Professional Documents
Culture Documents
Levinas, Da Li Je Ontologija Fundamentalna
Levinas, Da Li Je Ontologija Fundamentalna
Levinas, Da Li Je Ontologija Fundamentalna
ДА ЛИ ЈЕ ОНТОЛОГИЈА ФУНДАМЕНТАЛНА?
1. Првенство онтологије
2. Савремена онтологија
Неки говор се не може сматрати смисленим због размимоилажења филозофије и ума. Али
имамо право да се запитамо да ли ум, постулиран као могућност једног таквог говора, њему
нужно претходи, није ли говор утемељен у једној релацији која претходи разумевању и која
конституише ум. Странице које следе покушавају да веома уопштено окарактеришу ту
релацију, несводиву на разумевање — чак ни на оно какво је, превазилазећи класични
интелектуализам, утврдио Хајдегер.
Разумевање се за Хајдегера у крајњој линији заснива на отворености бивства. Док је
берклијевски идеализам опажао у бивству једну референцу на мишљење због квалитативних
садржаја бивства, Хајдегер у чињеници, унеколико формалној, да бивствујуће бивствује — у
његовом делу бивствовања — у самој његовој независности — запажа његову
интелигибилност. То не имплицира зависност која претходи неком субјективном мишљењу,
већ пре нешто попут упражњеног простора који чека свог по-седника, који је отворен самом
чињеницом да бивство бивствује. Хајдегер тако описује, у његовој најформалнијој структури,
артикулације виђења где је однос субјекта према објекту подрећен односу објекта према
светлости — која, пак, није објект. Тада се разумевање бивствујућег састоји у идењу с ону
страну бивствујућег — управо у оно отворено — и у опажање видокруга бивства. То значи да
се разумевање, код Хајдегера, уклапа у велику традицију западне филозофије: разумети
појединачно бивство, то већ значи поставити се с ону страну појединачног — разумети, то
значи односити се према појединачном које једино постоји, спознајом која је увек спознаја
универзалног.
Знаменитој традицији коју Хајдегер наставља не може се супротставити неко лично давање
предности. Није могуће да релацији са бивствујућим као услову онтологије дамо предност над
фундаменталном тезом по којој свака релација с неким појединачним бивствујућим
претпоставља блискост са бивством или заборав бивства. Изгледа да, чим се упустимо у
размишљање, бивамо приморани, и то баш из истих оних разлога који од Платона подређују
однос међу бивствујићима структурама бивства, метафизику онтологији, езистенцијално
егзистенцијалу. Како, уосталом, однос с бивствујућим може, на полазишту, бити ишта друго
до његово разумевање као бивствујућег — чињеница да га слободно пуштамо-да-бивствује
као бивствујуће?
Осим за другог. Наш однос с њим зацело се састоји у томе што хоћемо да га разумемо, али тај
однос премашује разумевање. Не само зато што спознаја другог захтева, осим радозналости, и
симпатију или љубав, начине бивствовања различите од равнодушне контемплације. Већ зато
што нас, у нашем односу са другим, тај други не афицира на основу неког концепта. Он је
бивствујући и узима се у обзир као такав.
Овде ће поборник онтологије изнети следећу примедбу: изговорити бивствујући, не значи ли
то већ наговестити да нас се бивствујући тиче полазећи од откровења бивства и да је,
следствено томе, пошто је смештен у отвореност према бивству, он од сада удомљен у окриљу
разумевања? Шта означава, у ствари, независност бивствујућег, ако не његово реферирање на
онтологију? Односити се према бивствујућем као бивствујућем значи, за Хајдегера, пустити
бивствујућег да бивствује, разумети га независно од перцепције која га открива и захвата.
Управо се тим разумевањем он нуди као бивствујући, а не само као објект. На тај начин се
бивствовање-с-другим — Miteinandersein — за Хајдегера заснива на онтолошкој релацији.
Ми ћемо на то одговорити: да ли се у нашој релацији с другим ради о томе да га пустимо-да-
бивствује? Зар се независност другог не остварује у његовој улози ословљеног? Да ли је онај
коме се обраћамо претходно схваћен у свом бивству? Ни у ком случају. Други није најпре
објект разумевања а потом саговорник. Те две релације се преплићу. Другим речима,
призивање другог је неодвојиво од његовог разумевања.
Разумети неку особу, то већ значи обратити јој се, говорити с њом. Постулирати егзистенцију
другог пуштајући је да бивствује, то значи да смо већ прихватили ту егзистенцију, да смо је
уважили. То »да смо прихватили«, »да смо уважили«, не своди се на разумевање, на пуштање-
да-бивствује. Говорење (la parole) указује на једну самосвојну релацију. Функцију говора не
треба схватити као подрећену свести коју стичемо о присуству другог или о његовој близини
или о заједништву с њим, већ као услов тог »стицања свести«.
Међутим, потребно је и да објаснимо зашто се догађај говора више не ситуира у раван
разумевања. Зашто, у ствари, не бисмо проширили појам разумевања, сходно поступку на који
нас је навикла феноменологија? Зашто да призивање другог не представимо као сушту
карактеристику разумевања другог?
То нам се чини немогућим. Руковање употребним предметима се, на пример, тумачи као
њихово разумевање. Али проширење појма спознаје оправдава се, у том примеру,
превазилажењем познатих предмета. Оно се остварује, упркос свем могућем предтеоретском
ангажовању у руковању »направама«. У руковању, бивствујуће је превазићено у самом
покрету који га захвата, и у том »с ону страну« које је неопходно присуству »покрај(нечег)«,
препознајемо саму путању разумевања. То превазилажење није везано само за претходно
појављивање »света« сваки пут кад се машимо оног приручног, како то тврди Хајдегер. Оно се
такође показује у поседовању и трошењу предмета. Ничег сличног кад је реч о мојој релацији
с другим. И тако, ако се хоће, ја разумем бивство у другом, с ону страну његове
појединачности бивствујућег; особу с којом сам у односу ја називам бивством, али, називајући
је бивством, ја њу позивам. Ја не мислим само да она бивствује, ја с њом говорим. Она је мој
судеоник у оквиру релације која је једино требало да ми је учини присутном. Ја сам с њом
говорио, што ће рећи, занемарио сам универзално бивство које она оваплоћује да бих се
задржао на појединачном бивству које она јесте. Овде формула »пре него што сам у релацији с
неким бивством, треба да сам га схватио као бивство« губи своју стриктну примену:
разумевајући бивство, ја му истовремено казујем своје разумевање.
Човек је једино бивство с којим се не могу сусрести а да му не изразим сам тај сусрет. Управо
се по томе сусрет разликује од спознаје. У сваком одношењу према људском бићу постоји
својеврстан поздрав — макар и у виду одбијања поздрава. Перцепција се ту не пројицира
према обзорју — пољу моје слободе, моје моћи, мог власништва — да би захватила, на тој
познатој подлози, појединца. Она се односи на чистог појединца, на бивствујућег као таквог.
А то управо значи, уколико то желимо да кажемо у терминима »разумевања«, да је моје
разумевање бивствујућег као таквог већ изражавање тог разумевања.
Та немогућност да се другом приступи без говорења с њим значи да је ту мишљење
неодвојиво од изражавања. Али изражавање се не састоји у својеврсном претакању једне
мисли која се односи на другог у дух другог. То је познато, не од Хајдегера него још од
Сократа. Изражавање се такође не састоји у артикулисању разумевања које ја убудуће делим с
другим. Оно се састоји, пре сваког учешћа, путем разумевања, у неком заједничком садржају,
у уетановљењу друштвености помоћу једне релације која је, следствено томе, несводива на
разумевање.
Релација с другим није, према томе, онтологија. Ми ту повезаност с другим која се не своди на
представљање другог, већ на његово позивање, и где позивању не претходи разумевање,
називамо религијом. Суштина дискурса је молитва. Оно што разликује мисао усмерену на
неки објект од повезаности с неком особом, јесте то што се у тој вези артикулише један
вокатив: оно што је именовано у исто време је и оно што је позвано.
Изабравши термин религија — а не изговоривши реч Бог нити реч свето — ми смо најпре
имали иа уму смисао који том термину даје Огист Конт на почетку своје Позитивне политике.
Никаква се теологија, никаква мистика не крије иза управо понуђене анализе сусрета с
другим, чију смо формалну структуру желели да нагласимо: објект сусрета јс у исти мах дат
нама и у друштву с нама, а тај догађај друштвености ипак се не може свести на пекакво
својство што се открива у датом, нити спознаја може да иде испред друштвености. Ако реч
религија ипак треба да најави да се релација с људима, несводива на разумевање, самим тим
удаљује од упражњавања моћи, али у људским лицима досеже Бесконачност — ми ћемо
прихватити ту етичку рсзонанцију ове речи и све те кантовске одјеке.
»Религија« остаје однос с бивствујућим као бивствујућим. Она се не састоји у томе да се он
поима као бивствујући, што је чин у коме је бивствујући већ асимилован, чак и ако та
асимилација води до тога да се он издвоји као бивствујући, да се пусти-да-бивствује. Она се
такође не састоји у установљењу не знам какве припадности, нити у сукобљавању са
ирационалним у настојању да се бивствујући разуме. Да ли се оно рационално своди на моћ
над објектом? Да ли је разум доминација у којој отпор бивствујућег као таквог бива
превладан, не у позиву упућеном самом том отпору, већ својеврсном лукавошћу ловца који
успева да оно снажно и несводиво што бивствујући садржи улови на основу његових
слабости, његових одрицања од сопствене посебности, полазећи од његовог места на
хоризонту универзалног бивства? Да ли је Интелигенција као лукавство, Интелигенција борбе
и насиља, погодна за ствари — способна да конституише један људски поредак? Нас су
парадоксално навикли да у борби тражимо сушту манифестацију духа и његове стварности.
Није ли истина да се поредак ума пре конституише у једној ситуацији у којој »се говори«, у
којој отпор бивствујућег као бивствујућег није сломљен већ пацификован?
Настојање савремене филозофије да ослободи човека од категорија искључиво прилагоћених
стварима не треба, дакле, да се задовољи тиме што ће статичности, инертности,
детерминисаности ствари супротставити динамичност, трајање, трансценденцију или слободу
— као суштину човека. Није толико реч о томе да се једна суштина супротстави другој, да се
каже шта је то људска природа. Пре свега је реч о томе да се за њу нађе место с ког човек
престаје да нас занима са становишта хоризонта бивства, то јест престаје да се нуди нашим
моћима. Бивствујући као такав (а не као оваплоћење универзалног бивства) може бивствовати
само у једној релацији у којој бива позван. Бивствујући — то је човек, а човек је доступан
управо као ближњи. Као лице.