Istorijska situacija

Problemska situacija, u kojoj se zatekao Gelen, kao i filozofska antropologija u cjelosti, jeste

razvoj   dva   međusobno   naizgled   isključujuća   razumjevanja   čovjeka.   Porijeklo   nastanka   tih   dvaju

oprečnih pristupra može se pronaći u novovjekovnoj filozofiji. Sa jedne strane, čovjek je definisan kao

produkt deterministički uređene prirode, u kojoj se pojavljuje kao ekvivalentan svome tijelu, te stoga i

zavistan od njega. Sa druge pak strane, čovjek je pokazivao kao i  produkt vlastitih i samostalnih, i u

neku ruku od prirode nezavistnih kognitivnih procesa. Međutim, sa razvojem prirodnih nauka, dolazi

do naginjanja ka razumjevanju čovjeka polazeći od njegovog biološkog sklopa.

Mnogi su Gelenovi prethodnici pokušali da svoju filozofiju izgrade u unutar gore naznačenog

dualizma.   Tako   npr.   prema   Gelenu,   Šelerova   filozofija   nije   zadovoljila   jer   je   čovjeka   svela   na

isključivo duh, koji mora biti natprirodan, jer, duh opredmećuje svijet, svoje tijelo i psihu, te kao takav

ne   može   biti   dio   toga   istog   svijeta.   Na   ovaj   način,   Šeler   je   prevideo   da   se   oblici   ponašanja

karakteristični   za   čovjeka   primjećuju   i   na   “nižim   supnjevima”,   u  domenu   njegovih   senzomotornih

reakcija,   Sprecifično ovaj, a i svi drugi pokušaju razumjevanja čovjeka kojima se on svodi na duh,

Gelen smatra metafizičkim jer su sami pojmovi na kojima su takve filozofije izgrađene, pojmovi poput

duha, duše, volje, itd. zapravo metafizički i dolaze u sukob sa iskustvenim posmatranjima. 

“Pri danas dostupnoj snati refleksivnog rasvjetljavanja metafizički iskazi imaju samo vrslo 

uslovnu snagu ubjedljivosti, a, prije svega, malu pravu snagu koja motiviše i određuje postupke 

realnih ljudi. Naspram obima dostižnog znanja o činjenicama, koje se često protivi svom 

sopstvenom neprotivrječnom poretku, iskazi formulisani kao apstraktne istine teško se mogu 

održati odječeni.” 264

Najbliži Gelenu jesu njemački filozofi, Plesner i ostali, koji smatraju da kultura, umjetnost i

relegija moraju biti prepoznati iz onog prirodnog, iz čovjekobe specifičnosti kao prirodnog bića. Oni

zapravo, traže interpretaciju čovjeka iz jednog, iskustvenog stava, koji bi bio pošteđen upravo onoga u

dotadašnju kulturu usađenog kartezijanskog dualizma.
 Vodeći se načelom naučno­empirijske analize  čovjeka, on odbacuje pristupe koje ili izvode

čovjeka iz  transcedentalno­metafizičkih  principa,  ali  i onu drugu, koja   čovjeka  izvodi  iz  životinje,

ističući da oba stanovišta unaju jednu zajedničku pretpostavku: naime, da čovjek ne može biti shvaćen

iz sebe samog, da se može opisati ili protumačiti samo kategorijama izvan ljudskog. Naturalistički

pristup, kaže Gelen, nije zapravo biološki. Njima izmiče ono što sam Gelen planira dokazati, da naime,

u čovjeku prebiva sasvim jednokratan, cjelovit nacrt prirode koji inače prije nije iskušan.   Ako se

biološki misli, tj. ako se misli iz tjelesnog, iz građe tijela, iz zakona razvitka organskog života ona da

propušta jedan bitan momenat čovjekove konstitucije. Naime, takvim se pristupom po Gelenu ne dolazi

do unutrašnje strane čovjeka – pojmovima naturalističke teorije ne mogu se ne samo dati odgovori na

pitanja poput šta je mašta, šta je jezik, šta je volja, već se njima ta ista pitanje uopšte ne mogu ni

postaviti. Ali, ostavlja se pitanje, kako to po Gelenu treba da izgleda biologijsko istraživanje, jer se ono

niđe eskplicitno ne odbija i obezvrijednjuje? 

“Ono se sastoji jedino u pitanju o uslovima egzistencije čovjeka. Posmatramo ovo čudno i 

neuporedivo biće, kome nedostaju svi životinjski životni uslovi, i pitamo se: pred kakvim 

zadacima stoji takvo biće ako hoće da jednostavno održi svoj život, da produži svoje opstojanje,

ako hoće da održi svoju golu egzistenciju?” 

Gelen smatra da je je moguće razviti shvatanje čovjeka kojie se služi, tehnički rečeno, vrlo

specifičnim   pojmovima,   primjerenim   svom   predmetu.   Antropologija   je   koju   Gelen   u   svome   radu

predlaže  elementarna antropologija. To znači, da kao takva, ona ima jednoznačan predmet. Logički,

takva antropologija bi bila nadređena svakoj specijalnoj antropologiji, prije svega učenju o rasama, ali

takođe i psihologiji, kao i svakoj zasebnoj nauci koja od početka tematizira samo jedan poseban aspekt

čovjeka. Dakle,  razlika je  u nivou opštosti,  jer, sve su druge naučne  disciplone,  koje posredno ili

neposredno za svoj predmet imaju čovjeka, u svom istraživačkom pristupu usmjerene ka određenim

čovjekovim posebnostima. O tome Gelen eksplicitno govori u na sledećem mjestu:

“Morfologija, fiziologija, psihologija, lingvistika, sociologija, itd., takođe se bave prevashodno 

čovjekom, doduše tako da je jedino moguće za pojedinačne nauke: na način da na tom 

kompleksu svih obeležja istražuje određene strane i iz drugih ih perspektiva sagledavaju.”
 Pozitivno ucenje

Gelen počinje svoje izlaganje u Čovjek njegova priroda, pozivanjem na Ničeovu misao čovjeka
kao još neustanovljene životinje, na koji se nadovezuje: “bit čovjeka je na neki način nedovršena, nije
ukotvljena”. Odatle, na neki način konsekventno proizilazi da čovjek nema apriorne ciljeve, niti
istorijska obećanja, niti umnost. Antropologija 20. vijeka ovu Ničeovu tezu preutima u njenoj
potpunosti. Čovjek istovremeno ima kapacitet za tehnološku sofisciranost ali i za životinjske instikte.
Gelen ovo mjesto tumači time što kaže da je čovjek biće nedostatka, da je on sam sebi zadatak. Nema
mehanizam između podražaja, reakcije i rasterećenja.
Gelen se na ovu Ničeovu tezu nadevezuje tako je tumači iz svog antropobiologijskog okvira.
Naime, postavlja se pitanje, pred kakvim zadacima stoji čovjek, ako želi da održi svoju egzistenciju.
On kaže kako je posebnost ili sprecifičnost čovjekovog položaja u tome što je priroda u njegovom
slučaju krenula jednim posebnim i možda prije toga ne istraženim putem, ili, kako to sam Gelen kaže:
“on još raspolaže svojim sopstvenim zamislima i obdarenostima kako bi egzistirao, on se odnosi prema
samom sebi, po životnoj nuždi, kao što to ne čini nijedna životinja, on ne živi, kao što običavamo reći,
on vodi svoj život.” 15
Upravo odgovor na gore naznačeno pitanje, naime, na pitanje zadataka pred kojima se čovjek
zatekao, u pogledu održanja svoje egzistencije, treba da pojasni sprecifičnost čovjekovog položaja.
Ipak, kada se čovjek zapravo posmatra u tako naznačenom morfološkom, ili biologijskom smislu,
gotovo se odmah postavlja pitanje kako se ta neustanovljena životinja može održati u životu, ako je
zapravo toliko eskponirana i nezaštićena kao biće. Fizička konstitucija jeste zapravo prvi znak takve
nedovršenosti čovjeka, jer, lako je primjetiti koliko je čovjek, u poređenju sa mnogim životinjama, koje
imaju razvijene šeme reakcija na podražaje okoline, određen svojim fizičkim nedostacima. Naime,
čovjek bi, unutar čisto prirodnih uslova, kao biće koje živi naspram životinja, davno već bio istrebljen, i
to upravo zbog nedostataka koji ga u morfološkom aspektu razlikuju od životinja.
Istraživajući biologijski, šematski pristup, Gelen zaključuje kako životinje pokazuju neku vrste
vezanosti za svoju okolinu, i to za sasvim sprecifične djelove njene. Instilti su životinja, kao i njihova
cjelokupna organska građa, usmjereni ka ovim sprecifičnim djelovima prirode, i njima na neki način
rukovođeni. Sa druge strane, ista ta priroda čovjeku daje određenja, ali ga ne određuje, ona mu prepušta
ispunjenje svojih mogućnosti. Čovjek ima sposobnost da pomjeri i čak možda modifikuje svoje porive,
pa i da ih pomjeri u sasvim drugom pravcu. Dok je životinja upregnuta u polje nagona i neposrednih
uticaja, neposrednih situacija te na kraju promjena tih situacija, čovjek se može od tih istih situacija
distancirati. To je jedino moguće ako se čovjekovo fizičko-morfološko ustrojstvo posmatra sa tačke
djelatnog, od ideje čovjeka kao djelatnog, a ne ustanovljenog bića. Naime, upravo ću gore naznačeni
čovjekovi morfološki nedostatci, tj. nedostatak njegove specijalizovanosti u tome pogledu, ono što
čovjeku pruža onu, kako to Šeler kaže, otvorenost ka svijetu.
“Fizička nespecijalizovanost čovjekova, njegovo organsko neposjedovanje sredstava, kao i začuđujući
nedostatak pravih instikata grade, dakle, među sobom jedan sklop prema kome otvorenost u svijet,, ili
što je isto, otkinutost od okolnog svijeta čini suprotan pojam.” 35
Gledano sa ove tačke, čovjekova je otvorenost ka svijetu zapravu u osnovi opterećenje – čovjek je
svojom prirodom objekat nadražaja koje on mora da savlada. Na ovom mjestu Gelen uvodi jedan od
ključnih pojmova svoga sistema, pojam rasterećenja. Taj mu pojma služi da naznači specifično ljudski
zadatak, naime, zadatak da sopstvenim sredstvima i sposobnostima preuredi uslove svoje egzistencije.
To je ona specifičnost ljudskoga položoja koja je gora bila naglešena, naime njegova sposobnost da
svoje porive modifikuje i ukroti. U pojmu se rasterećenja može naći i klica Ničeovog uticaja, posebno
na mjestima na kojima Gelen o njemu govori na način iskorišćavanja opterećenja u službu života.
Čovjek upravo u toj nedovršenosti i opterećenosti pronalazi moć djelanja.
“Sada se pokazuje kako se one veće funkcije pojavljuju u ovom, u širem smislu biologijskom pitanju
kao životne nužnosti, da su, dakle ukomponovane, u taj morfološki posebni položaj. Oba misaono niza
teku stoga zajedno u pojma djelovanja, čija bliža empirijska analiza pokazuje, na svakom koraku, prave
strukture, tj. kategoije koje sadrže sklop tjelesnog i duševnog” 17

“Uslijed svoje organske primitivnosti i lištenosti sredstava, čovjek je nesposoban za život u svakoj
stvarnosti prirodnoj i praiskonskoj sferi prirode. On, dakle, mora da sam sebi nadoknadi sredstva koja
su mu organski uskraćena, i to se događatako što djelatno prerađuje svijet u nešto što služi životu.” 37
Zaključak

Gelenovo viđenje čovjeka otvara i pitanje institucija. Institucije, prema Gelenu, jedine mogu, ili
tačnije, jedini se preko njih može organizacija arhitektonskog i dobro orijentisanog sistema poriva.
Gelen smatra da institucija kao sistem omogućava, tj. pruža dostojanstveno izvršenje vlastite
djelatnosti. Ideja institucije podrazumjeva da se ja u njoj dobro osjećam, ali i dostojanstveno, što je
možda i bitnije. Takav je pristup, sistem omogućavanja, poprilično suprotan liberalnoj politici.