6.

1 Temperatura 73
6. TERMODINAMIKA
Termodinamika je deo fizike koji proučava procese razmene toplotne energije. Zakoni
termodinamike ne mogu se primenjivati na pojedinačne čestice (atome ili molekule) već na
sisteme sa velikim brojem čestica, za koje važe zakoni statističke fizike.

6.1 Temperatura
Postojanje sile trenja prouzrokuje da se mehanička energija tela ili nekog sistema tela vremenom
smanjuje, odnosno da prelazi u toplotu. Posledica tog gubitka energije je smanjivanje
temperature tela ili promena faze-agregatnog stanja (telo se topi ili tečnost isparava, itd.).
Toplota se može stvoriti i u hemijskim i nuklernim reakcijama. Spontano, toplota uvek prelazi sa
tela više na telo niže temperature. Temperatura tela se kvalitativno može opisati kao mera
njegove relativne toplote ili hladnoće. Svaki instrument koji služi za merenje temperature naziva
se termometrom. Sa promenom temperature menjaju se neke karakteristike tela kao što su:
dužina štapa, promena zapremina tečnosti, pritisak gasa u sudu konstantne zapremine, električni
otpor žice ili boja vlakna sijalice. Sve ove promene mogu se koristiti za konstrukciju raznih vrsta
termometra. Pri merenju temperature važno je ustanoviti temperaturske skale. Celzijusova skala
je formirana na osnovu dve fiksne temperature: temperature topljenja leda formiranog od čiste
vode 0 0C i temperature ključanja vode pri normalnim spoljašnjim uslovima 100 0C. Ako se kao
termometar koristi živin termometar koji ima kapilaru konstantnog poprečnog preseka onda stoti
deo intervala od 0 0C do 100 0C predstavlja 1 0C. Kelvinova skala ima istu vrednost podeoka kao
Celzijusova samo što se kao donja temperatura skale uzima temperatura apsolutne nule ≈ -273 0C.
Veza između ove dve temperature je oblika:
t = T − 273 , (6.1)
gde je t temperatura Celzijusove skale, a T temperatura Kelvinove skale. U Sjedinjenim
Džavama i Velikoj Britaniji u upotrebi je Farenhajtova temperaturska skala. Veza između
Celzijusova i Farenhajtove temperature je oblika
t = 5(T F − 32 ) 9 , (6.2)
gde je t teperatura Celzijusove skale, a T F temperature Farenhajtove skale.

6.2 Širenje čvrstih tela pri zagrevanju

Uz neke izuzetke, zapremina svih tela raste sa povećanjem temperature pod uslovom da se
spoljašnji pritisak ne menja. Označimo sa V zapreminu tela na temperaturi t . Neka je došlo do
povećanja temperature tela za iznos dt i neka je ta promena prouzrokovala povećanje
zapremine za iznos dV . Koeficijent zapreminskog širenja definišemo kao:
1 dV
γ = ⋅ . [γ ] = 0C-1 (6.3)
V dt
Kako keoficijent zapreminskog širenja kako čvrstih tako i tečnih tela ima približno konstantnu
vrednost, osim na temperaturama bliskim apsolutnoj nuli, integracijon (6.3) dobijamo izraz za
promenu zapremine prilikom zagrevanja tela od temperature t1 do t 2 u obliku:

⎛V ⎞ V
ln⎜⎜ 2 ⎟⎟ = γ (t 2 − t1 ) ⇒ 2 = e γ (t2 −t1 ) . (6.4)
⎝ V1 ⎠ V1

Kako γ ima male vrednosti, za metale γ ~ 10 −6 0 -1

C , to se razvojem u Tejlorov red
ekponencijalnog člana s desne strane u (6.4) dobija:
ΔV = V 2 − V 1 = γ (t 2 − t1)V 1 . (6.5)
74 6 TERMODINAMIKA
U slučaju kada telo ima oblik štapa ili žice (dominantna dimenzija je dužina dok su ostale dve
zanemarljive u odnosu na nju) interesuje nas samo promena dužine sa temperaturom i tada
definišemo linearni koeficijent širenja u obliku:
1 dL
α= ⋅ , (6.6)
L dt
gde su L, dL početna dužina štapa i promena dužine štapa usled promene temperature za dt .
Posmatrajmo telo u obliku kvadra dimenzija a, b, c . Usled povećanja temperature za dt dolazi
do promene sve tri dimenzije tela za iznose da, db, dc . Na temperaturi t + dt zapremina tela
iznosi:
V + dV = (a + da )(b + db )(c + dc ) . (6.7)
Ako pomnožimo izraze u zagradama sa desne strane (6.7) i u dobijenom izrazu zanemarimo
članove koji sadrže beskonačne male članove drugog i trećeg reda, npr.: adbdc , cdbda , dadbdc ,
u odnosu na beskonačno male prvog reda, npr. abdc, bcda , (6.6) poprima oblik:
V + dV ≈ abc + ab(dc ) + bc(da ) + ac(db ) . (6.7a)
Uzimajući u obzir da je V = abc , (9.6a) postaje
dV = ab(dc ) + bc(da ) + ac(db ) . (6.7b)
Izuzimajući izvesne kristale koji se različito šire u različitim pravcima, sa promenom
temperature relativne promene svih dimenzija su iste:
da db dc
= = = αdt . (6.8)
a b c
Iz (6.7b) i (6.8) dobijamo:
dV = 3αVdt . (6.9)
Uvrštavajući (6.1) u (6.9) dobijamo vezu između zapreminskog i linearnog koeficijenta širenja u
obliku:
γ = 3α . (6.10)
Sličnim izvođenjem dobija se veza između površinskog i linearnog koeficijenta širenja:
β = 2α . (6.10a)
Voda u oblasti između 0 0C i 4 0C sa povećanjem temperature smanjuje svoju zapreminu. To
znači da koeficijent zapreminskog širenja vode u tom intervalu temperature ima negativnu
vrednost. Iznad 4 0C voda se širi pri zagrevanju. Kako je zapremina date mase vode najmanja
na 4 0C sledi da joj je gustina na 4 0C najveća.

6.3 Toplota
Toplota je nerazdvojivo vezana sa atomskom, odn. molekulskom strukturom tela. Predstavlja
oblik postojanja materije, odn. energije. Toplotna energija je mera razmene energije između
termodinamičkih sistema koji interaguju (tela koja se nalaze na različitim temperaturama). Za
razliku od rada, koji je mera razmenjene energije između mehaničkih sistema, koji je vezan za
uređena kretanja mehaničkih sistema, toplotna energija je vezana za neuređena kretanja. Telo ne
poseduje toplotnu energiju nego unutrašnju energiju koja predstavlja skup kinetičkih energija
haotičnog kretanja mikročestica unutar tela ili sistema tela i potencijalnih energija koje su
posledica interakcije među tim mikročesticama i činjenice da se dato telo može naći u fizičkom
polju. Ni toplota ni mehanički rad ne definišu stanje sistema te se ne mogu definisati kao veličine
 6.4 Zgrevanje čvrstih i tečnih tela 75
koje su u funkciji stanja sistema. Unutrašnja energija je u funkciji stanja sistema i njena promena
zavisi samo od početnog i krajnjeg stanja sistema, a ne i od toga kako je ta promena izvršena. Od
načina promene stanja sistema zavise izvršeni rad i razmenjena količina toplotne energije.

6.4 Zagrevanje čvrstih i tečnih tela

Da bi telu povećali temperaturu moramo mu dovesti izvesnu količinu toplotne energije. Toplotni
kapacitet tela prestavlja količinu toplote koju je potrebno dovesti telu da bi mu se temperature
povećala za jedan stepen Celzijusove ili Kelvinove skale:
M = δQ dt = δQ dT . (6.11)
Specifična toplota tela predstavlja količinu toplote koju je potrebno dovesti telu jedinične mase
da bi mu se temperatura povećala za jedan stepen Celzijusove ili Kelvinove skale:
c = δQ mdt = δQ mdT . (6.12)
Molarna toplota tela predstavlja količinu toplote koju je potrebno dovesti jednom molu tela da bi
mu se temperature povećala za jedan stepen Celzijusove ili Kelvinove skale:
C = δQ n m dt = δQ n m dT , (6.13)
Iz (6.11)-(6.13) lako se da zaklučiti da postoje sledeće veze M = mc, C = μc, M = n m C , gde n m
predstavlja broj molova u posmatranoj količini tela, a μ molarnu masu tela.
Kada se toplota apsorbuje od strane čvrstih ili tečnih tela ne mora obavezno dolaziti do porasta
temeperature tela. To se dešava pri promeni faze (agregatnog stanja) tela (vidi sliku 6.1). Do
promene temperature tela ne dolazi sve dok telo u potpunosti ne pređe iz jedne faze u drugu iako
mu se sve vreme dovodi toplota. Količina toplote koju jedinica mase tela mora da apsorbuje (ili
emituje) sve dok se u potpunosti ne izvrši promena faze naziva se latentna toplota faznih
prelaza. Kada telo prelazi iz tečne u gasovitu fazu ta latentna količina toplote naziva se toplota
isparavanja (u obrnutom slučaju toplota kondenzacije). Pri prelasku iz čvrste u tečnu fazu
imamo toplotu topljenja (obrnuto toplotu očvršćavanja).

q=Q m

q topljenja qisparavanja

Sl.6.1 Toplote faznih prelaza

6.5 Idealan gas

Gas koji se nalazi iznad svoje kritične tačke, kada postoji samo gasna faza, predstavlja skup
mikroskopskih čestica (molekula, atoma) istih masa i dimenzija koje međusobno ne interaguju
osim pri elastičnim sudarima. Pored toga zanemarićemo uticaje spoljašnijh fizičkih polja tako da
unutrašnju energiju idealnog gasa čini samo kinetička energija haotičnog kretanja čestica koje
čine gas. Svi pravci brzina čestica su jednako verovatni i iz tog razloga čestice su ravnomerno
rapoređene u prostoru. Jedna čestica doživi oko 109 sudara u 1s. Srednji pređeni put između dva
uzastopna sudara je reda veličine 10-7 m. U 1 cm3 nalazi se oko 27x1018 čestica. Srednja brzina
76 6 TERMODINAMIKA
čestice na sobnoj temperature je reda veličine 102 m/s što ukazuje na veliku pokretljivost gasa i
brzo ispunjavanje sredine kao i na homogenost koncentracije Količina gasa koja sadrži
6,02252x1023 čestica predstavlja količinu od 1 mola tog gasa. Broj čestica koje sadži 1 mol
naziva se Avogardov broj- N A . Pri sobnoj temperature i normalnom pritisku zapremina koju
zauzima 1 mol iznosi V mol = 22415 cm3 ≈ 22,4 l . Molarna masa gasa je μ = N A mčestice , a broj
( )
molova sadržan u datoj količini gasa iznosi n m = N N A = m μ = V p , T Vmol ( p 0 , T 0 ) , gde je
N -broj čestica koji sadrži data količina gasa, a p 0 , V 0 pritisak i zapremina gasa pri normalnim
uslovima. Stanje idealnog gasa karakteriše se pomoću tri parametra: pritiska- p , zapremine- V i
temperature- T . J-na koja ih povezuje naziva se j-na stanja idealnog gasa:
pV = n m RT , (6.14)
a deljenjem leve i desne strane (6.14) sa zapreminom- V dobijamo oblik:
p = nkT , (6.15)
gde je n = N V -koncetracija gasa, R = 8,314 J molK -univerzalna gasna konstanta,
k = 1,38x 10−23 J molK - Bolcmanova konstanta.

6.5.1 Unutrašnja energija idealnog gasa

Posmatrajmo idealni gas, poznatih parametara ( p ,V ,T ) , koji se sastoji od N čestica. Već smo
napomenuli da usled zanemarivanja interakcije među česticama unutrašnju energiju čine samo
kinetičke energije translatornog i rotacionog kretanja čestica. Po svakom stepenu slobode
kretanja čestica (broj mogućih vrsta kretanja pomoću kojih možemo opisati složeno kretanje
čestica sistema) idealnog gasa dobija porciju energije jednaku kT 2 . Ako čestica poseduje j
stepeni slobode kretanja (jednoatomska- tri translatorna j=3, dvoatomska- tri translatorna i dva
rotaciona, rotacija oko ose koja spaja dva atoma se zanemaruje) tada je unutrašnja energija
jednaka srednjoj ukupnoj kinetičkoj energiji jedne čestice pomnoženom s brojem čestica i iznosi:
j j R j j
U = NEk = N kT = N T = nm RT = pV . (6.16)
2 2 NA 2 2
6.5.2 Rad kod idealnog gasa
Posmatrajmo gas, na pritisku p , koji se nalazi u sudu sa pokretnim klipom zanemarljive mase,
poprečnog preseka S (vidi sliku 6.2). Ako gasu dovodimo toplotu u najopštijem slučaju raste
mu temperatura, gas se širi i pomera pokretni klip. Elementarni mehanički rad koji izvrši gas je:
δA = Fdx = pSdx = pdV , (6.17)
gde je dV = Sdx elementarna promena
zapremine usled širenja. Ukoliko gas vrši rad
dx tada je δA > 0 , a ako se nad gasom vrši rad
(klip se kreće na dole) tada je δA < 0 . Ukupni
p S izvršeni rad jpri promeni zapremine gasa od
F početne zapremine V1 do krajnje V2 je:
V2
A12 = ∫ pdV . (6.18)
Slika 6.2 Rad idealnogf gasa V1
 6.7 Specifična toplota kod gasova 77
6.6 I zakon termodinamike (I ZTD)
Predstavlja zakon održanja energije primenjen na termodinamički sistem i glasi: Količina toplote
predate nekom telu ide na povećanje unutrašnje energije tela i na rad koji taj sistem vrši nad
okolnim telima. Matematička formulacija zakona može se napisati u obliku

δQ = dU + δA . (6.19)
U gornjoj j-ni δQ i δA predstavljaju nepotpune diferencijale koji zavise od načina kako sistem
prelazi iz početnog u krajnje stanje. Ukoliko sistem odaje toplotu tadad je δQ < 0 , a ukoliko se
nad sitemom vrši rad δA < 0 .

6.7 Specifična toplota kod gasova

Specifična toplota kod čvrstih i tečnih tela definiše se tako što se smatra da se pri zagrevanju
njihova zapremina ne menja. Kod gasova to nije slučaj. Definisaćemo specifičnu toplotu pri
stalnom pritisku c p i specifičnu toplotu pri stalnom zapremini cv :

c p = (δQ mdT ) p = const , c v = (δQ mdT )v = const . (6.20)

Shodno (6.13) molarne toplote pri stalnom pritisku i stalnoj zapremini su:
C p = (δQ n m dT ) p = const , C v = (δQ n m dT )v = const . (6.21)

Pri stalnoj zapremini iz (6.20) dobijamo da je:

δQ = n m C v dT , (6.22)
a kako se zapremina ne menja:
dV = 0 ⇒ δA = pdV = 0 . (6.23)
Primenom I ZTD na ovaj slučaj iz (6.22) i (6.23) dobijamo da je:
dU = n m C v dT . (6.24)
Prilikom dovođenja toplote pri stalnom pritisku iz (6.20) takođe dobijamo da je:
δQ = n m C p dT , (6.25)
Diferencirajmo levu i desnu stranu (6.14) i dobićemo:
dpV + pdV = n m RdT . (6.26)
Prvi član s leve strane (6.26) jednak je nuli jer se pritisak ne menja, a drugi član predstavlja
elementarni rad koji gas izvrši, tako da je:
δA = n m RdT . (6.27)
Primenom I ZTD na ovaj slučaj iz (6.24), (6.25) i (6.27) dobijamo vezu između molarnih toplota
u obliku (Majerova relacija):
C p = R + Cv . (6.28)

Ako levu i desnu stranu (6.28) podelimo molarnom masom datog gasa dobijamo vezu između
specifičnih toplota:
c p = R μ + cv . (6.28a)

Odnos specifičnih ili molarnih toplota približno je jednak za sve gasove sa istim brojem atoma u
molekulu i naziva se adijabatskom konstantom:
78 6 TERMODINAMIKA
⎧5 3 , za jednoatomske gasove⎫
⎪ ⎪
κ = c p cv = C p C v = ⎨7 5 , za dvoatomske gasove ⎬ . (6.29)
⎪< 1,33 , za ostale gasove ⎪
⎩ ⎭
Iz (6.28a) i (6.29) molarne toplote možemo izraziti u obliku:
C p = κR (κ − 1), C v = R (κ − 1) . (6.30)

Specifične toplote su:

κ R 1 R
cp = ⋅ , cv = ⋅ . (6.30a)
κ −1 μ κ −1 μ
Integracijom izraza u (6.22) dobijamo novi izraz za unutrašnju energiju:
U = nm C v T = mcvT . (6.22a)
6.8 Gasni procesi
6.8.1 Izotermska promena stanja gasa (T = const , m = const , n m = const )
To je proces pri kome se temperatura održava konstantnom. Idealizovan proces, jer se smatra da
se promene pritiska i zapremine određene količine gasa odigravaju beskonačno dugo vremena.
Kako je T = const ⇒ dU = n m C v dT = 0 . Iz I ZTD dobijamo da je δQ = δA , odnosno
integracijom od početnog stanja gasa-stanje 1 do krajnjeg stanja gasa-stanje 2 dobijamo:
V2
Q12 = A12 = ∫ pdV . (6.31)
V1

Izražavajući pritisak iz (6.14) dobijamo:

V 2 dV
V2 V V
Q12 = A12 = n m RT ∫ = n m RT ln = p1V 1 ln 2 = p 2V 2 ln 2
V1 V V1 V1 V1
. (6.32)
p1 p1 p1
= n m RT ln = p1V 1 ln = p 2V 2 ln
p2 p2 p2
Dobijena vrednost za primljenu količinu toplote
p
koja je jednaka radu koji gas izvrši pri
izotermskom širenju predstavlja površinu površi p1
u p − V dijagramu ograničenu izotermom p2
(krivom p = n m RT V ) i pravama V = V 1 i
V = V 2 (vidi sliku 6.3).
V1 V2 V
Slika 6.3 Izotermski proces u p − V dijagramu
 6.8 Gasni procesi 79
6.8.2 Izobarska promena stanja gasa ( p = const , m = const , n m = const )

Proces pri kome se pritisak održava konstantnim. Iz j-ne stanja idealnog gasa dobijamo da je:
V nm R
= = const . (6.33)
T p
Rad koji gas izvrši jednak je
p
V2 p 2 = p1
A12 = ∫ pdV = p1 (V 2 − V 1)
V1 . (6.34)
= p1 V 1 (V 2 V 1 − 1)
Iz (6.14) i (6.34) dobijamo V1 V2 V
A12 = n m R T 1 (T 2 T 1 − 1) = n m R(T 2 − T 1) Slika 6.4 Izobarski proces u p − V dijagramu
. (6.35)
= n m RΔT
Iz (6.25) i (6.30) dobijamo da je elementarna koločina toplote koja je predata gasu:
κ
δQ = n m RdT . (6.36)
κ −1
Integracijom (6.36) i uzimajući u obzir izraz za rad (6.35) dobijamo vezu između dovedene
količine toplote i rada koji gas izvrši pri izobarskom procesu u obliku:
κ
Q12 = A12 . (6.37)
κ −1
Promena unutrašnje enrgije je:
A12
ΔU 12 = Q12 − A12 = . (6.38)
κ −1

6.8.3 Izohorska promena stanja gasa (V = const , m = const , n m = const )

To je proces pri kome se zapremina održava konstantnim. Iz jednačine stanja idealnog gasa
dobijamo da je
p nm R
= = const . (6.39)
T V
p
Kako je V = const ⇒ δA = pdV = 0 . Na osnovu I ZTD: p1
δQ = dU . (6.40)
p2
Iz (6.24) i (6.30) dobijamo da je elementarna
promena unutrašnje energije gasa
V 2 = V1 V
n R Slika 6.5 Izohorski process u p − V dijagramu
dU = m dT . (6.41)
κ −1
Integracijom (6.41) i uzimajući u obzir (6.40) dobijamo izraze za promenu unutrašnje energije i
predate količine toplote pri izohorskom procesu u obliku
R
ΔU = U 2 − U 1 = Q12 = n m (T 2 − T 1)
κ −1 . (6.42)
n RT
= m 1 (T 2 T 1 − 1)
κ −1
80 6 TERMODINAMIKA
Uzimajući u obzir j-nu stanja idealnog gasa izraz u (6.42) postaje:
R
ΔU = U 2 − U 1 = Q12 = n m T 1 ( p 2 p1 − 1)
κ −1
p1V 1
= ( p p − 1) . (6.43)
κ −1 2 1
= 1 ( p 2 − p1)
V
κ −1

6.8.3 Adijabtska promena stanja gasa ( m = const , n m = const )

To je proces pri kome ne postoji razmena toplote sa okolinom. Idealizovan process, jer se
smatra da se promena stanja gasa odvija beskonačno velikom bezinom. Iz I ZTD sledi, pošto je
δQ = 0 ,
R
δA = pdV = −dU = − n m C v dT = − n m dT , (6.44)
κ −1
odnosno:
n m RdT = −(κ − 1) pdV . (6.44a)
Diferenciranjem jednačine stanja idealnog gasa dobijamo:
dpV + pdV = n m RdT . (6.45)
Iz (6.44a) i (6.45) dobijamo:
dp p = −κ dV V . (6.46)
Integracijom (6.46) dobijamo jednačinu adijabatskog procesa u obliku:
p V κ = const . (6.47) p
p1
Uzimajući u obzir j-nu stanja idealnog
gasa dobijamo druga dva oblika: p2
pκ −1 T κ = const , (6.48a)
T V κ −1 = const . (6.48b) V1 V2 V

Slika 6.6 Adijabaski process u p − V dijagramu

Izvršeni rad pri adijabatskom širenju dobijamo integracijom (6.44) u obliku:

nm R pV −p V
A12 = − ΔT12 = 1 1 2 2 . (6.49)
κ −1 κ −1

6.9 Barometarska formula

Prilikom izvođenja formule za hidrostatički pritisak pretpostavili smo da je tečnost netišljiv
fluid, odn. da gustina tečnosti ne zavisi od vrednosti pritiska u njoj. Kod izračunavanja
zavisnosti atmosferskog pritiska od nadmorske visine (z-osa na slici 6.7) ta pretpostavka ne
važi. Smatrajući da je vazduh idealni gas iz izraza za jednačinu stanja idealnog gasa dobijamo
vezu između gustine vazduha i pritiska u njemu:
m m RT RT
pV = nm RT = RT ⇒ p = ⋅ =ρ , (6.50)
M M M M
 6.9 Barometarska formula 81
gde su : R=8,314 J/molK-univerzalna gasna konstanta, M=29x10-3 kg/mol-molarna masa
vazduha i T apsolutna temperatiura izražena u spepenima Kelvina. Smatraćemo da vrednost
pritiska na površini Zemlje iznosi p0 i ta vrednost nam je poznata.
Posmatramo vazduh u cilindru, površine
bazisa S, čiji se donji bazis nalazi na
z površini Zemlje (ravan x-0-y). Elementarani
deo vazduha na nadmorskoj visini z
(osenčeni deo), koji se nalazi u
elementarnom cilindru visine dz nalazi se u
z + dz p ( z ) + dp stanju statičke ravnoteže:

z p(z ) dm ⋅ g = ( p ( z ) − p ( z + dz )) ⋅ S . (6.51)
Elementarna masa i pritisak na gornjem
bazisu iznose:
dm = ρSdz , p ( z + dz ) = p (z ) + dp , (6.52)
y
respektivno. Na osnovu (6.50) - (6.52)
dobijamo diferencijalnu j-nu:
Slika 6.7 Uz izračunavanje Barometarskr formule
dp gM
x =− ⋅ dz (6.53)
p RT
Pri rešavanju (6.53) razlikovaćemo 2 slučaja:
a) Idealizovani slučaj izotermske atmosfere: T=const.
Integracijom (6.53) od površine Zemlje: z =0 do proizvoljne nadmorske visine z dobijamo
barometarsku formulu u obliku:
Mg
− ⋅z
p( z ) = p0 e RT . (6.54)
b) Realni slučaj neizotermske atmosfere: T = T0 − az , gde je T0-temperatura na površini Zemlje,
a α -temperaturski gradijent vazduha, odn. koeficijent koji nam govori koliko temperatura
vazduha opadne pri povećanju nadmorske visine za 1m. Uvrštavajući izraz za temperaturu u
(6.53) dobijamo diferencijalnu j-nu:

dp Mg dz Mg ⎛⎜ ⎛ α ⎞⎞
=− ⋅ ⇒ d (ln( p )) = − d ⎜ ln⎜⎜1 − z ⎟⎟ ⎟⎟ . (6.55)
p RT0 α αR ⎝ ⎝ T0 ⎠⎠
1− z
T0
Integracijom (6.55) od površine Zemlje: z =0 do proizvoljne nadmorske visine z dobijamo
dobijamo barometarsku formulu u obliku:
Mg
−
⎛ α ⎞ αR
p( z ) = p0 ⎜⎜1 − z ⎟⎟ . (6.56)
⎝ T0 ⎠
Izraz u (6.56) je opštiji od izraza u (6.54), što značo da (6.54) mora da sledi iz (6.56). Hajde da
proverimo da li je to zaista tako. Izraz u (6.56) možemo napisati na sledeći način:
Mg
− z
⎡ T
− 0 ⎤ RT0
−
Mg
z
⎢⎛ α ⎞ αz ⎥ ⎡ − ⎤
1
p( z ) = p0 ⎢⎜⎜1 − z ⎟⎟ = p0 ⎢(1 − x ) x ⎥
RT0
⎥ , (6.57)
T0 ⎠ ⎣ ⎦
⎢⎣⎝ ⎥⎦
82 6 TERMODINAMIKA
α 1
gde smo uveli smenu: x = z . Kako je lim (1 − x ) x = e , to za male vrednosti promenljive x,
T0 x →0
Mg
− z
od. na malim visinama, izraz u (6.57) postaje: p ( z ) = p 0 e RT , što predstavlja izraz identičan
onome u (6.54). Dakle, izraz u (6.54) je primenljiv na malim visinama, gde atmosferu možemo
smatrati izotermskom.