Upropastitelji Srbije

NOMENKLATURA SRBIJE - KOLIKO SE VIDI GOLIM OKOM
UPROPASTITELJI SRBIJE
Tekst je preuzet od Instituta Paralaks
ŠTA REĆI KAO UVOD
U ovom odabiru nema ni jednog podatka koji nije prethodno javno objavljen. Nikoga nije zanimalo
da ih detaljnije izučava. Metod ove kompilacije zasnovan je na fokusiranju na određene ličnosti za
koje javne informacije ukazuju da su sistemski iznad zakona. One koje su izostavljene moguće je
unošeti naknadno, kako projekat bude sistematizovan, bez remećenja zaključka koji se nameće.
Tokom istorije srpski narod ispoljio je svoju državotvornost. Zakonik cara Dušana bio je, posle
Magna Carta Libertatum, prvi akt koji je ograničio volju vladara, iako je Dušan tada bio na
vrhuncu moći, za razliku od engleskog kralja, Jovana “bez zemlje” koji je bio u podređenom
položaju u odnosu na svoje velikaše. Sretenjski ustav Miloša Obrenovića bio je, posle američkog i
francuskog, treći građanski ustav na svetu. Za razliku od ovih primera, naša generacija ostavila je
na sramotu pokoljenjima da je današnji Ustav donela mimo osnovnih civilizacijskih standarda
(bez javne rasprave, na dvodnevnom referendumu uz aktivnu kampanju u vreme trajanja...). To je
dovoljan povod da se zamisli u čijem interesu deluje današnja elita ako ne u interesu svoje nacije.
Današnju srpsku elitu, koja je deluje izvan institucija, možemo, u skladu sa njenim nastankom i
načinom delovanja, nazvati - vlast iz senke, ili interesno društvo bez odgovornosti. O vlasti “u
senci”, govorimo zato što ona očigledno nije u institucijama. Ovaj zaključak proizilazi iz činjenice
da je određenoj grupi dopušteno mnogo toga što ne proizilazi iz pravnih i društvenih normi, ali i da
društvenim tokovima upravlja bez ikakve odgovornosti.
Nekada, početkom godina, novine su objavljivale liste srpskih bogataša, a izvor tačnih informacija
bile su uprave prihoda. Samo dve decenije kasnije, objavljivanje zvaničnih lista poreskih
obveznika izgubilo je draž. Svi smo shvatili da su pare negde drugde. Viđeni Srbi postali su
obveznici stranih poreskih sistema, ukoliko ne uspeju da novac dobijaju na ruke, a među prvih sto
bogataša u Srbiji, nema nijednog koji je svoj imetak formalno nasledio. Na prvi pogled, izgleda
kao da među srpskim bogatašima nema mnogo onih iz sistema u kome su se obveznici i
poreznici medusobno oslovljavali drugovima, ali samo na površan pogled. Analiza čak i javno
objavljenih informacija ukazuje da stvari na nekom nivou stoje drugačije.
Nakon osam godina tranzicije u Srbiji, vreme je da ocenimo da li smo na dobrom putu i kako da
nastavimo. Za tranziciju od kontrolisane ka slobodno-tržišnoj privredi opredelili smo se zato što su
ekonomski slobodnije zemlje bogatije. Ova korelacija nije, sama po sebi, dokaz, ali jeste indikator
da slobodno tržište jeste povezano sa ekonomskim razvojem i da, ukoliko želimo bogatije
društvo, trebalo bi da nam cilj bude omogućavanje građanima da slobodno biraju na tržištu šta,
od koga i po kojoj ceni žele da kupe. Mnogi su shvatili da je dirigovana ekonomija učinila Srbiju
siromašnom, ali veliki deo građana i dalje sumnja da je rešenje koje smo tražili slobodno tržište.
Kada je u Srbiji počela tranzicija, stručnjaci su upozoravali da će prvih godina biti mnogo
gubitnika društvenih i ekonomskih reformi i da će samo uzak krug ljudi biti dobitnici. Ostala je za
utehu prognoza da će u drugoj fazi tranzicije mnogo više građana postati dobitnici reformskih
procesa. Međutim, osam godina kasnije, u Srbiji su gubitnici ostali gubitnici, a mali broj dobitnika i
dalje dobija. Sada, mnogi stručnjaci upozoravaju da Srbija na svom tranzicionom putu luta. Nismo
sigurni da li je trebalo da napustimo političko-ekonomsko-vrednosni sistem devedesetih.
Izneverena je ideja tranzicije. Slučajno ili namerno, država nije stvorila ambijent da se stvaraju
Građanski institut za demokratiju i bezbednost Paralaks 1

nova radna mesta, i imamo dosta gubitnika, što je normalno, ali više nego što bi trebalo jer nama
posla. Studija Svetske banke iz 2003. godine, na osnovu razvoja istočnoevropskih zemalja nakon
pada Berlinskog zida, navodi da su dobitnici prve faze tranzicije isključivo tajkuni i insajderi u
državnim kompanijama, a svi ostali gubitnici. Tada su stručnjaci Svetske banke napisali da druga
faza tranzicije donosi promene na bolje. Tajkuni, doduše, ne gube, ali zbog većeg priliva
investicija, otvaraju se nova preduzeća i nova radna mesta, pa i oni koji dobiju posao nisu više
gubitnici, a nova preduzetnička klasa postaje pobednička. Dobitnici srpske tranzicije, pored
tajkuna, su i pripadnici novostvorenog političkog staleža, koji su dobra mesta u javnom aparatu i
državnim kompanijama zauzeli zahvaljujući političkim vezama, i na taj račun žive dobro. U
dobitnike bi se mogao uračunati i deo zaposlenih u državnim i javnim preduzećima koji zarađuju
više od zaposlenih u kompanijama. Većina populacije sebe i dalje opravdano smatra gubitnicima.
Srbija je daleko od tržišne zemlje. Praktično sve velike reforme urađene su u periodu 2000.-2002.
godine i svi reformski uspesi suštinski su rezultat tada donetih odluka. Od tada praktično nije
sproveden ni jedan veći reformski potez. Za ovih osam godina: valuta je stabilizovana;
privatizacija društvenih firmi je pred krajem; i trgovina je malo slobodnija ukidanjem uvoznih
ograničenja. Čak i ograničene i nevoljne reforme doprinele su povećanju standarda prosečnog
građanina. U poređenju sa 2002. godinom, ništa se nije promenilo: i tada i danas glavni dobitnici
su tajkuni koji su se obogatili u vreme dirigovane privrede, a glavni gubitnici bili su i ostali
nezaposleni kojih je i tada i danas, zavisno od statističke metodologije, bila trećina ili petina
stanovništva. Do stvaranja nove preduzetničke klase nije došlo zato što Srbija još uvek nije ušla u
drugu fazu tranzicije. Nije okončana privatizacija društvenih preduzeća, privatizacija državnih
preduzeća nije ni počela, ne funkcioniše zakon o stečaju, monopoli su veoma jaki, a izostao je
ozbiljan nivo direktnih stranih investicija. Jedino što imamo je privilegovane i gubitnike.
NOKTOM PO POVRŠINI
Analiza platnog bilansa Srbije od 2003. do 2005. godine1 otkrila je neke anomalije: a) Srbija je u
velikom deficitu a istovremeno, od 2000. do 2006. godine, štednja je uvećana oko 20 puta; b)
kumulativne neutralne transakcije, a posebno između državljana, uklapaju se u šeme
međunarodne triangulacije za pranje novca; c) Kipar je jedan od glavnih primalaca novčanih
tokova iz Srbije a istovremeno bilateralni bilans plaćanja sa Kiprom beleži značajne deficite; d)
međunarodni tokovi pokazuju krajnju neobičnost veličine, strukture i disbalansa neutralnih
transakcija, zbog izbegavanja propisa o deviznom poslovanju i pranja novca. Ekonomski kriminal
mogao bi se kvantifikovati merenjem sive ekonomije, razlikom između zarade i potrošnje, i
odnosu priliva i odliva novca. Međutim, istraživači makro tokova novca i odnosa ekonomskog
kriminala (kriminal u funkciji dobiti) i organizovanog kriminala (novac u funkciji kriminala) u Srbiji,
suočeni su sa nedostatkom, nepouzdanošću i neusklađenošću podataka institucija države.
Godišnja šteta od ekonomskog kriminala po ekonomiju Srbije procenjuje se na oko 374 miliona
evra, a ukupna šteta u periodu od 2000-2005. godine procenjenjuje se na oko 1,9 milijardi evra,
što je 81,2 % od ukupno ostvarene štete i 13% od svih prestupa. Na rast privrednog kriminala,
osim ljudskih i sistemskih slabosti u tranziciji, uticali su i organizovani kanali izbegavanja plaćanja
poreza, korupcije, kriminalizovanja privatizacije i drugi faktori. Kriminalne organizacije raspolažu
novcem kroz nove kriminalne akcije, kupovinu nekretnina, umetničkih dela, antikviteta i druge, i
tako remete funkcionisanje slobodnog tržišta. Sistem protiv pranja novca u Srbiji je, iz nekog
razloga, na jako niskom nivou, posebno u smislu i prepoznavanja i gonjenja. Da bi se sprečila
institucionalizacija prljavog i opranog novca, opšte je poznato da bi trebalo proveravati strukturu
vlasništva, varijacije u kapitalu određenog preduzeća, da li je preduzeće subjekt zelenaških
aktivnosti, i to ne samo iz zvaničnih računovodstvenih podataka preduzeća, već i koordinacijom
interne i eksterne kontrole finansijskih transakcija. Sve se ovo u Srbiji ne čini, a pomenuti iznos
morao je od negde doći i negde da završi. Od i kod najširih slojeva građana nije.
Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija uveo je 1992. godine Jugoslaviji sankcije, kojima je
ograničena razmena roba sa inostranstvom. Tokom sankcija, iznošenje novca iz Srbije postaje
1
Petrus van Dajne, profesor krivičnog prava Univerziteta u Tilburgu, i Stefano Donati, savetnik za suzbijanje privrednog kriminala
misije OEBS u Srbiji, su autori ovog istraživanja iz 2006. godine.

očigledno. Država počinje da osniva of šor kompanije kako bi prikrila poslovanja Beogradske
banke na Kipru, kojoj je zbog sankcija bio onemogućen rad. Većinu tih firmi osnovala je
advokatska kancelarija Tasosa Papadopulosa, koji je u kasnije postao predsednik Kipra. Haški
istražioci i MUP Srbije, još 2001, utvrdili su da je državni vrh Slobodana Miloševića stajao iza 8 of
šor firmi na Kipru čiji su računi u grčkim i kiparskim bankama korišćeni za prebacivanje milionskih
suma deviza iz Srbije, i za razne bankarske transakcije 2. Pošto je Beogradska banka osnovala
svoju of šor banku na Kipru, a u vreme sankcija i of šor firme koje su preuzele ulogu banke, na
čijim računima su se nalazili milioni, pitanje je da li je trebalo ugasiti četiri banke u Srbiji pre nego
što novac iznet iz zemlje na račune tih of šor firmi uđe u njihov bilans.
Kada se sagleda koncentracija novca, nema osnova za tvrdnju da je sistem iz epohe Slobodana
Miloševića definitivno prošao. Prepoznaju se vrste tipa bogataša. U prvoj su pripadnici „stare
garde“. Reč je o ekipi starih direkora i partijskih funkcionera iz Titove i posttitove epohe koji su
feudalizovali socijalizam i postali nesmenjivi u društvenim firmama. Slobodan Milošević bio im je
potreban za održavanje moći, a oni njemu kao imaoci gotovine i lokalnog uticaja 3. Karakteristika
tog tipa bogataša bila je aktivno učešće u političkoj nomenklaturi u koju ih je plasirala feudalna
privredna moć. Zahvaljujući politici uspevali su da obezbede kontingente i povlastice u
poslovanju. Iako najbliža glavnom centru moći, stara garda osećala je potrebu da drži privid
legalnosti tako da je tip njihovog bogaćenja bio: sediš na čelu društvene firme, napraviš u
inostranstvu srodnu ali privatnu u kojoj si sam ili preko familije većinski vlasnik, a onda u
inostranstvu posluješ sa firmom u kojoj si direktor posredstvom firme u kojoj su vlasnik. Površno,
ništa nelegalno, osim što odlivaš supstancu iz firme u kojoj si direktor. Stara garda imala je i neku
vrstu političke odgovornosti prema glavnom centru: ona je obezbeđivala novac za Miloševićeve
političke projekte, ali i politički uticaj. Ni sami, kako je primetio, šef vladinog tima za oporezivanje
ekstraprofitera, Aleksandar Radović, „nisu propuštali da se posluže“. Iako najveći “legalisti” među
novim bogatašima, „stara garda“ je bila najneopreznija 4. Nisu osećali da rade nešto nepošteno.
Verovali su da su neprikosnoveni pripadnici društvene elite, a da bi elita funkcioinisala, mora da
se posluži. Zato su bogataši „stare garde“ za ostale nove srpske bogataše prava sirotinja.
Mnogo bogatiji od njih su pripadnici druge vrste, novopridošli. Oni nisu verovali da je išta večno
osim para. Ta vrsta, u koju se ubrajaju pripadnici familije Karić, 1997. godine ubijeni direktor
„Beopetrola“ Zoran Todorović Kundak, Miroslav Mišković, Milan Beko, Marko Milošević, ubijeni
Vlada Kovačević Tref... svoje prve velike pare stekla je u vreme Miloševića. Njihov metod bio je
još mutniji od prethodne grupe: bili su politički udaljeniji od glavnog centra, ali je stepen
nelegalnosti njihovih poslova bio veći5. Nisu se puno petljali u politiku osim kada su im na trenutke
2
10. juna 1997. prodato je 49% Telekoma Srbija, i to italijanskom Stetu 29% i grčkom Oteu 20%. Na ime kupovine 29% Telekoma,
Stet šalje preko 700 miliona maraka u European Popular Bank, i to da se podeli na tri računa: prvi za Natvest sekjuriti limitid, na
račun u Paribas Frankfurt, više od 16 miliona nemačkih maraka; drugi za Velgoč na račun u banci Barklis banci London, funte u
protivvrednosti 1,7 miliona maraka; treći za BB DD Cyprus račun u European Popular Bank na podračun Fond za razvoj Srbije više
od 680 miliona maraka. Ote na ime kupovine 20% Telekoma šalje u European Popular Bank više od 540 miliona maraka i to da se
podeli na tri računa, prvi za Netvest sekjuriti limitid na račun Paribas Frankfurt više od 12 miliona maraka. Drugi za Velgoč na račun
u banci Barklis London, funte u protivvrednosti više od 1,3 milion maraka, treći za BB DD Cyprus račun u European Popular Bank
na podračun Fond za razvoj Srbije više od 529 miliona maraka. BB COBU sumu koju je dobila na ime prodaje dela Telekoma šalje
na račune nekoliko of šor kompanija koje se nalaze na Kipru, po 160 miliona maraka prebačeno je na Hilsej, Verikom i Braunkort.
Suma od 350 miliona plaćena je istog dana na račun Kramdor investment menadžment, koja je osnovana na britanskim
Devičanskim Ostrvima. Predstavnik BB COBU naziva firmu Krandor našom firmom. Nije poznato čija je firma Krandor i ko je uzeo
proviziju od 350 miliona. Nekoliko meseci kasnije holandski Stet srpskoj of šor firmi MCC uplatio je 2 miliona maraka, namena nije
navedena. Sumnja da su na tom poslu italijanski i srpski akteri zaradili nikada nije osporena, ali ozbiljna istraga vođena je jedino u
Italiji 2001.
3
Tako su nastale legende o Tomićima, u Simpu i u NIS-u, o Mirku Marjanoviću, čiji „Progres“ jedino nije prodavao kineske igračke...
4
Pronalaze se računi van zemlje na ime Mirka Marjanovića, na ime kćerke Dragana Tomića ili pasoš države Belize, gde je Milovan
Bojić otvorio račun kupivši državljanstvo za hiljadu dolara. Njihova greška bila je u rukovođenju načelom: zašto da se krijemo kad
smo večni.
5
Među novopridošlima ima onih koji imaju i osobine grupa sa kojima se graniče. Mišković nije izmišljen za Miloševićevog vremena,
niti je pokazivao političke ambicije kao predstavnici „stare garde“, ali je poslednje decenije napravio „Delta sistem“, koji je
funkcionisao slično kao Karićeva kompanija. Milošević mlađi ili Tref pokazivali su karakteristike bogataša iz „sive zone“, čiji stepen
legalnosti poslova je bio još sumnjiviji od onih kojima su se bavili tipični predstavnici druge grupe.

rasle ambicije ili kada su dobijali specijalne zadatke. Njihov “ugovor” s Miloševicem bio je jasan:
omogućiću ti da se obogatiš, da muljaš sa privatizacijom i primarnom emisijom, da radiš poslove
za državu i da bude dobro i tebi i državi. Miloševića nije zanimao njihov politički uticaj, ali jeste
gotovina. Njihovo bogatstvo je najteže proceniti zato što nije jasno koliko je para manipulišu
njihovo, a koliko im je dato da ih oplođuju. Kako su bili na granici politike, njihova sudbina nije bila
unifikovana kao tipičnih pripadnika „stare garde“ (odlaze) ili pripadnika „sive zone“ (nastavljaju).
Mišković i Beko uspeli su, uz blagoslov vlasti, da zadrže svoje imperije neokrnjene, Karić
nastavlja da se koprca, a Marka Miloševića pomelo je ono što ga je i obogatilo - porodične veze.
Treća vrsta bogataša ima najmanje problema sa novom vlašću: nema ih na spiskovima
ekstraprofitera, pojavljuju se kao donatori novih vlasti (Filip Cepter je finansirao Džima Dentona,
lobistu srpske vlade u SAD), nikada se nisu zaklanjali iza patriotizma, dok politiku smatraju
zabavom za sirotinju i budale. Ne beže od veza s političarima, ali one su isključivo tehničke: oni
su političarima dobri ukoliko im povremeno uskoče s finansijskom injekcijom, ovi njima ukoliko im
ne smetaju. Za razliku od prethodne dve vrste, „siva zona“ nema neposrednu vezu s političarima,
više je oslonjena na policijske i debeovske aparate, ne sede na kongresima, već na zatvorenim
sedeljkama. Udaljenost od politike prati viši stepen nelegalnosti posla nego u prethodne dve
grupe - tu se radi o golom švercu. Taj rizik prate i veće zarade: ovo je najbogatija ekipa. Pripadnici
te grupe najradije se drže anonimnosti, zbog čega je njihov identitet nekad veoma teško otkriti6.
FILIP CEPTER rođen je 1951. godine u Bosanskoj Dubici kao Milan Janković. Završio je
Ekonomski fakultet. Radni vek započeo je u predstavništvu makedonske firme „Transkop“ u
Beogradu koja se bavila špedicijom. Poslovnu karijeru započeo je u Austriji sredinom 80-ih. Za
samo šest meseci naučio je nemački i zaposlio se u austrijskoj firmi za spoljnu trgovinu. U Lincu,
gde je živeo sa suprugom Madlenom, Milan je posle pet godina akviziterstva uvideo da posuđu
koje prodaje nedostaje dobar poklopac. Sam ga je konstruisao i prijavio „cepter posuđe“ kao svoj
izum. Prvu fabriku šerpi i lonaca Jankovići su otvorili u Italiji 1990. godine. Ovi proizvodi, kao
ekološki i industrijski novitet, osvojili su potrošače u Evropi, a Milan je proglašen za evropskog
„kralja lonaca i šerpi“. Kompanija „Cepter Internacional“ osnovana je 1986. godine i trenutno ima 2
milijarde dolara godišnjeg obrta. Ističe da je prvu milijardu maraka zaradio brže od Bila Gejtsa.
Danas ima 11 fabrika (Italija, Francuska, Švajcarska i, pored posuđa, bavi se kozmetikom,
medicinom, proizvodnjom satova i sistema za prečišćavanje vode, a sve više ulaže u sport) i
jednu u Južnoj Koreji gde je manjinski vlasnik. Vrednost imperije Cepter, u oko 50 zemalja,
procenjuje se na više milijardi evra.
Bračni par Cepter vraća se 1990. godine u Jugoslaviju i ulaže 30 miliona maraka u fabriku u
Bosanskoj Dubici. Tu je Janković i u jesen 1998. godine otvorio i novu fabriku za završnu obradu
posuda „cepter“ u koju je uložio deset miliona dolara. U otadžbinskim zemljama ima desetak
firmi7, i poslovnu zgradu u Ulici kralja Petra u Beogradu, koja je nagradena kao arhitektonsko
delo. „Cepter banka“ je dobila i ekskluzivno pravo da administrira kredite za mala i srednja
preduzeca koje odobrava vladina agencija u Leskovcu, koja je osnovana kapitalom četiri srpska
anonimna biznismena koje je, kako je sam priznao, premijer Đinđić obezbedio ličnim vezama
(zbog toga su ostali bankari protestovali optužujuci „Cepter banku“ da je privilegovana). Ceptera
je Srpski pokret obnove optužio da se bavi trgovinom oružjem. Razlog za promenu imena
objasnio je: “Moje ime Milan Janković nije baš preporuka u svetu velikog biznisa, već samo
sumnjičavo sugeriše egzotiku odakle dolazi...”
STANKO SUBOTIĆ rođen je u selu Kalinovac kod Uba 1959. godine, i ima dve biografije. Jednu
priča on, a drugu njegovi protivnici. Optužuju ga da je „mafijaški bos“, koji kontroliše šverc
cigareta na Blakanu. On tvrdi da su njegovi poslovi sa cigaretama legalni. Pored jugoslovenskog,
6
Zagrebacki „Nacional“ izvukao je Stanka Subotića Caneta iz anonimnosti, proglašavajuci ga za glavnog balkanskog duvanskog
bosa i procenjujuci njegovo bogatstvo na pola milijarde dolara. „Srpska reč“, partijsko glasilo SPO, pokušala je da razbije mit da je
moguće obogatiti se od prodaje šerpi, tvrdeći da je Milan Janković međunarodni liferant oružja, čijim poslovima se bavi francuska
policija.
7
Jednom prilikom u Atini, Slobodan Milošević se zaustavio ispred „Cepterove“ palate i prokomentarisao grćkim zvaničnicima: “To je
sve naše”. Domaćini su tvrdili da je „Cepter“ multinacionalna kompanija, izmedu ostalog, i grčka, ali Milošević je ostao uporan: “Ne,
Srbin stoji iza svega toga”.

od 1999. imao je nekoliko godina i hrvatsko državljanstvo, a uglavnom živi u Ženevi i u španskom
letovalištu Marbelji. “Cane” je bio najmladi od šestoro dece. U Francusku je otišao 1979, kod
druga koji se bavio proizvodnjom konfekcije.
U Jugoslaviji je 1988. osnovao firmu za proizvodnju konfekcije, a 1990/’91. godine počeo je da se

bavi i maloprodajom. Subotić se potom dao na trgovinu. Uvozio je perjane jakne za Robne kuće
Beograd, aluminijumski prah za proizvodnju građevinskih blokova, herbicide, hemikalije, metražu,
izvozio tešku konfekciju. Njegova firma, MIA, 1993. godine zaradila je oko milion maraka. Tvrdi da
je u posao s cigaretama ušao 1992: “Ohis iz Skoplja mi je dugovao i umesto novca, dali su mi
cigarete Makedonija tabaka. Uvezao sam ih prema važecim propisima. Kasnije sam imao najveći
lanac menjačnica u gradu. Posle sam otvorio dva djuti fri-šopa, jedan na prelazu Đeneral
Janković, drugi u luci Bar. Imao sam i dva bescarinska magacina, jedan u Ubu, drugi u luci Bar”.
Jula 1997. u Subotićev fri-šop na prelazu Đeneral Janković upala je godine policija 8. MIA je potom
prestala da radi. Posao je obnovljen, a firma je promenila ime u D-trade. Subotić je postao poznat
javnosti, kada ga je zagrebački „Nacional“ optužio da je u saradnji sa crnogorskim predsednikom
Milom Đukanovicem i bivšim šefom srpskog DB Jovicom Stanišićem preko Crne Gore švercovao
cigarete9. Pravi razlog pokretanja afere su Subotićeve poslovne veze. S jedne strane, s
kompanijom „Britiš ameriken tobako“, drugim svetskim proizvođačem cigareta. Iako obe strane to
poriču, izgleda da je Subotić igrao značajnu ulogu u pregovorima oko gradnje fabrike duvana u
Srbiji, u kojem je BAT želeo da obezbedi monopolski položaj. A s druge, s premijerom Srbije
Zoranom Đindićem: “Đindića sam upoznao 1997. u vreme protesta Koalicije Zajedno. Posle
oktobarskih dogadaja 2000. godine, u novembru smo se sreli u Beogradu. Rekao sam mu da
može da računa na mene i moje veze po svetu za svaki projekat koji se tiče preporoda Srbije.
Čim je formirao vladu, Đindić se sudario s praznim budžetom. Najveći udarac na državnu kasu
predstavljao je šverc duvana. Srpskom premijeru naveo sam primer Rumunije i kako se ona
izborila sa tim. Tu je glavnu ulogu odigrala kompanija BAT, sa kojom sam u odličnim poslovnim
odnosima”.
MARKO MILOŠEVIĆ je, uprkos tome što kada se govori o bogatstvu porodice Milošević najčešće
se misli na njegovog oca, bivšeg predsednika, Slobodana, pravi nosilac bogatstva. Ovaj 27-
godišnjak je posle silaska svog oca s vlasti napustio je zemlju u žurbi, i još niko nije izneo uverljive
dokaze da li je u Litvaniji, Rusiji, Azerbejdžanu, Kazahstanu ili Jermeniji. Kao vrlo mlad, uspeo je
da ostvari američki san u Srbiji i to sve, ako je verovati njegovom ocu, počelo je “nošenjem gajbi u
kafani”. Kako je od toga uspeo da razvije posao koji je obuhvatao lance fri-šopova, trgovinu
cigaretama, tehničkom robom, gorivom, kafom, parfemima, a da sve to nije ni carinjeno niti
oporezivano, niko nije objasnio. U Požarevcu je imao najveću balkansku diskoteku na otvorenom
„Madona“, opremljenu najsavremenijim tehničkim uređajima, podigao je zabavni park
„Bambilend“, otvorio pekaru i piceriju, prodavnicu tehničke robe „Sajbernet“, radio-stanicu i
Internet centar. U centru Beograda otvorio je luksuznu parfimeriju „Skandal“, koja je 5. oktobra
uništena. Glavni oslonci u poslu bili su mu ubijeni policijski general Radovan Stojičić Badža i
Mihalj Kertes, direktor Savezne uprave carina. Sa Mihaljom Kertesom sklopio je savez koji mu je
omogućio kontrolu nad prodajom cigareta „Filip Moris“u Srbiji. Profit od jednog prošvercovanog
kamiona cigareta u Srbiju iznosio je oko 250.000 maraka. Jedna od bitnih odlika jeste da se
nijedan fri-šop nije vodio na njegovo ime, i u većini poslova se ne pojavljuje. Jedini konkretan
podatak do koga je došla nemačka policija za suzbijanje ekonomskog kriminala tiče se, pokojnog
Vladimira Bokana, biznismena jugoslovenskog porekla u Grčkoj, čiji je ortak bio Vlada Kovačević
Tref, ubijen u februaru 1997. godine. Marko je bio član Kovačevićevog trkačkog automobilskog
tima. Bio je blizak i sa šefom srpske tajne policije Radomirom Markovićem, koji ga je ispratio kada
je s beogradskog aerodroma, s lažnim pasošem na ime Marko Jovanović, otišao u Moskvu. Iako
nije služio vojsku, za vreme agresije NATO slikao se u uniformi SAJ, a na jednoj slici vidi se
službena značka MUP Srbije 01411910.
8
Subotićeva radnica priča: “Sve su nas priveli, ispitivali nas s kim nam gazda saraduje... Optužili su nas da smo utajili porez na
dobit, ali to nije prošlo na sudu jer nisu imali dokaza. Stanko je tada otišao iz zemlje”.
9
O navodima ovog lista u Crnoj Gori se vodila parlamentarna istraga, ali bez rezultata.

BRAĆA KARIĆ imaju brojnu familiju. Iz nekog razloga, trude se da dokažu elitizam, pa guraju
novokomponovani grb kao porodični i druže se s političkim i kulturnim kremom 11. Osnovali su
1970.-ih „Kosovouniverzum“, jednu od prvih i najuspešniju „ugovornu organizaciju udruženog
rada“. Već tada braća su stekla „mercedese“ i po kuću u Peći i Tivtu.
Kasnije, postali su finansijeri okupljanja Srba sa Kosova i kao nagrada prećutano je da su ukrali
projekte i inžinjere Minela koji su radili rashladne sisteme u Rusiji. Doselili su iz Peći u Beograd,
prvo u sedam novobeogradskih stanova za koje je kupljeno sedam klavira, da bi ubrzo počeli da
se šire Dedinjem. Dok je zemlja propadala, a klima za preduzetništvo bila gora nego ikad, njima je
sve polazilo od ruke i bili su prvi u svemu. Vlast je uvek rado sarađivala s njima i niko nije pitao da
li bi neko dao više za koncesije koje su dobijali Karići. Bogoljub je postao prvi komšija Slobodana
Miloševica i s njim često ručao i igrao karte.
Tokom 1998/’99. Bogoljub je postao ministar za kapitalne projekte u Vladi Srbije, a potom ministar
bez portfelja. Inicirao je i finansirao osnivanje Socijaldemokratije, a bio je i kandidat za
predsednika Srbije. Pomogao je da 1999. godine u Beograd dođe misija Džesija Džeksona koja je
ubedila Miloševića da oslobodi zarobljene američke vojnike. Bio je jedini gost iz Srbije na
rođendanu Bila Klintona 1996. godine.
Karići su imali prvu srpsku mrežu mobilne telefonije „Mobtel“. Naknadno je utvrdeno da nisu platili
ceo iznos osnivačkog kapitala. U inostranstvu imaju 41 preduzeće, uglavnom u trgovini i
građevinarstvu. Karići stalno gase i osnivaju firme, tako da izvorna „BK kompanija“ već godinama
ne postoji. „Astra grupa“, a posebno „Astra Simit“,je u 2000. godini ostvarila najveću dobit u Srbiji
zato što je na njene račune prebačen najveći deo prihoda „Mobtela“.
Porez na ekstraimovinu po osnovu bespravne gradnje platilo je pet članova porodice Karić.
Bogoljub - za vilu od 650 kvadrata (imao dozvolu na 450), njegova ćerka Danica na 1.100
kvadrata, Zoran na 2.000 kvadrata podignutih bez dozvole i Sreten za vilu od 1.200 kvadrata (od
čega je 658 bez dozvole).
Mlađan Dinkić izjavio je, kao ministar finansija, da oni koji su se u Miloševićevom režimu obogatili
neće polagati račune o načinu sticanja bogatstvu, ako budu redovno plaćali porez, a krivični
progon braće Karić objasnio je posledicom toga što oni nisu shvatili da su posle pada Miloševića
nastupila nova pravila igre. Njegov stav o odustajanju od istraga o načinu na koji su se pojedinci
obogatili za vreme sankcija i ratova deli i direktorka brokerske kuće tajkuna Miodraga Kostića
(M&V Investments), Dragijana Radonjić-Petrović. Prema njenom mišljenju deset najvećih
domaćih tajkuna, okupljenih u Klubu privrednika, predstavljaju temelj srpskog ekonomskog
razvoja. Reč je, ističe ona, o ljudima izuzetnog preduzetničkog duha, što je važnije od toga jesu li
oni do prvog miliona došli na regularan ili neregularan način. Njihovo bogatstvo će se i dalje
uvećavati, a to treba iskoristiti za povećanje standarda stanovništva i otvaranje “prozora u svet”.
Nasuprot izjavama nje i Dinkića, domaća privreda nalazi pod upravom tih tajkuna zahvaljujući
naklonosti političke elite koja zazire od stranih ulaganja. Nije reč o sposobnim i darovitim
preduzetnicima, već o povlašćenim pojedincima, koji su zadržali status iz Miloševićevog vremena
i u sadašnjim političkim strukturama12.
Da bi se ovladalo sistemom neophodni su i kanali prohodnosti. Profil idealnog tranzicijskog

manipulanta u Srbiji danas mogao bi se opisati: a) u vezi je s vladom, ali nije državni činovnik, c)
pripada miljeu moći koji kadrira državne službe, ali nije funkcioner stranke, d) u vezi je s
preduzetnicima u regionu, ali nije tajkun ni oligarh. Niko ne zna šta tačno radi, a što se manje zna,
utoliko je uspešniji.
10
Svojevremeno glasinu o svom ranjavanju Marko Milošević je prokomentarisao: “Kada sam to čuo, malo sam se uvredio... Da me
neko ubije, to je moguće, ali da me rani i ostane živ, to je isključeno“
11
Bogoljub je više puta rekao da su unuci braće Karić „strateški“ rađani u Americi, Kanadi, Engleskoj i Kini da bi kada odrastu
zauzeli političke položaje u tim zemljama.
12
Predsednica Saveta za borbu protiv korupcije, Verica Barać, smatra da tajkuni imaju vlast koja im odgovara i da čine sve da
takvo stanje traje što duže, makar dok se sve ne "privatizuje".

TAHIR HASANOVIĆ bio je u vreme moći Mirjane Marković, skoro član porodice Milošević, blizak i
s Mirjanom i s njenom kćerkom Marijom. Kao član Univerzitetske konferencije SSO Beograda,
imao je važnu ulogu u ustoličenju Miloševića na vlast. Pripadao je Mirinoj jurišnoj grupi na
beogradskom univerzitetu. Po nalogu Porodice predao je Republičku konferenciju Saveza
omladine Srbije, sa svom imovinom, Dušanu Mihajiloviću, da osnuje Novu demokartiju, u kojoj
postaje generalni sekretar. Odigrao je veliku ulogu u razbijanju Koalicije Zajedno i tako omogućio
Miloševiću da posle prvih višestranačkih izbora SPS formira Vladu Srbije. Tahir je, tada, namestio
Dušana Mihajilovića da 1991. godine iznese iz zemlje 12,5 miliona maraka. Mihalj Kertes ga je
uhapsio, a Tahir je, kao dečko Marije Milošević, tobože uspeo da umilostivi Miloševića da ga pusti
iz pritvora, s tim što je Mihajilović prihvatio da u datom trenutku podrži Porodicu.
Oženio je Srpkinju s Kosova, Marinu Gadžić iz Sreske kod Prizrena. Njen otac tugovao je što mu
se kćerka udaje za Hasanovića, i njena porodica nije prisustvovala svadbi.
Hasanović je aktivno radio za tajnu policiju i rukovodio poslovnom imperijom Dušana Mihajilovića,
“Lutra”, koja je imala dvadesetak firmi u sastavu. Rukovodio je rotari klubom u Mihajilovićevim
prostorijama u ulici Majke Jevrosime u Beogradu. Vodio je partijsku službu bezbednosti. Za vreme
sankcija Hasanović je osnovao više firmi preko kojih je uvožena strateška roba uz veliku proviziju.
I dalje je na čelu uvozničkog lobija. Protežira preduzeća iz Slovenije i uvozi njihovu robu,
zastupnik je preduzeća “Radenska”. Mihajilović mu je ustupio dosijea srpskih političara i
privrednika. Mihajilović mu je, kako bi prikrio svoje bogatstvo, ustupio milione evra radi daljeg
obrtanja. Koliko Hasanović ima firmi na svoje i tuđa imena, niko ne zna. Tahir Hasanović, prema
mišljenju mnogih, drži značajan kanal britanske obaveštajne službe MI 6.
Početkom osamdesetih godina kad je Tahir Hasanović bio uzoran Titov omladinac, predsednik
Univerzitetske konferencije Saveza omladine, a iza fotelje mu visila velika slika najvoljenijeg sina
jugoslovenskih naroda i narodnosti, trebalo je da nestane iz politike. Zbog neviđene servilnosti,
nekome je još onda bilo muka od njega. Tahir je, međutim, osetio “zahtev vremena”. Predsednik
Jugoslavije na jednogodišnjem mandatu, Fadilj Hodža, poklonio je skupocen stilski orman Društvu
albanskih studenata u Beogradu. To društvo, koje je delovalo pod imenom “Prpjeka”, nikako nije
htelo da radi zajedno s ostalim zavičajnim društvima objedinjenim u Kulturno umetničko društvo
“Španac”. Uoči Osme sednice, Tahir Hasanović kreće u akciju uterivanja albanskih studenata u
“Španac”, i spektakularno oduzimanje ormana, poklona Fadilja Hodže. Od tada počinje da raste
uticaj ovog neverovatnog “obrtnika”. Njegov ugled kod bračnog para Marković-Milošević otišao je
dotle da je bio među prvim kandidatima za zeta. Kad je počela pljačka bivše republičke omladine
pod vođstvom Dušana Mihailovića, našao se među prvima. Ostalo je istorija i, na žalost, naša
svakodnevica13.
LJILJANA NEDELJKOVIĆ, kao šef kabineta predsednika SRJ, izuzetak je od prakse da su šefovi
kabineta anonimni u javnosti. Mesto u novinskim stupcima izborila je umešanošću u razne afere:
Perišić, Gavrilović, planirani upad u Vladu Srbije. Ministar unutrasnjih poslova Srbije Dusan
Mihajlovic izjavio je 16. avgusta 2001. da su događaji oko ubistva bivšeg visokog službenika
Državne bezbednosti Momira Gavrilovića “skandal”, koji preti da ugrozi sve rezultate
demokratskih promena u Srbiji i SRJ. On je pozvao novinare da se bave “istraživackim
novinarstvom” i sami utvrde ko pokušava da stvori paralelne centre moći, ali nije želeo da
13
Jedan od Hasanovićevih saradnika, Rade Terzić, danas je advokat. Bio zamenik u Drugom opštinskom javnom tužilaštvu, a
dolaskom DOS, Dušan Mihajilović postavlja ga za okružnog javnog tužioca u Beogradu, a njegovog kolegu iz kancelarije Gorana
Ilića za javnog tužioca Prvog opštinskog tužilaštva u Beogradu. Dušan Mihajilović je insistirao na ovom izboru. U akciji "Sablja"
Terzić je priveden i zadržan u SUP Beograd, pod optužbom da je bio zaštitnik surčinskog klana. Ispostavilo se da je kao viši tužilac
izdavao naređenja Biljani Radovanović, javnom tužiocu Četvrtog opštinskog tužilaštva da se iz pritvora puste Dušan Spasojević i
članovi njegove bande, koji su bili uhapšeni i deportovani iz Francuske zbog osnovane sumnje da su kidnapovali i pustili uz otkup
od sedam miliona evra biznismena Miroslava Miškovića. Intervencijom Dušana Mihajilovića, Terzić nije zadržan u pritvoru, ali je
podneo ostavku na mesto okružnog tužioca. Podneo je molbu da bude upisan i imenik Advokatske komore u Beogradu, a Dušan
Mihajlović je vršio pritisak na advokate da njegovu molbu ne odbiju. Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala raspolaže
podacima da je Rade Terzić, kao okružni tužilac, primio velike novčane iznose za prikrivanje prijava protiv nekih mafijaša.

komentariše pisanja14 da je u kabinetu predsednika SRJ Vojislava Koštunice “stvarana paralelna

DB Srbije”.
Radomir Marković, bivši načelnik RDB MUPR Srbije, u svojoj knjizi tvrdi da se njegova saradnja
sa predsednikom SRJ Vojislavom Koštunicom odvijala preko, kako kaže, “neprikosnovenog šefa
kabineta Ljiljane Nedeljković”. Marković navodi: „Skrenuo sam joj pažnju da bi njihovi koalicioni
partneri mogli nešto konstruisati na moju štetu jer sam ja najpogodniji za kompromitaciju vlasti
Slobodana Miloševića. Rekao sam joj da su mi pretili kompromitacijom i političkim progonom.
Ljiljana Nedeljković me je ubeđivala da do toga neće doći, da će se sve raspraviti javno i da
Koštunica neće dopustiti da se zloupotrebljava vlast. Međutim, jednog trenutka je briznula u plač
izgovorivši: ‘Sve ovo što se radi sa vama je skroz pogrešno’… Kada sam uhapšen i ‘hlađen’ u
samici, gospođa Nedeljković mi je poslala jednu knjigu. Tema je bila bezvlašće nastalo posle
1945. godine, u kojem su, na montiranim sudskim postupcima, stradali mnogi nevini rodoljubi.
Gospođa Nedeljković mi je nagovestila buduću sudbinu ako ne budem imao dovoljno sluha“.
Potpredsednik Vlade Srbije, Čedomir Jovanović rekao je na sednici Odbora za pravosuđe i

bezbednost Skupštine Srbije da su dosijei pojedinih čelnika DOS, i dokumenta o istrazi o ubistvu
novinara Slavka Ćuruvije predati Ljiljani Nedeljković, dok je bila šef Kabineta predsednika SRJ.
Jula 2002, na početku rada Komisije Narodne skupštine Srbije, koja je formirana da rasvetli
informaciju o naredbi iz kabineta predsednika SRJ, Koštunice, vojnim organima da upadnu u
prostorije Vlade Srbije, Ljiljana Nedeljković je obavestila Komisiju da se neće odazvati pozivu i da
neće dati iskaz. Kao razloge je navela: ”Prvi je nelegitimnost republičke Skupštine koja ne
odražava izbornu volju građana Srbije, drugi razlog je da se vaša Anketna komisija bavi stvarima
iz nadležnosti saveznih, a ne republičkih organa, i treće je da sam već u predistražnom postupku
dala izjavu policiji povodom tvrdnji četvorice penzionisanih generala pa ne bih htela da učinim
ništa što bi poremetilo tok tog postupka“.
Aprila 2007. Vladimir Beba Popović analizirao je u magazinu “Status” kako je moguće da se
istraga ubistva Momira Gavrilovića, jedna od ključnih tačaka sukoba vladinog Biroa za
informisanje i Koštuničinog kabineta:
“Zato što su ljudi koji su umešani u ubistvo Gavrilovića sedeli u kabinetu Vojislava Koštunice ili na
visokim pozicijama vojne službe bezbednosti i zato što su u tome učestvovali i penzionisani, ali i
aktivni pripadnici DB-a. Skoro isti oni koji su kasnije učestvovali i u ubistvu Zorana Đinđića. To su
činjenice. Gavra je mnogo znao. Kad su posle 5. oktobra počeli čistke u DB-u i uklanjanje
potencijalnih insajdera, a posebno posle ubistva Prike, desne ruke Frenkija Simatovića, Gavra je
postao uznemiren, pokušavao je da traži neku zaštitu od nas, ali je znao da je Vlada bila slaba.
Ovi su to primetili i rekli: “Gavra mora da nestane”, a to što je sa Koštuničinom ženom, po nalogu
Stanišića, spremao puč u policiji i DB-u, bio je samo dodatni razlog. Tako je i bilo. Momir
Gavrilović je imao rezervisanu kartu za Beč kad ga je pozvala Ljiljana Nedeljković i zahtevala od
njega da otkaže let, jer ga predsednik zove na razgovor. Gavra odlazi kod Koštunice, ovaj ga ne
prima, makar su tako oni rekli, ali sa njim obavljaju razgovor Ljiljana Nedeljković, Grada Nalić i
Rade Bulatović. Posle tog sastanka, njega na stepeništu sreće kolega kome se nesretni Gavra
hvali kako je bio kod Voje i još mu kaže: “Vraćam se nazad na najviše mesto”!”
14
"U kabinetu predsednika SRJ stvarana je paralelna DB Srbije", piše ‘Nedeljni telegraf’ i ubijenom nekadašnjem službeniku DB-a
Srbije Momiru Gavriloviću nuđeno da bude "zamenik načelnika DB", ali je on "insistirao da bude načelnik". Prema pisanju
"Nedeljnog telegrafa", Gavriloviću je mesto zamenika načelnika DB nuđeno i na "nezvaničnim susretima u Institutu za evropske
studije", na kojima su učestvovali i supruga predsednika SRJ Zorica Radović i Laslo Sekelj. “Na dan kada je ubijen, u kabinetu
predsednika, saradnici Koštunice predočili su Gavriloviću i šemu kadrovske rekonstrukcije republičke policije”, tvrdi list. "Nedeljni
telegraf" piše da se kabinet predsednika SRJ "uglavnom bavi načinima da se preuzme republička vlast", a "finale gledamo ovih
dana". U Koštuničinoj "kabinetskoj kuhinji" skuvana je ideja da Radomir Marković postane direktor Instituta za bezbednost, uz
predsednikovog savetnika Gradimira Nalića, kao ministra policije. To se izjalovilo kada se bivši prvi čovek Službe našao u zatvoru”,
piše list i navodi da su "šef Koštuničinog kabineta Ljiljana Nedeljković i Gradimir Nalić, koji ne može da podnese što nije postao
ministar policije, učestvovali u kreiranju lažnih informacija". Oni stoje i iza udara na republičku vladu. Interesantno je da Koštunica
nije znao da je u javnost puštena informacija o poseti Gavrilovića njegovom kabinetu. Ljiljana Nedeljković ga je posle žestoke
reakcije republičke vlade lično zvala da se vrati sa odmora iz Belanovice i obrati javnosti. Nisu očekivali takvu reakciju”, rekao je
funkcioner srpske vlade.

Otkud vama ti detalji? Kako znate sadržaj razgovora Ljiljane Nedeljković i Gavrilovića?
“Postoje izjave Gavrilovićeve supruge i još dva njegova prijatelja da je na insistiranje Ljilje
Nedeljković odložio put u Beč i taj dan je ubijen. Kakav tu još dokaz treba? Ja nisam rekao da ga
je ubio Koštunica ili da je pucala Ljilja Nedeljković. Ne! Ali je jasno da je najmanje jedan čovek iz
Koštuničinog kabineta znao da će se Gavriloviću desiti to što mu se desilo. I da je naterao ili
ubedio Ljiljanu Nedeljković da Gavru pozove baš taj dan i nagovori ga da odustane od puta. Onaj
ko je Nedeljkovićevu naterao da Gavru zove, taj je znao da će biti ubijen. Dodatno me u ovom
uverenju drži i činjenica da su svi lagali oko prirode tih susreta i krili da su sa Gavrom radili na
pripremi puča. Posebna priča su mediji koji su listom stali uz Koštunicu i njegove i osuli drvlje i
kamenje po Zoranu i Vladi Srbije, od državne televizije, preko “Blica”, do Slaviše Lekića koji u
“Reporteru” pušta svog prijatelja Aleksandra Tijanića da se, kao, brine: “Ko to ubija po Srbiji?”.”
Nezadovoljstvo političkim uticajem kruga oko Koštunice izneo je javno jedino njegov, do tada
medijski savetnik, koji nije član DSS, Aleksandar Tijanić, za nedeljnik Identitet: “Nije tajna da sam
nezadovoljan srazmerom podrške Srba Koštunici i kolicinom njegovog uticaja na srpske političke
prilike. Takode, nije tajna da oko njega postoje osobe koje su veoma zadovoljne baš ovakvim
rezultatom… Znalo se ko je najmoćniji, ko je odmah do njega, ko odlučuje, a ko presuđuje”.
Sin Ljiljane Nedeljković, Ratomir Milikić (29) koji je 2008. godine iz skupštinske blagajne naplatio
5,5 miliona i napravio telefonski račun od 800.000 dinara, jedini je Srbin koji je vojsku služio u
inostranstvu. Od septembra 2007. do marta 2008. bio je na “redovnom odsluženju vojnog roka” i
angažovan na ugovoru o delu u Skupštini Srbije, kao konsultant parlamentarne delegacije pri
Savetu Evrope. Na osnovu uvida u skupštinsku dokumentaciju, Press je utvrdio da je Milikić kao
redovni vojnik proveo 45 dana u inostranstvu i sa skupštinske blagajne u tom periodu podigao
više od 1,5 miliona dinara. Njegova putovanja obezbedio je šef naše delegacije Miloš Aligrudić,
šef poslaničkog kluba DSS, koji je opstanak vladajuće koalicije uslovio zahtevima da Milikić
obavezno putuje sa delegacijom.
ZORAN JANJUŠEVIĆ je 1992. godine bio običan operativac (ili vozač) u Službi državne
bezbednosti u Srpskom Sarajevu. Kako je Zoran Janjušević iz Republike Srpske došao za
savetnika za bezbednost u kabinetu Zorana Đinđića? Postoji li uopšte njegova biografija?
Njegova uloga kod pokojnog premijera, samo osam godina kasnije, se ne uklapa. Bio je umešan
u razne mahinacije u vezi sa prodajom ili upropaštavanjem mnogih firmi po Srbiji. On sam,
svedočeći na suđenju za atentat na Zorana Đinđića, pokušao je to da objasni i ispalo je da je tu
došao sticajem okolnosti. Da li se savetnik za bezbednost premijera jedne države postaje
slučajno? Kasnije, Janjušević se sasvim lepo snašao i u Sloveniji.
Zakon o osnovama uređenja službi bezbednosti ne uvodi profesionalni nador nad radom tajnih
službi, a poslanici priznaju da BIA proverava njih, umesto obrnuto. Po zakonu, službe su
podređene i odgovorne izabranim vlastima Srbije, a skupštinski odbor nadzire, između ostalog, i
usklađenost rada službi bezbednosti sa strategijom nacionalne bezbednosti i strategijom odbrane,
koje strategije Srbija trenutno nema ni jednu, ni drugu. Odbor bi po zakonu trebalo da nadzire i
zakonitost primene posebnih postupaka i mera za tajno prikupljanje podataka, ali to dosad nikada
nije uradio. Predviđeno je da je direktor službe dužan da se odazove pozivu za sednicu Odbora, a
ako je sprečen, dužan je da pošalje svog zamenika. Šef BIA, Saša Vukadinović, već po
ustoličenju, nije se pojavio na sednici Odbora posle hapšenja Radovana Karadžića, a nije poslao
ni svog izaslanika. Šef BIA Rade Bulatović izlazio je pred odbor godišnje, a šefovi vojnih službi
nikad. Ministar odbrane Dragan Šutanovac priznao je da ne može da kaže da su službe
bezbednosti pod potpunom kontrolom, „jer nemamo mehanizme kao što je generalni inspektorat“.
Član Odbora za bezbednost Aleksandar Čotrić otkrio je da mu je rečeno da BIA nikada neće
prihvatiti temeljno reorganizovanje, jer niko ne želi da ostane bez posla. Srbija bi, smatra on,
trebalo da ima generalnog inspektora tajnih službi, ali samo kada bi on imao stvarnu ulogu. Da li i
neodgovornost sistema bezbednosti nastaje slučajno?
SRPSKI POSLOVNI KLUB PRIVREDNIK

U ovom udruženju građana članarina je 100.000 evra godišnje i 10.000 evra mesečno. Zanimljivo
bi bilo znati da li članovi plaćaju članarine iz sopstvenih džepova ili ih vode kao troškove
poslovanja. Takođe bi bilo zanimljivo osvetliti logiku zbog koje bi, pored smanjenja poreske
osnove, neko skupo plaćao članstvo u organizaciji koja bi alternativnim putevima trebalo da štiti
interese ljudi koji su institucionalno obezbeđeni kroz komorsko udruženje.
Na skupštini "Privrednik"-a za predsednika je ponovo izabran Danko Đunić ("Eki investments"), a
u dvogodišnjem mandatu izvršne odluke donosiće i Izvršni odbor: Miodrag Babić ("Hemofarm"),
Zoran Drakulić ("Ist point"), Miroslav Mišković ("Delta"), Zoran Obradović ("Petrobart"), Toplica
Spasojević ("ITM") i Dragoljub Vukadinović ("Metalac"). U Nadzorni odbor reizabrani su: Vladimir
Čupić (Hipo Alpe grup), Mića Mićić ("Jedinstvo") i Nenad Šarenac ("Hajneken").
ČLANOVI
MIROLJUB ALEKSIĆ, predsednik “ALCO GROUP” doo

Rođen je 26.03.1957. u Vranju. Diplomirani je inženjer. Prvo zaposlenje Miroljuba Aleksića je u
Poljoprivredno-industrijskom kombinatu Beograd (PKB). Od 1994. do 1998. godine radio je u PKB
banci. U vreme Ante Markovića, kada je socijalistički sistem počeo da se menja u kapitalistički,
Aleksić osniva i svoju „ALCO - Aleksić Company“. Prvi poslovi preduzeća bili su vezani za otkup
ruskih potraživanja, klirinških dolara i eskont menica na teritoriji bivše Jugoslavije, rad sa
komercijalnim i blagajničkim zapisima, i zajmom Republike Srbije. Prve četiri godine poslovanja
firme, do hiperinflacije 1994. godine, dominirali su finansijski poslovi i investicije u vlastite
poslovne prostore. 1995. godine Aleksić osniva „Alco banku“, a 1998. na javnoj licitaciji kupuje
preduzeće „Pionir“ u stečaju. Slede godine investiranja u „Pionir“, a zatim i u hotele. Posle prodaje
„Alco banke“ belgijskoj KBC banci, „Alco Group“ danas ima četiri segmeta: a) proizvodni, koji čine
3 fabrike ‘Pionir’-a, ‘Amasis’ iz Beograda, ‘Hissar’ iz Prokuplja, ‘Tipoplastika’ iz Gornjeg Milanovca,
‘Intersilver’ iz Zemuna i ‘Koštana’ i FOS iz Vranja; b) trgovinski, koga čine Cobex iz Beograda i
‘Autopromet’ iz Niša; c) građevinarski, koji obuhvata ‘Naš Stan’ iz Beograda i ‘Alco’ kao vlasnika
nekretnina; i d) hoteli: ‘Izvor’ (Aranđelovac), ‘Sloboda’ (Šabac), ‘Tornik’ (Zlatibor) (svi ‘velnes’),
‘Master hotel’ u Novom Sadu, a u planu je još hotela, uključujući i na Adi ciganliji.
1977. godine sagrađen je u centru Šapca hotel „Sloboda”, površine 9.000 kvadrata, sa 100 soba i
5 restorana. Avgusta 2003. godine prodat je za 25 miliona dinara, uz obavezu novog vlasnika da
u roku od 12 meseci investira još 45 miliona dinara. Drugi potencijalni kupci eliminisani su pod
čudnim okolnostima pre aukcijske prodaje, i na aukciji je učestvovalo samo preduzeće „Amazis”,
a njegov vlasnik Aleksić i direktor Denić predstavljali su dva kupca samo formalno. Najveći
ugostiteljski objekat u šabačkom kraju prodat je po ceni višestruko nižoj od realne, a kupac nije
ispunio preuzete investicione obaveze. Procenjena vrednost 70% društvenog kapitala hotela od
strane Agencije za privatizaciju iznosila je 1.554.374 evra, a Aleksić ga je kupio za 383.670 evra.
U tom trenutku bilo je 158 manjinskih akcionara, radnika i penzionera na koje je država prenela
bez naknade preostalih 10.965 akcija. Procena kapitala nije izvršena realno, već po
knjigovodstvenim vrednostima. Hotel je prodat po 9,67 puta nižoj ceni od tržišne, čime su mali
akcionari oštećeni za preko 1.700.000 evra. Manjinski akcionari hotela „Sloboda” uputili su
Odboru za privatizaciju Skupštine Srbije, premijeru Vojislavu Koštunici, predsedniku Borisu
Tadiću, Ministarstvu za privredu i Agenciji za privatizaciju, zahtev za novu procenu kapitala,
reviziju privatizacije i raskid ugovora sa firmom Miroljuba Aleksića, „Amazis”.
MIROSLAV ATELJEVIĆ, predsednik ACMER-M doo

Najveći akcionar Neoplante, sa 48,11% kapitala, je firma Neoplanta zajedno, u kojoj 78,1%
kapitala ima beogradska firma Acmer M, a 21,9% udruženi mali akcionari Neoplante. U Neoplanti,
društveni kapital ima 16,24%, Akcijski fond ima 16,03%, a Fond PIO oko 10%, manjinski akcionari
imaju 7,51%, a firma Neoatal 2,13% akcija, pisalo je na sajtu Centralnog registra hartija od
vrednosti. ACMER-M ima 424.255 akcija Neoplante kao suvlasnički udeo u Neoplanti Zajedno
doo, iz praktičkih razloga - da bi nejavno kontrolisali 166.885 akcija malih akcionara u Neoplanti
Zajedno. Tako su stvorili privid većine u skupštini. ACMER-M će u pogodnom trenutku istupiti iz te
“zajednice” ali tek kada uspe da dođe do što većeg dela od preostalih akcija ili kada na drugi
način dođu do većinskog paketa. U Neoplanti Zajedno, ACMER-M ne mora ništa da “progurava”.

Svoju većinu ACMER-M postiže na tri načina: a) mali akcionari naivno su potpisali blanko
saglasnost za odluke rukovodstva; b) ostalim malim akcionarima koji nisu udružili svoje akcije,
podmetnuto je da direktorici NEO-NELLE potpišu ovlašćenje da ih zastupa na Skupštini, a da im
niko nije rekao ko je dotična, što je prevara i sukob interesa, pošto im se interesi ne podudaraju
(jedni bi da što skuplje prodaju a drugi bi da što jeftinije kupe); c) iz neobjašnjivih razloga, 16%
akcija koje se vode kao društveno vlasništvo nema predstavnika na skupštini pa “većinu”
praktično čini samo 42% glasova. ACMER-M tako obezbeđuje prolaz svojih odluka, a kada se
pojavi državni paket biće jasno da li su stvarno zainteresovani za kupovinu.
Ljudi iz uprave FK Partizan pretvorili su klupsku kasu u privatnu kasu Žarka Zečevića, Nenada
Bjekovića, Ivana Ćurkovića i njihovih pomagača. Klub dovodi anonimna pojačanja, koja malo ili
ništa ne koštaju, a “bez obeštećenja” pušta najtalentovanije fudbalere. U prvom timu igraju samo
igrači koji imaju ugovore sa menadžerom Mikijem Stevićem, Bjekovićevim zetom. Deca
funkcionera Partizana školuju se na prestižnim evropskim koledžima, a funkcioneri Partizana voze
se blindiranim vozilima i imaju po desetinu ljudi u obezbeđenju. U Partizan su 1980.-tih došli
skromnog finansijskog stanja, a danas poseduju velika privatna bogatstva. Kako su sve to
zaradili? Malverzacije sa transferima, otvaranje sumnjivih kompanija, fonto, bingo, hot-lajn, auto
škole, rent a car, građevinska preduzeća, ruleti, poker aparati ..... sve su to delovi sistema
Partizana. Umesto navijača, na južnoj tribini stadiona su prostorije agencije za pružanje seksi
usluga preko telefona. U ostvarivanju ideje upropasti pa kupi jeftino, upravi Partizana očigledno
pomažu neki državni funkcioneri i poslovni ljudi, ne samo sportski funkcioneri koji imaju svoj deo
dobiti, već i mediji, neki suptilnije, a neki otvoreno kao dnevni list Sport ili televizija SOS. Sa
predlogom Zakona o privatizaciji sportskih društava, naši tajkuni postavili su na tablu svoje pione.
Da li su pioni Zečević i Bjeković, ili su to Nenad Popović, Dragan Vignjević direktor JP
Elektromreže Srbije, Nebojša Vujović, savetnik u Hemofarmu, Dragoljub Vukadinović, predsednik
Holdinga Metalac, Draginja Radonjić, direktor M&V investments, Miroslav Ateljević vlasnik
AcmerM, Obrad Sikimić, direktor Diners Club International, Dušan Stupar, generalni direktor
Univerzal Holdinga, Bojan Radovanović pomoćnik direktora Dipos, Ratko Zatezalo, direktor
Petrobart-Avia, ministar Rasim Ljajić, Manojlo Vukotić direktor “Novosti”, Radmila Babić,
finansijski direktor Minel trafo, Dušan Pavlović, predsednik UO Centra za puteve Vojvodine, koji
deluju kao lovci. Ko je kralj u ovoj igri tajkuna iz senke videće se kad Partizan dobije vlasnika.
MIODRAG BABIĆ, predsednik HEMOFARM KONCERN ad

Rođen je 29. aprila 1951. u Zrenjaninu. Koreni Miodraga Babića vuku poreklo iz sela Dobrun, kod
Višegrada. Rano detinjstvo je proveo u selu Laudanovac, kod Vršca, gde je završio prve razrede
osnovne škole. Školovanje je nastavio u Vršcu, pa u Pančevu gde je završio srednju hemijsku
školu. Bio je prvi na takmičenju srednjih školi u hemiji u Jugoslaviji.U Beogradu je završio
Tehnološki fakultet, odsek Organska hemija, 1974. Prvi je u generaciji završio fakultet, sa 23
godine. Na čelo pogona „Inex-Hemofarm“ dolazi 1982. godine, u 31. godini života. „Hemofarm“ je
bio prvi u procesu privatizacije, još 1989. godine. U prvoj fazi otkupljen je državni paket akcija, u
drugoj fazi izvršen je otkup akcija od malih akcionara na berzi(?), a kada je ukrupnjeno vlasništvo,
u trećoj fazi našao se strateški partner za preuzimanje.
U slučaju dokapitalizacije i privatizacije Ekonomija AD iz Bele Crkve bilo je ozbiljnih zloupotreba

koje su imale za posledicu milionsku štetu države i malih akcionara, Za ceo slučaj 2006. godine
zainteresovale su se poreske vlasti u Italiji zato što je dokapitalizaciju uradilo preduzeće u
vlasnistvu italijanskih građana Marka i Alberta Vakija, koji posluju u Srbiji. Ovaj poslovni aranžman
bio je povod da se pokrenu predistražne radnje poreskih organa Italije, jer se radi o milionskoj
finasijskoj transakciji. Miodrag Babić je jedan od ljudi iz konzorcijuma, čiji su kontakti doveli do
poslovne saradnje sa italijanskim partnerom.
17. januara 2006. uhapšen je bliski saradnik Borisa Tadića i direktor konsultantske firme Božidara
Đelića - Branislav Anđelić. Oktobra 2000. sa kalašnjikovim je “oslobađao” preduzeća, Tadić ga je
vodao po svetu, kao “privrednika”, a on i Đelić jadili su Srbiju. Dolijao je bivši agent udbe pri
ministarstvu spoljnih poslova i pitanje je nije valjda da Tadić nije znao da mu je saradnik, Anđelić,
korumpiran? Epidemija neobaveštenosti prenosi se od Slobe na Koštunicu i Tadića. Za iznošenje

para, fakturama za ‘marketinske usluge’, terete se samo Karići. Ovaj metod izmislio je Miodrag
Babić: Hemofarm Vršac - Hemopharm GmbH, a onda i Hemopharm USA, u kome je Nebojša
Vujović. Nisu SID-ovci, poput Anđelića, jadili samo Mobtel. U pljački Hemofarma, pored Babića,
učestvuje udbaš iz SID, JUL-ovac, kum Radeta Bulatovića, Nebojša Vujović. Od 2003. pare se
iznose u SAD tako što Babić zaključuje ugovore sa Nebojšom Vujovićem. Transfer novca vrši se
iz GmbH ka DC, tako što GmbH kupuje sirovine kao ‘predstavnik’ Vršca. Vrednost sirovina je
daleko manja od iznosa koji se plaća iz Srbije. Ključne ličnosti su Babić, Nikola Stanković i
Nebojša Vujović, a Mlađan Dinkić zna za ovo.
Glavni titular TV “Avala” je Danko Đunić, nekad Miloševićev potpredsednik Vlade SR Jugoslavije,
a sada, preko svojih konsultantskih kuća, grobar srpske privrede. Njegov Ekonomski institut je
nosilac konzorcijuma osnivača ove televizijske kuće. Tu je i “Hemofarm” čiji je direktor Miodrag
Babić. Babić i Đunić deluju kao braća blizanci, pa je Đunić bio predsednik Upravnog odbora
“Hemofarma”, a njegov “Dilojt end tuš” je vršio procene vrednosti te firme. Isti par smenjuje se na
mestu predsednika Srpskog poslovnog kluba “Privrednik”. Babićev eksponent, Nebojša Vujović,
nekad pomoćnik saveznog ministra inostranih poslova Živadina Jovanovića, sad je šef ispostave
“Hemofarma” u Americi. Ne čudi da je Srđan Đurić sa mesta baš Koštuničinog savetnika prešao
za direktora TV Avala.
MILIJA BABOVIĆ, vlasnik FASHION CO doo

Milija Babović je od butika “Atila” u garaži porodične kuće u Beranama došao do suvlasništva u
“Verano grupi” (zastupnik “Pežo”, “Riplej”, “Levis”, “Bata”, “Soni”, “Gorenje”, “Armal”, “Gudjir”
guma, VIP rentakar, benzinske pumpe “Ciklon”, i 67% akcija “Banjalučke banke”). U istoriji
srpskog kriminala najveći otkup za otmicu plaćen je za Miliju Babovića. Zemunskom klanu je
preko Milorada Lukovića Legije isplaćeno deset miliona evra. Te pare predali su Legiji lično Žarko
Zečević, generalni sekretar FK Partizan, i izvesni Danko Mlađenović, utvrdili su UBPOK i
Specijalno tužilaštvo. Milorad Ulemek tipovao je otmicu Milije Babovića i Vuka Bajruševića, i od
oba otkupa uzeo je polovinu novca, potvrdio je svedok saradnik Dejan Milenković Bagzi na
suđenju pripadnicima zemunskog klana.
“04. avgust 2007. Let iz Beograda u Glazgov, pred meč... Jedan do drugog sjedimo Darko Pančev
i ja. Ispred nas glavni sponzor “Zvezde”... Milija Babović…”
“Predsednika Jelića i slavodibitnika Marića dočekali su vodeći ljudi OFK Beograda: Moma Minić,
Milija Babović, Dragoljub Lekić...”
“Novi predsednik Partizana biće Milija Babović... Njegov jedini uslov je da Nenad Bjeković napusti
kancelariju sportskog direktora u kojoj i dalje sedi, iako je još u junu podneo ostavku... Babović je
odustao u korist Karadžića.”
Slobodan Vuksanović je bio prijatelj Dragana Maleševića Tapija. 1999. godine, on i Dragan
Kopčalić primljeni su u masonsku ložu “Pobratim”, sa zadatkom da preuzmu Demokratsku
stranku. Procenili su da je svojim ponašanjem tokom rata Zoran Đinđić kompromitovan.
“Masonska loža” pristupila je pripremama da se preuzme položaj predsednika i Slobodan
Vuksanović je pripreman za to. U “masonskoj” loži, postao je prvi nadzornik, što je treća funkcija,
odmah posle glumca Mikija Manojlovića, koji je šef jedne od loža u sistemu Dragana Maleševića
Tapija. Jednu od sekretarskih funkcija obavljao je Dušan Zabunović koji je 5. oktobra zauzeo
Saveznu upravu carina, a zatim podmetuno eksploziv u poslastičarnicu kod železničke stanice,
čiji vlasnik nije hteo da mu je proda. “Masoni” i Oleg Golubović uložili su u akciju dovođenja
Slobodana Vuksnovića na čelo DS pola miliona dolara. Uspeli su da pridobiju većinu u
rukovodstvu stranke, ali su zanemarili Gorana Vesića, koji je brojao glasačke listiće. Đinđić je
ostao predsednik, i akcija je propala. Funkciju “grani komandera” lože trenutno obavlja Milan
Lajhner. Na sahrani je nosio Tapijeve bele rukavice i mačeve, i neku lentu. Vuksanović je dobio
zaštitni status, u smislu objavljivanja podataka, od Dragutina Zagorca, kuma Radeta Bulatovića,
koji ima funkciju čuvara mača lože i koji je na sahrani nosio Tapijevu sliku. Predsednik je Unije
poslodavaca, i bivši šef Gradskog odbora Nove demokratije, koji je najuren zato što je vezan za

masonsku ložu Tapija, konkurentsku Mihajlovićevoj. Zagorac je, u odmazdu, organizovao bacanje
bombe i paljenje Opštinskog odbora Nove demokratije. Zagorac je bio veoma blizak sa Jovicom
Stanišićem, pogotovo kad se Stanišićev sin zabavljao s njegovom ćerkom. Sin Stanišića bio je
pilot kod Stanka Subotića Caneta. Kada Cane je prodao avion, Stanišićev sin zaposlio se kod
Petra Matića, i vozi njegov avion. Cane je Željku Maksimoviću Maki organizovao prevoz iz Crne
Gore Matićevim avionom, da bi se Maka sklonio na sigurno. Slobodana Vuksanovića u masonskoj
loži videli su pevač Vladimir Savčić Čobi, glumac Dragan Nikolić, glumac Dragan Bjelogrlić, Vuk
Bojović, direktor zooloskog vrta, novinar Milovan Brkić... Tapi je protivno masonskim pravilima
prilikom inicijacije, Vuksanoviću dodelio treći stepen, a posle mesec dana, trideset drugi stepen,
što je kod pravih masona nemoguće. Kako do jeseni 2000. godine nisu bili u stanju da sklone
Đinđica, Dragan Malešević Tapi, Kole Kostovski i Vukašin Maraš iz Crne Gore odlučili su da
Slobodan Vuksanović ide kod Momčila Perišića, sa zadatkom da posle izvesnog vremena
preuzme tu stranu. Svojevremeno Perišić je bio veoma blizak Koštunici, a promenio je tabor kada
je osetio da mu se ljulja položaj, a i zbog nekih drugih razloga, jer mu je iz Hrvatske bilo obećano
ako isposluje da mu se predaju benzinske pumpe “Beopetrol”, koje su nekada nosile Ininu firmu,
da će ga osloboditi optužbe za ratne zločine. Posle su pravljene druge kombinacije pa je Perićić
izvisio. Na kraju su Dušan Zabunović, Miki Manojlović, Dragan Malešević, Kole Kostovski i Željko
Maksimović pristupili formiranju nove stranke čiji je predsednik Slobodan Vuksanović. Cilj je bio
da se kriminalnim i “masonskim” podzemljem uvede novi element u već postojeći obračun između
Zorana Đinđića i Vojislava Koštunice. Politički prostor nalaze u Koštuničinom političkom krugu,
gde se angažuju novinari za medijsku podršku, poput Milovana Brkića i Milorada Crnjanina,
Aleksandra Tijanića i još nekih. Željko Maksimović Maka bio je u kontaktu sa kriminalcem iz
Srpskog Sarajeva, Škrbom, koji kad je u Beogradu odlazi u FMP, firmu Nebojše Čovića. Maka je
naručio da Škrba izvrši dva ubistva u Republici Srpskoj. U dnevnom je kontaktu sa Bajom
Živanićem, zvanim Plavi, sa Čukarice, kriminalcem i vezom pokojnog Arkana, koji je poslovni
partner Nebojše Čovića. Baja Plavi pobegao je posle Arkanovog ubistva u u Atinu i u policijskim
krugovima kotirao je kao jedan od osumnjičenih za zaveru protiv Arkana. Od arkanovaca se čulo
da su Baja Plavi i Andrija Drašković organizatori Arkanove likvidacije, i da imaju spregu sa ljudima
iz Državne bezbednosti. Pored Andrije Draškovića, Baja Plavi je jedini preživeli iz afere Arkanovog
ubistva koji je na slobodi, a Čovićev je najbolji prijatelj. Pred 5. oktobar Baja Plavi je poslao Maku
da čuva Čovića, pogotovo posle otmice Milija Babovića. Tada je došlo do razlaza između njih, i
tada je Baji pripao Veranomotors. Plavi i Babović danas su neprijatelji. Tu leži ključ otmice Milija
Babovića, o kojoj Babović ćuti. Baja Plavi sada je vezan za Čovića, a Milija Babović pokušava da
nađe druge poluge moći, kao Mlađana Dinkića i Žarka Zečevića. Radomir Živanić, novi vlasnik
Verano Motors, za Marfin fond (Laiki banka, u kojoj su završile srpske pare na Kipru) kupio je RK
Beograd.
MILAN BEKO, LADERNA

Rođen je 1961. godine u Herceg-Novom. Završio je Saobraćajni fakultet, smer vazdušni
saobraćaj u Beogradu, ali nikada nije radio u struci. Radni vek počeo je u privatnoj marketinškoj
agenciji „Spektra“, kao direktor marketinga. Kada je agencija zapala u finansijske teškoće, Beko je
otkupio „Spektru“ i otvorio vrata poznatoj agenciji za tržišne komunikacije „Ogilvi end Mejder“. Kad
mu je „Spektra“ postala tesna, osnovao je firmu „DiBek“, koja je trgovala proizvodima od drveta,
hranom i bila distributer više poznatih farmaceutskih firmi. Kao suvlasnik „DiBek“, Milan Beko,
nikada nije bio formalni član neke stranke, ali je dobar prijatelj svih vlastodržaca: Mirjana
Marković, Milorad Vučelić, Jovica Stanišić, Slobodan Radulović, Zlatan Peručić, Srđan Nikolić
(bivši ministar trgovine koji je zatvorio novobeogradski buvljak da „DiBek“ ne bi imao
konkurenciju)... Jedan od najboljih prijatelja mu je Danko Đunić, nekada uticajni potpredsednik
savezne vlade. 1997. godine Beko ulazi u republičku vladu i to predstavlja kao patriotski čin. Bio
je ministar za svojinsku transformaciju i Miloševićev čovek za osetljive ekonomske transakcije.
Italijanski dnevnik „Republika“ pisao je da je on glavni Miloševićev bankar u prodaji „Telekoma“.
Beko je tada 683 miliona maraka prebacio u vrećama iz Atine u Beograd. Po prodaji „Telekoma“
Beko odlazi za republičkog ministra bez portfelja. Na tom mestu se ne zadržava dugo, jer dobija
zadatak da vodi kragujevačku „Zastavu“. Poslednja Bekova funkcija u Miloševićevoj vlasti je
savezni ministar za privredu. Milan Beko je 18. oktobra 2000. vratio poslanički mandat JUL u
Veću građana Savezne skupštine, i oglasio da se povlači iz politike, kojom se navodno nije bavio.

Milan Beko ima akcije firmi „Medtrejd Internešenel“ sa Bahama i „Medtrejd Internešenel“ iz
Liberije, u čijem su vlasništvu „DiBek“, „Rapid“ i „Dimont“, firme koje su poslovale u Jugoslaviji.
Komisija za ispitivanje zloupotreba u privredi najavljivala je da će pleniti imovinu njegove firme
„DiBek“, jer nije platio 1,1 milion maraka poreza na ekstraprofit. Ekstraprofiterskoj komisiji Beko
nije bio naročito interesantan, iako je 1997. godine Beko bio srpski pregovarač u prodaji 49%
Telekoma italijanskom Stetu i grčkom Oteu. Telekom je prodat za oko 1,3 milijardi maraka. Beko
je dao nalog da se novac od prodaje Telekoma uplati u malu grčku banku gde su račune držale
srpske of šor firme. Dalje kretanje tih sredstava bi je za istražitelje Haškog tribunala jedan od
ključnih dokaza da država upravlja sa 8 of šor kompanija jer je novac od prodaje Telekoma
završio na tim računima. Premijer Zoran Đinđić naložio je da se sasluša Beko u vezi sa prodajom
Telekoma, najavljivana je i naplata ekstraprofita od Beka, odnosno njegove firme DiBek, ali nije se
desilo ništa od toga. “Pričalo da je on bio jedan od bitnih učesnika operacije „Telekom“, ali taj
slučaj obrađuje MUP Srbije”, rekao je sekretar ove Komisije, Slobodan Lalović. Komisija je u
slučaju privatizacije firme „Rapid“ utvrdila da „Medtrejd Internešenl“ i „Dibek“ nisu unele pare.
“Pronašli smo da je vlasništvo tih firmi 37%, a ne više od 50%, odnosno da nisu vlasnici Rapida.
Većinsko vlasništvo je verovatno priznato zato što je Beko stajao iza posla”, objasnio je Lalović.
Sredinom decembra FPP Balkan limitid, iza kog stoji Milan Beko, saopštio je da ima oko 57%
akcija Knjaz Miloš. Mesec dana kasnije pojavljuje se kao suinvestitor firma Salford i najavljuje da
neće biti konkurent većinskom vlasniku. Iza FPP i Salford stoje isti ljudi, a Milan Beko je bio
konsultant i Salford koja predstavlja investicioni fond sa Gibraltara, koji se pojavio u privatizaciji
mlekara u regionu. U februaru, FPP je prepustio upravljanje fabrikom Knjaz Miloš Salfordu, koji
ima oko 38% vlasništva. Zanimljivo je da je sekretarka Komisije za hartije od vrednosti koja prvo
nije kaznila FPP, a zatim jeste kaznila konkurenta, Olivera Savović, ranije radila kao jedan od
direktora u firmi Dibek, Milana Beka. Beko je 2005. preko investicionog fonda Worldfin povezanog
s FPP Balkan limitid privatizovao Luku Beograd. Mali akcionari tog preduzeća dokazuju da su
oštećeni jer je privatizacija izvršena po višestruko nižoj ceni. Ekskluzivno zemljište u centru
Beograda završilo je kod novog vlasnika iako nije bilo predmet prodaje.
Dok se čak i o Miškoviću, iako izbegava javnost, mnogo toga zna, o Milanu Beku nema mnogo
informacija, pa su mediji u nedostatku pravih informacija, prinuđeni da se služe opisom “senka”.
Postao je poznat devedesetih kada je ušao u Vladu Mirka Marjanovića, zadužen za privatizaciju.
Pod njegovom vlašću obavljena je prodaja dela “Telekoma”, što je u budžet Srbije unelo 1,5
milijardi maraka. Sa ministrom za ekonomske odnose sa inostranstvom, Dankom Đunićem,
smatran je za neku vrstu reformiste u režimu Slobodana Miloševića. Ni on ni Đunić, kao ni
Mišković desetak godina ranije, nisu dugo ostali u Vladi. Krajem devedesetih, kao predsednik UO
“Zastave”, nije uspeo da pronađe strateškog partnera. Na izborima 2000. kandidovao se za
poslanika na listi JUL-a, ali je po objavljivanju rezultata vratio mandat. Od tada povezuje se s više
privatizacija, ali se ne zna šta on stvarno poseduje. Prilikom kupovine “Knjaza Miloša”, kada je iz
igre izbacio Divca (kao i u “Novostima”), bio je zvanično savetnik investicionog fonda FPP Balkan
limitid, ali se pričalo da je njegova uloga mnogo značajnija, jer se posle privatizacije često
pojavljivao u ovoj fabrici vode. Sličnu ulogu odigrao je i u sukobu “Delte” i “Merkatora”. Najpre je
učestvovao na tajnom sastanku kada su premijer Vojislav Koštunica, Slobodan Radulović,
Mišković i on dogovorili da “C market” preuzme konzorcijum srpskih biznismena, preko “Primer
C”, Slobodana Radulovića. Potom je, sa Miškovićem, preko fondova sa egzotičnih ostrva,
pokušao da preuzme “Merkator”, ali nisu uspeli.
VLADIMIR ČUPIĆ, predsednik IO HYPO GROUP ALPE ADRIA

Diplomirao je na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Od 2007. godine predsednik je Izvršnog
odbora Hypo Alpe Adria Bank ad Beograd, banke (kćerka firma Hypo Alpe-Adria-Bank
International AG iz Austrije), zadužen za upravljanje i razvoj poslovanja sa privredom, poslova
upravljanja sredstvima, pravnih poslova, interne revizije, finansijske kontrole i investicionog
bankarstva, marketing, i za razvoj kadrova i nadzor rizika poslovanja banke.

Bio je direktor Agencije za privatizaciju, savetnik ministra za privredu i privatizaciju u Vladi

Republike Srbije, i rukovodilac u Deloitte & Touche, Beograd. Od maja 2003. do decembra 2006.
godine bio je član Izvršnog odbora Hypo Alpe-Adria-Bank a.d. Beograd. Član je Predsedništva
Saveza Ekonomista Srbije, Poslovnog savetodavnog veća Pakta za stabilnost jugoistočne
Evrope, Srpskog Poslovnog Kluba “Privrednik”; Guverner Američke privredne komore u Srbiji,
član U O Metalac ad, potpredsednik Smučarskog saveza Beograda i član UO JSD “Partizan”.
Govoreći o akcionarima “Dijamanta”, Vladimir Čupić je rekao da su preduzeća obavezna da

Agenciji za privatizaciju, u čijem je sastavu tada bio privremeni centralni registar, dostave
ažurirane knjige akcionara. Sve promene u knjizi akcionara, moraju se pravno obrazložiti. I u
prethodnom Zakonu o privatizaciji je propisano na koji način se može doći i kako sa može
manipulisati akcijama, tvrdio je Čupić, ali nije komentarisao dešavanja u zrenjaninskoj uljari.
Mlađan Dinkić, koji u Ministarstvu za ekonomiju i regionalni razvoj upravlja sa šest podresora i isto
toliko agencija, to nije dosta, već je i predsednik Skijaškog saveza Srbije. Na funkciju u Izvršnom
odboru doveo je svog stranačkog aparatčika Sašu Vitoševića, nekadašnjeg saveznog ministra
poljoprivrede. Na čelo Skijaškog saveza došao je sa mesta prvog čoveka beogradskog skijaškog
saveza, a uskočio je na mesto ministra za rad Rasima Ljajića, koji se baš zbog previše obaveza
povukao sa čela Saveza. U svom prvom obraćanju Dinkić je poručio da mu je želja da Srbija sa
Bugarskom organizuje Zimske olimpijske igre 2022. godine. I potpredsednici Saveza poznati su
političkoj javnosti. To su bivši ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom Goran Pitić i TV
voditelj Petar Lazović, koji je blizak Velimiru Iliću. Ostala dva potpredsednika su Sandra Štajner,
funkcioner “Telenor”, i ekonomista Nebojša Savić. „Vidim tri potencijalna izvora finansiranja: za
osnovno održavanje saveza to je budžet grada i on mora biti veći. Dalje, razmotrićemo mogućnost
da javno preduzeće Skijališta Srbije deo prihoda od ski pasa izdvoji za mlade talente..., a treći
izvor finansiranja će biti sponzorstva... i ja tu očekujem pomoć od potpredsednika Čupića,
direktora Hypo Alpe Adria banke i mislim da sa takvim timom možemo da podignemo budžet
Skijaškog saveza Beograda“, rekao je Dinkić.
Novembra 2001. godine pomoćnici ministra za privatizaciju Goran Petrović i Vladimir Čupić
potvrdili su da će se RK “Beograd” privatizovati po posebnom programu i da nema govora o
stečaju, u kome je najveći poverilac bila Beobanka. Ali 4. januara 2002, samovoljom guvernera
NBJ, Dinkića, likvidirane su 4 velike srpske banke, među kojima i “Beobanka”.
Ljude iz uticajne MKG iznenadila je uloga beogradske filijale svetske revizorske kuće Deloitte
Touche. Privatizaciju Srbije vode ljudi koji su bili zaposleni u ovoj firmi. Iz Deloitte Touche u srpsku
vladu došli su Aleksandar Vlahović (ministar privatizacije), Gordana Matković (ministar za
socijalna pitanja), Slobodan Milosavljević (ministar trgovine), Goran Pitić (ministar za ekonomske
odnose sa inostranstvom), a u Agenciju za privatizaciju došli su bivši službenici ove kuće, direktori
Vladimir Ćupić, pa Mirko Cvetković. I Siniša Mali, bivši direktor za tendere, i potonja direktorka
Katarina Tončić došli su iz ove revizorske kuće, kao i savetnik u agenciji, Goran Mrđa. Iza poslova
Deloitte Touche u Srbiji stoji direktor za centralnu Evropu Danko Đunić. U Agenciji za privatizaciju
skončala su najbolja srpska preduzeća. Nepodnošljiv pritisak političke oligarhije malo je ko mogao
da podnese. Cvetković je od 2003. do 2004. godine kao prvi čovek Agencije za privatizaciju
učestvovao u najmanje 88 sumnjivih privatizacija. Jedan od njegovih najvećih grehova je to što je
dok je bio na čelu Agencije istovremeno bio izvršni direktor firme CesMekon, koju je Agencija
često angažovala, što je sukob interesa. Vladimiru Čupiću, tadašnjem izvršnom direktoru Agencije
za privatizaciju nešto krupno otrglo se kontroli. CesMekon je za račun državnog paketa akcija
uradio presek imovine AD Građa sa 31.12. 2001. godine. Mirko Cvetković je u to vreme bio izvršni
dirketor te konsultantske firme. AD Građa je za samo pola godine prikazala poslovni minus, pa je
Bogdan Petrović, odgovorni rukovodilac Agencije za privatizaciju, na zahtev kupaca o sudbini
gubitka, poslao nalog direktoru Ćulibrku, koji nije odgovorio Agenciji o visini duga, mada je
dokument bio spreman. Početkom devedesetih u Ekonomskom institutu u Beogradu Vlahović je
bio asistent Mirku Cvetkoviću za koga je tada smatrao da je “patrijarh konsultantskih poslova” u
Srbiji. Nije čudno što ga je ministar Vlahović uzeo za svog zamenika, a kasnije postavio za
direktora Agencije za privatizaciju. Niz poslova na početku tranzicije u Srbiji više je obavljao

Cvetković. Za pretpostaviti je da Mirko Cvetković nije pokvario odnose sa Vlahovićem i društvom

iz Ekonomskog instituta, u koji je Cvetković došao kada se u njega utopio Institut za ekonomiku
industrije, a ni kada su napustili državnu službu 2004. godine. Za te institute radili su svi koji su
davali softver svim srpskim vladama poslednjih decenija: Đunić, Savić, Cvijetičanin, Bajec, Labus,
Pitić.... Reputaciju konsultanta broj jedan, Mirko Cvetković je imao i u konsultantskoj firmi Zvonka
Nikezića, CesMekon.
ZORAN DRAKULIĆ, predsednik EAST POINT HOLDINGS Ltd.
Zoran Drakulić je rođen u Ljubljani 1953. Njegov otac bio je pukovnik JNA. Od treće godine živi u
Beogradu, gde je pohađao osnovnu školu, Zemunsku gimnaziju i diplomirao na Pravnom
fakultetu, 1978. godine. Bio je uspešan sportista, državni juniorski prvak u plivanju prsnim stilom,
reprezentativac a kasnije i trener plivačke reprezentacije. Karijeru je, odmah po diplomiranju,
počeo u državnom spoljnotrgovinskom gigantu Geneksu 1978. Od 1982. do 1989. bio je
finansijski direktor Geneksove kompanije u Libanu, “Jugo-Arab”. Zbog rata u Libanu, firma je
preseljena na Kipar i bila je jedna od prve tri of-šor kompanije u toj zemlji, odakle je pokrivala
Bliski istok. Po povratku sa Kipra, 1989, postavljen je za zamenika direktora Geneks banke, gde
je imao intenzivne kontakte sa vodećim bankama i finansijskim institucijama, a bio je uključen u
berzanske transakcije robnne i monetarne i trgovinu dugovima na sekundarnim tržištima.
VUK HAMOVIĆ nikad nije objasnio poreklo svog kapitala. Bio je finansijski direktor u ‘Energodati’,
sa Zoranom Drakulićem je osnovao firmu ‘Jupoint‘, a zatim napustio taj ortakluk. Neki pričaju da je
za vladavine Slobodana Miloševića, kad zbog sankcija naše firme nisu mogle da posluju, na
privatan račun njegovog oca Radeta Hamovića prebačeno 500 miliona dolara državnih para. Vuk
je rođen u Beogradu 1949. godine. Njegov otac bio je načelnik GŠ JNA, i uveo je mladog
Hamovića u strukture svih Republika SFRJ. Od 1968. dostudirao je na Ekonomskom fakultetu u
Beogradu. Na postdiplomskim studijama specijalizovao je modele verovatnoće i magistrirao je
1974. Odmah se zaposlio u Energoprojektu i nakon 10 godina napredovanja postao je predsednik
informatičkog ogranka – Energodate. Za vreme njegovog vođstva Energodata je razvila prvi
domaći sistem personalnih računara, TIM 011. Za vreme rada u Energoprojektu puno je putovao
širom sveta, stičući iskustva u strukturiranju investicija i finansiranju kompleksnih finansijskih
transakcija. Njegovo napuštanje državnog sektora privrede koincidiralo je sa otvaranjem
jugoslovenske privrede za privatno preduzetništvo. 1987. osnovao je privatnu kompaniju za
inžinjering u oblasti naplate međunarodnih potraživanja, što se pokazalo kao dobar potez jer je
“Milnah” strukturirala profitabilne transakcije koje su rešavale probleme spoljnih dugovanja
zemljama i kompanijama, širom sveta. Nakon dve uspešne godine u “Milnah”, napustio je firmu i
postao saosnivač “Ist Point Holdings”. U periodu 1989.-1992. Vuk je imao veliki uspeh u trgovini
međunarodnim sekundarnim dugovima i na klirinškom tržištu, kroz prebijanja dugova različitih
zemalja bivšeg sovjetskog bloka u transakcijama na zapadnim finansijskim tržištima. U tom
periodu Vuk je diskretno bio aktivan i protiv Miloševićeve vlasti u Srbiji, u kom periodu je
suosnovao list “Vreme”. Nakon što nije uspeo pokušaj Milana Panića 1992, koji je Hamović
podržavao finansijski, Vuk je napustio Beograd, i preselio se u London. Te godine prodao je svoj
udeo u Ist Pointu svom partneru, Drakuliću. Vuk je počeo da radi za “GML International”, firmu za
investiciono bankarstvo, savetujući centralno i istočnoevropske vlade o dugovima. Kao akcionar i
direktor, pod okriljem GML uradio je tokom 1990.-tih više transakcija. U drugoj polovini
devedesetih sproveo je nekoliko transakcija dugova u energetskom sektoru. Iz ove ideje razvio
se, 2000. godine, EFT, koji je formirao sa partnerima iz sektora energetike i finansija. Vuk
Hamović živi u Londonu, a otac je do smrti 2002. godine živeo u Sloveniji.
Ist Point Holdings osnovan je juna 1990. na Kipru, a kasnije su otvarane firme i predstavništva po
svetu, prvo u Beogradu, pa u Moskvi i dalje se širilo odatle, u 12 zemalja. Ist Point je industrijska i
rudarska firma ali se bavi i trgovinom berzanskim robama, obojenim metalima, žitaricama,
plemenitim metalima, naftnim prerađevinama, tekstilom itd. U Srbiji, Ist Point je investirao u
proizvodne kompanije i mlinove i brodarstvo. Kompanija je razvila dobre odnose sa Svetskom
bankom, Evropskom bankom za obnovu i razvoj i vodećim evropskim komercijalnim bankama.
Zoran Drakulić je bio uključen u politiku kroz finansiranje DSS, do oktobra 2000. godine.
Nekadašnji finansijer Demokratske stranke Srbije, Zoran Drakulić, umeo je da naplati svoju

podršku Koštuničinoj partiji. Dok je nakon obaranja Miloševića bio u milosti DOS, kupovao je po
Srbiji, za bagatelu, profitabilna preduzeća. Nije ništa gradio, niti otvarao nove fabrike, samo je
kupovao ono što je vredno i što donosi laku zaradu.
NIKOLA ŠAINOVIĆ, jedno vreme čovek br. 2 u Srbiji, ne samo da je mogao unapred da zna za
sukob sa NATO-om, već je, u Račku, imao uticaj na početak. Zato je i pre i sve vreme sankcija
forsirao proizvodnju u RTB i nastavio raniju preradu nuklearnog otpada, da bi obezbedili milijarde
dolara “crnih” fondova za kupovinu ljudi iz pojedinih stranaka, otvaranje privatnih banaka na Kipru,
u Moskvi, Atini, Solunu, Klagenfurtu, Trstu, Cirihu i Srbiji i otkup preduzeća. Tokom sankcija RTB
je proizvodio mnogo bakra, a oktobra 2000. DOS je zatekao skoro uništen RTB i rudarstvo. Što se
nuklearnog otpada tiče, da li je slučajno Šainović postao predsednik Savezne komisije za
radiološku zaštitu? I po izručenju Hagu, i dalje je zvanično ostao na toj funkciji. Manje problema
bilo je sa izručenjem Miloševića nego Šainovića, koje se odužilo preko godinu dana. Naša vlast
nije pomišljala da ga uhapsi zbog privrednog kriminala i organizovane inflacije, a srpski ministri
davali su garancije Tribunalu da se vrati kući do početka suđenja.
Krajem 1988. Jugotehna i Jugometal ponudili su RTB-u 10.000 tona koncentrata bakra, u kome je
bilo preko 500 kilograma otrovne žive i direktori RTB odbili su da ga kupe. Firma “Mark Rič”
ponudila je kasnije, preko Geneksa, RTB-u taj isti koncentrat. Direktor komercijalnih poslova RTB,
Milija Grujičić, odbio je da potpiše nalog, pa je sredinom 1989. ugovor sklopio Ninoslav
Cvetanović. Nakon ovog posla firma Mark Rič, do tada pred bankrotom, otvara nove filijale: Vest
Point, Rivieru i Glenkor u Njujorku, Ist Point u Londonu, filijale Glenkora u Londonu i Švajcarskoj,
filijale Ist Pointa na Kipru i Jugoslaviji, Ju-Point u Beogradu itd.
Što se RTB-ovih direktora i ostalih učesnika tiče:
- Jova Milošević, generalni direktor, otišao je za predstavnika RTB u Bukurešt;
- Ninoslav Cvetanović ga je zamenio (u vreme DOS bio je savetnik generalnog direktora);
- Nikola Šainović je meteorskom brzinom napredovao do čoveka br. 2 u Srbiji;
- Tomica Raičević je promenio nekoliko funkcija, od privremenog direktora Politike do ministra
vera u Vladi Srbije;
- Kosta Prstić (kum prof. Kneževića i Šainovića) postao je pomoćnik ministra za energetiku i
rudarstvo u Vladi SR Srbije (i ostao do početka 2001);
- Mihailo Kilibarda je postao predstavnik RTB-a u firmi Mark Rič u Londonu;
- Prof. dr Rade Čolić dobio je mesto šefa predstavništva RTB-a u Londonu;
- Zoran Mladenović (u Boru poznat pod nadimkom “Zoki Munđa”) postao je direktor marketinga
RTB, a kasnije predstavnik RTB u Londonu i Cirihu;
- Prof. dr Čeda Knežević je postao prvi DOS-ov predsednik Upravnog odbora RTB. Njegov rođeni
brat Raka Knežević (tast bivšeg ministra zdravlja, Obrena Joksimovića), svojevremeno je bio
načelnik SUP-a u Boru;
- Dr Filimonović iz Zaječara, koji je javno opravdavao kupovinu takvog koncentrata, postao je
ministar zdravlja u Vladi SR Srbije;
- mr Miroslav Jakovljević, tadašnji direktor Jugoinspekta u Beogradu, zadržao se na toj funkciji.
Bivši rektor, prof. dr Rajko Vračar, i bivši ministar unutrašnjih poslova Srbije, Radmilo Bogdanović,
ostvarivali su visoka primanja kao članovi Upravnog odbora Jugoinspekta (bez odluke Skupštine
Jugoinspekta). Kada su se zbog toga pobunili neki njihovi radnici iz Bora (članovi Sindikata
Nezavisnost) dobili su otkaz.
- Geneks su ubrzo napustili Stanoje Barlov (kum prof. Čede Kneževića iz RTB-a), Miloš Perović i
Zoran Drakulić i sva trojica su dobili posao u filijalama Mark Rič.
Tadašnji generalni direktor Geneksa Miki Savićević (koji je sredinom 80-tih ugovorio izvoz Juga u
Ameriku) u vreme DOS-a, kao potpredsednik DHSS, postao je predsednik Upravnog odbora
Zastave. Ponovo se obraća starom partneru, Birklinu, iz Amerike, da se obnovi izvoz automobila i
da ta firma otkupi Zastavu. Njegov šef partije, Vladan Batić, ministar pravde, nije se pitao kako je
Zoran Drakulić za samo deset godina postao jedan od najbogatijih Srba i sponzor nekoliko
stranaka u Srbiji i Crnoj Gori (iz tih razloga je savezni ministar zdravlja izvršio samoubistvo u
Madridu).
- Srbi su prošle decenije kupili rudnike i flotaciju bakra u Kazahastanu (u kojoj radi bivši upravnik
borske flotacije). Ta firma dala je ponudu da otkupi ceo RTB, ili bar pogone za preradu bakra. Kao
njeni vlasnici, spominju se Bora i Marko Milošević, Šainović, Miki Manzalović (do penzije,

predstavnik RTB u Moskvi). Verovatno je Marko slučajno našao utočište baš u Kazahastanu. Ti
isti ljudi, Borka Vučić i direktori Jugobanke (među kojima i generalni direktor RTB posle
oktobarskih promena Bora Stojadinović) odigrali su odlučujuću ulogu u osnivanju Veksim banke u
Moskvi, preko koje su u vreme sankcija prošle stotine miliona dolara RTB-ovih para.
- Seka Manzalović, supruga Mikija Manzalovića, ima banku na Kipru, koja je u vreme DOS-a
vreme dala bankarske garancije Mitilineosu iz Grčke u trgovini sa RTB. Ona je predložila da
otkupi veliki hotel na Borskom jezeru (koji je svojevremeno projektovala). Mitilineos je odjednom
“procvetao” i postao većinski vlasnik Trepče. Mitilineos i Glenkor postali su vlasnici rudnika olova i
cinka i flotacije u Zajači i Srebrenici i koncentrat šalju u “Zorku” iz Šapca na preradu. Oni
zarađuju, a “Zorka” raubuje opremu i truje grad.
Osnovana je filijala Drakulićevog Ist Pointa u Beogradu, pod imenom Ju Point.
RTB duguje Ju Pointu 26 miliona dolara (do danas se ne zna po kojoj osnovi)?!
RTB duguje Glenkoru iz Švajcarske 4.000 tona bakra (oko 6,5 miliona dolara)?!
RTB duguje Mitilineosu bakar, srebro i zlato za više od 8 miliona dolara?!
Mitilineos, Ist Point i Glenkor pregovarali su da uzmu rudnike bakra RTB pod koncesiju, zakupe
bar jednu liniju u Topionici i kupe neke pogone prerade.
Debis (lažno predstavljen kao deo koncerna Mercedes-Krajsler), u vreme Milana Beka i Nemanje
Kolesara, bio je u završnoj fazi pregovora da zakupi borsku Topionicu i obezbedi preko 100
miliona dolara kredita za novu tehnologiju. Do tada je davao RTB-u koncentrat bakra na preradu,
kao “treća ruka”, posle Glenkor i Ist Point.
Zoran Drakulić stavlja “šapu” na obojenu metalurgiju, od Đevđelije do Banja Luke. Firma Mark Rič
je vlasnik još nekoliko velikih firmi u Americi, Engleskoj, Švajcarskoj, na Kipru, u Makedoniji,
Republici Srpskoj i SRJ. Vlasnik firme (Mark Rič) je poznat kao trgovac prljavim koncentratima i
oružjem. Sve ovo. samo je deo posledica kupovine koncentrata sa živom u toku 1989. godine.
Očigledno nije bila u pitanju samo živa. Deset hiljada tona tog koncentrata vredelo je oko tri
miliona dolara. Čak i da su taj koncentrat dobili na poklon od pravih vlasnika i prodali ga nama, tri
miliona dolara su male pare da se toliko poslova ostvari, pogotovo u firmi koja je pre toga bila
pred bankrotom. Za ostale milijarde dolara niko ih iz Srbije ne proziva. “Srbi su najveći neprijatelji
srpskog naroda”. U takve spadaju Milošević, Šainović i najvažniji članovi SPS, JUL i SRS, i svako
ko im se pridružio iz DOS.
DANKO ĐUNIĆ, predsednik Srpskog poslovnog kluba i Ekonomskog instituta

Danko Đunić je rođen 1949. godine u Herceg Novom. Po obrazovanju je doktor ekonomskih
nauka. Za vreme Slobodana Miloševića, njegovi prijatelji iz Crne Gore uzeli su u svoje ruke svu
imovinu Srbije. Borka Vučić je kontrolisala banke, uz pomoć dr Miodraga Zečevića, Danko Đunić
postao je potpredsednik savezne vlade za ekonomske odnose sa inostranstvom, a Milan Beko
počeo je rasprodaju srpskih preduzeća. Đunić je za potpredsednka vlade došao iz američke
revizorske kuće “Delojt & Tuš”. Revizorska kuća, nakon uvida u poslovanje određene firme, pod
punom odgovornošću garantuje za uspešnost svojih klijenata. S pečatom “Delojt & Tuš” i
potpisom Danka Đunića, četiri najveće srpske banke (‘Beobanka’, “Beogradska banka’,
‘Jugobanka’ i ‘Invest banka’) dobile su potvrde da posluju s velikim kreditnim potencijalom. Na
osnovu ovakvih nalaza banke su ulazile u aranžman sa stranim partnerima i davale garancije za
kredite našim preduzećima. Kada je došla nova vlast, guverner Dinkić poslao je te 4 banke u
stečaj. Đunic nije se uzbudio, nastavio je da se bavi biznisom i postao direktor svoje firme za
istočnu Evropu. Kadrovi “Dilojt end Tuša” raspoređuju se na ključna mesta: Gordana Matković za
socijalna pitanja, Aleksandar Vlahović preuzima Ministarstvo za privatizaciju, Goran Pitić resor za
ekonomske odnose sa inostranstvom, Vladimir Čupić je direktor Agencije za privatizaciju. U ovoj
agenciji zapošljavaju se Siniša Mali i Katarina Tončić, a iz revizorskih kuća “Ces Mekon” i
“Citadela” dolaze Mirko Cvetković i Jelena Milenković. Simbolično, u istoj zgradi nalaze se i
Ministarstvo za privatizaciju i “Dilojt end Tuš”. Đunić je kao revizor učestvovao u privatizaciji
‘Jugopetrola Kotor’, “Sartida” i “Zastave”. Dankova supruga, Pava Zečević (sestra Žarka
Zečevića), vodila je Akcijski fond iz Grčke i uvozila je skupu polovnu opremu.
Sa blagonaklonim odnosom vlasti prema visokom kriminalu, Srbija nema izgleda da postane
članica zajednice evropskih zemalja. Vlada pokušava da zamaže oči evropskim izaslanicima i
narodu, hapšenjem isluženih lopova, ali najveći ostaju pod okriljem države, a pre svih Danko

Đunić, grobar srpske privrede, u senci. Način na koji se sprovodi razbojništvo nad Srbijom i
njenim građanima ne može se podvesti pod normalane načine bogaćenja ambicioznih
pojedinaca. “Diloit & Tuš” je najstarija revizorska firma na svetu ali partnerstvo sa Đunićem
srozava im ugled.
Đunić je svojevremeno otkupio Ekonomski institut u Beogradu i taj potez, kao i način na koji je to
urađeno, bio je dugo skrivan. Ekonomski institut je 1991. godine, kao poznata istraživačka kuća,
pronašao strateškog partnera u američkoj firmi Diloit & Tuš. Ugovor o partnerstvu za centralnu
Evropu potpisan je 1997. godine. Mada je sedište ove kompanije u Pragu, filijala “Diloita” za
centralnu Evropu radi pod okriljem “Diloit Tuš Tomacu” koja ima 120.000 zaposlenih i pruža
usluge polovini najvećih svetskih firmi u 150 zemalja. Beogradski “Diloit”, koji je crna ovca po
profesionalnosti, hara srpskom privredom. Prosek starosti zaposlenih u beogradskom “Diloit” je 32
godine. Đunić je zaključio da će mladi “stručnjaci”, željni brze zarade, bez suvišnih pitanja slediti
njegove instrukcije prilikom procena srpskih preduzeća koja idu na tender. Te procene će biti
nameštene na višestruko umanjenu vrednost u odnosu na realnu. To je način da se odbiju
potencijalni kupci, a Danko svom klijentu prikaže pravo stanje stvari i da se kupovina preduzeća
po tako povlašćenoj ceni višestruko isplati, uz proviziju onome ko to sredi. Danko zaradi i od
države koja plaća neprofesionalne konsultantske usluge njegovih firmi i od kupaca u čiju korist
pakuje izveštaje. Danas se kao generalni direktor beogradskog “Diloita” vodi Miloš Macura, dok je
Danko Đunić počasni predsednik. U centrali iz Njujorka nisu mogli da daju odgovor Tabloidu o
statusu Danka Đunića, pa su pitanje prosledili u Prag. Iz te filijale, Džems Volton je odgovorio
mejlom: “...hteo sam da proverim Dankov status u “Diloitu”, jer neko vreme lično nisam upućen u
naše poslove u Srbiji. Danko je zaposlen u “Diloitu” i njegova titula je počasni predsednik.
Menadžer naših poslova u Srbiji je Miloš Macura…”
Demokratska stranka Srbije svoje kritike usmerila je najviše na korupciju u privatizaciji, koju je
sprovodio Aleksandar Vlahović, nekada zaposlen u konsultantskoj firmi “Diloit & Tuš”, koja je
imala ključnu ulogu u ovom procesu. Nije jasno zašto Bubalo ništa nije promenio u pristupu
privatizaciji. “Diloit” i “Ekonomski institut” i dalje su vrata do vrata sa Ministarstvom privrede.
Aleksandar Vlahović i Goran Pitić bili su Đunićevi učenici, a tom timu priključio se Predrag Bubalo.
Ministar Bubalo primećen je, kako, u trenerci i sa tamnim naočarima, ulazi u kafić “Ke pasa”, kod
Knez Mihajlove ulice i sastaje se s Dankom Đunićem. Ovakvim susretima može se objasniti kako
je, na primer, vojni deo Ade ciganlije, gde je Veslački klub “Partizan”, Đunić pripojio sebi.
Jedan od slučajeva sukoba interesa Danka Đunića je to što je kao predsednik UO “Hemofarma”
radio revizorske usluge toj farmaceutskoj kući. Đunić je prijatelj sa Miodragom Babićem,
direktorom “Hemofarma”, sa kojim je osnovao poslovni klub “Privrednik”, koji okuplja diskutabilni
krem srpske tranzicione elite, a Babić i Đunić smenjuju se na mestu predsednika Kluba.
Kao potpredsednik savezne vlade, Đunić je uspeo da osigura pozicije u svetu, tako što je
kritikovao Miloševićevu vladu i odnosio državna dokumenta. Skoro dve decenije, uz pomoć svog
šuraka, generalnog sekretara FK “Partizan” Žarka Zečevića, Danko je preko svoje firme “Diloit”
pravio lažne revizije za preduzeća, koja je kasnije otkupljivao sa Žarkom i njegovim ljudima. Po
dolasku DOS-a na vlast, iz Đunićevog ekonomskog instituta i “Dilot&Tuš” u Ministarstvo za
privredu i Agenciju za privatizaciju odlaze njegovi pouzdani ljudi, Aleksandar Vlahović, Mirko
Cvetković, Siniša Mali... Ministar Vlahović poverava poslove revizije državnih i javnih preduzeća
svojoj bivšoj firmi, a Agencija za privatizaciju prihvata ih bespogovorno i - pola Srbije kupila je ta
ista grupa ljudi, takoreći bez uloženog dinara.
Kada je Vojislav Koštunica preuzeo vlast, postavio je advokata Branka Pavlovića za direktora
Agencije za privatizaciju. Ubrzo, pod pritiskom svog okruženja, koje predvodi šef kabineta,
Baranin, Aleksandar Nikitović, smenjuje Pavlovića, koji je postao prepreka da Đunić, sa svojom
mafijom, Vukom Hamovićem, Vojinom Lazarevićem, Aleksandrom Nikitovićem, postane vlasnik
većine srpskih banaka, kompanija, osiguravajućih društava i sportskih klubova. Zahvaljujući bandi
Danka Đunića, uz njegove revizorske nalaze kojima je umanjio vrednost za nekoliko puta,
kupljena su mnoga strateška srpska preduzeća, uz proviziju za gospodina Đunića. Đunićeva

banda je obezbedila Albancu iz Švajcarske Bedžetu Pacoliju da pokupuje po Srbiji pumpe i

značajane kompanije i uvede albanski kapital u Srbiju. Zahvaljujući premijeru Koštunici, koga je
jedino zanimalo kako da opstane na vlasti, banda gospodina Đunića uspela je da potpuno izoluje
Srbiju. Nema ruskih, nemačkih i drugih investitora. Sve je prodavala i pokupovala Đunićeva ekipa
i vratila je Srbiju u srednji vek. Uspela je da je potpuno opljačka, izoluje od uticaja svetskih
kompanija i evropskog tržišta. Danko Đunić je Aleksandru Nikitoviću predao dva miliona evra,
navodno, da preda premijeru Koštunici kao Đunićev “znak male pažnje za pružene usluge”. Sa
svojim šurakom Žarkom Zečevićem Đunić je sklanjao sve koji su ukazivali na njihova (ne)dela.
Grupa srpskih intelektualaca odlučila je da u SAD pokrene postupak protiv američke revizorske
kuće “Diloit & Tuš” iz Njujorka, za stotine lažnih revizorskih nalaza svoje filijale u Beogradu.
Formalno - pravno pitanje odgovornosti američke kompanije za štetu koju je učinila njena firma iz
Beograda moglo bi da se pokrene i pred srpskim sudovima, ali zbog uticaja Đunića i Vojislava
Koštunice, postupak bi unapred bio osuđen na propast. Grupa advokata prikuplja ovlašćenja
oštećenih da pokrenu nekoliko postupaka u Njujorku, koji bi najstariju revizorsku kuću na svetu
naterali da utvrdi odgovornost počasnog predsednika njihove firme u Beogradu, Danka Đunića.
DRAGAN ĐURIĆ, generalni direktor ZEKSTRA GRUPA

Dragan Đurić je rođen 1954. godine u Derventi, a od svoje treće godine živi u Zemunu. Kao
student, 1978. godine, počeo je privatni posao u Staroj Pazovi, preko zanatskih zadruga pošto
tada nije bilo drugog načina. Od samog početka svog preduzetništva, Dragan Đurić je stalno
napredovao. Uvek se radilo “planski”: u nedostatku prostora, koristio zajedničke prostorije kućnih
saveta širom Beograda, uvek bez kredita i sa organizovanom prodajom administraciji. Đurić je
vlasnik “Zekstre”, “Nolita”, “Šumadije”, Veterinarskog zavoda...
Tokom svog prvog mandata, Milorad Dodik je, kupujući tridesetak procenata državnog kapitala,
postao suvlasnik “Agroprom banke“. Ova banka postala je zatim deo “Nove banke“, što znači da
je Dodik i njen suvlasnik. Vlada Srpske drži na računima “Nove banke“preko 300 miliona maraka
novca sa escrow računa, i tako premijer državne i svoje pare čuva u svojoj banci. Dodik je u to
vreme postao suvlasnik i beogradske firme “Zekstra”, zajedno sa Draganom Đurićem. U to vreme,
nezakonito je isplatio toj svojoj firmi 350 hiljada maraka, nakon čega je kriminalnim transakcijama
navodno pokrio taj dug. “Zekstra” je postala vlasnik robne kuće “Boska“ u centru Banjaluke.
Dragan Đurić će biti predsednik FK Partizan bar do 2010. godine. Iako najavljivan kao privremeno
rešenje, Đurić je dobio prednost u odnosu na kandidate Miliju Babovića i Radomira Živanića.
BRANISLAV GRUJIĆ, predsednik UO PSP-FARMAN Holdings, Moskva

Potpredsednik je Upravnog odbora Međunarodne asocijacije privrednih komora Rusije i
Jugoslavije IBA, predsednik Odbora za kreditiranje malih i srednjih preduzeća, predsednik
Upravnog odbora kompanije Jugodrvo A.D.
Branislav Grujić je Beograđanin. Rođen je 14. jula 1961. godine. Njegov otac je bio diplomirani
inženjer i profesor Bogdan Grujić, a majka diplomirani ekonomista Milica Grujić (rođena Dedijer).
Osnovnu školu završio je u Nemačkoj, a u Beogradu je maturirao u IV gimnaziji. 1984. godine
diplomirao je na Mašinskom fakultetu u Beogradu, smer mehanizacija. Jedan semestar
postdiplomskih studija slušao je na Univerzitetu u Karslrueu. U januaru 1985. godine, u 24. godini
postao je asistent na Mašinskom fakultetu u Beogradu za predmete Teorijske mehanike, što je za
tadašnje prilike predstavljalo meteorski uspeh. Usavršavanje je odmah počelo učešćem na
mnogim kongresima o mehanici i mehanizaciji.
1992. godine postao je direktor inženjeringa u Jugodrvu i na tom položaju ostao do 1994. godine.
Od tada se, posle prvih preduzetničkih koraka dok je još radio u Jugodrvu, otisnuo u privatni
posao. Grujić ističe da ga je tržišno otvaranje Rusije, posle pada Berlinskog zida, podstaklo da, sa
nekolicinom istomišljenika, počne stvaranje nove firme. Ona je danas postala značajno ime u
svojoj delatnosti. Posle formiranja sopstvene firme, 1994. godine, prva velika transformacija je
1997. godine kada se ujedinjuje sa firmom PSP, čiji je jedan od osnivača i generalni direktor

Arkadije Blank. Odluka o ujedinjenju i stvaranju nove firme PSP-FARMAN Corp. pokazala se kao
ispravna. Kompanija je ubrzo postala značajan partner mnogim svetskim velikim firmama, a Grujić
i Blank postali su dva kopredsednika.
Kada su mali akcionari došli u prostorije “Jugodrva” kako bi dobili razliku novca od akcija koje je
Branislav Grujić “prodao na berzi”, zamenik generalnog direktora za finansijska pitanja Ivona
Petrović prenela im je njegovu poruku da nemaju pravo na razliku vrednosti akcija. Mali akcionari
su u septembru 2003. godine krenuli u akciju. Znali su da je prodaja akcija u prostorijama
“Jugodrva” predsedniku Upravnog odbora Grujiću protivzakonita, da tako dođe do akcija mimo
berze. Zato je većina malih akcionara potpisala izjave. U jednoj takvoj izjavi piše: “… Obratila sam
se Ivoni Petrović, zameniku generalnog direktora za finansijske poslove, koja je bila zadužena za
kupovinu akcija... Iznos za prodaju akcija sam dobila u evrima, koje je Ivona Petrović u svojoj
kancelariji izvadila iz fioke, a kopiju priznanice koju sam potpisala nije htela da mi da. Znajući da
akcije vrede više, pitala sam Ivonu Petović da li će mi isplatiti razliku. Ona se samo nasmejala, a
generalni direktor mi je rekao da to može da se desi ako na berzi “pobedi Branislav Grujić.” Mali
akcionari pisali su i brokerskoj kući “Stockbroker” koja je pomogla u pranju nezakonito kupljenih
akcija od strane Grujića: “S akcijama preduzeća ‘Jugodrvo’ a.d, koje glase na moje ime, trgovano
je na aukciji 07. jula 2003. godine u Beogradu, u Sali za trgovanje na Beogradskoj berzi. Umesto
mene, nalog za prodaju je dao Branislav Grujić. Pre prenošenja vlasništva kupca u Privremenom
registru potrebno je da kupac izmiri sve obaveze po prodajnoj ceni. Obaveštavam Vas da kupac
nije izmirio obaveze prema meni kao prodavcu i jedinom zakonitom vlasniku akcija (prema
evidenciji u knjizi akcija Privremenog registra)”. Kad brokerska kuća primi dopis registrovanog
vlasnika akcije kojim se osporava zakonitost prodaje, praksa je da broker uradi izveštaj i da se
razmotri prodaja, kako bi se zaštitili mali akcionari. Brokerska kuća “Stockbroker” bila je svesna
da je kupovina putem punomoćja, koju je sproveo predsednik Upravnog odbora, u prostorijama
kompanije o čijim se akcijama radi - ilegalna. Brokerska kuća ima odgovornost posrednika da
zaštiti male akcionare. “Stockbroker” koja je prodavala akcije za Branislava Grujića, odgovorila je
malim akcionarima, koji su pretrpeli štetu: “...Iz vašeg dopisa ne vidimo u kakvu vezu stavljate
našu brokersku kuću s privatnim aranžmanom koji ste sklopili s drugim fizičkim licem. Mi smo
nalog za prodaju akcija dobili od lica koje je imalo regularno sudski overeno ovlašćenje potpisano
s Vaše strane.” Mali akcionari pisali su ponovo brokerskoj kući: “U tom, tako kažete, regularno
sudski overenom ovlašćenju potpisanom s naše strane, nigde ne piše da opunomoćenik može
prodavati akcije na berzi, a da razliku u vrednosti može stavljati u u svoj džep... Vi niste ukazali na
neregularnost prodaje akcija putem ‘punomoćja’, tj. da je protivzakonit...” Zbog ovakvog
ponašanja brokerske kuće “Stockbroker”, slučaj su prijavili direktoru i kontrolnom organu
Beogradske berze, i Komisiji za hartije od vrednosti... Umesto dogovorenog intervjua o spornoj
trgovini akcijama “Jugodrva” s generalnim direktorom Aleksandrom Matijevićem, predstavnik
službe za kontakt s javnosću je putem telefona osporio navode, rekavši da su na zlonameran
način plasirani podaci iz Bele knjige, i da iza njih iz ličnih interesa stoji prethodni dugogodišnji
direktor. Marta 2005. godine, mali akcionari “Jugodrva” obavestili su Komisiju za hartije od
vrednosti kako je Branislav Grujić nezakonito otkupio njihove akcije “Jugodrva” i o njegovom
nezakonitom delovanju: kršenju njegovih obaveza kao predsednika Upravnog odbora;
isplaćivanju minimalne vrednosti u evrima iz ladice zamenika generalnog direktora za finansije;
“Grujićevoj kasnijoj prodaji ovih akcija na berzi, prodaji njegovoj ličnoj of-šor kompaniji”, i kako je u
svoj džep strpao ekstraprofit koji je zaradio od prodaje ovih akcijama na berzi za mnogo veći
iznos od onog koji je isplaćivan malim akcionarima. Komisija za hartije od vrednosti konstatuje da
Zakon o privatizaciji nalaže da bi mali akcionari svoje akcije trebalo da prodaju na berzi, i
zaobilazeći nezakonitosti, prebacuje loptu Ministarstvu privrede i privatizacije, saopštivši da nije
nadležna, bez pozivanja na propis po kojem nemaju nadležnost. Mali akcionari nisu bili
iznenađeni, budući da su dva člana Komisije bili osnivači brokerske kuće “Stockbroker” preko koje
je Grujić sprovođeo “nezakonitu trgovinu na berzi”. Ista brokerska kuća odradila je prodaju akcija
malih akcionara preko Grujića i potom prebacila novac, ne malim akcionarima, kao što određuje
zakon, već drugom licu čije ime nije otkrila. Mali akcionari vršili su pritisak na Komisiju i na
Beogradu berzu. Za vreme Branislava Grujića, postojali su problemi sa akcijama “Jugodrva” koje
je trebalo ispraviti pre nego što su se pojavile na berzi. Firma čijim se akcijama trguje na berzi,
mora da ima validan i istinit prospekt informacija. U slučaju “Jugodrva”, informacije u prospektu,

prikupljene u vreme kada je Branislav Grujić bio predsednik Upravnog odbora, bile su nepotpune i
obmanjujuće? Prospekt nije sadržavao prave informacije o imovini “Jugodrva”. Na primer,
“Jugodrvo” nije prijavilo, kako nalaže zakon, da je u toku bila prodaja vredne imovine kako bi se
pokrili gubici. Na zahtev malih akcionara, direktorka Beogradske Berze donela je u dva navrata
odluku o skidanju s trgovanja akcija “Jugodrva” i prenela je slučaj Komisiji za hartije od vrednosti.
VESELIN JEVROSIMOVIĆ, predsednik COMTRADE GROUP

Na sajtu “Zoom info” nema podataka o njegovom obrazovanju ni biografije, kako je uobičajeno za
poslovne ljude. Veselin Jevrosimović, rođen 28.01.1965, studirao je menadžment na Univerzitetu
na Floridi. Kao student, 1986, počeo je distribuciju prvih personalnih računara i komponenti u
zemlje Srednje i Latinske Amerike. Svoju prvu kompaniju osniva 1988. godine u Nemačkoj, a
1998. u Srbiji osniva ComTrade Group. Com Trade Group brzo postaje vodeća IT kompanija na
Balkanu i jedan od lidera na tom polju u Jugoistočnoj Evropi.
5. maja 2008, predsednik “Komtrejd grupe”, Veselin Jevrosimović, dobio je povelju počasnog
građanina Bostona kao priznanje za napore da se izgradi i proširi poslovanje u lokalnoj zajednici.
Osnivanjem kompanije u Bostonu, “Komtrejd grupa” je na američko tržište donela napredna
softverska rešenja i poznavanje najsavremenijih tehnologija za razvoj softvera. Širenje te
kompanije obezbediće i nova radna mesta za tamošnje lokalne stručnjake, a u planu je i izgradnja
novih poslovnih objekata. Predsednik “Komtrejd grupe” početkom maja boravio je u Bostonu i
najavio da će u ovom gradu biti sedište poslovanja kompanije “Spinnaker New Technologies”,
članice “Komtrejd grupe”. Jedna od namera ove posete bila je i uspostavljanje partnerske
saradnje sa lokalnim kompanijama koje bi mogle da doprinesu razvoju “Komtrejd grupacije” u
Americi, i da “Spinnaker New Technologies” poveća prisutnost u američkoj državi Masačusets.
“Jevrosimović je (bivši) sportaš, otvoren i vešt u socijalnom kontaktu, ne ostavlja utisak čoveka
koji se ugodno osjeća za radnim stolom već u “akciji”, potpuna suprotnost geekovima kakav je
Gates. Stekao sam utisak da ga računari vrlo malo privatno zanimaju – radni sto mu je prazan,
stonog računara nema, a nekakav minijaturni Toshibin prenosnik izvukao je tek kada mi je
poželeo prikazati planove za nekretnine i razvoj djela Beograda u kojem je ComTradeova zgrada,
a koji bi trebalo postati novi “waterfront”, uz golem rast cene nekretnina u kvartu.”
5.12.2006. predsednik “Komtrejd grupe” Veselin Jevrosimović izjavio je da je poništeni tender za

nabavku 30.000 računara za škole u Srbiji bio neregularan. Ministarstvo nauke i sporta poništilo je
tender jer je samo jedan ponuđač ispunio sve uslove konkursa, koji predviđa da se ponuda
izabere na licitaciji sa najmanje dva ponuđača. Na konkursu su učestvovali konzorcijumi
“Komtrejd CT”, “Pakom”, “MP soft”. Jedna ponuda eliminisana je pošto je dostavljena u koverti
bez potrebnih naznaka. Predsednik “Komtrejd grupe” tvrdi: “Sama činjenica da su dve firme
ispunile uslove, mi i “Pakom”, a da je naš konkurent diskvalifikovan bez objašnjenja, čime je
onemogućena licitacija, budi sumnju u regularnost... time bi trebalo da se bave nadležni državni
organi”. Na pitanje da li razlog za poništavanje tendera vidi u zajedničkom nastupu “Komtrejd” i
hrvatske firme “M San grupa” kaže: “Izuzetno kratki rokovi isporuke naterali su nas da nastupimo
u konzorcijumu sa hrvatskom kompanijom “M San grupa”. Ova firma nedavno je dobila veliki
tender za 4.000 računara za Vladu Srbije i ne vidim ništa sporno...” U kompaniji “MP soft” tvrde:
“Komisija je napravila niz prekršaja u korist “Komtrejd”! Na dan otvaranja ponuda Komisija za
javnu nabavku ostavila je tendersku dokumentaciju tri sata bez kontrole. Predsednik Komisije
pročitao je iz delovodnika Ministarstva prosvete da je “Komtrejd” ponudu dostavio 13. oktobra,
dva meseca pre objavljivanja javnog poziva! Kasnije se u zapisniku pojavljuje drugi datum, zbog
čega tri člana komisije nisu potpisala zapisnik. Nas su odbili jer na kovertama ponude nije
naznačeno koja je original, a koja kopija! Mi smo bili najznačajniji pretendenti, ušavši u
konzorcijum sa ruskom kompanijom “Azbis enterprajzis PLC”, koja ima obrt od 2,5 milijardi dolara
godišnje”. U kompaniji “Pakom” kažu da su uslovi za učešće na tenderu bili loše postavljeni.
Kompanija “King ICT” iz Zagreba, kojom rukovodi general Damir Krstičević, zajedno sa srpskom
firmom “MP soft”, pobedila je polovinom maja na tenderu Vlade Srbije, vrednim 10 miliona dolara.
General Krstičević, ratni drug haškog optuženika Ante Gotovine, predsednik je Upravnog odbora

“M San grupe”, u čijem sastavu su 4 informatičke kompanije, među kojima i “King ICT”. Od 2000.
godine, kada je Krstičević počeo da radi u “M San grupi”, ta kompanija sklopila je niz poslova sa
Vladom Hrvatske, među kojima i opremanje Banskih dvora laptop računarima, i to bez tendera.
ANDREJ JOVANOVIĆ, predsednik MARBO PRODUCT doo
Avgusta 2008, „Pepsi“ je kupio kompletno vlasništvo srpskog „Marbo produkt“. Za koliko novca su
Amerikanci, odnosno evropsko predstavništvo iz Holandije, kupili našu industriju čipsa, je tajna.
Nezvanično se pominje 210 miliona evra. „Pepsi“, osim fabrike u Srbiji, postaje vlasnik i
„Marbove“ fabrike u Laktašima u Republici Srpskoj. To je potvrđeno i rešenjem Saveta za
konkurenciju Bosne i Hercegovine. Prethodni vlasnici „Marbo“ bile su firme „Pacifik servisis
establišment“ i „Starlajn servisis establišment“ iz Lihtenštajna, a raniji direktor Radosav Milanović.
U javnosti se kao vlasnik najviše pominjao biznismen Bojan Milanović. Raniji vlasnici, dve firme iz
Lihtenštajna, vode se i kao vlasnici polovine kapitala u beogradskom preduzeću „Anbo“, dok po
25% imaju Bojan Milanović i Andrej Jovanović. Bivši direktor „Marbo“, Radosav Milanović je i na
čelu preduzeća „Anbo“, koje se nalazi na istoj beogradskoj adresi kao „Marbo“. „Marbo“ ima
fabriku u Bačkom Magliću, kod Novog Sada, i počeo je s radom 1995. godine, dok je fabriku u
Laktašima izgradio 2000. godine. Kompanija objedinjuje uzgajanje krompira, proizvodnju,
distribuciju i dostavu. „Marbo produkt“ izuzetno dobro posluje. U 2007. godini ostvario je profit od
milijardu dinara, što je za 50% više nego u 2006. godini. Ukupni prihodi u 2007. godini bili su 4
milijarde dinara (oko 50 miliona evra). Ova industrija čipsa ima preduzeća i distributivne centre u
Hrvatskoj, Albaniji, Grčkoj, Makedoniji i Crnoj Gori i zapošljava više od 1.000 ljudi.
LJUBIŠA JOVANOVIĆ, predsednik AIK BANKA ad, Niš

Rođen je 20. juna 1945. godine. Osnovnu školu završio u Donjoj Trnavi, a srednju ekonomsku i
ekonomski fakultet u Nišu. Magistrirao je na ekonomskom fakultetu 1992. godine. Od 1968. do
1970. godine radi kao asistent za međunarodna tržišta u aleksinačkom “Fradu”. Do 1973. godine
bio je direktor u preduzeću “Moravica”. U AIK banku prelazi 1985, i tri godine bio je direktor za
investicije, a 1988. godine postaje generalni direktor banke. Od stranih jezika govori nemački.
“Politika” i “AIK banka” iz Niša došle su u sukob preko svojih direktora, Hadži Antića i Ljubiše
Jovanovića. Antić je negirao sva dugovanja “Politike” ovoj banci i krenuo u žestoku kampanju. U
feljtonu koji je danima izlazio “Politika” je optuživala Ljubišu Jovanovića za finansijske
malverzacije, i pripisivala mu da traži zelenaške kamate. AIK banka je bila prinuđena da pristupi
Beogradskoj bankarskoj grupi, što je Borka Vučić jedva dočekala zbog problema sa likvidnošću.
Od tri liste po kojima se banke rangiraju, AIK banka je na dve bila prva, i to dve bitnije. Raiffeisen
je prva po visini bilansne aktive ali je AIK prva po ostvarenom profitu i visini kapitala (najvažnija
karakteristika banke). Tako, iako ima mali broj ekspozitura, AIK je liči na ozbiljnu banku. “AIK
banka nije ničiji, pa ni državni ili politički eksponent, već banka koja na zakonit i uspešan način
vodi računa o interesima svojih akcionara. Možda tu leži objašnjenje kontroverzi koje su nas
pratile, poput da smo mi zelenaši, te da nismo banka, već investicioni fond”, tvrdi Ljubiša
Jovanović. 350 hiljada običnih akcija AIK banke sa pravom glasa, je svega oko 5% ukupnog broja.
Niko nije utvrdio kako je došlo do tolikog broja (7 miliona) akcija sa pravom glasa (ne računajući
one bez prava glasa), naime ako je vrednost akcije bila 11.000 dinara, ispada da je banka imala
kapital preko milijardu evra – što nije.
Posle napisa da bi mogao biti doveden u pitanje šesti mandat direktoru niške “AIK banke” Ljubiši
Jovanoviću, ukoliko guverner NBJ Mlađan Dinkić ne da saglasnost na njegov izbor, u pismu
advokatskoj kancelariji stavlja se do znanja da Ljubiša Jovanović “nikada nije bio ni u kakvom
ugovornom ili radnom odnosu sa “BC Bank kredit” i nije mu nikada isplaćivana nikakva naknada”.
Po članu 13. izmena i dopuna Zakona o bankama, za direktora banke ne mogu biti imovna lica
“koja su bila članovi upravnog odbora, nadzornog odbora ili drugog organa banke kojoj je oduzeta
dozvola za rad, ili nad kojom je pokrenut stečajni postupak”. A direktor Jovanović je, prema
podacima NBJ, bio predsednik Upravnog odbora “BC Bank kredit” ad, Beograd, koja je u
postupku likvidacije. “Nikada nisam bio član UO te banke, a poznato je da se član takvog odbora
postaje uz ličnu izjavu, saglasnost, autobiografske podatke, i dokaz da niste krivično gonjeni. Po
članu 41. Zakona o bankama ja kao direktor u “AIK banci” nisam mogao biti ozvaničen za člana

UO neke druge banke. Mene je neko mogao da imenuje, a da ja to ne znam”, rekao je direktor
Jovanović. Preko advokatske kancelarije Đorđa Sibinovića iz Beograda, koja zastupa “AIK
banku”, list “Glas” je dobio pismo, sa potpisom predsednika “BC Bank kredit” dr Branka
Crnogorca, koji navodi da je vlasnik 82,6% akcija te banke koja je u likvidacionom postupku. On
navodi da je ova banka svojevremeno izabrala Ljubišu Jovanovića za člana Upravnog odbora, “u
duhu zakona koji je u to vreme važio”, ali “bez njegovog znanja i saglasnosti”. Pošto nije pozivan,
niti učestvovao u radu UO, juna 2001, kada nismo bili u likvidacionom postupku, Jovanovića smo
razrešili mesta člana UO i o tome obavestili NBJ, naveo je dr Crnogorac.
Izveštaj MKG primetio je da su kompanije koje su u vreme Miloševićeve diktature profitirale od

neformalnih monopola, povlašćenih kurseva razmene deviza, neplaćanja poreza i carinskih
dažbina i drugih privilegija, a zauzvrat finansirale Miloševićev režim, njegove paralelne strukture i
bračni par Milošević lično, preživele Miloševićev pad, i promenu vlasti i pretvorile u srpsku
oligarhiju koja finansira vodeće političke partije i ima neverovatan uticaj na Vladine odluke. U
izveštaju se navode neki od Miloševićevih finansijskih stubova koji su uspeli da zadrže poziciju
kod novih vlasti: Delta holding (Milorad Mišković), Karić (Bogoljub Karić), Pink (Željko Mitrović),
Zepter (Milan Janković), Kapital Banka (Đorđe Nicović), C-market (Slobodan Radulović), Toza
Marković (Dmitar Šegrt), Progres (Mirko Marjanović), Simpo (Dragan Tomić), Komercijalna banka
(Ljubomir Mihajlović), Novokabel (Đorđe Širadović), FMP (Nebojša Čović), Krmivoprodukt
(Dragoljub Marković), YU POINT (Zoran Drakulić), Dibek (Milan Beko), ABC (Radisav Rodić),
Hemofarm (Miodrag Babić), AIK Banka Niš (Ljubiša Jovanović), MK Komerc (Miodrag Kostić). I
najpovršnijem posmatraču političkih prilika u Srbiji 1990.-tih jasno je da su nabrojane firme i
njihovi vlasnici ekstraprofiteri, ratni profiteri, glavni podupirači, i promoteri Miloševićevog režima.
Neki od njih zauzimali su važna mesta u vlasti Miloševićevog režima kao Mirko Marjanović,
Dragan Tomić, Milan Beko, Milorad Mišković, Dmitar Šegrt, Nebojša Čović i drugi, a neki u vlasti u
senci kao Bogoljub Karić, Ljubomir Mihajlović, Miodrag Kostić, Milan Janković, Željko Mitrović i
drugi. Većina nabrojanih zbog bliske saradnje sa Miloševićevim režimom našla se na crnim
listama za vize SAD i EU, a nekima su sredstva u SAD i Evropi bila zamrznuta.
MIODRAG KOSTIĆ, predsednik MK GROUP

Ovaj estradni tajkun, rođen u Nikšiću, je iz dođoške familije u Vojvodinu. Po sticanju diplome na
Ekonomskom fakultetu počeo se baviti odžačarskim zanatom. Poslednjih 20 godina, pljačkao je
samo po nalogu države, a onda se oteo i državnom kriminalu. Kao predsednik FK “Vojvodina”,
piše Tabloid, došao je u dodir sa izvesnim Albancem Ramadanijem koji je, uz menadžerski posao,
bio i zastupnik “Nord cuker” za Srednju Evropu. Kada je, na predlog Agencije za borbu protiv
prevara i korupcije, EU suspendovala povlašćeni uvoz šećera iz Srbije i Crne Gore, republički
ministar trgovine i turizma Slobodan Milosavljević reagovao je da ne postoje dokazi da je
“problem oko izvoza šećera povezan sa procesom privatizacije šećerana u Srbiji”, zaboravivši da
je većina velikih srpskih šećerana već u privatnim rukama.
Miodrag Kostić pokazao se veoma uspešan u privatizaciji. Paradigma tog uspeha je suvlasništvo
MK Komerc nad zgradom bivšeg CK SKJ (centar “Ušće”). Ta zgrada trebalo je, prema uslovima
tendera za privatizaciju, da bude srušena a na njenom mestu da se sazida nova. Međutim, ona je
samo obnovljena što svedoči i o moći njenog novog vlasnika.
U prvom talasu privatizacije, MK Komerc kupio je tri velike vojvođanske šećerane. Kostić je tvrdio
da je u tom poslu MK Komerc na gubitku. Ove šećerane trebalo je prvo staviti u stečaj da bi se
pred privatizaciju utvrdili njihovi dugovi. Iznos te dubioze u evrima poklapa se sa sumom na koju
se MK Komerc obavezao da će investirati. Dakle, “investicije” će otići će na dubiozu! Socijalni
program za zaposlene (Kostić je obećao da nijedan radnik njegovih šećerana neće biti otpušten
naredane tri godine) time bi bio finansijski ispražnjen. Milan Prostran, sekretar Udruženja za
poljoprivredu Privredne komore Srbije, tvrdi da Kostić kupuje najbolje šećerane u Vojvodini. U
prilog ovoj tvrdnji ide i činjenica da je Kostić pokazao veliki interes i za šećeranu u Kovinu, koja je
već bila prodata na javnom tenderu grčkom vlasniku. Prodaja je propala zbog toga što ovaj nije u
predviđenom roku izmirio finansijske obaveze prema prodavcu šećerane, zato što se potencijalni
investitor suočio sa činjenicim da je MK komerc kupio mnogo bolje fabrike od kovinske za tri evra.

Zašto se MK Komerc upustio u kupovinu fabrika šećera, ako su kako Kostić kaže finansijski uslovi
nepovoljni? Suština odgovora bila je tome da je šećer od repe, koji je skuplji od šećera od trske,
dostigao u Evropskoj uniji cenu da je njegov izvoz postao profitabilan, pogotovo nakon ukidanja
carinskih barijera EU za pojedine robe proizvedene u Srbiji i Crnoj Gori (SRJ, što je stavilo šećer
na prvo mesto izvoznih roba koje se ovde proizvode. Bilo je potrebno da se poštuje uslov EU da
izvezena roba mora biti proizvedena u Srbiji i Crnoj Gori. U suprotnom došlo bi do povrede uslova
povlastice kojom smo nagrađeni. Neposredno pre Kostićeve priče, podgoričke “Vijesti” objavile su
tekst o potrošnji šećera u Crnoj Gori, da je prema podacima Centralne banke Crne Gore ta
republika u toku 2002. godine uvezla 28 miliona kilograma šećera. “Vijesti” su dešifrovale ovaj
paradoks: carinske dažbine za uvoz šećera u Crnu Goru deset puta su niže nego u Srbiji. Nije
teško pretpostaviti da se šećer uvozi i za srpske trgovce, koji imaju toliko šećera da ga izvoze u
EU. Ova vest nagovestila je mogući skandal oko povrede klauzule Evropske unije o poreklu robe.
Niko od naših zvaničnika nije demantovao navode iz “Vijesti”. Takva pasivnost vodila je Srbiju u
ekonomski skandal, koji je obelodanjen izjavom Miroljuba Labusa da će Srbiji i Crnoj Gori
verovatno biti uskraćeni preferencijali EU za izvoz šećera jer “postoje ozbiljne indicije” da je “jedna
vojvođanska šećerana uvezla šećer u vrećama, prepakovala ga u kese od kilogram, i onda
izvezla. Ima osnovane sumnje da smo neki šećer kupili od EU po povoljnijoj ceni, pa smo ga
prepakovali i prodali skuplje”, rekao je Labus. Članovi vlade požurili su da demantuju Labusa.
Odmah po njegovoj izjavi javno je saopšteno da se Komisija EU bavi kontrolom izvoza šećera sa
zapadnog balkana u zemlje EU. Dragan Veselinov, ministar poljoprivrede, je u Labusovoj izjavi
video umešane prste “domaćih krugova koji pokušavaju da povrate izgubljene pozicije na tržištu i
nekih političkih partija koje gube tlo pod nogama”. Veselinov je zaboravio, kao što se i Miloševiću
redovno dešavalo: kada EU krene u kontrolu izjave se daju tek kada se stekne potpuna slika o
istraživanom. Bilo je očigledno da Ema Advin misli na SRJ kada je govorila da neke carine “ne
mogu na odgovarajući način da sprovode pravila na kojima je sistem baziran”. Upravo o tome
govorio je i Labus: “Pošto nemate saradnju dva carinska sistema, između Srbije i Crne Gore, i
pošto nemate zajedničku carinsku komisiju koja bi ispitala svaku od tih zloupotreba, onda
Evropska komisija može veoma ozbiljno da reaguje.” Međutim, Veselinov će izjaviti da su vesti o
zabrani izvoza našeg šećera u EU obične glasine. “Sada je šećer glavni izvozni artikal Srbije...
Izvoz iz Srbije nije finansijska pretnja moćnicima u EU, jer tamo proizvodnja šećera zadovoljava
potrebe sa oko 14 milion tona, dok Srbija ne izveze više od nekih 120 do 130 hiljada tona
godišnje”. Agencija EU za borbu protiv prevare i korupcije ustanovila je upravo ono o čemu je
govorio Labus: u Srbiji i Crnoj Gori ne postoji uverljiv sistem kontrole da je šećer koji se izvozi u
EU proizveden u domaćim šećeranama. “Šećerna afera” kulminirala je usred vanrednog stanja,
kada je “Sablja” sekla kriminalce. Ministar Milovanović priznao je da je iz Srbije izvezeno 180.000
tona šećera, dakle 75% ukupne godišnje proizvodnje. Ovaj podatak pokazuje neslaganje sa
podatkom ministra Veselinova o izvezenoj količini - 45%. Postavlja se pitanje kako je moguće da
Srbija svoje potrebe za šećerom podmiri sa četvrtinom godišnje proizvodnje. I Hrvatsku je
potresla “šećerna afera”. Hrvatska vlada pokazala je da su joj državni interesi iznad privatnih:
prevaranti su pohapšeni i sudi im se.
Stečajni upravnik “Agroživa” Stevan Moldovan kaže da oko 220 kompanija potražuje 11 milijardi
dinara od “Agroživa”. Među najvećim poveriocima su “Invej”, “Delta agrar”, “Dunavka”, “Žitomlin”,
NLB banka i AIK banka. U takvoj konkurenciji zelenaša, Miodrag Kostić odlučio je da deo duga
“Agroživa” prema njegovoj firmi naplati tako što će sa njiva u Vladimirovcima povaditi repu, pa je u
ovo sremačko selo poslao mašine i obezbeđenje kako bi mogao da povadi repu.
Tomislav Karadžić povlačio je u Fudbalskom savezu Vojvodine poteze s kojima se organizacija

nije slagala, ali su bili u interesu njegove stabilnosti. Krajem devedesetih glasovima rukovodstva
FSV odlučeno je da se u prvu fudbalsku ligu administrativno progura Sartid iz Smedereva, iza
koga je stajao visoki funkcioner SPS Dušan Matković, umesto sportski izborenog plasmana FK
Novi Sad. To je bio najveći argument zbog kojeg su ga smenili 2001. godine. Iza te “likvidacije”,
stajao je u to vreme predsednik FK Vojvodina Miodrag Kostić. Iz Novog Sada on je povlačio
konce na kojima su bili direktor Apatinske pivare Rade Svilar (na toj Skupštini izabran na Toletovo
mesto), Koletov kum, vođa veterničkog klana Nenad Opačić, bivši direktor Hajduka Rodić MB

Radomir Čurović, zatim, posle Svilara izabrani predsednik FSV Zoran Arsić (danas predsednik
OFS Subotica), gazda kulskog Hajduka Džomba, pa direktor FK Novi Sad Miodrag Morača… To
društvo se brzo otelo od Koleta koji se zabavio prodajom igrača Vojvodine. Posle godinu dana,
predali su Toletu Karadžiću fudbalsku organizaciju Vojvodine.
VOJIN LAZAREVIĆ, predsednik UO RUDNAP

Detalji u izveštaju UBPOK o dokapitalizaciji pokazuju kako su Vojin Lazarević i Vuk Hamović
postali pojedinačno vlasnici najvećeg paketa akcija Nacionalne štedionice pre njene prodaje.
Najveći kupci akcija bila su četiri preduzeća iz Beograda, Skvadra, Pima, Principal export-import i
Dajners klub. Ta četiri preduzeća imala su račune u banci Euro aksis, gde je račun imala i
Nacionalna štedionica. Oni su kupili akcije prodajom deviza sa svojih deviznih računa. Istog dana,
13. septembra 2002. na račun Nacionalne štedionice u Evroaksis banci u Moskvi legle su dve
uplate od 600.000 evra i dve uplate od po 600.000 dolara. Novac su dobili Dajners klub i
Principal, a kao svrha uplate navedena je dokapitalizacija, dok je novac u korist preduzeća
Skvadra i Pima uplaćen kao avans za robu. Sve četiri uplate izvršilo je preduzeće Koprom iz
Beča. Proverama je utvrđeno da je firma Koprom iz Beča u vlasništvu jedne moskovske i jedne
likvidirane austrijske firme, a da je kao direktor upisana Jovanka Lajtput Ivanišević. Suvlasnik u
firmama Dajners i Principal je Obrad Sikimić. Proverama je utvrđeno da novac koji je legao firmi
Dajners klub potiče sa britanskih Devičanskih Ostrva od firme Findejl enterprajz limitid. Preduzeće
Pima registrovano je 1995, a kao vlasnici upisani su Pluto International Company Limited sa Sent
Vinsenta s 90%. Firma Pluto international registrovana je na Grenadirskim Ostrvima, a osnivači
su Vladan, Olivera i Vojin Lazarević. Preduzeće Skvadra registrovano je 1999, kao direktor je
upisan Stevan Aksentijević, kao zamenik direktora upisan je Zoran Milovanović, koji je do 1998.
bio direktor Pime. Osnivač preduzeća je takođe firma sa Grenadirskih Ostrva. Međutim, sedišta
preduzeća Pima i Skvadra nalaze se na istoj adresi, Koste Glavinića 8a, i koriste zajednički
poslovni prostor, opremu i telefone. Tokom 2002. došlo je do sekundarne prodaje akcija. Deo
akcija Jubmes banke kupila je Vlada Srbije, a deo krajem 2002. preduzeće Dajners klub.
U januaru 2003. preduzeće Pima kupilo je akcije Toze Markovića. Početkom 2003. vlasnička
struktura Nacionalne štedionice je takva da četiri privatna preduzeća postaju vlasnici 37% akcija,
a Srbija poseduje 13,83%. Odluka o trećoj emisiji akcija doneta je u aprilu 2003, a uplata je
vršena u septembru 2003. Kupci su bili preduzeća Mali kolektiv iz Beograda i firma Elim iz Beča
uloživši po 2,5 miliona evra. Preduzeće Mali kolektiv 91% je u vlasništvu Angloeuropean
Marketing, registrovane na britanskim Devičanskim Ostrvima. Vlasnik i direktor te firme je Vuk
Hamović. Firma Mali kolektiv kupovinu akcija izvršila je novcem od prodaje Trast banke iz
Beograda koja je bila u vlasništvu Malog kolektiva. Firma Elim iz Beča osnovana je 1995, a kao
vlasnici su upisani Gorohov Aleksej i Gorohov Igor. Posle kupovine akcija dva preduzeća postala
su vlasnici po 13,67% akcija, udeo četiri preduzeća koja su prethodne godine kupila akcije bio je
ukupno 26,88%, a vlasnički udeo države pao na 10,05%. Kada je tokom 2005. i 2006. grčka EFG
banka kupila Nacionalnu štedionicu za paket Vuka Hamovića i Vojina Lazarevića, koji su uložili
6,2 miliona evra i 1,2 miliona dolara, plaćeno je 41 milion, a država koja je svoj udeo uvećala na
37% prodajući 2005. NŠ ranije ustupljen prostor dobila je 35 miliona evra.
GORAN MALBAŠIĆ, predsednik ABB AUTOMATION, Moskva, Rusija

Šef ekonomskog tima Koštuničine vlade za KiM i jug Srbije Dr Nenad Popović
Savetnici
Olivera Božić, Fond za razvoj Republike Srbije, direktor
Srboljub Antić, MMF, predstavnik SCG
Prof. dr Stojan Jevtić, Privredna komora Srbije, potpredsednik
Goran Malbašić, „ABB Automatizacija” Moskva, predsednik
Branko Terzić, „Deloitte and Touche” SAD, energetski stručnjak
Dragoljub Vukadinović, „Metalac ” Gornji Milanovac, direktor
Branislav Grujić, „Farman” Moskva, direktor
Radoje Stefanović, „Clyde&CO“ Beograd, advokat
Volonteri saradnici
Mihail Malbašić, student na London School of Economics

Bosiljka Kozomara, student na London School of Economics
MIĆA MIĆIĆ, generalni direktor MPP JEDINSTVO

Rođeni brat Vasilija Mićića, Mića, direktor preduzeća “Jedinstvo” iz Užica, kaže da njegova
porodica nema nikakve veze sa v.d. predsednikom Srbije Natašom Mićić. Moja firma “Jedinstvo”
nema nikakve veze sa firmom mog brata, on gradi puteve, a “Jedinstvo” izrađuje termo i hidro
izolacije, vodovode, kanalizacije i gasovode.
VASILIJE MIĆIĆ, predsednik PUTEVI GROUP

Septembra 2003, spajanjem građevinske firme “Putevi Užice” i “Ratko Mitrović” niskogradnje,
Vasilije Mićić postaje vlasnik najvećeg preduzeća za izgradnju puteva na Balkanu. Mićić je postao
vlasnik “Puteva Užice” po starom zakonu o privatizaciji, a sa 3.000.000 evra dokapitalizovao je
niskogradnju “Ratko Mitrović”, gde je postao najveći akcionar. U popisu njegove imovine su i
kamenolomi “Granit Peščar” u selu Ba i još jedan na Zlatiboru koje je kupio na tenderu. U Rusiji
ima privatnu firmu sa sedištem u Sočiju, koja takođe radi puteve, a u kojoj rade njegovi sinovi.
“Putevi Užice” i “Ratko Mitrović” rade na izgradnji autoputa Beograd - Novi Sad, kao podizvođači
austrijske “Alpina Majreder”, i na desetak deonica širom Srbije. Vasilijev rođeni brat, Mića, direktor
je užičkog preduzeća “Jedinstvo”. “Ko su braća Mićić i kako su dobili poslove na putevima
Srbije?”, prvi se zapitao Mlađan Dinkić.
Dok ne progovori, Vasilije Mićić, jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji, deluje kao gospodin. “Šta, bre,
ti hoćeš ti od mene? Je l’ te onaj Dinkić platio da me napadaš? Što napadaš mene, pa Bogoljub
Karić je bogatiji od mene!”, razdrao se Vasilije čim mu se novinar Kurira predstavio. Praćen
direktorom preduzeća “Putevi Užice” Draganom Jarakovićem, Vasilije je nastavio sa verbalnim
napadima, neprekidno se unoseći u lice novinaru Kurira. “Šta je toliko čudno što sam ja bogat?
Čim neko u Srbiji zaradi pare, narodu odmah oči porastu... Razumem ja da i vi novinari morate da
pišete i zaradite za hleb, ali ‘ajde sad lepo mi reci ko te je nagovorio da ovo radiš. Ako nisi ti, mora
da je tvoj urednik u nekoj vezi sa Dinkićem. Pa taj Dinkić nema pojma ni o čemu. Ako ja krenem
da se bavim politikom, oteraću ga u politički podrum i to mu slobodno prenesi”. Ohrabren
nastupom svog gazde, u napade se uključio i njegov podređeni, direktor “Puteva Užice” Dušan
Jaraković: “Pitaš odakle Vasiliju Mićiću tri miliona evra za “Ratka Mitrovića”? Pa, on u Rusiji za
jedan posao uzme preko deset miliona evra. On je uspešan čovek, jer nije izabrao novinarstvo za
profesiju...” Psovka po psovka, uvreda po uvreda, i tako je prošlo dva sata razgovora sa jednim
od najbogatijih ljudi u Srbiji, Vasilijem Mićićem. Podrugljivi smešak njegovog podređenog,
direktora Jarakovića, i opaska “ma šefe pusti novinara, jadnik, mora i on od nečeg da živi”, govori
da je Srbija tužna zemlja.
Oktobra 2006. menadžment užičkih Puteva pregovarao je sa potencijalnim kupcima te kompanije.

Ugovoreni poslovi vredni su 50 miliona evra. Akcije firme naglo su skočile posle vesti o dobijenom
poslu rekonstrukcije aerodroma u ruskom Sočiju vrednom 100 miliona dolara, za dva dana oko
15%, a akcija Putevi iz Požege, koja je od početka godine u vlasništvu užičkih Puteva, skočila je
više od 100%. Povećanu tražnju za akcijama Puteva izaziva interesovanje investicionih fondova
za tu kompaniju, ali se pominje da bi kompanija mogla da se nađe u rukama novog vlasnika. „Sve
to može da bude tačno“, zagonetno kaže direktor Puteva Užice Dragan Jaraković. Menadžment
kompanije na čelu sa vlasnikom Vasilijem Mićićem, pregovarao je sa austrijskom kompanijom
Štrabag i francuskim Vinči i Bujik. Stav kompanije je da povezivanje sa jačima nije loše sa
stanovišta budućnosti firme i da je to najbolja varijanta u nadolazećoj konkurenciji. Da li će
menadžment pristati na većinskog vlasnika, najviše zavisi od ishoda tendera za dodelu koncesije
Horgoš-Beograd-Požega. „Vinči je tu ozbiljan kandidat, a sa njim i imamo predugovor o izvođenju
radova ukoliko dobiju koncesiju. Priželjkujemo njegovu pobedu, a ako se mora, nek nas i kupi“,
kaže Jaraković i napominje da je vlasniku Vasliliju Mićiću teško je da donese takvu odluku.
Vasilije Mićić je vlasnik 22% kapitala firme Puteva Užice. Mićić je, istovremeno, vlasnik i kiparske
firme istog imena – Putevi, koja je vlasnik 42% akcija užičkih Puteva. Mićić koji je bio direktor
Puteva Užice u vreme sankcija, danas je vlasnik više od 60% kapitala te kompanije. Kompaniju
Putevi Kipar osnovao je upravo u vreme sankcija, kad je iz Srbije bilo teško direktno raditi u Rusiji,

i na koju je preneo poslove i opremu. Iz tog vremena kiparski Putevi imaju ugovorene poslove koji
još nisu završeni. Kompanija je posebno usmerena na Soči, u koji će narednih godina zbog
održavanja Zimskih olimpijskih igara biti uloženo 12 milijardi dolara. „Putevi“ su u ovom gradu
izgradili i rekonstruisali mnoge objekte, a posebno mesto pripada 28-spratnici „Aleksandrijski
svetionik“, i na kojoj se vijori velika zastava „Putevi Srbija“.
Posao na rekonstrukciji i doradi piste u Sočiju, na međunarodnom tenderu dobili su užički Putevi.
Planirano je da se koristi oprema kompanije koja je već u predstavništvu u Rusiji. Putevi Užice u
Rusiji trenutno izvode radove u vrednosti oko 34 miliona evra. Poduhvati u Rusiji počeli su još
1992. godine, sa rekonstrukcijom dve piste u Sibiru. U drugim zemljama za sada još uvek ne
rade, iako imaju ponude iz Dubaija, Alžira, Libije... „Glavna ograničenja jesu resursi i kapaciteti“,
kaže Jaraković. Trenutna vrednost opreme je oko 50 miliona evra. Kompanija uglavnom
obezbeđuje i osnovni materijal za sopstvene potrebe, ima sopstvene kamenolome, betonjerke,
asfaltne baze i transport. Užički Putevi su jedna od najuposlenijih građevinskih firmi u Srbiji.
Vrednost ugovorenih poslova u zemlji je oko 50 miliona evra, a rade Medicinsku školu u Užicu i
sportsku halu na Zlatiboru.
Putevi Užice učestvuju na tenderu za zakup državnog zemljišta za izgradnju zimskog sportskog
centra Tornik, zbog toga što je Vasilije većinski vlasnik hotela Palisad na Zlatiboru i suvlasnik
zemljoradničke zadruge Jablanica (nekoliko stotina hektara zemlje oko Tornika).
Ruske kompanije kupile su: „Beopetrol“ - naftna kompanija „Lukoil“, HTP „Putnik“ - finansijska
korporacija „Metropol“, „Termoelektro“ - moskovska kompanija „Harvinter“, „Fadip“ Bečej -
moskovska kompanija „Metaloruan“, „Goša FOM“ - kompanija „JCS Koks“, i radnici „Goše“,
„Rekord“ Rakovica - kompanija „Viza“. Učinak je: „Viza“ je posle dve godine obustavila
proizvodnju i pokrenula stečaj u „Rekordu“, a „Lukol“ ima probleme da ispuni ugovorene
investicije u „Beopetrolu“.
U Rusiji, prema podacima PKS, radi oko 160 naših kompanija mahom registrovanih van Srbije,
uprkos povlašćenom carinskom režimu za Srbiju. Na građevinskim poslovima iz Srbije
angažovano je oko 40.000 radnika. PKS nema podatke o opsegu tih kompanija, a upućeni ih
rangiraju: ubedljivo prvo mesto zauzima Milan Janković Cepter, a slede ABS holding (Nenad
Popović), „PSP Farman“ (Branislav Grujić), „Putevi Užice“ (Vasilije Mićić). Van građevinarstva,
vode „Hemofarm“, u vlasništvu nemačke „Štade“, „Target“ Bačka Palanka, „Metalac“ Gornji
Milanovac... a u sektoru trgovine „Delta“. Ruska Federacija je prvi spoljnotrgovinski partner Srbiji,
jer uvozimo kompletnu i naftu i gas, za šta je prošle godine plaćeno oko 2,14 milijardi dolara, što
je više od petine ukupnog godišnjeg uvoza Srbije. U isto vreme, iako nam je Rusija dala
mogućnost da 95% roba tamo izvezemo bez carine, vrednost izvoza je bila 315 miliona dolara.
Najveće stavke su sirovine i repromaterijal, a tek oko 6,5% robe široke potrošnje, dok voće i
povrće čine oko 7,5%. Razlog za mali izvoz i njegovu strukturu je što u Rusiji rade firme koje
proizvode te robe kvalitetnije i jeftinije.
ŽELJKO MITROVIĆ, vlasnik, glavni i odgovorni urednik PINK INTERNATIONAL

Željko Mitrović ima svoju Pink-televiziju širom pravoslavne ekumene. Program “Pinka” je srpski
Nešvil... Nije nikakvo iznenađenje što je Koštunica Željku Mitroviću, kao nacionalnom dobru,
udelio za dalju prodaju tri-četiri nacionalne televizije, nekoliko regionalnih i lokalnih, i desetak
radio-stanica. Ako je već bio od poverenja Miri Marković i Bebi Popoviću, prirodno da je osvojio i
Aleksandra Nikitovića. Vlasnik je najveće medijske korporaciji u Srbiji koja uključuje televizije
„Pink“, „Pink BiH“, „Pink Montenegro“ i „Pink Makedonija“. Ružičasta televizija je lansirala i 11
satelitskih kanala. Na Televiziji „Pink“ emituju se najgledanije zabavne emisije i domaće serije.
Mitrović poseduje izdavačku kuću „Siti rekords“, fabriku za štampanje CD i DVD izdanja,
producirao je film „Anđeli 3“, a u pripremi je još nekoliko filmskih produkcija. Mitrović je vlasnik
avio-kompanije „Er Pink“, a otvoriće veliki filmski studio PFI u Šimanovcima u blizini Beograda, i
fabriku žvaka. Iz braka sa Hani Mitrović ima dvoje dece, dok sa drugom suprugom Milicom
Mitrović, muzičkom urednicom kompanije „Pink“, takođe ima dvoje dece. Karijeru je počeo kao
basista grupe „Oktobar 1864“. Željko Mitrović nije samo gospodar srpskog neba, već i ojađenih

srpskih duša. Dok je on ovde primer uspešnosti Srbija nema čemu da se nada. On nikada nije
dozvolio da ga višak znanja, dilema i sumnji sprečava u uspehu u životu. Bio bi čak i tada
dostojan divljenja da je “Pink” televizija njegovo delo, a ne državni projekat sistematskog
zaglupljivanja Srba, da bi s njima moglo da se radi bukvalno šta god ko hoće. Ne treba
precenjivati Željka Mitrovića. On gotovo i ne zna u čemu je učestvovao i kakav je prelom u
srpskom mozgu izazvao. Niko sa malo pameti, od sramote, ne bi ni mogao da odigra takvu ulogu.
Njemu, dotle jednom od “Rokera s Moravu”, bili su dovoljni samo pare, kuće, avioni... Svejedno
mu je bilo što je u međuvremenu sve što je vredelo u Srbiji potpuno propalo. Nikad nije ni bio deo
sveta koji je mislio svojom glavom. Iz svoje ružičaste stvarnosti gotovo i nije izlazio. A nije ni
smeo! Svi njegovi drugovi i poslovni partneri dobili su metak, trunu po zatvorima ili su u bekstvu
sa crvenim poternicama Interpola. On je ostao u Beogradu kao čuvar njihove zaostavštine,
nalazili se oni na ovom ili su već na onom svetu.
Nije Aleksandar Tijanić baš neupućen kad tvrdi da je televizija “Pink” više delo kolumbijsko -
srpske mafije, nego režima Slobodana Miloševića. On i Mitrović su bili rivali oko Mire Marković.
Iako se natčovečanski trudio, Tijanić je izgubio. Uličarska bistrina, drskost i bezobrazluk nisu mu
dovoljni protiv nekog ko ume da se svakome i na svaki način uvuče. U vreme višemesečnih
demonstracija ‘97, pošto su Milošević i Mira Marković pokrali izgubljene lokalne izbore, Tijanić se
pokolebao. Pomislio je da Sloba pada i ponudio se da ga izda. Mira Marković mu je rekla da je
najobičnija pička, kad je podneo ostavku na mesto ministra informisanja, sa koga je zabranio više
srpskih medija nego svi pre i posle njega, uključujući i ratnog ministra Aleksandra Vučića. Za
razliku od njega, Željko Mitrović je zgrabio “kalašnjikov”, otišao na kontramiting i zakleo se Miri da
će da puca na neprijatelje, inače uglavnom gledaoce “Pink”-a, čije su zvezde tada bili Kleopatra,
Vidovita Zorka, Boris Bizetić i Ruška Jakić. Željko je tako postao Veliki Željko. Zapalio je studio,
koji nije bio njegov, i preko “Dunav osiguranja” (pouzdana julovska veza Nebojša Maljković) dobio
odštetu da izgradi velelepnu zgradu “Pink” televizije na Dedinju. Kad mu je zatrebalo još para,
istim kanalom dobio je obilnu nadoknadu štete, jer mu je televizija tobože stradala tokom NATO
bombardovanja zgrade CK, iako je, kao nacionalno dobro, na vreme bila evakuisana u zgradu
“Genexa”. Pošto je sa Arkanom, Cecom, Minimaksom i Šešeljom potpalio Srbe da se suprotstave
NATO-u i svetu, Mitrović je na čelu patriotske estrade, sa beogradskih mostova pozivao NATO da
ih bombarduje. Što je Srbija postajala razrušenija i opljačkanija, on je bio uticajniji i bogatiji.
JUL je stvarno bio cool za Željka Mitrovića, i za njegovog dugogodišnjeg poslovnog partnera
Aleksandra Lupšića. Samo su obični, kulturni, pošteni i pametni Srbi patili i siromašili. U bivšoj
Jugoslaviji, taj Lupšić radio je kao predstavnik vojne špijunske organizacija “Ina-turs” u Beču.
Prodavao je naftu i oružje. Trebalo je unapred naoružati buduće zaraćene strane. Čovek takvog
pedigrea bio je idealan za širenje slobode medija u despotskoj Srbiji. Da napravi novine u službi
Slobe i Mire, koje će ličiti na opozicione. Aleksandar Lupšić je sa Manjom Vukotićem pokrenuo
“Blic”, da bi se osudile demonstracije protiv Slobodana Miloševića. To je Lupšića preporučilo još
više za poverljivog svetskog čoveka Vlajka Stojiljkovića i Radeta Markovića. Nije ispunio zadatak
da Vlajkova simpatija Jadranka Jovanović zapeva u bečkoj Operi i probije sankcije, ali verovatno
jeste neke druge. Nije on bio loš ni sa korumpiranim opozicionarima. Beba Popović je
organizovao je sastanak Željka Mitrovića, Milana Beka i Milorada Vučelića, na kome je odlučeno
da Lupšić isplati Mariji Milošević pet miliona maraka za TV “Košavu”, a da će mu se to kasnije
nadoknaditi. Kad je načuo za to, Zoran Đinđić je pobesneo, pa je Lupšić stupio na stranu
Koštunice i dve godine vodio kampanje protiv Đinđića kao mafijaša i švercera cigareta, koji sa
Čumetom asfaltira puteve po Srbiji. Nije iznenađenje što je, kao nagrada Lupšiću, nacionalna
frekvencija dodeljena porno televiziji “Košava”. Koštunica je tu bio od reči. A Željko Mitrović, ako je
ranije Mariji Milošević napravio TV “Košavu”, bio je dužan da pomogne i Lupšiću, koji se u
međuvremenu afirmisao kao uspešni producent porno filmova u Srbiji za zapadno tržište.
Željko Mitrović je krenuo da osvoji Holivud. Zadužio se nekoliko desetina miliona evra i počeo da
gradi džinovska studija u Dobanovcima. Sada ne može više da plaća rate kredita, pa u tim
hangarima proizvodi žvake. Planira da se izvuče, kad proda televizije “Košavu” i “Avalu”, koje je,
sa Lupšićem i ostalim Miloševićevim ljudima (Danko Đunić), dobio na RRA lutriji. Ugledni “Njujork
tajms” objavio je da je njegov ključni poslovni partner Greg Stivens umro u Holivudu od “loše

srpske droge”. A Željko je investirao u njega. Zemunski klan brinuo se o raspoloženju Grega
Stivensa, koji je i “zemuncima” obećavao da će da ih vodi u Holivud, pošto su postali preveliki za
Srbiju. U velelepnoj zgradi televizije “Pink” češće je boravio Vlada Budala, čak i od Bebe. A kad su
dolazili Čume, Legija, Dušan Spasojević, Bagzi i Kum Luković, bili su to holivudski spektakli, pa
su se Željko i Milica ponudili da ih, kao drage goste, lično poslužuju. Svi oni optuženi su za atentat
na premijera Đinđića, a Željko Mitrović se našao u naručju - Koštunice. Da ne bude suviše
sumnjivo, malo ga je zavitlavao u lutkarskoj seriji “Nikad izvini”. odrekao se Bebe, ali nije Vlade
Budale i ostalih. Stotine miliona evra zemunskog klana nikad nisu pronađene, pošto ih niko, osim
Tijanića, nije ni tražio u televiziji “Pink”.
Željko Mitrović je samo vešti “stilista”. Za televiziju “Pink” duže ga neki mnogo moćniji. Tokom
prošle decenije u Srbiji se na gomili našlo prilično neopranih para, koje su želele da nesmetano
vladaju, ma šta se desilo posle Miloševića. Kao i Đunić, Žarko Zečević, Milan Beko, Mlađan
Dinkić, i Željko Mitrović pomalja se na površini tih “crnih fondova”, za koje ne mora da zna
Koštunica, ali sa kojima je svaki dan u toku Aleksandar Nikitović. Tu se znaju stroga pravila igre, a
javnim igračima su dati na lično korišćenje isključivo luksuzni stan i hrana. Željko Mitrović je jeftino
prošao. Posle Petog oktobra profesor Čedomir Čupić predlagao je da se zgrada “Pink” televizije
sruši, kao bespravno podignut objekat. Posle atentata na premijera Đinđića, Nebojša Čović je
tražio da se u “Sablji” uhapsi Željko Mitrović, jer mu je bilo sumnjivo šta je petljao sa Zemuncima.
Željko se lako odbranio od dva usamljena napada. Dovoljna je bila agresivna retorika u
“Pinkovim” vestima, da ih slisti. Petog oktobra 2000. godine, Pink televizija nije radila. Šestog
oktobra ujutro, u studiju ove televizije, uživo, pojavio se Mlađan Dinkić u ugodnom razgovoru sa
Željkom Mitrovićem. Bio je to znak da su ovom JUL-ovcu gresi oprošteni. Televizija Pink na
jaslama novih vlasti živi još bolje nego u milosti Mirjane Marković. Željko Mitrović, bivši miljenik
bivše prve drugarice, sada preko srpskog novinarskog taloga tvrdi da sa tadašnjim vlastima nije
imao skoro ništa. Činjenice govore suprotno.
24. decembra 1999. godine izbio je, u rano jutro, požar u televiziji Pink. Bilo je to pet dana nakon
što je ova medijska kuća potpisala polisu osiguranja sa osiguravajućom kućom “Dunav”. Iz sleda
događaja postaje jasno da je postojao plan da deo studija televizije Pink izgori, a da njegov
vlasnik naplati od osiguranja veliki novac. Po načinu na koji je osiguravajuća kuća “Dunav”
postupala, bilo je jasno da sa naplatom neće biti problema. Bila je to 1999. godina, bila je to
omiljena televizija prve drugarice Mirjane, a Željko Mitrović omiljen u podmlatku njene partije.
Nedelju dana pre paljevine u studiju televizije Pink na privremenoj lokaciji u zgradi Narodnog
univerziteta “Braća Stamenković” Mitrović potpisuje sa “Dunav” osiguranjem polise na pokretnu
tehniku, ali - i na građevinske objekte. Ukupan profit od ove paljevine bio je 23 miliona dinara, ili
800.000 nemačkih maraka. Nije to bio ni prvi ni jedini “ekstraprofitni” požar u Beogradu tog doba.
Na zadovoljstvo klana Aleksandra Nikačevića ondašnje vladajuće partije, izgorele su prostorije
Demokratske stranke u Nušićevoj ulici, i DS je naplatila veliku odštetu i otišla na drugu adresu, a
podmladak SPS se uselio i odmah napravio klub zatvorenog tipa. Ovo je bio primer kohabitacije i
kako sloga partijskih oligarhija može doneti korist, ali na štetu građana. Gorelo je i Jugoslovensko
dramsko pozorište, i ta sumnjiva vatra donela je veliki novac od kog su neki savremeni neimari
pravili sebi zadužbine. Televizija Pink i Željko Mitrović, 22. decembra 1999. godine imali su polise
osiguranja imovine TV Pink za 1998/99. godinu, urađene na osnovu nabavne, revalorizovane
vrednosti prema bilansu stanja 31.12.1997, sa ugovorenim uvećanjem knjigovodstvene vrednosti
100% i ugovorenim rastom cena na malo. Osiguranje je urađeno sa rokom trajanja 10 godina i
odobrenim popustom od 10%. Sa osiguranikom, televizijom Pink i Željkom Mitrovićem, ugovoreno
je “osiguranje od požara i nekih drugih opasnosti...”, “osiguranje mašina od loma i nekih drugih
opasnosti...”, “osiguranje prenosivih uređaja, aparata i instrumenata...” Bilo je to u oktobru 1998.
godine. A nepunih nedelju dana pre požara u televiziji Pink, ta kuća i njen vlasnik obnavljaju polise
osiguranja, pa je “pokretna tehnika” prethodne godine osigurana na vrednost od 1,5 miliona
dinara, uvećana na 2,5 miliona. Tom prilikom kontrolor uslova osiguranja i premije nije izvršio
kontrolu polise i obračuna premije, kako je to predviđeno u osiguravajućim kućama. Već tada bilo
je jasno da je režija ove lakrdije bila smišljena. Osiguranje imovine televizije Pink za 2000/2001.
godinu od opasnosti požara “i nekih drugih opasnosti”, urađeno je prema podacima iz popisnih
lista na dan 31.12.1999. godine, sa povećanjem od čak 500%! Željko Mitrović je nabavnu

vrednost opreme televizije Pink uvećao za 500%. Samo godinu dana pre bio je skromniji, pa je ta
cena bila uvećana za 100%. Pored pomenutih osiguranja za poslovnu 2000/2001. godinu,
Mitrović je i opremu koju je uzeo u najam od “Avala filma” osigurao na ondašnjih 2 miliona dinara.
Da mu je i DOS-ova vlast bila blagonaklona, govori i podatak da je Kontrolor primene Uslova i
Tarife izvršio kontrolu zaključenja osiguranja pred kraj decembra 2000. godine - nakon takozvanih
oktobarskih promena. Nakon požara od 22. decembra 1999. godine, iz kog će Željko Mitrović
izaći bogatiji za skoro milion nemačkih maraka, stručna komisija kompanije “Dunav osiguranje”
utvrdila je uzrok štete. U dokumentu “Šteta PI-52/99-požar osiguranika RTV Pink internacional
company”, piše da se “osiguranik nije složio sa visinom procenjene štete” i da je uputio prigovor.
Prigovor su prihvatili članovi veća “Dunav osiguranja”, pa je na osnovu toga i utvrđena visina
štete. Mitrović je formirao svoju komisiju za procenu štete koja je zajedno sa komisijom “Dunav
osiguranja” radila na proceni. Uobičajeno je u ovakvim slučajevima da se zapisnici i obračuni
obostrano potpisuju. U ovom slučaju, u dokumentu pod nazivom “Analiza intervencije”, koji je
potpisao Dušan Milićev, komandir vatrogasne brigade koja je gasila požar, piše da “Objekat nije
pokriven uređajima za zaštitu od požara...ni u jednom delu”! Dalje piše da je u hodnicima oko
studija postojala zidna hidrantska mreža, ali da “nije korišćena”. Ima u dokumentu jedna rečenica
koja govori o suštini “samozapaljenja”: da je “...do požara došlo u studiju TV Pink dosta pre
alarmiranja vatrogasne brigade...” Milićevu nije promaklo da je u studiju televizije Pink bilo
organizovano dežurstvo, i da su kod studija to dežurstvo obavljala “dva lica”. Zašto su ta dva lica
gledala kako studio gori “dosta pre alarmiranja vatrogasne brigade”? Vatrogasna brigada je
dolaskom na mesto požara ustanovila da je “požar većeg obima”, pa je naručila vozila Zemuna,
Surčina i Batajnice. Prethodno u zapisniku, u delu “Razvoj i gašenje požara”, piše kako je “zbog
veće količine zapaljivog materijala i visine studija od 9,5 metara došlo do velike koncentracije
vrelih produkata sagorevanja i dima do plafonske konstrukcije izrađene od drveta i trske
omalterisane sa unutrašnje strane...”. Dakle, studio sa skoro deset metara visokim plafonom je
goreo, a da to ona “dva lica” nisu primetila. Potporučnik Milićev u izveštaju beleži kako su čuli da
nešto u studiju “puca”. Milićev beleži i nešto što bi osiguravajućem društvu trebalo da “bode oči”,
da je prilikom intervencije iz požara spasena oprema: iz režije studija izneti su monitori, deset
kamera i druga oprema. Iz kancelarijskih prostora izneto je više kompjutera, na prvom spratu iz
izložbenog prostora iznete su slike, notni zapisi, po rečima stručnog radnika “od neprocenjive
vrednosti”. Uprkos tome što je ova oprema spasena, Željko Mitrović će i nju naplatiti od “Dunav
osiguranja” po ceni uvećanoj od nabavne za 500%. Ovu drsku pljačku nezgrapno zapakovanu u
inscenirani nesrećni slučaj, Mitrović je mogao da sprovede samo uz pomoć vlasti, koja je i propala
pljačkajući vlastitu državu, na kraju pljačkajući se uzajamno. Zakon je tu postojao za humor.
Vlasnik televizije Pink kaže u jednoj dnevnoj novini: “Težak sam milijardu dolara”. Koga bi trebalo
kazniti: Mitrovića koji je zaradio otimajući od države i uz pomoć države, ili one koji su ga
amnestirali? Po obaranju Miloševićevih s vlasti, Mitrović se stavlja na raspolaganje Goranu
Vesiću, Čedi Jovanoviću, a Ljubiša Buha Čume organizuje konkurse za izbor gologuzih
devojčuraka. Kada nije bio zadovoljan programom Čume je ulazio sa naoružanim telohraniteljima.
Veći deo novca koji je zaradio naplaćivanjem u kešu od gostovanja u njegovim emisijama,
Mitrović je ustupao glavarima. Kada je Vojislav Koštunica izabran za premijera, Mitrović podilazi
(preko svoje žene) šefu kancelarije Vlade za informisanje, Srđanu Đuriću, i Koštunica je zažmurio.
MIROSLAV MIŠKOVIĆ, predsednik DELTA HOLDING

Rođen je 1945. u selu Bošnjanu, kod Varvarina. Završio je Ekonomski fakultet. Radio je
“Jugobanci” u Kruševcu. Za generalnog direktora HI “Župa” u Kruševcu imenovan je 1987, gde je
do tada bio pomoćnik generalnog direktora za finansije. Miroslav Mišković vlasnik je najveće
kompanije u Srbiji. Njegovo bogatstvo procenjuje se na 1,5 milijardi dolara i raste. Njegova Delta
bavi se proizvodnjom, maloprodajom, izvozom, uvozom, zastupanjem stranih firmi, distribucijom,
nekretninama, uslugama inženjeringa i konsaltinga, brokerskim uslugama i uslugama osiguranja, i
zapošljava 16.200 ljudi. Krajnji vlasnik svih kompanija Delta je of šor firma sa Kipra.
U vlasništvu Miroslava Miškovića je veći deo maloprodaje u Srbiji – trgovinski lanci Maxi,
Pekabeta i C market, hipermarketi Tempo. Od 2007. godine strateški partner mu je hrvatski
Agrokor, Ivice Todorića, a od spajanja dve firme trebalo bi da nastane preduzeće s profitom od pet

milijardi evra koje bi se kotiralo na londonskoj berzi. Automobili fiat, alfa romeo, lančia, honda,
reno, BMW, kozmetika nivea, sportska oprema nike, garderoba zara i jana, mnogi prehrambeni
proizvodi u Srbiju dolaze preko Miškovićevih firmi. Ima ekskluzivni ugovor s kompanijom
Intersport. Strateški je partner s grupom Đenerali i preko Delta Đenerali prodaje razna osiguranja.
Mišković je došao do vlasništva Preduzeća za puteve Beograd, poljoprivrednih preduzeća
Napredak iz Stare Pazove i Jedinstvo iz Apatina, firme Seme iz Sombora, somborskog Sunca i
industrije ulja Dunavka iz Velikog Gradišta, jagodinske klanice za proizvodnju suhomesnatih
proizvoda Juhor, trgovinske firme Namateks iz Subotice, beogradske Obuće. Većinski je vlasnik i
novosadskog Bazara, i poslovnog prostora Investbanke na Terazijama. Dobio je, uz Hipo Alpe
Adrija, Vladimira Čupića, pravo izgradnje smeštaja za Univerzijadu koji će posle sportskog
događaja postati tržni centar u novobeogradskom bloku 67. Veliki tržni centar planiran je i na
zemljištu koje je nekad pripadalo preduzeću Autokomanda, a koje je Mišković kupio. Gradi
multipleks bioskop, kuglanu, igraonice za decu i fitnes centar, tematske restorane i kafiće. Jedan
od najvećih vlasnika oranica u Srbiji jer je kupio 20.000 hektara zemlje kroz vojvođanske
poljoprivredne kombinate. Proizvodi i trguje kukuruzom, pšenicom, ječmom, proizvodima od
uljarica i stočne hrane, suncokretom, sirovim i jestivim uljem, bavi se i preradom mesa.
Miškovićeve firme i fabrike trguju i proizvode pesticide, mineralna đubriva, granulate, gume,
viljuškare, motorna ulja, antifriz, akumulatore i rezervne delove za bicikle. Firma Delta brokers
zauzima treće mesto po tržišnom učešću trgovinom na beogradskoj berzi. Londonski Sandej
tajms je pisao da je Mišković svom sinu kupio vilu u Londonu vrednu 25 miliona funti. Iza svih
Miškovićevih firmi stoji firma Hemslejd sa Kipra, koja je do prodaje italijanskoj banci Inteza bila,
protivno zakonu, vlasnik banke Delta. Mišković je na tom poslu zaradio 350 miliona evra, a novac
je završio na Kipru. U Delti kažu da je Hemslejd vlasnik po savetu stranih stručnjaka jer u svetu
velike kompanije tako funkcionišu i to je po zakonu, da bi se plaćao manji porez.
Početkom 1990. imenovan je za potpredsednika Republičkog izvršnog veća, u vreme kad je istu
funkciju obavljao i Dušan Mihajlović, bivši ministar policije. Kao direktor HI “Župa”, svoju
sposobnost za biznis iskazao je potezima poput, na primer, kupovine rasnih konja iz SAD i njihove
preprodaje kupcima iz Holandije. Već sledeće godine osnovao je “Delta holding”, u kojem je kao
“suvlasnik” imao 25 % kapitala. Za Miškovićevo ime počeli su da se vezuju poslovi na više
kontinenata: automobili, otkup stoke, bicikli, hladnjače, pečurke, trgovina, banke, poslovni
prostori, prerada drveta, celuloza, te gradovi Moskva, Peking, Nikozija, Milano, Sibir... Otkud pare
da započne sve to? Neki koji ga dobro poznaju tvrde da zaštitni znak “Delta holding”, ne znači
“Delta M”, nego “Delta 3 M”, od Mirjana, Marija, Marko (Milošević). Činjenica je da državni
službenik sa činovničkom platom, nije mogao sve to da finansira. Logično, Mišković je sve to
stvorio novcem Miloševićeve države. Neki izvori smatraju da su na to računali oni koji su ga
kidnapovali 2001. godine, ekipa iz Jedinice za specijalne operacije koja je svoje policijske
legitimacije zloupotrebljavala i “unutar porodice”. O otmici Miroslava Miškovića i danas se malo
zna. U proleće 2001. godine, od strane pripadnika “Zemunskog klana”, Mišković je otet po nalogu
Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića Kuma, a uz asistenciju Milorada Ulemeka-Legije. Cena
njegovog otkupa, 7 miliona maraka, ekspresno je plaćena. Razlozi njegove otmice i tako visoka
“otkupnina” bivaju jasniji ako se ima u vidu da je Mišković imao neizmirene obaveze JSO, koja je
u jesen 1995. godine obezbeđivala Miškovićevu eksploataciju šumske građe iz sremsko-
baranjske oblasti. Građu je izvozio u Grčku. U dogovoru oko dobiti za tu građu učestvovali su
Radovan Stojičić Badža i Željko Ražnatović Arkan. Kako je dogovor bio prekršen, a Mišković nije
platio “partnerima”, došlo je do otmice nakon koje je plaćeno tih 7 miliona maraka. Na dan otmice,
Mišković je bio na otvaranju sajamske priredbe u Beogradu, u društvu ljudi iz vrha vlasti, i ministra
policije Dušana Mihajlovića. Istog dana je otet je. Otmica se pamti po tome što je Dušan
Mihailović ponudio ostavku na mesto ministra policije “do 15 maja” ako se slučaj ne reši, i po
izručenju “grupe građana” od strane francuske policije srpskoj policiji, koji su proveli izvesno
vreme u beogradskom CZ, pa pušteni na slobodu. Mihajlović nije dao ostavku. Mišković nije
davao izjave. Niko nije osporio da su ljudi izručeni od strane francuske policije bili umešani u
otmicu. Svi oni bili su i na listi osumnjičenih za atentat na premijera Đinđića.
Miroslav Mišković započeo je svoju imperiju po nalogu Slobodana Miloševića i Mirjane Marković.
Kao kadar JUL-a, Mišković dobija poziv da bude potpredsednik Izvršnog veća Srbije. Postojali su

planovi da on postane premijer, ali Milošević je od te namere odustao. U stanu porodice

Milošević, kada se porodica preselila na Dedinje, Mišković je osnovao preduzeće “Delta Holding”,
u kome je imao 25%. “Delta holding” osnovana je početkom februara 1991. godine i imala je pet
članica - “Delta M”, “Delta banku”, “Delta osiguranje”, “Delta sport” i “Delta MC”. Mišković je svaku
od od ovih pet kompanija razgranao na mnogo manjih poslovnih grupa, kao što je to radio
Bogoljub Karić sa “BK Kompanijom”. Samo “Deltu M”, na primer, čine “Delta In”, “Delta Auto”,
DMD, “Delta Internacional”, “Madži”, “Detmile”, “Delta Agrohemija”, “Delta Invest”, “Delta Agrar”,
“Difashion”, “Delta Funghi”...
Munjeviti uspon imperije Mišković počinje 1993. godine u vreme hiperinflacije. Od Narodne banke
Jugoslavije Miškovićeva banka kupovala je devize parama iz primarne emisije. Dolaskom Mirka
Marjanovića za predsednika Vlade Srbije, uz posredničku ulogu Dušana Mihajlovića, koji je bio
koalicioni partner SPS, penzioni fond Srbije je, uz odobrenje Mirjane Marković i Slobodana
Miloševića, prebačen na račun Miškovićeve banke. Pare Elektroprivrede Srbije i drugih jakih
grupacija prenete su na račun “Delta banke”, čijim parama je Mišković raspolagao.
Kada je Milošević izgubio vlast, Mišković, stari kadar Saveza komunista Jugoslavije, odmah pruža
svoje usluge novoj vlasti. Kontakt sa Đinđićem ostvario je preko Milke Forcan, kćeri Jovana
Mileusnića, direktora “Jugohemije” i snaji Bore Forcana bivšeg načelnika za materijalno-
finansijske poslove SSUP, koja je prethodno ostvarila vezu sa Borisom Tadićem, saveznim
ministrom za telekomunikacije, kada je “Delta” pod čudnim okolnostima preuzela kredit za prodati
Mobtel, odnosno Telekom, što je premijer Đinđić kasnije osporio i najavio Tadićevu smenu.
Mišković je nastavio, preko Slobodana Radulovića, da radi sa Dragoljubom Markovićem,
vlasnikom “Krmivo produkt”, ali najviše sa firmama čiji je vlasnik Dušan Mihajlović, i njegovom
poslovnom imperijom “Lutra”. Posebne špekulativne poslove Mišković je obavljao uz pomoć
Ljubomira Mihajlovića, direktora “Komercijalne banke”.
Miroslav Mišković je svoju poslovnu imperiju stvorio parama porodice Slobodana Miloševića. U
tome leži deo enigme blaga koje je Miloševiću pripisivano do oktobra 2000. godine, a koje kasnije
Interpol nije mogao da pronađe. Guverner Narodne banke Jugoslavije Mlađan Dinkić nastojao je
da to prikrije i omogućio je Miškoviću i njegovim saradnicima da ga sakriju.
Dok Karići, poreklom iz Peći, teže brojnoj porodici, Mišković, kao Moravac, nema kult brojne
porodice15. Ako “Delta” ima vrednost preko tri milijarde evra, logično je da se utvrdi koliko je
Mišković platio poreza i kako pravda svoje bogatstvo. Kada je zakon o ekstraprofitu plašio tajkune
po Srbiji, Miškovića niko ga nije gurao u vrh sumnjivih, niko mu nije tražio da vrati stotine miliona
uzetih iz primarne emisije, da plati neplaćeni porez, da dokaže poreklo imovine. Ono što mu je
razrezano, nešto ispod pet miliona maraka, objektivno nije ni osetio. Mišković je dosledno
oprezan u publicitetu. Iako iz socijalističke direktorske strukture, naučio je da za odnose sa
javnošću ima svog menadžera. Ostaju tajne: ko su osnivači kompanije “Delta M”, kako je stvarno
počela i kako je Mišković utrostručio bogatstvo posle 5. oktobra.
Mišković, malim akcionarima ne misli da objasni njihovu sudbinu, ni u sukobu sa njima niti kada
su njegovi menadžeri ulazili u “Pekabetu”, krijući kao poslovnu tajnu da li je u uspešnu
snabdevačku kompaniju Beograda uložio samo 14 ili 40 procenata, koliko je u njegovim rukama.
Mišković drži ministre, izvršnu vlast, sudije, tužioce, policiju, i niko javno o tome ne sme ni da
zucne. Ovo pitanje izbilo je na videlo kada je Aleksandar Vlahović optužio sve koji su posumnjali u
njegov model privatizacije, koji nije viđen u Evropi. Nije lako objasniti zašto se briše afirmisana
firma, Pekabeta i umesto nje pojavljuje Maxi.
Kada su ga Miloševićevi operativci izvukli iz dvoiposobnog stana u Kruševcu, Mišković je shvatio

da njegov šef ne voli da se ljudi oko njega ističu u javnosti. On je, smišljeno, puštao u javnost da
“M” uz “Delta” znači - Mira, Marija i Marko. To je godilo Mirjaninoj sujeti, a Mišković je gazdi Slobi
davao do znanja da je samo činovnik. U vreme Miloševićeve vladavine, Mišković je sa ministrom
Borišom Vukovićem, kome se trag gubi u Iraku, raspolagao kvotama i dozvolama za izvoz i uvoz.
15
Sin najstarijeg od braće Karić (Sreten), oženjen Miškovićevom kćerkom. Goran Karić sa ženom živi danas u Londonu, u kući koju
je njegov tast Miroslav platio oko 30 miliona evra.

Mišković je bio uspešniji od “Geneksa”, “Ineksa” i svih velikana naše spoljne trgovine. Ministru
Vukoviću rastao je rejting u JUL-u i kod Mirjane Marković, jer je preko Miškovića obezbeđivao
sredstva za rad ove organizacije.
Glavno bogatstvo Mišković je stekao posle 5. oktobra. Pojavio se sa nizom velikih, dobrih i
uspešnih firmi. Preuzeo je zastupništvo “Fijata” i “Alfa romea”, iako su još radile iskusnije i
tradicionalno dobre auto-kuće. Počeo je da gradi fabriku deterdženata u Zrenjaninu. Onda je
otvorio svoju banku, jednu od retkih koja je uživala poverenje Mlađana Dinkića. I najzad, u
njegovoj poslovnoj imperiji pojavio se sistem “Maxi”. Posle Petog oktobra nagađalo se ko su
stvarni savetnici Miroslava Miškovića. Njegov čovek, Nemanja Kolesar, ubačen je kao šef
kabineta premijeru Zoranu Đinđiću, a Vesna Arsić instalirana je kao viceguvernerka Narodne
banke Jugoslavije. Posebno je Mišković uspevao da “radi sa beogradskim novinarima, kao
najjeftinijom robom”. Mišković je, preko Kolesara, uspeo da uzme pod svoju kontrolu polovinu
srpske privrede, i većinu pripadnika “sedme sile”. Vlada Srbije bi morala da saopšti javnosti koliki
je udeo Miškovića u “Pekabeti”. “Pekabeta” je nekada bila drugi snabdevač Beograda i Srbije, ali
je oteta od Miškovićevih dželata, bez uloženih para. Javnost o tome ćuti, možda i zbog činjenice
što uticajni novinari RTS (o generalnom direktoru da i ne govorimo) i drugih medija, uključujući i
neke PR stručnjake, menjaju svoja kola uz simboličnu doplatu kod Miškovića. Mlađan Dinkić
morao bi da javno progovori o Miškovićevim kvotama i dozvolama, koliko je ekstraprofita trebalo
njemu naplatiti, a posebno kako je i za koliko Mišković prodao “Delta banku” i kako je sav novac
(270 miliona evra) izneo iz zemlje, a da mu je ministar finansija čestitao? Mišković danas počinje
da deluje kao klasičan siledžija.
Poslednjih godina Mišković je, poučen iskustvom Milana Beka i Predraga Rankovića Peconija,
koristeći težak ekonomski položaj seljaka, budzašto otkupio oko 30 hiljada hektara obradivog
zemljišta. Zemlja je i dalje zaparložena, jer Miškoviću ne pada napamet da se bavi proizvodnjom,
on čeka bolja vremena da zemlju preproda16.
Kada je 28. juna 2001. godine, Slobodan Milošević izručen Tribunalu u Hagu, dva bliska
Miloševićeva saradnika, Miroslav Mišković i Dušan Mihajlović, priredili su večeru u restoranu
Miškovićeve “Delte”. Mišković je lično dočekivao goste - Dušana Mihajlovića, Zorana Mijatovića,
zamenika načelnika Resora državne bezbednosti Srbije, Boru Galića, Mijatovićevog sestrića, šefa
kabineta načelnika RDB, Čedu Jovanovića, šefa poslaničkog kluba DOS u Skupštini Srbije,
Entoni Monktona, diplomatu iz Ambasade Engleske i obaveštajca MI 6 i gospodina Blejka iz
Ambasade SAD. Mišković i Mihajlović nazdravljali su izručenju bivšeg predsednika SRJ.
Tajkun koji je preko Kipra oprao najviše državnih para za vreme Miloševićevog režima je Miroslav
Mišković, predsednik kompanije “Delta”. On je u te svrhe prvo na Kipru osnovao firmu “Hemslejd
trejding limitid”, a zatim “Delta banku”. Novac je iznošen u džakovima i uplaćivan na račune
“Popular banke” na Kipru i u Grčkoj. Ti računi glasili su na kiparske ofšor firme, kao što su
“Anteksol” i “Braunkort”, koje su imale fiktivne vlasnike, a njima su upravljale lokalne advokatske
kancelarije. S obzirom da je u pitanju bio državni novac, Beogradska banka COBU na Kipru
(ispostava Beogradske banke iz Beograda) davala je naloge tim ofšor firmama kome da uplaćuju
taj novac. Tako je “Anteksolu”, kojom je rukovodila advokatska kancelarija Tasosa Papadopulosa,
sadašnjeg predsednika Kipra, BB COBU davala naloge za uplatu na račun mnogih srpskih firmi, a
među njima najviše je bilo Miškovićevih. O povezanosti “Hemslejda” i “Delta banke” govori
podatak da su u nekim slučajevima nalozi glasili na “Hemslejd”, pa rukom prepravljani na “Delta
banku”. Kada je Mlađan Dinkić posle Petooktobarskih promena tražio srpski novac na Kipru,
tajkuni na čelu sa Miškovićem ponudili su mu da radi za njih. Dinkić je ugasio četiri velike srpske
banke pod izgovorom da su nelikvidne, kako bi uklonio dokaze o tokovima novca. Ali papiri na
Kipru su opstali i na osnovu njih je u Beogradu podneta krivična prijava protiv Dinkića, Miroljuba
Labusa, Mladena Spasića i još četvoro aktera zataškavanja krađe para. Tužilaštvo čeka da je
aktivira, što se neće desiti dok Vladom upravljaju tajkuni koji su oprali taj novac.
16
List Tabloid piše postoje indicije da pregovara sa Bedžetom Pacolijem i Ekremom Lukom, da njima, uz trostruko veću cenu,
plodnu sremsku, bačku, banatsku ili zemlju iz Mačve, preproda. Pregovori su skoro pri kraju, utvrđuju se modaliteti na koji način da
ta zemlja bude knjižena.

Okružno javno tužilaštvo u Požarevcu podiglo je optužnicu protiv Dragoljuba Mitića, bivšeg
direktora “Požarevačke banke”, jer je, između ostalog, omogućio 1992. godine preduzeću
“Hemslejd” iz Nikozije da bez ugovora dobije 100 hiljada nemačkih maraka u gotovini, a
preduzeću “DELTA M” 659.735,66 u današnjim evrima. Zamenik javnog tužioca Dmitar Krstev
predložio je da se u dokaznom postupku kao svedok sasluša i Miroslav Mišković. Mišković ni u
ovom slučaju nije seo na optužentčku klupu.
RAŠKO MOSKOVLJEVIĆ, direktor SCP, Beograd

“Bigz pablišing” se žali na ugovor o fizičkoj deobi, koji je overen u Drugom opštinskom sudu u
Beogradu 21. novembra 2002, po kome je “Bigz grafičkom preduzeću” pripalo 18.195 kvadrata, a
“Bigz knjižarsko-trgovinskom preduzeću” 1.433 kvadrata. Na aukciji, Žužul je kupio samo 2.482
kvadrata na trećem spratu višespratnice BIGZ. Žužul smatra da je “Bigz holding” tada oštećen,
time i njegov “Bigz pablišing”, kao naslednik holdinga. Jedna od najvećih izdavačkih kuća u SFRJ,
Beogradski izdavački grafički zavod, podeljen je 29. novembra 2002. na tri zavisna preduzeća.
“Bigz grafičko preduzeće” je još uvek društveno preduzeće jer aukcija nije uspela zbog cene od
197 miliona dinara i investicionog programa od 340 miliona dinara. Drugi deo “Bigz” je knjižarsko-
trgovinsko preduzeće koje je prošle godine kupio izvesni Raško Moskovljević za 220 miliona
dinara. Treće tuženo preduzeće je “Slovo”, koje je privatizovano, a koje je naslednik slovolivnice i
zauzima oko hiljadu kvadratnih metara.
Inicijativu za izgradnju prvog igrališta u Vojvodini i Srbiji posle Drugog svetskog rata pokrenuo je
2001. Dragan Vasiljković (kapetan Dragan), zajedno sa grupom partnera koje su činili Zoran
Vujović, Raško Moskovljević, Dragomir Petrović i Saša Jokić, formiran je Golf Centar u Žablju,
blizu Novog Sada i Zrenjanina.
GOJKO MUHADINOVIĆ, savetnik generalnog direktora Industrije mesa «TOPOLA»
ZORAN OBRADOVIĆ, predsednik PETROBART-AVIA

Zoran Obradović predsednik je kompanije, posle NIS, vodećeg snabdevača Srbije sirovom naftom
i derivatima, i vlasnika više od stotinu pumpi na teritoriji Srbije.
Udružen sa “Petrobarom” (Zoran Obradović), Milo Đurašković, prvi asfalter Srbije, kupio je
Fabriku maziva Kruševac, izuzetno uspešne kompanije iz sastava Naftne industrije Srbije.
UO FK Partizan
predsednik, Tomislav Karadžić
potpredsednik Dragoljub Vukadinović, predsednik Holdinga “Metalac” G.Milanovac
potpredsednik Rasim Ljajić, Ministar za rad i socijalna pitanja u Vladi Srbije
potpredsednik Mile Jovičić, većinski vlasnik i direktor “Topola komerc”
potpredsednik Dragan Đurić, vlasnik i predsednik kompanije “Zekstra”
Zatezalo Ratko, generalni direktor i suvlasnik firme “Petrobart - Avia”
Radovanović Bojan, pomoćnik direktora preduzeća “Dipos”
Miroslav Ateljević, vlasnik i direktor firme “Akmer - M.” Švajcarska
Predrag Đurović, suvlasnik i predsednik UO “Žitopromet” i “Senta Promet”
Dušan Stupar, većinski vlasnik holdinga “Univerzal” Beograd
Predrag Petričević, generalni direktor i vlasnik “SMB - gradnja”
Radule Karadžić, generalni direktor i vlasnik “Kemoimpex”
Mitar Nikolić, vlasnik i direktor “Tehnokopa” Subotica
Radovan Draškić, generalni direktor JKP “Zelenilo” Beograd
Maks Vinterfeld, generalni direktor firme “Porše” Beograd
Ratimir Babić
Duško Jovanović, generalni direktor “Sava Reosiguranje” Beograd
Žemberi Janoš, vlasnik “Sat-Trakt Telecomunications” Beograd
Autorski tekst Zorana Obradovića, kao predsednika Pemed Group Ltd, za Energyobserver:

“Petrobart – London je bezmalo dve decenije prisutan na međunarodnom tržištu nafte i derivata,
da bi od 2000. godine, u nameri da proširi poslove na region jugoistočne Evrope, otvorio
kompaniju i u Srbiji. Njen prvi i osnovni zadak bio je formiranje distributivne mreže benzinskih
stanica, koristeći sa jedne strane domaće resurse, a sa druge iskustva razvijenog tržišta zapadne
Evrope. Petrobart je sklopio ugovor sa jednim od najpoznatijih međunarodnih lanaca benzinskih
stanica – AVIA, koji danas u zemljama Evrope ima skoro 3.000 maloprodajnih objekata. Ono što
smatramo da je bitno za ovo tržište jeste ostvarena sinergija postojećeg domaćeg kapitala i
inostranog investitora, u ovom slučaju Petrobarta. Mi smo, kao Petrobart–London uložili u
rekonstrukcije preko 30 privatnih benzinskih stanica uključenih za kratko vreme u našu mrežu, sa
planom da u ovoj godini taj broj dostigne 40, u Srbiji, Crnoj Gori i BiH. Cilj nam je da u 2006. naše
pumpe, opremom, proizvodima i uslugama, sa prepoznatljivim AVIA-šopovima, dostignu vrhunske
svetske standarde. . Na domaćem tržistu privatni trgovci učestvuju sa više od 50% u ukupnom
broju pumpi. To je izuzetan kapital, koji pojedinačno nema izgleda da preživi utakmicu sa
dolazećim multinacionalnim kompanijama. Udruženi u sistem sa prepoznatljivim brendom kao što
je AVIA, imaju velike šanse i njihova budućnost je sasvim izvesna. U ovoj oblasti ne postoji
strategija dugoročnog karaktera. Tržište je nekontrolisano otvoreno za inostrane kompanije koje
su neverovatnom brzinom izgradile značajan broj benzinskih stanica, na najatraktivnijim
lokacijama, bez ikakve obaveze ulaganja u manje atraktivan deo, proizvodnju i preradu sirove
nafte u domaćim rafinerijama. Slično se u Srbiji dogodilo sedamdesetih, kada je INA, na bazi
privremenih dozvola napravila svoju mrežu u Srbiji. To oseća novi vlasnik Beopetrola, Lukoil kada
treba da pristupi rekonstrukciji tih pumpi, bez validne dokumentacije. Obrnut primer imamo u
Sloveniji, gde naftnom gigantu Šelu nije dozvoljeno da otvara benzinske pumpe samo na
autoputevima, već je traženo da prethodno zadovolji i uslove, koji su važili za domaće distributere.
U takvom ambijentu posluje u Srbiji i Petrobart, što je rezultiralo neostvarenjem zadatih ciljeva.
Petrobart – AVIA je u 2005. planirala preradu cca 500 000 MT sirove nafte, a ostvarili smo samo
50% od toga. Razlog: nesprovođenje uredbe o formiranju cena derivata od strane organa koji su
inače tu uredbu sami doneli. Naša kompanija je zbog takvog ponašanja nadležnih imala ne samo
umanjen ukupan promet, već i direktan gubitak od preko tri miliona američkih dolara, zbog čega je
bila sputana da ispuni planove razvoja AVIA mreže. Ukupni gubici, svih prerađivača sirove nafte u
Srbiji, samo iz razloga nepoštovanja uredbe, a u situaciji kada je tržište sirove nafte stalno raslo,
iznose cca 150 miliona američkih dolara. Pored ovoga, gubitke je inkasirala i država, jer je
ostvaren znatno manji promet tj.prerada, te je po osnovu akciza i poreza i sam budžet bio
uskraćen. Podsećamo i na nestašice derivata u proleće prošle godine i probleme, koje je posebno
imao sektor agrara kada je bilo u pitanju snabdevanje dizel gorivom. Svedoci smo iste prakse,
kada cene derivata nisu pratile novo poskupljenje nafte na svetskom tržištu.
Početni dobri rezultati finansijske konsolidacije državnog naftnog sektora, posle 2000. godine,
ovom politikom nerealnih cena kroz neprimenjivanje uredbe i nepostojanja dugoročne strategije
poslovanja na naftnom tržištu, ozbiljno su ugroženi, posebno u poslednje dve godine. To i te kako
osećaju međunarodni finansijski akteri-banke, koji posluju na domaćem tržištu. To je veliki minus
kada se u Srbiji ističe, od strane vlasti, otvorenost i regularnost tržišta za inostrana ulaganja.
Što se tiče modernizacije rafinerija NIS-a, isuviše vremena je izgubljeno, i ne malo para potrošeno
na raznorazne “strategije“. Ono što je potrebno uraditi je odavno vrlo dobro poznato stručnim
ljudima u NIS, koji su uz pomoć stranih konsultanata izradili vrlo detaljne planove i projekte
razvoja. Bilo je i pameti i kapitala na domaćem terenu da se urade ne male adaptacije koje bi dale
sasvim drugu sliku naših rafinerija, koje bi u privatizaciju ušle sa boljom startnom pozicijom.
Imamo vrlo ambiciozne planove, potencijal i kapital, spremni da unesemo svetske standarde na
srpsko tržište nafte i derivata, ali ne znamo kako da se postavimo u ovoj situaciji. Kao rezultat
gore pomenutih kretanja imamo situaciju u kojoj npr. Lukoil za 2006. otkazuje godišnju preradu u
domaćim rafinerijama i traži uvoz derivata. Šta će za domaće rafinerije značiti ovakvo ponašanje,
možemo da naslućujemo. Verujemo da će kod nadležnih nadvladati ekonomska logika da benzin
ne može biti socijalna kategorija, na teret nafte privrede. Pokriće i priznavanje realnih troškova
proizvodnje, mora važiti i u naftnoj privredi. U obrnutoj situaciji, ni jednom od aktera na domaćem
naftnom tržištu neće padati na pamet da radi u korist sopstvenih gubitaka, odnosno prodaje
derivate jeftinije nego što ga košta uvezena nafta. Epilog će biti neminovno štetan po sve –
potrošače i privredu, jer na pumpama neće biti dovoljno goriva, po naftne kompanije a posebno
prerađivače i trgovce, jer neće ispuniti poslovne planove tj. beležiće i dalje gubitke, i po državu

koja će na tako smanjen promet ubirati znatno umanjene iznose po osnovu akcoza i poreza.
Smatramo da bi redovnije konsultacije nadležnih resora i nosilaca energetskog bilansa, pre svega
prerađivača nafte, bila dobrodošla u momentu kada treba zadovoljiti zadatke makroekonomske
politike sa jedne, i ekonomično poslovanje naftne privrede sa druge.”
SLOBODAN PETROVIĆ, generalni direktor SALFORD CAPITAL PARTNERS Inc.
NENAD POPOVIĆ, predsednik ABS-HOLDINGS

Rođen je 30. septembra 1966. godine u Tuzli. Otac Nemanja bio je univerzitetski profesor, a
majka Danica predavala je istoriju u osnovnoj školi. Trenirao je fudbal i košarku u tuzlanskom
klubu “Sloboda”, a sa šesnaest godišna postao je najmlađi republički košarkaški sudija. Kao
osnovac i srednjoškolac imao je sve petice, a našao je vremena i za bavljenje novinarstvom, i
vodio je školske novinarske i foto-sekcije. Diplomirao je na Mašinskom fakultetu u Beogradu, a
magistrirao i doktorirao na ekonomskim naukama u Moskvi. Odmah po završetku fakulteta imao
je priliku da bira između SAD i Rusije i izabrao je Rusiju. 1992. godine, dobio je posao u Moskvi, u
švajcarskoj kompaniji “Euromin”, gde se bavio trgovinom proizvoda obojene i crne metalurgije.
1994. godine on i njegov tadašnji šef odlučili su da krenu u privatni posao.
Njegova kompanija prerasla je u ABS Holdings, koji danas zapošljava više od 5.000 ljudi i posluje
u Srbiji, Rusiji i Kini. Bujanovačko preduzeće “Lagado”, koje zapošljava 200 radnika, drugu godinu
poslovanja nakon što ga je kupio ABS Holding, završilo je sa oko deset miliona dolara prometa, a
više od polovine proizvedene robe prodaje u inostranstvu. Popović u ulaganjima u jug Srbije vidi
način za rešavanje problema u tom regionu. Na njegov predlog, Vlada Srbije je oformila
ekonomski tim Koordinacioog centra za KiM, na čijem je čelu bio dve godine. Član je DSS, ali
ističe da je “u dobrim odnosima sa predstavnicima svih stranaka”.
Autor je više od 30 naučnih radova i dve knjige. Od 2000. godine na Univerzitetu Lomonosov
predaje Osnove globalnih korporacija, a od 2001. drži predavanja iz biznisa na Moskovskom
državnom univerzitetu i na Rudarskom fakultetu u Moskvi. Od ruskog patrijarha Alekseja, zbog
zalaganja za rešavanje statusa Kosmeta i poboljšanja odnosa Srpske i Ruske pravoslavne crkve,
dobio je Orden prepodobnog Sergeja Radonjeskog. Poznat je kao humanitarni radnik, i
predsednik je i osnivač fonda “Slavijanski”.
Neko vreme bio je na čelu FK Partizan. Dolazeći na tu funkciju, bio je kategoričan u nameri da
vrati “grobare” na jug i u tome je uspeo. Jedan je od suosnivača i potpredsednik Srpsko-
američkog centra, stručnog tima za razvoj bilateralnih odnosa između vlada ove dve zemlje, a
2005. osniva Istočnoevropski centar za strateški razvoj u Beogradu, čiji je cilj razvoj regionalne
saradnje. Oženjen je i ima dva sina i ćerku.
Oktobra 2003. ruski nedeljnik “Verzija” objavio je tekst “Jugoslovenski lešinari”, Pjotra
Prjanišnjikova, sa biznismenom i predsednikom UO KK “Partizan Mobtel” Nenadom Popovićem u
glavnoj ulozi. Članak “Verzije” razobličava tehnologiju “strateškog partnerstva” koje je Popovića
učinilo uglednim širom sveta, a koji se u srpskim tranzicionim tokovima pominje ne samo kao
finansijski konsultant Vlada Divca u dokapitalizaciji “Knjaz Miloša”, nego i kao partner.
“Pre otprilike dve godine u “Kuznjeckim ferosplavima” su se pojavila dva simpatična čoveka, koji
su se predstavili kao Nenad Popović i Miladin Ranđelović. “Teški biznis put” u Rusiji, koji su prošli
ovi državljani Jugoslavije, bio je veoma upečatljiv. Po njihovim rečima, sa njima su imali čast da
rade takve kompanije kao “Mark Rič AG”, “Euramin”, “Koalco”, “Mark Rič investments AG” i “Trans
vorld grup”. Kao što je normalno u ruskom biznisu, kapital koji su stekli u biznisu uložili su u
kiparsku of-šor kompaniju “CIF indastris Ltd”. Autor piše da su se Popović i Rađenović u fabrici
silicijum gvožđa, bez koga ne može da se dobije čelik, pojavili u teško vreme kroz koje je prolazila
ruska ekonomija. Nisu došli “praznih ruku”, već sa predlozima i privlačnim obećanjima o najmanje
pet miliona dolara investicija i obnovi tehnološke baze za račun poznate švedsko-švajcarske
kompanije “ABB”. Kuznjecki metalurzi nisu mogli da se odreknu takve ponude, pa su Popovića i
Rađenovića prihvatili za ravnopravne partnere. Pojačanje sa stranim pasošima bavilo se više
ličnim nego problemima proizvodnje. Paralelno s obećanjima, dva jugoslovenska biznismena

realizovali su i “preuzimanje”, kojim su postali vlasnici paketa od 27% blokirajućih akcija jednog od
najvećih preduzeća crne metalurgije. Odmah posle toga prijateljske reči zamenili su ucenama
“Kuznjeckije ferosplavi”: “Mi se nećemo mešati u upravljanje kompanije, a vi ćete nam za to
plaćati 50 odsto dobiti preduzeća”. Prjašnjikov piše: “Na putu ruskog biznisa Popović i Rađenović
su našli i kompanjone - sunarodnike Gorana Malbašića, Nebojšu Vlahovića i Branislava
Medakovića, pod zajedničkom rusko-švajcarsko-švedskom firmom “ABB Rele Čeboksari”, koja
pokušava da uđe u preduzeća ugaljno-metalurškog kompleksa Rusije, sa ciljem uspostavljanja
kontrole nad strateškom proizvodnjom. “Kuznjecki ferosplavi” nisu usamljen slučaj da su
nesavesni strani investitori uvukli rukovodstva preduzeća u sudske sporove. Vrlo često kao takvi
pojavljuju se bivši sitni činovnici ambasada nekada prijateljskih zemalja. Oni ne samo da dobro
govore ruski jezik, nego se prilično dobro snalaze i u našim zakonima, ali dobro poznaju lakomu
dušu ruskog činovnika i rukovodioca preduzeća, pogotovo ako balansiraju na granici bankrotstva”.
DRAGIJANA RADONJIĆ PETROVIĆ, predsednik UO M&V INVESTMENTS ad

Rođena je 1.10.1970. godine. Diplomirala je na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, smer
finansije, bankarstvo i osiguranje. Karijeru počinje u Beogradskom eskontnom centru 1995, a
posle dve godine prelazi u MK Komerc, Miodraga Kostića (u zvaničnoj biografiji piše da prelazi “u
M&V Investments na poziciju brokera”). Predsednik je Skupštine akcionara društva Knjaz Miloš
Aranđelovac, član Upravnog odbora Dijamant ad Zrenjanin, FK Partizan, i Poslovnog udruženja
berze i berzanskih posrednika, kao i predsednik Upravnog odbora M&V Investments. Pohađala je
konferencije “Euromoney”, radne grupe EBRD, i berze i druge institucije u inostranstvu, u cilju
usavršavanja i implementiranja iskustva na tržište kapitala Srbije. Učestvovala je kao predavač,
moderator i panelista na konferencijama Saveza ekonomista Srbije i to na Miločerskom
ekonomskom forumu i Kopaonik biznis forumu, i brojnim konferencijama Privredne komore Srbije.
Većinskim vlasnikom fabrike mineralne vode iz Aranđelovca samoproglasila se firma “Apurna” iza
koje stoje Danone&Divac, a Centralni registar hartija od vrednosti, jedini nadležan da proglasi
vlasnika, ćuti. Istog dana, kad je to desilo, Komisija za hartije od vrednosti diskvalifikovala je
Apurnu iz postupka kupovine akcija “Knjaza Miloša” zbog kršenja zakona, ali je neko iz srpske
vlade zabranio da se ta odluka objavi. Predsednik Komisije Milko Štimac uveče je kolabirao pred
zgradom Vlade i završio u Urgentnom centru. Aferom u privatizaciji Knjaz Miloša pravosudni
organi nisu se bavili, mada bi to, prema nalazima Saveta za borbu protiv korupcije, bilo uputno. I u
ovoj priči jedan od aktera je Milan Beko. Tada se spekulisalo da je on iza jednog od ponuđača za
kupovinu aranđelovačke punionice minerlane vode, investicionog fonda FPP Balkan iimitid. Kad je
FPP Balkan limitid pobedio u javnost je plasirano obaveštenje da Beko nije gazda već samo
savetnik ovog fonda sa Kajmanskih ostrva. U ulozi savetnika Beko se, potom, pojavljuje i prilikom
formiranja ponude za preuzimanje akcija Luke Beograd. Savetovao je i luksemburški fond
Vorldfin. I ovom privatizacijom bavio se Savet za borbu protiv korupcije, koji u svom izveštaju tvrdi
da su posredne gazde fonda Vorldfin članovi Miškovićeve porodice i Bekove inostrane firme.
Interesantno je da se u Luksemburgu, na adresi fonda Vorldfin nalazi i poštansko sanduče firma
Nordfin, preko koje je prodat C market. Prilikom kupovine Knjaz Miloša je, kao izvršni direktor
Agenciji za privatizaciju državni paket akcija za prodaju doznačio Goran Mrđa. Time je,
upozoravali su stručnjaci, pred svršen čin doveo sve ostale male akcionare. Taj isti čovek je sada
član Upravnog odbora Luke Beograd. Agencija za privatizaciju je, izgleda, dobar rasadnik
specijalnih kadrova jer, i Vuk Delibašić je pre prelaska u firmu Fokus kapital partners, koja se
pominje kao zastupnik Vordfina radio u ovoj instituciji (agenciji) Vlade Srbije. Interesantno je,
takođe, otkud Goran Mrđa na funkciji člana Upravnog odbora kompanije Novosti, gde je Beko,
kao i u slučaju „Knjaz” opet uspeo da da bolju ponudu od proslavljenog košarkaša Vlade Divca.
Zvanično, većinski vlasnik Novosti (63,5 % akcija) nije Mišković već firme Štadluks i Ardos. Pored
članova menadžmenta Delte u upravi Novosti je i Goran Mrđa , kao predstavnik Milana Beka.
Komisija za hartije od vrednosti dala je dozvolu za osnivanje Društva za upravljanje investicionim
fondovima „Rose asset management“. To je 14. društvo za upravljanje investicionim fondovima u
Srbiji, a njegovi vlasnici su Milan Beko i Miodrag Kostić i direktorka brokerske kuće MV
investments Dragijana Radonjić-Petrović. Direktor Društva je Goran Mrđa, bivši izvršni direktor
Agencije za privatizaciju i član UO Luke Beograd, čiji je suvlasnik Beko.

Brokerska kuća MV Investment kupila je akcije “Novosti” s namerom da ih preproda, a ne da bude

jedan od suvlasnika, izjavila je direktorka MV Investmenta Dragijana Radonjić-Petrović. MV
Investment je kupovinom 960 akcija Novosti na Beogradskoj berzi postao vlasnik 14,24% te
kompanije. Dragijana Radonjić-Petrović je kao fizičko lice kupila 60, odnosno 0,8% akcija Novosti.
“Kao broker MV Investment trguje na berzi za druge investitore, ali i za svoj novac kupuje akcije
profitabilnih kompanija. Procenili smo da je kupovina akcija Novosti u ovom momentu dobar
posao, ali da uskoro to neće biti likvidne hartije od vrednosti zbog malog broja akcionara te
kompanije”, rekla je. Ta brokerska kuća kupovala je akcije Novosti u dogovoru s drugim
zainteresovanim kupcima, i uzela je pozajamicu od kompanije Delta.
OBRAD SIKIMIĆ, predsednik DINERS CLUB INTERNATIONAL BELGRADE Ltd.

Obrad Sikimić je rođen u Beogradu 1961. godine. Završio je Višu turističku školu u Beogradu.
Počinje da radi kao komercijalista za „Dajners klub internešenel” 1982, da bi nakon nepune dve
godine bio postavljen za regionalnog direktora za Srbiju, Crnu Goru i Makedoniju. Postavljen je za
generalnog direktora „Dajners kluba” za Jugoslaviju 1996. U međuvremenu postaje i generalni
direktor „Dajners kluba” Makedonije. „Dajners klub” Beograd je 2001. godine dobio nagradu za
najuspešniju mladu franšizu u lancu „Dajners klub internešenel”. Izabran je 2002. godine za
predsednika odbora za kartičarstvo u Privrednoj komori Srbije, i za potpredsednika Američke
privredne komore Jugoslavije.
Marta 2004 izveštaj Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala MUP Srbije otkriva kakvim
su sumnjivim finansijskim transakcijama kupovane deonice “Nacionalne štedionice”. UBPOK je
ovaj izveštaj uradio na zahtev Vlade Srbije. Dokazano je da je u drugoj dokapitalizaciji firma
“Koprom”, registrovana u Beču, postala vlasnik 37,1% akcija NŠ preko firmi “Skvadra”, “Pima”,
“Principal” i “Dajners klub”. Ova dokapitalizacija izvršena je preko računa NŠ u “Evroaksis” banci
u Moskvi, čiji su suvlasnici Vojin Lazarević i Vuk Hamović. Dana 13.09.2002. firma “Koprom”, čiji
su osnivači firma “Ledeks” koja je u likvidaciji i “Sojuzkoopveneshtorg Moskva”, a direktor Jovanka
Lajtfut Ivanišević, platila je po 600.000 evra na račun “Principala” i “Dajners kluba” za
dokapitalizaciju firme, kojima su kupljene akcije NŠ. Kao jedan od upravljača i osnivača
“Dajnersa” i “Principala” pojavljuje se Obrad Sikimić. “Napominjemo da se Obrad Sikimić, kao
suvlasnik preduzeća “Pincipal” i “Dajners”, vodi kao takozvano “povezano lice” u svojstvu
akcionara kod Nacionalne štedionice” piše u izveštaju UBPOK-a. Najveći akcionari Evroaksis
banke danas su privatne firme „YU trast” sa 16% i „MK komerc” i „Pima” sa 11%. Vlasnik EFT,
Vuk Hamović izašao je pre tri godine iz ove banke, a Vojin Lazarević je i dalje akcionar i
predsednik Saveta direktora banke. U Savetu banke su i drugi biznismeni iz Srbije, kao Toplica
Spasojević (predsednik Crvene zvezde) i Obrad Sikimić (Dajners klub). Akcije ove banke imaju i
Erste banka, Hipo RS, Nacionalna banka Grčke, Univerzal banka, NLB banka...
Decembra 2006. novi predsednik FK Partizan postaje Nenad Popović. Podpredsednici su Dragan
Vasiljević, Nebojša Vujović, Dragoljub Vukadinović i Dragijana Radonjić Petrović. Članovi
upravnog odbora su: Radomir Antić, Maks Vinterfild, Miroslav Ataljević, Obrad Sikimić, Dušan
Stupar, Igor Milanović, Bojan Radovanović i Ratko Zatezalo. Već u junu 2007. Nebojša Vujović,
Obrad Sikimić i Igor Milanović podneli su ostavke na članstvo u Upravnom odboru Fudbalskog
kluba “Partizan”. U izjavi Tanjugu naveli su da su se na ostavku odlučili jer se ne slažu sa
zaključcima Skupštine FK “Partizan”.
RANKO SOČANAC, genaralni direktor NELT

Skupština košarkaškog kluba Partizan izabrala je Predraga Danilovića za predsednika kluba.
Danilović je imenovao i upravni odbor kluba, koji sada čine: Vlade Divac, Dragan Todorić, Mlađan
Šilobad, Živomir Novaković, Đorđe Čolović, Budimir Krstović i Ranko Sočanac. Potpredsednici su
Đorđe Čolović, Živomir Novaković i Andreja Mladenović.
TOPLICA SPASOJEVIĆ, predsednik HOLDING ITM GROUP doo

Toplica Spasojević, predsednik FK „Crvena zvezda“, predsednik ITM „Group“, Udruženja
korporativnih direktora, član Upravnog odbora kluba „Privrednik“, guverner u Privrednoj komori
Japana, potpredsednik Nacionalne alijanse za regionalni razvoj Srbije, član predsedništva Saveza

ekonomista Srbije, poslovni čovek 2006. godine, jedan od najuspešnijih poslovnih ljudi u Srbiji,
ljubitelj pozorišta i dobre muzike i otac troje dece. Toplica Spasojević rođen je 1956. godine u
Svilajncu. U Beograd dolazi na studije ekonomije, koje završava 1980. posle čega se, aktivno
bavio sportom i ulazio u menadžerske vode u „Jugoslavijakomercu“. Karijeru košarkaša je zbog
poslovnih uloga morao da napusti. Od 1981. godine do 1992. godine radio je u Jugoslavija
Komercu (u kojoj je Radmilo Bogdanović bio predsednik UO), gde je prevalio put od pripravnika
do predsednika Upravnog odbora. 1992. godine sa kolegom Sinišom Rakovićem osniva ITM grup
koja je brzo postala jedna od vodećih distributivnih kompanija u ovom delu Evrope, poslovima
urušene Jugoslavija komerc. ITM grup ima, prema izveštaju revizorske kuće Dilojt end Tuš,
godišnji obrt od 200 miliona evra sa stopom rasta od 3%. Kompanija ITM se bavi distribucijom
najvećih svetskih robnih marki, brokerskim poslovima, konsultacijama, poljoprivrednim i drugim
delatnostima. ITM je jedan od članova konzorcijuma osnivača TV Avala. Osim u Srbiji, „ITM” ima
ćerke firme u Austriji, Velikoj Britaniji, Rusiji, Makedoniji, Kipru, BiH i Crnoj Gori. Na tržište Velike
Britanije izvozi najviše poljoprivredene proizvode. Osnovna delatnost ITM-a je distribucija, a
vlasnik je i brokerske kuće “ITM Monet” i firmi “Fokus kapital partners”, “Sinerdži” i “Ros saut ist”,
firme koja se izvorno pojavljivala na sajtu istog ovog udruženja kao firma Milana Beka, koje
pružaju konsultantske usluge na polju spajanja i akvizicija. Kada je Dragan Stojković otišao, a za
predsednika FK Crvena zvezda došao je Toplica Spasojević, što se povezuje s željom Delte i
Miškovića. Toplica Spasojević je od 1994. vlasnik firme ITM. Figurirao kao novi predsednik
Privredne komore Srbije, ali se pročulo da je predstavnik Miroslava Miškovića, koji tako pokušava
da ostvari uticaj na Komoru (pored onog preko Slobodana Milosavljevića). Mišković je zamoljen
da odustane od toga, pa je Spasojević došao na čelo Zvezde. Firma ITM je jedno vreme bila
distributer sportske opreme Najki, koju ekskluzivno zastupa Delta.
IVAN STANKOVIĆ, predsednik COMMUNIS doo
NIKOLA STANKOVIĆ, direktor HEMOPHARM GmbH, Bad Homburg

“Trudbenik konzorcijum” registrovan je maja 2005. kao dvočlano društvo. Osnivači su “IGM
Trudbenik” i konzorcijum 19 akcionara, koji su u ovaj “konzorcijum” uneli udele koje je otkupio
Nikola Stanković. Na taj način je “Trudbenik konzorcijum” postao vlasnik 52% “IGM Trudbenik”,
Akcijski fond i PIO fond imaju 40%, a kod malih akcionara je 7,52%. Ovakvi konzorcijumi osnivani
su u Srbiji na osnovu Zakona o privrednim društvima. Trgovinski sud u Beogradu je 27. februara
2006. godine odredio privremenu meru kojom je zabranio “Trudbenik konzorcijumu” otuđenje i
opterećenje udela izraženog u akcijama “IGM Trudbenika”, uz obrazloženje da je prodaja akcija
obavljena mimo organizovanog tržišta. Trgovinski sud u Beogradu postavio 3. marta 2007. godine
Nikolu Dobrijević za privremenog upravnika deoničarskog društva “Trudbenik konzorcijum”, ali on
ni posle sedam pokušaja nije uspeo da uđe u ovu firmu, da li zato što generalni direktor i ekipa
oko njega imaju veze u državnim institucijama i policiji, pa godinu dana ne može da se spreči
dalje uništavanje akcionarskog kapitala. Ovakav način kupovine akcija, odnosno udela, dugo je
osporavan, pa i košarkašu Vladi Divcu prilikom pokušaja kupovine “Novosti”. Odluka, međutim,
ne može da se sprovede jer svaki put kada se pokuša izvršenje suprotstavljena strana postavi na
kapiji radnike koji prete da će se politi benzinom, a policija ne može da puži asistenciju u skladu
sa rešenjem jer je “Trudbenik konzorcijum”, u Agenciji za privredne registre, namerno promenio
sedište firme. Ključne konce u “Trudbenik konzorcijumu” vuku ljudi sa strane koji su otkupljivali
akcije mimo tržišta. Njih ne zanima proizvodnja građevinskog materijala, čime se “IGM Trudbenik”
bavi, već samo da preuzmu 100 hektara građevinskog zemljišta preko puta Višnjičke banje čiji je
korisnik ovo preduzeće. Glavni je Nikola Stanković, potpredsednik “Hemofarma”, koji je svoje
akcije prodao “Štadi” i taj novac iskoristio da pribavi, na opisani način, akcije “IGM Trudbenika”.
BRANISLAV STOJAKOVIĆ, generalni direktor EUROSALON

Završio je Ekonomski fakultet (smer marketing) u Beogradu. Stojković je od 1989. godine ušao
privatni biznis, od kada se bavi prodajom nameštaja.
Ministarstvo unutrašnjih poslova objavilo je da je uhapšen bivši ministar za saobraćaj i

telekomunikacije Marija Rašeta Vukosavljević i više direktora Aerodroma Beograd osumnjičenih
da su zloupotrebom položaja oštetili preduzeće za 220 miliona dinara i prisvojili 60 miliona dinara.

MUP navodi da je UBPOK lišio slobode i uz krivičnu prijavu priveo istražnom sudiji Okružnog
suda u Beogradu i bivšeg generalnog direktora Aerodroma “Beograd” Branislava Vitasovića,
zamenika generalnog direktora Aerodroma Duška Grilihesa, bivšeg pomoćnika gen. direktora
Aerodroma Slađana Ikovića i bivšeg koordinatora razvoja Aerodroma Aleksandra Đordevića”.
Uhapšeni su i bivši direktor Gradevinske direkcije Srbije Zoran Popović, vlasnik i direktor
preduzeća “Eurosalon” Branislav Stojaković, direktor preduzeća “Termoenergo inženjering”, Jovan
Đenadić direktor preduzeća “Kolubara invest-gradnja” iz Beograda Dejan Mišović, zamenik
direktora “Kolubara invest-gradnja” Lazar Bunčić i direktor preduzeća “Abies sistem” Predrag
Vuković. Čitavu akciju pokrenulo je sadašnje rukovodstvo aerodroma, generalni direktor
“Aerodroma Beograd” Nebojša Nedeljković, koji se i sam ispostavio kao jedan od privilegovanih
apartčika-lopova, pod zaštitom Mlađana Dinkića: “Prilikom mog stupanja na dužnost u maju, uočio
sam, pregledajući dokumentaciju o investicijama koje su u toku, da su investicije za VIP salon
isuviše velike. Sproveo sam internu istragu i posle dolaska do odredenih saznanja uputio sam
dopis MUP-u, UBPOK-u, da ispita te navode”. Stojkovića istražni sudija optužuje da je ostvario
protivpravnu imovinsku korist jer je nameštaj za VIP salon prodao po desetostruko višim cenama.
Sličan model, prodaje nameštaja po znatno naduvanim cenama, primenjen je i pri opremanju BIA,
za vreme Radeta Bulatovića, samo što je, zbog blokade računa Evrosalona, isporučilac bila
Stojakovićeva firma Evrolak.
Sekretarica generalnog direktora i vlasnika “Eurosalona” Zorica Mušković kaže da je sa

Branislavom Stojakovićem provela “13 magarećih godina”. Poslednjih nekoliko godina zauzima
“prvu fotelju u senci”. Za šefovu nervozu Zorica ima rešenje - secka voće i pravi čamčiće od
kajsija i jabuka, a u fioke smešta zalihe slatkiša. Ona “šefuje” nad dva kancelarijska i dva mobilna
telefona. Mnogi u firmi bi do direktora - prolaze samo oni koje ona propusti.
DUŠAN STUPAR, generalni direktor UNIVERZAL HOLDINGS

Dr. Dušan Stupar je rođen 1947. godine u Krajišniku, u banatskoj opštini Sečanj. Nakon osnovne
škole u Jaši Tomiću i gimnazije u Zrenjaninu, upisao je Filozofski fakultet u Beogradu, na kom je
diplomirao 1973. godine. Magistrirao je i doktorirao na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Od
1973. do 1988. godine radio je u Republičkom MUP-u, a od 1988. do 1990. u Sekretarijatu za
narodnu odbranu Republike Srbije. Od 1990. godine zaposlen je u preduzeću “Univerzal” iz
Beograda. Sedam godina je bio direktor “Univerzalovog” predstavništva u Moskvi, a od 1997.
godine je generalni direktor “Univerzal Holding” A.D. Beograd. Oženjen je i ima dvoje dece.
Borislav i Marko Milošević, brat i sin Slobodana Miloševića, novcem koji su devedesetih izneli iz
zemlje kupuju preduzeća u Srbiji. Njih dvojica preko Dušana Stupara, direktora firme “Univerzal
holding”, već kontrolišu ovo jako preduzeće za unutrašnju i spoljnu trgovinu, a planiraju da kupe
pančevačku Azotaru, kao i neka putarska preduzeća u Vojvodini. Borislav Milošević i Stupar znaju
se još iz vremena dok je Stupar bio šef beogradskog centra Državne bezbednosti. Posle famozne
Osme sednice Saveza komunista Srbije, kada je Slobodan Milošević sa čela srpskih komunista
svrgnuo Ivana Stambolića, smenjen je i Stupar, jer je bio blizak poraženom taboru. Međutim, on
nije bio dugo u nemilosti jer je preko tadašnjeg šefa beogradske policije Nikole Ćurčića, koji mu je
bio komšija na Banjici, uspeo da izgladi nesporazum sa Miloševićima i izbori se za funkciju u
“Univerzalu”, gde je od 1990. godine. Radomir Marković i Dušan Stupar, nekadašnji šef kabineta
bivšeg ministra policije Viobrana Stanojevića vodili su Marka u lov, voleli se i pazili. Rade je bio
veoma blizak Miri Milošević, bliži nego njenom mužu. Od tada traje intenzivan kontakt Dušana
Stupara i Bore Miloševića koji je od 1992. od 1997. bio direktor predstavništva “Univerzala” u
Moskvi. Tamo je produbljen njihov poslovni odnos, a rezultat je udeo Bore Miloševića u vlasništvu
“Univerzal holdinga”. Iako starijeg Miloševića nema na spisku akcionara, indikativno je da je
Stupar fizičko lice sa najvećim brojem akcija u “Univerzal holdingu”. Više od njega imaju samo
“Bankom” i “Bioprotein”.
“Univerzal holding” ima većinsko učešće u kapitalu nekoliko preduzeća po Srbiji: ugostiteljskog
preduzeća “Kaštel” u Ečkoj, preduzeća za proizvodnju džakova “Unisak” i mašinske industrije
“Panonija” iz Inđije, fabrike tekstila “Žako” iz Žagubice, kao i trgovinskog preduzeća “Tamiš” iz
Sečnja. Miloševići su pustili “pipke” i na neka putarska preduzeća u Vojvodini, a slučajno ili ne,

četiri vlasnika akcija “Univerzal holdinga” imaju udeo u vlasništvu “Vojvodinaputa” iz Pančeva.
Tako su “MV investments”, “Citadel sekjuritis”, “Delta broker” i fizičko lice Dušan Petrović među
deset najkrupnijih akcionara i u “Univerzal holdingu” i u “Vojvodinaputu” iz Pančeva. “Univerzal
holding” je zagrizao i za Azotaru Pančevo.
RADE SVILAR, direktor APATINSKA PIVARA

Osnovnu i srednju poljoprivrednu školu završio je u Somboru, gde i danas živi. Oženjen je
Vericom, lekarom dermatovenerologom, načelnikom Kožnog odeljenja u somborskoj bolnici, ima
dva sina. Svilari su primetni na pozorišnim i bioskopskim predstavama. Zaljubljenik je u fudbal, i
kraće vreme bio je u fudbalskim telima. Kad mu vreme dozvoli na utakmicama je apatinske
Mladosti, a u Somboru prati utakmice Radničkog.
Interbru je kupio Apatinsku pivaru. Heineken je hteo da je kupi ali je u zadnji čas Inbrew dao
ponudu koju direktor Svilar i akcionari nisu mogli da odbiju (preko 120 miliona evra bolju).
06.10.2008. Novi generalni direktor Apatinske pivare je Ilija Šetku. Šetku prvi generalni direktor iz
Srbije na čelu Apatinske pivare posle Radeta Svilara.
7.12.2000. godine Prvobitna izborna procedura za 32. predsednika FSJ bila je predviđena po
ubrzanom toku. A onda je sve krenulo korakom kornjače. Izbor za predsednika “kuće fudbala” na
Terazijama 35 nije zbog prestižne funkcije, već zbog kase. “Dobro je poznato da je naš fudbal u
ovom trenutku najprofitabilnija roba u svetu koji nas odskoro i zvanično priznaje”. Na jugu se nisu
opredelili, na severu je “mrtva trka” dva vojvođanska biznismena, jednog - privatnog, Tomislava
Karadžića i drugog - državnog, Radeta Svilara, direktora “Apatinske pivare”. Karadžiću protivnici
zameraju da je kao sadašnji potpredsednik FSJ direktno vezan za odlazećeg Miljana Miljanića, pa
stoga nema šta da traži u izbornoj trci. Dalje, da nema uporište ni kod svog kluba “Spartaka”, čiji
je bio “večiti” predsednik, da obećanjima obmanjuje fudbalsku javnost Vojvodine. Protivnici Svilara
ističu da je iz tame “izronio” u fudbalski svet, da ne razlikuje loptu kao geometrijsko telo, od tela
romboidnog oblika, nazivaju ga “Jelenče”, po zaštitnom znaku poznatog apatinskog piva...
U centralnoj Srbiji (Beograd) gde je najviše klubova prvoligaša ćute, izuzev “Udruženja za zaštitu i
prosperitet jugoslovenskog fudbala” koje na sve načine želi da postane fudbalska vlast. Uticajni
“Crvena zvezda” i “Partizan” u prvom planu imaju osvajanje nacionalnog šampionata, pa tek onda
na red dolazi izbor prvog čoveka FSJ. Svojevremeno, bez njegovog ličnog pristanka, jednoglasje
fudbalskog sveta predlagalo je za predsednika FSJ Dragana Džajića, sadašnjeg predsednika
najtrofejnijeg jugoslovenskog kluba “Crvena zvezda”. Džajić je ovakav predlog odbacio bez dužeg
komentara. Iz “Partizana” se nisu oglašavali, ali je u klubu iz Humske 1 postojala želja za čelnim
čovekom u FSJ iz njegovih redova. U jednom trenutku mislilo se da je to Ivan Ćurković,
predsednik Upravnog odbora kluba, ali se (ne)očekivano, mišljenje okrenulo u suprotnom smeru.
U ovoj izbornoj kampanji vanstranačka organizacija “Otpor” neće imati ni promil uticaja na
jugoslovenski fudbal. “Otporaši” su posle neuspeha fudbalske reprezentacije Jugoslavije na
šampionatu Evrope u Belgiji i Holandiji poručili Miljanu Miljaniću da se mane “ćoravih poslova”.
Učinio je to i Komitet za sport i omladinu JUL-a. Da ne bi došlo do “neprirodne simbioze”, utihnuli
su zahtevi za odlazak Miljana Miljanića. Možda je zato izbor predsednika FSJ u magli...
26. septembar 2003. Sastanak najviših predstavnika Vlade Srbije, predvođenih premijerom
Zoranom Živkovićem i potpredsednikom Vlade Čedomirom Jovanovićem, sa najvećim domaćim
privrednicima predstavlja pokušaj da se od privrednika izvuku investicije. Sastanak je i neka vrsta
amnestije za one koji su na sumnjiv način došli do novca. Sastanku sa privrednicima prisustvovali
su ministar za privredu i privatizaciju Aleksandar Vlahović, ministar trgovine Slobodan
Milosavljević i direktor Uprave carina Aleksandar Krstić. Delegaciju privrednika činili su Bogoljub
Karić (BK), Rade Svilar (“Apatinska pivara”), Miroslav Mišković (Delta), Radenko Marjanović
(“Knjaz Miloš”), Mića Mićić (“Jedinstvo” Užice), Ljubiša Jovanović (AIK banka), Gojko Muhadinović
(“Topola”), Nikola Pavičić (“Sintelon”), Slobodan Radulović (“C market”), Dragomir Tomić
(“Simpo”), Ljubomir Mihajlović (Komercijalna banka), Milorad Savićević (“Geneks”), Miodrag
Kostić (“MK komerc”), Slobodan Dragićević (DIN), Dmitar Šegrt (“Toza Marković”), Ljubiša Mitić
(“Tigar”), Dragan Kostić (“Slobodna zona” Pirot) i Dragomir Đuričić (“Hemofarm”).

NEBOJŠA ŠAPONJIĆ, direktor NELT
NEBOJŠA ŠARANOVIĆ, direktor KAPPA STAR LIMITED

Najzainteresovaniji za kupovinu fabrike novinske hartije je Nebojša Šaranović, vlasnik kiparske
firme „Kapa star“, preko koje kontroliše mnoge svoje poslove u Srbiji i inostranstvu, uključujući
„Jafu“ iz Crvenke. Šaranoviću bi „Matroz“ odgovarao kao dodatak njegovoj „papirnoj imperiji“, u
kojoj značajno mesto zauzima fabrika „Avala ada“, koja se bavi proizvodnjom toalet papira,
salveta, maramica i sličnih artikala. Koliko je Šaranović duboko ušao u posao sa hartijom
pokazuje podatak po kojem godišnji obrt njegovih firmi iznosi 200 miliona evra. Ovaj biznismen je
kupio i „Geomašinu“, plativši oko 350 miliona dinara, odnosno 10 puta više od početne aukcijske
cene, kako bi raspolagao prostorom fabrike od 35.000 kvadratnih metara na kome je zamislio
izgradnju centra papirne industrije. Šaranović je ranije radio kod Miškovića, a i firma „Kapa star“
bila je u vlasništvu prvog čoveka „Delte“.
Na suđenju Nemanji Kolesaru, bivšem šefu kabineta premijera Zorana Đinđića optuženom pred
Četvrtim opštinskim sudom za utaju poreza tešku šest miliona dinara i falsifikovanje ugovora o
zajmu sa Zoranom Janjuševićem, svedočili su Nebojša Šaranović i Ivana Veselinović. Šaranović
je izjavio da je Ivana Veselinović, inače njegova drugarica, tražila od njega da Nemanji i njegovoj
supruzi Jeleni pozajmi 95.000 evra. “Dao sam joj novac bez problema. Novac sam uzeo od
Miroslava Miškovića. Posle dve-tri nedelje, Ivana mi je vratila dug”, rekao je Šaranović. Ivana
Veselinović ispričala je da je Kolesar zamolio da da mu pozajmi oko 200.000 evra za gradnju
kuće. “U sefu sam imala oko 105.000 evra, a za ostatak sam pitala Šaranovića. Nemanja je sve
vratio u dogovoreno vreme”.
NENAD ŠARENAC, direktor UNIGROUP, generalni direktor HEINEKEN IMPORT doo

Nenad Šarenac, generalni direktor kompanije Heineken Import doo, započeo je saradnju sa
Heinekenom 1990. godine, kao uvoznik i distributer za Srbiju i Crnu Goru. Poslovno iskustvo
pomoglo mu je u stvaranju preduzeća Kane Export-Import, koje je kasnije prešlo u vlasništvo
Heineken N.V. od kada posluje kao Heineken Import doo Nenad Šarenac 17 godina radi na
očuvanju pozicija jednog od najvećih svetskih brendova na tržištu Srbije.
Udruženje manjinskih akcionara registrovano je sa namerom da se zaštite interesi preko 2000

akcionara, gde je preko 700 fizičkih lica postalo akcionar „Novog doma“ a.d. još 1998.god.
predhodnom kupovinom deonica. Tu odmah moramo napomenuti da sva prava koja po zakonu
pripadaju svakom akcionaru nisu poštovana poslednjih devet godina, već je preduzećem
rukovodjeno „Skupštinom akcionara“ koju je odabralo rukovodstvo, dok o bitnim dogadjanjima u
akcionarskom društvu akcionari nisu niti obaveštavani, niti pozivani da u odlučivanju učestvuju. I
pored činjenice da je sa zakašnjenjem od osam godina upućeno obaveštenje svakom akcionaru o
tome koliko akcija poseduje, ova praksa se nastavila i 16.01.2007.god. kada je održana
„Skupština akcionara“ na koju akcionari nisu pozvani, ali su zato bez ikakvog pravnog osnova njoj
prisustvovali novi većinski vlasnici, koji su Ugovor o prodaji društvenog kapitala preduzeća
potpisali sa Agencijom za privatizaciju tri nedelje pre toga (21.12.2006.god.). Tu se, na očigled
suvlasnika i radnika „Novog doma“ a.d., nastavlja režirana predstava koju je Agencija za
privatizaciju odobrila proglašenjem „najpovoljnijeg ponuđača“ za društveni kapital kompanije Novi
dom - konzorcijuma pravnih lica iz Beograda:
- „Nelt Co” doo – direktor Nebojša Šaponjić, vlasnik Neregelia trading limited Kipar
- „EKI Investment” doo – direktor Andreja Popov, vlasnici Aleksandar Vlahović i Danko Đunić
- „Ataše” doo – vlasnici “Unigroup” doo Beograd (Nenad Šarenac) i Logfor Inc Panama
Režisera i scenskih radnika za izigravanje zakona očigledno ima više. Kulise kupcima, uspešnim
preduzećima“ i bivšim važnim službenicima Ministarstva privrede i Agencije za privatizaciju, treba
da pokažu da je u privatizaciji preduzeća u Srbiji sve moguće, pa i na silu, koja nekima treba da
obezbedi veliku imovinsku korist na štetu onih koji ne učestvuju u ovako režiranoj predstavi:
- prvi čin, zvan pokušaj otimačine vrlo vrednog objekta od preko 2.000m2, u Beogradu, preko
puta crkve Svetog Marka, odigran je još u septembru 2005.god., aukcijskom prodajom (Agencije
za privatizaciju) preduzeća „Tehnopromet“ a.d. Beograd, čijom imovinom je tokom prodaje

prikazana i ova vredna imovina Kompanije „Novi dom“ a.d., koju poseduje još od 1966.god. Ovo
preduzeće kupio je „Univerzal holding“ ad. .
- drugi čin predstave, zvani Tender za prodaju kapitala, koji je počeo eliminacijom (ili dogovorom o
izlasku) „moćnih“ firmi, čija se većina vlasnika druži sa „konkurencijom“ u elitnom beogradskom
poslovnom klubu, nastavlja se učešćem Kompanije „Simpo“ a.d. u konzorcijumu, a završava
njenim izlaskom 15.12.2006.god. (a obaveštenjem Agenciji 3 dana pre potpisivanja Ugovora), a
da se ne zna da li je o tome obaveštena tenderska komisija koja je odabrala „najboljeg“
ponudjača (u kom je trenutku bio „Simpo“), a koja je imala poslednji sastanak 02.11.2006.god.
Nedokučivo je produženje roka za ponude na tender: prvo, objavljeno, sa 15.07. na 01.09.2006, i
drugo, neobjavljeno, sa 01.09. na 29.09.2006. godine (Ugovor o konzorcijumu overen
28.09.2006.godine). .
- treći čin predstave zvane „Privatizacija“ počinje potpisom Ugovora, a nastavlja se periodom od
četiri meseca u kom Kompanijom „Novi dom“ a.d. više ne upravlja ni generalni direktor, već se
izvršavaju nalozi novih većinskih vlasnika, koji to pravo na upravljanje još nisu ostvarili, već tek
treba da ga ostvare danom ispunjenosti uslova iz Ugovora, a za šta je krajnji uslov održavanje
Skupštine akcionara zakazane za 26.04.2007. godine.
Generalni direktor „Novog doma“ umesto da obavlja svoje dužnosti, izvršava naloge maminog
sina, kojeg je mama (potpisnik Ugovora) postavila da upravlja preduzećem dok „moćni“ kupci ne
dođu u poziciju da to mogu i po zakonu. Pojavljuju se ti isti kupci i vrše „pregovore“ (pritiske) sa
radnicima „Novog doma“ da pređu u firmu (kojoj ti isti „kupci“ izdaju objekte „Novog doma“) ili da
odu uz otpremninu od 150 evra, iako su po socijalnom programu, koji su isti „kupci“ potpisali,
dužni da isplate otpremninu od 250 evra, ali tek po danu ispunjenosti uslova. „Transparentnost“ i
„akcije za imetak“ koje je početkom privatizacije u Srbiji obeležio isti Aleksandar Vlahović, onda
kao Ministar za privredu i privatizaciju, a sada kao poslanik Parlamenta i suvlasnik preduzeća „Eki
investment“ koje je učesnik u konzorcijumu kupaca „Novog doma“, a sve zajedno sa direktorom
tog preduzeća Popov Andrejom, bivšim direktorom centra za aukcije Agencije za privatizaciju,
stvarno se može pohvaliti „transparentošću“ (providnost), jer akcionari i radnici „Novog doma“
morali su da prekopaju razne papire kako bi shvatili šta im se sprema. Kome akcionari i zaposleni
„Novog doma“ da se obrate za zaštitu svojih prava, jer u ovakvoj konstalaciji „moćnih“ kupaca,
bivših službenika Ministarstva privrede i Agencije za privatizaciju? Što se vakuum od četiri
meseca ne bi koristio da „kupci“ bez ikakvih ovlašćenja sprovode šta im se ćefne, kad ni
Skupština Srbije ni Vlada ne mogu da se konstituišu, a sve iz „viših“ interesa, dok su ovde jasni
lični interesi da se, ionako jeftino plaćeno preduzeće (17,15mil evra za 70%) sa preko 36.000 m2
poslovnog prostora (od toga 30.000 m2 u Beogradu), oslobodi radnika bez da to košta.
DRAGAN TOMIĆ, predsednik KOMPANIJA SIMPO ad

Dragan Tomić je rođen u Žbevcu 1937. godine. Osnovnu školu je završio u Bujanovcu, a srednju
ekonomsku u Vranju. Diplomirao je na Ekonomskom fakultetu u Skoplju za dve godine i osam
meseci. U svojoj 29-toj godini, 1967, sa mesta direktora plana i analize prelazi na mesto
generalnog direktora Fabrike nameštaja “Sima Pogačarević”. Vodeći kompaniju četiri decenije,
Dragan Tomić uspeva da Fabrika nekad sa 400 zaposlenih preraste u poslovni sistem čija je
vrednost u 2002. godini procenjena na 80 miliona evra, u kome je zaposleno preko 6.500 ljudi.
Tomić je odlučio da se baci u proizvodnju nameštaja od bamubusa. S Borkom Vučić predstavnici

“Simpa” otputovali su, početkom aprila 1990, u Nikoziju. Ubedili su Džordžisa da mu je bolje da
premesti kompaniju u Srbiju, “jer su tamo manji porezi”. Napravljen je ugovor između “La
mesona””Simpa” i kopmanije “UBB”- Cyprus investment and finance, koju je zastupala gospođa
Vučić lično i koje je, prema slovu ugovora, trebalo da obezbedi 130.000 dolara za izgradnju novog
preduzeća u Srbiji. “Simpo” se obavezao da će da napravi fabriku i uposli lokalne radnike, a “La
meson” je dao stručnjake i odao tajnu proizvodnje. Pri tom, “Simpo” se proglasio ekskluzivnim
kupcem nameštaja koji je mogao da prodaje po cenama po kojima je hteo... Na preduzeće u
Nikoziji stavljen je katanac. Deset godina fabrika, koja je smeštena u Bujanovcu, u nerezvijenom
delu Srbije, pravila je stvari od bambusa. “Simpo” ih je prodavao, a Džordžis na Kipru čekao svoj
deo kolača, 20 procenata, predviđenih ugovorom. Kad je, posle nekoliko godina, video da se
srpski partner pravi lud i ne uplaćuje ni dolara na njegov račun, upozorio je predstavnike “Simpa”
da ga kiparske vlasti gone zbog neprijavljene dobiti i neplaćenih dažbina. Iz “Simpa”su mu rekli da

mu je uplaćeno dovoljno novca na račun. Uplatili su mu samo 90.000 dolara, a trebalo je, bez
prethodne provere knjiga, deset odsto od prodtae robe, što je nekih šet miliona dolara. Vlasnik
“La mesona” opet je, kako kaže njegov radnik, kulturno zatražio svoj deo profita. Opet su ga
nadležni iz “Simpa” obavestili da su mu upravo uplatili novac. I slagali ga, naravno. Džordžis je
ovlastio advokate da tuže Dragana Tomića i “Simpo” sudu u Beogradu.
Nedaleko od autobuske stanice nalazi se fabrika čokolade “Simka”, familije Tomić. Prvo je u
Beogradu 1997. godine osnovana Industrija hrane “Dunja”. Dva meseca ranije osnovana je
“Simka”. Dragana Tomić, snaja Dragana Tomića, direktora kompanije “Simpo”, udata je za
njegovog sina Gorana. Dragana u Švajcarskoj osniva, avgusta 1997, i firmu “Food industries”.
Kao ovlašćeno lice, kapitalom od 100.000 švajcarskih franaka raspolaže izvesna Džejn
Saksonska. Švajcarska firma u Švajcarskoj nema poslovne prostorije. Tek 2003. otvorena je u
Parizu kancelarija “Food industries”, gde se povremeno pojavljuje i Dragana Tomić. Većinski
vlasnik “Simke” sa 200 radnika je “Food inustries”, dok je manjinski vlasnik “Simpo”. Preko svojih
glasnogovornika Dragan Tomić je pustio priču o “ulasku stranog kapitala u kompaniju”, bilo je reči
i o “novim oblicima povezivanja sa svetom”. Umesto da negira, direktor sektora informisanja u
kompaniji “Simpo” potvrdio je da je “Simpo” manjinski vlasnik beogradske “Dunje”. Direktorka
“Dunje” je Branka Stanković, rođaka Dragane Tomić. Branka je uvek nedostupna. Rođaka
Dragane Tomić, snaje Dragana Tomića, Branka Stanković, bila je raspoložena za razgovor samo
jednom, 2005. Tada je izjavila: - Zar je važno ko je vlasnik “Simke”? Bolje je da pišete o našoj
čokoladi koja je najbolja u zemlji. To je brend proizveden po švajcarskoj recepturi, sa najlepšom
ambalažom. Ali, ako vas interesuje ko je vlasnik - vlasnik je “Food industries” iz Švajcarske.”
Simptomatično je da je i 1997, kada je fabrika čokolade osnovana, to bilo u dubokoj ilegali. Ali je
Vladimiru Arsiću, tada potpredsedniku kompanije, izletelo: “Završena je prva faza fabrike čokolade
i uposleno je 60 novih radnika”. Sin Dragana Tomića, Goran, nadgledao je proizvodnju.
IVANA VESELINOVIĆ, LUKA BEOGRAD a.d.

Stariji potpredsednik Delta Holdinga i generalni direktor Delta M grupe radi od osnivanja
preduzeća s Miroslavom Miškovićem.
Na suđenju Nemanji Kolesaru, bivšem šefu kabineta premijera Zorana Đinđića optuženom za
utaju poreza od šest miliona dinara i falsifikovanje ugovora o zajmu sa Zoranom Janjuševićem,
svedočili su Nebojša Šaranović i Ivana Veselinović, koji su optuženom pozajmili novac. Šaranović
je izjavio da je Ivana Veselinović, inače njegova drugarica, tražila od njega da Nemanji i njegovoj
supruzi Jeleni pozajmi 95.000 evra. Ivana Veselinović ispričala je da je Kolesar zamolio da da mu
učini i pozajmi oko 200.000 evra i da mu novac treba za gradnju kuće. “U sefu sam imala oko
105.000 evra, a za ostatak sam pitala Šaranovića. Nemanja je sve vratio u dogovoreno vreme”,
rekla je ona. šaranović je rekao: “Dao sam joj novac bez problema. Novac sam uzeo od Miroslava
Miškovića. Posle dve-tri nedelje, Ivana mi je vratila dug”.
Goruće pitanje regionalnog povezivanja je spajanje balkanskih trgovinskih lanaca. Predstavnice

Delte i Agrokora, obrazlažući spajanje, „propustili“ su da se osvrnu na efekte koje će takav potez
imati na potrošače, ističući samo koristi koje će od spajanja imati srpski i hrvatski proizvođači. „I
Delta i Agrokor brane domaće proizvođače. Obe firme stvaraju jake nacionalne privredne
subjekte“, rekla je Veselinović i dodala da će naročitu korist imati proizvodne kompanije sa kojima
Delta ima poslovnu saradnju. Ljerka Puljić je istakla da dve kompanije već podržavaju svoje
partnere, hrvatske i srpske proizvođače, u nastupu na tržištima obe zemlje.
Prema istraživanju Saveta za borbu protiv korupcije, 2008. godine, krajnji vlasnici Luke Beograd
su biznismen Milan Beko, potpredsednik „Delta holdinga“ Ivana Veselinović, i deca Miroslava
Miškovića, Ivana Mišković-Karić i Marko Mišković. To je prvi zvaničan podatak o vlasništvu nad
Lukom, koji je dostupan javnosti. Do sada se spekulisalo da to preduzeće pripada Beku i porodici
Mišković. Kupovina Luke obavljena je preko preduzeća „Vorldfin“, čiji su vlasnici, pola-pola,
Bekovo preduzeće „Fortavida holding“ i „Feder partisipejšn“ koje se, sa jednakim delovima, vodi
na Miškovićeve sina i ćerku, i blisku saradnicu, Ivanu Veselinović. Na konferenciji Saveta ovim
povodom, predsednica Saveta Verica Barać rekla je da je kupovina Luke Beograd primer velike

korupcije koja je obavljena preko fantomskih firmi iza kojih stoji krupni kapital koji je devedesetih
godina iznet iz Srbije, i da je u prodaji Luke Beograd država oštećena za najmanje 21 milion evra.
Dok je Savićević bio na čelu Geneksa, Slobodan Milošević je tražio velike pare za finansiranja
SPS. Miki Savićević je odbio da ih plati, odgovorivši da može da izdvoji pristojnu svotu, a ostalo
mu treba da isplati svoje zaposlene. Miloševiću se to nije dopalo pa je naložio da se ovaj smeni,
što je i učinjeno. Na mesto Savićevića došao je Andreja Dozet. Za njega kažu da nije doneo ni
jedan posao firmi, već je prepolovio preduzeće. Sve spoljno-trgovinske poslove tada najmoćnije
srpske firme, preuzela je novoosnovana Delta kompanija, koja se uselila u zgradu Geneksa. Delta
je počela ni iz čega, pljačkajući imovinu Geneksa.
Direktor Narodne radinosti otkazao je ugovore sa Poslovnim prostorom da bi u lokale uselio Deltu.
Kako Poslovni prostor po zakonu ne može izdati objekte zakupcu koji nije obezbedio radna
mesta, Delta je preuzela više od 50 zaposlenih Narodne radinosti, koji su radili u tim lokalima.
Posle šest meseci podeljeni su im otkazi. Na taj način Delta je otela oko 1.300 kvadratnih metara
poslovnog prostora na najatraktivnijim lokacijama u Beogradu. Generalni direktor Delta M Ivana
Veselinović dala je povodom krivične prijave izjavu policiji 27. jula 2001. godine, ali se na tome
završilo. Mišković je ostao nedodirljiv.
Nakon atentata na premijera Ðindića, gospodin Mišković kreće u surovu pljačku. Njegovi partneri
su Aleksandar Vlahović, Danko Ðunić, Milan Beko, Mirko Cvetković, Dušan Mihajlović... Osnovno
opredeljenje Miškovića nije ulaganje u proizvodnju i u otvaranje fabrika. On je preko svojih
inostranih firmi otvorio banku i kompaniju za osiguranje, i počeo da kupuje trgovinske firme,
stvarajući trgovinsku mrežu, radi monopola. Ko mu se u poslu ispreči, on ga skloni ili uhapsi.
Vlasnik građevinske firme “Gemaks” Ðorđo Antelj, proveo je šest meseci u zatvoru, jer je Mišković
nameračio da bez građevinske mehanizacije, dobije izgradnju Univerzitetskog naselja. Ono se
gradi parama iz budžeta, i posao je dobio Mišković. Izgradiće ga tako što će angažovati druge
neimare, za male pare. Sve što učini gospodin Mišković, zasnovano je na otimanju. Premijer
Koštunica, upitan od predstavnika međunarodne zajednice kako vlada toleriše nasilnika, kakav je
Mišković, odgovorio je da on kupuje srpske firme, i sprečava strance da postanu monopolisti!
ALEKSANDAR VLAHOVIĆ, partner EKI Investment

26.06.2007. ”Zahvaljujući poslanicima Srpske radikalne stranke u Narodnoj skupštini Republike
Srbije, razobličava se uloga Aleksandra Vlahovića. Socijaldemokratija svesrdno podržava sva
nastojanja da se do kraja sagleda poslovanje tog čoveka koji je danas verovatno jedan od
najbogatijih ljudi u Srbiji, a posebno njegova uloga u kreiranju i sprovođenju pljačkaške
privatizacije u Srbiji. SD je uverena da su činjenice koje o tome iznose poslanici SRS u Narodnoj
skupštini dovoljne da zainteresuju nadležne pravosudne i druge organe. Građanima Srbije dosta
je lekcija Aleksandra Vlahovića, Mirka Cvetkovića i drugih iz ekipe koja je harala i hara Srbijom”.
Vrh Odbojkaškog saveza Srbije krajem 2006. činili su: predsednik Aleksandar Vlahović,
potpredsednik Ivan Đurović, potpredsednik Goran Pitić, potpredsednik Slobodan Milošević...
17. mart 2007. Božidar Đelić, kandidat za premijera Demokratske stranke i Aleksandar Vlahović,
član Političkog saveta DS, žestoko su se posvađali na sastanku partijskog vrha, na kome se
raspravljalo o podeli resora u novoj vladi, saznaje agencija SINA. Glavni razlog, navodno, jeste
Vlahovićeva želja da dobije Ministarstvo energetike, čemu se Đelić protivi jer se boji da njegov
stranački kolega zajedno s Mlađanom Dinkićem želi da se okoristi od prodaje Naftne industrije
Srbije i Elektroprivrede Srbije. “Energetsku” vezu Aleksandra Vlahovića i Mlađana Dinkića SINA je
otkrila pre desetak dana, kad je objavila informaciju da je lider G17 plus u režiji konsultantske
kuće “EKI investment” iz Beograda lobirao da kupac EPS, čija se privatizacija očekuje, bude
nemačka elektroenergetska korporacija RWE.
Demokratska stranka Srbije kritike prethodne vlade usmerila je najviše na korupciju u privatizaciji,
koju je vodio ministar Aleksandar Vlahović, bivši radnik konsultantske firme “Diloit & Tuš”, koja je
imala ključnu ulogu u ovom procesu. Predrag Bubalo ništa nije promenio u pristupu privatizaciji.

“Diloit” i “Ekonomski institut” i dalje su vrata do vrata sa Ministarstvom privrede. Aleksandar

Vlahović i bivši ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom Goran Pitić bili su Đunićevi
učenici, a tom timu se priključio i Bubalo.
05.02.2007. Aleksandar Vlahović je predsednik SD Crvena zvezda a Andrija Mladenović, član

uprave Košarkaškog kluba Partizan. JSD Partizan Danko Đunić, SD Crvena zvezda Aleksandar
Vlahović - zajedno su privatizacijama preko Eki Investment gde su suvlasnici.
Mandatar Zoran Đinđić suočio se 2000. sa šesnaestočlanom pobedničkom koalicijom DOS, pa je

njegov kabinet imao čak šest potpredsednika. U tu vladu, nekim čudom, ušle su i tada
nestranačke ličnosti kao Božidar Đelić, Goran Pitić, Tomica Milosavljević i Aleksandar Vlahović.
Glavnu krivicu za višegodišnji težak položaj hiljada radnika snose Božidar Đelić i Aleksandar
Vlahović nekadašnji nestranački ministri, a posle atentata na Zorana Đinđića visoki funkcioneri
Demokratske stranke, i Mlađan Dinkić. Oni su predvodili grupu koja se 2001.godine bavila
restrukturiranjem. To skreće pažnju na spor koji tinja još od prerastanja G17 plus u političku
stranku. Bilo je pritiska da eksperti u vladi ne treba da budu članovi partija. Međutim, ministar za
privatizaciju Aleksandar Vlahović prešao je u Demokratsku stranku i postao član Glavnog odbora.
Aleksandar Vlahović i Dragan Veselinov, bivši ministar poljoprivrede, bili su „kućni partneri“
industrije mesnih prerađevina „Agroživ“ i dobijali su mesne proizvode kao poklon. Dokument
„Kućni adresar poslovnih partnera“, sadrži ime Aleksandra Vlahovića, na mestu broj 134, a pored
njegovog imena u zagradi je upisano „kod m. Kovilj.“, što ukazuje na njegovu majku Koviljku.
Navedena je adresa Kosmajski trg 6, drugi sprat, a u zagradi je dodato da se ispod nalazi
Agrobanka, radi lakšeg snalaženja dostavljača. Ova adresa je u Sopotu. Dva broja ispred
Vlahovića, pod rednim brojem 132, nalazi se ime Dragana Veselinova. Adresa je Ignjata
Barajevca broj 2, Pančevo. Svi sa spiska dobijali su na kućne adrese pakete proizvoda
„Agroživa“. To su pileći bataci, kobasice, salame, mesni proizvodi... Paketi su tako veliki da ih
jedna prosečna porodica ne može pojesti za mesec dana. Neki od partnera dobijali su, pored
paketa, i koverte sa „čestitkama“.
Koga zastupa poslanik Vlahović? Uprava za sprečavanje pranja novca trebalo bi da objavi
mišljenje OEBS-a o načinima nesprečavanja pranja novca od 2000. do danas. Postavljeno je
pitanje zašto Agencija za privatizaciju u Zakonu o sprečavanju pranja novca iz 2005. nije
obavezana da daje ove informacije, a to je bila po zakonu iz 2001. U istom materijalu OEBS pita i
zašto na spisku osoba koje ne mogu da učestvuju u privatizaciji nema i onih koji su na bilo kakav
način povezani s vlašću. OEBS konstatuje i da je samo jedna tenderska prodaja, od dotadašnjih
deset, bila stvarno transparentna, kao i da Zakon labavo određuju ko može biti učesnik u
postupku, jer je to idealan način pranja novca.
Okružno javno tužilaštvo u Beogradu došlo je do podataka da su u nezakonitom stečajnom

postupku i privatizaciji smederevskog sartida, učestvovali Aleksandar Vlahović, bivši ministar za
privredu i privatizaciju, i Nemanja Kolesar, nekadašnji šef kabineta predsednika vlade. Pored njih,
na spisku okrivljenih su i Goran Kljajević, bivši predsednik Trgovinskog suda, Dušan Marčićević,
bivši sudija ovog suda, Živomir Novaković, bivši direktor „Sartida”... Vlahović, Kolesar, Novaković,
Kljajević, Marčićević, Branislav Ignjatović, stečajni upravnik „Sartida” i Dragan Šagovnović,
direktor Centra za konsalting Ekonomskog instituta u Beogradu, terete se da su se, od februara
2002. do septembra 2003. godine, u Beogradu i Smederevu, sastajali u zgradi vlade, Agenciji za
sanaciju, bankama i dogovarali kako će prodati „Sartid” „Ju-Es stilu”. Na pomenutim sastancima
dogovoreno je da to realizuju kroz stečajni postupak, koji je pružao mogućnost prodaje „Sartida” i
njegovih zavisnih preduzeća putem neposredne pogodbe bez uključenja drugih potencijalnih
kupaca. Aleksandar Vlahović je kao „republički ministar za privredu i privatizaciju koordinirao
radom ostalih osumnjičenih”. Preko Kolesara i Ignjatovića, Vlahović je, tvrdi se u dokumentu,
uticao na rad Trgovinskog suda u Beogradu. Koristeći svoj položaj Vlahović je na sednicama
vlade, na kojima je razmatrana privatizacija, agitovao za „Ju-Es stil” kao najboljeg kupca
„Sartidove” imovine. Vlahović je članovima vlade prećutkivao o drugim zainteresovanim
kupacima, pa je 23. januara 2003. godine, vlada prihvatila zaključak po kome je sklopljen

sporazum o saradnji vlade i „Ju-Es stil”. Informativna služba Socijaldemokratije (čiji je predsednik
Vuk Obradović pretrpeo naivnu “aferu” zbog koje je morao da napusti funkciju u vladi, nakon što
je komisija o poreklu kapitala, kojom je predsedavao počela da daje rezultate).
DRAGOLJUB VUKADINOVIĆ, generalni direktor METALAC ad
RATKO ZATEZALO, generalni direktor PETROBART Ltd

“Ruski biznismen našeg porekla”, Rođen 1950. godine.
U Perastu kuću ima Goran Bregović. Na Savini, atraktivnom delu Herceg Novog, koncentriše se
bogato društvo. Tu je vlasnik beogradske Delta kompanije Miroslav Mišković podigao kuću od oko
300 kvadrata. Nedavno je proširio plac, a počeo je da kupuje placeve i na Rosama, na poluostrvu
Luštica. Tu planira da na oko 20.000 kvadrata izgradi etno selo zatvorenog tipa za ekstra
bogataše. Mišković na Malim Rosama ima oko 1.500 kvadrata zemlje i kuću od šezdesetak
kvadrata. Gradonačelnik Moskve Jurij Luškov je vlasnik luksuzne vile i velikog ograđenog imanja
na Luštici. U njegovom komšiluku, na Rosama, kuće imaju mnoge poznate domaće ličnosti:
Dragan Nikolić, Milena Dravić, Seka Sabljić, Bojana Maljević... Uz obalu naselja Savina, kuću ima
Milan Beko, ministar u Vladi Slobodana Miloševića, a sada suvlasnik Knjaza Miloša i Večernjih
novosti. U njegovom komšiluku je vila Petra Matića, bivšeg zastupnika firme Reebok za Balkan.
On je u Miloševićevo vreme držao fri-šopove u Srbiji i bio desna ruka Marka Miloševića. U blizini
je Vuk Hamović, suvlasnik londonske firme EFT koja je, prema revizorskim izvještajima,
kontrolisala 80% regionalnog tržišta struje. Hamovićev kolega iz beogradskog Genexa,
kontroverzni biznismen Boris Peško koji živi na relaciji London - Beograd - Herceg Novi - Trebinje,
takođe ima vilu u blizini hotela Plaža. I nekadašnji genexovac Zoran Obradović, vlasnik firme
Petrol Bar s pumpama Avia, ima imanje u zaštićenoj zoni Savinske dubrave od oko 15.000
kvadrata. Pored vile i bazena posađeni su vinogradi i izgrađeni teniski tereni. Suvlasnik Petrol
Bara Ratko Zatezalo takođe ima kuću u Herceg Novom, na Toploj.
MIROSLAV ŽIVANOV, predsednik AGROŽIV

Od vlasnika farme, koji je prodavao po pančevačkim pijacama piliće na komad, Miroslav Živanov,
rođen 28. aprila 1951. uspeo je da od 1992. godine, kada je registrovao firmu „Agroživ“, stvori
imperiju vrednu nekoliko desetina miliona evra. SPS je vladao u Žitištu, ali je JUL poslao Živanova
da zavlada proizvodnjom živinskog mesa u ovom gradiću. Sa mesta predsednika opštine Predrag
Amižić preselio se u klanicu, i, sa Milanom Antićem, Živanovovim prijateljem i saradnikom koji je iz
Jagodine došao u Žitište, godinama organizovao i rukovodio pogonima u Žitištu. Karijeru
„regionalnog lidera u proizvodnji i preradi živinskog mesa“ Živanovu je prekinula policija uhapsivši
ga zbog zloupotreba u privatizaciji i pranja novca. Trojica direktora društvenih preduzeća terete se
da su kupovinom udela u „Agroživu“ stvarali dugove koje nisu mogli da isplate, a na osnovu kojih
je kompanija Miroslava Živanova prisvojala imovinu ovih firmi. Živanov i Prebiračević dogovarali
su se sa direktorima društvenih preduzeća da te kompanije kupe pet ili deset odsto akcija u nekoj
od firmi u sastavu ovog prehrambenog giganta. Direktori društvenih preduzeća potpisali bi
ugovore, čak i po nekoliko desetina miliona dinara. Kako društvena preduzeća nisu bila u
mogućnosti da isplate ugovorenu sumu, Agroživ ih je tužio. Sud bi doneo izvršnu odluku da to
preduzeće, zbog duga, pripadne Živanovu. Posle privatizacije društvenog preduzeća, sve što je
bilo u vlasništvu te firme prelazilo je u ruke Živanova. Činjenica je da su krivci ostajali na
funkcijama, uz sve, a da li im je nešto isplaćeno u kešu ili na račune - nije utvrđeno.
PRIDRUŽENI ČLANOVI
SRĐAN KAMENKOVIĆ, WOERWAG PHARMA GmbH&Co

Par dana nakon što je, na aukciji 10. septembra 2002. godine, Akcijski fond Republike Srbije
prodao 41,93% akcija zrenjaninske fabrike lekova “Jugoremedija” firmi “Jaka 80” iz Radoviša,
(Makedonija), prema svedočenju predsednika Udruženja malih akcionara Zdravka Deurića,
tadašnji direktor Srđan Kamenković, koji je bio aktivno uključen u pripreme za prodaju akcija
fabrike, savetovao je radnike da što hitnije skupe većinski paket akcija, kako bi se zaštitili od
onoga što dolazi. Radnici – akcionari “Jugoremedije” sećaju se da im je bivši direktor septembra

2002. godine svoju objasnio bez mnogo uvijanja: “Kupila nas je mafija!”. Petnaestak dana po
aukciji, Kamenković na poziv Jovice Stefanovića putuje za Skopje. Dok je on na putu, radnici
prikupljaju zastupničke izjave kako bi formirali većinski paket akcija, i biraju Zdravka Deurića za
svog zastupnika. Deurić dolazi kod direktora po njegovom povratku iz Skopja, da se dogovore o
daljim koracima. Kamenković mu, bez obrazloženja, saopštava da odlazi u penziju. 3. oktobra,
direktoru stiže faks iz Skopja sa predlogom da u novom Upravnom odboru “Jugoremedije”, kojeg
čini 7 članova, “Jaka” bude zastupljena sa 4, a ostali akcionari sa 3 predstavnika. Kamenković
pristaje bez konsultacija sa radnicima, i 4. oktobra predlaže tri člana UO ispred malih akcionara.
prof. dr ŽIVOTA MIHAJLOVIĆ, MEGATREND UNIVERZITET

Obrazovanje na Megatrendu je sve sem primenjenog... teorija apsolutno dominira... Nijedan čas
prakse niti bilo čega primenjenog u toku obrazovanja. Sreća ako neki profesor koristi neko od
savremenih sredstava za prezentaciju... I teorija je daleko od standarda na kvalitetnim
Univerzitetima. Da li je Megatrend “najpriznatiji domaći univerzitet u Evropi” mogu posebno suditi
oni koji su ga završili i pokušali da nađu posao.
Na prste jedne ruke možete prebrojati profesore čiji rad odgovara profesionalnim standardima...
Loši kadrovi znače lošije obrazovne mogućnosti i skromno znanje studenata. Ceni se pre svega
teorija i ne preterano po standardima koje nude razvijeni obrazovni sistemi. Koliko se ceni znanje
studenata mogu da svedočim iz ličnog primera... sa prosekom od 10,00 u II i 9,60 u III godini ni
prvi ni drugi put mi nije odobrena stipendija..., ali zato vidimo stipendiranje desetine “MIS Srbije”...
uključujući čak i školovanje u inostranstvu. Ključna marketing kampanja za upis novih studenata
bila je: 1) nova zgrada 2) najbolji studenti se finansiraju iz budžeta univerziteta. Da je druga
činjenica neistina dokazao sam ličnim primerom. Prva je takođe neistina – 2007. godine nije bilo
nove zgrade Megatrenda. Megatrend broji 14.000 studenata, a kakvo je znanje? Zato je Boris
Tadić bio na otvaranju nove zgrade 2008.
Svake godine vi ostavite Megatrendu po 800 EURa za školarinu + 10 EURa za svaki ispit + iznos
za knjige (prosečna cena po knjizi je 10 EUR)...množite to sa 14.000 studenata koliko u Srbiji
ukupno postoji po rečima dekana. Profesorska plata na univerzitetu je 600 EURa + dodaci za put i
sl... Sami možete da pretpostavite gde i na koji način se troši ostatak novca. Kome se polažu
računi za trošenje novca - U Srbiji nikome... Za svoj novac dobijate neadekvatno znanje,
nemogućnost zaposlenja, nemogućnost javne kontrole trošenja novca, neadekvatnu struktura
kadra koji predaje...
Ko radi na Megatrend Univerzitetu? Jedan profesor Megatrenda poverio se: “kada sam trebao da
se zaposlim na Megatrendu-niko me nije pitao šta znam-već koga znam”. Ovo ne važi za većinu
drugih - decu, rođake, kumove i ostale... Najboljih kadrova nema, ili brzo odlaze ali zato je većina
njih iz vremena netržišne privrede. To su ljudi koji studente treba da uče tržišnom privređivanju i
koji grade budućnost kompanija kroz studente koje obrazuju. Veliki broj profesora (i dekan među
njima) bio je deo u strukturi režima Slobodana Miloševića, najvećeg diktatora u Evropi. Pojedinim
profesorima zabranjen je ulazak u EU iz tih razloga! Paradoks je... na Megatrendu se imenuje
student prodekan od strane univerziteta koji ima prosek daleko ispod najboljih studenata i
obnovljenu godinu. Na Megatrendu rade kadrovi koji ne bi mogli da budu ni administrativni
službenici u priznatim univerzitetima dok je njihova profesionalna etika još diskutabilnija. Na
mestu dekana je neko kome je zabranjivan ulazak u Evropsku Uniju, a dekan Fakulteta za
Poslovne studije bio je zamenik ministra u vreme najveće svetke inflacije od 318.000.000%.
RAJKO UNČANIN jedan je od predavača ovog “fakulteta”. Zdravom razumu nepojmljiva je

eksplozija u "Grmeču", i tada i danas, ograđena takvim zidom ćutanja da se može samo naslutiti
postojanje dosijea sa naznakom "državna tajna". U optužnici se navodi da je u maju 1995. DB
preko Radosava Lukića u "Grmeču" organizovala proizvodnju kompozitnog raketnog goriva.
Optuženima u slučaju "Grmeč" na teret se stavlja teško delo protiv opšte bezbednosti i izazivanje
opšte opasnosti. Taj posao je Slobodan Milošević dao Jovici Stanišiću, koji ga je preko svog
pomoćnika Lukića, prosledio u "Grmeč". Materijal je dovezen čak iz Sente, a može se samo
zamisliti šta bi bilo da je eksplodirao negde u putu. Proizvodnja je organizovana posle radnog
vremena, inače bi posledice bile još teže. Priča o nesreći u "Grmeču" je nepotpuna bez pomena
firme JPL koja slovi kao naručilac posla u spornoj proizvodnji kompozitnog raketnog goriva. Ova
kompanija pominje se i u izveštajima američke obavestajne službe CIA. Zvaničnici CIA potvrdili su

novinaru "Vašington tajmsa" da je libijski "Al Fatah" sa "JPL Sistemom" zaključio ugovor vredan
30 miliona dolara o tehničkoj podršci u razvoju raketnog programa. U tekstu "Vašington tajmsa"
objavljenom 12. novembra 1996. navode se i oficijelne izjave predstavnika CIA: "Srbija tajno
obezbeđuje tehničku podršku u razvoju libijskog programa raketa srednjeg dometa što predstavlja
kršenje embarga UN prema ovoj zemlji na severu Afrike. Ova pomoć je deo ugovora od 30
miliona dolara potpisanog prošlog leta, tvrde zvaničnici Agencije", pisao je "Vasington tajms".
Pozivajući se na zapadne obaveštajne službe, "Vašington tajms" pisao je i o "tajnoj isporuci oružja
i drugih materijala" iz Srbije u Libiju navodeći da je "transport oružja prvi put izbio na videlo u
avgustu (1996) posle pada ruskog aviona Iljušin-76 nedaleko od Beograda... Zapadne
obaveštajne agencije veruju da je ovaj neuobičajeni vojni teret bio namenjen Libiji", naveo je
"Vasington tajms". “Rajko Unčanin ima privatnu firmu 'Lukas globtrejd' preko koje vodi posao sa
raketnim gorivom", rekao je u razgovoru za NIN 28. juna 1995. Milo Đukanović, inženjer zaštite na
radu. Tragedija u "Grmeču" se nikako ne može posmatrati izvan politike. Kako drugačije osim
"pritiscima sa vrha" objasniti da istražni i pravosudni organi našeg nezavisnog i slobodnog
sudstva nisu ni započeli svoj posao iako im skoro tri godine stoje krivične prijave i zahtevi da
pokrenu istragu. Činjenica da se radi o eksplozivnim materijama koje spadaju u resor vojne
industrije i namenske proizvodnje sama po sebi je dovoljna da objasni zašto niko zvanično i javno
ne govori o uzrocima i odgovornosti iako ceo slučaj nije proglašen državnom ni vojnom tajnom.
Druga činjenica jeste da je Rajko Unčanin funkcioner Socijalisticke partije Srbije.
Beogradski mediji preneli su vest "Bjeloruskaje delavaje gazete" da su put naše zemlje krenule
isporuke soli za ljudsku ishranu iz beloruske solane "Mozir". Mozirski kombinat nalazi se tik uz
ukrajinsko-belorusku granicu, u neposrednoj blizini nuklearne centrale Černobilj i smatra se da je
ta oblast Belorusije posebno stradala od radijacije u černobiljskoj katastrofi 1986. godine. Aprila
1998. Stampa iz Minska je navela da je ugovor o kupovini 50 000 tona te soli zaključen krajem
marta, kada je Belorusiju posetio državno-privredni tim SRJ, predvođen potpredsednikom
Savezne vlade Nedeljkom Šipovcem. "Bjeloruska delavaja gazeta" piše i da Jugoslavija planira da
u sklopu bilateralnog barter aranžmana kupi 100 000 tona soli za ishranu, 40 000 tona tehničke
soli i 30 000 tona karbamida. Savezno ministarstvo za poljoprivredu je uvidelo sve konsekvence
takve informacije i brze-bolje je negiralo. Dan posle demantija saveznih vlasti, u Privrednoj komori
Srbije (PKS) naši i predstavnici Belorusije potpisali su ugovor o robnoj razmeni. Rajko Unčanin,
generalni direktor "Grmeča" i predsednik Konzorcijuma za saradnju sa Belorusijom, rekao je tada
da barter aranžman podrazumeva isporuku lekova i medicinske opreme Belorusiji, u zamenu za
traktore, sintetička vlakna i polietilen visoke gustine. So nije pomenuo. Priča bi bila završena da u
javnosti nije prozvan predstavnik koncerna za materijalne rezerve Belorusije "Belresursi" Andreja
Mikcijevič, koji je, posle "potpisivanja" u Privrednoj komori Srbije, izjavio da ugovor podrazumeva i
isporuku 100 000 tona kuhinjske i industrijske soli. Agencija Beta potom je izvestila da su joj u
Republickoj privrednoj komori takodje potvrdili da je ugovorena isporuka 100 000 huhinjske i 40
000 tehničke soli, a da će uvoz biti obezbeđen preko društvenog preduzeca "So produkt", preko
kojeg je Jugoslavija i do sada uvozila so iz Belorusije. Svi putevi vode do Rajka Unčanina.
Predsednik Privredne komore Srbije Momir Pavličević ostavio je poruku za NIN, da sva
obaveštenja u vezi sa barter aranžmanom potražimo od Rajka Unčanina.
DRAGAN NIKOLIĆ, generalni direktor TIGAR ad
PAVIČIĆ NIKOLA, predsednik SINTELON ad
ŽIVANKO RADOVANČEV, generalni direktor MLEKOPRODUKT
DMITAR ŠEGRT, AD “MINPROJEKT”

Maja 2006. u Kikindi su smislili kako da se spreči da Nexe grupa, koja je preko Našicecement
pojedinačno najveći vlasnik (30,3%) industrije građevnog materijala “Toza Marković”, postane
većinski vlasnik fabrike. Na čelu tima, u kome su Miroslav Mišković, vlasnik Delta M, i Đorđe
Nicović, vlasnik IHT, je Dmitar Šegrt, direktor “Toze Marković” i prvi čovek akcionarskog društva
TM Invest u kome su akcije malih deoničara. Metod liči na onaj kojim je slovenački Merkator
onemogućen da kupi C market, samo što su u ovom slučaju drugi “igrači”, osim Miškovića, koji je
glavni u svakoj velikoj privatizaciji. Zamisao je potekla od Šegrta, glavnog protivnika da Nexe

grupa postane većinski vlasnik, iako je ta hrvatska kompanija nudila najpovoljniju cenu za otkup
akcija od malih dioničara. Šegrt je u Nicoviću, vlasniku firme IHT i Kontinental banke kojoj je NBS
u međuvremenu oduzeo licenciju za poslovanje, pronašao kupca akcija TM Investa. Nicović je
već kupio 10% akcija TM Investa, plaćajući svaku manje od Nexe, a u toku je kupovina preostalih
13,1% tako da će se akcije iz TM Investa “preseliti” u IHT. Njima treba da se “pridruži” 11,4 %, što
ih poseduju tri preduzeća iz holdinga Delta. Na taj način IHT će s 34,8 % postati najveći
pojedinačni vlasnik “Toze Marković”, što je bio cilj Dmitra Šegrta jer je u tome video način da
ostane na čelu fabrike. Državni paket, koji još nije ponuđen na prodaju, sadrži 15,8% vlasništva.
Pritisci Šegrta na male akcionare da prodaju IHT-u naterala ih je na prodaju pod nepovoljnijim
uslovima od onih koje je nudila Nexe grupa. Šegrt se pozvao na patriotski čin jer, po njemu, nije u
interesu Srbije da strana kompanija postane većinski vlasnik najveće srpske fabrike opeke i
keramičkih pločica. 3. avgusta 2006. Dmitar Šegrt, direktor fabrike Toza Marković, smenjen je s te
dužnosti, ali je kao predsednik Skupštine deoničara TM invest preostali paket deonica od 13%
bez znanja deoničara prodao beogradskoj kompaniji IHT, koja je pre nekoliko meseci preuzela
10% akcija od TM Investa. U ta dva poteza mnogi vide kraj menadžerske karijere nekadašnjeg
“gospodara Banata”, kako su zvali Šegrta dok je zahvaljujući bliskim odnosima sa Slobodanom
Miloševićem i visokoj poziciji u SPS bio prvi čovek ne samo fabrike, već i u Kikindi.
ĐORĐE ŠIRADOVIĆ, LUKA BEOGRAD ad

Najveći broj uvoznih dozvola potpisan je u vreme kad su ministri za spoljnu trgovinu bili Boriša
Vuković i Đorđe Širadović. Vuković je od promene režima u inostranstvu, a Širadović je generalni
direktor novosadskog preduzeća „Novkabel“. Sa porezom od 19,1 milion maraka, odmah iza
„Progresa“, nalazi se „Dibek“ Milana Beka, bivšeg ministra za privatizaciju. Zahvaljujući debeloj
protekciji u Saveznom ministarstvu za spoljnu trgovinu, „Dibek“ ima najbogatiji asortiman uvoza
(žvake, deterdženti, viski, votka, pivo, sir...), a uspeo je i da „otme“ deo izvoza žita „Progresu“.
Kao najupečatljiviji dokaz Bekovih privilegija svedoči zapisnik o kontigentima za uvoz žvakaćih
guma na kom je rukom napisano: „‘Dibek’ - da, ostali - ne“. Po rečima Đelića, ministri Đorđe
Širadović i Boriša Vuković svojevoljno i neovlašćeno prepravljali su odluke komisije i količine i
vrednosti kontigenata po nahođenju. Na listi ekstraprofitera po osnovu uvozno-izvoznih dozvola
nalaze se i uvoznici cigareta, „Beopetrol“ (7,8 miliona DM) i malo poznata firma „Teodora komerc“
(2,5), „C-market“ (3,9) koji je bio privilegovan kod uvoza hrane, „Nelt“ (1,8) (deterdženti),
„Autotrend“ (1,7) (automobili), delovi kompanije „Delta“ (1,4), „MK Komerc“ (1,2) itd. Kako je
najavio Đelić svim firmama sa ovog spiska rešenja će biti uručena u narednih 15 dana. Širadović
je, kako priznaje, imao česte sukobe sa Mihailom Milojevićem i Vlajkom Stojiljkovićem zbog toga
što se protivio da se nadležnost oko raspodele kvota i dozvola prebaci na privredne komore. On
tvrdi da nije imao uvid šta je potpisivao njegov pomoćnik Boriša Vuković koji je posle njegove
smene postao ministar za spoljnu trgovinu i, prema nezvaničnim informacijama, odluke potpisivao
mimo zvanične evidencije, u prostorijama JUL-a.
V. D. generalnog direktora optužio doskorašnjeg pomoćnika, a novopečenog savetnika,

Širadovića, da optužbama o korupciji ruši vrednost „Petrohemije”.
Đorđe Širadović vraćen je odlukom Trgovinskog suda na mesto direktora “Novkabela” sa kojeg je
smenjen. Širadović je odmah suspendovao 9 radnika i zabranio im ulazak u fabriku. Nakon toga
okupilo se stotinak radnika koji su provalili ulaznu kapiju i organizovali zbor na kojem se uz
zvižduke pojavio sadašnji direktor. U “Novkabelu” zabranjen je ulazak u firmu Anđelki Popović,
bivšoj direktorki “Metalurgije”, i troje rukovodilaca iz ekipe Đorđa Širadovića, koji su mu ostali
lojalni za vreme štrajkova.
ČLANOVI PO POZIVU
prof. dr MIODRAG JEVTIĆ, general major, načelnik VOJNO-MEDICINSKE AKADEMIJE

Miodrag Jeftić je solidan hirurg, ali je želeo da vlada na prestižnoj medicinskoj ustanovi. Bio je
skoro bez šansi. On se mlad oženio, tast mu je bio vojno lice u Skoplju i tu je upoznao svoju
suprugu, tu je završio medicinski fakultet. Sve ostalo je sređivao tast. Kada je poželeo da vlada
Vojno-medicinskom akademijom, obukao je svečano odelo i ušao u prostorije Demokratske

stranke. Preporučivao se, obećavajući da će se glavari stranke kod njega lečiti uz punu diskreciju.
Tadašnji ministar odbrane i bivši načelnik ove ustanove, general-major Zoran Stanković,
nesmotreno je izjavio da načelnik VMA mora da bude general. Te uslove pukovnik Miodrag Jeftić
nije ispunjavao, nije imao doktorat... Pukovnik je unapređen u čin general-majora i postavljen je
za načelnika Vojno-medicinske akademije. Čim je ušao u kabinet, general Jevtić je stavio ulazna
vrata sa šifrom, a kabinet čuva vojnik. Na telefonske pozive ne odgovara, javlja se samo na vruću
liniju. General je dva puta operisao Borisa Tadića. O kakvoj se operaciji radilo, nije saopšteno. A
Boris Tadić je predsednik Republike i građani, svuda u svetu, odmah bivaju obavešteni od kojih
bolesti im predsednik boluje. Na VMA su aparati stari, često se kvare, lekari teško utvrđuju
dijagnoze. Nema para za hranu bolesnika... Ipak, kada je general Jeftić u pitanju, para ima. On
putuje na kongrese, na seminare, prvom klasom, s obezbeđenjem, a vodi i svog sina, studenta
medicine. Za njegovog sina, koji je na medicinu upisan preko reda, mora da se nađe dovoljno
deviza. Važno je da general vidi belog sveta. Na simpozijume i stručna usavršavanja šalju se
mladi lekari, koji taj posao treba da obavljaju još dvadesetak godina. A, nabavke, tenderi,
kupovina lekova... Zar makar na Vojno-medicinskoj akademiji njen načelnik ne može da bude
najstručniji lekar, čovek koji će makar komunicirati sa svojim kolegama?
Nakon dolaska generala Miodraga Jeftića za načelnika, na mesto upravnika kuhinje VMA
doveden je iz Svilajnca, gde je bio komandir voda, poručnik Nenad Burnjaković. Načelnik pogona
intendantske službe pukovnik Zoran Šćekić, koji je otpušten sa VMA zbog nedoličnog ponašanja, i
vraćen kada je Jeftić postao načelnik, postavio je za vođu smene kuhinje svog kuma Selejmana
Hasanovića, kuvara. Takođe je u kuhinju doveo i verne poslušnike, Hasanovića i Stojakovića,
kojima je pod sumnjivim okolnostima nabavio diplome vkv kuvara, a sa tih mesta su sklonjeni
profesionalci-podoficiri. Od kada su u kuhinju dovedeni, Janošević, pa Šćekić, plan dijetalne
ishrane se pravi, ali se ne realizuje jer se ne nabavljaju potrebne namernice. Ako se ko pobuni
preti se penzijom ili otkazom.
VASILEIOS ENTERTILIS, generalni direktor Viohalco Group za jugoistočnu Evropu
OLIVER ROEGL, Predsednik IO Raiffeisenbank ad
U DUBINI KOHABITACIJE I POMIRENJA - SDB ZATVARA KRUG
Revolt zbog izostavljanja Zorana Đinđića sa liste značajnih ličnosti nove srpske istorije, koju je
pripremao ‘Službeni glasnik’, dokazuje da se veliki deo društva identifikuje s vrednostima koje on
simbolizuje, sa njegovim „snom o Srbiji“, željom da je promeni, pokrene, s njegovom energijom.
Braneći mesto Đinđića u srpskoj istoriji, javnost Srbije branila je sebe od ideja očeva nacije, od
haosa, korupcije, straha, neizvesnosti, nasilja, večne krize... - od onih koji su ubili Zorana Đinđića
i od onih koji su to želeli.
22. decembar 2003. “Danas”17:
Kakva je bila Koštuničina uloga u 5. oktobru? Neki iz DOS su kasnije svedočili da je Koštunica
maltene čekao kod kuće da mu se saopšti šta se dešava.
Zoran Živković: Da. Ne samo 5. oktobra nego i u pripremama za 5. oktobar. Da je on odlučivao da
li će se desiti 5. oktobar, ništa od svega ne bi bilo!
Kako?
Živković: Tako što je to previše opasno, previše posla, previše aktivizma za njega. Da smo sa
Koštunicom raspravljali šta da se radi nakon izbora koje će Milošević sigurno da pokrade, on bi
rekao: hajde da napišemo saopštenje! Možda i dva, ili možda čak tri saopštenja! To je sve! S
druge strane, neki od nas iz DOS, pet-šest dana pred 5. oktobar, održali smo tajni sastanak na
kome smo svi potvrdno odgovorili da smo spremni da poginemo za ono za šta se borimo.
Ko je bio na tom sastanku? .
Živković: Đinđić, Čović, Milan St. Protić, Mićunović, jedno vreme Svilanović, Perišić, Labus, ja i još
- ne mogu da se setim ko.
17
Urednik, Grujica Spasović (Vojislav Šešelj ga naziva “major CIA”) po dolasku Koštunice na vlast bio je saradnik Radeta
Bulatovića u napadu na Gorana Petrovića, a zatim je poslat za ambasadora u Sarajevo.

Gde je sastanak održan?

Živković: Kod Čovića u jednoj hali u Železniku. Sat vremena smo izgubili vozeći se po Beogradu
kako bismo zavarali trag. Ljudima je bilo jasno da pobeđujemo na izborima i da Milošević to neće
priznati. Odlučili smo da u tom slučaju dižemo narod i potpuno blokiramo Beograd.
Da li je pobuna Crvenih beretki bila kulminacija sukoba.
Živković: Koštunica je najpre nepozvan stao u odbranu Radeta Markovića. Na sednici
Predsedništva DOS 6. ili 7. oktobra, na dnevnom redu su bili Pavković i Rade Marković. Nakon
nešto manje od dva sata rasprave, Đinđić i ja smo otišli kod Mila Đukanovića u Podgoricu. Kada
smo se vratili, u DSS je i dalje trajala rasprava o Markoviću i Pavkoviću. Pet puta je glasano
17:1... I ko je onda imao veze sa kriminalom, ko je sprečio reforme u oblasti bezbednosti? Crvene
beretke su iskoristile tu atmosferu. To je bilo dvovlašće gde je svako mogao da se sakrije iza
Koštunice ako ga juri Đinđić. Ako je Đinđić uterivao u red i poštovanje zakona, u reforme, onda se
opet tražilo uporište kod Koštunice. Nisu samo tu Crvene beretke. Imali ste sijaset i biznismena i
političkih ličnosti koje su to radile. Crvene beretke su bile osuđene na raspuštanje onog trenutka
kad je neko skupio snagu da spreči da se oni kriju iza bilo koga.
Vi ste ih raspustili nakon ubistva Zorana Đinđića
Živković: I to za jedno poslepodne. Bez obzira što oni mogu da budu opasni, što su verovatno
najobučeniji vojnici na Balkanu. Više nije postojao strah jer su znali da više nemaju iza koga da se
sakriju. Za dva sata smo doneli odluku, za dva sata im je ona bila uručena i oni su postali deo
istorije. Najteži trenutak je bio dan posle ubistva Zorana Đinđića. Koštunica i Labus su predložili
koncentracionu vladu. Koštunica još uvek nije izjavio saučešće, i u Zoranovoj krvi oni su videli
način da ponovo budu vlast. To je i za demokrate, koje bije glas da su pragmatični, bilo previše.
Ko je vama saopštio da je 12. marta pucano na Đinđića?
Supruga. Iz automobila sam telefonom pozvao suprugu da je pitam gde ćemo na večeru. Tog
dana je slavila rođendan. Rekla je: “Izgleda da je pucano na šefa.” Sedam-osam minuta posle
ubistva, ušao sam na ta ista vrata u zgradu Vlade... Nismo znali gde je odvežen, a onda smo
saznali da je u Urgentnom centru. Otišao sam i prvi lekar koga sam sreo je rekao da nema šanse.
IMA KAKO
Šef Kabineta predsednika Srbije je diplomirani pravnik, Miodrag Rakić. Zvanično, on rukovodi
Kabinetom predsednika, stara se o blagovremenom izvršavanju aktivnosti predsednika Republike
i ostvarivanju saradnje sa državnim i drugim organizacijama i institucijama radi utvrđivanja
stavova i kreiranja, odnosno sprovođenja politike. Miodrag Rakić nije poznat javnosti. Prema
mnogim izvorima, neki „dvorjani“, imaju ključni uticaj i u donošenju krupnih odluka, a među onima,
koji crpu ličnu moć iz blizine sa Borisom Tadićem, pominju se: njegov savetnik, Srđan Šaper,
autor marketing kampanja za MUP u drugoj polovini devedesetih, kada se slikao za plakate u
uniformi policajca, i predsedničke kampanje Vojislava Koštunice na izborima 2001; i šef kabineta,
Miodrag Rakić. Rakić je dugogodišnji blizak saradnik Borisa Tadića i bio mu je savetnik za
vojnoteritorijalne organe kad je Tadić bio ministar odbrane. Iz perioda Đinđićevog rukovođenja
DS-om, potiče politička škola DS, čiji je direktor bio Boris Tadić. Iz te škole potiču neki od njegovih
najlojalnijih saradnika, među kojima i Miodrag Rakić, desna ruka Tadića i generalni sekretar
predsedništva DS. Šef kabineta nema stambenih ni finansijskih problema. Kao član izvršnog
saveta opštine Palilula, za vreme predsednikovanja današnjeg ministra za državnu upravu
Markovića, posle 5. oktobra, za kratko vreme se skućio i obogatio, dok čovek kome je on šef
kabineta tvrdi da je beskućnik. Nema ozbiljnijeg tajkuna koji blagoslov Predsednika ne dobija
preko šefa kabineta. Rakić kontroliše korupciju u srpskoj državnoj službi. Dok se predsednik slika
za novine, i šeta po svetu, šef kabineta vodi poslovne knjige. On kupuje ljude, tajkune, partijske
drugove..., unapređuje i amnestira od grešaka. Rakić je iz Žitorađe. Njegov školski drug je Ivica
Dačić. Smatra se da je do mirenja SPS i DS došlo nakon što je Rakić približio njihove lidere.
U svakoj državi, šef kabineta predsednika države ima vrlo značajnu ulogu 18. Napredujući iza
Tadića, Miodrag Rakić je imao ambiciju da postane šef BIA, ali nije. Bio je potrebniji u Kabinetu, u
kome junoše uživaju svo poštovanje i naklonost predsednika. Kako god bilo, njegova ambicija
18
Politbiro KP Rusije nije mogao da se oslobodi diktature Staljina, dok se Berija nije setio da mu ukloni šefa kabineta, generala
Poskrejbiševa.

očigledno je da bude u senci, ali prvi do glavne figure - siva eminencija. Kao ex officio sekretar
Saveta za nacionalnu bezbednost, Rakić je upoznat sa poslovima i sa situacijom unutar tajne
službe. Direktoru BIA, Saši Vukadinoviću, koji o tajnoj službi ne zna mnogo, značajnu pomoć
pruža šef kabineta predsednika Srbije. I-mejl adresa: mrakic@predsednik.srbija.yu sve govori.
IMA ZAŠTO
U jesen 2008, bugarski mediji lansirali su priču da bugarske brodove između Golupca i
Smedereva presreću “dunavski gusari” i otimaju gorivo i robu. Naši tabloidi preuzeli su priču, iako
se sami bugarski mediji ograđuju da su glasine o “38 opljačkanih bugarskih brodova” preterane i
da bi trebalo razmotriti interese posada i kompanija i čak izražavaju sumnje da se radi o
prevarama osiguravajućih društava. Dunavska komisija, nadležno telo za plovidbu Dunavom,
nema primedbe na bezbednost plovidbe kroz Srbiju. U rečnoj policiji i brodarskim udruženjima
tvrde da nema “dunavskih pirata”, mada ko hoće može da ukrade sa barže, u Smederevu,
Pančevu i u drugim lukama, ali to je krađa ili razbojništvo, a ne piraterija. Zašto bi srpski tabloidi
baš ovaj opis preneli nekritički?
Leta 1992, začetnici gusarstva, “kurir Jovica” i pisac Radomir Smiljanić, osnivač ‘Nove ruže’ i
‘Bele Vizantije’, čamcima svojih plaćanih “patriota”19 blokirali su provoz Dunavom kod Beograda i
reketirali kapetane i brodovlasnike. Dunav je vitalna veza između Crnog mora i zapadne Evrope, i
vlasnicima i prevoznicima bilo je lakše da plate, nego da potežu pitanje, na koje ne bi bilo reakcije
vlasti, bez čijih organa bezbednosti to nije moglo proći. SR Jugoslavija bila je izvan svih
međunarodnih ugovora, pa ni Dunavska komisija ne bi pomogla. Lađari na Dunavu bili su, tokom
“nezasluženih i ničim izazvanih” sankcija, 1992.–1995, izloženi i iskušenjima kojima je teško
odoleti, a srpska policija i carina nisu se mešali. Kasnije je taj posao uzdignut do šverca celih
barži u pančevačku luku, ali to je bio drugi, prilično jasno, državni posao. Sve se to znalo i videlo
na satelitskim snimcima. Dunav je, tokom sankcija, bio raj i za krijumčare. Uz dozvolu Državne
bezbednosti, veliki šverceri radili su na veliko, a mali na manje. Tada, uz Dunav, u istočnoj Srbiji
nastaje sloj ljudi koji naftu i benzin pretovaraju iz barži u svoje čamce i mini tankere, i preprodaje.
Sadašnja priča je samo bleda senka tadašnje velike priče, ali moguće je plod aktiviranja neke
veze bugarskih lađara i njihovih partnera sa srpske strane Dunava. Ako je bilo koji od ova tri,
razlog, to bi, imajući u vidu zajednički imenitelj, bio indikator o suštini samih tabloida u Srbiji.
IMA RAŠTA
Krajem 1950.-tih preduzeće Montaža gradilo je fabrike Prva petoletka u Trsteniku, Rekord u
Rakovici, IMT u Zemunu, Slovensku plažu u Budvi, bolnicu u Podgorici, stambene objekte na
Novom Beogradu... Od 1960. do 1970. godine, nijedan značajniji objekat nije se gradio bez
učešća Montaže: Dom sindikata, zgrada Savezne skupštine, Tehnološki fakultet u Beogradu,
Zmaj u Zemunu, Železara-Smederevo, Goša u Smederevskoj Palanci i mnogi drugi objekti.
Krajem sedamdesetih godina počeli su veliki poslovi u Sovjetskom Savezu. Montaža kreće na
evropsko tržište pa učestvuje u izgradnji aerodroma u Frankfurtu, pošte u Dizeldorfu, objekata u
Bohumu, i na izgradnji Olimpijskog sela u Minhenu. Van Evrope, Montaža radi velike projekte
poput vodovoda u Libiji i vodotornjeva u Kuvajtu. Početkom osamdesetih, novo rukovodstvo, na
čelu sa Miomirom Pajkovićem, zacrtalo je radove u inostranstvu kao strategiju kompanije. Sa
2500 zaposlenih, Montaža je ugovarala velike poslove u Nemačkoj, Angoli, Libiji, Alžiru,
Čehoslovačkoj, a u Rusiji se istovremeno radilo na 20 gradilišta (aerodrom “Adler” i kompleks
“Jakorna Scelj” u Sočiju…). U to vreme Montaža u Beogradu gradi Klinički centar Srbije, zgradu
Vojno medicinske akademije, Muzej savremene umetnosti, sportsku halu “Pionir”... Jaka firma
postaje plen klanova, Pajkovića, Rađenovića... Direktor Pajković zakidao je na isplatama radnika
koji su radili na gradilištima u inostranstvu. Pravio je dvojne ugovore, a na sinove je registrovao
firme u Rusiji i u Nemačkoj, preko kojih je ugovarao i naplaćivao Montažine poslove. Uvidevši da
može da kupi preduzeće čiji je direktor, Pajković zavodi teror i otpušta radnike. U maju 2002.
godine, nakon što se na prve dve licitacije na kojima je početna cena bila 12 miliona DEM niko
19
Radio-vezom snabdevao ih je Čeda Mihajlović, koji je pobegao s parama koje je trošio dok nije pao šaka Legiji i Zemuncima.

nije prijavio, Miomir Pajković postaje vlasnik Montaže za 3 miliona maraka. U tom trenutku,
Montaža je vlasnik zgrade u ulici Kružni put 123, proizvodne površine 2.253 kvadrata, skladišta
površine 1.257 i kancelarijskog prostora od 1.561 kvadrata, plus mašine, oprema, alati, putnička
vozila... Upravna zgrada u Kosovskoj 39 u centru Beograda je površine 800 kvadrtnih metara.
Samo cena građevinskog zemljišta na toj lokaciji deset puta je veća od one koju je Pajković platio
za celu firmu. Radnici Montaže veruju da je firma privatizovana novcem sopstvenih nenaplaćenih
potraživanja u inostranstvu, i da je Pajković iskoristio odnos sa Đorđijem Nicovićem i njegovom
privatnom bankom, i tako ostvario transakciju čiji je cilj bio uništenje firme i njeno protivzakonito
stavljanje u službu ličnog profita. Zaposleni u Montaži, njih oko 350, primili su u novembru 2008.
prvi deo plate za mart. Od tada Pajković isplaćuje plate preko objekata i gradilišta, ili u kešu, ali
samo radnicima, koji su mu neophodni. Gazde Montaže rešile su da broj zaposlenih svedu na 40-
45, ali odbijaju socijalni program jer to podrazumeva isplatu otpremnine. Montaža je firma čiji su
radnici u odmakloj dobi života, i ne očekuju novo zaposlenje ni prekvalifikaciju, nego zakonsko
pravo na penziju, ili da taj trenutak čekaju sa odgovarajućom otpremninom. Pajkovićevo
bogatstvo danas se ne može proceniti, bez ozbiljne istrage. Kapital seli u Crnu Goru, gde je, sa
direktorom Montaže, Milenkom Milisavljevićem, vlasnik firme Montaža-Montenegro u Budvi, sa 5
zaposlenih. Poslove u Crnoj Gori, finansira sa računa Montaže iz Beograda, a naplatu vrši preko
Montaže-Montenegro. Pajković je u Budvi vlasnik hotela “Akvamarin”. U Crnoj Gori važi za
“stabilnog” investitora. Radove u Crnoj Gori izvodi sa radnicima iz Beograda, koje plaća
beogradska Montaža, a Monataža-Montenegro tek da forma bude ispunjena. Pajković u Crnoj
Gori daruje škole, crkve i bolnice, o trošku Montaže, na štetu radnika kojima uskraćuje zakonska
prava. U prostorijama Montaže u Kosovskoj ulici u Beogradu ostali su još samo Pajkovićevi ljudi,
njegovi sinovi, kumovi, rođaci, i poneko spreman da robuje iz straha da neće naći posao. U
Montaži su zaposlene obe gazdine snaje, i njegova rodbina koja ne dolazi na posao. Porodični
klan i direktor Milisavljević letuju u Crnoj Gori o trošku Montaže. Pajković, opljačkanim milionima
uništene firme, šalje unuke na košarkaške kampove u Španiji, kupuje deci kuće i stanove.
Ko mu pomaže? Postoje organi i službe čiji je posao da sprovode zakon. Montaža je osnovana
14. jula 1949. u Kraljevu kao vojno-industrijsko preduzeće Svetlost (iste godine seli se u Beograd,
i 1950. menja naziv). Čudno je da nikoga od državnih organa nije zanimalo kako je Montaža
iskazala gubitak u 2007. godini, a radila je na palati “Ušće”, objektu novog “Merkatora”,
“Duvanskoj industriji Vranje”, fabrici konzervi na Batajnici i još nekim milionskim poslovima. Po
prijavi radnika, zbog nezakonitog korišćenja novca na objektu Duvanske industrije, dolazio je
izvesni inspektor. U leto 2006. godine, inspektor odlazi na odmor u Pajkovićev hotel u Budvi. Bio
je to kraj nada u službeno lice. Dok organi gonjenja, poreska i finansijska policija žmure, Pajković
kupuje. Ako je suditi po sudbini vojno-industrijskog kompleksa, ne čudi sudbina ove firme. Đorđije
Nicović je vlasnik ‘Napred’, takođe iz vojno-građevinskog kompleksa. Možda je indikator suštine
privatizacije u Srbiji po kom kriterijumu su odabirani privilegovani.
IMA KO
Mlađan Dinkić insistira da se hitno usvoje Predlog zakona o budžetu s predlozima odluka o
davanju saglasnosti na finansijske planove za 2009. godinu, i da se donesu prateći zakoni kojima
se obezbeđuje deo budžetskih prihoda (zakona o izmenama i dopunama zakona o porezima na
imovinu, zakona o akcizama, zakona o carinskoj tarifi, zakona o republičkim i administrativnim
taksama, zakona o izuzimanju od oporezivanja porezom na dohodak građana određenih prihoda,
zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, i zakona o penzijskom i invalidskom
osiguranju). Dinkić je, piše list Blic, uslovio ovaj zahtev povlačenjem svojih poslanika i ministara,
što G17 plus demantuje. Međutim, Ištvan Pastor je izjavio da SVM neće dozvoliti prekrajanje
budžeta da sredstva odobrena Vojvodini ne bi mogla biti iskorišćena u 2009. godini.
IMA S KIM
Nebojša Nedeljković, bivši direktor Aerodroma ‘Beograd’ i JP ‘Skijališta Srbije’, postavljen je za

generalnog direktora novinske kuće ‘Borba’. Osim što je na čelo novinske kuće postavljen
elektroinženjer smenjen zbog zloupotrebe službenog položaja i pronevera, radi se o čoveku kojeg

je Mlađan Dinkić izbacio iz G17, a koji je potom prešao u LDP, Čedomira Jovanovića. Nebojša
Nedeljković smenjen je s mesta direktora JP “Skijališta Srbije” nakon policijske istrage.
Nedeljković koji je imao astronomske plate, u Aerodromu “Beograd” 800.000 dinara, a u

“Skijalištima Srbije” 1.600.000 dinara mesečno, dolazi na čelo firme u kojoj zaposleni u proseku
imaju platu između 16.000 i 17.000 dinara.
List Kurir objavio je da je ceo projekat oko ovog postavljenja vodio Zoran Ostojić, a da je osim
Nedeljkovića, kandidat za ovo mesto bio i Ivan Radovanović, čovek koji je radio kampanju za
LDP, a pre desetak godina bio zaposlen u ovom listu. Političko imenovanje prvog čoveka “Borbe”
ponovo postavlja pitanje da li je ta firma mogla da bude privatizovana bez postojanja zakona o
privatizaciji saveznih javnih medija. Tu privatizaciju omogućili su Sveta Marović i Slobodan Orlić.
Oni su omogućili da privatni kapital uđe u državnu “Borbu”, da bi se izdvojio sektor kioska,
plasman i transport, a na kraju i novine, koje nisu mogle da bude privatizovane. Postavljenje
novog direktora ponovo je pokrenulo borbu za osam spratova, odnosno 40.000 kvadrata u
samom centru Beograda.
Povodom izjave potpredsednika vlade Mlađana Dinkića da je vlasnik Borbe i dalje Stanko Subotić
Cane, vlasnik Ivan Radovanović saopštio je 1. decembra 2008: “Od septembra 2008. godine
vlasnik sam firme Buana, jedini i stoprocentni, koja je, kao novi vlasnik Borbe zavedena u Agenciji
za privredne registre rešenjem od 11. novembra 2008. godine... Svako dovođenje bivših vlasnika
u vezu sa sadašnjom Borbom, zlonamerno je, upereno je protiv Borbe i nadasve je nelogično:
zašto bi neko meni prodao Borbu da bi postao vlasnik Borbe, kada je to već bio”. Radovanović je
istakao da je Borbu kupio iz razloga - jer se medijima bavi od 1984. godine i misli da zna kako je
moguće osvojiti veliki deo medijskog tržišta u Srbiji. Komentarišući postavljenje Nebojše
Nedeljkovića za generalnog direktora Borbe, Radovanović je naveo da je to učinio u ubeđenju da
je on dobar menadžer, i dodao da nikada nije bio član Vlade, nekog upravnog odbora i da on i
Borba nisu imali nikakve veze sa postavljenjima i razrešenjima Nedeljkovića u javnim
preduzećima, već je on to postao na predlog G17, a izabrala ga je Vlada, i red je da se u toj
stranci i na Vladi te afere razreše. Vlasnik dnevnog lista “Borba” Ivan Radovanović predstavio je
2. decembra 2008. uređivački kolegijum i koncepciju novina... Radovanović je naglasio da “niko
od starih nije otpušten” i da je puno novih mladih ljudi primljeno. Objašnjavajući zašto konferenciji
ne prisustvuje generalni direktor Nebojša Nedeljković, iako je najavljen, vlasnik lista rekao je da je
direktor sprečen zbog bolesti i da mu je Nedeljković ponudio ostavku, koju nije prihvatio. Urednik
Aleksandar Vasović zadržao se u novoj ‘Borbi’ samo tri nedelje.
U ‘Borbi’, broj 1, generalni direktor, Nebojša Nedeljković piše:

“U tekstu pod naslovom “LDP u borbi”, u dnevnom listu “Kurir” od 28.08.2008. godine, pozivajući
se na “dobro obavešteni izvor”, novinar G. Katić i odgovorni urednik Rade Jerinić nisu postupili u
skladu sa obavezama svoje profesije, već su pomenuti tekst objavili krajnje tendenciozno, kako bi
se listu Borba nanela šteta i povredio ugled. IP Novine Borba je u privatnom vlasništvu, što se
može utvrditi na osnovu uvida u Registar privrednih subjekata koji vodi nadležna agencija. To
znači da Skupština, odnosno član društva, vrši izbor i razrešen je direktora, pa su stoga svi navodi
sadržani u tekstu vezani za političke konotacije isključeni i krajnje zlonamerno i tendenciozno
navedeni. Krajnje je netačan i proizvoljan navod da je ceo projekat oko ovog postavljenja vodio
lično Zoran Ostojić, kao i da je, osim Nedeljkovića, kandidat bio i Ivan Radovanović, čovek koji je
odradio kampanju za LDP, a sve je očigledno sračunato da kod čitalaca stvori pogrešnu
predstavu, istovremeno da se na ovaj način povredi ugled “Novine Borba”. Izbor Nebojše
Nedeljkovića za direktora “Novine Borba”, nema nikakav odnos, kako je naveo list “Kurir”, sa
borbom za osam spratova, odnosno 40.000 kvadrata u samom centru Beograda, iz razloga što su
“Novine Borba” doo zakupac nekoliko kancelarija na drugom spratu poslovne zgrade u Trg Nikole
Pašića 7 i ne poseduje nikakvu nepokretnu imovinu, već samo osnivački ulog. Što se tiče zarada
zaposlenih u “Borbi”, one ne mogu biti predmet bilo kakvog spekulisanja “Kurira”, jer ne
predstavljaju informaciju od javnog značaja.”
Teško je znati šta je istina, i ko je režiser, ali je za glavne glumce poznato:

Ivan Radovanović (radio u Borbi u vreme kada je bivši agent savezne SDB, Slavko Ćuruvija, sa
kojim je prešao u Nedeljni Telegraf pa u Evropljanin, sa Tijanićem i Tirnanićem, za račun Radmila
Bogdanovića uništio opozicionu tu istu Našu Borbu; sa Srđanom Đurićem imao zajedničku firmu
dok je ovaj bio šef biroa za informisanje vlade Vojislava Koštunice i njegov savetnik za medije, sa
kojim je radio PR za EFT Vojina Lazarevića, radili za Milana Beka)
Mlađan Dinkić (čovek koga je saradnik Radmila Bogdanovića, kapetan Dragan, sa oružjem uveo
u carinu i Narodnu banku Jugoslavije, preko supruge Tanje prijatelj Vojina Lazarevića, i rođake
Vlade Velebita, Vide Uzelac iz Centralnog registra HoV)
Stanko Subotić (čovek koji je u vreme sankcija radio državno monopolisani šverc cigareta; veza
lica poput državnih mafijaša Andrije Draškovića, sina direktora Jugometala i veze Vukašina
Maraša, i Vanje Bokana, zeta načelnika vojne obaveštajne službe i posle savetnika Mila
Đukanovića, Neđe Boškovića)
Zoran Ostojić (sa Radovanovićem imao posle 5. oktobra zajednički nvo projekat i radili kampanju
za Velju Ilića)
Slobodan Orlić (saradnik vojnog saradnika Nebojše Čovića, vodio savezne organe, njegovi
kadrovi su listom bivši sindikalni funkcioneri)
Čedomir Jovanović (u politici, kao i Toma Nikolić, opstaje zahvaljujući Milanu Beku,
Miloševićevom ministru i kandidatu JUL-a)
Gradiša Katić (čovek zadužen za propagandu kriminala, bio je u Telegrafu kada su počeli)
Nebojša Nedeljković (Dufri je svima bo oči, ali se ipak sa njima poslovalo)
IMA ŠTA
Osumnjičeni bivši predsednik FSS i direktor OFK Beograda, Zvezdan Terzić, poslao je, iz
begstva, otvoreno pismo, u kome između ostalog piše:
„... Postojali su crni fondovi u sportu pedeset godina, i država je na prećutan način aminovala i
odobravala ovakav sistem funkcionisanja u sportu. Crni fondovi su stvarani na razne načine,
sportisti plaćani gotovinom na ruke, a sve sa ciljem da više ostane za sport... Ne postoji sportista
koji tokom svoje karijere nije primao novac na ruke, neevidentiran, na koji nije plaćen porez. To je
bio sistem postavljen mnogo decenija unazad, koji sam i ja zatekao, kao igrač, i kao sportski
rukovodilac... Za svaki utrošen dinar od 1997. do danas postoji uredna dokumentacija koja,
naravno, nije proknjižena u klubu, ali postoji u originalu za koji svi u klubu znaju. Ovako se
poslovalo do 2003, kada je donesen zakon o porezu sportista od 10 odsto, umesto dotadašnjih 73
odsto. Tada smo po prvi put igračima otvorili račune u poslovnim bankama, i uplaćivali im
ugovorne obaveze legalno, uz plaćen porez. U obrazloženju Ministarstva finansija zašto je porez
smanjen na samo 10 odsto rečeno je da velike svote novca u sportu idu nelegalnim tokovima, i da
je to urađeno da bi se stimulisao povratak tog novca u legalne tokove. Na taj način država je
indirektno priznala da do tada nije postojao prihvatljiv zakonski okvir za oporezivanje sportista.
... krucijalno pitanje, nije rešeno do danas. Nije donet zakon o sportu koji bi definisao ko je titular
klubova... u uslovima kada klubovi u Srbiji nemaju realne izvora prihoda. Za ovo spreman sam da
odgovaram, ali sve što sam radio, radio sam u interesu kluba. I ne da se ne osećam krivim, već
naprotiv, veoma sam ponosan... Kvalifikacija da sam ja ili neko iz mog okruženja prisvajao novac
od transfera apsolutno je netačna. Zlonamernici pominju koliki su bili transferi, a ne navode da...
Pre nego se realizuje neki transfer, koji je neizvestan, u klub se mora godišnje investirati dva
miliona evra... Verovatno smo tokove novca od transfera kanalisali na drugačiji način, i možda
činili privredne prekršaje, ali svrha tih prekršaja je bila da klub preživi. Da nismo radili na takav
način, OFK Beograd kao klub ne bi postojao, ili ne bi postojao na ovakvom nivou. A mi smo stvorili
novu vrednost... Kada dođe vreme za privatizaciju klubova, sigurno je da će OFK Beograd vredeti
mnogo više od onog koji smo zatekli 1997. A sredstva od privatizacije će otići u kasu države
Srbije.
Iako je osnovno načelo da je svako nevin dok se ne dokaze krivica, pokušana je moja
diskreditacija, kroz medije, i zvanične institucije. Očigledno je da ljudi iz pomenutog kabineta još
uvek imaju jake mehanizme moći, jer u danu kada su svedoci pred istražnim sudijom završili
svoja svedočenja koja dokazuju moju nevinost, iz tužilaštva stiže neosnovan zahtev za proširenje
istrage protiv mene... Od pravosudnih organa očekujem da svoj posao obavljaju nepristrasno, i
omoguće mi da svoju odbranu iznesem sa slobode...”

HLEBA I IGARA – IMA KO DA BRINE
Upravni odbori fudbalskih i košarkaških klubova Crvene zvezde i Partizana već 60 godina
predstavljaju stecište političke, policijske i ekonomske elite. Slobodan Penezić Krcun, Radmilo
Bogdanović, Goran Vesić, Nikola Bugarčić, Mirko Marjanović, Slavko Zečević, Zdravko Lončar,
Boriša Vuković, Ivica Dačić - neki su od moćnika koji su svoje društvene pozicije, stavljali u službu
crveno-belih i crno-belih imperija. Za neke to je bio hobi, neki su pasionirani navijači, a neki su
želeli da svoju moć prošire na sve segmente društva. Upravni odbori Zvezde i Partizana bili su
toliko moćni, da su često prevazilazili državne institucije, i u svoje uprave regrutovali su isključivo
po političkoj liniji. “Večiti” su pokriveni u politici, privredi, policiji, medijima... mogu sve. Početkom

2008. godine, jedino se na zvaničnom sajtu FK Partizana20 i FK Crvene zvezde21 nalazi sastav
upravnog odbora, dok u košarkaškim klubovima Zvezda22 i Partizan23 taj podatak kriju.
Pravilo: bogatite se i radite šta hoćete, ali ne petljajte se javno u politiku ako želite da novac
ostane zaista vaš, potvrđuje i lista najmoćnijih za 2007. koju je 17.1.2008. plasirao list “Blic”:
1. Miroslav Mišković, „vlasnik najveće kompanije u Srbiji. 2007. godine izdržao je bez poteškoća
neprijatan napad. Komisija za zaštitu konkurencije i Savet za borbu protiv korupcije zaključili su
da „Delta“ ima monopolski položaj na tržištu, zbog čega je predsednik LDP, Čedomir Jovanović,
zahtevao da Skupština Srbije formira anketni odbor koji bi ispitao poslovanje „Delte“. Predlog je
odbijen jer je u Skupštini, na razne načine, čak 188 od 212 prisutnih poslanika glasalo protiv.
Mimo običaja, Mišković se oglasio pismom u kome je Jovanovića povezao sa zemunskim klanom
i svojom otmicom 2002. godine. Zaključak Komisije za zaštitu konkurencije ocenjen je kao
proizvoljan, a „Delta“ je protiv Verice Barać, predsednice Saveta za borbu protiv korupcije,
20
Upravni odbor FK Partizan
* Ivan Ćurković, predsednik, vd predsednik Olimpijskog komiteta SCG
* Ratimir Babić - potpredsednik, nekadašnji prvi čovek EPS. Devedesetih, uticajni član SPS
* Svetolik Kostadinović - potpredsednik, profesor na Univerzitetu BK, bivši direktor železnice Srbije i bivši ministar saobraćaja
* Mirko Vučurović - potpredsednik, vlasnik firme "Nivada"
* Slobodan Novaković - publicista i filmski kritičar
* Slavko Drljača - direktor "Partizan holdinga"
* Predrag Manojlović - generalni sekretar OK SCG
* Miloš Marković - generalni sekretar Fudbalskog saveza Beograd
* Mića Cerović - direktor Građevinskog preduzeća "Standard"
* Svetozar Marjanović - general u penziji, potpisnik Kumanovskog sporazuma s NATO
* Radomir Šoškić - penzioner, bivši urednik sportskog lista Tempo
* Vladimir Vlačić - direktor firme "Progres"
* Miroslav Ćurguz - vlasnik privatne firme DP IPC
* Žarko Zečević - generalni sekretar
21
Upravni odbor FK Crvena zvezda
* Darko Nešić - pomoćnik generalnog direktora Centrobanke
* Vladimir Jugović - nekadašnji as i član najtrofejnije generacije Crvene zvezde
* Boban Radojičić - generalni direktor "Tojote" za SCG
* Dobrivoje Tanasijević, Dan Tana - predsednik Međunarodne komisije u FSSCG. Vlasnik jednog od najuglednijih restorana u
Holivudu "Dan Tana", koji je osnovao 1964.
* Srđan Mrkušić - predstavnik veterana
* Milan Tomić - direktor Direkcije za imovinu Srbije
* Branislav Grujić - predsednik "PST Farman korp. holding" iz Ženeve
* Nebojša Divljan - gen. direktor kompanije "Delta osiguranje"
* Draško Petrović - gen. direktor "Telekoma Srbije" i član DSS
* Rade Svilar - gen. direktor "Apatinske pivare"
* Milan Blagojević - gen. direktor Srpske banke
22
Upravni odbor KK Crvena zvezda
* Mirko Petrović - predsednik UO, generalni direktor kompanije "Dunav osiguranje". U politiku je ušao 1990. godine kao član
Demokratske stranke i u 25. godini postao je jedan od najmlađih poslanika. Posle prvog rascepa u DS odlazi u DSS, gde je bio
potpredsednik Koštuničine stranke
* Draško Petrović - generalni direktor "Telekoma Srbija" od 2000. godine, magistar pravnih nauka
* Živorad Anđelković - direktor JKP "Parking servis", bivši predsednik KK Crvena zvezda
* Srđan Dabić - bivši košarkaš Crvene zvezde, predstavnik ruske naftne kompanije "Lukoil" za Srbiju
* Velibor Sovrović - generalni direktor SP "Lasta"
* Milenko Kostić - vlasnik kompanije "Auto Čačak"
* Goran Vesić - visoki funkcioner Demokratske stranke, nekadašnji pomoćnik saveznog ministra policije i potpredsednik KK Crvena
zvezda
* Kosanče Dimitrijević - direktor agencije "Alma kvatro"
* Obrad Spremić - generalni direktor "Simensa" doo Beograd
* Svetozar Krstić - direktor "Si marketa", visoki funkcioner Demokratske stranke i predsednik Upravnog odbora HK "Simpo"
* Slobodan Milosavljević - direktor Privredne komore, inženjer elektrotehnike, bivši ministar trgovine, turizma i usluga u Vladi Srbije
* Nikola Živanović - predsednik Upravnog odbora Nacionalne štedionice, radio u Moskvi, gde je trgovao obveznicama na berzi,
posle toga u Njujorku kao kreditni analitičar, pa ponovo u Londonu kao trgovac obveznicama
* Zoran Popović - direktor "Cepter osiguranja"

podnela krivičnu prijavu, koju je tužilaštvo odbacilo. Nakon toga se buka u javnosti slegla. „Delta“
je protekle godine, između ostalog, u Beogradu otvorila velelepan tržni centar „Delta siti“, a u Sofiji
„Pikadili“, čime je praktično izašla na tržište EU. Po podacima za 2006, trgovinski lanac „Delte“ -
„Maksi“, „Pekabeta“ i „C market“ (bez „Tempa“), ostvario je prihod od 53,3 milijarde dinara.”
2. Vojislav Koštunica, “predsednik Vlade Srbije tokom 2007. U više navrata pokazao je praktično
da snaga političke opcije koju sprovodi ne zavisi od realne podrške koju uživa među građanima.
Mada mu kao manu pripisuju političku tvrdokornost, Koštunica balansira među nezamislivim
političkim opcijama, i održao je funkcionalnost u Vladi Srbije između ministara sa ekstremno
suprotnim stavovima. Pregovore s političkim neistomišljenicima završavao je maksimalnim
učinkom po DSS, a kompromise je pravio isključivo sa „stranim faktorom“. Mnogi veruju da bi
prihvatio pakt s radikalima, što visi kao mač nad vratom demokratskog biračkog tela. Predsednik
vlade24 retko odgovara na pitanja. Svoje stavove saopštava, ne diskutujući previše o njima, mada
su mnogi važni za sadašnjost i budućnost Srbije. Čak i odluke iz privrede u pozadini imaju
Koštuničin „pečat“. Okružen je malim krugom saradnika s kojima se pojavljuje na državnim i
narodnim proslavama”25.
VOJISLAV KOŠTUNICA, stao je jula 1992. godine, dok je trajalo bratoubilaštvo u BiH, na čelo
otrgnute struje Demokratske stranke, pod imenom Demokratska stranka Srbije. Lični PR sastojao
* Boro Cvijanović - diplomirani građevinski inženjer, direktor "Energoprojekta"

* Milan Petrović
23
Upravni odbor KK Partizan
* Dušan Pavlović - predsednik UO, generalni direktor NIS ad i izvršni direktor "NIS petrola", bivši generalni direktor Beobanke,
"Frikoma", izvršni direktor "Si & Si kompani", "NIS Jugopetrola"
* Đorđe Čolović - potpredsednik UO, dosta vremana na rukovodećim funkcijama u Partizanu, advokat
* Vlade Divac - bivši proslavljeni košarkaš, veći deo karijere igrao za NBA, trenutno radi kao skaut za Los Anđeles Lejkerse za
Evropu, jedno vreme bio prvi čovek Partizana
* Predrag Danilović - jedan od najboljih košarkaša Jugoslavije, jedno vreme bio potpredsednik Partizana, trenutno je u Upravnom
odboru crno-belih
* Miloš Nenezić - generalni direktor "Trajala" iz Kruševca
* Budimir Krstović - vlasnik firme za uvoz južnog voća "San Francisko frut"
* Ranko Sočanac - jedno vreme bio je komercijalni direktor "Nelta", da bi nakon toga postao i generalni direktor ovog preduzeća
* Živomir Novaković - bivši direktor "Jat ervejza", trenutno obavlja funkciju komercijalnog direktora
* Zoran Novaković - vlasnik firme "Hina"
* Milan Vasiljević - pravni zastupnik "Pivare MB"
* Milan Božić - predsednik UO PTT, član SPO
24
Za predsednika vlade imenovan 3. marta 2004.
25
U listu “Dani”, 25. januara 2002. godine, Željko Cvijanović piše: “Ima mnogo osnova da se vjeruje da je jugoslavenska policija
bila od samog početka upoznata da se Delimustafić nalazi na njenoj teritoriji, ali miran čovjek koji galantno troši pare po prijestonici
i ničim drugim ne upada u oči nije neka mušterija za hapšenje. Sve dok nije poželio da pare u prijestonici i zarađuje. Delimustafić je
uhapšen u prostorijama koje je "Astrotechnologicu" iznajmio Zoran Drakulić, glavni finansijer Demokratske stranke Srbije Vojislava
Koštunice (a dočekao ga je Aleksandar Tijanić savetnik za medije Vojislava Koštunice). Delimustafić održava veze sa mnogim
uticajnim ljudima u Begradu, među kojima su Zoran Drakulić i Nebojša Maljković, nekada moćni funkcioner JUL-a, partije Mire
Marković. Sa lažnim dokumentima na ime Gojko Mitrović, Delimustafić, pored Banje Luke, naizmjenično boravi i u Beogradu, gdje
ga prihvataju Momo Mandić i Mlađo Novaković. Svoj boravak u Beogradu Delimustafić/Mitrović pravdao je papirima američke
brokerske firme "Merrill Lynch". Prema izvorima Dana iz srpske policije, "Merrill Lynch" pojavila se kao zainteresovana da kupi
beogradsku "Univerzal banku" i da dijelom preko nje, učestvuje u privatizaciji "Matroza", jedine fabrike novinskog papira u Srbiji.
Tada je Delimustafić stao na put Miroslavu Miškoviću, jednom od najmoćnijih ljudi u Beogradu, nekadašnjem Miloševićevom
pouzdanom bankaru, a danas jednom od glavnih finansijera nove vlasti u Srbiji. Tako je pao Delimustafić, a zanimljivo je da je
samo neki dan prije njega pritvoren još jedan Bosanac, Milorad Majkić, Višegrađanin koji je u Beograd došao 1991. iz Zagreba,
gdje se obogatio na način koji nije ostavio tragove u poreskim službama. Majkić, koji je držao lanac kockarnica "Aleksandar", preko
nekog ugovora kojim je iznajmio prostor za kockarnicu u beogradskom hotelu "Interkontinental" od "Geneksa", izračunao je da mu
"Geneks" duguje silne milione maraka. Pošto je posrnulu firmu već počeo da guši, to je zasmetalo Mikiju Savićeviću, nekadašnjem
direktoru a sada predsjedniku Upravnog odbora firme. Delimustafić nastoji da pusti priču o svom predratnom "mirovnom"
angažmanu, prijateljstvu sa nedavno preminulim generalom Milutinom Kukanjcem i generalom Acom Vasiljevićem, uoči rata u BiH
prvim obavještajcem JNA. Iz tog vremena datira i priča kako su Delimustafić i tada projugoslovenski i antinacionalistički Vasiljević
planirali da dignu rezervni sastav bosanske policije i JNA i da silom smijene sve nacionalne lidere. Ambiciozni plan je propao pošto
se Slobodan Milošević s njim složio, ali da se ne dira Radovan. Tako je hapšenjem Delimustafića, posljednjeg čovjeka koji je
bezbrižno kao ferijalac hodao zemljama nekadašnje Jugoslavije, čak i kad je sve gorjelo, Avnoj umro i posljednji put.”

mu se u tome što nikada nije bio član Saveza komunista, da je zbog delikta mišljenja isteran sa
Pravnog fakulteta, da je vraćen na posao ali je to odbio, i da se u međuvremenu bavio naučnim
radom u dva instituta. To je bilo dovoljno da ga sledbenici vide kao nepotkupljivog i obuzetog
idejom izgradnje demokratskog društva. Idilična freska biće zamenjena fotografijom na kojoj drži
"kalašnjikov". Srpski narod gledao je od 1990. do 1997. kako sedi u Miloševićevoj skupštini i čeka
svojih pet minuta, Iz njegove stranke nastaće, DHSS, predvođena Vladanom Batićem, koji je
napustio DS već 1992.
Narod u Srbiji, koji je bio željan da se što pre izvuče iz zaostalosti, potpuno je prestao da mu
veruje. U periodu nakon preuzimanja vlasti, zao duh jedne primitivne administracije našao je u
Vojislavu Koštunici najjaču podršku. U jednom obraćanju u predizbornoj kampanji za predsednika
SRJ, Vojislav Koštunica kaže: "Dajem reč da ću, uprkos očiglednim nedostacima, poštovati važeći
ustav, dokle god je on na snazi i da neću prigrabiti nijedno ovlašćenje koje iz njega izričito ne
proističe". Taj ustav sa "očiglednim nedostacima" funkcionisao je još 6 godina, a sam Koštunica s
vremena na vreme zagovarao je njegovo pisanje, čas dramatizujući tu stvar, a čas je potpuno
zanemarujući. U početku se kao mogući koautor na izradi ustava pominjalo ime njegove žene
Zorice Radović, da bi celokupnu priču pretvorio u alat za političku kampanju svoje stranke.
Biografija Vojislava Koštunice govori da je do vodećeg čoveka, najpre jugoslovenske (time i

srpske) države, pa srpske vlade, došao uz pomoć spleta istorijskih okolnosti. Od otvorene mržnje
prema nekim političkim oponentima, pre svega prema onima sa kojima je počeo da živi životom
političara, pa do još otvorenijeg gađenja prema međunarodnim institucijama sa kojima teškom
mukom sarađuje samo kad mora, do kadrovske politike u vlastitoj stranci koja je često
skandalozna, Vojislav Koštunica daje sliku jednog sasvim drugog čoveka, tako sličnog počivšem
diktatoru čija tvrdoglavost je skupo koštala ovu zemlju. Svoj politički manifest Vojislav Koštunica je
odmah prekršio čim je stupio na dužnost predsednika umesto Slobodana Miloševića. Rečenicom
da mu je "Tribunal u Hagu zadnja rupa na svirali" isprovocirao je čitav mehanizam svetskih sila sa
kojima je Srbija bila u ratu 1999. Na isti način kako je i Milošević radio, Koštunica je rekao svoje, a
onda, jednog po jednog, izručio tom istom Tribunalu kompletan politički i armijski vrh bivše SRJ.
Njegove izjave i postupci pokazuju da je reč o podeljenoj ličnosti, ali i o slučaju teškog autizma,
jer na Kosovu, u Gračanici, izjavljuje kako će "Kosovo uvek biti Srbija", dok čitava međunarodna
zajednica pokušava da nađe manje bolan način kako bi tamošnjim Albancima ponudila neki oblik
nezavisnosti a da to Srbija nekako prihvati. Zvaničnik SAD Nikolas Berns je na ovu izjavu istog
dana reagovao žaleći što Vojislav Koštunica nije izjavio da će "Srbi zauvek ostati na Kosovu", jer
je to model koji je prihvatljiv svima.
Demokratska stranka Srbije počiva na autoritetu svog vođe. Koštunica ume da vlada. Svi osnivači
i članovi stranke koji su na bilo koji način protivurečili svom vođi odmah su odstranjeni. Članovi
Glavnog i Izvršnog odbora stranke menjani su isključivo na zahtev vođe. Kada se izvrši uvid u
spisak članova Izvršnog i Glavnog odbora DSS, od osnivanja, lako se zaključuje da svi oni koji su
naivno poverovali u čestitost, nepotkupljivost i pravičnost Vojislava Koštunice, u stranci nisu imali
šta da traže. Imidž nedodirljivog Koštunica je održavao tako što nije dozvoljavao nikom od
partijskih drugova da mu se približi. Osim Dragana Jočića i Nebojše Bakareca, svi njegovi partijski
drugovi sa njim su na "Vi".
Za šefa kabineta Koštunica je postavio Ljiljanu Nedeljković. Ova gospođa, sa 150 kilograma, i kao
stari doušnik tajne policije, sprečavala je stranačke kolege, i Koštuničine malobrojne prijatelje,
ministre da dođu do njenog šefa. Koštunica se na taj način štitio od mnogobrojnih sastanaka, a s
druge strane, Nedeljkovićka i njen štab pisali su mu govore i rukovodili strankom. Vojislav
Koštunica se tako izdigao i iznad stranke i iznad prijatelja kao autoritet, poput Slobodana
Miloševića. Na ovaj način Koštunica je izbegavao direktne kontakte sa generalima, sa
bezbednosnim službama i nije hteo da bude ni za šta odgovoran. Čim je otišao sa mesta
predsednika SRJ, odmah je zaboravio na usluge onih koji su ga na ovom mestu ustoličili i održali.

Koštunica se i kao premijer ponašao na isti način. Umesto Ljiljane Nedeljković, za šefa kabineta
doveo je Aleksandra Nikitovića, pravnika iz Bara, čiji otac je bio deklarisani ibeovac. Nikitović je,
pod palicom Ljiljane Nedeljković, ustoličio najorganizovaniju kriminalnu grupu iz Crne Gore,
predvođenu Vojinom Lazarevićem, Vukom Hamovićem i biznismenima iz Miloševićeve ere, koji su
na najbestijalniji način opljačkali Srbiju. Ni ministri iz srpske vlade ne mogu doći kod premijera bez
Nikitovićevog blagoslova. Koštunica ga je izabrao po meri svog života i načina življenja, želeći da
na taj način bude sa svima na distanci, smatrajući sebe iznad svih. Poniznost je jedini način
opstanka u izvršnoj vlasti i članstvu Demokratske stranke Srbije. Vođi Koštunici su u srcu najbliži
oni koji su najluđi. Tako je Nebojša Bakarec, unuk ratnog zločinca iz Osijeka Edvarda Bakareca,
godinama bio prva ličnost stranke. Od kada je postao premijer, a Aleksandar Nikitović njegov šef
administracije, Koštunica je svojoj kamarili omogućio najbesprizornije pljačkanje. Skoro da više i
ne pominje borbu protiv organizovanog kriminala, reč reforma u njegovom rečniku više ne postoji.
Demokratska stranka Srbije nema mnogo članova. Ali su oni dobro raspoređeni. Velike donatore
DSS-a, Koštunica je brzo slao u ''zaborav'', ako su želeli da se nametnu kao kandidati za lidera
stranke. Jedan njegov dobar poznavalac kaže da je vlast jedini razlog življenja Vojislava
Koštunice i da on svoj život ne vidi izvan politike i kabineta. Prvi radni dan na mestu predsednika
vlade Srbije Vojislav Koštunica je proveo useljavajući svoje knjige u kabinet! To je bio siguran
znak da se ovom čoveku nigde ne žuri, a da će Srbija biti zaustavljena u procesu tako potrebne,
dramatične transformacije u jedno moderno društvo.
Njegovi bliski saradnici tvrde da mu je omiljeni autor Dimitrije Ljotić, a isti ti saradnici, sa njegovim
blagoslovom, tvorci su "otačastvenih" pokreta koji incidentno nastupaju, slično ekstremističkoj
organizaciji Narodni front iz 1945. Ti pokreti, od kojih je kontroverzni "Obraz" najpoznatiji, imaju
snažnu podršku među ljudima vrlo bliskim Vojislavu Koštunici. Cilj je jedan antikulturni teror
utemeljen u najvulgarnijem tumačenju pravoslavlja i svetosavlja.
Fenomen DSS jeste u tome da je od stranke minorne snage koja počiva na autoritetu Vojislava
Koštunice, postala vladajuća snaga, uz neverovatnu koaliciju koju je okupio da ga podrži, ništa
neverovatniju nego što je bio DOS, u koji je Koštunica tukao iz svih oružja, sve dok jedna glava
nije pala. Njegov odnos prema crkvi je servilan i snishodljiv, mada bi imao puno razloga da se od
dela sveštenstva SPC distancira zbog šurovanja sa autokratskim režimom. DSS i njen osnivač
najbolji su nastavljači destruktivne politike, koja nije ogoljena i brutalna kao devedesetih godina,
ali je u osnovi ista - inadžijska prema ostatku sveta, rascvetala korupcija i organizovani kriminal,
dakle, ništa čega već nije bilo.
Učinak DSS i Vojislava Koštunice u životima ovdašnjih građana tek će biti pravilno ocenjen. Ali
već sada je izvesno da je generacija koja je izgubila deo svog života pod anahronim i brutalnim
režimom i dalje na gubitku. Šta je DSS dala srpskoj politici? Svađe i nove podele, manifestaciju
apsolutne nemoći da upravlja državom, što u okolnostima neodržive koalicije, što u nedostatku
kvalitetnih stručnjaka. Ali nakon desetak prilika da časno odstupi iz vlade, ova stranka i njen
nesumnjivi vođa, pokazuju sve simptome vlastoljublja, opstanka na vrhu po svaku cenu i sličnih
bolesti od kojih nema leka dok neki novi izbori ne učine svoje.
Vojislav Koštunica i njegova službena žena Zorica Radović imaju mračne biografije. Koštuničin
otac Jovan Damjanović bio je za vreme i posle rata veliki krvnik. Na streljanje je kao sudija
pokretnog suda poslao stotine ljudi pred streljački stroj. Streljao je i brata velikog pisca Meše
Selimovića, kome je on kasnije posvetio sve svoje romane. Zoričin otac, Miloš Radović, prema
dokazima iz knjige Momira Vojvodića "Pasja groblja Miloša Radovića'', lično je u Crnoj Gori ubio
147 sunarodnika. U slučaju Vojislava i Zorice potvrđuje se izreka da iver ne pada dalje od klade.
Privid da Koštunica ''očima ne može da vidi novac'' priča je za malu decu. Cena opstanka u vrhu
srpske vlastele je sve veća. Nebojša Bakarec je u DSS ušao kao primalac socijalne pomoći.
Danas je vlasnik stanova: u Ulici Stevana Opačića broj 16, Dobračinoj 10, Koste Glavinića 25a,
Kralja Petra 10, Palmotićevoj 33, i placa kod Kliničkog centra Srbije. Ako podela državnog blaga
po stranačkim interesima bude kako treba, dosadašnja trula koalicija podržaće dosadašnjeg

predsednika Srbije u kandidaturi za još jedan mandat. Sa samo 16% osvojenih glasova, u vrlo
širokoj koaliciji, Vojislav Koštunica je ostao predsednik Vlade Srbije. Posle 4 godine njegove
vlasti, rezultati su poražavajući. Dijagnoza ekonomije je ista ili gora nego pre njega.
Nezaposlenost se nije smanjila, glavni poslodavac je i dalje država, a paralelno se stvaraju
monopoli nekolicine tajkuna. Oko 90% novca koji se sliva u državnu kasu potiče iz privatizacija.
Direktne strane investicije su zanemarljive, i tu smo predzadnji u Evropi. Prema važećem indeksu,
nalazimo se među tri najkorumpiranije države kontinenta. Za vreme vladavine Vojislava
Koštunice, uprkos činjenici da zvanično postoji sloboda štampe, sloboda govora i ispovedanja
drukčijeg mišljenja, postavilo se i pitanje tih sloboda. Postoje slučajevi nasilnog prekidanja
skupova njegovih neistomišljenika, i stroga kontrola medija od finansijskih oligarhija. I u spoljnoj
politici Srbija u mnogo čemu liči na Miloševićevu guberniju: izolovana od ostatka Evrope, sa
diplomatijom koju predvodi neprikladna ličnost, sa ambasadorima od kojih dobar broj ne poseduje
niti potrebno znanje, niti moralni kapacitet... Spoljna politika Srbije u regionu bivše Jugoslavije nije
ona koju bi morao da vodi "lider na Balkanu". Primer za to je odnos vlade Vojislava Koštunice
prema Srbima koji učestvuju u političkom životu Hrvatske, i koji su deo vlasti u Hrvatskoj.
Otvorena ignorancija govori da je reč o tihom buntu protiv činjenice da uopšte postoje "neki Srbi"
koji uvažavaju priznatu nezavisnost susednih država.
3. Boris Tadić, “predsednik Srbije26 započeo je predsedničku kampanju upozorenjem da će

građani na izborima odlučiti da li žele u EU ili u novu izolaciju. Tadić je svestan da, da bi savladao
Tomislava Nikolića, najjačeg protivkandidata, u drugom krugu neophodna mu je podrška i glasača
DSS, G17, LDP i NS. U protekloj godini je često sarađivao s Koštunicom. Nekoliko puta „gasio“ je
verbalne požare koje je Koštunica potpaljivao prema EU i SAD.”
BORIS TADIĆ je rođen 15. januara 1958. u Sarajevu, kao drugo dete bračnog para Ljubomira
Tadića i Nevenke Kićanović-Tadić. Otac Ljubomir rođen je u Crnoj Gori, u pivljanskom kraju, a
majka Nevenka Kićanović u Bijeljini. Borisov otac bio je učesnik Drugog svetskog rata i nosilac je
partizanske spomeniice (rat je završio u činu kapetana, a dogurao je do pukovnika Ozne). U
Beograd je poslat 1955. godine da piše ustav SFRJ i program Partije, a 1962. 1962. za profesora
filozofije, politike i prava na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Borisova majka je neuropsihijatar,
u Zavodu za mentalno zdravlje u Palmotićevoj ulici u Beogradu. Ljubomir Tadić pripadao je krajem
60-ih disidentskoj "Praksisovoj" filozofskoj školi i udaljen je s Univerziteta, s Dragoljubom
Mićunovićem, Zagorkom Golubović, Mihajlom Markovićem, Miladinom Životićem, Svetozarom
Stojanovićem, Nebojšom Popovim i Trivom Inđićem.
Posle završene Prve beogradske gimnazije, početkom osamdesetih godina, Boris Tadić, kao
student psihologije na Filozofskom fakultetu, upoznaje Veselinku Zastavniković (rođena 1955.
godine) iz Osijeka, studentkinju novinarstva na Fakultetu političkih nauka. Njen otac je u to vreme
bio zastavnik u JNA. Mlada i lepa Osječanka bila je već aktivna u radu tadašnjeg Crvenog
univerziteta, na čijem čelu su bile vođe studentskog pokreta iz 1968. godine: Vlada Mijanović,
Pavluško Imširović i Dragomir Olujić. Veselinka je bila najradikalnija među ženskim pripadnicima
pokreta. Disidentske vođe prihvatale su Borisa isključivo po tom osnovu, jer je bio mlak, detinjast,
bolešljiv, i iz bolje stojeće porodice. Borisovi roditelji, naročito njegova majka Nevenka, nisu
odobravali njihovu vezu. Skoro anatemisan od roditelja zbog veze s kćerkom iz podoficirske
porodice, koja je tri godine starija, Boris odlazi od kuće. Disidenti ga primaju i 1981. godine Boris i
Vesela stanuju u iznajmljenom stanu u suterenu zajedno s Gordanom Jovanovićem, koji je s
Dragomirom Olujićem radio kontraobaveštajnu zaštitu disidentskog pokreta. U suterenu u ulici
Koče Kapetana broj 47, gde su stanovali Vesela i Boris, održavane su sastanci raznih frakcija
Crvenog univerziteta koji je, zbog konspiracije, bio podeljen na više odvojenih grupa. Vesela i
Boris preseljavaju se 1983. u stan kod Dragomira Olujića, u Knez Miletinoj 40, u kojem su živeli
duže od godinu dana. Bračni par izdržavao se tako što su prodavali dečje lutke koje je Vesela
pravila. Njegov otac, po nagovoru žene, uporno pokušava da odvoji sina od lepe Osiječanke.
Nevenka nije prihvatala disidentstvo a nije volela ni stil života svoga muža, Ljubomira. Ona je više
bila sklona komfornom životu, čemu je uspela da nauči svoju kćerku Vjeru. Nevenka je Milovana
26
Za predsednika Srbije izabran je juna 2004, kada je u drugom krugu pobedio Nikolića.

Brkića, danas novinara, pokušala da smesti u ludnicu zbog organizovanja pobune u srednjoj školi
1974. godine, ali se on spasao bekstvom iz njene ordinacije. Mladi bračni par Tadić oslobodio se
siromaštva kada je Boris dobio posao profesora psihologije u Prvoj beogradskoj gimnaziji. Brak
Vesele i Borisa funkcionisao je rvih desetak godina. Boris je imao razne hobije (bavljenje
vaterpolom, u kojem nije ostvario nikakve rezultate jer je rovitog zdravlja). Idoli su mu bili članovi
muzičke grupe "Idoli'', koja nikada nije održala nijedan koncert i u kojoj je samo Vlada Divljan
znao da svira. Njihove svirke za ploče izvodio je tonac Radio Beograda Milovan Pilipović, onda
Minimaksov pulen i poznat kao Mile Pile, koji je nasnimavao svoju svirku na njihove ploče.
Boris Tadić ušao je u politiku početkom 90-ih, kada njegov otac Ljubomir, po uputstvu Dobrice
Ćosiča (koji je paralelno bio i na osnivačkom skupu SPS, Slobodana Miloševića), s još 11
istomišljenika, osnovao Demokratsku stranku. Predsednik stranke je u početku Dragoljub
Mićunović, Ljubomirov kolega s fakulteta, a potom Zoran Đinđić, kome je Ljubomir Tadić bio uzor.
Preko svog oca Boris je u mladosti upoznao Dobricu Ćosića, a sam tvrdi da je najveći politički
uticaj na njega imala knjiga Koštunice i Čavoškog "Stranački pluralizam ili monizam". U
Demokratskoj stranci Boris Tadić je, zahvaljujući uticaju svog oca, izabran za sekretara Glavnog
odbora, a potom i za potpredsednika Izvršnog odbora. S liste ove stranke izabran je i za poslanika
Narodne skupštine Srbije. Tada, Boris Tadić počinje da oponaša Zorana Đinđića, za koga njegov
otac Ljubomir nije gajio simpatije. Kada Đinđić kreće da modernizuje partiju, nalaže svim
funkcionerima da se ''dovedu u red'', i postavlja im ultimatume: koliko kilograma da skinu, koliko
da provode u teretani, kako da se oblače, gde da se sastaju. Pokojni Đinđić je protežirao mlade,
tek izašle iz fakultetskih sala. Pokojni Đinđić je na Borisa Tadića uticao i s preporukom, u polušali,
da "otkači ženu Veselinku". Želeći da sačuva bliskost s Đinđićem, Boris se sporazumno razvodi
od Veselinke Zastavniković 2. septembra 1997. godine. Nije to više bio isti čovek. Ubrzo se Boris
ženi Tatjanom, građevinskim inženjerom, i s njom dobija dve kćerke, Mašu i Vanju. Život Borisa
Tadića menja se iz osnova. On putuje po svetu. Đinđić ga upoznaje s grčkim milionerom
Kokalisom. Otac Ljubomir, koji je vanbračno živeo s novosadskom Jevrejkom Klarom Mandić,
bliskom prijateljicom Slobodana Miloševića i Dušana Mihajlovića, postao je predsednik Srpsko-
jevrejskog društva. Veza s Klarom trajala je kratko, jer se u njeno srce uselio Kapetan Dragan, i
dok se ona nije upoznala sa Dobricom Ćosićem. Boris odlazi u Izrael, da se ''nauči zanatu'' kako
se postaje bogat. Godine 1999. Grk Kokalis šalje ga u SAD na bezbednosni kurs za lidere
Jugoistočne Evrope.
Kada je 5. oktobra 2000. oboren Milošević s vlasti, Boris se dan kasnije na terasi Skupštine grada
upoznaje s Miloradom Lukovićem Ulemekom Legijom. Razgovaraju nasamo više od sat vremana.
Boris nikada posle 12. marta 2003. godine, kada je izvršen atentat na premijera Đinđića, nije
pomenuo Legijino ime. U oktobru 2000. Boris Tadić postaje ministar za telekomunikacije u
saveznoj vladi, kao potpredsednik Demokratske stranke, za šta je izabran 27. februara iste godine
na Skupštini DS. Novi ministar odmah prihvata Miloševićevog tajkuna Bogoljuba Karića kao svog
prijatelja. Zahvaljujući Borisu, Bogoljub Karić je u narednim godinama sačuvao svoju kompaniju
''Mobtel''. Na račun Borisa Tadić pristižu velike pare. Izraelske i grčke banke su sigurne od
provera iz Beograda. Premijer Srbije, pod pritiskom stranačkih kolega, smenjuje Tadića s mesta
ministra zbog njegovih dugih prstiju. Boris je finansijski ojačao, i čeka novu priliku.
Kada Vojislav Koštunica odlazi s mesta saveznog predsednika, u kabinetu Svetozara Marovića,
Boris Tadić dobija resor ministra odbrane! Klinički psiholog je univerzalan, samo da je na vlasti.
Vodi telekomunikacije, odbranu. Na ovo mesto navodno je postavljen jer je pukovnik Novosielski,
tadašnji vojni ataše u Ambasadi Velike Britanije u Beogradu, ultimativno tražio od premijera
Đinđića da ministar odbrane ne bude Zoran Živković, zamenik Đinđića u DS-u. Čim je postao
ministar odbrane, tražio je adekvatan smeštaj, kako je obrazložio, “zbog bezbednosti”. Iz omanje
kuće nadležni opštinski organi SO Savski Venac brzopotezno iseljavaju dve sestre koje u njoj
žive, prisilno ih smeštaju u staračke domove, a iz vojnog budžeta izdvaja se oko milion dolara za
uređenje ovog rezidencijalnog objekta, u kojem Boris Tadić, čuvan jakim policijskim snagama, i
danas živi. Vila je opremljena najmodernijim nameštajem. Pravdajući se da je bez stana, jer je
svoj dvosobni stan nakon razvoda s Veselinkom ostavio njenom ocu, koji je u međuvremenu
unapređen u čin kapetana i penzionisan, ministar odbrane useljava se u vilu na Dedinju. Njegov

otac Ljubomir zamenio je kuću u Gospodar Jovanovoj za dva stana. Boris je dobio dvosoban stan
u bloku 45 na Novom Beogradu, dok je njegov otac dobio stan u Francuskoj ulici. Boris je kasnije
taj stan prodao i kupio novi kod starog "Merkatora". Za svoje pomoćnike ministar odbrane dovodi
Gorana Vesića, Živorada Anđelkovića, Bojana Dimitrijevića, Vuka Jeremića, Branka Rakića... koji
nemaju ni trideset godina. Službe bezbednosti imaju posla kako da se zaštite od Tadićevih
momaka od kojih neki nisu ni vojsku služili. PR ministra odbrane bila je Ana Urošević, tek svršeni
student. list Tabloid piše da Boris Tadić održava odnose i s lepuškastom gospođom,
potpredsednicom najjače srpske kompanije. Borisu se u koferu donose pare i odnose u "Berkli
banku" u Londonu.
Kada se 11. jula 2004. godine uselio u novi dvor na Andrićevom vencu, predsednik Srbije za
najznačajnije savetnike postavlja Vuka Jeremića, koji je tek diplomirao fiziku u Londonu, a upravo
zbog veza s Vukovim ocem, koji mu je prenosio novac u London, u banku "Berkli", Đinđić je
smenio Tadića s mesta ministra za telekomunikacije, jer se Vuk Jeremić, tek svršeni student,
predstavljao kao Đinđićev šef kabineta, mada je pomenuta potpredsednica kompanije na ovo
mesto postavila Nemanju Kolesara, koji se zabavljao sa kćerkom predsednika kompanije.
Savetnik predsednika Srbije za spoljnu politiku je, odmah po imenovanju, otišao u vojsku.
Kao predsednik, Boris je i javna ličnost. Tako smo često obaveštavani saopštenjima da je na
lečenju na VMA. Od kojih bolesti, nije nam objašnjeno. Njegova majka Nevenka kazala je za list
''Toronto'', u broju od 2. jula 2004. godine, da njen sin svakog dana uzima 1.000 miligrama C
vitamina i antioksidante, jer bez imunološke podrške nije sigurna da bi izdržao radni tempo! Dok
se bavio vaterpolom, bilo mu je dve godine zabranjeno da ulazi u bazen.
Kako kaže jedan od članova Tadićevog kabineta kome je Tabloid garantovao diskreciju, sve
poslove iz delokruga predsednikovih ovlašćenja vodi šef njegovog kabineta Branko Rakić. Svi, a
naročito biznismeni, koji žele da se sretnu s Borisom, moraju to da završe preko Rakića, koji
naplaćuje te usluge i u ime predsednika zove sudije, tužioce, ministre. Radni dan predsednika
Tadića zavisi od njegovog raspoloženja. Često, zbog pada imunološkog sistema, on sam pada u
apatiju, depresiju, razgovori sa savetnicima su uglavnom neformalni ili su na nivou uličnog
žargona. Presudnu ulogu na njega imaju Srđan Šaper i lekar Nebojša Krstić, bivši članovi grupe
"Idoli". Srđan Šaper, sin bivšeg predsednika Košarkaškog saveza Jugoslavije (iz doba rigidne
komunističke nomenklature) je teško frustriran svojim fizičkim hendikepom. Predsednik Tadić je za
svog savetnika za medije postavio i lekara Nebojšu Krstića, koji svakodnevno pomaže Tadiću da
ostane "u sedlu".
Predsednik Srbije je nedozreo i obožava da se dokazuje. Na jednoj sedeljci sa svojim savetnicima

požalio se da mu je žao što u mladosti osim Veselinke nije imao drugih žena. Jedan od policajaca,
koji se u civilu zatekao u Zemunu, kaže da je noću oko pola tri video Borisa za volanom kako
preko zvučnika, jer rotaciona svetla nisu bila uključena, sikće iz kola ostalim vozačima koji su
stajali na semaforu: "Skloni se, skloni se". U Guči, kada mu je jedan momak nešto dobacio,
predsednik Srbije zatrčao se za njim s telohraniteljima i uhvatio mladića za gušu.
Stranačkim poslovima Boris Tadić, mada po Ustavu ne bi smeo da bude šef stranke, bavi se kao
diktator. Dok je pokojni Zoran Đinđić na izborima u stranci imao protivkandidate, Boris Tadić je na
bio jedini kandidat, jer drugima nije bilo dozvoljeno da se kandiduju. Dan uoči izbora nove vlade
Srbije, na čelu s mandatarom Koštunicom, Tadić je lično određivao ministre. Jedan od njegovih
ministara posvedočio je da je bio prisutan kada se Milka Forcan javila Borisu. Šta su razgovarali,
ministar nije mogao da dokuči, ali se Boris udario rukom po čelu nakon završenog razgovora i
obratio stranačkim kolegama: "Au... kako se nisam setio čoveka! A družio sam se s njim. Eto,
imamo ministra finansija, Mirka Cvetkovića". Bivši direktor Agencije za privatizaciju većinu
privatizacija, uključujući i cementare iz Paraćina, sproveo je na nezakonit način. Prisutni su već
videli Božu Đelića na ovoj funkciji, što je bio i stranački dogovor, ali je Boris, nakon telefonskog
razgovora s pomenutom damom, doneo drugačiju odluku.
U vreme kada je Đinđić bio gradonačelnik Beograda, Boris Tadić je bio direktor Demokratske
stranke. Njegova sekretarica je bila žena Aleksandra Simića koji je bio Borisov drug iz mladosti.
Simić je u DS-u bio predsednik pravnog odbora, a kasnije sudija Saveznog ustavnog suda SR

Jugoslavije. Boris mu je obljubio ženu i Aleksandar Simić, takođe aktivista Crvenog univerziteta,
napustio je stranku i postao savetnik Vojislava Koštunice.
Marketinške agencije kandidatima za visoke državne funkcije friziraju biografije. Boris Tadić, se
kao kandidat za tu funkciju na januarskim izborima 2004. godine, oslonio se na drugove iz
detinjstva. Srđan Šaper, propali glumac, osmislio je izbornu kampanju Borisa Tadića na izborima
koji su održani. On je napisao i predsednikovu biografiju. Biografija je lažna i da smo demokratska
država, predsednika bi optužili za krivokletstvo. Gospodin Šaper je vodio i izbornu kampanju
2008. Službena biografija pobedničkog kandidata Borisa Tadića na izborima za predsednika
Srbije objavljena na sajtu B92, i u svim medijima. Evo nelogičnosti:
Boris jeste diplomirao je na psihologiji, ali nije završio poslediplomske studije na temu
"Subverzivnost u segmentu seksualnosti". Za to nema dokaza na Filozofskom fakultetu u
Beogradu. Iz biografskog navoda zaključuje se da je Boris Tadić magistrirao na navedenu temu.
Ovakav studijski smer ne postoji niti je ikada postojao na Filozofskom fakultetu - postoji samo
smer psihologija. Ova obmana bila je potpuno nepotrebna i bezrazložna, sem u okviru sugestija
marketinške agencije da ga predstavi kao čoveka nauke i struke. Ključno pitanje je da li je Boris
obmanuo građane, ili nije?
Da li je Boris Tadić kao student radio kao kolporter nije moguće utvrditi, jer nema nijednog
svedoka koji se toga seća. Svi ga se sećaju kao dobrostojećeg mladića, sina dvoje univerzitetskih
profesora (otac Ljubomir akademik i majka Nevenka dečji psihijatar), ljudi uvek solidnih primanja.
Namera marketinške agencije je bila da Borisa predstavi kao vrednog i čoveka koji se od rane
mladosti sam starao za svoj džeparac.
Da li je i kada Boris radio na Radio Indeksu, nije moguće utvrditi. Ne znači da on nije možda
pripremio neki prilog za tu radio stanicu, ali u njoj nikada nije bio zaposlen. Bivši urednik Radio
Indeksa Nenad Cekić tvrdi da nikada nije sreo saradnika po imenu Boris Tadić!
U bolnici "Laza Lazarević" u kadrovskoj evidenciji nema imena kliničkog psihologa Borisa Tadića!
Ako je ipak bio zaposlen u ovoj bolnici, postavlja se logično pitanje - zašto je napustio tu
ustanovu, jer je to prirodno mesto rada za jednog kliničkog psihologa? Klinički psiholog koji pređe
u gimnaziju za profesora psihologije, prelazi u profesionalnom smislu s konja na magarca.
Razlozi ne mogu biti političke prirode, jer je mesto profesora u gimnaziji, u to vreme, bilo politički
svakako delikatnije, i tražena je moralno-politička podobnost kandidata za mesto za katedrom, a
predsednik ističe u svojoj službenoj biografiji da je bio u zatvoru iz političkih razloga.
U biografiji, dalje, piše da je Boris potom bio psiholog u vojsci, ali nema nikakvih dokaza, niti
mogućnosti da se to proveri. Boris Tadić je vojsku služio 1984. godine u Čapljini i u Sarajevu. U
vojsku ga je otac Ljubomir Tadić poslao te 1984. godine, jer se u to vreme pred Okružnim sudom
u Beogradu sudilo šetorici intelektualaca iz grupe Otvorenog univerziteta. Da bi spasao Borisovu
devojku Veselinku Zastavniković hapšenja, Ljubomir Tadić je, preko starih partizanskih veza,
uspeo da njegov sin dobije odsustvo i da se venča sa Veselinkom, kojoj se potom izgubio trag. U
vojsci je bio običan redov, sa privilegijama. Vojni psiholog u to vreme, nije bio u formacijskom
sastavu, već su taj posao obavljali u vojnim zdravstvenim ustanovama isključivo vojna lica!
Kada je Boris Tadić bio zaposlen u beogradskom Institutu za psihologiju? Takav institut postoji pri
Filozofskom fakultetu u Beogradu, ali u evidenciji zaposlenih nema Borisa Tadića. Ako je radio u
Institutu, zašto ga je napustio? Ako je radio na istraživanjima, gde su mu objavljeni radovi?
U biografiji se dalje kaže da je Boris bio osnivač i prvi direktor Centra za demokratiju i političke
veštine. Na internetu ne može da se nađe nikakav trag o delatnosti takvog centra. U registrima
udruženja građana nema traga gde je taj centar osnovan, kada, ko su osnivači, da li postoji i koje
je stavove iskazao da bi postao relevantan za biografiju predsednika države?
U biografiji piše da je Boris Tadić radio na projektu uspostavljanja regionalnog sistema političke
edukacije u zemljama jugoistočne Evrope. Koji je to sistem, ko ga je finansirao?
Dalje u biografiji piše da je Boris bio hapšen osamdesetih godina. Iz uvida u dosije Policijske
uprave za grad Beograd - Uprave za analitiku i evidenciju, Boris Tadić je uhapšen 30. jula 1982.
godine, priveden dežurnom sudiji za prekršaje i kažnjen sa 25 dana zatvora. Kazna je izvršena
odmah - zbog ''povrede nacionalnih osećanja građana''. U stvari, Tadić je sa grupom u kojoj su bili
i Vesna Pešić, Nebojša Popov, Milan Nikolić, Dušan Gamaser... protestovali ispred knjižare
"Komunista" noseći majice sa natpisom "Pustite naše drugove'', a protiv hapšenja i zatvaranja

grupe koja je 9. jula te godine demonstrirala u znak podrške poljskom sindikalnom pokretu
"Solidarnost'', u kojoj su bili Dragomir Olujić, Pavluško Imširović, Veselinka Zastavniković (tada
Borisova devojka), Jovica Mihajilović, Radmila Karajović, Gordan Jovanović i Branislava Katić,
koji su bili osuđeni na po 60 dana zatvora. Boris je kaznu izdržao u Padinskoj skeli.
Od 2003. je, piše u službenoj biografiji, bio profesor politike i advertajzinga na Fakultetu dramskih
umetnosti u Beogradu. Fakultet dramskih umetnosti valjda ima proceduru za izbor profesora u
smislu Zakona o visokom školstvu. Boris Tadić nema ni jednu referencu za predavanje politike i
advertajzinga na FDU. Kao predsednik ne bi smeo da obavlja druge profesionalne dužnosti, a
ipak na ovom fakultetu predaje jedan od glavnih “dramskih” predmeta - politiku i advertajzing!
Juna 2004. godine izabrali smo za predsednika Srbije čoveka koji, u 46. godini života, nema
rešeno stambeno pitanje, koji nije stekao svoj stan, a radio je tako mnogo, piše u biografiji.
Biografi su zaboravili da je Boris Tadić bio vlasnik dvosobnog stana na Novom Beogradu kod
"Merkatora", koji mu je poklonio otac Ljubomir, a koji je on ostavio ocu svoje bivše supruge
Veselinke Zastavniković. Nedavno je u imovinskoj karti Borisa Tadića odjednom navedeno da ima
50.000 evra. Otkud mu ta ušteđevina? Ako je poseduje od ranije, zašto nije pokušao da reši
stambeno pitanje, jer nije na ponos da za predsednika biramo beskućnika u 50. godini života.
Sumnjivo je puno toga što je Boris Tadić naveo u biografiji. Srđan Šaper radio je kampanju i 2008.
godine, i to su uočili, o čemu svedoči biografija na sajtu predsednika Republike i na sajtu
Fakulteta dramskih umetnosti, gde, navodno, “radi” kao profesor.
14.04.2004. godine, pojavio se sledeći tekst na forumu: “Brat od strica Borisa Tadića, Ranko
Tadić, radio je dvadeset godina u prislusnom centru Resora državne bezbednosti, od čega pet
godina u Jedinici za specijalne operacije, Milorada Ulemeka Legije. Kao stručnjak za te poslove,
zbog cega ima nadimak Manijak, osnivao je i paralelni prislusni centar predsednika države Borisa
Tadića, koji služi za prisluškivanje njegovih političkih protivnika. Sa njim, u timu, je i Zoran
Zagorac, bivši radnik Resora državne bezbednosti i Službe za informisanje i dokumentaciju u
Ministarstvu spoljnih poslova. Dogovor o formiranju te službe sa Borisom Tadicem napravio je
Momir Stojanovic, smenjeni direktor Vojne bezbednosne agencije, inače rođak Dragana
Šutanovca i prijatelj Borisa Tadića. Četvrti zaverenik je Mile Zaric, bivši JUL-ovac i prijatelj Mire
Marković, inače vlasnik hiperbarične komore u Kliničkom centru na Banjici. Centar za
prisluskivanje nalazi se na brodu Mileta Zarica na Dunavu, preko puta Kalemegdana i u
Zoološkom vrtu, a pomoćni deo u Centru "Sava". Opremu za Centar nabavili su preko prijatelja
Borisa Tadića, Izraelca Arija, koji je prijatelj i Jovice Stanišića. Ari je, inače, konzul Republike
Srpske u Tel Avivu. Ova ekipa postigla je dogovor o razmenjivanju usluga sa Karlom del Ponte.
Mile Zarić je putovao u Hag da poseti Jovicu Stanišića i sreo se sa Karlom del Ponte, sa kojom se
dogovorio da joj daje informacije o Karadžicu, a zauzvrat da se Karla del Ponte složi o puštanju
na slobodu Jovice Stanišića i Franka Simatovića.
Sada, umesto da u istražnim zatvorima i kazneno-popravnim ustanovama okajavaju grehe iz
vremena kada su za potrebe crveno-crne koalicije sejali smrt i progonili, nedodirljivi kadrovi
Miodraga Bracanovića, Milorada Ulemeka i Radeta Markovića, pod okriljem Radeta Bulatovića,
prave reformu kojoj je cilj da se ni slučajno ništa ne promeni. Prvi Bulatovićevi reformatori, Miša
Vilotić i Cvijetin Milinković, udarili su na one koji su 2001. godine pokušali da raskrinkaju
mašineriju smrti, otkrili kreatore "Ibarske" i "heroje" iz Vukovara i Srebrenice. Tako je u BIA
smenjen kompletan tim koji je uhapsio Slobodana Miloševića, isterao Legiju iz službe i zamalo
priveo ubice Slavka Ćuruvije. Istoga dana kada je osumnjičeni za ubistvo Slavka Ćuruvije, Ratko
Romić, dobio od Kostunicinog pravosuđa nadoknadu od 1.000.000 dinara za "narušavanje
ljudskih prava", u centru BIA Beograd smenjen je nacelnik Odeljenja za unutrašnji ekstremizam i
organizovani kriminal Milan Letić, šef tima koji je savesno vodio pomenutu istragu. Istog tog dana,
u centru BIA Beograd je sa mesta načelnika Odeljenja smenjen Srđan Stambolić, sinovac
pokojnog Ivana, bez valjanog objasnjenja. Ista metla iz centra BIA Beograd isteruje Edu Bukića i
Dejana Carevića, koji jsu istraživali nerešena ubistva julovske kamarile i Radeta Markovića.”
Bulatovićev naslednik, Saša Vukadinović, ne pokazuje nikakvu nameru da stane na put
zločinačkoj kamarili. Da li je to iz neznanja, slučajno ili namerno? Na pitanje novinara lista ‘Kurir’
08.05.2008. godine, dva meseca pred imenovanje Saše Vukadinovića, “ko je Ranko Tadić, za
koga tvrdite da prisluškuje političare po Srbiji?”, Tomislav Nikolić je odgovorio: “Bliski rođak Borisa
Tadića, inače šef centra za prisluškivanje političkih suparnika DS i građana Srbije.”

O opštem uticaju Radeta Bulatovića, nakon što je reformisao vojni sistem bezbednosti, svedoči
činjenica da je i ministar Joćić imenovao za svog šefa kabineta “Macu” Orašanin, koja je kuma
Radeta Bulatovića, a njenog muža, iz penzije, za šefa beogradskog sekretarijata unutrašnjih
poslova. Da li je, julovac, Rade Bulatović slučajno, na Odboru za odbranu i bezbednost i u
medijima, pričao o privatnim prislušnim centrima, a da li slučajno nije otkrio ni jedan?
4. Mlađan Dinkić, “njegova stranka G17 plus osvojila je oko 7% glasova, ali Dinkić se pokazao
kao izuzetno važan i dobar pregovarač27. Svojoj stranci uspeo je da obezbedi četiri ministarstva
plus „super ministarstvo“ ekonomije i regionalnog razvoja, u koje spadaju ekonomija, ekonomski
odnosi sa inostranstvom, regionalni razvoj, turizam i privatizacija. Dinkić je pred sebe postavio
ambiciozne ciljeve. Prvi je smanjenje nezaposlenosti u Srbiji za pola miliona ljudi, a drugi je
besplatna podela akcija prema kojoj je planirano da svaki punoletni građanin naše zemlje dobije
akcije u vrednosti od oko 1.000 evra. Iako mu prigovaraju da ga prodaja NIS boli jer umanjuje
vrednost besplatnih akcija, jedini je koji se javno usprotivio prodaji NIS za mnogo manje novca od
prave vrednosti preduzeća. Za slogan svoje stranke da je stručnost važnija od politike tvrdi da se
dokazao u praksi: „Pokazalo se da smo mnogo bolji stručnjaci nego klasični političari koji lepo
pričaju, a malo rade“. Uprkos verbalnih duela sa članovima vladajuće koalicije, sa većinom
odlično sarađuje.”
5. Zoran Drakulić, “predsednik kompanije „Ist point“ odustao je od kupovine Rudarsko-

topioničarskog basena „Bor“ jer je procenio da bi kupovina, uz investicije i ulaganje u ekologiju,
dostigla skoro milijardu dolara. Drakulić se u regionu učvrstio kao lider u rečnom brodarstvu,
najavljujući planove da lidersku poziciju zauzme i u srpskoj pekarskoj industriji, za šta će
investirati preko 20 miliona evra u novu fabriku u Beogradu, a širiće i maloprodajnu mrežu. „Ist
point“ je vlasnik više mlinova u Srbiji, silosa u rumunskoj Konstanci, a u planu im je kupovina
silosa u Srbiji, Bugarskoj i Rumuniji. Drakulić je prodao Zaječarsku fabriku kablova kako bi kupio
četiri puta veći „Novkabel“. Istovremeno je vlasnik Valjaonice „Sevojno“. „Ist point“ zapošljava
3.600 radnika u osam zemalja i ima godišnji promet od 550 miliona dolara. „Bogat sam koliko mi
treba. Nemam potrebe da imam svoj avion ili jahtu.... A za ono što mene interesuje imam dovoljno
para“, izjavio je u Drakulić.”
6. Filip Cepter, “najbogatiji Srbin više je prisutan u inostranstvu nego u zemlji. Prema poslednjoj
listi najbogatijih ljudi u jugoistočnoj Evropi koju objavljuje poljski „Vprost“, Cepter je na 23. mestu s
bogatstvom koje se procenjuje na 4,4 milijarde dolara. U 2007. kupio je „Centrotekstil“ za 18,9
miliona evra, a za kupovinu 94,5 odsto beogradskog IMT konzorcijum HAŠ-SIP, u kojem udeo ima
i Cepter, ponudio je 121,1 milon evra za kapital preduzeća i 10,2 miliona evra za investicije.
Cepterova ponuda u nadmetanju za kupovinu Robnih kuća „Beograd“ nije bila dovoljna da bi
pobedio, a za još nerealizovanu kupovinu 60,54% vlasništva Fabrike šećera „Zrenjanin“ ponudio
je jedan evro. Cepter je ponudu dao preko švajcarske firme „UBA holding“ i spreman je da
investira u fabriku 5,7 miliona evra, uz obavezu da ne otpusti nijednog od 230 radnika kao
tehnološki višak. Rođen je u Bosanskoj Dubici kao Milan Janković. Kada je razgranao poslove u
zapadnoj Evropi promenio je ime. Njegova poslovna imperija obuhvata desetine zemalja širom
sveta i upošljava 100.000 radnika, uz godišnji obrt od preko milijardu dolara. Živi u Monte Karlu.
Nosilac je priznanja „Vitez rada“ za doprinos industriji Italije.”
7. Milan Beko, “često se pominje ali se retko pojavljuje u javnosti, osim na koktelima na kojima se
okupljaju najvažniji ljudi iz političkog i privrednog života. Nazivaju ga čovekom iz senke kome su
sva vrata otvorena. Bio je u vladi Slobodana Miloševića, ali je za izbore 1993. godine komercijalno
radio kampanju DS. Za Beka se tvrdi da se kao vlasnik krije iza nekoliko kompanija, ali zvanično
nije vlasnik nijedne. Njegova uloga stručnog konsultanta svodi se na to da kupuje i preprodaje
firme u Srbiji. Karijeru je počeo u marketinškoj agenciji „Spektra“, zatim je osnovao firmu „Dibek“
koja je prodavala drvo i farmaceutske proizvode, a najviše uvozila žvake. Rukovodio je prodajom
49% „Telekoma“, pojavio se kao izvršni direktor Investicionog fonda „Salford“ u privatizaciji srpskih
mlekara, zatim prilikom preuzimanja aranđelovačkog „Knjaza Miloša“ 2005. godine od strane FPP
27
Od novembra 2000. do jula 2003. bio guverner NBJ, odnosno NBS.

„Balkan limitida“, u privatizaciji Luke Beograd, pa Robnih kuća „Beograd“, kupovini „Večernjih
novosti“ i „C marketa“...”
8. Kameron Manter, “uloga SAD u rešenju statusa Kosova biće presudna, a ambasador SAD u
Srbiji, koji je doputovao u Beograd i preuzeo dužnost 15. avgusta 2007. godine, je precizan:
„Stanovište Amerike jeste da bi najbolje rešenje koje bi sprečilo nestabilnost regiona i pomoglo
mirnom rešavanju statusa Kosova bilo nadgledana nezavisnost južne pokrajine...“. Svestan
činjenice da se sa takvim stavom većina ovdašnjih političara i veći deo javnosti ne slažu,
ambasador SAD dodaje: „Sadašnja faza otvorila je mnoga pitanja zbog kojih su odnosi naših
zemalja malo zategnutiji, ali ćemo i ovaj period prevazići, kao što smo prevazišli i ranije periode.
Siguran sam da ćemo i dalje sarađivati“. Kao viši diplomata u Službi spoljnih poslova SAD bio je
zamenik šefa misije u ambasadama SAD u Pragu i Varšavi, a dobrovoljno je radio kao prvi vođa
Tima za rekonstrukciju u Mosulu u Iraku 2006. Pre toga 10 godina radio je u Vašingtonu kao
direktor za centralnu i istočnu Evropu, kao direktor Severnoevropske inicijative i kao šef kabineta
u NATO Kancelariji za ratifikaciju proširenja. Ambasador Manter je doktorirao modernu evropsku
istoriju na Univerzitetu „Džons Hopkins“, studirao je i na univerzitetima u Frajburgu i Marburgu u
Nemačkoj, kao i Univerzitetu „Kornel“ u SAD.”
Američki ambasador Kameron Manter dva puta se u kratkom roku sastao sa članovima Kluba
„Privrednik” i poručio im da treba da podrže „proevropsku vladu”, rekao je „Politici” izvor iz ove
neformalne organizacije koja okuplja više od četrdeset vlasnika velikih srpskih firmi. Kako navodi
naš izvor, prvi sastanak održan je pre vanrednih parlamentarnih izbora u sedištu kluba u
Šekspirovoj ulici na Dedinju, a drugi posle izbora u restoranu pored stadiona OFK „Beograd”.
Prvom sastanku prisustvovala je većina članova, dok je drugi održan u užem krugu – bili su tu
Miroslav Mišković, Danko Đunić, Miodrag Babić, Branislav Grujić i Toplica Spasojević, a američki
ambasador im je rekao da se od privredne elite očekuje da ima stav o političkim događajima i da
bi njihov stav trebalo da bude u prilog vlade liste Za evropsku Srbiju i SPS-a. Izvor „Politike” tvrdi
da Manter nije dobio direktan odgovor, već su mu tajkuni rekli da – iako je neophodno da Srbija
ima dobre odnose sa EU – Srbi ne mogu da budu veći Evropljani nego što je Evropa spremna da
ih podrži. Evropa nije dovoljno podržala Zorana Đinđića,rekli su oni, kritikujući EU koja je „primila
Rumune, a Srbiji nije čak olakšala ni vizni režim”. Članovi kluba su u isto vreme kritikovali
ponašanje i Demokratske stranke i Demokratske stranke Srbije u kampanji. DS-u su prigovorili
„da hoće privatizaciju bez privatnika”, da „stalno govori o novim radnim mestima, a na mitinge
vodi sportiste i estradu”, dok je DSS kritikovan zbog „nepotrebne politizacije kursa prema Evropi”.
Manter im je na to rekao da ne sede na dve stolice, već da izaberu na koju će stranu. Američki
ambasador ovim sastancima prekinuo je politiku svog prethodnika Majkla Polta, koji je neke od
srpskih tajkuna – Miroslava Miškovića, na primer – stavio na „crnu listu”, zabranivši mu izdavanje
američke vize zbog sumnje da je umešan u korupciju.Ono što je za poslove najbogatijeg Srbina
mnogo opasnije jeste što je stavljanjem na listu nepoželjnih izgubio i priliku da posluje sa velikim
američkim kompanijama, koje informacije o poslovnim partnerima u inostranstvu traže i od Stejt
departmenta. A tu Mišković, zahvaljujući Poltu, nije baš omiljen. Sadašnji američki ambasador je
privukao pažnju svojim izjavama, koje je jedan njegov kolega nazvao „bizarnim”. Reč je o bivšem
britanskom diplomatskom predstavniku u Beogradu ser Ajvoru Robertsu koji se začudio što je
Manter„obodrio” SPS da uđe u vladu sa Demokratskom strankom. U komentaru za „Independent”
Roberts, koji je sada predsednik uglednog Koledža „Triniti” u Oksfordu, navodi da je Srbija
duboko podeljena zemlja koja ne zna da li treba da krene dalje ka približavanjuEvropskoj uniji,
iponovo zagovarajući podelu Kosova, tvrdi da bez takvog rešenja neće biti stabilnosti na Balkanu.
Netrpeljivost koju bivši britanski diplomata pokazuje prema američkom ambasadoru u stvari je
netrpeljivost između dve škole diplomatije: tradicionalne u kojoj je ambasador komunicirao gotovo
isključivo sa predstavnicima vlasti kod kojih je akreditovan, ne mešajući se mnogo u političke
sporove, i nove „intervencionističke” u kojoj diplomata koristeći značaj svoje zemlje pokušava da
direktno utiče na politiku manje države. Predstavnike ove druge škole nekadašnji dopisnik
„Njujork tajmsa” iz Beograda Dejvid Bajnder nazvao je prokonzulima, po starorimskim
predstavnicima u zabitim delovima imperije. Bajnder je tu pre svega mislio na bivšeg američkog
ambasadora Vilijema Montgomerija, koji je obilato uticao na dešavanja u Srbiji posle 5. oktobra
2000. Inače, Kameron Manter izjavio je u intervjuu „Nedeljnom telegrafu” da nema nikakve

kontakte sa premijerom Vojislavom Koštunicom. „On je odlučio, kao i deo njegove vlade, da mi
ograniči kontakte. Dakle, to nije moj, već njegov izbor”, rekao je Manter, ušavši u direktan sukob
sa premijerom. Potpuno je drugačija bila situacija sa Ajvorom Robertsom dok je bio na čelu
britanske misije u Beogradu od 1992. do 1997. On je čak izbegavao preterano druženje sa
protivnicima vlasti, a u vreme protesta zbog krađe glasova na izborima 1996, opozicija se žalila
na njegovo ponašanje. U jesen te godine on je obišao fabrike „Prva petoletka”, „Magnohrom” i
„Trajal”, dok je njegov američki kolega Ričard Majls obišao „Sartid” – „tvrđavu socijalističke
privrede”. Ambasadorske posete firmama koje su bile pod kontrolom Slobodana Miloševića i
sastanci naslednika tih ambasadora sa privrednicima, i pored razlike u stilu, ne razlikuju se
mnogo - interesi trajni.
9. Božidar Đelić, “...vodi poslove evropskih integracija. Pun samopouzdanja i energije, Đelić je
parafirao sporazum sa EU i veruje da će ga uskoro i potpisati. Mada je ekonomski ekspert kojem
niko ne osporava stručnost, njegovi politički protivnici pokušavaju da dovedu u pitanje Đelićev lični
imetak. Bio je direktor najveće evropske banke „Kredi agrikol“ za jugoistočnu Evropu, ministar
finansija u vladi Zorana Đinđića i bavio se nezahvalnim poslom sređivanja stanja u finansijama.
Stekao je nadimak Boža Derikoža, a prestižni „Forbs“ ga je svrstao među 100 mladih svetskih
lidera. Usavršavao se na najboljim svetskim univerzitetima i specijalizovao kao savetnik za oblasti
finansijskih institucija i medija. Sa saradnicima je osnovao „Altis grupu“ koja je savetovala najveće
firme u Srbiji.”
BOŽIDAR ĐELIĆ je svima koji ga kritikuju odgovorio u listu Evropa“, izrekom “ako si pametan
zašto nisu bogat“. Sažetije i istinitije niko nije bolje objasnio suštinu društva u kome živimo i
poštenije izrekao vladajuću ideologiju Srbije: bogatstvo je mera svih stvari, i čovek se meri po
bogatstvu. Građanima Srbije objasnio je da je njihovo siromaštvo posledica slabe pameti i loših
radnih navika. Bogatstvo je dakle vrlina i onaj ko ga ima može za sebe da tvrdi sve najlepše. Ako
bi neko osporio neku od vrednosti čeka ga pitanje: koliko ste Vi bogati. Ukoliko je bankovni saldo
radoznalca tanak, pitanje ne zaslužuje odgovor. Oni koji nisu bogati ne samo da slabo stoje sa
pameću već su i siromašni vrlinama a, iz perspektive Božidara Đelića, verovatno su imućni samo
manama. Naše društvo počiva na činjenici da li ste bogati ili niste. Angažovanje koje ne donosi
velik novac vredno je prezira ili u boljem slučaju strpljive tolerancije. Božidar Đelić nije postao
bogat u inostranstvu. Po njegovoj logici ni on nije bio pametan na Zapadu. Opametio se među
nama. Došao nam je u pomoć i obogatio se tek od kada je postao deo vlasti i političkih struktura.
Položaji na čelu banaka došli su kao posledica iznenadne pameti i nemaju veze s tim što je
prethodno bio ministar finansija i što je u međuvremenu od DS, kojoj je pristupio po atentatu na
Đinđića, bio kandidovan za premijera. Niko od velikih eksperata našeg porekla nije na početku
svog boravka u Srbiji propustio da nam kaže koliko je novca izgubio bavljenjem Srbijom i svi su
ipak ostali među nama. Niko nije propustio da za kratko vreme kupi svoj deo Beograda i niko od
njih nije se vratio u bogatstvo i poštovanje, koje su napustili da bi pomogali Srbiji. Bogatstvo nije ni
vrlina ni mana, ono je samo činjenica po kojoj se ljudi razlikuju. Ima nešto i u pitanju kako ste
postali bogati. Aristotel, Marks, Andrić, Dostojevski, Van Gog, Crnjanski, Kočić, Ćopić, Hegel,
Kant, nikoga ne određuju pare već pamet i dostignuće, bar do sada, jer ovo je doba Đelića, a šta
je metafizika prema Đeliću, ništa.
10. Patrijarh Pavle, “najcenjeniji je poglavar u pravoslavlju, a uživa poštovanje i Katoličke crkve.
Šta o njemu misle drugi poglavari, najbolje je opisao ruski patrijarh Aleksije: „Srbi imaju sveca za
patrijarha“. Rođen je 11. septembra 1914. u slavonskom selu Kučanci kao Gojko Stojčević.
Patrijarh Pavle našao je svoju meru u postu, molitvi, podvigu, spavanju i u radu. Jedni kažu da se
travama sam izlečio od tuberkuloze koju je dobio kada je skočio u nabujalu Drinu da spase svog
đaka, a drugi da se molio. U ranom detinjstvu ostao je bez roditelja i sa bratom rastao uz tetku i
babu. U školi je imao dvojku iz veronauke, a danas ga smatraju za jednog od najboljih
poznavaoca tipika. „Kada bih bio i poslednji Srbin, pristao bih da nestanem a da ne bude zločina“,
„Budimo ljudi“, „Da Bog pomogne i nama i neprijateljima našim“, misli su koje patrijarh često
izgovara. Od 13. novembra je na lečenju u VMA i redovno se pričešćuje.”

11. Vojin Lazarević, “jedan od ključnih ljudi u energetskom lobiju u Srbiji, posle iskustva sa
trgovinom strujom, kao suvlasnik firme EFT, preko svoje trgovinske kuće „Rudnap“ vratio se u
ovaj posao. Najznačajnije aranžmane iz ove oblasti ima u zemljama u okruženju, a u Srbiji razvija
poslove koje pokrivaju firma „Minel kotlogradnja“ i pet brodogradilišta, čiji je vlasnik ili zakupac.
Prošle godine „Rudnap“ je postao strateški partner grčke kompanije „Lamda“ koja je kupila „Beko“
a koja planira da investira 150 miliona evra u izgradnju stambenog kompleksa. Često su ga
prozivali da je zbog veza sa pojedinim političarima. Ne odgovara na optužbe i retko se pojavljuje
u javnosti.”
12. Miodrag Kostić, “u okviru svoje kompanije „MK grupa“, drži najveće šećerane, u kojima je
manjinski vlasnik od kako se udružio s nemačkim gigantom „Nordcuker“. Kostić je postao i
ozbiljan međunarodni investitor jer je „MK grupa“ krenula sa razvojem agrobiznisa u Ukrajini.
Njegova kompanija planira da u narednom periodu u agrobiznis u Srbiji uvede najnovije sisteme
razvoja, i da će u fokusu njenog rada biće trgovina i poljoprivreda. Kostić poseduje još nekoliko
preduzeća i vlasnik je hiljada hektara oranica u Vojvodini. Nedavno je postao i jedan od tri
vlasnika preduzeća „Beogradelektro“ koje poseduje tri veoma vredna poslovna objekta, a promet
firme je oko 20 miliona evra.”
13. Predrag Ranković Peconi, “vlasnik preduzeća „Invej“, izbegava pojavljivanje u javnosti, po
istom principu ponaša se i u biznisu. Njegovog imena, zvanično, nema ni iza jedne privatizacije
preduzeća u Srbiji, mada se zna da je u tome aktivan i uspešan. U poslednjih nekoliko godina
kupio je brojna preduzeća i uspeo da ih podigne na noge, pa sva posluju sa velikim uspehom.
Vrednost njegovih kupovina tokom prošle godine - „Medela“, „Srbolek“, hoteli „Kasina“ i „Park“,
restorani „London“, „Zlatni bokal“ i „Kafe teatar“, procenjuje se na 75 miliona evra. Počeo je sa
proizvodnjom cigareta, ali se ubrzo proširio na agrarni sektor. Kupio je „Rubin“, „Vital“, „Ratar“,
„Sunce“, zatim „Albus“, fabriku šporeta „Milan Blagojević“...”
14. Vuk Hamović, “kao i većina modernih biznismena, ne pojavljuje se često u javnosti. Njegova
kompanija danas raspolaže sa više energije od mnogih elektroprivreda u regionu, a pokriva
značajan deo uvoza električne energije u Grčku, Makedoniju, Albaniju, Crnu Goru i Sloveniju. U
Hrvatskoj i Mađarskoj se takođe smatra vodećim trgovcem, a na austrijskoj berzi energije je među
tri vodeće firme po obimu transakcija. Privatnim poslom bavi se od 1989, do kada je bio direktor
„Energodate“, ćerke firme Energoprojekta, a od 1992. živi i radi u Londonu.”
15. Nenad Popović, “predsednik Koordinacionog tela za jug Srbije i predsednik međunarodne
grupacije ABS holding, koja u svojim fabrikama u Rusiji i Srbiji zapošljava oko 5.000 radnika i
posluje na tri najveća svetska tržišta - u Rusiji, SAD i Kini. Godišnji promet ABS holdinga iznosi
preko 450 miliona dolara. Tokom privatizacije u Srbiji kupio je pet preduzeća iz „Minel holding“.
Zalaže se za prodaju NIS-a ruskom „Gaspromu“, obrazlažući da je to neuporedivo bolje od
prodaje „nekom trgovcu nafte“, navodeći da bi izgradnja gasovoda „Južni potok“ Srbiji godišnje
donosila oko 200 miliona dolara.”
16. Stajn Erik Velan, “generalni direktor „Telenora“ u Beogradu izabran je za predsednika Saveta
stranih investitora u Srbiji. Norveška telekomunikaciona kompanija je za „Mobi 63“ pobedila na
tenderu sa cenom od 1,513 milijardi evra. „Telenor“ je jedan od vodećih svetskih mobilnih
operatera, sa više od 133 miliona pretplatnika širom sveta, uključujući i više od 2,8 miliona
korisnika u Srbiji. Velan je saopštio da su ukupna ulaganja te kompanije u Srbiji 2007. dostigla
skoro šest milijardi dinara.”
17. Toplica Spasojević, “predsednik Fudbalskog kluba Crvena zvezda i predsednik ITM grupe čija
se poslovna imperija proteže na relaciji London-Beč-Moskva. U Srbiju je prošle godine investirao
oko 15 miliona evra i osnovao dva fonda. Diplomirao je na Ekonomskom fakultetu u Beogradu i
bio proglašen za poslovnog čoveka 2006. Još 1989. bio je proglašen menadžerom godine u
korporaciji „Soni“, a osam godina kasnije ITM je postao najbolji distributer kompanije „Najki“.”

18. Miodrag Babić, “predsednik koncerna „Hemofarma“ iz Vršca, za koji je nemačka kompanija
„Štada“ u avgustu 2006. godine isplatila 480,4 miliona evra, što je najvrednija kupovina u istoriji
nemačke kompanije stare 111 godina. Babić kaže da je „Hemofarm“ u protekloj godini ispunio sve
ciljeve i ambiciozne planove, te da je vršačko preduzeće preuzelo vodeću stratešku odgovornost
za nabavku i proizvodnju za celu grupu „Štada“.„Hemofarm“ planira preuzimanje proizvodnje 20
proizvoda „Štade“ koji se plasiraju u zapadnu Evropu.”
19. Slobodan Vučićević, “predsednik „Droga Kolinska“, kompanije nastale spajanjem „Droge“ i
„Kolinske“, dve najveće prehrambene industrije u Sloveniji, u kojoj u i dve srpske firme „Grand
kafa“ i „Soko Štark“. Predsednik je Srpske asocijacije menadžera. Na Srebrnom jezeru, u saradnji
sa lokalnom opštinom, kupio je 350 hektara zemljišta. „Želim da napravim turistički brend, da
izgradim hotele, golf i teniske terene“, kaže.”
Kako je preduzeće “Grand kafa” preuzelo akcionarsko društvo “Soko Štark” jedan je od modela
nezakonitih postupaka u privatizaciji. Na osnovu tužbe kod Trgovinskog suda i nalaza sudskog
veštaka koji je potvrdio osnovanost tužbe nije bilo uslova za odobrenje javne ponude preduzeća
“Soko Štark”. To se ipak desilo u nezakonito sprovedenom postupku 2005. godine. Možda bi ova
tajkunska operacija prošla nezapaženo da u njoj nisu učestvovale poznate ličnosti, odgovorne
pred zakonima ove zemlje za ono što čine. Preuzimanje “Soko Štarka” od “Grand kafe” desilo se
uz odobrenje vladinih službenika, pre svega Komisije za hartije od vrednosti i Milka Štimca, onog
istog iz skandala sa prodajom “Knjaza Miloša”. Sve se dešavalo uz blagoslov Vide Uzelac iz
Centralnog registra Komisije za hartije od vrednosti. Rešenjem iz juna 2005. godine ova komisija
odobrila je “Grand kafi” preuzimanje akcija “Soko Štarka”, mada nije bilo uslova za to jer je u toku
bila parnica po tužbi 155 akcionara za deonice koje su otplatili od ličnih dohodaka 1990. godine.
Tužioci -akcionari polagali su pravo na 22,8% ukupnog kapitala preduzeća, što znači i na teret
paketa akcija od 40% koji je bio u posedu države. Akcionari su tražili namirenje svojih potraživanja
delom od 60% i delom na teret državnog paketa akcija od 40%. Komisija za hartije od vrednosti i
Ministarstvo za privredu odbili su to. Mada nije bilo moguće zakonito raspolagati ovim kapitalom
pre okončanja sudskog postupka, Vladini organi stali su na stranu vlasnika “Grand kafe”. U ovom
slučaju nije bilo potrebnih deponovanih sredstava ni bankarske garancije onoga ko je preuzimao
“Soko Štark”, pa je akt Komisije za hartije od vrednosti bio zloupotreba službenog položaja, pre
svega Milka Štimca, predsednika komisije, i sekretara Olivere Savović, a onda i članova komisije.
Ovo je trebalo da povuče krivičnu odgovornost, ali nije... Iz “Soko Štarka” je izneto 12 miliona evra
kapitala. Preduzeće je u vreme preuzimanja imalo osnovni kapital od dve milijarde i dvesta
miliona dinara, a knjigovodstvena akcija vredela je 701 dinar. Za pola godine, novi vlasnik srezao
je ovaj kapital na 856 miliona dinara, a vrednost akcije pala je na 261 dinar. Ostao je i nepokriven
gubitak od milijardu i dvesta miliona dinara. Od kojih je para kupila akcije “Soko Štarka”? Na
završnom računu iz 2005. “Grand kafa” nije imala nijednog dinara. Ova firma osnovana je 2004.
godine i nije imala promena na računu kao da nije poslovala. Kako je slovenačka firma “Droga
Kolinska” postala vlasnik većinskog kapitala “Soko Štarka”? Kapital vlasnika “Grand kafe” uložen
je u “Droga-Kolinska”, ali većinski vlasnik “Droge Kolinska” je investicioni fond “Istra-Benz”. “Soko
Štark” je mogao biti otuđen po zakonu ove zemlje samo na Berzi ili putem Ponude za
preuzimanje. Ovo drugo urađeno je mimo zakona. Desilo se to da su srpski državni instrumenti
radili za potrebe vlasnika “Grand kafe” Slobodana Vučićevića, a on je podveo “Soko Štark”
slovenačkom kapitalu uveren da je važan faktor u integracijama regionalne privrede. Vučićević je
samo najamni radnik mnogo jačeg “konzorcijuma”.
20. Željko Mitrović, “vlasnik najveće televizijske korporacije u regionu koja obuhvata „Pink“, „Pink
Montenegro“ i „Pink BiH“. Prošle godine lansirao je paket od 11 satelitskih kanala čiji su programi
veoma gledani u Sloveniji, Makedoniji, Bugarskoj, u našoj dijaspori u Evropi, SAD, Australiji i
Kanadi. Mitrović je pokrenuo sopstvenu produkciju, vlasnik je izdavačke kuće „Siti rekords“,
fabrike za štampanje CD i DVD izdanja, avio-kompaniju „Er Pink“, velikog filmskog studija PFI u
Šimanovcima i fabrike žvaka „Strong“.”
21. Volfgang Išinger, “predstavnik EU u posredničkoj trojci Kontakt grupe koja je sačinila izveštaj o
pregovorima o Kosovu za generalnog sekretara UN. Trenutno je ambasador Nemačke u

Londonu, 1995. godine je učestvovao u pregovorima u Dejtonu kojima je okončan rat u Bosni. Od
2001. do 2006. bio je nemački ambasador u Vašingtonu. U vreme sukoba na Kosovu 1999.
godine Išinger je bio državni sekretar u Ministarstvu spoljnih poslova. Krajem 2000. je izjavio da je
„za sada status Kosova dovoljno regulisan Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti UN i da nema
povoda da se tu nešto menja“.”
22. Rade Bulatović28, prvi strani državljanin “direktor srpske službe bezbednosti (Bezbednosno-
informativne agencije) je prošle godine na pitanje kolika je njegova plata odgovorio, kao što je
odgovarao i skupštinskom Odboru za odbranu i bezbednost - to je državna tajna. Na položaju
direktora BIA ostao je i nakon parlamentarnih izbora, mada su analitičari tvrdili da to neće biti
moguće, jer je višestruko kompromitovan. Često se pominje po aferam..., a optužuju ga da je
2005. godine naredio da BIA prisluškuje poslanike Skupštine Srbije.”
General, MILAN ZARIĆ prisustvovao je, kao pomoćnik ministra odbrane SRJ, 50.-oj Generalnoj
skupštini Atlantskog pakta u Rimu, 2. decembra 2000, u okviru pristupanja Partnerstvu za mir.
Optužnica Haškog tribunala protiv Miroslava Deronjića, u tački 2-3 (za ubistvo) navodi:
“33. 9 maja 1992, Miroslav Deronjić, u kapacitetu predsednika Kriznog štaba Opštine Bratunac
izdao je naređenje za napad i spaljivanje Glogova... Tokom napada... pripadnici Teritorijalne
odbrane Bratunca, uključujući... Milana Zarića..., učestvovali su u napadu na Glogovo.”
Nedeljnik Vreme objavio je krajem 2003. godine da su u toku pripreme za slanje srpskih snaga,
veličine bataljona (250 ljudi) u Avganistan, gde bi trebalo da budu angažovani u vojnim
operacijama protiv Al Kaide i Talibana pod komandom američke armije i da je to bila ponuda
predsednika vlade Srbije Zorana Živkovića tokom posete Vašingtonu. Tada se Savezno
ministarstvo odbrane oglasilo da pitanje komande nije rešeno i da je “general Milan Zarić,
načelnik ABHO, osoba koja će razgovarati sa Amerikancima”.
Početkom 2005. godine, bivši šef Biroa Vlade Srbije za komunikacije Vladimir Popović optužio je
Vojsku da je čuvala Mladića, navodeći da je šef bezbednosti Gardijske brigade na Topčideru,
potpukovnik Branislav Puhač, član Drinske grupe VRS, lični telohranitelj Mladića poslednjih
desetak godina. Napravio je grešku u prezimenu i sledeći dan ispostavilo se da se radi o Puhalu,
ali su čelnici Vojske negirali njegovo postojanje. Pošto je objavljeno da je na suđenju za atentat na
premijera Srbije Zorana Đinđića vojnik po ugovoru Siniša Glišić svedočio da je 12. marta bio u
kasarni "Topčider" kada ga je pozvao kapetan Branislav Puhalo da ga odveze u Takovsku ulicu,
Ministarstvo odbrane je navelo da B92 nije razumeo i da Puhalo postoji, ali da Ministratsvo ne zna
gde on radi. U saopštenju se navodi da Puhalo nikada nije radio u Gardijskoj brigadi i u Vojnoj
službi bezbednosti. I doskora komandant Gardijske brigade Radomir Ćosić izjavio je da zna za
Puhala, ali da ga nije viđao u Topčideru. Međutim, delovi 46. logističke brigade, u kojoj Puhalo
radi, nalaze se i u kasarni u "Točideru". Ta jedinica zadužena je za snabdevanje i obezbeđenje
Ministarstva odbrane i Generalštaba.
Akcija skrivanja Mladića od Haškog tribunala počinje u junu 2002. U optužnici podignutoj
sredinom 2006 kao organizatora se navodi njegov rođak, penzionisani pukovnik Vojske Republike
Srpske Jovo Đogo, nekadašnji šef Biroa Vojske RS u Beogradu. Đogo je Mladića dovezao do
kasarne Gardijske brigade u Beogradu, iz jedne kasarne u Kraljevu.
Potom Mladić biva smešten u stanu optuženog Ratka Vučetića u Ulici Peđe Milosavljevića 24, na
Bežanijskoj kosi. Na toj adresi je Mladić bio mesec dana. Istraga je utvrdila da se do oktobra
2002. haški optuženik krio u iznajmljenom stanu kod Tržnog centra Piramida na Novom
Beogradu. Stanarinu i sve račune plaćao je vojni pilot u penziji Stanko Ristić. Mladić je odande
prebačen na drugu lokaciju u Novom Beogradu, u Treći bulevar, a odatle u Crnotravsku, kod
porodice Vasković. Optuženi Ljiljana i njena deca su rođaci Jove Đoga. Mladić se ponovo
prebacuje na Novi Beograd, u stan sina optuženog Marka Lugonje, a zatim u Jurija Gagarina 134.
Poslednji dan 2005. Ratko Mladić je proveo u Ulici Jurija Gagarina 118 na Novom Beogradu. Tada
se Mladiću gubi trag. Drugo opštinsko javno tužilaštvo tvrdi da je taj stan preko oglasa iznajmio
optuženi bivši major vojne službe bezbednosti Stanko Ristić.
Penzionisani pukovnik VSCG, Jovo Đogo, nakon pet meseci u CZ pod sumnjom da je Mladićev
jatak, u intervjuu, 28. jun 2006, otkrio je šta je, po njemu, pozadina slučaja:
28
Od novembra 2000. do marta 2003. bio je savetnik za nacionalnu bezbednost Vojislava Koštunice, nakon što je kao korumpiran
bio otpušten iz ministarstva spoljnih poslova.

“Prava je istina da su slučaj "Mladićevi jataci", isključivo s ciljem očuvanja svojih pozicija, osmislili
i montirali lično Vojislav Koštunica, Rade Bulatović i Dragan Jočić, uz pomoć dva najveća špijuna
iz Republike Srpske, bivšeg ministra unutrašnjih poslova Darka Matijaševića i direktora policije
Dragomira Andana. Čitav "slučaj" proglasili su "državnom tajnom" da bi prikrili svoju ulogu i
učešće u "slučaju general Mladić"... Ključna ličnost u vezi sa statusom i zaštitom generala Mladića
od oktobra 2000. do početka 2005. godine bio je Vojislav Koštunica. Čitav taj period on to nije
radio iz ubeđenja i patriotskih razloga, već isključivo iz ličnih interesa. Dok je na čelu Vlade bio
Zoran Đinđić, Koštunica, kao predsednik SRJ i glavnokomandujući u Vojsci, lično je odobravao
zaštitu i pomoć generalu Mladiću, a potajno, preko svojih ljudi, vršio je pritisak na Vladu da ona
"mora ispuniti svoje obaveze prema Hagu". Cilj je bio prinuditi Đinđića da krene u hapšenje
generala Mladića, da dođe do sukoba i krvoprolića, čime bi ga dalje kompromitovao, a i rešio
problem za koji je on bio ubeđen da se "jednom mora rešiti". Istovremeno je kod neobaveštenih
ljudi o sebi pravio lažnu sliku kao o patrioti, a od svega toga on i njegova partija imali su i
neposrednu materijalnu korist, jer su pod vidom "pomoći onom čoveku" od dobrostojećih
pojedinaca i preduzeća, gde su bili njihovi ljudi, uzimali nemala finansijska sredstva za svoje
potrebe. Radi istine treba reći da Zoran Đinđić nikada ozbiljno nije o tome razmišljao, što mogu da
posvedoče najveći funkcioneri iz Republike Srpske, s kojima je tada kontaktirao i kojima je
otvoreno govorio da "kad je u pitanju general Mladić, treba naći način da se to nikada ne desi".
Takođe, preko svojih najbližih saradnika nudio je rešenje kako da se to realizuje. Oni su živi i
mogu da to posvedoče.”
Šta se promenilo kad je Koštunica došao za premijera?
“Pravilnije bi bilo reći - kad su ga postavili. On ponovo polazi od stava da se to pre ili kasnije mora
završiti, samo je stvar procene kad mu je to najisplativije. Drugi problem je bio kako obezbediti
uslove da on lično i njegova partija ostanu čisti, da formalno, u javnosti, prikriju svoju stvarnu
ulogu. Prvo pitanje je rešeno polovinom 2005. odlukom da je to najbolje završiti do kraja te
godine, jer "do izbora ima još dve godine", dovoljno vremena da se to zaboravi i medijski opravda,
a poeni koji bi se tom prilikom uknjižili, kao što su približavanje evroatlantskim integracijama, bili bi
dovoljni da se javnosti zamažu oči. Drugi problem rešen je na način na koji se u realizaciju
zadatka uvlači Vojska, koja bi kao formalno nestranačka institucija bila izvršilac tog prljavog posla.
Zato je na čelo Ministarstva odbrane doveden Zoran Stanković, koji se posle njegovog
iznenadnog penzionisanja osetio lično uvređenim i koji je već i samoinicijativno ponudio svoju
"dobru uslugu" Karli del Ponte i nekim zapadnim ambasadorima. Sve se poklopilo i realizacija je
mogla da počne.”
Imate li dokaze za optužbe na Koštuničin račun?
“Postoje svi materijalni dokazi i njih ću izneti na suđenju, pod uslovom da bude javno. U
suprotnom, ni ja ni moja odbrana nećemo pristati na bilo kakvo suđenje... Evo, nedavno je i u
Savetu bezbednosti UN rečeno da su dobili dokumentaciju od zvaničnih organa iz Srbije iz koje je
vidljivo da je general Mladić zvanično penzionisan u maju 2002. godine. Istina je da je general
Mladić bio aktivni general-pukovnik VJ do marta 2002. godine, kad je u dogovoru Vojislava
Koštunice i tadašnjeg rukovodstva RS rešen način njegovog penzionisanja i njegov dalji status.
Utvrđeno je, o čemu je uredno obavešten Hag, da je general Mladić i posle toga nastavio da
koristi vojne objekte i usluge VJ.”
Pukovnik Đogo postavio je nekoliko indikativnih pitanja za srpskog premijera Koštunicu:
“Ko je mogao da odobri i naredi da general Mladić koristi vojne objekte? Da li ja ili ova deca koju
su pohapsili kao taoce? Da li su to bile naše privatne kasarne i da li smo mi bili nadređeni silnim
generalima? Ko je, kada i pod kojim uslovima zamolio generala Mladića da napusti vojne objekte i
promeni lokaciju? Ko mu je obezbedio uslove i sredstva za promenu lokacije? To su pitanja na
koja mora odgovoriti Vojislav Koštunica. Da li je tačno da se sve do 2005. godine Zoran
Stanković, sada jedan od glavnih progonitelja, viđao s generalom Mladićem, dok dok je od toga
imao neposrednu korist?”
21. septembra 2006. na Aerodromu Nikola Tesla sprečen je beg Marka Lugonje. Penzionisani
oficir Vojske RS je u poslednjem trenutku izvučen iz aviona na liniji za Moskvu. On je bio jedan od
najbližih Mladićevih saradnika, kome je trebalo da počne suđenje za pomaganje. Lugonji se
stavlja na teret da ga je skrivao u svom stanu.
- 2006. general Milan Zarić je zamenik načelnika Generalštaba, Zdravka Ponoša, koga je lično
Boris Tadić progurao na to mesto

- 10 maja 2007. general Milan Zarić učestvovao je na Savetu Evro-Atlantskog Partnerstva u štabu
NATO, u svojstvu Stalnog vojnog predstavnika Srbije
- 2008. godine Stalna misija Republike Srbije pri OEBS i drugim međunarodnim organizacijama u
Beču:
Šef Misije Miroslava Beham, ambasador
Zamenik šefa Misije Zdravko Tuvić, ministar savetnik
Vojni savetnik Milan Zarić, general
Savetnik Miodrag Pančeski
Prvi sekretar Marija Trifunović-Ljubojević
Treći sekretar Marina Milanović-Ilić
Menadžer kancelarije Branislav Zdravković
11.02.2009. general pukovnik Milan Zarić je direktor Instituta za strateška istraživanja Sektora za
politiku odbrane Ministarstva odbrane Srbije.
23. Ričard Vič, “od 6. novembra 2007. godine generalni direktor „US stil Srbija“ iz Smedereva,
najvećeg izvoznika srpske privrede koji je prošle godine izvezao čelik u vrednosti od 664,6 miliona
evra u 80 zemalja sveta. Vič ističe da je namera ovog giganta, koji poseduje i pogone u Šapcu i
Kučevu, da stvori uslove kako bi tokom 2008. godine proizveo 2 miliona tona čelika. Od 2003. do
2007, „US stil Srbija“ je investirala preko 200 miliona dolara u pogone...”
24. Danko Đunić, “na godišnjoj skupštini srpskog poslovnog kluba „Privrednik“, čije je sedište u po
tajnovitosti već čuvenoj vili u Šekspirovoj ulici na Dedinju, Danko Đunić je ponovo izabran za
predsednika kluba privredne elite ove zemlje. Đunić je nekadašnji potpredsednik Savezne vlade,
prvi čovek „Dilojta“ za Srbiju i region, suvlasnik TV „Avala“ i „Eki investmentsa“.”
25. Tomislav Nikolić, “najozbiljniji protivkandidat29 Borisu Tadiću za predsednika Srbije. Nikolićevu
kampanju radi američka firma „Kvin Gilespi & asosijets“, koja u Vašingtonu važi za jednu od
najmoćnijih. Oni su savetovali Nikoliću da bude mekši i...Nikolić je oko SRS uspeo da okupi više
simpatizera nego Vojislav Šešelj.”
26. Radovan Jelašić, “stabilan dinar, rast deviznih rezervi i prevremena otplata duga
Međunarodnom monetarnom fondu u martu 2007. godine, najznačajniji su rezultati koje je
Narodna banka Srbije, kojom rukovodi guverner Radovan Jelašić, zabeležila prethodne godine.
„NBS će biti spremna da prema potrebi dodatno pooštri mere koje bi bile u funkcije sprečavanja
rasta inflacije...“, kaže Jelašić. Rođen je u selu Baja u Mađarskoj, Ekonomski fakultet završio je u
Beogradu. Bio je najmlađi guverner Narodne banke Jugoslavije.”
27. Peter Matić, “vlasnik kompanije MPC koja zapošljava oko 1.200 ljudi, bogataš je čija
fotografija nije objavljena ni u jednom mediju. Procene upućenih kažu da spada među pet
najbogatijih ljudi u Srbiji. Vlasnik bivše zgrade CK na Ušću zida šoping mol od 131.000 kvadrata u
Beogradu. U njegovom posedu su „Imo centri“, zgrada BIGZ-a, robne kuće „Planet“ u Beogradu i
„Niš“, poslovna zgrada u Novom Beogradu...”
U knjizi rođenih upisan kao PETER MATIĆ, vlasnik i predsednik "MPC holdinga", jedan je od
desetak najbogatijih biznismena u Srbiji. Za razliku od svojih kolega, Matić nikada nije dao
intervju, niti je njegova fotografija ikad objavljena. Navija za Crvenu zvezdu, ali je dobar prijatelj s
generalnim sekretarom Partizana Žarkom Zečevićem. Zaradio je ogromne pare na švercu
cigareta, i on to ne krije, a cigarete i viski su i danas u asortimanu njegovih proizvoda. Rođen je u
Mariboru septembra 1966. godine. Majka i otac su mu stomatolozi. Iz mladalačkog perioda
upamćen je kao najbrži vozač motora od Šibenika do Benkovca. Naime, Matić je vrlo kratko živeo
u Sloveniji. Roditelji su se preselili u Benkovac, gde i on ostaje sve do pred sam rat. Svoju
privatnu firmu MPC osnovao je 1989. godine u Hrvatskoj, ali ju je dve godine kasnije
preregistrovao i u Beogradu. Matić je prvi veliki biznis napravio kad je pokrenuo lanac
maloprodaje sa Italijom.
29
Već je jednom bio poražen u drugom krugu izbora za predsednika Srbije, od Borisa Tadića.

Družini srpskih biznismena, koji su tokom tranzicije pokupovali veći deo srpske privrede, pridružio
se do marta 2007. godine i Petar Matić, koji je za 330 miliona kupio BIGZ. Kao vlasnik kompanije
MPC Matić se svrstava među 10 najbogatijih ljudi Srbije. Zakupom tri hektara zemljišta na
beogradskoj Autokomandi, Petar Matić, vlasnik MPC holdinga, osujetio je plan najbogatijeg
čoveka u Srbiji Miroslava Miškovića da na tom mestu, između niškog autoputa i Bulevara
oslobođenja, izgradi trgovinski centar sa dve poslovne palate. Miškovićeva "Delta" će morati da
se zadovolji samo šoping molom, koji će graditi na svom delu. Petar Matić kupio je sarajevski
hotel „Holidej in“ („Holiday Inn“) od austrijske kompanije koja je taj hotel privatizovala 2003. Matić
je jedan od deset najbogatijih srpskih biznismena koji nikada nije dao intervju, niti je fotografisan.
Ko je, pre nekoliko godina kupio zgradu CK SKJ, na novom Beogradu. Ovo zdanje izgrađeno iz
sredstava članarine koju su plaćali članovi SKJ, posle održanog 14. kongresa obnove, po svim
pravnim normama treba da je u posedu Saveza komunista Jugoslavije. Međutim, članovi ove
organizacije, prvo su brutalno izbačeni od strane JUL-a, a potom, pre nekoliko godina, objavljeno
je da je kupac zgrade MK Komerc iz Novog Sada. Pitanje vlasništva nad ovom zgradom i dalje je
pred odgovarajućim sudom u Srbiji, ali pošto se stalno odlaže donošenje presude, ova politička
organizacija se obratila i Evropskom sudu u Strazburu. Karakteristično za ovu, i mnoge druge
transakcije, gde je u dosta slučajeva društvena imovina prodavana za veoma male iznose je, da
se često ne zna ko je stvarno kupac, ko stoji iza firmi sa kojekakvih ostrva. Tek će se izgleda
saznavati i da iza onih koji se pojavljuju kao kupci, stoji neko drugi. U svemu tome bitno je da se
društvena imovina i dalje prodaje za male iznose kršenjem Ustava, jer su u istom svi oblici svojine
ravnopravni. Umesto toga, društvena svojina je degradirana, te unapred proglašena za
neprofitabilnu i kao takvu počeli su je "arčiti" i prodavati... Da li su to možda seljaci, posednici
manjih imanja - do 10 hektara zemlje? Da li će, zbog "uspešnosti" budućih veleposednika,
navedeni zemljoradnici, ponovo postati bezemljaši, pa kao takvi, sa komadom hleba u torbici, na
rad kod novih zemljoposednika?
Konzorcijum koji čine MPC kompa-nija, Internešnel trejding partners iz Londona, MK Komerc iz
Novog Sada i Union intertrejd LTD sa Devičanskih Ostrva dobio je pravo da za 300 miliona dinara
otkupi u bomba-rdovanju oštećenu zgradu Poslovnog centra "Ušće" i tu izgradi biznis kompleks.
Matićeva firma je počela sa izgradnjom šoping centra od 120.000 kvadrata uz zgradu CK. Taj
centar će biti duplo veći od Miškovićevog i najveći na Balkanu. Građen je po uzoru na američke
centre, čak su ga Amerikanci dizajnirali. Centar će koštati 120 miliona evra, a biće izgrađen uz
pomoć "sindiciranog kredita", jedinstvenog kredita kojeg daje više banaka, uz podršku jednog od
stubova finansijskog kraha svetske privrede, „Meril Linč“. Prvi je prodavao italijanske cipele u
Benkovcu, Zadru i Šibeniku, a kasnije je snabdevao čitavu Dalmaciju. Matić u Beograd dolazi
pred početak rata, 1991. godine. Dobro upućeni tvrde - sa legitimacijom tajne policije! U vreme
sankcija najunosniji biznis bio je sa naftom, cigaretama i stranim pićima. Petar Matić otvara četiri
fri-šopa. O tome ko je tada mogao da se bavi ovim poslom, govori i podatak da je jedan od
vlasnika ovih prodavnica na graničnim prelazima bio i Marko Milošević, sin predsednika. A jedna
od prvih prodavnica koju je otvorio nalazila se u blizini američke ambasade.
Matić je bio blizak i sa srpskim premijerom Mirkom Marjanovićem, a firmu "Progres" još čuvaju
ljudi iz Matićevog obezbeđenja. Promenu vlasti 2000. godine Matić je dočekao spremno, i uz
pomoć Zorana Janjuševića nesmetano nastavio svoj posao. Kupuje fabriku čarapa "Partizanka" i
tu gradi apartmane. Na Novom Beogradu, u ulici Dušana Vukasovića, gradi novi tržni centar. U
Knez Mihajlovoj kupuje "Elektrotehnu" i pretvara je u robnu kuću "Planet". Za 2.600 kvadrata
platio je 4,5 miliona evra. Stručnjaci, tvrde da bi najniža realna cena bila između 15 i 20 miliona
evra. Ali, "privatizacija" je izvedena uz podršku vlasti. Sa Miodragom Kostićem, Matić kupuje
zgradu bivšeg Centralnog komiteta, i prodaje Slovencima, a potom kupuje celu zgradu. Na
Novom Beogradu, Matić je izgradio nov, supermoderan poslovni objekt. Jedna od investicija je
servis "Sitroen" servisa, u koji je, sa Milijom Babovićem, uložio 4 miliona evra.
Poslovnu karijeru Petra Matića pre osam godina nakratko je prekinuo 41 dan u pritvoru, od 28.
aprila 1998. godine. U obrazloženju rešenja o hapšenju piše da postoji osnovana sumnja da je
utajio porez u visini od tri miliona dinara.

28. Aleksandar Vlahović, “poslanik Demokratske stranke, suvlasnik „Eki investments“. Bio je
ministar za privredu i privatizaciju u vladi Zorana Đinđića, a pre toga partner u „Dilojt i Tuš“. Član
je Udruženja američkih procenitelja, Međunarodnog udruženja računovođa, UO „Erste banke“,
Saveza ekonomista Srbije, Beogradske privredne komore i predsednik SD „Crvena zvezda“.”
29. Radomir Živanić, “vlasnik „Verano motorsa“, kupac Robnih kuća „Beograd“, za koju je platio
360 miliona evra. Ovaj beogradski biznismen, poznat pod nadimkom Baja Plavi, pobedio je u
nadmetanju Miroslava Miškovića, Filipa Ceptera, Petera Matića, Miodraga Kostića... Iza njegove
kupovine stoji grčki investicioni fond „Marfin“.”
30. Stanko Subotić Cane, “nalazi se na 96. mestu najbogatijih ljudi jugoistočne Evrope. Od kada
je za njim 15. juna raspisana Interpolova poternica, nalazi se van Srbije. Osumnjičen je da je vođa
jedne od organizovanih grupa koje su se devedesetih bavile međunarodnim švercom cigareta.”
31. Dragan Jočić30, “ministar unutrašnjih poslova Srbije u kabinetu Vojislava Koštunice. I dalje ne
želi da kaže o čemu su on i Rade Bulatović razgovarali s Miloradom Lukovićem Legijom u noći
njegove predaje, i zašto nije poštovana zakonska procedura.”
Tabloid 135, 23.08.2007.

“Dragan Jočić rođen je u Beogradu, gde je diplomirao na Pravnom fakultetu. Posle diplomiranja
privatno se bavio pravom. Trenutno je potpredsednik Demokratske stranke Srbije, čiji je član od
osnivanja. Bio je poslanik u Skupštini Srbije i odbornik Skupštine grada Beograda. Kada je
postavljen na mesto ministra unutrašnjih poslova, nekoliko medija objavilo je da je 1981. godine
bio umešan u pljačku kioska i zbog toga osuđen na uslovnu kaznu od šest meseci zatvora. U ovu
kaznu uračunata je i osuda zbog krivičnog dela učestvovanja u tuči, kada je sa svojom bandom
uleteo na privatnu žurku i tom prilikom jedan mladić izgubio oko. Potvrdio je pisanje tih medija
pravdajući se mladošću. Zbog njegovog drugog mandata Srbija je bila pola godine bila bez vlade i
na ivici otvorene diktature, vladavinom uredbama.
Bio je pripravnik u advokatskoj kancelariji Vladana Batića, koji se trudio da od njega napravi
advokata i čoveka. Jočić mu je grubo okrenuo leđa. Kada je Vladan Batić privođen u prostorije
UBPOK i zadržan pod optužbom da je, navodno, zloupotrebio službeni položaj, iste večeri oglasio
se ministar Jočić, i na vanrednoj konferenciji za štampu saopštio da je policija otkrila Batićeve
zloupotrebe, i da nastavlja intenzivnu istragu. Već sutradan istražni sudija, na predlog javnog
tužioca, oslobodio je Batića odgovornosti.
Potpredsednik DSS, narodni poslanik u tri mandata, i predsednik Odbora za bezbednost, sve je to
Jočić bio, samo nije velika politička zvezda. Bio je potpredsednik Skupštine Beograda u vreme
Radmile Hrustanović. Ona se žalila kako tog čoveka ne viđa i ne zna kako izgleda, a konačno,
kad ga je zapamtila, zakazivala je bezuspešne sastanke s njim. I ona je, kao i Vladan Batić,
spremna da se zakune kako Jočić ispija oštra pića u kafanama u radno vreme ali i posle njega.
Kad su ga mediji prozvali zbog obijanja trafika, prekorio je javnost: “Kako možete da me pitate za
trafiku a Hilandar gori?”. Tako tragikomično započeće svoj prvi mandat.
U prvih pola godine na mestu ministra unutrašnjih poslova smenio je 18 načelnika sekretarijata i
15 načelnika uprava policije. Očito, bez jake podrške u “tvrdim strujama”, poslužio se
angažovanjem svojih drugara iz mladosti, zapošljavajući ih u policiji uprkos kriminalnim dosijeima.
Ivana Živkova je najpre zaposlio u Upravi za obezbeđenje a potom u Specijalnoj antiterorističkoj
jedinici. Živkov je registrovan kao prodavac oružja. Bio je u Jočićevoj grupi na Zvezdari.
Izazvao je pometnju u redovima policije, kada je na mesto smenjenog haškog optuženika Sretena
Lukića postavio potpukovnika Miroslava Miloševića. Ispostavilo se da je većina rukovodilaca koje
je ministar Jočić doveo na ključne funkcije, radila je u Odeljenju unutrašnjih poslova Zvezdara. Na
ovoj teritoriji je, kao mlad, ordinirao i Dragan Jočić. U njegovoj kriminalnoj grupi, koja se bavila
džeparenjem i obijanjem trafika, bio je i Zoran Amidžić, zvani Lole. S njim je Jočić, nakon
razbijanja njihove grupe, pobegao u Nemačku, gde su našli utočićte u grupi Ljube Zemunca.
Loleta je ministar Jočić zaposlio u Nacionalnoj štedionici Srbije.
30
U dilemi da li je umesno iznosimti primer Dragana Jočića, koji je, na žalost, teško povređen, opredelili smo se da ostavimo ovaj
prilog (publikovan dok nije bio povređen) jer je gospodin Jočić, na sreću, živ i pri zdravoj pameti i u stanju da odgovori.

Umesto smenjenog komandanta Žandarmerije Gorana Radosavljevića Gurija, postavio je svog

rođaka Borivoja Tešića, koga je preuzeo iz Gardijske brigade Vojske Jugoslavije.
Imenovanjem Suzane Šulejić na mesto načelnika Uprave za ljudske resurse, Jočić je počeo da
pljačka fondove ministarstva, nabavljajući opremu, oružje, vozila i odevne predmete za potrebe
policije. Gospođa Šulajić je iz Zrenjanina. U policiji je njen karton debeo. Često se tukla sa svojim
mužem, od koga se razvela, a Jočić ga je potom penzionisao na mestu načelnika OUP Vračar.
General Suzana Šulajić ostaće upamćena i po nesvakidašnjem potezu. U prostorijama Okružnog
zatvora u Beogradu potpisala je ugovor o kupovini opreme od zrenjaninskog biznismena Mileta
Dragića, koji je bio uhapšen jer je Vojsku Jugoslavije trebalo da ojadi za 250 miliona evra.
Šulajićka mu je dala posao dok je on bio u pritvoru!
Taksistu Vladimira Jakovljevića, poznatijeg kao Vlada Klej (lični taksista Vojislava Koštunice do
dolaska na vlast), s kojim se družio dok je i sam bio taksista, Dragan Jočić primio je u policiju, i
pored činjenice da je više puta krivično osuđivan. Unapredio ga je u čin majora, a potom postavio
za načelnika Uprave za zajedničke poslove MUP-a Srbije, u činu pukovnika.
Svog pašenoga, Mladena Kuribaka, načelnika Odeljenja unutrašnjih poslova u Kovinu, postavio je
za načelnika Uprave policije MUP Srbije, a Nikolu Popovca, komandira ove policijske stanice, za
načelnika Uprave policije Policijske uprave za grad Beograd.
Načelnik Uprave za ljudske resurse doveden je iz Smedereva, da pokrije kriminal svoje rođake
Snežane Šulejić i ministra Jočića. Dejan Matić je diplomirani ekonomista, a u MUP-u Srbije
zasnovao je radni odnos 2003. godine. U Smederevu je radio u preduzeću “Fagram”, a potom u
“Metalimpeks”, preduzeću za trgovinu otpadnim materijalom.
Ministar policije najviše ima poverenja u ljude s gresima. 36 rukovodilaca u Ministarstvu
unutrašnjih poslova, koje je zaposlio ministar Dragan Jočić, ne mogu po Zakonu o policiji obavljati
poslove u ovom ministarstvu.
Iako po zakonu o policiji njome rukovodi direktor policije, Jočić drži sve poluge rukovođenja.
Ministar Jočić je agresivno primitivan čovek. Okružen je svitom telohranitelja, odlazi u lovišta,
opija se do besvesti, i pravi terevenke vikendima. Narcisoidan je, i stalno u paranoji da ga
“prijatelji izdaju”. Sukobio se s generalom Miroslavom Miloševićem, koji je u jednom trenutku
odbio da izvršava Jočićeve naloge o progonu policajaca. General je odbio da učestvuje u
pljačkanju fondova u MUP-u i da potpisuje lažne fakture, kao i rešenja o otpuštanju policajaca i
inspektora. Da bi predupredio organizovanu pobunu u policiji, ministar mesečno donese i po
stotinu rešenja kojim inspektore i policajce iz jedne policijske stanice šalje na rad u prigradske
opštine, a policajce iz prigradskih policijskih stanica u Beograd.
Ministar je naročito osetljiv na sindikalno organizovanje policajaca. Naredio je da se otpusti
predsednik Nezavisnog sindikata policije Miloslav Vasić, a nakon štrajka policajaca, sve članove
rukovodstva ovog sindikata premestio je u unutrašnjost.
Za šefa unutrašnje kontrole postavio je Dragoljuba Radovića, rođaka Koštunične žene.
Inspektori kriminalističke policije klone se da istražuju teške kriminalne prestupe, jer ministar Jočić
pokriva sve tajkune. Posebno ogorčenje ponašanjem ministra je u Službi za borbu protiv
organizovanog kriminala. Najveći broj kršenja zakona tajkuna pretočen u krivične prijave, ministar
Jočić zahteva da budu fiokirane, ili ih, preko specijalnog tužilaštva, stavlja ad akta. Unizan je pred
Miroslavom Miškovićem. Od njega dobija stotine hiljada evra apanaže, koje mu Miškovićeva svita
prenosi na inostrane račune. Većina organizovanih grupa u izvršnoj vlasti i vrhovima političkih
stranaka debelo plaća ministra Jočića.
U sukob je ministar došao i sa smirenim čovekom, svojim rođakom Borivojem Tešićem,
komandantom Žandarmerije. Jočić je, neovlašćeno, Protivterorističku jedinicu Žandarmerije
izdvojio iz njenog sastava i odlučio da on lično njome komanduje. Po zakonu o policiji, svim
policijskim službama rukovodi direktor policije.
Direktor policije je iskusni policajac Milorad Veljović, ali se ministar protivzakonito meša u rad
organizacionih jedinica policije. Na sastancima kolegijuma Jočić vređa prisutne, ponašajući se
kao uličar. Kada mu načelnici kriminalističkih policija podnose izveštaj o otkrivanju velikih pljački
srpskih oligarha, Jočić kaže - “nemojte to nikome da kažete, ima Voja da me kara”.
Odeljenje za privredni kriminal Policijske uprave za grad Beograd podnelo je krivičnu prijavu protiv
bivših rukovodilaca EPS-a. Na ovoj krivičnoj prijavi radilo se po nalogu zamenika okružnog javnog
tužioca u Beogradu. Postojao je i nalaz Gradskog zavoda za veštačenje u Beogradu, koji je
veštačio poslovanje direktora EPS-a po nalogu istražnog sudije Nebojše Živkovića. Na čelu ovog

odeljenja bio je mafijaš Dragoljub Radović, rođak Koštuničine službene žene. Kada je on
unapređen, inspektori ovog odeljenja, na čelu s Petrom Damjancem i v.d. načelnikom Dejanom
Svilarom, podneli su tužiocu i zvaničnu krivičnu prijavu. Ministar Jočić, koji otvoreno, za velike
pare, služi svom sunarodniku Vojinu Lazareviću, odmah je reagovao penzionišući inspektora
Damjanca, a načelnika odeljenja je poslao, po kazni, na rad u Obrenovac, i pokrenuo propagandu
s ciljem da umesto elektroprivredne mafije, uhapsi inspektore koji su ih prijavili tužilaštvu.
Supruga ministra policije, gospođa Milana Jočić, postavljena je za direktora Zavoda za zaštitu
kulturnih spomenika u Beogradu. Svuda u svetu je nezamislivo da supruge ministara dobijaju
rukovodeća mesta u javnim preduzećima... Zbog muževljeve zauzetosti, Milana Jočić odala se
životu. Tahir Hasanović uspeva da dobije razne dozvole na zgradama pod zaštitom države.
Milana tera muža da pezi pred Tahirom. Penzionsiani agent Mosada Meir Avital prenosi u strane
banke pare bračnog para Jočić.
Dragan Jočić je jedan od retkih ljudi koji su s Vojislavom Koštunicom na “ti”. Oni koji ih bolje
poznaju, pamte da je premijer imao strasnu vezu sa svojim ministrom policije. Ne postoji gadost i
kriminal koji ministar Jočić učini, da premijer Koštunica to ne opravda. U Belanovici se premijer
sastaje s glumcem Tikom Arsićem, Jočićem, Dejanom Mihajlovim i Aleksandrom Nikitovićem.
Ludo se provode, a o tome svedoče kamere vojno-bezbednosne službe.
Ministar Jočić javno proziva vladu SAD zbog odnosa prema Srbiji i njenim nacionalnim interesima.
Bolje upućeni znaju da ministar Jočić nije izlazio iz pantalona bivšem američkom ambasadoru u
Beogradu Majklu Poltu. Ulagivao mu se, a Polt je uspeo da izdejstvuje da srpska specijalna
jedinica (SAJ) obavi vežbu oslobađanja talaca koji su navodno uzeti u zgradi ambasade. Bio je to
prvi slučaj da je policija zemlje domaćina ušla u neku zgradu američke ambasade u njenoj istoriji.
Kao predsednik Odbora za bezbednost 2001. godine, u vreme pobune “crvenih beretki”, Jočić je
neko pismo Milorada Ulemeka Legije tumačio kao “vojničko pismo”.
Nakon što je počelo suđenje Ulemeku, kada su u sudnici počeli da se pojavljuju mladići u
majicama sa oznakama JSO, od kojih su neki bili aktivni pripadnici Žandarmerije, Jočić je izjavio:
“To je ipak ratna jedinica, a njihov odnos bih shvatio kao odnos prema jedinici koja je nosila pijetet
nesalomive jedinice, to je odnos potpune vezanosti i oduševljenja.”
Dragan Jočić je pomenut je u transkriptu razgovora Dejana Milenkovića Bagzija i advokata Biljane
Kajganić kao učesnik pokušaja da se Bagzi nagovori da lažno optuži nevine ljude za ubistvo
bivšeg radnika RDB Momira Gavrilovića.
Jočić smanjuje unutrašnju kontrolu rada policije. Njegove komunikacije s medijima su skoro
nikakve. Ministarstvo unutrašnjih poslova nema portparola, a konferencije po “potrebi”, drži
ministar Jočić. Upravo Jočić je podržao zahtev SRS da se iz predloga Zakona o policiji izbaci
odredba po kojoj “policija može objavljivati informacije na zahtev pojedinaca” i zameni novom po
kojoj “policija na zahtev pojedinaca, neposredno ili putem sredstava javnog obaveštavanja,
informiše o događajima i pojavama iz svog delokruga koje su od interesa za javnost, kao i
merama koje se tim povodom preduzimaju”. “Prenagljeno informisanje koje predstavlja određenu
kakofoniju informacija, može da šteti pogotovo MUP-u i, uopšte, pravosuđu, jer može da bude
diskreditacija ljudi bez osnova”, reče Dragan Jočić.
Svi pripadnici zemunskog klana, osim Miloša Simovića, Legije koji se predao i Dejana-Bagzija
Milenkovića koga su Grci uhapsili, i dalje su u bekstvu. Ubijen je jedan zaštićeni svedok u procesu
za Đinđićevo ubistvo. Jočić je toliko daleko od stvarnog obračuna s organizovanim kriminalom u
Srbiji, da mu se ovde nema šta zameriti. On naprosto ne sme dalje od želja i potreba svojih
političkih nalogodavaca.”
32. Velimir Ilić, “ministar za infrastrukturu i lider Nove Srbije, i jedan od kandidata na
predsedničkim izborima. Ne odustaje od svoje teške retorike, pa je tako na predizbornom skupu
rekao „da je dobro što se predsednik LDP Čedomir Jovanović kandidovao za predsednika, jer će
se na taj način posle 20. januara tačno znati koliko u Srbiji ima narkomana“. Bio je gradonačelnik
Čačka, prvi opozicioni gradonačelnik u unutrašnjosti Srbije u režimu Slobodana Miloševića. Ima
velike operativne zasluge za petooktobarske promene 2000.”
33. Dejan Cvetković, “generalni direktor „Mikrosoft softvera“ u Srbiji, i predsednik Američke
privredne komore u Beogradu koja okuplja predstavnike najvećih stranih kompanija u Srbiji.”

34. Đorđije Nicović, “vlasnik preduzeća „Irva“ kupio je u protekloj godini poljoprivredni kombinat
„Bečej“, drugi po veličini u Srbiji, posle državnog PKB, po ceni od 30,1 milion evra. Druga velika
Nicovićeva kupovina u 2007. bila je konfekcija „Prvi maj“ iz Pirota za 1,7 miliona evra. Hteo je, ali
nije uspeo da kupi „Si markete“ od „Simpa“.”
ĐORĐIJE NICOVIĆ je rođen 1951. godine u Kolašinu. Srednju školu je završio u Peći, a Pravni
fakultet u Beogradu, gde je i magistrirao. Po završetku Pravnog fakulteta, Đorđije Nicović počeo je
da radi u Narodnoj banci Jugoslavije. Vrlo brzo je umesto pravnim počeo da se bavi ekonomskim
poslovima. Školovao se i obučavao za dilera i brokera. Boravio je i radio nekoliko godina na
vodećim svetskim berzama, od Njujorka i Londona, do Ciriha i Tokija. Pohađao je brojne
edukacije za dilersko-brokerske poslove u više vodećih svetskih banaka. Bio je sekretar
Udruženja brokera i dilera Srbije i član Saveta Svetskog udruženja dilera i brokera. U Narodnoj
banci je prešao put od dilera i brokera do generalnog direktora sektora za devizno poslovanje.
Raspadom bivše Jugoslavije 1992. godne, Đorđije Nicović napušta Narodnu banku i počinje da se
bavi privatnim biznisom. U 1995. godini preuzima propalu “Kapital banku” i od nje za nekoliko
godina pravi jednu tržišno orijentisanu i uspešnu banku.
35. Draško Petrović, “generalni direktor „Telekoma Srbija“ od 2000. „Telekom“ je sponzor
Fudbalskog, Odbojkaškog i Teniskog saveza Srbije, fudbalskih klubova Partizan i Crvena zvezda,
Olimpijskog komiteta, Novaka Đokovića i Jelene Janković...”
36. Oliver Regl, “predsednik izvršnog odbora „Rajfajzen banke“ dobio je priznanje „Naj bankar“
koje je časopis „Ekonomist“ ustanovio za ukupne poslovne rezultate, etičko poslovanje i odnos
prema konkurenciji i klijentima. „Rajfajzen banka“ je do sada u Srbiji plasirala više od milijardu
evra. Proglašen je za bankara 2006. i bio je član menadžerskog tima ove banke u Srbiji od samog
početka, zbog čega je veoma vezan za „Rajfajzen banku“ u Beogradu. Danas ova banka u Srbiji
zapošljava 1.700 ljudi.”
37. Žarko Zečević, “bivši generalni sekretar FK Partizan, koji je iz kluba otišao u septembru posle
22 godine rada, i dalje slovi za jednog od najmoćnijih ljudi srpskog sporta. Spekuliše se da bi
mogao da postane zastupnik „Gasproma“ za Srbiju i da tu firmu namerava da promoviše u
glavnog sponzora kluba iz Humske. Za sada, Zečević nije predstavnik „Gasproma“ u Srbiji, ali je
zaposlen u jednoj od sestrinskih firmi ove kompanije. Ni priča o planiranoj izgradnji stadiona nije
završena, tako da postoji velika verovatnoća da bi Zečević kroz sportsko društvo mogao da bude
uključen u jedan od najvećih projekata Partizana.”
38. Milka Forcan, “potpredsednica „Delte“, najveće kompanije u regionu, istovremeno i najvećeg
centra moći u Srbiji. U „Delti“ je punih 15 godina. Predlog za njeno postavljenje na mesto
predsednice Saveta za brendiranje Srbije nije prošao zbog odbijanja pojedinih članova Saveta da
se nađu pod njenim vođstvom. Završila je Ekonomski fakultet.”
39. Skip Bornhiter, “generalni direktor Duvanske industrije Niš, čiji proizvodi čine više od polovine
srpskog tržišta cigaretama. „Usvajanjem akciznog plana CEFTA sporazuma, DIN, koja posluje u
okviru kompanije ‘Filip Moris’ moći će da osvoji nova tržišta na Balkanu i proširi izvoz“. U
poslednje četiri godine u DIN je investirano 600 miliona evra.”
40. Ivica Todorić, “predsednik koncerna „Agrokor“, najveće hrvatske privatne firme, koja je vlasnik
najvećeg trgovačkog lanca „Konzum“ u Hrvatskoj, kao i supermarketa „Idea“ u Beogradu. U Srbiji
sarađuje s mnogim privrednicima, i vlasnik je poslovnog prostora u Luci Beograd i u Novom
Beogradu, zrenjaninskog „Dijamanta“...”
41. Predrag Bubalo, “ministar trgovine i usluga, jedini član Koštuničine vlade sa privredničkim
iskustvom. Kaže da je sada pravi trenutak za ulazak ruskog kapitala na srpsko tržište jer su na
redu investicije u energetski sektor, ali i da privatizacije javnih preduzeća Naftna industrija Srbije i
Elektroprivreda Srbije ne moraju da budu obavljene u 2008. godini, kako mnogi navode.”

PREDRAG BUBALO rođen je 1954. godine u Vladičinom Hanu. Doktorirao na Pravnom fakultetu
u Novom Sadu. Od 2002. godine bio je generalni direktor livnice "Kikinda" u Kikindi.
Reporter Kurira obišao je sve lokacije i dobio potvrdu da su komšije viđale ili Bubala ili članove
njegove porodice kako u različitim periodima dolazi u "svoje" stanove. Zgrada u Bloku 29 u
Novom Beogradu jedna je od najraskošnijih i najskupljih u čitavoj prestonici. Komšije tvrde da je
Bubalo kupio stan u centralnom ulazu broja 78. To su najskuplji stanovi u Beogradu, između
150.000 i 200.000 evra. Druga lokacija na kojoj je viđan Bubalo ili članovi njegove porodice je
Gospodar Jevremova ulica broj 2 na Dorćolu. Većina komšija potvrdila je da je Bubalo obitavao u
stanu broj 2, u kojem je bio smešten Rukometni savez SCG. Vrata su okrečena u belo, za razliku
od vrata stanara preko puta, koja su vremenom požutela. Brava je nova, specijalna. Iznad vrata
postavljen je mini-reflektor koji radi na senzor i kamera. Druga kamera, koja deluje prilično novo,
stoji na ulazu u zgradu iznad interfona. Božidar Đurković, generalni sekretar Rukometnog saveza
Srbije, naglašava da taj stan nije u njihovom posedu već nekoliko meseci: “Mi smo bili samo
zakupci i vratili smo ga Diplomatskom stambenom preduzeću. Ne znam šta je dalje bilo s njim”. S
obzirom na to da samo DIPOS izdaje državne stanove, zvanično smo proverili ko je vlasnik ovog
stana i došli do otkrića da je vlasnik Industrija ravnog stakla iz Pančeva. Predsednik Upravnog
odbora DIPOS Slobodan Kopanja bio je iznenađen: “Odgovorno tvrdim da taj stan od oko 100
kvadrata nismo nikome izdali. Završili smo njegovo renoviranje i još ga nismo ni stavili u ponudu.
Jedino je moguće da vlasnik, država Srbija, odluči mimo nas da taj stan izda ili proda”. Bubalo
navodno ima i stan u Žarkovu. Izvori tvrde da je bivši ministar kupio bar dva stana, od kojih je
jedan u ulici Narodnog fronta, a drugi u Vuka Karadžića. S druge strane, bivši ministar otezao je
da se iseli iz državnog stana koji je koristio.
24. novembra 2008. advokatski tim Stanka Subotića Caneta saopštio je da je Predrag Bubalo, u
vreme dok je bio ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom, tokom 2004. godine, zatražio
da mu Ambasada Nemačke obezbedi sastanak s predstavnicima VAC, kako bi ih ubedio da
raskinu sve ugovore sa Subotićem, navodeći kao razlog optužnicu protiv Subotića - koja je
podignuta tek 2006. godine.
42. Dragan Đilas, “ministar bez portfelja u Vladi Srbije zadužen za nacionalni investicioni plan.
Budžet NIP za 2008. iznosi 47 milijardi dinara, a biće finansiran 971 projekat. Đilas je najavio da
će ove godine novčana sredstva biti direktno raspoređena i lokalnim samoupravama, a da je 40
miliona dinara minimum koji će opštine dobiti. Đilas je bio direktor Narodne kancelarije
predsednika republike i osnivač „Dajrekt medije“, vlasnika televizijskih prava na prenose sportskih
događaja i jednog od najvećih oglašivača u pisanim medijima.”
DRAGAN ĐILAS, se nakon izbora za gradonačelnika Beograda našao u sukobu interesa.

Njegovim privatnim firmama je istog trenutka skočila vrednost. Službena biografija gradonačelnika
Beograda Dragana Đilasa govori o mladom i uspešnom čoveku čija slava teče od 1991. godine i
njegovog susreta sa Slobodanom Miloševićem u svojstvu predstavnika pobunjenih studenata
protiv ondašnjeg režima. Neslužbena biografija govori nešto drugo. Neverovatno zvuči da je ovaj
čovek primljen u Demokratsku stranku tek 2004. godine, i da je odmah postao član Izvršnog i
Glavnog odbora. Sručio je niz optužbi na vladu Zorana Živkovića iz pozicije simpatizera stranke, a
zapravo lovca na visoku funkciju:"... 'Ajde da budemo potpuno iskreni. Vlada koju je predvodio g.
Živković izgubila je poverenje građana i poslanika u parlamentu i zbog toga smo i imali
prevremene izbore. Prema svim istraživanjima, rejting vlade i samog Zorana Živkovića je bio
izuzetno nizak, a za posao koji sam ja radio apsolutno je nebitno koliko je on sam kriv za takvu
situaciju. To je činjenica i gotovo. Zato je sasvim logično da njegovo pojavljivanje u kampanji nije
moglo doneti glasove listi DS - Boris Tadić. Pa i samo članstvo stranke je to mislilo kada je tražilo
da nosilac liste ne bude Živković već Tadić". Od te 2004. do formiranja Vlade Republike Srbije
2007. obavljao je funkciju direktora Narodne kancelarije predsednika Republike, a od maja 2007.
do jula 2008. godine bio je ministar u Vladi Srbije zadužen za sprovođenje Nacionalnog
investicionog plana. Prethodno je na Skupštini Demokratske stranke 18. februara 2006. izabran
za člana Predsedništva za Beograda, a juna iste godine i za predsednika gradskog odbora.

Svojevremeno je Dragan Đilas tvrdio kako je prvi ozbiljan kapital stekao perući prozore u
Londonu. Već 2001. godine, Dragan Đilas osniva firmu Dajrekt medija. Nešto ranije, imao je
marketinšku agenciju Ovejšn, sa kojom je ušao u reklamni prostor medija u Srbiji. Nije Đilas imao
novac, nego su mu otvorili vrata medija. Od osnivačkog uloga, ne većem od par hiljada evra, za
nekoliko godina postao jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji. Tek 2005. godine osnovao je poslovni
sistem, Multikom group, sa osnivačkim ulogom od blizu 1,5 miliona evra, ili 49 % vlasništva. U
sastav Multikom group ušla je njegova firma Dajrekt medija, i firma Emoušn prodakšn, koja ima
licencu za sve "rijaliti šou" programe.
Multikom group je osnovan 2005. godine, a osnivači su bili Dragan Đilas, Dragoslav Ilić i Nebojša
Garić. Đilas je uložio oko 1,4 miliona evra, Ilić 1,3 miliona, a Garić oko 200 hiljada evra. Multikom
group je već 2006. godine zaradio tačno 55 miliona evra, čime je ušao među nekoliko
najprofitabilnijih firmi. Đilasova, Dajrekt medija u istom periodu imala je ukupan prihod oko 43
miliona evra. Deo Multikom group čine i Ovejšn advertajzing i Sparkiventpromoušn, čiji je prihod
2006. godine bio oko četiri miliona evra. Tokom 2007. godine, Đilas je zaradio 83,8 miliona evra, a
prihod njegove kompanije povećan je za skoro 50% u odnosu na 2006. godinu. Đilas, zvanično,
poseduje stan na Vračaru od 110 kvadrata, ušteđevinu od 799 evra i oko milion dinara, automobil
"SAAB" iz 2003. i vlasništvo u firmama Multikom (50%), BBDO Sarajevo (48%), MDI internacional
Prag (28%). Njegova supruga ima kuću od 250 kvadrata na Senjaku i automobil „Citroen C 3".
Narodna kancelarija koju je osnovao Predsednik republike, a vodio Dragan Đilas, pretvorila se u
sprdnju sa građanima. Javnost nikada nije saznala da li je ova neformalna institucija rešila neki
ozbiljan problem zbog kojeg pate građani... Đilas je, otvarajući širom Srbije ispostave Narodne
kancelarije, stvarao paralelne odbore DS i širio svoju "bazu" koristeći ovu budžetsku ustanovu za
ličnu promociju. Monopol koji danas ima nad medijskim prostorom u Srbiji počeo je da širi i na
druge države u regionu. Anemična Antimonopolska komisija ne može Đilasu ništa. Njegova
sloboda da bira koga će da reklamira stvorena je protivzakonito. Firma Dragana Đilasa Dajrekt
medija zastupa kompanije Telenor, Henkel, Bajersdorf Hamburg, Apatinsku pivaru, Bambi, Nektar,
Loreal, Knjaz Miloš, Podravka, Štark, Kraftfuds, Delta DMD, Frikom, Imlek, Banka Inteza, Efes
Vajfert, EFG Eurobank, Džonson i Džonson i mnoge druge. Dragan Đilas je danas apsolutni
monopolista u poslu oglašavanja,u Srbiji. Čak 55% reklamnog tržišta Srbije nalazi se u njegovim
rukama. Zašto je baš Đilas dobio pravo da prodaje televizijske sekunde na državnoj televiziji,
znaju njen bivši direktor Aleksandar Crkvenjakov, i sadašnji, Aleksandar Tijanić. Bilo je za
očekivati da taj monopol ima na televiziji B92 čiji je bio suosnivač, ali doći u RTS sa monopolom u
prodaji reklamnog prostora, mogao je samo neko ko je imao političke koncesije.
Osim kontrole elektronskog prostora, novi gradonačelnik je čovek čije su graditeljske ambicije
očigledne. Čuveni su njegovi televizijski obračuni sa Velimirom Ilićem, u kojima ga je Ilić redovno
nazivao lopovom i prevarantom, razobličavajući njegove poslovne i političke manipulacije, koji su
odjednom prestali. Niti Ilić više pominje Đilasa, niti Đilas progovara o Iliću.
Kad je Demokratska stranka izgubila na decembarskim izborima 2006. godine, Dragan Đilas je
podneo ostavku na mesto predsednika Gradskog odbora Demokratske stranke zbog loših
izbornih rezultata. Posle mesec dana, jedini kandidat za ovu funkciju bio je opet Dragan Đilas.
Da li je Dragan Đilas studirao na Mašinskom, kako tvrdi) ili na Poljoprivrednom fakultetu (smer
Poljoprivredne mašine)?
U Koštuničinoj vladi bio je ministar, a njegova supruga Milica, pomoćnik ministra, a ostali su i u
Cvetkovićevoj (Tadićevoj), doduše kao razvedeni. Dnevnik "Kurir" je odlučio da objavi ''detalje'' o
slatkom životu i o razvodu Dragana Đilasa od supruge Milice Delević-Đilas. Ministar je upotrebio
svoj autoritet i sve podzemne veze, i ceo tiraž "Kurira" je isečen, a odštampano, noću, novo
izdanje. Sa g. Đilasom nema šale.
43. Ružica Đinđić, “samo povremeno se uključuje u aktivni politički život Srbije, pre svega kroz
podršku koju pruža političkoj opciji Borisa Tadića. Prva je žena koja je dobila mesto broj 1 na

izbornoj listi Demokratske stranke i član je Predsedništva DS. Osnivač je i predsednica Udruženja
„Prvo deca“, a aktivna je i u organizacijama koje se bave problemima autistične dece.”
44. Aleksandar Tijanić, “direktor Javnog servisa RTS, jedan od najpoznatijih novinara. Uspeo je
da se izbori protiv „obavezujućeg uputstva“ RRA o prenosu skupštinskih zasedanja i preinači ga u
„preporuku“. Uspeo je i da izdrži žestoke napade zbog obavezujuće TV pretplate, ali i da značajno
podigne gledanost. Kuća na čijem je čelu „uporno“ proizvodi gubitke.”
45. Veselin Jevrosimović, “vlasnik kompanije „Komtrejd“ smatra da će najveći poslovni uspeh
njegove firme biti realizacija plana o izlasku na Londonsku berzu. „Komtrejd“ je pokrenuo
automatizovanu liniju za proizvodnju računara, prve u Srbiji i jedinstvene u jugoistočnoj Evropi.
Jevrosimović je odnedavno sponzor zagrebačke Cibone, pošto u hrvatskoj njegova firma „Kripton“
sklapa LCD televizore, MP3 plejere i navigacione uređaje. Otvorio je firme i u Bostonu u SAD i
Rijadu u Saudi Arabiji.”
46. Bojan Pajtić, “potpredsednik DS i aktuelni predsednik Izvršnog veća Vojvodine. Jedan od
najoštrijih kritičara SRS i, kako kaže, „pogubne politike koju je ova stranka vodila“. Takođe je
insistirao da se obelodani ugovor o gradnji autoputa Požega-Horgoš. Zbog toga je Vojvodina na
ime koncesija tražila 220 miliona evra.”
47. Čedomir Jovanović, “lider Liberalno-demokratske partije, kandidat na predstojećim

predsedničkim izborima, bivši potpredsednik Vlade Srbije u vreme Zorana Đinđića. Uspeo je da
grupaciju oko svog LDP-a uvede u Skupštinu Srbije.”
48. Volfram Mas, “ambasador Nemačke u Srbiji. Decidan je u oceni da su rešavanje kosovskog
problema i evropske integracije Srbije dva potpuno odvojena procesa. „Tempo pridruživanja EU
diktiraće Srbija. Sigurno, podrška na tom putu neće izostati. Možda sam i zbog toga veći optimista
kada je u pitanju budućnost Srbije nego mnogi Srbi“, izjavio je.”
49. Branislav Grujić, “predsednik Upravnog odbora kompanije „PSP Farman holding“ iz Moskve,
koja na tržištu Rusije, zapadne Evrope i Srbije pravi obrt od oko 350 miliona dolara godišnje. Klub
privrednih novinara jednoglasno ga je proglasio za poslovnog čoveka 2007. godine.”
50. Rasim Ljajić, “ministar za rad i socijalnu politiku najavio je da će penzije u Srbiji uskoro biti
povećane, i da bi trebalo da bude promenjen način na koji će se utvrđivati visina penzija. Ljajić je i
predsednik Koordinacionog tela za jug Srbije, predsednik Nacionalnog saveta za saradnju s
Haškim tribunalom i predsednik Sandžačke demokratske partije.”
51. Stefanos Vafidis, “prvi čovek „Koka-Kola“ u Srbiji posluje od 1997. a trenutno ima više od
1.500 zaposlenih i 5.000 poslovnih partnera. Vafidis je predsednik Helenskog poslovnog
udruženja u Srbiji.”
52. Ivana Veselinović, “generalna direktorka „Delta M grupe“ i neformalno treći čovek naše
najveće kompanije. Donedavno je bila jedina žena član kluba „Privrednik“.”
53. Milan Rodić, “vlasnik kompanije MB koja je prodala svoju Pivaru MB iz Novog Sada
multinacionalnoj kompaniji „Hajneken“. Kapital novosadske pivare, prema podacima Agencije za
privredne registre, procenjen je na oko 145 miliona evra. Kompanija MB poseduje i ugostiteljske
objekte i robne kuće.”
54. Madlen Cepter, “mecena umetnika, najviše u Francuskoj. Od 2003. dodeljuje evropsku
književnu nagradu „Madlen Cepter“ za roman pisca iz EU preveden i objavljen na francuskom.
Vlasnica je prvog privatnog pozorišta i opere „Madlenijanum“ u Zemunu.”
55. Slobodan Petrović, “generalni direktor „Salforda“, vlasnika najvećih mlekara u Srbiji koji je
kupio „Bambi“ i fabriku čokolade „Banat“. Komisije za zaštitu konkurencije ispitivala je
zastupljenost „Salforda“ na tržištu mleka, zbog sumnje da su monopolisti.”

56. Bojan Radun, “izvršni direktor kompanije „Nektar“ iz Bačke Palanke, regionalnog lidera u
proizvodnji voćnih sokova. Radun je jedan od najmlađih izvršnih direktora u zemlji. Od prošle
godine je član Poslovnog saveta Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja. Ističe da je
„Nektarov“ slogan „nije svejedno“ postao njegov recept za uspeh.”
57. Sulejman Ugljanin, “predsednik opštine Novi Pazar i lider Liste za Sandžak, čije je
predsedništvo najavilo je da će zajedno sa DSS i NS na predsedničkim izborima podržati Velimira
Ilića. Poznat je po zalaganju da Sandžak dobije status republike, a za podele unutar islamske
zajednice u Srbiji tvrdi da ih podstiče ili prećutno odobrava „svetska antimuslimanska alijansa“….”
58. Svetlana Vukajlović, “prva žena na čelu RZZO u istoriji. Za svog mandata proširila je listu
medikamenata koje finansira Zavod i omogućila svim osiguranicima u Srbiji da se leče i na VMA.”
59. Sajmon Grej, “šef kancelarije Svetske banke u Srbiji. Odbor izvršnih direktora Svetske banke
odobrio je Strategiju partnerstva za Srbiju za period 2008-2011. godina, prema kojoj će Svetska
banka u naredne 4 godine u Srbiju usmeriti 600 miliona dolara.”
60. Vlade Divac, “proslavljeni košarkaš, skaut LA Lejkersa i funkcioner KK Real iz Madrida, osim
uspešnih humanitarnih akcija uključio se i u biznis, postavši vlasnik „Voda vode“.”
61. Dušan Petrović, “ministar pravde, potpredsednik DS i poslanik u Skupštini Srbije.”
62. Rodoljub Drašković, “većinski vlasnik koncerna „Svislajon-Takovo“, jedne od vodećih firmi
srpske konditorske industrije. Rođeni brat Vuka Draškovića koji je van politike (“Svi ljudi koji nisu
ulazili u trezor Narodne banke, koji nisu bili vezani uz državni aparat, koji nisu dobijali povoljne
kredite, koji nisu nosili iz trezora džakove deviza, koji se nisu bavili alkoholom, naftom,
cigaretama, drogama, prodajom oružja - oni su sačuvali slobodu i mogli da posluju”, izjavio je).”
Dragoljub Marković ustupio je tron kralj jaja Rodoljubu Draškoviću, vlasniku koncerna „Svislajon-
Takovo“. Marković je Draškoviću prodao 70% svoje firme „Eko organik lajf“, nekadašnjeg „Krmivo
produkta“. Ta firma je i sada lider na tržištu u proizvodnji jaja i zauzima negde oko 20 odsto tržišta.
Razlog zbog kojeg je Dragoljub Marković prodao ovo preduzeće jesu finansijske poteškoće, u
koje je zapao zbog požara koji je februara ove godine uništio farmu u Surčinu. Marković je imao
problema sa naplatom osiguranja. Iako su procenitelji ove osiguravajuće kuće, kod koje je bila
osigurana imovina „Eko organik lajfa“, konstatovali totalnu štetu i mada je polisa za opremu bila
na 895.000 evra, isplaćeno je svega 100.000 evra.
Miroslav Mišković je od Rodoljuba Draškovića, vlasnika “Takova” iz Gornjeg Milanovca, oteo sve
prodajne objekte. “U ovoj zemlji ne mogu biti dva gospodara. Ili ćeš da mi ustupiš prodavnice
‘Takova’, ili će te Mlađa odmah uhapsiti “ - bio je Miškovićev ultimatum Rodoljubu Draškoviću.
Rodoljub je ustupio sve prodavnice “Takova”, skoro bez naknade.
Rodoljub Drašković kupuje firmu Euro Food Markt iz Siska za 20 miliona eura, koja se bavi
preradom voća i povrća i proizvodnjom biskvita, i namjerava ojačati poziciju Swisliona u Hrvatskoj,
koji je već prisutan na tom tržištu preko trgovačkog lanca Konzum. Ivica Todorić 31 kupio je SL
Gros, trgovački deo poznatog srpskog koncerna Svislajon Takovo čiji je vlasnik Rodoljub
Drašković. U trci za kupovinu ovog lanca koji deluje na jugu Srbije bio je i slovenački Merkator.
2008. istražni organi ponovo ispituju privatizaciju „Dijamanta“ iz Zrenjanina i ulogu rukovodstva
fabrike u prodaji hrvatskom tajkunu Ivici Todoriću. Posebno će se ispitati okolnosti vezane za
preuzimanje akcija „Dijamanta“ koje su pripadale beogradskoj firmi „Društvo Sadra d.o.o.
31
Tajkun Ivica Todorić najveći je hrvatski investitor u Srbiji. U našu zemlju je ušao 2003. godine kupovinom fabrike sladoleda,
smrznutog voća i povrća „Frikom“, a godinu dana kasnije i uljare „Dijamant“, gde je uz to dobio i na desetine hiljada hektara
najplodnije zemlje u Vojvodini. Todorić je vlasnik trgovačkog lanca „Idea“, koji je počeo da se širi kupovinom „Svislajon grosa“, koji
je bio u vlasništvu Rodoljuba Draškovića. Otac Ivice Todorića bio je jedan od vođa MASPOK u Hrvatskoj, a uspon njihove
kompanije u Hrvatskoj se vezuje za bliskost vladajućoj HDZ i Franji Tuđmanu.

Beograd“, čiji je vlasnik bila Ljiljana Knežević, supruga nekadašnjeg direktora „Dijamanta“ Save
Kneževića. Zakonitost prodaje akcija „Dijamanta“ u javnosti je dovedena u pitanju 2005. godine,
ali nažalost, nadležni državni organi nikad se nisu bavili ovim pitanjem. Podsećam da su svi
brujali da je Knežević mimo berze prodao Todoriću akcije, preko, navodno, anonimne firme
DSDB. Ova firma je osnovana 31. marta 2005. godine, neposredno pre Todorićevog preuzimanja
većinskog vlasništva, a vlasnik je Ljiljana Knežević, supruga Save Kneževića. Čak je i sedište
kompanije registrovano na kućnoj adresi Kneževićevih u Beogradu. Samo mesec dana od
osnivanje ove firme u nenovčani kapital preduzeća upisane su 81.872 akcije „Dijamanta“, čija
vrednost prelazi 10 miliona evra. Zvanično, osnivač ovog preduzeća je firma „Adison intertrejd inc.
Trident trust kompani limited“ sa Devičanskih ostrva. Pretpostavlja se da je Ivica Todorić, vlasnik
hrvatske kompanije „Agrokor“, većinski udeo u „Dijamantu“ stekao preuzimanjem 26,96% akcija
investicionog fonda „Saut-ist ei fond“,i 24,90% vlasništva anonimne firme „Društvo Sadra” d.o.o.
Beograd. Pojedini rukovodioci „Dijamanta“ izjavili su da su Knežević i Todorić prijatelji više od
dvadeset godina i da su smislili način kako da izbegnu prodaju akcija na berzi. Knežević je
osuđen na kaznu od godinu dana zatvora ili uslovno tri godine, dok je drugooptuženi Đuro Kesić,
bivši direktor Dijamant banke, dobio kaznu od osam meseci zatvora, uslovno na tri godine. Prema
obrazloženju ove prvostepene presude, zloupotreba dvojice osuđenih u vezi je s komisionim
poslovima između Dijamant banke i Centro banke kojim je Dijamant banka oštećena za 1,2
miliona dinara. Optužnica protiv Sava Kneževića, podneta maja 2003. za falsifikovanje službenih
isprava i utaju poreza, odbačena je zbog zastarelosti, jer je od činjenja dela za koje se teretio
prošlo više od deset godina. Kneževića su teretili da je, koristeći položaj direktora i uslove koji
nisu bili dostupni drugim radnicima, za vreme upisa druge emisije akcija 1993. kupio 20.336
deonica. Knežević je u julu 2001. godine, po usvajanju Zakona o porezu na ekstraprofit, da bi
izbegao porez, pozvao 27 deoničara ili njihove naslednike i zahtevao da potpišu blanko poreske
prijave, na osnovu kojih su raspolagali daleko većim brojem akcija od stvarnog. Na toj listi, pored
desetak penzionisanih radnika koji za svoje akcije nisu znali, bilo je i osam pokojnika.
Mesna industrija Pro Bekom imala je oko 40 dobavljača. Lopovskoj umetnosti, Borivoje Beštić
učio se u Sarajevu, kao magacioner u Beku. Iza Beštića su u Beogradu, u koji je došao kao
izbeglica, ostale mnogobrojne afere, kao što je neuspeli pokušaj kupovine mesne industrije Mitros
iz Sremske Mitrovice sa Dragoljubom Markovićem-Krmojem i danas odbeglim direktorom “C
Marketa” Slobodanom Radulovićem... Poslednja velika prevara tandema Beštić-Janjić je kupovina
zrenjaninske mesne industrije Bek. Kupovina ove firme je poništena od strane nadležnih organa,
ali je Beštić, u međuvremenu, iz magacina Bek-a odneo oko milion konzervi mesnih prerađevina,
koje je odvezao u Čajetinu i nalepio na njih nalepnice preduzeća Zlatibor! Pro Bekom je opelješio
40 dobavljača, kojima duguje oko 15 miliona evra, na ime isporučene robe, aditiva, mašina...
Novac je Beštić prebacivao na svoju firmu A.D. Čajetina. Kakav je kvalitete mesnih prerađevina
koje Beštić prodaje po Srbiji. Kontrole nema, jer Beštić ima ogromne pare. U maju 2008. Beštić se
sastaje sa Božidarom Đelićem i Rodoljubom Draškovićem, vlasnikom kompanije Svislajon
Takovo. Gospodin Drašković je tako kupio i fabriku mesa Zlatibor, čiji su vlasnici Borivoje i Vladan
Beštić. Fabrika iz Čajetine, koju je kupio Rodoljub Drašković je u blokadi. Evo originalnog rešenja
koje je Drašković ponudio dobavljačima u “pismu o dobrim namerama” 10. oktobra 2008:
“Obaveštavamo Vas da je Koncern Swisslion - Takovo preko svog podređenog društva Takovo
Agrar d.o.o. Beograd, spreman da učestvuje u sanaciji industrije mesa Zlatibor a. d. Čajetina.
Naime, Industrija mesa Zlatibor a.d. Čajetina je u finansijskoj blokadi već više od 60 dana, što je
osnov za pokretanje stečajnog postupka.
Međutim, u slučaju pokretanja stečajnog postupka, materijalnu štetu će neminovno pretrpeti i
poverioci i Industrija mesa Zlatibor a.d. Čajetina.
Smatramo da je celishodnije i ekonomski racionalnije da se pokrene postupak sanacije, odnosno
sveukupne finansijske konsolidacije Industrije mesa Zlatibor a.d. Čajetina.
Koncern Swisslion Takovo, preko svog podređenog Društva Takovo Agrar d.o.o. Beograd Vam
nudi sledeće moguće opcije sanacije:
- otkup potraživanja, uz discount;
- pretvaranje potraživanja u dugoročni kredit sa grejs periodom, uz minimalnu kamatnu stopu;
- konverzija potraživanja u kapital;
- otpis potraživanja, na osnovu ugovora o budućoj poslovnoj saradnji;

Pored navedenih opcija spremni smo da prihvatimo svaki Vaš predlog, a koji će neposredno
doprineti finansijskoj konsolidaciji Industrije mesa “Zlatibor” a.d. Čajetina.”
Mnogo ljudi, među kojima i Milorad Vučelić, Aleksandar Vulin, Miodrag Kostić, Nenad Čanak,
Milan Gutović, Tahir Hasanović, Rodoljub Drašković..., guralo se 26.06.2005. ispred studija TV
Pink, očekujući početak snimanja emisije “Bijelo dugme i prijatelji”.
63. Srđan Šaper, “direktor predstavništva agencije „Meken Erikson“ za jugoistočnu Evropu i član
Glavnog odbora DS, bliski saradnik predsednika Borisa Tadića.”
64. Novak Đoković, “treći teniser sveta. Mladić koji uspešno predstavlja svoju zemlju u svetu i
zbog koga je tenis postao jedan od najprivlačnijih sportova za mlade u Srbiji.”
65. Emir Kusturica, “proslavljeni režiser koji je sa svojim poslednjim filmom doživeo ovacije u
Parizu i širom Evrope, ali nije dozvolio da se prikaže u Beogradu. U u svom Drvengradu je
pokrenuo filmski festival „Kustendorf“, na čije otvaranje je došao Vojislav Koštunica.”
66. Fahreta Živojinović, “najpopularnija pevačica svih vremena u bivšoj Jugoslaviji. Sa suprugom
Slobodanom Živojinovićem vlasnik je više firmi i stranih predstavništva, a sa Sašom Popovićem
osnovala je „Grand“, najveću produkcijsku kuću u regionu.”
Da li su Fahreta Jahić, Slobodan Živojinović, Miroslav Mišković i Milija Babović imali dvadesetak
milona evra u gotovini na koje je plaćen porez na prihod građana? Ne! I da li je ministar policije
preduzeo neka hapšenja? Ne! Odakle im tolike pare za otkup?
Velike svetske modne agencije, poput "Elita" i sličnih, imaju vrlo jake pozicije, a Srbija je postala
"izvoznik" lepih devojaka i dečaka. Kako je ekonomsko i političko stanje u državi bivalo sve gore,
taj posao bivao je sve unosniji. Poslednjih desetak godina domaće agencije aktivno učestvuju u
međunarodnoj trgovini "novih lica", gde se često u ugovorima nalaze razni aneksi i ograde od
mogućeg "skretanja s pravog puta" angažovanih. U stvari, agencije peru ruke od seks trafikinga,
podvođenja u prostituciju i drugih nepodopština, čega u ovom poslu uvek ima, samo ne u meri i
na način na koji se to danas dešava. U dobrom broju slučajeva ulazak u svet modne industrije,
"modela" pomažu sami roditelji. Starost devojaka često ne prelazi 16 godina. Reč je o vrlo
rizičnim grupama, koje priče o slavi, novcu i boljem životu lako odvode u razne "kompromise".
Činjenica je da su u poslednjih desetak i više godina iz Srbije uspele tek tri-četiri devojke,
napravivši svetsku slavu kao top-modeli (što znači da dovoljno zarađuju i za sebe i za druge).
Takođe je činjenica da je njih na hiljade to isto pokušavalo. Gde su one završile i ko je u javnosti
čuo njihovo iskustvo? Pravilo je da se o tome ćuti. U Beogradu i Srbiji mnogo toga počinje preko
modne agencije "Klik" ili preko Vesne Jugović (koja nema veze s modom ali ima s angažmanom
devojaka), uz pomoć Verice Rakočević i sličnih. A to nije najsrećniji način da se uspe u životu.
Dragan Đilas poveo se za predlogom bračnog para Živojinović - Jahić da poseti njihove
terevenke, gde mu je bračni par podvodio pevaljke iz Grand produkcije. Uz atmosferu koja priliči
balkanskim snobovima, zaljubio se u tek punoletnu pevaljku i u razvodu je od supruge Milice
Delević-Đilas, koja je, inače, pomoćnik ministra inostranih poslova.
67. Dragoljub Vukadinović, “predsednik Uprave kompanije „Metalac group“ i predsednik

„Akcionarskog društva Metalac“, pune tri decenije je u preduzeću. „Metalac“ je 2007. ostvario 17
miliona evra od prodaje na inostranom tržištu, što je 18% više u odnosu na godinu ranije.”
68. Vida Petrović-Škero, “predsednica Vrhovnog suda Srbije, jedna je od osnivača Društva sudija
Srbije.”
SONJA MANOJLOVIĆ, sudila je kao sudija Okružnog suda Radomiru Markoviću, Nikoli Ćurčiću i
Branku Crnom za odavanje službene tajne i uništavanje dokumenata.
Ministarka pravde podnela je inicijativu Vrhovnom sudu Srbije da razreši sudije tog suda Dragišu
Đorđevića, Sonju Manojlović i Miodraga Vićentijevića zbog nesavesnog i nestručnog vršenja
sudijske dužnosti. Oni su dozvolili uslovni otpust bivšeg načelnika za bezbednost JSO Milorada

Bracanovića iz zatvora "Zabela". Okružni sud u Beogradu koji je Bracanovića osudio zbog
neprijavljivanja ubistva Ivana Stambolića i pokušaja ubistva Vuka Draškovića, odbio njegovu
molbu za uslovni otpust. Posle žalbe, VSS je preinačio odluku i rešenje. “Vrhovni sud se pozvao
na to da je Kazneno-popravni zavod "Zabela" predložio u svom izveštaju da se usvoji
Bracanovićeva molba. Međutim, u izveštaju o njegovom vladanju ne stoji predlog da se on pusti
na uslovni otpust kako je to navedeno u obrazloženju odluke VSS.”
Sudija Dragiša Đorđević je bio i predsedavajući sudija u žalbenom postupku optuženima za
atentat na Zorana Đinđića. Članovi veća su bile i sudije Sonja Manojlović i Miodrag Vićentijević.
Sudija Đorđević bio je i predsednik veća koje je ukinulo presudu navijaču "Crvene zvezde" Urošu
Mišiću. Ovaj mladić je bio osuđen na 10 godina zatvora zbog pokušaja ubistva policajca Nebojše
Trajkovića na beogradskoj "Marakani".
69. Tomica Milosavljević, “ministar zdravlja svih vlada od 2000. sprovodi reforme u zdravstvu.”
TOMICA MILOSAVLJEVIĆ, odobrio je, kao ministar zdravlja, medicinske eksperimente u srpskim
klinikama. Farmaceutske kuće, koje dobiju velike pare za istraživanje novih lekova, sprovode
svoje opite nad srpskim pacijentima. Te eksperimente odobravaju Etički komiteti Kliničkog centra
Srbije, koji se poveravaju poverljivim profesorima ministra Milosavljevića.
Mentor gospodina Milosavljevića, je 76-godišnji akademik Ljubisav Rakić, član Munove sekte, koji
je pre dvadeset godina, pokušao da u Srbiji, za račun stranih kompanija, između ostalih i ICN
Milana Panića, vrši opite, odnosno stvaranje novih lekova. Pre dvadesetak godina dekan
Medicinskog fakulteta Ljubisav Rakić, vođa Munove sekte u Srbiji, započeo je gradnju zgrade
Kliničkog centra Srbije, čijih pet spratova još nije u upotrebi. Tada je Rakićev tim uzeo ogromne
pare. Danas se ministar zdravlja sprema da dovrši njegovo delo, i osposobi zgradu KCS.
List Tabloid pokušavao je da od ministra zdravlja sazna koliko je, za njegovih mandata, obavljeno
istraživanja novih lekova, koliko ih je priznato a koliko je skinuto s liste pozitivnih lekova. Ministar
nije odgovorio. Nije odgovorio ni koliko je pacijenata umrlo po primeni nepriznatih metoda.
Zahvaljujući ministru zdravlja Milosavljeviću, srpskim pacijentima se danas prepisuje nekoliko

desetina lekova, na čijim kutijama stoje napomene inostranih farmaceutskih kuća da ''nisu za
javnu upotrebu'', poput - "avandia" i "actos". koje izdaje primarijs dr Miroslav Vircburger,
specijalista interne medicine - endokrinolog u Kliničkom centru Zvezdara. Ovaj lek farmaceutske
kuće iz Filadelfije (SAD), koji nije odobren za prodaju u apotekama, u 43 odsto slučajeva izaziva
infarkt kod pacijenta! Teško da Vircburger nije jedini lekar u Srbiji koji pacijentima prepisuje ove
lekove, koji u SAD-u nisu odobreni za prodaju, a to piše na kutijama u koje su pakovani. Srpski
lekari, davanjem ovih lekova vrše eksperimente o njihovom delovanju, koji se uglavnom
završavaju smrću pacijenata.
Ministar i grupa “njegovih” profesora Medicinskog fakulteta, uzeli su ovaj ''biznis" “pod svoje". Oni
se prihvataju da godišnje vrše, za račun farmaceutskih kuća, i po nekoliko ispitivanja lekova koji
su prethodno testirani samo na pacovima, i pacijente primoravaju da potpišu da dobrovoljno
primaju lekove čije delovanje nije ispitano.
U grupi ministra zdravlja Tomice Milosavljevića ima dvadesetak profesora univerziteta, koji
uglavnom pokrivaju najvažnije kliničke centre i institute, i tako pomažu Milosavljeviću da
nabavkama opreme i lekova zgrće velika sredstava. Ministar zdravlja nije odgovorio na pitanje
koliko ima stanova u inostranstvu a koliko u Srbiji. Nije demantovao da je dobio norveško
državljanstvo. Srbija od međunarodnih organizacija dobija donacije za nabavku savremenih
aparata za dijagnostifikovanje bolesti i njihovo lečenje. Šapa ministra zdravlja je nad svim tim
nabavkama. Jer, reč je o milionima evra koji završe u njegovom džepu. Primera radi, navodimo
slučaj kupovine PET skenera za Polikliniku (pozitronska emisiona tomografija). Iz donacije je
obezbeđen milion dolara, banka je odobrila kredit, a dobijena su i sredstva iz nacionalnog plana.
Ministar zdravlja je od marta prošle godine odugovlačio kupovinu. Naime, ljubavnica profesora

Ljubisava Rakića, docent Svetlana Žunić, zalagala se da se skener nabavi za potrebe nuklearne
medicine, da bude pod njenom kontrolom.
Doskorašnji američki ambasador Majkl Polt zalagao se da se skener kupi od firme "General
Electric", a ministar zdravlja Tomica Milosavljević imao je dogovor s proizvođačem "Simensom"
(reč je o kvalitetnijem skeneru), a "Simens" ministru uobičajeno odobrava proviziju od deset
odsto. Odlaskom ambasadora Polta, Tomica Milosavljević je odmah stavio na dnevni red
kupovinu ovog skenera, favorizujući "Simens". Na nabavkama skupih medicinskih uređaja zgrću
se velike pare. Uglavnom sve nabavke za klinike idu preko ministra zdravlja, zbog provizije.
U Kliničkom centru u Kragujevcu, za potrebe centra za onkologiju - odeljenje radioterapije,

nabavljena je prošlog meseca oprema za koju je novac u iznosu od milion evra obezbedila
Evropska unija. Kupovina je izvršena preko beogradskog preduzeća "Maksi tim". Prema
potpisanom ugovoru, oprema je vredna milion evra, a ona koja je dostavljena u Kragujevac ne
vredi više od trista hiljada evra. Da li se ministar zdravlja ugradio?
Iz Kliničkog centra u Kragujevcu šalju lekare na specijalizaciju na Institut za onkologiju i
radiologiju u Beogradu, radi obuke za primenu BRAHI terapije, i plaćaju se velike pare za njihovo
usavršavanje, mada takva oprema ne postoji u Kliničkom centru u Kragujevcu.
Podseća li Tomica Milosavljevića na savremenu verziju nacističkog lekara Jožefa Mengelea?

Evropska unija finansira tajne eksperimente Tomice Milosavljevića, kontroverznih lekara i
farmakomafije. Novosadski lekar Nikola Vučković, načelnik Klinike za bolesti zavisnosti Kliničkog
centra Vojvodine i šef "Metadon centra", vratio je terapiju opijatom "metodanom", zabranjenim u
savremenoj svetskoj praksi, i to odmah posle ubistva premijera Đinđića i raspada narko-tržišta.
Inače, taj metod lečenja narkomana u savremenoj praksi na Zapadu je napušten, a u Rusiji čak i
zabranjen. U nedostatku valjanih državnih planova u borbi protiv narkomanije, u Srbiji se razvio
snažan lobi zagovornika upotrebe "metadona" čiji se metod već sprovodi ilegalno na legalnim
državnim klinikama.
Čovek koji je, izgleda, bogom dan da vodi jedno od najosetljivijih ministarstava, bez imalo stida i
srama započeo je i svoj četvrti mandat. Milosavljević nijednoj dosadašnjoj vladi nije predložio
strategiju o zdravstvenoj zaštiti, koja bi dala smernice razvoja zdravstva za desetogodišnji period.
Ni Zakon o zdravstvenoj zaštiti nije prošao javnu raspravu, pa su ključni problemi, kao što je
nesaradnja sa zemljama EU u oblasti transplantacije organa, ostali nedorečeni, A Srbija još uvek
nije članica organizacije "Eurotransplant", zbog čega nam je tržište organa ograničeno. ništa nije
urađeno ni na otvaranju naše države za razmenu krvi i krvnih derivata, što je, kako tvrdi, bio
zadatak ministra tokom prethodna tri mandata. Milosavljević je ponovo ministar zahvaljujući jakoj
podršci farmaceutskog lobija i sprezi sa stranim centrima moći i finansijskim centrima u zemlji.
Reforma zdravstva nije uspešna, jer nije zaustavljeno preterano obolevanje i smrtnost građana
Srbije, izazvana prvenstveno hroničnim nezaraznim bolestima. Da je reforma usmerena pre
svega na primarnu zdravstvenu zaštitu, smanjila bi se smrtnost od kardiovaskularnih oboljenja za
dva odsto na godišnjem nivou. Bolje je proverenim i efikasnim merama sprečiti obolevanje ljudi, a
ne pre toga ulagati veliki novac u skupu i sofisticiranu opremu.
Ministarstvo zdravlja spada u red profitabilnih resora. Taj resor je budžetski veoma zahvalan. Tu
pare same stižu. Milosavljević je imao. Medicinsko-farmaceutski kompleks dominira našim
zdravstvom, a to da li je neko dobar ministar nije toliko bitno.
70. Srđan Bošnjaković, “generalni direktor Naftne industrije Srbije koja je u 2007. godini ostvarila
rekordnu dobit od oko 150 miliona dolara. NIS je najuspešnija kompanija u Srbiji i nalazi se na 22.
mestu među 500 najuspešnijih kompanija u 19 država jugoistočne Evrope prema listi revizorske
kuće „Dilojt“. NIS je dobitnik priznanja za najbolji korporativni brend u Srbiji.”
71. Nata Mesarović, “predsednica sudskog veća koja je osudila ubice dr Zorana Đinđića.”

72. Boris Nemšić, “potpisao ček na 320 miliona evra za trećeg operatera mobilne telefonije u
Srbiji. Nemšić je prvi čovek „Mobilkom grupe“, u vlasništvu „Telekom Austrija“, a posluje u Austriji,
Sloveniji, Lihteštajnu, Bugarskoj, Hrvatskoj, Makedoniji i u Srbiji kao „Vip mobajl“.”
73. Dragan Nikolić, “predsednik korporacije „Tigar“ iz Pirota, jednog od najvećih izvoznika u Srbiji.
Kompanija već godinama povećava proizvodnju i proširuje delatnost, a od marta ove godine
planira i izgradnju pogona za reciklažu starih guma i proizvodnju robe od gumenih granulata.”
74. Aleksandar Karađorđević, “krunski princ, sin kralja Petra II. Školovao se u inostranstvu, a u
Srbiju se vratio 2001. i uselio se u Kraljevski dvor na Dedinju.”
75. Vuk Jeremić, “ministar inostranih poslova Srbije.”
76. Milija Babović, “vlasnik, između ostalog, „Fešn kompani“ u čijem su sastavu poslovno-prodajni
objekti odeće i obuće najpoznatijih proizvođača: „Riplej“, „Levis“, „Džeger“, “Bata“ i „Čezare
Paćoti“. Zatražio je da mu članovi zemunskog klana, za koje Specijalni sud utvrdi da su odgovorni
za njegovu otmicu, isplate 10,5 miliona evra koliko je platio za oslobađanje nakon otmice 2002.”
77. Nenad Vučinić, “predsednik uprave „Henkela“ za Adriatik regiju i Srbiju. U prošloj godini
preduzeće je 27% ukupnog prihoda realizovalo na stranom tržištu.”
78. Stiven Džon Vordsvort, “britanski ambasador u Srbiji od 2006. Pre dolaska u Beograd
službovao je u Moskvi. Prethodno je dugo bio angažovan u Forin ofisu, bio je savetnik pri NATO,
a Veliku Britaniju predstavljao je u još nekoliko zemalja.”
79. Miljko Radisavljević, “specijalni tužilac za borbu protiv organizovanog kriminala.”
80. Aleksandar Vučić, “generalni sekretar Srpske radikalne stranke.”
ALEKSANDAR VUČIĆ rođen je 5. marta 1970. godine u Beogradu. Sa odličnim uspehom završio
je Osnovnu školu „Branko Radičević“ i Zemunsku gimnaziju. Pobeđivao je na opštinskim,
gradskim i republičkim takmičenjima iz istorije i bio pionirski prvak Beograda u šahu. Diplomirao je
u rekordnom roku na Pravnom fakultetu u Beogradu, kao jedan od najboljih studenata u
generaciji, i bio stipendista Fondacije za razvoj naučnog podmlatka. Kao i Marko Milošević, u
Vučićevoj biografiji piše da “već od petnaeste godine paralelno sa učenjem obavlja i razne
poslove, od fizičkog rada na građevinama do obavljanja ugostiteljskih poslova”. Kao i veliki broj
privilegovane dece komunističke nomenklature, usavršavao se u Brajtonu, u Engleskoj, gde je na
kursu engleskog jezika boravio nešto više od godinu dana. Radio je 1992. i 1993. kao novinar na
„Kanalu S“ na Palama, Republika Srpska, gde je pripremao i vodio vesti na engleskom jeziku,
blok iz sveta, intervjue i reportaže.
1993. godine Vučić pristupa Srpskoj radikalnoj stranci, i, kao student treće godine Pravnog
fakulteta, biva izabran za poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Dve godine kasnije, sa
24 godine, postaje i njen generalni sekretar. Sa svojom SRS, prolazio je kroz naizmenične
periode saradnje sa i opozicije socijalistima.
Posle pobede radikala na lokalnim izborima u Zemunu 1996, postao je direktor Sportsko-
poslovnog centra „Pinki“. U hali Pinki održani su neki viđeni mitinzi Srpske radikalne stranke, kao i
miting u čast Žan-Mari Le Pena, koji je proglašen za počasnog građanina Zemuna.
24. marta 1998. godine, Aleksandar Vučić postaje ministar za informisanje u Vladi narodnog
jedinstva Mirka Marjanovića koju čine SPS, SRS, i JUL, i podnosi ostavku na mesto direktora
„Pinkija“. Njegov ministarski angažman ostaje upamćen po kontroverznom Zakonu o informisanju,
koji je uveo visoke novčane kazne za novinare čije se izveštavanje nije uklapalo u propisane
okvire, a na osnovu tužbi koje bi, pozivajući se na „protivdržavno i podrivajuće delovanje“ raznih
vrsta, podnosili građani ili organizacije, a po kojima su prekršajni sudovi imali obavezu da odluče

u roku od 24 časa. Vučić na Skupštini Udruženja novinara Srbije (tada bez „nezavisnih“) 13. juna
1998. ističe da su se „neki mediji javno stavili u službu nekih svetskih moćnika u vođenju
specijalnog rata protiv Srbije“. Zakon je de fakto suspendovao ustavno pravo na slobodu
izražavanja, i ukinuo elementarne demokratske principe i međunarodno prihvaćene norme. Tri
dana po usvajanju Zakona u oktobru 1998, nedeljniku „Evropljanin“ određena je, retroaktivnim
dejstvom Zakona, po tužbi tzv. Patriotskog saveza Beograda kazna u iznosu od 2.400.000
tadašnjih dinara zbog, kako je navedeno, „većeg broja tekstova kojima se poziva na nasilno
rušenje ustavnog poretka, na rušenje teritorijalne celovitosti i nezavisnosti Republike Srbije i
SRJ“; magazin je ubrzo zatim zabranjen i ugašen. Dve nedelje kasnije, „Dnevni telegraf“, Slavka
Ćuruvije, biva kažnjen po tužbi Saveza žena Jugoslavije, kojeg zastupa Bratislava Buba Morina,
sa 1.200.000 dinara zbog objavljivanja oglasa studentske organizacije „Otpor“, čime je „ugrozio
sve građane, žene i decu“. Niz kazni se nastavlja, a sam Ćuruvija je za vreme NATO
bombardovanja na SRJ ubijen u centru Beograda 11. aprila 1999. godine, u periodu dok je bio
pod prismotrom SDB i javno optužen za izdaju u državnim medijima. Ukupne kazne izrečene po
Zakonu o informisanju iznosile su preko 24.000.000 dinara. 13 dana pre Zakona, Vlada je bila
donela Uredbu o posebnim merama u uslovima pretnje oružanim napadima NATO-a, za vreme
čijeg važenja su ukinuti programi Radio Indeksa i još pet radio-stanica, a Ministarstvo za
informisanje je privremeno zabranilo rad Dan Graf-a, Danasa, Dnevnog telegrafa i Naše Borbe.
Za vreme primene kontroverznog Zakona o univerzitetu koji je takođe donela ova Vlada,
Aleksandar Vučić izabran je za člana Upravnog odbora Beogradskog Univerziteta i Filozofskog
fakulteta BU. Vučić je bio i na javnoj listi osoba kojima je zabranjen ulazak u Evropsku Uniju.
Dok je bio direktor Hale Pinki, Vučić je bio predmet kontroverzi oko poslovnog prostora, te oko
oglasa u stranačkom glasilu SRS „Velika Srbija“ koji je koštao 100.000 dinara. Ovaj slučaj nikada
nije do kraja rasvetljen.
Vučić je biran za poslanika u Saveznoj skupštini SRJ tri puta: u Veće Republika prvi put u
februaru 1998, drugi put u maju 2000. kada je Skupština Srbije oduzela mandate Srpskom
pokretu obnove i podelila ih Socijalističkoj partiji Srbije i Srpskoj radikalnoj stranci; i konačno na
saveznim izborima 24. septembra 2000. U maju 2000. godine, Savezna vlada SRJ ga je
imenovala za člana Saveta Savezne javne ustanove RTV Jugoslavija.
U martu 2002. godine Aleksandru Vučiću je određen porez na ekstraprofit u iznosu od 48.500
evra, u vezi stana od preko 100 kvadrata koji mu je 1998. godine dodelila Vlada, a koji je potom
otkupio ispod tržišne vrednosti. U julu 2004. godine bio je predmet javnog skandala, kada mu je
Telekom Srbije isključio telefon zbog neizmirenog telefonskog računa u iznosu od 150.758 dinara,
koji nije plaćao 15 meseci. Vučić je potom brzo pokrio dug, a kao razlog neplaćanja naveo „niska
primanja“ u Skupštini Srbije.
Na lokalnim izborima 2004. Vučić se kandiduje za gradonačelnika Beograda i promoviše za sebe

urbani imidž mladog čoveka sa idejom i energijom.
15. septembra 2008. godine, nakon sukoba između čelnih ljudi u Srpskoj radikalnoj stranci,
Vojislava Šešelja i Tomislava Nikolića, Vučić je podneo ostavku na dužnosti u Srpskoj radikalnoj
stranci i objavio privremeno povlačenje iz političkog života, a već početkom oktobra, saopštio je
da se priključuje osnivanju Srpske napredne stranke Tomislava Nikolića. Na osnivačkoj skupštini
SNS izabran je za zamenika predsednika Srpske napredne stranke.
81. Dragan Šutanovac, ministar odbrane
DRAGAN ŠUTANOVAC, kum Borisa Tadića, nekadašnji izbacivač iz diskoteka, promovisao je

Nikčevića kao ''čoveka od poverenja''. Na platnom spsiku "Jugoimporta SDPR-a" bio je i
Šutanovac. Iako ništa nije radio, Nikčević ga je plaćao kao specijalnog savetnika. Rođeni brat
Stevana Nikčevića, koji je tragično nastradao u saobraćajnoj nesreći, i Dragan Šutanovac, kum
Borisa Tadića, imali su zajedničku firmu koja se bavi prodajom oružja. I eto prilike da savetnik u
saveznoj državnoj ustanovi Dragan Šutanovac ustupa poslove oko trgovine oružjem samom sebi.

Ministar odbrane Dragan Šutanovac i njegov pomoćnik i kum Ilija Pilipović nameštaju sve
nabavke i prodaju vojne opreme, a vrednost tih poslova dostigla je pola milijarde evra. Svi poslovi
uvoza ili izvoza idu preko firme "Jugoimport SDPR", odakle je Šutanovac doveo Pilipovića, kome
tamo miruje status, tvrdi poslanik Srpske napredne stranke, penzionisani general Božidar Delić:
“Očigledno da Ponoš nije želeo da učestvuje u nezakonitim radnjama i korupciji, koja direktno
utiče i na borbenu gotovost vojske. Postoje pisani tragovi da su ljudi iz GŠ ukazivali na
zloupotrebe i propuste. Ti ljudi su penzionisani.
Dva su posla za nabavku telekomunikacione opreme, jedan vredan 4,5 miliona evra, drugi 50
miliona evra. Prvi posao je dobila firma "Megalink", osnovana 2006. godine sa 500 evra, a
potrebno je da ima bilans u poslednje tri godine. Posao nije dobio jeftiniji ponuđač "Novatel", koji
je ispunio sve uslove. Zatim, posao nabavke relejne i optotehničke opreme, vredan 50 miliona,
dobile su firme "Tales" i "Tadiran" iako delovi njihove opreme nisu zadovoljili taktičko-tehničke
zahteve, na šta je skrenuta pažnja ministru.
Nabavku borbenih oklopnih točkaša je posao od 360 miliona evra i treba da traje pet godina. Prve
godine se isporučuju četiri vozila, sledeće 16, i tako dalje. Na tenderu su bili: austrijski "pandur",
švajcarska "pirana", finska "patrija" i ruski BTR-90. Sva vozila su kvalitetna, ali izabrano je finsko,
mada je duplo skuplje od ruskog. Pri tom, za ruska vozila imamo sopstvenu proizvodnju dela
naoružanja i municije, a za finsko moramo i to da kupujemo. Da ne pričam da nije moralno da
nabavljamo "Ahtisarijeva" vozila od zemlje koja je priznala Kosovo i zbog čijeg patologa Helen
Rante su nas bombardovali.
Irak je bio zainteresovan da nabavi od Srbije opremu vrednu 235 miliona dolara. Od toga posao
za "Krušik" vredi 35 miliona, za "Zastavu" pet miliona, "Utvu" iz Pančeva 20 miliona, preduzeće
"Mile Dragić" iz Zrenjanina 110 miliona dolara, a za ostatak od 65 miliona se ne zna. I kako sve
ide preko SDPR, Iračani su sklopili ugovor sa njima kao posrednikom. Naručeno je 150.000
pancira i 300.000 ploča koje proizvodi "Mile Dragić". Iračani su bili u Zrenjaninu, dobili uzorke
kakve su želeli, izvršili laboratorijska ispitivanja i zahtevali baš tu opremu. Ali pokvarenost
predstavnika SDPR je u tome što su otišli u Kinu i Izrael i naručili tu opremu po modelu kakav
proizvodi "Mile Dragić". Potom u mestu Kisač u firmi "Novoteks" prepakuju, ubacuju uputstvo i
nalepnice SDPR i šalju kao srpski proizvod. Ne samo da su Iračani prevareni već je srpska
privreda na poslovima sa Irakom mogla da zaposli 10.000 radnika u uslovima svetske krize.”
Srbija nema plan i strategiju odbrane još od raspada državne zajednice SCG. To što imamo
odavno je prevaziđeno i važi za teritoriju SCG, a ne za Srbiju. Sistem odbrane je apsolutno
ugrožen. Zdravko Ponoš je bio svestan da će istupom u javnosti ispasti žrtva, ali time je ipak
uspeo da spase čast oficirskog poziva.
82. Maja Gojković, gradonačelnica Novog Sada.
83. Bojan Krišto, generalni direktor Aerodroma „Nikola Tesla“. Na ovu funkciju došao je sa mesta
direktora Državne lutrije Srbije, koje mu je bilo prvo radno mesto.
84. Goran Ješić, prvi čovek opštine Inđija. Uspeo je da u ovom gradu organizuje koncert „Red Hot
Čili Pepersa“, a grad je postao poznat po velikim investicijama.
85. Bojan Stanojević, gradski menadžer Beograda.
86. Živorad Anđelković, direktor JKP „Parking servis“.
87. Željko Knežević, vlasnik „Vinarije Čoka“. Privredna komora Srbije uvrstila ga je među 20
najuspešnijih privrednika Srbije. Vlasnik subotičke „Super TV“.
88. Vladimir Đorđević, generalni direktor Elektroprivrede Srbije.
89. Milan Petrović, direktor „Donkafe“, koji posluje kao deo izraelske „Štraus elit“ grupe, a koja
kafom pokriva preko 30% tržišta kafe u Srbiji.

90. Dragijana Radonjić-Petrović, “direktorka brokerske kuće „M&V investments“, čije učešće u
prometu na Beogradskoj berzi konstantno raste. 91. Dragan Tomić, predsednik „Simpa“ iz Vranja,
preduzeća koje je protekle godine imalo rast izvoza od 50 odsto i to na područja koja su najjača u
proizvodnji nameštaja - Italiju, Nemačku, Francusku i u skandinavske zemlje.”
92. Ana Ivanović, teniserka koja je napunila tek 20 godina i treća je na svetu.
93. Jelena Janković, četvrta teniserka na svetu, zaštitno lice „Hjundai“, „Telekom“, „Ribok“, „Prins“,
„Mone“...
94. Dragica Pilipović Čefi, šef Kancelarije Evropske banke za obnovu i razvoj u Srbiji.
95. Nataša Kandić, direktorka Fonda za humanitarno pravo.
96. Dušan Stupar, vlasnik kompanije „Univerzal holding“, bivši načelnik DB Beograda. Kupio je
mašinsku industriju „Panonija“ iz Inđije, trgovinsku firmu „Tamiš“ iz Sečnja, tekstilno preduzeće
„Žako“ iz Žagubice i „Tehnopromet“.
97. Darko Babić, direktor DHL u Beogradu, preduzeća koje beleži dvocifreni rast.
98. Jovica Stefanović Nini, “vlasnik pet privatizovanih firmi. Za firme kupljene u Agenciji za
privatizaciju potrošio je oko tri miliona evra.”
22. maja 2003. Jovica Stefanović - Nini uhapšen je u kancelariji svoje kompanije “Nini” u Nišu,
odakle je odvezen za Beograd, zbog sumnje da je povezan sa organizovanim kriminalom, koji
policija rasvetljava u okviru akcije Sablja. Njegov advokat Ljiljana Živković kazala je da je
“sigurna” da on nije priveden zbog privrednog kriminala. Stefanović se sredinom februara vratio u
Niš, pošto je 5 godina proveo u prinudnom “egzilu”. Tada su ukinute nacionalna poternica i
rešenje o pritvoru, izdati još 1998. godine zbog toga što je pobegao iz zemlje, neposredno nakon
dve krivične prijave zbog privrednog kriminala. Rešenje o ukidanju pritvora i poternice doneo je
istražni sudija Okružnog suda u Nišu, pošto je Stefanovićev advokat položio jemstvo od 250
hiljada evra kao “garanciju da ce biti dostupan pravosudnim organima”. Stefanović je 1998.
godine osumnjičen za zloupotrebe službenog položaja i zloupotrebe ovlašćenja u privredi “teške
više od dva miliona dinara”, u poslovanju sa Duvanskom industrijom Niš, Srpskom komercijalnom
bankom, i drugim bankama i firmama u gradu. Stefanović se sumnjiči da je izvesne količine
lekova, nafte, brašna i drugih “isplativih” namirnica prodavao “na crno” i bez potrebne
dokumentacije, i da je za ovu robu utajio porez. Čarsija je pričala da je pre ukidanja poternice,
“nesmetano prelazio granicu”, i “viđan u Nišu”, u kojem je njegova porodica i poslovni lanac “Nini”,
koji čine apoteke, drogerije, benzinska pumpa i druge firme. Govorilo se da je Stefanović bio i
jedan od vlasnika MB banke i likvidirane Srpske komercijalne banke u Nišu. U duvanskim i
naftnim poslovima pripisivana mu je “povremena veza” Markom Miloševićem, i Željkom
Ražnatovićem Arkanom. O tome gde se nalazio tokom egzila stizale su protivrečne informacije,
dok zvanično nije potvrđeno da je u Makedoniji, i da je tamo postao vlasnik kompanije “Jaka 80” iz
Radoviša. U vlasništvu Stefanovića su i firme Jugoremedija i Luksol iz Zrenjanina, Vetprom iz
Novog Sada, Medela iz Vrbasa, Žitomlin iz Niša, a kupovao je i akcije Niške pivare i još nekoliko
firmi u Srbiji.
Jovica Stefanović Nini i pored upozorenja Aleksandra Gračanca, direktora Akcijskog fonda i Unije
radnika i akcionara, da krši sudske odluke, uspeo je da na Beogradskoj berzi proda deo akcija
vrbaškog preduzeća “Medela”, koje su u vlasništvu Fabrike lekova “Jugoremedija”. Zbog toga je
zrenjaninskom Opštinskom javnom tužilaštvu Deurić podneo krivične prijave protiv odgovornih u
“Jugoremediji”, zatim kupca akcija te farmaceutske kuće firme “Menta” iz Padeja, čiji je vlasnik
Stefanović, kao i Vide Uzelac, direktorke Centralnog registra zato što je dozvolila kršenje
privremenih sudskih mera kojima je zabranjena trgovina akcijama “Jugoremedije” do
pravosnažnog okončanja spora između menadžmenta i akcionara. Prema izvodu iz Centralnog

registra, jedan od akcionara “Medele” je i “Jugoremedija”, koja poseduje 36,72% akcija ovog
preduzeća. Na sednici Upravnog odbora “Medele”, na čijem čelu je Stefanović, odlučeno je da se
proda deo kapitala koji poseduje zrenjaninska farmaceutska kuća, uprkos tome što je beogradski
Trgovinski sud odredio privremenu meru kojom se Ninijevom preduzeću “Jaka 80” iz Radoviša
zabranjuje otuđenje i opterećenje, i raspolaganje na drugi način imovinom fabrike lekova. Deurić
upozorava da Stefanović ne prestaje da krši zabrane sudova i da pljačka imovinu “Jugoremedije”.
Stefanović je 2. oktobra prodao deo akcija “Medele”, u vlasništvu “Jugoremedije”, pošto se uverio
da Beogradska berza, Komisija za hartije od vrednosti i Centralni registar neće preduzeti ništa da
spreče nepoštovanje sudske presude, i na berzu je izneo i ostatak akcija “Medele”. Kupac je opet
“Menta”. Drugim rečima, Nini je akcije “Medele”, u vlasništvu “Jugoremedije”, prodao sebi.
Rešenje Višeg trgovinskog suda u Beogradu, oktobra 2006, kojim se potvrđuje presuda
zrenjaninskog Trgovinskog suda o poništenju dokapitalizacije Fabrike lekova “Jugoremedija”,
dokaz je da, u ovom slučaju, pravda konačno trijumfuje, kaže Zdravko Deurić, predsednik
Udruženja malih akcionara “Jugoremedija 2”. Najnovijim rešenjem Višeg trgovinskog suda, kao
neosnovana se odbacuje žalba makedonske firme “Jaka 80”, na raniju odluku Trgovinskog suda u
sporu o vlasničkom statusau u “Jugoremediji”. Time je potvrđena presuda zrenjaninskog suda
kojom je poništena dokapitalizacija fabrike lekova, posle koje je “Jaka 80”, niškog biznismena
Jovice Stefanovića Ninija, postala većinski vlasnik “Jugoremedije”. Od sada, vlasnici 58% kapitala
fabrike lekova ponovo su mali akcionari, koji su to i bili pre fiktivnog uvećanja kapitala.
Privatizacijom društvenog dela kapitala koje je Akcijski fond Republike Srbije prodao 10.
septembra 2002. godine, mali akcionari preduzeća “Jugoremedija” AD Zrenjanin su za suvlasnika
dobili “Jaku 80” iz Radoviša. Neispunivši ni jednu od preuzetih obaveza iz kupoprodajnog
ugovora, Nini je kao manjinski vlasnik sa 41,93% kapitala ušao u “Jugoremediju” i prvo je izvukao
iz magacina preduzeća zalihe vredne 11 miliona evra. Prilikom kupovine državnog dela kapitala
Jovica Stefanovic – Nini bio je na Interpolovoj poternici zbog kriminalnih radnji u Srbiji. Nedugo
zatim protivzakonito vrši dokapitalizaciju “konverzijom duga” “Jugoremedije” prema “Jaki 80” čime
preuzima 20% kapitala malih akcionara. Ovom radnjom Nini postaje većinski vlasnik preduzeća.
Mali akcionari podnose tužbu 9. februara 2004. godine protiv Ninija. Ovaj predmet išao je a do
Vrhovnog suda dva puta, prvi put jer je zrenjaninski sud osporio legitimnost malim akcionarima,
drugi put jer je po žalbi “Jake 80” odbijena privremena mera od strane zrenjaninskog suda.
Presuda kojom se briše nezakonita dokapitalizacija, koju je Nini izvršio u “Jugoremediji” AD,
doneta je juna 2006. godine i njom je uvedena privremena mera do okončanja ovog postupka
tako što se tuženom zabranjuje preduzimanje bilo kakvih radnji koje bi štetile malim akcionarima i
zabranjuje se donošenje odluka na organima upravljanja kojima bi se menjala vlasnička struktura
kapitala ili da se menja promena vrednosti strukture kapitala. Nini, koji iako je dobio privremene
mere, ponovo krši zakon, jer mimo berzanske prodaje – kupovine akcija koja je jedina legalna i
zakonita, preuzima akcije jednog dela malih akcionara i prebacuje ih na svoje firme “Nini
kozmetika” i “Nini farmacija”, “Sigmapharm”... sve iz Niša, a u tome mu pomoć daje Agencija za
privredne registre, iako je Centralni registar hartija od vrednosti sve to zabranio. Mali akcionari
znaju da je 31. maja 2006. godine Trgovinski sud u Beogradu doneo presudu kojom je raskinut
ugovor o kupoprodaji udela metodom javne aukcije zaključen između “Jaka 80” iz Radoviša i
Akcijskog fonda Republike Srbije od 10. septembra 2002. godine i ugovora o investicionom
ulaganju od 02. oktobra 2002. godine takođe između gorepomenutih strana. I ovom presudom
uvedena je privremena mera “Jaki 80”, kojom se zabranjuje otuđenje, opterećenje i raspolaganje
imovinom preduzeća “Jugoremedija” AD do okončanja sudskog spora.
Decembra 2005, posle “Jugoremedije”, “Medele”, “Vetproma” i “Luksola”, Jovica Stefanović Nini
ušao je i u farmaceutsku kompaniju “Srbolek”, gde je postao vlasnik 50,05% akcija. On je preko
“zatečenog” Upravnog odbora pre tri dana čak dobio svog čoveka za generalnog direktora, iako je
po zakonskoj proceduri trebalo da budu izabrani novi organi upravljanja, koji će izabrati i prvog
čoveka firme. “Stari” šestočlani UO, na čelu sa Oliverom Marčetom, većinom glasova smenio je
Ilića, verovatno da se pokaže pred Ninijem, koji je prisustvovao sednici. Potpuna promena
vlasništva, nakon Ninijeve sukcesivne kupovine na berzi u roku od samo sedam dana, još nije u
potpunosti ukljižena u Centralni registar. Međutim u “MV investmentu”, brokerskoj kući koja
zastupa firmu “Nini”, rekli su da je ovaj niški biznismen većinski vlasnik “Srboleka” postao sa MK

komercom i nekim sitnijim akcionarima, među kojima je sa 1,5% i ova brokerska kuća. Drugačije
po zakonu i nije moglo, jer je jednom kupcu dozvoljeno da preko berze stekne najviše do 25%
akcija s pravom glasa u jednom preduzeću. Jovica Stefanović Nini stekao je preko svoje firme
„Nini“ u „Srboleku“ blizu 50% akcija preko povezanih lica što zakon ne dozvoljava, jer čim se
stigne do 25% mora da se objavi ponuda za preuzimanje svih akcija. Pošto Nini nije išao tim
zakonitim postupkom, morao je da postupi po nalogu Komisije za hartije od vrednosti i do 28.
decembra objavi ponudu za sve akcije ili proda sporni udeo. 25. decembra 2007. on je to i učinio,
pa je kupovinom na berzi novi suvlasnik „Srboleka“ sa nepunih 24% firma „Invej“, Predraga
Rankovića Peconija, dok se firma „Nini“ vlasništvo smanjila na dozvoljenih 24,99%. Ova dvojica
biznismena verovatno će neformalno udružiti svoje akcije i postaviti zajedničku upravu. Međutim,
da bi prešli polovinu neko će morati da objavi ponudu što zahteva znatna sredstva. Poznato je da
naši tajkuni biraju jeftiniji način da postanu apsolutne gazde, a to je dokapitalizacija. Mali akcionari
moraju da se organizuju i da zajedničkim delovanjem onemoguće Ninija i Peconija da im na bilo
koji način obezvredi vlasništvo. Nini je samo simbolično kažnjen za prekršaj, imajući u vidu da je
njegova kupovina akcija „Srboleka“ 2005. godine na Berzi razlog što ovo najstarije farmaceutsko
preduzeće nije dobilo strateškog partnera, bugarsku kompaniju „Sofarmu“ koja je u isto vreme
objavila ponudu za preuzimanje svih akcija, uz garancije za investicije od 20 miliona evra,
upošljavanje novih 100 radnika i uvođenje standarda za izvoz u EU. Malverzacije Ninija
razobličene su javno tek kada je na Skupštini akcionara hteo da “progura” odluku o dokapitalizaciji
jer se legitimisao kao vlasnik ne samo 24,99%, koliko su znali da ima, nego čak za 48,77% akcija
pošto ih je u međuvremenu van berze otkupio od Kostića. Sve je urađeno posredstvom firme
„Marko plus“, koju su maja 2006. godine osnovali Kostić i Nini i u nju, kao kapital, uneli akcije
„Srboleka“ koje su ranije kupili na berzi. Nini je bio prinuđen da proda oko 25% akcija „Srboleka“
nakon što je Udruženje malih akcionara podnelo žalbu Komisiji za hartije od vrednosti. Nakon
toga Komisija je donela rešenje kojim se potvrđuje da je on preko povezanih firmi,
vanberzanskom kupovinom od „MK komerca“ postao vlasnik 49% akcija. Po rešenju Komisije, za
kaznu Nini poslednja tri meseca nije imao pravo glasa u Skupštini akcionara na 227.069 akcija,
odnosno na oko 24% koje je nezakonito stekao. Mali akcionari su upravo zbog ovih mahinacija
izgubili strateškog partnera. Kupovinu „Srboleka“, „Nini“ i „MK komerc“ obavili su novembra 2005.
godine na berzi u dok je trajala ponuda „Sofarme“ za otkup akcija po ceni od 1.410 dinara. Dok je
trajala ponuda „Sofarme“ kupovao je, uz naduvavanje cene do 1.970 dinara, da bi, čim je stekao
40%, cena naglo pala. Tada mu je i država pripomogla i na Berzi prodala pola paketa od 32%.
99. Miodrag Stojković, genetičar. Prvi u Evropi uspeo je da klonira ljudske matične ćelije.
100. Vojin Đorđević, vlasnik „Si&Si“ koji je u poslovnim “nevoljama” ostao bez „Voda vode“.
101. Zdravko Čolić, najpopularniji domaći pevač, deo klana Makse Ćatovića
102. Veselin Simonović, glavni i odgovorni urednik „Blica“, suprug ćerke bivšeg šefa VOS,
Nedeljka Boškovića
103. Nenad Cekić, predsednik Republičke radiodifuzne agencije
104. Radoslav Veselinović, predsednik „Galeb grupe“
105. Petar Petrov, generalni direktor „Trajala“ iz Kruševca
106. Draginja Đurić, direktorka „Banke Inteze“
107. Sanja Bokan, vlasnica „Štampe“, udovica Vanje Bokana, ćerka bivšeg šefa VOS, Nedeljka
Boškovića
108. Mile Jerković, kupio deset firmi

MILE JERKOVIĆ je sinonim za divljačku tranziciju u Srbiji. Sve je stekao otimajući preduzeća u
kojima bi na sumnjiv način došao do polovine vlasničkog udela. Pošto mu škola nije išla (završio
je šest razreda osnovne škole), još 1978. godine počeo se baviti privatnim preduzetništvom,
založivši, bez saglasnosti, očevu, bratovu i vlastitu imovinu, i dizanjem kredita od 200.000 maraka
od kojih je otvorio nekoliko prodavnica i tri restorana u Bačkoj Topoli, koji su svi bili manje ili više
neuspešni. Jerkovićeva “poslovna” karijera postaje uspešna sredinom devedesetih godina.
Kumstvo sa Arkanom donelo mu je poslove sa švercom nafte i cigara, a u Istočnoj Slavoniji
prodaju ukradenih traktora. Na taj način se ovaj čovek naglo obogatio. Kada je Arkan ubijen, niko
osim njega nije znao koliko para duguje Arkanu. Posle ubistva Arkana, Jerković je i čuvenom
“Bomboni” ostao dužan blizu pet miliona evra. Punih 20 godina Jerković je uvek uspevao da sebi
obezbedi podršku i zaštitu aktuelnih moćnika. O tome svedoči preko 20 pokrenutih alii nikada
okončanih krivičnih prijava (krađa i nelegalno posedovanje oružja, krađa i švercovanje motornih
vozila, međunarodni šverc cigaretama, nuđenje i primanje mita, zloupotreba službenog položaja,
izdavanje menica bez pokrića direkciji za robne rezerve, falsifikovanje službenih isprava,
kidnapovanje i protivpravno lišavanje slobode). U njegovom vlasništvu je čak 17 preduzeća, koja
je većinom kupio za 18 meseci, podižući ogromne kredite u “Metals banci”, koja i slovi za banku
koja je spremna podržati sumnjive transakcije i “biznismene”. Najzanimljivije su njegove kupovine
poljoprivrednih gazdinstava i prevozničkih preduzeća, koje je uz pomoć Gorana Obradovića iz
Agencije za privatizaciju kupovao jednu po jednu, dižući ničim pokrivene kredite iz “Metals banke”.
U svim novokupljenim preduzećima je potpuno nezakonito, bez saglasnosti ostalih suvlasnika (u
svima je vlasnik samo oko 50% akcija) kompletnu imovinu stavljao pod hipoteku “Metals banci”
zadužujući ih i do petostruke vrednosti. Preduzeće “Topolatrans” iz Bačke Topole (gde je vlasnik
56% akcija) koje vredi 50 miliona dinara zadužio je kreditima od 450 miliona dinara u “Metals
banci” čiji je direktor Ananije Pavićević svesno odobrio ovoliko zaduženje. Zrenjaninskom
Autobanatu (Jerković je vlasnik 50,04% akcija), gde je uz naoružano obezbeđenje preoteo vlast,
kidnapovao i držao zarobljenog tadašnjeg direktora, odmah je stavio svu imovinu pod hipoteku
“Metals banci”, kod koje je nastavio zaduživanje bez ograničenja (jedna odluka navodne
Skupštine glasi “Daje se ovlašćenje Upravnom odboru i Generalnom direktoru AD Autobanat iz
Zrenjanina za podnošenje zahteva i zaključivanje Ugovora za neograničeno finansiranje i davanje
jemstva…. odnosno davanje jemstva pravnim i fizičkim licima…”). Preduzeće za prevoz putnika 7.
juli iz Šapca, Jerković je kupio po početnoj ceni od 561.700 evra (jedan nov autobus košta oko
350.000 evra) pošto mu je prethodno, u saradnji sa lokalnim moćnicima i upravom preduzeća
nelegalno i nerealno stvorio ogromna potraživanja, tako da niko nije bio zainteresovan da sa njim
ulazi u partnerstvo. Slično je bilo i u “Sremekspresu” iz Sremske Mitrovice koje je takođe kupio
kao jedini ponuđač i po početnoj ceni. “Kraljem oranica” voli sebe da naziva od skandalozne
privatizacije Poljoprivrednog preduzeća “Erdevik” (vinogradi i vinarija) u avgustu 2003. godine.
Istog dana kada je hrvatski preduzetnik Marinko Zadro kupio 44% državnih akcija, Trgovinski sud
u Sremskoj Mitrovici ozakonio je Jerkovićev dugogodišnji zakup. S naoružanim obezbeđenjem
zauzeo je upravnu zgradu firme, a od linča radnika spasila ga je policija. Na kraju je uz pomoć
moćnika uspeo da otme ovo preduzeće. Nakon toga je kupovinom tri poljoprivredna preduzeća,
“Bačke” u Sivcu, senćanske “Poljoprivrede” i “Mladog borca” iz Sonte, postao vlasnik oko 8.000
hektara vojvođanskih oranica, četvrti po veličini poseda u vlasništvu 32. Izdvaja se kupovina
poljoprivrednog imanja Bačka u Sivcu kod Sombora, kada je u nadmetanju s predstavnikom
porodične imperije Matijević podigao cenu s početnih 256,2 miliona dinara na 1,15 milijardi ili 14,4
miliona evra. Suparnici su tada primetili da njive idu u ruke onome ko nema veze s
poljoprivredom, dok je Jerković komentarisao da će kada Srbija uđe u EU hektar vredeti dvadeset
hiljada evra. Bolji poznavaoci kretanja novca tvrde da on samo izvršava kupovine za albanske
tajkune iz Crne Gore, koji su uspeli da preko nekoliko različitih kriminalnih grupa pokupuju veliki
broj preduzeća po Beogradu i Vojvodini i posebno velike površine obradive zemlje. Drugi u grupi
je Milanko Grbić „zaštitnik radničkih interesa” i predsednik pokrajinskog i gradskog sindikata
saobraćaja koji se kod svake otimačine ili upada u novoosvojeno preduzeće pojavljuje da bi ovoj
32
Iza je: 1. Miroslava Miškovića, čija je kompanija Delta agrar, vlasnik Jedinstva iz Apatina, Kozare iz Banatskog Novog Sela,
čelarevskog Podunavlja, Topole iz Kikinde i staropazovačkog Napretka; 2. vlasnika MK komerca Miodraga Kostića, koji je uz četiri
šećerane kupio i Agrouniju u Inđiji, Labudnjaču kod Bača i vršačku Panoniju, i 3. Petra Matijevića, vlasnika istoimene klaonice u
Novom Sadu, koji je preuzeo Zemljoradničku zadrugu u Bezdanu, poljoprivredna imanja Zlaticu i Boku nedaleko od Zrenjanina te
Ravnicu u Bajmoku.

otimačini dao kakav takav legitimitet. Treći u plejadi je Ananije Pavićević koji je kao direktor Metals
banke obezbedio, samo u poslednjih 18 meseci, oko 30 miliona evra kredita sa kojima je Jerković
kupovao izabrana preduzeća. Pavićević je svoj deo posla obavljao profesionalno i na vreme tako
da Jerkoviću nikada nije falilo para, pa ni kada je imanje u Sivcu od 3500 hektara platio preko 14
miliona evra. Ko je (ili ko su) četvrti sa čuvenog logoa ne može se pouzdano tvrditi, ali je sigurno
da su ili iz najviših političkih krugova ili iz sastava neke službe jer su veoma uspešno pokrivali
dosadašnji rad ove grupe, veliki broj krivičnih prijava i suđenja koja su u toku i po nekoliko godina.
Sigurno je da je u ovom delu angažovan veći broj lica, počevši od onih koji obezbeđuju da novac
stiže u ruke Ananija koji ga dodeljuje Jerkoviću i sličnima za kupovinu svega i svačega, pre svega
po Vojvodini, do onih koji preko veza i uticaja obezbeđuju da lokalne vlasti, policija, tužilaštva i
sudovi ništa ne čine da poremete ove planove. Deo ovih planova razotkrili su Đorđe Đorđević,
bivši obaveštajac RDB i Milorad Mirčić, predsednik odbora za bezbednost Skupštine Srbije, na
novosadskim televizijama, apostrofirajući albanski lobi iz Crne Gore i nemačke obaveštajce kao
finansijere ovih aktivnosti.
Mile Jerković je po završetku šestog razreda osnovne škole odlučio da više da ide u školu. Vrlo
brzo je napredovao pa je osamdesetih uspeo da se zaposli kao pomoćni radnik u Industriji mesa
u Bačkoj Topoli, gde je ubrzo, po odluci direktora, unapređen u vozača viljuškara. Sa svojim
bratom, vozačem u “Topolatransu” je 1991. godine radio na prevoženju pšenice iz Baranje u
Bačku Topolu ali je u tom poslu mnogo žita kaliralo, a oni zaradili velike pare. Zatim je sa Arkanom
učestvovao u nabavci nafte i kod njega se poprilično zadužio, tako da je Ražnatovićevo ubistvo za
Mileta bilo kao nagrada teška nekoliko miliona maraka. Mile je 2000. godine učestvovao u
međunarodnom švercu cigareta i bio uhvaćen. Ali, suđenje na kome je prvooptuženi, nije
okončano. 2004. godine napravio je posao sa Direkcijom za robne rezerve, koju je prevario
izdavši joj menice bez pokrića u vrednosti od oko 60 miliona dinara. Protiv njega je pokrenut
postupak tek 2005. godine ali je zataškan. Ni policiju za privredni kriminal, ni sudstvo, ni
tužilaštvo, ni ministarstvo finansija nije zanimalo to što je neko obmanuo državu, a i dalje se
slobodno šeta i sklapa sa njom nove poslove. Mile je zapao za oko direktoru Metals banke
Ananiju Pavičeviću (G17 plus), koji je sa njim za dvadesetak meseci razvio veliki broj unosnih
poslova. Najpre je Miletova ćerka Višnja u martu 2005. godine osnovala preduzeće “Višnja
produkt” u Novom Sadu sa osnivačkim kapitalom od 500 evra (od čega je uplaćeno samo pola). U
preduzeću u kojem je Vesna direktor nema zaposlenih ali zato ima nekoliko putničkih automobila,
jedan džip i jedan kombi, a koristi se preko 70 miliona kratkoročnih kredita u Metals banci. Dok
Vesna nije postala punoletna sve poslove je vodio tata Mile. Višnja produkt je uz pomoć kredita od
„čika Aneta”, koji su odobravani preko noći i sa minimalnom dokumentacijom i bez provere,
uspela da kupi oko 170 000 akcija u “Topolatransu” iz Bačke Topole i oko 53.000 akcija u
“Autobanatu” iz Zrenjanina. Jedino što je obavezno kod čika Aneta je „biznis plan” u plavoj koverti
koji, kako tvrde najbliži saradnici Jerkovića, za svaki kredit i rebalans kredita vredi 10 000 evra.
Pošto je bez problema prošao sa osnivanjem “Višnja produkta” i kupovinom “Topolatransa”, u
septembru 2005. godine sa ćerkama Marijom i Danijelom i Danijelinim mužem Urošom
Roganovićem osnovao je preduzeće “Dumetiko” sa minimalnim kapitalom od 500 evra (ponovo
plaćeno samo pola). Nova firma uzela je pare od “Topolatransa” koje su dobijene od kredita
Metals banke i njima, uz strašne pritiske, do maja 2006. godine kupila 170.000 akcija
“Autobanata”. U novembru 2005. godine Mile je preko “Topolatransa” osnovao preduzeće DUTP
“Vojvodina” za preko 30 miliona dinara, ponovo od kredita Metals banke. Pošto je za direktora
postavio Danijelu Grković odmah je potpisana založna izjava i ugovor o kratkoročnom kreditu od
45 miliona dinara. Ne treba pominjati kojom brzinom i u kojoj banci. Čim je novac pristigao
preusmeren je na račune “Višnja produkta” i “Dumetika”, a potom na više drugih računa. Od para
„izgubljenih” u tim prebacivanjima Mile je kupio kuću na Tatarskom brdu u Novom Sadu za 250
000 evra, što je pokrio fiktivnim plaćanjem neke robe. Samo ovim akrobacijama Mile je opteretio
“Topolatrans” sa 75 miliona dinara.
Krajem aprila i početkom maja 2006. godine uz ogromnu pomoć Metals banke i uz nezakonito
poslovanje na berzi, gde je trgovao akcijama između svojih preduzeća, i uz pritiske i pretnje
akcionarima da već prodate akcije ponovo prodaju njemu, Mile je uspeo da osvoji 50,04%
vlasništva nad “Autobanatom”. Pošto je pritisak kredita u svim preduzećima postao pretežak, nije
mogao da čeka legalno preuzimanje poslova u “Autobanatu” pa je krajem maja sa naoružanim

licima nasilno upao i preduzeće, oteo dokumenta i pečate, kidnapovao i držao zarobljenog
direktora preduzeća, a Upravni odbor skupio na silu i naterao da donese odluke po kojima on sam
preuzima celu firmu. Na ovakvo njegovo postupanje nisu reagovali ni MUP ni sud u Zrenjaninu.
Za to se, po rečima Jerkovića, pobrinuo Željko Malušić, koji je u školi imao nadimak „Slinavi”, ali
ga je, pošto je postao biznismen, zamenio sa „Kamel”. On se potrudio da policija ne interveniše ni
prilikom evidentnog izvršenja teških krivičnih dela, a da sud ili odbije sve zahteve za zaštitom
zakonitosti i imovine ili da te zahteve skloni u stranu i odloži njihovo rešavanje. Mile je odmah sve
račune “Autobanata” prebacio u Metals banku i bez potrebne dvotrećinske većine stavio hipoteku
na imovinu preduzeća kako bi mogao da nastavi sa dizanjem kredita i daljim zaduživanjem
preduzeća. Izgleda da su i Mile i Ananije nezadrživi i počeli su da kupuju i najrazličitija preduzeća,
i to po istom scenariju. Već postojeća preduzeća daju fiktivne garancije, odobrava se kredit i na
aukciji kupuje novo preduzeće, koje se odmah stavlja pod hipoteku Metals banci. Koliko su se
zaigrali pokazuje primer “Topolatrans” koji trenutno duguje oko 230 miliona dinara na ime
kratkoročnih kredita i Metals banci plaća preko 3,5 miliona dinara mesečne kamate. Pored toga,
Metals banka je odobrila i lizing nabavku devet autobusa, pa “Topolatrans” duguje oko 450
miliona dinara dok je ukupan kapital preduzeća oko 50 miliona dinara. Ostaje nejasno ko, u stvari,
podržava Ananija i Mileta i omogućava im da razvijaju sumnjive poslove koji se mere milijardama
dinara i da nastavlja kupovinu novih preduzeća. (primer je “Poljostroj” iz Odžaka koji je kupljen za
trećinu realne cene, zašta se potrudio Goran Obradović iz Agencije za privatizaciju)
109. Ištvan Pastor, predsednik SVM
110. Dragan Marković Palma, predsednik opštine Jagodina
DRAGAN MARKOVIĆ zv. Palma je u JNA bio Titov gardista, posle brojnih provera i komplikovane
procedure. “U gardu nije mogao svako da uđe! Pre nego što su me poslali u Pulu proverali su mi
sve, ko mo je bio deda, pradeda, čukundeda, da li sam osuđivan, sklon samoubistvu... Tu su sve
bili zreli mladići od 25 do 26 godina, a ja sam sa 19 bio najmlađi. Za mene je bila čast služiti u
Titovoj gardi” - s ponosom priča Palma. Marković je jedan deo vojnog roka odslužio na ostrvu
Vanga, na kojem je Josip Broz imao rezidenciju.
Zahvaljujući brojnim neregularnostima oko lokalnih izbora 1996. godine, SSJ je dobila jednog
odbornika u toj opštini u centralnoj Srbiji. A, onda na scenu stupa Arkan sa svojim
vaninstitucionalnim metodama i za po 10.000 maraka ili otmicu kao iz holivudskih filmova, uspeva
da dovede u SSJ još šest odbornika iz SPO, jednog iz DS i jednog iz SRS, formira većinu sa
koalicijom SPS-JUL i preuzima opštinsku vlast. Uticajnoj regionalnoj TV stanici “Palma plus”, koja
se vidi u celoj centralnoj Srbiji, na osnovu sumnjive dozvole za emitovanje koju je izdao neko od
Miloćevićevih ministara, u vlasništvu Dragana Markovića Palme, programski se priključuje i TV
Jagodina, opštinska kuća nešto slabijeg kvaliteta. Bivši predsednik SRJ, Slobodan Milošević, lično
je odredio kriterijume po kojima će se u izbornoj godini prepoznavati “plaćenicki” i “patriotski”
mediji. “Veliki broj elektronskih medija i štampe”, kaže Milošević u listu Politika, “pod potpunom je
finansijskom i političkom kontrolom nekih zapadnih vlada” i oni imaju zadatak da “podstiču
destabilizaciju Jugoslavije”. Ovu “subverzivnu aktivnost protiv države” sprečavali su “patriotski”
organi SPS, JUL i SRS, a posebno Goran Matić i Ivan Marković, savezni ministri za informacije i
telekomunikacije.
Pod paravanom sporta i zdravog života, u Jagodini se gaji kult nasilja. Lokalni kik-boks klub nosi
naziv “Tigrovi”. Zoološki vrt nosi naziv, stran ovom podneblju a blizak podzemlju - “Tigar”. Po
crnim oldtajmerima i crnim džipovima reklo bi se da je Jagodina neka vrsta Arkanovog muzeja.
Dragan Marković Palma je političku i poslovnu karijeru napravio kao član SSJ. Nije čudo što će, iz
zahvalnosti, doživotno, dobrovoljno, ostati dužnik čoveku koji ga je stvorio. Na čelu opštine Palma
se pokazao kao sposoban, izvodeći radove, pa naknadno naplaćujući od opštine. Čudno je samo
da to nikome ne ukazuje na pranje para.
111. Mirko Cvetković, ministar finansija

112. Nikola Hajdin, predsednik Srpske akademije nauka
113. Aleksandar Pravdić, direktor „Galenike“ iz Beograda
114. Slobodan Petrović, generalni direktor „Knjaza Miloša“
115. Nebojša Čović, direktor FMP i vlasnik košarkaškog kluba
116. Saša Vlaisavljević, direktor „Jat ervejz“
117. Išak Šeps, regionalni direktor „Karlzberg“
118. Vladika Amfilohije, mitropolit crnogorsko-primorski
119. Rase Starčanin, „kralj teksasa“ iz Novog Pazara
120. Kamil Befa, generalni direktor cementare „Lafarž BFC“
Vlada Srbije i ministarstvo za privredu i privatizaciju, koje je vodio kadar firme Deloite toushe (ista
ona koja je vršila "procenu" BFC, pa kada je pukla bruka Vlada Srbije ekspresno je osnovala
Agenciju za privatizaciju), Aleksandar Vlahović, u jesen 2001. godine prihvata posetu francuskog
predsednika Žaka Širaka, koji se hvalio kako je spasio mostove oko Beograda. Širak tada dolazi
sa ciljem: Beočinsku fabriku cementa Srbija mora prodati francuskom Lafaržu, inače nema ništa
od otpisa dugova Pariskom i Londonskom klubu! Te dugove budžet države Srbije zadnjih godina i
dalje otplaćuje Pariskom klubu, a Londonski klub će doći na red 2010. godine. Posle ove posete,
Aleksandar Vlahović daje izjavu: "...Ako Beočinsku fabriku cementa ne prodamo francuskom
Lafaržu, kako posluje ta kompanija će sama sebe zatvoriti"! Vlahović je prenebregao činjenice: da
je infrastruktura BFC u vrlo dobrom stanju, da je prethodnih godina urađeno par kapitalnih
remontnih zahvata (jedan je bio vrednosti deset miliona DM), da su kupljeni brojni kamioni za
transport, pogoni za proizvodnju, transport, održavanje i činjenicu da je ovaj gigant imao
najkvalitetnije radnike, da je linija za proizvodnju cementa, sagrađena u drugoj polovini '70-tih,
koštala je oko 300 miliona DEM, što je kredit koji je tokom osamdesetih godina u potpunosti
isplaćen sredstvima BFC, i najvažnije da je fabrika skoro godinu dana bila u prilici da tržišno
posluje, dakle da sama formira cenu cementa (koju je pre određivala država, a često i dileri
cementom – mafija)i da bi u takvim uslovima dug BFC bio bi anuliran za manje od godinu dana, a
planovi za proširenje kapaciteta i otvaranje pogona za proizvodnju betonske galanterije otvorili bi
par hiljada novih radnih mesta. Naravno da je ministar imao vrlo dobru informaciju ali se silno
žurio da ovaj "posao" privede kraju. Ugovor 5 interesnih strana potpisan je između 4 (nije ga
potpisala ondašnja lokalna samouprava u Beočinu), ali original tog Ugovora nikada nije prikazan
javnosti, a čak ga ni potpisnici nisu videli, već su stavili "blanko" potpise. 70% BFC-a prodato je za
nekih 51,9 miliona USD, 1997. godine postojale su mnogo bolje ponude, pa i od bezmalo 270
miliona DEM (138,1 miliona evra), za 51% BFC-a. Fabrika cementa u Popovcu prodata je za 52
miliona dolara a, po kapacitetu i stanju ove dve cementare, BFC je bila "teža" za oko trećinu, a za
nju je plaćeno - manje. Da li je za beočinsku cementaru bilo "provizionara"? Ako se uporedi kako
su prošli radnici Apatinske pivare ili Knjaza Miloša, biće mnogo jasnije kako su radnici BFC-a i
država Srbija opljačkani. Ministar Vlahović dao je izjavu kako je i BFC mogla da se privatizuje kao
i Apatinska pivara, ali je to izjavio tek kad je posao završen (a bio među prvima koji je prijavio
"imovinu preko 20 miliona"). U decembru 2001. godine, u Beočin stiže ekipa Lafarža, na čijem se
čelu nalazio Džordž Bobvoš, danas direktor mađarskog Trigranita, pošto je prethodno najuren iz
Erste banke, u pratnji dva Čeha: Martin Turecki i Ivan Mareš, i londonske dive srpskog porekla
Tatjane Mihajlov-Pilbim. Moglo se zaključiti da se radi o potrčcima centrale Lafarža. 28. marta
2002. godine, Lafarž "ulazi u posed" BFC.
Ostala je klauzula kojom se Lafarž obavezao da tokom 5 godina neće otpuštati tehnološki višak,
ali već u aprilu 2002. godine na glavnoj oglasnoj tabli BFC izlazi nova sistematizacija po kojoj na
stotine radnika postaju tehnološki višak. Ako se znalo da Lafarž planira masovno otpuštanje

radnika, kako je pobedio na raspisanom tenderu? Ovo je postalo poznato tek nakon potpisivanja
ugovora - neko je to krio sve vreme pregovora, a Džordž Bobvoš je ponovljao srpskim medijima
kako u BFC nijedno radno mesto neće biti tehnološki višak! U jesen 2002. godine, pod pritiskom i
torturom, na stotine očajnih radnika uzima mizernu otpremninu. Svi radnici koji nisu "dobrovoljno"
napustili kompaniju i uzeli otpremninu bukvalno su zatvoreni u jednu poveću prostoriju, bez stolica
i stolova, i najstrože im je zabranjeno kretanje u krugu cementare. Martin Turecki, iz menadžerske
četvorka Lafarža, na jednoj proslavi direktno u diktafon nekog novinara "Politike" izjavio je: “Nama
niko ništa ne može. Mi smo vas sve platili i ove iz Vlade i sve ovo mi smo kupili.” Po privatizaciji
Beočinske fabrike cementa Nenad Čanak oštro istupa u javnosti pretnjama "bukagijama". Kome
je pretio Nenad Čanak? Zašto je pretio "bukagijama"? Zašto je naprasno prestao da preti kada se
ekspresno iz garsonjere na "Grbavici" (deo Novog Sada) preselio u elitno novosadsko "Cepter-
naselje" u Veterniku gde se kvadratni metar stambenog prostora koštao i preko 2000 evra?
Pod obrazloženjem da ne posluje pozitivno Lafarž je, tokom 2002. godine, ukinuo pojedina
dotiranja lokalnoj samoupravi u Beočinu i isplatu dividende malim akcionarima. Ovde je u pitanju
očita laž, jer Lafarž je platio ugovorenu cenu umanjenu za 19,6 miliona USD deficita BFC, što
znači da su krenuli od nule, a pozivali su se na taj dug. Lafarž se, s druge strane, hvalio da je
ostvarena rekordna proizvodnja od 1,3 miliona tona cementa u 2002. godini, što je, takođe, laž jer
je rekordna proizvodnja cementa bila 1,6 miliona tona ostvarena još 1984. godine. Tu takozvanu
"rekordnu proizvodnju" BFC je, bez Lafarža, ostvarivala svake godine, osim za vreme
bombardovanja i sankcija. Istina je bila na drugoj strani. Lafarž postiže rekordnu maloprodajnu
cenu od 64 evra za tonu cementa pa u tom momentu Srbija ima najskuplji cement u Evropi. Cenu
prirodnog gasa strana kompanija Lafarž plaćala je jeftinije nego građani Srbije za domaćinstva.
Svaki radnik koji je napustio BFC "dobrovoljno" i pokušao da uspostavi bilo kakav vid poslovne
saradnje preko svog "malog i srednjeg preduzeća" sa Lafaržom je odbijen. Na stotine radnika sa
prebivalištem van beočinske opštine radi u remontima BFC, ali ta mogućnost nije omogućena
nijednom građaninu beočinske opštine, bez obzira što su neki decenijama uspešno radili te iste
poslove. Čak su i stručnjaci Lafarža priznali da su pogoni za proizvodnju u odličnom stanju - i
izvrsno održavani! Politika rukovodstva Lafarža bila je jasna: nema posla za radnike sa teritorije
beočinske opštine. Što manje građana Beočina u fabrici, manja je opasnosti od organizovanih
protesta građana.
Menadžeri Lafarža nisu osporili tvrdnju da pogoni za proizvodnju klinkera i cementa zagađuju
čovekovu okolinu u Beočinu i šire. To je to krivično delo. Zakon kaže i da je otpad zabranjeno
koristiti kao gorivo, a Bojan Pajtić nedavno je u Parizu potpisao Ugovor sa Lafaržom o spaljivanju
otpadnih guma, i ko zna kakvog sve otpada jer u leto 2003. godine već je izvršeno tajno probno
spaljivanje medicinskog otpada u BFC. Podaci Doma zdravlja u Beočinu i Instituta za plućne
bolesti u Sremskoj Kamenici pokazuju enormno povećanje pacijenata sa problemima disajnih
organa od dolaska Lafarža. Menadžeri Lafarža tvrde da im novi filteri radi besprekorno, ali je u
septembru 2003. godine opštinu Beočina prekrio sloj prašine. Mnogi tehnolozi bi mogli da objasne
i zašto je velikom Lafaržu nedavno pao dimnjak, i kakav je uticaj sumporne kiseline, koja nastaje
hemijskom reakcijom sumpor-trioksida (od sagorevanja "goriva" - otpada, tipa petrol-koks sa
vodom...), i to zatrpavanje prašinom 2003. godine vezano za havariju na elektro-filteru pripreme
kada su im gotovo sve elektrode unutra - popadale. To je samo jedna u nizu havarija koje su se
dogodile od dolaska Lafarža u Beočin. U ovom periodu je bilo više teško povređenih radnika, a
jedan radnik je i poginuo na jednom od kopova.
Vlada Srbije je u 2008. godini prodala svojih 15% akcija Beočinske fabrike cementa - francuskom
Lafaržu, van berze. Tako je Lafarž, suprotno Zakonu o hartijama od vrednosti, došao u poziciju da
nasilno otkupi i preostale akcije malih akcionara i postane 100%-tni vlasnik najveće cementare na
Balkanu. Osim što je oštetio državu Srbiju, neko je naneo štetu i malim akcionarima, građanima
Srbije, koji su ostali bez lične imovine. Mali akcionari morali su još da plate i sve troškove
brokerskim kućama. Pitanje po kojoj je ceni Vlada Srbije prodala svojih 15% akcija i koliko se ona
razlikuje od one koja je plaćena malim akcionarima, na žalost, samo je jedno od otvorenih.

121. Tanja Miščević, direktorka Kancelarije za pridruživanje EU
122. Stanislav Hočevar, beogradski nadbiskup
123. Hamdija Jusufspahić, beogradski muftija
124. Berner Kisler, predsednik Upravnog odbora „Sunoko“
125. Miroslav Bogićević, predsednik koncerna „Farmakom MB“
126. Mirko Petrović, direktor „Dunav osiguranja“
127. Miroljub Jeftić, načelnik VMA

128. Petar Matijević, vlasnik mesare „Matijević“ i veliki zemljoposednik
129. Milica Delević, ekspert za EU
130. Veran Matić, prvi čovek Radio i TV B92
131. Maja Kovačević-Tomić, portparol Specijalnog suda
132. Božina Radević, stručnjak za transplantaciju jetre
133. Aleksandar Aleksejev, ambasador Rusije u Srbiji
134. Gustavo Navaro, direktor „Holcim“ u Srbiji
135. Vojko Đukić, direktor Kliničkog centra Srbije
BORIS STAJKOVAC, predsednik UO u ostavci dečje klinike u Tiršovoj i direktor nevladine

organizacije „Centar za brigu o deci“ je veoma bogat. Javnost je to prvi put saznala kad su
objavljene porodične fotografije snimljene u njegovoj, jednoj od najekskluzivnijih, dedinjskoj kući
od oko 400 kvadrata, sa ogromnim dvorištem i bazenom. Stajkovac se tada pravdao da je ovoliku
imovinu stekao poštenim radom i naglašavao da radi od 16. godine: “Iako sam završio medicinu,
većinu svog života bavio sam se uređenjem enterijera za kafiće i klubove, što je vrlo profitabilan
posao. „Kalemegdanska terasa“, „O sinema“, „Rio Bravo“, „Leksington“ i još mnogi drugi u
Beogradu, restoran „Mediteraneo“, „Plava frajla“ i „Opera“ u Novom Sadu, „Đardino“ i „Kuba libre“
u Podgorici, irski pabovi u Beogradu, Nišu, Jagodini, na Zlatiboru, samo su neki od lokala koje
sam osmislio”. Izdavačku kuću „Media maks magazins“ Stajkovac je osnovao marta 2008. godine
na svojoj kućnoj adresi u Tolstojevoj ulici 11. Izdaje časopise Best šop, Jahting end sejling vorld,
Best hom, Glam šoping i Men.
U Pokret snaga Srbije, Bogoljuba Karića, učlanio se u decembru 2004, kada je izgledao
perspektivan, nakon osam godina u Demokratskoj stranci, i napustio ga je tiho.
2005. godine Srbija nije, po 35-godišnjoj tradiciji, dobila svoje šampione u školskom sportu.
Prema proceni Saveza za skolski sport i olimpijsko vaspitanje za organizovanje ovih takmicenja,
potrebno je oko 5,1 milion dinara, a Ministarstvo prosvete i sporta uplatilo je samo 2 miliona
dinara. Boris Stajkovac je bio predsednik Saveza za školski sport i olimpijsko vaspitanje. Sportske
asocijacije? Kako to gordo zvuci? Na sednici OK SCG u Beogradu oktobra 2005. godine,
razrešen je “velikan sporta”, Boris Stajkovac, koji je “po Zakonu o radu”, morao da uzme
otpremnine od 8.000 evra.
U stranku Bogoljuba Karića, Stajkovac je prešao iz DS, i ubrzo je postao član Predsedništva PSS.
Bivši direktor Dečije klinike, profesor Dušan Šćepanović, objašnjava: “Oduvek sam govorio da je
on najobičniji kriminalac! Radi se o lažovu, manipulantu i prevarantu koji je postao predsednik UO
u drugoj polovini 2001. i to je maltene ostao do danas, iako mu nikada nije produžen mandat.
Čovek je sve vreme u protivzakonitom statusu. Tužio sam ga, ali su tužbe protiv njega završavale
po fiokama, jer ga se pravosuđe plašilo pošto je uvek bio u nekoj stranci, a jedno vreme je

figurirao i kao kandidat za ministra zdravlja. Sećam se da je na posao dolazio uvek drugim
automobilima, „audijem TT“, „džipom“ ili motorima, a poznato je i da ima ogromnu vilu s bazenom
na Dedinju”.
U zajedničkoj akciji MUP Srbije i Poreske uprave, Stajkovac je uhapšen zbog osnovane sumnje
da je u svojstvu vlasnika preduzeća „Media maks d.o.o.“, samo u periodu od 1. januara 2006. do
31. decembra 2008. oštetio budžet Srbije utajivši porez u iznosu od 12 miliona dinara. Njemu su
pomagali Miša Stojanović, odgovorno lice preduzeća „Protekta“, Predrag Jevtović, vlasnik
agencije „Jevtović“, Velimir Pantović, vlasnik agencije „Vesko“, Enisa Kučević, vlasnica agencije
„Ena“, Darko Belišić, vlasnik agencije „Darko“, Olivera Radonjić, vlasnica agencije „Lazana“,
Asmir Kučević, vlasnik agencije „A-Board“ i Hedija Kučević, vlasnica agencije „Hedi“. Svi oni
fiktivno su fakturisali nepostojeće usluga.
136. Milanko Šarančić, direktor „Železnica Srbije“

137. Kori Udovički, direktorka UNDP za Evropu
138. Atila Mihok, direktor „Blic Pressa“
139. Jano Kuraji, direktor „Petrohemije Pančevo“
140. Verica Barać, predsednica Saveta za borbu protiv korupcije
141. Obrad Sikimić, predsednik „Dajners kluba“ u Srbiji
142. Aleksandar Popović, ministar energetike
143. Slobodan Milosavljević, ministar poljoprivrede
23.11.2007 . predsednik LDP, Čedomir Jovanović podneo je krivičnu prijavu protiv zločinačkog
udruženja, koje, po prijavi čine:
1. Miroslav Mišković, vlasnik Delta holdinga iz Beograda
2. Vojislav Koštunica, predsednik Vlade Republike Srbije
3. Božidar Đelić, potpredsednik Vlade
4. Dragan Jočić, ministar unutrašnjih poslova u Vladi
5. Predrag Bubalo, ministar trgovine i usluga u Vladi
6. Slobodan Milosavljević, ministar poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede u Vladi
7. Mlađan Dinkić, ministar ekonomije u Vladi
8. Manojlo Vukotić, direktor i odgovorni urednik Večernjih novosti
9. Aleksandar Tijanić, direktor javnog servisa RTS
10. Đuro Bilbija, glavni i odgovorni urednik lista Kurir
11. Đoko Kesić, glavni i odgovorni urednik lista Press
12. Antonije Kovačević, glavni i odgovorni urednik lista Gazeta,
13. Željko Cvijanović, glavni i odgovorni urednik lista Sutra i nedeljnika Standard
zato što su “u periodu od početka 2004. godine... Miroslav Mišković i... Vojislav Koštunica
organizovali zločinačko udruženje, a ostali prijavljeni učestvovali kao pripadnici u vršenju krivičnih
dela za koje se može izreći kazna zatvora od tri godine ili teža kazna, i to Zloupoteba
monopolističkog položaja iz člana 232. KZ, Zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. KZ,
Zloupotreba službenog položaja iz člana 359. KZ, Poreska utaja iz člana 229. KZ i Pranje novca iz
člana 231. KZ, čime su prvo i drugo prijavljeni Miroslav Mišković i Vojislav Koštunica izvršili
krivično delo zločinačko udruživanje iz člana 346. stav 1. a ostali prijavljeni krivično delo
zločinačko udruživanje iz člana 346. stav 2. Krivičnog zakonika.
U obrazloženju se navodi:
“... Kroz dugogodišnji odnos vlasnika kompanije Delta Miroslava Miškovića sa predstavnicima
vlasti u doba Miloševićevog režima kao i kroz identičan odnos sa obe Koštuničine vlade, Delta je
postala „vlasnik Srbije". Takav položaj Delti su omogućili predstavnici Vlade omogućavanjem
nelegalnog poslovanja, zaštitom od krivičnog gonjenja za najteža krivična dela iz oblasti
privrednog kriminala, pritiscima na državne organe koji nisu pod direktnom kontrolom Vlade, a koji

imaju kontrolnu funkciju u društvu, poput Saveta za borbu protiv korupcije i Komisije za zaštitu
konkurencije, kao i kroz pritiske na medije koji izveštavaju o ovakvim odnosima Vlade i Delte.
Miroslav Mišković šalje svoje emisare u ambasadu SAD u Beogradu, gde za skidanje svog imena
sa crne liste nudi „kooperativan pristup Srbije u rešavanju kosovskog problema", a predsednika
Republike Srbije i Vladu predstavlja kao svoje službenike garantujući za njihovu kooperativnost...
...Miroslav Mišković je u policijskoj akciji Mreža iz 2002. godine označen kao jedan od
organizatora šverca cigaretama tokom devedesetih godina, a odakle potiče i značajan deo
njegovog bogatstva. Zašto to pitanje nikada nije procesuirano? Zato što Miroslava Miškovića štiti
ministar unutrašnjih poslova Dragan Jočić, koji je pripadnik istog zločinačkog udruženja. Dokaz za
učešće ministra Jočića u zločinačkom udruženju pored ostalog je i izveštaj Sekretarijata
unutrašnjih poslova u Beogradu, UKP - II odeljenje, broj Po-392/01 od 08.06.2001. godine u kome
je jasno navedeno da je dokazano da je Delta banka čiji je vlasnik Miroslav Mišković bila vlasnik
50% kompanije Interspid u vremenu u kome se bavila oraganizovanim švercom cigareta...
Advokat Draganić, koji je istovremeno šef pravnog tima Demokratske stranke i Delta holdinga,
pretio je javno nezavisnim institucijama, što nedvosmisleno ukazuje na vezu između Demokratske
stranke i Delta holdinga. Zašto država ne štiti predsednicu Saveta za borbu protiv korupcije? Zato
što su pripadnici zločinačkog udruženja Božidar Đelić, Predrag Bubalo i Slobodan Milosavljević
dobili od organizatora udruženja nalog da štite interese udruženja tako što će ukinuti Savet.
Slobodan Milosavljević je kao predsednik Privredne komore Srbije uz pomoć preduzeća Konzit čiji
je suvlasnik njegova supruga Katarina Andrić Milosavljević uradio naručeno istraživanje od strane
kompanije Delta po kome ta kompanija ima samo 11 posto tržišta a ne preko 50% kako je to
utvrdila Komisija za zaštitu konkurencije. Zatim je kompanija Delta to istraživanje koristila u
sudskim postupcima kako bi osporila navode Komisije a u javnosti stvorila lažnu sliku kako ta
kompanija nema monopolski položaj.”
Milosavljević je 5. oktobar 2000. godine dočekao kao sveži član DHSS, Vladana Batića, i bio je
učesnik naoružanog preuzimanja Privredne komore Srbije. Njegove veze sa lobijem trgovaca
brašnom (posebno sa firmom “Arex”), koje je bilo monopolska roba, javno su poznate. U
Demokratsku stranku učlanio se tek nakon atentata na Zorana Đinđića (kao uostalom i svi
“nestranački” ministri Vlahović, Pitić, Lečić i Đelić), kada je započet unutarstranački udar na sve
pristalice Đinđićeve vizije. Poznata je njegova izjava da kao ministar poljoprivrede “ne mora da se
razume” u poljoprivredu, već je njegov posao da ima kvalifikovane saradnike. Slobodan
Milosavljević, ministar poljoprivrede, ima pasoš Norveške i Ujedinjenih Arapskih Emirata!
145. Srđan Janjićijević, direktor „Politika - novine i magazini“, zet matije Bećkopvića
146. Goran Pitić, predsednik UO „Sosijete ženeral banke“
147. Vladimir Veličković, slikar, član Francuske akademije nauka
148. Harald Hiršhofer, šef misije MMF u Srbiji
149. Tomislav Karadžić, predsednik FK Partizan
150. Gordana Dostanić, direktorka Beogradske berze
151. Manojlo Vukotić, direktor i urednik „Večernjih novosti“
Kada je 5. oktobra Miloševićev režim urušen, u zgradu “Borbe” ušao je Manojlo Vukotić, zvani
Manjo. Nosio je papir sa pečatom Demohrišćanske stranke, da ga DOS postavlja za prvog
čoveka svih izdanja “Borbe”. U tom trenutku Manojlo Vukotić imao je 65 godina i preko 45 godina
radnog staža. Radio je paralelne poslove. Bio je novinar i doušnik tajne policije, koja ga je slala na
specijalne zadatke, te za dopisnika “Borbe” iz Rima, pa onda za glavnog urednika “Blica” i Glasa
javnosti”. Čovek koji se u mladosti odrekao oca četnika i nikada se sa njim nije sreo u životu,
počeo je svoje zemljake da postavlja za urednike i direktore, sa platom od nekoliko hiljada

maraka. Svu imovinu kompanije koja se nalazila na teritoriji Crne Gore Manojlo Vukotić poklanja
samom sebi, osnivajući novo preduzeće, čiji je vlasnik.
Na konto Manojla Vukotića slilo se nekoliko miliona evra. Od kupovine mašine za štampanje
“Novosti”, do izdavanja knjiga... Vlasnik “Glasa javnosti” Raja Rodić potvrdio je da ga je tajna
služba primorala da Manojla Vukotića postavi na mesto glavnog urednika ovog lista, koji je morao
da pokrene nakon što su doušničke aktivnosti Manojla “provaljene” u “Blicu”, u kojem je, takođe,
poarčio hiljade evra, stavljajući ih u svoj džep. Manojlo Vukotić ima preko 70 godina života.
Aleksandru Nikitoviću, iz Bara, čiji otac je takođe bio pod udarom zakona, koji kao šef kabineta
Vojislava Koštunice kao roj skakavaca pljačka Srbiju, Manojlo je tutnuo nekoliko stotina hiljada
evra pa može do da nastavi da pustoši kompaniju “Novosti”. Crnogorci u Beogradu, pod zaštitom
Vojislava Koštunice, otimaju sve što im pod ruku dođe. Ostareli Manojlo Vukotić javno traži od
Srpkinja da ga u kabinetu zadovoljavaju. Trenutno je smenio konkubinu Jelenu Kosanović, uz
obrazloženje da mora da “izjebe sve Srpkinje”. Kada je Vlade Divac pokušao da kupi najtiražniji
list u zemlji, Vojislav Koštunica je u ime Vlade Srbije naredio da se protiv proslavljenog asa
podnese tužba. Ima njegov Aca da odluči kome će ga dati.
152. Milutin Mrkonjić, predsednički kandidat SPS
153. Tijana Anđelić, direktorka Državne lutrije Srbije
154. Svetko Kovač, načelnik VBA
SVETKO KOVAČ je da je početkom 2006. godine, u jednom momentu, imao čak tri važne
funkcije: bio je direktor VBA, zastupnik ministra odbrane za bezbednost i član Nacionalnog saveta
za bezbednost Srbije. Posle dolaska Zorana Stankovića, koji je ukinuo funkciju zastupnika i
preuzeo VBA u nadležnost svog kabineta, Svetko Kovač je kao general penzionisan 6. oktobra
2005. godine, ali ga je već dan kasnije Savet ministara imenovao za direktora Vojno -
bezbednosne agencije. U novembru 2007. godine, Kovačeva ćerka Sanja koja je u maju te
godine završila diplomatiju na Fakultetu političkih nauka, podigla je diplomu, i već sutradan je
dobila posao savetnika kod predsednika Srbije Borisa Tadića. Ona tamo radi neke administrativne
poslove u zgradi Predsedništva, i istovremeno studira na Akademiji za diplomatiju pri Ministarstvu
spoljnih poslova. Ovo govori o najtešnjim vezama vojne službe i vrha države.
Prošlo je nekoliko godina od ubistva ministra odbrane Pavla Bulatovića, a istraga još uvek stoji u
mestu. Ko je imao motiv da ubije Pavla? U vreme tog događaja odnosi između Srbije i Crne Gore
su bili na granici ključanja. Pavle Bulatović je bio protivnik politike Mila Đukanovića, i bio je u
izuzetnim odnosima sa Miloševićem i Mirom Marković. Vojska je u vreme njegovog ministrovanja
bila najneprijateljskije nastrojena prema Vladi u Crnoj Gori, remeteći poslove sa švercom cigareta
u Crnoj Gori. Pavle Bulatović jeste bio protivnik režima Mila Đukanovića, ali je bio pošten i častan
čovek. U vreme najvećih sukoba Srbije i Crne Gore preduzeće Habit farm trguje sa VMA, koju
kontroliše Vojska, odnosno Mira Marković, i isporučuje lekove. U saradnji sa najvećim miljenikom
Mire Marković i direktorom carine, Laletom Sekulićem. Baš u to vreme posao Habit farma i
Sekulićeve firme "DMB medical" sa VMA iznosio je tadašnjih 200.000.000 DEM. Šta je VMA
kupovala za toliko novca? To se upitao i Pavle Bulatović, i pokrenuo je istragu oko trgovine
lekovima za VMA! 15 dana nakon toga Pavle Bulatović je ubijen! Izvesni major Saša Anović,
Bulatovićev telohranitelj, baš te kobne večeri razboli se i ne dođe na posao. Saša Anović je u to
vreme bio na platnom spisku Laleta Sekulića. Istragu oko ubistva Pavla vodio je pukovnik Svetko
Kovač, prijatelj Mirjane Marković. Sašu Anovića posle tri meseci Svetko Kovač unapredi! Nije
zgoreg napomenuti da je ubica koristio "kalašnjikov" i pobegao u pravcu kasarne koja se nalazi
neposredno iza restorana u kojem je Pavle ubijen. Sutradan je Ojdanić, pre komemoracije, posle
sastanka sa Miloševićem, preuzeo dužnost ministra, a Pavković mesto načelnika Generalštaba -
istog dana! Mnogo slučajnosti.
DRAGAN KATANIĆ rođen je 14. januara 1956. u Bečnju kod Čačka. Kao komandant RV i PVO,
krajem 2008. godine poklonio je letački znak ministru odbrane Šutanovcu, kao gest kojim se

zahvaljuje, pre svega u ime roda RV i PVO. Navodno je Ponoš dan ranije tražio od Katanića da
ne dodeli počasni znak ministru. Katanić je na dodeli rekao da je 2008. za vazduhoplovstvo i
Vojsku Srbije uspešnija od prethodnih sedam godina. Katanić je bio kandidat za načelnika
Generalštaba Vojske Srbije. Avgusta 2007. godine General Katanić izjavio je da je u poslednje
vreme (od dolaska Šutanovca) nivo osposobljenosti vazduhoplovstva znatno viši. Kada je ovaj
čovek mislio ono što govori?
Valja se prisetiti “uspešnih” godina, pre, po Kataniću, neuspešnih, od 2000, kroz koje je on proveo
radeći u ovom rodu. Dezerterstvo generala Tusa je za mnoge u RV i PVO posledica kadrovske
politike na nacionalnim ključevima u JNA. Krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina u
vojnom vrhu postojale su tri struje. U prvoj su bili admirali Petar Simić i Božidar Grubešić, generali
Konrad Kolšek i Svetozar Višnjić. U drugoj su se nalazili admiral Stane Brovet, general Veljko
Kadijević i general Čanadi. Treću, najbrojniju grupu predvodili su generali Blagoje Adžić, Bozidar
Stevanović, Stevan Mirković, Josip Gregoric i kolega iz savezne policije general Petar Gračanin.
Ostale struje, podeljene po nacionalnom i jugoslovenskom opredeljenju, bile su od minornog
značaja. Afera Opera ukazala je i na držanje generala Zvonka Jurjevića, komandanta RV i PVO.
Borbeni avioni JNA nisu smeli da napadaju ustaske polozaje sve dok na njih ne pripucaju sa
zemlje. Ovakvo ponašanje generala Jurjevića neki tumače kao izraz tihe simpatije prema
Zagrebu, a drugi, kao izvršenje naređenja i stava SSNO da JNA deluje samo posle napada.
General Aleksandar Vasiljević odbijao je odgovornost Uprave bezbednosti UB SSNO za
obaveštajnu operaciju Opera, jer kaže da je to bila delatnost Uprave za moralno vaspitanje i
informisanost. Time se došlo i do odgovornosti generala Vuka Obradovića, načelnika ove uprave,
koji je podneo ostavku. Da bi se zataškala afera i Armija sklonila iz javnosti, Slobodan Milošević
naredio je da prestanu obračuni unutar KOS. Pukovnici Svetozar Matić i Svetozar Džigurski iz
KOS-a RV i PVO su penzionisani. General Nedeljko Bošković dobio je ponudu da časno ode,
opet, u penziju, dok je general Božidar Stevanović to tvrdoglavo odbijao. Njemu je sugerisano da
ćuti. Čoveka koji nije umeo da kontroliše svoj jezik, srušili su novinari sa kojima je pio. Dada
Vujasinović iz lista Duga je, verovatno po nečijem nalogu, jedina od grupe žurnalista koji su ga
posećivali, objavila neautorizovani intervju sa njim u novosadskom listu Svet. Taj razgovor je
fotokopiran i razdeljen po zgradi Generalštaba VJ kao primer neposlusnosti. Skidanje afere Opera
sa dnevnog vojnog reda, značilo je olakšanje u radu KOS. General Aleksandar Dimitrijević, čovek
Aleksandra Vasiljevića, uspeo je ovim presecanjem sukoba između dve struje unutar Vojske
Jugoslavije i samog KOS, da spreči razbijanje vojne tajne službe i da je aktivira. KOS VJ, pored
SDB Srbije i SDB Crne Gore, posle razbijanja SFRJ, uspeo je da sačuva svoj bezbednosni
integritet.
Prvi vazdušni udari avijacije NATO 24. marta 1999. godine general-potpukovnika Spasoja
Smiljanića zadesili su u kancelariji u Komandi RV i PVO u Zemunu. “Niko u RV i PVO nije bio
iznenađen sa početkom, modelom i načinom izvršenja prvog udara. Obaveštajni organi RV i PVO
su mi 19. marta dali informaciju da će bombardovanje početi tokom narednih nekoliko dana” kaže
Smiljanić, general-pukovnik u penziji. Planovi za dejstvo RV i PVO po snagama Alijanse u Albaniji
i Makedoniji bili su spremni, ali to predsednik SRJ nije odobrio.
DRAGAN HADŽI ANTIĆ danas ima firmu “Treći milenijum”, u kojoj je zajedno sa Sretenom
Jocićem, zvanim “Joca Amsterdam”, poznatim po tome da je donosio skupe bunde švalerki
generala Nebojše Pavkovića, Lidiji Vukićević. Da li svi oni imaju veze sa gospođom Marković, ili
sa službama koje su Struju i uputile na bliskost njenoj ćerki?
26. avgusta 1996. dobro obavešteni Milovan Brkić u broju 157. lista ‘Srpska reč’ piše:
“Po dolasku na čelo Saveza komunista Srbije, Slobodan Milošević je, u ime svoje ideologije,
ukinuo sve novine, radio i tv-emisije koje njega i njegovu ženu Mirjanu nisu podržavale. Oni koji
su krenuli za Miloševićem i njegovom ženom, odrekli su se moralnih načela i svojih stavova, samo
su slušali. Srbija je 9. Marta 1991. godine ustala da zbaci Tiraninove ideologe, Dušana Mitevića i
urednike TV-Bastilje. Danas se oni, na javnoj sceni, dele na Njegove i Njene ljude, a Dragan
Milanović, Stefan Grubač, Dragan Hadži Antić i Aleksandar Tijanić gori od Mitevića, Minovića…
U svojoj istoriji kuća "Politika" nikada na svom čelu nije imala čoveka kao što je Dragan Hadži
Antić. Bio je električar u "Elektrodistribuciji", pa honorarni saradnik beogradske rubrike ovog

dnevnog lista. Nosio je burek Vibu, popravljao osvetljenje. Ćutao i slušao. Posle je, kažu, bio
stipendista američke Vlade - godinu dana je proveo u Americi. U službenoj biografiji Dragana
Antića, zvanog Struja, piše da ga je stipendirala američka Vlada. Elektricar za niski napon, pa u
Ameriku! Oni koji ga bolje znaju, tvrde da je godinu dana klošario drumovima SAD. Posle
Njujorka, San Diega, Hjustona, odlazi na Svetu Goru, i od svetih otaca dobija ono "hadzi".
Uređuje i "Pravoslavlje", mada živi bezbožnickim životom. Škola mu nije išla, ali uši su ga dobro
služile. U novinarskoj karijeri nije napisao ni jedan tekst, ne računajući pijačne izveštaje.
Kada je na vlast došao Milošević, od svoje službe Struja dobija zadatak da "bude u blizini
predsednikove ćerke Marije". I bi tako. Gradeci imidž kandidata za predsednikovog zeta, Struja, u
to vreme sporni novinar "Politike", često se viđa sa Marijom Milošević. Iako između njih ništa nije
bilo, Struja predstavlja sebe kao budućeg zeta. Struja je ušao u krevet tamo gde treba,
povremeno zamenjujući Zorana Todorovića – Kundaka, i pred njim će se otvoriti sva vrata.
Polupismeni čovek počinje da se penje u kući "Politika"; bio je glavni urednik dnevne "Politike", pa
Radio TV-Politike, direktor kuće "Politika", a danas je prvi čovek Novinsko-izdavačke i Radio-TV
kuće "Politika".
Struja slovi kao Njen čovek, i to je sasvim dovoljno da radi šta hoće. Mesečna plata Dragana
Hadži Antića je 15.000 dinara, plus honorari za članstvo u upravnim odborima "Matroza" i
sportskih klubova. Njegov vozač prima 4.000 dinara. Ima i svog telohranitelja, iz obezbeđenja
Kompanije "Braća Karić", koji prima platu od svega 700 dinara, a nije lako ceo dan čučati ispred
Kluba književnika i drugih elitnih kafana, iz kojih Struja ne izbija. Krkanluci Struje i društva u kome
su Aleksandar Tijanić i Bogdan Tirnanić redovni gosti, koštaju "Politiku" mesecno oko 65.000
dinara. "Politika" mesečno plaća 1.000 maraka za iznajmljivanje stana, koji Struji i njegovim
drugarima služi za "odmor i razonodu". Tu su i izdaci za plaćanje devojkama iz agencije za
pružanje usluga, mesecno 5.000 maraka. Čovek koji liči na bure, i koji, od viskija smrdi na
kilometar, na čelu je "Politike", sa neogranicenim ovlašćenjima. Na tom je mestu samo što tako
želi Mirjana Marković.”
155. Smiljko Kostić, gradonačelnik Niša
156. Sonja Liht, predsednica Fonda za političku izuzetnost
Sonja Liht je rođena u Subotici. Kao đak osnovne škole, postala je aktivista Crvenog krsta. Susret
sa mladalačkim zabludama Sonja Liht će doživeti u događajima od 1968. koji su joj zauvek
promenili odnos prema Titu i Partiji. Kad je čula da je baš u Titovom kabinetu predložena ideja da
na pobunjene studente treba pucati bez milosti, danima je plakala. A tako mu je verovala! U
kabinetu Ante Markovića, poslednjeg premijera Jugoslavije, videla ga je kao “uplašenog starca”
koji vuče Soroša za ruku i objašnjava da su čak i Slovenci obične barabe, a ne ljubitelji reformi.
Upravo taj berzanski mešetar, milijarder, i tajanstveni filantrop Soroš, postaviće Sonju Liht za
šeficu svoje organizacije. Blizu milijardu evra došlo je u Srbiju preko fondacije ovog promotera
globalizma. Sonja Liht je postala donatorski Dalaj Lama i tumač svih poslanica o ljudskim
pravima. Njena pojava na prijemima smatrana je značajnim društvenim događajem. Zavladala je
jedna postkomunistička dekadencija. Počeli su uzajamno da se olajavaju kod Soroša, pa je ovaj
doneo odluku da se zahvali Sonji Liht, a beogradskom “Fondu za otvoreno društvo” kupio je
kablovsku mrežu SBB, da se izdržavaju.
Drugarica Liht postala je u međuvremenu fenomen “političke izuzetnosti”. Niko nema pojma o
čemu je reč. Iz neobjašnjivih razloga ova žena ovenčana je silnim nagradama: Nagrade za mir
Švedskog socijalnog foruma, Nagrade za mir Evropskog rektorskog kluba, Nagrade za ljudska
prava Međunarodne lige za ljudska prava, kao i Nagrade za toleranciju Ministarstva za ljudska i
manjinska prava SCG za 2005. godinu, za doprinos...čemu god. Konačno, drugarica Liht je dobila
i najviše odličje Francuske, orden Legije časti, čime je postala vitez, kao “posebno priznanje
njenom istrajnom angažovanju u odbrani demokratskih i evropskih vrednosti”.
Sonja Licht (kako piše na zvaničnom sajtu) je diplomirala sociologiju na Filozofskom fakultetu
Univerziteta u Beogradu, gde je i magistrirala socio-kulturnu antropologiju. Kao istraživačica, dugo
godina je radila u Institutu za međunarodnu politiku i privredu i Institutu za evropske studije.

Autorka je brojnih tekstova u domaćim i međunarodnim časopisima, zbornicima i drugim

publikacijama. Sredinom osamdesetih učestvuje u osnivanju više lokalnih i međunarodnih
nevladinih organizacija, među kojima nekoliko ženskih. Od 1991. do 1995. bila je kopredsednica
Helsinške skupštine građana, koalicije različitih građanskih organizacija i pokreta iz evropskih i
severno-američkih zemalja.
Od samog nastanka Fonda za otvoreno društvo (Soros fondacije) 1991. godine, Sonja Liht se
nalazila na čelu institucije, kao izvršna direktorka a potom i predsednica Fonda - jednog od
najvećih donatora civilnog sektora u Srbiji i Crnoj Gori. U tom periodu bila je članica više upravnih
odbora međunarodnih institucija. Fond za otvoreno društvo napušta 2003, kada osniva Fond za
političku izuzetnost - deo Mreže škola za političke studije Saveta Evrope.
Sonja Liht, predsednica Fonda za političku izuzetnost, ujedno je i član Upravnog odbora East-
West Instituta, Saveta Evropske fondacije za kulturu, Savetodavnih odbora Ženevskog centra za
demokratsku kontrolu oružanih snaga i Ženevskog centra za bezbednosne politike i Pododbora
Ženskog programa Mreže Soros fondacija, a angažovana je u upravnim odborima Narodne
biblioteke Srbije, Centra za profesionalizaciju medija, Grupe 484, Ženskog fonda za rekonstrukciju
i Džeferson instituta u Beogradu.
Pavluško Imširović: Milošević je uspeo da umesto jednopartijskog totalitarizma uspostavi

višepartijski totalitarizam, i tako održi kontinuitet totalitarizma. To je mudra formulacija oca
Radovana Bigovića, jer takozvana demokratska vlast opstaje upravo zahvaljujuci nikad prekinutoj
totalitarnoj vladavini aparata tajne policije.
Totalitarni režimi u korenu saseku svaki mogući pokušaj organizovanja u cilju promena?
Da, vlasti su odmah posle 1968. odlučile da ukinu Savez studenata i Savez omladine Jugoslavije,
da bi potom osnovale jedinstvenu organizaciju Savez socijalističke omladine Jugoslavije. Otpor je
bio žestok, posebno 1974. kada sam izašao iz zatvora, gde sam dospeo po Titovom naređenju da
trockizam ne sme da se “zapati” na ovim prostorima. Sa mnom i Milanom Nikolićem, danas
suprugom Sonje Liht, Soroševim stipendistom, zatvorena je i moja pokojna supruga Jelka Kljajić-
Imširović. Osudili su nas za osnivanje inicijativne grupe za Revolucionarnu radničku partiju. Istina
je da smo je mi osnovali, ali i da oni za to nisu imali nikakvog dokaza osim lažnog priznanja
Milana Nikolića da je bio saosnivač, naravno u dogovoru sa Udbom, kako bi “dobili” mene i
“grupu”. Od osude za organizacionu pripadnost branio me i direktor Studentskog kulturnog centra
Petar Ignjatović, izjavom da literatura koju sam čitao, a preko koje su me povezivali sa IV
Internacionalom, pripada biblioteci SKC-a… Svi su bili šokirani kada sam za svedoka predložio
Nikolićevu majku koja je u sud došla na štakama. Uplašen mogućnošću da ga rođena majka
optuži za laž, povukao je svoje svedočenje. Sudu to nije smetalo da, koristeci se institutom
slobodnog sudijskog uverenja, uvaži njegovu prvobitnu izjavu iz istrage i na njoj zasnuje
presudu… Odbor za odbranu umetničkih sloboda je prva naša nezavisna organizacija, osnovana
oko odbrane Gojka Đoga. Druga je Odbor za odbranu slobode mišljenja i izražavanja, takozvani
Dobričin (Ćosićev) odbor. Oba Odbora suprotstavljala su se državnoj represiji. Do osnivanja
Jugoslovenskog helsinškog odbora, koji je bio član Helsinške federacije za ljudska prava, dolazi
1986. U Helsinkiju je deset godina ranije osnovan OEBS, i mi smo to prihvatili kao svoj
programski dokument jer je SFRJ bila potpisnik Helsinške povelje. Kao pandan, SKJ osniva
Odbor za ljudska i građanska prava pri SSRN, prezentujući ga kao NVO. Predsednik tog
državnog Odbora bio je Vojin Dimitrijević, a namera mu je bila da nas dezavuiše a on dobije
mandat u Helsinkiju. Dimitrijević je tada tvrdio da u Jugoslaviji ima ljudskih prava i sloboda.
Helsinška federacija taj Odbor nije priznavala, već naš, jer mi smo pratili sve političke procese u
SFRJ, branili Paragu, Šeksa, Gotovca, Demaćija, četvoricu u Ljubljani... Šešelj je s nama 1983.
pisao peticiju protiv presude islamskim fundamentalistima, odnosno Aliji Izetbegoviću i grupi. A
onda je s nama hapšen 1984. kada je na Otvorenom univerzitetu govorio Milovan Đilas.
Osnivanjem Jugoslovenskog helsinškog odbora za ljudska prava, u našu javnost ulazi pojam
“nevladina organizacija”. On je prvobitno označavao intelektualnu i političku nezavisnost od
totalitarizma. Ali, NVO su 80-ih postale institucije pod kontrolom MMF i Svetske banke, Soroševe
fondacije, UN i raznih CIA-ških organizacija. Podređene su svrsi razaranja socijalnih ustanova i
nezavisnih organizacija, pre svega sindikata.

Za odbranu politike Vlade Srbije, Veran Matić je angažovao svog druga Velimira Ćurguza
Kazimira. Velimir Kazimir počeo je u Marksističkom centru Gradskog komiteta zajedno sa Sonjom
Liht.. Uprkos tri decenije u novinarstvu, nije poznat široj javnosti. Njegovi izveštaji se, uglavnom,
stavljaju u dosijea. Uzlaznom linijom karijera g. Ćurguza krenula je kad je uhvaćen da kao ovisnik
krađe po apotekama. Onda je sve je zaboravljeno. Pred njim su u Politici ćutali. Znali su kuda će
to što kažu otići. On je bio prijatelj direktora Dragana Hadži Antića i Dušana Mitevića. Dok je
Politika u Miloševićevo vreme čišćena od nepodobnih, Ćurguz nije imao problema iako je bio u
upravnom odboru Soroš fonda. Neko je brinuo.
157. Ivan Stanković, direktor agencije „Komjunis“
158. Nebojša Šaponjić, vlasnik firme „Nelt“, jednog od najvećih uvoznika
159. Žan-Fransoa Teral, ambasador Francuske u Srbiji
160. Nikola Marjanović, direktor JP „Srbijavode“
161. Saša Popović, suvlasnik „Grand produkcije“
162. Biljana Srbljanović, najigranija srpska dramska spisateljica
163. Goran Stamenković, čelni čovek producentske kuće „Emoušn“
164. Ljuba Popović, svetski priznati slikar
165. Vasilije Mićić, vlasnik Kompanije „Putevi“ i hotela „Palisad“
166. Nebojša Nedeljković, direktor JP „Skijališta Srbije“
167. Nebojša Šaranović, direktor „Kapa Star Limited“
168. Zoran Obradović, predsednik „Petrobart-Avia“
169. Nenad Čanak, predsednik LSV
170. Dragan Đurić, vlasnik „Zekstre“ i Veterinarskog zavoda
171. Đura Obradović, veliki tranzicioni gazda
172. Aleksandar Nikitović, šef kabineta premijera Koštunice
173. Stavros Joanu, predsednik Izvršnog odbora „Eurobank EFG štedionice“
174. Miroslav Živanov, najveći akcionar „Agroživa“ iz Pančeva
175. Goran Vuković, direktor „Nisala“ iz Niša
176. Mile Dragić, proizvođač i trgovac vojnom opremom
177. Ernst Bode, direktor „Meser tehnogas“ Beograd
178. Jirgen Bakeberg, direktor Fabrike cigareta BAT-DIV
179. Boško Đukanović, direktor KBC „Dedinje“

180. Srđan Đurić, savetnik premijera Srbije za odnose sa javnošću, direktor TV Avala
181. Goran Bregović, naš najpoznatiji muzičar u svetu
182. Đorđo Antelj, vlasnik građevinske firme i Teniskog kluba „Gemaks“
183. Dušan Dunjić, kupac nekoliko preduzeća
184. Aleksandar Andrejević, generalni direktor Novosadskog sajma
185. Dejan Ilić, direktor ARRI, svetskog lidera u proizvodnji filmske i TV opreme
186. Goran Paskaljević, posle Kusturice, najuspešniji srpski reditelj
187. Vidoje Vujić, vlasnik fabrike „Vujić“ Valjevo
188. Muamer Zukorlić, sandžački muftija i rektor Novopazarskog univerziteta
189. Andrej Jovanović, vlasnik Kompanije „Marbo“
190. Vladan Živadinović, direktor JP „Srbijašume“
191. Bora Stanković, počasni predsednik FIBA
192. Srđan Bogosavljević, direktor „Stratedžik marketinga“
193. Srbobran Branković, direktor „Medijum Galupa“
194. Ljubomir Tadić, pravnik i filozof
195. Rade Šerbedžija, naš najpoznatiji glumac u Holivudu
196. Rene Milošević, direktor „Intermosta“
Rene Milošević rođen je 26. februara 1955. godine u Žabarima kod Velike Plane. Kao
četrnaestogodišnji dečak, s roditeljima je otišao u Francusku. Završio je Mašinski fakultet u Lionu.
U Francuskoj je počeo u velikoj automobilskoj korporaciji “Reno”, posle koje radi u građevinskom
gigantu “VINCI”. U Srbiju se vraća 2003. godine. “VINCI Construction” je multinacionalna
kompanija koja ima 150.000 zaposlenih u 85 zemalja i ostvaruje godišnji promet od 28 milijardi
evra, osniva u Beogradu preduzeće “Intermost”. Zahvaljujući ostvarenim poslovnim rezultatima u
Srbiji, proglašen je za najuspešnijeg menadžera kompanije “VINCI”. “Intermost” a. d. Beograd je
specijalizovano preduzeće za izgradnju svih vrsta mostova, hidrotehničkih objekata i objekata
niskogradnje i visokogradnje. Izgradnja novog mosta preko Save kod Sremske Rače, ubrzo je bila
usporena, a biće i prekinuta ako država ne izmiri ogromna dugovanja prema izvođaču, tvrdi
generalni direktor beogradskog „Intermosta“ Rene Milošević. Sredinom 2006. na konferenciji za
novinare ministar za finansije Mlađan Dinkić izjavio je da će novac od prodaje Mobi 063 biti
uložen u realizaciju Nacionalnog investicionog plana i unapređenje saobraćajne infrastrukture,
apostrofirajući već dogovorenu izgradnju mosta preko Save kod Sremske Rače. Rene Milošević
je sponzor Ski festa, koji organizuje Skijaški savez Srbije, čiji je predsednik Mlađan Dinkić. ”Inter
most” mesecima potražuje od Vojvođanskog investicionog fonda i JP „Putevi Srbije” oko milijardu
dinara, što su za nas velike pare. Platili smo PDV avansno tako što smo se zadužili kod banaka
uz kamate, dok nam naši dužnici stalno obećavaju isplatu potraživanja, ali ne dobijamo ništa -
kaže Milošević. Kako je ovaj čovek uspešan ako nije naplatio potraživanja?
197. Raka Marić, najuticajniji domaći estradni menadžer

198. Den Bejts, direktor TV „Foksa“ u Srbiji
199. Goran Ćirić, direktor JP PTT Srbije
200. Dragana Solomon, direktorka Odeljenja za medije misije OEBS u Srbiji
201. Stevan Nikčević, direktor „Jugoimport SDPR“
STEVAN NIKČEVIĆ, direktor ''Jugoimport SDPR", nije usamljen primer da Crnogorci nemilice
haraju Srbijom, i vredi rasvetliti učinak koji je Srbiji naneo nenadoknadivu štetu. Stevan Nikčević
je radni vek počeo u Resoru službe državne bezbednosti Srbije. Podmukao, zao, nezaježljiv. Kao
takav brzo je napredovao u službi. Dogurao je do zamenika Centra bezbednosti RDB-a.
Kada je DOS preuzeo vlast, Nikčević se bestidno nudi Srpskom pokretu obnove da rasturi
Državnu bezbednost Srbije, koju je nekoliko meseci ranije napustio. Danica Drašković ga u
oktobru 2000. imenuje za koministra unutrašnjih poslova prelazne vlade kojom rukovodi Milomir
Minić. Sa tog mesta, Nikčević instalira svoju bandu. I onda počinju da se ređaju afere, kojima se
Stevan Nikčević pere. Podmeće dokument o praćenju novinara Slavka Ćuruvije. Danica
Drašković naseda na ovu provokaciju. Srpska javnost, žedna pravih informacija o likvidaciji
Ćuruvije, prihvata dokument RDB o praćenju Ćuruvije na dan ubista, sve do smaknuća. Kasnije
će se ispostaviti da je Nikčevićev udeo u Ćuruvijinoj likvidaciji bio nemerljiv. Bio je jedan od
rukovodilaca. Nije samo Ćuruvija stradao od Nikčevićeve ruke. Ali već je bilo kasno. Već u
februaru Nikčević zaboravlja da se upoznao sa Danom Drašković i postaje član Demokratske
stranke. Savezna vlada imenuje ga za pomoćnika saveznog ministra unutrašnjih poslova Zorana
Živkovića. Raspolažući ogromnim količinama novca, informacijama i dosijeima, Nikčević vrbuje
drugog Živkovićevog pomoćnika, pripravnika Dragana Šutanovca i njegov pir u Srbiji može da se
nastavi. Svi napori da se ubica Slavka Ćuruvije izvede pred sud ostaju uzaludni. Banda Stevana
Nikčevića sve uspešno sabotira. Čak se i Momir Gavrilović, na dan kada je bio u poseti kabinetu
Vojislava Koštunice prethodno sreo, navodno slučajno, sa Nikčevićem.
Ipak niko nije očekivao da Stevan Nikčević postane direktor najvažnije ustanove za bezbednost
zemlje i sigurnost njene vojske. Nakon streljanja premijera Đinđića, Boris Tadić postaje ministar
odbrane. Taj dan ostaće upisan crnim slovima u istoriji vojske. Za svoje savetnike Boris Tadić
dovodi kumove, prijatelje, ljude bez staža, iskustva, morala...
U "Jugoimportu SDPR" Nikčević kao direktor dovodi tridesetak Crnogoraca iz srpske Službe
državne bezbednosti. Svu dokumentaciju ove savezne ustanove od nacionalnog interesa, koja
raspolaže namenskom industrijom vojske, Stevan Nikčević predaje tadašnjem američkom
ambasadoru u Beogradu Vilijemu Montgomeriju. Nove vlasti u Srbiji potom iz Vašingtona dobijaju
nove ucene zbog vojno-tehničke saradnje sa Irakom. A ta saradnja namenske industrije sa Irakom
omogućila je da se srpska armija i njeni pripadnici održe u životu.
Tadašnji ministar odbrane Boris Tadić, koristeći se statusom svoga oca Ljubomira u Društvu
srpsko - jevrejskog prijateljstva odlazi u Izrael, sklapa neizvršive ugovore o vojno - tehničkoj
saradnji, prekidajući već čvrste i započete ugovore o vojno - tehničkoj saradnji sa drugim vojnim
silama. Ministar Tadić obećava potpuno uništenje naše armije i vojne industrije, posebno
namenske. Traži da ga Izraelci podrže u američkom kongresu kao demokratskog vođu u Srbiji.
U trenutku preuzimanja direktorskog mesta, Stevan Nikčević na računu "Jugoimporta SDPR-a"

zatiče 200 hiljada dolara. I novac i imovina ove ustanove biće meta Nikčevićeve bande. Nakon što
je oborena vlada Zorana Živkovića, menja se i sastav Upravnog odbora "Jugoimpoprta SDPR-a".
Osim ljudi koje delegira Vlada Crne Gore, u njemu su i ministar unutrašnjih poslova Srbije Dragan
Jočić i ministar odbrane Prvoslav Davinić. Od očekivanih Koštuničinih poteza nema ništa. Njegov
ministar Dragan Jočić je državljanin Crne Gore. Jočić o mućkama ćuti kao, i prima lepe pare.
Stevan Nikčević počinje da uništava namensku industriju. Smišljeno, hladno, cinično i surovo,
obilazi ambasadore. Njegova osionost toliko se smučila i strancima da su zahtevali da hitno bude
smenjen. A Stevan Nikčević se toliko trudio da se dodvori stranim službama i domaćim mafijašima
da je organizovao i krađu tašne Jovice Stanišića, kada je ovaj iz Okružnog zatvora sproveden u

Hag. Na dan kada je sprovođen u Hag, Stanišić je sa sobom poneo tašnu punu dokumenata.
Stevan Nikčević je dobio zadatak da od vezanog Stanišića ukrade tašnu. I bi tako. Danas je
Stanišić na slobodi, što gospodina Nikčevića strašno brine. Smena Stevana Nikčevića je bila već
gotova stvar. Njegovo pogubno delovanje bilo je raskrinkano. Ali, 20. septembra 2004. godine
Dragan Šutanovac traži od predsednika Republike da mu bude savetnik za bezbednost. Boris
odlučuje da se konsultuje sa svojim makroima iz Sjedinjenih Američkih Država. Nakon tih
konsultacija, on izričito odbija da kuma Šutanovca imenuje za savetnika, jer to nije dobro zbog
javnosti. 22. septembra 2004. godine, kada je smena Nikčevića trebalo da se obavi, Dragan
Šutanovac dolazi ponovo u kabinet Borisa Tadića tražeći od njega da utiče da Stevan Nikčević
ostane na mestu direktora "Jugoimporta SDPR-a". Sutradan predsednik Republike poziva
ministra odbrane Prvoslava Davinića, predsednika Upravnog odbora ove ustanove, insistirajući da
se Stevan Nikčević ne smenjuje. Ministar Davinić, koji je obećao svojim pretpostavljenima da će
smeniti i uhapsiti Nikčevića menja odluku i Nikčević ostaje.
Prvoslav Davinić je oboren sa mesta ministra odbrane koordiniranom akcijom bande Stevana
Nikčevića i Dragana Šutanovca. Nikčević je preko svojih ljudi, bivših bezbednjaka i kolega iz
crnogorske tajne policije organizovao Davinićevo praćenje i razgovore sa američkim
ambasadorom Majklom Poltom.
U pljačkanje "Jugomiporta SDPR-a" uključen je ministar policije Dragan Jočić. General policije
Snežana Šulajić sa svojim sugrađaninom Miletom Dragićem iz Zrenjanina sklapa poslove za
potrebe opremanja srpske policije uz provizije, a Jočić ćuti.
Jovo Ćuruvija, brat ubijenog urednika i vlasnika "Dnevnog telegrafa" Slavka Čuruvije, u svojim
čestim obraćanjima javnosti i svim državnim rukovodiocima Srbije, kao saučesnike u ubistvu
svoga brata označava Stevana Nikčevića, bivšeg zamenika načelnika Centra Resora državne
bezbednosti Srbije. Uzalud Jovo Ćuruvija moli da se Stevan Nikčevič makar ispita pred istražnim
sudijom i objasni po čijem je nalogu naredio višemesečno praćenje njegovog brata, a prekinuo ga
nekoliko minuta uoči streljanja.
U istrazi povodom Ćuruvijinog ubistva, koja je aktivirana dolaskom na vlast premijera Đinđića,
saslušani su tadašnji rukovodioci Resora državne bezbednosti, svi osim Stevana Nikčevića. Milan
Radonjić je početkom aprila 1999. godine, odlukom tadašnjeg načelnika Resora državne
bezbednosti Radomira Markovića, postavljen za načelnika Centra Resora državne bezbednosti
Beograda. I on je u istrazi ispitivan više puta o svojoj ulozi i saznanjima oko praćenja Slavka
Ćuruvije. On je na saslušanjima, između ostalog, uvek tvrdio i sledeće: "Iako sam početkom aprila
1999. godine postavljen za načelnika Centra RDB-a Beograda, iako sam poznavao većinu
zaposlenih u ovoj organizacionoj jedinici, na sastancima sam im objasnio da sam ja ipak nov na
ovom poslu i uputio ih da sve započete poslove završe u kontaktu sa Stevanom Nikčevićem, koji
je u toku svih operativnih poslova". Novinar Slavko Čuruvija praćen je intenzivno nekoliko meseci
po nalogu koji je potpisao Stevan Nikčević.
202. Ivica Dačić, predsednik SPS
IVICA DAČIĆ rođen je 1. januara 1966. godine u Prizrenu. U ranom detinjstvu se sa porodicom
preselio u Žitorađu kod Prokuplja, gde je išao u osnovnu školu. Gimnaziju je završio u Nišu, a
Fakultet političkih nauka u Beogradu 1989. Bio je u fakultetskoj organizaciji Saveza komunista, a
prvi ozbiljniji politički angažman imao je u mladim socijalistima Beograda. Na toj funkciji ostaje do
do 1992. godine. Član SPS-a je od sredine 1991. godine. Iste godine postaje portparol SPS i član
Izvršnog odbora Glavnog odbora ove stranke, da bi postao i urednik u listu SPS "Epoha", koji se
ubrzo ugasio. Bio je savezni je poslanik u Veću građana Skupštine SRJ od 1992. godine i
predsednik Odbora za javno obaveštavanje Veća građana Savezne skupštine. Predsednik
Sportskog saveza Srbije i potpredsednik Jugoslovenskog olimpijskog komiteta. Bio je koministar
za informisanje u takozvanoj Prelaznoj Vladi Republike Srbije od oktobra 2000. godine do januara
2001. godine. Predsednik Socijalističke partije Srbije postaje posle smrti Slobodana Miloševića.Na
izborima 1992. i 1993. bio je šef Informativno-propagandnog štaba SPS. U najuže rukovodstvo
stranke, za člana Izvršnog odbora Glavnog odbora, izabran je na Drugom kongresu 26. oktobra

1992. i ponovo na narednom kongresu SPS 1996. Dva puta je biran za predsednika Gradskog
odbora SPS-a Beograda, u februaru 2000. i decembru 2002. Savezni poslanik u Veću građana
Skupštine SRJ (SCG) je neprekidno od 1992. Bio je predsednik Odbora za javno informisanje
1996, a od juna 1997. i član Odbora za spoljnopolitičke odnose. Od 2000. je bio član Odbora za
bezbednost i spoljnu politiku oba veća Savezne skupštine. Od vanrednih parlamentarnih izbora iz
decembra 2003. poslanik je u republičkom parlamentu i predsednik poslaničke grupe SPS. Na
Šestom kongresu SPS, održanom 18. januara 2003. godine izabran je za predsednika Glavnog
odbora SPS-a. Bio je predsednik košarkaškog kluba Partizan i predsednik Sportskog saveza
Srbije. Govori ruski i služi se engleskim jezikom.
„Teško je očekivati od onoga koji vas je bombardovao da odmah prizna svoju krivicu. Međutim,
ukidanjem sankcija za međunarodne letove za našu zemlju je jasan pokazatelj da je
međunarodna zajednica shvatila da sankcijama ne može uzdrmati ili oboriti narodnu vlast u
Jugoslaviji“, izjavio je 11. februara 2000. godine poslednjem radnom danu, koji je proveo kao
portparol stranke. „Nije prvi put da albanska skupština na Kosovu i Metohiji proglašava
nezavisnost, ali je prvi put da u tome ima otvorenu javnu podršku velikih sila, pre svega SAD.
Naravno da ta nezavisnost nikada ne bi ni bila proglašena da nije unapred dogovoren način
završetka ovog procesa. Meni je drago da neki državni funkcioneri danas govore sličnim rečnikom
kao što je govoreno i u tim godinama kada se branila zemlja. Jasno je bilo i tada, a mislim da je
još jasnije, nažalost, i danas, da je u stvari Srbija bombardovana 1999. godine ne zbog tadašnje
politike državnog rukovodstva, ne zbog inaćenja svetu, ne zbog nedostatka demokratije i ljudskih
prava, ne zbog egzodusa Albanaca, nego zato što su Albanci želeli nezavisnu državu Kosovo“,
rekao je posle proglašenja nezavisnosti Kosmeta.
Niko kao vrhuška iz SPS ne zna da se bavi podzemnom diplomatijom i kafanskim kongresima.
Takozvani čuvari nacionalnih interesa dobro su izračunali koliko će svoj patriotizam naplatiti, pa je
staro društvo na čelu sa Ivicom Dačićem i Zoranom Lilićem krenulo u novo zaluđivanje ovoga
naroda i njegovih pustih snova o socijalnoj pravdi.
Uoči napada hrvatske vojske u akciji ''Bljesak" (1. maja) 1995. godine, održan je hitan sastanak u
General-štabu Vojske Jugoslavije. Tadašnji načelnik Uprave za moral i informisanje, pukovnik
Ljubodrag Stojadinović posvedočio je da je načelnik Obaveštajne uprave general Branko Krga
referisao da njegovi obaveštajci upozoravaju da se hrvatska vojska, uz podršku SAD, sprema da
protera Srbe iz Slavonije i Kninske krajine. Načelnik General-štaba general Momčilo Perišić
pozvao je telefonom predsednika SR Jugoslavije Zorana Lilića, da ga obavesti o dramatičnim
događajima koji predstoje. Kada je dobio vezu, i predsedniku Liliću saopštio informacije o
pokretima hrvatske vojske, predsednik Lilić mu je hladno odbrusio - "Momo, boli me ..... za Srbe
iz Krajine. Nego, pošalji mi po ađutantu hiljadu metaka, idem u lov na patke''. Pukovnik
Stojadinović je, sećajući se ovog mučnog događaja, opisao nelagodu u kojoj se našao načelnik
general-štaba Momčilo Perišić, kao i svi njegovi saradnici. Zoran Lilić je oduvek bio poznat kao
ništarija. Ovih dana, Zoran Lilić ponovo meša karte. U njegovom skrovištu u Rakovici skovan je
plan razbijanja Srbije. On je naterao Ivicu Dačića da uđe u koaliciju sa Tadićem i Dinkićem, sa
ciljem da Srbija izgubi podršku Rusije i tako ostane bez Kosova, a u dogledno vreme i bez
Vojvodine. Mozak ove operacije su bivši predsednik SRJ Zoran Lilić i Mića Jovanović, koji je
zajedno sa Lilićem vlasnik "Megatrend" univerziteta. Jovanović je i vlasnik nevladine organizacije
"Atlanski savez", koja služi za promovisanje interesa administracije iz Vašingtona.
Zoran Lilić je iz Brze Palanke. Milošević ga je koristio kao krpu, postavljajući ga na mesto
predsednika Savezne republike Jugoslavije, bez ikakvih ovlašćenja. Malo ko se danas seća
Zorana Lilića. On se razveo od žene Ljubice, oženio mlađom novinarkom, i posvetio se biznisu.
Onom podzemnom. Tandem Lilić-Jovanović vuče konce i tretira sadašenjeg predsednika SPS-a
isto kao što je Milošević postupao sa Lilićem. Mića Jovanović, vlasnik "Megatrend" univerziteta
postavio je za ministra prosvete svog pulena, politikologa Žarka Obradovića, koji je zaposlen kao
profesor na njegovom univerzitetu. Tako će Jovanović povratiti izgubljene akreditacije za neke
svoje više škole i fakultete, i legalizovaće biznis.

Kakva je uloga Ivice Dačića, predsednika Socijalističke partije Srbije, u formiranju vlade sa
Tadićevom i Dinkićevom partijom? Dačić je, nakon završetka studija, postao portparol SPS-a.
Trudio se i da svojim stasom i glasom liči na Miloševića. Po nalogu Slobodana Miloševića,
tadašnji šef Državne bezbednosti Srbije Jovica Stanišić dobio je zadatak da oženi Ivicu Dačića.
Policija je Miloševiću opisala Malog Slobu kao ''ljubitelja muškog tela''. Pronađena je brzo
devojka za njega, tek svršena srednjoškolka Sanja. Ivica Dačić je polako ulazio i u veliki biznis.
Njegova zemljakinja, iz Žitorađe, gde je i on odrastao, Svetlana Veličković udala se za Željka
Ražnatovića Arkana, koji je bio komadant Srpske dobrovoljačke garde, vlasnik fudbalskog kluba
"Obilić'' i više stambenih i poslovnih objekata. Ivica je bio blizak Ceci, družio se i sa Arkanom, a
bio je prisutan i na njenoj svadbi, a i na Arkanovoj sahrani.
Poseban biznis počeo je sa Draganom Markovićem Palmom, Arkanovim saborcem. Palma je
pripadao svetu podzemlja. Ogromne pare Palma i Ivica Dačić zaradili su prodajom uglja koji se
vadi u "Resavici". Država ulaže velika sredstva u rad rudnika, kako bi ugalj na tržištu bio jeftin
energent. Palma je otkupljivao celu proizvodnju, i uz pomoć Dačića preprodavao je, po trostruko
većoj ceni državnim preduzećima, čiji direktori su morali da slušaju Dačićeve naloge. Jagodina,
Ćuprija i Paraćin postali su Palmina "zona interesa''. Dačić mu je omogućio da dobije dozvolu za
regionalnu televiziju "Palma plus'', i Dragan Marković je počeo da popravlja svoj imidž - od
nasilnika i ubojice do političara, narodnog poslanika. Nije slučajno Palma ušao u koaliciju sa
Dačićevim SPS-om. Dva ratna druga odlučili su da osiguraju svoj kapital.
Kada je pokrenuta priča da se sruši stadion "Obilića", pod optužbom da se nalazi na groblju,
umešao se Ivica Daćić, i svojim vezama je uzeo Cecu u zaštitu. Ceca je lepo platila svom
zemljaku za ''zaštitu''. Ivica je posredovao i kada je Ceca prodavala fudbalere, i tako, prema
nalazima srpske policije, na inostranim računima ostavila 26 miliona evra. Ivica je Ceci preporučio
da na vreme pobegne na Kipar.
Spisak afera u kojima se pominje ime Ivice Dačića je impresivan. U aferi ''kofer'' od hapšenja ga je
spasila SMS poruka generalnog sekretara Vlade Srbije Dejana Mihajlova. U toj akciji policije
uhapšen je Dačićev kum Vladan Zagrađanin, koji je u to vreme bio i direktor SPS. Dačić nije
podneo ostavku na partijsku funkciju. U to vreme Dačić je sarađivao sa Dinkićevim pljačkašima.
Glavna preokupacija Dačića bila je da preuzme ministarstvo unutrašnjih poslova. Za vreme

Miloševićeve vlasti pobijeno je mnogo ljudi. Novinar Slavko Ćuruvija, sekretar JUL-a Zoran
Todorović Kundak, ministar odbrane Pavle Bulatović, načelnik uprave kriminalističke policije
Beograda Milorad Vlahović, načelnik Policijske stanice Savski venac Dragan Simić, zamenik
ministra policije Radovan Stojčić Badža... Nijedna ova smrt nije rasvetljena, a sva su bila politički
motivisana. Posebno je zanimljiv slučaj ubistva četvoročlane porodice brata prve Arkanove žene
Natalije. Njen brat je nađen mrtav u stanu sa ženom i dvoje dece. Tokom akcije ''Sablja'' pokazalo
se da je naredbu za ubistvo izdala Svetlana Ražnatović, da bi upozorila Arkanovu prvu ženu
Nataliju da se ne petlja u nasledstvo. Sva ova ubistva Ivica Dačić treba da učini trajnim
misterijama. Njega posebno zanima ubistvo novinara Milana Pantića, koji je stradao ispred svog
stana u Jagodini. Tabloid je svojevremeno objavio imena ubica, i tužen je zbog klevete, ali je
presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu oslobođen od krivične odgovornosti. Ministar
Dragan Jočić sakrio je ovaj predmet, jer je istraga pokazala da je nalog za Pantićevo ''privođenje
razumu'' dao Dragan Marković Palma. Pantić je istraživao njegove kriminalne radnje, Palma je
našao momke da ga prebiju, ali su oni u tome preterali i Milan Pantić je na licu mesta ostao mrtav.
U Socijalističkoj partiji Srbije mala grupa ljudi, na čelu sa Lilićem i Dačićem, odlučuje u ime
stranke, ophrvana potrebom da zatre tragove svojim nedelima i da stečenu imovinu legalizuje.
Kako će Ivica Dačić uspeti da sakrije svoje prljave tragove? Novog ministra unutrašnjih poslova
naročito brine poruka, koju mu je telefonom saopštio Milorad Ulemek Legija. Upućeni tvrde da ima
puno razloga da Ivica strepi za svoj život, jer je sa Legijom bio u mnogim poslovima, dao je
mnogo obećanja...
GORAN TRIVAN iz SPS postao je nakon izbora te 2008. Gradski sekretar za životnu sredinu, u
koalicionoj administraciji sa DS.

Primenom Zakona o jednokratnom porezu na ekstradohodak i ekstraimovinu stečenu

iskorišćavanjem posebnih pogodnosti, u periodu od 26. juna 2001. godine, kada je zakon počeo
da se primenjuje, do kraja juna 2002. godine od predviđenih 728.726.582 naplaćeno je
57.530.742 evra. Funkcioner SPS, Goran Trivan, nije platio dug od 88.000 maraka.
19. avgusta 2008. godine, delegacija Udruženja "Sloboda" posetila je grob Miloševića i položila
venac. U delegaciji su bili Uroš Šuvaković, Miloš Aleksić i Goran Trivan.
Jula 1994, Savez komunista - Pokret za Jugoslaviju krenuo je u ofanzivu: posećuju ga inostrane
delegacije, vrši kadrovske popravke sistema, i uživa u apsolutnoj medijskoj podršci Politike,
Ekspres Politike, Večernjih novosti, TV Politike, Duge, RTS... Za to vreme bogalji rata hodaju
ulicama, lopovi sa ratišta postaju nove srpske gazde, partijski ideolog dr Mirjana Marković beleži u
svoj dnevnik impresije o cveću, godišnjim dobima, oblacima i cvrčku u rodnoj požarevačkoj kući.
Njima je na prošlim izborima poverenje poklonilo tek 30.000 ljudi (0,8%), ali su se brave "uticajnih
vojnih, pravosudnih i ministarskih kancelarija lako otvarale za one kojie opozicija naziva "mirinim
ljudima", a kratkovidi tumači političkih zbivanja- grupom za pritisak. Samo političkim slepilom
može se objasniti teza po kojoj bi Sloba sve uradio za srpstvo, samo da mu nema žene
komuniste. Ili, sasvim suprotna - da ga supruga sada vraća na pravi, komunisticki put, iz
nacionalistickog blata gde se zaglibio.
Nema razlike u doktrini Miloševićeva i njegove supruge, niti stvarnog pomaka u levo. U to ime
menja se ratnička "košulja", a odbacuju se kadrovi upotrebljeni u ratne (ili kriminalne) svrhe. Kao
što je Miloševiću svojevremno supruga pripremila klimu za obračun sa Stambolićem, tako mu i
sada obezbeđuje odstupnicu dnevničkim beleškama, nebrojenim intervjuima, ili knjigom
"Odgovori". Duvaju mirnodopski vetrovi, ali iz starog centra moci.
Najava nove politike bio je raspad koalicije SPS i srpskih radikala. Mirjana Marković je vođu
srpskih radikala nazvala primitivnim nacionalistom i tako najavila Šešelju da je potrošen.
A pre toga, u SKPJ došlo je do sukoba između utemeljivača ove stranke, generala Stevana
Mirkovića, ubeđenog komuniste jugoslovenske orijentacije i ideologa partije Mirjane Marković.
Sukob je razrešen odlaskom generala. „To je žena iz senke. Ne treba je potceniti, jer je vešta,
sposobna, pametna i retko gubi koncentraciju. Nisam mogao da razumem zašto je uporno bila
protiv toga da napadam Šešelja, kada je on bio ideološki protivnik naše partije. Njeno objašnjenje
je tada bilo da je on na našoj strani, što nisam mogao da prihvatim. Kasnije sam razumeo - sve je
bilo u funkciji Miloševićeve vlasti. Milošević je držao centar, Šešelj i Arkan su skupljali simpatije
desno, Mirjana levo. Tako je suprugu omogucila da preko naše partije sačuva simpatije bivših
komunista i jugoslovenski imidž. Setite se kako je Arkan imao sjajnu predizbornu kampanju, a
onda je rekao svojim simpatizerima da glasaju za Miloševića. Isto je uradila Mirjana Marković“,
kaže general Mirković.
Po rečima generala Mirkovića, sadašnji SKPJ nema ni članstvo, ni organizaciju. Utisak, da je reč
o partiji u ofanzivi, stiče se zbog toga što se skoro u privatnom aranžmanu, okuplja grupa
problematičnih ljudi koja piše saopštenja medijima. Za Mirkovića - SKPJ je grupa aktivista koja
praktično servisira vladajuću partiju. Zadaci u skupljanju glasova su bili različito rasporedjeni, a
supružnici su od prvog trenutka na zajedničkom zadatku.
Da bi se postigao utisak o promeni politike, u januaru su posmenjivani generali eksponirani u ratu,
a u propagandne svrhe se Šešelju podilazilo, kada se govorilo da su to "njegovi" generali. Da u toj
priči ima istine pokazuje i način na koji je RV i PVO doživeo kadrovsku obnovu. 29. decembra
1993. godine, u roku od dva sata povučen je general Pavlović i doveden na čelo RV i PVO
Ljubiša Veličković, bliski prijatelj sa Mirjanom Marković. On tokom celog rata ostaje u drugom
planu, a sa sobom dovodi ljude koji se u ratu takođe nisu eksponirali. Među njima je i pukovnik
Blagoje Grahovac, iz Nevesinja, koji tokom rata tvrdi da je Jugosloven i da ne priznaje nikakve
paravojske. Tu je i Slavko Biga, komandant VO, iz RSK koji ratne dane provodi u Generalstabu. I
tako dalje... Tako je dobijeno novo lice stare vojske i tiho najavljeno distanciranje od Karadžića i
Mladića u Bosni. Pokusaj puča u Banja Luci nije samo uvređeni Šešelj dovodio u vezu sa SK
Pokretom za Jugoslaviju.
Zoran Čičak, aktivista SKPJ, kaže :"Bila je to spontana akcija protiv crnoberzijanaca, švercera i
Karadžica lično, protest naroda koji je bio potpuno opravdan. Lično mi je žao što nije urodio
plodom. Rat bi bio završen. Nacionalnim elitama odgovara rat, da opljačkaju svoje podanike.
Karadžic je za nas saučesnik i treba da odgovara."

Kada predsednik Zoran Lilić kritikuje "samozvane lidere", koji srpski narod drže kao taoce ratne
politike, ili kada direktor kompanije "Politika", Dragan Hadži Antić osuđuje Karadžica što ne pita
narod šta misli o ratnim zločinima i ratnom profiterstvu, miroljubivi građanin trebalo bi da zaboravi
kako su do juče isti lideri "uživali apsolutnu podršku građana Srbije", a da se ratnim profiterima i
kriminalcima na državnoj televiziji (i ne samo tu) gradio imidž narodnih heroja. Pravi propagandni
rat srpski režim vodi protiv Karadžica na teritoriji Republike Srpske, koji izgleda odbija da prihvati
ulogu potrošnog dobra. U tom svetlu treba posmatrati formiranje organizacija SPS na teritoriji
RS ,a tu se opet neminovno nailazi na pripomoć SKPJ. „Nikola Dobrijevic, kadar SKPJ, rekao mi
je da se dogovarao sa Miloševićem, u njihovoj kući, o formiranju SPS u RSK. Mića Carević,
takođe kadar RSK, deluje sa tih pozicija u Banja Luci, a Radovan Bijelić, osniva organizacije SPS
u Republici Srpskoj iako je član SKPJ“, kaže Mirković.
Ko je dotrajao bilo je jasno kada je Duga objavila već poznati tajni spisak nevaljalih štediša koji su
"u nevreme" podigli novac od Dafine, sa namerom da se obeleže mangupi iz sopstvenih redova i,
uz put, kompromituju opozicione vođe. Kad je reč o svežim kadrovima, u Srbiji režim ih je
sačuvao tokom ratnih godina u senci i danas sa njima maše kao nekompromitovanim. Čak kada
se na stranu stave teze o tajnoj mreži SKPJ, izbor Bore Mikelića za predsednika vlade RSK, ili
odlazak Veljka Kneževica u Zagreb indikuju pomenuti metod. „Veljka Kneževića je progurala
Mirjana Marković, on je sada njen čovek. Iako me je još 1990.godine u Zagrebu upozoravao u
kakav nacionalizam ce režim da zapadne. U Beogradu je pokazao apsolutnu lojalnost Miloševiću i
SPS. Slično se desilo i sa Borom Mikelićem. Bora je bio najveći Jugosloven, kleo se u Hrvatsku,
bio direktor moćne firme "Gavrilović". Sada, poput Knezevića, nema većeg Srbina od njega. Oni
su veoma slični, želeli su da budu u našem pokretu, ali su u stvari delovali iz senke, ne
eksponirajući se do sada. Kada je SPS formirao vladu, zahvaljujuci iskakanju Nove demokratije iz
krila DEPOS, počelo se govoriti o četvorici ministara iz senke, pod komandom SKPJ. U Vladi,
međutim, nema članova ove partije. Ipak, ima onih koji su joj bili i ostali bliski. Dragan Kostić,
ministar rudarstva bio je član SKPJ. Rođeni brat ministra pravde, Aranđela Markićevića, zajedno
sa Zoranom Todorovićem (vrlo blizak Mirjani Markovic) poseduje firmu "TiM", otuda se smatra da
je ministar pravosuđa tim kanalom dobio prolaznost. Andra Milosavljević , ministar za lokalnu
samoupravu, bio je na listi SKPJ, a ime Bube Morine koja se u ovom trenutku stara o izbeglicama
u Srbiji oduvek se vezivalo za bračni par Milošević-Marković. Ni grupa"Metropol", svojevrsni
politički aktiv Mirjane Markovicć, na koji se naslanjala pre i u toku Osme sednice, nipošto nije u
društvenom zapećku. Zoran Todorović je pojavno stradao u sukobu sa Radošem Smiljkovićem i
Aleksandrom Bakočevićem, ali i dalje ima značajan uticaj. Zlatan Peručić smestio se u direktorsku
fotelju "Beobanke", Snežana Aleksić je pomoćnik ministra za trgovinu i turizam, Tahir Hasanović
je generalni sekretar Nove Demokratije, a Goran Trivan je pomocnik generalnog direktora
"Srbijašume". Slobodan Čerović, deo tadašnje ekipe i direktor "Metropola" bio je nedavno "viđen"
za mesto predsednika Izvršnog saveta Beograda i nije prošao. Radoš Smiljković je ambasador u
Bugarskoj“, analizirao je general Mirković. Mirnodopske promene i kadrovska osveženja oseća i
unutrašnjost. Posle intervjua koji je Mirjana Marković dala listu na albanskom jeziku Bujku,
protresen je i Kosovski Okrug, a smenjen je načelnik, Miloš Simović, koji je bio prepreka dijalogu
sa Albancima. Preduslov za tako mirno "čišćenje" bio je ekonomski predah i socijalni mir koji je
režimu obezbedio Avramovićev program. U meri u kojoj se SPS crpi snagu iz Avramovicevog
programa, u toj meri SKPJ nalazi oslonac u firmi "Komet". Šešelj kaže da je SKPJ "zločinačka i
teroristicka organizacija koja je nezakonito prisvojila društvenu imovinu, oformila terorističku
organizaciju "Komet" koja se bavi ucenjivanjem, iznuđivanjem i razbijanjem štrajkova, infiltriranu u
sve pore privrede i društva". Dok je za neke Komett skup 3oo ljudi naorušanih dugim oružjem i
spremnih da likvidiraju protivnike i izvrše naručeno ubistvo, za druge je to firma koja obavlja
poslove obezbeđenja ambasada i drugih objekata. „Od "Kometa" smo trebali da živimo, ali njega
je uzeo u svoje ruke bivši direktor "Komunista", opasan tip, Miodrag Tomašević i nista nismo
dobili“, kaže Mirković. „Mi nemamo predrasude o privatnicima, prilagođavamo se novom
vremenu“, sasvim suprotnog je mišljenja Čičak. "Komet" je osnovao Jugoslovenski odbor SKPJ
početkom 1991. godine, a na računu firme u septembru iste godine nasla se suma od 10 miliona
dinara, skupljena "pod moranje" od pripadnika Armije, kao članarina, što je tada iznosilo više od
milion maraka. Krajem 1991. godine isknjižena je celokupna imovina SKPJ iz knjigovodstveme
evidencije i preneta na "Komet", pa je "Komet" postao vlasnik 15,5 spratova poznate zgrade CK
na Novom Beogradu, i zadržao je i sredstva od prodaje 243 stana stambenog fonda. "Komet"

prelazi u Holding kompaniju , a Miodrag Tomašević (Mirin covek) poslovni prostor koristi kao
učešće "Kometa" u zajedničkim projektima sa raznim firmama. Tako 340 kvadrata dobija "First YU
Swiws Bank", oko 150 kvadrata preduzeće "PhilipWilson", prostor na prvom spratu postaje
osnivački ulog u Polikliniku "Ušće", a prostor na XXIII spratu, sa terasom , postaje vlasništvo
preduzeća "Komet-BTC". Vlasnik firme BTC je dr Nenad Đorđevic, jedan od najimucnijih ljudi
Srbije (na listi Mirinih ljudi) čija se imovina procenjuje na 12o miliona dolara. On je karijeru počeo
u SDB, kao profesor u Višoj školi unutrašnjih poslova.
Da bi se stanovništvo prevelo iz borbene gotovosti na željeni novi kurs, mediji moraju biti na
usluzi. Savez komunista Pokret za Jugoslaviju, iako nema svoje glasilo, a njihov Radio "Košava"
je tek u osnivanju, nije morao da vodi pravu borbu za medije. „Istina je da imamo uticaj na medije i
to kroz lične simpatije koje pojedini urednici prema nama gaje. Tako je, na primer, Tijanić prijatelj
naše partije, nemamo razloga da se žalimo na tretman u programima TV Politike“, komentarisao
je Čičak. U tom kontekstu treba posmatrati nimalo nežnu bitku između TV Politike i NTV Studija B.
Studio B je poklonio Tijaniću lutku, muškarca u bodi-kostimu sa reskom porukom: "Prvi srpski
muški bodi, novinaru koga njena ruka vodi..." Od 28.juna RTV Politika vidi se i sluša do Čačka,
Gornjeg Milanovca, Kragujevca, Kraljeva. Istog dana je Studio B obavešten je da je Ministarstvo
za saobraćaj i veze Republike Srbije promenilo svoju odluku o proširenju mreže repetirtora, što je
značilo da Savezna uprrava za radio i veze nece izdati dozvolu za širenje repetitora preko Goča,
Rudnika i Fruške Gore. Tijanić, urednik "televizije kojoj se veruje", pojavljuje se i kao kolumnista u
novom listu "Telegraf", i ovaj list je pridodat spisku medija na koje Mira ima "stanovit uticaj". „Nije
tačno da sve držimo u rukama, Milorad Vučelić, direktor državne televizije, je svakako među pet
najmoćnijih ljudi u Srbiji, a ne voli nas. Lično se nadam da Vučelić neće biti direktor Televizije, jer
bi se smanjila ratna propaganda... gradonačelnik, Nebojša Čović...nismo zadovoljni, ali bolje nego
Grudenka... Radmilo Bogdanovic je profesionalni policajac, sa njim imamo dobre odnose, pao je
kao žrtva intriga, pre svega u sopstvenoj partiji... Ne možemo raditi sa Vučelićem ili Mihajlom
Markovićem koji je zagazio u nacionalizam... Iz SPS treba da odu svi koji su povezani sa
nacionalističkim krugovima ili kriminalom“, govorili su aktivisti SKPJ, koje su bili tumači nove
politike starog supružničkoh para. Onima koji nemaju tako kratko pamćenje ostalo je da
prebrojavaju mrtve, i da prihvate nove stare usrećitelje, ako ne žele Šešelja ili Arkana. Izbor nije
lak, ali se pokazalo - svi smo mi pomalo socijalisti.
SNEŽANA ALEKSIĆ, članica Direkcije JUL, Velibor Veljkovićć, iz Skupstine "Beopetrola" i Ljubiša
Ristić predsednik JUL, poslednji su se govorima oprostili od Zorana Todorovića.
Snežana Aleksić podsetila je na početke političke karijere svog druga iz studentskih dana i istakla
kako je “tim sa Beogradskog univerziteta i sa Osme sednice ulazio, pritisnut društvenom zbiljom i
raspadom Jugoslavije, u nove još neizvesnije i teže bitke… Retki su takvi timovi u politici, koji su
bez predaha proživeli prethodnu deceniju, retki su, gotovo neponovljivi ljudi poput tebe, Zorane,
koji si ovom timu davao nesebičan doprinos, snagu i posebnu boju”. Pored kovčega, pokrivenog
zastavom Jugoslovenske levice, partijski drugovi držali su neku vrstu počasne straže u kapeli. U
masi sveta bili su pored srpske državne elite (Zoran Lilić, Milan Milutinović, Mirko Marjanović,
Nikola Šainović, Gorica Gajević, Dragan "Jugopetrol" Tomić, Milorad Vučelić...) i bivši šef
beogradske policije Marko Nicović, direktor RTS Dragoljub Milanović, prvi čovek Kompanije
"Politika" Dragan Hadži Antić, i lider Srpske radikalne stranke Nikola Pašić, Siniša Vučinić...
Predsednik Jugoslovenskog olimpijskog komiteta Dragan Kićanović saopštio je da će na
olimpijskim igrama u Sidneju učestvovati 109 sportista iz SR Jugoslavije, što je za 40 više nego
na prethodnim igrama 1996. u Atlanti. Kada je Predsedništvo JOK odlučilo da pres-ataše naših
sportista u Sidneju bude Božidar Đurković, usprotivila se Snežana Aleksić, predsednik Upravnog
odbora Rukometnog saveza Jugoslavije, čiji je Đurković generalni sekretar, te se otvorenim
pismom, objavljenim u “Politici”, obratila predsedniku JOK-a Draganu Kićanoviću zahtevajući hitan
opoziv svog generalnog sekretara. U zabrinutom tonu predsednica UO RSJ kaže da nije imala
čast (!) da prisustvuje sastanku Predsedništva JOK-a, jer nije dobila pismeno, a ni usmeno
obaveštenje, ali da se zato izvinjava zbog odsustva predstavnika RSJ. Uz ovo obrazloženje sledi i
dodatno da “izbor gospodina Božidara Đurkovića nije prikladan obavezama i nivou
profesionalnosti koje podrazumeva pres-ataše u rukovodstvu Misije JOK u Olimpijskom selu...
Sigurna sam da ćete u konsultacijama sa Saveznim ministarstvom za sport za pres-atašea
odrediti osobu koja će na dostojanstven, visoko profesionalni način, a u skladu i cilju državnih

interesa Savezne Republike Jugoslavije i naših olimpijaca, časno obavljati profesionalnu

dužnost.” Na pomenutom sastanku Predsedništva JOK-a, Velizar Đerić, savezni ministar za sport,
istakao je da je “Ministarstvo za sport bilo u stalnom i svakodnevnom kontaktu sa sportskim
savezima i da je sa svim realizacijama zaključilo 31. jula.” Bolje obavešteni tvrde da je ministar
Đerić bez pogovora prihvatao sve želje Snežane Aleksić, i kada je nedavno smenjen dr Branislav
Pokrajac, savezni rukometni selektor.
“Drugarica Snežana Aleksić bira za koje novine želi da govori.” Bolje sreće bili smo u razgovoru
sa Radetom Đurđićem, predsednikom Skupštine RSJ iz Podgorice. “Ja već mesecima govorim o
ponašanju Snežane Aleksić. Ona je mimo Statuta postavila sebe za predsednika Upravnog
odbora RSJ, ne obazirući se na svoja stvarna ovlašćenja i realne moći. Ona ne može
nekontrolisano činiti šta joj je volja sa RSJ i rukometom, niti može privatno mišljenje iznositi u
javnost kao stav Saveza. Takvo ponašanje direktan je pokazatelj haosa u koji je ona dovela
Savez i rukomet uopšte.” Snežana Aleksić, predsednik UO RSJ i član Direkcije JUL-a, neće poput
ostalih predsednika sportskih saveza putovati u Sidnej, kako tvrdi u pismu upućenom Draganu
Kićanoviću, predsedniku JOK, “preokupirana je dogovorom oko stvaranja uslova da se svim
našim sportistima omogući ispunjenje patriotske i građanske dužnosti” - da im se omogući da 24.
septembra glasaju na izborima. Putovao je Rade Bulatović – da vrbuje sportiste za SPS i JUL.
Oktobra 2003. rukovodstva SLOBODE i SPS održali su dva sastanka u prostorijama SLOBODE,
o načinima saradnje u podršci borbi i za Slobodana Miloševića, “borbi koja predstavlja nadu za
porobljenu zemlju i njen narod. Rukovodstvo SPS izrazilo je počast SLOBODI za dosledne i
odlučne aktivnosti i obećalo punu podršku u budućnosti. Oba sastanka prisustvovali su visoki
zvaničnici dve organizacije: Bogoljub Bjelica, profesor Mirko Zurovac, Vladimir Kršljanin, Dragutin
Milovanović, Snežana Aleksić and Uroš Šuvaković ispred SLOBODE a Ivica Dačić, Zoran
Anđelković, Žarko Obradović, Milorad Vučelić, Dušan Bajatović and Branko Ružić ispred SPS.
Svetlana Kitić, nekada najbolja rukometašica sveta, 2007. je poslanik u Skupštini Srbije: „Sa
„Mrkom” sam, kad je bio direktor CIP, sarađivala kao direktor Radničkog i direktor državnog tima,
Snežana Aleksić mi je kuma, sa Goricom Gajević sam bila nerazdvojna... Rođena sam u Tuzli. U
tom gradu mi i sad žive roditelji. Od 14. godine igrala sam rukomet za Jedinstvo, a godinu dana
kasnije došli su po mene ljudi iz Radničkog... Bila je to moja prva selidba na toj relaciji... Posle
mnogih životnih razočaranja u Tuzlu sam se, iz Beograda, vratila 2000. godine, a krajem 2006. u
Beograd me pozvao Milutin Mrkonjić, moj prijatelj iz Radničkog...”
203. Vukoje Muhadinović, direktor „Topole“ iz Bačke Topole
204. Vladimir Lučić, direktor MTS
205. Gorica Mojović, član gradske vlade Beograda
206. Vlada Mikić, uvoznik cigareta
207. Džemail Šahović, vlasnik fabrike „Dalas“
208. Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja
209. Srećko Nijemčević, generalni direktor „Ikarbusa“
210. Vladika Artemije, episkop raškoprizrenski i kosovskometohijski
211. Robert Čoban, predsednik „Kolor pres grupe“
212. Ivan Ćurković, predsednik OKS
213. Slobodan Ivanović, vlasnik klinike „Anlave“
214. Nemanja Vidić, najbolje kotirani srpski fudbaler u svetu

215. Zvezdan Terzić, predsednik FSS
216. Miša Lukić, direktor agencije „Leo Barnet“
217. Matija Bećković, pisac i akademik
MATIJU BEĆKOVIĆA je svojevremeno, kao mladog pesnika, UDB-a zadužila da zavede

drugaricu Stanku Veselinov i provodi se s njom u ozvučenom stanu. Nakon toga svršeni
gimnazijalac postao je urednik časopisa Zum reporter… Odatle do SANU put je bio trasiran.
U junu 1985, formiran je Odbor za izradu nacrta dokumenta po imenu Memorandum SANU, neka
vrsta kritičke analize postojećeg stanja u zavladaloj jugoslovenskoj anarhiji, posebno birokratskom
haosu. Odbor je imao 16 članova i svi su imenovani od strane odelenja Akademije. Za
predsedavajućeg ovog odbora izabran je Antonije Isaković, knji?evnik i potpredsednik SANU.
Mada mnogi danas misle da je glavna ličnost u toj priči bio Dobrica Ćosić, on nije bio član
Odbora. Njega je Akademija tretirala kao disidenta, te "...da ne bi provocirao vlast", nije uzet u
krug izabranih. Postoji teza da je Ćosić ipak bio učesnik na izradi ovog dokumenta, "spolja"
sugerišući šta treba da piše. Glavni autori "Memoranduma" bili su Vasilije Krestić, Kosta
Mihailović i Mihailo Marković. Krestić kasnije nije krio da je autor najspornijih pasusa ovog
dokumenta, koji će potpaliti maštu radoznalih. Glomazna propagandna mašina bivše SFRJ
krenula je u svakodnevnu osudu "Memoranduma", što je samo davalo na popularnosti tom
dokumentu.? Malo ljudi je znalo šta tamo piše. Tamo nije rečeno ništa od onoga što javnost nije
već znala. Ali ovaj zbir opštih mesta postaje nekakav nemušti manifest srpskih nacionalista,
nevažan po sadržaju, bitan iz inata, ali i hrana šovinistima iz drugih jugoslovenskih republika. Ovaj
dokument napali su svi, a i akademici. Bili su to Pavle Savić, čuveni fizičar i Vasa Čubrilović, jedini
živi svedok sarajevskog atentata 1914.
SANU je svesno pomogla ustoličenje Slobodana Miloševića kao neprikosnovenog vladara, a

Dobrica Ćosić javno egzaltira izjavom da se radi o savremenom Milošu Obiliću. Već u decembru
1986., godinu dana nakon galame oko "Memoranduma", zakazana je vanredna skupština SANU,
a političko rukovodstvo Srbije čekalo je da dokument bude osuđen. To se nije dogodilo.
"Organizacija u organizaciji" pod imenom "Odbor za odbranu slobode misli" u kojoj je bilo puno
članova SANU, žestoko je ustalo u odbranu "Memoranduma". Osam akdemika potpisalo je pismo
u kome je pisalo da nedovršen dokument u stvari ne postoji. Bili su to Desanka Maksmović,
Dragoslav Srejović, Ivan Antić, Milka Ivić, Stevan Raičković, Olga Jevrić i Irena Grickat-
Radulović. Pismo je pročitao Matija Bećković. General u penziji i akademik SANU Gojko Nikoliš
smatrao je da atmosfera progona "Memoranduma" ima sve elemente staljinizma iz 1948. Dobrica
Ćosić osuđuje srpsko rukovodstvo "zbog katastrofalne politike koju uporno sprovodi" i govorio o
pravu SANU da brine o budućnosti svoga naroda. Glasanje koje je usledilo bio je šamar
ondašnjem srpskom rukovodstvu, rejting Akademije dignut u nebesa, a uvertira za dolazak
Slobodana Miloševića odsvirana. Ostvarena je kompromitacija postojećeg političkog poretka, a
naivnih falilo. "Memorandum" nikada nije objavljen. Nastao kao fantomski, tako je i završio.
Za vreme dugotrajnog predsednika SANU Dušana Kanazira instalirana je nova politička linija
prijema u članstvo ove institucije. Devedesetih godina u Akademiju su ušli i neki članovi SPS po
partijskoj liniji, a pokojni književnik Miodrag Bulatović pravdao je svoje članstvo u toj partiji tako
što je smatrao da mu je to jedini put do statusa "besmrtnika". Miloš Crnjanski nikada nije primljen
u SANU. Zato su potonji prvoborci nacional-socijalizma ulazili kao u kulturno - umetničko društvo.
Posle 5. oktobra 2000. godine premijer srpske vlade Zoran Đinđić postavio je pitanje dalje
budžetske egzistencije Akademije, i okrenuo je protiv sebe kompletan orkestar salonskih
nacionalista, što je bilo dovoljno da postane arhineprijatelj jedne uspavane ustanove koja više nije
bila potrebna političkim elitama. SANU je na izvestan način rehabilitovana pod vladom Vojislava
Koštunice, ali njena dalja perspektiva nije izvesna.

Prodajnu mrežu otrgnuli su od “Politika novine i magazini” a da nisu pitali "Politiku" a.d. kao
suvlasnika i UO Akcionarskog društva koji je predstavlja, a koji je na Skupštini od 30. jula 2005.
izabran u novom sastavu na čelu sa predsednikom Emirom Kusturicom i članovima Matijom
Bećkovićem, Aleksandrom Simićem, Predragom Mihajlovićem i drugima. Da bi uspeli u pljački
teškoj više miliona evra, o kojoj su akcionari obavestili nadležne organe gonjenja i sve važne
političke faktore, akteri sumnjive rabote bezobzirno su kršili normativna akta i zakone. Celu ovu
mutljavinu transparentnom je učinio Marko Hinić, analitičar koji je, za potrebe menadžmenta
razotkrio hronološku genezu ove protivpravne otimačine. Iz njegovog Pregleda transakcije
prodaje "Politika Prodaja" d.o.o. jasno se vidi da je u strukturi prihoda u 2004. prodaja duvanskih
proizvoda imala učešće od 34,2%, dok su izdanja PNM-a (15,7%) i ostala izdanja (28,4 %) u
prihodu zajedno imala 44,1%. Hinić je naveo da je beogradska firma "Appraisal Associates" 30.
juna 2005, na dan kada je Udruženje akcionara izabralo novu upravu, poslala izveštaj o "fer
proceni" vrednosti osnivačkog kapitala PNM-a u "Politika Prodaji". Taj kapital procenjen je na 2,5
miliona evra, a imovina koja se prenosi iz PNM-a na "Politika Prodaju" vredela je 8,6 miliona evra.
Kako je dug "Politike"a.d. VAC-u, navodno, iznosio tri miliona evra (za uzeti kredit), ispalo je da su
Nemci toliko platili "Politika Prodaju" (a stvarno je taj dug "prelomljen"). Gde je onda "nestala"
razlika od 5,6 miliona evra (do prenesene vrednosti od 8,6 miliona evra), i kakva je u svemu
ovome uloga Branka Pavlovića, koga su za isplaćenih 1,5 milion dinara angažovali da akcije
malih akcionara realizuje prodajom na Berzi, a on ugovornu obavezu nije ispunio. Šta je i sa
zahtevom za raskid kuporodajnog ugovora između "Politike" i VAC-a, koji je baš Branko Pavlović
podneo Trgovinskom sudu u Beogradu? “Oni u koje smo se najviše pouzdavali stvarni su grobari
"Politike". Počev od Emira Kusturice kao predsednika UO, do Matije Bećkovića koji je tu da bi
pokrivao sumnjive radnje svog zeta Srđana Janićijevića, Aleksandra Simića koji je eksponent
interesa aktuelne vlasti, suprotnih interesima 6.366 akcionara koji su nekada imali više od trećine,
a sada svega 24 odsto akcija na papiru, i Predraga Mihajlovića koji zastupa interese Komercijalne
banke, negdašnjeg poverioca "Politike". Svi oni, zajedno sa direktorom "Politike" a.d. zubarom
Zoranom Vacićem, koji osim zuba vadi i "vilice" i sa Brankom Pavlovićem, koji je prelaskom u
njihov tabor došao u otvoren sukob interesa i gladnim penzionerima mora da vrati uplaćene
članarine od po 1.000 dinara zbog neispunjavanja ugovornih obaveza, moraju da odu. Ako ne
drugačije, prisilićemo ih na taj čin štrajkom glađu”, tvrdio je predsednik Skupštine akcionara.
Kad se u političko, duhovno, estradno- medijsko zamešateljstvo uključe i porodični odnosi,

dobijamo spektakl koji najbolje opisuje izjava jednog od najvećih srpskih narodnjaka: „Na Marijinoj
i Draganovoj svadbi, Boris i ja smo pevali u duetu” (Miroslav Ilić o ćerki Mariji, zetu Draganu
Šutanovcu i Borisu Tadiću). Zgodan primer je porodica Bećković. Akademik Matija Bećković je
srpskoj javnosti odavno poznat kao podržavalac politike premijera Vojislava Koštunice. Njegovu
kćer, Olju Bećković, autorku emisije „Utisak nedelje” na TV B92 i političari i javnost Srbije obično
svrstavaju u tabor DS, dakle tadićevaca, iako se sama nikada nije izjasnila. Zet Matije Bećkovića
(suprug druge akademikove kćeri), generalni je direktor Politike, novine i magazini d.o.o, a
akademik Bećković član je UO Politika a.d. U javnosti Bećkovići su, za razliku od Ilića, poznati po
tome što nikad ne govore jedni o drugima. Ove godine, DSS podržava Velju Ilića, bar u prvom
izbornom krugu, tako da nećemo imati priliku da gledamo marketinške pomake, po mišljenju
mnogih, konzervativnog DSS-a. Posebno ako se ima na umu Koštuničino slikanje sa Zdravkom
Čolićem, pa koncert Cece Ražnatović koji je izazvao buru i u samom DSS, i završna konvencija
na kojoj su se pojavili Emir Kusturica i Dejan Bodiroga.
218. Olivera Jevtić, najbolja atletičarka Srbije
219. Goran Stojiljković, direktor „Zdravlja aktivis“
220. Vojin Starčević, vlasnik „Polimarka“
221. Ljiljana Smajlović, glavna urednica „Politike“
222. Aleksandar Boričić, predsednik Odbojkaškog saveza Srbije

223. Borislav Radosavljević, direktor OMV u Srbiji
224. Ljuboja Stefanović, vlasnik preduzeća „Steko“
225. Zvonimir Nikezić, direktor „Ces Mekona“
226. Branka Vidić, direktorka Instituta za veterinu Novi Sad
227. Milenko Kostić, vlasnik „Auto Čačka“
Uprava za javne prihode je odlučila da preko 200 luksuznih automobila za pojedine ministre i svu
silu direktora, budu isključivo marke “škoda”. Kao što je poznato, u žestokoj konkurenciji zvučnih
imena iz automobilskog biznisa, za ugovor težak oko 2,2 miliona evra pobedio je uvoznik “škode”
za Srbiju, “Auto Čačak”. Dok pojedini učesnici upozoravaju da je nemoguće da jedan ponuđač
bude najbolji u desetak propisanih kategorija i najavljuju tužbe, zli jezici tvrde da je na tenderu
stvar malo pogurao ministar za kapitalne investicije Velimir Ilić, inače zemljak i prijatelj Milenka
Kostića Koleta, vlasnika “Auto Čačka”. Ipak, ovaj Čačanin, koji važi za jednog od pet najbogatijih
privrednika u moravskom kraju, bio je znamenit i pre no što je postao ekskluzivni dobavljač
limuzina za državu. Pre tri godine se u javnosti digla (a potom i slegla) velika prašina, jer je
Milenko Kostić u rodnom selu pored Čačka podigao crkvu na temeljima bogomolje iz 18. veka.
Iako je bio dužan da konzervira srednjevekovne ostatke, on ih je porušio, a u novoj crkvi je
umesto ikona osvanula freska na kojoj je - sam “ktitor” sa porodicom! Kostić je iste godine kupio i
tzv. gradsku kuću, iz koje je izmeštena etnografska postavka Narodnog muzeja, a direktorka
muzeja Nevenka Bojović uzalud upozoravala da će, ukoliko čačanska opština ne donese odluku o
realizovanju memoranduma o namerama koji je već potpisan, ovaj grad izgubiti izložbeni prostor i
dečiji vrtić, a Kostiću morati da plaća ekonomsku cenu zakupa. Pravi zlobnici danas tvrde da je
tihi partner Auto Čačka, a time i liferant vozila za državne organe, Milorad Luković Legija.
Šumadijski Kole je zbog veza sa komandantom “crvenih beretki” već hapšen u policijskoj akciji
Sablja, posle atentata na premijera Zorana Đinđića. Kole je pušten posle nekoliko nedelja,
zajedno sa jednim upravnikom zatvora i dvojicom lokalnih biznismena, a pred medijima ga je
branio tadašnji gradonačelnik Čačka. U emisiji RTV B92 Velja Ilić je rekao da “nije on (Kostić) kriv
što je Legija ručao u njegovom restoranu prilikom boravka u Čačku... To je javni restoran, kod
njega je ručao Jovica Stanišić za vreme jednog boravka pre atentata, kad se sreo sa Emirom
Kusturicom”. Kostić je i godinu dana ranije bio pod istragom Okružnog javnog tužilaštva u
postupku protiv Branislava Uskokovića, bivšeg direktora Elektrodistribucije Beograd, zbog
potkradanja ovog javnog preduzeća. Bivši direktor EDB teretio se i da je od Kostića naručio 6
kamiona “mercedes”, iako nisu bili potrebni EDB-u. U međuvremenu, Kostiću je zabranjeno i da
bude finansijer fudbalskog kluba Borac jer je napao sudiju na utakmici. Uprkos svega, vlasnik
“Auto Čačka” pobeđuje na tenderima.
228. Vasiljka Radulović, generalna direktorka „Fidelinke“ iz Subotice
229. Bosa Nenadić, predsednica Ustavnog suda Srbije
230. Vladimir Čupić, predsednik Izvršnog odbora „Hipo Alpe-Adrija banke“
231. Milorad Pavić, najprevođeniji srpski pisac
232. Radislav Rodić, vlasnik „Glasa javnosti“ i „Kurira“
233. Predrag Ejdus, upravnik Narodnog pozorišta
234. Ljubica Marković, direktor agencije Beta
235. Dragan Džajić, fudbalska legenda

236. Zoran Višnjić, generalni direktor „Unika osiguranja Srbije“
237. Dušan Kovačević, najpoznatiji dramski pisac
238. Jovan Ćirilov, dramaturg
239. Isidora Žebeljan, kompozitorka i najmlađi akademik
240. Aca Bulić, predsednik Zajednice prvoligaša
241. Slobodan Mićić, vlasnik agencije „Kontiki“
242. Dušan Ivković, selektor košarkaške reprezentacije
243. Žaklina Nikolić-Kušić, vlasnica agencije „Publicis“
244. Željko Obradović, trener Panatinaikosa, prvaka Evrope u košarci
245. Ratko Butorović, biznismen iz Novog Sada
246. Bojan Bošković, generalni menadžer „Egzita“
247. Aleksandar Stojanović, vlasnik firme „Zlatiborac“
248. Aleksandar Milićević, predsednik UP „Elektromreža Srbije“
249. Miroslav Đukić, selektor fudbalske reprezentacije Srbije
250. Aleksandar Šoštar, pomoćnik ministra za omladinu i sport
251. Milorad Čavić, najbolji srpski plivač i evropski rekorder
252. Marija Šerifović, pobednica „Evrosonga“ 2007. godine
253. Aleksandar Šapić, najplaćeniji vaterpolista na svetu
254. Mirko Todorović, vlasnik modne konfekcije „Todor“
255. Milorad Majkić, vlasnik lanca kockarnica „Aleksandar“
MILORAD MAJKIĆ rođen je 1950. u Višegradu, otuda ne čudi što se izjašnjava kao Bosanac.
Završio je srednju školu. Šta je sve radio, poznato je, verovatno, samo njemu. Ono što je
procurelo u javnost - čovek je imao restoran u Zagrebu, gde je živeo do početka raspada Titove
Jugoslavije. Po dolasku u Srbiju, za nastavak uspešne poslovne karijere zafalilo mu je para, pa ih
je pozajmio od onih koji su imali. Tako je otvorio prvi lokal - kockarnicu "Aleksandar", pored
menjačnice pokojnog Arkana, u Čumićevom sokačetu. Majkiću su cvetale ruže. Lepo je proširio
posao, na Terazijama 43, Ulici 29 novembra, ali i u JU Biznis centru... Osim lanca kazina
"Aleksandar", otvorio je i nekoliko istoimenih zlatara. Njegove su kockarnice, na Terazijama i u
Ulici 29. novembra, u noći između 16. i 17. marta 1998. demolirane, kada su napadači s
automatskim puškama izrešetali automate za igru.
Široke narodne mase čuli su za njega posle spektakularnog hapšenja, januara 2002. godine, u
Čumićevom sokačetu, zbog sumnje da je falsifikovao isprave, u pritvoru je odležao ceo mesec, a
sve se dešavalo zbog sudskog spora s "Geneksom", koji je je započeo 18. oktobra 1989. godine.
Priča između "Geneksa" i "Kin Stiba" počela je potpisivanjem ugovora ove dve firme o ulaganju
stranog lica u otvaranje kockarnice u hotelu "Interkontinental". U ime "Geneksa" ugovor je

potpisao Zoran Kojić, tadašnji direktor "Interkontinentala", uz odobrenje Milorada Savićevića,

prvog čoveka "Geneksa".
Vlasnik "Kin Stiba", pokojni Žorž Jablan, obavezao se da će hotelu, narednih pet godina, plaćati
500.000 dolara godišnje i 20% od zarade. Kazino u koji su, po tadašnjem zakonu, mogli da ulaze
samo stranci, radio je do sankcija, onda je zatvoren. Za 1.600.000 dolara Majkić je od Jablana
(inače Jugovića po poreklu) otkupio prava iz ugovora i decembra 1994. s Kojićem potpisao aneks
ugovora o ulaganju sredstava stranog lica. Majkić je na kraju i pobedio u sporu s "Geneksom". Ali,
umesto da dobije odštetu - 4. 330.000 dolara, (isplaćeno mu je 1.300.000 dolara), dobio je
zatvorsku kaznu, jer su "geneksovci" tvrdili da firma "Kin Stib" u Kinšasi ne postoji.
Kupio je za 2,4 miliona evra i hotel "Union" u Beogradu.
Milorad Majkić, imenovan je za počasnog konzula Konga u Bosni i Hercegovini. Veće ministara
odobrilo je Majkićevo imenovanje 26. augusta 2004. godine. Takvom odlukom Majkić je dobio
pravo na zaštitu koja diplomatima pripada u skladu sa Bečkom konvencijom o olakšicama,
privilegijama i imunitetu. Izaslanstvo DR Kongo u Beogradu započelo je akciju za imenovanje
Majkića 2002. godine, uz pomoć srpskih zvaničnika u organima vlasti BiH. Brzo se ispostavilo da
je u pitanju osoba sumnjive prošlosti, a zagrebački biro Interpola je vlastima BiH dostavio podatke
kako je Majkić, državljanin BiH i SCG, prijavljivan kao višestruki učinilac krivičnih dela u periodu
od 1975. do 1983. godine, kada je izvršio dela silovanja, prevare, falsifikovanja dokumenata i
novca te davanja mita, narušavanje javnog reda i mira, i vređanje policajca. Zbog svega ovoga u
više navrata su mu izricane zatvorske i novčane kazne. Ove informacije prikrio je zamenik
ministra bezbednosti BiH Dragan Mektić, a Majkića nije bilo ni u krivičnoj evidenciji beogradske
policije, niti Ministarstva pravosuđa Hrvatske. Direktor "Genexa", Milorad Savičević, tvrdio je da je
Majkić bio osoba koja je uživala potporu Slobodana Miloševića, i paravojnih grupa koje su
delovale u Srbiji. Uprkos spornim detaljima o Majkiću, stav Ministarstva spoljnih poslova BiH bio je
da nema pravnih prepreka za njegovo imenovanje na dužnost počasnog konzula Konga.
256. Slobodan Živojinović, predsednik Teniskog saveza Srbije
257. Branislav Stojaković, direktor „Eurosalona“
258. Živorad Mihajlović, vlasnik Korporacije „Stankom“
Na sednici Glavnog odbora SPS, 19.10.2000. godine prošao predlog tvrdog krila da se Milomir
Minić predloži za predsednika prelazne republičke vlade. Sastanak je vodio predsednik stranke
Slobodan Milošević. Sednica je prošla tzv. "uzavreloj atmosferi" sa dosta ružnih reči članovima IO
GO koji su došli iz pobunjenih odbora. Naime, u sedište stranke je stiglo veliki broj žalbi i zahteva
opštinskih odbora koji su zahtevali smenu rukovodstva. Nije tražena decidirana ostavka
predsednika Miloševića, ali jeste da svi koji su se nalazili u njegovom okruženju budu izbačeni iz
stranke, pre svega Tomić, Marjanović, Minić... Službenici u novom sedištu SPS u zgradi JUMBES
banke saopštavali su da nema sastanaka, ali su iz zgrade izašli visoki funkcioneri SPS Živorad
Mihajlović zvani Žika muštikla, Dragan Tomić, Milomir Minić, Zoran Anđelković i Željko Simić.
Oktobra 2005. reorganizovana Naftna industrija Srbije počela da radi pod rukovodstvom
"osveženog" kadrovskog tima. NIS je podeljen na dva javna preduzeća i jedno akcionarsko
društvo. U NIS-u a. d. formirana je još jedna celina da bi se pronašlo mesto za jednog bivšeg
direktora. Premijer Vojislav Koštunica u ovom mešanju karata nije zaobišao ni poslanike iz
Draškovićevog SPO, pa je poslanik Sanja Čeković (koja je stavljala, pa vadila karticu na glasanju
o NIS-u) zamenila Milana Božića na dužnosti člana UO JP za istraživanje, proizvodnju, preradu i
promet nafte i prirodnog gasa NIS-a. Osim "fotelja" za bivše poslanike SPO-a na čelu sa Verkom
Stevanovićem, u najnovijoj raspodeli solidno su prošli i SPS-ovci, koji podržavaju manjinsku vladu
Vojislava Koštunice. Tako je... vlasnik "Stankoma" Živadin Mihajlović, poznatiji kao Žika Muštikla,
čija se firma bavi gasifikacijom, našao mesto u Akcionarskom društvu za istraživanje, proizvodnju,
preradu, distribuciju i promet nafte i naftnih derivata i istraživanje i proizvodnju prirodnog gasa.

Vlasnik kompanije „Stankom“ Živadin Mihailović zvani Žika Muštikla ispitivan je polovinom
avgusta 2006. zbog sumnji da je ta kompanija finansijski pomagala skrivanje Ratka Mladića,
saznaje „Blic“ od izvora bliskih vlastima u Srbiji koji su uključeni u potragu za najtraženijim haškim
optuženikom. Veruje se da je njegova kompanija „Stankom“ glavni partner firme „Impakt“, čiji je
vlasnik Mladićev sin Darko. Inače, firma Darka Mladića se sumnjiči da je bila finansijer mreže
pomagača Ratka Mladića u njegovom bekstvu.
Činjenica je da je najveći broj prevara registrovan u sistemu prodaje još neizgrađenih stanova.
Nije redak slučaj da investitor oglasi prodaju samo na osnovu odobrenja za gradnju zgrade na
određenoj lokaciji, dakle za objekat koji je tek u planu da se gradi ili kada su tek počeli da se
kopaju temelji. Takvi stanovi na tržištu su znatno jeftiniji, pa nije mali broj građana koji u tome vide
šansu za rešavanje svog stambenog problema. Međutim, događa se da investitor, pošto uspešno
okonča fazu prodaje jednostavno nestane sa novcem. Sličan rizik je i kod kupovine stanova u
„sivoj fazi“ koji su, takođe, znatno jeftiniji jer se investitor obavezao da će završiti samo grube
radove, dok kupac, prema svojim mogućnostima, kreira raspored i stepen opremljenosti. To ima
svojih prednosti, ali veliki nedostatak u tako sklopljenom poslu je što su ugovori, po pravili nejasni,
pa i kada se takav stan nađe u posedu kupca, teško je utvrditi da li je investitor završio sve
ugovorene radove. Ipak, u poslednje vreme, prevareni kupci ugovorenih i uplaćenih stanova su
kolateralna šteta navodnih sukoba između investitora i podizvođača. Najsvežiji i najdrastičniji
primer, koji je udružio oko hiljadu nesuđenih vlasnika stanova, jeste slučaj Stankomovih lamela u
naselju Filmski grad u Beogradu. Stankom je 2004. godine počeo izgradnju blokova na pet
lokacija, ukupne površine koja premašuje 40.000 kvadrata sa 1.105 jedinica među kojima
dominiraju stanovi, ali ima i garaža i lokala. Za realizaciju tog posla uzeo je podinvestitora, firmu
Delta legal (firma osnovana iste godine sa osnivačkim ulogom od 4.527 evra) a ugovorom između
ta dva pravna lica precizirano je da će za izvedene radove Stankom podinvestitoru preneti
utvrđeni broj kvadrata. Delta legal je izašao sa tim na tržište i prodato je više od 900 stanova i
lokala, a ukupna vrednost naplaćenih kvadtrata kreće se oko 43 miliona evra. Međutim, i pored
toga što je većina kupaca izmirila svoje obaveze u celosti, stanovi koji je trebalo da budu završeni
do kraja 2005. godine, još nisu primili svoje stanare, a krajem prošle godine Stankom je osporio
prodaju tvrdeći da je nelegalna i da Delta legalu nisu preneti ugovoreni kvadrati. Zbog toga je
raskinut ugovor o suinvestiranju, a Stankom uzima novog partnera za taj posao - Urban legal
(vlasnik tog preduzeća je firma iz Vašingtona, Artcom LLC, sa osnivačkim ulogom od 2.032 evra),
koji se, gle slučajnosti, nalazi na istoj adresi na kojoj je registrovan i Delta legal (ulica Vase
Pelagića 54). Zbog te čudne koincidencije, kupci još nezavršenih stanova tvrde da su nesuglsice
između Stankoma i Delta legala iskonstruisane i da te dve firme rade zapravo zajedno. Potvrdu za
tu konstataciju nalaze i u tome, što se po istoj formuli, Stankom ogradio od prodaje stanova na
drugim lokacijama, gde su mu partneri bili Kuming, Sumiks i Pionir invest, pa oštećeni smatraju da
je mala verovatnoća da četiri suinvestitora „preveslaju“ tako iskusnog vlasnika Stankoma,
Živadina Mihajlovića, poznatijeg kao „Žika muštikla“. U to zamešateljstvo uvlače se i brojni
podizvođači, koji su takođe svoje radove naplatili (prema ugovoru sa Stankomom) u kvadratima,
ali koji „nekom slučajnošću“ nisu preneti tim preduzećima, pa se „ispostavilo“ da su i ona
nelegalno prodavala stanove. Po istom principu, Stankom je optužio i suinvestirora zgrada u ulici
Arčibalda Rajsa, pa kupce koji u svojim stanovima žive već dve godine, pokušava nasilno da iseli
i ospori im pravo vlasništva. Reč je o sistemskoj prevari u koju su državne institucije umešane do
guše. Ako želite da kupite stan na nekoj od lokacija u opštini Čukarica, to je moguće samo od
Stankoma, jer jedino ta firma, bez tendera, dobija dozvole za gradnju na tom području.
Zapanjujuća je i inertnost državnih institucija, koje bi trebalo da reaguju. Iako je reč o velikom
broju prevarenih građana, mi smo upućeni jedino na pojedinačne sudske sporove. Veliki broj
kupaca obratio se sudu, ali je čudno kod tako iznosa ne reaguje tužilaštvo. U toku je spor i sa
„Pionir invest“ zbog sličnih problema u izgradnji objekata u Ulici kneza Višeslava, a dugo traje
spor i sa meštanima Žarkova, bivšim vlasnicima zemlje na čijim parcelama se grade ova naselja.
Kada je Javno gradsko pravobranilaštvo pregledalo dokumentaciju ustanovilo je da postoji
osnovana sumnja da se radi o prevari, i o tome je obavestilo i nadležno tužilaštvo.
259. Srdan Golubović, reditelj „Klopke“ čiji su scenario otkupili Amerikanci

260. Veselin Vesković, direktor „Tarketa“ iz Bačke Palanke
261. Slobodan Jolović, predsednik opštine Lučani i organizator Sabora u Guči
262. Branko Kovačević, rektor BU
263. Dejan Stojanović, direktor Poreske uprave
264. Jelena Drakulić, direktorka dnevnih izdanja „Blic Pressa“
265. Aneta Ivanović, direktorka kuće „Adrenalin“
266. Ljubiša Vuletić, direktor Zavoda za izradu novčanica i kovanog novca
267. Predrag Petronijević, direktor Uprave carine
268. Džon Dejvis, potpredsednik „Intela“
269. Dragan Šolak, direktor SBB, najvećeg kablovskog operatera
270. Vladika Grigorije, episkop zahumskohercegovački i primorski
271. Jelica Minić, ekspert za pitanja EU
272. Sreten Mitrović, direktor očne klinike ABM
273. Gili Deker, direktor „Erport siti Beograd“
274. Marina Abramović, svetski priznati multimedijalni umetnik
275. Zvonimir Đukić Đule, lider benda „Van Gog“, dobitnik MTV nagrade
276. Entoni Barnet, direktor „Bol pekidžing Jurop“
277. Tadaši Nagai, ambasador Japana, jedan og najvećih donatora u Srbiji
278. Roksanda Ninčić, ambasadorka Srbije u EU
279. Vesna Džinić, direktorka Agencije za privatizaciju

280. Radmila Marinković-Nedučin, rektorka Univerziteta u Novom Sadu
281. Hans Ole Urstad, šef OEBS-a u Beogradu
282. Vuk Drašković, lider SPO, bivši šef diplomatije
283. Joakim Riker, šef Unmika na Kosovu
284. Nada Kolundžija, šef poslaničke grupe DS
“Tvrdimo da je u državnom interesu da se formira evropska vlada i očekujemo da će tako biti”,

rekla je nakon izbora Nada Kulundžija (DS), nagoveštavajući većinu na osnovi saradnje
Demokratske stranke i Socijalističke partije Srbije. Nada Kulundžija, bivši matičar u mesnoj
zajednici Palić i aktivista Saveza sindikata, bila je leva i desna ruka druga Čovića, sada je šef
poslaničke grupe DS u Skupštini Srbije. Šta je onda prirodnije od saveza sa Dačićem i Palmom?

285. Mladen Radojević, olimpijski prvak u matematici
286. Đorđe Balašević, najpoznatiji domaći kantautor
287. Srđan Dragojević, uspešni režiser
288. Marijana Pajvančić, pravni ekspert
289. Hristos Panagopulos, ambasador Grčke
290. Damir Firšt, predsednik UO „Metro keš end keri“
291. Mirjana Savić-Udovičić, zastupnik „Elita“ u Srbiji
292. Zlata Stepanov, vlasnica „M plasta“
293. Svetlana Velmar-Janković, naša najuglednija književnica
294. Milan Ćalasan, srpski fudbalski menadžer
295. Bane Stojanović, direktor „Siti rekordsa“
296. Nikola Pilić, savetnik teniske reprezentacije
297. Ana Pešikan, ministarka nauke
298. Dragoljub Žarković, urednik nedeljnika „Vreme“
299. Milorad Vučelić, funkcioner SPS
Izgubili svaku nadu da će se Milorad Vučelić ikada postideti i prestati da viče, dok ga Milan St.
Protić nije na televiziji nagazio pitanjem na koje Vučela nije imao odgovor. Pitanje se odnosilo na
800.000 evra, investirane u školarinu Vučeline ćerke.
Bačkopalanačka gimnazija obrazovala je krajem šezdesetih godina ekipu: Jovica Stanišić, Milorad
Vučelić, Mihalj Kertes, Radovan Pankov, Mile Isakov... Jovica i Vučela idu u Beograd na studije.
Obojica su dođoši crnogorskog porekla iz moralno-politički besprekornih porodica, ambiciozni,
bistri i vredni. Jovica se odlučuje za karijeru u Službi državne bezbednosti. Vučela se odlučuje za
javnu karijeru, i već 1973. pojavljuje se, misterioznim putevima, kao glavni urednik "Studenta".
Odmah je stavio do znanja ogorčenim uvodnikom "Ne dam Jugoslaviju!", iz kojega nije jasno
kome i zašto ne da Jugoslaviju, da se nekome preporučuje za čuvara. Od 1973. po zanimanju je
istomišljenik: sa šezdesetsetosmašima, sa disidentima, sa nacionalistima, sa komunistima, sa
Francuskom 7, sa Patrijaršijom, sa NIN-om, sa umetnicima, sa novinarima, sa pesnicima i sa
celokupnom političkom elitom sedamdesetih i osamdesetih u Beogradu. Vučela se nametnuo u
razne ekipe: oko "Vidika" i književničko-intelektualno-umetničarski polusvet koji je parazitirao na
komunističkim jaslama kao "crkva koja se još nije odvojila od države" (Duško Radović, 1973).
Pratio je modu: malo "Praksis", malo Kardelj; malo Markuze, malo Dobrica. Eto ga uskoro u
Studentskom kulturnom centru, bivšem Domu Udbe, u svojstvu sekretara. Tada ga je krenulo: sa
troškovima, zapošljavanjima, projektima. Pokriven ugledom SKC kao avangardne institucije u
real-socijalističkoj kulturi, Vučela je diskretno, vredno glodao. Bilo ga je svud, među "disidentima",
nešto manje među pravim disidentima, ali "levičar" svakako čupav i glasan, u farmerkama i
izbledeloj "vijetnamci", sa svojom američkom vojničkom torbicom o ramenu.
Početkom osamdesetih Vučela je bio spreman, sa akreditivima liberala, demokrate, disidenta,

svačijeg drugara i urednika koji im je svima nešto objavio, levičara i šarmera. Već je bio ljubimac
intelektualno-političke Čaršije. Sredinom osamdesetih, Vučela je: umetnički direktor Zvezdara

teatra, umetnički direktor Grada teatra u Budvi, glavni urednik "Književnih novina", urednik
kulturne rubrike "NIN"-a; sve to u jednom trenutku zajedno i – sa četiri pune plate. I dalje se oblači
"levičarski" opušteno i gaji imidž "radikalno šik", ali torbica mu je već ušla u legendu. Politički je
liberalniji nego ikad: ima ga svuda, osim da potpiše neke peticije, što je tada bilo u modi i relativno
bezopasno, ako čovek nije sklon da se preterano impresionira od informativnih razgovora u
Državnoj bezbednosti. U jednom od tih slučajeva, vezanom za Dušana Bogavca, potpisnici su bili
svečano najureni iz Saveza komunista; osim Milorada Vučelića. Na pitanje kako njega nisu
izbacili iz SK, odgovorio je: "Ha, ha, ha!".
Kao urednik kulturne rubrike NIN-a, što je bilo mesto od posebne bezbednosno-političke
osetljivosti, Vučela se pokazao kao prorok. Neki ninovci to nisu razumeli, ali tadašnji glavni
urednik, Teodor Anđelić, jeste, zato što su on i Vučela radili zajedno na istom projektu. Vučela je
propovedao 1988. i 1989. da će se Jugoslavija raspasti u krvavom ratu; da će se Srbija otcepiti,
ako treba, a oni nek' vide šta će; da Srbe svi mrze itd. Na pitanje šta se nas tiču njihove
komunističke svađe između republičkih partija, Vučela se smejao: "Vi ćete da ginete u tom ratu, a
ne mi." Na pitanje zašto svi "mrze Srbe", pa i saveznici iz dva svetska rata, Vučela bi na kraju
odgovorio: "Zato što imamo dužu onu stvar!" Kad se sve obistinilo, Vučelića je krenulo: SPS, RTS
itd. Iz Bačke Palanke dolazi Bracika Kertes, zanimanje Mađar; Jovica postaje Načelnik. Iz
izbledele američke jakne M-65 Vučela prelazi u odela i kravate. Vikao je Vučela sa TV ekrana tih
godina; bilo ga je svuda; vozao se u crnim limuzinama i leteo; ušao je čak i u estradu i tamo
ostavio utisak. Izgleda da mu je opreznost popustila u jednom trenutku (ili je video dalje?):
Milošević ga izbacuje iz SPS iz razloga neke političke svađe, čiji je predmet irelevantan, kao i sve
za Vučelu ako nije novac.
To je doba sankcija, kvota i kontingenata; doba šverca kao jedine grane koja donosi profit; lepe
sankcije... Služba državne bezbednosti već je prešla na samofinansiranje: prvo su reketirali po
principu "bespovratnog kredita"; onda su stavili na šverc cigareta, tečnih goriva i strateških roba
svih vrsta. Po prirodi stvari, oružje i heroin bili su sledeći. Bracikina carina pleni i isporučuje heroin
Stanišićevoj Službi; iznajmljeni avioni lete okolo sa lažnim tovarnim manifestima; bratske službe
žmirkaju na jedno ili oba oka. Sve se plaća u gotovom. Vučela se tu ugrađuje kao pouzdani
prijatelj iz detinjstva. Opredelio se za duvan. Kao trenutno marginalizovan iz politike, sa pokrićem
suvlasnika producentske kuće Komuna, Vučelić se javlja kao poverljivo lice Jovice Stanišića s
jedne i izvesnih međunarodnih veletrgovaca duvanom, s druge strane. To stanje, "nema Boga, pa
je sve dozvoljeno", opisao je Brana Crnčević, koji je i sam bio u toj priči. U jednom trenutku 1997,
u Budvi, dva nepoznata počinioca izrešetali su iz automatskog oružja lep putnički automobil
"audi". Vozilo je pripadalo Miloradu Vučeliću. Legenda koja kruži kaže da je došlo do
nesporazuma između tri strane umešane u izvestan posao. Jedna strana trebalo je da drugoj
strani posredstvom treće strane isplati znatnu sumu gotovog novca za pruženu uslugu -
povlašćenu prodaju cigareta na teritoriji pod kontrolom prve strane. Treća strana je kasnila. Dva
neprijatna telefonska razgovora rešila su taj mali problem, a kao "ukor" stradalo je motorno vozilo.
Vladimir Beba Popović optužio ga je da je od Službe ukrao četrdesetak miliona maraka. Čak se i
Miloradu Vučeliću mogu začepiti usta, treba samo argumenata.
300. Dragoljub Marković,

najveći proizvođač jaja u Srbiji
PRST U OKO
Jedini kriterijum na osnovu koga se može odmeriti vitalnost elite jeste uspešnost zajednice u
ostvarivanju ciljeva. Nije potrebno objašnjavati da se u srpskom društvu, očigledno, jedino
ostvaruju ciljevi i interesi pripadnika najmoćnijih i raznih apartčika 33, dok su u milosti, a zajednica
već treću deceniju, od kada je većina ovih ljudi postala elitni segment društva, vidno stagnira.
33
Na političkoj sceni Srbije instalirani su neki, praznih džepova, pohlepni, bezobzirni, bez znanja. Obuzeti samo željom da budu
neko, pokrovitelji su srpskim tajkunima. Ima li nam nade s Draganom Đilasom, Vukom Jeremićem, Draganom Šutanovcem,
Aleksandrom Popovićem, Draganom Jočićem...?

Pitanje je ima li društvo snage za izlaznu strategiju, kada okonča “privatizacija” države i, sa njom
povezana, partitokratija, ili će biti prepušteno spontanim istorijskim procesima, koji su neumitni.
Ima li ko da brine?
Ako se uzdamo samo u popis moćnih listova poput Blica, trebalo bi da se sećamo da je ista
novina, ne samo u vlasništvu Igora Lupšića, bio i jedan od poligona za medijsko obrušavanje na
Zorana Đinđića, koji je imao nezahvalan zadatak da se suprotstavi upravo najmoćnijima. Slučajno
ili ne, lista koju ova novina plasira sadrži sportiste i umetnike, ali ne i neke ličnosti za koje svi
znaju da su veoma moćne i čiji pipci nisu presečeni.
RADMILO BOGDANOVIĆ rođen je 7. oktobra 1934. u Končarevu, kraj Svetozareva. Otac Jovan
bio je poljoprivrednik, majka Desanka domaćica. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u rodnom
gradu. Potom je završio Učiteljsku školu. Vanredno je studirao na Filozofskom fakultetu u
Beogradu i diplomirao 1976. s tezom “Vaspitno-obrazovni rad u ustanovama za maloletnike”.
Oženjen je Živkom, nastavnicom. Počeo je kao učitelj u pešterskim selima, onda su ga, kako
kaže, drugovi pozvali da pređe u policiju: “Načelnik SUP Svetozarevo postao sam 4. februara
1966, kad je sklonjen Ranković. Vršene su promene svih načelnika SUP-a”. Bogdanović je pre
toga bio sekretar u Opštinskom komitetu SK. Usledila je funkcija predsednika SO Svetozarevo,
koju je obavljao 8 godina. Zatim je 7 godina bio sekretar republičke Uprave za unutrašnje poslove,
pa načelnik Uprave za strance, gde je kontrolisao prelaske granice i kretanje stranaca. Onda je
postao zamenik republičkog sekretara za ONO i DSZ, da bi 1988. došao za ministra policije. Zbog
događaja od 9. marta 1991. s mesec dana zakašnjenja podneo je ostavku. Po penzionisaju dobija
sijaset zaduženja - poslanik u republičkom i saveznom parlamentu, predsednik Odbora za
saradnju sa Srbima van Srbije, pa Odbora za narodnu odbranu i bezbednost. Predsedavao je u
UO “Jugoeksport”, “Jugoslavija komerc”, Fonda kapetan Dragan, član je uprave “Crvene zvezde”.
Biran je i za člana Saveta Univerziteta u Kragujevcu, čemu se Savez studenata tog univerziteta
usprotivio zbog uloge u nasilju marta 1991. “SK me često držao na nišanu, iako sam bio dobar
član i nisam stigao da budem član CK”, žalio se. U Glavnom odboru je SPS-a. Za Slobodana
Miloševića je tvrdio: “Mnogo je mekan. Znam koliko je često svima opraštao greške, ja bih ih,
brate, smenjivao”. Govorio je da je “Vuk Drašković pre na rumunski način jurišao na “TV Bastilju,
a danas je miran ko jagnje”... i da je “Šešelj bez bontona, stalno me napadao, ništa nije dokazao”.
Upućeni tvrde da Bogdanovića na mesto ministra policije nije “lansirao” Milošević, već general
Petar Gračanin. Jednom, govoreći o 9. martu, priznao je: “Druga je stvar da li je trebalo drugačije
da reagujemo. Ako narod tri puta juriša na Televiziju, ako narod neće Mitevića, onda on, j... ga,
ima da podnese ostavku, bio kriv ili ne... Deveti mart nije moja rana. To je cena službe”. Njegovo
ime dovodilo se u vezu sa blokadom Banjaluke, izborom Milana Martića, s uzimanjem para od
Dafine, optužbama inspektora Dragana Mladenovića (1996.) da je policija organizator kriminala, i
Marka Nicovića, tada člana Direkcije JUL, da su kriminalci veći profesionalci od policije.
Oni koji ga ne vole tvrde da je njegova moć i dalje velika. Prijatelji ga znaju kao društvenog. I jedni
i drugi sigurni su da Radmilo zna mnoge državne tajne. Na napade da ima ogromnu kuću u
Jagodini odgovorio je: “Nisam imao sreće ni da školujem decu, ni da ispraćam u vojsku, ni da
pravim svadbe, to mi je sve.” O Radmilu je snimljen je i dugometražni dokumentarni film za njegov
60 rođendan kad je postao počasni građanin Jagodine kojom je dugo “vedrio i oblačio”. Jagodina
nije darežljiva po pitanju počasnih građana i dodeljene su tek četiri titule. Počasni građani
Jagodine su narodni heroj general Petar Gračanin, Radmilo Bogdanović, ambasador Ruske
Federacije Aleksandar Aleksejev i direktor Beogradskog zoo-vrta Vuk Bojović.
Kako su se menjale političke garniture u Srbiji, Vojvodini i na Kosmetu, tako su se menjali i ministri
policija i načelnici tajnih službi. Poslednjih tridesetak godina, srpski ministri policije bili su Slavko
Zečević, otac Žarka Zečevića, iz političke garniture Kragujevca, Viobran Stanojević, sekretar OK
SK Zaječar, Svetislav Lalović, opštinski funkcioner iz Aranđelovca, Radmilo Bogdanović nastavnik
i policajac iz Svetozareva i Zoran Sokolović, funkcioner iz Zaječara. Kada su odlazili Draža
Marković i Petar Stambolić, povukli su se i Slavko Zečević i Viobran Stanojević. Kada su pali Ivan
Stambolić i Dragisa Pavlović pomereni su i Svetislav Lalović i Branko Kostić. Kada je dolazio
Slobodan Milošević, došli su i Radmilo Bogdanović i Zoran Janaćković.

Prema rečima Bože Spasića, bivšeg šefa tima za borbu protiv emigracije SDB SSUP, tajna
policija planirala je likvidaciju ustaškog teroriste Mire Barešića, koji je u Stokholmu ubio našeg
ambasadora. Savezna policija angažovala je grupu beogradskih kriminalaca, a crnogorska policija
poslala je na taj zadatak Ratka Đokića (nedavno ubijenog u Stokholmu). Sasvim slučajno, Đokić
se sa likvidatorima iz Beograda sreo u jednom kafiću u Malmeu. Zadaci su otkriveni i akcija je
propala. Zbog ovog slučaja nastali su veliki problemi među tajnim policijama, koje je imala svake
republika bivše SFRJ. Nakon toga doneta je odluka da sve specijalne poslove u inostranstvu
preuzme Savezna tajna policija. “Sve policije Zapada i dan-danas su sigurne da su likvidaciju
Stjepana Đurekovića, direktora INA, koji je pobegao iz zemlje sa vojnim planovima, izvršili
pripadnici beogradskog podzemlja, iako nikada nisu imali potvrdu za to. Pojedini kriminalci su na
ovoj likvidaciji napravili slavu, a da nisu ni bili blizu mestu ubistva. U emigrantskoj štampi pisalo se
da je tu likvidaciju izvršila grupa Đorđa Božovića Giške i da je za to imala logističku pomoć nekog
nemačkog kriminalca. Spekulisalo se i da je glavni „čistač“ u ubistvu Đurekovića bio kasnije
poznati srpski slikar, Dragan Malešević Tapi, koji je 2003. godine umro u prostorijama
beogradskog SUP-a”. navodi bivši šef specijalnog tima SDB SSUP. Željko Ražnatović Arkan,
Đorđe Božović Giška i Dragan Malešević Tapi otvorili su, uz pomoć Službe, krajem osamdesetih
godina, noćni klub „Amadeus“. Giška je tada bio u zatvoru, a Tapi je bio glavni menadžer. Ubrzo je
ustanovljeno da se osim normalnih poslova kluba razvijaju i drugi poslovi, koje, kako tvrdi Spasić,
Služba nije mogla da dozvoli. U Nemačkoj je tada uhapšen Žika Živac sa 10 kilograma heroina,
za koji je izjavio da ga je dobio u „Amadeusu“ sa zadatkom da ga prebaci u Nemačku. Posle ove
informacije, klub je zatvoren. Prema Spasićevim rečima, Služba je u to vreme počela da gubi
kontrolu nad kriminalcima, koji počinju da se vraćaju u zemlju i da se po Beogradu organizuju u
gangove. Stvaranjem kriminalnih organizacija započinju i prvi međusobni obračuni. Solo-igrač
Ranko Rubežić započeo je prvi vatreni obračun u Beogradu. On je ispalio nekoliko hitaca u noge
dvojici mlađih kriminalaca, koji više nisu među živima, Jovi Simendi i Mirku Vasiljeviću. Nakon
nekoliko spektakla Ranka Rubežića, održan je tajni sastanak bosova beogradskog podzemlja,
gde je dogovorena njegova likvidacija. To je bila prva od kriminalnih likvidacija, koje su kasnije
zapljusnule beogradski asfalt. Ubistvo Andrije Lakonića u kafiću „Nana“ na Senjaku, 23. marta
1990. godine, za koje je bio optužen pa oslobođen Darko Ašanin sa svojom grupom, prvi put je
javnosti otvorila pitanje veze tajne policije i kriminalaca. Tadašnji ministar unutrašnjih poslova
Radmilo Bogdanović iskoristio je ovo ubistvo kako bi se obračunao sa tajnom policijom, na čijem
čelu se nalazio Hrvat Zdravko Mustać. Bogdanović je za nekoliko meseci i sam stupio u kontakt
sa podzemljem za stvaranje parapolicijskih snaga. On i Arkan u to vreme viđani su zajedno u loži
Crvene zvezde. Arkan je ubrzo dobio Erdut za obuku dobrovoljaca.
Jovan Rašković, predsednik krajiškog SDS, u želji da izbegne sukob, predlaže Babiću da narod
legne pred vozila hrvatske policije. “Nemamo vremena za mirne proteste”, odgovorio je Babić,
“došlo je vrijeme da se Srbi sami brane”. Babić je proglasio ratno stanje. Područja pod kontrolom
SDS u kninskom regionu odvojena su od ostalih delova Hrvatske i stvorena je granica koju je
trebalo braniti. Rat u Hrvatskoj započeo je bez opaljenog metka. Radmilo Bogdanović, srpski
ministar policije, prepričao je novinarima kako je na to reagovao hrvatski ministar policije Josip
Boljkovac. “Ja, Radmilo, neću krv! Da sam htio, mogao sam lako da izvršim Tuđmanovu naredbu i
sa hiljadu ljudi zauzmem milicijsku stanicu u Kninu. Ali, tu bi pala krv. A ja sam ratovao u
partizanima protiv ustaša i dobro znam šta znači kada počne da se gine i na jednoj i na drugoj
strani”. U Hrvatskoj će se ginuti tek u proljeće naredne godine. U Bosni iste jeseni. Zašto je za
dan Jedinice izabran baš 4. maj, a ne neki datum vezan za Knindže ili Golubić? Da li zbog toga
što su u sukobu u Borovom Selu, dva dana ranije, učestvovali i saradnici DB-a koji će kasnije
činiti jezgro Jedinice? Ili je Stanišić tada i formalno potpisao odluku o njenom formiranju? U
svakom slučaju, oko Miloševića se u ovom periodu okuplja grupa saradnika od najvećeg
poverenja. Oni će uz pomoć Jedinice razraditi mehanizam za finansiranje krajiških oružanih
sastava i režima u Srbiji pomoću državnog šverca oružja, nafte, cigareta i slične robe. Ta grupa
nezvanično je nazvana vojna linija i činili su je, pored Stanišića i Frenkija, predsednik Odbora
Skupštine za Srbe van Srbije Radmilo Bogdanović, ministar bez portfelja Mihalj Kertes i
komandant Specijalne antitreorističke Jedinice MUP Srbije Radovan Stojičić Badža. Vojnoj liniji 34
je bilo jasno da u istočnoj Slavoniji rukovodstvo SDS nema ni autoritet ni sposobnost da
34
Naoružavanje dobrovoljaca SRS i Teritorijalne odbrane u zapadnoj Slavoniji pomogao je general JNA u penziji, narodni heroj,
Dušan Pekić, a ne Radmilo Bogdanović, kako je Vojislav Šešelj tvrdio 1995. godine.

organizuje srpsku vojsku, niti da Jedinica može biti formirana kao u Kninu. Zato je na to područje
morao biti upućen neko s mnogo većim ovlašćenjima od onih koje je imao Frenki. Energičan,
opsedenut borilačkim veštinama i cenjen posle slamanja štrajka albanskih rudara u Starom Trgu,
Badža se nametnuo kao izbor.
9.04. 1994. Božidar Andrejić piše: “Da li je započeo srpsko-albanski dijalog o Kosovu? Iako ima
“pozdanih vesti” da su kontakti davno započeli i da je ovih dana bilo i prvih pregovora - pominju se
i imena ljudi iz srpskog rukovodstva koji u njima učestvuju (Radmilo Bogdanović), provere “na
terenu” to uglavnom ne potvrdjuju, ali nema ni demantija. Analitičari se slažu da srpsko-albanski
dijalog neće biti ekskluzivno pravo dveju strana. Za njega su sve zainteresovanije velike sile.
Operiše se sa tzv. “planom 2K” koji predstavlja vrstu vezanog ugovora u širim pregovorima i
uprošćeno znači “Kosovo kao Krajina” ili “Kosovo za Krajinu”.”
Advokat Borivoje Borović izjavio je da je ubistvo Željka Ražnatovića “izvedeno na visoko

profesionalan način” i izrazio sumnju u pogledu mogućnosti da će MUP “doći do pravih tragova o
naručiocu i organizatoru ubistva”. Reč je o ubistvu šefa političke partije, rekao je Borović. Treće
opštinsko tužilaštvo u Beogradu odustalo je od krivičnog gonjenja Ražnatovića koji je bio pod
istragom “zbog ometanja službenog lica u vršenju dužnosti” za vreme tuče navijača Obilića i OFK
Beograda. “Činjenica da je tom prilikom izabrao mene za advokata navodi na zaključak da Arkan
nije uživao naklonost vlasti u Srbiji”, kazao je Borović i dodao da su Arkanovi odnosi sa
crnogorskom vlašću bili izvanredni. Visoki funkcioner Socijalističke partije Srbije, Radmilo
Bogdanović, negirao je tvrdnje da je ubistvo Željka Ražnatovića Arkana dokaz da se u Srbiji
“sprovodi državni terorizam”. On je ocenio da je opoziciji “najlakše da to proglasi državnim
terorizmom”, te da “ne vidi da to uopšte može da se dovede u vezu”. “Nikome nije palo na pamet
da tako nešto ustvrdi kada su ubijeni zamenik ministra policije (Radovan) Stojčić, Zoran
(Todorović), ni kad je ubijen pukovnik policije (Milorad) Vlahović i mnogi drugi. Po mom mišljenju
nema te cene za koju čovek treba da izgubi glavu. Ako je učinio i neku grešku čak i stvari koje su
protivzakonite, onda tu postoje normalni uslovi izvođenja na sud i izricanja kazne… Na to pitanje
mora da se odgovori ozbiljnom analizom, ozbiljnom policijskom i sudskom istragom. Mnogobrojna
ubistva uznemiravaju građane i neko treba da dâ odgovor šta se dešava u našem društvu”.
Radmilo Bogdanović je, o izboru Dušana Mihajlovića za republičkog ministra unutrašnjih poslova,
12. januara 2001. rekao: “Duško je imao vezu sa policijom, nije čovek koji prvi put tu dolazi. Radio
je pet godina kao operativac u Državnoj bezbednosti, zna onoliko koliko mu treba. Mislim da je
dobro da u trenutku kada su previranja u toku, bude na tom mestu čovek kome nije nepoznata ta
oblast. To oročavanje mi se ne dopada, tu treba da bude čovek koji će četiri godine da radi.
Ministar policije je čovek koji treba da primeni zakon, za njega su filter tužioci i sud. On treba da
bude pošten, stručan i organizator da može da mobiliše pripadnike MUP da rade svoj posao”.
2001. godine u podrumima Narodne banke Srbije pronađena je arhiva, koja ukazuje da su Stanić,
Šainović, Mrkonjić.., “kreirali” “Dafiment banku”. Komisija Narodne banke Jugoslavije otkrila je u
podrumima Narodne banke Srbije arhivu sa oznakom „strogo poverljivo“. Ovi papiri sadrže
beleške sa sastanaka Dafine Milanović, formalne vlasnice „Dafiment banke“, sa važnim ljudima iz
tadašnjeg državno-političkog establišmenta Srbije. Ove beleške potpisivao je zapisničar koji je
prošlog četvrtka Mlađanu Dinkiću, guverneru NBJ, potvrdio autentičnost dokumenata. Sastancima
su često prisustvovali Radmilo Bogdanović, Miodrag Zečević, Mihalj Kertes i Nikola Šainović, a
svi zapisnici su obavezno nošeni tadašnjem predsedniku Srbije Slobodanu Miloševiću. Redovni
učesnici ovih stanaka, pored Dafine Milanović, bili su Milutin Mrkonjić, Milomir Minić, Nikola
Stanić, a često i Dragomir Tomić, direktor „Simpa“ iz Vranja.
Kada se 1989. polako javlja politički pluralizam, Arkan se, navodno “po zvezdaškoj liniji”, upoznaje
sa ministrom unutrašnjih poslova Srbije Radmilom Bogdanovićem. Zna se čiji je klub Zvezda bila i
koliko je značilo biti blizak njenoj upravi. Pošto su Zvezdini navijači, “Delije”, počeli da skreću
politički ka SPO i radikalstvu, Radmilo moli Arkana da uvede red. On to postiže veoma efikasno, u
svojstvu vođe “Delija”. U to vreme Arkan i Radmilo su najbolji prijatelji: ljube se i grle javno, na
utakmicama, Arkanova zvezda raste. Otvara poslastičarnicu u okviru svog imanja, na uglu Ljutice
Bogdana i Sokobanjske, uz pomoć zvezdaša. Prava prilika otvara se 1990. kada Miloševićev

režim donosi odluku da organizuje oružanu pobunu Srba u Hrvatskoj. Tada nastaje Srpska
dobrovoljačka garda, formacija koju Arkan osniva u najužoj saradnji sa MUP Srbije i onim što će
kasnije postati poznato kao “vojna linija” Miloševićevog režima. JNA je 3. novembra 1991. zajedno
sa Arkanovim „Tigrovima“, Šešeljevim dobrovoljcima i drugim srpskim fašistima krenula u ofanzivu
na Vukovar, od koga su napravili Staljingrad. Najodgovorniji iz JNA za stradanje Vukovara, Života
Panić i Blagoje Adžić, bezbedno uživaju generalske penzije. Čelnici Ministarstva unutrašnjih
poslova Srbije koje je regrutovalo dobrovoljce za Vukovar, Radmilo Bogdanović i Zoran Sokolović,
takođe nisu kažnjeni. Radmilo Bogdanović izjavio je 15. maja 2003. da je razgovarao sa
istražiteljima Haškog tribunala, ali da im nije “interesantan” jer je otišao u penziju 31. maja 1991. i
nije bio akter dogadjaji koji njih zanimaju. On je istakao da zbog toga ne može biti ni svedok u
Hagu protiv Miloševića, dodavši da se u Tribunalu sigurno ne bi pojavio kao svedok da je “u
nečemu učestovao”. Bogdanovića Tužilastvu Haškog suda pominje kao člana grupe, u kojoj su
Jovica Stanišić i Franko Simatović, osumnjičene “za udruživanje radi zajedničkog zločinačkog
poduhvata u Hrvatskoj i BiH”. On je rekao da je već bio u penziji kada je Stanišić došao ne čelo
Državne bezbednosti, kada je sa Simatovićem formirana specijalna jedinica i kada je počeo rat.
Bogdanović je ocenio je da je Slobodan Milošević mogao da spreči prekomernu upotrebu sile
tokom sukoba u bivšoj SFRJ. “Njemu nije imao ko da se usprotivi, on je iz okruženja pomerio one
koji su imali stav i onda je sam sebe doveo u situaciju u kojoj je. Milošević nije prihvatao ničije
savete, a sve što je zamislio moralo je da se sprovede”, rekao je Bogdanović. Za rezultate istrage
atentata na Zorana Đinđića, kazao je da nije očekivao da se “tako daleko išlo” i da ga je
iznenadila sudbina bivšeg predsednika Predsedništva Srbije Ivana Stambolića.
Jugoslovenska i srpska štampa, početkom devedesetih godina, dovodila je Stanišića u vezu: za

dovođenje kapetana Dragana iz Australije u Srbiju i Krajinu, za aktiviranje Sime Dubajića,
generala Dušana Pekića, Željka Ražnatovića, za naoružavanje Srba u Bosni, za vođenje rata
preko generala Božidara Stevanovića u RV i PVO JNA, kao i za držanje na vezi komunista i
socijalista u Banjaluci. Sam Stanišić govorio je haškim istražiteljima da je kapetana Dragana ili
Dragana Vasiljkovića poslao u Knin po naređenju Radmila Bogdanovića, ministra srpske policije:
“Posle mesec-dva, gospodin Vasiljković je napravio neki politički problem u tom kampu, može se
reći neku pobunu protiv političkog rukovodstva i ja sam dobio zadatak da ga vratim. Ja sam
boravio u Kninu 1. avgusta 1991. i povukao sam gospodina Vasiljkovića”. Rekao im je da ga je
Radmilo Bogdanović kao ministar prisluškivao jer se 1990. sumnjalo da je on doušnik CIA.
Oslobođen je tih sumnji i Zoran Sokolović ga je predložio za šefa Resora državne bezbednosti.
Radmilo Bogdanović deceniju i po se držao “zakona ćutanja”, jer je verovao da se samo tako
može “nanosati glave”, kako od protivnika, tako i od svojih, pa i Slobodana Miloševića...
Bogdanović je bio ministar policije iz najmoćnijeg perioda vladavine Slobodana Miloševića. Posle
nereda 9. marta ‘91. Radmilo Bogdanović je izjavio da nereda ne bi bilo da je Arkan bio u
Beogradu. Arkan je tada bio vođa navijača Zvezde. Na konferenciji za novinare u vladi Srbije 10.
marta 1991, ministar policije Radmilo Bogdanović izjavljuje: “Ne osećam se krivim i ne mislim o
ostavci”, a ostao je upamćen kao ministar koji je podneo ostavku posle demonstracija 9. marta
1991. godine, zbog čega ga je aplauzom ispratila ondašnja skupštinska opozicija. Milošević ga je,
koju godinu kasnije, izbacio iz Izvršnog odbora SPS, posle čega se Bogdanović povukao iz
partije, bez obzira što je bio jedan od osnivača, i približio JUL-u. Razgovor za Kurir, jula 2007.
godine, Bogdanović je prihvatio pod uslovom da govori o Kosovu, navodeći da kao policajac
“tačno zna genezu ovog pred čim smo danas kao narod i država… u čemu smo grešili, u vreme
Tita, pa Milošević, i ovi danas”.
Kriza na Kosovu otvorena je krizom službi bezbednosti?
Dve godine posle pada Aleksandra Rankovića, 1968, na Kosovu je to iskorišćeno za jednu vrstu
obračuna sa Službom državne bezbednosti, na koju su bili ogorčeni zbog njenih stalnih akcija na
prikupljanju zaostalog i tajno sakrivenog oružja. Tada su održane demonstracije koje u odnosu na
one iz 1981. godine nisu bile toliko nasilne, ali su ukazivale na jedan bes koji su na taj način
ispoljavali.
Onda je to bio jedan od glavnih razloga smeni Aleksandra Rankovića?
Ja to sada čitam u novinama. To su pričali i Titu o rigoroznim merama koje je navodno Ranković
sprovodio na Kosovu. Oni nisu držali vezu sa rukovodstvom u Beogradu, ali su mnogim potezima

nastojali da dobiju i na kraju su dobili lokalnu samoupravu, jer oni mogu najbolje da razumeju
probleme sugrađana. Sećate se kada su bile organizovane mešovite patrole u kojima je išao
jedan Albanac i jedan Srbin... U mestima gde ima više Muslimana išli su Srbin i Turčin... Sve u
cilju da se izbegne preterana intervencija...
Da li je tada bilo incidenata na nacionalnoj osnovi koji su možda skrivani od javnosti?
Bilo je, ali verovatno ni javnost nije pravovremeno obaveštavana, mada ih nije bilo u nekoj većoj
meri. Možda kasnije... Govorimo o prvim masovnim demonstracijama na Kosovu i Metohiji.
Kasnije je sve to kulminiralo! 1968. godine niko nije ni spominjao samostalnost, ali je već 1981.
godine na mnogo masovnijim demonstracijama glavna parola bila “Kosovo - republika”! Pozivajući
se na onaj nakaradni Ustav iz 1974. godine, oni su tražili otcepljenje od Srbije.
Da li je policija u periodu 1968-1981. imala kontrolu i na teritoriji Kosova i Metohije?
Tamo su bili lokalni organi vlasti koji su bili dužni da poštuju kontrolu zakonitosti koju su radili
republički organi vlasti. Tada smo mogli da dođemo sa ekipom i da pružimo pomoć u sprovođenju
zakonitosti. Postojala je vertikalna hijerarhija. Ali samoorganizovanje i suzbijanje kriminaliteta i
druge aktivnosti na terenu je sprovodila lokalna policija!
Da li je Državna bezbednost i dalje nesmetano radila i na tom terenu?
Ona je radila do 1968. godine. Kasnije su ti kadrovi zamenjeni, posle smene Rankovića. Njihova
vertikalna hijerarhija je jača od javne bezbednosti, ali su i oni imali pokrajinske sekretarijate
Državne bezbednosti koji su dole radili na terenu. I bez njihove saglasnosti oni gore nisu mogli da
rade, recimo, na nekom krupnijem predmetu... Oni su obezbedili pobunom iz 1968. godine,
posebno posle 1981. godine, da se i ova služba organizuje na pokrajinskom nivou. Moj pomoćnik
Boro Tomić je 1989/90. godine bio tamo kad su prvi put na demonstracijama pucali na policiju u
Uroševcu. On me pita: “Šta da radimo?” Ja mu odgovaram, gledajte da onog ko puca na policiju
odgovorite, ubijte njega, a ne nekoga ko ne puca... Čim je uzvraćena vatra, oni su prestali. Mi
smo njihove mnogo lakše razbijali nego ove naše demonstrante! Nisu oni nikad bili mnogo hrabri.
Nije li to legalno razvlašćivanje službi bezbednosti?
Da. Kad se vidi Ustav iz 1974. godine, mi nismo mogli mnogo više ni da uradimo dole. Jer, i kad
su dolazile delegacije u Beograd, u srpsko i jugoslovensko rukovodstvo, da se žale na stanje na
Kosovu, mi smo više dole išli savetodavno nego što smo mogli operativno da nešto uradimo. Sve
se ostavljalo lokalnim organima.
Ispada da su to, u stvari, legalni začeci rada na “njihovoj stvari”, institucionalno i
vaninstitucionalno, gde su sredstva za formiranje ilegalnih vojnih formacija obezbeđivana
trgovinom narkoticima i drugim kriminalnim aktivnostima...
Sve do 1981. godine nije bilo tih organizovanih kriminalnih grupa. OVK se pojavio tek krajem
osamdesetih godina, kada mi praktično nismo više ni imali prave ingerencije. Ali, osećalo se šta
se sprema. Godine 1981, kada sam ja bio na Kosovu, njihov pokrajinski sekretar bio je Mehmed
Malići. Kasnije je bio Karakuši.
Da li ste imali prave informacije o tome šta se dole dešava u tom periodu...
Normalno je bilo da neku dublju operativu ima SDB. Što se tiče javne, sve je bilo na lokalnim
organima vlasti, koji su mogli da traže samo pomoć od nas. Kad su tražili našu pomoć, dobijali su
je, ali su sve manje to od nas tražili. Mi smo 1981. godine imali po skoro svim mestima zamenika
komandira i glavnog inspektora, koji su bili naša veza dole na terenu. To je bila naša pomoć, ali
smo time imali i uvid na terenu.
Taj period osamdesetih obeležili su teški incidenti na nacionalnoj osnovi (“slučaj Martinović”) i
Miloševićeva poseta Srbima u Kosovu Polju i njegova čuvena rečenica: “Vas niko ne sme da bije”!
Imate li utisak da nas je to mnogo koštalo?
Ne znam koliko nas je koštala ta rečenica, ali je to podbunilo Srbe malo više nego što je bilo
normalno. I za najmanji incident odmah su se skupljali i dolazili u Beograd. Mi smo vodili jedan
normalan postupak protiv Vlasija, Kavaje i drugih što su materijalno ugrozili živote rudara i
proizvodnju u rudniku. Gonili smo ministra prosvete koji je uneo ilegalno program iz Albanije na
prištinski univerzitet. Mi smo sve to potkovali dokazima u krivičnim prijavama... A oni dolaze ispred
savezne skupštine, Milošević dolazi u pola noći i kaže da će on uhapsiti Vlasija? Ko njemu daje
pravo da ikoga uhapsi? On je nama time naneo veliku štetu. Nama koji smo radili na tom slučaju.
Kako se desilo da je baš Milošević otišao među Srbe u Kosovo Polje?
Taj detalj ne znam, jer tada još nisam bio u rukovodstvu partije. Znam da je sve do tada Slobodan
govorio da je bilo “mlako”. Naravno, jer mi smo imali jedan broj ljudi sa Kosova u Beogradu koji su

bili i na platnom spisku, koji su stalno dolivali na postojeće informacije i podigli su atmosferu. Ne
kažem da nije bilo incidenata... Bilo je teških slučajeva. Koliko je bilo dobro zaštiti Srbe, toliko je
sve to iritiralo Šiptare. I posle, koliko se dalje išlo... Ali, do 1989. godine nije bilo pucnjave. Kako-
tako, ali smo držali red.
Šta zamerate Miloševiću?
Milošević je nastojao da u Beogradu drži vezu sa određenim brojem Šiptara. Međutim, kad sad
analiziramo, shvatam da su to bili probrani Šiptari, koji nisu bili predstavnici svojih nezadovoljnih
sunarodnika sa Kosova. To su bili Memet Ajeti, Lugići, Ilijaz Kurteši, koji je bio više u Beogradu
nego tamo, pa Ali Šukrija takođe. Sad vidim da je to bila velika greška, prvo Slobodanova i
kompletnog srpskog rukovodstva, što nismo ušli u njihove porodice i što im nismo omogućili da
oni odaberu svoje rukovodstvo, nego da im ih iz Beograda namećemo. I ti koji su ovde bili, oni
nisu imali uporište tamo. Neki nisu smeli na Kosovo ni da idu. Trebalo je prvo da vidimo koji
Šiptari tamo imaju ugled a hoće da podrže Beograd i vezu sa njim. To Slobodan nije uspeo. Mi
smo se zadovoljili onima koji su dolazili vičući “Mi smo za vas!”, a nisu imali uporište na terenu.
U Prvom opštinskom sudu 1998. sudilo se predsedniku Helsinškog odbora za ljudska prava u
Sandžaku, Šefku Alomeroviću, po privatnoj tužbi za klevetu bivšeg predsednika SRJ Dobrice
Ćosića i njegovog savetnika Vladimira Matovića. Alomerović je izjavio da je otmica planirana u
Ćosićevom kabinetu i na suđenjima je obrazlagao kako je u Sandžaku za vreme Ćosićevog
mandata bilo najviše nerasvetljenih ubistava, otmica, diverzija, paljenja kuća. Posle otkazivanja
suđenja Alomerović je izjavio kako već peti put izlazi na sud “koji bi, da je bio tako revnostan u
vreme dok je Ćosić bio na vlasti, već odavno osudio naredbodavce i izvršioce otmice u Štrpcima
umesto da sudi meni zbog klevete”. Ovu tvrdnju argumentovao je odnosom suda prema Nebojši
Ranisavljeviću, jednom od optuženih za učešće u otmici. Njemu se suđenje umesto u Bijelom
Polju, gde je sprovedena istraga i podignuta optužnica, zakazuje u njegovom rodnom
Svetozarevu. “Indikativno je da iz jagodinskog kraja potiče nekoliko učesnika otmice i da je siva
eminencija režima Radmilo Bogdanović takođe iz Jagodine, a zna se Bogdanovićev doprinos u
zataškavanju istrage o slucaju Štrpci. Poznato je da je prilikom ekstradicije Milana Lukića, jednog
od prvooptuzenih u ovom slučaju, Radimilo Bogdanović častio flašom viskija sudiju Okružnog
suda u Beogradu za uspešno obavljen posao. O tome je pisao nedeljnik ‘Vreme’”.
Agencija “Bina” je 30. januara 1993. godine objavila studiju, prema kojoj “SPS vlast funkcioniše
kao korporativna struktura koja koristi naciju kao ideologiju, a novac i crno tržište kao sredstvo
vlasti... Lobistima srpskog jada o dovršavanju pljačke nije nimalo važno kojih će dimenzija Srbija
na kraju biti. Dimenzije vlastitog finansijskog kraljevstva nadoknadiće im gubitak teritorije i propast
otadžbine... Unutrašnja organizacija nomenklature je korporativistička, definisana kao sistem
spojenih sudova oligarhije. Novac, mediji i delegiranje autoriteta političkog vrha određuje
distribuciju uticaja u strukturi vlasti”. Prema ovoj analizi, vrh srpskog političkog lobija tada činili su
Slobodan Milošević, Dobrica Ćosić, Mihajlo Marković i akademik Ljubiša Rakić, za koga je
navedeno da je mason. Složenim sistemom, za taj vrh su bile vezane SPS, među čijim tadašnjim
bitnim članovima je naveden kao mason Radmilo Bogdanović, DEPOS, među čijim značajnim
članovima je kao mason označen Dušan Mihajlović, a iz Demokratske stranke akademik Ljubomir
Tadić, takođe imenovan kao mason. Od uticajnih pojedinaca izvan političkih stranaka u strukturi
srpskog političkog lobija povezani sa vrhom nomenklature Srbije, kao masoni tada su navedeni
princ Aleksandar Karađorđević, Zoran Nenezić, Milan Panić i Željko Ražnatović Arkan. U strukturi
finansijskog lobija, na čijem se vrhu pominje Slobodan Milošević, prema istoj analizi, kao masoni
se navode Đorđe Zečević, Dušan Mihajlović, braća Karić, Zoran Đinđić, Desimir Tošić, Jovica
Stanišić, Vladislav Jovanović i Vladimir Cvetković.
U istrazi u kojoj se Džajić, Cvetković i Marinković sumnjiče za malverzacije prilikom transfera

Zorana Njeguša u Atletiko iz Madrida saslušani su svedoci, a među njima i Radmilo Bogdanović,
koji je bio član UO Crvene zvezde. Većina svedoka izjavila je da se ne seća pojedinosti vezanih
za transfer Zorana Njeguša u Španiju. Bivši čelnici crveno-belih osumnjičeni su da su
zloupotrebom položaja prisvojili tri i po miliona maraka.

Da li je Naser Orić bio pripadnik specijalne jedinice Saveznog ili Republičkog MUP-a? Biće
Republičkog. Da li je Naser Orić napustio zemlju i otišao u BiH preko tadašnjeg muftije
beogradskog, Hamdije Jusufspahića? Da li je Hamdija Jusufspahić prijatelj Radmila Bogdanovića,
tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova Srbije (istovremeno i zamenik ministra odbrane Srbije)?
Da li je Naser Orić održavao vezu sa Markom Miloševićem? Da li je tačna tvrdnja Sretena Jocića
da je Naseru Oriću isplaćeno, preko Pala, 5 miliona DEM u Tursku Republiku Severni Kipar od
strane “duvanske mafije”, za Srebrnicu? Zar nije i pokojni Arkan deo iste mreže savezne SDB
(saradnik Dolanca), kojoj pripada i Radmilo Bogdanović?
Danica Drašković bila je siromašna građanka, sve dok nisu počeli da se bave politikom. Ona je
radila najprljavije poslove stranke. Tajno se sastajala sa Mirom Marković, sa Stanišićem, sa
Legijom, sa Radmilom Bogdanovićem. Njen pokojni brat Veselin, rekatirao je vlasnike kioska,
prodavnica, pumpi, kontrolisao je bespravnu gradnju i rasprodao hiljade stanova i poslovnih
prostora. Kada je postao načelnik opštinske službe u SO Savski venac, nije imao ni pristojno
odelo. Za samo nekoliko godina postao je bogat. Na sramostu Srpske pravoslavne crkve, od
opljačkanog novca podigao je crkvu, u koju su, suprotno kanonu, preneti njegovi posmrtni ostaci.
Vojislav Šešelj je 9. avgusta 2002. optužio policiju da se ne trudi da pronađe ubicu Boška Buhe
iako ministar i ključni policijski generali znaju da je to Željko Maksimović Maka. Lider radikala
optužuje i “Marka Nicovića da se stavlja u zaštitu ubice”: “Otvorićemo Nicovićev dosije, pa ćemo
javnosti ukazati šta je sve radio i šta radi. Nicović je svojevremeno bio visoki funkcioner
beogradske policije. Bio je zadužen da se bori protiv trgovaca drogom, ali je prerastao u najvećeg
trgovca. On zapleni drogu, pa je preko svojih doušnika u podzemlju ponovo pušta na tržište. Zbog
toga je pre petnaestak godina eliminisan iz policije. Nastavio je da obavlja svoj prljavi posao.
Radmilo Bogdanović, bivši ministar MUP-a, lično mi je pričao da je nakon odlaska u penziju
policija osam puta spremala klopku da na djelu uhvati Nicovića. Ali je on to tako vešto radio da
nisu uspeli da ga uhvate. Eliminisali su ga bez dokazivanja krivice. Pre nekoliko godina bio je
visoki funkcioner JUL-a pokušavajući da se domogne funkcije ministra MUP-a. Miloševiću je neko
skrenuo pažnju na njegovu prošlost i kriminalni dosije, pa je od toga odustao. Nakon toga Nicović
napušta funkciju”, podseća Šešelj upozoravajući da će rasvijetliti Nicovićevu ulogu u privatizaciji
preduzeća “Zetatrans”, trgovini cigaretama i njihovom prevozu za Vanju Bokana.
ŽIVORAD KOVAČEVIĆ rođen u Jagodini 30. maja 1930. Novinarska i diplomatska visoka škola,
Univerzitet u Beogradu, 1952. Magistratura, Političke nauke, Kalifornijski univerzitet, Berkli, 1960.
Specijalizacija, Međuodnosi, Harvardski univerzitet, 1963.
Generalni sekretar Stalne konferencije gradova i opština Jugoslavije, 1967.-1972.
Potpredsednik Skupštine grada Beograda, 1973.-1974.
Predsednik Skupštine grada Beograda, 1974.-1982.
Član Saveznog izvršnog veća, predsednik Komisije za odnose sa inostranstvom, 1982.-1986.
Ambasador SFRJ u Sjedinjenim Američkim Državama, 1987-1989. - povučen na pritisak
Slobodana Miloševića i Predsedništva SR Srbije
Predsednik konsultantske firme “Proman”, 1989-1991.
Otišao u prevremenu penziju 1991.
Potpredsednik Međunarodnog saveza gradova i lokalnih vlasti, 1975.-1982.
Predsednik Društva za saradnju sa susednim narodima, 1993-1995.
Predsednik Foruma za međunarodne odnose, 1996-1999.
Predsednik Evropskog pokreta u Srbiji, 1999.-
Član Saveta Igmanske inicijative, 2000.-
Predsednik Diplomatske akademije, Beograd, 2000.-
7. septembar 2007. Osnovan Spoljnopolitički savet Ministarstva spoljnih poslova. Prvi predsednik
je Živorad Kovačević.
Koordinator kursa međunarodno pregovaranje Diplomatske akademije MSP, iako bez relevantnog
akademskog zvanja Živorad Kovačević, srpskim diplomatama predaje:
Uvod u predmet; Polarne strukture i krize i njihov uticaj na proces pregovaranja
Preventivna diplomatija; Multilateralna diplomatija

Samitska diplomatija; Mirovne konferencije

Struktura pregovaranja; Posrednici
Metodi pregovaranja; Pregovaračko umeće
Pregovarački proces
Jezik pregovarača i diplomate
Tajna diplomatija
Shuttle diplomatija; Alibi diplomatija
Rešavanje graničnih sporova; Pregovori o disoluciji, sukcesiji i ponovnom
Pregovori o životnoj sredini; Trgovinski i dugovni pregovori
Pregovori o evropskoj integraciji; Pregovori sa teroristima
“Raspad Jugoslavije se verovatno nije mogao izbeći, ali definitivno nije morao biti krvav. Ne samo
„plišani razvod“ Češke i Slovačke, već još ubedljivije, primer mirnog i kontrolisanog raspada
neuporedivo složenijeg Sovjetskog Saveza, uverljivo ukazuje da je to bilo moguće i u Jugoslaviji –
sa više pameti i drugačijim liderima, i uz veđu pažnju i delotvorniju podršku međunarodne
zajednice. Smrt Jugoslavije ipak je primer samoubistva, a ne ubistva koje je izvršio neko drugi”,
piše na koricama knjige „Amerika i raspad Jugoslavije“, Živorada Kovačevića. Istu ocenu ponovio
je obraćajući se članovima Rotari kluba Zrenjanin. Objašnjavajući svoj pokušaj naučnog
osvetljavanja ove teme, bivši gradonačelnik Beograda i bivši ambasador Jugoslavije u
Vašingtonu, predsednik Evropskog pokreta u Srbiji i prvi čovek Spoljnopolitičkog saveta i
Diplomatske akademije, rekao je da je knjigu posvetio „deci naše dece, da vide koliko je
neodgovorna bila politika njihovih predaka, koja je uspela, za istorijski vrlo kratko vreme, da od
jedne lepe i mirne zemlje načini razbojište i groblje”.
Predsedništvo Nacionalnog konventa o EU čine eminentni predstavnici nevladinog sektora i

državne uprave koji su u svom dosadašnjem radu ostvarili zavidne rezultate i uspehe u evropskim
integrativnim procesima Srbije u Evropsku uniju. Oni, pored nesumnjivog liderstva u vođenju
društva teškim i trnovitim evropskim putem, predstavljaju i promotere evropskih ideja i vrednosti:
Božidar Đelić, potpredsednik Vlade Republike Srbije
Slavica Đukić Dejanović, predsednica Narodne skupštine Republike Srbije
Milica Delević, direktorka Kancelarije za evropske integracije Vlade Republike Srbije
Živorad Kovačević, predsednik Evropskog pokreta u Srbiji
Sonja Licht, predsednica Beogradskog fonda za političku izuzetnost
Nenad Milenković, predsednik Stalne konferencije gradova i opština
Predsedništvo učestvuje u radu NK EU u toku godine jer se redovno obaveštava o radu Radnih
grupa i dostavljaju mu se preporuke.
LJUBOMIR MIHAJLOVIĆ rođen je 1941. u selu Bube kod Kosovske Mitrovice. Završio je
Ekonomski fakultet u Prištini. Bio je direktor Jugobanke u Kosovskoj Mitrovici. Zatim je postavljen
za direktora predstavništva Jugobanke u Frankfurtu. Od 1985. do 1987. godine bio je direktor
filijale Jugobanke u ulici Radivoja Koraća u Beogradu, iz koje je nastala Komercijalna banka.
Predsednik Komercijalne banke postao je 1992. Ljubomir Mihajlović jedna je od najkontroverznijih
finansijsko-političkih figura protekle decenije.
11.02.2008. Bankar Ljubomir Mihajlović, poznatiji kao Ljuba Šiptar, već duže vreme je u
inostranstvu. Ispostavlja se da je to mudra odluka, jer se našao na udaru istražnih organa i MUP
Srbije posle hapšenja čelnika „Crvene zvezde”. Senka sumnje na „bankara svih bankara” pala je
zbog otvaranja lažnog računa na ime fudbalera Gorana Drulića u Komercijalnoj banci na čijem se
čelu Mihajlović tada nalazio. Vest da je obuhvaćen istragom zatekla ga je u Skoplju, gde živi i radi
više od godinu dana. Dok u policiji nezvanično najavljuju mogućnost podizanja krivične prijave,
Mihajlović im preko novina poručuje da ko god želi da ga nađe može to da uradi vrlo lako. „Ne
krijem se i spreman sam da se odazovem na svaki zvanični poziv koji budem dobio od policije ili
tužilaštva”, istakao je i dodao da će čim ga nadležni pozovu prvim avionom poleteti za Beograd.
Priznao je novinarima da je imao ulogu u realizaciji ugovora sa španskom „Saragosom”. Kaže da
je iskoristio svoj uticaj u Dojče banci, i novac je, umesto za nekoliko godina, legao na račun za
nekoliko meseci, međutim poriče da se našao s druge strane zakona. Pretpostavlja da je neko iz

„Crvene zvezde” lažnim potpisom obmanuo šalterskog službenika: „Da sam znao za to, isterao
bih i njega i sebe”. Mihajlović se iz javnosti povukao u maju 2004. godine, kada je izgubio
direktorsko mesto u Komercijalnoj banci. Posle 12 godina provedenih na čelu ove banke podneo
je ostavku. Dobro obavešteni izvori tvrdili su da je Mihajloviću ponuđeno da se sam povuče, a u
suprotnom mu je poslata poruka da će biti smenjen. Iako je tada tvrdio da se „umorio od
bankarstva” nastavio je karijeru u branši, ali van Srbije. Služba ga je prvo odvela u Banjaluku, a
potom i u Makedoniju, gde i sada boravi. Njegova izjava kada je u sefu, posle 5. oktobra, policija
pronašla 600 kilograma heroina koje je Državna bezbednost tu ostavila, bila je: „Policija donela,
policija odnela”. Bio je i predsednik UO BK „Telekom” i UO „Politike”. Bio je blizak režimu
Slobodana Miloševića i, u vreme sankcija, na listi osoba kojima je zabranjen ulazak u zemlje EU.
DUŠAN MIHAJLOVIĆ rođen je 27. septembra 1948. Prve političke lekcije Mihajlović je savladao u
rodnom Valjevu. Partijsku knjižicu zaslužio je u trećem razredu gimnazije, zahvaljujući ozbiljnoj
dozi iskazanog aktivizma (u prvom razredu gimnazije napravio je Društvo prirodnjaka koje se
bavilo arheologijom, u drugom razredu je bio izviđač, pa istraživač) i uprkos lošoj oceni iz vladanja
i velikom poštovanju prema vladici Nikolaju Velimiroviću i Crkvi. Diplomirao je na Pravnom
fakultetu u Beogradu. Nekoliko godina radio je u Službi državne bezbednosti u Valjevu. Prve
ozbiljne političke funkcije Mihajlović je zabeležio u takođe u Valjevu, gde je bio potpredsednik, pa
predsednik gradske vlade, a onda i gradonačelnik. U vreme završetka Mihajlovićevog
gradonačelničkog mandata, Slobodan Milošević, tada (1989) na vrhuncu svoje popularnosti, je
došao na ideju da mu ponudi funkciju potpredsednika “prve nepartijske, tranzicione vlade koja je
trebalo da obezbedi reformu i prelazak iz komunističkog u višepartijski sistem parlamentarne
demokratije”. Početkom 1990. imenovan je za potpredsednika Republičkog izvršnog veća, u
vreme kad je istu funkciju obavljao i Miroslav Mišković. Prva saradnja sa Miloševićem završila se
relativno brzo, zbog stvaranja Socijalističke parije Srbije i preuzimanje imovine i Saveza
komunista i Socijalističkog saveza, suprotno Mihajlovićevom (Dobrice Ćosića) zalaganju da se SK
transformiše u socijaldemokratsku partiju, a da se imovina Socijalističkog saveza dâ opoziciji.
Mihajlović je osnovao jednu od prvih političkih partija osnovanih u Srbiji po uvođenju političkog
pluralizma. U stvari, deo bivše omladinske organizacije SK osnovao je Socijaldemokratski savez
mladih Srbije, koji se, potom, 10. jula 1990, udružio sa nekoliko gradskih pokreta, od kojih je
najveći nastao u Valjevu). Ime stranci dao je Mihajlovićev lični prijatelj Dobrica Ćosić. Program je,
najvećim delom, napisao takođe prijatelj Ljuba Tadić, a na osnivačkoj skupštini govorio je
Mihajlovićev prijatelj – Matija Bećković. Niko od njih, kao ni drugi Mihajlovićevi prijatelji zvučnih
imena, kao što su Ljuba Popović, Desanka Maksimović ili Brana Crnčević, nije se učlanio u ND.
Saradnju sa Miloševićem obnovio je u februaru 1994. U skupštinu Srbije ND je tada ušla kao
članica opozicionog DEPOS, a među 4 poslanička glasa koji su obezbedili SPS-u većinu za izbor
predsednika Skupštine bili su glasovi minorne ND. Sa opozicione liste, ND je ušla u vladu.
Mihajlović je bio prinuđen da uđe u koaliciju sa socijalistima kako bi njegova firma Lutra (vidra)
izašla iz nevolja (pominjao se kredit od oko 500.000 DEM, dobijen od Karić banke, koji je valjalo
vratiti). Tih godina, Lutra (formirana 1991.) nije imala preteranog uspeha u poslovima sa
malinama i bikovima, a profitirala je samo na cementu. Sloga je trajala do sledećih izbora, na
kojima je ND izašla u koaliciji sa SPS i JUL, tako što je Miloševićev ulazak u savez sa radikalima,
najavio novu ratnu fazu, označila kraj participacije ND u vlasti. Govori se o bogatstvu Dušana
Mihajlovića, i drugih članova stranke, za koju se veruje da je pre interesna organizacija.
Broj Mihajlovićevih firmi koji se otkriva mogao bi porasti sa pominjanih 16 na čak 36 ili više. Kao
ministar unutrašnjih poslova, Mihajlović je prikrio pismo Uprave za borbu protiv organizovanog
kriminala mađarske policije, kojim se traži provera nekih transakcija sa računa Nemanje Kolesara
i Zorana Janjuševića, i tako je pokušao da zataška pranje novca. Zloupotrebljavajući službeni
položaj, omogućio je firmi Arius, pod njegovom vlasničkom kontrolom, da na tenderu za nabavku
informatičke opreme za MUP dobije posao u vrednosti od oko dva i po miliona evra. Mihajlović je
u aprilu 2001, po stupanju na dužnost ministra, otuđio svojih 6% u firmi Arius, tvrdio je njegov
advokat Aleksandar Lojpur. Prebacivano mu je da koristi položaj u vladi, da bi u stranim
privrednim delegacijama pronalazio kupce za 3500 junadi i bikova koje uslužno tovi sedam
srpskih farmi. Sa svojim najbližim saradnicima Radovanom Tufegdžićem i Rašom Lazarevićem,
prevario je za više miliona evra španskog državljanina Pedra Huana Martineza, u čiju je čast ND

priredila novogodišnju žurku (pod sloganom “Čist kapitalizam”) na kojoj su kubanske plesačice
zabavljale više od 1500 gostiju u Klubu poslanika na Dedinju. Oglasio se i Samostalni sindikat
kompanije IMPA iz Zemuna, koji podseća na tender za nabavku i opremanje policije s početka
2002, u čijem je delu, vezanom za nabavku 23.000 džepnih višenamenskih peroreza, i ta
kompanija učestvovala. Posao je dobila Lutra iz Valjeva, iako je imala ponudu skuplju za četiri
marke po komadu. Tezu o Mihajlovićevom poslovnom “umeću” potvrđuju i “naduvavanje” faktura
sa 140.000 na 287.000 evra prilikom sprovođenja tendera za izgradnju magistralnog vodovoda
Makiš –Mladenovac, pri čemu je posao išao preko firme “Kolubara doo”, Mionica, čiji je većinski
vlasnik Miroslav Stefanović, funkcioner LS, a manjinski – Dušan Mihajlović. Vojislav Šešelj je
tvrdio da se “u Beogradu sukobljavaju, poslednjih godina, dve masonske lože”, od kojih je jednu
okarakterisao kao “Tapijevu, čisto kriminalnu, gde je bio i određen krug političara”, dok je opisujući
drugu naveo imena niz poznatih političara, među kojima i Mihajlovićevo. Sam Mihajlović rekao je
da “u masoneriji nije bilo nečasnih radnji u smislu da je neko pratio vaš rad ili bio doušnik”, kao i
da su za njega “masoni udruženje građana, kao i društvo golubara”. Otvoreno se spekuliše da je
preko, Mileta Tomića, direktora republičke direkcije za imovinu iz DSS, obezbedio sebi novčanu
nadoknadu za lansiranje priče o Vladimiru Popoviću kao učesniku atentata na Zorana Đinđića.
Malo je poznato da je, nakon što je predlog Vojislava Koštunice da ministar policije bude Gradimir
Nalić odbijen, Mihajlović bio predlog DSS.
SLOBODAN VUČETIĆ rođen je 10. oktobra 1941. godine u Vilusima, u Crnoj Gori. Gimnaziju je
završio u Vrbasu, a Pravni fakultet u Beogradu. Bio je u novembru 1989. godine protivkandidat
Slobodanu Miloševiću za predsednika Predsedništva Srbije, na predreferendumskom
izjašnjavanju o kandidatima u okviru ovog tela. Bio je kandidat SPS na prvim višestranačkim
izborima, ali nije izabran, pa je napustio 1991. godine. Sudija Ustavnog suda postao je 1991, iako
nema položen čak ni pravosudni ispit. Krajem 1999. razrešen je sudijske funkcije zbog članstva u
Društvu sudija Srbije i kao jedan od osnivača i član Upravnog odbora ekspertske grupe G17 plus,
koja je nastala 1999. godine kao udruženje stručnjaka u cilju izrade projekata reforme društva,
prošlo je više od godinu dana nakon uspostavljanja nove vlasti da 2000. bude vraćen. U tom
periodu Vojislav Koštunica je izjavio da mu se ne dopada ‘Vučetićevo slaganje sa
independitizmom koje zastupa crnogorski predsednik Milo Đukanović.’. U oktobru 2005. godine
lider DHSS Vladan Batić najavio je podnošenje krivične prijave protiv Slobodana Vučetića: “U
nameri da pomogne grupi iz Vlade Srbije, Specijalnog tužilaštva za organizovani kriminal i
UBPOK, koja je organizovala hapšenje predsednika DHSS, Vučetić je svesno obmanuo javnost
tvrdnjom da je rešenje USS, kojim je određeno ukidanje policijskog pritvora, stupilo na snagu ne
5. juna 2003. kad je doneto, već 10. juna 2003. kad je objavljeno u “Službenom glasniku Srbije”
Rešenje USS o neustavnosti policijskog pritvora do 90 dana dostavljeno je MUP-u Srbije odmah
po donošenju, 5. juna 2003. i istog dana počelo je puštanje iz pritvora.” Problem je što čovek koji
je stekao uslov za penziju još predsedava ovom institucijom i nikad na dnevni red ne stavlja teme
vezane za opstanak aktuelne vlasti. Oduzimanje mandata poslanika, TV pretplata i drugi zakonski
faulovi kada su mediji u pitanju, protivustavno ovlašćenje ministra pravde da predlaže razrešenje
nosilaca pravosudnih funkcija samo su neki od primera. Kao sudija USS, dok još nije postao
penzioner, postao je član UO JO “Službeni glasnik” i piše kolumne za dnevni list “Blic”. Vučetić
ušao u pravnu istoriju kada je odluku o uvođenju vanrednog stanja, nakon indicija o političkoj
pozadini atentata na predsednika vlade Srbije, Ustavni sud, pod njegovim predsedništvom,
proglasio kao protivustavnu.
DRAGAN KOJADINOVIĆ, čiji je zet visoki oficir vojne obaveštajne službe, ministar informisanja u
vladi Vojislava Koštunice nakon atentata na Đinđića, odgovoran je za programski, finansijski i
kadrovski raspad Studija B od 1993. do 1996. godine... On je iz Studija B oterao više od sto ljudi.
Odgovoran je za promociju ratnog lobija, pretvarajući Studio B u Šešeljevu, Arkanovu i
Karadžićevu televiziju. U njegovoj kancelariji osnovano je Gazda Jezdino carstvo, jer je Jezda
Vasiljević prvi telefon, prostor i promociju dobio u Studiju B... Privatizujući program i kasu doveo je
zaposlene na ivicu bede, a Studio B do finansijskog kraha, pa je postao lak plen za tadašnju
Čovićevu gradsku skupštinu..., napisala je novinarka Lila Radonjić u otvorenom pismu Vuku
Draškoviću još 1997. godine postavila nekoliko veoma neugodnih pitanja u vezi sa
Kojadinovićem. Ova novinarka tada je tvrdila da je Kojadinović na mesto urednika Studija B 1990.

godine došao "voljom i potpisom" bivšeg generalnog sekretara JUL-a, pokojnog Zorana
Todorovića Kundaka. Njen kolega i najbliži saradnik sa Studija B Zoran Ostojić je izdeklamovao
broj krivične prijave "KI-1192/01 Okružni sud Beograd", ne želeći da objašnjava o čemu je reč.
Nekadašnji urednik Studija B i današnji urednik dopisništva "Radija Slobodna Evropa" u Beogradu
Slobodan Arežina otkrio je aprila 2004. godine da su ga u junu 2001. godine ispitivala dvojica
policajaca iz saveznog MUP-a o novcu sa računa Studija B u Segedinu: “Interesovalo ih je da li je
Studio B dobio nekakve pare sa tog računa. Koliko je meni poznato, vodila se istraga o tome, a
šta je sada s njom, nije mi poznato”.
BRANKO RADUJKO, doskora generalni sekretar predsednika Republike a odskora direktor JP

Telekom Srbija, rođen je 1974. godine u Kninu. Pravni fakultet u Beogradu studirao je skoro deset
godina, a diplomu je dobio na Pravnom fakultetu u Podgorici. Bez završene visoke škole,
zahvaljujući svojoj sestri Renati koja se udala za Bojana Milića, sa nepunih 26 godina, Branko
savetuje predsednika vlade, doktora nauka Zorana Đinđića!
Branko je, kada je pala vlada premijera Živkovića, kome je on bio šef kabineta, prešao kod Borisa
Tadića u kabinet, kao savetnik za Kosovo. Često je dolazio u Komesarijat za izbeglice. Roditelji
Branka Radujka i dobili su stan, kao izbeglice. Posle godinu dana predsednikovanja, Boris Tadić
dovodi nesvršenog studenta Branka Radujka, kao prvog čoveka njegove administracije! Kada je
Boris Tadić odlučio da Branka Radujka postavi za generalnog direktora Telekoma Srbije, svi su bili
šokirani. O kakvom je stručnjaku reč, svedoče njegove izjave, poput one na pitanje, da li će JP
Telekom Srbija postati lider u regionu, Radujko je genijalno odgovorio: "Posmatramo situaciju".
Porodica Radujko jedna je od najuticajnijih porodica:

- Supruga Branka Radujka postavljena je za glavnog urednika informativnog programa TV Avala.
Aleksandra Radujko je pre promene režima bila portparol omladine Jugoslovenske udružene
levice (JUL-a). Bila je jako uspešna, svi su je u JUL-u voleli.
- Sestra gospodina Branka, Renata Radujko-Milić, postavljena je za gradskog sekretara za
finansije u Beogradu! Pre toga radila je u poreskoj službi, odakle su je najurili, ali kao loš poreznik
ona, kada to DS odluči, može da bude dobar gradski sekretar za finansije!
- Suprug gospođe Renate, Bojan Milić, predsednik je trenutno najkorumpiranije beogradske
opštine Rakovica.
NOSIOCI SRPSTVA IZ AVNOJEVSKOG JUGOSLOVENSTVA
U monolitnoj SANU pojavio se novembra 1991. rascep, kada je 18 članova SANU uputilo apel za
mirno rešavanje sukoba u Jugoslaviji: “Ne verujemo u svrsishodnost ovog rata. Ne verujemo u
one koji ga vode. Ne verujemo u one koji ga, svesno ili nesvesno, potpiruju. Ne verujemo u
pobede koje vode u nove ratove.” Apel su potpisali R. Anđus, I. Antić, M. Garašanin, M. Gašić, M.
Pavlović, P. Palavestra, M. Pantić, B. Pekić, B. Popović, S. Rajčić, B. Reljić, S. Selenić, M. Simić,
Lj. Simović, M. Srbinović, D. Srejović, D. Stefanović i N. Tasić. Na redovnoj sednici, međutim,
Akademija se ogradila od ovog antiratnog apela, a generalni sekretar SANU, Dejan Medaković,
naglasio je tada da “apel ne predstavlja stav institucije, već samo potpisnika”.
Godinama su poznati akademici podržavali Slobodana Miloševića i, kao portparoli političkog
establišmenta, dokazivali su: da je donošenje novog ustava preče od prvih višestranačkih izbora;
SANU je duvao u ratne trube i pozivao "u boj za narod svoj"; Dobrica Ćosić i Milorad Ekmečić još
početkom 1992. predlažu deobu BiH da bi "Srbi suvereno stali na svoje međe"...
Na Skupštini 4. juna 1992. dolazi do političkog rascepa u SANU, kada je pročitan zahtev 65
akademika kojim traže ostavku Slobodana Miloševića. Predsednik SANU, Dušan Kanazir,
bezuspešno je tražio, "zbog delikatnosti tematike", da se diskusija zatvori za javnost. Ovaj apel
akademika za smenu Slobodana Miloševića potpisala su mnoga poznata imena, a svojevrsnu
senzaciju izazvala je vest da se ovom krilu pridružio i književnik Antonije Isaković, jedan od
osnivača Socijalističke partije Srbije, koji je u dva mandata bio potpredsednik SPS i poslanik u
skupštini Srbije. Akademik Mihailo Marković minimizirao je. ne samo značaj peticije koju je
potpisalo 50 akademika (za njega je trećina SANU-a izgleda "šačica"), već nedelikatno je u
banjalučkim "Nezavisnim novinama" prokomentarisao da je Antonije Isaković "mnogo bolestan i

da su ga možda nagovorili da im se pridruži". Peticija je ponuđena na potpis i Dobrici Ćosiću.

Odbio je da potpiše jer mu se intonacija kojom se traži Miloševićeva ostavka čini - suviše blaga.
PRVOSLAV DAVINIĆ, član G17 i bivši ministar odbrane Srbije i Crne Gore, rođen je 1938. godine
u Beogradu. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu 1963. godine. Na istom Fakultetu
doktorirao je 1976. godine na temu međunarodno-pravna pitanja nuklearnog naoružanja.
Univerzitet države Pensilvanije (SAD) dodelio mu je 1994. titulu doktora nauka iz oblasti
međunarodnih odnosa. Naučnim radom počinje da se bavi u Institutu za međunarodnu politiku i
privredu u Beogradu, a nastavlja ga u Stokholmskom međunarodnom institutu za istraživanje mira
(SIPRI). Od 1976. do 1999. godine radi u Ujedinjenim nacijama, u okviru Departmana za
razoružanje, na čije čelo ga 1991. godine postavlja generalni sekretar UN. Od 1999. godine radio
je kao ambasador u Ministarstvu inostranih poslova. Objavio je veliki broj naučnih radova u
domaćim i stranim publikacijama iz oblasti razoružanja i međunarodne bezbednosti. Učestvovao
je na međunarodnim konferencijama iz oblasti razoružanja i međunarodne bezbednosti u periodu
od 1976. do 1998. godine. 2006. godine optužen je za učešće u aferama ‘Pancir’ i ‘Satelit’.
MIRKO CVETKOVIĆ je rođen 16. avgusta 1950. godine u Zaječaru, od oca koji je bio ekonomista
i majke apotekarke. Dobio je ime po svom dedi, kragujevačkom nastavniku koga su Nemci streljali
20. oktobra 1941. tokom „Krvave bajke“.Posle završetka gimnazije, odlazi u Beograd, gde upisuje
Ekonomski fakultet. Diplomirao je, magistrirao, i doktorirao (doktorska teza: "Doprinos modeliranju
energetskog sektora Jugoslavije") na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. U toku 1985. godine
kao istraživač je proveo jedan semestar na Ekonomskom fakultetu Univerziteta Mančester u
Velikoj Britaniji. Jedan je od naših eksperata konsultanata srednje generacije koji je osamdesetih
godina radio kao eksterni konsultant za Svetsku banku na većem broju projekata u Pakistanu,
Indiji i Turskoj, kao i za UNDP u Somaliji, na projektima firmi RCG (Vašington) i IDEA (Madrid) i na
projektima u Ukrajini (Zaporožje) i Adigeji (Maikop). Radni staž započeo je u Rudarskom institutu,
gde je radio deset godina. Potom prelazi u Ekonomski institut, gde radi šest godina, da bi karijeru
konsultanta u narednih sedam godina nastavio u konsultantskoj kući „CES Mecon“. U poslovnim
krugovima, od tada, ima nadimak „patrijarh konsultantskih poslova“. Od 1998. do 2001. godine
radi kao savetnik za ekonomska pitanja u Rudarskom institutu. Od januara 2001. radi na mestu
zamenika ministra u Ministarstvu za privredu i privatizaciju. U periodu od 2003. do 2004. godine
bio je direktor Agencije za privatizaciju RS. Nakon toga vodi agenciju za konsalting „Intercon“, Na
dužnost ministra finansija, sa kvote Demokratske stranke (formalno nije član), izabran je 15. maja
2007. godine. Član je resornog odbora Demokratske stranke za privredu, a po pozivu prisustvuje
sednicama Glavnog i Izvršnog odbora DS, iako nije član. 2008. godine predsednik Republike
Boris Tadić poverio je Mirku Cvetkoviću mandat za sastav Vlade Srbije.
PETAR ŠKUNDRIĆ je ministar rudarstva i energetike u trenutnoj Vladi Republike Srbije čiji je
predsednik dr Mirko Cvetković. Rođen je 21. februara 1947. godine. Diplomirao je, magistrirao i
doktorirao na Tehnološko-metalurškom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Redovni je profesor tog
fakulteta i počasni profesor sanktpeterburškog Tehnološkog univerziteta, najstarijeg tehnološkog
instituta i univerziteta u Rusiji. Objavio je više od 200 naučnih i stručnih radova, studija, elaborata i
projekata. Član je više strukovnih udruženja i redakcija stručno-naučnih časopisa. Bio je jedan je
od osnivača i prvi generalni sekretar SPS, upamćen po govoru na Kontramitingu na Ušću 1991.
DRAGOLJUB MIĆUNOVIĆ rođen je 1930. godine u Topolici, na jugu Srbije. Rano detinstvo
proveo je u Skoplju, gde mu je otac bio u državnoj službi. Nakon bugarske okupacije Makedonije,
njegova porodica je proterana u Srbiju. Kao prognanici nastanjuju se u mestu Merdare, gde je
pohađao gimnaziju. Po zavrešetku Drugog svetskog rata školovanje nastavlja u Kuršumliji i
Prokuplju. U mladosti je robijao na Golom otoku, zato što je 1948. godine odbio preporuku nekog
starešine iz Okružnog komiteta da bojkotuje dalju rođaku čiji je muž podržao rezoluciju
Informbiroa. Mićunović, inače član KPJ, opsovao je majku starešini. Prvotno je izbačen iz
komunističke partije, a zatim osuđen na 20 meseci zatvora. S Golog Otoka vraća se 1950.
godine, polaže maturu u Prokuplju i upisuje studije filozofije na beogradskom Filozofskom
fakultetu. Kao student objavljuje književne kritike i filozofske tekstove. Diplomirao je 1954. godine i
odlazi u Kruševac gde tri godine predaje filozofiju i psihologiju u Učiteljskoj školi i gimnaziji. S

grupom intelekturalaca pokreće list Bagdala, piše pozorišne kritike i režira predstave u lokalnom
pozorištu. Istovremeno studira pravo na beogradskom Pravnom fakultetu. Nakon isteka tri godine
vraća se u Beograd i radi u Zavodu za školstvo i Pedagoškom institutu. Na poziv svojih bivših
profesora prijavljuje se za asistenta na katedri za filozofiju. Na beogradskom Filozofskom fakultetu
brani doktorsku tezu iz oblasti logike društvenih istraživanja i predaje istoriju socijalnih i političkih
teorija na Odeljenju za filozofiju i sociologiju. Aktivan je u redakciji časopisa Filozofija, savetu
časopisa Praxis i u odboru korčulanske filozofske škole. U političke vode ušao je 1968. godine
kao jedan od vođa studentskog pokreta kada je bio predsednik Akcionog odbora. Uhapšen je i
oduzet mu je pasoš. Januara 1975. godine Skupština SR Srbije donosi odluku kojom proglašava
Dragoljuba Mićunovića, i još sedam profesora, politički nepodobnim za profesorski rad. Nakon
toga Mićunović odlazi u Nemačku na Univerzitet u Konstancu. Nakon povratka u Beograd 1983.
godine bavi se naukom na Institutu za filozofiju i socijalnu teoriju na mestu direktora. Godine
1988. postaje član državnog Jugoslovenskog foruma za ljudska prava. Prvi od 8 izbačenih
profesora bio je vraćen, po dolasku Miloševića, na rad na fakultetu sa trećinom radnog vremena.
LJUBOMIR TADIĆ rođen 1925. u Smriječnu, u Crnoj Gori. Sa šesnaest godina priključio se
partizanskom pokretu. Nakon rata, studirao je u Sarajevu i Beogradu, jedno vreme radio je u
Sarajevu i bio prvi sekretar Univerzitetskog komiteta i po partijskoj liniji urednik "Oslobođenja".
Doktorirao je filozofiju prava u Ljubljani. Kao naučni saradnik, bio je član Ustavne komisije koja je
pripremila Ustav iz 1963. Kritičko pisanje za časopis "Praxis" i odluka da, kao profesor
Beogradskog univerziteta, podrži studentski protest 1968. (po sopstvenom priznanju, on, a ne
Dragoljub Mićunović, autor je naziva "Crveni univerzitet Karl Marks") razlozi su zbog kojih je
svrstan u grupu prvih disidenata komunističkog režima i jedan od osam profesora koji su 1975.
godine izbačeni sa Filozofskog fakulteta. Zajedno sa nekolicinom istomišljenika potom pokreće u
Engleskoj "Praxis International", a u zemlji sa Dobricom Ćosićem pokušava da pokrene časopis
"Javnost". Učestvuje u "komešanjima" osamdesetih godina: pokreće inicijativu za kritičko
preispitivanje uloge Josipa Broza Tita, kritikuje "konfederalistički karakter Ustava iz 1974, koji
izražava tendenciju raspada Jugoslavije" i "u jugoslovensko društvo unosi nepravdu po kojoj je
Srbija bila diskriminisana u odnosu na ostale republike", potpisuje peticije za odbranu Vojislava
Šešelja, Alije Izetbegovića i Dobroslava Parage, pokrenute u uverenju da je razlog njihovog
progona bio verbalni delikt. Za "teorijski zasnovanu kritiku svih oblika otuđene i postvarene
dominacije" autor koga je, nakon 26-godišnjeg članstva u tada jedinoj partiji, komunistički režim
držao na spisku “nepodobnih” dobio je – Sedmojulsku nagradu.Kad je došlo vreme za
višestranačje u Srbiji, 1989. godine, učestvuje u obnavljanju Demokratske stranke (kaže da je
gnev Nikole Miloševića navukao na osnivačkoj skupštini DS zbog toga što je podržao kandidaturu
Dragoljuba Mićunovića za predsednika DS, ocenivši da Kosta Čavoški, koga je Milošević želeo da
vidi na tom mestu, "ima višak strasti i višak ambicija"). Iako je imao primedbe na način na koji je
Zoran Đinđić došao na mesto predsednika DS, ipak ne odlazi iz stranke sa svojim bliskim
prijateljem Mićunovićem, zato što je video da kod Mićunovića "nacionalni momenat ne igra
nikakvu ulogu i da se približava anacionalnoj politici Građanskog saveza". Uprkos činjenici da je
jedan od osnivača DS, kaže da je sve vreme svesno zadržao poziciju marginalnog člana Glavnog
odbora. Takva pozicija mu je, osim učešća u brojnim političkim polemikama, omogućila i da
nastavi i spisateljski rad. Ljubomir Tadić, savetnik je predsednika Crne Gore Filipa Vujanovića, sa
mesečnom zaradom od 2.500 evra, a istovremeno je njegov sin predsednik Srbije?
NAKNADA ČAUŠIMA
Imajući u vidu, učešće javnih preduzeća i agencija u BDP i u novčanom toku, pitanje da li se
apartčici, postavljaju tamo samo zarad lične blagodeti ili i zarad nečeg drugog?
AERODROM NIKOLA TESLA

Direktor aerodroma - 4.390 evra. Prema zvaničnom sajtu beogradskom aerodroma, pošteni a
nemoralni Bojan Krišto je i dalje direktor. O Upravnom odboru, njegovom predsedniku i broju
članova nema ni reči. Možda je državna tajna?

Predsednik UO Miodrag Trikajlo – 2.300 evra, devet članova UO po 1.760 evra. Anamarija Matić,
menadžerka za odnose sa javnošću, preporučuje: „pogledajte Službeni glasnik, poslednji ili
pretposlednji broj“ i to je sve što Aerodrom Nikola Tesla ima da poruči javnosti.
Na godišnjem nivou direktor aerodroma zaradi 52.680 evra, za pet godina 263.400 evra, a
predsednik Upravnog odbora 27.600 evra za godinu dana, a za mandat 110.400 evra. Članovi i
saradnici prime za 12 meseci 168.960 evra, u toku mandata 675.840 evra.
Ukupno: 1.049.640 EUR.
JAVNI SERVIS RADIO-TELEVIZIJA SRBIJE
Direktor Aleksandar Saša Tijanić, bivši predsednik Akcione konferencije Saveza komunista
Politike, ima 2.930 evra mesečno. Predsednik UO Nikša Stipčević – 1.550 evra, devet članova
UO po 1.000 evra. Na zvaničnom sajtu RTV Srbija ne postoji nijedan podatak o poslovodstvu. Šef
je Tijanić, ostalo su sitnice, pa naše pravo da znamo sve ne podrazumeva i informacije o
Upravnom odboru, broju članova i sastavu. Ni u Poslovniku o radu UO radiodifuzne ustanove
Srbije – RTS nema podatka o broju članova UO. To ne ometa Nikšu Stipčevića da operiše
pojmovima: većina, dvotrećinska većina, jedna trećina članova, dovoljan broj članova, kvorum,
ukupan broj članova. Ipak, posle tridesetak klikova saznajem da ima devet članova među kojima
je i nacionalni radnik Dušan Savić, bivši fudbaler, aktuelni desničarski aktivista koji ne odbija 1000
evra u borbi za srpsku stvar.
Tijaniću dajemo godišnje 35.160 evra, odnosno 175.800 evra dok ne proceni da je vreme za novi
prelet, a Stipčević nas godišnje košta 18.600 evra, što je 74.400 evra za 4 godine. Na Upravni
odbor ode 96.000 evra i 384.000 evra tokom mandata.
Ukupno: 634.200 EUR.
SLUŽBENI GLASNIK
Direktor i glavni urednik Slobodan Gavrilović ima mesečnu platu od 2.839 evra. Ovaj kolekcionar
funkcija, bivši marksista, svoje parče slave stekao je podrškom Slobodanu Vuksanoviću i „Grupi
37“ u borbi protiv Zorana Đinđića.
Kada su se stekli koalicioni uslovi (2003 - 2008) da se jedini demokratski premijer pokopa dublje
od dva metra, Gavrilović se iskazao, izbacujući mrtvog Đinđića sa spiska najznačajnih Srba.
„Službeni glsnik“, zato, štampa knjige Slaviše Lekića, čime se zabavljaju istražni organi.
Predsednik UO dr Vukašin Pavlović prima – 1.023 evra, a 7 članova UO po 764 evra.
Gavrilović godišnje košta državu 34.068 evra i dok ga ne zamene ceh će dostići 170.340 evra.
Predsednik UO će primiti 12.276 evra za godinu dana ili 49.104 evra tokom mandata. Upravni
odbor staje 55.008 evra godišnje i 220.032 evra dok ne dođe nova kožna garnitura.
AGENCIJA ZA PRIVATIZACIJU
Direktorka Vesna Džinić, bliska saradnica Mlađana Dinkića prima 3.470 evra. Vesna Džinić je u
vreme kada je Dinkić bio guverner Narodne banke Srbije bila direktorka Agencije za osiguranje,
sanaciju stečaja i banaka, a zatim direktorka Trezora za vreme njegovog mandata kao ministra
finansija. Na zvaničnom sajtu Agencije za privatizaciju postoji broj telefona ali jedina informacija
koju možete dobiti je: „tutu...“.
Žena od Dinkićevog poverenja, svoje usluge naplaćuje 41.640 evra za godinu i naplatiće 208.200
evra ukoliko patrona Mlađana ne oteraju pre vremena.
Ako predsednik/ca UO ili zamenik direktorice zarađuje dvostruko manje od večne pratilje, to je
godišnje 20.820 evra, do neke nove funkcije 104.100 evra.
AGENCIJA ZA PRIVREDNE REGISTRE
Direktor Zvonko Obradović– 2.736 evra.

Na zvaničnom sajtu Agencije piše da da „u okviru registra koji vodi, APR omogućava besplatnu
pretragu javno dostupnih podataka“, ali nigde nema ko je direktor/ka agencije, niti podataka o
Upravnom odboru.
U okviru pretrage privrednih subjekata, na upite možete dobiti samo: „Nijedan podatak ne
odgovara kriterijumima pretrage“. U izveštaju za poslovnu 2007, opet nećete saznati ko upravlja
agencijom, tj. pomoćnim poslovima za funkcionisanje države. Osim ukoliko se direktor ne zove
Zakonski Zastupnik (potpis nečitak). Napokon, u jednoj vesti iz Ibarskih novosti,može se pročitati
sledeće: „Stranka G 17 plus saopštila je nedavno na konferenciji za novinare da je njen kandidat
na predstojećim izborima za predsednika opštine Kraljevo Zvonko Obradović, diplomirani pravnik
iz Kraljeva“. Zvonko Obradović je rođen 1966. a Pravni fakultet je završio u Kragujevcu. Pet
godina je bio advokatski pripravnik i advokat, tri godine predsednik Izvršnog odbora SO Kraljevo,
potom još tri godine stručni konsultant nečega što se zove STW Fondacije-Nemačka. Od 2003.
savezni je poslanik u Skupštini Srbije i Crne Gore. Svestrani Obradović bio je i državni sekretar za
odbranu u Vladi Vojislava Koštunice. Član je najužeg rukovodstva G17+.
Legalno je da direktor Obradović17+ prihoduje 32.832 evra godišnje i 164.160 evra za mandata,
ali koliko je to legitimno u zemlji gde je 600.000 ljudi na ivici siromaštva?
AGENCIJA ZA KONTROLU LETENJA
Predsednik UO Nikola Stankov obavlja ujedno i direktorske poslove i za to prima – 5.368 evra,
dok članovi UO dobijaju po 1.908 evra.
U slučaju tajne organizacije AKL čak i internet posustaje. Podatka o broju članova Upravnog
odbora nema nigde, a koliko novca primaju, je misterija i pored Zakona o slobodnom pristupu
informacijama od javnog značaja.
Stankov godišnje zaradi 64.416 evra, što na petogodišnjem nivou iznosi 322.080 evra.
Ni članstvo u UO nije za bacanje. Za godinu dana nadoknada UO, kada bi imao samo 5 članova
bila bi 91.584 evra, za četiri godine 366.336 evra.
REPUBLIČKA AGENCIJA ZA TELEKOMUNIKACIJE
Direktor agencije i predsednik UO funkcije su spojene u ličnost dr Jovana Radunovića čija je plata
2.300 evra. Tu su još i izvršni direktor i 4 člana Upravnog odbora.
Ako pretpostavimo da Izvršni prima dvostruko manje a članovi UO četiri puta manje od, računica
je sledeća: Na direktora i predsednika UO. poreski obveznici izdvoje godišnje 27.600 evra a za
njegov petogodišnji rad – 138.000 evra. Izvršni direktor vredi godišnje 13.800 evra, što se za četiri
godine penje do 55.200 evra. Za članove UO godišnje treba spremiti 27.600 evra a dok ne dođu
neki drugi, još 138.000 evra.
ZAVOD ZA UDŽBENIKE I NASTAVNA SREDSTVA
Direktor Miloljub Albijanić nasledio je decembra 2007. Radoša Ljušića. Sa radom Zavoda bio je
upoznat u svojstvu predsednika UO ove firme. Nije moguće doći do podatka koliko prima
na ime naknade za rad u UO a kao direktor prima 2.563 evra.
Upravni odbor u punom sastavu broji 5 članova i njime predsedava zamenik. Na upit o podacima
koji se tiču primanja članova UO, na adresu e-novina stigao je mail koji niko ne potpisuje u kome
direktor i zamenik predsednika, može se utvrditi da za Zavod vreme počinje da teče od 1.
decembra 2008. Za Albijanića je počela nova era. Odjednom je prosečna neto zarada postala
Albijanićeva biblija sa tri sveta slova RZS (Republički zavod za statistiku). O ekstremnim
vrednostima u oktobru i pre toga, nema nijedne reči. Bar da su nam udžbenici dobri. Još kad iz
njih, po uzoru na Gavrilovića, izbace da je Zoran Đinđić ubijen u nerazjašnjenom atentatu...
Zanimljiv je stid i bes službenika Zavoda, koji se čitaju između redova ograde: „napominjemo da
članovi Upravnog i Nadzornog odbora iz redova zaposlenih ne primaju naknadu.

Polazeći od pretpostavke predsednik UO prima makar polovinu Albijanićevih prihoda a naknade

članova UO iz redova partijskih četvrtinu, izvedena računica pokazuje da se na Albijanića godišnje
baci 30.756 evra, odnosno u petogodišnjem mandatu 153.780 evra.
Predstavnicima stranaka je do 1. decembra, razume se, pripadalo 30.756 evra godišnje i 123.024
evra za pun mandat.
PROSVETNI PREGLED
Direktorka Vesna Antelj – 1.897 evra.

Prosvetni pregled nema Upravni odbor.
Za godinu dana rada direktorka Antelj zaradi 22.764 što za pet godina iznosi: 113.820 EUR.
ŽELEZNICE SRBIJE
Direktor Milovan Marković zarađuje 3.586 evra. Marković je poslanik u Narodnoj skupštini
Republike Srbije, zamenik predsednika Odbora za saobraćaj i veze, član skupštinskog Odbora za
odnose sa Srbima izvan Srbije, i šef Opštinskog odbora DS u Valjevu. Ranije je bio direktor
Direkcije za izgradnju u Valjevu, iz čega proizilazi “osposobljenost” za upravljanje poslovima u
železničkom saobraćaju.
Predsednik UO Zoran Anđelković – 1.380 evra, 11 članova UO po – 1.070 evra.
Direktor derutne železnice godišnje zaradi 43.032 evra. Za četiri godine unapređivanja
železničkog saobraćaja suma je 172.128 evra. Reanimirani Anđelković štrpne 16.560 evra
godišnje, ili, 66.240 evra dok ne ode u neki novi UO. Članovima UO se za godinu dana nadoknadi
128.400 evra. Za četiri godine 513.600 evra.
REPUBLIČKA DIREKCIJA ZA IMOVINU
Direktor zarađuje 1.724 evra, zamenik direktora – 1.264 evra a predsednik UO – 1.260 evra.
Pretpostavka je da članovi UO primaju dvostruko manju nadoknadu od predsedavajućeg i da ih
ima ne manje od pet.
Godišnja zarada direktora iznosi 20.688 evra a za pet godina sumica dostiže 103.440 evra.
Zamenik direktora primi 15.168 evra tokom godine i 75.840 za vreme trajanja mandata.
Predsedniku UO se nadoknadi 15.120 evra za jednu, i 60.480 evra za četiri godine.
Članovima UO sleduje 30.240 evra za godinu i 120.960 za ceo mandat.
CENTRALNI REGISTAR HARTIJA OD VREDNOSTI
Direktorka Vida Uzelac kao direktorka Centralnog registra hartija od vrednosti mesečno zarađuje
do 14.000 evra, istovremeno kao predsednica UO prima – 4.080 evra.
VIDA UZELAC bila je programer u službi automatske obrade podataka Službe društvenog
knjigovodstva (kasnije Zavod za obračun i plaćanja). Do 1996. radila je četiri sata dnevno,
navodno zbog problema sa srcem. Kada je te godine usvojen rigorozniji zakon o radu, naprasno
je ozdravila. Dva dana nakon što je počela da radi u SDK, bivši diplomata SFRJ Budimir Lončar,
kao prijatelj njenih roditelja, zvao je da se raspita kako se snašla na radnom mestu. Uzelčeva
nikada nije bila rukovodilac, ali je uvek bila protežirana. Njeno devojačko prezime je Zec. Roditelji
su joj bili čuveni crnogorski komunisti. Sama se hvalila da je kao mala letovala u mondenskim
letovalištima blizu Dubrovnika i da ju je Koča Popović učio da skače na glavu. Poznata je po
dobrim vezama sa strankom Vojislava Koštunice, i druženju s Dinkićevom suprugom Tanjom.
Na veliki četvrtak, kad su svi već počeli da spajaju praznike, sa sajta Centralnog registra
uklonjena je zabrana trgovanja akcijama „Novosti“ AD, pošto je prethodno sporni deo od 37%
državnog vlasništva preknjižen sa SCG na Srbiju, Navodno po nalogu Direkcije za imovinu
Republike Srbije iako bi u ovom slučaju jedino merodavna mogla da bude odluka suda. Tad još o

„incidentu“ na sajtu Centralnog registra neobaveštena Komisija za hartije od vrednosti imala je

samo da kaže da će sačekati zvanično obaveštenje, pa obaviti kontrolu akcionarskog vlasništva
sa novim stanjem i onda, šta joj drugo, nego da razmotri ponudu za preuzimanje akcija „Novosti“.
Dok traje razjašnjavanje, na sajt Centralnog registra volšebno se, kako je i nestala, vraća zabrana
trgovanja akcijama „Novosti“ (sad je navodno sporno vlasništvo 10% PIO fonda). Samo je pao
sistem, rekla je Vida Uzelac. A kad padne sistem ispada da to selektivno potkači samo „Novosti“.
TANJUG
Direktor – 1.530 evra.

Predsednik UO – 356 evra, članovi UO ne primaju nadoknadu za rad.
Državna informativna služba naizgled je najskromnija od svih pomenutih preduzeća. Međutim,
kada se ima u vidu doprinos Telegrafske agencije bivše Jugoslavije, svaki cent je bačen novac.
Da je pameti pa da je istinita informacija kad kliknete na rubriku „O Tanjugu“: The page you are
looking for might have been removed.
Do tada, direktor će zarađivati 18.360 evra godišnje i 91.800 evra za ceo mandat.
Godišnja nadoknada predsednika UO je 4.272 evra i 17.088 evra u četvorogodišnjem mandatu.
Plate direktora i nadoknade članova Upravnih odbora državnih firmi nisu jedino zbog čega bi
poreski obveznici trebalo da brinu35. Probrani o istom trošku raspolažu i „reprezentacijom“:
NAFTNA INDUSTRIJA SRBIJE – 2.091.954 evra.
TELEKOM SRBIJE – 850.600 evra.
SRBIJAŠUME – 550.000 evra
PTT SRBIJE – 483.000 evra
RTS – 287.000 evra
EPS – 253.000 evra
JAT – 195.000 evra
SRBIJAGAS – 184.000 evra
ELEKTROMREŽA – 150.000 evra
AERODROM NT – 126.000 evra
AGENCIJA ZA KONTROLU LETENJA – 95.000 evra
SLUŽBENI GLASNIK – 76.000 evra
ZAVOD ZA UDŽBENIKE – 69.000 evra
AGENCIJA ZA PRIVATIZACIJU – 69.000 evra
AGENCIJA ZA TELEKOMUNIKACIJE – 50.000 evra
TANJUG – 17.000 evra.
Ovih 16 firmi potrošile su samo na jelo i piće 2.604.000 evra - 6.602 prosečne plate36.
Spisak lica kojima je kao bliskim režimu i čije aktivnosti podržavaju režim Slobodana Miloševića,
zabranjen ulaz u zemlje Evropske Unije37:
Pomoćnik direktora Beogradske banke Slobodan Aćimović
Gradonačelnik Suve Reke Stanislav Anđelković
Generalni direktor “Politika” a.d. Hadži Dragan Antić
Direktor “Zastave” Milan Beko
Direktor pres-centra hotela “Metropol” Aleksandar Bogdanović
Gradonačelnik Lipljana Ljubinko Božić
Visoki funkcioner JUL Bratislava Buba Morina
Predsednik “Srbijašume” Dobrivoje Budimirović
Zvaničnik Jugoimport SPDR Jovan Čeković
Gradonačelnik Kline Sveta Dabišljević
Portparol SPS Ivica Dačić
Glavni urednik “Ilustrovane politike” Jevrem Damjanović
35
Tu su službeni stanovi, kompanijske kartice kojima plaćaju „reprezentaciju“, specijalni dodaci, dnevnice za putovanja, naknade
za odvojen život, besplatni mobilni telefoni, vozači, luksuzni automobili, telohranitelji...
36
Sa tim novcem firma sa 100 zaposlenih mogla bi skoro 4 godine da isplaćuje zarade, poreze i doprinose.
37
Spisak od 13.05.1999. godine, ažuriran imenima za koja je EU donela odluku 4. juna.

Sudija Vrhovnog suda Srbije Blagoje Danilović

Direktor za inostrane poslove Narodne banke Jugoslavije Gavrilo Đedović
Direktor “Takova” Ivko Đonović
Direktor Komercijalne banke Ljubiša Đorđević
Glavni urednik “Borbe” Živorad Đorđević
Gradonačelnik Dečana Milivoje Đurković
Zvaničnik Beogradske banke Aleksandar Dobrić
Gradonačelnik Vučitrna Slobodan Doknić
Predsednik Izvršnog odbora Beogradske banke Drago Dragaš
Funkcioner SRS Stevo Dragišić
Član Glavnog odbora SPS Oskar Fodor
Generalni sekretar SPS Gorica Gajević
Predsednik Vrhovnog suda Srbije Balša Govedarica
Direktor marketinga PGP RTS Slađana Ivančević
Potpredsednik SPS Živorad Igić
Direktor “Ist Point Holding” Zoran Ivković
Gradonačelnik Leposavića Dragan Jablanović
Direktor kreditne linije Beogradske banke Dušica Jakovljević
Generalni direktor PTT Srbija Milorad Jakšić
Predsednik Regionalnog odbora SRS Šumadije Nataša Jovanović
Šef JUL Jagodine Životije Jovanović
Vlasnik srpske firme u Libanu Zoran Jovanović
Šef SPS za Kosovsku Mitrovicu Selimir Kaljčanin
Članovi porodice Karić: Dragomir, Milanka, Sreten i Zoran Karić
Direktor Savezne uprave carina Mihalj Kertes
Viceguverner NBJ Ljubiša Krgović
Državni tužilac Srbije Dragiša Krsmanović
Direktor “Galenike” Marija Krstajić
Zvaničnik Beogradske banke Ivan Lazarević
Funkcioner JUL Tatjana Lenard
Funkcioner NBJ Dragan Liješević
Zvaničnik Beogradske banke Vladimir Linčevski
Direktor “Geneks” hotela Vladimir Ljubičić
Direktor “Slobode” iz Čačka Radomir Ljujić
Član Direkcije JUL Nebojša Maljković
Predsednik Osiguravajuće kompanije “Dunav” Nebojša Maljković
Portparol JUL Ivan Marković
Izvršni direktor Beogradske banke Zoran Marković
Zvaničnik Beogradske banke Suzana Martinov
Zvaničnik Beogradske banke Olivera Matić
Direktor Železare Smederevo Dušan Matković
Izvršni direktor Komercijalne banke Ljubomir Mihajlović
Menadžer u EPS Radoslav Mihajlović
Direktor “Pekabete” Nena Mihaljević
Urednik TV BK-Telekom Dejan Mileković
Član Glavnog odbora SPS Milivoje Miletić
Predsednik Privredne komore SRJ Mihajlo Milojević
Gradonačelnik Obilića Zoran Milošević
Član Glavnog odbora SPS Dragoljub-Minja Milovanović
Član Glavnog odbora SPS Milomir Minić
Direktor Delta banke Miroslav Mišković
Vlasnik TV “Pink” Željko Mitrović
Direktor CIP Milutin Mrkonjić
Direktor B-92 Aleksandar Nikačević
Gradonačelnik Kosovske Mitrovice Vojislav Nojić
Član Glavnog odbora SPS Radovan Pankov

Urednik “Srpske reči” Bogoljub Pejčić

Član Glavnog odbora SPS Goran Perčević
Gradonačelnik Gnjilana Bogdan Perić
Predsednik Beogradske banke Zlatan Peručić
Zvaničnik Beogradske banke Gordana Popović
Šef Pećkog okruga Jovo Popović
Spiker Televizije “Politika” Sanja Purić
Šef Patriotskog saveza Beograda Milorad Radević
Član Glavnog odbora SPS Dejan Radenković
Direktor “C-marketa” Slobodan Radulović
Član Glavnog odbora SPS Tomica Raičević
Član Glavnog odbora SPS Aleksandar Raičević
Predsednik JUL Ljubiša Ristić
Vlasnik “Rodić MB” Milan Rodić
Član Glavnog odbora SPS Gordana Roza Despotović
Član Glavnog odbora SPS Hajrije Rugova
Gradonačelnik Prištine Dušan Simić
Gradonačelnik Srbice Sima Simić
Član Direkcije JUL Živko Šoklovački
Član Direkcije JUL Vladimir Štambuk
Viceguverner NBJ Nikola Stanić
Član Direkcije JUL Srboljub Stanković
Gradonačelnik Đakovice Momčilo Stanojević
Zvaničnik Beogradske banke Vesna Stevović
Direktor “C-marketa” Tihomir Todorović
Izvršni direktor Beogradske banke Ljiljana Tomašević
Gradonačelnik Podujeva Milovan Tomić
Šef Okruga Kosovske Mitrovice Zdravko Trajković
Prvi viceguverner NBJ Žarko Trbojević
Direktor “Grmeča” Rajko Unčanin
Šef Saveta za informisanje SPS Slavko Veselinović
Guverner NBJ Dušan Vlatković
Direktor Beogradske banke Borka Vučić
Bankar Milija Zečević
Bankar Miodrag Zečević
Direktor “GSB” Milan Živanović
Član Glavnog odbora SPS Života Živković
Član SPS Života Cvetković
direktor “Geneksa”, Radoman Božović
savetnik direktora Beogradske banke, Zoran Čičak
privatni bankar, Đorđe Nicović
predsednik SPS u Nišu, Dušan Radovanović
biznismen iz Ženeve, suvlasnik “Nivade”, Božidar Vučurević
Zbog nelegalnog držanja para Srbije, traje sudski spor protiv Laiki (Popular) banke. Čelni ljudi
kiparske bivše Popular banke pokušavaju da zatru trag tom “poslu” i spojili su se sa finansijskom
grupom “Marfin”, pod izgovorom stvaranja velike bankarske grupe. Glavni cilj Laiki banke jeste da
se kroz nastanak nove finansijske grupacije pravno oslobode plaćanja štete koja je Srbiji, njihovim
posredstvom, naneta do 2000. Po objavljivanju planova Laiki banke niko od srpskih zvaničnika
nije reagovao38. Milijarde dolara iznete su iz Srbije preko Beogradske banke koja je na Kipru
nelegalno osnovala of-šor firme Anteksol, Braunkort... koje su imale preko 250 takođe nelegalnih
38
Velimir Ilić je 28. maja 2002. godine potvrdio da je za vreme Miloševićevog režima na Kipru “okrenuto” 11,5 milijardi dolara. Ilić je
tada rekao da je na “bizaran način nestalo četiri milijarde dolara” i optužio guvernera Mlađana Dinkića da ne čini ništa da se novac
iz kiparskih banaka vrati. Neko vrti naše pare. Dinkić je izjavio da je za njega završen “slučaj Kipar” jer Karla del Ponte pokreće
istragu i poziva za svedoke Aksentiua Aksentiua bivšeg guvernera kiparske Centralne banke i Tasosa Papadopulosa, osnivača of-
šor firmi”.

računa u Popular banci. Te firme osnovala je Borka Vučić preko advokatske kancelarije Tasosa
Papadopulosa, sada predsednika Kipra39.
U spajanju sa “Marfinom” učestvuje Kikis Lazarides, predsednik Laiki banke, koja menja naziv
zbog narušene reputacije u Evropskoj uniji (pranje Miloševićevih para). Popular banka pokušala je
da stvori privid da se radi o drugoj banci. Međutim, to nije bilo dovoljno jer se njena reputacija
srozava u uticajnim medijima, poput Fajnenšel tajmsa i Forbsa, koji objavljuju dokumenata iz
sudskih sporova protiv Popular, a sada Laiki banke, koji dokazuju osnivanje osam “Miloševićevih”
of-šor kompanija. Ideju Lazaridesa, i ćutanje finansijskih vlasti Srbije, ugrožavaju i sudski sporovi
protiv Popular banke na Kipru. U sporu koji vodi srpski državljanin protiv ove banke i firme
Anteksol svedočio je i bivši srpski ministar pravde Vladan Batić, koji je od Karle del Ponte dobio
dokaze o nestanku srpskih milijardi kroz osam “paravan” of-šor kompanija, od kojih je
najznačajnija bila - Anteksol. Taj sudski spor sprečava da “legne prašina” na istinu o nestanku
milijardi dolara iz Srbije, i dokazuje se da je Popular banka neautorizovano otvarala račune,
prepuštajući njihovu kontrolu osobama koje na to nisu imale pravo. Velika odgovornost za sav
novac Srbije, deponovan pa skinut sa računa, jeste na Laiki banci, koja pokušava da skine
odgovornost sa sebe. Laiki Popular banka, ponudom za preuzimanje, kupila je 90,4% akcija
srpske Centrobanke za 33,5 miliona evra. Za ovu transakciju dobila je saglasnost Narodne banke
Srbije. Na sajtu Laiki grupe, advokatska kancelarija Papadopulos još je njihov pravni zastupnik.
Mihalj Kertes je u istrazi potpisao stenogram, koji daje osnov za obelodanjivanje gomile
mahinacija, a među njima i Radomira Markovića, bivšeg šefa RDB: “Novac sam usmeravao po
usmenim nalozima Miloševića, Zebića ili Šainovića. Javili bi mi: ‘dolazi taj i taj čovek daj mu iznos
koji traži’. Mi bi pare davali na priznanicu u dva primerka, jedan onome koje novac uzeo, a drugi
primerak je ostajao nama....Ubrzo je u SUC došao još jedan nalogodavac. Bio je to Rade
Marković, novopostavljeni šef Državne bezbednosti. Marković mi je rekao kako je Milošević
naredio da, pored potreba vojske i policije, carina i za potrebe DB treba da nabavlja pare”. Kertes
je rekao da je nalog proverio kod Miloševića i od tada mu je “kad god je DB ostajala bez novca,
otprilike jednom nedeljno, dolazio saradnik Radeta Markovića, Marijan Zović”.
NOKTOM PO DUBINI
Svedoci smo da Srbija nikako ne uspeva da napravi pomak ka funkcionalnoj državi, uprkos
redovnim promenama vlasti? Kao objašnjenje pominju se argumenti vezani za ličnosti koje vrše
vlast, za političke organizacije u okviru kojih su organizovani oni koji politički deluju, kao i
postojanje establišmenta koji, iz sopstvenih interesa, onemogućava normalno funkcionisanje
države. Tačni ili ne, pomenuti argumenti ne bave se suštinskim pitanjem: kako to da postoji sistem
koji permanentno propada skoro četiri decenije, a da se vodeća elita regrutuje iz istog kruga, na
koji propadanje države i nacije ne ostavlja vidljive posledice?
Teoretičari i praktičari zanemaruju neke pojave koje se ispostavljaju kao obrasci, bez obzira na
lica i partije, i izostavljaju takvo stanje stvari iz analiza. Bilo da se prati Nova srpska politička
misao ili Evropski pokret, bez obzira na suštinska neslaganja, upadljivo zanemaruju suštinski
ilegalan nastanak Republike Jugoslavije, tokom i nakon II Svetskog rata, i suštinski prestanak
kontinuiteta države Srbije. Očigledno je da i sve partije u Srbiji nastoje da očuvaju pravni
kontinuitet sa tako nastalom državnom tvorevinom. Posledica toga je da i sistem koji je
ustanovljen na zasedanju Anti-fašističkog veća u Jajcu, 1943. godine, na kome iz Srbije, za
razliku od drugih, od tada federalnih elemenata, nisu učestvovali civilni predstavnici, uspeva da se
održi. Vremenom, taj sistem prerastao je u konzervativni društveni establišment u Srbiji, kojoj ne
dozvoljava da razvija i unapređuje društvene odnose.
Sveti apostol Pavle, u svojoj poslenici Rimljanima, bavi se i odnosom hrišćana prema svetovnoj
vlasti. On, u suštini, uči da svaka vlast ima pozitivnu ulogu, jer suzbija pojave zla, i da je svaka
vlast data od Boga narodu, te bi hrišćani trebalo da poštuju svetovnu vlast, ali da je ne pomešaju
sa božanskom. U Starom zavetu, pitanjem svetovne vlasti sam Gospod Bog bavi se tek od svog
39
Sve to potvrdio је Mlađan Dinkić, koji je kao guverner NBJ istraživao gde su nestale srpske devizne rezerve.

formalnog odnosa sa ljudima, koji nije imao od izgona Adama iz Rajskog vrta. Bog je, tokom
istorije, stvorio tri zasebna Zaveta sa čovekom - ali tek posle Velikog potopa. Prvi Zavet bio je sa
Nojom, drugi sa Avramom, Mojsijem i ostalim Jevrejima, a treći sa celim čovečanstvom, preko
Gospoda Isusa Hrista. U kontekstu shvatanja vlasti, važne su Božije reči Noji, jer, po tumačenju
svih jevrejskih učitelja, zakoni (zapovesti) koje je dao Noji važe za celo čovečanstvo, dok zakoni
dati Mojsiju važe samo za Jevreje. Pavle, koji je obrezivao Jevreje i kada su postojali hrišćani i
nije to zahtevao od drugih naroda, smatrao je da zakoni dati Mojsiju važe i za Jevreje, bili oni
hrišćani ili ne, dok drugi narodi moraju da poštuju samo sedam zapovesti koje je Bog dao Noji i
koje važe za celo čovečanstvo. U šestoj zapovesti Noji, Bog definiše svetovnu vlast: “Ustanovi
sistem vlasti zasnovan na vladavini prava”. Vlast koja nije zasnovana na vladavini prava nije vlast.
Bog takvu vlast ne poznaje, jer je u suprotnosti sa prirodnim zakonima (tj. sa voljom Tvorca).
U antičkoj Grčkoj pojavio se izraz “tiranija”, koji ne označava da je neka vlast loša ili
nedemokratska, već da je nezakonita, odnosno da nije utemeljena na vladavini prava. Tiranija
zapravo nije vlast, nego samovlašće pojedinca ili grupe nad nekim narodom ili teritorijom. Takva
vlast ne može da se tretira kao data od Boga, jer Bog ne poznaje samovlašće kao kategoriju
vlasti. Diktatura, i kad je najgora, poštuje zakone, makar oni bili loši i nepravedni, i može se
posmatrati kao vlast koju je Bog dao narodu da ga kazni. Zakon je dat od Boga, a ne vlast. Vlast
je tu da bi sprovodila zakone. Car Irod bio je tiranin, ne zato što je bio loš ili dobar, nego zato što
nije poštovao zakone, čak ni one koje je sam doneo. Stavljajući se tako iznad svakog čoveka, pa i
samog Boga, izgubio je zaštitu svakog zakona, svetovnog i svetog. “Tiranicid” se čak nije tretirao
kao kažnjivo delo, jer tiranin, kao neko ko sebe i svoju vlast stavlja iznad zakona, ne uživa pravnu
zaštitu nepovredivosti ličnosti. Ono što je važilo tada, verovao neko u Boga ili ne, važiće za sva
vremena. Vlast koja nije zasnovana na vladavini prava nije anarhija (anarhija je nepostojanje
vlasti), nego tiranija. Takva vlast ne mora se trpeti, ni po domaćem, niti po međunarodnom pravu.
Za primer današnje Srbije, korisno je prisetiti se vladavine porodice Mediči u Đenovi, koja je
opisana kao „kartel porodica“, jer vladajuća kuća bez interesne podrške drugih familija nije mogla
da ostvaruje vlast. U interesnoj simbiozi, koja je ostvarena među grupom porodica, pojavljuje se
progon, u nelegitimnom i nelegalnom vidu, zbog same činjenice da neka kuća ne pripada nekoj
interesnoj grupi. Slučaj lorda Kromvela i „kabale“ u Engleskoj, drugi je istorijski primer
organizovanog progona, interesantan za današnju situaciju u Srbiji. Progon, kao metod, uvek se
svodi na upotrebu raspoloživih sredstava jedne grupe protiv druge grupe, bez zakonskog osnova
koji bi opravdao upotrebu sredstava, a kamoli legitimisao progonjenu grupu kao takvu. U Srbiji,
progon ne vrši vlast, na legalan način, koji bi rezultirao otklon ili represiju prema društveno
patološkim pojavama ili grupama. Vlast u Srbiji formirana je u ideološki neprofilisanoj (dakle
nepolitičkoj), interesnoj grupi, koju povezuje korist koju crpi iz jednopartijskog monopola i interes
da se društvena moć uspostavljena na goloj prinudi transponuje u društvenu moć izraženu u
finansijskoj moći.
Tako uspostavljena grupa ima dve odlike koje čine neophodnim progon svih koji mogu ili žele da
uzdrmaju tako uspostavljen monopol, a to su izolacionizam, prema spolja, i ekskluzivitet, iznutra.
U situaciji jednopartijske države, ova grupa je bila prinuđena da nešto stvara, čime je imala
dodirnih tačaka sa radnim i stvaralačkim delom stanovništva. Raspoređivanjem u više partija, koje
listom počivaju na tzv. policentričkom etatizmu i tzv. demokratskom centralizmu, predstavnici
nomenklature, koja je 1981. započela pomenuti istorijski proces pretvaranja javnog u privatno
posredstvom državne prinude i nacionalizacije, predstavljaju svojevrsnu aristokratiju, koja
praktično koči, iako zagovara prelazak u kapitalizam. Kome ovo nije jasno, neka pogleda ima li
ideoloških razlika između partija i neka potraži državu u kojoj je jedini osnov za upravljanje
državnim i društvenim procesima pripadnost partiji, ali i poreklo vodećeg nevladinog sektora.
U smislu navedenog, progon predstavlja racionalan pokušaj plutokratije, u partijskoj državi, da

odstrani i pacifikuje sve koji bi mogli biti smetnja vršenju vlasti, ne kao javne funkcije, već kao
kanalisanja koristi. Društveni sukob iz takvog isključivanja stanovništva, izuzev privilegovane
grupe, dovodi preduzetne ljude i radništvo da lični napredak ne mogu da ostvare bez da razbiju
barijere koje ih isključuju iz preraspodele društvenog blagostanja. Pitanje je samo da li će taj

scenari biti vođen jasnom ideološkom alternativom ili, po Hobsu, protiv svakog. Bavljenje
pojedinačnim slučajevima progona samo maskira suštinu sukoba, koji je posledica horizontalne
entropije u koje je društvo zapalo početkom sedamdesetih, a čega su bili svesni oni koji su iz
promena nameravali da svoj položaj pretvore u dominaciju sebe i svojih potomaka, zauvek.
TRAGOM ŽIVCA – PA DALJE

Srpsku tajnu organizaciju ‘Ujedinjenje ili smrt’ neki smatraju revolucionarnu i patriotsku, drugi
anarhističku, terorističku, pretorijansku. Najnovija istraživanja ukazuju da je to, izgleda, bio državni
projekat, koji počinje ubistvom srpskog kraljevskog bračnog para Obrenović, a seže do čistki
srpskih kadrova u Komunističkoj partiji, i pitanje je da li i dalje.
Posle austro-ugarske aneksije Bosne i Hercegovine, 6. oktobra 1908, počelo se govoriti o potrebi
organizovanog otpora crno-žutoj monarhiji. U Srbiji, snage željne da se suprotstave osvajačkoj
politici Beča, uz saglasnost vlasti40, formiraju organizaciju ‘Narodna odbrana’. Širom zemlje, i u
inostranstvu, u krajevima gde žive Srbi, nastaju komiteti ove organizacije čiji je osnovni zadatak
bio da prikupljaju dobrovoljce, da neguju borbenost, patriotizam i spremnost za borbu s
Austrougarima41. Organizacija ‘Narodna odbrana’ nije uspela da pokrene borbu protiv aneksije
Bosne i Hercegovine42. Nasuprot tome, kada su komitske vođe iz Makedonije zatražili pomoć
Beograda od tursko-bugarskog zuluma, srpski vicekonzul u Skoplju, Bogdan Radenković, preneo
je ideju o formiranju organizacije koja bi revolucionarno delovala vojvodi Vojislavu Tankosiću,
kapetanu Velimiru Vemiću i poznatom nacionalisti Ljubomiru Jovanoviću. 9. maja 1911. godine u
Beogradu je formirana organizacija ‘Ujedinjenje ili smrt’ (‘Crna ruka’) 43. Ustav organizacije
potpisalo je 10 ljudi: Ilija Radivojević, Bogdan Radenković, Čedomir Popović, Velimir Vemić,
Ljubomir Jovanović Čupa, Dragutin Dimitrijević Apis, Voja Tankosić, Ilija Ivanović, Milan Vasić, i
Milan Gr. Milovanović. Simboli organizacije bili su lobanja, ukrštene kosti, nož, bomba i otrov 44.
Kasnije je unet i otrov zbog toga što su ga komite uvek nosile sa sobom da bi, ako budu
zarobljeni, mogli da se ubiju. Pojedini članovi Uprave otpočeli su s regrutovanjem i za godinu
dana broj pripadnika se znatno uvećao. Uvidom u lični notes Aleksandra Karađorđevića, koji su
istoričari, Željko Zirojević i Miodrag Janković prvi put objavili u srpskoj javnosti45, pronađen je
kompletan spisak članova organizacije. Imajući u vidu prisnost koju je imao s većim brojem
pripadnika ‘Crne ruke’, i regent Aleksandar je, po svemu sudeći, bio pripadnik ove tajne
organizacije. To potvrđuju stranice iz njegovog bloka u koji su upisani pripadnici organizacije s
1912. godinom. Na spisku članova koje je popisao Aleksandar, između ostalih su: vojvoda Vojin
Popović Vuk, major Vladimir Tucović (brat lidera socijaldemokrata Dimitrija Tucovića, major
Dragutin Gavrilović (upamćen po zapovesti braniocima Beograda)...
Na jednom spisku iz arhive akademika Vladimira Dedijera 46, kao glavni organizatori iz Stare
Hercegovine navode se:
40
List "Politika" objavljuje proglas Jovana Dučića: " Beograđani, Otadžbina je u opasnosti. Sve je u Srbiji spremno da ustane i
prolije i poslednju kap svoje patriotske krvi i da spreči Austriju da otkine Bosnu i Hercegovinu ". Izlazi i "Optužnica" velikim silama, u
kojoj stoji: "... Kad ste vi u vašim evropskim zakonima mogli naći stranu na kojoj piše da je sila jača od pravde, onda upamtite - naći
će i srpski narod u toj knjizi jedan list na kome će krvavom rukom zapisati: Zub za zub, oko za oko ."
41
Iz srpskih oblasti, iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore pristižu mladi dobrovoljci sa željom da počnu obuku. Nastaju
komitske grupe, iz kojih će, kasnije, Vladimir Gaćinović hercegovačku omladinu uvoditi u ‘Mladu Bosnu’, dok će Bogdan Žerajić
izvršiti atentat na austrijskog predstavnika Varešanina i postati idol mladobosanaca koji će se zaklinjati na njegovom grobu.
42
Dragutin Dimitrijević Apis, u to vreme bio načelnik štaba Drinske divizije, rekao je: " Narodna odbrana nije uradila dovoljno, niti
pak ono što su smatrali da je potrebno da se uradi..."
43
Tekst zakletve je glasio: "Ja, ---, stupajući u organizaciju, zaklinjem se suncem što me greje, zemljom što me hrani, Bogom, krvlju
svojih otaca, čašću i životom, da ću od ovoga časa pa do smrti verno služiti zadatku ove organizacije i uvek biti gotov da za nju
podnesem sve žrtve."
44
dr Slobodan Jovanović, profesor Beogradskog univerziteta, na početku rada organizacije došao je na sastanak Vrhovne
centralne Uprave i izneo da se Srpstvo može spasti "bombom, nožem i puškom", što je prihvaćeno kao simbol.
45
Dnevni list ‘Press’ od 18.01.2009. godine “Tadićev deda bio zadužen za ubistvo Ferdinanda”
46
Izveštaj žandarmerijske postave Gacko-Bileća, pronađen u kući vojvode Maja Vujovića, komitskog vođe iz ovih krajeva.

- Spasoje Tadić47, čuveni komita iz sela Smriječna (Piva), kasnije četnički komandant u Drugom
svetskom ratu koga su ubili partizani. Tadić je imao zadatak da dotura oružje mladobosancima,
koji su kasnije ubili Franca Ferdinanda, i da finansira štampanje prosrpskog lista "Pijemont".
- Dragutin Dimitrijević Apis, generalštabni pukovnik Vojske Kraljevine Srbije, osmislio je i
organizovao oficirski puč 1903. godine. Ubistvo kraljevskog para Obrenović, nije bila njegova
ideja, ali je u noći 29. maja 1903. godine poveo zaverenike iz Oficirskog doma na dvor, gde je
teško ranjen. Preboleo je rane i njegov uticaj na oficire i poslove u vojsci stalno je rastao. Imao je
jak uticaj na političare i pokušao je da stvori vojnu diktaturu. Pokušao je da pridobije i Nikolu
Pašića, ali mu to, uprkos pritiscima, nije uspelo. U Prvom svetskom ratu rukovodio je vojnom
obaveštajnom službom, zatim je bio načelnik štaba Užičke i Timočke vojske, a potom pomoćnik
načelnika štaba Treće armije. Decembra 1916. je uhapšen je kao član organizacije Ujedinjenje ili
smrt. Optužnica ga je teretila za "prevratničko delovanje". Osuđen je na smrt i streljan 14. juna
1917. u Solunskom polju zajedno s majorom Ljubom Vulovićem i Radetom Malobabićem.
- Jefto Dedijer, glavni za reon Crne Gore i Stare Hercegovine, otac Vladimira Dedijera.
- Mehmed Mehmedbašić, rodom iz Stoca (Hercegovina), član Mlade Bosne i jedan od atentatora
na prestolonaslednika Ferdinanda u Sarajevu 28. juna 1914.
- Mustafa Golubić, rodom iz Stoca, general NKVD, šef špijunske mreže, atentator, Staljinov kadar,
po naredbi Tita i dojavom Milovana Đilasa, juna 1941. godine izdan Gestapou i streljan.
Radomir Putnik i Stepa Stepanović simpatisali su organizaciju Crna ruka 48. Nisu bili članovi, ali
njihov odnos prema oficirima, a posebno prema Apisu, govore za sebe49.
Aleksandar je kovao plan o likvidaciji organizacije Crna ruka. ‘Belu ruku’, ili Odbor desetorice za
likvidaciju Apisa i "Crne ruke", predvodio je pukovnik Petar Živković (1879-1947) iz Negotina
(umro u Parizu). U majskom prevratu imao je minornu ulogu, da otključa kapiju dvora, ali je ipak
prihvaćen kao zaverenik kraljeubica. Posedovao je kompromitujuća dokumenta o budućem kralju,
Aleksandru, i tako je postao vođa Aleksandrove kamarile. Pred kraj srpsko-bugarskog rata protiv
Turske, major Živković bio je određen da komanduje konjicom Timočke divizije. Njegova jedinica
poslata je da, s Drugom armijom, pomogne Bugarima da osvoje Jedrene. Kako je konjica
neupotrebljiva u opsadi, Živković i njegovi oficiri provodili su vreme u bahanalijama. Jedan
konjanik požalio se svom pretpostavljenom da ga je major Živković naterao na homoseksualni
odnos s njim. Komandant Druge armije Stepa Stepanović zatražio je da Živković bude izveden
pred vojni sud, a spasao ga je Apis "kako se ne bi ukaljala čast srpske vojske". Živković mu se
odužio tako što je, na zahtev regenta Aleksandra, "namestio" Solunski proces. Kada je, 6. januara
1929. godine, kralj Aleksandar suspendovao Vidovdanski ustav, postavio je Petra Živkovića za
predsednika vlade. Živković je, na zahtev kralja, 1931. osnovao dvorsku opozicionu
Jugoslovensku narodnu stranku, u kojoj mu je pomagao Svetislav Hođera. Čim je postao regent,
1914. godine, Aleksandar je počeo da sprovodi plan uklanjanja Apisa i njegovog uticaja iz
Vrhovne komande. Smenio je vojvodu Putnika, sklonio Dimitrijevića iz Vrhovne komande, a dobro
mu je došla i pogibija vojvode Tankosića, koga su se mnogi plašili. U egzilu, središte zavere protiv
Apisa i Crne ruke postao je Solun. Dalji sled događaja bio je: izmišljeni atentat na
prestolonaslednika Aleksandra u Ostrovu, lažni svedoci, suđenje i streljanje Apisa, Ljube Vulovića
i Radeta Malobabića. Ostali optuženi osuđeni su na kazne zatvopra.
47
Spasoje Tadić bio je rođeni stric akademika Ljube Tadića, oca predsednika Srbije Borisa Tadića.
48
To se može zaključiti iz reči Apisa na sastanku Vrhovne centralne uprave avgusta 1912. godine: " Predstoji nam rat s Turcima. S
nama su Bugari, Grci i Crnogorci. U Beogradu ovih dana treba da se donese konačna odluka o ratu. Nažalost, ni naši ni bugarski
vladajući krugovi nisu dovoljno hrabri. Čim jedni prikupe malo hrabrosti da zarate, drugi se predomisle, i obrnuto. Ja sam u stalnom
kontaktu s Putnikom i Stepom, koji se dobro drže. Ali ne može se reći isto za političare i neke druge oficire ."
49
Kada je 1911. godine odnos regenta Aleksandra, Petra Živkovića i Josifa Kostića (pripadnici Bele ruke i Apisovi smrtni neprijatelji)
postao više nego blizak, ova dva oficira su Aleksandru izneli niz optužbi protiv Dimitrijevića. Za prirodu kakva je bila Aleksandrova
ovo je bilo više nego dovoljno. Uleteo je u Apisovu kancelariju i otpočeo da ga vređa. Dimitrijević ga je mirno saslušao i rekao mu:
"Da, a šta vi mislite da smo mi stavili glave u torbu da se vi dvojica (Aleksandar i Đorđe) svađate i otimate oko prestola kao oko
kakve igračke. Varate se jer smo u stanju da i po drugi put stavimo glave u torbu ..." Ljut, Aleksandar je, kao Vrhovni inspektor
vojske, otišao kod ministra vojnog Stepe Stepanovića i zatražio da se Apis i Milan Milovanović premeste iz Beograda. Stepanović je
odgovorio da to ne spada u domen prestolonaslednika i da će o tome referisati lično kralju Petru. Aleksandar je nezadovoljan otišao
kod kralja Petra i ponudio pismenu ostavku, koju je Kralj ostavio da prenoći znajući da će bes proći Aleksandra.

Imajući u vidu neke izjave o organizaciji i o Apisu 50, pitanje je da li je sistem ‘Crne ruke’ uništen
Solunskim procesom? Solunski proces je politički sudski proces i označio je odrešene ruke
regentu Aleksandru za stvaranje Jugoslavije i samovlašće. Od stvaranja države Srba, Hrvata i
Slovenaca, kralj Aleksandar bio je politički i na druge načine vezan za Petra Živkovića, koji je u
organizovao svoje obaveštajne centre svim strankama. Aleksandar je imao i svoje dva paralelna
obaveštajna kanala, preko upravnika Beograda i preko vojnog komandanta Beograda, da bi
proveravao podatke koje dobija od Živkovića. Crnorukaši su, do pogibije kralja Aleksandra u
Marseju (u čemu su im se interesi poklopili sa VMRO i Ustašama), bili u ilegali ili, poput Save
Popovića, Mustafe Golubića i Božina Simića, u službi sovjetske obaveštajne službe. Po direktivi
Kominterne oni su radili na razbijanju Jugoslavije i čekali trenutak da se osvete kralju Aleksandru i
onome što je on stvorio51.
Major Ljubomir Vulović napisao je, pred streljanje, dva pisma o tome šta se događalo u Solunu i
poverio ih proti Zdravku Paunoviću zamolivši ga da ih, kada zemlja bude slobodna, preda nekome
ko će time moći da se pozabavi. Prota ih je predao Todoru Mihailoviću u Beogradu, a ovaj
Aleksandru Rankoviću, potpredsedniku Vlade i ministru unutrašnjih poslova. Ranković je naložio
da UDB-a prikupi informacije o Solunskom procesu. Akademik Vladimir Dedijer piše da Broz nije
hteo da se meša jer se radilo isključivo o srpskoj stvari. Pronađen je član Crne ruke, pukovnik u
penziji Radoje Lazić, i dva svedoka koji su lažno svedočili na Solunskom procesu: Temeljko
Veljanović (Temeljko Veljanovski) i Đorđe Konstantinović (Konstantinovski Georgi). Pred većem
Vrhovnog suda Narodne Republike Srbije, kojim je predsedavao Svetolik Lazarević (prijatelj
Slobodana Penezića Krcuna), dokazano je da je Solunski proces bio montiran, da nije bilo
atentata na regenta Aleksandra, pa su svi osuđeni rehabilitovani 1953. godine. U to doba UDB,
predvođena Rankovićevim saradnicima, Penezićem, Stefanovićem i Lukićem, radila je intenzivno
na sprečavanju diverzantsko-špijunskih i terorističkih akcija, a posebno na Kosovu i Metohiji. U
najvišem rukovodstvu pokrajine otkrili su špijune: Fadilja Hodžu, Dževdeta Hamzu, Mehmeta
Hodžu, Avdija Bakalija, Mazluma Nimanija i Imera Pulju. Ovoj grupi i njihovim pomagačima
suđeno je u Prizrenu 12.7.1956. godine, i dokazano je da su ova šestorica primala zadatke od
albanskog rukovodstva i albanske obaveštajne službe Sigurimi. Dokazano je da je Fadilj Hodža
od januara 1944. godine radio i za britansku obaveštajnu službu, na vezi majora Kempa. Niko od
njih nije bio osuđen. To su sprečili neki iz vrha KPJ52. Bio je to uvod u fizičko-političke likvidacije
tzv. “rankovićevaca”. Prvo su, 1965. godine, u "saobraćajnoj nesreći" poginuli Svetolik Lazarević i
Slobodan Penezić. Na Brionskom plenumu, 1966. godine, navodno zbog prisluškivanja Broza,
politički je uklonjen Aleksandar Ranković. Po njihovom odlasku, Prizrenski proces podveden je
pod "srpsko nasilje protiv Šiptara" i 1967/68. revizija Prizrenskog procesa u Prištini oslobodila je
sve osuđene i svima su bile isplaćene odštete. Rad službe bezbednosti do 1966. godine
okvalifikovan je kao “teška zlodela i deformacija nekih organa bezbednosti”. Ovo će omogućiti da
se 1974. godine donese Ustav konfederalnih tendencija.
IMA LI SLIČNOSTI SA BELOM ILI SA CRNOM RUKOM
Svaka ozbiljna država unutar obaveštajnih službi stvara i snage za prikrivene operacije. Osnova
Jedinice za specijalne operacije bila je specijalna jedinica obaveštajne uprave RDB Srbije,
50
Vladimir Lebedev, ministar mornarice u ruskoj vladi 1917. godine: " Poslednjih dana mog boravka u Solunu, počeli su da hapse
najbolje srpske oficire kao što su Dimitrijević, Vemić itd. A pokojni ruski ambasador Hartvig je opisao Crnu ruku kao najomiljeniju,
najnesebičniju, idealističku i rodoljubivu čiji je cilj isključivo bio oslobođenje i ujedinjenje svih srpsko-hrvatsko-slovenačkih naroda.
Najčasniji, najidealističkiji i najpožrtvovaniji južnoslovenski elementi okupili su se oko Apisa ..."
Slobodan Jovanović: "Taj Apis koga sam upoznao u Vrhovnoj komandi nije ličio na onu sliku koja se bila o njemu stvorila u publici.
On nije bio plahovit, ni osion - bio je više nego što se zove dobar drug. Ali imao se utisak da on nije samo to ..."
Odgovor prestolonaslednika Aleksandra na molbu ledi Pedžet za pomilovanje Apisa: " Ti ljudi su zlo za ovu zemlju. Dugo su
onemogućavali državne poslove svojim prevratničkim namerama. Osim toga, bili su spremni da ubiju Pašića i mene. Ali oni su
osuđeni više zbog onih prvih, državnih razloga i zato ne mogu biti pomilovani ..."
51
Jedan od istaknutih članova Crne ruke Slobodan Jovanović, kao predsednik Srpske kraljevske akademije nauka i umetnosti,
1937. godine, po ugledu na Crnu ruku, osniva zavereničku organizaciju Konspiracija. U puču protiv namesničkog režima kneza
Pavla Karađorđevića 27. marta 1941. godine učestvovali su bivši crnorukaši, ali i belorukaši.
52
Akademik Dedijer navodi da je Tito, u jednom razgovoru sa Rankovićem, kome je Dedijer prisustvovao, navodno u šali rekao:
"Ćuj Leka, onaj tvoj Krcun htel bi biti kao Apis".

"Vukovi", pod komandom načelnika FRANKA SIMATOVIĆA. Interesantno je da Srbija nije imala
spoljne obaveštajne poslove u svojoj ustavnoj nadležnosti. Radi se o jedinici čiji su pripadnici,
novembra 2001, pod punom ratnom opremom, blokirali hamerima autoput kroz Beograd. Da bi
ublažili utisak o pobuni, pokušali su da se prikažu kao "patriote" i novinarima je omogućeno da
uđu u bazu JSO, do 1996. regrutni prihvatni centar za izbeglice, u koji je smeštena Jedinice za
antiteroristička dejstva Druge uprave RDB MUPRS. JSO dobija ovaj naziv na smotri u Kuli 4.
maja 1996. Dokument o osnivanju JSO navodi: „Ova jedinica bila je angažovana od početka rata
na prostorima RSK i RS. U njoj se nalazi jedan broj vrlo problematičnih lica, ubica, pljačkaša i
sklonih terorizmu.“ Opremanje JSO predviđeno je na principu vojne organizacije: „Biće
obuhvaćena sva tri vida, kao i VJ, i pojedini rodovi (KOV – pešadija, artiljerija, veza, padobranci,
alpinisti, RV i PVO – avio i helikopterska eskadrila, RM – ronilačka jedinica i službe – sanitetska,
tehnička služba). U izboru modela uniformi, opredelili su se da osnovni model bude uniforma RM.
Planiraju nabavku 1000 komada tih uniformi. Naručena je izrada dugmadi za uniforme (6000
komada) i šapke (2000 komada), kopče za ešarpu kao i VJ; amblem "vuk" za šapku (1000
komada) i oznake činova na reverima i rukavima (pešadiju – 1000 komada, artiljerija 500, veza
100, padobranci – 100, vazduhoplovci – 200, ronioci – 100, alpinisti 100, tehnička služba 300 i
sanitetska služba – 60)“53. U drugom dokumentu piše da je od početka rata 1991. bio angažovan
„jedan broj paravojnih jedinica koje su bile na neposrednoj vezi RDB i MUP Srbije ili su bile
angažovane pod maskom specijalnih jedinica RDB odnosno MUP. To se posebno odnosi na SDG
Željka Ražnatovića Arkana54, specijalnu jedinicu MUP pod komandom samozvanog pukovnika
Vasilija Mijovića, specijalnu jedinicu "Crvene beretke" pod komandom Žike Ivanovića, zv.
Crnogorac, i paravojnu jedinicu Medić Slobodana, zv. Boca. Navedene jedinice su sa kompletnim
naoružanjem i opremom prebačene na teritoriju R.Srbije ili je ta akcija u toku“. Ove jedinice nisu
ušle u JSO kompletno, već su pojedinci bili angažovani po drugim "specijalnim zadacima": „U
prilog tome je i činjenica da je sastav ovih jedinica najvećim delom na okupu i da su već ugrađeni
u "biznis", razne privatne agencije (za obezbeđenje, detektivske agencije, telohranitelji i slično).
Kao bitno, istaknuto je da je reč o "profesionalnim ubicama, teroristima, legionarima okorelim u
zločinima i da su spremni za novac za izvršenje i najokorelijih terorističkih akcija. U prilog tome
ističe se činjenica većeg broja nerazjašnjenih ubistava kao rezultat međusobnih obračuna mafije i
neizmirenih dugova po osnovu "biznisa"“. Među označenima da radi u "ilegali" bio je i atentator na
Zorana Đinđića - Zvezdan Jovanović.
Treći dokument svedoči da je Obaveštajna uprava RDB sačinila listu od 170 najuspešnijih
direktora društvenih i privatnih firmi u SR Jugoslaviji koje raspolažu najvećim kapitalom: „Cilj je da
se preko ovih direktora – milom ili silom obezbede sredstva za finansiranje specijalne jedinice i
njihovih specijalnih operacija“. Centri RDB zaduženi su da na svojoj teritoriji "pokrivaju", "prate i
brinu" o uspešnim firmama i rukovodećem kadru. Po direktivama Jovice Stanišića i Franka
Simatovića, uz logističku pomoć Mihalja Kertesa, je „zaokružen proces međusobnog povezivanja
mafije, ratnih profitera, nokomponovanih "biznismena"55 i klasičnih kriminalaca većeg "ugleda"“.
Slobodan Milošević se 1996. nije pojavio u Kuli. Sledeće godine, jeste. Video snimak proslave
dana JSO u Kuli juna 1997. zabeležio je reči Franka Simatovića Frenkija, pred predsednikom
Jugoslavije Slobodanom Miloševićem: „Maja 1991. formirana je avio-helikopterska eskadrila, koja
je sa improvizovanih letilišta Medeno Polje, Petrovac, Velika Popina, Srb i Udbina prenela tone
specijalnih pošiljki, opreme, ljudstva, tehnike i izvršila brojne složene zadatke u uslovima ratnih
operacija. (...) Takođe 1992. godine na teritoriji Bosne i Hercegovine pristupili su izgradnji i
obezbeđenju mreže malih aerodroma, kao i formiranju borbene eskadrile. Sa aerodroma u
Bratuncu, (nerazumljivo), Sokocu, Rogatici i drugim, izvršeno je oko hiljadu borbenih, izviđačkih,
transportnih i humanitarnih letova. Sredinom proleća 1996. godine povukla se iz ovih krajeva sa
kompletnom opremom i tehnikom, helikopterima i avionima. U tom periodu njeno delovanje ostaje
neotkriveno i pored opreme NATO, i intenzivnog istraživanja stranih obaveštajnih službi."
53
Prema dokumentu, za uniforme i oznake potrebno je oko 500.000 DEM, a biće plaćeno u gotovom – bez poreza.
54
U "Legitimaciji" člana Stranke srpskog jedinstva stoji: "Imalac ove legitimacije ovlašćen je da u slučajevima predviđenim
zakonom legitimiše građanina i da ga privede nadležnom organu, da uđe u tuđi stan i druge prostorije, da se zadrži u njima i da
izvrši pretresanje bez naredbe nadležnog organa, da nosi vatreno oružje i da ga upotrebi, da se služi tuđim saobraćajnim
sredstvom i sredstvom veze radi hvatanja izvršioca krivičnog dela".
55
Kao "biznisi" označeni su šverc droge, iznošenje deviza iz zemlje itd.

Početkom sukoba u Hrvatskoj i u BiH stvoreno je jezgro vazduhoplovstva "crvenih beretki". Tajna
vazduhoplovna jedinica specijalnih snaga pod kontrolom obaveštajne uprave nije presedan u
svetu, ali jeste većina njene logistike. Prvi helikopteri "Gazela" stigli su 1991, u luku Bar,
brodovima iz Libana. Flota je kasnije dopunjena, neobičnim putevima, iz bivše JNA. "Crvene
beretke" uzimale bi svaku letilicu na koju naiđu: poljoprivredni avion "Antonov" An-2, adaptiran za
bacanje ručnih i improvizovanih avio-bombi, penzionisani pilot RV i PVO, Mamucovski, uvezao je,
sa još nekoliko, pred ratove 1991. i otišao je u Skoplje i ostavio ga na plaćenom čuvanju
aeodromu Pančevo, nestao je i sledeći put viđen je sa natpisom "Starac Vujadin", iznad Bosne.
Sarajevsko 'Oslobođenje' objavilo je da su 2 helikoptera MUP BiH ukrali njihovi piloti i da "lete u
četničkoj avijaciji". U leto 1992. ta 2 helikoptera, Bel 206 "džet rendžer" i Bel 206L "long rendžer"
pojavila su se kod Beograda, a zatim zapadno od Drine u maskirnim bojama srpskih paravojnih
formacija, sa istim registracijama kao i kod vlasnika: YU-NCO i YU-HCN. Iz Sarajeva su nestala i
2 poslovna mlaznjaka "Cesna Sitejšn", koji su 2000. vraćeni, jedan Republici Srpskoj, a drugi
Federaciji BiH. Za vezu, laki trasport i izvidanje korišćeni su "Cesna 172", oduzeta iz Tuzle, i
"Pajper Super Kab" neutvrdenog porekla. Preuzimanje Saveznog od republičkog MUP, 1992,
omogućilo je prepisivanje helikoptera SMUP u RDB Srbije: 1 laki helikopter Soko "Gazela" i 1
srednji transportni helikopter "Agusta-Bel 212" koji je tada bio na remontu van Jugoslavije gde je
prinudno ostao zbog embarga, a po vraćanju u Beograd, septembra 1996, uključen je u JSO. Na
raspolaganju JSO bila je i SA 341 "Gazela" koja se po potrebi pojavljivala sa natpisom "Carina". U
sklopu priprema za sukob na Kosovu, za potrebe vazduhoplovstva JSO krajem 1997. i početkom
1998. u zemaljama bivšeg Sovjetskog Saveza nabavljena su 4 borbena helikoptera: 2 nova Mi-17
i 2 polovne "leteće topovnjače" Mi-24V. U to vreme nabavljen je luksuzni američki helikopter
"Sikorski-76" za prevoz važnih ličnosti. Prema svedočenju Radomira Markovića „predsednik
Milošević ga je koristio samo jednom ili dvaput“. Tu letelicu strani izvori pominju pod fiktivnom
oznakom YU-SAB, a u jugoslovenskom registru zavedena je kao YU-HEG.
Većina helikoptera JSO, neki čak opremljeni topovima i raketama, upisani su u registar civilnih
vazduhoplova i nose civilne registracije. Mi-17 i Mi-24 nisu uspeli da dobiju civilni status, pa su se
kontroli leta i nadležnim službama predstavljali lažnim oznakama. Radomir Marković svedočio je u
Hagu da je novac za tehničko održavanje, opremu i naoružanje helikopterske jedinice dobijao od
direktora Savezne uprave carina Mihalja Kertesa po nalogu Slobodana Miloševića. U Haškom
sudu saznalo se da je posrednik u nabavci borbenih helikoptera bio Borisav Milošević, ambasador
SRJ u Moskvi, a u nabavci luksuznog "sikorskog" Slobodan Rajh, prijatelj Franka Simatovića.
Prateći tokove novca, Haški istražitelj Morten Torkildsen ustanovio je da je na račune firme
Aviatrend, Valerija Černija i Aleksandra Čegoljeva, sa sedištem u Gibraltaru, uplaćeno 3.418.026
dolara. Novac je uplaćivan od firmi Neokom, Anteksol, Lamoral i Braunkort na račune Aviatrend u
Mađarskoj, Švajcarskoj, Bugarskoj i preusmeravan na račune Aviatrend, u Gibraltar, Nauru i of-
šor i države trećeg sveta. Prema Torkildsenu, bar jedna od tih uplata može se dovesti u vezu sa
ugovorom za nabavku 2 helikoptera Mi-17V.
Druga uprava RDB Srbije uspostavila je sredinom 90-tih upliv u sportsko vazduhoplovstvo
Beograda. Aero klub "Savski venac" (potom "Radojica Nikčević", pa "Krila Beograda") preuzeo je
lake avione i jedrilice od Aviogeneksa. Sponzori Aero-kluba "Krila Beograda" bili su Koka-kola,
Delta i Astra Banka. Da li je saradnja bila komercijalna ili po spisku 170 najuspešnijih firmi da se
"milom ili silom obezbede sredstva za finansiranje specijalne jedinice", nije poznato, ali jeste da
su "utve" i "pajper" leteli vikendom iznad Beograda i Novog Sada obojeni u crvenu boju Koka-kole
(kasnije i Delte i Astra Banke). Isti avioni izbacivali su predizborne letke SPS i JUL.
Iz tajne baze kod Bratunca, lakim borbenim avionima obeleženim sa "Milicija" i srpskim grbom, uz
zapadnu granicu Srbije dejstvovala je eskadrila koja nije bila pod komandom ni RV i PVO Vojske
Republike Srpske niti Ministarstva unutrašnjih poslova. Oznake na letelicama skrivale su učešće
"crvenih beretki". Na snimku iz Kule Franko je istakao da UNPROFOR na tlu i NATO u vazduhu
nikada nisu došli do preciznih podataka o tajnim akcijama. Leta 1998, strane TV kamere
zabeležile su beg albanskih pobunjenika na Kosovu pred dva Mi-24V koji su tukli nevođenim
raketama. Krajem 1998, "NIN" je objavio reči očevica „nisu poljoprivredni avioni, nego pravi,
borbeni...“ "Crvene beretke" i Jovica Stanišić predstavili su se javno tek maja 1995, kada su posle

NATO bombardovanja položaja Vojske Republike Srpske, "plavi šlemovi" uzeti za taoce, a
Stanišić, kao izaslanik Miloševića, helikopterom sleteo na Pale i dogovorio njihovo oslobađanje.
Na izviđačkim snimcima NATO hangara MUP na Aerodromu "Beograd", pred napad na
Jugoslaviju, vide se helikopteri Mi-17 i Mi-24. Oni su evakuisani, a hangar je, pogotkom u polovinu
koju je koristio DB, uništen aprila 1999. Sportski aerodrom kod Padinske Skele, gde su takođe bili
helikopteri JSO, gađan je ali bez posledica po tehniku. Po završetku NATO bombardovanja, Mi-24
i Mi-17, smešteni su u veliki hangar JAT.
Posle naizgled pasivne uloge događajima iz oktobra 2000. JSO polako izlazi u javnost. Borbeni
helikopteri JSO predstavljeni su javnosti već oktobra 2001. na policijsko-vojnoj vežbi "Štit 2001” i
na policijskoj priredbi na Makišu. "Sikorski S-76" postao je omiljeno leteće prevozno sredstvo
funkcionera nove vlasti a posebno između saveznih i republičkih izbora 2000. Najčešći putnik bio
je koministar Sead Spahović, koji je smirivao pobunu u zatvorima. Najupamćenija akcija
helikoptera DB bila je 28. juna 2001, kada su 2 "Agusta-Bel 212" i maskirna "Gazela" u pratnji
poleteli sa heliodroma RDB na Banjici da prevezu službenika Haškog suda i pritvorenika
Slobodana Miloševića do baze SFOR u Tuzli 56. Nakon reorganizacije 2002. godine avijacije
Resora javne i državne bezbednosti postaju vazduhoplovna jedinica pod kontrolom MUP Srbije.
PIPCI “SLIČNOSTI”
Po policijskim saopštenjima, Dušan Spasojević i Mile Luković lišeni su života, sa oružjem u ruci, u
pokušaju proboja iz opkoljene kuće u Meljaku. Policija ih je našla preko Dejana Milenkovića
Bagzija, koji je slao policiji poruke iz Barajeva u pokušaju nagodbe i tako otkrio skrovište dvojice
ubijenih, ali je nekako pobegao. Šteta što su poginuli za istragu je neizmerna, i ostaje pitanje: da li
su njih dvojica mogli da budu uhvaćeni živi. Pogibijom, posebno Spasojevića, izgubljen je insajder
mafije pod sistemom bezbednosti, koja je ubila bivšeg predsednika i premijera Srbije. Spasojević
je, kao i još neki, imao legitimaciju RDB MUP Srbije; a bio je i sa Legijom i nekim važnim likovima
državne bezbednosti...
Informativna služba Demokratske stranke Srbije iskoristila je vakuum i pokušala da banalizuje

pobunu JSO, plasiranjem kako su prepisi telefonskih razgovora Dušana Spasojevića "navodni", i
"navodno vođeni", iako je MUP Srbije potvrdio autentičnost prepisa. Pismo DSS bilo je nastavak
otvorene simpatija te stranke i njenog predsednika za oružanu pobunu JSO, novembra 2001.
Akcija "Sablja" pokazala koliko su srasli organizovani kriminal i strukture Državne i Javne
bezbednosti, pravosuđa i nekih političkih stranaka. To su pokazala privođenja: Uroša Šuvakovića,
bivšeg visokog funkcionera RDB Srbije; Gorana Matića i Ivana Markovića, iz JUL; generala
Nebojše Pavkovića, bivšeg načelnika Generalštaba; Svetozara Simovića, bivšeg pomoćnika
ministra SMUP iz JUL; Milorada Bracanovića, bivšeg zamenika načelnika RDB/BIA i organa
bezbednosti JSO. Na informativne razgovore pozvani su: Milan Radonjić, načelnik Centra RDB
Beograd u vreme ubistva Ćuruvije i zločina na Ibarskoj magistrali, Branko Đurić, bivši načelnik
SUP Beograd; general Dragan Ilić, bivši načelnik Uprave za administrativno-upravne poslove
MUP Srbije, i još visokih oficira policije i RDB/BIA. Tek tada, Srpski pokret obnove uspeo je da
izdejstvuje saslušanja radnika RDB, Stevana Baste, Ratka Romića i Milana Radonjića o Ibarskoj
magistrali i o atentatu u Budvi. Oni, Stevan Nikčević i još neki mogli su da pruže saznanja i o
ubistvima Slavka Ćuruvije i Ivana Stambolića, koja su izvedena uz saradnju beogradskog Centra
RDB, u čijem su vrhu tada bili57. Načelnik krim-uprave MUP Srbije Gvozden Gagić, avgusta 2002,
rekao je da se taj i još neki slučajevi „neće rešiti dok se ne konsoliduju državna bezbednost i
KOS“. Milorad Ulemek/Luković Legija utajio je deo para za ubistvo Stambolića, potkradao je fond
za pomoć udovicama i siročadi poginulih pripadnika JSO itd. Imao je diplomatski pasoš
Jugoslavije, i falsifikovane hrvatske pasoše za sebe i ženu. U skretanja pažnje izgleda spada i
kada su dva lica prešla na Batrovcu i kada ih je dočekao neko iz JSO: jedno od tih lica slično je
objavljenom foto-robotu, koji je sličan fotografiji, dugo nedostupnog istrazi, Legije s naočarima sa
falsifikovanog hrvatskog pasoša.
56
Isti helikopter, tada SMUP-a, prevezao je Miloševića, kao predsednika Srbije, na Vidovdan 1989. na Gazimestan.
57
CRDB Beograd pratio je i prisluškivao i Slavka Ćuruviju do pred samo ubistvo i Ivana Stambolića do pred samo hapšenje, a zna
se da ko je od koga primao naloge!

Kada je otvoren slučaj Stambolić, pet osumnjičenih pripadnika JSO, uključujući i komandanta
jedinice Dušana Maričića Gumara, označili su Radomira Markovića kao naredbodavca. Policija je
zatražila pomoć i Mire Marković, ali ona je 23. februara, kad joj je istekao poslanički imunitet,
otputovala u Rusiju navodno da "drži predavanja na univerzitetu Lomonosov". Univerzitet
Lomonosov odmah je demantovao njenu priču, koja je neugodna za niz naših i ruskih diplomata
(bivši i sadašnji ambasadori i konzuli; prethodna crnogorska kadrovska lista SMIP; ekipa koja je u
novembru 2000. sredila boravak i pasoš Marku Miloševiću u Moskvi), "biznismena" (crnogorskih i
beogradskih). Dok se to razjasni preko poslovično sporog Interpola, žena koju traže biće u Alma
Ati, Kazahstan, kod svog sina koji tamo drži kafanu s nekim fudbalskim trenerom iz Beograda.
Profesorka je, u skladu sa arogancijom koju je uvek ispoljavala prema državi Srbiji, rekla da će
"razmisliti" da se odazove pozivu MUP Srbije na informativni razgovor u vezi izjava Radeta
Markovića i još nekih, u vezi ubistava Ivana Stambolića i Slavka Ćuruvije.
Privedeni su Bogoljub Bjelica, predsednik nevladine organizacije "Sloboda za Miloševića", Goran

Matić, Ivan Marković i Nebojša Pavković. Matić i Marković, bili su vrh agitpropa JUL u najgore
doba. Posle nestanka Ivana Stambolića, Ivan Marković istakao se bestidnim i ciničnim izjavama.
Nakon ubistva Slavka Ćuruvije, Goran Matić je, na vanrednoj konferenciji za štampu 14. maja
2000, kao savezni sekretar za informacije, izjavio: „Na jednom sastanku u Laktašima, početkom
aprila, Robert Frovik se dogovarao sa predstavnicima pokreta Otpor o aktivnostima na
destabilizaciji Jugoslavije.“ Na tom sastanku su, tvrdio je Matić, „dogovorene aktivnosti Otpora
poput postavljanja pitanja ko je ubio Ćuruviju“ i druge. Ako je pitati "ko je ubio Ćuruviju" -
"aktivnost na destabilizaciji Jugoslavije", pitanje je motiva zbog koga on kriminalizuje raspitivanje
o počiniocima krivičnog dela, proglašavanjem za "destabilizaciju Jugoslavije"? Po tome, organi
koji istražuju ko je ubio Slavka Ćuruviju rade na "destabilizaciji Jugoslavije"? Na taj način Goran
Matić je štitio naručioce, podstrekače, organizatore i izvršioce ubistva. To nije njegovo privatno
mišljenje58. Pokušaj Matića da kriminalizuje raspitivanje o tome ko je ubio Slavka Ćuruviju pobudio
je sumnju da on pokušava da pomogne i zaštiti od istrage podstrekače, organizatore i izvršioce,
svejedno da li mu je bilo naređeno, i da li je bio svestan posledica.
Nakon pokušaja ubistva Vuka Draškovića u Budvi saznalo se da su atentatori izvučeni iz Crne
Gore vojnim helikopterom, čiju je upotrebu odobrio Slobodan Milošević. To odobrenje moralo je ići
preko načelnika GŠ Nebojše Pavkovića. Vuk Drašković je odmah ukazao da su osumnjičeni
odvezeni iz Budve kolima vojne hitne pomoći do Berana u bazu 7. bataljona vojne policije gde su
ukrcani u helikopter. Ta istraga bila je sabotirana. Pravosuđe Srbije nije htelo ili smelo da udari na
Dušana Spasojevića59.
Slučaj 660 kilograma heroina RDB MUP Srbije, nađenog u martu 2001, nije istražen. Ta količina
nije upotrebljiva ni za šta drugo osim za prodaju. Zaplenjeni narkotici po pravilu se, po identifikaciji
i veštačenju, komisijski uništavaju. Zaplenjeni heroin utajen je od pravosudnih organa, dok nije
otkriven u sefu Komercijalne banke. Heroin jeste javno uništen ali niko nije gonjen, iako su
organima gonjenja bili dostupni:
1. Mihalj Kertes, kao direktor Savezne uprave carinaustupio je u leto 1997. preko 550 kilograma
heroina, zaplenjenog u dve akcije na graničnom prelazu Gradina, Stanišić Jovici, umesto
nadležnim pravosudnim organima, čime je učinio krivično delo zloupotrebe službenog položaja, i
krivično delo posedovanja i trgovine opojnim drogama itd.
2. Jovica Stanišić, kao načelnik Resora državne bezbednosti MUP Srbije, primio je od Kertes
Mihalja najmanje 550 kg čistog heroina i, umesto da ga preda pravosudnim organima na
komisijsko uništenje, prikrio ga je u sef MUP-a u Kneza Miloša 102, čime je počinio krivično delo
nabavljanja i držanja opojne droge, zloupotrebu službenog položaja itd.
3. Radomir Marković, kao naslednik Stanišić Jovice na mestu načelnika RDB MUP Srbije, od
njega je preuzeo rečenu količinu opojne droge, i čuvao je, umesto da je preda pravosudnim
organima na uništenje, i prebacio uz još neke količine heroina u sef Komercijalne banke krajem
58
Na suđenju gen. Krstiću u Hagu, izjave Gorana Matića navođene su u okviru odbrane, uz objašnjenje da je on bio visoki
funkcioner vlade, odgovoran za svoje izjave.
59
Svi sa liste putnika bili su na poternici MUP Srbije nakon atentata na Zorana Đinđića, osim nekog „Japanca“.

1998, da ne propadnu u očekivanom bombardovanju NATO 1999, čime je počinio krivično delo
nabavljanja i držanja opojnih droga, zloupotrebu službenog položaja itd.
4. Branko Crni, kao visoki funkcioner RDB MUP Srbije, smestio je najmanje 600 kilograma čistog
heroina u sef Komercijalne banke u Svetogorskoj ulici i zadužio ključ i ovlašćenje za sef i sadržaj,
ne prijavivši to nadležnom pravosudnom organu, čime je počinio krivično delo držanja veće
količine opojnih droga namenjene prodaji, zloupotrebe službenog položaja radi sticanja
materijalne koristi sebi ili drugome.
5. Nepoznata službena lica RDB MUP Srbije i Savezne uprave carina, su predali veliku količinu
heroina neovlašćenim licima, rukovali velikom količinom heroina mimo i protiv pravila carinske i
službe unutrašnjih poslova, nisu prijavili nadležnom pravosudnom organu te transakcije, prikrivali
postojanje velike količine opojnih droga i tako počinili krivična dela zloupotrebe službenog
položaja, udruživanja radi nabavke i prikrivanja opojnih droga itd.
Kome je pao kamen sa srca kada je Spasojević poginuo? Može se reći da je akcija "Sablja"
zasekla trulo tkivo sistema državne bezbednosti i postavilo se pitanje je šta bi od organizma
ostalo kad se zaraženi organi odstrane. Nametao se odgovor da "treba praviti novu". Suprotno
razumu, došlo je do kobno pogrešne odluke da se to ne radi, ni odmah, niti prilikom formiranja
BIA. RDB je samo prepakovan i održana je konfuzija, te je zamenik Andreje Savića, Milorad
Bracanović, bio organ bezbednosti JSO u vreme ozbiljnih zločina. Napori da se očuva kadrovska
struktura bili su očigledni: načelnik RDB Goran Petrović naglašavao je u proleće 2001. da nova
vlast ima da prihvati RDB kakav je nasleđen, i da JSO ostaje "za borbu protiv terorizma i
organizovanog kriminala". JSO je oružanom pobunom oterao Gorana Petrovića i Zorana
Mijatovića, a na čelo RDB dovedeni su Savić i Bracanović, za koje su bili JSO i frakcije koje će
ubiti Zorana Đinđića. Oktobra 2000. shvatili su da mogu da smeštaju intrige. Kadrovski, ekipa se
naučila taktici raspršivanja i ponovnog pregrupisanja. Oni imaju šta da čuvaju - same sebe. Ko je
ubio koga, ko je krao, ko je trgovao heroinom i naftom, ko je koga štitio i gurao u napredovanju...
MILORAD BRACANOVIĆ je početkom 80-tih konkurisao u SUP Beograd i bio odbijen zbog
"emocionalne nezrelosti". Onda je primljen u SDB. Do 1995. bio je operativac. Onda ga je uzeo
Franko Simatović i on je postao oficir bezbednosti JSO u vreme najgadnijih radnji te "patriotske"
grupacije (u vreme dva atentata na Vuka Draškovića, ubistva Ivana Stambolića, i u vreme
oružane pobune JSO). Bracanović je bio neposredno odgovoran za "zakonito postupanje"
Jedinice i za njenu zaštitu od kriminalnih veza. Trulim kompromisom, Bracanović novembra 2001.
postaje zamenik načelnika RDB Andreje Savića.
ZORAN MANGOTIĆ, bivši načelnik odeljenja u X upravi RDB/BIA, bio je prijatelj i saradnik
Gorana Matića, koji je uz pomoć Mangotića, počeo 1999. da pravi službu bezbednosti pod
kontrolom JUL, mimo legalnih, RDB i Uprave bezbednosti Vojske Jugoslavije. "Agencija", kako su
to zvali, bila je u vili na Dedinju, blizu Belog dvora (gde je inače beogradski centar obavestajne
uprave Vojske, u koju će pred bombardovanje NATO Aco Tomić regrutovati Radeta Bulatovića i
Gradimira Nalića), sa mnogo najsavremenije tehnike. Matićevo objašnjenje, u vrbovanju
pripadnika bilo je: Slobodan Milošević je pao pod uticaj Rada Markovića i njegovih, a jedini glas
razuma Slobi stiže od Mire Marković, koja stoji iza Gorana Matića. Pravimo paralelnu "Agenciju"
koja će Miloševiću, preko Mire Marković, doturati prave informacije. Unutar RDB Mangotić je
izašao na glas kao kanal Mire Marković, "čija čestitost je duga priča", i ko se obrukao u operaciji
"Pauk" u jesen 1999, kada su on i trust mozgova iz JUL, SPS i SRS pokušali da impresioniraju
Slobu i Miru navodnom zaverom za atentat.
U akciji “Sablja” pali su, između ostalih, i: Dragoljub Milanović, bivši direktor RTS; Andreja Savić
smenjen je "radi odlaska na novu dužnost" koja se ne navodi. Pali su i Aco Tomić i Rade
Bulatović, savetnik za bezbednost predsednika SRJ Vojislava Koštunice - Uprava za borbu protiv
organizovanog kriminala otkrila je da su se, pre atentata na Zorana Đinđića, sretali sa Lukovićem i
Spasojevićem, a prethodno su o tome u istrazi dali neistinite izjave.
BORISLAV MIKELIĆ, bivši premijer Republike Srpske Krajine, lišen je slobode pod sumnjom za
posredovanje u uspostavljanju veza zemunske mafije sa nekim državnim organima, i sa

Republikom Srpskom. Mikelić je rođen u opštini Bosanska Kostajnica. Njegov uspon vezuje se za
Petrinju, gde je osamdesetih bio predsednik opštine i direktor mesne industrije "Gavrilović". Zet je
generala Druge uprave SSNO Ljube Domazetovića, koga je ugurao za savetnika za strateška
pitanja u RSK. Kad je Tuđman došao na vlast u Hrvatskoj, pokrenuta je inicijativa za njegovu
smenu sa mesta direktora "Gavrilovića", ali je opstao neko vreme, zahvaljujući vezama sa JNA,
čiji je "Gavrilović" bio važan snabdevač. Mikelić odlazi iz Petrinje pred izbijanje rata, u januaru
1991, nakon nerazjašnjene saobraćajke, i udomljuje se u Beogradu, kod Mirka Marjanovića, u
Progresu. Istovremeno bio je u upravi FK Partizan. Od MUP Srbije odmah dobija stan kod
stadiona Partizana, koji je posle prodao i kupio drugi u Molerovoj ulici. U Beogradu se politički
angažuje kroz vojnu partiju SK Pokret za Jugoslaviju i sarađuje sa Mirom Marković i Slobodanom
Miloševićem, koga je zvao "šef" i kod koga je odlazio kad god je hteo. Tokom 1993. godine uspeo
je, kao jedan od retkih, da podigne veliki štedni ulog kod Dafiment banke.
Mikelić krajem 1993. dolazi u RSK kao šef izbornog štaba Milana Martića. U njegovoj pratnji došli
su mnogi iz SPS i šverceri iz Krajine. Kada su nakon više izbornih krugova za predsednika RSK
postavili Martića, ovaj je predložio Mikelića za premijera. Više od 4 meseca Skupština RSK
odbijala je da ga izabere, a onda je Jovica Stanišić doveo Milana Babića u Beograd. Nakon toga,
Mikelić je postao premijer. Razrešen je nakon 14 meseci, juna 1995, a dva meseca pre razrešenja
nije dolazio u Krajinu. Pripremne razgovore o Planu Z-4 sa ambasadorom SAD u Hrvatskoj
Piterom Galbrajtom, Mikelić je po naređenju Miloševića izbegavao, ali ga je, po završetku
razgovora Galbrajta sa Milanom Babićem, presreo i posvađao se oko nekog naftnog aranžmana.
Slom RSK dočekao je u Beogradu, i angažovao se kroz "Komitet za zaštitu prava i interesa
raseljenih lica i povratak u zavičaj". U jesen 1995, uz podršku DB Srbije, poreuzeo je bivši Biro
RSK u Beogradu. Glumio je nevladinu organizaciju uz medijsku podršku Dragoljuba Milanovića
(RTS), Radeta Brajovića ("Novosti") i Dragana Antića ("Politika"). Nakon 5. oktobra 2000,
njegovim parama, opranim u Bijeljini, pokrenut je list "Nacional", sa Predragom Popovićem, preko
koga je još 1995. objavljivao svoje stavove u "Svetu". U Srpskoj je imao je dobre pozicije, naročito
u banjalučkoj regiji.
Mikelićevi poslovi u Srbiji su raznoliki: probao je da uspostavi lanac (svojih) radnji "Gavrilović" u
Beogradu; bavio se krađom nafte iz Jadranskog naftovoda kod Siska i švercom u Srbiju,
trgovinom mesnih proizvoda kroz firmu Galames, koja nije uspela iako je dobio podršku
Miloševića i Zorana Lilića i Goricu Gajević u upravnom odboru. Najslađi posao izveo je sa
Draganom Čičićem iz JUL, vlasnikom „Drvoplast“ iz Kraljeva. Sa Arkanom i Goranom Hadžićem
pokrali su ogromne količine kvalitetne hrastovine iz Istočne Slavonije, Banije, Korduna i Like. Čičić
je to izvozio u Italiju, a ostali su se ozbiljno ugrađivali, jer je drvo bilo besplatno. To je išlo do 1998,
kada su se posvađali, pa je Mikelić bio istisnut uz pomoć Mire Marković i Bube Morine koja ga je
napadala za "humanitarno profiterstvo". Kad je presušio s gotovinom, Arkan i Legija su dolazili da
uteruju dugove, pa se sklonio u Srpsku.
Sa Jovicom Stanišićem, i sa ekipom iz JSO koja je radila Zapadnu Bosnu, bio je drugar, pa je
veštačko đubrivo iz Kutine Mikelićevim vezama išlo u Kladušu. Ugurao je u Kladušu i 80 šlepera
roba, i oružje koje je Gadafi platio Slobi za Abdića 1994, ugradivši se za 50%. Imao je 1996–7.
ambicije da postane predsednik Srpske, ali je odustao uvidevši da nema šanse.
Ima interese u operaciji "Bobar osiguranje" iz Bijeljine. Ima indicija da se Mikelić, kao savetnik u
Progresu, bavio pranjem novca za Mirka Marjanovića. Osnovano se sumnja da je ekipu Dušana
Spasojevića koristio za uterivanje dugova, čime je i pao u oči policiji u akciji "Sablja". Jedan od
odvratnih poslova bio je sa generalom policije Draganom Ilićem. Njih dvojica prisvojili su matične i
zemljišne knjige iznete iz Krajine, i pljačkali su izbeglice izdajući im potvrde za pasoše, krštenice,
venčanice, umrlice itd., u ime fiktivnog Biroa RSK u Beogradu, koje u Hrvatskoj nisu važile.
Mikelićevi i Ilićevi ortaci iz MUP RSK i RDB Srbije, Tošo Rajić i Đuro Škaljac, bili su zaduženi za
lažne saobraćajne i vozačke dozvole koje su u Srbiji izdavali izbeglicama, za određene tarife.
Njegov telohranitelj Dragan Vujičić Bego iz Gline, bivši Martićev čovek, blizak Arkanu, koji je preko
Dragana Garića iz SMUP (ubijenog sa Arkanom) pravio je državljanstva za izbeglice – uz
proviziju. Mikelićev "Komitet za zaštitu interesa raseljenih lica..." (ne koristi termin "izbeglice") je
bezdušna pumpa za bogaćenje od narodne muke: Mikelić je punio budžet Komiteta, ali
invalidnine i pomoć isplaćivao je samo kad je morao. 1995. sačinio je "Spisak pokretne imovine
sa područja RSK", kojim je popisao i vozni park i građevinske mašine: 28 cisterni "Slavijatrans",
40 kamiona-hladnjača "Gavrilovića", stotine kamiona i autobusa, stotine putničkih vozila Vlade i

opština RSK. Dragoljubu Milanoviću dao je VMW, davao je vozila Kertesu, RDB Srbije, Arkanovoj
SDG itd. Od autobusa i kamiona osnivao je firme po Srbiji, pokušavajući da sarađuje sa "Lastom",
"Kulatrans", "Sombortrans" itd.
Od novembra 2001. neki mediji i stranke, naizgled nevezano, veličaju JSO; Vojislav Šešelj plasira
"poverljive informacije" izvora "Laufer" u javnost; DSS blokira pokušaje razobličavanja bivšeg
režima zarad "kontinutiteta" i "legalizma"; neke stranke izmiču se iz važnih političkih poteza Vlade
Srbije; neko sastavlja i dotura "Reporteru" lažne "spiskove Haškog tribunala" ne bi li pojačao već
postojeći strah "crvenih beretki"; agresivnom reklamnom kampanjom na ulici i u nekim medijima
nameće se JSO. Ovi koincidirajući potezi ocrtavaju osnov sumnje koji je trebalo istražiti. Tu
konturu, međutim, neke agencije i mediji eksploatišu i na brzinu površno prave scenario
"državnog udara" samo zemunskog klana i JSO. "Nedeljni telegraf" je čak, bez ograde, lansirao
priču kako će "Duća postati premijer, Legija ministar unutrašnjih poslova, a Ceca ministar kulture".
Ovi napori da se atentat na Zorana Đinđića olako proglasi za pokušaj državnog udara nisu
bezazleni. Kampanja bagatelisanja "državnog udara" pre ozbiljnih dokaza kako bi bila preuzeta
vlast, dezavuiše istragu, koja je već otvorila neke teme u tom pravcu:
- Izvestan broj Crnogoraca u međuvremenu ubijenih u Beogradu imali su legitimacije Državne
bezbednosti MUP Crne Gore, što je ostalo bez objašnjenja iako ova lica prolaze kroz krivičnu
evidenciju. Dva visoka oficira JSO, Radojica Rajo Božović i Vasilije Vaso Mijović, smestili su se u
MUP Crne Gore kao savetnici. Poslovni kontakti crnogorskih bizmismena na veliko i njihove
srbijanske braće u Hristu poznati su, a u Crnoj Gori nema istraga. Kroz istu Miloševićevu i
Bulatovićevu infrastrukturu u spoljnim poslovima "kraljevi kocke" i koječega stekli su pozicije u
Moskvi i mestima bivšeg SSSR, a ni u to se ne ulazi.
- Pokloni Mihalja Kertesa ilustruju model ponašanja. Zašto su neki biznismeni, medijski radnici i
stručnjaci osećali potrebu da do kraja investiraju u JSO? Ako je iznuda to je investicija u sigurnost;
ako je dobrovoljni prilog to je investicija u budućnost. Firma Gemaks prvo je opremila sanitarijama
centar JSO u Kuli, a do bekstva Legije uređivala mu je kuću. Razne televizije, emitovale su
reklamne spotove JSO, a niz novina ih je štampao. Ne umeju da kažu ko je platio, a MUP tvrdi da
nije... Tokom oružane pobune JSO, u novembru 2001, "legalisti iz Kule" hvalisali su se da njima
ne treba Mihajlovićeva plata, jer "imaju sponzore koji će ih plaćati i hraniti". Važnije je naći one koji
su plaćali i obećavali plate, nego ko je kritikovao Đinđića. U sponzorstvo spada i pitanje: ko je
2000. godine potpisao lekarsko opravdanje Spasojeviću, po kome je tada ležao od teške
koronarne insuficijencije, i dao mu alibi za budvanski atentat na Vuka Draškovića? Spasojević je
uvek imao lekarska opravdanja za alibi. Pominje se Miroljub Savić, hirurg iz Sremske Kamenice,
poznat sa snimka JSO u Kuli 1997, kada se rukovao sa Slobom.
SVEDOČENJE VLADIMIRA BEBE POPOVIĆA
“Saznao sam od Dušana Mihajlovića da postoji Goran Petrović, i da treba da obavimo razgovor
sa njim, da je prethodno sa njim razgovor obavila šef kabineta Vojislava Koštunice, Ljiljana
Nedeljković, i da oni nemaju ništa protiv. Ja sam ga video zbog toga što je između Zorana Đinđića
i Vojislava Koštunice već izbio sukob oko Gradimira Nalića, jer i pored toga što je Zoran Đinđić
objasnio Vojislavu Koštunici zbog čega ne može da ga postavi na mesto ministra policije i dao mu
dokaze za to, Koštunica je rekao: “kakve veze ima, sklonićemo to”. Postavljenje Gorana Petrovića
je iznerviralo Milorada Lukovića. Tada me je drugi put u životu pozvao telefonom, pre toga me je
pozvao 6. ili 7. oktobra, da me pita da li znam ko je Goran Petrović, da je on brat Munje, lopova sa
Novog Beograda, da je uključen u to; pa je, posle pola sata, kada se utvrdilo da nije to on, bila
priča da je on izdajnik, da radi za Amerikance. Njegova nervoza je smirena time što je postavljen
Milorad Bracanović za šefa Sedme uprave. Zoran mi je dao papirić na kome je pisalo to ime, i
rekao: “pitaj Gorana, da li može ovaj čovek da postane neki načelnik, oni se ljute, kao nismo ih
konsultovali, što da zaoštravamo. Ako to nije neki problem i ako je čist, neka ga postave.
Nije prošlo 15–20 dana, Rade Marković je bio uhapšen i tad počinju problemi. Najveći udarac koji
su oni doživeli, u smislu da je bilo jasno da tu neće da završi, je rešenje Ibarske magistrale, koje
je rešeno policijski - ljudi iz državne bezbednosti utvrdili su da je taj kamion korišćen, našli čoveka
koji je sve priznao i pokazao gde to vodi. Tada je bilo jasno, da iza svega što se u Srbiji dešavalo
prethodnih deset godina stoje oni. Negodovali su zbog hapšenja Radeta Markovića. Tada je

Ljiljana Nedeljković koja je kućni prijatelj sa Radetom Markovićem i njegovom ženom, negodovala
zbog toga. Od tog trenutka počinju savetnici Vojislava Koštunice da ga upozoravaju da je ovo što
su Zoran Đinđić i Dušan Mihajlović uradili, uz pomoć Gorana Petrovića, znak da se neće libiti da
uhapse i Vojislava Koštunicu. Tog trenutka počinje potreba kabineta Vojislava Koštunice, iz
političkih struktura uz Koštunicu iz Miloševićeve strukture vlasti, koji su u međuvremenu bilo
postali članovi DOS, bilo ostali funkcioneri u svojim strankama, svih koji su se plašili otkrivanja
istine... kad Radeta Markovića stave u zatvor, da li će propevati. Najveći problem bili su Petrović i
Mijatović, zato što su dobili u ruke kutiju na kojoj, kako koju fioku otvorite, ispadaju leševi, a svaki
drugi će dovesti do JSO, ili povezanosti sa JSO, i zlato koje je nađeno, i krivične prijave koje su ti
ljudi podneli, više od 50, protiv funkcionera državne bezbednosti. Od tog trenutka počinje rušenje
Službe i diskreditacija Zorana Đinđića pričom da je kriminalac.
Hapšenje i izručenje Miloševića je bila kap koja ih je uspaničila. Prilikom izručenja Miloševića,
komandant Jedinice za specijalne operacije je bio u penziji ili suspendovan. Ali ljudi kakav je
Jovica Stanišić i struktura oko njega, čovek koji je bio načelnik te Službe u vreme kada se u
Beogradu dogodilo najviše ubistava. Za vreme Radeta Markovića su se odigrala neka od
najspektakularnijih ubistava: Ćuruvija, Ibarska, Stambolić. Ali, u njegovo vreme je bilo preko 700
ubistava na ulicama Beograda. Deset godina živeli smo u zemlji gde su oni stvarali mit o sebi kao
nacionalnim herojima. Ja sam prisustvovao sastanku Zorana Đinđića i Jovice Stanišića, kada je
on tražio posle neke od operacija (hirurških) da se sa Zoranom vidi. Ja sam sa Zoranom došao
kod njega i onda je on počeo da se raspituje – Hag, Karadžić, Martić i tako dalje. Ponudio je
Martića, rekao je: “Pa, ja bih mogao možda da ubedim Martića, ako biste se vi pobrinuli za
njegovu porodicu i eventualno za neke stvari da on dobije, žena – penziju, kćerka – stipendiju, on
malo, i tako, možda bih ja mogao njega da ubedim da se on preda, a je li bi to bilo dovoljno da se
ne traži Karadžić”? I šta Zoran misli o Karadžiću. A Zoran je njemu odgovorio: “super bi bilo da se
predaju i jedan i drugi. Onda je ovaj oko Frenkija: “Je li može Frenki da ostane”? U maju 2001.
advokat Toma Fila izašao je javno da je na stolu Vojislava Koštunice video dopis Haškog tribunala
kojim se traži da se izruče Jovica Stanišić, Franko Simatović, Zoran Mijatović zamenik načelnika
državne bezbednosti, Milorad Luković (i spisak sa imenima koji je kasnije objavljen u “Reporteru”),
Zoran je bio u Parizu. To je bila udarna vest u svim medijima, a savetnik Vojislava Koštunice,
Gradimir Nalić je seirio: “evo, zamenik načelnika državne bezbednosti Zoran Mijatović”. Zoran je
zvao Karlu del Ponte. Prisustvovao sam tom razgovoru kada je pitao da li je to tačno, i kada je
rekao da je to vrlo loše za tu nestabilnu vladu, u zemlji gde Milošević još uvek može da postane
neki predsednik i da oni sada traže čoveka koga je Zoran Đinđić postavio na mesto zamenika
načelnika – nije on, ali svejedno, Zoranov je kadar. Zoran je pitao Karlu del Ponte da li je to tačno
i da joj kaže da ako nemaju nikoga drugoga protiv koga bi podigli optužnice nego traže baš ove
ljude, to znači rušenje države i Zorana Đinđića. On je te večeri pozvao, znam zato što mi je pričao
svedok tog sastanka koji je bio na toj večeri, i sa grupom svojih najbližih saradnika otišao u Ub u
kuću jednog od ljudi koji su bili na tom sastanku, Branu Crnčevića, Miću Stanišića, bivšeg
načelnika policije Republike Srpske, i nekoliko najintimnijih prijatelja, i tu su ostali do zore i
dogovarali se da se okrenu Koštunici. Hapšenje Miloševića bila je kap koja je trebalo da bude
dokaz Vojislavu Koštunici da Zoran Đinđić i njegova vlada, uz pomoć ovakve policije i privatne
Službe državne bezbednosti, koju navodno vode njegovi ljudi, da je sledeći korak hapšenje
Koštunice, čim su i pored toga što je vojska pretila da će “migovi” srušiti helikopter... Vojislav
Koštunica izjavio je te večeri, da je to državni puč, pod utiskom priča svojih saradnika i struktura
koje su 10 godina vladale, da je sledeći potez Zorana Đinđića hapšenje Vojislava Koštunice.
Zaoštravanje te atmosfere, napuštanje vlade, rasturanje DOS, medijski linč koji je započeo – to je
već treći mesec kako divlja duvanska afera “Nacional” proizvedena u Zagrebu, gde je glavni akter
Zoran Đinđić i njegov poznanik koga je upoznao četiri meseca pre toga. U tom cilju pokušavaju da
iskoriste hapšenje Miloševića, i traže smenu Gorana Petrovića i Zorana Mijatovića zato što se
fotografija pojavila u „Nedeljnom telegrafu“. Čak je i njegova stranka bežala od sukoba, izuzev
Gorana Vesića, Čedomira Jovanovića i eventualno Zorana Živkovića, ali su brzo stavljeni u isti
koš.
Savetnici Vojislava Koštunice, Rade Bulatović, Gradimir Nalić, Aco Tomić šefa državne
bezbednosti, su direktni pokrovitelji JSO, Milorada Bracanovića i Andrije Savića. U januaru 2002.
je skup državne bezbednosti na Kolarčevom univerzitetu, koji organizuje Dušan Mihajlović, na koji
poziva Zorana Đinđića. Tu je, prvi put od početka Zoranove vlade, i Vojislav Koštunica, da bi

iskazao poštovanje novopostavljenim Andriji Saviću i Bracanoviću. Tu su i Tomić, i Bulatović, i

Nalić. To su ljudi koji od tog trenutka, s obzirom da se bave bezbednošću predsednika države,
održavaju kontakte sa Bracanovićem i Savićem i Zoranu je jasno da uz ministra policije kakav je
Dušan Mihajlović, koji je političar i mora da vodi računa i o sebi i o stranci, uz institucije kakve u
državi imate, uz javnu scenu koja je okrenuta protiv Zorana Đinđića, on mora da se okreće
nekome drugome. Taj neko drugi ne može da bude niko drugi nego Zapad, zato što svaka tajna
stvar koja od strane vlasti bude napravljena ili urađena, sutradan izađe kao informacija. Na
jednom od sastanaka koje je Zoran Đinđić organizovao za borbu protiv trgovine drogom, na kome
su bili prisutni ministar policije, načelnik Knežević, šef BIA Goran Petrović, okružni tužilac Rade
Terzić, mislim da je bio Vladan Batić i bio sam prisutan ja, Zoran Đinđić je između ostalog rekao,
pošto je već postojala ta priča koja je izašla iz policije, kao “nije to u redu, kao Zoran se bori protiv
organizovanog kriminala, a štiti Čumeta”, sa kojim je imao kontakata koliko i pre 5. oktobra. Posle
5. oktobra ih je bilo tri ili četiri. Kontakte sam održavao ja i bilo ih je možda desetak, do trenutka
početka priče o njemu kao zaštićenom svedoku. Na tom sastanku, pošto je Zoran znao da se to
priča i pošto je video oni se kao gurkaju, tako se funkcioniše poslednih 50 godina u ovoj zemlji, vi
posle terate po svome, ali je zadovoljena forma, a da se to ne bi na njega Zorana slučajno
odnosilo, on je na tom sastanku rekao: “Ej, Čumeta, Dragoljuba, Bebu, koga god, ko god da ima
veze, sve ih bre, pohapsite, ne interesuje me, to je sve ološ!”. Sutradan je Dragoljub, Zoranu
preneo, kao, šta je to sada, šta njemu treba da priča na sastanku da je Čume kriminalac, znači sa
tog sastanka gde je bilo petoro ili šestoro ljudi.
Odlučnost su 100 odsto pokazivali ministar policije Dušan Mihajlović, njegov zamenik Nenad
Milić, Milan Obradović, šef beogradske policije, Boro Banjac koji je smenio Kneževića, Mile
Novaković glavni operativac koji je to radio i oni su sužavali obruč oko te grupe. Materijalni dokaz
koji sam dobio i predao policiji je magnetofonska traka snimljenog razgovora između Nebojše
Pavkovića, Predraga Popovića, glavnog urednika Nacionala, Gorana Bojića pobratima Nebojše
Pavkovića iz Banjaluke i ortaka Jovice Petkovića, formalnog vlasnika lista Nacional, čiji je vlasnik
bio Momo Mandić; magnetofonska traka koju je Nebojša Pavković snimao tajno, sa Popovićem,
na koji sastanak je otišao uz posredovanje tog Gorana Bojića zbog toga što su u vreme
Koštuničine predsedničke kampanje svakodnevno u listu Nacional izlazila pisma Ljilje Buhe i svi
smo mi, i Pavković, optuživani da štitimo Čumeta, jer je sa Čumetom, već uveliko počela ta
saradnja, oni su znali, sa UBPOK. Aca Tomić ih je upozoravao gde da sklanjaju Ljilju Buhu, jer
vojna služba bezbednosti je prisluškivala državu Srbiju neovlašćeno, kao i danas, Zorana Đinđića,
ljude koji su sprovodili i pripremali tu akciju koja je kasnije nazvana “Svedok”. Tom prilikom,
Nebojša Pavković je preko tog svog pobratima došao do Popovića, na sastanak. Tu kasetu, koju
mi je Nebojša Pavković predao, dao sam policiji i Karleuši. Ništa nije urađeno. Na toj kaseti
Predrag Popović kaže da to nije dečija igra i da zbog toga Pavković ne treba da brine, da im je
zasmetao jer im je politički protivnik, jer oduzima glasove od Koštunice, da to radi njegov štab, da
to radi Aca Tomić, Dušan Spasojević, da su to ljudi, nije ni svestan kakav je to mrak, da je to veza
Republika Srpska – Momo Mandić i tako dalje, znači, materijalni dokaz. Od stranih službi koje su
radile, od kojih sam spomenuo Engleze, to nije bila jedina služba koja je radila na praćenju,
analizi, kako god da se to zove, i mi smo dobijali podatke da su oni jako, jako aktivni. Mislim na
bandu Dušana Spasojevića, mislim na vrh Jedinice za specijalne operacije, pre svega na njihovog
komandanta koji svoju nervozu i osećaj napetosti trenutka i ne skriva.
Vlast direktno štiti optužene za ubistvo Zorana Đinđića. Vladimir Milosavljević, lociran je u Beču.
O tome su obavešteni državni organi Srbije, i predsednik Boris Tadić, koji je prilikom posete
Austriji imao zadatak da razgovara sa Austrijancima kako će se to dogovoriti. Naravno, da je o
tome obavešten MUP, državna bezbednost, SID, svi o tome imaju podatak već 2 meseca. Do
juče, od strane ove države nije obavljen ni telefonski razgovor sa nekim u Austriji da se kaže, “
tamo je”. Ali je zato stigla informacija do njega da je izgleda provaljen i da promeni adresu i
verovatno je to znao od pre nedelju dana, tražio novu adresu, gde će da se skloni i da mu
zamene auto koji vozi, BMV M5. Šta to drugo dokazuje? Tamo dolaze i ovi drugi i, ako hoćete da
znate gde su Simovići ili ne znam još ko, dovoljno je da odete u Beograd četiri dana u neki kafić u
Zemunu ili u Stahinjića Bana ili u inostranstvo, Beč, Minhen, posle 3 dana ćete stupiti u kontakt sa
njim, ako želite. Svako to može da uradi, ali ne može naša policija i vlast.
Poslednja priča koju je pokušavao, mislim preko Veruovića, ili nekog od telohranitelja Zoranovih,
znam da je došla do Nenada Milića, o nekom zlatu, milionima, u Kotoru – neki irački dinari, za

vreme sankcija. Kada je bilo hapšenje Šešelja, ne mogu da se setim tačno kome, Zoranu
Janjuševiću ili nekom drugom, ali mislim da sam bio i prisutan, on je rekao: “ hajde da uradimo
akciju, znam da Šešelj drži četrdeset ili šezdeset miliona maraka u nekom stanu u Šumicama kod
sestre. To znam zato što su mu ovi moji menjali marke u evro.
Jedan od spiskova je pred pobunu “Crvenih beretki”, u novembru 2001, a dopis je stigao
početkom novembra, ili početkom oktobra 2001, koji je potpisala Karla del Ponte, kojim traži od
rukovodstva države – Vojislava Koštunice, Zorana Đinđića, Vladana Batića, Dušana Mihajlovića,
Gorana Petrovića, tužioca Terzića, da joj dostave u najkraćem roku podatke koji se odnose na te i
te periode, i spisak od jedno 140 imena među kojima su Milorad Luković, Zvezdan Jovanović, sve
ono što je ona imala priliku da čuje ili što je neko ko je svedočio rekao. Pismo je na engleskom,
dovoljno da ga pošaljete do Legije, da on okupi ljude, da im pokaže i kaže: “potpis Karla del
Ponte, Hag, i evo, tvoje ime”. Oni su našli povod izmišljen i zahtev potpuno netačan. Oni su dobili
nalog da uhapse dva čoveka. Ne ulazim u to da li su to bili ratni zločinci ili nisu. Oni su rekli da
nisu i ispostavilo se da je jedan priznao da jeste i ispričao o zločinima koje je učinio i dobio je 15
godina, pa nisu doveli majora Batića da se izvini javnosti što je lagao da su to obični građani.
Dobili su nalog od načelnika Službe i mogli su da odbiju taj zadatak. Oni su ga sproveli. Onda su
našli povod da to može da bude prilika, dok Zoran Đinđić nije u zemlji. Siguran sam da to njima
nije palo na pamet, nego su nalog dobili od savetnika Vojislava Koštunice i uz pomoć vojske i
vojne obaveštajne Službe. Čovek, koji je držao pres–konferencije u Kuli, pod izmišljenim imenom
Major Batić, doveden je osoba, dve nedelje pre pobune, iz vojne obaveštajne Službe, bez znanja
načelnika RDB i bez znanja ministra policije. Oni nisu imali potrebe da pitaju koga zapošljavaju, i
nije slučajno baš ta osoba koja je dovedena, osoba koja je izmislila čin i ime, držao pres–
konferenciju i objašnjavao i čitao političke zahteve. Ti politički zahtevi nisu pisani u Kuli.
Prorokovićevo pismo između pobune “Crvenih beretki” i ubistva Gavrilovića, i izručenja Slobodana
Miloševića, je, po principu pisma Dejana Mihajlova, pisao isti čovek koji je pisao i pismo Dejana
Mihajlova, koje je počinjalo sa “Kako se krsti.... “, pa u deset tačaka. Nama su slane poruke
“Nemojte da se igrate”, “Nemojte da ostavljate ljude”. da nije dobro što smo prekinuli kontakt sa
Jovicom posle Gavrilovića, jer “Jovica drži sve”. Te noći i tokom sutrašnjeg dana, video sam se sa
Ljubišom Buhom. Meni je jasno rečeno “igrali ste se sa vatrom, slali smo vam poruke, rekli smo
vam nemojte, vi ne znate šta znači vlast. Vlast znači da morate da imate ulicu na svojoj strani,
znači Dušana Spasojevića, a sa druge strane, jedinicu kao JSO, DB, Jovicu Stanišića, jer, “nije
Goran Petrović DB, on je jedan načelnik i njegov zamenik načelnika”. U DB radi 3000 ljudi, Od tih
3000, 2880 poštuje naredbe Jovice Stanišića, a ne Gorana Petrovića. Da li su to bile značke
vojske, da li su bile prave, da li su bile one što smo tokom “Sablje” videli da su štampali onaj bivši
policajac i Milovan Brkić, ali je bilo jasno šta je namera optužbe na Zorana, vladu, MUP; pošto je
posle akcija sledio medijski napad, kao posle paljenja Vuksanovićevog automobila, što je tog
dana bila glavna tema na BK televiziji, koju u to vreme uređuje savetnik predsednika Koštunice za
medije. On je u isto vreme savetnik predsednika Koštunice za medije, ali je slučajno, predsednik
televizijske akademije na BK univerzitetu, i operativno uređuje dnevnik BK televizije. I, pošto je to
bila nedelja, kada nema vesti, vi ste u svim vestima imali tri i po minuta kako se desio
“Vuksanovićev automobil” i njegovu izjavu, da ga ne čudi u zemlji gde je vlast ogrezla u kriminal...
Ko bi zapalio Vuksanovićev automobil star 20 godina?
Imali ste list vojne obaveštajne Službe. Imaju oni mnogo listova kroz prikriveni kapital, gde
podmetnu neke, kao vlasnika “Nacionala”, pa ne možete lako da dokažete da je to vojno, Dnevni
list “Dan” je list vojne obaveštajne Službe i oni to ne kriju. U knjizi “Vojna tajna” i u intervjuu
Nebojše Pavkovića imate izjave da je list “Dan” osnovan, kao i “Ju–info”, tako što je vojna služba
bezbednosti dobila nalog od Slobodana Miloševića da pomogne “časni deo crnogorske javnosti”,
SNP, protiv “lopova”, i “izdajnika” Mila. Pošto su ovde imali medijski monopol, rekli su: “osnujte i
tamo dnevni list” i – osnovan je “Dan”. Onda se deo rukovodstva SNP posvađao pa su najurili
Momira, a ostao je militantniji deo ali su se posvađali i sa Bulatovićem, ali to je list vojne Službe
bezbednosti. Najčešće, novinari koji rade u tom listu su ranije radili u vojnoj službi bezbednosti.
Oni imaju, kao i “Reporter” u Banjaluci, koji je takođe osnovala vojna služba bezbednosti i novinari
koji su tamo radili, rade u “Kuriru” i “Nacionalu”, jesu ljudi koji su radili, kao Željko Cvijanović za
vojsku Republike Srpske, ili za kabinet Biljane Plavšić, ili za kabinet Radovana Karadžića u
informativnoj službi Vojske Republike Srpske ili u Birou vlade Republike Srpske u Beogradu. Kada
se završio rat, kada je došlo do blokade na Drini, oni su prekomandovani u medije, napadali su

Miloševića, ne zato što je tukao “Otpor”, nego zato što je uveo blokadu na Drini, a onda su neke
neobaveštene nevladine organizacije sa Zapada u njima prepoznale snagu koja treba da ruši
Miloševića, pa je tako “Reporter” u 5. oktobar 2000. godine ušao kao “osvedočeno nezavisno
glasilo nezavisnih novinara,” što nije tačno, naprotiv, bio je i ostao list vojne obaveštajne službe. U
“Danu” ste tokom 2001. mogli da čitate informacije koje su se bazirale na presretnutim
razgovorima Zorana Đinđića, pri čemu, da su pitali on bi to sam objavio. Ova takozvana BIA je
ekspozitura vojne Službe bezbednosti, gde su postavili svoje ljude, gde ovaj što se zove direktor,
što nosi podatke stranim obaveštajnim službama, predstavlja njihovog zaposlenika. Za šefa
tehnike dobili su čoveka iz vojske i na sva ključna mesta postavili su ljude iz vojske. Kupili su
opremu za prisluškivanje u vreme ministra Borisa Tadića. Nije on to ni gledao niti se razume šta
su mu podmetnuli - mogućnost da se aktiviranjem mobilnih telefona koji imate u džepu on aktivira
i pobudi da radi kao mikrofon. Za to je postojao poseban softver i specijalne mašine, to su kupili i
to su uveli posle dolaska Koštunice na vlast i to će vam reći svaki službenik strane ambasade u
Beogradu. Oni su, navodno, ispred kuće u Šilerovoj opservirali grupu Dušana Spasojevića i onda
videli Čedu kada izlazi, a posle toga pojavila se informacija da je Čeda na Kopaoniku sa Legijom.
Kao, viđeni su, to mi je rekao zamenik ministra policije Nenad Milić. Onda sam poslao poruku
Čedi: “više nemoj da mi se javlja”, i četiri meseca sa njim nisam razgovarao i Zoran me je pitao i
ja sam mu rekao: “Zato što me laže, zato što se druži i dalje sa Dućom i Legijom”. Bio sam
ubeđen da je tako, da bi mesec dana pre ubistva Nenad Milić došao sa Čedom u moju
kancelariju.... ja sam se sa Čedom pre ubistva pomirio.
U kampanju su se uključili savetnici Vojislava Koštunice, tako što su, koristeći svoje pozicije i
funkcije, davali intervjue (mislim na savetnika za medije, Aleksandra Tijanića, mislim na savetnika
za ljudska prava, Gradimira Nalića, mislim na članove stranke Vojislava Koštunice koji su u to
vreme imali priliku i obraćali se javnosti: na Dušana Prorokovića, Dragana Jočića, Jovaševića, ne
znam mu ime, i tako dalje). Njima su listovi, kakav je “Dan”, bili mediji gde su svaki dan, u periodu
od 10 meseci, razrađivali temu Zorana Đinđića, Stanka Subotića – ko se vozio avionom, koliko je
cigareta Zoran Đinđić prošvercovao, šta je rekao Ivo Pukanić, šta je rekao Ratko Knežević, bivši
savetnik Mila Đukanovića, kakvo mišljenje ima Ratko Knežević, njegovi napadi na Zorana
Đinđića... U isto vreme se taj Ratko Knežević svakodnevno čuje sa savetnikom za medije
predsednika Jugoslavije, Aleksandrom Tijanićem. Ja sam imao priliku da budem na razgovoru
kada sam se prvi put upoznao sa ministrom koji se zove Velimir Ilić. Tražio je da se vidimo i
upoznamo i upoznao sam se u kabinetu Zorana Đinđića, i na tom sastanku je bio i tada ministar
pravde Vladan Batić. Ilić je tražio da se sa mnom vidi zbog toga što su do njega dolazile
informacije da se protiv njega u novinama vodi hajka, naročito da je povezan sa međunarodnim
švercerima cigareta. Sećate se otvaranja one njegove fabrike, ljudi sa Kipra kada je trebalo da
otvore tu fabriku i onda se u novinama pojavila priča da ti ljudi sa Kipra nisu proizvođači, nego
šverceri cigareta, i onda se to pojavilo u nekoliko novina za koje se vezivalo da ja imam veze sa
njima i da “pišem” tekstove da Velja Ilić to radi, a on je tražio je da se sa mnom vidi. Ja sam taj
susret izbegavao više od 2 meseca, jer nisam želeo sa njim da se vidim; ali, na kraju ipak se taj
sastanak desio i postoji živ svedok, Vladan Batić. Na tom sastanku, koji je trajao 15 minuta, on je
mene pitao i ja sam mu rekao šta imam da mu kažem oko toga i članaka, i tako dalje; ali sam ga
onda pitao i rekao mu, da li je normalno da on objasni tu i Zoranu Đinđiću i Batiću, zbog čega on
daje svaki drugi–treći dan izjave oko toga da je Zoran Đinđić švercer cigareta i da je vlada
švercerska, na šta mi je on odgovorio: “Nemam ja sa tim nikakve veze. Mene Ratko Knežević
zovne iz Londona i kaže: Veljo, sutra si na naslovnoj strani ‘Dana’, to ti je super za stranku, za
tebe, napao sam ove iz vlade, ti samo ćuti ako te zovu, ti kaži – to je u redu’”. To je rekao meni,
Zoranu Đinđiću, i Vladanu Batiću.
Urednik je bio Slavoljub Kačarević; videli smo u novinama informaciju, ili me je zvao Ivan
Đorđević iz MUP i pitao: “odakle ovaj podatak”? Jedan mali tekst, vrlo prikriven, ali to nosi Kosta
Čavoški i pokazuje u javnosti kao krunski dokaz da su oni uhapšeni tog dana, gde otprilike piše
“prema nepotvrđenim informacijama”, ili, “iz izvora bliskih istrazi”, ili, “jedan od izvora nam je rekao
da su najverovatnije juče u nekoj akciji uhapšeni Luković i Spasojević..”. Tih 7–8 dana bilo puno
policijskih akcija, gde je po 30, 40 ili 50 naoružanih policajaca u punoj ratnoj opremi upadalo u
zgrade i ljudi su to mogli da vide. Dešavalo se da su dinamitom razvaljivali vrata nekih stanova i
da je po 20, 30 i 40 porodica koje su u toj zgradi živele to znalo i sutra ujutru javili: “noćas izgleda
da su nekog pokupili” i tako dalje, pa je u tom smislu intonirana ta izjava. Pozvali smo Kačarevića:

“Odakle ti to, ko ti je rekao ”? “Aajoj, pa ne znam, proveriću, izvinjavam se”, i on je to iz drugog

izdanja izbacio na našu intervenciju. Mi to nismo demantovali, ali smo dan ili dva posle toga imali
jedan od tih brifinga gde je neko primetio da je to bilo u prvom izdanju, da nije bilo u drugom, i mi
smo rekli šta je bilo. Mislim da je tada Kačarević rekao: “Izvinjavam se, to je naša greška”, kao što
se i urednik “Politike” izvinjavao kolegama što je objavio za Tijanića i rekao da je bio 100 odsto
uveren da je ta informacija tačna. Dobio je od jednog člana vlade, pa nije imao razlog da mu ne
veruje. To je sve što se toga tiče i jedna od desetine grešaka koja postoji i nikada niko o njoj više
nije pričao dok se nije jednog trenutka nije pojavila jedna od tih ubačenih lažnih tema, da je vlada
ubila, odnosno da je policija dala nalog da se ubiju Spasojević i Luković da ne bi živi ispričali kako
su, ustvari, prodavali sa nama tona droge, pa iz straha da oni to ne urade, mi smo ih ubili. Pa nisu
imali dokaz, sem tog jednog stupca. To je sve što znam o podmetanju za ubistvo Spasojevića i
Lukovića.”
Advokat Božo Prelević: Nakon atentata na premijera Đinđića, da li se u zgradi vlade obavio
razgovor šefom obezbeđenja zgrade, Koprivicom i šta ste tom prilikom saznali?
Predsednik veća: ZABRANjUJE SE pitanje advokata Bože Prelevića zato što je pravno
nedozvoljeno, jer je svedok Danilo Koprivica saslušan na glavnom pretresu i obaveštenja i podaci
koji su prikupljeni van Zakonika o krivičnom postupku ne mogu biti pravno relevantni.
Vladimir Popović: Zašto vam Veruović i Vrzić sa kojima sedite nisu rekli da postavite pitanje za
Acu Lupšića, vlasnika “Blica”, koga je takođe išao da čeka na aerodrom, ili za strane delegacije
koje smo u tom periodu čekali na aerodromu. Pošto sam išao u Zoranovo ime da sačekujem te
ljude, Zoran je slao svoje obezbeđenje. Zbog čega je to pitanje postavljeno, sem ako ne treba da
služi da vaš partner Vrzić to u “Ninu” treba da objavi u narednom broju.
Božo Prelević: Rekli ste da su Englezi koji su trebali da obučavaju ljude iz UBPOK bili upoznati sa
događajima oko Ljiljane Buhe. Na šta mislite kada kažete “i šta spremaju”?
Vladimir Popović: Sa atentatom. Taj razgovor se desio posle hale “Limes”, između predstavnika
engleske Službe u mojoj kancelariji. Na tom sastanku su bili, pored mene, i Nenad Milić i Čeda
Jovanović. Na tom razgovoru nedelju dana posle “Limesa”, a deset dana pre Zoranovog ubistva,
znali smo da je tokom “Limesa” bio praćen, i na Kopaoniku, uz pomoć tih specijala.
Božo Prelević: Da li ste 21. 10. 2003. godine u agenciji “Spektra” dali svedoku Milanu Veruoviću
pisani tekst šta on treba da kaže u sudu?
Vladimir Popović: Ne. Milan Veruović jeste bio u agenciji “Spektra”. Ja sam zvao Milana Veruovića
da ga pitam, pošto sam pročitao u novinama njegovu izjavu, gde je rekao da je čuo treći metak, a
s obzirom da sam se sa Milanom Veruovićem video prvi put 13. marta tako što sam došao među
prvih 5–7 ljudi kada je bio u fazi da prima posete, pošto je 12. bio operisan i u komi, ja sam 13.
došao u njegovu sobu, sa Čedomirom Jovanovićem i sedeo sa njim jedno pola sata i razgovarao
i, od tog dana pa do dana kada sam pročitao to u “Blicu” imao sam najmanje 15 ili 20 razgovora
sa Milanom Veruovićem na temu atentata. Od prvog razgovora, što je 13. meni i Čedi rekao, ne
da ne zna za tri metka, nego nije znao ništa. Zna samo, da se okrenuo čuo Zorana kada je rekao:
“Jaoj”, i da se on okrenuo i rekao: “Šefe... “
Posle toga sam ga video posle mesec dana, kada se pojavio sa štakama, možda 40 dana nakon
Zoranove smrti, već se ne sećam, i tada sam sa njim razgovarao. Razgovarao sam sa njegovim
bratom puno puta. Razgovarao sam sa Vladimirom Vukosavljevićem koji im je bio šef i koji je
sedeo u BIA, i sa svima. Sa vozačem Sašom Bijelićem. Sate i sate sam proveo u razgovorima na
tu temu. Nikada niko od njih nije postavio ne priču da postoji treći metak, nego bilo šta slično. I
onda kada sam to pročitao u novinama pozvao sam Čedu Jovanovića za koga sam znao da su
bliski, i pitao ga: “Šta ovo Milanče priča u novinama”? On je rekao: “nemam pojma, otkud znam
šta je, stranka, ovo, ono”. Onda sam ja pozvao Milana Veruovića, i pitao ga: “Milane, šta je ovo”? I
onda je on meni počeo da objašnjava nemušto. Ja sam rekao: “Što ne dođeš u “Spektru” da mi
kažeš šta je bilo”? Došao je do “Spektre”, mi nismo bili sami, tako da to, da li sam mu davao
izjavu, ili mu nisam davao izjavu, mogu da potvrde još tri osobe koje su bile u kancelariji. On je
došao sa objašnjenjem zašto je rekao treći metak. Pošto u novinama, gde je bila izjava Milana
Veruovića da postoji treći metak, su advokati optuženih jedva dočekali i počeli da razrađuju kako
iza ubistva Zorana Đinđića nema nikakvog klana, a ne daj Bože JSO i Legije, kako sada to
počinje da se para, kako su, ustvari, Zorana ubili neki drugi, i tako dalje, ja sam ga pitao pred tim
ljudima: “Da li ti znaš da ovo sada omogućava ovoj drugoj strani, da ta druga strana sada može

tebe da uzme kao svedoka da dokazuje da to nije tako”? Na šta je on meni rekao: “Ne, ma kakvi,
oni su klošari, oni su ubice, ali ne bih želeo da se izvuku i neki drugi. Nije sporno da su ovi u tome
učestvovali, ali sam siguran da su bili i neki drugi”. – “Koji, Milane, drugi, odakle ti ti drugi, kako si
saznao da su ti drugi, kako to da si se posle 8 meseci setio da si čuo treći metak”? On je rekao:
“Pa, dobro, navukli su me ovi, kako da izvučem štetu”. A onda sam mu ja rekao: “Štetu možeš da
izvučeš tako što ćeš da okreneš medije i da kažeš da te nisu dobro preneli” i pomogao sam mu u
sastavljanju izjave koju je on dao naknadno.
Momčilo Bulatović: Govorite da je Gradimir Nalić trebalo da bude ministar policije, da mu pokojni
Zoran Đinđić nije dozvolio da bude ministar iz poznatih razloga. Koji su to razlozi?
Vladimir Popović: On je lečeni narkoman. Ne znam da li je izlečen, ali je bio lečen.
Momčilo Bulatović: Govorite o odlasku nekih lidera DOS u Kulu na sastanak sa ljudima iz JSO. Ko
su ti ljudi? Kažete da pokojni predsednik vlade, iako je bio menadžer kampanje nije odlazio, ali su
odlazili savetnici Vojislava Koštunice i drugi lideri DOS?
Vladimir Popović: Gradimir Nalić.
Momčilo Bulatović: To je jedan.
Vladimir Popović: Odlazio je na proslavu novembra 2000. godine, dva meseca posle 5. oktobra
Gradimir Nalić, kao izaslanik Vojislava Koštunice odlazio je u tu Jedinicu u prisustvu Radeta
Markovića. On, Rade Marković, Branko Crni i cela ta ekipa. Predstavljen je Jedinici kao budući
ministar policije, a on je njima održao patriotski govor da oni treba da se okrenu Koštunici, da, ako
budu sa Koštunicom nema Haga, i tako dalje. To se odnosi na to.
Momčilo Bulatović: Kažete da je Ulemek Milorad direktno postavio Boška Buhu?
Vladimir Popović: Da. Jeste. Ja sam bio prisutan.
Predsednik veća: Po vašoj oceni, i po oceni pokojnog predsednika vlade dr Zorana Đinđića,
kakva je motivacija Jovice Stanišića da se on raspituje o tim stvarima, čiju on stranu zastupa,
kako se on tu pojavljuje u formalno–pravnom smislu, kakve on to savete deli, na osnovu čega, na
osnovu čega ga primate i da li vi imate informacije da li on ima bilo kakvu vlast u resoru državne
bezbednosti?
Vladimir Popović: Do tog prvog kontakta je došlo zbog toga što vam neko, za koga pouzdano
znate da je neko ko ima jako puno informacija, ko je bio alfa i omega režima i parajedinica u
prethodnih sedam ili osam godina, ko i dalje ima strahovit uticaj na kadrovske strukture, ko je
stvorio tu Jedinicu, bez obzira što je penzioner, što je navodno u sukobu sa Slobodanom
Miloševićem i dalje čuvaju pripadnici JSO, ne posle 5. oktobra, nego i u onom periodu kada je
smenjen. On je smenjen 1998. godine i navodno je u strahovitom sukobu sa Miloševićem. On
svima priča kako mu preti glava. Ali imate činjenice koje pokazuju da to nije tako. Čuva ga JSO,
sina mu izvode Amerikanci i šalju ga usred tog perioda ide na školovanje u Ameriku za pilota.
Vraća se nazad. Radi ovde kao pilot. Jasno je da u tim režimima istročnoevropskim kao što je bio
i naš, ljudi koji su bili na takvim mestima jesu ključni za sve što se njima dešavalo i za ono što se
tog trenutka bude događalo. Zoran nije sa njima imao nikakve kontakte pre događaja 5. oktobra.
Nismo ni znali gde je. On se pojavljuje posle 5. oktobra i na tom sastanku i na narednim
sastancima sebe predstavlja kao jednog od ključnih ljudi koji je pomogao pozadinski, ono što mi
ustvari nismo videli, to rušenje Miloševića i to da jedinice nisu izašle na ulice, jer ste, kao i posle
svake bitke kada se pobedi, imali hiljadu onih koji su bili “roditelji” te pobede i on je sebe... Ali ste
mogli da verujete da je Jovica Stanišić za tako nešto zadužen i umešan pre nego neko drugi.
Zoran se viđa sa njim tada, da bi video zbog čega ga ovaj zove i šta ovaj traži. Shvati da ovaj
nema šta da mu kaže. On je sebe veličao time što nas nije ubio, on ima zasluge za to što se
desilo 5. oktobra zbog toga što nije podlegao uticaju Slobodana Miloševića i njegove žene i JUL i
vrha vlasti koji je 1996–1997. godine, naročito u vreme protesta, jer on posle toga više nije bio tu,
dobijao direktno od Miloševića da on raščisti opoziciju i da, za razliku od Badže koji je bio
radikalan, je bio “umeren, i sada vi ne znate da li je to tačno ili nije tačno, ali možete da kažete:
“Hvala što me nisi ubio”. I to je na tome ostalo.
Posle slučaja Gavrilović bilo je jasno da nikakve... i neposredno pre toga, kada smo saznali da se
dva puta tajno viđao sa Koštunicom, rekao mi je da je ta njegova igra, igra za očuvanje sopstvene
glave i očuvanje jedinice, Frenkija i svih koji su tamo bili, pa u konkretnom slučaju i JSO.
Formalno, komandant JSO je bio Legija, ali je Jovica Stanišić bio neko pred kim su stajali mirno.

Na pominjanje njegovog imena stajali su mirno i na ime Franka Simatovića. To su razlozi zbog
kojih se Zoran viđao sa njima.
Momčilo Bulatović: Govorite o jednom sastanku sa Jovicom Stanišićem, to je hitno viđenje sa
pokojnim predsednikom vlade, Stanišić traži, pa kažete da se Zoran sa njim video u njegovoj kući:
Doveli su nas neki ljudi koji su nas negde sačekali. Tu je pored Jovice bio jedan čovek koji se
pratično zvao neki njegov prijatelj i saradnik. Možemo li da dobijemo ime tog čoveka?
Vladimir Popović: Samo znam nadimak – Mrgud.
Momčilo Bulatović: Govorite o izlasku advokata Tome File iz kabineta Vojislava Koštunice maja
2001. godine sa informacijom da je nešto video, da se izruče Jovica Stanišić Haškom tribunalu i o
razgovoru kojem ste vi prisustvovali kada pokojni dr Zoran Đinđić zove Karlu del Ponte, pa je pita
da li je to tačno ili nije tačno. Kakav je odgovor dobijen, da li znate?
Vladimir Popović: To nije tačno. Glavni razlog je bio, ja sam to rekao, što je ta informacija Tome
File servirana u javnosti na način koji je upravo trebalo da prikaže ono što je bio nastavak
kampanje protiv Zorana Đinđića; da je to koristoljubiv, loš čovek, koji samo gleda kako da dođe do
vlasti i kada dođe na vlast svoje ljude je u stanju da izda. Toma Fila je rekao da je na sastanku
koji je u kabinetu Vojislava Koštunice gde je on bio, video dopis na stolu Vojislava Koštunice gde
Karla del Ponte kaže, ili najavljuje, da će protiv Jovice Stanišića, Franka Simatovića, Milorada
Legije ali i Zorana Mijatovića...
Momčilo Bulatović: Govorite o večeri, u nekoj kući u Ubu, jednog od ljudi. Pozvani su Brana
Crnčević, Mića Stanišić, i tako dalje. Čija je to kuća?
Vladimir Popović: Tog gospodina Mrguda.
TAKTIKA ODBRANE
Dva dana pre predaje Milorada Ulemeka, smenjen je upravnik Okružnog zatvora u Beogradu, i
postavljen vojni bezbednjak Miroslav Micić.
Pretres je nastavljen 17. februara 2004. godine, ali je ponovo prekinut, jer je advokat Miroslav
Todorović Šera izjavio da ne može da brani klijenta, jer je izložen pretnjama smrću, a da iza tih
pretnji stoji svedok saradnik Ljubiša Buha Čume. Sudija Kljajević je doneo odluku da se advokatu
Todoroviću dodeli obezbeđenje MUP Srbije. Veće je usvojilo zahtev tužilaštva i odbrane i donelo
odluku o razdvajanju postupka za atentat na Zorana Đinđića.
Nedelju dana pre nastavaka pretresa, 1. marta 2004. godine, ubijen je svedok tužilaštva Kujo
Kriještorac. Kriještorac je pred istražnim sudijom svedočio da je nekoliko dana pre i na sam dan
atentata u ulici Admirala Geprata viđao okrivljenog, Vladimira Milisavljevića. Posle ubistva
Kriještorca, Milan Veruović je izjavio da je “posle svega postao paranoik” i da je “ozbiljno zabrinut
za život ostalih svedoka”.
Martovski pretres trajao je samo 8. i 9. i ponovo je prekinut, pošto su advokati Miroslav Šera
Todorović i Mirko Tripković demonstrativno napustili sudnicu dok je pretres trajao.
Beogradski nedeljnik NIN objavio je 6. maja 2004. godine pismo Radomira Markovića, bivšeg
načelnika DB, optuženog za ubistvo funkcionera SPO na Ibarskoj magistrali, ubistvo Ivana
Stambolića i pokušaj atentata na Vuka Draškovića u Budvi. Marković je pismo uputio redakciji NIN
iz Okružnog zatvora u Beogradu. U tom pismu je rekao da je Legijina predaja “gest hrabrog
čoveka” i da očekuje da će Legija potvrditi navode njegove odbrane, kako bi se “saznala istina”.
Milorad Ulemek je optužio Čedomira Jovanovića, Vladimira Bebu Popovića, Dragoljuba Markovića
da su ga “vrbovali” da im pomogne da prenesu 600 kg heroina koji je nađen u trezoru
Komercijalne banke u inostranstvo, preko susednih zemalja: Hrvatske, BiH i Rumunije. U celu
akciju transfera i prodaje heroina bio je uključen i Dušan Spasojević. Prilikom prebacivanja dela
droge u Republiku Srpsku, pošiljku je preuzeo Zoran Janjušević. Milorad Ulemek je napomenuo
da je Dragoljub Marković pokušao da ga “vrbuje” da radi za englesku tajnu službu. Čedomir
Jovanović je prema Ulemekovim rečima, insistirao da dobije zaštitu Crvenih beretke iako one nisu
obezbeđivale telesnu zaštitu licima. To je bio razlog što je Čedomir Jovanović sa Spasojevićem i
Ljubišom Buhom Čumetom organizovao da njegov džip bude miniran kako bi mogao ubediti

nadležne da mu je zbog ugroženosti neophodna zaštita Crvenih beretki. Milorad Ulemek je izjavio
da je Čedomir Jovanović preko Vladana Batića izdejstvovao puštanje Dušana Spasojevića iz
pritvora i da mu je Spasojević rekao da je za tu uslugu Batić od njega tražio da uloži pare u
renoviranje fudbalskog stadiona u Obrenovcu. Preko ministra policije Dušana Mihajlovića, prema
rečima Ulemeka, Dušan Spasojević je dobio zaštitu Crvenih beretki.
Zanimljiv je deo iskaza Ulemeka o njegovoj ulozi u hapšenju Slobodana Miloševića. Kada je
Ulemek ušao u kuću, Milošević je od njega zahtevao da prenese poruku Banetu Ivkoviću. Ulemek
je pristao da prenese poruku, preko jednog pripadnika Crvenih Beretki, ali, prema Ulemekovim
rečima Ivković se “prodao” DOS i odneo pismo u Vladu Srbije.
Dva dana nakon prekida julskog pretresa, prema tvrdnjama advokata Biljane Kajganić,
dobrovoljno se grčkoj policiji, u Solunu, predao jedan od okrivljenih, Dejan Milenković – Bagzi.
Grčka policija je, pak, saopštila da je on uhapšen ispred srpsko – crnogorskog Konzulata u
Solunu, u kasnim večernjim časovima 16. jula 2004. godine. Povodom špekulacija oko toga,
Ministratsvo unutrašnjih poslova Srbije saopštilo je da je UBPOK 13. maja poslalo molbu Interpolu
Grčke za informacije o Dejanu Milenkoviću, za kojim je raspisana međunarodna poternica. Dana
19. juna poslata je zamolnica grčkom Interpolu za pružanje međunarodne pravne pomoći u cilju
pronalaženja i hapšenja Milenkovića. MUP Srbije je 16. jula poslao obaveštenje grčkim kolegama
da postoje indicije da određena lica tog dana treba da iz Srbije pređu u Grčku, kako bi se istog
dana sa Milenkovićem, iz Grčke vratili u Srbiju. Tom prilikom je MUP Srbije uputio molbu da se
sva ova lica, zajedno sa Milenkovićem liše slobode. Grčka policija je postupila po zahtevu MUP
Srbije, pa je Milenković, 16. juna 2004. godine pola sata pred ponoć, uhapšen ispred srpsko –
crnogorskog Konzulata u Solunu.
Na pretresu, 6. septembra, advokat Biljana Kajganić zatražila je odlaganje pretresa, jer je njen
klijent Dejan Milenković hapšenjem u Solunu, postao dostupan srpskim pravosudnim organima i
nema uslova da mu se sudi u odsustvu. Veće je donelo odluku da se nastavi sa saslušanjem
prvookrivljenog Milorada Ulemeka jer hapšenje i pritvaranje u drugoj državi ne znači da je
okrivljeni dostupan sudskim organima u Srbiji. Iako je Milorad Ulemek još sredinom juna u iskazu
govorio o prodaji 600 kg droge iz trezora Komercijalne banke, MUP Republike Srbije je izveštaj
Specijalnom tužilaštvu o navodima Ulemeka, jedan o drogi, a drugi o oružiju nađenom u
magacinima Jedinice za specijalne operacije u Kuli, dostavio tek u septembru. U izveštaju je
potvrđeno da ta droga jeste spaljena u termoelektrani Nikola Tesla, 9. marta 2001.
“SLUČAJNI” IZVOĐAČI ODBRANE
U nastupu advokata u sudnici i van nje, postojala je očigledna strategija da se postupak opstruira i
obesmisli, kroz procesne radnje koje su advokati praktikovali. Časopis Reporter objavio je u martu
2004. godine biografije advokata odbrane u postupku za atentat na Zorana Đinđića. Advokati
Slobodan i Marko Milivojević brane okrivljenog Milorada Ulemeka i u postupku koji se vodi za
ubistvo Ivana Stambolića i pokušaj atentata na Vuka Draškovića u Budvi. Milorad Ulemek u
postupku koji se vodi za atentat na Zorana Đinđića, pored pomenute dvojice, ima još jednog
branioca advokata Momčila Bulatovića.
Momčilo Bulatović, je u advokaturu otišao iz suda. Bio je angažovan zajedno sa Goranom

Petronijevićem u procesu, koji se vodi protiv Veselina Šljivančanina pred Haškim tribunalom.
Tribunal nije prihvatio angažovanje ovih branilaca, zato što “nije proverena profesionalna
stručnost advokata i njihovo poznavanje jednog od dva službena jezika suda”. Nakon provere,
Goran Petronijević je otpao, a Momčilo Bulatović je ostao jedan od branilaca Veselina
Šljivančanina, iako je “Veselin Šljivančanin želeo da uzme drugog advokata, ali mu je naređeno
da uzme Momčila Bulatovića”.
Goran Petronijević, bivši sudija, krivičar, u tandemu sa advokatom Krstom Bobotom brani Sašu
Pejakovića u postupku za atentat na premijera Đinđića, dok u postupku za ubistvo Ivana
Stambolića i pokušaj atentata na Vuka Draškovića u Budvi, brani okrivljenog Radeta Markovića.

Goran Petronijević je bio član sudskog veća u postupku, koji je vođen u beogradskom Okružnom
sudu protiv lidera NATO zbog bombardovanja 1999. godine. Pored ovog postupka u kome je
sudio, Goran Petronijević je kao sudija poznat po tome što je radio na ispomoći u sudu u Peći i da
je tzv. Đakovačkoj grupi, koja je brojala 143 pripadnika (Albanci) dosudio ukupno 1632 godine
zatvora. Ostaće upamćen i po procesu koji je vodio kao sudija na ispomoći, protiv Ismeta
Berbatija, koga je osudio na 12 godina zatvora. Vrhovni sud je presudu ukinuo zbog toga što je
ustanovio, samo na osnovu spisa, da Berbati to delo nije mogao učiniti.
Krsto Bobot, takođe bivši sudija, ostao je upamćen po tome što je trojicu novinara Dnevnog
telegrafa Slavka Ćuruviju, Zorana Lukovića i Srđana Jankovića osudio na po pet meseci zatvora
bezuslovno, zbog teksta “Ubijeni kritikovao Milovana Bojića”. Krsto Bobot je kao dežurni istražni
sudija obavio uviđaj posle ubistva na Ibraskoj magistrali, iako je za uviđaj bio nadležan istražni
sudija iz Lazarevca. Posle uviđaja, sudija Bobot je zapisnik dostavio lazarevačkom tužilaštvu.
Miroslava Šeru Todorovića. bivšeg sudiju razrešio je dužnosti 2000. godine predsednik Vrhovnog
suda Srbije. Poznat je po spisateljskim afinitetima, pa se jednog trenutka u medijima pojavila
informacija da je izdavanje njegove knjige “Sudija smrti” finasirao Ljubiša Buha – Čume, što je
advokat Todorović demantovao. Advokat Todorović je bio žrtva ljudi iz “zemunskog klana”. Po
njegovim rečima, Todorovića su oteli pripadnici “zemunskog klana” nakon jednog njegovog
nastupa na televiziji oktobra 2000. godine. “Slučajno mi je izletelo da u Zemunu postoje privatni
zatvori. Posle toga su me uhvatili i odveli u taj zatvor u Šilerovoj ulici. Bio je decembar, a oni su
me skinuli golog, bacili u prazan bazen i satima se iživljavali nada mnom. Rastezali su me nekim
spravama... To je trajalo satima, a oni su primenjivali klasične policijske metode. Mile Luković
Kum me je kao branio, a Dušan Spasojević napadao i šutirao...”
Nenad Vukasović, branilac Zvezdana Jovanovića je, pre advokatske karijere radio kao inspektor
saveznog SUP. U tekstu Reportera piše da je Vukasovića kao branioca Zvezdanu Jovanoviću
preporučio Jovica Stanišić. Nenad Vuksović je jedan od medijski najeksponiranijih branilaca u
postupku za atentat na Zorana Đinđića i jedan od najoštrijih kritičara sudija iz Veća i tužilačke
strane i predstavnika bivše vlasti. Nakon predaje Milorada Ulemeka u maju 2004. godine,
Vukasović je izjavio: “Dobrovoljna predaja uvek podrazumeva predhodni razgovor sa nekim, i te
stvari moraju da funkcionišu kao švajcarski sat. To ukazuje da bi neko o tome morao da ima
podatke, i naslućuje da će Legijina predaja doneti veliki obrt na suđenju. Očekujem da će sada biti
rasvetljena i uloga bivše vlasti u organizovanom kriminalu, a obrt se nazire u paničnim izjavama
bivših državnih funkcionera. Oni ne mogu da ostanu netaknuti, a neki od njih moraće da sednu na
optuženičku klupu. Gospodin Zoran Đinđić je pao zbog svog okruženja, i sada se očekuje
probijanje brana ka vrhu bivše vlasti uključujući i Demokratsku stranku”. Nenad Vukasović umeo
je i ovako da prokomentariše optužnicu: “Ako je Dejan Milenković Bagzi išao da ubije kamionom,
šta će im onda ona glupost o zoljama? Molim vas, napišite da sam rekao da je Prijićeva optužnica
za obdanište”.
Advokati Slobodan Boban Milivojević i njegov sin Marko Milivojević predstvaljaju deo advokatskog
tima Milorada Ulemeka. Slobodan Milivojević je u policijskoj akciji Sablja bio uhapšen zbog
sumnje da je bio saradnik “zemunskog klana”. Postojale su naznake da je advokat Slobodan
Milivojević naplatio 250.000 eura od Dušana Spasojevića za nekoliko sitnijih usluga. Utisku da su
se advokati odbrane identfikovali sa svojim klijentima, doprinelo je i pitanje, koje je Marko
Milivojević uputio jednom od svedoka na sledeći način: “Koliko dugo poznajete NAJVEĆEG
PUKOVNIKA OD SVIH PUKOVNIKA i kako se odnosio prema svojim ljudima”? Na isti način
advokat Marko Milivojević oslovio je Milorada Ulemeka i na suđenju za ubistvo Ivana Stambolića i
za pokušaj atentata na Vuka Draškovića, ali ga je tom prilikom predsednik Veća Dragoljub
Albijanić upozorio da okrivljenog oslovljava isključivo sa “okrivljeni Milorad Ulemek”.
Biljana Kajganić radila je kao sekretar Skupštine grada, pa kao sekretar saveznog MUP, odakle je
otišla u advokaturu. U postupku za atentat na Zorana Đinđića istakla se po velikom broju
prigovora, žalbi, zahteva, podnošenju krivičnih prijava protiv sudije predsednika Veća Marka
Kljajevića, protiv svih lica koja su u istražnom postupku uzeli izjavu od Zvezdana Jovanovića.

Posebno medijski interesantna postala je nakon objavljivanja teksta Miloša Vasića pod nazivom
“Saradnici, advokati i stari drugari..”. u nedeljniku Vreme u septembru 2004. godine. U tom tekstu
Miloš Vasić je napisao da je UBPOK, zahvaljujući tehnici koju su dobili neposredno pre ubistva
Zorana Đinđića, locirala Dejana Milenkovića u Grčkoj, u aprilu 2004. godine. U maju, “presreli” su
jedan od razgovora koji je Dejan Milenković vodio sa advokatom Biljanom Kajganić. U tom
razgovoru Biljana je obavestila Milenkovića da je ona sa “starim drugarima” (Jočićem i
Bulatovićem) dogovorila da on dobije status svedoka saradnika i da kaže da je on po nalogu
Ljubiše Buhe Čumeta, organizovao ubistvo Momira Gavrilovića koga je ubio Teča. Kada je Bagzi
rekao :”Kako da kažem kad to nije istina”?, ona je odgovrila: “Ma, ko te pita šta je istina? Istina je
ono što sam se ja dogovorila. Ej, ova dvojica su najmoćniji ljudi u državi, budalo!” Tadašnji
načelnik UBPOK Boro Banjac je transkript razgovra, sa Službenom beleškom poslao Vojislavu
Koštunici, Draganu Jočiću, Zoranu Stojkoviću i načelniku Javne bezbednosti generalu Miroslavu
Miloševiću. Nakon ovoga Boro Banjac je smenjen sa mesta načelnika UBPOK.
Opstrukcija je prestala kada je na vlast došla vlada koja je najavila ukidanje specijalnih odeljenja,
na šta su advokati odbrane reagovali oduševljeno, a da je to stav većine advokata nagovestio je
predsednik Advokatske komore Beograda, Vojslav Nedić. Advokatska komora Beograda i njen
predsednik nisu reagovali na ponašanje branilaca tokom pretresa. Jedino saopštenje koje je
Advokatska komora Beograda sročila je protest zbog odluke Haškog tribunala da Slobodanu
Miloševiću postave barnioca u postupku.
SUOČENJE BEBE I LEGIJE
Vladimir Popović: Na ministra policije Jočića i na Bulatovića, sa kojim ste ostali nasamo u
kabinetu one noći kada ste dovedeni, neobrijan i izujedan i kada su zvali frizerku. Frizerka je
došla iz beogradske policije da vas šiša i brije.
Milorad Ulemek: Loši su vam informatori.
Vladimir Popović: Tačne su mi informacije i, onda ste jednog trenutka tražili da iz kancelarije izađu
Guri i Milošević i ostali ste u kabinetu sami sa Jočićem i sa Bulatovićem, najmanje sat i po
vremena i dogovorili se da dođete sutra ili prekosutra ovde, da vaši advokati sutra izmišljenu priču
sa, i te gluposti, da odmah krenete da optužujete mene i bivšu vladu za prodaju droge...
Milorad Ulemek: Loše su vam informacije gospodine Popoviću.
Vladimir Popović: Nisu mi loše informacije. Napravili ste sa glupim ljudima glup pakt i zbog toga
danas ispaštate. Potpuno bez potrebe ste ubacili jednu stvar koja je netačna, pri tome ste našli
vrlo jaku kariku, a to sam ja, koji nikada sa vama u Surčinu nije bio, koji se nikada nije video sa
Dušanom Spasojevićem i koji nikada nije bio u Šilerovoj. Verovatno ste pretpostavili da jesam,
možda, pa ste zato to rekli, ali, da ste se bolje raspitali, saznali biste da je ta stvar nemoguća i
nikada ne biste imali potrebu da pričate. To sa drogom, da je tačno, to nema nikakve veze sa
ovim za šta ste vi ovde optuženi i zašto bi vi u svoju odbranu iznosili nešto što vas dodatno
uvaljuje u neko kriminalno delo.
Milorad Ulemek: Ja se toga ne sećam.
Vladimir Popović: Sada ću vas podsetiti šta je vaša izjava? Da ste prvi put sa mnom razgovarali o
drogi, u Surčinu na večeri, a da ste drugi put sa mnom razgovarali u mom stanu gde vas je
premijer zvao. Došli ste, razgovarali ste sa njim, a onda je premijer Đinđić izašao, a vi ostali sa
mnom još 5 minuta i tada pričali sa mnom o drogi. Nemam šta više da razgovaram.
MEDIJSKA ORALNA ISTORIJA
U tekstu „Đinđić–Srbin pred smrt“, bivši savetnik Predsednika SRJ Vojislava Koštunice za medije,
Aleksandar Tijanić napisao je: ”Srbin pred smrt. Odmaknut od kriminala. Pred smrt. Odmaknut od
stranaca. Pred smrt. Odmaknut od Bebe i Čede. Pred smrt. Odmaknut iz Zemuna. Pred smrt.
Preseljen iz Berlina u Vašington. Pred smrt. Mudar. Ali, već mrtav. U povorci, iza kovčega, u DS
koji se odrekao njegovih ljudi a njega beatifikuje, svako naslućuje da Đinđić nije bio samo ono što
se videlo. Da nije streljan zbog onog što se znalo... Oroz snajpera vuku dva prsta. Šalju dve
poruke. Jedan pripada anđelu pakla. Nije se složio da Zoran menja njihov dogovor. To je rekao na
srpskom. Drugi prst? Taj je bio protiv da Đinđić postane Srbin. To nije rekao na srpskom”.

U moru tekstova u tabloidima, koji su se bavili ulogom bivših Đinđićevih saradnika i stranih službi
u atentatu, našao se i intervju Milana Vidojevića u listu Svedok 18. maja 2004. godine, objavljen
nekoliko nedelja pre nego što je Milorad Ulemek trebalo da da iskaz u postupku. Vidojević,
predstavljen kao “poznavalac rada obaveštajnih službi”, na pitanje novinara Borisa Aleksića: “da li
je moguće da je premijer Đinđić stradao jer se svesno ili nesvesno suprotstavio projektu koji je tek
nazirao, stvaranju nove Habsburške monarhije u kojoj Hrvati treba da preuzmu ulogu Srba na
Balkanu?”, odgovara: “To je veoma opširna tema. Novo Habsburško carstvo se obnavlja kroz EU.
Nema sumnje da je Josip Broz Tito pripremio nezavisnost Hrvatske kako ne bi odgovarali za
zločine počinjene u Drugom svetskom ratu... Možda će neko pomisliti da je sve ovo bilo previše
za premijera jedne male i napaćene Srbije, ali upravo jedna takva mala zemlja, jeste srušila
moćnu prvu Habsburšku monarhiju”.
Dok su čekani rezultati iz Visbadena, pojedini mediji, predvođeni nedeljnikom NIN, objavljuju priču
o fotorobotu i kako je premijera Đinđića ubio pripadnik hrvatske tajne Službe, moguće bivši
pripadnik Legije stranaca, a ne okrivljeni Zvezdan Jovanović. Novinar NIN objavljuje imena
dvojice hrvatskih državljana koji su u vreme atentata boravili u Srbiji. Veoma brzo ispostavilo se
da su obojica detaljno provereni odmah nakon atentata i da se ustanovilo da nemaju nikakve
veze sa atentatom. Ovaj podatak ne sprečava novinare NIN da nastave svoju „istragu“ koja je
trebalo da dokaže neosnovanost optužnice Jovana Prijića. Kome je i zbog čega odgovaralo da
istragu i optužnicu usmerava u pogrešnom pravcu.
ČEMU VEROVATI
Registar saradničke mreže državne bezbednosti od 1945. godine uništen je ili sklonjen, a 2001.
napravljen je novi, sa izmišljenim doušnicima, tvrdi RTV B92. Prilikom pravljenja novog registra,
mnogi saradnici izmišljeni su kako bi bili kompromitovani. Zbog važnosti tih podataka i mogućnosti
da se njima manipuliše, postoji osnovana sumnja da su pravi registri saradničkih mreža sačuvani
po nalogu šefa Resora državne bezbednosti Srbije Radomira Markovića. Moguće je da se registri
nalaze u posedu neovlašćenog lica. RTV B92 objavila je dokaz o uništavanju dokumentacije. U
tom dokumentu navedeno je da su čelni ljudi RDB posle 5. oktobra 2000. sistematski uništili deo
dokumentacije od 1998. godine. Uništeni su delovi koji su se ticali operativnih obrada lica iz DOS-
a i Otpora, mikrofilmovi, pomoćni dosijei, izveštaji o radu za te dve godine, i dokumenti u vezi sa
finansijskim poslovanjem. To je utvrđeno istragom operativaca službe, a informacija da je došlo do
zloupotreba i nezakonitog ponašanja radnika RDB: Nikole Ćurčića, Branka Crnog, Miloša
Teodorovića i Milana Đurovića dostavljena je 2001. godine MUP-u i Vladi Srbije. Pokrenuta je
istraga samo protiv Radomira Markovića. Nikola Ćurčić je na sopstveni zahtev otišao u penziju, a
Miloš Teodorović i Milan Đurović ostali su rukovodioci u BIA. Državni tužilac nije reagovao.
ŠLAG NA TORTU – NEKO ZATVARA KRUG
U akciji "Sablja" Rade Bulatović je uhapšen zbog susreta sa Miloradom Lukovićem Legijom i
Dušanom Spasojevićem Šiptarom pre ubistva premijera Zorana Đinđića i osumnjičen je za
udruživanje radi neprijateljske delatnosti, a krivične odgovornosti oslobođen je, kako je
obrazloženo, „na osnovu odgovarajućih zakonskih razloga“. Imenovan je za direktora
Bezbednosno-informativne agencije, iako nije ispunjavao osnovne uslove. Prethodna vlast uložila
je napor da pokrene proces profesionalizacije službe, ali njegovim imenovanjem sve je vraćeno u
političke vode gde se ljudi dovode za šefa civilne obaveštajne službe po političkoj podobnosti.
Bulatović nije radio u obaveštajnim službama, nego u Saveznom ministarstvu inostranih poslova, i
tako BIA je data amateru. Nisu stvoreni kontrolni mehanizmi, i kontrola službe je kao u vreme
jednopartijske države, a otimanje za kontrolu kapaciteta za prisluškivanje, ko će kome prikazivati
snimke poseta ili intimnog života stvarnih ili zamišljenih političkih protivnika trebalo bi iskoreniti.
Šef Agencije trebalo bi da poseduje neke profesionalne kvalitete, jer je reč o specifičnom zanatu.
Ako je bilo razloga da se na čelu agencije nađe neko ko nije iz bezbednosne strukture, onda je
pitanje da li je ličnost na mestu direktora BIA sposobna da obavlja tu funkciju i bude nosilac
reforme. Hapšenje Bulatovića u vreme akcije "Sablja" smestilo je tragove atentata među ljude
bliske predsedniku DSS. Činjenica da je Bulatović bio pritvaran u akciji "Sablja" zbog kontakata sa

vođama zemunskog klana povlači sumnju. Advokat Božo Prelević smatra da privođenje
Bulatovića u akciji "Sablja" nema formalnog značaja u slučaju njegovog imenovanja za šefa BIA,
jer protiv njega tužilac nije podigao optužnicu, što jeste problem prethodnih vlasti.
Generalni sekretar, za divno čudo, navodno “nepatriotske” nevladine organizacije Atlantski savet,
Veljko Kadijević, rekao je, na opšte čuđenje, da je Bulatović čovek koji je obezbedio kvalifikacije
za direktora BIA. On je naglasio da Bulatović nije laik već čovek koji se bavi tom oblašću i dobro
je upućen u bezbednosnu problematiku. Činjenica da je radio u Ministarstvu spoljnih poslova,
prema Kadijeviću je još jedan plus, jer Bulatović uživa ugled u inostranstvu, a funkcija direktora
BIA delimično je i politička: „Bulatović se visoko kotira u ovoj političkoj garnituri i njegovo
imenovanje nije iznenađenje. Predstoji mu ozbiljan rad, jer je taj segment bezbednosti zapušten i
trebaće mu umešnost da agenciju reformiše prema standardima demokratskih zemalja i napravi
diskontinuitet sa dosadašnjim načinom rada. Njegovi prethodnici nisu uradili ništa na tom polju“,
ocenio je Kadijević.
KO JE MUTIO ŠLAG
Premijer Srbije Vojislav Koštunica kao da je pokušavao da izvrši državni udar. Preuzimanje tajne
službe, bilo mu je neophodno, samo da nastavi "neomiloševićizam".
Danica Drašković tvrdila je da joj je direktor BIA Rade Bulatović obećao da će podržati njen izbor
na mesto direktora Instituta bezbednosti BIA: „Razgovarala sam sa Bulatovićem o prislušnim
uređajima koji se još nalaze u mojoj kući. Tada smo se dotakli Instituta za bezbednost. Rekla sam
mu da, po koalicionom dogovoru, SPO-u pripada to mesto. Bulatović je rekao da nema ništa
protiv mog izbora. Rekao je: 'Dajte kandidaturu i završićemo to.'“ SPO je na sednici kadrovske
komisije Vlade Srbije predložio Danicu Drašković za šefa Instituta bezbednosti, ali odgovora na
ovu kandidaturu nije bilo: „Ne znam u čemu je problem... Očigledno postoji problem kada on čeka
toliko...“, rekla je Danica Drašković. Ona je odbacila tvrdnje portparola DSS Andreja Mladenovića,
da je "SPO dobio sve što je trebalo da dobije, pošto je njihov kadar Vladimir Božović postavljen za
generalnog inspektora srpske policije": „SPO je tražio mesto ministra policije, pa smo odbijeni.
Tražili smo zamenika ministra policije, ali koalicioni partneri nisu pristali. Na kraju smo dobili
obećanje da će nam pripasti Institut za bezbednost BIA i mesto generalnog inspektora MUP-a
Srbije. Božović je odmah postavljen, dok smo sa Institutom čekali…“ Direktor BIA Rade Bulatović
nije odgovarao na pozive. Šef vladine kancelarije za saradnju sa medijima Srđan Đurić tvrdio je
da imenovanja Danice Drašković na čelo Instituta za bezbednost nije u domenu Vlade Srbije.
Ministar Bojan Dimitrijević rekao je da se to pitanje rešava između lidera DSS i SPO. Član
kadrovske komisije iz SPO, ministar za dijasporu, Vojislav Vukčević rekao je da je njegova
stranka iznela svoj predlog i sada čeka: „Direktora Instituta za bezbednost predlaže direktor BIA.
Kako je Bulatović kadar DSS, iz razgovora sa ministrima iz ove stranke stekao sam utisak da oni
imaju dovoljno razumevanja za naš predlog.“ Portparol DSS Andreja Mladenović objasnio je da
mu nije poznato da li je Koštunica predložio Radetu Bulatoviću imenovanje Danice Drašković u
Institut za bezbednost: „Koliko ja znam, BIA će ovih dana objaviti koji su zakonski uslovi potrebni
za mesto direktora“.
Kada je dogovor propao, list SPO, “Srpska reč” opisao je početAk rada Bulatovića:
“Direktor BIA, sastaje se sa bivšim Legijinim najbližim saradnikom, i bivšim zamenikom načelnika
Državne bezbednosti Srbije Andreje Savića, Miloradom Bracanović koji je bio alfa i omega
Jedinice za specijalne operacije, i operativni organizator političkih zločina počinjenih za vreme
Slobodana Miloševića, i posle njegovog pada. O čemu pričaju može se zaključiti iz toka
postupaka za ubistva na Ibarskoj magistrali, za ubistva Zorana Đinđića i Ivana Stambolića.
Očigledni su napori izvršne i sudske vlasti, potpomognute državnom bezbednošću, da se
optuženi odbrane i da se ponište njihova priznanja u istražnom postupku, a procesi dovedu u
sumnju. Jasno je zašto to radi Bracanović, ali zašto i u čije ime to radi Rade Bulatović?
Rade Bulatović je, kao novi direktor BIA, promivisao i novi dan bezbednosti - 17. oktobar
(namerno ili slučajno iz doba kralja Aleksandra). Na toj svečanosti bilo je upadljivo da je uspeo da

vaskrsne Miloševićevu pretorijansku gardu, sačuva sve saborce Milorada Lukovića i Milorada
Bracanovića, i da toliko zamuti nerešena ubistva da to sud neće dugo rešiti.
Do njega su, kako piše “Srpska reč” na toj proslavi stajali Radiša Roksić - član JUL-a i tajni
policajac Mire Marković, Miša Vilotić - oslonac Radeta Markovića u borbi protiv domaćih izdajnika,
Cviko Milinković - pijani kum Milorada Bracanovića, Mića Jovanović - glavno uvo u strankama
koje ne slede Slobodana Miloševića, julovac Mile Jovanović - ekspert za privatne zabave
direktora, Vojislav Mraković - pobednik na takmičenju "ko će pre doneti tortu za rođendan
direktoru BIA", Slobodan Mirković i Nikola Milenković - zalutali tandem uplašenih momaka sa
nazovi titulom rukovodilaca Beogradskog centra BIA, Slaviša Milošević - najbogatiji tajni policajac
u Srbiji, i tako redom.
Posebnu pažnju na proslavi Bulatović je poklonio svojoj ekipi iz Carine, iz vremena kada je, kao
Mirin dipolomata, švercovao iz Turske i Italije. Tu je predvodnik Predrag Petronijević, svršeni
student Više škole unuštrašnjih poslova, koji je kredit kod Bulatovića stekao promovisanjem
verzije ubistva Momira Gavrilovića, kojom je, zarad naklonosti tadašnjeg savetnika za bezbednost
predsednika SRJ, lažno optužio svog šefa - Gorana Petrovića. Do njega su bili Radetov kum
Miloš Vulić, alfa i omega za (ne)carinjenje kineske robe, i Đoka Antić iz Niša, "Radetov carinik" iz
vremena "krmača" iz Turske i Italije, nagrađen mestom načelnika niškog centra BIA.
Za medijsko pokrivanje svečanosti bili su zaduženi listovi "Kurir" i "Balkan", uz trabunjanja o
reformi i depolitizaciji.
Za ovu svečanost preuređen je kabinet Radeta Bulatovića, postavljen mermer na ulaznim
stepenicama, a hrana i piće pristigli su od "sponzora" koje je obezbedio šef kabineta Nikola Bajić,
lečeni alkoholičar nakon krize posle sloma Treće linije 5. oktobra 2000.
Na proslavu treba dovući i politički krem, ako je moguće i Borisa Tadića, pa je preko Stevana
Nikčevića, direktora "Jugoimport SDPR", Bulatović bio u komunikaciji sa predsednikom.60
UGAO GLEDANJA ILI LAGANJE?
Posle hapšenja nekadašnjeg savetnika za bezbednost predsednika Jugoslavije Radeta

Bulatovića i bivšeg šefa vojne obaveštajne službe Ace Tomića, otvoreno je pitanje, ko se i kojim
povodom viđao sa osumnjičenima za ubistvo premijera Srbije Zorana Đinđića.
Savetnik za ljudska prava Vojislava Koštunice, Gradimir Nalić, rekao je da su njegovi jedini
kontakti sa JSO bili u mesecima nakon oktobra 2000. godine, i da je tada kao advokat i izvršni
direktor Jugoslovenskog komiteta pravnika za ljudska prava bio veza između države, oficira
Unmik i Albanaca koji su dolazili u posetu svojim najbližima u zatvorima u Srbiji.
Direktor Jugoslovenskog komiteta za ljudska prava Biljana Kovačević-Vučo demantovala je da je

advokat Gradimir Nalić, nekadašnji savetnik bivšeg predsednika Jugoslavije Vojislava Koštunice
od oktobra 2000. predstavljao JUKOM: "Od oktobra meseca 2000. godine Gradimir Nalić nije
izvršni direktor JUKOM-a, i da je u to vreme na mestu izvršnog direktora bio Dušan Ignjatović, a
od ove godine izvršni direktor JUKOM-a je Mirna Kosanović. Znači, Gradimir Nalić u funkciji
izvršnog direktora JUKOM-a nije mogao da izvršava neke radnje o kojima je govorio, neko
spajanje sa Unmikom, pre svega zato što nije bio izvršni direktor, a i zbog toga što nikakvo
spajanje sa oficirima Unmika nije u nadležnosti JUKOM-a… U to vreme, JUKOM se bavio
intenzivnom kampanjom za amnestiju svih političkih osuđenika i nije radio nikakve poslove na
oslobađanju zatvorenika, pre svega zato što to nije u nadležnosti JUKOM-a".
Gradimir Nalić je ponovio da je od oktobra 2000. do janura naredne godine bio na mestu izvršnog
direktora JUKOM, i da je u ime JUKOM-a izveo iz zatvora novinara Zorana Lukovića, Fljoru
Brovinu i maloletnog Vučetića iz zatvora u Kosovskoj Mitrovici.
Čedomir Jovanović u svojoj knjizi "Moj sukob sa prošlošću" piše: “Kampanja protiv nas se
pojačava. Stalno je tema bila Hag. Legiju sve vreme toksira Koštuničin kabinet da će biti izručen
Tribunalu. I pre republičkih izbora u decembru 2000. godine, na slavi JSO, na Aranđelovdan,
60
“Srpska reč” je konstatovala da na proslavi nije bilo onih koji su 2001. godine krenuli u istragu Ibarske magistrale, oterali Legiju iz
službe, isporučili Miloševića...

Gradimir Nalić, savetnik za ljudska prava Vojislava Koštunice, vršio je smotru specijalne jedinice
Državne bezbednosti u Kuli. Tada im je rekao da JSO treba da služi Koštunici jer je patriota, a ne
Đinđiću jer će ih sve prodati Hagu. "Svi zajedno treba da radimo za našu stvar", poručio im je
Nalić. Zbog te smotre, a ne zbog sklonosti krizama, nismo prihvatili Koštuničin predlog da on bude
ministar unutrašnjih poslova u Vladi Srbije. Tek naknadno smo saznali da Nalić ima zdravstvene
probleme koji su duboko kompromitujući za svakoga ko ima profesionalne ambicije. To su
problemi prema kojima su Jočičevi "gresi iz mladosti" zaista sitnica. Zoran se spremao za odlazak
u Vašington i za susret sa Bušom u novembru 2001. godine.“
Na suđenju optuženim pripadnicima tzv. Zemunskog klana u Specijalnom sudu pravni zastupnik
DSS, Gradimir Nalić, ispričao je: “Posle bacanja dve bombe na sedište DSS, 28. februara 2002,
policija je saopštavala da “prevrće nebo i zemlju” ne bi li uhvatila počinioce, ali Vojislava
Koštunicu ili bilo koga iz ove partije MUP nikada nije obavestio do kakvih su saznanja došli. U to
vreme nismo imali indicije ko je ovo učinio. U javnosti se mislilo da je to protest zbog navodnog
nedavnog pokušaja hapšenja Radovana Karadžića u Beogradu. Liga za Vojvodinu saopštila je da
je to bilo neadekvatno upozorenje DSS-u zbog navodne ratnohuškačke politike. DHSS je
saopštila, što je krunisano kasnije u “Sablji”, da napadači žele da izazovu razdor u demokratskom
bloku. DSS se pridružuje krivičnom gonjenju protiv ovde optuženih, jer novih dokaza nemamo“.
Predsednik sudskog veća Marko Kljajević pitao je: “Da li je Vojislav Koštunica dobio pismo Ljiljane
Buhe o tome ko je bacio bombe na sedište stranke?”
“Ne znam, to može da kaže samo Vojislav Koštunica”, odgovorio je Nalić.
U istrazi ste, 8. jula 2003, rekli da je Ljiljana, supruga Ljubiše Buhe, u pismu Vojislavu Koštunici
navela druga imena u odnosu na ovde optužene Dušana Krsmanovića i Milana Jurišića, da je to
uradio “surčinski”, a ne “zemunski klan”. Kako objašnjavate razliku u vašem iskazu tada i danas?
– pitao je sudija Kljajević.
“Osvežili ste mi sećanje. Dobijena su njena pisma, pretpostavljam da ih imate”, vadio se Nalić.
Kad je sudija Kljajević rekao da sud nema pisma Ljiljane Buhe, Nalić se obavezao da ih nađe u
stranačkoj arhivi i dostavi sudu.
„Napad na prostorije DSS dogodio se u vreme kad su postojale ozbiljne nesuglasice između DSS
i DS, i unutar celog DOS, oko daljeg toka reformi i politike države. DSS je uvek sve radio u
granicama dobrih odnosa sa ostalim političkim faktorima. U stranci smo bacanje bombi shvatili
kao akt nasilja prema nama, ali nismo išli u revanšizam“, dodao je Nalić
Na pitanje advokata Slobodana Milivojevića, branioca prvooptuženog Legije, Nalić je bio izričit da
bacanje bombi na sedište DSS nije dovelo do još većeg razdora u DOS.
ŽIVOT TEČE
Vlada Srbije raspisala je krajem 2005. tender po kome je ministarstva privrede, za ekonomske
odnose sa inostranstvom, i kulture trebalo da čuvaju privatna obezbeđenja. Početkom decembra
došli su iz "Strakon sekjuriti", čiji je suvlasnik Gradimir Nalić, da preuzmu obezbeđenje nekih
vladinih zgrada, ali posle intervencije ministara "privatni biznis" je propao. Neuspelo angažovanje
Nalićevog obezbeđenja u ministarstvima potvrdio je pripadnik policije: „5. decembra ujutru došao
je jedan čovek i rekao: "Ja sam iz 'Strakon sekjuritija' sa Zvezdare. Poslali su me da u 11 sati
preuzmem obezbeđenje ovog ministarstva". Ja ga pitam gde si radio ranije, a on slegne
ramenima i kaže mi da mu je ovo prvi posao u životu. Ministri Milan Parivodić, Dragan Kojadinović
i Predrag Bubalo čuli su za angažovanje privatnog obezbeđenja nekoliko dana pre preuzimanja i
dali su nalog da im odmah bude javljeno ako neko dođe da nas zameni. Kako smo kasnije
saznali, Predrag Bubalo, ministar privrede, pogrešno je razumeo da hoće da zamene i njegovo
lično obezbeđenje, pa je otišao kod ministra policije Dragana Jočića. Bubalo mu je rekao: "Lako je
tebi kad imaš dvadesetoro ljudi koji te stalno prate, a nama hoćeš da ukineš i ovih nekoliko
policajaca." Posle toga, Jočić je odustao od promene i mi smo ostali ovde. “
Angažovanje privatnih obezbeđenja u vladinim institucijama nije novost. Već drugu godinu u
zgradi Poreske uprave u Beogradu je ljudstvo firme "Gordon". Oni su na tim poslovima bili
raspoređeni u vreme vlasti Slobodana Miloševića, ali ih je nova vlast zamenila policijom.
Informacije o nastavku trenda iz Miloševićevog režima potvrdio je Gradimir Nalić: „Taj tender je

postojao, ali... nije prošao. Plan je promenjen i ostalo je policijsko obezbeđenje. Trebalo je da se
promeni između četiri i osam ljudi u svakom od ta tri ministarstva, ljudi koji rade na portirnici ili
neke slične poslove. Nije bilo predviđeno da se zamene policajci koji obezbeđuju ministre... Moja
firma je konkurisala na još dvadesetak tendera, ali da do sada nijedan od njih nije realizovan“.
DA LI JE SVE SLUČAJNO I BEZ POČETKA I KRAJA
Pred Anketnom komisijom Skupštine Srbije bivši načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije
Nebojša Pavković je potvrdio da je u noći između 4. i 5. jula 2001. godine u kabinetu predsednika
SRJ Vojislava Koštunice održan sastanak na kojem je planiran upad u Biro za komunikacije Vlade
Srbije zbog navodnog prisluškivanja predsednika Jugoslavije. Pavković je izjavio da naređenje za
upad u Vladu Srbije nije dobio pismeno od predsednika SRJ, već da mu je to naložio savetnik
predsednika SRJ, Gradimir Nalić. Oko jedan posle ponoći u kabinet ga je pozvala „sekretarica
Mirela“ i, prema njegovim rečima, tamo zatiče: „Koštunicu, šefa kabineta Ljiljanu Nedeljković,
generala Acu Tomića i savetnika za ljudska prava Gradimira Nalića... Nalić me je, pod uticajem
alkohola, dočekao rečima da sam čovek od akcije i da konačno za mene ima zadatak. Rekao je
da neko prisluškuje predsednika Koštunicu, da je utvrđeno da postoji agencija koja je nabavila
aparate za prisluškivanje i da u tu agenciju treba upasti, rasturiti je i videti šta ona radi - rekao je
Pavković, i dodao da je Nalić rekao da se „upad mora izvršiti iste večeri jer će u suprotnom biti
kasno i da je u pitanju opstanak savezne države“.
Pavković je svedočio da je na tom sastanku Nalić istakao da je potrebno „upasti u tu agenciju,

zapleniti aparate“, a da Tomić predložio i hapšenje Vladimira Popovića Bebe, koji je navodno
stajao iza operacije prisluškivanja. On je naglasio da se u tom trenutku nije znalo da se radi o
Birou za komunikacije Vlade Republike Srbije, već se govorilo o „nekakvim kablovima, zgradi kod
‘Beograđanke’, agenciji sa savremenom opremom za prisluškivanje“, Pavković je rekao da je
pozvao generale Aleksandra Vasiljevića, Milena Simića i Milana Đakovića, a jedna jedinica je
stavljena u pripravnost. „Kasnije je na sastanku u Upravi vojne bezbednosti razjašnjeno da je u
pitanju Biro za komunikacije, zaključili smo da bi upad bio neovlašćen jer VJ nema nadležnost i da
to nije naš posao“, rekao je Pavković i dodao da je istog dana izvestio Koštunicu da zadatak nije
izvršen i savetovao mu da taj problem ili iznese pred VSO, reši ga preko MUP-a Srbije ili izlaskom
u javnost. On je naglasio da se od tada, pa do smene s mesta načelnika GŠ, njegovi kontakti sa
Koštunicom svode na telefonske razgovore ili sastanke kojima je obavezno prisustvovao i Rade
Bulatović, savetnik za bezbednost predsednika SRJ: „Kod Koštunice je navedene noći, sem
Ljiljane Nedeljković, neovlašćeno prisustvovao i Gradimir Nalić, koji je vodio glavnu reč“.
On je naglasio da je „postojala tendencija da se upadom napravi pometnja i destabilizuje Vlada

Srbije i da se VJ uvuče u sukob unutar DOS i na taj način napravi neka vrsta udara u zemlji 61.
Posle tih sastanka više niko nikada nije insistirao na priči o prisluškivanju, niti je bilo priče o istrazi,
što bi bilo logično. Izgovor Tomića za obustavljanje akcije protiv Vlade Srbije bio je to što je
„Vasiljević otišao i sve ispričao premijeru Đinđiću i tako onemogućio akciju“.
Pored Pavkovića, iskaz je dao i general VJ u penziji Milan Đaković, bivši načelnik Uprave vojne
bezbednosti, koga je na tom mestu kasnije nasledio Aco Tomić. On je istakao da je posle
sastanka u kabinetu predsednika SRJ jedan broj članova specijalne jedinice „Kobra“ bio stavljen u
pripravnost: „Odlučili smo na sastanku u Upravi vojne bezbednosti da se akcija odloži dok se ne
prikupi više dokaza. Međutim, kada sam video da Tomić ne samo da ne zna gde se zgrada nalazi,
već i šta je u njoj, koliko je ljudi obezbeđuje, dao sam znak glavom generalu Pavkoviću da od
akcije nema ništa”. On je rekao da je Nalić zahtevao da napiše izjavu jer je odbio da sprovede u
delo ideju o upadu u Vladu Srbije, što je Pavković odbio rečima: Ko si ti da ja tebi pišem izveštaj?
O svemu ću izvestiti samo predsednika Koštunicu.“
U postupku protiv novinara Milovana Brkića, istražni sudija Prvog opštinskog suda saslušao je
načelnika SUP Beograda Milana Obradovića, i šefa odseka za suzbijanje narkotika Slobodana
61
Pavković je izrazio spremnost da se suoči s predsednikom Koštunicom, njegovim savetnicima, šefom kabineta i Acom Tomićem,
uz „sve tehničke sprave kojima se utvrđuje istinitost iskaza“.

Pešića. Zamenica državnog tužioca optužila je Brkića da je u kolumni u listu Nacional oklevetao
Milana Obradovića tvrdnjama da je učestvovao u likividaciji slikara Dragana Maleševića Tapija, da
je montirao proces ubicama generala Boška Buhe, i prikrivao ubistva građana u prostorijama
SUP, u kojima su učestvovali radnici policije. U višečasovnom ispitivanju pred istražnim sudijom,
odgovarajući na pitanja sudije, okrivljenog Brkića i njegovog advokata Gradimira Nalića, general
Obradović je negirao svoje učešće u navedenim događajima. I inspektor Slobodan Pešić nije
priznao da je učestvovao u ubistvu privedenog mladića Milana Jezdovića. Oba svedoka navela su
da ih novinar Brkić neopravdano proganja, da im na službene telefone šalje iritirajuće poruke, da
od policajaca prikuplja informacije i nudi novčane naknade. Pridružili su se zahtevu za gonjenjem
novinara i zatražili novčano obeštećenje. Nakon četvoročasovnog ispitivanja, advokat Nalić
predložio je sudu da izvede dokaze u korist Brkićeve odbrane, a novinar Brkić ostao je pri
navodima iz svojih tekstova. Brkićeve tvrdnje nisu se ispostavile kao tačne, ali nije osuđen.
Kada je stupio na vlast, 2000. godine kao predsednik SRJ, Koštunica okupio je ekipu ljudi koji su
ostali njegovi bliski saradnici. Vojislava Koštunicu prati oreol da se nerado pojavljuje u javnosti.
Zato su u njegovo ime istupali njegovi savetnici. U prvom timu našli su se Slobodan Samardžić,
Aleksandar Tijanić, Gradimir Nalić, Petar Lađević, Rade Bulatović, a šef kabineta bila je Ljiljana
Nedeljković. Ovi ljudi i dalje imaju značajnu poziciju i često su mnogo uticajniji nego oni koji se
formalno nalaze na savetničkim mestima. Činjenica da su nakon odlaska iz savetničke fotelje
završili na direktorskim mestima uticajnih institucija dovoljno govori koliko je Koštunica imao
poverenja u njih. Nekadašnji savetnik za bezbednost Rade Bulatović postavljen je na mesto
direktora BIA, a Aleksandar Tijanić je imenovan za direktora državne televizije. Iz prve Koštuničine
savetničke garniture zanimljivu biografiju ima i Gradimir Nalić. Koštunica je nameravao da Nalića,
koji mu je bio savetnik za ljudska prava, proizvede u ministra policije, ali mu ta ideja nije prošla –
suprotstavio se DS. Čedomir Jovanović je, dok je bio šef poslaničke grupe DOS-a u Skupštini
Srbije, optužio Nalića za nastojanje da izgradi paralelnu službu Državne bezbednosti, lojalnu
Koštunici, što je ovaj negirao. Nalić je bio advokat Radeta Bulatovića kada je ovaj uhapšen u
policijskoj akciji „Sablja” posle ubistva premijera Zorana Đinđića, a kasnije je osnovao firmu za
obezbeđenje.
Savetnik za medije Srđan Đurić postaje direktor i glavni i odgovorni urednik TV „Avala”. Odlazak
Đurića usledio je nakon što je RRA odobrila vlasniku „Pinka”, Željku Mitroviću, da kupi 4,95%
„Avale” što je predsednik Upravnog odbora ove televizije objasnio kao „pomoć u podizanju
kvaliteta programa i kreiranju uspešne poslovne politike ”. Posle skupštinskih izbora 2007. godine,
premijer ga je prebacio u svoj tim nakon što je Đurić izgubio mesto direktora vladine Kancelarije
za saradnju a medijima. Đurić je Koštunicu upoznao 1990. godine kao član DS. Po profesiji je
novinar. Bio je urednik spoljnopolitičke rubrike na Studiju B, a onda je glavni i odgovorni urednik
informativnog programa na BK televiziji. Napustio je Karića 2001. godine i postao suvlasnik
agencije „Olaf i Mekatir” koja i danas uspešno radi.
Njegovo mesto nezvanično je zauzeo pravnik, Branislav Ristivojević, koji je ponovo postao
savetnik premijera (kao i u prvoj Koštuničinoj vladi). Pred prošle parlamentarne izbore bio je drugi
portparol DSS. Ristivojević je i predsednik Upravnog odbora „Železnica Srbije” iako po Zakonu o
sprečavanju sukoba interesa ove dve funkcije ne bi smeo da obavlja istovremeno.
U Koštuničinom kabinetu sede i bivši ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom Milan
Parivodić, bivši ministar za rad i zapošljavanje Slobodan Lalović, filozof Mile Savić, karijerni
diplomata Miroslav Šestović i pravnik Aleksandar Simić.
Koštunica se ne odriče lako ljudi u koje ima poverenja. Oni koji su odlazili, mahom su to činili
svojom voljom, izuzev savetnika Vladimira Galića, koji je nekada bio direktor Agencije za
privatizaciju, čiji odlazak iz kabineta nije bio u ljubavi. Koliko premijer drži do lojalnosti i poverenja
svedoči i podatak da je njegov lični sekretar već godinama Mirela Vasić, koja ima reputaciju
izuzetno diskretne osobe od koje niko nije uspeo da iscedi neku informaciju.
Među onima koji imaju najviše uticaja na Koštunicu, pre svega o kosovskom pitanju, izdvaja se
Slobodan Samardžić.
Dugo uz Koštunicu i čovek koji ima uticaja na premijera je i Aleksandar Simić. Ovaj pravnik je u
drugom mandatu savetnik za politička pitanja. Svojim izjavama uzburkavao je javnost, pa je Crnu
Goru nakon razdruživanja državne zajednice nazvao „kvazidržavom”.

Iako zvanično nisu ni na jednom položaju, premijer uvažava savete nekadašnjeg savetnika
predsednika Srbije Borisa Tadića, Leona Kojena i književnika Matije Bećkovića. Leon Kojen je i
dok je bio na savetnik optuživan da je blizak stavovima DSS. Kada se sredinom februara 2008.
pojavio na slavi Srpske radikalne stranke, potpredsednik SRS, rekao je da su radikali uvek dobro
sarađivali s njim.
Osim savetnika, u javnosti su se pojavljivali i Koštuničini šefovi kabineta. Dok je bio predsednik
SRJ na tom mestu nalazila se Ljiljana Nedeljković. Njoj je pripisivan uticaj na Koštunicu. U jednom
od retkih intervjua rekla je: „Voju je najlakše napasti tako što će biti napadnut neko ko mu je
blizak”. Kada je napustila Koštunicu mediji su objavili da je razlog to što je bila nezadovoljna
tretmanom u stranci i rastom uticaja Zorana Drakulića za koga je tvrdila da je štetan za stranku.
Kada je 2004. godine Koštunica postao premijer na njeno mesto je došao Aleksandar Nikitović
koji je bio njen zamenik dok je Koštunica bio predsednik SRJ. Nikitović je rođen u Baru,
diplomirao je filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu gde je i magistrirao. U kabinet je
došao na predlog Koštunice s kojim se upoznao tokom rada u Institutu za filozofiju i društvenu
teoriju. Navodno je bio vrlo uticajan kada je reč o odnosima s Crnom Gorom, a kažu da je imao
značajnu ulogu i pri dobrovoljnim predajama haških optuženika. On je zadužen i za odnose s
poslovnim krugovima. Njegovo kumstvo s Vojinom Lazarevićem ostalo je u domenu nagađanja.
Vojislav Koštunica ima i tim koji se mogao naći u svakoj “mućki”, počev protiv Crne Gore, preko
sandžačkih kombinacija, do političkih igara koje se nekad otkriju, nekad ne.
NEBOJŠA VUJOVIĆ je kum Radeta Bulatovića, aktuelnog šefa BIA, nekadašnjeg savetnika za
nacionalnu bezbednost Vojislava Koštunice, u vreme dok je bio predsednik SRJ. Bulatović je bio
među prvim uhapšenima u akciji “Sablja”, pod sumnjom da je održavao veze sa zemunskim
klanom, da bi svoju “rehabilitaciju” doživeo stupanjem Koštunice na mesto srpskog premijera.
Njegov kum Nebojša Vujović je nominalno zastupnik vršačkog “Hemofarma” u Vašingtonu, ali je
“spektar” njegovih poslova i duži i čudniji od funkcije koju ima. Tako je bio pregovarač sa Karlom
del Ponte oko izručenja Ratka Mladića, i to na preporuku kuma Bulatovića i Gradimira Nalića,
nekadašnjeg Koštuničinog savetnika za ljudska prava, koji je postao poznat po tome što je u
svojstvu Koštuničinog kandidata za ministra policije u Đinđićevoj Vladi, otišao u Kulu, susreo se
sa Legijom, izvršio smotru Jedinica za specijalne operacije i pritom rekao “kako su u Srbiji na
vlasti izdajnici, ali da to neće dugo trajati, jer će državom brzo upravljati patriotske snage”. Vujović
je bio JUL-ovac, kao i kum, u vreme Slobodana Miloševića, kada je, u svojstvu medijskog
“eksperta”, za strane novinare objašnjavao kako “smo uništili NATO i kako im bombardovanje nije
donelo pobjedu nad Srbima”! Bio je “grlatiji” od Gorana Matića i Ivana Markovića… Vujovića u
srpskoj politici zovu “Koštuničin ambasador u Americi”, obzirom da se aktuelni ambasador Ivan
Vujačić malo što i pita na mestu koje pokriva.
OBRAD KESIĆ je čovek za koga je teško reći šta u stvari radi. On je za srpsku opoziciju, pre
5.oktobra 2000, organizovao učešće u Molitvenom doručku, doveo u Vašington tadašnje srpske
opozicionare, Slavka Ćuruviju, Branku Prpu, Srđana Darmanovića i ostale, a onda je lično Miri
Marković ispričao šta su tamo oni govorili. U savetodavnim uslugama je nenadoknadiv, pa je tako
savetovao i Radovana Karadžića.
BERT BRAUN je svakako najinteresantniji. Naravno da radi za velike pare koje mu obezbeđuju
srpski tajkuni. Braun je vrlo “mutan” i sa vrlo jakim vezama u srpskom političkom krugu.
Beogradski sagovornici tvrde da je on indirektno srušio Vladu Zorana Živkovića 62. Montgomeri ga
je kaznio što se mešao u unutrašnje stvari Srbije ali to nije mnogo uticalo na kasnija dešavanja
koja su Srbiji donijela novog premijera - Vojislava Koštunicu… Nakon Infotopa RTV Pink, o čemu
je tadašnja urednica Tamara Nikčević progovorila, u kojem je bilo reči o tome ko je Bert Braun i
zašto ima toliko uticaja u Srbiji i Crnoj Gori, Nebojša Medojević ga je pozvao u Vašington, i
“informisao” o tome da je ovde vest dana, Braun je odmah zvao Željka Mitrovića, vlasnika PINK, a
ovaj Tamaru Nikčević. Rezultat je bio micanje Infotop i glavne urednice sa TV.
62
Na koktelu koji je priredio Nenad Čanak bio je pozvan i Braun, koji je tada radio u ambasadi SAD-a u Beogradu, kada je njom
upravljao Vilijam Montgomeri. U neformalnom razgovoru sa jednim od zvanica dobio je informaciju da Neda Arnerić, poslanica DS-
a nije glasala u parlamentu, a da je njen glas upisan kao validan, iako ona nije bila tu. Sutradan je “otperjao” do Mlađana Dinkića,
koji je potom otvorio aferu koja je srušila Vladu Zorana Živkovića.

“ANTI-HAŠTVO” - ZAVERA ILI POLITIKA
Problem zakona o saradnji sa Haškim tribunalom, bio je, pre svega, unutrašnjopolitički, ali i
problem koji, značajno, određuje našu sudbinu u svetu. Budući da je DSS zastupao “legalizam”
iznenađujuće je bilo insistiranje da taj zakon donese republička skupština, iako je, shodno Ustavu
SRJ, ta materija bila u isključivoj nadležnosti saveznog parlamenta, i nije mogla biti delegirana
republičkom, pošto je prenos nadležnosti postoji samo u obrnutom smeru, od izvorne (republičke)
ka delegiranoj (savezni).
Dejan Mihajlov, šef poslaničke grupe DSS u skupštini Srbije pokušao je da objasni ovu pravnu
nemogućnost rekavši: „DSS je podržao Predlog zakona o saradnji s Haškim tribunalom tadašnjeg
saveznog ministra pravde profesora Grubača. Koliko se sećam, taj predlog zakona koji je trebalo
da bude donet samo na saveznom nivou, sadržavao je i odredbu o izručenju, ali o kojem bi
odlučivala republička vlada. Tada je taj zakon podržao ceo DOS. Taj zakon nikada nije ušao u
proceduru zato što ga koalicioni partneri iz Crne Gore nisu prihvatili i na tom je pala savezna
vlada. DSS je insistirao na ova dva zakona zato što je to politička realnost.“ Mihajlov je izneo
političku primedbu da je insistiranje na donošenju zakona na saveznom nivou pokušaj da se
pokvare odnosi u koalicionoj vladi i da se produbi kriza savezne vlade, i kombinujući pravne i
partijske interese, zaključio je: "Komisija koju je Predsedništvo DOS formiralo, zaključila je da
saradnja sa Hagom mora da bude utvrđena zakonom. Kada se sve ove činjenice uzmu u obzir, ne
preostaje nam ništa drugo nego da učinimo ono što je jedino realno a to je da se donese okvirni
zakon na saveznom nivou i zakon na republičkom nivou. Sve ostalo vodi ka hajdučiji kakvu sada
imamo. Moć je u rukama Vlade Srbije koja sprovodi hajdučiju, hapsi građane po pijacama... To je
za DSS apsolutno neprihvatljivo." Lider crnogorske SNP Predrag Bulatović saopštio je da će SNP
podržati zakon o saradnji sa Haškim tribunalom koji je predložila DSS, priznajući kao motiv "kako
se problem ne bi prebacivao na nas".
Bila su tri predloga zakona o saradnji sa Haškim tribunalom. Predlog DSS-a podrazumevao je
postojanje dva zakona - saveznog i republičkog. Savezni daje samo okvir a republički uređuje
izručenje i ostalu konkretnu saradnju sa Haškim tribunalom. Zakon Vlade Republike Srbije
zasniva se na principima da Haški sud nije sud strane države i da predaja Haškom sudu nije
ekstradicija. Haški tribunal je međunarodni sud a s obzirom da je Jugoslavija član UN, onda je
automatski i naš sud. Treći predlog je profesora Grubača u kome je sadržano izručenje, s tim što
predviđa određene ingerencije naših pravosudnih organa u toj proceduri.
Da bi se sačinio nacrt zakona, DOS je formirao stručni tim: Momčilo Grubač (on nije mogao da se
prihvati te obaveze jer je sudija Ustavnog suda), Gradimir Nalić, savetnik predsednika Koštunice,
Vesna Rakić-Vodinelić, direktorka Instituta za uporedno pravo, Sead Spahović, republički javni
pravobranilac i Igor Jovičić, zamenik generalnog sekretara savezne vlade.
Na prvom sastanku Gradimir Nalić se deklarisao da on nastupa u ime DSS, da treba imati u vidu
za šta će da glasa SNP. Stav ostalih iz grupe bio suprotan jer bi stručni tim trebalo da napravi
ekspertski zakon bez obzira na političko opredeljenje članova. Zauzet je stav da to mora da bude
savezni zakon i da mora imati minimalnu sadržinu koja podrazumeva predaju, odnosno izručenje.
Nalić je onda zatražio da se sastanak odloži.
Dan kasnije, pošto je obavio konsultacije, Nalić je na sastanku ponovio stav o SNP i tražio je da
se u tim umesto Grubača uvrsti ekspert iz SNP. Kada to nije prihvaćeno, rekao je da se izuzima iz
rada ali da hoće bude prisutan tokom daljeg rada što je prihvaćeno. Na taj sastanak, Nalić je
došao sa Aleksandrom Lojpurom koji nije član tima. Stav da naši sudovi ne treba da učestvuju, je
preglasan rad grupe je nastavljen, da bi na kraju ekspertska grupa izvršila prilagođavanje
Grubačeve verzije, što je bio kompromis koji nije zadovoljio nikoga.
Nepristajanje SNP na zakon o saradnji sa Haškim sudom koji podrazumeva izručivanje tumači se
kao podrivanje Jugoslavije u trenutku kada se vode pregovori o redefinisanju odnosa u federaciji.
Čedomir Jovanović, šef poslaničke grupe DOS-a u republičkom parlamentu, rekao je: „To je

praktično rušenje Srbije i meni se čini da je to istovremeno politički manevar kojem je bio sklon
Milošević, kojim se u suštini teži obmani, jer dok se, s jedne strane, u potpunosti podržava politika
Evropske unije u procesu definisanja odnosa unutar federacije, s druge strane SNP se konfrontira
sa međunarodnom zajednicom u procesu koji će za finalnu cenu dobiti iznos koji neće plaćati ni
predstavnici SNP ni građani Crne Gore već pre svega Srbija."
Partija koja nema vlast ni u Crnoj Gori ni u Srbiji blokirala je zemlju. To je paradoks političkog
trenutka u kojem se pristalo na kompromis ne zbog samog SNP već zbog toga što se smatralo
nije potreban konflikt sa Koštunicom jer je on jesen 2000. godine, garantovao da će on u
potpunosti moći da kontroliše tu stranku u svim onim kriznim situacijama u kojima bi sudbina
građana Srbije i demokratskih tokova u našem društvu mogla da zavisi od jedne retrogradne
političke snage. Taj paradoks trebalo je da ima svoj kraj jer Koštuničin projekat je imao cenu koju
nije trebalo skrivati od građana Srbije. Dejan Mihajlov je izneo suprotan stav: „Ne mislim da oni na
taj način dovode Jugoslaviju u novu opasnost jer je taj njihov stav poznat. Ako imamo u vidu kako
je formirana Vlada Jugoslavije posle 5. oktobra, i koji su napori činjeni da se održi, moramo da
uvažavamo tu realnost ako hoćemo da budemo i praktični i reformisti i legalisti.“
Zakon o saradnji sa Haškim tribunalom Vlade Srbije ogolio dve stvari: ko je za saradnju, a ko je
protiv saradnje sa svetom. Vlada Republike Srbije naučila je lekciju da u interesu naših građana
moramo biti kooperativni sa međunarodnom zajednicom. Nekolicina ljudi koji pripadaju prošlosti,
bili su kočnica budućnosti cele nacije. Dejan Mihajlov zastupao je uporno stav da je to je još jedno
guranje prsta u oko koalicionom partneru iz Crne Gore što će delu DOS-a poslužiti kao alibi da
optužuje koalicione partnere iz Crne Gore da destabilizuje saveznu vladu, i da „taj zakon neće
proći u Skupštini Jugoslavije. Onda mi moramo stvarno da se zapitamo da li je njima zaista stalo
do zajedničke države tj. da se zapitamo šta je njima interes. Da li je njima interes jedna pravno
uređena država koja će imati pravnu i zakonom uređenu saradnju sa Tribunalom gde će postojati
pravila i procedura ili će oni tu saradnju vršiti tako što će se direktno primenjivati Statut Haškog
tribunala po odluci Vlade Republike Srbije i gde će se tajne ili javne optužnice koristiti kao
sredstvo pritisaka na neke ljude kako bi im oni činili određene usluge. DSS će podržati svaki
predlog zakona koji ide u pravcu saradnje sa Haškim tribunalom, to je nesporno. Ali je,
jednostavno, način na koji to vidi Vlada Republike Srbije sporan utoliko što taj zakon ne može da
bude donet i on će samo izazvati nove sukobe.“
Saradnja sa Haškim tribunalom i odvijala se po Uredbi Vlade Srbije. Politički rizik takve odluke
Čedomir Jovanović je objasnio: „U trenutku u kojem moramo da štitimo interese države, mi
primenjujemo Uredbu svesni svih njenih nedostataka ali istovremeno svesni cene koju bi društvo
platilo ukoliko bismo se mi distancirali od odgovornosti i političkog rizika koji taj posao prati. Niža
je cena raditi po Uredbi nego nikako ne raditi. Nama je potreban zakon ali ne zakon koji bi
degradirao status Haškog tribunala i doveo nas u poziciju da se za tako nešto pravdamo pred
svetom. Uredba jeste izraz našeg poslednjeg nastojanja da se zaštite opšti u odnosu na
pojedinačne interese. Ne sme se zaboraviti da je ovde reč o nekolicini Miloševićevih najbližih
saradnika, koji ni po čemu nisu zaslužili da se narod žrtvuje za njih.“
O pravnoj i političkoj konfuziji oko donošenja zakona o saradnji sa Haškim tribunalom, svedoči i
sledeća rasparava na ekspertskoj grupi DOS-a:
Vesna Rakić-Vodinelić: Ponavljam što sam prošli put rekla. Ako ćemo praviti ekspertski zakon,
onda ćemo praviti zakon koji može da izdrži test ulaska Jugoslavije u Savet Evrope.
Sead Spahović: Kažite kako da glasi.
Vesna Rakić-Vodinelić: Mislim da o tome treba da odlučuje Okružni sud Srbije, odnosno Viši sud
u Crnoj Gori i da se da pravo na žalbu u roku od tri dana Vrhovnom sudu i odlučivanje od strane
Vrhovnog suda.
Sead Spahović: Dobro. Na osnovu čega tako mislite?
Vesna Rakić-Vodinelić: Na osnovu toga što po Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima o lišenju
slobode mora da odluči organ koji ima svojstvo suda.
Sead Spahović: Ovde je sud odlučio o lišenju slobode. Tribunal je sud.

Vesna Rakić-Vodinelić: Ne. Tribunal je odlučio, ali nije odlučio o lišenju slobode. On podnosi
zahtev državi da se privede određeno lice. Da bi se neko priveo, mora ta naredba o privođenju da
bude implementirana, što znači da državni organ mora da kaže, Pera Perić na osnovu ovog
rešenja ide, i da privede ovo lice, da ga isporuči.
Sead Spahović: Slažem se. Zašto to mora da bude sud?
Vesna Rakić-Vodinelić: Zato što to stoji u Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima.
Sead Spahović: Sud je Tribunal.
Vesna Rakić-Vodinelić: Čak u našem krljavom ustavu stoji da o lišenju slobode odlučuje sud.
Sead Spahović: Ovde Vam govorim sve vreme da je sud odlučio. To je Haški sud.
Vesna Rakić-Vodinelić: Nije odlučio o lišenju slobode. Haški sud se obraća organu zemlje u kojoj
pretpostavlja da se nalazi okrivljeni i traži od organa te zemlje da predaju to lice.
Sead Spahović: Da ga uhapse i da ga predaju.
Aleksandar Lojpur: Naš ustav podrazumeva domaći sud, ne podrazumeva bilo koji.
Sead Spahović: To je sad drugo pitanje.
Vesna Rakić-Vodinelić: Čak ni to nije bitno. I to da ostavimo. Ali, traži da ga uhapse i da ga
predaju. Tim pre, da bi se on uhapsio, mora neko o tome da odlučuje.
Sead Spahović: O tome odlučuje Tribunal.
Za pomaganje Ratku Mladiću u skrivanju optuženi su Jovo Đogo, Stanko i Predrag Ristić, Saša
Badnjar, Ratko Vučetić, Marko Lugonja 63, Blagoje Govedarica, Borislav Ivanović i Tatjana, Bojan i
Ljiljana Vasković. Suđenje pomagačima haškog optuženika Ratka Mladića u Drugom opštinskom
sudu odjednom je zatvoreno za javnost. Đogo je optužio premijera Srbije Vojislava Koštunicu,
direktora BIA Radeta Bulatovića, ministre policije i odbrane Dragana Jočića i Zorana Stankovića,
za direktan uticaj izvršne vlasti na Tužilaštvo u tom predmetu. Sudsko veće kojim predsedava
Dejan Dobrosavljević odredilo je nakon toga pauzu, a u nastavku suđenja odlučilo je da postupak
zatvori za javnost, na predlog zamenika javnog tužioca Branka Stamenkovića, zato što traje
istraga protiv osumnjičenog Blagoja Govedarice, pa bi javnim suđenjem bila ugrožena istraga.
Novinarima nije omogućeno da prisustvuju nastavku glavnog pretresa, a advokati optuženih koji
su napustili sudnicu nakon saopštavanja odluke sudskog veća. Optuženi Jovo Đogo rekao je u
obraćanju sudskom veću da "živ neće prisustvovati tajnom suđenju". Advokati su kazali da su
optuženi Jovo Đogo, Saša Badnjar, Ljiljana Vasković i Stanko Ristić rekli da "neće da učestvuju u
farsi", kako su nazvali suđenje zatvoreno za javnost.
Novinar lista Politika i autor knjige o Ratku Mladiću Ljubodrag Stojadinović objasnio je zašto nema
razloga da suđenje bude zatvoreno za javnost: „To suđenje neće imati puno značaja na sudbinu
Ratka Mladića i pregovaračku sudbinu Srbije. Dok se ne uhvati 'hajduk', jataci nemaju u ovom
trenutku mnogo značaja, osim stvaranja ambijenta da Srbija ozbiljno radi na tom poslu. Ništa što
se dogodilo u prošlosti nema značaja kada je u pitanju potraga za Mladićem, važno je ono što se
sada događa, a to Vlada Srbije ne zna. Proces može da bude neka opomena ljudima koji imaju
ideju da i dalje skrivaju Ratka Mladića, i da tako Akcioni plan, koji je potpuno nejasan, bude
upotpunjen jednim konkretnim elementom“.
U ČIJEM INTERESU?
U postupku za ubistvo Zorana Đinđića pred Specijalnim sudom, Čedomir Jovanović izjavio je kao
svedok da je Radomir Marković „preko jednog čoveka poručio da će dati ostavku, ako mu se
garantuje bezbednost za porodicu i njega i da je to prihvaćeno, ali da je posle razgovora sa
Koštunicom dogovoreno da ostane koliko god može na funkciji“. Dodao je da se Koštunica
usprotivio i smeni Pavkovića i da zna da je Gradimir Nalić, obraćajući se pripadnicima JSO na
slavi jedinice, rekao da treba da podrže Koštunicu a ne izdajnike64.
63
Pripadnici BIA, u saradnji sa Tužilaštvom za ratne zločine, uhapsili su Marka Lugonju, bivšeg oficira Vojske Republike Srpske,
kada je pokušao da sa beogradskog aerodroma pobegne u Moskvu. On je bio pušten da se brani sa slobode, ali je sud nakon
pokušaja bekstva odlučio da on ponovo bude pritvoren.
64
Saradnici Vojislava Koštunice, Gradimir Nalić i Ljiljana Nedeljković interesovali su se u CZ-u posebno za: Nedeljkovićeva za
bivšeg načelnika RDB Radomira Markovića, a Nalić za Slobodana Miloševića. Direktor zatvora Dragiša Blanuša žalio se da je od
njega „Nalić zahtevao da se pridruži optužbama o kidnapovanju bivšeg predsednika SRJ”.

Čedomir Jovanović je rekao da se Rusija "čudno" ponašala u svim događajima od promena.

Naveo je da su predlagali da Milošević bude premijer, ali da je Koštunica rekao da to ne može da
prihvati zbog ekstremista iz DOS (dodao je da se u Rusiji sakrila Mirjana Marković).
2001. nije postojala država, već je država bio JSO, i Vlada je bila u otvorenom neprijateljstvu sa
vojnom bezbednošću. Ispred stana Mihajlovića uhapšena su dva pripadnika zemunskog klana,
koji su pokazali legitimacije vojne bezbednosti i zatim se izvesni pukovnik Živaljević zalagao za
njih. Mi nismo hteli da pravimo nagle promene u DB, jer bismo izgubili kontrolu, već smo to radili
kompromisima - rekao je Jovanović i dodao da je Ulemek predložio u februaru da Andreja Savić i
Milorad Bracanović budu novi čelnici DB i da je to odbijeno, ali da je Bracanović imenovan za
načelnika uprave za prisluškivanje. Prema njegovim rečima Koštunica je predlagao da Branko
Crni, zamenik Markovića bude šef DB, a da dotadašnji šef bude direktor Instituta bezbednosti.
Dodao je da se premijer Đinđić nije interesovao za pitanja bezbednosti i da nisu razmatrali ko će
biti ministar policije, a da je Koštunica predlagao da to bude Nalić, što je odbijeno.
Vladimir Beba Popović izneo je na TV B92, svoja saznanja o pozadini ubistva Zorana Đinđića: „U
septembru 2002, sedam ili osam meseci pre ubistva Đinđića, na ručak me je pozvao ambasador
jedne velike zapadnoevropske države. Posle završenog ručka zamolio me je da izađemo na ulicu.
Dok smo stajali na ulici, zbog buke automobila i autobusa da nas ne bi prisluškivali, jer je on
pretpostavljao da je i restoran u kojem smo bili ozvučen i da su ozvučeni mobilni telefoni, pitao me
je šta ja znam o tome da se priprema atentat na Đinđića. Ja sam rekao da ne znam ništa: "Koji
atentat, na šta mislite?"... On je rekao da se to priprema i da je u to umešana vojska, ali ne tako
da je u to umešana zvanično, da to rade neki nezadovoljnici tzv. Miloševićeve patriote, frakcije,
struje... Rekao je da Rusi i ruska obaveštajna služba, a kada to kažem ne mislim na zvaničnu,
nego na neke delove ruske obaveštajne službe, oko toga vrlo aktivno učestvuju i rade. To je bilo
sedam-osam meseci pre ubistva Đinđića...“ Popović je prozvao i bivšeg načelnika Uprave
bezbednosti VJ Aca Tomića i direktora BIA Radeta Bulatovića, da je "istraga u vreme 'Sablje'
dovela do njih kao direktno umešanih u pripremu atentata", a da je Koštunica "organizovanom
političkom akcijom u medijima i diplomatskim krugovima sprečio da oni budu optuženi".
KAKVA DRŽAVA TAKVI I DRŽAVNICI
Ovo su neki transkripti telefonskih razgovora predsednika Srbije iz Karađorđeva, koje je sačinila
hrvatska obaveštajna služba:
27. 12. 1995. Mira Marković urgirala je kod Bogoljuba Karića da pokuša da otvori račun u
Nacionalnoj banci Grčke, na koji će sa računa Mire Marković u kiparskoj banci prebaciti 100.000
apoena nepoznate valute. Naime, sin Marko nalazi se u hotelu "Hilton" u Atini, gde nema novca
da plati neke račune. Marko ima kreditnu karticu neke kiparske banke, ali Grci ne priznaju tu
karticu.
30. 12. 1996. Razgovor Mire Marković i sina Marka.
Marko: Evo me u Požarevcu. Tu sam kod Zokija, jedem prase ovde.
Mira: Da i mama večera na miru. Jedem se, strašno, sekiram se za tebe, shvati.
Marko: Što si poludela, bre?
Mira: Pa kako šta sam poludela, jesi se prošle godine smandrljao tu!
Marko: Mama, neću 10 puta isto, bre!
Mira: Ne mogu. Ja se od onda plašim i plašim i plašim! Ti si mi dete, moje slatko!
Marko: Ej, gde je tata?
Mira: Tata šeta.
Marko: Slušaj, vidi o čemu se radi. Pre tri dana su ovde počeli sa restrikcijama struje. Ja sam to
tati javio, on je nekoga zvao i rečeno mu je da nisu restrikcije, nego neke sanacije.
31. 12. 1996. Razgovor Slobodana Miloševića sa sinom Markom Miloševićem.
Milošević: Zdravo, lepi!
Marko: Šta radite?
Milošević: Evo, nešto ovde razgovaramo. Mama je gore, a mi pričamo ovde.

Marko: Ja da te obavestim da sam uneo sebi krevet u novu kuću. Krevet i muziku sam uneo.
Povodom Nove godine i povodom toga što mi je preneo Boban. A drugo, u njoj ima topla voda,
grejanje, sve. I uopšte više neću da se zajebavam.
Milošević: E, svaka čast, lepi!
Marko: Milica je unela jelku, okitila i tako.
Milošević: E, divno! Divno, lepi moj. 'Ajde, neka je sa srećom.
Marko: Ovde opet pola grada nema struju.
Milošević: Ma, nije moguće! Pa ne mogu da verujem!
Marko: Ovi odavde, kad ih pozovemo, kažu: "Mi smo distributeri, nama se to iz Beograda
odlučuje."
Milošević: Sad ću da vidim. Veruj mi, to nisam znao. Evo, sad će u Dnevniku da bude da nema
ograničenja.
3. 1. 1997: Razgovor Slobodana Miloševića i Mire Marković sa Markom o useljenju u novi stan.
Marko: Šta radite, tajkice?
Milošević: Evo leškarimo u krevetu, gledamo zabavnu emisiju na televiziji.
Marko: Da li znaš da mi je voda u bazenu 38 stepeni?
Milošević: Ti si budala, bre! To je nezdravo!
Marko: Pa da, bez veze. Treba da bude 18, to je prava stvar.
Milošević: Pa ne, ali ne sme preko 30, bre, šta se zezaš?!
Marko: Što da ne sme, kupam se na 40.
Milošević: Pa nemoj, bre, na 38 stepeni, to je iznad normalne temperature čoveka, bre! Kako
može u vrućoj vodi, to može čovek šok da dobije. Ne može da se vrši razmena toplote.
Marko: Dobro šta me plašiš sada. Kako dođem u đakuzi, pa se kupam 42,3...
Milošević: Pa znam, ali ne plivaš u đakuziju. Nemoj, Marko! Nemoj nikako iznad 31,2, na 30 je
već vrućina, bre. Drugo je tuširanje, izađeš... I to je nezdravo, a ovo da je potpuno čovek
potopljen u vrelu vodu, to je nedopustivo.
Marko: Dobro, evo čekaću da padne na 32.
Milošević: Na 32 najviše. Reguliši to i nemoj da se zezaš. Je l’ ti sve OK?
Marko: Jeste... pada neko čudo, ledena kiša pada napolju, ovoliko leda nisam vid’o u životu.
Milošević: Pa znam, ne može da se prođe, ja nisam mogao jedan korak da napravim, može samo
čovek da padne.
Marko: Pazi, kad je celo dvorište ne pod snegom nego pod ledom i to onaj debeo sjajni led, ima
jedno pet santimetara.
Milošević: Šta klopaš?
Marko: Šta klopam? Pa klopam svašta sad. Svi živi donose klopu. Sad ima klope na sve strane.
Ima raznorazne sarme, prasići, jagnjići i ostalo.
Milošević: Da. Šta sad imate kod kuće za jelo?
Marko: U, kako ću ja da se ugojim u ovoj kući.
Milošević: Evo ti da čuješ mamu.
Mira: Mili!
Marko: Znaš, mama, tuširamo se i kupamo u kadi na 40-44. Tu smo negde. Pusti te brojeve, pa
seti se prošle godine u Karađorđevu. Bila je temperatura 28. To da ti neko kaže rekao bi da je
temperatura kao u džezvi, a nije ko u džezvi nego smo se smrzavali. Sećaš se da niko nije mogao
da uđe u vodu, dok se ne istušira hladnom, da smo sve na foru ulazili.
Mira: Šta ćemo, kuco, da pitamo. Kaži mamici šta radiš?
Marko: Mama 72 sata nisam izašao iz kuće.
Mira: Jao, divno mili, divno! Je l’ da je čarobno tu?
Marko: Uradio sam jednu jako pametnu stvar. Pošto ja ne nosim papuče, Ljubiša me pitao dva
dana pred Novu godinu šta hoću da mi kupi za Novu godinu, i ja sam mu rekao samo da mi kupi
neke mnogo lepe patike, koje će mi i onako trebati za po kući i kad izlazim napolje i sad imam
ovde patike nove, nisam etiketu skinuo sa njih i onda kad uđem u kuću odmah se izujem, pa
uđem u patike, i po kući sam u čistim patikama.
Mira: Ali, nosi papuče, molim te! Pa uveče kad legneš onda moraš da imaš papuče pored sebe,
kad ideš da piškiš.
Marko: A pa onda ne moram, jer imam podno grejanje pa mogu bos.
Mira: Nemoj, to je nepristojno. To je seljački. To je k’o Marinko Rokvić.

3. 1. 1997: Razgovor Slobodana Miloševića i Mire Marković sa sinom Markom.

Marko: Pa, imam ideju, tata.
Milošević: Kaži.
Marko: Ali pošto si ti konzervativan tip, neću tebe da pitam, hoću da pitam mamu. Za zadužbinu ti
bi rekao nemoj, a kamoli da je nešto inteligentnije. Šta misliš o tome da napravim porodilište?
Milošević: Kakvo, bre, porodilište?
Marko: Porodilište, znaš kako izgleda porodilište?
Milošević: Znam.
Marko: Pošto ovde samo što ne pocrkaju ovi, samo ne od srca nego od kuge. Zamisli, zaposlim
renomirane požarevačke ginekologe, sa kompletnim komoditetom.
Milošević: Nemoj da se zajebavaš, bolje ti je drži “Madonu”, pravi...
Marko: Ma, nisam ja mislio tata u “Madoni” da napravim porodilište.
Milošević: Nego gde si mislio da napraviš?
Marko: Napravio bih ga obaška, bre, nezavisno od diskoteke, jednostavno da razmišljam o
delatnostima koje su unosne, a istovremeno društveno korisne. A ja mislim da bi Požarevljani bili
jako srećni da oni dobiju nešto tako. Tata, je l’ znaš koliko košta kod privatnika po šupama kakve
ne bi video ni kod Dikensa, ovde po Požarevcu. Kiretaža košta 150 maraka.
Milošević: Marko, ali u porodilištima nema kiretaže, nego se rađaju deca.
Marko: Ima i kiretarnica pored, ali to hoću da ti kažem; zamisli kad za kiretažu, ej, koja traje 3,5
minuta, u svinjcima, privatnim ordinacijama koje se samo odazivaju na ime ordinacije, ništa više,
uzimaju ljudima 150 maraka i konstantno delju.
Milošević: Dobro, to je zato što idu na kiretažu..., da idu u bolnicu, ne bi ih koštalo ništa. Hoćeš da
ti dam ipak mamu?
Marko: Slušaj, muž ti je jedan muškarac, onako tipičan konzervativan, pasivan. Da pitam tebe je l’
si ti uvek pominjala te teme; šta misliš, mama, o porodilištu? Jedno divno porodilište, ograđeno
travnjakom.
Mira: Super!
Marko: Ti si moja mama, ti si moja mama, rekla je super, pa naravno, zar to nije divno?
15. 1. 1997. Razgovor Slobodana Miloševića i Mire Marković sa sinom Markom, koji je na jednom
od svojih mnogobrojnih putovanja po Evropi.
Milošević: Pa, naravno, čuj, lepi, biće Dojčilo kod nas večeras. Ali, on se vraća u ponedeljak ujutro
tamo. Hteo sam tebi da predložim, da ti odsedneš kod njega.
Marko: Je l’ ti mene zajebavaš?
Milošević: Ne zajebavam te, što te zajebavam?
Marko: Pa dobro, bre, bar me ti razumeš na tu temu.
Milošević: Razumem te ja, sine, nego voleo bih da... dobro ajde, kako ti kažeš. Mislim, tamo je
izvanredno, a da ne budeš baš, što se kaže, u centru pažnje. Ej, nemoj da planiraš, molim te,
nemoj ni da kročiš ni u Austriju, ni u Francusku. Nego se istim putem vrati.
Marko: Šta, je l’ ima opet frka neka?
Milošević: Marko! Prošli put su tako strašno zloupotrebljavali da je to bilo strašno. Ko sekirama da
me biju po glavi. Medijski su zloupotrebljavali, u svakom pogledu su zloupotrebljavali.
Marko: Ko? „žabari“ ili Austrijanci?
Milošević: Ne „žabari“, nego Francuzi, bre.
Marko: A Francuzi?
Milošević: Pre svega oni, to je katastrofa! „Žabari“ najmanje. Austrijanci su pisali svašta.
Marko: Da, da, da. Dobro, bre, ništa, nema frke, razumeo sam sve.
Milošević: Pa sam mislio, ti ako se tu nađeš koliko se nađeš nije bitno, al’ se vrati istim putem...
Pa, i večeras ćemo se čuti. Evo da ti dam mamu da je čuješ. Pošto si još u sobi, sad nisi u kolima,
ne voziš. Ona se „stresira“ kad razgovara s tobom kad si u kolima, jer se boji da negde ne
skreneš, a evo sad si u krevetu. Evo daću ti je sad. Ajd, ćao lepi!
Marko: Halo!
Mira: Šta radiš?
Marko: Evo ništa. Blejim, uživam, sad sam se probudio i čekam. Sinoć bila buka, kafane,
diskoteke, crkla baterija i jebi ga. Evo sad sam se sredio, sad ću da pokušam. Slušaj, mama, ti
znaš da si ti jedino žensko stvorenje na planeti koje je rezistentno na mene, odnosno na moj
šarm. To ti nije baš neka pozitivna strana, da ti kažem. Slušaj, zvaću Milicu kad-tad. Tvoja reč je

za mene zapoved, šta ti je... poslaću joj faks, pa onda telegram, razglednicu, i to, pa ću da je
nazovem. Slušaj, ne daj bože da dođemo na jednu komemorativnu sednicu ti i ja, znaš. To je
ozbiljna tema, i mora da zvuči tragično. Mama, ne zajebavaj me više. U redu, skratio sam ti,
zvaću Milicu i biću sve kul. I nemoj da se nerviraš i uživaj tu. I eto tako.
15. 3. 1997. Razgovor Slobodana Miloševića sa sinom Markom o kćerki Mariji.
Marko: Pa šta si rekao Mariji, majke ti? Pa, jesam te zamolio da, da joj javiš, a da ne praviš
sranje?! Pa mene baš boli k.... da li sam umešan ili nisam. Ne, bolje nek budem ja umešan, da se
ne pomirimo još narednih godinu dana, nego ti kažem stvar... imaće posledice za taj njen
popizditis?
Milošević: Ona, Marko, rekao sam lepo da si joj poručio da ćeš ti da joj rešiš problem džipa.
Marko: Dobro, i šta ti je ona rekla?
Milošević: Da ne ulazi u sumnjive rabote, jer je reč o prljavoj stvari, jer je reč o stvari i tako sve
ono što si ti rekao. Ona je rekla: „Jao, kako ću ja, večeras čovek treba da putuje za Nemačku,
treba da mu dam danas pare.“
Marko: Ni slučajno!
Milošević: Ja sam rekao: „Nemoj da daš ni dinar!“ a ona je rekla: „Pa, kako svi mogu?“ Ja kažem:
„Pa mogu svi preko Belog Manastira, a ti nisi ni krimos, nego si Marija Milošević. Prema tome baš
sve legalno, čisto, normalno!“ Ej, Marko, je l’ se sećaš ti naše babe Jele?
Marko: Sećam se, ona je imala mačke.
Milošević: E, sad Marija, počinje da je hvata sindrom usedelice, samo to nemoj da joj kažeš.
Počela je da skuplja kučiće.
26. 4. 1997: Razgovor Marka Miloševića s Nenadom Batočaninom Nešom (ubijen je 26. 11. 2002.
godine u Beogradu), čovekom iz ličnog obezbeđenja Slobodana Miloševića i pripadnika MUP
Srbije, i Markovim instruktorom za vatreno oružje. Marko mu prepričava svoje doživljaje s vežbi
na streljačkom poligonu, na kome je očigledno bio s nekim ljudima iz srpske policije i Službe
državne bezbednosti (Aca i Gavra) i, pred kraj razgovora, o nekim ubistvima iz kriminalnog miljea,
u šta su obojica dobro upućeni. Marko Milošević se žali Neši: "Ja stvarno ne zamišljam svoju
svetlu budućnost sa pet tipova oko mene i da se vozim u ovom tenku do kraja života."
Marko: Dva tipa koje sam provalio, da im idem na ku..., što sam stalno naoružan do zuba, jer u
glavi im je verovatno ona varijanta, kad me vide svako jutro naoružanog sa 15 pištolja i tri
"heklera", ono u varijanti "šta će mu sve to, kad bi bilo nešto ne bi ni znao iz čega prvo da puca".
Znaš kako idu ta pljuvanja, interna, znaš? I ta dva tipa koje sam video da ih iritiram zbog obilja i
čestog menjanja oružja, to su Aca i Gavra. I zbog njih dvojice mi je strašno stalo da bude sve
kako treba, s tim što Aca, naravno, nije prokomentarisao ništa, jer to mu sujeta ne dozvoljava, a
Gavro je rekao: "Ajde, malo ti da nas pratiš." Razumeš? Ja nemam te napade prepotencije,
razumeš, ja kažem: "Drugovi, ja pucam od pre nego što ste vi primljeni u tu službu." Mnogo sam
dobro pucao i onako pun sebe izlazim iz streljane, mirno mi srce, čistim pištolj i dolaze neki
indijanci. Ne znam ko to sve ima dozvoljen ulaz u onu streljanu tamo, to treba zabraniti!
Nešo: Da, da.
Marko: Dolazi neka konjina koji, pazi niti me pita, bre, je l' umem, je l' ne umem, ko sam, šta sam.
Ne, nego veliki instruktor je stigao i onako merodavno, kao da, j.... li ga, ko kaže da, da taj "glok"
mali, dobar je, ali samo sa dve ruke, sa jednom nije baš nešto.
Nešo: Pa, ne znam o čemu je reč?
MARKO: Slušaj, bre, seljačino, opali. I da, znaš šta mi je večeras bio vrhunac. Kad sam ukapirao
da me kenja, jer ja sam se plašio, pošto sam često menjao oružje, pucao sam iz uzija, iz pumpe,
iz "heklera", i čeko sam da me ne zajebe negde, da ne počnem negde da promašujem, jer vidim
da me jedva čekaju. I kad sam provalio da me sere, onda je krenulo klasično uterivanje
kompleksa i onda sam tražio da mi daju da na signal pucam jedan metak "četrdesetpeticom", ali
da ga repetiram jednom rukom.
Nešo: Da, da.
Marko: I to je, znaš, to je onda bilo "ajmo kući". Zaista, mislim, bez ikakve prepotencije, da sam
malo merodavniji od Sente za to. Ja sam rekao, ako ću već da se čuvam, daj da se čuvam. Vozilo
ispred, vozilo iza, po dva čoveka unutra, dugo naoružanje, interna veza. Javljam se kad izlazim,
kad ulazim, svi vi pancire, to je naređenje. I gotovo! Mrtvi mi ne trebate. Sinoć, jebeš mi mater kad
te nisam zvao u tri ujutro. Hteo sam da dođem u Karađorđevo da pričam s tobom i sa šefom. Pa
da li znaš od koga sam ja sinoć čuo, na primer, celu kompletnu varijantu koju mi smatramo kao

strogo poverljivu? Verovali ili ne, od Lile (zapravo - Jelke). Pazi, ti znaš koji je Jelke idiot. On nije
kalibar, on nije tigar koji je upućen. Kao potpuno javnu stvar mi je ispričao: "Evo, jebo te bog, ovaj,
gadan tip, mnogo ljudi pobio onaj Vojo Amerikanac. Al', roknula ga murija." Ja njega gledam belo,
reko: "Da izvineš, o čemu pričaš? Nisam čuo za čoveka nikad u životu". Ispriča mi brate, i da su
sinoć našli leš u Savi i da je najverovatnije on, i da je nestao, i da je roknuo Popa, i ovo i ono. Da
je ubio nekog važnog tipa u Americi. Nasra se. Ja muvam Ljubišu, reko: "Je l' čuješ ti ovoga šta
priča?" Ko kad je poginuo onaj Oliver Denis, "s njim je sve strogo poverljivo", meni kaže Bojana
Tref, Bojana Vladina i Fiškal. Posle tri dana, ja došao iz Londona, kaže: "Tref, ovaj Oliver Denis,
što ga roknula murija prošle nedelje...", a ja kao znam pouzdanu informaciju.
Nešo: Ha, ha!
Marko: Pa, sine, u ovoj zemlji ne može da se sakrije ništa, bre!
Nešo: Nije on ubio njih. On je samo Popa. Sećaš se kako? Popa je ubio tako što je bio u ovim,
bermudama, i imao je dečje rifle. Imao je dečje rifle zato što je imao facu dečju, imao je masku
dečju koju je kupio u Americi. Neću ti pričati, kad se budemo videli, onda ću ti ispričati!
Marko: Čekaj, pa je l' onda taj tip opalio Popa? Ja nikad nisam čuo za tog čoveka.
Nešo: Vojo Raičević, zvani Vojo Amerikanac.
Marko: Vojo Amerikanac, da. I čuo sam samo... To mi Mirela kaže da je sa Bojanom Petrovićem
držao "Stupicu". Pa slušaj, ako te nešto greje, mogu samo da ti kažem da mi je Jelke Simić u
Kabareu "Rouz" pred 20 ljudi reko da je radio za Maraša! Pa, naravno, da znam da je tačno, ali
hoću da ti kažem da je to neverovatno nešto. Mi kao baratamo nekim podacima. Idioti, bre, po
ulici ispiraju usta time.
Nešo: On je prvo radio za Boška Bojovića.
Marko: Pa, dobro, to je isti k...! Hoću da ti kažem generalno, ne znam je l' počimamo da otkrivamo
rupu na saksiji. Jesi li čuo za pejdžer RAM? I par dana posle Badžinog ubistva učukaju, tim
programom mogu za svaki pejdžer da dobiju godinu dana unazad sve poruke. I ukucaju, zezanja
radi, da vide da l' se negde pominje Badža. 20 sati posle Badžinog ubistva, na pejdžer taj i taj
stigne poruka. Provalili su da Badža beži iz grada. Ja prvo ne mogu da verujem da je to neko tako
poruku dao, "Bel padžet"... ne mogu da verujem da je operater takvu poruku primio, prosledio i
nikom nije prijavio. Mislim, to je morbidno, to je neverovatno! Ja kažem, da nije neki drugi Badža.
Pošto ne mogu, što se kaže, previše je lepo da bi bilo istinito. Ne mogu, Nešo, možeš da veruješ
takva poruka 20 sati posle ubistva šefa policije, koji jedini u zemlji ima takav nadimak, neko mrtav
ladan nekom šalje takvu poruku.
Nešo: Kažem... rokne nekog, pa i Vojo i naš Amerikanac...
Marko: Izginulo je mnogo važnih ljudi u Beogradu, ali koji je lik bio Pop, keve ti? Ako je taj Voja bio
neki tigar, koja je potreba nekog tigra da ubije budalu? Pop je nebitan lik. Onda me ne bi
iznenadilo da je on ubio i Debelog. Ne bi me iznenadilo da je Vladu Trefa ubio. Ja stvarno ne
zamišljam svoju budućnost sa pet tipova oko mene i da se vozim u ovom tenku do kraja života. Ja
bih da prebrinemo te probleme što imamo, pa da se vratimo normalnom životu.
Nešo: Bio jedan... kod mene...
Marko: Pa, znam, brate, al' mi ovde ne treba da se branimo već da se odbranimo, razumeš? Pita
me Piper večeras: "Je li, brate, a dokle će ovo ovako da traje?" Ja kažem: "Dok ne budemo
nekom skinuli glavu. E, onda ću sve da vas pustim da idete da čuvate diskoteke." Pazi, kad me
dečko pita večeras da li bi treb'o da ide u XL, i pazi kad jedna pičkurina Mesić, razumeš, rek'o da
mora da pita Sentu dokle će da traje ovo sa mnom. Je l' treba Višnjić da ode u diskoteku? Je l' on
normalan, bre, strašno! Sve komarac do komarca. Meni malo neprijatno, počinjem da razmišljam,
daj da ih uzmem ja da ih plaćam onda. I nek se zovu privatno obezbeđenje i ja, u p.... materinu!
Zamisli budalu, Piper me lepo, pazi Piper: " kad mi možemo da palimo večeras?" Kažem: "Pa gde
radiš večeras?" Piper: "Pa, u XL-u!" "Pa, idi onda odma' da ne zakasniš na pos'o." Znaš zašto ja
držim tog Pipera? Iz dva razloga: prvo dovoljno blesavo vozi, a drugo previše je glup da bi ga
neko vrbov'o da mi... namesti i puca na mene. On je nepouzdana budala. Pa, da li znaš šta je
uradio neku noć? Na mesto gde sam ja bio, a oni obezbeđivali ispred, pošto sam se ja malo duže
zadržao, pozvao je Marinu da dođe da mu pravi društvo. I sad jedna intelektualka zna gde sam ja
proveo noć.
Nešo: Da.
Marko: Al', dobro ona nije pričljiva, to ko u crnu zemlju zakopano, to nikada da procuri neće, budi
siguran. Znaš kad potegnemo Ljupče i ja valjda će i oni da opale neki metak bar da drže govna

glavu dole, razumeš? A drugo, znaš, plaše ljude. Ipak, kad vidiš tri dizelaša u crnim jaknama, e j...
ga, da li će da te ubiju ili neće.
BOŠKO RADONJIĆ rođen je u Užicu. Otac Dragomir, učitelj, za vreme okupacije bio je član
Ravnogorskog pokreta Draže Mihailovića, zbog čega je streljan. 1970. godine pobegao je preko
Austrije65 i Italije u Ameriku i nastanio se na Menhetnu, u Hol Skičneju, u kojoj se godišnje
događalo po 500 ubistava. Odmah je stupio u SOPO, terorističku organizaciju koju je osnovao
njegov kum Nikola Kavaja (venčao ga s prvom ženom u Njujorku) i grupa srpskih nacionalista.
Boško Radonjić je govorio o tom vremenu za "Ilustrovanu politiku". Tako smo saznali da je
upoznao tadašnjeg šefa irske mafije Tedija Kaminskog. Brzo su se sprijateljili. Kada su italijanski
mafijaši ubili Edija Bučera (kasapina) 1977, na čelo "Vestijes" došao je Mark Splen, koga je brzo
zadesila ista sudbina. Tada je došao red na Džona Kupina, koji je izbegao smrt, ali ne i 75 godina
robije. Kada je krenuo u zatvor, postavio je Radonjića za šefa irske mafije u Njujorku.
Po dolasku 1990. godine, otvorio je na Zlatiboru kockarnicu, u hotelu "Palisad", a kasnije je u
centru Kraljevih Voda sagradio kazino klub "Bos".
U Ameriku nije smeo, ali je voleo da odlazi u zemlje Južne Amerike. U američkom zatvoru Boško
Radonjić se našao 31. decembra 1999. godine. Sa Nikolom Kavajom je bio na odmoru na Kubi,
odakle je produžio u Kankun. Registrovan je među putnicima, i avion se zbog njega prizemljio u
Majamiju. FBI je skrenuo let aviona sa Kube u Majami kako bi ga uhapsio za podmićivanje porote
na suđenju mafijaškom bosu Džonu Gotiju. Radonjić je iz zatvora angažovao petoricu skupih
advokata koji su mu brzo izdejstvovali da se brani sa slobode. Američka štampa špekulisala je da
su kod njega pronađene fotografije iračke ambasade u Havani, i da je verovatno tamo bio u nekoj
misiji. Posle godinu i po, izašao je kao slobodan čovek. Jedini svedok protiv njega, Salvatore
Gravano, izgubio je status zaštićenog svedoka.
intervju Marka Lopušine

Emir Kusturica se pojavio na vratima zlatiborskog kasina Boss. Dočekao ga je Boško Radonjić...
„Ubeđuju me da uradim knjigu ili igrani film 'Don Boško' i opišem moje prijateljstvo sa Džonom
Gotijem, šefom Koza Nostre.“
- Imamo zajedničkog prijatelja. Bio sam sa Džonom 1989, u Maloj Italiji u Njujorku, otkrio je Emir
Kusturica.
„Ja sam ga upoznao početkom sedamdesetih, dok je bio mladi oficir u porodici Gambino.
Pomogao sam mu da se prikrije. Tako sam stekao poverenje, koje mi je kada je postao Bos vratio
tako što me je imenovao za kapetana Koza nostre za Njujork. Bio sam kum irskog klana. Ja sam
jedini stranac, koji je bio šef u Koza Nostri, i jedini Srbin koji je bio visoki oficir u američkom
podzemlju. Posle smrti Džona, i hapšenja njegovog brata Pitera, koji je jedno vreme bio kum Koza
nostre, organizaciju vodi moj stari poznanik Džon Nois“ rekao je prvi put javno Boško Radonjić.
Boška Radonjića i Emira Kusturicu poslužili su sokom – vodnjik, kojim Boško Radonjić nudi svoje
goste, bilo da su to Velja Ilić, Vladan Batić, Milovan Đorić, Dragan Kićanović, Seka Aleksić, Džej,
Petar Panić Pana, Emir Kusturica ili Boškov kum.66
„Napraviću testament u kome ću reći ko je bio i šta je radio Boško Radonjić u Americi. Moja
supruga Sabrina je sakupila moje video zapise iz Amerike i namerava da napravi dokumentarni
film o mom životu. Ima snimke mojih susreta sa Džonom Gotijem i članovima porodice Gambino,
o mom antikomunističkom radu u Srpskom oslobodilačkom pokretu Otadžbina, mojih patriotskih
aktivnosti u srpskoj koloniji u Americi, i dokumenta koje je FBI i CIA imala o meni. Iz tih
dokumenata i snimaka se vidi da ja nisam mafijaš, jer u Americi nikada nisam bio osuđivan zbog
kriminala i zbog mog druženja sa članovima porodice Gambino. Ja sam samo čovek sa jakim
vezama u Koza Nostri. A Koza Nostra u Americi je elitni društveni sloj, koji živi i radi po svojim
specifičnim pravilima.”
“Kao član Koza Nostre nisam se bavio kriminalom već organizovanjem sindikata i borbom protiv
sindikata, koji su bili pod uticajem komunista. FBI i Edgar Huver nisu za Koza Nostru rekli da je
mafija, jer su je koristili za obračun sa komunistima u Americi i na jugu Italije. U međuvremenu
klan Gambino, kome sam pripadao, je proširio poslove na organizovanje sindikata vozača i
65
Družeći se s Milovanom Đorićem, fudbalerom Crvene zvezde, prošvercovao se u autobusu crveno-belih u Grac.
66
Bošku Radonjiću praznike je čestitalo oko 200 ljudi, dobio je toliko SMS poruka, a telefonom su se javljali prijatelji iz čitavog
sveta, i radikal Aleksandar Vučić, kome se požalio kako njegov saradnik Pana slabo igra tablić.

sindikata glumaca i filmskih radnika. U tim poslovima Koza Nostri je najviše pomagao jevrejski
lobi. Koza Nostra nikada nije u SAD i Italiji delovala protiv svoje države i protiv svog naroda.“
„Goti je pao kada su američki političari odlučili da ga ruše. Amerika je dala 100 miliona dolara
gradonačelniku Njujorka Đulijaniju da iskoreni Koza Nostru. Reganu je stalo da ga Đulijani nasledi
na mestu predsednika SAD. FBI je početkom devedesetih uhvatio šestoricu kumova i Džonu
Gotiju poturio krticu. Ja sam prvi došao do poverljive informacije iz FBI i Džonu Gotiju rekao da
imamo krticu u porodici i da će biti uhapšen. Đulijano nije uspeo odmah da sruši Gotija, jer je ovaj
imao jake advokate i saradnike. Zato se Ronald Regan odrekao Đulijanija. Ja sam u to vreme,
krajem 1990. već bio u Beogradu. Kada su me 2000. godine agenti FBI skinuli sa avionskog leta
za Kubu, i odveli u Njujork, tražili su da priznam ko je me je obavestio da je u Koza Nostru ubačen
Sami Bono, jer su tu informaciju mogli da imaju samo direktor FBI, državni tužilac i američki
predsednik. FBI mi je nudila status zaštićenog svedoka i vilu na Floridi. Ništa nisam priznao, i
Amerikanci su me oslobodili, pa sam se vratio u Beograd.“
- Tu te dočekala srpska policija. Kako da u Sablji uhapsi i tebe? pitao je Emir Kusturica.
„U Srbiji mnogi misle da sam ja mafijaš, jer su neki novinari tako pisali i jer me mnogi poistovećuju
sa ovdašnjim kriminalcima. Srbija ima banditizam, koji je opasan, jer srpska mafija ima cilj da
uništi srpsku državu i srpski narod. Najžalosnije je što je država, umesto da hvata te bandite, od
mene u operaciji Sablja pokušala da napravi mafijaša. Uhapšen sam dan posle ubistva Zorana
Đinđića, sa kojim sam mnogo puta ćaskao u bašti Lotos bara. Đinđić bi svratio na kafu. Jednom je
naišao Legija, da valjda vidi šta radi Đinđić sa mnom, pa sam ga ja oterao. Uhapšen sam sa
izgovorom da ugrožavam bezbednost zemlje, a islednici su me optuživali da sam prijatelj Željka
Maksimovića Make i da imam informacije o ubistvu policijskog generala Boška Buhe. Navodno su
imali dokaze da je Maka, kog sam znao petnaestak godina, sedeo u Lotos baru dan pre ubistva
generala Buhe i valjda tu planirao to ubistvo, u vreme dok sam ja boravio u SAD. Tu suludu ideju
je islednicima dao Vojislav Šešelj, koji je tvrdio da sam ja čovek Velje Ilića, koji mu pomaže da
zajedno sa Vojom Koštunicom dođe na vlast. Tako je Šešelj preko mene hteo da ruši Velju Ilića.
Samo su ponavljali pitanja da li sam ja sa Makom planirao ubistvo Boška Buhe, pa su proširili na
generala Badžu, ministra Pavla Bulatovića i načelnika policije Vlahovića. To me iznerviralo pa sam
pitao da li su oni kao komunistički izrodi ubili mog oca, rođake, prijatelje antikomuniste u emigraciji
i prijatelje iz srpskog podezmlja, Gišku i Arkana? Tada su islednici ućutali. Pustili su me iz CZ, s
potvrdom u kojoj je falsifikovan datum hapšenja da nisam kriv.“
„Prošlo je 16 godina od kako sam se iz Amerike vratio u Srbiju. Ne želim da se svetim zbog
zločina koji su počinjeni mojoj porodici, jer sam se kao pravoslavac i član SOPO zavetovao da
neću dozvoliti da udari Srbin na Srbina. To je moj način nacionalnog pomirenja potomaka četnika i
partizana… Nisam se pokajao što sam se vratio kući, mada sam zatekao užasno loše stanje.
Crna Gora će se odvojiti, ali se nadam bez novog rata. U Srbiji se podstiče anarhija, jer jedino
preko nje naši političari mogu da vladaju. U SAD je Savet za nacionalnu bezbednost vrhovni
vladar, a u Srbiji se s tom institucijom poigravaju jer ne postoji nacionalni interes. Imamo velike
probleme sa otcepljenjem Crne Gore, sa odvajanjem Kosmeta i Vojvodine, koji mogu da nas
uvedu u rat, a naša vlast se bavi progonom porodice Karić.“
„Razočaran sam u Ameriku, jer mi je kada sam pobegao iz Jugoslavije dala slobodu, a potom mi
je, kada sam se vratio u Srbiju, oduzela. Bombardovala je moju zemlju i moj narod samo da bi
dokazala da je neprikosnoveni vladar sveta.“
„Sa Brozom sam se sreo kao dečak, jer smo se deca četnika i deca ibeovaca igrala rata.“
„Mi antikomunisti, okupljeni oko Srpskog oslobodilačkog pokreta Otadžbina, obučavali smo se u
tajnim kampovima za atentat na Josipa Broza. Moj pobratim Nikola Kavaja i ja smo vežbali
snajpersko gađanje. Napravili smo paklenu mašinu, ali smo odustali od upotrebe. FBI nije imao
dokaze da sam ja rukovao tim eksplozivom i sud me za to nije teretio. Da sam hteo mogao sam
Tita da ubijem u Vašingtonu 1976. Ali, to nije bio interes Amerike, tako da je srpskoj emigraciji CIA
preko jednog prijatelja bivšeg direktora Donovana poručila: Možete da ubijete Kardelja ili
ambasadora Stanovnika, ali maršala Tita i generala Žeželja ne smete! Kako nisam pokazivao
spremnost da poslušam savet CIA, ja sam uhapšen sa mojim kumom Nikolom Kavajom. Osuđen
sam početkom sedamdesetih za terorizam i pripremu atentata na Tita, i to je jedina robija koju
sam imao u Americi.”
“Amerika se sedamdesetih godina poigravala sa srpskim političkim emigrantima. Prvo nas je iza
rata držala pod strogom kontrolom, a kada su umrli naši velikani u emigraciji Pupin, Tesla,

Drašković, Jovanović, razvodnila je naš antikomunizam dovođenjem ekonomskih migranata iz

Jugoslavije, koji nisu bili antikomunisti.“
„Kad je najveći američki prijatelj Tito 1980. godine umro, Amerika i CIA su se okrenuli Hrvatima, i
sa njima izveli operaciju Oluja. Imam podatke da su neki naši iz Beograda dali tajno saglasnost
Amerikancima da CIA i Pentagon izvedu tu operaciju. Naši su obećali Amerikancima 1995. godine
da će u Srbiji da zbrinu sve srpske izbeglice iz Hrvatske i da će da podrže novu zagrebačku vlast.
Vrh CIA danas štiti Radovana Karadžića, koji je bio lojalan Amerikancima i ispunio sva svoja
obećanja, dok ga niži šefovi CIA traže.“
„U CZ-u sam boravio sa Radetom Bulatovićem, Acom Tomićem, Jovicom Stanišićem, Nebojšom
Pavkovićem, Predragom Rankovićem Peconijem, Frenkijem Simatovićem, i Cecom. Svi smo se
držali hrabro i dostojanstveno.“
Boško Radonjić se u Srbiju vratio 15. decembra 1990. Dočekali su ga Đorđe Božović Giška, Dana
i Vuk Drašković, Milovan Đorić i Momo Kapor. Iako je u Službi državne bezbednosti bio zaveden
kao politički emigrant i državni neprijatelj, služba ga nije dirala, jer je kako Boško Radonjić otkriva,
od Jovice Stanišića dobila takvo naređenje.
„Nisam član nijedne stranke, ali sam nekako najbliži Novoj Srbiji i Velji Iliću.“
Milomir Marić - Profil br. 48

Kao najznačajnijeg čoveka koga je upoznao, Boško Radonjić izdvaja profesora Džeralda Vinsenta
Bula, koji je gradio najveći top na svetu za Sadama Huseina, zbog čega ga je 23. marta 1990.
izraelski Mosad ubio u Briselu. Ostalo je nepoznato kakva je veza profesora Bula sa Boškom
Radonjićem i SFR Jugoslavijom, gde je u fabrici "Vitez", u Bosni, rađen top, koji je trebalo da
pogađa ciljeve na 3.500 milja.
Bošku Radonjiću, dok je bio jedan od ključnih ljudi njujorške mafije, je američki general Trudo, koji
je sa Mak Arturom ratovao u Koreji, a posle bio jedan od šefova vojnog intelidžensa, skrenuo
pažnju da pripazi na bezbednost profesora Bula. Posle nekoliko godina, usred unosnih poslova u
proizvodnji, izvozu oružja i izgradnji odbrambenih sistema za Sadama Huseina, irački predstavnici
su obavestili jugoslovenski Generalštab da se na čelu američke korporacije profesora Bula nalazi
Srbin, Boško Radonjić.
Boška Radonjića je amnestirao načelnik Generalštaba Petar Gračanin. Boško se još više zbližio
sa svojim nesuđenim ubicama, i sa njihovim nalogodavcima iz Beograda. Početkom devedesetih,
ugledni "Čikago tribjun" objavio je vest da je mafijaška porodica Gambino, preko Boška
Radonjića, uložila u Slobodana Miloševića blizu milijardu dolara. Boško Radonjić negira da se
ikada sastao sa Miloševićem, iako su ga svedoci viđali u njegovom kabinetu, ali niko nije saznao
o čemu su pričali.
Boško ne priznaje da je on Miloševiću odao tajnu da mafija zapravo vlada svetom. Boško
Radonjić je kancelariju u Njujorku imao u prestižnom Republikanskom klubu. U to vreme, ni džak
cementa, niti kilogram gvožđa za armaturu, nije mogao da stigne na Menheten izvan kontrole
mafije, koju je u tom poslu zastupao Boško Radonjić.
Bošku Radonjiću je poveren poverljivi posao sa profesorom Bulom, kad su na snagu stupali
sporazumi sa Rusima iz programa SALT o kontroli trke u naoružavanju i embargu na izvoz oružja
u krizna područja, što ne bi moglo da kompromituje SAD, njene sporazume i ravnotežu snaga u
svetu. Izrael je od početka bio u toku sa otkrićima profesora Bula. Nekoliko puta je profesor Bul
boravio tajno u Jugoslaviji, lečeći se od udara dotle nepoznatog oružja kojim tajne službe deluju
na genijalne naučnike na pragu epohalnih otkrića u naoružanju.
Od Krcuna je prvi put čuo da Tita neizostavno treba ubiti. On je pijan govorio: "Druže Tito, mnogo
te volim! Ali, voleo bih te još više - da si Srbin!"
Prijatelj iz detinjstva Milovan Đorić, poveo ga je u Maribor na pripreme za utakmicu Crvene
zvezde u Gracu protiv "Austrije". Dragan Džajić je Arnejčića zamolio da Boška Radonjića preveze
preko granice. Nije morao da ilegalno beži, jer je i tada imao legalni pasoš.
Pre nego što je upoznao Džona Gotija, Boško Radonjić je prvo postao šef irske mafije "Vesties".
Nametnuo se kao vrstan pomiritelj i diplomata.
„Igrom slučaja, upoznao sam šefa irske mafije Edija Kaminskog. Zvali su ga Edi Bučer, jer je svoje
protivnike kasapio nožem. Ubrzo smo se sprijateljili. Edi je ubijen u obračunu između irske i
italijanske mafije. Ista sudbina je ubrzo zadesila i njegovog naslednika Mark Splejna. A novi kum
Džon Kunin, inače jedan od mojih najboljih prijatelja, osuđen je na 75 godina robije. Pred odlazak

u zatvor, pozvao me je i postavio za šefa irske mafije u Njujorku. A kako je za Kuma italijanske
mafije došao Džon Goti, predložio sam mu da bratski sarađujemo… „Umeli smo, u slučaju
potrebe, i da otmemo čoveka na sred otmene Pete avenije, ispred luksuzne robne kuće.
Razvijemo tepih, brzo ga smotamo, i pred prolaznicima ubacimo u gepek… „Za vreme jednog
suđenja Gotiju, ženi - državnom tužiocu smo namestili tipa, koji je izdržavao višegodišnju kaznu,
tobože da bi joj ocinkario Džana. A ona je upala u zamku. Tražio je da mu ona pokloni svoje
gaćice, da ga u zatvoru želja mine, a on se posle na sudu pojavio kao svedok optužbe i pred
porotom pokazao gaćice tužioca.“ Đulijano je okrivio Boška Radonjića da je svog venčanog kuma
Džordža Pejpa, koji je bio član Porote, potplatio sa 60.000 dolara.
Boško Radonjić je u Americi imao tokom 20 godina boravka i svoju paralelnu priču. On nikad nije
hapšen kao mafijaš, mada je bilo sumnjivo što su ubice Pola Kastelana nosili na glavi
karakteristične ruske kape. Žao mu je što Nikolu Kavaju nije uspeo da nagovori da otetim
avionom produži prema Moskvi, pa da Amerikanci od Rusa moraju da traže da ga izruče: „Tako bi
srpska stvar postala i predmet spora između Istoka i Zapada!“ FBI je tada konstruisao priču da
Nikola Kavaja (iako je kao komandos učestvovao u američkom iskcravanju u Zalivu svinja, na
Kubi, i u poteri za Če Gevarom u Boliviji), u stvari pripada SMERŠ ("Smrt špijunima"), specijalnoj
sovjetskoj jedinici za likvidacije po svetu, formiranoj u vreme Staljina. Činjenica je da je Kavaja,
pre bekstva na Zapad, u Jugoslaviji bio uhapšen kao ibeovac. Članovi srpske emigrantske
organizacije "Sopo", i Boško Radonjić, proglašeni su za "crnorukaše", od kojih su neki, kao
Mustafa Golubić, stvarno i bili Staljinovi egzekutori.
„Znao sam da bivši predsednik Karter izveštaj lično podnosi predsedniku Klintonu i da je to prilika
da se čuju srpski argumenti bez posredništva administracije, koja nam nije bila naklonjena.“
Poseta Kartera Karadžiću uplašila je Slobodana Miloševića nagodbe bosanskih Srba mimo njega,
pa se sa Ričardom Holbrukom izborio da zastupa sve Srbe, a da Karadžić bude isključen iz
političkog života. Boško nikada nije krio da mu je Radovan Karadžić idol67.
Velimir Ilić u emisiji "Kažiprst", 3. aprila 2003. (Brankica Stanković)

Ilić: „Ja nemam nikakve veze sa Boškom, nikakav posao nikada nismo radili, niti u bilo kakvom
poslu bili. Boško Radonjić je čovek koga smo mi ovde znali.“
„Restoran gde je ručao Legija, gde je ručao Jovica Stanišić kad je dolazio, ko je sve sedeo. Taj
moj rođak je valjda sedeo u restoranu u kom je bio Jovica Stanišić, slučajno, jer je Emir Kusturica
snimao film i Stanišić je navratio da poseti Kusturicu. Ja sam čuo za tu posetu ali nisam nikada
uživo video Jovicu Stanišića, ni Milorada Lukovića Legiju.”
B92: U istrazi ubistva Zorana Đinđića među prvima je uhapšen Vaš savetnik za bezbednost,
Boško Radonjić.
Ilić: „Nikad nisam imao savetnika za bezbednost, niti je Boško Radonjić bio moj savetnik. Boško
Radonjić je u Čačku završio školu. Popili smo piće i to je bio jedini kontakt.”
B92: Nije bio u vašoj stranci?
Ilić: „Dok smo bili opozicija… Boško se pojavljivao na mitinzima... Inače on je kum Kavaje…”
B92: Koji je takođe šef irske mafije u Americi i jedan od ključnih ljudi…
Ilić: „Ko, Boško? Pa nisam se samo ja družio sa njim, družili su se svi.”
B92: A otkud priča da je on Vaš savetnik za bezbednost?
Ilić: „Jedino što su Boškovi momci čuvali parking, pošto ispred naše stranke nema parkirališta.”
B92: A jesu li Vam skrenuli pažnju da je Sredoje Šljukić Šljuka bio kriminalac?
Ilić: „Ja sam Šljukića samo jednom u životu video. Našli su snimak da je bio na jednom mitingu.
Jednom sam ga video u prostorijama Demokratskog centra posle 5. oktobra, kada je došao u
društvu Boška Buhe, kome je doneo trenerku da se presvuče, i tad sam se samo pozdravio sa
njim jer je u njegovom društvu bio jedan moj zemljak iz Čačka.”
B92: Kada je pokrenuto pitanje da li je Sredoje Šljukić Šljuka bio član Vaše stranke, na Televiziji
Čačak, Vi ste se uključili u program, i tada ste novinare i urednike Televizije nazvali šusterima i
babicama koje ćete lično oterati da čuvaju ovce?
Ilić: „Informacija da je Sredoje Šljukić član Nove Srbije objavljena je, mislim, u 'Nacionalu'.“
67
„Radovana Karadžića ne bih izdao ni za pet miliona dolara. Neprestano po Bosni jure Karadžića, da ga ne uhvate i ne prekrše
tajni sporazum, koji on ima sa Amerikancima.“

NIKOLA KAVAJA pušten je 1995. iz zatvora u Luizijani, a ubrzo je deportovan. Posle toga,
proglašen je za američkog neprijatelja broj jedan.
U Srbiju se vratio krajem 1997. godine. Suprotno očekivanjima, od čoveka koji se celog svog
života borio protiv komunista, Kavaja je ubrzo postao obožavalac “lika i dela” Slobodana
Miloševića. Možda i zato svega godinu dana posle povratka u Srbiju, od tadašnjeg režima je
dobio stan u beogradskom naselju Medaković.
U proleće 1998. godine, u Pivi, u Crnoj Gori, formirao je kamp “Bataljon smrti” za obuku srpskih
dobrovoljaca i komandosa za borbu protiv albanskih terorista na Kosovu, i za suprotstavljanje
kopnenim snagama NATO. Koliko je poznato, ovaj “bataljon” nije dobio dozvolu od Miloševićeve
vlasti za učešće u operacijama u južnoj pokrajini. Ostala je tajna koliko je srpskih dobrovoljaca
prošlo kroz ovaj kamp, po čijem je odobrenju radio i da li su neki od polaznika izvodili i
samostalne terorističko-mafijaške akcije.
Masoni tražili da ubijem Tita (Predrag Stojković - Broj 616)

- Šest jugoslovenskih diplomatskih misija je dignuto u vazduh u roku od nekoliko sekundi. Od Los
Anđelesa do Vankuvera i Njujorka, a da se ne otkrije.
* Jesu li Srbi vama bili zahvalni tamo u Americi?
- Da li se pitate kako sam ja oteo avion? Boško Radonjić mi je predložio da pobegnem u Rusiju i
nasamarim Ameriku. Nisam pristao jer sam se decenijama po svetu borio za interese Amerike.
*Koje smislio plan akcije?
- Pop Kajević. Prvo smo hteli da tražimo da se iz jugoslovenskog zatvora puste Đuro Đurović,
Milovan Đilas i još jedan. Posle je 1978. Stoiljko Kajević hteo da uzmemo avion i da pikiramo u
zgradu CK SKJ u Beogradu kao simbol Titove moći. Nije hteo da izađe iz zatvora i da mi se
pridruži. Akcija je propala, jer je on trebalo da mi pokaže gde je CK, koji je izgrađen posle mog
bekstva iz zemlje. Komunista se nisam bojao. Ja potičem iz partizanske porodice, bio sam u
vojnoj akademiji, od 1941. do 1944. bio sam u zatvoru u Albaniji (interniran od Italijana), sa osam
godina. Otac mi je bio žandarmerijski narednik u Metohiji. Sva braća su mi otišla u partizane, i
sestra. TrojIca su poginula. Neću da napadam Kajevića što je ispao kukavica. Bili smo 7-8 puta
zajedno. Dizali smo u vazduh jugoslovenska diplomatska predstavništva.
- Došao sam po dekretu predsednika Kenedija u Ameriku 1961. godine. Radio sam i u
obezbeđenju Kenedija, ubijen je na 120 metara od mene, ali sam se radovao. To je prvi
predsednik SAD koji je u Beloj kući primio Josipa Broza Tita!
* Od bekstva u Austriju, do odlaska u Ameriku šta ste sve radili?
- Uglavnom za CIA.
* Kako ste dokazali da niste ubačeni ruski agent?
- Samo akcijama u Nemačkoj, Austriji, prva je bila napad na jugoslovenske turiste. Mlad sam upao
u osinjak špijuna - Predrag Radojković, Dražin komandant, general Kovačević, pukovnik Dragiša
Bojović, Jakov Dragović... Čuvao sam kralja Petra po naređenju Amerikanaca. U Evropi, svuda
gde je išao službeno, kada je posećivao izbegličke kampove. Samo sam ja 11 meseci vukao CIA
za nos. Kljukao je lažnim podacima o Istočnom bloku. Bio sam zadužen za Austriju, Nemačku i
Italiju.
* Gde ste se sve borili protiv komunizma?
- U Zapadnoj Evropi, u Africi kao legionar, posle u Južnoj Americi i SAD. Ja sam rusofil, kao i
svaki Srbin iz Crne Gore. Da je komunizam bio u Nemačkoj, Engleskoj ili Americi nijedan Srbin ne
bi otišao u komuniste!
* Ko je vama bio neposredno šef?
- Amerikanac u SAD i u Evropi. Za CIA su uglavnom radili stranci. Do 1961. bio sam u Čadu,
Kongu, Južnoafričkoj republici... Onda je JFK tražio 24 legionara i otišli smo u “Zaliv svinja”.
* Da li vam je bilo žao što ste nekoga likvidirali?
- Ne. Izveo sam 28 akcija po naređenju. Poslednju 29. akciju sam svojevoljno izveo – otmicu dva
američka aviona.
* Kakav je sada vaš odnos prema Titu, da li ste promenili mišljenje?
- Ne. Kavaje su dale 27 boraca u partizanima, nijednog u četnicima, a 1948. godine sam uhapšen
sa tri rođena brata i poslat na Goli otok. Tri brata su mi poginula u ratu. Prvo su nam svakog dana
komesari na političkoj nastavi u vojnoj školi pričali, da će Staljin da živi 300 godina, te kukuruz je u
Rusiji ovoliki. Kada je doneta Rezolucija Informbiroa, sve je odjedamput bilo obrnuto. Do 1949.

nisam bio protiv Tita, bio sam pitomac u vojnoj školi, do trenutka kada sam došao kući i zatekao
majku kako plače, jer su mi udbaši odveli brata.
* Ko vas je povezao sa Boškom Radonjićem, tada jednim od šefova njujorške mafije?
- Ivo Lazarević. Da ga nisam upoznao, nikada on ne bi pao u zatvor. Zbog federalnog prekršaja, a
sa federalnim sudovima nema šale, nemoguće ih je potkupiti. Sa Ivom sam sarađivao i ranije.
Jednom me je zamolio da ubijemo Mladena Mlađenovića (bivši šef jugoslovenske obaveštajne
službe, prešao iz Grčke u SAD), ali sam to odbio. Odmah bi ga ja skinuo, ali morao sam da pitam
“pretpostavljene” (CIA). Ivo nije govorio kada je Mladen bio na položaju, već kada je dobio azil od
SAD i ispričao sve šta je imao! Ako ga ubiješ - radiš posao koji UDB ne može. Ivo Lazarević je bio
je šofer čoveku koji je doveo Lenjina na vlast u Rusiju – Rotšildu.
U početku Boško Radonjić je radio na parkingu na Osmoj aveniji, čiji je vlasnik bio generalštabni
kapetan prve klase Aco Obradović. Uspeo je preko žene Karin, čiji je otac držao “odnošenje
smeća” na Menhetenu, na šta je mafija imala tapiju.
Boška sam ja ubacio u CIA, a Boško ih je odmah sve potkupio.
* Ko je stajao iza Nikole Kavaje?
- Par ludaka, SOPO i neki organi unutar CIA. Za Amerikance sam radio od 1957. do 1971. Posle
za Kubance, u okviru organizacije “Omega 7”, protiv Kastra, Aljendea,... Najmanje 100 puta sam
stavio svoj život “u torbu” za Amerikance! Ja sam bio zadužen za oružje, za snabdevanje SOPO
na teritoriji Kanade i Južne Amerike.
Mileta Miljanić, zvani Majk, najveći diler droge u Evropi, uhapšen je 10. januara 2004. godine u
Švajcarskoj. Za Miljanićem je raspisana poternica Interpol zbog sumnje da je organizovao
prebacivanje 114 kg kokaina iz Južne Amerike u Atinu. Ima dvojno državljanstvo - američko i
naše. Bio je blizak Voji Raičeviću Amerikancu, Bošku Radonjiću i Željku Maksimoviću Maki.
Na konferenciji za novinare lider SRS, Vojislav Šešelj, tvrdio je da su Jovica Stanišić i ljudi iz
državne bezbednosti početkom 90-ih formirali grupu ljudi koji su došli iz Amerike, među kojima su
Boško Radonjić i Voja Raičević. Prema Šešeljevoj tvrdnji, ova grupa je formirala odrede smrti.
Šešelj je obelodanio i da su u Radonjićevom restoranu "Lotos bar", Miljanićev prijatelj, Željko
Maksimović Maka i Nikola Maljković planirali ubijistvo generala policije Boška Buhe.
21. marta 2003. MUP Srbije je saopštio da su, tokom istrage ubistva srpskog premijera Zorana
Đinđića, kod jednog broja članova organizovanih kriminalnih grupa pronađene legitimacije
Nezavisnog sindikata policije, koji je registrovan kao udruženje građana. Dodaje Te legitimacije
bile su istog oblika kao službene legitimacije ovlašćenih službenih lica MUP.
“Pojedini članovi kriminalnih grupa su legitimacije Nezavisnog sindikata policije zloupotrebljavali
za legitimisanje građana, ulaženje u stanove i vršenje krivičnih dela, dovodeći građane u zabludu
da se radi o pripadnicima MUP”, navodi se saopštenju MUP, kao i da su članovi i donatori
Nezavisnog sindikata policije Novak Buha, Boško Radonjić, Dejan Pitulić... i drugi68.
17.04.2003. (Srboljub Bogdanović – NIN)

Sadržaji prisluškivanog razgovora Aleksandra Tijanića, savetnika predsednika SRJ Vojislava
Koštunice, sa Boškom Radonjićem, čovekom “bogate prošlosti”, zbog koje je bio prisluškivan,
sadrži neke političke instrukcije Radonjiću, a, u istom razgovoru, i Velimiru Iliću, s obzirom da se
razgovor vodi u jesen 2002. godine69.
Veze Legije i Čačka ("Kažiprst" Radija B92, 23. maja 2003. Daniel Bukumirović)
68
Boško Radonjić uhapšen je u Užicu, posle ubistva srpskog premijera Zorana Đinđića. Siniša Vučinić je predsednik Radikalne
stranke levice Nikola Pašić, "branio" je bivšeg predsedenika SRJ Slobodana Miloševića prilikom hapšenja, a Dejan Pitulić, zvani
Pegla, optužen je za saučesništvo u ubistvu vođe paravojne jedinice Srpska dobrovoljačka garda Željka Ražnatovića Arkana.
Pitulić je tokom istražnog postupka preminuo u beogradskom Okružnom zatvoru.
69
Beba Popović magazin Status 10.05.2007.
„Nedeljni telegraf je objavio ragovor koji je sa Boškom Radonjićem obavio Aleksandar Tijanić. Boško Radonjić je, s obzirom o
kakvoj se ličnosti radi, bio predmet obrade državne bezbednosti, njegovi telefonski razgovori su se slušali i to za njega nije bila
nepoznanica. Jedan od snimljenih razgovora je sa Tijanićem koji ga je zvao, zahvaljujući mu na veličanstveno organizovanom
mitingu Koštunice u Čačku, tokom predizborne kampanje .”
Otkud taj dokument Nedeljnom telegrafu?
„Ta službena beleška je, naravno, mogla da dođe samo iz DB-a!“

Dok su širom Srbije lokalne policije pronalazile kilograme heriona, oružje i hapsile kriminalce, u
Čačku je akcija imala i drugu dimenziju: Zvezdan Jovanović, koji optužen za ubistvo Zorana
Đinđića, iz Čačka je, u njegovoj kući pronađeno je oružje. U selu nadomak ovog grada pronađen
je automobil Ljiljane Buhe. Nedelju dana pre atentata na srpskog premijera u gradu su viđeni
Legija, Jovica Stanišić i Boško Radonjić, što je bio razlog da u Čačak dođu inspektori iz
Beograda. Glavna su hapšenja četvorice lokalnih biznismena – vlasnika preduzeća ''Auto Čačak''
Milenka Kostića, suvlasnika benzinske pupme ''Leonardo'' Zorana Bojovića, vlasnika ''Laki auto
trade'' Miladina Lazovića, i Strahinje Ilića (Bane Svinjar). Bane Svinjar je jedan od osnivača SPO,
a kasnije i Nove Srbije, prijatelj pokojnog Giške, Zvonka Osmajlića i mnogih boraca za “srpsku
stvar”… Otkud to da je Legija dolazio baš u Čačak, večeravao tamo gde je večeravao, sa ljudima
sa kojima je bio, otkud to da su roditelji ubice premijera Čačani, otkud auto gospođe Čume tu na
periferiji, i otkud to da je u Čačak morala da dođe specijalna jedinica da bi neku istragu
sprovodila, nije mogao to da radi čačanski SUP. Otkud svi ti ljudi i kako se predsednik Opštine
slučajno viđa sa Radonjićem, general Pavković nije silazio s lokalne televizije, poklanjao mu je
trofejno oružje, prethodno je pričao da ga proganja ta ista vojska. General Lazarević je dolazio na
promociju knjige novinara Drecuna, gde su se ljudi zaklinjali da će vratiti Kosovo…
Strahinja Ilić: „Ja sam uhapšen jer sam večerao sa Emirom Kusturicom. Jovicu Stanišića nikada
nisam video s njim, ni Legiju nisam video, nisam video ni Puza, koji je bio general policije. To su
priče, pitali su me gde se krije Karadžić, kad sam video Legiju, gde je Veljo, s kim od njih se
viđao… Oko ubistva gospodina Đinđića, ja sam im rekao da vide među onima koji su ga nosili.”
Velimir Ilić o Spasojeviću: „Dušana Spasojevića nisam poznavao. Znam da su na bini bili
funkcioneri Demokratske stranke Srbije. Van politike, stajala je na bini Olivera Katarina, moja
prijateljica, i ja sam je zamolio da bude sa nama na bini.”
O Bošku Radonjiću, koji je uhapšen tokom vanrednog stanja, Velimir Ilić je rekao: „Normalno da
smo se pozdravili sto puta i sedeli u Lotos baru. Sa Boškom su se svi družili kad su odlazili u
Ameriku pošto je on vodio emigraciju. Ja sam ga viđao kao i svi ostali.”
B92: On se sada povezuje sa ozbiljnim međunarodnim kriminalom?
Ilić: „Ja ne znam šta je on radio napolju, ali znam da se on dobro poznavao sa ministrom policije i
sa prethodnim ministrima policije, i sa čelnicima državne bezbednosti i prethodne i današnje.
Boško je sa mnom bio na ‘zdravo – zdravo’. Mi nikada nismo imali nikakav poslovni kontakt…”
Petar Milatović, urednik ISTINE, Beč, 15. jun 2007.

„Nikola, izvukao sam te iz anonimnosti 1991. godine i lansirao te kao mit kod Srba sa
publicističkim delom “Lov na Tita'' u izdanju beogradskog izdavača ''Dosije'' koje sam priredio za
štampu sa podnaslovom ''Ispovest srpskog komandosa Kavaje''.
Pojavu knjige ''Lov na Tita'' pokušavao je da spreči Vuk Drašković šest meseci posle početka
štampanja, da bi kasnije pokušao na tvom primeru da politički profitira. Draškovićev pokušaj
zabrane štampanja bio je bezuspešan, kao i sve čega se dohvatio Vuk Drašković, partizanski sin i
bivši komunistički pisar kod Špiljka. Knjiga o tebi, koju sam pripremio, pojavila se 1991. godine i
štampana je u požarevačkoj štampariji ''Prosveta'', izdavač je ''Dosije'' iz Beograda, glavni i
odgovorni urednik je Veljko Topalović, a ja sam priređivač. Izdavač mi je uručio određen broj
primeraka po Zakonu o izdavaštvu i ja sam dobijene primerke redovno poklanjao Srbima koji su iz
Otadžbine dolazili kod mene da mi se zahvale što sam javnosti otkrio Nikolu Kavaju.
Pokrenuo sam 1991. godine peticiju za oslobađanje Nikole Kavaje iz američkog zatvora. Tu
peticiju je potpisalo 450.000 Srba, dok su režimski mediji obmanjivali javnost da je tu peticiju
potpisalo 3,5 miliona Srba, što je laž!
Posle pojave LOV NA TITA stvoren je mit o tebi kod Srba. Posle nekoliko godina, ti si pušten iz
američkog zatvora, došao si u Srbiju i već 10 godina nisi našao za shodno da okreneš moj
telefonski broj. Iz Novog Alaktraza pisao si mi zahvalne panegirike, nazivajuće me serdarom,
vojvodom, junakom i tako dalje, što sam ja i tada prezirao!
Posle tvog dolaska u otadžbinu ti si se osilio i zaboravio si na svog dobrotvora koga si počeo
sramno da ogovaraš! Nisam serdar, ni vojvoda, ali jesam principijelan čovek da ti saopštin istinu
oči: prevrtljivi ljigavče, ne izlazi mi na oči kad si potrošio 10 godina da izbegneš susret sa mnom
koji sam od tebe stvorio mit i kako sam stvorio mit o ništačoveku čvrsto sam rešen da ga srušim i
zatražim od srpskog naroda da mi javno sudi zbog moje nepromišljenosti koju si ti materijalistički
zloupotrebio meni iza leđa, šepureći se nepostojećim!

Došavši u Beograd dobio si stan od Draškovićevog SPO, da bi taj stan prodao i sada ogovaraš
ljigavog Vuka Draškovića, koga si hvalio kada te kupio sa jednim bednim stanom, što dovoljno
govori o tebi samom.
Osnovni razlog što ti pišem jeste tvoja laž da ti dugujem knjige. Tu laž podlo širiš meni iza leđa po
srpskim zemljama gde te pozovu da ti daju besplatan ručak. O kakvim knjigama, besramniče,
govoriš? Je li o primercima koje je izdavač ''Dosije'' meni dao po Zakonu o izdavaštvu kao
priređivaču dela Lov na Tita, a te primerke poklanjao sam Srbima koji su kod mene dolazili da mi
se zahvale što sam otkrio Nikolu Kavaju i stvorio mit od njega? Ako je tako trebaš da se stidiš!
Poslao si kod mene u Beč jednu zamlatu pre 8 godina i tom komadu budale sam poklonio
komplet mojih knjiga da ti odnese. Kasnije si poslao kod mene bivšeg Brozovog policajca
Vlastimira Cekića koji je zloupotrebio gostoprimstvo.
Došao si iz američkog zatvora Novi Alkatraz kao novostvoreni mit kod Srba. Umesto da si me
poslušao odao si se vašarskom srbovanju, i služiš kao klovn za uveseljavanje od jedne do druge
besplatne trpeze jer si nesposoban da za sebe zaradiš osnovnu egzisteniciju!
Izneverio si plan da staneš na čelo srpskih patriota. Nisi imao kuraži, niti potencijala jer si
najobičnija puna praznina! Umesto toga dočekao si da zavisiš ko će ti udeliti milostinju. Da si
slušao onoga ko je od tebe stvorio mit, ti bi danas imao svoju vilu, svoje šofere, svoje ađutante,
bio bi na čelu srpske nacionalne armije. Nisi ti za to! Ti si samo za ono što danas jesi. Umesto
lovca na Tita ti si postao najobičniji ulovljeni lovac koji se sam ulovio u vlastitim lovačkim pričama!
Da nije tako ti bi danas umesto Broza, čiji si pilot bio, ulovio nekoga od belosvetskih protuva koje
su bombardovale srpske zemlje 1995. i 1999. godine i koji sada pohode Beograd kao svoje
spavaće sobe zahvaljujući nacionalnom štetočinstvu i političkom diletantizmu haških janičara koji
vode američku, nemačku, vatikansku i Bog te pita koju sve politiku umesto srpske. Ti si se odlično
uklopio u tu tragikomediju. Srbuješ na piknicima u dubokoj pozadini, a zlotovori ti pred tvojim
očima otimaju zavičaj – Kosovo i Metohiju, najsvetiju srpsku tapiju! Istovremeno, okrivljuješ mene
što sam kao priređivač knjige o tebi pod naslovom LOV NA TITA dobio od izdavača određen broj
primeraka po Zakonu o izdavačkoj delatnosti.
Zaista je duboka tvoja plitkoća Nikola, pa imajući u vidu činjenicu da je tako, nemam nameru da
gubim vreme sa intelektualnim pigmejcem i moralnim liliputancem, ali ti viteški unapred kažem:
kako sam stvorio mit o tebi, tako ću ga i raskrinkati! Ti znaš da ja imam snage i odlučnosti za to,
jer to se dokazalo na stazi moje dosledne borbe protiv antisrpskog kontinuiteta titoizma, slobizma,
dosizma i aktuelnog grabizma!“
Kao i u ekonomskoj, i u sferi paralelne bezbednosti mora da postoji kanal prohodnosti.
SAŠA VUJKO, je nepoznat javnosti ali se pojavljuje u sferama u kojima ga nije za očekivati. U
potrazi za članovima grupe koja je organizovala ubistvo srpskog premijera Zorana Đinđića i
opsežnoj akciji “Sablja” protiv organizovanog kriminala policija je u pritvoru zadržala više od 50
vođa i članova sedam najvećih mafijaških klanova, saopšteno je u srpskoj vladi. Iz "Grupe
Amerika" u pritvoru su Veselin Raičević zvani Meda, Mileta Miljanić i Saša Vujko,
Agropromet AD Kruševac, Delatnost: prodaja delova, pribora za motorna vozila

Zavisna društva: Agroineks DOO Kruševac
Broj akcionara na dan 31.12.2006.godine - 625, a najveći akcionar je: Bujković Nenad
Upravni odbor
Bujković Nenad, Budva Diplomirani pravnik 132179
Petković Zoran, Niš Ekonomista, direktor ''M-C group''
Petrović Milorad, Kruševac Diplomirani inženjer mašinstva, penzioner
Marinković Jugoslav, Kruševac, Ekonomski tehničar, direktor Agroineks doo Kruševac 86
Saša Vujko, Beograd doktor nauka Sekretarijat za antiterorizam
Revizor finansijskog izveštaj: SRBO AUDIT, d.o.o Beograd,Balkanska 40/15
U Kruševcu, 13.08.2007.godine Generalni direktor, Tatjana Cerović,dipl.ing.maš.
Član IBSSA
Centar za anti-terorizam i mir u svetu (CCTWP), Nikole Đurkovića 24, Beograd
Direktor : Vojislav Milošević

Izvršni direktor: Predrag Martinović

Stručnjaci Centra :
prof. Dragan Simeunović;
Mr.Filip Milošević
Analitičar Centra: Tomislav Kresović
“Red vitezova” koji postoji u našoj zemlji zove se „ Pro Concordatia Populorum” („Za slogu među
narodima”), na prvi pogled podseća na građansku verziju Malteških vitezova. Ustanovljen je 1961.
u SAD, navodno, od strane jednog veterana vijetnamskog rata koga su spasili Vijetnamci uprkos
tome što su se borili na suprotnim stranama. Prof. dr Fronz, prenosi red iz Amerike u Evropu, u
Austriju, odakle red širi delatnost. Od tada, sa crvenim malteškim krstom na grudima, koji je znak
ovog reda, potpomažu zbližavanju naroda bez obzira na verske, rasne i nacionalne razlike, jer su
upravo one uzrokovale silna stradanja.
Viteški redovi funkcionišu kao „udruženja građana” sa autonomnom upravom u svojim zemljama
koju čini rukovodstvo reda i skupština. Kao takvi nalaze se u Nemačkoj, Austriji, Francuskoj,
Mađarskoj, Srbiji i dr. Unutar zemlje red ima svoje rukovodstvo, koje se sastoji od „Generalnog
Prefekta”, „Prefekata”, „Majora”, „Juristicijara” i „Rizničara”. Generalnog Prefekta”, koji je najviši
čin na nivou bratstva zemlje, biraju članovi u skupštini. „Generalna Prefektura” u našoj zemlji,
osnovana 2003. na Fruškoj Gori, podeljena je na tri „Prefekture”: Beograd (2002.), Vojvodina
(2004.) i Niš (2005.). Sve funkcioniše po načelima drevnih viteških bratstava. Mogućnost prijema
u red dobijaju ugledne, visokomoralne osobe sa profesijom i ličnim težnjama koje se ne kose sa
osnovnim načelima reda. Na inauguracijama i na ostalim ceremonijama neposredno učestvuje
„Veliki Majstor”. Pristupnicu potpisuju dve osobe koje su članovi reda, a od novog člana se
očekuje, po pravilu, da u roku od šest meseci predloži nekog za pristupanje redu.
„Generalni Prefekt” SCG, je Aleksandar Vojnović. Po zanimanju saobraćajni inženjer, projektant

aerodroma sa zavidnim brojem projekata iza sebe, redu pristupa 2001. godine u Segedinu.
Danas nosi najviši čin na nivou reda naše zemlje, pa je bio i „domaćin” beogradskog okupljanja.
Na beogradskom skupu potpisana je konvencija o formiranju Međunarodne asocijacije redova,
koja će se registrovati u Strazburu, a između vitezova Srbije, Rusije, Mađarske, Bugarske i
Rumunije. Asocijacija je otvorena za prefekture drugih zemalja, a otvoreno pismo je već poslato
Austriji, koja, zajedno sa Nemačkom, treba da bude sledeća, dok Slovaci i Ukrajinci formiraju
svoje prefekture. Ovom konvencijom se preko zajedničkog statuta regulišu i međusobni odnosi
bratstava, uzajamno pomaganje, podrška, te se utvrđuju diplomatski i kulturni odnosi.
Nedeljko Gardašević je postavljen za „Velikog Majstora”, a Ursula Fronz za „Prvu Damu”. Oni, sa
„Velikim Kancelarom” Andrejom Šlajningom, „Juristicijarom” Albertom Almošem, „Rizničarom” iz
Bugarske (koji nije imenovan) čine vrhovno rukovodstvo Međunarodne asocijacije Viteških redova
Srbije i Crne Gore, Mađarske, Rumunije, Bugarske i Rusije.
Red „Pro Concordatia Populorum” bio je organizator ceremonije u Segedinu 2002. kada sam
primljen u članstvo. Sledeće godine organizovali smo Udruženje građana koje je postalo
prefektura Beograda prema terminologiji koju koristimo u viteškom redu. Naredne godine smo
dobili status Generalne prefekture Srbije i Crne Gore. Kasnije su formirane još dve prefekture,
Vojvodina i Niš. Kada sam izabran za Predsednika Udruženja građana, registrovanog u
Ministarstvu Pravde Srbije i Crne Gore, stekli su se uslovi da budem unapređen, od strane
tadašnjeg Velikog Majstora, u Prefekta Beograda, a zatim 2004 godine i u Glavnog Prefekta
Srbije i Crne Gore. Ovu terminologiju smo uneli u izmene i dopune našeg Statuta.
Vitezovi SCG primili su Ljiljanu Mihajlović, koja se vratila posle četrdeset godina provedenih u
Parizu. Vođena očevim idejama da sve čega imaju previše treba podeliti s drugima, svoj
humanitarni rad započinje 1992. godine. Tada, od apoteke predviđene za rušenje, otkupljuje
lekove u vrednosti od 264.000 franaka, s namerom da ih prosledi kao pomoć Srbiji. S obzirom na
sankcije, koje su tada bile na snazi, bila je prinuđena da direktno od Ujedinjenih Nacija zatraži
odobrenje za prenos medikamenata u Srbiju. Dokument je stigao posle tri dana, a veliku podršku
imala je u francuskim vozačima koji su vozili o svom trošku kao humanitarci. Odeljenju gerijatrije,
gradske bolnice na Zvezdari, tada, odlazi 90% ukupne pomoći, a porodilištu u Narodnog Fronta je
doniran jedan klima uređaj. Ukupna vrednost njenih donacija Srbiji, od 1992. do danas, iznosi
preko pola miliona fracuskih franaka. U Francuskoj je 1995. donirala tamošnje vitezove, a

dvadeset godina unazad je darodavac fonda „Mala sirota braća” koji vodi brigu o deci poginulih
policajaca i napuštenoj.
Zalaganjem njenog sina Patrika, umetnici iz Srbije prisutni su na Božićnoj izložbi u Luvru. Ovaj
događaj ima tradiciju od 146 godina, pod pokroviteljstvom predsednika Francuske i ministra za
kulturu. Svake godine učestvuje preko tri stotine umetnika uz raznih zemalja. Naši predstavnici
vođeni su šefom delegacije Patrikom Mihajlovićem i Zoricom Đorđević („Comandeur” reda „Pro
Concordatia...”), 2004. i 2005. i 2006. godine.
Jedna od najspektakularnijih krađa se desila početkom 98. godine kada su ukradene litografija
Marka Šagla (Revolucija), dve litografije Pabla Pikasa (Majka s detetom i Golub mira), serigrafija
Salvadora Dalija i ulje na platnu Renata Gutuza. Posle mesec dana slike su pronađene, a za
krađu su optuženi Duško Mijanović radnik obezbeđenja Narodnog muzeja i Nedeljko Gardašević.
Krađa ovih slika nije bila naručena, već su Mijanović i Gardašević došli na ideju da slike prodaju
van Jugoslavije. Oba su osuđena na po tri i po godine zatvora.
Aprila 2008. članovi mađarske sekcije IBSSA, koji su takođe vitezovi Reda Svetog Đorđa primili
su svoja pisma o imenovanju u Veće Reda Svetog Đorđa. međunarodni nivo događaja bio je kroz
prisustvo viteza Saše Vujka i njegove supruge, Velikog priora Srbije Međunarodnog viteškog reda
Svetog Đorđa, koji je takođe član IBSSA
U ILI VAN MREŽE – OTPOR
Ispred Pravnog i Elektrotehničkog fakulteta aktivisti studentske organizacije "Otpor" delili su

fotokopije zaplenjenog broja DT. Na zboru studenata Pravnog fakulteta, studenti su čitali tekstove
iz DT koji se odnose na Univerzitet i akcije "Otpor". Organizacija "Otpor" nastaviće sa deljenjem
DT dok list ne počne ponovo da izlazi.
Komentar Tirketa povodom hapšenja 4 aktivista grupe "Otpor" zbog ispisivanja parola:
„Jedna od studentkinja koje robijaju zbog pisanja grafita cerka je mog prijatelja, inace svetski
poznatog umetnika. Znaci: dete je iz bolje kuce. A zna se sta sleduje kada devojke iz dobrih kuca
stanu u red za bukagije. Mislim da se to sto sleduje zove revolucija.“
A kako se zove to kada nečiji sin odluči da napravi najveću diskoteku na Balkanu i to od narodnih
para? Tirke misli da zato što je u pitanju kćerka jednog njegovog prijatelja, pretpostavljam
imućnijeg, da to znači da je revolucija na pomolu. Neće biti! Revolucija počinje onda kada bunt
zahvati široke narodne mase. Prema izjavama članova "Otpor"-a jedino se nešto dešava na ETF.
Početak rada grupe obećava ali je konačni cilj daleko.
„Tako mi je, ovih dana, dopao u ruke jedan nemački dokumentarni film snimljen pre tri decenije.
Tema filma je avangardna jugoslovenska umetnost. U filmu se pojavljuju Kiš, Pekić, Šejka, Mira
Trailović, Prele, Žilnik, Milja Vujanović i moja malenkost. Postoji tu i čuvena scena kad Stevo
Žigon govori Robespjerov tekst iz drame "Dantonova smrt", u dvoristu Kapetan-Mišinog zdanja.“
Stevo Žigon se naročito istakao izjavama podrške Slobodanu Miloševiću. Sve su to ljudske nule
koje su umišljale da su buntovnici a ustvari su branili Tita i njegovu diktatoru. Svi su se obogatili
preko svake mere, najeli i napili.
„Nemački autor je umetničku avangardu tadašnje Jugoslavije povezao sa studentskom
revolucijom iz 1968. godine. Bio je to trenutak kada sam, poput mnogih drugih, propustio da odem
u zatvor.“
Bolje je bilo godinama visiti na RTB i uređivati "Politiku" nego ići u zatvor.
„Prava je istina da nisu hteli da nas prime.“
Ondašnji režim nije davao ni pet para za tobožnje revolucionare. Kakvi revolucionari takva
reakcija vlasti. Režim koji je škrtario sa zatvorom nestao je na đubrištu istorije. Zemlja se raspala
u krvi i plamenu. To su godine koje su pojeli skakavci. Zato je prirodno da današnja deca,
posebno bivših "revolucionara" odlaze u Padinjak. Bila je to žešća revolucija. Ljudi su se bunili da
bi zauzeli položaje crvenih funkcionera i nastavili sa istom praksom. Pravi revolucionari su završili
sa zatvorskim presudama, sa metkom u potiljku, kao azilanti. Ološ je ostao i obukao crveno odelo
i stavio Titovku na glavu. Ovaj će im režim po tom pitanju rado izlaziti u susret. Samo što od toga
neće biti nove avangardne umetnosti. Oni koji su osuđeni da se bore grafitima znaju da je sve

prokockano. Oni moraju da počnu od nule. Za takav početak zatvor je dobra škola. Vreme je da
naučimo da ćerka prijatelja i njene drugarice vade krompir zarad naših grehova. To znači da oni
dobro rade i da nerviraju režim, i da mogu nešto da urade. Oni se ne bune da kao Tirke i Stevo
Žigon zauzmu pozicije drugova protiv kojih se bune nego da promene stanje, svesni da im u
komunističkom, prosovjetskom, staljinističkom, genocidnom, nacionalističkom, nepotističkom,
prostačkom režimu Slobodana Miloševića nema mesta. Kasno se kaje Tirke.
U ILI VAN MREŽE – SINDIKAT

Aprila 2003. godine, Međunarodna organizacija rada uputila je ministarstvu za rad i zapošljavanje
Srbije zvaničan zahtev da se što pre okonča podela sindikalne imovine. Sindikalni kvadrati mogli
su biti podeljeni po osnovu utvrđivanja reprezentativnosti. Problem je bio to što je
reprezentativnost teško utvrditi, iz razloga što se sindikati "osipaju" zbog privatizacije, gašenja
firmi, i zbog prelaska nekih sindikata u druge centrale. Još jedan problem je bio to što SSS
poseduje i imovinu za koju nisu regulisani vlasnički odnosi. Podelu sindikalne imovine, koja je
isključivo u posedu Saveza sindikata Srbije i SSSSCG, zahtevali su ASNS i UGS "Nezavisnost".
To pitanje nije rešeno još samo u Srbiji, dok su ostale zemlje u okruženju već podelile svoju
sindikalnu imovinu. Rešavanje tog problema počelo je sastankom u Vladi Srbije, na kome su
učestvovali predstavnici tri sindikalne centrale, SSS, ASNS i UGS "Nezavisnost". Mile Isakov,
potpredsednik Vlade bio je zadužen za unapređenje socijalnog dijaloga a Dragan Milovanović,
osnivač ASNS, bio je ministar za rad i zapošljavanje. Postignut je načelni dogovor da se deli
celokupna imovina u vlasništvu Saveza sindikata Srbije i Saveza samostalnih sindikata Srbije i
Crne Gore. Ova druga sindikalna centrala je pravni naslednik Saveza samostalnih sindikata
Jugoslavije - kvaziorganizacija koja nije registrovana i koja je opstala samo zahvaljujući rentiranju
ogromne imovine koju poseduje. Očekivao se popis sindikalnih kvadrata, ali je bilo poznato da se
ubiru ogromne sume novca od iznajmljivanja sindikalne imovine. Samo Dom sindikata u
Beogradu ima 18.000 kvadrata, od čega je u posedu SSS oko 3.000m2. Osim dela koji otpada na
bioskopske sale i hol, sve ostalo izdaje Savez samostalnih sindikata Srbije i Crne Gore. Ukoliko
se sindikati ne dogovore o podeli, Vlada polaže pravo da podeli imovinu sindikata, ali deo ne bi
bio vraćen sindikatima.
Do kraja 2006, Srbija je ostala jedina zemlja u Evropi u kojoj sindikalna imovina nije podeljena.
Evropska konfederacija sindikata nedavno je upozorila da će iskoristiti svoj uticaj u Evropskoj uniji
i usloviti ulazak naše zemlje u EU rešenjem ovog problema. Savez samostalnih sindikata Srbije
ima više od 40.000 metara kvadratnih prostora. Njima toliki prostor nije potreban, i čak 90%
iznajmljuju. Vlade Vojislava Koštunice nisu se upustile u rešavanje ovog problema samo zbog
političkih razloga - da se ne zameraju Savezu sindikata Srbije, iako je sve to vezano za
približavanje Evropskoj uniji, jer je to princip koji važi za čitavu EU.
Pitanje centralne imovine nije pokretano. Vrednost 19.800 kvadratnih metara Doma sindikata u
Beogradu, i brojnih odmarališta širom bivše zajedničke države, nije mala. O njenoj raspodeli
najpre treba da se dogovore oni koji su ove objekte gradili, a onda bi se, na nacionalnom nivou,
tražila rešenja. Neprihvatljivo je da sva imovina pripada jednoj centrali, iako su je stvarali svi
radnici. Najveća ironija je u tome što velikim delom te imovine sada raspolaže Sindikat
nepostojeće države Srbije i Crne Gore - u Savezu sindikata Srbije tvrde da oni prostor ne izdaju,
već to radi Savez sindikata Srbije i Crne Gore. Slobodan Lalović, ministar za rad, zapošljavanje i
socijalnu politiku Srbije najavio je da će država konačno sindikalnim centralama dati prostorije u
zgradi u Nušićevoj, koje oni i sada koriste, bez utvrđivanja reprezentativnosti sindikalnih
organizacija. Sudski spor o reprezentativnosti vuče se na sudu tri i po godine. U korišćenju te
imovine bilo je zloupotreba i mnogo kriminalnih radnji koje bi isplivale kada bi započela podela
imovine. Kad se sve što se ima stavi na sto da bi se videlo šta se to deli. Ako nešto fali, mora se
pitati gde je to. Oni kažu, to je Mika, Zika ili Laza, dao JUL ili SPS, ili prodao, ili neovlašćeno
iznajamio. Zgrada Doma sindikata u Beogradu izdata je na 40 godina, iako predsednik sindikata
ima pravo da potpisuje ugovore sa rokom dokle mu traje mandat, a sve preko toga - ne važi.
Do februara 2007, predmet razmatranja dve najveće međunarodne sindikalne organizacije,
Evropske konfederacije sindikata i Svetske konfederacije sindikata postalo je razvlašćivanje
imovine sindikata bivše Jugoslavije odlukom razdruženog Saveza samostalnih sindikata Srbije i
Crne Gore, bez prethodne sukcesije. Niko nije opovrgao dokumentovanu informaciju premijera
Srbije Zorana Živkovića da je 94% sindikalne imovine u državnom, a ostatak u sindikalnom

vlasništvu. Ukoliko je to tačno, država je morala da se umeša u rešavanje ovog problema, jer
nerešena imovina sindikata remeti odnose i na mnogo širem polju. Kao članica MOR, Srbija ima i
neke obaveze. Nedefinisana imovina sindikata prepreka je i ulaska Srbije u EU. Savezi
samostalnih sindikata Srbije i Crne Gore, bez saglasnosti drugih zainteresovanih strana,
dogovorili su se, privatno, da se oko 5% poslovnog prostora u centru Beograda da u vlasništvo
crnogorskom sindikatu, uprkos postojanju mehanizama da se stvar reši na pravni način. Nije fer
da neki sindikati imaju imovinu, a neki ne. Jedna organizacija ne bi smela da ima monopol. Kada
radnici odluče u koji sindikat žele da odu sredstva treba da budu raspoređena pravedno i
proporcionalno članstvu. Zamenik predsednika Saveza samostalnih sindikata Srbije, Ljubisav
Orbović, smatrao je, da u nije potrebno uključivati međunarodne organizacije, i objasnio da je
crnogorska strana dobila deo zajedničke imovine zbog toga što je jedina od svih republika bivše
Jugoslavije zvanično potraživala deo imovine nekadašnjeg zajedničkog sindikata, iako nije sporno
da se u procesu sukcesije imovine bivše SFRJ utvrdi šta kojoj od bivših republika pripada od
imovine.
Na odluku da se crnogorskom sindikatu da u vlasništvo 714 kvadratnih metara prostora zgrade na
Trgu Nikole Pašića, reagovali su i sindikati bivših republika SFRJ, smatrajući takav potez
nedopustivim, najavljenaa je zajednička inicijativa sindikata Hrvatske, Bosne i Hercegovine,
Slovenije i Makedonije da se sindikalna imovina podeli nezavisno od sukcesije. U imovinu
nekadašnjeg "velikog sindikata" ulazi više od 60.000 kvadratnih metara prostora. Procenjuje se da
samo zgrada Doma sindikata u Beogradu, od 4.000 kvadratnih metara, vredi oko 7,5 miliona evra.
U užem centru Beograda SSS Srbije, kao samoproglašeni sukcesor, ima na raspolaganju oko
13.000 kvadratnih metara.
Sindikati Crne Gore i Srbije su okončali deobu zajedničke imovine, međutim, o sindikalnoj imovini
iz vremena SFRJ ne samo da se ne mogu dobiti nikakvi konkretni odgovori, nego ne postoji ni
najgrublja procena vrednosti te imovine. Nema ni odgovora na pitanje: da li je moguća podela
sindikalne imovine pre okončanja sukcesije bivše Jugoslavije. Nije sasvim jasan ni status
sindikalne imovine iz vremena šestočlane Jugoslavije, da je sindikalna imovina pod sukcesijom.
Ima za državnu imovinu, za ambasade, zlato... jedino ako se ne smatra da je sindikalna imovina
državna. Ne postoji ni precizan popis te imovine. Ima nešto imovine u Hrvatskoj i u Bosni i
Hercegovini. Bilo je naznaka da postoji dio imovine i u Sloveniji. Sindikati Crne Gore i Srbije su
okončali podelu zajedničke imovine, kojom je crnogorskom Sindikatu pripalo 714 m2 poslovnog
prostora u strogom centru Beograda, koji će najvjerovatnije biti iskorišćeni za formiranje Agencije
koja će se baviti rešavanjem odnosa na relaciji Srbija i Crna Gora, u vezi: zapošljavanja radnika iz
Srbije u Crnoj Gori, radnog staža, penzionisanja, prenošenja penzija, a posredovaće i u delu
zdravstvenih usluga i potreba crnogorskih građana u Srbiji, ali i kao jezgro buduće saradnje sa
sindikalnim organizacijama iz regiona. Potpredsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije
Ljubisav Orbović izjavio je da ova organizacija još uvek nije razmatrala problem sukcesije
nekadašnjeg federalnog sindikata, da li je to moguća pre sukcesije država, odnosno da li ova
imovina podleže nekom drugom principu. Predmet te sukcesije, u tom trenutku, mogli su da budu
zgrada na Trgu Nikole Pašića, Dom sidikata, jedna zgrada u Ulici Miloša Pocerca, jedan hotel na
Hvaru, vlasništvo nekadašnjeg Sindikata Jugoslavije, odnosno Sindikata Srbije i Crne Gore. Dom
sindikata u Sarajevu, imovina u Hrvatskoj, i u Sloveniji jedan deo, dok u Crnoj Gori, navodno,
nema ništa, oni su zato i dobili procent, i nije poznato za Makedoniju. Svi imaju apetite prema
zgradi na Trgu Nikole Pašića. Oko imovine nekadašnjeg Saveznog sindikata ima dva problema:
prvi je raspodela između nekadašnjih republičkih sindikata, a drugi je udeo novonastalih
organizacija.
Večernje Novosti: feljton o SDB (autor Marko Lopušina)

„Čim je, 1988, postao prvi čovek Srbije, Slobodan Milošević je od šefa državne bezbednosti,
Dragana Mitrovića, zahtevao da mu dostavi imena agenata. Iznenadio se kada je dobio odgovor
da ne može dobiti imena, jer ih Mitrović ne zna, a i da ih zna, ne sme da ih da, jer je to najveća
tajna službe. Baš spoljni saradnici saznali su da KOS JNA prisluškuje Slobodana Miloševića u
njegovom stanu, i da armija ima Miloševićev dosije. Tu akciju prisluškivanja vojni obaveštajci
obavili su u februaru 1987, kada su po naređenju generala KOS, Ilije Ćeranića, i admirala Branka
Mamule, pratili razgovore novog srpskog partijskog vođe Slobodana Miloševića. Kako je zapisano

u izveštaju saradnika SDB Srbije, Slobodan Milošević se žalio prijateljima i saradnicima da je u

stanu pronašao bežični prisluškivač na zidu, kod garnišne iznad prozora.
U aferi "Vojko i Savle" Služba državne bezbednosti Srbije videla je priliku da se obračuna sa
projugoslovenskom strujom u tajnoj službi Beograda, pa je zato formirala komisiju za utvrđivanje
odgovornosti načelnika Dušana Stupara, koga je najviše prozivao Zoran Čičak, sin Ranke Čičak.
U komisiji su bili Milo Savković, predsednik, Milan Tepčević i Miodrag Pavlović, članovi. Oni su
utvrdili da je predsednik GK SK Beograda Buca Pavlović još 1986. godine preko Dušana Stupara
dobio dosijea mnogih akademika, tvoraca Memoranduma SANU. Šef beogradske policije Branko
Kostić imao je Odsek za politički kriminal, odnosno tajnu službu koja je radila za Ivana
Stambolića. Odobrenje za podizanje dosijea dao je Dragan Mitrović, a ni Stupar, ni Mitrović nisu
videli dosije.
Mnogi su uvereni da je politička zvezda Miloševića počela na Kosmetu. Prema podacima Zdravka
Mustaća, koliko je bujanje srpskog nacionalizma podsticao Milošević, pomagala je i sovjetska
tajna služba KGB, koja je u vreme Gorbačova želela da i Srbija doživi svoju "perestrojku". Prema
podacima Mustaća, simpatizeri Moskve, i KGB, bili su dvojica srpskih političara, za koje se
govorilo da su i sami "stvorili" Slobodana Miloševića.
Posebna pažnja vodila se o dr Vojislavu Šešelju koga je politički progonilo kompletno
Predsednistvo SFRJ. Vojislav Šešelj imao je dosije u SDB Srbije od kada je iz Sarajeva došao u
Beograd. Za njim je stigla i kopija njegove dokumentacije iz SDB BiH i iz KP Doma u Zenici. Taj
dosije bio je pasivan dok Šešelj 1985. godine nije počeo javno i u knjigama da napada Josipa
Broza, Branka Mikulića, Staneta Dolanca i generala Nikolu Ljubičića. Oni nisu službeno tražili
hapšenje dr Šešelja, jer su se bojali da bi time izgradili njegov kult disidenta. Tajno, Dolanc i
Mikulić, preko GSUP Beograd, gde je SSUP imao dobre veze, vršena su česta Šešeljeva
hapšenja, mimo RSUP Srbije. Time je Beograd optuživan za represiju nad disidentima. Zbog toga
su se oštro raspravljali Svetislav Lalović, ministar srpske policije, i Nikola Ćurčić, šef gradske
policije. Čak je Slobodan Milošević 1987. godine morao da interveniše kod Dragana Mitrovića,
načelnika SDB Srbije, da se dr Vojislav Šešelj pusti iz zatvora gde su ga tajno odveli radnici
GSUP, po naređenju Staneta Dolanca. Šešelj je od početka bio miloševićevac koga je lično
Milošević pomogao na svakom koraku.
Otvoreno se stvarala sumnja da je načelnik Dragan Mitrović, kao Jugosloven, blizak vojnoj
kontraobaveštajnoj službi i armijskom vrhu. Ta sumnja izazvala je pozornost Slobodana
Miloševića prema načelniku njegove tajne službe. Mnogi unutar Srbije, Beograda i Jugoslavije
očekivali su kako će se Dragutin Mitrović, načelnik SDB Srbije izjasniti - za meku ili tvrdu srpsku
stranu ili za SFRJ i za JNA. Svaka od strana želela je da pridobije ili da sruši Mitrovića. Najaktivniji
je bio KOS JNA, koji je tajno pratio i prisluškivao Mitrovića, a istovremeno širio glasine da to
Mitrović radi Slobodanu Miloševiću.
Takva političko-policijska igra oko načelnika SDB Srbije dovela je srpsko rukovodstvo, pre svih
ministra policije Radmila Bogdanovića i profesora Radoša Smiljkovića, u situaciju da ramišlja o
novom čoveku. Njihovi kandidati za šefa tajne službe bili su profesor Budimir Košutić, dr Dragan
Simeunović, Ratko Marković, čak i predsednik Privredne komore Vlajko Stoiljković, bivši direktor
kazneno-popravnog doma. Kako su svi oni tu ponudu odbili, a kako je dr Borislav Jović podržavao
rad Dragana Mitrovića, ovaj je, i pored ponuđene ostavke Slobodanu Miloševiću, ostao u svojoj
kancelariji do daljnjeg.
Dobrosav Ćulafić Toro, ministar policije Jugoslavije tražio je od Miloševića da mu ustupi Dragana
Mitrovića za načelnika Službe državne bezbednosti SSUP. Bilo je ideja i da Mitrović postane
načelnik SID u Saveznom sekretarijatu za spoljne poslove umesto Branka Tintora, ali nije se
slagalo hrvatsko i slovenačko rukovodstvo.
Na mesto Mitrovića došao je 1990. godine političar, borac za srpstvo sa juga Srbije, tek oporavljen
od teške bolesti, Zoran Janaćković. Bio je to izbor Slobodana Miloševića i Radmila Bogdanovića,
kome se žurilo da uzme policiju. Posle nekoliko meseci Janaćković je prešao u Ministarstvo
spoljnih poslova, za šefa SDB došao je Jovica Stanišić.
Prilikom reorganizacije MUP Srbije 1991. godine, Jovica Stanišić je Službu državne bezbednosti
preimenovao u Resor državne bezbednosti. Time je hteo da se oslobodi zaostavštine SDB koja je
funkcionisala kao politička policija, a da afirmiše RDB kao službu za borbu protiv terorista i
naoružanih državnih neprijatelja Srbije. U RDB je 1995. radilo oko dve stotine inspektora, koji
pokrivaju Srbiju Jugoslaviju, Balkan, Evropu i svet. Stanišićevi najbliži saradnici bili su Dragiša

Ristivojević, bivši v. d. načelnik tajne službe SFRJ, i reaktivirani penzioner SSUP-a, Branislav
Nešić, specijalac, karate majstor, nezvanično telohranitelj načelnika RDB Srbije, Vlada Dragićević,
stručnjak za elektroniku i poliglota, Mile Gajić i Dragan Filipović Fića, organizatori specijalnih
akcija.
U RDB rade ljudi iz Hrvatske, Bosne, Jugoslavije, jer Stanišić ceni profesionalnost, a ne
nacionalnost. Kad je sam procenio, Stanišić se oslobodio starih kadrova jer, po njemu, nisu
dovoljno razumeli srpsko pitanje.“
Marko Lopušina, namerno ili slučajno, nije primetio:

- U ovom paragrafu vide se koncepcija i ciljevi RDB, pod Jovicom Stanišićem. Koncepcija je
komunistička (nacionalnost nije važna) a cilj (“srpsko pitanje”) su imperijalistički interesi Rusije.
Kadrovi koji nisu razumeli srpsko pitanje (svaki Srbin to zna) bili su uklanjani radi izvršavanja
naređenja iz Moskve i usporavanja širenja NATO na istok. Prema tom planu Srbi sebe žrtvuju
zarad ruskih imperijalističkih interesa na Balkanu i Evropi. Iako je RDB navodno promenila svoj
karakter iz političkog u antiteroristički, vidi se da je odbrana jugoslovenske nezavisnosti
zamenjena za odbranu ruskih imperijalnih interesa. NE iz 1948. prešlo je u odlučno DA!
- Očevidac ubistva Slavka Ćuruvije prepoznao je kao ubicu Luku Pejovića, pripadnika rezervnog
sastava Jedinice za specijalne operacije. Sumnja se da je Pejović angažovan za ubistvo Ćuruvije,
jer u vreme bombardovanja većina pripadnika JSO bila je na drugim zadacima, a da je njega i
pripadnika RDB, Miroslava Mikija Kurka, do i sa mesta ubistva vozio pripadnik RDB, Ratko
Romić. Bivši zamenik načelnika RDB i osnivač JSO Franko Simatović odbio je da svedoči o
okolnostima da je ubistvo Ćuruvije izvedeno pod okriljem DB, tvrdeći da ne može da stigne zbog
obaveza prema Haškom tribunalu. Prisustvo Romića i Kurka, u vreme ubistva Ćuruvije, utvrđeno
je preko baznih podstanica za mobilne telefone. Romić je koristio svoj telefon, a Kurak telefon koji
je dobio od Milorada Vučelića. Simatović je poslao Kurka da bude u obezbeđenju Vučelića.
Vučelić je saslušan u istrazi kao svedok. Romić i Kurak nisu saslušavani u istrazi koju je
Specijalno tužilaštvo pokrenulo zbog sumnji da su saizvršioci ubistva Ćuruvije. Dejan Milenković
Bagzi, svedok saradnik na suđenju za ubistvo premijera Zorana Đinđića, svedočio je o nameri
zemunskog klana da ubiju Romića i Kuraka, ali su od toga odustali posle njihovog dogovora sa
Miloradom Ulemekom Legijom i Dušanom Spasojevićem. Razlog za Pejovićevu likvidaciju u
decembru 2000. bio je uklanjanje svih koji bi mogli da progovore o ubistvu Ćuruvije. Pejović je u
važio za pripadnika crnogorskog klana, a u policiji je imao dosije narko-dilera. Pre njegove
likvidacije, počela je policijska istraga ubistva Ćuruvije i objavljen je dosije „Ćuran“. Način na koji
su pripadnici DB pratili Ćuruviju na dan ubistva i javljali centrali svakih nekoliko minuta gde se
nalazi ranije je korišćen jedino kada se neko hapsi. Takvu pratnju organizovao je Milan Radonjić,
koga je pred ubistvo Ćuruvije na mesto načelnika beogradskog centra RDB postavila Mirjana
Marković, koja je pod sumnjom da je naredbodavac.
Vreme, 01.03.2007
Dragan Jočić predvodio je delegaciju Demokratske stranke Srbije u pregovorima o sastavu Vlade.
Jočić je vodio i delegaciju koja je nakon izbora predsedniku Borisu Tadiću po principu "uzmi ili
ostavi" podnela Platformu o Kosovu kao uslov svih uslova. Jočić se učvrstio kao čovek broj dva u
DSS, pogotovo kad se zna da je njegova ministarska fotelja (osim premijerske) jedina na kojoj ta
stranka insistira. Nije jasno čime je ovaj mlad političar (1960.) kod premijera stekao toliki kredit i
preskočio iskusnije, podjednako odane, partijske kolege.
Postavši ministar policije u martu 2004, Jočić je odmah upao u nepriliku. U javnost je procurilo da
je u mladosti osuđivan kao obijač trafika. Ministar je tada izgovorio čuvenu rečenicu „Kako možete
da me pitate za trafiku dok gori Hilandar“. Kasnije se pravdao: „svako ima prava na prošlost.
Znate kako, svako od nas je imao dečačke nestašluke. To je bilo pre 25 godina i to je jedino što
sam u životu loše uradio. Sve drugo je Dragan Jočić, za koga kažu da je pošten čovek“, a
Koštunica ga je podržao, optuživši štampu za senzacionalizam. Nije reč o trafici, već o montažnoj
samoposluzi, a Jočić i društvo nisu odneli samo cigarete već i veću količinu robe široke potrošnje.
Sa nepunom dvadeset jednom godinom, bio je već punoletan. Dobio je uslovnu kaznu. Kako nije
ponovio delo, kazna je u zakonskom roku brisana iz sudske evidencije, ali ne i iz policijske.
Greh koji se Jočiću može pripisati je i susret sa Miloradom Ulemekom Legijom, u noći u kojoj se
prvooptuženi za ubistvo Đinđića predao. Jočić je, umesto da naredi da se Ulemek sprovede u

zatvor i o tome obavesti sud, izabrao da uz Radeta Bulatovića provede par sati sa Ulemekom u
zgradi Ministarstva. Suočen sa time da je prekršio zakon, koji zabranjuje kontakt sa optuženim
bez odobrenja nadležnog suda, Jočić je odgovorio da se sa Legijom sreo "da predaja tog čoveka
ne bi izazvala nešto što može da poremeti bezbednost države" i da se te večeri razgovaralo
"samo o tome da Ulemek što brže ode u zatvor". Kada je dve godine kasnije, nakon višekratnog
odbijanja, javnosti dostavljena službena beleška sa pomenutog susreta za koju se osnovano
sumnja da je falsifikat, Jočić je novinare pitao: "Da li je vama važnija službena beleška ili to što je
prvooptuženi za ubistvo prvog demokratskog premijera u zatvoru?" Ministrovi pokušaji da opravda
ćaskanje sa Legijom bili bi uverljiviji da prethodnih godina nije u više navrata izražavao
blagonaklonost prema Jedinici za specijalne operacije i njenom komandantu. Kada se u
novembru 2001. JSO pobunila i blokirala autoputa kod Centra "Sava", Jočić je u svojstvu
predsednika skupštinskog Odbora za bezbednost izjavio da je njihov gest "glas vapijućeg od koga
se traži da izvršava najopasnije zadatke bez pokrića u proceduri". A nakon što je Ulemek napisao
otvoreno pismo javnosti i pretio vladajućem DOS-u, Jočić je rekao da je to pismo "napisano dosta
ozbiljno" i "nije vojničko, nije kriminogeno, nije pismo nekog ko je s druge strane zakona. To je
politička analiza rada Vlade i svega onoga što je bilo od 5. oktobra do danas" te da "predstavlja
kritiku vlasti iza koje bi mogla da stane većina".
Nedugo pošto je postao ministar, Jočić je najavio da će policija ponovo pokrenuti istragu o
atentatu na Đinđića, što bi pravno bilo moguće jedino ako bi sud utvrdio da su osobe kojima se
trenutno sudi za atentat nevine. Kada su u sudnici počeli da se pojavljuju mladići u majicama sa
oznakama JSO, od kojih su neki bili u Žandarmeriji, Jočić je našao za shodno da objasni: „To je
ipak ratna jedinica, a njihov odnos bih shvatio kao odnos prema jedinici koja je nosila pijetet
nesalomive jedinice, to je odnos potpune vezanosti i oduševljenja.“
Jočić je pomenut u čuvenom transkriptu između Dejana Milenkovića Bagzija i advokata Biljane
Kajganić kao učesnik u pokušaju da se Milenković nagovori da lažno optuži nevine ljude za
ubistvo bivšeg radnika državne bezbednosti Momira Gavrilovića.
VOJISLAV ŠEŠELJ je tokom ispitivanja svedoka optužbe, u sudnici Haškog tribunala, izjavio: „Ja
verujem da je Zvezdan Jovanović lažno optužen, a da nije - uživao bi slavu Gavrila Principa u
srpskoj istoriji.“ U istrazi za atentat na Đinđića, Vojislav Šešelj je izjavio Specijalnom tužilaštvu:
„Lično sam bio srećan kada sam čuo o Đinđićevoj smrti“70.
Ovo su neki od komentara sa foruma, a slučajno ili ne, dotakli su se i Apisa:
- Njihovi partneri iz DSS i NS ne ograđuju se od takvih izjava, niti se određuju da li prihvataju i
ubijanje kao legitiman način političke borbe. Izjava Vojislava Šešelja ukazuje na metode Srpske
radikalne stranke. Vojislav Šešelj je oduvek iznosio političke stavove koji su neprihvatljivi za
većinu građana Srbije. Kako narodnjačka koalicija nije sporila Šešeljevu ideologiju, potvrđen je
dogovor dva Vojislava.
- Čedomir Jovanović kaže: „Šešelj je uporište zločinačke politike koja se ostvaruje kroz koaliciju
SRS-DSS. On je sada u Hagu pošteđen svega sa čim će morati da se suoči kada bude dostupan
sudovima ove zemlje, a to je odgovornost za politiku mržnje i netrpeljivosti i zločin prema svima
koji su se takvim idejama suprotstavljali. Najmanje što je sudija morao da uradi je da opomene i
kazni Šešelja za takvu izjavu. Zoran Đinđić je simbol evropske Srbije i to je razlog zbog koga se
Šešelj slavi zločin. Pre ili kasnije Šešelj će odgovarati pred sudom ove zemlje zbog učešća u
atentatu na Zorana Đinđića.“
- Šešelj je bio nosilac liste Srpske radikalne stranke, i Vojislav Koštunica trebalo je da se izjasni o
Vojislavu Šešelju, koji je i ranije izjavljivao da Đinđića treba ubiti. On ovom izjavom slavi i
podržava ubistvo. Da li pakt Šešelj - Koštunica podrazumevao i puštanje na slobodu ubica
premijera, kako je nagovestio Tomislav Nikolić? Na internet forumu vođena je rasprava o tome, i
mogli su se videti sledeći stavovi71:
- Zavisi koje oči gledaju na to. Ako su patriotske gledaju na heroja, ako su kukavičke gledaju na
krivca. Pošto kukavica time opravdava sebe. Podržavam svaku Šešeljevu reč. On je istinski borac
ne za Srpstvo i za istinu i pravdu. Ne misli samo Voja tako - 70% stanovnika države misli tako.
Ostaće nepoznanica zašto se pojedini 'kvaliteti' opredeljuju protiv dobra svog naroda i očuvanje
70
Njegov stav delio je i njegov zamenik, Tomislav Nikolić, upamćen po svojevrsnoj najavi atentata na premijera: „I Tito je pred smrt
imao problema s nogom“,konstatovavši „Zaslužio je to što mu se dogodilo.“
71
Posebno je interesantno što se u okviru ove teme povela i debata o istorijskoj ulozi Gavrila Principa.

države. Srbi su poznati na zapadu po blaćenju - ogovaranju i cinkarenju svojih neistomisljenika u

svom narodu i zbog toga se i oni koji rade uz mentorstvo zapada nipodaštavaju i ne shvataju
ozbiljno od strane vlastodržaca.
- Stvari su tragične utoliko što je sudski postupak protiv Z. Jovanovića i dr. bio farsa, a sada Šešelj
kao antidemokratska politička ličnost brani nezavisno sudstvo od tzv. demokrata. Zašto bi se
Koštunica ograđivao od Šešelja? U čemu se to Koštunica ne slaže sa Šešeljem? Samo u tome
što onaj psihopata kaže ono što misli. Bajatovićevu izjavu da je "jedan već platio glavom" ,svi
zaboravljalju jer je SPS postao poželjan partner. Šta je odvratnije, Šešeljeva izjava ili upotrba te
izjave u svrhu dnevne politike (formiranja vlade). Neki bi ovde da vrate verbalni delikt, kao u
komunistička vremena. Gavrilo Princip nas je s tim atentatom unazadio, ali Austrougarska je
svejedno bila rešena da napadne Srbiju, pa istorijski - da nije bilo atentata našli bi drugi povod. Na
stranu to što je Šešelj u osnovi lakrdijaš, kada je u pitanju ubistvo Đinđića, kako je moguće da je
gospodin Janjušević koji je bio u kolima sa Zoranom nestao i zašto je telohranitelj Veruović ostao
pri stavu da su bila tri pucnja?
- Gavrilo Princip unazadio Srbiju za 100 godina? ... Atentat u Sarajevu je bio povod za Prvi svetski
rat, a ne uzrok tog rata. To bi bilo isto kada bi rekli da je rat u BiH u periodu 1992-95. godina
počeo, jer je neko ubio srpskog svata na Baščaršiji. To je povod za početak rata, a uzrok je
raspad SFRJ i politike elita u republikama SFRJ. A Šešeljeva izjava je odvratna...
- Treba da se stide njegovi glasači! Vojislav Šešelj ne zna ni za stid ni za sram. On je političku
scenu u Srbiji toliko zagadio da da će proći decenije da se to očisti. A pitanje je da li će ikad, jer u
SRS ima naslednike koji se služe istom retorikom i razmišljaju isto kao on. Još davno je Nenad
Čanak rekao da treba zabraniti rad SRS.
- Jasno da je Šešelju i Koštunici smetao Zoran, on im je bio realna opasnost. Da Zoran nije
isporučio Miloševića, ovaj bi i danas vladao, a Marko bi bio „premijer“. Šta je bilo ne povratilo se.
Setimo se advokata Barovića, isti Šešelj pričao je da se okliznuo na bananu iako su svi znali da
su ga pretukli jurišnici SRS. Setimo se izjava Šešelja kako ima dobre veze u policiji i DB, a skoro
sva politička ubistva odigrala su se pod patronatom DB. Danas DSS kontroliše te službe, koje
nisu lustrirane, pa zato i nema reakcije na ovu Šešeljevu izjavu. S kim si onakav si. Politička
pozadina ubistva Zorana Đinđića nije rasvetljena. Eto Legije ponovo na ulici bude li SRS napravila
vladu. Onda će ono da svaka država ima mafiju, samo u Srbiji mafija ima državu biti 100% tačno.
To treba da shvate i socijalisti.
- Nema Koštunjavi šta da se ograđuje od tog stava kada je on učestvovao u tom poduhvatu sa
Zvekijem. Bolje da se Šutanovac izvini narodu zašto su postavili takvog čoveka za premijera. Ono
„nismo imali izbora“... pošto ga ni sad nemaju, jer žele vlast po svaku cenu... Proći će i te četiri
godine a narod je video da nisu sposobni za velike odluke..
- Šešelj je sramota i štetočina za srpski narod i Srbiju. Iskompleksirani novo Srbin, svežeg
hrvatskog porekla, da bi se dokazao kao najveći i najpravoverniji Srbin. Oni koji nose bedž sa
njegovim likom vređaju i sramote Srbiju. Učinak Šešelja i njegove politike je takav da su imali
razloga oni koji su verovali i veruju da je on planski radio protiv interesa Srbije. Šešelj ustvari
razbija tvrđavu nacionalizma svojim rasistickim, nemoralnim i nenormalnim izjavama. Ako politički
preživi, biće to raspad srpske države, kulminacija nasilja koja će sem nevinih značiti i krvav kraj
svih čelnika sadašnje srpske državne bezbednosti. Povratak u 90-te. Ko uđe sa radikalima u
koaliciju snosi odgovornost za sve što oni kažu ili urade. Svojevremeno to se odnosilo na SPS, a
sada na Koštunicu. Šešelja ne može kontrolisati nikakva koalicija. 2.500.000 građana boluje od
iste bolesti kao Šešelj! Za takvu naciju teško da ima leka! Koštunica igra Ruski rulet sa Srbijom, i
siluje DSS. Neka izađe iz te partije i napravi svoju. Adolf Hitler je bio devijantno genijalan i zbog
onoga što je uradio Nemci ga još malo pa slave. Šešelj je jednako devijantno genijalan i stvorio je,
zajedno sa Koštunicom, atmosferu i masu koja će slaviti šta god on da kaže. Ne očekujte da se
iko iz DSS-NS izvini zbog ispada Šešelja. Od crvenih bandita kao što su Šešelj i Koštunica ništa
bolje se nije moglo očekivati.
- Mora da se reši taj slučaj! To je sramota za Srbiju!
- Žalosno da za njegove naslednike glasa još uvek pola Srbije. Slaviti smrt jednog čoveka, a ubicu
nagrađivati je umobolno. Šešelj i njegovi su najveća sramota Srbije. Za njega je vreme stalo.
2003, taj isti čovek izjavio jje da će samo da svrati do Haga i eto ga nazad kroz koji dan. Za
Šešelja i za sve koje podržavaju ovakve izjave nije zatvor već LUDNICA! Strašno je što u ovoj
zemlji još uvek ima milion i po ljudi kojima je on idol. Ko su ti ljudi? Ne mislite valjda da je

radikalima milo da on izađe. Da hoće da ga stvarno puste, ukinuli bi stranku, onda nikome na
zapadu ne bi stalo da troši vreme na njega. Ovako, im je bolje, tu su, a nisu nigde. A on iz zatvora
glumi predsednika, a zna da je samo haški zatvorenik.
- Čitava njegova politika i život se svode na laži, uvrede i klevete. Treba da se stidi svojih glupih
izjava. Šta ljudi koji glasaju za njega vide u njemu. Šešelja, koji je po prezimenu Hrvat, biraju
izbeglice koji ne mogu da shvate da nemaju više svoju državu. Kamo sreće da smo svi 89.
podržali Antu Markovića, zato što je bio veliki Jugosloven. Radi se o ljudima koji su izgubili
identitet nestankom države Jugoslavije, a najgore je kada čovek izgubi idetitet.
- Da li je moguće da se Koštunica nije oglasio o ovoj izjavi, kao neko ko se 5. oktobra borio protiv
ovakvog načina razmišljanja? Da se ogradi, pa da izgubi ministarsko mesto koje mu je obećao
Toma! Milija mu je takva fotelja nego da se izjašnjava o čoveku protiv koga je 5.Oktobra ustala
Srbija! Još ćemo Miloševića da pravimo od blata.
- Da se Srbija ovakvih Šešelja, Miloševića, Karadžića, Arkana, Legija rešila 1992 godine kad su
pljačkali i silovali po Zvorniku, Bijeljini itd, danas bi i zemlja bila veća, i ponos neoštećen. Mi se
pravismo ludi. Ide vojvoda do predsedničke fotelje jer ga Srbija još nije upoznala.
- Zoran se zalagao za opštu dobrobit. Nije krao, nije galamio. Šešelj se zalagao prvo za svoju
promociju, a posle sve ostalo. Ne vidim gde je unapredio Srbe. Šešelj će ući u istoriju, ali je neće
pisati pa neće ući "Šešeljevi heroji". Sigurno da će jedan deo sugrađana apladuirati. Ako nisi u
stanju protivnika da pobediš argumentima i istinom onda oni koji tu snagu nemaju upotrebljavaju
ili opravdavaju takav način. Ako se njegova partija i njihovi koalicioni partneri od te izjave ne
distanciraju, onda će se dosta njih pokajati što su im glas dali. Ovo nije pitanje Evrope, nego
civilizacija DA ili NE. Ovaj vid razmišljanja kojim je zaražen i Šešelj ne da Srbiji i srpskom narodu
da napreduje, već ga drži mentalno prikovanog kao da je 1800. godina.
- Čim radikali zaoštravaju retoriku znači da ne žele da preuzmu odgovornost za vlast. Toma i
Vučić se zaleću da uzmu vlast, ali ih gazda opominje. Oni znaju da nemaju ljude da vode državu,
a glupo je da sva ključna mesta uzmu DSS i SPS, PUPS i JS. Lako je lupati po televizijama, ali
kad se vodi država nema zezanja.
- Svi što glasaju za ovakve kao što je Šešelj treba da se zapitaju kome daju glas i dokle može to
da ih odvede, jer za ovih 15 godina dosta su i oni sami istrpili dok je on pozivao na linč svakoga
ko je pametniji od njega? Džaba mu knjige što je pisao po zatvorima, jer jedino što je u životu
uradio bio je u zatvoru, a izgleda da ih je on jedini i čitao. Zbogom Srbijo! Kada se vrati iz Haga,
za godinu dana (i ako ga osude ne može da dobije više od 5 godina koje je već odležao pa će ga
pustiti odmah) on će biti predsednik Srbije.
- Da živimo u pravnoj državi, veliki patriota-pravnik Koštunica morao bi da pokrene inicijativu za
zabranu SRS jer se ovakvim izjavama poziva na kršenje pravnog poretka. Slavljenje čina ubistva
premijera mora biti uništeno u korenu! Zar ovaj čovek da nam ponovo kroji budućnost? Ovakva
izjava je plod bolesnog uma. Šta čovek kao on govori ne bi trebalo objavljivati. Valjda ljudi u Srbiji
shvataju da postoji srpski nacizam i da je opasan za Srbiju (kao što je nemački bio opasan za
Nemačku i za svet). Kad vam pobesneli komunisti "kroje život", tada zamena teza, demagogija i
primitivizam vladaju. Ništa nije sveto. Vreme je da se kaže ko je ko u ovoj Srbiji. Ova izjava govori
kakva bi bila vlada Koštunica - Šešelj, i predstavlja najavu obračuna sa svim neistomisljenicima, a
posebno sa poštovaocima ideja Zorana Đinđića. Šešelj je čovek pun nekog ponosa, nema griže
savesti, ali više brinu ovi što vide idola u njemu. Pogledajte Vučića kakve nebuloze priča sa
konstantnim cinizmom. Teško nama, ako nam ovakve kvazi-patriote državu vode. Radikali bi, ako
hoće da postanu mudra partija, trebalo da se distanciraju od takvog pogleda na svet.
- Gavrilo nije znamenita ličnost u srpskoj istoriji nego poznata ličnost što su dva različita pojma.
Jedan loš đak uvek upropasti ceo razred. Ja razumem njih, ali nikako ne razumem one ljude koji
za njih glasaju! 1914, Gavrilo ubio a posle nisu ispaštali "Bosanci" nego su se u Mačvi kotrljale
srpske glave od strane nemačke vojske. 1941, Crveni digli bunu a Nemci u Kragujevcu 1 za 100 i
ode 5000 dece. 1991: Bošnjaci Karadžić i Mladić napravili sranje, Srbi otale došli u Srbiju (i još su
besni i drčni), a gde će Srbi iz Srbije. Dokle više Srba sa strane koji nam kroje kapu i crvenih
vampira? Šeki nikad nije bio četnik i rojalista... Gavrilo Princip je bio terorista koji je izvršio atentat
na prestolonaslednika Ferninanda i njegovu ženu uz podršku tajne organizacije iz susedne Srbije
sa bazom u vojnom vrhu. Princip je žrtvovao svoj život za ciljeve tajne organizacije i zbog
posledica atentata samo Srbi ga veličaju i slave. Gavrilo Princip je svojim "herojskim činom"
unazadio Srbiju 100 godina. Usput, izginulo je 2/3 muških glava i o posledicama ne treba govoriti.

"Obožavam" patriote koji se raduju kad milioni ljudi skončaju zbog jedne nepromišljene osobe što
je bio Gavrilo Princip. Ne bi trebalo da se mnogo hvalimo ovakvim "herojstvima". To je zabluda
srpskog naroda koja nam je donela mnogo krvoprolića. Gavrilo Princip nije smeo da ubije
Ferdinanda, jer prvo, nije lepo ubiti čoveka, a drugo, ne bismo prošli Golgotu prvog svetskog rata,
i to sve zarad interesa Engleza i Francuza. Čin ubistva vlastitog Premijera, ne treba ni
komentarisati. Što se tiče odnosa lažnog vojvode prema ubici legalno izabranog premijera Srbije -
što gore narodu, to bolje monstrumima koje nikad ne bi trebalo pustiti na slobodu. One koji traže
njihovo oslobađanje treba poslati na psihijatrijsko posmatranje ukoliko to ne rade za pare. Da li je
scenario sa ubistvom gospodina Đinđića isti? Sve više sam uveren da jeste. Da li su Karadžić i
Mladić deo iste priče? Uveren sam da jesu.
Posebno odeljenje Okružnog suda odobrilo je, na zahtev SRS, članovima SRS posetu Miloradu
Ulemeku Legiji u Centralnom zatvoru u vezi odbrane Vojislava Šešelja pred Haškim tribunalom. U
poseti su bili funkcioneri SRS Vjerica Radeta i Petar Jojić. Aleksandar Vučić potvrdio je susret, ali
je naveo da Legija neće biti svedok odbrane, nego da je dao radikalima informacije o nekim
navodima optužnice. Ulemek je, posle posete, napisao izjavu i biće prosleđena u Hag. Potrebno
je istražiti koje su stranke, pojedinci, grupe i centri moći stajali iza pobune i podsticali deo MUP-a
da ruši Vladu Zorana Đinđića što je rezultiralo ubistvom premijera, kao i ulogu obaveštajnih službi.
Šešelj je u Tribunalu izjavio da Zvezdan Jovanović, osuđen za ubistvo premijera Đinđića,
zaslužuje „slavu Gavrila Principa u srpskoj istoriji“, a radikali su u skupštini Zorana Đinđića
nazivali „mafijaškim premijerom“.
Juna 2007. specijalni tužilac Slobodan Radovanović najavio je da je počela istraga o pozadini
atentata, ali do avgusta 2008. nisu objavljeni nikakvi rezultati te istrage.
List Kurir objavio je da je 8. januara Vojin Lazarević došao u Vladu Srbije, uznemiren pisanjem
štampe i istragom u Evroaksis banci u Moskvi. Lazarević se sastao sa svojim kumom
Aleksandrom Nikitovićem, šefom kabineta premijera Vojislava Koštunice, a zatim je došlo do
svađe Lazarevića i Nikitovića s jedne i Mihajlova s druge strane. Ruski izvor potvrdio je da su iz
„Gasprom“ insistirali da sva dokumenta u vezi sa sporazumom o energetici zaobilaze Nikitovića.
BRANKO KRGA – drugar generala Rondo; drugar Vojislava Koštunice – Žak Širak
Francuski pisac i publicista Žerard de Vilijer, u intervjuu sarajevskom listu Slobodna Bosna, tvrdi:
„Deo knjige u kojem govorim o požaru u Hilandaru u vreme kada se Karadžić u njemu nalazio
apsolutno je istinit. Taj požar su izazvali ljudi iz britanske tajne službe koji su želeli na taj način da
nateraju Radovana Karadžića da izađe iz manastira. Bio sam na Svetoj Gori godinu dana kasnije,
u leto 2005. i video koliko je manastir oštećen. U knjizi pišem da su to uradili Amerikanci, a u
stvarnosti su to bili Englezi. U to sam sasvim siguran“.
Svoja saznanja o jednom od najtraženijih haških optuženika Vilijer opisuje u knjizi „Dosije K“.
- Jedna od smernica koju mi je dao general Rondo odvela me je na Svetu Goru, gde se Karadžić
krio neko vreme. Karadžić je tamo boravio više puta. Imam pouzdane informacije da je prošle
zime opet bio u Grčkoj, ali ne na Svetoj Gori. Postoji srpska zajednica na Peloponezu, ali nije
sigurno gde je on sada. Karadžić se uvek puno kretao, za razliku od Mladića koji nije imao
potrebe za tim, jer je imao zaštitu. Karadžić je stalno menjao mesto boravka, uvek se oslanjao na
Pravoslavnu crkvu. Bio je, pored ostalog, i u manastiru Ostrog - rekao je Vilijer.
Prema Vilijerovom saznanju, veliku ulogu u Karadžićevom životu igra ćerka lekara iz Foče, koji je
bio njegov najbolji prijatelj. Umro je od srčanog udara pre godinu i po dana.
- Upoznao sam i njenu majku i nju. Njen otac je bio u Beogradu, a on u Foči. On nije viđao
Karadžića u Beogradu jer nikada nije išao u Beograd. Ali, njegova ćerka je putovala u Foču da ga
vidi. Tako je kao vrlo mlada upoznala Karadžića i sagledala njihovo prijateljstvo. Ona je vrlo
privržena Karadžiću - tvrdi Vilijer.
U papirima koje su istražne sudije pronašle kod generala Filipa Rondoa, bivšeg čelnika francuske
obaveštajne službe, glasine o tajnom računu bivšeg francuskog predsednika Žak Širaka u
japanskoj banci i 30 miliona funti na njemu dobile su potvrdu. General Rondo je svedok u
političko-korupcijskoj aferi "Klirstrim" koja je 2006. godine potresala Francusku. U vreme njegovog

saslušanja, procurila je vest o tajnom Širakovom računu koju je tadašnji predsednik odbacio kao
izmišljotinu. Prilikom pretresa kuće generala Rondoa u vreme afere "Klirstrim" istražne sudije
zaplenile su dokumentaciju na osnovu koje govore o dokazima. Sudija blizak listu "Kanar
Anšene", rekao je da je zaplenjena dokumentacija dovoljna da se podigne nova istraga o
prekršenom poverenju ili o novcu dobijenom od korupcije, i da će istražne sudije na osnovu ovih
papira doći na trag svim kolovođama.
Otkad su papiri zaplenjeni, marta 2006. godine, sudije rade na istraživanju diskretno. Bivšeg
predsednika Širaka moći će da ispitaju posle 16. juna kada mu istekne imunitet. Papiri, koje
pomenuti sudija naziva dokumentima, pokazuju da je Širak otvorio račun u japanskoj banci
sredinom devedesetih godina. Kada je Rondo otkrio ovaj račun 1996. godine, naloženo mu je da
uništi sve fajlove, ali ih je general Rondo, koji čuva sve svoje beleške, preneo svojoj kući, gde su
zaplenjeni.
Za sada se ne zna poreklo novca sa Širakovog računa, niti za šta je upotrebljen, pa će se istraga
fokusirati na ta dva pitanja. Bivšem francuskom predsedniku pripisuje se i umešanost u nekoliko
korupcijskih skandala kada je bio gradonačelnik Pariza, od 1977. do 1995. godine, kao i u
skandal oko izborne krađe u istom periodu.
Dr. MILA ALEČKOVIĆ NIKOLIĆ (24. jul 2008.)

Od optužnice protiv Radovana Karadžića, prošle su tri godine. Mnogi tvrde da je Holbruk
Karadžiću nešto obećao, ali ne znaju tačno šta. O tome su svi ćutali jer za one koji su dali
obećanje bilo bi kompromitujuće, ako su ga dali, a drugi o tome ne znaju.
Francuski general Žan Hajnrih koji je u Bosni komandovao do decembra 1996. godine kaže da svi
znaju gde je Radovan K. Francuzi u to vreme kontrolišu zonu Pala. Drugi francuski funkcioner
izjavljuje da Žak Širak neće sukobe sa Srbima. Ne želi da francuski vojnici budu taoci ili da budu
ubijani u gudurama Balkana.
1997. Francuzi i Amerikanci dogovaraju se da Radovana K. zajednički uhapse vojno. Specijalne
snage iz Floride sleću na vojni aerodrom u Tuzli. Tajni kod operacije: «Amber Star». Par dana
kasnije Pentagon saopštava da je francuski kapetan Erve Gurmelon odao plan napada Srbima i
da je Vašington, pred izdajom vojnika koji je hteo da pribavi slavu samo za svoju zemlju, morao
da opozove operaciju. Vest se pronosi da Francuzi štite Radovana i ne daju Amerikancima da ga
uhapse. Ovo ponavlja i tužiteljka Luiz Arbur. Tri godine kasnije kapetan Gurmelon je unapređen, a
Amerikanci se razilaze sa Francizima i od tada svako radi za sebe.
Amerikanci zatim pronalaze Karadžićevog druga sa studija dr Dragana Hajdukovića koji je
estetski hirurg u Americi, pokušavajući da ga vrbuju. Koriste i jednog tzv. biznismena bliskog
Radovanu, čija je kći u Parizu.
Francuski general Filip Rondo, proslavljen hvatanjem teroriste „Karlosa“, zadužen je da nadgleda
pregovore i manevre. Francuski ministar odbrane Alan Rišar daje mu sva ovlašćenja i u svemu
slobodne ruke. Rondo uzaludno pokušava da ponudi mnogo novca i da obezbedi zaštitu za
Radovanovu familiju.
U međuvremenu, sud u Hagu uspeva da kontaktira Karadžića, ali ne pristaje da mu umanji
optužnicu, kako Karadžić to traži.
1998. američki izaslanik u Bosni tvrdi da će on brzo biti uhvaćen i da će mu biti suđeno. Međutim,
10. aprila K. menja stav i poručuje Amerikancima da se nikada neće predati.
Iste godine 1998. K. definitivno nestaje. Zapad govori i piše da ga štite srpske službe, tajna mreža
zvana «Preventiva» i vojska Republike Srpske. U međuvremenu, on stvara priče za decu,
pozorišnu predstavu i roman. Zapadna štampa tvrdi i piše da ga prate i čuvaju brojni prijatelji od
kojih se većina nalazi u Parizu, među samim Francuzima.
Francuzi i Amerikanci (zajedno sa perfidnim Albionom) u stalnoj su kompeticiji. Karla del Ponte ih
moli da rade zajedno. Zajednički uspevaju jedino da naprave mrežu čiji je skriveni kod: «Fervant
Arčer», sa sedištem u Frankfurtu, ali ništa drugo ne funkcioniše saborno, zbog velike borbe i
kompeticije za uspehom službi.
Krajem leta 2000. Amerikanci u akciju ulaze sami, ne verujući Francuzima, u zoni koju kontrolišu
Francuzi. Francuzi to otkrivaju i, u inat, nameravaju da spreče Amerikance, praveći plan kako da
dojave K. da se spasava dok mornaričke „Foke“ kreće u napad. Francuzi spasavaju Radovana.
2001. francuski DGSE sam preuzima operacije hapšenja. Radovan ide da sretne svoju ženu u
selu pored Foče na crnogorskoj granici. Francuzi su ubeđeni da su «kupili» Radovanovu telesnu

gardu, ključna dva čoveka su njima na vezi. Ali, sve propada, još jedna loša psihološka procena.
Dva momka iz obezbeđenja ipak pucaju, a K. opet nestaje.
28. februara 2002. Amerikanci kreću bez Francuza u Čelebiće. Tu je, imaju pouzdane informacije.
Žuri im se i zato jer su u Avganistanu promašili Bin Ladena. Rezultat: enciklopedijski neuspeh.
Obaveštajni planovi SFOR-a za hapšenje Radovana Karadžića pretpostavljali su da će se
najtraženiji „ratni zločinac“ pojaviti na području Foče i sela Čelebići.
10 dana kasnije Amerikanci i Francuzi, opet zajedno, kreću na Radovana i Mladića.
Opet promašaj! Ni Radovana, ni Mladića nema na mestu koje su «obeležili» dugotrajnim radom i
skupljanjem brojnih «tajnih podataka».
Početkom 2004. iznova udruženi pokušaj NATO da se uhapsi vođa bosanskih Srba. I, ništa.
U februaru iste godine pukovnik žandarmerije Rejmond Karter telefonira SFOR-u u Bosni, i uz
pomoć informacija izvesnog M. Alibabića, bivšeg funkcionera jugoslovenskih službi, tvrdi da
sigurno zna gde treba hvatati psihijatra. Međutim, drugi deo bivših obaveštajnih drugova Alibabića
je protiv njega, odnosno na drugoj zaraćenoj strani, i operacija u selu Zaovine, zbog ljudskog
faktora, ponovo trijumfalno propada.
April 2004. SFOR saznaje da će K. biti u kući popa sa Pala. 200 specijalaca razbijaju vrata
srpskog sveštenika, pucaju i razbijaju po kući. Pop i sin su povređeni, a od K. nigde ni traga.
Udruženi tragaoci pitaju se: Ko je i ovog puta dao lažnu informaciju? Novine u Evropi pišu: Rusi i
Srbi infiltrirani u zapadne službe onemogućavaju hapšenje! Krajem 2004. NATO napušta Bosnu.
Evropske snage više neće da rizikuju. Njihova strategija sada je: zamrzavati račune u banci i
kupovati ljude oko begunca. Drugo ništa ne mogu, neće ni da pokušavaju...
Najzad su se kapitalisti dosetili kako se uspeva. Sami Srbi će to bolje odraditi. Kvislinzi to uvek
rade bolje. Borba za trofej, oportunizam, profit i osvetu, bili su toliko jaka, da je olovnim vojnicima
potpuno oduzela moć tokom više od jedne decenije...
23. jul 2008.

Francuski obaveštajac, general Rondo, koji je već deset godina u timu za "nalaženje"
dr.Radovana... kaže za francuski Figaro da je hapšenje pomogla CIA, koja ima baze na
Igmanu i obaveštajce po Beogradu... (2000. godine su ga locirali na Trebinju, npr.)
Tanjug je preneo: ''Njegovo hapšenje je verovatno omogućila neka strana zapadna služba,
najverovatnije CIA, koja ima centar za telefonska prisluškivanja na planini Igman i više pripadnika
koji rade u bezbednosnoj službi u Beogradu'', piše ''Figaro'' na osnovu informacija koje je dobio od
francuskog špijuna, generala Filipa Rondoa, koji je 10 godina bio na tragu Karadžića u okviru
ekipe bivšeg glavnog haškog tužioca Karle del Ponte.”
Bivši general francuske obaveštajne službe Filip Rondo izjavio je da je Radovan Karadžić dva
puta u Bosni „za dlaku“ izbegao hapšenje. Francuska obaveštajna služba i CIA pridobile su 1999.
godine njegovog telohranitelja kao agenta, ali se ovaj u poslednjem trenutku predomislio. Drugom
prilikom, u januaru 2000. godine, prisluškivanjem telefonskog razgovora otkriveno je Karadžićevo
prebivalište, ali on je već nestao kada su stigli pripadnici SFOR-a. Rondo je rekao da je hapšenje
olakšano zahvaljujući Američkoj obaveštajnoj agenciji, CIA, koja iz prislušne stanice u Bosni prati
telefonske razgovore i ima agente u službama bezbednosti u Beogradu.
“TEORIJA” ZAVERE
Banjalučki "Reporter" objavio je 30. avgusta 2001. tekst pod naslovom “Vojni udar”, a Nenad
Čanak raspirio je sukob u DOS, danima držan na "slučaju Gavrilović", izvukavši vest da je
predsednik Koštunica s vojskama Jugoslavije i Republike Srpske spremao manevre i - državni
udar! Koštunica je demantovao vest posredno, opaskom da su izjave Čanka “spoj diletantizma i
neodgovornosti”, a da nedeljnik koji je Čankovom opažanju posvetio prostor, “u sprezi s pojedinim
frakcijama DB”, zapravo priželjkuje puč. Ostala je sumnja.
Dragan Vukšić, poslanik Pokreta za demokratsku Srbiju (DOS) u skupštini Srbije ocenio je:
“Ovom vojnom rukovodstvu ne verujem. Međutim, nerealno zvuči Čankova pretpostavka da je
trebalo održati zajedničke manevre i tom prilikom izvršiti državni udar. To ne bi moglo da prođe
nezapaženo, a i koji je cilj”. Miroslav Hadžić, direktor Centra za civilno-vojne odnose, takođe je
smatrao da priča o vojnom udaru nije realna, ali zato što je Vojska Republike Srpske pod
kontrolom Sfor.

Koren priče upućuje na skrivenost civilno-vojnih odnosa od 5. oktobra. Prvi takav momenat bilo je
hapšenje Miloševića, kada je pretila opasnost sukoba vojska i policija, zatim javna polemika
načelnika Generalštaba VJ i ministra unutrašnjih poslova Srbije oko otkrivanja masovnih grobnica,
a ovo je bilo upozorenje da DOS od 5. oktobra nije uradio ništa da promeni nasleđene civilno-
vojne odnose, odnosno da se vojska sama transformiše. Posle obaranja Miloševića, dva centra
moći DOS prigrabila su instrumente sile - vojsku i policiju, sa zatečenim aparatom. Dok se strana
koja je držala policiju trudila da stvori utisak da su se desile promene, neverovatna je bila
upornost s kojom je predsednik Koštunica čuvao armijske strukture. Pokazatelj je bilo tvrdoglavo
zadržavanje generala Nebojše Pavkovića na mestu načelnika Generalštaba VJ.
Dve stvari su ključne: želja predsednika Koštunice da drži kontrolu nad vojskom po svaku cenu i
nezainteresovanost DOS da se otvori problem reforme sektora odbrane i bezbednosti. Ta
nezainteresovanost narušena je na Predsedništvu DOS kada je od Koštunice traženo da smeni
Pavkovića, čime je potvrđeno da je on jedini nadležan da odluči šta će raditi s vojskom. Koštunica
je tražio da mu se da vremena da to uradi, što je potvrdilo internu raspodelu moći, a smene starih
i postavljenja novih načelnika uprava koje su usledile, otkrile su da će promene ići teško. Pavković
je ostao, a novi načelnici bili su bliski saradnici bivših načelnika. Tvrdnje Pavkovića da nije
učestvovao u izboru kadra nemaju osnova: zna se postupak izbora i ko odlučuje - načelnik
Generalštaba, ljudi iz Uprave za bezbednost, Personalne uprave, Uprave za moral. A imenovani
su Pavkovićevi ljudi. Izostao je bilo kakav uvid i kontrola. Nisu aktivirani čak ni postojeći
mehanizmi parlamentarne kontrole. Personalne promene u vojsci bile su bez javnosti razumljivih
obrazloženja. Jedan od Koštuničinih argumenata za zadržavanje ključnih ljudi koje je Milošević
izabrao bio je da ne želi da ugrozi moral vojske. Pitanje je da li ostanak Pavkovića i njegovog tima
više ugrožavao moral vojske? Promena Pavkovića, koji je personifikovao poslednji ostatak
Miloševićevog režima, bila je osnova za sve dalje promene. Pavkovićeva moć u vreme Slobodana
Miloševića bila je ograničena. Posle 5. oktobra, a posebno tokom 2001, on se ponašao potpuno
samostalno, i sve što je donosio predsedniku Koštunici prolazilo je bez hijerarhijskih zadrški.
Njegovom smenom trebalo je pomeriti klan iz Treće armije, kojim se Pavković okružio i tek tada
mogle su da se očekuju suštinske promene, koje podrazumevaju i mehanizme demokratske
kontrole vojske, za šta DOS nije ponudio nikakav koncept. Nacrt preuređenja odnosa izmedu
Srbije i Crne Gore pominjao je samo parlamentarnu kontrolu vojske, što jeste element, ali
demokratska kontrola podrazumeva i javnost i izvršnu vlast (ministarstvo odbrane kao centralni
kontrolor) i nevladin sektor, koji je mogao da izvrši javni pritisak na Koštunicu i DOS. Jedan od
problema bio je što nije bilo Saveta za nacionalnu bezbednost, koji bi bio kontrola postavljenja i
unapređenja i ograničenje za zloupotrebe.
To se posebno odnosi na kontrolu rada vojne službe bezbednosti, koja je poslednja linija odbrane
vojnog vrha. Vojna služba bezbednosti bila je tajna i za građane i za najveći deo pripadnika VJ.
Zato je zadatak DOS, odnosno predsednika Vrhovnog saveta odbrane Vojislava Koštunice,
trebalo bude da se napravi plan transformacije vojske, koji bi definisao kontrolu ove službe.
Dragan Vukšić je tvrdio: “I pored toga što je ova služba pod komandom načelnika Generalštaba,
postoje informacije da se skoro potpuno stavila na raspolaganje predsedniku Koštunici. Posledice
su devijacije u VSB i VOS, a naročito u prvoj. Umesto da se bavi svojim zadacima, Vojna služba
bezbednosti, i pojedinci naročito, stavljaju se u funkciju jedne strane i direktno utiču na političke
odnose u zemlji.”
Zabrinjavalo je i nepostojanje kontrole nad elitnim jedinicama vojske - 63. padobranskom i 72.
specijalnom brigadom, koje su podređene načelniku Generalštaba i namenjene su za izvršavanje
specijalnih zadataka. Pored toga, nesrazmerno je velik broj pripadnika vojne policije, koji su, u
nekoj situaciji, mogli da budu zloupotrebljeni.
U tom kontekstu, uz krizu u politici i ekonomiji, (demantovana) informacija trebalo je da bude znak
upozorenja. Sukob u DOS bio je prilog tome i nije trebalo načelno isključiti mogućnost da je
nepromenjeni vojni vrh u uslovima krize mogao da se pojavi kao samostalan politički činilac, koji
može na silu da bitno odredi način razrešenja krize. Akt uvođenja vanrednog stanja može se
opravdati sprečavanjem unutrašnjih sukoba. Javnost i DOS trebalo je to da imaju na umu kao
potencijalnu opasnost.
“Kadrovske promene u Vojnoj službi bezbednosti su u skladu s dotadašnjim promenama u vojsci -
da se prikaže da se nešto menja a da se ništa ne promeni. General Milan Ðaković (bivši načelnik
Uprave bezbednosti) i general Aca Tomić su Pavkovićevi ljudi. Oni su radili po njegovim

direktivama. Da nije tako, odavno je trebalo da se bave kriminalom u materijalno-finansijskom

poslovanju i stambenoj problematici VJ, a to znači, Pavkovićem lično”, upozorio je Dragan Vukšić.
Slično je bilo i sa promena na čelu Vojnoobaveštajne službe, s tim što je bivši načelnik general-
potpukovnik Branko Krga unapređen u zamenika načelnika Generalštaba. “Krga nije smeo da
služi Miloševiću u vezi s kosovskom tragedijom i sramotom. Ako ne pre, morao je da se distancira
kada je počela sramna proslava pobede nad NATO, podela činova, položaja, odlikovanja, stanova
i privilegija. Novi načelnik Vojnoobaveštajne službe pukovnik Radoslav Škorić nije trebalo da se
nađe na tom mestu. Bio je pomoćnik Krgi kada je bio vojni izaslanik u Moskvi. Druge značajne
dužnosti nije obavljao. VOS je već duže vreme okrenut prema istoku, što nije dobro i ne može da
prođe neopaženo. Naša realnost u Evropi mnogo je složenija i osetljivija.” objasnio je Vukšić
Početkom avgusta 2001. stručnom savetovanju Vojne službe bezbednosti na Topčideru
prisustvovao je i skup pozdravio u ime "vrhovnog komandanta" Vojislava Koštunice njegov
savetnik za nacionalnu bezbednost Rade Bulatović. On je upozorio bezbednjake da zadatke
mogu da primaju samo od vrhovnog komandanta. Drugi skup, u užem krugu, bio je delikatniji i
trajao je do jutra. Razmatralo se navodno prisluškivanje vrhovnog komandanta i mere koje bi
trebalo preduzeti. Rukovodio je Pavković, a prisustvovali su bivši i sadašnji načelnik službe
bezbednosti i bivši "asovi". Od sulude namere prisutne je odvratio jedan od učesnika.
Za Radeta Bulatovića, savetnika za nacionalnu bezbednost, Vukšić je tada primetio: “Savetnik za
nacionalnu bezbednost trebalo bi da je dokazan poznavalac spoljne politike i međunarodnih
odnosa, odbrane i bezbednosti i autoritet - teorijski i praktički. Javnosti bi trebalo da budu poznata
njegova biografija i kvaliteti. S obzirom da je Rade Bulatović potpuno anoniman, pitanje je da li je
on adekvatna ličnost za taj posao.”
KOJI JE KRUG ZATVORIO RADE BULATOVIĆ?
20. marta 2002. savetnik jugoslovenskog predsednika Rade Bulatović saopštio je da je podneo
krivične prijave zbog klevete protiv republičkog ministra pravde Vladana Batića, saveznog ministra
unutrašnjih poslova Zorana Živkovića i nepoznatih lica iz Demokratske stranke i DOS. Naime,
posle hapšenja Momčila Perišića, Vladan Batić i Zoran Živković izjavili su da je Rade Bulatović
organizovao akciju praćenja i hapšenja, a Demokratska stranka optužila ga je da je zajedno sa
šefom Vojne službe bezbednosti Acom Tomićem odgovoran za mogući sukob Jugoslavije sa
svetom. U Bulatovićevoj izjavi za javnost navodi se: “Povodom postupka koji se vodi protiv
Momčila Perišića, u javnom reagovanju pojedinih nosilaca političkih funkcija, uz moje ime su
izrečene brojne neistine i insinuacije. Ovo će meni, kao i građanima Jugoslavije, koji su zabrinuti
za sudbinu države, omogućiti upoznavanje sa stvarnim činjeničnim stanjem koje će utvrditi
nadležni državni organi. To će, kao i sprovedena akcija, učvrstiti poverenje građana u jedinstven
sistem bezbednosti Jugoslavije i veru u bolju budućnost nađe zemlje i svih građana”. Vladan Batić
je izjavio: “Ono što sam rekao, a što se tiče uloge Bulatovića u akciji hapšenja Momčila Perišića,
to sam čuo iz usta generala Pavkovića, u prisustvu saveznog premijera, potpredsednika savezne
vlade, republičkog premijera i više lica, a druga stvar koju sam pomenuo da je Rade Bulatović bio
kadrovik u SMIP i upleten u neke diplomatske afere, to je takođe istina...” Savezni ministar za
unutrašnje poslove Zoran Živković ocenio je da je to “još jedna prijava iz JUL-ovske kuhinje”.
Večernje novosti objavile su 04.07.2003. da je Rade Bulatović, savetnik za bezbednost bivšeg

jugoslovenskog predsednika Vojislava Koštunice, uhapšen u policijskoj akciji “Sablja”, izašao na
slobodu, i da će se u nastavku krivičnog postupka braniti od krivične prijave koja ga sumnjiči za
krivično delo “udruživanje radi neprijateljske delatnosti”. Bio je u pritvoru od 8. aprila, u okviru
istrage protiv organizovanog kriminala. Uoči hapšenja, Bulatović je preko agencije BETA poslao
saopštenje povodom informacije iz istrage ubistva Zorana Đinđića, da je Borislav Mikelić
posredovao u organizovanju sastanka Bulatovića i generala Ace Tomića sa vođama zemunskog
klana, kojim je najavio tužbe za satisfakciju pred srpskim sudovima, do suda Saveta Evrope, zbog
“lične, moralne i materijalne štete” nanete njemu i njegovoj porodici. MUP Srbije saopštio je 8.
aprila da je, u okviru istrage ubistva premijera Zorana Đinđića, uhapšen Bulatović zato što su
“pripadnici Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala MUP Srbije utvrdili da je bio povezan
sa vođama zemunskog klana Miloradom Lukovićem Legijom i Dušanom Spasojevićem
Šiptarom... Utvrđeno je da je izjava koju je Bulatović prethodno dao policiji tokom istrage

neistinita”. Za hapšenje Bulatovića, zainteresovao se, polovinom maja, Amnesti internešenel, zato
što su njegovi branioci tvrdili su da je on “politički zatvorenik.
Prema informacijama objavljenim u emisi „Insajder“ B92, registar saradnika tajne službe
bezbednosti od 1945. godine je ili uništen ili sklonjen, a novi registar saradnka sačinjen je 2001.
godine, pri čemu su mnogi saradnici izmišljeni, kako bi bili iskompromitovani.
Postoji osnovana sumnja da su pravi dosijei saradnika po nalogu Radomira Markovića sačuvani i
da su u posedu neovlašćenog lica. Istraga je pokrenuta samo protiv Radomira Markovića, a ostali
akteri ove protivzakonite radnje su ili na sopstveni zahtev otišli u penziju, kao Nikola Ćurčić, ili su
na visokoj funkciji u BIA kao Miloš Teodorović. Ako postoji dokaz da je dokumentacija DB
uništena, pitanje je čemu insistiranje na zakonu o otvaranju dosijea.
Vladimir Božović, generalni inspektor MUP-a je reagovao: “Naravno da je državni tužilac čim je
dopro do njega glas bio dužan da pokrene istragu kao što je onda onda besmisleno govoriti o
otvaranju dosijea... To je sad izašlo na videlo. Ukoliko od nas zahteva državni tužilac, ili ukoliko
nam naloži Vlada ili ministar mi čemo se u to uključiti.”
Reakcija ministra pravde Zorana Stojkovića: “Nemojte tražiti od Vlade da obavlja posao drugih
nezavisnih organa. Vlada nema ovlašćenja. Ako ima nešto, neka izvole organi i neka postupe”.
Na konstataciju da je ministar policije Dragan Jočić razgovarao sa Ulemekom, Stojković je pitao:
“Je l’ vi znate, ja ne znam. Nadležni organ neka radi svoj posao. Ako ima nečega on je dužan da
pokrene postupak.”
Moglo se videti da su koreni Miloševićevog režima ostali. Zašto je Koštunica zadržao ljude poput
Rada Bulatovića i mnoge druge, koji su nastavili da prikrivaju tragove zločina?
Prisetimo se izjave Vladimira Popovića: “Rade Bulatović je čovek koji ne da se ne razume u taj
posao, nego jedino što je uradio i po čemu će ostati upamćen to je - po činu veleizdaje, koji je
takođe još jedan od nezabeleženih slučajeva u istoriji službe, da je načelnik službe bezbednosti
jedne države napravio kopiju arhive te službe, celokupnu, i odneo i predao drugoj državi i drugoj
službi. To je uradio Rade Bulatović kad je odlazio u Ameriku, tražio je od svojih da mu nasnime
kompletnu arhivu državne bezbednosti da on sa sobom ponese u CIA. Kad su ga ovi pitali o čemu
se radi, ako mu nešto bude zatrebalo, da on može to sa diskova da skine i da im kaže.”
Ukoliko postoji CD sa Arhivom, bilo bi zanimljivo ući mu u trag. Reakcije vlasti nije bilo.
Tabloid je objavio tekst Mileta Ješanova, u kome stoji da je anonima grupa iz Bezbedonosno -
informativne agencije poslala pismo ovom listu, u kome navodi:
“Pošto je Srbija zemlja čuda, nije čudno da Rade Bulatović, Crnogorac iz Berana, bivši JUL-ovac,
vodi Bezbednosno - informativnu agenciju u vreme kada Srbija bije bitku za deo svoje teritorije i
svoju evropsku budućnost.
Izigravši svoje dojučerašnje najbliže saradnike i prijatelje, Bulatović je, zarad svog opstanka i
pranja prethodne biografije, krenuo u uništavanje svakog operativnog rada srpske službe
bezbednosti, dobijajući pohvale za takav 'reformatorski poduhvat'.
Tajna Bulatovićevog uspeha leži u staroj kumovskoj vezi sa Crnogorcem Nebojšom Vujovićem,
takođe JUL-ovskim diplomatom, sada predstavnikom "Hemofarma'' u SAD, koji se tokom
diplomatske službe u Vašingtonu otvoreno stavio u službu američkih obaveštajnih službi. I to
preko Bert Brauna, obaveštajca koji kasnije otvoreno radi na podrivanju Vlade Srbije na čijem je
čelu bio Zoran Živković. Gospodin Braun je ključni diplomata na čiju se urgenciju Bulatović
izuzima iz istrage za ubistvo premijera Zorana Đinđića. Nakon toga dobio je pristojnu novčanu
odštetu, koju Aco Tomić nikada nije uspeo da naplati.
Držeći se ove stare obaveštajne veze, Rade Bulatović okreće leđa svom saborcu Aci Tomiću i
svim svojim drugovima, da bi sa Aleksandrom Nikitovićem, Vojinom Lazarevićem, Stevanom
Nikčevićem i kumom Nebojšom Vujovićem (svi su Crnogorci i državljani Crne Gore) pretvorio
Koštuničinu vladu u pukog izvršioca crnogorskih, hrvatskih, američkih i ko zna čijih interesa.”
Sastavljači pisma navode Bulatovićeve učinke u Agenciji.
“U samoj Agenciji Rade Bulatović zabranjuje svaki rad vezan za Kosovo, zaustavlja započete
akcije otkrivanja terorističke mreže na jugu Srbije, zabranjuje uključivanje tehnike Agencije u
potragu za odbeglim pripadnicima zemunskog klana, a u potragu za Ratkom Mladićem uvodi svoj
tim, za koji niko osim Amerikanaca ne zna.

Da li oni kriju ili traže Ratka Mladića i kome to ide u prilog? Usput, Bulatović Amerikancima
predaje kompletnu arhivu Agencije, tražeći samo jednu protivuslugu - podršku za njegovo buduće
ambasadorsko imenovanje.
Da bi izbrisao sećanja u Agenciji - ko je on i odakle dolazi - Bulatović zapošljava preko hiljadu
novih radnika, iako i ovi koje je zatekao ne rade ništa.
Lukavi Bulatović je među tih hiljadu novoprimljenih uvrstio i oko 200 koji su članovi DSS i bar još
toliko "Nove Srbije" i G-17, tako da priča o depolitizaciji Agencije čeka novi početak.”
Oni opisuju i način na koji rukovodi direktor Bulatović.
“Manirom Titovog omladinskog funkcionera (bio je sekretar UK SSO Beograda), Bulatović
naređuje korišćenje rezidencija isključivo za njegove lične potrebe, uređuje prostor oko kabineta
najskupljim eksponatima "Garden centra", večera isključivo na "Žabaru" (brod-restoran na Savi,
pored hotela Jugoslavija, prim. redakcije), po cenama većim od prosečne plate u Srbiji. Ne mrda
bez 6 - 7 telohranitelja, koji terorišu pola grada jurcajući Legijinim džipovima.
Bulatović spopada sekretarice i okružen je poltronima koji veličaju njegov ogroman uspeh. Tako je
vlasnik butika iz Smederevske Palanke i bivši pripadnik JSO postao načelnik analitike (Uprava za
analitiku i informatiku), a operativac poznat po obradi novinara Slavka Ćuruvije u vreme atentata
na njega - načelnik za kontakte sa stranim službama.
Poput šefova službi klasičnih banana država, Bulatović obilazi strane ambasade otkrivajući im
gde su "zlikovci iz Službe'' postavili prislušne uređaje, misleći da tako obezbedi svoj reformski
imidž. Takođe,omogućuje američkoj obaveštajnoj službi direktan pristup srcu prislušnog centra u
Beogradu, tako da je većina naših političara konačno u pravu kada paranoično tvrde da su
prisluškivani, s tim da to sada ne radi srpska, već američka obaveštajna služba”.
U pismu se navode i drugi detalji.
“Uz posredovanje Vojina Lazarevića, zajedno sa trećim Crnogorcem, Stevanom Nikčevićem,
direktorom SDPR (rukovodio akcijom službe u likvidaciji Slavka Ćuruvije), Rade Bulatović za
potrebe Amerikanaca obezbeđuje izvoz oružja Gruziji, uprkos oštrom upozorenju Ruske
Federacije koja na to gleda kao na otvoreno neprijateljstvo Srbije, koja, pak, očekuje rusku pomoć
oko rešavanja statusa Kosova.
U dilu sa školskim drugom Srbom Panićem, zamenikom direktora za imovinu Srbije, Bulatović
započinje projekat izgradnje stanova na Banjičkom visu, a koje bi gradile firme njihovih partijskih
finansijera, uz debelu proviziju za njih dvojicu.
Jedino čega se Bulatović plaši u ovom trenutku je novi Legijin iskaz, jer je napravio dogovor sa
njim, pa ukoliko ne ispuniti obećano, garantovan mu je nemiran san. Dobro obavešteni izvori iz
CZ-a tvrde da je Legija uputio poruku Bulatoviću kojom ga je podsetio na druženja tokom 2002.
godine, kao i na dogovor prilikom predaje.”
Direktor BIA gospodin Bulatović je, odmah po postavljenju, otputovao u zvaničnu posetu CIA u
Lengliju. Sa njim su u delegaciji putovali i načelnik Pete uprave BIA Rajko Savić, koji je danas šef
specijalnog tima za hvatanje Ratka Mladića i gospođa Senka Jovanović, glavni inspektor u
Devetoj upravi (Uprava za saradnju sa stranim službama), koja je bila prevodilac. Gospođa
Jovanović je ljubavnica i gospodina Savića i gospodina Bulatovića.
Šta je sve Bulatović predao od arhivskih fondova kolegama iz Lenglija može se rekonstruisati, što
su službenici ove službe na vreme uradili.
Direktor BIA je službeno posetio i Federalnu obaveštajnu službu Ruske Federacije. U Jasenovu je
primljen na visokom nivou. Upućeni tvrde da je i general-pukovniku Sergeju Lebedevu takođe
nešto nudio, ali njegova pratnja u to nije upućena.
Građani mogu zaključiti da je Bulatović potpuno razbio operativnost i sposobnost srpske tajne
službe da se bavi aktivnostima za koje je ustavno i zakonski nadležna i obavezna da ih sprovodi u
cilju zaštite bezbednosnih interesa Srbije. Bulatoviću je to pošlo za rukom.
U vreme kada su se Crna Gora i njeno rukovodstvo spremali za otcepljenje od Državne
Zajednice, Srbijom su vladali, poput organizovane kriminalne grupe, Crnogorci. Predsednik Srbije
Boris Tadić - Crnogorac, državljanin BiH. (mada on pouzdano nije član ove organizovane
kriminalne grupe). Premijer Koštunica, po ocu Damjanović, Crnogorac. Ministar unutrašnjih
poslova Srbije Dragan Jočić - Crnogorac iz Berana. Direktor tajne službe Rade Bulatović iz
Berana. Šef kabineta premijera Srbije Aleksandar Nikitović iz Bara. Glavni finansijer Vojin
Lazarević iz Kotora. Svi državljani Crne Gore i novopečeni državljani Srbije. Ne čudi što se Crna
Gora lako otcepila i što banda iz Crne Gore na vlasti u Srbiji, pljačka, razara, teroriše...

Direktor BIA Rade Bulatović, od oca Mila, rođen je 19. marta 1958. godine u Beranama
(Ivangrad) u Crnoj Gori. Zvanično prebivalište mu je u Beogradu, u Zmaj Jovinoj broj 39.
Biografija Radeta Bulatovića nikada nije objavljena, ali su novinari došli do podataka da je
službovao kao diplomata u Rimu i Istanbulu. U aprilu 2003, bio je osumnjičen da je umešan u
pripremu atentata na Zorana Đinđića, a na osnovu razgovora koje je vodio sa Dušanom
Spasojevićem i Miloradom Ulemekom Legijom. Kad je Bulatović postavljen na funkciju direktora
BIA, "Politika" je u martu 2004. godine pisala da, kada je ušao u politiku, kao savetnik
predsednika SRJ, protivnici su mu pripisivali izvesne afere iz prošlosti ali ništa od toga nije
potkrepljeno dokazima.
Štampa se bavila onim što je Bulatović radio kao savetnik predsednika SRJ Vojislava Koštunice i
onim što je radio pre 2000. godine. Kako zvanična biografija ovog državnog službenika nije
dostupna javnosti, mediji su morali da se služe anonimnim izvorima, pa zato nije potvrđeno niti
demantovano da je bio predsednik komisije za stanove u opštini Savski venac i da je od te
komisije dobio stan, da je bio član JUL, da mu je nestalo oko 50.000 dolara dok je službovao u
Rimu pa je vraćen za Beograd, da je 2002. boravio na jugu Srbije s Lukom Karadžićem i delio
pripadnicima VJ knjige Radovana Karadžića, da je na stručni vojni skup na Topčideru došao u ime
"vrhovnog komandanta", Koštunice.
Nakon "Sablje", iz zatvora je pušten u julu 2003. godine, tek kada je tadašnji direktor DSS Mile
Tomić uspešno završio pregovore sa posrednikom ministra policije Dušana Mihajlovića. Gospodin
Tomić je obećao Dušanu Mihajloviću da će DSS apsolutno zaštiti Mihajlovića nakon promene
vlasti. Bilo je reči i o novčanoj naknadi za Mihajlovića. Njegovi branioci izjavili su tada da je
postupak protiv Bulatovića odlukom suda proglašen za službenu tajnu.
Mediji su često citirali njegov tekst objavljen u NIN-u, marta 2002. godine, u kome piše da je u
RDB Srbije postignut naročito “pozitivan napredak” postavljenjem Andrije Savića, čijim dolaskom
“počinje proces depolitizacije” ove službe. Savić je postavljen na zahtev Crvenih beretki, nakon
njihovog protesta. Iz njegovog teksta upečatljive su konstatacije da je presecanje tzv. afere Perišić
“uspeh jedinstvenog sistema bezbednosti zemlje”, i da će se “ova akcija izučavati u budućim
udžbenicima bezbednosti”.
intervju Dejana Lučića

Pukovnik Jovan Đogo, ako je verovati optužnici u postupku protiv jataka Ratka Mladića, odlično je
radio posao jataka. Mladić je na slobodi. Iako se pretpostavljalo da je on prvi sa optužnice
Haškom tribunalu koje će Srbija izručiti, uhapšen je Radovan Karadžić.
Kako je došlo do hapšenja bivšeg predsednika Republike Srpske?
- Stvari nikada nisu proste, kao što ponekad izgledaju. Da bi se ovo dogodilo bilo je potrebno da
se sklopi niz negativnih događaja koji, napominjem, uopšte nisu slučajni. Spadam u one koji ne
priznaju slučajnosti, već da svi događaji imaju svoje uzroke.
Koji su to uzroci?
- Da bi se ovo desilo, u Srbiji je moralo da se na svim nivoima vlasti, od zakonodavne i izvršne do
sudske, nađu ljudi bez ikakvih moralnih skrupula kojima ništa ne znače država, građani, nacija,
državni i nacionalni interesi, itd. Njima je bitan samo lični interes, njihova fotelja i neograničeno
podaništvo prema onima koji, po njihovom mišljenju, predstavljaju centre moći. Nikada u istoriji
Srbije nije se skupilo više takvog ološa na svim nivoima vlasti. Istakao bih trojicu ključnih - Borisa
Tadića, Vladimira Vukčevića i Radeta Bulatovića.
Zašto baš njih?
- Srbija je dočekala da na njeno čelo dođe čovek za koga se, ako se malo više udubite, vidi da je
bolestan. Iz njegovih očiju i pogleda vidi se ludilo, njegovi pokreti i tikovi odaju krajnje
nepredvidivu i nervoznu ličnost. Nije mi jasno da se na bilo koju državnu funkciju može doći bez
lekarskog pregleda, a za bilo koje radno mesto treba lekarsko uverenje. Tvrdim da on ne bi
prošao ni jedan ozbiljan lekarski pregled. Hapšenje dr Karadžića nije jedini negativan potez Borisa
Tadića. Samo poslednjih meseci bio je niz negativnih poteza po interes Srbije.
Na šta mislite?
- Od njegovog nelegalnog potpisivanja SSP, bez odobrenja Vlade i Skupštine Srbije, od njegovog
obraćanja u noći izbora da neće dozvoliti formiranje vlade i skupštinske većine u skladu sa voljom
građana, već po njegovom ukusu, do naredbodavnog odnosa prema predsedniku Skupštine.
Samo sa takvim predsednikom Srbije moguće je da na mesto tužioca za ratne zločine dođe

ličnost kao što je Vladimir Vukčević. Taj ima potrebu da uništi Srbiju i sve što je srpsko. Setite se
konferencije za štampu od prošlog utorka. Iz njegovih očiju izbija samo mržnja i zlo. On Ljajiću
otima reč da bi on bio prvi koji donosi lošu vest. On trlja nogu o nogu kada govori, on se na taj
način prosto samozadovoljava. Kako objasniti da je lično prikrivao dokaze o trgovini ljudskim
organima od otetih Srba, na što mu je, po njenoj ličnoj izjavi, ukazala Karla del Ponte? Kako
objasniti činjenicu da je lično prikrivao dokaze o zločinima Ramuša Haradinaja i Nasera Orića i za
to dobio novac od Šiptara i muslimana koji troši sa švalerkom, koju mu je nabacila jedna zapadna
obaveštajna služba, a od tih para kupio joj je i stan u Beogradu? Kako objasniti da ni jednom nije
postavio pitanje ubistva hiljada Srba od dolaska tzv. mirovnih snaga na KiM, pa čak ni za zločine
kao što su miniranje autobusa sa Srbima, ubistvo žetelaca ili ubistvo dece na kupanju? U Hagu se
vode procesi desetinama Srba koji su bili na najvišim državnim funkcijama u Srbiji i Republici
Srpskoj. U toku tih procesa optuženi i njihove odbrane izneli su niz dokaza koji idu u prilog srpskoj
strani i koji su raskrinkali niz lažnih optužbi. Da li ste ikada nešto od toga videli ili pročitali iz bilo
kog medija u Srbiji? Vest je kada neko nešto iznese suprotno srpskim interesima. Takav odnos
mogli su da narede jedino Boris Tadić i Vladimir Vukčević.
Kako komentarišete medijsko izveštavanje o svim ovim događajima?
- Jad i beda. Samo me interesuje da li ovi teledirigovani urednici misle da je ovaj narod stoka i da
su imbecili? U ovom slučaju napravljena je klasična zamena teza - umesto da se bave
istraživanjem značaja ovog događaja i njegovim posledicama, umesto da su doveli kompetentne
ljude koji bi narod podsetili na stvarne uzroke i kreatore raspada bivše SFRJ, da objektivno
govore o dešavanjima na svim stranama koje su učestvovale u sukobima, i o zločinima, oni
istražuju šta je dr Karadžić jeo, šta je čitao, oblačio i slične gluposti. Ostalo je još da istraže kada
je vršio veliku i nuždu. Verovatno bi to učinili da su Veran Matić i Aleksandar Tijanić mogli zbog
veličine glave da istu gurnu u šolju.
Za šta optužujete Bulatovića?
- Rade Bulatović je zavrbovan od strane američkih službi još dok je radio u ambasadi u Italiji. Kao
takav, ugrađen je na mesto savetnika za bezbednost kod Vojislava Koštunice, a kasnije i za
direktora BIA. Ne treba misliti da Koštunica to nije znao. To samo potvrđuje da je i on bio ucenjen i
da je izvršavao naloge Zapada. Kada je u pitanju saradnja sa Haškim tribunalom, on je naneo
više zla od Tadića, samo što će posledice Tadićeve saradnje imati daleko tragičniji značaj za
srpski narod.
Kako to mislite?
- Hapšenje dr Karadžića je upravo ona karika koja je nedostajala da bi se i zvanično zatražilo
ukidanje Republike Srpske, ali i ono što će poslužiti da se dokaže „učešće Srbije u agresiji na
BiH" i da se Srbija osudi za genocid na ponovljenom postupku pred stalnim sudom u Hagu, o
čemu je već izvestila Nataša Kandić. Boris Tadić je to odlično znao i zato je povukao ovaj potez
koji je ključni za dalju sudbinu srpskog naroda u Republici Srpskoj, ali u velikoj meri i po sudbinu
svih građana u Srbiji, a posebno srpskog naroda.
Šta mislite, kako je došlo do hapšenja Radovana Karadžića?
- Rade Bulatović i njegov glavni operativac za pronalaženje lica optuženih pred Haškim
tribunalom, Rajko Savić, već izvesno vreme su znali podatke o dr Karadžiću. Tu se treba vratiti
malo unazad. Zapadne sile, a prvenstveno SAD, definitivno su se odrekle Vojislava Koštunice kao
svog čoveka i njegovih usluga posle poznatog paljenja američke ambasade. Preko njihovih drugih
saradnika, sugerisano mu je da raspusti Vladu i raspiše izbore uz ubeđivanje da će podići svoj
rejting i biti u poziciji da on ponovo formira vladu. Rade Bulatović, s obzirom na činjenicu da je
znao kompletan scenario, definitivno mu je otkazao poslušnost i prešao na drugu stranu. Usput je
povukao nekoliko poteza koji su dodatno kompromitovali Koštunicu, a nije ništa učinio na
kompromitaciji suprotne strane, iako mu je to obećao. U završnoj fazi pravljenja nove vlade, čak
mu se nije javljao na telefon. Pored toga, uhapsio je Stojana Župljanina, kako bi Koštunici izbio
adut da on nije nikoga hapsio, već da su se svi „dobrovoljno predali". Sve poteze Bulatović je
vukao u dogovoru sa Tadićem. Kada se uverio da je nova vlada formirana, kao ulog za svoj dalji
status, servirao je Borisu Tadiću informaciju o dr Karadžiću. Ostalo je poznato - način i vreme
hapšenja, prekid rada Skupštine, priprema medijske propagande itd.
Ministar unutrašnjih poslova, Ivica Dačić, tvrdi da ništa nije znao o akciji. Da li mu verujete?
- Tačno je da on ništa nije znao o samoj akciji i da pripadnici policije u tome nisu učestvovali jer za
to nije bilo potrebe. I u drugim strukturama ima dovoljno onih koji su za novac spremni da urade

sve prljave poslove. Dačić pokušava da sakrije nešto drugo - svoju političku odgovornost. Upravo
njegov pristanak da obezbedi legitimitet jednoj, nasilnim putem, formiranoj vladi, bio je ključni
momenat da se ovo desi.
Kako vidite tok i ishod suđenja dr Karadžiću?
- Ubeđen sam da će dr Karadžić doživeti sudbinu Slobodana Miloševića. S obzirom da Haški
tribunal mora da završi svoj rad do 2010. godine, jasno je da nema vremena za neko objektivno i
fer suđenje. Njima će biti dovoljno da pročitaju optužnicu i izvedu nekoliko tzv. eksperata i
svedoka. I tu će biti kraj. Isto to očekujem i za Vojislava Šešelja.
A sporazum Karadžić - Holbruk?
- Srbi nikada neće shvatiti da Amerika nastupa sa pozicija sile i da njih ne obavezuje nikakav
sporazum. Oni prosto mogu da kažu - pa to je bilo za vreme bivše administracije i to nas ne
obavezuje. Oni su Gorbačovu obećali da neće raspoređivati vojne snage na prostoru zemalja
bivših članica Varšavskog ugovora, niti da će ih primati u vojne asocijacije. Svima je poznato
koliko je taj sporazum ispoštovan, a poznato je i šta se sada dešava.
VREME 688 (Dejan Anastasijević)

Iako zvanična biografija nikada nije objavljena, zna se da se Bulatović krajem osamdesetih godina
zaposlio u beogradskoj opštini Savski venac, da se pred raspad bivše Jugoslavije zaposlio u
Saveznom sekretarijatu za inostrane poslove. Službovao je u konzulatima u Istanbulu i Rimu, a
kolege koje su službovale s njim tvrde da je još tada imao odlične odnose s policijom. "Rade je
uspevao da od MUP-a za samo par dana dobije odgovore na zahteve na koje smo mi ostali čekali
mesecima", kaže jedan njegov bivši nadređeni. Za službovanje u Rimu vezana je afera s krađom
tašne sa oko pedeset hiljada dolara iz automobila u kome se pored šofera i računopolagača
nalazio i Bulatović. Svi su vraćeni za Beograd, ali niko nije pozvan na odgovornost zbog nestanka
novca. Otpušten je iz SMIP nakon petooktobarskih promena. Demokratska stranka je tvrdila da je
Bulatović bio član JUL-a, što on nije demantovao. Od novembra 2000. do marta 2003. bio je
savetnik za nacionalnu bezbednost Vojislava Koštunice u predsedničkom kabinetu. Taj period
obeležili su:
- afera Gavrilović: Bivši operativac Državne bezbednosti Momir Gavrilović ubijen je 3. avgusta
2001. na parkingu u novobeogradskoj Ulici Džona Kenedija, nedugo posle razgovora sa Radetom
Bulatovićem i savetnikom Gradimirom Nalićem. Koštunica je nakon toga izjavio da je Gavrilović u
njegovom kabinetu, na dan ubistva, razgovarao s njegovim saradnicima o prodoru organizovanog
kriminala u privredni život, o snazi i razgranatosti pojedinih klanova i korupciji.
- afera Perišić: Spektakularno hapšenje potpredsednika Vlade Srbije Momčila Perišića u
restoranu motela "Šarić", 15. marta 2002. General Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba,
posle je tvrdio da je Bulatović samostalno koordinirao hapšenje, mimoilazeći službene vojne
kanale. Sam Bulatović je u nedeljniku NIN ocenio hapšenje Perišića kao "uspeh jedinstvenog
sistema bezbednosti zemlje".
- afera "četvorožilni kabl": Rade Bulatović je uz kolegu savetnika Gradimira Nalića i šeficu
Koštuničinog kabineta Ljiljanu Nedeljković optuživan kao inicijator pokušaja da se u junu 2002.
specijalne jedinice Vojske Jugoslavije upotrebe za upad u Biro za komunikacije Vlade Srbije zbog
navodnog prisluškivanja Koštunice iz tog biroa. Slučaj nikada nije do kraja rasvetljen, iako je u
Skupštini Srbije formiran anketni odbor.
Nakon ubistva Zorana Đinđića, Rade Bulatović i šef Uprave za bezbednost VJ Aca Tomić
uhapšeni su na osnovu člana 122. a u vezi sa članom 125. KZJ (udruživanje radi neprijateljske
delatnosti). Vlada Srbije je u to vreme tvrdila da su se Tomić i Bulatović tajno sastajali sa
Dušanom Spasojevićem i Miloradom Lukovićem Legijom, te da su bili deo zavere da se ubije
Đinđić. Tim povodom Koštunica je izjavio: "Rade Bulatović je politički zatvorenik." Bulatović je
posle nepuna tri meseca pušten, bez istrage optužbe protiv njega su povučene.
Vlada Vojislava Koštunice očekuje da će Bulatović razotkriti vezu između vlasti i neformalnih
centara moći koje su Službu koristile za progon, ucenu i eliminaciju političkih protivnika.
„BIA je predata amateru“ (Žarko Korać), a Bulatović je udarna pesnica Koštunice u stvaranju
„najcrnjeg mraka u kome samo budale ili pokvareni mogu da vide išta dobro“ (Nenad Čanak).
Građani samo žele da BIA prestane da bude izvor manipulacija i oruđe za obračun s političkim
protivnicima i da se posveti zaštiti nacionalne bezbednosti u okviru zakona.

Jula 2008. Rade Bulatović podneo je ostavku novom premijeru Srbije. Posle sednice Vlade Srbije,
premijer Mirko Cvetković rekao je da na sednici nije bilo reči o eventualnoj smeni šefa BIA i da će
javnost blagovremeno biti obaveštena ukoliko na tom mestu bude promena. Dnevnik "Blic" piše
da će Bulatović na funkciji najverovatnije ostati do 17. jula, kada se očekuje da vlada na mesto
prvog "bezbednjaka" Srbije postavi dosadašnjeg direktora Uprave za izvršenje zavodskih sankcija
Sašu Vukadinovića. Bulatović se na funkciji direktora BIA nalazio više od četiri godine, tokom dve
vlade koje je vodio lider Demokratske stranke Srbije Vojislav Koštunica. Bulatović, koji je najveći
deo karijere proveo u diplomatiji, trebalo bi da dobije mesto ambasadora Srbije u Turskoj, ali se
špekuliše i o Švajcarskoj.
Bulatović je rekao da je ostavku podneo dan posle formiranja nove Vlade, ne zato što ga je neko
naterao, već zato što je želeo da doprinese normalnim i prirodnim odnosima u državi.
Analizirajući četvorogodišnje rukovođenje srpskom "tajnom policijom", Bulatović je rekao da su
najveći rezultati „profesionalizam i zakonitost u radu, kao i kadrovska obnova agencije, jer su joj
se priključili mladi ljudi sa najboljih državnih fakulteta… Takođe, demistifikacija službe je značajno
relaksirala odnose sa građanima, otvorili smo kapije Agencije i za javnost, od nevladinih
organizacija, škola, do kulturnih ustanova. Predali smo arhivsku građu zaključno sa 1980.
godinom, u kojoj se, između ostalog, nalaze i dosijei takozvanih političkih neprijatelja. Uspeli smo i
da vratimo ugled BIA kako kod drugih službi sa kojima sarađujemo, i kod građana Srbije. Uz to,
služba se integrisala u evropske obaveštajne sisteme”.
Na kritike da BIA nije reformisana i oslobođena kadrova Slobodana Miloševića, Bulatović
odgovara da se „oslonio na najbolje kadrove u agenciji” i nikoga nije doveo sa strane.
„Smatram da je to bio dobar pristup koji je dao rezultate. U sadašnjem rukovodstvu nema nikog
ko je zloupotrebljen u ranijem periodu. U periodu u kojem sam bio na čelu agencije, oko 700 ljudi
je napustilo BIA. Dakle, trećina ljudi je otišla. Nastavak kadrovske obnove jedini je put da se dođe
do savremene, efikasne službe kakva je potrebna Srbiji”, rekao je.
Bulatović je demantovao da je BIA prisluškivala i snimala razgovore srpskih političara, a jedne
dnevne novine su objavile delove razgovora. „Apsolutno nismo učestvovali u tome. Nemamo čak
ni saznanja o autentičnosti razgovora”, tvrdi Bulatović. BIA, prema Bulatoviću, nije učestvovala u
predizbornim kampanjama. „Nijednom svojom aktivnošću BIA nije uticala na izbornu volju
građana. Za razliku od prethodnog perioda, u dane glasanja u BIA se čak i ne dežura. Bile su to
nedelje, kao i svake druge. Taj pristup je naišao na odobravanje svih pripadnika, a siguran sam da
je to najveći doprinos koji smo mogli da damo jačanju demokratije u Srbiji”, kaže Bulatović.
On je priznao da su pojedini pripadnici BIA zloupotrebljavali značku: „Bilo je zloupotreba, ali i
ozbiljnih krivičnih dela. Flagrantan primer je nehat jednog službenika BIA koji je doveo do toga da
mi otpadne točak sa automobila u toku vožnje, čime mi je život bio ugrožen. Stav rukovodstva u
kom sam bio je da se te stvari ne zataškavaju”.
Bulatović kaže da je situacija u Sandžaku, odnosno Raškoj, stabilna i pored pojave vehabija.
Dosadašnji šef BIA priznao je da je čitao knjigu bivše glavne tužiteljke Haškog tribunala Karle del
Ponte, u kojoj ga je ona optuživala: „Čitao sam delove objavljene u štampi. Najveći deo navoda
koje je iznela je autentičan. Sama knjiga dosta realno opisuje odnose u Srbiji, odnose sa Hagom i
naše suprotstavljene stavove. BIA je na osnovu utvrđene bezbednosne politike Vlade aktivno
sarađivala sa Tribunalom. Mi nismo bili potražna jedinica Haškog suda što je, pretpostavljam,
izazvalo nezadovoljstvo Karle del Ponte prema BIA i prema meni. Ne vidim ništa sporno u tome”.
On tvrdi da nikada nije pregovarao sa haškim beguncem Ratkom Mladićem, ne želeći da otkrije
ništa u vezi sa akcijama u tom slučaju, kako ne bi ugrozio istragu.
Za dojavu haškom beguncu, Goranu Hadžiću, da izbegne hapšenje, Bulatović tvrdi:
„Zna se ko je to uradio. Nije niko iz BIA ili MUP. Interesantno je da je jedan službenik Haškog
tribunala rekao meni i ministru unutrašnjih poslova Draganu Jočiću da je stigla jedna zapečaćena
optužnica. Pozivajući se na pravila tribunala, nije želeo da nam kaže ko je optužen. To smo
saznali tek posle nekoliko dana. U međuvremenu, Hadžić je pobegao. Kasnije im je njegovo
bekstvo poslužilo da optuže državu da ga je namerno sakrila”.
O ubistvu nekadašnjeg radnika DB, Momira Gavrilovića, Bulatović je rekao da je „istraga pokazala
da BIA nije povezana sa likvidacijom, ali da je došla do dokaza o indikativnom ponašanju dela
pripadnika tadašnjeg RDB i nekih rukovodilaca”.

Novi direktor Agencije zatekao je BIA u gorem stanju nego Rade Bulatović 2004. Rade Bulatović
vodio je čudnu kadrovsku politiku: nije imenovao ključno operativno mesto, zamenika, ali ga je
držao neformalno, znajući šta o tom licu misle zaposleni. Vraćao je iz penzije, a primao je "mlade
i obrazovane" po rođačkoj i partijskoj liniji. Novi direktor mora da potroši vreme da tu kadrovsku
politiku neutrališe, zbog jasne linije subordinacije, odgovornosti i zaštite od političke zloupotrebe.
Portparol je neophodan zbog nove zakonske uloge Službe, i još više zbog demistifikacije.
Inteligentna, poštena i komunikativna osoba na takvom mestu biće od koristi. Takvih tamo ima.
Posao je kreativan i rizičan, jer, u međuvremenu birokratizovana i opuštena Agencija rizike ne voli.
Takve službe po svojoj prirodi teže da proizvode veštački i apstraktni proizvod, sakrivene iza
zaštite "službene" i "državne" tajne. Ono za šta su plaćeni smandrljavali su u obliku uopštenih
geopolitičkih budalaština i podgrevanja uzajamnog nepoverenja među vladajućim strankama. Svoj
posao su doživljavali kao spletkarenje. Najdragoceniji proizvod tog posla bili su "pročitaj pa vrati"
izveštaji, rađeni s one strane zakona i pristojnosti. Naravno da je Službi bilo najlakše i najkorisnije
da političare snabdeva onim što bi oni najviše vole da čuju, plašeći ih i nudeći se kao prijatelj i
zaštitnik. Političari su onda od Službe tražili još.
Saša Vukadinović od Rada Bulatovića sigurno neće dobiti snimak razgovora Jočića, Bulatovića i
Stojkovića sa Legijom u noći predaje, ni bilo šta drugo što bi rasvetlilo ulogu Agencije u izbornim
kampanjama DSS od 2004. do maja 2008. O Radetovim igrama oko haških optuženika dobiće
manje nego što je pročitao kod Karle del Ponte. Dočekaće ga front solidarnih rutinera, naviknutih
da malo rade, a mnogo moćnih. Sve što Saša Vukadinović bude radio biće predmet političkih
nagodbi i stranačkih cenjkanja.
S druge strane, protokom vremena i u novoj zakonskoj ulozi, Agencija se neizbežno menjala.
Stvarni prioritet sve više je borba protiv organizovanog kriminala, šverca narkotika i ljudi i slične
aktivnosti. Zloupotreba BIA u političke svrhe postajala je sve teža i rizičnija: prvo, ljudi su naučili
da je to opasno i nezdravo za karijeru; drugo, za takve poslove neizbežno su bili dostupni ljudi
slabog profesionalnog i moralnog kvaliteta, a to je mala i zbijena sredina u kojoj se svi znaju,
međusobno ogovaraju i zavide jedni drugima. Te okolnosti mogu da olakšaju "tranziciju" - pod
uslovom da novi direktor bude imao političku podršku da napravi Agenciju na nivou službe
bezbednosti demokratske zemlje. Upravo s političke strane preti mu najveća opasnost72.
Saša Vukadinović je u Agenciju ušao bez hipoteke. Okolnost da u državnu bezbednost dolazi iz
javne više nije toliko bitna koliko je bilo kad se Sloba prevario da dovede Rada Markovića 1998.
Niti je Bulatović Stanišić, niti je Služba ista kao tada. Kao načelnik SUP Kruševac, Vukadinović je
bio uspešan, ali treba reći da je ujeo pravosudni establišment raskrinkavši jednog sudiju Vrhovnog
suda, a ni Jočićev MUP nije bio najsrećniji, jer je viđen kako sedi u kafani sa izvesnim sudijom
Specijalnog suda za organizovani kriminal, pa je morao da im piše "izjavu na okolnost", jer se taj
sud kod njih loše kotirao. U Ministarstvu pravde Dušana Petrovića, Saša Vukadinović bio je na
čelu Uprave za izvršenje zatvorskih sankcija, što je mesto koje je postalo veoma značajno:
najopasnija ekipa zlikovaca sedi i sedeće sledećih 40 godina u zatvorima, a ta ekipa ima jaku
spoljnu političku, obaveštajnu i logističku podršku.
Nezavisne 24. septembar 2006.

Goran Petrović, bivši šef Državne bezbjednosti Srbije, našao se kao kolateralna šteta obračuna
Vladimira Popovića, šefa Biroa za informisanje u Đinđićevoj vladi, i Radeta Bulatovića, direktora
Bezbjednosno-informativne agencije. Popović je optužio Bulatovića da je izvještaj BIA za 2003.
godinu isporučio CIA, a Bulatovićeva odbrana bila je: nisam ja, nego moj prethodnik. Pošto su
Popovićeve tvrdnje bile ubitačnije nego što je direktor BIA planirao, agencija, na čijem je čelu,
saopštila je da on nikada nije ni pominjao Petrovića.
“Verujem da je on to izjavio, misleći da se ništa neće desiti. A onda je, pod pritiskom javnosti, ta
priča dobila veliki publicitet, pa su oni to demantovali. Stvara se neka pogrešna slika da ja ratujem
protiv Bulatovića i on protiv mene", kaže Petrović u intervjuu za "Nezavisne", naglašavajući da je
za njega sadašnji šef BIA potpuno beznačajna figura i da se njime ne bi ni bavio da nije one
narodne: "Pustio bih ja njega, ali neće on mene".”
NN: Koliko je za vas uvjerljiva priča vladimira Bebe Popovića?
72
Sve i da Saši Vukadinoviću sve uspe, ostaju neke dileme, a pre svih treba li BIA da drži monopol na mere kontrole telefona i
digitalne komunikacije?

PETROVIĆ: Neki sada govore da li Vladimir - Beba Popović jeste ili nije dao dokaze. On je
ukazao na jednu stvar i otvorio jednu temu i nije na njemu da to dokazuje. Ključno je da li Vlada
želi time da se pozabavi s obzirom da je direktor BIA državni funkcioner. I samo Vlada je ta koja,
zavisno od svoje volje i spremnosti, može da da nalog da se ta priča proveri i dovede do kraja.
Popović ne može da pruži neke dokaze jer se ti dokazi nalaze u BIA - i čovek koji je nosio lap top i
sam lap top i ljudi koji su to snimali se nalaze u BIA.
NN: S obzirom na sastav Vlade i odnos snaga u Skupštini Srbije, i na činjenicu da su i radikali kao
najbrojnija opoziciona partija protivnici Bebe Popovića, da li bilo kakva državna komisija ima
interesa da riješi tu stvar?
PETROVIĆ: Pa, ovo je jedan politički test za Vladu. Neko moje lično ubeđenje je zato potpuno
nebitno. Ipak, čisto sumnjam jer je ova vlada prelazila i preko mnogo važnijih i većih stvari. Ali,
ako se sve ovo slegne, to će značiti da Vlada građanima šalje jasnu poruku.
NN: Da li bi to bilo obznanjivanje diktature?
PETROVIĆ: Pa, bilo bi jasno da ulazimo u jedan totalitarni sistem i da postoje interesi određenih
grupa i stranaka i da nema nikakvog državnog interesa u svemu tome. Nema nikakve kontrole.
Jer, ako jedan državni funkcioner može da bude optužen za veleizdaju, a Vlada na to ne reaguje,
to znači da svi drugi članovi vladajuće koalicije i funkcioneri mogu da rade šta hoće, jer će Vlada
uvek stati iza njih.
NN: Često se tvrdi da Rade Bulatović nema kompetencije da obavlja dužnost šefa BIA.
PETROVIĆ: Partijski aparatčik je pravi izraz za njega, vaš izraz je preblag.
NN: Ali, ako je već takav amater, kako se usudio da arhivu BIA preda Americi?
PETROVIĆ: Ne treba zato biti veliki maher. On je šef BIA, i nema tog činovnika koji će odbiti
nalog svog direktora osim ako direktor traži da nekoga ubije. Znači, ako direktor traži izveštaj ili
bilo kakvu informaciju - on je dobija odmah.
NN: Ako je Bulatović iznio i predao arhivu BIA uz asistenciju i znanje tolikog broja ljudi, zar to nije
ludilo?
PETROVIĆ: Dobro, to su vaše reči. Mi sada imamo političku kombinatoriku i mi ne možemo da
znamo kojim se motivima on rukovodio.
NN: Kojim motivima se ljudi u takvim situacijama najčešće rukovode?
PETROVIĆ: U Bulatovićevom slučaju, to je verovatno želja da se on moćnim zapadnim
krugovima, obaveštajnim pre svega, nametne kao neki iskreni prijatelj i saradnik.
NN: Hoćete reći - da im se dodvori?
PETROVIĆ: Narodski rečeno - da im se uvuče. Nije tajna da je čovek želeo da bude ambasador u
Atini, pa je to otpalo, isto kao i epizoda sa snom o ambasadorskoj dužnosti u Rimu, pa je i to
otpalo. Sada se zavrtela priča da Bulatović želi da bude predstavnik BIA u Vašingtonu.
NN: Kako mislite da će se završiti ova priča koja bi u svakoj drugoj zemlji bila skandal?
PETROVIĆ: Videli ste da se ministar policije Dragan Jočić, kome je očigledno skinuta zabrana
javnih nastupa koju ima od premijera, usudio da iznese svoje mišljenje. I on je rekao: Ja mislim da
on nije! To je privatno mišljenje i mogao je da ga da na konferenciji DSS.
NN: Kako komentarišete Jočićevu odbranu Bulatovića tezom da Beba Popović talasa kako bi
zaljuljao jednu novu političku opciju u Srbiji?
PETROVIĆ: To je Popovićevo legitimno pravo. Pravo svakog građanina i političkog subjekta je da
talasa. Nespretna Jočićeva priča govori o odsustvu želje Vlade, koja se ne oglašava, da reši taj
slučaj. Priča se završava u medijima. To je oprobani trik Vlade da se ni o čemu ne izjašnjava,
računajući da će stvari pasti u zaborav.
NN: Da li Jočićev trapavi nastup, zavjera ćutanja u Vladi i provladinim krugovima i medijima
osnažuje Popovićeve optužbe?
PETROVIĆ: To je već analiza političke scene u Srbiji - na političkoj sceni Srbije ne postoji
opozicija. Imate Demokratsku stranku koja je nazovi opozicija.
NN: Šta je Demokratska stranka ako nije opozicija?
PETROVIĆ: Demokratska stranka je statista. Postoje pokušaji pojedinaca i stranaka
vladajuće koalicije da se i DS uvuče u Vladu čime bi se samo betonirala ova priča. Onda bi
svi u Vladi mogli da rade šta god im padne pamet, jer tada ni formalno-pravno ne bi bilo nikoga ko
bi to posmatrao sa strane i mogao da kaže: moje ruke su čiste - nisam u Vladi.
NN: Da li to znači da je Srbija u diktaturi, ali da se još čeka objava?

PETROVIĆ: Miroslav Lazanski je u nekom svom nastupu rekao da je ovo neka partiokratija. Mi
živimo u vremenu apsolutne dominacije partija i ja se kao građanin protiv toga bunim. Ne verujem
da u Srbiji postoji više od 200.000 do 300.000 članova svih mogućih partija, a na drugoj strani je
10 miliona građana Srbije koji nemaju ama baš nikakva prava. Jedino ako ste član partije vi
možete nešto da postignete. Bulatović i Jočić su partijski aparatčici, potpuno bezvredni ljudi koji
nikada ništa u životu ne bi mogli da budu da nisu članovi partije. To je naša tragedija i naša
stvarnost, oni, i gomila u svim drugim strankama.
NN: Da li vam je poznato ime Berta Brauna, bivšeg službenika američke ambasade, za kojeg
Popović tvrdi da je organizovao Bulatovićevu posjetu SAD kada je sadašnji šef BIA dokumente te
službe predao CIA? Popović tvrdi i da je Braun bio kažnjen zbog bliskih veza sa licima uhapšenim
u akciji "Sablja"?
PETROVIĆ: Tu nema dileme. Braun je američki diplomata koji je radio u Ambasadi SAD u
Beogradu i jeste na visokom mestu u Savetu za nacionalnu bezbednost, odnosno direktor je
odseka za jugoistočnu Evropu.
NN: Ovih dana ste ustvrdili da bi aferu "Bulatović" riješili za 24 časa. Da to nije bez pokrića?
PETROVIĆ: Pa, nije. Treba da postoji neka politička volja i da dobijem nalog i ovlašćenje da to
uradim. I tada, prosto odete u BIA i krenete da razgovarate sa ljudima. Za početak imate četiri
imena, imate upravu informatike, čoveka koji je nosio lap top, ljude koji su snimali, nasnimavali.
Vrlo jednostavno, obavite razgovor sa 10 do 15 ljudi i na bazi tih izjava imate kompletnu priču.
Mada postoje indicije da Rade Bulatović sada silom svog autoriteta vrši pritisak da se ta stvar
zataška, ne verujem da bi neko bio toliko lud da to radi. Ne verujem da bi bilo ko bio lud da kaže
da nije snimao, ako je to radio. Jer, svako ko svedoči zna da su se za tri-četiri godine promenila
tri-četiri direktora i da u policiji, sudstvu i službama bezbednosti postoji potpuna apatija u radu.
Te institucije ne funkcionišu jer profesionalci u tim službama shvataju da im se ne isplati da bilo
šta ozbiljno rade. Neko će sutra to da tretira na drugačiji način, tako da mislim da bi se vrlo lako
ustanovila istina jer ne verujem da je bilo ko toliko zaljubljen u Bulatovića da bi ga štitio. Taj, koga
bi pitali, rekao bi: "Da, snimao sam, jer sam dobio nalog od načelnika uprave", a ovaj bi rekao:
"Da, jesam dao nalog", pošto sam dobio nalog od direktora Bulatovića. I tu je kraj!
NN: Kako je moguće da Bulatović u to uključi tolike ljude i na čemu njegov mozak radi?
PETROVIĆ: Kratko i jasno: Slobodan Milošević je godinama pred bombardovanje dobijao
informacije da će ova zemlja biti bombardovana. Znači, svi obaveštajni izvori, politički, javni, tajni,
svi su govorili isto: bićeš bombardovan i Rusija neće moći da pomogne. Nije dobio nijednu
informaciju: biće treći svetski rat ako ovu zemlju bombarduju. Onda se postavlja pitanje na bazi
čega je taj ludak procenio da Rusi neće moći da ostanu neutralni i da će izazvati treći svetski rat.
Znači, to je potpuno imaginarno i to je psiha jednog pojedinca.
NN: Šta očekujete od suđenja za ubistvo Zorana Đinđića?
PETROVIĆ: Lomljenje kopalja oko tužioca Prijića je samo jedan poligon na kome se vodi rat dva
načina mišljenja u Srbiji - evropskog i antievropskog, antihačkog i anticivilizacijskog. Tako da
naravno da oni koji su čuvali Ratka Mladića kao što su Vojislav Koštunica i Rade Bulatović, oni
koji su čuvali Šljivančanina, a njegovu zaštitu je organizovao takođe Rade Bulatović po nalogu
svog vrhovnog komandanta Vojislava Koštunice - oni koji su takve stvari radili, njima nije problem
da se umešaju i u suđenje. I ova ministarstva sile su zato stavili pod svoje: Jočić i Bulatović su tu
gde jesu iz dva razloga - da slučajno neko ne bi uhapsio nekog haškog optuženika i da slučajno
neko nešto ne bi radio na rasvetljavanju ubistva Zorana Đinđića. To je Rade Bulatović u svom
obraćanju za Novu godinu potvrdio kada je rekao da su prioriteti u radu Službe rasvetljavanje
ubistava novinara Ćuruvije i Pantića, gde nema mesta za Đinđića.
NN: Da li vjerujete da je Bulatović iznio arhivu BIA? Ili možda znate da je to uradio?
PETROVIĆ: Da ne postoje jake indicije, neke činjenice i neki detalji, ne verujem da bi se ta priča
otvarala. Jer, kada sam ja razgovarao sa gospodinom Popovićem pred njegov intervju u emisiji
TVB92 "Insajder", davno pre njegove ideje da da taj intervju, kratko sam mu rekao: ti ne smeš da
imaš procenat šuta 99 odsto. S obzirom da znaš kako si medijski tretiran, ti moraš da imaš
procenat šuta 100 odsto. Naglasio sam mu da ne sme da dozvoli sebi da kaže 99 stvari koje su
prave i tačne i onda da saopšti jednu koja nije proverena jer će se svi uhvatiti za tu jednu i po
starom sistemu lakirane bubašvabe osporiti tu celu priču. Znajući sa koliko se entuzijazma
pripremao za celu priču i znajući mnoge druge stvari koje su apsolutno tačne, duboko sam uveren
da je i ova priča tačna .

Međutim, jedino Vlada može da reši slučaj jer se svi dokazi nalaze u BIA. To, očigledno, ne može
da funkcioniše bez skupštinske komisije ili nekog anketnog odbora ili, pak, komisije Vlade koja bi
došla sa strane, obavila razgovor sa tim ljudima i saopštila istinu.
NN: Svojevremeno ste izjavili da su političari u Srbiji beznadežno fascinirani tajnim službama i
dosijeima u kojima, kako ste tvrdili, nema ni približno materijala o liderima DOS-a koliko su oni
mislili. Ko je prednjačio?
PETROVIĆ: Svi do jednog su bili fascinirani. I Đinđić, i svi ostali, a o Koštunici i njegovoj
fascinaciji Vojskom i ministarstvima sile da ne govorimo. Svi iz DOS su želeli da imaju šest
tomova svaki, iako je jasno da su kamione dosijea imali Dobrica Ćosić kojeg je tadašnji režim
označio kao glavnog neprijatelja i Vuk Drašković zbog fascinacije jednog bračnog para drugim
bračnim parom, iako sam ja rekao da se u životu ne bih bavio Vukom Draškovićem. Njime treba
da se bavi neuropsihijatar, a ne ozbiljna državna služba.
ORHAN DRAGAŠ, direktor Međunarodnog instituta za bezbednost SCG, dao je 2006. godine
intervju. Vreme je vrlo brzo pokazalo koliku vrednost imaju njegove misli.
Osnivač ste Akademije za diplomatiju i bezbednost. Neki državni fakulteti izdali su dopis u kojem
se potencijalni kandidati upozoravaju da je vaš Fakultet za diplomatiju i bezbednost "fantomska
akademija koja na najsramniji način obmanjuje javnost".
- Dopis je poslat sa Fakulteta političkih nauka, ali bez potpisa. Mi imamo sva potrebna rešenja.
Zainteresovani mogu da našu validnost provere u Ministarstvu prosvete i sporta. Drago mi je da
se jedna važna institucija, koja postoji 50 godina, uplašila akademije koja je tek osnovana. Kod
njih je školovanje besplatno, a kod nas je 5.000 evra i do sada se prijavilo više od 70 studenata.
Ko može da zabrani tim ljudima da se školuju, ukoliko je država izdala sertifikat? Na FPN su
nedavno probali da uvedu katedru za bezbednost, ali nisu uspeli jer smo mi matični fakultet za to.
Kako ocenjujete bezbednosnu situaciju u Srbiji?
Bezbednosne pretnje Srbiji su iste kao i pre godinu dana, kada smo bili deo državne zajednice.
One potiču od ekstremističkih grupa iznutra. Ne vidim da se povećala opasnost od terorizma
spolja zbog naše saradnje s NATO. Terorizam postoji kao globalni problem, a zahvaljujući svojim
kadrovima Srbija može da bude bezbednosni lider u regionu. Nedavno je vojni analitičar
britanskog Tajmsa rekao da su srpske specijalne snage treće u svetu po obučenosti za borbu
protiv terorizma. Ispred nas su Britanci i Amerikanci. To je trebalo marketinški iskoristiti. Ako
mesto lidera ne zauzmemo mi, vrlo brzo će ga zauzeti neko drugi.
Stranci će svojom opremljenošću pomoći u skidanju omče oko naše zemlje koja se zove Ratko
Mladić. Ovaj Akcioni plan mogu da uporedim s kolumbijskim, kojim je legalizovana saradnja
između te zemlje i američkih obaveštajnih službi. Strane službe su, preko legalnih predstavnika u
ambasadama i preko svojih mreža na Balkanu sigurno i dosad učestvovale u u lociranju haških
optuženika. Ovo je formalizovanje odnosa sa stranim službama, njeno stavljanje u zakonske
okvire i mogućnost da naše bezbednosne službe udruže svoje snage, tehnologiju, tehniku i
iskustvo s njima. To nije narušavanje suvereniteta zemlje, jer onog trenutka kada smo potpisali
povelju UN, deo svog suvereniteta smo izgubili. Akcioni plan će nam samo koristiti, jer ćemo dobiti
i finansijska sredstva od država čiji će predstavnici učestvovati u programu. Ne verujem da će se
plan ograničiti samo na hvatanje Mladića, već će on biti primenjen i u slučaju svih optuženika za
koje je, prema međunarodnoj zajednici, odgovorna naša zemlja.
Koliko bi, prema vašim procenama, to moglo da traje?
- Srbija je za hapšenje optuženika mnogo pristupačnija od Iraka jer, kada je svrgnut Sadam
Husein, za to nije postojala politička volja koje u Srbiji ima. Sadam je tada imao veliki broj
pristalica, ali je zajedničkim snagama on za nekoliko meseci uhapšen. Kod nas je problem
tehničko pitanje. Hrvati su optuživani da je Ante Gotovina u Hrvatskoj, i verovatno je bio, ali su
oni, da bi opravdali trogodišnju nesaradnju sa Tribunalom, izveli njegovo hapšenje u Španiji.
Međunarodna zajednica ne bi imala ništa protiv da se to desi u ovom slučaju. Njima je svejedno
da li ćemo i mi uspeti da se opravdamo. Bitno im je samo da Mladić ode u Hag.
Da li je to najrealniji scenario u slučaju "Mladić"?
- Prema mom mišljenju, to je najrealniji završetak celog slučaja. Pravljenje akcionog plana je
ubrzavanje tehničkog pitanja i mislim da će, ukoliko se Mladić nalazi u Srbiji, on u narednih
nekoliko meseci biti uhvaćen. Srbija nije tolika da jedan čovek ne bi mogao da se pronađe.
Hvalite rad direktora BIA Bulatovića. Kako BIA dobro radi a ne može da pronađe Mladića?

- Zadovoljan sam radom Bulatovića, ali on sam ne može da uhapsi Mladića. Tvrdim da BIA, otkad
je na njeno čelo došao Bulatović, radi veoma dobro. Videći šta radi i na koji način pokušava da
reformiše službu, imam visoko mišljenje o njemu kao profesionalcu koji nije iz te struke, a dobro je
shvatio proces reforme bezbednosnih službi. On je prvi koji je skinuo anatemu sa BIA kao
zločinačke organizacije. Ostali su mnogi kompromitovani kadrovi. Da bi se služba očistila,
potrebno je primeniti "češki model". Česi su otpustili sve ljude koji su imali veze s Komunističkom
partijom i izgubili su veliki broj vrsnih profesionalaca. Češki model uspeo je u nekim zemljama jer
su kadrovi selektivno odstranjivani, odnosno služba je odbacivala samo one koji su činili greške.
Mi smo zakasnili za primenu ovog modela jer je to trebalo učiniti najviše pola godine posle smene
prethodnog režima. Bulatović se opredelio za "čišćenje" po nivoima, što je dobar način. Naša
služba je loše tehnički opremljena i to je njen najveći problem.
Da li niste zadovoljni radom BIA zato što nisu želeli da opremu nabave preko vaše firme?
- Mi nemamo mehanizam prisile da prodajemo opremu. Naša firma "Komora sistem" je
najozbiljnija firma za promet i razvoj kontraobaveštajne tehnike i naravno da nam je interes da
plasiramo svoje uređaje. To što BIA neće da opremu kupi od nas njihova je stvar. Ali je činjenica
da nisu dobro opremljeni. To je posledica loše finansijske situacije u kojoj su bili. Tek od ove
godine BIA ima dobar budžet i nadam se da će se kvalitetno opremiti.
Kako, prema vašem mišljenju, funkcionišu ostale bezbednosne službe u zemlji?
- BIA od svih šest bezbednosnih službi, najbolje funkcioniše. Osim BIA, tu su kriminalističko-
obaveštajna služba u MUP-u, dve vojne, VOA i VBA, u Ministarstvu spoljnih poslova imamo dve -
SID, koja deluje u inostranstvu, i Službu bezbednosti, u zemlji. Sve te službe su, osim BIA,
izgubile i smisao i značaj. U novom odnosu snaga jedino rešenje je da se formira obaveštajno-
bezbednosna zajednica, koja će ih sve objediniti.
Kako ocenjujete rad vojnih obaveštajnih službi?
- Sadašnji načelnik VBA Svetko Kovač nije imao mnogo vremena da razmišlja o promenama u
agenciji jer je morao da brine da li će ostati na funkciji. On je na sednici VSO penzionisan, ali je
ponovo postavljen kao civilno lice. VBA ima ozbiljne terete iz prošlosti i veze s ratovima na
prostoru bivše SFRJ. Obe službe imaju obavezu da sarađuju u hapšenju Mladića, ali, prema
mojim saznanjima, u poslednjih godinu dana ništa ne čine na tom planu. Da li imaju podatke ili ne,
ne znam, ali ih ne prosleđuju. Pošto je Mladić bio vojno lice te, informacije mogu biti dragocene.
Osnovni razlog je lični strah pripadnika VBA da bi i oni mogli biti predmet istrage. Pružanje
podrške Mladiću je i to što ništa ne rade na njegovom lociranju i hapšenju. Ministar Stanković je
uradio odličnu stvar, obe vojne službe stavio je pod svoju kontrolu i to je hrabar potez jer će on biti
odgovoran za njihovo činjenje.
Direktor BIA Rade Bulatović izjavio je da ekstremisti u Vojvodini iz nacionalnih manjina
zloupotrebljavaju aktuelne političke procese kako bi prikriveno ostvarili separatističke zahteve. Na
koga je mislio?
- Ako me pitate kao građanina, nemam nikakva saznanja o tome. Kao direktor Međunarodnog
instituta za bezbednost mogu da kažem da se Institut ne bavi operativnim, već naučnim radom.
Ovo što me pitate bio bi rezultat obaveštajnog rada, a to zakonu ne bismo smeli da radimo. Ali,
kao neko ko je u sektoru bezbednosti želim da verujem da je Bulatović to rekao na osnovu
operativnih podataka koje BIA ima. To je zabrinjavajuće, ali nije nikakva novost. Zaista ne znam
na koga je konkretno mislio.
ZAVRŠNA REČ SRĐE POPOVIĆA NA SUĐENJU

ZA ATENTAT NA ZORANA ĐINĐIĆA
„Poštovani Sude,
Pridružujem se u potpunosti završnoj reči zamenika specijalnog tužioca...
Moja reč će se odnositi na ispitivanje Vaše odluke o odbijanju svih dokaznih predloga koje sam
stavio na glavnom pretresu 14. februara o. g. Vi se sećate da sam pokušao da stavim primedbu
na tu Vašu odluku, a da sam bio upozoren da to mogu da učinim "u žalbi", što je svakako bila
omaška, jer znamo da oštećeni nemaju pravo na žalbu, te da se verovatno želelo reći "u završnoj
reči". U narednih par minuta ja ću ispitati osnovanost odluke kojom su moji dokazni predlozi
odbijeni, kao i obrazloženje te odluke.

Smatram da su predloženi dokazi odbijeni sa neodrživim obrazloženjem.

Razlozi dati za odluku na glavnom pretresu 20. marta zasnovani su:
- na netačnim činjeničnim konstatacijama koje su u protivrečnosti sa sadržinom spisa;
- na pogrešnom tumačenju odredaba Zakonika o krivičnom postupku;
- na međusobno protivrečnim razlozima; i
- povredom načela kontradiktomosti postupka.
Pokušaću da ovo svoje stanovište obrazložim i dokažem.
Predlozi koji se odnose na oružanu pobunu
Među predlozima za dopunu dokaznog postupka koje sam stavio 14. februara 2007. godine,
nalazi se i izvestan broj predloga koji se odnose na događaj koji specijalni tužilac u optužnici
naziva oružanom pobunom. Sud je odbio sve te predloge, izuzuzev onaj za saslušanje svedoka
ACE TOMIĆA.
Netačne konstatacije
Prvo, moram da kažem da je, obrazlažući odbijanje ovih predloga na glavnom pretresu 20. marta,
predsednik Veća iznela dve konstatacije koje su suprotne sadržini spisa:
Prvo, u obrazloženju odluke Suda se tvrdi:
Da ja svojim predlogom: ,,netačno interpretiram da je tužilac u optužnici stavio na teret
(okrivljenima) u opisu krivičnog dela delovanje oružane formacije JSO kroz pobunu".
naravno da to nije istina, naravno da je meni poznato da se oružana pobuna okrivljenima ne
stavlja na teret...Upravo zato sam specijalnom tužiocu i predložio proširenje optužnice na krivično
delo oružane pobune. Kada bih smatrao da im se to stavlja na teret, ne bih predlagao proširenje
optužnice na ovo delo.
Potpuno mi je nejasno na osnovu čega Sud ovo tvrdi.
Drugo, Sud takođe tvrdi da je "punomoćnik oštećenih" "U predlogu za dopunu dokaznog postupka
ponovio predloge koje je izneo u predlogu za proširenje optužnice".
Ne samo da je ova konstatacija netačna (u predlogu za proširenje optužnice ne nudim ni jedan
jedini dokaz), nego se proširenje optužnice PO ZAKONU (član 342, st.l. ZKP) može predložiti i
optužnica može proširiti samo na osnovu već izvedenih dokaza na glavnom pretresu.
Niti sam predlagao ikakve dokaze u predlogu za proširenje optužnice, niti sam ih onda mogao
tobože PONOVITI u predlogu za dopunu dokaznog postupka 14. februara.
Zašto se nešto ovako tvrdi? Meni to nije jasno.
Bilo je vrlo lako iz spisa utvrditi da ja niti ponavljam dokazne predloge iz predloga za proširenje,
niti da "pogrešno smatram" da se oružana pobuna optuženima stavlja na teret.
Ja sam siguran da Sud poznaje spis - kako su se ove dve neistinite konstatacije našle u
obrazloženju odluke Suda? Nemam odgovor. Budući da su ove konstatacije date u kontekstu
obrazlaganja odluke Suda o odbijanju mojih dokaznih predloga, obrazloženje Suda u ovom delu
protivreči sadržini spisa i utoliko je, naravno, pravno manjkavo.
Svaka odluka zasnovana na neistinitim premisama je manjkava.
Ostali razlozi
To je ozbiljno, ali to je najmanji problem.
Mnogo veći problem jesu dalji razlozi koje Sud navodi odbijajući ove predloge koji se odnose na
oružanu pobunu. Citiraću:
"Javnosti radi, ja kao predsednik Veća a u ime Veća moram reći da je optužnicom... optuženima
stavljeno na teret da su delovali samo u jednom kraćem vremenskom periodu i to kako se navodi
pod tačkom 1 optužnice krajem 2002. i početkom 2003. godine... Prema tome, ni u jednom
segmentu dispozitiva... ne pominje se niti se optuženima stavlja na teret da su svoju delatnost
počinili organizovano i započeli organizovanjem oružane pobune Jedinice za specijalne operacije.
Nesporno je da se na strani 32. obrazloženja ove optužnice u jednoj jedinoj rečenici nakon opisa
radnji pominje da je priprema tog dela počela sa pobunom Jedinice za specijalne operacije, ali
kao što svi znamo Veće je vezano i Sud je vezan dispozitivom optužnice" (gl. pretres, 20. mart
2007).
Nije Sud u pravu ni kada je obrazlažući svoju odluku o odbijanju dokaza predloženih na činjenice
vezane za pobunu, ustvrdio da se pobuna pominje samo u jednoj jedinoj rečenici na str. 32
optužnice.
Sud tvrdi nešto suprotno sadržini spisa. Evo te “jedne jedine rečenice”, sa strane 32 optužnice:

"Cela ta organizacija (Lukovića - Legije i Dušana Spasojevića) bila je koncipirana tako da nakon
sticanja odredene finansijske i društvene moći... uz korišćenje pozicija koje bi banda ostvarila u
odredenim društvenim, političkim, pravosudnim i drugim činiocima, svoju aktivnost usmeri u
pravcu osvajanja vlasti. To je podrazumevalo najpre... promenu personalne strukture u bitnim
segmentima vlasti... U celoj toj ideji iskorišćena je i činjenica postojanja haških optužnica protiv
odredenih lica da bi front delatnosti... imao podršku većeg broja ljudi...
S obzirom da se legalnim putem vlast nije moga osvojiti, pogotovo ne od kriminalne organizacije
Spasojevića i Lukovića, Legija dolazi na ideju da u realizaciju tog plana bude uključena i JSO kao
oružana formacija koja je dobro utrenirana i poslušna u odnosu na Legiju.
Prvi test tih ambicija bila je pobuna JSO koja je imala političku pozadinu kroz svoje zahteve za
smenu ministra policije i drugih lica. Ova akcja je imala ograničen domet, jer su iznudene samo
neke personalne promene u MUP Srbije, ali su i takvi dometi ohrabrili Spasojevića i Legiju da
osnovnu ideju osvajanje vlasti - forsiraju, ali sada na drugi način, drugim sredstvima."
U celom pasusu govori se o oružanoj pobuni kao delu ukupnog plana po kome postupaju
optuženi Ulemek i Dušan Spasojević:
- i onda kada se govori o tome da cilj osvajanja vlasti "najpre podrazumeva promenu personalne
strukture vlasti u bitnim segmentima vlasti";
- i onda kada se govori da se u realizaciju toga plana uključi JSO;
- i onda kada se govori da je u toj ideji iskorišćena činjenica postojanja haških optužica;
- i onda kada se govori kako je uspeh pobune ohrabrio optuženog Ulemeka i Spasojevića da
nastave svoju delatnost i drugim sredstvima, kao što su ubistva.
Sofizam je tvrditi da se u svim citiranim iskazima same reči "oružana pobuna" pominju samo
jednom, kada se na čitavoj toj strani govori o važnom mestu i ulozi oružane pobune u ukupnom
planu osvajanja vlasti i pripremanju ubistva premijera.
Koliko puta treba da bude pomenuta neka činjenica da bi bila smatrana važnom i vrednom
dokazivanja. Kakvo je to pravilo? Ili je bitan smisao, značaj i kontekst u kome se ona pominje?
Pripremne radnje
Dakle, cilj prvookrivljenog i Spasojevića (dok još funkcionišu kao kriminalna organizacija, kako je
optužnice i naziva) jeste osvajanje vlasti, a sredstva koja planiraju (po optužnici) jesu sledeća:
- Sticanje finansijske moći;
- Sticanje pozicija u političkim, pravosudnim i dr. strukturama;
- Promena personalne strkture u bitnim segmentima vlasti (MUP, Služba);
- U tom cilju uključivanje JSO;
- Korišćenje priče o haškim optužnicama;
- I tek onda (budući ohrabreni uspehom pobune) organizovanje zavere za osvajanje vlasti i
"drugim sredstvima", tj. ubistvom premijera.
Ja mislim da se radi o oružanoj pobuni kao samostalnom krivičnom delu za koje bi (bar)
prvookrivljeni trebalo da odgovara u realnom sticaju sa delom koje mu se stavlja na teret. Ali to je
sada potpuno nevažno. To je nešto o čemu treba razgovarati s Tužilaštvom. To sada nije tema.
Sud nasuprot meni smatra, kao i optužnica da se u toj pobuni-protestu radi o "pripremi" osnovnog
dela, tj. atentata, drugim rečima, o pripremnim radnjima koje se, po principu supsidijariteta, ne
stavljaju na teret prvookrivljenom, budući da je ta "priprema" konzumirana višom fazom izvršenja.
Drugim rečima, ono što ja smatram samostalnim krivičnim delom oružane pobune, Sud,
pozivajući se u tome na optužnicu, smatra nekažnjivom pripremnom radnjom.
"Sud je vezan dispozitivom optužnice"
Međutim, čak i usvajajući stav optužnice i Suda da se radi samo o pripremnim radnjama,
pripremne radnje uvek predstavljaju važne činjenice u smislu člana 326~ st. 2. ZKP.
Nema osnova u Zakonu za razlog koji iznosi Sud, prilikom odbijanja predloga koje sam stavio u
odnosu na pobunu, kada kaže na glavnom pretresu 20. marta da je, citiram, “kao što znamo,
Veće vezano i Sud je vezan dispozitivom optužnice".
Naravno, Sud nije vezan dispozitivom optužnice u smislu da ne sme ispitivati činjenice koje se
pominju van dispozitiva optužnice, u njenom obrazloženju.
Pa u najvećem delu postupka upravo se te činjenice i dokazuju.
Pa isti ovaj Sud je ovde izveo brojne dokaze na takve činjenice i okolnosti o kojima nema ni
pomena u dispozitivu optužnice.

Ova tvrdnja je formalno tačna, ali ona znači: Sud je vezan dispozitivom optužnice jedino
odredbom člana 351. ZKP, koji određuje da Sud može optuženog osuditi samo za ono delo za
koje je optužen tj. može ga osuditi samo za ono delo koje se opisuje u dispozitivu optužnice.
Sud je, dakle, vezan optužnicom u pogledu identiteta optužbe i presude, a nipošto time da bi
tobož bio ograničen na dokazivanje samo onih činjenica koje se pominju u dispozitivu.
Ono što posebno zabrinjava jeste što ovo potpuno pogrešno tumačenje ZKP Sud, sa svim svojim
autoritetom, izričito upućuje laičkoj javnosti.
"Javnosti radi, ja kao predsednik Veća a u ime Veća moram reći..." - tako Sud počinje ovo svoje
neobično tumačenje vezanosti Suda optužnicom. Za odnose sa javnošću Sud ima svog
portparola. Suđenje je javno, ali Sud ne čini nikada i ništa ,javnosti radi".
Važne činjenice
Pogotovo je neshvatljivo da Sud prihvata stav optužnice da se pobuna Jedinice tretira kao
priprema kasnijeg atentata, ali uprkos tome smatra da činjenice koje se odnose na pripremne
radnje ne mogu ili ne treba da budu predmet dokazivanja?
Zakon razlikuje dve vrste činjenica: "odlučne činjenice" i "važne činjenice".
Odlučne činjenice moraju biti obuhvaćene dispozitivom optužnice.
"Odlučne činjenice" se, recimo, pominju u članu 370, stav 1. ZKP, gde se govori o razlozima za
pobijanje presude ("kad je sud neku odlučnu činjenicu pogrešno utvrdio").
Međutim, predmet dokazivanja u postupku NIKADA NISU samo odlučne činjenice, kako Sud
sugeriše kada kaže da je "vezan dispozitivom optužnice".
U delu ZKP koji je naslovljen sa "Dokazni postupak", zakonodavac u čl. 326" st. 2. određuje ovako
predmet dokazivanja "dokazivanje obuhvata sve činjenice... važne za pravilno presudenje".
O tome razlikovanju postoji ogromna literatura. Bitno je da sud nije vezan za dokazivanje samo
onih činjenica koje se kao odlučne činjenice navode u dispozitivu optužnice. Sud NIJE NA TAJ
NAČIN VEZAN DISPOZITIVOM OPTUŽNICE, kako Veće netačno tvrdi i pogrešno podučava
javnost.
Predlog za utvrđivanje činjenica vezanih za radnje kojima se priprema delo uvek je umestan i te
činjenice su važne činjenice.
Uostalom kako bi Sud objasnio zašto je u ovom postupku utvrđivao more činjenica koje se ne
pominju u dispozitivu optužnice? Zašto smo danima ispitivali sve one peripetije oko kupovine
raznih kamiona upotrebljenih za pokušaj atentata kod "Limesa"? Ili porekla puške? Ili građevinskih
radova u zgradi Vlade 12. marta? Ili spaljivanja droge? Da ne nabrajam dalje.
Protivrečnost razloga
Protivrečna je ova odluka i njeni razlozi drugim dokaznim rešenjima Suda.
Recimo, odluka o ispitivanju ACE TOMIĆA, koji je ispitan isključivo na činjenice i okolnosti vezane
za pobunu (a odbijaju se svedoci BULATOVIĆ i MIKELIĆ, iako treba da svedoče o istom
konkretnom događaju! ).
Isto se odnosi na saslušanje MIHAJLOVIĆA, PETROVIĆA, JOVANOVIĆA, MIJATOVIĆA,
POPOVIĆA, JANjUŠEVIĆA, pa i samih okrivljenih. Svi su oni danima ispitivani s obzirom na
činjenice i okolnosti vezane za pobunu.
Zar za njih ne bi morali važiti isti razlozi koji važe za svedoka KOŠTUNICU I BULATOVIĆA?
Sud odbija moje dokazne predloge koji se odnose na događaje pre "kraja 2002. i početka 2003.
godine".
Tako, Sud navodi, na primer, da pobuna, prema optužnici, ne može biti plod delovanja
organizovanog zločinačkog udruženja, jer navodno zločinačko udruženje još nije ni stvoreno u
doba pobune, novembra 2001. godine.
Ovakva interpretacija optužnice je netačna. Ja upućujem na završnu reč zamenika specijalog
tužioca, koji je juče detaljno razmotrio i obrazložio datum nastanka zločinačkog udruženja. "Važno
pitanje jeste kada kriminalni klan prerasta u neprijateljsko zločinačko udruženje", rekao je juče u
svojoj reči zamenik specijalog tužioca.
Tužilac onda opširno analizira dokaze i zaključuje:
Zemunska banda, kao zločinačko udruženje nastala je na osnovu dokaza izvedenih na glavnom
pretresu početkom 2000. godine.
Ovo tužilac utvrđuje na osnovu iskaza svedoka Šare Nenada, Vukašinovića, optuženog
Krsmanovića i Pejakovića.

Prema tome, Sud netačno tvrdi da se optuženima stavlja na teret samo delatnost u vremenskom
periodu izmedu "kraja 2002. i početka 2003. godine", samim tim što im se stavlja na teret
zločinačko udruživanje, koje, videli smo, postoji od 2000. godine.
Tužilac čak eksplicitno i uspešno dokazuje da je pobuna nastala i odvijala se zajedničkim
organizovanim delovanjem dvojice vođa zločinačkog udruženja.
Prema tome, ne stoji razlog Suda da se moji predlozi koji se odnose na činjenice vezane za
pobunu odnose na vremenski period kada zločinačko udruženje nije ni postojalo.
Kolizioni dokazi
Nezavisno od prednjeg, podsećam da među predlozima koje sam stavio 14. februara postoji
jedan broj predloga, a to je saslušanje svedoka i čitanje javno objavljenih izjava GRADIMIRA
NALIĆA, MIROSLAVA MILOŠEVIĆA i ALEKSANDRA TIJANIĆA, koji su tvrdili da imaju posebno
važna i bitna saznanja o odlučujučnim činjenicama za ovaj postupak.
Na primer:
- da u optužnici postoji mnogo propusta, "i [da svedok poseduje] nova saznanja [o činjenicama]
kojih nema u optužnici i drugim zvaničnim spisima" (Milošević);
- da je "zvanična verzija optužnice... isprobavana šest meseci pre atentata..." i da su ista lica
"pripremila ubistvo, svedoke i krivce", dok je "verzija data u optužnici, daleko od istine" (Nalić);
- da predloženi svedok Tijanić ima saznanja o tome da je neko platio pripadnicima jedinice koja je
ubila Kuma i Šiptara u Meljaku sumu od 50.000 evra i da on "zna ko je to platio".
Ne može biti nikakve sumnje da bi sva tri predložena svedoka, po svojoj funkciji, vrlo verovatno
mogla raspolagati saznanjima o činjenicama o kojima govore, budući da se radi o:
- načelniku Resora javne bezbednosti;
- savetniku za bezbednost predsednika Koštunice i kandidatu DSS za položaj ministra unutrašnjih
poslova; i
- generalnom direktoru RTS, tzv. javnog servisa.
Pretpostavka je, takođe, da se radi o odgovonim licima koja vrše važne javne funkcije i čije se
izjave O VRLO VAŽNIM ČINjENICAMA moraju uzimati ozbiljno. Sud je, međutim, odbio ove
predloge sa paušalnim obrazloženjem da je njihovo izvođenje suvišno.
Tu je napravljena vrlo ozbiljna greška. Zašto?
Ova tri predložena svedoka, a to je bitno za odluku o njima, svojim javno iznetim tvrdnjama
protivreče i dispozitivu i obrazloženju optužnice, kao i svim drugim izvedenim dokazima.
Dakle, predloženi dokaz njihovog saslušanja je takozvani kolizioni dokaz. Funkcija kolizionog
dokaza jeste da se njime osporava do tada utvrdeno činjenično stanje, on je u koliziji sa do tada
izvedenim dokazima. Tipičan kolizioni dokaz je dokaz alibija.
Kolizioni dokaz nikada ne može biti odbijen kao suvišan. To je teška povreda postupka. Sud
nikada ne može uzeti bilo koju važnu činjenicu za utvrđenu, ako je odbio izvođenje kolizionog
dokaza, tj. protivdokaza. Time se narušava sama ideja i načelo kontradiktornosti krivičnog
postupka.
Apsolutno je nezakonito da kolizioni dokazi budu odbijeni kao suvišni. Po toj logici Sud je mogao
odbiti i sve dokazne predloge odbrane, jer je izvedenim dokazima iz optužnice "dovoljno razjasnio
činjenično stanje".
"Politička pozadina"
Sud je odbio da izvede dokaze ponuđene na činjenice tzv. političke pozadine, odn. motiva koje
sam predložio 14. februara 2007. sa obrazloženjem da je već ranije saslušao veliki broj svedoka
iz javnog i političkog života Srbije upravo na okolnosti sa kojih političkih pozicija se delovalo preko
JSO, u kojim političkim uslovima, kakva je klima prethodila itd., Sud navodi svedoke Mihajlovića,
Petrovića, Mijatovića, Janjuševića, Jovanovića, i zaključuje: "smatramo da su motivi i politička
pozadina delovanja ove kriminalne grupe za sada dovoljno rasvetljeni". Drugim rečima, odbija
predloge za saslušanje Koštunice, Jočića, Bulatovića, Nalića itd., kao suvišne.
Smatram da je Sud doneo pogrešnu odluku. A evo zašto:
Atentat na premijera Đinđića dogodio se, što je notorno, u ambijentu žestoke političke borbe dve
politički strasno sukobljene strane" sa oprečnim političkim ciljevima" oprečnim političkim
pogledima" dve strane koje se javno uzajamno optužuju i proglašavaju uzajamno odgovornim za
ubistvo.
Saslušali ste jednu stranu, njena saznanja i njene argumente - mi smo predložili drugu.

Ispravno je Sud pozvao svedoka Mihajlova, koji je javno optuživao Đinđićeve saradnike za
atentat, ali je, iz istih razloga, morao pozvati i predložene svedoke Koštunicu, Jočića i Bulatovića.
U odsustvu ovih dokaza Sud sada mora prihvatiti sliku političke pozadine atentata koju su dali
svedoci Mihajlović, Petrović, Jovanović, Mijatović, Popović, i sve optužbe koje su izrekli, na račun
Vojislava Koštunice, Ace Tomića, vojske i civilnih i vojnih organa bezbednosti:
VLADIMIR POPOVIĆ:
Vojislav Koštunica je proglašen za predsednika. Postao je predsednik. Otišao je u kabinet, okružio
se ljudima Slobodana Miloševića koji su bili u toj zgradi, od obezbeđenja, pa do ostalih saradnika
po kabinetima. Počeo je da dovodi u svoj kabinet ljude kojima je jedina zajednička crta bila mržnja
prema Zoranu Đinđiću, koja je bila lična, iz razloga što nisu uspeli da ostvare neke funkcije koje
su želeli da ostvare... (str. 29-30, 13. 04. 05)
Znači, dva meseca posle 5. oktobra Gradimir N alić, kao izaslanik Vojislava Koštunice, odlazio je
u tu Jedinicu u prisustvu Radeta Markovića. Znači on, Rade Marković, Branko Crni i cela ta ekipa.
Predstavljen je toj Jedinici kao budući ministar policije, a on je održao njima patriotski govor da oni
treba da se okrenu Koštunici, Koštuničinoj strani, da, ako budu sa Koštunicom, nema Haga, nema
ovoga, nema onoga, i tako dalje. (str. 82-83, 16. 05. 05)
...[Deo] političkih struktura koji su uz Vojislava Koštunicu, mislim na Miloševićeve strukture vlasti,
koji su postali članovi DSS u međuvremenu... svi oni... su se plašili saznanja istine i otkrivanja šta
će se desiti kad se otvori... kad Radeta Markovića stave u zatvor, da li će Rade propevati ili neće,
šta će reći ili neće reći, i tako dalje. Znači, mislim na pripadnike JSO, mislim i na pripadnike SAJ i
na druge delove policije. (str. 46, 13. 04. 05)
Vi se sećate izjave Vojislava Koštunice te večeri [kada je Milošević predat Haškom tribunalu], da
je to državni puč. Nije on rekao da je to državni puč zbog toga što je njemu bilo žao Miloševića,
nego što je upravo pod utiskom priča svojih saradnika iz struktura koje su ranije 10 godina
vladale... verovao... da sledeći potez Zorana Đinđića jeste hapšenje Vojislava Koštunice. (str. 54,
13. 04. 05)
ČEDOMIR JOVANOVIĆ:
Zbog neuspeha, kako je to definisano, odnosno nesposobnosti vojske da spreči ekstradiciju,
smenjen je general Đaković i na to mesto protivzakonito postavljen general Tomić i ja sam u
razgovoru sa Miloradom Ulemekom u jesen 2001. godine, razgovoru koji je organizovan na
njegov zahtev, po povratku iz Grčke, od njega čuo da su uspostavljeni kontakti i sa generalom
Tomićem i sa vojnom službom bezbednosti i da će ono što mi nismo bili spremni da uradimo, i
JSO i njemu lično uraditi sada neki drugi. Nemam dilemu koji su ti drugi i nemam nikakvu sumnju
u pozadinu kontakata koji su razvijani od tog trenutka pa praktično sve do 12. marta. (str. 27, 11.
04. 05)
VLADIMIR POPOVIĆ:
U toj atmosferi Koštunica ruši vladu, napušta vladu... Tog trenutka postoji samo jedan cilj, a to je:
što pre rasturiti vrh državne bezbednosti... pokušavaju da iskoriste onu fotografiju objavljenu u
"Nedeljnom telegrafu"... tada je traženo da mora da se smene Petrović i Mijatović zbog toga što
se ta fotografija pojavila... To je dva meseca bila tema u Srbiji... i to je kulminiralo onda ubistvom
Gavrilovića... I Gavrilović je bio potreban da bi se dokazalo, znači, ja sam siguran da su oni ubili
Gavrlovića... da je Zoran Đinđič mafijaš, da je kriminalac. (str. 54, 13. 04. 05)
Onda oni (JSO) prave paralelne strukture moći. Pokušano je pošto ne može da se uradi to sa
Đinđićem, ajde da uradimo to sa Koštunicom. Koštunica je očajnički želeo da smeni rukovodstvo
Ministarstva unutrašnjih poslova zbog toga što je to definisao kao jedan od svojih političkih pri-
oriteta, a ostavke koje traži godinama su ostavke ministra Mihajlovića, ministra pravde Vladana
Batića i istovremeno smenu Gorana Petrovića i Zorana Mijatovića. To su njegovi politički zahtevi.
Pošto je nemoćan da te zahteve ostvari, tu se pojavljuju oni (JSO) koji će mu u tome pomoći. (str.
71-72, 11. 04. 05)
VLADIMIR POPOVIĆ:
Iz tog razloga kažem da je pobuna "Crvenih beretki" bio samo krajnji, poslednji čin jedne
sinhronizovane akcije koja je trajala od 5. oktobra...
[Legija je smatrao] da je Đinđić taj koji je jednog trenutka njih izdao, a da su se onda oni prirodno
okrenuli tamo gde i treba da se okrenu, gde su prepoznali prave vrednosti, gde su prepoznali

tradicionalnu Srbiju i srpstvo i junaštvo i čojstvo, kabinet Vojislava Koštunice i te političke

strukture, i da je onda ta pobuna zbog toga takva i bila... (str. 59, 13. 04. 05)
DUŠAN MIHAJLOVIĆ:
Shvatio sam da je stvar izmakla kontroli, da nam je neko iza leđa pripremio pobunu jedne, elitne
jedinice u službi Državne bezbednosti i da je stvar ozbiljna ... (str. 19, 15. 03. 05)
...Tada smo znali na osnovu informacija koje su pristizale da se razrađuju planovi koji su se
vezivali za zauzimanje beogradskog aerodroma. Planovi koji su se vezivali za zauzimanje
televizije, planovi koji su se vezivali za nasilan ulazak u republičku vladu. (str. 10, 11. 04. 05)
GORAN PETROVIĆ:
...Bilo je dosta tih nekih sitnih detalja koji su ukazivali da cela ta priča, da sa tom pobunom - ja ne
mogu da tvrdim da je nju organizovao Vojislav Koštunica ili njegovo okruženje - ali da sa tom
pobunom koketiraju mnogi, da mnogi vode nekakve prljave političke igre i to na bazi tih činjenica, i
da se ni Vojska Jugoslavije, odnosno njene službe bezbednosti ili, da ne uvredim nikoga od
poštenih pripadnika tih formacija, neki ljudi iz tih službi, iz te vojske, bave i takvim stvarima. Znači,
to nisu neke puke izmišljotine, to nisu neke formulacije bez neke specifične težine, nego se
upravo zasnivaju na tim i takvim informacijama i podacima do kojih smo mi dolazili i tako se došlo
do toga da su Jedinicu organizovali Ulemek i Spasojević i Buha, kao što sam rekao da ni Vojislav
Koštunica ni Demokratska stranka nisu nevini u svemu tome, da je u svemu tome Jedinica imala
podršku i Vojske Jugoslavije odnosno pojedinaca ili pojedinih delova službi bezbednosti... (str. 35,
18. 05. 05)
...Nismo imali mogućnosti da se suprotstavimo tom protestu. Nije postojala nikakva spremnost
nijednog državnog organa da nam u tome pomogne. Znači, otvoreno Vojska Jugoslavije sa svojim
specijalizovanim institucijama podržavala je taj protest, apsolutno su ga podržavali. Održavani su
konstantni kontakti sa komandom JSO. Pružana su uveravanja da se vojska neće mešati, da
neće pokušati da utiče putem sile na prekid tog protesta, niti će se suprotstaviti eventualno novim
pokretima Jedinice za specijalne operacije. (str. 15, 11. 04. 05)
GORAN PETROVIĆ:
Ako je pokojni premijer pitao ministra i načelnika Resora javne bezbednosti: ,,Ako oni krenu iz
Kule i dođu u ministarstvo, šta ćete vi uraditi?" a oni odgovorili: "Ništa", ako je posle toga pitao:
"Šta ako dođu u Vladu i izbace me na ulicu, šta ćete Vi uraditi?" – “Ništa", onda je jasno da postoji
i te kakva realna ili osnovana pretpostavka da se u svakom trenutku može izvesti državni udar,
puč, da se može počiniti nekažnjeno bilo kakvo krivično delo, a o preuzimanju vlasti da i ne
govorimo. (str. 49, 18. 05. 05)
GORAN PETROVIĆ:
Ono što je možda interesantno kada govorim o tom političkom kontekstu, pored onoga koji je
javno poznat, dakle, da je predsednik Savezne Republike Jugoslavije podržao tu oružanu
pobunu, da je to učinila Demokratska stranka Srbije, da je u nekim medijima objavljeno kako je
Maričić, tadašnji komandant, zvao generala Pavkovića i pitao ga da li će vojska da se meša. On je
rekao: "Ne pada nam na pamet." (str. 34, 18. 05. 05)
...U tom trenutku Vojska Jugoslavije, sa svim svojim bezbednosnim strukturama i praktično
načelnikom Genralštaba i prvim čovekom vojne bezbednosti, otvoreno je podržavala i logistički na
otvoren način koordinirala takođe taj protest. Održavani su redovni kontakti između vrha vojske i
komande Jedinice za specijalne operacije, kontakti koji su bili u funkciji davanja garancija i čvrstih
uveravanja da se vojska neće umešati u taj sukob. (str. 7, 11. 04. 05)
Č. Jovanović (citirajući Dušana Spasojevića): Rekao je da će protest ići do kraja, da će Mihajlović
i Petrović biti smenjeni, da imaju podršku svih drugih i tu, pri tome, nije pravio, ostavljao prostor ni
za kakve nedoumice. Rekao je da postoji jasan dogovor sa vojskom. Rekao je da ih podržavaju
Pavković i Tomić, da će sigurno dobiti podršku Srpske radikalne stranke, Socijalističke partije
Srbije i da protest može da prekine isključivo Vojislav Koštunica. (str. 9, 11. 04. 05)
GORAN PETROVIĆ:

...Znači, bilo je nekoliko serija tih razgovora pripadnika Jedinice sa Cumetom ili sa Spasojevićem,
koji su bili u tonu: "To, sad ih imamo, izdržite još malo, nema prekidanja, nema popuštanja." I u
jednom od tih razgovora koji sam ja izneo u javnost (neko od tih pripadnika, da li Gumar, da li
neko ko je razgovarao recimo sa Čumetom i Spasojevićem, i ovaj mu je rekao doslovce: "To sada
nema prekidanja dok ne kaže Koštunica.") možete da izvučete taj zaključak koji je više nego
jasan da se organizatori pobune i te kako uzdaju u Vojislava Koštunicu i da njega doživljavaju kao
taj neki autoritet koji bi jedini mogao, ako bi hteo, da utiče na njih da se ta pobuna završi. Ja sam
to otprilike shvatio da bi oni jedino Koštunicu poslušali kada bi im rekao da tu pobunu prekinu. (str.
50, 18. 05. 05)
Adv. Srda Popović: Da, tako sam i ja to shvatio, ali da li je bilo tada, s obzirom na ovo što sada
kažete, da bi po Vašem mišljenju oni jedino poslušali Koštunicu? Da li je postojala ideja da se,
recimo, premijeru javi: "Gospodine predsedniče", ili "Vojo", ne znam kako se oni oslovljavaju,
"molim Vas, zaustavite ovo", a ako ne, zašto ne?
Svedok Goran Petrović: Ne. Ja nisam čuo za takvu ideju jer je bilo svima jasno da je tokom te,
2001. godine, kao što sam rekao, došlo do polarizacije na političkoj sceni na one koji su znali i bili
svesni da moraju da menjaju, kao što sam rekao, i mnogo i brzo, i na one koji ne samo da to nisu
shvatali ili da to nisu hteli, već su se aktivno uključili na sve moguće načine u onemogućavanje
ovih koji su nešto hteli da rade, da u tome imaju što manje uspeha. Koštunica i DSS ne samo da
ništa nisu radili, nego su aktivno sprečavali Đinđića i vladu Srbije da bilo šta rade.
Adv. Srda Popović: Onda bi takav apel bio...
Svedok Goran Petrović: Taj apel bi bio kontraproduktivan, ali to su sada spekulacije. Jasno je
[stavljeno] do znanja da je, uslovno rečeno, postojao sukob, medijski rat, politička borba, nazovite
to kako god hoćete, i da su te strane bile direktno suprotstavljene jedna drugoj. (str. 51, 18. 05.
05)
GORAN PETROVIĆ:
Zbog sramnog ponašanja Vojislava Koštunice i Demokratske stranke Srbije i podrške koju
su dali pobuni te Jedinice, zbog podrške, ne javne, doduše, nego tajne, pojedinih lidera DOS i
pojedinih članova vlade Srbije, zbog podrške Vojske Jugoslavije, pojedinih medija, nezavisnih
intelektualaca ili ne znam sve koga, ta pobuna je uspela. (str. 23, 18. 05. 05)
VLADIMIR POPOVIĆ:
Znači, od tada, od 2001. godine, praktično od pobune "Crvenih beretki", to sam već rekao
malopre, tu postoji jedna međusobna igra između nas i njih. Kada kažem "nas", mislim na onaj
deo vlasti oko Zorana Đinđića, kada kažem “njih”, mislim na sve njih ostale i na prvooptuženog, a
mislim i na Vojislava Koštunicu, pošto ako sam do sada bio dovoljno jasan, jasno vam je da je to
jedan isti front. (str. 72, 13. 04. 05)
Pobuna "Crvenih beretki" je poraz Zorana Đinđića (i on je toga bio svestan) i njegove Vlade, ne
zbog toga što je morao da smeni Gorana Petrovića i Zorana Mijatovića, što je bio prinuđen da ih
smeni, zbog toga što je bio prinuđen da postavi Bracanovića na to mesto, znajući da tako predaje
Službu njima i zbog toga što je znao da je javnost tog trenutka bila apsolutno na strani Vojislava
Koštunice i Jedinice koja je izašla naoružana i zapretila celoj državi. (str. 59, 13. 04. 05)
Taj protest Jedinice za specijalne operacije u novembru mesecu 2001. godine najjasnija je slika
naših međusobnih odnosa. Nakon toga su u potpunosti bile prekinute sve komunikacije [sa JSO].
...U novembru mesecu 2001. godine nama je postalo jasno da se moramo sa tim ljudima
obračunati i započeta je priprema, znači organizovanje države, za tu vrstu obračuna. Nismo imali
podršku drugih institucija u društvu, tako da smo morali sami, u meri u kojoj je to bilo moguće,
tako nešto da sprovedemo. (str. 26, 11. 04. 05)
ZORAN JANjUŠEVIĆ
Predsednik Veća: Kakav je odnos bio u profesionalnom smislu i saradnja sa Miloradom
Bracanovićem tokom Vašeg rada?
Svedok Zoran Janjušević: ja sam se gore pojavio kao čovek koji će da kontaktira sa njima, pošto
premijer nije imao vremena, kao član Saveta za državnu bezbednost. Ja sam se pojavio da
dobijem neke informacije, da prenesem premijeru eventualno šta se dešava i tako. Nisam toliko
kontaktirao, povremeno sam kontaktirao sa gospodinom Savićem, a sa gospodinom
Bracanovićem češće sam se viđao, pošto je on imao običaj da nas pozove na sastanak, gore kod
sebe, da nam na nešto ukaže, objasni i tako dalje. Znači, moj, ovako da kažem, profesionalni

odnos je bio čisto profesionalan. Jedno vreme smo bili na "Vi", kasnije smo bili na "Ti", dok nisam
shvatio da on mene neke stvari laže i da on pravi budalu od mene, pošto je on mislio verovatno
da ja sam baš toliko nepismen u tome svemu. Kada sam shvatio da u stvari on mnoge stvari
mene laže..., ja sam odlučio da poptuno prestanem da dolazim gore, osim kada sam dolazio kao
član Saveta za državnu bezbednost na sastanke, pošto su se svi sastanci održavali na Institutu
za bezbednost.
Predsednik Veća: Na osnovu čega ste utvrdili da Vas Milorad Bracanović laže dok je radio u
Resoru državne bezbednosti kao zamenik načelnika?
Svedok Zoran Janjušević: Pa, znate šta, mnoge stvari koje je on pokušao na neki način meni da
kaže, da ispriča, nisu se poklapale sa onim što je u stvarnosti. Ja sam kasnije bio u vezi sa
gospodinom Nenadom Milićem, koji je bio zamenik ministra unutrašnjih poslova. Javna
bezbednost je imala druge podatke o nekim stvarima, gospodin Bracanović je prezentirao druge
podatke i ja sam tada video da to nešto nije u redu. (str. 8-9, 14. 03. 05)
Sudija Milimir Lukić: Kako su Vam saopštavane te činjenice od strane Bracanovića?
Svedok Zoran Janjušević: Pa, jednim delom kroz, znači, dobijem ekstemo informisanje, a jednim
delom usmeno, dok sedim tu, tako da i premijer, u stvari, ključno u tome je bilo što premijer više to
nije ni čitao i što je to dao meni zato što on to više nije mogao da proguta te papire i laži. (str. 20,
14. 03. 05)
VLADIMIR POPOVIĆ
Znači, dobijali smo informacije, tada tokom cele te 2002. godine, da ta je veza između te grupe i
Koštuničinog kabineta, koji je i dalje funkcionisao i dalje postojao, posebno vojne službe
bezbednosti, više nego aktivna. (str. 76, 13. 04. 05)
ČEDOMIR JOVANOVIĆ
Oni su pronašli u Vojislavu Koštunici, odnosno u vojsci, ona utočišta koja nisu mogli da imaju
u Demokratskoj stranci, DOS ili republičkoj vladi. Bukvalno tako. Kao izbor druge strane i to nije
na osnovu ne znam nekog mog političkog stava prema Demokratskoj stranci Srbije, nego na
osnovu tih realnih interesa koji su postali kompatibilni.
Znači, Demokratska stranka Srbije [je] protiv Zakona o organizovanom kriminalu, a i oni su protiv
tog zakona jer taj zakon ih žulja.
Demokratska stranka Srbije je protiv Specijalnog suda, pa su i oni protiv Specijalnog suda.
Prirodno je da se onda dogovaraju Bulatović, Jočić i Ulemek oko strategije daljeg rušenja ove
institucije. Prirodno je da se tako nešto radi. Da se osporava Prijić, tako što se koriste izjave onih
koji su optuženi za najteža krivična dela, mislim tu na ubistvo generala Boška Buhe i sve ono što
je posle toga usledilo. (str. 69, 11. 04. 05)
VLADIMIR POPOVIĆ:
Vraćam se na ono što sam malopre rekao da ću se vratiti. Kada je Zoran Đinđić rešio i
doneo definitivno odluku da sa njima mora da se obračuna, u isto vreme je znao da nema
mehanizme vlasti da to može da uradi.
Takođe je bio svestan da u toj državi ne postoji nijedan mehanizam, institucija ili grupa ljudi na
koju može da se osloni i sa kojom može njima da se suprotstavi, naročito i posebno iz razloga jer
u to vreme više to nije tajna i više se to ne radi krišom, savetnici Vojislava Koštunice, mislim na
Radeta Bulatovića, na Gradimira Nalića, Acu Tomića, šefa državne bezbednosti, jesu ljudi koji su
direktni ji pokrovitelji JSO, Milorada Bracanovića i Andrije Savića. (str. 70, 13. 04. 05)
Novembar je konačan rastanak. Znači, prirodno, ako se 20. novembra okončala pobuna JSO,
sledeći datum u tom kalendaru je 12. mart. (str. 69, 11. 04. 05)
Ovako tzv. političku pozadinu opisuju jedini svedoci koje je Sud na ove okolnosti
saslušao i čijim iskazima je, po oceni Suda, "dovoljno rasvetljena" politička pozadina atentata, a
dalji dokazi postaju suvišni.
Odluka koju je Sud doneo po mojim predlozima može biti formalno ispravna jedino ako Sud
smatra da je iskazima ovih svedoka tačno i istinito opisana politička pozadina, ali je ona i u tom
slučaju materijalno manjkava kada je Sud, odbijajući moje predloge, ustvari odbio da ove iskaze
proveri.
Sud je, mislim, bio pod utiskom povike da se time "politizuje suđenje", a, naprotiv, odbijanjem ovih
predloga suđenje je politizovano. Naime:
- Ako Sud pokloni punu veru ovim svedocima i njihovom prikazu političke pozadine ovog dela,
kako će u presudi objasniti da je odbio da proveri njihove iskaze?

- Ako, s druge strane, Sud tim iskazima ne pokloni veru koje će dokaze suprotstaviti saslušanim
svedocima? Takvih dokaza u spisu nema...
O čemu se onda ovde, u stvari, radi?
Po mom mišljenju, Sud je izbegao da visoke predstavnike izvršne vlasti dovede u situaciju u koju
je bio doveden svedok Dejan Mihajlov, da poreknu svoje izjave i da moraju da objašnjavaju zašto
su takve izjave davali i zašto su radili ono što su radili. Da li zato što sa optuženima predstavljaju
“jedinstven front", kako tvrdi svedok Goran Petrović, ili iz nekog drugog razloga.
Ne smemo da zaboravimo da je prethodni predsednik Veća Marko Kljajević u ovom predmetu
demisionirao sa javno datim obrazloženjem da je na njega vršen pritisak. Svojevremeno sam,
priznajem, to profesionalno zamerio sudiji Kljajeviću. Međutim, danas moram da priznam da je
možda bio u pravu. Ako ne može da se sudi, i ne mora da se sudi.
Da rezimiram:
S obzirom da je Sud odbio predloge koje sam stavio na glavnom pretresu 14. februara
1. zasnivajući svoju odluku na netačnim tvrdnjama o sadržini spisa; 2. zasnivajući svoju odluku na
pogrešnom pravnom tumačenju ZKP; 3. zasnivajući svoju odluku na protivrečnim i nerazumljivim
razlozima; 4. i da je svojom odlukom povredio načelo kontradiktornosti krivičnog postupka –
ponavljam svoj predlog da se u ponovo otvorenom glavnom pretresu ispitaju kao svedoci:
VOJISLAV KOŠTUNICA, RADE BULATOVIĆ, BORISLAV MIKELIĆ, MIROSLAV MILOŠEVIĆ,
DRAGAN JOČIĆ, GRADIMIR NALIĆ, ALEKSANDAR TIJANIĆ, sa podacima i na okolnosti kao iz
predloga za dopunu dokaznog postupka podnetog na glavnom pretresu 14. februara 2007.
godine.
Podsećam Sud da nije nikada odlučio po mom predlogu da se izvede dokaz čitanjem Informacije
UBPOK koja protivreči razlozima Suda iznetim u odluci o odbijanju moga predloga za čitanje
transkripta presretnutog razgovora između svedoka Dejana Milenkovića i Biljane Kajganić. Ovaj
dopis UBPOK je čitan na glavnom pretresu ali nije izveden kao dokaz jer Sud nije doneo rešenje
ni o čitanju, ni o odbijanju ovog predloga. Sud mora odlučiti o svim predlozima koji stranke daju
tokom postupka pre nego što okonča dokazni postupak.
U odnosu na ostale izvedene dokaze, tu nema šta mnogo da se priča.
Da su optuženi izvršioci krivičnog dela koje im se stavlja na teret u potpunosti je dokazano.
Odbrana optuženih prilično je očajnička i može se sažeti u tri reči: "sve je montirano":
* materijalni dokazi su podmetnuti,
* priznanja su iznuđena,
* svedoci su naučeni da lažu,
* dokazi o njihovoj nevinosti su uništeni,
* veštaci su pristrasni.
Šta o tome reći? To je nekakva zavera u kojoj učestvuju stotine i stotine ljudi, samo da bi se ovim
nevinim ljudima, koji su oduvek poštovali zakon, kako reče prvooptuženi, nešto napakovalo.
Očekujem da ćemo sada čuti i ko je "u stvari" ubio premijera. Tokom postupka je nagoveštavano
da su to "u stvari" trećim metkom učinili:
* narkodileri,
* strane obaveštajne službe,
* Albanci,
* foto-robot,
* Čeda Jovanović.
Da li optuženi i oni koji im pomažu da lansiraju ovakve teorije stvarno misle da to neko može
poverovati? Pa naravno da ne.
Oni se time samo izruguju:
- oštećenoj porodici Đinđić,
- pravdi,
- poštovaocima premijera Đinđića, i
- ovom Sudu.
Ta laž je izgubila časnu svrhu obmanjivanja. Ona je i sama postala sredstvo nasilja.
Dozvolite da u jednoj jedinoj rečenici iznesem svoje viđenje ovog dela. Upoznao sam Zorana
Đinđića, kao klijenta, pre 39 godina, zastupao sam ga u više navrata, znam da ga je celog života
UDBA proganjala i vidim: UDBA ga je na kraju i ubila.

Drugačije sam zamišljao svoju završnu reč kada sam ulazio u ovaj postupak. Ali vidim da za tu
drugačiju reč nema potrebe. Krivica ovih ljudi koje sede na optužničkoj klupi je banalna. Kao i
uvek, uradili su ono što im je rečeno da urade.
Za drugačiju završnu reč možda ću imati priliku na nekom sledećem sudenju za ubistvo premijera
Đinđića. Kada se bude sudilo onima koji su ovo organizovali i naredili.
Ukoliko bi Sud odlučio da, ipak, ne otvara ponovo postupak,
Predlažem
Da optužene proglasi krivim i osudi po zakonu, kao i da ih obaveže da svi solidarno oštećenoj
naknade troškove postupka po troškovniku koji prilažem, dok u odnosu na imovinskopravni
zahtev zadržavamo pravo da isti ostvarujemo u parnici.”
ŠTA REĆI ZA KRAJ?

Demokratija je umrla kada su ljudi na vlasti shvatili da državna sredstva mogu da koriste
nekažnjeno u privatne svrhe.
Na sceni je “nomenklatura” - ne mnogo sposobni ali veoma lojalni, koji servisiraju interese
plutokratije, u partitokratskoj državi, koja samo simulira demokratske procese. Ne tako davno,
kada je u Jugoslaviji (i u Srbiji) uspostavljena vlast Komunističke partije (a još perfidnije kada je
partija postala Savez komunista), nametnuta je partijska kontrola nad svakim aspektom života,
kroz mehanizma poput političke policije, kroz partijski sistem nomenklature koji je lokalnim
partijskim šefovima omogućio kontrolu nad svim važnim nameštenjima i zaposlenjima, kao i kroz
masovne organizacije poput sindikata, omladine i socijalisti;kog saveza. U okviru tog poretka, i tim
mehanizmima, uspostavljen je u Srbiji stalež koji je održao tu kontrolu nad društvenim procesima.
Problem je što danas taj stalež više nema snažnu partijsku državu iznad sebe.
Stvaralačkom, radničkom i preduzetničkom sloju preostaje samo da nude društvu alternativu sa

stanovišta svojih potreba i da shvate činjenicu: preduzetnici – da nisu i neće biti deo staleža
vladajuće “aristokratije”; a radnici – da nisu više jedno u zajedničkoj, socijalnoj, državi sa
“aristokratijom”. Samo tako progon bi postao društveni sukob, koji bi “aristokratiju”, zbog
malobrojnosti, primorao da se prikloni realnim društvenim grupama ili da trpi posledice svojih
izbora i dela.
Bez nametanja alternativa, prepušteni politici i “eliti”, nastalim na pranju novca i pratećoj
korupciji73, stvaralački, radnički i preduzetnički sloj sebe prepušta na milost i nemilost odlukama
zatvorenog kruga, koji je nastao i počiva na ličnom i grupnom interesu “prepirača” novca i njihovih
saučesnika.
73
Za više informacija o “eliti”, nastaloj na pranju novca i pratećoj korupciji:
- Centar za izučavanje javne politike, “Institucionalna perceptivnost Srbije na posledice globalnih promena u nastanku ”, 2008.,
http://paralaks.edu.rs/download/2617-4/Kraj%20imperije%20i%20perspektive.pdf
- Centar za izučavanje javne politike, " Kontekst dilema građanske Srbije maja 2008 .", 2008.,http://paralaks.edu.rs/download/2155-
4/Kontekst%20predizbornih%20dilema%20maja%202008.%20godine.pdf
- O organizovanoj grupi Vojina Lazarevića - Centar za izučavanje javne politike, " Nedodirljiva organizovana grupa", 2008.,
http://paralaks.edu.rs/download/2568-4/Nedodirljiva%20organizovana%20grupa.pdf
- O uzurpaciji države kao bezbednosnom riziku - Građanski institut za demokratiju i bezbednost Paralaks, “ Javna ili privatna politika
u Srbiji”, 2007., http://paralaks.edu.rs/download/2008-4/Prilozi_o_uzurpaciji_drzave_kao_bezbednosnom_riziku.pdf
- O sistemu bezbednosti koji je uspostavljen pod Radetom Bulatovićem u odeljku Prilozi, “ Komentar zakona o osnovama uređenja
službi bezbednosti”, Građanski institut za demokratiju i bezbednost Paralaks, 2008.
http://paralaks.edu.rs/download/1865-/Komentar_Zakona_o_osnovama_uredenja_sluzbi_bezbednosti_Republike_Srbije.pdf
- Njegovan Slijepčević, “Kratke priče o globalizaciji, bivšoj Jugoslaviji i Srbiji ”, Građanski institut za demokratiju i bezbednost
Paralaks, 2006.
- Njegovan Slijepčević, “Međunarodni odnosi pred našim vratima”, Građanski institut za demokratiju i bezbednost Paralaks, .2007.

U okvir alternativa spada i razlučivanje nomenklature i njihovih međupovezanosti od građana i

njihove. Bez uspostavljanja stvarne elite, i realnih kriterijuma u društvu, neće biti ni tranzicije, a još
tragičnije, ni napretka u Srbiji.

Upropastitelji Srbije

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

You might also like

Upropastitelji Srbije

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Upropastitelji Srbije

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

NOMENKLATURA SRBIJE - KOLIKO SE VIDI GOLIM OKOM

Tekst je preuzet od Instituta Paralaks

ŠTA REĆI KAO UVOD

Građanski institut za demokratiju i bezbednost Paralaks 1

Građanski institut za demokratiju i bezbednost Paralaks 2

Građanski institut za demokratiju i bezbednost Paralaks 3

Građanski institut za demokratiju i bezbednost Paralaks 4

U Jugoslaviji je 1988. osnovao firmu za proizvodnju konfekcije, a 1990/’91. godine počeo je da se

Građanski institut za demokratiju i bezbednost Paralaks 5

Da bi se ovladalo sistemom neophodni su i kanali prohodnosti. Profil idealnog tranzicijskog

Građanski institut za demokratiju i bezbednost Paralaks 6

Građanski institut za demokratiju i bezbednost Paralaks 7

komentariše pisanja14 da je u kabinetu predsednika SRJ Vojislava Koštunice “stvarana paralelna

Potpredsednik Vlade Srbije, Čedomir Jovanović rekao je na sednici Odbora za pravosuđe i

Građanski institut za demokratiju i bezbednost Paralaks 8

SRPSKI POSLOVNI KLUB PRIVREDNIK

Građanski institut za demokratiju i bezbednost Paralaks 9

MIROLJUB ALEKSIĆ, predsednik “ALCO GROUP” doo

MIROSLAV ATELJEVIĆ, predsednik ACMER-M doo

Građanski institut za demokratiju i bezbednost Paralaks 10

MIODRAG BABIĆ, predsednik HEMOFARM KONCERN ad

U slučaju dokapitalizacije i privatizacije Ekonomija AD iz Bele Crkve bilo je ozbiljnih zloupotreba

Građanski institut za demokratiju i bezbednost Paralaks 11

MILIJA BABOVIĆ, vlasnik FASHION CO doo

Građanski institut za demokratiju i bezbednost Paralaks 12

MILAN BEKO, LADERNA

Građanski institut za demokratiju i bezbednost Paralaks 13

VLADIMIR ČUPIĆ, predsednik IO HYPO GROUP ALPE ADRIA

Građanski institut za demokratiju i bezbednost Paralaks 14

Bio je direktor Agencije za privatizaciju, savetnik ministra za privredu i privatizaciju u Vladi

Govoreći o akcionarima “Dijamanta”, Vladimir Čupić je rekao da su preduzeća obavezna da

Građanski institut za demokratiju i bezbednost Paralaks 15

Cvetković. Za pretpostaviti je da Mirko Cvetković nije pokvario odnose sa Vlahovićem i društvom

Građanski institut za demokratiju i bezbednost Paralaks 16

Građanski institut za demokratiju i bezbednost Paralaks 17

DANKO ĐUNIĆ, predsednik Srpskog poslovnog kluba i Ekonomskog instituta

Građanski institut za demokratiju i bezbednost Paralaks 18

Građanski institut za demokratiju i bezbednost Paralaks 19

banda je obezbedila Albancu iz Švajcarske Bedžetu Pacoliju da pokupuje po Srbiji pumpe i

DRAGAN ĐURIĆ, generalni direktor ZEKSTRA GRUPA

BRANISLAV GRUJIĆ, predsednik UO PSP-FARMAN Holdings, Moskva

Građanski institut za demokratiju i bezbednost Paralaks 20

Građanski institut za demokratiju i bezbednost Paralaks 21

VESELIN JEVROSIMOVIĆ, predsednik COMTRADE GROUP

5.12.2006. predsednik “Komtrejd grupe” Veselin Jevrosimović izjavio je da je poništeni tender za

Građanski institut za demokratiju i bezbednost Paralaks 22

LJUBIŠA JOVANOVIĆ, predsednik AIK BANKA ad, Niš

Građanski institut za demokratiju i bezbednost Paralaks 23

Izveštaj MKG primetio je da su kompanije koje su u vreme Miloševićeve diktature profitirale od

MIODRAG KOSTIĆ, predsednik MK GROUP

Građanski institut za demokratiju i bezbednost Paralaks 24

Tomislav Karadžić povlačio je u Fudbalskom savezu Vojvodine poteze s kojima se organizacija

Građanski institut za demokratiju i bezbednost Paralaks 25

VOJIN LAZAREVIĆ, predsednik UO RUDNAP

GORAN MALBAŠIĆ, predsednik ABB AUTOMATION, Moskva, Rusija

Građanski institut za demokratiju i bezbednost Paralaks 26

Bosiljka Kozomara, student na London School of Economics

MIĆA MIĆIĆ, generalni direktor MPP JEDINSTVO