličnosti, počeli smo pažljivo da motrimo na sve kojih se ovo tiče.
Lejn nikada nije trebalo da umeša senatora u sve ovo. Znamo da se
Aleks Šervud suprotstavio svojoj ženi i rekao joj da namerava da se
otvoreno usprotivi onome što Vens radi. Manje od dva sata nakon toga,
senator je izgubio život.”
Oni su motrili na Šervudovu kuću? „Šta vi to govorite?”
„Pokaži mu”, rekao je glas.
Pol je prišao bliže i izvadio mobilni telefon sa zaustavljenim video-
snimkom na ekranu. Snimljen je u borovoj šumi, kroz nizove stabala, i
na njemu se videla stenovita litica i dvoje ljudi. Aleks i Dajana.
Razgovarali su. Aleks je pušio lulu. Još razgovora. Izgledalo je da Dajana
plače. Aleks ju je tešio. Zatim ga je ona gurnula sa litice.
Deni jedva da je mogao poverovati sopstvenim očima.
 Podigao je pogled na Fricla, čije se napregnuto lice videlo u
veštačkoj svetlosti sa mobilnog telefona.
„Ona ga je ubila? Vi ste ovo znali, a ipak ništa niste uradili?”, upitao
je obojicu ljudi.
Tamna prilika na drugoj strani prostorije nastavila je ravnodušno
da ćuti.
Zato je Deni odlučio da istera stvar na čistac. „Postavio sam
pitanje.”
„Raspravljali smo šta da radimo”, rekao je glas. „Svaki izbor sa
sobom je nosio razne opasnosti i prednosti. Čuli smo vaš razgovor sa
gospođom Šervud u njenoj radnoj sobi, posle sahrane. Takođe smo
znali za Tejsli Forsberg. A kada ste se danas suočili sa Vensom u Hotelu
Vilard, shvatili smo zašto ste postavljeni u Senat. Vi želite istinu,
gospodine predsedniče. Kao i mi.”
„Šta je s Vensom?”, upitao je on.
„Koliko znamo, ne zna ništa o ubistvu. Susreo se sa gospođom
Šervud ranije u toku dana, u senatorovom stanu, ali ona je porekla bilo
kakvo zlodelo.”
„Vi ljudi svuda imate prislušne uređaje?”
„Samo tamo gde su nam potrebni.”
„Tada smo shvatili da moramo da razgovaramo s tobom”, rekao je
Pol.
„Zaustavite Lušusa Vensa”, rekao je glas iz tame. „Uradite ono što
morate. Ako vam je potrebna pomoć, tu smo da uradimo ono što
možemo.”
Njemu je bilo dosta igara. „Šta je sa Dajanom?”
„Mi ćemo se pobrinuti za nju i već radimo na tome. To je nešto u
čemu vi ne možete da preuzmete vodeću ulogu. Pustite nas...”
On se bacio prema prekidaču za svetlo i pritisnuo ga. Fluorescentne
sijalice su zatreperile postižući radnu temperaturu, a zatim se po
prostoriji prosula bela svetlost. Začkiljio je pred blistavim sjajem,
pokušavajući da vidi, ali čovek je nestao.
Potrčao je kroz restoran i video vrata kroz koja se ulazilo u kuhinju.
Prošao je kroz njih i došao do zadnjeg izlaza.
Izašao je u noćnu tamu.
Ali video je samo dva stop-svetla kako skreću levo, obilazeći
zgradu, i zatim nestaju.
 ŠEZDESET ŠESTO POGLAVLJE

Dajana je izašla iz taksija ispred Linkolnovog memorijalnog centra.

Čovek koji ju je pozvao telefonom rekao joj je da dođe ovamo sa svim
informacijama koje poseduje. Sve što je imala bilo je u njenom ajpedu i
fajlovima sačuvanim u dropboksu, pa je ponela uređaj sa sobom u
tašni.
Memorijalni centar nalazio se na zapadnoj strani Nešenel mola. Do
njega se dolazilo širokim stepeništem. Sa istočne strane, iza veštačkog
jezera, reflektorima obasjan Vašingtonov spomenik prosecao je noćni
mrak kao mač upozorenja. Bilo je skoro jedanaest sati uveče i, mada
uokolo nije bilo velikih gomila turista, mesto nije bilo ni sasvim
opustelo.
Iznad nje, na vrhu stepeništa, ogromni Linkolnov kip sedeo je u
senovitoj kolonadi. Trideset šest stubova podupiralo je krov, a svaki od
njih predstavljao je, znala je to, jednu od saveznih država u Linkolnovo
vreme. Popela se uz stepenice i pogledala tužno, zamišljeno lice
odavno pokojnog predsednika, koje je imalo umirujući efekat i
pojačavalo atmosferu hrama.
U podnožju diva u sedećem položaju stajao je zdepasti čovek smeđe
kose i buljavih očiju, malih ušiju i tankih usana. Ona mu je prišla, iako
još nisu razmenili ni reči.
„O čemu se ovde radi?”, upitala je tihim ali iznerviranim glasom
kada se približila. „I gde je moj brat?”
„Mogli biste da počnete pramenom takvog stava. Vi niste ovde
glavni.”
„A šta vas navodi na mišljenje da nisam već pozvala policiju?”
On je slegnuo ramenima. „Ako jeste, onda ću morati da im pokažem
ovo.”
Pružio joj je mobilni telefon.
Na ekranu se pokrenuo video-snimak.
Na kome se videlo kako ona ubija Aleksa.
Obuzela ju je hladna jeza.
„Želite li i dalje da se umeša policija?” upitao je čovek. Ona ništa nije
rekla.
„Hajde da se vi i ja prošetamo.”
Sišli su niz stepenice ispred Memorijalnog centra i prešli ulicu prema
veštačkom jezeru. Poveo ju je niz popločanu stazu koja je vodila
naporedo sa plitkim jezerom.
Njoj su nervi bili uznemireni video-snimkom, celo telo joj je bilo
hladno.
„Vaš brat je uradio nešto loše”, reče čovek. „On je radio u sadejstvu
sa nama, na razvoju našeg plana. Vaše uključivanje bilo je naša ideja, ali
uključivanje Lušusa Vensa je nešto sasvim drugo. I najzad, tu je i
pitanje vašeg pokojnog muža.”
„Jeste li vi jedan od Vitezova zlatnog kruga?”
„Zašto izgledate iznenađeno? Vaš otac nas je godinama proučavao.
Vi ste nas takođe proučavali.”
„U apstraktnom smislu. On mi nikada nije rekao da organizacija i
dalje postoji.”
„Zato što to uopšte nije ni znao. On se borio sa Frenkom
Brekinridžom, ne sa nama, iako je Brekinridž vitez. Vaš otac je želeo
riznicu. Kao što je očigledno želite i vi i mlađi Brekinridž.”
„Gde je Grant?”
„Povodom toga imam dodatne loše vesti. Izgleda da je pronašao
novog pokrovitelja i više mu nije potrebna vaša pomoć.”
Sada je imalo smisla. „On je provalio u Aleksov stan i ukrao ključ.”
„Morao je da ga vrati.”
„Krenuo je da pronađe riznicu?”
Čovek je klimnuo glavom. „Bez vas.”
„Dakle, vi u stvari niste zainteresovani da budem uhapšena.”
„Trenutno ne. Potrebna nam je vaša pomoć. Pokazao sam vam
snimak da biste razumeli koliko ozbiljno treba da budu shvaćeni naši
zahtevi.”
Zastala je i okrenula se prema njemu. „Gde je Kenet?”
Okrenuo je svoj telefon, dodirnuo ekran i pokazao joj ga. Videla je
svog brata kako ga drže dvojica ljudi, a treći ga brzim udarcima pogađa
u stomak. Kenet se teturao od udaraca, naizgled se boreći da dođe do
daha.
Zatim se ispovraćao po sebi.
Dvojica ljudi su ga pustili i on je pao na kolena, dahćući i brišući
rukom usta.
„Naučio je važnu lekciju”, rekao joj je sagovornik. „Mi smo osnovali
Komitet za spas Amerike. Mi smo ga finansirali. Mi smo obezbedili
osoblje za njega. Dali smo mu svrhu i misiju. Prvobitno ga je predvodio
neko drugi, ali, kada ste vi i Grant Brekinridž započeli svoju potragu,
zaposlili smo Keneta. Ponuđeno mu je članstvo u našoj organizaciji i
rečeno mu je koliki je ulog u igri. Na kraju smo mu rekli da se obrati
vama. On je trebalo da bude naš kanal za prenos informacija od vas i
Granta Brekinridža. Ali on je onda počeo da smišlja sopstveni plan.
Vaše povezivanje sa Lušusom Vensom nije bila naša zamisao. A kada je
umešao i vašeg pokojnog supruga, to je sve promenilo.”
„A zašto ga niste zaustavili?”
„Kada smo saznali da se to dešava, stvari su otišle predaleko, i od
tada ih raščišćavamo.”
Videla je na ekranu telefona kako njenog brata posipaju vodom iz
kofe da bi došao sebi. Zatim su ga dvojica ljudi ponovo uspravili na
noge. Videla je strah na njegovom licu i bespomoćnost u njegovim
očima.
Pesnice su ponovo počele da ga pogađaju u stomak i bubrege.
„Zašto ga jednostavno ne ubijete?”, upitala je ona.
„Metak u mozak vašeg glupog brata bio bi jednostavnije rešenje. Na
njegovu sreću, on mora da uradi jedan posao.” Pokazao je na ekran.
„Samo su mu trebale neke pouke o politici organizacije i pravilna
motivacija.”
Dvojica muškaraca ponovo su pustili Keneta i on je pao na pod.
Znala je da bi trebalo da oseća nešto zbog svog brata blizanca, ali u
svesti joj nije bilo ničega osim slike nje same kako gura Aleksa sa litice.
„Očekujete da nastavi da radi s vama?” upitala je.
„Naravno. Nema izbora. On ima sjajan odnos sa nekim od
zakonodavaca po celoj zemlji. Mislim da će posle ovoga noćas biti i više
nego raspoložen da nam učini po volji. Naravno, on neće učestvovati u
našem poduhvatu, kao ni Grant Brekinridž. A to znači da ste ostali
sami.”
Sada je razumela. Oni su je izolovali. Učinili su je nemoćnom, bez
saveznika, bez podrške.
Beznačajnom.
Baš onakvom kakvom je i Aleks hteo da je učini.
„Vaš lov na blago je završen”, rekao je čovek, zvučeći ponosito.
„Jeste li doneli ono što sam tražio?”
Klimnula je glavom. „Sve je u elektronskim fajlovima u mom ajpedu
i na spoljašnjem serveru.”
Dao joj je parče papira. „Sve pošaljite na ovu imejl-adresu. Zatim
obrišite sve fajlove i nikada više i ne pomišljajte na riznicu. Uveravam
vas: ako posle ove večeri ikada pokušate da je nađete, mi ćemo to znati
i vi ćete biti uhapšeni zbog ubistva. Ako vi budete ćutali, ćutaćemo i
mi.”
Ni ona nije imala izbora.
„Činimo vam uslugu. Grant Brekinridž već je ubio jednog čoveka u
Smitsonijanu i pucao u federalnog agenta.”
Upravo ono što joj je i Danijels rekao.
„Agentkinja se zove Stefani Nel. Predvodi obaveštajno odeljenje
Ministarstva pravde. Leži na odeljenju intenzivne nege u Memorijalnoj
bolnici Sibli, u komi je. Molim vas da budete svesni da će Grant
Brekinridž postati veoma tražen čovek.”
„To je njegov problem.”
„Tačno. Samo sam hteo da se pobrinem da ne postane i vaš.”
Prešli su otprilike polovinu dužine veštačkog jezera.
Oko njih, u mraku, bilo je još nekoliko ljudi.
Njen sagovornik okrenuo se licem prema njoj. „Verujem da je naš
posao ovim zaključen. Nadam se da će ovo biti poslednji put da
razgovaramo.”
I otišao je.
Ali postojala je jedna važna stvar koju nije pomenuo.
„Ne smeta vam što je on mrtav?” upitala je.
Čovek je stao i ponovo se okrenuo prema njoj.
Namerno nije izgovorila Aleksovo ime.
„Poštedeli ste nas problema.”

ŠEZDESET SEDMO POGLAVLJE

Kotonov telefon je zazvonio.

Upravo se vratio preko Nešenel mola u Muzej američke istorije, u
zatvoreni arhiv u kome su ostavili Kameni stepenik. I dalje su pratili
Brekinridžove. Jedan od dvojice agenata Odeljenja Magelan na licu
mesta motrio je iz helikoptera na vozilo za bekstvo sa sigurne
udaljenosti. Po nebu iznad prestonice redovno su patrolirali vojni
helikopteri, tako da prisustvo još jednog neće pobuditi nikakvu
sumnju. A osim toga, bilo je već skoro pola dvanaest uveče. Drugi agent
je takođe pratio vozilo na diskretnoj udaljenosti, navođen
helikopterom, tako da nije imao potrebe da prilazi bliže. Svi su se
vratili izvan Vašingtona, na zapad prema Virdžiniji. Zato su on i Stem
odvojili nekoliko trenutaka da premeste svoju operativnu bazu iz
Zamka.
Pogledao je na displej.
Zvali su ga iz štaba Odeljenja Magelan.
Izvinio se, odšetao na suprotnu stranu arhiva i javio se kada je
zašao između polica.
Izveštaj je bio uznemirujući.
Kasiopeja je nestala pre nekoliko sati. Li Mors je bila tamo. Rečeno
joj je da se drži pozadi, ali ona nije poslušala Kasiopeju i gledala je kako
je eksplozija potresla stari rudnik, a zatim je Kasiopeju pod pretnjom
oružjem odveo čovek kog je Li prepoznala kao Džejmsa Proktora,
nekoga ko je nekoliko sati pre toga pokušao da ih obe ubije. Njen opis
vozila nije bio od velike pomoći. Još više je uznemiravalo to što je i Teri
Mors nestao. Kasiopeja je i bila krenula da ga nađe. Li je našla šerifa, ali
su lokalci dugo čekali pre nego što su o svemu obavestili Ministarstvo
pravde. Konačno su se javili, i na kraju su usmereni na Odeljenje
Magelan.
„Oni misle da bi Mors mogao biti zarobljen u rudniku”, glasio je
izveštaj. „Zato su počeli da kopaju. Mi smo odmah probali da
pronađemo Kasiopejin GPS uređaj, ali nismo ništa našli. Ali pre
nekoliko minuta ponovo se uključio u mrežu.”
Kao i on, i Kasiopeja je nosila časovnik zadužen u Odeljenju
Magelan koji je omogućavao GPS praćenje. Ona ga je upotrebila da
pronađe Kotona u onoj peći, a sada je saznao da se njen časovnik nalazi
u blizini Amarila u Teksasu, i kreće se ka zapadu Međudržavnim putem
140.
„To je daleko od Arkanzasa. Dajte informacije za praćenje teksaškoj
patroli na auto-putu i pronađite je.”
„Već urađeno. Samo smo hteli da znaš.”
On je prekinuo vezu, ali brinuo je za Kasiopeju. Ništa od ovoga što
je čuo nije zvučalo ohrabrujuće. Vratio se do mesta gde je Stem sedeo
za monitorom. Zelenkasti sjaj video-snimka napravljenog noćnom
kamerom i dalje je dolazio iz helikoptera koji je pratio Brekinridžove.
„Krenuli su prema Manasasu”, rekao je Stem. „Tamo postoji
regionalni aerodrom.”
 Shvatio je smisao. Oni možda odlaze. „Možemo da ih pratimo, ali
moramo znati odredište.”
Dohvatio je radio koji su doneli sa sobom i rekao agentu u
helikopteru i onome u kolima za obližnji aerodrom.

Grant se pitao kuda su se zaputili. Njegov otac dao je vozaču tačne

smernice. Do sada ih niko nije pratio.
To je bilo dobro.
„Postoje neke stvari koje treba da znaš”, rekao je njegov otac.
Sedeli su jedan pored drugog na zadnjem sedištu.
„Red danas broji otprilike 550 članova. Među vitezovima trenutno
postoji podela. Jedna grupa, predvođena našim zapovednikom, želi da
krene u legalne promene Ustava. Ti znaš za to preko Keneta Lejna. Ono
što ne znaš jeste da Red finansira njegovu organizaciju. Druga frakcija,
koju predvodim ja, preferira da ostanemo u stanju mirovanja.”
Zašto li samo nije bio iznenađen?
„Nekoliko stotina ljudi ne može da pokrene revoluciju”, nastavio je
njegov otac. „Veliko je pitanje da li bi se ikada mogle sprovesti bilo
kakve značajnije ustavne promene. Bilo bi konvencija i rasprava, i
zatim bi bilo kakav amandman moralo da ratifikuje tri četvrtine
država. Za to je potrebno vreme i ogromni resursi. Blago Reda skriveno
je za potrebe drugog građanskog rata. To je obnova koju če ovog puta,
nadam se, uraditi kako treba. Obeščastili bismo uspomenu na sve ljude
koji su to omogućili ako bismo traćili to blago.”
Sada je Grant razumeo. „Zbog toga ti želiš kamenove. Da niko ne
može pronaći riznicu.”
„Oni moraju da budu na sigurnom. Kamen srce, koji držiš u krilu,
najvažniji je od svih.”
On je bio zbunjen. „Zašto ga jednostavno nisi ostavio tamo gde je i
bio? Niko ne bi saznao.”
„Zato što bi na kraju taj grob mogao da bude ponovo otvoren i da
kamen pronađu ljudi sa dovoljno informacija da pronađu riznicu. Bolje
je da iskoristimo priliku koja nam se sada pruža i uništimo ga. Na taj
način, nema nikakvog rizika.”
„Ali kako će iko ikada pronaći riznicu?”
„I neće.”
On je bio šokiran. „Hoćeš da kažeš da će sve to zlato jednostavno
ostati zakopano?”
„Ono nije moje ili tvoje da ga uzmemo. Ono pripada budućim
naraštajima.”
„A kako će ti naraštaji uopšte znati da ono postoji?”
„Ja ću se pobrinuti da postoji način za to. I razumem da si ti bio u
ovome radi zarade. Mogu da ti je obezbedim. Imam jednu od naših
većih zaliha zlata ispred riznice u Arkanzasu. Imam veliku količinu
zlata, a nešto od njega može da bude tvoje. Više nego dovoljno da živiš
vrlo udobno.”
Ali to nije bila riznica.
Nekoliko minuta vozili su se u tišini i on je razmišljao o
mogućnostima koje mu se pružaju.
„Shvataš da sam ti učinio uslugu”, reče njegov otac.
Ne, nije shvatao.
„Naš zapovednik preduzeo je mere i u vezi sa Dajanom i Kenetom
Lejnom. Ti bi bio sledeći da ja nisam intervenisao.” Starac je zastao.
„Jesi li znao da je Dajana Šervud ubila muža?”
Grant je bio šokiran i mora da je to i pokazao.
„Nisam ni mislio da znaš.”
„Šta će joj oni uraditi?”
„Jednostavno će je uceniti da suzbiju njeno interesovanje za
pronalaženje riznice. Njen brat, s druge strane, učinio je nešto
nezamislivo, narušivši našu tajnost time što je uopšte umešao
senatora Šervuda. Pretpostavljam da će njegova kazna biti bolnija.”
„Kao ono što ste uradili mojim ljudima u Arkanzasu.”
„Nasilje mi nije strano, kao ni onima koji rade za mene. U Arkanzasu
se našlo dvoje federalnih agenata, sa kojima su se ljudi koje si ti
unajmio sukobili. Ja sam znao sve o Teriju Morsu i onome što je on
čuvao. Zato sam poslao vitezove da reše situaciju, i oni su to i uradili.
Dok su se nalazili tamo, takođe su uzeli tamošnju zalihu zlata. Mnogo je
veća od one koju si ti našao u Kentakiju. Šervudova ti je pokazala put,
ali ja sam se pobrinuo da u svojoj potrazi ne naiđeš na teškoće.
Pretpostavljao sam da ti treba novac, a meni je trebalo da ti nastaviš da
radiš ono što sam ja želeo.”
„Sigurno nisi uzeo zalihu zlata iz Arkanzasa samo za mene.”
„Nadao sam se da će to biti mirovna ponuda, koja će zadovoljiti
našeg zapovednika. Imam razumevanja za njegove ciljeve, samo ne
vidim potrebu da se provali u riznicu kako bi se oni postigli. Srećom,
imam i Veštičji kamen i Kamen srce, tako da je sve sigurno.”
On je odlučio da podmetne svom ocu klip u točkove. „Ti shvataš da
druga strana zapravo ne mora da ima kamenje. Ovo nije XIX vek.
Kompjuterski programi za obradu slika mogu da ih spoje u celinu.
Dvojica ljudi u Smitsonovoj kripti fotografisali su ovaj Kamen srce pre
nego što su se svetla ugasila.”
Ali njegov otac nije delovao zabrinuto. „Oni imaju veći problem.”
On je sačekao.
„Početna tačka. Oni nemaju pojma gde se nalazi. A ovo je velika
zemlja.”
„A ti znaš gde je ona?”
„Pričao sam o Angusu Adamsu i njegovoj poseti Smitsonijanu 1877,
kada je vratio ključ i svoj terenski dnevnik. Adams je bio vitez koji je
napravio i riznicu i kamenje.”
On je sada razumeo. „Njegov dnevnik? Je li to početna tačka?”
Starac je klimnuo glavom.
„Ja sam ga sakrio.”

Koton je brinuo za Kasiopeju.

Nadao se da će ih GPS uređaj odvesti do nje. Nije dobio nikakve
nove vesti iz štaba Odeljenja Magelan, ali bio je siguran da oni rade
posao kako treba. Njegov problem i dalje je bio ono što je gledao na
ekranu kompjutera.
Automobil koji se kretao mračnim auto-putem.
Doneo je zaključak i rekao Stemu: „Oni sigurno odlaze.”
Auto je sišao sa glavnog puta i krenuo na jug regionalnim drumom
sa dve trake. Uzeo je radio i naredio agentu na zemlji da krene na
aerodrom u Manasasu. Takođe je rekao helikopteru da malo zaostane,
ali da ne gubi auto iz vida.
Terenski dnevnik Angusa Adamsa ležao je na stolu pored Kamenog
stepenika. Dohvatio je knjigu i pregledao rukom pisane stranice. Frenk
Brekinridž imao je neki razlog da je tako pažljivo čuva. Okrenuo se
prema Stemu. „Pretpostavljam da pomoću kompjutera možemo da
spojimo Kamen srce i Kameni stepenik?”
„Ovde imamo neke od najboljih programa za digitalnu obradu slika
na svetu. Već sam poslao slike dole u našu laboratoriju. Oni rade na
njima. Sve razvrstavaju i pripremaju. Pitanje je samo odakle staza
počinje.”
Pokazao je na kompjuter. „Nadam se da će nam oni dati taj
odgovor.”
I dalje je držao dnevnik.
I upitao se.
 Šta je toliko važno u vezi s njim?

Grant je video da skreću na mali regionalni aerodrom nadomak

Manasasa. Na tabli pored puta pisalo je PISTA HARI P. DEJVIS. U maloj
zgradi terminala bilo je upaljeno samo nekoliko svetala.
„Jedan od vitezova je vlasnik galfstrima kojim ćemo se poslužiti”,
rekao je njegov otac.
Njega su i dalje pekle očeve uvrede. Noćas se dobro pokazao i nije
zaslužio da bude omalovažavan. Ali želeo je da zna: „Šta se desilo sa
dvoje federalnih agenata u Arkanzasu?”
„Muškarac je otišao. Ženu držim zatvorenu.”
„Zbog čega?”
„Možda će nam trebati neko osiguranje.”
Auto se zaustavio i starac je izašao napolje u noć. Grant je krenuo za
njim. Iza terminala je čuo turiranje motora mlažnjaka.
„Naš avion spreman je za polazak”, rekao je njegov otac.
„Ne misliš da bi uzimanje federalnog agenta za taoca moglo da
bude problem?”
„Koliko znamo, ona je bila sama, i nije imala priliku da se ikome
javi. Moj čovek uspeo je da je zarobi bez problema. A ljudi koji su ostali
na terenu izvestili su da lokalne vlasti nemaju pojma kuda je ona otišla.
Dakle ne, to nije problem.”
On nije mogao da veruje šta čuje.
„A ti mene nazivaš bezobzirnim.”

ŠEZDESET OSMO POGLAVLJE

Deni se vratio u restoran. Svetla su ponovo bila ugašena.

„Nije trebalo to da uradiš”, rekao je Fricl. „On je došao s dobrom
namerom.”
Ali njemu je mozak grozničavo radio. Onaj snimak vrteo mu se u
glavi iznova i iznova. „Ovo su gluposti, Pole. Trebalo bi da odeš u
policiju i kažeš im da uhapse Dajanu Šervud zbog ubistva.”
„Komplikovanije je od toga, Deni. Ona nešto traži, a mi moramo da
budemo sigurni da znamo šta je u pitanju pre nego što je uhapsimo.”
„Riznicu?”
„Tako je. Vitezovi su trenutno u stanju haosa, razbijeni na dve
frakcije. To je prava zbrka. Ja sam uz našeg zapovednika, koji želi da
radi na mirnoj, zakonitoj, konstitutivnoj promeni. Mi takođe želimo
riznicu. Ona je skrivena upravo za ovu svrhu.”
„A šta druga strana hoće?”
„Oni se zalažu da se ne radi ništa. Da čuvamo naše resurse za neko
drugo vreme.”
„A Lušus Vens sprema se da sabotira obe strane u tom sporu.”
„To je malo reći. Ako on uspe, plašimo se da bi značajnije ustavne
promene mogle da se zgade javnosti. Nama se, u stvari, Senat dopada
upravo ovakav kakav jeste - kao sredstvo za kontrolu i uravnoteženje
Predstavničkog doma. Ono što nam se ne dopada je Kongres kao celina
i, kao što je zapovednik ranije napomenuo, postoje neke stvari iz
konfederalnog ustava koje bi se sasvim lepo uklopile u naše stavove.
To su ideje koje bi popravile stvari, i za koje mislimo da bi ih narod
prihvatio. Ali možda neće, nakon što isproba vlast cara Lušusa Vensa.”
On je shvatio. „Ništa ne može da zgadi ljudima revoluciju više od
pohlepnog revolucionara.”
„Tako nekako.”
„Pole, ovo je komplikovanije nego što misliš.”
Ispričao je svom prijatelju ono o čemu ga je Koton izvestio,
dodavši: „Malon trenutno potajno deluje iz Smitsonijana. Mislimo da je
taj koji je pucao na Stefani Nel tip po imenu Grant Brekinridž.”
„To je bio on.”
„Vi ste videli i to?”
„Nismo bili tamo kada je gospođa Nel pogođena, ali nije bilo teško
pretpostaviti ko je to uradio.”
„Hoću tog kučkinog sina.”
„Kao i mi, Deni. Ali, kao što si video, stariji Brekinridž i njegov sin su
se udružili, što je problem za sve nas.”
On se upitao zašto je to njima važno. Samo jedno objašnjenje imalo
je smisla. „Vi nemate pojma gde je riznica, zar ne?”
„Nažalost, ne. Zapovednici su nekada znali neke od putokaza, ali te
informacije su s vremenom izgubljene. Međutim, Frenk Brekinridž je
samopostavljeni čuvar. On je preuzeo taj posao još sedamdesetih
godina kada se sukobio sa Dejvisom Lejnom. Red je tada bio mnogo
slabiji, tako da je fanatik kao što je Brekinridž lako mogao da dominira
u njemu. Ali novi zapovednik preuzeo je vlast krajem sedamdesetih i
sve reorganizovao. Ti si upravo razgovarao s njim. Brekinridžu se
mora odati priznanje da je sačuvao riznicu od lovaca na blago, ali je
takođe odbio da podeli bilo šta što zna sa pripadnicima Reda. To je sve
od tada naša bolna tačka.”
„Toliko o onome - svi za jednog, jedan za sve.”
„Zapravo, Brekinridž bi rekao da je on bio odan Redu. Ne slaže se da
je sada vreme da pređemo u akciju. Naročito ako tu revoluciju bude
predvodio čovek s kojim si upravo razgovarao. On i Brekinridž se ne
slažu. Nažalost, ne samo da bi trebalo mnogo novca za sazivanje te
druge ustavne konvencije nego je potrebno i da trideset osam država
ratifikuje ono što bi na njoj bilo usvojeno. Zato moramo pustiti
Brekinridža da nas odvede do riznice, ili bar do kamenova. Srećom,
izgleda da on trenutno radi upravo to.”
„Treba li da pretpostavim da je vaših vitezova u Kongresu malo i da
su međusobno veoma udaljeni?”
„Samo ja i još dvojica, i svi smo u Predstavničkom domu. Ja sam
dospeo na višu poziciju. Ali ništa ne možemo da uradimo. Ako bih
stavio i najmanji prigovor, čak i privatno, Vens bi me uklonio iz
Komiteta. Red ne želi da se to dogodi.”
„Šta se dešava sa Kenetom Lejnom?”
„On nam je i dalje potreban. Ima dosta kontakata i uticaja kod
zakonodavaca u pojedinačnim državama u celoj zemlji. Ne znam
detalje, niti želim da ih znam, ali trenutno uči kolika cena mora da se
plati za nelojalnost.”
„A šta je sa Dajanom Šervud?”
„Već se bavimo njome. Pokazan joj je video-snimak, tako da zna da
mi znamo. Takođe je izgubila Granta Brekinridža i, ako budemo
uspešni, izgubiće i Vensa. Kada se sve to desi, i saznamo gde je
kamenje ili riznica, predaćemo je policiji. Slažem se s tobom, ona je
ubica i mora biti kažnjena.”
Njemu je bilo drago što to čuje.
„Ti si se vratio u Senat zbog onoga što Vens planira”, nastavio je
Pol. „Poznajem te, Deni. Reci mi šta imaš na umu u vezi s njim.”
On je ranije objasnio Tediju Solomonu kako misli da bi Vens mogao
da bude zaustavljen. Ali onaj video-snimak dodao je novu dimenziju.
Rekao je svom prijatelju šta sada ima na umu.

Dajana je stajala ispred Memorijalnog centra Drugog svetskog rata i

razmišljala o svemu što se upravo dogodilo. Krenula je ka istoku i
počela da se udaljava od veštačkog jezera dok nije stigla do samotnog
mesta svečanog izgleda, sa malim trgom i osvetljenom fontanom.
Ceo njen svet se srušio.
Izaslanik je otišao i poslednjih nekoliko minuta srede isticalo je dok
se bližila ponoć.
Sve je bilo završeno.
Njen brak. Odnos sa Vensom. Grant. Zlato. Sve to. Nestalo je. Ranije
je bila bar supruga američkog senatora, a sada je bila samo njegova
udovica. Još gore, neko je znao da je ubila Aleksa. Oni su jednostavno
posmatrali, snimali i čekali. Njih ni najmanje nije bilo briga za Aleksov
život.
Ali ona je shvatila poruku.
Povuci se, ili idi u zatvor.
Šetala je između granitnih stubova koji su stajali mirno, poput
stražara. Znala je da bi trebalo da oseća nešto što se nalazi ovde, ali nije
opažala ništa u sebi. Bila je otupela. I uplašena. Čak i ako se povuče, ti
ljudi bi u bilo kom trenutku mogli da joj unište život. I taj oblak nikada
neće odlebdeti iznad nje.
Imali su je u šaci.
Zauvek.
A Grant?
On ju je napustio, uzeo ključ ništa ne govoreći i jednostavno nestao.
Sa novim pokroviteljem, kako je rekao izaslanik.
Imajući u vidu sve ove užasne obrte, bilo bi joj bolje da je ostala u
braku sa Aleksom, životareći u vezi bez strasti sa čovekom kog nije ni
poštovala niti joj se sviđao.
Šta da radi sa ostatkom svog života?
Nije više mogla da ispuni san svog oca i pronađe riznicu. Imala je
nešto novca i mogla je da proda kuću da dobije još. Imaće penziju iz
Kongresa i isplate od socijalnog osiguranja. Siguran prihod. Sve
zajedno, 99 % više nego što prosečan Amerikanac zarađuje. Ali ni blizu
milijardama dolara u izgubljenom zlatu.
Zastala je ispred reći uklesanih u granitu iznad njene glave.
Ajzenhauerove reći izgovorene 6. juna 1944.
Na Dan de.

VI KREĆETE U VELIČANSTVENI KRSTAŠKI POHOD KOME SMO

TEŽILI VEĆ MNOGO MESECI. OČI SVETA UPRTE SU U VAS. IMAM
 PUNO POVERENJE U VAŠU HRABROST, POSVEĆENOST VAŠOJ
DUŽNOSTI I VEŠTINU U BORBI.

Ona je takođe bila u veličanstvenom krstaškom pohodu koji je sada

završen.
A ipak je preostala još jedna poslednja nit za koju je mogla da se
uhvati.
Deni Danijels.
Gad je došao u njenu kuću, ukrao beležnicu, nekako uspeo da
špijunira nju i Vensa, i zatim se ubaci u posao. Od pomisli na njegov
uspeh okrenuo joj se stomak. A on je još čvrsto stajao na položaju
vršioca dužnosti američkog senatora. Imao je ugled, dostojanstvo i
budućnost.
Sve zahvaljujući njoj.
U vezi s tim gadom mogla je nešto da preduzme.

ŠEZDESET DEVETO POGLAVLJE

Kasiopeja je sedela na suvozačkom sedištu kola koja je vozio Džejms

Proktor. Prošlo je šest sati otkad su napustili Arkanzas. Prešli su celu
Oklahomu, držeći se auto-puta sa četiri trake u oba smera, i sada su bili
u Teksasu, tridesetak kilometara od gradića po imenu Amarilo. Ruke su
joj i dalje bile vezane iza leđa. Proktor nije ispunio obećanje da će je
odvezati. Sustigli su kamionet sa zatvorenom karoserijom i pratili ga
na rastojanju od nekoliko kilometara dok su se oba vozila postojano
kretala ka zapadu.
„Nameravaš li da mi kažeš kuda idemo?” upitala je po treći put.
On nije bio pričljiv, zbog čega je ona nakratko bila zadremala.
Čudno, ali nije se osećala ugroženo. Bar ne dok ne stignu na odredište.
Proktor ju je poveo sa sobom s nekim razlogom. Da je želeo njenu smrt,
ubio bi je još tamo u rudniku. Umesto toga, izgledalo je da uživa da se
poigrava s njom. Pretpostavljala je da je njen status federalnog agenta
imao ulogu u njegovoj odluci da je ostavi u životu. Da li mu je ona bila
osiguranje?
Za šta?
 „Idemo u veliku državu Nju Meksiko”, rekao je.
Još jedno mesto na kome nikada nije bila.
„Ubijaš ljude s velikom lakoćom”, primetila je ona.
„Samo one koji je trebalo da umru.”
„Govoriš kao pravi sociopata.”
On se nasmejao. „Ja sam samo momak koji radi svoj posao.”
„Za novac? Ili nešto drugo?”
„Uglavnom za novac. Red je velikodušan. Deset poluga od onog zlata
tamo ispred nas je moje.”
„A ljudi koji su došli s tobom?”
„Oni će svi takođe biti dobro plaćeni.”
„Osim onog poginulog.”
„Kog je ubio Mors. Misliš li da je i on sociopata?”
„Ne. Samo starac koji se drži za nešto što ga povezuje sa njegovom
prošlošću. Ali tvoj čovek ugrozio je njegovu unuku i on je reagovao kao
što bi učinio svaki deda.”
„Potcenio sam ga.”
„Ubićeš ga, zar ne?”
„Nije na meni da donesem tu odluku.”
„U rudniku si govorio o Zlatnom krugu kao da je to religija. Ti nisi
zaista uveren u sve to, zar ne?”
Zadržao je pažnju na mračnom putu, na kome nije bilo mnogo
automobila, ali su kamioni sa prikolicama jurcali punom brzinom.
„Moj otac je mislio da su sve to besmislice”, rekao je. „Ali moj deda -
on je bio vernik. Mrzeo je način na koji se upravlja ovom zemljom.
Služio je u Kongresu četrdesetih godina i nikada nije bio ljubitelj
Frenklina Ruzvelta. Ipak, voleo je Trumana. Deda mi je pričao o Redu, i
upoznao me je sa ljudima koji su mi, kasnije u životu, omogućili da
postanem član. Dobro sam zarađivao radeći ono što su oni želeli da
bude urađeno.”
„Zar ti nisi pravi dobri mali vojnik!”
„Oni su potrebni svakoj vojsci. Vitezova je nekada bilo na desetine
hiljada. Bilo ih je svuda, ali nikada nisu pominjani u istorijskim
knjigama. A to je lakrdija. Oni su bili mudri ljudi.”
„Mora da si mnogo ponosan na to.”
„Zapravo i jesam. Jug nije imao šanse da pobedi u tom ratu, ali
borio se žestoko sa onim što je imao.”
„Kako bi bilo da me odvežeš? Ruke me bole. Već sam obećala da ću
biti dobra devojka.”
 „Ali i ti i ja znamo da nećeš biti.”
„Hoćemo li negde stati? Bilo bi sjajno da nešto pojedemo i
popijemo vode. Da i ne pominjem toalet.”
„Izgledam li toliko glupo?”
Nije imala pištolj i mobilni telefon. Proktor je uzeo i jedno i drugo. A
ona pritom nije imala pojma o okolnoj geografiji.
U kolima je počela da pulsira svetlost.
Okrenula je glavu i videla policijska kola kako im se približavaju
otpozadi.
U obe trake.
Proktor ih je takođe video i ona je primetila trenutak neodlučnosti
na njegovom licu dok je procenjivao situaciju. Posegnuo je ispod jakne i
spustio pištolj u krilo. Upitala se koliko gadno bi ovo moglo da postane.
Zato je rekla sebi da bude spremna za akciju. Srećom, noge joj nisu bile
vezane.
Sada su se oglasile sirene.
Blizu.
Oni su se vozili desnom trakom. Ponovo se osvrnula i videla da
svetla koja su bila tačno iza njih prelaze u levu traku, a zatim su četiri
policijska automobila sa natpisima TEKSASKA PATROLA NA AUTO-
PUTU projurila pored njih. Zasijala su stop-svetla kada je saobraćaj
počeo da se usporava.
I Proktor je bio primoran da uspori.
Saobraćaj u obe trake se zgusnuo i jedna policijska kola su ostala
ispred kamioneta sa zatvorenom karoserijom, druga iza njega i dvoja
sa njegove leve strane.
Ona je pogledala na instrument-tablu.
Sedamdeset kilometara na sat.
U mraku su ponovo zasijala stop-svetla.
Policijska kola najzad su primorala kamionet da skrene na bankinu
i policajci su izašli s pištoljima u rukama.
„Pretpostavljam da nećeš dobiti onih deset zlatnih poluga”, rekla je
ona.
„Zaveži.”
Da bi privukla pažnju policajaca, morala bi da savije kolena, a zatim
da se zanjiše izvijajući se tako da može upotrebiti noge kao oružje. Brz
udarac u Proktorovu glavu trebalo bi da završi posao, od čega bi se
vozilo zanelo na putu. Ali morala je da bude brza kako bi izbegla pištolj
u njegovom krilu.
 Brzina se smanjila na manje od trideset kilometara na sat.
Policija je isterala vozača iz kamioneta.
Ona se spremila za akciju, ali, pre nego što je mogla išta da uradi,
nešto ju je žestoko raspalilo po levom uhu.
Sve se zavrtelo oko nje.
Onda je nada nestala.

SEDAMDESETO POGLAVLJE

CETVRTAK
27. MAJ, 1.30

Koton je kroz prozor gledao kako svetla Vašingtona nestaju ispod

njega. Upravo je uzleteo u galfstrimu Ministarstva pravde, istom onom
koji ga je odvezao u Arkanzas i nazad. Još jedan dan se završio i drugi je
počinjao dok je on leteo na zapad.
Na svu sreću, razmišljao je unapred i naručio da prevoz bude na
čekanju, i kada je dobio izveštaj od agenta sa regionalnog aerodroma u
Manasasu, znao je da je bio u pravu.
Brekinridžovi su odlazili iz grada.
Njihov plan bekstva podrazumevao je sletanje na drugi regionalni
aerodrom nadomak Taosa u Nju Meksiku, umetničke zajednice
stotinak kilometara severno od Santa Fea, u planinama Sangre de
Kristo. Begunci su imali gotovo dva sata početne prednosti, ali piloti iz
Ministarstva pravde mislili su da bi mogli da stignu tamo na vreme.
Brekinridžovi su bili u sporijem lirdžetu registrovanom na Ričarda
Čoija, koji je živeo u okolini prestonice. Odeljenje Magelan pozabavilo
se sakupljanjem informacija o Čoiju, koji je sigurno imao neke veze sa
Vitezovima zlatnog kruga.
Rik Stem ostao je u Smitsonijanu da radi na digitalnom spajanju
Kamena srca i Kamenog stepenika kako bi mogli da steknu neku
predstavu sa čim imaju posla. Ali Koton je sa sobom poneo dnevnik
Angusa Adamsa. Pregledao je svaku rukom ispisanu stranicu, mada mu
ništa nije posebno privlačilo pažnju. Knjiga je izgledala pre više
elegantno, sa čistim stranicama i bez grešaka u rukopisu, da bi bila
originalni terenski dnevnik. Verovatnije je bila neka vrsta reprodukcije.
Pretpostavio je da ju je Adams lično napisao, pošto je i naslovna i
poslednja stranica bila potpisana krupnim edvardijanskim slovima.

Angus „Koton” Adams

Deda mu je pričao da Adams posle rata više nikada nije viđen u

centralnoj Džordžiji. Negde oko 1900. Adamsov najstariji sin Adam
vratio se sa sopstvenom porodicom da obrađuje porodičnu farmu.
Otac njegovog dede. I doneo je sa sobom kofer predratnih pisama svog
oca, neke lične dokumente, nekoliko ilustracija i crteža, i knjigu.
Na malom radnom stolu ispred njega bio je laptop koji mu je dao
Stem. Brzo se povezao na internet. Video-veza je uspostavljena i
ugledao je Stemovo osmehnuto lice u arhivu Muzeja američke istorije.
„Uspeli smo”, rekao je kustos. „Pogledaj ovo. Dva kamena su
uklopljena.”
I na ekranu se pojavila slika.

„Barem znamo završnu tačku”, dodao je.

Istačkana linija na Kamenu srca sada je bila povezana sa sličnom
linijom na Kamenom stepeniku formirajući jasnu stazu sa devet
markera. Izvrnuto U značilo je da je na njenom kraju rudnik. Ali, na
osnovu onoga čemu ga je deda naučio, Koton je znao da strelica
povučena od bodeža do rudnika označava opasnost.
Jasno upozorenje.
„I dalje nemamo početnu tačku”, naglasio je Stem.
Ne, nisu je imali. A on je pretpostavio da bi im preostali Alfa kamen
pokazao još devet markera, u skladu sa natpisom sa Veštičjeg kamena.
 Idem na 18 mesta.
Zajedno sa početnom tačkom.
Nešto mu je govorilo da Frenk Brekinridž nema istu smetnju u
radu. Premotao je u glavi svaku reč izgovorenu za vreme njegove
posete Brekinridžu. Mnogo istorije građanskog rata. Džeferson. Dejvis.
Linkoln. Onda...
„Kučkin sin”, promrmljao je.
„Šta je bilo?”, upitao ga je Stem preko kompjutera.
„Brekinridž me je proveravao u vezi sa kamenjem, i ja sam prošao.
Proveravao me je u vezi sa šifrom, i to sam takođe prošao. Zatim me je
upitao da li želim da se sastanem sa zapovednikom dok sam u gradu.
Pretpostavio sam da zapovednik znači vođa vitezova. Hteo je da
organizuje sastanak, a ja sam upitao gde. Rekao mi je: U tom njegovom
prokletom hramu pravde.”
„Znao si na šta se to odnosi, zar ne?”, upitao je Stem.
Znao je. „Na zgradu Vrhovnog suda. Čitao sam knjigu o njenoj
istoriji. Kada su se uselili u nju, većina sudija nije bila zadovoljna.
Čitavo mesto bilo je napravljeno od mermera, sa stubovima, i izgledalo
je kao nešto iz stare Grčke. Nazivali su zgradu pretencioznom i
neprikladnom. Jedan od njih rekao je da bi trebalo da ulaze u sudnicu
jašući na slonovima. Drugi je izjednačio sudije sa devet crnih buba u
hramu u Karnaku. To poređenje se zadržalo, i zgrada je postala Hram
pravde. Bio sam toliko fokusiran na druge stvari da nisam obratio
pažnju na tu neusklađenost.”
Stem je izgledao zbunjeno.
„Dok je razgovarao sa mnom, Brekinridž kao da je bio negde u 1865.
godini, pred kraj rata. Vrhovni sud je tada zasedao u staroj sali Senata u
Kapitolu. Nova zgrada je sagrađena tek 1939. Kako je on onda u svojoj
takozvanoj zaluđenosti govorio o njoj kao o Hramu pravde?”
„Moglo bi da bude da se njegov um jednostavno vraćao nazad i
napred.”
„Moglo bi da bude, ali nije. Mi znamo da taj starac nije lud. On mi je
poslao poruku. Rekao mi je da ne veruje zapovedniku. Rekao je: Ta kosa
oko njegove ćele čini da mi previše liči na nekog sveštenika. Na koga ti to
liči?”
„Na glavnog sudiju Vestona.”
„Shvatio si.”
„To je nemoguće”, rekao je Stem u neverici. „Veston je zapovednik
Reda?”
 „Zašto da ne? On svakako zna mnogo o svemu ovome. A ne verujem
da je Brekinridž pomenuo Vrhovni sud slučajno. Sve drugo što je
uradio bilo je sračunato. Poslao nas je do Smitsonovog groba i uputio
nas je na Vestona.”
„Moramo biti prokleto sigurni pre nego zaplivamo u te vode”,
napomenuo je Stem.
On se složio, i ponovo se zagledao u Adamsov dnevnik. „Ovo bi
moglo da objasni kako on toliko zna o mojoj porodici i o Angusu
Adamsu. Kao i njegovo ogromno interesovanje za sve ovo. Jesi li se čuo
s njim?”
„Nisam već nekoliko sati.”
Sve je počinjalo da dobija smisao.
Pogledao je na sat.
„Trebalo bi da sletim u Nju Meksiko oko pet sati po tamošnjem
vremenu”, rekao je Stemu. „Nastavi da radiš na grafici. Trebaće nam
najbolje moguće slike.”
„Želiš li da razgovaram sa vrhovnim sudijom Vestonom?”
On je razmišljao upravo o tome.
„Ne. Imam nešto bolje na umu.”
 SEDAMDESET PRVO POGLAVLJE

VASINGTON
2.30

Deni je ponovo bio u pokretu.

Pol Fricl odvezao ga je do bolnice posle njihovog susreta i proveo je
nekoliko sati pored Stefaninog kreveta. Njeno stanje bilo je
nepromenjeno, mada su lekari zvučali kao da sada imaju više nade.
Najzad je zadremao, ali ga je probudio mobilni telefon. Saslušao je
Malona, pa je rekao da će se odmah pobrinuti za to.
Odvezao se taksijem do kuće Vorena Vestona. Njegova nova šefica
osoblja našla mu je adresu, nakon što ju je on probudio iz čvrstog sna.
Sve više mu se dopadala, jer ni sada nije izgovorila ni reći negodovanja,
samo odlučno: „Uskoro ću vam se javiti.” Podsećala ga je na Edvina
Dejvisa, koji je bio podjednako pun informacija dok je Deni bio u Beloj
kući.
Sve što je čuo od Malona o Vorenu Vestonu izazivalo mu je
probadanje u stomaku. Ali slagao se s njim. Frenk Brekinridž dao im je
trag koji je morao da bude praćen.
Bio je malo iznenađen kada je saznao da vrhovni sudija živi u srcu
Džordžtauna. Nikada nije smatrao Vestona čovekom koji ima novca. Od
svog posla u Vrhovnom sudu zarađivao je jedva 250 000 dolara
godišnje. Solidna plata, bez sumnje, ali jedva dovoljna da se plate
troškovi za nekretninu u Džordžtaunu.
Shvatio je da će možda morati da ima posla s policijom Vrhovnog
suda, koja je bila zadužena za zaštitu svih sudija zaposlenih u toj
instituciji. Jedan agent bio je na dužnosti u blizini Vestonovih ulaznih
vrata. Iznenađujuće, svetlo je gorelo u prizemlju u prozorima
okrenutim prema ulici. Prošao je preko kratke staze popločane ciglom i
prišao čuvaru.
„Dobro veće, gospodine predsedniče”, rekao je čovek.
„Kladim se da se pitaš šta radim u ovde u ovo doba noći.”
„Zapravo ne, gospodine. Vrhovni sudija rekao je da biste mogli da
navratite.”
On se zamalo osmehnuo.
Voren Veston bio je mnogo toga, ali nije bio glup.
„Rekao je da samo uđete unutra, ako dođete.”
Otvorio je vrata i ušao. Svetio koje je video spolja gorelo je u
prednjem salonu, dosta sličnom njegovom u Tenesiju. Veston je sedeo
u kožnoj fotelji visokog naslona sa čašom pića u ruci.
„Uđi, Deni. Ako hoćeš viski, imaš ga na stolu.”
„Gde ti je ona spravica za glas?”
„Rekao sam kolegama da su takve mere predostrožnosti traćenje
vremena, ali oni su insistirali. Meni bi se mnogo više dopao ovakav
razgovor kakav ćemo sada voditi.”
Soba je bila obložena lamperijom, topla i udobna.
Seo je na mali kanabe.
„Stvarno mislim ono što sam rekao ranije”, nastavio je Veston. „Red
nije neka fanatična organizacija. Mi smo posvećeni delovanju u skladu
sa zakonom.”
„Ali budimo realni, Vorene: Vitezovi zlatnog kruga bili su
teroristička organizacija. Zapravo, vrlo je moguće da je to bila najveća i
najuspešnija teroristička organizacija u američkoj istoriji. Oni su
izazvali dosta štete i posejali seme Kju-kluks-klana.”
„Sve je to tačno. Od 1854. do 1865. Ali mi smo sve to ostavili za
sobom. I duže od stotinu godina tiho smo čekali vreme kada ćemo
moći da uradimo ono što je Aleksander Stivens zamislio.”
„Da promenite Ustav?”
Veston je klimnuo glavom. „Ljudi su spremni.”
On je slegnuo.ramenima. „Možda si u pravu. Problem dolazi kada se
bude donosila odluka kakva će to pramena biti. U tome se narod možda
neće složiti s vama. Ali, kao što si rekao u onom restoranu, vaše je
pravo da pokušate.”
„Neposredniji problem je dvostruk. Jedan njegov deo je Vens. Drugi
je ono što se dešava unutar Reda. Mi imamo sopstvenu verziju
događaja iz Građanskog rata upravo sada, dok razgovaramo.”
„Je li vas Brekinridž zbog toga izdao?”
„Mislio sam da to možda objašnjava kako si me našao.”
„Mnogo toga dogodilo se u Smitsonijanu noćas.”
„Nisam bio u toku, jer sam razgovarao s tobom. Možeš li da mi
ispričaš?”
I tako je, u znak ljubaznosti, on ispričao Vestonu ono što je znao.
 „Brekinridž je usmerio Malona na mene”, rekao je Veston, „jer je
želeo da budem prezauzet, kako bi on mogao da uradi ono što je
planirao.”
„A to je?”
„Da uništi pet kamenova i spreči da bilo ko pronađe riznicu. On
misli da to bogatstvo treba da bude ostavljeno na miru, dok on ne izda
odobrenje za njegovu upotrebu. Zanimljivo je kako se u svemu ovome
naizgled ne radi o zlatu, već o moći. I Vens i Brekinridž žele nesputanu
moć.”
„Malon je krenuo za starcem. Sa Brekinridžom je i njegov sin. A to
kopile pucalo je u nekoga meni bliskog i dragog.”
„Žao mi je zbog onoga što se dogodilo gospođi Nel. Uopšte nisam
shvatao da si toliko blizak sa njom.”
„I više nego što misliš. Hoću Granta Brekinridža. Znamo da se
zaputio u Nju Meksiko. Gde tačno?”
Veston nije odgovorio, što ga je nerviralo.
„Vorene, ti možda ne shvataš. Igra je završena. Ako želiš da
zaustaviš Vensa, ja sam jedino što imaš. Ako želiš da zaustaviš
Brekinridža, Malon ti je jedina šansa za to. On im je za petama, ali
moram unapred da ga uputim u situaciju. Kuda oni idu?”
„Pasto al Norte.”
„Moj španski je loš.”
„Pastir severa.”

Koton je zurio u ekran kompjutera.

Dodao je slike Kamena konja i Veštičjeg kamena sada spojenim
slikama Kamenog stepenika i Kamena srca.
Telefon na stolu pored kompjutera je zabrujao.
Javio se preko spikerfona.
„Kotone”, rekao je Deni Danijels, „ovde sam sa vrhovnim sudijom. I
bio si u pravu. On je glavni u Redu. Dvojica koje pratiš zaputili su se na
parče zemlje koje je nekad bilo u vlasništvu tvog pretka Angusa
Adamsa. Pre nego što je on umro, ostavio je tu zemlju saveznoj vladi i
ona je sada deo Nacionalnog parka Karson u planinama Sangre de
Kristo. Riznica je tamo.”
Koton se pažljivije zagledao u kamenove na ekranu.
„Postoji stara misija koja je bila u sklopu Adamsovog poseda. Crkva
zvana Pasto al Norte. Pastir severa.
„To je ona sa Kamena konja. Ali ja sam španski tekst pročitao kao
Konj vere, ja pasem severno od reke.”
„Španski je dvosmislen" rekao je Veston. „Mi smo dugo mislili da to
znači Sluga vere, ja čuvam svoje stado severno od reke.”
To je imalo smisla.
Zatim se još jedna tačka povezala.
Uzeo je dnevnik i pogledao naslovnu stranicu. „U Adamsovom
terenskom dnevniku napisane su reči sluga vere. Izgleda da je on sebe
tako nazivao.”
„Pronašli ste dnevnik?” upitao je Veston.
Izgleda da mu Danijels nije preneo tu informaciju.
Zato je on ispričao vrhovnom sudiji kako i gde.
„Moramo da razgovaramo”, čuo je kako Veston govori.
I to ne njemu.
„Pozvaćemo te ponovo”, rekao je Danijels.

Deni je prekinuo vezu i zagledao se u Vestona.

„Angus Adams je ključ”, rekao je Veston. „On je posle rata lično
nadzirao konsolidaciju bogatstva Reda. Do 1890. godine najveći njegov
deo bio je sakupljen i prenet na zapad, na njegovu zemlju u Nju
Meksiku, u skrovištu koje je on u potaji napravio.”
„U riznicu.”
„Tako ga je nazvao. Pre toga nadzirao je pravljenje kamenova, koje
je skriveno kod čuvara po celoj zemlji. Ali, pošto su tajne to što jesu,
one ne ostaju zauvek tajne, i ljudi su počeli da traže te kamenove.
Početkom XX veka neki kustosi Smistonijana pronašli su tri. Kamen
konja, Kameni stepenik i Kamen srce. Ali 1909. jedan od naših
istoričara je ubijen dok se bavio tom potragom.”
„Smitsonijan je želeo zlato?”
„Sigurno. Milijarde dolara su tek tako ležale skrivene. Za instituciju
koja živi od donacija, to bi bilo neizmerno bogatstvo. Ali ništa nisu
pronašli i sve se stišalo do sedamdesetih godina, kada je Dejvis Lejn
ponovo počeo potragu. Tada se Brekinridž umešao i sve okončao.”
„A kada si ti preuzeo ulogu zapovednika Reda?”
„Član sam organizacije od dvadeset sedme godine. Ali 1980. naš
zapovednik je umro i ja sam izabran da ga zamenim. Bio sam već dve
godine zaposlen u Vrhovnom sudu. Kao kancelar Smitsonijana imao
sam pristup ogromnoj arhivi i proveo sam protekle tri decenije
saznajući ono što sam mogao. Pokušao sam da navedem Brekinridža
da se otvori i kaže mi ono što zna, ali stara budala je to odbila. On i ja
nikada se nismo našli oči u oči.” Veston je zastao. „Ipak, znam početnu
tačku. Nju je napravio i čuvao Angus Adams. Ta informacija prenošena
je svakom zapovedniku Reda od tada pa nadalje.”
On je sačekao.
„Ali nastao je problem.”

SEDAMDESET DRUGO POGLAVLJE

Koton je nastavio da gleda u dnevnik svog čukundede, sećajući se

zlatnog kruga i krsta koje je video u kutiji za nakit svoje majke. Ona mu
nikada nije mnogo pričala o tome, ali sada je znao njihovo verovatno
poreklo.
Njen predak.
Angus Adams.
Vitez zlatnog kruga.
Nije ni čudo što je ona mislila da tradicija prenošenja ogrlice s
generacije na generaciju treba da se završi s njom. Koton je odmahnuo
glavom. Veoma je ličio na nju. Oboma im je bilo veoma lako da drže
stvari u sebi. Ali jeste mu otkrila jednu stvar.
Knjigu.
Iz starog kofera na tavanu.
„Odakle je ona došla?”, upitao majku.
Nikada ranije nije video takvu knjigu. U biblioteci njegove osnovne
škole bilo je mnogo knjiga, ali nijedna poput ove.
„Pripadala je jednom mom srodniku. Bio je špijun za vreme
građanskog rata. Alije takođe bio umetnik. Slikao je za Smitsonijan i
napisao je ovu knjigu.”
Pročitao je naslov.
Sluga vere.
Prvo je primetio te reci na Kamenu konja, ali odbacio je svaku
povezanost jer u tom trenutku nije znao mnogo o umešanosti Angusa
Adamsa. Ali, kada je našao dnevnik u Brekinridžovom gramofonu i
video šta je Adams napisao na dnu naslovne stranice, povezao je stvari.

„Je li ova knjiga stara?”, upitao je majku.

 „Unutra piše 1889. To je bio poklon od mog pradede mom dedi,
koji je živeo ovde na farmi. Ali to nije obična knjiga.”
A to je i sam video čim je otvorio njene korice. Iza naslovne
stranice bile su ispisane samo dve stranice, od nekih stotinak.
Ostale su bile prazne, iako su sve bile otmeno pozlaćene sa tri
strane.
„Unutra je pesma”, rekla je njegova majka. „Pretpostavljam da
ju je napisao moj pradeda. On se zvao Angus. Nazvao je pesmu
Sluga vere.”

Zahvaljujući fotografskom pamćenju, Koton se sećao svake reći.

Vi, stari vitezovi srebrnosivi,

Molimo vas da ne odete,
Iako vam je kosa pobelela,
A vaše umorne kosti više za borbu nisu.

Dok najzad vreme ne dođe

Da pojašete u zalazak sunca.
Onda pojašite još jednom
Na polja časti, baš kao pre.

Kad vam najzad odmor zatreba,

Jug će se sa iskušenjem najvećim suočiti.
O vitezovi stari, u sivo ogrnuti,
juriš u bitku povedite.

Narod naše Konfederacije traži vas,

Pojašite još jednom i oslobodite nas.
Srebrni vitezovi ovom zemljom su hodali
I u zlatnim godinama neprijatelju se oduprli.

Svemogući Bože, molimo te,

Daj im snage koju ćemo videti.
Stani uz njih, molimo ti se danas,
Uz ostarele ratnike naše
Odenute u sivo.

Oduvek se divio ovoj pesmi, kitnjastoj ali elegantnoj, sa obiljem

stilskih figura. Sada mu je njeno značenje bilo mnogo jasnije.
 „Postoji nešto drugo što je posebno u vezi sa ovom knjigom.”
Video je sjaj u majčinom oku i zainteresovao se. Obično su priče
o prošlosti porodice poticale od njegovog dede.
Ali ne i danas.
Gledao ju je kako otvara korice i hvata sve stranice zajedno
palčevima i kažiprstima. Pritisnula je i razlistala dugačku ivicu
stranica. Pozlata se polako pretočila u sliku zgrade u pustinji
slične pueblu, sa planinama u daljini.
Bio je zapanjen i rekao je: „Ovo je kao čarolija.”
Njegova majka se osmehnula. „To se zove slikanje na ivici
stranica, stara umetnička forma. Slikar bi razvukao stranice u
ovaj položaj i upotrebio stegu da ih zadrži razlistane. Zatim bi
naslikao ono što želi na ivicama. Kada se slika osuši, otpustio bi
stegu i zatim pozlatio ivice da sakrije boju. Slika se može otkriti
samo ponovnim razlistavanjem stranica. Ta tehnika bila je vrlo
popularna posle građanskog rata.”
„Kakva je to zgrada?”
„Mislim da je to mesto na kome je živeo na zapadu, ali zaista ne
znam sigurno.”

Čekao je do sada, želeći da bude sam, da sam vidi.

Utisnuti brojevi i slova 4,8, Ni P na ivicama prednje i zadnje korice
izgledali su kao znak. Kao ono neobično drveće u šumama. Tu je, ali
nije tu. Imalo je značaja samo ako možete da napravite vezu. Angus
Adams postavio je te znake i na Veštičji kamen i ovde na dnevnik s
nekim razlogom.
Voren Veston možda je bio u pravu kada ga je namerno umešao u
sve ovo. On jeste znao neke stvari.
Bilo je vreme da otkrije tajnu.

Deni je postajao nestrpljiv.

Malon je čekao na odgovore, kao i on sam.
„Tu knjigu koju Malon ima”, rekao je Veston, „izgleda da je Frenk
Brekinridž ukrao iz Smitsonijanovih kolekcija i sakrio je. Nikada nisam
uspeo da vidim ili dodirnem tu knjigu. Znam samo da ju je Angus
Adams predao Džozefu Henriju 1877, malo pre Henrijeve smrti.
Trebalo je da bude vraćena Adamsovoj porodici sedamdeset pet
godina kasnije. Nadao sam se da se to možda dogodilo, i da Malon zna
za to. Do sada uopšte nisam znao da je Brekinridž imao knjigu. Kada
sam saznao za Adamsovu rodbinsku vezu sa Malonom, odlučio sam da
vidim kuda će nas to odvesti. Možda je knjiga vraćena 1952.
Smitsonijan je savestan u ispunjavanju uslova pod kojima su mu dati
pokloni.”
„Trebalo bi da budeš otvoren sa Malonom. Tog čoveka teško je na
nešto primorati. On ne prihvata lako da ga iskorišćavaju.”
„To sam već saznao.”
„Šta je sa knjigom? Zašto je ona važna?”
„Adams je gajio veliku naklonost i prema Smitsonijanu i prema
Džozefu Henriju. Takođe je bio jedini živi čovek koji je znao sve o
riznici. Ali Red je dobro izabrao Adamsa. On je bio častan čovek i štitio
je to blago kao da je njegovo vlastito. Do 1890. riznica je nestala u
zaboravu. Henri je bio mrtav, Adams starac, a Red je znatno oslabio.
Znali smo da se Adams pobrinuo da dostavi i ključ i svoj dnevnik nazad
u Smitsonijan 1877. godine. Možda je mislio da je to najbezbednije
mesto za čuvanje obe te stvari, neopažene među bezbrojnim drugim
predmetima. Osim toga, ne znam kako knjiga pokazuje put do riznice.
Samo znam da to radi.”

Koton je stegnuo stranice u Adamsovom dnevniku, baš kao što je

majka uradila pre svih onih godina, iskoristivši dva broja i dva slova na
koricama da odredi položaj prstiju. Pazio je ne da stegne stari papir
previše jako. Polako je razlistao stranice i pozlata se rastvorila, kao
kada je to radila njegova majka, u jasnu sliku.
Prineo je knjigu bliže očima i proučio sliku. U sredini je bila reka,
pored koje je stajalo nešto slično crkvi, i još tri građevine. Preleteo je
pogledom na laptop i slike Veštičjeg i Kamena konja.
Na njima je sve zajedno pisalo, Sluga vere, ja čuvam svoje stado
severno od reke. Ova staza je opasna. Idem na 18 mesta. Traži mapu.
Traži srce.
Pratio je nepravilnu liniju na Kamenu konja koja se pružala iz
konjske glave. Pored nje je bio krstić. U gornjem levom uglu pažljivo je
pregledao drugu nepravilnu liniju označenu sa RIO. „Reka” na
španskom. Tri tačke okruživale su nešto što je ličilo na broj 5, ali je on
bio namerno nakrivljen. Kao L povezano sa obrnutim U. Klasično
pogrešno usmeravanje kakvo je koristio Zlatni krug. Pomisliš da si
video jednu stvar, ali to je u stvari nešto sasvim drugo. Ponovo je
pogledao u sliku na ivicama stranica knjige i opazio da postoje tri
građevine osim crkve, postavljene u oblik trougla.
Baš kao na kamenu.
Kuće od pečene cigle sa krovovima od teškog crepa, prozorima sa
prečkama i dimnjacima, među travom i drvećem.
Pustio je stranice i osmehnuo se.
Sada je znao.

Deni je slušao dok mu je Malon preko telefona objašnjavao šta je

saznao.
„Kamenovi nisu smišljeni da budu čitani nekim određenim
redosledom. Umesto toga, to su nasumične instrukcije, rasute po četiri
kamena koje imamo. Deo zagonetke je saznati kako da se uklope te
različite informacije. Veštičji kamen je kao uvod. On nam govori da je
staza opasna, da postoji osamnaest znakova, i da tražimo mapu i srce.
Pretpostavljam da će prilika u odori i drugi simboli postati važni u
nekom trenutku. Kamen konja sužava stvari na određenu lokaciju.
Severno od reke. Zato moramo da saznamo više o Adamsovom posedu.”
„To je više od deset hiljada jutara”, rekao je Veston. „U severnom
Nju Meksiku, koji je postao državno zemljište još od početka XX veka.”
„Riznica je na toj zemlji, a početna tačka je crkva severno od reke.
Potrebne su nam neke satelitske mape. Recite Riku Stemu da probudi
nekoga i hajde da tačno ustanovimo gde smo pošli. Imam još dva sata
do sletanja. Do tada mi je potreban odgovor.”
„Ti pretpostavljaš”, rekao je Deni, „da je Brekinridž otkrio sliku na
ivicama korica.”
„Jeste. Možete biti sigurni u to. Dobro je što ne zna da smo je i mi
otkrili.”
„On će uništiti sve kamenove”, napomenuo je Malon. „Sedim ovde i
gledam elektronski spojen Kameni stepenik sa Kamenom srca. Postoji
još Alfa kamen, onaj koji te zapravo usmerava u pravom smeru. Na
spojenoj mapi koju sada imamo vidi se samo devet znakova. Na Alfa
kamenu ih ima još devet. Rekao bih da nas taj kamen čeka na pašnjaku
severno od reke.”
„Dakle, moraš prestići Brekinridža”, zaključio je Deni.
„To je zamisao.”
Deni je prekinuo vezu.
I okrenuo se prema Vestonu.
„Mi još nismo završili ovde.”
 SEDAMDESET TREĆE POGLAVLJE

Grant se prenuo iz sna.

Brujanje motora mlažnjaka uljuljkalo ga je u dremež, što mu je i te
kako bilo potrebno. Jučerašnji dan bio je dug. Pogledao je na sat i
shvatio da je spavao više od dva sata. Mora da su do sada već preleteli
preko pola zemlje. Njegov otac sedeo je na suprotnoj strani kabine,
opružen na sofi od bele kože, i izgledao je potpuno opušteno u
luksuznom ambijentu.
„Odspavaj još malo”, rekao mu je otac.
U kuhinji su imali pripremljenu hranu, i on je jeo pre nego što je
zaspao. Osećao se osveženo, spremno za akciju. Ali izgubio je deo
ranijeg poleta. Nije više bio u poteri za zlatom. Umesto toga, bio je
zatočenik svog oca. Naravno, obećana mu je utešna nagrada. Ali pitao
se da li bi mogao da se vrati u igru.
„Mogao bih da budem koristan”, rekao je.
Njegov otac nije izgledao impresionirano. „Ti nemaš pojma šta
znači biti vitez.”
„Reci mi.”
Starac je seo uspravno. „Oni se zaklinju da će bez uzdržavanja
žrtvovati život i sve što im je drago za očuvanje principa Reda. Zaklinju
se na smrt i uništenje abolicionista, i da će upotrebiti sva sredstva da
ometu njihove ciljeve.”
„To je bilo pre sto pedeset godina.”
„Čast nema vremensko ograničenje.”
„Ropstvo više ne postoji.”
„Kao što i treba da bude. Ali Red označava mnogo više od toga.
Stvari koje bi mnogi Amerikanci danas mogli da smatraju privlačnim.”
„Nabroj mi tri.”
„Predstavnička vlast. Politička odgovornost. Glasačka savest.”
On je odlučio da prestane da se postavlja antagonistički i upitao je:
„Jesi li celog života bio pripadnik Reda?”
„Tvoj deda bio je pripadnik Reda i podsticao je i mene na to. Ali moj
istinski poziv stigao je za vreme borbe sa Dejvisom Lejnom.”
„Kako si pronašao ključ?”
 Starac je gurnuo ruku u džep i izvadio ključ. „Potpuno slučajno.
Jedva da sam i počeo da radim, krajem pedesetih. Bio sam na tavanu
Zamka i vršio neke popravke - i on je bio tamo ispod nekog izolacionog
materijala. Jedan od radnika ga je našao, ali nije imao pojma o
njegovom značaju.”
„Kako to da si ti imao?”
Otac mu je dobacio ključ. „Pogledaj kraj poluge.”
Video je da je zaobljeni mesing izrezbaren u oblik krsta i kruga.
„Krst je potreban da se uklopi u bravu. Ali po njemu se taj ključ
takođe izdvaja. Postoji samo jedan sličan u svetu. Istog trenutka kada
sam ga video, znao sam da je to onaj isti koji je Angus Adams ostavio
kod Džozefa Henrija. Priseti se, rekao sam ti da je on prvobitno otvarao
konfederalne arhive. Ali oni su premešteni u riznicu, zajedno sa
blagom. Tada je ključ dobio veći značaj.”
„Kako bi ovaj ključ uopšte mogao da ima ikakvu važnost sada?
Prošlo je toliko mnogo vremena.”
Otac je uperio prstom u njega. „I zbog toga ti nikada ne bi mogao
biti vitez. Nedostaje ti vere.”
„Ja sam samo realističan. Možda je to što nisu obraćali pažnju na
realnost razlog zbog koga su vitezovi nestali.”
Starac je na trenutak zaćutao i čulo se samo brujanje motora.
„Nešto od onoga što kažeš je tačno”, rekao je njegov otac. „Stvarno
smo postali ravnodušni prema menjanju sveta. A to čini ono što mi
radimo još važnijim.”
Grant je i dalje bio potpuno zbunjen. „Šta mi to radimo?”
„Rešavamo spor.”

Deni je pokušavao da zaključi da li se njegovo mišljenje o Vorenu

Vestonu promenilo, i shvatio je da jeste. Sada ga je cenio još manje.
„I dalje imamo nestalog agenta”, rekao je Vestonu. „Poznajem tu
ženu. Ona je, uz to, Malonova devojka.”
„To zlato pronađeno u kamionetu u Teksasu”, rekao je Veston, „bilo
je Brekinridžov način da umiri moju stranu u ovom sukobu. Razglasio
je da ga ima i da će ono poslužiti za finansiranje bilo kakve borbe koju
imamo na umu. Ali on očigledno nema pojma koliko košta da se
pridobije javno mnjenje.”
„Nema ni potrebe reći da Red neće dobiti to zlato. Sada ga imaju
Jenkiji.”
Veston se nasmejao. „Pretpostavljam da je tako. Ali ta zaliha nije
ništa u poređenju sa riznicom. Pored toga, konfederalni arhivi su
najverovatnije takođe tamo. Ti dokumenti mogu iznova da ispisu
istoriju.”
„Ali možda ne na dobar način. To bi mogle da budu tajne koje je
bolje da ostanu nepoznate.”
„Spreman sam da preuzmem taj rizik. Prošlo je mnogo vremena, a
evo nas, još čekamo pramenu. Čuo si šta sam govorio o ustavu
Konfederacije. Stvarima koje bi današnji ljudi prihvatili. Mogućnost
delimičnog usvajanja zakona. Sprečavanje donošenja zakona radi
podmirivanja nečijih interesa. Države brinu same za sebe. Nema
opraštanja dugova. To ima smisla, Deni.”
„A ipak postoji neslaganje i u vašem dragocenom Redu da li o tome
uopšte treba raspravljati.”
„Neki bi zaista više voleli da sačekaju neko drugo vreme.”
„A i jedni i drugi želite riznicu.”
Veston je klimnuo glavom. „Ja želim da potrošim ta sredstva. Da ih
upotrebim za ono za šta su bila namenjena. Zbog toga sam odlučio da
iskoristim Dajanu Šervud, Granta Brekinridža i Kotona Malona da
proverim mogu li da dođem do riznice.”
Njegov gnev ponovo je narastao. „Uveo si Stefani Nel u opasnu
zbrku, ne rekavši joj sa čime se suočava.”
„Veruj mi, nisam mogao ni da pretpostavim da će Brekinridž ubiti
Martina Tomasa ili pokušati da ubije nju. Uopšte. Stvari su se odvijale
dve godine bez i najmanjeg nagoveštaja nasilja. Izgledalo je da stariji
Brekinridž koristi svog sina na čudan način, baš kao što sam ja koristio
Dajanu Šervud. Obojica smo tražili istu stvar, ali nijedan nije mogao da
dođe do nje sam. Jednostavno sam želeo pomoć gospođe Nel, a
predsednik mi ju je ponudio.”
Ali njega je brinulo nešto drugo.
„Ovde ne može da se radi samo o pronalaženju nekog izgubljenog
zlata i razlici u mišljenju, koje možda menja istoriju. Reci mi, Vorene,
šta je još u igri?”

Grant je slušao dok je njegov otac objašnjavao sukob.

„Jug je 1861. zaključio da je nasilje jedini način da okonča svoje
sporove sa Severom. Red nije učestvovao u donošenju te odluke. Nju su
doneli loše pripremljeni ljudi koji su izgubili tu borbu. Moramo da
učimo iz tih grešaka. Sledeći rat ne može se voditi sa slabih pozicija.
Zapravo, mora biti sasvim suprotno. Nažalost, među nama ima onih
koji nisu naučili tu lekciju.”
„Dakle, ti se ne slažeš sa onim što Kenet Lejn radi, pokušavajući da
sazove konstitutivnu konvenciju?”
„Uviđam mudrost u tome, ali sam sasvim jasno rekao zapovedniku
da ću se tome usprotiviti. On želi da pokrene ustavne promene koje, po
mom mišljenju, podrazumevaju previše kompromisa. Ako budemo
pametni i strpljivi, kao što je Red uvek bio, možemo da uzmemo sve,
umesto da postižemo stvari postepeno.”
Grant nije video važnost ni vrednost u bilo čemu od svega toga.
Njegov otac jeste bio lud.

Koton je čekao da Rik Stem pronađe satelitske mape severa Nju

Meksika. Smitsonijan je imao digitalne slike svakog kvadratnog metra
planete. Bibliotekari u Muzeju američke i Muzeju istorije prirode bili su
budni i radili su, iako je u Vašingtonu bilo gluvo doba noći.
Uz to, bio je i uzrujan i ohrabren pozivom iz sedišta Odeljenja
Magelan. Kasiopejin sat lociran je u karoseriji kamioneta u kome se
nalazila ogromna količina zlatnih poluga. Teri Mors pronađen je u tom
istom kamionetu i sada je bio na sigurnom. Mors im je rekao da ga je
neki čovek po imenu Džejms Proktor onesvestio u rudniku, ali ne pre
nego što je video trojicu ljudi koji su ih napali u pčelinjaku. Mors nije
imao pojma šta se desilo s njima. Mors takođe nije video ni Kasiopeju i
nije znao gde se ona nalazi. Ali Koton je saznao od Li, koja je bila tamo,
da je Proktor odveo Kasiopeju držeći oružje upereno u nju. On se nadao
da će ih njen GPS sat odvesti do nje.
Ali to se nije desilo.
Gde je ona bila?
Želeo je da bude na terenu i traga za njom, ali je umesto toga leteo
preko mračnog neba negde iznad Teksasa, trkajući se s vremenom. Još
sat i po i biće u Nju Meksiku.
Mučilo ga je što nije znao da li je ona dobro. Ovo nije bila njena
borba. Došla je ovamo samo zbog njega.
Blago je udario pesnicom po stolu.
Možda su previše rizikovali? Možda je bilo vreme, s obzirom na ono
što su osećali jedno prema drugom, da budu oprezniji. Oboje su bili
sredovečni, iskusni, i trebalo je da znaju bolje. Ono što mu je davalo
nadu bila je činjenica da je ona s namerom postavila svoj sat u taj
kamionet. To je značilo da je u pokretu. Koton se nadao da će se i ona i
taj Proktor već negde pojaviti.
 Odvezao je sigurnosni pojas, ustao i prošao kroz praznu kabinu.
U štabu Odeljenja Magelan ustanovili su da je avion sa dvojicom
Brekinridžovih zadržao prednost od nekih sat vremena u odnosu na
njega. Plan leta je izgleda ostao nepromenjen, pošto su se i dalje kretali
prema regionalnom aerodromu Taos. Zato je rekao svojim pilotima da
i oni slete tamo, pošto će stići kada njihova meta već bude otišla.
Obezbedili su pomoć lokalnog šerifa, koji će poslati nekoga na
aerodrom da motri šta se dešava. Koton je pretpostavljao da će
Brekinridžovi krenuti na imanje koje je nekada bilo u vlasništvu
Angusa Adamsa, i morao je da im da prostora da ga tamo povedu.
Sa laptopa se začuo zvučni signal.
Otvorio je Skajp i video Stemovo osmehnuto lice.
„Mislim da smo našli ono što smo tražili.”

SEDAMDESET ČETVRTO POGLAVLJE

Kasiopeja je bila budna više od sat vremena. Usta su joj još bila lepljiva
od sna. Proktor ju je udario i bila je u nesvesti najmanje dva sata, a
možda i više. Ležala je mirno ne dajući mu do znanja da je došla sebi.
Njegov mobilni telefon dvaput je vibrirao i ona je slušala razgovore.
Prvi put je izvestio šta se desilo sa zlatom. Drugi poziv bio je kraći.
Proktor je više slušao nego što je govorio, kao da je primao instrukcije.
Izgledalo je da ne obraća pažnju na nju. Ona se setila da su se zaustavili
dok je još bila omamljena, verovatno da Proktor sipa gorivo. Flaše s
vodom kotrljale su se po podu vozila između pakovanja krekera s
puterom od kikirikija. Izgleda da je Proktor bio gladan i žedan.
Table pored puta pokazivale su da su sada u Nju Meksiku, ali ne na
onom istom auto-putu sa četiri trake kojim su se kretali na zapad. Put
je sada imao dve trake, a oni su išli ka severu. Ruke su joj i dalje bile
vezane iza leđa i ramena su je bolela. Samo jedna prilika. To je bilo sve
što joj je trebalo.
I on će joj platiti.
„Znam da si budna”, rekao je.
Ona je klonulo ležala s glavom obešenom prema podu.
Sada je sela uspravno.
 „Disanje ti se promenilo kada si došla svesti”, dodao je on.
Mora da su bili na putu već deset sati. Do svitanja je ostalo još
najmanje dva sata. Teren se promenio od gole ravnice bez drveća u
visoku, divlju šumu. Takođe je mogla da primeti da se nadmorska
visina povećala.
„Krenuli smo na jedno posebno mesto”, rekao je. „Na zemlju koju je
Red dugo koristio. Nikada nisam mislio da ću imati prilike da je vidim.”
Zvučao je ponosno.
„Postoji li neka svrha ovog putovanja?”, upitala je ona.
„Naravno.”
„Hoćeš li ubiti još neke ljude?”
Izgledalo je da mu se ne dopada njen sarkazam. „Ne verujem baš da
se ona trojica ološa koje sam ubio u rudniku ubrajaju u ljude.”
„Šta je sa mnom i Li Mors?”
„Niste mi ostavile izbora. Ali kakve to sada veze ima? Obe ste
preživele. Sve se završilo dobro, nikom ništa.”
Ništa nije odgovorila.
Niti se slagala s njim.

Deni je hteo odgovor.

Šta se još dešava ovde?
„Vitezovi zlatnog kruga poštuju istoriju”, rekao je Veston. „I mada
smo možda trenutno podeljeni, obe strane su zainteresovane za
riznicu. I to ne samo za bogatstvo u njoj. Postoji jedna legenda.”
Deni je i dalje bio besan. „Legenda? Stefani Nel bori se za život zbog
ove besmislice.”
„To nije besmislica”, odgovorio je Veston. „Ovu zemlju osnovali su
ljudi koji su stajali zajedno, povezani zajedničkim željama i uverenjima.
Ideje su za njih bile važne. Značile su im nešto. A pogledaj šta su
napravili. Najveća nacija na svetu, koja je istrajala tri veka. Ljudi koji su
osnovali Zlatni krug bili su časni. Bar isprva. Međutim, na kraju, zbog
onoga što se desilo sa neumerenim pokretima, njihovi postupci
prerasli su u neobuzdano, iracionalno nasilje. Bili su uvučeni rat koji se
nije mogao dobiti. Vitezovi koji su se okupili posle građanskog rata bili
su promišljeniji, strpljiviji, ispravniji. Oni su različito posmatrali stvari.
Dok je Red nestajao krajem XIX veka i dok je riznica pripremana i
punjena, rečeno je da su ti ljudi ostavili uputstva šta žele da mi
uradimo.”
„Ratne komande?”
 Veston je odmahnuo glavom.
„Više kao izgubljeni poredak.”

Koton je izašao iz galfstrima na neosvetljenu pistu gde su ga zamenici

šerifa okruga Taos obavestili da su Brekinridžovi sleteli pre nešto malo
više od sata. Njegov sat je pokazivao 4.50. Lirdžet je bio u obližnjem
hangaru, a piloti u pritvoru. Što se tiče Brekinridžovih, oni su se odvezli
kolima koja su ih čekala na terminalu.
„Uspeli smo da postavimo GPS lokator na to vozilo”, rekao mu je
jedan od zamenika šerifa. „Mislili smo da biste želeli da znate kuda se
zaputilo.”
„To je najvažnije što treba da znamo.”
„Trenutno se kreću na sever, kroz Nacionalni park Karson.”
„Moram da stignem pre njega. Ili još bolje, da se nađem iznad
njega.” To je već bio preneo štabu Odeljenja Magelan, pošto su oni
sarađivali sa lokalnim vlastima.
„Rekli su nam da ste vi bili pilot lovačkih aviona u mornarici.”
On je klimnuo glavom. „Mogu da upravljam gotovo bilo čime što
ima krila.”
Zamenik šerifa se osmehnuo. „To je dobro, pošto je ono što mi
imamo zaista jedinstveno.”

Držeći se uputstava svog oca, Grant je vozio putem sa dve trake u

planine Sangre de Kristo i ušao u Nacionalni park Karson. Njegov otac
je dvaput telefonirao iz aviona. Prvi put da bi dobio informacije, a drugi
da prenese instrukcije osobi na drugoj strani linije. Izgledalo je kao da
se još neko zaputio na to isto mesto.
„Nažalost, policija se umešala i zaplenila zlato koje sam prevozio
tamo”, rekao mu je otac.
„Šta je sa mojom isplatom?”
„Nestala je.”
„Kako je policija mogla da zna za to zlato?”
„Pretpostavljam da tebi treba da zahvalimo za to. Bilo je previše
pucnjave i ubijanja, što je privuklo previše pažnje.”
„Kakav otac, takav sin.”
Njegov otac se lukavo osmehnuo. „Daleko od toga. Kada mi
koristimo nasilje, uvek to činimo s oprezom. Ti, s druge strane, ne znaš
ni šta ta reč znači.”
 „Nisam siguran šta bi ti radio kada ne bi imao mene da me i dalje
kriviš za svoje greške. Kako je ono što sam ja uradio u Vašingtonu
moglo da dovede do toga da zaplene to zlato u kamionetu na putu
ovamo? Izgleda da si ovde krivac ti.”
Nije bilo odgovora, i gotovo je mogao da čuje kako starčev um
pretresa razne mogućnosti.
„Nemoguće je da iko zna da smo ovde”, rekao mu je otac, kao da
pokušava da u to ubedi samog sebe.
„A zašto smo ovde?”
„Da uzmemo peti kamen.”
Odlično. To je upravo bilo ono što mu je trebalo.
„Pronaći ćemo ga i uništiti”, rekao je njegov otac.
Ili možda ne.

Kasiopeja je počinjala da brine. Njen sat odveo je policiju do zlata, ali

ne i do nje. Nalazila se usred nedođije sa čovekom koji je imao malo ili
nimalo savesti, a namere u odnosu na nju bile su mu i više nego jasne.
Nameravao je da je ubije.
Ruke su joj i dalje bile vezane iza leđa, a ramena su je bolela. Bila je
umorna, gladna i žedna. Ali bila je i u težim situacijama.
„Kako bi bilo da mi daš malo te vode i krekera”, rekla je. „Dole, s
poda.”
„Kada se zaustavimo, nahraniću te”, odgovorio je Proktor. „Sada
smo već blizu.”
Izgledalo je da će uskoro svanuti.
Ona je odvedena kao osiguranje, što su Proktor i njegovi saveznici
očigledno smatrali dobrom idejom, a bilo im je i lako da je se otarase u
ovoj divljini. To što je kamionet sa zlatom zaplenjen sigurno ih je
nateralo da zastanu i zamisle se. Ali samo je ona znala da je to plod
njenog truda, što je značilo da je Koton, ili neko drugi iz Odeljenja
Magelan, na njenom tragu.
Samo budi strpljiva, rekla je sebi.
I sačekaj pravu priliku.

Deni je dovoljno čuo.

Bio je umoran i noć bez sna ga je teško pritiskala, a morao je i da se
vrati u bolnicu.
„O čemu, dođavola, pričaš? Kakav izgubljeni poredak?”
 „Moraš da razumeš”, rekao je Veston. „Pričamo o dubokim
strastima posvećenih ljudi. Za njih istorija nije bila nešto iz knjiga. Bila
je živa, deo njih. Bila je važna. Za njih je biti vitez značilo biti nešto što
ima značaj. Posmatrali su sebe kao sredstvo za preoblikovanje zemlje
na suštinski način. Te strasti sačuvane su do danas u sadašnjim
članovima. Možda još i više. Dakle, za nas je važno da znamo šta su oni
pre nas imali da kažu.”
Deniju je bilo dosta svega. Završio je sa ovim. „Vorene, čovek je
ubijen u Smitsonijanu, a Stefani Nel je u komi...”
„Što je sve uradio čovek koji ne pripada Redu.”
„Ti si uveo tog ubijenog bibliotekara i Stefani u oluju, ne rekavši
nijednom od njih dvoje sa kakvom opasnošću se suočavaju. Takođe si
poslao Malona da se naslepo umeša u to.” Podigao je glas. „Ovo nije
neka intelektualna vežba. Ljudi umiru zbog ovoga.”
U sobi je zavladala neprijatna tišina.
„Frenk Brekinridž otišao je da nađe Alfa kamen”, rekao je Veston.
„On svakako zna za sliku na ivicama stranica knjige, tako da moramo
pretpostaviti da zna početnu tačku za pronalaženje riznice. Kada dođe
do tog kamena, uništiće ga, i sve ovo će biti završeno. On će dobiti
tačno ono što želi. Mi nećemo dobiti riznicu, što znači da ćeš ti dobiti
ono što želiš. Ostaje da se vidi hoće li Lušus Vens dobiti ono što on
želi.”
„Neće.”
Čuo je ton predaje u Vestonovom glasu. Bilo je vreme da ode.
Ustao je. „Javiću ti se.”
„Cenim sve što činiš ovde”, rekao je Veston.
Ostala je još jedna stvar.
„Dok sam bio predsednik, ti si odbijao da podneseš ostavku, iako je
odavno trebalo da napustiš sudsku praksu. Znao sam da je to bilo zato
što ti se nisam dopadao, pa zašto bi mi onda dopustio da imenujem
tvog naslednika na tom cenjenom i unosnom poslu. U redu, to mogu da
shvatim i poštujem. To je tvoja stvar. Ti si taj koji ima doživotni posao.
Ali sada sam saznao da si vođa tajne organizacije koja želi da promeni
ovu zemlju. Priznaću ti ovo: ne mogu da se setim nijedne odluke koju si
doneo kao sudija da je izražavala tvoje privatne predrasude. Siguran
sam da bi ti nešto takvo promaklo s vremena na vreme, ali ne dovoljno
da to primetim ni ja niti bilo ko drugi. Ponovo kažem, to je tvoja stvar.
Sve sudije imaju predrasude, ali ih neki imaju više od drugih. Ipak, sada
kad znam za te tvoje, dajem ti trideset dana da podneseš ostavku.
Trideset prvog dana, ako još budeš tamo, izaći ću u javnost. Naravno,
možda ću zvučati kao luđak, ali to nije neuobičajeno za mene.
Uveravam te da ću podići dovoljno buke da ti bude postavljeno mnogo
neprijatnih pitanja. Zato učini sebi uslugu i povuci se dostojanstveno.”
Krenuo je prema vratima.
„Šta ćeš sada da uradiš?” upitao je Veston.
„Završiću ovo.”

SEDAMDESET PETO POGLAVLJE

VASINGTON
7.25

Dajana je ponovo ušla u Aleksovu zgradu. Premišljala je o svemu što se

dešavalo i zaključila da joj ostaje još nekoliko mogućnosti. Juče su ona i
Grant pretražili ovo mesto i nisu pronašli ništa povezano sa njima ili
onim što Vens planira. Ali ništa od toga više nije bilo važno.
Razotkrivanje više nije bilo problem.
Umesto toga, na red je došla osveta.
Popela se uz stepenice osećajući se poraženo.
Ona je uvek ranije imala spreman sledeći potez i proračunavala je
svaku mogućnost pre nego što nešto učini. Ponosila se svojom
promišljenošću. Nikada nije preduzimala nepromišljene korake. Čak i
kada je ubila Aleksa, pre toga je sedela u tišini njihovog doma i
razmatrala razloge za i protiv, pa je zaključila da nema izbora.
Zanimljivo je kako je ubistvo postalo tako lak izbor. Pretpostavljala je
da je za najveći deo privlačnosti tog čina bilo odgovorno očajanje,
zajedno sa stavom da nema šta da se izgubi.
A sada se našla upravo u takvoj situaciji.
Došla je do željenog sprata i krenula niz hodnik. Vrata Aleksovog
stana bila su napola otvorena i mogla je da čuje da unutra ima nekoga.
Kao juče, kada je tu zatekla Denija Danijelsa.
Uletela je unutra i videla je ženu. Otprilike njenih godina. Sa
istaknutim oblinama. Tamnokosu. Sa naočarima. Privlačnu.
Neznanku.
 Tada je shvatila. „Ti si bila ljubavnica mog muža.”
Žena je pospremala stan, ali je prestala sa tim i okrenula se prema
njoj. „Gospođo Šervud. Izvinjavam se zbog...”
Ušla je dublje u prostoriju i iskoristila ženinu iznenađenost. „Pošto
ne poričeš moju izjavu, pretpostavljam da jesi bila Aleksova
ljubavnica.”
Druga žena kao da se pribrala. „To nisam bila. Ali jesmo se voleli.”
„Imaš li neko ime?”
Nije bilo odgovora.
„Ma daj, zar ne zaslužujem bar da znam ko si ti?”
„Tejsli Forsberg.”
„Živiš li negde u blizini?”
„Na drugoj strani hodnika.”
„Vrlo zgodno. Ne sedam se da sam te ikada videla.”
„Pobrinula sam se da se to ne dogodi.”
Odmerila je protivnicu pogledom prekorne supruge. To je bilo lako,
jer ova žena nije znala ništa o njenom vlastitom neverstvu sa Lušusom
Vensom i Grantom Brekinridžom.
„I Aleks mi je rekao da nikada niste spavali zajedno”, rekla je.
„Zanimljivo je kako oboje kažete potpuno istu stvar.”
„Vaš muž je bio častan čovek. Ja sam to poštovala, i čekala sam da
bude slobodan.”
Vrlo plemenito. „Šta radiš ovde?”
„Uvek sam održavala ovaj stan za njega. Očigledno je neko juče
provalio. Dovratak je bio smrskan. Zato sam pozvala nastojnika zgrade
da izvrši opravke.”
„Bez policije?”
„Nisam videla potrebu da ih zovem. Takođe nisam videla nikakvu
odeću ni kofere, pa sam pretpostavila da ste otišli. Nisam znala da se
vraćate.”
Ni ona to nije znala. Ali prisustvo ove žene delovalo je kao
svetogrđe. Ona nije bila supruga Aleksa Šervuda. I mada Dajani ovaj
stan ništa nije značio, nije nameravala da ga ustupi ženi koja je volela
njenog muža i koju je njen muž voleo.
„Ti znaš da nisi bila jedina”, rekla je. „Aleks je imao mnogo žena.”
I odmah je videla da je njena laž imala efekta.
„Nema potrebe da ga ogovaraš”, rekla je Tejsli Forsberg. „Njega više
nema i ne može da se brani.”
Ovaj prekor Dajanu je samo dodatno razbesneo. Njena rivalka
stajala je na drugoj strani radne sobe kod ulaza u kuhinju, potpuno
opuštena u okruženju u kom se nalazila.
„I molim te da ne glumiš pravednost”, dodala je Forsbergova.
„Videla sam te juče kako se ljubiš sa onim čovekom.”
Zanimljivo. Izgleda da je viđena dok je bila sa Grantom. To je
dovodilo do pitanja, pa je pokušala sa blefom. „Deni Danijels rekao je da
dobro zapažaš.”
„Pričao ti je o meni?”
„O, da. On je juče takođe bio ovde. Sigurna sam da si i to videla.
Rekao mi je da znaš sve o tome kako sam uzela one knjige i beležnicu.”
Nije bilo odgovora.
A to je značilo potvrdu.
Prišla je Aleksovom pisaćem stolu. Vratila se ovde sa određenom
namerom, koja je imala veze sa Denijem Danijelsom, a sada joj je
sudbina dala još jednu nagradu. Ljubavnicu lično. Sa druge strane
hodnika.
Forsbergova ju je posmatrala zabrinutim pogledom koji je
potvrđivao da je suprotna strana u prednosti.
„Ne brini”, rekla je svojoj rivalki. „Naš brak je bio završen i, kao što
si verovatno već zaključila, ni ja nisam bila baš najvernija partnerka.”
„Došla sam do tog zaključka tek juče. Otišla sam kod predsednika
Danijelsa, jer je on jedini za kog sam mislila da bi mogao da pomogne.
Kada sam to uradila, mislila sam da bi i ti želela da znaš šta se dogodilo
Aleksu.”
„Tačno znam šta mu se dogodilo. Ja sam ga ubila.”
Na licu Tejsli Forsberg pojavio se šok i Dajana je iskoristila
trenutak da otvori srednju fioku Aleksovog stola. Kao i uvek, unutra je
bio spreman pištolj. Aleks je bio postojani pristalica Drugog
amandmana, član Asocijacije vlasnika vatrenog oružja i pobornik prava
na posedovanje oružja, što je bio jedan od retkih političkih stavova
kojih se nedvosmisleno držao.
Zgrabila je oružje i uperila ga u drugu stranu prostorije.
Fosbergova se ukočila. „O, moj bože. Šta to radiš?”
Ona je slegnula ramenima. „Šta? Ti imaš drskosti da zavedeš muža
druge žene, ali ne i da se suočiš sa njom.”
Obišla je oko stola držeći uperen pištolj. „Koliko noći si bila u ovom
stanu? Na ovoj sofi? Sedela si ovde s njim, dok ste delili dane jedno sa
drugim. Koliko?”
„Molim te, nemoj da me povrediš.”
 „Da ja povredim tebe? Šta misliš da si ti uradila meni? Malo je kasno
da brinemo o osećanjima one druge.”
Forsbergova se pribila uza zid. Nije imala kuda. Dajana je volela
osećaj moći koji joj je davao pištolj. I čudno kako strah koji je potresao
njenu suparnicu nije izazivao ni tračak saosećanja u njoj samoj.
Umesto toga, kao da je samo uvećavao njen bes. To će joj biti potrebno
za ono što ju je očekivalo. Ali ona nikada nije ustuknula pred izazovom.
Nikada.
Pa onda, zašto da ne.
Povukla je obarač.
Jednom.
Dvaput.
Oba puta ciljala je u ženin trup.
Forsbergova se skljokala na pod. Krv je isticala iz njenog tela u
gustim mlazevima. Iz njenog grla čulo se krkljanje kada je pokušala da
udahne.
Iz usta joj je poteklo još krvi.
Zatim je nastala tišina.
Ona še nije zadržavala. Brzo je izašla u hodnik i sišla niz stepenice.
Čula je kako se vrata iza nje otvaraju. Pucnji su privukli pažnju stanara.
Ali ona će biti daleko odavde pre nego što je iko vidi. U zgradi je
sigurno bilo kamera i njen prolazak neće biti neprimećen. Biće
identifikovana i progonjena, ali ne u sledećih nekoliko sati.
To je bilo sve što joj je bilo potrebno.
Završiće ono što je započela.

SEDAMDESET ŠESTO POGLAVLJE

7.50

Deni je sklopljenih očiju ležao izvaljen u fotelji pored Stefaninog

bolničkog kreveta, gde je prespavao ostatak noći posle povratka od
vrhovnog sudije.
Izašao je iz kuće Vorena Vestona više zbunjen nego ljut i taksijem se
vratio do bolnice. Ispred vrata je na straži bio drugi agent Odeljenja
Magelan, i on se tiho provukao pored njega da pazi na svoju devojku.
Otvorio je oči.
Stefani je zurila u njega.
Trepnuo je, usredsredio se i video da to nije san.
„Koliko dugo si budna?”, upitao je.
„Samo nekoliko minuta. Odlučila sam da te pustim da spavaš.”
On je ustao sa stolice i prišao krevetu, pa je uzeo za ruku. „Jesi li
dobro?”
Klimnula je glavom. „Preživeću. Ali ne preporučujem ti da dobiješ
metak. To boli.”
„Zapamtiću taj savet.”
Bilo je dobro ponovo videti život u njenim očima. I osmeh.
Nedostajalo mu je to. Iako je prema svojim ljudima bila čvrsta kao čelik,
on je video njenu mekšu stranu, kao što je i ona videla njegovu.
„Šta se dešava?” upitala je.
„Mnogo toga. Deluje kao da je ovo jedna opaka košnica puna besnih
osa.”
Na njenom licu pojavio se izraz radoznalosti. „Ne sećam se da si ti
uopšte bio uključen.”
„I nisam. Sve dok se nisam uključio.”
I zatim joj je ispričao sve što je znao, završivši sa: „A ja sam sada u
Senatu SAD.”
Ona ga je odmerila pogledom koji je video već i ranije. „Znala sam
da nećeš jednostavno nestati. Pitala sam se kako ćeš se vratiti u igru. I
tako mi svega, pronašao si maštovit način.”
„To ništa ne menja za nas dvoje. Svakako ću se razvesti. Zapravo,
uopšte me nije briga šta bilo ko ima da kaže o tome. Kada sam te video
u ovom krevetu, to je potpuno izmenilo stvari.”
Ona se osmehnula. „Pa, Deni Danijelse, ti si stvarno zaljubljen, zar
ne?”
On je klimnuo glavom. „Da, milostiva, jesam.”
Ona mu je čvršće stegnula ruku, što se njemu dopalo. „Ali brinem za
Kasiopeju. Nije dobro što nismo čuli ni reči od nje.”
„Malon radi na tome. Čim se pobrine za dvojicu Brekinridžovih, on
će je pronaći.”
„Trebalo je da budem opreznija. Ali sve se dogodilo toliko brzo.”
Zastala je. „Toliko mi je žao zbog Aleksa Šervuda.”
„On je bio dobar čovek koji nije zaslužio da umre na takav način.”
„Šta nameravaš da uradiš?”
 „Moram da zaustavim Vensa. Danas. Najbolje bi bilo pre nego što
Komitet za pravilnik u Kongresu uradi bilo šta javno. Što manje pažnje
bude usmereno na ovo, tim bolje.” Osvrnuo se po sobi. „Kako pozivaš
sestru? Mislim da bi trebalo da znaju da si budna.”
Stefani je desnom rukom podigla malu kontrolnu tablu pored
kreveta.
„Kao što bi trebalo da bude obavešten i neko drugi”, dodao je on.
Pustio joj je ruku i izašao u hodnik, gde se obratio agentu Odeljenja
Magelan. „Obavesti Atlantu da je šefica budna. Mislim da će biti dobro.”
Čovek je klimnuo glavom i izgledao je kao da mu je laknulo.
„I napravi pauzu. Doručkuj nešto. Ja ću biti na straži dok se ne
vratiš.”
„Je li to dobra ideja?”
„Opasnost je odavno otišla na drugu stranu zemlje. Bićemo mi
dobro.”
Čovek je krenuo niz hodnik.
Nije mogao da vidi da je iko iz sobe za medicinske sestre krenuo u
njihovom pravcu, pa je pustio da se vrata zatvore i vratio se do kreveta.
„Pozvaću sestru za minut”, rekla je ona. „Ponovo me uhvati za
ruku.”

Dajana je ušla u lift, prisećajući se šta joj je Deni Danijels rekao. „Žena
do koje mi je mnogo stalo bori se za život u bolnici, zahvaljujući tvom
partneru, ko god on bio. Dočepaću ga se, zajedno s tobom.” Čovek u
Nešenel molu rekao joj je to isto, samo što je on dodao o kojoj se tačno
bolnici radi.
Sibli memorijal.
I ime.
Stefani Nel.
Na recepciji su joj dali broj sobe nakon što je slagala i rekla da je
sestra pacijentkinje.
Nije srela nikoga dok je bežala iz Aleksove zgrade. Do sada je telo
Tejsli Forsberg sigurno bilo nađeno i o tome je obaveštena policija.
Ali još je imala vremena.
Lift se popeo na peti sprat.
Nešto u vezi sa bolničkim liftovima uvek je bilo drugačije. Oni su se
naizgled kretali toliko brzo i glatko. Vrata su se otvorila i izašla je u
hodnik pun medicinskih sestara i bolničara. Pratila je brojeve do sobe
koju je tražila, osećajući težinu Aleksovog pištolja u tašni.
 „Žena do koje mi je mnogo stalo.”
Tako je Danijels rekao. Zašto bi njemu bilo dozvoljeno da mu bude i
do koga stalo? On nije radio ništa drugo, osim što je uništavao sve za
šta je ona radila. I mada nije mogla da preduzme ništa u vezi sa
uplitanjem Vitezova zlatnog kruga, mogla je da se pobrine za senatora
Denija Danijelsa.
Na tabli na zidu videla je da je soba Stefani Nel odmah iza ugla.
Prišla je, skrenula nalevo, pa zastala i sklonila se s vidika. Ispred nje je u
hodniku stajao Danijels i razgovarao je sa nekim drugim čovekom.
Odlično.
On je tu.
Rizikovala je da proviri i baci pogled.
Posle nekoliko trenutaka čovek je otišao od Danijelsa i krenuo u
njenom pravcu. Ona se okrenula nazad, spazila otvorena vrata jedne od
soba za pacijente i uvukla se u nju. Prostorija je bila neosvetljena i
prazna. Čovek koga je videla sa Danijelsom prošao je pored i produžio
dalje. Ona je gledala kako nestaje iza ugla.
Vratila se gde je bila i videla da u hodniku nema nikoga.
Danijelsa nije bilo nigde na vidiku.
Ali ona je znala gde je otišao.

Deni je prišao krevetu. „Rekao sam tvom čoveku da obavesti Atlanta da

ćeš biti dobro. Reći ću i Kotonu kada se javi. Svi smo bili zabrinuti.”
„Lepo je znati da ti je stalo.”
„To je više od toga, i ti to znaš. Volim te.”
Ona kao da se iznenadila što čuje te reći. A možda je i trebalo.
Njemu je bilo teško da ih izgovori.
Ali ne više.
„Vreme je da budemo otvoreni jedno prema drugom”, rekao je on.
„Uvek sam mislio da ću ja biti u tom bolničkom krevetu, a ne ti. To nije
prizor koji želim ponovo da vidim.”
Njene oči su blistale. „I ja tebe volim, Deni.”
Vrata su se otvorila.
On se okrenuo, očekujući da vidi bolničarku ili doktora.
Umesto toga, ušla je Dajana Šervud.
A njemu se nije dopao pogled u njenim očima.
Naročito kada je zaključala vrata.
„Ko si ti?”, upitala je Stefani.
Dajana je izvadila pištolj iz tašne i uperila ga u njih.
 „Ovo nije dobro”, promrmljao je on.

SEDAMDESET SEDMO POGLAVLJE

NJU MEKSIKO
Koton je pogledom proučavao ultralaka siva krila sa četvrtastim
vrhom, delikatne uglove repnih krilaca i zadnje stabilizatore, što je sve
bilo spojeno sa uskim kosturom od metalnih cevi na kome se nalazilo
jedno jedino sedište sa komandama. Čitava stvar podsećala je na
ogromnog aluminijumskog moljca. Motor sa vazdušnim hlađenjem, ne
mnogo jači od onog u karting vozilu, i jedan propeler obezbeđivali su
pogon. On je i ranije leteo ultralakim letelicama, uživajući u više prilika
u popodnevnim krstarenjima iznad Eresunda. Bilo ih je moguće
iznajmiti na lokalnom aerodromu i on se potrudio da uzme nekoliko
časova letenja i nauči da njima upravlja. Ova je bila malo drugačija od
danske verzije. Malo teža, opremljena za traganje i spašavanje.
Zamenici šerifa okruga Taos odvezli su ga na travnatu pistu na
obodu Nacionalnog parka Karson, gde su držali flotilu stolica sa
privezanim balonima za letenje. Rekli su mu da je to najbrži i najlakši
način da se motri ogromno seosko područje, pošto su letelice imale
dug dolet na maloj visini, sa mogućnošću da slete i polete gotovo sa
bilo kog mesta.
Vezao se u sedištu i pokrenuo motor, koji je zabrektao i proradio.
Podigao je nogu sa kočnice i okrenuo letelicu prema livadi. Dodao je
gas i propeler je počeo da se okreće punom snagom. Koton je povećao
brzinu i brzo uzleteo, odskočivši sa tvrdog tla.
Rik Stem sakupio je podatke koje su dobili sa kamenja koje su imali
i uporedio ih sa satelitskim snimcima Nacionalnog parka Karson.
Pošto se park prostirao preko četiri okruga i obuhvatao skoro milion i
po jutara zemlje, morali su da suze izbor mogućnosti gde se njihova
meta nalazi. Potrebnu informaciju dobili su od Denija Danijelsa, koji je
saznao da je ključ u tome što je ta zemlja nekada bila u vlasništvu
Angusa Adamsa. Srećom, zemljišne knjige okruga Taos bile su
digitalizovane i dostupne na internetu, što je omogućilo Stemu da
izdvoji pravih 1 500 jutara zemlje. Sever Nju Meksika nekada su
naseljavali Anasazi, koji su za sobom ostavili mnogo ruševina
građevina od pečene cigle. Na kraju su Evropljani sve zauzeli, i tapije na
zemlju poticale su iz vremena kada su zemljište novim vlasnicima
dodeljivali i Španija i Meksiko. Nacionalni park osnovan je 1908.
godine i dobio je ime po Kitu Karsonu, a njegov središnji deo činio je
posed koji je bio poklon Angusa Adamsa.
Koton je u kacigi imao slušalice povezane sa radio-uređajem. Javio
je Stemu šta je otkrio na ivicama dnevnika Angusa Adamsa.
Zapanjujuće je bilo što je crkva prikazana na slici i dalje postojala, više
kao ruševina nego kao upotrebljivo zdanje, a ostale tri građevine bile
su srušene do temelja, ali su se i dalje videle na satelitskim snimcima,
postavljene u trougao kao na Kamenu konja.
Pored četiri građevine tekla je reka, pritoka obližnjeg Rio Grandea,
jedna od mnogih koje su se ukrštale kroz Karsonovu šumu, a
topografija je ukazivala da se crkva nalazila na uzvisini, baš kao što je
bilo prikazano na slici na ivicama stranica dnevnika. Ljudi u
Smitsonijanu u Vašingtonu čak su dostavili i GPS koordinate, koje je on
uneo u navigacioni uređaj u kokpitu letelice.
Jedan od zamenika šerifa obavestio ga je preko radija da se vozilo u
kom su Brekinridžovi približava tim istim koordinatama. Izgleda da je
stariji Brekinridž ili pronašao sliku na ivicama stranica dnevnika, ili je
već znao gde da traži. Koton je upitao za staru crkvu, ali nijedan od
šerifovih zamenika nije mnogo znao o njoj.
Uspeo se na visinu od sto pedeset metara i divio se neravnom
masivu ispod sebe. Svuda oko njega bili su tamnosmeđi obrisi planina,
visoravni presečene klancima, zelene doline i beskrajna prostranstva
obrasla jelama, jasikama, borovima i smrekama. Sunce je počelo da se
podiže na istočnom horizontu, bacajući senke oštrih ivica i polako
obasjavajući planine Sangre de Kristo ružičastom nijansom koja je
pristajala njihovom imenu.
Hristova krv.
Odjednom je osetio povezanost sa Angusom Adamsom, koji je živeo
u ovoj sirovoj, nedirnutoj lepoti, u pejzažu lišenom ljudi. Dokle mu je
pogled sezao, nije bilo ni traga civilizacije. U ono vreme, mesto je
moralo da bude još i više izolovano.
Obrtna kontrolna poluga pomerala se između njegovih nogu dok je
stopalima pritiskao pedale kormila. Pomerao je i jedno i drugo
istovremeno, držeći letelicu u ravnoteži. Voleo je letenje, pogotovo
ovakve vrste - koje je bilo otprilike onoliko blizu letu ptice koliko čovek
uopšte može da doživi. Ali bilo je to bučno iskustvo, pošto je motor iza
njegovih leđa glasno zavijao.
„Imamo još neke informacije”, začuo je glas iz slušalica. „Crkva
postoji od XVIII veka, ali pretrpela je mnogo štete u zemljotresu
dvadesetih godina prošlog veka. Od tada je delimično urušena. Izletnici
je koriste kao orijentir jer se nalazi na uzvisini. Prilično je izolovana i
niko ne obraća previše pažnje na nju. Postoji još nekoliko stotina
sličnih po celom Nju Meksiku.”
On nije čuo ono što mu je stvarno trebalo.
„Kako se crkva zove?”
„Ima nekoliko imena, niko ne zna koje je pravo. Mi je zovemo Pasto
al Norte.”
Ime koje je odmah prepoznao sa Kamena konja.
Pastir severa.
To mu je bilo dovoljno.

Kasiopeja je stajala pored kola, i dalje vezanih ruku, ali je bar bila na
svežem jutarnjem vazduhu. Bili su visoko u šumovitim planinama,
parkirani među drvećem, pedesetak metara od puta. Proktor je takođe
izašao da protegne noge, očigledno čekajući nešto. Iz usta mu je
obešenjački visila cigareta, oklembešena pod čudnim uglom. Oko njih
je vladala tišina. Čekali su skoro pola sata, dok se svitanje postojano
širilo preko istočnog neba.
Čula je brundanje automobilskog motora koje se približavalo, i
farovi su bacili prelomljenu svetlost između stabala.
Drugo vozilo se pojavilo i zaustavilo pored njihovog.
Iz njega su izašla dvojica ljudi.
Jedan stariji, drugi mlad. Proktor se rukovao sa starijim čovekom,
koji je predstavio mlađeg kao svog sina Granta.
Ona je odmah povezala stvari. Grant Brekinridž. On je unajmio i
poslao onu trojicu ljudi u Morsov pčelinjak.
„Je li ovo naša federalna agentkinja?”, upitao je stariji Brekinridž.
„Kasiopeja Vit”, odgovorio je Proktor.
Stariji čovek uperio je prstom u nju. „Sumnjam da bi ona mogla da
bude razlog što smo izgubili ono zlato u kamionetu.”
„Možemo se samo nadati tome.” Iskušavala je sreću svojim
sarkazmom i pitala se koliko će još njena korisnost potrajati. Ubiće je
istog trenutka kada im više ne bude potrebna, što bi moglo biti prilično
brzo.
Proktor je dovršio cigaretu. Zatim su on i Grant otvorili prtljažnik
kola kojim su se ona i Proktor dovezli iz Arkanzasa.
„Dobro je vratiti se”, rekao je starac, zagledan u sve svetlije nebo i
duboko udišući čist vazduh.
Prtljažnik se zalupio.
Proktor se vratio sa automatskom puškom prebačenom preko
ramena. Grant je nosio pijuk, ašov i ranac.
„Hajde da pronađemo kamen”, rekao je stariji Brekinridž.
Ona je već pretpostavila da nema kuda da pobegne. Zato nije imala
izbora, osim da sarađuje. Vratilo joj se malo osećaja u ruke i noge,
mada su je vezani zglobovi i ramena boleli. Starac ih je poveo između
drveća, a za njim su išli Grant, ona, i Proktor na začelju male povorke.
Tišinu je narušio jedan novi zvuk.
Poput visokog i prodornog cviljenja.
Neprekidnog.
Udaljenog.
Ali sve bližeg.

SEDAMDESET OSMO POGLAVLJE

Dajana je osmotrila prizor pred sobom. Žena otprilike njenih godina

ležala je u bolničkom krevetu, povezana na aparate raznim žicama i
cevčicama.
Bivši predsednik SAD stajao je pored njenog kreveta, streljajući je
pogledom koji joj se ni najmanje nije dopadao.
„Je li zbog ovoga propao tvoj brak?”, upitala je Danijelsa. „Ti
prekorevaš mene? Sudiš mi? Ali ni ti nisi ništa bolji.”
„Nikada nisam ni rekao sam bolji.”
Uperila je pištolj pravo u njega. Žena u krevetu ispružila je ruku i
uhvatila Denijevu u gestu ljubavi koji je ukazivao na neizgovorenu želju
da stane uz njega. Ona nije imala takvu utehu. Niko nije stajao uz nju.
„Uopšte nisam shvatao koliko si stvarno bolesna”, rekao je Danijels.
„Bila bih ja dobro da mi se ti nisi mešao u posao. Ali ti to nisi
mogao. Ti si takav prokleti licemer. Baš kao Aleks. Ni jedan ni drugi
niste ništa bolji od mene. Srela sam se i sa njegovom ljubavnicom.”
„A gde se to desilo?”
„U Aleksovom stanu. Zatekla sam je tamo kako čisti, kao da je to
mesto njeno. Pucala sam u nju. Dvaput.”
Uživala je u šoku koji je videla na Danijelsovom licu.
„Jesi li je ubila?”
Ona je slegnula ramenima. „Nadam se da jesam.”

Deni je i te kako bio svestan opasnosti od pištolja uperenog u njega,

pošto je žena koja ga je držala očigledno bila nervno rastrojena. Nije se
moglo znati šta bi mogla da uradi. Kada je čuo da je Tejsli ustreljena,
prevrnuo mu se stomak. Mnogo ljudi platilo je visoku cenu za sve ono
što se događalo. Morao je da se pobrine za nju. Ali osećao je Stefaninu
ruku kako mu steže desni članak, a pramena snage njenog stiska
govorila mu je: Budi oprezan, ne budi budala.
Nije se usudio da rizikuje i spusti pogled na krevet.
Umesto toga, gledao je poludelu ženu ispred sebe.
Ženu s pištoljem u ruci.

Dajana je rekla: „Moj otac je bio veliki čovek. Bio je pametan i veoma
poštovan. Upravljao je jednim od najboljih muzeja na svetu. Na svojoj
samrtničkoj postelji zamolio me je da završim ono što je on započeo.”
„Potragu za riznicom?”
„Vitezovi pričaju kao da to zlato pripada njima. Ne pripada. Oni su
obični lopovi. To blago pripada onome ko ga nađe.”
„Čovek je ubijen zbog tog blaga. Stefani leži ovde, u ovom krevetu,
zbog tog blaga. Druga žena je možda mrtva u Aleksovom stanu. Zar nije
proliveno dovoljno krvi?”
Ona je prezirala njegovo moralisanje. „Ovo je između mene i tebe.”
Danijels je klimnuo glavom. „To shvatam. Ti si ubila Aleksa.”
„A šta te navodi da kažeš tako nešto?”
„Gledao sam video-snimak. A već sam i ranije sumnjao u to.”
Ona je razmislila o tom komentaru. „Vitezovi su kontaktirali s
tobom?”
„O, da. Razgovarao sam sa zapovednikom lično, i on mi je ispričao
sve za tebe i Aleksa. Oni su vas oboje posmatrali. Zatim mi je pokazao
video-snimak. Nije bilo potrebe da ga ubiješ.”
„Ti i Aleks ste isti”, podigla je ona glas. „Obojica tako
samozadovoljni na svojim pozicijama moći, naviknuti da ljudi skoče
čim im vi to kažete. Aleks je bio budala. Baš kao ti. Nijedan od vas
nikada u životu nije zauzeo čvrst stav.”
Njega kao da je pogodila ova uvreda. „Ja sam dvaput bio
predsednik.”
„I šta si postigao? Šta će istorija zabeležiti o vremenu koje je Deni
Danijels proveo u Beloj kući? Koliko kompromisa si napravio da bi
postigao ono što želiš? Koliko interesa si morao da zadovoljiš?”
„Dovoljno da obavim posao.”
Nju je razbesnelo to što nije pokazivao strah.
„I dovoljno da pronađem ubicu svog prijatelja.”

Deni nije imao nameru da ustukne. Ako će ova ludača pucati u njega,
onda neka bude tako. Ali on nije zaboravio Stefanino upozorenje od pre
samo nekoliko minuta o ranjavanju. Dakle, bilo bi bolje da to izbegne.
„Dajana, sve ovo je završeno. Nemoj da pogoršavaš stvari.”
„Nosi se, Deni. I neka se nose ti prokleti vitezovi. Moj otac ih je
mrzeo, a mrzim ih i ja.”
„Zašto onda nosiš krst i krug?”
„To je bila ideja mog brata. Hteo je da se svi osećamo kao deo
jednog velikog pokreta. Naravno, ženama nikada nije bilo dozvoljeno
da postanu vitezovi. Mi smo bile previše glupe. Previše osetljive.
Previše dragocene da bismo bile umešane. Sigurna sam da je čak i
danas isto. Klub samo za momke. Ali ja sam ta koja je naučila Vensa šta
treba da radi.”
Stefani mu je jače slegnula ruku i on se slagao s njom. Dajana je
ubrzano gubila kontrolu nad ono malo normalnih osobina koje su joj
preostale.
„Šta ćeš uraditi u vezi sa Vensom?”, upitala je Dajana.
„On će biti zaustavljen. Ovog jutra.”
„Ne ako ti budeš mrtav.”
I njegovo oštro osećanje opasnosti od pištolja dodatno se pojačalo.
Ova žena je već jednom ubila. Možda i dvaput. Zašto ne bi ponovo?
Njega nikada nije bilo briga za nju. Uvek je bila povučena i daleka.
Jednom kada mu se obratila za uslugu - da naimenuje Aleksa u Vrhovni
sud - on je to odbio. Ali za sve to vreme nikada nije posumnjao koliko je
stvarno nestabilna, koliko ogorčena, i do kojih visina njena ambicija
doseže. Ona je očigledno bila spremna da uradi sve kako bi postigla
svoj cilj. Njega je strogo prekorila zbog kompromisa. Ali njena verzija
„držanja svog stava" značila je ubistvo protivnika. Nažalost, njemu ta
mogućnost nikada nije bila na raspolaganju.
„Mrzim te”, procedila je ona. „Mrzim te svakim delom svog bića.”
Ali on je video nešto u njenim očima, nešto što je bilo u suprotnosti
sa njenim rečima. „Ne, ti nas ne mrziš.”
Njene ženice su užareno sevnule.
„Ti mrziš samu sebe.”

SEDAMDESET DEVETO POGLAVLJE

Kasiopeju su poveli preko visećeg mosta od užadi preko brze plitke

reke široke dvadesetak metara. Sunce se dovoljno podiglo da obasja
drugu obalu, gde je mogla da vidi kamenu kulu koja se uzdizala iznad
vrhova drveća. Nalazila se na uzvišenju, a nešto niže s leve strane
nalazila su se još tri ruševna zdanja. Kada su se vratili na čvrsto tlo,
krenuli su uza strminu prema kuli i ona je videla ruševinu onoga što je
nekada bila velika crkva od opeke. Zavijanje u daljini se i dalje čulo, i
ona se pitala odakle potiče. Trojica ljudi koji su je držali u
zarobljeništvu kao da nisu obraćali pažnju na to, a stariji Brekinridž bio
je potpuno usredsređen na ruševinu. Zidovi su i dalje stajali, ali na
prozorima nije bilo stakala, kao ni prednjih vrata. Deo drvenog krova je
sačuvan, i ona je opazila neke pokušaje iz novijeg vremena da se on
održi na svom mestu pomoću potpornih greda.
„Pasto al Norte”, rekao je stariji čovek.
Ona je odlično znala španski. Pastir severa.
„Ova crkva odavno postoji”, rekao je Brekinridž, „ali se nekad
drugačije zvala. La Capilla des Psalms.11 Kapela psalama.”
Ona se orijentisala i videla da se crkva zaista nalazi na severnoj
strani reke. „Je li ovo ima veze sa kamenovima?”
„Ti znaš za kamenove?”, upitao je starac.
„Videla sam Veštičji kamen i rečeno mi je da postoje još četiri.”
„Grante, ako bi bio ljubazan.”
Mlađi Brekinridž skinuo je ranac s ramena. Unutra je, uvijen u
peškir, bio kamen u obliku srca sa urezanim simbolima sličnim onima
koje je videla u Arkanzasu. Starac je pregledao urezane znake, i ona je
videla da se nalaze sa obe strane kamena.
„Ovo je Kamen srce, jedan od pet. On je najvažniji za pronalaženje
riznice pošto bi čovek bez njega decenijama lutao ovim planinama
tražeći završnu tačku.”
Starac je silovito tresnuo kamen o zemlju, na vršak isturene stene
koja je virila iz suvog tla.
Raspao se na komade i prašinu.
Đonom cipele smrvio je veće komade u šljunak.

Grant je bio šokiran. Nadao se da će se njegov otac na kraju

predomisliti. „Upravo si rekao da bez tog kamena niko ne može da
pronađe riznicu. Kako uopšte nameravaš to da uradiš?”
„Ne nameravam. U svakom slučaju, ne sada. Ali organizovaću da
drugi mogu da je pronađu.”
„Ti znaš gde se ona nalazi?”
Njegov otac potvrdno zaklima glavom. „Razume se. Ja sam čuvar. I
kao što rekoh, sine, tvoja pohlepa je razlog što nikada nećeš moći da
budeš jedan od nas. Mi smo staratelji. Ništa više. To zlato nije naše da
ga uzmemo.”
Njemu je već bilo dosta. „To zlato je za onoga ko do njega prvi
dođe.”
„U tome grešiš”, odgovorio mu je otac. „Vitezovi su ga uvek štitili od
ljudi kao što si ti, i zauvek će to činiti.”
„Ti nemaš nameru da mi išta platiš.”
„Uopšte.”
Sada je znao zašto je doveden ovamo, i našao se u škripcu. Nije
imao oružje. U nedođiji, sa još jednim čovekom sa automatskom
puškom. Žena je mogla da mu bude saveznik, pošto verovatno nije
imala pojma ko je on ni šta je uradio. A to će možda moći da iskoristi u
svoju korist dovoljno dugo da osigura sebi slobodu.
U jedno je bio siguran.
Ona nije bila jedina čiji je život bio u opasnosti.

Kasiopeja je jasno osetila razdor između oca i sina. Zavijanje udaljenog

motora je utihnulo, kao da je otišlo u drugom pravcu.
„Za mnom”, rekao je stariji Brekinridž.
Ušli su u staru crkvu. Kameni pod bio je sav izlomljen. Zidovi koji su
još stajali bili su od gole cigle. Uzdignuti podijum na suprotnoj strani
ukazivao je na mesto gde se nekada nalazio oltar. Zahvaljujući činjenici
da je najveći deo istočnog zida bio urušen, sunce je obasjavalo
unutrašnjost.
„Krajem XIX veka čovek po imenu Angus Adams bio je vlasnik ove
crkve i sve zemlje u njenoj okolini”, rekao je Brekinridž.
Kotonov predak.
„Adams je bio pametan čovek. On je napravio riznicu i smislio celu
mapu sa kamenovima. Služio je Redu veoma uspešno i ovde, na ovom
mestu, sakrio je Alfa kamen.”
„Kako ti sve ovo znaš?” upitala je ona. „Mislila sam da je to tajna.”
„Proveo sam čitav život učeći detalje, ali imao sam pristup
informacijama koje niko drugi nije imao. Smitsonijan je veoma dugo
tragao za kamenovima. Sumnjam da su ljudi iz Instituta želeli zlato za
sebe. A Adams je možda želeo da ga oni i dobiju. Zašto bi inače vratio
ključ i svoj dnevnik Džozefu Henriju?”
Nije imala pojma o čemu starac govori, ali uskoro je pomislila da je
možda razumela.
„Uspeo sam da pročistim Smitsonijanove beleške”, nastavio je
stariji Brekinridž. „Mada bih rekao da su se ovaj moj dragi sin i njegova
devojka potrudili iz sve snage da me zaobiđu i dođu do blaga. Koliko
sam razumeo, ti si videla Veštičji kamen. Sećaš li se slika?”
Ona se setila niza simbola u jasno definisanoj liniji koja je počinjala
od četvorougla sa krstom pored figure u odori.

„Prvi simbol je crkva. Krst u četvorouglu”, rekla je ona.

„Tačno.
Zatim je sledilo 4 u srcu, a posle njega 8, N i P.
 „Slova i brojevi odnose se na dnevnik koji je Adams napravio i
ostavio u Smitsonijanu. Ako imaš taj dnevnik, onda Kamen konja
postaje ključ. Pokaži joj.”
Grant joj je prineo svoj mobilni telefon i pokazao joj sliku drugog
kamena na kome je bio nacrtan veliki konj.

„Tri tačke u gornjem levom uglu su ove tri ruševine dole ispod.
Pogledaj kroz taj prozor.”
Ona je prišla i provirila napolje. S mesta na kom je stajala, dole
između drveća, videla je kamenu humku usred trougla koji su formirale
tri oronule građevine.
„To je staro konjsko pojilo”, rekao je starac. „Otuda konj na kamenu.
Na pojilu su nekada bili uklesani brojevi 1847, kao što su nekada bili
uklesani i ovde u crkvi. To je povezano sa starim imenom crkve. Kapela
psalama. Jedini psalam koji ima četrdeset sedam stihova je osamnaesti
psalam. Znaš li slučajno šta se u tom psalmu kaže?”
Odmahnula je glavom.
„Bog, koji mi daje osvetu, i pokorava mi narode.12 Vrlo prikladno, zar
ne misliš?”
Ona ništa nije rekla.
„Angus Adams napravio je pojilo”, nastavio je stari Brekinridž, „i
ugradio Alfa kamen u njega. Nekada se na njemu nalazio konusni vrh
koji podseća na figuru u odori na Veštičjem kamenu. Ja sam ga sklonio i
pronašao Alfa kamen 1972. Zatim sam odlučio da premestim kamen
ovamo, što sam i uradio jedne noći. U to vreme ovo područje bilo je
mnogo zabačenije i manje posećeno.”
 „Zašto ga jednostavno nisi uništio?” upitala je ona. „Kao što si
uradio sa ovim drugim?”
„Zato što sam u to vreme još mislio da bi mogao biti koristan. Sada
shvatam da sam grešio.”
Brekinridž je otišao u ugao crkve i kleknuo na izlomljeni pod.
Četvrtaste kamene ploče različitih veličina i oblika bile su zalepljene
smesom zemlje iz koje su sada rasli trava i korov. Starac je pokazao na
pijuk i naložio sinu da raskopa spojeve oko jedne ploče dok nije mogao
da je izvadi. Proktor je motrio i na nju i napolje. Grant se sagnuo i
prevrnuo ploču, izlažući pogledu urezane simbole sa donje strane.
Starac je obrisao suvu zemlju sa kamena.
Pokazao je nepravilnu liniju koja se pružala od jedne do druge
strane ploče.

„To je ova reka dole. A ovo ovde”, pokazao je na krst odmah iza
reke, pored nečega što je ličilo na toster, „to je ova crkva. Strelica
pokazuje na prvi marker. Pređi reku i prati sledećih sedamnaest, i doći
ćeš do riznice.”

Koton je leteo preko niskog grebena. Svež vazduh koji je naletao na

njega bio je efikasan sistem za hlađenje i razbistrivao mu je um. Prešao
je još nekoliko grebena, a na svakom se videlo kameno sedlo gde se
zemljište uzdizalo, pa ponovo spuštalo, i opet uzdizalo, kao rolerkoster.
Pratio je uputstva sa GPS uređaja i na sledećem grebenu spazio je
ruševine.
Dole ispod, ka zapadu, video je dvoja kola parkirana ispod savijenog
drveća na uskoj livadi, a zatim reku i most od užadi. Pritisnuo je
upravljačku polugu i usmerio ultralaku letelicu prema uzvisini i crkvi,
sada i sam videvši trougao koji su formirale tri ruševine ispod crkve i
još jednu manju strukturu u središtu trougla.
Zaključio je da bi bilo najbolje da nadleti nisko iznad njega. Zato se
spustio na manje od stotinu metara.

Kasiopeja je čula približavanje motora i shvatila da je to neka mala

letelica. Nadala se da je pilot neko koga poznaje - a nešto joj je govorilo
da je tako. Proktor se takođe zainteresovao šta se dešava i istrčao je
napolje, podignute glave, pogledom pretražujući jutarnje nebo. Ostala
dvojica muškaraca krenuli su za njim, a sin joj je mahnuo rukom da
pođe ispred njih.
Sa juga se približavala mala ultralaka letelica, na jedva sto metara
visine, i ustremila se na crkvu.
„Obori ga”, naredio je Brekinridž.
Proktor je skinuo automatsku pušku s ramena i prešao na položaj
sa koga će moći bez ometanja da gađa teškom municijom iz svog
oružja.
To će svakako izazvati štetu.

OSAMDESETO POGLAVLJE

Dajana se grozila Denijeve psihoanalize. Poslednje što joj je trebalo, ili

što je želela, bilo je njegovo mišljenje. „Zaveži. Mrzim te.”
„A ja joj verujem”, promrmljala je Stefani Nel.
„Je li tebi stvarno stalo do ove budale?” upitala je Dajana ženu u
krevetu. „Nemoguće da jeste. On je lažnjak. Veštački je. On je ništa. Šta
je on ikada stvarno postigao, osim što je uspeo da bude izabran?”
Na vratima se čulo obazrivo kucanje.
Pa još jednom.
„Pitaj ih šta hoće”, rekla je ona Danijelsu.
„Jebi se.”
Nategnula je pištolj i prepoznatljivo kliktanje pokazalo mu je da nije
spremna da prihvati njegovo odbijanje. Zatim je preusmerila cev
prema Stefani Nel. Danijels je stao ispred nje.
„Mogu da ubijem tebe pa nju. Nije problem.”
Ponovo se čulo kucanje, ovaj put odlučnije.
„O čemu se radi?” doviknuo je Danijels.
„Morate otvoriti”, rekao je ženski glas. „Treba da obiđemo gospođu
Nel.”
„Ona je dobro. Treba nam nekoliko trenutaka nasamo.”
„Insistiram da otvorite vrata.”
Njen pogled rekao je Danijelsu šta da radi.
„A ja vam kažem da idete. Otvoriću za minut.”
„Mogu da donesem ključ”, rekao je glas.
Ona je odmahnula glavom.
„Molim vas da to ne radite”, rekao je on. „Potrajaće još samo
nekoliko trenutaka.”
Vreme je isticalo.
Morala je da završi sa ovim.

Stefani je ležala u krevetu i gledala Denijevu reakciju na pretnju. Dajana

Šervud preuzela je ozbiljan rizik došavši ovamo, ali je sada došla do
kraja svog puta. Ubila je sopstvenog muža i bogzna koga sve još. Sada je
pretila da će ubiti nju i bivšeg predsednika SAD. Posledice više nisu bile
nikakav faktor u njenom procesu donošenja odluka.
Levom rukom stezala je Denijevu podlakticu, ali on se istrgnuo
kada se pištolj okrenuo prema njoj. Sada je stajao tačno na liniji vatre,
kao štit između nje i metka.
Imao je petlju, to je morala da prizna.
Ipak, njena desna ruka i dalje je držala kontrolnu tablu pomoću koje
je iz kreveta mogla da pozove medicinsku sestru ili uključuje i
isključuje svetla u sobi. Problem je bio u tome da bez gledanja odredi
koje dugme treba da pritisne. Tabla je bila sa suprotne strane kreveta u
odnosu na mesto gde je stajala Dajana Šervud, pa ona nije mogla da je
vidi. Mogla je da pritiska svu dugmad dok se svetla ne pogase, ali bojala
se da bi to bilo preveliko iznenađenje za Denija.
A zbog toga bi mogao biti ustreljen.
Bila je ponosna na sebe što razmišlja ovako jasno, pogotovo nakon
što je tako dugo bila bez svesti.
Ali adrenalin joj je strujao kroz vene.
Deni je stajao između Dajane i Stefani.
„Dobro, otarasio sam ih se”, rekao je. „Šta sad?”
Nažalost, između njega i pištolja bila je prevelika razdaljina i Dajana
je mogla da reaguje na sve što bi on mogao da pokuša. Ako bi se bacio u
zaklon, metak bi mogao da pogodi Stefani. Zato je stajao mirno, baš kao
što bi radio kada se jelen kapitalac približi kroz drveće u hladan zimski
dan.
Dobre stvari obično dođu onima koji čekaju.

U Dajaninoj glavi kovitlalo se mnogo problematičnih misli. Kao onog

poslednjeg dana kada se suočila sa Aleksom, i sa vitezom u Nešenel
molu. Sada joj je ponovo na putu stajao jedan muškarac.
Zašto uvek mora biti tako?
Ponovo se čulo kucanje.
„Insistiramo da otvorite vrata.”
Ovog puta glas je bio muški.
Umešao se još jedan muškarac.
Bilo joj je dosta.
Ispalila je metak u plafon.
„Odlazi”, vrisnula je. „Odmah.”

Deni se skamenio.
. Razmišljao je da pojuri na nju, ali Dajana je brzo ponovo uperila
pištolj u njega. Bar su sada svi napolju bili svesni postojećeg problema.
Kakve god koristi bilo od toga. Stefani je vratila ruku na njegov desni
članak i dvaput ga stegnula.
Signal?
Šta je smerala?

Stefani je stegnula kontrolnu tablu pored kreveta. Ako bi mogla da

isključi svetla u sobi, to bi moglo dati Deniju trenutak prednosti
potreban da istrgne ženi pištolj. Problem je bio u tome što ona nije
mogla da mu kaže kakav je plan. Nadala se da mu je njen dodir na
članku dovoljan da ga obavesti da se ona sprema da nešto uradi.
Dajana Šervud i dalje je bila besna. Ali oči su joj izgledale više tužno
nego ljutito, i istinski zbunjeno.
„Na kolena”, rekla je Danijelsu.
 Deni se nije pomerio.
„Neću ponavljati.”
Naredba je namerno izgovorena tiho, kao da ga izaziva da odbije.
„Uradi to”, rekla je Stefani puštajući mu ruku.
On je spustio pogled na nju i ona mu je očima pokazala udesno.
Njegov pogled pratio je njen i video je kontrolnu tablu u njenoj ruci.
Nije tačno znao šta smera. Ali bar je znao da će nešto preduzeti.
Polako je kleknuo.
Upravo je htela da ugasi svetlo kada je primetila nešto iza leđa
Dajane Šervud.
Kvaka na vratima polako se okretala.
Neko je upotrebio ključ kako bi ušao u sobu.

Dajana je najzad imala Denija Danijelsa tačno tamo gde je želela. Prišla
je bliže i prislonila mu pištolj na čelo. On je zurio naviše u nju bez i
najmanjeg nagoveštaja straha. Ona ga je naterala da klekne, ali on joj je
očima govorio da joj se ne potčinjava.
A to ju je samo dodatno razbesnelo.
I dalo joj hrabrosti da povuče obarač.
 OSAMDESET PRVO POGLAVLJE

Koton je leteo nisko iznad napuštenih ruševina. Crkva na vrhu grebena

dominirala je u svim pravcima nad jutrima ustalasane zemlje, koja su
nekada pripadala njegovoj porodici. Od nje i od još tri ruševine ostalo
je više nego što je on očekivao: uglavnom delovi zidova koji su držali
urušene krovove od pečene gline. Veliko staro drveće stajalo je blizu
temelja građevina kao na straži. Prizor nije bio pastoralan i potpun kao
što je prikazan na slici na borduri dnevnika, ali ovo je bilo to mesto. Bio
je u niskom naletu kada je video četvoro ljudi kako izlaze iz crkve.
Tri muškarca.
I žena.
Kasiopeja.
Hvala nebesima.
Ali odmah je primetio da su joj ruke istegnute iza leđa, kao da su
vezane. Jedan od muškaraca nestao je među drvećem, dok su druga
dvojica stajali blizu Kasiopeje. Primetio je da je jedan star, a drugi
mlađi.
Dvojica Brekinridžovih.
Preleteo je preko njih i našao mesto za sletanje.
Odozgo nije mogao da uradi mnogo toga.

Kasiopeja je procenila situaciju i donela odluku. Proktor je ciljao

puškom na ultralaku letelicu koja se brzo približavala. Starac je izvadio
pištolj i držao ga uperenog u nju, ali primetila je da ne može prestati da
skreće pogled ka nebu. Grant je stajao s njene desne strane,
nenaoružan, takođe gledajući čas u Proktora čas u letelicu.
Proktor je zauzeo položaj iza jednog debelog stabla, verovatno
nameravajući da se otkrije iza njega tek kada letelica bude previše
blizu da skrene u stranu. To gore nije bio lovački mlažnjak.
Pokretljivost letelice bila je veoma ograničena, a brzina kao kod letećeg
puža. Ako je to bio Koton, a ona je bila ubeđena da jeste, morala je
nešto da preduzme.
 „Ostani potpuno mirna”, rekao je starac, držeći pištolj uperen u nju.
Kako da ne.
Ni u snu.
Ultralaka letelica bila je udaljena nekoliko stotina metara i nailazila
je u niskom naletu. Proktor je izjurio iz svog skrovišta na sredinu
čistine, kleknuo i naciljao. Zamahnula je desnom nogom i pogodila
starca pravo u grudi. On se sručio napred, a ona mu je izbila pištolj iz
ruke. Ne čekajući ni sekunde, okrenula se i zabila petu desne čizme u
sinovo međunožje, od čega se on presamitio.
Proktor je bio okrenut na drugu stranu, što joj je dalo nekoliko
slobodnih trenutaka.
Počeo je da puca.
Meci su poleteli iz kratke cevi ka nebu.

Koton je video obličje u trku koje se izdvajalo od pejzaža. Bilo je tu, pa

nestalo. Onda se ponovo pojavilo. Između drveća.
Čovek s puškom.
Gledao je kako Kasiopeja obara dvojicu ljudi koji su stajali pored
nje. Onaj s puškom kleknuo je i naciljao ka nebu.
Koton je čuo pucnje.
Meci su prozviždali pored njega.
Trznuo je kontrolnu palicu i pokušao da izvede brzi zaokret, ali čuo
je kako je nešto puklo dok je još metaka proletalo oko njega.

Kasiopeja je jurnula napred i bacila se na Proktora. On je prestao da

puca.
Otkotrljao se po zemlji i spremio se da se baci na nju, ali ona je bila
korak ispred njega i tresnula ga je čizmom u vilicu, ponovo ga oborivši
na zemlju. Nije imala vremena da se zadržava jer bi bilo nemoguće
savladati trojicu muškaraca sa rukama vezanim iza leđa.
Zato je potrčala.
I čula iznad glave mučno krkljanje motora ultralake letelice.

Koton nije osećao nikakav pritisak u palici za upravljanje i nije

postizao ništa u bilo kom pravcu da je okrene. Nos letelice se spuštao i
sve se zatreslo od turbulencije.
Onda se odjednom kontrola vratila u palicu.
 Motor je nastavio da preskače i on je pretpostavio da je bar jedan
metak pogodio svoj cilj, pa je isključio motor i upotrebio kormilo i
zakrilca da jedri na vetru. Izgledalo je da je horizontalni stabilizator
otkazao. Verovatno mu je kabl bio prekinut. Koton je pokušavao da
donekle povrati kontrolu nad letelicom koju je jutarnji vetar bacao kroz
vazduh. Pritiskanje desne pedale kormila nije imalo nikakvog efekta.
Srećom, leva je izgleda radila i on ju je upotrebio da približi letelicu
zemlji. Obuzela ga je panika i osetio je kako mu trnu nožni prsti, a taj
osećaj je počeo da se širi naviše po celim nogama i on se naprezao da
ga se oslobodi.
Vrhovi drveća su mu se brzo približavali.
Odlučio je da ih iskoristi kako bi ublažio pad. Ako bude imao sreće,
mogao bi da proleti kroz nekoliko krošnji i spusti se na sledeću.
Ako ne uspe, kraj njegovog leta biće zaista spektakularan.

Grant se borio protiv osećaja mučnine koji mu je narastao u grlu i

vrtoglavice od koje su ga izdavale noge. Kučka ga je šutnula u
međunožje i to je pakleno bolelo. Potisnuo je bol i uspeo da se uspravi
na kolena. Proktor se takođe oporavljao i počeo je da se uspravlja,
osvrćući se oko sebe u potrazi za puškom.
„Uhvati je”, povikao je otac ležeći na zemlji. „Ubij je.”
Proktor je našao oružje i otrčao.
Njegov otac delovao je omamljeno.
Onda se Grant setio pištolja.
Koji je Vitova šutnula iz starčevih ruku.
Počeo je da traži po suvoj zemlji i našao ga je, pa dopuzao do njega i
uzeo ga u ruku. Imao je Alfa kamen, i mada je Kamen srce bio uništen,
postojale su fotografije, i on će ih se nekako dočepati. A sada je znao
početnu tačku. Nalazila se upravo ovde. Dajana je mogla da provali
ostatak. Ona je bila veoma pametna, i uradiće bilo šta za njega. Istina,
on je provalio u stan i uzeo ključ, ali to se moglo objasniti ako upotrebi
svog oca kao izgovor. A to je u stvari i bila istina. Šta mu je ono otac
rekao?
„Ja nisam kao ti. Ja stvarno koristim svoj mozak.”
Ne ovog puta, starce.
Naciljao je pištoljem.
U očima njegovog oca pojavilo se razumevanje. Ali njih dvojica više
nisu imali šta da kažu jedan drugom.
Pucao mu je u glavu.
 OSAMDESET DRUGO POGLAVLJE

Deni se pitao zašto Stefani odlaže ono što je planirala da uradi. Nalazio
se u teškoj situaciji koja mu se uopšte nije dopadala. Tvrdi kraj cevi
pištolja ubadao ga je u čelo.
Zatim je video odgovor iza Dajaninih leđa.
Kvaka na vratima se okretala.
Dajana nije mogla da vidi šta se dešava, ali on je jasno video kada su
se vrata otvorila i prepoznao je lice agenta Odeljenja Magelan iza njih.
„Sada nisi tako veliki čovek, zar ne?”, upitala je Dajana.
Cev pištolja gurnula mu je glavu unazad.
Ovo će biti tesno.

Stefani je spazila lice svog agenta i odmah podigla kontrolnu tablu

iznad nogu da bi on mogao da vidi šta je namerila da uradi. Dajana
Šervud nije bila svesna da je neko ušao u sobu. Nije se moglo
pretpostaviti šta bi ona mogla da uradi, i pištolj naslonjen na Denijevu
glavu naterao je i Stefani i njenog agenta da zastanu.
Poslala je agentu poruku očima.
Odigraj na finesu. Ne primenjuj silu.
A agent je klimnuo glavom dajući joj znak da je razumeo.
Trenutak iznenađenja trebalo bi da obavi stvar.
Zato je pritisnula prekidač.

Dajana nije mogla da veruje u svoju dobru sreću. Uspela je da natera

Denija Danijelsa tačno u onaj položaj u koji je želela.
Bilo je vreme da ga ubije.
Da li da ubije i ženu?
Zašto da ne?
Svetla u sobi su se ugasila.

Stefani je čula pucanj i brzo ponovo pritisnula dugme na kontrolnoj

tabli.
Svetla su se ponovo upalila.
Nije imala predstavu šta može da očekuje, pošto je poslednje što je
videla pre nego što su se svetla ugasila bio pištolj prislonjen na
Denijevo čelo. Ali Dajana Šervud ležala je opružena na parketu, sa
ranom u grudima iz koje je obilno tekla krv. Agent je stajao u sobi s
pištoljem u ruci. Ali opasnost je prošla.
Deni je ispružio ruku, proverio ženin puls i odmahnuo glavom.
„Mnogo demona vrzmalo se po glavi ove žene.”
Ustao je.
„Zapečati ovu sobu”, rekao je njenom agentu. „I zovi policiju.”
Čovek je klimnuo glavom i otišao, zatvarajući vrata za sobom.
„Ne mogu reći da osećam bilo kakvo sažaljenje prema njoj”, rekao je
Deni. „Ubila je mog prijatelja i dobila je šta je zaslužila.”
Ona se slagala s tim.
„Moram da proverim šta je sa Tejsli. Moramo da obavestimo
policiju. Biće joj potrebna pomoć.”
„A i dalje imaš i drugi problem”, podsetila ga je, razmišljajući kao
načelnica obaveštajne agencije.
On je pogledao na sat.
„Tek što je prošlo devet sati. Slažem se. Pobrinuću se i za Lušusa
Vensa.”

Kasiopeja je trčala glavom bez obzira između drveća, niza strminu i

pored pojila za konje. Čula je pucanj, ali metak nije doleteo u njenom
pravcu. Mogućnosti su joj bile ograničene. Imala je vrlo malu početnu
prednost u odnosu na trojicu ljudi pored crkve. Zavijanje motora
ultralake letelice je utihnulo i upitala se da li ju je Proktor oborio.
Nažalost, u ovom trenutku nije mogla da brine o tome.
Prioritet joj je bilo da umakne.
Spazila je most od užadi koji je vodio nazad do kola, ali ona joj ne bi
bila od pomoći dok su joj ruke još bile vezane iza leđa. Sam most bio je
previše izložen Proktoru i njegovoj pušci.
Ali nabujala reka...
To bi mogla da joj bude najbolja šansa.
Ranije je primetila da je reka naizgled plitka i da teče dovoljno jako
da je brzo odnese nizvodno van domašaja puške. Mogla je da maše
nogama i zadrži se što je moguće bliže obali kako se ne bi utopila. To je
svakako bilo rizično. Ali ni njen trenutni položaj nije bio ništa manje
opasan.
Prišla je obali i pogledala u vodu s visine od deset metara.
Šljunkoviti obronak bio je izlokan vodom i istačkan stenama veličine
čoveka, koje su bile nagomilane jedne na druge, ali sa mestimičnim
čistinama između njih. Sve je bilo gusto obraslo trskom i šašom, što je
pružalo zaklon, ali takođe i otežavalo silazak do vode.
Okrenula se i ugledala Proktora kada je izašao između stabala.
I on je video nju i naciljao je puškom.
Sada više nije imala izbora.
Bacila se preko ivice i otkotrljala se dole. Meci su odskakali iza nje
kao bačene kamenice. Prašina joj je ispunila usta, nos i oči, terajući je
na kašalj. Gravitacija ju je vukla naniže sve dok nije udarila u stenu.
Osvrnula se naviše i iza sebe, a u glavi joj se vrtelo. Nebo se okretalo
iznad nje. Reka je proticala nekoliko metara od nje, pored uspravnih
stena koje su formirale mali kanjon obrastao kržljavim žbunjem.
Proktor će je sustići svakog trenutka.
Polako se uspravila, teturavo se oslanjajući na pete, i naslepo
jurnula ka najbližem zaklonu. Sve je imalo nekakav sasušen, gotovo
nezemaljski izgled. Ispljunuta je prašinu iz grla. Sada je bita okružena
sa toliko stena da će Proktor morati da siđe dole da je nađe. Počela je
da puzi prema reci.
Meci su poleteli odozgo.
Odskakivali su od kamenja i krhotine su je ogrebale po obrazima.
Prestala je da se kreće.
A onda je čula tiho, postojano režanje.
Podigla je pogled i videla odakle ono dolazi.
Puma.

Deni je izašao iz Stefanine sobe baš kada su stigli FBI i vašingtonska

policija. Pozvani su bili i jedni i drugi, a FBI zato što je u situaciju bio
umešan jedan senator. Njemu nije smetala ovakva pažnja. Zapravo, bila
je dobrodošla, pošto mu je Dajanina smrt došla kao naručena.
Prijavio je pucnjavu u zgradi u kojoj je Aleks stanovao, za šta je
policija već znala. Iz uzvratnog poziva na njegov mobilni telefon saznao
je da je Tejsli Forsberg mrtva.
To ga je zaista potreslo.
Dao je sve od sebe da je zadrži izvan ovoga, ali nije uspeo.
Iskoristio je trenutak i pribrao se, koristeći svoje iskustvo iz godina
u javnoj službi.
 Drži se plana.
Obavi posao.
Komitet za pravilnik Predstavničkog doma trebalo je da zaseda u
deset. To mu je davalo četrdeset pet minuta da deluje. Odavno je
naučio da su političari kao pingvini koji ulaze u okean. Čitavo jato doći
će do obale, ali nijedan neće skočiti dok to prvo ne uradi neki drugi.
Zatim svi kreću za njim. Ako jedan okleva, svi oklevaju, i postupak
kreće iz početka. Vens ih je doveo do ivice i skočio. Sada su ostali
morali da odluče da ga prate. Je li voda bistra i primamljiva, puna dobre
ribe za jelo? Ili u njoj čeka ajkula ili kit ubica spreman da ih proždere?
Vens ih je ubedio da je ovo siguran izbor.
Ali Deni se spremao da to promeni.
Našao je jedan miran ugao i ukucao broj u svoj mobilni telefon.
Njegova šefica osoblja dala mu je broj mobilnog predsednika
Predstavničkog doma odmah posle njegovog odlaska u Hotel Vilard.
Čuo je da telefon na drugoj strani linije zvoni.
Jednom.
Dvaput.
Zatim se neko javio.
„Ko je to?”, upitao je Vens.
„Deni Danijels.”
„Valjda ne bi trebalo da budem iznenađen što si me ponovo našao.
O čemu bismo uopšte mogli da razgovaramo ovog puta?”
„Dajana Šervud je mrtva.”
Ćutanje.
„Slušam”, najzad je rekao Vens.

Kasiopeja je stajala potpuno ukočeno.

Velika mačka bila je teška najmanje pedeset kilograma, i ležala je tri
metra naviše na steni natkriljenoj drugom. Na licu životinje videla se
samozadovoljna sigurnost, možda i nadmoćna ravnodušnost, dok je
istezala svoje impresivne šape kao bezazlena domaća mačka.
Kasiopeja je naterala sebe da se ne pomera i pokušavala je da diše
polako. Znala je da su divlje mačke uglavnom noćni lovci i ova sada ne
bi bila ovde, usred buke i puščane paljbe, da joj je stomak bio pun.
Najverovatnije je izašla u jutarnju zasedu da sačeka neki ukusan plen
koji će naići da pije vodu. Kasiopeja je jednom čula da plen koji se kreće
podstiče kod mačaka radoznalost.
Mirovanje je podsticalo oprez.
 Zato nikad, nikad ne trči.
Pokušala je da proguta pljuvačku, ali grlo joj je bilo potpuno suvo,
bila je previše nervozna i za najmanji pokret, pokušavajući da se
privikne na blizinu grabljivice. U ušima joj je odjekivalo udaranje
sopstvenog pulsa. Iza stena, u pravcu iz kog je došla, čula je kako se
Proktor kliza niz obronak i dolazi u njenom pravcu.
Pumine uši su zatreperile, ne da otera insekte već pre kao znak da
je i ona registrovala zvuk. Kasiopeja se upitala da li će životinji, pošto je
potpuno napeta i na oprezu, miris njenog straha skrenuti pažnju sa
mogućeg plena koji se približavao.
Ili će se usredsrediti na taj lakši plen?
A on joj je sada bio na vidiku i u domašaju.

OSAMDESET TREĆE POGLAVLJE

Grant je krenuo prema mestu na koje je ultralaka letelica pala. Morao je

da se pobrine za pilota dok Proktor ubije ženu. Zatim će se pobrinuti i
za Proktora. Mogao je da baci sva tela u reku i ona će otplutati
nizvodno, što će učiniti da bude skoro nemoguće ustanoviti gde su
ljudi ubijeni. Mala letelica proletela je između krošnji drveća sa
ugašenim motorom i konačno je čuo udar kada je pala.
Ponovo je bio u igri i držao je stvari u svojim rukama. Dobro je što
se otarasio oca. Imao je dovoljno delova slagalice i bio je siguran da
Dajana može da ih složi u celinu i poveže tačke. I ponovo je imao
ceremonijalni ključ pošto ga je uzeo od oca kad ga je ubio. Čim ovo
bude završeno, dovešće Dajanu ovamo. Zajedno će moći da reše
zagonetku i pronađu riznicu.
Jedina smetnja biće ostali pripadnici Reda, pošto je sada znao da su
oni tu negde blizu i da posmatraju.
Jednostavno je morao da bude oprezan.
Zraci svetla probijali su se kroz raskošne krošnje iznad njegove
glave. Spazio je olupinu kako se njiše gore visoko na veličanstvenom
boru. Neverovatno, ali pilot je uspeo da izbegne udarac u zemlju. Grant
je prišao bliže i pogledao u otvorenu kabinu. Sedište je bilo prazno,
pojas je slobodno visio, kao i slušalice koje su visile na dobrih sedam
metara visine.
Na zemlji je ležala kaciga.
On je postao oprezan.
Gde je pilot?

Koton je uspeo da zaustavi oštećenu letelicu, koristeći grane da ublaži

pad. Spuštanje nije bilo onoliko glatko koliko je želeo, i zaustavio se
okrenut naopačke, ali ultralaka letelica opravdala je svoje ime i najzad
se zaustavila na vrhu jednog drveta. Zatim je uspeo da skine kacigu,
izvuče se iz remenova kojim je bio vezan i spusti se na tlo.
Bio je naoružan beretom.
Pretpostavio je da će neko doći u njegovom pravcu pa je zauzeo
položaj iza jednog od masivnih borova i gledao kako mu se približava
mlad čovek kratke kose.
Isti onaj iz sale sa fosilima.
Grant Brekinridž.
Upravo onaj kog je i došao da vidi.

Grant je osećao da ga neko posmatra. Visoko staro drveće uzdizalo se

svuda oko njega poput prirodne katedrale, zaklanjajući jutarnje sunce i
bacajući dugačke tamne senke. Osećaj je bio sličan onome koji je imao
u Kentakiju pre nekoliko meseci kada je pratio znake u šumama,
tražeći jednu od zaliha zlata. Tada je mislio da ga uhodi čuvar, ali niko
se nije pojavio kada je stigao do kraja staze i iskopao zlatnike iz zemlje.
U daljini je odjeknuo pucanj.
Najverovatnije je ona žena upravo stradala od Proktorove puške.
Morao je da završi s ovim.

Koton je posmatrao svoj plen.

Ovaj čovek je bez kajanja pucao u Stefani Nel. Brinuo je zbog
Kasiopeje i pucnja iz puške koji je upravo čuo.
Ovo nije bilo dobro.
Ali ostao je na svom položaju iza drveta i postavio se tako da stablo
ostane između njih dok Brekinridž bude nastavljao da se približava.
Sačekao je da njegov protivnik prođe pored njega pa je iskoračio na
otvoreno, uperio pištolj i nategnuo obarač.
Taj zvuk je sve govorio.
 Brekinridž je stao, ali se nije okrenuo. „Znao sam da si tu negde.”
On nije bio impresioniran. „Baci pištolj.”
„Prepoznajem naredbu. Ti si onaj tip iz muzeja.”
„Trebalo bi da neko ko tako dobro čuje uradi ono što sam tražio.”
„Ti si federalac?”
„Ko bih drugi bio?”
„Mislio sam da si možda jedan od Vitezova zlatnog kruga.”
„Oni su ti sada najmanja briga.”
Zadržao je pištolj u istom položaju. Ova budala je stvarno mislila da
ga može nadmudriti. Izgleda da ga je sreća služila toliko dobro i toliko
dugo da je umislio da je nepobediv. Ubistvo Martina Tomasa,
pronalaženje Kamenog stepenika, napad na Stefani, krađa Kamena
srca. Uspešan niz akcija, mada su se karte tako složile da sve ide njemu
u prilog.
Koton je još jednom pokušao.
„Baci pištolj.”

Grant je stegnuo prst na obaraču. Imaće samo delić sekunde kada se

okrene. Nadao se da ovaj čovek, mada naoružan, nema petlju da opali.
Naravno, u trenutku uzbuđenja, u reakciji na neposrednu pretnju,
svako bi pucao da spase sopstvenu kožu. Ali ako bude delovao polako i
pažljivo, mogao bi da ispali metak pre nego što ovaj tip shvati šta ga je
pogodilo.
Onda će na red doći Proktor. A ako bude dovoljno odugovlačio,
možda će Proktor doći da potraži njega i tako mu sam rešiti problem.
Čuo je kako mu čovek po drugi put naređuje da baci pištolj.
Ali on je ignorisao naredbu.
I počeo je polako da se okreće.

Koton je mogao da vidi da je ovaj tip odlučio da proveri koliko on ima

petlje. To je bio problem sa lukavim tipovima. Oni nikada nisu znali
kada da stanu.
Brekinridž je polako okrenuo telo, kao da hoće da baci pištolj i
podigne ruke u znak predaje. Desnom rukom je i dalje držao oružje, a
leva mu je bila prazna i kretala se naviše.
Skretanje pažnje.
I to loše izvedeno.
Odlučio je da mu da svaku moguću priliku, nadajući se da ga neće
razočarati.
I nije.
Brekinridž je izmahnuo desnom rukom naviše, ali nije uspeo da je
ispravi.
Iz Kotonovog pištolja izleteo je metak.
Probio je pravilnu rupu u Brekinridžovoj lobanji, prošavši pravo
kroz nju i izbacivši mlaz krvi i moždanog tkiva napolje. Smrt je nastala
momentalno i telo se sručilo na beživotnu gomilu.
Spustio je pištolj.
„Ovo ti je za Stefani.”
Ali odmah je pomislio na Kasiopeju.
I potrčao je nazad ka ruševinama.

Kasiopeja je ležala na kamenitom tlu. Puma ni na trenutak nije skretala

pogled s nje, čak ni kada je zvuk Proktorovog približavanja kroz lavirint
od stena postao mnogo glasniji. Velika mačka ga je takođe čula i telo joj
je postalo napeto, što se videlo u blagoj promeni položaja. Napetost je
popustila, pa ponovo narasla kada se zver uspravila na noge.
Kasiopeja nije pomerila nijedan mišić i jedva da je i disala.
„Budi dobra maca”, promrmljala je, gutajući pljuvačku i
pokušavajući da kontroliše drhtanje glasa.
Nije mogla da vidi izlaz ni iz jedne od dve opasnosti koje su joj
pretile. Mogla je samo da gleda.
Proktor je zaobišao stenu i spazio je. Držao je pušku nagotovs, kao
lovac na safariju.
„Uštedela si mi trud da nosim tvoje telo dole do reke”, rekao je.
Puma je zarežala.
Proktor je to takođe čuo i ispalio je metak u stenu blizu glave
životinje. Na to je mačka šmugnula i nestala s vidika.
„Bilo bi šteta ubiti nešto tako lepo”, rekao joj je Proktor. „Nažalost,
to ne važi za tebe.”

Koton je našao telo Frenka Brekinridža. Starac je bio ubijen iz pištolja.

To je značilo da su ostali još samo jedan čovek i Kasiopeja.
Ali gde?
Začuo se pucanj iz puške.
I to ne previše daleko. U pravcu reke.
Krenuo je u tamo, niz neravnu pošljunčanu stazu posutu suvim
otpalim granama. Na nebu je kružio lešinar, lebdeći na prvim toplim
vazdušnim strujama tog dana.
Loš predznak?
Nadao se da nije.

Kasiopeja se uvek pitala kada će doći kraj. Iskušavala je smrt mnogo

puta, preuzimajući rizike koje bi većina ljudi izbegavala po svaku cenu.
Sada je dovela sebe u neodrživ položaj, u zamku na obali reke, među
stenama, dok je čovek s puškom s visine gledao u nju.
„Shvataš da ovo nije ništa lično”, rekao je Proktor.
„Za mene jeste.”
On se nasmejao. „Pretpostavljam da bi moglo biti.”
„Nisam više od koristi?”
„Bojim se da je tako. Pilot one letelice verovatno je mrtav, a ti ćeš
mu se sada pridružiti. Zatim ćemo mi vitezovi ponovo nestati u senku.”
Ako je taj pilot bio Koton, morala je da veruje da je on dobro. I zašto
ne bi bio? On je bio Harold Eri Koton Malon. Najbolji čovek koga je
ikada upoznala.
Zato je odlučila da preduzme nešto radikalno.
Nešto što nije uradila otkad je bila dete.

Koton je čuo vrisak.

Glasan. Prodoran.
U blizini.
Kraj reke.
Pošto je Kasiopeja bila jedina žena koju je video kilometrima
uokolo, to je morala biti ona.
Potrčao je u pravcu vriska.

Kasiopeja je nastavila svoju igru, glumeći strah i kupujući vreme.

„Očekivao sam malo više hrabrosti od tebe”, rekao je Proktor.
„Niko ne želi da umre.”
„Ne, valjda ne. Ali tvoje vreme je došlo.”
„Postoji li način da te odgovorim od toga? Kao što si rekao u onom
restoranu, poznato je da žene nude razne stvari kada su saterane u
ćošak.”
On je odmahnuo glavom. „Ne ovog puta.”
 Uperio je pušku.
Osetila je žaljenje, ali ne preveliko. Živela je na svoj način, pod
svojim uslovima, i nije mogla da žali. Bilo je uspona i padova, greški i
nezgoda, kao i velikih uspeha. Najviše je žalila zbog Kotona. Neće stići
da završe ono što su započeli.
Mrzela je što je tako.
Ali ova borba bila je završena. Mogla je da se baci u reku, ali Proktor
bi je jednostavno ustrelio. Sa vezanim rukama bila bi tek plutajuća
meta. Izgleda da u blizini nije bilo nikoga da čuje njen vrisak. Bio je to
sračunat potez koji se nije isplatio. Zato je u svojim poslednjim
trenucima prestala da se pretvara da se plaši i ustala na noge pa
pogledala niz cev puške u čoveka koji ju je držao.
„Hajde! Povuci prokleti obarač.”
„Ubijanje nikada nije lako”, rekao je on. „Ali ponekad je neophodno.”
Sklopila je oči.
Odjeknuo je pucanj.
Ali metak nije prodro u njeno telo.
Umesto toga, Proktor je posrnuo napred kada se nešto zabilo u
njega s leđa. Onda je odjeknuo još jedan pucanj i glava mu se rasprsnula
od silovitog udara. Telo se zanelo s jedne strane na drugu pre nego što
je klonulo na kamenito tle.
Potrčala je napred, pored stena koje su joj zaklanjale pogled, i videla
Kotona na vrhu obronka. Telo joj je obuzeo osećaj velikog olakšanja.
Bože, stvarno je volela ovog čoveka.
„Jesi li dobro?”, upitao je on.
„Sada jesam.”
Popela se uz obronak, žestoko ga poljubila i rekla: „Mislila sam da je
sve gotovo.”
„Nikad.”
Sviđalo joj se kako to zvuči. „Nadala sam se da ćeš čuti onaj vrisak.”
„Dobro je što sam naišao da ti spasem kožu.”
Bio je u pravu. U poslednje vreme češće se dešavalo obrnuto. „Već je
i bilo vreme da počneš da uzvraćaš usluge.”
„Na to ne mogu ništa da prigovorim.”
Našao je u džepu nožić i presekao joj veze na rukama. Ruke su joj
bolele od tako dugog držanja u istom položaju, a prsti su joj bili utrnuli
i jedva ih je savijala. Ispružila ih je prema nebu.
„Šta je sa Brekinridžovima?” upitala je.
„Obojica su mrtvi.”
 „Ti si ih sredio?”
„Samo onog koji je bio bitan.”
„Dakle, sada je otprilike sve ovo završeno?”
„Ne baš”, odgovorio je.
Znala je na šta je mislio.

OSAMDESET ČETVRTO POGLAVLJE

NACIONALNI PARK KARSON

NEDELJA, 30. MAJ
Koton je stajao pored starog konjskog pojila koje je napravio - sada je
to znao - Angus Adams. Prošla su dva dana od obračuna i pogibije
trojice ljudi. Njih dvoje proveli su prethodni dan povezavši se preko
interneta sa Zamkom i Rikom Stemom, i spojili su svih pet kamenova u
jedan digitalni mozaik.

Kasiopeja mu je pokazala Alfa kamen koji je Frenk Brekinridž

pronašao u crkvi. Pet slika formatirane su na isti način i međusobno
uklopljene, baš kao što bi se uradilo sa pravim kamenovima kada se
polože jedan pored drugog.
Kada su položeni Kameni stepenik i Alfa kamen, i kada je umetnut
Kamen srce, linija sa osamnaest markera jasno je označavala stazu
koja je vodila do središta srca.
I riznice.
Kamenovi su predstavljali glavni izazov, koji je Angus Adams
sigurno smislio da bude težak. Namerno pogrešno napisane reči.
Čudne fraze. Skrivena značenja. Zbrkani, gramatički netačan španski.
Ništa nije bilo postavljeno po nekom određenom redu. Sve je trebalo
da bude tumačeno u međusobnoj povezanosti. Delić ovde i delić tamo
zajedno su se spajali u odgovor.
I zamisao je upalila.
Dok bi učinak vremenskih uslova, erozije i vandalizma uništio
druge mape i ostavljene znakove, kamenovi su istrajali.
Uz pomoć Muzeja američke istorije i Muzeja istorije prirode,
pripremljene su satelitske slike topografije terena od crkve prema
severu i preko reke, baš kao što je Alfa kamen pokazivao. Neverovatno
je bilo što su nepravilne linije prikazivale prave kanjone na pravim
mestima i linija sa osamnaest markera obeležavala je stazu koja je
vodila u planine Sangre de Kristo. Određivanje udaljenosti bilo je težak
deo zadatka, ali tačke duž krivudave linije koja se završavala u centru
Kamena srca bile su naizgled ravnomerno razmaknute, pa su to
shvatili kao ključ za tumačenje slike. U Adamsovo vreme, vama je bila
uobičajena merna jedinica. Otprilike jedan metar. Ako je to bilo tačno,
onda su posle poređenja kamenova sa satelitskim slikama dolazili do
zaključka da su tačke na stazi međusobno udaljene otprilike po petsto
metara. Adams je verovatno označio stazu sa osamnaest jasno
istaknutih markera, ali Koton je sumnjao da je mnogo od njih još
sačuvano - a ako su i bili, njihovo pronalaženje bilo bi težak zadatak.
Ništa u vezi sa ovim poduhvatom nije bilo lako, pa zašto bi Adams, na
samom njegovom kraju, promenio išta u vezi sa tim?
Na kraju su određene tri moguće lokacije, u različitim pravcima, i
ustanovljene su GPS koordinate za svaku od njih.
Deni Danijels i Voren Veston stigli su prethodnog dana. Vrhovni
sudija je s olakšanjem primio vest da su obojica Brekinridžovih mrtvi,
kao i Proktor, koji je odavno bio jedna od trulih jabuka u redovima
vitezova. I Danijels i Veston želeli su da učestvuju u onome što će se
dešavati.
Pored pojila su ih čekala četiri konja.
„Odavno nisam jahao”, rekao je Danijels. „Ali nisam zaboravio kako
se to radi.”
„Ja nikada nisam jahao konja”, rekao je Veston.
 Danijels se nasmejao. „Ovo bi trebalo da bude zabavno za gledanje.”
„Moji problemi te zabavljaju, zar ne?”
„U stvari, da. Prilično.”
Danijels im je ispričao šta se dešavalo sa Vensom. On je pozvao
predsednika Donjeg doma Kongresa, počeo razgovor sa informacijom
o Dajaninoj smrti i posle toga ispričao sve što zna. Zatim mu je
ponudio izbor: da povuče pramenu pravilnika i nikad je više ne
pominje, ili će mlađi senator iz Tenesija, koji je nekada bio predsednik
SAD, održati konferenciju za štampu na kojoj će sve ponovo ispričati,
ovog puta pred javnošću, i onda će videti koliko dugo će Komitet za
pravilnik nastaviti da sledi Vensa. Odanost je jedna stvar, a političko
samoubistvo nešto sasvim drugo. Ništa ne okončava revoluciju brže od
skandala, naročito kada on podrazumeva zaveru, krađu i više smrtnih
slučajeva.
Nije bilo nikakvo iznenađenje što je Vens obustavio postupak.
Koton je čučnuo i prstom iscrtao putanju na zemlji, pokazujući im
stazu i šta treba da traže.
„Držaćemo oči otvorene”, rekao je. „Ono što tražimo biće jasno
izloženo pogledu, ali će ga ipak biti teško videti.”
Uzjahali su i krenuli prema prvim koordinatama, prešavši reku na
mestu gde je bila plitka, nizvodno od mosta od užadi. On je saznao da
Adamsova rančerska kuća više ne postoji, i da nijedna od građevina na
imanju nije sačuvana. Rendžeri nisu bili sigurni čak ni gde su se
nalazile. O Adamsu se malo znalo, pošto je živeo povučeno, što je
delovalo kao nešto tipično za njega. Slikar koji je postao ilustrator, pa
špijun, i na kraju Vitez zlatnog kruga.
Neobičan put.
Sunce je bleštalo na golom tlu, crvenkastosmeđem pod nebom bez
oblaka. Koton je udahnuo miris suve zemlje i bilo mu je drago što je tu.
Pratili su instrukcije sa GPS uređaja i jahali su skoro sat vremena, dok
je drhtavi horizont lebdeo pred njima kao priviđenje. Tamna senka u
obliku polumeseca proletela je preko zemlje. Nekoliko sekundi kasnije
se vratila, ponovo proletevši kao klatno. On se zagledao u nebo i video
jastreba koji je lebdeo na toplim podnevnim vazdušnim strujama,
kormilareći repom u obliku asova. Već su videli nekoliko krupnih
jelena koji su pobegli od njih.
Prvo mesto na koje su stigli nije nudilo ništa obećavajuće. Litice su
bile previše strme i previše visoke.
Isto je bilo i na drugom mestu.
 Ali koliko je Koton mogao da vidi, treće je nudilo mogućnosti.
Ono je bilo najudaljenije od pojila, i bilo je dosta izloženo eroziji od
Adamsovog vremena naovamo. Ovde je takođe dolazilo i do
zemljotresa. Kao i do poplava. Ova zemlja bila je u pokretu, ali postojao
je i kontinuitet, na šta je Adams svakako računao.
Zagledao se u strmi obronak. Vremenskim nepogodama išibana
zemlja boje rđe pružala se uvis više od stotinu metara. Naslage škriljca
bile su ogolele na mestima gde su zimske kiše, vetrovi i sunce isprali
obronke brda. Put su im preprečavale velike stene koje su štrcale iz
zemlje kao spomenici. Grupice kržljavih hrastova i žbunje mučili su se
da ostanu u životu na suncem spaljenoj zemlji.
„Vidite li?”, upitao je ostale.
Niko od njih nije video.
Ali on je već postajao dobar u ovome.
Verovatno su u pitanju bili porodični geni.
„Petnaestak metara uz strminu, onaj okrugli kamen.”
Sve kamenje bilo je uglačano vetrom i vremenom. Ali jedan mu je
privukao pogled. Podbo je konja i poterao ga prema šumarku, a ostali
su krenuli za njim. Zaobišao je sa druge strane. Sada se video i drugi
deo tog kamena, takođe zaobljen. Njegov najveći deo bio je usađen u
zemlju, ali se videlo dovoljno da se prepozna oblik.
Srce.
„Traži srce. Tako je glasilo naređenje na Veštičjem kamenu”, rekao
je Koton.
„Misliš li da je ovo pravo mesto?” upitao je Veston.
On je sjahao.
„Sada ćemo otkriti.”

Kasiopeja se osećala bolje posle nekoliko prospavanih noći, malo

dobre hrane i Kotonovog društva. Bila je zadivljena kada je saznala za
povezanost njegove porodice sa starom crkvom i konjskim pojilom. A
on je očigledno bio zainteresovan. Više nego što ga je videla za dugo
vremena. Dopadalo joj se što mu je porodica toliko važna.
Koton je pogledao u vrhovnog sudiju. „Šta vi mislite? Je li ovo
spomenik ubica?”
Ona je bila radoznala. „Hoćeš li objasniti to što si rekao?”
„Veštičji kamen upozorava da je staza opasna. Deda mi je pričao o
spomenicima ubicama.”
„Je li on bio vitez?” upitao je Veston.
 Koton je odmahnuo glavom. „Nisam siguran. Mogu samo da kažem
da je mnogo znao o njima.”
Gledala je kako Koton otkopčava bisage i vadi dva štapina dinamita
i ašov na sklapanje. Čuvari nacionalnog parka uverili su ih da je pristup
u ovo područje zabranjen i da ih niko neće uznemiravati. To što su
prisutni bili bivši predsednik SAD i vrhovni sudija pomoglo je u
zaobilaženju inače neizbežnih pitanja, ali poziv ministra unutrašnjih
poslova okončao je svaku raspravu. Stefani je iz bolničkog kreveta
obavestila predsednika Foksa o svemu što se desilo, što je dovelo do
hitne saradnje na visokom nivou. Pogotovo kada je novi predsednik
saznao šta je predsedavajući Predstavničkog doma planirao.
Veston i Danijels su sjahali.
„Srce je bilo španski simbol za zlato”, rekao je Koton. „Slomljena
srca su već druga stvar. Pogledajte ovo ovde. Slomljeno je na tri mesta.”
„To je možda samo od vremena”, napomenuo je Danijels.
„Možda. Ali moglo bi da se radi i o nečemu drugom. Recimo: Srce će
ti biti slomljeno ako ne obratiš pažnju na ovo upozorenje. Munje i cikcak
linije su simboli smrtonosne zamke. Alfa kamen, Kamen srce i Kameni
stepenik puni su tih znakova. Povedite konje nazad dok Kasiopeja i ja
postavimo dinamit.”
Ona je krenula za njim uza strminu, hvatajući uporište na
nestabilnom tlu, dok se oko njih prašina podizala u oblacima. Gledana
iz blizine, veličina kamena u obliku srca bila je upečatljiva. Izdizao se
više od dva metra iz tla i morao je da teži nekoliko tona.
„Ova stena je prilično upadljiva”, primetio je Koton, „ako znaš šta da
tražiš. Adams je morao da pretpostavi da će, ko god dođe da ga traži,
imati to znanje. Zato možemo sa sigurnošću reći da je postavio zamku
da bi osigurao svoju pretpostavku.”
Zabio je piket ispred kamena i postavio dva štapina dinamita pored
njega, na udaljenosti jednakoj otprilike polovini njegove visine.
„A taj neko mogao je da dođe bez dinamita”, dodao je on
pregledajući ono što je uradio. „Ovaj kamen stoji pod stvarno čudnim
uglom u odnosu na obronak.”
Shvatila je na šta je mislio. „Da je slobodan, skliznuo bi dole.”
Osmehnuo se. „U tome i jeste cela ideja. Zbog toga se zove
spomenik ubica.”
Odmotao je nekih pola metra fitilja i našao upaljač u džepu.
„Spremi se da trčiš.”
Deni je gledao sa udaljenosti od pedeset metara kako se Koton i
Kasiopeja uspinju uza strminu.
„To jeste spomenik ubica”, promrmljao je Veston.
„Treba li da mu to kažemo?”
Veston nije skretao pogled sa obronka. „Bio si u pravu u vezi s njim.
On tačno zna šta radi.”
Deni je bio oduševljen što je ovde. Stefani se oporavljala i lekari su
rekli da će biti dobro. Insistirala je da on krene, ali očekivala je video-
izveštaj ako išta bude pronađeno. Štampa je opsedala njegovu
senatorsku kancelariju zbog Dajane Šervud, ali on je rekao samo da
trenutno nema komentar. Telo Martina Tomasa vraćeno je njegovoj
porodici s objašnjenjem da je pao kao žrtva zavere, i da je njegovo telo
pronađeno u tunelu tek posle nekoliko dana. Rečeno im je da se o
svemu vodi istraga.
Video je kako se Koton saginje i pali fitilj, a zatim zajedno sa
Kasiopejom žuri niz obronak. Spustili su se baš kada je pred njegovim
očima sevnula eksplozija, podižući pokrov od crvene prašine, a
kamenje i šljunak sručili su se niz obronak poput lavine.
Ali kamen u obliku srca nije se ni mrdnuo.

OSAMDESET PETO POGLAVLJE

Koton je pregledao krater koji je ostao posle eksplozije. Baš kao što je i
pretpostavljao, ispod kamena u obliku srca nalazio se sloj šljunka.
Video je da je i Veston razumeo šta to znači.
Posegnuo je naniže i sakupio šaku kamenčića, dok mu je u ušima
zvonilo od uzbuđenja. „Iskopaš rupu u podnožju stene duboku metar i
po, pod uglom od četrdeset pet stepeni u odnosu na nju, i napraviš
uporišnu tačku. Šljunak ispuni rupu ispod stene. Kao što možete videti,
najveći deo stene pruža se preko rupe sa šljunkom. Sve ovo je jedan
ogromni mamac.”
„Zaista jeste”, složio se Veston. „Neko ko nije u potpunosti svestan
o čemu se radi počeo bi da kopa, misleći da kamen označava ulaz. Kada
bi zakopao samo malo u dubinu ispod kamena, pretpostavljam da bi
video urezane simbole. Oni ne znače ništa, tu su samo da namame tog
nekog da nastavi da kopa. Što bi i uradio.”
„Dok ne bi zašao dovoljno duboko da oslobodi šljunak ispod
kamena, a taj šljunak deluje kao kuglični ležajevi, pri čemu gravitacija
obezbeđuje ključnu pomoć”, rekao je Koton. „Zatim spomenik ubica
klizne nadole i obavi posao. Savršena klopka koja se ne kvari s
vremenom. A pogledajte ovo.”
Pokazao je na grubo uklesani krst, urezan duboko u donju stranu
stene. I slovo N. Nijedno nije nastalo nekim hirom prirode, jer su se
jasno videli tragovi dleta. „Adams je hteo da ljudi kopaju sa ove strane.
Ali to je smrtonosna klopka.”
„Pa gde je onda ulaz?” upitala je Kasiopeja.
On se setio Kamena konja i šta se nalazilo ispod konjskog repa.
Dvostruka izbočina. Samo U je značilo ulaz.
Ali tamo su bila napisana dva U jedno pored drugog.
Što je značilo dvostruki ulaz.
Još jedan nasumični deo slagalice koji nije značio ništa, dok ne
počne da znači sve.
„Jednostavno”, odgovorio je on. „Sa druge strane.”

Koton je upalio fitilj i pobegao po treći put. Od druge eksplozije

masivno srce je napuklo. Ova bi trebalo da ga razbije na komade.
To se i desilo.
Uzeo je još dva ašova i svi su krenuli nazad uz obronak. On,
Kasiopeja i Danijels su kopali. Na dubini od tri metra sečivo njegovog
ašova zagrebalo je tvrdi metal. Nastavili su da kopaju, brišući lica od
prašine koja ih je gušila, i otkopali četvrtasta gvozdena vrata, uzidana u
padinu brda poput ulaza u podrum kuće.
„Nema šarki”, rekao je Danijels.
On i Danijels zajedno su podigli poklopac i otvorili ulaz u mračnu
odaju koja se pružala duboko u padinu brda. Na ulazu su pored vrata
stajali drveni stubovi koji su podupirali tavanicu i svuda su se videli
prepoznatljivi tragovi rudarskih pijuka. Svi su izvadili baterijske lampe
iz ranaca. Koton je ušao prvi, a Kasiopeja ga je pratila.
„Vas dvojica sačekajte ovde”, rekao je Koton Danijelsu i Vestonu.
„Hajde da se uverimo da je put čist. Može biti još zamki, a ne trebaju mi
dva mrtva ili osakaćena državna zvaničnika.”
„Daćemo ti pet minuta”, rekao je Danijels.
On je ponovo nabacio ranac na ramena i ušao, obasjavajući sebi put
snopom svetlosti baterijske lampe. Svaki korak koji je napravio bio je
kao kroz minsko polje. Padale su mu na pamet sve mogućnosti:
eksplozije, vodene zamke, klizišta i iskopane jame. Problem bi takođe
mogao da predstavlja i barut, jer bi mogao da bude eksplozivan i posle
više od stotinu godina.
Obavila ih je potpuna tama, i njihove baterijske lampe zajedno su
obasjavale tek nekoliko koraka ispred njih. Mogao je da hoda potpuno
uspravno, samo ramenima dodirujući zidove prolaza. Nije bio ljubitelj
tesnih zatvorenih prostora, ali mogao je da vidi ulaz iza njih i još je
osećao topao vazduh spolja. Usmerio je zrak svetlosti sa zida u svod
tunela, pa zatim u pod. Od iščekivanja mu se stezao stomak. Bilo je
malo verovatno da je ovaj prolaz bio nezaštićen.
Onda je video.
I stao.
Iskopana u podu, preko uskog prolaza od jednog zida do drugog,
zjapila je mračna pukotina. Prišao je i usmerio snop svetlosti dole u
jamu. Otvor je nekada bio prekriven komadom tanke štavljene kože,
koja je verovatno bila pokrivena tankim slojem zemlje. Nešto je na dnu
svetlucalo kao dijamantska dijadema i on je posle jednog trenutka
shvatio šta je to.
„Nabacali si krhotine stakla na dno”, rekao je. „I to mnogo stakla.
Naiđeš ovuda, upadneš i sav se iskasapiš. Smrtonosna jama.”
Dosta slično drugoj klopci koje se sećao od pre nekoliko godina iz
južne Francuske.
„Ovi ljudi su bili ozbiljni”, šapnula je ona.
Zaista i jesu.
Preskočili su jamu.
Ispred njih su bile još dve jame, a jedna je i dalje bila pokrivena
kožom koju su oni srušili u rupu.
Na kraju prolaza bila je gvozdena rešetka sa zaključanom bravom.
„Put je čist. Dovedimo ih ovamo dole”, rekao je on.
Kasiopeja se zaputila nazad ka izlazu dok je on pregledao kapiju.
Kod Granta Brekinridža pronađen je ceremonijalni ključ. On je sada
izvukao taj ključ iz džepa i pogledao ga na svetlosti baterijske lampe.
Izgledalo je da se uklapa u bravu na kapiji, ali unutrašnji mehanizam
sada je sigurno bio zarđao. Ali opet, ovde je klima bila suva, i u vazduhu
u tunelu nije bilo vlažnosti. Nije smeo da minira kapiju iz straha da ne
uništi tunel, a ona je još bila dovoljno čvrsta da predstavlja neprelaznu
prepreku.
Pa onda, zašto da ne pokuša.
 Gurnuo je ključ u bravu i okrenuo ga.
I naišao na otpor.
Okretao je naizmenično desno i levo.
Zubac je počeo da se pomera.
Ne mnogo, ali mogao je da oseti kako donekle popušta. Srećom,
razmišljao je unapred i poneo u rancu podmazivač koji je sada izvadio.
Ključ je sam po sebi ukazivao na to da će u nekom trenutku možda
naići na bravu, tako da ne bi bilo loše malo pomoći radu unutrašnjeg
mehanizma.
Izvukao je ključ i naprskao podmazivač u ključaonicu.
Iza leđa je čuo kako mu se ostali približavaju.
Vratio je ključ u bravu i nastavio da ga pomera levo i desno.
Ponovo je upotrebio sprej.
Konačno je zubac u bravi popustio.
Ostali su stigli baš kada je rastvorio kapiju.
„Ceremonijalni ključ je proradio?”, upitao je Veston.
On je klimnuo glavom. „Pomoću malo WD-40.”
Tunel ih je posle manje od tri metra doveo u neku naizgled veliku
prostoriju.
„Hajde da idemo polako”, rekao je Koton. „Kao što vidite, ovde ima
opasnosti.”
Pošao je prvi, ali nije naišao na nove zamke.
Ostali su ga pratili.
Njihove četiri baterijske lampe obasjale su odaju površine od
stotinak kvadratnih metara i tri metra visoku. Izgledala je kao prirodna
pećina čija je veličina možda povećana ljudskim radom. Pod je bio
pokriven iskopanom zemljom. Svuda su ležale drvene kutije različitih
oblika i veličina, zajedno sa vrećama od grubog platna. Bilo ih je
previše da bi mogli da ih prebroje. Sve su bile prekrivene debelim
slojem prašine i zemlje i poredane ukrug oko jednog stola u sredini
odaje.
Na stolu se nalazila još jedna drvena kutija.
„Dobro došli u riznicu”, promrmljao je Koton.
„Ovo je neverovatno”, uzviknuo je Veston. „Red se uvek prijatno
oseća u podzemlju, i figurativno i doslovno.”
„Ako su sve ove kutije pune zlata i srebra, ovde su milijarde dolara”,
primetio je Danijels.
Koton je pregledao tlo između mesta gde su stajali i najbližeg
sanduka. Izgledala je čvrsto. Krenuo je napred, koračajući stopu po
stopu, polako i mirno. Prišao je jednoj kožnoj vreći i obrisao prašinu s
nje. Izvadio je džepni nožić i presekao dugački kanap kojim je bila
vezana. Sadržaj vreće prosuo se na zemlju.
Komadi zlata, novčići i male poluge.
„Kakav prizor”, rekao je Danijels.
Koton je poneo sa sobom mali pajser, očekujući da bi mogao da mu
zatreba. Našao je alatku u rancu, otvorio jedan sanduk i video blistavu
gomilu zlatnih poluga. Podigao je jednu. Bila je čvrsta i teška.
„Pogledajte ovamo”, rekla je Kasiopeja.
Ispratio je pogledom zrak svetlosti iz njene baterijske lampe i video
malu peć za topljenje i kovački meh. Prišao je i pritisnuo polugu meha.
Ukočena koža zapucketala je od pritiska kome već dugo nije bila
izložena. „Izgleda da je Adams na sve mislio. Sam se bavio topljenjem,
upravo ovde.”
„Šta je ovo?”, upitao je Danijels.
Koton do tada nije primetio stare putne kovčege. Ali teško je bilo
odjednom videti sve, kao na novogodišnje jutro kada se sjuriš niz
stepenice da vidiš šta ti je Deda Mraz ostavio, i pred očima ti se pojavi
mnogo igračaka rasutih na sve strane. U odaji je bilo dvadeset ili više
starih putnih kovčega. On im je prvi prišao i otvorio jedan.
Unutrašnjost kovčega bila je prepuna papira, fascikli i knjiga.
„Ovo je arhiv Konfederacije”, rekao je Veston. „Red je dobio
zaduženje da ga čuva. Nadajmo se da su ovde i dosijei Reda. Nisu
viđeni od 1865.”
„Trebalo bi da vidite ovo”, ubacila se Kasiopeja.
Svi su krenuli prema njoj i pod svetlošću baterijske lampe videli
tamnu, kožastu stvar, neodređene boje i oblika neke stare lopte. Tada
je Koton video da je to lobanja na kojoj je još bilo nešto malo mesa.
Koža boje čokolade ulegnula se na čelu i visila s nosa i brade, ali je leš
sve u svemu bio mumificiran i dobro očuvan.
„Imate li neku ideju ko je ovo?”, upitao je Danijels.
„Ko zna”, odgovorio je Koton. „Ovo je bio gadan posao. Sigurno je
bilo žrtava.”
„Je li to Adams?”, zapitao se Deni.
„Malo je verovatno”, reče Koton. „On je bio čuvar ovog mesta. Onaj
koji ga je zatvorio i čvrsto zapečatio. Dakle, on je bio taj koji je poslednji
izašao odavde. Po onome što se sećam da sam čuo od dede, Adams je
umro oko 1900. godine.”
„Gde je sahranjen?” upitala je Kasiopeja.
 On nije znao odgovor na to, pa je pogledao u Vestona, koji je rekao:
„Žao mi je. To niko ne zna.”
Sve ih je privlačio sto u sredini, kome su prišli oprezno jer bi bilo
šta što je tako primamljivo moglo biti mamac.
Ali nisu ih dočekale nikakve zamke.
Na stoluje stajala izrezbarena drvena kutija široka tridesetak
centimetara i isto toliko visoka, na čijem su vrhu bile ugravirane reči:

A La Muerte del Finado Angus Adams.

Po smrti pokojnog Angusa Adamsa.

Koton je pokušao da otvori poklopac, ali bio je čvrsto zatvoren i
zaključan.
Na prednjoj strani bila je još jedna ključaonica.
„Pokušaj”, podstakao ga je Veston.
Koton je uzeo ceremonijalni ključ.
„Uvek sam se pitao zašto su u šipku na ključu urezani krst i krug”,
rekao je Veston. „Možda je to baš za ovu bravu.”
Možda je i bilo tako.
Ubacio je ključ u otvor i osetio kako se krst na njegovoj šipci
uklopio u nešto. Iznenadilo ga je što se ključ okrenuo gotovo bez imalo
otpora. Unutra je video dva ispisana parčeta pergamenta.
Izvadio ih je iz kutije.
Pisalo je:

Život me je naučio da je prošlost nepromenjiva, ali da je budućnost

neograničena. Najbolja nada za obnovu besprekorne čistoće i
bratstva nacionalne Unije počiva u stavovima i karakteru ljudi
koji će naslediti ovu generaciju. Nadam se da bi oni mogli biti
dostojni tog blagoslovenog posla, koji će ih naterati da crpu svoju
veru iz izvora naše veličanstvene političke istorije radije nego iz
manje uzvišenih tokova, zagađenih od strane sebičnih laktaroša i
od stranačkih sukoba. U starosti sam naučio da su Očevi osnivači
imali u vidu da mi u svom pohodu ka savršenijoj Uniji rešavamo
međusobne razlike rečima, a ne mecima. Velika je šteta što su
toliki ljudi poginuli da bi nas podsetili na to što je glavno.
Ponosno sam služio kao Vitez zlatnog kruga. Moje lično
zaduženje bilo je da štitim dokumente i bogatstvo koji se sada
nalaze oko vas. Skoro svi ljudi koji su se borili u poslednjem
 velikom ratu između država više nisu među živima, a ostali će
nestati u kratkom roku od nekoliko narednih godina, uključujući i
mene. Ne sprema se nikakva nova revolucija, niti je verovatno da
će ikada doći. Unija je obnovljena i, milošću božjom, nikada više
neće biti dovedena u pitanje.
Nadam se da će onaj koji čita ove reči doći iz one posvećene
institucije znanja na Nešenel molu, onoga što je postalo poznato
kao Zamak. Proveo sam neke od najsrećnijih godina života
slikajući u njoj. Kakva je to ironija što je bio potreban jedan Englez
da pokrene njeno osnivanje, pošto ništa ne deluje više američki od
Instituta Smitsonijan. Gledao sam njegova dostignuća, čudeći im
se i diveći im se: svem tom napretku koji je Institut ostvario u
astronomiji, geografiji, meteorologiji, geologiji, botanici, zoologiji,
anatomiji i prirodnoj istoriji, koliko je bio odan dužnosti da
unapređuje sve znanje, ne samo ono popularno ili praktično, bez
gordosti i predrasuda, učenju jednostavno radi samog učenja.
Veoma bih voleo da sam služio kao jedan od njegovih upravnika,
ali takav istaknuti položaj nije namenjen jednom špijunu. Pre
mnogo vremena ostavio sam što sam više tragova mogao kod
sekretara Instituta, Henrija, nadajući se da će jednog dana ili on ili
njegov naslednik pronaći ovo tajno mesto. Ako je onaj ko čita ove
reči došao iz Zamka, onda deluje kao jedino prikladno da i arhivi
Konfederalnih Država Amerike, stvoreni poštenim radom dobrih
ljudi, i sve ovo bogatstvo, zlosrećno i ukaljano kakvo jeste, uzme
Institut Smitsonijan, u korist svima. U slučaju da ovo skrovište
pronađu vitezovi, naređujem vam da na isti način predate sve što
ovde vidite Smitsonijanu i, kao poslednji od generacije koja je
smislila i stvorila vaš cilj, da odustanete od svake borbe, podržite
ujedinjenu Ameriku i ispunite svoj zavet poslušnosti čineći onako
kao što sam vam naložio.
Koton Adams
6. oktobar 1897.

„Izgleda da je tvoj predak žalio zbog mnogo čega”, rekao je Danijels.

„I, Vorene, izgleda da je legenda bila tačna. Postoji izgubljeni red,
poslednja naredba, ali verovatno ne onakva kakvu si ti zamišljao.”
„Čak ni blizu tome.”
„Je li Adams zaista mislio da će ko god da ovo pronađe uraditi kao
što je on rekao?”, upitala je Kasiopeja.
 „Ako bi to bili vitezovi”, odgovorio je Veston, „sigurno. To je i bila
suština čitave unutrašnje borbe. Suštinsko neslaganje o onome što su
prvobitni vitezovi želeli da mi uradimo.”
„Sada znate”, rekao je Danijels. „Šta će vaše članstvo misliti?”
„Naša neslaganja upravo su okončana.”
„Adams je pogodio pravo u suštinu”, zaključio je Danijels. „Sve ovo i
treba da pripadne Smitsonijanu.”
„To bi moglo biti teže nego što misliš”, primetio je Veston. „Mi smo
na državnom zemljištu. Ovo zlato pripada Sjedinjenim Američkim
Državama.”
„Ne verujem da će to biti problem”, reče Danijels. „Srećom,
predsednik Donjeg doma Kongresa i ja smo ovakvi.” Podigao je dva
čvrsto spojena prsta. „Siguran sam da je on do sada shvatio da ga imam
u šaci. Sreća je za njega što sam ja dobroćudni diktator, ali pobrinuću
se da predloži i usvoji zakon u Predstavničkom domu, koji ću ja provući
kroz Senat. Vi ćete sigurno dobiti arhiv. I možda nećete dobiti sve zlato,
ali ćete dobiti dobar deo. Na našu sreću, pronašla su ga dva
Smitsonijanova operativca.”
Koton je još jednom prešao pogledom po podzemnoj odaji. „Ovde
su milijarde dolara.”
„Koje Smitsonijan može dobro da upotrebi”, napomenuo je Veston.
„A Vitezovi zlatnog kruga?”, upitala je Kasiopeja. „Šta će biti sa
njima?”
„Mi ćemo uraditi ono što su Aleksander Stivens, Adams i mnogi
drugi predlagali još pre mnogo vremena. Delovaćemo unutar
zakonskih okvira, i pokušati da ubedimo većinu ljudi da smo u pravu.”
Ali Vestonove oči pomračivala je senka ozlojeđenosti. „I finansiraćemo
to sami, bez ove gomile blaga.”
Vrhovni sudija dodirnuo je pergament. To su uradili i Danijels i
Kasiopeja. Osetili su trenutak neizgovorenog zajedništva.
Dogovor je zapečaćen.
Koton je upitao: „Da li bi vam smetalo da zadržim dokument?”
Njegovo pitanje bilo je prožeto vlasničkim ponosom. Osećao je
duboku povezanost sa čovekom koji ga je napisao: špijunom koji se
borio protiv Unije, ali je, na kraju, uvideo greške svoje strane.
„On ti po pravu pripada”, rekao je Danijels.
Koton je opazio toplinu u Kasiopejinim smeđim očima, bistrim i
nevinim kao u deteta. Ona mu je blago stegnula ruku.
„Idem napolje da pozovem Stefani”, rekao je Danijels.
 „Idem i ja s tobom”, reče Veston. „I ja moram da obavim neke
pozive.”
Njih dvojica su otišli.
Koton je stajao i nastavio da pogledom upija odaju. Pre nekoliko
godina najzad je sklopio mir sa svojim sada pokojnim ocem, rešivši
pitanja koja su poticala još iz vremena dok mu je bilo samo deset
godina. Sada je rešio stvar sa još jednim pretkom. Onim za koga nikada
pre nije znao koliko mu je sličan. Ne samo da su slično izgledali, već su
imali i isti nadimak. Čak i istu profesiju.
„Jesi li dobro?”, upitala je Kasiopeja.
Njemu su se misli divlje kovitlale. Bio je zapanjen veličinom otkrića.
Ali postojala je neka sila u vezi sa ovim mestom, privlačnost koja je
delovala živo i pokretno.
I koja mu se dopadala.
Napetost u njemu polako je popustila.
Njegov posao bio je obavljen.
„Jesi li spremna da ideš kući?”, upitao je.
Klimnula je glavom. „Kod tebe ili kod mene?”
To je značilo u Dansku ili u Francusku.
On se osmehnuo.
„Iznenadi me.”
 PIŠČEVA BELEŠKA

Putovanja u vezi sa ovom knjigom dešavala su se s vremenom. Pre

nekoliko godina Elizabet i ja otputovali smo u ruralni Arkanzas, gde
smo otkrili njegovu skrivenu lepotu. Takođe smo u nekoliko prilika
obilazili zapad Severne Karoline i istok Tenesija. Dodatna putovanja
specijalno radi ovog romana sva su bila u Vašington, gde su nam
pokazali sve kutke i ćoškove mnogih muzeja Smitsonijana. To je
opčinjavajući svet iza scene, koji je u velikoj meri ugrađen u ovu priču.
Vreme je da se odvoje činjenice od fikcije.
Veliki požar u Smitsonijanu 1865. godine, opisan u prologu, zaista
se dogodio. Greška u popravci odvoda za dim, kao što je opisano u 59.
poglavlju, ostaje zvanično objašnjenje njegovog uzroka. Sve što je
povezano sa požarom, a što je opisano u prologu, zaista se dogodilo.
Danas znamo ove pojedinosti zahvaljujući tome što postoji nekoliko
internih izveštaja iz Smitsonijana. Moj dodatak tom haosu jeste
prisustvo Angusa Adamsa, ključa, terenskog dnevnika i kapetana
vojske Unije. Ali revolver sa dvostrukim dejstvom koji se pojavljuje bio
je najnovije oružje u to vreme, a skup u Domu ministra mornarice
Gideona Velsa zaista je održan za vreme Građanskog rata.
Vitezovi zlatnog kruga (poglavlja 12, 14) postojali su, počev negde
od pedesetih godina XIX veka, i konačno su nestali pred početak XX
veka (poglavlje 26). To je bila najveća i najuspešnija subverzivna
organizacija u američkoj istoriji (poglavlja 12,28,40). Imala je na
desetine hiljada članova. Zanimljivo je da su istoričari skloni da je
ignorišu, mada su planovi Reda o južnoj imperiji i zlatnom krugu
(poglavlja 12, 25) bili stvarni. Sastanak u odmaralištu Grinbrajer 1859.
godine se dogodio, i brošura sa pravilima postoji (poglavlje 12). Moto
vitezova bio je jednostavan: Sačuvati Ustav ovakvim kakav jeste, i
obnoviti Uniju kakva je bila. Njihovo čudno rukovanje i tajne pozdravne
reći su faktografska činjenica (poglavlje 12), ali povezivanje krsta i
kruga sa vitezovima je u potpunosti moj izum (prolog, poglavlje 8).
Većina zvaničnih dosijea Konfederacije zaista je nestala u danima
pre pada Ričmonda, i oni ni do danas nisu pronađeni (poglavlje 85). Ti
nestali dokumenti obuhvataju većinu dosijea o Vitezovima zlatnog
kruga, tako da nikada nećemo znati potpune razmere i veličinu
organizacije.
Lov na blago u koji se Malon uključuje (poglavlje 1) zasnovan je na
stvarnoj potrazi u kojoj su korišteni slični fizički tragovi. Vitezovi
zlatnog kruga zaista su zakopali velike količine blaga širom Juga i
ostavili prirodne oznake u šumama kao što je opisano u poglavljima 1,
14 i 22. Većina tog blaga stečena je krađama i pljačkama, od kojih je za
neke odgovoran bio Džesi Džejms, za koga mnogi veruju da je bio vitez
(poglavlje 22). Džejmsove i druge brojne oružane pljačke možda su
zaista bile deo organizovane posleratne kampanje terora koju su
vitezovi vodili protiv rekonstrukcionista. Odlična knjiga na tu temu je
Senka čuvara Vorena Džetlera i Boba Bruera.
Opasnost kojoj je Malon bio izložen u poglavlju 1 podjednako je
stvarna. Upozorenje koje je Martin Tomas dobio u Arkanzasu, sa
obešenom lutkom i praznim puščanim čaurama, dogodilo se 1993.
godine (poglavlje 16), a pojam lov na krave, kao što je upotrebljen u
poglavlju 22 za ubistvo potencijalnih tragača za blagom preuzet je iz
svedočenja ljudi koji o tome ponešto znaju. Da li čuvari i dalje postoje?
Niko ne zna sigurno. Ali, dok su postojali, uzimali su svoju nadoknadu
iz posebnih rupa za isplate, kao što je opisano u poglavlju 24. Mnogi
kažu da je bogatstvo u zlatu, koje su vitezovi davno sakrili, i dalje negde
tamo i čeka da bude pronađeno. Do danas su otkriveni samo sićušni
delići bogatstva Reda.
Pet kamenova koji se pominju kroz celu knjigu (uključujući i njihove
slike) jesu Peralta kamenovi, koji su obavijeni velom kontroverze. Niko
ne zna kada ni gde su pronađeni. Originali čak i ne postoje, već samo
njihove kopije. Legenda kaže da oni pokazuju put do izgubljenog
holandskog rudnika u Arizoni. Ali ko zna! Trenutno se mogu videti u
Muzeju istorije prirode u gradu Mesa u Arizoni. Sve simbolične
interpretacije u vezi sa kamenovima su delimično moje, a delimično
zasnovane na onome šta drugi veruju da te linije, slova i brojevi
predstavljaju. Pošto se ništa konačno ne zna o tim kamenovima, i niko
ih nikada nije dešifrovao, oni su kao stvoreni za fikciju.
Ovaj roman prepun je stvarnih mesta: nacionalni parkovi Vašita
(poglavlja 1, 3, 5,6) i Karson (poglavlje 77) i okrug Blant u Tenesiju
(poglavlja 2, 7) verodostojno su opisani. Napušteni rudnik u poglavlju
30 zasnovan je na stvarnim rudnicima koji još postoje u Arkanzasu.
Potpredsednička soba u Kapitolu stvarno postoji (poglavlje 39).
Poslovna zgrada Dirksen (poglavlje 41), teretana u poslovnoj zgradi
Rasel (poglavlje 56) i Hotel Vilard, sa svojom slavnom Vilardovom
salom, postoje u stvarnosti. Sve što se dešavalo u istoriji Vilarda,
uključujući i navodno izmišljanje pojma lobiranje, istinito je preneto
(poglavlje 44). Omalovažavajući komentari koje su sudije iznele zgradi
Vrhovnog suda citirani u poglavlju 70 su faktografska činjenica.
Nacionalni muzeji avijacije i kosmonautike (poglavlje 51) i tlocrti i
prostorni raspored svih zgrada Smitsonijana preneti su što je moguće
bliže stvarnosti, sa samo nekoliko malih izmena. Sala sa fosilima
(poglavlje 35) trenutno je u fazi potpunog renoviranja. Izložbeni
uzorak morskog grebena iz doba perma nalazio se u njoj duže od dve
decenije, ali sada je rastavljen (poglavlje 35). Linkolnov memorijalni
centar (poglavlje 66) i Memorijalni centar Drugog svetskog rata,
uključujući i izgravirani Ajzenhauerov citat, postoje i svako može da ih
vidi (poglavlje 68).
Sukob između Džefersona Dejvisa i Aleksandera Stivensa zaista se
dogodio (prolog, poglavlje 13). Stivens je želeo da izbegne rat i najzad
postigne mir sa Severom. Dejvis je bio pristalica oružanog sukoba.
Stivensova politička karijera bila je duga i poznata (poglavlja 13, 38), a
on je bio veliki zastupnik delovanja u okviru Ustava. Međutim, njegova
pripadnost Vitezovima zlatnog kruga i bilo kakav plan za promenu
Kongresa u celini, plod su moje mašte. Svi omalovažavajući komentari
koje Frenk Brekinridž iznosi o Džefersonu Dejvisu u poglavlju 50 jesu
istorijska činjenica. Članovi Ustava Konfederacije navedeni u
poglavljima 65 i 73 preuzeti su iz originalnog dokumenta. Zaista
postoje elementi tog Ustava (koji se bave Kongresom) koje bi
savremeni svet lako mogao da prihvati. Stihovi citirani u poglavljima
11 i 72 potiču iz pesme Srebrni vitezovi koju sam našao na internetu
bez navedenog imena autora. Nije jasno da li je pesma savremena ili
potiče iz XIX veka, ali njena lirika savršeno se uklapa u ovu priču.
Kao što je izneto u poglavlju 25, predsednik Džejms Pouk zaključio
je da je najbrži način da se poveća teritorija Sjedinjenih Država rat sa
Meksikom, koji je dobijen posle dve godine borbi. Mirovni sporazum,
postignut u selu Gvadalupe Idalgo (1848), prepustio je SAD teritorije
koje su kasnije postale države Arizona, Nju Meksiko, Juta, Nevada i
Kalifornija.
Lik Angusa Adamsa zasnovan je na kapetanu Tomasu Hajnsu,
slavnom špijunu Konfederacije. Hajnsovi poduhvati su legendarni,
uključujući i skrivanje u dušeku ispod bolesnika, kako bi izmakao
vojnicima Unije (poglavlje 33). Kada sam pre nekoliko godina čuo tu
priču, odmah sam znao da će ona postati deo nasleđa Kotona Malona.
Dobra knjiga o Hajnsu je Agent Konfederacije Džejmsa Horana. Sve što
je u poglavlju 33 ispričano o Adamsu, u stvarnosti je uradio Hajns. Čak i
poruku koju je Angus Adams ostavio prilikom svog bekstva zapravo je
napisao Hajns. Punjenje švapskog sira vatom (poglavlje 40) preuzeto je
od nekoga koga poznajem i ko je to stvarno uradio, dok je bio dete,
svojoj dadilji.
Opis kancelarije Aleksa Šervuda zasnovan je na kancelarijama
senatora Lamara Aleksandera u zgradi Dirksen, uključujući i izloženu
kariranu košulju u prijemnom delu ispred kancelarije (poglavlje 41).
Darmar iz poglavlja 50 zasnovan je na šiframa korišćenim tokom
građanskog rata. Osamnaesti psalam je zaista jedini sa četrdeset dva
stiha, čije su reči navedene u poglavlju 79. Novinski izvod u poglavlju
27 o izgubljenom zlatu, E Liju Bejliju i Džonu Dinu preuzet je gotovo od
reči do reči iz stvarnog novinskog članka objavljenog 1973. Od 1934.
do 1974. zaista je bilo nezakonito da Amerikanci privatno poseduju
zlato (poglavlje 27). Slikanje na ivicama stranica knjige je izgubljena
umetnost (poglavlje 27), ali je neverovatna za gledanje. Odavno sam
želeo da je uključim u neki roman.
Predloženi 28. amandman u poglavlju 4 nekoliko puta iznošen je
pred Kongres, ali ga on nikada nije razmatrao. Amandmani na Ustav
doneti putem nacionalne konvencije sazvane od strane pojedinačnih
država su sredstvo za menjanje dokumenta. Tačno je da postoji malo ili
nimalo pravila koja se primenjuju na konvenciju iz člana V (poglavlje
65). Slično prvoj ustavnoj konvenciji iz 1787. godine, koja nije obraćala
pažnju na svoja ograničena ovlašćenja po kojim je mogla samo da
donosi amandmane na postojeće članove saveznog Ustava, svaka nova
konvencija mogla bi da bude podjednako lišena ograničenja. Doslovno
ne postoji nikakav zakon koji se odnosi na to. Trenutno postoji pokret
koji se zalaže za sazivanje druge ustavne konvencije, pri čemu je veći
broj saveznih država već pozvao na to. Knjiga Rasela Kaplana Veština
održavanja ravnoteže: donošenje amandmana na Ustav preko
nacionalne konvencije (citirana u poglavlju 27) predstavlja izvanredno
štivo na tu temu.
Rani dani Predstavničkog doma i Senata opisani u poglavlju 13 su
istorijska činjenica, kao i uspon neslavnog opstrukcionizma. To
izdvojeno dostignuće je više od bilo čega drugog uzdiglo Senat SAD do
jednog od najmoćnijih ikada osnovanih zakonodavnih tela. Ako
šezdeset senatora ne pozovu na prekid debate i ne glasaju za
oduzimanje reči (poglavlje 13), jedan jedini senator može bukvalno da
obustavi čitav proces donošenja zakona. Zapravo, to se sve vreme
dešava. Danas najčešće potajno.
Kao što je izneto u priči, ništa ne dolazi na skupštinsko glasanje u
Donjem domu Kongresa ako to prvo ne odobri Komitet za pravilnik
(poglavlje 20), a taj Komitet je pod punom kontrolom predsednika
Predstavničkog doma. Pravilnik o proceduri u Kongresu (poglavlje 13)
suštinski je važan za pravilan legislativni postupak. Ta pravila donosi
svaki skupštinski saziv u Kongresu (prema Ustavu) bez skoro ikakvog
kritičkog nadzora (poglavlje 13). U ranim danima nakon osnivanja
zemlje, Senat nije imao gotovo nikakva zaduženja, osim savetovanja
Predstavničkog doma (poglavlje 13). Ali sve se to promenilo u XIX
veku. Promena pravila predstavničkog doma kako bi on uzimao u
razmatranje samo predloge zakona koji su potekli iz samog doma ne
samo da je moguća (poglavlje 56) nego je i potpuno zakonita. Ideja nije
moja. Ona potiče iz knjige Završetak blokade u Kongresu Garija Larsena.
A takva promena praktično bi uzdigla predsedavajućeg Predstavničkog
doma na položaj najmoćnije osobe u zemlji.
Kongres je u haosu. To bi mogla da bude jedina stvar oko koje se svi
Amerikanci slažu, ali je isto tako istina i da je Kongres održavao ovu
zemlju u pogonu više od dve stotine godina (poglavlje 9). Zato moramo
prihvatiti i ono što je dobro i ono što je loše. Skupštinska blokada je
sada pojam u našem vokabularu koji ima nepromenljivo značenje. Ali
većina ljudi ne zna da je Senat SAD specijalno napravljen da deluje kao
kočnica u legislativnom procesu. Čitava njegova svrha je da napravi
blokadu. Nasuprot onome što mnogi stručnjaci danas smatraju, Očevi
osnivači jednostavno nisu verovali u vladavinu naroda (poglavlje 56).
To nepoverenje izraženo je i u elektorskom kolegijumu (u kome narod
zapravo ne bira predsednika) i u dvostepenom postupku donošenja
zakona (u kome učestvuje Senat koji nije izabrao narod, nego poslanici
u skupštinama pojedinačnih država). Postoji jedna čuvena priča:
Tomas Džeferson se upravo bio vratio iz Francuske i doručkovao je sa
Džordžom Vašingtonom. Džeferson je upitao Vašingtona zašto je na
ustavnoj konvenciji uopšte pristao na osnivanje Senata. On nije bio
stvarna potreba. Predstavnički dom je zastupao narod i mogao je da
rešava sva pitanja. Vašington je uzvratio pitanjem: „Zašto ti sada sipaš
tu kafu u tanjirić pre nego što je popiješ?” „Da je ohladim”, odgovorio je
Džeferson, napominjući da njegovo grlo nije od mesinga. Vašington se
osmehnuo i objasnio: „Mi takođe sipamo naše zakone u senatorsku
tacnu da ih ohladimo.”
Predsednici Predstavničkog doma zaista imaju državno
obezbeđenje (poglavlja 2,21, 44). Imaju ga i bivši predsednici, ali oni
imaju mogućnost da odbiju zaštitu Tajne službe. Službenu zakletvu
citiranu na kraju poglavlja 39 ponavlja svaki senator. Prelazak Denija
Danijelsa sa predsedničke funkcije u Senat ne samo da je moguć nego
se to stvarno dogodilo 1875, kada je Endru Džekson postao prvi koji je
to uradio (poglavlje 21).
U središtu ovog romana je Institut Smitsonijan (ne Smitsonijan
institut, kako ga ponekad nazivaju). On je osnovan kada je nepoznati
britanski hemičar Džejms Smitson u svom testamentu ostavio pola
miliona dolara za tu svrhu. Njegovo zaveštanje je još čudnije kada se u
obzir uzme da Smitson nikada nije bio u Sjedinjenim Državama. Prošlo
je sedamnaest godina od Smitsonove smrti pre nego što je Kongres
najzad osnovao Institut. Sve političke sumnje iznete u prologu
povodom pitanja da li da se ispuni Smitsonov zahtev jesu stvarne.
Smitsonijanom upravlja sedamnaestočlani upravni odbor, čiji se
članovi imenuju onako kao što je objašnjeno u poglavlju 10. Vrhovni
sudija SAD vrši dužnost kancelara (poglavlje 23). Svaki muzej ima
sopstveni građanski savetodavni odbor koji tesno sarađuje sa
administracijom tog muzeja. Trenutno služim u jednom takvom
odboru zaduženom za Biblioteke Smitsonijan. Kalmenova biblioteka u
Nacionalnom muzeju istorije prirode (poglavlje 15) i biblioteka u
sklopu Nacionalnog muzeja američke istorije, gde je radio Martin
Tomas, spadaju u njih.
Tunel ispod Nešenel mola između Zamka i Muzeja istorije prirode
postoji (poglavlje 16). Jedina razlika koju sam dodao jeste krivina u
njemu. U stvarnosti, to je prava linija dugačka 222 metra. Spiralno
stepenište u severnoj kuli Zamka Smitsonijana zaista je tamo
(poglavlje 19) i njegov nastanak je tačno opisan. Uneo sam jednu
izmenu, dodavši izlaz na drugom spratu, koji više ne postoji. Sove su
zaista jednom zauzele zapadnu kulu (poglavlje 19). Rotonda u Zamku je
onakva kako je i opisana (poglavlje 19), uključujući i ogromnu
pozlaćenu izložbenu vitrinu u kojoj se drže ceremonijalni predmeti
Instituta (poglavlje 23). Ključ je stvaran (poglavlje 11) i pronađen je na
tavanu Zamka krajem pedesetih godina prošlog veka, posle čega je
uvršten u prijemnu ceremoniju svih novih sekretara (poglavlja 19,23,
25). Original je ostao izložen u pozlaćenoj vitrini u rotondi, dok se
kopija uručuje svakom sledećem sekretaru (poglavlje 25). Sve intrige u
vezi s ključem jesu moja izmišljotina.
Još nekoliko napomena u vezi sa Smitsonijanom: citat reči Džejmsa
Smitsona u poglavlju 13 preuzet je iz jednog od njegovih pisama.
Smitsonit je nazvan po Smitsonu (poglavlje 23, 58), a inače je relativno
neupotrebljiv mineralni spoj. Ipak, jedan mali komad tog materijala
krasi moj pisaći sto. Džeferson Dejvis služio je kao upravnik
Smitsonijana i kasnije kao ministar rata (poglavlje 25). Ali nije bilo
ekspedicije Smitsonijana 1854. godine na američki jugozapad
(poglavlje 25). Posao kustosa Zamka je stvaran (poglavlje 11) i
trenutno ga obavlja Ričard Stem, koji je postao jedan od likova u
romanu.
Džozef Henri bio je prvi sekretar Smitsonijana od 1846. do 1878.
godine. Za vreme građanskog rata sarađivao je sa mornaricom na
proceni izuma i predloga (prolog), u suštini služeći kao Linkolnov
naučni savetnik. Njegov nedostatak entuzijazma za ciljeve Unije
(prolog) jeste činjenica, kao i njegovo insistiranje da Smitsonijan
ostane neutralan.
Ali on nikada nije bio nelojalan.
Priča o tome kako je bio uhapšen i optužen za špijunažu koja je
ispričana u poglavlju 62 verovatno je samo to - priča. Objavljena je u
biografiji Abrahama Linkolna iz pera Karla Sandberga, otprilike
šezdeset godina posle Linkolnove smrti. Većina ljudi se slaže da je
Sandberg najverovatnije doterao govorkanja koja je načuo, pošto nije
naveo izvor svoje verzije. Linkoln je zaista učestvovao u pomenutom
eksperimentu kao posmatrač, ali nije stajao sa Džozefom Henrijem na
krovu Zamka kao što je Sandberg ispričao. Umesto toga, on je bio na
krovu Doma vojske, nekih šest kilometara severoistočno od Zamka,
dok je Henri stajao na krovu jedne kule Zamka. Ovo znamo jer postoje
još dva izveštaja o tom događaju, i oba su mnogo manje živopisna, ali
nijedan nije toliko poznat i često ponavljan kao onaj Sandbergov.
Greška u vezi sa Smitsonovim godinama ugraviranim na njegovu
grobnicu u Zamku je stvarna (poglavlje 60). Priča o tome kako su
Smitsonove kosti na kraju stigle u Vašington tačno je preneta
(poglavlje 58). Izveštaj o otvaranju Smitsonove grobnice 1973. godine
preuzet je skoro doslovce iz stvarnog dokumenta samog Smitsonijana.
Svilena postava sanduka zaista se zapalila i radnici su je zaista gasili
zahvatajući ustima vodu iz obližnje fontane. Otvaranje grobnice nije
prošlo bez kontroverzi. Ni do danas niko tačno ne zna zašto je to
urađeno, a objašnjenja koja su data u to vreme bila su neubedljiva.
Način na koji su Koton i Rik Stem ponovo otvorili grob (poglavlje 62)
upravo i jeste način kako bi se to moglo uraditi.
Danas se Institut Smitsonijan sastoji od devetnaest muzeja svetske
klase, zoološkog vrta i devet istraživačkih centara. U srcu većine ovih
ogranaka nalazi se biblioteka. Te biblioteke uglavnom se ne nalaze na
izložbenom spratu. Nema tabli koje upućuju na njih. One su umesto
toga sklonjene u stranu, ali vredno rade svakog dana.
Kao srce.
Ljudsko srce napravi šezdeset do osamdeset otkucaja svakog
minuta. Vi to ne osećate i ne primećujete, niti na to obraćate naročitu
pažnju - sve dok se ono ne zaustavi.
Isto važi i za Biblioteke Smitsonijan.
Njihove zbirke su zapanjujuće. Više od dva miliona knjiga, rukopisa,
mapa, planova, istraživačkih dokumenata i fizičkih uzoraka. Bilo šta i
sve što uopšte možete zamisliti. Teme su takođe sveobuhvatne i
uključuju svemir, antropologiju, astronomiju, astrofiziku, umetnost,
biologiju, botaniku, istoriju, sociologiju, zoologiju i još mnogo toga. Za
2016. godinu potrošeno je skoro sedamnaest miliona dolara da bi
vrata Instituta ostala otvorena i da bi se obezbedilo da sve te
informacije budu lako dostupne istraživačima, naučnicima i široj
publici. Gotovo deset posto tog budžeta biće sakupljeno od priloga
pojedinaca i firmi. A za razliku od romana, u stvarnosti ne postoji odaja
sa zlatom koja čeka da bude pronađena.
Umesto toga, potreban je doprinos svih nas da bi Institut nastavio
sa radom.
Više od 170 godina Biblioteke Smitsonijan s ponosom su
podržavale misiju Instituta Smitsonijan. Nekada se to dešavalo
isključivo putem fizičkog dolaska u jednu od biblioteka. Sada internet
obezbeđuje stalni pristup. Godine 2016. Biblioteke su zabeležile više
od milion posetilaca njihovog internet sajta i skoro sedamnaest
miliona preuzimanja sadržaja preko interneta.
To je veliki broj korisnika.
Upravo sada, dok čitate ove reči, u Smitsonijanovim bibliotekama
dešavaju se neverovatne stvari. Svaka od njih je istinsko mesto znanja
svetske klase - gde ljudi dolaze i da provere i prošire svoje ideje - i gde
svi možemo doći po odgovore. Zato sledeći put kada budete šetali kroz
Muzej avijacije i kosmonautike, ili kroz Muzej američke istorije, neku
od galerija s portretima, nacionalni zoološki vrt, ili bilo koji drugi
muzej ili istraživački centar, setite se:
U srcu svih njih su Smitsonijanove biblioteke.
 ZAHVALNICE

Po treći put, moja iskrena zahvalnost Džonu Sardžentu, direktoru

Makmilana; Sali Ričardson, koja predvodi Sent Martins; i mom
izdavaču u Minotauru, Endruu Martinu. Takođe, veliki sam dužnik i
veoma sam zahvalan Hektoru Dedžinu u Publisitiju; Džefu Dodsu i
svima u odeljenju za marketing i prodaju, a naročito Polu Hohmanu. Uz
to, tu su Džen Enderlin, koja zna sve o izdanju u mekom povezu; Dejvid
Rotstajn, koji je napravio korice; Stiven Sajmen za unutrašnji dizajn
knjige; i Meri Bet Rouš i njena inovativna ekipa u firmi Audio.
Naklon Sajmonu Lipskeru, mom agentu i dobrom prijatelju, i mojoj
urednici Keli Ragland, sa kojom je uživanje raditi. Najzad, moja
zahvalnost Elizabet Laks, Kelinoj pomoćnici, koja je čudesna.
Sada moram dodatno pomenuti Meril Mos i njen izvanredni tim za
odnose s javnošću (naročito Deb Zipf i Džeri En Geler); Džesiku Džons i
Ester Garver, koje održavaju preduzeće Stiv Beri u pogonu; Ričarda
Stema, kustosa u Smitsonijanovom Zamku, koji mi je pokazao tajna
mesta, odgovorio na bezbrojna pitanja i pomogao u konačnoj proveri
rukopisa; Nensi Gvin, direktorku Biblioteka Smitsonijan, koja mi je na
uslugu stavila svoj pažljivi pogled; Vilijamu Baksteru iz Biblioteka
Smitsonijan za sjajan obilazak Nacionalnog muzeja američke istorije;
Džeriju Konlonu, koji mi je obezbedio slično obrazovanje o
Nacionalnom muzeju istorije prirode; i Tini Marako iz Biblioteka
Smitsonijan za organizovanje i učestvovanje u jednom prosvetljujućem
dnevnom obilasku grada Vašingtona, u kome su učestvovali: Tom
Vikam, parlamentarac u zastupničkom domu; Metju Vasnijevski,
istoričar zastupničkog doma; Brajan Rajzinger, bivši saradnik u
kancelariji senatora Lamara; i poslanica Marsa Blekbern, koja je sa
svojim osobljem organizovala fantastičan obilazak Kapitola. Iskreno
vam svima zahvaljujem.
Kao i uvek, moja žena Elizabet bila je uz mene sve vreme, i pružala
mi je podršku (a ponekad bi me šutnula u stražnjicu, kad je bilo
neophodno).
Ovaj roman stavlja Institut Smitsonijan u prvi red i središte
Kotonovog sveta, a to je nešto što sam želeo da uradim već neko duže
vreme. Trenutno imam čast da služim u savetodavnom odboru
Biblioteka Smitsonijan. Postoji dvadeset jedna takva biblioteka, po
jedna u svakom muzeju Smitsonijan i istraživačkoj ustanovi širom
zemlje (i još jedna u Panami). Svaka je sklonjena od centra pažnje,
daleko od publike, ali nema sumnje da su ove biblioteke intelektualna
srž svake ustanove Smitsonijan.
Sve zajedno, Biblioteke Smitsonijan čine jedno od najvećih svetskih
skladišta znanja, i godišnje se njima koriste milioni ljudi. Bibliotekama
Smitsonijan trenutno upravlja Nensi Gvin, koja nadzire rad sto trideset
pripadnika osoblja. Oni zajedno pomažu ispunjenju želje Džejmsa
Smitsona da osnuje u Vašingtonu ustanovu pod imenom Institut
Smitsonijan, za uvećanje i širenje znanja među ljudima.
Ali potrebno je mnogo novca da se ove biblioteke održe u funkciji.
Za fiskalnu 2016. godinu zbir je bio tačno sedamnaest miliona
dolara.
Kongres finansira otprilike 70% tog godišnjeg budžeta. Ostalih
30% potiče od raznih spoljašnjih (poreza oslobođenih) izvora. Jedan
od takvih izvora jesu korporativne i pojedinačne donacije. Većina njih
su male, neke skromne, poneka velika. Ali sve zajedno (za fiskalnu
2016. godinu) one iznose milion i po dolara, bez čega Biblioteke
Smitsonijan možda ne bi mogle da ostanu otvorene, besplatne i svima
dostupne.
Zato je ova knjiga posvećena njihovom osoblju i bezbrojnim
pomagačima.
Hvala vam što ste učinili Biblioteke Smitsonijan mogućim.
1 Lat. - neophodan uslov. (Prim, prev.)

2 U parlamentarnom sistemu SAD pojedinačne savezne države u

Senatu predstavljaju po dva senatora, stariji i mlađi (senior i junior),
pri čemu se položaj određuje prema prethodnom iskustvu i političkom
stažu. (Prim, prev.)

3 Severnjaci (Jenkiji) koji su posle Građanskog rata počeli da dolaze u

južne države SAD kako bi iskoriščavali meštane za sopstvene,
uglavnom političke, ciljeve, promovisanje republikanske politike i
beskrupulozno su koristili nove poslovne mogućnosti u haotičnom
ekonomskom posleratnom okruženju. (Prim, prev.)

4 Foks (fox), engl. lisica. (Prim, prev.)

5 Početne reči preambule Ustava SAD. (Prim, prev.)

6 Poznati slučaj iz 1857. godine kada je američki Vrhovni sud presudio

da „crnac, čiji su preci uvezeni u SAD i prodati kao robovi, bio i sam rob
ili oslobođen, ne može da bude američki građanin i stoga ne može da
podnosi tužbe pred saveznim sudom”. Dred Skot, crni rob koga su
njegovi vlasnici odveli na slobodne teritorije, uprkos tome nije uspeo
da se oslobodi na legalan način pred sudom. (Prim, prev.)

7 Engl. „ispod jedanaest grešaka”. (Prim, prev.)

8 Američka izborna praksa da se svake četiri godine predstavnici

Republikanske i Demokratske stranke sastaju u saveznoj državi Ajova
radi izbora delegata koji će izabrati stranačke kandidate za
predsedničke izbore na stranačkoj konvenciji. (Prim, prev.)

9 Engl. „Kakva si ti budala, sine”. (Prim, prev.)

10 Zakoni usvojeni na američkom jugu posle građanskog rata s

namerom ograničavanja crnačkih sloboda. U suštini, služili su kao
zamena zakona o robovlasništvu u tim državama. (Prim, prev.)

11 Na španskom se psalmi zapravo kaže salmos. (Prim, prev.)

12 Stari zavjet, Psalmi Davidovi, prevod Đuro Daničić. (Prim, prev.)