УНИВЕРЗИТЕТ У ПРИШТИНИ

ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ
Са привременим седиштем у Косовској Митровици
Катедра за социологију

КУЛТ ЛИЧНОСТИ

Семинарски рад из Социологије масовне културе

Ментор: Студент:
Проф. Снежана Миливојевић Милан Јовановић
Бр. индекса: 199/16

Косовска Митровица, 2019.

 САДРЖАЈ

Увод ........................................................................................................................................... 3
1. Појам и дефиниција ............................................................................................................. 4
2. Историјски преглед.............................................................................................................. 5
3. Политичка религија ............................................................................................................. 5
4. Карактеристике .................................................................................................................... 6
5. Улога медија ......................................................................................................................... 7
Закључак ................................................................................................................................... 8
Литература ................................................................................................................................ 9
 Увод

Људи сами пишу своју историју, односно сами су кројачи своје судбине и свог
живота, али је не испишу увек на начин како они желе и како би њима одговарала,
нити је пишу под околностима које су сами изабрали, већ под околностима које су већ
постојале, унапред дате и пренешене из прошлости. Традиција старих генерација
делује као ноћна мора живим људским умовима, који су окупирани еволуцијом,
развојем њих самих и развојем ствари, покушавајући да створе нешто што још увек не
постоји, да достигну циљеве које нико пре њих није успео да оствари, односно, да
постигну неки виши степен савршенства. Те је скоро сваки период у историји људског
рода „имао велике људе (личности), а ако их нема, онда их измишља“ (Тротски,1930,
стр. 399).
 1. Појам и дефиниција

Феномен култа личности је проучаван путем разних дисциплина и бројних

хипотетичких и истраживачких перспектива. Истраживан је као историјски феномен,
као манифестација политике као неке врсте религије или вере; из психолошког аспекта,
кроз објектив студија лидерства и као феномен масовних медија. Студије су се
фокусирале на личност лидера; карактеристике следбеника; природу односа између
вође и следбеника; механизме стварања и одржавања култа личности; узроке култа;
ефекте култа; и уметности, књижевности, архитектури и науци генерисана друштвима
које овај култ одликује.

Појам „култ“ дошао је у вези, спајању са термином „личност“ у модерним

европским језицима у првој половини 19. века. Сам појам „култ личности“ постао је
популаран након Никите Хрушчова и његовог „Тајног говора“ на двадесетом Конгресу
странке 1956. године, када га је користио да објасни консолидацију Стаљинове личне
диктатуре, злоупотребе моћи и необично додворавање Стаљина. Од тада је термин
имао веома негативну конотацију и повезан је са злогласним кршењима људских права
Стаљинизма, као и режима Мао Цедунга, Адолфа Хитлера и породице Ким у Северној
Кореји. Термин, култ личности, када се примењује на модерну политику, обично се
односи на праксу недемократских режима да промовишу идеализовану слику лидера уз
помоћ модерних масовних медија у циљу стварања личног обожавања у друштву.
 2. Историјски преглед

Порекло и неки основ самог термина „култ личности” можемо наћи у једној
старој традицији (једном статом култу) која је кроз историју постојала и била саставни
део великих европских сила, не само на тлу старог континента, већ и у Азијии
Америци, а сам назив те традиције/тог култа јесте „арски култ“.

Царски култ или владарски култ је израз за државну религију у којој су монарси
(најчешће цар) или владари династије обожавани као месије, полубогови или
божанства. У таквим државама, монарх је истовремено и владалац и божанство, а оне
истовремено представљају теократију и апсолутну монархију.

Царски култ древног Рима идентификовао је цареве и неке чланове њихових

породица са божански ауторитетом римске државе. Кроз историју, монарси и други
лидери често су се одликовали огромним поштовањем од стране народа и приписиване
су им супер-људске моћи. Кроз принцип божанског права краљева, у средњовековној
Европи, на пример, се говорило да владари врше дужност по Божјој вољи. Стари
Египат, царски Јапан, Инке, Азтеци, Тибет, Сијам (сада Тајланд) и Римско царство
посебно су запажени због поистовећивања монарха као "краљева-богова".

Ширење демократских и секуларних идеја у Европи и Северној Америци у 18. и

19. веку отежавало је монарсима да сачувају ту ауру. Међутим, каснији развој
масовних медија, као што је радио, омогућио је политичким лидерима да, као никада
до сада, у масама пројектују позитивну слику о себи. Управо из ових околности у 20.
веку настају најзлогласнији култови личности. Често су ови култови облик „политичке
религије“.

3. Политичка религија
 Термин “политичка религија” је кључан за сваку анализу вођства и разумевања
култа личности. Као што је раније напоменуто, појам "култ" потиче из специфично
религијске конотације, а култови личности око политичких лидера деле много
заједничког са религијским обожавањем.

Данас је термин "политичка религија" готово увек повезан с ауторитарним

режимима из тридесетих година прошлог века - Стаљинова Русија, Хитлерова Немачка
и Мусолинијева Италија.

Политичке религије су феномени модерне ере, оне се развијају тек након

изградње политичке сфере независне од религије и након што је религија претворена у
приватну ствар, прогнана ка приватној димензији. Италијански филозоф Бенедето
Кроче види религиозна уверења као фундаментална за људско постојање и тврди да ће,
када се формална религија потисне, људи покушати формирати религију која је њихова
властита.

„Цео савремени свет је поново у потрази за религијом ... Религија се рађа из

потребе за оријентацијом у погледу живота и стварности, потребе за концептом који
дефинише живот и стварност. Без религије, или боље, без ове оријентације, ни један не
може да живи, или неко несретно живи са подељеном и узнемиреном душом. Свакако,
боље је имати религију која се подудара са филозофском истином, него митолошком
религијом; али боље је имати митолошку религију него уопште бити без религије. И
пошто нико не жели да живи несрећно, свако на свој начин покушава да формира своју
властиту религију, било свесно или несвесно“ (Ђентиле,Малет,2000, стр.31).

4. Карактеристике
 Постоје различити погледи о томе шта представља култ личности у вођи.
Историчар Јан Плампер је написао да модерни култови личности показују пет
карактеристика које их издвајају од "њихових претходника": култови су секуларни и
"усидрени у народном суверенитету"; њихови објекти су сви мушкарци; они циљају
читаву популацију, не само добронамерну или само владајућу класу; користе масовне
медије; и постоје тамо где се масовни медији могу довољно контролисати да спрече
увођење "ривалских култова". (Плампер, 2012, стр. 222)

Томас Рајт наводи, "Феномен култа личности односи се на идеализовани, чак и

божански, јавни имиџ појединца свесно обликованог и обликованог кроз сталну
пропаганду и медијско излагање. Као резултат тога, човек је у стању да манипулише
другима искључиво заснивано на утицају јавне личности ... перспектива култа
личности фокусира се на често плитке, спољне слике које многе јавне личности
култивишу да би створиле идеализован и херојски имиџ“. (Рајт, 2013, стр. 29)

5. Улога медија

Медији су одиграли значајну улогу у стварању култова личности националних

лидера. Томас Рајт извештава да "постаје очигледно да је харизматични вођа, посебно у
политици, све више постао производ медија и само-истицања." И, фокусирајући се на
медије у Сједињеним Државама, Роберт Н. Белах додаје да је "тешко одредити у којој
мери медији одражавају култ личности у америчкој политици и до које мере су га
створили. Засигурно га нису створили сами, већ су сигурно допринели. У сваком
случају, у америчкој политици доминирају личности политичких ... у
персонализованој политици последњих година "харизма" лидера може бити готово у
потпуности производ медијске изложености.

Све наведено важи и дан данас, јер се сам тај култ личности огледа у самој
харизми и карактеру великих политичких лидера, такође и сами медији и друштвене
мреже у неку руку играју веома кључну улогу и ширењу пропаганде. А као из примера
Адолфа Хитлера, Стаљина и других, и данас се путем пропаганде обичном народу
сервирају одређене „информације“, те је ономе ко контролише медије, веома лакше да
себе представи као неког хероја, супер-бића.

Закључак

Често је један вођа постао повезан с овом револуционарном трансформацијом и

постао је третиран као добронамерни "водич" за нацију без којег се не може догодити
трансформација у бољу будућност. То је генерално оправдање за култове личности
који су се појавили у тоталитарним друштвима, као што су они од Адолфа Хитлера,
Јозефа Стаљина и Мао Цедонга.

Јан Плампер тврди да је Бенито Мусолини у Италији двадесетих година

прошлог века,тај који је створио модел диктаторске-култне фигуре коју су емулирали
Хитлер, Стаљин и други, користећи пропагандне моћи тоталитарне државе.

На нашим просторима, у новијој историји, Јосип Броз Тито је један од вођа који
су попут Хитлера, Мусолинија и других изгрдили култ личности. Те се у Југославији,
тај култ веома јако развио, градови су добијали имена по самом вођи, неки празници,
попут „дана младости“ славили у знак обожавања Тита. Овај култ Јосипа Броза Тита је
и даље жив, у потпуности или делимично. А то је и случај и са култом Хитлера, који је
опет проникао, као нека нова модификована верзија у виду неонацизма који јача све
више и више, те се велики број младих придружује том покрету, заборављајући какво
је зло и патњу такво обожавање и оданост нанело милионима људи, укљчујући и Србе.
 Литература

Шијаковић, И. (2008) Социологија: Увод у разумевање глобалног друштва. Бања Лука:

Економски факултет.
Базић Ј. Пешић М. (2012) Социологија. Лепосавић: Угитељски факултет у Призрену.
Лазар Ж. Коковић Д. (2017) Социологија културе: Са елелементима културне
антропологије. Нови Сад: „Mediterran Publishing“.
Wright, Thomas A. and Lauer, Tyler L. (2013), "What is character and why it really does
matter". Business Faculty Publications. 2
Jan Plamper. (2012) The Stalin Cult: A Study in the Alchemy of Power. New Haven, Conn.:
Yale University Press.
Leon Trotsky. (1930) My life. Charles Schribner's Sons, NY