Professional Documents
Culture Documents
Prof Rados Ljusic - Karadjordje
Prof Rados Ljusic - Karadjordje
Радош Љушић
КАРАЂОРЂЕ ПЕТРОВИЋ
(1762-1817)
1
Кад су дахије успоставиле контролу над селом, подигавши у њему хан и
сместивши субаше с ханxијама као неограничене представнике власти, турски зулум
прешао је границу издрживости. Срби у Београдском пашалуку нашли су се у стању
ропства, људског унижења и патње незапамћене од пада под Турке. Јаничарски
зулум нагнао их је на окупљање ради очувања последњих моралних вредности и
голог живота. Карађорђе је услед хајдуковања или убиства Турчина допао тамнице,
из које су га откупом извукли између Цвети и Ускрса 1803. Од тада до избијања
Устанка он је ретко ноћио код куће, боравећи у манастирима и шумама.
Турска је против устаника редовно слала своју војску, под командом румелијског
и босанског везира, којима су се стално придруживале одметничке видинске чете
Пазван-оглуа и његовог наследника. Устаници су успешно одолевали тим нападима
изузимајући 1809. и 1813. године. Прву велику победу извојевали су устаници на
2
Иванковцу, августа 1805, над Хафис-пашом. Вожд је учествовао у завршним
операцијама ове битке, у освајању Карановца и Смедерева. Те године биле су
ослобођене све нахије Београдског пашалука, а већ наредне српска војска прешла
је његове границе.
Вожд и устаници имали су највише успеха 1806. године. Језгро будуће српске
државе већ је било оформљено, а путеви његовог проширења, ослобађањем
српских области, јасно су се оцртавали. Вожд је однео највећу победу над босанском
војском на Мишару (13. август), али није стигао да учествује у другој значајној бици
на Делиграду, у којој је поражена румелијска војска. Он је командовао војском која
је ослобађала Београд и Шабац (крај 1806. и почетак 1807). Падом Ужица (1807),
турских упоришта, изузимајући Соко, више није било у Србији. Сан о слободи постао
је стварност, а за то је био изузетно заслужан вожд Карађорђе. Избором Карађорђа
за вожда на Орашачком збору, Срби су извели први озбиљан корак у организацији
државне управе. Падом наших земаља под Турске нестали су српска државност,
владари и династија. Владарско достојанство, у било ком виду, могло се успоставити
само васкрсом државе. Установа вожда и државна заједница изграђивани су
упоредо. Државну заједницу устаника признала је Порта тзв. Ичковим миром, а
Русија улазећи с њима у савез против Турске. Карађорђе је, после мањих недоумица
и лутања, већ проширио и учврстио своју власт на целом ослобођеном простору.
Звање вожда, непознато до тада у српској историји, није се ни одмах ни лако
усталило. Карађорђеве титуле и потписи често су се мењали током устанка -
предводитељ, командант и вожд, уз додавање епитета врховни. Ниједним правним
актом није била одређена Карађорђева дужност. Колико се лутало види се по томе
што је у јесен 1805. био проглашен и за председника Савета, поред Проте Матије.
Уставним актом, из 1808. године, "Совјет народни, сви коменданти, војводе, кнезови
и сав народ признајемо Господара Карађорђа Петровића и његово законо потомство
за первог и верховног сербског предводитеља". Право наследства, али у звању
врховног вожда, признато му је и уставним актом из 1811. године. Тада је поново
проглашен за председника Савета, који је добио прерогативе владе али их се није
дословно држао. До тада су отпале титуле команданта и предводитеља, а задржало
се само звање вожда. Карађорђе је с тим звањем вршио војну и цивилну власт, иако
тај појам има искључиво милитаристичко значење. Он није хтео да прихвати звање
кнеза, на шта су га Руси често наговарали. Због ограниченог схватања владалачке
власти, непрекидног ратовања и необављања ниједне самоуправне дужности у
предустаничком периоду, Карађорђе, из засад непознатих разлога, није допустио да
се над њим изврши чин миропомазања. Његово поимање владарске личности и
дужности било је једноставно и неизграђено. Поред вожда, устаничка држава имала
је оформљене врховне и локалне цивилне и војне органе власти. Непрекидно
ратовање давало је предност војним властима, па се на основу тога стицао утисак да
је устаничка држава била војно организована. Вожд, команданти и војводе чинили
су врх војне хијерархије, док се испод њих налазила читава лествица нижих звања.
Највише одлуке доносиле су се на скупштинама највиших војних и цивилних
народних представника и Управног савета. Вожд је на њихов рад знатно утицао.Од
краја 1805. године постепено је успостављено више судских инстанци, грађанских и
црквених.
Током целог устанка Карађорђе је имао кад јачу кад слабију опозицију. Она
се трудила да његову власт ограничи и сведе на простор Шумадије. Њено језгро
чинили су команданти, војводе и знатнији кнезови из западне и источне Србије и
појединци из Шумадије. У два маха вожд је ломио опозицију, и то успешно.
Ненадовићи су били потчињени до Мишарске битке, а Миленко Стојковић и Петар
Добрњац протерани су 1811. У међувремену, руски дипломатски представник
Родофиникин контролисао је и усмеравао његов рад (1807-1809). Уставном
реформом из 1811. године вожд је осигурао за себе неограничену власт.
Партикуларизам војвода био је сузбијен, а Карађорђе се учврстио као вођа устника
и државе. Он је имао исправније схватање о држави, посебно о јединству њене
3
власти, од опозиционих команданата и војвода. Руски утицај на устанике, самим тим
и на вожда, појачао се у време заједничког ратовања против Турске (1807-1812). Уз
руску помоћ сасвим је ослобођена источна Србија, а на Штубику и Малајници (1807)
Карађорђе, Стојковић и Исајев разболи су турску војску. Слобозијско примирје
омогућило је устаницима да проведу у релативном миру 1808. Рат се обновио 1809.
године, с већом жестином. Карађорђе је успешно продро у област старе Рашке, где
је нанео више пораза турској војсци (Сјеница, Суводол...) и успоставио непосредну
везу с Црногорцима. Ова добро смишљена и вешто изведена офанзива на томе се
завршила јер је вожд, после пораза устаника на Каменици, био принуђен да се врати
на Мораву. Његова несумњива војничка даровитост и одважност спасле су тада
Србију од веће катастрофе. Следеће две године настављено је ратовање, заједно с
Русима, у Тимочкој крајини и код Видина. Вожд је још једном морао да дочека
босанску војску и потпуно је порази у великој бици код Лознице (1810).
Букурешки мир (1812) давао је Србима извесну аутономију, коју они нису
хтели да прихвате јер се није уклапала у њихове напоре да створе независну
државу, што је био основни циљ устаника. Одбацивање мира, лоше вођење
преговора с Турцима, неприхватање Карађорђевог плана за одбрану, недовољна
мотивисаност, недостатак борбеног морала, слабо организовање одбране, вождово
клонуће и велика исцрпљеност дугогодишњим ратовањем ослабили су устаничке
снаге. Несразмерно бројнија, боље наоружана и свежа турска војска угушила је
Први устанак (1813). Почетком октобра вожд је пребегао у Аустрију, изневеривши
сопствену и општеустаничку мисао да ће пре погинути него допустити поново
завођење ропства. Између царства небеског и аустријског, он је, додуше под
притиском, одабрао ово друго. На реци Сави у два тренутка решавала се судбина
Србије и Срба. Карађорђе је прешао на другу страну реке и тога часа престао је да
буде вођ Срба. Милош Обреновић, пак, дошао је до реке и на њеној обали донео
одлуку да остане и тиме преузео улогу новог вожда.
Појава вожда Карађорђа означава ону узвишену епоху у историји српског народа
када се део Сpба пренуо из дубоког мртвила и ропства и пошао сопственим
напорима да избори слободу и створи државу. Срби су најчешће делили своју
прошлост на период до Косова и после њега. Уз тај изузетан догађај наше историје
стала је равноправно и Српска револуција 1804. Камен на ком је подизана поставио
4
је вожд Карађорђе. Карађорђе је заслуга што су се Срби ослободили великог страха
од Турака и што су Турци потом страховали од Срба. Раја се ослободила феудалних
окова, али због непрекидног боравка на фронту није у правој мери осетила
благодети слободе. Један правни акт из 1805. завршавао се ускликом: "И ово се
зове српска слобода!" Очи свих Срба биле су окренуте према Србији, а она не само
да је будила наду већ је започела рад на њиховом ослобођењу.