PRETEČE I POČECI REFORMACIJE

Zamisao o reformi katoličke crkve postaje sveprisutna početkom XVI veka a odnosi se na
njene, kako Čedvik navodi, ,,i glavu i udove”. Period do XVI veka funkcionisao je po
šablonu, vladari nisu mogli da urade ništa bez pomoći ili dozvole Pape. Sa takvim oblikom
hijerarhije vladavine događalo se često da Papa ima preveliki udeo kako u crkvenim, tako i u
državnim poslovima. To je pokrenulo ideju o ograničavanju moći Pape, međutim nije naišlo
na apsolutnu podršku jer je na dvorovima bilo onih koji su kako na Papu tako i na njegove
postupke gledali kao na izvestan vid protekcije koja im je bila neophodno za delovanje u
svoju korist. Crkva je u tom periodu trgovala položajima (svako je, za određenu količinu
zlata, mogao biti na primer župan) i taj greh je u istoriji pozat pod stručnim nazivom
„simonija“. Svima je, pa čak i onima u redovima katoličke crkve, bilo jasno da do reforme
mora doći, međutim niko nije znao kad i na koji način će se to dogoditi.

Prvi (koliko toliko uspešan) pokušaj reforme, dogodio se na crkvenom koncilu (1512-1517) u
Lateranskoj crkvi, kada su donete odluke administrativnog tipa: Biskupi bi trebalo da imaju
veću vlast nad redovnicima, a raskol i jeres trebalo bi ugušiti. Takođe, tada je Turska, kao
centar islamske veroispovesti, okarakterisana kao pretnja hrišćanskoj Evropi. Međutim, ni
jedna od tih odluka se nije odnosila na učenje katoličke crkve.

Nakon tog koncila se, nasuprot očekivanjima, nije mnogo promenilo. I dalje se trgovalo
indulgencijama, kao i položajima. Sledeća stvar koja je smetala tadašnjem katoličkom svetu
bila je centralizacija vlasti Pape. Tadašnji papa, Julije II, više je delovao kao italijanski princ
nego vođa sveg katoličkog što postoji. Katolicizam, kao religija, je postojao u čitavoj
zapadnoj evropi, ali vlast je bila smeštena u Vatikanu, koji postaje uporište svega protiv čega
se izvorno katoličanstvo borilo. Sam Luter je jednom rekao, da sve i kad bi mu ponudili novac
da ne ode u Rim, opet bi to učinio jer bi u suprotnom mislio da neosnovano vodi borbu protiv
Pape. Za razliku od svetovnog vrha katoličke crkve, u Evropi je još bilo ljudi koji su smatrali
da je siromaštvo najuzvišenije načelo morala, i nažalost, nad takvom grupom istinskih vernika
su i vršena najveća nedela katoličke crkve.

Svi gore-navedeni uslovi za reformaciju uzrokovali su nastanak onog što je na najdirektniji

način uticalo na nju, a to je jačanje državne vlasti.

Vladari Engleske, Danske i Portugala kao i nemački prinčevi početkom šesnaestog veka
imali su daleko veće mogućnosti od svojih prethodnika. Sama Crkva dovedena je u nezavidan
položaj, šta više delanje crkve bilo je podređeno delanju države i njenom bržem razvoju.
Smatra se da je Papa svoj uticaj izgubio naviše Bolonjskim konkordatom, i onog trenutka
kada je priznao inkviziciju kao nezavisni organ španske države. Time je dopustio Španiji da
na glavne pozicije u telu inkvizicije sama postavlja svoje ljude. Takođe, regulisno je da ne
postoji mogućnost žalbe Rimu, i time dolazi do decentralizacije Papske vlast.

Slabljenje Papine pozicije ogledalo se i u načinu na koji je on delao. Zapravo, on je i dalje

mogao pretiti bulama, ili pretiti svrgavanju sa prestola, ali suština ispunjenja svih njegovih
zahteva sastojala se u pregovoru sa vladarima. To je prouzrokovalo stvaranje nuncija, koji
predstavljaju papinog ambasadora na dvorovima evropskih vladara.

U trenutku kad je moć Pape oslabila, i u trenutku kada se kršenje nekih do tada ustanovljenih
pravila počelo tolerisati, dolazi do nastanka humanizma (stavljanja čoveka u prvi plan) i
renesanse (oživljavanje starih antičkih vrednosti).
JAN HUS

Jan Hus je po uzoru na Džona Viklifa govorio protiv indulgencija. Hus je tvrdio da papa ili
biskup nemaju pravo da uzmu mač u ime crkve. Govorio je da se trebaju moliti i za svoje
neprijatelje i da ljudi dobijaju pravi oprost grehova stvarnim pokajanjem, a ne otkupom
grehova novcem. Teolozi su odgovarali Husu, ali bezuspešno. Husovi sledbenici su spalili
papsku bulu i rekli su da treba slušati Husa, a ne crkvu, koju su smatrali pokvarenom
institucijom ogrezlom u simoniji.

SAVONAROLA

Signoria (tiranija) Medičia u Firenci prekidana je dva puta (1494-1512) i (1527-1530). Kada
je Piero de Medici zbog sramnog držanja prema Francuzima oteran iz Firence 1494. godine,
ceo ustavni sistem se srušio. Pošto je rad svih državnih institucija održavao signor, sa
njegovim nestankom razotkrivena je nemoć nosilaca vlasti da svoja ovlašćenja obavljaju
samostalno. Avgusta 1495. godine donet je zakon po kome je pod pretnjom smrtnom kaznom
zabranjeno sazivanje Parlamenta, kao ragularnog pučkog organa. Zakonodavstvo je dospelo
pod kontrolu dominikanskog sveštenika Đirolama Savonarole, koji bio najžešći borac protiv
Parlamenta. Savanarola je oformio savet (Consilio Maggiore) koji je dobio pravo da odlučuje
o svemu i bio sastavljen od 3.200 članova (otprilike 3% populacije Firence). U pitanju su
uglavnom bili najbogatiji građani i građani koi su ili pod kontrolom Savonarole i njegovih
saboraca, tzv. plačljivaca. Time je na mesto signorie Medičija, stupila kvaziteokratska
tiranijaSavonarole, koji je tokom sledeće četiri godine pokušavao da spoji hrišćanski
puritanizam sa nekom vrstom demokratskog despotizma. A kada je 1498. godine pao
Savonarolin režim, demokratija je u očima Firentinaca postal naomraženije državno uređenja,
u kojem su slobode građana još više ugrožene nego u tiranskoj signoriji.

Jedan od najvećih humanista na polju literature bio je Erazmo, koji je doprineo lakšem
širenju reforme. Imao je, baš kao i Luter, jedinstven stil pisanja koji je pomogao širenje
reformističkog duha. Ono što je najviše pomoglo samoj reformaciji bio je program upravne
teologije.

Njegove knjige bile su zabranjivane i spaljivane ali uticaj je svakako ostao. Isto tako, još
jedna stvar koja će se povezivati sa njegovim imenom, bila je njegova želja da se Biblija
prevede na narodne jezike. Njegovu želju „ispunio“ je Martin Luter koji je, prevevši Bibliju
na nemački narodni jezik, doprineo njegovoj afirmaciji. To se dogodilo 1521. godine, četiri
godine nakon što je na vrata Vitenberške crkve zakucao svojih 95 teza kojim je ukazao na
nepravilnosti u funkcionisanju katoličke crkve, prvenstveno misleći na prodaju indulgencija.

Kao jedna od posledica te reformacije, nastaje protestantizam, danas zastupljen u Nemačkoj,

odakle izvorno i potiče.

MARTIN LUTER

Prvobitno shvatanje Lutera o pravu na otpor:

Razlog zbog kog se Luter sve do Torgauške konferencije dosledno suprotstavljao svakom
aktivnom otporu prema vlastima, bez obzira na to iz koje kategorije podanika taj otpor
dolazio, bio je motivisan njegovom mržnjom i strahom od destruktivnih potenicijala rulje.
Obični ljudi su morali biti na svaki način zauzdani, tako da se uzdrže od prohteva i reči koji se
mogu preobratiti u pobunu i da ništa ne preduzimaju bez zapovesti starešina i sudelovanja
vlasti. Sve i kada krši Božje zapovesti, obični ljudi ne smeju da se pobune protiv vladara zbog
četiri razloga: "sam Bog želi da narod bude kažnjen", "pobuna nikada ne može proći bez
prolivanja nevine krvi ili štete", "niko ne može biti sudija u svojoj stvari" i "pobuna je delo
đavola". Sve što je običan čovek mogao da učini jeste da prepusti Bogu da na Strašnom sudu
kazni nosioce vlasti za sva nedela koji su na ovom svetu počinili. Ono što je Luter nesumnjvo
hteo da izbegne jeste da se rulja, kao mnogoglavo čudovište, podigne na ustanak i sruši ili
ugrozi postojeći poredak.

Tek nakon što je onemogućen svaki kompromis između katoličkih i protestantskih kneževa
Luter je nateran da se pridruži saksonskim pravnicima u njihovom opravdanju otpora
imperatoru koji ratuje i protiv Boga i prava. Sa drugim teolozima on objavljuje deklaraciju u
kojoj prihvata postojanje obaveze otpora. Luter će se odvažiti da sa drugim teolozima izrazi
svoje mišljenje saksonskom knezu-izborniku i hesenskom knezu o tome da postoji prirodni
poredak, u skladu sa kojim svako ima prirodno pravo da se brani od diktature imperatora i
zbog koje prestaju sve obaveze između podanika i najviše vlasti. Luter je ustrajavao na svom
stanovištu da u temelju svake države Dekalog i koji važi za sve ljude. Luter time još nije rešio
problem nastupanja podanika u situaciji kada državna vlast prestane da se drži zapovesti iz
Dekaloga.

Luterovo pravo na samoodbranu:

Pravo na samoodbranu Luter razvija u dve varijante:

1) Prva varijanta bi se mogla nazvati i pravom na otpor "Antihristu" ili "apokaliptičnom

tiraninu". Svi podanici imperatora su dužni da se pokoravaju svim njegovim političkim
odlukama, donetim na osnovu ovlašćenja koja on ima u Svetom Rimskom Rajhu Nemačke
Nacije. Ako imperator postupa u nekom drugom svojstvu - konkretno, kao najamnik pape u
ratu koji ovaj vodi protiv nekih kneževa i gradova - onda za njegove podanike ne postiji
nikakva obaveza na pokornost. Kada je u pitanju sam papa kao pokretač rata - pošto papa nije
nosilac nikakve vlasti koja potiče od Boga i koja na osnovu toga iziskuje pokornost i
odustajanje od otpora, to on ne može biti čak ni tiranin već jedino čudovište. Ako jedno takvo
čudovište krene na Nemce i ako mu se pri tom pridruži i imperator onda ne postoje nikakve
prepreke da im se pruži otpor na svaki mogući način i svim sredstvima.

2) Druga varijanta mogla bi se nazvati pravom na samoodržanje. Luter piše da je moguće da

imperator i jedan deo kneževa krenu u rat protiv protestanata na osnovu legalno donesene
odluke, a da ipak otpor potonjih bude opravdan. Jer, kada ubice i krvožedni psi hoće da vode
rati i da ubijaju nije nikakva pobuna podići se i braniti se. Imperator i kneževi su tako postali
pobunjenici od kojih su se protestanti samo branili. Pobunjenikom može se nazvati onaj koji
neće da trpi vlasti i pravo, već ih napada i bori se protiv njih, hotevši da ih sruši, sam postane
gospodar i nametne svoje pravo. Odbrana od krvožednih pasa ne može biti pubunjenička.

Samoodržanje nije i ne može biti isto što i samoodbrana u pozitivnom pravu pošto se onaj ko
ga upražnjava nalazi van domašaja pozitivnog prava i postaje sam sebi sudija. Luter je sasvim
eksplicitan u svom stavu da samoodržanje nema nikakve veze ni sa religioznim zapovestima.
Ako imperator postane tiranin i napadne svoje podanike, onda više ne važi pitanje da li je
dozvoljeno boriti se za veru, već se treba boriti za svoju decu i porodicu. Kada je u pitanju
samoodržanje, onda je, dakle, svako ovlašćen da zaboravi i civilno i kanonsko pravo i da se na
osnovu prirodnog prava nasiljem suprotstavi krvožednim psima i onemogući im da uzmu ono
što im, u skladu sa njihovim animalnim porivima pripada, a to je krv.

ŽAN KALVIN

Federalnoteološka teorija:

Za Kalvina je Dekalog zaista postao svojevrsan pravni temelj saveza Boga sa narodom. Što se
zapovesti tiče, one su podeljene po pločama: prvu ploču čine četiri zapovesti koje se odnose
na samog pojedinca, a drugu ploču zapovesti koje se tiču pojedinčevog odnosa prema
bližnjem. Ove zapovesti će Kalvin učiniti centralnom temom ne samo svoje pravne teorije,
već i analize političkih institucija. Po federalnoteološkoj koncepciji iz starozavetnog ugovora
Boga i njenovog izabranog naroda proističe odnos obostrane obaveze. Božji ugovor sa
čovekom predstavlja po federalnoteološkoj koncepciji akt postavljanja uslova, definisanih u
Dekalogu, prema kojima će se čovek pokoravati Bogu, da bi zauzvrat dobio Božji blagoslov i
da bi živeo. Bog je samo poverilac, a ne i dužnik - ugovor je taj koji mu pribavlja poslušnost
vernika, dok njegovo obećanje blagoslova i života ne prati nikakva mogućnost vernika da
kazne njihovo izostanjanje. Ta logika se prenosi i na državu, koja je za Kalvina još uvek
Božja tvorevina i samim tim povlači jednaku obavezu na poslušnost podanika i vernika.

Pravo na otpor tiraniji:

Kao argument za nepružanje otpora tiraniji Kalvin ponavlja Tominu tezu o tiranima kao
Božjoj kazni za grehe puka i preporučuje usrdne molitve kako bi se Bog smilovao i sam
uklonio tiranina. Kalvinova ideja je podrazumevala božansko poreklo svih ljudskih institucija,
a pošto su i država i crkva potčinjene Bogu, one nužno zahtevaju pokornost podanika/vernika.
Opšte pravilo za Kalvina bilo je da je hrišćanin dužan da se pokorava i dobrom i lošem
vladaru jer, neposlušnost prema tiranskoj vlasti po Kalvinovom mišljenju bilo bi moguće tek
ako bi podanici kršili Božje zapovesti. Privatni pojedinac ima pravo samo na pasivan otpor po
ugledu na Hrista i rane hrišćane. Ukoliko pasivan otpor ne bi urodio plodom za pojedinca bi
preostalo samo to da se isele iz zemlje. Od ovog pravila postoji samo jedan izuzetak: ako bi
Bog izričito zatražio tiranoubistvo. Tada bi ono moglo biti dopušteno, ali ne svim privatnim
pojedincima, nego samo „osvetnicima“. Može se samo nagađati šta je Kalvina opredelilo da u
svojoj koncepciji predvidi „osvetnike“. Jedno od mogućih objašnjenja bilo bi da je Kalvinu
bilo potrebno neko rešenje u slučaju kada se tiranija uspostavlja nad pukom koji Bog nema
nameru da kazni. Međutim, stvari stoje sasvim drugačije tamo gde postoji pučki magistrat
zadužen za obuzdavanje kraljeve samovolje poput efora. U tom slučaju efori su dužni da
ograniče imperatovu samovolju.

Prirodno pravo:

U kontekstu Kalvinovog učenja, posezanje za prirodnim pravom u opravdanju otpora tiraniji

je praktično nemoguće jer su sadržaji prirodnog prava za njega manje-više indentični sa
Dekalogom. U skladu sa shvatanjem prirodnog prava čovek poseduje "prirodni instikt"
održanja društva, saosećanja sa drugim ljudima i izbegavanja okrutnosti, brutalnosti i
krvoprolića. No, kako je čovek biće koje je grešno, on ne može da razume svoju prirodu bez
pomoći Božje objave, tj. Dekaloga. Sklonost gresima, pa samim tim i nasilju, bila je po
Kalvinu posledica ovostranosti, a to znači degeneracije one dobre, izvorne prirode, pa je zato
malo verovatno da bi se kod njega moglo pronaći neko prirodnopravno uporište za pravo na
otpor tiraniji. Kao osnovnu instancu za širenje moralnih vrednosti Kalvin je video Crkvu.

OTMAN

Delo “Franko Galia” od Fransisa Otmana, jednog od najčuvenijih pravnika tog doba, najbolje
izlaže istorijske argumente protiv kraljevskog apsolutizma. Delo je objavljeno odmah posle
Vartolomejske noći 1573., pa se može smatrati odgovorom na taj događaj. Izvršilo je
ogroman uticaj i svi koji su težili ograničenju kraljevske vlasti pozivali su se na njega.
Međutim, iako je imalo određenu političku svrhu, delo je nije otvoreno pokazivalo, jer je
napisano kao ustavna istorija francuske monarhije. Polazeći od začetaka francuske države (od
dolaska Germana, koji su se organizovali po načelima slobode u odnosu na kralja) Hotman
dokazuje da je francuska monarhija uvek bila ograničena. Monarh je bio izboran, a staleška
skupština je svake godine donosila najvažnije zakone, koji su bili obavezni i za kralja. Ova
skupština je vršila vlast kao pretstavnik naroda, iz čega proizilazi da je kralj organ naroda,
istinskog suverena.
SPIS OPTUŽBE PROTIV TIRANINA

Dvostruki savez:

Vrhunac francuske monarhomaške misli predstavlja spis "Optužbe protiv tirana", objavljen
pod psedonimom Stefan Junije Brut. Postoje nagađanja da li je autor ovog spisa Filip du
Plesis - Mornaj ili Hjubert Languet. Pseudonim Stefan Junije Brut - Kelt, objedinjuje tri
istorijske ličnosti: hrišćankog mučenika Stefana, Lucija Junija Bruta i Marka Junija Bruta.
Kombinacijom ovih imena objedinjeni su motivi odbrane ispravne religije, uspostavljanja
ispravnog (republikanskog) uređenja i tiranoubistva. Dodatak Kelt na kraju treba da ukaže na
borbu Kelta protiv "rimskog despotizma".

Središte koncepta predstavlja teorija o dvostrukom savezu u kojem stoje kralj i puk: prvi
savez je radi ispravne vere, a drugi zarad ispravne vladavine.

Prvi savez otkriva teoriju o savezu Boga, kralja i naroda radi praktikovanja ispravne vere. Po
toj teoriji Bog je stvaralac kako naroda, tako i kralja - on ih sam bira i konstituiše kao takve.
Bog se u odnosu prema kralju stavlja u poziciju sizerena prema vazalu: kralj se zaklinje na
vernost i pokornost Bogu u skladu sa propisima božanskog prava. Puk ima pravo da se
odrekne svoje obaveze prema vladaru, ako se ovaj, kao vazal odrekao svojih obaveza prema
Bogu kao sizerenu.

Drugi savez počiva na pretpostavci prirodne slobode ljudi i njihovog odustajanja od prava
svoje prirode zarad neke velike koristi tj. zaštite koju daje država. Pošto niko nije rođen kao
kralj, niko ne može ni da vlada bez saglasnosti puka. U početku je puk neposredno na
skupštini birao svoga kralja, ali otkako su države počele da šire svoje granice i zato izbor vrše
predstavnici puka.

Pravo na otpor tiraniji:

U Optužbama protiv tiranina nalazi se dosta federalističkih elemenata: država se sastoji

od čitavog niza privilegovanih provincija , regiona i gradova koji predstavljaju države u
državi i samim tim u svakom momentu mogu da se odrupru eventualnoj tiraniji centralne
vlasti. Tiranin može biti tiranin-uzurpator i tiranin koji protiv-pravno obavlja regularno
dodeljenu mu vlast.
Protiv tiranina koji protivpravno obavlja vlast pravo na otpor imaju i niži i pučki magistrati i
to samo ako potpuno krši pravo i ugrožava puk. Niži magistrati mogu pružiti otpor i
jeretičkom kralju zbog religioznih razloga. Ukoliko se svi magistrati sastanu i ne mogu
jednoglasno da se dogovore oko pružanja otpora tiraninu, onda je za pozitivnu odluku
dovoljna većina. Protiv tiranina povesti rat je kao i protiv svakog drugog neprijatelja. Pravo
na pobunu ima i jedan niži magistrat na osnovu obaveze sprečavanja kralja i drugih magistrata
da ruiniraju državu. Takođe, kraljevi susednih država imaju obavezu da oslobode puk koji je
potpao pod tiransku vlast. Privatni pojedinac ne može nikada da pruži otpor tiraninu koji
protiv pravno vrši regularno dodeljenu mu vlast jer u ovim slučajevima radi se o ljudima koji i
sami postaju tirani

Ukoliko se desi da neki tiranin uzurpira presto, više nema mogućnosti da se govori o državi,
već pojedinci ulaze u stanje u kojem čovek čoveku postaje vuk. U takvom stanju tiraninu
može da se suprotstavi svaki prirodni pojedinac, pozivajući se na prirodno pravo. Prirodno
pravo nas, pre svega, uči da održimo i čuvamo svoj život i svoju slobodu.

ŽAN BODEN

U delu “Metodi za lakše spoznavanje istorije” govori o potrebi komparativnog izučavanja

prava i običaja raznih naroda i o vezi između društva i geografske sredine, posebno klime.
Narodi umerenog pojasa, po Bodenu, nadmašuju političkim talentom i osećanjem za pravdu
stanovnike južnih i severnih krajeva. Zato su oni iza prvih po spekulativnim sposobnostima, a
iza drugih po fizičkoj snazi. Severnim narodima treba upravljati pomoću sile, južnim pomoću
religije, a narodima umerenoh pojasa pomoću razuma.

Bodenova teorija države je izložena u delu “Šest knjiga o republici”. Ovo delo je izdato u
jednom od najkritičnijih trenutaka verskih ratova i trebalo je da posluži učvršćavanju
kraljevske suverenosti i verske tolerancije. Termin “republika” je uzet u klasičnom smislu i
označava državu, a ne oblik države suprotan monarhiji.

Za Bodena je država moralna ustanova koja treba da ostvari više vrednosti sadržane u
prirodnom pravu. Država nije sama sebi cilj već instrument za uzdizanje ljudi do shvatanja
pravde.

Temelj države je porodica, čija je osnova privatno vlasništvo. Država se od porodice razlikuje
po tome što ona upravlja onim što je zajedničko, a porodica svojim privatnim vlasništvom.
Država za Bodena nije nastala prirodnim putem umnožavanjem porodica, nego je produkt
sile. Veće celine, kao što je društvo, nastale su umnožavanjem porodica, a tek u borbama
između društava je nastala država.

Boden razlikuje državu od „grada“, tj. od one društvene zajednice koja ima zajednički jezik,
pravo, običaje i druge osobine koje ne mora imati država (grad odgovara modernom pojmu
nacije).

Za državu je bitno da ima jednu suverenu vlast i to je osobina koja je razlikuje od sličnih
zajednica. Suverenost je „najviša vlast koja nije ograničena zakonima“, odnosno vlast
donošenja zakona svojom slobodnom, ničim ograničenom voljom. Osobine suverenosti su: -
stalnost i trajnost - neotuđivost i nedeljivost
Boden odbacije mešovitu vladavinu koja po njegovom mišljenju nikad nije ni postojala, jer je
suverenost nedeljiva. Bodenova teorija suverenosti je imala cilj da istakne kralja kao
suverena. Međutim, iako je kralj vrh hijerarhijske lestvice, postoje i određena ograničenja
kraljeve vlasti.

Kralj je ograničen:

-prirodnim pravom koje je volja Božja. Kralj poštuje to pravo, a tirani ga krše

-međunarodnim pravom , kao jednom vrstom prirodnog prava, ali pozitiviranog

-privatnim vlasništvom koje je deo prirodnog prava i koje je sveto i nepovredivo

-ustavnim zakonom

Monarhija je za Bodena najbolji oblik, jer se pomoću nje može stvoriti velika i moćna država,
kao i sreća i blagostanje građana. Ali ne monarhija kao neograničena samovolja, nego pravno
konstituisani poredak. Međutim Boden ističe I niz nedostataka monarhije: nestabilnost
prilikom smene, više pretendenata na mesto… Boden osporava pravo bilo kakvih sankcija nad
suverenom, pa makar on bio i tiranin.

JOHAN ALTUZIUS

Teorija o simbiotskom suživotu ljudi:

Već u Mornajovoj i Languetovoj teoriji pokazala se potreba za trećim ugovorom (pored

ugovora o ispravnoj religiji i ugovora o vlasti) - ugovorom između samih pripadnika puka radi
pružanja otpora vladaru. Taj treći ugovor će kasnije u istoriji socijalnih teoriji postati poznat
kao društveni ugovor. Altuzijus nije mogao a da ne registruje potrebu za inoviranjem
monarhomaške ugovorne teorije. Na tu potrebu on će odgovoriti novom teorijom o
simbiotskom suživotu ljudi. U Altuziosovoj teoriji zajednički život proizlazi iz društvenog
ugovora kojim se pojedinci obavezuju na činjenje svega što je korisno i nužno za društveni
život. Iz zajedničkog života ljudi nastaje simbioza koja počiva na tri principa:
samodovoljnosti,uređenosti i unutrašnjoj čvrstini. Ljudi mogu živeti i u zajednicama kao što
su plemena, a da u njima ne nastane simbioza. Ove tri osobine su ono što Altuziusa najviše
zanima, a najboljeg garanta njihovog postojanja on nalazi u vlasti.

Prirodno stanje i društveni ugovor:

Altuzius ekplicitno odbacuje mogućnost da u prirodnom stanju nije bilo nikakve vlasti i da su
se pojedinci rukovodili isključivo odredbama prirodnog prava. To je, po njemu, bilo vreme
dok je još na zemlji vladao Bog bez posrednika. Kada je jevrejski narod zatražio nekog kralja
iz svojih redova, Bog je prvo postavio Saula, zatim Davida, da bi na kraju pravo izbora
vladara predao celom puku. Pravo puka da sebi bira vladara važi, dakle, kao biblijski
posvedočeno prirodno pravo. Puk ne bi, i kad bi hteo, mogao da otuđi svoj suverenitet pošto
mu ga je Bog dodelio kao prirodno pravo. Ugovor o nalogu kojim puk predaje vlast vladaru
koga je izabrao, ne znači otuđenje suvereniteta i isključuje svaku mogućnost naknadnog
ugovora, kojim bi vladar stekao suverenitet. Jedan takav ugovor o prenosu suvereniteta bio bi
ništavan jer bio kršio od Boga postavljeno prirodno pravo. Bog i dalje ostaje instanca koja
stvara, garantuje i sankcioniše prirodno pravo. Na osnovu ugovora o nalogu vladar se
obavezuje da će vladati u skladu sa tablicama Dekaloga i ustavom. Dakle, svaki vladar je
dužan da prvo vodi računa o Dekalogu, a tek onda o ustavu. Za Altuzijusa nije postojalo neko
prirodno pravo koje nije pozitivirano kroz biblijski tekst i na taj način zaštićeno božanskim
autoritetom. Osnovna razlika između države i svih ostalih zajednica jeste u tome što država
jedina ima suverenitet. Suverenitet mora da bude pučki, pošto ga je puk dobio direktno od
samog Boga. Za njega emocije i potpuno ujednačeni jezik, religija, običaji, moral i zakoni
čine etnički homogeni temelj nad kojim se uzdiže jedna kolektivistička država. Bog je
svakom narodu kao etničkom jedinstvu dao suverenitet, pošto ga je pretvorio u politički i
neprikosnoveni i jedinstveni puk.

Pravo na otpor tiraniji preko efora:

Iako Altuzijus ne pravi deobu ugovora na društveni ugovor i ugovor o vlasti ona je neizbežna
u arhitektonici njegove teorije. Puk ugovorom predaje vlast vladaru, ali svoju suverenost čuva
na taj način što sebi bira pučke magistrate - efore - koji imaju obavezu da kontrolišu vladara
da ne zloupotrebi vlast. Desi li se, pak, da je vlast zloupotrebljena efori su obavezni na otpor
jer predstavljaju puk, koji se po osnovu ugovora sa Bogom obaveza da Bogu da božje.
Altuzijus predviđa tri uslova za korišćenje prava na otpor 1) tiranija mora biti notorna 2)
tiranin mora biti opomenut 3)sva druga (miroljubiva) sredstva moraju biti iscrpljena. Ukoliko
bi se desilo da se vladar pretvori u tiranina i da efori tome ne pruže otpor, oni postaju
saučesnici. U tom slučaju, pravo na otpor tiraniji ima svaki pojedini efor koji može da se
upusti u borbu protiv saveza tiranina sa preostalim eforima. Altuzijus predviđa dve vrste
efora: opšte, koji se staraju o opštem stanju u državi (kneževi-izbornici) i posebne koji štite
posebne interese onih koje zastupaju (staleži). Iz toga proizilazi da su samo posebni efori
pučki magistrat, ali da im nedostaje ovlašćenje kontrole vladara. Ako se u jednoj državi
uspostavi tiranija nju mogu da zbaci samo opšti efori, dok jedino što posebnim eforima
preostaje jeste da otcepe deo teritorije od države na kojem imaju partikularni interes. To pravo
mogu da koriste samo staleži koji čine provincijalne efore i koji imaju svog predstavnika u
posebnim eforima države. Altuzijusove teorije imaju glavni cilj da opravdaju otcepljenje
nizozemskih provincija od Španije. Altuzijus je, u stvari, svojom teorijom uspeo da vladara
obaveže da sluša staleže, ali ga je oslobodio obaveze da deli vlast sa njima. Dakle, vladar
vlada samostalno, uz samo povremene konsultacije sa staležima, a ukoliko postane tiranin,
staleži moraju da mu pruže otpor.

Pravo na otpor tiraniji privatnim pojedincima:

Iako pravo na otpor tiraniji Altuzijus dodeljuje prvenstveno eforima a uskraćuje pojedincima
on ipak predviđa neke slučajeve u kojima i privatna lica mogu biti ovlašćena na otpor tiraniji.
Kao i francuski monarhomasi, on predviđa opšte pravo otpora uzurpatoru, ali tako što ga
karakteriše kao javnog neprijatelja. Osim otpora javnom neprijatelju otpor privatnih lica
dozvoljen je 1) kada efori započnu otpor, a privatna lica pomažu 2) kada vladar direktno
napadne podanika njemu je dozvoljeno da se brani. Altuzijus predviđa otpor privatnih lica i
protiv svakog magistrata koji prekoračuje svoja uvlašćenja u upotrebi sire, a da pri tom nije
postao tiranin. U slučaju, kada je život u pitanju kraljevski ustavi i prirodno pravo daju i
privatnim licima oružje protiv magistrata. Ovde Altuzijus obnavlja prirodno pravo na
samoodržanje i formuliše ga kao sasvim nedvosmisleno univerzalno pravo svakog pojedinca,
bilo on nosilac vlasti ili ne.
ЕНГЛЕСКА РЕВОЛУЦИЈА

Пре почетка револуције у Енглеској, за време владавине краља Чарлса I Стујуарта,

владао је грађански.рат. Дошло је до сукоба измећу војске парламента и војске краља
1642.године. На чело војске парламента дошао је Оливер Кромвел, који је
реогранизовао своју војску и тиме допринео победи над војском краља. Парламент је
организовао суђење Чарлсу 1649. на коме је донета смртна пресуда. Након погубљења
Чарлса, на место лорда протектора је дошао Кромвел, а у Енглеској је први пут
усвојена република.

Република није дуго опстала. Већ након Кромвелове смрти, 1660. године је обнављена
монархија, а на место краља је дошао Чарлс II Стјуарт.Он је прихватио услове
парламента, али их није поштовао. Он је убрзо умро, а пошто није имао деце,место
наследника заузео је његов брат Џејмс II Стјуарт. Џејмсова владавина се заснивала на
самовлашћу и доста је наликовала на апсолутну монархију што је пуку био знак да се
побуни и започне револуцију, касније названу Славном.

Године 1688. је извршена инвазија Енглеске , након које Џејмс напушта Енглеску.

Парламент одлучује да круну преда Џејмсовој церки Марији и његовом зету, Виљему
Оранском. Краљевски пар, Марија и Виљем Орански су 1689. године потписали
Декларацију о правима која је касније постала Закон о правима.Том декларацијом је
краљевска власт ограничена и најважнија овлашћења припала су парламенту. На
основу Декларације, Енглеска је постала парламентарна монархија.

Као допринос овој револуцији истиче се Виљем, чија је заслуга била у томе што је
Енглезима пружио војну помоћ, али се ипак као заиста заслужни наводе Енглези који
су покупили главну,,славу''.
ХОБСОВО СХВАТАЊЕ ПРИРОДНОГ ПРАВА И ПРИРОДНОГ СТАЊА

У природном стању нема власти, власништва, друштва, а људски живот је

усамљенички, сиромашан, одвратан, зверски и кратак.

Вучија природа човека нагони на рат против других људи. У природном стању и добар
човек се понаша попут вука, тј. вара и чини насиље како би опстао.

„Рат свих против свију“ никада није постојао у природном стању, тј. да појединац
ратује протих свих других појединаца.

Људи су живели у племенима да би пљачкали и отимали једни од других, тако да је то

био племенски рат, а не „рат свих против свију“.

Људи су разумна бића, али разум не влада увек човеком. У нормалним условима
човеком владају страсти (унутрашње силе које утичу на човека да предузме одређене
радње и постигне одређене учинке).

У природном стању, човек се налази под утицајем антисоцијалних и ауто

деструктивних страсти, које појединца нагоне на убијање.

Елементарни увид који пружа разум је самоодржавање (чисто разумски концепт који се
сукобљава са човековом природом склоном самоуништењу).

Размишљајући о самоодржању, долазимо до природног права. Природно право на

самоодржању у природном стању има три дела:

право на самоодбрану – себе, слободе и имовине

право на све ствари – па чак и на тело другог појединца, ако је у стању да га силом
присвоји (ово право води директно у рат)

право првог ударца – појединац има право да први нападне, да после не би био затечен
и претекнут.

Природни закони су политичко проширење природног права, а чиљ је да се превазиђу

његове противречности и ограничености.

У Левијатану има 20 закона од којих су три кључна:

вредност мира – сваки човек треба да тежи миру све док се нада његовом одржању, а
кад то не буде било могуће онда он може прибећи и рату, који је у интересу свих како
не би постали жртве удружених слабића.
равнотежа слободе – свако другима признаје онолико слободе колико тражи и за себе

придржавање уговорених обавеза.

Грађански закони представљају позитивирање и конкретизацију природних закона.

Једнакост могућности да се убије и буде убијен

Сви људи треба да се одрекну природне слободе и да равноправно уживају у остатку

слободе која је безопасна.

Разум предвиђа удруживање људи ради формирања репрезентативног суверена, које ће

силом гарантовати природне законе.

Успостављање државе на два начина: друштвеним уговором или стицањем.

TEORIJA DRŽAVE PO HOBSU

Država nastaje na dva načina:

Način stvaranje države preko društvenog ugovora odvija se na sledeći način: prva stvar koju
ustavotvorna skupština treba da učini po okupljanju jeste da se opredeli za način donošenja
odluka većinom glasova. Prihvatanjem većinskog principa u odlučivanju svi članovi
ustavotvorne skupštine obavezuju se da će prihvatiti sve odluke koje budu donete, bez obzira
na to da li su glasali za ili protiv njih. Pošto pojedinci nikada ne mogu otuđiti jedan deo vlasti
nad sobom, koji se tiče njihovog sopstvenog samoodržanja, oni bi na ustavotvornoj skupštini
morali da preciziraju u kom obimu prosleđuju vlast suverenu. To bi onda bila deklaracija
osnovnih prava čoveka. Ustavotvorna skupština mora prvo da odluči kakvo će biti državno.
Zavisno od toga da li se opredeli za monarhiju ili aristokratiju, skupštini ostaje samo da
izabere monarha, odnosno članove zakonodavne skupštine. Time se posao ustavotvorne
skupštine završava i ona se raspušta prepuštajući suverenu da vlada samostalno.

Hobz u legitiman način nastanka države uključuje i osvajanje. Osvajanje ne može biti obična
pobeda u ratu, već to postaje tek na osnovu pristanka podanika bivšeg suverena na
podređivanje pobedniku u ratu. Ovaj pristanak postaje dovoljan razlog za konstataciju da je
uspostavljena jedna sasvim normalna država, koja se u daljem toku njenog funkcionisanja
uopšte neće razlikovati od države uspostavljenje putem institucije. Hobz je ipak priznao da se
podanici suverenu-osvajaču pokoravaju zato što svi strahuju od njega. Ovom teorijom
obesmišljen je problem prelaska iz prirodnog u društveno stanje jer se sada svako osvajanje
pokazuje kao legitimni osnivački čin države. Hobz je nastojao da pokaže da su takve
konstrukcije logički nemoguće, koristeći se argumentom da su takvi ugovori besmisleni jer u
prirodnom stanju ne postoji suveren.

ХОБСОВО СХВАТАЊЕ РЕВОЛУЦИЈЕ

У Бехемоту говори о револуцији, налик кретању небеских тела, која је почела отпором
Другог парламента монархији Чарлса I и завршила се рестаурацијом монархије његовог
сина Чарлса II.

На почетку је власт узурпирана од легитимног монарха и преноси се на Други

парланент, па на Крњи парламент и на крају на Лорд протектора. Процес поништења
узурпације враћа се кроз исте фаzе.

Обележја револуције:

1. револуција има унутрашњу логику кретања – када је једном покренута више се не

може зауставити. Када је започета на почетак се враћа истим путем.

2. узалудан кружни процес узурпације власти.

РОТАЦИОНА РЕВОЛУЦИЈА – има негативан ефекат

УСТАВОТВОРНА РЕВОЛУЦИЈА – здружује уставотворну скупштину као
побуњенички савез уколико суверен крши устав, угрожава право на самоодржање.

Елементи револуције:

промена постојећег уређења – преко постојеће процедуре или у складу са новом

процедуром коју су донели револуционари (посланици)

успостављање републике (пучке државе)

одела власти – која ће спречити појаву тираније у будућности.

Пример:

ротациона револуција – француска (Луј 16 – Робеспјер – Наполеон – Луј 18)

уставотворна револуција – америчка

Последице:

уставотворна – нови уставотворни поредак,

ротациона – стање ствари се на крају враћа на почетак.

LOKOV SPOR SA FILMEROM

Na početku svoje «Prve rasprave», koja je posvećena opovrgavanju učenja Roberta Filmera,
Lok ustaje protiv apsolutne vlasti i ropstva, i kaže da je srž Filmerovog učenja stav da je
svaka vlada apsolutna monarhija, a osnov od kog polazi je «da ni jedan čovek nije rođen
slobodan». Međutim, ako bi na taj način izvukli suštinu Lokovog učenja, mogli bi reći da je
srž njegovog učenja stav da je svaka vlada ograničena i da je zasnovana na saglasnosti onih
kojima se vlada, a da je osnova od kog polazi «da su svi ljudi rođeni slobodni». Filmer je
osporavao slobodu i jednakost ljudi pozivajući se na Bibliju, a Lok upotrebljava slična
sredstva i dolazi do suprotnih zaključaka. On tumači određene delove Svetog pisma kako bi
dokazao da Bog nije imao nameru da potčini jednog čoveka drugom.
ЛОКОВА ТЕОРИЈА СВОЈИНЕ

Развој од природног ка друштвеном стању тече спонтано и сматра да власништво

постоји пре власти (супротно Хобсу).

У природном стању људи не потежу за силом јер су малобројни, а природа је богата

тако да има добара за све, тада влада хармонија.

Људи почињу да гомилају залихе, тако да друге остављају без добара за живот и тиме
ремете природни закон. Зато се формира власт (омогућава прелазак објекта из природе
у власништво људи) и њен циљ је да штити власништво.

Својина – власништво:

у ужем смислу – добра која човек својим радом отуђује од природе

у ширем смислу – власништво над сопственим телом (живот, слобода и имовина

постоје пре власти тако да им то власт не може узети јер им их није ни дала).

У случају угрожавању ових права, парламент има моћ да распусти државно уређење и
државне органе, укине државу и врати народ у природно стање, а народ ће створити
институције и примерно државно стање.
ЛОКОВА ТЕОРИЈА ДРЖАВЕ

Облици државног уређења:

аристократија

монархија

демократија

мешавина облика (најефикаснија).

Владар не сме бити апсолутан.

У држави морају постојати:

законодавна власт (легислатива) – доноси законе

врховна власт – краљ, горњи и доњи дом

извршна власт (егзекутива) у два нивоа – краљ у унутрашњем и федеративна власт у

међународном нивоу.

Подела власти има недостатке јер је то подела власти између легислативе и егзекутиве,
при чему су носиоци власти легилативе чак три органа.

Он непознаје суверену институционалну инстанцу која има последњу реч између

легислативе и егзекутиве.

Кршењем устава од стране монарха доводи до распуштања целокупног политичког

система и повратка власти целокупном пуку.

Власт се не сме пренети на једног суверена, пошто ће одатле проистаћи најгоре могуће
тлачење, несигурност, произвољност, јер је народ тај који треба да буде суверен.

МОНТЕСКЈЕОВО СХВАТАЊЕ ДУХА ЗАКОНА

Дух закона – свеукупност закона у једном друштву од природних до позитивних, и
однос целине закона према друштвеним факторима.

Дух закона је састављен од неколико елемената (природних закона који постоје у

сваком човеку), а то су:

тежња за миром,

нагон за самоодржавањем,

полни нагон

друштвеност

Ови закони су универзални и управљају човеком, а поред њих важни су и други

фактори као што су обичаји, позитивно право, религија, морал, поднебље, клима итд.

Сваки народ има свој дух закона. Позитивно право има свој узрок и уз људско друштво
може бити предмет науке.

Монтескје сматра да тамо где мислимо да владају људске ћуди и хирови, у ствари
постоји извесна нужност, тако да позитивни закони извиру из природе ствари; (неки
произилазе из поднебља, а неки из природе владавине или обичаја).

Монтескје је објашњавао законе низом комбинација, тј. елемената који чине дух закона.

МОНТЕСКЈЕОВА ТИПОЛОГИЈА ДРЖАВНОГ УРЕЂЕЊА

Државна уређења:

република

монархија

деспотија
Разликује законите и незаконите владавине:

у републици и монархије се влада на основу устаљених и објављених закона

у деспотији се влада по сопствениј вољи.

Уређења разликује на основу два критеријума:

природе – која је чини таквом каква јесте

начела – које представља оно што је покреће.

РЕПУБЛИКА – је поредак у којем суверену власт има група људи (аристократија) или
цео народ (демократија).

Карактерише је мала територија и у њој мора постојати јака сила интеграције кроз
врлину.

Начело републике – политичка врлина (љубав према домовини, законима и једнакости).

Опште добро је републикама врхунска врлина, сваког понаособ лишити једног дела
његовог појединачног добра и на тај начин смањити разлике међу људима.

Највише вредности су скромност и умереност.

МОНАРХИЈА – уређење везано за територију средње величине у којиј управља један

човек, руководећи се постојећим законима који јамче да власт неће бити арбитрарна.

Начело монархије – част (повластице за одређени број људи који се одликују својим
племенитим пореклом).

Одлика је индивидуализам (независност појединца од друштва).

ДЕСПОТИЈА – оличење политичког зла (укидање политичке и грађанске слободе).

Одликује је велики простор, а што је територија већа то је деспотија гора, као и

несигурност, а сви људи су једнаки у ропству.

Начело деспотије – страх (који је услоп опстанка државе које су углавном војничке).

Владару се може супроставити једино религија, али је њена улога репресивна. Пошто
деспотска власт подразумева незнање, јер се под тим условом може одржати, сваколико
образовање је посвећено усађивању страха и основних религијских начела.

MONTESKJEOVA TEORIJA UTICAJA GEOGRAFSKIH ČINILACA NA DRUŠTVO

Prema Monteskjeu, velicina teritoije neke države umnogome određuje i njeno uredjenje.

Monarhija je uređenje vezano za teritoriju srednje veličine. Njome upravlja jedan čovek,
rukovodeći se zakonima. Oni garantuju da vlast neće biti arbitrarna, iako je u rukama jednog
čoveka. Takođe u društvu moraju postojati „stvarne sile“ koje će, u slučaju potrebe, prinuditi
monarha da dela u skladu sa zakonima. U monarhiji su to plemstvo i svestenstvo.

Despotija je uređenje vezano za što veću teritoriju. U njoj vlada jedan čovek po ličnom
nahodjenju. Ne postoje zakoni. Ovakva država odgovara, prema Monteskjeu, velikim
isotčnjačkim carstvima. Vladar takve države uglavnom svoju vlast prepusta jednom od svojih
podanika (veliki vezir npr.). Prirodi despotije odgovara što veća teritorija. Što je teritorija
veća to je i despot okrutniji.

Republika je vezana za najmanju teritoriju. U njoj uglavnom vlada demokratija. Da bi opstala,

republika mora da se širi, time prelazi u monarhiju, koja će se pretvoriti u despotiju gde će svi
ljudi biti jednaki u ropstvu

МОНТЕСКЈЕОВА ТЕОРИЈА ПОДЕЛЕ ВЛАСТИ

Власт се дели на:

Законодавну

Извршну

Судску

Сматра да у власти треба да буду уграђени механизми који ће њене различите

функционалне и организационе елементе узајамно организовати, уравнотежавати и
надзирати како би се сузбила опасност да се укорењена владавине извргне у
деспотизам.
Тако власт бива обуздана сама собом захваљујући систему теже и противтеже. Како се
власт не би могла злоупотребити, потребно је да распоредом самих ствари једна власт
обуздава другу.

Он је убеђен да поделом власти је пронађен облик владавине којој не прети опасност

тиранске узурпације и у којој се слобода састоји у томе да се може чинити само оно
што се сме хтети, а да се не буде принуђен што се не сме хтети чинити.

Узор је Енглеска чији је политички систем стабилизован током 17-ог века, јер је њено
уређење за непосредан циљ има политичку слободу.

Истакао је потребу да власт буде раздељена између тела које законе доноси, потом
онага који их извршава и онога који изриче казне када се закони не поштују.

Судска власт се јавља као инстанца – независна и самостална у осносу на легислативу и

егзактиву.

КАНТОВ СПИС ОДГОВОР НА ПИТАЊЕ: ШТА ЈЕ ПРОСВЕЋЕНОСТ

Просвећеност је излазак човека из стања самоскривљене незрелости, која је схваћена

неспособношћу да се служи сопственим разумом.

Просвећеност се може остварити само јавном употребом човековог ума која мора бити
слободна.

Приватна употреба ума, у грађанским и службеним дужностима, уме чешће да буде

ограничена, а да тиме ипак не буде онемогућен напредак просвећености.

Однос јавне и приватне употребе ума је однос појединца и државног ауторитета.

Просвећеност је задатак човечанства, то је пут који човек треба да пређе и на коме

треба да оствари своје суштинско одређење умног и моралног створења.

Непрестани напредак ка бољем садржи:

идеју о сврси куда се смера

утемељењу принципа за којим се тежи

тежњу за циљем која непрекидно траје.

Kант сматра да напредак културе и цивилизације незначи и напредак моралности, да

развој науке и уметности не чини човека морално бољим и савршенијим.

КАНТОВ СПИС ВЕЧНИ МИР

Вечни мир могу да закључе samo државе i samo tako može doći do Večnog mira koji je
moguć samo kao opšti svetski mir

Ostvarenje večnog mira znači ostvarenje čoveka kao moralnog bića

Рат је универзално зло које треба бити искорењено, онда треба размислити о
конкретним корацимао стварању вечног мира (не треба чекати да Бог то уради).

Међународни уговор који треба да буде потписан од стране држава, а чији би предмет
био стварање вечног мира.

Он би послужио за долазак таквог стања да рата нема или ако већ постоји да се он
прекине.

Вечни мир зависи од унутрашњег уређења држава потписница, јер оне морају имати
републиканско уређење.

Ostvarenje stanja Večnog mira znači realizaciju svetskograđanskog stanja

АМЕРИЧКА РЕВОЛУЦИЈА

Још пре почетка рата за независност у неким колонијама постојао је известан степен
самосталности (аутономије), нпр. постављање гувернера, док је у некима постојала и
скупштина представника. Међутим, због посебно тешке пореске политике и разних
других оптерећења били су угрожени интереси колониста. Због тога Масачусетска
скупштина 1765. године упућује циркуларно писмо осталим колонијама да се у Њу
Јорку састане конгрес представничких скупштина као отпор недавно донетом закону о
таксама (порезима). Конгрес је одржан у октобру исте године и донео је резолуцију у
којој се између осталог каже да се порези могу разрезивати једино уз пристанак месних
органа власти. 1773. избио је сукоб после кога више није било могуће компромисно
решење. Бостонски трговци су наговорили становништво да сав терет čaja баце у
море.Тај догађај је у историји познат као Бостонска чајанка . Енглеска влада је
предузела оштре мере, а колонистима је остало сасвим јасно да независност могу да
стекну једино оружаном борбом. Образовано је једно координационо тело или
кореспондентски комитет са задатком да прикупља оружје и муницију. На челу тог
комитета био је Самјуел Адамс, новинар по занимању, који је врло успешно руководио
агитацијом међу колонистима, као резултат тога 5. септембра 1774. у Филадалфији је
почео са радом I континентални конгрс. Разумљиво је да су већину представљали
ројалисти, тј. присталице одржавања веза са енглеском круном уз услов да се у
колонијама успостави уставни поредак. Поред осталих, својом активношћу на конгресу
се истакао посланик из Вирџиније, Џорџ Вашингтон (1732-1739) који је важио за
најбогатијег човека у Америци. Геометер по занимању, Вашингтон је, по својим
политичким опредељењима био демократа и велики поборник борбе за независност.
Истицао се још и Томас Џеферсон као и многи други.

Резултат рада I континенталног конгреса је упућивање великог броја представки са

захтевима енглеској круни да се води рачуна о оптерећивању становништва у
колонијама и давање веће самосталности у одлучивању у многим областима.
Истовремено, вршене су и војничке припреме јер је сукоб био неизбежан. У војску
колониста пријављивао се огроман број добровољаца, и јуна 1775. енглеска војска од 20
хиљада војника супротставила се. Борбе су пренете и у друге области а нешто пре тога
састао се и II континентални конгрес.

У овим годинама, низ колонија се прогласио за самосталне и независне државе и оне се,
управо на овом, II континенталном конгресу, представљају као самосталне.

7. јуна 1776. године, делегација Вирџиније са Џеферсоном на челу, предложила је

резолуцију (декларацију) о независности у којој се каже:
''Влада добија своју власт од оних којима управља. Народно је право да је смени или
укине.''

Декларација је, заправо представљала чин одвајања колонија од Енглеске и образовање

самосталне државе. Занимљиво је да је у првобитни текст декларације унесена одредба
којом се осуђује ропство. Међутим, она није унесена у декларацију у финални (завршни
текст), јер су плантажери са југа запретили да ће обуставити борбу против Енглеске.
Овако срочена декларација, на овај начин образована држава, јасно да је носила клицу
будућег грађанског рата из 1861-65. године. Одмах након II континенталног конгреса,
да би се показало колики је степен достигла борба за независност, отпочео је рад на
изради устава. Тај први устав назван је ''статут конфедерације'' и потврђен 1781. године.
Његове одредбе јасно указују да је скоро у потпуности била намера одвајање од
енглеске круне. У његовим одредбама се одређује право на увозне и извозне царине,
постојање оружаних снага војске… Поједине државе имале су чак право да по
одобрењу конгреса саме објављују рат. Међутим, конгрес ипак није имао неку реалну
снагу. Он је, уствари, у овој фази представљао само консултативну установу, тако да од
1776. све до 1787. САД чине савез држава или конфедерацију, а не савезну државу.
Најтеже године рата биле су 1777. и 1778. када су Енглези заузели Њу Јорк и
Филаделфију. Међутим, 7. новембра 1777, Американци су код Саратоге нанели тежак
пораз Енглезима. Осим тога, Американцима је пошло за руком да у рат са Енглеском
увуку и Француску, а нешто касније и Шпанију и Холандију. 1781. код Јорктауна,
командант енглеске војске, Корнвелс, предао се Џорџу Вашингтону и француском
генералу Ероншамбоу. Тиме су, заправо војне операције завршене. Долазак виговаца на
власт у Енглеској олакшао је склапање мира који је закључен 1782. године у Паризу,
потврђен 1783. у Версају чиме је призната независност САД.
ТЕОРИЈСКИ ОСНОВИ АМЕРИЧКЕ ДЕКЛАРАЦИЈЕ О НЕЗАВИСНОСТИ

На континенталном конгресу 1776. год почела је дебата о независности за коју је била

већина американаца.

Kомисија за састављање декларације о независности коју су чинили Томас Џеферсон

(главни аутор), Адамс Френклин, Шерман и Ливингатон.

Џеферсон је имао узор у:

Хашком манифесту уједињених провинција – први део тј. право на отцепљење

америчких колонија од Британије,

Оптужби против Чарлса I – други део, у којем се набрајају злочини Џорџа III.

На њега је имао утицај Лок са „Две расправе о влади“, у којима наводи аргументе за
сагласност пука при одлучивању о порезима, јер без њихове сагласности порези
представљају један вид тираније.

Циљ отпора тиранији није свргавање или кориговање тиранина већ излажење из домена
његове владавине – пошто се Американци разликују од Британаца (који су остали глуви
за глас правде и сродства) у погледу мишљења о Џорџу III, онда њима не преостаје
ништа друго него да напусте британску државу и оне који су задовољни краљевом
владавином.

Право на отпор постало је саставни део права на сецесију од државе у којој влада
тиранин и у којој је већина поданика задовољна том тиранијом и нема намеру да било
шта предузме како би је окончала.

Po ‘‘Deklaraciji'':

- svi su ljudi rođeni kao ravnopravni. Njihov tvorac im je svima podario određena lična prava
u koja spadaju: život, sloboda i težnja ka sreći.

- vlast treba ljudima da osigura ostvarenje tih prava, pri čemu ona treba da bude zasnovana na
saglasnosti naroda.

- kada se vlast javlja kao smetnja za postizanje tih viših ciljeva, narod ima pravo da izmeni
formu vlasti, čak i da je sasvim uništi i na njeno mesto postavi novu vlast koja će garantovati
sigurnost i blagostanje naroda. Istorija vladajućeg kralja Velike Britanije predstavlja
neprekidni niz pokušaja da se nanese šteta američkim kolonijama i uzme vlast, koja po pravu
pripada samim kolonistima. Tako su stanovnici kolonija prinuđeni da izmene pređašnju formu
vlasti.

- udružene kolonije moraju biti slobodne i nezavisne države, oslobođene pokornosti prema
engleskoj kruni. Mora biti potpuno prekinuta svaka politička veza između njih i države Velike
Britanije, a one kao slobodne i nezavisne države imaju pravo podići rat, sklopiti mir, stvarati
saveze, razvijati trgovinu itd.

Deklaracija je proklamovala princip narodnog suvereniteta .

ФЕДЕРАЛИСТИЧКА ТЕОРИЈА РЕПУБЛИКЕ

Творац ове теорије је Медисон

Циљ:

Федеративни систем власти и

Равнотежа поделе власти.

Он полази од два аксиома:

У републици нити сме да влада мањина над већином нити већина над мањином

Република не може дуго да избегава ни једно ни друго и зато ће пре или касније
завршити или у тираније једнестранке или у грађанском рату, из чега се мође
закључити да је република једно нестабилно државно уређење.

Спор око Монтескја: република мора остати мала да би очувала републиканско

уређење ( антифедералисти) или република мора ући у савез са другим републикама (
федералисти).

Решење које ће републику учинити стабилнијом – проширење државе (стварање

федеративних јединица) до оне границе која ће омогућити плурализам интереса тј.
разбијање већине на много различитих странака, које ће бити принуђене да бирају
непристрасну владу.

Странчарство се може контролисати ако је свака странка мања од већине пука.

Проблем странчарења је у малим републикама нерешив, што је кључни аргумент

прерастања САД у савезну државу, јер велика друштва избегавају опасност тираније
грађанског света.

На већој територији има више интереса, с тим и више странака, па једна неће моћи да
се наметне другима, већ ће постојати систем позиције и опозиције.

Идеално уређење је – либерална република, на великој територији, следи принцип

поделе власти, представнички систем и много странака које остављају простор
непристрасној влади да остварује правду.

Што су мања друштва то је мањи број странака, а што је мање странака већа је
могућност да нека странка постане већинска и да почне тлачити народ.

Срж плана Вирџиније:

1. заштити републиканске врлине

2. обезбеди слободу грађана.

ФЕДЕРАЛИСТИЧКА ТЕОРИЈА ПОДЕЛЕ ВЛАСТИ

Логика поделе власти у америчком уставу је логика самоодржања и борба за опстанак

сваког органа власти.

Принципи поделе власти:

безбедност и срећу грађана може обезбедити само јака држава

јака држава је само она која није тиранска

тиранију може спречити само подела власти

подела власти се може одржати само ако сваки орган власти располаже средствима да
се бори против другог органа.

Власт је по систему теже и противтеже подељена на савезну и државну, а затив на

легислативу, егзекутиву и јудикативу.

На савезном нивоу органи су:

конгрес – легислатива

председник – егзекутиве

врховни суд – јудикатива.

Конгрес је законодавни орган, а председник има право вета и право помиловања.

Конгрес може да оспорава и оптужује носиоце извршне и судске власти; председник је

извршни орган, иако се приликом неког именовања мора консултовати са сенатом и
добити његову сагласност.

Конгрес:

први дом - представнички дом целокупног америчког пука

други дом тј. Сенат – представнички дом држава (по два сенатора).

Поред поделе и међусобне контроле власти, постоје и избори као други екстремни
облик контроле власти, тј. контроле председника од стране бирача.
ФЕДЕРАЛИСТИЧКA ТЕОРИЈА ЉУДСКИХ ПРАВА

Федералисти су сматрали да су основна права у уставу САД-а не само непотребна, него

и опасна јер ако се једном крене са набрајањем права или се неће моћи стати или ће
нека права бити заборављена.

Сваки човек има права дата од природе у које ни једна власт нема права да залази и која
у уставном поретку остају непокривена област.

Ситуација се преокренула ратификовањем устава.

За антифедералисте главни аргумент против ратификације је био тај што ће нова

савезна држава сузити не само права држава, него и права свих Американаца.

Медисон је се залагао да у устав буде увршћена декларација према којој се сва власт
изворно налази у пуку и из њега проистиче, да је влада постављена да би деловала у
корист пука, која се састоји из уживања живота и слободе, као и права на прибављање и
употребу својине и уопште потребе и стицање среће и сигурности.

1792. године ратификовано је 10 амандмана који су чинили „декларацију права“,

усвојен је јединствен уставни поредак. Неки од амандмана су:

FRANCUSKA REVOLUCIJA

Posle poraza u sedmogodišnjem ratu Francuska čini sve kako bi se revanširala Engleskoj.
Pomažu Amerikancima u Ratu za nezavisnost i time čine odlučujući korak ka bankrotu. Luj
XVI, da bi dosao do novvca kojim bi popunio blagajnu, raspisuje izbore 1788. za Treći dom
Staleške skupštine koja nije sazivana još od 17. veka. Prvi dom je činilo plemstvo, drugi je
činilo sveštenstvo a treći građanstvo. Luj je morao da raspise izbore ze Dom da bi mogao da
dođe do novih poreza.

Skupština se okupila 1. maja 1789. godine.

9.juna Skupština se proglasila ustavotvornom

14.juna juriš na Bastilju

17.juna Skupština se proglašava Narodnom i ukida domove. Tada dolazi i do formiranja

različitih stranaka u Skupštini (monarhisti, aristokrati, rodoljubi)

4.avgusta Skupština ukida feudalne povlastice i privilegije

26.avgusta donosi se Deklaracija o pravima čoveka i građanina. Četiri osnovna prava svakog
građanina su: sloboda, svojina, sigurnost i otpor ugnjetavanju

3.septembra Skupština donosi Ustav – u ime Naroda

10.avgusta 1792. Luj XVI svrgnut sa vlasti

13.septembra 1792. Skupština ustupa mesto Narodnom Konventu

22.septembra 1792. proglašena Republika

21.januara 1793. Luj XVI pogubljen

Oktoobar 1793. kreće talas Terora

28.jul 1794. pogubljeni Robespjer i Sen-Žist

23.septembar 1795. novi Ustav i uspostavljanje Direktorijuma koji je trajao sve do 1799. i
uspona Napoleona Bonaparte

РУСООВА ТЕОРИЈА ПРИРОДНОГ СТАЊА

У свом главном делу, Друштвени уговор, Русо полази од природног стања у ком су сви
људи били једнако слободни. Постојала је само физичка неједнакост која је
произилазила из разлика у здрављу, расту, старости. Није било приватног власништва, а
самим тим ни неправде. Људи су у природном стању живели у слободи, једнакости и
честитости.

Људска душа поседује начела:

самоодржања

солидарности (саосећање, милосрђе)

Ова два начела појавом разума долазе у конфликт, јер је разум искварио људске душе,
издигао самоодржање и успоставио егоизам као универзални принцип цивилизованог
човека.

Разум ствара самољубље и представља средство саможивости.

Осећаји су оно што интегрише друштво насупрот расуђивању и сопствених интереса

појединца, који увек изнова доводе до дезинтеграције друштва.

Човекову природу препознаје у осећањима и нагонима (који нису исто што и страсти,
нагони су аутентични, настају по природи, остварују се без човекове рационалне
природе, док се са разумом који је извор зла јављају страсти).

Свестан немогућности повратка у исионски рај величао је грађански етос и друштво

које почива на њему не би могло дозволити примат рационалне воље него само нагона
и осећања.

Прелазак из природног стања у истинско друштвено стање подразумева успостављање

нације, једне и недељиве у којој појединац губи сва своја природна права и ставља се на
располагање власти (када она од њега за тражи да на отпор домовине положи свој
живот он то мора без поговорно прихватити).

То ће учинити ако је у њему начело солидарности постало доминантно и ако је начело

самоодржања постало колективно – пренето на нацију.

Индивидуализација начела солидарности и колективизација начела самоодбране је

задатак који треба да испуни грађански етос.

RUSOOVA TEORIJA ISTORIJE

Prvo društvo je porodica. Kasnije nastaje nacija. Nastankom privatne svojine rađaju se
ropstvo i beda, ali i pobune i pljačke. Nejednakosti u društvu se povećavaju uporedo sa
obrazovanjem. Saznanje je pretpostavka čovekovog gospodarenja nad prirodom ali i na
samim sobom. Tvrdi da je društveno stanje stanje rata svih protiv sviju i da ses taj rat može
obuzdati samo stvaranjem država. Tokom istorije, prema Rusou, država se izopačuje. Od
vladavine sitnih sopstvenika u demokratiji, preko vladavine nekolicine u oligarhiji do jednog
jedinog u despotiji i tiraniji. Ovo ciklicno vidjenje istorije se završava tiranijom gde su svi
jednaki u ropstvu.

РУСООВA ТЕОРИЈА ОПШТЕ ВОЉЕ И ВОЉЕ СВИХ

У друштвеном уговору уводи два појма:

воља свих – о приватном интересу (сума свих појединачних воља у једном народу и
означава садржаје које се налазе у појединачним свестима припадника народа).

општа воља – води рачуна о општем интересу (заједничко свим појединачним вољама,
просек који се добија када се уклоне сви екстреми)

Општа воља се налази у основи друштвеног споразума који обезбеђује грађанску

слободу. Она мора произилазити из свих како би се примењивала на све.

Општа воља сваког појединца – је чисти циљ разума који када утихну страсти рaсуђује
о ономе што човек може очекивати од свога ближњег и о ономе шта његов ближњи
може очекивати од њега (ова деф. је више психолошка него политичка и општу вољу
повезује са моралном свешћу).

Појединачна воља је склона повластицама, док општа ради на учвршћавању моралне

свести.
Сличности опште воље и моралне свести, обе долазе до изражаја када су страсти
искључене, а може се закључити да у ствари морална свест сажима у себи општу вољу,
да је општа воља средство моралне свести, као што је право средство морала.

Морална свест преко опште воље треба да буде изражена у законима. Најбоље решење
за то јесте непосредна демократија, где би сви појединци чинили законодавно тело и
доносили законе.

У случају да се успешто артикулише општа воља, сви појединци би имали грађанску

једнакост и у законима би постојале опште норме које се не би могле везати ни за
једног појединца, а односиле би се на све.

RUSOOVA TEORIJA REPUBLIKE U DRUŠTVENOM UGOVORU

Prelazak iz prirodnog stanja u „istinsko“ društveno stanje podrazumeva stvaranje „nacije,

jedne i nedeljive“ u kojoj pojedinac guubi sva svoja prirodna prava i stavlja se na potpuno i
bezuslovno raspolaganje državi. Postoje dva načela u državi koju Ruso opisuje – načelo
solidarnosti koje se individualizuje i načelo samoodržanja koje se kolektivizuje. Distribuciju
ova dva načela treba da ispuni građanski etos. Samu srž građanskog etosa treba da čini
„vojnički duh“. Ruso pretpostavlja automatsko postojanje spoljašnjeg neprijatelja. Ide i korak
dalje od toga, on u svakom pojedincu vidi potencijalnog neprijatelja države samim tim što
svako ima sklonosti ka samoživosti i egoizmu, tj. Individualizaciji načela samoodržanja.
Rusoova teorija „nacije, jedne i nedeljive“ sadrži u sebi ideju revolucionarne tiranije. Njeni
elementi („vojnički duh“, individualizacija načela solidarnosti i kolektivizacija načela
samoodržanja) na okupu se mogu održati samo ako postoji i zajednički neprijatelj. On postaje
potreban i neuništiv. Ako ga nema, mora se stvoriti. Bez njega nema ni Rusoove države.
СЈЕЈЕСОВА ТЕОРИЈА

Сјејес је у спису „Шта је трећи сталеж“, обликовао идеје из 1789. године.

Захваљујући њему нација је идентификована са трећим сталежом, јер је писао да 96%

нације чини трећи сталеж, а само 4% чини први и други.

Уместо монархије његова мета напада били су прва два сталежа, критиковао је
расистичко учење о племичкој крви, јер је његова идеја да француска нација постане
грађанска нација у којој није битно порекло.

Људи у природном стању не живе искључиво у стању рата већ и у стању међусобне
користи. Тако да ће један број људи, који живи у природном стању и који се међусобно
испомаже, одлучи да се уједини у нацију.

Већ у природном стању нација представља потенцијално политичко тело које поседује
способност за хтење и делање.

Уласком у друштвени поредак човек не губи своју природну слободу.

Сјејес проглашава неопходним постојање стварне зеједничке воље свих припадника

нације, која произилази из чињенице да су чланови нације уједињени.Стварна
заједничка воља постоји, дакле, у природном стању, и има сва природна својства
потребна за делање.

Да би власт била изражена, власт мора бити поверена неколицини који ће представљати
уставотворну скупштину, кроз коју делује репрезентативна заједничка воља и која свој
израз добија у конститутивној власти.

Када конститутивна власт створи устав и када на основу тога буду изабрани редовни
носиоци власти, они ће репрезентативну заједничку вољу почети да изражавају као
конститутивна власт.

Конститутивна власт се дели на: законодавну, извршну и судску.

Предстaвнички систем мора бити универзалан заснован на просторном, а не на

сталешком критеријуму. Одлуке се морају доносити већином гласова.

Нација се ствара кроз природно право, она постоји и пре устава, а са уставом само
добија политичке институције кроз које ће њена воља манифестовати и покретати
делање.
Сјејес је дошао до закључка да нацију не обавезује устав, јер она пред њим не може
бити обавезна, он касније овај став мења па нација престаје да буде независна од
устава, а устав постаје гарант стабилности и поретка који с времена на време може бити
реформисан.

JAKOBINSKA TEORIJA

Predstavnici jakobinske teorije su Robespjer i Sen-Žist. Jakobinci zahtevaju preobražaj

celokupnog društva u skladu sa „iskonskom prirodom“ čoveka, dok je rušenje tiranije i
obustava „tlačenja“ samo pripremna faza za ostvarenje tog cilja. Revolucija je samo jedna od
faza.

Univerzalno rešenje za celokupan tok revolucije bilo je jednostavno – Teror.

Sen-Žist je prvi jasno i nedvosmisleno izrazio ovo stanovište: Nemoguće je vladati i ostati
nevin.

Za njega, svaki kralj je uzurpator i treba ga ukloniti. Načelno je odbijao svaku mogućnost
pravnog utemeljenja tiranicida. Pošto je svaka monarhijska vlast već sama po sebi tiranija
podanici su imali moralnu dužnost tiranicida. Ovu logiku Sen-Žist primenjuje i na Luja –
Mora ili da vlada ili da umre.

Sen-Žistovom mišljenju se priklonio i sam Robespjer. Robespjer je rekao: Narodi ne sude kao
sudovi, oni ne donose nikakve presude,ne osuđuju kraljeve, oni ih bacaju u ništavilo i takvo
pravosuđe vredi više od onoga koje vrše sudovi. Paradoks kod Robespjera je sto je jednu vlast
„sakralnu, apsolutnu i nedeljivu“ zamenio drugom kojuj je on video bas kao takvu.
Apsolutnog kralja je zamenio apsolutnim narodom.
БЕРКОВА АПОЛОГИЈА И ПЕЈНОВА КРИТИКА ЕНГЛЕСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ

1) BERK: Generacije živih preuzimaju obaveze koje su ranije generacije utvrdile

PEJN: Mrtvi ne mogu da vladaju nad živima. Svaka generacija ima pravo sama da uredi
uslove svog života. Svako ko živi mora da se pita pod kakvim će uslovima živeti.

2) BERK: Monarhijska vlast je izvorna i neprikosnovena u svakom društvu. Zagovara

parlamentarnu ustavnu monarhiju, u smislu suvereniteta kralja u parlamentu, kao u Engleskoj.

PEJN: Bog je prema Bibliji sve ljude stvorio jednakim i niko ne može kao kralj da vlada nad
drugima (republikanska teza da su svi ljudi jednaki).

3) BERK: Kralj i Parlament (plemstvo i građanstvo) su tekovine spontane društvene

evolucije.

PEJN: Nije tako idilično. Kralj je potomak osvajača (Vilijam Osvajač), plemići potomci
njegove bande, gradovi su nastali iz njegovih garnizona, a porezi iz njegovih harača. To je
tradicija represije, na koju se ne treba pozivati već je treba ukinuti.

4) BERK: Zakon o pravima obavezuje sve Engleze od 1689. godine naovamo.

PEJN: Zakon o pravima obavezivao je samo Engleze koji su ga 1689. prihvatili, a njihove
potomke samo dokle oni hoće.

5) BERK: Englezi su se 1689. godine pobunili protiv Džejmsove tiranije, pobunili su se

protiv tiranina, dok su se Francuzi 1789. godine pobunili protiv Luja XVI koji je bio častan i
pošten monarh. Takođe, u Francuskoj je bilo brutalnih ubistava nosilaca vlasti.

PEJN: U Engleskoj je pobuna 1689. bila samo protiv ličnosti Džejmsa, a ne i protiv principa
monarhije, odnosno tiranije. Ljudi nisu ulazili u principijalne razloge. Francuzi se nisu
pobunili 1789. protiv ličnosti Luja monarha, nego protiv monarhije kao principa (monarhija
uvek sadrži neke tiranske principe). Ličnost Luja XVI bila je irelevantna. To su bila
principijelna pitanja kako jedan država treba da izgleda. Pritom je narod postupio onako kako
su pre toga ti isti predstavnici vlasti postupali prema njemu, te ga takvom delanju naučili.

6) BERK: Država mora imati uporište u crkvi, kao što je slučaj u Engleskoj u kojoj postoji
anglikanska crkva. Tradicionalni temelj društva je crkva.

PEJN: Država mora biti prosvećena, što znači da se kroz revoluciju duha, kao u SAD i
Francuskoj, mora osloboditi od svakog sujeverja i duhovnog nasilja.

7) BERK: Englezi imaju superiorni engleski ustav. Engleski ustav je proistekao iz duge
tradicije, što je za ustav najbitnije

PEJN: Englezi imaju toliko istorijskih dokumenata da ni sami ne znaju šta im je ustav, dok su
Francuzi 1791. godine dobili pravi, pisani i jedinstveni ustav (kao Amerikanci). Francuski
ustav, baš kao i američki, proizašao je iz ustavotvorne skupštine koja je na taj način ovaplotila
društveni ugovor

8) BERK: Engleska počiva na titulama i privilegijama. Zato je i superiorna. Više prirode

služe kao moralni vaspitači i uzori drugima.

PEJN: U Francuskoj nema privilegija, nego se poštuje vrlina jednakosti.

9) BERK: Engleska ima superiornu vladavinu mudre manjine, na čelu sa najmudrijim

među njima - kraljem.

PEJN: Ako je u Engleskoj najmudriji čovek vladar, onda su Englezi strašno glupi, pošto su
kralja morali da traže u Hanoveru. Proizvoljnost često određuje kralja, a ne mudrost.

10) BERK: Engleska ima superioran poreski sistem. U engleskoj pravo rata pripada vladi i
zato u Engleskoj o pravu rata odlučuju oni koji znaju da li joj je rat potreban.

PEJN: U Engleskoj ima toliko mnogo poreza da niko ne može u njima da se snađe, dok je u
Francuskoj poreski sistem jedinstven i transparentan. U Francuskoj narod odlučuje o ratu.

BERKOVA KRITIKA I PEJNOVA ODBRANA FRANCUSKE REVOLUCIJE

БЕРКОВА КРИТИКА ФРАНЦУСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ

Берк 1790. године објављује књигу „Размишљања о француској револуцији“, која

постаје Библија конзерватизма као против-став француској револуцији.

Он својим конзерватимом брани постојеће стање од било каквих промена.

Имамо теоретичаре који говоре да једно друштво треба да буде засновано на

друштвеном уговору, вечитом уговору међу генерацијама, зато што циљ тог уговоре је
унапређивање људске уметности и врлине, перфекције, а те циљеве не може постићи
једна генерација људи, и за остварење циља нужна је сарадња многих генерација.

Друштвени уговор је нераскидив и траје кроз време, прима нове доприносе и преноси
их на будуће генерације.

Једна генерација може да створи свој друштвени уговор али он ће бити само клаузула у
вечитом уговору, она ништа не мења, не поништава, већ само унапређује, па је
Америчка револуција оправдана јер дорађује постојеће тј. не прави радикалан рез као
Француска револуција.

Француска револуција се не би смела догодити у Енглеској, која има вечити уговор и то

не сме бити преко ноћи промењено.

У Енглеској се 1688. године догодила Славна револуција, која је била оправдана јер су
се само усавршиле тековине ранијег поретка.
Историја Енглеске 17. века показује да су они имали пуно право да буду незадовољни
својим владарима, али Луј XVI, против кога Французи дижу револуцију, је благ, умерен
и није заслужио такво опхођење.

Французи су се огрешили о владара који је добар и просвећен.

Берк сматра да сама власт припада најмудријима у држави, широке народне масе ће
увек остати незреле и неспособне за власт и логично је да она буде у рукама
најмудријих функционера.

ПЕЈНОВА ОДБРАНА ФРАНЦУСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ

Пејн у „Праву човека“, пише полемички спис против Беркових размишљања о

Француској револуцији.

Берк каже да Французи греше када дижу револуцију против Луја XVI, али Пејн каже да
то Французима треба да служи на част, јер се не поводе за личностима већ за
принципом (револуција је за слободу и против деспотског принципа, а не против Луја
XVI).

Што се тиче декларације права, он се пита ко је овластио Парламент да обавезује

будуће генерације и како тадашње генерације могу повезане нечим што је установљено
читав век раније.

Вечити уговор је бесмислен, јер свака генерација има право да одлучи да ли ће

прихватити оно од старијих генерација, јер човек је слободан да сам одређује свој
живот, а не да се налази пред сенком предака.

Пејн нас подећа како је настала Енглеска држава у 11 веку – Нормани су окупирали
тамошње англиканско становништво и наметнули им власт.

Енглеска је настала поробљавањем и први поредак је био пљачкашки на челу са

Виљемом Освајачем.

Ако по Берку најмудрији имају власт, онда су Енглези, каже Пејн, много глупи, пошто
њима влада Немац Теорг III.

У Француској имамо устав, а у Енглеској не, у Француској постоји изборни закон где
грађани бирају репрезенте у скупштини на сваке две године и они доносе законе.

Пејн разликује слободе које човек:

стиче рођењем – у које нико не сме да се меша

стиче у друштву – слобода од насиља, криминала и ту мора да делује држава, судови,

затвори.
PEJNOVO SHVATANJE PRAVA COVEKA I DRZAVNIH UREDJENJA

Prava čoveka – Prvi deo je objavljen 1791. godine a drugi 1792. godine.

Društveni ugovor – prema Pejnovom shvatanju sve generacije, a u svakoj generacij svi
pojedinci, imaju jednaka prirodna prava. Ova prirodna prava dele se na dve vrste:

Ona koja su, u svom izvornom obliku, „zadžana“ i posle ulaska u društvo

Ona koja su u društvu stečena

Pojedinac zadržava prava iz prve kategorije zato što moć vršenja prava jednako pripada
pjedincu kao i samo pravo. Ali, pojedinac ne može zadržati prava iz druge kategorije zato što
nema moć da ih ostvari. Zbog toga on to pravo prenosi na zajedničku „riznicu društva“, a
zauzvrat dobija, kao garanciju, celokupnu silu tog društva.

Kod Pejna prirodno i građansko stanje teže preplitanju i podudaranju.

Smatra da je vlada zakonita samo ako je zasnovana na volji naroda, to jest ako je
predstavnička. Prava i sreća naroda su obezbeđena samo ako zakonodavna skupština u sebi
okuplja i izražava zahteve što šireg sloja stanovništva, kao u slučaju francuske Narodne
skupštine.

Vladati, kaže Pejn, znači donositi zakone. Jedino njihovo „izvršavanje“ je ono koje garantuje
sudska vlast. Svaki čin koji ne može da se podvede pod delokrug zakona isključen je sa
političke scene kakvu Pejn vidi.

U dobro uređenoj predstavničkoj republici narod će dobro izabrati svoje predstavnike. Bio je
uveren u mogućnost društva da samo vodi svoje poslove.
BABEFOVA TEORIJA

Svoja politička shvatanja je formulisao pod uticajem Rusoa, Mablija, Morelija i tzv.
‘‘Besnih’‘ koji su za vreme revolucije neposrednije od jakobinaca izražavali težnje plebejskih
masa. ‘‘Besni’‘ su tražili u da se u Ustav unesu socio- ekonomski zahtevi, da se spreči
spekulacija najoštrijim merama, da se nacionalizuje zemlja i podeli onima koji je žele
obrađivati; da se izvrši podela prema potrebama, polazeći od ideje da su potrebe svih ljudi
jednake. Oni su zagovarali umerenost, pa je u vezi s tim Marks naglasio da ovakva shvatanja
nisu imala jasne predstave o socijalizmu, naročito o revolucionarnom prevratu. Oni su bili
polukomunisti i predstavljali su prvu fazu u procesu rađanja komunizma u novo vreme.
Njihove ideje je kasnije preuzeo Babef.

izdaje list ‘‘Dnevnik slobode’‘ koji je kasnije preimenovao u ‘‘Ljudski tribun’‘. Žestoko
napada nosioce jakobinskog terora, kao i kontra-revolucionarnu vladu termidorskog Konventa
koja ju je smenila, zbog čega dospeva u zatvor. Po povratku na slobodu organizuje klub
«Panteon» oko kog okuplja istomišljenike.

Kada je Napoleon, po nalogu Direktorijuma 1796. zatvorio klub Panteon, Babef organizuje
‘‘Društvo, zaveru jednakih’‘ sa odborom koji je trebalo da pripremi oružani ustanak. Izdajom
jednog od učesnika zavere organizacija je otkrivena, a Babef i njegov najbliži saradnik su
osuđeni na smrt. Posle neuspelog pokušaja samoubistva, pogubljeni su na giljotini.

On je kritikovao formalnu jednakost pred zakonom kakvu je ostvarila ‘‘Deklaracija prava

čoveka i građanina’‘ i tražio je stvarnu jednakost. ‘’Deklaracija'' je pretvorila princip
jednakosti u princip narodnog suvereniteta, tako da je narod zaključio da ima pravo vlasništva
nad zemljom i zahtevao eksproprijaciju bogatih, čime je bio ugrožen princip nepovredivosti
privatne svojine.

Babef nije bio zadovoljan Revolucijom, jer nije ukinula suprotnosti između bogatih i
siromašnih. Za njega revolucija nije ni bila završena. Prirodno stanje je po Babefu slučajno i
nesavršeno. Kada se u njemu počela narušavati prirodna jednakost, ljudi su ušli u građansko
društvo. Međutim, ulaskom u građansko društvo izgubili su raniju jednakost pojavom
privatnog vlasništva. Zato svo zlo nekog društva potiče od narušavanja prirodne jednakosti i
pojave privatnog vlasništva. Putem nove revolucije treba vratiti prirodna prava čoveka i
društvenu svojinu. Ukidanjem privatnog vlasništva nestaće ratovi, nered i tiranija.

U delu ‘‘Manifest plebejaca’‘ Babef govori da je došlo vreme da se učini kraj bedi i predlaže
eksproprijaciju bogatih. Izjašnjava se protiv nasleđivanja, za jednako vrednovanje fizičkog i
umnog rada i protiv je svega što narušava socijalnu jednakost.

Osnovne njegove ideje:

a) da je sistem privatnog vlasništva preživeo

b) da između siromašnih i bogatih vlada stalna borba

c) da je Francuska revolucija samo prethodnica jedne druge, daleko dublje revolucije koja
će biti i poslednja- zagovaranjem nastavljanja revolucije ovo učenje, u stvari, prvi put iznosi
ideju «permanentne revolucije»

d) značajna je i ideja «nacionalne komune» koja bi postala vlasnik napuštene,

nacionalizovane i neobrađene zemlje i koja bi širenjem svoje ekonomske osnove postepeno
dovela do ukidanja privatne svojine

e) Babef se smatra i jednim od prvih koji su se zalagali za diktaturu plebejskih masa