Teorija Vigotskog o učenju i razvoju

Lav Semjonovič Vigotski – bio je razvojni psiholog.

Po njemu postoje dve vrste aktivnosti:

*spoljne umne aktivnosti (ljudsko delovanje na predmete)

*unutrašnje umne aktivnosti (manipulisanje idealnim modelima, zamišljenim slikama,

znakovima) koji u svesti zamenjuju realnim predmetima.

Vigotski smatra da je reč posrednik između subjekta (onog ko zamišlja) i objekta.

Njome možemo označiti predmet iako nije u blizini, a predmetima i pojavama takođe
pomoću reči pridajemo određena značenja.

Psihičke funkcije učenja

Mogu biti: niže (motoričke aktivnosti čulni doživljaji, mehaničko pamćenje)

Više: (logičko pamćenje, mišljenje)

Struktura viših psihičkih funkcija je složenija pa nju se može spolja uticati, tako da
nastavnik može delovati na učenika.

Psihički procesi su društveno uslovljeni. Socijalizacija i razvoj teku usklađeno. U

nastavi deluju dva tipa odnos „spolja-unutra“. Delovanje može teći „spolja“ prema
„unutra“ (od društva ka pojedincu i obrnuto)

Vigotski smatra da postoje tri etape razvoja pojmova.

1. Sinkretička (deca mlađeg uzrasta grupišu predmete po nevažnim odlikama)

2. Etapa kompleksa (deca starijeg predškolskog uzrasta grupišu predmete
prema čulnom iskustvu, ređe prema značenju)
3. Etapa pravog pojma (deca u početku osnovog školovanja grupišu predmete
prema bitnim svojstvima)
 Formiranje naučnih pojmova

Naučnim pojmovi se stiču sistematičnim nastavnim radom u školskoj dobi. Do

spontanih se dolazi – induktivno a do naučnih – deduktivno.

Vigotski navodi Pijažeovu tvrdnju da samo spontani pojmovi mogu detetu poslužiti
kao izvor neposrednog saznanja a da su naučni pojmovi nastali pod uticajem
odraslih ne održavaju osobenosti dečjeg mišljenja, što Vigotski smatra pogrešnim.

Škola je najvažniji činilac socijalizacije dečje misli pomaže učenicima da izgrađuju

naučne pojmove,

Vigotski ističe da dete naučne pojmove ne uči napamet, već ih stvara najvećim
naporom sveukupne aktivnosti sopstvenih misli.

Nespontani i spontani pojmovi imaju i zajedničke odlike:

- Povezani su i uzajamno deluju jedni na druge

- Naučni pojmovi se naslanjaju na dostignut nivo zrelosti spontanih pojmova

Govor i mišljenje

Za nastavu je veoma bitan odnos misao-reč

Dete prolazi kroz tri faze:

1. Spoljašnji govor (uzrast 3-4 god)

2. Egocentrični govor (3-7)
3. Unutrašnji govor (govor u mislima)

*Misao se potpuno ostvaruje i oformljuje tek u reči

*Učenik zna neki sadržaj tek onda kada ga može jasno i precizno rečima izraziti

Vigotski uvodi i novi elemenat unutrašnji govor (govor misli) koji je vrlo sažet,
sveden na predikate ali je veoma bitan oslonac u materijalizaciji misli i ne samo misli
jer iza reci stoje i ciljevi, motivi, osećanja.

Što učenik pomoću reči preciznije iskaže ono što misli, toliko je intelektualno
razvijen.

Glasnim govorom ne iskazuje se misaoni proces koji se zbiva u glavi. Unutrašnji

govor sažima misli.
Odlike govora:

- Bezglasno obraćanje sebi

- Pojednostavljivanje rečenice koja se svodi samo na subjekte i predikate.

Učenje i razvoj

Najrasprostranjeniji stav je da su učenje i razvoj dva međusobna nezavisna procesa.

Razvoj deteta teče po prirodnim zakonima a učenje je uslovljeno stepenom dečje
zrelosti. Vigotski naglašava da razvoj treba da prođe određene etape i da donese
sazrevanje da bi učenje bilo moguće. Pamćenje, pažnja, mišljenje treba da se
razvijaju do izvesne mere kako bi dete naučilo da čita, piše, rešava aritmetičke
zadatke. Onda Vigotski postavlja pitanje šta će biti ako dete opismenimo i naučimo
aritmetici, hoće li se njegovo pamćenje, pažnja i mišljenje izmeniti? Vigotski kaže da
učenje ne mora samo pratiti razvoj, ne mora ići u korak sa njim, nego može i
predhoditi razvoju podstičući ga i izazivajući u njemu pojavu novih oblika.

Vigotski je postavio pitanje zašto je pisani govor toliko teži i manje razvijen i zašto
toliko zaostaje za usmenim govorom?

Za pismeni govor je potreban visok stepen apstrakcije to je govor lišen čulnosti,

intonacije i zvučnosti. Pisani govor je apstraktan on zamišlja a ne izgovara to je
govor bez sagovornika. On zahteva od deteta najsloženije voljne radnje radi
stvaranja misaone celine.

Dakle učenje se temelji na nedozrelim psihičkim procesima.

Kada dete nauči neku radnju ili nauči neki pojam, razvitak te radnje i pojma tek sledi,
ono ne završava.

UČENJE PREDHODI RAZVOJU je ključ teorije Vigotskog.

 Zona narednog razvoja

Vigotski tvrdi da se razvoj nikada ne meri po onome što je trenutno sazrelo, treba
uzeti u obzir i zonu narednog razvoja. Kada nastavnik sa detetom sarađuje ono
može više da postigne nego da radi samostalno, što sam pokušala prikazati na
sledećoj slici.

Vigotski smatra da nastava treba da bude takva da svaki nastavni predmet zahteva
od deteta više nego što ono danas može dati tj treba mu davati zadatke koji će ga
podsticati da prevazilazi samog sebe.

Nastavnik ima vrlo odgovornu ulogu on treba da zna koje su psihičke funkcije
razvijenije deteta, koje su u razvoju i kojima predstoji razvoj. To znači da svaki
nastavnik treba da zna koji su učenici na nivou svog uzrasta, koji su ispred a koji
zaostaju.

U nastavim zahtevima uvek treba ići za korak ispred dostignutog. On zahteva da

učenje ide ispred razvoja ličnosti. Mentalni i emocionalni razvoj učenika može se
ostvariti samo ako nastavnik postavlja takve zadatke koji zahtevaju umni napor.

Nastava treba da pomogne učeniku da usavršava postojeće i razvija nove strukture,

odnosno da bude usmerena na budući učenikov razvoj.