Osnivač i urednik

GOJKO TEŠIĆ

Umetnička oprema
TODE RAPAIĆ

Glavni i odgovorni urednik

MILIČKO MIJOVIĆ
NOVICA MILIĆ

ABC
DEKONSTRUKCIJE

Narodna knjiga / Alfa

Beograd
1998
 Ilustracija na koricama:
Ljuba Popović: Hram u opasnosti, 1990.

Ova knjiga je nastala u okviru

istraživanja savremenih književno-
teorijskih pravaca na Projektu za teoriju
Instituta za književnost i umetnost u
Beogradu.
 SADRŽAJ

Predgovor ...................................... 7

A. Uvod u ideju dekonstrukcije .... 11

Dekonstrukcija kao invencija ot-
pora [11] – Raznolikost njene za-
misli [14] – Raznovrsnost njenog
konteksta [15]
B. Žak Derida ....................... 18
Ideja misli i ideja govora [18] –
Logocentrizam i fonocentrizam
[22] – Reprezentovanje: jezik kao
instrument [24] – Preokret i pre-
meštanje [27] – Suplement [29] –
Spoljašnjost i unutrašnjost [34] –
Iterabilnost znaka [36] – Ideja
pra-pisma [39] – Metafora u tek-
stu filozofije [42] – Nesvodljivost
smisla [44]
C. Pol de Man ...................... 47
Retorika i gramatika [47] – „Po-
grešno čitanje” [51] – Otvorenost
štiva [52] – Dekonstrukcija „iznu-
tra” [53] – Tačnost i ispravnost
[55] – Nečitljivost [56] – Otpor
redukciji [57] – Alegorija i tempo-
ralnost [58] – Ironija i alteritet
[60] – „Retorički model tropa”
[62] – Status saznanja [63] – „De-
konstrukcija drugog stupnja” [64]
– Produktivnost čitanja [65]
Konstrukcije: Abecedar pojmova i figura
dekonstrukcije: ............................. 69
Abeceda [69] – Abusio [69] – Afirma-
cija [69] – Aksiomatika [70] – Alegorija
[71] – Alteracija [71] – Aporija [71] –
Binarne opozicije [73] – Dekonstrukcija
kao istorija [74] – Dekonstrukcija kao
kritika [77] – Dekonstrukcija kao poeti-
ka [79] – Dekonstrukcija kao teorija
[82] – Diferancija, diferencija [84] – Di-
seminacija [86] – Drugo [87] – Čitanje
[88] – Epistemologija [91] – Fabula
[92] – Figure [94] – Forma [94] – Ge-
nealogija [94] – Hijazam [95] – Ideja
[96] – Invencija [98] – Inverzija [98] –
Ironija [98] – Iterabilnost [98] – Kata-
hreza [99] – Kontekst [100] Logocen-
trizam. Fonocentrizam. Falogocentri-
zam [101] – Metod [102] – Metafora
[102] – Metonimija [103] – Mimesis
[103] – Obrt [105] – Otpor [106] – Pa-
rabasa [106] – Pismo [106] – Polisemija
[107] – Premeštanje [107] – Prevod
[108] – Prevrednovanje [110] – Razlika
[110] – Retorika [110] – Ritam [111] –
Suplement [113] – Tekst [113] – Teorija
[115] – Trag [115] – Tropi [116] – Tu-
mačenje [118] – Uvid [119] – Vrednost.
Vrednovanje [120] – Vreme [120] –
Značenje [122] – Žanr [122]

Imenik .................................................... 125

 PREDGOVOR

Ova knjižica ne pretenduje da pruži sveobuh-

vatan prikaz tako složene struje mišljenja poznate
pod imenom – dekonstrukcija. Kao ni na potpu-
nost, ona ne polaže prava da zameni iscrpnija i
obimnija čitanja. Njena ambicija je drukčija, ona
nastoji da pruži uvid u ideju dekonstrukcije („abc-
de”, „uvod u ideju dekonstrukcije”), kao i u odre-
đenu povezanost te ideje s invencijama koje odat-
le mogu poteći („konstrukcije”, „abecedar pojmo-
va i figura dekonstrukcije”). Umesto zaključka,
ona nudi određene probleme, dileme i – štaviše –
aporije.
Prvi deo ovoga rada predstavlja predavanje
održano studentima svetske književnosti na semi-
naru posvećenom savremenim teorijama, počet-
kom maja 1996. Uzeta su u obzir razna pitanja po-
stavljena tim povodom, za šta je autor zahvalan
učesnicima seminara. Uz donekle zadržan kolok-
vijalni ton predavanja, tekst je u skraćenom obliku
najpre objavljen u beogradskom časopisu Reč
(broj 27 iz 1996). Imali smo u vidu pre svega neku
vrstu uvoda u samu zamisao dekonstrukcije, a nje-
ne teorije smo izlagali samo u meri u kojoj osvet-
ljavaju tu zamisao. To će reći da je ova knjiga na-
menjena književnim i književnoteorijskim pitanji-
ma; ona ostavlja čitav kontekst filozofije dekon-
strukcije skoro po strani, osim u onim slučajevima
gde je bilo neizbežno da se u raspravi dotaknu pi-
8 ABC

tanja filozofije. Jednostavnije rečeno, ovde smo se

zanimali za probleme teksta i čitanja, a manje za
probleme bića i razumevanja.
Slično treba shvatiti i abecedar iz drugog dela,
u kojem su pojedini izrazi osvetljeni prema zani-
manju iz ugla dekonstrukcije shodno njenim knji-
ževnim implikacijama. Ipak, posvećujući ovaj rad
studentima svetske književnosti, ne možemo a da
ne kažemo da je jedna od najvećih opasnosti koja
preti ovoj „veseloj nauci” (la gaya scienza u Niče-
ovom smislu) ona od strane pedagogije – izvesne
pedagogije, razume se – koja nauku smatra za nau-
čeno, a ne za zapitkujuće. Svako mišljenje se mo-
že pretvoriti u mrtvu misao, pa tako i dekonstruk-
cijsko, ako se obradi kao šablon za „primenu”. Ka-
ko bismo sprečili da se od dekonstrukcije (barem
onakve kakvom je mi smatramo) napravi takva
„nauka”, na mestima gde bi trebalo da dođe do de-
finicije („ograničenja”), postavljali smo radije
enigmu; u odgonetanju smo tragali za tajnom, de-
finišući je („razgraničavajući”) kao ono što nema
rešenja do li u drugom, u invenciji drukčijeg. Uto-
liko je u drugom delu bilo neizbežno doticati se fi-
lozofije; ali doticaji, dodiri, preplitanja filozofije s
literaturom jesu ono što predstavlja možda i os-
novni problem same dekonstrukcije; mi smo nas-
tojali samo da tom problemu ponovo priđemo iz
ugla književnosti, tako da perspektive problema u
kojima se očitava dekonstrukcija držimo otvore-
nim kao vidokrug gde se rešavaju najvažniji prob-
lemi jezika i mišljenja, i – zašto ne reći – života.
Nastojali smo da ne preopteretimo spis suviš-
nim natuknicama, ali smo ipak iskoristili prostor
napomena da pribeležimo najvažniju literaturu,
uglavnom stranu, mada smo, gde smo mogli, bele-
žili i radove na našem jeziku, tuđe kao i svoje. De-
taljniji pregled sadržine na početku, uz izbor ime-
na na kraju, služio bi, u ime hiperteksta, za naviga-
DEKONSTRUKCIJE 9

ciju kroz ovo tkanje1. Ono se, kako rekosmo, zavr-

šava jednim zaključkom nad kojim lebdi, kao i
drugde, znak pitanja.
1 Za bibliografiju o teoriji dekonstrukciji v. podatke ko-
je daje P. Kamuf u A Derrida Reader (New York: Colum-
bia University Press, 1991), odnosno T. Keenan u de Mano-
voj The Resistance to Theory (Minneapolis: University of
Minnesota Press, 1986). Takođe, W. Schultz, L. Fried: J.
Derrida: An Annotated Primary and Secondary Bibliogra-
phy (New York: Garland, 1992). Radova o dekonstrukciji (u
filozofiji, književnoj teoriji i u ostalim oblastima) ima na hi-
ljade (knjiga, zbornika, teza, rasprava, ogleda i članaka). U
napomenama smo davali obično, za određenu problema-
tiku, primere studija u koje smo imali neposredan uvid.
Kod nas recepcija dekonstrukcije ima više faza. Ona
počinje književno-kritičkim zanimanjem za hermeneutiku i
poststrukturalizam, u časopisima Pitanja, Delo, Književna
reč, a tek kasnije, tokom osamdesetih godina, pridružuje se
filozofsko interesovanje. Najraniji opšti osvrt nalazimo kod
J. Aćina u knjizi Paukova politika: za kritiku književne me-
tafizike (Beograd: Prosveta, 1978). Za prikaz tzv. jelske
škole dekonstrukcije v. naš spis „Šta je to – dekonstrukci-
ja”, Književna reč, 230 (1984). Od više tematskih blokova
u periodici pomenimo onaj koji smo priredili o kritici teori-
je govornih činova u beogradskom Delu, 33: 6 (1984), uz
onaj koji je priredio D. Kujundžić u novosadskom Letopisu
Matice srpske, 435:2 (1985), odnosno radove o Deridinoj
filozofiji u dva toma Dela, 38:1-2, 3-4 (1992) u izboru O.
Savića i M. Belančića. Ogledi Pola de Mana (uglavnom iz
knjige Blindness and Insight, 1971) prevedeni su na naš je-
zik pod naslovom Problemi moderne kritike, pr. G. B. To-
dorović i B. Jelić (Beograd: Nolit, 1975), a potom i Deridi-
na O gramatologiji, pr. Lj. Šifler-Premec (Sarajevo: V. Ma-
sleša, 1976). Od ostalih Deridinih knjiga prevedene su: Isti-
na u slikarstvu, pr. S. Ćuzulan i M. Dizdarević (Sarajevo:
Svjetlost, 1988), Glas i fenomen, pr. Z. Janković (Beograd:
IIC, 1989), Bela mitologija, pr. M. Radović (Novi Sad:
Bratstvo-jedinstvo, 1990), Razgovori, pr. V. Milisavljević
(Novi Sad: Književna zajednica, 1993), O apokaliptičkom
tonu, pr. J. Miljanić (Podgorica: Oktoih, 1995), Sila zakona,
pr. M. Belančić (Novi Sad: Svetovi, 1995), Drugi pravac,
pr. S. Stojanović (Beograd: Lapis, 1995), Povijest laži, pr.
U. Vlaisavljević (Sarajevo: MCM, 1996), Uliks gramofon,
pr. A. Mančić Milić (Beograd: Rad, 1997).
Kroz reč kroz počinje dakle ovaj tekst
Čiji prvi red govori istinu,
Ali ta poleđina ispod jednog i drugog
Može li se podneti?
Dragi čitaoče, ti već sudiš
Ovde o našim teškoćama…

(POSLE sedam godina nesreća

Ona razbi svoje ogledalo.)

Fransis Ponž: Basna

 abcde
UVOD U IDEJU
DEKONSTRUKCIJE

Ako bi dekonstrukciju trebalo odrediti kroz

jednu reč, ako bi neko pitao u čemu je njen nauk,
poruka, osnovna zamisao, onda bi se moglo reći:
dekonstrukcija je invencija otpora. Odnosno, ne-
što razrađenije, dekonstrukcija predstavlja uvid
(ili ideju) invencije tamo gde tekst interveniše ne-
kim otporom.
To bi bilo njeno najopštije određenje, vrsta nje-
ne abecede, polazište za raspravu s njom više nego
o njoj. Jer reći da je dekonstrukcija uvid, ideja,
znači kazati da je ona izvestan vidokrug, jedan ho-
rizont ili plan u kojem postoje njeni pojmovi i
njeni oblici. Vidokrug pri tom ne treba zamisliti
kao crtu koja zatvara nebo, nego kao obzor koji
otvara zemlju: ili njeno tle, na kojem se događaju
stvari. Horizont je više složen skup uglova, no gra-
nica dana i noći, a plan je manje râvan, pre je teren
ili tle gde se mešaju slojevi, tako da kroz njih obli-
ci dobijaju lica, a izrazi postaju pojmovi. Lica,
oblici, pojmovi jesu figure na ovom polju dekon-
strukcije, neka vrsta zastupnika za njenu ideju.
Dekonstrukcija je uopšte dvostruka reč – ona oz-
načava i široko polje na kojem igraju razni njeni
pojmovi, ali je i ona sama jedna od vlastitih poj-
12 ABC

mova; oba ova njena smisla povezuje jedna zona

slučaja gde se ona pojavljuje kao figura. To bi bio
treći, ideji i pojmu zajednički smisao, neka vrsta
njihovog preseka, kad – kako ćemo videti – taj
presek ne bi bio u isti mah i rez, a zajedništvo isto-
vremeno ono što sprečava da se plan i pojam, vi-
dokrug i ugao, horizont i crta spoje u jedno. De-
konstrukcija je uvek više od jednog.1
Ko god je imao dodira sa nekim radom dekon-
strukcije, makar to bio i sasvim površan doticaj –
a teško je nju izbeći, reč je o vrsti ili struji mišlje-
nja poslednjih četvrt veka veoma rasprostranjenoj
i produktivnoj u širokom opsegu onoga što se naz-
valo „poststrukturalizam” i „postmodernizam”2 –
mogao je da vidi da se radovi dekonstrukcije naj-
češće tiču izvesnih teškoća, mesta ili slojeva ne-
jasnosti, dvosmislenosti, aporija, razlika, značenja
koja su neodredljiva, „indecidabilna”, smislova
čiji je status neizvestan i problematičan, kao i da
su načini na koje dekonstrukcija postupa prema
ovim oblicima otpora (otpora samih tih elemenata
svođenju na proste ili jednoznačne sheme) u znaku
pažnje. Pažnja ovde ne znači da se zaustavljamo

1 ”Ako bih morao da rizikujem, da me Bog sačuva,

jednu jedinu definiciju dekonstrukcije, kratku, eliptičnu,
ekonomičnu kao što je lozinka, rekao bih bez rečenice: više
od jednog jezika [plus d'une langue].” Jacques Derrida: Mé-
moires – pour Paul de Man (Paris: Galilée, 1988), 38. – U
ovom plus d'une langue treba čuti i ”ne više jedan jezik”, pa
i ”ne više jezik”...
2 Od brojnih rasprava koje dekonstrukciju stavljaju u
”poststrukturalistički” kontekst pomenimo zbornik Textual
Strategies: Perspectives in Post-Structuralist Criticism, ed.
J. V. Harari (Ithaca, N.Y.: Cornell University Press, 1979),
kao i (kod nas prevedenu) knjižicu Kristofera Norisa: De-
konstrukcija, pr. J. Milićević (Beograd: Nolit, 1990) [Chri-
stopher Norris: Deconstruction: Theory and Practice (Lon-
don: Methuen, 1982)], odnosno Kalerovu značajnu raspra-
vu - Jonathan Culler: On Deconstruction: Theory and
DEKONSTRUKCIJE 13

kod činilaca otpora u nekom tekstu kako bismo ih

redukovali na druge, navodno ili stvarno stabilnije
elemente, kako bismo ih relativisali s obzirom na
neka središta ili granice, ili kako bismo ih sasvim
izbegli, poništili kroz izvesno tumačenje proglaša-
vajući ih zapravo nevažnim, već da bismo pustili
da takva mesta odigraju ulogu koju u tekstu imaju.
Ako za pesništvo išta može da se kaže, to će biti
da je ono u vlasti svog otpora redukciji, relativiza-
ciji i poništenju – i to u načelnom smislu. Videće-
mo da to važi za svaki tekst, a ne samo pesnički,
što dekonstrukciji pribraja svojstva kontrareduk-
cionističkog, antirelativističkog i afirmativnog po-
stupka – sasvim, dakle, suprotno od predstave
koju o njoj imaju oni koji je ne čitaju, kad je pro-
glašavaju za „relativizam” ili za „nihilizam” (često
je, u banalnoj zameni, brkajući s „destrukcijom”).
Puštajući da mesta otpora, činioci razlike igraju
svoje uloge u tekstu, dekonstrukcija nastoji da im
obezbedi legitimnost, tj. da revalorizuje ono što je
u tradicionalnim i standardnim procedurama her-
meneutičkih i jezičkih redukcija bivalo potisnuto,
odbačeno na marginu, čak negirano. Ona smatra, i

Criticism after Structuralism (Ithaca, N.Y.: Cornell Univer-

sity Press, 1982); od onih koji je razmatraju u kontekstu
”postmodernizma”, v. David Carrol: Paraesthetics: Fou-
cault, Lyotard, Derrida (London: Methuen, 1987). Ali post-
strukturalizam ovde valja shvatiti kao povratak kritike her-
meneutičkoj filozofiji nakon strukturalnog pravca inspirisa-
nog lingvističkim naukama, a postmoderno u značenju koje
je tom pojmu dao Liotar kao dobu kraja meta-naracija i
okretanja problemima para- i de-legitimacije aktualnih zna-
nja; v. Žan-Fransoa Liotar: Postmoderno stanje, pr. F. Fili-
pović (Novi Sad: Bratstvo-jedinstvo, 1988 [Jean-François
Lyotard: La condition postmoderne: Un rapport sur le sa-
voir (Paris: Minuit, 1979)]). – O dekonstrukciji kao o teorij-
skom pokretu (u tzv. jelskoj fazi), v. zbornik Deconstruc-
tion and Criticism (New York: Seabury, 1979), u kojem su
tekstovi njenih glavnih predstavnika – Deride, de Mana,
Dž. Hilis Milera, Dž. Hartmana i H. Bluma.
14 ABC

nastoji da za to pruži valjane razloge, kako činioci

otpora u tekstu predstavljaju upravo ono što tekstu
daje status neke invencije, novog, drukčijeg, pro-
duktivnog. Računajući s teškoćama u tekstu, pru-
žajući svu pažnju i vreme da otpori pokažu inven-
cijsku snagu, rad dekonstrukcije postaje ne retko i
sam težak; suptilnost njenog zahvata nalaže izve-
stan stepen komplikovanosti, rafiniranost argu-
mentacije određena znanja iz više no jednog polja,
a kako su njene invencije načelno skopčane s ne-
kim otporom, ponekad je ono najinventivnije i
najproduktivnije u njoj istovremeno najpodložnije
opiranju – toliko da, po strani od nerazumevanja
ili pogrešnih tumačenja šta ona jeste, možemo do-
ći i do toga da kažemo kako je ona neka vrsta op-
šte misli o stvaranju, produkciji, poiesisu. Ona slu-
ži i da se shvati teškoća stvaranja, kako bi se, ba-
rem na taj način, ono učinilo bližim, unekoliko
lakšim. No, svakako ona nije njegova zamena.
To je jedna od retkih misli koja će reći da ona
sama i nije važna (kao postupak, procedura, „pris-
tup” ili „metod”), da nije važno ni njeno ime (ne
naročito lepo, i pristalice ovog načina mišljenja ne
koriste ga tako često), već da je važna invencija
koju ona može, mada i ne mora, podstaći. Nije
važno biti „dekonstrukcionista” (osim ko želi da
se brzo izloži grdnji raznih dogmatskih konformi-
sta), važno je stvarati, biti pažljiv prema razlika-
ma, svejedno s dekonstrukcijom ili mimo nje. In-
vencija nema metod, mada postoje načini, pojedi-
ni bliski metodima, da se invencija prepozna. To je
takođe vrsta nevolje, teškoće za dekonstrukciju:
ako je invencija ono što je važno, a dekonstrukci-
ja mišljenje invencije iz nekog otpora, invencije se
rađaju u raznim oblastima, pa stoga i ona, dekon-
strukcija, prolazi kroz razne oblasti. Nju je teško
ograničiti na jedno polje, i ne čudi da dekonstruk-
cije ima ne samo u filozofiji i filologiji, već i raz-
DEKONSTRUKCIJE 15

nim teorijama umetnosti1, kao i u mišljenju o teh-

nici2, u arhitekturi3, pravu i socijalnim teorijama4,
psihoanalizi5, čak u teologiji6. Takođe je možemo
naći kod raznih mislilaca, iako ne, naravno, pod
tim imenom. Rekao bih da bi ona mogla početi još
onda kad je Heraklit kazao da „ko se ne nada, neće
iznaći nenadano, jer je reč o nepronalažljivom i
neprolaznom” – o invenciji skopčanoj, za svet sta-
tičkog razuma, s aporijom7 – pa bi se otuda moglo
govoriti o heraklitovskoj dekonstrukciji ili, možda
jasnije, o heraklitovskoj razgradnji nedinamičkog,
mitološki zatvorenog i sedimentisanog sveta, kao
što je moguće govoriti o mnogim drugim razgrad-
njama ili dekonstrukcijama otpora invenciji, ma
odakle taj otpor dolazio. Svakako, i povest dekon-
strukcije je vrsta invencije – drugi će govoriti o
1 Gregory R. Ulmer: Applied Grammatology: Post(e)-
Pedagogy from J. Derrida to J. Beuys (Baltimore: Johns
Hopkins University Press, 1985).
2 Bernard Stiegler: La technique et le temps, t. I, II (Pa-
ris: Galilée, 1994-1996). B. Stiegler, J. Derrida: Échogra-
phies: de la télevision (Paris: Galilée, 1996).
3 M. Wrigley, P. Johnson: Deconstructivist Architecture
(New York: The Museum of Modern Art, 1988).
4 Deconstruction and the Possibility of Justice. The
Cordozo Law Review, 11/5-6 (New York, 1990). M. H. Kra-
mer: Legal Theory, Political Theory and Deconstruction
(Bloomington: Indiana University Press, 1991).
5 Affranchissement du transfert et de la lettre. Colloque
autour de La carte postale de J. Derrida (Paris: éd. Con-
frontation, 1982). J. Derrida: Résistances – de la psych-
analyse (Paris: Galilée, 1996).
6 Mark C. Taylor: Deconstructing Theology (New
York: Crossroad, 1982); Erring: A Postmodern A/theology
(Chicago: University of Chicago Press, 1984). Derrida and
Negative Theology, ed. H. Coward, T. Foshay (Albany: Sta-
te University of New York Press, 1992).
7 V. Jean Bollack, Heinz Wismann: Héraclite ou la sé-
paration (Paris: Minuit, 1972), 104-105.
16 ABC

mogućnostima za njeno polazište tek u modernos-

ti, kod F. Šlegela ili F. Ničea, kod Frojda ili Hajde-
gera1 – gde je važno nju samu ne svesti na tako
projektovanu povest, jer bi joj određeni pripisani
„izvor” ili „poreklo” oduzeo dinamizam svojstven
inventivnosti, u čemu se sastoji jedina njena istori-
ja. Ma kako paradoksalno u prvi mah izgledalo,
povest dekonstrukcije radije ima posla s budućim
no prošlim, s problemskim nego okončanim, pa to
važi i za različitost dekonstrukcija koje mi ovde
imamo u vidu, a tiču se opšte hermeneutike i filo-
zofije, posebno hermeneutike pesništva i filozofi-
je literature.
1 Cf. Pierre V. Zimma: La déconstruction: Une critique
(Paris: P.U.F., 1994), 15-30. – Za Deridin odnos prema filo-
zofskoj modernosti, posebno nemačkoj filozofiji refleksije,
v. R. Gasché: The Tain of the Mirror: Derrida and the Phi-
losophy of Reflection (Cambridge, Mass.: Harvard Univer-
sity Press, 1986). Za odnos prema Kantovoj kritici v. I. E.
Harvey: Derrida and the Economy of Différence (Bloo-
mington: Indiana University Press, 1986), Ničeu E. Behler:
Derrida-Nietzsche / Nietzshe-Derrida (Paderborn: Schö-
ningh, 1988), Hajdegeru H. Rapaport: Heidegger and Der-
rida: Reflections on Time and Language (Lincoln: Univer-
sity of Nebraska Press, 1989) i (uz razjašnjenje prema He-
gelu) Franz Kimmerle: Derrida zur Einführung (Hamburg:
Junius, 1988), Vitgenštajnu H. Staten: Wittgenstein and
Derrida (Oxford: Blackwell, 1985), hermeneutici J.
Greisch: Herméneutique et grammatologie (Paris: CNRS,
1977) uz Hermeneutics and Deconstruction, ed. D. Ihde, H.
Silverman (New York: SUNY Press, 1985), marksizmu M.
Ryan: Marxism and Deconstruction: A Critical Articulation
(Baltimore: Johns Hopkins University Press, 1982), anali-
tičkoj filozofiji M. Frank: Das Sagbare und das Unsagbare
(Frankfurt/M: Suhrkamp, 1980), strukturalizmu M. Frank:
Was ist Neostrukturalismus? (Frankfurt/M: Suhrkamp,
1984) i J. Habermas: Der philosophische Diskurs der Mo-
derne (Frankfurt/M: Suhrkamp, 1985), francuskim autori-
ma od Artoa do Merlo-Pontija i Bataja C. Lévesque: L’ét-
rangeté du texte (Paris: UGE, 1978) i François Laruelle:
Les philosophies de la différence (Paris: PUF, 1986), poseb-
no Levinasu S. Critchley: The Ethics of Deconstruction:
DEKONSTRUKCIJE 17

Derrida and Levinas (Oxford: Blackwell, 1992), za moder-

ni teorijsko-filozofski kontekst v. hrestomatiju Deconstruc-
tion in Context, ed. M. C. Taylor (Chicago: University of
Chicago Press, 1986), odnosno kontekst savremene fran-
cuske filozofije V. Descombes: Le Męme et l’Autre: Qua-
rante-cinq ans de philosophie française (1933-1978) (Paris:
Minuit, 1979), Les fins de l’homme: Ŕ partir du travail de
J. Derrida (Paris: Galilée, 1981) itd. – O genealogiji samog
izraza v. Jacques Derrida: ”Lettre ŕ un ami japonais”,
Psyché: Inventions de l’autre (Paris: Galilée, 1987), 387-
393: „Kad sam izabrao tu reč, ili kad mi se ona nametnula,
verujem da je to bilo u Gramatologiji, nisam mislio da će se
u njoj prepoznati tako središnja uloga u diskursu koji me je
tada zanimao. Između ostalih stvari, hteo sam da prevedem
i svojim potrebama prilagodim hajdegerovske izraze De-
struktion i Abbau. Oba su u tom kontekstu označavali rad-
nju koja se tiče tradicionalne strukture ili arhitekture temelj-
nih pojmova zapadne ontologije ili metafizike. Ali na fran-
cuskom izraz ‘destrukcija’ suviše je uočljivo podrazumevao
poništenje, negativnu redukciju bližu možda ničeovskom
‘razbijanju’, nego hajdegerovskom tumačenju ili vrsti čita-
nja koje sam predlagao. Zato sam ga odbacio. Sećam se da
sam proveravao da li je reč ‘dekonstrukcija’ (koja mi je
došla očito vrlo spontano) zaista francuska. Našao sam je u
Litreu. Gramatički, lingvistički ili retorički dometi bili su
povezani s ‘mašinskim’. Ta veza mi se činila srećnom, vrlo
srećno prilagođena onom što sam barem hteo da nagoves-
tim. Dozvolite da navedem par odredbi iz Litrea: ‘DEKON-
STRUKCIJA / Čin dekonstruisanja. / Gramatički termin. Pore-
mećaj poretka reči u nekoj rečenici. ‘O dekonstrukciji, pro-
sto rečeno konstrukciji’, Lemar, O načinu učenja jezika, gl.
17, u Tečaju latinskog jezika. Dekonstruisati / 1. Rastaviti
delove neke celine. Razgraditi neku mašinu kako bi se ona
prenela na drugo mesto. 2. Gramatički termin (...) Razgra-
diti stihove, preneti ih, potiskivanjem metra, slično prozi. /
Nezavisno. ‘Prema metodi prenocijskih rečenica, počinje se
takođe prevodom, a jedna od njenih prednosti sastoji se u
tome što nikada nema potrebe za razgrađivanjem’, Lemar,
isto. 3. Razgraditi se (...) Izgubiti svoju konstrukciju. ‘Mo-
derno znanje nam potvrđuje kako se, nasuprot nepokretnom
Istoku, neki jezik koji je postigao svoje savršenstvo razgra-
dio i promenio sam od sebe, putem samog zakona promene,
prirođenog ljudskome duhu’, Vilmen, Predgovor Rečniku
Akademije.” (ibid., 388).
18 ABC

*
„Govor našeg razgovora ne prestaje da,
u izvesnoj meri, razgrađuje mogućnost kazi-
vanja onoga o čemu pričamo”.
M. Hajdeger

Šta zapravo znači kad se kaže da dekonstruk-

cija može biti raznih?
Pre svega, na samom početku dakle, valja raz-
likovati ideju dekonstrukcije, njen uvid ili njenu
zamisao, od mnogih teorija – pa i teorija dekon-
strukcije – koje se mogu izgraditi na osnovu tog
uvida, ideje ili zamisli. Može se uvek – uvek ovde
znači u načelu – imati izvesna ideja-zamisao a da
se ne mora sadržati u obliku koncepta, sistema
funkcija, teorije ili znanja, ni u obliku ma kojeg
drugog načina predstavljanja, niti jednom predsta-
vom, pa bila ta predstava reč, slika, znak ma koje
vrste. Ideja se može zadržati1, sačuvati u rezervi,
pod izgovorom da joj nijedna od reprezentacija,

1 Cf. Edmund Husserl: Ideen zu einer reinen Phänome-

nologie und phänomenologischen Philosophie (1913), § 4-
6, 32, 83 ff. Bez Huserlove fenomenologije, posebno ejdet-
ske redukcije, nije moguće razumeti bitne motive Deridine
dekonstrukcije. V. Deridinu raspravu La voix et le phéno-
mčne. Introduction au problčme du signe dans la phénome-
nologie de Huserl (Paris: P.U.F., 1967), kao i njegov ‘Intro-
duction’, L’origine de la géometrie (Paris: P.U.F., 1962), tj.
još ranije Le problčme de la genčse dans la philosophie de
Husserl (Paris: P.U.F, 1990). O Deridinom čitanju Huserla
v. Studien zur neueren französischen Phänomenologie,
hrsg. E. W. Orth (München: Karl Alberg, 1986); Rudolf
Bernet: ”Derrida et la voix de son maitre”, Revue philoso-
phique (2, 1990); David Wood: The Deconstruction of Time
(Atlantic Highlands, NJ: Humanities Press, 1989).
DEKONSTRUKCIJE 19

nijedna od predstava, od vidova njene „realizaci-

je” u govoru, ne odgovora do kraja: nešto od nje
izmiče. Ako ostavimo na trenutak po strani da li je
razlog opravdan ili ne (mada ćemo, jednim zaobi-
laznim gestom, odmah na taj razlog doći) i obrati-
mo pažnju na postupak, možemo videti da je ovo
držanje zamisli izvan reči po pravilu praćeno izgo-
vorom, dodatnim opravdanjem, odnosno rečima
koje imaju za svrhu da poreknu druge reči, ako ne
i reči same kao ono što nije dovoljno saobrazno ili
adekvatno ideji. Mogli bi se navesti razni primeri,
njih je puna filozofija i literatura, ali ću se zadrža-
ti, kako bih ubrzao stvari, na primeru same reči
„ideja”. Eidos, idea, nije samo ono što se dâ vide-
ti – neki vid, izgled, oblik, čak vrsta ili stanje, već
je i nešto što daje da se vidi, što, poput svetla, pru-
ža mogućnost uvida ili sagledavanja. Ideja pruža
višak smisla, daje više nego što se vidi, ne samo
običnim čulima već i tzv. unutrašnjim (umom ili
duhom). Kasnija misao će reći da ako na prvom
značenju, na prvom vidu ideje, počiva mogućnost
neposrednog shvatanja stvari u svetu, to da imamo
ideju kakav je ovaj sto, recimo, shodno njegovom
izgledu ili obliku, na drugom značenju se osniva
vazda posredan karakter te neposrednosti: nama se
daje da vidimo ovaj predmet kao sto ne toliko na
osnovu neposrednog, iskustvenog uvida u njegov
oblik, koliko na osnovu brojnih posredovanja koja
grade sličnosti i nesličnosti, sličnosti između bro-
jnih, a zapravo neizbrojivih predmeta te vrste, i
nesličnosti tih predmeta sa drugima: neko ko ne
zna šta je ideja stola ne bi prepoznao ni pojedi-
načni, materijalni predmet, ma kako dobro video
njegov oblik, kao sto. Stoga će Sokrat moći da ka-
že da nije materija ono što daje da se vidi, već da
je ideja, ideja stola, ili čoveka, ili dobra, idealno,
ono što u stvarima rasvetljava, pokazuje, predstav-
lja te stvari onakvim kakve jesu. Brojne rasprave u
20 ABC

istoriji između pristalica idealnog i pristalica tvar-

nog, između idealizama i materijalizama, od an-
tike do naših dana, imaju osnovu u ovoj izvornoj
dvosmislenosti ideje kao onog što se vidi i onog
što daje da se vidi, dvosmislenosti od koje živi
žanr „literature” poznat pod imenom filozofije.
Njen se argument može sažeti u tome da ideja, za-
misao, misao čuva određenu razliku od izraza, ob-
lika, predstave, reči, kao i da tu razliku čuva u
onom na šta odbija da se svede. Sa tim argumen-
tom imaćemo posla sve vreme, pa bih ga stoga po-
novio, u jednostavnijem, oštrijem i stoga ne baš
naročito pogodnom vidu, rekavši: misao sebe raz-
likuje od reči, tako da se ne dâ njome sasvim pred-
staviti i na nju svesti, ali tu razliku kojom označa-
va vlastitu nepredstavljivost i nesvodljivost, čuva
reč. To nije sasvim isto kao kad bi se reklo da svo-
ju razliku od reči misao čuva u reči, kao što nije
isto ni kad bi se kazalo, unekoliko suprotno, da
razliku između reči i misli i reči obezbeđuje samo
reč, a ne i misao.
Jer razlika o kojoj govorimo ovde je ne samo
izvor međusobne nesvodljivosti mišljenja i govo-
ra, već se na određene načine – a ti su načini briga
filozofije u prvom redu – mora misliti uprkos tome
što se ne može kazati ili predstaviti, tako reći s onu
stranu i mišljenja i govora. Filozofiji, uzetoj u nje-
nom teorijskom vidu, oduvek nedostaje (uprkos
svoj želji da to bude) prva i poslednja reč – misao
se uopšte može odrediti kao ono čemu nedostaje
govor, i obratno, govor se načelno može odrediti
kao ono čemu nedostaje misao – ali ona mora go-
voriti, oslanjati se na reč koju nadahnjuje, onim
imperativom napora za opštim saznanjem sveta
(za saznanjem sveta u njegovoj opštosti), što je
Parmenid izrekao nalogom „nužno je reći i misliti
da biće jeste”, gde je „isto misliti i biti”, ali gde se,
kao nemogući, javljaju „putevi nezamislivi i neiz-
DEKONSTRUKCIJE 21

recivi” ukoliko se ti putevi povere govoru. Jer go-

vor može tvrditi i da nebiće jeste; najzad, ne tvrde
li pesnički govori, oni koji se predaju divljim, ne-
obuzdanim, skoro bezgraničnim silama reči, da
postoje stvari koje ne postoje, himere, fantomi,
fantazme, simulakra, prekrajajući iskustvo u zami-
sao, a povest u priču s porukama koje više niko
nije kadar da proveri? Takvo prelaženje granice iz-
među „normalnog” i „nenormalnog” vida govora,
ne prelazi li takođe razgraničenje bića i nebića, či-
neći ontološke i logičke ograde igračkama, simu-
lakrumima u rukama pesništva? A ipak, „neodred-
ljivost” pesništva više je od običnog suprotstav-
ljanja određenja neodređenome. – Da bi stao na
put sličnim iskušenjima u filozofiji, Platonov
Sokrat će u Fedru morati da se radikalno suprot-
stavi najpre pisanom, a potom i svakom drugom
jeziku. On neće to moći da učini bez dvosmis-
lenosti, budući da je pismo po svojoj ideji već
dvosmisleno, ali će nastojati da uspostavi merila
kojima bi se ono potčinilo.1 Pisani tekst, „bese-
dopismo”, logografija predstavljaju zavodljiv
medijum, jer ta vrsta znaka funkcioniše i u
odsustvu onog ko ih je stvorio, ispisao, onoga ko
im je tvorac, pošiljalac, autor, otac. U tom odsus-
tvu nije moguća kontrola, razmak između mesta-
vremena postanka i primanja (čitanja) otvara brešu
za čitav niz posredovanja, pa time i iskrivljavanja,
krivotvorenja, namerno ili nenamerno pogrešnih
tumačenja. Ukratko, u odsustvu napisano nije
bezbedno. Drukčije stoji stvar sa govorom, sa tzv.
živom reči: ona nastaje u istom vremenu kad i

1 Fedar 274c ff. - V. J. Derrida: „La pharmacie de Pla-

ton”, La dissémination (Paris: Seuil, 1972). – Massimo Ver-
dicchio: „Reader like Phaedrus”, Diacritics, 14:1 (1984),
24-35. (Časopis Diacritics je, uz Critical Inquiry, predstav-
ljao više od dve decenije jedno od glavnih glasila za teore-
tičare dekonstrukcije u Sjedinjenim Državama.)
22 ABC

misao, ona je kazuje, prenosi, i prisutni govornik

može ispraviti na mestu njene nedostatke. Pismo,
pak, predstavlja zapis, transkripciju govora, pa je
još udaljenije od misli nego govor – ono je u
dvostrukom odmaku od nauma. Pošto je pod sen-
kom odsustva, pismo kazuje manje ili više, ono je
tuđe izvoru, stoji spolja, kroz distancu ono funk-
cioniše i posle smrti, odnosno već je u času nastan-
ka zahvaćeno smrću izvorne namere, prvobitnog
prisustva. Ono je u tom smislu „senka senke”, i
čitav opis pisma sledi Platonove hijerarhije vred-
nosti – opozicije prisutno/odsutno, živo/mrtvo,
unutrašnje/spoljašnje, izvorno/neizvorno, dob-
ro/loše, jednako/različito, jedno/podeljeno. Teorija
jezika koja se pokazuje u ovom opisu veli da se
pismo mora svesti, redukovati, usredsrediti da bu-
de puki, spoljašnji dodatak glasu (fwn») kao živoj
reči, da se mora pokoriti fonocentrizmu, a da se
govor mora kontrolisati logosom, usredsrediti na
njega kao svoj izvor čiji je on tek prenosnik, dopu-
na – da se mora upravljati shodno shemi logocen-
trizma. U ma kom obliku mislili jezik, moramo ga,
prema ovoj tradiciji koja polazi još od Platona,
misliti kao svodljivog na instance logosa, shodno
mišljenju prisustva (prezencije) koje logosom do-
minira1. Logocentristička tradicija upravlja, kroz
filozofiju jezika i njegove instance (govora, znaka,
značenja, smisla, vrednosti), potom kroz hijerarhi-
je vrednosti, pojmova, modusa, razumevanja za-
datih ostalim oblastima mišljenja i znanja (nauka-

1 Za Hajdegera Biće određeno kao Prisustvo predstav-

lja osnovnu crtu metafizike. V. M. Heidegger: Einführung
in die Metaphysik (Tübingen: Max Niemeyer, 1953);
„Überwindung der Metaphysik”, Vorträge und Aufsätze
(Pfullingen: Neske, 1967). O čitanju ovog prisustva u tem-
poralnom smislu v. J. Derrida: „Ousia et grammč: Note sur
une note de Sein und Zeit”, Marges – de la philosophie
(Paris: Minuit, 1972), 31-78.
DEKONSTRUKCIJE 23

ma), našom istorijom na načine koji mogu biti

suptilniji ili grublji, ali kako je ideja svodljivosti
jezičkih instanci na posredničku funkciju za nepo-
sredno prisutnu misao presudna, pitanja vrednosti
samih ovih merila (neposrednosti nasuprot po-
srednosti, prisustva nasuprot odsustvu, svođenja
nasuprot nesvodljivosti itd.) postaju ona koja izbi-
jaju pred nas kao pitanja tradicije, kao pitanja isto-
rije1. Ako je dekonstrukcija jedan od načina da se
ta pitanja iznova postave, tada ona nije samo tek
jedna od pukih teorija, a oni koji je smatraju vred-
nom pažnje njene idiosinkratične, dokone ili novi-
jom modom zanete pristalice, već ona zalazi u
problem naše istoričnosti, u problem života. Da li
je svet tradicije u kojem živimo tako dobar da se i
dalje valja lišavati problematizacije jezika, njego-
vog statusa, učinaka, moći, i prihvatati logocen-
tričko, metafizičko svođenje jezika na puki doda-
tak, sredstvo, instrument? Jer time se upravo jezik
uklanja, negira, briše kao instanca sa vlastitim pra-
vilima, a prihvata samo kao izvor mogućih usput-
nih pogrešaka, „devijacija” koje je u hodu mogu-
će ispraviti idući ka cilju jedne potpune transpa-
rencije, neposredne preglednosti sveta shodno
idealu Bića kao Prisustva. I šta biva, ukoliko za
trenutak pomislimo da se ove etikopolitičke reper-
kusije propitivanja jezika mogu zaobići, pa se ok-
renemo „našem” zanatu, šta biva sa pesništvom,
literaturom, tako snažno okrenutim potencijama
jezika, ukoliko prihvatimo logocentrizam ove
moćne tradicije? Je li i pesništvo – devijacija? Nije
malo teorija književnosti u našem veku koje u ime
„nauke” upravo to tvrde.
Da bih ilustrovao značaj pitanja o logocentriz-
mu, navešću dva primera. Jedan se odnosi na tzv.
kritiku reprezentacije, drugi na navodno devijant-
1 J. Derrida: De la grammatologie (Paris: Minuit,
1967), posebno prvi deo.
24 ABC

nu prirodu literature. Kritika reprezentacije pred-

stavlja jedan od velikih pokretača novijih teorija,
filozofije u XX veku. Uprošćeno, reč je o tome da
se ne uzima više zdravo za gotovo stanovište po
kojem je jezik instrument, sredstvo, instanca koja
se u celini može funkcionalizovati tako da samo
predstavlja (reprezentuje) izvesnu sadržinu, naum,
stvar ili misao, određen logos koji, sâm, stoji izvan
jezika i njime do kraja upravlja. Već je Niče ustao
protiv ove reprezentacijske funkcionalizacije jezi-
ka: koliko jezik otkriva stvar (prenosi njen smi-
sao), toliko je može i skriti (odnoseći smisao u
stranu)1. Između stvari i reči postoje pukotine,
prelomi, rezovi, diskontinuiteti. Kad je Mišel Fu-
ko u studiji Reči i stvari iz sredine šezdesetih za-
počeo izučavanje „jedne arheologije nauka o čo-
veku” (kako tačno glasi podnaslov knjige), on je
iza modernih nauka, njihovih saznanja, epistema,
našao čitave serije posredovanja koje pokazuju da
je ideja jezika kao reprezentacijskog instrumenta
vrsta iluzije2; iza te iluzije skrivaju se realne moći
dominacije, diskriminacije, disciplinovanja, pore-
daka i uređivanja predstava o čoveku i društvu,
ukratko jedna čitava igra moći koja upravlja igra-
ma znanja u prvom redu kroz instance jezika.
Možda savremeni „mediji komunikacije” (repre-
zentacije, tele-reprezentacije, televizije, informa-
tičkih mreža, arhivizacije u „bankama” podataka,
manipulacije na globalnim i lokalnim nivoima)

1 Već u ranom radu „Saznojnoteorijski uvod o istini i

laži u izvanmoralnom smislu” (1873). Taj se Ničeov tekst
može uzeti kao najava potonjeg bavljenja teorije simulak-
rumskim moćima jezika, tj. ideje dekonstrukcije teksta.
2 M. Foucault: Les mots et les choses (Paris: Gallimard,
1966). V. takođe njegovu L’archéologie du savoir (Paris:
Gallimard, 1969) i L’ordre du discours (Paris: Gallimard,
1971).
DEKONSTRUKCIJE 25

čine nešto jasnijim Fukoove zaključke, ali odgo-

vor koji bi nas navodno mogao zadovoljiti – da na-
suprot vrednosti re-prezentovanja treba da potraži-
mo prividno uporište u neposrednosti vlastitog is-
kustva, prirode, svoje uske zajednice ili svog ma-
log privatnog sveta – nije odgovor na problem re-
prezentovanja, na problem jezika, već je okretanje
glave od njega. Da bismo se suočili s tim proble-
mom, pre svega treba promeniti, unekoliko proši-
riti pojam jezika, budući da se i „sistemi reprezen-
tacije” menjaju, proširuju, umnožavaju, a sa njima
i moći koje stoje iza njih.1 – Slično je s literatu-
rom. Kad se „literarnost” literature traži u tome što
je to „sekundarna” jezička upotreba („sekundarni
sistem”), neka vrsta parazita na telu ili sistemu
„standardne” ili „normalne” upotrebe govora, ni-
smo blizu samo shvatanju poezije kao zaludne or-
namentike (koja u sebi tada načelno nema moguć-
nosti istine, tj. da išta bitno kaže o svetu), već smo
suzili pojam literature koji je ionako2 u modernom
dobu, naročito od XVIII veka pa dalje, doživeo su-
ženja na imaginativnu, u institucijskom rezervatu
zadržanu, i po mnogo čemu „iracionalnu” delat-
nost. Za literaturu se tada veli da je u vlasti „puke
izmišljotine”, a za njen se jezik kaže da je „retori-
ka”, kao da standardni govor, tzv. svakodnevna,
„prirodna” reč nije takođe retorička („više se tropa
stvori za jedan dan na pijaci, nego za sve vekove u
priručnicima besedništva”, govorio je jedan fran-
cuski teoretičar retorike pre dva veka, i može mu

1 Cf. J. Derrida: „Envoi”, Psyché – Inventions de

l’autre (Paris: Galilée, 1987), 109-144.
2 Pojam literature kao onog isključivo izmišljenog
(time nevažnog za pitanja istine, sveta i života) tvorevina je
modernosti: „U evropskim jezicima, reč ’literatura’ u nje-
nom aktualnom značenju sasvim je skorašnja: ona jedva da
datira od XVIII stoleća” - T. Todorov: La notion de littéra-
ture (Paris: Seuil, 1987), 9.
26 ABC

se verovati). Mnogo je toga u „standardnim”, „ži-

votnim”, „normalnim” besedama – od politike do
ekonomije, od malih priča do velikih ustanova i is-
torija građenih na pričama – takođe okrenuto iz-
mišljanju, fikcionalizaciji, imaginativnoj tvorbi.
Pojam literature je uzak u udžbenicima, ali je nje-
no nastajanje vrlo široko u životu. Čak i pod pret-
postavkom da je literatura u uobičajenom znače-
nju krajnji oblik jezičke aktivnosti, može se poći
od te „krajnjosti”, od kraja koji naznačuje potrebu
da se i njen „regularan”, zapravo školski pojam
proširi, odnosno transformiše. U oba ova primera
reč je o transformaciji kroz analizu, o razradi kroz
razgradnju, razradi-razgradnji tradicionalnih, na-
sleđenih pojmova, vrednosti, sistema, hijerarhija,
a ne o njihovom odbacivanju, jednostavnom negi-
ranju ili poništenju. Dekonstrukcija nema druge
ambicije, njen predlog nije vraćanje skazaljke na
nulu.
Ona se vraća postojećim znanjima, kako bi ih
preuzela, preobrazila i iznova (invencijski) konsti-
tuisala služeći se potencijama koje su ta znanja od-
bacila kao suvišne (kao otpore). Tamo gde fono-
centrizam pismo odbacuje kao puki dodatak, kao
reprezentaciju glasa i žive reči, ona pokazuje da je
i govor glasa, usmeni i „živi” govor dakle, takođe
vrsta pisma – proširujući time uobičajeni pojam
pisma, premeštajući njegove granice i kroz usme-
nu reč. Načela artikulacije kroz distinktivna, dis-
kretna svojstva jezičkih instanci važe kako za
slova tako i za glasove; mi pišemo grafemama kao
i fonetskim znacima. Privilegija, prvenstvo u hije-
rarhiji glasa nad pismom ne dolazi usled nekog
svojstva samog jezika, već usled bliskosti i zavis-
nosti glasa od logosa shvaćenog kao prisustva po-
mišljenog u onom ko misli. Fonocentrička per-
spektiva je konsekvenca logocentričke. Otuda nije
dovoljno samo kritikovati fonocentrizam, niti pre-
DEKONSTRUKCIJE 27

meštati granice pisma i na usmenu reč, nego modi-

fikovati već načetu hijerarhiju: nije dovoljno samo
pismo upisati nazad u glas, nego načetu hijerarhi-
ju fonocentrizma okrenuti tako da premeštene gra-
nice počnu da funkcionišu i tamo gde su dotle tu
hijerarhiju obezbeđivale, sedimentisale je, davale
joj osnovu ili temelj određenog sistema. Dekon-
strukcija se doista kod Deride i definiše kao dvo-
struki potez – mada vidimo već da je ta dvostru-
kost, to „dva” u ovom izrazu samo uslovno, reč je
o po mnogo čemu istoj stvari, o dve strane istog
lista – određenog premeštanja neke granice (a to
znači, odmah, središta i ruba, centra i margine) i
okretanja koje zahvata čitav sistem, strukturu, hi-
jerarhiju ustanovljenih opozicija (vrednosti po-
vlašćenog i potisnutog, primarnog i sekundarnog,
izvornog i izvedenog, unutrašnjeg i spoljašnjeg,
živog i neživog, prisutnog i odsutnog), pri čemu
premeštanje granice i preokret poretka garanto-
vanog granicom bivaju međusobno zavisni, na od-
ređen način izmenljivi (stoga Derida na kraju
Margina filozofije zapravo govori o „preokretanju
klasične opozicije i opštem premeštanju sistema”,
naglašavajući ovo zajedničko i).1 Sistem i granica,
struktura kao hijerarhija centra i margine, uvek idu
zajedno, pa stoga idu skupa i ova dva postupka de-
konstrukcije – ona već koristi ono što joj, na nalič-
ju, pružaju klasični poreci, poreci određene klase.
Recimo, neće biti dovoljno samo upisati pismo u
govor, već pokazati šta takvo upisivanje znači za
čitav sistem logocentričke teorije i prakse, filozo-
fije i istorije – šta zapravo znači vratiti u igru vred-
nosti koje su proterane na rub (ranije pripisane ili
upisane u pismo) i koje se nove tenzije, razmaci,
distance, sile i vrednosti otkrivaju u sklopovima

1 J. Derrida: Marges – de la philosophie, 392-393. V.

takođe Deridine Positions (Paris: Minuit, 1972).
28 ABC

građenim oko ideje prvenstva prisustva. Postavlja-

nje takvih pitanja i, razume se, odgovaranje na
njih, predstavlja put Deridine teoretizacije ideje
dekonstrukcije, gde se sa određenog mesta koje ne
pripada sistemu – koje on svojim hijerarhijama,
najčešće binarnim, ne uspeva da kontroliše, koje
mu je otuda na određen način spoljašnje – interve-
niše u zatečeno polje. Teorija time zadobija oblik
jednog dvostrukog čitanja, dvostrukosti, i otuda
naglašavanje ambivalencije kao njene osnovne fi-
gure. Kritike te teorije otuda će se dugo vremena,
pa čak i danas, razvijati kao kritike ovih gestova,
ovih učinaka, efekata ili posledica dekonstrukcije,
često površno, kao i svaka kritika posledica. Na-
ime, ključno pitanje takve, početne zamisli dekon-
strukcije kod Deride ostaje pitanje spoljašnjosti,
ruba kao topološke vrednosti iz koje se potom za-
dobijaju ostali postupci, gestovi, efekti, figure,
znakovi itd.1
Ne bih stoga da posebno govorim o ovoj ili
onoj Deridinoj tezi, tekstu, kritici, razmatranju
ovog ili onog autora iz istorije filozofije; parafraza
ne može zameniti čitanje, pa samo mogu uputiti na
analize Platona i Hegela iz Diseminacije (i drug-
de), ili na analize fenomenološke teorije znaka
kod Huserla, u Glasu i fenomenu, na brojne ana-
lize različitih teorija u Pismu i razlici ili Margina-
ma filozofije itd. Ukratko ću se, ipak, pozabaviti
Deridinim čitanjem Rusoa iz rasprave O gramato-
logiji, tačnije jednim elementom tog čitanja, budu-
ći da nam može ne samo pokazati nešto od ideje
Deridinog postupka, već nam dati građu za drugi
deo ovog predavanja koji će se više baviti pita-

1 Između brojnih radova o Deridinoj teoriji i filozofiji

jezika v. Christopher Johnson: System and Writing in the
Philosophy of Jacques Derrida (Cambridge: Cambridge
University Press, 1993).
DEKONSTRUKCIJE 29

njem ideje dekonstrukcije u književnosti kroz za-

misli Pola de Mana. Baviti se Rusoom znači neko-
liko stvari u isti mah: reč nije samo o jednom od
najuticajnijih autora modernog doba, u filozofiji,
literaturi, pravnoj i političkoj teoriji, estetici, čak
psihologiji i etnologiji, već piscu u čijim tekstovi-
ma granice između mišljenja i govorenja, logosa i
retorike, filozofije i literature, kao i teorijskih uvi-
da i praktičnih posledica, nisu uvek jasne – tačni-
je, on je pisao kao da se te tradicionalne granice
moraju uvek iznova, skoro u svakom potezu
prelaziti tamo-amo. Stoga je neka vrsta uzoritog
primera za preispitivanje modernosti i tradicije.
Derida polazi od naoko marginalnog Rusoovog
Ogleda o poreklu jezika – ali već smo videli da je
tzv. margina od značaja za analizu utoliko što
predstavlja rub na kojem se jasnije opažaju sile
potiskivanja, tenzije sistema, razlike u rasporedu.
Moć nekog centra uvek nastoji da se potvrdi kon-
trolom margine; diktatori, na primer, nisu to sve
dok ne uspostave kontrolu nad naoko nebitnim,
rubnim područjima, od kojih se i sastoje naši sva-
kodnevni životi, izloženi ovoj moći. U analizi De-
ridinoj1 se brzo pokazuje da su Rusoove koncepci-
je o jeziku i pismu iz tog ogleda zapravo one koje
dominiraju i velikim, glavnim spisima, poput Is-
povesti, Julije ili Društvenog ugovora. Tačnije, to
je figura suplementa, pridodatka i zamene, „nado-
mestka”, koja zauzima središnje mesto u ovim
koncepcijama. Kultura se javlja kao nadomestak
prirodi, jezik kao nadomestak mišljenju, pismo na-
domestak govoru – nadopuna, dakle, koja treba da
zameni i sobom ispuni praznine koje prethodne,
inače povlašćene celine, ne uspevaju da upotpune.
Ta uloga pisma, jezika, kulture, najzad književno-

1 De la grammatologie, njen drugi deo (147-445, po-

sebno 203-234).
30 ABC

sti i umetnosti, bila bi tradicionalna uloga koju

smo već susreli u logocentrizmu zapadne misli –
Ruso je stoga nastavljač Platonov – ali kod Rusoa
ova logika suplementacije ne funkcioniše samo
kao preuzimanje tradicionalnog toposa, već i kao
izvesno prevrednovanje tradicije, kao ključ za ot-
varanje ili stvaranje novih ideja, što je i čini mo-
dernom. Našim terminima, Ruso razume invenci-
ju (literarnu, poput tekstova, socijalnu, poput
„društvenog ugovora”, životnu poput ljubavi) kao
pridodatak-nadomestak, ali je problem s ovom lo-
gikom suplementa što sama izmiče logici, odnos-
no što se opire svođenju, pokazujući sve crte jedne
ipak koherentne ambivalencije. Tako, suplement
jeste artefakt, kulturna tvorevina, ali je i opasan,
jer udaljava od prirode; on stvara novu vrednost,
ali time gubimo izvornost, što ga čini sekundarnim
izvorom, dvosmislenim i paradoksalnim svojst-
vom u kojem se izvornost pripisuje izvedenom,
dakle neizvornom, pa time i nesvojstvenom; on
može poslužiti kao osnova za nove invencije, ali je
ta osnova konvencija, pa je novo otuda deo starog;
on nastaje radom razlike, ali stvara o sebi predsta-
vu identiteta; njegova moć je skoro bez granica, ali
je takođe, budući da je zamena, u biti ograničena
jednom načelnom nemoći; itd. Zapravo, suple-
ment izmiče binarnim opozicijama, nesvodljiv je
na parove suprotnosti, na one za-protiv vrednosti
koje tradicionalna metafizika uzima kao osnovu za
postojanje, saznanje, vrednovanje, najzad i za sa-
ma merila šta je tradicija kao predanje, kao ono što
se prenosi kroz vreme. Posledica tog izmicanja
jeste njegova nestabilnost, nemogućnost njegovog
kontrolisanja, kao i „performativna kontradikcija”
– on čini da se Ruso može shvatiti suprotno od
onoga što tvrdi, odnosno da „pisac piše u jeziku i
logici čijim samim sistemom, pravilima i životom
njegov govor ne može potpuno da ovlada... Čita-
DEKONSTRUKCIJE 31

nje mora uvek da cilja na određen odnos, nezapa-

žen od strane autora, između onog čime on vlada i
onoga čime ne vlada u jeziku koji koristi. Taj od-
nos nije nekakva količinska podela senki i svetla,
slabosti ili snage, već sklop smisaonosti koji kri-
tičko čitanje treba da produkuje” – beleži Derida u
svojoj analizi Rusoa1. Produkovanje ovde nije ni-
kakvo proizvoljno „učitavanje”, već pre očitava-
nje napona, razlika, smisaonih tokova koji postoje
u tekstu2. Deridina hipoteza da „nema ničeg van-
tekstovnog”3 upućuje na ovo traganje za smislom
u tekstu, a ne van njega (autorska intencija, na pri-
mer, postoji unutar teksta za koji važi, a ne kao
spoljašnji oslonac; znak, tekst napušta, prekida sa
autorom onda kad je poslat, pa vraćanje na neko
„izvantekstovno” uporište da bi se čitao tekst nije
drugo do poricanje autonomije teksta), pri čemu
pod tekstom ne treba misliti „knjigu” (kao da se
ovim kaže da je sve „knjiško”, stvarnost ne posto-
ji itd.), već sam zakon posredovanja svega što mo-
žemo misliti, saopštavati, na ovaj ili onaj način, je-
zikom, znakom, subjektom, i u tom smislu – tek-
stom. Intencionalističko shvatanje, recimo, koje
drži da tekst (jezik, znak) biva samo puki instru-
ment da se prenese neka namera ili volja smisla
(ono što je „pisac hteo da kaže”) očito smatra da se
tekst uklanja, briše sam od sebe, nakon što je oba-
vio posao prenošenja; ali ni smisaone volje, ni
značenjske intencije nisu nešto što se uobličava
1 Ibid., 227.
2 „Očitavanje razlika” bila bi najkraća definicija
književne dekonstrukcijske teorije koju je predložila tzv.
jelska škola. V. Barbara Johnson: The Critical Difference:
Essays in the Contemporary Rhetoric of Reading (Baltimo-
re: Johns Hopkins University Press, 1980).
3 De la grammatologie, 227-234. Cf. La dissémination,
42 („il n’y a pas de hors-texte absolu”), 50 („il n’y a que du
hors-texte”).
32 ABC

izvan znaka (teksta), pa je ova teza o tekstualnom

samobrisanju vrlo relativna – preneta intencija za-
država oblik znaka, ostaje tekst – i pre služi da se,
iz praktičnih razloga, zanemari udeo jezika kako
bismo se usredsredili na smisao kao da on nije
tekst već sama stvar. Dekonstrukcija nema nameru
da ukine ovu iluziju u kojoj živimo i koja ima sa-
svim lepe učinke, jer nam omogućuje brzo komu-
niciranje, izvesnu pouzdanost smisla, ali nema na-
meru ni da odustane od toga da je posredi iluzija
koja je, kako bi Niče rekao, iz određene potrebe
postala istina. Naročito se od toga ne može odus-
tati u kompleksnim analizima gde je udeo jezika
bitan, nesvodljiv, kao što je slučaj u analizama
književnosti. Funkcija teksta kao suplementa – do-
datka koji je neophodan, ali koji je višak, zamene
koja nadopunjuje i čini nešto potpunim, ali poka-
zuje otuda izvorni nedostatak onog što je popuni-
la, nadomestka koji je višak s obzirom na ono što
ga iziskuje, ali i manjak utoliko što ga dopunjeno
uklanja, pa često traži da se sam skloni, obriše, ne-
stane nakon što je odigrao prenosnu, zamensku
ulogu, poput teksta u odnosu na intenciju, recimo
– pokazuje se kao jedno opšte svojstvo logocen-
tričkog shvatanja pisanja, koje odriče ono bez či-
jeg posredstva ni samo ne bi nastalo.1
Otkrivajući da je prisustvo korpusa bilo nepot-
puno, da je bilo spregnuto sa odsustvom onoga što
suplement treba da nadomesti, odnosno da se, u
onome što nadomeštava i zamenjuje odsustvo, i
prisustvo pokazuje kao mogućnost za drukčije,
novo prisustvo, kao suplement dodatnog prisustva
za neko ranije odsustvo, on je još i znak odsutnos-

1 V. analize iz L’écriture et la différence (Paris: Seuil,

1967), posebno oglede „Force et signification” (9-50) i „La
structure, le signe et le jeu dans le discours des sciences hu-
maines” (409-428).
DEKONSTRUKCIJE 33

ti za korpus, budući da stoji izvan njega, spolja, a

ne u samom izvornom korpusu. Međutim, iako je
i znak prisustva i znak odsustva, suplement nije
sasvim ni jedno, niti drugo, ni prisustvo samo, bu-
dući da ostaje zauvek zavisan od onog što nadopu-
njuje, niti pak odsustvo, budući da je njegovo
mesto zamenjivanja takođe neka vrsta novog kor-
pusa, spoljašnjeg u odnosu na prethodno. Ova for-
mula „i-i, ni-niti”, biće neka vrsta stenografije,
skraćenice za jednu od ideja dekonstrukcije, kao
što će i tzv. ambivalencija postati figura, zaštitni
znak te ideje. Međutim, važno je naglasiti da ideja
dekonstrukcije uvek računa na nesvodljivost jed-
nog slučaja na drugi, pa tako računa i na vlastitu
nesvodljivost na neku formulu ili figuru. Videće-
mo kasnije zašto je tako, koje su posledice te kapi-
talne nesvodljivosti, tog – kapitala ideje dekon-
strukcije.
Ovde nam je ipak bilo važno da izolujemo je-
dan motiv u Deridinoj teoriji o Rusoovom ambiva-
lentnom nadomestku. Naime, ako Derida kaže da
iznutra, suplement nekom korpusu (znanja, jezika,
tradicije, prirode, kulture, teksta…) ima ulogu do-
punjavanja, tako da mu se ta uloga svodi na neko
interno svojstvo samog korpusa, kojem u suštini
ostaje stran, onda se pitanje ovog unutrašnjeg i
spoljašnjeg okvira1 postavlja kao krucijalno. Iz-
nutra, nadomestak se vidi kao zamena, kao sred-
stvo, instrument, pridodatak, ali da bismo uvideli
ulogu suplementa kao znaka ili traga nekog manj-
ka u korpusu, nekog odsustva u prisustvu, da bi-
smo uopšte videli znak kao simulakrum, kao me-
taforu, kao jezik, a ne samo kao puko sredstvo, po-

1 De la grammatologie, 231. Takođe Positions, 54-62.

O „okviru” kao o (ne)mestu (granici između) unutrašnjeg i
spoljašnjeg v. Deridin ogled „Parergon”, La vérité en pein-
ture (Paris: Flammarion, 1978), 21-168.
34 ABC

trebna nam je u neku ruku izvesna spoljašnja tač-

ka. Čitav sistem logo- i fonocentrizma, čitava me-
tafizička filozofija uspeva da pitanje znaka i jezi-
ka asimiluje u sebe: potreban nam je izvesni spo-
ljašnji, rubni oslonac, mesto koje je unekoliko iz-
van sistema metafizike kako bismo taj sistem raz-
gradili, kako bismo vrednosti koje isključuje i sa-
mo to isključenje na kojem se sistem održava kao
celina ponovo postavili za bitne vrednosti funkcio-
nisanja tog sistema.
Pitanje spoljašnjeg je, međutim, kod onih koji
su se zanimali više za ideju dekonstrukcije, a ne
samo za njene efekte i teorijske obrasce, postavlje-
no dosta rano. Na više načina: na primer, ako nam
je zaista potrebna neka spoljašnja tačka na rubu si-
stema i tradicije zapadnog mišljenja, kako bismo
razgradili, dekonstruisali te sisteme, tradicije i
mnenja, nije li dekonstrukcija tada takođe u ulozi
suplementa, nadomestka, pa time potpada pod lo-
giku onog što nadomeštava, pojačavajući a ne sla-
beći binarne logike sistema koji treba da preokre-
ne i premesti? Dalje, ako je dekonstrukcija jedan
dodatan, naknadni, viši uvid u refleksiju nekog
sistema, filozofskog ili književnog, u svakom slu-
čaju jezičkog, onda ona kao vrsta hiper-refleksije
potpada pod zakone refleksivnosti, stupa na važan
način u filozofiju refleksije i njene teorije. Argu-
ment je razvio Žan-Fransoa Liotar u raspravi Dis-
kurs, figura, suprotstavljajući ideji hiper-reflek-
sivne dekonstrukcije ideju razgradnje od strane
nesvesnog, tela, Hegelu suprotstavljajući Frojda1.
Na drugi način2 je takvo pitanje postavljao i Žak

1 J.-F. Lyotard: Discours, figure (Paris: Klincksieck,

1971).
2 J. Lacan: Écrits (Paris: Seuil, 1966), posebno spis
„Fonction et champ de la parole et du language en psych-
analyse”.
DEKONSTRUKCIJE 35

Lakan u teorijskoj psihoanalizi, kao i, na primer,

Žil Delez u brojnim raspravama o razlici i ponav-
ljanju kao temeljnim oblicima mišljenja koji up-
ravljaju logikom smisla, idejama simulakruma, pa
čak i idejama nesvesnog kod Frojda, gde uvek jed-
na spoljašnjost – neka nomadska pomisao ili stav
– u isti mah predstavlja učvršćenje sistema i nje-
govo narušavanje1, slično Deridinom suplementu
kod Rusoa. Čak i Mišel Fuko, kroz analizu moći
kao oblika kojim se spoljašnjost potvrđuje u nekoj
unutrašnjosti, odmičući sebe dalje u spoljašnjost,
blizak je pitanju o eksteriornoj i stoga unekoliko
eksteritorijalnoj tački iz koje se može iznova kriti-
kovati čitav sistem refleksivne teritorije zapadne
tradicije i njena praksa moći koja prisvaja, čija je
moć prisvajanje moći, ali koja sebe ne prisvaja ka-
ko bi dalje prisvajala itd2.– U oblasti književne re-
fleksije činio je to Moris Blanšo3 (ne slučajno, na-
ravno, važan Fukoov rad o Blanšou nosi naslov
„Mišljenje spolja”4). Navodim ovih nekoliko ime-
na kako bih samo naznačio da Deridin pokušaj de-
konstrukcije nije ni usamljen niti nešto apsolutno
originalno u okviru savremenih misaonih tenden-
cija, onih koje su se pojavile na tragu Ničea, Haj-
1 G. Deleuze: Logique du sens (Paris: Minuit, 1969);
Différence et répétition (Paris: P.U.F., 1968).
2 Pored navedenih, vidi oglede i priloge sakupljene u
Dits et écrits, t. I-IV (Paris: Gallimard, 1994).
3 M. Blanchot: La part du feu (1949); L’espace litté-
raire (1955); Le livre ŕ venir (1959); L’entretien infini
(1969); L’écriture du désastre (1980), sve u izdanju paris-
kog Galimara. O značaju ovog izuzetnog savremenog mis-
lioca književnosti i pisca v. F. Collin: Maurice Blanchot et
la question de l’écriture (Paris: Gallimard, 1986). Cf. tako-
đe Paul de Man: „La circularité de l’interprétation dans
l’oeuvre de Maurice Blanchot”, Critique, 229 (1966); J.
Derrida: Parages (Paris: Galilée, 1976).
4 M. Foucault: „La pensée du dehors”. Critique, 229
(1966).
36 ABC

degera, Frojda, na tragu „jezičkog obrta” u filozo-

fiji XX veka, shodno jednoj kritici ili prevredno-
vanju klasičnog misaonog nasleđa, kritici metafi-
zike, tradicionalnog logosa, kako bi se saznanje
pomerilo u pravcu njegovog bitnog, nezaobilaz-
nog i ponovo nesvodljivog činioca koji se zove –
jezik.
Pre nego što pređemo na za nas veoma važno
stavljanje u pitanje Deridine teoretizacije ruba,
margine, spoljašnje tačke iz koje intervenišemo
unutra u sistem u odnosu na koji je to mesto rubno,
pa time i spoljašnje, ukratko bih ocrtao dve Deri-
dine figure važne za njegov polazni poduhvat teo-
retizacije dekonstruktivne ideje. Te će figure biti
od važnosti za našu kasniju raspravu. Prva se tiče
teorije o iterabilnosti znaka, a druga o metafizič-
nosti metafore. Obe su poput lica i naličja iste ide-
je o intervenciji preokretom i premeštanjem shod-
no ideji nesvodljivosti, ideji invencije koja je suš-
tinska za svaku dekonstrukciju, bila ona Deridina,
Liotarova, Lakanova, Delezova, Fukoova, Blanšo-
ova, Frojdova, Hajdegerova ili Ničeova.
Šta je iterabilnost znaka? Iterabilnost je izraz
koji dolazi od iterum – po drugi put, ponovo, još
jednom, odnosno od iteracije (iteratio) – obnavlja-
nja, „opetovanja”, ponavljanja iznova. Iterabilnost
znaka kaže: svaki znak, odnosno, tačnije, svaka
stvar postaje znak time što se može ponoviti, ma-
kar još jednom, a to znači i ponavljati u načelu,
beskrajno mnogo puta, nezavisno od svojeg prvog
pojavljivanja, od svog izvora i porekla, u odsustvu
dakle onog ko ga je prvi pokrenuo i stavio na put
ponavljanja; znak je znak time što se može ponav-
ljati. Otuda još jedan učinak znaka, kroz njegovu
suštinsku iterabilnost: time što se odvaja od svog
porekla, i ponavlja ili može ponoviti kroz druge
slučajeve, u drugim instancama ili kontekstima,
znak zadržava izvesnu samostalnost, a time što za-
DEKONSTRUKCIJE 37

država samostalnost znači da se ne može ograniči-

ti ni broj njegovih ponavljanja, što izgleda oči-
gledno, niti pak svi njegovi mogući efekti, učinci
ili ulozi koje će ostvariti u kombinaciji s drugim
znacima, drugim slučajevima, u drugim konteksti-
ma, što je možda manje očigledno, barem po po-
sledicama, ali jako važno. Ne možemo unapred,
znakom koji šaljemo na put, odrediti šta će s njim
sve biti, da li će se ponašati shodno prvotnoj volji,
strogo ograničeno samo na našu nameru, jezičku
ili misaonu intenciju; od časa kad znak ode, a to je
čas jezika, znak nosi sa sobom intenciju, prenosi
je, a to znači i – odnosi, kalemeći je na drugog, u
našoj odsutnosti, povezujući intenciju značenja sa
drugim, tuđim intencijama i značenjima, tako da
čak može biti pojmljen obrnuto od naše početne
namere. Otuda ne možemo unapred programirati
kontekste ponavljanja, niti možemo zasititi čitavo
polje na osnovu prvobitne ideje prisustva, budući
da slučaj koji će doći nije u opsegu intencijske
prezentacije, da tako kažem, subjekta koji znak
šalje u svet. Znak nosi taj trag prvobitnog prisust-
va (ali ne celo prisustvo), zadržava ga kao trag in-
tencije, ali se kombinuje sa drukčijim prisustvom
kao trag, a ne kao čist ili idealan identitet znaka –
otuda je mogućnost da se on drukčije, različito ra-
zume, suštinska za znak, a ne tek neka pogreška
intencije ili sama njena nejasnost1. Suštinska mo-
gućnost znaka da kroz trag jednog uđe u vezu s
drugim, da se ne-razume shodno nameri nekog po-
rekla, u osnovi je jezika, tvrdi Derida, tj. u osnovi
takvih jezičkih fenomena kakvi su višeznačnost,
polisemija, ambigviteti ili dvosmislenosti, odnos-
1 J. Derrida: „Signature événement contexte”, Marges
– de la philosophie, 365-393; Limited Inc. (Paris: Galilée,
1990). Dvostruka kritika: strukturalizma (Martinea, Grema-
sa) i teorije govornih činova (Ostina, Serla). O poslednjem
v. S. Felman: Le scandale du corps parlant: Don Juan avec
Austin ou la séduction en deux langues (Paris: Seuil, 1980).
38 ABC

no u osnovi ovog rasejanja znaka i značenja kroz

različitost, što će Derida nazvati diseminacija, su-
protno od prebrojive (i stoga svodljive na neki og-
raničen, zatvoren niz smisla) polisemije. Iterabil-
nost znači da znak zadržava, kroz svoje ponavlja-
nje, mogućnost razlike, različitost, i da je taj trag
razlike načelan za znak.
Ovo može imati – i ima – vrlo krupne posledi-
ce po čitav tradicionalni sklop razmišljanja o jezi-
ku, o mišljenju, o njihovim odnosima, tj. krupne
konsekvence po filozofiju, teoriju jezika, različite
nauke, kao i prakse – ne samo pesničke ili književ-
ne, već i političke, pravne, socijalne, tehnološke,
svuda gde imamo posla sa instancom jezika. Kad
de Sosir, na primer, nastoji da opiše jezik u njego-
voj sistemskoj, sinhronijskoj prirodi, u njegovoj
idealnoj vrednosti identifikacije i autoreprezenta-
cije, on je upravo primoran, logikom same vredno-
sti ponavljanja kroz drugost, da kaže kako je jezik
„sistem razlikâ bez pozitivnih termina”1, razlika
koje održavaju taj sistem, jezik, čije je opšte svoj-
stvo da ga primamo, onako kako primamo neki za-
kon. Te razlike, na kojima se jezik-sistem drži, u
načelu se ne mogu reprezentovati, budući da bi
njihovo vezivanje za neki „pozitivni termin” pred-
stavljalo samo nov element istog sistema, novu
razliku: iz jezika se ne može izaći i zato što tek iz
njega dolaze vrednosti unutrašnjeg i spoljašnjeg
(onog kud bismo hteli da izađemo); ova teorijska
situacija formalno ima isto pravilo kao u teoriji
skupova gde je K. Gedel dokazao nemogućnost da
se neki skup odredi elementima samog tog skupa.
To svedoči o nemogućnosti čiste imanencije, pre-
zencije ili prisustva koje bi vladalo svim svojim
pojavljivanjima, koje bi jeziku unapred moglo ga-
1 F. de Saussure: Cours de linguistique générale (Paris:
Payot, 1973), 160. O Deridom čitanju de Sosira v. ”Le cir-
cle linguistique de Genčve”, u Marges..., 165-185.
DEKONSTRUKCIJE 39

rantovati izvesnost ili pouzdanost, odnosno samo-

identičnost kao najviši oblik identiteta: mogućnost
odstupanja, a time i pogrešnog razumevanja, upi-
sana je u sam zakon govora, primljena zajedno s
njim. Potreba za tumačenjem takođe, kao i neop-
hodnost prevođenja, javljaju se kao posledice ove
iterabilnosti, a ne kao neki jednostavni manjak; na
pitanje – nije li u odsustvu apsolutnih standarda,
čvrstih smislova, fiksiranih identiteta svejedno ka-
ko se nešto razume, tumači, prevodi (navodni „re-
lativizam” teorijskih koncepcija koje polaze od
razlike, pa tako i dekonstrukcije) – može se odgo-
voriti da tek tada nije svejedno, da tek tada prob-
lem interpretacije (i sličnih delatnosti) postaje va-
žan. Najpre, nisu sve razlike jednake, već je razli-
ka upravo ono što odbija da se svede, da bude svu-
da i za sve jednaka; razlike se mogu, zarad mno-
gih praktičnih svrha, predstaviti kao stabilne, mo-
gu se čak dramatizovati u opozicije, u kontradik-
cije, ali ova teleološka potčinjavanja razlika ne
ukidaju njihov načelni princip nesvodljivosti, ot-
por totalizaciji. Videćemo kasnije, sa de Manom,
kako i zašto dekonstrukcija izmiče ne samo aksio-
loškom, već i epistemološkom relativizmu, uklju-
čujući ideju nužnosti retoričke aberacije – jednos-
tavnije, kako i zašto nas tropi odvode dotle da ilu-
zije primamo kao istine. Unutar našeg započetog
primera, kad se u usmenom govoru pronalaze
svojstva pisma, razlika između usmenog i pisme-
nog se ne ukida, već se pojam pisma preobražava
tako da obuhvati oba sistema, postajući neka vrsta
pre- ili pra-pisma (arche-écriture), koje zalazi
kroz kritiku fonocentrizma u kritiku logocentriz-
ma, budući da otkriva želju logosa da kroz instan-
cu prisustva dominira iterabilnim instancama jezi-
ka, onim koje se načelno opiru prisustvu. Žudnja
logosa za dominacijom prisustva idealno bi se
mogla ostvariti samo kao autoprezencija, bez po-
40 ABC

sredstva reprezentacije, samim tim bez pisma i je-

zika, distance, eksteriornosti, mogućnosti smrti
(konačnosti) itd. – kroz misao koja bi sebe mislila
na sebi svojstven, potpuno identičan način, bez
prostora (koji uvodi distancu, unutar i izvan), a s
onu stranu vremena (bila bi to večnost trenutka), u
čisto transcendentalnoj ravni idealnog, metafizič-
kog prisustva sebe u sebi i sobom. Pa čak i tada,
pod uslovom da je to moguće, logos bi pokazao
suštinske crte iterabilnosti, ponovljivosti kroz pre-
drugojačenje, jer bi sve ove vrednosti koje odba-
cuje morao da uključi u sebe ukoliko i sam biva
totalitet. Može se otuda reći, da skratim priču,
kako je logos (logocentrizma, metafizike prisust-
va) samo drugi pol opšte strukture znaka, tran-
scendentalna strana njegove idealnosti, kao što je
prethodna strana, pol prenosnosti, ono što se u me-
tafizici identifikuje kao nepouzdanost, takođe deo
ove igre razlikâ koje čine jezik tako suptilnim
dvojnikom mišljenja. Jer svojstva jezika se takođe
upisuju u misao, pa otuda i pored razlike iz koje se
misao određuje kao ono čemu nedostaje reč, a reč
ono čemu nedostaje misao (jer prvome nikad reč
nije dovoljna, kao što ni drugo nikad ne može bez
misli), uprkos otporu međusobne nesvodljvosti,
misao i reč, logos-mišljenje i logos-govorenje za-
pliću se u susrete koje, shodno pravilu njihove ne-
svodljive bliskosti, i nazivamo invencijama otpo-
ra. Iako se, dakle, pojam pisma transformisao da
zahvati i pojam govora, premestio granice ne sa-
mo oko već i ispod ovog drugog, on se nije sam
korenito promenio, već je zadržao osnovna svoj-
stva (distance, eksteriornosti, konačnosti), ali je u
tom postupku postala vidljiva potreba za preokre-
tanjem sistema u kojem ta svojstva funkcionišu:
premeštanje fonocentrizma praćeno je preokretom
logocentrizma. Strogo govoreći, dekonstrukcija ne
razgrađuje pojmove kao takve, izolovane od polja
DEKONSTRUKCIJE 41

u kojem delaju, još manje ih odbacuje, negira,

ništi, već ih razrađuje kako bi se promenile njiho-
ve zaleđene, sedimentirane, fiksirane funkcije –
ona prevrednuje kroz razradu više nego što razgra-
đuje kroz protivljenje; ako vas ovo podseća na „di-
jalektiku”, onda je to stoga što je dekonstrukcija
njeno naličje – suprotno od hegelovske, ona nema
za cilj nikakvo „prevazilaženje” (tzv. Aufhebung)
kako bi se dosegao totalitet1. Njen je zakon antito-
talizacijski. To što nema apsolutnog centra, meri-
la, standarda ili znaka, ne znači da sve jednako
vredi; ako „Bog ne postoji”, ne znači da je sve
dozvoljeno, jer alternativa tome da je sve dozvo-
ljeno tek ako Bog postoji (sve je onda dozvoljeno
činiti u njegovo ime, prisvojenog za sebe) takođe
ne stoji; to znači da se ulozi dozvoljenog i ograni-
čenog, odnosi središta i granice, moraju postavljati
iznova, poštujući ne samo tačnost središta već i
pravednost granice, na šta ću se još vratiti.
Još jednom, posledica toga može biti da je i ne-
razumevanje ili pogrešno razumevanje takođe u
načelu mogućnost znaka, mogućnost govora, da se
ne može kontrolisati čitavo polje jezika, što nije
nova ideja, ali jeste nova ideja ovo ispitivanje ne-
razumevanja sa stanovišta njegove načelne uloge.
Uz Deridu, o tome će takođe govoriti i teoretisati
Lakan, kroz „méconnaissance” subjekta i nesves-
nog, Liotar kroz ispitivanje sublimnog, Delez kroz
nomadologiju i logiku smisla, Fuko kroz arheolo-
giju moći, a naročito seksualnosti itd. Kod Deride
će teorija imati ime iterabilnosti znaka, tj. njegove
ponovljivosti koja čuva trag razlike, kroz teoriju o
razlici, o „différance” koja prethodi kao neka vrsta

1 V. J. Derrida: Glas – Que reste-t-il du savoir absolu?

(Paris: Galilée, 1974). Za odnos prema Hegelu takođe „Le
puits et le pyramide: Introduction ŕ la sémiologie de
Hegel”, Marges..., 79-127.
42 ABC

prarazlike, arhidiferencije svakoj diferenciji kao

identitetu što stoji između dva identiteta, odnosno
kao diferanciji kako će ovu prarazliku nazvati da
bi je samu razlikovao od „obične” razlike, od dife-
rencije1. Takođe je i ovde važna izvesna ideja spo-
ljašnjeg ruba – traga za znak, diferancije za dife-
renciju, diseminacije za polisemiju itd. – kao
mesta sa kojeg se mogu preokrenuti klasične bi-
narne opozicije, a čitav njihov sistem premestiti u
nov poredak, u igru novih tenzija i znakova.
Drugi motiv Deridine teorije na koji bih uk-
ratko hteo da skrenem pažnju tiče se metafore. Bi-
la uzeta u užem smislu (kao prenošenje po sličnos-
ti), bilo u širem, kao naziv za jednu potenciju jezi-
ka da govori drugo od onog što navodno kaže, me-
tafora je za Deridu jedno filozofsko, odnosno me-
tafizičko ime2. Naime, da bi se uopšte nešto pre-
poznalo kao metafora, kao konstitucija prenosa
smisla, potrebna je pretpostavka o doslovnom,
prvobitnom, primarnom ili osnovnom značenju, o
identitetu nekog smisla koji je uvek isti; metafora
se oslanja na određenu zamisao bića i njegovu ve-
zanost za određeni smisao. Tek sa tom pretpostav-
kom, što je pretpostavka metafizike logosa i iden-
titeta misli sa sobom u svojoj prezenciji, dolazimo
do razlike po smislu od doslovnog, do prenesenog,
izvedenog smisla, koji je metafizika uvek smatrala
devijantnim – odstupajućim učinkom jezika,

1 J. Derrida: ”La différance”, Marges..., 1-29. V. i Der-

rida and Différance, ed. D. Wood, R. Bernasconi (Evan-
ston: Northwestern University Press, 1988).
2 J. Derrida: ”La mythologie blanche: la métaphore
dans le texte philosophique”, Marges..., 247-324; „Le re-
trait de la métaphore”, Psyché..., 63-94. V. i S. Kofman:
Nietzsche et la métaphore (Paris: Payot, 1972). J. Derrida:
Éperons: les styles de Nietzsche (Paris: Flammarion, 1978).
N. Loraux: „La métaphore sans métaphore”, Revue philoso-
phique, 2 (1990), 247-268.
DEKONSTRUKCIJE 43

budući da je preneseni smisao, za razliku od

osnovnog ili doslovnog, podložan pogrešnoj ili
neumerenoj, nekontrolisanoj upotrebi, odsustvu
intencije identiteta ili logosa. Metafora je ime za
ovo primarnije razlikovanje kojem nije cilj da
proizvodi metafore, već da ih kontroliše i da ih
tako odstrani iz oblasti znanja zasnovanog na
identitetu. To je ime načina da se jezik svede na
suštine, tj. da se sličnosti eliminišu kao simulakru-
mi – poput platonovske, a zapravo metafizičke
ideje o izvornosti ideje kao suštine, gde su znaci
sekundarni. Čitava istorija zapadne misli sledi ovo
odstranjivanje ili barem pripitomljavanje metafo-
re, iako su temeljne reči te misli, od temelja do du-
ha, u filozofiji recimo, takođe prvobitno bile me-
tafore, ali metafore koje su se navodno izlizale,
koje su dugim radom interpretacije prestale da to
budu, odnosno koje se upotrebljavaju protiv sebe:
temelj neke nauke tako nećemo zamišljati kroz sli-
ku ili sličnost sa temeljom zgrade, niti duh u filo-
zofiji kao avet, već ćemo to morati da zamislimo
suprotno duhu temelja tih metafora, što je već
obrt, ili nova metafora koju metafizika ne želi da
prizna kao svoj deo, deo svog jezika, iako mu
duguje ideju o nemetaforičnosti vlastitih izraza i
govora. Ovo postavljanje doslovnog kroz metafo-
ru kako bi se metafora neutralisala predstavlja,
smatra Derida, izvorni metafizički gest, a može se,
ponovo, detektovati samo sa jedne tačke ruba jezi-
ka, ruba doslovnosti i metafore, tj. izvan razlike
koja identifikuje doslovno pouzdano ga razluču-
jući od prenosnog, na strani prenosa, ili na strani
različitosti koja se ne dâ ograničiti. I još jednom,
takva ideja o metafori kao o metafizičkom imenu
nije apsolutno originalna; nju ćemo naći kod Ni-
čea, u njegovoj kritici istine kao „pokretne vojske
metafora, metonimija, antropomorfizama”, kod
Hajdegera u meditacijama o jeziku kao o „kući
44 ABC

Bića”, a naročito kod već pomenutog kruga mis-

lilaca, kod Lakana o metafori označitelja, Deleza o
metaforama teritorije, Liotara o metaforizaciji tzv.
velikih priča moderne epohe, Fukoa o metaforama
moći; kritika reprezentacije povlači kritiku meta-
fore. Na taj način, metafora iščezava kao ono svoj-
stvo jezika koje je moglo odeliti doslovno od pre-
nosnog, odnosno neposredan govor (istine) od po-
srednog, artističkog ili ukrasnog govora (iluzije);
posledica nije samo približavanje filozofskog i
naučnog tipa govora literarnom, već njihovo pre-
plitanje zarad novih invencija. Ali ništa manje ovo
stavljanje metafore u stranu ojačalo je u čitanju
potrebu da se na ono što se standardno označava-
lo kao njen domen obrati još veća pažnja, kako bi
se ušlo u trag pomenutom preplitanju različitih po-
tencija govora i teksta. To bi moglo voditi ponov-
nom obnavljanju onog smisla izraza „književnost”
koji je u modernosti potisnut na rub epistemološ-
kog polja, kao i otvaranju novih prostora za onto-
loška ispitivanja (ukoliko je i razlika između Bića
i bivajućeg takođe deo jedne šire metaforičke igre
između uma i govora). Tako, ova teorijska virtua-
lizacija metafore paradoksom samog obrta osloba-
đa njene potencijalne, nove aktualizacije.
Specifično za Deridu jeste postavljanje pitanja
metafizičke strukture pojma metafore sa stanoviš-
ta jedne spoljašnjosti koja se ne dâ redukovati na
unutrašnje činioce te pojmovne strukture, u zadr-
žavanju metafore kao snage prenošenja nezavisno
od vrednosti prezencije, stabilnih identiteta ili me-
tafizičke logike centralnog značenja nekog znaka,
koje se može odvojiti od njegove iterabilnosti, pa
time zauvek kontrolisati u apsolutnoj pouzdanosti
prisustva kao istine.Ta će spoljašnjost ostati motiv
i u potonjim Deridinim spisima: u Poštanskoj karti
kao lutanje poruke koja u načelu ne mora stići na
svoje odredište, tako da je vezana za jedno lutanje
DEKONSTRUKCIJE 45

samoga odredišta (destinerrance)1; u spisima o

Ponžu, Celanu, Blanšou i Džojsu gde se literatura
javlja kao rubno polje koje filozofija dodiruje
shodno pravilima koja tek nakon svog susreta sa
literaturom kao onim što je od nje korenito drukči-
je može da je integriše u korpus svojih procedura,
tradicija, institucija2; u radovima o davanju, daru i
predaji gde dar na suštinski način zaobilazi stan-
dardnu logiku ekonomije (da bi dar bio dar, on se
mora dati bez očekivanja uzvratnog poklona, u pa-
radoksu predaje koja ne pripada logici prisustva ili
koju ova logika ne kontroliše)3; u tekstovima pos-
većenim ideji pravednosti (različitoj od sistema
prava, kodifikovanih pravila) koja, po Deridi, iz-
miče kako pravnom sistemu tako i dekonstrukciji
– dekonstrukcija se oslanja na pravednost kao na
svoju krajnju, spoljašnju granicu koju, pak, uvek
iznova mora da iznađe4; u „trilogijama” o genezi
nesvodljivog i o njegovim aporijama; u posled-
njim radovima koji se tiču strukture fantazmat-
skog, simulakrumskog i fantomskog u politici i
etici – „fantomima” istorije koji izmiču – i stoga
su zahvaćeni vrednostima spoljašnjeg – zakonima

1 La carte postale: de Socrate ŕ Freud et au-delŕ (Pa-

ris: Flammarion, 1980).
2 Signéponge (Paris: Seuil, 1988). Schibboleth – pour
Paul Celan (Paris: Galilée, 1986). Parages (Paris: Galilée,
1986). Ulysse gramophone: deux mots pour Joyce (Paris:
Galilée, 1987). V. i Che cos’č la poesia? (Berlin: Brink-
mann & Bose, 1991). „Demeure: Fiction et témoignage”,
Passions de la littérature (Paris: Galilée, 1996), 13-73.
3 Donner le temps, I: La fausse monnaie (Paris: Gali-
lée, 1991). „Donner la mort“, L’éthique du don – Jacques
Derrida et la pensée du don (Paris: Transition, 1992).
4 L’autre cap (Paris: Minuit, 1991). Spectres de Marx
(Paris: Galilée, 1993). Force de loi: le „fondement mystique
de l’autorité” (Paris: Galilée, 1994). Politiques de l’amitié
(Paris: Galilée, 1994).
46 ABC

tradicionalnog mišljenja iako mu pružaju sklo-

nište1... Istrajno ispitivanje ruba, kraja, granice či-
ni u značajnoj meri ambivalentnom samu filozof-
sku poziciju Deride: da li je njen prvi motiv šire-
nje i ekspanzija filozofije na područja koja ranije
nije zahvatala i kontrolisala ili je, pak, na prvom
mestu određena upotreba filozofiji spoljašnjih po-
dručja poput literature i mesta nesvodljivosti u go-
voru zarad njenog vlastitog, filozofskog transfor-
misanja? Ovo pitanje smisla ukupnog domašaja
Deridine filozofije dekonstrukcije ovde moramo
ostaviti po strani.
Ali ideju spoljašnje tačke za utvrđivanje itera-
bilnosti znaka i metafizičnosti metaforičkog govo-
ra u književnom tekstu unekoliko će razgraditi već
na samom početku nastajanja Deridinih teorija de-
konstrukcije upravo drugi njen pokretač – teoreti-
čar književnosti Pol de Man.

1 Passions (1993). Sauf le nom (1993). Khôra (1993).

– Mal d’Archive (1995). Apories (1996). Le monolinguisme
de l’autre (1996). V. takođe Points de suspension (1992).
Résistances (1996). Échographies (1996). Sve navedene
knjige su u izdanju pariskog Galileja.
DEKONSTRUKCIJE 47

*
„Za suncem tragajte u senci.”
F. Niče

Pol de Man je drugo ime važno za teoretizaci-

ju ideje dekonstrukcije, drugi njen začetnik. U isto
vreme, sa stanovišta problema književnosti, on je
najvažniji do sada kritičar Deridine dekonstrukcij-
ske teorije; rasprava između de Mana i Deride, iz-
među dva najvažnija vida ili dve najvažnije teori-
je dekonstrukcije tiče se do te mere njene ideje da
je mnogo značajnija od svih drugih kritika; na neki
način, ulozi, polazišta, vrednosti, a time i dometi
dekonstrukcije odlučuju se presudno u debati ova
dva teoretičara.
U prvom redu reč je o tekstu Pola de Mana koji
je osvrt na Deridino čitanje Rusoa iz Gramatolo-
gije; taj ogled se zove „Retorika zaslepljenosti”
(ili „Retorika slepila”), a objavljen je pre nego što
će se čuti za dekonstrukciju kao za mogućnost ne-
kakve škole ili pravca mišljenja bilo u filozofiji,
bilo u književnoj teoriji1.

1 Objavljen najpre u skraćenom vidu, 1968. u skoro in-

ternoj publikaciji, Godišnjacima udruženja Žan-Žak Ruso,
potom 1970. u francuskom časopisu Poétique (koji je, uz
časopis Critique, bio jedna od najvažnijih publikacija za
srećan susret filozofske i književnoteorijske misli u toku
šezdesetih i sedamdesetih), konačno je obavljen u de Mano-
voj knjizi Slepilo i uvid, 1971, kojoj je unekoliko dao ime.
V. Annales de la societé Jean-Jacques Rousseau, 37 (1966-
68), 284-288. „Rhétorique de la cécité”, Poétique, 4 (1970),
455-475. – Blindness and Insight: Essays in the Rhetoric of
Contemporary Criticism (New York: Oxford University
Press, 1971); 2nd ed. (Minneapolis: University of Minneso-
ta Press, 1983).
48 ABC

U čemu se sastoji originalnost i radikalnost de

Manove kritike Deride? Ukratko, argument je sle-
deći: Derida tvrdi u Gramatologiji da Ruso – po-
put svakog autora logocentričke epohe – nije sves-
tan, ili ako i jeste, da mora biti slep prema retorič-
nosti, metaforičnosti vlastitog jezika. Na primer,
kad Ruso kaže da je suplement opasan, on je za-
slepljen u pogledu njegove invencijske prirode.
Shodno svojoj teoriji o logocentrizmu i fonocen-
trizmu zapadne tradicije, iz sistema te tradicije,
veli Derida, ona sama se ne može razgraditi, već
može samo iz neke tačke na njenom rubu, sa ne-
kog mesta dvosmislenosti ili neodredljivosti kako
bi se sistem iznutra preokrenuo i potom premestio.
Sam sistem je slep u pogledu svojih vrednosti, u
pogledu hijerarhije svoje strukture, u pogledu svo-
jih slabih tačaka. Ruso tako kaže da je jezik sistem
prenosa, metafora, dakle i premeštanja, zamena i
dopunjavanja – da je suplementaran – jer je to na-
čin da se održi neki uvid u prirodu jezika kako bi
se jezička nesvodljivost upotrebila za iznošenje
vlastitih tvrdnji, teza ili postavki o svetu, o priro-
di, o sebi, tj. subjektu itd. Ruso mora, po Deridi,
biti slep prema vlastitoj metafori nadomestka, pre-
ma nadomeštajućoj snazi te metafore, i uzeti je
kao pojam, doduše ponešto dvosmislen, ali svod-
ljiv na dva različita ili oprečna smisla: kad bi Ru-
soov tekst koristio svoju metaforičku snagu protiv
svoje pojmovne osnove, on bi se razgradio, gubeći
svoje jedinstvo, svoju konfiguraciju, konturu i
svoj smisao.
De Man tvrdi da je to upravo i slučaj. Obrnuto
od Deride, on smatra – i pokazuje analizom – da
Ruso nije bio zaslepljen u pogledu retoričnosti
svojeg nadomestka, niti u pogledu metaforičnosti
svog teksta1. Derida je, veli de Man, onaj koji je tu
1 Blindness and Insight, 110-135.
DEKONSTRUKCIJE 49

zaslepljen, jer sa stanovišta svoje teze o logocen-

trizmu koji se sa spoljašnjeg ruba svog sistema
može razgraditi on ne vidi da Rusoova tvrdnja o
jeziku kao suplementu ostaje za Rusoa pre svega
jedna metafora, a ne tvrdnja u smislu teze, pojma
ili koncepcije. Derida mora, kaže de Man, na tom
mestu da pročita suprotno od onog što Ruso u tek-
stu govori, kako bi potvrdio vlastitu tezu; slep je
Derida, a ne Ruso.1 – Dovde bi de Manova kritika
ličila na tolike druge, kad se – što je oduvek bilo
najrazornije – neki autor kritikuje da sledi svoj
stav previđajući predmet, odnosno kad se primed-
ba o slepilu, o previdu, okrene protiv samog auto-
ra. Međutim, de Manova kritika Deride – koja uto-
liko i jeste i nije kritika u uobičajenom smislu –
razvija se tako što slepilo Deride u odnosu na Ru-
soovu metaforičnost hoće da sagleda na način sa-
me Deridine ideje o bitnoj logocentričnosti zapad-
ne pojmovne tradicije. Konkretno, to znači da je
Derida u pravu kad kritikuje slepilo u pogledu
shvatanja jezika kao nadomestka, ali je u pravu
utoliko što se ta kritika tiče Rusoovih tumača, či-
tave jedne tradicije čitanja i interpretiranja Rusoa,
koja je zbilja bila slepa za metaforičnost Rusoovih
teza, uzimajući – iako dolaze iz jednog hibridnog
teksta, uvek književnog koliko i filozofskog – da
su to tvrdnje filozofskog, diskursivnog, koncep-
tualnog tipa, teze o svetu ili o jeziku u doslovnom,
a ne i u prenosnom smislu. Deridino čitanje Rusoa
je tako više čitanje samih načela i mogućnosti či-
tanja Rusoa od strane Rusoovih kvalifikovanih či-
talaca, kritičara i tumača2, pa je značajno što izvo-
di na scenu sama osnovna pitanja čitanja, interpre-
tacije, prevođenja književnog u teorijsko polje, na-
čelnih mogućnosti da se o jeziku kao prenošenju,

1 Ibid., 133
2 Ibid., 116.
50 ABC

kao preokretu – tropu – i kao premeštanju – meta-

forici – govori jezikom ne-prenošenja, jezikom
doslovnosti, jezikom izvesnih i stabilnih vrednos-
ti, identiteta i znanja. Ako je, dakle, i sam Derida
zaslepljen u pogledu metaforičnosti Rusoovih
tvrdnji o jeziku, onda je ta zaslepljenost nužan uči-
nak čitavog sistema teksta koji nalaže svoje abe-
rantno čitanje, svoje tumačenje uprkos sebi, što je,
setimo se, bila i Deridina teza. Slepilo Deride u
odnosu na Rusoa moguće je utvrditi otuda tek ako
se prihvate vlastite Deridine postavke, iz njih, a ne
izvan njih, čime je Derida u pravu, ali i u krivu:
naime, to znači da nam više nije potrebna rubna,
spoljašnja tačka za razgradnju nekog sistema, već
nam sistem sam, u sebi već, u svom središtu, a ne
na rubu, nudi mogućnost za svoje preokrete i za
svoje transponovanje. Umesto teorije „dekon-
strukcije spolja”, imamo, sa de Manom, ideju „de-
konstrukcije iznutra”.
De Man se ograničava na književne tekstove,
ili na ono što se u nekom tekstu, ma kojem korpu-
su pripadao, može detektovati kao književno – a to
će reći kao igra nedoslovnog, prenesenog sa do-
slovnim, igra retorike s logikom ili tropologije s
gramatikom. Svaki književni tekst nužno razgra-
đuje sebe – a to će reći: svoj identitet, svoju stabil-
nost, svoju jednosmislenost – jer je ta razgradnja
ništa drugo do načelo kojim on sebe izgrađuje kao
književni tekst.1 To je sada „formula” de Mana za

1 „Tekst uzima u obzir svoj način pisanja, a u isto vre-

me utvrđuje nužnost da taj račun polaže na posredan, figu-
ralan način za koji zna da će se pogrešno razumeti. Polažući
račun o ’retoričnosti’ svog modusa, tekst takođe postulira
nužnost svog pogrešnog čitanja [misreading]. Slobodni smo
da nazovemo ’književnim’, u punom značenju izraza, svaki
tekst koji implicitno ili eksplicitno naznačuje vlastiti retori-
čki modus i prefiguriše sopstveno pogrešno razumevanje
kao korelativ vlastite retoričke prirode.” Ibid., 136.
DEKONSTRUKCIJE 51

ideju dekonstrukcije, još jedna teorijska formula

poput one „i-i, ni-niti”. Ona kaže: okrenimo tekst
prema sebi, uzmimo da je on u prvom redu – a to
je poredak njegovog sklopa, njegove strukture,
principa njegove konstrukcije – upućen na sebe, i
videćemo da iz ove sui- ili autoreferencijalnosti
nastaju kako uvidi u dekonstruktivnost te kon-
strukcije tako i zaslepljenost svih čitanja, a naroči-
to interpretativnih, kad tvrde da se ta igra gradnje
i razgradnje može zaustaviti, fiksirati, ograničiti ili
svesti na neku igru pouzdanih identiteta. Svako
definitivno čitanje, svaka definicijska lektira,
reading koji ograničava, zatvara ili odoslovljuje
stoga je pogrešno čitanje, gruba i aberantna lekti-
ra, misreading. Ali, dodaje de Man, i to je vrlo
važno, pogreška tog tipa nije slučajna, nešto što se
može ukloniti, misreading nije neka zabluda u
smislu nedovoljne pažnje, znanja ili umeća – to su
banalni slučajevi pogreške, koji se mogu ispraviti
brižljivijim čitanjem teksta, sravnjivanjem s njim
itd.1 De Manova ideja o „pogrešnom čitanju” kao
o nužnom putu čitanja kaže da sam tekst proizvo-
di, produkuje ili stvara2 – otkriva – vlastite pred-
stave kao takve da ih zbilja možemo prevesti u sta-
bilne identitete, ali da nas utoliko zavodi što, uko-

1 V. Paul de Man: „Les exégčses de Hölderlin par

Martin Heidegger”, Critique, 11 (1955), 800-819. V. i nje-
gove Critical Writings, 1953-1978 (Minneapolis: Universi-
ty of Minnesota Press, 1988), 102-106.
2 „Kritičko čitanje pokazuje da je zaslepljenost nužni
korelativ retoričke prirode književnog jezika”, piše de Man.
„Postojanje osobito bogate aberantne tradicije u slučaju
autora koji se s pravom mogu nazvati najprosvećenijima,
nije slučajan, već konstitutivni deo literature, zapravo osno-
va književne istorije. A pošto tumačenje nije ništa drugo do
mogućnost aberacije, tvrdeći da je određen stupanj zaslep-
ljenosti deo specifičnosti čitave književnosti, mi takođe
opet potvrđujemo potpunu zavisnost tumačenja od teksta,
kao i teksta od tumačenja”. Ibid., 141.
52 ABC

liko se odamo ovoj stabilizaciji semantike, za na-

ma ostaje tropologizacija ili retorizacija kao sklop
koji neprestano podrhtava, koji se ne može smiriti
u formule, a još manje u konceptualne zamene.
Jedna priča, na primer, o ubistvu babe zelenašice
od strane siromašnog studenta zanetog napoleo-
novskim idejama, pruža nam iluziju da ćemo je
bolje razumeti ako je svedemo na raspravu o tim
idejama, o motivaciji neke ideologije, epohe, soci-
jalne ili psihološke razlike itd. Ta je mogućnost da
se ona razume iz ugla ovih ideja zacelo uključena
u tekst; čitanje se uvek odaziva na tu mogućnost.
Ali će to, za sebe inače tačno čitanje, biti pogreš-
no u perspektivi nekog drugog čitanja, koje će
umesto motivacije ideja više voditi računa o moti-
vaciji izraza, o kretanju samih govora, njegovih
pravaca, slojeva, tipova, a naročito retoričkih i tro-
poloških struja u tekstu priče, umesto o parafrazi
ideja. Rezultat je da nijedno od konkretnih, i za se-
be sasvim koherentnih tumačenja neće moći – na-
čelno, shodno zakonu književnosti – da pokrije
svu koherenciju teksta, budući da je koherencija
teksta paradoksalna, da zavisi od obrta a ne samo
formalno-logičkih pravila identiteta, ili od grama-
tičkih identifikacija, već i od igre tropa, igre raznih
smislova koji čuvaju jedni u drugima tragove svo-
jih razlika, ali ih ne izjednačuju niti na jednom ni-
vou. Tekst je uvek širi (dublji) od svojih čitanja,
čitanja su vazda površi teksta koje izdvajamo iz
ovog ili onog ugla – ti su uglovi uporedivi, jedni
vrede zacelo više od drugih, jedni su bolji od dru-
gih ili bliži od drugih tekstu – ali nema mogućno-
sti da se tekst zasiti čitanjima, a naročito da se to-
talizuje, a to će reći da se nekom drugom celinom
zameni kao tekst koji nam se pruža na čitanje.
De Man će svoju ideju dekonstrukcije „iznu-
tra” razvijati kasnije u desetinama ogleda, a naro-
čito u knjizi Alegorije čitanja (1979). To su vrlo
DEKONSTRUKCIJE 53

stroge analize, nimalo proizvoljne i lake, budući

da nas čitanja odvode ideji nečitljivosti.1 O čemu
je reč? Naime, ako uzmemo neki tekst – za primer
ću uzeti svima poznat naslov romana Crnjanskog:
Seobe i Druga knjiga Seoba, da li je proizvoljno ili
je, pak, strogo ukoliko razmatramo taj izraz (ili ne-
ki drugi, naravno) uzimajući sve značenjske mo-
gućnosti koje izraz pruža, tačnije – koje zahteva da
bi se razumeo, ili je ipak proizvoljno to da samo
neka značenja, prema nahođenju svoje pameti ili
znanja u čije ime naša pamet govori, uzmemo za
važna, a druga prebrišemo, precrtamo, proglasimo
za netačna jer ih ne možemo svesti na učenje u ko-
je ulažemo svoju veru, svoju professio, svoj pre-
davački poziv ili status? Mislim da je ono prvo
strože, a da je ovo drugo znak načelne proizvolj-
nosti. Tako, na primer, naslov Crnjanskog daje
nam mogućnost da se nad njim zapitamo ili da ga
čitamo u više pravaca odjednom: kao ukupan na-
slov, koji ističe neku bitnu sličnost dve knjige Seo-
ba, prve i druge, on je jedna metaforička struktu-
ra, struktura smisla koja kaže: bez obzira što su to
dve knjige, postoji jedno suštinsko jedinstvo, celo-
vitost te knjige na bitan način, kroz bitnu sličnost
noseće reči iz naslova, kroz „seobe”. To bi bilo
jedno čitanje ovog izraza. Drugo, pak, veli: Seobe,
to je jedna knjiga, jedan roman, a Druga knjiga
Seoba je druga, posebna knjiga; vezuje ih tek
okolnost da su među istim koricama, sticaj sličnih
tema po tome što se dodiruju motivi, oblici ili na-
racije, pa je stoga jedinstvo te knjige na osnovu
dodira, sticaja okolnosti, ono nije u prvom redu
metaforičko, već je njegov sklop metonimijski,
tako da od neke bitne celine ili jedinstva tu ne mo-
že biti reči u ozbiljnom smislu. Dakle, dva čitanja
1 Allegories of Reading: Figural Language in Rous-
seau, Nietzsche, Rilke, and Proust (New Haven: Yale Uni-
versity Press, 1979).
54 ABC

– jedno prema metafori, a drugo prema metonimi-

ji naslova, koja se mogu uobličiti čak kao oprečna
– a ta opreka leži u našim čitanjima naslova, dok
je naslov trpi pa makar tu opreku doveli i do pro-
tivrečnosti, do kontradikcije kako je uvek moguće
dovesti neku metaforu, sklop bitne sličnosti, i ne-
ku metonimiju, sklop po sticaju okolnosti. Stro-
gost čitanja ovde znači da se oba značenja uzmu
kao tačna, kao valjana, ma kakva bila tenzija iz-
među njih, ma koliko jedno čitanje pobijalo, ospo-
ravalo, razgrađivalo drugo – dekonstrukcija se
ovde pokazuje kao osnova konstrukcije izraza iz
našeg naslova. Moguće je i treće čitanje – biću,
dakle, strog da ga ne propustim – koje kaže: i me-
taforičko jedinstvo i metonimijska veza – kao dve
osnove sinegdohalne funkcije naslova, jer naslov
stoji za celinu tog dela, za njegov tekst – same su
na rubu teksta, jer naslov i pripada tekstu i izvan je
njega, već po svojoj topološkoj vrednosti, po svom
mestu. Dakle, reklo bi treće čitanje, izvesne opera-
cije sinegdohe ustrojavaju sve te veze, čime se po-
tvrđuje određeni princip jedinstva – tako da odlu-
ku o tome šta „zapravo” znači naslov treba utvrdi-
ti iz tog odnosa, odnosa teksta tog romana ili tih
romana i tog izraza kao njihovog/njegovog naslo-
va. I to je, takođe, tačno čitanje. Ali ni ono nije do-
voljno strogo, dovoljno ispravno ili pravedno pre-
ma samom pitanju smisla ovog naslova. Jer može
se čitati još jednom, po četvrti put i reći: sve je to
tačno, ali kao da sva tri prethodna čitaoca previđa-
ju, bivaju zaslepljeni svojim uvidima u metaforu,
metonimiju ili sinegdohu. sa odgovarajućim logič-
kim i teorijskim vrednostima koje podržavaju te
uvide, za sam najvažniji izraz iz naslova, za „seo-
be” naime. Jer seobe nisu bilo kakav izraz, već iz-
raz koji nosi zamisao premeštanja, seljenja smisla,
značenja, promenu mesta, zamenu u vremenu, za-
menu u jeziku, u funkciji, tipu, vrsti, sve dotle da
DEKONSTRUKCIJE 55

nad njim – ili u njemu – lebdi trag nekog lutanja,

koje nijedna totalizacijska interpretacija, nijedno
zatvoreno čitanje ne može da zaustavi, jer bi zaus-
tavljanje tog izraza značilo i paralizu teksta, a sva-
kako bi dovelo do paralize teme, do ukopavanja
seoba u mestu. Itd. Kao što je moguće i peto čitan-
je koje bi reklo – da, dešavaju se u tekstu i takvi,
suprotni efekti, kad se seobe ukopavaju u mestu,
možda je to i glavni problem tog romana, i tako
dalje, i tako dalje. – Načelna otvorenost teksta na-
laže da se pored merila tačnih identifikacija poštu-
je i merilo ispravnosti1, strogog uzimanja u obzir
svih mogućnosti kojih nijedno čitanje – kao jedno,
kao zamena za sva ostala – ne može da se liši uko-
liko hoće da ostane strogo, ispravno, pošteno pre-
ma tekstu. Nije dovoljno, u ovim poslovima, biti
samo tačan; važno je biti i pošten.
Ili pravedan, ispravan prema činjenicama smi-
sla. Čak se i naš mali primer otvara prema više-
strukim čitanjima, odnosno on je već otvoren, po-
put ma kog primera iz književnosti, za potencijal-
no beskrajno mnogo čitanja; odnosi značenja su
bez kraja. To što se čitanja mogu ovde numerisati
(prvo, drugo…) ne znači da se ona strogo i defini-
tivno mogu razdvojiti – iako su sama nadodređena
izvesnom konačnošću, jer svako od njih sâmo teži
da bude definitivno – već označava sukcesivnost,
a to će reći temporalnost. De Man će ta dva svoj-
stva diskursa – sukcesivnost, temporalnost – uzeti
za glavna obeležja alegorijskog diskursa, na šta ću
uskoro stići; ovde želim da kažem da jedna čitanja,

1 Reč je onoj vrsti ispravnosti koju Niče zahteva kao

ključno svojstvo „ispravnog filologa (ein redlicher Philo-
log)”, kad veli: „Biti kadar pročitati tekst kao tekst, bez
umetanja neke interpretacije, najpozniji je oblik ’unutraš-
njeg iskustva’ – možda jedva mogućan”. Pol de Man uzima
ove reči za epigraf svog ogleda o Deridi, za „Retoriku za-
slepljenosti”.
56 ABC

iako su u sukobu s onim narednim, predstavljaju

neku vrstu uslova mogućnosti za ova potonja, a
kako su često nespojiva s potonjima u isti mah su
to i uslovi nemogućnosti čitanja. Ti kantovski iz-
razi (uslovi mogućnosti, odnosno nemogućnosti)
ponovo su teorijske formule čiji je domet onoliki
koliko im to teorija koja ih ubacuje u igru dopuš-
ta. Jedno čitanje često otvara mogućnost drugoga
– pitanje da li je naslov metaforički vodi nas pita-
nju da li je metonimijski – ali se dva čitanja razli-
kuju ponekad tako da, iako oba moguća, ne posto-
ji neka donja ili gornja instanca – meta-ravan ili
meta-forma – koja bi igrala ulogu njihovog „za-
jedničkog imenitelja”, koja bi ih pomirila, uklopi-
la u višu celinu, pa tako totalizovala. Način da se
u demanovskoj teoriji dekonstrukcije to kaže obič-
no glasi: čitanje, ma koje čitanje svesno retoričkih
uloga teksta, njegove izgradnje kroz razgradnju,
vodi nas problemu nečitljivosti teksta. Pod nečit-
ljivošću u ovom, dekonstruktivnom smislu pono-
vo ne treba podrazumevati slučajeve nejasnosti,
mutnih mesta, nedovršenosti iskaza, neodređenos-
ti, kao što ni pod „pogrešnim čitanjem” nije treba-
lo razumeti tzv. obične slučajeve promašenog tu-
mačenja, već izvesnu ravan na kojoj se uviđa da su
značenjske sile u književnom tekstu tako raspore-
đene da otvaraju tekst za više razumevanja (više i
u smislu „još” i u smislu „nekoliko”) a da tim ot-
varanjem sprečavaju njegovu totalizaciju – dakle,
njegovo zatvaranje u jedan, konačan, celovit kor-
pus značenja na koji bi se značenjske igre teksta
mogle svesti i izmiriti. U rečniku strukturalnih
modela, ili teorije sistema, moglo bi se kazati da
demanovska ideja o nečitljivosti predstavlja ono
što ove teorije nazivaju nemogućnošću metain-
stance, indecidabilnošću teorije skupova shodno
onome što je u savremenoj matematičkoj logici
dokazivao Gedel. Drugim rečima, ideja o isprav-
DEKONSTRUKCIJE 57

nosti kao dodatnom merilu dekonstrukcijske her-

meneutike odbacuje mogućnost metajezika kao
konačne instance jezičke istine; metajezik je samo
jedna od ravni, jedno od mesta u topologiji, jedna
od vrsta u tipologiji, ili jedna od vrednosti u prag-
matici govora, bez totalizacijske moći, pre mesto
novog otpočinjanja rada razumevanja nego kraj ili
terminus hermeneutičke igre čitanja. Čitanje je po-
stupak – sinteza percepcije, reprezentacije, apre-
henzije, koprehenzije, refleksije, memorije, reten-
cije, projekcije, ali i zaborava, previda, totalizaci-
ja i redukcija – kojim se tekst otkriva sa raznih sta-
novišta, od kojih nijedno nije konačno – eto još
jedne teorijske formule, pri čemu je ona i formula
teorije dekonstrukcije ukoliko ovoj ne-konačnosti
prizna načelan status otpora čitanju kao konstitu-
tivnom činiocu izgradnje teksta.
Vi se sećate da sam na početku rekao da uko-
liko bi trebalo jednom reči odrediti šta je naum,
osnovna ideja dekonstrukcije, ta reč može glasiti:
dekonstrukcija predstavlja uvid (ili ideju) invenci-
je tamo gde tekst interveniše nekim otporom. Čini
mi se da smo sada sabrali dovoljno razloga za ar-
gument zašto je dekonstrukcija invencija otpora.
Ona je njegovo otkriće, u dvostrukom ili tro-
strukom (pa čak i četvorostrukom) smislu: ona je
otkriće otpora utoliko što se izvestan otpor raskri-
va kao dotad skrivena snaga teksta, ona koja ne
dopušta njegovo jedno, konačno, zatvoreno itd. či-
tanje; ona je otkriće otpora utoliko što je pronala-
ženje otpora kao elementa koji se ranije nije uvi-
đao, koji se otkriva tek čitanjem i kroz čitanje; ona
je otkriće otpora utoliko što se taj otpor, ranije
skriveni ili sada novootkriveni, zadaje kao jedan
od glavnih problema za pitanje svakog čitanja, i,
konačno, ona je, dekonstrukcija, otkriće, invencija
u svim ovim smislovima, jer nju, pre nego neki
Derida ili de Man, omogućuje kao svoj načelan
58 ABC

oblik otpor teksta, njegova konstitucija od razno-

rodnih elemenata, nizova, oblika, vremena, suče-
ljenih sila značenja, smislova koji se u tekstu bes-
krajno prepliću između sebe i koji naša čitanja či-
ne aproksimativnim. Za de Mana dekonstrukcija
stoga nije nešto što po volji, spolja, dodajemo ne-
kom tekstu, već ono što gradi ovaj preplet, tkanje
smisla u oznakama određenim kao tekst.1 Dve su
figure važne za demanovsku teoriju čitanja nečit-
ljivosti, odnosno za problematizaciju čitanja i ot-
pora teksta konačnom čitanju, i kratko ću se zadr-
žati na njima.
Prva figura je figura alegorije. Alegorija pred-
stavlja govor drugim govorom, način da se jedna
misao izrazi drugom. Za razliku od simbola, koji
izraz vezuje za predmet kontinuitetom, organskim
jedinstvom, alegorija je na određen način teorijski
skok: kad god kažemo da neki roman, recimo onaj
iz pera Dostojevskog o prestupu i kažnjavanju
kroz ubistvo zelenašice, predstavlja priču o jed-
nom napoleonovskom monomanu, mi smo se u
tom prenošenju konkretnog u jednu apstraktnu ra-
van poslužili tehnikom alegorije. Alegorizacija le-
ži u osnovu najvećeg dela naših opštih znanja o li-
teraturi, njen je rad suštinski za svako književno
tumačenje, za izgradnju svake teorije, budući da je
reč o prenosu singularnog na univerzalni i apstrak-
tni plan. U slučaju naslova, alegorijski sklop kojim
se Seobe i Druga knjiga Seoba prenose u apstrak-

1 „Dekonstrukcija nije nešto što smo pridodali tekstu,

već ona konstituiše sam tekst. Književni tekst simultano po-
tvrđuje i odriče autoritet vlastitog retoričkog modusa, a na-
šim čitanjem teksta pokušali smo samo da se što više prib-
ližimo istoj strogosti čitaoca koja je potrebna autoru da bi
uopšte napisao rečenicu. Pesničko pisanje je najviši i naj-
složeniji vid dekonstrukcije; ono se može od kritičkog ili
diskursivnog pisma razlikovati po ekonomiji svoje artikula-
cije, ali ne po vrsti.” Allegories of Reading, 17.
DEKONSTRUKCIJE 59

ciju uvek je na delu čim se zapitamo o tome na

kojoj opštoj ravni ovaj iskaz igra ulogu naslova za
jednu situaciju koja se može ponavljati, sukcesi-
jom, od seoba o kojima roman govori, do seoba
naših dana, čim taj ukupan izraz time zamislimo u
sukcesiji smisla i temporalizujemo kao situaciju
neke ponavljajuće istorije. Kažemo: seobe iz tog
naslova upućuju na jednu opštu situaciju jednog
naroda. Alegorizacija ovde nije, još jednom, ale-
gorija samo u uskom, tehničkom smislu, već je po-
stupak čitanja, proces razumevanja, rad govora
kad se jedne reči prenose ili prevode u druge, ap-
straktnije, u sukcesiju i u neku vrstu naracije. Ale-
gorija uvek upućuje na nešto drugo, na ono što joj
je prethodilo; ona uvodi činilac vremena kao pre-
sudan, odnosno – otkriva vreme kao presudno, ne-
svodljivo, neuklonjivo. Alegorizacija u tumačenju
predstavlja postupak sinhronizacije, kontemporal-
nosti, dodavanja vremena – „sa-vremenjivanja” –
kao činioca razumevanja ili čitanja koji se ne mo-
že svesti na identitet istih trenutaka; ako se i može,
iz praktičnih razloga, reći da u alegorijskom govo-
ru čitanja jedno značenje koincidira s drugim, iz
načelnih razloga se mora priznati da instanca vre-
mena drži ova značenja kao različita, obuhvata ih
i održava u toj razlici. Otuda je alegorija srazmer-
no povlašćen oblik razumevanja1, teksta, govora i
čitanja budući da je to oblik u kojem govor opsto-
ji vezan o vreme, tako reći – ni o čemu drugom do
o nekom ranijem govoru koji i sam... i tako dalje.
To je drugi način da se kaže da govor tako zadobi-
ja izvesnu samostalnost, da su tekstovi autonomni,

1 Pored dva središnja poglavlja u delu o Rusou („Alle-

gory” i „Allegory of Reading”) iz Alegorija čitanja, v. i
„The Rhetoric of Temporality”, Interpretation, ed. C. Sing-
leton (Baltimore: Johns Hopkins University Press, 1969).
Ogled je ponovljen u drugom izdanju Slepila i uvida - v.
Blindness and Insight, 187-228.
60 ABC

da je čitanje problem za sebe a ne tek instrument

razumevanja, odnosno da pesništvo ima zakone
koji su samo njemu svojstveni.
Druga važna figura de Manove teorije dekon-
strukcije jeste ironija. Najčešće određenje figure
ironije jeste da je to govoriti jedno, a misliti (zna-
čiti) drugo, pri čemu „poruga putem pohvale, ili
obrnuto” ostaje jedan od njenih užih oblika i zna-
čenja. Zapravo, ironija je govor diskontinuiranog,
distanciranog smisla, značenja koje se okreće od
sebe i ustaje protiv sebe, govor koji stoji nasuprot
sebi – ironija može da dâ ton čitavom nekom go-
voru, a ne samo određenom izrazu, i utoliko je pre
topološka, no tipološka vrednost. Ona kao da pod-
razumeva učešće subjekta koji govori, a time i si-
tuacije u kojoj se iskazuje, budući da uključuje
element distance od onog što eksplicitno kaže. F.
Šlegel je ironiju definisao kao „permanentnu para-
basu”1 – parabasa je trenutak u kojem se izvestan
samosvestan pripovedač, ili autor sam, javlja unu-
tar naracije (ili pesnik unutar stiha) kako bi svojim
rečima podvukao – ne realizam ili stvarnost svoje
fikcije – već njenu iluzivnost, virtualnost, fikcio-
nalnost. Ta je parabasa odstupanje, prekršaj, skok
u stranu, u isti mah ka sebi, umetnuti deo koji kao
da nema veze sa tokom govora; Šlegel ironijskoj
parabasi pridaje karakter permanencije, temporal-
ni vid trajnosti utoliko što se smisao celine naruša-
va i što ova razgradnja ostaje da lebdi čak i kad se
autor povuče sa svojom intervencijom i nastavi
prvobitni govor. Ironija je stoga dvostruki govor,
tekst u tekstu protiv teksta, čitanje koje čita sebe
kao drugo ili drukčije, ili čitanje koje trajno sebe
naznačava kao drukčije. Kad između jednog smis-
la našeg primera s naslovom i drugog smisla utvr-

1 Kritische Friedrich-Schlegel-Ausgabe, hrsg. E. Beh-

ler (Paderborn: Schöningh, 1963), Bd. XVIII, 85.
DEKONSTRUKCIJE 61

dimo vezu uzajamne razgradnje, mi ga očito čita-

mo u ironijskom ključu, shodno figuri jedne tem-
poralne intervencije. Drugim rečima, naslov nam
se otkriva kao intervencija drugog, kao dodatno,
čak suprotno značenje od onog što je u prvi mah
izričito rekao; podrazumevanje, smisao koji je os-
tao ispod, učestvuje u izgradnji teksta naslova tako
što mu remeti izričitost, i otvara ga za prenos dru-
gih smislova.1
Verujem da je lako uvideti da su i alegorija i
ironija vezane, kao lice i naličje, za odnos čitanja
i teksta, tj. da se njima imenuju velike figure za
obrte kojima se tekst otkriva čitanju u svojoj ne-
svodljivosti. Takođe nije teško uočiti da su ovakve
figure i alegorije i ironije (kao i mnoge druge koje
de Man razgrađuje), unekoliko generalizovane,
proširene, a ne tek uske „figure misli” ili „figure
govora”, tropi iz tradicionalne retorike. De Manov
cilj nije da umesto klasičnih ili standardnih poj-
mova i kategorija teorije, estetike ili filozofije po-
stavi nove pojmove i kategorije uzete iz retorike,
već da se retorički potencijali u tekstu – a retorič-
nost nekog teksta je ono što u prvom redu čini nje-
govo književno svojstvo, njegovu „literarnost”; taj
smisao je širi od modernog, školskog – pročitaju u
svim učincima koje imaju po značenja teksta, u

1 Uz pomenuti ogled „Retorika temporalnosti”, za de

Manovo određenje ironije v. i „The Concept of Irony”, u:
Aesthetic Ideology, ed. A. Warminski (Minneapolis: Uni-
versity of Minnesota Press, 1996), 163-184. V. i više ogle-
da iz pera različitih autora u zborniku „The Lesson of Paul
de Man”, Yale French Studies, 69 (1985), odnosno u zbor-
niku Rhetoric and Form: Deconstruction at Yale, eds. R. C.
Davis, R. Schleifer (Norman: University of Oklahoma
Press, 1985). O modernom kontekstu teorijske revalorizaci-
je ironije, u kojem de Man zauzima istaknuto, mada ne i
usamljeno mesto, v. Gary J. Handwerk: Irony & Ethics in
Narrative: From Schlegel to Lacan (New Haven: Yale
University Press, 1985).
62 ABC

svim vrednostima koje nose za pragmatiku čitanja.

Jer retorički obrti – tropi – otkrivaju se kao sklo-
povi koji zahvataju sve druge sklopove, pa i one
koji u nekom tekstu ostaju uvezani u mrežu poj-
movne serije, u redovnu logiku smisla. Teškoća s
analizama te vrste nije da se pokaže da neki trop
ume da nadredi značenjem neki pojam, tako da se
ovaj potonji ne može iščupati iz igre teksta a da se
bitno ne ošteti tekst, ili funkcija pojma u tekstu,
već da se dođe do takvog modela tropa koji neće
biti još jedan pojam binarne ili neke druge formal-
ne logike, ostajući vezan, razume se, za tu logiku,
kao i sve što mora za nju biti vezano u području
diskursivnosti, već će se moći razvijati unekoliko
iz sebe, i sam kao ironijska alegorizacija, kao in-
tervencija jedne apstrakcije koja pripada nekom
jedinstvenom, singularnom slučaju. Jer tekstovi
su, poput ljudi, uvek singularni, književni ili pes-
nički tekstovi pogotovo. Ideja de Manove tropolo-
gizacije teorije otuda nosi ime „retoričkog modela
tropa”, što je, veli de Man, takođe ime same litera-
ture.1 To je postojanje, upotreba, ili vrednost tropa
koji nije svodljiv na pojam, koji nije ograničen
konceptualizacijskim poretkom, budući da kao re-
torički model uvek nosi snagu razgradnje ili de-
konstrukcije stabilnih, definitivnih poredaka, uk-
ljučujući tu, razume se, i poredak vlastitog modu-
sa, odnosno subjekta koji bi takvom modusu pri-
padao.2 Unekoliko je reč o nasleđu kantovske pro-
blematike – o poznatom „sudu bez pojma” iz Kri-
tike moći suđenja, tj. o onome što je Kant nazvao

1 Allegories of Reading, 15, 109 („retorički model tro-

pa ili, ako ko više voli tako, književnost kao govor najizriči-
tije zasnovan na retorici”).
2 V. „Autobiography as De-facement”, u de Manovoj
The Rhetoric of Romanticism (New York: Columbia Uni-
versity Press, 1984), 67-81.
DEKONSTRUKCIJE 63

refleksivnim, za razliku od determinativnog suda,

gde se sud donosi shodno singularnosti nekog slu-
čaja, a ne primenom eksternih, već oformljenih
pravila i pojmova na slučaj; refleksivnost retorič-
kog modela tropa leži u njegovoj zasnovanosti na
konkretnom slučaju, konkretnom tekstu ili čitanju,
gde on postiže punu snagu.1
Pitanje koje se postavlja, i koje je de Man
uporno postavljao, sada se tiče modusa znanja o
tim retoričkim porecima, pitanje epistemologije
književnih znanja ili nauka, teorija i istorija. Ako,
naime, neko čitanje, neko razumevanje generali-
zujemo u vrstu apstraktnog, opšteg tumačenja, u
znanje teorijske vrste, kako bismo rekli da je knji-
ževnost ovo ili ono, kako bismo je definisali, i po-
tom tu definiciju predavali, naučavali ili na drugi
način pretvarali u predanje, u tradiciju, prva opas-
nost leži u tome što na osnovu jednog, izdvojenog,
singularnog slučaja teksta od kojeg smo pošli želi-
mo da opišemo književnost u celini, celinu govora
poznatog pod imenom književnost. To je opasnost
sinegdohalnog postupka, opasnost totalizacije.
Ako u drugim oblastima znanje postupa na taj na-
čin, u oblasti književnih izučavanja ovakav postu-
pak nije ni jednostavno legitiman niti jednostavno
ilegitiman: znanje, ma koje znanje, odista je teore-
tizacija singularnog polja, ali u refleksivnom tipu
znanja, onako kako ono zahvata književni materi-
jal, teoretizacija je vazda u opasnosti da zaboravi
na onu totalizacijsku hipotetičnost od koje nužno,
kao znanje, polazi, tj. da zaboravi da je refleksivni
modus teorije uvek vezan za singularno. To je tako
reći inherentno svojstvo, strukturna nemoć teorije
– i svih drugih znanja koje teorija, kao načelan pri-
stup literaturi, određuje: kritike, istorije, pedagogi-

1 „Phenomenality and Materiality in Kant”, „Kant’s

Materialism”, Aesthetic Ideology, 70-90, 119-128.
64 ABC

je – koja od naših znanja čini neku vrstu „perma-

nentne parabase” znanja, a to će reći ironijskog
tipa znanja. Mi uvek imamo posla sa delima, a ni-
kad sa književnošću, odnosno – kroz dela, i kroz
čitanje, imamo posla sa literaturom kao vrstom
govora koja u sebe uključuje i druge govore, pa i
govor našeg čitanja, naših teorija. Jedna teorija li-
terature, ma koja, uvek je konstrukcija čitanja, raz-
nih čitanja, koja i sama ima potrebu za vlastitim
parabasičkim osvetljenjem, sopstvenom ironizaci-
jom, odnosno sopstvenom dekonstrukcijom.1 Ni
dekonstrukcijske teorije književnosti nisu izuzete
iz tog pravila – i one su konstrukcije, ali su te kon-
strukcije utoliko dekonstruktivne ukoliko ovaj iro-
nijski ili refleksivni modus uspevaju da uključe u
sebe kao ono što pokazuje njihovu singularnu, a
ne samo generalnu prirodu. Primedbe koje se stav-
ljaju pojedinim dekonstrukcionistima, da sve tek-
stove svode na logocentričke strukture, na Deridi-
nu tezu, svakako su opravdane ukoliko zapadaju u
redukcionistički model. Stoga je veoma važna de
Manova ideja „dekonstrukcije dekonstrukcije”
(„dekonstrukcije drugog stupnja”, kako on kaže).2
Između jednog načelnog znanja o tome šta nešto
jeste, između filozofskog ili teorijskog znanja o
nečemu i pedagogije ili seminara koji je vazda, u
našem polju, vezan za konkretan tekst, književnost
svojim retoričkim modusima interveniše kao pre-

1 „Ma kako negativno moglo zvučati, dekonstrukcija

implicira mogućnost ponovne izgradnje”. Blindness and
Insight, 140.
2 Allegories of Reading, 18-19. Ova „dekonstrukcija na
drugom stupnju” povezana je s problemom (ne)čitljivosti:
„Paradigma za sve tekstove sastoji se od figure (ili sistema
figura) i njene razgradnje. Ali pošto se taj model ne može
zatvoriti nekim konačnim čitanjem, on, sa svoje strane, pro-
izvodi dodatnu nadređenu figuralnu strukturu koja pripove-
da nečitljivost ranije pripovesti”. Ibid., 205.
DEKONSTRUKCIJE 65

kid, kao rez – de Man će retoriku i definisati kao

rez između filozofije i pedagogije, a književnost
kao diskontinuitet refleksije između singularnog i
univerzalnog – i taj se rez može detektovati.1 Još
jednom, ispravnije je videti ograničenja naših ob-
lasti, nego tačnost naših pristupa, biti pošten pre-
ma činjenicama znanja kojima raspolažemo, a ne
samo prema egzaktnosti podataka koje utvrđuje-
mo.
Mnogo je načina da se ovaj alegorijsko-ironij-
ski modus ugradi u teoriju, u znanje.2 Kod onih
koji su svesni potrebe za tom ugradnjom, kod tzv.
dekonstrukcionista, jedan od načina je da se i tekst
teorije unekoliko oneobiči, učini kvazi-književ-
nim, kako bi zadržao parabasičku vrednost. Otuda
može da zbuni „neobičan” stil u nekom radovima
koji pripadaju dekonstrukciji, pomalo „iskošena”
perspektiva koja takav utisak ostavlja ne samo us-
led toga što drukčiji pravci mišljenja o literaturi
nisu navikli na osobenije pristupe, ili što znanjem
o literaturi još uvek presudno dominiraju njegovi
institucionalni oblici, njeni politički obrasci, pri
čemu su oni pedagoški ili školski najpresudniji
(iako iz škole treba izaći kad se ona završi, prođe
kao sredstvo ili mesto ovladavanja elementarnim
znanjima o nekom polju), već i stoga što su, barem
1 Ibid., 131. Analize u ovom smislu su posebno sprove-
dene - na građi različitih savremenih teorija, od teorije re-
cepcije Jausa do dijaloških modela Bahtina - u knjizi The
Resistance to Theory (Minneapolis: University of Minneso-
ta Press, 1986), kao i u tekstovima iz Estetičke ideologije.
2 Od literature o de Manu pomenimo: Jacques Derrida:
Mémoires – pour Paul de Man (Paris: Galilée, 1988). Rea-
ding de Man Reading, eds. L. Waters, W. Godzich (Min-
neapolis: University of Minnesota Press, 1989). Christo-
pher Norris: Paul de Man: Deconstruction and the Critique
of Aesthetic Ideology (London: Routledge, 1988). Michael
Cebulla: Wahrheit und Authetizität: Zur Entwicklung der
Literaturtheorie Paul de Mans (Stuttgart: M & P, 1992).
66 ABC

kod onih koji praktikuju dekonstrukciju kao čita-

nje, takve perspektive neophodne iz razloga sa-
mog čitanja. Kako čitati naslov Seoba, recimo, ne
može da se uspostavi kao izvesno teorijsko raz-
mišljanje a da ne skrene pažnju i na vlastiti modus
teoretizacije, na sebe, kako bi sebe singularizova-
lo, kako bi vlastiti tekst odvojilo od teksta kojim se
bavi na srazmerno jasan način. Dekonstrukcija ne
pati od iluzije (od koje pate mnogi pristupi) da
svoj tekst tumačenja uspostavlja za tekst pravog
tumačenja onog teksta koji tumači; ona zna da ne
može biti mudrija ili da više zna od teksta dela; de-
konstrukcija ne poučava pisca, onako kako često
rade kritičari, teoretičari, naročito profesori litera-
ture u čijim knjigama ćete suviše često pronaći da
taj i taj tekst znači definitivno to i to, kao da je pi-
sac dela imao u vidu upravo banalnost neke opšte
fraze; suviše često, velim, da bi to bilo slučajno.
Cilj dekonstrukcije nije da nauči čitaoca šta je ko-
načno značenje dela, već da mu otkrije permanen-
tnu nečitljivost teksta, tj. načelnu mogućnost da se
tekst otkriva za razne smislove, razne uglove, raz-
ne druge tekstove i drugačija čitanja. Njen je cilj
da se književnosti približi kroz autorski oblik, a ne
kroz oblik parafraze. Otuda je povezujem sa in-
vencijom, pre nego sa znanjem neke enciklopedi-
je, sa stavom da je ispravnije poći od toga da se ne
zna još dovoljno o nekom tekstu, pre nego sa sta-
vom da se o tekstu zna to i to, i da je to onda sve
što o tekstu treba znati. Ovaj drugi put je put kon-
formističkog dogmatizma, a ne ispitivanja ili in-
vencije.
Da ovakvi pristupi doživljavaju snažne otpore,
postaje razumljivo čim se ima u vidu da insistira-
ju na nesvodljivosti teksta, čitanja, retorike, knji-
ževnosti, znanja ili teorije. Oni su doživljavali
dogmatske otpore u svim sredinama – jer, između
ostalog, stavljaju u pitanje uobičajena shvatanja,
DEKONSTRUKCIJE 67

male ili velike školske teorije, instituciju autorite-

ta, zatvorena znanja. Od svih teorijskih pravaca,
postupaka ili stilova u filozofiji i u literaturi ovog
veka najsnažniji otpor je doživela upravo dekon-
strukcija. Sa strane filozofije, ona je osuđivana za
pokušaj „literatizacije” filozofije, a sa strane lite-
rarnih teorija, ona je odbacivana kao suviše „filo-
zofski” pristup literaturi, jer za izučavanje knji-
ževnosti traži da se postavljaju pitanja bliska filo-
zofiji, uvodeći ideju preispitivanja znanja, a naro-
čito njegovog statusa pouzdanosti u ukupnoj igri
čitanja nekog teksta. Međutim, obe vrste otpora, i
sa strane filozofije, i sa strane literature i njenih
teorija, zapravo su samo oblici u kojima se opire
tekst, ili jezik, i to je važnije nego da li ćemo de-
konstrukciji kao takvoj (u ovom ili onom njenom
obliku, dakle) dati pravo građanstva. Pitanje koje
ona pokreće tiče se otpora teksta da bude sveden
na formule, na znanja ili teorije o sebi kao na de-
finitivne obrasce svog postojanja. To je pitanje is-
pravnosti za područje metodologije, pitanje inven-
cije za područje istraživanja i pisanja, odnosno pi-
tanje odnosa teksta i čitanja, odnosa tekstova kao
čitanja jednih drugim, jednih u drugima, jednih
kroz druge. Iako cilj dekonstrukcije nije da odbaci
postojeća znanja, o čemu sam, verujem, dosta re-
kao, njoj jeste cilj da pitanje invencije postavi kao
prvorazredno, da znanja dovede do inventivnosti i
suprotstavi produktivne prakse čitanja dogmatiz-
mu redukcije. Ukratko, da pitanje smisla teksta,
pisanja, ako hoćete i postojanja, drži otvorenim.
NEČITLJIVOST ovoga
sveta. Sve podvostručuje.

Snažni časovnici
opravdavaju rascepljene sate,
promuklo.

Ti, u samoj dubini svojoj uklješten,

izmičeš se,
za navek.

Paul Celan: Snežni deo, I, 6

 konstrukcije
ABECEDAR POJMOVA I FIGURA
DEKONSTRUKCIJE

ABECEDA. Abeceda ili azbuka se ponekad defi-

niše kao pismo. Ovo tehničko značenje ne treba
brkati sa idejom pisma u dekonstrukciji. + pismo.
ABUSIO. + katahreza.
AFIRMACIJA. Nasuprot negativnom radu dija-
lektičkog pojma kod Hegela (Aufhebung: prevazi-
laženje kroz negiranje negiranog kako bi se ono
zadržalo izdizanjem na viši stupanj), dekonstruk-
cija sebe smatra za pozitivan rad: ona prerađuje i
preuređuje poštujući i potvrđujući nesvodljivu je-
dinstvenost kroz + drugog ili u drugom. Time nas-
toji da pruži + kontekst jedinstvenosti nekog sluča-
ja, kao da on govori iz sebe samog (u svojoj ima-
nenciji); ali ona taj kontekst smatra beskrajno dru-
gim (utoliko „transcendentnim”) u odnosu na slu-
čaj, kako ne bi intervenisala na njega, prisvojila ga
za sebe ili ga podstakla da kaže ono što ona, a ne
on, želi. Tako reći nečujno slušajući, odaziva se
svojim „da” na „da” koje kao poziv upućuje neki
govorni događaj. De Man smatra da dekonstrukci-
ja ništa ne dodaje tekstu, već ostaje u njegovim
granicama, kao sama granica + čitanja teksta. Uto-
liko je afirmacija za dekonstrukciju njeno ograni-
70 ABC

čenje, budući da zavisi od + teksta i njegovog či-

tanja, mada ova konačnost dekonstrukcije počiva
na opštoj crti + iterabilnosti jezika, odnosno + raz-
lici (+ otporu) koju povlači za sobom svako po-
navljanje (svaki + trag) Afirmativne strane dekon-
strukcije – njene invencije, konstrukcije, pojmovi
i figure, njene predaje – beleže zapravo polje njene
imanencije, njeno odazivanje na (kategorijalni)
poziv ispravnosti uz tradicionalni (metodički) im-
perativ tačnosti.
" J. Derrida: „Nombre de oui”, Psyché (Paris: Galilée,
1987); Ulysse gramophone (Paris: Galilée, 1987). P. de
Man: „The Return to Philology”, The Resistance to Theory
(Minneapolis: University of Minnesota Press, 1986).
AKSIOMATIKA. U tehničko-matematičkim nau-
kama aksiom važi za stav koji, kao najviši dokaz,
polaže pravo na transkontingentnu istinitost; kaže
se da se aksiom ne dokazuje, da je tačan nezavis-
no od okolnosti ili konteksta svih aplikacija koji-
ma podleže. Dekonstrukcija, pak, proverava sve
takve apstraktne iskaze polazeći od principa impli-
kacije (umesto aplikacije), odnosno od načela nji-
hove ispravnosti ili opravdanosti. Ona verifikuje
kroz pragmatiku, pre nego klasičnu aksiomatiku.
Znači li to da je aksiom dekonstrukcije ispravnost?
U određenom smislu da: ona se time odaziva na
aksiom aksiomâ (zakon zakonâ) koji se tiče ne-
svodljivosti jednog slučaja na drugi (* afirmaci-
ja), odnosno njihove razlike (+ diferancija, dife-
rencija) koja prethodi identitetu kao njegovo
„svojstvo”. Utoliko je moguće govoriti o dekon-
strukciji u polju nauke (ona je nauka, mada stan-
dardni pojam nauke podleže dekonstrukciji), ali je
to nedovoljno, budući da uz naučno merilo tačno-
sti ona zahteva i invencijsko merilo ispravnosti –
ono koje se tiče razlike ili drugojačnosti. Dekon-
strukcija se takođe može svesti na + metod, iako
metod (skup postupaka koji se, slično aksiomu,
DEKONSTRUKCIJE 71

može ponoviti nezavisno od okolnosti, subjekta,

konteksta) predstavlja samo poziv na dekonstruk-
ciju; on zahteva vlastito preinačenje kako bi se sa-
obrazio slučaju koji se proučava (tzv. činjeničnoj
datosti). Uopšte uzev, ako se nauka teorijski defi-
niše kao sistem (hijerarhizovan skup) aksioma i
metoda, dekonstrukcija potvrđuje ovu sistematič-
nost saznanja, ali ne ostaje na granicama sistema:
njoj je činjenica odveć važna da ne bi prema ak-
siomima postupala kao što postupa prema metodi-
ma (i obratno), tj. da bi pokazala da je činjenica
vrsta konstrukcije čiji je smisao moguće otkriti tek
u širim pragmatičkim sklopovima kojima itekako
pripada sve ono što tradicionalni, „pozitivni” (up-
ravo aksiomatsko-metodski) pojam nauke nastoji
da skloni na rub (dakle i kontingencije, okolnosti,
subjekt, kontekst itd.). + epistemologija.
ALEGORIJA. *. „Abcde...”, str. 58-60.
ALTERACIJA. + diferancija, diferencija, + itera-
bilnost, + premeštanje.
APORIJA. Aporija je oblik očuvanja smisla, nje-
govo + premeštanje i * alteracija koja ne dopušta
semantičku totalizaciju ili univoknost (+ znače-
nje). Ako je smisao smisla u ispitivanju, barem su
tri vida kojima se pitanje opire poništenju (pa bilo
to poništenje dato i odgovorom). Ti vidovi ili lica
pitanja jesu – problem, dilema, aporija. Za otvore-
nu paradigmu (+ epistemologija) problem bi mo-
gao da zameni pojam odgovora, kako bi se saču-
vala upitnost, tj. veza pitanja s + drugim. Problem
jeste zadatak koji traži rešenje, teškoća koja traži
obrt, pitanje u potrazi za odgovorom, ali je prob-
lem i zaštita („štitnik”), pre svega zaštita pitanja
od zatvaranja u samo jedan odgovor. Pitanje živi u
problemu, jer problem predstavlja plan njegovog
istraživanja, otvaranja, iznalaženja ili + invencije.
Za Kanta su ideje („regulativni pojmovi”, refleksi-
72 ABC

je) suštinski vezane za probleme; u dekonstrukciji

bi se moglo reći da su problemi sva valjano po-
stavljena pitanja koja izmiču jednom odgovoru
tako da traju kroz invencije. Dok su problemi ideje
pitanja, dileme su učinci problema, kolebanja u
odgovoru tako da se on može dati na više načina,
kako se ne bi izbrisalo pitanje. Kao silogizmi hi-
potetičke i disjunktivne premise, dileme predstav-
ljaju unutrašnju granicu logike; na putu dekon-
strukcije one su afirmacija pitanja koje preostaje i
potvrđuje se za valjano postavljen problem. Na-
kon što se uvidelo da nijedan od datih odgovora
nije moguć kao konačan – pošto se put suda pro-
šao do kraja, vraćamo se na početak kojim je put
otvoren da bismo pošli iznova. Dileme su stoga
ono što umnožava mogućnost odgovora, iako su u
isti mah i uvidi u njihove „nemoguće mogućnos-
ti”, kolebanja u odnosu istog i drugog. Za dekon-
strukciju logike, treći vid pitanja, aporija, pred-
stavlja najveći izazov. Aporija je put kojim se ne
može proći (problem koji ostaje pitanje i posle
svih odgovora, dilema koja raste u trilemu ili poli-
lemu pokazujući nemogućnost mogućnosti reše-
nja), neprolaznost ili neprohodnost, otuda i nedo-
umica. Ali je to nedoumica u kojoj možemo steći
najveći broj uvida i najviše mogućne ideje samo
ukoliko uspemo da se održimo u njoj i ne poseg-
nemo za „bržim”, „jednostavnijim” rešenjem. Za
dekonstrukciju je aporija pozitivna figura (za raz-
liku od ranijih mehanizama logike, bilo formalnih,
bilo transcendentalnih, bilo dijalektičkih), a najve-
ći problem – kako se održati unutar aporije i isku-
šati svu moć njenih višestrukih mogućnosti – de-
konstrukcija pronalazi u dilemi same razlike (+ di-
ferancija, diferencija), odnosno u zameni bilo uni-
voknih (1 značenje) bilo ambivalentnih (1 +/- 1)
bilo polisemičnih (1 + 1 + 1) figura (kao još uvek
+ binarnih opozicija) + diseminacijom razlike ili
DEKONSTRUKCIJE 73

uvidom u nesvodljivost + teksta i + čitanja. Može

se reći da iz ugla dekonstrukcije književnost pred-
stavlja problem za dileme semantičkog reda po-
moću kojeg ona iskušava vlastite teorijske aporije.
" P. de Man: Allegories of Reading (New Haven: Yale
University Press, 1979). J. Derrida: Apories (Paris: Galilée,
1996).
BINARNE OPOZICIJE. Binarne opozicije jesu naj-
svedeniji izraz za + razliku, mesto gde se ona uk-
lanja kao + otpor i prenosi u suprotstavljene termi-
ne kako bi se očuvao neki razlikom ugrožen iden-
titet. Svaku je razliku moguće alegorizovati ili
dramatizovati u kontradikciju (kad se terminima,
uprošćavanjem njihovih svojstava, izoštre rubovi
tako da se ogoljeno sučele jedni s drugim), ali je to
već kontradiktoran način postupanja s razlikom,
jer se time ona pretvara u nešto drugo od sebe, u
jedan od oblika identiteta (obično udvajanjem na
pozitivan i negativan vid). Ipak, postoje binarne
opozicije koje su produktivne, na kojima počivaju
čitave pragmatike (od svakodnevnog razlikovanja
dana i noći do kompjutera); no, zaobilazeći al-
ternativu istinitog i lažnog, one ostaju idealne she-
me (ni u matematici 0 i 1 nisu realne, već idealne
vrednosti). Pokušaj da se jezici teorijski formali-
zuju i redukuju na binarne odlike (glas/pismo,
plan sadržaja/plan izraza, gramatika/retorika, oz-
načitelj/označeno, monolog/dijalog itd.) uspevali
su samo kada su izražavali potrebe neke pragmati-
ke, ali ne i teorije – metajezičke forme moraju biti
ne samo složenije od suprotstavljenih parova, već
je svaki metajezik praktična derivacija iz onoga
što bi potom trebalo sam da obuhvati. Najzad, par
pragmatika/teorija za dekonstrukciju nije opozi-
tan; suviše je prelaza, releja, međusobnih + hijaza-
ma između njih da bi se binarne transformacije
mogle prihvatiti drukčije doli kao operacioni, a ti-
me i problematski (* aporija) pojmovi. Od svih
74 ABC

binarnih opozicija, dekonstrukcija za najosnovnije

uzima one koje (se) zasnivaju (na) par(u) pri-
sutno/odsutno, glas/pismo, unutrašnje/spoljašnje,
središnje/rubno, gramatičko/retoričko, ne samo
stoga što nisu posredi neutralni parovi (nego sas-
vim delatne hijerarhije), već i stoga što oblikuju
čitave sistemske celine, odnosno „jezičke igre”
(Sprachspiele u Vitgenštajnovom smislu) zarad
zamenjivanja invencijskog reduktivnim. Ako bi se
na prvi pogled reklo da dekonstrukcija ima zada-
tak da revalorizuje potisnuti član u binarnim sup-
rotnostima metafizike (pa stoga naglašava + pismo
nasuprot glasu, retoričko nasuprot konceptual-
nom, logičkom ili gramatičkom i sl.), valja odmah
dodati da ona to ne čini zato da bi samo preokre-
nula + vrednosti, već preokreće vrednosti kako bi
se premestio čitav sistem koji sprečava + invenci-
ju. Nije cilj jednu binarnu opoziciju zameniti dru-
gom, još manje ukinuti je ili proglasiti nevažnom
ili nepostojećom (opozicije će postojati i nakon to-
ga, razume se), već preko preokreta vrednosti ra-
zumeti kako i gde su one blokirale stvaranje novih
razlika, pluralizaciju sveta, poricanje života: uk-
ratko, gde je i čime sve jedna metafizička binar-
nost sprečavala događaj stvaranja, rađanje novog.
Služeći se i sama zatečenim binarnim opozicijama
(glas/pismo itd.), dekonstrukcija nastoji da ih pre-
obrazi ili raz(g)radi u složenije sinteze razlika.
" G. Deleuze: Logique du sens (Paris: Minuit, 1969).
J. Derrida: Positions (Paris: Minuit, 1972). J.-F. Lyotard: Le
différend. (Paris: Minuit, 1983).
DEKONSTRUKCIJA KAO ISTORIJA. U istorijskom
ispitivanju imamo posla s događajem, s nekim slu-
čajem čije postanje treba da razjasnimo. Šta čini
da neki slučaj postaje (da nastane, da se razvije, da
se završi), gde su mu granice, šta prisvaja za sebe
i u čemu nestaje? Jedan slučaj se definiše određe-
nim vremenom i mestom, oblicima i pravilom: do-
DEKONSTRUKCIJE 75

godio se tu, tada, time i tako. To ga čini bliskim

priči – njima su zajednički pojam hronotopa i figu-
re lica i zapleta – pa je istorija uvek pogodna za
određene naratološke analize (+ fabula), ne otuda
što istoričar nužno pripoveda onako kako se to čini
s pričama (postoje različita istorijska pisma, razni
njeni „metodi”, već prema ideji događaja koju is-
toričar ili njegova škola imaju u vidu), već stoga
što se događaj obrazuje za slučaj tek kroz diskurs,
kroz govor, kroz tekst. Ili kroz misao jezika: mi
smo čitaoci slučaja uvek kad imamo posla s ne-
kom istorijom čiju povest ispitujemo. Istorija po-
čiva na barem dve iluzije: da je moguće iskazati
događaj onako kako se zbio – tj. da je uopšte mo-
gućna perspektiva svedočenja – i da je govor u
suštini indiferentan prema slučaju koji nam preno-
si. Na obe se gradi tzv. istorijski objektivizam,
predstava da istoričar nije učesnik, već puki pos-
matrač. Ali strogo govoreći, to nije nikada moguće
u čistom vidu: događaj kao činjenica postoji tek
kao rezultat interpretacije, a ne pre nje, svedok je
mnogo više učesnik prenošenja nego što mu na-
vodno neutralna uloga (ili njegovo odsustvo iz ne-
posrednog zbivanja) govori, svedočenje (kao ne-
posredno očitavanja prisustva u prisutnom) podle-
že svim paralogijama ili paradoksima metafizike
prezencije. Još je manje jezik indiferentan, jer se
slučaj – kao „predmet” istorijskog zanimanja – u
pravom smislu izgrađuje tek kroz govor, i gradi sa
događajem (onim što se zbivalo) odnos naknadnog
teksta: otuda isti događaj može biti slučaj za razli-
čite istorije (i njihove interpretacije), s pomeranji-
ma i premeštanjima koja se moraju uzeti u obzir
kao ono što je bitno, a ne sekundarno ili redukti-
bilno za posao istorije. Kad god interpretira (pa bi-
lo to i pod vidom tzv. objektivnog, „pukog” bele-
ženja), istoričar reinterpretira (počev od selekcije
detalja i njihove hijerarhizacije, preko određivanja
76 ABC

granicâ slučaja, pa do veza – odsutnih ili prisutnih

– s drugim slučajevima). Jedno zbivanje u istoriji
je već u sebi interpretacija i reinterpretacija (svo-
jih učesnika, svojih mesta i vremena, svojih pravi-
la), odnosno već je u sebi izgrađeno kao izvestan
+ tekst. Istorijski tekst događaja ne mora biti ver-
balan, on se čak može opirati neposrednoj ili po-
srednoj verbalizaciji, i mada se u ovom otporu tra-
že specifičnosti samog istorijskog zbivanja, taj je
+ otpor takođe tekstualne naravi: on se odvija u
skladu s nekim + premeštanjem koje ostaje kao
izazov za + tumačenje i + vrednovanje. Da li prob-
lemi postaju komplikovaniji kad imamo posla sa
istorijom tekstova (u običnom značenju), sa istori-
jom filozofije ili istorijom pesništva? Da, ukoliko
nam ovaj neposredniji pojam teksta zakloni ili pri-
krije onaj posredniji i važniji pojam slučaja u ko-
jem događaj s govorom igra igru odbijanja i pri-
vlačenja, otpora i premeštanja. Filozofska istorija
pokazuje filozofiju i kao mirovanje pozicijâ i kao
dinamiku promenâ, kao odnose moći, zamena, ra-
zumevanja i nerazumevanja; istorija neke teorije
nije samo povest njenog interpretativnog uspeha,
nego i neuspeha, onog što razume, što je pogrešno
razumela, što je odbila da razume, ili što nije ni
mogla razumeti. U oblasti istorije književnosti, pe-
riodizacijske i genealoške sheme su tekstovi koji-
ma književni istoričari nastoje da obuhvate druge
tekstove, pa između te dve vrste pisma nastaju su-
čeljavanja (čas pesnički tekst podržava periodiza-
cijski, čas mu se opire, čas je prema njemu ravno-
dušan, što istoričara najviše zbunjuje). Sama mo-
gućnost da se + vreme može ispitivati po odsečci-
ma, da se mogu ustanoviti vremenski horizonti ili
perspektive, koji se čas udaljuju a čas približavaju
(sve do „stapanja”), predstavlja veliku igru teksta
u kojoj on ume da sebi gradi vazda drukčije čitao-
ce, istorijske subjekte, objekte, hijerarhije i pravi-
DEKONSTRUKCIJE 77

la. Pozitivistička simplifikacija čitaoca jednog is-

torijskog slučaja koja subjekt pretumačuje u neu-
tralnog posmatrača takođe je fikcionalizacija koja
ne želi da prizna svoje fikcije kako bi uspostavila
moć nad realnim (nudeći istinu o prošlom ona za-
pravo traži dominaciju nad sadašnjim, najčešće
shodno nekoj teleološkoj shemi kojoj se istorija
direktno suprotstavlja). Kad god imamo posla sa
slučajem mi smo istoričari sa više lica, čitaoci ko-
ji u igru ispitivanja uvode mnogo subjekata (sub-
jekte imaginacije kao i subjekte memorije, subjek-
te posmatranja, a to znači + teorije – subjekte na-
racije, sve do subjekata nesvesnog i pola). Za de-
konstrukcijsku istoriju ova mnoštvenost je još jed-
no ime nesvodljivosti; događaj kao slučaj pokazu-
je nesvodljivost na ma koje čitanje koje mu ispo-
stavljamo za ogledalo (za istinu), budući da figura
ogledala vazda čuva u sebi jednu neprozirnost
kroz sve što vraća i daje da se vidi u liku drugog.
" J. Derrida: „Demeure: Fiction et témoignage”, Pas-
sions de la littérature (Paris: Galilée, 1996). P. de Man:
„Literary History and Literary Modernity”, Blindness and
Insight (Minneapolis: University of Minnesota Press,
1983); Allegories of Reading (New Haven: Yale University
Press, 1979); The Rhetoric of Romanticism (New York: Co-
lumbia University Press, 1984). H. Bloom: The Anxiety of
Influence (New York: Oxford University Press, 1973); Map
of Misreading (New York: Oxford University Press, 1975).
G. Hartman: Criticism in the Wilderness (New Haven: Yale
University Press, 1980). S. W. Melville: Philosophy Beside
Itself: On Deconstruction and Modernism (Minneapolis:
University of Minnesota Press, 1986).
DEKONSTRUKCIJA KAO KRITIKA. Kritika je od-
nos dve instance vremena: epohe i krize. Epoha
(epoc») je razdoblje između dve krize, period u
kojem izgleda da su stvari stabilne, da ne moraju
podleći novoj proceni; utoliko je ona uzdržavanje
od suda, njegovo stavljanje u stranu, kao da je on
već rešen. Kriza (kr…sij) je trenutak u kojem je
sud poljuljan u temelju, kad se mora doneti nov,
78 ABC

čas odluke. Čini se da je kritika bliža ovom poto-

njem, instanci krize, ali ta etimološka bliskost je
varka: kritika je takođe stvar epohe. Periodi stabil-
nosti, nepokretnosti datih vrednosnih hijerarhija,
vremena u kojima vladaju postavljeni standardi i
kanoni takođe su razdoblja suda: tada se pojedi-
načni slučajevi podvode pod generalne tendencije
kako bi ih ojačali (ili bivaju isključivani iz tih to-
kova, da ih ne bi oslabili). Kritika je uvek volja za
moć, naročito u svojim kanonskim vidovima. Ka-
noni otuda nikad ne doživljavaju pravi krah – iako
otpor koji pokazuju dela koja se ne uklapaju, dela
čija nesvodljivost ustaje protiv standarda, može
biti akumulisan, kao u trenucama avangardnih ili
prevratničkih pokreta, kanoni ostaju, makar stav-
ljeni privremeno na stranu. Oni počivaju na odre-
đenim delima, jer su volja tih dela; ono što u tre-
nucima krize vrednosnih sistema izgleda kao haos
brzo se pokazuje kao volja za novim kanonom, za
novim poretkom. Kanoni se mogu menjati i usled
tzv. spoljnjih razloga, jer su i oni deo drugih sklo-
pova, širih sistema, a to iz ugla volje samih dela
može izgledati kao nerazumljiva slučajnost. Kriti-
ka ima zadatak da volju dela za moć (za vrednost
njene nesvodljivosti) pretvori u aksiološko pravi-
lo: u času kad donosi sud, ona iskazuje sve crte
jedne krize, budući da svedoči o * aporiji odluči-
vanja: ukoliko bi samo htela da uklopi delo u stan-
dard, ona bi odrekla singularnost, i za račun opštih
vrednosti odrekla njegovu volju za vrednost; uko-
liko bi mu samo potvrdila nesvodljivost, standard-
ne ili drukčije vrednosti bi reagovale odbijanjem.
Otuda je ona u isti mah čas slabosti (čas prema de-
lu, čas prema kanonu), odnosno snage (čas potvr-
đujući delo, čas potvrđujući kanon). Budući da i
kanon može biti delo (čak čitavih pokolenja, kako
često biva), dekonstrukcijska kritika nema naroči-
te potrebe za ikonoklastičkim, antitradicijskim
DEKONSTRUKCIJE 79

prevratima, jer je svako novo delo, svaka invenci-

ja, već izvestan prevrat u vrednostima. Njen bi za-
datak pre bio da potvrdi međusobne razlike, nagla-
si moguće bliskosti i otvori polje u kojem kanon i
delo jedno na drugo deluju kroz procese uzajam-
nog + vrednovanja. Kao deo predaje, kritika igra
za tradiciju odveć važnu ulogu da bi zaboravila da
i njena neprekidna pobuna protiv tradicije pred-
stavlja jednu od moći same predaje. Ali budući da
predaja ima potrebe za časom odluke, kritika ta-
kođe zna da ona ne pripada kanonima tradicije,
već da je obavezna ideji invencije. Kritika tako do-
speva i sama u stanje krize, ali je to njena tako reći
trajna odlika, njena vlastita epoha.
" Deconstruction and Criticism (New York: Seabury,
1979). V. B. Leitch: Deconstructive Criticism: An Advan-
ced Introduction (New York: Columbia University Press,
1983). The Yale Critics: Deconstruction in America, eds. J.
Arac, W. Godzich, W. Martin (Minneapolis: University of
Minnesota Press, 1983). J. Hillis Miller: „The Critic as
Host”, Critical Inquiry, 3 (1977).
DEKONSTRUKCIJA KAO POETIKA. U početku, po-
etika je bila dvostruka reč: označavala je i ono što
se pravi („pesništvo”) i sam događaj pravljenja
(„pevanje”). Za filozofiju kao metafiziku prisustva
ta je ambivalencija bila odvajkada nepodnošljiva:
„između filozofije i pesništva (poihtikÍ) ima jed-
na stara nesuglasica”, kaže Platonov Sokrat u Dr-
žavi (607b). To je spor (diafor¦) ne samo između
pesništva-proizvoda, već i pesništva-proizvođe-
nja, i filozofije. Na jednoj strani „poetika” ima
prema istini (onakvoj do kakve drži filozofski
naum) odnos igre: može joj, ali ne mora biti verna.
Njen govor ne samo da ume da bude neodređen,
već i neodredljiv; ona ume da sa retorikom gradi
bolje veze nego s logikom. Itd. Na drugoj strani,
ona kao da ovu igru sa „spoljašnjim” i (prema filo-
zofiji) stabilnim vrednostima povlači u sebe: pes-
ništvo je dvosmisleno ne samo prema + drugom,
80 ABC

već i prema sebi, budući da ono ume itekako da za

sebe zadrži i istinu, čak i u obliku njene određeno-
sti (onako kako to hoće filozofija). Ukratko, „po-
etika” se prema drugom vlada kao prema sebi, a
prema sebi kao prema drugom. Optužujući je zbog
njene igre, Sokrat joj na svoj način izriče pohvalu
(u ironiji koja je i sama dvostruka, jer ovu „lepu”
pojavu proteruje iz svoje „lepe” države, kalipoli-
sa), ali je njihov odnos više nego ironijski. Nazi-
vajući njihov odnos „dijaforom”, Sokrat imenuje
jedan nerazrešiv spor, raskol ili parnicu, „razlaz”,
izmicanje ili izmeštanje, razlikovanje koje ide
skoro do nestajanja: ovaj bogat grčki izraz i sam je
„dijaforičan”. Zapravo, filozofija teško da može
da nađe ime za tako od sebe korenito drukčiju po-
javu kakvo je pesništvo, a da i sama ne zapadne,
za vreme dok pokušava da iskaže suštinu nesvod-
ljivosti, u modus nerazrešivosti. To je za filozofiju
(i njen modus teorije) jedva podnošljivo: ona sama
biva izmeštena čim progovori o pevanju. Ovo je
neophodno reći da bi se razumeo smisao poetike u
modernom značenju, kao teorije (kao genealogije
i kao genologije) o tome kako se stvara pesničko
delo (mada izraz označava postajanje, „pravlje-
nje” svakog oblika dela, a ne samo pesničkog u
užem smislu). Da bi se, u modernom dobu nauč-
nog tipa racionalnosti, ustrojila kao teorijski go-
vor, poetika najčešće pribegava genetičkim obras-
cima, funkcijama subjekta-autora („duha”, „geni-
ja”) koji proizvodi tako reći s onu stranu racional-
nosti („nadahnuto”, „entuzijazmom”, kroz „ne-
svesno”), ali sledeći određena pravila bilo „ukusa”
(tradicije vrednosti) bilo „roda” (+ žanra). Ona
kombinuje ideje obrasca i funkcije, kao kod Ari-
stotela (čija je Poetika već genetička kako bi poka-
zala funkcije pesništva) ili ruskih formalista (koja
je prešla put od genetičnosti postupaka do jakob-
sonovske usavršene verzije lingvističkog funkcio-
DEKONSTRUKCIJE 81

nalizma). Tako, uprkos a-racionalnosti (tj. nesvod-

ljivosti) dela, sama poetika kao teorijska ili istorij-
ska disciplina za sebe zadržava racionalnost
(svodljivost). Govoreći o tzv. imanentnoj ili impli-
citnoj poetici autora ili dela, moderna teorija nas-
toji da prevede i na svoj jezik prenese ono što is-
kaz teksta nagoveštava kao istinu svoje tvorbe; ali
takvi iskazi mogu biti varljivi, tekst često može, na
mestima gde navodno progovara o sebi, da sebe
zataji, skrije, maskira ili čitaoca sasvim zavede u
stranu. To ne mora biti razlog da dekonstrukcijska
poetika odbaci ove * binarne opozicije (imanent-
no – transcendentno, implicitno – eksplicitno, la-
tentno – manifestno itd.), ukoliko joj je poznata
ova suštinska igra teksta sa istinom, istinom dru-
gog i istinom o sebi kao o drugom, pa i samom
suštinom. Postoji li otuda izvesna objektivna po-
etika koja bi bila i dekonstrukcijska? Postoji, u
meri u kojoj tekst dopušta da bude premešten na
status objekta, odnosno ne postoji ukoliko bi se sa-
mo ovaj njegov status (između mnogih drugih)
uzeo kao jedini. Svoju srazmernu objektivnost (u
smislu ostvarenja određenog stupnja istinitosti),
dekonstrukcijska poetika postiže poštovanjem vla-
stitog ograničenja: ona može da o tekstu tvrdi sa-
mo ono što tekst dopušta. Strukturne, semantičke,
logičko-gramatičke i retoričke granice teksta jesu
i granice njegove poetike. Delo u sebi nosi pravila
svoje tvorbe, ali ta pravila sa sobom i odnosi. Po-
kušaj da se nekim drugim delom ili tekstom (+ tu-
mačenjem u drukčijem kodu) zameni tekst dela
unapred je osuđen na neuspeh ukoliko računa na
potpunost, na totalizacijsko zasićenje, budući da
ne uzima u obzir + otpor kao jedan od dva suštin-
ska činioca svake tvorbe. Da li to znači da od onog
što se opire razumevanju treba odustati? Svakako
da ne. Uostalom, jedino ono što se opire razume-
vanju jeste vredno napora razumevanja. Poetika
82 ABC

postiže uspehe ukoliko poznaje svoje granice,

ukoliko uspeva da osvetli vlastitu poetiku + čita-
nja. Ti su uspesi srazmerni ovom (samo)rasvetlje-
nju granicâ, a obrnuto srazmerni totalizacijama ili
proširenjima u teorijskim ključu (zato je poetika,
uprkos svim sličnostima, bitno različita od + teo-
rije); ona tada zapada u zaslepljenost u pogledu
svojih predmeta, načina pristupanja i zadatka. Jer
njen je zadatak genealoški, ali je ta + genealogija
heterološka (uvek je problem objasniti kako iz ne-
čega drukčijeg, koje se ponekad pokazuje i kao
„ništa”, nastaje nešto novo), pošto invenciji pripa-
da svojstvo razlike i nesvodljivosti kao sama sušti-
na svakog proizvođenja, pravljenja ili stvaranja.
" M. Blanchot: L’entretien infini (Paris: Galimard,
1969). S. Felman: La folie et la chose littéraire (Paris:
Seuil, 1978). P. Lacoue-Labarthe: L’imitation des Moder-
nes (Paris: Galilée, 1986). G. Hartman: Saving the Text:
Literature/Derrida/Philosophy (Baltimore: Johns Hopkins
University Press, 1981).
DEKONSTRUKCIJA KAO TEORIJA. Teorija je od
prvobitnog posmatranja postala uviđanje, sticanje
+ uvida trajne ili opšte vrste. Za razliku od istorije
koja se bavi distinkcijom i interpretacijom, kritike
koja ima posla sa sudovima i vrednostima, poetike
koja barata funkcijama i obrascima, teorija se služi
metodima i kategorijama. Ma koliko neki + metod
bio podešen prema predmetu i tako vezan za nje-
gov osoben slučaj, on uvek poseduje jedan plan
opštosti koji ga čini prenosivim i na druga polja;
odnosno, možda tačnije, metod nije ništa drugo do
plan opštosti do kojeg se može dovesti neki slučaj
kako bi se pokazao u kategorijalnom svojstvu. Po-
čev od Dekartove Besede o metodi (1636), pa do
savremenih transmetodologija, kategorije su sa-
stavni deo svakog metoda, njegova imenentna gra-
đa. Bilo da su to razlučivost i jasnost („distincto et
claro”), bilo da je reč o Kantovoj tablici kategori-
ja (kvantitet, kvalitet, relacija, modalitet u okviri-
DEKONSTRUKCIJE 83

ma jedne arhitektonike potencija, facultatis), kate-

gorije su najopštije klase kao pojmovni ekvivalen-
ti za egzistenciju slučaja u njegovoj idealnoj ili
nužnoj predmetnosti – utoliko su one oblici do ko-
jih se um može dovesti samo idući „pravim pu-
tem” (što je izvorno značenje „metoda”). Povezu-
jući kategorijalnost nekog problema sa metodološ-
kom perspektivom, teorija se svakako razlikuje od
drugih bliskih disciplina (od nauke u raznim vido-
vima, od kritike, poetike ili istorije), jer sledi put
izvesne vektorizacije ili transcendencije: u teoriji
nije cilj poštovati jedinstvenost dela, već samo či-
tave kategorije (klase) dela. Teorija najviše trpi
kad je zamene za ove druge discipline, budući da
joj se tada nameću zadaci koji nisu njeni (zadaci
funkcija ili obrazaca, sudova ili vrednosti, distink-
cija ili reinterpretacija), a na koje ona može da od-
govori samo posredno. Posao teorije se tiče opštih
uslova i opštih pristupa, a posao dekonstrukcijski
zamišljenih teorija sastojao bi se od rasvetljenja
uslova i pristupa opštosti, što će reći i vlastitim og-
raničenjima. Uvek na granici između svog pred-
meta (metodskih opštih uslova i pristupa) i sebe
kao predmeta (uslova i pristupa opštem kao kate-
gorijalnom problemu), teorija ostavlja utisak da se
previše bavi sobom; ali to je naprosto nužan deo
nje same, koji se ne može ukloniti a da se ona ne
pretvori u neku od pomoćnih, u odnosu na nju
uvek pragmatičkih disciplina. Kako odnos između
ove dve sfere, metodološke i kategorijalne, može
biti uvek iznova različit, već prema idejama koje
dobija za svoj rad spolja, od klase kojoj pristupa u
međusobnim opštostima, teorijâ ima više, zapravo
neograničeno mnogo. Svaki put kad se poštuje
osobenost jedne od ravni, mora se iznova formuli-
sati njihov odnos u terminima kategorije i metoda.
Ali kako ova osobenost imanencije za teoriju
predstavlja predmet koji se mora transcendirati,
84 ABC

generalizovati i objasniti u svojoj univerzalnosti,

moglo bi se reći da postoji jedna teorija, takva koja
uvek iznova (invencijski) remodelira samu sebe,
pokazujući nam najraznija lica. U idealnom smis-
lu, o teoriji bi se moglo govoriti kao o konstrukci-
ji metode postavljene na nivo univerzalne katego-
rije, ali taj idealni smisao neprestano biva raz-
građivan pragmatikom samog teorijskog teksta
koja ga sprečava da dosegne ovaj nivo. Njen ideal-
ni smisao bila bi matema (apstraktna formula kad-
ra da sobom obuhvati svaki sadržaj), koja bi sebe
zasnovala s onu stranu svake empirije. Ali takva
metateorija ne postoji: kao što je za univerzalizam
Dekartove metode potreban transcendentalni (i
stoga radikalno spoljašnji, radikalno + drugi) ga-
rant, tako je preduslov („uslov mogućnosti”) Kan-
tovih kategorija pluralizam različitih i nesvodlji-
vih (jednih drugima spoljašnjih i heterogenih) mo-
ći, koje moraju paziti na međusobne granice. U
meri u kojoj se dekonstrukcija može formulisati
kao teorija, ona važi i kao metod; ali ona nije ni
teorija (ne barem jedna), jer se njena ideja može
obrazovati na mnogo načina, kao što nije ni metod
(čist formalni, univerzalni, mehanički obrazac),
jer ono što dekonstrukcija može tvrditi o nekom
tekstu ili slučaju biva unapred uslovljeno i ograni-
čeno tim tekstom ili slučajem. Zato su i njene kate-
gorije stvar za invenciju, uvek drukčiju, shodno
slučaju kojim se bavi, a njeni metodi oni koji naj-
uspešnije razrađuju univerzalnost tako postavlje-
nih kategorija kako bi potvrdili nesvodljivost tek-
sta i razgradili svoje metodske identitete.
" P. de Man: The Resistance to Theory (Minneapolis:
University of Minnesota Press, 1986). J. Derrida: „La
langue et le discours de la méthode”, Recherches sur la phi-
losophie et le language, 3 (Grenoble, 1983).
DIFERANCIJA, DIFERENCIJA. Diferancija (la dif-
férance, „rAzlika”, „razluka”) predstavlja Deridin
DEKONSTRUKCIJE 85

neologizam: to je različitost-razlučivost koja ima

za učinak + razliku ili razlikovanje, diferenciju. Ia-
ko se isto izgovara, neologizam duguje svoj izraz
pismu (a umesto e), kako bi naglasio nesvodljivost
pisma i glasa, teksta i izgovora, razlike od onog
što razlikuje. Diferancija (od différer, razlikovati,
razlučiti; odložiti, odgoditi) označava reciprocitet
u jeziku, pojavu da u njemu kao sistemu nema po-
zitivnih termina, već samo razlika (znak postaje
odredljiv tek u razlici prema drugim znacima; isto
važi za značenje). Ali ona naglašava i razlikovan-
je u vremenu, nepoklapanje pojave sa sobom, nje-
no pojavljivanje pre ili kasnije, unutar određenog
sklopa, nikad u punom prisustvu, pojavu kao odla-
ganje, kao temporalno premeštanje. Izraz je une-
koliko ključni za otpor logici identiteta, logosu
prisustva, ali je teško reći da je osnovni pojam De-
ridine dekonstrukcije, utoliko što je taj izraz ne-
svodljiv na pojam, ili na osnovu. Mada diferanci-
ja predstavlja ono što u razlikama pokreće razliku,
ona pre čini nego što osniva razlučivanje, pokreće
ga a ne zaustavlja – ona bi bila čista razlika kad bi
razlika mogla biti čista, i pre je + trag samog poj-
ma ili osnove razlike. Diferencija se stoga oslanja
na diferanciju, na samorazlikovanje koje ne zaus-
tavlja nijedno ime („to nije pojam, niti ime”, veli
Derida). Reč je o načinu na koji Deridina dekon-
strukcija preuzima metafizički motiv razlike, pre
svega na tragu Hajdegerove ontološke razlike iz-
među Bića i bivajućeg, nastojeći da ontološku
problematiku prenese na teme jezika i vremena.
" J. Derrida: „La différance”, Marges – de la philoso-
phie (Paris: Minuit, 1972). Martin Heidegger: Identität und
Differenz (Pfullingen: Neske, 1957). G. Deleuze: Différen-
ce et répétition (Paris: P.U.F., 1968). Derrida and Différan-
ce, eds. D. Wood, R. Bernasconi (Evanston: Northwestern
University Press, 1988). G. Vattimo: La avventura della
differenza (Milano: Garzanti, 1979). F. Laruelle: Les philo-
sophies de la différence (Paris: P.U.F., 1986).
86 ABC

DISEMINACIJA. Ovaj malarmeovski izraz je

drag Deridi – on zamenjuje dekonstrukciju kao
njena očigledno produktivna, pozitivna strana.
Reč je u isti mah o fenomenu znaka i značenja,
njegovom rasejavanju (na šta izraz po etimologiji
najpre upućuje), ponavljanju u drugim + konteksti-
ma, njegovoj + iterabilnosti. Za dekonstrukciju
pojam semantičke diseminacije pokazuje se kao
plodniji od ranijih pojmova ambivalencije i polise-
mije, jer ovi poslednji još uvek fenomen smisla re-
dukuju na konačna, izdvojiva i odveć stabilna zna-
čenja (bilo da ih, u istoj sintezi suprotstavljaju, bi-
lo jukstaponiraju). Diseminacija insistira na razli-
ci, umnožavanju koje ponavlja kroz * diferanciju.
Zapravo, može se reći da je diseminacija način da
se, u Deridinoj dekonstrukciji, misli problem se-
mantičkog odnosa jedinstva i mnoštva, počev od
Fregeovog razlikovanja smisla (Sinn) i značenja
(Bedeutung), razvijenog naročito u Huserlovoj fe-
nomenologiji kroz razlikovanje dva načina funk-
cionisanja znaka, kao naznake (Anzeigen) i kao iz-
raza (Ausdruck): samo je ovaj drugi onaj koji je
nosilac smisla, utoliko čistiji ukoliko je manje ve-
zan za naznaku, za materijalnost govora i njegov
strukturni reciprocitet. Za razliku od Huserla, De-
rida smatra da je materijalnost znaka ne samo ne-
uklonjiva, već je osnova za fenomene značenja;
kao što je znak rezultat strukturnog reciprociteta
jezika (kao u lingvistici de Sosira), tako je i znače-
nje produkt sličnog reciprociteta, tj. ono postoji u
relaciji prema drugim značenjima, a ne po sebi, pa
razumevanje jednog značenja uvek nosi + trag
drugih i nikada nije čisto, puno ili prezentno. Ono
ne samo da zavisi od konteksta, već i samo gradi
kontekst, na taj način se „rasejavajući” kao smisao
čija je priroda dinamička, nepotpuna i potencijal-
no promenljiva. Uobičajeno shvatanje konteksta
kao sredstva da se umanji višeznačnost smisla pro-
DEKONSTRUKCIJE 87

menjeno je time u shvatanje konteksta koji je i

sam promenljiv i u načelu neograničen („nezasit-
ljiv”, veli Derida). Značenje se može razumeti sa-
mo kroz drugo značenje – ovim shvatanjem se De-
rida uključuje u tradiciju „jezičkog obrta” u filozo-
fiji i teoriji XX veka; slično je u semantici Pirsa,
odnosno u filozofiji „jezičkih igara” Vitgenštajna.
Jedna pragmatička semantika, ona koja bi svoju
teoriju gradila polazeći od smisla kao čina ili učin-
ka u nekom događaju jezika, mogla bi od tri os-
novne relacije značenja – indikacije, tj. relacije
prema stanju stvari, manifestacije, tj. odnosa pre-
ma subjektu koji produkuje iskaz, i signifikacije,
tj. odnosa iskaza prema drugim sličnim ili različi-
tim iskazima – smisao razumeti kao sintezu dve od
tih relacija na račun treće, one koja uvek nedosta-
je za punoću iskaza a koja se javlja kao njihova
dopuna ili + suplement, kao okvir ili vidokrug u
kojem se relacije značenja mogu kretati u događa-
ju nekog iskaza. Diseminacija bi tada bila pre sve-
ga razgradnja svakog celovitog smisla na svoja
značenja kao na delove na koje se, pak, ne može
svesti – vrsta neprekidne igre između celine nekog
smisla i mnoštva njegovih značenja.
J. Derrida: La voix et le phénomčne (Paris: P.U.F.,
1967). La dissémination (Paris: Seuil, 1972).
DRUGO. U teologiji, posebno apofatičkoj („ne-
gativnoj”), drugo je upućivalo na transcendens, na
Stvoritelja koji se ne može svesti ni na šta što je
stvoreno (na ljudsko ili nešto poznato kao ljud-
sko). Preuzet iz tradicije, pojam je u modernom
mišljenju predstavljao suprotni pol tetičkom (kod
Fihtea, Šelinga i Hegela je, mada na različite nači-
ne, zapravo mesto negativiteta koje upotpunjuje
tetičko samopostavljanje, celinu subjektivnosti), a
u savremeno doba je samo ime nesvodljivog (pre-
ma Lakanovoj formuli: „Ne postoji drugo dru-
gog”). Valja uvek imati na umu ovo transcenden-
88 ABC

talno poreklo drugog, nemogućnost njegove pot-

pune empirizacije, iako mu istorija određuje lica,
oblike, formule ili figure. Kategorija drugog se
može posmatrati kao invencija šira od svake
dekonstrukcije – stoga se za ovu poslednju kaže da
je jedna od struja mišljenja u savremenosti koja se
okreće ideji drugog – što gradi njene različite
odnose prema ontologiji, genealogiji, episte-
mologiji, etici ili politici, psihoanalizi ili teorijama
kulture („svako drugo je sasvim drugo”, prema
formuli Deride).
" V. Descombes: Le męme et l’autre (Paris: Minuit,
1979). E. Lévinas: Autrement q’ętre ou au-delŕ de
l’essence (La Haya: M. Nijhoff, 1974). J. Derrida: Psyché
– Inventions de l’autre (Paris: Galilée, 1987).
ČITANJE. Kao što jezik u idealnom sklopu me-
tafizike treba da nestane čim obavi uslužnu radnju
prenosa misli, tako je i za hermeneutiku čitanje
vazda bilo čista instrumentalna operacija na koju
se obraća pažnja jedino ako zakaže: čitanje je
shvatano kao puko sricanje znakova. Ali čitanje je
mnogo više od toga. Ono je jedna od najsloženijih
operacija čoveka, sintetička operacija različitih
drugih operacija, od percepcije i rekognicije, pre-
ko memorijskih retencija i protencija, refleksivno-
sti i senzitivnosti, kritičkog čina donošenja suda,
odnosno ustezanja od njega, sve do poimanja u
oblicima aprehenzije i koprehenzije, interpretacije
i reinterpretacije: čitanje u sebi obuhvata razume-
vanje, ovo potonje je samo jedan element prvog,
ponekad čak i ne najvažniji. Između različitih čini-
laca, slojeva i nizova čitanje uspostavlja dinamič-
ke, promenljive odnose; čas su elementi u korela-
ciji, čas odstupaju, postaju jedni drugima hetero-
geni i mogu jedni druge sasvim potčiniti sebi, sve
dotle da blokiraju neki od nizova. Kao sinteza, či-
tanje i samo gradi različite sinteze – između osta-
log, učinak čitanja je tekst, a taj se tekst ne mora
DEKONSTRUKCIJE 89

poklapati sa tekstom štiva. Naročito u čitanju knji-

ževnih tekstova dolazi do izuzetno složenih (pri-
vremenih ili trajnijih) sinteza koje mogu da raz-
građuju celovitost smisla dotle da kažemo kako
nam je tekst i dalje čitljiv, mada potire ili zaobilazi
osnovna jezička (gramatička) ili misaona (logič-
ka) pravila (književni tekst dopušta kako retoričke
otklone, tako i otvorene kontradikcije), odnosno,
unekoliko suprotno, tekst i dalje poštuje i potvrđu-
je važnost različitih pravila ali nam uskraćuje smi-
sao celine, pa nam je stoga – nečitljiv. U čemu je
razlika, možemo pitati – i eto jednog paradoksa
nečitljivosti (nismo sigurni da li zaista pitamo u
čemu je razlika, ili je posredi obrt kojim kažemo
da zapravo ni nema razlike). De Man definiše lite-
raturu kao tekst koji je u krajnjoj liniji nečitljiv, što
ne znači da je nerazumljiv, već da je razumljiv na
više načina od kojih nijedan ne može da odnese
prevagu i izjednači se s potpunim razumevanjem.
H. Blum je posebno osvetlio topološke zakone
(ne)čitljivosti, različite potencije teksta koje na
mestima kojima se može utvrditi pravilo razgrađu-
ju jedna drugu, ne stupajući u odnose celovitosti i
totalizacije; takva se mesta mogu odrediti pa se
može govoriti o „mapama (ne)čitanja”, geografiji
i topografiji „pogrešnog čitanja (misreading)”. Ali
kod de Mana nečitljivost nije samo topološka, već
i tipološka vrednost: kao sama kategorija tekstual-
nog događaja, nečitljivost otvara tekst za različita
čitanja, od vazda drukčijeg (uprkos svoj sličnosti)
doživljaja pročitanog do mogućnih drukčijih inter-
pretacija istoga teksta, odnosno različite herme-
neutičke kontekstualizacije. Na taj način jedan
književni tekst (ili + tekst uopšte) postiže svoj ži-
vot i nakon vremena svog nastanka, neku vrstu
„nadživota”. Inspirisan postavkom V. Benjamina o
prevodu kao o transfiguraciji originala (original
živi u svojim prevodima, u svojim čitanjima), de
90 ABC

Man se naročito zanimao za nečitljivost kao pred-

uslov čitanja, odnosno za samu potenciju teksta da
iz sebe, sobom tako reći, generiše poimanja s onu
stranu svakog svog statičkog identiteta, da sebi ot-
vori istoriju svog razumevanja. Otuda u njegovim
analizama poseban naglasak na samo-postavljaju-
ćem (autotetičkom, suireferencijalnom) kvalitetu
teksta. Jedan od glavnih zadataka dekonstrukcije
sastojao bi se u otkriću ove tekstualne autopoten-
cije koja je i transpotencija – na koji način odnos
istog prema sebi produkuje odnos istog prema sebi
kao prema drugom. Ukoliko se pođe od takvog
stava, neizbežno je onda govoriti o čitanju kao o
alegoriji i ironiji, odnosno o razumevanju kao o
postupku parabase – razumeti znači biti na distan-
ci od teksta, na određen način okrenuti se u stranu
od samog štiva – što je paradoksalan postupak, jer
čitanje takođe označava predavanje tekstu, njego-
vo prisvajanje. Za razliku od de Mana, Deridu je
više zanimao odnos čitanja prema pismu (ili pisa-
nju), naročito odnos hermeneutike i filozofskog
teksta. Dok hermeneutika bilo redukuje na samo-
identičnost značenja, bilo preko ideje kruga razu-
mevanja pitanje smisla razume kao raskrivanje
značenja koje je uvek-već sadržano u pitanju, De-
rida vidi problem u smislu kao u vrsti obećanja:
pre svakog pitanja i odgovora (ili dijalektike čita-
nja i razumevanja), jezik obećava značenje, tekst
se okreće čitanju: čitanje je * afirmacija teksta pre
svakog svog ispitivanja, pa čak i razumevanja kao
činioca čitanja. Otuda je čitanje i + prevod.
" „Otkriće čitanja u savremenoj književnoj teoriji”,
Fragment, 2 (1996), 67-69. F. Schlegel: „Über die Unver-
ständlichkeit”, Kritische Ausgabe, Bd. 3 (Paderborn: Schö-
ningh, 1967). W. Benjamin: „Die Aufgabe des Überset-
zers”, Illuminationen (Frankfurt/M: Suhrkamp, 1961). H.
Bloom: A Map of Misreading (New York: Oxford Univer-
sity Press, 1975). Paul de Man: passim, naročito Alegories
of Reading. J. Derrida: Mémoires – pour Paul de Man; Psy-
ché; De l’esprit – Heidegger et la question (Paris: Galilée,
DEKONSTRUKCIJE 91

1987); Glas (Paris: Galilée, 1974). B. Johnson. „Rigorous

Unreliability”, Critical Inquiry, 11 (1984).
EPISTEMOLOGIJA. U de Manovoj verziji dekon-
strukcije počinje se problemom epistemologije:
šta se može znati (i na kojem stupnju pouzdanos-
ti) o književnom tekstu koji, na različite načine, iz-
miče pouzdanostima saznanja. Najveći + otpor
epistemologiji pokazuju retorički sklopovi, pa je
otuda zadatak dekonstrukcijske teorije da iznađe
tzv. retorički model + tropa – tj. pojam retorike
koji bi se ukrstio s epistemologijom (ukoliko ova
druga ne može već sasvim da ga obuhvati). Dru-
gim rečima, da bi se ustanovila vrednost istine ne-
kog saznanja, potrebno je uz merila (epistemološ-
ke) tačnosti pridržavati se i merila tekstualne (se-
mantičke, ali i retoričke) ispravnosti. Merilo is-
pravnosti nadopunjuje kao vrsta + suplementa epi-
stemologiju, mada samo predstavlja njen spoljaš-
nji rub, njenu moguću razgradnju. Na primer, is-
pravno je utvrditi da postoje sklopovi ili odnosi
nečitljivosti u tekstu, tamo gde epistemološka tač-
nost to nalaže jer se ne može konstituisati kao sin-
teza smisla – ali takav zaključak, mada dolazi iz
uvida u epistemu teksta, njoj više ne pripada. Im-
perativ saznanja (u svim značenjima) ostaje da va-
ži uprkos uvidima koji ga konkretizuju i ograniča-
vaju, zadatak čitanja nastavlja da traži sebi tekst
uprkos toposima nečitljivosti, pa se može reći da
neka + invencija dolazi kao vrsta govora da odgo-
vori na ovaj zahtev kroz obrte – trope – koji su, iz
ugla epistemologije, ono što ova ne obuhvata, če-
sto ne prihvata i stoga ne priznaje. Otuda je inven-
cija druga strana ili obrt episteme ka dekonstrukci-
ji. Ova poslednja ostaje neka vrsta otvorene para-
digme saznanja, jer saznanje lišava njegovog me-
tafizičkog važenja. Iz ugla moderne – a to znači
pre svega kantovski inspirisane – teorije sazna-
nja, otvorena paradigma je vrsta * aporije, bu-
92 ABC

dući da se ne može konstituisati kao + metod; a

ipak je ova otvorenost za dekonstrukciju deo
njene * aksiomatike.
" P. de Man: Allegories of Reading (New Haven: Yale
University Press, 1979); The Resistance to Theory (Min-
neapolis: University of Minnesota Press, 1986). Dialogue
& Deconstruction: The Gadamer – Derrida Encounter (Al-
bany: SUNY Press, 1989).
FABULA. U užem smislu basna, kazivanje u ko-
jem govori ono što ne govori (životinje, stvari), u
širem ono što je izmišljeno (gde se nepostojeće
prevodi u postojeće, ukršta s njim, kako bi se pos-
tojeće prenelo na nepostojeće), odnosno priča. Ali
neka fabula ne mora biti izmišljena, pa je ovu raz-
liku moderna poetika podvukla razlikujući fabulu
kao priču-događaj u svojstvu građe od priče-sižea
u svojstvu oblika („fabula je građa za sižejno obli-
kovanje”, kaže Šklovski). No, siže podrazumeva
postojanje subjekta koji interveniše (ili interpreti-
ra), dok je fabula još pred-subjektna, neka vrsta hi-
pokeimenona (subjekta u starom smislu, „nosio-
ca”), uvek već + tumačenje događaja. Fabula je
naracija (pripovedanje) i pre nego što se pojavi
subjekt u funkciji autora, a predstavlja zapravo
ukrštanje događaja i govora, njihov + hijazam, gde
događaj prelazi u govor, a govor zadobija crte do-
gađaja. Priča otuda jednako važi za istoriju, kao i
fikciju – ona je povest obostranog osveljavanja, tj.
+ ideja kojom izmiču jedna drugoj, obe okrenute,
kao dve krajnje strane, polju jezika. Za priču
uopšte važi pravilo da sobom donosi i predaje me-
sto i vreme, lik i slučaj – oni pre priče nisu posto-
jali kao ono što se može predati nezavisno od do-
gađaja iz kojeg su potekli i sa kojim su prekinuli
veze porekla (+ genealogija), postajući samosta-
lan događaj, zbivanje govora, njegov čin preda-
vanja. Za tradiciju (predaju) uvek se može reći da
počiva na ovom događaju priče, na fabulativnom
DEKONSTRUKCIJE 93

osamostaljenju kao onom što se može dalje predati

ili predavati, bila to istorijska činjenica, neko saz-
nanje, teorema ili filozofema: mi u vremenu živi-
mo pričajući, svejedno da li time oporičemo ili sa-
potvrđujemo razliku istine i neistinitog. Kao
mesto ili ravan na kojem neko zbivanje i govor
prelaze jedno u drugo, fabula ima važnu ulogu ne
samo u tradiciji, već i u oblikovanju polja istine,
svojstava koja je održavaju ili razgraničavaju, bu-
dući da je ona tekst gde se znak odvaja od stvari
bilo da bi je potvrdio u njenoj ideji, bilo da bi je
oporekao (tj. predstavio je ili kao istinitu ili kao
lažnu). Za dekonstrukciju je naracija otuda neod-
vojiva od problema * epistemologije kao i + ge-
nealogije, od istorije kao i problema jezičkih + in-
vencija. Naratološka pitanja koja se zadovoljavaju
funkcijama autora i njegovih postupaka samo su
uža, tako reći tehnička pitanja u okviru jedne šire
naratologije koja fabulu posmatra kao događaj je-
zika tamo gde se on temporalizuje i odvaja kao iz-
vesna * alegorija zbivanja, odnosno udvaja i oslo-
bađa kao + ironija govora. Kao u Ponžovoj pesmi
„Basna” (* str. 68), priča govori unutar sebe istinu,
zatvara je u sebe, sobom nosi i odnosi tako da pre-
ma tumačenju koje uvek nastoji da je sameri kate-
gorijama realnog, ona postupa ironijski, de-inter-
pretativno, pa prema tome i reinterpretativno. Suš-
tinski vezana za + vreme, naracija se, kao i samo
vreme, pojavljuje čas kao alteracija saznanju (u vi-
du mita), čas kao njegova svrha (tzv. „velike pri-
če” modernosti), čas kao izraz nesvesnog („fabu-
lacije” snova, ličnih ili kolektivnih povesti); njena
bitna odlika diskontinuiteta (jednog reza u vidu
„kulminacije” gde se „peripetijom” – obrtom, tro-
pološkim sklopom preokreta na nivou čitave rad-
nje – zaplet preobraća u rasplet, tj. u novi zaplet
koji sada ide od kraja, unazad, u suprotnom smeru
od prvobitnog, umesto od početka kao do tog ča-
94 ABC

sa) čini da ona izmiče svakom pokušaju totalizaci-

je, tj. definitivnom tumačenju.
" P. de Man: „The Rhetoric of Temporality”, Blind-
ness and Insight (Minneapolis: Minnesota University
Press, 1983). J. H. Miller: „Ariadne’s Thread: Repetition
and Narrative Line”, Critical Inquiry, 3 (1976); „Narrative
and History”, ELH, 41 (1974); Fiction and Repetition
(Cambridge: Harvard University Press, 1982). L. Marin: Le
récit est un pičge (Paris: Minuit, 1978). M. de Certeau: La
fable mystique (Paris: Gallimard, 1982). G. J. Handwerk:
Irony and Ethics in Narrative (New Haven: Yale University
Press, 1985).
FIGURE. + tropi.
FORMA. + ideja.
GENEALOGIJA. Misao o izvoru, poreklu ili nas-
tanku. Tradicionalna genealogija je reduktivna:
treba pronaći kako se isto reprodukuje u različit-
om. S Ničeom genealogija doživljava obrt: treba
iznaći kako isto nastaje od različitog ili drukčijeg
(* drugog). Ovaj obrt od genealogije heterologiji
pripremala je filozofija refleksije (tzv. klasični ne-
mački idealizam, odnosno teorija romantičarskog
pokreta posle Kanta), uključujući u ideju geneze
pojam negativiteta. U oblasti jezika, genealogija je
polazila od namere autora da sagovorniku prenese
svoj naum ili misao, pri čemu se jezik mora povući
(ili do kraja kontrolisati) kako ne bi omeo, odneo
u stranu ili na druge načine razgradio nameru mis-
li. Slušalac bi išao obrnutim putem (od primljene
poruke ka autorskoj nameri). Paradoks ove geneze
smisla tiče se negacije jezičkog posredovanja (ka-
ko bi naum stigao u čistom ili idealnom obliku,
znak se mora ukloniti, izbrisati ili barem svesti). Iz
perspektive heterologije znak zadržava + iterabil-
nu autonomiju, on u sebi kombinuje (protivne od-
nosno različite) vrednosti namere slanja i namere
primanja (ili poimanja), pa otuda nasuprot nega-
tivnom paradoksu genealogija ističe pozitivnu
aporiju komunikacije, njenu moć da prekine veze
DEKONSTRUKCIJE 95

sa poreklom, prenoseći ga i uključujući u sebe kao

jedan od činilaca svog sklopa. Dekonstrukcija je
svakako heterološka, njena ideja geneze je poliva-
lentna i unekoliko ambiviolentna: produkt („po-
sledica”, „učinak”) nekog porekla je ne samo
drukčiji od porekla (nesvodljiv na njegovo isto,
drukčiji po značenju, višak ili pridodatak još jed-
nog smisla početnom, otuda sintetički), već i izraz
određene moći ili snage, odnosa energije koja se
prenosi i opire prenošenju (otuda zanimanje de-
konstrukcije za napone i tenzije smisla, za genetič-
ke probleme, dileme i aporije). Poreklo je moguće
i uvek je neka vrsta konstrukcije tek nakon što
imamo produkt, uzrok je ne samo povod posledi-
ce već i njena posledica, tako da u čistom obliku
ne postoji osim u metafizici jednosmerne ili uni-
vokne kauzalnosti. Ova Ničeova kritika kauzalno-
sti počiva, kako je de Man pokazao, na mogućno-
stima obrta čiji je model jezički, pre svega struk-
turisan kao + hijazam, tj. kao ukrštanje ili razme-
na svojstva u odnosu dve heterogene pojave.
" F. Nietzsche: Zur Genealogie der Moral. Eine
Streitschrift (1887). G. Deleuze: Nietzsche et la philosophie
(Paris: P.U.F., 1962). J.-L. Nancy: Le partage des voix (Pa-
ris: Galilée, 1982) M. Serres: Genčse (Paris: Grasset,
1982). P. de Man: Allegories of Reading (New Haven: Yale
University Press, 1979).
HIJAZAM. Znači ukrštanje, ukrštaj, krst (× ili †),
odnosno preplitanje istog i * drugog. U retorici je
hijazam ime za trop („hijazma”) . U protodekon-
strukciji poznog Merlo-Pontija, hijazam predstav-
lja najvišu ideju: ukrštanje (l’entrelacs) percepcije
i refleksije, preplitanje „nepredstavljivosti” puti i
reprezentacijâ mišljenja, tačku na kojoj ovo po-
slednje uspeva da postane prevoj na sebi, nad-ref-
leksija. Ideja prepleta, zaplitanja, postoji od Plato-
na (sumplok») do Hajdegera (Verflechtung), ali je
na nju, genealošku ideju par excellence, metafizi-
ka gledala s podozrenjem: čitava povest metafizič-
96 ABC

kog + logocentrizma može se posmatrati kroz raz-

ličite poduhvate da se ova ideja izbegne i kao on-
tološki i kao gnoseološki pojam, budući da hija-
zam izokreće genealogiju u heterologiju, jedno u
mnogo, biće u nebiće itd. Ipak, ovaj trop je ključan
za razumevanje ekonomije govora, za razmenu
svojstava između različitih, a ne samo sličnih po-
java. Za „konceptualnog retoričara” kakav je de
Man, hijazam je u temelju svih jezičkih događaja.
" M. Merleau-Ponty: Le visible et l’invisible (Paris:
Gallimard, 1964). J.-F. Lyotard: Discours, figure (Paris:
Klincksieck, 1971). P. de Man: Allegories of Reading (New
Haven: Yale University Press, 1979). W. Hamacher: „Lec-
tio: de Man’s Imperative”, Reading de Man Reading (Min-
neapolis: University of Minnesota Press, 1989).
IDEJA. Ideja je takođe forma, ono formalno (ili
figuralno) u znaku ili govoru, kojim on postiže
svoje krajnje premeštanje ka tački beskonačnosti.
U isti mah figura i pojam, ideja ima dve funkcije
čiji odnos određuju + otpor i premeštanje (jedna
funkcija preuzima ulogu otpora, druga se premeš-
ta shodno prvoj). Ovaj formalni ili idealni smisao
čini da je ideja neuhvatljiva za pojmovnu definici-
ju – ona se opire svakom svom svođenju na reč –
ali je neuhvatljiva upravo kako bi zadržala svoj
smisao čije ostvarenje vazda odlaže: ideja je otuda
ključna figura meditativnih oblika, eseja (književ-
nog ili filozofskog ili naučnog), kao što su to lik za
naraciju (* fabula) ili + ritam za liriku. Ideja može
zato imati mnogo načina na koje se kazuje, mada
nije svodljiva ni na jedan od svojih izgovora. Kao
sama forma smisla, ona upućuje na sebe, pre nego
na svoje izraze, pa joj je Platon prvi pridao svojst-
va tvoračkog, genetičku moć prvog reda (* genea-
logija). Ali ona je i svrha za beskonačno, pa je
Kant odredio kao regulativni pojam, vrstu cilja ko-
ji može voditi, ali koji se ne dostiže u realnom.
Ideje pripadaju polju virtualnog, a ne aktualnog.
Zapravo, virtualni karakter ideje otkriva njen para-
DEKONSTRUKCIJE 97

doks: kad se aktualizuje, postane, pretvori ili sve-

de na realiju, ideja prestaje to da bude; ali tim is-
tim postajanjem ona zadržava, izoštrava ili povlači
svoju virtualnost kao oblik koji joj je najsvojstve-
niji. Aktualizujući se, virtualno se potvrđuje kao
idealno, pa je uvek problem sa idejom odrediti joj
mesto, topos (otuda ideje pripadaju metaforičnom,
platonovskom „nebu”, ili hegelovskom „apsolut-
nom znanju”). Mogli bismo reći da su ideje slike
* drugog. Mada bi se na prvi pogled reklo da de-
konstrukcija ustaje protiv ideja („idealizma”), to
nije sasvim tako, jer ona u određenim idejama vidi
+ trag + invencije. To je htenje-za-drukčijim, ili
volja-za-beskonačnim – otuda je ideja uvek neka
intencija, namera ili volja, iako je pojam intencije
preuzak da je obuhvati. U ravni intencija, na inten-
cionalnom planu mišljenja, ideje su čisti, idealni
objekti, objekti koji otkrivaju da su intencije samo
usmerenja, htenja u potrazi za predmetom, želje
koje još nemaju objekt, volje koje se gube u ideal-
nom: nešto drugo im daje sadržaj. Nauk fenome-
nologije koji dekonstrukcija preuzima upravo je
okrenut protiv pozitivističkog intencionalizma ko-
ji neki sadržaj svodi na intenciju, na pozitivnost
namere; intencija je pre negativna u odnosu prema
sadržaju, u potrazi za njim, i njemu spoljašnja; ona
se sa njim nikada ne poklapa, doli na idealnom
planu, u tački beskonačnog, u ravni drugog. To va-
ži i za ideje dekonstrukcije – one su takođe ne-
svodljive na svoje sadržaje, teorijske ili praktične
„konstrukcije” – budući da su okrenute više inven-
cijama koje njima upravljaju, nego intencijama na
koje kasnije polažu pravo.
" P. de Man: „Structure intentionelle de l’image ro-
mantique”, Revue internationale de philosophie, 51 (1960).
R. Gasché: „Deconstruction as Criticism”, Glyph, 6 (1979);
„’Setzung’ and ’Übersetzung’: Notes on Paul de Man”,
Diacritics, 11:4 (1981). S. Gearhart: „Philosophy Before
Literature: Deconstruction, Historicity and the Work of
98 ABC

Paul de Man”, Diacritics, 13:4 (1983). J. Derrida: La voix

et le phénomčne (Paris: P.U.F., 1967); „Force et significa-
tion”, L’écriture et la différence (Paris: Seuil, 1967);
Limited Inc. (Paris: Galilée, 1990).
INVENCIJA. Istorijska i poetička figura (vid za
po…hsij, + mimesis). Kao istorijski oblik, kao „no-
vo”, invencija stupa u paradoksalan odnos s istori-
jom. Ona na neki način iz nje izlazi, remeti je (uto-
liko je „avangarda”, odnosno novina koja pretho-
di onom što će kasnije moći iz nje da se izvuče kao
pravilo, kao serija) i insistira na razgradnji tradici-
je; ali da bi se kao novina mogla prepoznati, ona je
zavisna od tradicije, norme ili standarda, najpre na
negativan način (između njih dolazi do sukoba, ot-
pori su obostrani), da bi potom poslužila kao os-
nov za nov način predaje, novu tradiciju (i od nje
do izvesne mere bila asimilovana, shodno drukči-
jem načinu + vrednovanja ). Otuda invencija stupa
u odnose otpora i + premeštanja s onim zatečenim,
a ti se odnosi ne mogu svesti jedan na drugi, niti
na neki treći član koji bi ih posredovao izvan do-
gađaja u kojem postoje. Kao oblik za po…hsij, in-
vencija je drugo ime za drugo, za stvaranje dekon-
strukcije.
" J. Derrida: Psyché – Inventions de l’autre (Paris:
Galilée, 1987). P. de Man: „Literary History and Literary
Modernity”, Blindness and Insight (Minneapolis: Universi-
ty of Minnesota Press, 1983).
INVERZIJA. + obrt.
IRONIJA. Vid * inverzije, preokreta, ironija je
takođe + premeštanje. Ona predstavlja višak ili na-
dopunu (+ suplement) svesti, kojom ova zauzima
stav razmaka ili distance, a time i + otpora prema
* drugom (ponekad prema sebi kao prema dru-
gom). * „Abcde...”, str. 60-61.
ITERABILNOST. Iterabilnost (iteratio, obnavlja-
nje) kod Deride predstavlja suštinsko svojstvo je-
zičkog znaka; termin je polemički upotrebljen ka-
DEKONSTRUKCIJE 99

ko protiv lingvističke apstrakcije, tako i protiv lin-

gvističke pragmatike, tj. u isti mah za kritiku
strukturalističke jezičke teorije (Martine, Gremas)
i teorije govornih činova (Ostin, Serl). I jedni i
drugi smatraju da se neki jezički element (bio on
znak/značenje, odnosno čin govora u vidu kon-
stantiva ili performativa) može odrediti, odlučiti,
ograničiti ili fiksirati u stabilan identitet. Struktu-
ralizam je to identično jezgro nalazio u iterativ-
nosti (ponavljanju), odnosno izotopizmu ili invari-
janti znaka; teorija govornih činova je identitet
znaka vezivala za intenciju subjekta. Dekonstruk-
cija iterabilnost razume kao mogućnost invencije.
– * „Abcde...”, str. 36-42.
" „Potpis događaj kontekst”, Delo, 33:6 (1984). J.
Derrida: „Signature événement contexte”, Marges – de la
philosophie (Paris: Minuit, 1972); Limited Inc.(Paris: Gali-
lée, 1990). G. Bennington: Jacques Derrida (Paris: Seuil,
1991). G. Deleuze: Différence et répétition (Paris: P.U.F.,
1969).
KATAHREZA. Klasična retorika, od svojih poče-
taka u V v. pre n. e. sve do svoje moderne smrti u
XVIII stoleću, definisala je katahrezu kao nasilnu
upotrebu govora, obrt u kojem je jezik na određen
način „zloupotrebljen” (otuda je ona i abusio). Ka-
tahreza je upotreba nekog izraza u prenesenom
značenju za stvar koja zapravo nema ime (odnos-
no, nema doslovno značenje). Nasilno je u toj upo-
trebi što se tzv. konotacija javlja u ulozi denotaci-
je, figura postaje ime. Tako, katahreza nastaje ta-
mo gde se u jeziku otkriva neko mesto manjka ili
odsustva, koje ona sobom zamenjuje kao nadopu-
na ili + suplement. U prvoj polovini XVIII veka
veliki francuski retoričar Dimarse je primetio da je
zapravo katahreza pre princip nego poseban trop,
budući da se može naći u svim tropima; svi obrti
su neka vrsta nasilja ili zloupotrebe govora. Ovaj
uvid je predstavljao početak kraja retorike. Naime,
ukoliko su tropi zloupotrebe, onda tropologija os-
100 ABC

taje bez osnove. Tropi su, pak, neizbežno takvi

ukoliko se za osnovu jezičke upotrebe uzme gra-
matičko-logički pojam standardne vrednosti kao
doslovne vrednosti. U protivnom, tropi nisu ni pu-
ki ornamenti niti suvišni ukrasi, već instance u je-
zičkoj igri. Ali problem s katahrezom je dublji:
ukoliko bi ona doista bila nasilna, proizvoljna
upotreba izraza, tada sve reči, čitav jezik, postaju
vrsta nasilne aktivnosti, proizvoljno davanje ime-
na, jer se za sva imena, sve znake može reći da ni-
su u prirodnoj vezi s onim što označavaju (nisu
prirodno ili realno motivisani), mada su imperativ-
ni (i stoga prinudni). Tako problem katahreze, od-
nosno (preko toga) problem + retorike najavljuje
veliko pitanje savremene lingvistike o prirodi je-
zičkog znaka, njegovoj motivaciji, tj. o prirodi je-
zika kao sistema. Katahreza je i sama simptom
ove velike problematike, kao što je retorika polje
u kojem se ova problematika najjasnije opaža, a li-
teratura njen složeniji izraz. Za dekonstrukciju je
katahretičko načelo otuda jedan od najznačajnijih
simptoma jezičke nesvodljivosti, i unekoliko za-
uzima mesto koje je, kao središnje za tropologiju,
u standardnoj retorici i modernoj stilistici zauzi-
mala + metafora.
" Les tropes de Dumarsais, avec un commentaire rai-
sonné par Fontanier (Paris, 1729-1818). P. de Man: Allego-
ries of Reading (New Haven: Yale University Press, 1979);
The Resistance to Theory (Minneapolis: University of Min-
nesota Press, 1986). W. Hamacher: „Lectio: de Man’s Im-
perative”, Reading de Man Reading (Minneapolis: Univer-
sity of Minnesota Press, 1989). R. Gasché: „Deconstruction
as Criticism”, Glyph, 6 (1977); „’Setzung’ and ’Überset-
zung’: Notes on Paul de Man”, Diacritics, 11:4 (1981).
KONTEKST. Teza dekonstrukcije bi glasila: zna-
čenje je vezano za kontekst, ali je kontekst neog-
raničen. Ta se teza tiče stare formule hermeneutike
– kategorijalnog odnosa dva činioca razumevanja,
što ga čini teorijskim stavom. Svaki je znak po-
DEKONSTRUKCIJE 101

novljiv, ali ta ponovljivost nije iterativnost već je

* iterabilnost: on može stupati u beskrajno mnogo
novih okruženja, a ta kontekstualna okruženja nije
moguće unapred opisati, normativno ili na drugi
način odrediti, zasititi, što znači da se ni učinci –
kao posledice izvesnog uzroka, navodnog identite-
ta znaka – ne mogu ograničiti. Posebno je značaj-
na mogućnost da tekst raskine veze s kontekstom
svog nastanka – sa svojim poreklom, voljom auto-
ra, intencijom pošiljaoca, odnosno da zadrži na se-
bi tragove porekla, ali se odupre njihovom potpu-
nom predavanju (što bi ga uklonilo iz komunika-
cije, svodeći ga na instrument). Kontekst stoga ni-
je sasvim spoljašnja oblast, već tekst ograničava i
produkuje moguće pozitivne kontekste kao polja
imanencije, kao zajednicu svojih značenja. Time
se opire jezičkoj entropiji, kao što poseduje i svoj-
stvo prenošenja i kalemljenja u druga kontekstual-
na polja, ostajući tako u načelu smisaono neza-
vršen i otvoren. * diferancija, diferencija, + tekst.
" „Tekst i tekst u kontekstu: dekonstrukcionistička
teza”, Tekst u kontekstu (Beograd: IKU, 1985), 85-91. J.
Culler: „Convention and Meaning: Derrida and Austin”,
New Literary History, 8 (1981). J. Derrida: Limited Inc.
(Paris: Galilée, 1990).
LOGOCENTRIZAM. FONOCENTRIZAM. FALOGO-
CENTRIZAM. Usredsređenost na logos kao naum ili
nameru mišljenja da otkloni ili svede govor u ulozi
prenosnika mišljenja, logocentrizam je povezan s
fonocentrizmom, naglašavanjem primata govora
nad pismom, tj. prisustva nad zamenom koja za
znak uvek znači i odsustvo. Reč je o potrebi meta-
fizike za dominacijom u mišljenju, kulturi i istori-
ji, za dominacijom patrijarhalno-muškog tipa (otu-
da falogocentrizam). * „Abcde...”, str. 22-28.
METOD. Operacija dekonstrukcije nije svodlji-
va na metod („pravi put”), i mada se služi brojnim
formalnim procedurama, ona pre teži heuristici
102 ABC

nego metodologiji. Metodička misao je osnova

moderne epistemologije, od Dekarta do našeg do-
ba, ali je već kod Dekarta ontološka vrednost me-
toda bila transcendentalno zajamčena („Bog me ne
vara”, veli Dekart). Zapravo, metodi – mehanizmi
ispitivanja i saznavanja ponovljivi nezavisno od
okolnosti – uvek su povezani s metafizičkim vred-
nostima, bilo time što su svoju genealogiju veziva-
li za „neutralnost” logike (shodno ontološkoj ana-
logiji sa geometrijskom postavkom da svet real-
nog mora biti građen onako kako je građen um ko-
ji saznaje, jer je tvorac obe strane Bog), bilo teleo-
loški za neku svrhu preko koje se ovladava idejom
kauzalnosti. Ali vrednost metoda bez transcenden-
talnog garanta istine postaje zavisna od njene upo-
trebljivosti, od pragmatike njenog konteksta koji
nije unapred odredljiv. Književne metodologije –
koje su uvek bile inspirisane bilo nekom filozof-
skom, bilo naučnom doktrinom – pre su refleks
ove opšte istorije modernosti, nego potreba same
literature, koja sa metodima postupa takođe prag-
matično, već prema vlastitoj potrebi. * aksiomati-
ka, dekonstrukcija kao teorija.
METAFORA. Kao pojam metafizike, metafora
(„prenos”, „prenošenje”) u isti mah priziva i učvr-
šćuje univokno, doslovno značenje, kao što ga i
potiskuje, kako bi sebe razlikovala od njega i nje-
mu prepustila primat u okviru logocentričkog sve-
ta. Figura sličnosti, metafora je prenos po odlika-
ma koje se smatraju bitnim, pa stoga postoji na os-
novu već oblikovane mreže bitnog i nebitnog, od-
nosno u govoru koji je vrednosno hijerarhizovan.
U času kad se ta mreža razgradi, zaboravi ili na
drugi način pokaže nedelatnom, metafora ili pre-
lazi u doslovnost (mnoge metafizičke kategorije,
od „temelja” do „duha” i „duše” prvobitno su bile
metafore), ili se pokazuje kao metonimija, preno-
šenje i zamena po imenu (a ne po stvari, odnosno
DEKONSTRUKCIJE 103

ideji stvari), po topološkoj (a ne tipološkoj) blizi-

nu i susedstvu, po kontingvitetu (dodiru) i utoliko
kontingenciji (a time i slučajnosti). Dekonstrukci-
ja nastoji da opiše ove mene metaforičke dikcije
koje leže u njenom sklopu (bilo da ih on potvrđu-
je, bilo da ih oporiče). Ona ne zamenjuje pojmov-
ni govor metaforičkim, budući da smatra da i po-
jam i metafore imaju svoje vrednosti koje su neza-
menljive, kao i da je razlika između te dve velike
klase izraza izvedena iz metafizičke opozicije ne-
posrednog i posrednog (tj. iz sistema logocentri-
stičke reprezentacije). Metafora i pojam su ravno-
pravni, njihova upotreba opravdava se pragmatič-
kim i simboličkim funkcijama koje imaju u tekstu,
pa su njihove hijerarhije sekundarne i utoliko sin-
gularne. One takođe ulaze u jezik kao njegove ite-
rabilne diferancije, i čitaju se kao simptomi odno-
sa + premeštanja i otpora (za pojam, otpor preme-
štanju predstavlja njegovu determinantu, kao što
je to za metaforu premeštanje nekog otpora, slič-
nost koja preovlađuje). Moć metafore je moć pre-
meštanja, odnosno prenosa; moći preneti, pak,
znači i moći preneti se, igrati ili biti kao drugi; ali
ono što se prenosi takođe se odnosi, gubi lice ili
prisvaja, ne retko nasilno, lice * drugoga.
" S. Kofman: Nietzsche et la métaphore (Paris:
Klincksieck, 1972). J. Derrida: Éperons – les styles de
Nietzsche (Paris: Flammarion, 1978). G. Hartman: Saving
the Text: Literature/Derrida/Philosophy (Baltimore: Johns
Hopkins University Press, 1981). P. de Man: „The Episte-
mology of Metaphor”, Critical Inquiry, 5 (1978).
METONIMIJA. * metafora.
MIMESIS. Za dekonstrukciju, mimesis je pre
svega retoričko načelo: podražava se, prenosi,
upućuje na neki već postojeći i oblikovan govor.
Mimesis je fenomen teksta (onda kad gradi slič-
nost stvari polazeći od simulakrumskih ili * itera-
bilnih potencija jezika), odnosno interteksta (kad
104 ABC

ustanovljuje, citatom, parafrazom, pastišom, alu-

zijom i na druge načine, bliskost s nekim već pos-
tojećim spisom). U klasičnoj misli, još kod Aristo-
tela, mimesis je podražavanje neke radnje, ali tra-
gička mimesis je podražavanje radnje koja je već
govor, mit (v. Poetika 1449b). Tu mimesis ima dve
funkcije, dva smisla: jedan je pravac postizanje iz-
vesne sličnosti čoveka i prirode, drugi nadopunja-
vanje prirode od strane čoveka, budući da ona sa-
ma to ne može. Priroda (fÚsij) poseduje sposob-
nost stvaranja ili tvorbe (po…hsij): čovek bilo pri-
svaja tu veštinu (tšcnh) ponašajući se poput priro-
de, bivajući joj sličan, što predstavlja vidljivu sce-
nu stvaranja, bilo se ona, priroda, služi čovekom
kao svojim oruđem kako bi stvorila ono što sama
ne može, nadopunjujući sebe (tako u Fizici najpre
čitamo: „tehne podražava fisis”, a potom: „s jedne
strane, tehne dovršava ono što fisis ne može da
stvori; s druge strane, ona podražava”, 194a,
199a). Ovaj funkcionalno-suplementarni i ambi-
valentni smisao ostao je skriven za moderne teori-
je odraza, mada je iz pozadine upravljao njihovom
ideologijom, pre svega u saznajnoj oblasti: čovek
podražava (odražava) znanjem prirodu kako bi je
promenio, njome upravljao ili na drugi način u
njoj intervenisao (nadopunio je). Bogat grčki izraz
tšcnh izgubio je značenja umeća (umetnosti, veš-
tine, umenja) i postao moderna „tehnika”, znanje
serijske produkcije, mehaničkog rada bez udela
stvaranja, kao što je i fÚsij (priroda kao sveobuh-
vatnost, kao „Biće”) postala „natura”, rezerva ma-
terijala za obradu, postavljena nasuprot svojoj ra-
nijoj ambivalentnoj sposobnosti tvorbe (po…hsij
postaje oznaka za artificijelnost, čemu stoji nasu-
prot prirodnost). Reč je, prema Hajdegeru, o onto-
loškim promenama modernosti, a ne samo seman-
tičkim. U svakom slučaju, mimesis treba misliti u
sklopu ovih kategorija, s onu stranu njenog svođe-
DEKONSTRUKCIJE 105

nja na sličnost, budući da bi njena aristotelovska

ambivalencija po smislu takođe bila ime za ne-
svodljivost odnosa prirodnog i stvaralačkog, po-
sebno kroz ulogu nadopune; u tom slučaju, mime-
sis bi nadopunila, viškom vlastite moći, ono što
priroda ne može. Danas bismo rekli da mimesis
ima sposobnost da stvori virtualne, mogućne sve-
tove, da produkuje referencijalne funkcije, da gra-
nice prirodnog ili univoknog proširi do razmera
koje prelaze obim adekvacije stvari i reči; mime-
sis je jezička u najdubljem smislu. Njena je spo-
sobnost da ponovi u virtualnom, tamo gde aktual-
no ne dospeva, odnosno da kao ponavljanje posta-
vi sebe samu i time sebe razluči od genetičkog to-
posa (od izvornika, izvora, originala) i od tipološ-
kog (od kopije). U svojoj dekonstrukciji platonov-
ske mimesis kao odraza, Delez će reći da mimetič-
ki simulakrum ponavljanja nije ni original, ni ko-
pija, tj. da sličnost nije samo produkt (re-produkt
odnosa dve stvari), već da sama produkuje (drži
stvari u izvesnom odnosu, utoliko su one njen re-
produkt) tako što sama pridobija moć (postaje
stvar, tj. stvara sebe kao određenu stvar, kao vlasti-
ti re-produkt). Kao simulakrum (umetničko delo,
recimo) mimesis se time ponovo približava onome
od čega ju je platonovska, a potom moderna meta-
fizika udaljila: biva po…hsij.
" G. Deleuze: Logique du sens (Paris: Minuit, 1968).
Mimesis – des articulations (Paris: Aubier-Flammarion,
1975). P. Lacoue-Labarthe: L’imitation des modernes (Pa-
ris: Galilée, 1986). J. Hillis Miler: Fiction and Repetition
(Cambridge: Harvard University Press, 1982).
OBRT. Preokret. + tropi. Jedan od dva ključna
gesta dekonstrukcije.
OTPOR. + premeštanje.
PARABASA. U retorici je parabasa odstupanje,
prekoračanje, govor u stranu ili prelaz na drugi
predmet. U teatru je to bio deo u sredini drame ko-
106 ABC

ji nije imao neposredne veze s radnjom, već je pre-

kidao, i gde se autor (lično, kroz hor ili na drugi
način) obraćao publici. U naraciji bi to bio prekid
gde pisac umeće direktan ili kvazidirektan govor,
digresivni esej, ili se na drugi način obraća čitao-
cu u tzv. autorskom svojstvu. Parabasa je u isti
mah znak * alegorije i * ironije, ali je zanimljiva
utoliko što predstavlja iskoračenje i nadopunu u
logici teksta, u isti mah jačanje i slabljenje (poja-
va autora na sceni narušava tekst i slabi njegov
razvoj, ali u isti mah ojačava njegovu iskaznu
vrednost). + suplement.
" Les tropes de Dumarsais, avec un commentaire
raisonné par Fontanier (Paris: 1729-1818). P. de Man: Alle-
gories of Reading (New Haven: Yale University Press,
1979).
PISMO. U tradicionalnom, običnom smislu, pis-
mo predstavlja tehničko sredstvo za grafičko bele-
ženje određene verbalne (usmene ili glasovne)
vrednosti, odnosno mentalne predstave; čak i u
poslednjem slučaju, kod hijeroglifa ili ikoničkih
znakova, ima se u vidu celovitost nekog sadržaja
koji je već, na ovaj ili način, preoblikovan u reč.
Reč je, pak, živa reč – a pismo, suprotno tome,
znak koji samo zamenjuje, koji svoj život duguje
reči; sam je neživ, mrtav ili odsutan. Činjenica da
pismo funkcioniše u odsustvu pošiljaoca (a takođe
i primaoca), čak i posle smrti, odnosno da u sebi
zadržava nešto od života na način na koji tzv. živa
(tj. usmena) reč to ne uspeva, predstavlja prvu pu-
kotinu u ovakvom definisanju pisma. Drugu čini
njegova načelna funkcija zamenjivanja: u meri u
kojoj pismeni znak zamenjuje govorni, kao supsti-
tucija glasa, on podleže opštim pravilima jezičke
artikulacije; pismo je konstituisano kao sistem raz-
lika, onako kako to važi za artikulaciju usmenog
govora. Zapravo se i o usmenom govoru i njego-
vim elementima može govoriti kao o vrsti fonet-
DEKONSTRUKCIJE 107

skog pisma, kao o pismu glasom, što pruža mo-

gućnost da se (pre prema modelu pisma no govo-
ra) pojam jezika generalizuje oko jedne arhigrafi-
je, „prapisma” kao osnove za govornu komunika-
ciju, bila ona u užem, tehničkom značenju alfabet-
ska ili fonička. Dekonstrukcija računa sa ovak-
vom, poopštenom koncepcijom pisma kao arhi-
grafije, pre nego sa tehničkim smislom abecednog
beleženja. S jedne strane, to dopušta da se u igru
pisanja i u teoretizaciju jezika uvrste bliski feno-
meni piktoralnih grafija, od slika do kinematogra-
fa, od ideogramskih znakova do problema teleko-
munikacija, a s druge strane, da se problem litera-
ture (takođe uzete u širokom smislu „slovesnosti”,
odnosno „pisanja”, svejedno da li je reč o filozofi-
ji, nauci, žurnalizmu ili pesništvu u užem smislu)
razume kao igra više vrsta (tipova) i slojeva (topo-
sa) govora: iz ugla pisma, literatura je uvek plural-
na, govori u više narečja, kombinuje odsustvo i
prisustvo, smrt i život, sadašnjost i povest, bliskost
i daljinu, logiku i retoriku itd. Tipološki, pismo je
praoblik davanja smisla svetu; topološki, ono je
svet smisla, njegova rezerva, gde oblik prelazi gra-
nice mesta na kojem se čuva. Njegovo svojstvo je
da + tekst ustroji kao granični slučaj smisla nekog
događaja, a njegova energija predstavlja osnov za
produktivnost teksta u događaju * čitanja, kojim
slučaj ocrtava svoje granice.
" J. Derrida: De la grammatologie (Paris: Minuit,
1967); L’écriture et la différence (Paris: Seuil, 1967); Posi-
tions (Paris: Minuit, 1972); Marges – de la philosophie (Pa-
ris: Minuit, 1972).
POLISEMIJA. * diseminacija.
PREMEŠTANJE. Jedno od dva načela na koja bi
se mogla svesti svaka aktivnost govora, u ma ko-
jem smislu ona bila uzeta (kao svesna ili nesvesna,
visoko razvijena ili formalizovana do računa), kad
bi to ono drugo – otpor – dopustilo. U načelu, pre-
108 ABC

meštanje je beskonačno, a otpor ovoj beskonačno-

sti daje izvesno lice konačnog. I jedno i drugo mo-
gu se posmatrati kao fenomeni moći: tamo gde ne-
ma otpora, premeštanje se javlja kao sila, tamo
gde nema premeštanja otpor pokazuje crte nasilja.
Ali najčešće je reč o međusobnom prikrivanju i
potiskivanju, pre nego o odsustvu jednog u korist
drugog. U strogom smislu, otpor je uvek premeš-
tanje otpora, kad se on prenosi bilo svojim jedno-
stavnim ponavljanjem, bilo kao vrsta protivotpora,
suprostavljena premeštanju, kad nastoji da ga po-
tisne ili skrije. Važan je i drugi vid otpora: onda
kad otkriva neko premeštanje, predstavljajući ga
kao čistu iteraciju (* iterabilnost), kao puko po-
navljanje. Otpor i premeštanje uvek umnožavaju
jedan drugog, ponavljaju jedan drugog. Formula
„otpor je premeštanje” može se stoga čitati u oba
vida kopule koja ih povezuje: kao dijahroni egzis-
tencijal (jedno postoji kao drugo), kao sinhrona
predikacija (jedno je isto drugo), ali i kao hetero-
loški iskaz (egzistencija i predikacija, dijahrono i
sinhrono uvek su u razlazu, u napetosti). Dekon-
strukcija se može uzeti kao igra otpora i premešta-
nja, u mnogim od njenih vidova, a najviše u ovom
trećem, heteoroškom značenju iščitavanja jezičkih
(logičkih, gramatičkih, retoričkih, ezgistencijalnih
kao i predikacijskih) tenzija između istog i dru-
gog. * metafora.
PREVOD. Prevod je prenošenje smisla jednog
teksta u drugi, čemu se opire sam tekst – i kao po-
lazni i kao ciljni. Može biti prevoda između dva
jezika, ali i u istom jeziku (u ovom potonjem slu-
čaju u raznim vidovima: kroz istoriju, rekontek-
stualizaciju, reinterpretaciju, čitanje, izvođenje
itd.). V. Benjamin je, prevodeći Bodlera i pišući o
tom prevođenju, zadatak prevodioca odredio kao
„nemoguć zadatak”, kao prenošenje koje uvek
mora ili da zakaže (oduzme originalu nešto što
DEKONSTRUKCIJE 109

drugi jezik ne trpi) ili ojača prenos (dodajući mu,

ako ništa drugo, a ono postojanje u jeziku različi-
tom od prvobitnog), a u teorijskom smislu počiva
na fikciji izvesnog „čistog jezika (reine Sprache)”,
na zamisli da se smisaona ravan teksta može iz-
dvojiti od sveg materijalnog u znakovima, pri če-
mu se prevodi ono što preostaje kao „interlinear-
no” („između redova”). Otuda je prevod vezan za
nemoguće, upućeno na neprevodljivo i, u širem
smislu, na nečitljivo (* čitanje). Kao metonimija
za prenos svake vrste, prevod je metafora za sa-
mog sebe – mi prevodimo u svakom času, svesno
(misli u reči) ili nesvesno (snagu u delanje), živeći
s prevodiocem u sebi koji od nas kao od subjeka-
ta čini kompleksna, pluri-subjekatska bića. Nasu-
prot tradicionalnom pojmu saznanja (koje po Ni-
čeu predstavlja prevod nepoznatog na ono što nam
je već poznato), kao i shematskih redukcija meta-
fizike govora (gde se, takođe po Ničeu, pojmovi
oformljuju kao kolumbarijumi, nivelacijom razli-
ka između stvari kako bismo dobili njihove klase),
dekonstrukcijska ideja prevođenja nastoji da afir-
miše prevod kao polje intenziteta, tenzija, dodira s
nepoznatim i drukčijim: svaki prevod menja kon-
tekst (kulture) u koji ulazi, menjajući tako svet, ali
je ta promena na nesvodljiv način nemoguća (kul-
tura, kao i svet, kao i polazni tekst već su postoja-
li). I za samu dekonstrukciju bi se moglo reći da je
prevod, prevod neke konstrukcije tako da postane
* invencija.
" „Živeti s prevodiocem... Uvod u raspravu o subjek-
tu prevođenja”, Književno prevođenje: teorija i istorija
(Beograd: IKU, 1989), 175-181. W. Benjamin: „Die Auf-
gabe des Übersetzers”, Illuminationen (Frankfurt/M: Suhr-
kamp, 1961). J. Derrida: „Des Tours de Babel”, Psyché
(Paris: Galilée, 1987). P. de Man: „’Conclusions’: On W.
Benjamin’s ’The Task of the Translator’”, The Resistance
to Theory (Minneapolis: University of Minnesota Press,
1976). A. Berman: L’Épreuve de l’étranger (Paris: Galli-
mard, 1984). Les Tours de Babel (Mauvezin: Trans-Europ-
110 ABC

Repress, 1985). Difference in Translation (Ithaca: Cornell

University Press, 1985).
PREVREDNOVANJE. Vrednovanje je uvek pre-
vrednovanje, ocena je uvek preocenjavanje. To je
tako još od vremena Ničea, a pre njega Spinoze, a
pre njega Heraklita: „jednom ili hiljadu puta, ako
je tako bolje”. Nemoguće je za vrednost da bude
samo jednom, ono što vredi mora da vredi više pu-
ta. Takođe, uprkos svojoj ponovljivosti, vrednost
čuva jedinstvenost, jer je nesvodljiva, u diferenci-
jalnoj * iterabilnosti onoga što od nje čini znak, na
drugu vrednost. Njena imanencija je u njenoj tran-
scendenciji; a ipak ne postoje transcendentalne
vrednosti, takve koje bi bile odvojene od povesti,
od iznovnog pokretanja vrednovanja, tj. od pre-
vrednovanja. U svom najopštijem smislu, dekon-
strukcija se može shvatiti kao realizacija Ničeove
ideje o „prevrednovanju svih vrednosti”, prevred-
novanju koje polazi od + razlike, * drugog, tj. od
* invencije. * dekonstrukcija kao kritika.
" „Rizom-Delez”, Ženske studije, 4 (1996), 105-114.
H. Bloom: The Anxiety of Influence (New York: Oxford
University Press, 1973). P. U. Hohendahl: The Institution of
Criticism (Ithaca: Cornell University Press, 1982).
RAZLIKA. * diferancija, diferencija.
RETORIKA. Jedna od tri discipline klasičnog
obrazovanja, uz logiku („dijalektiku”) i gramati-
ku. Uz mnoge varijacije, i sama se delila na tri os-
novna dela: inventio, dispositio i elocutio. Inventio
se, pod uticajem logike, svodila na pronalaženje
(pre nego na iznalaženje) povoljnog dokaza, argu-
menta, mesta u okviru šireg sistema obrazlaganja
(topike). Dispositio se, pod uticajem gramatike,
sužavala na konstrukciju (sintaksu) izlaganja, na
raspored mesta. Tako se retorika redukovala naj-
pre na elokuciju, odnosno na dodatke, figure koje
pomažu ubeđivanju. Figure su mogle biti, po sta-
roj podeli, figure misli ili figure govora, pri čemu
DEKONSTRUKCIJE 111

su se prve asimilovale u dijalektiku (kao logiku

vođenja rasprave), a druge su podeljene na figure
(sheme) dikcije (ili leksije), konstrukcije i distri-
bucije (ponovo sintakse), uz figure značenja, od-
nosno trope – koji su preostajali retorici kao njeno
pribežište. U modernom dobu, retorika gubi pred-
met, budući da se istraživanja jezika sve više osla-
njaju na gramatička ispitivanja (u raznim oblici-
ma), a sama oblast u kojoj retorika pokazuje naj-
veću snagu, oblast literature, gubi u vreme pozitiv-
nih nauka status polja koje je važno za istinu; tropi
se shvataju kao govorni „ukrasi”. U XVIII i počet-
kom XIX veka retorika skoro sasvim iščezava iz
sistema obrazovanja, usled potpune premoći gra-
matike (* katahreza), a u filološkim disciplinama
nju sve više zamenjuje stilistika. Dekonstrukcija
otkriva retoriku ne više kao normativnu disciplinu,
već kao sistem tropologije, ne kao retoriku ubed-
ljivosti, već kao retoriku oblika: njena povest i
znanja, posebno klasifikatorska, koja prenosi i da-
nas, pokazuju važnost jezika kao posebne moći
koja nije svodljiva na druge discipline i koja se
stoga može ponovo zasebno izučavati. Svojim iz-
micanjem formalizaciji, retorika označava polje
jezičke nesvodljvosti u punom smislu.
" R. Barthes: „L’ancienne rhétorique”, Communica-
tions, 16 (1970). M. Charles: Rhétorique de la lecture (Pa-
ris: Seuil, 1977). P. de Man: Allegories of Reading (New
Haven: Yale University Press, 1979).
RITAM. Ritam se razlikuje od metra kao ne-
svodljivo od svodljivog, razlika od identiteta, ne-
merljivo od merljivog. U sva tri ključna činioca
lirske dikcije – stopi, stihu, strofi – ritam igra ulo-
gu „divlje karte”, džokera u metričkom „špilu”
(igri). Otuda granica versifikacije u strogom smis-
lu nije semantika (versifikaciona shema može po-
kazati paralelizam metra i značenja, mada je to po
pravilu najviše što može dokazati), već ono što gu-
112 ABC

bi celinu značenja ostajući u ulozi smisla: to je telo

i njegove kretnje aleatorno vezani za + vreme.
„Vezani za vreme, šta smo? šta nismo? Čovek je
senka sna”, veli Pindar (VIII pit., 95-97). Ničeovo
postuliranje dionisovskog ritma, za razliku od
apolonovskog metra, ima sličan smisao: oslobodi-
ti instance estetskog plana (a‡sqhsij oznake) na
račun obično privilegovane instance označenog,
plana utvrdljivog ili izmerljivog. Ritam je poput
senke u odnosu na metar (kad se osvetli metrička
shema, ona preuzima ritam), poput sna u odnosu
na telo (on takođe „nepravilno”, tj. vremenski neo-
dredljivo, osvaja shemu, pokazuje da i iza i po
strani nje postoji igra jezičkog tela). Dekonstruk-
cija stoga polazi od ritma, pre nego od metrike, na-
lazeći ga i s ovu i s onu stranu izbrojivih she-
matskih obrazaca, s ovu i s onu stranu velikih žan-
rovskih podela (rodova lirike, proze, eseja; pome-
nimo i filozofska ritmovana izlaganja, od preso-
kratovaca preko Lukrecija i Bruna do Ničea). Dok
je metar vezan za fenomen sintakse, ritam prelazi
ovu granicu, on je fenomen izgovora. Ali izgovor
nije samo aktiviranje ritamskih potencijala teksta,
već * pismo unutar pisma, trag koji vreme ostavlja
na telu: otuda je moguće povezati ritmove pojedi-
nih doba sa štimungom, raspoloženjem (za N. Fra-
ja, na primer, elegija poseduje jesenji ritam, diti-
ramb prolećni ritam mladosti itd.). Ritam pak tre-
ba misliti kao izgovor, kao predaju telesnosti go-
voru, tamo gde ovo predavanje reči daje vreme.
Stopa, stih, strofa u lirici grade odnose vremen-
skog * premeštanja, upisujući se jedni u druge, pe-
riodizujući, ritmizujući; ali oni to čine da bi se
strofički („obrtni”, tropički) smisao ritma utisnuo
u mehaničke sklopove metra i njegove mere uvr-
stio u svoj izgovor. Na taj način on daje vreme
onome što bi, kao puka mera, ostalo samo prostor-
no. U lirici postoje fenomeni hronotopa ne manje
DEKONSTRUKCIJE 113

no u proznoj fikciji, ali se od ove potonje razliku-

ju time što ritam preuzima ulogu figure (lika) ko-
ja postoji u naraciji, odnosno ulogu ideje koja po-
stoji u eseju. Istraživanje lirike je zato povezano sa
ispitivanjem ritamskih, temporalnih dimenzija pre
nego metričkih, spacijalnih, pri čemu figuralnost
uvek biva snažnije vezana za telesnost (tzv. ozna-
čiteljsku stranu) govora, nego za idealnu (ili ozna-
čenu, semantičku) stranu proznog iskaza.
" „Pesništa”, Poezija, 1 (1996), 160-165. P. de Man:
„Hypogram and Inscription”, Diacritics, 11:4 (1981). N.
Abraham: Rythmes (Paris: Flammarion, 1985). B. Johnson:
Défigurations du langage poétique (Paris: Flammarion,
1979). Carol Jacobs: The Dissimulating Harmony (Balti-
more: Johns Hopkins University Press, 1978).
SUPLEMENT. * „Abcde...”, str. 29-34.
TEKST. Tekst se definiše svojom ograničenošću
i svojom produktivnošću. Ova dva svojstva u prvi
mah mogu se predstaviti kao kontradiktorna: nasu-
prot konačnosti nekog teksta (činjenice da je, na
nivou oznake, po broju i sklopu svojih elemenata
ograničen ili završen) stoji njegova otvorenost za
* čitanje, tumačenje, razumevanje (na nivou zna-
čenja tekst se može, već iz konteksta koji mu stoji
spolja i kojim ne vlada, predati jednom dopunja-
vanju ili promeni smisla, jednoj produkciji novih
ili dodatnih značenja). Na jedan način zatvoren u
sebe, tekst je na mnoge druge načine otvoren pre-
ma * drugom – bio taj drugi čitalac, * kontekst,
drugi tekst ili, pak, on sam ukoliko se razume u
odmaku od sebe. Standardno mišljenje, od tradi-
cionalne hermeneutike do lingvistike teksta, ovu
antinomijsku prirodu teksta razumeva kao igru
središnjih i rubnih elemenata, tj. kroz odnose inva-
rijantnih i varijantnih elemenata. Ali ni konačnost,
niti produktivnost teksta nisu same za sebe zakoni
(„nomoi”) koji parališu jedan drugi, već pre neka
vrsta stavova („teza”) koji se postavljaju jedan
114 ABC

kroz drugi. Otuda je tekst pre antitetički nego

antinomijski: on je hibrid načela čak i tamo gde se
čini sasvim transparentan. Ovako generalizovani
pojam teksta dopušta da se sve u svetu posmatra
kao tekst, budući da instanca govora (u takođe ge-
neralizovanom smislu * pisma) interveniše čak i
kod percepcije neživih stvari; i na stenama posto-
je teksture, tkanja koja nas, kao čitaoce-posmatra-
če, povezuju sa tvari obdarujući ih činiocima smi-
sla, povesti ili izgleda. „Nema van-tekstovnog (il
n’y a pas de hors-texte)”, glasi poznata Deridina
„formula” za ovaj ontološki sloj tekstualizacije
sveta (čime se ne postulira „knjiški”, uzak smisao
teksta kao jedinog sveta, već, pre, sveta kao razli-
čitih tekstova, osmišljavanja živog i neživog, pri-
sutnog i odsutnog). Tekst je proizvod mišljenja i
govorenja, ali i sam proizvodi mišljenje i govore-
nje, posredstvom čitanja koje je, kao njegova in-
terna mogućnost, nešto što mu uvek ostaje spoljaš-
nje. Prenosiv i prevodljiv, tekst se može povezati s
različitim kontekstom, pa se može reći da u načelu
nijedno čitanje teksta nije apsolutno jednako ne-
kom drugom čitanju: čitanje interveniše kao kon-
tekst razlike u kojem je nemoguće izbrisati udeo
subjekta (koga, kao svagda različitog, konstituišu
različite povesti, mesta, tipologije i topologije,
okolnosti itd. – tj. različiti tekstovi, tragovi već
pročitanog ili onog što se očekuje i sl.). Otkud da
onda ipak tekst zadržava određeno jezgro svoje
celovitosti, svoj „identitet”? Ukoliko su sva čita-
nja različita, kako to da se ipak sporazumevamo da
je reč o istom tekstu? S jedne strane * iterabilnost
jezičkih činilaca ili ponovljivost teksta pokazuje
da tekstualni znak poseduje neku vrstu idealnosti,
tj. da uspeva da svoju različitost sačuva od svih
konkretizacija (od ma koje konačnosti). Moguće
je otuda govoriti o virtualnosti jednog teksta, o
njegovom virtualnom identitetu (u čijem je jezgru
DEKONSTRUKCIJE 115

diferencija), za razliku od svih aktualizacija u čita-

nju nekog subjekta, kao što je moguće govoriti o
tome da su ove aktualizacije (a time i subjekti či-
tanja) samo učinci, efekti teksta na kojima poka-
zuje svoju virtualnu prirodu. Skupa, te aktualizaci-
je, različita čitanja, konkretizacije i razumevanja –
ma koliko bili različiti, nikad se ne poklapali i iz
ugla idealne, identičke prirode teksta bili nikad-
do-kraja-ista-tačna čitanja („misreadings”) – čine
neku vrstu zajednice za tekst, kojom on sebe usta-
novljuje (instituiše) kao svet za sebe, kao plan ili
kao infra-kosmos sa vlastitom tradicijom (u isti
mah onim što osvaja za sebe i zadržava oko sebe
kao sopstvenu istoriju i ono čime može iznova po-
krenuti vlastito predavanje, iznovno i drukčije či-
tanje). To naročito važi za tekstove koji su postali
„dela”, za velike tekstove naše književne ili filo-
zofske tradicije. U tom smislu, tekst ne pripada is-
toriji, već pre ona pripada njemu, utoliko što je on
gradi, produkuje, započinje i na određene načine
njome upravlja (ali je takođe i razgrađuje, ograni-
čava, okončava i biva njome zapleten da je može
osloboditi i za druge tekstove). * dekonstrukcija
kao istorija, kritika, poetika, teorija.
" R. Barthes:„Texte, théorie du”, Encyclopaedia Uni-
versalis, Vol. 15 (Paris: 1968-1975); „De l’śuvre au texte”,
Revue d’Esthétique, 3 (1971). J. Derrida: De la grammato-
logie (Paris: Minuit, 1967). P. de Man: Blindness and In-
sight (Minneapolis: University of Minnesota Press, 1983);
Allegories of Reading (New Haven: Yale University Press,
1979).
TEORIJA. * dekonstrukcija kao teorija.
TRAG. Prisutno u odsutnom, odsutno u prisut-
nom, trag je znak za drugog (nečijeg prolaska, na
primer), beleg njegovog uklanjanja (odlaska), bri-
sanje punoće oznake (dolaska). U diferencijalnom
sklopu jezika znaci i značenja ostavljaju tragove
jedni na drugima, tragove razlikovanja jednih od
drugih, kao i svog prolaska kroz različite kontek-
116 ABC

ste, razne slučajeve. Svaki činilac sistema posedu-

je svojstva (identitet) samo u odnosu na druge ele-
mente, obeležen onim što on nije, tragom njihovog
odsustva; ali trag tog odsustva je takođe izvesno
prisustvo traga. Trag je tako trag traga, zaobilazeći
par prisustvo/odsustvo, na krajnjem rubu logosa i
kao jezika i kao mišljenja. Poput * diferancije
trag, međutim, nije transcendentalna kategorija za
Deridinu dekonstrukciju, i mada podseća na apo-
fatičke izraze (za Boga u tzv. negativnoj teologiji),
trag ne predstavlja poslednji pokušaj da se kaže is-
tina Bića onako kako je nastojala metafizika: kao
izraz nesvodljivosti, trag se uklanja (briše) čim se
u takvom svojstvu imenuje (kategorijalizuje). On
je pre kvazi-transcendentalna kategorija, metafi-
zička * parabasa. Kao termin iz dekonstrukcijske
* genealogije, trag naznačava ideju naknadnog
porekla – po tragu rekonstruišemo neki početak,
ali on sam nije početak, kao što i početak ima svoj
početak, a ovaj svoj itd. U aksiološkom smislu,
jedna vrednost nosi uvek trag ranijih, kao vredno-
vanje ona je uvek * prevrednovanje. Teorijski, trag
uvek upućuje na odnos * metoda i kategorija: *
teorija se izgrađuje kroz njihovu međusobnu raz-
gradnju, kroz prolazak najviših klasa putem koji
uklanja beleg njihovog privremenog prisustva. U
etici, kod E. Levinasa, trag je beleg * Drugog, lice
beskonačnog, izgled spoljašnjosti ili primer za ne-
svodljivo.
" E. Lévinas: Totalité et infini – essai sur l’extériorité
(La Haya: Nijhoff, 1961). J. Derrida: Marges – de la philo-
sophie (Paris: Minuit, 1972). S. Weber: „It”, Glyph, 4
(1978).
TROPI. Dok se u klasičnoj * retorici figura uzi-
mala kao „shema”, prenos misli („dijanoje”) ili
govora („leksije”), trop („motus”, kretnja, preok-
ret) bio je vezan za prenos po značenju. Kako su
fenomeni + značenja potčinjavani sintaksi, grama-
DEKONSTRUKCIJE 117

tici, trop je ili podvođen pod specijalni slučaj figu-

râ, pod funkciju neke dikcije, konstrukcije ili dis-
tribucije, ili ostavljan po strani, kao u slučaju tropa
* katahreze. Za razliku od tradicionalne klasifika-
cije ili tipologije tropa, dekonstrukcija tropologiju
vidi pre svega kao topološku disciplinu, čiji bi za-
datak bio da „obrt” tropa razume kao mesto na
kojem reč uspostavlja odnos prema sebi polazeći
od potencija svog smisla, tj. od mogućnosti koje
joj se otvaraju prema tragovima drugih reči koje,
kao * iterabilni sklop, nosi na sebi. Jedan trop je
stoga uvek nesvodljiv na ma koje od dva značenja
svoje igre premeštanja – tzv. prenosno značenje
nije njegovo novo doslovno značenje – već mu je
smisao da održi razliku između ova dva sloja ili
mesta smisla. „Retorički model tropa”, jedan od
ključnih pojmova de Manove dekonstrukcijske
teorije, zato nije samo „obrt”, termin jedne klasifi-
kacije, već „preokret” kao događaj govora u ko-
jem mesta doslovnog i mesta prenosnog iz simul-
tanosti zamene postaju momenti sukcesije ili niza;
tako je trop ne samo nosilac mesta, već i način na
koji reč zahvata + vreme. Tropi su hronotopi razli-
ke, ne samo unutar sebe, već i izvan sebe; otuda se
za analizu javljaju u paru ili u skupovima, sa svim
značenjskim napetostima koje skupovi donose: ta-
ko se * metafore u dekonstrukcijskoj analizi poka-
zuju i kao * metonimije, obe kao antropomorfizmi,
* ironija je skopčana s * alegorijom, a sve one sa
* hijazmom, * katahrezom, * parabasom... Zapra-
vo, trop se može uzeti kao ključni odnos preko ko-
jeg tekst i subjekt razmenjuju svojstva i međusob-
no se održavaju kao instance razumevanja u ne-
kom događaju * čitanja.
" J. Derrida: „La mythologie blanche: la métaphore
dans le texte philosophique”, Marges – de la philosophie
(Paris: Minuit, 1972). P. de Man: Blindness and Insight
(Minneapolis: University of Minnesota Press, 1983); Alle-
gories of Reading (New Haven: Yale University Press,
118 ABC

1979); Aesthetic Ideology (Minneapolis: University of

Minnesota Press, 1996)
TUMAČENJE. Tumačenje je kritička operacija,
donošenje suda o izvesnom smislu, da li je i kako
prenet iz jednog teksta u drugi. Interpretacija
(„među-umetanje”) uvek je zasnovana na * čita-
nju, njime okružena, mada ga ne retko zaklanja,
svodi na sebe. Tumačenje je takođe tekst, koji za-
uzima izvestan odnos (a to znači i distancu, razli-
ku) prema tekstu koji čita i o čijem smislu treba da
odluči; čak i kao tzv. doslovno ponavljanje, tuma-
čenje gradi drukčije, novo polje za vlastiti tekst.
Odatle sledi da je tumačenju i samome potrebno
tumačenje, odnosno da ono ne zaustavlja, već po-
kreće rad razumevanja. Utoliko se za svaku inter-
pretaciju može kazati da je i interpelacija (upadi-
ca, prigovor, zahtev, poziv na izjašnjenje), jer po-
ziva na nova i drukčija čitanja teksta, odnosno da
je i interpolacija (umetanje, podmetanje, preobra-
žavanje), budući da se umeće u polazni tekst i na
svoj način ga menja. Za razliku od hermeneutike
zasnovane na metafizici prisustva (samosvesti,
identiteta), dekonstrukciji je blisko ničeovsko sta-
novište perspektivizma: istina neke interpretacije
postoji u perspektivi koje to tumačenje izgrađuje
kroz vlastiti tekst, u drugoj perspektivi ona ne mo-
ra više da važi. Iz jezičkog ugla, ona naglašava
stanovište Č. S. Pirsa koji je (kao jedan od osniva-
ča modernog shvatanja jezika, uz Ničea, de Sosira
i Vitgenštajna) insistirao na tome da se između
znaka i njegovog predmeta (bila to stvar ili znače-
nje) mora umetnuti treći član, interpretant: tuma-
čenje jednog znaka nije značenje, već drugi znak
(i tek tada značenje). Otuda je „sve tumačenje”,
odnosno – svet znakova, jezički svet, postoji kao
svet recipročnosti, bez univoknog porekla, jer „u
jeziku postoje samo razlike, bez pozitivnih termi-
na” (de Sosir). Referencija (* mimesis), kao i in-
DEKONSTRUKCIJE 119

tencija (* ideja), samo su učinci simboličke aktiv-

nosti, upotrebe govora, pa se moraju izvoditi iz je-
zičkih funkcija, a ne obratno. Mada je „sve tuma-
čenje”, i mada se ne može naći ni prvo (arhetip-
sko) ni poslednje (metatopičko) mesto kao istina
tumačenja, nisu sva tumačenja jednaka, budući da
svako sebe izgrađuje kao tekst, sa različitim dej-
stvima, posledicama, efektima, * kontekstima: to
otvara mogućnost za upoređivanje njihove među-
sobne snage, za ocenjivanje njihovih potencija.
Otuda su kriterijumi za sudove o interpretacijama
mera njihove implikativnosti, a ne aplikativnosti:
pitamo se, na primer, šta proizlazi iz nekog tuma-
čenja, pre nego da li je ono i koliko svelo tekst na
svoje descripcije, parafraze ili * metafore, kao i u
kakvom odnosu je tumačenje sa drugim činiocima
i slojevima čitanja kao obuhvatnije sinteze no što
je to interpretacija; takođe, bez obzira na potenci-
je premeštanja teksta tumačenjem u drugi ili druk-
čiji tekst, čitanje je, pa i tumačenje kao njegov
deo, uvek ograničeno tekstom koji se čita – utoli-
ko mu se ono podređuje i u njemu mora da traži
merila svoje valjanosti (tekst ih implicira čitanjem
za tumačenje), umesto spolja, u nekoj teoriji ili
praksi (kako bi ove navodno apliciralo – primeni-
lo – na tekst, čime se njegove granice narušavaju,
a time i autonomija).
" J. Culler: „Beyond Interpretation”, Comparative Li-
terature, XXVIII: 3 (1976). P. de Man: Blindness and In-
sight (New York: Oxford University Press, 1971).
UVID. Iako čini osnovnu jedinicu * teorije i *
epistemologije, uvid predstavlja krajnju tačku ve-
like građevine koja postupke saznavanja osniva na
metaforici svetla i fototropologiji. Ali ako se pros-
torne sheme saznanja zamene vremenskim, uvid
pokazuje da je u dodiru sa tajnom; on više nije od-
gonetka neke zagonetke, prevod nepoznatog na
poznato ili pitanje koje u sebi samo prikriva odgo-
120 ABC

vor, već je trenutak koji u sebi sabira neki interval

+ vremena, njegovu alteraciju sa sobom. Iz toga i
proizlazi njegova tropološka struktura, ali i teško-
ća da se ustanovi kao * ideja. Jedan uvid može biti
teorijska jedinica, ali takođe predmet neke * fabu-
le, odnosno izraz za neki * ritam. U metodskom
smislu on je * aporijska sinteza kvaliteta tačnosti
i ispravnosti. U dekonstrukcijskom smislu, uvid je
pre svega određena * invencija.
VREDNOST. VREDNOVANJE. * prevrednovanje.
VREME. Vreme sebe određuje kao moć da bude
s onu stranu sebe samog. Ali mi, iako pripadamo
vremenu, njemu smo strani. Iako vreme sve daje,
ono se nama oduzima, mi ga vazda primamo u
obrnutom vidu. Na primer, uobičajena naša pred-
stava o vremenu jeste predstava o njemu kao o sa-
dašnjosti koja teče; mi vreme uvek posmatramo iz
njegovog sada. Toj sadašnjosti, prisustvu u čijem
smo vidokrugu zajedno s vremenom, podvrgava-
mo prošlost i budućnost, memoriju i očekivanje,
retenciju i protenciju. Ali ako potražimo isto to sa-
da, nećemo ga naći u njegovom „sada”, već u jed-
nom „bilo je” ili „biće”. Vreme u obliku sadašnjo-
sti kao da nikad nije u sebi, već je večno samopre-
meštanje i sopstveni alteritet. „Šta je dakle vre-
me?”, pitao se sv. Avgustin. „Ako me niko ne pita,
znam; ali ako bih nekome hteo to pitanje da razjas-
nim, ne znam”. Ako vreme postoji u prošlom, ono
ne postoji, jer je prošlo; a ako postoji u budućem,
takođe ne postoji, jer će tek biti: „ako, dakle, sa-
dašnjost, da bi bila vreme, mora preći u prošlost,
kako možemo tvrditi da i ona postoji, kad joj je uz-
rok postojanja to što više neće postojati? Tako”,
zaključuje Avgustin, „možemo ispravno reći da je
ona vreme samo zato što ide tome da je nema”.
Kao izvor svih paradoksa, paralogija, aporija, vre-
me je i izvor * ritma i * fabule, dva suštinska na-
DEKONSTRUKCIJE 121

čina na kojima ga jezikom zahvatamo, nikad ga do

kraja ne obuhvatajući. Utoliko je i polazište za sve
retoričke upotrebe govora, za pesništvo stiha ili
priče. Ono pokazuje crte trajanja tek uz pomoć je-
zika. Odatle i iluzije metafizike da se vreme može
obuhvatiti u prezenciji, u večnosti trenutka koji
traje na pomičnoj crti koja se ne može okrenuti
unazad do li u mišljenju kao složenoj sintezi ili
meri njegovog kretanja. Pre nego što misao spoji
tačke trenutka u crtu večnosti, pre nego što ih iz-
jednači i totalizuje u nepokretnog pokretača, u
biće, vreme je izmaklo. Kao čista spoljašnjost,
vreme tako prelazi u mišljenju put od toga da je
mera kretanja, interval ili broj, kao kod Aristotela,
do toga da kretanje postaje ono što vreme uslovlja-
va, stojeći u ulozi apriornog uslova iskustva, kao
kod Kanta. Ali je i ova potonja sukcesivnost pod-
ređena simultanosti, apstrakciji jedne postavke o
vremenu gde ono iznova izmiče sebi i sebe virtua-
lizuje za sve pokušaje jezika i događaje govora.
Čini se na kraju kao da jedino iluzija vremena u
govoru ritma i fabule – prihvatanje virtualnog kao
virtualnog – može da vremenu dâ aktualnost koju
ono zanavek oduzima mišljenju; to svaki govor o
vremenu određuje kao vrstu ironičke alegorije,
kao reč o onom što postoji jedino u reči. Za dekon-
strukciju je vreme događaj alteriteta, sama ne-
svodljivost * drugog. Za Deridu ono leži u jezgru
svake razlike, kao * diferancija diferencije, otpor
prezencije reprezentaciji, u isti mah i preduslov
njihovog premeštanja i međusobnih obrta: * apo-
rija razlike i ponavljanja. Za de Mana, nasuprot
stasisu gramatike i večnim zakonima logike, vre-
me se u govor unosi retorikom, tropom: otkriti
temporalnost teksta, njegovo vibriranje u događa-
ju smisla, predstavlja najveći zadatak književne
analize. Tako dekonstrukcija ne samo da polazi od
heraklitovske slike o vremenu kao o detetu koje se
122 ABC

kraj reke igra kamičcima-trenucima, jer mu nije

samo problem što ne može dva puta da uđe u isti
tok, već prolazi kroz dilemu koja kaže da se ni jed-
nom ne može ući u taj tok, jer toka u pravom smis-
lu ni nema. Ali već je ovim izgrađen jedan tok is-
kaza, događaj smisla, ”fabula”, alegorija ili kazi-
vanje o vremenu koje ga pamti kroz zaborav vla-
stite aporije, igrajući se s njom kao sa iluzijom u
kojoj je skrivena istina. Kao tajna drugog, vreme
biva pozitivna aporija (jer i onom što postoji i ne
postoji ono daje vid neprestane * invencije).
" E. Lévinas: Le Temps et l’Autre (Paris: Vrin, 1947).
J. Derrida: „Ousia et grammč: note sur une note de Sein und
Zeit”, Marges – de la philosophie (Paris: Minuit, 1972). P.
de Man: „The Rhetoric of Temporality”, Blindness and In-
sight (Minneapolis: University of Minnesota Press, 1983).
D. Wood: The Deconstruction of Time. (Atlantic Highlands,
NJ: Humanities Press, 1989).
ZNAČENJE. Značenje kao fenomen postoji u re-
laciji zamene stvari znakom; ali kako ta stvar mo-
že biti i lice koje koje govori, i neki drugi znak, pa
i iskaz, značenje upućuje i na sebe, gradeći tako
novu relaciju, odnos smisla. Postojeći samo u
sklopu drugih značenja i smislova, u relacijama je-
zika, značenje nosi na sebi * trag ovog * drugog
kao svoj suštinski beleg. Tragati za nekim znače-
njem otuda nije samo zadatak identifikacije neke
semantičke jedinice, već i potvrđivanje, u identifi-
kaciji vazda nagriženoj razlikama, ovog učinka
traganja. * diseminacija.
ŽANR. U klasičnoj misli, koju je modernost na-
sledila delimično je modifikujući, žanr predstavlja
dvostruki izraz: jednom je to logička kategorija
(taksinomijska oznaka), drugi put kategorija poeti-
ke (genealoški izraz). Kao taksinomijska oznaka,
žanr – rod ili vrsta, pol ili karakter – određuje se
kombinacijom više klase („genus”) u koju se može
uvrstiti neki slučaj uz navođenje njegove odlike
razlikovanja („differentia specifica”): tako je čo-
DEKONSTRUKCIJE 123

vek „dvonožac bez perja” (za Platona), animal ra-

tionalis za Aristotela i sholastiku, cogito koji po-
seduje svest o sebi, za Dekarta i modernost... U
poetici, žanrovi su elementi taksinomijskih siste-
ma literature, kako bi se utvrdilo poreklo, geneza
nekog dela kroz njegovu sličnost (* mimesis) sa
ranijim delima, „uzorima”; tako je klasicizam
predstavljao skup normi oblikovanih tradicijom.
Sa romantičarskim tipom modernizma, slom tzv.
normativnih poetika oslobađa žanr smisla uzora,
kako bi, s rađanjem estetike kao discipline ukusa i
genija (* vrednovanje), dobio smisao * forme, na
neki način kalupa ili obrasca lišenog sadržine: čak
će i formalističke poetike XX veka zadržati ovu
ideju žanra kao postupka u koji neki „siže” (sub-
jekt) uliva svoju građu, oblikujući svoju fabulu.
Svakako da se mogu klasifikovati, postupkom
selekcije i generalizacije, pojedine odlike koje pri-
padaju određenim žanrovima (književnim rodovi-
ma i vrstama); ali ovi žanrovi takođe, kao genera-
lizacijski konstrukti, pripadaju tim odlikama. Žan-
rovi zapravo ne podležu samo principu selekcije,
već i principu kombinacije, sintagmi koliko para-
digmi. Osim idealnih tipova, postoje i toposi pre-
laza, hibridni rodovi i vrste. Čak i kao apstrahova-
ni „čisti” (idealni) tipovi, žanrovi zadržavaju svo-
ju topologiju – funkcija tipizacije leži u tome da se
ustanovi određena topika govora, njegovih manjih
i većih jedinica, celina. Poetički rad tipo-topo-lo-
gije ima za svrhu da ovakve idealne forme žanrova
izdvoji kako bi u isti mah presekao i podstakao
njihovu genetičku ulogu: jedan žanr u poetici po-
kazuje kako delo prekida sa mestom svoga nastan-
ka i porekla, pružajući mogućnost da se javi na
drugom mestu, u drugom delu, postajući tako na-
čelo (zakon ili pravilo) klasifikacije, pri čemu se
klasifikatorna funkcija sada pojavljuje kao genea-
loška. Reč je, još jednom, o igri otpora (singular-
124

nog) i * premeštanja (generalnog), odnosno o sa-

moj igri žanrova koji kao da izneveravaju svaku
poetiku (i na njih oslonjene koncepcije književne
kritike ili istorije) kad god se topička vrednost ove
kategorije postavi umesto tipske (i obratno).
Shvatiti ovu igru ipak ne znači prenebreći logi-
ku ili logos žanra u njegovom preplitanju opštijeg
(više klase) i specifičnog (singularnog svojstva).
Logos (zakon) žanra nalaže da se žanrovi ne brka-
ju; oni su u osnovi mnogih čitalačkih očekivanja,
spajajući tekstualnu memoriju sa progenezom
(„poetikom” u najstarijem značenju „pro-izvođe-
nja”, „pravljenja”), retenciju s protencijom. Ali
žanrovi, čija svojstva ne treba brkati, mogu se me-
šati na jednom nivou koji ih uvek obuhvata kao
neka vrsta protiv-pravila ili kontra-zakona njiho-
vom načelu prisvajanja singularnog. Jer žanr uvek
ima svoj (viši ili obuhvatniji) žanr, kao što žanr
postaje pravilo ii vrsta obrasca (tipa) tek u odnosu
(shodno toposu) na neki raniji obrazac od kojeg
sada odstupa. Moris Blanšo je to formulisao govo-
reći o Džojsu kao o piscu koji „slama romaneskni
oblik tako što od njega odstupa, ali nam takođe
predočava da taj oblik živi samo od svojih altera-
cija, stvarajući izuzetke prema sebi samom, koji
ustanovlju zakon i u isto vreme ga razgrađuju”.
" „Pojam hibridnog žanra u savremenim književnim
teorijama”, Književni rodovi i vrste, II (Beograd: IKU,
1987), 99-126. M. Blanchot: Le livre ŕ venir (Paris: Galli-
mard, 1971). J. Derrida: „La loi du genre”, Parages (Paris:
Galilée, 1986). P. de Man: „Antropomorphism and Trope in
the Lyric”, „Autobiography as De-facement”, The Rhetoric
of Romanticism (New York: Columbia University Press,
1984). P Lacoue-Labarthe, J.-L. Nancy: „Genre”, Glyph, 7
(Baltimore, 1980).
 IMENIK

Abaham, N. (Abraham, Delez, Ž. (Deleuze, G.),

N.), 113 35, 36, 41, 44, 74, 85,
Aćin, J., 9 95, 99, 105, 110
Aristotel, 80, 104, 121, Dimarse (Dumarsais, C.
123 C.), 99, 100, 106
Avgustin, sv. (Augustinus Džojs, Dž. (Joyce, J.),
A.), 120 45, 124
Bahtin, M. M., 65 Džonson, B. (Johnson,
Bart, R. (Barthes, R.), B.), 31, 91, 113
111, 115 Dostojevski, F., 52, 58
Benington, Dž. (Ben- Felman, Š. (Felman, S.),
nington, G.), 99 37, 82
Benjamin, V. (Benjamin, Fihte, J. G. (Fichte, J.
W.), 89, 90, 108, 109, G.), 87
110 Fraj, N. (Frye, N.), 112
Blanšo, M. (Blanchot, Frege, G. (Frege, G.), 86
M.), 35, 36, 45, 82, Frojd, Z. (Freud, S.), 16,
124 34, 35, 36
Blum, H. (Bloom, H.), Fuko, M. (Foucault, M.),
13, 77, 89, 90, 110 24, 25, 35, 36, 41, 44
Bodler, Š. (Baudelaire, Gadamer, H. G.
C.), 108 (Gadamer, H. G.), 92
Bruno, Đ. (Bruno, G.), Gaše, R. (Gasché, R.),
112 16, 97, 100
Celan, P. (Celan, P.), 45, Gedel, K. (Gödel, K.),
68 38, 56
Crnjanski, M., 53, 54, 58, Hajdeger, M. (Heidegger,
66 M.), 16, 18, 22, 36, 43,
Dekart, R. (Descartes, 51, 85, 91, 95, 104,
R.), 82, 84, 102, 123 105, 122
Džekobs, K. (Jacobs, C.), Hartman, Dž. (Hartman,
113 G.), 13, 77, 82, 103
Dekomb, V. (Descombes, Hegel, G. V. F. (Hegel,
V.), 17, 88 G. W. F), 16, 28, 34,
41, 69, 87
126

Helderlin, F. (Hölderlin, Noris, K. (Norris, C.), 12,

F.), 51 65
Heraklit, 15, 110, 122 Ostin, J. L. (Austin, J.
Huserl, E. (Husserl, E.), L.), 37, 99, 101
18, 28, 86, 97 Parmenid, 20
Jaus, H. R. (Jauss, H. R.), Pindar, 112
65 Pirs, Č. S. (Pierce, C. S.),
Kaler, Dž. (Culler, J.), 12, 87, 118
101, 119 Platon, 21, 22, 28, 29, 43,
Kant, I. (Kant, I.), 16, 56, 79, 95, 96, 105, 123
62, 63, 72, 82, 92, 94, Ponž, F. (Ponge, F.), 10,
121 45, 93
Kofman, S. (Kofman, Prust, M. (Proust, M.), 53
S.), 42, 103 Rilke, R. M. (Rilke, R.
Lakan, Ž. (Lacan, J.), 34, M.), 53
35, 36, 41, 44, 61, 88 Ruso, Ž.-Ž. (Rousseau,
Laku-Labart, F. (Lacoue- J.-J.), 28, 29, 30, 31,
Labarthe, P.), 82, 105, 33, 35, 47, 48, 49, 50,
124 53, 59
Levinas, E. (Lévinas, E.), Šeling, F. V. J. (Schelling,
16, 17, 88, 116, 122 F. W. J.), 87
Liotar, Ž.-F. (Lyotard, J.- Ser, M. (Serres, M.), 95
F.), 13, 34, 36, 41, 44, Serto, M. de (Certeau, M.
74, 96 de), 94
Lukrecije (Lucretius Šklovski, V., 92
Carus, T.), 112 Šlegel, F. (Schlegel, F.),
Malarme, S. (Mallarmé, 16, 60, 61, 90
S.), 86 Sokrat, 19, 21, 79, 80
Maren, L. (Marin, L.), 94 Sosir, F. de (Saussure, F.
Merlo-Ponti, M. de), 38, 86, 118, 119
(Merleau-Ponty, M.), Spinoza, B. (Spinoza,
16, 95, 96 B.), 110
Miler, Dž. Hilis (Miller, Tejlor, M. Č. (Taylor, M.
J. Hillis), 13, 79, 94, C.), 15, 17
105 Todorov, T., 25
Nansi, Ž.-L. (Nancy, J.- Vatimo, Đ. (Vattimo, G.),
L.), 95, 124 85
Niče, F. (Nietzsche, F.), Veber, S. (Weber, S.), 116
8, 16, 24, 32, 35, 36,
Vitgenštajn, L.
42, 43, 53, 55, 94, 95,
(Wittgenstein, L.), 16,
109, 110, 112, 118
74, 87, 118
 Novica Milić
ABC DEKONSTRUKCIJE

Izdaje
Narodna knjiga
Alfa
Beograd, Šafarikova 11

Prelom, korektura, paus

Aut/Or

Oprema
Tode Rapaić

Štampa
Poligraf, Beograd