Professional Documents
Culture Documents
Praistorija Umetnost PDF
Praistorija Umetnost PDF
ПРАИСТОРИЈСКА УМЕТНОСТ
Праисторија је временски период који траје до појаве првих писама, што нам говори и сам назив
пре(а)-историје(а) у значењу пре појаве писаних (историјских) извора. О њој нам археологија
даје основне податке на основу сачуваних материјалних трагова културе. У праисторији
разликујемо следећа раздобља:
Наши најстарији преци почели су да ходају по земљи пре око милион година (у доба еолита) али
како су се тада служили рукама није нам потпуно познато. Међутим, са почетком палеолита или
старијег каменог доба наилази се на прве трагове који сведоче да је човек правио оруђе –
повезао је облик (камена, штапа и сл.) са његовом функцијом.
УМЕТНОСТ ПАЛЕОЛИТА
Током палеолита разликујемо неколико раздобља: рани палеолит (од 600.000-150.000 г.п.н.е.
који карактерише појава локалитета), средњи палеолит (од 150.000-60.000 г.п.н.е. када се
развија груба обрада камених алатки) и млађи палеолит (од 60.000-20.000 г.п.н.е. који
карактерише пажљива обрада камена). За палеолит је карактеристично организовање људи у
хорде или племена, неодређене хијерархијске структуре. Још увек не постоји забрана инцеста,
што је главна одредница која дели човека каквог данас познајемо од нашег праисторијског
претка. Крај палеолита представља својеврсно припитомљавање људског тела и прилагођавање
овладавању природом.
Палеолитска уметност се јавља у периоду 35.000 до 20.000 г.п.н.е. Већина уметничких дела
насталих у овом периоду је изгубљено због трошности материјала који су коришћени за њихову
употребу (кора дрвета, дрво, кожа). Може се поделити на две главне категорије:
4
Пећинска уметност се углавном састоји од слика, цртежа и гравура на зидовима пећина које су
користили праисторијски људи за заклон или пребивалишта. Најпре је откривена у југозападној
Француској а затим у Шпанији, док су нам данас позната и налазишта у Португалу, Аустралији
и јужној Африци. Палеолитска уметност тј. пећинско сликарство целокупног каменог доба дели
се према фазама које су добиле имена по цртежима забележеним у неким од најпознатијих
пећина:
У пећинама су се најчешће приказивале животиње попут бизона и коња, док се мамути и јелени
налазе само на неким подручјима. Рибе и птице се јављају углавном на преносивим предметима
а прикази инсеката и биљака су јако ретки. Готово све животиње су дате у профилу, углавном
као одрасле јединке препознатљиве врсте. Многе су животиње недовршене или двосмислене, а
има и фантастичних бића као што је једнорог у пећини Ласко (Lascaux) у Француској, док и број
насликаних фигура варира од неколико до пар стотина. Цртежи су јаких контурних линија,
испуњени бојом која одудара од позадине. Понекад се користе удубљења и испупчења самих
зидова за ликовно обликовање животиња, које су често набацане без икаквог реда и односа међу
фигурама или су чак осликане једна преко друге.
Научници су испрва сматрали да је пећинско сликарство било само декорација, без конкретног
значења, али данас преовладава мишљење да је то сликарство имало важну улогу везану за
свакодневни живот и преживљавање праисторијских људи, односно да се ради о сликама које су
имале ритуални и магијски карактер. Људи из каменог доба су сликали животиње да би их срели
5
у стварности а приказана копља и друга оружја на сликама су им осигуравала успешан лов.
Такође, пећинске слике су служиле магији плодности односно људи су сликали животиње у
нади да ће се размножити и осигурати им довољно хране у будућности.
Преносиву палеолитску уметност чине резбарије од костију, рогова, камена или модели у
глини, чији су остатци нађени у Европи, као и у северној Америци и Сибиру. Ове предмете
најчешће краси људска фигура и то женска. Овакве мале скулптуре познате као фигурине
Венере откривене су широм централне Европе. Рађене су од камена, са наглашеним боковима и
грудима, занемарене главе и ногу. То су највероватније били магијски прикази жена за
подстицање плодности и размножавања. Бројност ових
женских идола говори у прилог теорији да је то било време
матријархата (лат. mater - мајка) кад је жена била доминантна
у друштву, насупрот патријархату (лат. pater - отац) када су
мушкарци преузели ту улогу и задржали је углавном до данас.
Палеолитски човек није имао способност повезаног мишљења, тј. није знао
што је узрок а што последица, отуда магијско веровање у истоветност
насликане животиње са правом животињом односно истоветност магијске
скулптуре Венере и плодности. Уметност се овде јавља као средство којим
се човек лакше повезује са светом око њега успостављајући везу са
природом од које је одвојен и од које осећа страх.
УМЕТНОСТ МЕЗОЛИТА
Током мезолита (средње или прелазно камено доба од 20.000-10.000. г.п.н.е.) се дешавају три
промене од изузетне важности за ликовну уметност:
6
- истовремено са појавом организоване групе и поделе
рада у друштвеној заједници (гоничи животиња и ловци у
заседи) у сликама се јавља и композиција.
7
Бизон, скулптура од ирвасовог рога, пећина La La
Мedeleine у Француској, 15.000 – 10.000. године п. н. е
УМЕТНОСТ НЕОЛИТА
Неолит или млађе камено доба (10.000-2.000. г.п.н.е.) почиње тзв. неолитском револуцијом на
Блиском истоку где су људи по први пут успешно припитомили животиње и почели да
производе зрнасту храну. То је доба преласка са лова на земљорадњу када се номадски живот
замењује седелачким а развијају се и прва насеља изграђена од опеке и камена. Јављају се прве
залихе у храни и роби, а самим тим неједнакост и раслојавање друштва, где се стварају
породице као засебне заједнице, а мушкарац се одређује као родитељ и дете припада њему.
8
Поред веровања у духове предака постојао је и анимизам тј.
веровање да у свакој ствари постоји свети дух, коме су били
подређени различити обреди и ритуали изражени кроз игре,
церемоније и маскирања. Током неолита у Европу се преноси са
Блиског истока Култ Богиње Мајке који је снажно утицао на појаву
религиозних идола у виду стилизованих женских фигурина посебно
на балканско-подунавском подручју.
Неолитска фигурина
9
ПРАИСТОРИЈСКЕ КУЛТУРЕ НА ТЛУ СРБИЈЕ
Насеља су била подигнута на најнижим дунавским терасама, груписана у две-три зоне у ширини
од 10-ак километара, оријентисана ка реци. Имала су облик налик потковици са неком врстом
потковичастог трга у средини.
Монументална скулптура се јавља кад и прва светилишта, као елемент у ентеријеру. Скулптуре
се постављају иза огњишта и жртвеника, причвршћене за под а њихова величина зависи од
величине објекта. Највећа висине 62 cm, пронађена је у светилишту најпространијег станишта
од 42m², а најмања 16 cm у станишту од 8m².
Најстарије скулптуре приказују фигуру којој је
само глава детаљније обликована (према неким
ауторима предтавља рибу – речно божанство).
Око 5300. г.п.н.е. Лепенски Вир пролази кроз тзв. неолитску револуцију, јер тај период
обележава почетак бореала, када ниво воде опада, реке устаљују токове, ствара се плодна земља
(црница) а топле шуме се простиру до средње Европе. Становници Лепенског Вира тада
10
припитомљавају прве животиње и почињу да се баве земљорадњом. Међутим, живот на
Лепенском Виру је замро око 4500. г.п.н.е., када су становници кренули у потрагу за већим
обрадивим површинама.
Прва станишта у Винчи била су елипсоидне основе укопане у земљу и покривене кровом од
прућа, трске и сламе налик на шатор. Колибе су биле груписане по одређеном систему око
централне, слично као у архитектури Лепенског Вира. Око 4500 г.п.н.е. Винча је опустела али се
непосредно после културног слоја са шаторастим стаништима јавља ново насеље, које су
изградили носиоци културе млађег неолита, којој је Винча дала име. Куће овог периода су биле
од дрвета и глине, оријентисане у правцу југоисток-северозапад, са четвороугаоном основом,
вертикалним бојеним зидовима и кровом на две воде. У млађим насељима откривене су
правоугаоне грађевине са већим бројем просторија. Сматра се да је Винча била стално насељен
град где је живело више генерација једне породице а становништво је било активно током целе
године. Може се рећи да је била метропола, будући да ју је насељавао велики број становника,
као и да је била економски и културни центар, јер су откривена многа мања насеља у
непосредној близини Винче, чији остаци сведоче о интензивној комуникацији и размени добара,
услуга и људи.
11
Винчанске антропоморфне1 и зооморфне2 фигурине, као и просопоморфни поклопци и
жртвеници, представљају најзначајније уметничке творевине ове културе. Просопоморфни
поклопци су култни објекти јединственог облика, значења и функције, који се током неолита
јављају искључиво у Винчи. То су керамички цилиндрични или конични поклопци у облику
људског и/или животињског лица, богато украшени урезаним геометријским орнаметном,
углавном на лицу. Смисао ових поклопаца још увек није у потпуности одгонетнут.
У Винчи је откривен велики број разноврсних керамичких посуда (посуде за складиштење хране
- амфоре и питоси, као и посуде за припремање хране - лонци и ђувечи). То је била фина
једнобојна глачана керамика, црне, сиве, црвене или мрке боје, понекад и декорисана
орнаментима. Посебну групу чине посуде изузетно малих димензија које имитирају посуде за
свакодневну употребу (могуће је да су ово биле играчке или посуде где су се чувале
драгоцености).
Још увек није утвђено којој су групи народа припадали људи винчанске културе, тако да је
тешко одредити њихов језик као неопходни услов за дешифровање писма. Винчански знаци су
најчешће праволинијски урези који су направљени на печеној посуди или су урезани на
фигуринама. Претпоставља се да су били ознаке власништва, кауција, пиктограми или сликовно
тј. фонетско писмо.
1
У облику људске фигуре.
2
У облику животињске фигуре.
12