Provokacija kao komunikacija

1
Edicija
Komunikacije
Knjiga 3

Urednik
Nada Popović Perišić

Recenzenti
prof. dr Nada Popović Perišić
prof. dr Jovan Čekić

2
Novica Milić

Provokacija
kao
komunikacija

4 predavanja

fmk
Beograd
2010

3
4
 1
„Kvantni pristup”

Nastavićemo ovaj seminar predavanji-

ma pod naslovom „Provokacija kao komu-
nikacija”. Opšta tema seminara ostaje pro-
vokacija. Čuli ste najpre nekoliko preda-
vanja o provokaciji u istorijskom ključu, iz
ugla jurisprudencije, tj. filozofije prava i
politike, kroz analizu jedne epizode iz isto-
rije starog Rima, zabeležene kod Tita Livi-
ja1. Potom ste čuli nešto o provokaciji iz
ugla etike, etike medija i predstavljanja ma-
njinskih grupa u medijima danas, preva-
shodno u onim angloameričkim2. Zatim su
bila i dva izlaganja o nasilju i seksualnosti,

1
Krajem oktobra šk. 2007/08. godine Petar Bo-
janić je održao niz od 6 predavanja na FMK. Ona su
kasnije objavljena u knjizi Provocatio: Vokativ Ius
Revolucija (Beograd: Službeni glasnik, 2008).
2
Lynn Montgomery, predavanje „Ethics and Re-
presentation in Media” (5. novembra 2008).

5
praćena video materijalima1 – veoma pro-
vokativnim za mnoge. Ostaje nam još ne-
koliko susreta pa da nekako složimo mo-
zaik kursa, u nekoliko predavanja koja ću
vam održati, iako ih, priznajem, nisam pla-
nirao ove jeseni.
Posle svih tih teških tema i pristupa –
filozofija prava i politike, stari Rim; etika i
reprezentovanje manjina; nasilje i seksual-
nost – meni bi sledio nešto lakši put, nešto
vedriji pristup (mada je ponekad najteže
zadržati vedrinu). U malo vremena koje mi
je ostalo i da pripremim i da izložim ova
izlaganja – a u sebi ih zovem „mala” ili
„kratka” „kvantna teorija” „provokacije
kao komunikacije” (dozvoliću sebi i da ove
izraze odvojim, svaki posebno, navodnici-
ma) – palo mi je na pamet ono što sam re-
kao, na kraju jednog od ranijih predavanja
naših gostiju, kad ste me pitali (a to sam
pitanje shvatio kao vrstu naloga) da li ću
vam na kraju govoriti o temi provokacije
kao komunikacije. Rekao sam: da, naravno,
hoću (vaša želja, moja zapovest), ali u tom
trenutku, osim da hoću (da pokušam) da
1
Gosti su bili kolege sa Wisconsin univerziteta
(SAD) Neil Whitehead i Toma Longinović (12. no-
vembra 2008).

6
osvetlim temu provokacije iz ugla komuni-
kacije, nisam znao baš tačno u kom pravcu
treba da idem, i da jedino što mi je, tog
časa, palo na pamet jeste primer mini
suknje kao provokacije! Sećam se vašeg
smeha – on je bio zdrav, smeh je uvek
zdrav – i taj znak vedrine neka obeleži naš
početak. Govoriću vam, stoga, najpre o
mini suknji kao provokaciji, kao komuni-
kacijskom znaku.
Razmišljajući o tom primeru, primeru
za početak – čudno je kad čovek počne da
razmišlja o mini suknji, razmišljanje uvek
traži izvesnu distancu, kako bi moglo
slobodno da obigrava oko svog predmeta –
napokon sam shvatio da je ovaj inicijalni
primer, isprva slučajno odabran, zapravo
prilično zgodan primer. Videćete i zašto. U
toku ovih predavanja uzeću nekoliko
primera kao neku vrstu case study građe,
kao slučajeve za proučavanje ili za raz-
mišljanje, kako bih vam demonstrirao –
verbalno, neću se služiti fotografijama,
slajdovima, video snimcima i sličnim mate-
rijalom – šta sve provokacija jeste ili može
biti kad se posmatra iz ugla komunikacije.
Ali pre mog prvog slučaja, šta je to ko-
munikacija, šta znači posmatrati ili raz-
mišljati o nečemu iz ugla komunikacije?

7
 Shematski uzimajući, postoje dva zna-
čenja pojma komunikacija. Daću vam
isprva pet definicija komunikacije, onako
kako se te definicije navode na početku
jednog univerzitetskog udžbenika pod na-
slovom Communication Studies1 (sačinio
ga je Sky Marsen) iz pera pet teoretičara
komunikacije (sve definicije su nastale u
toku proteklih petnaestak godina). Na
pitanje, dakle, šta je komunkacija daju se
ovi odgovori:
1. Fiske, u Introduction to Communica-
tion Studies (1990): „social interaction
through messages”2.
2. Rogers, u Diffusion of Innovations
(1995): „a process in which participants
create and share information with one ano-
ther in order to reach a mutual under-
standing”.3
3. Price, u Communication Studies
(1997): „an activity in which symbolic con-
tent is not merely transmitted from one
source to another, but exchanged between
1
Sky Marsen: Communication Studies (London,
2006), 9-11.
2
„Društveno uzajamno delovanje kroz poruke”.
3
„Proces u kojem učesnici stvaraju i dele infor-
macije jedni s drugima kako bi dosegli međusobno
razumevanje”.

8
human agents, who interact within a sha-
red situational and/or discursive context”.1
4. Trenholm, u Thinking through Com-
munication (1999): „a process whereby
people in groups, using the tools provided
by their culture, create collective represen-
tation of reality”.2
5. Graber, u The Power of Commu-
nication (2003): „a process in which there
is some predictable relation between the
message transmitted and the message re-
ceived”.3
Gledajući ovih 5 definicija pojma ko-
munikacije – onako kako se taj pojam ko-
risti u izučavanju, univerzitetskom pre
svega – datih između 1990. i 2003. godine,
najpre sam pomislio da to izučavanje ide u
dobrom pravcu. Suštinski, iako prve četiri
definicije polaze od toga da je komuni-
1
„Delovanje u kojem se simbolička sadržina ne
samo prenosi iz jednog izvora ka drugom, već
razmenjuje između ljudskih činilaca koji deluju jedni
na druge unutar zajedničkog situacionog i/ili diskur-
sivnog konteksta”.
2
„Proces kojim ljudi u grupama, koristeći sred-
stva koja im nudi njihova kultura, stvaraju kolektivne
predstave stvarnosti”.
3
„Proces u kojem postoji predvidljiv odnos iz-
među poslate i primljene poruke”.

9
kacija prenošenje poruka, one su usmerene
ka izvesnom širem, socijalnom kontekstu,
što smatram da je dobar put; ali u petoj, po-
slednjoj i najsvežijoj definiciji naglašen je,
vrlo odsečno, povratak na čisto struktural-
nu, čak matematičku definiciju komuni-
kacije. Zašto strukturalnu i matematičku?
Strukturalnu, jer je reč o jednoj formalnoj
definiciji, a matematičku jer pojam komu-
nikacije izgrađen na modelu transmisije,
prenosa ili transfera poruke i informacije
vodi poreklo iz jedne izrazito uticajne
knjige koju su još 1949. godine napisali i
objavili Claude Edwood Shannon, američki
inženjer i matematičar, i Norbert Weaver,
takođe matematičar, „praktični” (applied)
matematičar, pod naslovom The Mathema-
tical Theory of Communication. Godinu
dana pre toga je Šenon sam napisao i obja-
vio studiju pod skoro istim naslovom (raz-
lika je u jednom članu: A iz 1948. će posta-
ti The godinu dana kasnije, prešavši time
put od teorijskog predloga do teorijske pa-
radigme), i to mu je donelo titulu – ona va-
ži i dan-danas – „oca teorije komunikaci-
je”. Tu studiju možete (u elektronskom, pdf
obliku) naći na internetu1, i tamo možete,
1
Claude E. Shannon: A Mathematical Theory of

10
već na početku, pročitati kako je „the
fundamental problem of communication
[…] that of reproducing at one point either
exactly or approximately a message sele-
cted at another point”1. Odmah u nastavku
idu ove rečenice, za nas takođe važne:
„Frequently the messages have mea-
ning; that is they refer to or are correlated
according to some system with certain
physical or conceptual entities. These se-
mantic aspects of communication are
irrelevant to the engineering problem. The
significant aspect is that the actual
message is one selected from a set of
possible messages. The system must be
designed to operate for each possible
selection, not just the one which will
actually be chosen since this is uknown at
the time of design”2.

Communication, Bell System Technical Journal, Vol.

27, 379–423, 623–656 (1948). V. http://plan9.bell-
labs.com/cm/ms/what/shannonday/shannon1948.pdf
(11. XI 2007).
1
„Temeljni problem komunikacije [je] problem
da se tačno ili približno reprodukuje na jednoj tački
poruka odabrana na drugoj tački”.
2
„Poruke često imaju značenje; one upućuju na
ili su u korelaciji sa nekim sistemom fizičkih ili kon-
ceptualnih entiteta. Značenjski aspekti komunikacije
su irelevantni za problem inženjerstva. Od značaja je

11
 Ovo je bazična definicija komunikacije
kao prenošenja poruke iz matematičko-
inženjerskog ugla, i ona je, kao takva, bila
takođe fundament, uz određene dodatke i
razrade, za razvoj televizije, telekomunika-
cija, a naročito kompjutera i kompjuterski
zasnovanih telekomunikacija1. To je od
enormne važnosti, jedva da to mogu prena-
glasiti. Ali šta je danas teškoća s tom defi-
nicijom, s tom osnovom, ako ne želimo
više da dizajniramo tehnologiju, predajni-
ke, transmitere i risivere, prijemnike, tele-
komunikacijske uređaje ove ili one vrste,
posebno ne kompjutere, već želimo da se
njima služimo, a da pri tom i razmišljamo o
toj upotrebi? Naročito ako poželimo, kao ja
sada, da jedan znak, kakav je mini suknja,
provučemo kroz ovu definiciju?
Nastaju sledeći problemi:
Ako i ostavimo po strani jednu stvarnu
ili barem potencijalnu kontradikciju u Še-

da je jedna poruka izabrana iz skupa mogućnih

poruka. Sistem mora biti oblikovan tako da dela za
svaki mogućni izbor, a ne samo za onu koja će zaista
biti izabrana jer je ona nepoznata u vreme
oblikovanja.”
1
D. A. Mindell: Between Human and Machine:
Feedback, Control, and Computing Before Cybe-
rnetics (Baltimore: Johns Hopkins University Press,
2004).

12
nonovoj definiciji (gde najpre kaže da su
„semantički aspekti komunikacije irelevan-
tni za problem inženjerstva”, a odmah po-
tom kako je „značajan aspekt taj da je ak-
tualna poruka ona koja je izabrana iz skupa
mogućnih poruka” – Šenon je matematičar,
matematičari su jaki logičari, ali ova puko-
tina između semantike, između značenja i
značaja nam može otkriti dosta toga, pa ću
se time bliže pozabaviti kasnije), ostaje da
u načelu matematičko-komputacijska – da
je tako kratko nazovem – definicija komu-
nikacije podrazumeva, ili pretpostavlja, da
je poruka ipak odabrana, selected, da je
identifikovana kao stvarna, actual, to jest
da ima svoj identitet, postojani, utvrđeni,
fiksirani. I još: da postoje identiteti u čita-
vom tom procesu prenosa, počev od poši-
ljaoca, preko koda ili „sistema” za preno-
šenje, sve do primaoca. A upravo su ti
identiteti postali problematični u savreme-
nom praktikovanju komunikacije, pa tako i
u teorijama ili u filozofijama komunikacije
tokom poslednjih pedeset-šezdeset godina1.
Ako bismo sad „procesirali” znak mini
suknje kroz ovaj Šenonov komunikacijski
1
V. David Holmes: Communication Theory –
Media, Technology and Society (London: Sage,
2005).

13
model ili sistem, kroz konceptualnu mašinu
koju dizajnira svojom definicijom, onda bi
ona, suknjica, bila znak provokacije s jas-
nom porukom, sa identifikovanim, jednim
značenjem. Ona bi bila erotski poziv, sek-
sualni izazov, i skoro ništa više od toga. Ne
kažem da naš znak to nije, tj. da nije i to.
Kad su se te suknjice pojavile, tamo negde
sredinom šezdesetih godina prošlog veka,
one su najpre bile takvi znakovi – erotski,
odnosno seksualni – pa su bili ubrzo i za-
branjeni u pojedinim zemljama, jer se sma-
tralo da su pre svega poziv na nasilje, na si-
lovanje, tj. da, u krajnjoj liniji, legitimišu
nasilje – od verbalnog do stvarnog – tako
da su pojedini slučajevi na sudu bili takvi
da su vešti advokati čak uspevali da oslo-
bode silovatelje pozivajući se na mini suk-
nju žrtve kao na njenu provokaciju na koju,
eto, jadan silovatelj nije mogao a da se ne
uzdrži, odazove, „odgovori”! Istorija mini
suknje kao znaka – istorija počiva na zna-
kovima, bilo da su ti znakovi verbalni, ge-
stualni ili kojeg drugačijeg tipa – pokazuje
nam sledeće: njena pojava kao odevnog
predmeta se obično vezuje za tzv. uličnu
modu (street fashion), koju je pokrenula
engleska dizajnerka Meri Kvant (Mary
Quant) – i vi ste sad odmah razumeli zašto

14
će moja teorija provokacije u ovih par pre-
davanja biti jedna „kratka” „kvantna”
teorija, najpre u čast ove dizajnerke, na-
ravno, a potom i stoga što mi se „kvantni”
pristup, ono što dolazi iz „kvantne teorije”
(quantum theory) u matematici i fizici,
počev od prvih radova Maxa Plancka iz
1900. godine, i kasnijih nastavljača, sa svo-
jim „spektrom emisije” (emission spec-
trum), „crnim telima” (black bodies), sa
mehanikom kvantova – za čije početke se
vezuje čak i ime jednog od meni najdražih
antičkih mislilaca, to je Tit Lukrecije Kar –
čini zanimljivim, dotle da se može proširiti
i na misao o komunikaciji. Kvanti, „kvan-
tumi”, quanta, to su jedinice energije, ali
takve koje nisu bezgranično deljive, kao
što je to bilo u klasičnoj fizici i uopšte u
klasičnom mišljenju, već upućuju na ener-
giju koja je diskretna koliko i materija1, a
ovaj pojam diskretnog, opet, sa svoje stra-
ne, jeste bio jedan od ključnih pojmova no-
vije semiologije (tzv. diskretni elementi u
jeziku mogu biti činioci tona, naglaska,
raspoloženja, i svega onoga što boji neku
poruku, ponekad je presudno određuje, čini
1
Michel Serres: La naissance de la psysique
dans le texte de Lucrece (Paris: Minuit, 1977).

15
je složenijom nego što bi to ona bila razma-
trana samo kao strogo odeljiva, kao identi-
tet iz ugla šenonovske komunikacijske teo-
rije). Ukratko, „kvantni pristup” bio bi pri-
stup iz ugla energije, nemerljivih ili nesa-
merljivih veličina, tokova, „flukseva” itd.
Vraćam se na „veselu kvant”, na Meri
Kvant. Kad je ponudila preko svojih ne-
koliko londonskih prodavnica novi dizajn –
žensku suknjicu koja je bila barem desetak
santima iznad kolena – taj tada, 1965.
godine „poslednji krik mode”, počeo je da
se nosi u skladu sa godinama koje su inače
bile u znaku tzv. oslobađanja. Oslobađanja
žena, najpre: Meri Kvant je bila modna
dizajnerka, istovremeno i trgovac, ali je
bila i žena sklona feminizmu. Ne bih da
vam o tome govorim, ima ovde daleko
upućenijih od mene u stvari feminizma,
već samo naglašavam pojedine elemente
socijalnog, istorijskog konteksta. Moda je
takođe komunikacija, veoma važna, a mini-
skirt Meri Kvant uprkos svojoj popular-
nosti kao „ulična moda” zapravo postaje
planetarno – i još važnije: socijalno – pri-
hvaćena kroz dva događaja, ključna za
istoriju te stvarčice, i od važnosti, kako ćete
još videti, za pitanje provokacije kao ko-
munikacije.

16
 Prvi događaj se zbiva u Australiji 30.
oktobra 1965. godine na konjičkom tak-
mičenju u Melburnu. To je Derby Cup, na
koji dolazi jet-set iz celog Komonvelta,
veoma važan događaj za elitu anglosakson-
skog društva. Tu je po prvi put jedna dama
iz visokog društva – njeno ime je Jean
Shrimpton – ponela minić: iako se tačno ne
zna da li je šok izazvao samo taj odevni (u
isti mah ‚‚razdevni”) detalj, ili to što nije
nosila šešir i rukavice (obavezne, barem
dotle, na skupovima ovakve vrste), njena
fotografija tako obučene je publikovana u
nizu novina, i medijska pažnja je legiti-
misala mini suknju kao predmet koji nije
samo za „ulicu”, već je, eto, i za „visoku”
modu. Uskoro će i slavni Dior dizajnirati
svoju kolekciju minića, i stvar će krenuti na
sve strane. Ali drugi važan događaj za etab-
liranje ovog modnog „detalja” (ako je u pi-
tanju detalj: dužina tog „detalja” je u obr-
nutoj srazmeri sa njegovom „važnošću”,
što je takođe od značaja, videćemo i to, za
misao o provokaciji kao komunikaciji) od-
nosi se na venčanje tri godine kasnije (tač-
no 20. oktobra 1968.) Jacqueline (Jacky)
Kennedy, née Lee Bouvier, i Aristotela
Onassisa, bivše „prve dame” SAD sa
grčkim brodovlasnikom, gde se nevesta

17
pojavila u mini haljini. To je već bio znak
da je ova stvar legitimna, etablirana i,
upotrebiću još jednu reč važnu za našu
„kvantnu” teoriju provokacije kao komu-
nikacije, kodifikovana.
Kodifikovana ili kodirana. Jer mini suk-
nja Meri Kvant (a oko prvenstva se potom,
kao u svakoj važnoj istoriji1, bore još, uz
Meri, Francuz André Courrèges, modni di-
zajner, potom Amerikanac John Bates,
urednik časopisa Vogue, i mnogi drugi)
najpre je bila znak koji dekodira jedan zna-
kovni poredak – onaj gde moda i određen
moral tzv. pristojnosti nalažu pokrivanje
kolena – i dekodira ga kao provokativni
znak, da bi potom taj isti znak, i dalje pro-
vokativan, ali u drugom pravcu, postao
rekodiran, ponovo kodifikovan, kao ele-
ment novog znakovnog poretka, novog na-
čina ponašanja i komunikacije. Ovo deko-
diranje-rekodiranje nam je veoma važno i
ima svoje važne posledice po razmatranje
strukture provokacijskog znaka uopšte.
Vraćam se mini suknji. Postajući femi-
nistički znak, znak oslobađanja ženskog
(ženskog tela, ali svakako i više nego samo
1
V. R. Horton. S. Simmons: Women Who Chan-
ged the World (London: Quercus, 2006).

18
tela), potom znak socijalnog ponašanja,
mere za neku zajednicu, neku community,
znak istorijske epohe – sa reakcijama koje
ovaj znak provokacije proizvodi: od prvog
legitimisanja erotskog i seksualnog (to nije
isto) nasilja, što je, na sreću, brzo napu-
šteno, pa do odgovora u samoj modi, kad
su, kao protivlek ili protivudar, potom
smišljene midi i maksi suknje, odnosno
haljine – prešao je put koji od njegovih
fizičkih varijacija (dužine, dizajna, načina
nošenja) vodi do semantičkih varijacija ili
aspekata, što od toga znaka čine jedan
polisemni (alosemni, kako bih radije rekao)
kompleks, a taj se višeznačni fenomen ne
može dalje analizirati, pa ni shvatiti, kroz
Šenonovu shemu komunikacijskog modela.
Da ne bih dužio, evo, ponovo shematski,
par pitanja koje pokreće kompleksnost
ovoga znaka:
a) Ako to nije više samo znak seksualne
provokacije, iako može ostati znak erotske
provokacije, šta bi to značilo za strukturi-
sanje ove razlike, tako važne u našoj savre-
menosti, između seksualnosti – recimo,
uzete kao fizičkog, nagonskog ili u uskom
smislu polnog telesnog reagovanja – od
erotskog polja koje je postalo veoma diver-
sifikovano, gde pol više nije isto što i rod,

19
sex nije što i gender, i koje našu savre-
menost dovodi dotle da ne razmišlja više o
erosu samo prema modelu anatomije, priro-
de, nego prema modelu kulture, gde danas
imamo i „treći pol”, gay & lesbian, potom
transexual i uopšte queer studies, što ne
samo da legitimiše nove orijentacije i pra-
kse – do skoro, a ponegde još uvek, veoma
provokativne – već baca novo svetlo i na
tzv. binarnu seksualnost, na standardne po-
dele, figure i funkcije muškog i ženskog?
Mislimo o tome.
b) Ako ovaj znak – govorim još uvek o
mini suknji – nije više samo modni znak, a
nije više, kao u početku, seksualna, pa čak
ni erotska provokacija, ostaje li on i dalje
provokacija kad se upotrebi kao, na primer,
citat? Ili kao estetski znak? Ili kao znak
koji u isti mah skriva i otkriva? „Priroda
voli da se skriva”, φύσις κρύπτεσθαι φιλεί,
čitamo kod Heraklita (fr. 123), pri čemu
podsećam da njegova fisis, „priroda”, nije
što i taj pojam u modernom smislu, kao
suprotnost „kulturi”, već sveobuhvatnost
svega što postoji, gde bi trebalo ponovo da
mislimo o tome šta je priroda – pa i pri-
roda, fisis, provokacije – šta je „skrivanje”,
„kriptovanje”, što nas vraća problemu
komunikacije – i šta je „voleti”, filein, ne

20
samo kad je mini suknja u pitanju, već kad
smo u pitanju mi sami, „mi” koji „komuni-
ciramo” ljubav, prijateljstvo ili šta sve već
može izraz „filija” da znači, a nad čim bi
lebdelo i pitanje ljubavi kao provokacije,
možda i obrnuto? Mislimo, dakle, o tome.
c) Ako ovaj znak – naš primer mini suk-
nje kao provokacije, a ove druge kao ko-
munikacije – nije više jedan isti ili isto-
značni, identični ili „identitarni” znak, šta
bi taj znak, i dalje provokativan, značio ili
mogao da znači u slučaju muškog znaka
(muške suknje, recimo škotskog kilta, gde
se izvestan „identitet”, onaj „etnički”, „na-
cionalni”, „tradicijski” uzima kao obeležje
koje može i da provocira i da ne provocira),
ili u slučaju znaka jednog „brenda”, po-
slovnog znaka, ili uzetog kao znak mla-
dosti (i, opet, kao znak starosti), kao znak
proleća ili leta (kao meteo-znak), kao poli-
tički znak (slobode ili, obratno, izvesnog
konzervativnog shvatanja: podsećam da je
u Skupštini zabranjeno nošenje mini suk-
nje, doduše, i na žalost, ne i psovanje), kao
psihoanalitički znak-simptom, ili čak kao
znak bez posebnog značenja (devojka sedi
tamo u mini suknji i uopšte ne želi ništa da
time saopšti, ne znamo zašto, jedino ona
zna). Mislimo o svemu tome.

21
 Ali kako? Kako da se suočimo s očitom
kompleksnošću ovog znaka kao znaka pro-
vokacije, ako je on izgubio svoju jedno-
značnost i dobio, proizveo značenja koja
mogu sada biti i disparatna, čak na čudan
način opozitna (i da provocira i da ne pro-
vocira, recimo, ili i da bude znak mladosti i
starosti, ili i da otkriva i da skriva itd.)?
Kojim se modelom – ako je reč o modelu –
ili pojmom – ako je reč o pojmu – komuni-
kacije možemo poslužiti – ili koji kom-
pleks komunikacije možemo razviti – da
bismo mislili ovakav znak, provokaciju kao
znak, ako nam Šenonov model komunika-
cije kao prenošenja poruke više nije do-
voljan, nije upotrebljiv, iako ostaje model
upotrebe i dalje, naročito od strane tzv.
sredstava telekomunikacije?
Da bih o tome rekao par reči, da bismo
počeli iznova s komunikacijom i sa našom
temom provokacije, vratiću se na sam
izraz, na communicatio koja nam dolazi iz
latinskog. Ta reč ima resurse koji nisu još
iskorišćeni, a mogu nam biti od pomoći.
Od značajne, skoro presudne pomoći.
Communicatio, današnja komunikacija,
obično se prevodi kao „saopštavanje”. Nije
to pogrešno, iako odvodi u teorijski nepro-
duktivnom pravcu, jer brzo implicira da se

22
samo saopštava neka poruka. Latinska
communicatio je pre „sa-opštavanje”, kao
sa-učestvovanje (su-delovanje); communi-
care je značilo uzeti ili imati učešća, pode-
liti nešto s drugima, „opštiti” u značenju
učiniti nešto opštim, tj. zajedničkim – nije
reč, dakle, ne barem u prvom koraku, o lo-
gičkoj opštosti, o uopštavanju kao gene-
ralizaciji, univerzalizaciji, već o tome da se
ovim činom – komunikacijom, njenim
communicare, odnosno communicatio –
stvara jedna zajednica, neka communio,
dakle skup i pošiljalaca i primalaca. Sa sta-
novišta te communicatio, oni ne moraju
imati unapred fiksirane identitete; štaviše,
njihovi komunikacijski identiteti se tek či-
nom komunikacije uspostavljaju, predlažu,
izazivaju, preuzimaju, ili odbijaju, poruka-
ma koje ne moraju biti fiksirane, ni obli-
kom ni sadržinom, koje mogu i lutati, me-
njati formu, transformisati se i deformisati,
koje mogu menjati kodove (dekodirati se i
rekodirati se), čija informacija – ono što
nose kao vest ili značenje a što ih u-obliča-
va, „in-formira” – može biti skrivena, deli-
mično jasna ili čak nejasna, zagonetna, taj-
na, kriptovana ili kriptična, „polisemna”
(alosemna) itd. I koja svoje postojanje sada
duguje razlici unutar sebe – onoj između

23
značenja i značaja, smisla i vrednosti – na
šta se i jedan Šenon morao nekako pozvati.
Šta bi u ovakvom, promenjenom pojmu
– ili, možda pre, figuri – komunikacije –
koja nas prevashodno upućuje na nju kao
na događaj – značila provokacija? Da li bi
ona bila poziv ili izazov – videćemo brzo
da to nije isto – na neku communio, na go-
vor, na igru govora, poziv ili izazov koji
ima više od jednog značenja? Ili, ako je ko-
munikacija događaj koji tek ustanovljuje
neku zajednicu, koji učesnike stvara u času
kad oni stvaraju zajednicu, da li je ona i po-
ziv (ili izazov) na odgovor, na repliku, uz-
vraćanje time na učešće u zajednici, u stva-
ranju ili održanju zajednice, ali i, ništa
manje, poziv na odgovor kao na odgovor-
nost?
Šta je odgovornost? Odgovornost kad je
reč o komunikaciji, posebno u slučaju pro-
vokacije kao komunikacije?
Moramo odložiti odgovor na pitanje o
odgovoru i odgovornosti. Da bismo o tome
govorili, da bismo mogli da opišemo
odgovornost uz ugla naše teme – provo-
kacije kao komunikacije – treba da
saberemo još elemenata, tako da će ovaj
motiv odgovornosti doći na sam kraj ovih
predavanja, kao da su ona usmerena prema

24
njemu, svojem donekle odloženom po-
kretaču, ili kao horizontu ove moje dopune
našem seminaru.
Najpre o samoj reči.
Provokacija samo delimično dolazi iz
latinskog, od latinskog provocatio. Kad
kažem da dolazi delimično, ne mislim tek
na oblik te reči, na oznaku ili na označitelj
„provokacija”, koliko na značenje te reči u
moderno vreme. U klasičnom latinskom,
provocatio je isprva označavalo priziv ili
pozivanje na višu (ili na drugu) sudsku
instancu, ono što se u samoj sudskoj praksi,
ili u jurisprudenciji, kasnije nazvalo appe-
latio (prvobitno, i appelatio je bilo nago-
vor, naziv, naslov, oslovljavanje, na kraju i
priziv). Provoco ad te, ili provoco ad popu-
lum, „pozivam se na tebe”, ili „pozivam se
na narod” – takva značenja nalazimo kod
Plauta ili kod Terencija, odnosno provoco
kod Tita Livija u priči o Horaciju gde se
poziva na višu instancu u času kad je optu-
žen za ubistvo sestre. To značenje izraza
provocatio je sudsko, pravno, pravno-poli-
tičko, i ono se gubi onako kako se gubi i
pravo koje označava, pravo na apelaciju, na
dodatni, dopunski, drugostepeni, viši ili
uopšte drugi, odnosno drugačiji sudski po-
stupak.

25
 Zapravo, provokacija ostaje, ali u zna-
čenju koje je u Rimu bilo značenje naroda,
pučko, čak ulično značenje, i to značenje
ne dolazi toliko od glagola provoco,
unekoliko pravno i politički, sudski kodifi-
kovanog, koliko od naziva iz rimskog „cir-
kusa”, od imenice provocator, što je bio
naziv za gladijatora izazivača. U rimskoj
areni, pre borbe gladijatora, provocator je
bio onaj ko je na početku, ili posle pauze,
podizao na noge publiku, ko ih je dražio,
bilo gestovima, bilo svojim držanjem. On
je izazivač – ne samo, pa čak ne ni u pr-
vom redu, drugih boraca, svojih potencijal-
nih protivnika, koliko publike koja posma-
tra borbu, kako bi se ta publika uzbudila,
kako bi se odazvala svojim uzbuđenjem,
podigla na noge, uključila svojim strastima
u prizor koji sledi, kako bi se proizveli nje-
ni afekti, kako bi se ona skrenula iz redov-
nog, mirnog stanja u stanje uskomešanosti i
burne reakcije: ukratko, moglo bi se reći,
kako bi se publika učinila publikom, telom
koje reaguje kao jedno telo1. Takvo je zna-
čenje ovog izraza kod Cicerona, i ne samo
kod njega, a to je značenje koje je najviše
1
Roman Cameron: Circus Factions (Oxford:
Oxford University Press, 2005).

26
predato tradiciji. Otada provokacija znači,
kroz latinski srednji vek, sve do u moderno
doba, pre svega izazov.
Ostaću još koji tren kod semantike ovog
izraza. Ako ga posmatramo iz ugla istorije,
vidimo da je pokušaj pravne („učene”)
kodifikacije provokacije kao provoco po-
stojao, ali da se nije preneo dalje, da nije
postao semantička i istorijska predaja, nije
postao traditio, već je to postalo ono zna-
čenje koje je vezano za spektakl, za prizor
borbe, za ulicu, za arenu, „pučko” ili „vul-
garno” značenje izazova. I ono će takvo os-
tati. Ono će imati i svoja proširena, une-
koliko premeštena značenja, ili barem će
doživeti izvesnu metaforizaciju pojedinih
svojih varijacija i nijansi, ali će u njegovom
jezgru ostati značenje izazova koji proiz-
vodi ili treba da proizvede afektivnu reak-
ciju, reakciju kao ekvivalent nekog emo-
cionalnog i telesnog, čak somatskog uz-
buđenja. Dakle, sasvim suprotno – ili
barem u drugom, različitom, vrlo različi-
tom smeru – od sudskog značenja provoco
kao „priziva”, gde bi se sposobnost dono-
šenja suda (kako presude u jurističkom
smislu, tako i suda u logičko-epistemolo-
škom smislu) oslanjala na jačanje naših
intelektualnih, refleksivnih, pa i spekulativ-

27
nih moći – onih, najzad, moći za koje je za-
interesovana filozofija, na primer – provo-
kacija je kao „običan”, „svakodnevni” izraz
oznaka za izazov koji se upućuje našim
afektivnim moćima, našem telu, tako da
ono reaguje, odnosno da naši afekti reaguju
i pre našeg intelekta, našeg razuma ili uma.
Kao i rimski provocator, gladijator koji
treba da publiku dovede do uzbuđenja i pre
borbe, kako bi ona urlala i navijala za
nekog od boraca, kako bi u tom urlanju i
navijanju našla svoje uživanje, i u moderno
doba provokator ostaje onaj ko izaziva,
skreće pažnju, ko pokušava da proizvede
reakciju putem afekata. Takav je, na
primer, tzv. politički provokator, odnosno
lice koje bi na nekom političkom skupu
kod okupljenih, nekim gestom – gest, čin,
ovde je veoma važan, on skoro da
nadodređuje reči koje se kazuju, odnosno
uzvikuju, i ja ću se vratiti na to – izazvalo
pojačanu, možda i preteranu reakciju, kako
bi ili ono što pritajeno, latentno postoji kao
emocionalni korelat političkog stava (tzv.
politički naboj) učinio očiglednim, mani-
festnim, ili ga, taj emocionalni korelat,
upotrebio kako bi ubrzao čitav proces i do-
veo ga do nekog oblika ekcesa. Takav poli-
tički provokator može biti onaj ko pripada

28
samom okupljenom političkom telu – go-
vornik ili vođa koji poziva na juriš, na bari-
kade – ili mu, što je veoma značajno za
analizu ovog izraza – uopšte ne pripada,
odnosno stoji mu nasuprot, poput prikrive-
nih „učesnika”, tzv. agenata provokatora
koji svojim izazovima nastoje da kod
okupljenih pokrenu takvu reakciju da ona
može biti upotrebljena kao izgovor, kao
alibi, za potonju reakciju policije, ili vlasti
u načelu. Uopšte uzev, postojanje politič-
kih provokatora jedne ili druge vrste uka-
zuje, sa svoje strane, da je politika postala
„arena”, da je izašla, ili barem se izmestila,
iz konteksta redovne, mirne prakse debate
ili diskusije, i prešla, bila premeštena u
kontekst „ulice”, kako se to u žargonu
kaže, na plan borbe koja nije samo takmi-
čenje političkih zamisli ili ideja, već je
postala – ili barem je na ivici da postane – i
fizička, telesna borba.
Iz rimskog sporta, provokacija se zadr-
žala i u modernom, današnjem sportu.
Jedan igrač, posebno u ekipnim i masov-
nim sportovima, uvek se može poslužiti, na
svoj rizik, provokacijom kao izazovom,
bilo publici, kako bi ona „neprimereno”
reagovala i time podstakla da i neko iz tima
za koji navija „neprimereno” reaguje, bilo

29
svojim protivnicima u igri, drugim igrači-
ma, kako bi i kod njih izazvao „neprime-
renu” reakciju. Odnosno, mogli bismo reći,
provokacija je izazov upućen učesnicima,
takmacima da pređu ustanovljenu granicu,
rub ponašanja kodifikovan opštim pravi-
lima ili konvencijama igre, i da od takmaca
postanu protivnici, „neprijatelji”. Čitav taj
novi kontekst koji provokacija kao izazov
proizvodi, i koji preliminarno označavam
kao emocionalno-afektivni, upravo je igra
na rubu, na granici, a najčešće sa obe strane
granice, što i čini da se sam latinski izraz
provocatio otme vlastitoj pravno-političkoj
kodifikaciji, da odbije da ostane provoco,
priziv, apelacija, i da nastavi svoj „pučki”
život u semantici izazova, izazova afekata.
Kod nas se još kaže, kad je reč o provo-
kaciji kao izazovu”, „izgubiti živce”. Ako
me neko provocira, i ako uspe u tome, ako
me isprovocira, onda ja „gubim živce”. Šta
bi ovde značilo „izgubiti živce” ili „izgubiti
nerve”, „iznervirati se” (ili „živcirati se”)?
„Nemoj da me nerviraš” nije baš sinonim
za „nemoj da me provociraš”, već daje na
znanje afektivno stanje ili afekt koji je
efekt provokacije. „Iznervirati se” naš Reč-
nik objašnjava kao „pretrpeti nešto što jako
nervira, imati dosta nervoze”, odnosno „iz-

30
nervirati” znači „učiniti dokraja nervoznim,
dovesti u stanje uzbuđenosti”1, kao što
Rečnik provokaciju određuje u dva ključna
značenja. Prvo je već pominjani „izazov”,
odnosno „izazivanje”, a drugo, unekoliko
specifičnije značenje vezano je za medici-
nu, za lekarski postupak: „izazivanje simp-
toma neke bolesti radi dijagnoze i terapije”
(t. V, str. 146). Ovo drugo, uže i donekle
tehničko, dijagnostičko-terapeutsko znače-
nje ponovo naglašava udeo tela.
Ili udeo psihe, koja stoji kao doživljaj,
kao događaj, kao posrednik, medijum, za
telo. Ako je provokacija izazov da latentno
postane manifestno, ako smo u polju
simptoma, onda nismo daleko od psiho-
logije, odnosno, i tačnije, od psihoanalize.
Ja i dalje samo nabacujem građu za raz-
mišljanje, pokušavam da opipam mogućne
niti rasprave. Takođe, ako nam semantika,
u svojoj dijahronoj, istorijskoj dimenziji,
nagoveštava da, kroz pokušaj kodifikacije
provocatio kao sudske (ili sudsko-poli-
tičke) prakse, provoco nije završio u stan-
dardnoj predaji, kao ustanovljeno značenje
ovog izraza, već se on dalje predao, sve do
danas, kao izazov koji remeti granicu stan-
1
Rečnik Matice srpske (Novi Sad, 1967), II, 420.

31
dardnog, koji zapravo remeti standard,
onda je provokacija kao izazov jedan čin
dekodifikacije, dekodiranja. To su linije na
kojima ću u nastavku pokušati da anali-
ziram provokaciju kao komunikaciju: 1.
prelaz ili skok iz latentnog u manifestno,
afekt kao efekt, pojava simptoma i njegov
tretman, psihoanaliza komunikacije; 2. pro-
vokativna komunikacija kao dekodifika-
cija, kao dekodiranje i kao istovremeno re-
kodiranje, ali na drugom mestu, na drugom
nivou; i 3. provokacija u najširem značenju
govornog mehanizma koja poziva na odgo-
vor, na odgovornost. Pri tome će moje po-
zivanje na psihoanalizu biti, već tokom sle-
dećeg predavanja, skoro direktno metodo-
loško, jer je prelaz sa latentnog na mani-
festno takođe jedan hermeneutički i metod-
ski transfer, a ne samo usko psihoanalitički,
kao što ću iz teorija komunikacije morati
da pojam dekodiranja upotrebim u jednom
jačem, ako hoćete provokativnijem smislu
nego što je uobičajeno shvatanje tog pojma
kao razumevanja neke poruke, kao „deši-
frovanja” njenog neposrednog značenja.
Dakle, pokušaću da temu provokacije kao
komunikacije posmatram iz ugla gde se
ukrštaju psihoanaliza, semiologija, teorije
komunikacije i etika medija.

32
 Sva ova pitanja koja su se sada otvorila
za nas, pozvala nas na odgovore, nadilaze
granicu i standarde matematičke, odnosno
tehnološke definicije komunikacije šeno-
novskog tipa. Više nije dovoljno upotrebiti
model „izvor informacije –> prenosnik –>
poslati / primljeni signal –> primalac –>
odredište”, koji je Šenon ocrtao u svom
početnom radu, već svaku upotrebu tog
modela valja podvrgnuti pitanju koja vrsta
zajednice, učešća ili sudelovanja može biti
uspostavljena komunikacijom. Komunika-
cija sve više prelazi u okruženje, u kulturu,
u vid života: budi nas digitalni časovnik,
drugi digitalni časovnik odmerava kuvanje
kafe i pripremu doručka, treći nas gleda
dok odgovaramo na elektronsku poštu,
četvrti kad uzvraćamo na poziv sa mobil-
nog telefona, peti u trenutku kad po-
krećemo automobil; digitalizacija sveta kao
njegova najnovija medijatizacija odmerava
nam ritam, na nove načine nas integriše i
dezintegriše u zajednice kojima pripadamo
i ne pripadamo fizički ili konceptualno,
budući da jedni drugima nismo više samo
licem-u-lice (face-to-face), već smo i
među-lica (interface) jedni za druge kroz

33
„lica” (interface, ponovo) naših digitalnih i
drugih medija1. I mada uvek valja da obra-
timo pažnju na tehnologiju koja svemu
tome pruža podršku, na to novo „telo”
koje, samo delom fizičko, našim fizičkim
telima omogućuje do sada nečuvene
gestove, i uvek dužnu pažnju ukažemo
tehnološkoj definiciji komunikacije kao
saopštavanja, tehnologije i njene definicije
nam, namećući svoja značenja, skrivaju
smisao komuniciranja kao su-delovanja,
sa-učestvovanja, činjenja sveta zajednič-
kim. One nam zaklanjaju pitanja koja pozi-
vaju na odgovornost, jer nam daju unapred
određene odgovore.
Otuda umesto tradicionalnog modela
medijske komunikacije, oslonjenog na ob-
razac sadržine, predstavljanja, značenja i
ideologije2, nastojimo da razvijemo pitanja
na koje tradicija malo obraća pažnju. Kako
se, recimo, uspostavlja jedan komunikacij-
ski znak kao višeznačan?3 Šta se događa

1
V. F. Kittler: Gramophone, Film, Typewriter
(Stanford: Stanford University Press), 1999.
2
N. Stivenson: Understanding Media Cultures –
Social Theory and Mass Communication (London:
Sage, 1995). V. i Holmes, op. cit., 47-59.
3
R. Finnegan: Communicating – The Multiple
Modes of Human Communication (London: Rout-

34
subjektu kad komunicira sa sobom, a šta
kad to čini sa drugima? Zašto je prostor tra-
dicionalnih medija gladak, a novih, uglav-
nom digitalnih medija izbrazdan pukoti-
nama, mrežast i decentriran?1 Otkuda to da
danas preovlađujući mediji sebe nude kao
alatke i izbegavaju autokomunikaciju, a
time i refleksiju o sebi, pa misle ne misleći
i odgovaraju ne pitajući se? Gde su, najzad,
granice medijske komunikacije, i u kojoj
meri su te granice potčinjene pre jednoj
komunikacionoj unutrašnjosti nego spo-
ljašnjosti, pre su u nama nego oko nas? I ko
smo, konačno, „mi” koji komuniciramo?2

(19. novembar 2007)

ledge, 2002).
1
M. Crang, P. Crang, J. May: Virtual Geogra-
phies – Bodies, Space, and Relations (London: Rout-
ledge, 1998).
2
T. Gitlin: Media Unlimited – How the Torrent
of Images and Sounds Overwhelms Our Lives (New
York: Holt, 2002).

35
 2
„Oče, zar ne vidiš da ja gorim”

Šta bi bila provokacija iz ugla psiho-

analize? Provocirati, već smo videli, znači
izazivati telo, ili nešto telesno, izazvati re-
akciju koja se tiče „živaca”. Tačnije, pro-
vocirati znači izazivati želju. Želja je put
kojim se telo javlja subjektu, svesti. I želja
je središnji predmet za sve tri velike psiho-
analize koje nam je u nasleđe ostavio XX
vek. To su, najpre, psihoanaliza osnivača
tog učenja, Sigmunda Frojda. Potom je to
tzv. teorijska psihoanaliza Žaka Lakana.
Najzad, to je projekt revizije frojdizma od
strane Feliksa Gatarija i Žila Deleza.
Sve te tri psihoanalize se bave željom
kao osnovnim problemom. U istoriji miš-
ljenja, još od Platona i Aristotela, koji su
prvi razmišljali o želji, ona je definisana
preko ideje nedostatka, ili manjka, preko
odsutnosti. Želim nešto jer mi to nedostaje,
jer je voda odsutna, i ime te odsutnosti je
žeđ. Gladan sam, jer mi nedostaje hrana.

36
Želim porše jer ga ne mogu imati. I tako
dalje. Frojdovo promišljanje želje je veliki
obrt u istoriji mišljenja o želji. I dalje se
želja uzima na osi nedostatka, ali Frojd po-
kušava da načini zaokret i da želju misli iz
ugla njenog zadovoljenja, iz ugla zadovolj-
stva. Želja više nije negativnost ili odsu-
stvo, već prepreka ili pukotina koju treba
preskočiti. Drugi potez Frojda je da želju
poveže snažno s telom, s telesnim znacima,
s nagonima. To je prevashodno metodski
potez: ako neki naučnik želi da istražuje
svoj predmet, on ga mora uzeti tamo gde se
pokazuje u najjačem svetlu, u punoj snazi.
Za Frojda je to polje seksualnosti. Želja se
tada vidi kao libido, kao strast, kao žudnja
ili kao pohota, odnosno, što je takođe od
važnosti, kao samovolja, kao hir (latinska
reč libido i to znači). Reći, ili uzeti, da je
želja hir, ili hirovita strast, ne znači samo
reći da je ona nešto jako, ili snažno, već da
ta snaga ima svoj put, da se otima kontroli
– kontrola bi bila kontrola svesti – to jest,
da u želji postoji nešto što je udeo ne-
svesti, udeo nesvesnog. Kako ćemo doći do
tog udela?
Frojd je do njega isprva došao prouča-
vajući snove. U prvoj velikoj knjizi psiho-
analize – to je Tumačenje snova (Traum-

37
deutung) iz 1900. godine – Frojd kaže da
su snovi via regia, „kraljevski put” ka ne-
svesnom. Jedan san, to je Wunscherfüllung,
način da se želja ispuni, da se izvrši.
Sanjam vodu, ako mi nedostaje. Jedem, u
snu, čokoladu, ili vozim porše. I dalje je
želja vezana za nedostatak, što znači da je
san prividno, simulakrumsko, fantazmatsko
ispunjenje, ispunjenje koje ne ispunjava,
osim privremeno, na izokrenut način, ne-
stvaran – ne-stvaran iz ugla svesti – stoga i
na nesvestan način. Time je Frojd mogao
dotaći nesvesno, doći do nesvesnog kao
novog objekta svog proučavanja, ali je
cena plaćena time što je želja, uprkos
pokušaju obrta ka zadovoljstvu, ka pozi-
tivnom, ostala i dalje na osi nedostatka.
Skratiću ovo podsećanje na elementarne
Frojdove postavke i odmah vam navesti
priču koju Frojd priča u VII poglavlju – to
je završno, finalno poglavlje Tumačenja
snova, koje nosi naslov „Psihologija toka
sna”. Frojd evocira jedan san, za koji kaže
kako „polaže naročito pravo na našu
pažnju”, san koji je stoga „uzorit”,
„egzemplaran”, a koji je on, Frojd, čuo od
nekoga drugoga, od neke žene, koja ga je i
sama čula na nekom predavanju o snu
(Frojd ne daje podatke o svojim izvorima

38
za snove, osim kad je reč o „javnim
snovima”, već zabeleženim u literaturi;
ovde je izvor čak eksplicitno određen kao
„nepoznat”, „njegov pravi izvor ostao je za
mene nepoznat”). O kakvom je snu reč?
Evo navoda iz Tumačenja snova:
„Okolnosti za ovaj uzorit (paradigmat-
ski, vorbildlichen) san su sledeći: Jedan
otac bdeo je danima i noćima uz krevet
svog bolesnog deteta. Pošto je dete umrlo,
on ode u susednu sobu da se malo odmori,
ali ostavlja vrata otvorena, da bi iz svoje
sobe mogao da gleda u onu drugu prosto-
riju gde je na odru ležao detetov leš, okru-
žen velikim svećama. Jedan stari čovek je
bio angažovan da čuva stražu i on sedi po-
red mrtvog deteta, mrmljajući neke molit-
ve. Posle nekoliko sati spavanja, otac sanja
da dete stoji pored njegove postelje, hvata
ga za ruku i prebacujući mu šapće: Oče, zar
ne vidiš da ja gorim? On se probudi, prime-
ti jaku svetlost koja dolazi iz sobe u kojoj
je odar, požuri u sobu, vidi starog čuvara
kako je zadremao, pokrov i jedna ruka dra-
gog pokojnika su izgoreli od sveće koja je,
zapaljena, pala na njih.”
Evo sad objašnjenja koje Frojd odmah u
nastavku daje:
„Objašnjenje ovog dirljivog sna je do-

39
voljno jednostavno i, kako mi je pacijent-
kinja ispričala, njega je i predavač tačno
dao. Laka svetlost je prodirala kroz otvo-
rena vrata i padala snevaču u oči, i u njemu
izazvala isti zaključak koji bi bi načinio da
je bio budan, naime da je padom jedne
sveće nastao požar u blizini leša. Vero-
vatno je i sam otac bio zabrinut da stari
čuvar možda nije dorastao svome zadatku,
pa je tu brigu poneo sa sobom u san.”
Evo i tumačenja koje Frojd dodaje:
„Ni mi ne nalazimo da bi išta trebalo
izmeniti u ovom tumačenju, osim da, mož-
da, dodamo da je sadržaj sna morao biti
višestruko nadodređen i da je govor detetov
bio sastavljen od govora koje je u životu
zaista vodilo i koji su bili za oca vezani
istinskim doživljajima. Na primer, žalba: Ja
gorim, sa groznicom u kojoj je dete umrlo,
a reči: Oče, zar ne vidiš? za neku drugu pri-
liku, nama nepoznatu, ali punu afekata.”
I još:
„Pošto smo, međutim, uvideli da je san
pun smisla (vollsinnig), i da se može uklo-
piti u celinu psihičkog zbivanja, moći ćemo
se začuditi što se pod ovakvim okolnostima
uopšte pojavio jedan san gde je bilo na me-
stu što je moguće brže buđenje. A tu ćemo
zapaziti da ni ovaj san nije bez ispunjenja

40
jedne želje. U snu se mrtvo dete ponaša
kao živo, ono čak pominje oca, prilazi nje-
govom krevetu i povlači ga za ruku, kao
što je verovatno uradilo i u sećanju iz kojeg
je san uzeo onaj prvi deo detetovog govora.
Za ljubav ispunjenja ove želje otac je sad
svoje spavanje produžio za trenutak. San je
dobio preče pravo nad razmišljanjem u
budnom stanju, pošto je mogao da dete još
jednom pokaže živim. Da se njegov otac
najpre probudio, pa zatim doneo zaključak
koji ga je odveo u spavaću sobu, on bi
detetov život tako reći skratio za ovaj jedan
moment”.1
Zašto je ovaj san onda, za Frojda, eg-
zemplaran, paradigmatski, uzorit, ako je
tako lako istumačiti ga? Upravo zbog te
lakoće: dok je ranije bilo potrebno dosta
dovijanja da se snovi rastumače, „sad nale-
ćemo na ovaj san koji tumačenju ne po-
stavlja nikakav zadatak, čiji je misao dat
neprikriveno”. Upravo usled ove herme-
neutičke lakoće, Frojd zaključuje kako je
„nepotpuna ostala naša psihologija sna”, i
započinje njenu reviziju.
U čemu je ovde nedostatak, ali nedosta-
1
Sigmund Frojd: Tumačenje snova, pr. A. Vilhar
(Novi Sad, 1984), II, 161-162.

41
tak u tumačenju? Ono je potpuno, objaš-
njava sve elemente sna, ali ne daje ključ za
teoriju o snu kao o ispunjenju želje. Iz ugla
hermenutike sna, san je transparentan; ali
je, iz ugla psihoanalize, san provokativan.
Toliko provokativan da je remeti u nekim
od njenih ključnih postavki. Najpre u onoj
koju je Frojd razvijao kao teoriju o Edipu,
o Edipu koji žudi za majkom i koji ubija
oca. Ovde, u snu, kao da su se uloge okre-
nule: otac je taj koji je u središtu, on sanja i
želi, on oživljava i posredno, okončava
život deteta, makar fantazmatski, svojim
buđenjem. Okasnelim buđenjem, mora se
reći, kad je dete, bar delom, već izgorelo.
On, otac, u svom snu, sanja kako dete kaže:
Oče, zar ne vidiš da ja gorim?, odnosno,
otac pripisuje u snu detetu vatru, u kojoj je
teško, upravo iz ugla Frojda i njegovog
Edipovog kompleksa, ne videti element
želje.
Usput, Edipov kompleks je bio možda
glavna provokacija Frojdove psihoanalize u
njenom nastanku. Ona nije samo uzne-
mirila kulturu u kojoj se verovalo da deca
nemaju seksualnost svoje vrste, kulturu po-
rodice kao „ćelije” ili osnovnog elementa
društva, već je uznemirila i stručnjake. Naj-
pre klasične filologe i tumače starine, koji

42
su skretali pažnju da u mitu, ili u Sofok-
lovoj verziji mita u Kralju Edipu, nesrećni
Edip ne ženi majku Jokastu usled svoje
želje, već zato što to mora kao novo-
postavljeni vladar Tebe, kao što ranije ne
ubija oca Laja iz mržnje, već ga ubija jer ga
je ovaj napao, kao neznanac, na nekoj
raskrsnici – Edip ni tada, a ni kasnije, ne
zna da mu je to bio otac, i to će tek na kraju
saznati. – Dakle, primedba je bila da u priči
koju Frojd uzima za obrazac razvoja libida
nema elemenata na kojima taj obrazac pre-
sudno insistira. Ali Frojda nisu obeshrab-
rile primedbe klasičara, kao što ga nisu
zanimale ni primedbe etnologa i antro-
pologa da mit o Edipu nije univerzalan, da
ga nema u drugim kulturama osim evrop-
skim, nastalim na osnovama starogrčke
civilizacije, tj. da se ne može samim tim
univerzalizovati kao opšti obrazac za
libido. Frojd je uprkos svim ovim primed-
bama ostao pri svome. Edip, to je sudbina
subjekta i njegove želje u trouglu otac –
majka – dete.
Taj edipovski obrazac postoji i ovde:
kad Frojd dodaje svoje tumačenje kako je
san zapravo ispunjenje želje oca da produži
život pokojnom detetu, tada je otac taj koji
ima prednost, koji je „dobar”, čija je želja

43
„prirodna”, „normalna”, gde bi se fantom
ili sablast deteta mogla uzeti kao ona koja
je nasilna, jer se umeće u san, okrivljujući
oca, iako je dete, čak i kao pokojno, žrtva
očeve nepažnje.
Ali san ipak remeti edipovski obrazac,
on provocira psihoanalizu na reviziju. Froj-
dova glavna revizija uslediće mnogo posle
pojave Tumačenja snova, tek sa spisom S
onu stranu principa zadovoljstva (1919.
godine), gde će se, uz princip zadovoljstva,
uvesti nagon prema smrti, uz Eros i Tana-
tos. Postojala bi, uz želju da se živi, i želja
da se umre; a kako je i prva želja želja za
onim što izostaje ili nedostaje, i ova druga
želja bi bila samo kobno ponavljanje prve,
njen nastavak, iako ne na isti način, na istoj
osi odsustva.
I koliko je prvo, edipovsko uvođenje
libida – a posebno dečjeg – bilo provoka-
cija za građansku kulturu, toliko je pro-
vokacija za tzv. humanističku kulturu bilo i
uvođenje nagona smrti kao primordijalnog.
Nakon tih Frojdovih provokacija, mišljenje
nije moglo ostati isto. Prvo, povezano s
otkrićem nesvesnog, značilo je da više mi
ne komuniciramo samo s drugima, „spo-
lja”, već i sa sobom, „iznutra”, sa vlastitim
instancama, od kojih su neke – poput in-

44
stance nesvesnog – upravo takve da remete
našu „vlastitost”, pa je stoga i naša sop-
stvena communio jedno malo poprište
nagona, želja, svesti i nesvesnog u zajed-
nici koju svako od nas čini sa „sobom”; i
drugo, da ukoliko zaista u nama postoji
nagon za smrću, koji na čudan način
izokreće želju da nije samo upućena zado-
voljstvu ili svom ispunjenju, tada commu-
nicatio prestaje da bude „saopštavanje”
poruka, i postaje jedno „su-delovanje” sila
koje ne možemo do kraja kontrolisati, ko-
jima se izlažemo svaki put kad nešto po-
želimo ili sebi – a posebno drugima – nešto
„poručimo” – communicatio postaje jedno
izokretanje, i izazov života pred smrću. U
oba slučaja nas ponovo dotiče tema pro-
vokacije.
Lakanova revizija je, pod geslom
„povratka Frojdu”, zapravo najviše skre-
nula pažnju na ono što je, na primer, Frojd
dodao u tumačenju svog „uzoritog sna”, na
mesto koje se tiče reči, govora deteta, od-
nosno, na to da su i te reči, i čitav san – kao
i svaki san – neka vrsta rebusa, kako je go-
vorio Frojd, to jest slike u kojima stvari
stoje umesto znakova. Ako u svesnom
životu znaci stoje umesto stvari, nesvesno
zna za slike gde je odnos obrnut, tj. gde su

45
stvari postale znaci, simboli, diskurs. „Ne-
svesno je strukturisano kao diskurs”, to je
velika Lakanova formula koja stoji u sre-
dištu njegove teorijske psihoanalize: ne-
svesno, to je kretanje ili kruženje između
stvarnog, znakovnog i slika, tj. psihoanali-
za je vrsta čitanja – ili pokušaja da se čita –
subjekt u ova tri registra: registru realnog,
registru simboličkog i registru imaginar-
nog. Edipovski trougao (tata – mama –
dete) sada je postavljen kao govorni trou-
gao u kojem subjekt postoji kao „manjak
bića”, tj. kao subjekt želje koja se takođe
razvija na osi odsustva. Govor izaziva u
svakom času našeg postojanja ovaj „ma-
njak bića” u nama, i to izazivanje je sud-
bina svakog subjekta.
Revizija iz pera Feliksa Gatarija i Žila
Deleza – najviše u knjizi pod naslovom
Anti-Edip (1972) – uzima ove trouglove,
ove hermeneutičke i teorijske triangulacije
subjekta i njegove želje, kao znake još
uvek u mišljenju prisutne „metafizike od-
sustva”, kao filozofiju nedostatka ili nega-
tivnosti. Za Deleza i Gatarija želja nije ne-
dostatak, manjak, želja je, naprotiv, višak:
ona je proizvodna, ona je produktivna,
kreativna, želja izaziva subjekt da stvori
nešto tamo gde toga još nema. I to ne samo

46
u snu. Želja je pre svega produktivna na
javi: socijalni tokovi, naš društveni život,
to su „fluksevi” želje, nesvesno je poput
mašine („želeće mašine”) koja čas nastavlja
svoj put kako bi nešto stvorila, čas reže,
preseca tok energije kako bi je usmerila,
preusmerila u pravcu drugih „želećih ma-
šina”, kako bi sa njima uspostavila jedan
poredak, jedno ulančavanje, povezivanje,
agessement, kretanje napred. Želje nisu
ono „potisnuto”, kao kod Frojda, one nisu
ni prevashodno „simboličko” ili samo „dis-
kursivno”, kao kod Lakana, nisu tek „želje
drugog” već i „želje za drugim”, želje su
oslobodilačke, kreativne i uvek smeraju
prema nečemu „spolja”, prema polju koje
još nije kodirano poretkom koji bi ih samo
rezao ili prekidao, već prema polju s kojim
bi se spojile u nečemu što je novo. One u
pukotinama bića, u naborima i ponorima
stvarnog nalaze biće koje bi se moglo kaza-
ti, stvoriti ili ostvariti na različite, na mno-
ge načine; one su poput upitnika u traganju
za svojim uzvičnicima. Želje dekodifikuju,
dekodiraju, „deteritorijalizuju” (oslobađaju
nas vezanosti za istu „teritoriju”, etablirani
poredak ili petrifikovanu kulturu), i ja ću se
u narednom predavanju, gde ću vam go-
voriti o provokaciji kao komunikaciji u tzv.

47
tabloidima, u „žutoj štampi”, kroz „sen-
zacionalizam” i „skandale”, pozivati up-
ravo na ovu reviziju Deleza i Gatarija kako
bismo razumeli čime i kako to provokacija
izaziva želju, i šta se zbiva sa komu-
nikacijom kad se želja odazove.
Ovde, na kraju, samo podvlačim koliko
je psihoanaliza – Frojdova, Lakanova, De-
lezova i Gatarijeva – promenila naše uobi-
čajeno shvatanje komunikacije. „Mi”, to
više nismo samo „ti” i „ja”; to sam i „ja” sa
„sobom”. Ali to sam i „ja” sa „sobom” i
„tobom” i tvojim „sobom”. I ne komunici-
ramo samo na javi, već i kroz snove, sa
stvarnostima koje itekako bacaju svoju
snenu senku na ovu stvarnost za koju i
dalje verujemo da je jedina. Pojam komu-
nikacije, koji tek treba izgraditi, morao bi
da obuhvati i otkriće nesvesnog, nove kon-
cepcije želje, odnosno uplitanje telesnog ili
somatskog. Analiza provokacije kao vrste
komunikacijskog znaka treba da nam po-
mogne da shvatimo taj udeo telesnog –
udeo, po pravilu koje jedva da ima izu-
zetka, izostavljen iz razmatranja teorije ko-
munikacija.
Uzimam kao primer najuticajniji medij
jučerašnjice i sadašnjice. To je svakako te-
levizija. Njena komunikacija je centralizo-

48
vana, emitovanje jednakosmerno i stvara
gladak prostor bez praznina.1 Ali gde je
onda mesto želje, šta je nesvesno tele-
vizije? Ono nije u glatkom prostoru
emisije, na putu od tačke slanja do tačke
primanja, već je ono sa obe strane tih
tačaka, u tamnom središtu samog medija iz
kojeg dolaze poruke i iza ruba publike na
koji se ona, publika, oslanja u vlastitoj
prikucanosti za ekran. Želja da se „bude-
na-televiziji” nije samo deo te-ve hipnoze,
već je „biće-na-te-veu” samo srce jedne
somnabulne zajednice koja sebe pasivno
čuva na granici nebića verujući da,
tehnološkim skokom kroz hronotope, skra-
ćenjem ili sažimanjem prostora u „realnom
vremenu”, i sama doskače do jezgra sveta,
do događaja čiji bi deo mogla biti: „oče,
zar ne vidiš da gorim” – to bi takođe
mogao reći svaki gledalac imaginarnom
„ocu” iz čijih „očiju” (to su te-ve kamere)
dolazi prizor u kojem „gori” želja da se
bude, ako ne njegov deo, a ono najbliži
svedok, pasivni saučesnik simboličkog
sklopa – to je poruka koja dolazi bez
1
J. Hartley: Tele-ology – Studies in Television
(London: Routledge, 1992). S. Livingstone: Making
Sense of Television (London: Routledge, 1990). A.
McNeill: Total Television (London: Penguin, 1996).

49
prestanka u znakovima isečenim (kadrira-
nim, montiranim, slikovno ili verbalno
nadodređenim) iz realnog koje nikad nije
tu.1 S onu stranu svojih simboličkih provo-
kacija, televizija provocira ovim „bićem-
na-te-veu”, ovom željom koja iznova ani-
mira imaginarnu liniju mog priključivanja
uvek izmakloj realnosti. U tom smislu,
televizija ne nudi slike realnosti, već slike
kojima imaginacija potiskuje realnost, sve
verujući da upravo sa njom ima posla. Bez
ovog „bića-na-te-veu” televizija bi bila
samo jedan medij prenosnik, ali ne i medij
posrednik, i njena hipnotička moć za svoju
gledalačku communio bila bi značajno
umanjena.
Uzimam i drugi primer, primer medija
sadašnjice i budućnosti. To je digitalni
svet, ili, kako bih radije kazao, svet u digi-
talizaciji. To nije samo internet, niti su to
samo kompjuteri. To je čitava mreža ko-
munikacije vezana za kompjutersku tehno-
logiju, svet u kojem čipovi – danas silici-
jumski, sutra biosilicijumski – ulaze u
svaki medij, u svako posredovanje. I dok je
televizija globalni panoptikum kojim se
1
B. Mullan: Consuming Television – Television
and Its Audience (Oxford: Blackwell, 1997).

50
nadziru oni koji u njega zure, digitalne ko-
munikacije stvaraju prostor sa brojnim
pukotinama, prekidima, bez središta, rizom
na koji se možemo priključivati u fragmen-
tizovanim vremenima, ponekad simultano,
ponekad u odloženim, skoro nasumičnim
sukcesijama.1 I dok televizija nudi (ili na-
meće) jednu interakciju u kojoj je moja
gledalačka pasivnost u obrnutoj srazmeri sa
snagom emitovanog spektakla, digitalne
mreže me pozivaju na priključenje, na
privremene integracije u kojima su zajedni-
ce onakve kakve ih grade oni koji u njima
aktivno učestvuju, bilo da je to torent mre-
ža, surf kroz Vikipediju, razmena elektron-
ske pošte, pretraživanje na Guglu, ili već
notorni Fejsbuk. Integracija je ovde osno-
vana na interakciji, a ne obrnuto, kao kod
televizije.
Postoji jedna paralela koja omogućuje
ovakvo funkcionisanje digitalnog sveta, a
to znači i digitalnog subjekta. Decentrali-
zovana, fragmentizovana, rizomatska mre-
ža tehnologije odgovara jednoj fragmen-
taciji, odnosno – i bolje rečeno – jednoj
fraktalizaciji želje koja se iznova dekodira i
1
V. B. M. Owen: The Internet Challenge to Tele-
vision (Cambridge: Harvard University Press, 1999).

51
transkodira. Nije reč o kodovima objekta,
tj. kompjuterske mreže, već o kodovima
subjekta: nesvesno mreže je u njenim uza-
stopnim prekidima, u tome da, sledeći još
jednu staru Frojdovu formulu, u ponešto
lakanovskom obrtu, „ono bude tamo gde ja
(još) nisam bio”. Prema izrazu Šeri Terkl,
ekran je „drugo ja (second self)”1. Ne-
svesno, za koje je u digitalnom polju uput-
nije ime virtualnog, sada nije ni biće ni ne-
biće, već subjektivnost koja je, kao i vir-
tualnost, „realna iako nije aktualna, idealna
a da nije apstraktna”. Ove Prustove reči2
kojima se Delez služio za karakterizaciju
virtualnog3 u potpunosti su primenljive na
digitalno: zajednice kojima se priključujem
na netu jesu realne, mada nisu aktualne,
postojeće iako nisu tu, bliske iako daleke, u
postajanju i u promeni, idealne jer ih želim,
ali ne apstraktne jer ih moja želja koju im
priključujem čini konkretnim i delatnim.
Ono čime me digitalno provocira nije,
dakle, neko pasivno utapanje u publiku,

1
S. Turkle: Life on the Screen – Identity in the
Age of Internet (New York: Simon & Shuster, 1995).
2
M. Proust: Le Temps retrouvé (Paris: Seuil,
1978), ch. III, 78.
3
G. Deleuze: L'île déserte et autres textes (Paris:
Flammarion, 2002), 132.

52
već aktivno izdvajanje mojih flukseva, mo-
jih fraktalnih subjektivnosti, pred zajed-
nicom drugih, tuđih subjektivnosti u koji-
ma svaki subjekt, ma kakav bio, stoji kao
subjekt želje da bude tamo gde još nije bio,
da sudeluje, podeli, učestvuje i bude zajed-
no. Što je upravo odlika svake communio,
svake communicatio.
Do sledećeg ponedeljka.

(26. novembar 2007)

53
 3
„Skandalozno! Senzacionalno!
Tabloidno!”

Naslov mog trećeg predavanja o provo-

kaciji kao komunikaciji upućuje na „skan-
dalozno” i „senzacionalno”, odnosno na
tzv. tabloide. Šta su tablodi? Čime i kako
oni provociraju?
Svime.
Ali, po običaju, najpre malo o samoj
reči. O reči „tabloid”.
Veruje se da je došla iz farmaceutike.
Otac izraza bio bi izvesni Henry Wellcome,
Englez koji je, zajedno sa Amerikancem
Silasom M. Burroughsom, godine 1880. u
Londonu osnovao farmaceutsku kompaniju
Burroughs Wellcome & Co, godine 1884.
registrovao, a 1889. počeo da proizvodi –
pod znakom jarca (trade mark kompanije)
– lek protiv bolova (painkiller drug) na-
zvan „tabloid”. Ime je i samo bilo trade
mark, a predstavljalo je kovanicu od imeni-

54
ce „tableta” (tablet) i sufiksa oid, sufiksa za
ono što „ima oblik nečega ili je slično ne-
čemu”.1
Mora biti da je lek postao brzo popula-
ran, kad je već 1901. godine nastao izraz
tabloid journalism, „tabloidno novinar-
stvo”. Navodno se izraz odnosio – u ozbilj-
noj ili tzv. ozbiljnoj štampi i publikacijama
– na format novina. Bio bi u tom slučaju –
kad bi to bilo sasvim tačno – izrazito bri-
tanski izraz, budući da se tamo formati
novina dele na „tabloidne”, veličine 17 x
11 inča (43 x 28 cm), na „široke šifove”
(broadsheets), obično rezervisane za
novine „višeg kvaliteta” (higher-quality
journalism), veličine oko 22 inča (kod nas
su to „čaršavi” od po pola metra, ili čak
više: tipični broadsheet format je veličine
29 x 23 inča, odnosno 75 x 60 cm), gde je
prva takva novina u Holandiji štampana još
1618, i na tzv. berlinski (berliner) format
(18 x 12 inča, 47 x 32 cm), što je nešto
između prva dva formata, otprilike kao
beogradska Politika.
Rekoh: „kad bi to bilo sasvim tačno”.
1
V. http://www.photomemorabilia.co.uk/John-
sons_of_Hendon/JoH_YearBook.html; http://en.wi-
kipedia.org/wiki/Tabloid (10. XI 2007).

55
Jer prvi tabloid po veličini ili formatu poja-
vio se tek 1918. godine, sedamnaest godina
nakon nastanka izraza „tabloidno novi-
narstvo”, na osnovu čega ne možemo a da
ne posumnjamo da je reč o nečemu dru-
gom: da je izraz tabloid prevashodno bio
vezan, još u vreme svog nastanka i širenja,
za novinarstvo, za komunikaciju, koja je,
poput ondašnjeg leka kuće Burroughs
Wellcome & Co, odnosno današnjeg aspi-
rina ili brufena, bila neka vrsta painkiller
drug „tablete”.
Šta su odlike tog „leka”, „ubice bola”?
Tabloidno novinarstvo ima tri ključne in-
formatičke odlike, ili tri cilja kojima teži i
koji određuju njegovu teleologiju, njegov
profil: 1. redukcija poruke teksta na brzo i
lako prenosivu informaciju (svrha bi se
najbolje opisala ovako: da čitaoca „ne
zaboli glava”, otuda ime leka protiv bolova
odgovara ovom tipu komunikacije); 2.
redukcija kvantiteta teksta na minimalnu
potrebnu količinu, primat slika i krupnih
naslova (otuda i sveden format novina,
pogodan da se čita u pokretu, u podzemnoj
železnici ili u gradskom prevozu); 3. infor-
matička kompaktifikacija (drugi naziv u
analitičkoj literaturi za ovu vrstu novinar-
stva je compact journalism) treba da izazo-

56
ve takoreći trenutni efekt, da maksimizuje
svoj učinak (kvalitet efekta ili informacije
je, dakle, u obrnutoj srazmeri sa kvanti-
tetom poruke ili diskursivne količine).
Ova poslednja svrha je naročito važna.
Ona nas vodi provokaciji kao našoj gene-
ralnoj temi. Nakon što je tabloid bio naziv
za vrstu leka protiv glavobolje, kuća Bur-
roughs Wellcome & Co (potom Wellcome
Foundation) prešla je sa farmaceutike na
još jedan proizvod koji je poneo isto ime.
To je bio „tabloid” za filmove – tzv. raz-
vijač za negative. Zapravo, postojale su dve
vrste ovakvih tabloida od potasijumskog
fericijanida: jedan je bio reducer, tableta
čiji rastvor može da „redukuje i očisti pre-
više guste i zamagljene negative” („redu-
cing and cleaning over-danse and foggy
negatives”), a drugi je, u kombinaciji sa so-
dijumskim tiosulfatima („fiksirom”), služio
za razvijanje negativa. „Razviti” fotograf-
ski negativ, to znači odgovarajućim hemij-
skim procesom izazvati („provocirati”) sli-
ku, fotografiju, kao „pozitiv”. Uspeh ovog
„tabloida” je bio takav da ga je kasnije,
posle Drugog svetskog rata, jedan časopis
specijalizovan za fotografe amatere prepo-
ručio svojim čitaocima, a naročito pripad-
nicima vojske Njenog Veličanstva, zbog

57
tačno ovih osobina: kompaktnost, pogod-
nost, pouzdanost, ekonomičnost (compact-
ness, convenience, reliability, economy).
Godine 1903. Bourroughs Wellcome
tuži drugu kompaniju, Thompson and Car-
per iz Mančestera, da neovlašćeno koristi
naziv „tabloid”, koji je njihova zaštićena
trgovačka oznaka. Tužena kompanija se
branila da se izraz već naširoko koristi u
drugim područjima, odnosno da tužbom
Bourroughs Wellcome pokušava da spreči
razvoj engleskog jezika. Prvo svedoči o
prihvaćenosti izraza za novine – u početku
su to bile novine manjeg formata, sa krat-
kim pričama koje su kazane uprošćeno, i
sadržajima iz sporta ili iz tema koje su od
najopštijeg zanimanja, uz uvođenje – što je
značajno – posebne strane za žensku pub-
liku. Drugo je otvorilo pitanje koje važi i
danas: da li se može, u kojoj meri, s kojim
pravima, neka reč iz svakodnevnog govora
uzeti kao robni znak i zaštititi od konku-
rentske upotrebe? Bourroughs Wellcome je
dobio spor, ali je sudija u presudi ipak
istakao da je sam sporni izraz već poprimio
drugostepeno značenje – konotaciju – koja
ne ide protiv interesa kompanije. I kad je
reč o samom izrazu u njegovim počecima,
on se već od 1901. godine koristi kao izraz

58
za određen tip žurnalizma, mada će se tek
od 1918. pojavljivati novine vezane za
određeni, manji format. Ukratko, iako je
reč „tabloid” došla najpre od reči „tableta”,
ona se potom povezala i sa reči tableau –
francuskom reči koja je ušla i u engleski –
a koja označava ravnu površinu, „tablu”,
sliku, šematizovan crtež, ravan, uz poseban
izraz tableu vivant, za tzv. zaleđenu scenu
u pozorištu.
Sva ova značenja na svoj način su veza-
na i za „tabloidno novinarstvo”: „ravna po-
vršina” u informatičkom smislu (bez „dubi-
ne” koju daju tzv. analitički tekstovi, od-
nosno čemu se posvećuju kolumnisti, „oni
koji sve znaju ali ništa ne razumeju”, kako
glasi jedna savremena ironična formula za
ove „novinarske filozofe”), shematizacija
od nivoa vesti do nivoa čitavih novina (u
jednom tabloidu postoji jasna shema raspo-
reda sadržaja po stranicama, i to se prenelo
i na tzv. ozbiljnu štampu), sklonost slikama
– i u doslovnom smislu preovladavanje
fotografija na račun teksta, pa su tekstovi
svedeni na vrstu slika, i po svojoj sadržini,
i po tome što su po pravilu tako kratki da ih
obuhvatamo jednim pogledom kao kakvu
sliku, posebno kad su u pitanju njihovi
naslovi ili podnaslovi. Što se tiče tableau

59
vivant, tabloidi računaju na izvesno „za-
mrzavanje” pokreta, odnosno na tehniku
selekcije gde se iz događaja uzima samo
ono što ga ističe kao vrednost za senzaciju
ili neku vrstu skandala.
Pre nego što pređem na ova dva po-
slednja izraza – „senzacija”, „skandal” –
koji na svoj način markiraju tabloide i nji-
hov „provokativni žurnalizam”, treba ukra-
tko osvetliti i istoriju drugog naziva, ako ne
za istu a ono barem za blisku vrstu novi-
narstva. To je naziv „žuto novinarstvo”,
yellow journalism, odnosno „žuta štampa”,
yellow press. Izraz je pogrdan, jer se u
izvesnim kulturama – onim zapadnim, po-
sebno – žuta boja ili žutilo povezuje sa
bojom izmeta, odnosno, na posredan način,
sa nečim što je jeftino ili čak bezvredno. I
taj je izraz iz sličnog perioda kao i izraz
„tabloid”, naime, sa samog kraja XIX veka,
a dolazi kao oznaka za dva američka,
tačnije njujorška lista, za njihov sukob –
oko publike, odnosno tiraža, samim tim i
novca – koji je trajao između 1895. i 1898.
To su bili New York World Džozefa Puli-
cera (Joseph Pulitzer) i New York Journal
Vilijama Randolfa Hersta (William Ran-
dolph Hearst), a sam naziv je dao treći list,
New York Press, napisavši za prva dva:

60
„Zovemo ih Žutima jer su Žuti” („We call
them Yellow because they are Yellow”).
Šta je stajalo iza ove oznake? Pulicer je
svoj Svet – kupljen 1883. za sumu od
346,000 dolara – naglo usmerio prema sve
brojnijim imigrantima – nižoj ili najnižoj
ekonomskoj klasi – kojima je engleski bio
tek drugi jezik, jezik koji tek treba da sa-
vladaju. Samim tim, govor njegovih novina
morao je biti uprošćen, sveden na obične,
česte izraze, uz mnogo crteža i fotografija, i
sa sadržajima (kad je reč o ovoj vrsti
novinarstva izgleda da je uputnije govoriti
o „sadržajima” nego o „sadržinama”) koji
su odmah budili pažnju: ubistva, pljačke,
nagradne igre, sport, kao i tekstovi koji su
se ticali teškog položaja emigranata,
posebno njihovih stambenih problema. Pu-
licer je verovao, ili je time sebi gradio alibi,
kako novinarstvo ima i socijalnu misiju, a
da čitaoce njegovih novina najviše zanima
stanje u kojem se oni sami nalaze, ali stanje
koje je dramatizovano: bili su česti naslovi
poput „Kako su deca izgorela”, ili „Pečene
bebe padaju sa krova” – Njujorkom tih
godina su notorno harali požari, bilo iz
nebrige i loših uslova gradnje, bilo usled
toga što su starije, drvene zgrade paljene
kako bi se raščistio teren za gradnju novijih

61
zgrada od opeke, koje su mogle primiti više
stanara. U žurnalističkom smislu, bio je to
zaokret novinarstva prema tzv. masovnoj
publici – dotle su novine, u načelu, računa-
le na obrazovanije, imućnije slojeve – koji
je pratio i ukus masa, njihovu pismenost,
njihov horizont očekivanja itd. Sam Pulicer
je govorio kako mu je cilj da javnosti „izlo-
ži sve prevare i sram, da ustane protiv svih
javnih zala i zloupotreba, i da se zajedno sa
narodom bori s najozbiljnijom iskrenošću”.
Pulicerov poduhvat je svakako ostavio
priličan utisak na njegovog takmaca, Her-
sta, i on je svoj Žurnal usmerio u istom
pravcu. Četvrtinu Žurnala ispunjavale su
priče o zločinima, ispričane na moralistički
način, po prvi put su se na naslovnim stra-
nama pojavile preljuba i golotinja (po on-
dašnjim standardima). Ova kombinacija
kriminala, seksa i moralizma kao alibija os-
taće jedna od karakteristika „žute štampe”
sve do danas1 – postupak dekodiranja ili
dekodifikacije običajnih pravila u isti mah
je praćen rekodifikacijom ili rekodiranjem
na jačem novou, dve strane koje su pojača-
1
D. Schaffer: „Shocking Secrets Revealed: The
Language of Tabloid Headlines”, ETC – The Review
of Geberal Semantics, Vol. 22 (March 1995).

62
ne u svojim tokovima, i između kojih je
uhvaćen, skoro stisnut čitalac kao „konzu-
ment” novina.
Tada počinje i „rat” između dva izdava-
ča. Najpre Pulicer spušta cenu novina na 1
peni, Herst odgovara tako što preuzima
veći deo njegovih reportera. Pulicer ni tu
ne ostaje dužan, pa kod sebe upošljava Ri-
čarda Autkolta (Richard F. Outcault), kao
crtača stripa o dečaku u žutoj spavaćici, a
Herst nalazi Džordža Luksa (George Luks),
pa ovaj nastavlja taj isti strip (navodno je
po imenu dečaka iz Autkoltovog, tj. Lukso-
vog stripa – yellow kid – i ovaj tip novinar-
stva dobio svoje prvo ime; u svakom sluča-
ju to ime je opravdalo naziv koji je i Puli-
cerovim i Herstovim novinama dao New
York Press). U ta vremena su se inače no-
vinski članci o zločinima ilustrovali najpre
crtežima najuzbudljivijih scena (često sa-
mog čina ubistva), a potom je počelo uvo-
đenje fotografije, gde su „glumci” pred-
stavljali (glumili, u nekoj vrsti zaleđene,
tableau vivant slike) scenu ubistva.
Vrhunac je 1895-96. godine kad je izbio
rat Sjedinjenih Država sa Španijom oko
Kube. Herst je tada isprednjačio. Njegove
novine su se vrlo direktno uključile u prizi-
vanje rata; tačnije, skoro da bi se moglo

63
reći da je on, donoseći u svom listu senza-
cionalističke priče o skandaloznom ponaša-
nju Španaca prema Amerikancima na Kubi
– od čega je najveći broj bio potpuno iz-
mišljen – stvorio pogodnu, „patriotsku”
atmosferu za rat. Iz istog razdoblja ostala je
anegdota – nju je upotrebio Orson Vels u
slavnom filmu Građanin Kejn (Citizen
Kane, 1941), iako je povremeno bila
osporavana njena autentičnost – po kojoj je
Herst poslao na Kubu svog crtača-reportera
Frederika Remingtona (Frederic Reming-
ton), pa, kad mu je ovaj javio kako je na
Kubi sve mirno, kako neće biti rata, Herst
je uzvratio telegramom: „Samo ti šalji
slike, a ja ću se pobrinuti za rat”. Priče o
zlostavljanju, o poniženjima (praćene, na
primer, crtežima španskih vojnika kako
skidaju Amerikanke gole), o pljačkama –
najveći deo tih priča je, treba li ponoviti,
bio izmišljen – uzbudili su publiku do te
mere da je Amerika pošla u rat u kojem je
osvojila Kubu (i dokrajčila špansko an-
gažovanje u Latinskoj Americi, samim tim
Španiju kao imperijalnu silu).1
Razume se, nije samo ova njujorška
1
G. H. Douglas: The Golden Age of Newspaper
(Westport: Greenwood Press, 1999), ch. XVI.

64
žuta štampa dovela do špansko-američkog
rata; ali je sasvim izvesno predvodila u
podsticanju na rat. Štampa će, žuta ili ne,
igrati važnu ulogu u podsticanju i usmera-
vanju ratova u XX veku. Ako je u početku
imala snagu da provocira rat, kasnije će
same vojno-političke mašinerije „hraniti”
štampu podacima i pričama koje podstiču
rat, podižu patriotsku temperaturu i deo su
ukupne ratne logistike, odnosno mobiliza-
cije. To će se ponavljati u svim ratovima
XX veka i na početku XXI veka, na razne
načine.1 Ponekad će se iste slike, isti leševi,
koristiti na obema zaraćenim stranama, kao
na početku srpsko-hrvatskog rata 1991.
godine. Ili će se generalštabno odeljenje,
zaduženo za informisanje, tj. dezinformi-
sanje, poslužiti totalnom cenzurom, kao u
slučaju prvog Zalivskog rata 1992. godine,
kad je u Bagdadu ostao samo dopisnik
CNN televizije, koga su obe strane koristile
kako bi svetu poslale svoju verziju –
američka strana je u tome bila uspešnija.2
U slučaju drugog Zalivskog rata iz 2003.

1
V. François Debrix: Tabloid Terror – War,
Culture, and Geopolitics (London: Routledge, 2007).
2
H. Smith (ed.): The Media and the Gulf War –
The Press and Democracy in Wartime (New York:
Seven Locks Press, 1992).

65
godine, cenzura je bila smišljena na dru-
gačiji način. Pošto je u napadu iz 1991. bilo
sprovedeno tzv. informatičko zatamnjenje
(blackout), totalno odsustvo informacija sa
bojnog polja, deset i nešto godina kasnije
američka vojska se poslužila „ugrađenim
izveštačima (embedded reporters)”, novi-
narima – posebno televizijskim – koji su
bili deo nekog voda ili čete, tako da su
mogli slati slike iz samog napada. To je po-
novo dramatizovalo rat do krajnjih granica,
jer je kod gledaoca stvaralo utisak da sam
učestvuje u napadu, da je i sam izložen
neprijateljskoj vatri, što ga je još snažnije
vezivalo za svoju stranu, uz dodatak –
veoma važan – što se druga strana zapravo
nije videla, osim kao strana odakle se puca
po „našim” vojnicima i reporterima. Sve su
velike američke televizije imale ovakve
izveštače „ugrađene” u rat, odnosno učinje-
ne su i neposrednim učesnicima rata, a ne
samo delom propagandne logistike koja, iz
daljine, u sadejstvu sa planerima rata ili
propagande, prati rat i pristrasno „izvešta-
va” o njemu.1 U ratu NATO pakta i srpske
vojske oko Kosova i „naša” strana je po-
1
R. Smith: “The New Newsspeak”, The New
York Review of Books, May 29, 2003.

66
vremeno imala nešto slično, sa Drecunom
kao vojnim izveštačem koji se pojavljivao
sa „terena” kao deo vojnih jedinica.
Ali „žuta štampa” i „tabloidi” ne doživ-
ljavaju svoj vrhunac u ratno vreme, jer se
tada većina štampe podvrgava ratnoj propa-
gandi ove ili one vrste, u ovom ili onom
stepenu. Njeno vreme je vreme mira, ili
barem relativnog mira, gde može da se pre-
pusti svom poslu proizvodnje senzacija i
skandala, neprestano se opravdavajući da je
to usled potreba javnosti („narod to želi”),
morala ili nacionalnih, odnosno državnih
interesa. Šta zapravo znače ovi izrazi – sen-
zacija, skandal – kojima se najčešće opisu-
je „poetika” te vrste novinarstva? Senzacija
dolazi od sensatio, a ova od sensus, od ose-
ćanja, ili čula, od izraza za afektivnost.
Stvoriti ili proizvesti senzaciju, u novinar-
skom smislu, značilo bi obelodaniti nešto
što, u isti mah, jača do maksimuma (ili
barem koliko može, pri čemu je maksimum
željeni cilj, horizont učinka) afekte publike,
i smanjuje na minimum (ili barem treba
značajno da oslabi, u prvom trenutku naro-
čito) našu sposobnost da prosuđujemo o
činjenicama. Zapravo, stara latinska reč
sensus označavala je i osećanje, čulnost,
afektivnost, ali i misao, odnosno značenje.

67
Ovde je reč o podeli, o staroj metafizičkoj
razdeobi na čula i na duh, na telo i na um,
pri čemu se ta metafizička podela, njen
ambigvitet ili njena ambivalencija, raspo-
deljuje ili distribuira tako što se jedna stra-
na – strana čulnog – maksimizuje, dok se
druga strana – strana mišljenja – minimi-
zuje. U slučaju ratnog ili ratno-huškačkog
novinarstva senzacija prelazi od ambiva-
lencije na „ambiviolenciju”, da se poslužim
jednim izrazom koji je smislio još Džejms
Džojs.
Kad je o skandalu reč, ta starogrčka reč
(skándalon) označava sablazan, povod za
greh. To je hrišćansko značenje, koje se
javlja u Novom Zavetu, u pojedinim Jevan-
đeljima, a naročito kod prvog velikog dok-
trinara hrišćanske religije, Sv. Pavla. Pre
toga, u prehrišćansko vreme, reč je označa-
vala zamku, tačnije štap sa mamcem koji,
kad ga životinja takne, zatvara zamku čime
plen biva ulovljen; takođe je to bila i zam-
ka sačinjena od govora, od reči, u koju se
hvata protivnik (jedno od omiljenih sred-
stava sofističkog disputa je bio skándalon),
a označavala je i uzrok nečijeg posrtanja ili
saplitanja (odatle je i kasnije hrišćansko
značenje sablazni kao moralnog posrnuća).
Tabloidi – koje ne treba sasvim izjed-

68
načiti sa žutom štampom, jer taj izraz može
ponekad biti sasvim tehnički, za određeni,
manji format novina – uz senzacije i skan-
dale koriste i one vesti ili „priče” (uz dra-
matizaciju informacija najčešći je postupak
i njihova narativizacija) koje se ne mogu
proveriti, tzv. gossip journalism, novinar-
stvo ogovaranja ili trača, ili sasvim izmi-
šljene, fiktivne storije. Uopšte, postoji čita-
va lepeza, od istinitog, samo pojačanog i
usmerenog informisanja, pa do sasvim
lažnih difamacija i kleveta, toliko šarena da
je, recimo, nemački izraz za žutu štampu
Bodenregenpresse – „štampa duge” ili
„štampa duginih boja”. I, razume se, žuto
novinarstvo nije ograničeno samo na
štampu u standardnom smislu, na novine,
već ga ima, sve više, reklo bi se, u drugim
medijima, na radiju, na televiziji, u po-
slednje vreme i na internetu. Možda bi se
moglo reći da tradicionalna štampa – ona
na papiru – usled sve jače konkurencije od
strane internet novinarstva pokušava da se
ekonomski održi klizeći sve više u vlastitu
tabloidizaciju, što se dešava i sa komer-
cijalnim televizijama, gde senzacije i skan-
dali – u prvima uživamo takoreći neposre-
dno, u drugima uživamo posredno, skanda-
lizujući se – zauzimaju udarno mesto, pri-

69
me time programa, ne samo u big brother
serijama ili kroz narativne „sapunice” (cu-
lebrones je bolji španski izraz, upućuje na
„zmijuljine”), već u talk show emisijama,
kroz debate o tzv. javnim ili političkim pi-
tanjima, sve do informativnih programa
(vesti, dnevnici) u užem značenju.
Legitimacija – ili paralegitimacija – mo-
ralističkim ili sličnim alibijima kao kon-
stanta žute štampe, odnosno žurnalizma,
pokazuje da je tradicionalni odnos telesnog
i duhovnog, gde je nekad duhovno uživalo
prednost, izmenjen: budući da tabloidne
senzacije imaju za cilj draženje somatske
afektivnosti, duh se upošljava ili na nivou
na kojem slepo prati ovu afektivnost ili se
njegovoj potrebi da bude u prednosti
udovoljava kroz alibije ideoloških, „opšte-
prihvaćenih” normi i stereotipa. Intelekt,
sredstvo koje nas, po Ničeu, rado vara u
pogledu svoje važnosti, i to naročito kad se
služi stereotipima, biva zadovoljen na
svom najpovršnijem nivou – na nivou vla-
stitog egoizma. Zapravo, intelekt postaje i
sam jedna površina za vlastiti afekt važno-
sti – on se samoaficira sobom, tj. predsta-
vom sopstvene veličine – čime se sprečava
njegova najvažnija i najvrednija funkcija:
otkrivanjem drukčijeg u sebi, moć inova-

70
cije i invencije, sposobnost da postavlja
pitanja. Njemu je uvek i već odgovoreno: s
jedne strane, on ima alibi za nadražaje koje
prima u opravdavajućim stereotipima sre-
dine, s druge strane ti stereotipi ga vraćaju
njemu samom kao uporištu za sve egocen-
tričnosti kojima obnavlja svoju snagu. Ni-
čega nema tvrdoglavijeg, sujetnijeg,
autističnijeg, zatvorenijeg u sebe i u vlasti-
tu ideologiju od publike tabloidnog žurna-
lizma; ta se publika održava kao jedno telo,
kao „masa” konzumenata, i to održavanje
teče neprestanim kruženjem afektivnosti iz-
među somatske i egološke sfere, u skoro
idealno zatvorenom krugu jedne subjektiv-
nosti koja je umalo postala opšta matrica
naše savremenosti.
Odabrao bih samo dva primera žutog
novinarstva. Prvi primer predstavlja jedna
naslovna stranica britanskog tabloida Daily
Express. Veliki naslov na toj stranici kom-
binuje sve što se može kombinovati kroz
tehniku skandalizacije govora: Paedo
Gypsi Asilum-Seeking Gay Left-Wing
Transsexual Hunt Protesters Are After
Your Job, Britain! (And the goverment are
paying them, stoji u podnaslovu, takođe

71
krupnom)1 – „Ciganski azilanti koji su le-
vičarski transseksualni pederi, koji protest-
vuju protiv lova, oduzeće ti posao, Bri-
tanijo!” („I još im vlada plaća”). Sve je tu:
seksualne konotacije, rasizam, problemi sa
azilantima, levica, nezaposlenost, kako bi
se difamirali oni koji su tada protestvovali
protiv tradicionalnog lova na lisice (što je u
jednom času britanska vlada pokušala da
ograniči ili barem uredi zakonom).
Drugi primer dolazi iz ruskih novina
koje sebe otvoreno zovu – takvo im je ime
– Жёлтая пресса, „Žuta štampa”. Tu u
naslovu teksta – koji je, kao najvažniji za
to izdanje, na naslovnoj stranici – stoji:
„После клинической смерти собака ста-
ла яасновидящей”,2 „Posle kliničke smrti
pas je postao medijum” – medijum, ovde
onaj ko vidi posle smrti, ko opšti sa sabla-
stima.

(3. decembar 2007)

1
Broj od 31. marta 2005.
2
http://yellowpress.ws/?public=3902 (20. 01.
2006.)

72
slika 1

73
 Slika 2

74
 4
„O medijima, ali samo minut”

„Možete li nam reći nešto o stanju u

medijima danas, ali samo minut?”
To mi pitanje nije bilo samo jednom po-
stavljeno. „O medijima, ali samo minut?” I
ni u jednoj prilici nisam imao odgovor. Od-
nosno, čini mi se da bi možda samo ovaj
odgovor bio valjan – valjan iz mog ugla, ne
iz ugla medija koji pitaju o sebi, ali samo
za minut:
„Danas u medijima traje samo minut,
što znači da nam je raniji dan od 1440
minuta sada dug skoro 4 godine, odnosno
danas nam život, onaj medijski, traje oko 2
nedelje.”
Nijedna televizija ne bi, naravno, emito-
vala ovu čudnu, mada uglavnom tačnu
računicu. Verovatno ne bi. Zato sada, pred
vama, studentima medija, uzimam slobodu
da minut govorim o „stanju u medijima
danas”. Biće to „samo minut” – nešto duži
minut, doduše.

75
 Jer današnje stanje u medijima – a to je
njihova sveopšta tabloidizacija – može se u
najkraćem predstaviti kroz faktor vremena.
Njegovim skraćenjem: od kada se, pod uti-
cajem tehnologije, vreme informatičke di-
stribucije slike događaja skratilo sa dana (u
štampi) na par sati (radio), a potom na par
sekundi, tako da se reprodukcija odvija u
tzv. realnom vremenu, kvazi-momentalno,
skoro trenutno, mediji su radili na tome da
ovo vreme beleženja odašiljanja usklade sa
vremenom recepcije. Tačnije, da ovo drugo
vreme takođe skrate, čemu se publika
odazvala, pa tako, danas, više „nemamo
vremena” isto onako kako mediji, poziva-
jući se na „nas”, naravno, ni sami više „ne-
maju vremena”. Tehnički dobitak isposta-
vio se – izokrenuo – kao kulturni gubitak:
mediji sve manje „imaju vremena” za
„nas” i naše nedoumice, a „mi” sve manje
„imamo vremena” za njih. Ako u štampi
uglavnom čitamo vesti od juče, one koje su
nam bile poznate još sinoć, a ako smo
sinoć videli vesti još od maločas – ne čak
ni od podne, a kamoli od jutros – ako smo
na televiziji videli ono o čemu nas je
internet već obavestio, sva ta zbrka vesti i
zabave, pretvorena u neprekidni info-
tainmenet, dovodi do medijske „implozije

76
smisla”1, odnosno do „informatičkog bom-
bardovanja”2, gde smo, rasterani kao
mušice, svaka zalepljena za vlastiti ekran,
upijeni (ili upiljeni) u uzavrelu cirkulaciju
znakova, oslonjeni najvećma sami na sebe.
Ne više na svoju privatnost, jer se na toj
granici, na tom prelazu odvija važan,
možda i suštinski deo komunikacijskog
događaja koji nazivamo provokacijom.
Stvar stoji obrnuto: da nešto što je javno
hoće da prodre u privatno, i da provokacija
počinje tim smerom. Koja prava polaže to
što sebe određuje kao javno? Koja prava
polaže posebno na ono što je privatno ili
što se označava privatnim? I koja je granica
ta dva polja, javnog i privatnog?
Pre nego što se upustim u ova pitanja,
da se vratim zahtevu da kažem nešto o
„stanju u našim medijima danas, ali samo
minut”. Smatrao sam i smatram da je reč o
provokaciji i da tu provokaciju treba odbiti,
da je, štaviše, dužnost tako nešto odbiti.
Reći bilo šta, o ma čemu – a posebno na te-
mu „stanja u našim medijima danas” – za
1
J. Baudrillard: Simulacra et simulations (Paris:
Galilée, 1991).
2
P. Virilio: La bombe informatique (Paris: Gali-
lée, 1998).

77
jedan minut, znači unapred prihvatiti pra-
vila koja čine ono što zovem, možda u ne-
dostatku boljeg izraza, poetikom medija.
Ovde je reč o poetici televizije kao
medija. Koje su osnovne crte te poetike?
Najpre, ta poetika nalaže da se nešto kaže
kratko. Na velikim, „globalnim” televizija-
ma nije čak reč o minutu ili o minutima,
nego o sekundama; smatra se da bi replika
trebalo da traje između 10 i 15 sekundi.
Sve preko toga navodno dovodi u opasnost
da publika izgubi strpljenje, to jest da joj se
raspe pažnja. Ovo je zanimljivo iz barem
dva ugla. S jedne strane, očito se pretpo-
stavlja da je televizijska publika već navik-
nuta na određen tip pažnje – tu naviku je
takođe stvorila televizija, na razne načine, i
ona, vidimo, održava tu naviku – gde se
senzitivnost koja podržava razumevanje
stalno održava (ili nadražuje) nategnuto
brzom izmenom sekvenci, gde je ono što
filmska montaža zove short cuts temeljni
postupak. Takva pažnja, koja se mora po-
buđivati svakih nekoliko sekundi, očito je
vezana za shvatanje po kojem je publika u
svakom času sklona ili da zadrema ili da
promeni kanal. Kognitivni aparat koji ova-
ko oblikuje pažnju i razumevanje sasvim je
sveden, redukovan, razumevanje teče samo

78
po površini reči ili slika, i traži ponovno
buđenje. S druge strane, u vremenu od 10
do 15 sekundi, ili čak minut, ne može se
ništa ozbiljno reći, odnosno, nije moguće
razviti iole ozbiljnu argumentaciju kojom
bi se potkrepio vlastiti stav a slušaocima ili
gledaocima dala prilika da ocene rečeno, tj.
da prosude o sadržini iznetog stava. Na-
vodna izjava se tako svodi na sam stav, bez
ikakvog obrazloženja, razlozi (za ili protiv,
a naročito njihovo nijansiranje) stavljeni su
na stranu, i ovom tipu diskursa bi, usled za-
hteva kratkoće, mogli odgovarati samo
kratki fragmenti, nalik na, recimo, Herak-
litove, odnosno govor u sentencama, gno-
mama, poslovicama.
Tome se, ipak, suprotstavlja drugo pra-
vilo poetike televizije. Pored toga što treba
nešto reći kratko, treba to reći i jasno.
Odnosno, kako se to još kaže, jednostavno.
Lično sam pristalica jasnoće, pa i jedno-
stavnosti u govoru, ali jasnoća i jednostav-
nost najčešće ne idu uz kratkoću: da bi se
nešto razjasnilo potrebno je to podvrći ana-
lizi, za šta je, opet, potrebno vreme. Sum-
njam, dakle, da bi heraklitovske gnome
mogle da idu na ekran. Odnosno, one bi
možda i mogle, ali bi, sasvim je izvesno,
izgubile svaki smisao. I dok se pravilo krat-

79
koće odnosi na količinu, na kvantitet dis-
kursa, na stranu označitelja, pravilo jasnoće
se odnosi na označeno, na semantiku, na
njen kvalitet. Ovde su zahtevi kvantiteta i
zahtevi kvaliteta po pravilu u sukobu. Kako
i čime se pravda nalog navodne jasnoće –
navodne, jer se ona zapravo ne postiže,
odnosno, postiže se samo po cenu ponav-
ljanja opštih mesta?
Postoje dva argumenta koje nude televi-
zijski poetičari.
Prvi se poziva na prirodu samog tog
medija. Kaže se, recimo, da je televizija
medij slike, slike u pokretu, i da bi govor,
koji se uvek uzima kao pratilac slike, kao
njena dopuna, trebalo da se potčini slici.
Slika se, pak, uzima kao nešto što je po
sebi jasno. Ali to vodi novim pitanjima ili
novim pretpostavkama. Najpre, slika ne
mora biti nešto što je „po sebi” jasno. Ona
može biti relativno jasna samo pod
određenim okolnostima, onda kad se na
njoj prepoznaje nešto što je već bilo dato
percepciji, razumevanju, kogniciji: slika je
samo rekognitivno jasna. Takođe, slika
postaje jasnija – razumljivija – tek kad je
praćena rečima, kad joj se obezbedi diskur-
sivni kontekst, najčešće verbalni. Ista slika
se može propratiti različitim verbalnim dis-

80
kursom, pri čemu će imati i različita zna-
čenja, ili, možda tačnije, različit smisao – a
to ostavlja suviše široku i preopasnu margi-
nu manipulacije slikama. Posebno su takve
slike koje već „po sebi” nisu dovoljno
jasne jer treba da nam prikažu događaje
koji su se iznenada dogodili, neočekivane
slike nasilja na utakmicama, ili fizičkih su-
koba, ili pojedinih prirodnih katastrofa,
koje nisu ni mogle, najčešče, biti snimljene
od početka do kraja, ili nisu mogle biti
snimljene iz dovoljne blizine, iz odgovara-
jućeg ugla, pri povoljnom svetlu itd. Ver-
balno uokviravanje, diskursivna kontek-
stualizacija može takve slike da orijentiše u
kakvom god pravcu želimo, da ih „razja-
sni” na način koji im menja njihovo po-
četno značenje. Iako se slikama daje
prednost iz tehnološkog ugla – televizija,
navodno, pre svega snima i prenosi slike u
pokretu, navodno, jer televizija takođe
snima i prenosi zvuk – govor ima barem
jednaku ulogu na televiziji koliko i slike, u
svakom slučaju on nije tek dopuna, pra-
tilac, dodatak ili nadomestak. Često ton,
naglasak, tzv. diskretni elementi govora
koji su ekspresivni u većoj meri nego sama
sintaksa, daju slikama značenja koja ih ori-
jentišu drugde nego što bi se moglo oče-

81
kivati: snimak, na primer, tuče na sportskoj
utakmici, praćen ironijom, sasvim druga-
čije prikazuje tu sliku nego dramatični ko-
mentar koji bi pojačao utisak nasilja.
Drugi argument se takođe poziva na
tehnologiju. Prednost televizije je, kaže se,
u tome da može trenutno da prenese sliku i
zvuk, odnosno da bude direktan svedok do-
gađaja. Ta je prednost značajna, i ne bi je
trebalo umanjiti, pod uslovom da direktan
prenos događaja nije simulacija tog doga-
đaja, pa ni simulacija navodne neposredno-
sti (ponovo navodne, jer je ponekad dovo-
ljan izbor ugla kamere pa da se naruši ova
neposrednost). Pojedini događaji se, na pri-
mer, često organizuju tako da im se njihova
dramaturgija potčini ovom zahtevu tele-
vizije (političke ili marketinške promocije,
parlamentarne sednice, obraćanja državni-
ka, kulturni spektakli itd.), pre simulirajući
neposrednost nego što ona zaista postoji
kao odlika neočekivanog. Kako televizijski
kanali ne mogu toliko često računati na sve
ovakve događaje, oni pribegavaju jednoj
simulaciji svoje prednosti utoliko što or-
ganizuju u studiju direktne prenose doga-
đaja. U političkom segmentu, to su najčeš-
će tzv. debate koje teku live (tj. nisu una-
pred snimljene), gde se „licem u lice” suče-

82
ljavaju „voditelj” i njegov gost, odnosno
više gostiju. To je ili forma intervjua, ili
forma proširenog intervjua gde se od više
gostiju očekuje spor. Izbor tih gostiju pod-
vrgnut je dramaturgiji sukoba, dramati-
zaciji, a kako bi taj sukob bio dovoljno dra-
matičan uloga voditelja je da podstiče
sagovornike da svoja različita mišljenja
dovedu do uzajamnog protivrečenja, dotle
da njihovi stavovi budu neka vrsta
simuliranog boks-meča (kik-boksa, bolje
rečeno) sa razmenom „udaraca” i „protiv-
udaraca”, samo „drugim sredstvima”, onim
verbalnim. Ovde voditelj ima ulogu provo-
katora, kao iz drevne rimske arene, on daje
i oduzima reč, podstiče i prekida, sažima i
upozorava, kako bi repliku nekoga učinio
ne samo „kratkom” i „jasnom”, već kako bi
je, preko ovih zahteva za kratkoćom i
jasnoćom, izoštrio u neku vrstu reči-bodeža
ili reči-oružja, što će, kao instrument-
stimulus, izazvati nekog drugog, pretpo-
stavljenu suprotnu stranu, da i sam uzvrati
istim „udarcem”. Tehnologija direktnog
prenosa tako se pretvara u tehnologiju iza-
zivanja sukoba, rata, za šta, uostalom, di-
rektan prenos služi samo kao alibi da se tu
– od strane samog medija – „nije moglo
ništa”, tj. da medij izbegne odgovornost za

83
ono što nudi.1
Kako i jedan i drugi argument zapravo
nisu održivi samo iz tehnološkog ugla, na
koji se pozivaju, poetika „kratkog” i „jed-
nostavnog” – izvor i legitimacija za televi-
ziju koja se oslanja na estetiku provokacije
– u poslednjoj se instanci poziva na pub-
liku. „Publika tako traži”, „narod to želi”.
Voditelji, na primer, a često i novinari na
televiziji, sebe rado predstavljaju kao
predstavnike „javnosti”, vlastite „publike”
o kojoj „brinu” i za čiji račun „vode” emi-
siju. Šta ih ovlašćuje za takvu ulogu? Pa,
medij u kojem rade. To je dosta slaba le-
gitimacija, kao što je i pozivanje na „ukus”
publike loš argument: loš je, jer je „ukus”
publike ono što formira sam medij, preko
svojih emisija. Pri tom, poetika „kratkog” i
„jednostavnog”, ukratko površnog, smatra
da su njeni gledaoci – u „proseku”, na šta
se takođe ova argumentacija poziva – ne
samo neupućeni (što u pojedinim prilikama
zaista može biti slučaj) – već da su niskog
obrazovnog, čak mentalnog nivoa. Potreba
za uprošćavanjem pretpostavlja prostaštvo
1
Ovu tehniku televizijske manipulacije najbolje
je opisao Pjer Burdije – P. Bourdieu: Sur la télévi-
sion (Paris: Liber, 1996).

84
recipijenata. U stvari, moglo bi se čak reći,
ma kako to zvučalo oštro, da televizija
suviše često imbecilizuje vlastite gledaoce,
da ih unapred vidi, sa svoje strane, kao
maloumne ili intelektualno slabu stranu,
kojoj treba prilagoditi „sadržaje” tako da ih
ona može pratiti i prihvatiti. Publika se,
ipak, ne sastoji od imbecila, niti joj je
intelekt toliko nerazvijen koliko medijski
zahtevi za „kratkim” i „jednostavnim” to
pretpostavljaju; ali imbecilizacija se ni ne
odnosi na ukupni intelektualni ili kog-
nitivni potencijal publike, na čitavo polje
razumevanja koje bi se uspostavljalo
polazeći od pojedinaca koji sede u ulozi
gledalaca i slušalaca, već na pomenuti
„prosek”, na „uprosečavanje” koje je, sa
svoje strane, rezultat upravo medijske
poetike. I, ponovo, nije reč o intelektual-
nim moćima ili kognitivnim sposob-
nostima, koliko o manipulaciji pažnjom, o
tome da se gledalište, u ritmu koji je prora-
čunat i psihološki se da ustanoviti sa
manjom ili većom tačnošću, uspavljuje i
budi, budi i ponovo uspavljuje, talasanjem
ovog medijskog poludremeža u kojem bi i
sugestivnost bila najveća, jer se odvija na
samom pragu percepcije i njenog (dis)kon-
tinuiteta.

85
 Tu ponovo susrećemo temu provo-
kacije, provokativne komunikacije. Ako je
provokatoru iz drevne rimske arene bio
zadatak da nadraži publiku i digne je noge i
pre nego što gladijatori počnu svoje borbe,
današnjem medijskom, televizijskom po-
sleniku nije potrebno da diže na noge
publiku, već da je drži budnom i vezanom
za svoj kanal. Svejedno, i njegov posao se
sastoji od provociranja, od izazivanja
pažnje. Nije samo televizijski medij onaj
koji počiva – u dnu svojih tehno-poetičkih
potencijala – na provokaciji pažnje: to čine
danas i drugi mediji, oni štampani, to čini
radio, naravno na svoje načine, to čine
marketinški mediji i znatan deo kulturne
produkcije koja se oslanja na tržište – na
„nivo gledanosti” ili „nivo potrošnje” – kao
na svoje glavno merilo. Provocirati pažnju,
to je danas prevashodni komunikacioni
zahtev, i ako je to započelo sa „taboidima”
i „žutom štampom” pre stotinak godina –
pri čemu je to dugo bio ipak samo jedan
segment medijske komunikacije – sa
novim, tehnološki premoćnijim, bržim
medijima provokacija se uselila u srce
medija i u srce komunikacije. Ne bih,
stoga, rekao da se sveopšta, globalna
„tabloidizacija” medija dogodila zato što su

86
„tabloidi” postali model komunikacije, već
su oni to postali jer je provokacija postala
taj model, a „tabloidi” su samo njen čistiji,
dovršeniji izraz. I zato u deontologiju ko-
munikacije ne spada samo dužnost da se ne
odazovemo tabloidizaciji, već da se, na
prvom mestu, ne odazovemo onom izazovu
koji je usmeren na provokaciju pažnje –
provokaciju čiji ritam naizmeničnog
uspavljivanja i buđenja danas najviše
određuje televizija.
Pažnja se može odrediti kao raspored
perceptivnih, čulnih, stoga i telesnih kapa-
citeta u vremenu. Medijska provokacija ni-
je samo „skretanje pažnje na” – neka vrsta
spacijalne radnje – već je ona manipulacija
ritmom, a to znači vremenom pažnje,
odnosno vremenom koje naša percepcija
nečemu posvećuje, ili vremenom koje je za
nešto vezuje. To „nešto” nije sam objekt ili
događaj koliko crte objekta ili događaja
koje su pogodne – ili učinjene takvima – da
se naša čula vežu u kratkom vremenu pre
nego što ih preuzmu druge crte, drugi
objekti ili događaji. Kod provokacije nije
reč o pozivu da budemo pažljivi – u slučaju
poetike televizije to bi, onda, neminovno
vodilo da upravo ne moramo biti „kratki” i
imbecilno „jednostavni” – već i izazovu

87
pažnje kao izazovu čula: izazov se upućuje
našem telu, njegovim organima, kako bi se
ono, telo, instrumentalizovalo za potrebe
medija. Intelekt se takođe svodi na čulo,
odnosno na instrument percepcije – potreb-
no ga je održati budnim kako ne bi, u misli-
ma, odlutao nekud drugde – i „imbeciliza-
cija” o kojoj sam govorio nije toliko „za-
glupljivanje” („zaglupljivanje” je samo
efekt, posledica) koliko je ova somatizacija
intelekta i njegova instrumentalizacija. In-
telekt tada postaje telo: on je pasivno telo,
njemu se nudi određen kvantum uživanja
kako bi se održao u polubudnom, donekle
hipnotičkom stanju, kako bi bio s vremena
na vreme blago dotaknut, u pulsu koji nije
ritam srca, nije ni ritam udisaja, niti ritam
koraka, već promenljiv ritam koji bi se
mogao uporediti sa uzimanjem zalogaja, sa
hranjenjem.
Deontologija govori o dužnostima. Prva
i najviša dužnost je odgovornost. Ona,
reklo bi se, nadgleda sve druge u sklopu
obaveza koje mediji imaju, onih normi koje
upućuju na istinitost, pravovremenost,
„objektivnost”, profesionalnost itd. Ali u
meri u kojoj se može reći da odgovornost
nadgleda te obaveze, u još se većoj meri
može kazati da ih podstiče, da im služi kao

88
oslonac ili osnova: sve u deontološkoj etici
počiva na odgovornosti.
Ovde, ipak, neće biti reči o dentologiji
kao o normativnoj etici dužnosti. Pre ću
pokušati da, koliko je u mojoj moći, kažem
nešto o dužnosti, o odgovornosti koja nije
normirana, odnosno koja, iako univerzalna,
nije unapred određena. Kant je svoju deon-
tološku etiku zamislio kao projekt koji se
oslanja na univerzalni subjekt: prosvetitelji
s kraja XVIII i tokom XIX veka, kao i
„intelektualci” s kraja XIX i tokom XX
veka, pozivali su se na takav subjekt kao na
svoj oslonac. Kad prosvetitelj, na primer,
govori o samoj prosveti (školstvu, naročito
visokom) kao o obrazovanju subjekta koji
je iznad lokalnih, partikularnih običaja i
napetosti, kad od prosvećivanja očekuje da
prevaziđe socijalne sukobe i nacionalne
ratove, ili kad intelektualac to isto očekuje
od svoga poziva, peticije ili intervencije u
javnosti (intelektualci su pojava vezana za
medije, kao i prosvetitelji, samo na dru-
gačiji način), tada se oni pozivaju na uni-
verzalni subjekt, na opšta svojstva čoveka
ili na samu ljudskost. Dopuštam sebi, a
daleko da sam tu jedini, da posumnjam u
istorijske rezultate ovih napora, ma kako
lepo – ili, tačnije, uzvišeno – izgledali. I

89
kao što se visoko školstvo usmerilo ka
obrazovanju profesionalaca, eksperata, gde
je cilj dobiti kvalifikovanu radnu snagu
koja će usavršavati performanse ekonomije
(poboljšati input-output racio), ili kao što
su intelektualci u medijima bilo ornament
bilo alibi za lošu savest tih medija, tako je i
univerzalni subjekt projekt prošlosti. Kako
bez univerzalnog subjekta nemamo ni uni-
verzalnih vrednosti, ostaje da je vrednost
uvek i samo stvar „prevrednovanja” kon-
kretnog slučaja i, naravno, same vrednosti.
Zašto onda ipak ističem dužnost odgo-
vornosti kao vrednost? Zato što ta vrednost
neprestano prevrednuje druge vrednosti,
nadgledajući ih i podstičući. Ali i zato što
odgovornost – i pre svega kao etička duž-
nost – može da nam posluži kao analitička
poluga za preokret u shvatanju komuni-
kacije, pa i komunikacije kao provokacije.
Šta je odgovornost? Ona je najpre na-
stojanje da se odgovori. Ali i pre tog „naj-
pre”, odgovornost kao nastojanje na odgo-
voru jeste izlaganje pitanju. Svakako,
pitanja ima raznih, pa i takvih – zapravo
mnogo takvih – koja unapred pretpostav-
ljaju ili imaju odgovore, gde se onda ništa
ne pita već se samo traži potvrda za već
postojeće, unapred pripremljene ili čak

90
davno date odgovore. Pitanje se javlja onda
kad se preispituju postojeći odgovori, a na-
ročito se javlja onda – ne tako često, ali
ipak se javlja – kad nema odgovora. Para-
doksalno, ako hoćete, odgovornost se kon-
stituiše u nedostatku odgovora, a ne u od-
govorima. To je samo drugi način da se
kaže kako nju konstituiše pitanje.
Pitanja, međutim, nikad nisu sasvim bez
podrazumevanih odgovora; ali, ili tim od-
govorima nisu zadovoljni, pa ih, s obzirom
na pitanje, „pozivamo na odgovornost”, ili
su takvi da ne zatvaraju pitanje, ne lišavaju
ga njegovog smisla, njegovog izazova,
upravo provokacije. Pitanje nikada nije
samo, i to što nije samo, već uvek u njemu
sudeluje odgovor uprkos tome što ga
odgovor ne lišava snage da i dalje pita, čini
od komunikacije događaj u kojem se sude-
luje.
Provokacija nije samo poziv, već izazov
da se odgovori; provokacija je, i kad je
„negativna” (kako se najčešće i misli o
njoj), izazov za odgovornost. Ona je njena
„druga strana”, bez nje komunikacija ne bi
bila odgovorna prema samoj odgovornosti
kao svojoj suštini.
Otuda, kad god nas mediji – ma koji oni
bili – bombarduju svojim odgovorima, kad

91
god nastoje da u nas utisnu te odgovore kao
jedine i definitivne, u svakom času u kojem
takvi odgovori treba da zauvek budu
rešenje, konačno rešenje pitanja, dilema,
ambivalencija ili čak aporija, na delu je
provokacija koja zatvara, a ne otvara ko-
munikaciju.
Ali šta je sa stvarnim bombardovanjem,
sa bombardovanjem stvarnoga, i kako ono
ide uz ovo informatičko, medijsko, semio-
tičko? U knjizi koja je nadavno objavljena,
a čija je autorka Ekaterina Balabanova,
profesorka na Univerzitetu u Liverpulu, po-
reklom iz Bugarske, pod naslovom Mediji,
ratovi i politike – poređenje neuporedivog
u zapadnoj i istočnoj Evropi, prati se
proces uzajamnog uticaja medija i politike
kroz uporednu analizu štampe u Britaniji i
u Bugarskoj. O tom procesu interakcije već
postoje dve osnovne teze – autorka uzima u
obzir obe – od kojih jedna zagovara tzv. iz-
radu pristanka (manufacturing consent),
kad se mediji koriste kao pomoćno sred-
stvo propagande za pridobijanje „uma i
srca (minds and hearts)” publike, a druga
teza, tzv. si-en-en učinak (CNN effect), daje
prednost medijima, koji, produkujući odre-
đene slike, prisiljavaju političare da „nešto

92
učine (to do something)”1. Obe teze kao da
govore o istom, samo sa dve strane, kao ka-
kav brak2, i naglašavaju da je, kad je reč o
medijima i politici, informisanje jednako
stvar propagande kao i samih informacija –
u pitanju je uvek selekcija ovih potonjih
prema potrebama, neposredno ili posredno
iskazanih, onih prvih. Te su potrebe, kad je
o medijima reč, takođe vođene „interesom
interesovanja” (zanimljiv izraz u kojem se
susreću, i jedno na drugo oslanjaju, interes
kao ekonomska kategorija i zanimljivo kao
psihoestetski pojam): a ratovi naročito
predstavljaju značajnu „atrakciju” (u isti
mah, ponovo, privlačenje pažnje i prizor
koji se da lako montirati u nizu drugih
prizora). „Više nego ikad, govoreći o vesti-
1
„Kad postoji problem, a politika nije promi-
šljena, reakcija postaje ishitrena. Vlade moraju nešto
da učine ili da se suoče sa propašću u očima javnog
mnenja (have to do something or face a public rela-
tions disaster)”. Bivši generalni sekretar UN, Kofi
Anan, cit. u: J. Gow, R. Paterson and A. Preston:
Bosnia by Television (London: Verso, 1996), 86.
2
Nije reč samo o metafori: nakon događaja o
kojem piše Balabanova, sklopljen je brak između
glavne novinarke Si-en-ena, Adrijane Amanpur
(CNN chief international correspondent) i jednog od
arhitekata američke spoljnje politike, Džejmsa Ru-
bena (US State Department spokesman). Balabanova
ne pominje ovaj podatak.

93
ma, rat je bolji od mira, nasilje je bolje od
nenasilja”1, ili, rečima jednog od urednika
britanskog Dejli telegrafa, „vesti o neobič-
nom će privući interes naroda, privući nje-
govu pažnju”2. „Dobra vest”, veli takođe
jedan od značajnih medijskih poslenika,
„često se uzima kao informativno bez-
vredna; ubistvo u nekom gradiću i njegov
veliki ekvivalent, rat unutar ili između na-
cija, čini bolju vest nego program prehrane
koja bi pobošljala život miliona”3. Ukratko,
„rat je dobar za medijski biznis”4.
Politika, dakle, svojim „agendama”, a
mediji svojim „interesovanjem” provoci-
raju jedni druge kroz temu rata, što znači
kroz krv, stradanje, krajnje nasilje. Sledeći
1
W. P. Strobel: Late-breaking Foreign Policy –
The News Media Influence on Peace Operations
(Washington, 1997), 13.
2
A. Hooper: The Military and the Media (Alder-
shot, 1982), 14.
3
Cit. L. Minear, C. Scott and T. G. Weiss, eds.:
The News Media, Civil War and Humanitarian
Action (London, 1996), 32. Autori navode i izjavu
bivšeg generalnog sekretara UN Butrosa Butrosa Ga-
lija da je „Si-en-en šesnaesti član Saveta bezbed-
nosti”.
4
P. Taylor: „The Military and the Media: Past,
Present and Future”, in: S. Badsay, ed.: The Media
and International Security (London, 2000), 183.

94
već utvrđenu metodologiju kvantitativnog i
kvalitativnog istraživanja medija1, Balaba-
nova u knjizi2 izdvaja naročito dve faze
onoga što, po inerciji zapadne politike i
medija, još uvek naziva „konflikt na Koso-
vu” (a što je nedovoljno, ako samo uzme-
mo u obzir rušenje novosadskih mostova i
uopšte uništavanje privredne infrastrukture
po čitavoj Srbiji tokom vazdušne NATO
kampanje), prvu fazu između 24. februara i
24. marta 1999. kad su tekli tzv. pregovori
u Rambujeu, i drugu, između 15. aprila i
15. maja iste godine, kad je, posle prve 3
sedmice bombardovanja, došlo do izvesnog
zastoja – političari nisu videli naročit uspeh
u odnosu na javno proklamovane ratne
ciljeve3, publika je počela da sumnja u
1
A. A. Berger: Media and Communication Re-
search Methods: An Introduction to Qualitative and
Quantitative Approaches (London, 2000).
2
E. Balabanova: Media, Wars and Politics –
Comparing the Incomparable in Western and
Eastern Europe (Hampshire, 2007), xvii-xviii, 76,
79, 80, 84, 86, 89, 92, 115-16, 118, 121-22, 124,
127-28.
3
Zvanični ratni ciljevi NATO alijanse bili su
ovim redom proklamovani: da se demonstrira NATO
odlučnost za tzv. humanitarnu (i svaku drugu) inter-
venciju; da se odvrati upotreba vojne sile od strane
ondašnje Savezne Republike Jugoslavije protiv
albanskog stanovništva; i da se, ako je nužno, degra-

95
smisao bombardovanja, a mediji da gube
početnu zainteresovanost. Obe faze su bile
provokativne: prva je trebalo da provocira
sam rat, nakon što su pregovori proglašeni
neuspešnim (a bili su i vođeni, po svemu
sudeći, da budu neuspešni), a druga je bila
provokacija jer je trebalo ubaciti nov mate-
rijal i za „izradu pristanka” i njegovo dalje
održanje, i za dalji „si-en-en efekt”, koji bi
ili opravdao odluku za kopnenu intervenci-
ju ili za šire, masovnije udare, pre svega po
civilnim ciljevima. Kao što znamo, usledilo
je ovo potonje, što je dovelo do sloma voj-
nog otpora Srbije.
Kojim tokovima su tekle uzajamne pro-
vokacije politike i medija u slučaju „kosov-
skog konflikta”? Budući da je vojna inter-
vencija bila sumnjiva iz ugla međunarod-

diraju vojni kapaciteti Srbije za vođenje ofanzivnih

operacija. V. S. Bearman: „The Balkans: Still At a
Boil”, Strategic Survey 1998/99 (1999), 114. Ovi
ciljevi bili su ostvareni kroz 37465 uzletanja NATO
avijacije, tokom čijih je 14006 operativnih misija,
vođenih na 15000 stopa visine, sa 912 letilica i 36
ratnih brodova bilo upotrebljeno 400 tomahavk lete-
ćih raketa, 20000 „pametnih” i 5000 konvencio-
nalnih bombi. D. Thussu: „Legitimizing ‘Humanita-
rian Intervention’? CNN, NATO and the Kosovo
Crisis”, European Journal of Communication, 15
(2000), 346.

96
nog prava (bez izričite autorizacije SB UN,
vođena od strane jedne regionalne vojne
alijanse čija nijedna članica nije bila na-
padnuta itd.), i vrlo kontroverzna u politič-
kom i diplomatskom smislu (političko-dip-
lomatska sredstva nisu bila iscrpljena, upr-
kos suprotnim tvrdnjama, uz svrstavanje na
samo jednu stranu u sukobu itd.), glavni
napor legitimacije je stavljen na tzv. huma-
nitarnu, tj. etičku stranu slučaja. Rat je
trebalo opravdati moralno. Prema rečima
Vaclava Havela, bivšeg predsednika Češke,
koji sabira retoriku NATO propagande od-
ređene smernicama političkih štabova Bila
Klintona i Tonija Blera, „postoji nešto što
niko razuman ne može poricati: ovo je
možda prvi rat koji se ne vodi u ime ‘na-
cionalnih interesa’, već pre u ime principa i
vrednosti; ako se može reći da je neki rat
etički, ili da je bio poveden iz etičkih raz-
loga, onda je to ovaj rat”1.
Nije dovoljno reći da je i ovaj rat bio iz
„nacionalnih interesa”, ne samo onih ne-
posrednih (stvaranje samostalne albanske
nacionalne države na Kosovu) i posrednih
1
Havelov govor je iz aprila 1999, cit. u: D.
Chandler: From Kosovo to Kabul – Human Rights
and International Intervention (London, 2002), 68.

97
(demonstracija novih moći nacionalnih za-
padnih država nakon urušavanja tzv. bipo-
larnog sveta), ili upreti prstom na retoriku
kako „niko razuman ne može poricati”
(česta figura ratnog protivnika NATO
pakta, Slobodana Miloševića), već doći do
uvida u čemu se sastojala uzajamna provo-
kacija medija i politike, odnosno ukupno
vođenje politike – i medijske, i državne –
sredstvima provokacije. Kao u tabloidima,
gde se moralnim zgražavanjem pribavlja
alibi za iznošenje skandala, tako se i ovde,
„etičkim razlozima”, „principima i vredno-
stima” zapravo maskira jedan skandal
(„Levinski afera” Bila Klintona, koja je
umalo dovela do njegovog opoziva) i sve
jasnija imperijalna ambicija evro-američ-
kog vojnog saveza. Uz još niz drugih crta
ukupne „tabloidizacije” zapadne i istočne
politike, procesa koji je bio sve snažniji u
poslednjim decenijama XX veka i zašao i u
XXI stoleće, u konkretnom slučaju
„paklenog trougla NATO pakta, Srbije i
pokreta za nezavisnost Kosova”1, efektivni

1
Izraz Žaka Deride. V. J. Derrida: „Unconditio-
nality or Sovereignty – The University at the Fron-
tiers of Europe”, Oxford Literary Review, V. 31, 123
– predavanje održano u Atini u vreme NATO inter-
vencije. V. i N. Chomsky: The New Military Huma-

98
izostanak komunikacije, čime se rađa na-
silje, pa i ratno, ili, možda preciznije, svo-
đenje komunikacije na provokaciju – ne
samo medijsku, već političku, socijalnu, et-
ničku, diplomatsku, ekonomsku, sve do
vojne – pokazuje da se ona, provokacija,
suštinski sastoji od toga da se istrajava na
jednom, unapred utvrđenom odgovoru koji
se ne sme, ne može više propitivati. Svaki
učesnik u komunikaciji je imao spreman
svoj odgovor, NATO, UČK, Milošević, a
taj je odgovor glasio: rat.
Može li se ova konstatacija proširiti na
strukturu provokacije uopšte, na nju kao na
tip komunikacijskog događaja? Mislim da
može: svuda tamo gde se komunikacija od-
vija tako da izaziva ili svodi se na samo
jedan, unapred određen odgovor, uprkos
tome što učesnici u komunikaciji raspolažu
dovoljnim prostorom da postave pitanje o
tom odgovoru, i možda potraže drugi, ili
barem preispitaju valjanost ili opravdanost
unapred zadatog i pretpostavljenog kao
jedinog, možemo govoriti o provokaciji.
Da bi se umanjio ovaj prostor ispitivanja,
problematizacije, dileme, aporijskog kre-
tanja koje bi iz bezizlaza vodilo u neprolaz,

nism – Lessons from Kosovo (London: Verso, 1999).

99
ne ostaje se samo u polju jezika (koji je
načelno podložan ambivalencijama, pa
stoga i nejednoznačnostima), već se priziva
telo, fizički stratumi, somatske reakcije,
gruba ili gola sila, nasilje. Jezička ambiva-
lencija se prekida violencijom, govor po-
staje događaj ambiviolencije. Provokacija
je upravo tačka ili moment izazivanja i pri-
zivanja sile – prisile – u prostor govora. Ta
sila može biti latentna, kao u erotskoj pro-
vokaciji koja računa na seksualno rea-
govanje, a može biti i sasvim manifestna,
kao kad se poseže za telom kao mašinom
želje (želja je uvek u savezu sa snagom,
silom), odnosno, u slučaju „visoke poli-
tike”, za vojnom ili ratnom mašinom tela.
Ne znači da je telo krivac za provoka-
ciju, već je ono poslednji poligon te reakci-
je izazvane svođenjem komunikacije na is-
postavljenje jednog, prinudnog odgovora,
sračunatog na ukidanje mogućnosti komu-
nikacije kao preispitivanja. Agresivnost ko-
munikacije, od rata do reklame, od „izrade
političkog pristanka” pa sve do formu-
lisanja znanja kao tvrde, „pozitivne nauke”,
uvek teče ovom logikom provokativnog
ukidanja pitanja. Ukidanje pitanja je uki-
danje slobode.
Zašto slobode? Problem slobode je na-

100
ličje problema odgovornosti. U evropskom
misaonom iskustvu, kategorija odgovor-
nosti je bila (i najvećma ostala) tesno veza-
na za tzv. transcendentalni subjekt: ja sam
odgovoran jer sam samosvesni subjekt, od-
nosno lice koje bi moralo položiti računa
nezavisno od okolnosti (istorijskih, empi-
rijskih, životnih), lice koje je konstituisano
kao subjekt samim tim što odgovara za
sebe, što to „sebe” pretpostavlja kao mesto
svog odgovora. U načelu, odnosno katego-
rijalno, moja istorijska odgovornost izvire
iz ovog transcendentalnog statusa mog
subjekta, i, strogo govoreći, ne zavisi od
istorije: istorija u odnosu na odgovornost
predstavlja polje raznih alibija ili izgovora,
ukratko polje neodgovornosti ili uzmicanja
pred odgovornošću. Kad god se, recimo,
pozivam na istorijsku okolnost, sa sebe
prebacujem odgovornost na drugoga, ili na
druge, ili na drugo, odnosno bežim od
„sebe”, što me čini neodgovornim.
Stvar stoji obratno: ne prevaljivati
odgovornost na drugog, druge ili drugo,
već odatle preuzimati odgovornost na sebe,
svoje „se” (sopstvo ili subjekt) činiti odgo-
vornim. I to – istorijski odgovornim, odno-
sno odgovornim za istoriju. Paradoks ove,
istorijske odgovornosti je barem trostruk:

101
ona je „beskrajna odgovornost” (Levinas1)
utoliko što joj je nemoguće povući krajeve,
ograničiti je, reći „to me se dalje ne tiče”,
„ne mogu biti odgovoran za okolnosti u
kojima nisam učestvovao”, jer me sada tek
ovakva odgovornost konstituiše kao
subjekta, pa stoga moje odbijanje odgo-
vornosti za svet u svoj njegovoj širini mene
isključuje iz sveta; ta odgovornost uzima
svet kao svoju „okolnost”, kao mesto (i
vreme) konstitucije subjekta, i utoliko je
istorijski svet – a to će reći stvarni svet –
sada mesto „transcendencije” (ili, ako se
baš želi, „kvazitranscendencije”); ta od-
govornost drži sebe i svet jednako otvore-
nim, u uzajamnom odnosu pitanja i upit-
nosti gde su odgovori istorijski, odnosno
temporalni (drugačije rečeno – „pri-vre-
meni”).
Da, odgovoran sam za sve, pa i za polo-
žaj zvezde; da, odgovoran sam i za ono za
šta nisam odgovoran, jer je sada nemoguće
ne postaviti pitanje odgovornosti, budući
da sam odgovoran i za nemoguće, i za ono
gde nisam; da, odgovoran sam sve vreme,
1
Emmanuel Levinas: Totalité et infini – Essai
sur l’extériorité (Den Haag, 1961), 273-74. V. i
Simon Critchley: Infinitely Demanding – Ethics of
Commitment, Politics of Resistance (London, 2008).

102
jer je „sve vreme”, u vlastitom i u mom
paradoksu, zapravo svako vreme, svaki
trenutak, i svi trenuci zajedno, u kojima me
vreme pita za moj život i moj svet.
Nakon ovih par pasusa – teških, prizna-
jem, i žao mi je što im ne mogu posvetiti
više nego ovu shemu, očito nedovoljnu i
odviše zgusnutu – kako stoji sa provo-
kacijom kao komunikacijom u odnosu na
pitanje odgovornosti, a to znači u odnosu
na pitanje?
Postaje očigledno da provokaciju, kao
tip komunikacije, možemo videti barem iz
dva ugla. Jedan ugao je onaj koji, kao u
maločas navedenom „kosovskom slučaju”,
komunikaciju redukuje na unapred zadate
odgovore: provokacija se tada rađa iz svih
snaga mobilisanih da zadrže doslovno,
telesno i somatsko značenje, da spreči dvo-
umljenje, skrati vreme za razmišljanje ili
premišljanje, za ispitivanje alternative.
Struktura takve provokacije je ista za me-
dijske tabloide kao i za ratne političare, za
agresivni marketing ili za agente propagan-
de. Kako ovo sve češće ide zajedno –
tabloidi i mediji, politika i rat, agresija i
marketing, propaganda ili propagiranje –
skoro da je sve u današnjoj socio-medijskoj
sferi postalo provokacija. Ona se struktu-

103
ralno proširila na sve sfere javnog života,
jedino ostaje da je razlikujemo po stupnju i
tempu.
Postoji i drugačija perspektiva iz koje
možemo posmatrati provokaciju. Svaki
znak, svaka reč ili svaki izraz koji bi jačao
potisnutu stranu (ili, iz ugla prethodne per-
spektive, postavljenu čak kao suprotnost),
stranu pitanja (upitnosti, problematizacije,
alternative, dileme, ambivalencije), može
se takođe uzeti kao provokacija. Ona je
provokacija provokaciji, izazov onome što
nas izaziva na pristanak. Ova, druga
provokacija – koja je takođe provokacija
drugog, ili provokacija drugosti u nama i
između nas – predstavlja i provokaciju kao
otpor: dok nas prva struktura premešta ka
svojoj upornosti nametnutih odgovora,
pokreće tako da im se priključimo i pri
njima ostanemo – ne pokrećući se više –
dotle ova potonja, provokacija kao otpor
prvoj provokaciji, otvara nas upitnosti kao
nama samima: mi više nismo oni koji smo
bili ili koji smo verovali da smo bili i da
jesmo, i poziva na rekonstituciju subjekta
tamo gde se on može uspostaviti između
pitanja i odgovora. Ili između, ako tako
hoćete, samih znakova, reči, iskaza, u tišini
koja uvek donosi vreme, vreme za pre-

104
mišljanje, sameravanje, prevrednovanje.
Naveo bih samo jedan primer, ako tako
mogu reći za nešto što je više od primera.
Kultura u kojoj živimo, u značenju soci-
jalnog habitusa i vrednosne dispozicije,
prestala je biti merkantilna kultura: ona je
postala marketinška. Ne živimo u svetu
prodavaca, već u svetu u kojem su znaci
tržišna roba, uključujući i ljude koji su
postali takvi znaci. Produkcija više nije
osnova identiteta, već potrošnja, smisao se
gradi kroz znake-objekte, a delatna sila
koja upravlja ovim odnosima smeštena je u
tekstovima (skupinama znakova, u naj-
širem značenju) medijskih komunikacija,
gde je uloga njihovog „konzumenta” sve-
dena, pasivna, reaktivna. Sukobi, protiv-
rečnosti, opiranja postali su deo motorike
takve kulture, kako bi ona jačala svoju
marketinšku provokaciju, izazov za svoje
znake-objekte. Samo se na njenim rubo-
vima, tamo gde ona sama nema više interes
za prodaju, pojavljuju „čudaci”, subjekti ili
subjektivnosti koji kao da dolaze iz daleke
prošlosti ili, možda, još dalje budućnosti. U
takvoj kulturi, odgovornost može ostati i
sama vrsta „čuda”, odnosno paradoks za
čijim oblikom i dalje tragamo.
Otuda odgovor na provokaciju odgo-

105
vornošću umesto reakcije kao re-akcije (re-
sentimenta). U svom temelju, odgovornost
je sloboda da se traga za odgovorima. Ali
da bi se tragalo za odgovorima – da bi se
održala ova množina koja se neće ukinuti
davanjem jednog odgovora kao konačnog
rešenja – mora se tragati za pitanjem. Mora
se ispitivati. Odgovornost je sloboda
ispitivanja koja uvek ostavlja prostor i
vreme pitanju kako ga nijedan odgovor ne
bi trajno zatvorio. Postoje, naravno, okol-
nosti, pragmatike, čak nužnosti koje ne
retko traže samo jedan, i to hitan odgovor;
ima situacija koje takoreći nalažu da se taj
odgovor dâ u tom času – zauvek, reklo bi
se, iako je i to privremeno – kao jedan ili
jedini odgovor. Ali ni to ne mora ukinuti
odgovornost preispitivanja, slobodu da se
već dati odgovor ispita s obzirom na
mogućnosti koje su postojale oko njega ili
pre njega, mogućnosti koje je on bio
privremeno zatvorio, onemogućio, učinio u
svom času neostvarenim, ali ne i izlišnim:
odgovornost je uvek virtualna provokacija i
kao takva osnova svake komunikacije.

(10. decembar 2007)

106
 Beleška o autoru

Novica Milić je redovni profesor semiolo-

gije medija i komunikacija na Fakultetu za me-
dije i komunikacije Univerziteta Singidunum u
Beogradu.
Objavio je, pored stotinak radova u periodi-
ci, stručnim i naučnim zbornicima, i sledeće
knjige:
Antinomije kritike (1982);
Slučaj Niče (1997);
ABC dekonstrukcije (1998);
Ljuba ili o etici (1999);
Predavanja o čitanju (2000);
Pesništa: Prilozi pesničkoj ontologiji Mar-
tina Hajdegera (2001);
Moderno shvatanje književnosti (2002);
Istina apokalipse – Filozofija i pesništvo na
„poslednjem sudu” (2003);
Šta je teorija (2006);
Od znaka do smisla (2007);
Gozbe I – Ljubav između filozofije i pes-
ništva. Vreme do Platona (2009).

107
108
Sadržaj

1 „Kvantni pristup” /5
2 „Oče, zar ne vidiš da ja gorim?” /36
3 „Skandalozno! Senzacionalno!
Tabloidno!” /54
4 „O medijima, ali samo minut” /75

109
110
 Novica Milić
PROVOKACIJA KAO KOMUNIKACIJA
4 predavanja

Izdavač
FAKULTET ZA MEDIJE I KOMUNIKACIJE
Beograd

Za izdavača
Nada Perišić Popović

Prelom
Aut/Or

Štampa
ZUHRA

Beograd
2010

111
112