1.

FAO-Organizacija za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija(Food and Agriculture

Organization); Osnovana 1945. godine u Québeku u Kanadi. Dan osnivanja FAO-a (16. oktobar)
se danas obilježava kao „Svjetski dan hrane“. Sjedište je 1951. godine premješteno u Rim u
Italiji, gdje se i danas nalazi. FAO trenutno ima 190 članica (189 država i Evropsku uniju kao
posebnu članicu). Bosna i Hercegovina je članica FAO-a od 8. novembra 1993. godine. Osnovni
zadaci Organizacije za hranu i poljoprivredu su:

2.PEDOLOGIJA (od grčkog pedon = tlo, zemlja) je nauka o tlu njegovom sastavu i
oblicima. Ona se bavi genezom, morfologijom, klasifikacijom i distribucijom tla.

3.ZEMLJIŠTE(pedološki pokrivač)-rastresiti površinski sloj Zemljine kore koji se odlikuje

plodnošću.Izmjenjen je i neprestano se dalje mijenja pod uticajem atmosferskih i biloških
faktora.

Plodnost zemljišta se ogleda u prisustvu mineralnih materija, u obliku dostupnom za biljke i

prisustvu fiziološki dostupne vode. U tom pogledu postoje između pojedinih tipova zemljišta
pojedine razlike.

4.ХУМУС-При непотпуном разлагању органских остатака због недостатка довољне

количине доступног кисеоника формира се нови релативно постојани комплекс органских
једињења црне или смеђе боје који се назива ХУМУС. Хумус представља главни фактор
плодности земљишта у чији састав улази 85-90% хуминских материја, остатак се састоји од
протеина, угљоводоника, органских киселина, масти, воска, смола и других органских
једињења која постоје у ткивима биљака и животиња.

Хумус је продукт живе материје и њен извор.Појава хумуса у процесу стварања

педолошког покривача означава прелаз од матичног супстрата ка земљишту. Хумус се
може схватити као продукт непотпуног распадања остатака биљака и животиња, при чему
се они само дијелом до краја минерализују а дијелом, под дејством одређених
микроорганизама синтетишу у фракције више или мање отпорне према даљем
разлагању. Његовим стварањем и нагомилавањем обезбјеђује се резерва највећег дијела
елемената неопходних за живот (C, N, P, S, K, микроелементи и др.).Хумус се ствара
биохемијским путем.

Хумус побољшава термичка, ваздушна и водна својства земљишта. Захваљујући његовом

присуству земљиште постаје тамније. Хумус је основни фактор у стварању мрвичасте
структуре, која побољшава аерацију и дренажу земљишта.
10.ПРОФИЛ ЗЕМЉИШТА-Основно својство земљишног слоја је вертикална разнородност,
јер се у њему наизменично појављује низ зона које се међусобно разликују по физичким,
хемијским и структурним својствима.

Ако извршимо пресецање земљишног слоја видеће се вертикални склоп земљишта и све
карактеристике појединих хоризоната. Такав пресек називамо ПРОФИЛ ЗЕМЉИШТА.

Земљиште има и своје хоризонтално распрострањење на Земљиној површини. То

хоризонтално распрострањење дефинишемо земљишним елементима које називамо
педон и земљишна јединица.Под педоном се подразумева вештачки издвојена јединица
у циљу картирања земљишта и чини 1-10 m2. Због прецизнијег слагања установљен је њен
облик у виду шестоугла. Ако се својства земљишта понављају у окружењу, тада се
хомогени педон повећава све док се не јаве адекватне измене у својствима земљишта.
Тако настаје земљишна јединица, која представља скуп педона истих својстава.

У нормалном земљишном профилу издвајам неколико хоризоната:

 1. Хумусно-акумулативни (А)- у њему се одвија спирање али и акумулирање хумуса

 2. Елувијални Е хоризонт испирања који се карактерише износом материја

 3. Илувијално-глиновито-хумусни солоњечки хоризонт (Bna)

 4. Мање густ хоризонт (Bsa)

 5. Илувијални хоризонт (B) у коме се одвија испирање и нагомилавање материја

горњих хоризоната

 6. Прелазни хоризонт (BC) према матичној подлози

 7. Матична стијена-хоризонт (C)

19.КОЛОИДНЕ ЧЕСТИЦЕ-Другу фракцију чине сићушне колоидне честице, чија је величина

испод 2 микрона и која одређује непосредно физичко-хемијске особине земљишта. Овај
комплекс чини смјеша у којој преовладавају глине, затим различити минерали и примјесе
кварца. Глине су хидратисани силикати алуминијума (n SiO2 Al2O3 n H2O), са љуспичастом
структуром.

20.ХЕМИЈСКИ САСТАВ ЗЕМЉИШТА је одраз хемијског карактера геосфере, атмосфере и

биосфере. У земљишту се налазе готово сви елементи периодног система.

Према просјечној заступљености, хемијски елементи се углавном дијеле у двије основне

групе:
 • Макроелементи
• О и Si
• Al и Fe
• базе Ca, Mg, Na и K
• Р, N, S
• CиН
• Микроелементи а) налазе се у земљишту у врло малим количинама (у траговима)
углавном испод 0,1%. б) мале количине, које су биљкама неопходне за њихове
животне функције - биогени микроелементи: Mn, Zn, Cu, Co, B, Mo.
21.АДСОРПТИВНА СПОСОБНОСТ ЗЕМЉИШТА подразумијева (у најширем смислу)
способност земљишта да прима и задржи извјесно вријеме у свом саставу различите
материје. Најактивнију улогу у адсорпцији имају најситније земљишне честице (колоиди).
ОБЛИЦИ АДСОРПЦИЈЕ У ЗЕМЉИШТУ: механичка, физичка, физичко-хемијска, хемијска,
биолошка.

22.АЦИДИФИКАЦИЈА-(закисељавање) земљишта је процес накупљања H+ јона у течној и

чврстој фази земљишта

23.КОЛОИДНЕ ЧЕСТИЦЕ-МИЦЕЛЕ-Колоидне честице су мале величине (0.1-1

милимикрона). Колоидне мицеле не прелазе у молекуларни, односно јонски раствор (не
распадају се на молекуле и јоне).

У растварачу (диспергенту) образују на себи активне површине које реагују како са

растварачем (водом), тако и са другим честицама раствореним у њему.

Колоидна активност је везана за површину колоидне честице, док су реакције у њиховој

унутрашњости од малог значаја. Колоидне реакције су условљене површинском и
електричном енергијом. Колоидна мицела се састоји од језгра и два омотача (унутрашњег
и спољашњег или дифузног).

Значај колоида у земљишту – колоиди имају важну улогу у формирању структуре

земљишта, пошто својим присуством повезују одвојене честице пијеска, праха и иловаче.
Уколико је земљиште богатије колоидима, утолико је оно у већем степену коагулисано и
његова структура стабилнија.

28.ТИПСКА ЗЕМЉИШТА-тип је основна системска јединица земљишта, која се одликује типским

физиографским карактеристикама (битним морфолошким и физичко-хемијским) и типским
процесима (оподзољавање, черноземизација, летеритизација и др.). Типови земљишта се дијеле
на подтипове (нпр. јако оподзољена, средње и слабо подзољена земљишта).

Типови:ЧЕРНОЗЕМНИ ТИП, ПОДЗОЛАСТИ ТИП, ТИП СОЛОЊЕЦА, МОЧВАРНИ ТИП, ТИП СОЛОЊЕЦА ,
МОЧВАРНИ ТИП .
29.СОЛОНЧАК – слана земљишта богата водорастворним солима. Могу се подијелити на сланице
(доминирају хлориди и сулфати), содњаче (сода) и салитерњаче (нитрати).

30.СОЛОЊЕЦ – земљишта код којих су штетне соли углавном испране, док је адсорптивни
комплекс засићен претежно Na-јонима

ХУМУСНО-АКУМУЛАТИВНА ЗЕМЉИШТА

1. Латеритна земљишта

Јављају се у тропским и субтропским подручјима на великим површинама, долазе у Евроазији,

Африци, Јуж. Америци и Аустралији, гдје су обилне падавине, висока релативна влажност и сред.
годишња температура, а мала годишња температурна амплитуда. Име потиче од боје која је
црвено-цигласта (латер = цигла). Боја потиче од оксида гвожђа, који се нагомилава у горњем
хоризонту, тако да се може користити као гвоздена руда. Вегетацију обичне чине саване и
зимзелне шуме, а матични супстрат различите стијене.

Дејство воде је врло јако, разарање минералног комплекса је врло интензивно. Процеси
минерализације органских једињења обављају се врло брзо, обилно се ствара CO2 који са водом
интензивно разара стијене и минерале.

2. Мочварна (хидрогена) земљишта

ХИСТОСОЛИ

Ових земљишта највише има у свим дијеловима Земље гдје се земљишта из било ког разлога
прековремено влаже. Резултат су сливања воде рељефних узвисина, изливања текућих вода или
језера, а такође и високог нивоа доње воде у земљишту. Прекомјерно влажење условљава
анаеробно разлагање органске материје, тј. хумификацију.
Непрекидно задржавање воде у целом профилу као и изнад површине земљишта условљава
бујан пораст хидрофилне вегетације. У таквим анаеробним условима органски остаци се разлажу
веома споро, усљед чега се нагомилавају, образујући тресетни хоризонт (Т), испод којег лежи
минерална подлога, глејни хоризонт (G).

Органогено мочварна земљишта се јављају на мјестима обраслом вегетацијом, на којима

површинска вода стагнира углавном преко цијеле године или гдје је влажење оборинском или
доњом водом јако и трајно. Хумификација се обавља уз анаеробне услове, садрже велике
количине органске материје. Важнија су:

Тресетна (цретна) земљишта јављају се под ресавским биљним покривачем. Биљни свијет су
углавном маховине – тресетнице. Најчешћа су у сјеверној Европи и Америци гдје мјестимично
успијевају да потисну шуме. Обично настају тако што обална мочварна вегетација расте све даље у
мочвару, док је не обрасте, стварајући при томе подлогу за друго биље.

Минерално – органогена мочварна земљишта су прелазна између органогеног и минералног.

Утицај водеје краћи и мањи него код првих, а јачи код других. Обрасла су хидрофилним,
мочварним ливадама.

Минерална мочварна земљишта се јављају под условом краћег влажења терена, те се разлагање
органских материја, минерализација обавља нормалније и брже него у претходним случајевима.
Само испирање растворљивих соли је слабо, реакција земљишта је слабо базична до неутрална.
Ова земљишта имају много подтипова и варијатета. Истиче се шумско-минералогено мочварно
земљиште. Јавља се прије свега под шумом јове, а понекад и под лужњаком.

Стебут уједињује минерално-барска земљишта под општим именом ритске црнице. Њихова
главна морфолошка ознака је у томе што имају црни хумусни хоризонт и слој глеја.

1. Планинске црнице

Планинске црнице су посебна земљишта која се јављају под утицајем планинске климе и
вегетације, при врховима високих планина. Усљед јаке радијације и појачаних вјетрова, такође
плиткости и пропусности подлоге (на кречњаку) земљиште се на висинама јако исушује, те
микробиолошки процеси готово потпуно престају и нагомилава се хумус.

По хемијском карактеру то су карбонатне и киселе црнице. На њима расту травне асоцијације.

Карбонатне планинске црнице се развијају на мало влажнијим карбонатним стијенама, обраслим

алпским или субалпском травном или рјеђе жбунастом вегетацијом. То су плитка земљишта,
дубока који дециментар, са јаким утицајем кречњака или доломитне геолошке подлоге. Садржај
хумуса иде и преко 30% а реакција је неутрална, алкална или врло слабо кисела. Земљиште је
прашкасто и врло пропустљиво за воду, те на њему расту ксерофити.

Киселе планинске црнице се развијају на силикатним стијенама, али се налазе и у карбонатном

камењу (кречњак, доломит). Биљни покривач је од планинских (алпских) и субалпских трава
(сеслерија). Хумус је јако кисео (pH – 5). Плодност је мала, преко љета су врло сува,
минерализација хумуса врло спора.

АТИПСКА ЗЕМЉИШТА-неразвијена земљишта која немају физиогеографска својства типична и

одговарајућа условима области у којима долазе. Међу њима су важнија:елувијална, делувијална,
алувијална и еолска земљишта.

1. Елувијална земљишта

ЕЛУВИЈАЛНА (Е) земљишта су млада земљишта која су настала претежно физичким распадањем
стијена. Доминирају процеси испирања (прво се испирају лако испарљиве соли, нпр. Na, па гипс,
па тешко растворљиве соли, нпр. карбонати Ca и Mg, испирају се и хидрати Al и Fe, и хумусне
материје).

На нашем кршу срећемо земљиште камењара, који су развијени на кречњацима, који хемијским
распадањем дају врло мало земљишта. Најважнији улогу је имао човјек због обешумљавања
кречњачких терена. Најсигурнији заштитник камењара пред денудацијом јесте вегетација.

1. Делувијална земљишта

Настају тако што вода доноси са виших терена материјал у подножје. Делувијум је добрим
дијелом из грубог детрутиса, камења и шљунка, али измијешаног са више или мање ситне земље.
У горњем најстрмијем дијелу нанос је претежно од камења, нешто ниже шљунковит, а још ниже
ка најблажем паду са финијим детрутисом. У вријеме јаких киша изложена су денудацији, њихову
масу ерудира бујична маса. Шумска вегетација затвореног склопа је најбољи чувар и стабилизатор
ових земљишта.

2. Алувијална земљишта
Јављају се крај водотока, потока и ријека. Што је снага водотока већа, то су седименти које он
ствара грубље механичке грађе. У горњем току једне ријеке они су обично каменити, у средњем
току, гдје је снага воде мања, су шљунковито-пјесковити, а у доњем дијелу пјесковито-иловасти.

Физиографија – настала периодичним плављењем током дугих временских периода, слојевита и

разнолике механичке грађе. Пјесковити алувијуми имају велики ваздушни капацитет и велику
пропустљивост и мали ретенциони капацитет за воду.

Алувијуми (наплавице) се убрајају у најплоднија тла. Обично развијена интензивна

пољопривреда. Периодичне поплаве их често обогаћују различитим органским и неорганским
материјама.

3. Еолска земљишта

У крајевима гдје је снага вјетра јака и земљиште незаштићено вегетацијом, јављају

се покретљива еолска земљишта. Живи пјескови заузимају велике површине у
пустињама Африке и Азије, а мање површине се срећу и у свим осталим
дијеловима свијета. У нашој земљи су познати: Делиблатска пјешчара, затим
пијескови око Кладова.

Пјешчане масе необрасле вегетацијом налазе се под утицајем вјетра у повременом

кретању. Јаки вјетрови захватају зрнца пијеска и преносе на већа или мања
остојања. Европски живи пијескови превале просјечно годишње око 25 м. Већи дио
живих пијескова има силикатни карактер, многи су комплексне природе, а
најчешће су карбонатни пијескови. Живи пијескови су сиромашни у хумусу и ради
своје неповољне физичке и хемијске грађе су неповољно станиште за вегетацију.
Извјестан мали број биљака (псамофити) успјевају да створе нешто хумуса у
површинском слоју и да прорасту пијесак густим коријењем, те га постепено вежу.
Пошумљавање при томе игра важну улогу.

4. Антропоморфна земљишта
Разним агротехничким, физичким и хемијским мјерама преузимањем ради
побољшања плодности земљишта, мијењају се битно природни његови типови,
одн. настају атипска тзв. антропогеографска земљишта. Тамо гдје, при гајењу
пољопривредних култура, обрада земљишта не иде дубље од 20 цм, земљиште
развија на већој дубини своје физиографске особине у складу са основним
природним, педогенетским приликама. Извјесне мјере могу битно измијенити
карактер земљишта. Тако при калцификацији јако оподзољених земљишта кисело
земљиште прелази у слабо кисело или неутрално, мјесто хуминских киселина
јављају се хумати, поправља се структура.

ЕРОЗИЈА ЗЕМЉИШТА-Под ерозијом се подразумева девастација земљишта, при

чему долази до физичког одстрањивања дела или целокупног слоја земљишта са
неке територије.

У односу на процес вршења ерозија може бити: МЕХАНИЧКА и ХЕМИЈСКА.

• Механичка ерозија земљишта је ерозија при којој се под утицајем

различитих фактора физички одстрањује дeо или целокупни земљишни
покривач. Као резултат механичке ерозије долази до девастације
земљишног слоја.
• Механичка ерозија у односу на вршиоце процеса (агенсе) може да буде
водна или еолска.

• Хемијска ерозија се одвија под утицајем хемијских процеса при чему долази
до растварања земљишта и његовог одношења у виду раствора (хемијских
или колоидних) површинским или подземним отицањем воде.
• Доминантан растварач у овом процесу је вода, али и органске или
неорганске киселине које разблажене у води интензивирају растварање
земљишта и тиме постају значајан фактор ерозије.
• Клизишта су облик покретања тла на падинама, настала као резултат
нарушавања равнотеже између растресите водопропусне масе падине и
трења по контакту додира са непропусном подином од глиновитих
минерала. Када контактна раван буде натопљена водом она постаје клизава,
смањује се отпор трења и повлатна маса се покреће низ страну.
• Узрок настанка клизишта је нарушавање стабилности падине. Зато и мере за
спречавање појаве клизишта морају бити усмерене против нарушавања
стабилности. Та нарушења могу бити проузрокована:
 • 1. Нагиб падине постепено се увећава до нивоа када је нарушена
стабилност. То може бити последица лаганих покрета или ерозије у
подножју падине. То је нарочито присутно код речне или морске обале.
Мере којим се решава проблем клизишта подразумевају спречавање
увећања нагиба падине, па и померања корита реке.
• 2. Нестабилност може бити изазвана оптерећењем горњег дела падине
природним или вештачким путем.
2. Узрок нестабилности може бити и измена ефективног притиска. Свако
повећање притиска воде у пукотинама и порама клизне масе повећава
нестабилност падине. Зато добра дренажа увек повећава стабилност
падине. Она може бити допуњена електро осмозом ако се поставе
електроде, или једноставним кратким забијањем кочева различитих дубина
Облици деградације земљишта

Деградација земљишта може бити резултат природних и антропогених фактора.

Од природних фактора се издвајају: процеси ерозије, измјена климатских

карактеристика територије, измјена водних својстава територије и сл.

Од антропогених фактора се издвајају: механичка обрада земље, неадекватна

примјена агрохемијских средстава, заузимање плодног земљишта у друге сврхе,
неадекватне мелиорације и сл.

1. Загађивање земљишта тешким металима, токсичним елементима и

токсичним нафтним дериватима

Загађивање земљишта тешким металима и токсичним елементима се одвија на

разне начине, али је најзначајнији извор индустријска производња. Један од
највећих загађивача је спаљивање фосилних горива. Главни извор загађења
земљишта оловом су саобраћајна средства. Тешки метали у земљиште доспевају са
ђубривима и пестицидима.

Емисијом чврстих материја на земљиште доспевају различити загађивачи.

Најопаснији међу њима су: жива, олово, кадмијум, арсен, селен, флуор и др.

Већина тешких метала се акумулира у земљиште око извора емисије, али се мале
концентрације могу преносити ваздухом и на веома велике удаљености.
Метали се укључују у биогене циклусе кружења материје и у ланцима исхране могу
довести до значајних оболевања људи и других живих бића.

Са продуктима непотпуног сагоревања нафтних деривата и угља у земљиште

доспевају полициклични ароматични угљоводоници, међу којима је посебно
опасан бензапирен (изразито канцероген). Земљиште је крајњи резервоар
акумулације бензапирена. Највише се гомила у хумусном хоризонту. Са
земљишном прашином, земљишним водама и прехрамбеним производима може
доспети и у организам човека и животиња. Земљишни микроорганизми поседују
способност разградње бензапирена на нетоксичне компоненте, али је процес
веома спор.

zrazom "teški metali" se označava velika grupa elemenata koja

ispoljava izuzetnu toksičnost po žive organizme, odnosno životnu
sredinu. Ispitivano zemljište u blizini frekventnih saobraćajnica nije
ugroženo olovom iz izduvnih gasova vozila, ni u slučaju
poljoprivrednog, niti urbanog područja.

Ревитализација земљишта и нарушених предела представља систем обнове и

оптимизације нарушених предела.

То се највише односи на пределе нарушене рударским радовима, депонијама

шљаке и пепела, ревитализацију мајдана камена и позајмишта шљунка и глине.

Рекултивација је комплекс мера усмерених на враћање биопродуктивности

нарушених земљишта и побољшање услова животне средине.

Jedna od mera zaštite i očuvanja zemljišta je sprovođenje monitoringa

što predstavlja trajno praćenje stanja svih promena u poljoprivrednom
i nepoljoprivrednom zemljištu, a posebno praćenje sadržaja opasnih i
štetnih materija.

Земљиште представља значајну компоненту животне средине, важан ресурс и услов одржавања
људи, који настаје процесом педогенезе.

- прва фаза распадање стијена

- друга фаза распадање одумрлих органских остатака и синтеза у хумус
Земљиште се формира истовремено са процесом распадања стијена а састоји се од два дијела:
растреситог минералног слоја и органског дијела. Основно својство земљишног слоја је
вертикална разнородност. У њима се наизмјенично појављује низ зона које се међусобно
разликују по физичким, хемијским и структурним својствима.

За већину биљака неопходно је да земљиште садржи кисеоник у зони коријеновог система, као и
да не садржи материје штетне за биљке.

Педогенетски процеси су одређени низом фактора: климом, биљним покривачем, животињским

организмима, локалним рељефом и сл.

МАТИЧНА СТИЈЕНА-СУПСТРАТ-Под матичним супстратом (материнском стеном, геолошком

подлогом земљишта) се подразумијева она површина стијене из које се под утицајем низа
фактора образује земљиште.

Материнска стијена служи као основни материјал за образовање минералног дијела земљишта.
Минерални дио земљишта потиче из стијенске подлоге и у земљиште је доспио као резултат
распадања стијена. Матични супстрат значајно утиче и на хемијски састав земљишта. Механички
састав земљишта предодређен је прије свега механичким саставом матичног супстрата.

Примарне стене у минерализацији земљишта су магматске, настале као резултат консолидације

магме или лаве.

Седиментне стијене су настале као резултат распадања, депозиције и седиментације или

магматских стијена, или седиментацијом из раствора (хемијске) или седиментацијом органских
материја (органогене).

Метаморфне стијене су настале метаморфозом магматских или седиментних стијена под утицајем
високе температуре, притиска или вреле воде која доспијева из Земљине унутрашњости.

СОЛИ-чине основу земљишног раствора заједно са водом.Растварају се у

различитом степену па разликујемо:лако, тешко и средње растворљиве соли. У
лако растворљиве спадају:нитрати, нитрити, хлориди, сулфати натријума,калијума
и магнезијума, карбонати натријума и калијума.Средње:гипс.Тешко:карбонати
калцијума и магнезијума, фосфати калијума, алуминијума и гвожђа.Веома
тешко:сложене соли алумо и ферисиликата, као и хумата.

EKSPROPRIJACIJA- drzava na osnovu zakona i uz nadoknadu oduzima

nepokretnost (bez njegove saglasnosti) radi izrade objekata i radova od opšteg
interesa.

Svrha eksproprijacije:
* izgradnja železničkih pruga, puteva, aerodroma, kanala, mostova, kao i podizanje
postrojenja i zgrada koji su namenjeni za korišćenje i održavanje ovih objekata;

* izgradnja brana i višenamenskih akumulacija, centrala i postrojenja za proizvodnju i

razvođenje energije;

* podizanje novih i proširenje postojećih fabrika i fabričkih postrojenja, otvaranje i

proširenje rudnika; istraživanje rudnog i drugog blaga ispod površine zemlje;

* regulacija vodotoka i bujica, odvodnjavanje, navodnjavanje, asanacija i melioracije

zemljista;

* podizanje postrojenja telegrafske; telefonske; radio i televizijske mreze;

* izgradnja naselja i vojnih objekata, podizanje stambenih i poslovnih zgrada,

privrednih, prosvetnih, komunalnih i zdravstvenih objekata;

* izgradnja vodovoda, kanalizacije, gasovoda, groblja i dr. komunalnih i energetskih

objekata.

Vrste eksproprijacije:

•potpuna - nepokretnost u celosti prelazi u državnu svojinu

•nepotpuna - službenost (ogranicenje) ili zakup na određeno vreme

ARONDACIJA - Zaokruživanje društvenog poseda, pripajanjem privatnih manjih

parcela (enklava i polu-enklava) unutar većeg poseda, na određenom potesu.

ARONDACIJA se vrši radi:

•izvođenja meliorativnih i protiverozionih radova;

•izgradnje ekonomskih dvorišta, farmi zgrada ili fabrika;

•podizanja plantaža voćnjaka, vinograda ili pošumljavanja;

•racionalnijeg iskorišćavanja i obrade poljoprivrednog zemljišta, uz bolje koriscenje

mehanizacije.

KOMASACIJA - Land Consolidation

commassation - sakupljane i grupisanje imanja u zemljišnu masu radi stvaranja boljih
uslova za poljoprivrednu proizvodnju

Postupak komasacije, za razliku od arondacije, obuhvata sva zemljista na

komasacionom području i pogodan je za kompleksno rešavanje svih problema za
njeno uređenje i organizaciju.

Osnovni cilj komasacije:

* Grupisanje rascepkanog i razbačanog poseda istog domaćinstva ili vlasnika na

manjem broju ili na jednom mestu u ataru, kada je moguce;

* Formiranje parcela pravilnog oblika pogodnih za primenu polj. mehanizacije;

* Formiranje mreže poljskih puteva pravilnijeg oblika koji omogućuje direktan pristup
na svaku parcelu i skraćuje put od naselja ili ekonomskog dvorista do parcele;

* Formiranje mreže kanala za odvodnjavanje i navodnjavanje koja će biti

funkcionalna, a istovremeno neće predstavljati smetnju za pristup i obradu parcela;

* Formiranje poljozaštitnih pojaseva raspoređenih na mestima gde su najefikasniji,

tako da ne predstavljaju smetnju za pristup i obradu parcela;

* Međusobno usklađene trase putne, kanalske i mreže poljozastitnih pojaseva, tako da

formiraju table poljoprivrednog zemljišta pravilnog oblika;

* Rešavanje imovinsko pravnih problema;

* Rezervisanje površine za nove objekte tako da ne remete organizaciju atara;

* Korekcija granice naselja i drugo.

Les (prapor) je eolski sediment prašinastog oblika i žućkaste boje, sastavljen

uglavnom od kvarca i feldspata.

Melioracija predstavlja skup mera koje se sprovode sa ciljem popravljanja

fizičkih, hemijskih i bioloških osobina zemljišta, kao i stvaranje i održavanje
optimalnog vodno-vazdušnogrežima zemljišta, radi obezbeđenja povoljnih uslova
za rast i razvoj gajenih biljaka i postizanje stabilnih prinosa u poljoprivrednoj
proizvodnji.
Bonitet (lat. Bonitas – dobrota, vrsnoća) je mjera veće ili manje plodnosti nekog
zemljišta. Bonitet zemljišta se izražava po klasama (I, II, III klasa zemljišta).

КАМБИСОЛИ (СМЕЂА ЗЕМЉИШТА)

Камбична земљишта настају изменом хумусно акумулативних земљишта (cambio-мењати). То се,

нарочито, односи на измену (В) хоризонта у коме се одвијају процеси трансформације.

Настанак камбичног (В) хоризонта је могућ само ако је земљиште довољно дубоко када водно-
температурни режим земљишта погодује изменама минералне фракције. При томе се дешава
распадање алумосиликата и настанак секундарних минерала (глине). То има за последицу
увећање садржаја глине у (В) хоризонту. Оксиди гвожђа и алуминијима који се при аргилогенези
ослобађају дају земљишту жућкасту и мрко црвену боју.

1. Eutrično smeđe (Eutrični kambisol) (gajnjača)bazično zemljište

2. Distrično smeđe (Distrični kambisol) (kiselo smeđe)
3. Smeđe krečnjačko (Kalkokambisol)
4. Crvenica (Terra rosa)

РЕДОВИ ЗЕМЉИШТА:АУТОГЕНА ЗЕМЉИШТА, ХИДРОГЕНА ЗЕМЉИШТА и ХАЛОГЕНА

ЗЕМЉИШТА.
ХАЛОГЕНА ЗЕМЉИШТА – (слатине, слана или заслањена земљишта) земљишта чији се профил
допунски навлажује сланим и алкализованим подземним, ређе површинским водама.

АУТОГЕНА ЗЕМЉИШТА – земљишта чији се профил влажи искључиво атмосферским падавинама,

при чему је процеђивање воде слободно, без дужег задржавања воде у земљишном профилу

Класе и типови аутогених земљишта:

1.Неразвијена:

-литосол

-ареносол

-колувијум

2.Хумусно-акумулативна:

-рендзина
-ранкер

-чернозем

-смонице(вертисоли)

3.Камбична земљишта:

-еуритични камбисоли(гајњаче)

-дистрични камбисоли

-калкокамбисоли

-црвеница

4.Елувијално-илувијална земљишта:

-подзоли

• ЛИТОСОЛИ (Слабо развијена каменита земљишта) – примитивна скелетна

земљишта на стеновитој подлози, моћности до 10cm.

• АРЕНОСОЛИ – слабо развијена земљишта формирана на песку.Састоји се од

2 хоризонта: (А)-састављен од пијеска и (С)-хоризонт који лежи испод
хоризонта (А).
• KOLUVIJUM-humusno-akomulativno zemljište. Preneseni sedimenti stvoreni
spiranjem tla i supstrata sa viših terena sedimentirani na padinama ili podnožju
tih terena.

РЕНДЗИНА – хумусно акумулативна земљишта на карбонатним растреситим

супстратима.Срећу се у подзоластим зонама као пјеге, а које су педохемијски сличне
черноземима.

Моћност хумусног хоризонта се креће од 10 до 80 cm. Хумусни хоризонт има тамно сиву или црну
боју, висок садржај хумуса (5-15%), добру зрнасту или зрнасто-грудвасту структуру, растресит
састав, уз високу међуагрегатну порозност.

Плодност је ограничена знатном пропустљивошћу за влагу, добре су за ксерофитну вегетацију,

нпр. неке травне и шумске асоцијације.

Деградацијом рендзине прелазе у подзол.

РАНКЕР-хумусно акумулативна земљишта на силикатним стенама

ЧЕРНОЗЕМ:На профилу чернозема разликују се два хоризонта: горњи тамни или црни хоризонт
А, богат хумусом и доњи отвореније боје, обично жућкасто-сив, или сиво-жућкаст, сиромашан
хумусом, изграђен скоро од минералних материја (С-хоризонт).
Хумусни хоризонт варира у дебљини.
Код нас је највише распрострањен у Војводини.

Настаје у условима степске, суве и полусуве климе

Матичне стијене на којима черноземи настају су најчешће лесне заравни

Черноземи су због својих физичких и хемијских својстава најквалитетнија земљишта (повољан за
жита и индустријске биљке)
Недовољна влага се допуњује наводњавањем .
СМОНИЦЕ-ВЕРТИСОЛИ– глиновита тамно обојена, претежно монтморилонитска густа
земљишта.Тип смоница је први пут одређен у Србији. Србији то су реликтна земљишта хидрогеног
поријекла и сличне творевине су откривене и описане у источној Африци и Азији.У нашим
крајевима у терцијару и квартару било је у обиљу језерских и мочварних терена, који су се
постепено сушили остављајући за собом хидрогене црнице типа смоница.

Покривене су травном или рјеђе шумском вегетацијом, често су врло дубока земљишта, са А
хоризонтом до 250 цм. Овај хоризонт је смоласто-црне до загасито-мрке боје. По механичком
саставу су глинасте, те су смонице врло тешка, збијена земљишта. Хоризонт Б је отвореније боје,
има креча.

Плодност је просјечно висока. Черноземи су бољи само због својих физичких особина. Нарочито
су повољне кречне смонице.

ЕУРИТИЧНИ КАМБИСОЛИ(Гајњаче)- смеђа земљишта

У погледу рељефа гајњаче се обично образују на добро дренираном терену, претежно на

падинама гдје вода не стагнира. Срећемо их у околини Београда и Шумадији. У погледу вегетације
су формације под листопадним шумама (разни храстови, рјеђе и буква). У погледу матичног
супстрата најбоље су пробојније иловаче које садрже креч.

На земљишном профилу издвајају се Хумусно-акумулативни хоризонт, Камбични В хоризонт

и С или R хоризонт

KALKOKAMBISOLI- смеђе земљиште на карбонатимаrazvija se isključivo na tvrdim

čistim krečnjacima i dolomitima.Ilovasti ili teži mehanički sastav.Max dubina rijetko
prelazi 50cm.Podlozni su eroziji vjetrom.
DISTRIČI KAMBISOLI(kiselo smeđe zemljište)- obrazuje se na kvarcno-silikatnom
supstratu sa manjim količinama bazičnih katjona(pješčari, glinci, kristalni škriljci).Ova
zemljišta su česta u brdsko-planinskom regionu.Dubina im je veća od 30cm.

ЦРВЕНИЦЕ-Хумусни хоризонт у црвеница, које се користе у пољопривредној производњи је слабо

изражен, док је под природном вегетацијом хумусни хоризонт препознатљив по тамноцрвено-
смеђој боји и дебљини од 10-15 cm.

Слиједи В хоризонт изразито црвене боје, промјенљиве дебљине од 60-70 cm.

Црвеница је типично земљиште медитерантских подручја а среће се и на свим континентима.

Постоје различите хипотезе о генези црвеница:

а) да је остатак нерастворених кречњака и доломита

б) реликтно земљиште (настало у периоду тропске климе)

Основни матични супстрат црвеница је кречњак, рјеђе доломит.

• Најчешће су глиновите и иловасто-глиновите и обилује глиновитим честицама.
• Примарна вегетација црвеница су ксерофилне травне формације (најчешће су макија и
гариге), затим под шумском вегетацијом храста, граба и клена, те ливадама и пашњацима.
Црвенице су, практично, једина плодна земљишта у крашком подручју (иако су сиромашне
хумусом, азотом и фосфором).
На њима се најчешће гаји поврће, дуван и винова лоза.
ПОДЗОЛИ- земљишта са илувијалним одношењем хумуса и са присуством сесквиоксида у
хоризонту B. Развијена у пуном складу са климатским приликама које у тим подручјима владају.
Образовање подзола могуће је само при умјереној годишњој температури, обилној влажности.
Профил ПОДЗОЛА показује два јасно издиференцирана хоризонта: горњи елувијални и доњи
илувијални. Код јаких подзола елувијални хоризонт је сиво пепељасте боје скоро бијеле боје и
прашкасте структуре, а илувијални је мрке или затворено смеђе боје.

У погледу плодности подзоли су сиромашна земљишта. Мала плодност је посљедица јаких

процеса испирања и деструкције минералног комплекса елувијалног хоризонта.

ХИДРОГЕНА ЗЕМЉИШТА – земљишта чији се профил превлажује повремено или стално

сувишним водама атмосферског, поплавног или сливног порекла, а врло често и уз додатно
влажење и подземним водама, које нису минерализоване (слане). При таквом стању влажења,
односно превлаживања све су поре испуњене водом, што је последица стагнирања воде у
профилу.

Класе и типови хидрогених земљишта: