1.

Izazov institucionalnim dimenzijama modernosti:

Politička socijologija razumevanja savremenog industrijskog drustva počiva na

višedimenzionalnim institucionalnim osnovama, koje Entoni Gidens deli u četiri
(institucionalna) polja i to: 1)Kapitalizam kao sistem robne proizvodnje,
2)Industrijalizam cija je glavna odlika upotreba neorganskih izvora materijalne
prozivodnje povezana sa sredisnjom ulogom masinerije u prozivodnom procesu i
indusrijskom organizovanju rada, 3)Aparati nadzora–kontrole-integracije koje moze
biti direktno u skolama, fabrikama, zatvorima i indirektno kroz kontrolu nad
indformacikama,4)Vojna moć ili kontrola nad srestvima prinude. Po Gidensu
sinergetsko- kumulativni efekat ovid dimenzija je prisutan bar 4 veka. Čovekov problem po
Gidensu je nemogućnost kontrole sopstvene projekcije sveta- on još nije gospodar svih
dimenzija. Zato u vožnji zmajeve kočije, kako Gidens navodi globalizaciju, najbolje što
možemo učiniti je stvaranje projekcije modela utopijskog realizma za budućnost.
Društveni pokreti su jedan od glavnih indikatora te projekcije.1. Unutar polja
institucionalne dimenzije kapitalizma nastaje radnicki pokret, a 2. U institucionalnom
polju nadzora, kontrole i integracije razliciti pokreti za slobodu i gradjanska prava
koja mozemo nazvati demokratskim pokretima. Naravno, to je deo starih pokreta, ali
Gidens još navodi nove i alternativne pokrete kao nosioce budućnosti 3.U insitucioalnom
polju vojne moci i kontrole nad sredstvima prinude javljaju Mirovni pokreti, a u 4.
Institucionalnom polju industrijalizma javljaju se ekoloski pokreti.
Uzimajući u obzir utopijsku ideal pokreta, i realističku sliku stanja, savremena
kritička teorija po Gidensu mora da vodi računa da bude socioloski osetljiva na sve
imanentne institucionalne transforamcije modernosti, da se orijentiše politicki,
geopolitički, da stvara modele dobrog drustva misli nadnacionalno, i da
emancipatorske politike poveze sa 'politikama zivota'. Ovo poslednje je posebno vezano
za društvene pokrete koji teže oslobađanju od potčinjavanja – emancipatorke politke, kao
radikalno angazovanje usmereno na oslobadjanje od nejednakosti i porobljenosti. Povezani
sa politikama života kao radikalno angazovanje koje tezi da uveca mogucnost za bolji i
puniji zivot, oni daju uspešnu formulunove paradigme modernosti. Odnos ova dva je
paralelan odnosu negativne i pozitivne slobode, slobode od i slobode za, zaključuje Gidens.

2. Demokratski i autoritarni lik globalizacije:

Dve uktrštene ose danas povezuju procese modernosti: povezivanje

emancipatorskih politika sa politikama života, i odnos lokalno-globalno. Zato Gidens
definiše globalizaciju kao intenzifikaciju društvenih odnosa na svetskom planu uz
kompresiju geografskog prostora. Kao kontrateža ovakvim procesima javljaju se
nacionalne želje za lokalnom autonomijom, ocuvanju osobenih nacionalnih ili regionalnih
kultura i identiteta. Pojmovi lokalno-globalno nisu samo protivurecni vec i
komplementarni i medjusobno povezani i uslovljeni procesi. – ''Misli globalno deluj
lokalno''.
Kraj Hladnog rata i raspad bipolarne strukture sveta na krju 80-tih i pocetka 90-tih
doneo je u prvi plan politickih i teorijskih rasprava temu globalizacije, ali globalizacija kao
proces povezivanja je po Pečujliću stari proces koji je započeo širenjem velikih svetskih
religija i civilizacija, osvajanjima, dzinovskim carstvima, putevima svile i karavanskom i
pomorskom trgovinom. To je i prvi talas globalizacije, dok drugi i treći kreću od
renesanse(otkrice novih svetova, novih pomorskih puteva, Gutenbergovom
stamparijom..), odnosno industrijske revolucije(industrijska revolucija i kolonijalna
expanzija, od 1850-1914). Savremeni talas zbog svoje informatičke ekspanzije se još
naziva i turboglobalizacija, zbog vrtoglavo ubrzanog ritma. Planetarna proces povezanosti
i medjuzavisnoti koja nastaje kao rezultat - 1).tehničko-informatičke revolucije i njom
izazvana kompresija vreme-prostor, 2.)stvaranja globalnog tržišta, 3.)Sve veceg uticaja
''zbivanja sa distance'' na zivot citave planete, 4.) Formiranje svesti o povecanoj
međuzavisnost, 5.)Uspon transnacionalnih ekonomskih sila(MNK i TNK) i nadnacionaln
org. 6.) kopiranje određenih formi organizacije na gotovo celokupan socijalni prostor sveta.
Pecujic - Medjuzavisnost, sama po sebi ne odredjuje automatski karakter povezanosti,
Forma globalizacije može biti u demokratskom ili autoritarnom liku, asocijalne ili
humanije forme.
Neomarksisti - Imanuel Volerstin formulisao teoriju svetskog sistema kapitalisticke
ekonomije. KAPITALIZAM JE GLAVNA POGONSKA SNAGA
GLOBALIZACIJE, tako je vec 4 veka, i on je stvorio sistem medjunarodne podele rada u
kome se jasno prepoznaju 3 grupe drzava- centralne države (SAD, EU, Japan)- poseduju
kapital i znanja, polu-periferna zona (npr. Jugoistočna Azija, Arapske zemlje, ist.
Evropske zemlje), i periferija (zemlje trećeg sveta – nerazvijena ekonomija i
siromastvo).Glavna pogonska snaga globalizacije je onda kapitalizam, a nus pojava
globalizacije je antisistemski pokreti. Dejvid Harvej se donekle slaže sa ovim, tvrdeći da
je TRANSNACIONALNI kapital glavni integrativni faktor sveta. Nacionalna drzava i
organizovani rad su prepusteni na milost i nemilost FINANSIJSKOG KAPITLA.
Volestrin i Harvej uvidjaju samo ekonosku dimenziju globalizacije.
Najznacajnija odlika politicke dimenzije globalizacije je širenje demokratije i uspon
neoliberalnog krila elite moci koje prati i produbljivanja jaza sever-jug, zaostravanje
socijalnih problema i globalizacija siromastva. Istovremeno raste i ekoloska cena
globalizacije, bude se i sukobi identiteta(''konflikti identiteta''), kulturni i etnicki
sukobi(prenonošenjem sukoba sa klasa na etnicitete), ''PREVENTIVNI“ i ''HUMANI''
intervencionalizam, odsustvo ravnoteze i multipolarnosti ka unipolarnosti, tj ka
unipolarnom svetu.
Pecujlic - Projekat globalizacije sa demokratskim likom je otvoren za– 1.)Uvodjenje
ekoloskog kriterijuma i promena odnosa priroda-drustvo 2.)Uspostavljanje humanije
globalne ekonomije 3.)Stvaranje novog socijalnog ugovora u svetu rada 4.)Uspostavljanje
kosmopolitske demokratije 5.) Razvoj pluralizma kultura nasuprot monokulturi
Druga moderna ili refleksivna modernizacija –Skot Les potrosnja, konzumerizam,
potrosnja je glavna pogonska snaga kapitalizma(covek je ono sto kupuje), globalizacija
je po njemu pomeranje sa potrosnje dobara na potrosnju simbola, znakova,
informacija. Povezujuci ekonomsku sa kulturnom globalizacijom Les zakljucuje da je

2
ekonomija u doba globalizacije primarno zasnovana na cirkulaciji znakova.Kognitivna
strana – informaciona dobra, estetska – dizajn. Klasicni, organizovani kapitalizam je vezan
za drzavu-naciju, a dezorganizovani kapitalizam za globalizaciju, poenta je
revolucionarno menjanje matrice proizvodnje I potrosnje.
Gidensova,Globalizaciju vidi kao rezultat dinamike modernosti I njenog ulaska u fazu
refleksivne, samopropitujuce, radikalizovane modernosti.Vizija je malo optimisticnija jer
ideji emancipatorskih politika klasicne modernosti dodaje politiku zivota u eri
globalizacije, tj. Refleksivne modernosti.
Urlih Bek poistovecuje globalizaciju i individualizaciju kao dva simultana i
komplementarna procesa.
Pravi razliku izmedju Globalizacije(umanjenje uloge nacionalnih drzava), Globaliteta
(uspostavljanje globalnog drustva)i Globalizma(ideolosko, neoliberalno stanoviste da
svetsko trziste moze da eliminise i zameni politicku akciju). Glavna teza – Svetsko
rizicno drustvo. 3 glavne globalne pretnje: 1.Konflikte izazvane ekoloskom destrukcijom i
tech-industrijskim pretnjama izazvanim obiljem 2. Ekoloska destrukcija i tehnolosko-
industrijska opasnost izazvana siromastvom 3. Opasnost od rata i WMD oruzija.
Demokratija i globalni poredak:

Held daje novu teoriju I modele demokratije: kosmopolitske demokratije (Demokratija I

globalni poredak 1995)
Oslanja se na klasicni spis Imanuela (Kanta o vecnom miru), po njemu od polovine XX
veka dolazi do usposavljanja kosmopolitskog demokratskog prava kao osnove novog
– kosmopolitskog modela demokratije. Osnove tog modela su sledece 1.) Razlog za
uspostavljanje kosmopolitske demokratije lezi u potrebi da se ograniče razliciti sistemi
moci (dobrobit, kultura, ekonomija, prinuda) a koji su pod nadleznoscu drzava – nacija. 2.)
Osnovni princip je autonomija, tj. Pravo na samoodredjenje, koje podrazumeva prava I
odgovornosti u u raznim kategorijama:zdravstvena, kulturna, gradjanska, ekonomska,
mirotvorna, politicka..
3.)Uspostavlja kosmopolitski pravni poredak koji regulise ponasanje drzava, ekonomije,
civilnog drustva..
4.) posredovan međunarodnim tribunalima(novi regionalni I medjunarodni sudovi),
5.) očuvanje demokratije kao kolektivni cilj, 6.) Uspostavljanje jasnih principa socijalne
pravde, proizvodnja, raspodela, resursi.
7.)odsustvo sile (osim u krajnjem slučaju),
8.)proširenje prava država-građanin(koji moze pripadati razlicitim politickim
zajednicama).
Postmodernisti,za razliku od marksista I teorija refleksivne modernizacije, gledaju
na globalizaciju kao na diskontinuitet u odnosu na modernost. To je tzv.
postmodernistički obrt . koji je pre svega kulturoloski I konceptualni. Globalizaciju
karakterisu pluraliazm kultura, fragmentacija, brze promene, relativizam, sinkretizam,
hibridnos. Intresovanje sociologa i teoreticara se premesta od traganja za istinom i tzv.
velikih narativa ka diskursu i socijalnim konstruktima, kroz jednu dijalošku alternativu-
stalno preispitivanje dosada postignutog, a ne verovanje u velike istine. To je čuvena
Liotareva teza o smrti metanarativa. Licni i kolektivni identiteti su hibridni i promenljivi,
izmesani u pokretu. Oni više ni nisu pogodni, kada se uzmu u obzir procesi stvaranja novih
kultura koje nastaju u velikim megalopolisima (npr. afro-amerikanac). Ovo ne traba mešati

3
sa teorijama mekdonaldizacije, vesternizacije sveta, jer postmodernisti insistiraju na
povezivanju različitih kultura. To se ogleda kroz koncept glokalizacije koju je oveo
Roland Robertson, koja insistira na povezivanju lokalnog i globalnog – globalno nije
suprotno lokalnom, najbolje u lokalnim kulturama postaje deo globalnog, globalno se
prilagodjava lokalnom, globalizacija kulture ne znaci njenu homogenizaciju.

3. Pet najvažnijih polja globalizacije:

Kao i globalizacija u celini, tako su i procesi globalizacije culture ne samo dvosmerni nego
i ambivalentni i protivurecni. Procesima integracije, razmene, povezivanja I medjuuticaja
odgovaraju suprotni procesi dezintegracije, razdvajanja, fragmentacije I formiranje
posebnih sfera ili polja, na sta se nadovezuje teorija Arjuna Apaduraia koji smatra da
postoji pet sfera u globalnoj kulturi koji oznacavaju razadvajanje I diferencijaciju
posebnih ravni u gobalnoj kulturnoj ekonomiji: Etnosfera, Tehnosfera, Finansosfera,
Mediasfera, Ideosfera. Kao rezultat transnacionalnih tokova I deteritorijalizacije danas
postoji nov I radikalan razlaz, sukob drzava – nacija. Kontradiktornost otvorenosti(kako bi
drzave privukle investicije, znanje, ideje, tj da bi ostvarile ekonomski rast) i kontrole
(usmeravanja, kontrola slika I ideja). Drzave se, u odnosu na globalno okruzenje, osecaju
kao da su pod opsadom a manjine (nacionalne I kulturne) se identifikuju sa
transnacionalnim zajednicama, smatraju da su pod represijom drzave pa jacaju pokreti za
samoodredjenja, tako globalizam izaziva porast lokalizma. Zato se dešava proces
“kanibalizacije” između nacionalnih država. Globalizam samo podstrehuje lokalizam kao
način očuvanja integriteta kultura. Bauman kaze da je globalizacija tesko predvidiv proces,
pa se govori o kraju jasnosti.Za njega su lokazlizacija I globalizacija dve strane jednog
istog procesa, ali dva razlicita sektora zive na tim strnanama, tj glob I lokalizacija su
pokretacke snage nove polarizacije I stratifikacije svetske populacije u dve osnovne grupe:
globalizovane bogate i lokalizovane siromašne. Stanovnici prvog, globalnog sveta, zive u
vremenua lokalnog sveta zive u prostoru,.Zato danas u svetu sve više jača antiglobalistički
pokret cija je glavna odlika borba protiv negativnih, autoritarnih formi globalizacije.
.
4. Pokreti i društveno vreme:

Vreme, uz prostor, sacinjava univerzalan kontekst drustvenog zivota. Drustvena promena

iskazuje razliku dva stanja drustvenog zivota i sistema na mikro, mezo i makronivou u
odredjenom vremenskom razmaku.
Vremenska dimenzija društvenog života je socijalno vreme. Svaki drustveni dogadjaj je
dvostruko lociran : prostorno situiran, ali i usadjen u odredjeno vreme. Ono je uvek u
kontinuitetu u odnosu na prošlost i na budućnost, samim tim vremenskog vakuuma nikada
ni nema. Sve ono sto se dogadja u sadasnjosti istog trenutka odlazu i u proslost i u
buducnost. Sadasnjost se moze odrediti kao mesto susreta proslosti i buducnosti. Stoga,
striktno govoreci, nema dva vremenski disktintna stanja bilo kog drustvenog
entiteta(drustvene akcije, socijalne grupe, socijalne zajednice, drustvene institucije, ili
drustva) koja bi bila indenticna o cemu je jos Heraklit govorio. Promena je univerzalni
kod drustvenog zivota.I promena je relativna, kao i stabilnost, pa se stare civilizacije i
drustva vide kao vekovima nepromenljive, stabilna (cold – stara, primitivna, nerazvijena
drustva)za razliku od urbano-industrijskih drustva Zapada(hot drustva). Tradicionalna

4
drustva merimo i definisemo pomocu sadasnjih standarda Zapada. Ideja drustvene istorije
zapocinje sa svescu o vremenskoj promneljivosti i prolaznosti.
Društveno vreme u odnosu na promene pojavljuje se u dva vida: kvantitativno vreme
(spoljni referentni okvir za merenje događaja i procesa), i kvalitativno vreme - (definiše se
prirodom društvene pojave). U prvom slucaju govorimo o dogadjajima u vremenu, a u
drugom o o vremenu u dogadjajima. Društveno vreme u užem (pravom)smislu je
kvalitativno, ono - određuje vremenski kvalitet odredjenih drustvenih dogadjaja i procesa..
Pjotr Stompka razlikuje četiri manifestacije kvalitativnog vremena ili temporalnih
kvaliteta : procesi su duži ili kraći, brži ili sporiji, ritmički ili slučajni, i oni su izdeljeni
na delove različitog sadržajnog kvaliteta.
Alokacija vremena kao resursa vrlo je znacajno pitanje za svako drustvo i za svaki
drustveni pokret. Pitanje vremna narocito je bitno za strategiju drustvenih pokreta. Vreme
je konstitutivni elemenat svake strategije.
Društveni pokreti mogu ubrzavati ili usporavati društveno vreme. U temporalnoj logici
političke akcije ubrzanje znači uraditi više u okviru istog ili kraćeg intervala.
Deakceleracija vremena znaci urditi manje u okviru istog vremena ili isto u okviru istog
vremena. Pokreti stoga moraju da sinhronizuju svoje osećaje za akciju, vremenu pokretanja
ili zaustavljanja odredjenih stvari ili o tempu realizacije odredjenih koraka, što se naziva
tajming. Moderno drustvo karakterise strhovito ubrzanje promena.
Procesi globalizacije i modernizacije su doneli kompresiju vremena u odnosu na
stare sisteme. Informacione tehnologije naročito doprinose ovakvom razvoju događaja.
Usmerenost pokreta ka buducnosti ili proslosti :
Za drustvene pokret, ako i za drustva u celini, od vaznosti je vremenska orijentacija ili
vremenska perspektiva.Drustveni odnos prema vrmenu se krece izmedju dva extremna
stava: prvi je ravnodusni ili potcenjivacki stav da je vreme nevazno (lako cemo)jer ga
imamo na pretek i suprotnog, posesivnog stava, opsednutosti vremenom(vreme je novac
sindrom). Za tradicionalna drustva je karakteristican rasipnicki odnos prema vremenu
dozivljavajuci ga kao neogranicen resurs. Za njih su tradicija i proslost osnovne drustvene
vrednosti.Moderna drustava se odnose prema vremnu kao prema sve ogranicenijem
resursu. Za njih je fokus sadanjost i buducnost. Sto se tice pokrat, ona okrenuta proslosti
nazivamo tradicionalistickim pokretima, a pokreti predominantno ili iskljucivo usmereni
ka resavanju i otvaranju sadasnjih ili dolazecih problema nazivamo modernistickim
pokretima, ili retrogradne(retroaktivni, regresivni) i progresivne. Primer prvih
susocijalisticki, feministicki, drugih kontrarevolucionarni.Mozemo pomenuti i staus quo
pokret koje ne insistiraju na restauraciji starog i proslog vec im je glavni cilj da zadrze
postojece stanje stvari, da sprece ili bar odloze neumitne drustvene promene –
konzervativni drustveni pokreti. Konzerviranje – Breznjevizacija, SFRJ 70-tih i 80-tih.

5. Usmerenost pokreta u odnosu na poredak:

Klasifikacija pokreta se može izvršiti i po njihovom odnosu prema poredku.

Pokreti koji deluju u okviru sistema, ali žele promene su reformski pokreti. Oni
teže malim i postepenim promenama, bez dovođenja u pitanje sistema uopšte.Oni
popravljaju i modernizuju postojeci sistem ali, ali ga ne dovode u pitanje niti ga odbacuju.
Limitirani ciljevi, reformisu i modifikuju pojedine aspekte drustvenog zivota. Njihova
kritika postojeceg je konstruktivna i limitirana.

5
 Pokreti koji se zalažu za mnogo dublje i sveobuhvatnije drustvene promene.
Njihov cilj su kvalitativne i siroke promene žele da promene sve politicke, kulturne,
ekonomske aspekte drustvenog sistema, to su radikalni društveni pokreti. Primer ovih
pokreta su oni nacionalno-oslobodilački(anti kolonijalni), pokreti protiv aparthejda,
disidentski pokreti, pokreti za civilna prava itd. Poseban vid ovih pokreta su
revolucionarni pokreti koji teze da nasilnim politickim i socijalnim revolucijama
uspostave novo drustvo.
Pokreti koji su između ova dva su oni koji pre svega insistiraju na strukturalnim
promenama. Takav je npr. evrokomunizam. On je oštro kritikovao kapitalizam, ali
odbacio sovjetski revolucionarizam. Najaci su bili u Mediteranskim zemljama
(Spanija, Italija , Francuska, 70-tih o 80-tih). Strategijom strukturalnih reformi ovi pokreti
nastoje da postepenim promenama u različitim društvenim poljima, stvore sinergiju
efekata koji će dobaciti mnogo dalje od bilo kog drugog.Pre su reformski nego
radikalni, prihvataju institucije parlamentarne demokratije i metode nenasilne politicke
borbe.
Status qou pokreti, zele da konzerviraju drustveno stanje,. Drustveni zivot ne
trpi konzerviranje na duzi rok. Primeri - Breznjevizacija, 70-te i 80-te u Yugoslaviji.

6. Socio-politički i socio- kulturni pokreti:

Drustveni pokreti se mogu razlikovati i s obzirom na ciljeve i glavne adresate

nameravanih promena.Pokreti cija je glavna meta promena socijalne strukture nazivamo 1)
Socio-politickim pokretima koji nastoje da unesu promene u politički, ekonomski
život, strukturu i klasnu hijerahiju, dok su 2) Socio-kulturni pokreti usmereni ka
monog manje strukturiranim aspektima drustvenog zivota i promovisu promene koje se
odnose na verovanja, vrednosti, uverenja, simbolima i matricama životnog ponašanja.
Oni su vise okrenuti individuama nego institucijama - npr. pokreti hipika, subkulturni ili
kontra-kulturni drustveni pokreti, postoje sekularne(moralna i fizicka dobrobit) i duhovne
verzije ovih pokreta(misticko-religiozni drustveni pokreti).
Dejvid Eberle nam daje nešto složeniju klasifikaciju u odnosu na cilj i oblast nameravane
promena i to: transformativne pokrete (totalne promene u socijalnoj strukturi), reformske
pokrete (parcijalne promene u socijalnoj strukturi), pokrete iskupljenja i spasenja (totalnu
promenu individua), alternativne pokrete (parcijalnu promenu individua).
S obzirom na primenjenu strategiju kao i logiku i model akcije postoje dve
vrste: instrumentalni i ekspresivni. Prvi imaju za cilj osvajanje političke vlasti i
obezbeđivanje promena putem zakona, propisa i sl. Ovi se mahom pretvore u političke
parije(Zeleni, Solidarnost). Eksprsivni pokreti se bave pitanjima identiteta,nacinima
zivota, vrednostima, autonomije i ljudskih prava, i sl, to su pokreti za rasnu jednakost,
nacionalni i etnicki pokreti, pokreti zena, pokreti za ljudska i gradjanska prava itd.

7. Klasični i novi društveni pokreti:

1.)U epohi nastanka i razvoja modernog i industrijskog društva, dominantni pokreti su bili
oni vezani za slojeve i klase. To su drustveni pokreti koji su rigidno organizovani sa
visokim stupnjem centralizacije i hijerarhije unutar pokreta. Takvi su bili radnički,
sindikalni, farmerski. Ovo su stari ili klasični pokreti.

6
2.)U epohi onoga što se naziva postindustrijsko, informatičko, postmodern, post
kapitalisticko, potrosacko, postradicionalno, programirano društvo (od druge polovine XX
veka zajednickim imenom to je epoha pozne ili refleksivne modernosti) javljaju se novi
tipovi društvenih pokreta, kakvi su ekološki, neofeministički, mirovni. Ovo su novi ili
alternativni pokreti.
Klaus Ofe kaže da su novi pokreti rezultat, reakcija na novu vrstu problema,
koji nastaju kao negativni sporedni efekat industrijskog rasta i tehnoloskog razvoja a
o kojima se ne vodi dovoljno racuna unutar postojecih intresnih grupa i vladajucih
struktura, dok Alan Turen to poistovećuje sa strukturalnim promenama zapadnog
industrijskog društva, sukob oko exploatacije postaje sukob oko alijenacije, sukob
upravljaca-tehokratske elite i 'ostalih', Karl Varner -Brand smatra da je domintan sloj u
ovim pokratima srednji sloj, koji je posebno osetljiv prema posledicama industrijske
civilizacije, i koji teži da odbrani potrebe i postavi zahteve. Dakle pokreti su proizvod
klase obrazovanih(revolt obrazovanih), i to onih novčano situiranih, zaposleni na
podruciju humanih usluga, i mladih, posleratnih generacija.
Ingelhart smatra da je došlo do (epohalne) promene vrednosti koje idu sada od
materijalističih, prema postmaterijalističkim (kvalitet života)i to je osnovani razlog
pojave novih drustvenih pokreta. Ingelhart je najpre utvrdio visoku povezanost uticaja
vrednosti na politicko ponasanje a posebno medju visko obrazovanim i politicki
informsanim grupacijama. Vezu između političkog aktivizma i obrazovanja naziva
kognitivnom mobilizacijom. Kljucni nalaz je da u modernim razvijenim drustvima
dolazi do pomeranja tezista sa materijalnih vrednosti na postmaterijalne vrednosti tu
promenu je nazvao 'Tiha revolucija', po svojoj knjizi iz 1977.Ova teza je zasnovana na
dve primese: ljudi cene ono što je retko, i vrednosti zavise od socijalizacije mlade osobe.
Zbog toga stare i mlade generacije uvek imaju drugačije vrednosti, što ukazuje na stepen
participacije mladih u političkim zbivanjima. Po Ingelhartu razlike izmedju vrenosti
starih i mladih su dramaticne.

8. Različiti teorijski pristupi društvenim pokretima:

1.)Klasni ili Marksistički pristup na društvene pokrete gleda kao izraze klasnih i
medjuklasnih sukoba. Poseban segment izučavanja ove teorije su radnički pokreti kao
nosioci klasnih promena i revolucije.
2.)Bihejvioristički pristup koji se javlja u SAD-u u okviru čikaške škole i trece decenije
XX veka, posmatra pojavu pokreta kao na posebne vidove kolektivnog ponasanja koji
nastaju kao izraz nezadovoljstva aktera postojećim stanjem u društvu kao i zeljama za
novim mogucnostima zivljenja. Dodatak - Značajni predstavnici su Park, Blumer.
Robert Ezra Park važi i za osnivača čikaške škole.
3.)Teorija racionalnog izbora nudi takođe objašnjanje kroz radove Mensura Olsona.
Ova teorija odbacije prethodne dve, i smatra da pokreti nastaju iz sebičnih i racionalnih
interesa. Pojednici neće učestvovati u kolektivnim akcijama(drustvenim pokretima)
ukoliko njihovo očekivanje dobitka bude manje od troškova njihove participacije (tzv
cost - benefit analiza). Svaka osoba pravi racionalni kalkus akcije i u pokretu ucestvuje
samo ukoliko joj se isplati.U slučaju da mu se akcija ne isplati on će ostati free rider koji
će se nadati da će dobiti makar nešto od preraspodele. Ono što nije dobro u ovom modelu
jeste što ne objašnjava prisusvo altruizma u društvenoj akciji.

7
4.)Teorija mobilizacije resursa (američka teorija) polazi od toga da nezadovoljstvo samo
po sebi neće pokrenuti socijalnu akciju, kao ni racionalni i sebicni intres ukoliko ne
postoji organizacija za mobilizaciju potencijala, kako to već tvrde Oberšal i Tili.
5.)Ipak evropska verzija ove teorije insistira na da su činioci identiteta i vrednost pravi
pokretači socijalne akcije. Tako Turen i Meluči smatraju da pokreti uvek teže
uspostavljanju poljuljanih identiteta. DP kao oblik kolektivnog traganja za
izgubljenim identitetima u uslovima krize, zbog ovoga u ovim teorijama interes ne igra
veliku ulogu, naglasak se stavlja na vrednosti kao sto su : autonomija, solidarnost,
priznavanje i uvazavanje. Ovako shvaceni drustveni pokreti pojavljuju se kao
najzacajniji proizvodjaci ili kreatori nove politicke kulture i drugacijih vrednosnih
orijentacija, ali i trezori kolektivne memorije. Ovako shvaceni DP su svojevrsni
socijalni senzori mnogo osetljiviji za neke zajednicke i globalne probleme od
specijalizovanih institucija i expertskih timova.

9. Društveni pokreti i etnifikacija politike:

Naše društvo (Srbija) nema izgrađen demokratski prostor civilnog, gradjanskog drustva
kao glavne socijalne arene za pojavu drustvenih pokreta moderne orijentacije + odsustvo
civilnih i demokratskih tradicija i institucija + nizak nivo opste i politicke kulture+
nepovoljno stanje gradjanskih prava, demokratskih vrednosti i vrlina, odsustvo vladavine
prava i nepostojanje pravne drzave.
Pored nedovoljno razvijenog gradjansko-liberalnog pokreta u poznim decenijama XIX
veka i pocetkom XX veka, najznacajniji je radnički (socijalistički), Posle II sv. Rata ce se
transformisati najpre u rigidni ideolosko – politicki poredak a zatim u neku vrstu hibridnog
poretka u kome su se kombinovai lelementi jednopartijskog politicko-ideoloskog
monopola sa nekim formama samoupravog anarho-sindikalnog pa i fabijanskog
modela organizacije drustva. Takođe može se izdvojiti i antinuklearni pokret koji je
nastao krajem ’70tih godina, na iskustvu studentskih pokreta iz 1968 i demonstracija proti
rata u Vijetnamu, kao i zacetke ekoloskog, neofeministickog i mirovnog pokreta.
Po raspadu socijalizma, u Srbiji su se pojavili pre svega tradicionalistički društveni
pokreti: nacionalistički i populistički., okrenuti rasciscavanju racuna iz proslosti.
Posledanja decenija XX veka prosla je u izrazitoj tradicionalizaciji naseg drustva, koje se
sve vise vracalo u arhaicni tip tradicionalnih, premodernih drustva.
Sa politickom pluralizacijom na scenu su stupili Miltantni etno-nacionalistički pokreti
pomognuti neodgovornim medijima, politicarima, naucnicima, intelektualcima koji su
doveli do onoga Klaus Ofe naziva etnifikacijom politike. Nacionalisticka iskljucivost,
preterivanje, revansizam, netolerancija, politicarenje, demagogija, neodmerene
izjave, obelezje su takvih pokreta i politika.Medjunacionalna mrznja i strah od drugih
postali su najjaci legitimacijski osnov novih politickih lidera i elita. To je pogodno tlo
za jacanje nedemokratskih i autoritarnih tendencija.
SFRJ je od ’50tih god. 20. veka bila u vrhu interesovanja i naprednosti među
socijalističkim zemljama. Ipak, budući da je vreme za reforme bilo tokom ’80tih godina,
ona je tu svoju šansu propustila, pa ju je pluralistička revolucija zatekla nespremnu, i
završila je sa krvavim raspadom. Procesi dezintegracije su postali irevrzibilni i nezadrzivi.

10. Četiri teorijska pristupa demokratskoj tranziciji:

8
 Od pada Berlinskog zida 1989 i pocetka pluralistickih revolucija u centralnoj i
istocnoj Evropi, sve je više teorija o demokratskim tranzicijama. To su teorije o trećem
talasu Hantingtona, i četvrtom talasu Klausa fon Bejmea, koje se nastavljaju na
tranzicijsku literaturu iz prethodnog talasa demokratskih promena u Latinskoj Americi i
junzoj Evropi(Hantington pod 'isti talas' stavlja sve dogadjaje od pada portugalske diktature
1974 do pluralistickih rev u istocno-evropskim zemljama, Bajme razlikuje treci talas u
juznoj Evropi 70-tih i 4-ti u Ist. Evropi krajem 80-tih).
Transnacionalne teorije su one koje smatraju da u promeni medjunarodnih
okolnosti i pod odlucujucim uticajem internacionalnih faktora nastaju demokratske
promene. To su najčešće radikalne promene medjunarodnih okolnosti, izazvanih
promenom odnosa snaga na svetskoj sceni(raspad SSSR-a, Varsavskog pakta, od
bipolarnog-unipolarni svet)koga uvek prati jak internacionalni demonstracioni ili domino-
efekat, ili snow-ball efekat – promene u jednoj zemlji pospesuju i ubrzavaju demokratske
promene u drugim zemljama koje se nalaze u slicnim okolnostima. Džefri Pridam je
naročit značaj pridodao medijima u ovom procesu u istocnoj Evropi, nazivajući ove
revolucije media revolutions. Teorija Hantingtona i Bejmea pripada transnacionalnim
teorijama.
Strukturalne teorije ili funkcionalisticko objasnjenje demokratskih promena,
naglasak stavljaju na spet neophodnih strukturalnih, pre svega političkih,
ekonomskih i kulturnih preduslova za demokratsku promenu.Jedna od glavnih spona i
pokretača je ekonomski boljitak koji onda mobiliše društvo. Sanse za postognuce
demokratije zavise na krucijalan nacin od dostignutog ekonomskog razvoja.Lipset je dao
jednu determinističku teoriju po kojoj je stepen uspešnosti promena direktno proporcijalan
ekonomskom razvitku. Prvu uticajnu verziju ove teorije, koja ukazuje na vezu demokratije
i ekonomskog razvoja, dao je Lipset jos 50-tih godina XX veka.Pod kritikama (za
determinizam i materijalizam)je ova teorija izmenila svoja polazista pa sad tvrdi da
ekonomski razvoj nije neophodan i nuzan za tranziciju u demokratiju ali za
konsolidaciju i odrzivost demoktatije je u korelaciji sa uspesnoscu ekonomskog
razvoja.
Genetičke teorije ili teorije političkih aktera - fokusiraju se na same procese
promene režima. Te procese sprovodi elita, uz mogućnost demokratskog resenja, ali i
predstavnici ove teorije naglasavaju i unutrasnjij urodjenoj neizvesnosti tranzicije.
Fokus je na dinamici procesa promena zato je tranzicija bitniji faktor od same
konsolidacije. Predstavnici su Djulijermo O' Donel i Klaus Ofe.
Klaus Ofe smatra da postoje dve razlike u istočnoevropskoj demokratizaciji i onim pre
nje: 1.istovremeno resavanje sve 3 vrste promena na 3 nivoa, koji je u Lat. Americi i Juz.
Evropi tekao duze i imali prirodan sled resavanja kljucnih pitanja promena: 1.)Na
fundamentalnom nivou gde se donose odluke nacionalno-drzavnog identiteta(i
resavanje drzavno-teritorijalnih pitanja, to je nationhood), 2.)Na konstitucionlanom
nivou novih ustavnih okvira politickog sistema(politicke promene), 3.)Nivo tzv
'normalne politike' koji se gleda kao rezultat pretakanja intresa u politicke odluke, nivo
koji korespondira kategorijama intresa i moci.2.Drugi momenat je etnifikacija politike ili
politizacija etniciteta, u kome glavne linije politickih podela i rascepa idu po linijama etno-
nacionalnih podela, a ne po linijama podela medju raznim politicko-ideoloskim

9
orijentacijama.(Zarko Puhovski-vracanje u predpoliticko stanje, glavne podele po linijama
etno-nacionalnih podela, etnicki kod postaje dominantan politicki kod)
Interaktivne teorije siri i dinamicniji model i okvir za razumevanje procesa
demokratizacijhe u celini.One nisu fokusirane na samo na sam proces tranzicione faze
prelaza iz nedemokratskog u demokratski rezim, vec i komlexan, multidimenzionalni i
dugorocan pristup promenama. Interaktivni teorijski pristup je otvoren za diverzitet i
komplexnost dinamike promena i senzitivan za mnogostrukost transformacija u duzem
vremenskom periodu. Balkan je pogodan prostor za ove teorije, budući da se u ove
procese mora uračunati mnoge istorijske determinante, protivurecnu dinamiku
nacionalizma i demokratskih promena. U njemom fokusu su i komplexne procesi u
političkoj kulturi, sistemu vrenosti, odnosu države i društva i sl. Prvi koji je dao
ovakvu teoriju bio je Kirhajmer 1965 nazivajući je teorijom sputavajućih uslova i
revolucinarnog proboja.

11. Ustavnopravne, političke, i civilne promene:

Ralf Darendorf 'Razmisljanja o revoluciji u Evropi'– teorija demokratske

revolucije.Smatra da pluralistička revolucija iz 1989. nije donela ništa novo, osim
modiikacije starih koncepata reafirmacije starih ideja, koncepta - civilnog i otvorenog
društva. Svoju teoriju postavlja na potrebi za uvođenjem konstitucionalnog liberalizma i
društvene reforme, i to kroz tri faze.
Prva faza je faza konstitucionalnih promena, kljucno i polazno pitanje je kako
ustanoviti ustav slobode i kako taj ustav cvrsto usidriti. Vremenski treba da traje kratko,
oko 6 meseci(u Srbiji malo duze potrajalo), i to je doba pravnika, koji pod geslom let
there be as much democracy as possible, treba da pronađu konstitucionalnu ravnotežu
između podele vlasti i operativnosti, efikasnosti vlasti.
Druga faza je faza normalne politike u kojoj se vrši šestogodišnje reformisanje
ekonomske i političke reforme, a koje sprovode političari.
Treća faza je je faza građanskog društva u kome najveću ulogu ima civilno
društvo i koje treba da traje i gradi slobodu dugo vremena. Vreme pravnika i vreme
politicara ne znace mnogo bez doba gradjana….'' Oboje su potrebni, i civilno drustvo i
drzava, ali svako od njih ima svoj raison d' etre i svoju sopstvenu autonomnu reaslnost''.Na
civilno drustvo Darendorf gleda kao na kreativno haos organizacija, asocijacija,
institucija u kojem mediji moraju biti slobodni i pluralisticki, partije posteno
finansirane i nezavisne od drzave, autonomija univerziteta i kulturnih ustanova. Za
izgradnju civilnog drustva od bitne vaznosti su mnoge gradjanske vrline od kojih 2
posebno : 1.uljudnost, pristojnost, i 2.oslanjanje na sopstvene snage. On gaji jedan
pluralistički stav oko artikulacije interesa, kao i jedan društven-solidarni princip, i
poštovanje fer pleja. Optimalni rok za izgradnju ovoga je 60 godina.
Dakle, Darendorf smatra da je civilno društvo ključ uspešne demokratizacije tj,
probrazaja društva. Mora postojati jaka povezanost gradjanskih prava i civilnih
organizacija i institucija. Gradjanska prava su potencija civilnog drustva a civilne
organizacije i institucije njegova emanacija. Rekonstrukcija ili ponovno
uspostavljanje civilnog drustva je za Darendorfa osnova tranzicijskih problema.
Primenjujući ovu teoriju na Srbiju, prvi zaključak do kojeg dolazimo jeste da je ta i takva
tranzicija zakasnela u odnosu na Evropu, kako to tvrdi Zagorka Golubović. Trkulja –

10
''nadoknadjujuca'' zakasnela revolucija.Slobodan Antonic – politicka ali ne i drustvena
revolucija. Ipak, postoje i mnogo više ocene ovih zbivanja, pa tako Pudunavac tvrdi da je
to bila pre svega liberalna revolucija- relegitimizacija poretka liberalnog i otvorenog
drustva. Ipak, pitanje je da li je osnovni motiv takve revolucije bila sloboda, ili pravda.
Budući da postoji ovakva dilema, onda je mnogo bolje usvojiti Kišovo mišljenje da su
ovakve promene negde između reforme i revolucije. Ovakav pristup zahteva praćenje
dve linije retrospektivne i prospektivne. Nenad Dimitrijevic smatra da su promene iz 89 te
deo strategije kontinuiteta koja je intresno uslovljena opcija u vecini centralno istocnih
zemalja gde je kontinuitet sacuvna uz pregovore novih demokratskih elita i starog rezima
sto u Srbiji nije bio slucaj.

12. Uslovi demokratske konsolidacije:

Djuljermo O' Donel 'Iluzije o konsolidaciji' , mogu li se uopste nazivi 'demokratija' i

'konsolidacija' uopste uparivati kad imaju previse viseznacnu upotrebu?
Adam Pševorski je proces prelaska iz autoritarnog u demokratski režim video kroz tri
faze: liberalizacije, demokratizacija, i konsolidacija. Prva je liberalizacija sukoba koja
zapocinje u krilu nedemokratskog rezima i ogleda se u sukobu autoritarnih vlasti i
narastajuceg otpra civlinog drustva, druga je demokratizacija kada se uspostavljaju nove
demokratske institucija i kada se utvrdjuju normativne osnove novog demokratskog
poretka, a treća kosolidacija uspostavljanje stabilnog demokratskog sistema u kojima
promena politickih formacija na vlasti ne dovodi u pitanje njihov demokratski
karakter.Mogu li se ova tri procesa posmatrati tako odvojeno i svoditi na sekvence koje
temporalno slede jedna drugu? Druga faza je predstavlja tacku raskida starog i novog
poretka. Inace, Psevorski je svoju teoriju formulisao na osnovu istrazivanjai analize
tranzicijskih procesa u Lat. Americi i Juz. Evropi, a pocetkom 90-tih je u svojoj knjizi
Demokratija i trziste ukljucio i reforme u Istocnoj Evropi. Mnogi drugi autori poput Ralfa
Darendorfa i Klausa Ofea ukazuju na kvalitativne osobenosti demokratskih promena u
istocnoevropskim drustvima.
Ipak, ovaj proces nije lak, i postoje brojni faktori koji otežavaj put tranzicije. Jedan
od autra koji je pokušao da ove faktore prikaže je i Dejvid Bičam, sumirajući ih u okviru
10 hipoteza.
Dejvid Bicem - Demokratija i ljudska prava 1999, 10 hipoteza o procesu tranzicije i
uslovima za demokratsku konsolidaciju.
Prva hipoteza se odnosi na karakter bivšeg režima koji bitno utice na izglede za
konsolidaciju demokratskih promena. Tako je u Srbiji jedan od problem uspešnog
reformisanja i pretohodni populistički režim koji je navikao građane na demagogiju, i ulio
paranoju od spoljnih neprijatelja i domaćih izdajnika.
Druga hipoteza je kaže da način prelaska ka demokratiji utiče na potonju
konsolidaciju. Srbija se npr. uklopila u opšti model pluralističkih revolucija, koja odbacuje
nasilje i traži „meke“ metode, delimican izuzetak je smaknuce Nikolaa Causekua. Znaci
mirno i nenasilno preuzimanje vlasti predstavlja pozitivnu i olaksavajucu okolnost za
konsolidaciju demokratskih promena.
Treća hipoteza kaže da je tržišna ekonomija neophodan, mada ne i dovoljan uslov
demokratije. Privredni zivot zasnovan slobodnom trzistu i autonomiji ekonomije od
politike jedan je od vaznih uslova za postojanje demokratskog politickog zivota. Ali odnos

11
politke i ekonomije, odnosno trzista i demokratije nije jednoznacan. Ovde valja nadovezati
Šumpetera koji jasno uocava da sile trzista mogu da imaju dvostruko i protivurecno
dejstvo na demokratiju.
Pozitivna dejstva:
a) Antipaternalisticki stav i individualizam izjednacava glasaca i potrosaca koji sudi
sta je najbolje u njegovom intresu.
b) Trzisna ekonomija vrsi disperziju i odvajanje dela odlucivackih i drugih formi moci
od drzave, umanjujuci moc birokratskog aparata
c) Ogranicavanje politicke moci odvajajuci kompeticiju za ekonomsku i polticku moc
u dve razlicite sfere.
Negativni efekti
a) Nejednakost bogatstva koje nastaje pod dejstvom sila slobodnog trzista, sto
ugrozava politicku jednakost.
b) Siroko rasprostranjenost nezaposlenosti i oscilacija u trzisnoj ekonomiji mogu
da ugroze demokratiju i da preusmere podrsku masa prema autoritarnim formama
politike.
c) Generalizacija trzisnih privatnih intresa moze ozbiljno da dovede do erozije etosa
javnog intresa u javnim sluzbama na kome pociva i od kojih zavisi integritet
javnog sektora.
Četvrta hipoteza kaže da se šanse za demokratsku konsolidaciju uvećavaju sa
ekonomskim razvojem. Ali i obrnuto – zastoji i neuspesi u ekonomiji mogu bitno da
otezaju pa i da ugroze sanse za konsolidaciju. Dakle demokratski režim mora da pokaže, da
demonstrira svoje sposobnosti, makar i postepenog, ali stalnog ekonomskog razvoja, da
ucini život ljudi lakšim, kroz povećanje standarda. Od uspeha i brzine ekonomskog
oporavka zavisice u velikoj meri kvalitet i dometi demokratizacije u Srbiji.
Peta hipoteza glasi da specifične forme delovanja klasa utiču na konsolidaciju. Na
primeru Srbije možemo videti da su upravo srednji slojevi činili baznu osnovu
revolucije, pa je zato ona i išla u smeru ostalih pluralističkih revolucija (bez nasilja i
ekstrema), ali mere racionalizacije u oblastima administracije, banaka i osiguranja, u
drustvenoj privredi i drustvenim delatnostima ce umanjiti moc srednjih slojeva. Makaze
socijalne polarizacije i pauperizacije najvise su pogodili srednje slojeve.
Šesta hipoteza smatra da su određene religije nekopatibilne sa demokratijom,
preterivanje. Primer Veber i protestantizam.
Sedma hipoteza se tiče drustva podeljena jasno definisanim i istorijskim
antagonistickim kulturnim grupama imace velike probleme u konsolidaciji. Iako je ovo
demostrirano na krvav način u bivšoj SFRJ ipak treba uzeti u obzir da upravo kulturni
diverzitet, kao i trziste, moze da ima, i ima, dvostruko protivurecno dejstvo na
demokratiju, jer pored negativnog efekta koji je spomenut, sam kulturni diverzitet kao i
pluralisticke vrednosti po sebi podrazumeva jacanje demokratskih ustanova i
procedura drustva.
Osma, deveta i deseta hipoteza se odnose na politički sistem i glase:
8.predsednički sistemi su manje trajni nego parlamentarni(sve istocno-evropske zemlje
su se opredelile za prezidencijalizam ili semi-prezidencijalizma sto ostavlja politicki
sistem u starom obrascu liderskog tipa politike, uz stalnu opasnost od novog
politickog populizma, manjem kapacitetu za kompromis, jacaju polarizaciju, manje
flexibilni);

12
9. proporcijalni izborni sistemi dovode do manje raskola nego većinski;
10. demokratska izdržljivost se povećava jačanjem regionalne i lokalne regionalne
samouprave.

13. Civilno društvo i demokratska konsolidacija:

Dejvid Bicem je i pored sveobuhvatnosti 10 uslova demokratske konsolidacije, propustio

da ukaze na jedan bitan i vrlo slozen uslov bez koga su sanse za demokratsku konsolidaciju
i uspostavljanje samoodrzive demokratije znatno umanjene. To je civilno ili gradjansko
drustvo.
Filip Šmiter skrece paznju da civilno drustvo doprinosi konsolidaciji i trajnosti
demokratije ali je ne uzrokuje niti je stvara. Civilno drustvo je za njega skup ili sistem
samoorganizovanih grupa za posredovanje, odnosno povezivanje koje su 1. relatvno
nezavisne od javnih vlasti, tako i od privatnih jedinica produkcije(firmi) i reprodukcije
(porodica) 2. Sposobne da promisljaju ali i da preduzimaju akcije u odbranu ili promociju
svojih intresa i strasti. 3. Ne nastoje da zamene drzavu da bi preuzele odgovornost za
upravljanje politetom u celini. 4. Saglasne da deluju u okviru prethodno postavljenih
pravila 'civilne prirode' tj, iskazujuci obostrano uvazavanje.
Tako odredjeno civilno drustvo pociva na 4 pretpostavke, norme ponasanja a) Dualna
autonomija b) kolektivna akcija c) neuzurpacija d) uljudnost
Šmiter i O' Donel su dosli do zakljucka da civilno drustvo tj. postojanje istog nije uslov
za odricanje od autokratije, ni za prelaz na demokratiju, niti sama moze dovesti do promene
rezima. Mada je tranzicija skoro uvek pracena procesom, koji su oni nazvali
'uskrsnuce civilnog drustva’ njihov zakljucak je da ovo ozivljavanje civilnog drustva
pojavljuje nakon, a ne pre pocetka tranzicije.
Ipak, situacija u Srbiji je nešto drugačija. I pre uspostavljanja režima iz 90tih postojale su
naznake da se civilni sektor rađa(80-tih). Iako je ovo bilo potisnuto civilno društvo, ali
aktivno i izuzetno mobilisano. Vrhunac mobilizacije civilnog drustva su događaji iz
1996/97 su pokazali da je ono bilo i te kako sposobno da se mobiliše. Samim tim zaključak
je da je to peripatetičko civilno društvo doprinelo urušavanju sistema 2000. god.
U proučavanju f-ja civilnog društva u procesima demokratskih promena u
Centralnoj i istočnoj Evropi, Volfgan Markel nam daje teorijski model koji sadrzi 5
paradigmi za njegovo razumevanje.
Prva je Lokova funkcija civilnog drustva kao zaštite gradjana od arbitrarne
države, nezavisne drustvene sfere naspram drzave. Dakle u postkumunističkim društvima
je od vitalnog značaja odbrana negativne slobode koju nosi civilni sektor.
Druga je Montekjeova funkcija ravnoteže između civilnog drustva i drzave.
Ispunjenje ovoga je od značaja za vladavinu prava.
Treća je Tokvilova f-ja da je civilno društvo škola demokratije, slobodna
udruzenja gradjana su najsira skola demokratije u kojoj se demokratsko misljenje i civilno
ponasanje uce i uspostavljaju kroz svakodnevnu praxu i putem neposredne komunikacije.
Četvrta je Habermasova f-ja civilnog društva kao kreatora kriticke javne
sfere. Kriticka teorija je u civilnom drustvu videla najsiru drustvenu arenu intresne
artikulacije i agregacije kojim se uspostavlja sistem predinstitucionalnog pluralistickog
intresnog posredovanja. Takva intresna f-ja civilnog drustva nedostaje Srbij.To je
jedan od razloga zasto ne postoji jasna veza izmedju parlamenta, politickih partija i

13
drugih institucija, na jednoj, i njihove intresne osnove koju treba da reprezentuju na
drugoj strani.To znači uspešnu artikulaciju interesa spontanih organizacija iz
privatne sfere u vladinoj sferi, a kao način stvaranja sveobuhvatne transparentne javne
sfere.
Peta je Patmanova f-ja: pluralisticka uloga civilnog drustva u produkciji
drustvenog kapitala. Lipset, teorije asocijativne demokratije. To se ostvaruje kroz
pluralističku ulogu civilnog društva. Ona iskazuje realni intresni pluralizam drustva,
kao osnove pluralizma u politickom zivotu. Ona, takodje, premoscuje duboke drustvene
rascepe prekrivajuci ih clanstvom u razlicitim intresnim grupama i asocijacijam koje igraju
vaznu ulogu u stabilizovanju i pacifikovanju demokratije.

14. Politička strategija demokratskih promena:

Moderna društva su u stalnoj dinamici, osudjena su na promene. U nase

vreme stagnacija u promenama ne znaci samo zaostajanje nego i nazadovanje. Svaka
promena ima svoju drustvenu cenu. Usporavanje ili odlaganje promena dovodi do
toga da raste drustvena cena neophodnih promena. Ipak postoji vreme za
promene(timing), i svako propuštanje najpovoljnijeg vremena za promene bitno utice
na porast socijalnih troskova promena, dakle na visinu cene pa i samu mogucnost
izvodjenja. Kljucno je da postoji jasna strategija demokratskih promena, posotoje 2
najvaznije strategije demokratskih promena, jednu mozemo nazvati politickom (strategiju
ponude) a drugu civilnom(strategiju potraznje ili zahteva). Ove strategije su dijemetralno
suprotne po svim osnovama (nastanak, kanali, akteri, itd.).
a)Po karakteru i smeru odvijanja politička ide od vrha ka dnu – top-down, pa je to
ujedno i pasivni vid razmišljanja o potrebi za društvene promene.
b)Glavni akteri ove strategije su političke elite. Od sposobnosti politicke elite zavisi i
mogucnost formulisanja delotvorne politicke strategije demokratskih promena. Problemi
koji se mogu javiti sa ovim tiču se nedefinisanog identiteta elita ciji je sastav hibridan i
protivurecno slozen pa je mogucnost dolazenja do konsenzusa oko bitnih pitanja
minimalna, a sama nova, demokratska elita je formirana u senci autoritarnog rezima. Zato
se ponekad javljaju i subelite kao korektiv ovima, a koje najčešće čini menadžerska klasa,
u Srbiji su u manjku..
c) Nivo nastanka ove strategije je vrh društva tj. državni centar pa je efikasni i sposobni
politicki i drzavni centar bitan preduslov ove teorije.
d) Kanali akcije i delovanja su kroz političke partije i lidere. Što veća fragmentacija
partija i programa, to veća nedelotvornost ovih kanala. Takođe nedemokratski pristupi u
strukturama samih partija znaju da naškode njenom spoljnom delovanju.
e) Polja promene ove strategije su institucije, pre svega drzavne, ali i druge institucije
drustva. Institucije su anatomija jednog drustva, kad autoritarna vlast upropasti institucije
moze da mesi i oblikuje drustveno telo po obrascu sopstvene autoritarne policke
volje.Obnova i podizanje kapaciteta institucija izuzetno vazna za konsolidaciju i
uspostavljanje samoodrzive demokratije. U tom kompleksu posebno su vazne kljucne
institucije drzave – parlament, sudstvo, izvrsna vlast, uprava ali i druge drustvene
institucije – univerzitet, skole, ustanove kulture, zdravstvene ustanove.
f) Oblast i sredstva normativnog regulisanja su ustavni i pravni poredak.

14
Ustav, zakoni, drugi pravni akti..Pravne sankcije su stap u rukama onih koji sprovode
politicku strategiju demokratskih promena.
g) Način usvajanja i primene ove strategije tiču se izmena procedura političkog
opstenja i komunikacije. Izmenama procedura pravila političke igre sticu se uslovi za
demokratsko-policku promenu izmenama opstih i konkretnih pravila politicke utakmice,
npr. promena izbornog zakonodavstva.
h) Razvojne mogucnosti - Politička strategije se usresređuje ka razvitku privrede.
Važna stavka ovog dela je transformacija iz društvene u privatnu svojinu.
i) Najvažniji resurs na koji se oslanja i medijum preko kojeg se realizuje politicka
strategija je politička moć
j) Glavni cilj politicke strategije demokratskih promena trebalo bi da bude izgradnja i
uspostavljanje dobre vladavine, tj dobro uredjen celovit sistem vladavine, sa snaznim
parlamentom, nezavisnim sudstvom, efikasnom izvrsnom vlascu.

15. Civilna strategija demokratskih promena:

a)Po karakteru i smeru Civilna strategija počinje od društvene osnove ka vrhu i ide
odozdo na gore, bottom-up strategija. Njegova osnovna ideja i snaga je u sirokoj
participaciji ljudi u bavljenju javnim poslovima..
b)Glavni akteri ove strategije su gradjani. Ova strategija demokratskih promena racuna sa
sirokom participacijom gradjana i njihovim aktivnim odnosom prema pitanjima iz javnog
zivota, siroka participacija nasuprot elitizmu je osnovna razlika bottom-up strategije.
c) Nivo nastanka predominantno lokalni i lezi u samim osnovama drustva. Za razliku od
politicke strategije demokratskih promena koja podrazumeva jaku centralnu politcku vlast,
civilnoj strategiji odgovara razudjena, decentralizovana i regionalizovana politicka
organizacija drustva i drzava sa jakom lokalnom samoupravom.
d)Najvazniji Predstavnici (kanali akcije i delovanje) ove strategije su udruzenja
gradjana, njihove asocijacije ili kako se moderno kaze - nevladine orgenizacije
(NGO).
e) Polja promene i delovanja na koji ovi predstavnivici žele da utiču jeste sistem
vrednosti. Promena sistema vrednosti u kome dominiraju modeli tradicionalistickih,
kolektivistickih, autoritarnih vrednosti i usvajanje liberalno-demokratskog korpusa
vrednosti je predominantan u njihovim ciljevima.
f) Oblast i sredstva normativnog regulisanja je vladavina prava i pravna kultura,
izlazak iz arbitrarnosti politickog ponasanja i ulazak u svet postovanja pravnih normi
kojima prethodi promena zakona i podizanje opsteg nivoa pravne kulture koja podizu nivo
odgovornosti gradjana i zakonodavaca i sudija.
g) Način usvajanja i primene je usmeren 1.ka demokratskoj javnosti. Slobodna i
nezavisna uloga medija je od ogromne vaznosti za mogucnost formiranja i realizacije
civilne strategije demokratskih promena. 2. Politička kultura je ono sto je top-down
strategiji imaju pravila politicke igre, a to znaci da demokratske procedure i institucije ne
znace nista bez odredjenog nivoa politicke kulture.
h) Razvojne mogucnosti ide ka opštetem povećanju životnog standarda, podizanju
ekonomsko – razvojnih sposobnosti drustva. Izgledi za konsolidaciju demokratije u
direktnoj su pozitivnoj srazmeri sa uspesima i ekonomskom oporavku i razvoju, i obrnuto.
Slobodno trziste nuzan je , ali ne i dovoljan uslov za razvoj gradjanskog drustva.

15
i) Najvažniji resurs i medijum je drustveni ili ljudski kapital, i sprečavanje „odliva
mozgova“.
j) Osnovni cilj je izgradnja razvijenog civilnog, gradjanskog društva kao dela dobro
uređene zajednice.

16. Društveni pokret- pojam i elementi za definiciju:

Termin drustveni pokret medju prvima je u siru sociolosku primenu uveo Lorenc fon
Stajn – Istorija drustvenog pokreta u Francuskoj od 1789 do danasnjih dana.
Sam termin 'pokret' je usao u sociologiju i politicku teoriju najverovatnije pod uticajem
mehanike u kojoj princip dinamike ima jednu od kljucnih uloga.
Tom Botomor – Drustveni pokret u najsirem znacenju mozemo definisati kao kolektivno
nastojanje da se u drustvu kome pokret pripada izvedu, pospese ili sprece promen.
Autor koji je prvi pokušao da celu političku sociologiju zasnuje na drustvenim pokretima
bio je Rudolf Heberle – Komesanje, nemir medju ljudima, nastojanje i kolektivni
pokusaj da se dosegnu zamisljeni ciljevi, a narocito promene odredjenih socijalnih
institucija.
Alan Turen – Glas i pogled tj Sociologija drustvenih pokreta – Pokret je organizovano
kolektivno delovanje putem koga se u odredjenoj konkretnoj istorijskoj celini klasni
akter bori za drustveno rukovodjenje istoricitetom.
Postoji nekoliko elemanata koji razlikuju društveni pokret od rugih pojava: kolektivna
akcija, dobrovoljnost i otvorenost, stav prema promeni, masovnost, društveni konflikt,
interesna osnova okupljanja, nezadovljene potrebe, javnost delovanja, spontanost,
elastičnost i društvena zanačnjost problema.
Društveni pokret je onda kolektivna, javna, dobrovoljna, masovna, često
spontana akcija ljudi, koja nastaje iz nezadovoljstva, izražava sukobe interesa, pokreće
rešavanje značajnih drustvenih pitanja i stremi, manjim ili vecim, drustvenim
promenama. Sociologija je od Dirkema i Vebera do Sorokina i Parsonsa prvenstveno bila
usmerena na proucavanje poretka i strukture drustva, a ne drustvenih pokreta.

17. Blumerova teorija pokreta:

Herbert Blumer – Drustveni pokreti 1939, je predstavnik simboličkog

interakcionizma u bihejvorističkoj sociologiji.
Za Blumera društveni pokret je kolektivni pokušaj da se uspostavi nov poredak
života.
Zametak drustvenog pokreta je po njemu u nezadovoljstvu, nemiru i uskomesanosti ljudi, a
svoju motivacionu snagu pokret izvlaci iz dva izvora
- Nezadovoljstva postojecim nacinom zivota
- Zeljama i nadama o novim mogucnostima zivljenja.
Razlikuje 3 vrste pokreta – 1. Opsti 2. Posebni 3. DP izrazavanja
Opšti – pokreti kao sto su: radnicki, omladinski, pokret zena, mirovni pokret…
Oni stvaraju jednu vrstu postepenih promena koje se sire medju vrednostima ljudi.
On takve promene naziva kulturnim nanosima ili strujama. Kumuliranjem tih malih i
postepenih kulturnih promena stvaraju se uslovi za opstije promene u idejama i vrednosnim

16
orijentacijama ljudi, posebno promene koncepcija kako ljudi gledaju na sebe, svoja prava i
privilegije.
Ovi kulturni nanosi(cultural drifts) imaju ulogu stimulansa a ljudi odgovaraju
konstituisanjem novih dispozicija i intresa i saglasno tome pojacanom osteljivoscu za
promene u novim pravcima. Osnovu novih dispozicija cini nezadovoljstvo.
Ovakvi pokreti su često bez etabliranog vođstva i formalizovanog clanstva i samo sa
generalnim usmerenjem(nema jasno definisane ciljeve), cesto disperzivni i epizodicni.
Mase su dominantne u ovim pokretima(mass behavior), osnovni medij interakcije su
rasprave, debate, konverzacija, diskusije.
Posebni pokreti se javljaju nanosom struja opštih pokreta.Posebni DP se mogu sagledati
kao izrazeniji nivo kristalizacije i fokusiranja nezadovoljstva, zelja, nadanja i zelja
probudjenih opstim drustvenim pokretima. Pokret protiv ropstva i humanitarni pokret je
primer ovoga. Posebni pokreti mogu biti reformski i revolucionarni.
Ovakav pokret ima jasne ciljeve, odgovarajucu strukturu i organizaciju, definisano
vođstvo i clanstvo sa „Mi-svest“ koje dominira članstvom pokreta. Takav pokret nastoji
da razvije sopstvenu filozofiju, tradiciju, svoj sistem ili set vrednosti, svoja pravila i
ocekivanja.

Postoje određene faze ovog pokreta i to: društveno nezadovoljstvo, društvena

uzrujanost, uzbuđenje, faza formalizacije, faza institucionalizacije pokreta.

Mehanizmi i sredstva su: agitacija, razvoj esprit de corps, razvoj morala, formiranje
ideologije, i razvijanje operativnih taktika. Esprit de corps je osećaj pripadnosti pokretu,
kao i unutrašnja solidarnost kroz intra/ekstra relacije, neformalna udruženja, i ritualnu
participaciju.
Ekspresivni pokreti ne teže menjanju društva i to su npr. religiozni i modni
pokreti.

18. Smelersova teorija pokreta:

60-tih godina XX veka, u delu Teorija kolektivnog ponasanja, Smelers nastoji da ostvari
sintezu izmedju Cikaske skole kolektivnog ponasanja i Parsonsove teorije socijalnog
sistema.
Smelers započinje teoriju pokreta sa objašnjenjem teorije kolektivnog ponašanja
(colective behaviot) i njegovim razlikovanjem od ustanovljenog (institucionalno
omedjenog i kulturno definisanog) i ponasanja malih grupa od koga se ralikuje ne samo
velicinom (brojem ucesnika) vec i u psiholoskom smislu.
Pojam kolektivnog ponasanja moze se dovesti u vezu sa srodnim pojmovima mass
phenomena(Braun), mass behavior(Ortega i Gaset), large group behavior (Blumer),
collective dynimics(Lang i Lang).
Postoji nekoliko oblika kolektivnog ponašanja:
1.panika, 2.pomama (masovni hirovi, pomodni talasi, finasijski bum, religiozna buđenja),
3.neprijateljski izliv(hostile outburst), ---prva 3 imaju oblik socijalne ekspolizije i
4.normativno i 5. vrenosno orijentisani pokreti. --- druga 2 oblik društvenog pokreta.
Normativni pokreti - mogu se definisati kao kolektivni pokusaji da se ponovno
uspostave,zastite,modifikuju ili kreiraju društvene norme u ime opšteprihvaćenih

17
uverenja. Bilo koje norme – ekonomske, obrazovne, politicke, religijske mogu postati
predmet ovih pokreta kroz nove zakone, običaje, novi oblik udruživanja i sl. To su pokreti
drustvenih reformi ili kako ih Smelers naziva opstim drustvenim pokretima npr.
radnički, mirovni, feministicki, humanitarni.
Vrednosno orijentisani pokreti -- - mogu se definisati kao kolektivni pokusaji da se
ponovno uspostave,zastite,modifikuju ili kreiraju vrednosti u ime opsteprihavecih
uverenja. teže uspostavljanju novih vrenosti, bilo one svetovne ili religijske.

19. Klasifikacija pokreta i vrste alternarivnih pokreta:

Najopstija podela pokreta : mogu biti emancipatorski ukoliko teže prosirenja polja
ljudske slobode, ili neemancipatorski ukoliko se zalažu za sužavanje prostora sloboda.
S obzirom na sadržaje i nosioce mogu biti : klasni, politički, nacionalni, populistički,
rasni, verski, kulturni, omladinski, sportski i dr.
U odnosu na sirinu teritorije koju zahvataju mogu biti : regionalni, nacionalni, i
internacionalni.
Kljucni kriterijum, stav prema drustvenim promenama mogu biti
1.Revolucionarni – radikalni, progresivne promene
2.reformistički, -za postepne reforme
3.konzervativni, - za ocuvanje statusa quo
4.reakcionarni. –promene koje vuku nazad.

Klasicni i novi drustveni pokreti:

Pod klasičnim pokretima se najčešće podrazumevaju pokreti karakteristični za XIX i prvu
polovinu XX veka. Najbitniji je radnički pokret.
Novi društveni pokreti nastaju 60tih godina XX veka(studentski pokret 60-tih),
najreprezentativniji medju njima je ekoloski pokret.
Razlike starih i novih ('alternativnih') drustvenih pokreta
1.alternativnisu prvenstveno usmereni ka društvu i pojedincima, ne ka vlasti.
2.Nemaju klasni karaker.
3.Nemaju univerzalne politicke pretenzije, vec se tumace kao pokreti oko jednog
pitanja i problema (''single issue movements'')
4.Autonomni su u odnosu na postojece politicke partije i organizacije, i uopste
rezervisani prema institucijama,
5.Indiferentni prema ideoloskim podelama (razlikovanje levo-desno gubi smisao).
6 Opredeljeni za nenasilne oblike delovanja i koriste nove metode i forme akcije.
7. Koriste nov jezik, atraktivni medijski nastup
8.Grade novu opozicionu ili alternativnu politicku kulturu.
Vrste novih pokreta su: 1.ekološki, 2.studentski, 3.kontrakulturni, 4.neofeministički,
5.mirovni, 6.antinuklearni, 7.pokret za alternativnu energiju i ekonomiju, 8.pokret za
autonomiju, za alternativnu medicinu, 9.ravnopravnost manjinskih seksualnih grupa,
10. Gradjanske inicijative i pokreti za gradjanska prava 11. Pokreti za rasnu jednakost
i ravnopravnost 12. religijski, i dr.

20. Emancipatorska energija pokreta:

18
 Tom Botomor smatra da su pokreti proizvod, pojava modernog doba. Klaus
Eder konstatuje da samo u modernom drustvu drustveni pokreti igraju konstitutivnu ulogu
u drustvenom razvoju, za razliku od tradicionalnih drustava u kojima je dinamika
promena bila iskljucivi prerogativ onih na vlasti. Prema tome, sa stanovista
drustvenog razvoja drustveni pokreti predstavljaju vazne aktere drustvene dinamike
i najvaznije socijalne subjekte drustvenih promena. U njima se kondenzuje rasuta
socijalna energija masa i artikulise u manje ili vise precizno formulisane zahteve za
odredjenim promenama.
Pogodan prostor za nastanak pokreta je demokratsko i otvoreno društvo, uostalom, radjanje
prvih drustvenih pokreta silo je ruku pod ruku sa osvajanjem demokratskih prava i sirenjem
prostora za politicka prava i slobode, ali oni nastaju i u okviru autoritarizma i diktatura.
Pokreti su finalni rascep između političke države i civilnog društva, ali i most između
njih, izrastaju iz osnovnih karakteristika civilnog drustva ali su u biti usmereni ka
prema politickom poretku. Kao sto je postojanje demokratske javnosti jedan od
najvaznijih preduslova za mogucnost konstituisanja i delovanja pokreta, tako je i svaki
drustveni pokret konstitutivni elemenat politicke javnosti odredjenog drustva.
U nacelu, drustveni pokret i demokratija tesko mogu jedan bez drugoga.Naravno ne treba
po analogiji donositi zaključke da je svaki pokret masa automatski demokratski
pokret. Isto tako, uobicajna prednost demokratskog socijalnog konteksta za pojavu
drustvenih pokreta ne iskljucuje i obrnute primere. Nisu retki primeri kada u
totalitarnom režimu koji spolja deluje stabilno, odjednom izbije ogromna energija socijalne
mase i u formi sirokih nezadrzivih drustvenih pokretai sruši takav sistem. Primer koji takve
socijalne erupcije, u naizgled krajnje nepovoljnim drustvenim okolnostima bio je
Homeinijev pokret u Iranu, koji je zbacio šahov režim, ali zapao u politički sistem verskog
fundamentalizma, pokret koji je neosporno poceo kao emancipatorki se lako i brzo
transformisao u oblik nove, ovog puta teokratske despotije i potpune dominacije nad
drustvom.
Budjenje i uspon novih DP obelezava kraj prospetitetne faze u razvoju kapitalistickog
drustva i pocetak duboke, strukturalne krize klasnog drustva. Posebne vrednosti imaju
njihova traganja za licnim i kolektivnim identitetom, njihov autonoman stav i
antihijerarhijsko okupljanje, solidaristicki stav, alternativni karakter i njihov senzibilitet za
potrebe savremenog coveka i probleme buducih generacija.
Na osnovu nekih teoretičara kakav je Gramši, može se izvući zaključak da su
društveni pokreti organski produkt savremenog društva – Novi pokreti nisu
konjukturna pojava kratkog daha, vec strukturalna karakteristika modernosti. Tako
Agneš Heler daje tezu da društveni pokreti uvek nastaju iz odredjenog sistema potreba,
što je ujedno i snažna veza i mobilizatorska snaga angažovanih masa.
Nezadovoljene socijalne, politicke, kulturne i druge potrebe su osnovna pokretacka
snaga drustvenih pokreta. Medju mnostvom nezadovoljenih ili nedovoljno
zadovoljenih potreba savremenog coveka jedna se izdvaja po svojoj opstosti, znacaju i
kvalitetu :potreba za slobodom i demokratijom. To je jako prisutno u modernom društvu
sa opstim porastom nivoa znanja i obrazovanja, razvojem komunikacionog i
informacionog sistema, koji omogućava široku participaciju građanstva. Sa druge
strane razvoj istih ima i negativnu stranu, dozvoljava sve veću kontrolu, dominaciju i
manipulaciju masama od strane vodećih elita moći, tj. jacanje autoritarnih tendencija.

19
Mreza drustvenih odnosa i i institucija postaje sve gusca i neprozirnija, sve je vise
posrednika izmedju covek i coveka, izmedju coveka i drustva, to je otudjenje -
alijenacija coveka je konstantna pojava.

21. Opoziciona kultura, traganje za identitetom, anti-pokreti:

Danasnji covek sve je manje zadovoljan delovanjem klasicnih politickih

institucija - političke partije, sindikati i profesionalni politicki aparat uopste, sve su
vise pod udarom kritike.Kriza starih politickih institucija isla je pod ruku sa
transformacijom usmeravajuce moci politike u otvorenu politiku moci, sa svodjenjem
politike na golu tehnologiju vladanja i dominacije.Sve cesci slucajevi razlicitih vidova
korupcije politke i politicara dovode u pitanje staru politiku i otvaraju potrebu za
drugacijom politickom kulturom i kvalitativno izmenjenim normama politickog
ponasanja. Na deo tih potreba odgovaraju novi drustveni pokreti razvijajuci novu
politcku kulturu i pretpostavljajuci vrednost neposredne demokratije. Novi drustveni
pokreti predstavljaju danas jedan od najsirih i najznacajnijih oblika demokratske
participacije i drustvenog angazaovanja ljudi u razvijenim industrijskim drustvima
Zapada.
Agneš Heler tvrdi da je moderno drustvo postalo nezadovoljno drustvo i covek je
osudjen da umre neazdovoljan jer je struktura potreba danas obelezena
neogranicenoscu ljudskih prohteva. Razlaganje tradicionalnih normi ponasanja i
uspostavljanje univerzalnih vrednosti ucinilo je potrebe u biti nezadovoljivim a
identitet i integritet licnosti izbacilo iz dostiznog partikularnog referentnog okvira u
beskrajnu orbitu univerzalne integracije u kojo postizanje necega nije ispunjenje jer
se odmah tezi necem drugom(potrosacka psihologija je najprepoznatljiviji primer te
metamorfoze).
U takvoj drustvenoj situaciji novi drustveni pokreti imaju jednu znacajnu socio-
psiholosku funkciju jer odgovaraju na iskonsku i, naravno, organsku utemeljenu
individualnu i kolektivnu potrebu – poterbu za licnim i socijalnim identitetom.U doba
kada je taj identitet ozbiljno ugrozen i duboko uzdrman novi pokreti predstavljaju
jedan vid socijalnog tragnja za identitetom.
Pokreti se danas uglavnom karakterišu kao progresivni, demokratski i levo
orijentisani.Mada su emancipatorski karakter i i demokratski potencijali mnogih
savremenih drustvenih pokreta neosporni(mirovni, ekoloski, neofeministicki), postoje i
medju novim pokretima oni za koje nikako ne bismo mogli da kazemo da su
progresivni. Primeri pokreta koji ustaju u odbranu 'statusa qou' i postojeceg poretka,
ili pokreti koji ugrozavaju demokratiju('totalitarni pokreti' Hana Arent, ili 'mass pokreti'
Kornhauzer') su nazadni, konzervativni, reakcionirani. U tu grupu spadaju i pokreti
religijske iskljucivosti(pan-islamski pokreti) i pokreti koji vode u iracionalnost i
mistiku.Za nove drustvene pokret, kao i za stare , vazi podela na emancipatorke
pokrete sa demokratskim nabojem i na one druge, koji nastoje da ocuvaju stare ili
uspostave nove oblike dominacije i kontrole. Jedna od karakterisktika savremenog
drustva je i jacanje pokreta za nacionalnu, versku i rasnu emancipaciju i dok su
nacionalno-oslobodilacki pokreti(anti-kolokijalni), pokreti za etnički identitet(Indiosi
u Lat. Americi), rasnu jednakost(crnacki pokret u US ili pokret protiv rasne
segregacije u Juz. Africi) svakako progresivni, to nikako ne moze da se kaze za

20
pokrete za koji se izrode u nacionalisticku iskljucivost i separatizam, etnicku
superiornost ili rasnu segregaciju i netrpeljivost. Samim tim svaki pokret ima i svoj
anti-pokret., i da nije kljucna linija podele linija ideoloskih ili politickih razgranicavanja –
leva ili desna orijentacija, konzervativno-autoritarna ili liberalno-demokratska stremljenja
nego i sustinski odnos prema postojecem poretku.Tako su anti-pokreti najčešće brane
postojeci poredak, sprecavaju ili se opiru drustvenim promenama ili pak traze
povratak na staro, i oni su regresivni, konzervativni, reakcionorani pokreti, tj anti-
pokreti. U periodima drustvenih kriza oni ozivljavaju i postaju sve ofanzivniji(u novije
vreme neo-konzervativni, desnicarskli pokreti autoritarne drustvene orijentacije).

22. Neokozervativizam i desnica; defanzivni i ofanzvni pokreti:

U uslovima kriza dolazi do dubokog raskida izmedju zivotne perspektive

pojedinaca i citavih grupa, s jedne strane, i vladajuceg sistema vrednosti i postojecih
politickih mehanizama,sa druge strane.
Nezaposlenost, restrikcije za socijalna davanja, suzavanje mogucnosti obrazovanja,
teskoce oko stanovanja, sve to stvara napetosti i konflikte. Kao jedan od odgovora na
krizu javljaju se neokonzervativne ideologije u sirokom spektru od neoliberala do nove
desnice i otvorenog anti komunizma. Mada ove socijalne i ideoloske tendencije ne
uzimaju na sebe oblik drustvenog pokreta, njihovo dejstvo na drustveni prostor je
slicno – prakticne ekonomske, finansijske i politicke mere reganomike i tacerizma
upotpunjavaju se jakom ideoloskom ofanzivom za 'duhovnomoralnu' obnovu, kriticka
misao suspenduje se u ime zdravog razuma i tradicije, a najvisa vrednost postaju
'rad, red i disciplina'.
Ovi pokreti često redukuju državu blagostanja, i vraćaju se slobodama koje donosi
otvoreno tržište. Traze 'umerenost u demokratiji', cime se suzavaju mnoga materijalna i
politicka prava onih na dnu drustvene lestvice.
Snage pokreta insistiraju na osnazivanju neopolitickih principa reda: vaspitanje, porodica,
svojina, efikasnost. Nametanje tradicionalnog sistema vrednosti predstavlja jednu od
strateskih tacki novog konzervativizma i desnice i direktno je usmeren protiv
neofeministickog pokreta. Teorijska desnica je dugo vremena bila potcenjena od stane
leve teorijske misli a cini se da je Habermas u pravu kada upozorava da se desnica bavi
stvarnim problemima i nudi konzervativna resenja stvarnih resenja.
Habermas takođe pravi razliku i između ofanzivnih i defanzivnih pokreta.
Vecinu novih pokreta ubraja u pokrete pretezno defanzivnog karaktera , samo malom broju
pokreta priznaje ofanzivnu ulogu. Linija podele na ofanzivne i defanzivne pokrete
poklapa se kod njega sa linijom podele na 1.pokrete sa emancipatorkim potencijalima
i 2.pokrete sa odbrambenim potencijalima. On polazi od kapitalne distinkcije izmedju
sveta zivota i sveta sistema, tj. poretka i s obzirom na ove dve kategorije postoje 2
osnovna nacina integracije: 1. Sistemska integracija – funkcionalna integracija poretka
2. Socijalna integracija – koja povezuje dimenzije svakodnevnog zivota u ono sto naziva
svet-zivot. Socijalni sistem ima 2 podsistema sa prvorazrednom ulogom-Ekonomski
sistem(svet novca) i sistem moci (politicki sitem).
Bitna odlika modernog drustva je nastojanje sistema, poretka da sebi podredi svet
zivota. Kolonizacija sveta zivota od strane sistema ozbiljno dovodi u pitanje socijalnu
integraciju, dominacija sveta sistema ometa reprodukciju sveta zivota. I upravo na

21
procepu dva sistema, zivota i sistema, izrastaju novi drustveni pokreti.Oni
uspostavljaju most i povezuju 2 sistema ali takodje brane svet zivota od kolonizatorkih
pretenzija sistema.
Samo oni pokreti koji teže sticanju i osvajanju novih prava su ofanzivni (kao npr.
feminisički) za koji jedini tvrdi da sledi tradiciju emancipatorskih demokratskio-
socijalistickih pokreta, dok ostali koji sprečavaju tu kolonizaciju su defanzivni, jer za
cilj imaju ogranicavanje formalno-institucionalnih domena sistem a ne osvajanje novih
terena.

23. Pokreti i društvena kriza:

Tri pretpostavke o odnosu drustvenih krize i novih drustvenih pokreta:

1. Kriza je izazvala nastanak i pojavu novih drustvenih pokreta
2. Drustvena kriza je realno postojeci socijalni kontekst delovanja new pokreta
3. Procene o buducnosti novih pokreta najcesce se vezuju za ishod postojece
globalne krize.
1.Da li je strukturalna kriza kapitalizma uslov nastanka novih drustvenih pokreta ili
su novi drustveni pokreti prozivod 'drustva izobilja' a sa jacanjem krize njihov
opstanak je doveden u pitanje? Studentski pokret iz 1968 je prethodio kriznom razdoblju
od '72-'74 – (naftni sok, pad zlatnog standarda, stagflacija), tako da je tesko odrziva teza
da su novi pokreti produkt krize kapitalizma, ali uspon i budjenje sirokog spektra novih
drustvenih pokreta obelezava kraj prosperitetne faze u razvoju kapitalistickog drustva i
pocetak duboke, strukturalne krize klasnog drustva. U pocetku tog uspona se mislilo da je
brz razvoj pokreta omogucen, ako ne i uslovljen, dotadasnjim uspesnim ekonomskim
razvojem, visokom zaposlenoscu, explozijom fakultetskog obrazovanja itd.Pojava i
uspeh novih pokreta bili su istovremeno i prvi znak, najava dolazece krize. Prelaz iz
prosperitetne u kriznu fazu je predstavljao plodno socijalno tle za afirmaciju NDP.
2.Kriza je razlicito delovala na NDP, studentski pokret je nestao, neofiministicki
preziveo pod udarom neokonzervativizmai krize, ali su ekoloski(ekoloski) a pogotovu
mirovni tj. antinuklearni pokret postizali vrlo dobre rezultate u uslovima kriza.
Prosperitetna faza u razvoju savremenog kapitalizma je stvorila pretpostavke i
pogodovala radjanju NDP. Drustvena kriza protivurecno deluje na razvoj isih.
3. Uticaj ishoda drustvene krize na perspektivu novih drustvenih pokreta. Da li ce,
kako tvrdi Andre Gunter Frank, jos dublja kriza prosto zbrisati NDP? DA li ce
izlazak iz krize pratiti autoritatna ili demokratska tendencija? Izlazak iz krize i
ponovno jacanje vodecih zemalja ne prati izlazak iz depresije nerazijenih zemalja – U
uslovima krize sve je intenzivniji proces ''nejednake razmene'', a izlazak iz krize za
kapitalisticke metropole moguc samo po cenu daljeg produbljavanja jaza izmedju
razvijenih i nerazvijenih. Sve veci pristisak na ekologiju pogotovu u nerazvijenom
svetu. Globazlizacija kriza i rast tendencije autoritarnih resenja krize ce voditi vecem
otporu demokratskih, emancipatorskih pokreta.

24. Odnos radničkog i novih pokreta, stvarne i prividne razlike:

22
Habermas – nove odlike socijalnih konflikata, prelaz sa 'stare politike' – pitanje
ekonomske, socijalne, vojne bezbednosti, na 'novu politiku' – koja otvara probleme
kvaliteta zivota, jednakosti, individualnog samoostvarenja i ljuskih prava.
Turen – drustveni sukob nije vise sukob najamnog rada i kapitala, vec sukob alijenirani
korisnika i vladajucih aparata.
Neosporno je da su NDP, svojom senzibilnoscu za nove ljudske potrebe i goruca pitanja
savremenog sveta i coveka, ponudili prakticnu kritiku klasicnih DP i politickih institucija.
To se velikim delom odnosi i na radnicki pokret cije institucije (partije i sindikati) jos uvek
nisu dovoljno otvoreni za pitanja koja su u zizi interesovanja sirokih masa savremenog
drustva. Ipak savremeni radnički pokret ima sve tešnje veze sa drugim novim društvenim
pokretima, i kroz podrivanje samog jezgra kapitalističke logike, postaje jedan od glavnih
emancipatorskih snaga savremenog društva.Pitanje medjusobnog odnosa klasnog pokreta
radnika i NDP jedno je od krucijalnih pitanja emancipatorske praxe i savremne teorije
drustva. Moze se slobodno reci da od inteziteta i kvaliteta medjusobnih interakcijskih
veza umnogome zavisi buducnost i uspeh kako radnickog tako i NDP.
Pluraliteta socialnih aktera borbe za socijalnu emancipaciju je neophodnost. To i dalje
uključuje radničke pokrete, ali traži i dodavanje novih. Dijalog crvene i zelene pozicije ne
moze biti resen logikom ili/ili. Najpre, radnicki pokret mora da otkloni izvesne rezerve koje
ima prema NDP, klasna borba u danasnjim uslovima prevazilazi granice klasicnog sukoba
najamnog rada i kapitalai prerasta u sire oblike dustvene borbe.
3 stvarne razlike starih i novih DP :

1.) Klasna osnova radnisckog pokreta i NDP

Socijalno utemeljenje radnickog pokreta je u radnickoj klasi, bez obzira da li je rec o 'novoj
radnickoj klasi' ili klasi shvacenoj u klasicnom tipu industrijskog prozivodnog radnostva, ta
osnova ne dolazi u pitanje.
Kod novih pokreta, za koji se smatra da ima socijalnu osnovu u 'srednjim slojevima, ipak je
tacnije reci da se oni konstituisu mimo klasnih podela, da seku klasne podele, tj. da klasna
podela nije determisnisuci faktor. U NDP, kakav je recimo ekoloski ili mirovni, naci
cemo vrlo sirok ne samo socijalni profil vec i sirok ideoloski dijapazon ovih pokreta.
Profil pripadnika NDP je slozen, hibridan.

2.) Karakter socijalnih konflikata, sukoba

Radnicki pokret teziste svojih aktivnosti usmerava ka konfliktima nastalim u

procesima proizvodnje i raspodele, dok polje socijalnih konlikata koje izazivaju NDP
je pomereno ka novim oblastima: odnosu prema prirodi, odnosu polova, odnosu
prema ratu i mogucoj nuklearnoj katastrofi.

3.) Odnos prema organizaciji i pitanju jedinstva

Radnocki pokret od nastanka insistira na jednistvu i cvrstoj organizaciji dok NDP

prednost daju spontanosti, solidarnosti novog tipa, samoorganizaciji, razlicitosti i
PLURALIZMU. Individualnost pre kolektivnosti. Komparacija slogana 'Proleteri

23
svih zemalja ujedinite se'' i NDP – dok smo podeljeni u mnostvu, razjedinjeni, mi
opstajemo, ako se unifikujemo, ako se ujedinimo mi gubimo, ispadamo iz igre.
3 prividne razlike

Ipak postoje i neke zablude i stereotipi kao što je onaj da je radnički pokret
univerzalan, a novi pokreti su partikularni.Tako neofeministički, ekološki i mirovni
pokreti se bave i te kako univerzalnim temama, resenja koja oni pokrecu pretpostavlja i
zahteve za promenu celine drustvenog tkiva, drustvenog zivota.
Druga zabluda je da samo radnički pokreti i njegove org. vise i direktnije usmereni
ka vlasti i politickom sistemu a da su NDP vise usmereni ka odbrani svakodnevnog
zivota od invazije i kolonizacije od strane politike i poretka. Medjutim ne stoji da su
NDP samo pokreti kulturnog osporavanja i da imaju apoliticki karakter. Mada su njihova
politicka uloga i uticaj manji od njihovih politickih potencijala, danas su novi društveni
pokreti sve češći kanal arikulacije interesa građanstva u Zapadnim demokratijama, ustvari
najznacajniji oblik vaninstitucionalne demokratske participacije. I na kraju tu je
Habermasova zabluda da su novi pokreti isključivo defanzivnog karaktera, tj pokreti
odbijanja vec i pokreti protesta i novih zahteva. Pitanja koja ovi pokreti pokreću su pre
ofanzivnog, nego defanzivnog karaktera.

25. Kulturni raskid, antitehnokratsko usmerenje pokreta i identitet:

Postoji podela društvenih pokreta na kulturne i političke. Prvi osporavaju postojeći

društveni život, a drugi postojeću političku dominaciju moderne drzave.
Politicki NDP su oni koji na manje ili vise radikalan nacin osporavaju vlast, zahtevaju
decentralizaciju putem komunalih oblika drustvenog opstenja i neposredne demokratije.
Kulturni pokreti osporavaju postojece mehanizme racionalizacije kulture i drustva često
razvijaju kontrakulturu, odnosno nudeci alternativni sistem vrednosti i drugaciju politicku i
drustvenu kulturu.
Ipak pomalo je nezahvalno govoriti o „kulturnim“ i „nekulturnim“ pokretima,svaki pokret
nosi sa sobom ili izrazava odredjenu kulturnu orijentaciju ali i ne postoji striktna izolacija
kulture od politike. Drugim rečima nema tog pokreta bez političkog stava i kulturne
orijentacije. Pre bi se moglo reci da je svaki kulturni pokret istovremeno i politicki ,
kao sto je i svaki politicki pokret i pokret odredjene kulturne orijentacije, tj Svaki
drustveni pokret na odredjen nacin i politicki i kulturni pokret. To pogotovu vazi za
savremeno drustvo i NDP koji su u isto vreme pokreti ''kulturnog raskida'' i ''pokreti
nove politizacije''.
NDP kao neka vrsta 'kulturnog preloma' se dokazuje pomocu tzv. Generacijskog
jaza. – NDP su socijalno utemeljeni u mladjim generacijama, posleratnim koje nije
vezivao bazicni konsenzus koji je nekoliko decenija amortizovao socijalne sukobe i
obezbedjivao prosperitetni razvoj zapadnih industrijskih drustava.Tako su u novim
pokretima nove generacije koje potiču iz društva izobilja. Prosečni aktivista pokreta ima
oko 35 godina. No postojanje generacijskog jaza i njime uslovljenog kulturnog preloma ne
znaci i potvrdu teze i depolitizaciji NDP. Studenski pokret kroz 'bekstvom iz
potrosackog drustva', mladi doveli u pitanje vladajuci i nametnuti sistem potreba,
zauzeli prezriv stav prema namentutom potrošačkom društvu i svetu proizvodnje i
produktivistickom nacelu kapitalizma.Sam 'hipi' karakter već dovoljno pokazuje

24
kulturni bunt i atak na citav sistem kulturnih vrednosti, zivotom u komunama pokazali
su da su brak i porodica u krizi, novim oblicima ponasanja, izgledom, modom, kritikom
rata u Vijetnamu, radikalna kritika obrazovanja.
Slična je i situacija sa ekolokoškim pokretom koji, takodje, pokazuje tesnu povezanost
kulturnog osporavanja i politicke akcije. Nastao kao izraz svesti o potrebi za jednom
vrstom preloma u odnosu coveka i drustva prema prirodi doneo je novu politizaciju
na potpuno drugim osnovama. On ostro kriikuje rasipnicki odnos razvijenog
industrijskog drustva prema prirodi, a preko toga razvija i ostar kriticki stav prema
postojecem poretku u celini. Zalaze se za decentralizaciju drustva i neku vrstu vrstu
'ekoloskog socijalizma', trazi korenite promene u stambenoj politici, obrazovanju i
zdravstvu. Istovremeno, pokret je protiv svakog naoruzanja, posebno nuklearnog a
protivi se i iskoriscavanju zemalja 'treceg sveta'.
Pored ovoga ocigledno je da ekoloski pokret prerasta u aktivan politicki pokret,
Alen Turen smatra da su pokreti u celini antitehnokratsko orijentisani, tako ih i naziva.
Glavni ulog aktuelnih antitehnokratskih borbi je pravo na samoupravljanje, kao pravo na
vlastiti nacin zivota i ostvarenje kontrole ljudi nad drustvenim samodelovanjem, a glavni
pravac delovanja antitehnokrata nije usmeren prema drzavi i vlasti, vec prema glavnom
drustvenom protivniku – tehnokratama, cija se vladavina u programiranom drustvu
obezbedjuje upravljanjem informacijma i kontrolom organizovanja celine drustvenog
zivota. Tako je eko-pokret ukazao na razorne moći industrijskog društva tj. destruktivni
karakter savremenih industrijskih drustava, koja svoj razvoj zasnivaju na enormnom
unapredjenju proizvodnih snaga i rasipnickom odnosu prema prirodnim resursima,
dovodeći u pitanje paradignu o naučnotehičkom progresu i vladajuce tehnokratske
ideologije drustvenog razvoja. Antinuklearni pokret je najofanzivnija snaga unutar
antitehnokratskog fronta.. On je čak i protiv upotrebe nuklearne energije zarad mira. Pored
kritike opasnosti nuklearne energije i otpadaka – 1.)ekoloske dimenzije,– 2.)pacifisticka
dimenzija, mogucnoscu brze transformacije iz mirnodopske u vojne svrhe nuklearne
energije ,vec i zbog toga sto je za anti-nuklearni pokret 3.)nuklearna tehnologija obrazac
represivne tehnologije koja iziskuje autoritarnu organizaciju prozivodnje i drustva,
omogucuje vlast 'nukleokrata' i udaljava ljude od mogucnosti da se ljudi pitaju i
odlucuju o uslovima i svrhama proizvodnje.
Zato Turen zaključuje da su pokreti glavni instrument pretakanja od kulturnog osporavanja
na socijalanu i političku borbu, koja može dovesti do redemokratizacije Zapada.
Duboka kriza vrednosti i snazna tendencija da aparati javen vlasti zagospodare sferom
privatnog zivota dovode do masovnih pojava gubljenja ili ugrozavanja , kako kolektivnog
tako i individualnog identiteta. Kriza braka, porodice, osecaj bespomocnosti pojedinca u
odnosu na institucije i mehanizma odlucivanja izrazava otudjenost i sve veci jaz izmedju
pojedinca i drustva. Svest o pripadnosti odredjenoj zajednoci i drugi oblici kolektivnog
identiteta, ozbiljno su ugrozeni.Drzava postake od drzave blagostanja drzava bezbednosti i
totalne kontrole nad individuom. Nezaposlenost i opojno dejstvo potrosacke psihologije
samo pojacavaju ovaj efekat.
NDP predstavljaju odgovora na potrebu ljudi da uspostave ili povrate sopstveni
identitet.Smatra se da je država blagostanja, kroz svoj sistem kontrole ušla u sve pore
društva, postajući skoro totalitarna. Potrošačka kultura koju ona nameće i od koje se hrani
je sve više u padu zbog ekonomske krize i nezaposelnosti. Samim tim se javljaju novi
društveni pokreti kao način povratka identiteta onih koji su se negde zagubili. Takvi pokreti

25
često nude samopomoć i alternativne vidove života. Često su to religijske sekte, ali i oni
koji se opredeljuju za direktnu nasilnu akciju, radikalni extremizam –levi terorizam krajem
70-tih u u Evropi. Vrlo je izrazena i teznja da se osnova licnog identiteta trazi u
sopstvenom telu-pokreti nove seksualnosti, rekreativni i sl.Geotoizacija ovih grupa, i to na
samostalnu inicijativu-komunitarne sekte, nije redak pojam. Često je njihova glavna parola
„uzmimo naš život u naše ruke“. Autonomnost, solidarnost, samoupravnost, nezavisnot –
bitne su odlike NDP.

26. Novi pokreti i postindustrijsko društvo (Turenova koncepcija):

Alan Turen je možda najznačajniji sociolog koji je pokušao da zasnuje celokupnu

sociologiju na društvenim pokretima. To je opravdao stavom da drustveni sukobi
proizvode drustveni zivot, a da u 'sredistu drustvenih sukoba bukti vatra drustvnih
pokreta'.Turen svoju analizu započinje kroz odbacivanje teze da je doba društvenih
pokreta završeno. On to temelji na razlikovanju tri etape u novovekovnom razvoju društva:
1.trgovačko društvo (pokret za prava i slobode građana), 2.industrijsko društvo
(radnički pokret) , i 3.postindustrijsko društvo (novi društveni pokreti) -. Postoje tri teme
oko kojih se vrti svaki od ovih pokreta: sloboda, društvena pravda, samoupravljanje. Novo
drustvo bitno se razlikuje od klasicnog, industrijskog, kapitalistickog drustva.Ono je
postindustrijsko, programirano drustvo i predstavlja prelazak iz doba masina u eru
informatike, znanja koje postaju osnovna proizvodna snaga. U postindustrijskom drustvu
klasni sukobi ne iscezavaju niti se ublazavaju vec menjaju svoj osnov. Po njemu izlazimo
iz drustva exploatacije i ulazimo u drustvo alijenacije. Umesto suprotnosti izmedju rada i
kapitala imamo sukob izmedju upravljaca u ne upravljaca tj. sukob tehnokratske elite i
ostalih delova drustva. Na bazi tih sukoba nastaju NDP i okupljaju sve one koji su protiv
alijenacije, dominacije, manipulacije, prinudn agregacije, urbane krize, ekoloske
zagadjensoti, neslobode…
Polazni stav Turenove koncepcije je ideja o samoproizvodnji drustva. Delovanje tj. akcija
izuzetno vazna kategorija njegove analize a drustveni odnosi, koji su odnosi moci, stvaraju
drustveno polje unutar koga se odvijaju drustvene borbe, sukobi.Glavni cilj drustvenih
sukoba je borba drustvenih snaga (aktera, pokreta..) da ostvare odlucujucu kontrolu nad
istoricitetom, nad drustvenim delovanjem. Pod istoricitetom podrazumeva rad, institucije,
prakse, nacin spoznaje, nacin investiranja i kultuni model drustva. Istoricitet je neodvojiv
od klasnih odnosa, pa su klase akteri koji sudeluju u borbi za obezbedjenje kontrole nad
istoricitetom – klasna borba kao drustvena borba. Samim tim društveni pokreti su
organizovano kolektivno delanje putem koga se u određenoj konkretnoj istorijskoj
celini klasni akter bori za društveno rukovođenje istoricitetom. Samim tim pokreti su
centralne pokretačke sile društva.
Društveni pokret je uvek dvostruki odnos- prema protivniku protiv koga se bori i prema
ulozi za koju se bori. Tri su bitna obeležije pokreta: identitet, suprotnost, totalitet (u
ime koga, protiv koga, gde). Pokret je uvek vid društvene borbe u kojoj se sukob odnosi na
celinu društva, tj. problema koji se tice celine drustva. Takodje nema pokreta bez negativne
dimenzije (iako se on nikada na nju ne svodi). Dakle pokret nikada ne sme samo da razara
sistem, ali ni da se svede na deo sistema.

26
Kritika 1 – Problem odnosa exploatacija – alijenacija a) Pravi neopravdanu
ekonomisticku redukciju pojma exploatacije. b) Nepotrebno razdvaja i netcno suprotstavlja
eksploataciju i alijenaciju, ne videci njihovu sustinsku povezanost i medjuuslovljenost.
Odbacuje ideju o eksploataciji kao jezgru alijenacije.
Kritika 2 – Pretpostavlja ideji sukoba ideji protivrecnosti. Protivrecnost vezuje za poredak
tj partiju i drzavu a sukob za samoproizvodnju odnosno drustvene pokret. Nejasno je kako
je pokret i poredak izvukao iz pojmova nedovoljno argumentovano medjusobno
suprotstavio. Jedan od razloga je za to lezi u njegovom presirokom poimanju kategorije
klasnih borbi.
Kritika 3 – Prevazilazenje zamenjuje pojmom alternativa jer odbacuje evolucionisticke
ideje i smatra da DP nisu stvaralac modernijeg i naprednijeg drustva od onog protiv koga
se bori.Jednostvano, DP bori se u jednom kulturnom polju za drugo, alternativno drustvo.
Promena ne mora znaciti progres pa je prevazilazenje zamenjeno pojmom alternative.
Kritika 4 – Uloga radnickog pokreta, da li su sindikalizam i radnicki pokret imaju snagu da
osporavaju celinu drustvenog poretka. Promenjena osnova klasne vladavine, pad realne
moci radnickog pokreta. Ne treba otpisivati taj pokret, najamni rad-kapital je
nepromenljivo strukturalno jezgro kapitalizma. Zapostavio odnos NDP i radnickog pokreta
i njihov potencijal za socijalne promene i emancipaciju.

27. Protest feminizma; odnos klasičnog i novog feminizma

Feimizam i neofeminizam se rađaju u sličnim društvenim uslovima- u vreme

radikalnog revolucionizma. Začetci feminizma se nalaze u Francuskoj revoluciji, 1791,
kada je Olimp de Guž sa istomišljenicama napisala 'Deklaraciju o pravima žene i
građanke', isticuci da objavljena jednakost prava ljudi ne moze biti shvacena samo kao
pravo i privilegija muskaraca. 1793 završile su na giljotini. Neofeminiskinje nisu bile
gljotirane, ali su se rodile u okvirima studentskog protesta krajem 60-tih godina 20. veka.
Neofeministicki pokret je stoji u dvostrukom odnosu prema ovim dogadjajima. S jedne
strane, bunt mlade generacije neposredno ce usloviti pojavu neofeminizma, opste
preispitivanje vladajucih kulturnih normi i vrednosnih obrazaca nuzno ce dovesti do
saznanja o potrebi promene dominantnih stavova o odnosima medju polovima.
Ubrzo ce novi feminizam preuzeti stafetnu palicu od studentskog pokreta i svojim usponom
definitivno oznaciti uspostavljanje fenomena NDP krajem 70-tih.
S druge strane, novi feminizam sadrzi i dimenziju protivstava i otpora nekih pojava
unutar studentskog pokreta i pokreta nove levice u celini: pre svega odnosa medju
polovima. Zato se i za stari i za novi feminizam kaze da je nastao kao revolt unutar
revolta, kao dvostruki protest, i protiv patrijarhalnog drustva ali i protiv obrazaca
muske dominacije unutar levo orijentisanog studentskog pokreta.

Odnos klasicnog i novog feminizma:

Relacija neofeminizma prema starom ili klasicnom feminizmu moze se odrediti

dvoznacno: kao istovremeni odnos kontinuiteta i diskontinuiteta. Da bi se to razumelo
mora se uvesti paralela opstijeg reda: odnos izmedju klasicnih i NDP – 7 obelezja NDP.
Feministicki pokret, posmatran u celini od svog nastanka do danasnjih dana, jedan je od
retkih pokreta koji je na znacajan nacin pristutan i u kategoriji klasicnih, starih ali i novih,

27
alternativnih. Princip kontinuiteta postoji u vezi sa pitanjima ravnopravnosti zena, kao i
karakteristika koja se ticu razlike po polu kao polazna tacka, oslanjanje na aktivitet zena
itd, koje daju za pravo da se govori o celini feministickog pokreta.
Ipak određene metodske i sadržinske razlike postoje između starog i novog feminizma. Ute
Gerhard nam daje dobru komparaciju ova dva pokreta:
Tako po njoj novi fem. nema 1.)institucionalizovano vođstvo niti strukturu, više je
mreza mnogobrojnih grupa i 2.)stremi autonomiji od drugih politickih grupacija,
samoorganizaciji i samoupravi žene, 3.)bori se protiv birokratizacije i negativnih
uticaja industrijskog rasta i postojece vojne sigurnoti, na kraju ima 4.)radikalnu
kritiku tradicionalne podele rada, dovodeci u pitanje drustvo rada u celini. Takođe,
Blaženka Despot nam daje objašnjenje da promena između starog i novog feminizma je u
suštinskoj promeni u pojmu emancipacije. Tako u klasičnom pokretu feminizam se manje
više redukuje na pokret za građanska prava. I zenski proleterski pokret koji je u diktaturi
proleterijata video sansu za ukidanje gradjanskog drustva i politicke drzave koji vode
ukidanju patrijarhata. Neofeminizam zahteva dve vrste emancipacija: 1.) od države i
institucije uopšte, i 2.) od volje za moći i vlasti. Samim tim se novi feminizam ograđuje i
od ciljeva koje je postavljao klasični.

28. Tri faze u razvoju neofeminizma:

I Prva faza- eksplozivni uspon. Ova faza traje od početka 60-tih do sredine
70-tih godina 20. veka. Tada dominiraju tri plana akcije: 1.)u pogledu sadržaja i
usmerenosti, 2.)novi organizacioni oblici, i 3.)novi metodi.

1.)U sadrzinskom smislu ovo vreme mozemo odrediti kao fazu reformulisanja tzv.
Zenskog pitanja i redefinisanje feministickog pokreta i njegovih ciljeva.
Tada feminiskinje se preoprijentišu u svojim zahtevima na osnovu slogana „lično je
političko - privatno je javno“ – pokusaj da se pokaze da je zenkso pitanje temeljno
drustveno pitanje.
2.) Organizaciono počinju da se formiraju prve zneske grupe i ženski centri ali počinje i
uspostavljanje horizontalnih oblika koordinacije na nacionalnom planu. Najcesci oblik
poveivanja su tzv. Consciousness – raising groups. Takve grupe imaju za cilj podizanje
svesti žena pokrećući mnoga društvena pitanja. Tako na konferenciji Pokreta za
oslobađanje žena Velike Britanije 1970. godine formuliše se varijetet ciljeva:
od pitanja abortusa i dostupnosti sredstava za sprecavanje zaceca, preko besplatnog i
svima dostupnog cuvanja dece, jednakih sansi u obrazovanju i profesiji i jednakog
placanja muskog i zenskog rada za pravnu i finansijsku nezavisnot, do tolerancije
marginalizovanih (lezbejskih) grupa.
Što se tiče političkog dejstva žena, takva strategija je utvrđena 1972. u Frankfurtu na
prvom saveznom kongresu žena Zapadne Nemačke(samostalnost,taktike i strategije,
solidarnost i odacivanje autoritarnih struktura i mehanizama moci), 'Akcija 218'
protiv zakonske zabrane prava zena da odlucuju o prekidu trudnoce.
Tada se propagira solidarnost a odbacuje autroitarizam i muška dominacija.
3.) Što se tiče metoda delovanja, prve su bile one simboličkog karaktera obracunavanje sa
klasicnim predstavama o zeni i njenoj lepoti,kakav je spaljivanje grudnjaka, a kasnije su se

28
iskristalisali osnovni principi na kojima pociva savremeni neofeministicki pokret -
principi samoiskustva i samopomoći.
II Druga faza- razvoj feminističke kulture. Ova faza traje od kraja 70tih do
sredine 80tih godina 20. veka. Tada feministkinje počinju da se angažuju ka otkrivanju
novih oblasti i aspekata feministickog angazmana i ka prodoru na drugim poljima, kao što
su nauka, obrazovanje i kultura. To je prvenstveno značilo emancipaciju pitanja
medicinskog tretmana žene i njenog zdravlja(posebno ginekologije), zatim ustanak
protiv nasilja(fizickog psihickog) nad ženama, porodici i društvu uopšte, kao i
antitrafiking žena. Najveci uspeh je ostvaren ulaskom feminizma u oblast
univerzitetskog obrazovanja, nauke i kulture.Tada se rađaju i tzv. ženske studije. Sa
osobenog feministickog stanovista preispituju se citave naucne oblasti – istorija,
lingvistika, psihoanaliza…Časopisi, publikacije, i naučni radovi takođe karakterišu
ovu fazu – Sve ovo doprinosi razvoju osobene feministicke kulture, koja se cesto
artikulise kao 'kontrakultura' u odnosu na vladajuce vrednosne i kulturne matrice.
III Treća faza- zastoj i iskusenja pokreta. Od sredine 80tih počinje zastoj fem
pokreta, ili klonulosti Nove generacije devojaka se jednostavno ne interesuju za ovakve
probleme(pad entuzijazma), kriza gura zene u kasnije stupanje u svet rada i porodice,
ali dolazi i do sukoba u samom pokretu (npr. majke i žene bez dece, ili lezbejke protiv
heterožena). Takođe uspon neokozervativizma i povratak tradicije, starim vrednostima
tj. patrijarhalnoj porodici je umanjio uticaj feministkinja na društvo. Tako npr. je pravo
žene na abortus je, pod ofanzivom i usponom tzv. pro-life pokreta, osporeno, čak u nekim
zemljama i ukinuto. Sam fem pokret mora da razreši neke protivurečnosti unutar sebe-
mora da se izjasni da li je za jednakost ili različitost, da li treba angažman žena da bude sa i
bez učešća muškaraca, i da li je ovaj pokret političan ili nepolitičan (da li želi učešće u
vlasti kroz obrazovanje partije ili ne).

Mirovni pokreti- kult nasilja i vek ratova:

Smatra se da je od 3000 godina ljudske istorije samo 300 prošlo u miru. Od

Heraklita, preko Makijavelija i Hobsa, do Glumpovica i Fukoa, svi su na ovaj ili onaj način
smatrali da je rat upisan u genetski kod zapadne civilizacije. Frojd je potrebu za ratom
smatrao samo pogrešno usmerenom stvaralčkom energijom, koja bi mogla čuda da napravi
u suprotnom smeru. From smatra da rat raste sa razvitkom civilizacije, a Rože Kajoa
smatra da je rat cena civilizacijskog progresa.
XX vek je bio vek ratova i revolucija, kako je to predvideo Lenjin. Samo u I
svetskom ratu je učestvovalo 32 države i stradalo je 47 miliona ljudi, a u II svetskom su
skoro sve države učestvovale sa 75 miliona žrtava. Kada ratovi postaju globalni mirovni
pokreti se javljaju kao prateći fenomen.

29. Nastanak prvih mirovnih pokreta:

Još je u Antičkoj Grčkoj bilo pokušaja da se ratovi spreče i to kroz tzv.

Amfiktionički savez – 7 v,p.n.e..Jedan kvazi religijski savez grckih plemena, I ne samo
to, već su se borili za mnogo humanije uslove rata (npr. da se prilikom opsade ne uskraćuje
voda). Verovanje da je rat, ili bar neki njegovi oblici nemoralni, uspostavljeno je jos u
ranom hriscanstvu – Avgustin doktrina o pravednom ratu.

29
U renesansi je ovu tradiciju nastavio Erazmo Roterdamski svojim spisom 'Sladak je rat
neiskusnih' 1517.
Kasnije tokom verskih ratova za doba reformacije i kontrareformacije, pojedine zemlje kao
što su Češka i Nemačka su izgubile više od polovine svoje populacije. Verski rat je zavrsen
Augzburskim mirom 1555 i prvi put je priznato nacelo cuius regio, eius religio Medjutim
to je bilo vise primirije nego trajni mir pa je pravilo moralo biti ponovo potvrdjeno
Vestfalskim mirom 1648. Godine i sporazuma iz Minstera i Osnabrika, (posle verskog rata
izmedju 1618-1648).
Treba odmah napomenuti da se mir može razvijati u dva pravca misljenja i aktivnosti:
među državama, i tu je sredstvo diplomatija, a glavni adresat tog pravca razmisljanja su
drzave i medjudrzavne institucije.Drugi pravac misljenja o miru I prakticnim mirovnim
aktivnostima krenut je građanima i tu su adresati mirovni pokreti. Tako su još 1640.
godine u ovu svrhu stvoreni Kvekeri, mirovni pokret komunitarno-religijskog karaktera.
Oni su odbacili svaku mogućnost pravednog rata, karakterišući ga samo kao rđavog –
bellum malum.
Kant će u svom spisu O večnom miru 1795 dodatno utvrditi mirovna nastojanja.
Mir nije mir ukoliko u sebi sadrži povoda za rat, suverenitet postojećih država mora se
poštovati, stajaće vojske treba ukinuti, drzave se ne smeju zaduzivati zbog spoljasnjih
razmirica, nijedna drzava ne sme se nasilno uplitati u uredjenje i upravljanje druge, rat nije
povod za takve akcije koje će naneti večnu mržnju dva naroda, samo su neki od Kantovih
postulata. Za večni mir Kant nam poručuje da treba da se ostvare 3 stvari: svaka država
treba da ima građansko republikansko uređenje, međunarodno pravo treba da se
zasniva na federalizmu nezavisnih država, i pravo građanina sveta treba da se
ograniči na uslove opšteg hospitaliteta. Mir je tako najviše političko dobro. Kantov
pacifizam dakle podrazumeva univerzalistički kosmopolitizam. Zbog toga su danas i
neprihvatljive one teorije koje pospešuju ratove, ma koliko oni bili lokalnog karaktera, jer
je samo globalni mir večni mir.- Univerzalisticki kosmopolitizam.

30. Mirovni pokreti posle drugog svetskog rata:

Iako za vreme II svetskog rata nije bilo značajnijih mirovnih pokreta, vladao je
konsesus da je rat protiv Hitlera nužan i pravedan. Ipak ne samo nacistički zločini, vec i
nediskriminatorsko bombardovanje Beograda, Londona, Tokija, Drezdena, već i promocija
nove vrste naoružanja- atomskog njegovog bacanja na Hirosimu i Nagasaki(da li je bilo
neophodno da se bace A bombe, da li je to uradjeno da bi se prinudio Japan na kapitulaciju
ili da bi se obuzdalo prisustvo SSSR-a u Aziji), su bitno obeležile posleratni period.
Takođe, sa zavrsetkom Svetskog rata započinjenje doba Hladnog rata i neprestalna trka u
konvencionlnom naoruzanju i zveckanju atomskim oružijem (Sovjeti su do atomskog
oruzija dosli vec 1949 kada je stvoren i NATO)i probama s kraja 1940tih i početkom 50tih
su inicirale stvaranje novih mirovnih pokreta. 1954 Amerikanci su izvrsili probu
hidrogenske bombe na Bikini ostrvima u Pacifiku, ta bomba bila je 1000 puta jaca od one
bacene na Hirosimu.Zabrinutost je naročito dolazila od zemalja Trećeg sveta na čijoj se
teritoriji isprobavalo oružije(konferencija u Bandungu – trazi se moratorijum na nuklearne
probe, Nesvrstani 1961 Beograd) ali i od zapadnih naučnik –Albert Ajnštajn i Bertand
Rasel bili inicijatori Pagvaškog pokreta koji je mobilisao naučnike u mirovne svrhe.

30
Mirovni pokret:
I Od 50tih do sredine 60tih (1957-1964), usmeren prvenstveno protiv atomske bombe
Sredinom 50-tih godina, posle Staljinove smrti (1953)i diskreditacije Mekartija dolazi do
popustanja stega i stvaranja klime za pojavu i uspon prvog talasa mirovnog pokreta protiv
nuklearnog oruzija. Nobelovac Paulin podneo je 1958 preko 9000 potpisa naucnika UN-u,
koji pozivaju na zaustavljanje nuklearnih probva. Na maršu od Londona do Aldermastona
je prvi put nošen poznati simbol nuklearnog naoružanja – (CND symbol, peace). Skoro
citavu deceniju su trajali protesti po Evropi, Japanu i SAD a ovaj period se formalno
završio 1964. godine kada je oformljena Međunarodna asocijacija za istraživanje mira,
a mirovna istrazivanja ce se prosiriti i na univerzitete.
U SAD-u su se 1957. formirala dva pokreta od značaja i to Nacionalni komitet za
razumnu nukleranu politiku (SANE) i Nacionalna akcija protiv nuklearnog oružija.
Ta godina je inicirala i nastanak drugih pokreta na tlu Evrope, u Velikoj Britaniji jer je
1957 testirana njena hidrogenska bomba na Božićnim ostrvima u Pacifiku. U Britaniji je
pokret CND-Kampanja za nuklearno razoruzanje, sastavljn mahom od levičara i
liberalno orijentisanih intelektualaca i bio veoma uticajan. Istaknuta figura pokreta je bio
Bernard Rasel. Taj pokret se zalagao za bezuslovno odustajanje od britanske
nuklearne bombem za napustanje NATO-a i za politiku pozitivne neutralnosti.U
Nemačkoj je ovaj pokret bio jak, zustre rasprave vodile su se posle odluke NATO-a
da se vojne snage Zapadne Nemacke naoruzaju americkim nuklearnim oruzijem.
SDP je pomogla organizaciju 'Borba protiv atomske smrti' koja se zalagala za
stvaranje slobodne nenuklerane zone u centralnoj Evropi. U istocnoj Nemackoj je
mirovni pokret bio jak zahvaljujuci delanju protestantske crkve. U Japanu je nastao
najuticaniji pokret. Do sredine 50tih nije se ni govorilo o zrtvama u javnosti. Katalizator
anti-nuklearnih protesta je bio slucaj ribarskog broda 'Lucky Dragon' cija je posada
ozracena pri probi H bombe 1954 a da se brod nalazio na 85 milja od ostrva Bikini. Taj
pokret je formiran 6. Avgusta 1955. pod nazivom Gensuikyo, na 10godisnjicu bacanja
bombe na Hirosimu. Dosta uticajna je bila i studentska organizacija Zengakuren koja je
sprecila planiranu posetu Ajzenhauera Japanu. Po uticajm brojnih protesta, japanski
premijer Sato je 1967. formulisao tri principa politike nuklearnog nauružanja: ne
proizvoditi, ne posredovati, i ne unositi u Japan.

II 1965-1972 Drugi talas mirovnih pokreta je formiran 60tih godina protiv rata u
Vijetnamu.
1954 bitka kod Dijen Bijen-Fua 1954 i povlacenje Francuza. Amerikanci uskacu kao
zastitnik Juz. Vijetnama u borbi protiv Nacionalno oslobodilackog fronta Juznog
Vijetnama. Od sredine 60tih , paralelno sa inteziviranjem rata i prosirenjem americkog
vojnog ucesca, raste i mirovni pokret poznat kao pokret protiv Vijetnamskog rata.
Ipak ovaj pokret se uvek provlačio kroz šire socio-kulturne proteste, tj. bio je deo
sireg protestno-kulturnog talasa i u tom smislu isprepleten sa 3 specificne vrste
socijalnih protesta i pokreta, tj uticaja:
1.)Prvo, u periodu od 1964-1970, imamo seriju studentskih pokreta i protesta usmerenih
protiv stanja na americkim univerzitetima ali i protiv nedovoljno demokratske
politicke kulture koju je diktirala americka administracija, kao i protiv vojnog
angazovanja SAD u Namu.Tako je on u SAD-u u početku bio deo Studenskog pokreta do

31
početka 70tih. Taj protest je započeo na Berkli Univerzitetu i proširio se dalje sa
kulminacijom u Francuskoj i celoj zapadnoj ali i Istocnoj Evropi (Yugoslavija).
2.)Drugi uticaj na pokret protiv rata u Vijetnamu dolazi od kontrakulturnog hipi pokreta.
Kulturni protest mladjih srednjih slojeva – alternativni nacini odevanja, mode, muzickih
stilova, stava prea radu, karijeri, uopste drugacijeg nacina zivljenja i drugacijeg sistema
vrednosti.
3.)I treći dolazi od crnačkog pokreta za gradjanska prava i rasnu jednakost. Crnacki
deo mladje populacije je bio pod jacim udarom vojnog regrutovanja za rat. Martin Luter
King je 1966 podigao glas protiv rata a Kasijus Klej je odbio da se bori.

Sve ovo dovelo je do toga da se ovaj pokret vremenom transformiše u Novu Levicu čiji je
najveći glasnogovornik bio Herbert Markuze. Ipak, postojao je i tzv. Komitet za Vijetnam,
formiran sredinom 60tih koji je svoj protest započeo tako što nije želeo da plaća porez za
vijetnamski rat – 'No tax for War'. Kasnije je na univerzitetu u Mičigenu uvedena teach-
in metoda borbe- držanje predavanja, debata, seminara protiv rata u Vijetnamu. Na
Berkliju studenti su organizovali proteste pod parolom 'We Wont Go' – organizovano je i
javno protesno spaljivanje poziva za regrutaciju. Ovome se 1966. pridružio i Martin
Luter King. Muhamed Alijevo odbijanje da se odazove regrutaciji imalo je sirok odjek.
Otpor ratu je neocekivano dosao i iz redova katolicke crkve. Senator Viljem Fulbrajt, zatim
Džon Galbrajt, i mnoge druge ličnosti su počele da sumnjaju u potrebu za ratom. Krajem
60-tih otpor ratu u Vijetnamu dobija internacionalne razmere. Početkom 70tih sa maskrom
civila u četvrti Mi Laj, počinju i širi protesti stanovništva protiv rata, svaki 4ti vojnik je
odbijao oruzije pozivajuci se na zabranu savesti. Ovome se pridružuju i veterani rata
1971. kojih je preko 1000 bacilo svoje medalje ispred Kapitola.Pokret je izgubio na
značaju posle potpisivanja mira 1973. Godine posle pada Sajgona.
III Ipak, Novi mirovni pokreti koji se javljaju od 1979-1987. godine su bili i najuticajniji i
najmasovniji. Direktni povodi za nastanak ovih pokreta su bili odluka SAD-a i NATO
pakta da postavi nove raketa sa nuklearnim bojevim glavama na tlo Evrope 1979 (tzv
krstarecih i Persing II raketa), ali i invazija Sovjeta na Avganistan 1980. Takođe i
Reganova politka „Ratova zvezda“ i mamutski vojni budzet je uticala krah politike detanta
i otvaranje tzv. Drugog hladnog rata. Tako pokreti niču u zemljama gde je bilo predviđeno
razmeštanje ovih raketa V. Britanija, Z. Nemačka, Holandija, Belgija. CND je ponovo
dobio na značaju u Britaniji, uprkos dolasku Margaret Tacer na vlast, ili bas zbog toga.Prva
velika inicijativa ovog pokreta koja je ujedno uvukla i neofeminstkinje bio je ženski protest
pred bazom u Grinam Komonu. Druga inicijativa dolazi 1980. sa END(European Nuclear
Disarmament) Appeal-om, odnosno pozivom za nuklearno slobodne Evrope od
Poljske do Portugala, nezavisne od Vasingtona i Moskve – Edvard Tomson, Meri
Kaldor..
Hamburg – ''Boj se'', Britanija ''Protest and Survive''
Pokreti su još nikli u Italiji, Švedskoj, Grčkoj, Poljskoj. Holandski pokret je imao najveći
uspeh, nateravši vladu da odloži postavku raketa. Osnovna ideja je unilateralno
nuklearno razoružanje koju je prvi predlozio Britanski pokret za nuklearno
razoruzanje(CND). Ipak ovo je imalo različita tumačenja- od postepenog ukidanja, do
samo zamrzavanja postojećih potencijala (SAD).

31. Neformalni zakoni ekologije - Commoner i Dan Zemlje

32
Barry Commoner – Zatvoreni krug 1972, Sklopiti mir sa Planetom, 1975
- Ekoloska kriza proizilazi iz cinjenice da ljudi zive u dva razlicita, odvojena i
suprotstavljena sveta. Jedan je svet prirodna Biosfera – vazduh, voda, tlo sa biljkama i
zivotinjama, a drugi je od coveka napravljena Tehnosfera. Ta dva sveta, odnosno dva
ljudska habitata, su u ratu jer su podlozna i vodna razlicitim zakonima. Komoner je
formulisao nekoliko bazicnih neformlanih ekoloskih zakona kojima se rukovodi prirodna
ekosfera:
1. Sve je povezano sa svacim, prirodna ekosfera je izgradjena kao mreza u kojoj je svaki
sastavni deo povezan sa mnogim drugima, dok se u tehnosferi razliciti tehnicki delovi vrlo
razlicito odnose prema okruzenju.
2. Sve nekuda mora da ode, izrazava vaznost kruznog (i cklicni)ciklusa u ekosferi pri
cemu ne postoji ostatak koji nazivamo otpad(waste), sve sto je proizvedeno bice
iskorisceno i morace nekuda da ode i da bude upotrebljeno. U tehnosferi dominiraju
linearni procesi, a na kraju svake takve linije je otpad koji je nasrtaj, ugrozavanje ekosfere.
3. Priroda zna najbolje, Svaki ekosistem je konzistentan sa samim sobom, njegove
mnogobrojne komponente su kompatibilne sa svakom drugom i sa celinom. Takva
harmonija je rezultat evolucije putem dugog perioda pokusaja i pogresaka i rezultirajuce
adaptacije zivih bica. Ekosistemi su konzervativni, postojani, to su spore povremene
promene koje vrlo brzo prirodnim putem vracaju u okvire kapaciteta izdrzljivosti
odredjenog ekosistema. Za svaki organski slozen sastav proizveden od zivih tvari postoji
enzim sposovan da ga razlozi. Za razliku od toga, tehnosfera proizvodi organske sastave
koji nisu biohemisjki razgradivi, sinteticka organska hemija je proizvela veliki broj
proizvoda koji se ne mogu naci u prirodi i koji su ceto inkompatibilni sa biohemijom
zivota.
4. Nema besplatnog rucka, Svako iskrivljavanje i izvrtanje ekoloskog kruznog ciklusa ili
svako nametanje tom krugu inkompatibilnih komponenata(toxicnih hemikalija, npr.)
neizbezno vodi ka skodljivim i stetnim efektima.U tehnosferi se dug uvek moze
tolerisati,ali kada se dugovi prizvedeni u tehnosferi, i reprezentovani zagadjenjem zivotne
sredine, transferisu u ekosferu, nikada se ne mogu ponistiti ili otkazati, niti se mogu
izbeci(Cernobil). Ono sto mi danas zovemo ekoloskom krizom moze se oznaciti kao
nagomilani i tesko resivi(ili neresivi) problem dugova koje su covek i drustvo putem svoje
tehnosfere nacinili na racun ekosfere, pa se moze reci da je tehnosfera u odnosu na
ekosferu u stanju ogromne prezaduzenosti i da su potrebne bolje i delotvornije strategije
otplate tih dugova. Knjigovodstvo ekosfere ne poznaje institucije oprostenih i li otpisanih
dugova, sto se placanje duze odlaze – to je veca cena duga. Priroda ce ih naplatiti na svoj
nacin, ali covecanstvo moze zauvek bankrotirati.

Dan Zemlje

Nakon velikih zagadjenja koja su pogodila plaze Kalifornije gradjani SAD su poceli da se
samooragnizuju i da razmisljaju kako da pojacaju aktivnost u zastiti prirode, tako je rodjena
ideja da se uspostavi Dan Zemlje, a inicijativa se pripisuje senatoru Nelsoni iz Viskonsina.
Prvo masovno okupljanje Dana Zemlje odrzano je 22. Aprila. 1970 sa idejom da se
vladi u Vasingtoni ali i celoj javnosti, pokaze da postoji jak i masovan ekoloski pokret. Na
taj dan se u hiljadama srednjih skola i koledza odrzao cas o ekologiji i zastiti zivotne

33
sredine, a mediji su emitovali obrazovane ekoloske programe. Cak je i Kongres bio
raspusten taj dan da bi kongresmeni mogli da se ukljuce u akcije u svojim izbornim
drzavama. Kongres je uskoro doneo i Zakon o nacionlanoj politici zastite okoline , kojim
je, izmedju ostalog, ustanovljena Agencija za zastitu okoline. Obelezavanja Dana Zemlje
podstaklo je i donosenje Zakona o Cistoj vodi, Zakona o cistom vazduhu, Zakona o
ugozenim vrstama.

32. Ekološki pokret u Evropi:

U Italiji su se 1968. godine na poziv industrijalca Aurelio Pečelia okupilo oko 30 uglednhi
naučnika iz 10 zemalja da bi diskutovali o aktuelnim eko problemima. Rezultat rada je
ustanovljenje jedne neformalne organizacije od 100 clanova poznate kao Rimski Klub, koji
je pristupio izradi Nacrta izvestaja o dilemama covecanstva. Na MIT – iju je izradjen
teorijski model pod nazivom System Dinamics a Rimski klub je od istrazivackog tima, na
cijem je celu bio Denis Medous, zatrazio da zapocne istrazivanje 5 temeljnih cinilaca koji
odredjuju rast na planeti : stanovnistvo, poljoprivredna proizvodnja, sirovine, industrijska
prozivodnja, zagadjvanje. Rezultati su objavljeni u knjizi pod nazivom Granice rasta -
1972 Pocetne kritike :
1. Model obuhvata samo ograniceni br. velicina
2. Zanemarena je mogucnost naucnih i tehnoloskih napredaka u resavanju odredjenih
pitanja(unapredjenje kontraceptivnih sredstava)
3. Smatra se da su potcenjene mogucnosti otkrivanja novih zaliha sirovina u neistrazenim
podrucijima.
4.Model je smatran za suvise tehnokratski i da ne uvazava u dovoljnoj meri drustvene
cinioce.
Kada su naucnici utvrdili da su svi analizirani elementi – stanovnisto, industrijazliacija,
iscrpljivanje resursa, nedostatak hrane i zagadjivanje, imaju karakteristike
eksponencijalnog rasta, clanovi tima su predlozili zaustavljanje rasta i prelazak iz doba
rasta u doba globalne ravnoteze.
Sama ideja 'nultog rasta' bi dovela do konzerviranja rasta siromasnog juga ii zakovala
odnose izmedju bogatog Severa i siromasnog juga. Upravo ta 'terapija' je izazvala najvise
polemike. Ideja globalne ravnoteze, ekvilibrijuma, i zasutavljanje rasta na dostignutom
nivou razvoja ocigledno mnogo vise odgovara razvijenijim i bogatijim nego ostatku sveta
koji spada u zonu nerazvijenih i siromasnih.
3 zakljucka Prvog izvestja Rimskog kluba, nazvanog Granice rasta:
1.)Ako se nastave trenuti trendovi rasta u stanovnistvu, industrijalizaciji,proizvodnji hrane i
iscrpljivanju prirodnih resursa nastave bez promena, granice rasta na planeti bice
dostignuti negde u toku 100 godina i rezultat bi bio vrlo naglo i nezaustavljivo
opadanje i svetskog stanovnistva i industrijskih mogucnosti.
2.)Moguce je menjanje ovih trendovai uspostaviti uslove ekoloske i ekonomske
stabilnosti, koja bi bila odrzaiva u buducnosti.Moguce je odrediti stanje globalne
ravnoteze tako da osnovne materijalne potrebe svake osobe na planeti mogu biti podmirene
i da svaka osoba ima jednake mogucnosti za ostvarenje svojih individualnih ljudskih
potencijala.
3.)Ako covecanstvo usmeri svoje napore prema drugom ishodu i pocne da radi na tome –
imace vise izgleda na uspeh.

34
Dvadeset godina kasnije, taj isti tim primenjujuci modifikovani World3 model dosao do
zakljucka da je svet vec presao granice i da sadasnji nacin stvari neodrziv.
Nanovo napisane Granice rasta su se pojavile sa novim naslovom „ S onu stranu granica“,
sa podnaslovom Globalni kolaps ili odrziva buducnost -1992 .
1. Bez znacajne redukcije materijalnih i energetskih tokova, nastace u sledecim
dekadama nekontrolisani pad u proizvodnji hrane, energije, industrijskoj
proizvodnji po glavi stanovnika.
2. Ipak optimizam postoji i u ovom izveštaju, neophodne su dvostruke promene.
Prva je sveobuhvatno preispitivanje politike i prakse koje ovekovecuje rast u
materijalnoj potrosnji i u populaciji, druga je drasticno uvecanje efikasnosti
upotrebe materijala i energije.
3. Odrzivo drustvo je tehnicki i ekonomski moguce.prelaz ka odrzivom drustu zahteva
pazljivu ravnotezu izmedju kratkorocnih i dugorocnih ciljeva i naglasak je na
dovoljnosti, jednakosti i kvalitetu zivota, pre no na kvantitaivnim rezultatima.

Dubinska ekologija

Iste godine kada je su publikovane Granice rasta, filozof i ekolog iz Norveske Andre Nes
odrzao je predavanje u Bukurestu ukome je izozio svoju koncepciju dubinske ekologije. Po
njemu postoje površni ekolozi koji se bave samo poseldicama – Povrsni ekoloski pokreti , i
– dubinski koji se ticu principa na kojima pociva sav zivi svet.Povrsni ekoloski pokreti
bave se pitanjima zagadjenja i scrpljivanja resursa a duboki ekoloski pokreti se bave
pitanjima kao sto su : prinsipi diverziteta, komplexnosti, autonomije, decentralizacije,
simbioze, egalitarizma, beskalasnosti. Povrsni ek. pok. su antropocentricni, dok su
duboki ekocentricni – prirodni svet ima pravo da postoji nezavisno od toga koliko bi
koristan mogao da bude za nas.Formulisao je principe dubinske ekologije (njih 7).
Čovek mora odbaciti sliku sebe u okruženju, i prihvatiti sliku celine. Takva slika
podrazumeva mrežnu strukturu sveta u kojima su relacije uvek povezane.
Čovek mora da usvoji biocentrični egalitarizam, odnosno da poštuje pravo svih
vrsta na život.
Čovek mora da usvoji principe diverziteta i simbioze, ili načelo „živi, i pusti druge
da žive“.
Ovo će najbolje funkcionisati ako se prihvati antiklasni stav, karakteristika prirode
je besklasni diverzitet
Čovek mora da vodi borbu protiv zagađenja i iscrpljivanja resursa.
Čovek mora da se vodi načelom kompleksnosti, a ne komplikovanosti.
Ukoliko je lokalna autonomija data čoveku, toliko će on poštovati i pravo drugih na
samostalnost.

33. Dolazak i uspon zelenih partija:

Ujedinjena grupa Tasmanije – 1972, prva ucestvuje na izborima u Australiji – Ricard

Dzons – Nova etika.
Prva zelene partije formirana je i na Novom Zelandu 1972. Godine – Vrednosti tj. Values,
Na tlu Evrope godinu dana kasnije i to u Velikoj Britaniji, 1973. Najpre se zvala Narodna
partija, pa Ekoloska i na kraju Zelena partija. Progam Zelene partije se zasnivao na knjizi

35
Edvarda Goldsmita – Plan Opstanka 1972 i idejama minimuma prekida ekoloskih procesa,
maksimumu ocuvanja sirovina i energija, nulti rast stanovnistva i socijalni sistem u skladu
sa ovim.
Prvi put je jedan poslanik zelene partije u Evropi bio iz Švajcarske i to u sazivu iz 1979.
godine, 4 poslanika Zelenih je uslo u parlament Belgije 1981 a u Finskoj je 1995 prvi put
za ministra ekologije izabran Pekoo Havista, predstavnik zelenih.
Partije zelenih su se u Evropi formirale od 1972. do 1982, godine(inicijalni talas).Najpre
pomenute u Svajcarskoj, VB, Belgiji a zatim nastaju partije u Italiji, Finskoj, Nemačkoj,
Švedskoj, Irskoj, Portugalu itd.
Od 1983. pa do početka 90tih sledi ulazak ovih paritija u parlamente. 1983 neocekivani i
veliki uspeh Zapadnonemackih Zelenih, nastaju partije u Holandiji, Danskoj, Luxemburgu,
Austriji, Spaniji.
Od 1990te i pluralističkih revolucija u Centralnoj i Istocnoj Evropu, zelene partije se šire i
na postkomunističke zemlje – Poljskoj, Ceskoj, Moldaviji, Sloveniji, Rumuniji.Bugarksa-
Ekoglasnost pokret.
Ipak, najuspešnija partija zelenih su oni Zeleni iz Nemačke, koji su formirani
1980. godine, a već 1983. godine su imali 28 poslanika u Bundestagu. Os svog
formiranja su govorili o sebi kao o antipartijskoj partiji – politickom glasu razlicitih
gradjanskih inicijativa i pokreta.Ova partija se formirala tokom druge polovine 70tih iz
nekoliko pokreta zelenih u Zapadnoj Nemačkoj, u doba kada je rasprava o nuklearnoj
energiji i moci bila glavni pokretac za uspostavljanje regionalnih i lokalnih saveza
Zelenih/alternativnih lista. Sinergetski delovanje 2 mehanizma koja se u literaturi definisu
kao ''Problem push'' i ''Opportunity pull'', III mirovni talas je dao snagu Zelenim
partijama i glasace. Karakteristika ove partije jeste što je mogla da ujedini
socijaliste(radikalne levicare) i konzervatice(demohrisanski orijentisane ekologe), ali i
apoliticno stanovnistvo ekoloski ugrozenih gradova. Za mnoge analiticare zelenih pokreta
ostalo je pomalo nejasno kako je moguce da se u istom pokretu nadju ljudi koji pripadaju
tako ralicitim stranama klasicnog politickog spektra.
Pojava Zelenih predstavljala je prvi veliki izazov posleratnom konsenzusu elita
zapadnonemackog drustva na kome je pocivao ustanovljeni poredak koji odlikuju
reprezentativna demokratija, pasivno gradjanstvo, potrosacki stil zivota, savez sa
zapadnoevropskim i atlantskim saveznicima.Lansirali su u orbitu pitanja koja su do tada
bila zapostavljena. Objasnjenja za brzu i iznenadnu popularnost Zelenih:
I Prelazak sa materijalnih na postmaterijalne vrednosti.Ingelhart (Tiha revolucija,
kognitivna mobilizacija) smatra da je to proizvod potrošačkog društva, odnosno onda kada
su građani postali zadovoljni svojim materijalnim stanjem počeli su da vode računa o
duhovnim, kulturnim i ostalim postmaterijalnim vrednostima, u koje spada i potreba za
kvalitetnom i zdravom zivotnom sredinom. To posebno vazi za novu edukovanu srednju
klasu koja je rasla u uslovima relativnnog mira i prosperiteta. U posmaterijalisticku
paradigmu spada i maksimiziranje mogucnosti za samoizrazavanje i participaciju u javnim
poslovima na koje su uspeno odgovorili NDP.
II Ofe sa druge strane, smatra da je to deo dekomodifkacije radne snage. On je ukazao na
promene u strukturi i porast tercijarnog i kvartarnog sektora, radnici gube status robe (u
marksističkom smislu), i na scenu stupa autonomna i obrazovana radna snaga u medijima,
usloznom sektoru, obrazovanju, kulturi, zdravstvu, porast br. penzionera i drugih korisnika

36
fondova drzave blagostanja, kao i drugih kategorija koje nemaju status klasicne najamne
radne snage i zelenih počinju da dobijaju veću podršku.
III Treće objašnjenje ovog fenomena se poziva na ubrzan industrijski i privredni razvoj
Nemačke, koji je sa sobom doveo brojne ekološke probleme(zagadjenje zivotne
sredine), a tokom 50-tih i 60-tih i 70 tih glavne zapadnonemacke partije nisu pokazivale
intres za pitanja zastite prirode.
IV Takođe, pojava ovih partija je tumačena kao institucionalizacija onoga za šta se
zalagao studentski pokret 60-tih i Nove levice, a sam studentski pokret iz u Nemackoj je
bio trajniji, raznovrsniji, drustveno uticajniji i pod tim pokretom se razvila snazna
ekstraparlamentarna opozicija koja je pripremila drustveni i politicki teren za dolazak
partije zelenih.
V Sve praćeno međugeneracijakim jazom. Teret cutanja mladi vise nisu mogli da izdrze
oni su nosili sa sobom i izrazavali osobenu krizu istorijskog identiteta povezanu sa sa
krizom autoriteta u odnosu na starije generacije.Generacijski bunt je bio dvostruk, prema
Nacistickoj Nemackoj i prema Bonskoj republici.
VI objasnjenje vezano je za specificnu geopoliticku situaciju podeljene Nemacke, u kom
su obe republike bile u prvim linijama potencijalnih sukoba Istoka koja je stvorila kriticku
svest i povoljni socijalni ambijent za jak antiratno orijentisani ekoloski pokret. VII Na
ruku im je isla konjukturna struktura politickih okolnosti koju karakterise relativno
zatvoena struktura politickih imputa kao i relativno slaba struktura politickih autputa.

34. Etno-nacionalistički uspon masa i etnifikacija politike:

XX vek je protekao u procesu uspona masa, ali i lidera koji su ih predvodili. To su

dva lica iste pojave, one koju je Le Bon nazvao masifikacijom. To se ne može reći da je
bilo karakteristično samo za period pre velikih ratova, već su usponi društvenih pokreta u
Zapadnoj Evropi i revolucije u Istočnoj napravile kontinuitet tokom celog XX veka i na
njegovm kraju. Bilo da su tražile nov, alternativni vid života(revolucija asocijativnosti,
alternativni drustveni pokreti), ili su svojim usponom smenjivali režima u tzv.
„pluralističkim revolucijama“, mase su imale vitalnu ulogu u menjenju sveta oko nas.
Ipak treba napomenuti da su ponekada mase pokrenute i verskim entuzijazomom i
emocijama, kakav je primer fundamentalističkih pokreta u Aziji i Africi. I na Zapadu se,
kao recimo pokret Le Pena u Francuskoj, deo nezadovoljstva masa kanalise i u pravcu
ekstremnih politickih grupacija,primenjujući neofasisticke stavove u pogledu prava stranca.
Ipak, pored ovog re-uspona masa, postoji još jedna karakteristika pokreta s kraja XX veka,
a to je deficit lidera tj kriza elita koja se manifestuje kao kriza rukovodjenja.To potvrđuje i
Ofe sa svojom tezom o ungovernability, nesposobnosti vladanja u kriznim trenucima
kakavi su ovi.
Možda je nedostak liderstva kao vida samoidentifikacije, razlog što mase se bude u
amorfnom obliku, pozivajući se na svoj etnički identitet. Ponovno budjenje nacionalnih
osecanja i jacanje nacionalistickih pokreta predstavljaju jednu od vaznih karakteristika
poslednje decenije XX veka.Kada se tiče Balkana, ovo je bilo naročito izraženo, i etnički
sukobi tokom 90tih su naročito diskreditovali civilizacijski napredak ovih naroda u očima
sveta.
Kako se na tlu Balkana urušavao socijalizam(Implozija socijalizma), tako se
uspinjao nacionalizam. To je odgovor na krizu kolektivnog identiteta, koji je takođe odlazio

37
sa socijalizmom.Mobilizacija nacionalnog identitetnog resursa bila je pogodna i zbog lake
instrumentalizacije ponovo pobudjenih i podgrejanih nac osecanja za ostvarivanje
odredjenih pol ciljeva, a pre svega za redistribuciju i novu alokaciju pol moci i
uspostavljanje novih oblika pol dominacije.
Teorijski model koji nam nudi Ofe može biti od pomoći u razumevanju ovoga. Ofe
smatra da se etnifikacija politike javlja onima koji je prihvataju kao racionalna strategija u
kriznim trenucima. Ona iznačava dvostruko pomeranje težišta politike i to: 1.) Od
regulisanja odnosa država-građanin ka preteznom regulisanju medjusobnih odnosa etnički
grupa i;2.) Od razlikovanja pojedinaca i grupa po kriterijumima drugacijih političkih
orijentacija i stavova, ka pretpolitickom razlikovanju po etnickoj pripadnosti.
3 nivoa 'operativnog politickog sistema'- U prvom 1.)fundamaentalnom nivou se
donosi odluke identiteta, ko smo „mi“, kakve su drustvene, kulturne pa i teritorijalne
granice prema drugima Taj nivo se najbolje izrazava u kategoriji nacionaliteta i povezan je
sa strastima, hrabroscu, patriotizmom.
2.)Na drugom nivou, koji nazivamo konstitucionalni, donose se odluke o zajednickim
pravima, procedurama, pravilima, kao i najvaznijim institucionlanim resenjima politickog
zivota. Ovaj nivo povezan je sa razumom i racionalitetom.
3.) Tek na trecem, najvisem, nivou odvija se ono sto se uobicajno naziva ''normalno
politicko odlucivanje'' tj . nivo normalne politike, odluke koje su rezultat pretakanja
odredjenih intresa u politicke odluke. To je nivo koji korespondira kategorijama intresa i
moci.
Problem po Ofeu je taj što se u postkomunističkim društvima u tranziciji da donose odluke
na sva tri nivoa istovremeno.Zemlje Zapadne Evrope imale su par vekova za svaki od 3
nivoa i taj proces je tekao sukcesivno. U Srbiji je 90-tih godina prioritet i prvenstvo davano
prvom nivou odlucivanja, na kome se odlucuje o identitetu i sa stanovista identiteta. SPS je
uspeo da strahovito sabije, priblizi i izmesa naznacena 3 nivoa odlucivanja. Drugi,
konstitucionalni, i treci nivo, normalne politikeo intresima, su stavljeni u senku prvog
nivoa o nacionalitetu(nacionalnom intresu)Treći nivo koji ne bi treba ni na koji način da
bude povezan sa prvim, se u ovom slučaju instrumentalizovao u ime patriotizma. Ovo je
prošlo relativno glatko jer u Srbiji nije postojalo razvijeno civilno društvo koje bi u
normalnom demokratskom sistemu trebalo da obavija sva tri navedena nivoa odlucivanja i
popunjava prostor izmedju njih.

35. Obeležija međunacionalnih sukoba kao sukoba identiteta:

U uslovima etnifikacije politike, glavne linije politickih podela i glavni oblici

drustvenih sukoba postaju sukobi kolektivnih identiteta.
Postoji nekoliko obeležija sukoba identiteta :
Prvo obeležije je svakoako jak emocionalni naboji visok nivo strasti.
Drugo, u sukobima identiteta, kako individualni tako i kolektivnih, cesto se uocava
spremnost da strane u sukobu zrtvuju sopstvene ekonomske i druge intrese, cak i
zivote, ukoliko smatraju da im je realno ili potencijalno ugrozen identitet.
Treće, je zaključak da zbog strasti u odbrani identiteta ovi sukobi se mogu
okarakterisati kao isključivi. Takvi sukobi su ili/ili karaktera u kojima stepen iskljucivosti
izuzetno visok a nivo tolerancije izuzetno nizak.

38
 Četvrto obeležije je uloga i prisustvo straha. Vazna komponenta straha je i
neizvesnost
Peta karakteristika je tezina iznalaženja kompromisa, najčešće zbog 'sve ili nista'
logike sukoba politike. To je situacija u kojoj minimum zahteva jedne strane u sukobu trazi
maximum ustupaka druge strane – primer zahtev za nacionlano samoopredeljenje do
otcepljenja,
Šesto obeležije je endemska karakteristika, eksponencijalno širenje sukoba
poput zaraze, koje ujedno kroz socijalnu indukciju povećava početnu bazu emocija.
Sedmo obeležije je činjnica da su grupacije koje su zauzimale neutralne poziciju u
ratu bile sve manje, što zbog okruženja što zbog pritisaka da se opredele.
Osma karakteristika jeste da je u ovakave sukobe ugradjena spirala rasta koju je
tesko zaustaviti, sto duze traje to teze. Ovakvu vrstu sukoba je bolje amortizovati ili
neutralisati na pocetku.
Deveto je da ovakvi sukobi često izmiču kontroli. Manipulacija ovim sukobima je
jako teska.
Deseto obeležije jeste da je uloga simbola i reči ogromna u sukobima identiteta.
Steta koja mogu naneti neodmerene reci ili upotreba zloglasnih simbola (ustastva) moze
postati nenadoknadiva.

36. Pojam i elementi za određivanje političkih partija:

Političke partije su dobrovoljne i relativno trajne organizacije političkih

istomišljenika čiji je cilj preuzimanje i vršenje vlasti, odnosno vršenja uticaja na nju
zarad ostvarivanja određenih grupnih interesa. Napetost izmedju zastupanja parcijalnog
intresa i pretenzija na interpretaciju i reprezentovanje celine je u samoj prirodi partija. Reč
„partija“ potiče od latinske reči partire- podeliti. Raniji termin za partiju su frakcije i sekte
koje su međutim negativno vrednovane i interpretirane da podrivaju interese zajednica. Tek
sa Hjumom, Berkom i Konstanom ('nuzno zlo')partijma se pridodaje današnji značaj,
podelu naroda na osnovu nacela, tj. 'nacelne politicke frakcije'(Hjum).
Tri konstitutivna elementa parije su: organizacija, program i interesi. Ipak nastojanje
partije za osvajanjem vlasti(i zadrzavanjem) i to je ono što je determiniše i to je cetvrti
element. Upravo taj element je specificna razlika u odnosu na drustvene pokrete i intresne
grupe.
VLAST:
Odnos prema vlasti je u osnovi dinamike partijskog i ukupnog politickog zivota. Iz
posedovanje, odnosno neposedovanja vlasti proizilazi podele partija na vladajuce i
opozicione.
Partije vlast mogu sprovoditi samostalno ili u okviru uze ili šire koalicije. Koalicije ako su
predizborne mogu povećati izgled da se dođe na vlast, ili ako su postizborne (vladajuce,
parlamentarne)da se napravi većina u parlamentu. Ponekad se sklapaju i nelogične,
programsko-politicki neutemeljene i neprincipijalne koalicije samo da bi se došlo na vlast.
Zato Maks Veber definise partije kao dobrovoljna udruzenja nastala na popristu borbi i
zasnovana na slobodnom vrbovanju, sa ciljem da svojim vodjama daju moc unutar jednog
drustva, a time svojim aktivnim ucesnicima sanse za sprovodjenje stvarnih ciljeva ili
postizanja licne koristi, ili oba. Po njemu, partije su skrojene za izbornu borbu koja je
najvaznija za sticanje patronata nad sluzbama i davanje drzavnih sluzbi sledbenicima

39
kandidata koji pobedi.U plebiscitarnim demokratijama pojavljuje se figura tzv. političkog
preduzetnika interesuje samo da privuče glasove, bez obzira na stavove koje ima i koje je
spreman da menja. Slobodan Jovanovic tvrdi da se partije, posebno u odsustvu
razvijene javnosti i paralelnog gasenja unutarstranackog zivota, lako pretvaraju u
drustva za exploataciju vlasti koja oko sebe sire egoizam i korupciju.
IDEOLOGIJA:
Partije nema ni bez, bar minimalno razvijenog politickog i ideoloskog projekta oko koga bi
se okupili i integrisali clanovi i pristalice. Jos je Edmond Berk pre nastanka masovnoh
partija, tj u doba proto partija, opisao partiju kao grupu ljudi koju ujedinjuje neko
nacelo oko koga se svi slazu, a Bendzamin Konstant je stranku odredio kao udruzenje
ljudi koji ispovedaju istu politicku doktrinu.
Bar u pozadini formiranja i delovanja partija stoji odredjena ideologija – sistem
uverenja, vrednosti, predstava o drustvu i o pozeljnom nacinu uredjenja drustvenih
odnosa.
Sve ideologije nude:
a) Prikaz postojeceg stanja – Indikativna komponenta tj. cinjenicko stanje
b) Iznose model pozeljne buducnosti, viziju 'dobrog drustva',
Normativnu – Vrednosnu komponentu.
c) Nacin stizanja od a do b, kako izvesti promene.
Ako ne sve, onda bar ideocentricne pristalice vezuju svoju partijsku pripadnost za
prihvatanje odredjenog programa i ideologije.
KLASIFIKACIJA:
Tradicionalna podela – levica–desnica-centar, trazi preciziranje i podeli na extremnu i
umerenu levu i desnu poziciju, kao i nacionalnu(nacionalisticku) i gradjansku levicu i
desnicu. Podela istorijski vuce korene iz Francuskog parlamenta, levo su sedeli
predstavnici gradova(radikalno i liberalno republikansko gradjanstvo) - 3ci stalez a desno
aristokrate, kraljevi saveznici. Levica se zalagala za egalitarizam, jednakost koju su
desnicari smatrali opasnom(tako je i danas manje-vise). Sa sirenjem izbornih prava i
politickim organizovanjem radnistva, menja se i siri socijalna osnova levicarskih pokreta.
Sirenjem ideje jednakosti i na socijalnu i ekonomsku ravan ciav politicki spektar se pomera
ulevo. Levicu cesto izjednacavaju sa radnickim i socijalistickim pokretima ali se pod
levicom podrazumevaju svi pokreti i struje koji se zalazu za prosirenje liste sloboda i
prava i preko granica osnovnih gradjanskih,politickih, i prava na minimalnu socijalnu
sigurnost. To su NDP.
Podela na umereno i radiklano krilo levice i desnice cini odnos prema socijalnom i
ekonomskom pluralizmu i odnos prema parlamentarnoj visestranackoj demokratiji, cije je
prihvatanje preduslov pripadanju socijal-demokratiji, kao umereno-levoj, ili strankama
desnog centra na drugoj strani. Extremni, radikalni pokreti desnice i levice nemaju
liberalno-demokratski karakter, levi centar balansira izmedju ideja slobode i jednakosti,
extremna levica insistira na jednakosti po svaku cenu ali bez liberalno-demokratskih
sloboda, sto obicno vodi totalitarnom negacijom i slobode i jednakosti. Desni centar je
manje-vise neegalitarni ali liberalni pravac, dok je extremna desnica antiliberalna i
antidemokratski pokret. Podela bazira i na operativnim podelama rad-kapital, razlicitim
vidjenjem uloge drzave u privredi, odnosno obimu redistributivnih zahvata u korist
siromasnih.Drzavno-mesovito-slobodno trziste, privatna svojina.Model potkovice je mozda
najbolji.

40
Brojne partije eklekticki kombinuju elemente razlicitih kultura i ideologija ili negiraju
svaku siru ideolosku utemeljenost, pa cesto se napusta dela ideoloskog balasta i ideologija
se prilagodjava konketnim okolnostima i prilikama neke zemlje. Program partije
predstavlja prostorno i vremensko preciziranje, konkretizaciju i razvoj odredjene
ideologije. Istovremeno, sudar i dijalog ranijeg politickog nasledja i karakteristike
odredjenog drustva s izazovima tranzicije i globalizacije, cesto imaju za rezultat paralelno
egzistiranje, manje ili vise skladno spojenih , elemenata razlicitih ideologija i tradicija
unutar programa pol. Partija.Nakon prica o kraju idologija(Bel),ili kraju istorija(Fukujama)
doslo je do talasa reideologizacije i u stabilnim demokratijama, cak su u Evropskom
parlamentu stranke grupisane po programsko-politickoj ravni. I same struje imaju razlicite
stuje i nanose, npr. Libealizam – neoliberalizam, socijal-liberalizam, konzervativni
liberalizam. Partije treba da se razvrstavaju po svojim programskim dokumentima ali jos u
vecoj meri prema svojoj politickoj praxi.
INTRESI:
Cemu dati porednost u partijama – idejama ili uze ili sire definisanim intresima same
partije, odnosno drustvenih grupa ciji intres nastoje da artikulisu?
Partija ima sopstveni intres da na politickom trzistu zadobije sto siru politicku i izbornu
podrsku. Zato ona tezi da, u uslovima izborne utakmice, svoj program prilagodi sto siroj
izbonoj klijenteli. Teorija racionalnog izbora Entonija Daunsa pravi analogiju ekonomskog
i politickog trzista, biraca i potrosaca, politicara i partija sa preduzetnicima i preduzecima,
tzv. ekonomski model politickog ponasanja koji partijskim preduzetnicima preporucuje
vezivanje za 'sredisnjeg biraca'. Ovaj princip, doduse, potcenjuje dubinu socijalnih podela i
snagu iracionalnih strasti,a precenjuje racionlanu , intresnu samoosvescenost ljudi.
Ipak, nije ni malo lako odrediti ni sta su, npr, intresi radnistva, seljastva ili preduzetnika, iz
razloga sto su slozeni socijalno – klasni intresi izukrstani i kombinovani sa socio-kulturnim
(etnickim, verskim, rodnim , generacijskim, itd.)
Oko pitanja kvaliteta zivota, sa druge strane, postoji siroki konsenzus i on je – univerzalni
intres.
To sve opet ne znaci da su se politicke partije otrgle od svake veze sa reprezentovanjem
intresa pojedinih drustvenih grupa – primer regionalne, lokalne, seljacke stranke. Cak i
Lipset istice da su, bar u nacionalno homgenim drustvima, klase najvaznija osnova
politickih razlika.
Labavljenje ideoloske osnove i veze sa intresima drustvenih grupa bili su razlog da
Djovani Sartori ponudi minimalnu definiciju po kojoj je Politicka partija grupa koja se
moze identifikovati pomocu zvaniocnog imena, koja se predstavlja na izborima i koja je
sposobna da na izborima istakne i putem izbora postavi svoje kandidate na javne f-je.

37. Organizacija političkih partija:

Relativno cvrsta i strukturirana organizacija sa jasnom podelom obaveza i ovlascnja i

bar elementarno razvijenom kapilarnom organizacionom mrezom na terenu, odlika
je i onih partija cije aktivnosti u punoj meri ozive samo pred izbore i partijske
kongrese i konferencije. Svaka ozbiljna politicka stranka predstavlja slozen organizacijski
mehanizam,odnosno, pretpostavlja razvijenu i diferenciranu partijsku infrastrukturu i
anatomiju. Moris Diverze definise partiju kao zajednicu osobenih veza i strukture, a da se
moderne partije karakterisu, pre svega svojom anatomijom.

41
Partijsku osnovu čine organizacione jedinice po teritorijalnom principu, ili po
funkcionalnom, radnom principu. Te jedinice su npr: kokas ili komitet (liberalne i
kozervativne partije), sekcije (socijal-demokrate), ćelije (komunističke), milicija (fašizam).
Ove jedinice su najčešće poveuzane u jednu kapilarnu mrežu čineći manje-više
decentralizovani sistem.
Struktura partije – sistem horizontalnih i vertikalnih veza izmedju clanstva i rukovodecih
organa ujedno je i okvir (ne) formalno fiksiranog sistema unutarpartijske raspodele
moci.Odnosi u partiji odredjeni su (ne) jednakom pozicijom i ulogom clanstava i
rukovodecih organa u stvaranju i realizovanju partijske politike.
Partije su tako često samo formalno demokratski uređene, dok unutar nje vlada Mihelsov
gvozdeni zakon oligarhije – logika efikasnosti i discipline svodi moc odlucivanja na najuze
rukovdece jezgro.
Saznanje o relanoj strukturi mora u analizu da uključi tri unutrasnja realciona
odnosa:
I članstvo- rukuvodstvo demokratska ili autokratska u zavisnosti od (ne) mogucnosti da
clanstvo svojim predlozima, izbornim pravima i neposrednim izjasnjavanjem utice na
donosenje odluka,glavna pitnja su Ko kontrolise sredsva?Ko donosi kljucne odluke?Kako
se oko kljucnih pitanja i na kom nivou formira stranacka vecia?Postoje li garancije za
prava manjina?Kako se regulisu unutarpartijski konflikti? U Srbiji je na delu tek formalno
demokratski odnosi uz stvarnu dominaciju lidera stranke i kruga njegovih sradnika.

II međusodnosi i raspodela ovlascenja i moci izmedju i unutar razlicitih vrsta nadleznosti

– Zakonodavnih (Skupstina, Glavni odbor), Izvrsnih i Izvrsno-politickih (Sef stranke,
Izvrsni odbor) i Kontrolno sudskih tj nadzornih i statutarnih odbora.Vecinu partija
karakteise koncentracija moci u rukama partijske egzekutive i sukobi unutar nje.

III odnos obelezava prisustvo-odsustvo razlicitih oblika posebne a) teritorijalne(lokalni i

regionalni organi) b) funkcionalne (odbori, komisije), i cesto c)socijalne(zene, mladi),
d) ideoloske(struje, frakcije), DECENTRALIZACIJE.

IV U parlamentarnim partijma relevantan je i odnos izmedju partijske centrale i

parlamentarne grupe. Često parlamentarna grupa ima nezavisnu strukturu od one partijske
i vazan je centar moci i reprezent drzavno-pravnog aspekta i f-je partija. Često se radi
utvrđivanja moći, lideri stranaka postavljaju za šefove poslaničkih grupa, ili traže
potpisivanje blanko ostavki.

V Partije mogu imati i indirektno, kolektivno clanstvo i mogu, iz ugla raspodele moci,
biti manje ili vise monolitne strukture ili egzistirati kao federacija partija, pokreta i
udruzenja koja ih cine.
3 modela odnosa Organizacije-okruzenja i politicke partije :
1. Najlabaviji, bez organizacijskih institucionalizovanih zajednickih veza kroz zajedničke
izborne deklaracije u kojima se legitimizira razmena:glasovi za podrsku zahtevima,
2. uspostavljanje trajnije saradnje, uz zajednicke organe za konsultovanje i
koordinaciju.
3. Zajednicka organizacijska struktura i kadrovsku isprpletanost, kolektivno i
pridruzeno clanstvo.

42
 Treba naglasiti da izvan priče o saradnji ostaju tzv. partije makete ili kanabe-
partije koje od članstva broje vođu i šačicu njegovih prijatelja i rođaka. Takođe u manje
partije ubrajama i one koje se bore za prava marginalizovanih grupa.
Kao zaključak može se reći da partije danas predstavljaju neku vrstu holdig
kompanija, koje uključuju lokalne odbore, omladinu, partijske funkcionalne strukture,
programske inovacije, i naravno jezgro partije. Optimalni balans 2 tesko spojiva cilja
partijskog organizovanja- efikasnosti i demokraticnosti moguce je ostvariti samo u
uslovima maximalne politicke mobilizacije i paralelne, masovne edukacije clanstva.

38. Društvena uloga i funkcije političkih partija:

Osnovna uloga partije jeste uloga konstituenta, kontrolora vlasti i medijatora između
države i društva. One izaezavaju i posreduju zahteve koje dolaze iz sfere civilnog drustva -
društveni input. Takođe one su i vrsta političkog autputa koji daje podršku donetim
odlukama. Opozicija stremi kontrolnoj, a pozicija usmeravajucoj roli u podeli politickih
uloga.
Osnovna drustvena uloga stranka sadrzi se u tome da prvo poopste i povezu zahteve
pojedih drustvenih grupa, zatim predloze odredjena resenja i stave ih na diskusiju i izbor i
najzad, obezbede ostvarivanje usvojenih programa. One vrse sintezu intresnih
konstelacija na glavne linije politickih podela i vrse njihovo efikasno usmeravanje i
koriscenje u borbi za vlast. U tom smisli partije su cinilac racionalnog i efikasnosg
uoblicavanja politickog procesa.
Partije, pre svega, brojne linije podela socijalnih i politickih podela svode na nekoliko
osnovnih i tako omogucuju oblikovanje vecinskog misljenja. Medjutim, danas su ceste
kritike partokratije i teze o od partije zaposednutoj drzavi.
Funkcije parija možemo podeliti na manifestne i latentne. Latentne f-je su stvaranje
stvaranje osecaja politicke ukorenjenosti, identiteta, socijalne integracije clanstva, stvaranje
imidza i harizme i pridobijanje (ne)materijalnih političkih dobara, privilegija, itf.
Manifestne f-je su:
1.izražavanje interesa i uobličavanje javnog mnjenja,
2.nominacija i izbor nosilaca politickih i javnih f-ja,
3.kontrola i usmeravanje rada državnih organa,
4.politicka mobilizacija i participacija,
5.političko obrazovanje i socijalizacija.

1.
Prva f-ja se svodi na artikulaciju i izražavanje intresa drustvenih grupa i njihovo
grupisanje, sintezu, organizovanje, formulisanje u obliku političkog zahteva. Politicki
zahtev je precizno izrazen i konkretizovan intres podrzan socijalnim i politickimg
pritiskom.
Funkcija partije se, dakle, ne svodi samo na prosto javno izrazavanje, expresiju(Sartori) i
politicki transfer intresa, jer tu f-ju mnogo bolje izrazavaju intresne asocijacije poput
sindikata, poslodavackih unija ili profesionalnih udruzenja. Radi se o daljem procesu
agregiranja – povezivanja i objedinjavanja pojedinih intresa u sire celine i
istovremene selekcije i utvrdjivanje hijerarhije i redosleda intresa, odnosno liste
prioriteta.

43
Izražavanje interesa sa uporednim stvaranjem intresnih koalicija i njihove sinteze
predstavlja uoblicavanje javnog misljenja, tj formiranje politicke javnosti i internog
politickog trzaista.
Danas je na delu kriza integrativne f-je partije, u pitanje je dovedena njihova uloga
povezivanja i strukturiranja intresa. Partije stoga da bi tezile što široj izbornoj klijenteli
postaju kao prodavnica mešovite robe (interesa). Posledica je postojanje pluraliteta partija
bez idntiteta, što je za Ofea svođenje na pluralisticki jednopartizam. Partija postaje sama
sebi svrha, dolazi do produkovanja 'partijskog auto-identiteta. Nojman istice da
stranke oblikuju – kanalisu haoticnu i difuznu javnu volju, da je prikupjaju, selekcionisu
ali je i iskrivljuju i izoblicuju.
Moris Diverze – partije vise stvaraju nego sto izrazavaju misljenje gradjana. Sve to dovodi
do pada partijske identifikacije gradjana, siri se krug homocentricnih na ustrb
ideocentricnih pristalica i glasaca.

2.
Regrutovanje, priprema i samo kandidovanje i izbor nosilaca politickih, ali i sirokog
kruga javnih f-ja, od privrede do mas-medija i univerziteta.
U meri u kojoj odredjeni politicki sis. operiše sa „sistemom plena“- praksom da se
rukovodeca mesta u javnoj upravi, administraciji i javnim sluzbama i delatnostima dele
sopstvenim kadrovima , postoji konkretan intres za angazovanje u politickim partijama.
Partijski monopol nad raspodelom f-ja u osnovi je rasirenog klijentalizma u
vladajucim partijama i koalicijama. Veliki drzavni ili drustveni sektor pogoduje ovome,
a mesta u UO i direktorkse f*je su predmet kombinatorike i sukoba unutar partija i
koalicija. Partijski lideri i vodjstvo po pravilu drze monopol nad kadrovskom
kuhinjom, svoj krug ovlascenja zele da prosire na imenovanje ili bar potvrdjivanje
izbora nosilaca za partijskih, drzavnih i javnih f-ja.
Praksa koja najviše ide na ruku ovome jeste sistem zatvorenih lista u partijskim izborima
kao i primena posrednog izbora, gde se glasa sa čitavu listu, a u krajnjoj instanci za njenog
nosioca.Zlupotrebe su ceste, od toga da nominacija postaje mehanizam nagradjivanja
clanova i aktivista koji su lojalni i poslusni, do kruzenja na osnovu samoizbora sa
partijskih na drzaven i javne f-je kao i dodela sinekura rodjacima, prijateljima itd…

3.
Treća f-ja se svodi na upravljanje društvom. Precizno radi se o f-ji kontrole i
usmeravaja aktivnosti drzavnih organa preko koje se intervenise u polje ekonomskih i
socijalnih odnosa. Pri tom, vladajuca partija-koalicija usmerava, vodi vladu, a opozicija je
kontrolise i kritikuje.
Funkciju politickog usmeravanja se vrsi policy making-om, kroz postavljanje ciljeva i
programa za politiku javnih institucija, postavljanjem ljudi od poverenja na kljucne
pozicije u Vladi da to realizuju.Funkcija usmeravanja i kontrole, odnosno nastojanje da se
ona sto efikasnije obavlja, za efekat ima sve vecu strukturalnu slicnost partijskog i
drzavnog organizovanja.Mreza partijskih odbora ili komisija gradi se da pokrije
nauku, finansije, rad, socijalnu politiku, obrazovanje, spoljnu i unutrasnju politiku,
odnosno da pokriva vladina resorna ministarstva. Tome ujedno i služi formiranje vlada
u senci, koja su karakteristične za dvopartijski sistem npr. za britanski sistem. Ekstrem u
ovome je jednopartijski sistem, odnosno sistem partijske drzave gde se država i partija

44
stapaju.Medjutim, zaposedanje drzave i selektivna zloupotreba pozicija i prava moze biti
obelezje i 'visepartijske partijske drzave'. Opzicione partije u ovom slučaju imaju ulogu
grupe za pritisak, sa ciljem mirne promene vlasti. Svrha opozicije je da bude alternativa
politickoj vlasti., odnosno da vlast ucini odgovornom i smenjivom.Sa ovakvom opozicijom
javlja se i zdravo demokratsko javno mnjenje. To znači sistem u kome su pravila igre uvek
jasna i opštepoštovana. Pored politicke postoji i drustvena opozicija – DP, intresne grupe,
sindikate, prof. Udruzenja.

4.
Formulisanjem programa, donosenjem rezolucija i deklaracija o pojedinim
pitanjima, kao i reakcijama na konkretne dogadjaje, partije uticu na formiranje
javnog mnjenja, odnosno mobilisu gradjane za i protiv odredjenog predloga i resenja.
Partije su i znacajan oblik, neposrednog ucesca u politickom zivotu – od standardnih
aktivnosti clanstva, preko rada u organima stranke, njenim programskim odborima,
sekcijama, forumima, sirenje uticaja partije u organizacijama civilnog drustva –
profesionalnim udruzenjima, sindikataima, studentskim org. kao i ucestvovanje u
dobrotvornim akcijama, prikupljanju potpisa, gradjanskim inicijativama,
organizovanju tribina ili ucescu u strajkovima i protestima.
Partiju čine nekoliko koncentričkih krugova: 1.rukovodece jezgro, 2. Profesionalni aparat
3.aktivisti i 4. clanovi 5. Simpatizeri 6. Glasaci
Članovi se od partijske mase razlikuju po članstvu pa time i pravima i obavezama koje
imaju. Mobilizacija najčešće raste u predizbornim kampanjama. Stranke imaju svoje
„sigurne glasače“ u kojima valja razlikovati aktiviste od onih koji samo glasaju.
Hiperaktivizam se javlja u dobima socijalnih kriza, dok se hlađenje dešava u životnim
kolotečinama.

5.
Peta f-ja se posvećuje informisanju, obrazovanju i akcionom treningu aktivistickog
jezgra i sireg clanova. U tu svrhu se organizuju seminari, radinice, škole.
Politicko obrazovanje u izbornim demokratijama mora biti kriticko i otvoreno i usmereno
ka praxi i resavanju problema, odnosno mora imati karakter akcionog treninga. U
suprotnomradi se o indoktrinaciji-jednosmernoj komunikaciji sirenju dogme.
Tri su kljucna sadrzaja, odnosno oblika politickih znanja i vestina u procesu politicke
edukacije : 1.Politicko preduzetnistvo 2. Politicko komuniciranje 3. Sticanje znanja o
upravljanju organizacijom i njenim resursima.
Fondacije za razvoj su takođe prisutne u ovoj f-ji, kao i analiticki, istrazivacki, obrazovni
centri i kancelarije. Partije razvijaju i svoju informativnu i izdavacku delatnost je putem
štampanja letaka, biltena i brošura. Poseban instrument ovoga jesu veliki elektronski
mediji. U Srbiji je tako karakterističan rat konferencijama za štampu. Ponekad partije
koriste i internet sajtove, koji su manje-više redovno ažururani.U pocetku su obrazovne
aktivnosti preduzimane uz pomoc stranih instituta, NDI, MRI, ili fondacija raz. politickih
fondacija – socijaldemokrata (OlafPalme, Fridrih Ebart), konzervativne(Konrad Adenauer)
ili fondacije zelenih (Hajnrih Bel).Radomir Lukic kaze da sirenjem svoje ideologije
stranke postaju osnovni nosioci politickog vaspitanja gradjana.

39. Pojmovno određenje i klasifikacija frakcija:

45
 Logika i dinamika politickog zivota nikada nije svedena samo na slozenu
medjustranacku igru saveznistva i sukoba.Naprotiv, u zizi intresa poltickih aktera i javnosti
su cesto interne partijske scene i pregrupisavanje na njima. U realnom politickom zivotu
tesno su isprepletani dinamika medjustranackih i unutarstanackih odnosa, logika sklapanja
i razvrgavanja koalicija unutar i izmedju pojednih stranaka.
Pojedinacne partije ocito nisu elementarne jedinice politicke analize vec minijaturni
politicki sistemi sa sopstvenim podsistemima donosenja odluka, odredjivanja ciljeva i
resavanja internih sukoba, kao i sa procesima regrutacije,izbora, internog i externog
predstavljanja.
Frakcija je relativno autonomno organizovan i strukturiran deo politcke partije –
grupa njenih clanova koja se od celine razlikuje – 1. Prihvatanjem razlicitih,
programski manje - vise uoblicenih pogleda na jedan broj relevantnih politickih i
unutarpartijskih pitanja 2. Posedovanjem unutargrupne organizovanosti, discipline,
lojalnosti.
Organizovanost razlikuje frakcije od struja, tendencija, krila, a ideoloski i politicki
plast od timova, klika klanova.
6-oclana analiticka matrica za odredjenje frakcija, 6 kriterijuma
1.Organizacijski kriterijum – predstavlja stepen kvazi-suverenosti koji poseduju delovi
unutar partija, tj. kapacitet autonomija frakcija. Frakcija moze doslovno biti 'partija u
partiji' sa sopstvenom mrezom lojalnosti, cvrstom organizacionom strukturom –
kongresima, clanarinom, finansijama, kao socijalisti Italije i Francuske, demohriscani
Italije,liberali u Japanu. Na drugom kraju su partije koje tek nacelno otvaraju mogucnost
artikulisanja stavova manjina(DS – 10% organa interpelacija, 40%revizija odluka).
2.Motivacijski – prisustvo i dominacija sticanja moci i dobiti ili pak teznja ka promociji
odredjenog politickog projekta, kao osnovno motiv stvaranja frakcija. Ova dva motiva
retko su razdvojena.
3.Ideoloski – stepen prisustva politicko-ideoloskog motiva, razlicite politicke temperature
unutar stranaka i frakcija.
4.Politicko-ideoloska – unutarstanacka podela levica, desnica, centar. Npr. pitanje privatne
svojine u laburistickom programu i otcepljenje socijal-demokratske frakcije.
Razlikujemo a)Renegate – traze promenu postavke stranke za koju smatraju da je zastarlea
i prevazidjena, traze reviziju i napustanje b)Jeretici – zalazu se za odbranu autenticnih
vrednosti koje aktuelno vodjstvo ignorise ili izdaje(Kozer).
5.Regrutacijski kriterijum – a)Personalisticke frakcije b)koalicijske frakcije
6.Pozicija i uloga odredjene frakcije u unutarpartijskim odnosima a)Vodece,
pobednicke frakcije b) Blokirajuce, veto frakcije c)Nagodbeno-intresne frakcije.

Uslovi i mogucnosto stvaranja frakcija:

4 grupe faktora, 3 spoljasnja koja predstavljaju uticaj partijskog i izbornog sistema i
sirine partijsko-politickog spektra, i jedan unutrasnji, partijsko-interni faktor u
kojem je glavna detrminanta unutarpartijski izborni aranzman.

1.Stepen fragmentiranosti partijske scene obrnuto je proporcionalan mogucnosti

stvaranja i broju frakcija unutar partija. Veci br. partija – veca homogenost. Ko zeli
moze da predje u drugu partiju ili da stvori novu.S druge strane odsustvo ozbiljne

46
medjustranacke utakmice omogucuje luksuz frakcijskih podela, extreman primer –
predominantna stranka.

2. Logika preskakanja visokog izbornog praga vodi objedinjavanju srodnih politickih

grupacija.

3. Visedimenzionalnost ideoloskog spektra i rezultirajuca programsaka

nehomogenost i eklekticnost stranackog poltickog nasledjapredstavlja stimulativni
osnov za formiranje frakcija.

4.Na kraju, da li ce se formirati frakcije zavisi od 1.unutarstranacke strukture –

otvorenosti vertikalnih i horizontalnih kanala komunikacije i decentralizovanja
partijskih materijalnih i finansijskih resursa. 2. Odabranog izbornog sistema unutar
stranke, vaze Diverzeovi zkoni – a) Vecinski izborni sistem – manje frakcija, obicno 2,
aktuelno i alternativno vodjstvo. b) Proporcionalni sa visokim izbornim pragom –
manji frakcija srednje kategorije c) Visokoproporcionlani sistem – veci broj malih i
srednjih frakcija.

40. Frakcije i unitarpartijski odnosi:

Postojanje dve ili više frakcija u partiji dovodi do dinamičnijeg i bogatijeg unutar
partijskog života. Cini linije podela javnim i otvorenim. Time se ostvaruju uslovi za
aktivnije učešće članstva, a i odnosi se demokratizuju pod uslovom da frakcionaštvo ne
paralizuje rad stranke, i da naravno u frakcijama vlada demokratsko raspoloženje.
Kritičari sa druge strane smatraju da frakcije dovode do a)komplikovanja procedure
odlucivanja i smanjuju efikasnost rada b) preterano fragmentisu partijsko telo i unose
dodatnu, nepotrbnu podelu, i c) pretnja podele i raspada partije drze permanento prisutnom
i otvorenom. Iskustva pokazuju da rascepe skoro uvek pogadjaju one partije koje
nemaju javno organizovane frakcije, tj one koje nemaju ugradjene
institucionalizovane mehanizme koje garantuju ravnopravno koegzistiranje razlicitih
struja misljenja u okviru partije. Cepanje se da izbeći ako se ustanove a)princip javnosti
rada i demokratske procedure odlucivanja, b) Prethodnim utvrdjivanjem kruga pitanja koji
je podložan raspravi, kao i racionalnim ogranicenjem kruga subjekata koji je mogu
pokrenuti i c)određivanjuj minimalnog broja članova koji mogu činiti frakciju. Obaveza je i
frakcija da ne sklapaju separatne politicke dogovore i da deluju unutarpartijskog programa.

41. Modeli i praksa unutarpartijskih odnosa:

Mihels navodi da organizacijska struktura i s njom tesno povezane(latentne i manifestne)

funkcije stranaka, njena usmerenost ka vlasti, odnosno logika efikasnosti 'stranackog stroja'
i disciplinovanja partijskih masa, zakonito vodi 'gvozdenom zakonu oligarhije'.
Da li je uopste moguce postici optimalni balans efikasnosti i demokraticnosti delovanja i
organizovanja? Kako izbeci 2 krajnosti u koju mogu da zapadnu politicke stranke – da
dozive sudbinu nedelatnog debatnog kluba, ili svodjenje partijske organizacije na
pretorijansku gardu partijskog Cezara?Da li je demokratska artikulacija unutarstranackih

47
odnosa moguca, nuzna, ili je tek korisna i pozeljna marketinska etiketa? Koja je veza
demokratski ili nedemokratskih unutarstranackih odnosa sa prisustvom-odsustvom
demokratije u drustvu?Zakon spojenih sudova u odnosu interne i eksterne medjustranacke
dinamike daje daje revidirane, ogranicene, demokratske ucinke, jer otvorenost ka
otvorenom politickom trzistu makar pruza mogucnost uskracivanja podrske rukovodstvu i
napustanje stranke.Bar minimalne, zastitne, demokratske standarde i garancije kompetitivni
politicki okvir pruza internoj demokratiji i kroz ustavne i zakonske brane samovolji
partijskih celnika, definisane pre svega kroz ustavni status i zakonsku regulativu
organizovanja, finansiranja i delovanja pp.
Modeli:
4 idealtipska modela: 1.) Nedemokratski model – liderske, sledbenicke partije, ima svoju
monokratsku i oligarhijsku varijantu.Ruso kaze da kad narod podari sebi predstavnike vise
nije slobodan,da kraj svake unutarstranacke demokratije porestaje stvaranjem i
osamostaljivanjem profesilonalnog vodjstva.Mihels kaze – ko kaze organizacija, kaze i
tendencija ka oligarhiji. Vodja od sluge naroda postaje komandant partijske vojske.
2.)Participativno-demokratski model – Baziran na idejama Barbera i Patemanove o
neposrednim izborima, direktnoj, elektronskoj demokratiji, partijskom referendumu i
anketi, jednakim kvalifikacijama za vodjstvo, njegovim minimalnim koordinacijskim
ingerencijama i direktnim izborima na kratak rok za nosioce javnih f-ja.
3.) Kompetitivno-elitisticki model – demokratska, realisticka reformulacija liderskog i
oligarhijskog modela unutarstranackih odnosa, preovladjujuci model kod nas, na radovima
Sumpetera i Sartorija. Po njima demokratija je kompeticija elita, demokratiju cini moguca
sama kompeticija izmedju njih.Hod od autoritarnih ka demokratskim porecima prakticno se
sadrzi u pomaku od vlasti samonametnutih elita ka izboru izmedju elita koje se nude.
4.)Poliarhijski,predstavnicki,pluralni - model polazi od Dalovog koncepta poliarhije,
odnosno pluralne distribucije moci. On je realisticna verzija participativnog modela u kome
dominiraju odnosi supsidijarnosti u partiji.
Elementi, indikatori:
1.)Prava i obaveze clanstva kao i mogucnosti i kapaciteti da ih realno ostvari
2.)Formalna i stvarna prava partijskih manjina i njihove mogucnosti da ih, kroz
struje i frakcije institucionalno izraze unutar partije.
3.)Dominacija subordinacije ili supsidijarnosti, tj. centralizujuce ili decentralizujuce
tendencije u procesu internog donosenja odluka.
4.)Podela vlasti i ovlascenja izmedju legislative i egzekutive.
5.)Distribucija moci i uticaj u partijskom izbornom procesu.
6.)Distribucija moci i uticaj u kontroli nad partijskim finansijama.
Praxa:

Kriticko vrednovanje pozicije i uticaja ''partijskog naroda'' – akcionog potencijala,

kompetetnosti, nivoa i vrsta motivacije i ocekivanja clanstva, kao i razlicitih osnova i
razloga njegovog identifikovanja sa svojom partijom.
Visok nivo aspiracije, osecaj kompetentnosti, kao i dominacija programske ili problemske
identifikacije sa strankom, tj clanstvo koje karakterisu mobilnost, aktivnost, kriticnost,
temeljna su pretpostavka za postojanje participativnih ili bar poliarhijskih
unutrasnjih odnosa u strankama.

48
Kada ovo sve prenesmo na praksu Srbije dobija se sledeća slika. Najpre Srbiju karakteriše
relativno velika gustina partijskog članstva gde je svaki 10 punoletni građanin član partije,
iako je najčešće svaki 2-3 član aktivan (politički gladijator). Postoje tri osnovna motiva za
pridruživanje partijama: homeocentrični, ideocentrični, klijentistički (interesni). Često su
sva tri motivna u simbiozi. Medjutim, tek ideocentricni osnovni motiv moze biti realan
osnov za kriticko angazovanje. S druge strane razvoj kartelskih ili profesionalnih izbornih
stranaka i snjihova sve veca okrenutost ka drzavi i upucenost na nju,smanjuju relativan
znacaj clanstva.Ove stranke ne računaju na masovno članstvo već na stručnost, odnosno
više se baziraju na npr. marketinške poruke za vreme izborne kampanje nego za stranački
aktivizam. Tako primer partije koja se zasnivala na harizmi vođe je SPS, dok je DS partija
koja se zasniva kompetetivnom elitizmu, ili grupno-pluralistickom modelu u
optimističnijem slučaju.
Ne treba zanemariti ni odnose moći(distribucije moci) u strnaci koje Panebjanko naziva
„kontrolama zona neizvesnosti“. 7 zona neizvesnosti ili 7 indikatora moci:
1. Politicko rukovodjenje
2. Internu komunikaciju
3. Odnose sa okruzenjem
4. Utvrdjivanje pravila i ovlascenja
5. Finansije
6. regrutovanje
7. unapredjenje kadrova
Vođa partije na taj nači nkroz pregovore sa članstvom na vertikalnoj skali, smanjuje zonu
neizvesnosti na horizontalnoj skali u pregovorima sa drugim liderima. Goati na osnovu
distribucije moći razlikuje slabe i jake lidere, pa u prve spadaju SPS i G-17, a u druge SPO,
DSS, DS. Moć lidera zavisi kako od njegovih sposobnosti tako i od podrške članstva.
Ulogu u ovmome mogu imati i „partijske sive eminencije“- savetnici, ključni finansijeri,
članovi porodice. Panebjanko zaključuje i da je oligarhijsko rukovodstvo sastavljeno
uglavnom od sposobnih koordinatora i „akademičara“. Jedan od načina da se spreči
ovakava distribucija moći jeste i uvođenje kvota za žene, mlade, nacionalne manjine i sl., a
sto je naročito prisutno u sekcijam socijaldemokrata i zelenih. Žene su naročito uporne, pa
se u parlametarnoj Evropi ta kvota kreće od 25-43% dok je u Srbiji ona jedva 12%. Prvi put
je ovo bilo ozakonjeno u Argentini 1991. godine, a u našem okuženju u Makedoniji 2001.
godine i BIH 2002.god. Partije zelenih su se naročito zalagale za direktnu demokratiju, ali
kako se to tokom decenija pokazalo neefikasnim, odustali su delimično od te zamisli.
Mihels je takođe konstatovao, to ide u prilog vođama, da partijske mase ne vole
„česte izmene lica“. Masa je inertna i nezainteresovana i odgovara joj čvrsto vođstvo koje
zna šta hoće. Čak i povremeni impulsi su slabi i difuzni, pa je pomeranje ka
kompetetivnom elitizmu uvek neizvesno. U Srbiji su tako frakcije retkost, jer je stvarnost
pokazala da odlasci neistomišljenika nikada nisu produktivni, pa su ujedinjavanja mnogo
češća. Takođe u Srbiji dominira i obrazac sa liderom-osnivačem naročito karakterističan za
SPO i DSS. Naravno ima i stranaka poput DS koje idu ka kompetetivnom elitizmu. Iako
ima svog lidera, ipak postoji pluralizma interesa i mogućnosti za redistribuciju moći. No
treba reći da ni to nije sprečilo seriju rascepa u DS, pa je tako došlo do formiranja LDP-a.

42. Značaj i problemi finansiranja stranaka:

49
Zov novca u politici je star koliko i zelja za vladanjem i moci. Isto toliko traju napori da se
politika emancipuje od diktata novca.Ali i pored toga, cak su i demokratske rezime i
kompetetivne visestranacke sisteme dugo karakterisali uticaj novca i stranackih finansija, i
predstavljale neku vrstu ekstralegalne ili sive zone uzajamniog transfera ekonomske i
politicke moci i uticaja, a to je bila tajna koja se pazljivo cuvala, kao alhemija za zlato.
Možda je o značaju novca u politici i delanju političkih stranaka najbolje rekao
kalifornijski političar Džesi Arnu nazvavši ga „majčinim mlekom politike“. Novac je
potreban stranci za sve- za prostorije, redovne stranačke aktivnosti, komunikacije sa
javnošću, naknade za partijski aparat itd. Skupe izborne kampanje su posebna priča –
Exponencionalni rast troskova kampanja u SAD je primer 1860 – 100 000$, 1984 –
60miliona$, 2004 – 693miliona$, 2008 2.4 milijardi$!
Tako pored rada volenotera, partijama za dugovečnost je potrebna i organizacija ali pre
svega - novac.
Ipak, partije su dugo bile i vanustavna kategorija, sto se menja sa polovinom XX veka kad
se uvodi masovno pravo glasa, raste centralana uloga partija u izbornom i politickom
procesu, ali i rastu troškovi oko izborne kampanje. Ustavnom tretmanu sledila je
zakonska regulativa kojom se preciznije uredjuje formiranje i delovanje partija, ukljucujuci
i regulisanje izbornih troskova, kao i finansiranje redovnih stranackih aktivnosti. Ipak u
praxi su se poceli razvijati sve sofisticiraniji mehanizmi za obilazenje zakonskih resenja ili
nalazenje rupa u njima. Pinto-Dusinski razlikuje 6 oblika izvrgavanja ili krsenja zakona :
a) nazakoniti pokloni, b) koriscenje novca stecenog korupcijom za partijske kampanje, c)
upotreba državnih resursa za partijske svrhe – administrativni izvor finansiranja,
d)prihvatanje sredstava radi obezbeđivanja ili obecanja neke koristi, e)uzimanje od
kriminalnih krugova, f) nelegalni rashodi – npr. kupovina glasova.
Korupscionaski skandali veazni za nelegalne tokove novca u politici postali su poslednjih
50 godina univerzalan fenomen. Tako je npr. posle operacije „čiste ruke“ u Italiji
ustanovljena veza 1500 političara sa mafijom od čega dva bivša premijera, Daso afera u
Belgiji, Kolova afera, Sirakova, Ehud Barak, Juzna Koreja, Japan, Jeljcinove afera..itd.
Politička korupcija je dakle jedan od sveprisutnih fenomena, ali i sve prefidniji načini
njenog upumpavanja u sistem. Politicka korupcija se najsire moze definisati kao
razmena finansijkih donacija za politicke usluge.
U nasem drustvu se korupcija percipira kao najveci problem, a politika i politicke partije se
smatraju najkorumpiranijim sferama delatnosti. Posebno su ugrozena drustva u
tranziciji, drzave bez stabilnih pravnih normi, profesionalnih standarda, moralnih
obrazaca, kao i drzave koje sa jakim netrzisnim sektorom, gde partije kartelskim
sporazumima i aranzmanima poseduju drzavu, gde se poslusnicima i miljenicima dele
polozaji, poslovi – tzv. Sinekure.Korupcija je i nus efekat prenaglasene, centralne,
usmeravajuce, regulativne uloge politike i politickih institucija.
USAID u prirucniku Novac u politici: vodic za povecanje tranpsarentnosti u nastajucim
demokratijma deli koruptivni proces na 2 perioda i 3 segmenta. Prvi je predizborni period i
sadrzi 2 segmenta : nelegalne vidove izbornih prihoda i rashoda,a drugi, postizborni period
ukljucje vracanje duga, legalno patronatsko zaposljavanje, imenovanje na polozaje,glasanje
u skaldu sa obecanjem,glasanje na prodaju, primanje poklona, putovanja itd..Slicno i
Martin Valeski razlikuje a) nelegalne rashode – kupovinu biraca, poslanika,savetnika b)
nelegalni prihodi prodaja imenovanja, zvanja, titula, pristup informacijama,licno

50
bogacenje, primanje sredstava od org. kriminala, iznuda od privatnika itd. On preporucuje
da se 1.obezbedi dovoljno novca za kompetitivne i energicne kampanje 2. Da ne iskljucuju
nove snage visokim limitima 3.Zastite gradjane od pritiska pp da im doniraju novac 4. Da
gradjanima pruze jednake sanse da dodju u kontakt sa svojkim predstavnicima. 5. Da
ogranice disproporcionalni uticaj velikih finansijera i ocuvaju relativno ravnopravnost
opozicioni i vladajucih partija.
Danas je jedan od glavnih dilema da li treba finansirati partije iz javnih izvora ako su
one već kreatori javnog dobra. Protivnici ovoga kažu da je to atak na individualnu
autonomiju i slobodu poreskog obveznika koji može i sam finansirati stranku ako želi.
Dakle svaka vrsta distributivne pravde se odbacuje. Tako razmislaju predstavnici liberalne-
minimalne drzave, koji smatraju da je javno finansiranje narusavanje principa trzista i
konkuretnosti.
S druge strane glavni argument je da „demokratija košta“ i da finsijska moć ili nemoć ne
sme biti smetnja ucescu u demokratskom procesima. Od 50tih 20. veka praksa javnog
finansiranja postaje sve prisutnija, najpe u Kostariki, Argentini, Nemačkoj, Švedskoj itd.
Pored ovoga se dopušta još i privatno finansiranje.Opasnost postoji da oslanjanje na
budzet vodi formiranju intresnog kartela stranaka i stranackih elita koje su sve
manje zaintresovane za aktivnost i podrsku clanstva, odnosno sve vise ispadaju iz
civilnog drustva i srastaju uz drzavu. Finansiranje iz tog razloga treba da bude oslonjeno
a obe noge, i na javno i na privatno finansiranje.Skupština Saveta Evrope je takođe
donela Preporuku 1516 kojom se formulisu zajednicka pravila usmerena protiv korupcije
u finansiranju pp i izbornih kampanja na osnovu nacela:
1.razumne ravnoteze javnog i privatnog finansiranja.
2.Postenim kriterijima raspodele drzavnih davanja.
3.strogim pravilima regulisanja privatnih donacija i utvrdjivanje gornjih granica izbornih
izdataka.
4. Potpunu transpartnost racuna stranaka i stvaranje nezavisnog revizorskog tela i
predvidjen sistem sankcija za nepostovanje pravila, ukljucujuci i suspenziju iz drzavnog
finansiranja.

43.Privatno finasiranje stranaka:

Pod privatnim finansiranjem podrazumevaju se kako a)sredstva prikupljena unutar samih

stranaka (clanarine, prilozi, pokloni clanstva), b)prihodi od partijskih promotivnih
aktivnosti i drugih oblika partijskog preduzetnistva c) tako i prilozi i poklonih nestranačkih
fizičkih i pravnih lica, kao i dotacije koje dolaze od intresnih udruzenja – sindikata ili
privrednih udruzenja.
Clanarine : Istorijski članarine datiraju od pojave radničke partije, kako bi prikupljanjem
velikog broja malih priloga konkurisalo mocnim partijama burzoazije. Pored finansijkog
efekta, clanarine imaju i znacajnu afektivnu, integracijsku, mobilizatorsku vrednost i
znacaj, pa je vremneom preuzimaju i druge partije.
Danas one imaju simbolički karakter, a namesto toga uveden je „partijski porez“ kao
dobrovoljna ili prinudna uplata stranačkih javnih funkcionera stranci. Tako funkcioneri
DS-a izdvajaju 5% plate, a poslanici SPS čak 30% plate. U Nemačkoj je ovakva vrsta
naplate prozvna neustavnim nametom. Danas su one maximum oko ¼ ukupnih prihoda
stranke. Same članarine, npr. u Britaniji nisu ozbiljan deo finansija- Laburistima je to svega

51
10% budžeta. Ipak, sama Nemačka je primer visokog učešća članarina u budžetu strnaka- u
proseku 30%. Holandija je ekstremni primer sa 60%, mada u istoj javno finansiranje ne
prelazi 20% budžeta stranke. U vecini zapadnoevropskih stranaka prisutan je pad broja
clanova stranaka, a time i prihoda od clanarine.
Partijske promotivne aktivnosti: Pored ovoga unutarstranačko finasiranje je i prodaja
partijskog promotivnog materijala, organizovanje proslava, aukcija, lutrija, priredaba,
manifestacija, konferencija… U Francuskoj ovo čini oko 20% budžeta, naročito levo
orijentisanih partija, u Svedskoj partijska lutrija je znacajan izvor prihoda.
Partijsko preduzetnistvo: Neke zemlje dozvoljavaju i ograničen broj privrednih
aktivnosti kojima se stranka može baviti kako bi se finansirala, tj. stvaranje sopstvenih
preduzeca radi obavljanja uzeg ili sireg kruga privrednih aktivnosti, najcesce ogranicenih
na izdavastvo i kulturu. U Srbiji je ovo najnovijom zakonom ograničeno, a zakonom iz
1997. nije bilo ograničenja, pa je značajan deo prihoda SPS poticao odatle(25 preduzeca,
114 odbora i 750 zaposlenih).
Pokloni i dotacije vanstranačkih lica – privrednih korporacija, gradjanskih udruzenja,
sindikata su najbitniji deo budžeta partija u vecini zemalja,. U SAD-u tzv fund raising, na
večerama sa predsedničkim kandidatima, ili okupljanje darodavaca u president's clubs, je
uobičajna stvar. Slično je i sa povezivanjem stranaka i sindikata ili privrednika, npr. u
Svedskoj u kojoj Socijaldemokratska radnicka partija Svedske ima akcione veze i
isprepletanost strukture sa sindikatima.
Ovakav vid finansiranja nosi sa sobom i plutokratsku opasnos – vladavine najbogatijih i
najmocnijih darodavaca koji u zamenu za visoke priloge traze ili ocekuju
protivuslugu. Zakoni zato čine ove priloge:
a) transparentnim (zabranom davanja anonimnih priloga),
b) Uvodeci obavezu njihovog registrovanja i javnog objavljivanja u slucaju da prelaze
odredjeni iznos.U Srbiji do 2004. anonimni prilozi nisu smeli da prelaze više od 3%
stranačkog budžeta,
c) Dotacije se često ograničavaju visine pojedinih priloga, ali i visine ukupnih stranackih i
izbornih prihoda i rashoda, metodom limitiranja odedjenog novcanog iznosa(Francuska) ili
uzimanje odredjenog br.prosečnih plata- u Rumuniji fizičko lice ne može dotirati više od
100, a pravno više od 500 prosečnih plata. Takođe postoji i razlika da li se donacija
uplaćuje pojedinacnom kandidatu stranke ili samoj stranci, i ovo je dosta izraženo u
SAD(pojedinacni 1000$, PAC – 15-20.000$, stranci 25.000$). Dobar br. zemalja ne
ogrranicava visunu pojedinacnih priv. priloga – Grcka, Ceska, VB, Svedska, Nemacka.
U Srbiji zakonom iz 1997. nije bilo nikakve redukcije, privatni prilozi su bili neograniceni,
a prilozi pravnih lica da, dok se zakonom iz 2003. ovo ograničilo. Od 2011 u Srbiji je
limit za a)fizicka lica, redovna aktivnost – 20 prosecnih plata godisnje b) Pravna lica
200 prosecnih plata.Takođe postoji i problem soft money- unošenja novca indirektno u
kampanju kroz finansiranje istraživanja ili predizbornih kampanja.
d)Vecina zemalja nastoji da redukuje krug potencijalnih darodavaoca, odnosno direktno
zabrani finansiranje stranaka od pojedinih donatora – stranih drzava i organizacija, npr.
Odredjivanje kruga legitimnih donatora nije lak posao. Tako, najčešći vid zabrane jeste
1.finasiranje od strane stranih lica(pravnih i fizickih) i država.
2.Takođe zabranjeno je da stranke finasiraju državna preduzeća, ili preduzeća sa
drzavnim udelom u vlasnistvu, ili sa poslovnim aranzmanom sa
državom(nabavke,subvencije itd) komiteta. U Belgiji je izbila npr. afera Daso kada je

52
istoimena aviokompanija iz Francuske kandidatima uplatila veliku sumu zarad garancije
sklapanja poslova.
3. Finansiranje od strane sindikata, poslodavackih unija i gradjanskih udruzenja, u
vecini dozvoljena aktivnost, u nekima – SAD, Turska,Francuska je prebacena na
prikupljanje priloga clanstva preko akcionih i politickih komiteta.

ZABRANE U SRBIJI PO ZAKONU O FINANSIRANJU PS IZ 2011:

ZABRANJENO JE FINANSIRANJE OD STRANE: - stranih drzava, stranih pravnih

i fizickih lica, anonimnih darodavaoca, javnih ustanova i javnih preduzeca, ustanova i
preduzeca sa ucescem drzavnog kapitala, privatnih preduzeca koja obavljaju javne
usluge na osnovu ugovora sa drzavnim organima i javnim sluzbama, preduzeca i org.
koja vrse javna ovlascenja, sindikata, humanitarnih org., verskih zajednica,
priredjivaca igara na srecu, uvoznika, izvoznika , prodavaca i proizvodjaca akciznih
proizvoda i pravnih lica i preduzetnika koji imaju dospele, neizmirene obaveze po
osnovu janvih prihoda.

Dometi i granice – a) Privatno fin. je pozeljno jer stimulise politicku participaciju, i bar
indirektno, politickoj edukaciji i socijalizaciji. b) ono je i neophodana brana preteranoj
etatizaciji politickih stranaka i njihovoj zavisnosti od drzavnih dotacija. Preterano
oslanjanje na drzavu stranke izvlaci iz sfere civilnog drustva, lisava if f-je medijatora
izmedju civ. aktera i pol. institucija.c) visina i vrsta priloga mora biti pazljivo odmerena i
kontrolisana, da se spreci korupcija i upliv prljavog novca u politiku.

44. Javno finansiranje stranaka:

Slabosti i ogranicenja privatnog finansiranja predstavljali su osnov za nastanak i razvoj,

sada već pola veka stara praksa, javnog finansiranja. Ono danas ne postoji u Britaniji,
Maleziji. Indiji., Irskoj, mada i u tim zemljama postoji potpora za opozicione,
parlamentarne stranke.SAD, Holandija i Portugal su takodje zemlje koje drze zastavu
dominantog samofinansiranja stranaka. S druge strane u Nemackoj je udeo drzavnog
finansirnja oko 40%, Francuskoj to je 60% budžeta stranke, a u Španiji i skandinavskim
zemljama čak 70-80%. Vioki udeo drzanog finansiranja imaju i Italija, Svedska, Srbija.U
vecini je uvedena kao antikoruptivna mera, pr. Francuska.U zemljama liberalnog pristupa
– Holandiji i VB one se krecu izmedju 2-10%. Vecina postkomunistickih zemalja
prihvatilo je javnoo finansiranje i udeo budzetski sredstava prevazilazi 50% (Slovenija
60%, Srbija 80-90%)prikupljenih sredstava, izuzetak su Poljska, Letonija, Ukrajina, gde
udeo budzetskih sredstava ne prelazi 5-12%.
Dotacije javnog porekla mogu biti usmerene ka:
a)pokrivanju izbornih troškova (SAD, Italija, Kanada, Poljska),
b)ka radu u parlamentu i redovnim stranackim aktivnostima (Austrija, Grčka, Ceska,
Madjarska) ili
c)ka obe namene kako je u Srbiji.
U Nemačkoj dotacije su prve vrste, ali se dodeljuju u četiri rate pa su praktično celokupno
godišnje finasiranje. Subjekti primaoci mogu biti same stranke ili pojedinačni kandidati.
Sredstva se mogu raspoređivti partijskim centralama ili ka regionalnim i lokalnim

53
stranackim odborima.Mogu se davati i partijskim organima poput podmladaka stranke,
sekcijama zena ili obrazovnih i istrazivackih institucija.
Zakon u Srbiji predvidja javno finansiranje i stranaka i izbornih kampanja na svim
nivoima. Manji deo novca se deli na podnosioce, a veći na srazmerno osvojene glasove.
Ukupna javna sredstva koja se usmeravaju ka finansiranju strnaka i izbornih
kampanja vezuju se najcesce za : a)odredjen procenat ucesca u budzetu drzave ili b) za
utvrdjen br. prosecnih zarada.U Nemačkoj se ovo dodeljuje i vanparlamentarnim strankama
ako su osvojile makar 0,5% glasova.
U Srbiji zakonom iz 2011. stranke mogu računati na ukupno 0,15% državnog
budžeta, i 0,1% budžeta autonomija i 0,1 % lokalne samouprve, za redovno finansiranje od
cega 30% na sve parlamentarne stranke i odbornike, i 70 % srazmerno br. poslanickih
odnosno odbornickih mesta. Svaki poslanik donosi svojoj stranci oko 12.000 evra godisnje.
Za izbore i kampanje su brojke 0,1 % drzavni budzet, 0.05% jedinice autonomije i lokalne
samouprave. Realno to iznosi blizu 1 evra po glavi tanovnika. Podela je takva da 20% se
deli na ravne časti svima koji su ušli u parlament, a 80% srazmerno glasovima. U
kampanjama slučaj je 20-80%. U Srbiji takođe svi privatni izvori finansiranja ne smeju
preći 1/5 ukuponog dobitka iz bužeta Republike, sto je u sustini malo.Kako broj mandata
nije moguće predvideti pra izbora, ova odredba je zakonska slabost, kao i kritika da se
ovime cementira zatecena partijsko-politicka i parlamentarna struktura, jer se sredstva ne
raspodeljuju neparlamentarnim strankama.Trebalo bi barem 50% raspodeli na sve
podnosioce lista.Takođe slabos ovoga je što grupe građana kao ne-pravna lica ne mogu da
učestvuju u raspodeli budžeskih dotacija. Neparlamentarne stranke Kontrola sredstava se
vrši kroz otvaranje posebnog računa u banci Jednu od najvećih dotacija jeste i davanje
besplatnog termina na javnom servisu. To je praksa u skoro celom svetu, sem u SAD-u gde
nema besplatnih termina.
Ocena : Opravdana je osnovna, defanzivna uloga javnog finansiranja – da bude
korektiv ogranicenjima privatnog finasiranja , odnosno nejednakom pristupu
privatnim resursima od strane politickih konkurenata.Doprinelo je stabilnijem i
kontinuiranom delovanju politickih aktera, time i obnovi njihovih edukativnih
socijalizacijskih f-ja. Takodjem stranke su postale relativno autonomne u odnosu na
svoje krupne finansijere i darodavce, smanjilo je, bar posredno, politicki extremizam
baziran na izolaciji i getoziranju odredjenih pol struja.
Nedostaci javnog finansiranja:
1. Etatizacija partija, nastanak partijskog kartela, 'pluralizovane partijske drzave'.
2. Sve mocnija, i od biraca udaljena politicka klasa.
3. Javno finansiranje slabi poziciju neparlamentarne opozicije i doprinosi
4. Konzerviranju postojeceg partijskog sistema
5. Unutarstranacki razlog – javno finansiranje jaca pregovaracku moc i poziciju vrha
stranke, tj. doprinosi centralizaciji i birokratizaciji stranaka.
Korekcije moraju biti npr. omoguciti i vanparlamentarnim strankama pristup
sredstvima, kao i decentralizovano finansiranje stranckih aktivnosti i kampanja od
strane lokalnih i regionalnih vlasti, koja moze preduprediti potencijalnu negativnu
centralizatorsku i birokratizujucu tendenciju unutar samih stranaka. Uz
postojanje odgovarajuceg institucionalnog aranzmana i uz pratecu demokratsku praxu
nadgledanja i kontrole, javno finansiranje stranaka je steklo svoju demokratsku
legitimaciju i verifikaciju.

54
45. Kontrola i javni nadzornad stranačkim finasijama:

Uloga kontrole i nadzora je da obezbede transparentnost u finasiranju stranaka – sto

podrazumeva obavezu registrovanja i javnog obavestenja o partijskim prihodima i
rashodima- o stanju partijskog budzeta. Ovo je pre svega potrebno da bi se sprečila
predizborna prodaja politicara velikim donatorima, a onda i naknadnu postizbornu
korupciju. Zakoni o finansiranju politickih stranaka spadaju u red osnovnih
antikorupcijskih zakona. Biraci moraju znati ko i koliko novca daje njihovim politickim
zastupnicima, da li postoje i odakle dolaze pretnje njihovoj samostalnosti i autonomiji.
Neki od primera malverzacija su:
- ''plaćanje u gotovom'' na ruke ili preoko svojih NVO,
- pretvaranje priloga u fiktivne poslovne aranžmane i kredite,
- isplaćivanje nepostojećih autorskih honorara,
- uspostavljanje racuna za fiktivne konsultantske usluge bankama i preduzecima,
- ''partijski reket'',
- ''partijski mito'',
- davanje sinekure ''zasluznima'' i
- ''vracanje duga'' – poslove na tenderima nabavkama,
- ''peglanje rashoda'' – realni partijski troskovi se prebacuju na drzavu, njene
organe ili se knjize na javna preduzeca
- ''peglanje prihoda'' – iz koruptivnih operacija, namestenih tendera na javnim
nabavkama, privatizacije, ili proguravanjem odredjenih uredbi i odluka koji idu na
ruku mocnih sponzora.
KORUPCIJA=DISKRECIJA+MONOPOL-ODGOVORNOST, iz formule se vidi da je
resenje u smanjenju diskrecionih ovlascenja nosilaca vlasti i drzavnih cinovnika i ukidanje
monopola i jacanje trzisne ponude, uz paralelno razvijanje mehanizama kontrole i
nadzorai kaznjavanja slucajeva politicke korupcije.
Kontrola i sprecavanje korupcije predstavljaju, bez sumnje, nuznu pretpostavku
demokratske legitimnosti poretka i povrenja u politicke institucije i aktere. Ona je
zajednicka odgovornost partijskih i drzavnih organa, expertskih org iz civilnog drustva.
Partijski organi i kandidati preuzimaju obavezu primanja novcanih donacija isključivo
preko računa, kao i obavezu evidentiranja prihoda i rashoda i njihovog objavljivanja u
javnom glasilu, posle izbora oili na kraju budzetske godine.Negde se trazi izvestaj o
ukupnim iznosima i glavne prihodne i rashodne stavke, a negde postoji obazveza
podnosenja detaljnih izvestaja o svim prihodima i rashodima , ukljucujuci i procenu
vrednovanja ne materijalnih usluga. U pojedinim zemljama obaveza izestavanja ne
ukljucuje medije i javnost, vec samo podnosenje racuna posebnim revizorskim telima.
Za sporove oko legalnosti izvora nadlezni su ili redovni sudovi – Velika Britanija, posebne
izborne komisije ili administracije – SAD(federalna izborna komisija).
U Srbiji postoji obaveza podnosenja zavrsnog racuna i redovnog godisnjeg izvestaja o svim
prihodima preko 6000 dinara i izvestaj o imovini, a završnio račun se podnosi Republickoj
izbornoj komisiji, a objavljuje se u Sluzbenom glasniku o trosku politicke stranke. U
slucaju izbora, stranke imaju rok od 10 da predaju izvestaj a Komisija rok od 90 dana da za
kontrolu istog.

55
Komparativna praksa je pokazala da treba da postoji posebna, nezavisna, autoritarna
revizorska komisija koja će imati uvid u sva dokumenta stranke(pokusaj sa Agencijom za
borbu protiv korupcije – bavi se nadzorom nad propisima iz oblasti finansiranja p.p. i
sukobom intresa). To je učinjeno u Letoniji, gde su stranke obavezne da svoje prihode
objavljuju na sajtu stranke. Postoji i mogucnost ukidanja stranke u slucaju krsenja
zakonsih odredaba. U ovoj zemlji postoji Biro za prevenciju i borbu protiv korupcije koji
je odgovoran premijeru, ali šefa mu bira skupština, pa je ovo telo jako uticajno.
Slovačka predviđa da svi oni sa kojima stranke posluju moraju da objave u
medijima u kojoj vrednosti su poslovi obavljeni. Takođe u Slovačkoj je kontrola podeljena
izmedju ministarstva finansija i Komiteta za prevenciju konflikata intresa dzavnih intresa,
rad nevladinog sektora nije zanemarljiv. Ove organizacije su sastavile i bazu podataka sa
dugoročnim uticajem javnosti, tako da svaki građanin u svakom trenutku može da vidi ko
finasira stranku.

46. Određenje partijskog sistema:

Uprkos sve vece kritike partija, zbog njihove unutrasnje nedemokratske prakse kao i
partokratske tendencije, one jos uvek redstavljaju nezamenljivu, osnovu sponu izmedju
pojedinaca i njihovog intresnog, grupnog organizovanja i politickih insitucija drustva.
Partijski sistem predstavlja okvir unutar koga se obavlja, partijskom aktivnošću
posredovana, dvosmerna komunikacija na liniji civilno društvo-država. Politicki
rezimi definisu se upravo prirodom partijskog sistema, odnosno brojem i karakterom
medjusobnih odnosa partija.
Daglas Rej definise partijski sistem kao mrezu konkurentnih odnosa izmedju partija.
Za Sartorija je partijski sistem otvoreni sistem promenljivih, dinamickih interakcija
koje pokrivaju siroko polje odnosa od sukoba do saradnje i koje su plod interpartijske
konkurencije.
Takav sistem omogucava izrazavanje, suceljavanje i konfiktno usaglasavanje intresa
drustva kroz podrsku pojedinim partijama i njihovu interakciju u parlamentu i politicki
institucijama.
Osim sto omogucuje demokratsko konstituisanje vlasti, partijski sistem deluje i kao
zastita protiv zloupotrebe vlasti, jer obezbedjuje rezervne opozicione timove.
Razvrstavanje partijskih sistema, odredjenje njihove statike i dinamike njihovog
funkcionisanja, promene i razvoja, mozemo odrediti analizom a)tri osnovna elementa,
kriterijuma za njihovo odredjenj, kao i b)tri faktora koji su interakciji sa partijskim
sistemom, tj. u odnosima cirkularne uzrocnosti:
Elementi
1.) Broj relevantnih partija.
2.) Stepen politicke i ideoloske polarizacije u drustvu.
3.)Element koji razlikuje stabilne i nestabilne partijske sisteme, cini ga stepen
institucionalizacije i stabilnosti partija(odnosno indentifikacija i podrska gradjana
odredjenoj p.p, kao i kredibilitet i legitimnost aktera politike u celini).
Faktori
1.) Politicki poredak – njegov institucionalno-normativni dizajn koji odreduje strukturu i
organizaciju vlasti, i izborni sistem.
2.) Uticaj socijalnih podela – rascepa na linije politickog razvrstavanja.
3.) Mera osolnjenosti i karakter odnosa p.p i civilnih inicijativa i pokreta.

56
Faktori za odredjivanje partijskog sistema nisu determinante, vec su u pitanju odnosi
cirkularne uzrocnosti, npr. izborni sistem moze odrediti broj relevantnih partija u
odredjenom sistemu, ali prethodno same p.p. u velikoj meri sopstvenim odlukama
odredjuju izborna pravila igre i dimenzioniranju prostor politicke utakmice. I samo
socijalno tlo moze biti oblikovano odlukama stranaka i vladinom politikom(nacionalizacija,
privatizacija).
Postoje i tri pristupa genezi i transformiranju partijskog sistema – socioloski,
institucionalni, kompetitivni(tj. prostorno-pozicioni).
Socioloski pristup – medjupartijski odnosi i dinamika su izraz sirih drustvenih podela
i sukoba. Teorija drustvenih rascepa – temeljne strukturalne podele na kojima se formira
polje politike.
Institucionlani pristup – naglasava uticaj normativno-institucionalnog okvira i
determinanti poput izbornog sistema, politickog i izbornog zakonodavstva, ali i celine
politickog sistema ciji je deo i sam partijski sistem. Neoinstitucionalna skola – akcenat
stavlja na kocece ili reducirajuce delovanje izbornog sistema na partijski sistem ili pak
razlikovanje br. parlamentarnih i br. efektivnih stranaka. Sam ustavni model pol. sistema,
njegova (polu)predsednicka ili parlamentarna priroda moze uticati na dinamiku partijskog
sistema.
Kompetitivni pristup – logiku i dinamiku partijskog sistema izvodi iz relatvno
autonomne logike samog politickog polja – ''politickog trzista''. Partijski sistem se
vidi se kao efekat takmicarskih ili koalicionih odnosa medju kljucnim politickim
akterima. Razvijajuci kompetitivnu, trzisnu teoriju demokratije Entoni Dauns razvija i
prostorno-pozicioni model kao model primene trzisnih principa na proces politicke
kompeticije. Sto se tice politicke potraznje i kupaca(biraca), Dauns polazi od 3
pretpostavke: da biraci imaju svoje preferencije o tome kakvu politiku bi vlada trebala da
vodi, da se ta opredeljenja mogu locirati unutar linearnog spektrea levica-desnica i da su
biraci racionlani ali ne i nuzno dobro informisani o vezi izmedju njihovih uverenja i
programa koji nude politicke partije. S druge strane, prodavci – politicke partijem, pre
svega teze maximalizaciji deo sopstvenog udela u birackom telu i stim ciljem se one
pomeraju unutar politicko-ideoloskog spektra prilagodjavajuci se potrebama kupaca-biraca.
One medjutim ne mogu tek tako preskakati preko partija koje su vec brendirale neki deo
politickog spektra. On smatra da partije koriste ideologiju da pre svega radi masovnog
mobilisanja biracke traznje. Po njemu je br. partija u partijskom sistemu odredjen
prostornom raspodelom glasova na ideoloskom spektru. U cilju maximilizacije glasova
partije ce slediti logiku programskog prilagodjavanja intresima i afinitetima 'sredisnjeg
biraca', koji se ocito grupise na politickom centru.
Ogranicenja prostorno-pozicionog modela :
-Sam Dauns je svestan limita prostorno-pozicione teorije odnosno ogranicene mogucnosti
partija da zbog politickog nasledja i stecenog imidza previse setaju po ideoloskom spektru
preskacuci (leap frog) pri tom vec pozicionirane partije.
-Nedovoljno znanje biraca o sustini i posledicama sopstvenog opredeljenja u pitanje
dovode polaznu postavku o racionlanom izboru biraca.
-Postojanje politicke naddetreminante, pitanja koja natkriljuju sve ostale linije socijalnih i
politickih podela, vode nedovoljnoj programskoj profiliranosti partija odnosno nedovljno

57
probranoj politickoj ponudi, npr. odnos prema autoritarnom rezimu ili drzavnom ili
nacionalnom pitanju u Srbiji je okupio u blok monarhiste i republikance, liberalne i socijal-
demokrate, centraliste i regionaliste.
Najbolji primer prostorno-funkcionalnog (pre)pozicioniranja na mesto stozerne stranke
centro-levice, odnosno gradjanskog, proevropskog politickog mainstreama je DS.
Naprednjaci se pokusavaju pozicionirati kao stranka desnog centra.

Brojcani kriterijum – Brojimo stranke koje su relevantne – koja se meri njenom

izbornom snagom ali i njenom pozicijskom vrdnoscu – tj. pozicioniranju na dimenziji levo-
desno, odnosno ideoloskom kompatibilnosti i pozeljnosi za politicke partnere. Snagu partije
odredjuje njen izborni rezultat ali treba proveriti i njen upravljacki ili koalicioni potencijal.
Sartori predlaze i drugo pravilo racunanja koje se temelji na ucenjivackom potencijalu
opozicionih stranaka. Stranka je relevantna (ima ucenjivacki potencijal) ukoliko njeno
postojanje i izborna snaga mogu da menjaju pravac nadmetanja medju partijama koje su
usmerene na vladanje, prisiljavajuci ih na uze ili sire koalicije. Znaci, po Sartoriju, mozemo
iz brojanja izbaciti sve strnakekoje nemaju ni koalicioni ni ucenjivacki potencijal.
47. Klasifikacija partijskog sistema

a) Nekompetitivni sistemi – 1. Jednostranacki sistemi 2. Sistemi sa hegemonijskom

strankom.
b) Kompetitivni sistemi 1. Stranacki sistemi sa dominantnom strankom
2.Dvostranacki sis. 3.Umereni pluralizam 3.Polarizovani pluralizam
a)
1. – Postoji samo jedna stranka i samo je njoj dopusteno da deluje. Razlikujemo totalitarno,
autoritarno i pragmaticno jednostranacje na osnovu dominacije ideologije ili pragmatizma
i u odnosu na stepen autonomije podgrupa i podsistema.
2. – U sistemima sa hegemonijskom strankom formalno postoje i druge stranke ali nije
dopusteno, ni formalno ni stvarno, nadmetanje za vlast. Smene vlasti ne moze biti, nije
predvidjena mogucnost rotacije na vlasti. Postoje dva tipa hegemonijske stranke –
a)Ideolosko-hegemonijska stranka, periferne stranke su zaista satelitske, mogu dobiti
vazna mesta i polozaje u administraciji, vladi i parlamenu ali su i tada inferiorne i nemaju
autonomiju. Primer ovakve stranke i odnosa su komunisticke stranke u real-socijalizmu
koji nisu ukinule kooperativne stranke unutar socijalistickog fronta koje priznaju vodecu
ulogu KP. b) Primer pragmatsko-hegemonijsku stranku su Institucionlano revolucionarna
partija Mexika, Portugal za vreme Salazara, Paragvaj, Juzna Koreja, Turska.
b)
1-Sistem sa predominantnom strankom je kompetitivni sistem u kome u dugom periodu
izbori ne dovode do rotacije na vlasti. Kada u nekom politickom poretku postoji stranka
koja daleko nadilazi sve druge, ta se stranka smatra dominantnom. Ona dobija apsolutnu
vecinu, uzastopce. To je, pos Sartoriju, apsolutno vecinski sistem, sa zemlje koje se
oslanjaju na nacelo manje od apsolutne vecine. Indija, Japan, Turska, Urugvaj su imale
sistem sa dominantnom strankom. Za uspostavljanje ovog sistema potrebno je da
dominantna stranka osvoji 3 izborne pobede, da jasno prelazi prag apsolutne vecine
mandata i da postoji jasna razlika izmedju pol. stranaka.
2. - Dvostranacki sistem je sistem u kome postojanje trecih stranaka ne sprecava dve velike
stranke da vladaju naizmenicno same, odnosno to je sistem u kojima su koalicije

58
nepotrebne. Jedna stranka vlada sama, ali ne i neograniceno, alternacija (ocekivanje smene
vlasti) je ono sto razlikuje ovaj sistem od sistema predominantne stranke.
Uslovi – 1. Dve stranke moraju biti u polozaju da se nadmecu za apsolutnu vecinu mesta
2.Jedna od te dve stranke uspeva da osvoji dovoljnu vecinu u parlamentu. 3.Ta stranka je
spremna da vlada sama.4. realno je ocekivati smenjivanje ili rotaciju vlasti. Moze
funkcionisati i uslovima'2 ipo stranke', primer VB.
Dvostranacje funkcionise samo kada je drustvo relatvno homogeno, kada je ideoloska
distanca velika dvostranacje moze produkaovati nepravdu i moze dovesti do sloma sistema,
jedini izlaz tada je visestrancje.
3. – Umereni pluralizam, Obelezja i uslovi : a) 3-5 relevantnih stranaka, ni jedna nema
apsolutnu vecinu b) Osnovno obelezje koje ga razlikuje od dvostranackih sistema je –
koaliciona vlada tj alternativne koalicije c) Nema protivsistemskih stranka d) Mala
ideoloska distanca e)Nema bilateralne opozicije, sve stranke su usmerene na vlast i
otvorene za koalicione vlade. f) bipolarne koalicije g) Centripetalno nadmetanje.
4. – Polarizovani pluralizam, Obelezja i uslovi a) Postojanje relevantnih protivsistemskih
politickih stranka koje podrivaju legitimnost rezima b) Posotjanje bilateralnih opozicija
koje se uzajamno iskljucuju, tzv. protivopozicije c)Fizicka zauzetost centra, sredisnje
podrucije pol. zivota je izvan kompeticije d)Polarizacija, tj znacajna ideoloska distanca,
okupiranje podrucije centra podstice aktere na udaljavanje od politickog centra i sprecava
centripetalno nadmetanje. Posebno ocigledno u zemljama u kojima je nivo konsenzusa
nizak a legitimnost pol. sistema neizvesna. e) Prevladavanje cenrifugalnih nad
centripetalnim silama f) Urodjeni ideoloski obrazac, drustvo je tradicijski ideologizovano.
g) postojanje neodgovornih opozicija i neodgovornih politickih obecanja
j) Politika preterane ponude ili politika prevelikih obecanja. Za Sartorija je ovo bolesno
stanje stvari u politickom telu. Ideoloska distanca je najbitnija za odredjenje ovog sistema a
ne broj relevantnih stranaka.
Alternativni pristupi tipologizacije:

48. Dinamika promena partijskog sistema:

Sartori tako smatra da se promena partijskog sistema može odvijati na dva načina- a)
kontinuirano - unutrašnjim razvojem i b)diskontiuirano slomom sistema. Slom sistema ne
mora se nuzno podudarati sa nasiljem i revolucijom. Ustavna i politicka promena koja se
odvija u skladu sa ustavnim promenama nije slom. S druge strane i drzavni udar ili
dvorska pobuna menjali su osobe ali ne i same strukture vlasti. Ne moze se govoriti o
slomu jer je politicki poredak ostao potpuno isti kakav je bio. Kada se struktur politickog
poretka temeljno menjaju, a da to nije posledica unutrasnjih mehanizama promena, u
pitanju je slom sistema.
Dva kriterijuma na osnovu koga se moze proceniti da li je u pitanju slom sistema: 1. Kad
god se neki politicki poredak transformise u drugi krsenjem i odbacivanjem starih pravila
2. kad svrgavanjem vlasti ne ostaje stara struktura vlasti.
Sasvim suprotno, tranzicije iz jednog politickog sistema u drugi su kontinuirane promene,
kad god se mogu pripisati pripisati pravilima igre koja su odgovarajuca sistemu. Sartori je
posebnu paznju poklonio prelazu iz hegemonijskog u sisem sa predominantnom strankom i
obrnuto. Nijedan kompetitivni sistems e nije transformisao u nekompetativni bez krsenja

59
ustavnog poretka tj. diskontinuirano. Kada se uzima primer prelaska iz nekompetetivnog u
kompetetivni sistem obično se kao primeri navode Turska i Meksisko. Znaci, teska je
kontinuirana promena sistema iz stranackog partijskog u stranacku drzavni sistem.
U osnovi dinamike promena partijskih sistema, evolucije ili sloma, zapravo stoje siri
interni socijalni razlozi ali i externi - menjenja konstelacija snaga u okruženju. Relativno
mali ideoloski prostor dopusta relatvno visoku fragmentaciju. Maximalna Ideoloska
distanca uzrokuje centrifugalno nadmetanje i tada dvostranacje postaje nemoguce i raspada
se ili otvar put gradjanskom ratu. Extremno visestrancje je jedini izlaz.

49. Kriterijum institucionalizacije partijskog sistema:

Tako Rouz i Maki povezuju postizanje institucionalizacije – u stvari stabilnosti i trajnosti

partija- sa njihovim ucescem u najmanje 4 izborna turnusa na nacionalnim izborima. Po
njima, partije koje prezive najmanje 4 izborna nadmetanja ispoljavaju u kasnijem periodu
naglasenu sposobnost da opstanu i u najtezim okolnostima.
Andjelo Panebjako smatra da partija u procesu institucionalizacije prestaje figurira
iskljucivo kao sredstvo i postaje vrednost po sebi. On navodi 5 iskljucivo internih
organizacijskih kriterija ovog koncepta:1.posedovanje centrlizovanog aparata
2.jednoobraznost organizacione strukture na pojedinim partijskim nivoima 3.redovan
dotok finansijkih sredstava iz razlicitih izvora 4.dominacija partije nad organizacijama koje
sluze kao 'transmisioni kais' 5.visoki stepen saglasnosti izmedju statutarnih normi i stvarne
distribucije moci u partiji.
Hantigton sire shvata institucionalizaciju – kao deo modernizacije i diferencijacije, u
kojem uspostavljene organizacije i procedure zadobijaju vaznost, legitimnost, stabilnost, a
svrha svega je postizanje adaptilnosti, kompleksnosti, autonomnosti i koherentnosti
organizacija i procedura. Po njemu, 'institucionalna snaga' partije se meri njenom
sposobnoscu da prezivi svog osnivaca i /ili harizmatskog lidera koji je doveo partiju na
vlast.
Skot Mejnvoring smatra da postoje 4 kriterijuma institucionalizacije partijskih sistema: 1.)
stabilnost - bez odstupanja u rezultatima partija,2.) ukorenjenost u društvo, u kome
stepen ukorenjenosti, odnosno obim partijske indentifikacije pozitivno korespondira sa
insitucionalizacijom, 3.)kredibilitet partije, u institucionalizovanim partijskim sistemima
pripadnici pol. elite i gradjani smatraju partije legitimnim 4.) partijske organiacije su
bitnije od stranackih lidera. Prve tri sadrze kljucne dimenzije partijske indentifikacije
birača(trajnost, obim, intezitet) a četvrta istice stabilizirajuce delovanje i znacaj
organizacijkog identiteta kao osnove indentifikovanja sa partijom.
Poznavanje karaktera i osobenosti partijske identifikacije, odnosno relacije koja se
uspostavlja izmedju njenog obima i inteziteta, promene nivoa izborne participacije i
apstinencije, kao i veze s obimom, razlozima i pravcima medjupartijskog transfera podrske
biraca, mnogo toga moze reci o konkretnom partijskom sistemu. Recimo nivo participacije
može biti dobar pokazatelj kredibilnosti sistema(legitimnosti ili delegitimacije) ali i samih
partija. Nestabilna i plitka partijska identifikacija upucuje jasnu poruku o nedovoljno
stabilizovanom i institucionalizovanom partijskom sistemu. Sadrzaj, obim i pravac
medjupartijskog transfera biraca, seljenje podrske unutar ili izmedju politickih familija,
pruza dodatne informacije o snazi pojedinih pol. opcija, kao i dominaciji centripetalnih ili
centrifugalnih tendencija u pol. zivotu.Danas tendencije pokazuju da slabi vezanost birača

60
za partije, posebno velike partije kao u Holandiji , ali tamo se partijska identifikacija
prenela na manje partije ali nije iscezla. Tendencije slabljenja su uočene najpre u Švedskoj,
Irskoj, Francuskoj, u zemljama u kojima je doslo do razgradnje nekada jako
ideologizovanih tabora, mada npr. u SAD i VB imamo cik-cak kretanje, zahvaljujuci
talasima uspesnog smenjivanja 2 velika tabora na vlasti. U novim demokratijama trećeg
talasa – Grcka, Spanija, Portugal se odvija obrnuti proces- veća participacija i vezanost za
partije, kao i zemljama Beneluksa i Skandinavije.

50. Proporcionalni i većinski izborni sistem:

Uticaj izbornog sistema na genezu i transformaciju partijskog sistema tj. uticaj

normativno-institucionlanog poretka napartijski sistem je najzastupljeniji u okviru
neoinstitucionalne skole.Diverzeova konstatacija da vecinski sistem sa jednokruznim
glasanjem pokazuje tendenciju ka dualizmu stranaka i da vecinski sistem sa dvokruznim
glasanjem i proporcionlano predstavnistvo pokazuju tendenciju ka visestranckom
ustrojstvu, spada u kategorije povezanosti ali nije strogi socioloski zakon jer sam vecinski
sistem ne moze direktno proizvesti dvostranacki sistem, sem u slucaju kada us 2 stranke
znacajni takmaci u svim izbornim jedinicama.
Proprcionalni sistem je prevođenje glasova u mandate čuvanjem srazmernosti između
partijsko politicke strukture biračkog tela i njengovog odraza u strukturi parlamenta.
Proporcionalnost se postize time sto se nize postavlja eliminaciona kvota, odnosno
procentualni udeo u raspodeli glasova koji je dovoljan da bi izborna lista izborila pravo na
ulazak u parlament.Eliminaciona kvota – izborna, eliminaciona kvota, prohibitivna
klauzula, prag exkluzivnosti ili inkluzivnosti, zakonska je ili prirodna prepreka koju izborni
akter mora preci da bi ucestvovao u raspodeli mandata. Zakonski prag je normativno
utvrdjen procenat glasova koji moze biti jedinstven ili diferenciran (visi za koalicije
stranaka ili manji za manjine).Prirodni prag cini stvarnu, prirodnu prepreku koju strankama
u parlamentu cine velicina izborne jedinice, tj. broj poslanika koji se bira, zatim broj lista
koje ucestvuju na izborima, kao i sam metod pretvaranja glasove u mandate. To je teorijski
prag, klauzula inkluzivnosti.Idealna proporcionlanost postoji kada je jedna zemlja- jedna
jedinica a izborni prag prakticno ukinut. Ali bi takav sistem bi ponistio sve regionlane
posebnosti i specificnosti, a sa druge strane bi prenizak izborni prag omogucio ulazak u
parlament extremistickih ili egzoticnih politickih opcija. Optimum je onda 10-20 mandata
po izbornoj jednici sa pragom prolaza od 2-8%. Male i srednje jedinice (2-5, 6-10) su
opravdane samo na lokalnim izborima. Velike izborne jedinice u kojima se raspodeljuje
preko 10 mandata je resenje primereno izboru centralnih izbornih jedinica. Ukrupnjavanje
jedinica preko nivoa koji garantuje proporcionlanost ne ide na ruku partijama sa
relevantnim ali ogranicenim teritorijalnim uticajem, dok povecanje izbornih jedinica ne
pogoduje partijama sa znacajnim, ali ogranicenim i teritorijalno ravnomerno
rasprostranjenim uticajem.
Postoje dva osnovna metoda raspodele- 1.) metod izbornih lista,tj zajednickog delitelja i
2.)metod izborne kvote (količnika).
D’Ontov metod je najprimenjivaniji metod zajedničkog delitelja. Njime se najpre dele
dobijeni glasovi svake liste sa svim brojevima od početnog do konačnog broja mandata, pri
čemo se izdvajaju najveći razultati a najslabiji od njih postaje zajednicki delitelj. Broj
poslanika se dobije tako što se ovim onda deli biračka masa svake liste. Problem sa ovim

61
metodom su značajni ostaci i sto stimulise koalicije i favorizuje vece partije, pa se listma sa
najvećim ostatkom dodaju mandati ako se primeni Badenski metod koji uvodi zemlajsku
listu na koju se prenose ostali glasovi. Dodatne mandate dobijaju liste sa najvecim
ostatkom pa ovaj model ima promenljiv broj izabranih poslanika za parlament. S druge
strane Herovom metodom kolicnika, ili najveceg ostatka, br. glasova dovoljan za jedan
mandat se dobija tako što se ukupan broj važećih glasova podeli sa brojem poslanika koji
se bira. Preostala mesta odlaze partijama sa najvećim ostatkom. Ovaj metod pokazuje
naklonost ka manjim partijama.Ona se povecava primenom Hagenbah-Bišopovom
formulom koja povecava delitelj, odnosno smanjuje kolicnik – br. glasova potreban za
dobijanje jednog mandata. Nimajerovom formulom do br. osvojenih metoda dolazi se tako
sto se br. dobijenih glasova pomnozi sa br. poslanika pa podeli sa ukupnim br. glasaca.
Izbori po većinskom sistemu su oni na kojima u jednomandatnim izbornim jedinicama
pobeđuje samo prvoplasirani. Najčešće se zahteva da pobednik osvoji 51+1 glasova-
apsolutnu većinu. Ima svoju strozu i blazu varijantu, stroza je sa dvokruznim sistemom, sa
natpolovicnom vecinom izaslih, a za pobedu u prvom krugu trazi se 50%+1 glasova izaslih.
Ako to nije slucaj onda se organizuje drugi krug u koji ulaze ili prva 2 ili svi koji predju
neki procenat glasova. To je apsolutni vecinski sistem.Ovaj sistem gura u koalicije u II
izbornom krugu, Francuski izborni sistem je primer dvokružnog. Blaza varijanta je
jednokruzni sistem, 'pobednik uzima sve' u I krugu i to relativnom vecinom, da ima 1 glas
vise od drugog. Britanski jednokružnog izbornog sistema, i primenjuje se u stabilnim i
relativno homogenim drustvima koje karakterise umereni pluralizam. U polarizovanim
sistemima kakva je Srbija, ovo bi išlo na ruku samo najvećim partijama.
Primena izbornog sistema je prema tome deo pažljivog soscijalnog inžinjeringa koji
uzima u uobzir sve socijalne deternimante.prednosti vecinskog sistema su – neposrednost,
jednostavnost, personalnost(glasa se za licnosti ne za liste), stabilnost i trajnost vlasti,
stvaranje klime umerenosti, saradnje i kompromisa, sprecavanje prodora extremistickih
politickih opcija. Njegova kljucna slabost je iskrivljavanje izborne volje – tako je SPS sa
47% imao 4/5 (194) poslanickih mesta 1990. Moguca kombinacija 2 sistema, CESID-ov
predlog mozda ne bi bilo lose resenje za Srbiju.

51. Uticaj izbornog sistema na partijski sistem:

Osnovni prigovor Diverzeovom simplifikovanom, determisnistickom stanovistu o uticaju

izbornih na partijske sisteme, je da ono predizmenzionira jednosmeran, odredjujuci uticaj
izb. Sistema na partijski sis. A pri tome zanemaruej povratni uticaj partija na
odredjenipartijski sistem. U pitanu je problem 'cirkularne uzrocnosti' gde jedna pojava
deluje istovremeno i kao uzrok i kao posledica one druge.Do 1992. godine, u Srbiji je
postojao takav izborni sistem koji je favorizaovao vladajuću partiju- SPS, odnosno on je
sačinjen bez nužnih kosultacija sa opozicijom. Za opozicione partije je izborni sys. je bio
egzogeni, objektivni cinioc, a za SPS izb. sys je bio endogeni faktor o kojem je arbitrarno
odlucivala. Tada je izborni sistem bio dvokružni većinski, pa je SPS sa ukupno 46,1%
glasova osvojila 77,6% mandata u republičkom parlamentu. Od 1992. na insistiranje
opozicije prihvaćen je proporionalni sistem sa 9 izbornih jedinica. Prohibitivna kvota koja
je tada utvrđena bila je 5%, a na lokalnim izborima i u Vojvodini 3%. Takođe u Srbiji je
Zakonom od 2000. godine ustanovljeno da se operiše sa sistemom otvorenih lista, u kome
partije slobodno mogu da dodeljuju mandate bez obzira na redosled na izbornoj listi. Goati

62
takav sistem naziva 'posredni proporcionlani sistem', jer partije odredjuju ko ce ici u
parlament, ne biraci.
Tokom prethodnih 15 godina, dešavali su se različiti slučajevi izbornog sistema.
Tako od 2000-te. godina Srbija bila jedna izborna jedinica, sa pragom od 5% što je
onemogućilo ulazak malih partija. Mahinacije su bile karakteristične za izbore 1997.
godine kada je sa 9 podignuto na 29 izbornih jedinica, čime je faktički cenzus podignut na
preko 15%. Takav sistem kaznjava partije sa rasutim, teritorijalno ravnomerno
rasprostranjenim uticajem. Primera radi Socijaldemokratija sa 100000 glasova nije ušla u
parlament, dok je SPS i sa 5.000 dolazio do mandata na KiM gde su Albanci bojkotovali
izbore.vecina opozicionih partija je bojkotovala ove izbore.
Proporcionlani sistem je smanjio prddnost relativno najvece partije ili partija naustrb
manjih, ali to nije dovelo do smanjenja bacenih glasova. To su oni glasovi koji odlaze na
partije koje ne pređu cenzus. To je bilo najsimptomatičnije na izborima 1992. ali kasnije se
menjalo, tj. sa obrazovanjem birača i uvodom u kongnitivnu partijsku scenu, oni su se
opredeljivali racionalno za one partije koje imaju šanse da uđu, a ne one koje intimno
podržavaju. Najmanji procenat bačenih glasova od 5,7% je bio na izborima 2000. god. Kao
rezultat sinergetskog okupljanja 18 opozicionih strnaka.Na izborima 2003. ovaj broj je
dosegao cifru od 15% - rekord, samo 5 stranaka i 1 koalicija su usle u parlament. Ovde su
posebno bile pogođene stranke manjinskih zajednica, koje ako nisu bile na izbornim
listama nekih od 6 partija koje su ušle, nisu imale šanse da prođu.
2007 uveden je prirodni cenzus za stranke nacionalnih manjina od 0,4%i time je bitno
smanjen udeo bacenih glasova. Za sve ostale cenzus je ostao na relativno visokih 5% sto je
dovelo do ukrupnjavanja politicke scene kroz gasenje malih stranaka ili njihovu fuziju u
vece, srodne stranke.
52. Socijalni rascepi i polje politike:

Uporiste socioloska paradigma geneze i transformacije partijskih sistema, je da su partijski

sklopovi i rascepi , mera njihove segmentiranosti i polarizovanosti, uslovljeni, pre
svega dubinom i zaostrenoscu temeljnih socijlnih rascepa. Socijalni rascepi su najdublje
strukturalne linije socijalnih razlika oko kojih se organizuju sistematske i trajne podele.
Polje politike formira se na osnovnim linijama socijalnih rascepa. Rascep je tako
intermedijalni koncept između socijalne stratifikacije i njenog uticaja na politicko
grupisanje i političke institucije. Dakle, kljucne linije razlikovanja i podela u socijalnoj
struktiri i kulturnim sistemima, njihov razvoj i dominantno bipolarni ili segmentirani
karakter, preko promena u formama i sirini intresnog i politickog organizovanja, uticu na
politicke opcije i podele i na formiranje politickih rascepa. Politicko polje nije tek puki
refleks socijalnih podela jer se linije politickih podela preklapaju sa socijalnim ali ih i
presecaju, pa tako vise socijalnih grupa moze koegzistirati unutar istog partijsko-politickog
okvira – nacionalnog, liberalnog, konzervativnog. Pri tom su aktuelne podele uslovljene
pretodnim socijalnim i politickim podelama i tradicijom tako da i politicke i kulturne org. i
obrazci pokazuju tendenciju da traju i da cesto nadzive povode, pa i razloge i svrhu svog
postojanja.
Tako su Lipset i Rokan formulisali tezu da aktuelna politička podela je ništa drugo do
„zamrznuti“ socijalni rascepi ('Hipoteza zamrzavanja'). Ovakva zamrznuta sistuacija je
nastala sa verskom, nacionalno-političkom i industrijskom revolucijom. Osnovne linije
rascepa pri tom su država-crkva, centar-periferija, selo-grad, rad-kapital. Sa dolaskom

63
novih društvenih pokreta 80tih godina ovaj rascep se još vodi i na temu materijalizam-
postmaterijalizam.
Kombinovane, ove revolucije u svojim procepima stvaraju nove društvene strukture, sa
svojim rasporedima i hijerahijama. Struktura konkretnog drustva formira se na ovim
rascepima izrazavajuci njihov ralicitih raspored, hijerarhiju i medjuodnose. Strukturu
konkretnog i njegovu dinamiku odredjuju medjusobna preklapanja i presecanja imovinskih,
statusnih, klasno-slojnih, rezidencijalnih sa nacionalnim, konfesionlanim ili regionalnim
kulturama. Lipset i Rokan smatraju da se socijalni rascepi i politicke podele se mogu naci u
tri medjusobnih odnosa. Prvi, najpovoljniji, po stabilizovanje i konsolidovanje demokratije,
predstavlja prisustvo i dominacija ukrstenih, medjusobno slabo povezanih linija podela i
rascepa koji vodi ka uspostavljanju pluralizovanih, 'razdeljenih identiteta', odnosno malom
riziku od polarizacije i konfrotacije. Sasvim suprotno, sabiranje, preklapanje, kumuliranje,
osnazivanje i koncentracija linija podela i rascepa (socijalno-klasnih, nacionalnih, kulturno
- vrednosnih) vodi podeljenom, dualno drustvu.
Kevin Difan-Krauz postavlja dve polazne hipoteze – a) Da su za demokratiju bolji
intresno-racionlani nego identitetno-ideoloski sukobi i rascepi i b) Da se demokratija lakse
nosi sa ukrstenim, fragmentiranim, nego sa preklopljenim i posebno kumuliranim i
osnazenim sukobima koji vode politickoj polarizaciji. Da bi do toga doslo potrebno je da
pored razvijene samosvesti i uverenja, postoji i organizacioni i akcioni momenat.
Kljucno je pitanje kako dolazi do transformacije strukture drustvenih rascepa u partijski i
politicki sistem, a Lipset i Rokan kazu da to prevodjenje socijalnih u politicke podele zavisi
od a) Postojanja normativnih preduslova za reprezentovanje intresa i izrazavanje intresa
(sirina izbornog prava, sloboda stampe, udruzivanja, protesta, itd.) a onda i b) Grupni
proracun o troskovima i koristima – isplativosti autonomnog reprezentovanja u sistemu(u
zavisnosti od prirode izbornog sistema, formiranih odnoasa politicke vecine i manjine,
zatecene strukure politicke arene i rasporeda snaga).
Ipak ovakav model, smatra Atila Aga, nije primenjiv na postkomunistička društva, budući
da se u njima postsocijalisticke stranke ne izrastaju iz dubokih interesnih rascepa i na
njima formiranim pokretima socijlanih grupa, već kao projekti političkih elita. Tako je
stranacka utakmica rezultat konkurentskih politickih i ideoloskih projekata unutar elita a
ne dubljih strukturalnih podela u društvu. Uglavnom se radi o budjenju, renesansi, starih
politicko-kulturnih podela na tradicionaliste i moderniste, etnocentricen populiste i
liberalne pro-zapadnjacke modernizatore, sto ne korespondira previse sa intersima sireg
birackog tela. Srbija je primer toga, nedostaju infrastruktura i mehanizmi komunikacije s
organizovanim drustvenim grupama. S tim povezana plitka i nestabilna partijska
identifikacija nije strukturalno – intresno zasnovana vec je vise odraz povrsnih preferencija
formiranih na osnovu harizme politickih lidera ili privlacno dizajnirnih imidza stranaka.
Kritika -1. Svodjenje socijalnih na socijalno-ekonomske rascep, odnosno klasno-socijalne
podele, cije je rudimentarne oblike organizovanja prethodni rezim ukinuo ili lisio
autonomije. Kulturne i nacionalne podele nisu nista manje vazne a mozda su i prisutnije u
ovim zemljama. Na kulturnim, nacionlanim,konfesionalnim podelama i secanju(istorijskoj,
kolektivnoj memoriji, nasledju verskih i nac. Sukoba i rascepa), veoma brzo su se, posebno
u multikulturnim i multinacionalnim drustvima, formirani masovni politicki pokreti i
partije.
2. Atila Aga tezu o nepostajanju dublje socijalne ukorenjenosti politickih podela u
postkomunistickim drustvima bazira na pristupi tzv. 'nedostajuce sredine' koji insistira na

64
polaznoj tezi da real-socijalistickim drustvima nedostaju autonomne i polarizovane
mezostrukture poput prof. udruzenja, sindikata, partija, crkvenih org., koje posreduju
izmedju drzave i pojedinca. Modernizacijski pristup navodi da su se u ovim drustvima na
osnovu industrijalizacije,skolorizacije, profesionalizacije i urbanizacije, formirali makar
protorascepi na bazi razlicitih zivotnih sansii raspolozivog socijalnog kapitala, i time
stvorili pretpostavke za temeljne pol. podele. Drugi, Komparativni pristup zasnovan na
modernizacijkom, preciznije odredjuje koje su to mezostrukture – crkvai sindikati u
Poljskoj, elementi trzisne ekonomije ex Ju, federalna drzavno-partijska struktura SSSR,
SFRJ, Ceho-Slovacka, odigrali bazicnu ulogu u uspostavljanju pol. podela i raskola.
Ipak, jedan drugi mađarski politikolog Đerd Markuš, smatra da se Lipset-Rokanovi
procepi mogu prepoznati u postkomunističkim društvima u bar tri linije: komunisti vs.
antikomunisti, populistički tradicionalizma vs. građanski modernizatorski oksidentalizam, i
komodifikacija vs. dekomodifikacija (posle radikalnih trzisno-liberalnih reformi).
Kičel sa druge strane nam daje isto tri podele :
1.) Ko ima pristup institucijama? Tice se odredjenje statusa gradjanina i i deli se na
a)univerzalna, kosmopolitska shvatanja i b)parikularna shvatanja, gde je status
gradjanina uslovljen nekim uzim(etnickim, verskim) razlozima
2.) pravila igre koja pojedinci treba da postuju? Tice se uzeg ili sireg delokruga
politickog odlucivanja i demokratskog ili hijerarhijskog nacina donosenja odluka.
Akteri bi se grupisali na pripadnike a)libertetskog-demokratskog i b) autoritarnog-
hijerarhijskog politickog modela.
3.) Resursi koje igraci unose u igru, odnosi se na opredeljenje aktera za trzisnu
alokaciju ili politicku redistribuciju resursa, optiranje za a) neoliberalnu desnicu –
Trzisna alokacija b) socijaldemokratsku levicu – politicka redistribucija.
Kičel je pokusao da konkretizuje opsti model i da ga primeni na postkomunisticka,
tranziciona drustva, pri tom je politicki kontekst operacionalizovan i preciziran s 4
kontekstualne karakteristike:
1) Tip ranijeg komunizma – birokratski, nacionalni, patrimonijalni socijalizam.
2) Tip njegove promene– implozija(urusavanje), dogovorena tranzicija i preventivne,
pseudo-reforme.
3) Nacionalno pretezno homogena ili nehomogena drustva.
4) Vrsta dominantnog sukoba – politicki, kulturni ili socio-ekonomski rascep.
Idealtipski – Ceska implozija birokratskog rezima u nacionalno i kulturno homogenim
drustvima uz dominaciju socioekonomskog rascepa, daje podelu na levicu i desnicu.
Madjarska – nacinalni soc, dogovorena promena, dominacija kulturnog rascepa – daje
podelu na kulturne i verske tradicionaliste-populiste i sekularne, leve i desne, protrzisne
liberale.
Bugarska, Srbija – patrimonijalni socijalizam, preventivne polu reforme, nacionalno
nehomogena drustva i dominatno politicki sukob za i protiv rezima, daje podelu na
postkomunististe i siroke, labave, heterogene antikomuniste. U Srbiji zbog etnickih sukoba
treba dodati pored liberalno-trzisnih kosmopolita i vecinske i manjinske nacionaliste.
Klaus fon Bajme konstatuje da 4 osa sukoba Lipset-Rokanovee seme nisu dovoljna,
pogotovu u postsocijalistickim drustvima, pa je napravio 8 parova; Najpre jak sukob stari-
novi rezim je gubio na vaznosti dok je na vaznosti dobijala, sa liberalno-trzisnim
reformama i privatizacijom, osa rad-kapital, dok je osi centar periferija dopunjena sa

65
osama sentralizam-decentralizam, versko-sekularno,, slaba podela materijalizam-
postmaterijalizam, uvek jaka zapadnjaci- nacionalisti i ostaje selo-grad 

70. Linije političkih podela i partijski sistem:

Politički spektar Srbije mogao bi se alanlizirati na osnovu tri kriterijuma: socijalne

osnove partija, pripadnosti i samoidentifikaciji stranaka sa familijama i nadnaconmalnim
stranačim federacijama, i prema polity orijentacijama.
U odnosu na identifikaciju danas imamo liberale, konzervativce, regionaliste,
hrišćanske demokrate, agrarne stranke, socijldemokrate, ekologiste, komuniste, desne
pluraliste i ekstremiste. Ovome se još mogu dodati i periodični opozicioni pkušaju
nereformisanih komunista, stranaka penzionera, i zaposlenih i sidikata.
Naravno ove familije ne ostaju homogene, pa se politička polja presecaju dajući
koalicije različitih familija. Primer u Srbiji je formiranje DOS-a ukome se okupilo više
familija ujedinjenih oko jedne ideje. To je klasičan primer tranzitnog društva, dok kasnije
se ovo obrazuje na osnovu Lipset-Rokanovih rascepa (najčešće onih ekonomskih). Treba
napomenuti da se u Srbiji u periodu do 1996. vodio tzv. srbocentrični rascep, odnosno
sporenja su bila uglavnom oko toga kako oblikovati novu Veliku Srbiju. Građanska opcija
je u ovome bila zanemarljiva.
Geneza političkih podela u Srbiji od 1990. je išla na dve linije: nacionalnoj i
režimsko vs. antirežimsko. Start partiijskog sistema u Srbiji (1990-1992) imao je
predispozicije sistema sa predominantnom strankom (SPS). Potom je 1992. ovo ublaženo
opozicijom DS-a, ali i kolaicionog potencijala SRS i DEPOS-a. Kada se 1993. ovome
pridružio i DSS, prešlo se u pravo višestranačije. Kada se desio bojkot 1997. ponovo se
vratio trostrančaki sistem sa SPS, SRS, SPO. Sa „izbornim zemljotresom“ 2000. stvara se
sistem sa predominantnom koalicijom DOS, a već 2003. sa sastavom DS, DSS, SRS, NS-
SPO, G17, SPS se ponovo vraća na višestranačije. Takođe, kada je 1999. SPO na kratko
ušao u vladu, sistem je bio praktično bez opozicije.
Dakle danas je partijski sistem Srbije polarizovano višestranačije. Tu, uslovno
rečeno imamo i dve antisistemske stranke- SPS i SRS koje smatraju demokratske promene
nelegitimnom uzurpacijom vlasti. Takođe ovo karakteriše i opozicija bez kolicionog
potencijala, kakvu danas imamu između LDP-a i SRS (u knjizi se navodi primer iz 2003.
između DS i SRS). Takođe postojanje neodgovorne opozicije je jedna od karakteristika.

56.Linije politickih podela i evropske politicke familije

1) Evropska narodna partija/Evropske demokrate.
Grupacija konzervativnih, narodnih stranaka, formirana 1976 u Brislelu. Od 2009 imaju
265 mesta. Mogu se uociti 2 dominantne struje a) Anglo-saksonska neokonzervativna i b)
kontinentalna – demohriscanska, sklona paternalizmu i i konceptima socijalnog partnerstva
i socijalno-trzisne privrede. DH nikada nisu potpuno afirmisali slobodno trziste. Zajednicka
nacela:
1. Antropoloski pesimizam,
2. Skepicizam prema jednostavnim i brzim promenama i oslon na tradiciju i
postepenost promena.

66
 3. Isticanje znacaja autoriteta,sigurnosti,reda,poretka, odnosno neodvojivost slobode
od poretka.
4. Tradicija, obicaji, porodica, lojalnost, partnerstvo, odgovornost.
5. Vera u imanentnu povezanost neotudjive privatne svojine kao pretpostavke slobode
i posledicno o primatu trzisne svojine.
6. Uverenje o nuznosti drustvene hijerarhije i drustvene (ekonomske) nejednakosti
Uspon konzervativne nove desnice belezi se 70tih godina, poznate kao reganomika i
tacerizam, i zasniva se na snaznom ekonomskom liberalizmu, cvrstom novcu, niskim
porezima i privaizaciji, na idejama 'moralne obnove' kultu porodice i jacanju nacionalnog
identiteta i patriotizmu.Najveca pretnja naciji dolazi iz multikulturalizma.
2) Partija evropskih socijalista
Od 2009 imaju 186 mesta a na Kongersu u Portu, krajem 2006, donose zajednicki Statut
gde se samodefinisu kao medjunarodna neprofitna org. s ciljem da medjusobno povezu
socijalisticke, socijal-demokratske, laburisticke i progresivne demokratkse partije u Evropi.
Statut kao osnovne vrednosti kojima stremi ova gupacija navodi:
1. Jednakost, suprotstavljanje svim oblicima nejednakosti zasnovanim na rasi, religiji,
uverenju, polu, hendikepu, godinama ili sexualnoj orijentaciji.Multikulturalizam se
ne vidi kao opasnost vec kao prednost koje moze samo doneti dobra ekonomiji,
kulturi i razumevanju sveta.
2. Demokratija, solidarnost, vladavina prava, postovanje ljudskih prava i soboda.
3. Ideja socijalne pravde – socijalna trzisna ekonomija, ojacati dravu blagostanja ,
distributivna pravda.
4. Nova socijalna Evropa 2006, 10 principa za buducnost – a) prava i duznosti za sve
b) puna zaposlenost c) investiranje u ljude d)inkluzivno drustvo – niko da nije
ostavljen po strani e) univerzalna briga o deci f) jednaka prava zena i muskaraca g)
Socijalni dijalog h)razlicitost i integracija da budu snaga i) odrziva drustva –
klimatske promene j) aktivna Evropa za ljude.
3) Grupa Evropskih liberala, demokrata i reformista
Od 2009 84 mesta u EP, Osnovne vrednosti: ljudska prava, slobodni i fer izbori,
konstitucionalna, parlamentarna i visestranacka demokratija, trzisna ekonomija,
medjunarodna solidarnost i ekoloski odrziv razvoj. Razlike postoje izmedju socijalnih
liberala (liberalnih demokrata) i neoliberala po pitanju prihvatljivog obima i stepena
drzavnih intervencija u privredi.Liberalne demokrate zalazu se za privatno preduzetnistvo
ali sa antimonopolskim i regulatornim telima, takodje se zalazu i za opstanak javnog
sektora u oblastima obrazovanja, zdravstva, brige o deci. Zajedno se zalazu za sekularnu
drzavu, odgovornu vladu, jednak pristup obrzovanju, decentralizaciju, manjinska prava,
pravo na razlicitost i prekid trudnoce, liberazalizaciju droga, prostituciju i legalizaciju
istopolnih brakova.
5) Zeleni – karakterise ih postmaterijalisticka orijentacija, zalaganje za ekoloski i socijalno
odrziv razvoj, da ekonomske ciljeve treba postici odrzanjem ekoloske ravnosteze i
stabilnosti, uvecanjem socijalne i ekonomske jednakosti i podsticanjem samorazvoja
lokalnih i regionalnih ekonomija, kao i samoorganizovanjem lokalnih zajednica i regiona.
Od 2009 imaju 55 mesta u EP, a 2006 donose Zelenu buducnost za Evropu kao glavne
principe navode: ekolosku, ekonomsku, socijalnu odgovornost, slobodu kroz
samoostvarenje, pravo na sopstveni izbor i zivotni projekat, socijalnu pravdu, globalnu,

67
internacionlanu pravdu, radnu i medjugeneracijsku jednakost, kao i principe nenasilja,
odrzivog razvoja i prava na razlicitost.
6) Alijansa za Evropu nacija – 44 mesta 2009, regionalisti i evroskeptici
7)Konfederacija Ujedinjene evropske levice i Nordijske zelene levice –
Neokomunisticke partije zapadne Evrope, levi socijalisti iz Skandinavije, ex komunisti iz
Ceske.Socijalna, mirna, demokratska ekoloska Evropa koja razvija odnose solidarnosti sa
svim ljudima sveta. Zele Evropu oslobodjenu demokratskog deficita i neoliberalne
ekonomske politike.Evropa treba da jaca OEBS, organizacije koje su produkt blokovske
politike i hladnog rata ne mogu biti garant mira. Traze pravicniju globalizaciju i veca
socijalna davanja, redistributivnu pravdu, jednaka prava polova, briga o zenama i
trudnicama. Primer su crveno-zelene koalicije, zele i odrziv ekonomski razvoj, reciklazu,
obnovljive izvore energije, odbacuju rat kao nacin resavanja medjunardonih sukoba.
Prevencija ekonomskom pomoci, trgovinom, kulturom, spoljna politika EU ne sme zavisiti
od ekonomskih, komercijalnih ili strategijskih intresa. 35 mesta.

57. Partijska scena, socijlni rascepi i politička identifikacija(Srbije):

1)Sistem polarizovanog pluralizma, od 2000-te do 2012 postoje protivsistemske stranke, to

vazi za SPS do 2004(podrska vladi DSS-a), za SRS(do konsenzusa oko ustava 2006), ali
delom i LDP-a. SPS i SRS smatraju da je poredak od 2000-te nelegitiman jer je proizisao iz
nasilne uzurpacije vlasti 5.okt 2000-te. Postoje dve vrste antisistemske pozicije –
a)Ideoloska pozicija, podrazumeva manje-vise neskriveno osporavanje individualnih i
kolektivnih gradjanskih i politickih prava i temeljnih demokratskih principa. b) Relaciona
pozicija, imaju partije koje ne osporavaju demokratski poredak ali ipak bivaju izolovane od
strane drugih politickih aktera. Da bi jedna partija bila svrstana na antisistemski pol ne
mora deliti extremna ideoloska stanovista, dovoljno je da zauzima udaljenu prostornu
poziciju u odnosu na prve 'politicke susede', time poseduju mali koalicioni potencijal.
2)Postojanje bilateralne opozicije je drugo obelezje politickog sistema Srbije, posle
postojanja antisistemske stranaka. To je situacija u kojoj se dve opozicije uzajmano
iskljucuju tako da nema mogucnosti za bilo kakvu operativnu politicku saradnju medju
njima. SRS-LDP posle 2008
3)Postojanje neodgovorne opozicije, ali i neodgovorne vlasti koju zbog cesta smene vlasti
uz dominantno ideoloski zargon tera da se ponasa polu-neodgovorno i opoziciono.
4)Fizicka zauzetost centra , problem zemlje kao Srbija i srpskog drustva je da poseduje
politicke naddetrminante koje presecaju tradicionalna politicka polja,tj brojne, slozene,
medjusobno nesvodive a izukrstane linije podela koja presecaju tradicionalna politicka
polja i tesko ih je prikazati u dvodimenzionlanoj semi. Takticke koalicije, opoziciona
saveznistva i koalicije, koje poezuju u zajednicki pol blok u cijoj osnovi je svojevrsna pol
naddeterminanta i integrativni faktor-npr DOS pobeda nad 'rezimom', SRS-SPS –
nacionalpopulizam i socijalna retorika. Inace bi SRS i SPS cinili udaljen, polarne
pozicije.Politicku konfiguraciju u Srbiji zato najbolje izrazava model potkovice sa sirokim
frontalnim delom i medjusobno jako priblizenim kracima.SPS se pomera sa levog
antisitemskog kraka ka poziciji demokratskog socijalizma tj socijaldemokratiji.SRS su
furali tu nacionalno-socijalnu smesu. Poziciju demokratskog, desnog centra zauzimaju DSS

68
i Naprednjaci, ali opet ponekad su u ravni socijalne politike i programa, DSS-ovci neretko
levo od DS-a i njihove proklamovane socijaldemokratske ili socijal liberalne pozicije.DS je
napravio par koraka ulevo u zelji da se poicionira na levom centru i da priblizi
Socijalistickoj Internacionali. Oni su pritome integrisali mnogobrojne stranke centro-levice.
Ipak neolibrlni otklon demokrata u zoni moguce ekonomske i socijalne politike i jos uvek
vecem vrednovanju trzista nego soc pravde. Prozapadna (ne nacionalna) gradjanska centro
desnica(trzisno-liberalna) moze racunati na 10%

58. Izborne kolacije i proces formiranja vlasti:

Na turbulentnim i fragmentiranim politickim trzistima, kao sto je srpsko, stratsku ulogu

ima umece sklapanja, i rasklapanja protivnickih, izbornih i postizbornih koalicija. Pojam
koalicije, od latinske coalitio – udruzivanje, izrazava razlicite oblike udruzivanja dva ili
vise aktera s namerom da ostvare cilj koji bez udruzivanja ne bi mogli postici i koji se
jasno ralikuju od intresa i ciljeva drugih aktera.Izborne koalicije su izraz nastojanja
stranaka da izbornim udruzivanjem povećaju sanse za izborni uspeh. Osnovni cilj je
osvajanje ili zadrzavanje vlasti, ili sto siri parlamentarni uticaj na nju. Razlikujemo
predizborne i postizborne koalicije(vladavinske, parlamentrne).Koalicije nastaju i kao oblik
udruzivanja opozicionih stranaka u nastojanju da ogranice, kontrolisu ili obore vladu. U
odnosu na nivo organizovanja izbora, koalicije mozemo razvrstati na nacionalne ili sub
nacionalne - regionalne i lokalne.
Politička scena u Srbiji pogoduje stvaranju koalicija, ali učestali problem je
nedovoljno razvijanje koalicione strategije. Tako koalicije bi trebalo uvek sastavljati u
odnosu na potencijale stranke, konstelaciju snaga biračkog tela, i izbornog sistema. Pri tom
se stvaraju ili minimalne ili široke koalicije. Minimalne su one koje stapaju programski
slične stranke i to na duži rok, a široke su one koje stapuju programski udaljene, sa ciljem
održanja ili obaranja vlasti. U atomiziranim političkim sredinama koalicije su gotovo
neizbežne, ali i nestalne i za jednokratnu upotrebu. One su samo instrument. Često linije
podele idu između programskih čistunaca i političkih oportunista. Jedni traže striktne i
unapred određene uslove, a drugi samo gledaju da li ima odgovara ulazak u koaliciju ili
ostanak bez mandata odnosno vlasti. Takođe, oportunističesto znaju da izađu udruženi sa
dojučerašnjim ljutim protivnicima, iako će to odbiti deo tradicionalnih glasača. Dakle
glavni clj udruživanja treba da bude: ako sinergetski efekat stranaka donosi više birača
onda treba ići tim putem, a ako ne, onda treba ići samostalno.
U višešpartijskom proporcionalnom sistemu postizborne koalicije su gotovo
pravilo. Tako je od 1945. do 1990. godine u Evropi bili 68% koalicionih vlada. Bilo da je
vlada jednopartijska ili koaliciona, na može biti manjinska ili većinska. Postojanje
koalicione manjinske vlade je često politički kalkulans da je trenutno bolje biti u opoziciji.
Opozicija na taj način kroz jaka neformalne i formalne kanale može uticati na politiku
vlasti, ali se i ograditi od pogubnih odluka. Manjinske vlade su onda formirane od formalno
najjače partije ili koalicije, uz parlamentarnu podršku, ali sa visokim stepenom
nestabilnosti. Takođe ostoji i slučaj neformalne podrške dovoljne za većinu ali bez ulaska u
vlast, kakav je slučaj sa SPS-om i vladajućom DSS-G17-SPO-NS kolaicijom od 2003-
2007.
Koalicije teže da formiraju vlade i sa viškom većine. Jedan od razloga je tzv.
nacionalno jedinstvo. Drugi razlog je ustavne prirode, odnosno mogućnost menjenja ustava

69
po potrebi. Ponekada ovo ima i psihološki efekat- recimo ako je neka strenka koja nije
bitna za opstanak vlade u koaliciji podržava samanjenje javne potrošnje, onda javnost to
vezuje za celu koaliciju. Primer ovoga je ulazak Nove Demokratije u vladu sa SPS-om
1993. godine.

73. Determinante, logika i taktika sklapanja i održavanja koalicija:

Kada se tiče pregovaračke logike i taktika, nepravilnosti su često prisutne. Tako

može se ispostaviti da do jučerašnji neprijatelji oforme vladu, ali i da sasvim male stranke
postanu ključni faktor u rešavanju pitanja vlasti. Samim tim odnos snaga i interesa se mogu
uzeti kao početni u određivanju koalicione logike.
Najjači partneri obično teže tome da daju što je manje moguće ustupaka. Oni vole
da pregovaraju sa više manjih partnera simultano ne bi li im „spustili cenu“, a često da
stvaraju i višak u parlamentu ne bi li osigurali svoju čvrstu poziciju od ucena. Manje partije
izbegavaju da budu „otirač većim“ pa eže da budu realna pretnja. Zato velike stranke
uzimaju u vladu „slučajne prolaznike“ ne bi li učvrstili poziciju.
Naravno, vlade se mogu forsirati i na osnovu ekvilibrijuma snaga. Tada se
formiraju vlade minimalne pobede ili vlade minimalne koalicione veličine. U ovom slučaju
stranke gledaju da maksimiziraju svoju vlast, pa će se udružiti samo sa neophodnima za
većinu. Ulazak trećeg lica automatski znači smanjenje broj ministarstava stranke, ali i
jačanje „unutarkoalicione opozicije“ što je nepoželjno.
Teorije minimalnog opsega i teorije koalicije minimalne povezane pobede smatraju
da će se lakše formirati vlada od programski bližih stranaka, odnosno da će se stranke uvek
opredeliti pre za svoje ideološke komšije.
Teorija koalicije moguće politike smatra da je centralna stranka u parlamentu uvek
dominantna, jer stranke levo i desno od nje budući da su programski ustremljene nikada
nemaju dovoljno potencijala za onu moguću-realnu politiku. Na toj bazi će se onda i
formirati koalicije. U učešće centralne stranke u vladi je onda irelevantno, jer prava vlast
leži u parlamentu.
Koalicione vlade su često pod institucionalnim ili vaninstitucionalnim pritiscima,
čime se postižu određena ogrančenja. Takva ograničenja mogu biti zakonske prirode, ali i
sopljne veto-grupe. Ponekad koalicija i sama sebi postavlja ograničenja kao deo taktike,
npr. da jedan od partnera neće nikada oformiti vladu sa drugom strankom. Time se stavlja
reputacija u zalog. Često su takve parije one antisistemske (u zapadnoj Evropi) i
nedemokratske (u tranzicionim zemljama). Pritisci dolaze i sa spoljne strane, npr. od
sindikata, bogatih moćnika, lobista i međunarodne zajednice. To su veto-igrači. Primera
radi, posle Drugog svetskog rata u Zapadnoj Evropi komunisti su bili izuzeti iz vlada jer to
nije bilo u intersu SAD, a koja je pružala ogromnu finasijsku pomoć. Ovakav pritisak je
tvrd, dok meki pritisci otvaraju više koalicionih mogućnosti. Ponekad i ustavna ograničenja
mogu biti prepreka za određene koalicije. Ponekad ustav sadrži pravilo prepoznavanja
odnosno kojim redom će stranke biti pozivane na konsultacije oko mandata vlade. U tim
slučajevima predsednik igra aktivnog posrednika. Takođe postoje zakoni koji traže
kvalifikovanu većinu za donošenje sistemskih zakona i budžeta (Belgija), zatim pad vlade
znači i raspuštanje parlamenta (Italija i Finska), i naravno disproporcionalnost izbornog
sistema utiče na širinu kolaicija.

70
 Kada se vlada formira ona se mora ponašati prema dva pravila- odlučivanja i
ostavke. Tako pravila odlučivanja umnogome utiču na koalicione sprazume. Primera radi
doktrina kolektivne odgovornosti vlade traži što jaču koheziju unutar koalicije. Što se tiče
ostavke vlade, ukoliko je bilo koj njen poraz u parlamentu fatalan, to će tražiti mnogo jače
jednistvo nego da je obrnuto. Ipak sposobnost kontinuiranog cenkanja je ono što održava i
stabilizuje vladu.
Ministri uglavnom imaju dve suprotstavljene težnje: ili da iskoriste funkciju za
sopstveno dobro ili da ostave trag u javnom životu. Za prve je pogodnija vlada sa
dovoljnom većinom, a za druge je pogodnija vlada sa ideološkom kompatabilnošću.
Vlada ima dva faktora stabilnosti: njen sastav i delovanje užih i širih društvenih
okolnosti. Smatra se da je najdugotrajnija onda jednopartijska većinska vladavina, zatim
koaliciona minimalna vladavina, pa tek onda manjinska vlada.
Stanje ekonomije je još jedan faktor stabilnosti vlade. Smatra se da je stopa
nezaposlenosti najveći pokazatelj stabilnosti vlade. U izbornoj trci, po Voviku, buržoaske i
mešovite stranke uvek prete visokom nezaposlenošću, a socijalističke i leve visokom
inflacijom.

74. Izborna motivacija:

Na izbor i odluku za političku paricipaciju učestvuju dva faktora:

sociodemografska i psihološka obeležija birača, i imidž partije i samoidentifikacija birača
sa njom. Kada se tiče socijalni obeležija tu se uzimaju različite varijable od nacionaliteta,
preko starosti, pa do onog što Lipset smatra najbitnijim a to je klasni položaj. Samim tim
ekonomski činioci čine determinantu da se niži slojevi opredeljuju za levicu, a viši za
konzervativne partije. Tu je u suštini izbor između jednakosti i socijalne redistribucije
dobara na jednoj, i slobode, privatnu svojinu i kapitalizam na drugoj strani. Ipak danas
partije pokušavaju da prevladaju klasne determinante i to zbog dekomponovane prirode
klasnih grupacija, brojnosti i složenosti drugih linija socijalnih preseka isplativost izbornih
računica zasnovanih na nadklasnim ponudama.
Psihologiziranje izbornih determinanti polazi od Stavovski modela koji kaže da će
čovekovi životni stvavovi uvek nastojati konzistentnosti, pa će u odnosu na neku bazu
čovek birati i stranku. Drugi korak je subjektivno blagostanje odnosno u kojoj meri će
određene političke i ekonomske preferencije doneto dobroga biraču. Istraživanja CESID-a
od 2005. su pokazala da postoji mnogo veća sistemska veza između socijalnog položaja i
subjektivnog osećaja pri odabiru stranke nego što je to sa onim objektivnim- tj. na osnovu
programa stranke. Ovo je oblikovao još Dauns u teoriji racionalnog izbora primenjenoj na
demokratiju, odnosno da će birači trošiti svoju energiju samo na osnovu procene koja će im
politička opcija doneti dobrobit. Ovakav glasač je racionalno orijentisani glasač.
Agnus Kembel je doprineo istraživanju drugog vida opredeljenja. Pored stalnog
prisustva samoidenifikacije, Kembel smatra da se birači opredeljuju i na osnovi imidža i
aktuelnosti tema u izbornoj kampanji. Zato Sartori smatra da se birači ili opredeljuju na
osnovu partijske identifikacije ili na osnovu pitanja i rešenja koje partije pokreću i nude.
Ovo su dva pola birače motivacije. Posredovani između partije i birača se odvija njenim
imidžom koji je derivat tematske orijentacije i partijske identifikacije. Postoje mišljenja da
imidž partije nije isto što i identifikacija, da je on nužan za identifikaciju, ili da je on
proizvod identifikacije. Bilo kako bilo, postoje tri strategije građenja imidža: pojačano

71
prisustvo u javnosti, naglasiti sličnosti i razlike sa konkurentima, i navesti prednosti svoje
partije.
Postoje još i tematsko glasanje, gde se birači opredeljuju za stranku na osnovu
jedne teme koje pokreće i „problemsko glasanje“ gde je birač svestan problem i ume da
razluči različite pristupe za njegovo rešenje.

75. Partijska identifikacija u Srbiji:

Partijsak identifikacija se definiše kao osećanje pripadnosti građana određenoj

političkoj partiji. U Srbiji partijska identifikacija je na izuzetno niskom nivou, odnosno
1/10 ispitanika smatra da partija određuje njihov identitet. Ipak to ne pokazuje reperkusije
stvarne partijske identifikacije, odnosno najčešće je izborno opredeljenje ono na kome se
utvrđuje da li se stavovi dve individue pokalapaju.
Raširenost partijske identifikacije je rasprostranjenost osećaja privrženosti
partijama među biračima. U Srbiji u trenucima neizbornih kampanja 40-50% ljudi obraća
pažnju na partijsku identifikaciju, dok za vreme izbora to naglo skače. Sredinom 1998.
partijska identifikacija je bila najniža sa 38%, dok je 2000/01. bio izuzetno visok stepen
politizacije, a on se opet snižava posle izbora 2003. a osnovu ovoga treba izdvojiti tri
hipoteze.
Tokom 90tih postoji trend opadanja partijske identifikacije zbog sve učestalijeg
delegitimiziranja vlasti. Tako je 1997. godine poverenje u vlast imalo svega 17% građana.
Smatra se da su politička netolerancija, autoritarnost političkog vođestva, međupartijske
čarke i međusobne optužbe partijskih lidera za lopovluk izvorište permanentnog
nepoverenja u stranke u Srbiji. Treba napomenuti da se politička mobilizacija ipak
intezivifikovala u zaoštrenim trenucima kao npr. kolacija DOS-a. Kampanje koje se
obraćaju „srednjem biraču“ takođe se čine neinteresantnim ljudima.
Druga hipoteza je ta da izjašnjavanje birača pred izbore nije siguran pokazatelj
identifikacije. Tako npr. formiranje određenih koalicija i njihovog sinergetskog efekta
može doprineti povećanoj participaciji. To je ono što Kembel naziva short-term dejstvima.
Treća hipoteza govori u prilog opadanja partijske identifikacija, ako se izuz,u
zaoštreni trenutci. To nije karakteristika samo Srbije, već i ostalih zemalja tranzcije, ali i
zapadnih demokratija. Tako je na neuspelim predsedničkim izborima 2003. godine glasali
upola manje birača nego na izborima iz 1990., a mesec dana kasnije na parlamentarnim 1,3
miliona građana više. To se objašnjava potpunijom stranačkom ponudom, pa sa rastom iste
raste i biračka participacija. Kako se apstinentcija širi a partije ne pruzimaju ništa povodom
tog pitanja, dovodi se do političkog defetizma i stava da su svi isti.
Snaga udealjenosti od suprotnih i drugih političkih opcija naziva se intenzitetom
partijske identifikacije. U Srbiji se ovo određuje članstvom u partiji. Ipak moguće je
izdvojiti pet vrsta intenziteta identifikacije: birači sa jakom identifikacijom, birači sa
slabom identifikacijom, sa potencionalnom identifikacijom, neodlučni, apolitični.
Apolitični su činili 8% u 2001. a 22% u 1998. najveći broj građana je prvog tipa, koji
nemaju 2. izbor partije i oni su 2000. činili ¼ populacije, a 1992. čak 2/3. Prema CESID-
ovom istraživanju 2005. najveći broj nesigurnih birača su imali DSS i PSS, sa više od pola,
odnosno više od 1/3. Najmanji broj je imao SRS sa 1/5.

76. Stabilnost i osnovi formiranja partijske identifikacije:

72
 Pod stabilnošću partijske identifikacije smatra se trajnost privrženosti birača jednoj
partiji. Stabilnost se meri intenzitetom transfera birača od jedne ka drugoj partiji. Trnasferi
mogu biti uzrokovani promenama životnih sistuacija, političkoj, socijalnoj i životnoj sferi,
sloma berze, okupacije itd. U Srbiji postoji pet grupa razloga za promenu orijentacije.
Prvi razlog je nezadovoljstvo izbornim rezultatima. Tu se misli na varijetet
problema, od obećane brze tranzicije, preko ratova koje je vodio SPS, sankcija, izdaje ideje
monarhije, napuštanje demokratskih vrednosti itd.
Drugi je pružanje šanse onima koji još nisu bili na vlasti. Ovi glasači ne glasaju za
nekoga, već tačno znaju za koga neće da glasaju. Često se uspeh SRS-a tumači glasovima
„iz inata“.
Priklanjanje uz aktuelnu vlast je treći razlog, i to onih pragmatski orijentisanih
birača. Tako radnici privrednih giganta kojima upravlja vlada menjaju orijentaciju prema
postavljenjima i uspesima novih vlada.
Nemoralnost politike i političara zna da bude uzrok promene, naročito kada se kao
u prethodnih nekoliko godina vlast sve više dovodi u vezu sa kriminalnim i mafijaškim
aferama.
Na kraju, tu je nedoslednost partija pod čime se misli na sklapanje neprirodnih i
tehničkih saveza. Ovo se često sreće na lokalnom ali i nacionalnom nivou.
Utvrđeno je da prelaz između dve orijentacije skoro nikada ne prati bar privremena
politička apstinencija. Smatra se da od 2000. pa na ovamo broj političkih preobraćenika se
od izbora do izbora kreće od 6-8%. Do 2000. godine ako se izume preuzimanje
nacionalističkih birača SRS od strane SPS-a može se zaključiti da je slika bila dosta
stabilna. Sa oktobarskim promenama imamo ogomne trasfere među patijama. Prvi talas
ovoga je uoči izbora 2000.godine kada se veliki broj birača indentifikovao sa Vojslavom
Koštunicom ispred DOS-a. Drugi talas nastaje do decembra 2000. kada imamo masovno
priklanjanje pobedniku odnosno DOS-u i slabljenje JUL-a i SPS-a i SRS-a. Treća izmena
slika nastaje 2003/04. godine trvenjem na relaciji DS- DSS, pojavom Bogoljuba Karića i
naglom usponu SRS-a. DS je uspeo da pridobije razočarane birače DOS-a i to kroz uspešnu
kadrovsku reformu, što je potvrdila pobeda Borisa Tadića na izborima 2004. godine.
Karićevi glasači su se prelili malo iz SPS-a i SRS-a, ali ponajviše iz DSS, SPO, i NS-a,
odnosno on je pokupio tranzicione gubitnike koji su još verovali u promene. SRS je na
svoji pola miliona tradicionalnih glasača dodao još toliko tranzicionih gubitnika.
Nešto više od 1/3 birača se opredeljuje za stranku na osnovu njenog ideološkog
programa. U okviru ovoga nije glasanje za partiju po kao cilju po sebi, već kao načinu da
se postigne neki drugi cilj. Oko 1/5 građana se opredeljuje na osnovu harizme lidera, a isti
taj broj se identifikuje sa strankom koja programom odgovara biračevoj socijalnoj slici.
Nešto manje od ovoga su oni birači koji se opredeljuju za dobar pogram i organizacione
mogućnosti, a samo 5% se odlučuje u poslednjem trenutku. U ovom korpusu su i oni koji
se odlučuju na osnovu izborne tradicije njihove porodice.

77. Izborna apstinencija:

Rastuća izborna apstinencija u Srbiji identifikuje dve vrste apstinenata: dobrovoljne

i prinudne.

73
 Prinudna apstinancija pre svega podrazumeva objektivne razloge. To su bolest ili
odsustvo iz zemlje, ali i neredovna ažuiriranost u birački spisak. Ponekad loši meterološki
uslovi imaju uticaja na apstinenciju. Ovaj broj čini bar 5% birača u Srbiji.
Broj dobrovoljnih apstinenata varira od 5-50% na izborima. Ovi apstinenti su ili
apolitični, ili svesno ne žele da izađu na izbore kao znak političkog stava. Apolitični čine
približno 1/10 izbornog tela. To su najčešće neobrazovani, ili oni najstariji ili najmlađi
birači.
Apsinencija kao svesno oblikovan stav nastaje usled loše političke ponude, stavu o
nepotrebnosti višepartijskih izbora, i razočaranašću promenama. Najmanji su ovi drugi koji
čine nostalgičare za jedinstvom komunističkog poretka. Zatim dolaze oni kojima se niko
ne dopada, a najbrojniji su oni koji su razočarani bilo u brzinu promena, bilo da su postali
tranzicioni gubitnici. Faktori koji utiču na ovo su pre svega nizak životni standard,
prisustvo tajkuna, mogući gubotak Kosova, razlaz sa Crnom Gorom, korupcija,
nesređenost socijalnog osiguranja i zaštite itd. U Srbiji visoka apstinencija se pokazala kao
jako loš i razdirući efekt, za razliku od teze Lipseta i Šumpetera.

78. Kadrovske i masovne partije:

Diveržeova tipologija političkih partija ogleda se u distinkciji, prema broju

članova i veličini, između kadrovskih i masovnih stranaka. Kadrovske partije
prema Diveržeu su , hronološki gledano, prve nastale.
Kod kadrovskih stranaka podrazumeva tradicionalni tip koji predstavljaju
konzervativne i liberalne stranke zapadne Evrope, stvorenih od lokalnih
komiteta u svakom izbornom okrugu u kojima su grupisale uticajne licnosti i
vidjeniji gradjani. Ovom tipu pripadaju buržoaske partije devetnaestog veka.
Težili su da okupe ugledne građane i nije im prioritetno okupljanje što većeg broja
pristalica. Kvalitet, koji je za njih važniji od kvantiteta, trazio je prestiz ili materijalno
bogatstvo. Navedeni razlozi osiguravaju moralni uticaj i pomažu finansiranje izborne
kampanje. Unutrasnja organizacija ovih komiteta bila je slaba zbog malog broja clanova i
imali su labavu unutrasnju strukturu. Autonomija komiteta je bila velika i centralni
organi nisu imali velikog autoriteta nad lokalnim organima. Partije su sacinjavale
izgled federacije komiteta. U komitetu dominirala je jedna licnost, obicno poslanik.
Parlamentarci, oslanjajuci se na svoj komitet, imali su siroku nezavisnot.Izuzev u VB,
stranacka disciplina nije postojala. Pojam kadrovska partija prvobitno je oznacavao
“partiju vaznih ljudi” i u njoj je preovladavala odredjena grupa vodja koji nisu videli
svrhu u stvaranju masovne organizacije.
One nemaju u pravom smislu članstvo, niti redovnu članarinu, a veza između
pojedinih delova partije je labava. Njihova čitava aktivnost orijentisana je prema
izborima i parlamentarnim kombinacijama i zbog te činjeniceima polusezonski
karakter; njihova administrativna armatura je nerazvijena; njihova rukovodstvo
je najvećim delomu rukama poslanika i ima naglašenu individualizovanu formu -
Autoritet parlamentaraca..Veza sa birackim telom odrzava se posredstvom lokalnih
komiteta koji imaju veliku nezavisnost.
Takve politicke partije su najcesce nastale iz parlamentarnih frakcija onda
kada je biracko pravo bilo ograniceno. Diverze u ovu grupu stranaka

74
uvrscuje i americke i engleske partije, koje su se u medjuvremenu
modernizovale usavrsavajuci svoju organizaciju.
Diverže u svojoj tipologiji navodi i tzv. indirektne stranke u koje pojedinci nisu
učlanjeni neposredno, već su pripadnici organizacije koja je kolektivni član
stranke, dakle posredno. Ovakav primer je Laburistička partija koja je okupljala
predstavnike sindikata, zadruga, udruženja intelektualaca, kao i druge vrste
socijalističkih stranaka okupljenih na korporativnom principu.
Masovne partije su instrument primeren uslovima koji su nastali ukidanjem izbornih
ograničenja i realizovanjem opšteg prava glasa.Teze okupljanju sto veceg broja
clanova. Osnovni problem bio je kako da se obezbede finansijska sredstva za predizbornu
kampanju socijalistickih kandidata koji su smatrani revolucionarnim I kojima su bankari,
industrijalci trgovci odbijali da daju podrsku i priloge. Nastanak masovnih političkih partija
Diverže vezuje za socijalističke pokrete, a kasnije za komunističke partije, fašističke i
stranke u nedovoljno razvijenim zemljama. Socijalističkim partijama bilo je potrebno
obezbediti finansijska sredstva za predizborne kampanje, jer nisu imale podršku bogatih
krugova, onda su se dosetili da, posto nisu mogli da racunaju na nekoliko velikih priloga od
malog broja ljudi, traze male pare od velikog broja ljudi i to redovno.To je dovelo do
uclanjivanja ogromnog broja pristalica u partijsku organizaciju.
Obracaju se jednoj manje povlascenoj klijenteli. Politika je primarno takmičenje, konflikt i
saradnja ovih društvenih grupa, a političke partije su agencije kroz koje ove grupe, a stoga i
njeni članovi, učestvuju u politici, izlažu zahteve državi i konačno pokušavaju da preuzmu
kontrolu nad državom postavljenjem svojih predstavnika na ključna mesta u administraciji.
Masovne partije prvenstveno izrastaju iz novoaktiviranih i često zanemarenih
elemenata civilnog društva, kao deo njihove (uspešne) borbe da se čuje i njihov glas i
da se eventualno osvoji kontrola nad državom. Tamo gde su se stare kadrovske
partije oslanjale na kvalitet kadrova, nove partije se oslanjaju na kvantitet podrške,
pokušavajući da velikim brojem malih članarina nadomeste nedostatak velikih
donacija; da ono što im nedostaje na nivou ličnog uticaja nadomeste kolektivnim
akcijama u kojima učestvuje veliki broj građana; i da putem partijske štampe i
drugih kanala nadoknade manjak prostora koji im se daje u komercijalnoj štampi.
Pošto su bile instrument političkih autsajdera, ovim novim partijama su, logično,
dominirali oni čija je primarna baza bila u partiji, a ne u vladi.
Klasična masovna partija je partija civilnog društva, proizilazi iz određenog dela
izbornog tela, sa namerom da uđe u polje države i promeni politiku prema
dugoročnom interesu dela biračkog tela kome je odgovorna. Posledica toga je da posao
predstavnika u parlamantu nije bio da traga za državnim interesom, već da se ponaša
kao zastupnik svog dela društva i specifičnih interesa.
Drugo, kandidate je prestala da bira sacica iz komiteta vec su birani na
nacionalnim i lokalnim kongresima od strane svih clanova ili njihovih
predstavnika. Rukovodstvo time dobija izvestan stepen nezavisnoti u odnosu
na parlamentarnu grupu. Parlamentarna grupa je sekundarna i svedena
pod stranacku disciplinu.Ove stranke su se konstituisale odozgo na dole, što je
u unutrašnjoj organizaciji uslovilo centralizaciju i disciplinu, iako je
ispoljavana težnja za demokratizacijom. Rukovodstvo, izabrano manje ili vise
neposredno od strane clanstva, dobija izvestan stepen nezavisnoti u odnosu na
parlamentarnu grupu. Masovne stranke okupljaju veliki broj članova od nekoliko

75
stotina hiljada, pa čak i milion ljudi koliko je imala nemačka Socijaldemokratska
partija 1913. Tako, mnogobrojne stranke zahtevaju veliku administraciju i
čvršći hijerarhijski aparat. Na taj način povećan je broj profesionalaca u
rukovodstvu. Prema Diveržeu, partijski rukovodioci i partijski profesionalci se
udružuju i učvršćuju položaj u odnosu na članove parlamenta. Iz ovoga se
ogledaju i sukobljavaju dve vrste vođa: unutrašnji rukovodioci koje su
izabrali članovi stranke i poslanici koje su izabrali mnogobrojni birači.
Aktivne su i izmedju izbora – kongresi periodicno utvrdjuju opstu orijentaciju
stranke. Socijalisticki model slaze se sa decentralizovanom i demokratskom
organizacijom sekcija povezanih u federaciju sekcija koja imenuje svoje
predstavnike za godisnji nac kongres.
Sledeći tip masovnih partija su komunističke. Po Diveržeu, one su najbolje
organizovane od svih partija, što je važan momenat u objašnjenju njihovih
uspeha. Važna karakteristika komunističkih partija je njihovo organizovanje ne
po teritorijalnom principu- po mestu stanovanja, već po radnom principu-
prema mestu zaposlenja. Umesto lokalnih odbora ili sekcija, kod njih su izražene
ćelije u preduzećima. Prednost ovakvog načina organizovanja je što su zajednice
članova stalnije i u svakodnevnom neposrednom kontaktu. Strogo su
centralizovane i sve odluke donosi partijski centar ili centrala, dok lokalni
rukovodioci imaju zadatak da osiguraju izvršavanje ovih odluka. Kongresi
na svake 3-4 godine. Značajnu ulogu ima ideologija.
Fašističke stranke imaju krutu i centralizovanu strukturu, kao i sisteme vertikalne
povezanosti. Ali, u pogledu unutrašnje strukture, Diverže smatra da se
komunističke i fašističke stranke bitno razlikuju. Važna karakteristika fašističkih
stranaka ogleda se u tome što one u okupljanju masa koriste vojničke tehnike i
grade strogo hijerahizovanu piramidu sa više stupnjeva, koju je sačinjavalo 4-12
ljudi.
Društvenu osnovu fašizma činilo je razvijeno društvo (Nemačka 1937.) i zaostala
društva (Španije i Portugalije), kao i Italija sa obeležjima i jednog i drugog.
Karakteristično za oba slučaja je strah manjina da će većina krenuti putem kojim
one ne žele. Način da se tome suprotstave bio je sila i teror uz razvijenu
propagandu.
Karakteristika masovnih stranaka je to što vođstvo uvek sačinjava uži krug-
oligarhijsko jezgro. U razvijenim zemljama taj krug je otvoren, dok u
nerazvijenim zemljama postoji razmak između užeg jezgra i širih masa. U
nedovoljno razvijenim zemljama mase se okupljaju oko lidera. Autoritet i ličnost
lidera su u prvom planu. Masovne partije stalno teze povecanju broja clanova i
stvaranju siroke izborne baze.

79. Sveobuhvatne i kartel partije

Prema modelu masovne partije osnovnu jedinicu politickog zivota cine prethodno
odredjene i dobro definisane drustvene grupe, gde je politika takmicenje, konflikt i saradnja
ovih drustvenih grupa, a politicke partije su agencije kroz koje ove grupe ucestvuju u
politici, izlazu zahteve drzavi i na kraju pokusavaju da preuzmu kontrolu nad nad

76
njom.Izbori su u ovom sistemu vise mobilizacija pripadnika drustvene grupe koju
predstavlja odredjena partija nego sto se odnosi na privlacenje glasaca.
Nastanak onoga što je Kirkhajmer nazvao svaobuhvatna partija (catch-all party) ozbiljno
dovodi u pitanje ideju partija kao predstavnika unapred određenih segmenata
društva. Prvo,
a)početak erozije tradicionalnih društvenih veza krajem pedesetih i šezdesetih godina
podrazumevao je slabljenje nekada veoma različitih kolektivnih identiteta, smanjujući
lakoću sa kojom se mogu identifikovati pojedine društvene grupe u izbornom telu, na
osnovu čega se mogu pretpostaviti zajednički dugoročni interesi. Drugo,
b)ekonomski razvoj i povećani uticaj države blagostanja olakšao je razvoj partijskih
programa koji više nisu bili tako različiti ni pristrasni , već su mogli da tvrde da služe
interesima svih ili skoro svih. Treće,
c)sa razvojem masovnih medija, partijski lideri su dobili mogućnost da se obraćaju
celini biračkog tela, promene u sistemima masovnog komuniciranja, naročito pojava
televizije kao najčešće korišćenog resursa za političko informisanje, stvaraju uslove
koji partijama omogućavaju, ili olakšavaju, slanje univerzalnih poruka i direktno
obraćanje glasačima, umesto da i dalje komuniciraju sa i preko jezgra pristalica.
Štaviše, popravljanje društvenih uslova, povećana društvena mobilnost i razvoj masovnih
medija služili su da se umanji posebnost životnog iskustva nekada jasno definisanih
društvenih slojeva. Izborno ponašanje više nije, smatra se, oblikovano društvenim
predispozicijama birača, već se zasniva na izboru
Partije masovne integracije, pod kojim se podrazumeva socijaldemokratska partija, i partije
individualnog predstavništva, pod kojim se podrazumeva građanska partija, transformišu se
u pravcu sveobuhvatne partije. Prihvatanje modela masovnih partija bio jedini odgovor koji
nije bio na raspolaganju liderima tradicionalnih partija. Naročito, jer oni nisu mogli
prihvatiti ideju da partije predstavljaju tačno određene društvene grupe jer je segment koji
je njima preostao (farmeri, industrijalci, itd.) bio očigledna i trajna manjina. Umesto da
naglašavaju poziciju parlamantarnog dela partije kao agenta masovne organizacije,
oni ističu ulogu masovne organizacije da podržava partiju u parlamentu. Podjednako
značajno jeste da prilikom regrutacije članova ove partije ne ograničavaju (niti čak
praktično mogu da ograniče) svoje poruke na određene klase, već umesto toga moraju
da šalju poruke svima, pokušavajući da nađu podršku u svim klasama( veruje se da
glasači nisu vezani za konkretne partije, već da su dostupni, odnosno otvoreni za sve partije
u takmičarskom procesu.), iako stopa uspešnosti varira u odnosu na klasne podele.
Izbori se sada svode na izbor lidera umesto na izbor politike ili programa, dok
kreiranje tih politika ili programa postaje prerogativ partijskog rukovodstva a ne
članova partije. U pogledu ideologije, one mogu da zadrže raniju posvećenost ideji
jedinstvenog nacionalnog interesa koji prevazilazi podele na društvene grupe.
Transformacija u novi tip partija ispoljava se kroz promene:
1) drastično smanjenje ideološkog prtljaga - tokom ove promene, smanjuje se
ideološka i/ili politička razlika između partija i, sa postizanjem konsenzusa oko
politika, smanjuje se i potreba i sposobnost da se zadrži prepoznatljivo biračko
telo
2) jačanje uticaja partijskog vođstva čija se uloga ne ocenjuje više s obzirom
na uspeh u ostvarivanju interesa partije, nego s obzirom na ostvareni napredak
društva u kome partija deluje

77
3) smanjivanje uloge partijskog članstva
4) smanjivanje uloge klase koju je partija nekada isključivo predstavljala u
težnji da se privuku glasači iz svih slojeva društva
5) obezbeđivanje pristupa u partiji različitim interesnim grupama, kako iz
finansijskih razloga, tako i zbog toga što je posredstvom interesnih grupa moguće
obezbediti širu podršku u društvu.
Partije su sve više usmerene čitavom izbornom telu, nastoje da budu partije svih
slojeva društva. Može se pratiti kako različiti modeli partija mogu biti uspostavljenni na
relaciji odnosa i veza između civilnog društva i države. U toj perspektivi masovna partija je
samo jedna etapa u kontinuiranom procesu. Klasična masovna partija je partija civilnog
društva, proizilazi iz određenog dela izbornog tela, sa namerom da uđe u polje države
i promeni politiku prema dugoročnom interesu dela biračkog tela kome je odgovorna.
Najvažnije u ovom smislu jeste da su ovo bile prve partije koje su tvrdile da zastupaju
interese samo jednog dela društva. Posledica toga je da posao predstavnika u parlamantu
nije bio da traga za državnim interesom, već da se ponaša kao zastupnik svog dela
društva i specifičnih interesa. Politička partija bila je forum u kojem se artikulisao
politički interes društvene grupe koju partija predstavlja. Stoga, nije bilo samo
praktično i iskustveno odgovarajuće da partija bude disciplinovana, već je to bilo i
normativno poželjno.
Sveobuhvatna partija, iako ne nastaje kao partija civilnog društva, već u prostoru
između civilnog društva i države, takođe želi da utiče na državu spolja, pokušavajući
da dobije vremenski ograničeno staranje nad javnim politikama kako bi zadovoljila
kratkoročne zahteve njenih pragmatičnih potrošača. Tradicionalne kadrovske partije
transformisale su se u sveobuhvatne partije, a sa druge strane ne samo da su erodirale
društvene i političke pretpostavke masovnih partija već su, jednom kad su se našli na
vlasti i kada su osetili moć, lideri nekada masovnih partija takođe počeli da smatraju
sveobuhvatni model atraktivnijim. Uživajući u plodovima izborne pobede, koja je
podrazumevala modifikovanje politike na način na koji su smatrali da doprinose biračkom
telu, ovi političari su naravno želeli da nastave da pobeđuju i tako su postali zainteresovani
da prošire svoje izborne poruke i preko granica svoje izvorne ciljne grupe.Sve ovo je
pogodovalo trećem stadijumu partijske evolucije u kome su stare masovne partije su počele
da formulišu odgovor, te da sa partijama tradicionalne levice i tradicionalne desnice
kovergiraju ka modelu sveobuhvatnih partija. Iako takve partije (i dalje) imaju članstvo,
one ne pokušavaju da ih vežu za sebe; umesto toga, članstvo u partiji postaje još jedna od
brojnih nezavisnih pripadnosti koje jedna individua može imati. Umesto naglašavanja
socijalne homogenosti, partije prihvataju članove iz svih slojeva i prikupljaju ih na
osnovu političkog slaganja, a ne na osnovu socijalnih identiteta. Umesto defanzivne
izborne strategije masovnih partija koje su se zasnivale na mobilizaciji unapred
ograničenog biračkog tela, partije prihvataju ofanzivnu strategiju menjajući
„efikasnost po dubini, za širu publiku i zarad više trenutnog izbornog uspeha“
(Kirchheimer, 1966). Tokom ove promene, smanjuje se ideološka i/ili politička razlika
između partija i, sa postizanjem konsenzusa oko politika, smanjuje se i potreba i
sposobnost da se zadrži prepoznatljivo biračko telo. Istovremeno, menja se i model
odnosa između partije i države i nastaje novo stanje. U ovom modelu, partije su
manje agensi civilnog društva koji su usmerene ka državi i ulaze u njeno polje, a više
nešto kao brokeri između države i civilnog društva, dok partija u vladi (npr. ministri

78
iz partija) imaju poziciju koja nalikuje Janusu (bog sa dva lica). Sa jedne strane, partije
artikulišu i predstavljaju zahteve civilnog društva prema državnoj administraciji, dok sa
druge strane predstavljaju agense administracije u odbrani politike u očima javnosti.
Partije se pomeraju od civilnog društva ka državi i da se to može nastaviti do te mera
da partije postanu deo državnog aparata. Partije menjaju svoju ulogu brokera
između države i civilnog društva i država ih postepeno apsorbuje. Model partija kao
brokera ima nekoliko potencijalno važnih implikacija koje se tiču buduće prirode i
aktivnosti partija. Prvo, pozicija partija kao brokera između civilnog društva i države
sugeriše da same partije mogu imati interese koji se razlikuju od interesa njihovih klijenata
sa obe strane ove relacije. Takođe, one su u poziciji da uzimaju proviziju sa svoje
usluge.Od položaja poverenika, preko uloge delegata i, u dobu sveobuhvatnih partija,
preduzetnika, partije sada dolaze u položaj polu-državnih agenasa (agencies).
Katz i Mer ističu da se sveobuhvatna partija nije pojavila kao partija
civilnog društva, već je situirana između civilnog društva i države, tražeći
da utiče na državu spolja. Poslednji period razvoja obeležen nastankom novog
modela partija, kartel partijom, u kome sukobljene stranke postaju agenti
države i zauzimaju njene resurse (partijska država) kako bi obezbedili svoj
kolektivni opstanak. Dakle, vidimo da je nastanak novog tipa partija, kartel
partije, obeležen međusobnom penetracijom partija i države, a takođe i
modelom međupartijskog dogovora. U ovom smislu je možda pravilnije
govoriti o nastanku kartel partija (množina), jer njihov razvoj zavisi od prećutnog
dogovora i saradnje između konkurentskih partija i bazira se na sporazumu koji
zahteva slaganje i saradnju svih ili skoro svih relevantnih učesnika.
Po njihovom mišljenju razlike između kadrovskih, masovnih, sveobuhvatnih i
kartel partija rezultata su socijalnog i političkog konteksta u kojima su se ove
partije pojavile, ali su uvek prisutni elementi i jednog i drugog evolutivnog
modela. Klasična masovna partija je partija civilnog društva, proizilazi iz
određenog dela izbornog tela, sa namerom da uđe u polje države i promeni
politiku prema dugoročnom interesu dela biračkog tela kome je odgovorna.
Sveobuhvatna partija, iako ne nastaje kao partija civilnog društva, već u prostoru
između civilnog društva i države, takođe želi da utiče na državu spolja,
pokušavajući da dobije vremenski ograničeno staranje nad javnim politikama
kako bi zadovoljila kratkoročne zahteve njenih pragmatičnih potrošačaSa
pojavom kartel partija, dolazi i period u kome ciljevi politike, bar za sada,
postaju ciljevi po sebi, a politika postaje profesija za sebe – profesija koja
zahteva veštine, u kojoj se ograničena partijska kompeticija razvija na osnovu
sukoba oko toga ko je efikasniji i efektivniji na vlasti.
Pojava kartel partija uslovila je sporazume,pristanak i kooperaciju svih
učesnika političke borbe. Pod rizikom preterane generalizacije, skoro sve važnije partije
sa danas mogu smatrati vladajućim. Sve one imaju pristup vlasti. Naravno da postoji
određen broj ekstremističkih manjinskih partija koje uvek ostaju bez vlasti. Sa druge
strane, čak i kada partija ne učestvuje u formiranju vlade, ili kada je, kao u slučaju
britanske Laburističke partije, dugi vremenski period u opoziciji, to ne znači da je partiji
onemogućen pristup državnim resursima, bar kada je reč o patronažnim postavljenjima.
Takođe, na pristup medijima veoma retko utiče neučestovanje u vlasti. Isto važi i za
državne subvencije; u nekim sistemima, kao što su Irska i Velika Britanija, partije koje se

79
trenutno nalaze u opoziciji dobijaju veći stepen subvencija baš zbog toga što nemaju
direktan pristup resursima koji su na raspolaganju partijama koje čine vladu.
Izborna pobeda ili poraz nisu više borba na život ili smrt i ciljevi partija mogu opstajati
nezavisno od njihovog ishoda, ali se pravi razlika koja proizilazi iz pristupa državnim
resursima. Naravno, partije se i dalje takmiče, ali sa saznanjem da sa oponentima dele
zajednički interes za opstankom organizacija, a u nekim slučajevima je organičeni
podsticaj za takmičenjem čak zamenjen pozitivnim podsticajem protiv
takmičenja.Sada postoji jedna politika u okviru koje mogu preživeti sve partije.Kod
kartel partija kampanje su sada svedene na trošenje velike količine novca, uz veliki
stepen profesionalizacije i centralizacije, a u skupljanju resursa se oslanjaju na
subvencije i druge privilegije koje obezbeđuje država.U kartel modelu demokratije,
nijedna od važnijih partija nije potpuno u opoziciji. Kako su partijski programi postali
sve sličniji, i kako su kampanje sve više okrenute dogovorenim ciljevima a ne sučeljenim
sredstvima, javlja se smanjenje uticaja izbornog rezultata na poteze vlade.Drugim rečima,
demokratija je prestaje da bude shvaćena kao proces putem koga civilno društvo
ostvaruje ograničenja ili kontrolu n.ad državom i umesto toga postaje servis koji za
civilno društvo organizuje država. To je proces koji će se lakše razviti u onim političkim
kulturama koje tradicionalno karakteriše interpartijska saradnja i dogovor. U konkretnom
smislu, procenjujemo da bi se takav sistem mogao u većoj meri razvijati u zemljama poput
Austrije, Danske, Nemačke, Finske, Norveške i Švedske, gde je tradicija interpartijske
saradnje kombinovana sa trenutno velikom državnom pomoći partijama i sa partijskim
privilegijama u vezi sa postavljanjima funkcionera. Nasuprot tome, najmanje šanse za
razvoj kartela imaju zemlje poput Velike Britanije, gde je tradicija takmičarske politike
kombinovana sa relativno ograničenom državnom podrškom partijskom organizacijama, i
gde mogućnosti za patronažu, i pored skorašnjeg povećanja, ostaju relativno ograničene.
Ove nove partije su u manjoj meri naglašavale sopstvene kanale komuniciranja i mnogo
napora trošile u borbi za pristup nepartijskim komunikacionim mrežama, odvajajući sve
više resursa za angažovanje profesionalnih PR i medijskih stručnjaka .
Ovaj način rada je još više prisutan kod kartel partija čije kampanje su sada svedene na
trošenje velike količine novca, uz veliki stepen profesionalizacije i centralizacije, a u
skupljanju resursa se oslanjaju na subvencije i druge privilegije koje obezbeđuje država.
Demokratija prestaje da bude kontrola države od strane civilnog društva, već
obnavljanje liderstva na izborima u zavisnosti od zadovoljstva ili nezadovoljstva
politikom vlade ili njenim ishodima. Umesto da partije iznose zahteve pred
državu u ime određenih grupa u civilnom društvu, ove grupe nalaze da
moraju same da iznose te zahteve pred partiju/državu. Stoga, sve više
interesnih organizacija počinje da se bavi artikulacijom zahteva iz polja
civilnog društva. U nekim slučajevima, naročito kada je reč o interesnim
organizacijama velikih i već postojećih grupa (npr. sindikati ili unije
poslodavaca), one uspostavljaju odnose sa državom koji liče na odnose koje
su partije već uspostavile. Ovaj fenomen se označava terminom
neokorporativizam i, između ostalog, podrazumeva davanje privilegija i
obezbeđivanje pozicije određenim grupama u zamenu za „dobro
ponašanje“. Razvoj karterlskih ili profesionalnih izbornih partija, odnosno
sve veca okrenutost ka drzavi i upucenost na nju(Katz i Mair), smanjuje
relativan znacaj clanstva i sirih programskih stanovista. Stranci su od sirih

80
programskih utemeljenja i masovnog i aktivnog clanstva, potrebniji
strucnjaci za marketinsko dizajniranje poruka, upravljanje organizacijom
ili planiranje i sprovodjenje specificnih politika.

80. Klijentističke partije i ostale tipologije:

Herbert Kitshelt deli partije na klijentelističke, programske i harizmatske.
Klijentelističke partije obezbeđuju selektivne prednosti u formi patronažnih
poslova, preferencijalnog tretmana u raspodeli socijalnih subvencija i
vladinih ugovora. Motiv za pristupanje klijentelistickim partijama je
intresno usmerenje na selektivne prednosti – patronazne poslove,
preferencijale i subvencije.
Programske partije nude indirektne nadoknade članovima, ostvarivanjem
programa kada partija dođe na vlast.
Harizmatske partije karakteriše težnja pojedinaca da budu bliski sa
harizmatskim vođom.
Kitshelt navodi uslove za nastanak klijentelističkih partija:
1) postojanje snažnog poljoprivrednog sektora koji funkcioniše izvan tržišnih
odnosa razmene, netržišna razmena podstiče klijentelističke odnose
2) slaba uključenost privrede u svetsko tržište
3) opstanak snažnih eks- komunističkih partija koje su vladale u starom
režimu
4) jaka izvršna vlast, predsednički, a ne parlamentarni sistem
5) prost većinski izborni sistem koji u prvi plan ističe ličnost kandidata, a ne
programska opredeljena partije
6) odsustvo profesionalnog činovničkog aparata u državi u razdoblju pre nego
što su komunističke partije došle na vlast
7) postojanje snažnog para-javnog sektora koji nije ukinut privatizacijom.
Goati zaključuje da je SR Jugoslavija bila obećana zemlje za klijentističke partije
Goati zapaža da od pomenutih uslova, u Srbiji je odsutan onaj koji se tiče
izbornog sistema, jer osim prvih višestranačkih izbora 1990. u obe republike od
1992. na snazi je proporcionalni izborni sistem.

Liderske partije, sledbenicke parije

U svim partijama prisutne su liderske tendencije i težnja šefa stranke da u

svojim rukama akumulira što više ovlašćenja u donošenju ključnih političkih
i kadrovskih odluka, kao i da akumulira i distribuira partijsku moć. Lider
partije postavlja sebi odane ličnosti na ključne pozicije. Nedemokratsko-
monokratski tip odnosa
Goati lidere definiše: pod liderima u ovom radu podrazumevamo pojedince koji
zauzimaju ključna mesta u partijskoj hijerarhiji, kao i one koji vrše snažan upliv
na partijske odluke, mada ne zauzimaju važne hijerarhijske položaje. To mogu
biti članovi koji su igrali istaknutu ulogu prilikom formiranja partija ili u
razdoblju značajnom za partiju, finansijeri, intelektualci i pojedinci kojima
posao omogućava pristup važnim informacijama.

81
Mihels opisuje nastanak vođstva na taj način što vođa okupi istomišljenike i
osniva partiju, pri čemu od samog početka presudno utiče na najvažnije partijske
odluke i raspolaže najvećom količinom moći u partiji. Kao bitno sredstvo moći
vođa, naglašava se njihova kompetentnost. Nemogućnost mase da obavlja
poslove dovodi do potrebe za predstavnicima i na taj način dobrovoljno odustaju
od svoje suverenosti. Stručnost vođa znači i njihov autoritet.
Mihels smatra da je dugotrajna funkcija opasna po demokratiju i misli da vodeća
mesta treba dodeljivati kratkoročno. Reizbornost, odnosno često ponavljanje
izbora on vidi kao sigurnosni ventil oligarhije protiv oligarhijskih tendencija.
Angelo Panebjanko izdvaja izborno-profesionalnu partiju, koja se razlikuje od
sveobuhvatne, pre svega u tom smislu što je ovakva organizacija popunjena
osobljem profesionalaca i konsultanata pre nego partijskih birokrata.
Sigmund Nojman ističe da su političke partije širile svoje polje uticaja i moć
unutar političke zajednice, i kao posledica toga menjale su svoje funkcije i
karakter. Umesto partije individualne reprezentacije, naše savremeno društvo
sve više izdvaja partiju socijalne integracije. On ističe da je partija individualne
reprezentacije karakteristična za društva sa ograničenim političkim poljem i
ograničenim stepenom participacije.
Treba razlikovati i partiju demokratske integracije od partije totalne integracije
koja je svoj prototip našla u boljševizmu, fašizmu i nacionalsocijalizmu.
Još je Maks Veber partije video kao "patronažne organizacije", ili, "čiste
lovce na položaje": „jedna naspram druge stoje partije bez uverenja, čiste
organizacije lovaca na položaje, koje, sve u zavisnosti od šansi za dobijanje
glasova, za pojedinačnu izbornu borbu prave svoje promenljive programe", i
dodaje "..., partije su, upravo, potpuno prilagođene izbornoj borbi, koja je
najvažnija za patronažu nad položajima".
Po Maksu Veberu političke partije mogu biti patronažne i ideološke. Po
njemu politicke partije su dobrovoljna udruzenja, nastala na popristu borbi i
zasnovana na slobodnom vrbovanju, sa ciljem da svojim vodjama daju moc
unutar jednog drustva a time svojim aktivnim ucesnicima sanse za sprovodjenje
stvarnih ciljeva ili licne koristi, ili oba. Patronažne partije postoje sa ciljem da
putem izbora dovedu svog vođu na rukovodeći položaj, pa bi on poveravao
državne službe svojim pristalicama. Ideološke partije žele da služe ostvarivanju
političkih ideala određenog sadržaja. Veber smatra da partijske borbe nisu
borbe za objektivne ciljeve već su borbe za patronat nad službama. Partije
su skrojene za izbornu pobedu, koja je najvaznija za sticanje patronata nad
sluzbama, za davanje drzavnih sluzbi sledbenicima kandidata koji pobedi,
odnosno za 'politiku intresa i napojnica'.U oba slučaja radi se samo o borbi za
položaje. Tipičan primer su partije u Americi koje predstavljaju lovce na
položaje, pri čemu se program prilogođava izgledima za pridobijanje glasova
birača.
Po njemu, su za političara posebno važne tri stvari: strast, osećanje odgovornosti
i mera.
U zemljama tranzicije javljaju se još i embrionalne partije, patuljaste partije, proto partije,
partije konglomerati, pokreti partije i sl.

82
70. Mihelsov „gvozdeni zakon oligarhije“:
Mihels je istražujući Socijaldemokratsku partiju Nemačke uvideo probleme
uspostavljanja demokratije u samoj suštini ljudske prirode, u biti same političke
borbe, u biti organizacije, kao i u psihološkim momentima u odnosu vođe i vođenih. On
je predstavnik elitističke teorije u politickoj sociologiji. Njegov misaoni put je bio
neobičan. Započeo je kao ubeđeni socijalista i marksista, da bi završio kao simpatizer
fašizma. Dokazivao je da nemačka radnička partija napušta teren klasne borbe radi
parlamentarnih kompromisa i ograničenih reformi prvenstveno zato što želi da sačuva
organizaciju i finansijsku podršku.
Upozoravao je da su i radnici pošli istim putem i prihvatili isti tip organizacije
kao druge klase. Zalagao se za ideju i praksu sindikalizma unutar partije, to
jest za delovanje sindikalističke frakcije unutar partije. Logika efikasnosti I
discipline vodi organizaciji. U odsustvu organizacije demokratija postaje haos,
besporedak. A jedina opcija gora i od najgoreg poretka je, kako je Hobs učio,
prirodno stanje ili besporedak. Na drugoj strani, međutim, jačanjem
organizacije umanjuje se ili nestaje demokratija. Mada, po Mihelsovom
mišljenju, postoji jedna bitna sličnost između demokratije i organizacije.
Ona leži u činjenici da su i jedna i druga oružje u rukama slabih u borbi
protiv jakih.
Suština njegovog paradoksa leži u protivurečnom odnosu između demokratije i
organizacije. Što je više organizacije, to je veća uloga vođa, na jednoj, i
manji značaj demokratije, na drugoj strani.
Mihelsov čuveni gvozdeni zakon oligarhije je izraz navedenog paradoksa. Taj
čuveni i mnogo puta citirani zakon sažeto glasi: „Ko kaže organizacija, kaže i
tendencija ka oligarhiji“. Po Mihelsovom uvidu opšta potreba masa da
obožavaju vođe dolazi u još većoj meri do izražaja u političkim partijama. Drugi
razlog oligarhijskih tendencija u političkim partijama Mihels nalazi
u procesima jake centralizacije partijskog odlučivanja. Gomilanje ovlašćenja
u malo ruku, kao što je to po Mihelsovom mišljenju slučaj u radničkom
pokretu i partijama, vodi tendenciji ka čestoj zloupotrebi moći.
Mihels identifikuje tri vrste uzroka njenog nastanka, i to 1.)tehničko-
administrativne, 2.)psihološke i 3.)intelektualne uzroke (suma sumarum –
organizacione, potreba masa za obozavanjem vodje, najinteligentnijim i
najobdarenijim pripada počast da budu partijski gladijatori, ostali su prosta
mašina za glasanje). Svoju analizu počinje pitanjem narodnog suvereniteta.
Između građana i države javljaju se političke partije. Demokratija se ne može
zamisliti bez organizacije koja masi daje konzistentnost. Koliko god da
demokratski bio izbor vođstva, on se uvek transformiše u oligarhiju. Tako se
može primetiti poput začaranog kruga da demokratija ne može bez
organizacije, a jačanjem organizacije nestaje demokratija, odnosno ko kaže
organizacija, kaže i tendencija ka oligarhiji.
Predstavnici uvek nastupaju u ime naroda, predstavljajući se da zastupaju
interese celine. Političke partije nastaju radi zaštite posebnih interesa, a teže da se
identifikuju sa univerzalnim, u želji da prošire i premaše socijalni sastav i
temeljni program.

83
Kako je organizacija osnov društvenog vođenja mase, ona nužno svaku
partiju razdvaja na vodeću manjinu i vođenu većinu odnosno slobode,
povlastice, kao i participiranje u celini uživaju najpre samo neki.
Mihels primećuje da se najjednostavnija geneza nastanka vođstva u partijama
sastoji u tome da vođa osniva partiju i priključuje sebi svoje istomišljenike i
sledbenike. Iako u organizaciji svi imaju podjednake mogućnosti izbora, mnogi
su pozvani ali samo neki odabrani.
Vođe se nametnu masi igrajući na njenu sentimentalnost, i za nju se vezuju
imperativnim mandatom. Vođa je u početku sluga mase. U masi pojedinac gubi
svoju undividualnost i identitet kao i osećaj odgovornosti.
Razmatrajući pitanje formiranja pravog političkog vođstva u predstavničkom
sistemu, Ostrogorski ističe neophodnost 4 uslova: 1.) da sposobni ljudi imaju
lak pristup javnom životu, 2.) da ljudi koji stiču politički uticaj prihvate i svu
odgovornost, 3) da bi odgovornost bila stvarna potrebna je sankcija kontrole i
4) da bi njihova akcija imala dejstvo njoj treba trajnost. Njegova ocean „da je
diskusija u parlamentu samo formalnost, sve se unapred odlučuje u partijskom
odboru“
Partijski razlog postaje najvažnija stvar, najvažniji interes i jedina savest. I
individualni interesi i interesi zajednice kao celine bivaju podređeni interesu
partije. Partijski interes najbolje zna vođa koji vodi i rukovodi. Ostrogorski, kao
i Mihels, dolazi do istog zaključka: „Jedva se razlikujući jedna od druge po
svojim principima i svojim metodama, partije se pre svega bore za vlast“.
Mihelsu je liberalna demokratija bila strana. Njemu kao socijalisti-levičaru,
demokratija je bila nespojiva sa parlamentarizmom. Njegov stav po pitanju
oligarhije je u osnovi pesimistički. Jedini tračak nade i mogučnost borbe protiv
nje, Mihels vidi u učestalim izborima tj. reizbornosti.

71. Parlamentarni objektiv partijske oligarhije:

Parlament je velika pozornica na kojoj se odigrava vidljivi deo

zakonodavnih aktivnosti, pri čemu je predstava pripremljena na drugom
mestu. Onaj ko sastavlja izborne liste, a to je najčešće partijska oligarhija,
taj oblikuje i parlament. Glasačima je time sužen, odnosno nametnut izbor.
Diskusija u parlamentu je obično formalnost, jer se unapred odlučuje u
partijskim organima, poslaničkim klubovima ili na sastanku šefova
poslaničkih klubova.
Da bi skupština dobro ispunila svoju dužnost, potrebno je da ona bude u stanju
da ispuni 5 dužnosti kao što treba: da bude sposobna a)da dobro izabere
ministarstvo, b)da dobro pravi zakone, c)da dobro poučava narod, d)da
dobro izražava narodnu volju, e)da dobro izlaže narodu stvari dostojne
pažnje.
Vođa se izdvaja iz pozicije prvog među jednakima i postaje komadnant
partijske vojske. Uzak krug ljudi iz okruženja ima privilegiju da iznese
svoje mišljenje ili da mu budu poverene važnije odluke, a ostali gotovo da
dobijaju samo naređenja.

84
S obizorom da je primarni cilj partije borba za vlast i održavanje vlasti,
svaka aktivnost je podređena tom cilju. Partijski uspeh, trenutna korist
partije i održavanje partije u životu, za vođu i oligarhiju su važniji od skupa
principa i ideja ili od određene trajnije politike. Osnovni cilj partije,
održanje na vlasti je uvek i svuda prisutan. To izaziva sve veće razočarenje
birača u partije i povratnu izbornu apstinenciju. Parlament i poslanici su
izgubili prestiž koji su imali.
Po Mihelsu sve stranke imaju parlamentarni objektiv- njihov cilj je da dođu
u parlament, da zaposednu oligarhijsku kontrolu. Odatle onda izbijaju oni
najglasniji, majstori u tumačenju poslovnika, i demagozi. Lična odgovornost
postaje odgovornost partiji.
Ove pojave u javnosti izazivaju razočarenje u partiju i parlament. Političari i
partije postaju klovnovi, komedijaši i lakrdijaši. Krug razočaranih se širi:
obrazovani ljudi- političkom degradacijom, poslovni ljudi- zbog troškova u
prazno, ugledni ljudi- jer stvarne rezultate više postižu u okružnom odboru nego
u parlamentu, drugi- velikim troškovima zbog kojih parlament postaje
nedostupan siromašnim i nezavisnim kandidatima. Uspeh i novac postaju
najvažniji. Kada je 1215. god sazivan Model Parlament njegova maksima je
bila „ono što se tiče svih, treba da bude prihvaćeno od svih“. Danas se to
manje-više svodi na partijsku oligarhiju, pri čemu dobar vođa pravi sistem
akcija i reakcija, dozvoljavajući članstvu tek toliko da se ne oseća „vučenim
za nos“. Ipak partijska disciplina među poslanicima i ministrima je neosporna.
Ministarstva danas sačinjavaju zakone, a skupštine se pretvaraju samo u
zakonodavnu aklamaciju. Moć se koncentriše u vladi, a skupština je više
ceremonijalnog karaktera.
Lični uticaj usled ranga i karaktera, iako je ostao vrlo veliki, opada pod uticajem razloga
moralne i materijalne prirode.
Ostrogorski je analizirao partijski sistem Engleskei Amerike i konstatovao je da je, uprkos
izvesnim demokratskim reformama (kao što je formiranje lokalnih ogranaka, kokusa)
uprava partijskih poslova ostala u rukama nekolicine. Njegova ocean „da je diskusija
u parlamentu samo formalnost, sve se unapred odlučuje u partijskom odboru“, važi i
za današnje stanje stvari.
Opisujući atmosferu u američkom Kongresu, naročito u Senatu,
Ostrogorski ističe savez veštih političara- rukovodilaca (mašinista) s jedne
strane, i finansijskih interesa milionera sa druge strane. Sprega novca i
politike uslovila je da više nije uslov da se postane senator- ugled u narodu,
već novac i podrška partijske organizacije. Degeneraciju Kongresa oličava i
činjenica da partijska disciplina često zahteva da se glasa i zatvorenih očiju.
Govornici žele da istaknu probleme sredine koju zastupaju, umesto odgovornosti
za sudbinu zemlje.
Po Mihelsu, tamo gde počinje stvaranje profesionalnog vođstva tu počinje i kraj
demokratije. Pozivajući se na Rusoov stav da u trenutku kad narod sam sebi
podari predstavnike, nije više slobodan, više ne postoji, Mihels iskazuje kritički
stav prema predstavničkom sistemu. Kad narod delegira svoju suverenost,
on je odriče, on više ne vlada sobom, već se njime vlada. Usled nemogućnosti
da sam sobom vlada, narod može jedino s vremena na vreme izabrati sebi

85
nove gospodare. Samim činom glasanja jednakost glasača pada u kutiju sa
njihovim listićem.
Mihels smatra da sve partije imaju parlamentarni objektiv. Partije učestvuju u
izborima, u zavisnosti od svojih mogućnosti i ciljeva, da ostvare uticaj u
parlamentu ili da osvoje vlast. Sa tim motivima ulaze u ovo zakonodavno telo.
Po njemu, parlamentarni rad udaljava predstavnike od svojih birača.
Parlamentarne komisije predstavljaju sedište ili ishodište oligarhije unutar
parlamenta, dakle unutar oligarhije.
U parlamentu se lična odgovornost pretvara u odgovonost partji. Poslanici,
rukovođeni partijskim interesima, ne slušaju svoju savest. Ministri i narodni
predstavnici u parlamentu sarađuju po više osnova, bilo da je u pitanju put do
zakonodavne većine za određeni zakonski predlog ili obezbeđivanje određenih
pogodnosti za svoju izbornu jedinicu.
Kod Ostrogorskog je naglašen individualizam koji građanina vidi kao nosioca
vlasti, a naročito je naglašena individualna svest i odgovornost. Prema njemu, za
demokratiju postoje dve opasnosti svedene na neobrazovanost i neznanje masa
i egoizam vladajućih slojeva. Razmatrajući pitanje formiranja pravog političkog
vođstva u predstavničkom sistemu, Ostrogorski ističe neophodnost 4 uslova: 1.)
da sposobni ljudi imaju lak pristup javnom životu, 2.) da ljudi koji stiču
politički uticaj prihvate i svu odgovornost, 3) da bi odgovornost bila stvarna
potrebna je sankcija I kontrole i 4) da bi njihova akcija imala dejstvo njoj treba
trajnost.
Dokle god ne postoji samosvesno građanstvo dominiraće partije. Za sada prosečan
birač prati u stopu druge, ima pasivan stav prema političkim dobrima.

72. Unutarpartijski izbori:

Koncentrisanje vlasti u relativno malo ruku ima tendenciju česte zloupotrebe.

Među vođstvom pri izboru kandidata naročito dolazi do izražaja nepotizam.
Određen broj ljudi svoju karijeru vezuje za partiju. To su partijski ljudi, odnosno
vojnici partije. Njihove karijere se odvijaju unutar partijske orbite, pri čemu
mogu dobiti svoju šansu u partijskoj organizaciji ili u državnoj administraciji.
Bliski, poverljivi i lojalni članovi partije mogu biti postavljeni na visoka
mesta, nezavisno od svog iskustva i stručnosti. Logično je da se rukovodstvo
partije određuje partijskim izborima prema utvrđenoj proceduri. Neretko se
dešava da se u uzak krug partijskih rukovodilaca ulazi kooptiranjem ili
imenovanjem. Na taj način se ugrožava unutarpartijska demokratičnost.
Rukovodstvo partije može biti birano, imenovano i kooptirano(kooptirano
-dopunski izbor članova nekog tela (odbora, komisije i sl.) koje obavlja to telo,
bez sudelovanja šireg kruga birača...kooptirati... uključiti koga u sastav čega
(komisije, odbora itd.) direktno bez izborne procedure, bez postupka biranja)
U većini političkih partija postoje formalno demokratski izbori po kojima se
bira i legitimiše rukovodstvo iz redova članova, na određeni vremenski
period i u skladu sa određenom procedurom.
Birano je najčešći oblik, mada mahinacije često govore u prilog da su partije
prikriveno autokratske. Tako, ako nema tajnog glasanja, izbori su onda više

86
imenovanje. Slično je i sa zatvorenošću lista - ako se liste ne mogu
dopunjavati i ako se o predloženim kandidatima ne može raspravljati, onda
to znači da je presudna uloga onih koji te liste sačinjavaju i podnose. Jedino
fašističke partije ne predviđaju izbornu proceduru, već rukovodioce postavlja šef
stranke.
Unutarpartijski izbori sadrže određene elemente manipulacije. Ponekad se i
relativno demokratska izborna procedura unutar partija pretvara u ratifikaciju
prethodno sačinjenog spiska ili liste u uskom krugu ljudi koji kadriraju. Diverže
razlikuje autokratiju i prikrivenu autokratiju, koja čini pravilo, misleći na
razne mogućnosti samoizbora partijske elite. Zbog brojnosti članova, izbor
partijskog rukovodstva je uglavnom posredan (indirektan).
Bitno je postojanje odrednica koje ograničavaju broj mandata za koje
rukovodioci mogu biti izabrani. Ponekad se kao uslov za izbor u partijsko
rukovodstvo uzima dužina staža u partiji, čime se favorizuju osnivači i jezgro
oko osnivača partije u odnosu na druge članove.
Takođe, pitanje upliva vođstva u sastanke partijskih odbora, dosta govori o metodama,
autonomnosti, i demokratičnosti stranaka.

73. Partijska disciplina:

Oligarhijske tendencije u političkim partijama su u neposrednoj vezi sa

partijskom disciplinom. U čvrstoj partijskoj disciplini poslušnost izbija na
prvo mesto. Zadatak gomile partijskih poslanika sastoji se jedino u tome da
podržavaju šefa i njegove pomoćnike. Najinteligentnijim i najobdarenijim
pripada počast da budu partijski gladijatori, ostali su prosta mašina za
glasanje. Mihelsova konstatacija o partijskoj oligarhiji, zahteva element
partijske discipline. U, kako on naziva „ratničkim partijama“, gladijatori su
ti koji zahtevaju tačnost i efikasnost, a ostali misle svojom glavom samo ako su
ludo hrabri. Šumpeter konstatuje da se vođe uvek okružuju mediokritetima jer
najisplativiji kurs je onaj između autoritarnog i dozvoljavnja da mu se protivreči.
Zato i partijski članovi koji žele da napreduju moraju da se ponašaju kao
mediokriteti.
Dvopartijski sistemi se razlikuju i u pogledu stranačke discipline. S jedne strane
se nalaze stranke u britanskom Parlamentu sa izraženom stranačkom disciplinom
partijskog lidera i partijskog biča, i sa druge strane, partije u američkom
Kongresu gde kongresmeni glasaju po sopstvenom nahođenju, pa je za svaku
važniju odluku neophodno strpljivo graditi većinsku podršku. U tom smislu, na
sceni je elastični dvostranački sistem. U SAD, prezidencijalizam nadomešćuje
slabosti dvopartizma.
Partijska disciplina i partijska ispravnost stežu pojedinca, umrtvljuju
interesovanje za javne poslove i sprečavaju prelivanje strasti i nezadovoljstva
građana- kanališući ih. Disciplina je u tesnoj vezi sa strahom. Ostrogorski je
dobro zapazio prisustvo straha u politici koji je obostran i kod vladara i kod
podanika. Kao adekvatno sredstvo zastrašivanja onih koji su na vlasti je
delovanje javnog mnenja i kritičke javnosti. Za razliku od Monteskjea prema
kojem je strah pokretač ili princip despotske vladavine, Ostrogorski u njemu vidi

87
primcip svake vladavine, jer se svaka vladavina zasniva na prinudi. Tiraniju
većine je primetio Tokvil, a tiraniju javnog mnenja Mil.
Partijski program, partijska disciplina i partijska tradicija nad građanima
vrše svojevrsnu prinudu.
Političar sve više gubi svoju intelektualnost, identitet i originalnost, a sve
više do izražaja dolazi partijska lojalnost. Tako su vrline građana angažovanih
u partiji ostale formalne u vidu vernosti partiji.

74. Nastanak i razvoj sindikata:

Autori koji su se bavili teorijom sindikata i istraživanjem istorije sindikalnog

pokreta polaze od činjenice da su rodno mesto sindikata procesi koncentracije
proizvodnje i podela rada u epohi industrijske revolucije. Sistematski i relativno trajni
odnosi nejednakosti , zasnovani na podeli na vlasnike i nevlasnike, odnosno upravljače
i izvršioce, predstavljaju osnovni razlog organizovanja radništva u sindikate. Dok god
opstaje ovakav karakter i osnov podele rada postoji i potreba zaposlenih da
organizovanjem u sindikate zaštite svoje interese.
Još su Sindi i Beatrisa Veb sindikat odredili kao organizaciju najamnih radnika čiji je
cilj održavanje i poboljšavanje uslova rada. Centriranost na uslove rada i zaštitu prava
iz radnog odnosa čini sindikate najneposrednijim i najmasovnijim oblikom
organizovanja zaposlenih. Ujedno je to i osnovna linija razlikovanja, diferentia
specifica, sindikata u odnosu na profesionalna udruženja, društvene organizacije,
političke partije i druge oblike organizovanja koji se samo delom svojih aktivnosti
bave sferom rada i radnih odnosa.
Sa izmenama tehnologije, strukture radne snage, karaktera proizvodnih i svojinskih
odnosa, ali i ukupne socijalne i političke organizacije društva, nužno su se transformisale i
metode i sredstva i širio krug ciljeva i funkcija sindikalne akcije.
Period od nastanka sindikata do danas može se, na osnovu specifičnih uslova i
karakteristika delovanja sindikata, podeliti na 4 faze:
Prvu, formativnu fazu čini period od nastanka sindikata, 40-tih godina 19. veka do
njihove legalizacije i priznavanja sindikalnih prava, krajem istog veka.
Druga faza, faza krajnje polarizacije i rascepa unutar, do tada jedinstvenog sindikalnog
pokreta, je vezana za turbulentan period od kraja 19. veka do drugog svetskog rata.
Treća faza, faza deradikalizacije i institucionalne integracije sindikata vezana je za
period posleratnog privrednog rasta i prosperiteta.
Najzad, od 70-tih godina, sa novim periodom nestabilnosti koji karakterišu
dalekosežne tehnološke promene, krizne tendencije u razvoju kapitalizma i raspad
real-socijalizma, započinje 4 faza razvoja sindikata čiju osnovnu karakteristiku predstavlja
kriza i preispitivanje, odnosno napuštanje dotadašnjih koncepata i prakse sindikata.

1. Prve oblike sindikalnog organizovanja predstavljaju udruženja radnika za uzajamnu

pomoć i osiguranje u slučajevima nezaposlenosti, bolesti i smrti. Sindikati su dugo
ilegalna i konspirativna udruženja, jer dominantna liberalistička doktrina insistira na
strogo individualnom karakteru radno-ugovornih odnosa. Ova udruženja se bore za
porodičnu najamninu, nastoje da očuvaju kontrolu nad radnom obukom i uticaj i kontrolu
svojih članova nad radnim procesom.

88
Saglasno ciljevima i strukturi članstva, u prvim decenijama razvoja, u sindikatima
preovlađuju uticaji Ovenove socijalne utopije i reformskog čartističkog pokreta.
Istovremeno, raširen je i ludistički pokret koji uzroke radničkih nevolja vidi u mašinskoj
proizvodnji i izlaz traži u razbijanju mašina. Od 60-tih godina, sa osnivanjem
Međunarodnog radničkog udruženja (Prve internacionale), sindikati su u sve većoj
meri, deo šireg socijalnog i političkog pokreta, odnosno u njima raste uticaj socijalističkih
ideja.
Na svom kongresu Parizu 1889. godine, Internacionala, u znak spomena na žrtve
demonstracija u Čikagu, 1886. proglašava 1.maj za međunarodni praznik rada, a
borbu za ograničavanje radnog vremena, odnosno za popularne tri osmice- 8 sati rada, 8
sati odmora, 8 sati slobodnog vremena, za jedan od svojih osnovnih ciljeva. Kraj ovog
perioda obelezava nastojanja vladajucih snaga, npr Bizmarkovog, da nakon krvavih sukoba
sa radnicima, legalizacijom sindikata i merama delimicne radne i socijalne zastite
deradikalizuje sindikalni radnicki pokret.

2. Sindikati i čitav radnički pokret našli su se, krajem 19-tog i početkom 20-tog veka, na
velikoj prekretnici. Otvorene su velike 1. dileme oko ciljeva - raskid sa kapitalizmom,
reforme unutar njega, ili partnerstvo sa kapitalom, ali i oko 2. sredstava njihovog
ostvarivanja- isključivo štrajkom i drugim metodama sindikalne borbe, ili i kroz
političko delovanje i saradnju sa političkim partijama. Idejnim i taktičkim razlikama
sledile su i organizacione podele i rascepi u sindikatima. Sukob sindikalizma i marksizma:
Prvi rascep, unutar dela sindikalnog pokreta koji se zalagao za odlučan raskid sa
kapitalizmom, nastao je oko različitog odnosa prema političkim partijama i
korišćenju političkih sredstava borbe za rušenje kapitalizma. Ovaj spor je u pozadini
imao različito viđenje same potrebe postojanja države i političke vlasti u budućem,
besklasnom društvu. U sporu su jasno diferencirane i suprotstavljane pozicije
sindikalizma i anarhosindikalizma, sa jedne, i sindikata pod idejnim uticajem
marksizma, sa druge strane.
Sindikalizam (Sorel i Lagardel) polazi od postojanja specifičnog klasnog elana i
vitalizma proletera i potrebe razvoja posebnih, građanskoj kulturi suprotstavljenih,
radničkih vrednosti i kulturnih stilova. Sindikat je instrument razvoja duha
kolektivnosti, solidarnosti, borbenosti i revolucionarnog nasilja proleterijata.
Zagovaraju se neposredna klasna borba, uključujući i direktne akcije sabotaže, a kao
osnovni instrument proleterskog samooslobođenja vidi se generalni štrajk. Negira se
svaka potreba participacije u političkoj aktivnosti uz stav da i radničke partije vode
svojom aktivnošću u klasni kompromis i novo ropstvo za proletere. Krajnji cilj su
ukidanje države i politike, pri čemu sindikat predstavlja osnovu za formiranje društvene
strukture koja se izvodi iz sveta rada. (I anarhosindikalizam, posebno uticaja u Španiji i
Rusiji pred 1.svetski rat, polazi od potrebe vođenja klasnog rata i nemogućnosti bilo
kakvog kompromisa sa poslodavcima i državom, dodajući im kao svoju specifičnu vrednost
ideju i praksu vršenja individualnog terora u ime klasnog, revolucionarnog ideala. I u SAD
se javio sindikalizamu blizak industrijski unionizam. Unionisti nemaju potpuno negativan
stav prema partijama, ali su partije i politička akcija strogo podređene sindikatu. Ideal
unionista je organizovanje svih najamnih radnika u jednom sindikatu koji su oni pokušali
da ostvare stvaranjem 1905. „Industrijskih radnika sveta“ sindikata sa čestim direktnim
akcijama)

89
Radnički i sindikalni pokret pod uticajem marksizma oštro se suprotstavlja
ekstremnom radikalizmu sindikalizma i njegovom odbacivanju političkih metoda i
sredstava borbe. Put ka revolucionarnom obratu za marksiste čini jedinstvo
ekonomskih i političkih ciljeva, sindikalne i partijske akcione mobilizacije. Unutar
jedinstvenog radničkog pokreta i specifične, sektorske podele rada između sindikata i
partija prednost i rukovodeća uloga daje se partiji, jer ona povezuje aktuelno-
istorijski okvir i interese radnika sa njihovim dugoročnim ciljevima. I unutar ove struje
u radničkom pokretu veliki značaj pridaje se masovnim štrajkovima kao metodu delovanja,
ali i instrumentu ostvarivanja ukupne političke strategije. Pocetak raspada je oko razlika u
stavovima kada je pred I Svetski rat, na kongresu II internacionale bila ideja da se
organizuje generalni strajk kojim bi se radnici suprotstavili planovima i apetitima
burzoazije.Nacionalizam i ksenofobija su bili rasireni i u okvru radnickog pokreta.Ratna
razaranja bila su uvertira za raspad pokreta, a do raspada je doslo zbog nepremostivoih
razlika u stavovima i proceni kontroverznog boljševičkog eksperimenta u Rusiji. Već
1921. dolazi do organizacionog rascepa do tada jedinstvenog socijalističkog sindikalnog
pokreta i formiranja Međunarodne sindikalne federacije, pod socijaldemokratskim
uticajem, i Profiterne- Crvene sindikalne internacionale, koja okuplja komunističke
sindikate i zalaže se za revolucionarnu klasnu borbu, obaranje kapitalizma i čvrstu
međunarodnu proletersku disciplinu.
Unutar komunističkog pokreta 20-te godine obeležava velika rasprava o položaju i ulozi
sindikata u socijalizmu. U središtu ove rasprave je dilema o prirodi, karakteru funkcija, čak
i o samoj potrebi postajanja sindikata u društvima u kojima se, po oficijelnoj ideologiji,
ostvaruje radnička vlast-diktatura proleterijata.
Gramši smatra da sindikati nisu tip organizovanja komunističke društvenosti, za njega
adekvatni oblik organizovanja zaposlenih u socijalizmu predstavljaju fabrički saveti.
U raspravi vođenoj u samom Sovjetskom Savezu iskristalisale su se tri različite
platforme o poziciji i ulozi sindikata. Trocki i njegove pristalice iznose tezu o
podržavljenju sindikata- pretvaranju sindikata u državni organ rukovođenja i
upravljanja privredom.
Na drugom polu predstavnici Radničke opozicije u partiji su protiv birokratske
subordinacije (podređivanje) sindikata partiji i državi, a za njegovu autonomnu
poziciju i kontrolu nad upravljanjem privredom.
Prevagu odnosi Lenjinov, kompromisan stav kojim se podređena, transformisana
uloga sindikata koriguje njihovom funkcijom kontrole i zaštite radnika od
„birokratskih grešaka i deformacija sopstvene države“.
No, razvoj događaja u SSSR-u, posebno ukidanje svakog oblika pluralizma i
monoorganizovana struktura vlasti sveli su sindikat na privezak upravljačke
nomenklature. Sindikat postaje organ kontrole i disciplinovanja samih radnika,
posredstvom mehanizama obaveznog članstva, odnosno diskrecionog prava
sindikalnog aparata da upravlja značajnim fondovima i socijalna prava i beneficije,
distrubuira samo lojalnim i poslušnim radnicima.
Socijaldemokratski usmereni sindikati će postepeno evoluirati ka poziciji reformi
unutar kapitalizma. Krajnji ciljevi- podruštvljavanje vlasništva i socijalistička
proizvodna organizacija, imaju prvo karakter programskog, ideološkog dodatka, da
bi na kraju bili temeljito korigovani i praktično napušteni usvajanjem koncepta
mešovite ekonomije i pluralističkog društva(Britanski TUC)

90
Na toj poziciji je, bez ikakvih ograda, Američka federacija rada (AFL). Ona je od
osnivanja, krajem 80-tih 19. veka, prihvatila podelu profita, sigurnost posla i pristojne
nadnice radnika kao trajan cilj. Američki cehovni (AFL) i građanski sindikati (CIO)
će, nakon godina teških borbi i sukoba sa vojnim trupama, policijom i privatnim
vojskama, koje su poslodavci slali na štrajkače, služeći se i praksom sudske zabrane
štrajka, izvojevati pravo na organizovanje, zastupanje radnika i kolektivno
pregovaranje Wagnerovim aktom - 1935. U velikoj ekonomskj krizi 30-tih godina,
sindikati AFL-CIO zalagaće se i za državnu intervenciju u obezbeđenju sigurnosti
zaposlenih u slučajevima nezaposlenosti, starosti i radne nesposobnosti.
Treću veliku struju u sindikalnom pokretu, pored komunističke i socijaldemokratske, čine
hrišćanski sindikati koji svoju idejnu inspiraciju nalaze u papskoj enciklici De rerum
novarum, iz 1891. posvećenoj radnim odnosima. Međunarodna konfederacija hrišćanskih
sindikata, od 1968. Svetska konfederacija rada uticajna u zemljama sa jakom katoličkom
tradicijom zalaže se, polazeći od hrišćanskog morala i vrednosti, za klasni mir i saradnju.
Sledstveno tome, sindikati su profesionalne, a ne klasne organizacije. Ciljevi za koje se
zalažu hrišćanski sindikati- proširenje učešća u dobiti i svojini putem širenja radničkog
akcionarstva, i učešća zaposlenih i sindikata u upravljanju i kontroli poslovanja, bliski su
konceptu socijalnog partnerstva radnika i poslodavaca poniklom u redovima reformski
orijentisanog preduzetništva.
Kriza 30-tih i uspon fašizma i nacizma donose i model korporativnog uređenja društva u
kome je sindikat jedna od prinudnih, monolitnih i hijerarhijski uređenih korporativnih
asocijacija koje, strogo podređene vođi, partiji i državi, čine organizacionu osnovu
jedinstvenog-organskog i totalitarnog poretka.

3. Treća faza u razvoju sindikata- faza deradikalizacije i institucionalne integracije

sindikata, svoje začetke i osnove ima u kenzijanskoj ekonomskoj doktrini i konceptu i
praksi države blagostanja, kao i socijalnom paktu sindikata, vlade i poslodavaca,
postignutom u toku 2. sv.rata u Velikoj Britaniji i SAD.
Gotovo tri decenije nakon rata integracija sindikata u poredak biće univerzalan, opšti trend
koji karakteriše poziciju sindikata kako u kapitalističkim, tako i u socijalističkim i
zemljama u razvoju.
Prihvatanje koncepcije o postojanju,u zoni povećanja proizvodnje i redistributivnih
strategija države, zajedničkih ili bar komplementarnih interesa sindikata,
poslodavaca i države i rezultirajuće nastojanje da se održi i institucionalizuje
„industrijski i socijalni mir“, čine osnovu delovanja sindikata u zemljama razvijenog
kapitalizma. Po Dzonu Kenetu Galbrajtu, ceo sistem ne bi mogao da funksionise bez
sindikata I njegove uloge.
Sindikat, nakon potpisivanja ugovora i tarifnih pravila, obezbeđuje relativno stabilne
cene radne snage što omogućuje planiranje ukupne reprodukcije. Nakon svakog
poremećaja sistema, izraženog i kroz povećanje cena, svojim zahtevom za
povećanjem nadnica, sindikat ponovo uspostavlja ravnotežu nadnica i cena. Na taj
način menadžeri su prinuđeni da prostor za povećanje proizvodnje i profita traže u
primeni novih tehnologija i usavršavanju organizacije poslovanja, što dovodi do
razvoja u interesu svih proizvodnih aktera.
Piter Draker ce u svom delu ‘Poskapitalisticko drustvo’ sustinu ovog procesa izraziti
konstatacijom da je ‘’revolucija produktivnosti pobedila klasnu borbu i komunizam’’.

91
Logika privrednog rasta i prosperiteta donela je, unutar kenzijanske ekonomije i modela
(minimalne) socijalne sigurnosti, većini zaposlenih radnu sigurnost, visoke nadnice i sva
druga spoljna obeležja položaja srednje klase-plaćene odmore, školovanje dece i sopstvene
kuće.Otudjenost u radu i nemogucnost kontrole proizvodnog procesa kompenzirana
je visokim nadnicama i trazenjem satisfakcije u sferi izvan rada – u privatnom i u
sferi potrosnje.
Raniju identifikaciju sa sindikatom kao alternativnom zajednicom u kojoj su razvijani
osećaji solidarnosti, duhovne bliskosti i kolektivnih pregnuća zamenilo je, daleko manje
intezivan, pragmatski i instrumentalan odnos prema članstvu u sindikatu kao
sredstvo za obezbeđenje određenih beneficija.
Uspostavljeni socijalni kompromis izraz je protivrečnog razvojnog procesa. Širenje okvira
delovanja sindikata, njihove zakonske i institucionalne garancije, plaćeni su odricanjem od
isticanja širih, političkih zahteva, odnosno dezideologizacijom i deradikalizacijom većine
sindikata. Novu poziciju sindikata na planu unutar sindikalnih odnosa pravi jasna podela
na sindikalnu birokratiju, prevashodno zainteresovanu za očuvanje svoje pozicije, i
većinom pasivno članstvo koje delatnost sindikata meri kriterijom ostvarenih
materijalnih efekata.
Gotovo identičan osećaj unutar-organizacijske apatije i instrumentalan odnos prema
kakvim-takvim beneficijama od članstva u sindikatu ima i članstvo sindikata u real-
socijalističkim zemljama.
Stvoreni privid autonomne pozicije i uticaja sindikata, izražen i kroz brojne funkcije i
razgranate, formalne aktivnosti, razbijan je inače svaki put kad bi zaposleni pokušali da im
autonomnom akcijom udahnu realni sadržaj. Nemoć sindikata i nezadovoljstvo njime,
plod su programske i kadrovske podređenosti sindikata partiji. Ne samo opšti
programski stavovi, već i konkretne partijske rezolucije predstavljaju programski okvir
delovanja sindikata i obavezno štivo brojnih oblika ideološkog obrazovanja u sindikatima.
Programski monopol partija zagarantovan je na akcionoj ravni i kadrovskim
monopolom. Tako su, iako manjina sindikalnog članstva, članovi i funkcioneri partije,
gotovo 100%, činili sastav sindikalnih organa.
Sa druge strane, da bi se poredak legitimirao kao sistem vlasti radničke klase
sindikatu su date brojne nadležnosti-od direktne zastupljenosti u političkim telima,
funkcija u oblasti osiguranja i zaštite, do stambene politike i sportsko-rekreativnih
aktivnosti.
Određeni, što veći, procenat radnika u partijskim organima i parlamentima bio je obavezan
politički dekor i ideološki cilj. To je vodilo ideološkoj mimikriji, pa su i dugogodišnji
politički funkcioneri, na osnovu svog početnog zanimanja, i dalje evidentirani kao radnici.
Sindikati u zemljama u razvoju deluju uglavnom u uslovima političke nestabilnosti,
nerazvijenosti, agrarne prenaseljenosti i malobrojnosti radništva i ukupnog broja
zaposlenih. Model sindikalnog organizovanja uslovljen je političkom orijentacijom zemlje.
Prosocijalistički nacionalni pokreti i režimi preuzimaju, uz modifikacije, model sindikata iz
real-socijalističkih poredaka. Režimi otvoreni uticaju bivših kolonijalnih metropola teže
pluralističkom sindikalnom i društvenom organizovanju, uz česte autoritarne i populističke
deformacije.
Na međunarodnom planu, osim u kratkom periodu (1945-1948) kada su svi značajniji
sindikati, uz izuzetak Američke federacije rada, bili objedinjeni u Svetskoj sindikalnoj

92
federaciji, sindikalni pokret je podeljen na tri međunarodne sindikalne centrale koje
organizuju svoje konkurentske regionalne i nacionalne filijale.
Razjedinjenost i organizaciona rascepkanost slabe poziciju sindikata u odnosu na
multinacionalne korporacije i njihove mogućnosti vođenja jedinstvene, planetarne
strategije

75. Sindikati pred izazovom promena:

Široki talas radničkih protesta krajem 60-tih i radikalizacija zahteva koji,

posebno u Italiji i Francuskoj, kroz praksu masovnih štrajkova uključuju i zahteve za
strukturalnim reformama i samoupravljanjem, označili su kraj perioda relativnog
industrijskog i socijalnog mira. Odgovor predstavnika krupnog kapitala, u uslovima
energentske krize, privredne recesije i procesa prilagodjavanja velikim tehnoloskim
promenama, ogleda se u nastojanju da se socijalni troskovi prebace na teret
zaposlenih, i nerazvijenih podrucja i zemalja.
Nemoć sindikata pred praksom zatvaranja fabrika i otpuštanja radnika uz prateće
seljenje kapitala u zemlje sa slabijom i rastegljivijom zakonodavnom regulativom i
zaštitom sindikalnih prava, jedan je od prvih i najozbiljnijih pokazatelja krize
sindikata do koje je došlo 70-tih godina. Koordinirani ideoloski i politickih napad
vlasnickih struktura je nastupao sa pozicije neokonzervativne kritike – ‘neefikasne
drzavne regulative i prekomerne distribucije socijalnih prava i beneficija koje nagrizaju
javni moral i disciplinu i u isto vreme poskupljuju nacionalnu proizvodnju’, imao je za
cilj ogranicavanje i eroziju prava zaposlenih i sindikata.
Sindikat se suočio sa višestrukim izazovom:
1. Tehnološke inovacije i uspostavljanje globalne korporacijske mreže imali su,
i u visokorazvijenim zemljama, negativne efekte po uposlenost. Automatizacija i
kompjuterizacija dovode do pada zaposlenosti u većini uslužnih delatnosti. Slična
sudbina zadesila je i proizvodno radništvo u klasičnim industrijama, dodatno suočeno
sa konkurencijom proizvoda iz zemalja sa niskim nadnicama i visokom
nezaposlenošću.
2. Nestajanje situacije gotovo pune zaposlenosti i permanentne nezaposlenosti,
5-15%, uz rastući pritisak imigrantske radne snage iz zemalja u razvoju i bivših
socijalističkih država, rezultirao je slabljenjem pregovaračke pozicije sindikata i rastom
nacionalnih i rasnih barijera unutar zaposlenih.
3. Sa stanovišta mogućnosti odbrane dostignutih prava zaposlenih, posebnu
opasnost predstavlja erodiranje klasičnog radnog ugovora i sve raširenija praksa
sklapanja ugovora na određeno vreme, odnosno sa skraćenim radnim vremenom, ili za
obavljanje pojedinog konkretnog posla. Ovi ugovori, koje karakterise nizi nivo radno-
pravne zastite, cine danas u Nemackoj 25-30% svih sklopljenih radnih ugovora.
Odnos moći je promenjen na štetu sindikata koji su, u odmeravanju snaga sa
poslodavcima i konzervativnim vladama, početkom 90-tih bili prinuđeni na
popuštanje i ustupke.
4. Stagniranje, pa i pad broja zaposlenih u klasičnim prljavim industrijama sa
pretežno manualnom radnom snagom i tradicionalno visokim stepenom sindikalne
organizovanosti i borbenosti, poput one rudara, dokera, metalskih i grafičkih
radnika, na jednoj, i sve veći udeo nemanuelne i ženske radne snage manje sklone

93
sindikalnom organizovanju, na drugoj strani, za konsekvencu imaju sve manji udeo
sindikalnog članstva među zaposlenima. Sindikalno organizovanje ne prelazi ukupan
broj od 30-50 %, a u SAD, FR, Spaniji, zemljama sa tradicijom sindikalnog org, do 15%.
No, daleko drastičnije forme i radikalniji ishod imala je kriza sindikata u real-
socijalističkim režimima. Postkomunističku sindikalnu scenu karakterišu radikalne
promene vezane za dezideologizaciju i deinstitucionalizaciju sindikata i nastajanje
sindikalnog pluralizma. Adekvatno izmeni ekonomskog i pravno-političkog okvira nužno
se transformišu i funkcije, metode i sredstva delovanja sindikata približujući se
modelu sindikalnog organizovanja u pluralističkim, kompetitivnim društvima. No,
česta preterana atomiziranost i međusobna suprotstavljenost sindikata, pokazuje
posebno u uslovima početne depresije proizvodnje, inflacije i nezaposlenosti sve svoje
nedostatke i ograničenja. Glavno pitanje ovih drustava je kako pomiriti brzo i
beskompromisno uvodjenje trzisnih mehanizama sa nuznim socijalnim
protekcionizmom.
Sindikati koji su se početkom 90-tih zalagali za ekonomsku šok terapiju i brz i radikalan
hod ka privatizaciji, suočeni sa visokom cenom reformi, našli su se pred izborom: ili i dalje
podržavati mere vlada i gubiti nauticaju među zaposlenima, ili preispitati svoje pozicije.
Zalaganje za socijalno ravnomerniji i uravnoteženiji ritam promena i veću meru državne
socijalne regulative, čini se mogućom osnovom približavanja suprotstavljenih režimskih i
antirežimskih sindikata. Pred njima je neodložan zadatak uspostavljanja ravnotežne
mere između tržišne utakmice i regulativne uloge države, između neophodne
radikalne privatizacije i očuvanja minimuma socijalne pravde.
Uloga sindikata u ovom procesu je nezaobilazna, pre svega u uspostavljanju
minimalnog socijalnog konsenzusa oko društvenih promena, kojima bi se uklonila
opasnost da, i na duži rok, negativni efekti promena pogađaju zaposlene i najsiromašnije
delove stanovništva i izazivaju permanentne socijalne potrese.
Osnovne dileme i problemi sa kojima je danas suočen sindikalni pokret vezani su za
određenje konkretnih sadržaja, i operacionalizaciju pravaca i sredstava, sindikalne
akcije u tehnološki i ekonomski i politički radikalno promenjenom svetu. Nova
strategija, svakako, uključuje i napor da se, ako ne prevaziđu, a ono bar ublaže brojne
osnovne političko-ideološke podele između sindikata, kao i suprotnosti koje svoju osnovnu
imaju u krajnje heterogenoj i složenoj strukturi sindikalnog organizovanja.
Klasična podela sindikata, koja za kriterijum ima različit ekonomski i politički okvir u
kome oni deluju, na sindikate u kapitalističkim, socijalističkim i zemljama u razvoju sve
više gubi na praktičnom značaju i ima pre svega komparativno-istorijsku vrednost.
Ublažavanje ideoloških razlika i uspostavljanje bar elementarnih vidova
međusindikalne saradnje, povoljne efekte ima kako na regionalnoj (primer Evropske
konfederacije slobodnih sindikata), tako i na ravni sindikalnog organizovanja u pojedinim
zemljama. Primera radi u Evropi, sa izuzetkom VB, Austrije, Norveske, Danske – zemalja
koje imaju jedinstvene nacionalne sindiklne centrale, situaciju karakterise sindikalni
pluralizam postojanje uz vise centrala i mnostva autonomnih strukovnih I granskih
sindikata izvan sindikalnih unija, sto proces usaglasavanja I akcionu koordinaciju dodatno
komplikuje.
Zato međusindikalna saradnja, uz kreiranje fleksibilnih metoda delovanja i
optimalnu organizacijsku mrežu, je osnovno sredstvo i mehanizam prevazilaženja
aktuelne krize sindikata.

94
76.Strategija sindikalnog delovanja

Razvijena strategija delovanja jedini je pravi odgovor na simptome krize sindikalnog

pokreta.
Sindikalnu strategiju možemo odrediti kao relativno trajan, jedinstven i koherentan
sistem 4 grupe elemenata:
1. sadržaja i ciljeva sindikalne akcije
2. funkcija sindikata u njihovom ostvarivanju
3. metoda i sredstva realizacije interesa zaposlenih
4.društvene uloge i principa i oblika sindikalnog organizovanja, kao neophodne
infrastrukturalne osnove efikasne sindikalne akcije.
Sadržaji i ciljevi sindikalnog delovanja:

Osnovne sadržaje aktivnosti sindikata možemo, tek uslovno, razložiti na 4 grupe ciljeva i
njima odgovarajućih aktivnosti.
Sadrzaji i ciljevi sindikalne akcije :
Prvu predstavljaju radna i socijalna sigurnost, odnosno sigurnost posla i materijalna
zaštita u slučaju nezaposlenosti.
Drugi, pristojan život i zarada, uključuje aktivnost uređenja tržišta rada, donošenje
tarifnih pravila i određenje egzistencijalnog minimuma i cene rada.
Treći obuhvata kompleks kvaliteta života, adekvatnih radnih, ali i ukupnih životnih
uslova, pre svega obezbeđenje bezbednih i po zdravlje neškodivih uslova rada i ekološku
zaštitu radne i životne sredine. Radna i životna bezbednost pretpostavljaju i socijalnu i
zdravstvenu zaštitu i penzione fondove i osiguranje. Standardi odgovarajućeg kvaliteta
života uključuju i borbu sindikata za obezbeđivanje pristojnog stanovanja i razvijene
komunalne infrastrukture, kao i prava na plaćene odmore i sticanje dodatnog obrazovanja.
Četvrtu grupu čine aktivnosti učešća u određenju razvojnih ciljeva i politike na mikro
i makro društvenoj ravni. Na mikro ravni pojedinog preduzeća, radi se o participaciji u
odlučivanju o investicijama i razvoju. Na makro društvenoj ravni sindikat razvija
mehanizme i procedure uticaja na odlučivanje, u tripartitnim telima i parlamentarnim
odborima i komisijama o svim pitanjima koja određuju radni položaj i životne uslove
zaposlenih. Radi se, pre svega, o radnom i socijalnom zakonodavstvu i programima
socijalnog osiguranja i zaštite, ali i o širokom krugu privredno-sistematskih rešenja,
svojinskom (pre) struktuiranja i konkretnim merama ekonomske politike, relevantnim za
sindikalno članstvo.
Osnovnu pretpostavku uspešnog delovanja sindikata na ostvarivanju ovih ciljeva
predstavlja borba sindikata za adekvatno normativno regulisanje sledeće 4 grupe
kolektivnih prava zaposlenih:
- prava na sindikalno organizovanje i udruživanje
- organizovanje štrajkova
- kolektivno pregovaranje
- učešće u upravljanju posredstvom participativnih tela i organa.
Funkcije sindikata:

95
Osnovna funkcija sindikata- instrument sabiranja rasutih energija i jačanje društvene moći
radništva, sindikat realizuje u promenljivim, krajnje razlicitim ekonomskim I socijalno
politickim okvirima manufakture i automatizovane proizvodnje, dirigovane i trzisne
ekonomije, pol monizma i pluralizma i u okviru autoritarnih i demokratskih poredaka. Uz
sve specifičnosti i razlike u načinu realizacije, relativnom trajnošću i opštim važenjem,
izdvajaju se 5 funkcija sindikata:
1. funkcija zaštite i unapređenja ekonomskih i socijalnih interesa zaposlenih, odnosno
uspostavljanja i realizovanja zahteva vezanih za radnu i socijalnu sigurnost, je
osnovna funkcija sindikata. Uz sve oscilacije i mene sindikati su, u dužem vremenskom
intervalu posmatrano, uspeli da svojom borbom obezbede povećanje realnih nadnica i
poboljšanje uslova rada, proširujući listu svojih zahteva i na područje izvan neposrednog
procesa rada. U vecini zemalja ini su nezaobilazni, mada najcesce slabiji, partner u
postizanju socijalnog konsenzusa.
2. politička funkcija- u užem smislu, politička funkcija sindikata vezana je za
kreiranje mehanizama i kanala uticaja na zakonodavne i izvršne organe vlasti, kada je
predmet njihovog odlučivanja neposredno vezan za delokrug rada sindikata.
Sindikati sa programski razvijenom platformom, pored podnošenja zakonskih
predloga i inicijativa i delovanja kao grupa za pritisak, sklapaju i različite relativno
trajne aranžmane sa političkim partijama i pokretima srodne političke orijentacije.
Sustina ovih sporazuma je pruzanje uzajamne podrske.
U režimima koji se ideološki proglašavaju za svenarodne ili sistemi sa vladavinom
radničke klase, sindikati su satelitski deo „jedinstvenih“ vladajućih snaga, imaju
paradržavnu ulogu i karakter i direktno su zastupljeni u političkim organima. No, u ovim
slučajevima formalni uticaj i širok krug nadležnosti plaćeni su gubitkom programske i
akcione samostalnosti.
3. Sirenje razlicitih koncepata i prakse industrijskih odnosa i demokratije u visoko
razvijenim zemljama, funkcija i oblik učešća sindikata u upravljanju privredom-
sadržaj i nivo uključivanja sindikata i zaposlenih u procese upravljanja uvek je izraz
uspostavljenog odnosa moći između poslodavca i uposlenih. Istovremeno, radi se i o
nastojanju, različito motivisanom, da se uvlačenjem u upravljanje proizvodnjom, kao i u
samo vlasništvo, zaposleni radno motivišu i identifikuju sa interesima kompanije.
Kritičari misle da je reč o prividu učešća u upravljanju, odnosno manipulaciji poslodavaca,
ili vladajuće političke birokratije, zaposlenima i sindikatom. Branitelji ističu da se radi o
realizaciji „humanih industrijskih odnosa“, socijalnom miru i partnerstvu, ili čak radničkoj
vlasti i (samo) upravljanju.
Uzaludno je i krajnje pogrešno tragati za jedinstvenom ocenom krajnje različitih modela
participacije i njihove evolucije i razvoja unutar različitih ekonomskih i političkih
poredaka. Radi se, pre svega, o čitavoj skali rešenja koja idu od:
1. modela informisanja, konsultovanja i savetovanja u kome mišljenja i stavovi organa
koji reprezentuju radnike nemaju obavezujući karakter, preko
2. prakse učestvovanja u odlučivanju o pitanjima koja se tiču samo uređenja odnosa u
neposrednom radnom okruženju
3. modela saodlučivanja, unutar paritetnih ili samostalnih organa o širokom krugu
nadležnosti do
4. modela i prakse radničke kontrole, ili
5. najrazvijenijih modela radničkog (samo) upravljanja proizvodnjom.

96
Različite zauzete pozicije prema ponuđenim modelima učešća u upravljanju imaju osnov u
nejednakoj proceni motiva zaposlenih, odnosno u različitom odgovoru na pitanje da li je
većina zaposlenih zainteresovana (i sposobna) da učestvuje u upravljanju i snosi
preduzetnički rizik, ili je sklonija da se zadovolji kontrolom radnih uslova i uticajem na
određivanje visine najmnine i da li su zaposelni skloniji kolektivnom vlasnistvu i
sopstvenim udelom u svojini. Inace, sve zemlje sem Engleske i Irske , imaju neki oblik
radnickog saveta srodnog organa ucsca zaposlenih u upravljanju.
Odnos sindikata i radničkog sastava organa u kojima se ostvaruje učešće zaposlenih u
upravljanju proizvodnjom može biti posredan ili neposredan. Uloga sindikata u upravljanju
je tako ili direktna, kada sindikat imenuje svoje predstavnike u organ upravljanja, ili
indirektan, kada se uloga sundikata svodi na sprovođenje procedure za izbor predstavnika
zaposlenih. U ovom drugom slucaju cesto dolazi do paralelizma u delovanju i tenzija
izmedju sindikata i participativnih organa.
4. poseban slučaj je praksa sindikalnog preduzetništva, odnosno sindikalnog
vlasništva, ili udela u vlasništvu, u bankama, osiguranju, turističkim objektima i
proizvodnim pogonima. Delom prihoda od sindikalnog preduzetništva mogu se
sufinansirati aktivnosti sindikata, posebno one čija je svrha obezbeđenje solidarnosti među
zaposlenima.
5. Najzad, peta, sa stanovišta podizanja dometa i efekata aktivnosti nezaobilazna, je
funkcija informisanja, obrazovanja i akcionog treninga članstva.

Metode i sredstva sindikalnog delovanja:

Ostvarivanje društvene uloge i funkcija sindikata pretpostavlja i primenu i razvoj brojnih

metoda i sredstava sindikalne aktivnosti. Metode delovanja se mogu globalno razdeliti i
klasifikovati na interne (unutarsindikalne) metode (poput usaglašavanja i
koordinacije akcija ili uzajamne pomoći i osiguranja) i eksterne metode delovanja
sindikata. Eksterne metode, polazeći od mere konfliktnosti odnosa sindikata sa
državom i poslodavcima kao kriterija mogu se razvrstati na:
1. metode pregovaranja
2. zastupanja
3. metode posredovanja
4. metode latentnih i manifestnih (otvorenih) industrijskih i širih socijalno-političkih
protesta i konflikata.

1. Dvostrani pregovori sindikata i predstavnika poslodavaca (komora, udruženja ili

unija) ili kolektivno pregovaranje u koje su uključeni i predstavnici vlade i državnih
agencija, kao agenti države kao poslodavaca, ima za cilj sklapanje kolektivnih
ugovora(opstih, granskih ili posebnih). Ugovorima se regulišu cene rada, radni uslovi
i odnosi, prava sindikata i zaposlenih, kao i sama procedura korekcije, revidiranja i
ponovnog sklapanja kolektivnih ugovora. Veština pregovaranja pretpostavlja poznavanje
motiva, namera i mentaliteta partnera u pregovorima, ali i realan uvid u činjenice i vešto
manevrisanje u sopstvenim, unutarsindikalnim sporovima. Zahteva iskusne i obucene
pregovarace, expertsko znanje, visok nivo organizovanosti i resursnu opremljenost
sindikata.

97
2. Specifične forme, postupke i sredstva odbrane interesa zaposlenih čine i
predstavljanje i zastupanje zaposlenih u okviru mešovitih, konsultativnih i
upravljačkih organa, kao i zastupanje zaposlenih u radnim sporovima.
3. U slučajevima u kojima neuspeh pregovora i nemogućnost iznalaženja
prihvatljivog rešenja za obe strane, prati istovremena nespremnost da se uđe u
otvoren konflikt i primene krajnja sredstva pritiska, pribegava se nekom od
postupaka metode posredovanja.
Strane u sporu pristaju na posredovanje neutralnog aktera (predstavnika državnog
organa ili nekog drugog, obostrano priznatog autoriteta) pri čemu se, sa stanovišta
obaveznosti njegove odluke razlikuju, koncilijacija i arbitraža. U koncilijaciji telo
koje posreduje iznosi samo svoje mišljenje koje za strane, učesnice u sporu nema
obavezujuću snagu i karakter. Organi arbitraže pak, zavisno od ovlašćenja koja
dobiju, usvajaju stav koji ima karakter obavezujuće preporuke ili konačne odluke.
4. Konfliktne strategije i metode delovanja sindikata predstavljaju izraz nastojanja
da se pritiskom, različitog obima i inteziteta, iznude ustupci ili popravi pregovaračka
pozicija.
Sindikati, zavisno od procene uspostavljenog odnosa moći i mogućih efekata svojih akcija,
razvijaju tri osnovne metode konliktne interakcije:
a) radne konflikte, pretežno latentne i prikrivene, koje ne prati prekid rada Prve,
pretežno individualne, neorganizovane i prikrivene vidove konflikata čine stanja raširenog
radnog apsentizma (izbegavanja ili tek otaljavanja radnih obaveza i brojnih propusta u
radu), praćena visokom fluktuacijom radne snage. Fluktuacija- učastala promena radnog
sastava, je izraz nastojanja zaposlenih, da zbog nezadovoljstva odnosima i dohocima,
napuste određenu radnu sredinu.
b) štrajkove
Organizovani (i prikriveni) kolektivni protesti, tzv. „sivi“ ili „beli strajkovi“ izraz su
procene sindikata da se ciljevi mogu bolje ostvariti bez otvorenog ulaženja u sukob.
Sredstva koja se koriste su usoreni rad i permanentno smanjenje proizvodnje, odnosno
oblici tihog bojkota poput bolovanja ili ignorisanja i izlovanja „biciklista“-pojedinaca koji
ostvaruju i premašuju radnu normu. Formalizam i bukvalno pridržavanje radnih upustava
(u javom sektoru i drzavnim organima najcesce) službenog postupka vezanog za radne
uslove i bezbednost zaposlenih i korisnika usluga do te mere usporavaju radni proces da
faktički imaju efekat prekida rada, odnosno štrajka.
Industrijska sabotaža se uglavnom javlja u sredinama u kojima su sindikati neuspešni, ili
uopšte ne postoje i gde nema gotovo nikakve tradicije kolektivnog industrijskog delovanja.
Ovaj tip sabotaže posebno karakteriše one vrste poslova na kojima se radi po satnici i u
kojima se plaća po ostvarenom učinku. Lori Tejlor i Pol Velton identifikuju tri glavna
motiva sabotaže: pokušaj da se reducira (smanji) napetost i frustracija nastali kao rezultat
gubljenja kontrole nad radnim ritmom i ukupnim uslovima rada; pokušaj da se olakša radni
proces, odnosno ostvare veća norma i učinci, i nastojanja da se izbori vlast.
Sabotaže koje u osnovi imaju borbu za vlast nad radnim procesom obično se javljaju u
sredinama u kojima postoje borbena tradicija i raširena, jasna svest o tome ko je kriv za
tegobe, a da istovremeno nema mogućnosti za protest službenim kanalima.
Štrajk je krajnje zaoštreni vid otvorenog sukoba, odnosno izraz nastojanja zaposlenih da,
nakon neuspešne upotrebe, ili usled nemogućnosti primene drugih manje rizičnih metoda,
svoje interese ostvare prekidom radnog procesa.

98
Ozbiljni sindikati štrajkovima pribegavaju tek nakon prethodne analize spremnosti
zaposlenih da uđu u štrajk i procene odnosa mogućih troškova i koristi od štrajka.
Organizovanje štrajka traži mnogostruku aktivnost, uključujući i propagandnu
kampanju i marketing, i podrazumeva raspolaganje sposobnim kadrovima i
materijalnim osnovom (štrajkačkim fondovima). Zato umeće organizovanja uspešnog
štrajka i jeste jedan od osnovnih testova zrelosti sindikata.
Osim direktnog stupanja u štrajk, pojam štrajka obuhvata i štrajkove najava i upozorenja,
štrajkove solidarnosti, kao i „radne“ i potrošačke štrajkove.
Relativno retko, sa izuzetkom kratkotrajnih, protesnih, ili štrajkova solidarnosti, sindikati
posežu za masovnim (i dugotrajnim) štrajkovima. Opšti, granski ili generalni
štrajkovi se tek izutetno organizuju. Pri organizovanju štrajkova, sindikati nastoje da
ostvare „minimaks“ strategiju- da uz minimalne troškove ostvare maksimalne
pozitvne efekte.
Organizovanjem štrajkova na ključnim tačkama proizvodnog procesa postiže se cilj da
učešćem u štrajku malog broja zaposlenih, koje treba finansirati iz štrajkačkih fondova,
budu paralisani značajni sektori proizvodnje.
Sa stanovišta načina organizovanja, štrajkovi se dele na organizovane i spontane. Ova
podela se može tek uslovno prihvatiti, jer svaki štrajk podrazumeva bar minimalnu
samorganizovanost. Ona se faktički uglavnom svodi na činjenicu da, za razliku od
organizovanih, sindikat ne stoji, makar ne javno, iza spontanih, odnosno neslužbenih,
„divljih“ štrajkova.
Spontani štrajk je ne retko sredstvo da se izvrši dodatni pritisak na partnere u pregovorima,
a da sindikat pri tom ne bude optužen za kršenje dogovora, odnosno da se štrajk
propagandno prikaže kao izraz nezadovoljstva članstva umerenim držanjem i zahtevima
svojih pregovarača. Nasuprot tome, divlji štrajkovi najčešće i jesu izaz revolta usmerenog i
ka sindikalnoj birokratiji i njenom konformizmu i nespremnosti da rizikuje i u pitanje
dovede svoje uže interese.

c) šire socijalne potrese.

Strajkovi se najcesce organizuju unutar kruga preduzeca ili ustanove, ali neretko izlaze
izvan njihovih okvira. U ovom drugom slucaju, najcesce, poprimaju i sa stanovista sadrzaja
zahteva svojih ucesnika, karakter sirih socijalnih protesta i demonstracija protiv vlade i
poslodavca.
Njihov najčešći sadržaj su javna kritika i osporavanje programa i mera i zahtevi za
smenu određenog organa ili ličnosti ili uslovljavanje pružanja podrške, recimo
određenom projektu vlade, prethodnim prihvatanjem sindikalnih kontrapredloga i
rešenja.
Sindikat se, po pravilu, odrekao postavljanja najširih političkih zahteva i obavezao da štrajk
najavi u određenom roku, kao i da obezbedi održanje radne bezbednosti i nužnog
minimuma proizvodnje. Poslodavci su se, sa druge strane, odrekli otpuštanja štrajkača i
dovođenja na njihovo mesto štrajkbrehera, kao i upotrebe fizičkog nasilja i hapšenja kao
taktike antištrajkačkog nastupa. U praksi, proceduiranje i zakonska regulacija konflikta
uvek ide vise u prilog jacoj, pregovarackoj strani. Izbor, primena i kombinovanje
razlicitih metoda sindikalnog delovanja uslovljeni su u velikoj meri
kontrastrategijama kapitala.

99
Na predloge i zahteve sindikata poslodavci mogu reagovati pogoršanjem uslova i jačanjem
tempa i inteziteta rada, odnosno primenom metoda proizvodnje kojima se smanjuje radna
autonomija i uvode restriktivniji sistemi vrednovanja radnih učinaka. Zahtevima za
povecanje najamnina parira se pricom uvecanim troskovima i smanjenju proizvodnje i
plasmana kao nuznoj posledici. Uporno istrajavanje zaposlenih na svojim zahtevioma vodi
ili racionalizaciji i otpustanju radnika ili seljenje u regione sa jeftinijom i neorganizovanom
radnom snagom. Ako drzavni aparat sane uz poslodavce i propise radnu obavezu,
kontrablokadaom i militarizacijom. Najžešći odgovor svakako predstavlja lock aut-
zatvaranje pogona i prekid proizvodnje
No, želeći da smanji rizik i troškove prekida proizvodnje, predstavnici kapitala
nastoje da preventivnim delovanjem i merama preduprede radničke zahteve i
ograniče prostor autonomsnog organizovanja zaposlenih.
Osnovni smisao i svrha preventivnog delovanja kapitala je razbijanje solidarnosti
zaposlenih. Ono se postiže merama poput diferenciranja statusa i položaja (po
profesionalnoj, polnoj, generacijskoj, nacionalnoj, rasnoj...osnovi), vezivanjem zaposlenih
za firmu nagradama za vernost i posebno, sistematskim stvaranjem i negovanjem logike
„samo bez mene“, odnosno pozicije i stava egoistične samoizolacije. Posebnu ulogu i
značaj ima uticaj poslodavačkog lobija u medijima i medijsko dezinformisanje o
prirodi zahteva, što sindikate lišava šire podrške i solidarnosti stanovništva.
Faktički uspostavljeni odnos snaga, odnosno tok i efekti sukoba sindikata i poslodavaca,
određeni su mnoštvom faktora. Nesporno najveći značaj i uticaj imaju kako sama priroda
ciljeva koji se žele postići, njihova opštost i značenje za sindikate i zaposlene, ali i
važnost za zaposlene i državu, tako i mera (ne) spojivosti uzajamnih zahteva i
očekivanja strana u sporu.
Veoma važnu ulogu i uticaj ima i širi socijalno-politički kontekst, posebno postojanje i
razvijenost institucija, mehanizama i procedura regulisanja konflikata i sam nivo
ostvarenih temeljnih sindikalnih sloboda i prava.
Upravo tripartizam- saradnja, balans moći i postizanje kompromisa između predstavnika
poslodavaca, sindikata i države omogućuje stabilizaciju industrijskih odnosa, time i
realizovanje makroekonomskih razvojnih ciljeva. Tripartitni organi npr. Ekonomsko-
socijalni saveti mogu donositi predloge za uredjenje trzista rada, politiku zaposljavanja,
angazovati se u resavanju industrijskih sukoba, ostvarivati politiku dohotka, odnosno
intervenisati u oblasti utvrdjivanja i raspodele najamnina.

77. Drustvena uloga i organizovanje sindikata.

Nasuprot društvenoj moći kapitala i njegovih predstavnika, osnovnu polugu i izvor

kontra moći zaposlenih, pored njihove brojnosti, čine upravo dobra organizovanost,
solidarnost i borbenost. Osnovna društvena uloga sindikata i jeste da bude
organizacioni okvir i instrument uspostavljanja društvene moći zaposlenih.
Prevladavanje fragmentiranosti i medjusobne suprotstavljenosti razlicitih grupa
zaposlenih, odnosno uspostavljanje uzajmanih odnosa lojalnosti i solidarnosti je
osnovni smisao i svrha sindikalnog organizovanja.
Proces identifikacije interesa radne snage, njihova dalja artikulacija i objedinjavanje su
sastavne komponente društvene uloge sindikata. Sledeći element društvene uloge sindikata

100
čini sam proces organizovanja (njegovi principi, tipovi i oblici), kao i socijalno-
ekonomska i politička mobilizacija članstva.
U okviru organizovanja i akcione mobilizacije članstva od temeljnog značaja je uloga
koordinacije i objedinjavanja različitih grupnih volja i aktivnosti:
(1) unutar i (2) u uslovima sindikalnog pluralizma, između sindikata, kao i (3) širem
povezivanju aktivnosti sindikata sa aktivnostima političkih partija i društvenih pokreta.
Samo se stvaranjem organizacijske kulture i duha borbenosti moze uspesno parirati
strategiji kapitala, baziranoj na statusnoj diferencijaciji i intresnoj i organizacionoj podeli i
suprotstavljenosti zaposlenih.
Krajnji efekat sindikalne akcije treba da bude konstituisanje jake pregovaračke moći
sindikata, kolektivna odbrana interesa i preraspodela moći u korist zaposlenih-
društvo ekonomske, socijalne i političke demokratije.

Načela, vrednost i principi sindikalnog organizovanja

Sindikat se može odrediti kao dobrovoljan, samostalan, relativno trajan, masovan i

univerzalan oblik organizovanja zaposlenih, usmeren prevashodno na zaštitu i
unapređenje njihovih socijalno-ekonomskih interesa i ciljeva.
Bitna odrednica sindikata je njihova nezavisnost u odnosu na državu i organizacije
poslodavaca i autonomna pozicija prema političkim partijama i širim socijalnim i
političkim pokretima. Istorija sindikalnog pokreta poznaje brojne primere delovanja
sindikata pod patronatom države, ili njihovog finansiranja i organizovanja od strane
poslodavaca u cilju neutralizacije i razbijanja svakog oblika samostalnog radničkog
organizovanja. Samostalnost sindikata i dobrovoljnost članstva u njima jesu zato bitan
kriterijum razlikovanja autentičnog, od kvazisindikalnog organizovanja i delovanja.
Daleko je složenija relacija sindikata sa političkim partijama. Sindikati značajan deo svojih
zahteva i aktivnosti realizuju unutar političkih institucija i time nužno čine deo političkog
univerzuma. Uspostavljanje različitih tipova i modaliteta odnosa sa političkim partijama
postaje tako gotovo neizbežno. No, nepostojanje bar minimuma programske, kadrovske,
organizacione i akcione autonomije sindikata, u odnosu na političke partije, je najbolji
kriterijum za ocenu da li se radi o autentičnom i autonomnom sindikatu ili tek o
partijskoj transmisiji i releju za prikupljanje podrške određenoj partiji.
Pored identifikacije osnovnih načela (autonomija, dobrovoljnost, masovnost i
univerzalnost) i vrednost (jedinstvo, solidarnost, uzajamnost i borbenost) koje stoje u
onovi sindikalnog delovanja, naredni konstitutivni element su sami principi i osnovi
organizovanja. Kada je reč o organizovanju, poseban problem za akciono objedinjavanje
članstva, predstavlja vrlo razuđena organizaciona struktura, pre svega postojanje
višestrukog osnova sindikalnog organizovanja.
Strukovni (i profesionalni) sindikati, oblik povezivanja zaposlenih određene struke ili
profesije (rudara, učitelja ili lekara) jesu najstariji, najdirektniji i najkonkretniji oblik
sindikalnog povezivanja. No, paralelno postojanje desetine strukovnih sindikata unutar
jedne kompanije često vodi naglašavanju najužih interesa i zahteva koji se teško mogu
usaglasiti.
Granski sindikati su oblik korekcije nedostatka strukovnog organizovanja. No, interesi
zaposlenih u različitim granama i delatnostima traže, takođe, na različitim teritorijalnim

101
nivoima (industrijskih basena, regija, zemalja ili grupe zemalja) odgovarajući dalji oblik
povezivanja i usaglašavanja.
Obezbeđivanje solidarnosti zaposlenih i nezaposlenih, jedinstva članstva u njegovim
promenljivim ulogama proizvođača i potrošača, saradnja zaposlenih iz regija različite
razvijenosti jesu sadržaji sindikalne akcije koji zahtevaju teritorijalno organizovanje i
povezivanje strukovnih i granskih sindikata u sindikalne centrale. Sindikalnim
centralama logično pripadaju i pregovori o minimalnom nivou zarada, kao i reakcije na
makro-ekonomske mere i promene radnog zakonodavstva.

Organizaciona struktura i odnosi u sindikatima

Bez obzira na vrstu (strukovni-granski, preduzetni-teritorijalni), odnosno osnov i širinu

organizacionog obuhvata (lokalni, regionalni ili generalni sindikati) svaki sindikat
predstavlja manje ili više razvijenu i složenu mrežu, horizontalnih i vertikalnih, odnosa
različitih oblika i nivoa organizovanja.
Sindikalne podružnice i organizacije u osnovnim radnim celinama predstavljaju osnovne
organizacione oblike nad kojima se formira (regionalna, strukovna, granska) struktura
sindikalnih organa različitih vrsta nadležnosti. Sindikalni organi bi se, analogijom sa
strukturom državne vlasti, uslovno mogli podeliti na zakonodavne (kongresi, konferencije),
izvršne (veća, predsedništva, izvršni komiteti) i nadzorno-sudske organe (nadzorne i
statutarne komisije i odbori).
Izuzetno značajna je i mreža, stalnih i ad hoc formiranih, funkcionalnih oblika
organizovanja (odbora, komisija, istraživačkih, obrazovnih i informativnih centara,
marketinških i razvojnih službi) koji se analitički bave pojedinim aspektima sindikalnog
delovanja.
Delatnost razvoja i koordiniranja različitih oblika sindikalnog preduzetništva, prikupljanja i
usmeravanja sindikalne članarine i upravljanja drugim materijalnim resursima su takođe od
vitalne važnosti za adekvatno funkcionisanje organizacije. Upravljanje finansijama i
kontrola nad sindikalnim fondovima jeste jedno od osnovnih sredstava sticanja moci unutar
sindikata i precizan indikator (ne) demokratskih odnosa u njima.
U pogledu osnovnih načela uređenja unutrašnjih odnosa (distribucije ovlašćenja i moći u
procesu odlučivanja i realizacije odluka) sindikati, gotovo bez izuzetka, u svojim
programskim i statutarnim dokumentima ističu centralnu poziciju članstva, otvorenost i
javnost rada, kao i demokratičnost odlučivanja. U praksi, međutim brojna odstupanja od
statutarnih normi dovode do razvoja i dominacije birokratskih tendencija. Pre svega,
sindikati kao i sve masovne organizacije složene strukture, praktično onemogućuju
neposredno angažovanje većine i nužnim čine predstavnički sistem odlučivanja koja
zakonomerno vodi uspostavljanju brojnih , hijerarhijski uredjenih linija podele poslova.
Predstavnička demokratija unutar organizacije gotovo zakonomerno vodi uspostavljanju
brojnih, hijerarhijski uređenih linija podele poslova. Podela poslova i specijalizacija,
rezultiraju zapošljavanjem profesionalnog aparata i izborom brojnih funkcionera, koji
vremenom aktivnost u sindikatu pretvaraju u profesionalnu (funkcionersku) karijeru. Vrh
sindikalne piramide, ovlašćen da koordinira akcije i utvrđuje strategiju i prioritete, faktički
sebi obezbeđuje kontrolu nad funkcionisanjem čitave organizacije, tako da je unutar
sindikata gotovo nemoguće pokrenuti neku akciju koja nema podršku rukovodstva.
U osnovi nadmoći, rukovodstva nad članstvom i njegovim organizacijama stoje:

102
1. kontrola nad unutrašnjom komunikacijom
2. finansijskim sredstvima
3. sindikalnim aparatom, vezanim za rukovodstvo egzistencijalnim interesom i, najčešće
biranim po principu lične odanosti, a ne stručnosti
4. izborni legitimitet na koji se, formalno-demokratski izabrani, sindikalni lideri mogu
pozvati
5. monopol nad političkim znanjima i veštinama.
Sindikalni vrh u velikoj meri utiče i na imenovanje nižih rukovodstava, podržavajući izbor
onih koji se lojalno odnose prema njihovim metodama upravljanja organizacijom. Mihels
kaže da su vodje upucene u vestinu politicke igre koje igraju u sopstvenu korist, tj.glavna
briga vođa je očuvanje sopstvene pozicije i statusa. Tom osnovnom interesu podređeni su
proklamovani organizacijski ciljevi i interesi zaposlenih, i zaključuje da oligarhijska
struktura čitave građevine ruši temeljno demokratsko načelo i formuliše svoj čuveni
„gvozdeni zakon oligarhije“. ''Ko kaze organizacija misli oligarhija''. Lipset, Trow i
Coleman, ''Sindikalna demokratija'', naglasavaju sest pretpostavki demokratizacije odnosa
u sindikatima.
Za demokratske odnose u sindikatima ključni značaj imaju česti izbori i konkurencija
programa i kandidata, odnosno legalno postojanje različitih frakcija i struja mišljenja
unutar sindikata koje se bore za podršku članstva. Veoma je značajno i donošenje
osnovnih odluka neposrednim izjašnjavanjem ili anketom članstva, pri čemu
rukovodstvo nema monopol na odluku hoće li se referendum (anketa) o određenom pitanju
održati i na koji način. Najzad, limitiranje dohodaka (i drugih beneficija) sindikalnih
vođa na nivo koji bitno ne prevazilazi prihode članstva, je važna pretpostavka
demokratizacije.Organizaciona decentralizacija, visok stepen samostalnosti je jos jedan
uslov za postojanje demokratskih odnosa u sindikatu.

Sindikalni monizam i pluralizam

Sindikalni pluralizam, organizovanje zapolsenih unutar više, nezavisnih i međusobno

konkurentnih, sindikata ima svoje brojne i složene posledice, kako po odnose unutar
svakog od sindikata, tako i po ukupnu pregovaračku moć zaposlenih u odnosima sa
poslodavcima i državom.
Pre svega sama mogućnost nezadovoljnog članstva da formira novi ili pak pređe u neki od
drugih postojećih sindikata, predstavlja ozbiljnu prepreku samovolji rukovodstva. Na
drugoj strani, fragmentacija i podeljenost sindikata, njihovi međusobni sporovi i sukobi,
lako mogu voditi stanju nemoći sindikata i zaposlenih. Objektivno vrednovanje sindikalnog
monizma i pluralizma i opredeljenje za jedan („jak, jedinstven“) ili više nezavisnih
sindikata moguće je ako se u procenjivanju njihovih prednosti i nedostataka pođe od
sledeća dva kriterija- autonomnosti sindikata i snage, organizovanosti i solidarnosti
zaposlenih.
Prva pretpostavka koja mora biti ispunjena da sindikalni pluralizam ne ometa postizanje
solidarnosti zaposlenih je autonomna pozicija svih sindikata. Nema saradnje, ali ni lojalne
utakmice za podršku zaposlenih, između autonomnih na jednoj, i od vlade i poslodavaca
zavisnih sindikata, na drugoj strani.
Pozitivni, stimulišući efekti konkurencije programa i aktivnosti sindikata mogu doći do
izražaja jedino pod daljom pretpostavkom da se u pitanje ne dovode minimum sindikalnog

103
jedinstva i uzajamni fer odnosi. Desetine strukovnih i granskih saveza koji deluju
samostalno ili u okviru minijaturnih i suprostavljenih sindikalnih centrala-paralelizam
organizovanja praćen odsustvom volje za saradnjom- dovode u pitanje očuvanje
solidarnosti kao temeljne vrednosti.
Zajednički nastup u oblastima poput radnog zakonodavstva, zaštite osnovnih sindikalnih
prava i poboljšanja, radnih i životnih uslova ne dovodi u pitanje programsku i akcionu
različitost i samostalnost, odnosno prednosti i vrednosti sindikalnog pluralizma i
kompeticije za podršku zaposlenih.
Strategija sindikatu suprotstavljenih aktera se i sadrži u tome da se različitim taktikama
(diferenciranjem položaja i pružanjem parcijalnih ustupaka „kooperativnim“ sindikatima,
pozivom na više „državne“ interese), ograniči i potkopa autonomija i postaknu sukobi
između (i unutar) sindikata. Sindikati moraju da sacuvaju kriticku distancu prema
programsko politicki bliskim strankama i vladama ukoliko zele da sacuvaju minimum
jedinstva i osnovne intrese zaposlenih.
Treću pretpostavku i (pred) uslov međusindikalne saradnje upravo i čini emancipovanje od
preterane partijske kontrole i uticaja. Političko-ideološke podele među zaposlenima jesu
jedan od ključnih osnova pluralizacije, pa i sukoba, unutar sindikalnog pokreta.
''Dezideologizacija'' – ostvarenje akcione saradnje na realizaciji konkretnih intresa , pri
cemu se sire politicke razlike ostavljaju po strani.

78. Sindikat i politicke partije

U istoriji sindikalnog pokreta dominantno je prisustvo tri osnovna modela odnosa

sindikata i političkih partija- 1.relativna dominacija sindikata, suprotna 2.praksa
podređenosti sindikata partiji, kao i odnosi njihove 3.saradnje i koordinacije
zasnovane na autonomiji i ravnopravnosti. Pored toga, bilo je struja u sindikalnom
pokretu, poput sindikalizma, koji su negirale svaku potrebu partijsko-politickog
organizovanja radnistva.
Za prvi model odnosa-organizacionu, finansijsku, pa i kadrovsku dominaciju
sindikata nad partijom, najbolji primer je veza koja postoji između laburističke
partije i Tredjuniona u Velikoj Britaniji. Tredjunioni su, pre svega, jedan od
osnovača i ključnih finansijera stranke. Njihovo članstvo je kolektivni član partije što
sindikatima omogućuje visoku zastupljenost njihovih delegata u organima stranke.
Ujedno to je i osnov znatnog uticaja sindikata na izbore u stranci, uključujući i izbore
za poslanike i samog šefa partije. Na drugoj strani, laburistička partija nema pravo
da delegira svoje članove ni u jedan rukovodeći organ tredjuniona.
No, ne treba zaključiti da laburistička partija ne poseduje programsku i akcionu
samostalnost. Napetosti, pa i otvoreni sukobi između laburističkih vlada i tredjuniona su
najbolji pokazatelj da se prostor i logika sindikalnog i partijskog organizovanja razlikuju i
da partija, ukoliko želi da osvoji (ili zadrži) vlast, mora voditi računa i o interesima drugih
grupacija unutar biračkog tela. Posebno, u modernim, razvijenim društvima u kojima
tradicionalno, sindikalno organizovano radništvo ne predstavlja društvenu većinu.
Na sasvim suprotnom polu je tip odnosa, razvijan pre svega u real-socijalističkim
društvima, u kome sindikati, i na programskoj i na organizacionoj i akcionoj ravni,
predstavljaju produženu ruku (transmisiju) države i vladajuće partije. Ovaj model je,
sa pravom, napušten, ali su njegovi recidivi još uvek prisutni u praksi mnogih sindikata.

104
Ravnopravna saradanja i koordinacija, predstavljaju treći tip odnosa sindikata i
političkih partija. Sindikati i sindikalno članstvo daju na izborima podršku
kandidatima stranke. Zauzvrat, prilikom pretresa zakonskih projekata u
parlamentima, poslanici maksimalno vode računa o interesima sindikata. Radi
akcione koordinacije sindikati i partije stvaraju, manje ili više trajnu i razvijenu mrežu
zajedničkih tela koji razmatraju sporna pitanja i upućuju preporuke sindikalnim i
partijskim organima.
Danas se brojni sindikati zalažu za zauzimanje neutralne pozicije u odnosu na političke
partije, ili pak dozvoljavaju formiranje (partijskih) frakcija unutar sindikata.
Nestabilizovano, trusno socijalno i političko tlo postkomunističkih zemalja, stvorivši
neku vrstu prelaznog i često nepreglednog i sindikalnog i partijsko-političkog
pluralizma, dodatno je umnožilo dileme sindikata oko utvrđivanja odnosa prema
političkim partijama.
Nestandardna situacija često proizvodi i netipična rešenja i odgovore. Jedan broj sindikata
izričito naglašava svoju nestranačku poziciju i striktno vezivanje za uži krug socijalno-
ekonomskih problema. Drugi izazov nestabilne političke scene i rizik pogrešnog izbora
političkog saveznika pokušavaju da prevladaju načelnom pozicijom ekvidistance
(jednakog odnosa) prema svim partijama i podrškom pojedincima od koji zavisno od
saglasnosti njihovih konkretnih predloga i mera sa interesima sindikata(sto moze ublaziti
unutarsindikalne podele po liniji razlicitih stranackih afiniteta clanstva i rukovodstva, a i
ostavlja siri manevarski prostor za lobiranje-obezbedjenje podrske za svoje zahteve, no ona
daje vrlo ogranicene kratkorocne efekte).
Treći nastupaju posredno-političkim promovisanjem i podrškom jednom broju nezavisnih
kandidata na izborima.
Četvrti na izborima samostalno ističu manji broj sopstvenih kandidata kako bi,
simbolično, ali direktno, bili zastupljeni u zakonodavnom telu.
Peti nastoje da sopstvenu isprofilisanu programsku poziciju i isparcelisanu partijsku scenu
dovedu u ravnotežu povezivanjem sa širom političkom koalicijom. Ovi sindikati najčešće
formiraju svoje političko krilo koje ulazi u izborne koalicije.
Razvijena saradnja sa partijama je jedna od pretpostavki uspešnog delovanja
sindikata, naravno uz istovremenu razvijenu medjusindikalnu saradnju. I
međunarodne sindikalne konfederacije insistiraju na, u odnosu na partije,
samostalnoj poziciji sindikata. Tako Evropska konfederacija sindikata stoji na
stanovištu da sindikati moraju biti samostalni u odnosu na političke stranke. Ne
podržava se uključivanje sindikalnih predstavnika na izborne stranačke liste, jer se
smatra smetnjom slobodnom odlučivanju unutar sindikata. Skandinavski sindikati,
americki AFL-CIO(koji tradicionalno podrzava demokrate i finansijski ih pomaze) ne
spadaju u takve sindikate. Reci Fetera, bivseg predsednika Saveza sindikata Nemacke,
jasno govore sta se podrazumeva pod 'nezavisnim' sindikatom.
79. Pojam, funkcije i različiti modeli socijalnog dijaloga

Socijalni dijalog predstavlja mehanizam i institucionalni okvir u kome predstavnici

Vlade i socijalnih partnera- reprezentativnih sindikata i unija poslodavaca, kroz
razmenu mišljenja i sučeljavanje argumenata nastoje da približe i usaglase stavove i
uspostave stanje socijalnog mira i kohezije.

105
Predmet socijalnog dijaloga cine a)ukupna ekonomska i socijalna politika, b)predlozi
zakona iz radnog i socijalnog zakonodavstva, c)proces privatizacije i njegovi efekti,
d)politika zarada i kolektivno pregovaranje, kao i e)prevencija i regulisanje konflikta i sva
druga pitanja od intresa za zaposlene, poslodavce i sindikat.
Svrha vođenja socijalnog dijaloga je postizanje kompromisa- socijalnog pakta o
sadržaju, dinamici i socijalnoj ceni ekonomskih i društvenih promena.
Socijalni dijalog predstavlja najbolji mehanizam i put da se izgradi i postigne socijalni
konsenzus, smanji tenzije i konfilkte a zemlje koje su to postigle su uspele da stabilizuju
socijalne odnose, su, komparativno posmatrano, ostvarile bolje ekonomske i razvojne
odnose. On pomaze i uspostavljanje demokratskih odnosa u drustvu i razvoj dobre
uprave, odnosno omogucava da se ostvare principi dobre vladavine. Bez ravnopravnog
i efikasnog socijalnog dijaloga nema pune demokratske legitimizacije poretka.
Uspostavljanje socijalnog dijaloga tada omogućava razmah inicijativa, uspostavljanje
međusobnog poverenja, stabilan i obziran institucionalan pritisak na Vladu i time stvara
pretpostavke za poboljšanje strateškog planiranja i stabilizaciju razvoja.
No, socijalni dijalog čini bitni, konstitutivni element- stub moderne demokratije, samo pod
uslovom da su njegovi učesnici zaista vođeni dobrom voljom, međusobnim poverenjem i
nastojanju da se u društvu promovišu i šire duh uvažavanja interesnih razlika i kulturu
tolerancije.
U osnovi uspešnog socijalnog dijaloga stoji potreba uspostavljanja socijalnog
partnerstva za demokratske promene i razvoj, svest da smo svi na istom brodu,
odnosno da postoji, uz sve razlike, zona zajedničkog interesa da dođe do stabilnog i
dinamičnog privrednog i društvenog razvoja.
Temeljnu osnovu socijalnog dijaloga čini prihvatanje logike konfliktnog socijalnog
partnerstva, odnosno ideologije društvenog zajedništva kojom se negira razumevanje
industrijskih odnosa kao „igre nultog zbira“ u kojoj pobednik dobija sve.
Drugu, operacionalizirajuću ravan čine šire ili uže primenjeni elementi
neokorporativizma sa njegova dva različita, ali komplementarna značenja. Prvo
značenje čini opredeljenje za uključivanje ključnih intersnih grupa u proces formiranja
politike, odnosno za logiku harmonizacije i uskladjivanja drustvenih procesa i odnosa.
Drugo, stav da interesne skupine da budu organizovane u mali broj specijalizovanih,
relativno brojnih i hijerarhijski, na nacionalnom planu dobro organizovanih organizacija,
koje raspolažu dovoljno reprezentativnom pregovaračkom moći i kapacitetima za
donošenje i realizovanje odluka. Time se logika demokratskog korporativizma jasno
razlikuje od totalitarnog pravila: jedan narod, partija, sindikat i organizacija poslodavaca,
ali i od nekoordiniranog, kompetitivnog i razmrvljenog pluralizma interesnih grupa.
Najzad, princip usaglašavanja polaznih pozicija i odlučivanje konsenzusom, socijalni
dijalog čini elementom šireg, participativnog i konsesualnog modela i razumevanja
demokratije.

Koncepti i modeli

Praktično, socijalni dijalog je idejni konstrukt- široki, zbirni pojam koji pokriva veoma
različite prakse, forme i sadržaje dijaloga i pregovora dva (bipartitni), tri (tripartitni) ili više
(multipartitni) aktera vođenih sa ciljem da se postizanje dogovora, stanja socijalnog mira i
kohezije izbegnu, ili bar redukuju, troškovi razornih socijalnih konflikata.

106
Moderni industrijski odnosi u svojoj osnovi imaju uverenje promotera da (konfliktno)
socijalno partnerstvo rada i kapitala proizvodi istovremene dvostruke pozitivne efekte-
kako one a)razvojne, ekonomske, tako i b)stabilizirajuće socijalne i političke rezultate.
Dijalog socijalnih partnera, kroz razmenu informacija i argumenata vodi smanjenju
strahova, frustracija i sukoba, uspostavljanje medjusobnog povrenja postizanje bar
elementarnog konsenzusa, odnosno stanje ravnoteze saglasnosti intresa.
Učešće zaposlenih u odlučivanju o organizaciji radnog procesa, uslovima rada, zaradama i
u slučaju da su (manjinski) akcionari, raspodeli profita, može imati značajno
mobilizacijsko i integrativno dejstvo.Zato forme bipartitnog socijalnog dijaloga, poput
ucesca zaposlenih u radu konsultavnih i upravnih organa, kao i praxa kolektivnog
pregovaranja i sklapanja sklapanja kolektivnih ugovora izmedju poslodavackih unija i
reprezentativnih sindikata , zaista mogu biti razvojno celishodne i voditi uspsotavljanju
socijalnog mira i kohezije.
Tripartitni socijalni dijalog pored reprezentativnog sindikata i asocijacije zaposlenih,
ukljucuje i predstavnike vlasti ili medjunarodnih org(MOR) ili nadnacionalne regionalne
integracije, omogucuje i participaciju i ukljucenost socijalnih partnera i u kreiranju
normativnog okvira i operativne ekonomske i socijalne politike. Logika ukljucivanja
drzave u socijalni dijalog lezi u cinjenici da se ona javlja u visestrukoj ulozi
medijatora i regulatora dijaloga ali i, u funkcijama javnog preduzetnika i poslodavca,
kao i velikog narucioca dobara i usluga. Drzava realizovanjem socijalnog dijaloga
izbegava rizike od krize akumulacije, na jednoj i krize legitimnosti i socijalne
podrske, na drugoj srtrani. Dijaloska kultura, tolerantan pregovaracki stav, i umece
empatije pretpostavka su svakog uspenog dijaloga.
Socijalni dijalog moze , dakle, biti u logici drustvenog neokorporativizma, formalizovan,
institucionalizovan, centralizovan, -podignut na nacionali i regionali nivo, i svobuhvatan.
Neolibralna paradigma socijalni dijalog svodi na dobrovoljan, autonoman cin tek
povremenih neformalnih i decentralizovanih kontakta i pregovora poslodavaca i sindikata,
suzen na sferu uslova rada i minimalnih socijalnih standarda. Liberali se zalazu minimalnu
i neutralnu drzavu, drzavu koja iskljucuje redistributivnu strategiju i mere, izuzev brige za
najsiromasnije.Sve ostrija konkurencija, nametanje i globalizovanje 'vasingtonskog
konsenzusa' vodilo je, i u redovima levice, prihvatanje preduzetnickog rizika i fleksibilnog
trzista rada, odnosno faktickom odricanju od 'pune zaposlenosti'

80. Pretpostavke i dometi socijalnog dijaloga u Srbiji

2001-ve potpisan je sporazum o formiranju Socijalno-ekonomskog saveta Republike

Srbije, na inicijativu Ujedinjenog granskog sindikata ''Nezavisnost'' i MOR-a, cime je bar
formalno-institucionalno inagurisana praksa socijalnog dijaloga u Srbiji. Pre toga, postojala
je praksa fingiranja socijalnog dijaloga, bal pod maskama, socijalni dijalog u
dominantnom rezimu drzavno-drustvene svojine gde nije postojala stvarna sloboda
ugovaranja izmedju, od drzave autnomnih, socijalnih partnera.
Odgovarajući društveni ambijent za institucionalizovani socijalni dijalog čine u Srbiji tek
nastajući: tržišna ekonomija, aktivno civilno društvo, razvijen politički sistem i

107
stabilizovane političke institucije, bazirane na legitimnom, široko prihvaćenom političkom
i izbornom zakonodavstvu.
Bez autonomne pozicije medija i otvorenog najsireg civilnog i politickog dijaloga nema ni
podrske uspostavljanju socijalnog dijaloga. Efektivnog socijalnog dijaloga nema ni bez
razvoja kulture dijaloga, međusobnog uvažavanja i tolerancije. Limitirani ucinci i rasireno
nezadovoljstvo dosadasnjom praksom rezultat su upravo odsustva medjusobnog povrenja i
spremnosti da se u dovoljnoj meri uvaze intresi i pozicija drugih ucesnika u socijalnom
dijalogu.Akteri socijalnog dijaloga su bili i nespremni i neosposobljeni za vođenje
socijalnog dijaloga. Izgradnja poverenja i vere u spremnost partnera da, kroz
argumentovani dijalog, koriguju svoje stavove, kao i njihovu rešenost da realizuju preuzete
obaveze, od odlučujućeg je značaja za funkcionisanje socijalnog dijaloga.
Nalazi istraživanja iz 2002. i 2003. pokazuju, međutim, da su zaposleni i građani, njih
približno 2/5, iako svesni značaja, nedovoljno obavešteni o svrsi i sadržajima socijalnog
dijaloga. Najvise se ne veruje Vladi, za koju se misli da samo kupuje vreme i stvara
prividnost dijaloga. Trecina smatra da ce na kraju sve biti uradjeno u skladu sa diktatom
kljucnih medjunarodnih finansijskih institucija, sto jasno limitira ocekivanja soc dijaloga
kao i spremnost da se u njemu ucestvuje.
Posredno, ovu ocenu potvrđuju i nalazi dobijeni istraživanjem koji pokazuju da je, u
odnosu na 2002., 2003. više nego prepolovljen (35%:15%) udeo zaposlenih koji smatraju
da bi se u velikoj meri mogao uvećati uticaj zaposlenih i sindikata vođenjem socijalnog
dijaloga sa Vladom i poslodavcima. Tek u nešto manjoj meri došlo je i do pada (28%:15%)
udela onih koji kolektivno pregovaranje smatraju veoma značajnim instrumentom za
uvećanje moći zaposlenih i sindikata. Sindikati moraju u daleko vecoj meri da informisu i
mobilisu clanstov i zaposlene za ucesce u tripartitnom i bipartitnom socijalnom dijalogu, da
odgovorno i realno definisu svoju pregovaracku platformu i da je uporno i jedinstveno
brane i trece, da u procesu pregovaranja usaglasavaju svoje stavove i formulisu bar
minimalnu zajednicku strategiju.
U celini gledano, može se zaključiti da samo ozbiljno i odgovorno uvažavanje pozicije
i realnih interesa partnera i njihovo strpljivo i argumentovano usaglašavanje može
voditi uspostavljanju poverenja i formulisanju zajedničkih interesa. Do stanja
socijalne kohezije može se doći samo društvenom koncertacijom- napredovanjem ka
kompromisu kroz otvoren i ravnopravni dijalog.
Odrziv socijalni diajlog nije moguc bez uravnotezenja pozicije i pregovaracke moci
ucesnika u socijalnom dijalogu. Posotojeca neravnoteza moci na stetu zaposlenih i
sindikata svoje korene ima kako u objektivno teskom ekonomskom i socijalnom stanju,
tako i u neizbalansiranim resenjima u posotjecem radnom zakonodavstvu.Potrebno je
formulisati jedinstveni i celoviti kodeks rada, prihvatljiv za sve ucesnike, kao i
reafirmisanje i uredjenje prakse kolektivnog pregovaranja i sklapanja kolektivnih ugovora,
garantovanje prava zaposlenih radnih standarda i poboljsanje rada inspekcija rada.
Uspesnog rada socijalno-ekonomskih saveta nema ni bez jasno utvrdjenih kredibiliteta,
reprezentativnosti i ravnopravne pozicije svih ucesnika. Eliminacijom privredne komore
status punopravnog ucesnika socijalnog dijaloga na strani poslodavaca pripao je Uniji
poslodavaca cija je reprezentativnost sumnjiva. Sindikate predstavljaju 3 relevantne
sindikalne centrale – UGS Nezavisnost, Savez samostalnih sindikata, ASNS, krajnje
nejednake snage i pregovarackih kapaciteta. Istrazivanja pokazuju da u ova 3 sindikata
clanstvo ima oko 45% zaposlenih, od toga SSSS i UGS oko 4/5 clanstva.

108
U Srbiji danas postoji goruća potreba za pokretanje ne bilo kakvog, već trajnog,
institucionalnog i ravnopravnog socijalnog dijaloga, mogu se navesti bar 4 ključna razloga:
1. Pre svega, u stanju ruinirane ekonomije i razorenog i osiromašenog društva, socijalni
dijalog je najbolji način da zemlja izađe iz zone visokog socijalnog i političkog rizika i
konačno čvrsto zakorači na put koji vodi ka demokratiji i prosperitetu.
2. Socijalni dijalog, posebno u osiromašenim društvima suočenim sa brojnim izazovima
tranzicionih promena, nema alternativu. Odsustvo socijalnog dijaloga i iskrene spremnosti
da se on vodi na ravnopravnim osnovama, vodi direktno u nekontrolisanu eksploziju
socijalnog nezadovoljstva, razmah socijalne demagogije i populizma i poraz demokratskih,
reformskih snaga.
3. Otvoreni i široki socijalni dijalog je najbolji mogući put da se dođe do preko potrebnog
sporazuma o pravcu, tempu i uravnoteženoj raspodeli troškova i dobiti od tranzicionih
promena. Sociajlni pakt bi sadrzao listu dogovorenih medjusobno uskladjenih
makrosocijalnih i ekonomskih indikatora (zaposlenost, zarade, proizvodnja, cene,
inflacija..) koji bi bili osnova za uredjenje medjusobnih odnosa.Pakt se ne bi vezivao za
mandat jedne vlade i predvideo bi mogucnost sporazumne revizije jednom godisnje.U
suprotnom, u teškoj socijalnoj i ekonomskoj situaciji, veoma je izvestan konfliktni scenario
u kome poslodavci i Vlada, pozivajući se na diktat međunarodnih finansijskih institucija,
insistiraju samo na socijalnom miru, restruktuiranju tržišta rada i oslobađanju od viška
zaposlenih, a zaposleni, sindikati i deo pozicije na rastu zarada i socijalnih davanja.
4. Neophodno je da Srbija svoje radno, sindikalno i socijalno zakonodavstvo prilagodi i
harmonizuje sa normativno-institucionalnim okvirom i praksom socijalnog dijaloga u
zemljama Evropske unije. Institucija socijalnog dijalog anije relikt samoupravljanja i
demgoska parola sindikata, vec poluvekovna praksa utemeljena na preporukama i
konvencijama MOR-a, koja potvrdu ima i u revidiranom tekstu Evropske socijalne povelje
iz 1996.
Institucionalizacija socijalnog dijaloga predstavlja i jasnu obavezu koja se postavlja pred
svaku zemlju kandidata za članstvo u međunaropdnim integracijama, da stvori zakonski i
institucionalni okvir za olakšavanje i sprovođenje socijalnog dijaloga. Socijalni dijalog
mora, pored nacionalne, posedovati i jasnu i razvijenu regionalnu i međunarodnu
dimenziju.
Polazeći od prethodno definisanih principa i pretpostavki i imajući u vidu činjenicu da se
država i njeni organi javljaju u višestrukoj ulozi najvećeg poslodavca, kao i regulatora
socijalnog dijaloga- posebnu ulogu i odgovornost za razvoj socijalnog dijaloga ima Vlada
Srbije.
Kroz dijalog sa socijalnim partnerima neophodno je institucionalizovati rad socijalno-
ekonomskih saveta (SES) i kroz usvajanje odgovarajuće ustavne odredbe kao uporišta za
detaljnije zakonsko regulisanje sastava, delokruga i načina delovanja SES-a. Posebno je
važna stručna, administrativna i finansijska podrška radu SES kroz formiranje Sekretarijata
i analitičko-istraživačke službe, kao i otvorenost njegovog rada kritičkom uvidu
javnosti.Kada je rec o sindikatima, potrebno je utvrdjivanje reprezentativnosti na svim
nivoima organizovanja i definisanje njihove ravnopravne pozicije, ukljucujuci i raspodelu
sindikalne imovine sto je kljucno za uspostavljanje medjusobnog poverenja i saradnje
sindikata. Institucionalni problemski okvir podrazumeva i postojanje mreže mirovnih i
arbitrarnih veća i posebne Agencije za posredovanje i mirno rešavanje sporova i sukoba.
SeS ne sme postojati samo na nivou Republike vec trazi citavu mrezu organa i na granskoj

109
ravni i na nivou jedinica teritorijalne autonomije i lokalne samouprave. Taodje on ne sme
imati samo povremnu konsultativnu i manifestacioni status. Razvijena vertikalna i
horizontalna mreza saveta i njihovih stalih i povremenih programskih odbora i radnih tela
je pretpostavka za kvalitetan i efikasan socijalni dijalog. Saveti moraju imati moc donoenja
zakljucaka i preporuka i pokretanje inicijativa vezanih za uredjenje pluralistickih
industrijskih odnosa. Takodje, sva kljucna pitanja,stavovi i odluke moraju se donositi
konsenzusom U instrumente za vođenje socijalnog dijaloga spadaju i Saveti za
zapošljavanje, kao i tripartitni organi odlučivanja i upravljanja, poput Upravnih odbora
fondova za penzijsko, invalidsko i zdravstveno osiguranje i institucija i agencija tržišta rada
i zaštite na radu. U socijalni dijalog se mogu, na odgovarajuci nacin, ukljuciti i NVO,
profesionalna udruzenja, expertske grupe, udruzenja potrosaca, nezaposlenih ...

50. Uslovi demokratskih promena:

Đerd Konrad s pravom tvrdi da je društvo sa strategijom jače od naoružane države.

Društvo uvek mora voditi računa da kada barata politikom ona ima dva lica. S jedne strane
ona reguliše odnose između pojedinca i države i to je dominacija, a sa druge ona usmerava
ka nekim vrednosti i to je kreacija. Upravo korišćenje te kreativne strane znači imati dobru
strategiju, kako preduslov razvoja demokratije u postkomunističkim društvima. Bez dobre
strategije može se desiti upravo obrnuto, pad u totalitarizam. Dobra strategija nije jedini
preduslov za promenu ka demokratji. Drugi deo ovoga je masovna podrška građanstva.
Zajedno, oni daju uspešan put ka demokratiji, koji ima nekoliko faza ili uslova.
Prvi se tiče Tokvilovog postulata o starom režimu, tj. da karakter prethodnog
režima umnogome utiče na kvalitet demokratskih promena. Tako, režim iz 90tih je ostavio
bolne ožiljke na srpsku javnost, a uloga straha koji je on nametnuo je očigledna.
Drugi uslov je Bičamova teza da kvalitet demokratskih promena u znatnoj meri
zavisi od načina kako je izvršen demokratski preokret. Moglo bi se reći da je Srbija srećno
prošla pored mogućeg nasilnog završetka revolucije, pa to popravlja umnogome njenu
poziciju.
Treći uslov je Šumpeter-Lipsetova teza o većem uspehu demokratije sa
ekonomskim boljitkom koji donosi društvu. U Srbiji se demokratija nakalemila na
devastiranu privredu, pa sa te strane ima težak zadatak.
Četvrti uslov je Moskina teza da kvalitet demokratske tranzicije zavisi od elita koje
je sprovode. Moska takođe pretpostavlja i postojanje produktivne političke formule koja
sprečava energiju potrebnu za promene da se rasipa. U Srbiji je evidentan nedostatak toga.
Peti uslov je Ofeov princip deetnifikacije politike, odnosno da etnifikacija politike i
demokratske promene ne idu zajedno. Ofe smatra da je problem kompresije demokratske
tranzicije koja se na Zapadu odvijala i po nekoliko vekova, dovela do toga da se sve
podvede u etnifikaciju.
Šesti uslov je Kinova sintagma o civilnom društvu kao neophodnom za
ograničavanje državne akcije. Problem u Srbiji nije nedostatak civilnog društva, već
njegovo pozicioniranje uz nosioce demokratskih promena. Ono treba da kritikuje i
ograničava, a ne i dalje da ih nosi i sprovodi. Demokratska vlast i civilno društvo treba da
imaju konfliktan odnos zasnovan na fer-pleju u demokratskoj areni.
Sedmi uslov je spoljašnji faktor, odnosno demokratske promene će umnogome
zavisiti i od toga kakvi su međunarodni odnosi sa demokratskim državama.

110
 ~Politička participacija~

51. Pojam i oblici političke participacije:

Političku participaciju možemo odrediti kao proces dobrovoljnog učešća

pojedinaca i grupa u iniciranju, razmatranju, donošenju političkih odluka i stavova, i
njihovoj realizaciji. Oblikovanje političke volje je njihov cilj. Za razliku od ovoga postoji i
prinudna paricipacija, ritualnog karkatera. Slobodna i dobrovoljna participacija
podrazumeva da svaki građanin jednakim pravom glasa, po punoletstvu može imati pravo
na participaciju. Da bi smo jasno razlikovali političku participaciju od drugih oblika
aktivizma potrebno je naglasiti da je o njoj rač kada se ciljevima i interesima daje nota
političkoga, i kada se nosioci iste odnose prema političkim institucijama.
Politička participacija može imati raznovrsne oblike, no ipak su dva osnovna:
mikro, mezo, i makro oblik participacije i; institucionalni i spontani oblik participacije.
Dakle prostor participacije može se ticati nacionalne i internacionalne ravni, ali i lokalnih
pitanja. Društveni pokreti su naročito bitni za povezivanje ovih nivoa participacije kroz
različite mreže inicijativa (misli globalno, deluj lokalno). Kada se tiče metoda za
participaciju, institucionalni metodi su najčešće različite peticije i referndumi, dok oni
spontane, vaninstitucionalne meode se vrte oko protesta, građanske neposlušnosti, i sl. Što
se tiče paricipativnih sadžaja, u njih ne treba ubrajati samo izbore, već i kampanju, tele-
marketing, tv debate i duele, stranačke tribine. Treba napomeniti i da participacija kroz
učešće u političkim partijama, se razlikuje po određenoj partiskoj disciplini i regulaciji koja
odlikuje partije. Najveća participativnost odraslih kroz partije se mogla naći u
realsocijalističkim partijama, gde se to kretalo između 10-15% ukupnog stanovništva.

52. Činioci i determinante političke paricipacije:

Nalazi o širini, učestalosti, kontinuitetu i intenzitetu političke paricipacije, čine

polazne kriterijum za klasifikovanje stepena političke patrticipacije. Samtra se da je srednji
nivo angažovanja u političkoj participaciji najučestaliji, dok su politički aktivisti i
apolitički mnogo manji. Tako po Mirbatovom istraživanju stanovništva SAD-a
stanovništvo sa ove tačke možemo podeliti u četiri kategorije: 1-3% stanovništva čine
politički gladijatori (političari), zatim 7-9% su frupe prelaznih aktivnosti koje učestvuju na
skupovima stranaka, treći su nosioci spektatorskih aktivnosti kojih ima oko 60% i koji
glasaju aktivno, i oko 30% čini politički apatično stanovništvo.
Danas najpoznatija tipologija obuhvata sledeće kategorije: aktivističko jezgro,
politički angažovano stanovništvo, povremeni participanti, politički pasivno, i apolitično
stanovništvo. Pasivno stanovništvo je ono koje ima stav da ne treba da paricipira jer njihov
glas neće promeniti ništa.
Pored stepena participacije, takođe u analizu valja uzeti i interese, informisanost,
političko umeće, ideologiju. Lasvel tako one koji učestvuju razlikuje na: autsajdere,
izvršioce, administratore, ideologe, svestrano razvijene. Pored ovoga politička sociologija

111
uzima još 5 varijabli kao relevantne za analizu participativnosti akoje se određuju na
dijahronskoj i sinhronskoj ravni: političko-institucionalne, situacione, političko-kulturne,
socio-kulturne, i individualne.
Obim političke paricipacije zavisi i od političke kulture socijalnog okruženja. Tako
antropološka, politikološka, i socijalna istraživanja pokazuju drugačiji pristup participaciji
u drugačijim kulturama. Tako u društvima sa nedemokratskom tredicijom srećemo
nesprenost na šire angažovanje, političku izolaciju, i podržavanje galvnog političkog toka.
Pored ovoga postoje još i političke kulture koje su tradicionalno vezane za institucije, ali i
one koje sa cinizmom pristupaju istima.
Faktor koji mžda najviše utiče na stepen participacije je socijalni status. Povoljniji
socijalni status uslovljava viši stepen političke participacije. I ne samo to, već neka
zamnimanja na višoj socijalnoj lestvici daju i više slobodnog vremena, čime se oblikuje
političko umeće i preciznije artikulišu politički interesi. Zato su političke elite uglavnom iz
takvih slojeva, pa ponekad povećanje participacije znači menjenje celokupne socijlane
slike društva. Za to je naročito bitan faktor organizovanosti, odnosno koliko se ljudi
uključuju i informišu, ili to bivaju, u neki politički proces. Ta organizovanost je od
posebnog značaja za radništvo i niže slojeve. Tako integrisana i organizovana „politička
klijentela“, kako naziva Ofe, će onda biti lakše saslušana od političkog vođstva. Država je
uvek pristrasna prema sindikalnim organizacijama u odnosu na pojedinačnog radnika, često
bivajući sprena na vanparalamentarna dogovore.
Pored ovoga možemo još izdvojiti različite stepene participativnosti u takvim
skupinama kakve su religijske, etničke, i nacionalne. Tako etničko i nacionalno može doći
do sukoba u „obojenim društvima“ pa da stepen participacije zavisi od toga. Religijska
komponenta može determinisati participaciju vernika.
Politička participacija, na kraju može biti i izraz „individualne jednačine“, nekih
porodičnih okolnosti, psiholoških predispozicija i stremljenja ličnosti i sl.

53. Politička participacija i demokratija:

Politička participacija postoji između ostalog da bi se realno uticalo na neke

političke procese. Samim tim jedan od ključnih relacionih odnosa jeste i onaj između
participacije i demokratije. Participacija kao složen pojam ne mora a priori biti vezana
samo za demokratiju, odnosno znak jednakosti između ova dva nije uvek nužan. Na primer
previše zahteva putem participacije može preopteretiti demokratski sistem i dovesti ga do
ruba anarhije kroz neefikasnost. Zato predstavnici pluralizma i kompetetiog elitizma, kako
nas upozorava Held, nastoje da participaciju i demokratiju povežu na taj način da se dobije
formula političke reprezentacije. Samim tim direktna politička participacija postaje
nepoželjna, a mase se usmeravaju ka biranju reprezentatitvne elite kroz edukaciju. Mase
same po sebi su nedozerele za političko mišljenje budući da su sklone sentimentima i
impulsivnosti. Šumpeter zaključuje da se zbog ovakvog stanja mora napraviti striktna
podela rada u kojoj birači i mase neće suflirati vođama. Ponekad, politička apatija je ta koja
pomaže demokratiju i njeno funkcionisanje, naročito ako se uzme u obzir da je politika
marginalno podrušije interesovanja običnog čoveka. Ipak Lipset smatra da totalna apatija
nije dobra, i da mase stalno treba mobilisati demokratskom edukacijom, budući da takvu
apatičnost mogu iskoristiti ekstremistički pokreti sa svojom simplifikovanom verzijom
političke stvarnosti budeći u njim sentimente. Demokratiju kompetetivno elitizma Moris

112
Diverže naziva „demokratijom bez naroda“. Takva demokratija je minimalna demokratija
za koji Sartori smatra da je jedina i moguća. Ipak, sa rađanjem novih društvenih pokreta
krajem 60tih godina dolazi do preispitivanja ovakvih minimalnih vidova participacije, pa
dolazi do kritika liberalne teorije. Tada se ovi pokreti okreću ka marksističkim
koncepcijama, i usvajaju stavova kakav je onaj o ukidanju razlike između građanskog
društva i države i odumiranja države.
Danas skoro da su odbačene teorije kompetetivnog elitizma jer se pokazalo da on
vodi odumiranju javnog mnjenja. Takođe postavlja se kao prioritet transaretnost rada i
ograničenje delovanja institucija, a to se bez participacije ne može. Na punoj participaciji
se insistira u domenima lokalne samouprave i sferi radnih odnosa. Ovakva participacija
onda ide u korist društvene redistripucije dobara u korist nižih društvenih slojeva.

113