Naslov originala: ARISTOTELES

ΑΡΙΣΤΟΤΕΛΗΣ
ΟΡΓΑΝΟΝ

Graece ex recensione

ORGANON
Immanuelis Bekkeri
Edidit Academia regia Borussica.
vol. I—II.
Berolini 1831.
 SA STAROGRČKOG PREVELA

dr KSENIJA ATANASIJEVIC

PREDGOVOR NAPISAO

dr BOGDAN ŠEŠIĆ

KULTURA 1970. BEOGRAD

 PRVI DEO

KATEGORIJE
 Glava prva
[HOMONIMI, SINONIMI, PARONIMI*]

„Homonimi"1 se zovu stvari koje imaju samo zajed-

ničko ime, dok im je različit pojam suštine označen ime-
nom. Tako se, na primer, ime „životinja" upotrebljava da
označi kako jednog stvarnog tako i jednog naslikanog
čoveka. A ove dve stvari imaju samo zajedničko ime, dok
im je pojam suštine, označen imenom, različit. Jer, ako se
želi objasniti šta u svakoj od njih [od te dve stvari] znači
suština životinje, — treba za svaku od njih dati svojstvenu
definiciju.
„Sinonimi"2 se zovu stvari koje imaju zajedničko ime
i identičan pojam suštine označen imenom. Tako se, na
primer, i čovek i vo nazivaju životinjom. Jer čovek i vo
nazvani su zajedničkim imenom životinje, i njihova defini-
cija je ista. Jer, ako se želi objasniti definicija svakoga od
njih i reći šta je suština životinje kod svakoga od njih,
tada treba dati istu definiciju.
Najzad, „paronimi"3 se zovu stvari koje se razlikuju
od neke druge stvari u padežu, i po njenom imenu se
nazivaju. Tako se gramatičar naziva po gramatici, a hra-
bar čovek po hrabrosti.
* Pojedine glave u originalu Organona nemaju podnaslova,
nego su, jednostavno, odvajane. Kao neki strani prevodioci Organona,
naročito Tricot i Rolfes, mi smo stavljali podnaslove glavama, jer tako
filozofovo veoma teško i često mutno izlaganje postaje donekle
preglednije. — Prev.

5
 Glava d r u g a
[Ο RAZNIM IZRAZIMA]
Što se tiče reci, jedne se govore prema nekoj vezi, a
druge bez veze. Prema nekoj vezi se, na primer, kaže:
„čovek trči", „čovek pobeđuje", a bez veze, na primer:
„čovek", „vo", „trči", „pobeđuje".
Od bića jedna su afirmirana ο nekom subjektu i ako
nisu ni u jednom subjektu4; tako, na primer, „čovek" je
afirmiran ο nekom subjektu, to jest ο jednom izvesnom
čoveku, ali on nije ni u jednom subjektu. Druge stvari 5 su
u jednom subjektu, ali nisu afirmirane ni ο jednom
subjektu (a pod izrazom ,,u jednom subjektu"6 podrazu-
mevam ono što — pošto se ne nalazi u subjektu kao njegov
deo, — ne može biti odvojeno od onoga u čemu se nalazi).
Na primer, jedna izvesna gramatička nauka postoji u
subjektu, to jest u duši, ali ona nije afirmirana ο nekom
subjektu. I izvesno belo nalazi se u jednom subjektu, na-
ime, u telu (jer svaka boja jeste u jednom telu), ali ono
nije afirmirano ni ο kom subjektu. A druga bića7 su u isto
vreme afirmirana ο jednom subjektu, i [nalaze se] u jednom
subjektu. Tako, na primer, nauka je u jednom subjektu,
naime, u duši, i ona je afirmirana ο jednom subjektu, ο
gramatici. Najzad, druga bića8 nisu ni u jednom subjektu
niti su afirmirana ο jednom subjektu, na primer, „ovaj
čovek" i „ovaj konj", — jer nijedno biće ove prirode
[vrste] nije u subjektu niti je afirmirano ο jednom subjektu.
U apsolutnom smislu govoreći, ono što je nedeljivo
[individue] i ono što je po broju jedno nisu nikad afirmi-
rani ο jednom subjektu9; međutim, neke [od partikularnih
akcidencija] ništa ne sprečava da budu u istom subjektu.
Jer jedna izvesna gramatička nauka jeste u jednom sub-
jektu, ali nije afirmirana ni ο jednom subjektu.
Glava t r e ć a
[PREDIKAT PREDIKATA. — VRSTE I RODOVI]
Kad je jedna stvar pridana nekoj drugoj stvari kao
[svome] subjektu, — tada sve što je afirmirano ο predikatu
treba da bude [afirmirano] i ο subjektu. Na primer,
čovek" je pridat jednom određenom čoveku, a „životinja"
je pridata „čoveku". Prema tome, i jednom određenom
čoveku treba pridati [pojam] „životinja", jer jedan
određeni čovek je i čovek i životinja.
Ako su vrste različite, a nisu podređene jedne dru-
gima, i same njihove razlike biće specifično druge. Uz-
mimo, na primer, [pojmove] „životinja" i „nauka". Razlike
među životinjama jesu: „koje hodaju nogama" i „dvo-
nožne", „krilate" i „vodene". Od ovih razlika nijedna ne
važi za „nauku", — jer se jedna nauka ne razlikuje od
druge nauke time što je dvonožna. Međutim, vrste koje su
podređene jedne drugima ništa ne sprečava da imaju iste
[specifične] razlike. Jer, više vrste su predikati nižih vrsta,
tako da će sve razlike predikata važiti i za subjekt.
Glava č e t v r t a
[DESET KATEGORIJA]
Svaka bez ikakve veze iskazana reč označava ili sup-
stanciju, ili kvantitet, ili kvalitet, ili relaciju [odnos], ili
mesto [gde], ili vreme [kad], ili položaj, ili posedovanje,
ili delanje, ili trpljenje.10
Supstancija — kazano jednom rečju — jeste, na pri-
me?: „čovek", „konj"; kvantitet je, na primer: „dug dva
lakta", „dug tri lakta"; kvalitet je, na primer: ,,beo",
„vičan gramatici"; odnos je, na primer: „duplo", „pola",
„veći"; mesto je, na primer: „u Likeju", „na agori"; vreme
je, na primer: „juče", „prošle godine"; položaj je, na pri-
mer: „on leži", „on sedi"; posedovanje je, na primer: „on
je obuven"; „on je naoružan"; delanje je, na primer: „on
6 7
seče", „on gori"; trpljenje je, na primer: „on je isečen";
„on je izgoreo".
Nijedan od ovih termina ne potvrđuje i ne odriče
ništa u sebi i po sebi, nego afirmacija ili negacija postaju
tek međusobnim povezivanjem. Jer, izgleda da je svako
potvrđivanje i svako odricanje istinito ili lažno. Međutim,
nema ni istinitog ni lažnog za izraze koji nisu ni u kakvoj
povezanosti, kao što su, na primer: „čovek", „beo", „trči",
„pobeđuje".
Glava peta
[SUPSTANCIJA]
Supstancija11, u najsvojstvenijem, i prvom, i glavnom
smislu, jeste ono što nije ni afirmirano ο jednom subjektu
niti je u jednom subjektu, — kao, na primer, jedan od-
ređeni čovek ili jedan određeni konj.
„Druge supstancije" nazivaju se rodovi u kojima su
sadržane supstancije uzete u prvom smislu12, a rodovima
treba dodati i vrste ovih rodova. Tako, na primer, jedan
određeni čovek spada u rod čoveka, a vrsta ovoga roda je
životinja. Ove [poslednje] supstancije zovu se „druge", —
kao što su, na primer, čovek i životinja.
Iz rečenoga je jasno da predikat mora biti afirmiran ο
subjektu kako prema imenu tako i prema pojmu. Tako je,
na primer, „čovek" afirmiran ο jednom subjektu, upravo ο
jednom određenom čoveku. S jedne strane, pri-dato mu je
ime čoveka, pošto se individui pridaje ime čoveka 13. Ali i
definicija čoveka biće isto tako pridata jednom
određenom čoveku. Jer, jedan određeni čovek jeste u isto
vreme čovek i životinja, i tako će ime i pojam biti
podjednako pridati subjektu.
Kad su u pitanju bića koja su u jednom subjektu 14,
većinom ni njihovo ime ni njihova definicija nisu pridati
subjektu. Međutim, u izvesnim slučajevima ništa ne stoji na
putu da ime bude pridato subjektu, — ali za definiciju je to
nemoguće. Tako, na primer, belo, kad se nalazi na jednom
telu, kao subjektu, pridato je ovom subjektu (jer se telo
naziva belim); međutim, definicija belog nikad ne može
biti pridata telu.
Sve ostalo15 ili je afirmirano ο prvim supstancijama,
koje su uzete kao subjekti, ili se nalazi u samim ovim
subjektima. To proizlazi jasno iz pojedinačnih primera
koji se uzimaju u obzir. Uzmimo, na primer, da je termin
„životinja" pridat čoveku; prema tome, termin „životinja"
biće pridat jednom određenom čoveku. Jer, kad on ne bi
bio pridat jednom određenom čoveku, on ne bi bio [pridat]
ni čoveku uopšte. Uzmimo još jedan primer: boja je u
telu; prema tome, ona isto tako mora biti u jednom odre-
đenom telu. Jer, ako nije ni u jednom pojedinačnom telu,
tada neće biti ni u telu uopšte. Prema tome, sve drugo je
ili afirmirano ο prvim supstancijama, koje su uzete kao
subjekti, ili se nalazi u samim tim subjektima. A iz toga
izlazi da kad ne bi postojale te prve supstancije, nijedna
druga stvar ne bi mogla postojati.
Od drugih supstancija, rod je više supstancija nego vrsta.
Naime, rod je bliži prvoj supstanciji [nego vrsta]. Jer, ako
se nastoji da se objasni priroda prve supstancije, to će se
učiniti jasnije i tačnije ako se ona objasni pomoću roda
nego [ako se objasni] pomoću vrste. Tako, ako se nastoji
da se opiše jedan određeni čovek, ovo će se jasnije učiniti
ako se kaže da je to čovek nego ako se kaže da je to
životinja. Jer, prvo je svojstvenije pojedinačnom čoveku, a
drugo je opštije. Isto tako, jasnije će se objasniti priroda
jednog određenog drveta ako se ono označi kao drvo nego
ako se označi kao biljka. Sem toga, prve supstancije na-
zvane su supstancijama u prevashodnom smislu, zbog toga
što su one supstrat svega drugog i što je sve drugo ο njima
afirmirano, ili se u njima nalazi. Kao što se prve supstancije
odnose prema svemu drugom isto se tako rod odnosi prema
vrsti. Jer, rod je supstrat za vrstu; vrste su afirmirane od
rodova, ali rodovi nisu afirmirani od vrsta. Iz toga, isto
tako, izlazi da je rod više supstancija nego [što je to] vrsta.
Ali od rodova koji nisu vrste jedan nije [ni u čemu] više
supstancija nego drugi. Kad se jedan određeni Čovek
8 9
označi kao čovek, tada se ο njemu ne kaže ništa svojstve-
nije nego kad se ο jednom određenom konju kaže da je
konj. Isto tako, i kod prvih supstancija jedna nije više
supstancija nego druga. Jer, jedan određeni čovek ni u
čemu nije više supstancija nego jedan određeni νο1β.
Sa razlogom su, dakle, posle prvih supstancija, od
svega ostalog samo rodovi i vrste nazvani drugim supstan-
cijama17. Jer [od svih predikata], oni jedini objašnjavaju
prvu supstanciju po njenom značenju. Naime, ako se želi
objasniti šta je jedan određeni čovek, i ako se to učini
pomoću roda ili pomoću vrste, — daće se objašnjenje
njegove svojstvenosti, koje će se učiniti tačnijim ako se
kaže da je to čovek nego ako se kaže da je to životinja.
Međutim, ako bi se pripisala čoveku svaka druga oznaka,
to bi značilo učiniti objašnjenje netačnim, — kao, na pri-
mer, kad se kaže da je on beo, ili da trči, ili nešto slično.
Tako su sa razlogom, između svih ostalih, samo ovi poj-
movi [rodovi i vrste] nazvani supstancijama. Sem toga18,
prve supstancije, zato što su supstrat svega drugog, na-
zvane su supstancijama u najsvojstvenijem smislu reci. Ali,
onako kako se prve supstancije odnose prema svemu dru-
gom, tako se rodovi i vrste prvih supstancija odnose prema
svemu drugom; jer, od vrsta i rodova afirmirano je sve
drugo. Kad se jedan određeni čovek nazove gramatičar,
time se kaže da su, isto tako, gramatičar i čovek i živo-
tinja. A isto je i za sve druge slučajeve.
Ono što opšte važi za svaku supstanciju jeste da ne
bude u jednom subjektu. Prva supstancija niti je u jednom
subjektu niti je atribut jednog subjekta. Za druge sup-
stancije jasno je iz sledećeg da se ne nalaze u subjektu.
Čovek je atribut jednog subjekta, — naime, jednog odre-
đenog čoveka, — ali čovek nije u subjektu. Jer, čovek
nije u jednom određenom čoveku. Isto važi i za životinju,
koja je atribut jednog subjekta, upravo jednog određenog
čoveka, ali životinja nije u jednom određenom čoveku.
Zatim, ništa ne sprečava, kad su u pitanju stvari koje su u
jednom subjektu, da se, u izvesnim slučajevima, njihovo
ime prida samom subjektu, dok je nemoguće da mu se
prida njihov pojam [njihova definicija]. Međutim, što se
tiče drugih supstancija, može se pridati subjektu i njihov
pojam [njihova definicija] i njihovo ime. Naime, pojam
[definicija] čoveka pridaće se jednom određenom Čoveku,
a pojam životinje isto tako.19 Iz toga izlazi da se supstancija
ne može ubrajati u stvari koje su u jednom subjektu. Ali,
ovo nije nikakva svojstvenost supstancije, jer ni razlika nije
u jednom subjektu. „Koji hoda nogama" i „dvonožni"
afirmirani su ο jednom subjektu, — naime, ο čoveku, —
ali nisu u jednom subjektu, jer „dvonožni" i „koji hoda
nogama" nisu u čoveku. I pojam [definicija] razlike
afirmiran je ο onome ο čemu je sama razlika afirmirana.
Tako, na primer, ako je „koji hoda nogama" afirmirano ο
Čoveku, i pojam [definicija] „koji hoda nogama" biće isto
tako afirmiran ο čoveku, pošto čovek hoda nogama.
Ne smemo biti zbunjeni time što se delovi supstancije
nalaze u celini kao u jednom subjektu, niti smemo straho-
vati da bismo morali smatrati kako ti delovi nisu supstan-
cija. Kad smo rekli da su stvari u jednom subjektu, time
nismo mislili da se one u njemu nalaze kao delovi u celini.
Odlika [drugih] supstancija i razlika jeste ta što su
one u svim slučajevima pridavane u sinonimnom smislu.
Jer, svi njihovi atributi imaju kao subjekte ili individue, ili
vrste. Iz prve supstancije ne proističe nikakva kategorija,
pošto ona sama nije afirmirana ni ο jednom subjektu. Ali,
kod drugih supstancija rod je afirmiran ο individui, a vrsta
je afirmirana i ο rodu i ο individui. Isto tako, i razlike su
afirmirane ο rodovima i ο individuama. Ali, prve
supstancije pretpostavljaju i pojam [definiciju] rodova i
pojam [definiciju] vrsta, a rod [pretpostavlja pojam] vrste.
Jer, sve što je rečeno ο predikatu biće isto tako rečeno ο
subjektu. Isto tako, rodovi i individue pretpostavljaju i
pojam [definiciju] razlika. Ali, rekli smo da su sinonimi
stvari kojima je i ime zajedničko i pojam identičan. Prema
tome, uvek kad su predikati supstancije i razlike,
pridavanje se vrši u sinonimnom smislu.
10 11
 Svaka supstancija izgleda da označava jedno određeno
biće20. A za prve supstancije neosporno je i istinito da one
označavaju jedno određeno biće, jer je izražena stvar
individuum i brojno jedinstvo. A za druge supstancije
moglo bi, isto tako, izgledati, zbog oblika njihovog imena,
da one označavaju određeno biće, — kao kad, na primer,
kažemo „čovek" ili „životinja". Ali to nije istina, nego se
pre u ovom slučaju označava nešto kvalitativno. Jer, ovde
subjekt nije jedan, kao u slučaju prve supstancije, nego je
„čovek" pridan mnogim subjektima, a isto tako i
„životinja". Međutim21 [rod i vrsta], ne označavaju
kvalitet na apsolutni način, kao [što bi to činilo] belo.
Naime, belo ne označava ništa drugo nego kvalitet. Među-
tim, rod i vrsta određuju kvalitet u odnosu na supstanciju;
oni upravo označavaju supstanciju jednog određenog kva-
liteta. Ova odredba ima veći obim kod vrste nego kod
roda, jer onaj ko kaže „životinja" obuhvata vise [veći broj
bića] nego onaj ko kaže „Čovek".
Ali, supstancijama pripada i to [ali supstancije se
odlikuju i time] da [što] nemaju nikakvu kontrernu sup-
rotnost. Jer, šta bi prvoj supstanciji, — na primer, jednom
određenom Čoveku ili jednoj određenoj životinji, — moglo
biti kontrerno? Njoj ništa nije kontrerno. Ali ni čoveku i
životinji23 ništa nije kontrerno suprotno. Ovo nije svoj-
stveno supstanciji nego se nalazi i kod mnogih drugih
kategorija, — kao, na primer, kod kvantiteta. Ništa nije
kontrerno suprotno „dugačkom dva lakta" ili „dugačkom
tri lakta", kao ni broju deset, niti čemu tome sličnom, —
sem ako se tvrdi da je ono što je mnogo kontrerno onom
što je malo, ili da je veliko kontrerno malom. Ali, kad je
reč ο određenim veličinama, nijedna nije kontrerna drugoj.
Sem toga, izgleda da supstancija ne dopušta „više" ili
„manje". Ovim ne mislim da jedna supstancija ne bi
mogla biti više ili manje supstancija od druge supstancije
(jer to je činjenica, prema našem gornjem objašnjenju23)
nego [mislim] da se ne može reći da svaka supstancija
može biti više ili manje ono što je u sebi [Što je u svojoj
bitnosti]. Tako, na primer, ova supstancija, ovaj čovek
neće više ili manje biti čovek nego što je on sam, ili nego
neki drugi čovek. Jedan čovek nije više Čovek od drugog
[čoveka], na način na koji se kaže da je belo više ili manje
belo od drugog belog i da je lepo više ili manje lepo od
drugog lepog. Za jednu istu stvar može se reći da je nešto
više ili manje od nje same; tako, na primer, da je jedno
belo telo sad belje nego ranije i da je jedno toplo telo više
i manje toplo. Ali, za supstanciju se ne može reći da je ni
više ni manje nego ono Što je. Čovek sad ne biva nazivan
više čovek nego ranije, a isto tako i nijedna od drugih
stvari koje su supstancije. Tako, dakle, za supstanciju ne
važi „više" i „manje".
Ali supstanciji je, izgleda, najviše svojstveno da — i
ako ostaje identična i po broju jedna — može da prima
kontrerne suprotnosti24. Kod svih drugih stvari koje nisu
supstancije ne može se pokazati takva stvar koja, i ako je
po broju jedna, može da prima kontrerne suprotnosti.
Tako, na primer, boja, koja je po broju jedna i identična,
ne može biti bela i crna, kao što i jedna radnja, identična i
po broju jedna, ne može biti dobra i rđava. A isto važi i za
sve druge stvari koje nisu supstancije. Ah' supstancija, i
ako ostaje po broju jedna i identična, može da prima
kontrerne suprotnosti. Tako, na primer, jedan određeni
čovek, i ako je jedan i isti, jeste čas beo, a čas crn; čas
topao, a čas hladan; čas rđav, a čas dobar.
Međutim, tako nešto ne pokazuje se ni kod čega
drugog, sem ako se ne učini prigovor, i ako se ne kaže da
sud i mišljenje mogu da prime kontrerne suprotnosti.
Naime, isti izraz može izgledati istinit i lažan. Ako je, na
primer, istinit iskaz: „ovaj čovek sedi", — tada će taj isti
iskaz biti lažan kad on ustane. Isto je tako i sa mišljenjem.
Ako se istinito misli da ovaj Čovek sedi, tada će se
pogrešno misliti, kad čovek ustane, a ο njemu se zadrži isto
mišljenje.
Ali čak ako se ovo [ovaj prigovor] i prihvati, ipak
postoji razlika u načinu [primanja kontrernih suprotnosti].
Što se tiče supstancija, one mogu primati suprotnosti
12 13
kad promene same sebe. Tako je hladno promenom postalo
iz toplog (dobilo je drugi kvalitet), a crno je postalo iz
belog, a dobro iz zlog. Isto je tako i za sve druge supstan-
cije, — svaka od njih, kad se promeni, postaje sposobna
da primi kontrerne suprotnosti. Međutim, sud i mišljenje
ostaju u svakom odnosu i na svaki način sami u sebi
nepromenjeni; stvar mora biti pokrenuta [promena mora
nastupiti u objektu] da bi u njima postala kontrerna sup-
rotnost. Jer, izraz: „ovaj čovek sedi" ostaje identičan, i
samo prema kretanju stvari [prema promeni predmeta] on
se označava čas kao istinit, a čas kao lažan. Isto važi i za
mišljenje. Tako bi bar na način [na koji se stvari događaju]
svojstvenost supstancije bila njena sposobnost da prima
kontrerne suprotnosti pomoću svojstvene promene.
Nije istinita pretpostavka da suđenje i mišljenje mogu
izuzetno primati kontrerne suprotnosti. Jer, ako se suđenje
i mišljenje označe kao sposobni da primaju kontrerne
suprotnosti, to nije zbog toga što oni u sebi trpe promenu
nego zato što se ta izmena izvršila u drugom predmetu.
Jer, postojanje ili nepostojanje stvari čini suđenje istinitim
ili lažnim, a ne [čini ga takvim] sama sposobnost suđenja
da prima kontrerne suprotnosti. Naime, suđenje i mišljenje
ne mogu da se pokrenu [da se promene] ni na koji način i
ničim; oni, dakle, ne mogu da prime kontrerne suprot-
nosti, pošto nikakva promena ne može da se dogodi u
njima. Ali, pošto sama supstancija u sebi pretpostavlja
kontrerne suprotnosti, za nju se može reći da prima suprot-
nosti. Naime, ona podjednako prima bolest i zdravlje, i
belinu i crnilo. I pošto ona sama [supstancija] prima svaki
kvalitet ove vrste, može se reći da ona prima kontrerne
suprotnosti. To je, naime, svojstveno supstanciji što ona,
iako ostaje identična i po broju jedna, prima kontrerne
suprotnosti na osnovu njene sopstvene promene.
Neka toliko bude rečeno ο supstanciji.
Glava š e s t a
[KVANTITET]
Kvantitet25 je delom diskretan, delom kontinuiran, i
sastoji se bilo iz delova koji imaju položaj jedan prema
drugom, bilo iz delova koji nemaju položaj jedan prema
drugom. Primeri za diskretan kvantitet jesu broj i govor;
a primeri za kontinuirani kvantitet jesu linija, površina,
telo, a sem toga, još vreme i mesto.
Delovi broja nemaju nikakvu zajedničku granicu gde
bi se [ti delovi] dodirivali26. Tako, na primer, pošto je pet
deo [broja] deset, pet i pet ne dodiruju se ni na kakvoj
zajedničkoj granici nego su odvojeni [diskretni]. Isto tako,
tri i sedam ne dodiruju se ni na kakvoj zajedničkoj granici.
I, uopšte, kod broja se ne može naći nikakva zajednička
granica između njegovih delova, nego su ovi uvek odvo-
jeni. Dakle, broj je diskretan kvantitet.
Isto tako, i govor je diskretan kvantitet. Jasno je da je
govor kvantitet, pošto se on meri po kratkim i dugim
slogovima. Mislim ovde na govor koji je izražen glasom.
Naime, nema nikakve zajedničke granice gde se njegovi
delovi dodiruju.27 Jer, nema zajedničke granice gde se
slogovi dodiruju nego je svaki slog odvojen [diskretan] u
samome sebi i sam sobom.
Međutim, linija je kontinuirana. Jer, moguće je ime-
novati jednu zajedničku granicu gde se njeni delovi dodi-
ruju, — to je tačka. A za površinu je to [ta granica] linija,
jer se delovi površine isto tako dodiruju na jednoj za-
jedničkoj granici. Isto tako, i za telo se može naznačiti
jedna zajednička granica, — linija ili površina, — gde se
delovi tela dodiruju.
Isto tako, vreme i mesto imaju ovu vrstu kvantiteta.
Jer, sadašnje vreme se dodiruje s prošlim i s budućim
[vremenom].
Dalje, mesto je kontinuum [kontinuirani kvantitet].
Jer, delovi jednoga tela zauzimaju izvesno mesto, a pošto
se ovi delovi dodiruju na zajedničkoj granici, proizlazi
14 15
da se i delovi mesta, koje svaki deo tela zauzima, i sami
dodiruju na istoj granici kao delovi tela. Tako je i mesto
kontinuirano, pošto se njegovi delovi dodiruju na jednoj
zajedničkoj granici.
Sem toga28, kvantitet se sastoji iz delova koji imaju
među sobom uzajamni položaj, ili iz delova koji nemaju
među sobom uzajamni položaj. Tako, na primer, delovi
linije imaju među sobom uzajamni položaj; svaki od njih
leži na jednom određenom mestu, i ο svakom se može, za
razliku od drugih delova, utvrditi gde on leži u površini i
sa kojim se drugim delovima dodiruje. A i delovi povr-
šine zauzimaju jedan određeni položaj, jer se isto tako
može utvrditi gde svaki deo leži i koji se delovi dodiruju.
A isto važi i za delove tela i mesta.
Međutim, za broj se ne može pokazati da njegovi
delovi imaju izvestan uzajamni položaj niti da negde leže,
ili [utvrditi] koji se delovi uzajamno dodiruju. A to se, isto
tako, ne može ni kad je u pitanju vreme, jer nijedan deo
vremena ne traje, — a kako bi ono što ne traje moglo imati
neki položaj? Pre bi se moglo reći29 da vreme [upravo: delovi
vremena] ima jedan izvestan red, na osnovu koga je jedan
deo vremena raniji, a drugi docniji. A isto tako, i broj [ima
jedan izvestan red], jer se jedan broji pre dva, a dva pre tri,
i tako [na osnovu toga može se reći da] brojevi imaju
izvestan red, ali se kod njih ne može naći položaj. Za
govor važi isto: nijedan njegov deo ne traje, i zato ono što
je rečeno — rečeno je, i to je nemoguće povratiti. Tako
delovi govora ne mogu imati položaj, pošto ništa od njih
ne traje. Tako se kvantitet sastoji iz delova koji imaju
položaj i iz drugih koji nemaju položaj.
Kvantitativnim u pravom smislu nazvane su samo
stvari ο kojima smo govorili; sve drugo, međutim, kvanti-
tativno je samo akcidentalno30. Posmatrajući ove prve
[kvantitete u pravom smislu], mi nazivamo druge stvari
kvantitetima. Tako se, na primer, kaže da je belo veliko
zbog toga što zauzima veliku površinu, i da je radnja
duga, i da je kretanje dugo, zato što mnogo vremena ispu-
njavaju. Jer, nijedna od ovih odredaba nije po sebi i kao
takva nazvana kvantitetom. Ako, na primer, treba obja-
sniti dužinu jednog događaja, ona će se odrediti vremenom,
i reći će se da se ovaj [događaj] desio u toku jedne godine,
ili nešto tome slično. A ako treba utvrditi dokle dopire
belo, to će se odrediti prema površini, i kazaće se da se
ono prostire dotle dokle se prostire površina. Tako će se,
u pravom smislu i po sebi, samo ono ο čemu smo govorili
označiti kao kvantitet, — ostalo nije kvantitet po sebi nego,
ako je kvantitet, to može biti samo akcidentalno.
Dalje, kvantitet nema nikakvu kontrernu suprotnost.31
Što se tiče određenih kvantiteta, jasno je da oni nemaju
kontrernih suprotnosti; takav je, na primer, slučaj sa duži-
nom od dva ili od tri lakta, ili s površinom, ili s nekim
drugim kvantitetom te vrste, za koji ne postoji kontrerna
suprotnost. Hoće li se smatrati da je mnogo kontrerno
suprotno onome čega je malo(όλίγω),ili daje veliko kont-
rerno suprotno malom (μικρώ)? Ali sve to ne spada u kvan-
titativno, nego u relativno, jer ništa, posmatrano u sebi i
po sebi, ne naziva se velikim ili malim, nego samo ukoliko
se odnosi na nešto drugo. Tako se, na primer, planina
naziva malom, a zrno prosa velikim zbog toga što je zrno
prosa veće nego druge stvari iste vrste, a što je planina,
isto tako, manja nego druge stvari iste vrste. Ovde, dakle,
imamo odnos prema drugoj stvari, — jer kad bi se govorilo
ο malom ili ο velikom po sebi, ne bi se nikad moglo reći
da je planina mala, ili da je zrno prosa veliko. Uzmimo,
opet, drugi primer. Mi kažemo da u jednom selu ima mnogo
stanovnika, a da ih u Atini ima malo, i ako su oni ovde
daleko mnogobrojniji; i da u kući ima mnogo sveta, a u
pozorištu malo, i ako ih ovde ima mnogo više. Isto tako:
„dugačko dva lakta", i „dugačko tri lakta", i sve druge
veličine ove vrste označavaju kvantitet, dok veliko ili
malo ne označavaju kvantitet već pre odnos, jer se veliko
i malo posmatraju u odnosu na drugu stvar. Tako je
očevidno da su ovi izrazi relativni.
Ali32, bilo da smatramo ili da ne smatramo ove izraze
kao kvantitete, oni ipak nemaju nikakvu kontrernu suprot-
nost. Jer, kako bi se mogla pridati kontrerna suprotnost
16 2 Organon
17
onome što se ne može uzeti u sebi i po sebi već samo u
odnosu na drugu stvar?
Sem toga33, ako veliko i malo treba da budu kontrerni,
iz toga će proizaći da isti subjekt može istovremeno primati
kontrerne suprotnosti i da su stvari same sebi kontrerne.
Katkad se događa da je ista stvar u isto vreme velika i mala.
Naime, jedna ista stvar je mala u odnosu na jedan izvestan
predmet, a velika u odnosu na neki drugi [predmet]. Iz
toga izlazi da ista stvar u isto vreme može biti velika i mala
i, prema tome, da ona istovremeno prima kontrerne suprot-
nosti. Ali ništa, kako se čini, ne može u isto vreme dopustiti
kontrerne suprotnosti. Uzmimo, na primer, supstanciju.
Supstancija može da primi kontrerne suprotnosti, ali čovek
nije u isto vreme bolestan i zdrav. Isto tako, ništa nije u
isto vreme belo i crao. Uopšte, ne postoji ništa drugo što
istovremeno dopušta kontrerne suprotnosti. Ali, desiće se
da stvari budu same sebi sopstvene kontrerne suprotnosti.
Jer, ako je veliko kontrerno suprotno malom i ako je ista
stvar u isto vreme velika i mala, — jedna ista stvar 34 biće
kontrerno suprotna samoj sebi. Ali nemoguće je da nešto
bude kontrerno suprotno samom sebi. Dakle, veliko nije
kontrerno suprotno malom niti je ono čega je mnogo
kontrerno suprotno onome čega je malo. Iz toga izlazi da,
čak i ako se smatra da ovi izrazi nisu relativni nego da su
kvantitativni, — oni ipak neće imati nikakve kontrerne
suprotnosti.
Ali, naročito kad je u pitanju mesto35, kontrarijetet
izgleda da pripada kvantitetu. Ono što je gore stavlja se
kao kontrerno suprotno onome što je dole, a pri tome se
naziva „dole" središni predeo, — zato što je najveće rasto-
janje ono od središta do krajeva vaseljene. Izgleda da se
iz ovih kontrernih suprotnosti izvodi i definicija drugih
kontrernih suprotnosti, i to zato što su termini koji su, u
istoj vrsti, udaljeni jedan od drugog najvećom razdaljinom,
definisani kao kontrerno suprotni36.
Ne izgleda da je kvantitet sposoban za „više" i „ma-
nje".37 Uzmimo kao primer „dug dva lakta". Jedna stvar
duga dva lakta nije duža nego druga [koja ima dva lakta].
Ni kod broja nije drukčije [i kod broja ne postoji „više" ili
„manje"]: tako, na primer, tri upoređeno sa pet nije više
tri, a pet upoređeno sa tri nije više pet. Isto tako, ne kaže
se da je jedno vreme više vreme od drugog nekog vremena.
Od svih navedenih kvantiteta nema nijednog kome bi se
moglo pridati „više" ili „manje". Prema tome, kvantitet
nije sposoban za „više" i „manje".
Ali, najviše je svojstveno kvantitetu to što mu se može
pridati jednako i nejednako38. Jer ο svakom od kvantiteta
ο kojima smo govorili kaže se da je jednak ili nejednak.
Tako se, na primer, kaže ο telu da je i jednako i nejednako
[nekom drugom telu], i ο vremenu da je i jednako i nejed-
nako [nekom drugom vremenu]. Isto važi i za sve druge
kvantitete koje smo naveli i od kojih se svakom može
pridati jednako i nejednako. Za sve ostale odredbe, koje
nisu kvantiteti, ne može se ni na koji način, izgleda, reći
da su jednake ili nejednake. Tako, na primer, ο stanju se
nikako ne može reći da je jednako ili nejednako, nego bi
se pre moglo reći da je slično [i neslično]. Isto tako, ο
belome se ni na koji način ne može reći da je jednako i
nejednako već da je slično [i neslično]. Ono što je naj-
svojstvenije na kvantitetu jeste da mu se može pridati
jednako i nejednako.
Glava sedma
[ODNOS — RELACIJA]
Relativnima se zovu one stvari čije se celo biće sastoji
u tome što se za njih kaže da zavise od drugih stvari, ili
da se na neki drugi način odnose na drugu stvar 39. Tako,
na primer, „veće" je ono čije se celo biće sastoji u tome
da bude rečeno ο nekoj drugoj stvari, jer se kaže da je
ono veće od nečega [drugog]. A dvostruko je ono čije se
celo biće sastoji u tome da bude rečeno ο nekoj drugoj
stvari, jer se kaže da je ono dvostruko [veće] od nečega.
Isto važi i za sve druge odnose ove vrste.
Isto tako, relativni su sledeći izrazi: držanje, stanje,
opažanje, nauka, položaj.40 Biće svih ovih izraza sastoji
18 2*
19
se u tome što se za njih kaže da zavise od [neke] druge
stvari, — inače nisu ništa. Tako se za držanje kaže da je
držanje nečega, a za nauku da je nauka ο nečemu, a za
položaj da je položaj nečega — i tako dalje.
Prema tome, relativni su oni izrazi čija se suština
sastoji u tome da se za njih kaže da zavise od drugih stvari,
ili da se na neki drugi način odnose na neku drugu stvar.
Tako se za planinu kaže da je velika prema nekoj drugoj
stvari [upoređena s nekom drugom stvari], jer je planina
nazvana velikom u odnosu na neku stvar: a slično je
nazvano slično nečemu, a i drugi izrazi ove vrste nazvani
su isto tako u odnosu na nešto. Isto tako, i ležanje, i
stajanje, i sedenje jesu određeni položaji, a sam položaj je
relativan41. Ali ležanje, ili stajanje, ili sedenje nisu sami
položaji, nego su paronimno nazvani prema naznačenim
položajima.
Relativni pojmovi mogu imati kontrerne suprotnosti.42
Tako je, na primer, vrlina kontrerno suprotna poroku,
pošto su oba relativni pojmovi, a znanje je kontrerno
suprotno neznanju. Međutim, svi relativni pojmovi nemaju
kontrerne suprotnosti. Dvostruko, trostruko i svaki drugi
izraz ove vrste nemaju kontrernu suprotnost.
Izgleda da su relativni pojmovi sposobni i za „više" i
„manje".43 Kaže se da je nešto više i manje slično i ne-
slično, i više i manje jednako i nejednako. Ovde je i jedno
i drugo relativno. Jer, za slično se kaže da je nečem slično,
a za neslično da je nečem neslično. Ali svi relativni poj-
movi nisu sposobni za „više" i „manje". Ο dvostrukom se
ne kaže da je više ili manje dvostruko, a, isto tako, ni ο
jednom takvom izrazu.
Dalje, svi relativni pojmovi imaju svoje korelativne
pojmove.44 Tako se, na primer, kaže da je rob—rob gospo-
dara, a da je gospodar — gospodar roba, a da je dvostruko
— dvostruko od pola, a da je pola — pola od dvostrukog,
a da je veće — veće od manjeg, a da je manje — manje
od većeg. Isto je tako i sa svim drugim relativnim pojmo-
vima, samo ponekad u govoru postoji razlika u padežu.
Tako se saznanje naziva saznanjem onoga što se može
saznati; a ono što se može saznati [naziva se] onim što se
može saznati saznanjem; a opažanje [naziva se] opažanjem
onoga što se može opaziti, a ono što se može opaziti [na-
ziva se] onim što se može opaziti opažanjem.
Međutim, ima slučajeva kad izgleda kao da nema
korelacije; to biva kad ono što stoji u odnosu nije navedeno
prema njegovoj svojstvenosti nego je učinjena pogreška u
izražavanju. Ako se, na primer, navelo krilo kao izraz
odnosa za pticu, tada nema korelacije između ptice i krila.
Jer nije na svojstven način utvrđen prvi odnos — odnos
krila prema ptici. Naime, ne govori se ο krilu kod ptice
ukoliko je ona ptica, nego ukoliko je krilata, jer ima
mnogo drugih krilatih bića koja nisu ptice. Iz toga izlazi da,
kad je odnos naveden na njemu svojstven način, tada
postoji i korelacija. Tako je, na primer, krilo — krilo
krilatog, a krilato je krilato krilom.
Ponekad je, isto tako, nužno da se stvori posebna reč
kad ne postoji nijedna reč da označi na svojstven način
izraz jednog odnosa. Tako, na primer, postaviti krmu kao
relativnu lađi, ne znači izraziti tačno odnos. Jer, ο krmi se
ne govori kod lađe, ukoliko je ona lađa, pošto postoje
lađe koje nemaju krme. Tako nema korelacije, jer se ne
kaže da je lađa — lađa krme. Ali način na koji se izražava
odnos bio bi možda tačniji, kad bi se, otprilike, ovako
kazalo: „krma je krma onoga što je snabdeveno krmom",
— ili nešto drugo tome slično. Jer za ovo ne postoji
posebno ime. A postoji korelacija ako je odnos [relacija]
objašnjen na tačan način, jer izraz „snabdeven krmom"
znači „snabdeven krmom pomoću krme". Isto je tako i u
drugim slučajevima. Tako, na primer, glava će biti
stavljena na tačniji način kao korelativ izraza „snabdeven
glavom" nego kad bi bila stavljena kao korelativ životinje.
Jer, životinja nema glavu ukoliko je životinja, pošto
mnoge životinje nemaju glavu. Najlakši način da se
shvati [ono na šta se nešto odnosi], u slučajevima u
kojima [za to] nema [svojstvenih] imena, jeste da se izvedu
imena iz prvih izraza i da se primene na stvari s kojima se
prvi izrazi nalaze u korelaciji, — kao što je u prethodnim
20 21
primerima izraz „krilat" izveden iz „krila", a izraz „snab-
deven krmom" iz „krme".
Svi relativni pojmovi imaju korelativ ako su tačno
izraženi, — pošto nema korelacije ako su [relativni poj-
movi] utvrđeni u odnosu na jedan izraz koji je stavljen
slučajno, a ne u odnosu na sam korelativ. Hoću da kažem
da čak i za korelativne pojmove ο kojima su svi saglasni i
koji imaju imena, — ne postoji korelacija, ako je jedan od
termina označen imenom koje izražava korelativ samo
akcidentalno, a ako nije označen samim imenom kore-
lativa. Tako, na primer, rob nije korelativ, — ako se uzme
da on nije rob gospodara nego čoveka, ili dvonošca, ili
nečeg sličnog, jer objašnjenje odnosa [u ovom slučaju]
nije tačno dato.
Dalje, ako je korelacija izražena na prikladan [pravi-
lan] način, tada će — i kad se isključi sve akcidentalno, a
ostavi samo izraz s kojim je tačna korelacija bila utvrđena
— ta korelacija ipak uvek postojati. Tako, na primer, ako
rob ima za korelativni pojam gospodara, i ako se isključi
sve što je akcidentalno gospodaru, — kao da je on
dvonožan, i sposoban za nauku, i čovek, — a ostavi samo
da je on gospodar, uvek će se ο robu govoriti u odnosu na
ovoga [gospodara], jer se za roba kaže da je rob
gospodara. Međutim, ako korelacija nije tačno izražena,
tada — i ako se isključi sve drugo [akcidentalno] a ostavi
samo ono čime je korelacija bila utvrđena, — neće biti
utvrđene korelacije. Stavimo da je čovek korelativ roba, a
[da je] ptica [korelativ] krilatog, i odvojmo od čoveka
bitnu osobinu gospodara. Tada se ne može [više] govoriti
ο robu u odnosu na čoveka [tada neće više postojati kore-
lacija između gospodara i roba]. Jer, ako nema gospodara,
nema ni roba. Isto je i ako se od ptice odvoji njena bitna
osobina — [da je] krilata. U tom slučaju krilat neće više
biti relativan pojam. Jer, ako nema krilatog, ni krilo neće
više imati korelativni pojam.
Treba uvek označiti tačan odnos na osnovu koga se
govori ο jednom relativnom pojmu.45 Ako postoji ime za
to, ovo označavanje je lako, ali ako [ime] ne postoji,
nužno ga je stvoriti. Kad je ovakvo [tačno] označavanje
[pojmova], jasno je da su svi relativni pojmovi korelativni.
Izgleda da su relativni pojmovi po prirodi istovre-
meni, i to je istinito u većini slučajeva. Tako postoji isto-
vremenost dvostrukog i polovine. Znači, ako polovina
postoji, — i dvostruko postoji. Isto tako, ako gospodar
postoji — rob postoji, a ako rob postoji — gospodar
postoji. Isto važi i za druge slučajeve.
Sem toga, ovi relativni pojmovi uzajamno se uniš-
tavaju. Ako ne postoji dvostruko, ne postoji polovina, a
ako ne postoji polovina, ne postoji dvostruko. Isto važi i
za druge relativne pojmove ove vrste.
Međutim, izgleda da nije istina da su u svim sluča-
jevima relativni pojmovi po prirodi istovremeni: tako
može izgledati da je predmet nauke raniji od nauke. Jer,
mi obično dobijamo nauke iz predmeta [stvari] koje ranije
postoje. Jer teško je, ili i nemoguće, naći jednu nauku
koja postaje istovremeno sa svojim predmetom. Isto tako,
uništenje predmeta [jedne nauke] povlači za sobom uniš-
tenje [odgovarajuće] nauke, dok uništenje [jedne] nauke
ne povlači za sobom uništenje njenoga predmeta. Ako ne
postoji predmet nauke, ne postoji ni nauka (jer ona bi bila
nauka ο ničemu), ali ako ne postoji nauka, ništa ne
sprečava da njen predmet postoji. Takav je, na primer,
slučaj s kvadraturom kruga. I kad se pretpostavi da ona
[kvadratura kruga] postoji kao predmet nauke, ο njoj ne
postoji nauka, i ako je ona u samoj sebi predmet znanja.
Isto tako, kad se životinja uništi, neće biti nauke, ali može
postojati mnogo predmeta nauke.
Slično ovome stoji s predmetima čulnog opažanja
[senzacijama]46. Izgleda da je predmet senzacije raniji od
senzacije. Ako iščezne predmet senzacije, iščezava
senzacija; međutim, ako iščezne senzacija, ne iščezava
predmet senzacije, jer senzacije su na telu i u telu 47. S
druge strane, ako je uništen predmet senzacije, telo je isto
tako uništeno (jer telo spada u predmete senzacija), a ako
telo ne postoji, iščezava i senzacija. Tako, ako je uništen
predmet senzacije, uništena je i senzacija. Međutim,
22 23
ako je uništena senzacija, nije uništen i predmet senzacije.
Ako je uništena životinja, biće uništena i senzacija, dok
će predmet senzacije postojati, — kao, na primer: telo,
toplota, slatko, gorko i sve druge stvari koje se čulima
opažaju. Senzacija postaje u isto vreme kad i subjekt koji
opaža, jer senzacija postaje zajedno sa životinjom. Među-
tim, predmet senzacije postoji pre životinje ili senzacije.
Jer vatra, i voda, i drugi slični elementi iz kojih se sastoji
životinja postoje pre nego što je uopšte postojala životinja
ili senzacija48. Prema tome, izgleda da je predmet senzacije
raniji od senzacije.49
Teškoća se javlja kad se postavi pitanje da li, kao što
izgleda, nijedna supstancija nije relativna, ili je moguće da
neke od drugih supstancija budu takve. 50 Naime, za prve
supstancije istina je [da one nisu relativne], jer ni ćele
supstancije ni njihovi delovi ne mogu biti relativni. Ο
jednom određenom čoveku ne kaže se da je on nečiji
određeni čovek; a ο jednom određenom volu [ne kaže se]
da je on nečiji određeni vo. Isto važi i za delove. Za jednu
određenu ruku ne kaže se da je nečija određena ruka nego
[da je] nečija ruka; a za jednu određenu glavu ne kaže se
da je nečija određena glava nego da je nečija glava.
Isto je i sa drugim supstancijama, bar sa većinom od
njih. Tako se ne kaže ο čoveku — nečiji čovek, ni ο volu
— nečiji vo, ni ο drvetu — nečije drvo, nego se kaže —
nečija svojina.51 Jasno je da imenice ove vrste nisu rela
tivne, a postoji sumnja za izvesne druge supstancije. Tako
se, na primer, za glavu kaže — nečija glava, a za ruku se
kaže — nečija ruka, i isto važi za svaku takvu imenicu.
Iz ovoga izlazi da ti izrazi izgledaju relativni.
Ako je bila dovoljna definicija, data ο relativnim
pojmovima,52 — biće vrlo teško, ili i nemoguće, dokazati
da nijedna supstancija ne može biti relativna. Ali ako [ta
definicija] nije dovoljna i ako relativnima treba nazvati
samo izraze čije se biće ne sastoji ni u čem drugom nego
u tome da budu aficirani izvesnim odnosom [relacijom]53,
— tada bi se možda dalo reći nešto što bi ublažilo ovu
nesigurnost54. Prva definicija prati sve relativne pojmove;
ali time što se jedna stvar odnosi na neku drugu stvar ona
ne postaje relativna u [svojoj] bitnosti55.
Iz ovoga se vidi jasno da, kad se poznaje jedan relativni
pojam na određeni način, poznavaće se isto tako na određe-
ni način i ono u odnosu na šta je on relativan. To je jasno i
po sebi. Jer, ako se zna da je izvesna pojedinačna stvar
relativna, — pošto se biće relativnih pojmova sastoji u
tome da se na određeni način prema nečem odnose, —
zna se, isto tako, ono prema čemu se ta stvar odnosi. Ali,
ako se uopšte ne zna ono sa čime ta stvar stoji u odnosu
[relaciji], neće se znati ni da li ona stoji u odnosu.
Pojedinačni primeri učiniće ovo tvrđenje jasnim. Ako
se, na primer, određeno zna da je izvesna stvar dvostruka,
odmah se određeno zna i ono od čega je ona dvostruka.
Jer ako se ne zna ništa određeno, od čega je ta stvar dvo-
struka, ne zna se uopšte da je ona dvostruka. Isto tako,
ako se zna da je izvesna stvar lepša, mora se takođe, nuž-
nim načinom, odmah određeno znati i od čega je ona lepša.
Međutim, ne može se neodređeno znati da je ona lepša od
stvari koja je manje lepa. To bi bilo [nesigurno] mišljenje,
a ne saznanje, jer se ne bi više moglo tačno znati da je ta
stvar lepša nego jedna manje lepa stvar. Jer, moglo bi se
desiti da nema ničeg manje lepog nego što je ta stvar.
Dakle, očevidno je nužno da, ako se određeno zna
jedan relativan pojam, — tada se, isto tako, određeno zna
ono na šta se ovaj odnosi. Što se tiče glave, ruke i svakog
dela iste prirode — svih tih stvari koje su supstancije, —
može se određeno poznavati njihova bitnost56. Međutim, iz
toga ne proizlazi nužnim načinom da se poznaje njihov
korelativni pojam. Jer, ne može se određeno znati na šta
se odnosi ova glava ili ova ruka. Dakle, ove stvari ne
mogu biti relativne. A ako one nisu relativne, biće istina
reći da nijedna supstancija nije relativna.
Nema sumnje da je teško tačno se izjasniti ο ovim
pitanjima ako ona nisu više puta razmotrena. U svakom
slučaju nije nekorisno što su pokrenuta pitanja koja mogu
da postoje ο svakoj od ovih tačaka.
24 25
 Glava osma
[KVALITET]
Kvalitetom nazivam ono na osnovu čega se kaže da
je nešto stvoreno onakvim kakvo je [sa izvesnim oso-
binama].
Kvalitet je pojam koji ima više značenja. Jedna vrsta
kvaliteta može biti nazvana stanje [osobina, latinski: habi-
tus] i sposobnost [dispozicija]. Stanje se razlikuje od dispo-
zicije time što je mnogo trajnije i stalnije. Takva su stanja
nauke i vrline. Naime, izgleda da nauka spada u stvari koje
ostaju trajne i koje se odupiru promeni čak i kad je ste-
čena samo u umerenom obimu, — sem ako se ne desi
kakva velika promena zbog bolesti ili zbog nečeg drugog
sličnog. Isto tako i vrlina — kao, na primer: pravičnost,
umerenost i svaka druga — izgleda kao da ne može lako
da se izgubi ni da se promeni. Međutim, dispozicijama se
nazivaju oni kvaliteti koji mogu lako da se izgube i brzo da
se promene, — kao, na primer: toplota i rashlađivanje, i
bolest i zdravlje, i ostalo slično. Jer, za ove pojave čovek
je na izvestan način disponiran, ali on se brzo menja, po-
stajući od toplog hladan i od zdravog bolestan, a slično je
i za druge pojave, — sem ako se ne desi da neka od ovih
dispozicija, proticanjem vremena, postane [čovekova] pri-
roda, i neizlečiva ili teško pokretljiva, — a tada bi se ona
mogla, možda, nazvati stanjem.
Očevidno je da postoji težnja da se nazovu stanjima
oni kvaliteti koji su trajniji i teže pokretljivi. Jer, za one
koji nisu temeljno savladali nauke i mogu lako da ih iz-
gube [da ih zaborave] — ne kaže se da je njihovo znanje
[tih nauka] jedno stanje, mada su oni prema nauci disponi-
rani na izvestan način, više ili manje dobar. Prema tome,
stanje se razlikuje od dispozicije time što je ova druga lako
pokretljiva, dok je prvo trajnije i teže pokretljivo.
Stanja su u isto vreme dispozicije, ali dispozicije nisu
nužnim načinom stanja. Oni koji poseduju stanja isto tako
su disponirani prema njima na izvestan način; dok oni
koji su disponirani nemaju samim tim u svim slučajevima
i [odgovarajuće] stanje.
Druga vrsta kvaliteta jeste ona u odnosu na koju
govorimo ο dobrim borcima pesnicama, ili ο dobrim trka-
čima, ili ο zdravim, ili ο bolesnim ljudima. Ovde, uopšte,
spada sve ο čemu se govori u smislu prirodne sposobnosti
ili nesposobnosti. Jer, ne naziva se svaka od ovih odredaba
kvalitativnom na osnovu jedne određene [čovekove] dis-
pozicije, nego zato što on poseduje prirodnu sposobnost
ili nesposobnost da nešto učini lako, ili da ništa ne trpi.
Na primer, dobri borci pesnicama, ili dobri trkači, ne
nazivaju se tako zbog toga što se nalaze u izvesnoj
dispoziciji, nego zato što imaju prirodnu sposobnost da
nešto lako čine. Zdravim ljudima nazivaju se oni koji
imaju prirodnu sposobnost da lako podnose sve što ih
može zadesiti; a, obratno, bolesnim [se nazivaju ljudi]
zato što imaju prirodnu nesposobnost zbog koje ne pod-
nose lako sve što ih može zadesiti. Isto vazi i za tvrdo i za
meko. Tvrdo se zove nešto zato što ima sposobnost da ne
bude lako podeljeno, a meko se zove nešto zato što je za
to nesposobno.
Treća vrsta kvaliteta jesu afektivni [pasivni] kvaliteti
i afekcije. Takvi su slatkoća, i gorčina, i oporost, i sve
ovima srodno, — i još toplota, i hladnoća, i belina, i crnoća.
Jasno je da su to kvaliteti, jer za stvari koje ih pri-
maju kaže se da imaju te kvalitete, pošto se ovi u njima na-
laze. Tako je med nazvan slatkim zato što je primio u sebe
slatkoću, a telo [je nazvano] belim zato što je primilo u
sebe belinu. A tako je i u drugim sličnim slučajevima.
Afektivni [pasivni] kvaliteti ne zovu se tako zato što
su same stvari koje primaju te kvalitete aficirane na izves-
tan način. Med nije nazvan slatkim zato Što je izdržao neku
izmenu, a to važi i za druge slučajeve ove vrste. Isto tako,
i toplota i hladnoća nisu nazvane afektivnim kvalitetima
zato što same stvari koje ih primaju trpe neku afekciju —
nego zato što je svaki od kvaliteta ο kojima je govoreno
sposoban da proizvede izmenu u senzacijama — ovi kvali-
teti se nazivaju afektivnim [pasivnim] kvalitetima. Slatkoća
26 27
 proizvodi izmenu ukusa, a toplota [izmenu] pipanja; a
isto je i sa drugim kvalitetima.
Međutim, belina, i crnoća, i druge boje nisu nazvane
afektivnim kvalitetima na isti način kao ono što je ranije
navedeno; one su nazvane tako zbog toga što su same
postale jednom izmenom. Jasno je da mnoge promene boje
postaju afekcijom. Ko se zastidi, postaje crven, a ko se
uplaši, postaje bled i tako dalje. Zato, ako je neko po
prirodi sklon kakvoj afekciji ove vrste zbog određenih
fizičkih osobenosti, verovatno je da ima i odgovarajuću
boju. Jer, ista telesna dispozicija, koja postaje sad u
slučaju osećanja stida, može da proizlazi i iz sklopa čove-
kovoga tela, tako da prirodno proizvodi i odgovarajuću
boju.
Tako se nazivaju afektivnim kvalitetima sva stanja
ove vrste koja imaju izvor u teško pokretljivim i trajnim
afekcijama. Kad te afekcije vode poreklo iz fizičke kon-
stitucije subjekta, bledilo ili crnoća nazivaju se kvalitetima
(jer nam one određuju naše kvalitete); ili to biva zato što
su ove boje, upravo bledilo i crnoća, posledice neke duge
bolesti ili velike vrućine, pa se ne daju lako odstraniti, ili
čak ostaju za vreme celog [čovekovog] života. I u ovom
poslednjem slučaju ove afekcije nazivaju se kvalitetima,
jer, s obzirom na njih, dobijamo naše kvalitete. Međutim,
što se tiče odredaba koje postaju iz uzroka koji se lako
mogu uništiti i brzo odstraniti, — one se nazivaju afekci-
jama, a ne kvalitetima, jer se prema njima [tim odredbama]
ne dobijaju kvaliteti. Za čoveka koji crveni od stida ne
kaže se da ima crvenu boju lica, niti za čoveka koji bledi
od straha da ima bledu boju lica, nego se pre kaže da oni
trpe izvesnu afekciju. Tako se ove pojave zovu afekcije, a
ne kvaliteti.
Isto važi i za afektivne kvalitete koji se odnose na
dušu." Sve pojave koje su, još od rođenja, proizašle iz
izvesnih teško pokretljivih [trajnih] afekcija zovu se kvali-
teti: tako, na primer, ludilo, i gnev, i druga stanja ove vrste.
Prema takvim duševnim nastrojenostima, govori se ο
durnovitim i ο ludim ljudima. Isto važi za one zastranjenosti
koje nisu prirodne, nego proizlaze iz nekih drugih konsti-
tucionalnih osobenosti kojih je teško osloboditi se ili koje
su sasvim neizlečive. I ove pojave su kvaliteti, jer, s obzi-
rom na njih čoveku se pridaju izvesni kvaliteti. Međutim,
afekcijama se nazivaju pojave što postaju iz uzroka koji
se brzo rasturaju. Kao primer za ovo može se navesti
čovek koji se razgnevi zbog pretrpljene neprijatnosti. Ali,
ne naziva se durnovitim čovek koji se u takvom uzbuđenju
razgnevi, nego se pre ο njemu kaže da je pretrpeo neku
afekciju. Tako se ovakve pojave zovu afekcije a ne kva-
liteti.
Četvrta vrsta kvaliteta jeste figura ili forma koja pripada
svakom biću, — a, sem toga, pravost i krivina, i svaka
druga slična osobina. Jer, jednom biću pridaju se kvaliteti
prema svim ovim odredbama. Za jednu stvar se kaže da
ima izvestan kvalitet zato što je trouglasta ili
četvorouglasta, ili zato Što je prava ili kriva. Tako se
svakoj stvari pripisuju kvaliteti prema njenoj figuri.
Retko i gusto, hrapavo i glatko kao da označavaju
nešto kvalitativno. Međutim, izgleda da se odredbe ove
vrste protive kvalitativnim podelama, jer svaka od njih
pre izgleda da izražava jedan izvestan položaj delova.
Gustina [jedne stvari] sastoji se u tome što su [njeni] delovi
blizu jedan drugome, a retkoća što su oni udaljeni jedan
od drugog; a glatkost [jedne stvari] sastoji se u tome što
[njeni] delovi leže kao u jednoj ravni, a hrapavost u tome
što su neki delovi istureni, a neki uvučeni.
Mogle bi se možda pronaći i druge vrste kvaliteta,
ali ovi navedeni su najobičniji [najčešći].
Dakle, kvaliteti su odredbe koje su navedene; a stvari
kojima se pridaju kvaliteti nazvane su prema tim kvaliteti-
ma, ili od njih na neki način zavise. Tako u većini slučajeva,
i gotovo uvek, ime stvari kojoj se pridaje kvalitet proizašlo
je iz kvaliteta. Tako je, na primer, belo nazvano po belini,
i gramatičar po gramatici, a pravedan po pravednosti, —
a isto važi i za drugo. Ali, u izvesnim slučajevima ne postoji
ime za kvalitete, pa nije moguće označiti stvari kojima se
pridaju kvaliteti imenima proizašlim iz tih kvaliteta. Tako
28 29
čovek koji je [svojom] prirodnom sposobnošću vest u
trčanju ili u borbi pesnicama ne dobija ime ni po kakvom
kvalitetu. Naime, ne postoje imena za sposobnosti po
kojima se ovim ljudima pridaju neki kvaliteti, dok postoje
imena za veštine, po kojima se oni, prema svojim sposob-
nostima, nazivaju borci pesnicama ili rvači. Jer, govori se
ο veštini u borbi pesnicama i ο vešitni rvanja, a oni koji
su u njima vežbanjem osposobljeni dobijaju imena od
samih tih veština.
Ali, ponekad i kad postoji ime [za kvalitet], stvar
koja je prema ovome označena kao kvalitativna nosi ime
koje ne proizlazi iz toga kvaliteta. Tako, na primer, pošten
čovek [σπουδαίος] je takav na osnovu vrline [ή αρετή],
jer se on zove pošten zato Što poseduje vrlinu, — ali njegovo
ime ne proizlazi iz vrline. Međutim, ovaj slučaj nije Čest.
Tako se zovu kvalitativnima stvari Čije je ime pro-
izašlo iz navedenih kvaliteta, ili koje na neki drugi način
od njih zavise. '
Kod kvaliteta postoji i kontrerna suprotnost; na
primer, pravičnost je kontrerno suprotna nepravičnosti,
crnilo belini i tako dalje. Isto važi i za stvari koje su po
njima nazvane: nepravično je kontrerno suprotno pra-
vičnom, a belo crnom. Ali to nije uvek slučaj: crveno, ili
žuto, ili druge takve boje nemaju kontrerne suprotnosti, i
ako su kvaliteti.
Zatim, ako je jedna od dve kontrerne suprotnosti
kvalitet, i druga će biti kvalitet. To postaje jasno čim se
uzmu u obzir druge kategorije. Tako, na primer, ako je
pravičnost kontrerno suprotna nepravičnosti, i ako je
pravičnost kvalitet, i nepravičnost će biti kvalitet, jer
nijedna druga kategorija neće pristajati nepravičnosti, —
ni kvantitet, ni odnos, ni mesto, i uopšte ništa drugo sem
kvaliteta. Isto je tako i za sve druge kontrerne suprotnosti
koje potpadaju pod kvalitet.
Kvaliteti pretpostavljaju i „više" i „manje" 59. Za
jednu belu stvar kaže se da je više ili manje bela nego
druga, a za jednu pravičnu stvar da je više ili manje pravična
nego druga. Sem toga, sam kvalitet može da se uvećava:
ono što je belo može da postane belje.59 Ali ta osobina ne
pripada svim kvalitetima nego samo većini od njih. Jer,
može se sumnjati da li je pravičnost u jednom slučaju veća
a u drugom manja, a tako je i sa drugim kvalitetima. Neki
ovo osporavaju i smatraju da se uopšte ne može reći da je
pravičnost veća i manja, — kao što se ni za zdravlje to ne
može reći. Sve što se može reći jeste da jedna ličnost
poseduje manje zdravlja nego druga, ili manje pravičnosti
nego druga, — a isto je tako i sa gramatikom i sa drugim
sposobnostima.
Ali, ne može se osporavati da su stvari nazvane po
ovim kvalitetima sposobne za više i manje [sposobne da
imaju više i manje od tih kvaliteta], pošto se za jednog
čoveka kaže da je bolji gramatičar od drugog, i da je
zdraviji, i pravičniji i tako dalje.
Međutim, ne izgleda da dopuštaju uvećavanje trougao,
i četvorougao i nijedna od drugih figura. Jer, stvari na
koje se primenjuje pojam trougla ih kruga jesu sve, na isti
način, trouglovi ili krugovi. A za stvari na koje se [taj
pojam] ne primenjuje ne bi se moglo reći da je jedna više
nego druga [trougao ili krug]. Kvadrat nije više krug nego
što je to prav ugao, jer ni na jedan od njih ne može da se
primeni pojam kruga. Uopšte, ako se pojam navedenog
termina ne primenjuje na oba objekta, ne može se reći da
jedan od njih ima taj termin više nego drugi. Dakle, svi
kvaliteti ne pretpostavljaju više i manje.
Od navedenih odredaba nijedna nije svojstvena kvali-
tetu.60 Međutim, ο sličnom i nesličnom govori se samo
kod kvaliteta. Jer, jedna stvar slična je [ili neslična] drugoj
samo ukoliko je kvalitativna. Iz toga izlazi da je kvalitetu
svojstveno da mu se pridaje slično i neslično.'1
Ne treba da se bojimo da će nam neko prigovoriti da
smo ovde — gde smo stavili sebi u zadatak da damo
izlaganje ο kvalitetu — uračunali i mnogo relativnog.
Mi smo kazali da stanja i dispozicije spadaju u relati-
ve. TJ svim ovakvim slučajevima vrste su relativni termini,
a nijedan od pojedinačnih rodova to nije. Tako je nauka,
kao vrsta, u samoj svojoj suštini ono što je relativno nekoj
30 31
drugoj stvari (jer kaže se: nauka ο nečem). Međutim,
nijedna od pojedinačnih nauka nije u suštini relativna
nekoj drugoj stvari. Tako se, na primer, ne kaže da je
gramatika gramatika ο nečem niti da je muzika muzika ο
nečem. Ali, ako su [ove nauke] relativne, one su takve
samo po svojoj vrsti. Tako se za gramatiku kaže da je
nauka ο nečem, a ne da je gramatika ο nečem, a za mu-
ziku [se kaže] da je nauka ο nečem, a ne da je muzika ο
nečem. Prema tome, pojedinačne nauke nisu relativne.
Samo prema pojedinačnim naukama nama se pridaju iz-
vesni kvaliteti, pošto njih posedujemo [znamo]. Mi se nazi-
vamo učeni zato što posedujemo [znamo] jednu određenu
nauku. I tako ove pojedinačne nauke, prema kojima nam
se ponekad pridaju kvaliteti, jesu same kvaliteti, ali one
nisu relativne.
Tako, ako bi se desilo da je jedna ista stvar [u isto
vreme] relativna i kvantitativna, ne bi bilo ništa besmisleno
uračunati je u dve vrste [u dve kategorije].
Glava d e v e t a
[DELANJE, TRPLJENJE I DRUGE KATEGORIJE]
Isto tako delanje i trpljenje dopuštaju kontrernu
suprotnost i „više" i „manje". Kontrerne suprotnosti su:
„zagrejati" i „rashladiti"; i „biti zagrejan" i „biti rashla-
đen"; i „radovati se" i „žalostiti se"; — što znači da de-
lanje i trpljenje dopuštaju kontrernu suprotnost. Isto je i za
„više" i „manje". Naime može se [nešto] zagrejati više ili
manje, i [može se] biti zagrejan više ili manje. Dakle,
delanje i trpljenje dopuštaju „više" i „manje".
Toliko smo imali da kažemo ο tim kategorijama.
Ο položaju smo govorili u glavi ο relativnim poj-
movima, gde smo utvrdili da se ti izrazi nazivaju prema
odgovarajućim položajima.
Ο ostalim kategorijama — vremenu, i mestu, i
pose-dovanju — koje su po sebi jasne, nije potrebno
reći ništa više od onoga što je već izloženo u početku,
— naime da
posedovanje znači stanja, kao „biti obuven", „biti nao-
ružan"; da mesto znači, na primer, „u Likeju" i tako dalje,
kao što smo [ranije] naznačili [o kategorijama].
Glava d e s e t a
[SUPROTNOSTI]
Za postavljene vrste [kategorije] dovoljno je ono što
smo rekli. Sad treba da se objasni u koliko se značenja
govori ο suprotnostima.
Suprotnost jedne stvari prema drugoj četvorostruka
je: postoji li suprotnost u smislu relativnih pojmova, ili u
smislu kontrernih suprotnosti, ili onda između lišenosti
[nemanja, privacije] i posedovanja, ili ona između afirma-
cije i negacije. U svakom od ovih slučajeva suprotnost
može da se opiše u skici kao suprotnost između relativnih
pojmova — na primer, dvostruko prema polovini; zatim
kao ona između kontrernih suprotnosti — zlo prema do-
bru; pa u smislu lišenosti i posedovanja — slepilo prema
vidu; i, najzad, u smislu afirmacije i negacije, — kao na
primer: „on sedi" i „on ne sedi".
Stvari koje su suprotne u smislu relativnih pojmova
jesu one čije se biće sastoji u tome da budu kazane ο dru-
gom članu suprotnosti [s kojim su vezane], ili čije se biće
odnosi na ovaj član. Tako, na primer, dvostruko je ono za
što se kaže da je u samoj svojoj suštini dvostruko nekoj
drugoj stvari, jer ono je dvostruko nečem. Tako su sa-
znanje i ono što se može saznati [sadržaj saznanja] suprotni
kao relativni pojmovi. Naime, za saznanje se kaže da je u
samoj svojoj suštini saznanje onoga što se može saznati; a
za ono što se može saznati rečeno je da ono u suštini stoji
u odnosu prema svojoj suprotnosti, to jest prema saznanju.
Jer, za ono što se može saznati rečeno je da se može
saznati za nešto, to jest za saznanje.
Stvari koje su suprotne kao relativni pojmovi jesu,
prema tome, one čije se biće sastoji u tome da budu rečene
32 3 Organon 33
 drugoj stvari (jer kaže se: nauka ο nečem). Međutim,
nijedna od pojedinačnih nauka nije u suštini relativna
nekoj drugoj stvari. Tako se, na primer, ne kaže da je
gramatika gramatika ο nečem niti da je muzika muzika ο
nečem. Ali, ako su [ove nauke] relativne, one su takve
samo po svojoj vrsti. Tako se za gramatiku kaže da je
nauka ο nečem, a ne da je gramatika ο nečem, a za mu-
ziku [se kaže] da je nauka ο nečem, a ne da je muzika ο
nečem. Prema tome, pojedinačne nauke nisu relativne.
Samo prema pojedinačnim naukama nama se pridaju iz-
vesni kvaliteti, pošto njih posedujemo [znamo]. Mi se nazi-
vamo učeni zato što posedujemo [znamo] jednu određenu
nauku. I tako ove pojedinačne nauke, prema kojima nam
se ponekad pridaju kvaliteti, jesu same kvaliteti, ali one
nisu relativne.
Tako, ako bi se desilo da je jedna ista stvar [u isto
vreme] relativna i kvantitativna, ne bi bilo ništa besmisleno
uračunati je u dve vrste [u dve kategorije].
Glava d e v e t a
[DELANJE, TRPLJENJE I DRUGE KATEGORIJE]
Isto tako delanje i trpljenje dopuštaju kontrernu
suprotnost i „više" i „manje". Kontrerne suprotnosti su:
„zagrejati" i „rashladiti"; i „biti zagrejan" i „biti rashla-
đen"; i „radovati se" i „žalostiti se"; — što znači da de-
lanje i trpljenje dopuštaju kontrernu suprotnost. Isto je i za
„više" i „manje". Naime može se [nešto] zagrejati više ili
manje, i [može se] biti zagrejan više ili manje. Dakle,
delanje i trpljenje dopuštaju „više" i „manje".
Toliko smo imali da kažemo ο tim kategorijama.
Ο položaju smo govorili u glavi ο relativnim poj-
movima, gde smo utvrdili da se ti izrazi nazivaju prema
odgovarajućim položajima.
Ο ostalim kategorijama — vremenu, i mestu, i pose-
dovanju — koje su po sebi jasne, nije potrebno reći ništa
više od onoga što je već izloženo u početku, — naime da
32
posedovanje znači stanja, kao „biti obuven", „biti nao-
ružan"; da mesto znači, na primer, „u Likeju" i tako dalje,
kao što smo [ranije] naznačili [o kategorijama].
Glava d e s e t a
[SUPROTNOSTI]
Za postavljene vrste [kategorije] dovoljno je ono što
smo rekli. Sad treba da se objasni u koliko se značenja
govori ο suprotnostima.
Suprotnost jedne stvari prema drugoj četvorostruka
je: postoji li suprotnost u smislu relativnih pojmova, ili u
smislu kontrernih suprotnosti, ili onda između lišenosti
[nemanja, privacije] i posedovanja, ili ona između afirma-
cije i negacije. U svakom od ovih slučajeva suprotnost
može da se opise u skici kao suprotnost između relativnih
pojmova — na primer, dvostruko prema polovini; zatim
kao ona između kontrernih suprotnosti — zlo prema do-
bru; pa u smislu lišenosti i posedovanja — slepilo prema
vidu; i, najzad, u smislu afirmacije i negacije, — kao na
primer: „on sedi" i „on ne sedi".
Stvari koje su suprotne u smislu relativnih pojmova
jesu one čije se biće sastoji u tome da budu kazane ο dru-
gom članu suprotnosti [s kojim su vezane], ih čije se biće
odnosi na ovaj član. Tako, na primer, dvostruko je ono za
što se kaže da je u samoj svojoj suštini dvostruko nekoj
drugoj stvari, jer ono je dvostruko nečem. Tako su saznanje i
ono što se može saznati [sadržaj saznanja] suprotni kao
relativni pojmovi. Naime, za saznanje se kaže da je u samoj
svojoj suštini saznanje onoga što se može saznati; a za ono
što se može saznati rečeno je da ono u suštini stoji u odnosu
prema svojoj suprotnosti, to jest prema saznanju. Jer, za ono
Što se može saznati rečeno je da se može saznati za nešto, to
jest za saznanje.
Stvari koje su suprotne kao relativni pojmovi jesu,
prema tome, one čije se biće sastoji u tome da budu rečene
3 Organon
33
 drugoj stvari (jer kaže se: nauka ο nečem). Međutim,
nijedna od pojedinačnih nauka nije u suštini relativna
nekoj drugoj stvari. Tako se, na primer, ne kaže da je
gramatika gramatika ο nečem niti da je muzika muzika ο
nečem. Ali, ako su [ove nauke] relativne, one su takve
samo po svojoj vrsti. Tako se za gramatiku kaže da je
nauka ο nečem, a ne da je gramatika ο nečem, a za mu-
ziku [se kaže] da je nauka ο nečem, a ne da je muzika ο
nečem. Prema tome, pojedinačne nauke nisu relativne.
Samo prema pojedinačnim naukama nama se pridaju iz-
vesni kvaliteti, pošto njih posedujemo [znamo]. Mi se nazi-
vamo učeni zato što posedujemo [znamo] jednu određenu
nauku. I tako ove pojedinačne nauke, prema kojima nam
se ponekad pridaju kvaliteti, jesu same kvaliteti, ali one
nisu relativne.
Tako, ako bi se desilo da je jedna ista stvar [u isto
vreme] relativna i kvantitativna, ne bi bilo ništa besmisleno
uračunati je u dve vrste [u dve kategorije].
Glava d e v e t a
[DELANJE, TRPLJENJE I DRUGE KATEGORIJE]
Isto tako delanje i trpljenje dopuštaju kontrernu
suprotnost i „više" i „manje". Kontrerne suprotnosti su:
„zagrejati" i „rashladiti"; i „biti zagrejan" i „biti rashla-
đen"; i „radovati se" i „žalostiti se"; — što znači da de-
lanje i trpljenje dopuštaju kontrernu suprotnost. Isto je i za
„više" i „manje". Naime može se [nešto] zagrejati više ili
manje, i [može se] biti zagrejan više ili manje. Dakle,
delanje i trpljenje dopuštaju „više" i „manje".
Toliko smo imali da kažemo ο tim kategorijama.
Ο položaju smo govorili u glavi ο relativnim poj-
movima, gde smo utvrdili da se ti izrazi nazivaju prema
odgovarajućim položajima.
Ο ostalim kategorijama — vremenu, i mestu, i pose-
dovanju — koje su po sebi jasne, nije potrebno reći ništa
više od onoga što je već izloženo u početku, — naime da
32
posedovanje znaci stanja, kao „biti obuven", biti nao
ružan"; da mesto znači, na primer, „u Likeju" tako dali
kao sto smo [ranije] naznačili [o kategorijama] J
'
Glava d e s e t a
[SUPROTNOSTI]
Za postavljene vrste [kategorije] dovoljno je ono što
smo rekli. Sad treba da se objasni u koliko se značenja
govori ο suprotnostima.
Suprotnost jedne stvari prema drugoj četvorostruka
je: postoji li suprotnost u smislu relativnih pojmova, ili u
smislu kontrernih suprotnosti, ili onda između lišenosti
[nemanja, privacije] i posedovanja, ili ona između afirma-
cije i negacije. U svakom od ovih slučajeva suprotnost
može da se opise u skici kao suprotnost između relativnih
pojmova — na primer, dvostruko prema polovini; zatim
kao ona između kontrernih suprotnosti — zlo prema do-
bru; pa u smislu lišenosti i posedovanja — slepilo prema
vidu; i, najzad, u smislu afirmacije i negacije, — kao na
primer: „on sedi" i „on ne sedi".
Stvari koje su suprotne u smislu relativnih pojmova
jesu one čije se biće sastoji u tome da budu kazane ο dru-
gom Članu suprotnosti [s kojim su vezane], ili čije se biće
odnosi na ovaj član. Tako, na primer, dvostruko je ono za
što se kaže da je u samoj svojoj suštini dvostruko nekoj
drugoj stvari, jer ono je dvostruko nečem. Tako su saznanje i
ono što se može saznati [sadržaj saznanja] suprotni kao
relativni pojmovi. Naime, za saznanje se kaže da je u samoj
svojoj suštini saznanje onoga što se može saznati; a za ono
što se može saznati rečeno je da ono u suštini stoji u odnosu
prema svojoj suprotnosti, to jest prema saznanju. Jer, za ono
što se može saznati rečeno je da se može saznati za nešto, to
jest za saznanje.
Stvari koje su suprotne kao relativni pojmovi jesu,
prema tome, one čije se biće sastoji u tome da budu rečene
3 Organon
33
ο drugim stvarima, ili koje na neki način stoje u uzajam-
nom odnosu.
Što se tiče kontrerno suprotnih stvari, njihova suština
nije u odnosu koji one održavaju jedna s drugom nego se
za njih samo kaže da su kontrerno suprotne jedne drugi-
ma. Dobro se ne zove dobro zla nego se kaže da je ono
kontrerno suprotno [zlu]. Isto tako, belo se ne zove belo
crnog, nego se kaže da je ono kontrerno suprotno [crnom].
Ove suprotnosti se, dakle, među sobom razlikuju.
Uvek kad su kontrerne suprotnosti takve da subjekti
u kojima one po prirodi postaju, ili ο kojima su afirmirane,
nužnim načinom sadrže obe [suprotnosti], — tada između
njih nema ničeg srednjeg. Ali ako se jedna ili druga kon-
trerna suprotnost ne nalaze u subjektu nužnim načinom,
tada između njih uvek postoji nešto srednje. Tako, na pri-
mer, bolest i zdravlje pojavljuju se shodno prirodi u telu
životinje, i, nužnim načinom, jedno ili drugo pripadaju telu
životinje, — bolest ili zdravlje. A kaže se da su brojevi ne-
parni i parni, i, nužnim načinom, jedno ili drugo pripada
broju, — naime, ili neparno ili parno. Između ovih stvari
ne postoji ništa srednje, — ni između bolesti i zdravlja ni
između neparnog i parnog. Međutim, postoji nešto srednje
[između kontrernih suprotnosti], od kojih jedna ili druga ne
pripada [subjektu] nužnim načinom. Tako crno i belo po
prirodi postaju u jednom telu, ali nikakva nužnost ne po-
stoji da jedno ili drugo pripadaju telu. Jer, svako telo nije
nužnim načinom belo ili crno. Isto tako, tvrdi se [da je]
rđav i pošten ο čoveku i ο mnogim drugim bićima, ali nije
nužno da jedan ili drugi [od ovih izraza] pripada bićima
kojima se oni pridaju, jer svaka stvar nije nužnim načinom
rđava ili poštena. A između ovih stvari nalazi se nešto
srednje; na primer, između belog i crnog postoji sivo, i
žućkasto, i sve druge boje, a između rđavog i poštenog
[postoji] ono Što nije ni rđavo, ni pošteno.
Ponekad imena su davana prema srednjim terminima.
Tako, na primer, između belog i crnog nalaze se sivo,
žućkasto i sve druge boje. Međutim, katkad nije lako ozna-
čiti imenom srednji termin, nego se definicija srednjeg
termina dobija negacijom svakog krajnjeg termina. Tako
se, na primer, kaže: ono što nije ni dobro, ni rđavo; i: ni
pravično, ni nepravično.
Lišenost i posedovanje pripisuju se istom subjektu, —
tako, na primer, vid i slepilo pridaju se oku. Opšte govo-
reći, subjekt u kome posedovanje po prirodi postaje, jeste
onaj ο kome se afirmiraju obe suprotnosti. Kažemo da se
lišenost pridaje svakom subjektu, sposobnom da primi po-
sedovanje, i da mu se pridaje onda kad posedovanje nije
ni na koji način prisutno u subjektu kome po prirodi pri-
pada, kao i u vremenu kad ono [posedovanje] po prirodi u
subjektu treba da se nalazi62. Mi ne nazivamo neko biće
bezubim zato što nema zuba, ni slepim, zato što nema vida,
nego zato što ih nema u vremenu kad po prirodi treba da ih
ima. Jer, postoje bića koja, kad se rode, nemaju ni vida ni
zuba, a njih zbog toga ne nazivaju ni bezubima ni slepima.
„Biti lišen" jednog stanja i „posedovati" ga nije liše-
nost i posedovanje. Jer, posedovanje je [na primer] vid, a
lišenost je slepilo; ali „imati vid" nije vid, a „biti šlep" nije
slepilo. Slepilo je izvesna lišenost, a „biti šlep" jeste „biti
lišen", a nije lišenost.
A kad bi slepilo bilo isto što „biti slep", oba izraza
mogla bi se afirmirati ο istom subjektu. Ali kaže se da je
čovek slep, ali se nikad čovek ne naziva slepilom.
Izgleda, međutim, da su pojmovi „biti lišen" i „po-
sedovati" suprotni na isti način kao [što su to] lišenost i
posedovanje. Jer, način suprotnosti [između njih] je isti.
Kao što je slepilo suprotno vidu, isto je tako [pojam] „biti
šlep" suprotan [pojmu] „imati vid".
Ono što potpada pod negaciju i afirmaciju nije nega-
cija i afirmacija. Jer, afirmacija je afirmativna rečenica, a
negacija je negativna rečenica, a izrazi koji potpadaju pod
afirmaciju i negaciju nisu rečenice. 83 Međutim, kaže se da
su oni [ti izrazi] suprotni među sobom kao afirmacija i
negacija, jer je i u ovom slučaju način suprotnosti isti.
Kao što je afirmacija suprotna negaciji — na primer reče-
nica: „On sedi" suprotna je rečenici: „On ne sedi", — tako
 3*
34 35
isto suprotne su stvari koje potpadaju pod jednu i pod
drugu rečenicu, — na primer, pod „on sedi" i „on ne sedi".
Jasno je da lišenost i posedovanje nisu suprotni na isti
način kao relativni pojmovi,64 jer celokupna njihova bitnost
ne sastoji se u tome da budu afirmirani od suprotnosti. Ne
kaže se za vid da je on vid slepila, niti relacija postoji na
drugi koji način. Isto tako, ne može se za slepilo reći da je
ono slepilo vida nego se kaže da je slepilo lišenost vida,
ali da nije slepilo vida. Dalje, svi relativni termini su kon-
vertibilni [korelativni], tako da bi slepilo — pretpostavlja-
jući da ono spada u relativne pojmove — bilo konver-
tibilno [korelativno] s onim s čime stoji u [nekoj] relaciji.
Ali ovde nema konvertibiliteta [korelacije], jer se ne kaže
da je vid — vid slepila.
Ali, termini koji potpadaju pod lišenost i posedovanje
nisu ni kontrerno suprotni,65 što je jasno iz sledećih razloga.
Za kontrerne suprotnosti među kojima nema nijednog
srednjeg termina, potrebno je, nužnim načinom, da se u
subjektu gde one po prirodi postoje ili ο kome su afirmi-
rane jedna od njih uvek nalazi. Jer, [kao što smo kazali]
ne postoji nijedan srednji termin između konkretnih su-
protnosti, od kojih jedna ili druga treba nužnim načinom
da pripada subjektu koji ih prima, — kao što je, na primer,
slučaj kod bolesti i zdravlja, i kod neparnog i parnog.
Za kontrerne suprotnosti koje pretpostavljaju jedan
srednji termin nije nikako nužno da jedna od njih pripada
subjektu. Jer, nije nužno da svaki subjekt koji ih prima
bude beo ili crn, topao ili hladan. Naime, ništa ne sprečava
da se između njih [kontrernih suprotnosti] umetne jedan
srednji termin.
Dalje [smo rekli da] dopuštaju srednji termin kontrerne
suprotnosti od kojih jedna ili druga ne pripada nužnim
načinom subjektu koji ih prima, — sem u [naročitom]
slučaju kad samo jedna od njih po prirodi pripada subjektu,
kao, na primer [što pripada], vatri da bude topla, a snegu
da bude beo. U ovom [poslednjem] slučaju mora, nužnim
načinom, samo jedna od dveju kontrernih suprotnosti da
određeno pripada subjektu, a nikad ne može [da mu pri-
pada] druga [suprotnost]. Naime, vatra ne može da bude
hladna, a sneg ne može da bude crn. Tako svakom sub-
jektu sposobnom da ih primi ne pripada nužnim načinom
jedna ili druga od kontrernih suprotnosti, — sem ako nisu
u pitanju subjekti kojima samo jedna [od suprotnosti] može
po prirodi da pripada i koji bi mogli primiti samo jednu
određenu od kontrernih suprotnosti, a ne jednu ili drugu.
Međutim, kad su u pitanju lišenost i posedovanje tada
nije istinito ništa od onoga što smo rekli.66 Subjekt spo-
soban da prima suprotnosti ne pretpostavlja uvek nužnim
načinom jedan od dva člana suprotnosti. Jer, ono što još
nije po prirodi sposobno da poseduje vid ne smatra se ni
da je slepo niti da ima vid. Iz toga izlazi da ove odredbe
ne spadaju u kontrerne suprotnosti između kojih ne postoji
nikakav srednji termin. Ali, ove [odredbe] ne spadaju ni u
kontrerne suprotnosti koje pretpostavljaju jedan srednji
termin, pošto jedna od njih [od odredaba] nužnim načinom
treba jednom da pripada subjektu sposobnom da je primi.
Čim je jedno biće po prirodi sposobno da ima vid, tada će
se za njega kazati ili da je slepo, ili da vidi, i to ne [neće
se reći] isključivo jedna od ovih određenih osobina nego,
prema prilikama, jedna ili druga. Jer, nije nužno da biće
bude ili slepo, ili da ima vid, nego [je nužno], prema prili-
kama, jedno ili drugo od ovih stanja. Ali, [rekli smo] za
kontrerne suprotnosti koje imaju jedan srednji termin, da
nikad nije nužno da jedna ili druga [suprotnost] pripada
nekom subjektu nego [je nužno] da izvesnim subjektima
pripada isključivo jedna određena od dve kontrerne su-
protnosti.
Prema tome, očevidno je da nijedan od dva načina
[postojanja] kontrernih suprotnosti ne odgovara slučaju
suprotnih pojmova posedovanja i lišenosti.
Dalje, kada kod kontrernih suprotnosti subjekt sposo-
ban da ih prima ostaje isti, može se desiti da se jedna
suprotnost promeni u drugu — sem ako samo jedna od njih
po prirodi ne pripada subjektu, kao što, na primer, vatri
pripada da bude topla. Jer, moguće je da zdrav čovek
postane bolestan i da belo postane crno, a hladno toplo,
36 37.
i moguće je da pošten čovek postane rđav, a rđav pošten.
Jer, kad rđav čovek postane bolji u svom ophođenju i
govoru, on tada, ma i u neznatnom stepenu, napreduje ka
dobru. A ako se on jednom popravi, ma i malo, jasno je da
se može ili potpuno izmeniti, ili bar znatno napredovati ka
boljem. Jer, i kad u početku načini samo mali napredak,
čovek uvek postaje prijemljiviji za vrlinu nego što je bio.
Zbog toga će on verovatno [postepeno] učiniti još veći na-
predak. I, ako taj napredak uvek postaje veći, čovek će
najzad doći u kontrerno suprotno stanje, — sem ako ga u
tome ne omete nedostatak u vremenu. Međutim, što se tiče
posedovanja i lišenosti, nemoguće je da se dogodi obostrana
uzajamna promena jednog od tih stanja u drugo. Dešava
se promena od posedovanja lišenosti, ali od lišenosti pose-
dovanju promena je nemoguća. Naime, onaj ko je postao
šlep ne dobija natrag vid, onaj ko je celav ne postaje po-
novo kosmat, a onaj ko je bezub ne dobija više zube.
Što se tiče onoga što je suprotno kao afirmacija i ne-
gacija,67 očevidno je da ove nisu suprotne ni na koji od
načina ο kojima je govoreno. Jer, samo je u ovom slučaju,
nužnim načinom, jedna od suprotnosti uvek istinita, a druga
lažna. Jer, ni za kontrerne suprotnosti, ni za relativne poj-
move, ni za posedovanje i lišenost nije nužno da jedna od
suprotnosti uvek bude istinita, a druga lažna. Tako su, na
primer, kontrerno suprotni zdravlje i bolest, a ni jedno ni
drugo nije istinito ili lažno. Isto su tako dvostruko i polo-
vina suprotni kao relativni pojmovi, a ni jedno ni drugo
nije istinito ili lažno. Isto važi za lišenost i posedovanje, —
kao, na primer, za vid i slepilo. Uopšte, ništa nije istinito
ili lažno od onoga što se govori bez ikakve veze. A sve
suprotnosti ο kojima je [ranije] govoreno [u ovom spisu]
izražavaju se bez veze.
Međutim, izgledalo bi da se takva svojstvenost [to jest
sposobnost da se odvoji istinito od lažnog] najviše nalazi
kod kontrernih suprotnosti koje se izražavaju u nekoj
[rečeničnoj] vezi.88 Rečenica: „Sokrat je zdrav", kontrerno
je suprotna rečenici: „Sokrat je bolestan". Ali, čak i za ove
dve rečenice nije uvek nužno da jedna bude istinita, a druga
lažna. Ako Sokrat postoji, jedna [rečenica] će biti istinita,
a druga lažna, ali ako on ne postoji, obe [rečenice] će biti
lažne. Jer, niti je istina da je Sokrat bolestan niti da je
zdrav ako Sokrat uopšte ne postoji.
A što se tiče lišenosti i posedovanja, ako subjekt
uopšte ne postoji, tada ni jedna ni druga [od rečenica] nije
istinita; a čak i kad subjekt postoji, nije uvek jedna [od
rečenica] istinita, a druga lažna. Jer [rečenici]: „Sokrat ima
vid" suprotna je [rečenica]: „Sokrat je slep", kao što je
posedovanje suprotno lišenosti. Ako Sokrat postoji, nije
nužno da jedna od ove dve rečenice bude istinita ili lažna
(jer u slučaju da Sokrat nije još po prirodi sposoban da
vidi, obe rečenice su lažne); a ako Sokrat uopšte ne postoji,
tada su obe rečenice podjednako lažne, — naime i da on
ima vid, i da je slep.
A kad je reč ο afirmaciji i negaciji, bilo da subjekt
postoji, ili da ne postoji, jedna [od rečenica] će uvek biti
lažna, a druga istinita. Jer ako se kaže: „Sokrat je bolestan",
i: „Sokrat nije bolestan", očevidno je — ako on postoji — da
je jedna od ove dve rečenice istinita, a druga lažna. A isto
je i ako Sokrat ne postoji. Jer, ako on ne postoji, pogrešno
je reći da je bolestan, a istinito je reći da nije bolestan.
Prema tome, samo stvari koje su suprotne kao afirma-
cija i negacija imaju osobinu da uvek budu jedna istinita,
a druga lažna.
Glava j e d a n a e s t a [O
KONTRERNIM SUPROTNOSTIMA]
Kontrerna suprotnost dobra jeste nužnim načinom zlo.
Ovo očevidno pokazuje indukcija,69 koja je osnovana na
pojedinačnim slučajevima. Tako je, na primer, bolest kon-
trerna suprotnost zdravlja, a kukavištvo hrabrosti, i tako
dalje.
Zlu je kontrerno suprotno ponekad dobro, a ponekad
zlo. Oskudici, koja je zlo, kontrerno suprotno je preteri-
vanje, koje je zlo, — a umerenost, koja je dobro, isto je
38 39
tako kontrerno suprotna i jednom i drugom. Međutim, ovo
poslednje može se zapaziti samo u malom broju slučajeva;
inače, većinom je zlu kontrerno suprotno dobro.
Dalje, kod kontrernih suprotnosti nije nužno da, kad
postoji jedna, postoji i druga. Ako su svi zdravi, zdravlje će
postojati, a bolesti neće biti. Isto tako, ako je sve belo,
belina će postojati, a crnilo neće postojati. Ako je rečenica:
„Sokrat je zdrav", kontrerno suprotna rečenici: „Sokrat je
bolestan", tada, pošto nije moguće da dva kontrerna suprot-
na stanja istovremeno pripadaju istom subjektu, — biće
nemoguće da, ako jedna od ovih kontrernih suprotnosti
postoji, i druga isto tako postoji. Jer, ako je istina da je
Sokrat zdrav, ne može biti istina da je Sokrat bolestan.
Očevidno je da i kontrerne suprotnosti moraju po
prirodi postojati u jednom subjektu koji je isti po rodu ili
po vrsti. Bolest i zdravlje javljaju se po prirodi u telu živo-
tinje, belina i crnilo na telu uopšte, a pravičnost i nepravič-
nost u ljudskoj duši.
Isto tako, nužno je da sve kontrerne suprotnosti budu
ili u istoj vrsti, ili u kontrerno suprotnim vrstama, ili da one
same budu vrste. Jer, belo i crno su u istoj vrsti (boja je
njihova vrsta), pravičnost i nepravičnost su u kontrerno
suprotnim vrstama (jer je vrsta jedne vrlina, a vrsta druge
je porok). A dobro i zlo nisu u jednoj vrsti nego su sami
vrste nekih stvari.
Glava d v a n a e s t a
[RANIJE]
Jedna stvar naziva se ranijom od druge u četiri smisla.
U prvom i najsvojstvenijem smislu [ona se naziva
ranijom] prema vremenu. U tom smislu za nju se kaže da
ima više godina i da je starija od neke druge stvari. Jer,
zbog toga što je proteklo više vremena za jednu stvar se
kaže da ima više godina i da je starija [od druge].
U drugom smislu, ranije je ono što ne dopušta kon-
vertibilnost u odnosu na konsekuciju [sled] onoga što po-
stoji. Tako, na primer, broj jedan je ranije od broja dva.
Jer, ako postoji dva, odmah sleduje da postoji jedan, ali
ako broj jedan postoji, tada ne sleduje nužnim načinom da
broj dva postoji. Prema tome, iz broja jedan ne proizlazi
konvertibUnošću da postoji drugi broj. Izgleda, dakle, da je
ranije ono čiji sled postojanja ne dopušta konvertibilnost.
U trećem smislu, ranijim se naziva nešto shodno
jednom izvesnom redu, kao [što je to slučaj] u naukama i
u govorima. Jer u demonstrativnim naukama postoji i ra-
nije i docnije shodno redu (naime elementi su, shodno redu,
raniji od geometrijskih propozicija,70 a u gramatici slova su
ranija od slogova). A isto je tako i u govoru, jer je uvod,
shodno redu, raniji od izlaganja.
Sem pomenutih postoji još jedan smisao, naime ono
što je bolje i dostojnije poštovanja izgleda da je ranije [da
prethodi] shodno prirodi. Masa obično kaže za ljude koje
naročito ceni i voli da su oni ispred drugih [da prednjače
drugima]. Ovo je začelo najnesvojstveniji način prioriteta.
Takvi su, otprilike, načini na koje se obično govori ο
prioritetu.
Međutim, izgleda kao da, sem navedenih načina prio-
riteta, postoji još jedan drugi način. Kad su u pitanju dve
stvari koje dopuštaju konvertibilnost u odnosu na sled
[konsekuciju] postojanja, izgleda kao da treba da bude
ranija po prirodi ona stvar koja je uzrok postojanja druge
stvari. Jasno je da takve stvari postoje. Da čovek postoji,
konvertira se shodno sledu [konsekuciji] postojanja sa
iskazom koji je istinit ο njemu [čoveku]. Jer, ako čovek
postoji, istinita je i rečenica koja izražava da čovek postoji.
Ovo se daje konvertirati: ako je istinita rečenica kojom
izražavamo da čovek postoji, tada i čovek postoji. Među-
tim, istinita rečenica nikako nije uzrok što stvar postoji.
Naprotiv, izgleda da je stvar uzrok što je rečenica istinita.
Naime od postojanja ili nepostojanja stvari zavisiće hoće li
rečenica biti istinita ili lažna.
Tako se na pet načina jedna stvar naziva ranijom od
druge [stvari].
40 41
 Glava t r i n a e s t a
[ISTOVREMENO (SIMULTANO — αμο)]
Istovremenima [simultanima] se, u prostom i najsvoj-
stvenijem smislu, nazivaju stvari čije se postajanje događa
u isto vreme. Jer nijedna od dve stvari nije ranija ili docnija
od druge.71 Za ove stvari kaže se da su simultane u vremenu.
Po prirodi72 su istovremene stvari koje se konvertiraju
u odnosu na sled [konsekuciju] postojanja, ali jedna [od
njih] nikako nije uzrok što postoji druga [stvar]. Takav je
slučaj sa dvostrukim i sa polovinom. Naime, ovi izrazi se
konvertiraju (jer ako dvostruko postoji, i polovina postoji,
a ako polovina postoji, i dvostruko postoji), ali nijedan od
ta dva izraza nije uzrok što postoji drugi.
Ali, isto tako, nazivaju se istovremenima po prirodi
rodovi koji proizlaze iz podele iste vrste i koji su suprotni
jedan drugom73. Kaže se da su suprotne jedna drugoj u
podeli stvari koje su suprotne prema istoj podeli; tako, na
primer, životinja koja ima krila istovremena je životinji koja
po kopnu hoda i životinji koja živi u vodi. Ova bića
suprotna su jedno drugom u podeli kad proizlaze iz iste
vrste, jer životinja je podeljena na rodove, — kao, na pri-
mer, na životinju koja ima krila, i na životinju koja hoda
po kopnu, i na životinju koja živi u vodi. Nijedna od ovih
životinja nije ranija ni docnija nego ta bića izgledaju isto-
vremena po prirodi. A svaki od ovih rodova — naime,
životinja koja hoda po kopnu, i životinja koja ima krila i
životinja koja živi u vodi — može opet da bude podeljen
u rodove. Dakle, po prirodi moraju biti istovremeni i ovi
[navedeni] rodovi koji proizlaze iz iste vrste, po istoj podeli.
Međutim, vrste su uvek ranije od rodova, jer nema
konvertibilnosti za sled [konsekuciju] postojanja. Tako,
na primer, ako životinja koja živi u vodi postoji, tada
životinja postoji, ali ako životinja postoji, životinja koja
živi u vodi ne postoji nužnim načinom.
Dakle, nazivaju se istovremene po prirodi stvari koje
su konvertibilne u odnosu na sled [konsekuciju] postojanja,
ali jedna od njih nije nikako uzrok postojanja druge, — a
tako se nazivaju i rodovi koji su suprotni jedan drugom u
podeli, polazeći od iste vrste. Najzad, bića koja postaju u
isto vreme jesu prosto simultana.
Glava č e t r n a e s t a
[KRETANJE]
Kretanje ima šest rodova: postajanje, nestajanje [pro-
padanje], uvećavanje, umanjivanje, kvalitativna promena
i menjanje mesta.
Sva druga kretanja [sem kvalitativne promene] oče-
vidno su različita jedno od drugog: tako postajanje nije
nestajanje, niti je uvećavanje ili menjanje mesta umanji-
vanje — i tako dalje. Međutim, u odnosu na kvalitativnu
promenu javlja se izvesna sumnja da li ono što podleže
kvalitativnoj promeni tu promenu možda trpi nužnim
načinom, na osnovu jednog od drugih kretanja. Ali to nije
tačno.
Jer, gotovo sve naše afekcije, ili bar većina njih, iza-
zivaju u nama kvalitativnu promenu, koja nema ničeg
zajedničkog s drugim kretanjima. Jer, ono što biva pokre-
tano prema afekciji ne dobija nužnim načinom uvećavanje
ili umanjivanje, a isto je tako i za druge vrste kretanja.
Tako bi kvalitativna promena morala biti različita od
drugih kretanja. Jer, kad bi ova [kretanja] bila identična,
trebalo bi da ono što je kvalitativno promenjeno bude
odmah i uvećano ili umanjeno, ili da bude praćeno nekim
od drugih rodova kretanja; međutim, to nije nužno.
Isto tako, moralo bi da bude kvalitativno promenjeno
ono što je uvećano ili pokretano na neki drugi način. Ali,
postoje neke stvari koje se uvećavaju, ali se kvalitativno
ne menjaju; tako se, na primer, uvećava, ali se kvalitativno
ne menja kvadrat kad se oko njega stavi gnomon74. Isto važi i
za sve druge figure takve vrste. Prema tome, kretanja bi
bila različita jedna od drugih.
42 43
 UopŠte, mirovanje je kontrerno suprotno kretanju. ima vino, a merica pšenicu. Za sve ovo upotrebljava se
Svaki rod kretanja ima svoju posebnu kontrernu suprotnost; izraz „imati" u smislu „kao u jednom sudu". To je kao
tako je nestajanje kontrerna suprotnost postajanju, uma- posedovanje82; naime, mi kažemo da imamo kuću ili njivu.
njivanje [je kontrerna suprotnost] uvećavanju, a mirovanje Mi isto tako kažemo da imamo ženu, ili da žena ima
na mestu [kontrerno je suprotno] menjanju mesta. Najviše muža. Ali smisao sad izrečenoga „imati" izgleda najnepo-
suprotna izgleda promena kontrerno suprotnog mesta; desniji. Jer, iskazom „imati ženu" označavamo samo
tako je kretanju nadole kontrerno suprotno kretanje nagore, „stanovati s njom".
a kretanju nagore [kontrerno je suprotno] kretanje nadole. Možda bi se mogla pronaći i druga značenja [glagola]
Nije lako reći koja treba da bude kontrerna suprotnost „imati", — ali značenja u kojima se on obično upotreb-
onome kretanju, koje između svih gore navedenih kretanja ljava gotovo su sva nabrojana.
ostaje još da se ispita. Izgleda da tom kretanju ništa nije
kontrerno suprotno, sem ako mu se kao kontrerna suprot-
nost ne stavi ili mirovanje u istom kvalitetu, ili menjanje
ka kontrerno suprotnom kvalitetu, — na isti način kao što
menjanje mesta ima za kontrernu suprotnost ili mirovanje
na mestu, ili menjanje ka kontrerno suprotnom mestu.
Kvalitativna promena je menjanje kvaliteta. Tako je kvali-
tativnom kretanju suprotno ili kvalitativno mirovanje, ili
menjanje ka kontrerno suprotnom kvalitetu, — kao što je,
na primer, [izraz] „postati beo", kontrerno suprotan izrazu
„postati crn". Jer kvalitativna promena nastaje menjanjem
ka kontrerno suprotnim kvalitetima.

Glava p e t n a e s t a
[„IMATI"]

Ο [izrazu] „imati" govori se na više načina. Taj izraz

upotrebljava se u smislu stanja i dispozicije ili nekog drugog
kvaliteta, — jer kažemo da imamo [posedujemo] izvesnu
nauku ili vrlinu.75 Ili se [taj izraz] upotrebljava kao kvan-
titet, — da se, na primer, označi veličina [visina stasa]
koju neko ima.76 Jer, kaže se da neko ima veličinu tri ili
četiri lakta. Ili da se označi ono što obavija telo, kao, na
primer, ogrtač ili tunika.77 Ili ono što je u jednome delu
tela, kao prsten na ruci.78 Ili deo tela, kao ruka ili noga. 78 Ili
[da se označi ono što je sadržano] u sudu 80: tako me-rica81
sadrži pšenicu ili bure vino, jer kaže se da bure

44

NAPOMENE
1
ομώνυμα su stvari koje imaju samo zajedničko ime, ali
nemaju nikakvu zajedničku bitnu osobinu.
2 ciji. A samo su rodovi i vrste slični prvim supstancijama, jer samo
συνώνυμα su stvari identične po prirodi i po imenu.
2
παρώνυμα se nalaze na sredini između homonima i sinonima i
učestvuju i u jednima i u drugima.
4
Univerzalno, .,druga supstancija" (vrste i rodovi) nije u sub
jektu, jer je supstancija, a nije akcidencija; univerzalno je upravo
predikat jednog subjekta, jedne individue, u njenoj osobini univer
zalnog. (Upor. Aristotel, Organon, I, Catćgories, Nouvelle traduc-
tion et notes par J. Tricot. Pariš 1946. Bibliotheque des textes
philosophiques, p. 3, note 1.)
5
Partikularna akcidencija je u subjektu, kao akcidencija, ali,
pošto je partikularna, ona nije predikat subjekta, pošto je svaki
predikat nužnim načinom opšti. (Ibid., str. 3, nap. 2.)
6
Aristotel daje preciznu definiciju akcidencije. Ona, pre
svega, mora biti u jednom subjektu. Zatim, ona ne treba da bude
samo deo celine, kao što su duša ili ruka deo čoveka. Pored toga,
akcidencija treba da bude nerazdvojna od subjekta, i da bez njega
ne može postojati, — kao što belo ne postoji nezavisno od tela.
(Upor. ibid., str. 3, nap. 3.)
7 meriti. Množina se naziva ono što se potencijalno rastavlja u diskon
Univerzalna akcidencija, nauka, nalazi se u subjektu, čoveku,
kao akcidencija, a ona je, kao univerzalna, i predikat jednog sub
jekta, naime, jedne određene gramatike.
8
Filozof ima u vidu individualnu supstanciju, τοδέ τι. Το je
prva supstancija u pravom smislu reci, koja nije ni u jednom subjektu,
jer je supstancija, niti je predikat jednog subjekta, jer je individualna.
9
Prva supstancija nije nikad predikat, niti može to biti.
10
Aristotelove kategorije su najopštije vrste bića; to su poj
movi koji se ne mogu svesti jedan na drugi, i koji se, isto tako, ne
mogu svesti na najviši univerzalni pojam. Biće i Jedno nisu više
kategorije, jer nemaju nikakve sadržine.
11
Filofoz razlaže da je prva supstancija individua. U drugim
svojim delima, pre svega u De Interpr. (13,23 a 24), filozof ističe da
46
su prva supstancija Bog i odvojene inteligencije. — Izraz ουσία nema jedno
određeno značenje. On naizmenično označava i materiju, i formu, i esenciju, i
neku vrstu kompozicije materije i forme.
12
Prve supstancije nalaze se u drugim supstancijama, kao što
se partikularno nalazi u univerzalnom.
13
ReČ „Čovek" označava i individuu i rod.
14
Akcidencije uzete in abstracto.
15
16
Sve što nije prva supstancija.
U Čisto logičkom smislu uzeto, čovek nije više supstancija
nego što je to životinja.
17
Pod „drugim supstancijama" filozof podrazumeva samo
vrste i rodove, isključujući sve druge supstancije.
18
U sledećem izlaganju dokazuje se da, sem prvih supstancija,
samo se još rodovi i vrste mogu nazvati supstancijama. Naime,
može se nazvati supstancijom samo ono Što je slično prvoj supstan
oni mogu, kao prve supstancije, da služe kao supstrati akcidenci-
jama, pošto se sve što se tvrdi ο individualnom subjektu (o jednom
određenom čoveku), tvrdi i ο rodu (čovek), kao i ο vrsti (životinja)
u koju rod spada. (Upor. navedeni prevod Tricot-a, str. 5, nap. 2.)
19
20 Životinja je primer za vrstu, a čovek je primer za rod.
Supstancija je jedna konkretna, određena i odvojena in
dividua.
21
Obesnaženje prigovora koji bi pokušao da svede rodove i
vrste na22 akcidencije, pošto je kvalitet jedna akcidencija.
Ništa nije kontrerno suprotno čoveku i životinji, koji su
uzeti kao rod i kao vrsta.
23 prva supstancija je više supstancija nego rod, dok je rod
više supstancija nego vrsta. Ovde se ne porede supstancije jedne sa
drugima, nego supstancije u njima samima. (Categ., 2 a 11 b 22.)
24
Važi ne samo za prve supstancije nego i za rodove i vrste.
25
Ο kvantitetu govori Aristotel i u Metaph., Δ, 13, 1020 a 7.
Tu formuliše da je kvantitet ono što je deljivo na dva ili više sastav
nih delova, od kojih je svaki po prirodi jedna i određena stvar.
Množina je kvantitet, kad se može brojati, a veličina, kad se može
tinuirano, a veličina se naziva ono što se rastavlja u kontinuirano.
28
Prva podela kvantiteta (1.25—5a 37) obuhvata kvantitet u njegovoj
bitnosti, koji je deli na diskretan i kontinuiran.
27
Zbog toga je govor diskretan kvantitet.
28
Druga podela kvantiteta u njegovoj bitnosti obuhvata kvan
titete čiji delovi imaju ili nemaju jedan prema drugom izvestan polo
žaj. Tu spadaju, prvo, linija, površina i telo, a zatim broj, vreme
i govor.
29
Vreme je sukcesija sadašnjih trenutaka. Međutim mogli bi
se prigovoriti da se može razlikovati „pre" i „posle". Aristotel na tu
47
objekciju odgovara da „pre" i „posle" nisu za delove položaj, nego
red, i da isto važi i za slučaj broja.
80
Druga podela kvantiteta obuhvata akcidentalan kvantitet
(1,37-b 10).
31
Aristotel naročito ističe da se prva osobina kvantiteta sa
stoji u tome što on nema kontrernu suprotnost (1.14—6a 18), i, kad
su u pitanju određeni kvantiteti kao: „dug dva lakta" i kad je reč
ο neodređenim kvantitetima kao: „mnogo", „malo". Uz to doka
zuje da — i ako tako ne izgleda — neodređeni kvantiteti nemaju
kontrernih suprotnosti (1.14—6a 11). — Prvi argument za to shva-
tanje, koji filozof malo niže daje, formuliše da su neodređeni
kvantiteti u stvari relacije.
32
Drugi argument za isto (1.30—33).
33
Treći argument (1.4—11).
34
Jedna ista stvar biće velika i mala. Ovim filozof ne tvrdi
da će subjekt biti kontrerno suprotan samom sebi, nego da će
takvi biti kvalitet — na primer: veliko, malo itd.
35
Od 1.12—18 uzeta je u obzir teza da kvantitet nema kont-
rerne suprotnosti. U mestu, koje je vrsta kvantiteta, razlikuju se
gore i dole, desno i levo itd.
36
Za Aristotela su prvobitne kontrerne suprotnosti koje se
odnose na mesto. Da je tako vidi se iz toga što definicija svakog
roda kontrernih suprotnosti ima prostorni karakter. Naime, kont
rerne suprotnosti su termini koji su u istoj vrsti najudaljeniji jedan
od drugog. Ranije tvrđenje da odredbe mesta nisu kvantiteti nego
relacije pobija ovaj prigovor.
37
Druga osobina kvantiteta sastoji se u tome što ne dopušta
ni „više" ni „manje".
38
Treća osobina kvantiteta koja je i poslednja.
39
Upor. izvođenja ο relativnim pojmovima u Metaph., A, 15.
40
Navedeni termini su relativni samo kad su uzeti uopšte,
kao vrste; uzeti partikularno, oni su kvaliteti. Tako je nauka —
nauka ο nečem. To, međutim, ne važi za jednu određenu nauku.
Tako, na primer, gramatika nije gramatika ο nečem.
41
Položaj uopŠte jeste relativan, a određeni položaji spadaju
u drugu kategoriju.
42
Prividna je ova prva osobina relativnih pojmova, po kojoj
bi ovi imali kontrerne suprotnosti.
43
Prividna je i druga osobina relativnih pojmova, po kojoj
bi ovi bili sposobni za „više" i „manje",
44
Treća osobina relativnih pojmova.
45
To jest: treba adekvatno označiti korelativne pojmove.
48
Filozof se osvrće na osnovne ideje svog gnoseološkog naivnog
realizma. Ta teorija je izložena u De anima, III, 2, 425 b 26, kao i u
Metaph., Γ, 5, 1010 b 30.
47
„Na telu" znači predmet senzacije, a „u telu" subjekt koji
oseća.
45
Još jednim dokazom potkrepljena je teorija da je predmet
senzacije raniji od subjekta koji je opaža. U okviru svoje teorije
saznanja Aristotel metodično postupa kad tvrdi da su četiri elementa iz
kojih se — po njemu — sastoje kako predmeti senzacije tako i
životinje, raniji od same životinje i od njenih čula.
40
Učenje po kome su objektivni ne samo primarni nego i
sekundarni čulni kvaliteti. Tela, kao i sve senzacije će persistirati, i
kad nestane života i čulnog opažanja.
50
Prve supstancije i njihovi delovi nisu relativni. Isto važi i
za većinu drugih supstancija. Međutim, relativni su delovi drugih
supstancija.
51
Ovde su čovek, vo i drvo uzeti kao vrste.
52
Ta definicija obuhvata delove drugih supstancija.
53
Definicija prave relacije.
54
To jest: što bi bacilo svetlost na pitanje da li su relativne
izvesne druge supstancije.
53
Pravi relativni pojam je onaj čije se ćelo biće sastoji u odnosu.
56
Slične supstancije nisu relativne, i, prema tome, nema više
nijedne supstancije koja bi bila relativna.
57
Na ovom mestu, i dalje, mislilac primenjuje na duševna
stanja ono što je rekao za odredbe tela.
58
Kvalitet može da raste i da opada i kad se nalazi u raz
nim subjektima i kad se nalazi u jednom subjektu.
58
Znači da u jednom istom subjektu kvalitet može da raste ili da
opada.
60
Te odredbe se ne primenjuju na svaki kvalitet nego se
primenjuju i na druge kategorije.
61
Bitna je osobina kvaliteta da samo kvalitet pretpostavlja
slično i neslično.
82
Po Aristotelu, postoje tri uslova da jedan subjekt bude lišen
posedovanja. Prvo, potrebno je da subjekt bude sposoban da primi
posedovanje (kamen ne može biti lišen vida). Drugo, potrebno je da
lišenost bude pridana delu tela koje po prirodi raspolaže pose-
dovanjem (čovek je šlep kad je oko lišeno vida). Treće, potrebno je da
se lišenost ostvaruje u vremenu kad, po prirodi, posedovanje obično
pripada subjektu (Čovek, kad se rodi, i ako ne vidi, nije slep)._ Upor.
Tricot, nav. delo, str. 58, nap. 2.
63
Filozof upravo misli na stvari koje su materijal iz kog se
stvaraju rečenice.
64
Sleduje oštro povučeno razlikovanje između suprotnosti
posedovanja i lisenosti, s jedne, i suprotnosti relativnih pojmova,
s druge strane.
48 4 Organon
49
 65
Utvrđena je razlika između dve vrste suprotnosti. Prva postoji
između posedovanja i lisenosti, a druga između kontrernih
suprotnosti. Pre svega izloženi su načini postajanja kontrernih su-
protnosti, — i onih koje ne pretpostavljaju srednji termini, i onih koje
ga pretpostavljaju.
ββ
Naznačena je poslednja razlika između kontrerne suprotnosti,
s jedne, i suprotnosti između posedovanja i lisenosti, s druge strane.
67
Razlaganje ο kontradiktornoj suprotnosti, — koja je sup
rotnost između dva suda, a odvaja istinito od lažnog.
68
Kontrerne suprotnosti, čak i ako su izražene u sudovima,
ne odvajaju istinito od lažnog, — što je osobina kontradiktornih
suprotnosti. — Ako subjekt ne postoji, nijedna rečenica neće biti
istinita.
69
Indukcija [επαγωγή] je metoda koja, polazeći od pojedinač
nih činjenica, i na osnovu njih, izvodi opšte pojmove. Ο ovoj me
todi Aristotel iscrpno izlaže u Anal. prior., II, 23, 68 b 15, i dalje.
70
Termini, aksiome, postulati, hipoteze i dr. računaju se u DRUGIDEO
elemente geometrije (στοιχεία); oni su raniji od geometrijskih
propozicija (διαγράμματα).
71
Ovaj prvi smisao istovremenog odgovara prvom modusu
ranijeg.
72
Ο TUMAČENJU
Drugi smisao istovremenog, koji odgovara drugom i petom
smislu ranijeg.
73
Treći smisao istovremenog, koji odgovara trećem smislu
ranijeg. Aristotel uzima u obzir rodove i vrste. Podele jedne iste
vrste su istovremene, jer se ne vrše na osnovu „pre" i „posle".
74
Gnomon (γνωμών) je trougao koji ima oblik uglomera i
koji, kad se doda pravougaoniku ili kvadratu, ili kad se oduzme od
njih, uvećava ili umanjuje površinu ovih figura.
75
Kategorija kvaliteta.
76
Kategorija kvantiteta.
77
Kategorija posedovanja.
78
Kategorija posedovanja.
79
Kategorija supstancije, — pošto su za Aristotela i delovi
tela supstancije.
80
Kategorija mesta.
81
δ μέδιμνος — glavna mera za suve stvari.
82
Kategorija odnosa.
50 i*
Glava prva
 [GOVOR I PISANJE. — ISTINIT I LAŽAN GOVOR]
Treba prvo utvrditi šta je imenica, a šta glagol; a
zatim šta je odricanje [negacija], potvrđivanje [afirmacija],
rečenica [iskaz] i govor.
Zvuči izraženi glasom su simboli [znaci] duševnih
stanja, a napisane reci su simboli reci izraženih glasom. I
kao što svi ljudi nemaju isti rukopis, tako ni govorene reci
nisu kod svih iste. Međutim, duševna stanja, čiji su
neposredni znaci ovi izrazi, kod svih su identična. A isto
tako, identične su i stvari čije su slike ova stanja. Ali pošto
ovaj predmet spada u drugu disciplinu, ο njemu je rasprav-
ljano u našim knjigama ο duši.
Kao što se u duši pojavljuje čas misao koja nije ni
istinita ni lažna, a čas misao koja je nužnim načinom jedno
ili drugo, — tako se događa i u pogledu govora. Jer, isti-
nito i lažno sastoji se u sastavljanju i u podeli. Same po
sebi, imenice i glagoli slični su pojmu bez sastavljanja i
bez podele — kao, na primer, „čovek" ili ,,beo", kad im
se ništa ne doda — jer ove reci još nisu ni istinite ni lažne.
Dokaz za ovo je sledeći: reč Jarac-jelen" znaci nešto, ali
ništa ni istinito ni lažno — sve dok joj se ne doda da ono
što ta reč označava postoji ili ne postoji, apsolutno govo-
reći, ili u jedno određeno vreme.
Glava d r u g a
[IMENICE. PROSTE I SLOŽENE IMENICE. PADEŽI]
Imenica je jedan glas koji konvencionalno nešto znači,
bez obzira na vreme. Nijedan deo imenice nema značenje
kad je uzet odvojeno [po sebi]. U osobenoj imenici Κάλλιππος
53
nema nikakvog značenja imenica ϊππος [konj] po sebi i
sama sobom, kao što ga ima u izrazu καλός ίππος [lep
konj]. Međutim, ono što važi za proste imenice, ne važi
za složene imenice. U prvima deo ne znači ništa, a u
drugima deo doprinosi značenju celine i ako, kad je odvo-
jeno uzet, on nema nikakvog značenja. Na primer, u reci
έπακτροκέλης [gusarska lađa] reč κέλης [lađa] ne znači
ništa po sebi. „Konvencionalno značenje" [„odredba na
osnovu saglasnosti"] — kažemo po tome što nijedna ime-
nica nije takva po prirodi nego samo kad postane simbol.
Jer čak i ako neartikulisani glasovi, kao, na primer, glasovi
životinja, nešto označavaju, nijedan od njih nije imenica.
„Ne-čovek" nije imenica. Ne postoji nikakav izraz
[oznaka] koji bi mu se mogao pridati. Jer, to nije ni govor,
ni odricanje [negacija]. To bi mogla biti samo neodređena
imenica, jer ova pripada svemu, — onome što postoji i
onome što ne postoji.
Ako se kaže „Filona ili Filonu" [Φίλωνος ή Φίλωνι],
i druge reci te vrste — ove nisu imenice nego su padeži
[πτώσεις, lat. casus] jedne imenice. Definicija ovih padeža
jeste za sve ostalo identična definiciji imenice, ali spajanje
tih oblika sa „jeste", „bese" i „biće" ne daje ništa istinito
ili lažno; njih uvek daje spajanje tih oblika s imenicom.
Kad se, na primer, kaže: „Filonovo jeste ili Filonovo nije",
— ti izrazi nemaju ničeg istinitog i lažnog.
Glava t r e ć a
[GLAGOL]
Glagol je reč koja dodaje svom značenju značenje
vremena. Delovi vremena, odvojeno uzeti, ne znače ništa
za sebe. Glagol uvek označava da je nešto afirmirano ο
nečem drugom. Kažem da glagol, sem svoga značenja, po-
kazuje i vreme. Na primer, „zdravlje" je imenica, a „on je
u dobrom zdravlju" je glagol, jer on dodaje svome znače-
nju da sad postoji zdravlje. Sem toga, glagol je uvek znak
onoga što se kaže ο drugoj stvari, upravo onoga što pri-
pada jednom subjektu ili se nalazi u njemu.
Ali ako se kaže: „nije zdrav", ili „nije bolestan" — ja
to ne nazivam glagolima. Mada dodaje svome značenju
značenje vremena, mada uvek pripada jednom subjektu,
ova razlika nema imena. Ona se može nazvati samo ne-
određenim glagolom, zato što se podjednako na sve od-
nosi, na biće kao i na nebiće.1
Isto tako, nije glagol, nego jedan „padež" [πτώσις,
lat. tempus, gramatičko vreme] glagola kad se kaže: „bese
zdrav" ili „biće zdrav". „Padež glagola razlikuje se od gla-
gola time, što glagol sadrži još odredbu sadašnjeg vremena,
a „padež" označava vreme koje okružuje sadašnje vreme
[to jest prošlost i budućnost].
Ono što se naziva glagolima jesu, dakle, u sebi i po
sebi imenice. Glagoli imaju jedno određeno značenje (jer
time što se oni izgovaraju, usredsređuje se misao slušaoca,
koji je odmah zadržava u miru), — ali oni još ne znače da
označena stvar postoji ili ne postoji. Jer, time što se kaže
„postojati" ili „ne postojati" ne označava se nikakva stvar,
kao ni kad se samo za sebe kaže „postojeći". Ovi izrazi
sami po sebi nisu ništa, ali oni svome značenju dodaju
izvesno spajanje [dodajući atribut subjektu], koje je
nemoguće zamisliti bez stvari koje su spojene [sastavljene].
Glava č e t v r t a
[GOVOR I REČENICA]
Govor je spajanje glasova, koje ima opšte primljeno
značenje i čiji svaki deo, kad se uzme odvojeno, ima zna-
čenje kao prost govor [iskazivanje], a ne kao afirmiranje
ili negiranje. Hoću, na primer, da kažem da reč „čovek"
nešto znači, ali ne da on postoji ili ne postoji. Afirmacija
ili negacija će proizaći samo ako se tu nešto doda. Među-
tim samo jedan slog reci „čovek" ne znači ništa. Jer i u
reci „miš" slog ,,iš" [na grčkom: μυς — ΰς] nema značaja;
to je, u stvari, samo glas. Slog je značajan [upravo: do-
prinosi značaju celine] samo u složenim recima, ali ne sam
po sebi, — kao što smo ranije rekli.
54 55
 Svaki govor ima značenje, ali ne kao prirodan organ
[instrument], nego — kao što smo rekli — po konvenciji
[to jest na osnovu jednog sporazuma]. Međutim svaki
govor ne iskazuje nešto [svaki govor nije rečenica], nego
samo onaj [govor] u kome postoji istina ili zabluda. Ali to
se ne događa u svim slučajevima. Tako je svaka molitva
jedan govor, ali ni istinit ni lažan. Ali nećemo uzeti u obzir
druge vrste govora, pošto njihovo raspravljanje spada pre
u retoriku ili u poetiku. Za sada ćemo razmatrati rečenicu.
Glava peta
[AFIRMACIJA I NEGACIJA. PROSTA I SLOŽENA REČENICA]
Prva vrsta iskazanog [deklarativnog] govora [λόγος
άποφαντικός] jeste afirmacija; sledeća [vrsta] je negacija.
Svi drugi govori čine jedinstvo samo pomoću veze svojih
delova.
Svaka rečenica nužnim načinom sadrži jedan glagol
ili „padež" jednog glagola. Jer, pojam „čovek", — kad mu
se ne prida „jeste", ili „bejaše", ili „biće", ili nešto te
vrste, — još ne sačinjava rečenicu.
Zašto izraz kao što je „životinja koja ima noge i koja
ide na dve noge" jeste jedno i nije mnogo? Čovek koji se
tako definiše ne može biti takav zato što se te reci izgovore
jedna za drugom. Ali objašnjenje toga problema 2 spada u
drugu disciplinu. Iskazan [deklarativan] govor je onaj
koji izražava ili jednu stvar, ili jedinstvo što nastaje iz veze
delova. Međutim, složene rečenice su one koje izražavaju
mnogo, a ne jedno, ili čiji su delovi nepovezani.
Imenica ili glagol treba, dakle, da bude samo jedan
govor [ili kazivanje]. Naime, ne može se reći da se, izraža-
vajući nešto na taj način, obrazuje rečenica, — pa bilo da
neko pita, ili da ne pita, ili da počinje sa govorom.
Jedna vrsta ovih rečenica je prosta, kao, na primer,
tvrditi nešto ο nečemu [o nekom subjektu], ili odricati
nešto ο nečemu. Druga vrsta obuhvata rečenice obrazovane
iz prostih iskaza [rečenica]; kao što je, na primer, slučaj
kod jednog već sastavljenog govora.
Prosta rečenica je veza glasova [reci] koja ima da
pokaže da jedan atribut postoji ili ne postoji u jednom
subjektu prema podelama [razlikama] vremena [u sada-
šnjosti, prošlosti i budućnosti].
Glava š e s t a [AFIRMACIJA I
NEGACIJA. — KONTRADIKCIJA]
Tvrđenje je iskaz koji nešto nekom pripisuje, a odri-
canje je iskaz koji nešto nekom odriče. A moguće je tvrditi
da ono što pripada jednoj stvari njoj ne pripada [ovo je
lažno odricanje], i da ono što joj ne pripada njoj pripada
[ovo je lažno tvrđenje], i da joj pripada ono što joj pripada
[istinito tvrđenje], a ono što joj ne pripada da joj ne pripada
[prava negacija]. A pošto to važi i za vremena van sa-
dašnjice, — moguće je i odricati sve ono što je neko tvrdio
i tvrditi sve što je neko odricao. Prema tome, očevidno je
da je svakoj afirmaciji suprotna jedna negacija, i svakoj ne-
gaciji jedna afirmacija. „Protivrečnost" [„kontradikcija] je
suprotnost između jedne afirmacije i jedne negacije. Pod
„suprotnošću" podrazumevam da se isto ο istom potvrđuje
i odriče, ali ne samo homonimno3, — i sve što još inače
može biti posebno objašnjeno [radi ove odredbe pojmova],
nasuprot sofističkim dosađivanjima [prigovaranjima].
Glava s e d m a
[OPŠTE (UNIVERZALNO) I POJEDINAČNO
(SINGULARNO). — SUPROTNOST REČENICA:
KONTRADIKCIJA I KONTRARIJETET]
Stvari su delom opšte [univerzalne], a delom poje-
dinačne [singularne] („opštim" nazivam ono čija priroda
jeste da bude potvrđeno od više subjekata, a „pojedinač-
nim" ono što ne može da bude potvrđeno od više subjekata.
Tako, na primer, „čovek" je nešto opšte, a „Kalija" je
56 57
pojedinačno biće.) A pošto je tako, nužnim načinom će se
rečenica da jedna stvar pripada ili ne pripada jednom sub-
jektu primenjivati čas na jedan opšti [univerzalni], a čas
na jedan pojedinačni [singularni] termin.
Ako se univerzalno iskaže ο jednoj univerzalnoj
stvari da joj nešto pripada, ili da joj to isto ne pripada,
tada će ti iskazi biti kontrerno suprotni. Pod „iskazati
univerzalno ο jednoj univerzalnoj stvari" podrazumevam
kad se, na primer, kaže: „svaki čovek je beo, nijedan čovek
nije beo".
Ali, ako je nešto izrečeno ο opštem, ali ne opšte, tada
ti iskazi nisu kontrerno suprotni, iako katkad ono što oni
izražavaju može biti kontrerno suprotno. Kad kažem da
nešto ο opštem ne biva opšte iskazano, — tada, na primer,
mislim na iskaz kao ovaj: „čovek je beo, čovek nije beo".
Jer, iako je „čovek" nešto opšte, u iskazu se taj izraz nije
upotrebio u opštem smislu. Jer, „svaki" ne izražava opšte,
nego samo da nešto opšte treba uzeti u opštem smislu [ne-
go samo da je opšti subjekt uzet u univerzalnom smislu].
Ako se opštem [univerzalnom] predikatu prida opšte
[univerzalno], iskaz [rečenica] neće biti istinit. Naime, ne
može biti istinita nijedna afirmacija u kojoj je opšte pri-
dano opštem predikatu. Takav je, na primer, stav: „svaki
čovek je svaka životinja".
Kažem sad da je afirmacija kontradiktorno suprotna
negaciji, ako prva izražava opšti objekt, a ako druga izra-
žava isti subjekt, koji nije opšte uzet. Na primer: „Svaki
čovek je beo"; „poneki čovek nije beo". „Nijedan čovek
nije beo"; „poneki čovek je beo".
Međutim, kontrerno suprotnom nazivam afirmaciju
jednog opšteg subjekta i negaciju jednog opšteg subjekta.
Na primer: „Svaki čovek je beo"; „nijedan čovek nije beo".
„Svaki čovek je pravedan"; „nijedan čovek nije pravedan".
Zbog toga, ove rečenice ne mogu istovremeno biti
istinite; međutim, njima suprotne rečenice mogu katkad
istovremeno biti istinite ο istom subjektu. Na primer:
„Poneki čovek nije beo" i „poneki čovek je beo".
Kod svih kontradiktornih rečenica koje iskazuju [ne-
što] opšte ο [nečem] opštem, jedna je nužnim načinom
istinita ili lažna, i to važi i za kontradiktorne rečenice ο
pojedinačnom. Na primer: „Sokrat je beo", — „Sokrat nije
beo". Ali, što se tiče rečenica koje se odnose na opšte, ali
nisu opšte uzete, — od njih nije uvek jedna istinita, a
druga lažna. Jer, može se istovremeno istinito reći: „čovek
je beo" i: „čoveknije beo"; i „čovek je lep", i „čovek nije
lep". Jer, ako je čovek ružan, on nije lep, a ako nešto po-
staje, on to još nije. Razume se, moglo bi se činiti na prvi
pogled da je to besmisleno, zato što rečenica: „čovek nije
beo" — izgleda da istovremeno znači „nijedan čovek nije
beo". Ali, ove rečenice niti isto znače, niti nužnim načinom
istovremeno važe.
Očevidno je da samo jednoj afirmaciji odgovara samo
jedna negacija. Jer, negacija treba da odriče [sam] atribut
koji afirmacija potvrđuje, i to da ga odriče istom subjektu,
— pa bilo da je ovaj pojedinačni [singularni] ili opšti [uni-
verzalni] subjekt, i bilo da je uzet opšte, ili da nije uzet
opšte. To je, na primer, slučaj kad kažem: „Sokrat je beo"
i: „Sokrat nije beo". Ali, ako negacija negira neki drugi
predikat, ili ako negira isti predikat na drugom subjektu,
on
da negacija neće biti suprotna afirmaciji, nego će biti
različita od nje. Afirmaciji: „svaki čovek je beo" — stoji
nasuprot negacija: „poneki čovek nije beo"; afirmaciji:
„poneki čovek je beo", stoji nasuprot negacija: „nijedan
čovek nije beo"; a afirmaciji: „čovek je beo", stoji na-
suprot negacija: „čovek nije beo".
Tako smo objasnili da je [samo] jednoj afirmaciji
kontradiktorno suprotna [samo] jedna negacija, i naveli smo
koje su te kontradiktorne rečenice. Isto tako, objasnili smo
da su kontrerno suprotne rečenice druge, i koje su ove.
Najzad smo utvrdili da nije kod svake kontradikcije jedna
rečenica istinita, a druga lažna, kao i zašto je to tako, i kad
jedna mora biti istinita a druga lažna.4
58 59
 Glava osma
[Ο JEDINSTVU I MNOŽINI REČENICA. -STVARNO
I PRIVIDNO JEDINSTVO REČENICA]
Ona afirmacija ili negacija je jedna, koja iskazuje
samo jedan atribut ο samo jednom subjektu, — pa bilo da
je subjekt opšti i opšte uzet, ili da nije tako. Na primer:
„svaki čovek je beo", — „poneki čovek nije beo", „čovek
je beo", — „čovek nije beo"; „nijedan čovek nije beo"; —
„poneki čovek je beo", — ako se pretpostavi da „belo"
ima jedno značenje.
Ali, ako dve stvari, koje u stvarnosti ne čine jednu
stvar, imaju jedno ime, — tada afirmacija nije jedna, i
negacija nije jedna.5 Ako se, na primer, stavi da reč ,,ode-
ća" znači u isto vreme „konj" i „čovek", — tada rečenica:
„odeća je bela" neće biti jedna afirmacija, a i rečenica koja
to odriče neće biti jedna negacija. Jer, ne bi bila nikakva
razlika tako kazati, i reći: „konj i čovek su beli". A ova
rečenica, opet, ni u čemu se ne razlikuje od rečenica: „konj
je beo" i: „čovek je beo". Ako ove dve poslednje rečenice
izražavaju mnoge stvari i ako su složene, očevidno je da i
prva rečenica izražava ili nekoliko stvari, ili ništa. Jer, ne
postoji čovek koji bi bio konj. Iz toga izlazi da za ove vrste
rečenica ni od dve protivrečnosti jedna nije nužnim nači-
nom istinita, a druga nužnim načinom lažna.
Glava d e v e t a 6
[KONTRADIKTORNE REČENICE Ο BUDUĆEM]
Afirmacija ili negacija koja se odnosi na sadašnje ili
prošle stvari jeste, dakle, nužnim načinom, istinita ili lažna.
I [protivrečne] rečenice, koje se odnose na opšte i koje su
opšte uzete, jesu uvek, isto tako, jedna istinita, a druga
lažna. A, kao što smo rekli, isto je tako u slučaju pojedi-
načnih subjekata. Međutim, ako su u pitanju rečenice koje
se odnose na opšte, ali koje nisu uzete u opštem smislu,
tada to nije nužno, kao što smo već objasnili. Ali za bu-
duće koje se odnosi na pojedinačne stvari nije isto.
Jer, ako je svaka afirmacija ili negacija [Čak i ako se
odnosi na nešto buduće] istinita ili lažna, tada isto tako
nužnim načinom svaka stvar postoji ili ne postoji. Dakle,
ako neki čovek tvrdi da će nešto biti, a ako drugi tvrdi da
to isto neće biti, — tada, očevidno, nužnim načinom, je-
dan od njih mora govoriti istinu, ako je svaka afirmacija i
svaka negacija istinita ili lažna. Jer, kod takvih stvari [u
slučajevima ove vrste] afirmacija i negacija ne mogu isto-
vremeno biti istinite.
Jer, ako je istina reći da je nešto belo ili da nije belo,
onda to mora biti belo ili ne biti belo; a ako je belo ili nije
belo, tada je bilo istina to tvrditi ili odricati. Ali ako belo
ne postoji, onda se kaže neistina; a ako se kaže neistina, —
belo ne postoji. A iz ovoga proizlazi da je tvrđenje ili od-
ricanje, nužnim načinom, istinito ili lažno.
Prema tome, ništa ne postoji i ne postaje srećom ili
slučajno i ništa [u budućnosti] srećom ili slučajno neće
postojati ili ne postojati, nego sve proističe iz nužnosti, a ne
slučajno.7 Istinu kazuje ili onaj koji potvrđuje, ili onaj koji
odriče, — inače bi se nešto moglo isto tako dogoditi kao i
ne dogoditi. Jer, slučajnost jeste sloboda opredeljivanja u
sadašnjosti ili u budućnosti, na jedan ili na drugi način.
Dalje, ako je jedna stvar sad bela, bilo je ranije istinito
tvrditi da će ona biti bela, tako da je uvek bilo istinito reći
ο svemu što je ikad postojalo da jeste ili da će biti. Ali, ako
je uvek bilo istinito reći da nešto postoji ili da će postojati,
tada nije moguće da to ne postoji ili da neće postojati. A ono
što ne može da ne postane tome je nemoguće da ne postane,
a ono čemu je nemoguće da ne postane, to postaje nužnim
načinom. Dakle, sve što postaje u budućnosti, postaje
nužnim načinom. Dakle ništa se ne događa kao posledica
sreće ili slučaja. Jer, gde ima slučaja, nema nužnosti.
Ali isto tako nije moguće tvrditi da ni afirmacija ni
negacija nisu istinite; da se, naime, ne može reći ο nečem
ni da će biti, ni da neće biti. Jer, iz toga bi, pre svega, izlazilo
da, kad bi afirmacija bila lažna, negacija ne bi bila istinita,
a kad bi opet ova poslednja bila lažna, afirmacija bi mogla
da ne bude istinita. Na drugome mestu, pretpostavimo da je
60 61
 istinito reći da je jedna stvar [u isto vreme] bela i velika; obe
ove osobine moraju joj pripadati. A ako [je istinito tvrditi
da] će joj one pripadati sutra, one će joj [stvarno] pripadati
sutra. Ali, ako se pretpostavi da se ο jednom događaju ne
može reći ni da će se on desiti, ni da se neće desiti sutra, —
tada ne bi bilo ničeg slučajnog. Ako bi se uzela kao primer
jedna pomorska bitka, trebalo bi da se ne može reći ni da
će se pomorska bitka dogoditi sutra, ni da se neće dogoditi.
Ove i druge takve besmislenosti morale bi, dakle, proizaći,
ako bi [se pretpostavilo da bi] od svake suprotne afirmacije
i negacije — pa bile to rečenice koje se odnose na opšte i
koje su opšte uzete, ili pak koje se odnose na pojedinačno
— jedna nužnim načinom morala biti istinita, a druga
lažna; kao i kad od svega što se događa ništa ne bi moglo
biti slučajno, nego bi sve bilo i događalo se shodno
nužnosti. Tada više ne bi bilo potrebno ni razmišljati, niti
se naprezati, verujući da ako učinimo jedno izvesno delo,
ono će imati izvesnu posledicu, a ako ga ne izvršimo, ta
posledica se neće dogoditi.
Ništa ne stoji na putu da deset hiljada godina unapred
jedan čovek prorekne jedan događaj, a da drugi prorekne
nešto suprotno. Nužnim načinom će se ostvariti ono od ta
dva proročanstva koje je tada bilo istinito.
Bilo bi malo važno da li se nešto potvrdilo ili odreklo.
Jer, očevidno je da se stvari odnose onako kako se odnose,
i ako jedan čovek nešto nije tvrdio, a drugi nije to odricao.
Jer, događaji će se ostvariti ili se neće ostvariti, ali ne zato
što su bili afirmirani ili negirani, pa ma bili objavljeni
hiljadu godina unapred ili ma u kome drugom vremenu.
Ako su u sva vremena stvari stajale tako da je jedna od
protivrečnih rečenica bila istinita, — bilo je nužno da se
ona ostvari, a sa svim događajima stajalo se uvek tako da
su se oni dešavali nužnim načinom. Jer, s jedne strane, ono
ο čemu se istinito kaže da će se dogoditi, ne može da se ne
dogodi; a, sa druge strane, za ono što se dogodilo bilo je
uvek istinito reći da će se dogoditi.
Ali sve ovo može biti i nemoguće. Naime, mi vidimo da
buduće stvari imaju svoj princip u tome što se nešto [slobod-
62
no] razmišlja i radi i što, uopšte, stvari koje ne postoje uvek
aktuelno sadrže potencijalno postojanje ili nepostojanje; ove
stvari mogu isto tako i da postoje, i da ne postoje i, prema
tome, i da se dogode i da se ne dogode. I kod mnogih stvari
vidi se jasno da sa njima tako stoji. Na primer, ovo
određeno odelo može biti rasečeno i ne biti rasečeno, nego
se može pre toga pohabati. Ali isto je tako moguće i da ono
ne bude rasečeno. Jer, ono više ne bi moglo biti ranije
pohabano, ako ne bi moglo da ne bude rasečeno. A isto je
tako sa svakim drugim postojanjem, koje se osniva na
jednoj takvoj mogućnosti. Prema tome očevidno je da sve
stvari ne postoje ili ne postaju iz nužnosti, nego mnoge i
slučajno, i to jednom tako da afirmacija ili negacija nisu
istinitije ni lažnije jedna od druge, a drugi put opet tako da
je jedna istinitija i većinom se dešava, ali da ipak zato
postoji mogućnost da se i druga dešava, a ona prva ne. Da
ono što postoji jeste, kad jeste, i da ono što ne postoji nije,
kad nije, — to je nužno. Ali ipak nije nužno ni da postoji
sve ono Što jeste, ni da ne postoji sve ono što nije. Jer, nije
isto reći da svako biće iz nužnosti postoji, kad postoji, i reći
da je ono apsolutno nužno. A isto važi i za sve Što ne
postoji.
Isto razlikovanje primenjuje se na protivrečne stavove.
Nužno je da svaka stvar postoji ili ne postoji, da će biti ili
da neće biti. A međutim ako se odvojeno razmotre ove
alternative, ne može se reći koja je od njih nužna. Hoću,
na primer, da kažem: nužno je da sutra bude pomorska
bitka, ili da ne bude, ili nije nužno da sutra bude pomorska
bitka, kao što nije nužno ni da ona ne bude. Ali, nužno je
da ona sutra bude ili ne bude.
A pošto su propozicije istinite na isti način kao stvari,
očevidno se moraju kod svega što se tako odnosi da je u
jednom kao i u drugom [gore navedenom] slučaju moguća
i suprotnost, — i protivrečne propozicije nužnim načinom
isto tako odnositi. To se događa kod onoga što ne postoji
uvek ili što nije uvek nepostojeće. Tada nužnim načinom
treba da jedna od dve protivrečne propozicije bude istinita, a
druga lažna; ali ne ova ili ona određena propozicija,
63
nego ma koja od njih, — i mada je jedna od njih vero-vatno
istinitija nego druga, ona nije već [trenutno] istinita
ili lažna.
Dakle, vidi se da nije nužno da od dve propozicije koje su
suprotne između sebe kao [što su] potvrđivanje [afirmacija] i
odricanje [negacija], — jedna bude istinita, a druga lažna. Jer,
sa onim što ne postoji, ali može da postoji ili da ne postoji, ne
stoji kao sa onim što postoji, nego stoji onako kao što smo
objasnili.
Glava d e s e t a
[PROSTE PROPOZICIJE SA DODATKOM]
Potvrđivanje [i odricanje] izražava da se jedna stvar odnosi
na drugu neku stvar koja je ili jedno ime, ili koja nema imena
[koja je anonimna], — ali potrebno je da u potvrđivanju pridata
stvar bude jedna, i da bude jedan i subjekat kome se ona pridaje.
(Ranije8 sam objasnio šta treba razumeti pod imenom i pod
onim što nema imena. Jer, [izraz] ,,ne-čovek" nije ime [imenica]
[u pravom smislu], nego je neodređeno ime, jer i neodređeno
znači u neku ruku jednu stvar. Slično tome „nije zdrav" nije
glagol [u pravom smislu] nego je neodređeni glagol.) Tako
svako potvrđivanje i odricanje mora da se sastoji ili iz imena
[imenice] i glagola [u pravom smislu] ili iz neodređenog imena
i glagola.9
Bez glagola nije moguće ni potvrđivanje ni odricanje. Jer
[izrazi] „jeste", ili „biće", ili „bese", ili „postaje", ili drugi
[izrazi] ove vrste jesu glagoli — prema našim prethodnim
objašnjenjima. Naime oni dodaju svom sopstve-nom značenju
značenje vremena.
Prema tome, prvo potvrđivanje i prvo negiranje biće:
„čovek postoji", „Čovek ne postoji". Potom: ,,ne-čovek
postoji", „ne-čovek ne postoji". Zatim: „svaki čovek postoji",
„svaki čovek ne postoji"; „svaki ne-čovek postoji", „svaki ne-
čovek ne postoji". I za sva vremena van sadašnjeg
zaključivanje je isto.
Kad je „je" osim toga pridato, kao treći termin [kao
kopula između subjekta i imena predikata], broj suprotnih
propozicija je tada udvojen. Kažem, na primer, da se u rečenici
„čovek je pravedan", „je" — bilo da ga nazovemo imenicom ili
glagolom — pojavljuje kao treći sastavni deo u potvrđivanju.
Tako ćemo zbog toga [zbog pomenutog udvajanja] imati
četiri rečenice; dve od njih će se dosledno odnositi prema
potvrđivanju i odricanju kao privacije, a dve druge neće. Hoću
da kažem da je glagol „je", a, prema tome, i njegova negacija,
dodat ili izrazu „pravedan", ili izrazu „nepravedan". Dakle
imaćemo četiri rečenice. A šta ovim mislimo razumeće se lakše
iz sledeće skice.
„Čovek je pravedan." Negacija toga jeste: „Čovek nije
pravedan."
„Čovek je ne-pravedan." Negacija toga jeste:
„Čovek nije ne-pravedan."
U ovim slučajevima, „jeste" i „nije" biće pridati izrazima
„pravedan" i „ne-pravedan".
U tom redu su raspoređene ove rečenice, kao što smo
naznačili u „Analitikama"10.
Isto se tako postupa ako je univerzalno potvrđivanje [a
isto tako i negiranje] imenice [subjekta]. Na primer: „Svaki
čovek je pravedan." Negacija toga jeste: „poneki čovek nije
pravedan". „Svaki čovek je ne-pravedan." — „Poneki čovek
nije ne-pravedan."
Međutim, suprotne rečenice, stavljene u uglove jednog
kvadrata, koji su spojeni imaginarnim dijagonalama, ne moraju
uvek u isto vreme da budu istinite na isti način kao u
prethodnim slučajevima, — ali se dešava da one to budu samo
u izvesnim slučajevima.
To su, dakle, dva para kontradiktorno suprotnih rečenica.
Postoje i dva druga para; oni se dobijaju kad se jedan termin
prida ,,ne-čoveku" koji se smatra kao vrsta subjekta. Naime:
„Ne-čovek je pravičan" — ,,ne-čovek nije pravičan". „Ne-
čovek je ne-pravičan" — ,,ne-čovek nije ne-pravičan".
64 5 Organon 65
 Ali ne može postojati veći broj kontradiktorno suprotnih
rečenica. Ali poslednje navedene rečenice [one koje imaju
neodređeni subjekt] ostaće bitno različite od ranijih rečenica
[onih koje imaju određeni subjekt], jer imaju za subjekt „ne-
čoveka".
U rečenicama gde ne može da se upotrebi glagol „jeste" —
kao: „oseća se dobro", „ide" — glagol tako stavljen ima isto
značenje kao da se primenio glagol „je". Uzmimo, na primer:
„svaki čovek oseća se dobro" — „svaki čovek ne oseća se
dobro"; svaki ne-čovek oseća se dobro" — „svaki ne-čovek ne
oseća se dobro". Jer, ovde se ne sme reći: „ne svaki čovek", —
nego se negativna partikula „ne" mora vezati sa „čovekom". Jer,
„svaki" ne znači da je subjekt univerzalan, nego da je uzet kao
univerzalan. To se vidi jasno iz sledećih rečenica: „čovek se
oseća dobro" — „čovek se ne oseća dobro"; „ne-čovek se oseća
dobro" — ,,ne-čovek se ne oseća dobro". Ove rečenice
razlikuju se od prethodnih time što nisu uzete kao opšte. Dakle,
„svaki" i „nijedan" ne znači ništa drugo nego da afirmacija ili
negacija imenice [subjekta] opšte važi. A drugo što pripada
rečenici ostaje nepromenjeno.
Pošto je rečenici: „svaka životinja je pravedna" —
kontrerno suprotna negacija: „nijedna životinja nije pravedna",
— jasno je da ove dve rečenice neće nikad biti istinite u isti
mah, u isto vreme i u odnosu na isti subjekt. Naprotiv, njima
[kontradiktorno] suprotne rečenice biće katkad u isto vreme
istinite. Na primer: „nije svaka životinja pravedna" i „poneka
životinja je pravedna".
Sledeće rečenice moraju [logički] da sleduju jedna drugoj11.
Rečenici: „svaki je čovek ne-pravedan" sleduje rečenica:
„nijedan čovek nije pravedan". Rečenici: „poneki čovek je
pravedan" sleduje suprotna [rečenici: „svaki čovek je ne-
pravedan"], naime: „poneki čovek je ne-pravedan",—jer
nužnim načinom proističe da postoji i jedan pravedan čovek.
Kad su u pitanju rečenice s pojedinačnim subjektom, očevidno
je da ako na jedno postavljeno pitanje odgovara istinita
negativna rečenica, — tada će i afirmativna rečenica biti
istinita. Na primer: [uzmimo da je istina reći] „Je li
Sokrat mudar? — „Ne." [Tada je moguće isto tako reći:]
___ Sokrat je ne-mudar." — Međutim, u odnosu na uni
verzalne subjekte, nijedna rečenica ove vrste [afirmativno-
-univerzalno neodređena] nije istinita nego je takva nega
tivna rečenica [partikularno određena]. Uzmimo, na primer,
[da je istina reći]: „Je li svaki čovek mudar? — Ne." [Tada
je afirmativna rečenica]: „dakle, svaki čovek je ne-mudar"
pogrešna, dok je istinita negativna rečenica: „dakle, poneki
čovek nije mudar". Ova poslednja je kontradiktorno su
protna, a ranija rečenica je kontrerno suprotna.
Negativni izrazi sa neodređenom imenicom ili glagolom,
kao „ne-čovek" ili „ne-pravedan" mogli bi biti smatrani kao
negacije bez imenice i bez glagola, — ali oni to nisu. Jer, jedna
negacija mora uvek nužnim načinom biti istinita ili lažna; a ko
kaže „ne-čovek", a tome ništa ne doda, nije rekao ništa više
nego „čovek", — on se čak našao manje u istini ili u zabludi
[on je čak manje označio istinito ili lažno].
Rečenica: „svaki ne-čovek je pravedan" nije istovetna po
značenju ni sa kojom od ranijih rečenica, kao što to nije ni njoj
kontradiktorno suprotna: „poneki ne-čovek nije pravedan".
Međutim, rečenica: „svaki ne-čovek je ne-pravedan" znači isto
što i rečenica: „nijedan ne-čovek nije pravedan".
Premeštanje [transpozicija] subjekta i glagola ne me-nja
značenje rečenice. Na primer: „čovek je beo" — „beo je
čovek". Da nije tako, za jednu istu afirmaciju bilo bi više
negacija. Ali, pokazano je12 da jedna afirmacija ima samo jednu
negaciju. Jer rečenica: „čovek je beo" ima za negaciju: „čovek
nije beo". Međutim, ako rečenica: „beo je čovek" ne bi imala
isti smisao kao: „čovek je beo", — ona bi imala za negaciju ili:
„beo nije ne-čovek", ili: „beo nije čovek". Ali, prva je negacija
rečenice: „beo je ne-čovek", a druga rečenice: „čovek je beo".
Tako bi imala dve kontradiktorno suprotne afirmacije jedna
negacija [ili bi dve suprotne negacije imala jedna afirmacija].
Očevidno je, dakle, da premeštanje [transpozicija]
imenica i glagola ne menja značenje afirmacije i negacije.
66 5*
67
 Glava j e d a n a e s t a
[SLOŽENE REČENICE]
Potvrđivati ili odricati samo jedan [predikat] ο više
[subjekata], ili više [predikata] ο samo jednom [subjektu],
kad ono što je izraženo sa više reci nije jedna stvar — to
nije ni jedna afirmacija, ni jedna negacija. Ne zovem „jed-
nim" stvari koje, i ako su označene samo jednim imenom,
nemaju stvarao jedinstvo [u njihovom sastavu]. Tako je,
na primer, čovek, bez sumnje „životinja" i „dvonožan" i
„pripitomljen", ali on je i jedno, obrazovano iz tih delova
[odredaba]. Naprotiv, od „beloga", „čoveka" i „hodati"13
ne može se načiniti jedna stvar. Dakle, ako se za ova tri
termina [koji su uzeti za subjekte] tvrdi samo jedan predi-
kat, tada se u stvari ne dobija jedinstvo afirmacije, nego
samo skup glasova, pošto u stvari ima mnogo afirmacija.
Isto tako, ako se samo ο jednom subjektu potvrđuju ova
tri termina [kao predikati], neće biti jedinstva afirmacije
nego će biti mnogo afirmacija.
Ako se dijalektičko pitanje sastoji u traženju odgo-
vora bilo na samu rečenicu, bilo na jedan od dva Člana
protivrečnosti — pošto je sama rečenica član jedne protiv-
rečnosti — odgovor na njega [na to pitanje] neće biti jedna
rečenica. Jer i pitanje nije jedno, čak i ako je odgovor
istinit. U „Topiki" [VIII, 7] sam to objasnio.
U isto vreme, jasno je da pitanje koje se odnosi na
samu prirodu jedne stvari nije dijalektičko pitanje. Jer,
pitanje treba da onome ko odgovara ostavi slobodu da se
izrazi ο kome hoće članu protivrečnosti. Prvo treba defi-
nisati stvar, a zatim pitati da li je, na primer, definicija
čoveka takva ili nije takva.
Nekad su predikati povezivanja odvojenih predikata,
koji se sastavljaju radi toga da bi obrazovali samo jedan
predikat; a nekad je to nemoguće. [Nameće se pitanje:]
od čega dolazi ta razlika? Ο čoveku je podjednako istina
reći posebno da je životinja, i da je Čovek, — i sastaviti
ove iskaze u jedan treći [iskaz]. Isto tako, „čovek" i „beo"
jesu predikati koji mogu biti povezani. Ali čovek nije
„dobar obućar" ako je „obućar" i „dobar".
Smatrati da zato što je svaki odvojeni predikat istinit,
i oba zajedno moraju biti istiniti, značilo bi doći do mnogih
besmislenosti. Tako je, na primer, ο čoveku istinito [tvr-
diti] da je on čovek i da je beo, a zato su istinita i oba
[predikata] zajedno [celokupni predikat] — „čovek-beo".
Ako mu se prida belo, biće beo i celokupni predikat, što
će dati „Čovek-beo-beo" — i tako dalje u beskonačnost
[Što je tautologija]. I opet [kad se uzmu] „muzičar", „beo"
i „idući" — moći će se ovi atributi povezivati u besko-
načnost. Dalje, [možemo reći] ako je Sokrat „Sokrat" i
„čovek", on je isto tako „Sokrat-čovek", ili ako je Sokrat
„čovek" i „dvonožan", on je i „čovek-dvonožan".
A apsolutno tvrditi da se uvek mogu sastavljati predi-
kati, — to, očevidno, znači upadati u mnoge besmislenosti.
A kako se to dešava, objasnićemo sad [reći ćemo kad je
moguće a kad nije sastavljati predikate].
Od predikata i izraza ο kojima se nešto može tvrditi
[to su subjekti], ne mogu sačinjavati jedinstvo svi oni koji
su pridani akcidentalno ili istom subjektu, ili jedan dru-
gom. Uzmimo kao primer: „čovek je beo i muzičar". Beo i
muzičar ne mogu obrazovati jednu stvar, jer oni samo
akcidentalno pripadaju oba istom subjektu. Čak i kad bi
bilo istina reći da je muzičar beo, „muzičar" i „beo" ne bi
ipak Činili jedinstvo. Jer, muzičar je beo akcidentalno, tako
da „beo" i „muzičar" ne bi mogli da čine jedinstvo.
Zbog toga se ne može reći jednostavno ,,dobar-obu-
ćar", a može se reći „životinja-dvonožna". Naime, u ovom
drugom primeru, pripadanje nije akcidentalno.
Isto tako, to nije moguće [reći] ni za predikate od
kojih se jedan nalazi u drugome. Otuda se ne može staviti
ni „beo" više puta, niti se čovek može nazvati „čovek--
životinja"„ ili „čovek-dvonožan", jer se „čovek" i „dvo-
nožan" nalaze u „čoveku".
Međutim, ono što je istina tvrditi ο jednoj pojedinač-
noj stvari, može se tvrditi i apsolutno [uopšte]. Može se, na
68 69
primer, reći ο jednom određenom čoveku da je čovek, ili
ο izvesnom belom čoveku da je beo čovek. Ali to nije
uvek moguće, — kao, na primer, u slučaju kad je u doda-
tom predikatu sadržano nešto suprotno što logički povlači
za sobom protivrečnost. To nije istina, nego je laž, reći da
je čovek, jedan mrtav čovek. Ali ako dodati predikat ne
sadrži u sebi ništa slično [nikakvu protivrečnost te vrste],
— pripadanje je istinito. Ili zar prisustvo [jedne
protivrečnosti] u predikatu ne čini uvek da pripadanje nije
istinito, a zar ga njeno odsustvo ne Čini uvek istinitim?
Uzmimo kao primer: „Homer je nešto", — recimo, pesnik.
Da li iz toga sleduje ili ne da Homer postoji? „Postoji" je
samo akcidentalno afirmirano ο Homeru, jer izražava
samo da je Homer pesnik, a nikako da on postoji po sebi.
Dakle, samo u iskazima koji ne sadrže u sebi nikakvu
protivrečnost, — kad se umesto reci [imenica] stave defi-
nicije, i u kojima se pridavanje vrši po sebi, a ne akciden-
talno, — biće pravilno apsolutno afirmirati predikat po-
jedinačnog subjekta.
A nije istina reći za ne-biće da postoji zato što je
objekt misli; jer ο njemu se nema mišljenje da ono postoji
nego da ne postoji.
Glava d v a n a e s t a 1 4
[SUPROTNOST MODALNIH REČENICA]
Pošto su ova razlikovanja utvrđena, treba videti
način kako se među sobom odnose negacije i afirmacije
koje izražavaju moguće i nemoguće, kontingentno i ne-
kontingentno, i nemoguće i nužno. Jer ovde postoje neke
teškoće.
Među složenim izrazima oni koji su između sebe kon-
tradiktorno suprotni jesu oni koji su vezani jedan sa drugim
glagolom „postojati" ili „ne postojati". Na primer, nega-
cija rečenice: „čovek postoji" jeste: „čovek ne postoji", a
nije: „ne-čovek postoji". A negacija rečenice: „Čovek je
beo", jeste: „čovek nije beo", a nije „čovek je ne-beo".
Pošto bi ili afirmacija ili negacija morala biti istinita ο ma
kome subjektu, bilo bi istina i reći: „drvo je ne-beo
čovek".
Ako je tako, to će biti slučaj i kod rečenica gde gla-
gol „postoji" nije dodat; glagol koji ga zamenjuje mora
imati isto značenje. Tako, na primer, rečenica: „čovek
ide" neće imati za negaciju: „ne-čovek ide", nego: „čovek
ne ide". Nema nikakve razlike reći: „čovek ide" i „čovek
postoji idući".
Ako je tako u svim slučajevima, tada bi rečenica:
„moguće je da to postoji" morala imati za negaciju: „mo-
guće je da to ne postoji", a ne „nije moguće da to postoji".
Ali, izgleda da ista stvar može i da postoji i da ne
postoji. Jer, sve što može biti isečeno ili [što može] ići,
može isto tako da ne ide i da ne bude isečeno. A razlog
tome jeste što sve što je takvo potencijalno, nije uvek
takvo i aktuelno, tako da će mu pripadati i negacija. Jer
ono što je sposobno da ide može i da ne ide, a ono što je
sposobno da vidi može isto tako i da ne vidi. Ali nemo-
guće je da rečenice protivrečno suprotne budu istinite ο
istom subjektu. „Moguće je da to postoji" — nema, dakle,
za negaciju: „moguće je da to ne postoji". Jer, iz rečenoga
proizlazi ili da se u isto vreme ne može afirmirati i negirati
isti predikat ο istom subjektu, ili da dodavanje glagola
„postoji" ili „ne postoji" ne doprinosi da se obrazuju
afirmativne ili negativne rečenice. Ako je prvo nemoguće,
treba se odlučiti za drugo. Od: „moguće je da to postoji"
negacija je: „nije moguće da to postoji".
Zaključak je isti kao za rečenicu: „slučajno je da to
postoji" — čija negacija glasi: „nije slučajno da to po-
stoji". I druge rečenice se isto odnose, — tako, na primer,
rečenice ο nužnom i nemogućem. To se događa kao u
rečenicama koje smo maločas razmatrali, gde su glagoli
„postoji" i „ne postoji" bili dodati u rečenicama koje su
razlagale jedna ο belom, a druga ο Čoveku. Isto tako ovde
izrazi: „da ovo postoji" i „da ovo ne postoji" predstavljaju
subjekt u govoru. A izrazi „moguće je" i „slučajno je" do-
70 71
dati su i određuju (na isti način kao gore glagoli „postoji"
i „ne postoji" u onome što se tiče istinitog i lažnog) mo-
gućnost ili nemogućnost jedne stvari.
Rečenici: „moguće je da to ne postoji" nije negacija:
„nije moguće da to postoji", nego: „nije moguće da to ne
postoji". A negacija od: „moguće je da to postoji" nije:
„moguće je da to ne postoji", nego: „nije moguće da to
postoji". Tako izgleda da su korelativne jedna drugoj re-
čenice: „moguće je da to postoji" i „moguće je da to ne
postoji". Jedna ista stvar može „postojati" i „ne postojati",
posto slične rečenice15 nisu međusobno kontradiktorne16.
Međutim, rečenice: „moguće je da to postoji" i „nije mo-
guće da to postoji" nisu nikad istinite u isto vreme ο istom
subjektu, jer su suprotne kontradiktorno. A ni rečenice:
„moguće je da to ne postoji" i „nije moguće da to ne po-
stoji" nisu nikad istinite u isto vreme ο istom subjektu.
Slično tome rečenici: „nužno je da to postoji" nije
negacija: „nužno je da to ne postoji", nego: „nije nužno
da to postoji". Negacija rečenice: „nužno je da to ne po-
stoji" jeste: „nije nužno da to ne postoji". Isto tako,
rečenica: „nemoguće je da to postoji" nema za negaciju:
„nemoguće je da to ne postoji" nego: „nije nemoguće da
to postoji". A negacija rečenice: „nemoguće je da to ne
postoji" jeste: „nije nemoguće da to ne postoji".
Uopšte, kao što smo kazali, „postojanje" i „neposto-
janje" moraju se staviti kao subjekt: međutim, modalitete
ο kojima je reč, i koji Čine afirmaciju ili negaciju, valja
staviti u isti red kao: „postojanje" i „ne postojanje".
Treba smatrati sledeće parove rečenica kao kontradik-
torno suprotne rečenice:
„Moguće je." — „Nije moguće."
„Slučajno je." — „Nije slučajno."
„Nemoguće je." — „Nije nemoguće."
„Nužno je." — „Nije nužno." „Istina
je." — „Nije istina."
Glava t r i n a e s t a
[LOGIČKO SLEDOVANJE MODALNIH REČENICA]
Sledovanje [jedne rečenice iz druge] vrši se na logičan
način [pravilno] kad se rečenice rasporede na sledeći način.
Iz rečenice: „moguće je da to postoji" sleduje: „slu-
čajno je da to postoji" — rečenica konvertibilna sa prvom,
— kao i: „nije nemoguće da to postoji", i: „nije nužno da
to postoji". — Iz rečenica: „moguće je da to ne postoji", i:
„slučajno je da to ne postoji" sleduje: „nije nužno da to ne
postoji" i: „nije nemoguće da to ne postoji". Iz rečenica:
„nije moguće da to postoji" i: „nije slučajno da to postoji",
proizlazi: „nužno je da to ne postoji" i: „nemoguće je da
to postoji". Najzad, iz rečenica: „nije moguće da to ne po-
stoji" i: „nije slučajno da to ne postoji" sleduje: „nužno je
da to postoji" i: „nemoguće je da to ne postoji".
Razmotrimo na donjoj tablici17 ono što smo rekli:
[Prvi red] [Treći red]
1] Moguće je da to postoji. 1] Nije moguće da to postoji.
2] Slučajno je da to postoji. 2] Nije slučajno da to postoji.
3] Nije nemoguće da to 3] Nemoguće je da to po-
postoji. stoji.
4] Nije nužno da to postoji. 4] Nužno je da to ne postoji.
[Drugi red] [Četvrti red]
1] Moguće je da to ne 1] Nije moguće da to ne
postoji. postoji.
2] Slučajno je da to ne 2] Nije slučajno da to ne
postoji. postoji.
3] Nije nemoguće da to ne 3] Nemoguće je da to ne
postoji, postoji.
4] Nije nužno da to ne 4] Nužno je da to postoji.
postoji.
Rečenice: „nemoguće je da to postoji" i: „nije nemogu-
će da to postoji", kontradiktorno, ali preokretanjem [inver-
zijom] sleduju rečenicama: „slučajno je da to postoji", i:
„moguće je da to postoji", i: „nije slučajno da to postoji",
i: „nije moguće da to postoji".18 Rečenici: „moguće je da
72 73
to postoji" sleduje negacija rečenice: „nemoguće je da to
postoji", a negaciji [sleduje] afirmacija, pošto rečenici: „nije
moguće da to postoji" sleduje: „nemoguće je da to postoji". Jer:
„nemoguće je da to postoji" jeste afirmacija, a: „nije nemoguće
da to postoji" jeste negacija.
Treba sad razmotriti kako se odnosi modus nužnog. Jasno
je [može se primetiti] da se on ne odnosi na način koji smo
izložili. Naime, ovde kontrerno suprotne rečenice sleduju
[kontradiktornim rečenicama ο mogućem i slučajnom], a
kontradiktorne rečenice odvojene su jedna od druge·
Rečenica: „nije nužno da to postoji" nije negacija [nije
kontradiktorna rečenica] rečenice: „nužno je da to ne postoji",
pošto obe ove rešenice mogu biti istinito kazane ο istom
subjektu. Jer, kad je nužno da jedna stvar ne postoji, nije nužno
da ona postoji.
Razlog zbog koga za nužno ne važe ista pravila sledo-
vanja [konsekucije] kao za druge moduse jeste što, izraženo na
kontrerno suprotan način, „nemoguće je" — jeste ekvipolentno
[jednako po značenju] sa: „nužno je". Naime, ako je nemoguće
da jedna stvar postoji, nužno je, ne da ona postoji, nego da ne
postoji, a ako je nemoguće da ona ne postoji, nužno je da ona
postoji.
Iz toga bi izlazilo da, ako modalne rečenice ο nemogućem
i ne-nemogućem sleduju, na sličan način, modalnim
rečenicama ο mogućem i ne-mogućem, — tada se na kontrerno
suprotan način mora vršiti sledovanje modalnih rečenica ο
nužnom i ne-nužnom. Jer „nužno je" i: „nemoguće je" imaju
značenje koje nije istovetno, nego je, kao što je rečeno,
preokrenuto [invertirano].
Zar se pre ne bi moglo tvrditi da je nemoguće da se
kontradikcije nužnog tako odnose? Jer, kad je nužno da jedna
stvar postoji, tada je isto tako moguće da ona postoji. Jer, inače
bi sledovala negacija, pošto sve treba ili afirmirati ili negirati.
Ako stvar nije moguća, ona je nemoguća, i tako je nemoguće
da postoji stvar koja nužnim načinom mora da postoji, — što je
apsurdno. Dakle, iz stava: „moguće je da to postoji" proizlazi:
„nije nemoguće da to
postoji", a iz ovog drugog stava sleduje: „nije nužno da to
postoji". Iz toga proistice da ono što nužnim načinom mora
postojati ne postoji nužnim načinom, — što je apsurdno.
Iz stava: „moguće je da to postoji" — ne sleduje ni:
„nužno je da to postoji" ni: „nužno je da to ne postoji". Jer iz
toga stava [„moguće je da to postoji"] proizlaze dve
mogućnosti [afirmacija i negacija, postojati i ne postojati].
Međutim, ako je ma koja od dve druge rečenice [nužno
postojati i nužno ne postojati] istinita, one odredbe neće više
biti istinite [postojati i ne postojati]. Jedna stvar može u isto
vreme da postoji i da ne postoji, ali ako je nužno da ona postoji,
ili ako je nužno da ona ne postoji, ona ne bi mogla u isto vreme
da postoji i da ne postoji.
Sad još ostaje da samo rečenica: „nije nužno da to ne
postoji" dolazi posle rečenice: „moguće je da to postoji". Jer
ova rečenica [„nije nužno da to ne postoji"] jeste istinita isto
tako ο onome što nužno postoji. Sem toga, ova rečenica [„nije
nužno da to ne postoji"] jeste kontradiktorna onoj koja sleduje
iz rečenice: „nije moguće da to postoji", jer iz ove sleduju:
„nemoguće je da to postoji", i: „nužno je da to ne postoji". A
negacija poslednje rečenice jeste: „nije nužno da to ne postoji".
Ove kontradiktorne rečenice dolaze jedna za drugom na
način koji smo naznačili, i ništa nemoguće ne proizlazi iz
rasporeda ove vrste.
Moglo bi se sumnjati19 da li rečenici: „nužno je da to
postoji" sleduje: „moguće je da to postoji". Ako tako ne bi bilo,
sledovala bi kontradiktorna rečenica: „nije moguće da to
postoji". A ako se smatra da ovo nije kontradiktorna rečenica,
moralo bi se tada pretpostaviti da je takva rečenica: „moguće je
da to ne postoji". A ove dve rečenice podjednako su lažne kad
se primene na ono što postoji nužnim načinom. Međutim,
izgleda da ista stvar može biti isečena i neisečena, i da može
postojati i ne postojati, tako da bi iz toga proizlazilo da bi ono
što nužnim načinom postoji moglo ne postojati, — što je
pogrešno.
Ali, očevidno, ne važi uvek da ono što može ili da postoji,
ili da ide, može da bude i potencijalno kontrerno
74 7.5
suprotno, — nego ima stvari kod kojih to nije istina. Ovo važi
najpre za one potencijalnosti koje ne sadrže ništa razumno, —
na primer za vatru koja može da greje, i ima nerazumnu moć.
Razumne moći su one koje potencijalno imaju više dejstva, i
koje su kontrerno suprotne; međutim, nerazumne moći nisu sve
takve. Kao što sam rekao, vatra ne može u isto vreme da greje i
da ne greje, a isto važi i za sve druge stvari koje su uvek
delatne.
Međutim, neke od nerazumnih [pasivnih] moći isto su
tako sposobne da u isto vreme prime i kontrerne suprotnosti.
Ali ono što smo primetili ima samo za predmet da pokaže da
svaka moć ne prima suprotnosti, čak ni onda kad one ne
spadaju u isti pojam [mogućeg].
Međutim, neke moći su homonimne. Tako „moguće" nije
apsolutan izraz. Naime, on nekad izražava stvarnost ukoliko je
ona aktuelna, — na primer, kad se kaže da jedan čovek može
da ide zato što ide. Uopšte, jedna stvar je moguća zato što je
već ostvareno ono za što se tvrdi da je moguće. A nekad
„moguće" izražava da bi se stvar mogla ostvariti, — tako, na
primer, kad se kaže da čovek može ići zato što bi mogao da ide.
A ova druga vrsta moći [koja je odvojena od dela] pripada
samo bićima koja se kreću, dok prva moć [udružena sa delom]
može da postoji i za nepomična bića. I za čoveka koji već ide i
koji dela, i za onoga koji samo ima moć da ide — istina je reći
da nije nemoguće da takvo jedno biće ide ili postoji. Nije istina
tvrditi takvu mogućnost [moć odvojenu od dela] ο apsolutnoj
nužnosti, ali nju možemo tvrditi ο drugoj vrsti nužnosti.
Pošto iz pojedinačnog sleduje opšte, iz nužnog isto tako
sleduje moguće, — mada ne sve što je moguće.20
I može se reći da su nužno i ne-nužno princip bića i ne-
bića svih stvari, a da sve ostalo mora da se smatra kao da iz
njih proizlazi.
Iz toga što je kazano izlazi jasno da ono što postoji
nužnim načinom jeste aktuelno.21 Prema tome, ako su vecna
bića ranija, tada je i aktuelnost ranija od potenci-
jalnosti. Neka bića imaju aktuelnost bez potencijalnosti, na
primer, prve supstancije;22 druga [bića] imaju aktuelnost sa
potencijalnošću,23 i ranija su po svojoj prirodi, ali su docnija po
vremenu. A druga neka [bića], najzad, nisu nikad aktuelnosti,
nego su samo potencijalnosti24.
Glava č e t r n a e s t a
[O KONTRARIJETETU REČENICA]
Da li je afirmacija kontrerno suprotna negaciji ili je
afirmacija kontrerno suprotna afirmaciji? I da li rečenica koja
izražava: „svaki čovek je pravedan" ima za kontrerno suprotnu
rečenicu: „nijedan čovek nije pravedan". Ili da li rečenica:
„svaki čovek je pravedan" ima za kontrerno suprotnu rečenicu:
„svaki čovek je nepravedan"? Kad, na primer, imamo rečenice:
„Kalija je pravedan", „Kalija nije pravedan", „Kalija je
nepravedan" — treba tražiti koje su od ovih rečenica kontrerno
suprotne.
Ako ono što u glasu dolazi do izraza prati ono što je u
duhu i ako je u duhu kontrerno suprotan sud koji ima kontrerno
suprotan atribut, — kao što je, na primer, sud: „svaki čovek je
pravedan" kontrerno suprotan sudu: „svaki čovek je
nepravedan", —- tada isto tako nužnim načinom mora biti i sa
afirmacijama koje se izgovaraju glasom. Ali ako u duhu nije
kontrerno suprotan sud sa kontrerno suprotnim atributom, tada
neće ni afirmacija biti kontrerno suprotna afirmaciji nego će to
biti izražena negacija. Treba ispitati koji je istinit sud kontrerno
suprotan lažnome sudu. Je li to sud negacije, ili je sud koji afir-
mativno postavlja kontrerno suprotan [sud]?
Razumem to ovako. Istinit je sud ο dobrom, koji izražava
da je ono dobro; a drugi, lažan, izražava da ono [dobro] nije
dobro; i treći, najzad, koji je različit od prethodnih, [izražava]
da je ono [dobro] — zlo. Koji je od ova dva suda kontrerno
suprotan istinitom sudu? I pošto postoji samo jedan kontrerno
suprotni [sud] — prema kome će od ta dva suda postojati
kontrarijetet?
76 77
 Pogrešno je smatrati da treba definisati kontremo
suprotne sudove na osnovu toga što se oni odnose na
kontremo suprotne stvari. Reći ο dobrom da je dobro, ili
reći ο zlu da je zlo, to znači izreći samo jedan isti sud i
izraziti istinu, — pa bilo da je reč ο više sudova ili samo
ο jednom. A ovde su subjekti [dobro i zlo] kontremo
suprotni. A sudovi nisu kontremo suprotni zato što se
odnose na kontremo suprotne subjekte, nego zato što se
odnose [na isti subjekt] na kontremo suprotni način.25
Uzmimo za primer sud da je dobro — dobro, i drugi
sud da dobro nije dobro. Zatim pretpostavimo da postoji
neki drugi atribut koji ne pripada i ne može pripadati
dobru. U tom slučaju ne treba smatrati [kao kontremo
suprotne istinitom sudu] ni sudove koji pridaju subjektu
ono što mu ne pripada, ni one koji odriču da mu pridaju
ono što mu pripada. (U oba slučaja biće beskrajni po broju
kako sudovi koji pridaju subjektu ono što mu ne pripada
tako i oni koji mu ne pridaju ono što mu pripada.) U
stvari, [biće samo kontremo suprotni] sudovi u kojima je
zabluda. A ovi sudovi vode poreklo od stvari koje su pod-
ložne postajanju. Međutim postajanje dolazi od suprot-
nosti [afirmacije i negacije jednog istog atributa], a isto
tako i zablude.26
Pošto je tako, dobro je u isto vreme dobro i ne-zlo.
Prva od ovih odredaba pripada mu po sebi, a druga samo
akcidentalno (jer je ono ne-zlo samo po akcidenciji). Ali
ako je istiniti sud istinitiji kad se odnosi na samu suštinu
subjekta, i lažan sud je tada lažniji. Sud: „dobro nije dobro"
— jeste lažan sud koji se odnosi na ono što pripada dobru
po suštini, — dok se sud: „dobro je zlo" odnosi na ono
što akcidentalno pripada dobru. Iz toga izlazi da će sud
koji izražava negaciju dobra [kontradiktorni sud] biti
lažniji nego onaj koji izražava kontrernu suprotnost dobra
[kontremo suprotan sud]. Ali najviše se vara u odnosu na
svaku stvar onaj ko ima sud kontremo suprotan istini. Jer
kontremo suprotni sudovi su oni koji su najrazličniji u
istoj vrsti. Ako je od dva suda jedan kontremo suprotan
[istinitom sudu], i ako je onaj koji izražava negaciju kont-
remo suprotniji, — tada je jasno da će ovaj poslednji biti
kontrerno suprotan [u pravom smislu]. A sud: „dobro je
zlo" jeste složen. Jer nužno je podrazumevati u isto
vreme: „dobro nije dobro".
Ako je istina da, čak i u drugim slučajevima [kad se
radi ο supstancijama koje nemaju kontremo suprotne poj-
move], stvari mogu da se odnose samo na sličan način, 27
tada izgleda da je tačno ono Što smo rekli. Jer, kontrari-
jetet se ili nalazi svuda u negaciji, ili [se] nigde [ne nalazi].
A za termine koji nemaju kontremo suprotne [termine]
lažni sud je onaj koji je kontremo suprotan istinitom.
Tako, na primer, suditi da čovek nije čovek znači lažno
suditi. Ako su ove negacije kontremo suprotne, tada su
takve i druge negacije.
Dalje, suditi da je dobro — dobro znači suditi da ne-
dobro nije dobro. A suditi da dobro nije dobro to, isto
tako, znači suditi da je ne-dobro dobro. A koji bi bio
kontremo suprotni sud istinitog suda: „ne-dobro nije
dobro"? To ne bi bio sud: „ne-dobro je zlo". Jer, i po-
slednji sud mogao bi biti istinit, — dok istiniti sud ne može
nikad biti kontremo suprotan istinitom sudu. I pošto se
može desiti da jedna stvar koja nije dobra bude rđava [na
primer, nepravda], iz toga izlazi da dva suda mogu biti
istovremeno istinita. A to ne bi bio ni sud: „ne-dobro nije
rđavo", jer bi i on mogao da bude istinit, pošto ove odredbe
[ne-dobro i ne-zlo] mogu da postoje istovremeno. Ostaje
da sud: „ne-dobro nije dobro" ima za kontremo suprotan
sud: „ne-dobro je dobro", — a ovaj je lažan. Na isti način
se utvrđuje da je sud: „dobro nije dobro" kontremo su-
protan sudu: „dobro je dobro".
Očevidno je da neće biti nikakve razlike 28 i ako afir-
maciju uzmemo u opštem smislu, — tada će njoj biti kont-
remo suprotna opšta negacija. Na primer, sud koji izra-
žava: „sve ono što je dobro jeste dobro" imaće za kont-
remo suprotan sud: „ništa od onoga Što je dobro nije
dobro". Jer, sud: „dobro je dobro" — ako je „dobro" uzeto
u opštem smislu — identičan je sudu koji izražava da je
dobro ono Što je dobro. A ovaj se ne razlikuje ni u čemu
78 79
od suda da sve što je dobro jeste dobro. A isto je tako i sa ne-
dobrim.
Ako tako stoji sa sudom i ako su afirmacije i negacije
izražene glasom simboli [znaci] onih koje su u duhu, — jasno
je da je afirmaciji kontrerno suprotna negacija koja se odnosi
na isti subjekt, uzet u opstem smislu. Tako rečenice: „sve što je
dobro jeste dobro", ili „svaki je čovek dobar", — imaju za
kontrerno suprotne: „ništa [od onoga što je dobro nije dobro"],
ili: „nijedan [čovek nije dobar]", a za kontradiktorne: „poneki
dobar čovek [nije dobar]", ili: „poneki čovek [nije dobar]".
A jasno je i to da ni istiniti sud ni istinita rečenica ne
mogu biti kontrerno suprotni nekom drugom istinitom sudu ili
nekoj drugoj istinitoj rečenici. Jer, kontrerno suprotne su
rečenice ο suprotnom, a istinite rečenice mogu biti istinite u
isto vreme. Dakle, kontrerno suprotne rečenice ne mogu u isto
vreme da pripadaju istom subjektu.
NAPOMENE
1
„Filozof nije zdrav", ili: „Filozof nije bolestan" — mora važiti i kad
filozof ne postoji.
* To je problem jedinstva definicije.
3
Po Tricot-u, izraz „ne homonimno" [μή όμωνύμως] znači
da u dve propozicije subjekt i predikat ne treba da predstavljaju
samo pseudo-identitet nego stvarno treba da budu isti. (Upor. Ari-
stote, Organon, II, De l'Interpretation, Bibliotheque des textes
philosophiques, Pariš 1946, p. 87, note 2.)
4
Ovaj stav je od najvećeg značaja, jer u njemu Aristotel
postavlja pravila za izvođenje zaključaka.
5
Ovde je istaknuto da je potrebno stvarno, a ne samo nomi
nalno jedinstvo.
β
Ima istraživača koji smatraju verovatnim da je redakcija ove glave
postala posle ostalih glava ovog spisa. Teorija koju Aristotel iznosi u ovoj glavi
svakako je odgovor megaričarima, koji su iz principa protivrečnosti izveli
apsolutan fatalizam.
7
Primena logičkih pravila ο kontradiktornim suprotnostima
na ono Što u budućnosti može biti slučajno dovodi do uništavanja
svake slučajnosti u svetu. Međutim, takva konsekvencija je bes
mislena.
8
U glavi 2, 16 a 19—30 ovoga spisa.
8
Propozicije u logici nazvane de secundo adjacente, u kojima kopula
nije odvojena od atributa („čovek postoji", „čovek trči") razlikuje se od
propozicija de tertio adjacente, u kojima su subjekt, predikat i kopula izrečno
izraženi.
10
U poslednjoj glavi I knjige Anal. prior.
11
Filozof se osvrće na ekvipolenciju propozicija. Ova se sa
stoji u tome da se od jedne propozicije prelazi drugoj suprotnoj
rečenici na taj način što se doda jedna negacija. A ta negacija
stavlja se ili pre subjekta, ili posle subjekta, ili i pre i posle subjekta.
12
De interpr., gl. 7, 17 b 38.
13
Primeri uzeti iz kategorija kvaliteta, supstancije i delanja.
14
Glava 12. i 13. raspravljaju ο modalnim rečenicama, i to
glava 12. ο pojmu, rodovima i suprotnosti modalnih rečenica, a
glava 13. ο njihovom logičkom sledovanju.
6 Organon 81
 Modalna rečenica, suprotna prostoj rečenici, ili de inesse, ima dva
elementa. Jedan elemenat je modus, koji izražava modalitet pripadanja, a drugi
je dictum, čiji je predmet pripadanje predikata subjektu. Iz toga izlazi da se
svaka modalna rečenica rastavlja na dve rečenice de inesse, — jedna se odnosi
na modus, a druga na predmet. Prva rečenica izriče sud ο drugoj. (Upor. Tricot,
ibid., p. 120—121, nap. 2 i Perihermenias oder Lehre vom Satz, neu iibersetzt
von Dr. Eug. Rolfes, Der philosophischen Bibliothek Band 9, Leipzig 1920, S.
36, Anm. 42.)
15
Na primer, rečenice: „moguće je da ovo postoji" i „mo
guće je da ovo ne postoji".
16
Prema tome, obe ove rečenice mogu biti istinite.
17
Na ovoj tablici sve rečenice koje stoje jedna prema drugoj
jesu kontradiktorne, sem 4. rečenice iz prvog i 4. rečenice iz trećeg
reda. Pacius smatra da ta pogreška nije Aristotelova. Uostalom,
ona će docnije biti ispravljena. A ovde filozof samo izlaže doktrine
logičara koji su mu prethodili. Tek od 22 b 10 počinje Aristotel da
izlaže svoje sopstveno shvatanje (In Porphyrii Isagogen et Aristo-
telis organum Commentarius analyticus, Aureliae Allobrogum,
1605, 99.) (Upor. Tricot, ibid., p. 127, nap. 1.) Navedenu tablicu u TREĆI DEO
tekstu dali smo prema Tricotu.
PRVA ANALITIKA
18
Ovo je sledovanje ka nemogućem, počinjući od mogućeg.
19
Dokazi za Aristotelovu tezu da je nužno moguće.
20
„Moguće sadrži nužno, kao što opšte sadrži pojedinačno,
ili rod vrstu. Ali nema koincidencije i, prema tome, pogrešno je reći
da je moguće sve što je nužno." (Upor. Tricot, ibid., p. 136, nap. 3.)
21
Ova glava ο modalnim rečenicama svršava se metafizičkim
razmatranjima.
22
U Metafizici (Δ, 6) Aristotel u prve supstancije ubraja Boga
i inteligencije sfera.
23
Ta bića čine grupu mogućeg i slučajnog.
24
U čiste potencijalnosti, koje čine grupu nemogućeg, spa
daju prva materija, neodređeno i prazno.
25
Prema tome, izlazi da se kontrarijetet ne sastoji u potvrđi
vanju kontrerno suprotnog atributa nego u negaciji istoga atributa.
26
Prema izloženom, međutim, izlazi da se kontrarijetet sastoji
u afirmaciji i negaciji jednog istog atributa.
27
Ovim filozof podrazumeva da se kontrarijetet svodi na
negaciju.
28
Na univerzalne rečenice univerzalno uzete primenjeno je
ono što je utvrđeno da važi za neodređene rečenice. A ranije je
već rečeno da u neodređenim rečenicama kontrerno suprotni su
dovi mogu biti istiniti.
 6*
82
 Knjiga prva

[TEORIJA Ο SILOGIZMU]

Glava prva
[ZADATAK ANALITIKE1. — PREMISA. — TERMIN. —
SILOGIZAM I NJEGOVE VRSTE]
Prvo treba da utvrdimo koji je predmet našeg ispiti-
vanja i od koje discipline ono zavisi. Njegov predmet je
dokaz [demonstracija], a zavisi od demonstrativne nauke.
Zatim moramo da definišemo Šta je premisa, i termin, i si-
logizam, i šta je savršeni silogizam, a šta nesavršeni silo-
gizam, Potom, valja definisati Šta znači da je jedan termin
sadržan ili da nije sadržan u celini drugoga termina i šta
mislimo kad kažemo da je nešto opste [univerzalno] afir-
mirano ili opšte [univerzalno] negirano.
Premisa je govor koji potvrđuje ili koji odriče nešto
ο nečem. Ovaj [govor] je ili opšti [univerzalan], ili poje-
dinačan [partikularan], ili je neodređen. Nazivam opštim
[univerzalnim]2 pripadanje ili nepripadanje jednom sub-
jektu, koji je uzet opšte [univerzalno]. Pojedinačnim [par-
tikularnim] nazivam pripadanje ili ne-pripadanje jednom
subjektu, koji je uzet pojedinačno ili ne-opšte, — a neod-
ređenim pripadanje ili ne-pripadanje, bez označavanja da
li je ono opšte ili pojedinačno. Na primer: »kontrerno
suprotne rečenice spadaju u istu nauku", ili: „zadovoljstvo
nije dobro."
Demonstrativna premisa razlikuje se od dijalektičke
premise3 time što se u demonstrativnoj premisi uzima jedan

85
od dva dela protivrečnosti (jer dokazati ne znači pitati, nego
pretpostavljati); međutim, u dijalektičkoj premisi traži se od
protivnika da izabere jedan od dva dela protivrečnosti
[afirmaciju ili negaciju]. Ali neće biti nikakve razlike u
samome ostvarivanju silogizma u jednom i u drugom slučaju.
Naime, bilo da se dokazuje ili da se pita, silogizam se stvara na
osnovu pretpostavke da nešto nečemu pripada ili mu ne
pripada. Iz toga izlazi da će jedna silogisticka premisa uopšte
biti afirmacija ili negacija nečega povodom nečega, na način
kao što smo rekli [to jest da pripadanje može biti opŠte,
pojedinačno ili neodređeno]. Silogisticka premisa je
demonstrativna ako je istinita i dobijena pomoću principa
prvobitno pretpostavljenih [pomoću aksioma, tih principa
nauka koji se ne mogu dokazati]. U dijalektičkoj premisi onaj
ko stavlja pitanje traži od protivnika da izbere jedan od dva
dela protivrečnosti. Ali, čim izvodi zaključak, on pretpostavlja
nešto što se odnosi na privid i na verovatno, kao što je
objašnjeno u Topiki.*
Šta je premisa i kako se razlikuju silogističke i de-
monstrativne i dijalektičke premise — biće tačnije objašnjeno
docnije,5 a ukoliko je ovde potrebno, dovoljne su nam
definicije koje smo dali.
Terminom nazivam ono na šta se rastavlja premisa
[sastavne delove premise]. A ova se rastavlja na predikat i
subjekt ο kome je [predikat] afirmiran, — bilo da su [subjekt i
predikat] vezani glagolom „postojati", ili da su odvojeni
glagolom „ne postojati".
Silogizam je govor u kome — kad se izvesne stvari stave
— nešto različito od stavijenoga nužnim načinom proizlazi
samim tim što to postoji. Pod izrazom: „samim tim što to
postoji", podrazumevam da je time dobijena posledica; a izraz:
„time je dobijena posledica" znači da nijedan spoljni termin
nije potreban da proizvede nužnu posledicu.
Savršenim6 zovem onaj silogizam kome nije potrebno
ništa drugo7 sem onoga što je pretpostavljeno u premisama, pa
da nužnost zaključka bude očevidna. Nesavr-
šenim silogizmom zovem onaj kome su potrebne jedna ili više
stvari8, koje nužnim načinom proizlaze iz stavljenih termina, ali
nisu izrečno izražene u premisama.
Isto je [znači isto] reći da se jedan termin nalazi u drugom
[terminu] kao u celini, i da je jedan termin pridat drugom, koji
je uzet u opštem [univerzalnom] smislu. Kažemo da je jedan
termin opšte afirmiran kad se u subjektu ne može naći ništa
[nijedan deo] ο čemu ne bi važio drugi termin. Isto objašnjenje
važi za izraz: „ne biti nijednome pridat".
Glava d r u g a
[KONVERSIJA ILI PREOKRETANJE»
ČISTIH REČENICA]
Svaka rečenica [premisa] pretpostavlja ili čisto pridavanje,
ili nužno pridavanje, ili slučajno pridavanje. Od ovih premisa
jedne su afirmativne, a druge negativne, — prema svakom od
njihovih modaliteta pridavanja. A od afirmativnih i negativnih
premisa jedne su opšte [univerzalne], druge pojedinačne
[partikularne], a neke su opet neodređene. Iz [svega] toga izlazi
da su, u opštem pridavanju, termini negativne premise nužnim
načinom konvertibilni [da mogu da se preokreću]. Tako, na
primer, ako nijedno zadovoljstvo nije dobro, tada, isto tako,
nijedno dobro neće biti zadovoljstvo. Afirmativna premisa
mora biti konvertibilna, ali ne tako da [iz te konverzije] pro-
izlazi univerzalna, nego [tako da proizlazi] partikularna
premisa. Na primer, ako je svako zadovoljstvo dobro, tada i
poneko dobro mora biti zadovoljstvo. Od parti-kularnih
rečenica afirmativna se, nužnim načinom, daje preokrenuti u
partikularnu (naime, ako je poneko zadovoljstvo dobro, tada će
i poneko dobro biti zadovoljstvo), — ali negativna ne. Jer, ako
„čovek" ne pripada ponekoj „životinji", iz toga ne izlazi da
„životinja" ne pripada ponekom „čoveku".
Neka prvo AB bude univerzalna negativna premisa.10 Ako
A ne pripada nijednom B, ni Β neće pripadati ni-
86 87
jednom A. Ako bi Β pripadalo ponekom A, na primer Γ, tada ne
bi bilo istina da A ne pripada nijednom B, pošto je Γ poneko B.
Ali ako A pripada svakom B, i Β pripada ponekom A. Jer,
ako Β ne bi pripadalo nijednom A, — A isto tako ne bi
pripadalo nijednom B. Međutim, pretpostavljeno je da A
pripada svakom B.
Isto je tako,11 ako je premisa partikularna. Ako A pripada
ponekom B, mora i Β nužnim načinom da pripada ponekom A.
Jer, kad ne bi nijednom pripadalo, ni A ne bi pripadalo
nijednom B.
Ali ako A ne pripada ponekom B, nije nužno da Β ne
pripada ponekom A. Neka Β bude životinja, a A čovek, — tada
izlazi da poneka životinja nije čovek, ali da je svaki čovek
životinja.
Glava t r e ć a
[KONVERZIJA REČENICA PREMA
NJIHOVOM MODALITETU]
Na isti način će se odnositi i nužne premise. 12 Naime, u
njima je univerzalno-negativna premisa univerzalno
konvertibilna, a obe afirmativne premise su partikularno
konvertibilne. Jer ako A nužnim načinom ne pripada nijednom
B, ni Β ne pripada nužnim načinom nijednom A. Jer, ako bi [B]
moglo da pripada ponekom [A], bilo bi isto tako moguće da A
pripada ponekom B. Jer, ako A nužnim načinom pripada
svakom Β ili ponekom B, tada i Β nužnim načinom pripada
ponekom A. Jer, ako mu ne bi pripadalo nužnim načinom, ni A
ne bi nužnim načinom pripadalo ponekom B. Partikularno-
negativna rečenica nije konvertibilna iz razloga koji smo ranije
naveli.
Kod kontingentnih premisa [premisa koje izražavaju
mogućnost] — a ο kontingentnom se u više smisla govori (jer
mi zovemo kontingentnim i nužno, i ne-nužno, i moguće)13 —
sve afirmativne premise odnose se na isti način kad je u pitanju
njihova konvertibilnost. Ako je moguće da A pripada svakom Β
ili ponekom B, biće
moguće da Β pripada ponekom A. Jer, ako [B] ne može da
pripada nijednom [A], tada ni A ne može da pripada nijednom
B, — kao što je ranije [u glavi 2] bilo dokazano. U negativnim
premisama nije isto nego se kod svega što se naziva
kontingentno — zbog nužnog pridavanja, ili zbog ne-nužnog
pridavanja [predikata subjektu] — konverzija vrši na isti način
[kao u drugim negativnim rečenicama]. Takav je slučaj kad se
kaže da je kontingentno da čovek nije konj ili da belo ne
pripada nijednom odelu. U prvom slučaju nužno je da jedan
termin ne pripada subjektu; u drugom slučaju nije nužno da mu
pripada, — a premisa je na isti način konvertibilna. Ako je
moguće da predikat konj ne pripada nijednom čoveku, moguće
je isto tako da predikat čovek ne pripada nijednom konju; a ako
je moguće da belo ne pripada nijednom odelu, moguće je i da
odelo ne pripada nijednom belom. Jer, ako bi odelo nužnim
načinom pripadalo ponekom belom, moralo bi i belo nužnim
načinom da pripada ponekom odelu. Sve je to bilo ranije [u 2.
glavi] dokazano.
Isto važi i za partikularno-negativnu premisu. A kod onoga
što se naziva kontingentnim, zato što se najčešće događa ili što
je takvo po prirodi, — a mi na taj način definišemo
kontingentno — konverzija negativnih premisa neće se vršiti
kao kod prostih [negativnih] premisa, nego se univerzalno-
negativna premisa ne daje preokrenuti; međutim, partikularna
premisa daje se preokrenuti — a to će postati jasno, kad
budemo govorili ο kontingentnom.14 A sad onome što smo rekli
dodajmo sledeće objašnjenje. Naime, afirmativna je po obliku
rečenica da je moguće da jedan atribut ne pripada nijednom
subjektu ili da ne pripada ponekom subjektu. Jer, izraz:
„moguće je" [„kontingentno je"] stavljen je u isti red kao
„postoji", a „postoji" u svim rečenicama gde je stavljen stvara
uvek i potpuno afirmaciju, — kao što su, na primer, afirmacije:
„on je ne-dobar", ili: „on je ne-beo", ili uopšte: „on je ne-ovo".
I ovo će biti docnije15 dokazano. A kad je u pitanju konverzija
[preokretanje], s tim premisama stoji kao s drugim
afirmativnim rečenicama.
88 89
 Glava č e t v r t a ™
[KATEGORIČKI SILOGIZAM PRVE FIGURE.
PRAVILA ZA IZVOĐENJE ZAKLJUČAKA
U PRVOJ FIGURI]
Pošto smo objasnili ove odredbe, sad ćemo da izložimo
čime, kad i kako postaje svaki silogizam.17 A docnije1® ćemo
govoriti ο dokazu. Ο silogizmu moramo raspravljati pre nego ο
dokazu zato što je silogizam opštiji. Jer, dokaz je vrsta
silogizma, ali svaki silogizam nije dokaz.
Kad se, dakle, tri termina među sobom tako odnose da je
donji termin sadržan u srednjem kao celini, a da je srednji
sadržan ili nije sadržan u gornjem 19 kao celini, — tada, nužnim
načinom, postoji savršeni silogizam između krajnjih termina.
Srednjim nazivam termin koji je [istovremeno] sam
sadržan u drugom jednom terminu i sadrži u sebi drugi jedan
termin, i koji je svojim položajem srednji. Krajnjim [spoljnim]
terminima nazivam, prvo, termin koji je sam sadržan u drugom
[terminu], a zatim termin u kome je drugi sadržan.20
Ako je A afirmirano ο svakom B, a Β ο svakom Γ, tada je,
nužnim načinom, A afirmirano ο svakom Γ.21 Ranije smo rekli
šta podrazumevamo pod izrazom ,,o svakom".22
Ako A nije afirmirano ni ο jednom B, a ako je Β afir-
mirano ο svakom Γ, tada A neće pripadati nijednom Γ.23
Ako gornji termin pripada svakom srednjem terminu
[upravo: srednjem terminu, univerzalno uzetom], a ako srednji
[termin] ne pripada nijednom donjem [upravo: donjem terminu,
univerzalno uzetom], — neće biti silogizma za krajnje [spoljne]
termine. Jer, iz toga što je to tako ne proizlazi ništa sa
nužnošću. Jer, gornji termin može pripadati kako svakom tako i
nijednom donjem terminu [univerzalno uzetom], — tako da ni
partikularni ni univerzalni zaključak ne proizlazi iz toga
nužnim načinom. Ali, pošto nema nikakve nužnosti [pošto
nema nužnog zaključka], ove premise ne mogu obrazovati
silogizam.
Termini koji univerzalno pripadaju neka budu: životinja--
čovek-konj; a termini koji univerzalno ne pripadaju neka budu:
životinja-čovek-kamen.
Ali, isto tako, kad ni gornji termin ne pripada srednjem
terminu, univerzalno uzetom, niti srednji termin donjem
terminu, univerzalno uzetom, — ne može biti silogizma.
Termini koji pripadaju neka budu: nauka, linija, medicina; a
termini koji ne pripadaju: nauka, linija, jedinstvo.
• Jasno je, dakle, da će u ovoj figuri, kad su termini [u njoj]
univerzalni, nekad biti, a nekad neće biti silogizma. Isto tako
[jasno je] da, ako postoji silogizam, termini moraju nužnim
načinom da se odnose kao što smo rekli i, obrnuto, ako se oni
tako odnose, da će biti silogizma.
Uzmimo da se jedan od termina odnosi univerzalno prema
svome subjektu, a drugi partikularno [to jest: jedna premisa je
univerzalna, a druga partikularna]. Kad se univerzalno odnosi
prema gornjem krajnjem terminu — bilo to afirmativno ili
negativno [kad je gornja premisa univerzalna, afirmativna ili
negativna], — a kad se parti-kularno-afirmativno odnosi prema
donjem krajnjem terminu [to jest: kad je donja premisa
partikularna i afirmativna] dobiće se, nužnim načinom, savršeni
silogizam. Ali, kad se univerzalno odnosi prema donjem
krajnjem terminu [kad je donja premisa univerzalna, a gornja
partikularna], ili kad se termini međusobno drukčije odnose, —
nemoguće je da bude silogizma. Gornjim krajnjim terminom
nazivam onaj koji sadrži u sebi srednji termin, a donjim
krajnjim terminom onaj koji potpada pod srednji termin.
Neka A pripada svakom B, a Β ponekom Γ.24 Ako „biti
afirmiran ο svima" znači ono što smo kazali u početku [ovoga
dela, u gl.l, 24 b 28] — tada A nužnim načinom pripada
ponekom Γ. U slučaju da A ne pripada nijednom B, a da Β
pripada ponekom Γ, Α nužnim načinom neće pripadati ponekom
Γ.25 Α mi smo rekli šta podrazumevamo pod izrazom: „ne biti
pridan nijednom". Dakle, proizaći će savršeni silogizam. A isto
je tako i kad je premisa Β Γ neodređena i afirmativna: biće isti
silogizam bilo da je premisa neodređena, ili da je partikularna.
90 91
 Ali, ako se univerzalno odnosi prema donjem krajnjem
terminu ili afirmativno ili negativno, neće biti silogizma,
— bilo da je gornja premisa afirmativna ili negativna,
neodređena ili partikularna. A treba, na primer, da pripada
ili da ne pripada ponekom Γ, a Β [treba] da pripada sva-
kom Γ. Izrazi za pripadanje su: dobro, stanje, mudrost, —
a [izrazi] za ne-pripadanje: dobro, stanje, neznanje.
Ne dobijamo nikakav silogizam ni ako Β ne pripada
nijednom Γ, a ako A ponekom Β pripada ili mu ne pripada,
ili ako ne pripada svakom B. Primeri za termine neka budu:
beo, konj, labud; beo, konj, gavran. Isti termini mogu biti
uzeti, ako je premisa AB [gornja premisa] neodređena.
Isto tako neće biti silogizma kad je univerzalna gornja
premisa afirmativna ili negativna, a kad je donja premisa
partikularno negativna, pa bila donja premisa neodređena
ili partikularna. Tako je, na primer, ako A pripada svakom
B, i ako Β ne pripada ponekom Γ, ili ako ne pripada
svakom Γ. Jer, gornji termin biće afirmiran ili neće biti
afirmiran od celog donjeg termina kome srednji termin,
kad je uzet partikularno, ne može pripadati. Pretpostavimo,
na primer, termine: životinja, čovek, belo. Zatim kao belo,
ο kome čovek nije afirmiran, uzmimo labuda i sneg. Kod
jednoga [labuda] životinja je ο svim [labuđima] afirmirana,
a kod drugoga [snega] ona je ο svim [snegovima] negirana,
tako da neće biti silogizma. Uzmimo opet da A ne pripada
nijednom Β i da Β ne pripada ponekom Γ. Neka termini
budu: neoživotvoren, čovek, beo, i neka belo, ο kome
Čovek nije afirmiran, budu labud i sneg. Kod jednoga
[snega] neoživotvoreno je afirmirano ο svima, a kod dru-
goga [labuda] ni ο jednom.
Dalje, neodređeno je reći da Β ne pripada ponekom
Γ — a istina je da — bilo da Β ne pripada nijednom Γ, ili
da Β ne pripada svakom Γ, — Β ne pripada ponekom.
Zatim, ako su termini ove vrste uzeti tako da Β ne pripada
nijednom Γ — tada ne postaje silogizam (kao što smo
ranije rekli)20. I pošto je tako, očevidno je da zbog toga
što se termini tako odnose — neće proizaći silogizam. Jer..
inače, bilo bi silogizma i u drugom slučaju. To isto će se
dokazati i onda ako se stavi jedna univerzalno-negativna
premisa.
Isto tako, ne može biti nikakvoga silogizma27 kad su
obe premise partikularne [kad su odnosi subjekta i predi-
kata partikularni] — pa bile one afirmativne ili negativne;
ili kad je jedna afirmativna, a druga negativna; ili kad je
jedna neodređena, a druga određena; ili kad su obe ne-
određene.28 Zajednički termini za sve ove slučajeve jesu:
životinja, beo, konj; životinja, beo, kamen.
Iz rečenoga izlazi jasno da, kad se u ovoj figuri nalazi
partikularni silogizam, termini moraju da budu u odnosima
kao što smo rekli. Jer, ako se [termini] drukčije odnose,
nema nikakvoga silogizma. Isto tako, jasno je da su savršeni
svi silogizmi u toj figuri, jer svi postaju savršeni pomoću
premisa koje su u početku stavljene. I, najzad, jasno je da
pomoću te figure mogu biti dokazani svi problemi, to jest
sve konkluzije, univerzalne kao i partikularne, afirmativne
kao i negativne. Takvu silogističku figuru nazivam prvom.
Glava peta
[PRAVILA ZA IZVOĐENJE ZAKLJUČAKA U
DRUGOJ FIGURI]
Nazivam drugom [silogističku] figuru koja postaje kad
isti [srednji] termin pripada jednom subjektu koji je uni-
verzalno uzet, a ne pripada drugom subjektu koji je uni-
verzalno uzet; ili kad taj termin pripada ili ne pripada i
jednom i drugom od dva subjekta koji su univerzalno
uzeti. Ono što nazivam srednjim terminom u toj figuri,
jeste onaj termin koji je afirmiran od dva subjekta.29 Dva
krajnja termina jesu oni ο kojima je srednji termin afirmi-
ran. Gornji termin je onaj koji stoji bliže srednjem terminu,
a donji termin je onaj koji je udaljen od srednjeg termina.
Srednji termin stoji van krajnjih termina i po [svome]
mestu je prvi. Silogizam, dakle, neće biti savršen u ovoj
figuri, — ali on će biti moguć [on će važiti], — bilo da su
termini univerzalni ili da nisu univerzalni.30
92 93
 Ako su termini univerzalni, biće silogizma uvek kad
srednji termin pripada jednom subjektu koji je univerzalno
uzet, a ne pripada drugom subjektu univerzalno uzetom,
— ma koji od dva termina bio negativan [ako je samo
druga premisa afirmativna], — inače nema silogizma. Neka
M31 bude termin koji nije afirmiran ni ο jednom N, ali je
afirmiran ο svakom Ξ32. Pošto se negativna premisa daje
preokrenuti [konvertirati], Ν neće pripadati nijednom M.
Ali pretpostavljeno je da Μ pripada svakom Ξ. Dakle Ν neće
pripadati nijednom Ξ. Α to je već ranije bilo dokazano.33
Ako opet Μ pripada svakom N, ali ne pripada nijednom
Ξ, Ν isto tako neće pripadati nijednom Ξ.34 Ali ako Μ ne
pripada nijednom Ξ, Ξ isto tako neće pripadati nijednom M. Ali
Μ pripada svakom N. Prema tome, Ξ neće pripadati nijednom
N, jer [inače] opet imamo prvu figuru. Ali pošto se negativna
premisa daje preokrenuti, Ν isto tako neće pripadati nijednom
Ξ. Dakle, to će biti isti silogizam.
Moguće je ovo [ove zaključke] dokazati svođenjem na
nemoguće [na apsurd].
Jasno je da, kad termini stoje u takvom odnosu, postaje
silogizam, — ali ne savršeni, jer njegova nužnost ne dobija
svoje savršenstvo samo od premisa prvobitno stav-ljenih nego
ona [ta nužnost] traži i druge [premise].
Ali ako je Μ afirmirano ο svakom Ν i ο svakom Ξ,
— tada ne može biti silogizma. Termini za pripadanje
jesu: supstancija, životinja, čovek, a za ne-pripadanje: sup
stancija, životinja, broj, — a srednji termin je supstancija.
Ne dobija se nikakav silogizam ni onda kad Μ nije
afirmirano ni ο ponekom N, ni ο ponekom Ξ. Termini za
pripadanje jesu: linija, životinja, čovek, a za ne-pripadanje:
linija, životinja, kamen.
Dakle, kad je reč ο silogizmu čiji su termini univerzalni, ti
termini se moraju nužnim načinom odnositi onako kao što smo
rekli u početku. Jer, ako se drukčije odnose, nema nikakve
nužnosti.
Uzmimo da se srednji termin odnosi univerzalno prema
jednom od krajnjih termina. Kad god se on [srednji termin]
odnosi prema gornjem terminu univerzalno — afirmativno
ili negativno, — a kad se prema donjem terminu odnosi
partikularno i na način suprotan univerzalnoj rečenici (a pod
„suprotnim načinom" podrazumevam da ako je univerzalna
rečenica negativna, partikularna je afirmativna, a ako je
univerzalna rečenica afirmativna, partikularna je negativna) —
uvek se, nužnim načinom, dobija partikular-no-negativni
silogizam.35 Ako Μ ne pripada nijednom N, ali pripada
ponekom Ξ, tada, nužnim načinom, Ν ne pripada ponekom Ξ.36
Jer pošto se negativna premisa daje preokrenuti [konvertirati],
Ν neće pripadati nijednom M. Ali pretpostavljeno je da Μ
pripada ponekom Ξ. Tako Ν neće pripadati ponekom Ξ, jer se
dobija silogizam prve figure.
Ako opet Μ pripada svakom N, a ne pripada ponekom Ξ,
tada, nužnim načinom, Ν ne pripada ponekom Ξ.37 Jer, ako Ν
pripada svakom Ξ, i ako je Μ afirmirano od svakoga N, tada
će, nužnim načinom, Μ pripadati svakom Ξ. Ali
pretpostavljeno je da Μ ne pripada ponekom Ξ. I ako Μ
pripada svakom N, a ne ponekom Ξ, u tom slučaju će se dobiti
silogizam u kome zaključak glasi da Ν ne pripada ponekom Ξ.
Α dokaz je isti.
Ali, ako je Μ afirmirano ο svakom Ξ, a ne ο ponekom N,
u tom slučaju ne može biti silogizma. Primeri za termine [neka
budu]: životinja, supstancija, gavran; životinja, belo, gavran.
Nema zaključka ni kad Μ nije afirmirano ni ο jednom Ξ, ali je
afirmirano ο ponekom N. Termini za pripadanje [neka budu]:
životinja, supstancija, jedinstvo. A termini za ne-pripadanje:
životinja, supstancija, nauka.
Time je, dakle, u slučaju u kome je univerzalna premisa
suprotna partikularnoj, — rečeno kad će biti, a kad neće biti
silogizma. Ali, ako su premise istog oblika [kvaliteta], upravo
ako su obe negativne ili obe afirmativne — silogizam je
potpuno nemoguć.
Uzmimo, prvo, da su obe premise negativne i da je gornji
krajnji termin univerzalan; dakle Μ ne pripada nijednom N, niti
ponekom Ξ. Tada je moguće da Ν pripada svakom Ξ, i da ne
pripada nijednom Ξ. Primeri za nepripadanje [neka budu
termini]: crno, sneg, životinja. Termini za svako [za opšte]
pripadanje ne daju se naznačiti,
94 95
ako M pripada ponekom Ξ, a ne pripada ponekom Ξ. Jer,
ako Ν pripada svakom Ξ, ali ako Μ ne pripada nijednom
N, — Μ neće pripadati nijednom Ξ. Ali pošlo se od
pretpostavke da Μ pripada ponekom Ξ. Ι zato se ne mogu
naznačiti termini, nego se mora dokazivati pomoću
neodređenog. Pošto je istina da Μ ne pripada ponekom Ξ,
čak i kad ne pripada nijednom Ξ, i pošto, kad ne pripada
nijednom Ξ, nema silogizma, — jasno je da i u ovom
slučaju neće biti silogizma.
Sad, opet, neka obe premise budu afirmativne, i neka
univerzalni termin bude stavljen kao ranije, tako da Μ
pripada svakom Ν i ponekom Ξ. Tada Ν može da pripada
svakom Ξ i da ne pripada nijednom Ξ. Termini opsteg
[univerzalnog] ne-pripadanja [neka budu]: belo, labud,
kamen. Termini opšteg pripadanja ne mogu se naći iz
istog razloga kao u ranijem slučaju, nego se mora dokazi-
vati pomoću neodređenog.
Ali ako je univerzalni termin vezan za donji krajnji
termin, i ako tada Μ ne pripada nijednom Ξ, a ako opet Μ
ne pripada ponekom N, tada Ν može pripadati svakom Ξ,
i ne pripadati nijednom Ξ. Termini za pripadanje [neka
budu]: belo, životinja, gavran. Termini za ne-pripadanje
[neka budu]: belo, kamen, gavran.
Ako su premise afirmativne, termini za ne-pripadanje
mogu biti: belo, životinja, sneg; a termini za pripadanje:
belo, životinja, labud.
Jasno je: kad premise imaju sličnu formu [kvalitet] i
kad je jedna univerzalna, a druga partikularna, — onda se
ne može izvesti nikakav silogizam.
Ali silogizam se ne može izvesti ni onda kad srednji
termin svakom krajnjem terminu, koji je partikularan,
pripada, ili kad ne pripada svakom krajnjem terminu koji
je partikularan, ili kad pripada jednom partikulamom, a ne
pripada drugom partikulamom, ili kad ne pripada nijednom
od njih univerzalno uzetom, ili kad im pripada na neodre-
đeni način.38 Zajednički termini za sve slučajeve [neka bu-
du]: belo, životinja, čovek; belo, životinja, neoživotvoren.
Iz rečenoga jasno je sledeće: ako se termini među-
sobno odnose na naznačeni način, dobij a se nužnim na-
činom silogizam; i obrnuto, ako postoji silogizam, tada se
termini nužnim načinom tako odnose.
Isto je tako jasno da su svi silogizmi ove figure ne-
savršeni (jer svi oni postaju potpuni tek kad se još nešto
doda39 što je nužnim načinom sadržano u terminima, ili je
stavljeno kao pretpostavka, u slučaju dokaza pomoću
nemogućega); dalje [je jasno] da se silogizam sa afirmativ-
nim zaključkom ne može dobiti pomoću te figure, — nego
da [u ovoj figuri] svi silogizmi imaju negativan zaključak,
— i univerzalni, i partikularni.
Glava š e s t a
[PRAVILA ZA IZVOĐENJE ZAKLJUČAKA
U TREĆOJ FIGURI. —
KATEGORIČNI SILOGIZAM TREĆE FIGURE]
Nazivam trećom figuru [koja se dobija] kad jedan
termin pripada, a kad drugi ne pripada istom terminu, koji
je univerzalno uzet [srednjem terminu], ili kad oba
pripadaju ili ne pripadaju tom istom terminu, koji je uni-
verzalno uzet. U ovoj figuri nazivam srednjim onaj termin
čiji su predikati dva krajnja termina [drugim recima:
srednji termin je subjekt u obe premise].40 Krajnjim ter-
minima nazivam predikate. Gornjim krajnjim predikatom
nazivam onaj koji je udaljeniji od srednjeg termina, a
donjim krajnjim terminom onaj koji mu je bliži. Srednji
termin stoji van krajnjih termina i ima poslednje mesto
[pošto je subjekt].
Isto tako, silogizam ne može biti savršen u ovoj figuri,
ali on je moguć [on ima važnost], — bilo da termini stoje
prema srednjem terminu u univerzalnom odnosu, ili da ne
stoje.
Ako su termini u univerzalnom odnosu, tada — kad
Π i Ρ pripadaju svakom Σ — izlazi da će Π nužnim na-
činom pripadati ponekom P.41 Pošto se afirmativna premisa
96 Organon 97
može preokrenuti [pošto je ona konvertibilna], Σ će pri-
padati ponekom P. Pošto Π pripada svakom Σ, a [pošto] Σ
pripada ponekom Ρ, — Π, nužnim načinom pripada
ponekom P. Jer, to je silogizam prve figure.42
Može se, isto tako, izvesti za ovo dokaz pomoću
logički nemogućeg [apsurda] i pomoću ektheze [produža-
vanja, protezanja]. Ako [u drugom slučaju] oba termina
[Π i P] pripadaju svakom Σ, i ako se uzme jedno od Σ, na
primer, N, tada će ovome [N] pripadati Π i P; prema tome
će Π pripadati ponekom P.43
Ako Ρ pripada svakom Σ, a II ne pripada nijednom Σ,
dobiće se silogizam čiji je zaključak da Π nužnim načinom
ne pripada ponekom P.44 To je moguće dokazati na isti
način kao prethodni modus, kad se preokrene [kon-vertira]
premisa ΡΣ.45 A isto se daje dokazati i pomoću nemogućeg
[apsurda], kao u ranijem slučaju.
Međutim, ako Ρ ne pripada nijednom Σ, a ako Π
pripada svakom Σ, neće se dobiti silogizam. Termini za
pripadanje [neka budu]: životinja, konj, čovek, a termini
za ne-pripadanje: Životinja, neoživotvoren, čovek. Isto tako
neće biti silogizma kad oba termina nisu afirmirana ni ο
jednom Σ. Termini za pripadanje [neka budu]: životinja,
konj, neoživotvoren, — a za ne-pripadanje: čovek, konj,
neoživotvoren. Srednji termin: neoživotvoren.
Vidi se da i u ovoj [silogistiČkoj] figuri može i po-
stojati i ne postojati silogizam; njega neće biti, kad su
termini univerzalni. Kad su oba termina [upravo premise]
afirmativni, postaje silogizam, čiji je zaključak da jedan
krajnji termin partikularao pripada drugom. Ali ako su
oba termina [upravo premise] negativni, neće biti silo-
gizma. Međutim ako je jedan [termin] negativan, a drugi
afirmativan, tada, ako je gornji termin negativan, a drugi
afirmativan, postaće silogizam, čiji će zaključak biti da
jedan krajnji tennin ne pripada drugom krajnjem terminu
partikularno. Ali, ako je gornja premisa afirmativna, a
donja negativna, neće postojati silogizam.
Ali, ako se jedan termin odnosi prema srednjem ter-
minu univerzalno, a drugi partikularno, tada će se — ako
98
su oba afirmativna — nužnim načinom dobiti silogizam,
ma koji od termina da je univerzalan.46 Ako Ρ pripada
svakom Σ, a Π ponekom Σ, Π nužnim načinom pripada
ponekom P. Pošto se afirmativna premisa daje preokrenuti
[pošto je ona konvertibilna], Σ pripada ponekom Π, i tako
£G — pošto Ρ pripada svakom Σ, a Σ ponekom Π, — i Ρ pri-
padati ponekom Π. Iz toga izlazi da Π pripada ponekom P.
Ako, opet, Ρ pripada ponekom Σ, a Π svakom Σ, —
tada, nužnim načinom, Π pripada ponekom P,47 — što se
daje dokazati na isti način. A to se daje dokazati i pomoću
nemogućeg i pomoću ektheze, — kao ranije.
Ali ako je jedan termin stavljen afirmativno, a drugi
negativno, i ako je afirmativan termin univerzalan, — tada
će se dobiti silogizam, ako je donji termin afirmativan. 48
Jer, ako Ρ pripada svakom Σ, a ako Π ne pripada ponekom
Σ, — tada Π nužnim načinom ne pripada ponekom P. Jer,
ako Π pripada svakom P, a ako Ρ [pripada] svakom Σ, Π
će isto tako pripadati svakom Σ. Ali [po pretpostavci] ono
mu ne pripada. Ovo se još daje dokazati i bez svođenja na
nemoguće, kad se uzme jedno od Σ kome Π ne pripada.49
Ali neće biti silogizma ako je afirmativan gornji ter-
min [upravo: gornja premisa u kojoj se nalazi gornji ter-
min]. Takav je, na primer, slučaj kad Π pripada svakom
Σ, a kad Ρ ne pripada ponekom Σ. Termini za opšte pri-
padanje [neka budu]: oživotvoren, čovek, životinja. Među-
tim, ne mogu se naći termini za opšte ne-pripadanje, ako
Ρ pripada ponekom Σ, a ne pripada ponekom Σ. Jer ako Π
pripada svakom Σ, a ako Ρ pripada ponekom Σ, Π će isto
tako pripadati ponekom P; međutim, po pretpostavci ono
nijednom ne pripada. Ali mora se postupati kao u
prethodnim slučajevima. Pošto je neodređena rečenica:
„ne pripadati jednom partikularnom terminu", — može se
istinito reći da ono što ne pripada univerzalnom terminu ne
pripada ni partikularnom terminu. Međutim, ne može biti
silogizma, ako [P] ne pripada nijednom [Σ], [kao što smo
rekli u ovoj glavi 28 a 30]. Jasno je, dakle, da ni ovde ne
može biti silogizma. Ali dobija se silogizam kad je, oč dva
termina, univerzalan onaj koji je negativan, dok je gornji
99
7*
negativan, a donji afirmativan.50 Jer, ako Π ne pripada ni-
jednom Σ, a ako Ρ pripada ponekom Σ, Π neće pripadati
ponekom P. Jer, opet se dobija prva silogisticka figura,
kad se premisa ΠΣ preokrene.
Međutim, neće se dobiti silogizam kad je donji termin
negativan. Termini za pripadanje [neka budu]: životinja,
čovek, divlji. A termini za ne-pripadanje [neka budu]:
životinja, nauka, divlji. U oba slučaja srednji termin je
divlji.
Ali neće se dobiti silogizam, ni kad su oba termina
stavljena kao negativna, ali kad je jedan univerzalan, a
drugi partikularan. Termini — [u slučaju] kad je donji ter-
min univerzalan u odnosu na srednji termin [neka budu]:
životinja, nauka, divlji, — životinja, čovek, divlji. Ali kad
je to gornji termin [koji je univerzalan u odnosu na srednji
termin] — [primeri] za ne-pripadanje [neka budu]: gavran,
sneg, beo.
Međutim, ne mogu se naći termini za pripadanje, ako
Ρ pripada ponekom Σ, a ne pripada ponekom Σ. Jer ako Π
pripada svakom P, a Ρ ponekom Σ, Π će pripadati i
ponekom Σ. Ali po pretpostavci ono nijednom [Σ] ne
pripada. Tako, mora se upotrebiti dokaz pomoću neod-
ređenog.
U slučajevima kad svaki od krajnjih termina pripada
srednjem terminu, koji je partikularan, ili kad mu ne
pripada, ili kad mu jedan pripada, a kad mu drugi ne
pripada, ili kad jedan pripada srednjem terminu, koji je
partikularan, a kad drugi ne pripada srednjem terminu,
koji je univerzalan, ili kad su premise neodređene, — neće
biti nikakvog silogizma. Zajednički termini za sve navedene
slučajeve [neka budu]: životinja, čovek, beo, — životinja,
neoživotvoren, beo.
Prema tome jasno je da i u ovoj figuri može i posto-
jati, a može i ne postojati silogizam, i da se, — ako se
termini međusobno odnose na naznačeni način — nužnim
načinom dobija silogizam. I, obratno, ako postoji silogi-
zam, termini se nužnim načinom tako odnose. Sem toga,
jasno je da su svi silogizmi u ovoj figuri nesavršeni (jer
uvek se još nešto mora dodati da bi oni postali savršeni).
Dalje, jasno je da se pomoću ove figure ne može dobiti
opšti zaključak; ni negativan ni afirmativan.51
Glava s e d m a
[ZAKLJUČCI POMOĆU PREOKRETANJA ILI
KONVERZIJE U SVIM FIGURAMA. — ODNOS IZMEĐU
TRI SILOGISTIČKE FIGURE.— V REDUKCIJA
SILOGIZAMA]
Ali, isto tako je jasno, kad su u pitanju sve figure, da
se u svim slučajevima u kojima se ne dolazi do silogizma,
— ako su oba termina afirmativna ili negativna — ne
može dobiti neki nužan zaključak. Međutim, ako je jedan
od termina afirmativan, a drugi negativan, — i ako je
negativan termin univerzalan, uvek ostaje silogizam koji
pridaje donji krajnji termin gornjem [krajnjem terminu].52
Uzmimo da A pripada svakom Β ili ponekom B, a da Β
ne pripada nijednom Γ. Ako se premise preokrenu, tada,
nužnim načinom, Γ ne pripada ponekom A. Isto je tako i
u drugim figurama, — uvek se preokretanjem
[konverzijom] dobija silogizam. Ali, isto tako jasno je, kad
se stavi neodređena [premisa] umesto partikularno-afir-
mativne [ili partikularno-negativne], — da će se dobiti u
svim [silogističkim] figurama isti zaključak.
Isto tako, vidi se da svi nesavršeni silogizmi postaju
savršeni pomoću prve figure. Jer, svi [silogizmi] dolaze do
zaključka ili pomoću direktnog dokaza ili pomoću svođenja
na nemoguće [apsurd]. Ali, na oba načina se dobija prva
figura: za silogizme koji su postali savršeni direktnim do-
kazom zato što su, kod svih, zaključci dobijeni konverzijom,
a ova proizvodi prvu figuru; a za silogizme koji su dokazani
pomoću apsurda zato što, kad se stavi lažna propozicija,
silogizam postaje pomoću prve figure. Tako je u poslednjoj
figuri zaključeno da — ako A i Β pripadaju svakom Γ —
iz toga izlazi da A pripada ponekom B. Jer, ako A ne
100 101
pripada nijednom Β i ako Β pripada svakom Γ, Α neće
pripadati nijednom Γ. Međutim po pretpostavci A pripada
svakom Γ. Isto se tako postupa i u drugim slučajevima.
Svi silogizmi mogu se svesti na univerzalne silogizme
prve figure.
Silogizmi koji postaju u drugoj figuri postaju, oče-
vidno, savršeni pomoću njih [pomoću univerzalnih silo-
gizama prve figure], ali ne svi na isti način, — nego
univerzalni silogizmi53 preokretanjem negativne premise, a
oba partikularna silogizma svođenjem na nemoguće.
Silogizmi prve figure, u koliko su partikulami, postaju
sami sobom savršeni, — ali oni se mogu dokazati i po-
moću druge figure, svođenjem na apsurd. Tako, na primer,
ako A pripada svakom B, a Β ponekom Γ, — iz toga
proizlazi da A pripada ponekom Γ. Jer ako ono [A] ne
pripada nijednom Γ, i ako pripada svakom Β, Β neće pri-
padati nijednom Γ, — što znamo iz druge figure.
Dokaz se isto tako izvodi u negativnom silogizmu.
Ako A ne pripada nijednom B, i ako Β pripada ponekom
Γ, A neće pripadati ponekom Γ. Jer, ako A pripada sva-
kom Γ, a ne pripada nijednom Β, Β neće pripadati ni-
jednom Γ, — što je druga [srednja] figura.
Pošto se svi silogizmi druge figure daju svesti na
univerzalne silogizme prve figure, i pošto se partikulami
silogizmi prve figure daju svesti na silogizme druge figure,
jasno je da partikulami silogizmi prve figure mogu isto
tako da se svedu na univerzalne silogizme prve figure.
Ako su univerzalni termini u silogizmu treće figure,
oni neposredno postaju savršeni pomoću ovih silogizama.
Međutim, ako su njihovi termini partikulami, oni postaju
savršeni partikularnim silogizmima prve figure. A ovi
poslednji mogu se svesti na univerzalne silogizme prve
figure, a partikulami silogizmi treće figure isto tako. Dakle,
jasno je da se svi silogizmi daju svesti na univerzalne silo-
gizme prve figure.
Tako smo pokazali kako se odnose silogizmi koji
dokazuju pripadanje ili ne-pripadanje jedne stvari drugoj,
i to kako oni iz iste figure, tako i oni iz različitih figura.
Glava osma
[MODALNI SILOGIZMI. —
SILOGIZMI SA DVE NUŽNE PREMISE]
Različiti su [prosto] pripadanje, nužno pripadanje i
moguće [slučajno, kontingentno] pripadanje (jer mnoge
stvari pripadaju, doduše, drugim stvarima, ah ne nužnim
načinom, — a druge im stvari ne pripadaju ni nužnim
načinom, ni prosto, nego im samo mogu pripadati). A kad
je tako, — očevidno je da će se dobiti različiti silogizmi
za svako od ovih pripadanja, kao i da se njihovi termini
ne odnose na isti način, nego će biti ili nužni, ili će jedan
drugom [prosto] pripadati, ili će im pripadati na kontin-
gentan način.
Za silogizme nužnog pripadanja važi gotovo isto [ista
pravila] što i za silogizme prostog pripadanja. Jer, ako su
termini stavljeni na isti način u slučaju [prostog] pripadanja,
i nužnog pripadanja ili ne-pripadanja, — dobiće se ili se
neće dobiti silogizam, samo s tom razlikom što će se dodati
terminima izraz „nužnim načinom pripadati ili ne-pripadati".
Negativna premisa preokreće se [konvertira se] oba
puta na isti način, a „biti u celom" [„biti u celini jednoga
termina"] i „biti opšte afirmiran" reći ćemo u istom smislu.
U ostalim slučajevima biće dokazano da je zaključak
nužan pomoću preokretanja [konverzije], na isti način kao
kod [prostog] pripadanja. Međutim, u drugoj [srednjoj]
figuri, kad je univerzalna premisa afirmativna, a partiku-
larna negativna, i opet u trećoj figuri, kad je univerzalna
premisa afirmativna, a partikularna negativna, — dokaz se
neće izvesti na isti način. Naime tada se pomoću ektheze
mora razmotriti deo subjekta kome predikat u svakom
silogizmu ne pripada, pa načiniti silogizam s obzirom na
taj deo. Tada će se nužnim načinom dobiti zaključak [s
terminima koji su tako raspoređeni]. Ali ako se nužni
odnos primenjuje na deo koji je izdvojen ekthezom, taj
odnos mora da se primeni i na poneki deo datog termina.
Naime, izdvojeni deo je poneki deo termina. A svaki od
dva silogizma nalazi se u svojstvenoj [silogističkoj] figuri.
102 103
 Glava d e v e t a
[MODALNI SILOGIZMI.—
SILOGIZMI PRVE FIGURE: JEDNA PREMISA
JE NUŽNA, A DRUGA ASERTORIČNA]
U izvesnim slučajevima — kad je nužna samo jedna od
dve premise — i silogizam je nužan, — ali to ne sme biti ma
koja premisa, nego samo ona koja se odnosi na gornji krajnji
termin. Takav je slučaj ako A nužnim načinom pripada ili ne
pripada B, a ako Β prosto pripada Γ54. Jer, ako se premise tako
uzmu, A će nužnim načinom pripadati ili neće pripadati Γ. Jer,
pošto A nužnim načinom pripada ili ne pripada svakom B, i
pošto je Γ jedno od B, jasno je da će i za Γ jedan od dva odnosa
[da bude ili da ne bude A] nužnim načinom važiti55.
Ali, ako premisa AB nije nužna, i ako je nužna [premisa]
ΒΓ, — zaključak neće biti nužan. Jer, ako bi on bio nužan,
izlazilo bi, pomoću prve i treće figure, da A nužnim načinom
pripada ponekom B. Ali to je pogrešno. Jer Β može biti takvo
[takve prirode] da za A može biti moguće da ne pripada
nijednom B. Uostalom, i termini pokazuju da zaključak ne
može biti nužan. Uzmimo, na primer, da je A kretanje, Β
životinja, a Γ čovek. Čovek je nužnim načinom životinja, ali
životinja se ne kreće nužnim načinom, a ni čovek. Isto važi i
ako je premisa AB negativna. Jer dokaz ostaje isti.
Kad su u pitanju partikularni silogizmi, ako je univerzalna
[premisa] nužna, i zaključak će biti nužan. Ali ako je
partikularna [premisa] nužna, zaključak neće biti nužan, — pa
bila univerzalna premisa negativna ili afirmativna. Uzmimo,
prvo, da je univerzalna [premisa] nužna i da A nužnim načinom
pripada svakom B, a da Β pripada prosto ponekom Γ. U tom
slučaju je nužno da A nužnim načinom pripada ponekom Γ. Jer
Γ potpada pod B, a A nužnim načinom pripada svakom B. Isto
je tako ako je silogizam negativan, jer će isti dokaz važiti. Ali,
ako je nužna partikularna premisa, zaključak neće biti nužan.
Naime [iz negacije takvog zaključka], ne proizlazi ništa
nemoguće, kao [što ne proizlazi] ni kod univerzalnih
silogizama. Isto važi i za negativne silogizme. Termini [neka
budu]: kretanje, životinja, belo.
Glava d e s e t a
[MODALNI SILOGIZMI — SILOGIZMI
DRUGE FIGURE: JEDNA PREMISA JE NUŽNA,
A DRUGA ASERTORIČNA]
Ako je, u drugoj figuri, negativna premisa nužna, i
zaključak će biti nužan; međutim, ako je afirmativna premisa
nužna, zaključak neće biti nužan.
Uzmimo, prvo, da je negativna premisa nužna, i da A ne
može pripadati nijednom B, ali da prosto pripada Γ. Pošto je
negativna premisa konvertibilna, ni Β ne može pripadati
nijednom A, ali A pripada svakom Γ, tako da Β ne može
pripadati nijednom Γ. Jer Γ potpada pod A. Isto je tako ako je
negativna premisa koja se odnosi na Γ. Jer, ako A ne može
pripadati nijednom Γ, ni Γ ne može pripadati nijednom A. Ali A
pripada svakom B, — dakle Γ ne može pripadati nijednom B,
jer inače ponovo dobi-jamo prvu figuru. Dakle, ni Β ne može
pripadati Γ, jer se isto tako daje preokrenuti.
Ali, ako je nužna afirmativna premisa, zaključak neće biti
nužan. Jer, A treba svakom Β da pripada nužnim načinom, a da
prosto ne pripada svakom Γ. Ako se preokrene negativna
premisa, dobijamo prvu figuru. Dokazano je56 da u prvoj figuri,
u slučaju da nije nužna negativna premisa koja se odnosi na
gornji termin, — ni zaključak neće biti nužan. I tako ni u našem
slučaju zaključak neće biti nužan. Dalje, ako bi zaključak bio
nužan, izlazilo bi da Γ nužnim načinom ne pripada ponekom A.
Jer, ako Β nužnim načinom ne pripada nijednom Γ, biće nužno
da ni Γ ne pripada nijednom B. Ali Β nužnim načinom pripada
ponekom A, pošto i A nužnim načinom pripada svakom B. Iz
toga izlazi da Γ mora, nužnim načinom, da ne pripada ponekom
A. Ali ništa ne stoji na putu da se A tako shvati da je moguće da
Γ pripada celom njegovom obimu. Dalje, moglo bi se pokazati
probranim primerima da zaključak nije potpuno nužan već da je
on samo nužan zaključak iz stavljenih premisa. Uzmimo, na
primer, da je A životinja, Β čovek, a Γ belo, i da su premise
uzete na isti način [kao ranije];
104 105
tada je moguće da životinja ne pripada nijednom belom.
Tada ni čovek neće pripadati nijednom belom, — ali to
neće biti nužnim načinom. Jer, moguće je da čovek bude
beo, i ako on to ne može biti, sve dok životinja ne pripada
nijednom belom. Samo ako se ovi uslovi ispune, zaklju-
čak će biti nužan, ali on [ipak] nije potpuno nužan.
Isto će tako biti i ako su silogizmi partikularni. Kad je
negativna premisa istovremeno univerzalna i nužna, i zaklju-
čak će biti nužan. Ali, kad je afirmativna premisa univer-
zalna, a negativna partikularna, zaključak neće biti nužan.
Uzmimo, prvo, da je negativna [premisa] u isto vreme
univerzalna i nužna, i da A ne može pripadati nijednom B,
a da pripada ponekom Γ. Pošto se negativna premisa može
preokrenuti [pošto je ona konvertibilna], ni Β ne može
pripadati nijednom A. — Ali A pripada ponekom Γ.
Dakle, Β nužnim načinom ne pripada ponekom Γ.
Uzmimo, opet, da je afirmativna premisa univerzalna
i nužna, i da je premisa koja se odnosi na Β afirmativna.
Ako sad A nužnim načinom pripada svakom B, a ne pri-
pada ponekom Γ, jasno je da Β neće pripadati ponekom Γ,
— ali ne nužnim načinom. Dokaz će se izvesti pomoću
istih termina koji su upotrebljeni kod univerzalnih silo-
gizama [životinja, čovek, beo].
Ali zaključak, isto tako, neće biti nužan, kad je nužna
partikularno-negativna premisa. Dokaz će se izvesti po-
moću istih termina.
Glava j e d a n a e s t a
[MODALNI SILOGIZMI. —
SILOGIZMI TREĆE FIGURE: JEDNA PREMISA
JE NUŽNA, A DRUGA ASERTORIČNA]
U poslednjoj [trećoj] figuri, kad su termini univer-
zalni u odnosu na srednji termin, i kad su obe premise
afirmativne, — ako je jedna ili druga od njih nužna, — i
zaključak će biti nužan. Ali kad je jedna premisa
negativna, a druga afirmativna, ako je negativna nužna, i
zaključak će biti nužan. Ali ako je afirmativna [premisa]
nužna, zaključak neće biti nužan.
Uzmimo, najpre, da su obe premise afirmativne, i da
A i Β pripadaju svakom Γ, a da je nužna premisa ΑΓ. Pošto
Β pripada svakom Γ, i Γ će pripadati ponekom B, kad se
izvrši konverzija univerzalne [premise] u partikular-nu. Ako
A nužnim načinom pripada svakom Γ, a Γ prosto ponekom
B, nužno je da A isto tako pripada ponekom B. Jer, Β
potpada pod Γ. Dakle opet se dobija prva figura.
Dokaz će se isto tako izvoditi ako je [premisa] ΒΓ
nužna. Γ je konvertibilno s ponekim A, — tako da, ako Β
nužnim načinom pripada svakom Γ, Β će isto tako nužnim
načinom pripadati ponekom A.
Uzmimo, opet, da je premisa ΑΓ negativna, i da je
premisa ΒΓ afirmativna, a da je nužna negativna premisa.
Posto je Γ konvertibilno sa ponekom B, i pošto je nužno
da A ne pripada nijednom Γ, ni A nužno neće pripadati
ponekom B. Jer Β potpada pod Γ.
Ali ako je nužna afirmativna premisa, zaključak neće
biti nužan. Uzmimo da je afirmativna i nužna premisa ΒΓ,
a negativna i ne-nužna premisa ΑΓ. Pošto je afirmativna
premisa konvertibilna, Γ će i ponekom Β pripadati nužnim
načinom. Ali ako A ne pripada nijednom Γ, a Γ [nužnim
načinom] pripada ponekom Β, Α neće pripadati ponekom
B, — ali ne nužnim načinom. Jer u prvoj figuri je do-
kazano da, ako negativna premisa nije nužna, — ni zaklju-
čak neće biti nužan. I to se može učiniti očevidnim pomoću
termina. Neka A bude „dobar", Β „životinja", a Γ „konj".
Moguće je da „dobar" ne pripada nijednoj životinji, a
nužno je da „životinja" pripada svakom konju. Ali nije
nužno da poneka životinja ne bude dobra, pošto je mo-
guće da svaka životinja bude dobra. Ili, ako to nije mo-
guće, treba uzeti drugi termin, kao, na primer, „biti budan"
ili „spavati", — jer se ta stanja mogu primeniti na svaku
životinju.
U slučaju kad se termini univerzalno odnose prema
srednjem terminu, utvrdili smo kad će zaključak biti nužan.
Ali ako je jedna premisa univerzalna, a druga partikularna,
i ako su obe afirmativne, tada uvek kad je univerzalna pre-
misa nužna, mora i zaključak biti nužan. Dokaz je isti kao
106 107
ranije. Naime, partikularno-afirmativna premisa takođe je
konvertibilna. Ako je nužno da Β pripada Γ, i ako A
potpada pod Γ — nužno je da Β pripada ponekom A. Ali
ako Β pripada ponekom A, — A isto tako nužnim
načinom mora da pripada ponekom B. Jer, te rečenice
mogu se preokrenuti.
Isto je tako ako je premisa ΑΓ nužna, a pri tome uni-
verzalna, jer Β potpada pod Γ.
Ali ako je nužna partikularna premisa, zaključak
neće biti nužan. Uzmimo da je premisa ΒΓ partikularna i
nužna, i da A pripada svakom Γ, ali ne nužnim načinom.
Ako se ΒΓ preokrene, dobij a se prva figura, a univerzalna
premisa nije nužna, nego je nužna partikularna [premisa].
Ali kad se premise tako odnose, videli smo [u 9. glavi
ovoga dela] da zaključak nije bio nužan; dakle, on nije
nužan ni u ovom slučaju. Ovo je očevidno iz termina. Neka
A bude „bdenje", Β „dvonožan", a Γ „životinja". Β pri-
pada nužnim načinom samo ponekom Γ, ali A može da
pripada Γ, a A ne pripada nužnim načinom B. Jer, nije
nužno da poneki dvonožac spava ili da bude budan.
Moguće je pomoću istih termina dokazati stvar ako
je premisa ΑΓ partikularna i nužna.
Ali, ako je jedan termin afirmativan, a drugi negati-
van, i ako je univerzalna [premisa] negativna i nužna, i
zaključak će isto tako biti nužan. Jer, ako A ne može pri-
padati nijednom Γ, i ako Β pripada ponekom Γ, nužno je
da A ne pripada ponekom B. Ali kad je afirmativna [pre-
misa] nužno stavljena, — ili kao univerzalna ili kao parti-
kularna, — ili kad je tako stavljena partikulamo-negativna
[premisa] — zaključak neće biti nužan. Jer, za ostalo važi
ono što smo rekli u ranijim slučajevima. Termini — kad
je univerzalno-afirmativna [premisa] nužna [neka budu]:
„bdenje", „životinja", „čovek", — a srednji termin je
„čovek". Ali kad je partikularno-afirmativna [premisa]
nužna [termini neka budu]: „bdenje", „životinja", „beo".
Jer, nužno je da „životinja" pripada ponekom belom, ali
moguće je da „bdenje" ne pripada nijednom belom, i nije
nužno da „bdenje" ne pripada ponekoj životinji. Ali ako
je partikularno-negativna [premisa] nužna [mogu se uzeti
kao termini]: „dvonožan", „koji se pokreće", „životinja",
___ a srednji termin je „životinja".
Glava d v a n a e s t a
[IZVEDENI STAVOVI. POREĐENJE IZMEĐU
KATEGORIČKIH I MODALNIH SILOGIZAMA
KOJI SE ODNOSE NA NUŽNO]
Očevidno je da, ako je pripadanje prosto, postoji
silogizam samo u slučaju ako su obe premise asertorične.
Međutim, ako je pripadanje nužno, silogizam će postojati
čak i u slučaju da je nužna samo jedna od premisa. U oba
slučaja, bili silogizmi afirmativni ili negativni, nužno je
da [bar] jedna od premisa bude slična zaključku. Pod slič-
nim podrazumevam da ako je zaključak asertoričan, i
premisa je asertorična, a ako je zaključak nužan, i premisa
je nužna. Jasno je još i to, da će zaključak moći da iskaze
nužno ili prosto pripadanje samo ako se uzme jedna nužna
ili asertorična premisa.
Glava t r i n a e s t a
[MODALNI SILOGIZMI. — ZAKLJUČCI IZ MOGUĆIH
ILI KONTINGENTNIH PREMISA. — POSEBNA
PRAVILA ZA KONVERZIJU MOGUĆIH
ILI KONTINGENTNIH PREMISA]
Mi smo dovoljno raspravljali ο nužnom pripadanju,
ο tome kako se ono ostvaruje i kako se razlikuje od pros-
tog pripadanja.
Sad ćemo preći na kontingentno [moguće] i objasni-
ćemo kad [u kojoj figuri], kako [u kome modusu] i pomoću
čega [pomoću kojih propozicija] će postojati silogizam.
Pod [izrazima] „biti kontingentan" i „kontingentan"
podrazumevam ono što nije nužno, i što se može pretposta-
viti kao da postoji, i da zbog toga nema ničeg nemogućeg.
Ο nužnom mi samo homonimno kažemo da je kontingentno.
108 109
 Ali, da je to [što smo kazali] kontingentno, očevidno
je iz [uzajamno] suprotnih negacija i afirmacija [kontin-
gentnosti]. Jer, [iskazi]: „nije kontingentno da pripada", i
„nemoguće je da pripada", i „nužno je da ne pripada" —
jesu ili identični ili sleduju jedni drugima.57 Ali, i njima
suprotni [iskazi]: „kontingentno je pripadati", i „nije ne-
moguće pripadati", i „nije nužno ne pripadati" — jesu isto
tako ili identični ili sleduju jedni drugima. Naime, u svemu
postoji afirmacija ili negacija. Prema tome, kontingentno
će biti ne-nužno, a ne-nužno kontingentno.
Ali sve kontingentne premise daju se preokrenuti
[konvertirati]. Kad ovo kažem, ne mislim da se afirmativne
premise konvertiraju u negativne, nego da se sve propo-
zicije koje imaju afirmativnu formu konvertiraju shodno
suprotnosti. Tako se propozicija: „kontingentno je pripada-
ti" konvertira u propoziciju: „kontingentno je ne pripadati".
Propozicija: „kontingentno je pripadati svakom [A]" kon-
vertira se u propoziciju: „kontingentno je ne pripadati ni-
jednom [A]" — ili „ne pripadati ponekom [A]". Propozi-
cija: „kontingentno je pripadati ponekom [A]" konvertira se
u propoziciju: „kontingentno je ne pripadati ponekom [A]".
Isti način konverzije imamo i u drugim propozici-
jama. Pošto kontingentno nije nužno, a pošto ne-nužno
može da ne postoji, — jasno je da ako je kontingentno da
A pripada B, kontingentno je i da mu ono ne pripada. Ali
ako je kontingentno da [A] pripada svakom [B], kon-
tingentno je i da ono ne pripada svakom [B]. Isto važi i za
partikularno-afirmativne propozicije, jer je [i za njih]
dokaz isti. A ovakve premise su afirmativne, a ne nega-
tivne. Jer „biti kontingentan" stoji u istoj liniji kao i „po-
stojati", — kao što je ranije rečeno.58
Pošto smo načinili ova razlikovanja, reći ćemo da izraz
„biti kontingentan" biva upotrebljavan na dva načina. U
prvome smislu upotrebljava se da označi ono što se naj-
češće događa, a nije nužno, — kao, na primer, kad čovek
postaje sed, ili raste ili opada, ili, uopšte, kad se događa
ono što mu po prirodi pripada (a to ne sadrži u sebi nepre-
kidnu nužnost, pošto čovek ne postoji uvek, ali ako postoji,
tada to biva ili nužnim načinom, ili najčešće). U drugom
smislu „kontingentan" znači ono što je neodređeno, ono
što istovremeno može i ne može tako da bude. Tako je, na
primer, za životinju moguće da ide, ili za zemljotres da se
desi za vreme dok životinja ide. Ili, uopšte uzev, kon-
tingentno je ono što se slučajno događa. Jer, ništa od svega
navedenog ne dešava se shodno prirodi pre u jednom smi-
slu nego u suprotnom smislu.
Konverzija kontingentnog [mogućeg] u svakom od
ova dva smisla vrši se između suprotnih propozicija. Ali
to ne biva na isti način. Naime, ono što je prirodno kon-
vertira se zato što ne pripada subjektu nužnim načinom
(jer u tome smislu kontingentno je da čovek ne postaje
sed). Međutim, ono što je neodređeno [konvertira se] zato
što nema razloga da se nešto dogodi pre u jednom smislu
nego u drugom.
Ali nauka i demonstrativni silogizam ne postoje za
neodređene stvari, zato što je srednji termin nestalan [kad
su one u pitanju], nego one postoje samo za prirodne
stvari. Raspravljanja i ispitivanja odnose se samo na kon-
tingentno u tom drugom smislu. U prvom slučaju može
biti silogizma, ali obično se u njemu ne vrše istraživanja.
Ovo će u sledećem59 biti bliže objašnjeno. Za sada ćemo
samo reći kad će moći da se načini silogizam iz kontin-
gentnih premisa i kakve će prirode on biti. Izraz: „kontin-
gentno [moguće] je da ovo pripada onome" može se shvatiti
u dvojakom smislu. (Naime, može se shvatiti da „onome"
nešto prosto pripada, ili da mu nešto može pripadati. Jer,
kad se kaže: ,,A je moguće [pridati] onome čemu je Β pri-
dato", — taj iskaz znači ili da je A moguće [pridati] onome
ο čemu je Β afirmirano; ili da je A moguće [pridati] onome
ο čemu Β može biti afirmirano. Nema nikakve razlike izme-
đu iskaza: „A je moguće [pridati] onome ο čemu je Β afir-
mirano" i: „Moguće je za A da pripada svakom B".) Očevid-
no je, dakle, da se u dvojakom smislu može reći: „Moguće
je da A pripada svakom B." Recimo, najpre, sledeće: ako
je Β moguće ο subjektu Γ, a A ο subjektu B, — kakav će
se silogizam iz toga dobiti. Jer, tako će obe premise biti
110 111
uzete u smislu kontingentnog [mogućeg]. Međutim, ako
je A moguće ο onome čemu Β prosto pripada [ο Γ], tada
je jedna premisa asertorična [stvarna], a druga kontingent-
na [moguća]. Moramo, dakle, početi premisama koje imaju
isti oblik, kao što smo činili i u drugim slučajevima.
Glava Č e t r n a e s t a
[MODALNI SILOGIZMI. — SILOGIZMI PRVE
FIGURE SA DVE KONTINGENTNE PREMISE]
Kad A može pripadati svakom B, a Β svakom Γ,
dobiće se savršeni silogizam čiji će zaključak biti da A može
pripadati svakom Γ. To je jasno iz definicije. Jer, iskaz
„moći pripadati svakom"—mi smo u ovom smislu objasnili.
Isto tako, ako A može da ne pripada nijednom B, a
ako Β može da pripada svakom Γ, — moguće je da A ne
pripada nijednom Γ. Jer, da A može da ne pripada onome
čemu Β može da pripada, — znači da se ne izostavlja ništa
od onoga što može da potpada pod B.
Ali, kad je moguće da A pripada svakom B, i kad je
moguće da Β ne pripada nijednom Γ, — u tom slučaju iz
postavljenih premisa ne proizlazi nikakav silogizam. Ali kad
se premisa ΒΓ konvertira u odnosu na kontingenciju, dobija
se isti silogizam kao ranije.60 Pošto Β može da ne pripada
nijednom Γ, i Β može da pripada svakom Γ, kao što smo
ranije rekli.61 I ako Β može pripadati svakom Γ, a A
svakom B, — dobija se opet isti silogizam.
Isto važi, kad se u obe premise negacija veže sa „biti
kontingentan [mogućan]", — mislim, na primer, na slučaj
kad je moguće da A ne pripada nijednom B, a [da] Β [ne
pripada] nijednom Γ. Iz stavljenih premisa ne može se
dobiti nikakav silogizam, ali kad se one konvertiraju do-
bija se isti silogizam kao ranije.
Očevidno je, dakle, — ako je negacija vezana sa
donjim krajnjim terminom, ili sa obe premise, — da tada
ili ne postaje silogizam, ili da postaje, ali ne savršen. Jer
nužnost [zaključka] proizlazi [tada tek] iz konverzije.
Ali ako se jedna od premisa uzme univerzalno, a
druga partikularno, — dobiće se savršeni silogizam uvek
kad je gornji krajnji termin univerzalan. Jer ako A može
da pripada svakom B, a Β ponekom Γ, — tada A može da
pripada ponekom Γ.62 To je jasno iz definicije „biti
mogućan".63 Ako, opet, A može da ne pripada nijednom B, i
ako Β može da pripada ponekom Γ, iz toga nužnim na-
činom proizlazi da A može da ne pripada ponekom Γ.64
Dokaz je isti.
Ali, ako se partikularna premisa uzme negativno, a
univerzalna afirmativno, i ako im se ostavi isti položaj, —
kao na primer: „A može da pripada svakom B", i: ,,B
može da ne pripada ponekom Γ", — tada stavljene pre-
mise ne daju nikakav jasan zaključak. Ali ako se parti-
kularna premisa konvertira, i ako se pretpostavi da Β može
da pripada ponekom Γ, dobiće se isti zaključak kao ra-
nije,65 na način koji smo naveli u početku.
Ali, ako je partikularna premisa koja se odnosi na
gornji krajnji termin, a univerzalna premisa koja se odnosi
na donji krajnji termin, i ako su obe afirmativne ili nega-
tivne, ili ako nisu u istoj figuri, ili ako su obe neodređene
ili partikularne, — silogizam se nikako neće dobiti. Jer,
ništa ne sprečava da Β ima širi obim nego A, i da oni nisu
podjednako afirmirani. Neka Γ bude ono čime Β prevazilazi
A. Nije kontingentno da A pripada ili ne pripada Γ — bilo
da je Γ uzeto univerzalno ili partikularno, — pošto su kon-
vertibilne premise koje se odnose na kontingentno, i pošto
Β može da pripada većem broju stvari nego A. I ovo po-
staje očevidno pomoću termina. Pošto se premise tako
odnose, isto je tako i nemoguće da gornji [termin] pripada,
i nužno je da on pripada donjem [terminu], koji je uzet u
univerzalnom smislu. Zajednički termini za sve slučajeve
[neka budu]: za nužno pripadanje — životinja, beo, čovek,
a za nemoguće pripadanje — životinja, beo, odeća.
Jasno je, dakle, da ne postaje nikakav silogizam, kad
se termini ovako odnose. Jer u svakom silogizmu pripadanje
je ili prosto, ili nužno, ili moguće [kontingentno]. Ali oče-
vidno je da ovde nema ni prostog, ni nužnog pripadanja,
112 8 Organon 113
pošto je afirmativna propozicija poništena od negativne, a
negativna od afirmativne. Ostalo bi da je to zaključivanje
koje se odnosi na moguće pripadanje. Ali ovo je nemoguće.
Naime, mi smo dokazali66 da je — ako se termini tako od-
nose — istovremeno i nužno i nemoguće da gornji [termin]
pripada donjem, koji je univerzalno uzet. Prema tome, ne
može se dobiti kontingentan [mogući] silogizam. Jer mi
nužno nismo smatrali za kontingentno.67
Jasno je, dakle, da — ako su u kontingentnim pre-
misama termini univerzalni — uvek postaje silogizam u
prvoj figuri — bilo da su termini afirmativni ili negativni.
Samo, kad su termini afirmativni dobij a se savršeni silo-
gizam, a kad su termini negativni dobija se nesavršeni silo-
gizam. A kontingentnost ne treba razumeti kao onu u nuž-
nim propozicijama; nju, naime, valja shvatiti prema defi-
niciji koju smo utvrdili.68 A to se ponekad ne zna.
Glava p e t n a e s t a
[MODALNI SILOGIZMI. — SILOGIZMI PRVE FIGURE:
JEDNA PREMISA JE KONTINGENTNA ILI MOGUĆA,
A DRUGA ASERTORIČNA ILI PROSTA, STVARNA]
Uzmimo da je jedna premisa asertorična [prosta,
stvarna], a druga kontingentna [moguća]. Kad označava
kontingentnost premisa koja se odnosi na gornji krajnji
termin, — svi će silogizmi biti savršeni i kontingentni, u
smislu definicije koju smo dali. Ali, kad označava kontin-
gentnost premisa koja se odnosi na donji krajnji termin, —
svi će silogizmi biti nesavršeni, a negativni od njih neće
biti kontingentni u smislu naše definicije, nego će njihov
zaključak ukazivati na ne-nužnost pripadanja ćelom do-
njem terminu ili samo jednom njegovom delu. Jer, kad
jedan termin nužnim načinom ne pripada celom drugom
terminu ili jednom delu ovoga, — kažemo da je kontin-
gentno [moguće] da on ne pripada celom drugom terminu
ili jednom delu ovoga.
Uzmimo da A može da pripada svakom B, i pretpo-
stavimo da Β pripada svakom Γ. Pošto Γ potpada pod
B, i pošto A može da pripada svakom B, jasno je da A
može da pripada svakom Γ. Tako postaje jedan savršeni
silogizam. Isto je tako kad je premisa AB negativna, a pre-
misa ΒΓ afirmativna. U slučaju kad je prva kontingentna, a
kad druga iskazuje prosto pripadanje, dobija se savršeni silo-
gizam čiji je zaključak da A može da ne pripada nijednom Γ.
Očevidno je da savršeni silogizmi postaju kad se
prosto pripadanje odnosi na donji krajnji termin. Međutim,
treba dokazati pomoću logički nemogućeg [apsurda] da se
u suprotnom slučaju69 mogu dobiti silogizmi. Time će u
isto vreme biti jasno da su to nesavršeni silogizmi, pošto
dokaz ne sleduje iz stavljenih premisa.
Ali, prvo treba da utvrdimo sledeće: ako, u slučaju da
A postoji, Β nužnim načinom postoji, — tada, isto tako, u
slučaju da je A moguće, nužnim načinom je i Β moguće.
Jer pretpostavimo da je, pri takvom odnosu termina, A
moguće, a Β nemoguće. Kad bi moguće, onda kad je
moguće, moglo da postane, a nemoguće, onda kad je
nemoguće, ne bi moglo da postane, — i kad bi u isto
vreme A bilo moguće, a Β nemoguće, tada bi A moglo da
postane bez B, a, ako postane, i da postoji, jer ono što je
postalo, kad je već postalo, postoji.
Ali treba primeniti nemoguće i moguće ne samo na
postajanje, nego i na istinito iskazivanje i na pripadanje, i
na sve druge načine na koje se govori ο mogućem. Jer,
moguće će se svuda [u svim slučajevima] odnositi na isti
način.
Dalje, kad se kaže da kad A postoji — postoji B, pod
tim se ne sme podrazumevati da će, ako postoji jedna po-
jedinačna stvar A — postojati B. Jer, iz postojanja samo
jedne stvari ništa ne proizlazi nužnim načinom. Da bi to
bilo, potrebne su najmanje dve stvari, — kao što je slučaj
sa premisama koje se odnose u silogizmu na način koji smo
utvrdili.70 Naime, ako je Γ afirmirano ο Δ, a Δ ο Ζ, i Γ je
isto tako, nužnim načinom, afirmirano ο Ζ. Ako je svaka
od ovih premisa moguća, zaključak je isto tako moguć.
Uzmimo da su A premise, a Β zaključak. Iz toga bi moglo
114 8·
115
proizaći ne samo da ako je A nužno, da je i Β nužno, nego
i to da, ako je A moguće, moguće je i B.
Iz ovog dokaza jasno je da će, kad se pretpostavi
nešto lažno, ali ne nemoguće — i posledica ove pretpo-
stavke biti isto tako lažna, ali neće biti nemoguća. Uzmimo
da je A lažno, ali ne nemoguće, i da, ako A postoji — Β
postoji, — tada će Β isto tako biti lažno, ali ne nemoguće.
Jer, dokazano je da — ako Β postoji, u slučaju da A po-
stoji, tada će Β isto tako biti moguće, u slučaju da je A
moguće. A pošto je pretpostavljeno da je A moguće, i Β
će biti moguće. Jer kad bi [A] bilo nemoguće, jedno isto
bilo bi istovremeno moguće i nemoguće.
Pošto je ovo utvrđeno, uzmimo da A pripada svakom
B, i da Β može da pripada svakom Γ. Tada, nužnim nači-
nom, A može da pripada svakom Γ. Jer, ako pretpostavimo
da to ne može biti, ali da Β pripada [asertorično] svakom Γ,
— to je lažno, ali nije nemoguće. Ako A ne može pripadati
Γ, i ako Β pripada svakom Γ, — tada A ne može pripadati
ponekom B. Jer, dobija se silogizam u trećoj figuri. Ali
pretpostavljeno je da A može pripadati svakom B. Dakle,
nužno je da A može pripadati svakom Γ. Jer, mada smo
postavili lažno, a ne nemoguće, posledica je nemoguća.
Može se još doći do nemogućeg i pomoću prve figure
ako se pretpostavi da Β pripada Γ. Jer, ako Β pripada sva-
kom Γ, i ako A može pripadati svakom B, tada i A može
pripadati svakom Γ. Ali pretpostavljeno je da A ne može
pripadati svakom Γ.
„Pripadati jednom univerzalnom terminu" znači nešto
što nije ograničeno u vremenu — u sadašnjosti ili u jednom
određenom vremenu — nego što treba tako shvatiti na
apsolutni način.71 Samo pomoću takvih premisa možemo
da obrazujemo silogizme, — jer ako se uzme premisa u
sadašnjem trenutku, neće se dobiti zaključak. Jer, ništa ne
sprečava da pojam „čovek" jednom pripadne i svemu što
se kreće, — naime onda kad se ništa drugo ne bi kretalo.
Pojam „pokrenut" može da pripada svakom konju; među-
tim „čovek" ne može pripadati nijednom konju. Uzmimo,
dalje, da je gornji termin „životinja", da je srednji termin
pokrenut", i donji „čovek". Premise su iste kao ranije, ali
će zaključak biti nužan, a ne kontingentan [moguć]. Jer,
čovek je nužnim načinom životinja. Jasno je, dakle, da
univerzalno treba razumeti u apsolutnom smislu, a ne sa
organičenjem na jedno određeno vreme.
Uzmimo sad, opet, da je premisa AB univerzalno--
negativna, i pretpostavimo da A ne pripada nijednom B,
ali da Β može da pripada svakom Γ. Kad se takve pretpo-
stavke načine, izlazi nužnim načinom kao moguće da A
ne pripada nijednom Γ. Jer, pretpostavimo da to nije mo-
guće, i da Β pripada Γ, kao ranije. Tada A nužnim na-
činom pripada ponekom B, jer postaje silogizam treće
figure. Ali to je nemoguće. I tako će biti moguće da A ne
pripada nijednom Γ. Jer, ako se pretpostavilo da je ta pro-
pozicija lažna, zaključak je nemoguć.
Ovaj silogizam ne daje kontingentnost u smislu [naše]
definicije nego u smislu one kontingentnosti koja nijednom
[subjektu] ne pripada nužnim načinom. (Jer, ovo je kontra-
diktorna suprotnost načinjene pretpostavke da A nužnim
načinom pripada ponekom Γ.) — Ali, silogizam pomoću
nemogućeg [apsurda] postavlja kontradiktornu suprotnost
ove pretpostavke.
Ali, jasno je i iz termina da zaključak nije kontin-
gentan. Neka A bude „gavran", Β „razuman", a Γ „čovek".
A ne pripada nijednom B, jer ništa razumno nije gavran.
Međutim, Β može pripadati svakom Γ, jer svaki čovek
može biti razuman. Ali A nužnim načinom ne pripada
nijednom Γ. Prema tome, zaključak nije kontingentan. Ali
zaključak, isto tako, nije uvek nužan. Uzmimo da je A
„pokretan", Β „nauka", a Γ „čovek". A neće pripadati
nijednom B, ali Β može da pripada svakom Γ, a zaključak
neće biti nužan. Jer nije nužno da se nijedan čovek ne
kreće ili, bolje, nije nužno da se poneki čovek kreće. Jasno
je, dakle, da zaključak tvrdi samo da jedan termin ne pri-
pada nužnim načinom nijednom terminu. Ali trebalo je
bolje izabrati termine.72
Ako se stavi negacija uz donji krajnji termin koji iz-
ražava kontingenciju, iz samih uzetih premisa neće se do-
116 117
biti nikakav silogizam, — ali on će se dobiti, kad se kon-
tingentna premisa konvertira, kao u ranijim slučajevima.73
Uzmimo da A pripada svakom B, a da Β može da ne pri-
pada nijednom Γ. Kad se termini tako odnose, neće pro-
izaći ništa nužnim načinom. Ali ako se premisa Β Γ pre-
okrene, i ako se uzme da Β pripada svakom Γ, dobij a se
silogizam kao ranije. Jer, termini imaju tada isti položaj.
Na isti se način postupa, ako su obe premise negativne, i
premisa AB znači prosto [asertoricno] ne-pripadanje, dok
premisa ΒΓ označava da Β može da ne pripada nijednom Γ.
Iz ovih uzetih premisa ne dobij a se nužnim načinom nika-
kav zaključak; međutim, kad se konvertira kontingentna
premisa, dobija se silogizam. Uzmimo da A ne pripada
nijednom B, a da Β može da ne pripada nijednom Γ. Iz toga
ne proizlazi ništa nužnim načinom. Ali ako se uzme da Β
može da pripada svakom Γ, — što je istinito — i ako pre-
misa AB ostaje ista, — opet će se dobiti isti silogizam.
Ali ako se pretpostavi da Β ne pripada svakom Γ, a ne da
je moguće da Β ne pripada svakom Γ, tada se uopšte neće
dobiti nikakav silogizam, — bila premisa AB negativna ili
afirmativna. Zajednički termini za nužno pripadanje [neka
budu]: „belo", „životinja", „sneg", a za nemogućnost
nužnog pripadanja: „belo", „životinja", „smola".
Jasno je, dakle, da kad su termini univerzalni, i kad
je jedna premisa prosta [asertorična], a druga moguća,
[kontingentna], tada će se dobiti silogizam uvek kad je
kontingentna premisa koja se odnosi na donji krajnji ter-
min, — samo [će se taj silogizam dobiti] nekad na osnovu
samih premisa, a nekad na osnovu konverzije jedne pre-
mise. Utvrdili smo kad se javlja jedan, a kad drugi od
ovih slučajeva, i iz koga razloga.
Ali ako se pretpostavi da je jedna od premisa univer-
zalna, a druga partikulama, — tada će se, uvek kad se
premisa koja se odnosi na gornji krajnji termin stavi kao
univerzalna i kontingentna — pa bila ona afirmativna ili
negativna — i kad je partikulama premisa afirmativna i
asertorična74 — dobiti savršeni silogizam, kao kad su oba
termina univerzalna. Dokaz je isti kao ranije.75
Ali, kad je premisa koja se odnosi na gornji krajnji
termin [gornja premisa] univerzalna, asertorična i nekon-
tingentna, a kad je druga [donja] premisa partikulama i
kontingentna — bile obe [premise] negativne ili afirma-
tivne, ili bila jedna negativna, a druga afirmativna, — uvek
će se dobiti nesavršeni silogizam. Međutim, dokaz će se
izvoditi čas pomoću nemogućeg [apsurda], a čas konver-
zijom kontingentne premise, kao u ranijim slučajevima.
Dobiće se, pomoću konverzije, silogizam i tada, kad uni-
verzalna premisa koja se odnosi na gornji krajnji termin
[gornja premisa] označava asertoricno pripadanje ili nepri-
padanje, a kad je kontingentna druga [donja], partiku-larno-
negativna premisa. To je slučaj ako A pripada ili ne pripada
svakom B, iako je moguće da Β ne pripada ponekom Γ.
Jer, silogizam se dobija, ako se premisa ΒΓ konvertira s
obzirom na kontingentnost.
Kad partikulama premisa označava prosto [aserto-
ricno] ne-pripadanje, — ne može se dobiti silogizam. Ter-
mini za pripadanje [neka budu]: ,,beo", „životinja", „sneg",
— a za ne-pripadanje: „belo", „životinja", „smola". Dokaz
za ovo treba izvesti iz neodređenog.
Ako se premisa koja se odnosi na donji termin [donja
premisa] uzme univerzalno, a ako se premisa koja se od-
nosi na gornji krajnji termin [gornja premisa] uzme parti-
kularno, — bilo da je jedna ili druga [od njih] negativna
ili afirmativna, kontingentna ili asertorična, — neće se
dobiti nikakav silogizam.
Isto tako, i kad su premise partikularne ili neodređene,
fr· bile one kontingentne ili asertorične, ili bila jedna kon-
tingentna, a druga asertorična, — neće se dobiti nikakav
silogizam. Dokaz je isti kao u ranijim slučajevima.76 Za-
jednički termini za nužno pripadanje [neka budu]: „živo-
tinja", „belo", „odeća".
Jasno je, dakle, da, kad je univerzalna premisa koja
se odnosi na gornji termin [gornja premisa], tada postaje
118 119
uvek silogizam; ali kad je univerzalna premisa koja se odnosi
na donji krajnji termin [donja premisa], tada ne postaje nikakav
silogizam.
Glava š e s n a e s t a
[MODALNI SILOGIZMI. — SILOGIZMI PRVE FIGURE:
JEDNA PREMISA JE KONTINGENTNA,
A DRUGA NUŽNA1
Kad jedna premisa iskazuje nužno, a druga moguće
[kontingentnol pripadanje, dobiće se silogizam kad se termini
na isti način odnose kao ranije.77
Silogizam će biti savršen kad je donji krajnji termin nužan
[a gornji kontingentan].
Ako su termini afirmativni, zaključak će biti kontingentan,
a ne asertoričan, — bili termini univerzalni ili ne-univerzalni.
U slučaju da je jedna premisa afirmativna, a druga negativna,
tada će, uvek kad je afirmativna premisa nužna, zaključak biti
kontingentan, a ne asertorično--negativan. Međutim, ako je
negativna premisa nužna, zaključak će biti i kontingentno-
negativan i asertorično-nega-tivan, — bili termini univerzalni
ili ne-univerzalni.
Kontingentnost u zaključku treba shvatiti na isti način kao
ranije.78 Ali iz nužne negativne premise neće se dobiti nikakav
silogizam, jer jedno je kad se kaže: „ne pripadati nužnim
načinom", a drugo: „nužnim načinom ne pripadati".
Jasno je da se iz afirmativnih termina ne dobij a nužan
zaključak. Uzmimo da A pripada svakom Β nužnim načinom, i
da Β može da pripada svakom Γ. Ovde će se dobiti nesavršeni
silogizam, čiji je zaključak da A može da pripada svakom Γ. Da
je silogizam nesavršen, jasno je iz dokaza. Jer, dokaz mora na
isti način da bude izveden kao ranije.79
Uzmimo opet da A može da pripada svakom B, a da Β
nužnim načinom pripada svakom Γ. Ovde će se dobiti
silogizam sa zaključkom da A može pripadati svakom Γ,
a ne da mu stvarno [asertorično] pripada. I ovaj silogizam je
savršen, a nije nesavršen, jer neposredno dobija savršenstvo od
premisa koje su u početku pretpostavljene.
Ako premise nisu slične po obliku, uzmimo prvo da je
negativna premisa nužna, i da, nužnim načinom, A može ne
pripadati nijednom B, dok Β može pripadati svakom Γ. Tada je
nužno da A ne pripada asertorično [stvarno] nijednom Γ.
Uzmimo da A pripada svakom Γ ili ponekom Γ. Ali,
pretpostavljeno je da A ne može da pripada nijednom B. Pošto
se negativna premisa daje konvenirati, ni Β ne može da pripada
nijednom A. Ali A treba da pripada ili svakom Γ ili ponekom Γ.
Prema tome, Β ne može pripadati ponekom Γ ili svakom Γ. Ali
u početku je pretpostavljeno da Β može da pripada svakom Γ.
Očevidno da dobijeni silogizam zaključuje isto tako na
kontingentno [moguće] ne-pripadanje, pošto zaključuje na
asertorično [stvarao] ne-pripadanje.
Uzmimo sad da je nužna afirmativna premisa, i da A može
ne pripadati nijednom B, a da Β nužnim načinom pripada
svakom Γ. Silogizam će biti savršen, 80 ali će zaključak biti ne
asertorično ne-pripadanje, nego kontingentno ne-pripadanje.
Jer, tako je uzeta premisa koja zavisi od gornjeg krajnjeg
termina [gornja premisa], a ovde nema svođenja na nemoguće.
Jer ako se pretpostavi da A može pripadati ponekom Γ, i ako se
isto tako pretpostavi da A može ne pripadati nijednom B, iz tih
premisa ne proizlazi ništa nemoguće.
Ali ako se negacija stavi u donji krajnji termin [u donju
premisu], tada će se, ako premisa označava kontingentnost,
dobiti silogizam konverzijom, kao u ranijim slučajevima.81
Međutim, silogizam se neće dobiti, ako premisa ne
označava kontingentnost. A neće se dobiti ni kad su obe
premise negativno stavljene, a ona što se odnosi na donji
termin [donja premisa] nije kontingentna. Termini su isti kao
gore. Za pripadanje termini su: „belo", „životinja", „sneg", a za
ne-pripadanje: „belo", „životinja", „smola".
120 121
 Isto će se postupati sa partikularnim silogizmima. Kad
je negativna premisa nužna, zaključak će biti negativan
[odnosiće se na ne-pripadanje]. Naime, ako A ne može
pripadati nijednom B, a ako Β može da pripada ponekom
Γ, tada nužnim načinom A ne pripada ponekom Γ. Jer, ako
A pripada svakom Γ, iako ne može da pripada nijednom
B, tada isto tako Β ne može pripadati nijednom A. I tako,
ako A pripada svakom Γ, Β ne može pripadati nijednom Γ.
Međutim, pretpostavljeno je da Β pripada ponekom Γ.
Kad je nužna partikularno-afirmativna premisa u
negativnom silogizmu, — uzmimo, na primer, premisu
ΒΓ, — ili kad je u afirmativnom silogizmu nužna uni-
verzalna premisa — uzmimo premisu AB — neće se dobiti
silogizam koji izražava pripadanje. Dokaz je isti kao
ranije.
Međutim, ako se univerzalno nalazi u donjem kraj-
njem terminu — bila premisa afirmativna ili negativna, ali
kontingentna — a ako je partikularna i nužna premisa koja
se odnosi na gornji krajnji termin [gornja premisa] — neće
se dobiti silogizam. Termini za nužno pripadanje [neka
budu]: „životinja", „belo", „čovek"; a za nemogućnost
pripadanja: „životinja", „belo", „odeća".
Ali kad je univerzalna premisa nužna, a partikularna
moguća [kontingentna], tada su — ako je univerzalna
premisa negativna — tennim* za pripadanje: „životinja",
„belo", „gavran", a termini za ne-pripadanje: „životinja",
„belo", „smola". Ako je univerzalna premisa afirmativna,
termini za pripadanje [peka budu]: „životinja", „belo",
„labud", a termini za nemogućnost pripadanja: „životinja",
„belo", „sneg".
Neće se dobiti silogizam ni kad su stavljene premise
neodređene, ili kad su obe partikularne. Zajednički termini
za pripadanje [neka budu]: „životinja", „belo", „čovek", a
za ne-pripadanje: „životinja", „belo", „neoduhovljen". Jer
pripadanje životinje nečem belom, i belog nečem neo-
duhovljenom, jeste i nužno i nemoguće. Isto je i sa mo-
gućim [kontingentnim] pripadanjem, tako da su ovi termini
upotrebljivi za sve slučajeve.
Očevidno je iz rečenoga sledeće. Kad se termini slično
odnose kako u slučaju prostog ili stvarnog [asertoričnog]
pripadanja, tako i u slučaju nužnog pripadanja, — tada
postaje i ne postaje silogizam. Samo, ako je negativna
premisa asertorična, dobija se silogizam čiji je zaključak
moguć [kontingentan], ali ako je negativna premisa nužna,
dobija se silogizam čiji zaključak iskazuje kontingentno i
asertorično ne-pripadanje. Jasno je da su svi [ovi] silo-
gizmi nesavršeni, i da postaju savršeni pomoću ranije
navedenih figura.82
Glava s e d a m n a e s t a
[MODALNI SILOGIZMI. — SILOGIZMI DRUGE FIGURE: OBE
PREMISE SU KONTINGENTNE]
Kad su obe premise kontingentne, u drugoj figuri
neće se dobiti nikakav silogizam, — bile premise afirma-
tivne ili negativne, univerzalne ili partikularne.
Međutim, kad jedna [premisa] iskazuje prosto pri-
padanje, a druga kontingentno postojanje, — tada, ako
afirmativna [premisa] iskazuje prosto postojanje neće se
nikad dobiti silogizam. Ali ako univerzalno-negativna
[premisa] iskazuje prosto postojanje, uvek će se dobiti
silogizam. Isto je tako i kad je jedna premisa uzeta kao
nužna, a druga kao kontingentna. I ovde kontingentno u
zaključcima treba uzeti u istom smislu kao u ranijim
slučajevima.83
Najpre treba dokazati da se ne može konvertirati
negativno-kontingentna propozicija. Tako, na primer, ako
je moguće da A ne pripada nijednom B, nije nužno da i Β
može ne pripadati nijednom A. Pretpostavimo da Β može
da ne pripada nijednom A. Pošto se afirmativno--
kontingentne [premise] konvertiraju sa negativnim [pre-
misama] — bile one kontrerno ili kontradiktorno su-
protne; i pošto Β može da ne pripada nijednom A, — jasno
je da Β može pripadati svakom A. Ali to je pogrešno. Jer
ako jedno može svakom drugom da pripada, iz toga ne
proizlazi da, i obratno, ovo mora onom da pripada. Prema
tome, negativna propozicija ne daje se konvertirati.
122 123
 Dalje, ništa ne stoji na putu da A može da ne pripada
nijednom B, i da ne bude nužno da Β ne pripada ponekom A.
Na primer, belo može da ne pripada svakom čoveku (pošto ono
isto tako može da pripada svakom čoveku), ali nije istina reći
da čovek može da ne pripada nijednom belom. Naime, mnogim
belim stvarima čovek nužnim načinom ne pripada. Rekli smo 84
da nužno nije kontin-gentno.
Ali, isto tako, nije moguće dokazati konvertibilnost
pomoću nemogućeg kad se sudi ovako: „Ako je pogrešno da Β
može ne pripadati nijednom A, istina je da Β ne može ne
pripadati nijednom A. Jer, u prvoj propoziciji imamo
afirmaciju, a u drugoj negaciju. Ako je tako, istina je da Β
nužnim načinom pripada ponekom A, a isto tako i A ponekom
Β. Α to je nemoguće."
Ali ako Β ne može da pripada nijednom A, iz toga ne
izlazi da je nužno da Β pripada ponekom A.
Jer, izraz: ,,B ne može da ne pripada nijednom A"
upotrebljen je u dvojakom smislu. U prvom smislu pod tim
izrazom se podrazumeva: „nužno je da Β pripada ponekom A",
dok se u drugom smislu podrazumeva: „nužno je da Β ne
pripada ponekom A". Naime, ο onome što nužnim načinom ne
pripada ponekom A, nije istina reći da može ne pripadati
svakom A. Isto tako, nije istina reći ni ο onom što nužnim
načinom pripada ponekom A da može pripadati svakom A. Ako
bi neko smatrao da zato što Γ ne može da pripada svakom Δ, Γ
nužnim načinom ne pripada ponekom A, — tvrdio bi nešto
pogrešno. Jer, Γ pripada svakom Δ, ali zato što mu u nekim
slučajevima pripada nužnim načinom, mi zbog toga kažemo da
ne može pripadati svakom Δ. Prema tome, suprotnost od:
„svakom moći pripadati" jeste jednom: „ponekom nužnim
načinom pripadati", i pored toga; „ponekom nužnim načinom
ne pripadati". Isto je tako i sa suprotnošću od: „moći nikome ne
pripadati". Očevidno je da kao suprotnost mogućem i
nemogućem — u smislu u kome smo ih u početku definisali —
treba staviti ne samo „nužno
ponekom pripadati" nego i „nužno ponekom ne pripadati". Ali
ako se uzme ovo poslednje [„nužno ponekom ne pripadati"], iz
toga ne proizlazi ništa nemoguće, tako da se ne dobij a
silogizam. Iz rečenoga je jasno da se negativna premisa ne daje
konvertirati.
Pošto je to dokazano, pretpostavimo da A može da ne
pripada nijednom Β i da pripada svakom Γ. Neće se dobiti
silogizam pomoću konverzije [negativne premise]. Jer, rekli
smo da se jedna takva premisa ne daje konvertirati. Ali se ne
dobija ni dokaz pomoću nemogućeg. Jer, ako se pretpostavi da
Β može da pripada svakom Γ — iz toga ne proizlazi ništa
pogrešno. Naime A može da pripada svakom Γ, ι može da ne
pripada nijednom Γ.
Uopšte, ako ovde postoji silogizam, jasno je da bi ovaj
trebalo da ima kontingentan [moguć] zaključak, pošto nijedna
od dve premise nije asertorična, a taj zaključak morao bi da
bude afirmativan ili negativan. Ali on [zaključak] ne može biti
ni jedno, ni drugo. Jer, u slučaju da se on stavi kao afirmativan,
pomoću termina će se dokazati da predikat ne može pripadati
subjektu. Međutim, u slučaju da se zaključak stavi kao
negativan, dokazaće se isto tako da zaključak nije kontingentan
nego nužan. Uzmimo da je A „belo", Β „čovek", a Γ „konj".
Tada može A, belo, da pripada svakom Γ, i da ne pripada nijed-
nom B. Ali Β ne može ni da pripada ni da ne pripada Γ.
Očevidno je da Β ne može pripadati Γ, jer nijedan konj nije
čovek. Ali ono [B] isto tako ne može da ne pripada Γ, jer je
nužno da nijedan konj ne bude čovek, a nužno nije
kontingentno.85 Prema tome, neće se dobiti silogizam.
Dokaz će biti isti ako se negativna premisa preokrene, ili
ako su obe premise afirmativne ili negativne. Dokaz će se
dobiti pomoću istih termina. I kad je jedna premisa
univerzalna, a druga partikularna, ili kad su obe parti-kularne,
ili neodređene, ili ma na koji način da se premise menjaju, —
dokaz će se uvek izvesti pomoću istih termina.
Jasno je, dakle, da ne postaje silogizam, kad su obe
premise stavljene kao kontingentne.
124 125
 Glava o s a m n a e s t a
[MODALNI SILOGIZMI. — SILOGIZMI DRUGE FIGURE:
JEDNA PREMISA JE KONTINGENTNA,
A DRUGA ASERTORIČNA]
Ako jedna premisa iskazuje asertorično pripadanje, a
druga kontingentnost [mogućnost], i ako se afirmativna
premisa stavi kao asertorična, a negativna kao kontingent-na,
— ne može se dobiti nikakav silogizam, — ni kad su termini
univerzalni, ni kad su partikularni.
Dokaz je isti, i izvodi se pomoću istih termina [belo,
čovek, konj].
Ali u slučaju da je afirmativna premisa kontingentna, a
negativna asertorična, dobiće se silogizam. Uzmimo da A ne
pripada nijednom B, ali da može da pripada svakom Γ. Kad se
negativna premisa konvertira, Β neće pripadati nijednom A. Ali
A može da pripada svakom Γ. Tada postaje silogizam čiji je
zaključak, prema prvoj figuri, da Β može da ne pripada
nijednom Γ. Isto je i kad se negacija odnosi na Γ.
Ali kad su obe premise negativne, i kad jedna iskazuje
asertorično ne-pripadanje, a druga kontingentno ne-pri-padanje,
— iz samih tih pretpostavljenih propozicija ne proizlazi ništa
nužno. Ali, kad se kontingentna premisa konvertira, dobija se
silogizam da Β može da ne pripada nijednom Γ, kao u ranijim
slučajevima. Naime, tada ponovo dobij amo prvu figuru.
Međutim, ako su obe premise afirmativne, neće se dobiti
nikakav silogizam. Termini za pripadanje [neka budu]:
„zdravlje", „životinja", „čovek", — a termini za ne-pripadanje:
„zdravlje", „konj", „čovek".
Na isti način će se postupati kad su u pitanju partikularni
silogizmi. Jer, kad afirmativna premisa iskazuje asertorično
pripadanje, neće se dobiti silogizam, — bila ona [premisa]
pretpostavljena kao univerzalna ili kao partikularna. (Ovo se
dokazuje na isti način kao gore, i pomoću istih termina.) Ali,
kad je negativna premisa asertorična, dobiće se silogizam
pomoću konverzije, kao u ranijim slučajevima.
A, opet, ako su obe premise uzete kao negativne, i ako je'
asertorično-negativna premisa univerzalna, — iz samih premisa
neće proizaći nikakav zaključak; međutim, ako se konvertira
kontingentna premisa, može, kao ranije, postati silogizam. Ali
ako je negativna premisa asertorična, a pri tome stavljena kao
partikularna, neće se dobiti silogizam, — bila druga premisa
afirmativna ili negativna. Isto tako, [neće se dobiti silogizam]
ni ako se obe premise stave kao neodređene, — bile one
afirmativne, negativne ili partikularne. Dokaz je isti, i izvodi se
pomoću istih termina.86
Glava d e v e t n a e s t a
[MODALNI SILOGIZMI. — SILOGIZMI DRUGE FIGURE:
JEDNA PREMISA JE NUŽNA, A DRUGA KONTINGENTNA]
Kad jedna premisa iskazuje [nešto] nužno, a druga [nešto]
kontingentno, — tada u slučaju kad je nužna negativna
premisa, dobiće se silogizam sa zaključkom ne samo
kontingentno-negativnim, nego isto tako i aserto-rično-
negativnim. Međutim, kad je nužna afirmativna premisa, —
neće biti silogizma.
Uzmimo za nužno da A ne pripada nijednom B, ali da [A]
može pripadati svakom Γ. Ako se negativna premisa konvertira,
ni Β neće pripadati nijednom A. Ali [pretpostavljeno je] da A
može pripadati svakom Γ. Tako se opet dobija silogizam prve
figure, sa zaključkom da Β može da ne pripada nijednom Γ. U
isto vreme, jasno je da Β ni asertorično neće pripadati
nijednom Γ. Uzmimo slučaj asertoričnog pripadanja. Kad A
može da ne pripada nijednom B, a kad Β pripada ponekom Γ,
— A ne može pripadati ponekom Γ. Ali, po pretpostavci, A bi
moglo pripadati svakom Γ.
Na isti način dokazuje se i kad se negacija odnosi na Γ.
Uzmimo sad da je afirmativna premisa nužna, a da je
druga [premisa] kontingentna, — da A može da ne pripada
nijednom B, ali da nužnim načinom pripada svakom Γ. Kad se
termini tako odnose, neće se dobiti nikakav silogizam, jer se
može desiti da Β nužnim načinom ne
126 127
pripada Γ. Neka A bude „belo", Β „čovek", a Γ „labud". „Belo"
nužnim načinom pripada „labudu", ali može da ne pripada
nijednom čoveku, a „čovek" nužnim načinom ne pripada
nijednom „labudu". Očevidno je da se u ovom slučaju ne dobija
silogizam sa kontingentnim zaključkom. Jer, ono što je nužno
nije kontingentno. Ali neće se dobiti ni silogizam sa nužnim
zaključkom. Jer, nužno dobijamo ili kad su obe premise nužne,
ili kad je negativna premisa nužna. Sem toga, može se desiti da
Β pripada Γ, kad su termini tako stavljeni. Jer, ništa ne stoji na
putu da Γ potpada pod Β [tako da Β bude pridato Γ], i da A
može da pripada svakom B, a da bude nužno da A pripada Γ.
Uzmimo da je Γ „biti budan", Β „životinja", a A „kretanje".
Kretanje nužnim načinom pripada onome ko je budan, a ovo
[kretanje] može da pripada svakoj životinji: i, najzad, sve što je
budno jeste životinja. Jasno je da ovde zaključak nije
asertorično-negativan, pošto je kod takvog odnosa termina
zaključak nužnim načinom asertorično--afirmativan. Isto tako,
ne mogu se postaviti ni suprotna tvrđenja. Prema tome, neće se
dobiti nikakav silogizam. Isto se tako izvodi dokaz kad se
afirmativna premisa premesti [u gornju premisu].
Međutim, ako su premise slične po formi, tada — u
slučaju da su one negativne — uvek postaje silogizam, na taj
način što se izvrši konverzija kontingentne premise, kao u
ranijim slučajevima.87 Uzmimo da je nužno da A ne pripada B,
a da može da ne pripada Γ. Ako se izvrši konverzija premisa, Β
ne pripada nijednom A, i A može da pripada svakom Γ. Dakle,
dobija se prva figura. Isto je tako kad se negacija odnosi na Γ.
Ali ako su premise afirmativno stavljene, ne dobija se
silogizam. Očevidno je da zaključak neće biti ni asertorično-
negativan, ni negativan nužnim načinom, pošto nije stavljena
negativna premisa ni za prosto pripadanje, ni za nužno
pripadanje. Ali zaključak neće biti ni kontin-gentno-negativan.
Jer kad se termini tako odnose, Β nužnim načinom neće
pripadati Γ. Tako je kad se uzme da je A „belo", Β „labud", a Γ
„čovek". U zaključku se ne mogu
dobiti ni suprotna tvrđenja, pošto je dokazano da Β nužnim
načinom ne pripada Γ. Tako ne postaje nikakav silogizam.
Isto će biti i za silogizme koji imaju partikularne
zaključke. Ako je negativna premisa opšta i nužna, uvek će se
dobiti silogizam čiji će zaključak biti kontingentan i
asertorično-negativan (dokaz se izvodi konverzijom). Međutim,
ako je afirmativna premisa (opšta i nužna), nikad se ne dobija
silogizam. Dokaz će se izvoditi na isti način i pomoću istih
termina kao kod univerzalnih propozicija.
Zaključka neće biti ni kad su obe premise afirmativ-ne. I
za ovo se izvodi isti dokaz kao ranije.
Ali ako su obe premise negativne, i ako je pri tome
premisa koja iskazuje [prosto] ne-pripadanje univerzalna i
nužna, — tada se neće izvesti nužnim načinom nikakav
zaključak iz premisa onakvih kako su one stavljene; ali će se,
kao u ranijim slučajevima, dobiti silogizam konverzijom
kontingentne premise.
Ali ako su obe premise neodređene ili partikularno uzete,
neće se dobiti silogizam. Dokaz je ovde opet isti, i izvodi se
pomoću istih termina.
Dakle, iz rečenoga je jasno da — ako se stavi uni-
verzalno-negativna premisa kao nužna — uvek proizlazi silo-
gizam, koji ima zaključak ne samo kontingentno-negativan
nego i asertorično-negativan. Međutim, nikad se neće dobiti
silogizam, ako je nužna afirmativna premisa. Isto je tako jasno
da — kad se termini odnose na isti način u slučaju nužnog
pripadanja i u slučaju asertoričnog pripadanja — postaje i ne
postaje silogizam. Očevidno je da su svi silogizmi nesavršeni, i
da postaju savršeni pomoću ranije naznačenih figura.
Glava d v a d e s e t a
[MODALNI SILOGIZMI. — SILOGIZMI TREĆE FIGURE
SA DVE KONTINGENTNE PREMISE]
U poslednjoj figuri dobija se silogizam ako su obe
premise kontingentne, ili samo jedna.
Kad premise iskazuju kontingentnost, zaključak će takođe
biti kontingentan; on će isti takav biti i kad je jedna premisa
kontingentna, a druga asertorična.
128 9 Organon
129
 U slučaju kad se druga premisa uzme kao nužna,
tada, ako je ona afirmativna, zaključak neće biti ni nužan,
ni asertoričan. Ali, ako je [druga premisa] negativna, dobice
se silogizam čiji će zaključak biti asertorično-negativan,
kao u ranijim slučajevima.88 I ovde se kontingentno u
zaključcima mora razumeti isto [u istom smislu] kao ranije.
Uzmimo najpre da su premise kontingentne, i da A i
Β mogu pripadati svakom Γ. Pošto je afirmativna premisa
partikularno konvertibilna, i pošto Β može da pripada
svakom Γ, — isto će tako i Γ moći da pripada ponekom B.
Ako A može da pripada svakom Γ, a Γ ponekom B, —
isto tako i A može pripadati ponekom B. Jer dobij a se
prva figura.
Ako A može da ne pripada nijednom Γ, a ako Β
može da pripada svakom Γ, — tada nužnim načinom
proizlazi da A može da ne pripada ponekom B. Naime,
konverzijom ćemo dobiti opet prvu figuru.
Ali, ako se obe premise stave kao negativne, iz samih
tih premisa neće proizaći ništa nužno; međutim, kon-
verzijom premisa dobice se silogizam kao ranije. Jer, ako
A i Β mogu da ne pripadaju Γ, ponovo će se konverzijom
dobiti prva figura.
Međutim, ako je jedan termin univerzalan, a drugi
partikularan, i ako se termini odnose na isti način kao u
asertoričnim propozicijama, dobice se ili neće se dobiti
silogizam.
Uzmimo da A može da pripada svakom Γ, a Β pone-
kom Γ.89 Konverzijom partikularne premise dobice se prva
figura. Jer, ako A može da pripada svakom Γ, a ako Γ
može da pripada ponekom Β, Α isto tako može da pripada
ponekom B.
Isto važi kad je ΒΓ univerzalno.90
Isto će biti i ako je premisa ΑΓ negativna, a premisa
ΒΓ afirmativna.91 Opet će se konverzijom dobiti prva
figura.
Ako se obe premise stave kao negativne, i to jedna
univerzalno, a druga partikularno, — iz samih takvih
premisa neće proizaći nikakav silogizam. Ali on će se,
kao i ranije, dobiti konverzijom [premisa].
Kad su obe premise neodređene ili partikularne, ne
postaje silogizam. Jer, A nužnim načinom pripada svakom
B, a isto tako nijednom B. Termini za pripadanje neka
budu: „životinja", „čovek", „belo", a za ne-pripadanje:
„konj", „čovek", „belo". Srednji termin: „belo".
Glava d v a d e s e t prva
[MODALNI SILOGIZMI. — SILOGIZMI TREĆE FIGURE:
JEDNA PREMISA JE KONTINGENTNA,
A DRUGA ASERTORIČNA]
Ako jedna premisa označava prosto pripadanje, a
druga kontingentno pripadanje, zaključak će biti kontin-
gentan, a ne asertoričan, i dobice se silogizam, — kad se
termini nalaze u istom odnosu kao ranije.
Uzmimo najpre da su termini afirmativni i da A pri-
pada svakom Γ, a da Β može da pripada svakom Γ.92 Ako
se premisa ΒΓ konvertira, dobice se prva figura, kao i
zaključak da A može pripadati ponekom B. Jer kad jedna
premisa u prvoj figuri iskazuje kontingentnost, i zaključak
je isto tako bio kontingentan. Isto je [isti je zaključak] i
kad je premisa ΒΓ asertorična, a [premisa] ΑΓ
kontingentna.93
Kad je [premisa] ΑΓ negativna, a [premisa] ΒΓ afir-
mativna, ma koja od njih da je asertorična,94 u oba slučaja
zaključak će biti kontingentan. Jer opet se dobija prva
figura, a dokazano je da ako jedna premisa u njoj iskazuje
kontingentnost, i zaključak će isto tako biti kontingentan.
Ako se negacija stavi uz donji krajnji termin, ili ako
su obe premise uzete kao negativne, iz samih takvih pre-
niisa ne može se dobiti silogizam. Ali, ako se premise kon-
vertiraju, dobice se silogizam, kao u ranijim slučajevima.
Ako je jedna premisa univerzalna, a druga parti-
kularna, i ako su obe afirmativne,95 ili ako je negativna
[premisa] univerzalna, a afirmativna [premisa] partikular-
 lj~
130 131
na,96 — svi će se silogizmi dobiti na isti način, jer svi će postati
savršeni pomoću prve figure. Očevidno je da će se dobiti
silogizam sa kontingentnim, a ne sa aserto-ričnim zaključkom.
Ali, ako je afirmativna [premisa] univerzalna, a negativna
partikularna,97 dokaz će se izvesti pomoću nemogućeg.
Uzmimo da Β pripada svakom Γ, i da A može da ne pripada
ponekom Γ. Tada, nužnim načinom, A može da ne pripada
ponekom B. Jer, ako A nužnim načinom pripada svakom B, i
ako se pretpostavi da Β pripada svakom Γ, — A će nužnim
načinom pripadati svakom Γ, jer to je ranije bilo dokazano.98
Ali pretpostavka je bila da A može ne pripadati ponekom Γ.
U slučaju da su obe premise neodređene ili parti-kularne,
— neće se dobiti silogizam. Dokaz je isti kao za univerzalne
premise, i izvodi se pomoću istih termina.99
Glava d v a d e s e t druga
[MODALNI SILOGIZMI. — SILOGIZMI TREĆE FIGURE:
JEDNA PREMISA JE KONTINGENTNA, A DRUGA NUŽNA]
Ako je jedna premisa nužna, a druga kontingentna, tada
se, kad su termini afirmativni, uvek dobija silogizam sa
kontingentnim zaključkom. Međutim, ako je jedna premisa
afirmativna, a druga negativna, tada se, ako je afirmativna
[premisa] nužna, dobija kontingentno-nega-tivni zaključak. Ali
ako je negativna premisa nužna, zaključak će biti i
kontingentno-negativan i asertoriČno--negativan. Međutim,
neće se dobiti silogizam sa nužnim negativnim zaključkom, —
kao [što se neće dobiti] ni u drugim figurama.
Uzmimo najpre da su termini afirmativni, i da A nužnim
načinom pripada svakom Γ, a da Β može da pripada svakom
Γ.100 Pošto je nužno da A pripada svakom Γ, a pošto Γ može da
pripada ponekom B, — i A će pripadati ponekom Β na
kontingentan, a ne na asertoričan način, jer tako je bilo u prvoj
figuri. Dokaz će biti isti i
ako se uzme da je premisa Β Γ nužna, a premisa ΑΓ
kontingentna.101
Uzmimo, opet, da je jedna premisa afirmativna, a druga
negativna, i da je afirmativna nužna, — i da A može da ne
pripada nijednom Γ, a da Β nužnim načinom pripada svakom
Γ.102 Opet će se dobiti prva figura, a zato što negativna premisa
iskazuje kontingentnost, očevidno je da će zaključak biti
kontingentan. Naime, kad su se premise tako odnosile u prvoj
figuri, i zaključak je bio kontingentan. Ali ako je negativna
premisa nužna,103 zaključak će biti i da je kontingentno da A ne
pripada ponekom B, i da A asertorično ne pripada ponekom B.
Uzmimo da je nužno da A ne pripada Γ, i da Β može da
pripada svakom Γ. Konverzijom afirmativne premise Β Γ
dobiće se prva figura, a negativna premisa pri tome je nužna.
Kad se premise na taj način odnose, proizlazi da A i može da ne
pripada ponekom Γ, i da A asertorično ne pripada ponekom Γ.
Zato A nužnim načinom asertorično ne pripada ponekom B.
Ali, kad se negacija nalazi u donjem krajnjem terminu [u
donjoj premisi], ako je tako postala premisa kontingentna,
dobiće se silogizam pro-menom premise, kao ranije. Međutim,
ako je premisa nužna, neće se dobiti silogizam, jer će zaključak
biti i nužnim načinom univerzalno-afirmativan i nužnim
načinom univerzalno-negativan. Termini za opšte pripadanje
[neka budu]: „san", „konj koji spava", „čovek", — a za opšte
ne-pripadanje: „san", „budan konj", „čovek".
Isto će biti i ako se jedan od termina odnosi prema
srednjem [terminu] univerzalno, a drugi partikularno. Jer, ako
su obe premise afirmativne,104 dobiće se silogizam sa
kontingentnim, a ne sa asertoričnim zaključkom. Isto je tako i
kad se stavi jedna negativna, a druga afirmativna [premisa], a
pri tome je afirmativna [premisa] nužna. 105 Ali kad je negativna
[premisa] nužna,106 zaključak će biti asertorično-negativan.
Način dokaza biće isti i kad su termini univerzalni, i kad nisu
univerzalni. Jer, nužno je da ovi silogizmi budu načinjeni
savršenima pomoću prve
132 133
figure, i stoga ono što važi u jednom slučaju [u silogizmima
prve figure] važi i u drugom [u silogizmima treće figure]. Ali
kad se univerzalna negacija stavi u donji krajnji termin [u
donju premisu], — ako je [ta negacija] kontin-gentna,
konverzijom će se dobiti silogizam; međutim, ako je ona
nužna, neće se dobiti silogizam. Ovo će se dokazati na isti
način i pomoću istih termina, kao za univerzalne premise.
Očevidno je, dakle, i u odnosu na ovu figuru, kad i kako
će se dobiti silogizam, i kad je zaključak kontin-gentan, a kad
je asertoričan. Isto tako, jasno je da su svi ovi silogizmi
nesavršeni i da postaju savršeni pomoću prve figure.107
Glava d v a d e s e t treća
[OPŠTA UPOTREBA TRI SILOGISTIČKE FIGURE.
SVOĐENJE NA PRVU FIGURU]
Jasno je iz rečenoga da silogizmi ovih figura postaju
savršeni univerzalnim silogizmima prve figure i da se na njih
svode.108 Da ovo važi ο svakom silogizmu uopšte,109 biće sad
jasno čim pokažemo da svaki silogizam postaje u jednoj od
ovih figura.
Svaki dokaz i svaki silogizam dokazuju, nužnim načinom,
ili pripadanje ili ne-pripadanje [jednom subjektu], — bilo
univerzalno ili partikularno, i bilo da se dokaz izvodi
neposredno ili pomoću hipoteze. A svođenje na nemoguće jeste
poseban slučaj dokaza pomoću hipoteze.
Najpre ćemo govoriti ο silogizmima koji neposredno
dokazuju. Ono što ο njima budemo utvrdili učiniće jasnim
silogizme dokazane pomoću nemogućeg, i uopšte silogizme
dokazane pomoću hipoteze.
Ako treba zaključiti pomoću silogizma da A pripada ili ne
pripada B, — nužno je pretpostaviti nešto ο nečemu.110 Ako se
pretpostavilo A ο Β, — pretpostavilo se baš ono što je pitanje
od početka.111 Ali, ako je A afirmirano ο Γ, a ako Γ nije
afirmirano ni ο kome drugom terminu, niti
ie drugi termin [afirmiran] ο Γ, ni neki drugi termin ο
^_____neće se dobiti nikakav silogizam.112 Jer, iz toga što
jedna stvar ne pripada jednoj stvari ne proizlazi ništa nužnim
načinom. Prema tome, mora se [premisi ΑΓ] dodati druga
premisa. Ako je A afirmirano ο nekom drugom terminu, ili neki
drugi termin ο A, ili neki drugi termin ο Γ113,
___tada ništa ne stoji na putu da postoji silogizam; međutim,
ovaj. na osnovu stavljenih premisa, neće zaključiti nikakav
odnos prema B. Isto tako, kad Γ pripada nekom drugom
terminu, ovaj opet drugom, i tako dalje, ali nijedan od tih
termina nije vezan sa B, opet se neće dobiti silogizam u čijem
se zaključku postavlja neki odnos između A i B. Naime, mi
smo uopšte utvrdili114 da nikad ne može postojati silogizam koji
pridaje jednu stvar drugoj bez srednjeg termina koji je pomoću
prediciranja [pripadanja] stavljen u odnos sa svakim krajnjim
terminom. Jer, silogizam uopšte postaje iz premisa, a silogizam
koji utvrđuje neki odnos prema određenom subjektu polazi od
premisa koje postavljaju odnos prema ovom subjektu, a
silogizam koji utvrđuje odnos određenoga predikata prema
određenom subjektu [proizlazi] iz premisa u kojima je ovaj
predikat stavljen u odnos prema ovom subjektu. Ali, nemoguće
je uzeti jednu premisu koja postavlja izvestan odnos prema B, a
ništa ο njemu niti tvrdi niti odriče. Nemoguće je, isto tako,
[uzeti] jednu premisu koja postavlja odnos između A i B, a ne
uzima nikakav zajednički atribut, nego nešto tvrdi ili odriče ο
svakom terminu onih atributa koji su joj svojstveni. Prema
tome, treba pretpostaviti nešto srednje između oba, 115 nešto što
će biti veza između pripadanja, — ako treba da se dobije
silogizam koji postavlja odnos određenog atributa prema
određenom subjektu.
Ako116 nužnim načinom treba pretpostaviti nešto što oba
krajnja termina imaju zajedničko, i ako je ovo moguće na tri
načina (naime time što se A prida Γ i Γ prida B, ili što se Γ
prida A i B, ili što se A i Β pridaju Γ), koji odgovaraju figurama
ο kojima smo govorili, — očevidno je da svaki silogizam
nužnim načinom postaje iz jedne od ovih figura. Odnos je isti i
ako je A vezano sa Β pomoću
134 135
više srednjih termina. Jer, čak i u slučaju kad ima vise srednjih
termina, figura je ista.
Prema tome, očevidno je da se silogizmi koji neposredno
dokazuju ostvaruju pomoću figura ο kojima smo govorili117. A
da je to slučaj i kod svođenja na nemoguće, biće jasno iz
sledećeg.
Uvek kad se ostvaruje nešto pomoću nemogućeg,
silogizmom se zaključuje lažno, — ali propozicija koju je
prvobitno trebalo dokazati, dokazana je hipotetički, kad nešto
nemoguće proizlazi iz protivrečne [kontradiktorne] propozicije.
Tako se nesamerljivost [inkomensura-bilnost] dijagonale
dokazuje iz toga što bi pri pretpostavci njene samerljivosti
[komensurabilnosti] neparni brojevi postali jednaki parnima.
Tada se zaključuje da neparni brojevi postaju jednaki parnim
brojevima. Uz to, hipotetično se dokazuje inkomensurabilnost
dijagonale time što lažan zaključak proizlazi iz protivrečne
propozicije.118 Jer, zaključivanje iz nemogućeg sastoji se u tome
da se dokaže nemogućnost jedne stvari pomoću prvobitno po-
stavljene hipoteze. Pošto se lažno, pri svođenju na nemoguće,
dobija pomoću silogizma koji direktno dokazuje, dok prvobitno
tvrđenje biva dokazano pomoću pretpostavke; i pošto smo
ranije utvrdili da se silogizmi koji direktno dokazuje izvode
pomoću [navedenih] figura, — očevidno je da se i silogizmi u
kojima se vrsi svođenje na nemoguće izvode pomoću ovih
figura.
Isto važi i za sve druge silogizme koji se osnivaju na
pretpostavci.119 U svim ovim slučajevima silogizam se upravlja
prema propoziciji koja je stavljena na mesto prvobitne
propozicije, ali ova poslednja dobijena je saglasnošću ili
drugom kakvom pretpostavkom.
Ali, ako je ovo istina, svaki dokaz i svaki silogizam
moraju nužnim načinom da proizađu pomoću tri figure ο
kojima je ranije govoreno. Kad je to dokazano, jasno je da
svaki silogizam postaje savršen pomoću prve figure, kao i da se
može svesti na univerzalne silogizme u njoj.
Glava d v a d e s e t č e t v r t a [O
KVALITETU I KVANTITETU PREMISA]
Dalje, u svakom silogizmu jedan od termina treba da bude
afirmativan, kao i da postoji jedno univerzalno pripadanje.120
Jer, bez jedne univerzalne premise ili neće biti silogizma,
ili se ovaj neće odnositi na postavljeno pitanje, ili će postulirati
ono što treba dokazati [dobiće se petitio principii].
Uzmimo da treba dokazati da je etički dobro zadovoljstvo
koje pribavlja muzika. Ako se prizna da je zadovoljstvo etički
dobro, a ne doda se „svako", — neće se dobiti silogizam. Ako
se prizna da je poneko zadovoljstvo dobro, — tada je ili to
zadovoljstvo drugo nego muzika, i zaključak nema nikakvog
odnosa sa postavljenim pitanjem; ili je to zadovoljstvo muzika,
i onda se pretpostavlja ono što treba dokazati [vrši se petitio
principii]. Ovo se još bolje može razjasniti na geometrijskim
figurama. Uzmimo da treba utvrditi da su jednaki uglovi na
osnovici jednog ravnokrakog trougla. Linije A i Β treba tada
povući ka centru. Ako se sad uzme da je ugao ΑΓ jednak uglu
ΒΔ, a uopšte se ne pretpostavi da su jednaki uglovi upisani u
polukrugovima; i ako se opet pretpostavi da je ugao Γ jednak
uglu Δ, a pri tome se ne pretpostavi da su jednaki svi uglovi
upisani u istom isečku kruga; ako se, najzad, pretpostavi da su
— kad se jednaki uglovi oduzmu od celih uglova koji su sami
jednaki, jednaki uglovi koji ostaju, Ε i Z, — tada će se
pretpostaviti ono Što treba dokazati, sem u slučaju ako se isto
tako pretpostavi da su, kad se jednaki uglovi oduzmu od
jednakih uglova, uglovi koji ostaju jednaki.
Očevidno je, dakle, da u svakom silogizmu treba da
postoji opšte pripadanje, i da je opšte dokazano kad su svi
termini opšti.121 Isto tako, vidi se da je partikularno dokazano
kako na ovaj drugi način, tako i na prvi.122 Prema tome, ako je
zaključak univerzalan, i termini su
136 137
nužnim načinom univerzalni. Međutim, ako su termini
univerzalni, zaključak može da ne bude univerzalan.
Isto tako, jasno je da u svakom silogizmu ili obe
premise ili jedna moraju, nužnim načinom, biti jednake
zaključku. Ovim mislim ne samo [da premisa mora biti
jednaka zaključku] ukoliko je afirmativna ili negativna,
nego i ukoliko je nužna, ili asertorična, ili kontingentna.
A treba uzeti u obzir i druge načine pripadanja.123
Još je, opšte govoreći, jasno kad će se dobiti silogi-
zam, a kad se neće dobiti, i kad je on moguć [kad on važi],
a kad je savršen; i, najzad, jasno je da, ako postoji silo-
gizam, termini moraju biti raspoređeni na jedan od načina
na koje smo ukazali.
Glava d v a d e s e t peta
[ODREĐIVANJE BROJA TERMINA, PREMISA
I KONKLUZIJA. — SVAKI SILOGIZAM IMA TRI
TERMINA I DVE PREMISE]
Isto tako, jasno je da se svaki dokaz mora izvesti na
osnovu tri termina, a ne više, iako se isti zaključak može
izvesti iz raznih premisa. Tako se zaključak Ε može izvesti
iz premisa A i Β i iz premisa Γ i Δ, ili iz premisa A i B, ili
A i Γ, ili Β i Γ. Jer, ništa ne stoji na putu da za iste
zaključke postoji više srednjih termina. Ali, u tom slučaju
ne postoji jedan silogizam, nego nekoliko njih. Ili, opet, u
slučaju kad je svaka od premisa A i Β za sebe dobijena
pomoću silogizma,124 — kao A pomoću Δ i E, i opet Β
pomoću Ζ i Θ. Ili kad se jedna premisa dobije pomoću
indukcije, a druga pomoću silogizma. Ali, i tako ima više
silogizama, jer ima više zaključaka, kao A i Β i Γ.1251, ako se
hoće da u ovim slučajevima nema više silogizama, nego
samo jedan,126 može se tako dobiti isti zaključak pomoću
više od tri termina, ali to ne može biti na način na koji Γ
proizlazi iz A i iz B.
Uzmimo da je Ε zaključeno iz propozicija ΑΒΓΔ.
Nužno je da jedna [od ovih propozicija] stoji u takvom
odnosu prema drugoj kao celina prema delu.127 Jer, ranije128
je dokazano da se, kad postoji silogizam, neki od termina
nužnim načinom moraju tako odnositi. Uzmimo da [pro-
pozicija] A stoji u takvom odnosu sa [propozicijom] B. Iz
ovoga proizlazi jedan zaključak. Ovaj je [propozicija] E, ili
jedna od propozicija Γ i Δ, ili neka druga. Ali ako je
zaključak E, tada će se silogizam dobiti samo na osnovu
premisa A i B. Ako se [propozicije] Γ i Δ tako odnose, da
je jedna celina, a druga deo, zaključak će isto tako iz njih
proizaći, — a ovaj će biti ili [propozicija] E, ili jedna ili
druga od propozicija A i B, ili neka druga. Ali, ako je
[zaključak] E,129 ili A ih B,130 tada će postojati ili više
silogizama, ili će isto biti zaključeno pomoću više termina,
na način koji smo naznačili kao moguć. Ali, ako je zaklju-
čak drugi nego te propozicije [E, ili A, ili B], naći ćemo
više silogizama koji međusobno ne stoje u vezi. Ako se Γ
ne odnosi prema Δ tako da se dobij a silogizam, tada su
one [propozicije] uzalud pretpostavljene, — sem ako to
nije bilo zbog kakve indukcije, ili radi prikrivanja [nečeg],
ili iz nekog sličnog razloga. Ali ako iz propozicija A i Β
ne proizlazi E, nego neki drugi zaključak, i ako iz Γ i Δ
sleduje jedna od dve propozicije [A i B], ili neka druga
[propozicija], — postaće više silogizama koji nemaju veze
sa subjektom. Jer, bilo je pretpostavljeno da silogizam
utvrđuje E. Najzad, ako nikakav zaključak ne proizlazi iz
Γ i Δ, znači da su te premise uzalud pretpostavljene, a da
silogizam ne dokazuje propoziciju koja je u početku
stavljena.131
Iz svega ovoga je očevidno da se svaki dokaz i svaki
[prost] silogizam dobija samo pomoću tri termina.
Ako je to jasno, očevidno je da jedan zaključak za-
visi od dve premise, a ne od većega broja premisa. Jer, tri
termina obrazuju dve premise — sem ako im se ne doda
jedna nova [premisa],132 kao što smo rekli u početku,133
radi toga da se silogizmi načine savršenima.
Iz ovoga se vidi sledeće: u svakom silogističkom
zaključivanju gde nisu parne po broju premise iz kojih
proizlazi glavni zaključak (jer izvesni od ranijih zaključaka
jesu nužnim načinom premise),134 — takvo zaključivanje
138 139
ili nije bilo silogističko, ili je u njemu bilo postavljeno više
pitanja nego što je bilo potrebno radi utvrđivanja teze.
Ako se uzmu u razmatranje silogizmi prema njihovim
glavnim [prostim] premisama, — svaki silogizam proizla-ziće
iz premisa koje su po broju parne, i iz termina koji su po broju
neparni.135 Jer, broj termina za jedinicu veći je od broja
premisa. A što se tiče zaključaka, njihov broj biće za polovinu
manji od broja premisa.136
Međutim, kad se dođe do zaključka pomoću prosilo-
gizama, ili pomoću više kontinuiranih srednjih termina,137
— kao, na primer, propozicija AB pomoću srednjih ter
mina Γ i Δ, — broj termina biće za jedinicu veći od broja
premisa (jer dodati termin biće stavljen ili spolja [pored]
ili iznutra [između drugih termina]138 ali u oba slučaja
izlazi da je broj propozicija za jedinicu manji od broja
termina). Broj premisa biće jednak broju propozicija.
Ali,139 premise neće biti uvek parne, a termini neparni,
nego, i obrnuto, kad su premise parne, termini su neparni,
a kad su termini parni, premise su neparne. Jer, premisa
se dodaje u isto vreme kad se dodaje termin, — bilo s koje
se strane termin dodavao. Iz toga izlazi da — ako su pre
mise parne po broju, a termini neparni po broju — nužnim
načinom moramo da ih, pri svakom dodavanju, činimo
naizmenično parnim i neparnim.
Međutim, za zaključke neće važiti isto pravilo, ni u
odnosu na termine, ni u odnosu na premise. Naime kad se doda
jedan termin, broj dodatih zaključaka biće za jedinicu manji od
broja ranijih termina.140 Jer, novi termin ne čini zaključak samo
sa poslednjim [terminom]; inače ga čini sa svima [drugima].
Ako se terminima A, Β i Γ doda termin Δ, time su neposredno
dodata dva zaključka,
— jedan u odnosu na A, a drugi u odnosu na B. 141 Isto
važi i za sva druga dodavanja.142 Ali i kad se [novi] termin
stavi između dva ranija termina,143 biće isto, — jer samo sa
jednim terminom [novi] termin neće činiti silogizam. Tako
će zaključaka biti mnogo više nego termina i premisa.
Glava d v a d e s e t šesta
[KOJI SE ZAKLJUČCI IZVODE TEŠKO A
KOJI LAKO]
Pošto znamo na šta se silogizmi odnose, kao i kvalitet
zaključka dobijenog u svakoj figuri, i [pošto znamo] na koje se
načine oni [zaključci] izvode, — jasno nam je koje je probleme
teško, a koje je lako rešavati.
Lakše je dokazati ono što je zaključeno u više figura i
pomoću više modusa, a teže je dokazati ono Što je zaključeno u
manjem broju figura i pomoću manje modusa, Univerzalno-
afirmativan zaključak dokazuje se [izvodi se] samo pomoću
prve figure, i pomoću nje samo na jedan način. 144 Univerzalno-
negativan [zaključak] dokazuje se [izvodi se] pomoću prve i
pomoću srednje [druge] figure; pomoću prve samo na jedan
način,145 a pomoću srednje [druge] na dva načina. 146
Partikularno-afirmativan zaključak dokazuje se [izvodi se]
pomoću prve i poslednje [treće] figure; pomoću prve147 samo na
jedan način, a pomoću poslednje [treće] na tri načina. 148
Partikularno-negativan zaključak dokazuje se [izvodi se] u
svim figurama, ali u prvoj samo na jedan način, 149 u srednjoj
[drugo] na dva načina,150 a u poslednjoj [trećoj] na tri načina.151
Jasno je, dakle, da je univerzalno-afirmativan zaključak
najteže utvrditi, a najlakše pobiti.
Ali, uopšte je lakše pobiti univerzalne nego partiku-larne
propozicije. Jer, univerzalno-afirmativna propozicija pobijena
je kako univerzalno-negativnom, tako i partiku-larno-
negativnom. Partikularno-negativni zaključak dokazuje se u
svim figurama, a univerzalno-negativan u dve figure. Isto je
tako i sa [univerzalno-] negativnim propozicijama. Jer,
prvobitna propozicija [univerzalno-negativna] pobijena je i
univerzalno-afirmativnom, i partikularno--afirmativnom
[premisom]. A univerzalno-negativna [premisa] nalazi se u dve
figure. Međutim, partikularne [premise] mogu biti pobijene
samo na jedan način, — dokazom univerzalno-afirmativne ili
univerzalno-negativne [premise].152 Ali lakše je dokazati
partikularne premise [nego
140 141
univerzalne, jer njihov dokaz može se izvesti u više figura i
pomoću više modusa.
I, uopšte, ne treba zaboraviti da se propozicije mogu
pobijati jedne drugima, — univerzalne partikularnima, a
partikularne univerzalnima. Međutim, univerzalne [premise] ne
mogu se dokazati pomoću partikularnih, iako se partikularne
mogu dokazati pomoću univerzalnih [premisa]. U isto vreme
jasno je i to, da je lakše pobijati nego dokazivati.
Kako postaje svaki silogizam, i pomoću koliko termina i
premisa, i kako se ove poslednje među sobom odnose, a, zatim,
kakva je priroda problema [dokazanog] u svakoj figuri, i koje
se propozicije dokazuju u više, a koje u manje figura, — sve to
jasno je iz onoga što je rečeno.153
Glava d v a d e s e t s e d m a
[OPŠTA PRAVILA ZA KATEGORIČNE SILOGIZME]
Sad treba da utvrdimo kako možemo uvek da pribavimo
obilno silogizama za postavljeno pitanje, i kojim ćemo putem
doći do principa za svaki problem.154 Jer, ne treba samo
posmatrati postanak silogizama nego, isto tako, treba biti u
stanju da se oni postave.
Od svega što postoji, jedne stvari 155 su takve da ne mogu
istinito biti univerzalno afirmirane ni od kakve- druge stvari, —
kao, na primer, Kleon i Kalija, to jest individualno i čulno, — a
druge stvari mogu ο njima da budu afirmirane (pošto je svaka
od ovih individualnih stvari i čovek i životinja). Međutim,
druge stvari156 su same afirmirane ο drugim stvarima, ali ο
njima ništa od ranijeg nije afirmirano. Najzad, druge stvari 157 su
same afirmirane ο drugim stvarima, a druge stvari ο njima
samima, — kao ο Kaliji čovek, a ο čoveku životinja.
Jasno je da postoje izvesne stvari koje, prema samoj
svojoj prirodi, ne mogu ni ο čemu biti afirmirane. Sve što je
čulno jeste takvo da nije afirmirano ni ο kojoj drugoj stvari sem
akcidentalno. Jer mi ponekad kažemo da je
ovo belo Sokrat, ili da je ono što dolazi Kalija. Govori-ćemo
ponovo158 ο tome da se pri penjanju na više [ka višim
terminima] dolazi do granice gde treba stati. Za sada se
zadovoljimo time da utvrdimo ono što ćemo odmah izložiti. Ο
ovim poslednjim predikatima ne može se dokazati drugi
predikat, sem kao mišljenje [sem na dijalektički način], 159 ali
oni sami mogu biti afirmirani ο drugim stvarima. Pojedinačne
[individualne] stvari ne mogu se afirmirati ο drugim stvarima,
ali ove [druge stvari] mogu se afirmirati ο pojedinačnima. Što
se tiče posrednih termina, očevidno je da oni mogu biti
afirmirani na dva načina: i oni sami mogu biti afirmirani ο
drugim terminima, i drugi termini mogu biti afirmirani ο njima,
— i gotovo svi dokazi i istraživanja odnose se većinom na
njih.160
Treba, dakle, skupiti premise koje se odnose na svaki
predmet na ovaj način. Treba, najpre, postaviti sam subjekt,
definicije i sve što je svojstveno [toj] stvari. Zatim, [valja
postaviti] sve atribute koji logički sleduju stvari, i one kojima
stvar sleduje, a i one [atribute] koji joj ne mogu pripadati. Ali
atributi kojima sama stvar ne može pripadati, ne treba da budu
posebno razmatrani, zato što je negativna premisa
konvertibilna. Isto tako, među atributima koji sleduju stvari,
valja razlikovati one koji pripadaju suštini stvari, i one koji su
afirmirani kao [njene] osobine, i one koji su afirmirani kao
akcidencije, i još neke [atribute] koji pripadaju stvari na osnovu
mišljenja, i neke koji joj pripadaju shodno istini. Jer što se sa
više takvih atributa raspolaže, brze će se doći do zaključka; a
što su atributi istinitiji, dokaz će biti savršeniji.
Ali, ne smeju se izabrati atributi koji sleduju jednoj
pojedinačnoj stvari, nego oni koji zavise od cele te stvari. Tako,
na primer, ne [srne se izabrati] atribut koji sleduje
individualnom čoveku nego onaj koji sleduje svakom čoveku.
Jer, silogizam postaje iz univerzalnih premisa.161 Ako je
propozicija neodređena, nejasno je da li je premisa univerzalna,
ali ako je propozicija određena, to je jasno.
142 143
 Isto tako, iz razloga koji smo naznačili, moraju se izabrati
u njihovoj celini atributi kojima subjekt sleduje.
Što se tiče samoga atributa koji sleduje ne treba pret-
postaviti da on ceo zavisi od stvari. 162 Ne srne se, na pri-mer,
reći da svaka životinja sleduje čoveku, ni svaka nauka [upravo
umetnost] muzici183 — nego se oba tvrđenja mogu reći samo
prosto, kao što postavljamo propozicije. Druga propozicija bila
bi nekorisna i nemoguća, — kao, na pri-mer, da je svaki čovek
svaka životinja, ili da je pravda svako dobro. Ali izraz „sve"
stavlja se uz ono čemu nešto sleduje.
Ali, kad je subjekt — za koji treba naći atribute što mu
sleduju — sam sadržan u nekom drugom pojmu, tada atributi,
afirmativni ili negativni, koji sleduju opštem terminu — ne
treba da se izberu među atributima koji sleduju subjektu164 (jer
ovi atributi već su bili podrazumevani među atributima što
prate viši pojam. Naime, sve ono što sleduje životinji sleduje i
čoveku, a isto je i sa onim što ne pripada životinji)165, — nego
treba uzeti atribute svojstvene svakom subjektu. Naime izvesni
atributi svojstveni su rodu van vrste, jer potrebno je, nužnim
načinom, da rodovima, koji su različiti od vrste, pripadaju
izvesni svojstveni atributi. Ne treba izabrati za subjekte koji
prethode opštem pojmu subjekte što prethode pojmu koji ovaj
obuhvata.166 Na primer, ne treba uzeti kao subjekt što prethodi
životinji ono što prethodi čoveku. Jer, nužnim načinom, ako
životinja sleduje čoveku, ona isto tako sleduje svim stvarima
kojima sam čovek sleduje. Ali, ove stvari više zavise od izbora
onoga što se odnosi na čoveka.
Mora se, isto tako, uzeti u obzir ono što većinom sleduje
ili prethodi. Jer, kod problema koji se odnose na ono što
većinom važi, i zaključak proizlazi iz premisa koje većinom
važe, — bile sve premise ili samo jedan deo takve vrste. Jer, u
svakom silogizmu ima sličnosti između zaključka i njegovih
principa [premisa].
Najzad, ne treba uzeti atribute koji sleduju svim ter-
minima, — jer se ne može dobiti silogizam iz takvih premisa.
Razlog toga biće jasan iz sledećega. 167
Glava d v a d e s e t osma
[POSEBNA PRAVILA ZA ISTRAŽIVANJE SREDNJEG
TERMINA U KATEGORIČNIM SILOGIZMIMA]
Kad valja utvrditi da neki predikat pripada jednom
univerzalnom terminu,168 — treba razmotriti subjekte predikata
koji valja utvrditi, i ο kojima je sam on afirmiran. Uz to, [treba
razmotriti] atribute koji sleduju iz onoga ο čemu treba nešto
afirmirati. Jer, kad je jedan od subjekata isti kao jedan od ovih
atributa, tada, nužnim načinom, izlazi da jedan od termina
pripada drugome.
Ali, ako treba utvrditi da jedan predikat pripada ne jednom
univerzalnom, nego jednom partikularnom terminu,169 — tada
valja razmotriti ono što prethodi jednom i drugom terminu. Jer,
ako je jedan od subjekata koji prethodi identičan drugome, —
dobija se nužnim načinom partikularno pripadanje.
Kad jedan termin ne treba da pripada nijednom drugom
univerzalnom terminu,170 valja razmotriti atribute koji sleduju
onome čemu predikat ne treba da pripada. A zatim, cpet, [valja
razmotriti] atribute koji ne mogu biti prisutni [koji se ne mogu
nalaziti] u onome što ne treba da pripada subjektu. Ili, obrnuto,
[valja razmotriti] atribute koji ne mogu biti prisutni [koji se ne
mogu nalaziti] u onome čemu predikat ne treba da pripada; a,
sem toga, atribute koji sleduju onome što ne treba da pripada
subjektu. U oba slučaja, ako su ovi termini identični, dolazi se
do univer-zalno-negativnog pripadanja, jer se dobija čas
silogizam prve figure, a Čas silogizam srednje [druge] figure.
Ako treba utvrditi partikularno-negativno pripadanje,171
treba razmotriti ono što prethodi onome čemu predikat ne
pripada, kao i atribute koji ne mogu pripadati onome što ne
pripada subjektu. Ako je jedan od termina isti kao drugi, dobija
se, nužnim načinom, partikularno--negativno pripadanje.
Ovo što smo rekli biće možda jasnije na sledeći način.
Uzmimo da su atributi koji sleduju A 172 označeni sa B,
ono čemu Β sleduje sa Γ, a atributi koji ne mogu
144 10 Organon 145
da mu pripadaju sa Γ. Uzmimo opet da su atributi Ε označeni sa
Z, ono čemu ovo samo sleduje sa H, a atributi koji ne mogu da
mu pripadaju sa Θ. Ako je sad poneko Γ identično ponekom Z,
nužno je da A pripada svakom E.173 Jer Ζ pripada svakom E, a
A svakom Γ, tako da A pripada svakom E.
Ako su Γ i Η identični, A će nužnim načinom pripadati
ponekom E,174 jer A sleduje Γ, a Ε sleduje svakom H.
Ako su Ζ i Δ identični, A neće pripadati nijednom E,175 na
osnovu prosilogizma. Naime, pošto je negativna [premisa]
konvertibilna, a pošto je Ζ identično sa Δ, Α neće pripadati
nijednom Z, ali će Ζ pripadati svakom E.
Ako su opet Β i Θ identični, A neće pripadati nijednom
E,176 jer će Β pripadati svakom A, ali neće pripadati nijednom
E. Jer Β je bilo identično sa Θ, a Θ nije pripadalo nijednom E.
Ako su Δ i Η identični, A neće pripadati ponekom E,177 jer
ono neće pripadati H, pošto ne pripada ni Δ. Ali Η potpada pod
E, tako da A neće pripadati ponekom E.
Ako je Β identično sa H, dobiće se silogizam sa kon-
vertiranim zaključkom, jer će Η pripadati svakom A178 (pošto Β
pripada A), a Ε [pripada] Β (pošto je Β bilo identično sa H). Ali
nije nužno da A pripada svakom E, — nego A nužnim načinom
mora pripadati ponekom E, pošto se jedan univerzalni iskaz
može preokrenuti u partikularni.
Jasno je, dakle, da u svakom problemu [u svakom
zaključku koji treba izvesti] valja razmotriti naznačene odnose
svakog termina, jer se svi silogizmi na njima osnivaju.
Ali, i kod onoga što se odnosi na atribute koji sleduju i na
subjekte koji prethode svakom terminu, treba obratiti pažnju na
one koji su prvi, upravo najopštiji. Na primer, kod Ε treba više
razmatrati KZ nego samo Z, a kod A više ΚΓ nego samo Γ. Ako
A pripada KZ, ono će isto tako pripadati Ζ i E; ali ako ono ne
sleduje KZ, ono može sle-dovati Z. Slično tome, treba
razmatrati i ono što prethodi samome A [ono čemu A sleduje].
Jer ako jedan termin
sleduje prvim [najopštijim] subjektima što mu prethode, on će
sledovati i onima koji se nalaze pod njima. Ali ako on ne
sleduje prvima, on ipak može da sleduje onima koji su im
podređeni.
Isto tako, očevidno je da se ovo istraživanje vrši pomoću
tri termina i dve premise, i da se svi silogizmi dobi-jaju
pomoću figura ο kojima smo govorili. Jer, dokazano je da A
pripada svakom E, kad je jedan identičan termin uzet između Γ
i Z.179 Taj termin biće srednji termin, a krajnji [spoljni] termini
biće A i E. Tako se dobija prva figura. A će pripadati ponekom,
E,180 kad su Γ i Η uzeti kao identični. To je poslednja [treća]
figura, pošto Η postaje srednji termin. A neće pripadati
nijednom E,181 kad su Δ i Ζ identični. Tako se [u isto vreme]
dobijaju prva figura i srednja [druga] figura. Prva figura [dobija
se] — zato što A ne pripada nijednom Z, ako je negativna
[premisa] konvertibilna, a ako Ζ pripada svakom E. Srednja
[druga] figura [dobija se] — zato što Δ ne pripada nijednom A,
a pripada svakom Ε. Α neće pripadati ponekom E,182 kad su Δ i
Η identični. To je poslednja [treća] figura, jer A neće pripadati
nijednom H, a Ε će pripadati svakom H.
Jasno je, dakle, da se svi silogizmi dobijaju pomoću figura
ο kojima je ranije govoreno, i da ne treba odabirati atribute koji
sleduju svim terminima,188 zato što iz toga nikakav silogizam ne
može da proizađe. Jer, kao što smo videli, 184 nikako se ne može
postaviti propozicija iz atributa što sleduju subjektu, i ne može
se uništiti [negirati] propozicija pomoću onoga što sleduje svim
terminima, — jer srednji termin treba da pripada jednom, a da
ne pripada drugom.
Isto tako, jasno je da su drugi načini za biranje srednjih
termina nekorisni, kad je reč ο postavljanju silogizma. Takvi su
slučajevi ako su identični atributi koji sleduju svakom terminu;
ili ako je ono čemu A sleduje [ono što prethodi A] identično sa
atributima koji ne mogu da pripadaju E; ili ako su identični
atributi koji ne mogu da pripadaju jednom ili drugom terminu.
Jer, nijedan silogizam ne postaje na osnovu takvih identičnih
termina.
 10*
146 147
 Ako su identični atributi koji sleduju, kao Β i Z, dobija se
srednja [druga] figura sa afirmativnim premisama.185
Ako je ono čemu A sleduje [ono što prethodi A] identično
sa atributima koji ne mogu pripadati Ε — na primer, sa Γ i Θ18β
— imaćemo prvu figuru, čija će premisa koja se odnosi na
donji krajnji termin [donja premisa] biti negativna.
Najzad, ako su identični atributi koji ne mogu pripadati
jednom ili drugom terminu — kao, na primer, Δ i 0i87 — 0De će
premise biti negativne, ili u prvoj ili u srednjoj [drugoj] figuri.
Ali tako neće postati nikakav silogizam.
Isto tako, očevidno je da treba otkriti koji su u ovom
istraživanju identični termini, a ne koji su različiti ili kon-trerno
suprotni, — pre svega zato što je ovo ispitivanje vršeno zbog
srednjeg termina, a takav srednji termin ne treba da bude
različit, nego jedan isti188.
Zatim, u svim slučajevima gde silogizam postaje iz
termina koji su uzeti kao kontrerno suprotni, upravo iz termina
koji ne mogu pripadati istoj stvari, — može uvek da postoji
svođenje na već pomenute moduse, — kao, na primer, kad su Β
i Ζ kontrerno suprotni, ili kad ne mogu pripadati istoj stvari.
Kad se uzmu ovi termini, dobiće se silogizam čiji će zaključak
biti da A ne pripada nijednom E. Ali taj zaključak neće se
izvesti iz postavljenih premisa, nego na ranije pokazani način.
Jer Β će pripadati svakom A, ali neće pripadati nijednom E,
tako da, nužnim načinom, Β mora biti identično ponekom Θ.
Ako se, opet, Β i Η ne mogu nalaziti u istoj stvari, iz toga
proizlazi da A neće pripadati ponekom E. Jer i na taj način
dobićemo srednju [drugu] figuru, — pošto će Β pripadati
svakom A, a neće pripadati ponekom E. Tako je Β nužnim
načinom identično ponekom Θ. Jer, nema nikakve razlike reći
da Β i Η ne mogu pripadati istoj stvari, i reći da je Β identično
ponekom Θ. Naime, u Θ je sadržano sve ono što ne može
pripadati E.
Očevidno je da ova istraživanja [koja pretpostavljaju
različite ili kontrerno suprotne termine] ne daju sama po sebi
nikakav silogizam. Ali, ako su Β i Ζ kontrerno suprotni, —
tada, nužnim načinom, postoji identitet između Β i ponekog Θ,
i silogizam postaje iz ova dva termina [B i Θ]. Kad se traže
termini na ovaj način [kad se uzimaju u obzir različiti i
kontrerno suprotni termini], obraća se pažnja na drugi put, a ne
na onaj koji je nužan, — i to zato što se gubi iz vida identitet
između Β i Θ.
Glava d v a d e s e t d e v e t a
[ISTRAŽIVANJE SREDNJEG TERMINA U SILOGIZMIMA
KOJI SE DOKAZUJU POMOĆU LOGIČKI NEMOGUĆEG,
KAO I U HIPOTETIČNIM I U MODALNIM SILOGIZMIMA]
Silogizmi koji vode logički nemogućem [apsurdu]
upravljaju se po istim pravilima kao silogizmi koji direktno
dokazuju.
Jer, i silogizmi koji vode nemogućem postaju pomoću
onoga što sleduje svakom od dva termina189, kao i pomoću
onoga čemu oni sleduju [i onoga što njima prethodi]. A
istraživanje [srednjeg termina] isto je u oba slučaja. Jer, ono što
je dokazano neposredno može isto tako biti predmet silogizma
pomoću nemogućeg, na osnovu istih termina. A ono što je
dokazano pomoću nemogućeg, može biti [dokazano] i
neposredno, — tako, na primer, da A ne pripada nijednom E.
Uzmimo da A pripada ponekom E. Pošto Β pripada svakom A,
a A ponekom Ε, Β će pripadati ponekom E. Međutim,
pretpostavljeno je da Β ne pripada nijednom E. Može se opet
dokazati da A pripada ponekom E. Naime, ako A ne pripada
nijednom E, i ako Ε pripada svakom Η, Α neće pripadati
nijednom H. Ali, po pretpostavci A pripada svakom H. Isto važi
i za sve druge probleme [to jest za sve zaključke koje treba
dokazati], jer uvek i svuda dokaz pomoću nemogućeg izvodiće
se iz onoga što sleduje i iz onoga što prethodi svakom od
termina. I za svaki problem istraživanje je isto, — kako za
silogizam sa neposrednim dokazom, tako i za svođenje na
nemoguće.
148 149
Jer iz istih termina proizlaze oba dokaza. 190 Ako je, na primer,
dokazano da A ne pripada nijednom E, zato što bi iz toga
proizlazilo da Β pripada ponekom Ε — što je nemoguće, — i
ako se pretpostavi da Β ne pripada nijednom E, ali da pripada
svakom A, — tada je jasno da A ne može pripadati nijednom E.
Ako je, opet, dokazano neposrednim dokazom da A ne pripada
nijednom E, — tada, ako se pretpostavi da A pripada ponekom
E, dokazaće se pomoću logički nemogućeg da ono ne pripada
nijednom E. Isto je tako i za druge propozicije. Kod sviju njih
mora se uzeti jedan zajednički termin različit od predmeta
istraživanja191. Na njega se može odnositi silogizam sa lažnim
zaključkom, tako da će — ako je ova premisa konvertirana, a
ako druga ostaje onakva kakva je, — silogizam biti
demonstrativan na osnovu istih termina. Jer demonstrativan
silogizam razlikuje se od svođenja na nemoguće time što je, u
prvom, svaka od obe premise stavljena shodno istini, a u
drugom je jedna [premisa] stavljena kao lažna192.
Ovo će postati jasnije u sledećem izlaganju (knj. II, gl. 14
ovoga dela] kad budemo raspravljali ο nemogućem. Za sada
neka nam bude jasno da treba da razmatramo iste termine, bilo
da želimo da zaključujemo pomoću neposrednog dokaza, ili da
svodimo na nemoguće.
U drugim hipotetičnim silogizmima193, koji se osnivaju na
supstituciji [zamenjivanju] ili na kvalitetu, istraživanje će se
vršiti u subjektima. A ti subjekti neće biti oni koji su stavljeni u
početku, nego oni koji su bili zamenjeni; međutim, način
posmatranja biće isti. Ali mora se razmotriti i odrediti na koliko
su načina mogući hipotetički silogizmi.
Svi problemi će biti dokazani na način koji smo naznačili.
Ali postoji još jedan način da se silogizmom dokažu neki od
njih [od problema]. Na primer, mogu se dokazati univerzalni
problemi, kad se istražuje partikularni zaključak, i to na osnovu
jedne pretpostavke.194 Ako bi Γ i Η bili identični, i ako bi se
pretpostavilo da Ε pripada samo H, — tada bi A pripadalo
svakom E. Ako bi opet Δ i Η bili identični, a Ε bilo afirmirano
samo ο Η, iz toga
150
bi proizlazilo da A neće pripadati nijednom E. Jasno je, dakle,
da treba posmatrati stvari i ovako.
Isti način [kao kod hipotetičkih propozicija] prime-njuje
se i na nužne i kontingentne propozicije. Istraživanje će biti
isto; i pomoću istih termina, stavljenih u isti red, postaje
silogizam, sa zaključkom bilo kontingentnim ili asertoričnim.
Kad su u pitanju kontingentni [zaključci], moraju se uzeti i
termini koji ne pripadaju subjektu, ali mu mogu pripadati. Jer,
dokazano je da iz tih termina proizlazi kontingentan silogizam.
Isto važi i za sve druge moduse pripadanja.195
Iz rečenoga je jasno da se ne samo svi silogizmi dobi-jaju
ovim putem [istraživanjem srednjeg termina] nego da je
nemoguće dobiti ih nekim drugim putem. Jer, dokazano je da
svaki silogizam postaje u jednoj od figura ο kojima je ranije
govoreno, a da se ove figure ne mogu obrazovati iz drugih
elemenata nego samo iz onih koji sleduju svakom terminu, kao
i iz onih koji mu prethode. Naime, iz ovih termina proizlaze
premise i srednji termin. Tako silogizam ne može da postane
pomoću drugih termina.
Glava t r i d e s e t a
[ISTRAŽIVANJE SREDNJEG TERMINA U FILOZOFIJI I U
DRUGIM NAUKAMA ILI UMETNOSTIMA]
Put je svuda isti, — u filozofiji, kao i u ma kojoj
umetnosti i disciplini. Treba ispitati atribute i subjekte svakoga
od dva termina, snabdeti se njima što je moguće više i
razmatrati ih pomoću tri termina, na jedan način pri negiranju,
a na drugi pri afirmiranju. Kad se traži istina, treba poći od
premisa u kojima su termini tako raspoređeni da daju
pripadanje saobrazno istini; međutim, u dijalektičkim
silogizmima valja poći od premisa sao-braznih mišljenju [od
verovatnih premisa].
Objasnili smo u opštim potezima principe silogizama: na
koji se način oni odnose, i kako ih treba naći, da ne
151
bismo obraćali pažnju na sve što je rečeno ο terminima
problema196, ili ο istim terminima. Uz to, ne treba praviti
razliku između afirmacije i negacije, niti između univerzalne
afirmacije i partikularne afirmacije, kao ni između univerzalne
negacije i partikularne negacije. Umesto toga, treba obratiti
pažnju na malo određenih termina. Još smo utvrdili kako treba
učiniti izbor [između onoga što sleduje, onoga što prethodi i
kvaliteta nesaglasnih sa terminom] za svaki dati predmet, — na
primer za dobro ili za nauku.
U svakoj nauci svojstvenih principa 1"7 ima najviše. Otuda
je stvar iskustva da pribavlja principe koji pripadaju svakom
predmetu. Kažem da astronomsko iskustvo pribavlja principe
astronomske nauke. Jer, tek kad su nebeske pojave bile
dovoljno utvrđene, otkriveni su na osnovu njih astronomski
dokazi.198 Isto važi i za ma koju drugu umetnost ili nauku. Kad
se utvrde atributi svake stvari, imamo zadatak da dokaze brzo
učinimo jasnim. Jer, ako nijedan od istinitih atributa koji
pripadaju stvarima nije bio propušten u našem istraživanju,
bićemo u stanju da nađemo dokaz za sve za šta ovaj postoji, i
da dokažemo, a da učinimo jasnim sve ono za šta po prirodi ne
postoji dokaz.
Mi smo u opštim potezima dovoljno izložili na koji način
treba izabrati premise, — ali ο tome smo dali tačnija
objašnjenja u našem delu ο dijalektici.199
Glava t r i d e s e t prva
200
[PODELA !
Lako je uvideti da je podela na vrste201 samo mali deo
naše metode.
Podela je kao slabi silogizam. Jer, što bi trebalo dokazati,
ona postulira202, a, uz to, ona zaključuje uvek neki predikat viši
od onoga što se očekuje203. Pre svega, tu tačku204 su prevideli
svi oni koji su se služili podelom, i tako su pokušali da nas
ubede kako je moguće dobiti dokaz ο supstanciji i esenciji. I
tako oni, pri njihovim podelama, nisu poznavali ni ono što je
moguće zaključiti,
niti su znali da je moguće dokazati pomoću silogizma onako
kao što smo objasnili205.
U dokazima, kad pomoću silogizma valja dokazati
afirmativno pripadanje, srednji termin — pomoću koga postaje
silogizam — treba uvek da bude uži, a ne opštiji od gornjeg
krajnjeg termina. Ali podela ima u vidu ono što je suprotno
tome. Jer ona stavlja univerzalno kao srednji pojam. Uzmimo
da je „životinja" označena sa A, „smrtan" sa B, „besmrtan" sa Γ,
a „čovek" ο kome treba dati definiciju206 sa Δ. Sad se stavlja da
je svako živo biće ili smrtno ili besmrtno, to jest da sve što je A
jeste ili Β ili Γ. Kad se produži deljenje opet, stavlja se da je
čovek životinja; upravo na taj način stavlja se da A pripada Δ.
Silogizam zaključuje da će svako Δ biti ili Β ili Γ. Iz toga
proizlazi da je čovek nužnim načinom ili smrtan ili besmrtan,
— ali da je on smrtna Životinja nije nužno, nego je to postulat, i
to je upravo bilo ono što je trebalo dokazati pomoću silogizma.
Ako se opet stavi da je A „smrtna životinja", Β „koja ima
noge", Γ „bez nogu", a Δ „čovek", tada se na isti način
pretpostavlja da se A nalazi ili u Β ili u Γ (jer svaka smrtna
životinja ili ima noge, ili je bez nogu), i afirmira se A ο Δ (jer
smo pretpostavili da je čovek smrtna životinja). I tako je nužno
da je čovek ili životinja koja ima noge, ili životinja bez nogu,
— ali da on ima noge nije nužno, nego je samo pretpostavka,
— a to je baš ono što je trebalo dokazati. I pošto se uvek na
ovaj način deli, ovi pisci [platoničari] moraju da uzmu
univerzalno kao srednji termin, a kao krajnje termine oni
moraju uzeti s jedne strane subjekt dokaza koji treba izvesti, a,
s druge strane razlike. 207 Na kraju, bilo da valja utvrditi kako je
nešto čovek, ili ma koji drugi predmet koji se istražuje, — oni
ne kazuju ništa jasno i nužno. Jer oni prelaze ceo ostatak puta i
ne sluteći moguće obilje koje im se pruža208.
Ali isto tako je jasno da se ne može pobijati pomoću ove
metode209, i da se ne može izvoditi zaključak ο kakvoj
akcidenciji, ili osobini, ili ο nekoj vrsti. Ta metoda ne može se
primeniti ni na slučajeve kad se ne zna na koji se način nešto
odnosi; tako na primer, da li je dijagonala ko-
152 153
mensurabilna [sa stranom kvadrata] ili nije. Ako se
pretpostavi da je svaka dužina ili komensurabilna ili
inkomensurabilna, i da je dijagonala dužina, — iz toga se
izvodi zaključak da je dijagonala ili inkomensurabilna ili
komensurabilna. Ali, ako se pretpostavi da je dijagonala
inkomensurabilna, pretpostaviće se ono što je trebalo za-
ključiti. To se ne može dokazati, jer to je put kojim nije
moguće doći do dokaza.
Uzmimo da je „ili inkomensurabilno ili komensura-
bilno" označeno sa A, „dužina" sa B, a „dijagonala" sa Γ.
— Očevidno je da se ta metoda ne može primeniti na
svako istraživanje, i da nije upotrebljiva čak ni u sluča-
jevima gde izgleda da je najpogodnija.
Iz rečenoga je jasno iz čega i kako postaju dokazi, i
šta treba razmatrati u svakom problemu.
Glava t r i d e s t d r u g a
[PRAVILA ZA BIRANJE PREMISA, TERMINA,
SREDNJEG TERMINA I SILOGISTIČKE FIGURE]
Kako treba da svedemo silogizme na figure koje smo
ranije označili, — valja posle toga da izložimo. Jer ostao
je još taj deo da se ispita.
Naime, ako bismo razmotrili postajanje silogizama210, a
ako bismo imali moć da ih otkrivamo 211, i ako bismo bili
sposobni da ih, kad postanu, svedemo na figure ranije
objašnjene, time bismo priveli kraju ono što smo u
početku stavili sebi u zadatak. U isto vreme će tačnost
ranijeg izlaganja biti potvrđena i učinjena jasnijom onim
što ćemo sad reći. Jer sve što je istinito mora biti potpuno
u saglasnosti sa samim sobom.
Treba, prvo, nastojati da se dobiju dve premise silo-
gizma (jer lakše je deliti na veće delove nego na manje 212, a
složeno je veće nego njegovi sastavni delovi).
Zatim treba razmotriti koja je premisa univerzalna, a
koja partikularna, i, ako nisu date dve premise, valja da
sami stavimo drugu [onu koja nedostaje]. A ponekad,
postavljajući univerzalnu premisu, ne uzima se u obzir,
pri vezanom izlaganju ili pri raspravljanju, premisa sadr-
žana u njoj [partikularna premisa]213; ili se postavljaju ove
premise, ali se izostavljaju one [premise] čiji su zaključak
prve [premise]214, i traži se da druge budu date bez odre-
đene svrhe.
Moramo, dakle, razmotriti da li smo uzeli nešto ne-
potrebno ili izostavili nešto nužno, i tada moramo da
stavimo jedno, a odbacimo drugo, — dok ne dođemo do
dve premise, bez kojih nije moguće svesti na naznačeni
način dokaze u pitanju.
Kod izvesnih dokaza lako je videti šta nedostaje; ali
neki su skriveni i izgledaju kao da zaključuju u obliku silo-
gizma, zato što nešto nužno proističe iz stavljenih propozi-
cija. Tako je, na primer, kad se pretpostavi da uništenje
nesupstancije ne povlači za sobom razorenje supstancije,
i da uništenje elemenata ne povlači za sobom uništenje
stvari koja se iz njih sastoji. Na osnovu pretpostavke ovih
propozicija nužnim načinom proizlazi da je supstancija i
sam deo supstancije. Ali to je zaključak koji ne proizlazi po
pravilima silogizma iz stavljenih propozicija, pošto su
premise nepotpune.215
Uzmimo, opet, drugi primer. Ako, kad čovek postoji,
nužnim načinom postoji životinja, a kad postoji životinja,
postoji supstancija, tada je nužno da, kad čovek postoji,
supstancija postoji. Ali, ovaj zaključak nije još [pravilan]
silogistički zaključak, jer se premise ne odnose kao što smo
utvrdili.2,6 U takvim slučajevima mi se varamo zbog toga
što nešto nužno proizlazi iz stavljenih premisa, a što je i
silogizam nešto nužno. Ali nužno se širi dalje [ima širi
obim] nego silogizam. Naime svaki silogizam je nužan;
međutim, sve što je nužno nije silogizam. Dakle, i ako
nešto proizlazi iz stavljenih propozicija, ne treba nastojati
da se one odmah svedu [na figure i na moduse silogizma],
nego prvo treba staviti dve premise, a zatim ih valja raš-
članiti na termine. Kao srednji treba staviti onaj termin
koji je [tako] nazvan u obe premise. Jer, u svim figurama
nužno je da se srednji termin nalazi u obe premise.
154 155
 Ako je srednji termin217 afirmiran ο jednom subjektu, i ako
se ο njemu [srednjem terminu] nešto afirmira, ili ako je on sam
afirmiran, i ako je neki drugi termin ο njemu negiran, dobiće se
prva figura. Ako je [srednji termin] istovremeno afirmiran i
negiran ο nečemu, dobiće se srednja [druga] figura. Najzad,
ako su druge stvari ο njemu afirmirane, ili ako je jedna
negirana, a druga afirmirana, dobiće se poslednja [treća] figura.
Tako se odnosi srednji termin u svakoj figuri. Isto važi i kad
premise nisu opšte, jer je srednji pojam tada isto tako određen.
Jasno je, dakle, da — ako u jednom dokazu isti termin
nije uzet u obzir vise puta — ne postaje silogizam, pošto
srednji termin nije uzet.
Ali, pošto znamo koja se vrsta problema zaključuje
[rešava] u svakoj figuri218, kao i u kojoj je figuri zaključeno
univerzalno, a u kojoj partikularno, — jasno je da ne treba da
razmatramo sve figure, nego valja da se zadržimo samo na onoj
koja je svojstvena svakom problemu. Ali ako se zaključak
može dobiti u više figura, poznaćemo figuru iz položaja
srednjeg termina.
Glava t r i d e s e t t r e ć a
[KVANTITET PREMISA]
Često se događa da se varamo u silogizmima zbog
nužnosti [zaključka], kao što smo ranije objasnili, a katkad [se
varamo] zbog sličnosti u položaju termina219, — što ne smemo
da previdimo.
Na primer, ako je A rečeno ο Β, a Β ο Γ, izgledalo bi da sa
terminima koji se tako odnose postaje silogizam.220 Međutim, [u
ovom slučaju] nema nikakve nužnosti i nikakvog silogizma. 221
Neka A znači „biti uvek", Β — „misleni Aristomen", a Γ —
„Aristomen". Ovde je istina da A pripada B, jer misleni
Aristomen uvek postoji. Ali Β isto tako pripada Γ, posto je
Aristomen — misleni Aristomen. Ali A ne pripada Γ, jer je
Aristomen propadljiv
[smrtan]. Nikakav silogizam ne bi se mogao dobiti sa
terminima koji se tako odnose;222 [da bi se dobio silogizam]
trebalo bi premisu AB univerzalno postaviti. Ali pogrešno je
misliti da svaki misleni Aristomen uvek postoji, pošto je
Aristomen propadljiv [smrtan].
Uzmimo sad da je Γ — „Mikalos", Β — „muzičar
Mikalos", a A — „sutra umreti". Istina je tvrditi Β ο Γ, jer je
Mikalos — muzičar Mikalos. Isto tako A može da se tvrdi ο Β,
jer muzičar Mikalos može sutra da umre [može sutra prestati da
bude muzičar]. Ali pogrešno je tvrditi A ο Γ. Ovaj slučaj je isti
kao prethodni, jer nije univerzalno istinito da će muzičar
Mikalos sutra umreti. Ali bez te pretpostavke nije bilo
silogizma.
Ova zabluda postaje otuda Što ne pravimo jednu malu
razliku223. Naime, mi prihvatamo zaključak, kao da nema
nikakve razlike između: „ovo pripada onome", i: „ovo pripada
onome univerzalno".
Glava t r i d e s e t četvrta
[APSTRAKTNI I KONKRETNI TERMINI]
Često se dešava da se varamo zato što ne izlažemo dobro
termine premise. Uzmimo da A označava „zdravlje", Β —
„bolest", a da je Γ — „čovek". Istina je reći da A ne može
pripadati nijednom Β (jer zdravlje ne pripada nijednoj bolesti) i
da opet Β pripada svakom Γ (jer svaki čovek može dobiti
bolest). Izgleda da bi se iz toga moglo zaključiti da zdravlje ne
može pripadati nijednom čo-veku.224 Razlog te zablude leži u
rđavom postavljanju termina u govoru.225 Naime, ako se oni
zamene sklonostima koje odgovaraju tim stanjima — neće se
dobiti silogizam. Tako biva ako se umesto „zdravlje" stavi
„zdrav", a umesto „bolesti" — „bolestan". Nije istina reći da je
bolesniku moguće da bude zdrav. Ako se to ne pretpostavi, 220 ne
dobij a se silogizam, ili se dobija samo silogizam koji se odnosi
na moguće [kontingentno].227 Ali taj zaključak nije nemoguć,
pošto je moguće da zdravlje ne pripada nijednom čoveku.
156 157
 Zabluda će se na isti način pojaviti u srednjoj [dru-
goj] figuri. „Zdravlje ne može da pripada nijednoj bolesti,
ali može [da pripada] svakom čoveku; dakle, bolest ne
može da pripada nijednom čoveku."228
U trećoj figuri zabluda leži u mogućnosti [kontingen-
ciji] zaključka.229 Jer, zdravlje i bolest, nauka i neznanje, i,
uopšte, kontrerne suprotnosti mogu da pripadaju istom
subjektu, ali ti termini ne mogu da pripadaju jedan dru-
gom. Ali, to ne odgovara onome što je ranije rečeno. Na-
ime, utvrđeno je da, kad više stvari mogu pripadati istom
subjektu, one mogu i jedna drugoj da pripadaju.
Jasno je, dakle, da u svim slučajevima zabluda pro-
ističe iz postavljanja termina. Jer, ako se stavi nosilac
stanja na mesto stanja, — tada ne proizlazi ništa pogrešno.
Dakle, očevidno je da u takvim premisama treba uvek
uzeti i staviti kao termin subjekt umesto stanja.
Glava t r i d e s e t peta
[SLOŽENI TERMINI]
Ne treba uvek težiti tome da se termini izraze samo
jednim imenom, jer to često mogu biti [složeni] pojmovi
kojima nije dato ime. Zato je kod takvih silogizama svo-
đenje teško. Ponekad će u takvim istraživanjima230 zabluda
proizaći zato što se smatra da može postojati silogizam za
stvari koje nemaju srednjeg termina.
Neka A označava „dva prava ugla", Β — „trougao",
a Γ — „ravnokraki trougao". A pripada Γ pomoću B,231 a,
naprotiv, ono ne pripada više Β preko nekog drugog
termina. Naime, trougao kao takav ima zbir uglova jednak
sa dva prava ugla; tako neće biti srednjeg termina za pro-
poziciju AB, iako se ona može dokazati.232 Jer, jasno je da
srednji termin ne treba uvek da se uzme kao nešto
individualno nego ponekad kao govor [kao složeni izraz],
što se baš dešava u pomenutom slučaju.
Glava t r i d e s e t š e s t a
[NE SME SE PREVIDETI DA GRAMATIČKA
FORMA TERMINA NIJE UVEK ISTA]
Da gornji termin pripada srednjem, a ovaj donjem
krajnjem terminu, ne treba shvatiti tako kao da se oni
uvek jedan ο drugom mogu afirmirati, ili da je gornji
termin afirmiran od srednjega na isti način 233 kao što je
srednji od donjega. A isto pravilo važi i za nepripadanje. Ali
treba uzeti u obzir da glagolu „pripadati" valja pridati
onoliko značenja koliko i glagolu „biti", ili da je istina reći
ο jednoj stvari da ona postoji.
Uzećemo za primer da ο kontrerno suprotnom postoji
jedna nauka. Uzmimo da A označava „postoji jedna na-
uka", a Β — „stvari međusobno kontrerno suprotne". U
ovom slučaju A pripada B, ali ne u smislu da su same
kontrerne suprotnosti jedna nauka, nego zato što je istina
reći da ο kontrernim suprotnostima postoji jedna nauka.
Katkad se dešava da je gornji termin afirmiran ο
srednjem terminu, a da srednji termin nije afirmiran ο
trećem terminu.234 Tako, na primer, ako je mudrost znanje,
i ako postoji mudrost ο dobru, zaključuje se da postoji
znanje ο dobru. U ovom slučaju dobro nije znanje, ali je
mudrost znanje.
Drugi put srednji termin je afirmiran ο trećem termi-
nu, a gornji termin nije afirmiran ο srednjem.235 Ako, na
primer, ο svemu što ima kvalitet ili je kontrerno suprotno
postoji znanje, iako je dobro kontrerno suprotno [zlu]
iako je ono nešto što ima kvalitet, — tada zaključak glasi:
postoji znanje ο dobru, ali dobro nije znanje, niti je nešto
što ima kvalitet, niti je nešto što je kontrerno suprotno,
iako je dobro i kvalitativno i kontrerno suprotno.
Ima slučajeva u kojima ni gornji termin nije afirmiran
ο srednjem, niti ovaj ο trećem [terminu], a gornji je termin
Čas afirmiran ο trećem, a čas nije afirmiran. 236 Na primer,
ako ο onome ο čemu postoji znanje postoji vrsta, iako
postoji znanje ο dobru, tada zaključak glasi: ο dobru
postoji vrsta. Međutim, ništa nije afirmirano ni ο čemu.237
158 159
Ako ono ο čemu postoji znanje jeste vrsta, i ako postoji znanje
ο dobru, zaključak glasi: dobro je vrsta. Gornji termin je
afirmiran ο poslednjem terminu, ali jedna stvar nije afirmirana
ο drugoj.
Na isti način treba razumeti stvar u slučaju ne-pri-
padanja.238 Naime: „ovo ne pripada onome" — ne znači uvek:
„ovo nije ono", nego ponekad znači: „ovo nije onoga", ili „ovo
nije onome". Takav je, na primer, slučaj kad se kaže: „nema
kretanja kretanja" ili „postajanja postajanja"; „postoji
postajanje zadovoljstva"; „dakle zadovoljstvo nije
postajanje".239 Ili, opet [to jest: drugi je primer]: „postoji znak
smeha; ne postoji znak znaka; dakle: smeh nije znak".
Isto važi u drugim slučajevima u kojima je problem
pobijen [to jest gde je zaključak negativan] time što je vrsta
afirmirana na određeni način u odnosu prema terminima toga
problema. [Uzmimo], opet, drugi primer:240 „Prilika nije
zgodno vreme, jer prilika pripada Bogu, dok mu zgodno vreme
ne pripada, pošto ništa nije korisno Bogu." Jer kao termine
treba ovde staviti: „prilika", „zgodno vreme" i „Bog", ali
premisa treba da bude sa-obrazna padežu imenice. Postavljamo
uopšte i zauvek pravilo: termini moraju biti stavljeni u
nominativ imenica241
— kao „čovek", ili „dobro", ili „kontrerne suprotnosti",
— a ne [u genitiv]: „čoveka", ili „dobra", ili„kontrernih
suprotnosti", — dok se premise moraju uzeti prema padežu
svake imenice — [bilo u dativu]: „jednakom tome"
— [ili u genitivu]: „dvostrukog od toga" — [ili u akuzativu]:
„onoga koji tuče" ili „onoga koji vidi" — ili [u nominativu]:
„Čovek je životinja", — ili ma na koji drugi način da se
imenica pojavljuje u premisi.
Glava t r i d e s e t s e d m a
[RAZNE VRSTE PRIPADANJA]
Iskazi: „ovo pripada onome", i: „istina je reći ovo ο
onom" treba da budu shvaćeni na onoliko načina koliko ima
raznih kategorija.242 A ove [kategorije] treba shvatiti
160
ili kao relativne, ili kao apsolutne, ili kao proste, ili kao
složene. Isto važi i za ne-pripadanje. Ovo treba još bolje
razmotriti i definisati.
Glava t r i d e s e t osma
[UDVAJANJE ISTOG TERMINA]
Termin koji je udvojen u premisama treba da bude dodat
gornjem krajnjem terminu, a ne srednjem terminu. Hoću da
kažem sledeće. Ako je postavljen silogizam čiji je zaključak:
postoji znanje ο pravičnosti da je ova dobro,
— izraz „da je ova dobro", ili „ukoliko je ova dobro"
— treba da bude stavljen uz gornji termin. Uzmimo da je A
„znanje da je ova dobro", Β — „dobro", a Γ — „pravičnost". A
je istinito afirmirano ο Β. Jer, ο dobru postoji znanje da je ono
dobro. Ali isto je tako [istina afirmirati] Β ο Γ. Jer, pravičnost
potpada pod dobro. Tako se dobija analiza [dokaza]. Međutim,
ako se izraz: „da je [pravičnost] dobro" doda B, neće se dobiti
silogizam. Jer A će biti istinito ο Β, ali Β neće biti istinito ο Γ.
Naime, afirmirati ο pravičnosti „dobro koje je dobro" — jeste
pogrešno i besmisleno. — Isto bi važilo kad bi se dokazalo da
je zdravo predmet znanja ukoliko je dobro; ili da je jarac-jelen
[predmet znanja] ukoliko je nebiće; ili da je smrtan čovek
[predmet znanja] ukoliko ima čula. U svim slučajevima u
kojima predikat dobija ovakvo dodavanje, udvajanje treba da
bude dodato krajnjem [gornjem] terminu.
Položaj termina nije isti, kad je stvar izvedena pomoću
silogizma na jednostavan način, i kad zaključak glasi da je ona
izvedena sa izvesnim opredeljenjem, ili bitnim, ili uslovljenim,
ili na ma kakav drugi način — kao na primer, kad je dokazano
da je dobro prosto predmet znanja, i kad je dokazano da je
dobro predmet znanja da je ono dobro. Ako je dokazano da je
dobro prosto predmet znanja, treba staviti za srednji termin
„biće". Ali ako se doda „da je ono dobro", — srednji termin
mora biti „izvesno određeno biće". Neka A bude „znanje da je
to jedna odre-
11 Organon \6\
đena stvar", Β „jedna određena stvar", a Γ — „dobro".
Istina je afirmirati A ο Β, pošto je pretpostavljeno da ο
onome što je izvesna određena stvar postoji znanje da je
to određena stvar. Ali, isto tako, istina je afirmirati Β ο Γ,
jer je Γ jedna određena stvar. Prema tome, istina je [afir-
mirati] A ο Γ. Dakle, ο dobru će postojati znanje da je ono
dobro. Jer pretpostavljeno je da „jedna određena stvar"
označava supstanciju svojstvenu stvari. Ali ako je „biće"
stavljeno kao srednji termin, i ako je „biće" jednostavno
dodato krajnjem terminu, — a ne „biće kao jedna određena
stvar", — mi ne bismo dobili silogizam koji zaključuje da
ο dobru postoji znanje da je ono dobro, nego samo
[znanje] da ono postoji. Uzmimo da A znači „znanje da
stvar postoji", Β — „biće", a Γ — „dobro". Očevidno je
da u silogizmima ograničenima udvajanjem treba stavljati
termine na izloženi način.
Glava t r i d e s e t d e v e t a
[MORA SE, NAROČITO KOD UDVAJANJA,
PAZITI NA JASNOST I KRATKOĆU TERMINA,
I ZATO PONEKAD TREBA MANJE JASAN
TERMIN ZAMENITI JASNIJIM]
Treba pri tome, isto tako, razmeniti jedne sa drugima
termine koji isto znače: reci sa recima, i govore sa govorima,
i reci sa govorima, — i treba uvek umesto govora uzimati
reč. Jer, tako izlaganje termina postaje lakše. Ako, na
primer, nema nikakve razlike između iskaza: „pretpostav-
ljeno nije vrsta predmeta mišljenja", i iskaza: „predmet
mišljenja nije pretpostavljeno" (jer ova dva suda imaju
isti smisao), — tada je, umesto izrečenoga govora, bolje
staviti kao termine „pretpostavljeno" i „predmet mišljenja".
Glava č e t r d e s e t a
[UPOTREBA ČLANA]
Pošto nije isto [reći]: „zadovoljstvo je nešto dobro243" i
„zadovoljstvo je dobro244", — ne treba stavljati termine na
isti način. Ali, ako postoji silogizam koji dokazuje da je
zadovoljstvo dobro245, termin treba da bude „dobro240".
Međutim, ako postoji silogizam koji dokazuje da je zado-
voljstvo nešto dobro247, termin će biti „nešto dobro 248". I
tako će biti i za druge slučajeve.
Glava č e t r d e s e t prva
[TUMAČENJE IZVESNIH IZRAZA]
Ne postoji istovetnost, ni u stvari, ni u govoru između:
„A pripada svemu čemu Β pripada", i „A pripada svemu
onome čijem ćelom obimu Β pripada". Jer, ništa ne stoji
na putu Β da pripada Γ, ali ne svakom Γ. Uzmimo da je Β
„lepo", a Γ „belo". Ako lepo pripada ponekom belom,
istina je reći da lepo pripada belom, ali možda ne pripada
svakom belom.
Ako A pripada B, ali ako ne pripada svemu čemu je
Β pridato, u tom slučaju — bilo da Β pripada svakom Γ,
bilo da, prosto, pripada Γ — nije nužno da A pripada ne
samo svakom Γ, nego uopšte Γ.249 Međutim, ako A pripada
svemu čemu je Β pridato shodno istini,250 dogodiće se da A
može biti rečeno ο svemu onome u čijem je ćelom obimu
rečeno da se Β nalazi. Ako je, međutim, A rečeno ο svemu
ο čemu Β može biti rečeno — ništa ne stoji na putu da Β
pripada Γ, a da, ipak, A ne pripada svakom Γ, ili nijednom
Γ.251
Jasno je, kad se uzmu tri termina, 252 da se iskaz: „A je
rečeno ο svemu ο čemu je Β rečeno", — svodi na ovaj: „A
je rečeno ο svim stvarima ο kojima je Β rečeno".253 I, ako
je Β rečeno ο ćelom obimu trećeg termina, A će isto tako
biti afirmirano ο ćelom obimu trećeg termina. Ali ako Β
nije rečeno ο ćelom obimu trećeg termina, nije nužno da
A bude rečeno ο ćelom obimu ovoga termina.
Ne treba, dakle, misliti da izlaganje termina vodi
besmislenosti, jer mi ne činimo upotrebu od individualne
stvari, nego postupamo kao geometar koji kazuje da postoji
linija duga jednu stopu, ili prava linija, ili linija bez širine,
kad, u stvari, ona ne postoji,254 — ali se ne služi tim figu-
rama da bi na osnovu njih izvodio zaključak. Jer, ako se
uopšte dve stvari ne odnose jedna prema drugoj kao celina
162 u* 163
prema delu i kao deo prema celini, — tada onaj ko dokazuje ne
može, u svom dokazu, poći ni od jedne takve stvari. Prema
tome, nikakav silogizam ne može postati. Izlaganjem termina
služimo se kao čulnim opažanjem. Kad ovo kažemo, imamo u
vidu onoga ko uči. To ne znači da se ne može dokazivati bez
termina, kao što je nemoguće dokazivati bez premisa.
Glava č e t r d e s e t d r u g a
[RASTAVLJANJE SLOŽENIH SILOGIZAMA]
Ne treba zaboraviti da se u istom silogizmu svi zaključci
ne izvode pomoću jedne figure, nego čas pomoću jedne, čas
pomoću druge.255 Jasno je, dakle, da se i rastavljanja složenih
silogizama moraju vršiti prema ovome. A pošto se svaki
problem [svaki zaključak] ne nalazi u svakoj figuri, nego svaki
problem ima svoje određeno mesto, zaključak očevidno
pokazuje u kojoj ga figuri treba tražiti.256
Glava č e t r d e s e t t r e ć a
[SVOĐENJE DEFINICIJA]
Što se tiče ovih razmatranja koja se, zbog postavljanja
definicije, upotrebljavaju radi toga da se dokaže neki sastavni
deo definicije, — valja postaviti kao termin deo definicije koji
je predmet raspravljanja, a ne celu definiciju. Naime, tako ćemo
se manje izložiti opasnosti da budemo pometeni dužinom
termina. Ako, na primer, valja dokazati da je voda tečnost koja
se može piti, tada kao termine valja staviti „koja se može piti" i
„voda".
Glava č e t r d e s e t č e t v r t a
[RASTAVLJANJE DOKAZA POMOĆU LOGIČKI
NEMOGUĆEG I DRUGIH
HIPOTETIČKIH SILOGIZAMA]
Što se, dalje, tiče hipotetičkih silogizama, oni se ne mogu
svoditi, jer [kod njih] svođenje nije moguće [izvesti] polazeći
od datih premisa. Oni nisu dokazani silogizmom,
nego su svi priznati opštom saglasnošću. Kad se, na primer,
pretpostavilo da ako jedna [u smislu jednosti] od kont-rernih
suprotnosti nema jednu [u smislu jednosti] sposobnost, tada
nema ni znanja jedna od tih suprotnosti, — posle toga se
dokazuje da nema jednu [u smislu jednosti] sposobnost jedna
od kontrernih suprotnosti — na primer, zdrav i bolestan, — jer
u tom slučaju ista stvar bila bi u isto vreme zdrava i bolesna.
Takvim postupkom pokazano je da ne postoji jedna [u smislu
jednosti] sposobnost za sve kontrerne suprotnosti, ali nije
dokazano da ne postoji znanje tih suprotnosti. Međutim, ovo se
mora priznati. Samo to neće biti zbog silogizma, nego zbog
pretpostavke. Dakle, ovaj dokaz ne može biti sveden. Ali dokaz
da ne postoji jedna sposobnost može da bude sveden. Jer,
poslednji dokaz bio je možda silogizam, dok je prvi bio
pretpostavka.
Isto je sa dokazima pomoću nemogućeg, — ni oni ne
mogu biti predmet analize. Ali svođenje na nemoguće može
biti [predmet analize] (pošto je ono dokazano pomoću
silogizma); međutim, drugi deo dokaza to ne može biti, jer
zaključak proizlazi iz hipoteze.257 Razlika ovoga od ranijih
hipotetičkih silogizama sastoji se u tome što je, kod ranijih,
nužno ono što je prethodno primljeno — da bi se prihvatio
zaključak. Na primer, treba prihvatiti da, ako je dokazano da
postoji jedna [u smislu jednosti] sposobnost za kontrerne
suprotnosti, tada je i znanje suprotnosti jedno isto. Međutim, u
sledećem primeru, iako nema prethodnog sporazuma, daje se
pristanak zato što je zabluda očevidna: naime, ako je dijagonala
komensurabilna, neparni brojevi biće jednaki parnim
brojevima.258
Mnogi drugi silogizmi zaključuju na osnovu hipoteze, —
njih treba jasno ispitati i objasniti. Koje su razlike između njih,
i na koliko načina postaju hipotetički silogizmi, -^
protumačićemo docnije.259 Za sada smo učinili očevidnim da je
nemoguće te silogizme svesti na figure. A uzrok tome smo
naveli.
164 165
 Glava č e t r d e s e t peta
[SVOĐENJE SILOGIZAMA JEDNE FIGURE NA
NEKU DRUGU FIGURU]
Kod svih problema koji bivaju dokazani u više figura
moguće je — ako su oni bili dokazani silogizmom u jednoj
figuri — svesti silogizam na drugu neku figuru.260 Tako,
na primer, negativan261 silogizam prve figure može se svesti
na drugu, a silogizam srednje [druge] figure na prvu, — i
to ne važi u svim slučajevima, nego samo za izvesne
silogizme. To će biti jasno iz onoga što ćemo dalje reći.
Ako A ne pripada nijednom B, i ako Β pripada sva-
kom Γ, Α neće pripadati nijednom Γ.262 Tako se dobija prva
figura. Ali, ako se negativna premisa konvertira, do-biće se
srednja [druga] figura, pošto Β ne pripada nijednom
A, a pripada svakom Γ. Isto je i ako silogizam nije univer
zalan, nego partikularan, — na primer, ako A ne pripada
nijednom B, i ako Β pripada ponekom Γ. Jer kad se nega
tivna premisa konvertira, dobiće se srednja [druga] figura.263
Od silogizama druge figure samo univerzalni mogu biti
svedeni na prvu figuru, a od partikularnih [može biti sveden
na prvu figuru] samo jedan od dva silogizma. 264 Uzmimo da
A ne pripada nijednom B, a da pripada svakom Γ.265 Kad se
negativna premisa konvertira, dobiće se prva figura. Naime,
Β neće pripadati nijednom A, i A će pripadati svakom Γ.
Ali, ako se afirmativna premisa odnosi na B, a negativna
premisa na Γ, tada se Γ mora staviti kao prvi termin. Jer, on
ne pripada nijednom A, a A pripada svakom
B, — dakle Γ ne pripada nijednom Β. Β isto tako ne pri
pada nijednom Γ, pošto je negativna premisa konvertibilna.
Ali, ako je silogizam partikularan, tada, kad se nega-
tivna premisa odnosi na gornji krajnji termin, može da
postoji svođenje na prvu figuru, — kao, na primer, kad A
ne pripada nijednom B, a pripada ponekom Γ.
Naime, kad se negativna premisa konvertira, dobiće se
prva figura, jer tada Β neće pripadati nijednom A, a A će
pripadati ponekom Γ. Ali, ako se afirmativna premisa
odnosi na gornji krajnji termin, ne može biti svođenja, —
tako, na primer, ako A pripada svakom B, a ne pripada
ponekom Γ. Jer, propozicija AB ne pretpostavlja konver-
ziju, niti bi se, kad bi bilo konverzije, dobio silogizam.268
Silogizmi treće figure ne bi mogli biti svedeni svi na
prvu [figuru],267 — ali svi [partikularni] silogizmi prve fi-
gure mogu biti svedeni na treću figuru.268 Uzmimo da A
pripada svakom B, a Β ponekom Γ.269 Pošto je partikularno--
afirmativna propozicija konvertibilna, Γ će pripadati po-
nekom B. Ali A je pripadalo svakom B, i tako postaje treća
figura. A isto je i ako je silogizam negativan. Jer, partiku-
larno-afirmativna premisa je konvertibilna, i tako A neće
pripadati nijednom B, ali će Γ pripadati ponekom B.270
Od silogizama poslednje [treće] figure samo se jedan
ne može svesti na prvu figuru.271 To je slučaj kad negativna
premisa nije univerzalna. Svi drugi [silogizmi] mogu se
svesti [na prvu figuru].
Uzmimo da su A i Β afirmirani ο svakom Γ. Tada Γ
može biti delimično konvertirano sa A ili B, i, prema tome,
ono pripada ponekom Β. Ι tako će se dobiti prva figura,
ako A pripada svakom Γ, a Γ ponekom B.272
I ako A pripada svakom Γ, a Β ponekom Γ, dokaz će
biti isti. Naime, Β se konvertira u odnosu na Γ.273
Ali ako Β pripada svakom Γ, a A ponekom Γ, prvi
termin koji pre svih treba staviti jeste B.274 Jer Β pripada
svakom Γ, a Γ ponekom A, prema tome Β [pripada]
ponekom A. Međutim, pošto je partikularna premisa kon-
vertibilna, i A će isto tako pripadati ponekom B.
Ako je silogizam negativan, tada — kad su termini
univerzalni — treba postupati na isti način. Uzmimo da Β
pripada svakom Γ, a da A ne pripada nijednom Γ, — tada
će Γ pripadati ponekom B, a A neće pripadati nijednom Γ.
Znači: Γ će biti srednji termin.275
Slično je i ako je negativna [premisa] univerzalna, a
afirmativna partikularna. Jer tada A neće pripadati nijed-
nom Γ, i Γ će pripadati ponekom B.276
Ali, ako je negativna premisa partikularna, neće biti
rastavljanja,277 — kao, na primer, ako Β pripada svakom Γ.
166 167
 a ako A ne pripada ponekom Γ. Jer, kad se [premisa] ΒΓ
konvertira, obe će premise biti partikularne.
Očevidno je da — radi toga da se figure svedu jedna
na drugu278 — premisa koja se odnosi na donji krajnji
termin treba da bude konvertirana u jednu ili drugu od
figura. Jer, kad se ta premisa konvertira, omogućuje se
prelaz u drugu figuru.
Od silogizama srednje [druge] figure jedan može biti
sveden, a drugi ne može biti sveden na treću figuru. 279 Kad je
univerzalna premisa negativna, svođenje je moguće. Jer, ako
A ne pripada nijednom B, a pripada ponekom Γ, tada su Β
i Γ isto tako konvertibilni u odnosu na A, tako da Β ne
pripada nijednom A, i da Γ pripada ponekom A. Prema
tome, A je srednji termin.280 Ali kad A pripada svakom B, a ne
pripada ponekom Γ, svođenje nije moguće,281 jer nijedna od
dve premise posle konverzije nije više univerzalna.
Silogizmi282 treće figure mogu se svesti na srednju
[drugu] figuru, kad je negativna premisa univerzalna; kao,
na primer, kad A ne pripada nijednom Γ, i kad Β pripada
ponekom Γ ili svakom Γ.283 Naime, Γ neće pripadati
nijednom A, i pripadaće ponekom B. Ali ako je negativna
premisa partikularaa, nije moguće svođenje. Jer, partiku-
larna negativna premisa ne dopušta konverziju.
Očevidno je, dakle, da silogizmi koji ne mogu biti
svedeni284 u ovim figurama 285 jesu oni isti koji nisu mogli
biti svedeni ni na prvu figuru. [Isto tako očevidno je i to]
da mogu biti svedeni na prvu figuru samo oni silogizmi
koji su dokazani pomoću svođenja na nemoguće.
Dakle, iz onoga što je rečeno jasno je kako silogizmi
treba da budu svođeni, kao [što je jasno] i to da figure
bivaju svođene jedne na druge.
Glava č e t r d e s e t š e s t a
[ODREĐENI TERMINI I NEODREĐENI TERMINI U
SILOGIZMIMA]
Potvrđivanje ili pobijanje jednog zaključka286 razlikuje
se prema tome da li se smatra kao istovetno ili kao različito
značenje iskaza: „ne biti ovo" i „biti ne-ovo", — na primer:
„ne biti beo" i „biti ne-beo". Jer, to ne znači isto, a negacija
od „biti beo" nije „biti ne-beo", nego „ne biti beo".
Razlog ovome je sledeći. Propozicija: „on može da
hoda" odnosi se prema [propoziciji]: „on može da ne hoda"
kao [propozicija]: „on je beo" prema: „on je ne-beo", i kao:
„on poznaje dobro" prema: „on poznaje ne-dobro". Jer,
nema razlike između: „on poznaje dobro" i: „on je onaj
koji poznaje dobro", kao [što nema razlike] ni između: „on
može da hoda", i: „on je onaj koji može da hoda", i kao
između njihovih suprotnosti: „on ne može da hoda", i:
„on je onaj koji ne može da hoda".
Ako [propozicija]: „on nije sposoban da hoda" znači
isto kao: „on je sposoban da ne hoda", ili kao: „ne ho-
dati", — ove odredbe će pripadati u isto vreme istom sub-
jektu (jer isti subjekt može istovremeno i da hoda i da ne
hoda, i on je onaj koji u isto vreme poznaje dobro i ne--
dobro), dok afirmacija i negacija koje su suprotne ne pri-
padaju u isto vreme istom subjektu. Kao što, dakle, nije
isto: „ne poznavati dobro" i „poznavati ne-dobro", tako
nije isto: „biti ne-dobro" i „ne biti dobro". Jer, ako su od
stvari koje imaju međusobno isti odnos, jedne različite, isto
su tako i druge [različite].
Takođe nije isto: „biti ne-jednako" i „ne biti jed-
nako". Jer, pod jednim, pod „onim što je ne-jednako"
nalazi se nešto, to jest „nejednako", dok se pod drugim
ništa ne nalazi. To je razlog zbog koga sve nije jednako ili
nejednako, dok je sve jednako ili ne-jednako.
Dalje, ne važe u isto vreme propozicije: „postoji ne--
belo drvo" i „ne postoji belo drvo". Jer ako postoji ne-belo
drvo, postojaće drvo, ali ono što nije belo drvo, nije nuž-
nim načinom drvo. Tako je očevidno da [propozicija]: „on
je ne-dobar" nije negacija [propozicije]: „on je dobar".
Ako je za svaku propoziciju istinito da je ona ili afir-
macija ili negacija, tada, ako nije negacija, očevidno je da
je na neki način afirmacija. Međutim svaka afirmacija ima
negaciju; prema tome ta afirmacija [„on je ne-dobar"] ima
za negaciju: „on nije ne-dobar".
168 169
 Red ovih pripadanja jednih drugima je sledeći. Neka
„biti dobar" bude A, „ne biti dobar" — B, „biti ne-dobar"
— Γ, koje stoji pod B, a „ne biti ne-dobar" — Δ, koje
stoji pod A.
U ovom slučaju će ili A ili Β pripadati svakom sub-
jektu, ali oni nikad neće pripadati istom [subjektu].
Isto tako, ili Γ ili Δ pripadaće svakom subjektu, ali
nikad istom.
I Β nužnim načinom mora pripadati svemu čemu Γ
pripada. Jer, ako je istina reći: „ono je ne-belo", isto je
tako istina reći: „ono nije belo". Jer, nemoguće je da u
isto vreme jedna stvar bude bela i da bude ne-bela, ili da
bude od ne-belog drveta i da bude od belog drveta. Prema
tome, ako jednoj stvari ne pripada afirmacija, pripadaće
joj negacija. Ali Γ neće uvek pripadati B. Jer, ono što
uopšte nije drvo, neće biti ni ne-belo drvo.287
I obratno, Δ mora pripadati svemu onome čemu A
pripada. Jer ili Γ ili Δ [pripada svemu čemu A pripada].
Ali pošto nije moguće da nešto bude u isto vreme ne-belo
i belo, Δ će pripadati [svemu čemu A pripada]. Naime, ο
onome što je belo, istina je reći da nije ne-belo.288
Naprotiv, A ne važi uvek ο Δ. Jer ο onome što uopšte
nije drvo, nije istina tvrditi A, upravo [tvrditi] da je belo
drvo. Iz toga proizlazi da je Δ istinito, ali da A nije isti-
nito, — naime da je ono belo drvo.289
Isto je tako jasno da A i Γ ne mogu nikad pripadati
istom subjektu,290 ali da Β i Δ mogu pripadati istom sub-
jektu.291
Isto se odnose i negativni termini prema afirmativnim
terminima, koji su stavljeni u isti položaj. Neka A znači
„jednak", Β — ,,ne-jednak", Γ — „nejednak", a Δ — „ne-
nejednak".292
U mnogo slučajeva u kojima jedna ista stvar pripada
izvesnim stvarima, a ne pripada drugima, negacija može
biti istinita na isti način kao ranije.293 Takav je slučaj kad se
kaže da sve stvari nisu bele, ili da svaka stvar nije bela.
Međutim, pogrešno je tvrđenje da je svaka stvar ne-bela ili
da su sve stvari ne-bele. Isto tako,294 propozicija: „svaka
životinja je bela" nema za negaciju: „svaka životinja je ne-
bela" (jer su obe ove propozicije lažne) nego [je njena
negacija]: „svaka životinja nije bela".
Pošto je očevidno da iskaz: „to je ne-belo" znači drugo
nego: „to nije belo", — jer je jedan od ovih iskaza afirmacija,
a drugi negacija, — jasno je da svaki od njih ne biva dokazan
na isti način.295 Tako, na primer [ne bivaju na isti način
dokazane propozicije]: „sve što je životinja nije belo"; ili:
„može ne biti belo"; ili: „istina je zvati ga ne-belim", pošto
poslednje znači da je ono ne-belo. Međutim, dokazivanje
da je istina zvati ga belim, ili da je istina zvati ga ne-belim —
vršiće se na isti način,296 jer ove dve propozicije postavljene
su afirmativno, pomoću prve figure. Izraz: „istinito" treba
staviti u isti red u koji [se stavlja]: „postoji". Jer, negacija
od: „istina je zvati ga belo" nije: „istina je zvati ga ne-belo",
nego: „nije istina zvati ga belo". Ako, dakle, treba da se
dokaže da je istina reći: „sve što je čovek jeste muzičar ili
ne-muzičar" tada, isto tako, treba postaviti da je sve što je
životinja ili muzičar, ili ne-muzičar, — i dokaz je dobijen.
Međutim, da ono što je čovek nije muzičar, dokazuje se
pobijanjem, pomoću tri modusa ο kojima smo govorili.297
Uopšte, kad su A i Β takvi da ne mogu u isto vreme
pripadati istom subjektu, i da jedno od njih pripada nužnim
načinom svakom subjektu; i kad se Γ i Δ isto tako odnose
jedno prema drugom; i, najzad, kad A sleduje Γ, ali ne i
obrnuto, — tada, isto tako, Δ mora sledovati B, ali ne
obrnuto; i, sem toga, A i Δ mogu pripadati istom subjektu,
ali Β i Γ to ne mogu.
Pre svega, da Δ sleduje B, biće jasno iz sledećeg iz-
vođenja. Pošto Γ ili Δ pripadaju nužnim načinom, jedno ili
drugo, svakom subjektu, i pošto Γ ne može pripadati
onome čemu Β pripada, zbog toga što ono sadrži u sebi A;
a pošto A i Β ne mogu pripadati istom subjektu, — jasno
je da će Δ sledovati B.
Pošto Γ nije konvertibilno sa A, a pošto ili Γ ili Δ
pripadaju svakom subjektu, moguće je da A i Δ pripadaju
istom subjektu.
170 171
 Naprotiv, B i Γ ne mogu biti konvertibilni, zbog toga
što A sleduje Γ; tako se dolazi do nemogućnosti.
Očevidno je da ni Β i Δ ne mogu biti uzajamno kon-
vertibilni, pošto je moguće da Δ i A pripadaju u isto vreme
istom subjektu.
Katkad se isto tako dešava da se pri takvom položaju
termina dopadne zablude, zbog toga što nisu pravilno
shvaćene suprotnosti, od kojih jedna nužnim načinom
pripada svakoj stvari.
Ako se pretpostavi da A i Β ne mogu u isto vreme
pripadati istom subjektu, nego da je nužno da jedno od
njih pripada onome čemu drugo ne pripada; ako isto važi
i za Γ i Δ; i ako, najzad, A sleduje svemu čemu Γ sleduje,
— iz toga će proisticati da Β nužnim načinom pripada
onome čemu Δ pripada. Ali to je pogrešno.
[Ako se nastavi ovo pogrešno izvođenje], uzeće se za
negaciju A i Β termin Z, a opet za negaciju Γ i Δ termin Θ.
Tada je nužno da ili A ili Ζ pripadaju svakom subjektu, jer
ili afirmacija ili negacija [treba da pripadaju ovom
subjektu]. A, opet, ili Γ ili Θ [treba da pripadaju svakom
subjektu], jer jedno je afirmacija, a drugo negacija. Pret-
postavlja se da A pripada svemu čemu Γ pripada; prema
tome, β pripada svemu čemu Ζ pripada. Pošto, opet, ili Ζ
ili Β pripadaju jedno ili drugo svakom subjektu, a pošto
isto važi i za Θ i Δ, i pošto Θ sleduje Z, i Β će sledovati Δ,
— što već znamo. Dakle, ako A sleduje Γ, Β mora sledo
vati Δ. — Međutim, ovakvo izvođenje je pogrešno. Jer —
kao što smo rekli — logičko sledovanje je upravo obrnuto,
kad su termini tako postavljeni.
Naime, možda nije nužno da A ili Ζ pripadaju svakom
subjektu, kao ni Ζ ili Β, pošto Ζ nije negacija A. Jer, nega-
cija od „dobar" jeste ,,ne-dobar". A „ne-dobar" nije iden-
tično sa „ni dobar, ni ne-dobar". Isto je i za Γ i Δ, jer su
pretpostavljene negacije dve.298
Knjiga druga
OSOBINE SILOGIZAMA. — LAŽNI ZAKLJUČCI
Glava prva
[O MNOGOSTRUKIM ZAKLJUČCIMA U SILOGIZMIMA]
Dosad smo izložili1 u koliko se figura dobija silogizam,
kakve su osobine i koliki je broj premisa, i kad i kako
postaje silogizam. Dalje, objasnili smo šta treba uzeti u
obzir pri pobijanju i izvođenju [zaključaka]; kako treba
da tražimo rešenje jednog problema datog ma po kojoj
metodi i, najzad, kojim ćemo putem dobiti principe [pre-
mise silogizma] u svakom [pojedinačnom] slučaju. 2
Ali od silogizama jedni su univerzalni, a drugi parti-
kularni.3 I zato svi univerzalni silogizmi daju uvek više
zaključaka, a od partikulamih silogizama afirmativni daju
više zaključaka, a negativni daju samo jedan zaključak.
Jer, druge propozicije mogu se konvertirati, ali nega-
tivna [partikularno-negativna] propozicija ne daje se kon-
vertirati.4 Međutim, zaključak utvrđuje jednu određenu
stvar ο drugoj određenoj stvari.5 Iz toga proizlazi da svi
drugi silogizmi [sem partikularno-negativnog] daju više
zaključaka.
Ako je, na primer, dokazano da A pripada svakom Β
ili ponekom B,6 — tada, nužnim načinom, i Β pripada
ponekom A. Ali ako je dokazano da A ne pripada nijed-
nom B,7 tada ni Β ne pripada nijednom A. Taj zaključak
je različit od prethodnog. Međutim, ako A ne pripada
ponekom B,8 isto tako nije nužno da Β ne pripada po-
nekom A, pošto ono može pripadati svakom A.
172 173
 To je, dakle, zajednički razlog za sve silogizme [koji
daju više od jednog zaključka], — za univerzalne kao i za
partikulame. Ali za univerzalne silogizme stvar se može i
drukčije obrazložiti.9
Jer sve stvari koje potpadaju bilo pod srednji termin,
bilo pod zaključak [upravo pod donji termin zaključka],
mogu biti dokazane pomoću istog silogizma, ako su jedne
stavljene u srednji termin, a druge u zaključak.
Ako je, na primer,10 zaključak AB dokazan pomoću Γ,
— tada sve što potpada pod Β ili Γ mora, nužnim načinom,
u svim slučajevima, dobiti predikat A. Jer, ako je Δ sadržano
u ćelom obimu B, a Β [u celome obimu] A, i Δ će isto tako
biti sadržano u [celome obimu] A. Ako je, opet, Ε sadržano
u celome obimu Γ, a Γ u A, i Ε će, isto tako, biti sadržano
u A. Isto važi i ako je silogizam negativan.11
U drugoj figuri može se uzeti kao zaključak silogizma
samo ono što potpada pod zaključak.12 Ako A ne pripada
nijednom B, a pripada svakom Γ, zaključak će biti da Β
ne pripada nijednom Γ. Ako Δ potpada pod Γ, očevidno je
da mu Β ne pripada. Da Β ne pripada onome što potpada
pod A, — nije jasno iz silogizma. Međutim, Β ne pripada
E, ako Ε potpada pod A. Da Β ne pripada nijednom Γ,
dokazano je pomoću silogizma. Ali da Β ne pripada A,13
pretpostavljeno je bez dokaza, i tako ne proizlazi iz silo-
gizma da Β ne pripada E.
U partikularnim premisama neće biti nužna dedukcija
za stvari koje potpadaju pod zaključak (jer kad je ovaj
partikularan, nema silogizma).14 Međutim, za sve stvari
koje potpadaju pod srednji termin [postojaće nužna de-
dukcija], samo, razume se, ne na osnovi silogizma. Uzmimo,
na primer, da A pripada svakom B, a Β ponekom Γ.15 Za
ono što se nalazi pod Γ neće biti silogizma; naprotiv, za
ono što se nalazi pod Β može biti zaključka, ali to neće biti
na osnovi prethodnog silogizma.
Isto je i za druge figure. Nije moguć dokaz termina
koji potpada pod zaključak. Međutim, može se dobiti dokaz
ο drugom terminu [onome koji je subordiniran srednjem
terminu], samo ne na osnovi silogizma, nego na isti način
174
kao što se, u univerzalnim silogizmima, polazeći od nedo-
kazane [gornje] premise, dokazuju stvari subordinirane
srednjem terminu. Dakle neće biti zaključka ili ako su
silogizmi univerzalni ili će ga biti ako su silogizmi parti-
kularni.18
Glava d r u g a
[LAŽAN ZAKLJUČAK, IZVEDEN IZ ISTINITIH
PREMISA, I ISTINIT ZAKLJUČAK, IZVEDEN IZ
LAŽNIH PREMISA — U PRVOJ FIGURI!
Premise koje obrazuju silogizam mogu biti istinite, i
mogu biti lažne, i može jedna [od njih] biti istinita, a
druga lažna. Međutim, zaključak je, nužnim načinom, ili
istinit ili lažan.
Iz istinitih premisa ne može se izvesti lažan zaključak,
ali iz lažnih premisa17 može se izvesti istiniti zaključak, —
ali ne tako da bude pokazano zašto je nešto istinito, nego
samo da je nešto istinito. Jer, „zašto" ne može biti predmet
silogizma sa lažnim premisama; uzrok toga biće objašnjen
u sledećem18.
Pre svega, iz istinitih premisa ne može biti izveden
lažni zaključak. Ovo je jasno iz sledećeg. Ako je nužno
da, kad A postoji, Β postoji, nužno je da, kad Β ne postoji,
A ne postoji. Prema tome, ako je A istinito, Β je nužnim
načinom istinito. U protivnom bi se desilo nemoguće: da
ista stvar, u isto vreme, postoji i ne postoji.19
Ali, zato što se stavlja A kao jedan termin, ne srne se
misliti da, kad samo jedna stvar postoji, nešto nužnim
načinom mora sledovati. Jer, to nije moguće. Ono što
nužnim načinom sleduje jeste zaključak, a ovaj postaje
samo pomoću najmanje tri termina i dve propozicije ili
premise. Shodno tome, ako je istina da A pripada svemu
čemu Β pripada, i da Β pripada svemu čemu Γ pripada,
— tada, nužnim načinom, A pripada [svemu čemu Γ pri-
pada]. Ovo poslednje ne može biti lažno, jer bi inače, u
isto vreme, jedno isto jednom subjektu pripadalo i ne bi
mu pripadalo. A je, dakle, stavljeno kao jedna stvar, kao
dve premise zajedno uzete.
175
 To je, dakle, zajednički razlog za sve silogizme [koji
daju više od jednog zaključka], — za univerzalne kao i za
partikularne. Ali za univerzalne silogizme stvar se može i
drukčije obrazložiti.9
Jer sve stvari koje potpadaju bilo pod srednji termin,
bilo pod zaključak [upravo pod donji termin zaključka],
mogu biti dokazane pomoću istog silogizma, ako su jedne
stavljene u srednji termin, a druge u zaključak.
Ako je, na primer,10 zaključak AB dokazan pomoću Γ,
— tada sve što potpada pod Β ili Γ mora, nužnim načinom,
u svim slučajevima, dobiti predikat A. Jer, ako je Δ sadržano
u celom obimu B, a Β [u celome obimu] A, i Δ će isto tako
biti sadržano u [celome obimu] A. Ako je, opet, Ε sadržano
u celome obimu Γ, a Γ u A, i Ε će, isto tako, biti sadržano
u A. Isto važi i ako je silogizam negativan."
U drugoj figuri može se uzeti kao zaključak silogizma
samo ono što potpada pod zaključak.12 Ako A ne pripada
nijednom B, a pripada svakom Γ, zaključak će biti da Β
ne pripada nijednom Γ. Ako Δ potpada pod Γ, očevidno je
da mu Β ne pripada. Da Β ne pripada onome što potpada
pod A, — nije jasno iz silogizma. Međutim, Β ne pripada
E, ako Ε potpada pod A. Da Β ne pripada nijednom Γ,
dokazano je pomoću silogizma. Ali da Β ne pripada A,13
pretpostavljeno je bez dokaza, i tako ne proizlazi iz silo-
gizma da Β ne pripada E.
U partikularnim premisama neće biti nužna dedukcija
za stvari koje potpadaju pod zaključak (jer kad je ovaj
partikularan, nema silogizma).14 Međutim, za sve stvari
koje potpadaju pod srednji termin [postojaće nužna de-
dukcija], samo, razume se, ne na osnovi silogizma. Uzmimo,
na primer, da A pripada svakom B, a Β ponekom Γ.15 Za
ono što se nalazi pod Γ neće biti silogizma; naprotiv, za
ono što se nalazi pod Β može biti zaključka, ali to neće biti
na osnovi prethodnog silogizma.
Isto je i za druge figure. Nije moguć dokaz termina
koji potpada pod zaključak. Međutim, može se dobiti dokaz
ο drugom terminu [onome koji je subordiniran srednjem
terminu], samo ne na osnovi silogizma, nego na isti način
kao što se, u univerzalnim silogizmima, polazeći od nedo-
kazane [gornje] premise, dokazuju stvari subordinirane
srednjem terminu. Dakle neće biti zaključka ili ako su
silogizmi univerzalni ili će ga biti ako su silogizmi parti-
kularni.18
Glava d r u g a
[LAŽAN ZAKLJUČAK, IZVEDEN IZ ISTINITIH
PREMISA, I ISTINIT ZAKLJUČAK, IZVEDEN IZ
LAŽNIH PREMISA — U PRVOJ FIGURI]
Premise koje obrazuju silogizam mogu biti istinite, i
mogu biti lažne, i može jedna [od njih] biti istinita, a
druga lažna. Međutim, zaključak je, nužnim načinom, ili
istinit ili lažan.
Iz istinitih premisa ne može se izvesti lažan zaključak,
ali iz lažnih premisa17 može se izvesti istiniti zaključak, —
ali ne tako da bude pokazano zašto je nešto istinito, nego
samo da je nešto istinito. Jer, „zašto" ne može biti predmet
silogizma sa lažnim premisama; uzrok toga biće objašnjen
u sledećem18.
Pre svega, iz istinitih premisa ne može biti izveden
lažni zaključak. Ovo je jasno iz sledećeg. Ako je nužno
da, kad A postoji, Β postoji, nužno je da, kad Β ne postoji,
A ne postoji. Prema tome, ako je A istinito, Β je nužnim
načinom istinito. U protivnom bi se desilo nemoguće: da
ista stvar, u isto vreme, postoji i ne postoji.19
Ali, zato što se stavlja A kao jedan termin, ne sme se
misliti da, kad samo jedna stvar postoji, nešto nužnim
načinom mora sledovati. Jer, to nije moguće. Ono što
nužnim načinom sleduje jeste zaključak, a ovaj postaje
samo pomoću najmanje tri termina i dve propozicije ili
premise. Shodno tome, ako je istina da A pripada svemu
čemu Β pripada, i da Β pripada svemu čemu Γ pripada, —
tada, nužnim načinom, A pripada [svemu čemu Γ pripada].
Ovo poslednje ne može biti lažno, jer bi inače, u isto
vreme, jedno isto jednom subjektu pripadalo i ne bi mu
pripadalo. A je, dakle, stavljeno kao jedna stvar, kao dve
premise zajedno uzete.
174 175
 Isto je i za negativne silogizme; jer iz istinitih premisa
ne može se izvesti lažan zaključak.
Ali iz lažnih premisa može se izvesti istinit zaključak,
i kad su obe premise lažne, i kad je [lažna] samo jedna od
njih. Međutim, u ovom poslednjem slučaju nije svejedno
koja se od njih uzima kao lažna u celini;20 ako se, naprotiv,
premisa ne uzme kao lažna u celini, tada svaka od dve
premise može biti lažna.
Uzmimo da A pripada ćelom Γ, ali da ne pripada
nijednom B, a da Β ne pripada Γ.21 To može da bude; na
primer, „životinja" ne pripada nijednom „kamenu", a
„kamen" [ne pripada] nijednom „čoveku". Ako se sad
pretpostavi da A pripada svakom B, a Β svakom Γ, — A
će pripadati svakom Γ, tako da će se iz dve lažne premise
dobiti istinit zaključak, — pošto je svaki čovek životinja.
Isto važi i kad je premisa negativna. Jer može biti da
ni A ni Β ne pripadaju nijednom Γ, a da A pripada svakom
B,22 kao, na primer, kad se uzmu isti termini, i kad se stavi
„čovek" kao srednji termin. Jer, ni „životinja", ni „čovek"
ne pripadaju nijednom „kamenu", ali „životinja" pripada
svakom „čoveku". Dakle, ako se uzme da jedan termin ne
pripada ničem od onoga čemu pripada, 23 a da drugi termin
pripada celini onoga čemu ne pripada,24 — tada će se iz
dve lažne premise dobiti istinit zaključak.
Sličan zaključak će se izvesti ako se uzmu premise
koje su obe delimično lažne.25
Ali, kad se samo jedna od premisa stavi kao lažna,
tada, ako je prva premisa lažna u celini — na primer AB
[gornja premisa] — zaključak neće biti istinit. Međutim,
ako je [lažna u celini] premisa ΒΓ [donja premisa], za-
ključak će biti istinit. Potpuno lažnom zovem premisu
kontrerno suprotnu istinitoj; tako, na primer, ako je ono
što ne pripada ničem uzeto kao da pripada svemu, ili ako
je ono što pripada svemu uzeto kao da ne pripada ničem.
Uzmimo da A ne pripada nijednom B, a da Β pripada
svakom Γ.2β Ako sad stavim premisu ΒΓ kao istinitu, a
premisu AB kao potpuno lažnu — to jest [ako stavim kao
lažnu premisu] da A pripada svakom B, — nemoguće je
da zaključak bude istinit. Jer A ne bi pripadalo nijednom
Γ, ako je istina da A nije pripadalo ničem čemu je Β pri-
padalo, a da je Β pripadalo svakom Γ.
Isto tako nema istinitog zaključka ni ako A pripada
svakom B, a Β svakom Γ. Ali dok se premisa ΒΓ stavlja
kao istinita, premisa AB stavlja se kao potpuno lažna, —
što znači da A ne pripada ničem čemu Β pripada. Dakle, i
u ovom slučaju zaključak će biti lažan.27 Jer A će pripadati
svakom Γ ako je istina da A pripada svemu čemu Β
pripada, a da Β [pripada] svakom Γ.
Dakle, očevidno je sledeće. Ako je prva premisa pot-
puno lažna — bila ona afirmativna ili negativna, — a ako
je druga premisa istinita, — neće proizaći istiniti zaključak.
Međutim, ako premisa nije potpuno lažna, dobiće se
istiniti zaključak. Ako A pripada svakom Γ i ponekom B,
a Β svakom Γ,28 — na primer „životinja" svakom „labudu" i
ponekom „belom", a „belo" svakom „labudu", — i ako se
pretpostavi da A pripada svakom B, a Β svakom Γ, A će u
istini pripadati svakom Γ, zato što je svaki labud životinja.
Isto je tako [isti je zaključak] ako je premisa AB
negativna.29 Jer, moguće je da A pripada ponekom B, i da
ne pripada nijednom Γ, a da Β pripada svakom Γ, — kao
na primer da „životinja" pripada ponekom „belom", ali
nikakvom „snegu", a da „belo" [pripada] svakom „sne-gu".
Ako se sad pretpostavi da A ne pripada nijednom B, a da Β
pripada svakom Γ, — A neće pripadati nijednom Γ.
Međutim, u slučaju da se premisa AB uzme kao
potpuno istinita, a premisa ΒΓ kao potpuno lažna, dobiće
se istiniti silogizam [to jest silogizam sa istinitim zaključ-
kom]. Jer, ništa ne stoji na putu da A pripada svakom Β i
svakom Γ, mada Β ne pripada nijednom Γ,30 — kao oni
rodovi iste vrste koji ne potpadaju jedan pod drugi. Jer,
„životinja" pripada i „konju" i „čoveku", ali „konj" ne
pripada nijednom „čoveku". Ako se sad uzme da A pri-
pada svakom B, a Β svakom Γ, zaključak će biti istinit,
mada je premisa Β Γ potpuno lažna.
176 12 Organon 177
 Isto važi i kad je premisa AB negativna.31 Jer A može
da ne pripada nijednom Β i nijednom Γ, i Β može da ne
pripada nijednom Γ, — kao vrsta rodovima iz druge vrste.
Jer, „životinja" ne pripada ni „muzici", ni „lekarskoj ve-
štini", a ni „muzika" ne pripada „lekarskoj veštini". Ako
se, dakle, uzme kao da A ne pripada nijednom B, a kao da
Β pripada svakom Γ, zaključak će biti istinit.
Ako premisa ΒΓ nije potpuno, nego samo delimično
lažna, zaključak će biti istinit. Jer ništa ne stoji na putu da
A pripada ćelom Β i Γ, a da Β pripada ponekom Γ,32 kao
vrsta rodu i razlici [specifičnoj diferenciji]. Jer „životinja"
pripada svakom „čoveku" i svakom „biću koje hoda
nogama" a „čovek" ponekom „biću koje hoda nogama"
ali ne svakom „biću koje hoda nogama". Ako se, dakle, A
uzme da pripada svakom B, a Β svakom Γ, Α će pripadati
svakom Γ, što je istina. Isto važi i ako je negativna premisa
AB. Jer A može da ne pripada nijednom Β i nijednom Γ,
mada Β pripada ponekom Γ,33 kao vrsta rodu i razlici iz
druge neke vrste. Jer, „životinja" ne pripada nikakvoj
„mudrosti" i nikakvoj „teorijskoj sposobnosti", ali
„mudrost" pripada ponekoj „teorijskoj sposobnosti". Ako
se, dakle, stavi da A ne pripada nijednom B, i da Β pri-
pada svakom Γ, A neće pripadati nijednom Γ, — što je u
navedenom primeru istina.
U partikularnim silogizmima, kad je prva premisa
potpuno lažna a druga istinita, zaključak može biti istinit,
a isto je tako kad je prva premisa delimično lažna, a druga
istinita, ili kad je prva istinita, a partikularna lažna, ili,
najzad, kad su obe [premise] lažne.
Jer, ništa ne stoji na putu da A ne pripada nijednom
B, i da pripada ponekom Γ, a Β ponekom Γ,34 kao što
„životinja" ne pripada nijednom „snegu", ali pripada
ponekom „belom", a kao što „sneg" pripada ponekom
„belom". Ako se sad stavi za srednji termin „sneg", a za
gornji „životinja", i ako se uzme kao da A prepada
svakom B, a kao da Β pripada ponekom Γ, — tada je
premisa AB potpuno lažna, premisa ΒΓ je istinita, a zaklju-
čak je istinit. Isto važi ako je premisa AB negativna. Jer,
A može da pripada ćelom B, a da ne pripada ponekom Γ;
međutim Β može pripadati ponekom Γ.35 Tako, na primer,
životinja" pripada svakom „čoveku", ali ne sleduje po-
nekom „belom", a „čovek" pripada ponekom „belom".
Ako se „čovek" stavi kao srednji termin, i ako se uzme da
A ne pripada nijednom B, a da Β pripada ponekom Γ, —
zaključak će biti istinit, mada je premisa AB potpuno
lažna.
Ako je premisa AB delimično lažna, zaključak će biti
istinit. Jer ništa ne stoji na putu da A pripada i Β i ponekom
Γ, a da Β pripada ponekom Γ,3β — kao, na primer, da
„životinja" pripada ponekom „lepom" i ponekom „ve-
likom", a da „lepo" pripada ponekom „velikom". Ako se
sad uzme da A pripada svakom B, a Β ponekom Γ, tada će
premisa AB biti delimično lažna, premisa Β Γ istinita, a
zaključak istinit. Isto važi ako je premisa AB negativna.
Jer, za dokaz biće isti termini, raspoređeni na isti način.87
Ako je, opet, premisa AB istinita, a premisa ΒΓ lažna,
zaključak će biti istinit. Jer, ništa ne stoji na putu da A
pripada ćelom Β i ponekom Γ, a da Β ne pripada nijednom
Γ,38 — kao što, na primer. „životinja pripada svakom
„labudu" i ponekom „crnom", iako „labud" ne pripada
nijednom „crnom". Ako se sad stavi da A pripada svakom
B, a Β ponekom Γ, — zaključak će biti istinit, dok je pre-
misa ΒΓ lažna. Isti je zaključak ako se uzme da je premisa
AB negativna. Jer moguće je da A ne pripada nijednom B,
i da ne pripada ponekom Γ, i da Β ne pripada nijednom Γ,39
— kao, na primer, vrsta rodu druge neke vrste i akci-
denciji svojih sopstvenih rodova. Jer „životinja" ne pri-
pada nijednom „broju" i ne pripada ponekom „belom", a
„broj" ne pripada nijednom „belom". Ako se sad kao
srednji termin stavi „broj", i ako se uzme da A ne pripada
nijednom B, a da Β pripada ponekom Γ; tada A neće
pripadati ponekom Γ, što je bilo istinito. I premisa AB je
istinita, a premisa ΒΓ lažna.
I, ako je premisa AB delimično lažna, a premisa ΒΓ
lažna, — zaključak će biti istinit. Jer, ništa ne stoji na
putu da u svakoj premisi A pripada ponekom Β i ponekom
 12*
178 179
Γ, a da B ne pripada nijednom Γ,40 — kao kad je Β kon-
trerno suprotno Γ, i kad su oba akcidencije iste vrste. Jer,
„životinja" pripada ponekom „belom" i ponekom „cr-
nom", ali „belo" ne pripada nijednom „crnom". Ako se
sad uzme da A pripada svakom B, a Β ponekom Γ, —
zaključak će biti istinit. Ali isto je tako kad se premisa
AB uzme kao negativna, — jer će isti termini, raspoređeni
na isti način, služiti za dokaz.41
I kad su obe premise lažne, zaključak će biti istinit.
Jer, moguće je da A ne pripada nijednom B, a da pripada
ponekom Γ, dok Β ne pripada nijednom Γ,42 — kao, na
primer, vrsta rodu druge neke vrste i akcidenciji svojih
sopstvenih rodova. Jer, „životinja" ne pripada nijednom
„broju", ali pripada ponekom „belom", a „broj" ne pri-
pada nijednom „belom". Ako se sad pretpostavi da A
pripada svakom B, a Β ponekom Γ, zaključak će biti isti-
nit, dok su obe premise lažne. Isto važi kad je premisa AB
negativna. Jer, ništa ne stoji na putu da A pripada ćelom
B, a da ne pripada ponekom Γ, i da Β ne pripada nijednom
Γ,43 — na primer, da „životinja" pripada svakom „labudu",
a ne pripada ponekom „crnom", a da „labud" ne pripada
nijednom „crnom". Ako se uzme da A ne pripada nijednom
B, a da Β pripada ponekom Γ, Α neće pripadati ponekom Γ.
Tako je zaključak istinit, ali su premise lažne.
Glava t r e ć a
[ISTINIT ZAKLJUČAK IZVEDEN IZ LAŽNIH
PREMISA U DRUGOJ FIGURI]
U srednjoj [drugoj] figuri moguće je u svima formama
i slučajevima iz lažnih premisa izvesti istiniti zaključak, —
bilo da se obe premise stave kao potpuno lažne, ili svaka
od njih samo kao delimično lažna; ili da se jedna od njih
uzme kao istinita, a druga kao potpuno lažna — pa ma
koja se od njih stavila kao lažna; — ili bilo da su obe pre-
mise delimično lažne; ili da je jedna potpuno istinita, a
druga delimično lažna; ili da je jedna potpuno lažna, a
druga delimično istinita; i da to važi kako u univerzalnim
tako i u partikularim silogizmima.
Jer, ako A ne pripada nijednom B, a pripada svakom
Γ,44 — ako „životinja" ne pripada nijednom „kamenu", a
pripada svakom „konju", — kad se premise stave na
kontrerno suprotni način, i kad se uzme da A pripada
svakom B, a da ne pripada nijednom Γ, — tada će se iz
potpuno lažnih premisa dobiti istiniti zaključak. Isto je
tako ako A pripada svakom B, a ne pripada nijednom Γ,
— jer će silogizam biti isti.45
Tako je opet i ako je jedna premisa potpuno lažna, a
druga potpuno istinita. Naime ništa ne stoji na putu da A
pripada svakom Β i svakom Γ, ali da Β ne pripada
nijednom Γ,46 kao vrsta svojim rodovima koji ne potpa-
daju jedan pod drugi. Jer, „životinja" pripada svakom
„konju" i svakom „čoveku", a nijedan „čovek" nije „konj".
Ako se uzme da „životinja" pripada jednome potpuno, a
drugome nikako, — tada će jedna premisa biti potpuno
lažna, a druga potpuno istinita, a zaključak će biti istinit,
ma u koju premisu da se stavi negacija.
Isto će biti i kad je jedna premisa delimično lažna, a
druga potpuno istinita. Jer, moguće je da A pripada po-
nekom Β i svakom Γ, ali da Β ne pripada nijednom Γ.47
Tako „životinja" pripada ponekom „belom" i svakom
„gavranu", a „belo" ne pripada nijednom „gavranu". Ako
se sad uzme da A ne pripada nijednom B, ali da pripada
svakom Γ, tada je premisa AB delimično lažna, premisa
ΑΓ je potpuno istinita, i zaključak je istinit. Isto je i kad
se negativna premisa premesti, jer će se dokaz izvesti po-
m
°ću istih termina.48 Isto je i kad je afirmativna premisa
delimično lažna, a negativna potpuno istinita. Jer, ništa ne
stoji na putu da A pripada ponekom B, ali da ne pripada
ćelom Γ, a da Β ne pripada nijednom Γ,49 kao što, na
Primer, „životinja" pripada ponekom „belom", a ne pri-
pada nijednoj „smoli", i kao što „belo" ne pripada ni
jednoj „smoli". Dakle, ako se uzme da A pripada ćelom
ΰ
> a da ne pripada nijednom Γ, tada je premisa AB deli-
180 181
mično lažna, premisa ΑΓ potpuno istinita, a zaključak je istinit.
I kad su obe premise delimično lažne, zaključak može biti
istinit. Jer, moguće je da A pripada ponekom Β i ponekom Γ, a
da Β ne pripada nijednom Γ50; kao, na primer, da „ životinja"
pripada ponekom „belom" i ponekom „crnom", a da „belo" ne
pripada nijednom „crnom". Ako se uzme da A pripada svakom
B, a da ne pripada nijednom Γ, — obe premise biće delimično
lažne, a zaključak će biti istinit. Isto će biti i kad se premesti
negativna premisa, za šta se dokaz izvodi pomoću istih
termina.81
Očevidno je da se ovo [što smo izložili] primenjuje i na
partikularne silogizme. Jer, ništa ne stoji na putu da A pripada
svakom Β i ponekom Γ, a da Β ne pripada ponekom Γ,52 — kao,
na primer, da „životinja" pripada svakom „čoveku" i ponekom
„belom", a da „čovek" ne pripada ponekom „belom". Ako se
sad stavi da A ne pripada nijednom B, a da pripada ponekom Γ,
— tada je univerzalna premisa potpuno lažna, partikulama
premisa je istinita, a zaključak je istinit.
Isto je tako kad je premisa AB negativna. Naime moguće
je da A ne pripada nijednom B, i da ne pripada ponekom Γ, a da
Β ne pripada ponekom Γ,53 — kao, na primer, kad „životinja"
ne pripada nijednom „neodu-hovljenom" i ne pripada ponekom
„belom", tada i ,,neo-duhovljen" neće pripadati ponekom
„belom". Ako se sad stavi da A pripada svakom B, a da ne
pripada ponekom Γ, tada je univerzalna premisa AB potpuno
lažna, premisa ΑΓ je istinita, a zaključak je istinit.
Zaključak je istinit i kad se univerzalna premisa stavi kao
istinita, a partikulama kao lažna. Jer, ništa ne stoji na putu da A
ne sleduje ni B, ni Γ, a da, međutim, Β ne pripada ponekom Γ,54
— kao, na primer, da „životinja" ne pripada nijednom „broju" i
nijednom „neoduhovljenom", a da „broj" ne sleduje ponekom
„neoduhovljenom". Ako se sad stavi da A ne pripada nijednom
B, a da pripada ponekom Γ, zaključak će biti istinit, univerzalna
premisa istinita, a partikulama lažna. Isto je i kad je premisa
univerzalno uzeta afirmativna. Jer, moguće je da A pripada [u
isto vreme] i svakom Β i Γ, ali da Β ne sleduje ponekom Γ,55 —
kao, na primer, vrsta rodu i razlici. Jer, „životinja" sleduje
svakom „čoveku" i „koji hoda nogama", u njenom ćelom
obimu, — ah" „čovek" ne sleduje svakom „koji hoda nogama".
Ako se sad uzme da A pripada svakom B, a da ne pripada
ponekom Γ, — tada je univerzalna premisa istinita, partikulama
lažna, a zaključak istinit.
Isto tako jasno je da zaključak može biti istinit i kad su
obe premise lažne, jer je moguće da A [u isto vreme] pripada
svakom Β i Γ, dok Β ne sleduje ponekom Γ.6· Jer, ako se uzme
da A ne pripada nijednom B, a da pripada ponekom Γ, premise
su obe lažne, a zaključak je istinit. Isto je tako kad je
univerzalna premisa afirmativna, a partikulama negativna. Jer,
moguće je da A ne sleduje nijednom B, a da sleduje svakom Γ, i
da Β ne pripada ponekom Γ," — kao, na primer, da „životinja"
ne sleduje nikakvoj „nauci", ali da sleduje svakom „čoveku", a
da i „nauka" ne sleduje svakom „čoveku". Ako se, sad, uzme
da A pripada svakom B, ali da ne sleduje ponekom Γ, premise
su lažne, ali je zaključak istinit.
Glava č e t v r t a
[ISTINIT ZAKLJUČAK IZVEDEN IZ LAŽNIH PREMISA U
TREĆOJ SILOGISTIČKOJ FIGURI]
I u poslednjoj [trećoj] figuri može se iz lažnih premisa
izvesti istiniti zaključak. To biva kad su obe premise potpuno
lažne; ili kad je svaka od njih samo delimično lažna; i kad je
jedna potpuno istinita, a druga [potpuno] lažna; zatim to biva i
kad je jedna samo delimično lažna, a druga potpuno istinita, i
obrnuto, — najzad, to biva i u svim drugim slučajevima u
kojima je moguće premestiti premise.
Jer, ništa ne stoji na putu da ni A ni Β ne pripadaju
nijednom Γ, a da A pripada ponekom B.58 Tako, na pri-mer> ni
„čovek", ni „koji hoda nogama" ne sleduje ni-
182 183
jednom „bezduševnom", dok „čovek" pripada ponekom
„koji hoda nogama". Ako se uzme da A i Β pripadaju
svakom Γ, premise su potpuno lažne, ali je zaključak
istinit. Isto je i kad je jedna premisa negativna, a druga
afirmativna. Jer, moguće je da Β ne pripada nijednom Γ,
da A pripada svakom Γ, i da A ne pripada ponekom B. M
Tako, na primer, [moguće je] da „crno" ne pripada ni-
jednom „labudu", da „životinja" pripada svakom „la-
budu", a da „životinja" pripada ponekom „crnom". Dakle,
ako se uzme da Β pripada svakom Γ, a da A ne pripada
nijednom Γ, tada A neće pripadati ponekom Β. Ι tako je
zaključak istinit, ali su premise lažne.
I ako je svaka premisa delimično lažna, zaključak će
biti istinit. Jer, ništa ne stoji na putu da i A i Β pripadaju
ponekom Γ, a da A pripada ponekom B,*° — tako, na
primer, da „belo" i „lep" pripadaju ponekoj „životinji", a
„belo" ponekom „lepom". Ako se uzme da A i Β pripadaju
svakom Γ, premise su delimično lažne, ali je zaključak
istinit. Isto je i kad je premisa ΑΓ stavljena kao negativna.
Jer, ništa ne stoji na putu da A ne pripada ponekom Γ, a da
Β pripada ponekom Γ, dok A ne pripada svakom Β.β1
Tako, na primer, [ništa ne stoji na putu] da „belo" ne
pripada ponekoj „životinji", da „lep" pripada ponekoj
„životinji", a da „belo" ne pripada svakom „lepom".
Dakle, ako se uzme da A ne pripada nijednom Γ, a da Β
pripada svakom Γ, tada su obe premise delimično lažne,
ali je zaključak istinit.
Isto je i ako je jedna premisa stavljena kao potpuno
lažna, a druga kao potpuno istinita. Moguće je da A i Β
sleduju svakom Γ, ali da A ne pripada ponekom B. fi2 Tako,
na primer, [moguće je] da „životinja" i „belo" sleduju
svakom „labudu", iako životinja" ne pripada svakom
„belom". Kad se stave ovi termini, i kad se pretpostavi da
Β pripada ćelom Γ, i da A ne pripada ćelom Γ, — premisa
ΒΓ biće potpuno istinita, premisa ΑΓ potpuno lažna, a
zaključak [će biti] istinit. Isto je i ako je premisa ΒΓ
lažna, a premisa ΑΓ istinita.63 Za dokaz mogu biti upo-
trebljeni isti termini: „crn", „labud", „bezduševan".
Ali isto je tako kad se obe premise stave kao afir-
mativne. Jer, ništa ne stoji na putu da Β sleduje svakom Γ
a da A ne pripada celom Γ, ali da A pripada ponekom B.64
Tako, na primer, [ništa ne stoji na putu] da „životinja"
pripada svakom „labudu", da „crno" ne pripada nijednom
„labudu", a da „crno" pripada ponekoj „životinji". Ako se
uzme da A i Β pripadaju svakom Γ, premisa ΒΓ je potpuno
istinita, premisa ΑΓ je potpuno lažna, a zaključak je
istinit. Isto je tako, ako je premisa ΑΓ uzeta kao istinita;
dokaz se može izvesti pomoću istih termina.65
Isti je zaključak i ako je jedna od premisa potpuno
istinita, a druga delimično lažna. Jer, moguće je da Β
pripada svakom Γ, a A ponekom Γ, a da A pripada po-
nekom B.66 Tako, na primer, [moguće je] da „dvonožni"
pripada svakom „čoveku", da „lep" ne pripada svakom
„čoveku", a da „lep" pripada ponekom „dvonošcu". Ako
se uzme da A i Β pripadaju ćelom Γ, premisa ΒΓ je pot-
puno istinita, premisa ΑΓ delimično lažna, a zaključak je
istinit. Isto je tako i ako se stavi da je premisa ΑΓ istinita,
a premisa ΒΓ delimično lažna.67 Jer, kad se isti termini pre-
meste,68 dokaz će biti moguće izvesti. Isto je i ako je jedna
premisa negativna, a druga afirmativna. 69 Jer moguće je
da Β pripada svakom Γ, a A ponekom Γ, i — kad su
termini tako stavljeni — da A ne pripada svakom Β. Ι
pošto je tako, ako se sad uzme da Β pripada svakom Γ, a
da A ne pripada nijednom Γ, — negativna premisa je
delimično lažna, a druga je potpuno istinita, kao [što je] i
zaključak [potpuno istinit]. Sad opet, pošto je dokazano
da, kad A ne pripada nijednom Γ, a kad Β pripada po-
nekom Γ, moguće je da A ne pripada ponekom B, —
jasno je da ako je premisa ΑΓ potpuno istinita, a premisa
ΒΓ delimično lažna, zaključak može biti istinit.70 Ako se
uzme da A ne pripada nijednom Γ, a da Β pripada svakom
Γ, — premisa ΑΓ je potpuno istinita, a premisa ΒΓ
delimično lažna.
Jasno je da se, i u partikularnim silogizmima, u svim
slučajevima, iz lažnih premisa može izvesti istiniti zaklju-
čak. Treba uzeti iste termine kao kad su premise univer-
184 185
zalne, — afirmativne termine u afirmativnim silogizmima, a
negativne u negativnim silogizmima. Jer pri izboru termina ne
čini razliku da li se umesto univerzalno-negativne premise
uzima univerzalno-afirmativna, ili se umesto parti-kularne
uzima univerzalna.71 Isto je i sa negativnim propozicijama.72
Očevidno je, dakle, da — ako je zaključak lažan —
propozicije od kojih polazi zaključivanje treba nužnim načinom
da budu lažne, bilo sve, bilo samo neke. Međutim, kad je
zaključak istinit, nije nužno da premise budu istinite, — bilo da
je u pitanju samo jedna ili sve premise. Ali i kad nijedna od
premisa nije istinita, zaključak može biti istinit, samo ne
nužnim načinom. Razlog tome [što zaključak nije nužan, kad su
premise lažne] jeste taj što kad se dve stvari uzajamno tako
odnose, da kad jedna postoji, druga nužnim načinom postoji,
tada, kad druga ne postoji, ni prva neće postojati. Međutim ako
druga postoji, prva ne postoji nužnim načinom.
Ali je nemoguće da postojanje i nepostojanje iste stvari
nužnim načinom povlači za sobom postojanje iste stvari.
Mislim, na primer, da je nemoguće da belina A nužnim
načinom povlači za sobom veličinu B, i da ne-belina A nužnim
načinom povlači za sobom veličinu B. Ako belina ovoga A
nužnim načinom povlači za sobom veličinu ovoga B, a ako
veličina Β povlači za sobom ne-belinu Γ, tada je nužno da, ako
je A belo, Γ ne bude belo. I ako, kad su data dva termina,
postojanje jednog povlači za sobom nužnim načinom
postojanje drugog, nužno je da ne-postojanje jednog povlači za
sobom ne-postojanje drugoga, na primer A. Ako Β nije veliko,
A ne može biti belo. Ali ako je, kad A nije belo, nužno da Β
bude veliko, — tada sleduje nužnim načinom da, pošto Β nije
veliko, samo to Β jeste veliko. Ali to je nemoguće. Jer, ako Β
nije veliko, A nužnim načinom neće biti belo. Ako sad, u slu-
čaju da ovo poslednje nije belo, Β mora biti veliko, izlazi da,
ako Β nije veliko, ono je veliko, — kao da je to dokazano
pomoću tri termina.73
186
Glava peta
[KRUŽNI DOKAZ U PRVOJ FIGURI]
Kružan i recipročan dokaz sastoji se u tome da se, iz
zaključka i iz jedne od premisa čiji je predikat konver-tiran,
izvede druga premisa koju smo postavili u prvom silogizmu.74
Uzmimo, na primer, da treba dokazati da A pripada svakom Γ, i
da je to dokazano pomoću B; i da zatim treba dokazati da A
pripada B, — kad se uzme da A pripada Γ, a Γ da pripada B, i
tako da i A pripada B. Međutim, u prvom silogizmu uzeta je
konvertirana propozicija, naime, da Β pripada Γ. Ili uzmimo da
treba dokazati da Β pripada Γ, i da se uzme da A pripada Γ —
što je bio zaključak [prvog silogizma], a da Β pripada A.
Međutim, u prvom silogizmu bila je uzeta konvertirana
propozicija, — naime, da A pripada B.
Ali drukčije recipročni dokaz nije moguć. Jer ako se uzme
neki drugi srednji termin,75 dokaz nije više kružan, jer nijedna
od uzetih propozicija nije ista kao ranije.
Ako je to jedan od termina prvog silogizma [koji je
stavljen kao srednji termini, tada, nužnim načinom, samo jedna
od premisa prvog silogizma [može biti uzeta u drugom
silogizmu]. Naime ako bi se uzele dve [premise], zaključak bi
bio isti, — međutim on treba da bude različit. 76 Kad termini
nisu konvertibilni, jedna od premisa iz kojih proizlazi silogizam
jeste nedokazana.77 Naime, ne može se dokazati pomoću ovih
termina da treći termin pripada srednjem ili srednji prvom.
Kad su u pitanju konvertibilni termini, recipročni dokaz je
moguć za sve, kao, na primer, kad se A i Β i Γ međusobno
konvertiraju. Uzmimo da je propozicija ΑΓ dokazana pomoću
B, koji je uzet kao srednji termin, 78 a opet propozicija AB
pomoću zaključka i pomoću kon-vertirane premise ΒΓ,79 i isto
tako propozicija ΒΓ pomoću zaključka i pomoću konvertirane
premise AB.80 Ali treba dokazati premisu ΓΒ i premisu BA. Jer,
samo te premise upotrebili smo bez dokaza. Ako se stavi da Β
pripada svakom Γ, a Γ svakom A, dobiće se silogizam od Β na
187
 A. Ako se, opet, uzme da Γ pripada svakom A, a da A pripada
svakom B, tada nužnim načinom Γ pripada svakom B. U oba
ova silogizma, premisa ΓΑ bila je uzeta bez dokaza, jer su druge
premise bile dokazane. Tako, ako dokažemo i tu premisu, sve
će druge biti recipročno dokazane. Ako se sad uzme da Γ
pripada svakom B, a Β svakom A, obe te premise bile su
dokazane i, nužnim načinom, Γ pripada A. Jasno je, dakle, da je
samo tada kad su termini konvertibilni, moguć kružni i
recipročni dokaz, (dok u drugim slučajevima stoji onako kako
je ranije rečeno).81 Ali događa se ovde [u ovim poslednjim
silogizmima] da mi dokazano upotrebljavamo kao dokaz. Jer,
dokazuje se Γ ο Β, i Β ο Α, na osnovu pretpostavke da Γ važi ο
A, a Γ je dokazano ο Α pomoću tih istih premisa, tako da
zaključak upotrebljavamo kao dokaz.
U negativnim silogizmima82 recipročan dokaz izvodi se na
sledeći način. Uzmimo da Β pripada svakom Γ, a da A ne
pripada nijednom B; zaključak je da A ne pripada nijednom Γ.
Ako treba zaključiti da A ne pripada nijednom B,83 — Što je
ranije bilo pretpostavljeno, — A neće pripadati nijednom Γ, a Γ
će pripadati svakom B, jer je tako premisa konvertirana. Ali ako
iz toga treba izvesti zaključak da Β pripada Γ, tada se
propozicija AB ne može više konvertirati na isti način kao
ranije, jer su iste premise: „B ne pripada nijednom A" i: „A ne
pripada nijednom B". Međutim treba uzeti da Β pripada svemu
čemu nijedno A ne pripada.
Uzmimo da A ne pripada nijednom Γ, što je ranije bilo
zaključeno, i da Β pripada svemu čemu nijedno A ne pripada.
Dakle, nužno je da Β pripada svakom Γ. Prema tome, svaka od
tri date premise postala je zaključak, a to je kružni dokaz, koji
se sastoji u tome da se uzme zaključak i jedna premisa, da bi se
tako izvela druga premisa.
U partikularnim silogizmima univerzalna premisa ne
može se dokazati pomoću drugih; međutim, partikularna
premisa može [biti dokazana]. Jasno je da se univerzalna
premisa ne može dokazati. Jer univerzalno se dokazuje
univerzalnim propozicijama. Međutim, zaključak nije opšti,
188
a dokaz mora biti izveden iz zaključka i iz druge premise. Sem
toga, konverzijom druge premise ne dobija se uopšte nikakav
silogizam, jer na taj način obe premise postaju partikularne. 84 A
partikularna premisa može biti dokazana. Uzmimo da je A
dokazano ο ponekom Γ pomoću B.85 Ako se stavi da Β pripada
svakom A, i ako zaključak ostane, Β će pripadati ponekom Γ.
Naime, dobija se prva figura, i A kao srednji termin.
Ali ako je silogizam negativan,86 ne može se dokazati
univerzalna premisa iz ranije navedenog razloga. 87 Međutim,
može se dokazati partikularna premisa, ako se kon-vertira
premisa AB na isti način kao u univerzalnim silogizmima, —
pomoću pretpostavke da Β pripada parti-kularnom terminu,
dok mu je A partikularno negirano. Na drugi način ne dobija se
nikakav silogizam, zato što je partikularna premisa negativna.
Glava š e s t a [KRUŽNI
DOKAZ U DRUGOJ FIGURI]
U drugoj figuri88 afirmativna propozicija ne može se
dokazati na ovaj način, ali negativna može. Afirmativna
propozicija se ne dokazuje, jer obe premise nisu afirma-tivne.
Jer, zaključak je negativan,89 a afirmativna propozicija je, kao
što smo videli, dokazana samo ako su obe premise afirmativne.
Negativna premisa dokazuje se na sledeći način.90
Uzmimo da A pripada svakom B, a da ne pripada nijednom Γ.
Zaključak će biti da Β ne pripada nijednom Γ. Ako se uzme da
Β pripada svakom A, tada, nužnim načinom, A ne pripada
nijednom Γ. Jer, u tom slučaju dobija se druga figura, a srednji
termin je B. Ako je premisa AB stavljena kao negativna, a
druga [premisa] kao afirmativna, dobija se prva figura. 01 Jer, Γ
pripada svakom A, i Β ne pripada nijednom Γ, tako da Β ne
pripada nijednom A. Dakle, A ne pripada ni B. Pomoću
zaključka i samo jedne premise ne dobija se silogizam, — ali
ako se doda druga jedna premisa, dobiće se silogizam.
189
 Ako silogizam nije univerzalan,02 univerzalna premisa
ne može se dokazati, iz istoga razloga koji smo ranije
naznačili,93 — međutim, partikularna premisa može se do-
kazati, u slučaju kad je univerzalna premisa afirmativna.
Uzmimo da A pripada svakom B, a da ne pripada
ponekom Γ; zaključak je ΒΓ.94 Ako se sad uzme da Β
pripada svakom A, a da ne pripada ponekom Γ, Α neće
pripadati ponekom Γ, pošto je Β srednji termin.
Međutim, ako je univerzalna premisa negativna,95
premisa ΑΓ neće biti dokazana konverzijom AB. Naime,
tada će biti negativne ili obe premise, ili jedna od njih, 9" a
to znači da se neće dobiti silogizam. Ali dokaz će biti isti
kao u univerzalnim silogizmima, ako se stavi da A
pripada partikularnom terminu kome je Β partikularno
negiran.
Glava sedma
[KRUŽNI DOKAZ U TREĆOJ FIGURI]
U trećoj figuri, kad su obe premise univerzalno uzete,
one se ne mogu uzajamno dokazati. Jer, univerzalno se
dokazuje pomoću univerzalnih premisa, dok je, u ovoj
figuri, zaključak uvek partikularan. Jasno je, dakle, da je
potpuno nemoguće dokazati pomoću ove figure univer-
zalnu premisu.
Ako je jedna premisa univerzalna, a druga parti-
kularna, dokaz će biti čas moguć, čas nemoguć. Kad su
obe premise afirmativne, i kad se univerzalna premisa
odnosi na donji krajnji termin, dokaz će biti moguć. 97
Međutim, ako se univerzalna premisa odnosi na drugi
[gornji] krajnji termin, dokaz neće biti moguć.98
Uzmimo da A pripada svakom Γ, a Β ponekom Γ, —
zaključak je propozicija AB. Ako se pretpostavi da Γ
pripada svakom A, dokazano je da Γ pripada ponekom B,
ali nije dokazano da Β pripada ponekom Γ. Ako Γ pripada
ponekom B, tada treba, nužnim načinom, da i Β pripada
ponekom Γ. Ali nije isto reći: „ovo pripada onom",
i: , ono pripada ovom". Treba još dodati da ako „ovo"
pripada „onom", partikularno uzetom, — „ono" pripada
ovom", partikularno uzetom. Ali ako se to pretpostavi,
silogizam više ne proizlazi samo iz zaključka i iz druge
premise.
Ali ako Β pripada svakom Γ, a A ponekom Γ, može
se dokazati propozicija ΑΓ, kad se uzme da Γ pripada
svakom B, a A ponekom B.99 Ako Γ pripada svakom B, a
A ponekom B, tada, nužnim načinom, A pripada ponekom
Γ, a srednji termin je B.
Ali kad je jedna premisa afirmativna, a druga nega-
tivna, i kad je afirmativna [premisa] univerzalna, druga
premisa može biti dokazana.100 Uzmimo da Β pripada
svakom Γ, a da A ne pripada ponekom Γ; zaključak je da
A ne pripada ponekom B. Ako se pretpostavi da Γ
pripada svakom B, nužno je da A ne pripada ponekom Γ,
— a Β je srednji termin.
Međutim, kad je negativna premisa univerzalna,101
druga premisa nije dokazana, sem u slučaju da se postupi
kao gore, — naime, ako se uzme da „ono" pripada parti-
kularnom terminu kome je „ovo" partikularno negirano.
Ako, na primer, A ne pripada nijednom Γ, i ako Β pripada
ponekom Γ, zaključak je: A ne pripada ponekom B. Ako
se uzme da Γ pripada partikularnom terminu kome je A
partikularno negirano, — tada je nužno da Γ pripada
ponekom B. Drukčije nije moguće, konverzijom univer-
zalne premise, dokazati drugu premisu, jer nikako drukčije
ne može se dobiti silogizam.102
Jasno je, dakle, da se u prvoj figuri recipročni [uza-
jamni] dokaz izvodi pomoću treće i pomoću prve figure,
— naime, ako je zaključak afirmativan, pomoću prve
figure, a ako je negativan, pomoću poslednje, — pošto se
[u tom slučaju] pretpostavilo da „ono" pripada svemu
čemu se „ovo" univerzalno odriče.
U srednjoj [drugoj] figuri, kad je silogizam univerza-
lan, dokaz se izvodi pomoću same te figure i pomoću prve
figure. A ako je silogizam partikularan, tada se [dokaz] iz-
190 191
vodi pomoću same druge figure, i pomoću poslednje [treće].
U trećoj figuri dokaz se uvek izvodi pomoću same te figure.
Jasno je da u trećoj i u srednjoj figuri silogizmi koji nisu
dobijeni pomoću samih ovih figura — ili nisu sposobni
za kružni dokaz, ili su nesavršeni.
Glava osma
[KONVERZIJA SILOGIZAMA PRVE FIGURE]
Konvertirati silogizam znači promeniti zaključak u
njegovu suprotnost, i postaviti silogizam, da bi se utvrdilo
da gornji krajnji termin neće pripadati srednjem terminu,
ili da srednji termin neće pripadati donjem krajnjem ter-
minu.103 Jer, kad je zaključak bio konvertiran, i kad jedna
premisa ostaje, nužno je da se druga [premisa] pobije, jer
ako ona važi, važiće i zaključak.104
Ali postoji razlika u tome, da li se zaključak konver-
tira na kontradiktorni ili na kontrerni način. Jer, ne dobija
se isti silogizam ako se konverzija izvrši na jedan ili na
drugi način, kao što će biti jasno iz sledećeg. Nazivam
„kontradiktorno suprotnim": „svakom" i „ne svakom",
kao i: „ponekom" i „nijednom" [ne pripadati]; međutim,
nazivam „kontrerno suprotnim": „svakom" i „nijednom",
kao i „ponekom" i „ponekom... ne" [pripadati].
Pretpostavimo da je dokazano A ο Γ, pomoću srednjeg
termina B.105 Ako se uzme da A ne pripada nijednom Γ, ali
da pripada svakom B, — tada Β neće pripadati nijednom
Γ.1061 ako A ne pripada nijednom Γ, i ako Β pripada svakom
Γ, zaključak će biti da A ne pripada ponekom B, a nikako
da A ne pripada nijednom B,107 — pošto se [kao što smo
videli] univerzalno ne dokazuje pomoću poslednje figure.
Uopšte, nije moguće pobiti univerzalno pomoću konverzije
premisu koja se odnosi na gornji krajnji termin. Jer, ona se
uvek pobija pomoću treće figure, pošto obe premise treba
nužnim načinom postavljati u odnosu na donji krajnji
termin.
Isto važi i ako je silogizam negativan. Pretpostavimo
da je pomoću Β dokazano da A ne pripada nijednom
Γ.108 Ako se pretpostavi da A pripada svakom Γ i da ne
pripada nijednom B, tada Β neće pripadati nijednom Γ.109
Ako A i Β pripadaju svakom Γ, Α će pripadati ponekom B.
Ali [u ranijem silogizmu] ono nije pripadalo nijednom Γ.110
Ako je zaključak kontradiktorno konvertiran, silo-
gizmi će biti kontradiktorni, a ne univerzalni. Jer, postaje
jedna partikularna premisa, a tako će i zaključak biti
partikularan. Uzmimo da je silogizam afirmativan,111 i da je
konvertiran kao što smo rekli. Ako A ne pripada ponekom
Γ, ali pripada svakom B, — Β neće pripadati ponekom
Γ.112 Ako A ne pripada ponekom Γ, i ako Β pripada Γ, A
neće pripadati ponekom Γ.113 Isto je i kad je silogizam
negativan.114 Naime, ako A pripada ponekom Γ, a ne pripada
nijednom B, zaključak je da Β neće pripadati ponekom Γ, a
[nije zaključak] da Β neće pripadati nijednom Γ.115 Ako A
pripada ponekom Γ, a Β svakom Γ — kao što se postavilo
u početku — A će pripadati ponekom B.m
U partikularnim silogizmima, kad je zaključak kontra-
diktorno konvertiran, obe premise su pobijene, a kad je
kontrerno [konvertiran], nijedna [nije pobijena]. Jer, ovde
ne proizlazi više, kao u univerzalnim silogizmima, pobi-
janje u kome zaključak, dobijen konverzijom, nije uni-
verzalan, nego ovde uopšte nema pobijanja.
Uzmimo da je dokazano da A pripada ponekom Γ.117
Ako se stavi da A ne pripada nijednom Γ, i da Β pripada
ponekom Γ, A neće pripadati ponekom B.118 I ako A ne
pripada nijednom Γ, a pripada svakom B, — tada Β neće
pripadati nijednom Γ.119 Tako bivaju pobijene obe premise.
Međutim, ako je zaključak bio kontrerno konvertiran,
nijedna premisa neće biti pobijena. Jer, ako A ne pripada
ponekom Γ, ali pripada svakom B, — tada Β neće pripa-
dati ponekom Γ.120 Ali time još nije pobijena prvobitna
premisa. Jer Β može [u isto vreme] da pripada ponekom
Γ, i da ne pripada ponekom Γ. Za univerzalnu premisu AB
nema uopšte nikakvog silogizma [koji bi je pobio].
Naime, ako A ne pripada ponekom Γ, a ako Β pripada
ponekom Γ, nijedna od dve premise nije univerzalna.
192 13 Organon
193
 Isto važi i ako je silogizam negativan. Ako se uzme da A
pripada svakom Γ, obe premise su pobijene, a ako se uzme da A
pripada ponekom Γ, nijedna od njih nije pobijena. Dokaz je isti
[kao ranije].
Glava d e v e t a
[KONVERZIJA SILOGIZAMA DRUGE FIGURE]
U drugoj figuri ne može se pobiti njenom kontrernom
suprotnošću premisa koja se odnosi na gornji krajnji termin, —
ma kakva se konverzija uzela. Jer, uvek se dobija konkluzija u
trećoj figuri, a [kao što smo videli] u toj figuri ne postoji
univerzalan silogizam.
Međutim, drugu premisu možemo pobiti na način sličan
onome kojim je konverzija učinjena. Kad kažem: sličnim
načinom, podrazumevam da, ako se konverzija zaključka vrši
kontremo, pobijanje će se vršiti kontrerno, a ako se konverzija
vrši kontradiktorno, pobijanje će se vršiti kontradiktorno.
Pretpostavimo da A pripada svakom B, i da ne pripada
nijednom Γ, — tada se dobija zaključak ΒΓ.121 Ako se sad uzme
da Β pripada svakom Γ, i ako [propozicija] AB ostaje, A će
pripadati svakom Γ. Jer, dobija se prva figura.122
Ako Β pripada svakom Γ, i ako A ne pripada nijednom Γ,
A ne pripada ponekom B, — tako je dobijena poslednja [treća]
figura.123 Ali ako je zaključak ΒΓ kontradiktorno konvertiran,
premisa AB biće dokazana [upravo: pobijena] na isti način [kao
ranije], a premisa ΑΓ biće kontradiktorno dokazana.124 Jer, ako
Β pripada ponekom Γ, i ako A ne pripada nijednom Γ, Α neće
pripadati ponekom B. Ako Β pripada ponekom Γ, a A svakom
Β, Α će pripadati ponekom Γ, tako da će zaključak silogizma
biti kontradiktorna suprotnost premise.125 Dokaz će biti isti, i
kad se premise premeste.126
Ako je silogizam partikularan, tada — kad je zaključak
kontrerao konvertiran — nijedna od obe premise nije pobijena,
kao što nije ni u prvoj figuri. Međutim, pri kontradiktornoj
konverziji, obe premise bivaju pobijene.
Pretpostavimo da A ne pripada nijednom B, a da pripada
ponekom Γ. Tada se dobija zaključak ΒΓ.127 Ako se sad stavi da
Β pripada ponekom Γ, i ako ostane premisa AB, — zaključak
će biti da A ne pripada ponekom Γ. Ali prvobitna propozicija
nije bila pobijena, jer, A može [u isto vreme] da pripada
ponekom Γ, i da ne pripada ponekom Γ.
Ako sad Β pripada ponekom Γ, i A ponekom Γ, neće se
dobiti silogizam, jer nijedna od stavljenih premisa nije
univerzalna. Tako AB nije pobijeno. Međutim, pri
kontradiktornoj konverziji obe premise bivaju pobijene. Jer,
ako Β pripada svakom Γ, a ako A ne pripada nijednom B, A
neće pripadati nijednom Γ. Međutim, uzeto je da A pripada
ponekom Γ.128 Ali, opet, ako Β pripada svakom Γ, a A ponekom
Γ, Α će pripadati ponekom B.129 Isti dokaz važi, ako je
univerzalna premisa afirmativna.130
Glava d e s e t a
[KONVERZIJA SILOGIZAMA TREĆE FIGURE]
U trećoj figuri, kad je zaključak kontrerno konvertiran,
nijedna od obe premise nije pobijena ni u jednom silogizmu.
Međutim, pri kontradiktornoj konverziji, obe premise mogu biti
pobijene, u svim silogizmima.
Pretpostavimo da je dokazano da A pripada ponekom B, a
da je Γ uzeto kao srednji termin, i da su premise univerzalne.131
Ako se sad uzme da A ne pripada ponekom B, i da Β pripada
svakom Γ, ne dobija se silogizam koji zaključuje ΑΓ.132 Isto
tako, ako A ne pripada ponekom B, ali pripada svakom Γ, neće
se dobiti silogizam koji zaključuje ΒΓ.133
Dokaz će biti isti, ako premise nisu univerzalne. 134 Jer, ili
premise dobijene konverzijom moraju biti obe partikularne, 135
ili se univerzalna premisa mora odnositi na donji krajnji
termin.13G Ali tako [kao što smo videli] nije dobijen silogizam
ni u prvoj, ni u srednjoj [drugoj] figuri.137
194 13*
195
 Međutim, kad su zaključci kontradiktorno konverti-
rani, obe premise su pobijene.138 Jer, ako A ne pripada
nijednom B, a ako Β pripada svakom A, tada A neće pri-
padati nijednom Γ. Ali ako A ne pripada nijednom B, a
pripada svakom Γ, Β neće pripadati nijednom Γ.
A isto je i kad jedna premisa nije univerzalna.139 Jer,
ako A ne pripada nijednom B, a ako Β pripada ponekom
Γ, — A neće pripadati ponekom Γ. Ali ako A ne pripada
nijednom B, a pripada svakom Γ, — Β neće pripadati
nijednom Γ.
Isto važi i kad je silogizam negativan. Uzmimo da je
dokazano da A ne pripada ponekom B, pošto je premisa
ΒΓ afirmativna, a premisa ΑΓ negativna. Jer, [kao što
smo videli] tako je postao ovaj silogizam.140 Kad se uzme
kontrerna suprotnost zaključka, neće se dobiti silogizam.
Jer, ako A pripada ponekom B, a Β svakom Γ, nije se
dobio silogizam koji zaključuje ΑΓ. Isto tako, ako A pri-
pada ponekom B, a ne pripada nijednom Γ, nije se dobio
silogizam koji zaključuje ΒΓ. Tako premise nisu pobijene.
Međutim, kad se uzme kontradiktorna suprotnost
zaključka, premise su pobijene. Jer ako A pripada svakom
B, a Β [svakom] Γ, — tada A pripada svakom Γ;141 ali
[rečeno je da] A ne pripada nijednom [Γ]. Ali ako sad A
pripada svakom B, a ne pripada nijednom Γ, — tada Β ne
pripada nijednom Γ.142 Ali [rečeno je] da Β pripada
svakom Γ.
Dokaz se izvodi na isti način, ako premise nisu uni-
verzalne.143 Premisa ΑΓ je tada univerzalna i negativna, a
druga [premisa je] partikularna i afirmativna. Ako A
pripada svakom B, a Β ponekom Γ, iz toga izlazi da A
pripada ponekom Γ.144 Ali [pretpostavljeno je da] ono ne
pripada nijednom Γ. Ako sad A pripada svakom B, ali ako
ne pripada nijednom Γ, tada Β ne pripada nijednom Γ.145
Prema pretpostavci, međutim, Β pripada ponekom Γ. Ali
ako A pripada ponekom B, a Β ponekom Γ, — ne dobija se
silogizam.146 I ako A pripada ponekom B, a ne pripada
nijednom Γ, — ne dobija se silogizam.147 Tako su na prvi
način premise pobijene, ali na drugi način nisu.
Jasno je iz onoga Što je rečeno kako konverzijom
zaključka postaje silogizam u svakoj figuri, — kao i kad
je zaključak kontreran, a kad je kontradiktoran premisi.
Isto je tako jasno da u prvoj figuri [upravo u pobijanju
premisa silogizma prve figure] silogizmi postaju pomoću
srednje [druge] i poslednje [treće] figure, a premisa koja se
odnosi na donji krajnji termin uvek je pobijena pomoću
srednje [druge] figure, a ona koja se odnosi na gornji
krajnji termin, pomoću poslednje [treće] figure.
U drugoj figuri silogizam postaje pomoću prve i
poslednje [treće] figure, a premisa koja se odnosi na donji
krajnji termin uvek je pobijena pomoću prve figure,148 dok
[je] ona koja se odnosi na gornji krajnji termin [uvek
pobijena] pomoću poslednje [treće] figure.149
U trećoj figuri, najzad, silogizam postaje pomoću prve
i srednje [druge] figure, a premisa koja se odnosi na gornji
krajnji termin uvek je pobijena pomoću prve figure,150 dok
[je] ona koja se odnosi na donji krajnji termin [uvek
pobijena] pomoću srednje [druge] figure.151
Glava j e d a n a e s t a
[SVOĐENJE NA NEMOGUĆE U PRVOJ FIGURI]
Ovim smo objasnili šta je konverzija i kako se ona
vrši u svakoj figuri, kao i silogizam koji iz toga proizlazi.
Što se tiče dokaza silogizma pomoću logički nemo-
gućeg,152 on postaje kad se stavi kontradiktorna suprotnost
zaključka i kad se još doda druga premisa, — što može da
se vrši u svim figurama. Jer, ovaj silogizam sličan je
konverziji, a razlika među njima postoji samo ukoliko
konverzija pretpostavlja prethodno postavljanje silogizma
i prihvatanje dve premise, dok u svođenju na nemoguće
istinitost suprotnosti ne zavisi od saglasnosti protivnika,
nego od njene očevidnosti.153
Termini su isti u oba slučaja [kako u konvertiranom
silogizmu, tako i u svođenju na nemoguće], dok su premise,
i u jednom i u drugom slučaju, postavljene na isti način.
196 197
 Uzmimo, na primer, da A pripada svakom B, a da je
Γ srednji termin. Ako se pretpostavi da A ili ne pripada
ponekom B, ili da ne pripada nijednom B, ali da pripada
svakom Γ — što je bilo istinito [a ovo je propozicija koja
je uzeta kao istinita], — tada Γ mora, nužnim načinom, ili
da ne pripada nijednom B, ili da ne pripada ponekom B.
Ali to je nemoguće; i, prema tome, pretpostavka je lažna;
znači njena suprotnost je istinita. Isto je i u drugim
figurama. Jer, gde je moguća konverzija, tu se može vršiti
i svođenje na logički nemoguće.
Svi drugi problemi [svi zaključci] dokazivani su po-
moću logički nemogućeg u svim figurama, sem univer-
zalno-afirmativnog, koji se dokazuje u srednjoj [drugoj] i
u trećoj figuri, ali se ne dokazuje u prvoj.154
Pretpostavimo da A ne pripada ponekom B, ili da ne
pripada nijednom B, i dodajmo drugu neku premisu sa
jedne ili sa druge strane, — bilo da se stavi da Γ pripada
svakom A, ili da Β pripada svakom Δ. Tako se dobija
prva figura. Ako se pretpostavi da A ne pripada ponekom
B, — tada se ne dobija silogizam, ma sa koje se strane
uzela premisa. Međutim, ako se pretpostavi da A ne pri-
pada nijednom B, i ako se doda premisa BA, — dobiće se
silogizam koji dokazuje da je prva propozicija lažna, ali
se ne dokazuje ono što je trebalo dokazati. Ako A ne
pripada nijednom B, i ako Β pripada svakom Δ, Α ne
pripada nijednom Δ. Uzmimo da je to nemoguće. Tada je
lažno da A ne pripada nijednom B. Ali ako je lažno da
nijednome ne pripada, zbog toga još nije istinito da sva-
kome pripada. Ako se sad doda premisa ΓΑ, ne postaje
silogizam, a on ne postaje ni u slučaju ako se pretpostavi
da A ne pripada ponekom B.
Dakle, jasno je: da nešto svakom pripada, ne doka-
zuje se u prvoj figuri pomoću logički nemogućeg.
Ali, u njoj se dokazuje da nešto pripada ponekom, i
nijednom, i ne svakom.155 Stavimo da A ne pripada nijednom
B, i uzmimo da Β pripada svakom rili ponekom Γ. Prema
tome A, nužnim načinom, ne pripada nijednom Γ, ili ne
pripada ponekom Γ. Ali to je nemoguće. Jer pretpo-
stavimo da je istinito i očevidno da A pripada svakom Γ.
Iz toga izlazi — ako je ova propozicija lažna — da A
nužno mora pripadati ponekom B. Ali ako se druga pre-
misa odnosi na A, ne dobija se silogizam.156 Nema zaključka ni
kad se pretpostavi kontrerna suprotnost zaključka, —
naime da A ne pripada ponekom B. Jasno je, dakle, da se
mora pretpostaviti kontradiktorna suprotnost.
Sad opet stavimo da A pripada ponekom B, i uzmimo
da Γ pripada svakom A. Tada je nužno da Γ pripada
ponekom B. Ali uzmimo da je to nemoguće; prema tome,
pretpostavka je lažna. Ako je tako, — istina je da A ne
pripada nijednom B. Isto važi i ako se premisa ΓΑ uzme
kao negativna. Ali, ako se uzme premisa koja se odnosi
na B, neće postati silogizam.157 Ako se stavi kontrerno
suprotna propozicija, dobiće se silogizam, i zaključak će
biti nemoguć, ali se neće dokazati ono što se stavilo u
zadatak. Pretpostavimo da A pripada svakom B, i uzmimo
da Γ pripada svakom A.158 Nužno je, prema tome, da Γ
pripada svakom B. Ali pošto je to nemoguće, lažno je da
A pripada svakom B. Ali nije nužno da A ne pripada ni-
jednom B, ako ne pripada svakom B. Isto je i ako se druga
premisa odnosi na B,159 jer će se dobiti silogizam i zaključak
koji je nemoguć, ali pretpostavka nije pobijena. Iz toga
izlazi da treba pretpostaviti kontradiktornu suprotnost.
Ali da bi se dokazalo da A ne pripada ponekom B, 160
treba pretpostaviti da ono pripada svakom B. Jer, ako A
pripada svakom B, a Γ svakom A, tada Γ pripada svakom
B, — tako da — ako je ovo poslednje nemoguće — pret-
postavka je lažna. Isto važi i ako se druga premisa odnosi
na B.m I ako je premisa ΓΑ negativna, biće isto. Jer i tako
postaje silogizam.162 Ali ako je negativna premisa koja se
odnosi na B, ništa nije dokazano.163
Međutim, ako se pretpostavi da A pripada ne svakome
B, nego ponekom B,164 time se ne dokazuje da A ne pripada
ponekom B, nego da A ne pripada nijednom B. Jer, ako A
pripada ponekom B, a Γ svakom A, — Γ će pripadati
ponekom B. Ako je to nemoguće, lažno je da A pripada
ponekom B, tako da je istinito da A ne pripada ni-
198 199
jednom B. Ali kad se to dokaže, tada je, sem toga, pobijena
i istinita premisa, jer je trebalo dokazati da je A pripadalo
ponekom B, i da nije pripadalo ponekom B. Sem toga,165
nemoguće ne proizlazi na osnovu pretpostavke. Jer pret-
postavka bi bila lažna, pošto se ne može izvesti lažan
zaključak iz istinitih premisa. Ali zaključak je istinit, jer
A pripada ponekom B. Dakle, ne treba pretpostaviti da A
pripada ponekom B, nego da pripada svakom Β.1ββ
Isto valja postupati ako treba da dokažemo da A ne
pripada ponekom B. Jer ako je isto: „ne pripadati ponekom
terminu" i: „ne pripadati ćelom terminu", — dokaz će biti
isti i za jedno i za drugo.
Jasno je, dakle, da treba uzimati kao pretpostavku u
svim silogizmima ne kontrernu nego kontradiktornu suprot-
nost.167 Jer, tako ćemo dobiti nužni zaključak,169 a pret-
postavljena propozicija [prvobitna teza] biće prihvaćena
od sviju. Ako postoji afirmacija ili negacija svake stvari,
tada — ako je dokazano da negacija nije istinita, — nužno
je da afirmacija bude istinita. Ako se, opet, ne pretpostavi
istinitost afirmacije, biće primljena od sviju propozicija
da je negacija istinita. Međutim, kontrerna suprotnost ne
bi mogla, ni na koji od ova dva načina, da bude uzeta u
obzir. Jer, ako je univerzalno-negativna propozicija lažna,
nije nužno da univerzalno-afirmativna propozicija bude
istinita, a isto tako nije ni prihvaćeno od sviju da je, ako je
jedna propozicija lažna, druga istinita.
Glava d v a n a e s t a
[SVOĐENJE NA LOGIČKI NEMOGUĆE U DRUGOJ FIGURI]
Jasno je, dakle, da su u prvoj figuri svi zaključci koje
treba utvrditi [svi problemi] dokazani pomoću nemogućeg,
izuzimajući univerzalno-afirmativan, koji ne može biti do-
kazan. Ali, u srednjoj [drugoj] i poslednjoj [trećoj] figuri i
ovaj dokaz [univerzalno-afirmativnog zaključka]169 može da
se izvede.
Neka se pretpostavi da A ne pripada ponekom B, a
da A pripada svakom Γ. Ako A ne pripada ponekom B,
a pripada svakom Γ, tada Γ neće pripadati ponekom B.
Ali to je nemoguće, pod pretpostavkom da je očevidno da
Γ pripada svakom B. Iz toga izlazi da je pretpostavka
lažna. Dakle, istina je da A pripada svakom B. Ali, ako se
pretpostavi kontrerna suprotnost,170 dobiće se silogizam i
nemoguć zaključak, ali neće biti dokazano ono što je
stavljeno u zadatak. Jer, ako A ne pripada nijednom B, a
pripada svakom Γ, — tada Γ neće pripadati nijednom B.
Međutim, to je nemoguće, tako da je lažno da A ne pri-
pada nijednom B. Ali nije istina da zato što je to lažno, A
treba da pripada svakom B.
Kad treba dokazati da A pripada ponekom B, 171 —
stavimo da A ne pripada nijednom B, i uzmimo da A
pripada svakom Γ. Tada je nužno da Γ ne pripada nijed-
nom B. Prema tome, ako je to nemoguće, A nužnim na-
činom treba da pripada ponekom B. Ali ako se pretpostavi
da A ne pripada ponekom B,172 isto će biti kao u prvoj
figuri.
Sad opet stavimo da A pripada ponekom B,173 a da A
ne pripada nijednom Γ. U tom slučaju nužno je da Γ ne
pripada ponekom B. Ali Γ je pripadalo svakom B. Dakle,
pretpostavka je lažna; prema tome, A neće pripadati
nijednom B.
Najzad, kad [treba dokazati da] A ne pripada pone-
kom B,174 pretpostavimo da ono pripada svakom B, a da
ne pripada nijednom Γ. U tom slučaju nužno je da Γ ne
pripada nijednom B. Ali to je nemoguće, i tako je istinito
da A ne pripada ponekom B.
Jasno je, dakle, da svi silogizmi mogu biti dokazani
pomoću srednje [druge] figure.175
Glava t r i n a e s t a
[SVOĐENJE NA LOGIČKI NEMOGUĆE U TREĆOJ FIGURI]
Isto tako [oni se mogu dokazati] i pomoću poslednje
[treće] figure. Pretpostavimo da A ne pripada ponekom B,
i da Γ pripada svakom B. Dakle, A neće pripadati ponekom
200 201
Γ.170 Ako je to nemoguće, lažno je da A ne pripada ponekom
B, tako da je istinito da A pripada svakom B. Ali ako se
pretpostavi da A ne pripada nijednom B,m dobija se
silogizam i nemogući zaključak, ali nije dokazano ono što
je postavljeno kao cilj. Jer, ako se pretpostavi kontrerna
suprotnost, dobija se isto što i ranije. Međutim, tu pretpo-
stavku treba načiniti, da bi se dokazalo da A pripada po-
nekom B.178 Jer, ako A ne pripada nijednom B, i ako Γ
pripada ponekom B, tada A neće pripadati ponekom Γ.
Ako je ovo lažno, tada je istinito da A pripada ponekom B.
U slučaju kad treba dokazati da A ne pripada nijednom
B,179 pretpostavimo da A pripada ponekom B, i uzmimo da
Γ pripada svakom B. Tada je nužno da A pripada ponekom
Γ. Ali [po pretpostavci] ono nije pripadalo nijednom Γ,180
— i tako je lažno da će A pripadati ponekom B.
Međutim, ako se pretpostavi da A pripada svakom
B,m ono što je nameravano nije dokazano, nego se ova
pretpostavka mora učiniti, da bi se dokazalo da A ne
pripada ponekom B.182 Jer, ako A pripada svakom B, a Γ
ponekom B, — tada će A pripadati ponekom Γ. Ali tako
nije bilo,183 te je lažno da A pripada svakom B. Ali ako je
tako, tada je istina da A ne pripada ponekom B. Međutim,
ako se pretpostavi da A pripada ponekom B,184 isto će biti
kao u ranije pomenutim slučajevima.
Jasno je, dakle, da u svim silogizmima koji proizlaze
pomoću nemogućeg treba pretpostaviti kontradiktornu
suprotnost.
Isto tako, očevidno je da se u srednjoj [drugoj] figuri
može, na izvestan način, dokazati afirmativan zaključak,
a u poslednjoj [trećoj] figuri univerzalan.
Glava č e t r n a e s t a
[POREĐENJE SVOĐENJA NA NEMOGUĆE I
NEPOSREDNOG DOKAZA]
Dokaz pomoću logički nemogućeg razlikuje se od ne-
posrednog dokaza time što prvi pretpostavlja ono što hoće
da pobije185 svođenjem na neku drugu propoziciju koja je
priznata kao lažna, — dok neposredni dokaz polazi od pro-
pozicija koje su primljene kao istinite. Obe vrste dokaza
uzimaju, dakle, dve primljene premise, — ali neposredni
dokaz uzima premise iz kojih postaje [prvobitni] silogizam,
dok svođenje na nemoguće uzima samo jednu od premisa,
pošto je druga propozicija kontradiktorna suprotnost za-
ključka. A tamo [u neposrednom dokazu] nije nužno da
zaključak bude poznat, niti da se unapred zna da on važi
ili ne važi, dok se ovde [u dokazu pomoću logički nemo-
gućeg] mora unapred znati da on ne važi. 188 Ali, ne čini
nikakvu razliku da li je zaključak afirmativan ili negativan,
— naime u oba slučaja stvari se odnose na isti način.
Sve što je zaključeno pomoću neposrednog dokaza
može isto tako da bude zaključeno pomoću nemogućeg, a
ono Što je dokazano pomoću nemogućeg može biti ne-
posredno dokazano pomoću istih termina, ali ne u istim
figurama.
Kad je silogizam [svođenje na nemoguće] u prvoj
figuri, istinito [neposredni dokaz] biće dobijeno u srednjoj
[drugoj] ili u poslednjoj [trećoj] figuri, i ono će biti nega-
tivno u drugoj, a afirmativno u poslednjoj [trećoj] figuri.
Kad je silogizam [svođenje na nemoguće] u srednjoj [dru-
goj] figuri, istinito [neposredni dokaz] je dobijeno u prvoj
figuri, za sve zaključke. Naposletku, kad je silogizam u
poslednjoj [trećoj] figuri, istinito187 je dobijeno u prvoj i
srednjoj [drugoj] figuri: afirmativne propozicije u prvoj, a
negativne u srednjoj figuri.
Uzmimo da je pomoću prve figure dokazano da A ne
pripada nijednom B, ili da ne pripada ponekom B.188 Tada
je pretpostavka bila da A pripada ponekom B, a premise
su bile da Γ pripada svakom A i da ne pripada nijednom B.
Jer, tako su dobijeni silogizam i nemoguće [nemogući
zaključak]. Ali srednja [druga] je figura, ako Γ pripada
svakom A i ne pripada nijednom B. Iz tih premisa izlazi
jasno da A ne pripada nijednom B.
Isto je i ako je bilo dokazano da A ne pripada po-
nekom B.189 Pretpostavka je tada da A pripada svakom Γ, a
premise su bile da Γ pripada svakom A, ali da ne pri-
202 203
pada ponekom Β. Isto je tako i kad se premisa ΓΑ stavi
kao negativna,190 jer i na taj način dobija se srednja [druga]
figura.
Uzmimo sad da je dokazano da A pripada ponekom
B.191 Pretpostavka je bila da A ne pripada nijednom B;
međutim, premise su bile da Β pripada svakom Γ, a A ili
svakom Γ ili ponekom Γ. Jer, na taj način dobiće se
nemoguće [nemogući zaključak]. Naime, dobija se po-
slednja figura, ako A i Β pripadaju svakom Γ. Ι iz toga [iz
tih premisa] izlazi jasno da A nužnim načinom mora pri-
padati ponekom B. Isto je i ako se uzme da Β ili A pripa-
daju ponekom Γ.
Uzmimo sad da je u srednjoj [drugoj] figuri dokazano
da A pripada svakom B.m Dakle pretpostavka je bila da A
ne pripada ponekom B, i premise su bile da A pripada
svakom Γ, a Γ svakom B. Jer, na taj način dobiće se
nemoguće [nemogući zaključak]. Ali dobija se prva figura,
ako A pripada svakom Γ, a Γ svakom B.
Isto je i ako je bilo dokazano da A pripada ponekom
B.m Jer, pretpostavka je tada bila da A ne pripada ni-
jednom B, a premise su bile da A pripada svakom Γ, a Γ
ponekom B.
Ali ako je silogizam negativan,194 pretpostavka je da A
pripada ponekom B, i pri tome se uzimalo da A ne
pripada nijednom Γ, a da Γ pripada svakom B, tako da se
dobije prva figura.
A ako silogizam nije univerzalan, nego ako je doka-
zano da A ne pripada ponekom B, 195 — isto je. Pretpo-
stavka je da A pripada svakom B, i pri tome se uzimalo
da A ne pripada nijednom Γ, i da Γ pripada ponekom B.
Jer tako se dobila prva figura.
A sad uzmimo da je u trećoj figuri dokazano da A
pripada svakom B.190 Pretpostavka je, dakle, bila da A ne
pripada ponekom B, i uzimalo se da Γ pripada svakom B,
a A svakom Γ. Jer, tako će se dobiti nemoguće [nemoguć
zaključak]. A to je prva figura.
Isto je tako ako dokaz utvrđuje pripadanje u parti-
kularno-afirmativnoj propoziciji.197 Tada je pretpostavka
bila da A ne pripada nijednom B, i uzimalo se da Γ pri-
pada ponekom B, a A svakom Γ.
Ako je silogizam negativan,198 — pretpostavka je da
A pripada ponekom B, i uzimalo se da Γ ne pripada ni-
jednom A, a da pripada svakom Β. Α to je srednja [druga]
figura.
Isto je, najzad, ako dokaz nije univerzalan.199 Pret-
postavka će biti da A pripada svakom B, i uzima se da Γ
ne pripada nijednom A, i da pripada ponekom Β. Α to je
srednja [druga] figura.
Očevidno je, dakle, da se pomoću istih termina koji
se primenjuju u dokazu pomoću nemogućeg, — svaki pro-
blem može i neposredno dokazati. Isto tako, kad su silo-
gizmi sa neposrednim dokazom, oni se mogu svesti na
nemoguće u datim terminima, ako se uzme kao premisa
kontradiktorna suprotnost zaključka. Jer, silogizmi postaju
istovetni onima koji se dobijaju konverzijom, — tako da
odmah dobijamo i figure pomoću kojih će svaki problem
biti rešen.
Jasno je, dakle, da se svaki problem dokazuje na oba
načina, — pomoću nemogućeg i neposredno, i da nije
moguće odvojiti ih jedan od drugog.
Glava p e t n a e s t a
[ZAKLJUČCI IZ SUPROTNIH PREMISA]
U kojoj se figuri može izvesti zaključak iz suprotnih300
premisa, a u kojoj ne može, — postaće očevidno iz sle-
dećeg. Kažem da su, prema govornom izrazu, premise su-
protne [jedna drugoj] na četiri načina. Naime, postoji
suprotnost između univerzalno-afirmativne i univerzalno--
negativne premise; i univerzalno-afirmativne i partiku-
larno-negativne; i partikularno-afirmativne i univerzalno--
negativne; i između partikularno-afirmativne i partiku-
larno-negativne. Ali, u istini, postoje samo tri suprotnosti.
Jer partikularno-afirmativna premisa suprotna je partiku-
lamo-negativnoj samo u recima. Od njih [od propozicija
stvarno suprotnih] kontrerno suprotne su univerzalne pro-
204 205
pozicije kao: „svakom pripadati", i: „nijednom ne pripadati".
Na primer, propozicija: „svaka nauka je dobra" suprotna je
propoziciji: „nijedna nauka nije dobra", — ostale su
kontradiktorno suprotne.
U prvoj figuri iz suprotnih premisa ne može se dobiti
silogizam, ni afirmativan, ni negativan. Afirmativan se ne može
dobili zato što obe premise moraju biti afirmativne, dok su
suprotne premise jedna afirmativna, a druga negativna. A
negativan [silogizam ne može se dobiti] zato što suprotne
propozicije afirmiraju i negiraju isti predikat ο istom subjektu
[a i predikat i subjekt su isti u obe propozicije]. U prvoj figuri
dva krajnja termina ne afirmiraju srednji termin, nego ovaj
negira drugi jedan termin, a i on je afirmiran od drugog
termina.201 A takve premise nisu suprotne.
Međutim, u srednjoj [drugoj] figuri može se dobiti
silogizam kako iz kontradiktornih tako i iz kontrernih
premisa.202
Neka sa A bude označeno „dobar", a sa Β i Γ „nauka".
Ako se uzme da je svaka nauka dobra, a, potom, da nijedna
nauka nije dobra, — tada A pripada svakom B, i ne pripada
nijednom Γ, tako da Β ne pripada nijednom Γ. Dakle izlazi da
nijedna nauka nije nauka.203 Isto je tako i ako se stavi da je
svaka nauka dobra, ali da medicina nije dobra. Jer, A pripada
svakom B, a ne pripada nijednom Γ. Iz toga izlazi da jedna
pojedinačna nauka ne bi bila nauka.204 Tako je i ako A pripada
svakom Γ, a ne pripada nijednom B, — pri čemu je Β —
„nauka", Γ—„medicina", a A—„mišljenje".205 Jer, prvo se uzelo
da nijedna nauka nije mišljenje, a zatim se opet stavilo da je
poneka nauka mišljenje. Ovaj silogizam razlikuje se od
prethodnog time što su termini preokrenuti, — u prethodnom se
afirmativna premisa odnosila na B, a sad se odnosi na Γ.20β Isto
je tako i ako jedna premisa nije univerzalna. Jer, uvek je srednji
termin ono što se negira ο jednom krajnjem terminu, a afirmira
ο drugom.207 Tako je moguće da suprotnosti dadu zaključak, ali
ne uvek i apsolutno, nego samo ako su termini koji potpadaju
pod srednji termin ili identični, ili se
odnose kao celina prema delu. Inače je to nemoguće. Jer, ni na
koji drugi način premise ne mogu biti ni kontrerno, ni
kontradiktorno suprotne.
U trećoj figuri neće se nikad dobiti afirmativan silogizam
iz suprotnih premisa, iz razloga koji smo već dali kad smo
govorili ο prvoj figuri,208 — ali se može dobiti negativan
silogizam, — bili termini univerzalni ili ne bili univerzalni.209
Uzmimo da Β i Γ znače „nauku", a A „medicinu". Ako se
stavilo da je nauka svaka medicina, i da nijedna medicina nije
nauka, — uzelo se da Β pripada svakom A, a da Γ ne pripada
nijednom A. Iz toga će izaći da poneka nauka nije nauka. 210 Isto
je i ako se premisa BA ne uzme univerzalno. Jer, ako je nauka
jedna medicinska nauka, i ako, opet, nijedna medicinska nauka
nije nauka, izlazi da poneka nauka nije nauka. 211 Ako su termini
univerzalno stavljeni, premise su kontrerno suprotne, — ali ako
je jedan partikularan, one su kontradiktorno suprotne.
Treba primetiti da se suprotnosti mogu uzeti kao što smo
rekli, — naime, da je svaka nauka dobra, i da, zatim, nijedna
nauka nije dobra, ili da poneka nauka nije dobra, — argument
čija neispravnost [čiji sofistički karakter] ne ostaje skrivena. Ali
može se zaključiti na jedan od članova proti vrečnosti pomoću
pitanja, ili se on može uzeti onako kao što smo naznačili u
Topiki [VIII, 1].
A pošto afirmacije imaju tri suprotnosti, izlazi da su
suprotnosti uzete na Šest načina: da nešto pripada ili svakom i
nijednom,212 ili svakom i ne svakom213, ili ponekom i
nijednom,214 i da se pri tome termini mogu preokrenuti.
Uzmimo da A pripada svakom Β i da ne pripada nijednom Γ; ili
da A pripada svakom Γ i da ne pripada nijednom B; ili da A
pripada svakom Β i da ne pripada ponekom Γ; i da se pri tome
opet termini mogu preokrenuti. Isto važi i za treću figuru.215
Tako je jasno na koliko se načina i u kojim figurama
jedan silogizam može dobiti iz suprotnih premisa.
Isto tako, jasno je da se iz lažnih premisa može izvesti
istinit zaključak, kao što smo ranije rekli,216 ali da se ne
206 207
može izvesti iz suprotnih premisa. Jer [u tome slučaju]
silogizam je uvek kontrerno suprotan stvarnosti. Tako, na
primer, ako je nešto dobro, zaključuje se da nije dobro, ili ako
je to životinja, da nije životinja, — zato što je silogizam
izveden iz kontradiktorne suprotnosti, i što su termini na
kojima se on osniva ili identični, ili se odnose kao celina prema
delu.
Isto tako jasno je da u paralogizmima217 ništa ne stoji na
putu da se dobije zaključak protivrečan pretpostavci, — tako,
na primer, ako je jedan broj neparan, zaključuje se da on nije
neparan. Jer, iz kontradiktornih premisa proizlazi silogizam
kontreran stvarnosti. Ako se uzmu takve premise, zaključak će
biti protivrečan pretpostavci.
Ali treba primetiti da se kontrerne suprotnosti ne mogu
izvesti iz jednoga silogizma, tako da se dobija sledeći za-
ključak: ono što nije dobro je dobro, ili nešto drugo te vrste, —
sem ako se odmah ne uzme jedna premisa kao: „svaka životinja
je bela i ne-bela"; dakle: „čovek je životinja". Ali, ili treba uzeti
u pomoć protivrečnost, — na primer, reći da je svaka nauka
mišljenje, a zatim pretpostaviti da je medicina nauka, ali da
nijedna medicina nije mišljenje, — prema načinu na koji se
vrše pobijanja218, — ili treba zaključivati na osnovu dva
silogizma. Ali da bi premise doista bile kontrerno suprotne, one
se ne mogu uzeti ni na koji drugi način sem na onaj koji je
ranije označen.
Glava š e s n a e s t a [„TRAŽENJE
PRINCIPA" — PETITIO PRINCIPU]
Postuliranje i pretpostavljanje pitanja koje je prvobitno
postavljeno, sa gledišta vrste kojoj pripada, sastoji se u
nedostatku dokaza iznesenog problema. 219 A ovaj [nedostatak
dokaza] može da se javi na više načina: ako se uopšte ne
zaključuje, ili ako se polazi od nepoznatijeg ili podjednako
nepoznatog,220 ili tako da se iz onoga što je docnije zaključuje
ono što je ranije.221 Jer dokaz mora da se osniva na onom što je
verodostojnije i ranije.
Ali ništa od svega toga nije [ono što se u logici naziva]
traženje principa" [ili petitio principii]. Međutim, pošto je
priroda izvesnih stvari takva da se one saznaju same sobom, a
pošto se druge po prirodi saznaju samo pomoću drugih
činjenica (jer principi se saznaju sami sobom, a ono što potpada
pod principe222 pomoću drugih činjenica), — tada kad se nastoji
da se dokaže sama sobom istina koja se ne može saznati sama
sobom — vrši se petitio principii.
Ovo [petitio principii] može da se vrši kad se odmah uzme
u obzir stavljeno pitanje; ili se — pomoću drugih stvari koje bi
bile, samom svojom prirodom, dokazane pitanjem stavljenim u
početku — ovo pitanje može dokazati samim tim stvarima.
Ovo se događa ako je A dokazano pomoću B, i Β pomoću Γ,
dok u prirodi Γ teži da ono samo bude dokazano pomoću A. Jer
oni koji tako zaključuju — dokazuju A pomoću njega samog.
To upravo čine oni koji veruju da crtaju [demonstriraju] para-
lelne linije. Jer, oni ne primećuju da sami stavljaju stvari koje je
nemoguće dokazati, ako paralelne linije već ne postoje.223 Tako
se dešava da oni koji na ovaj način zaključuju kažu da svaka
stvar postoji, ako postoji. Ovako bi sve bilo poznato po sebi,
što je nemoguće.
Ako je, dakle, neizvesno da A pripada Γ, a isto tako i da A
pripada B, i ako se postulira da A pripada B, 224 — još nije jasno
da li se postulira ono što je u početku bilo pitanje. Ali jasno je
da nema dokaza. Jer princip dokaza ne može biti ono što je isto
tako nesigurno [kao samo pitanje koje treba resiti]. Ali ako se Β
i Γ među sobom tako odnose da su identični, — bilo da su
očevidno konvertibilni, bilo da jedno pripada drugom, — tada
se postulira pitanje koje je stavljeno u početku. Moglo bi se
dokazati da A pripada Β pomoću tih termina, ako se oni
konverti-raju. Ali [ako se oni ne mogu konvertirati] to sprečava
takav jedan dokaz, a ne upotrebljeni način. Ako se to učini [ako
se oni konvertiraju], tada se čini ono što smo rekli [dokazuje se
da A pripada B], i to se čini time što se izvrši konverzija
pomoću tri propozicije.
208 14 Organon
209
 Isto tako, ako se uzme da Β pripada Γ, — propozicija koja
je isto tako nesigurna kao pitanje da li A pripada Γ,
— još se ne čini petitio principu, nego se samo ne dokazuje.
Ali ako su A i Β identični, bilo zato što su konvertibilni,
bilo zato što A [logički] sleduje B, čini se petitio principu
iz istog razloga [kao ranije]. Jer, mi smo objasnili šta znači
petitio principu. Naime, ovo se sastoji u tome da se samo
sobom dokazuje ono što nije očevidno samo sobom.
Ako postulirati pitanje stavljeno u početku znači dokazati
samo sobom ono što nije jasno samo sobom; 225 to jest, ako to
znači ne dokazati, kad su podjednako nesigurni kako
propozicija koju treba dokazati tako i ono pomoću čega se ona
dokazuje, — bilo zato što predikati koji su identični pripadaju
istom subjektu, bilo zato što isti predikat pripada identičnim
subjektima, — tada se u srednjoj i u trećoj figuri može načiniti
petitio principu na ova dva načina. Međutim, za afirmativni
silogizam „traženje prncipa" može da postoji samo u trećoj i u
prvoj figuri.226 Ako je silogizam negativan, petitio principu
postoji kad se isti predikati negiraju ο istom subjektu, a obe
premise ne postuliraju pitanje na isti način
— a to treba reći i ο srednjoj figuri, — zato što ne postoji
konverzija termina u negativnim silogizmima.227
U demonstrativnim silogizmima petitio principu sastoji se
u tome da se postulira ono što se shodno istini, a u
dijalektičkim silogizmima ono što se shodno mišljenju [shodno
verovatnoći] tako odnosi.228
Glava s e d a m n a e s t a
[O DOKAZU NAZVANOM U LOGICI
NON PROPTER HOQ
Prigovor: „ishod nije pogrešan zbog toga" — koji u
raspravljanju često imamo običaj da učinimo, nalazi se, najpre,
u silogizmima koji vode u logički nemoguće, — kad se
osporava ono što je bilo dokazano svođenjem na logički
nemoguće. Neće se reći: „ovo nije zbog toga", — sem ako se
ne ospori ta propozicija, nego [će se reći] samo da je
nešto pogrešno bilo stavljeno u ranije delove argumenta. Isto
tako, to se neće reći ni u neposrednom dokazu, jer se u njemu
ne stavlja ono što osporava zaključak. Sem toga, kad se pobija
neka propozicija neposrednim dokazom pomoću termina ΑΒΓ,
ne može se reći da silogizam ne zavisi od onoga što je bilo
pretpostavljeno. Jer, mi kažemo: „to nije zbog onoga" — samo
u slučaju kad je pretpostavka pobijena, a silogizam ipak izvodi
zaključak, — Što se ne događa u silogizmima sa neposrednim
dokazom. Jer ako je jedna teza pobijena, neće više biti
silogizma koji se na nju odnosi.
Jasno je, dakle, da se samo u slučajevima svođenja na
logički nemoguće može reći: „ovo nije zbog onog", i pri tome
je još potrebno da između prvobitne pretpostavke i nemogućeg
[zaključka] postoji takav odnos da se — i kad je pretpostavka
stavljena, i kad nije stavljena — ipak zaključuje
nemogućnost.229
Najočevidniji slučaj u kome pogrešan zaključak ne zavisi
od pretpostavke — jeste kad silogizam, sastavljen iz srednjih
termina koji zaključuju na nemoguće, nije u vezi sa
pretpostavkom, kao što smo objasnili u Topiki.-™ Jer, to znači
staviti ono što nije uzrok kao uzrok, — kao kad bi se, na
primer, htela dokazati inkomensurabilnost dijagonale, pa se, s
tim ciljem, nastojao dokazati Zenonov argument ο
nemogućnosti kretanja, pomoću svođenja na nemoguće. Jer, ni
na koji način i nikako lažno [lažan zaključak] ne stoji u vezi sa
početnim tvrđenjem.
Drugi je slučaj kad nemoguće [nemogući zaključak] stoji
u vezi sa pretpostavkom, ali ne proizlazi iz nje. To se može
dogoditi, bilo da se pretpostavi veza nagore ili na-dole, — tako
ako se, na primer, stavi da A pripada B, da Β pripada Γ, a Γ —
Δ, i da je pogrešno da Β pripada A. Jer ako se A ukloni, a ipak
se stavi da Β pripada Γ, a da Γ pripada Δ, — lažno [lažni
zaključak] neće zavisiti od početne pretpostavke. Ili — ako se
stavi veza nagore, — kad se, na primer, pretpostavi da A
pripada B, da Ε pripada A, a Ζ — Ε, tada bi bilo pogrešno da Ζ
pripada A. Jer i
210 14*
211
na taj način bi ipak proizaslo nemoguće [nemogući zaklju-
čak], i kad se ukloni prvobitna pretpostavka.
Ali [da bi doista bilo svođenja na nemoguće], treba
da je nemoguće [nemogući zaključak] u vezi sa terminima
stavijenim u početku, — jer će na taj način ono [nemo-
guće] zavisiti od pretpostavke. Kad se, na primer, pret-
postavi veza nadole, nemoguće [nemogući zaključak] mora
biti u vezi sa onim terminom koji je predikat. Jer, ako je
nemoguće da A pripada Δ, tada, kad se isključi A, neće
više biti lažnog [zaključka]. Ako se postavi veza nagore,
nemoguće [nemogući zaključak] mora biti u vezi sa
subjektom pripadanja. Jer, ako Ζ ne može da pripada B,
tada, kad se isključi B, neće više biti nemogućeg [za-
ključka]. Isto važi i za negativne silogizme.
Očevidno je, dakle, da — ako nemoguće [nemoguć
zaključak] ne stoji u vezi sa terminima stavljenim u po-
četku — lažno [lažni zaključak] ne proističe iz pretpostav-
ke. Ili zar, čak i u ovom slučaju, lažno [lažni zaključak] ne
bi uvek proizlazio iz pretpostavke? Ako se stavi da A ne
pripada B, nego da pripada K, da Κ pripada Γ, a ovo Δ, —
ipak ostaje nemoguće [nemogući zaključak]. Isto je i kad
se uzmu termini nagore. Dakle, pošto se dobij a nemoguće
[nemogući zaključak] — bila pretpostavka data ili ne — taj
zaključak može biti nezavisan od pretpostavke. Ili možda
izraz prema kome je, u odsustvu pretpostavke, pogrešan
zaključak ipak dobijen, — ne treba uzeti u smislu kao da
bi, ako je neka druga pretpostavka bila stavljena, iz toga
proizašla nemogućnost. Nego treba ovako shvatiti: da, kad
se pretpostavka izostavi, ista nemogućnost [nemogući
zaključak] proizlazi iz premisa koje ostaju, pošto začelo nije
besmisleno da jedan isti lažni zaključak proizlazi iz više pre-
misa. Tako, na primer, sleduje da se paralelne linije seku,
bilo da se stavi da je unutrašnji ugao veći nego spoljasnji
ug?o, ili da se stavi da trougao ima više od dva prava ugla.
Glava o s a m n a e s t a
[LAŽNO PROIZLAZI UVEK SAMO IZ LAŽNOG. — LAŽNOST
ZAKLJUČKA PROIZLAZI IZ LAŽNOSTI PREMISA
SILOGIZMA ILI PROSILOGIZMA]
Lažan argument proizlazi iz prve lažne postavke.231
Svaki silogizam se sastoji ili iz dve premise ili iz više njih. 232
Ako [lažan zaključak] proizlazi iz dve premise, jedna od
ovih premisa, ili Čak obe jesu nužnim načinom lažne. Jer,
iz istinitih premisa ne može da postane lažan silogizam.233
Ali ako silogizam postaje iz više premisa, na primer, ako
je propozicija Γ dobijena iz propozicija A i B, a ove iz Δ,
Ε, Ζ i H, — tada će biti lažna jedna od ovih propozicija
koje dalje leže, a zbog toga će i argument [biti lažan]. Jer
iz Δ, Ε, Ζ i Η zaključuje se A i B. Dakle, iz jedne od njih
[od ovih propozicija] proističu zaključak i lažnost [glav-
nog silogizma].
Glava d e v e t n a e s t a
[KATASILOGIZAM. — PRAKTIČNI SAVETI KAKO SE DIJA-
LEKTIČKI MOŽE PREDUHITRITI PORAZ I SOPSTVENA
STVAR DOVESTI DO POBEDE]
Da ne bismo bili pobijeni katasilogizmom,234 treba
da obratimo pažnju, — kad nam protivnik traži dokaz, a
ne dodaje zaključke,235 — da ne upotrebimo dvaput isti
termin u premisama [da ne pretpostavimo dve propozicije
koje imaju isti termin], pošto znamo da silogizam ne po-
staje bez srednjeg termina, a da je srednji onaj termin koji
je upotrebljen više od jedanput. Kako treba gledati na
srednji termin u odnosu na svaki zaključak, — jasno je kad
se zna koji zaključak u svakoj figuri biva dokazan. To nam
ne može ostati skriveno, pošto znamo kako da podržimo
naš dokaz.236
Ono što preporučujemo da se izbegava pri odgovo-
rima, treba nastojati da sakrijemo kad sami postavljamo
pitanja. To će se postići najpre ako se — umesto da se iz-
vedu zaključci prosilogizama — uzmu nužne premise,237 a
212 213
zaključci se drže skriveni; zatim, ako se, umesto da se pita
za propozicije koje najbolje leže,238 uzmu one koje imaju
najmanje zajedničkih termina. Uzmimo da treba zaključiti
A ο Ζ, sa ΒΓΔ i E, kao srednjim terminima.
Tada treba pitati da li A pripada B, a, zatim, ne da li
Β pripada Γ, nego da li Δ pripada E, i tek tada da li Β
pripada Γ239 i tako dalje. Ako je silogizam dobijen pomoću
samo jednog srednjeg termina, tada treba početi srednjim
terminom. Tako će se najsigurnije ostaviti u nejasnosti
onaj ko odgovara.
Glava d v a d e s e t a
[KAD JE POBIJANJE MOGUĆE240]
Pošto znamo kad jedan silogizam može postati, i kako
se pri tome njegovi termini moraju međusobno odnositi,
jasno je kad će biti, a kad neće biti pobijanja. Ako su sve
propozicije priznate, ili ako su odgovori dati jedan u jed-
nome smislu, a drugi u drugom — na primer, ako je jedan
negativan, a drugi afirmativan — može biti pobijanja. Jer,
silogizam se dobijao sa terminima koji su stajali u odnosi-
ma na prvi ili na drugi način. 241 Prema tome, ako je ono
što je tvrđeno kontrerno suprotno zaključku, pobijanje po-
staje nužnim načinom. Jer, pobijanje je silogizam koji
postavlja kontradiktornu suprotnost.242 Međutim, ako ništa
nije priznato,243 pobijanje ne može proizaci. Naime nema
silogizma, kad su svi termini negativni, i u takvom jednom
slučaju nema pobijanja. Jer ako ima pobijanja, ima nužnim
načinom silogizma, ali ako postoji silogizam, nema nužnim
načinom pobijanja. Isto je [pobijanje isto tako nije mo-
guće] i ako u odgovoru ništa nije univerzalno tvrđeno. Jer
ista je definicija pobijanja i silogizma.
Glava dvadeset prva
[ZABLUDA]
Katkad se dešava da, kao što se varamo u položaju
termina, isto smo tako u zabludi u sudu koji ο njima do-
nosimo. Moguće je, na primer, — pošto isti predikat ne-
posredno pripada nekolikim subjektima, da se ne poznaje
jedan [subjekt], pa se misli da mu predikat ne pripada, dok
se poznaje drugi [subjekt].
Uzmimo da A pripada Β po sebi i Γ po sebi, i da na
isti način Β i Γ pripadaju Δ. Ako se sad misli da A pri-
pada svakom B, a da Β pripada Δ, ali da A ne pripada
nijednom Γ, i da Γ pripada svakom Δ, imaće se ο istoj
stvari u odnosu na istu stvar znanje i neznanje.
Ako se, opet, zabluda odnosi na termine koji pripa-
daju istoj seriji [redu], — ako, na primer, A pripada B, Β
— Γ, a Γ — Δ, ali ako se pretpostavi da A pripada
svakom B, a da, opet, ne pripada nijednom Γ, — tada će
se, u isto vreme kad se zna da A pripada Δ, pretpostavljati
da mu ono ne pripada. Zar se posle toga neće verovati da
se ne misli ono što se zna? Zna se, u neku ruku, da A
pripada Γ pomoću B, kao što se zna partikularno pomoću
univerzalnog. I tako se smatra da se ono što se u neku
ruku zna nikako ne misli, — što je nemoguće.
U slučaju koji smo najpre naveli, u kome srednji ter-
min ne zavisi od istog reda, ne mogu se misliti istovremeno
dve premise koje se odnose na svaki od srednjih termina,
— tako, na primer, da A pripada svakom B, ali da ne
pripada nijednom Γ, i da, u isto vreme, Β i Γ pripadaju
svakom Δ. Jer, dešava se da je prva premisa kontrerno
suprotna — ili potpuno, ili delimično. Jer, ako se pret-
postavi da A pripada svemu čemu Β pripada, i ako se zna
da Β pripada Δ, isto se tako zna da A pripada Δ. Međutim,
ako se smatra da A ne pripada ničem čemu Γ pripada,
smatra se da A ne pripada onome čemu, partikularno
uzeto, pripada B. Ali ako se smatra da A pripada svemu
čemu Β pripada, i ako se, potom, smatra da A ne pripada
onom čemu, partikularno uzeto, pripada B, — tada je to
potpuna ili delimična kontrerna suprotnost sudova.
Na takav način, dakle, ne može se pretpostavljati.
Međutim, ništa ne stoji na putu da se pretpostavlja jedna
premisa svakoga silogizma ili dve premise jednoga od dva
silogizma, — tako, na primer, da A pripada svakom B, a
da Β pripada Δ, i da, opet, A ne pripada nijednom Γ.
214 215
 Takva zabluda slična je zabludi ο pojedinačnim stvarima.
Ako, na primer, A pripada svakom B, a Β svakom Γ, A će
pripadati svakom Γ. Ako se, dakle, zna da A pripada svemu
čemu pripada B, tada se isto tako zna da A pripada Γ. Ali ništa
ne stoji na putu da se zna da postoji Γ. Uzmimo da A označava
dva prava ugla, Β trougao, a Γ trougao koji se može opaziti
čulima. Može se misliti da Γ ne postoji, iako se zna da svaki
trougao sadrži dva prava ugla, tako da se jedno isto u isto
vreme zna i ne zna. Jer, „znati da svaki trougao ima zbir uglova
jednak sa dva prava ugla" — nije nešto prosto; nego to jednom
znači da se ima znanje ο opštem, a, zatim, da se ima znanje ο
pojedinačnom. Tako se zna opštim znanjem da Γ ima zbir
uglova jednak sa dva prava ugla, ali se to ne zna znanjem ο po-
jedinačnom. Prema tome, neće se imati znanje i neznanje koji
su kontrerno suprotni jedno drugom.
Isto tako, [može se kritikovati] i argumenti iz Me-nona2**
da je učenje sećanje. Naime nikad se ne događa da se
pojedinačno zna ranije, nego mi sticemo znanje pojedinačnih
stvari u isto vreme sa indukcijom, kao da ih samo ponovo
upoznajemo. Jer neke stvari odmah saznajemo, — tako, na
primer, [saznajemo] da je zbir uglova [izvesnog pojedinačnog
trougla] jednak sa dva prava ugla, čim znamo da je to trougao.
Isto je i u drugim slučajevima.
Mi, dakle, mislimo pojedinačne stvari pomoću saznanja
opšteg, a ne saznajemo ih znanjem koje je njima svojstveno.
Tako ο njima možemo biti u zabludi, ali ne na kontrerno
suprotni način. U stvari, saznanje se odnosi na opšte, a zabluda
na pojedinačno.
Isto je i u slučajevima ο kojima smo ranije govorili,245 —
zabluda učinjena u odnosu na srednji termin nije kontrerno
suprotna saznanju stečenom pomoću silogizma. Isto tako nije
[kontrerno suprotan] sud koji se odnosi na jedan od srednjih
termina prema sudu koji se odnosi na drugi [srednji termin].
Međutim, ništa ne stoji na putu da, i ako se zna da A
pripada celome B, a da Β pripada Γ, — ipak se misli da A
ne pripada Γ. Tako, na primer, iako se zna da je svaka mazga
neplodna, a da je ova životinja mazga, — ipak se sudi da je ona
skotna. Jer ne zna se da A pripada Γ, ako se istovremeno ne
misli na obe propozicije istovremeno.
Iz ovoga je očevidno da se mora pasti u zabludu ako se
zna jedna [propozicija], a ne zna se druga. I to je baš odnos koji
postoji između znanja opšteg i znanja pojedinačnog.248 Jer, mi
ne upoznajemo nijednu od stvari koje se čulima mogu opaziti,
izvan onoga što dolazi od čula, čak i ako smo ih ranije
percipirali247 sem u slučaju da ο njima imamo opšte i svojstveno
znanje, ali ne aktuelno [stvarno] znanje. Jer, ο znanju se govori
u trojakom smislu248: ono znači opšte, pojedinačno [svojstveno
stvari] i aktuelno [stvarno] znanje, — a tako i zabluda ima ovaj
trojaki smisao249. Tako ništa ne stoji na putu da se jedna ista
stvar i zna, i da se ο njoj bude u zabludi, samo ne na kontrerno
suprotan način. To se dešava u slučaju kad je znanje ograničeno
na svaku od premisa, i kad se prethodno nije razmotrila
pojedinačna stvar. Jer, kad se pretpostavlja da je mazga skotna,
tada se nema aktuelno znanje, a isto tako ne pada se, zbog te
pretpostavke, u zabludu kontrerno suprotnu znanju. Jer, zabluda
kontrerno suprotna znanju opšteg jeste silogizam.
Ali, ko pretpostavi da suština dobra jeste suština zla, on
mora pretpostaviti da su isto suština dobra i suština zla. Neka
suština dobra bude A, suština zla B, i, ponovo, suština dobra Γ.
Pošto se misli da su Β i Γ identični, mora se misliti i da je Γ —
Β, a, isto tako, da je Β — A, i, prema tome, da je Γ — A. Jer
kao što bi — ako bismo rekli da ako je Β bilo istina ο onome ο
čemu je Γ istina, a A ο onome ο čemu je Β istina, — A isto tako
bilo istina ο Γ, — to važi i za glagol „suditi". Isto je tako i za
glagol „biti". Jer, ako bi Γ bilo identično sa B, a opet Β sa A, i Γ
bi, isto tako, bilo identično sa A. Isto je tako i za glagol „imati
mišljenje".
Zar to [da se može misliti da su isto suština dobra i suština
zla] nije tada nužno, ako se dopusti pretpostavka [da suština
dobra jeste suština zla]? Ali, možda zabluda leži u tome što se i
u drugome smislu može zamisliti da
216 217
suština dobra jeste suština zla, — a ne samo akcidental-no. 250
Jer to se može zamisliti na različite načine. Ali ovu tačku treba
bolje ispitati.
Glava d v a d e s e t druga
[PRAVILA ZA KONVERZIJU I POREĐENJE STVARI KOJE
TREBA ZELETI ILI IZBEGAVATI]
Kad su konvertirani krajnji termini, nužno je da srednji
termin isto tako bude konvertiran sa dva krajnja termina.
Ako A pripada Γ pomoću B, tada, ako su A i Γ kon-
vertirani, i ako Γ pripada svemu čemu A pripada, — Β se
konvertira sa A, i Β pripada svemu čemu A pripada, pomoću
srednjeg termina Γ; i Γ se konvertira sa Β pomoću srednjeg
termina A.
Isto je tako i za negativne propozicije. Ako Β pripada Γ, a
A ne pripada B, ni A neće pripadati Γ. Ako se Β konvertira sa
A, tada će se, isto tako, Γ konvertirati sa A. Uzmimo da Β ne
pripada A; tada mu ni Γ neće pripadati, jer Β [po pretpostavci]
pripada svakom Γ.
Ali ako se Γ konvertira sa Β, Β se isto tako konvertira sa
A. Jer, Γ je afirmirano ο svemu ο čemu je Β afirmirano. I ako
se Γ konvertira sa A i Β, Β se isto tako konvertira sa A. Jer, Γ
pripada onome čemu Β pripada, — ali Γ ne pripada onome
čemu A pripada. I samo ovde [u ovom poslednjem slučaju]
polazi se od zaključka, — a ne u drugim slučajevima, — kao
kod afirmativnog silogizma.
Ako su, opet, A i Β konvertibilni, a, isto tako, Γ i Δ, i ako
je ili A ili Γ nužnim načinom pridato svakom biću, — tada će
se Β i Δ tako odnositi, da će ili jedno ili drugo biti pridato
svakom biću.
Pošto Β pripada onome čemu A pripada, a Δ onome čemu
Γ pripada, i pošto je ili A ili Γ pridato svakom biću, ali ne oba
istovremeno — očevidno je da je ili A ili Δ isto tako pridato
svakom biću, ali ne oba u isto vreme. Ako je, na primer,
nestvoreno nepropadljivo, a nepropad-ljivo nestvoreno, nužno
je da stvoreno bude propadljivo,
a da propadljivo bude stvoreno. Jer, dva silogizma su ovde
povezana.
Ako, opet, ili A ili Β pripada svakom biću, isto kao ili Γ ili
Δ, ali ne u isto vreme, tada, ako su A i Β konvertibilni, — Β i Δ
se isto tako konvertiraju. Jer, ako Β ne pripada onome čemu
partikularno pripada Δ, jasno je da će mu A pripadati. Ako mu
A pripada, pripada mu i Γ, pošto se oni konvertiraju. Dakle, Γ i
Δ biće zajedno pridati, što je nemoguće.
Ali ako A pripada ćelom Β i Γ, i nije afirmirano ni ο čemu
drugom; i ako, isto tako, Β pripada svakom Γ, potrebno je,
nužnim načinom, da se A i Β konvertiraju. Jer, pošto A važi
samo ο Β i Γ, i pošto je Β afirmirano u isto vreme ο samome
sebi i ο Γ, — očevidno je da će Β važiti ο svemu ο čemu A važi,
sem ο samome A.
Međutim, kad A i Β pripadaju celome Γ, i kad je Γ
konvertibilno sa B, nužno je da A pripada ćelom B. Naime
pošto A pripada svakom Γ, a pošto Γ pripada Β konverzijom, —
i A će pripadati svakom B.
Kad je od dva suprotna termina A i B, A bolje od B, a isto
tako Δ od Γ, — tada, ako su ΑΓ bolji od ΒΔ, — A je bolje od Δ.
Jer, A treba zeleti isto onoliko koliko od Β treba bežati, pošto su
to suprotnosti. Isto važi i za Γ i Δ, jer su i oni jedno drugom
suprotni. Ako, dakle, A treba isto toliko zeleti koliko Δ, tada Β
treba isto toliko izbega-vati koliko Γ. Jer svaku od stvari koju
treba izbegavati valja izbegavati isto toliko koliko svaku od
stvari koju treba zeleti valja zeleti. Prema tome, isto važi ο
obema zajedno, dakle ο ΑΓ u odnosu na ΒΔ. Ali, pošto ΑΓ
treba više zeleti nego ΒΔ, A se ne može zeleti isto koliko Δ, jer
bi inače ΒΔ trebalo zeleti isto koliko ΑΓ.
Ali ako Δ treba više zeleti od A, tada i Β treba manje
izbegavati od Γ, — jer manje je suprotno manjem. Ali veće
dobro i manje zlo treba vise zeleti nego manje dobro i veće zlo.
Dakle, i celinu, ΒΔ, treba vise zeleti nego ΑΓ.
Međutim, tako nije. Prema tome, A treba više zeleti nego
Δ, i, prema tome, Γ treba manje izbegavati nego B.
218 219
 Ako, dakle, svaki koji voli, zbog svoje ljubavi, pret-
postavlja A — što znači da je voljena osoba raspoložena da mu
ukaže svoju blagonaklonost, ali mu je ne ukazuje (što je
označeno sa Γ) — ukazivanju blagonaklonosti od strane
voljene osobe (što je označeno sa Δ), ali bez raspoloženja da
mu [tu blagonaklonost] ukaže, što je označeno sa B; — tada je
očevidno da je A takve prirode da ga treba pretpostaviti
ukazivanju blagonaklonosti od strane voljene osobe.
U ljubavi, dakle, čovek treba više da želi da bude voljen,
nego da se telesno sjedinjuje [sa voljenom osobom]. Tako
ljubav zavisi više od naklonosti nego od telesnog sjedinjavanja.
A ako je [u ljubavi] najvažnije biti voljen, tada je to cilj ljubavi.
Prema tome, telesno sjedinjavanje ili uopšte nije cilj ljubavi, ili
je cilj koji je u isti mah sredstvo da se bude voljen. To je isto
tako način na koji postaju druge želje i umetnosti.251
Glava d v a d e s e t t reća
[TEORIJA INDUKCIJE]
Ovim smo, dakle, objasnili odnos termina u konverzi-
jama, i pokazali smo šta prvenstveno treba izabrati ili iz-
begavati.
Ali sad moramo da govorimo ο tome da se pomoću figura
ranije proučenih ne dobijaju samo dijalektički i demonstrativni
silogizmi, nego [se dobijaju] i retorski silogizmi, i uopšte svaka
vrsta ubeđivanja, ma kakva bila njena metoda. 252 Jer, sve što
verujemo — verujemo ili na osnovu silogizma, ili na osnovu
indukcije.
Indukcija ili induktivni silogizam sastoji se u zaklju-
čivanju — koje se oslanja na jedan od krajnjih termina — da je
drugi [krajnji termin] pridat srednjem [terminu]. Na primer, kad
je Β srednji termin između A i Γ, dokazaće se pomoću Γ da A
pripada B, — i na taj način izvodimo indukcije. Uzmimo da A
znači „koji dugo živi", Β — „koji nema žuči", a Γ — „stvorovi
koji dugo žive", — kao „čovek", „konj" i „mazga".
A pripada tada svakom Γ, jer svaki stvor koji nema žuči
dugo živi. Ali isto tako Β — „koji nema žuči" — pripada
svakom Γ. Ako se Γ konvertira sa B, a ako srednji termin nema
veći obim nego Γ, tada A nužnim načinom pripada B. Ranije je
dokazano da ako dva atributa pripadaju istom subjektu, i ako se
krajnji termin konvertira sa jednim od njih, drugi predikat će
pripadati konvertiranom predikatu. Ali pod Γ mora se razumeti
ono što je sastavljeno iz svih pojedinačnih bića. Jer, indukcija
postaje nabrajanjem sviju njih.
Ova vrsta silogizma služi tome da pribavi prvu i nepo-
srednu premisu. Jer, ono za šta postoji srednji termin, silogizam
zaključuje pomoću srednjeg termina; međutim, ono za šta nema
srednjeg termina silogizam zaključuje indukcijom.
A, na neki način, indukcija je suprotna silogizmu. Naime
silogizam dokazuje, pomoću srednjeg termina, da gornji krajnji
termin pripada trećem terminu; a indukcija dokazuje, pomoću
trećeg termina, da gornji krajnji termin pripada srednjem
terminu.
Po prirodnom redu je, dakle, silogizam koji zaključuje
pomoću srednjeg termina raniji i poznatiji, ali za nas je
induktivni silogizam jasniji.
Glava d v a d e s e t četvrta
[PRIMER KAO SREDSTVO ZA OBRAZOVANJE TEORIJSKOG I
PRAKTIČNOG SUDA]
Dobija se primer [παράδειγμα]253, kad se dokaže da gornji
krajnji termin pripada srednjem terminu pomoću termina
sličnoga trećem. Ali treba znati da srednji termin pripada
trećem terminu, a prvi terminu sličnom trećem. Neka A bude
„zlo", Β — „objaviti rat susedima", Γ — „Atinjani Tebancima",
a Δ — „Tebanci Fokejcima". Ako hoćemo da dokažemo da je
ratovati sa Tebancima zlo, treba staviti da je zlo ratovati sa
susedima. Verovanje u ovo proizlazi iz sličnih slučajeva, —
tako, na primer, da
220 221
je bilo zlo za Tebance da ratuju sa Fokejcima. Pošto je zlo
ratovati sa susedima, a pošto je rat protiv Tebanaca rat
protiv suseda, — jasno je da je zlo ratovati sa Teban-cima.
Jasno je da Β pripada Γ i Δ (jer, u oba slučaja, to znači
objaviti rat susedima); a, isto tako, očevidno je da A
pripada Δ (jer rat protiv Fokejaca nije bio povoljan za
Tebance). Da A pripada B, biće dokazano pomoću Δ. Na
isti način izvešće se dokaz, ako je dokaz ο odnosu srednjeg
termina prema krajnjem terminu bio dobijen pomoću više
sličnih slučajeva.
Očevidno je, dakle, da se primer ne odnosi ni kao deo
prema celini ni kao celina prema delu, nego kao deo prema
delu, — kad su dva pojedinačna slučaja podređena istom
terminu, i kad je poznat jedan od njih. I [primer se] raz-
likuje od indukcije time što indukcija, polazeći od svih
individua [od sveg pojedinačnog, nedeljivog], dokazuje da
gornji krajnji termin pripada srednjem terminu, i ne vezuje
silogizam za donji krajnji termin; međutim primer ga
vezuje, a ne dokazuje, polazeći od svih individua.254
Glava d v a d e s e t peta
[TEORIJA ABDUKCIJE]
Postoji abdukcija,255 kad je očevidno da prvi termin
pripada srednjem, a kad je nesigurno da srednji termin
pripada poslednjem, pošto je taj odnos isto toliko vero-
vatan, ili čak verovatniji nego zaključak.
Dalje, [postoji abdukcija] kad su malobrojni termini
koji se nalaze između poslednjeg i srednjeg termina. Jer u
svim ovim slučajevima približujemo se znanju.
Neka A bude — „koji se može naučiti", Β — „zna-
nje", a Γ — „pravičnost". Jasno je da se znanje može
naučiti, ali je nesigurno da je vrlina znanje. Ako je pro-
pozicija ΒΓ isto tako verovatna, ili ako je verovatnija nego
ΑΓ, — postoji abdukcija. Jer, mi smo se približili znanju
time što smo zaključku ΑΓ dodali propoziciju ΒΓ, — jer
ranije nismo imali nikakvo znanje.
Uzmimo, opet, da je mali broj termina koji se nalaze
između Β i Γ, — jer i na taj način približavamo se zna-
nju.256 Uzmimo, na primer, da je Δ — „biti kvadratan", Ε —
„pravolinijska figura", a Ζ — „krug". Ako bi se između Ε i
Ζ nalazio samo jedan termin — na primer ako bi, pomoću
polumeseca, krug postao jednak pravolinijskoj figuri —
time bi se stvar približila znanju.
Međutim, kad ΒΓ nije verovatnije nego ΑΓ, i kad
termini između njih nisu malobrojni, — ja to ne zovem
abdukcijom. Isto tako [ne zovem abdukcijom] ni kad je
propozicija ΒΓ neposredna, — jer takva propozicija jeste
znanje257.
Glava d v a d e s e t š e s t a
[OBJEKCIJA]
258
Objekcija je premisa kontrerno suprotna jednoj
premisi. Objekcija se razlikuje od premise [kojoj je su-
protna] time Što objekcija može biti partikularna, a premisa
ili uopšte ne može biti takva, ili bar nije takva u univerzal-
nim silogizmima.
Objekcija se javlja na dva načina i u dve figure. Ona
se javlja na dva načina, zato što je svaka objekcija ili uni-
verzalna, ili partikularna. A u dve figure objekcije se jav-
ljaju zato što su suprotne premisi, a suprotnosti mogu biti
dokazane samo u prvoj i u trećoj figuri259. Jer, kad se tvrdi
da nešto svakome pripada, mi prigovaramo da ne pripada
nijednom ili da ne pripada ponekom, — i od tih propozi-
cija ona da nijednom ne pripada zaključena je u prvoj
figuri, a ona da ne pripada ponekom zaključena je u po-
slednjoj figuri. Uzmimo da je A — „jedna jedina nauka",
a Β — „kontrerno suprotno". Ako se tvrdi da je nauka ο
kontrerno suprotnom jedna, objekcija može biti ili da
nauka ο suprotnostima nije uvek jedna i ista, i da je ono
Što je kontrerno — suprotno, — tako da se dobija prva
figura; ili da ne postoji jedna nauka ο onome što se može
i ο onome što se ne može saznati, — što je treća figura.
222 223
Jer, ο Γ — ο onome što se može i ο onome što se ne može
saznati — istina je da je to kontrerno suprotno, a lažno je
da je to predmet samo jedne nauke.
Isto je ako je premisa negativna200. Kad se tvrdi da
nauka ο kontremo-suprotnom nije jedna, mi kažemo ili da
su sve suprotnosti, ili da su izvesne kontrerne suprotnosti
— kao zdrav i bolestan — predmet samo jedne iste nauke.
U prvom slučaju zaključak se izvodi u prvoj, a u drugom
slučaju u trećoj figuri.
Jer, uopšte u svakoj objekciji koja se univerzalno čini,
nužno je upraviti protivrečnost protiv univerzalnog termina
koji sadrži u sebi od [protivnika] navedene termine. Na-
ime, ako protivnik tvrdi da nauka ο kontrernim suprotno-
stima nije jedna, valja reći da je jedna nauka ο svim suprot-
nostima. Tako moramo dobiti prvu figuru. Naime, univer-
zalno [koje sadrži prvobitni subjekt] postaje srednji termin.
Međutim, [u objekciji učinjenoj] partikularno, protiv-
rečnost mora biti vezana sa terminom u odnosu na koji je
subjekt stavljene premise univerzalan. Tako će se reći da
nije ista nauka ο onome što može i ο onome što ne može
da se sazna. Jer, „kontrerno suprotno" je univerzalno u
odnosu na ove termine. I tako postaje treća figura, jer
srednji termin je stavljen partikularno, — kao ono što
može i ono što ne može da se sazna.
Premisle, iz kojih se može izvesti kontrerno suprotni
zaključak, jesu one od kojih polazimo, kad se trudimo da
izrazimo objekcije. Otuda ih dajemo samo u ovim
figurama [to jest u prvoj i trećoj]. Naime, samo u njima
nalaze se suprotni silogizmi, pošto srednja [druga] figura
ne može dati afirmativan zaključak.
Međutim, objekcija pomoću srednje [druge] figure
učinila bi nužnim iscrpnije obrazloženje, — tako, na pri-
mer, kad se ne bi dopustilo da A pripada B, zato što mu ne
sleduje Γ. To postaje jasno samo pomoću drugih premisa.
Prema tome, objekcija ne treba da pribegne drugim
stvarima, nego druga premisa [koju uzima] treba da bude
neposredno jasna. Zbog toga, samo ova figura ne daje
dokaz pomoću znaka.
Treba razmotriti i druge objekcije, kao one koje su
izvedene iz kontrerne suprotnosti, i iz sličnog, i iz onog
što je predmet mišljenja. Isto tako, treba još ispitati da li
partikularna objekcija može da se obrazuje u prvoj figuri,
ili negativna objekcija u srednjoj [drugoj] figuri.
Glava d v a d e s e t s e d m a
[ENTIMEM]
261
Verovatno i znak nisu isto, nego je verovatno pro-
pozicija koja je verovatna. Jer verovatno je ono ο čemu se
zna da se većinom tako događa ili ne događa, da tako
jeste ili da tako nije, — kao, na primer, „mrziti zavid-
Ijivce" ili „osećati naklonost prema ljudima koje volimo".
Međutim, znak teži tome da bude demonstrativna
propozicija, nužna ili moguća. Jer. stvar čije postojanje ili
postajanje povlači za sobom postojanje ili postajanje
druge stvari, bilo ranije ili docnije — jeste znak postajanja
ili postojanja druge stvari.
Entimem202 je silogizam iz verovatnih premisa ili
znakova.
Znak može da se uzme u tri smisla, koji odgovaraju
položaju srednjeg termina u figurama. Jer znak može biti
uzet ili kao u prvoj figuri, ili kao u srednjoj [drugoj], 203 ili
kao u trećoj. Na primer, dokaz da je jedna žena trudna zato
što ima mleka, proizlazi iz prve figure, — jer „imati
mleka" jeste srednji termin. A je — „biti trudna", Β —
„imati mleka", a Γ — „žena". Međutim, dokaz da su mu-
draci pošteni, zato što je Pitak pošten, proizlazi iz poslednje
[treće figure]. A je — „pošten", Β — „mudraci", a Γ —
„Pitak". Ovde je istina tvrditi i A i Β ο Γ, — ali se po-
slednja propozicija ne iskazuje, zato Što je poznata, i stavlja
se samo prva [propozicija]. Najzad, dokaz da je jedna žena
trudna zato što je bleda odnosi se na srednju [drugu] fi-
guru. Naime, pošto se bledilo vezuje za trudnoću, a pošto
se bledilo javlja kod te određene žene, misli se da je do-
kazano da je ona trudna. A je — „bledilo", Β — „biti
trudna", a Γ — „žena".
224 15 Organon 225
 Ako se izrekne samo jedna premisa, dobija se samo
znak, ali ako se uzme i druga premisa, postaje silogizam,
— tako. na primer, da je Pitak slobodouman, pošto su
častoljubivi ljudi slobodoumni, a pošto je Pitak často-
ljubiv. Ili da su mudraci dobri, jer Pitak je dobar, ali i
mudar.
Tako se dobij aju silogizmi, — samo je onaj koji se
dobija pomoću prve figure nepobitan, ako je istinit (jer je
univerzalan), a onaj koji se dobija pomoću poslednje
[treće] figure može se pobiti, čak i ako je zaključak istinit,
zato što silogizam nije ni univerzalan, niti odgovara stvari
[koju treba dokazati]. Jer, ako je Pitak pošten, iz toga ne
izlazi nužnim načinom da su i drugi mudraci takvi. Silo-
gizam koji se dobija u srednjoj [drugoj] figuri može se
pobiti uvek i u svim slučajevima. Jer, nikad ne postaje
jedan silogizam kad se termini među sobom tako odnose.264 Jer,
ako je trudna žena bleda, a ako je ova žena bleda, iz toga
ne izlazi nužnim načinom da je ona trudna. Dakle, ono što
je istinito može se naći u svim znacima, ali sa naznačenim
razlikama.
Treba ili da podelimo znake na ovaj način,265 i među
njima da označimo srednji termin kao indiciju [znak koji
dokazuje] — (jer kažu da je indicija ono što čini da znamo,
a to najviše važi ο srednjem terminu); ili treba nazivati
znakom [upravo znacima] dokaze koji proizlaze iz krajnjih
termina, a indicijom [upravo indicijama] one koji proizlaze
iz srednjeg termina. Jer, najverovatnije i najistinitije je ono
što je zaključeno pomoću prve figure.
Moguće je suditi pomoću fizionomije266 [pomoću
spoljne, telesne figure], ako se dopusti da sve fizičke afek-
cije istovremeno menjaju telo i dušu. Jer, možda se u duši
onoga ko uči muziku nešto promenilo, ali to ne spada u
naše fizičke afekcije, nego su to pre fizički pokreti strasti
i želja.
Ako se ovo dopusti, kao i to da za jednu pojedinačnu
afekciju postoji jedan pojedinačan znak, i ako možemo
da utvrdimo za svaki rod osobenu afekciju i znak, — tada
226
možemo suditi pomoću fizionomije [pomoću telesnog
izgleda].
Jer, ako postoji jedna afekcija koja, kao svojstvena,
pripada jednom rodu koji se više ne može deliti, — kao
hrabrost lavovima, — nužno je da za to postoji i neki znak.
Naime, mi smo pretpostavili da postoji simpatija između
tela i duše. Pretpostavimo i da se taj znak sastoji u
posedovanju velikih nogu. Ovaj znak može da pripada i
drugim rodovima, iako ne svim individuama [tih rodova].
Naime znak je svojstven na taj način, pošto je sama afek-
cija svojstvena ćelom rodu, ali nije svojstvena samom tom
rodu, kao što obično kažemo. Isto se može naći i u drugom
rodu, — naime, čovek može biti isto tako hrabar, kao i neki
drugi rod [životinja]. Ta bića imaće znak [hrabrosti —
velike noge], pošto jednoj pojedinačnoj afekciji odgovara
jedan pojedinačan znak. Ako je tako, i ako možemo da
prikupimo takve znake u onim životinjama koje imaju
samo jednu svojstvenu afekciju, — a svaka afekcija ima
svoj znak, jer ona nužnim načinom mora imati samo jedan
znak, — tada ćemo biti u stanju da sudimo po fizionomiji
[po telesnom izgledu].
Međutim, ako ceo rod ima dve svojstvene afekcije —
kao, na primer, lav, koji je hrabar i plemenit, — kako
bismo saznali koji se znak od onih koji, kao svojstveni,
prate ove afekcije, odnosi na jednu ili na drugu od ovih
afekcija? To bi moglo biti u slučaju kad dve afekcije pri-
padaju nekom drugom rodu, ali ne u ćelom njegovom
obimu, i kad, u ovim rodovima kojima svaka od ovih
afekcija pripada, ne pripadajući svim individuama, izvesna
individua ima jednu od afekcija, a nema drugu. Jer, ako je
neki čovek hrabar, ali nije plemenit, i ako od dva znaka "us
jedan, jasno je da je i u lavu ovaj znak hrabrosti.
Moguće je, dakle, suditi po fizionomiji u prvoj figuri, a*o
se srednji termin konvertira sa prvim krajnjim termi-
15*
227
nom, ali ima veći obim nego treći [krajnji termin], i ne
konvertira se s njim. Uzmimo da je A — hrabrost, Β —
velike noge, a Γ — lav. U tom slučaju Β pripada onome
čemu Γ pripada, ali, pored toga, pripada i drugim stva-
rima. Međutim, A pripada svemu Čemu Β pripada, i ničem
drugom, ali je A konvertibilno sa B. Kad ne bi bilo tako,
tada samo jedan znak ne bi odgovarao samo jednoj afekciji.
NAPOMENE
PRVA KNJIGA
1
Reč analitika (αναλυτική) znači metodu raščlanjavanja misli
i pojmova u njihove sastavne delove, zatim elementarnu logiku koja
se bavi pojmovima, sudovima i zaključcima. Kod Aristotela ana
litika, pre svega, znači svođenje konkluzija na njihove premise. Kao
takva, analitika je učenje ο izvođenju zaključaka, upravo silogistika.
Aristotelova Prva analitika proučava formu zaključka, a Druga
analitika njegovu sadržinu. Prva analitika proučava zaključak uopšte,
a Druga analitika isključivo naučni, apodiktični zaključak.
Prva analitika izlaže formalnu teoriju silogizma, i zato se smatra
da je ona uvod u Drugu analitiku — delo koje ne proučava silogizam
uopšte, nego samo naučni, demonstrativni silogizam. Tri-cot smatra da
je Stagiraninova logika metodologija i propedeutika nauke ο prirodi.
(Upor. Aristote: Organon, III. Les Premiers Analy-tiques. Nouvelle
traduction et notes par J. Tricot. Bibliotheque des textes
philosophiques, Pariš 1947, p. 1, note 1.)
2
Ove definicije univerzalnog, partikularnog i neodređenog
pripadanja jesu upravo sažeta ponavljanja filozofovih izvođenja u
7. glavi De Interpr.
8
Dijalektička veština, po Aristotelu, sastoji se u tome da se
odgovara sa „da" ili „ne" na postavljeno pitanje. Silogizam je instru-
ment ne samo dijalektike nego i analitike. Silogizam, naime, čini
zaključivanje pravilnim.
4
U prvoj knjizi, u glavama 1. i 10.
5
U Drugoj analitici za demonstrativne, a u Topici za dijalek
tičke premise.
6
Savršeni su samo silogizmi prve figure.
7
Drugim recima: nikakav drugi termin i nikakva druga pro
pozicija.
8
„Jedna ili više stvari" znači upravo jednu novu propoziciju
ih više njih. A te nove propozicije će od nesavršenog silogizma na
činiti savršeni silogizam prve figure.

229
 9
Konverzija se sastoji u premeštanju termina jedne propozi
cije, pri čemu se ne menja njihov kvalitet, — tako da predikat
postaje subjekt, a subjekt predikat. (Upor. Tricot, str. 6, nap. 1.)
10
11
A je atribut, a Β je subjekt.
Drugim recima: konverzija je ista ako je premisa parti-
kularna.
12
To jest: kad su u pitanju nužne premise, konverzija će se
vršiti na isti način.
13
Silvester Maurus tumači ovo mesto na sledeći način: nužno
je kontingentno, zato što može da postoji i ako ne može i da ne po
stoji, kao, na primer, apsolutno biće, Bog; ne-nužno je kontingentno,
jer može da postoji i da ne postoji, — kao stvorovi; moguće je kon
tingentno, zato što može da postoji, ne uzimajući u obzir da li je to
nužno ili nije, — tako je, na primer, moguće da uopšte nešto postoji.
(Upor. Aristoteles Lehre von Schluss oder Erste Analvtik, Neu iiber-
setzt und mit erklarenden Anmerkungen versehen von Dr. Eug. Rol-
fes, Der philosophischen Bibliothek Band 10. Leipzig 1922, S. 152,
Anm. 2.)
14
Vidi ovo delo, gl. 13 i 17.
15
Ovo delo, gl. 46.
16
Čitalac ove glave mora prethodno da dobro upozna opštu
teoriju silogizma, koja je izložena u svakoj formalnoj logici.
17
Kojim terminima i rečenicama, u kojim figurama i kojim
modusom svake figure postaje svaki silogizam. (Upor. Tricot, Nav.
delo, str. 12, nap. 4, 5 i 6.)
18
U Drugoj analitici.
19
Aristotel naziva termine: το πρώτον οίκρον, το μείζον —
„gornji termin; το εσχατον άκρον, το ελαττον — „donji termin" i
το μέσον, ό μέσος δρος — „srednji termin". Umesto „gornji termin"
i „donji termin", kao Što smo mi preveli, neki autori prevode „veliki
termin", ili „viši termin" i „mali termin", ili „niži termin".
Slično tome, ή πρώτη πρότασις preveli smo „gornja premisa", a ή
δεύτερα πρότασις: „donja premisa". Ima autora koji te izraze prevode „velika
premisa" i „mala premisa", i „viša premisa" i „niža premisa".
20
Dva krajnja termina su τα άκρα — termini extremi. Tricot
ističe da Aristotel označava srednji termin sa B, gornji sa A, a donji
sa Γ. Gornja premisa je AB, donja ΒΓ, a zaključak ΑΓ. — U for
malnoj logici A je univerzalno-afirmativna premisa, Ε — univer-
zalno-negativna, I — partikularno-afirmativna, a Ο — partikularno-
-negativna. (Nav. delo, str. 13, nap. 2.)
21
Ovo je Barbara — prvi modus prve silogističke figure. —
Radi boljeg razumevanja sledećih Aristotelovih izlaganja ο silogistič-
kim figurama i njihovim modusima, valja uzeti u obzir, pored
proučavanja formalne logike, i egzemplifikaciju napomena Tricot-a,
u navedenom delu. Ta egzemplifikacija je obimna i iscrpna.
22
Anal. prior., 1, 24 b 28.
23
Drugi modus prve silogističke figure — Celarent.
24 Treći modus — Darii.
25 Četvrti modus — Ferio. 2«
Anal. prior., 1, 26 a 2.
& Od 16 modusa prve silogističke figure Stagiranin je odbacio 12
modusa. Dakle, kao pravilna ostala su četiri modusa prve figure — koje je
prihvatila formalna logika.
ss Neodređene su propozicije koje imaju neodređeni subjekt. U ovim
propozicijama nije označeno jesu li one univerzalne ili parti-kularne.
29
Jasnije rečeno, srednji termin je predikat u dve premise.
»ο Filozof ovim izražava da su savršeni, to jest da imaju pravu važnost
samo oni silogizmi koji se mogu svesti na silogizme prve figure, — izuzev na
Baroco. Ali i ako nisu savršeni silogizmi ο kojima je ovde reč, u njima se
zaključak izvodi neposredno iz premisa.
31
U ovoj glavi, Μ je srednji termin, Ν gornji, a Ξ donji; gor
nja premisa je MN, donja ΜΞ, a konkluzija ΝΞ.
32
Prvi modus druge silogističke figure, Cesare.
33
To je dokazano za Celarent, u ovom delu, I 4. 25 b 40.
34
Drugi modus druge silogističke figure — Camestres.
35
Treći i četvrti modus druge silogističke figure — Festino i
Baroco.
36
Treći modus druge silogističke figure Festino.
37
Četvrti modus druge silogističke figure — Baroco.
38
Tako su od 16 modusa druge figure 12 isključeni; prema
tome, ostaju samo 4 modusa za pravilno izvođenje zaključaka.
39
To jest: kad se, kao dopuna, dodaju još neke rečenice.
40
U ovoj glavi, srednji termin obeležen je sa Σ, gornji sa Π,
a donji sa P. Gornja premisa obeležena je sa ΠΣ, donja sa ΡΣ, a
zaključak sa ΠΡ.
41
Prvi modus treće silogističke figure — Darapti.
42
Modus Darii prve figure.
43
Ekteza (od έκτέσθαι) ovde znači: sve što važi za srednji
termin, važi i za njegov deo. Ako je svako Σ — Π i Ρ, — tada je i
poneko Σ (na primer Ν) Π i P; dakle poneko Ρ je Π.
44
Drugi modus treće silogističke figure —· Felapton.
45
Tada se dobija Ferio.
46
Ovo je treći modus treće silogističke figure — Disamis.
47
Ovo je četvrti modus treće silogističke figure — Datisi.
48
Peti modus treće silogističke figure — Bocardo.
49
Dokaz pomoću ekteze, kad se uzme jedan deo srednjeg ter
mina kome gornji termin ne pripada.
230 231
 50 72
Šesti modus treće silogistiČke figure — Ferison. Neki komentatori ovog dela — na primer Silvester Maurus
51
Od 16 modusa koji su mogući u trećoj figuri, Aristotel je i Tricot — smatraju da je, umesto termina „nauka" trebalo staviti
odbacio deset, a zadržao samo 6 modusa, koji su prihvaćeni i do „učen".
danas važe u formalnoj logici. 73
Ovo delo, I, 14, 33 a 7.
Aristotel je u svojoj formalnoj logici utvrdio samo tri silogistiČke figure. 74
V. Kirchmann — u svom prevodu „Prve Analitike", str. VII, kaže da zbog toga Modusi Darii ili Ferio.
75
Aristotela ne treba kuditi, nego da ga treba hvaliti, jer je od lekara Galena Vidi početak ove glave.
pronađena silogistička figura u stvari samo preokrenuta Aristotelova prva 7
« Upor. ovo delo, I, 14, 33 a-34 b 17.
figura. Po Kirchmann-u, Galenova četvrta figura lakše se prilagođava govornoj 77
Ibid., I, 15, 35 a, 25 b 8.
upotrebi nego prva Aristotelova figura. Međutim Stagiraninova više odgovara 78
Ibid., I, 15, 33 b 29, 34 b 27.
logičkom stanju stvari i naučnoj upotrebi. Kirchmann smatra da se Galenova 79
figura može, s pravom, ostaviti po strani. Ibid., I, 15, 34 a 34 b 6.
80
Galenovu figuru su, počev od XV veka, usvojili logičari. Međutim, Ovo će biti savršeni silogizam u modusu Celarent.
većina modernih logičara tu figuru ne prihvata. 81
Upor. ibid., I, 15, 35 b 7 i I, 14, 33 a 7.
52
U ovoj glavi filozof govori ο indirektnim modusima svoje 82
Stavlja se u sumnju autentičnost ove poslednje rečenice.
tri silogističke figure. 83
53
Cesare i Catnestres. Upor. ibid., I, 15, 33 b 29, kao i 34 b 27.
84
54
Ovde imamo moduse Barbara i Celarent, gde je gornja pre Upor. ibid., I, 13, 32 a 28.
misa nužna, bila ona afirmativna ili negativna, — donja asertorička, 86
Upor. ibid.
a zaključak nužan. (Upor. Tricot, nav. delo, str. 46, nap. 1.) 86
Tricot (nav. delo, str. 100, nap. 1) upućuje ovde na Julius
55
Drugim recima: Što ο svemu važi, i ο svemu nužnim nači Pacius, Aristotelis Stagirite... Organon, Morgiis, 1584 (I, 207—
nom važi, — važi nužnim načinom i ο svemu što se pod njim pod- 208), gde su dati primeri za sve ove slučajeve.
razumeva. 87
Upor. ovo delo, I, 13, 32 a 29.
56
Ovo delo, I, 9, 30 a 23—33. 88
57 Upor. ibid., I, 19, 38 a 14.
Dokazi da se kontingentno mora razlikovati od nužnog. 89
58
Ovo delo, I, 3, 25 b 21. Dobiće se silogizam u Datisi.
90
59
Anal. post. (I, 8). Silogizam je u Disamis.
91
60
Ovo delo, I, 13, 32 b 38—40. Silogizam je u modusu Ferison. Ο Bocardo filozof uopšte
61
Ibid., I, 13, 32 a 34. ne govori.
92
62
Modus je Darii. Silogizam je u Darapti.
93
63
Aristotel misli na definiciju mogućnosti pripadanja jednom Silogizam je u Darapti.
univerzalnom terminu. 94
Silogizam je u modusu Felapton.
64
Modus je Ferio. 95
Silogizam je u modusu Disamis.
65
Dobiće se opet modus Darii. 96
66
Silogizam je u modusu Ferison.
U I, 5 ovoga dela. 97
67 Silogizam je u Bocardo.
Ibid-, I, 13, 32 a 29 gde je utvrđeno da je kontingentno 98
ne-nužno, a da je ne-nužno kontingentno. Upor. ibid., I, 9, 30 a 15—23.
99
68
Ibid., I, 13, 32 a 18. Taj dokaz iznet je u 20. glavi ovog dela (39 b 2—6).
69
Ovim se misli na kontrerno suprotni raspored premisa, što 100
Silogizam u Darapti.
znači da je gornja premisa asertoriČna, a donja kontingentna. 101
Silogizam u Darapti.
79
Ovo delo, I, 23, 40 b 35 i Anal. post., I, 3, 73 a 8. 102
71 Silogizam u modusu Felapton.
Kontingentan zaključak u silogizmima ο kojima je govoreno može se 103
dobiti samo ako su premise istinite u apsolutnom, a ne u vremenskome smislu. Silogizam u modusu Felapton.
104
Silogizam u Disamis ili u Datisi.
105
Silogizam u modusu Ferison.
106
Silogizam u modusu Ferison.
232 233
 107 122
Aristotelovo učenje ο silogizmima sa kontingentnim premi Partikularni zaključak može se izvesti ili iz dve univer
sama mnogo je kritikovano, tokom vekova, zbog nepreciznosti, ne- zalne premise (kao u Darapti), ili iz jedne univerzalne i jedne parti
doslednosti i proizvoljnosti koje sadrži — čak i od Teofrastove kularne premise (u Darii). (Upor. Tricot, nav. delo, str. 125, nap. 2.)
123
škole koja je u njega unela neke nebitne ispravke. Na primer: moguće i nemoguće.
124
108
Preciznije rečeno: silogizmi druge i treće figure svode se na Ovde imamo slučaj kad je svaka premisa glavnog silo
silogizme prve figure. A ovi poslednji — kao što je jasno iz gl. 7 gizma zaključak jednog prosilogizma.
125
ovog dela — svode se na Barbara i Celarent. A i Β su zaključci prosilogizama, a Γ je zaključak glavnog
io9 Ovo važi kako za hipotetičan tako i za kategoričan silogi- silogizma.
126
zam. Ovim se misli na polisilogizam ili sorites, u kome su ostali
110
Filozof svodi na tri figure sve silogizme koji direktno do nepomenuti srednji zaključci. Ali tada je u pitanju složen, a ne prost
kazuju. U svakom silogizmu koji ima da zaključi A ο Β, srednji silogizam, koji može imati samo tri termina.
127
termin treba da bude vezan za svaki od dva krajnja termina. Po U ovoj silogistiČkoj figuri gornja univerzalna premisa jeste
Aristotelu, srednji termin ima samo tri moguća položaja koji tačno celina u odnosu na partikularnu donju premisu.
128
karakterišu tri figure. Prema tome, svaki silogizam ove vrste spada Anal. prior., I, 23, 40 b 30.
120
nužnim načinom u jednu od ovih figura. Ako ΓΔ dokazuje E, koje je već dokazano pomoću AB, tada ili
Stagiranin je postavio i pravila nužna za postajanje silogizma imamo dva silogizma, ili jedan složeni silogizam, sorites, — ali ne
koji direktno dokazuje. prost silogizam, koji na ovom mestu jedini dolazi u obzir.
130
Prvo pravilo: da bi se dobio silogizam koji zaključuje A ο Β, Ako ΓΔ dokazuje premisa A ili premisa B, to je prosilogi-
potrebna je nužnim načinom premisa koja iskazuje jedan predikat ο zam, a glavni silogizam ostaje AB čiji je zaključak E.
131
jednom subjektu. (Upor. Tricot, nav. delo, str. 118, nap. 1.) Ta propozicija jeste zaključak koji treba dokazati.
111
Drugo pravilo: premisa koja je nužna za postajanje silo 132 Nova premisa dobijena je pomoću konverzije, kad se druga
ili treća figura svedu na prvu.
gizma mora biti drukčija nego zaključak; u protivnom slučaju dobija 133
Ibid., I, 1, 24 b 24.
se petitio principu (ibid., str. 118, nap. 2). 134
Zaključci prosilogizama jesu premise glavnog silogizma.
112
Treće pravilo: da bi se dobio zaključak potrebne su bar dve 135 iz dve premise i tri termina,
propozicije. Ako imamo samo propoziciju ΑΓ, a ako Γ nije afirmi «β Biće jedan zaključak.
rano ni ο jednom drugom terminu, niti je drugi kakav termin afir 137
Ovo je sorites.
miran ο Γ ili ο A, — neće se dobiti silogizam. (Ibid., str. 118, nap. 3.) 138
Termini A, Β i Γ čine dve propozicije: AB i ΒΓ. Kad se
113
Četvrto pravilo: dve premise koje su nužne da se dobije doda Δ, dobijaju se Četiri termina i tri propozicije. Prema tome,
silogizam, treba da su raspoređene tako da je srednji termin vezan pravilo je uvek isto.
za dva krajnja termina. (Ibid., str. 118—119, nap. 4.) 139
U složenim silogizmima premise su čas parne, a termini
114
Anal. prior., I, 425 b 32. neparni, kao u prostim silogizmima, a čas su premise neparne, a
115
Treba pretpostaviti jedan srednji termin koji vezuje gornji termini parni. Time je istaknuta razlika između složenih i prostih
i donji termin. silogizama.
140
116
Filozof utvrđuje nužnost srednjeg termina, iz čijeg položaja Ako postoje tri termina, pa im se doda četvrti, dobijaju
proizlaze tri silogističke figure. se dva nova zaključka. Ako se doda peti termin, dobijaju se tri
117
Mislilac svodi na tri figure silogizme koji se dokazuju nova zaključka.
141
pomoću logički nemogućeg. Iz njegovog izlaganja proizlazi da su ti Tri termina A, Β i Γ obrazuju dve propozicije: AB i ΒΓ —
silogizmi u stvari silogizmi koji direktno dokazuju; prema tome, i i jedan zaključak: ΑΓ. Kad se tim terminima doda četvrti Δ, —
za njih važe pravila tri figure. dobijaju se tri propozicije: AB, ΒΓ i ΓΔ i dva nova zaključka:
118
ΒΔ i ΑΔ.
To jest komensurabilnost dijagonale. 142
Broj zaključaka se povećava ukoliko pridolaze novi termini.
1,9
Dokaz pomoću logički nemogućeg samo je pojedinačni slučaj Utvrđena je sledeća formula koja izražava zakon ove progresije:
hipotetičkog dokaza.
120
U ovoj glavi dokazano je da svaki silogizam mora imati η {η — 1)
jednu afirmativnu premisu. A ranije Aristotel je već utvrdio da dve 2
negativne ili dve partikularne premise ne daju zaključak.
121
To znači: kad su obe premise univerzalne. U navedenoj formuli η označava broj propozicija.
234 235
 les ovo tvrđenje ne važi u potpunosti. Tako, na primer, smeh koji
«3 Između A i B, ili između Β i Γ. ne pripada životinji, pripada čoveku.
144
Samo pomoću modusa Barbara. 168
Pošto je govorio ο atributima koji sleduju, filozof sad prelazi na subjekte
145
Celarent. koji prethode. U odnosu na to pitanje, postavlja jedno slično pravilo. Kad tražimo
146
Cesare, Camestres. subjekt jednog atributa (na primer, subjekt životinje) — ne treba razmatrati subjekte
147
Darii. koji prethode rodu, obuhvaćenom u vrsti. (Ibid., str. 140, nap. 2.)
167
148
Darapti, Disamis, Datisi. Upor. sledeću glavu ovog dela (44 b 20).
168
149
Ferio. Kad valja dobiti jedan univerzalno-afirmativan zaključak
150
Festino, Baroco. u Barbara (subjekt zaključka je univerzalan), treba najpre razmotriti
ono što prethodi ili subjekte predikata koji treba utvrditi u za
i5i Felapton, Bocardo, Ferison. ključku, a zatim ono što sleduje subjektu ovog zaključka. Zajed
152 Partikularno-afirmativna premisa pobijena je od univer- nički termin koji istovremeno prethodi predikatu i sleduje subjektu,
zalno-negativne (Celarent, Cesare, Camestres), a partikularno-nega- sačinjava srednji termin, koji će dopustiti da se postavi silogizam
tivna od univerzalno-afirmativne (Barbara). u Barbara, čiji je zaključak da predikat u pitanju pripada ćelom
153 u poslednjoj rečenici ukratko je iznesena sadržina 26 subjektu ο kome je reč. (Tricot, nav. delo, str. 141, nap. 4.)
glava ovoga dela, koje raspravljaju ο sastavu silogizma. 169 u ovom slučaju treba dobiti partikularno-afirmativan za
154
Drugim recima: do premisa iz kojih će se izvesti svaki ključak u Darapti.
zaključak. 170
155 Individue ili „prve supstancije" mogu biti samo subjekti, a Univerzalno-negativan zaključak u Cesare ili Celarent, ili
ne atributi, — kao što je utvrđeno u 2. glavi Kategorija. u Camestres.
171
i5« čisti atributi — kao, na primer, kvantitet i kvalitet i drugo — ne mogu nikad Silogizam u modusu Felapton, koji se može svesti na
biti subjekti. modus Ferio.
157
Te „druge stvari" jesu vrste i rodovi — koji mogu biti 172
A označava predikat zaključka koji treba dokazati, a Ε
subjekti ili atributi. označava subjekt.
158
U Anal. post., I, gl. 19—22. Valja imati na umu da, po 173
Dobija se silogizam u Barbara.
Aristotelu, postoje najviše vrste, koje su samo atributi, a nisu 174
Silogizam je u Darapti.
subjekti. 175
Silogizam je u Cesare ili Celarent, i on se dobija konver
15» Filozof misli na proste i verovatne silogizme koji se odnose na dijalektiku, zijom negativne premise. Prosilogizam na koji je ovde ukazano
κατά δόξαν je sinonim za διαλεκτικώς. može se dobiti i u svim drugim slučajevima.
i60 Oni su glavni predmeti silogizama. 176
Silogizam je u Camestres.
i«1 Upravo, potrebna je bar jedna univerzalna premisa da bi se dobio silogizam. 177
Silogizam je u Felaptonu.
i62
Problem kvantifikacije predikata Aristotel rešava pomoću 178
Silogizam je u Baraliptonu, indirektnom modusu prve figure.
negativne premise. 179
To je zaključak jednog silogizma u Barbara.
les Ne može se reci: „čovek je svaka životinja", niti se može reći:
„muzika je svaka nauka". iso Modus Darapti.
181
i64 Na ovom mestu tekst je vrlo težak. — Po tumačenju Tri-cot-a Modusi Celarent i Cesare.
značenje teksta je sledeće. Kad, u silogizmu, sam subjekt jedne 182 Modus Felapton.
premise ulazi u opštiji pojam, kao rod u vrstu, treba proceniti ne 183
Upravo: gornjem i donjem terminu silogizma.
udaljene atribute koji pripadaju višem pojmu nego specifične atribute 184
Upor. Anal. prior., I, 5, 27 a 18—20, 27 b 23—28 a 8.
koji neposredno pripadaju subordiniranom pojmu. Na primer, treba 185 xj ovom slučaju dobija se silogizam druge figure sa dve
uzeti atribute čoveka, a ne životinje, jer su ovi poslednji već poznati, i afirmativne premise, što je nemoguće, — jer druga figura, koja ima negativan
nekorisno ih je ponavljati: A sve ono što pripada čoveku, pripada zaključak, treba da ima bar jednu negativnu premisu.
životinji. (Upor. nav. delo, str. 139-140, nap. 5.) 186 prva figura ne može imati negativnu donju premisu.

236 237
 187
U ovom slučaju biće dve negativne premise, koje ne mogu
dati zaključak.
188
Srednji termin vezuje gornji i donji termin; on može biti
samo jedan. Ako su, na primer, Γ i Ζ različiti ili kontrerno su
protni, bilo bi četiri termina, — što se ne slaže sa prirodom silogizma.
189
To su gornji i donji termin koji ulaze u zaključak. Ono
što sleduje tim terminima, ono čemu oni sleduju, kao i kvaliteti
kontrerno suprotni terminima isti su u obe vrste silogizama.
190 p0 Aristotelu, isti zaključak dokazan je kako pomoću
apsurda tako i neposredno, pomoću istih termina, — onih koji sle
duju i onih koji prethode, — kao i pomoću kontrerno suprotnih
kvaliteta. Zbog toga filozof svodi silogizam koji dokazuje pomoću
apsurda na silogizam sa neposrednim dokazom čiji su termini isti,—
i to u Darii i Camestres. I obrnuto, isti silogizam sa neposrednim
dokazom u Camestres svodi se na silogizam sa dokazom pomoću
apsurda.
Ovo dvostruko svođenje istih propozicija sa istim terminima pokazuje
osnovni identitet dve vrste silogizama. (Tricot, nav. delo, str. 152, nap. 3.)
i9i pocj predmetima istraživanja filozof podrazumeva gornji i donji
termin zaključka.
192
Zaključak je pogrešan, kad je jedna od premisa pogrešna.
les prelazeći na ispitivanje, mislilac navodi da je jedna vrsta hipotetičkih
silogizama svođenje na logički nemoguće. Kod hipotetičnih silogizama
ispitivanje srednjeg termina vrši se kao u kategoričkim silogizmima — samo
kod prvih treba razmatrati zame-njene, a ne prvobitne termine.
Aristotel nije dovoljno razvio teoriju ο hipotetičkim silogizmima.
Stoičari su prvi dali potpunu teoriju ο njima.
194
To je drugi način da se dobije univerzalni zaključak u trećoj figuri.
# i»5 Kao gto je utvrđeno u De interpr. (12, 22 a 12) isto će važiti i za ne-
nužnost, nemogućnost itd.
196 Principi silogizma koji sleduju i koji prethode menjaju se, i te
promene zavise od toga da li je silogizam univerzalno-afirma-tivan, ili
univerzalno-negativan, ili partikularno-afirmativan, ili partikularno-negativan.
187
Pod principima Aristotel i ovde misli na principe koji sleduju i na one
koji prethode.
198
Aristotelovo gledište jeste da svaka umetnost i svaka
nauka imaju empirijsko poreklo.
199 vidi jop> pre svega j 14 _ Tako je fjIozof jasno υ^^ο
na to da su dijalektika i analitika tesno povezane.
200
Ćela ova glava (vidi i Anal. post. II, 5, od početka do 91 b
27) jeste kritika platonovske podele — karakterističnog postupka
,dijalektike koja silazi" iz poslednjih Platonovih dijaloga. A ta dijalektika je, po
Aristotelovoj Metafizici (A, 6, 987 b 31), osnov teorije ideja. Podela po
dihotomiji sastoji se, za Platona, u deljenju vrsta u rodove prema njihovim
suprotnim razlikama.
Aristotel zamera ovoj metodi što ona ne postavlja analitičku vezu između
pojmova, i što ne otkriva srednji termin, — tako da zaključak nije nužan.
(Upor. Tricot, nav. delo, str. 159, nap. 1.)
201
Dihotomna podela jeste deo opšte metode — izložene u
prethodnim glavama — koja se sastoji u tome da se u silogizmu
odvoji srednji termin od onoga što mu sleduje i prethodi, kao i
od osobina koje se ne slažu sa gornjim i donjim terminom. — Iz
daljega izlaganja videće se da podela ne može doći ni do kakvog
negativnog zaključka, a da se, isto tako, ne primenjuje ni na sve
afirmativne zaključke. (Ibid., str. 159, nap. 2.)
202 Podela je ovde petitio principii. Naime, treba najpre upo
znati prirodu stvari koju valja definisati, da bi se mogle izabrati
razlike.
203
Upravo: konkluzija ne zaključuje ono što hoće da dokaže,
nego neki univerzalan pojam. A u tom pojmu sadržano je ono što
treba da bude dokazano.
204
Platoničari nisu bili u stanju da utvrde da se ne može
dobiti dokaz definicija i rodova.
2°5 U stvari, filozof upućuje na prethodnih trideset glava ovog dela i na
teoriju ο silogizmu.
206 Podela se progresivno kreće; ona ide od vrste rodovima
koji su sadržani u vrsti, sve do poslednjih razlika.
207
Dihotomna podela se nastavlja, i najzad se dolazi do poj
mova koji se ne mogu dalje svoditi. Aristotel smatra da se u svim ovim
podelama za srednji termin mora uzeti ono što je najuniverzalnije.
208 Platoničari — po Tricot-u — idu do kraja ovoga puta, i ne sluteći da
bi mogli da upotrebe silogističku metodu. Tako oni dele životinju na razumnu i
nerazumnu; razumnu na smrtnu i besmrtnu; smrtnu na onu koja ima noge i na
onu koja ih nema; a onu koja ima noge na onu koja ima dve i na onu koja ima
mnogo nogu — sve dok ne dođu do onoga što se više ne može deliti. Ali ceo
ovaj put uzaludno je prevaljen. (Ibid., str. 162, nap. 1.)
209 £>ve propozicije, stavljene kao premise, moraju biti afirmativne.
Prema tome, ne može se dobiti negativan zaključak.
2io Ο postajanju silogizama govoreno je u glavama 1—26. 211 Ο tome je
govoreno u glavama 27—31. 2i2 Propozicije su delovi govora čiji su sastojci
termini koji, kao takvi, moraju biti manji nego propozicije.
2i3 Ako se ova premisa uzme u obzir, dobija se entimem.
214
To su prosilogizmi.
215
Ovo nije zaključak pravog silogizma; to je potencijalni
silogizam, pošto u njemu nema srednjeg termina.
238 239
 216
Hipotetički silogizam, koji će postati kategoričan kad mu
se premise transformiraju.
217
Iz onoga što sleduje jasno je da se prema položaju sred
njeg termina u premisama određuju figure silogizama.
218
Pri određivanju figure treba da razmotrimo, sem srednjeg
termina, još i zaključak. Ako je zaključak univerzalan, silogizam
spada u prvu figuru.
219
Znači da ne pravimo razliku između univerzalnih i ne
određenih termina.
220
U stvari, nema silogizma. Da bi se dobila prva figura,
trebalo bi uzeti Β univerzalno.
221
Drugim recima: ne postoji nikakav silogistički zaključak,
kao što ne postoji i nikakva nužna konkluzija.
222
Silogizam nije moguć, jer su termini neodređeni. Uz to,
AB ne može se univerzalno uzeti, kao što to mora biti u prvoj
figuri, jer je pogrešno reći da svaki Aristomen uvek postoji.
223
Razlika između univerzalnog i neodređenog.
224
Silogizam je u modusu Celarent, koji ima gornju premisu
nužnu, a donju asertoričku. Gornja i donja premisa su istinite, ali
je zaključak pogrešan.
225
Zabluda dolazi otuda što su termini apstraktni.
226
Drugim recima: ako se ne pretpostavi da bolestan čovek
može da bude zdrav.
227
Neće se dobiti nužan već samo kontingentan zaključak, po
kome je samo moguće da nijedan čovek ne bude zdrav.
228
Silogizam je u modusu Cesare; njegova gornja premisa je
nužna, a donja kontingentna. Iako su premise istinite, zaključak
je pogrešan, jer su uzeti apstraktni, umesto konkretnih termina.
229
Ako se uzme silogizam u Darapti, sa dve kontingentne
premise, njegov zaključak je pogrešan. Kad se upotrebe, umesto
apstraktnih, odgovarajući konkretni termini, dobija se silogizam u
Darapti, sa istinitim zaključkom.
230
Zabluda bi upravo dolazila od nastojanja da se, u svim
silogizmima, srednji termin izrazi samo jednom rečju.
231
Silogizam je u Barbara.
232
Upravo, neće biti srednjeg termina koji je izražen samo
jednom rečju. Pri svemu tome, gornja premisa AB, kao svaka
definicija, može se dokazati.
233
Upravo u istom padežu.
234
Silogizam je u Barbara. U gornjoj premisi gornji termin je u
nominativu; u donjoj premisi srednji termin je u dativu [u originalu u
genitivu], ο čemu Aristotel kaže: „srednji termin nije afirmiran od
donjeg termina", misleći na padež. (Upor. Tricot, nav. delo, str. 173—
174, nap. 1.)
235
Silogizam je u Barbara. Gornja premisa i zaključak su
afirmativne propozicije, čiji je subjekt u originalu u genitivu; samo
donja premisa ima subjekt u nominativu. (Ibid., nap. 2.)
236
Silogizam je u Barbara. Gornja i donja premisa imaju
subjekte [u originalu] u genitivu, a zaključak je čas u nominativu, čas
u genitivu. (Ibid., nap. 4.)
237
Afirmaciju u pravilnom padežu ne sadrže ni premise ni
zaključak, pošto su svi njihovi subjekti u genitivu [u originalu].
238
U slučajevima kad silogizmi imaju negativan zaključak.
239
Aristotelova gledišta ο nemogućnosti kretanja, kretanja i
postajanja, izložena su u Phys. V, 2, 225 b 15. Ο odnosima između
zadovoljstva i kretanja valja videti Eth. Nicom., X, 4.
240
Primer u trećoj silogističkoj figuri u kome je [u originalu]
upotrebijen dativ umesto genitiva.
241
Kad nisu u premisama, termini valja da se nalaze u nomi
nativu. Međutim, kad su u premisama, termini treba uvek da budu
u različitim padežima — kako to traže same propozicije.
243
Ο ovome treba videti i Met., Δ, 7, 1017 a 22.
243
Pridev: αγαθόν.
244
Imenica: τό αγαθόν.
245
Imenica
240
Imenica.
247
Pridev: αγαθόν.
248
Pridev.
249
To znači da nema univerzalnog zaključka, i da uopšte
nema zaključka. Naime, gornja premisa AB mora, u prvoj figuri,
da bude univerzalna.
250
U ovom slučaju imamo univerzalnu gornju premisu. Za
ključak je ili univerzalan u Barbara (ako je donja premisa univer
zalna), ili partikularan u Darii (ako je donja premisa par ti kulama).
231
Ni univerzalan, niti ma kakav drugi zaključak ne može se
izvesti kad je gornja premisa AB neodređena.
252
Radi toga da se dobije univerzalan zaključak.
253
A je afirmirano ο svemu što se nalazi u Β; Α je, prema
tome, afirmirano ο Γ.
254
Upravo: nacrtane linije nemaju takve osobine.
255
Složeni silogizmi sadrže u sebi više silogizama koji se, sem
soritesa, ne mogu svesti na istu figuru, nego svaki od njih mora da
bude sveden na svojstvenu figuru. Tako, u jednom složenom silo
gizmu — na primer, koji se sastoji iz glavnog silogizma i iz pro-
silogizma, može se desiti da zaključak glavnog silogizma ne može
biti dokazan pomoću iste figure kao zaključak prosilogizma.
240 16 Organon 241
 256
Univerzalno-afirmativan zaključak dobija se samo u prvoj 279
Od partikularnih silogizama druge figure, Festino može da
figuri; u drugoj figuri nema afirmativnog, a u trećoj nema uni bude sveden na treću figuru, a Bocardo ne može.
verzalnog zaključka. 280
Festino se svodi na Ferison prostom konverzijom gornje i
257
Taj postupak Aristotel je ranije objasnio (Anal. prior., I, donje premise.
23, 41 a 21, i dalje). 281
Svođenje nije moguće u Baroco.
258
Jasno je da je to logički nemoguće. 282
Pošto u drugoj figuri nema afirmativnog zaključka, to su
259
To je Aristotel propustio da protumači. negativni silogizmi.
200
U sledećim svođenjima zaključci treba da budu dokazani u više 283 Felapton ili Ferison svode se na Festino, prostom konver
figura. zijom gornje premise i delimičnom konverzijom donje premise.
261
Afirmativan silogizam ne može biti uzet u obzir. Naime, 284
U modusima Baroco i Bocardo.
druga figura ima samo negativne zaključke. 285
Upravo, koji ne mogu biti svedeni iz druge u treću, i iz
262
Celarent je sveden na Cesare, i to prostom konverzijom treće u drugu figuru.
gornje i negativne premise. — Ova svođenja navođena su po Tri- 288
Aristotel je izlagao ο određenim i neodređenim ili neobičnim
cot-u, koji je dao i opširnu egzemplifikaciju. terminima u De interp. gl. 3.
263 Ferio je sveden na Festino prostom konverzijom gornje 287
Ako je Β stavljeno, Γ ne sleduje nužnim načinom.
negativne premise. 288
A prethodi Δ, koje mu sleduje. Treba birati između Γ i
264
Festino, ali ne Baroco. Δ, ali A i Γ su kontrerne suprotnosti; prema tome, ostaje Δ.
289
265
Cesare je sveden na Celarent prostom konverzijom gornje Δ ne prethodi uvek A; ο onome što ne postoji može se
premise. tvrditi Δ, ali ne A.
290
2ββ Gornja premisa može da bude samo delimiČno konverti-rana: A i Γ su kontrerno suprotni.
291
„poneko A je B". Ali tada su obe premise partikularne (I O), pa ne može biti Β i Δ su kompatibilni.
292
silogizma. Odnosi ΓΔ sa AB jesu isti, ako su, umesto neodređenim
287
Na prvu figuru Bocardo ne bi mogao biti sveden. terminima, propozicije Γ i Δ izražene negacijama. Primer za ovo
268 Treća silogistička figura ima samo partikularne silogizme, imamo kad se stave „nejednako" ili „rđavo", umesto „ne-jednako"
pa zato svi partikularni silogizmi prve figure mogu biti svedeni ili „ne-dobro". U svakom slučaju, raspored termina i njihovi od
na nju. nosi neće se promeniti.
293
269 Upor. Anal. prior., I, 4—5. Negacija jednog određenog
Konverzijom donje negativne premise ΒΓ, Darii se svodi
na Datisi. predikata nema isto značenje koje ima afirmacija jednog neodre
270 đenog predikata. Naime, negacija je istinita, a afirmacija je lažna.
Ferio se svodi na Ferison, konverzijom donje premise. 294
271 Još jedan primer za razliku koja postoji između negacije
Bocardo koji ima gornju premisu partikularno-negativnu. jednog određenog predikata i afirmacije jednog neodređenog
272
Darapti se svodi na Darii, delimičnom konverzijom donje predikata.
premise. 295
Ima silogizama sa afirmativnim zaključkom koji se pri-
273
Datisi se svodi na Darii. menjuju na „biti ne-beo", dok se drugi silogizmi sa negativnim
274
Disamis se svodi na Darii, na taj način što se konvertiraju zaključkom primenjuju na „ne biti beo". Te dve vrste silogizama
donja premisa i zaključak, i što se izvrši transpozicija premisa. ne mogu se uzeti jedni umesto drugih.
275
Felapton se svodi na Ferio, delimičnom konverzijom afir- 298
Oba ova zaključka su afirmativna. Oni se razlikuju samo po tome što
mativne donje premise. prvi ima određeni predikat, dok drugi ima neodređeni predikat.
27β Ferison se svodi na Ferio, prostom konverzijom donje premise. 297
Ta tri modusa jesu Celarent u prvoj, i Cesare i Camestres
277
Za Bocardo nema svođenja. Naime, kad bi donja premisa u drugoj figuri. Pomoću ova tri modusa dokazuje se negativan
bila konvertirana u partikularnu, ona bi dala dve partikularne zaključak sa određenom gornjom premisom: „nijedan čovek nije
premise, iz kojih se ne bi mogao izvesti zaključak. muzičar".
278
Radi toga da se prva figura svede na treću, i treća na 298 p0 Aristotelu, nemoguće je da postoje dve negacije samo
prvu. Svođenje se vrši konverzijom donje premise. za jednu afirmaciju.

I*·
242
243
 25
DRUGA KNJIGA Silogizam je u Barbara; dve premise su delimično lažne,
1
a zaključak je istinit.
Anal. prior., I, 1—26. 26
Silogizam je u Barbara; gornja premisa je potpuno lažna,
2
Anal. prior., I, 27—31. donja je istinita, a zaključak je lažan.
* Upravo, zaključak jednih je univerzalan, a drugih je parti-kularan. 27
Silogizam je u Celarent; gornja premisa potpuno je lažna,
4
Ako se utvrdi da je svaki čovek životinja, samim tim se donja je istinita, a zaključak je lažan.
28
utvrđuje da je poneka životinja čovek. Silogizam je u Barbara; gornja premisa je delimično lažna,
5
I kad je istinita konverzija zaključaka, ona daje propoziciju donja je istinita, a zaključak je istinit.
29
sasvim različitu, zbog transpozicije predikata i subjekta. Silogizam je u Celarent; gornja premisa je delimično lažna,
6
Konverzija zaključka u Barbara i u Darii daje partikularnu donja je istinita, i zaključak je istinit.
30
propoziciju. Silogizam je u Barbara; gornja premisa je istinita, donja je
7
Konverzija zaključka u Celarent daje univerzalnu pro potpuno lažna, i zaključak je istinit.
31
poziciju. Silogizam je u Celarent; gornja premisa je istinita, donja je
8
Kad je zaključak u Ferio, ne može biti konverzije. potpuno lažna, a zaključak je istinit.
32
9
Pomoću stava po kome je sve Što je istinito za vrstu, istinito Silogizam je u Barbara; gornja premisa je istinita, donja
i za rodove vrste; a sve što nije istinito za vrstu, nije istinito ni za delimično lažna, a zaključak je istinit.
33
rodove vrste. Silogizam je u Celarent; gornja premisa je istinita, donja
10
Barbara. delimično lažna, a zaključak istinit.
34
11
Celarent. Silogizam je u Darii; gornja premisa je potpuno lažna,
12 donja je istinita, a zaključak je istinit.
Upravo ono što potpada pod donji termin. Ovaj primer je 35
dat u Cesare. Silogizam je u Darii; gornja premisa je potpuno lažna,
13 donja je istinita, a zaključak je istinit.
Gornja premisa novog silogizma u Celarent nije zaključak 36
prethodnog silogizma u Cesare, nego je dobijena konverzijom. Silogizam je u Darii; gornja premisa je delimično lažna,
14
donja je istinita, a zaključak je istinit.
U prvoj figuri partikularna gornja premisa ne daje za 37
Silogizam je u Ferio; gornja premisa je delimično lažna,
ključak. donja je istinita, a zaključak je istinit.
15
Silogizam je u Darii, ali će zaključivanje biti isto i za 38
Silogizam je u Darii; gornja premisa je istinita, donja je
Ferio. Može se uzeti i Barbara. potpuno lažna, a zaključak je istinit.
16
A to znači da postoji paralelizam između silogizama sa 39
Silogizam je u Ferio; gornja premisa je istinita, donja je
univerzalnim zaključkom i silogizama sa partikularnim zaključkom. potpuno lažna, a zaključak je istinit.
17
Bilo da su obe lažne, ili da je lažna samo jedna od njih. 40
Silogizam je u Darii; gornja premisa je delimično lažna,
18
Anal. prior., II, 4, 57 a 40-b 17. donja je lažna, a zaključak je istinit.
19
Filozof označava sa A ono Što prethodi ili premise, a sa 41
Silogizam je u Ferio; gornja premisa je delimično lažna,
Β ono što sleduje ili zaključak. donja je lažna, a zaključak je istinit.
20
Malo docnije, u ovoj istoj glavi, 54 a 4, Aristotel objaš 42
Silogizam je u Darii; gornja premisa je potpuno lažna,
njava šta znači propozicija koja je lažna u celini. donja je lažna, a zaključak je istinit.
21
Silogizam je u Barbara; dve premise su potpuno lažne, a 43
Silogizam je u Ferio; gornja premisa je potpuno lažna,
zaključak je istinit. donja je lažna, a zaključak je istinit.
22
Silogizam je u Celarent; dve premise su potpuno lažne, a 44
Silogizam je u Camestres; dve premise su potpuno lažne,
zaključak je istinit. a zaključak je istinit.
23
Na primer, ako se u lažnoj gornjoj premisi tvrdi da „ži 45
Silogizam će biti isti kao u Camestres, ali će postojati pre-
votinja" ne pripada nijednom „čoveku". meštanje premisa i konverzija zaključka.
24
Ako se u lažnoj donjoj premisi lažno tvrdi da „čovek" 46
Silogizam je u Camestres, sa jednom premisom potpuno
pripada svakom „kamenu". istinitom, a drugom potpuno lažnom, i sa istinitim zaključkom.
244 245
 47
Silogizam je u Cesare, sa negativnom premisom delimično 72
Što važi za Felapton — važiće i za Bocardo i Ferison.
lažnom, afirmativnom premisom potpuno istinitom, i sa istinitim 73
Taj silogizam ima samo dva termina, A i B, ali je rezultat
zaključkom. isti kao da su tri termina. Naime, Β je uzeto dvaput, kao da je
48
Isti je slučaj i u modusu Camestres. upotrebljen hipotetički silogizam ΑΒΓ.
49
Silogizam je u Camestres; afirmativna premisa je deli 74
mično lažna, negativna premisa je potpuno istinita, a zaključak „Krug" ili „kružni dokaz" nije logička pogreška, nego je
je istinit. pravilan postupak. Kružni dokaz postaje, kad se iz jednoga silo
50
Silogizam je u Camestres; dve premise su delimično lažne, gizma uzme zaključak i jedna od njegovih konvertiranih premisa,
a zaključak je istinit. i kad se od njih načine premise drugog silogizma. Zaključak tog
51 drugog silogizma biće druga premisa prvobitnog silogizma. Ako
Isti je slučaj u Cesare. bilo koja od premisa prvog silogizma može postati zaključak dru
52
Silogizam je u Festino; gornja premisa je potpuno lažna, gog silogizma, — tada je kružni dokaz savršen, jer postaje u mo
donja je istinita, a i zaključak je istinit. dusu Barbara. Međutim, ako samo jedna od premisa može na taj
53
Isti je slučaj u Baroco. način da bude dokazana, kružni dokaz je nesavršen.
54
Silogizam je u Festino; gornja premisa je istinita, donja je 75
Ako se, sem ΑΒΓ, uzme neki drugi srednji termin, na pri-
lažna a zaključak je istinit. mer Δ, ne dobija se više krug, nego novi silogizam.
55
Isti je slučaj u Baroco. 78
Od premisa prvobitnog silogizma potrebno je uzeti samo jednu.
56
Silogizam je u Festino; dve premise su lažne, a zaključak 77
Ta premisa ne može biti dokazana kružnim dokazom.
je istinit. 78
57
Isti je slučaj u Baroco. To je prvi silogizam.
79
58
Silogizam je u Darapti; dve premise su potpuno lažne, a To je drugi silogizam. On dokazuje gornju premisu prvog
zaključak je istinit. silogizma.
80
59
Isti je slučaj u modusu Felapton. To je treći silogizam. On dokazuje donju premisu prvog
60
Silogizam je u Darapti; dve premise su delimično lažne, silogizma.
81
a zaključak je istinit. To jest jedna od propozicija ne može se kružno dokazati.
81
Isti je slučaj u modusu Felapton. 82
U modusu Celarent.
82
Silogizam je u modusu Felapton; gornja premisa je pot 83
Dokaz gornje premise, pomoću zaključka i konvertirane
puno lažna, donja je istinita, a i zaključak je istinit. donje premise.
83
Silogizam je u modusu Felapton; gornja premisa je isti 84
Zaključak koji je stavljen kao premisa jeste partikularan,
nita, donja je potpuno lažna, a zaključak je istinit.
64 a i druga propozicija je partikularna. A kad su dve premise
Silogizam je u Darapti; gornja premisa je potpuno lažna, donja je partikularne — nema zaključka.
istinita, a zaključak je istinit. 85
85
Isti je slučaj u Darapti; gornja premisa je istinita, donja je potpuno Silogizam je u modusu Darii.
88
lažna, a zaključak je istinit. Silogizam je u modusu Ferio.
87
88
Silogizam je u Darapti; gornja premisa je delimično lažna, Nemoguće je dokazati univerzalnu gornju premisu pomoću
donja je istinita, a zaključak je istinit. partikularnog zaključka.
88
67
Silogizam je u Darapti; gornja premisa je istinita, donja je U pitanju su univerzalni silogizmi.
89
delimično lažna, a zaključak je istinit. Afirmativni zaključak ne može se dokazati pomoću nega
68
To jest kad gornji i donji termin promene mesta. tivnog zaključka koji je postavljen kao premisa.
90
89
Silogizam je u modusu Felapton; gornja premisa je deli Silogizam je u modusu Camestres.
mično lažna, a donja je potpuno istinita. 91
Silogizam je u modusu Cesare.
70
Silogizam je u modusu Felapton; gornja premisa je isti 92
U pitanju su partikularni silogizmi.
93
nita, donja je delimično lažna, a zaključak je istinit. Anal. prior., II, 5, 58 a 38.
71
Znači da je ishod isti, i kad je univerzalna propozicija 94
Silogizam je u modusu Baroco.
potpuno lažna, i kad je delimično lažna. Ono što važi za Darapti, 95
Silogizam je u modusu Festino.
važiće i za Datisi i Disamis.
246 247
 96
Ako se uzmu zaključak i gornja premisa, obe premise će 117
Modus je Darii.
biti negativne. 118
Konverzija pomoću modusa Ferison vrši se na taj način
97
U modusu Disamis. Što se uzme kontradiktorna suprotnost zaključka i zadrži se donja
98
U modusu Datisi. premisa, da bi se kontradiktorno pobila gornja premisa u Darii.
119
99
Modus je Disamis. Pobijanje donje premise pomoću Camestres.
120
100
Modus je Bocardo. Konverzija pomoću modusa Baroco. Zadrži se gornja
101
Modus je Ferison. premisa i uzme se kontrerna suprotnost zaključka, ali se ne pobija
102
Dobiće se dve negativne premise iz kojih se ne može iz donja premisa.
121
vesti zaključak. Silogizam je u Camestres.
122
los Navedena definicija primenjuje se, pre svega, na silogizme u modusu Kontrerno pobijanje donje premise modusom Barbara,
Barbara. Konverzija je osobina silogizma kojom se, kad je dat jedan silogizam, kontradiktornim konvertiranjem zaključka.
123
uzima kontradiktorna ili kontrerna suprotnost zaključka i jedna od dve premise. Kontradiktorno pobijanje premise modusom Felapton,
Iz tih elemenata obrazuje se novi silogizam, čiji će zaključak biti na taj način što se zaključak kontrerno konvertira.
124
kontradiktorna ili kontrerna suprotnost druge premise. (Upor. Tricot, nav. delo, Premisa AB biće kontradiktorno pobijena. Dobija se silo
str. 245—246, nap. 7.) gizam u modusu Ferison.
125
104
U Anal. prior., I, 46, dokazano je da lažan zaključak ne Zaključak u modusu Darii jeste kontradiktorna suprotnost
može biti izveden iz istinitih premisa. Pošto se lažnost zaključka donje premise u modusu Camestres.
stavlja na taj način što se uzima njegova kontradiktorna ili kon 126
Aristotel misli na promenu koja se odnosi na kvalitet
trerna suprotnost, i pošto je jedna premisa istinita, — potrebno je, premisa; ove postaju Ε i A u modusu Cesare.
nužnim načinom, da druga premisa koja ostaje bude lažna. (Ibid., 127
Modus Festino.
str. 246, nap. 1.) 128
105
Pobijanje donje premise modusom Celarent.
Silogizam je u modusu Barbara. 129
Pobijanje gornje premise modusom Disamis.
10e
Konverzija pomoću Camestres sastoji se u tome Što se sačuva gornja 130
U tom slučaju modus je Baroco.
premisa, a stavi se kontrerna suprotnost zaključka, radi toga da bi se kontrerno 181
Modus je Darapti.
pobila donja premisa u Barbara. 132
107
Gornja premisa ne može se pobiti, ako se uzme kontrerna
Konverzija pomoću modusa Felapton, pri kojoj se uzima suprotnost zaključka. U tom slučaju, naime, dobijaju se premise:
gornja premisa, kao i kontrerna suprotnost zaključka, da bi se „Poneko Β nije A", i: „Svako Γ je B", — iz kojih se ne može
kontradiktorno pobila gornja premisa u Barbara. izvesti zaključak.
108
Silogizam je u modusu Celarent. 133 Ni donja premisa ne može se pobiti, jer se dobijaju pre
109
Konverzija se vrši pomoću modusa Cesare. mise: „Poneko Β nije A", i: „Svako Γ je A", — iz kojih se ne
1U
> Konverzija se vrši pomoću modusa Darapti. može izvesti zaključak.
134
111
Modus je Barbara. Modusi su u Disamis i Datisi.
135
112
Konverzija pomoću modusa Baroco sastoji se u tome što Za pobijanje donje premise u modusu Disamis dobijaju
se uzme gornja premisa i kontradiktorna suprotnost zaključka, da se, kad se uzme kontrerna suprotnost zaključka, premise: „Poneko
bi se kontradiktorno pobila donja premisa modusa Barbara. Β nije A", i: „Poneko Γ je A" — iz kojih se ne može izvesti
115
Konverzija pomoću modusa Bocardo sastoji se u tome što se uzme zaključak.
136
kontradiktorna suprotnost zaključka i donja premisa, da bi se kontradiktorno Za pobijanje gornje premise dobijaju se premise: „Poneko
pobila gornja premisa modusa Barbara. Β nije A", — i: „Svako Γ je B", — iz kojih se ne može izvesti
114
Modus je Celarent. zaključak.
137
115
To je utvrđeno ranije u ovome delu {Anal. prior., I, 4, 26
Konverziji pomoću modusa Ferison pribegava se da bi se a 17—21, kao i u I, 5, 27 a 4—12.)
kontradiktorno pobila donja premisa u modusu Celarent. 138
Modus Darapti. — Pobijanje modusom Celarent gornje
116
Konverzija pomoću modusa Disamis vrši se da bi se po premise vrši se kad se uzme kontradiktorna suprotnost zaključka.
bila gornja premisa. 139
Modusi su Disamis i Datisi. Modusom Ferio pobija se
gornja premisa u Datisi. Donja premisa pobija se modusom Cesare.
248 249
 »ο Anal. prior., I, 6, 28 b 1—4, 15—29 a 10. — Modus je Felapton. 159 Modus Barbara.
141
Gornja premisa može se pobiti modusom Barbara. 160
Dokaz partikularno-negativne premise. Dobija se silogizam
142
Donja premisa pobija se modusom Camestres. u modusu Barbara.
143
Modus je Ferison. 161
Modus je Barbara.
144
Gornja premisa pobija se modusom Darii. 162
145
Donja premisa pobija se modusom Camestres. Modus je Celarent.
103
146
Gornja premisa pobija se kontrernom suprotnošću za Nema zaključka.
ključka. 164
Ako se stavi kao hipoteza kontrerna, umesto kontra
147
Donja premisa pobija se kontrernom suprotnošću zaključ diktorna suprotnost, dobija se silogizam u Darii.
ka, — ali se novi zaključak ne dobija. Ovakva zaključivanja mogla 165
Daje se drugi razlog zbog koga treba odbaciti kontrernu
bi se vršiti u modusu Bocardo. suprotnost kao pretpostavku.
148
Subjekt jedne premise jeste predikat druge premise. 166
149
Subjekt je isti, a atributi su različiti. Treba uzeti kontradiktornu, a ne kontrernu suprotnost.
167
150
Subjekt jedne premise jeste predikat druge premise. Aristotel upravo misli: u svim silogizmima prve figure koji
151
Atribut je isti, a subjekti su različiti. vode logički nemogućem.
152
U dokazu pomoću logički nemogućeg jedna od premisa 168
Istinitost zaključka koji treba dokazati, i koji je kontra
kontradiktorna je zaključku koji treba utvrditi (πρόβλημα), — nju diktorna suprotnost, sleđuje nužnim načinom iz lažnosti hipoteze.
stavlja protivnik. Druga premisa očevidno je istinita; ona je prim 169
Dobija se silogizam u modusu Baroco.
ljena od oba sagovornika. Zaključak koji proizlazi iz ovih premisa 170
Silogizam će biti u modusu Camestres.
očevidno je lažan i logički nemoguć. Ali, kako se iz istinitih pre 171
misa ne može izvesti lažan zaključak, iz toga izlazi da je lažna Silogizam će biti u modusu Camestres.
172
premisa koja protivreči zaključku; prema tome, zaključak je istinit. Kad se uzme kontrerna suprotnost zaključku, dobija se
(Upor. Tricot, nav. delo, str. 258, nap. 1.) silogizam u modusu Baroco.
173
153
Aristotel se i ovde, kao na mnogim mestima Organona, Dokaz univerzalno-negativne premise silogizmom u mo
nejasno izražava. Razlika između konverzije i svođenja na logički dusu Festino.
nemoguće po njemu je dvostruka. U konverziji ima dva silogizma, 174
Dokaz partikularno-negativne premise silogizmom u mo
i prvobitni silogizam sastoji se iz dve premise koje su primljene dusu Cesare.
zajedničkom saglasnošću dva protivnika; međutim, u svođenju na 175
Ovo znači — prema dosad izloženom — da u drugoj
nemoguće postoji samo jedan silogizam čija je jedna premisa prim
ljena od protivnika, a ο drugoj premisi se raspravlja. A u svo figuri svi zaključci mogu biti dokazani svođenjem na logički ne
đenju na nemoguće ne objašnjava se prvobitna premisa koja je moguće, — nezavisno od toga da li su oni univerzalni ili parti-
suprotna zaključku novoga silogizma, nego se ona smatra kao oče kularni, afirmativni ili negativni.
vidna po sebi. (Ibid., str. 258, nap. 2.) 178
Dokaz univerzalno-afirmativne premise silogizmom u modusu
154
U prvoj figuri univerzalno-afirmativna premisa ne može se Bocardo.
dokazati pomoću logički nemogućeg. U prvoj figuri, naime, ne 177
Ako se uzme kontrerna suprotnost zaključku, dobija se
postoji partikularno-negativna premisa koja bi bila kontradiktorna neuspeli dokaz u modusu Felapton.
zaključku koji treba izvesti. 178
Uzima se kontrerna, a ne kontradiktorna suprotnost za
155
Znači da se u prvoj figuri može dokazati partikularno- dokaz partikularno-afirmativne propozicije u modusu Ferison.
-afirmativna, i univerzalno-negativna, i partikularno-negativna 179
premisa. Dokaz univerzalno-negativne propozicije u modusu Dis-
156
Aristotel naziva drugom premisom propoziciju koja je amis.
180
stavljena kao istinita i dodata lažnoj propoziciji, kontradiktornoj Prema Anal. prior., II, 12, 62 a 39.
181
zaključku koji valja utvrditi. Ako se uzme kontrerna suprotnost, dobija se Darapti. Ali
157
Ako je propozicija stavljena kao istinita — donja premisa, zaključak nije dokazan, jer obe kontrerno suprotne premise mogu
dobijaju se premise iz kojih se može izvesti zaključak. biti lažne.
182
158 Modus Barbara. Da bi se dobio dokaz partikularno-negativne premise treba
uzeti za pretpostavku kontradiktornu suprotnost. U tom slučaju
dobija se Datisi.
250 251
 183
Anal. prior., II, 12, 62 a 39. 200
Upravo, iz kontradiktorno ili kontrerno suprotnih premisa.
184
Ako se uzme kontrerna suprotnost, dobija se modus Dis~ a*1 U prvoj figuri srednji termin je subjekt gornje, a predikat
amis. Upor. Anal. prior., II, 11, 61 b 39—62 a 8.
185
donje premise; dakle, u te dve premise ni subjekt ni atribut nisu isti.
To je, upravo, kontradiktorna suprotnost zaključka koji 202
Slcdeći primer pokazuje da je silogizam moguć, ali da će
treba dokazati.
188 zaključak biti besmislen.
Zna se po tome što se uzima kontradiktorna suprotnost zaključka koji 203
treba dokazati. Silogizam je u Camestres; on ima kontrerno suprotne
187
U celoj ovoj glavi „silogizam" (συλλογισμός) u stvari premise, a identične subjekte.
204
označava svođenje na logički nemoguće, a „istinito" (αληθές) ne Dobija se silogizam u Camestres, u kome su premise kon
posredan dokaz. trerno suprotne. U tom silogizmu se subjekt donje premise sadrži
188
U prvoj figuri u modusu Darii dokazana je pomoću lo u subjektu gornje premise kao vrsta u rodu.
205
gički nemogućeg univerzalno-negativna premisa. Neposredan dokaz Dobija se silogizam u Cesare; on ima kontrerno suprotne
je u Camestres. premise, a subjekt donje premise jeste rod subjekta gornje premise.
206
189
Dokaz pomoću logički nemogućeg partikularno-negativne U prethodnom silogizmu gornja premisa je afirmativna
premise dobija se u modusu Barbara. A on se dobija u modusu (Camestres), a u ovom (Cesare) donja premisa je afirmativna.
Baroco pomoću neposrednog dokaza. 207
Modus je Festino. A isto je i za Baroco. Premise su kon
190
Dokaz univerzalno-negativne premise pomoću logički ne tradiktorno suprotne.
mogućeg dobija se u modusu Ferio. Neposredan dokaz dobija se u sos rja bi se dobio afirmativni zaključak, obe premise moraju biti
Camestres. Za partikularno-negativnu premisu dokaz pomoću ne afirmativne.
mogućeg je u Celarent, a neposredan dokaz je u Festino. 209 ovo znači: bilo da su obe premise univerzalne, ili da je
191
Dokaz pomoću logički nemogućeg partikularno-afirmativ- univerzalna samo jedna od njih.
ne premise dobija se u Celarent. A neposredan dokaz je u Darapti 210
Modus je Felapton.
ili u Disamis. 211
192 Modus je Ferison.
Dokaz pomoću nemogućeg univerzalno-afirmativne pre 212
Univerzalno-afirmativna i univerzalno-negativna premisa.
mise dobija se u Baroco, a neposredan dokaz je u Barbara. 213
193
Univerzalno-afirmativna i partikularno-negativna premisa.
Dokaz pomoću nemogućeg partikularno-afirmativne pre 214
Partikularno-afirmativna i univerzalno-negativna premisa.
mise dobija se u Camestres. A neposredan dokaz dobija se u Darii. 215
194
Šest navedenih kombinacija postoje u trećoj figuri, kao i
Dokaz pomoću nemogućeg univerzalno-negativne premise u drugoj. — Slučajevi koji su slovima navedni kao primeri jesu iz
dobija se u modusu Festino. A neposredan dokaz dobija se u druge figure. U prvoj figuri nisu mogući silogizmi koji se sastoje
modusu Celarent. iz suprotnih premisa.
195
Dokaz pomoću nemogućeg partikularno-negativne propo 218
Anal. prior., II, 2, 3 i 4 glava.
zicije dobija se u modusu Cesare. A neposredan dokaz dobija se u 217
Kod paralogizama podrazumevaju se pogrešna zaključi
modusu Ferio. vanja koja polaze od suprotnih premisa. Ta zaključivanja izgledaju
196
Dokaz pomoću logički nemogućeg univerzalno-afirmativne prividno istinita, zato što su dvosmislena. Njihov zaključak je pro
propozicije dobija se u modusu Bocardo. A neposredan dokaz do pozicija kontradiktorna ili kontrerna onome što je postavljeno kao
bija se u modusu Barbara. istinito.
197
Dokaz pomoću nemogućeg partikularno-afirmativne pre 218
Upor. Anal. prior., II, 20, kao i De soph. eleneh., 1.
mise dobija se u modusu Ferison. A neposredan dokaz je u modusu 219
το εν αρχή ili εξ άρχήζ αΐτεϊσ&αι (petitio principu) sa
Darii.
198 stoji se u tome što se pretpostavlja ono što treba dokazati.
Dokaz pomoću logički nemogućeg univerzalno-negativne 220
Upravo: ako se pođe od premisa manje poznatih ili pod
premise dobija se u modusu Disamis. A neposredan dokaz je u
modusu Cesare. jednako nepoznatih. — Kad su premise manje jasne, ili isto tako
199 malo jasne kao postavljeni problem, — tada nema dokaza.
Upravo, ako on dokazuje partikularno-negativni zaklju 221
Naime, ono što sleduje treba da bude objašnjeno onim Što
čale. Dokaz pomoću logički nemogućeg dobija se u Datisi. A
prethodi, a ne ono što prethodi onim što sleduje. Upor. Categ., 12.
neposredan dokaz dobija se u Festino. 222
Filozof ovde misli na zaključke objašnjene premisama.
252 253
 223
Oni pretpostavljaju ili da paralelne linije ne konvergiraju,
ili da su jednaki naspramni uglovi, koje sa njima čini transverzala,
— što je, i jedno i drugo, posledica paralelnosti.
224
Petitio principu u prvoj silogističkoj figuri.
225
Izrazito mutan kraj ove glave govori ο petitio principu u
drugoj i trećoj figuri.
226
Petitio principu u silogizmu sa afirmativnim zaključkom
može biti samo u prvoj i u trećoj figuri. Naime, druga figura ima
uvek negativan zaključak.
227
Kad silogizam ima negativan zaključak, petitio principu
postoji, ako su isti predikati negirani ο istom subjektu. U negativ
nim silogizmima petitio principu mora da bude samo u negativnoj
premisi, zbog toga što termini negativne premise nisu konvertibilni.
228
Vidi Top., VIII, 12.
229
U slučaju svođenja na logički nemoguće, zaključak se do-
bija i pomoću pretpostavke, i pomoću negacije.
230
Pod Topikom Aristotel u stvari misli na De soph. eleneh.,
V, 167 b 21—36. Filozof ističe da je ovaj slučaj najlakše razumeti.
Naime u njemu logički nemogući zaključak nema nikakve veze s
pretpostavkom, nego jedino zavisi od posrednih propozicija koje
obrazuju silogizam. Iz toga izlazi da se jednom sofizmom pripisuje
logična uzročnost onom što nikako nije uzrok.
Ο Zenonovom dokazu Aristotel govori u Phys., VI, 9, 239 b 10. (Vidi
Tricot, nav. delo, str. 200, nap. 2.)
231
Zaključak je lažan, ako je najmanje jedna premisa lažna.
232
Kad su u pitanju prosilogizmi.
233
Anal. prior., II, 2, 53 b 11—25.
234
Katasilogizam je protivan silogizam. Takav
upravljen je protiv onoga koji dokazuje.
235 Upravo: kad protivnik traži premise jednog ili više pro-
silogizama, a ne ukazuje na zaključke koji će poslužiti kao premise
glavnom silogizmu.
236
To jest zaključak glavnog silogizma ne može ostati skri
ven, pošto protivnik treba da dokaže protivrečnost teze.
237
To su u stvari premise prosilogizama iz kojih zaključci
proizlaze nužnim načinom.
288
Propozicije koje imaju jedan zajednički termin.
239
Da bi se zbunio protivnik, navode se propozicije koje ne
leže jedna pored druge i nemaju zajednički termin. Na taj način
remeti se logički red.
240
έλεγχος — pobijanje koje je vrsta silogizma.
241
Aristotel hoće da kaže da u svakom silogizmu zaključak
može biti izveden iz dve afirmativne, ili iz jedne afirmativne, a
druge negativne premise.
242
Ο tome vidi De soph. eleneh., I, 1.
243
Ako se odriče sve što protivnik pita.
244
Reč je ο odnosima između opšteg i pojedinačnog. Opšte
se može saznati samo pomoću pojedinačnog. Saznanje opšteg nalazi
se potencijalno u znanju do koga se dolazi čulnim opažanjem.
245
Anal. prior., II, 21, 66 b 20—26, 26—30.
248
Aristotelovo shvatanje jeste da kad čovek zna univerzalno, a ne zna
partikularno, — on je u zabludi.
247
Vidi Metaph., Z, 15, 1039 b 20.
248
Upor. De anima., II, 1.
24« Postoje, dakle, opšte, pojedinačno i aktuelno znanje, a ista podela
važi i za zabludu.
250 pD Aristotelu, nemoguće je zamisliti — kao što čini He-
raklit — identitet suprotnosti. Zlo po sebi može biti dobro samo
akcidentalno, i obrnuto.
251
Aristotel naglašava da cilj ljubavi nije fizičko sjedinja
vanje, nego da je ovo poslednje sredstvo za jedan viši cilj: biti
voljen. Isto je lako u željama i umetnostima sve upravljeno cilju
koji treba dostići. Upor. i shvatanja koja je filozof izložio u
Nikomahovoj etici, 2, 3, 1105 b 9.
252
Za Aristotela silogizam je instrument nauke ili dokaza
kad se sastoji iz premisa koje izražavaju nužne odnose. Filozof u
silogizmu gleda instrument dijalektike, kad se ovaj odnosi na
obična mišljenja. Uz to, smatra silogizam za instrument retorike.
A retorika je jedna grana dijalektike i odnosi se na besedničku
silogizam veštinu. Upor. Rhet., I, 1, 1354 a 1.
253
Ο παράδειγμα govori Aristotel još u Anal. post. (I, 1,
71 a 10) i u Rhet. (I, 2, 1356 b 3). Pod primerom filozof pod-
razumeva raznolikost indukcije koja dokazuje da gornji termin pri
pada srednjem terminu posredovanjem ne donjeg termina, nego
četvrtog termina, sličnog donjem.
254
Primer (παράδειγμα) se razlikuje od običnog silogizma
time što ovaj zaključuje od celine na deo, od opšteg na pojedinač
no, a onaj jedan sličan slučaj primenjuje na drugi. Od indukcije
primer se razlikuje time što prva od delova prelazi na celinu,
dok primer od jednog poznatijeg dela dospeva do drugog manje
poznatog.
255
Abdukcija ili redukcija (απαγωγή) jeste silogizam koji ne
daje istinito, nego približno saznanje.
Abductio u logici znači prelaz od jednog stava drugome — pri
zaključivanju.
256
Sledeći primer uzeo je Aristotel od Hipokrata sa Kiosa,
koji je pokušao da pomoću polumeseca dokaže kvadraturu kruga.
257
Upravo takva propozicija jeste sam princip dokaza.
258
Objekcija (ενστασις) jeste propozicija koja je kontrerno
ili kontradiktorno suprotna jednoj propoziciji. Aristotel govori ο
254 255
objekciji u Anal. post., I, 12, 77 b 34; u Top., VIII, 2, 157 a 34—b
33, kao i u Rhet., II, 25, 1402 a 30.
258
Objekcija je propozicija suprotna prvobitnoj propoziciji; kao
takva, ona se može javiti samo u prvoj i u trećoj figuri, jer se samo u
njima mogu dokazati suprotne premise, od kojih je jedna afirmativna,
a druga negativna. Međutim, zaključci druge figure samo su negativni.
260
Aristotel, razume se, misli na premisu protiv koje je
objekcija upravljena.
261
Filozof uzima „verovatno" i „znak" za sastavne delove
entimema. Upor. Rhet., I, 2, 1357 a 32-b 21.
„Verovatno" i „znak" razlikuju se time što je prvo sud, dok
„znak" služi kao pretpostavka za druge propozicije.
262
Entimem (£v$v\vc\u.a) je skraćeni zaključak, upravo za
ključak u kome se jedna premisa izostavlja i ne iskazuje, ali
može da se dopuni u mislima. O entimemu upor. Rhet., I, 1, 1355 ČETVRTI DEO
a 6; I, 2, 1357 a 32; Problem., XVIII, 3.
263
U prethodnoj glavi mislilac je tvrdio kontrerno suprotno.
264
Upravo kad su dve premise afirmativne. — U drugoj
silogistickoj figuri entimem je naročito nepouzdan. Naime on ne
može da dokaže čak ni jedan deo onoga što je trebalo dokazati,
kao što to može entimem treće figure.
265
Treba da podelimo znake na nepobitne i na one koji se
mogu pobiti, i to prema figurama. — Indicija (TEK^TKHOV) može
da se smatra ili kao rod (prva figura) čiji je znak vrsta (u tri
silogističke figure); drukčije rečeno, to je srednji termin; ili je
indicija suprotna — kao rod prema rodu. Naime, znak se naziva
ono što je zaključeno u drugoj i trećoj figuri (čiji se srednji ter
mini zovu SXQO, zbog njihovog položaja, kao predikat u drugoj
figuri, i kao subjekt u trećoj), a indicija ono što je zaključeno u
prvoj figuri. (Upor. Tricot, nav. delo, str. 325—326, nap. 4.)
266
Aristotel sad proučava prirodne znake i fizionomski silo DRUGA ANALITIKA
gizam, koji spada u semiotiku (OE|XEICOTI>:T|). Semiotika je učenje
epikurejca Filodema, po kome reci nisu slike, nego su znaci naših
predstava. U medicini, semiotika je nauka o znacima ili simpto
mima bolesti.
Fizionomski silogizam je poseban rod onoga silogizma koji se
osniva na znacima.
Aristotelova fizionomika ima širi obim nego moderna, ukoliko
obuhvata i životinje, a uži ukoliko kod ljudi zaključuje samo na one
duševne pojave i osobine koje su, po filozofovim recima, zajedničke
duši i telu, ukoliko je njihov subjekt ili nosilac oduhovljeno telo (na
primer, gnev i požuda). Aristotelova fizionomika smatra da je
oduhovljeno telo, zajedno sa svojim organima, nosilac čulnih pojava,
dok mišljenje i htenje pripadaju samo duši (De anima, I, 1, 3 i 4).
(Upor. Dr Eug. Rolfes, nav. delo, str. 206, nap. 96.)
256 !7 Organon
Knjiga prva
 TEORIJA DOKAZA
Glava prva
[NUŽNOST SAZNANJA KOJA SU RANIJE POSTOJALA]
Svaka razumna nastava i svako učenje dolaze od sa-
znanja koje je ranije postojalo. To se vidi jasno kad se
sve nauke posmatraju; na ovaj način stiču se matematičke
nauke, a isto tako i svaka od ostalih disciplina [veština].
Isto je tako i sa dijalektičkim obrazložavanjima [ras-
pravljanjima, djsputacijama], pa bilo da se ona vrše po-
moću silogizama ili pomoću indukcije.Naime, na oba
načina proizvode ona nastavu pomoću već ranije saznatog
[pomoću znanja koja već ranije postoje], i to u prvom
slučaju uzimaju se premise kao da ih protivnik podrazu-
meva, a u drugom slučaju opšte [univerzalno] se potvrđuje
iz očevidnosti pojedinačnog [partikularnog]. Na isti način
retorski argumenti ubeđuju ili primerima, dakle indukci-
jom, ili entimemima,1 što je silogizam [dakle silogističkim
putem].
Svako prethodno saznanje mora biti dobijeno na dva
načina; na prvi [način] mora se pretpostaviti da stvar
postoji, a na drugi se mora razumeti šta je ono što je ime-
nom [terminom] označeno. A katkad, opet, moraju se oba
načina uzeti u obzir [značenje imena ili termina i posto-
janje stvari]. A reći da je za svaku stvar istinito ili potvr-
đivanje ili odricanje znači pretpostaviti da stvar postoji. S
druge strane, mi za trougao pretpostavljamo da znači
17*
259
 izvesnu stvar; a o jedinici pretpostavljamo u isto vreme obe
stvari, naime, šta ona znači [njeno ime], kao i da ona postoji.
Svaki od ova dva slučaja nije nam podjednako očevidan.
Moguće je da jedno saznanje proizlazi kako iz ranijih saznanja
tako i iz saznanja stečenih u isto vreme kad i ono samo. Kao
primer za to mogu se navesti pojedinačne stvari koje su
obuhvaćene opštim pojmom i o kojima se, samim tim, ima
saznanje. Tako se već znalo da je zbir uglova svakog trougla
jednak zbiru dvaju pravih uglova; ali da je ova figura upisana u
polukrugu trougao — saznaje se istovremeno sa postavljanjem
druge premise. Jer, izvesne stvari se uče samo na ovaj način, i
mali termin se ne saznaje pomoću srednjeg termina: sve ove
stvari su pojedinačne stvari koje nisu potvrđene od nekoga
subjekta. Pre indukcije ili pre izvođenja zaključka iz silogizma
treba, bez sumnje, reći da se na izvestan način zaključak
[konkluzija] već zna, a da se na drugi način on ne zna. Jer, ako se
ne zna apsolutno [u apsolutnom smislu] da li nešto [trougao]
postoji, kako se o njemu može apsolutno znati da su njegovi
uglovi jednaki sa dva prava ugla? U stvari, mora biti jasno da se
u izvesnom smislu zna, ukoliko se zna uopšte, ali da se ne zna
apsolutno. Kad tako ne bi bilo, dospelo bi se u teškoću izloženu u
[Platonovom] Menonu: da se ili ništa ne može učiti, ili [da se
može učiti] samo ono što se već zna.
Ali ova teškoća se ne može resiti, kao što su neki
pokušavali, postavljajući pitanje: „Znaš li ti da je svaka duada
parna, ili ne znaš?" Ako se ovo pitanje potvrdi, oni navedu
jednu određenu duadu za koju upitani ne misli da postoji, pa,
prema tome, ne misli ni da je parna. I tako oni rešavaju teškoću
na taj način što kažu da ne znaju da je svaka duada parna, nego
to znaju samo o jednoj takvoj duadi koja im je poznata kao
duada.
A ipak oni znaju ono o čemu imaju dokaz, ili su ga
jednom ranije dobili; ali oni ga nisu dobili za sve o čemu znaju
da je trougao ili broj, nego na apsolutan način, za svaki broj i
za svaki trougao. Jer nijedna premisa ne
260
postavlja se tako da bi trebalo da važi samo za broj koji ti kao
takav poznaješ, ili za pravolinijsku figuru koju ti kao takvu
poznaješ, nego [se postavlja] tako da ona važi za broj i za
figuru uopšte. Ali ništa, mislim, ne sprečava da se ono što se
uči na neki način [već] zna, a da se na neki drugi način [još] ne
zna. Jer, nije besmisleno reći da se ono što se uči na neki način
već zna, nego [je besmisleno] reći da se to zna u onoj meri i na
onaj način kako se uči.
Glava d r u g a
[NAUKA I DOKAZ]
Mislimo da tada nešto znamo na apsolutan način, a ne na
sofistički, akcidentalan [sporedan, slučajan] način kad mislimo
da poznajemo uzrok kao takav, kojim stvar [predmet] postoji, i
kad znamo da je ovaj uzrok — uzrok stvari i da ne može biti
drukčije.
Jasno je da je [naučno] znanje takve vrste. Da je tako
pokazuje držanje kako onih koji ne znaju tako i onih koji znaju.
Naime, prvi veruju da se ponašaju kao što smo naznačili, a
drugi se stvarno tako ponašaju. Iz toga proizlazi da objekt
nauke u pravom smislu jeste nešto što ne može biti drukčije
nego što jeste.
Da li postoji još drugi takav način znanja — objasni-ćemo
docnije. Za sada kažemo da mi pomoću dokaza znamo. Pod
dokazom podrazumevam naučni silogizam. A naučnim
nazivam silogizam, ako mi pomoću njega — ukoliko ga imamo
— znamo.
A ako je [naučno] znanje onakvo kao što sam ovde
pretpostavio, tada, nužnim načinom, i apodiktičko [na dokazu
osnovano] znanje mora da proizlazi iz premisa koje su istinite, i
prve, i neposredne, i poznatije, i ranije nego zaključak, i čiji su
one uzrok. Jer, tako će principi onoga što je dokazano biti
svojstveni konkluziji. Jedan silogizam može postojati i bez
takvih svojstvenih premisa, ali on neće biti dokaz, jer neće
proizvoditi nauku.
Premise moraju biti istinite, zato što nije moguće znati
ono što ne postoji — na primer, samerljivost [komensura-
261
bilnost] dijagonale. One moraju biti prve, i one se ne mogu
dokazati, jer se inače ne bi mogle znati, pošto ne bi bilo za njih
dokaza. Naime, znanje stvari koje se mogu dokazati — ako nije
reč o akcidentalnoj nauci — nije ništa drugo do imati dokaza o
njima. Premise moraju biti uzroci konkluzije, poznatije od nje i
ranije od nje. [Premise moraju biti] uzroci — zato što mi tek
tada znamo jednu stvar kad poznamo njen uzrok. A [premise]
moraju biti ranije — zato što su uzroci, i ranije saznate [ranije i
po saznanju]. To ranije saznanje ne sastoji se samo u
razumevanju na drugi način na koji smo ukazali nego i u znanju
da stvar postoji.
„Ranije" i „poznatije" imaju dvostruko značenje. Jer, ono
što je po prirodi ranije nije identično s onim što je ranije za nas,
a isto tako i ono što je po prirodi poznatije nije identično s onim
što je poznatije za nas. Pod onim što je ranije i poznatije za nas
podrazumevam predmete koji leže bliže čulnom opažanju; a
pod ranijim i poznatijim na apsolutan način — predmete
udaljenije [upravo: najudaljenije] od čulnog opažanja. A
najopštiji uzroci su najudaljeniji od čulnog opažanja, dok su mu
pojedinačni uzroci najbliži. A ovi pojmovi suprotni su jedan
drugome.
Premise moraju biti prve, to jest one moraju biti svoj-
stveni principi stvari. Jer, prvu premisu i princip smatram za
isto.
Princip dokaza jeste jedna neposredna premisa [stav,
propozicija], a neposredna je ona premisa koja nema nikakvu
drugu ispred sebe.
Premisa je ili potvrdni ili odrečni deo jednog iskaza, koji
nešto o nekom iskazuje [kojim se jedan predikat pridaje ili
odriče jednom subjektu]; ona je dijalektička kad na isti način
jedan ili drugi deo pretpostavlja, a ona je apodiktička
[demonstrativna] kad jedan od njih određeno pretpostavlja kao
istinit. Iskaz je jedan ili drugi deo jedne protivrečnosti, a
protivrečnost je suprotnost takva dva stava, koji ništa treće
između sebe ne dopuštaju. Deo protivrečnosti koji nešto o
nečem izražava jeste potvrđivanje
[afirmacija], a deo koji nešto od nečeg isključuje jeste
odricanje [negacija].
Od neposrednih principa jednog silogizma nazivam
tezama one koji se ne mogu dokazati, ali koji nisu neophodni
svakome ko hoće nešto da nauči; međutim, nazivam
aksiomama principe koji su neophodni svakome ko hoće nešto
da nauči. Jer, postoje neki takvi stavovi, i mi ih obično
nazivamo aksiomama.
Od teza su hipoteze one koje uzimaju jedan od dva dela
iskaza — mislim, naime, da nešto postoji ili da ne postoji; a
one koje ih ne uzimaju jesu definicije.
Jer, definicija je teza, — pošto aritmetičar utvrđuje da je
jedinica kvantitativno nedeljiva, — ali definicija nije hipoteza.
Jer, nije isto reći šta je jedinica [definisati jedinicu] i tvrditi da
jedinica postoji.
Ali, pošto se naše verovanje u jednu stvar i znanje koje o
njoj imamo sastoje u tome što imamo jedan silogizam one vrste
koju nazivamo dokazom, i pošto je taj silogizam takav samo na
osnovu prirode principa na kojima je silogizam izveden, nužno
je, prema tome, ne samo da se poznaju pre zaključka prve
premise — bilo sve, bilo bar neke od njih — nego i da se one
bolje poznaju nego zaključak.
Uzrok zbog koga jedan atribut pripada jednom subjektu,
sam pripada subjektu više nego taj atribut; na pri-mer, nama je
draže ono zbog čega volimo [jedan predmet] nego voljeni
predmet. Dakle, ako naše znanje [konkluzije] i naše verovanje
proizlaze iz prvih premisa, — tada mi ove bolje znamo i više u
njih verujemo, zato što pomoću njih znamo posledice. Ali nije
moguće da se, u višem ste-penu nego u stvari koje se znaju,
veruje u stvari koje se niti znaju niti se proziru pomoću znanja
višeg nego što je saznanje.2 A to bi se dogodilo ako niko od
onih koji su dokazom navedeni na verovanje ne bi ranije i bolje
saznao principe. Jer, principima — ili svima ili nekima od njih
— mora se više verovati nego zaključku [konkluziji].
262 263
 A ko hoće da stekne znanje do koga se dolazi pomoću
dokaza, taj ne mora samo da bolje poznaje principe i da im više
veruje nego onome što je dokazano; nego njemu, isto tako, ne
srne biti ništa izvesnije i poznatije nego suprotnost principa —
odakle bi pošao silogizam koji bi zaključio suprotnu zabludu
— jer onaj ko ima znanje u apsolutnom smislu mora biti
nepokolebljiv [u svom ube-đenju].
Glava t r e ć a
[KRITIKE IZVESNIH ZABLUDA O ZNANJU I DOKAZU]
Neki misle da zato što se moraju znati prve premise ne
postoji nauka [naučno saznanje]. Drugi, opet, dopuštaju
postojanje nauke, ali misle da za sve postoje dokazi; međutim,
ni jedno ni drugo od tih mišljenja nije istinito ili nužno.
Jer, oni, po čijoj pretpostavci nikakvo znanje uopšte nije
moguće, tvrde da se bavljenjem kojim od njih dospeva do
beskonačnog, pošto se sledeće ne može znati pomoću ranijeg
ako ne postoji prvo. I u tome imaju pravo, jer se beskrajno ne
može proći do kraja. I ako se stane kod principa, onda, kažu,
ovi se ne mogu saznati, jer za njih ne postoje nikakvi dokazi
koji jedini sačinjavaju [naučno] znanje. Ako se prve premise ne
mogu znati, — tada se ni ono što je iz njih izvedeno
[konkluzije] ne može znati u apsolutnom ili u pravom smislu
već samo pod pretpostavkom da su premise istinite.
Drugi dopuštaju mogućnost znanja, koje — kažu oni —
postaje samo pomoću dokaza. Ali, po njima, ništa ne sprečava
da za sve postoji dokaz. Jer, dokaz može da bude vođen u
krugu i recipročan [premise mogu jedna iz druge da budu
dokazane].
Ali, mi kažemo da svaka nauka nije demonstrativna i da
se nauka o neposrednim principima ne može dokazati. A jasno
je da tako mora biti nužnim načinom. Jer, ako je nužno
poznavati ranije premise, iz kojih dokaz biva iz-
vođen, i ako se jednom stane kod neposrednih istina, ove se,
nužnim načinom, ne mogu dokazati.
To je naše gledište, i mi tvrdimo ne samo da postoji nauka
[naučno saznanje] nego da postoji i početak [princip] nauke,
kojim mi upoznajemo definicije.3
Jasno je da dokaz u krugu u apsolutnom smislu nije
moguć ako dokaz treba da pođe od ranijih i poznatijih principa
ka zaključku [konkluziji]. Jer, moguće je da iste stvari, u
odnosu na iste stvari, u isto vreme budu ranije ili docnije —
sem ako se ti izrazi ne uzmu na drugi način i ako se ne kaže da
su jedne takve za nas, a druge u apsolutnom smislu, — dakle,
na način kojim indukcija vodi saznanju. Ali, u tom slučaju,
naša definicija znanja u pravom smislu ne bi bila tačna, nego bi
ovo znanje u stvari imalo dvojako značenje. Ili, druga vrsta
dokazivanja, koja polazi od onoga što je poznatije za nas,
možda i nije dokazivanje u pravom smislu?
Ali oni koji pretpostavljaju dokaz u krugu ne samo da
dospevaju u teškoće o kojima smo sad govorili nego oni, isto
tako, ne mogu ništa drugo kazati nego da jedna stvar postoji,
ako [ona] postoji. A da to proizlazi, jasno je kad se stave tri
pojma, — jer nije važno da li se kaže da se dokaz savija u
krugu pomoću mnogo ili pomoću malo pojmova, — pomoću
malo pojmova ili samo pomoću dva pojma. Ako, naime,
postojanje A povlači za sobom, nužnim načinom, postojanje B,
a ovo poslednje postojanje, iz toga izlazi da će postojanje A
povući za sobom postojanje r. Ako sad postojanje A, nužnim
načinom, povlači za sobom postojanje B, a ovo poslednje
postojanje A (jer u tome se, po našem objašnjenju, sastoji dokaz
u krugu), onda A može biti stavljeno na mesto T. Prema tome,
reći da — ako B postoji — A postoji, jeste isto što i reći da —
ako B postoji — postoji i V, a iz toga proizlazi zaključak da —
ako A postoji, postoji i V. Ali T je identično sa A. Dakle, oni
koji pretpostavljaju da je dokaz kružni ne tvrde ništa drugo
nego da — ako A postoji — A postoji. I na taj način daje se sve
lako dokazati.
264 265
 Ali takvo dokazivanje ne bi bilo moguće, sem kod onih
pojmova koji jedan drugom logički sleduju kao svojstveni
atributi4.
Ali, za slučaj da je stavljena samo jedna stvar, mi smo
dokazali da iz nje nikad nužnim načinom ne proističe druga
stvar (pod „samo jedna stvar" hoću da kažem da se stavlja
samo jedan termin [pojam] ili samo jedna teza [premisa]). Tek
na osnovu najmanje dve teze [premise] moguće je izvesti
zaključak [konkluziju], a to je uslov za silogizam. Kad, dakle,
A sleđuje B i r i kad ova dva po-slednja termina sleduju jedan
drugome i A — u tim slučajevima je moguće da se u prvoj
figuri dokažu, jedna pomoću druge, sve propozicije koje se
traže [konkluzija i premise], kao što je pokazano u [našim]
raspravama o silogizmu. Mi smo tamo3 takođe dokazali da se u
drugim figurama ili ne može dobiti [izvesti] kružni silogizam,
ili se konkluzija silogizma ne odnosi na postavljene premise. A
propozicije čiji se termini uzajamno ne potvrđuju nikad ne
mogu biti predmet kružnog dokaza. I pošto se malo propozicija
ove vrste javljaju u dokazivanjima, jasno je da je uzaludno
[prazno] i nemoguće tvrditi da dokazivanje biva izvođeno iz
propozicija koje se uzajamno potvrđuju i da, na taj način, sve
može biti dokazano.
Glava č e t v r t a
[DEFINICIJE „O SVAKOM", „PO SEBI" I „OPŠTE"
(„UNIVERZALNO")]
Pošto je nemoguće da se može drukčije odnositi ono što je
predmet nauke, uzet u apsolutnom smislu, biće nužno ono što
se zna apodiktičkim znanjem. Apodiktičko je znanje onda kad
ga imamo time što imamo dokaz. A dokaz je zaključak iz
nužnog [dokaz je silogizam izveden iz nužnih premisa].
Moramo, dakle, da ispitamo kakve su osobine i kakva je
priroda premisa dokaza. Ali prvo moramo da utvrdimo šta
podrazumevamo kad kažemo ,,o svakom" [„pridato svakom
subjektu"], i „po sebi", i „opšte" [„univerzalno"].
Pod izrazom ,,o svakom" podrazumevam: u odnosu na
ono što se ne nalazi samo kod jednog, a kod drugog ne, ili [u
odnosu] na ono što ne postoji samo jednom, a drugi put ne
postoji; kao, na primer, ako za svakog čoveka važi predikat
životinja [stvorenje obdareno čulima], i ako je istinito reći da je
ovo čovek, tada je takođe istinito reći da je to životinja; i ako je
prva rečenica sad istinita, i druga je u isto vreme istinita. A isto
je tako i ako je svakoj liniji pridata tačka.
A dokaz za to što smo rekli jeste da mi prigovore protiv
onoga ,,o svemu" verujemo da smo vratili ako ili pitamo da li
nešto kod jednoga ne važi, ili da li jednom ne važi.
„Po sebi" postoje atributi koji pripadaju suštini subjekta;
tako, na primer, trouglu pripada linija, a liniji tačka (jer bitnost
trougla i linije sastoji se iz ovih elemenata koji su sadržani u
definiciji što izražava suštinu stvari).
Drugo, sami atributi [akcidencije] sadržani su u sub-
jektima, koji se sami podrazumevaju u definiciji što izražava
prirodu ovih atributa. Tako liniji pripadaju pravo i okruglo, a
neparno i parno pripadaju broju, — a isto tako prvo [prosto] i
složeno, i ravnostrano [kvadratni broj], i raznostrano
[pravougaoni broj].6 Za sve te atribute definicija koja označava
njihovu prirodu sadrži subjekt, — naime, tamo liniju, a ovde
broj. Isto tako, što se tiče svih drugih atributa, nazivam
atributima po sebi one koji — kao što sam napomenuo —
pripadaju njihovim subjektima; naprotiv, one koji ne pripadaju
njihovom subjektu ni na koji od ta dva načina, nazivam
akcidencijama [slučajnim, sporednim atributima] — kao, na
primer, muzičar [obrazovan] ili beo — za stvorenje obdareno
čulima.
Dalje upotrebljavam izraz „po sebi" za ono što nije
iskazano o nekom drugom subjektu; na primer, kad se kaže
„onaj koji ide", to znači da je neka druga stvar koja ide [to je
podrazumevani subjekt, supstancija], ili koja je bela; naprotiv,
supstancija, upravo sve ono što označava izvesnu određenu
stvar, nije nešto drugo nego ono što ona sama jeste. Prema
tome, ja nazivam „atributima po
266 267
sebi" atribute koji nisu iskazani o jednom subjektu, a
„akcidencijama" one koji su iskazani o jednom subjektu. Isto
tako, još je na drugi način [u drugom smislu] ono što jednoj
stvari pripada zbog nje same — „po sebi"; međutim, ono što joj
ne pripada zbog nje same jeste „akcidentalno". Ako, na primer,
ševa munja dok neko ide, onda je to akcidentalno zato što nije
sevala munja zbog idenja, nego se samo, kažemo, tako
akcidentalno desilo. Ali, ako jednoj stvari pripada nešto zbog
nje same, tada joj to po sebi pripada. Tako, kad ugine neka
zaklana životinja, to se događa zbog klanja kao takvog, jer je
ona uginula zato što je zaklana, i nije samo akcidentalno da
životinja ugine pri klanju.
Tako, dakle, što se tiče objekata nauke u pravom smislu,
atributi koji se nazivaju „po sebi", ili u smislu što su njihovi
subjekti sadržani u njima, ili u smislu što su oni [atributi]
sadržani u njihovim subjektima — ti atributi „po sebi" postoje
u isto vreme i kao takvi i nužnim načinom.
Jer, nemoguće je da subjektu ne pripadaju atributi „po
sebi" ili u apsolutnom smislu, ili kao jedna od dve suprotnosti,
— kao [što, na primer,] liniji [pripada] pravost ili krivost, a
broju neparnost ili parnost. Jer kontrerno suprotno je ili lišenost
[privacija] ili protivrečnost [kontradikcija] u istoj vrsti. Tako,
na primer, kod brojeva parno je ne-parno [ukoliko parno
nužnim načinom sleduje iz ne-neparnog]. Dakle, ako je nužno
ili potvrđivati ili odricati predikat jednog subjekta, atributi po
sebi moraju isto tako nužnim načinom pripadati svojim
subjektima.
Na ovaj način, dakle, treba da budu pojamno određeni ,,o
svakom" [to jest atribut potvrđen od svakog subjekta]'i „po
sebi" [to jest atribut po sebi]. A „opšte" [„univerzalno"]
nazivam ono [onaj atribut] što pripada svakom subjektu i po
sebi, i ukoliko je ono što jeste.7
Iz ovoga je jasno da sve što je opšte nužnim načinom
pripada stvarima.8
„Po sebi" i „kao takvo" jesu jedna i ista stvar. Tako liniji
po sebi pripadaju tačka i pravost, jer joj one pripa-
daju ukoliko je ona linija. A trouglu, ukoliko je trougao,
pripada zbir uglova jednak sa dva prava ugla — zato što su
uglovi trougla po sebi jednaki sa dva prava ugla.
Atribut pripada univerzalno subjektu kad se može
pokazati da on pripada ma kome od njih [subjekata], kao i da
mu prvobitno pripada.
Tako atribut „sadržavati dva prava ugla" ne pripada figuri
univerzalno. Isto tako, može se na jednoj figuri dokazati da
sadrži dva prava ugla, ali ne na ma kojoj figuri, — a i onaj ko
dokazuje ne upotrebljava ma koju figuru. Jer, četvorougao je
figura, ali zbir njegovih uglova nije jednak sa dva prava ugla.
Međutim zbir uglova ma koga ravnostranog trougla jednak je
sa dva prava ugla, ali ne prvobitno, nego, pre njega, tu osobinu
ima trougao [uopšte]. Dakle, jednom slučajno uzetom ili
svakom drugom trouglu, na kome je, kao prvome, dokazana
osobina da ima zbir uglova jednak sa dva prava ugla — ova
[osobina] prva opšte [univerzalno] pripada. A demonstracija u
pravom smislu sastoji se u dokazu da ta osobina opšte
[univerzalno] pripada takvom jednom trouglu. Međutim,
dokazati da taj atribut pripada drugim trouglima jeste
demonstracija samo u jednom izvesnom smislu, a ne u pravom
smislu. A ni jednakost uglova u trouglu sa dva prava ugla nije
opšti atribut ravnostranog trougla, nego se prostire dalje.
Glava peta [O ZABLUDAMA U
OPŠTOSTI DOKAZIVANJA]
Ne treba prevideti da se čovek često vara, i da dokazana
konkluzija nije prva ni opšta u smislu u kome mislimo da smo
je dokazali kao prvu i opštu.
Ta pogreška se čini, pre svega, kad se ne može naći
nijedan pojam viši od jednoga ili mnogih pojedinačnih
subjekata. Dalje, ova pogreška se čini kad jedan takav pojam
postoji, ali kad on nema imena, u slučaju stvari koje su različite
po vrsti. Najzad, ona se čini kad se, u
268 269
dokazivanju, ono što je u stvari deo celine uzme za celinu, jer
će se dokazivanje odnositi na pojedinačne slučajeve
obuhvaćene u tome delu, i ovo će se primeniti na sve subjekte,
ali ipak prvi i opšti [univerzalni] subjekt neće biti dokazan. Ali,
ja nazivam nešto dokazom za prvi subjekt kao takav ako on
važi za prvi univerzalni subjekt.
Ako bi se, prema tome, dokazalo da se prave linije ne
seku, onda, izgleda, da se dokaz odnosi na ono što je prvo
opšte, zato što je tako kod svih pravih linija. Ali nije tako ako
je istina da paralelizam linija ne zavisi od toga što su uglovi
[trougla] jednaki sa dva prava ugla na taj određeni način, nego
što su oni uvek jednaki.
I kad bi postojali samo ravnostrani trougli, dokaz da oni
sadrže u sebi dva prava ugla, izgledalo bi da važi samo utoliko
ukoliko su oni ravnostrani.
Najzad, stav ο konvertibilnosti9 članova jedne proporcije
bio je dokazan odvojeno za brojeve, i linije, i tela, i vremena —
mada je bilo moguće dokazati ga za sve te pojmove jednim
jedinim dokazom. Ali, pošto za sve ovo — naime, za brojeve,
dužine, vreme i tela — nema jednog zajedničkog imena i pošto
su svi ovi pojmovi međusobno specifično različiti, ta osobina
je bila dokazana za svaki od njih odvojeno. Ali, sad je stav
univerzalno dokazan, jer onaj atribut se ne nalazi u njima kao u
linijama ili brojevima, nego ukoliko su oni ono što se
pretpostavlja da je kao opšte u njima sadržano.
Ako bi se zbog toga ο svakom trouglu —■ bilo istom,
bilo svaki put drugom demonstracijom — dokazalo da svaki
sadrži dva prava ugla, — i to odvojeno za ravno-strane i
odvojeno za raznostrane i odvojeno za ravnokrake trouglove,
— još se ne bi znalo ο trouglu da su njegovi uglovi jednaki sa
dva prava ugla, sem na sofistički način, niti [bi se to znalo] ο
trouglu uopšte, čak i ako van tih vrsta ne postoji nikakva druga
vrsta trougla. Jer, ne zna se da trougao kao takav ima ovu
osobinu niti čak da nju ima svaki trougao, — sem ako se ne
izvrši nabrajanje svih trouglova. A dokazati ovu osobinu prema
obliku, ne znači
dokazati je ο svim trouglovima, — čak i ako ne bi postojao
nijedan koji se ne poznaje.
[Postavlja se pitanje:] kad naše znanje nije opšte
[univerzalno], a kad je ono apsolutno? Očevidno bi se to
apsolutno znalo kad bi „biti trougao" i „biti ravnostran" bili isto
ili za pojedinačni trougao ili za sve [trouglove]. Ali, ako ne
postoji identitet nego raznolikost suštine [između trougla kao
takvog i ravnostranog trougla] i ako zamišljeni atribut pripada
ravnostranom trouglu, ukoliko je ovaj trougao — tada naše
znanje nema opštosti.
Ali, da li mu ovaj atribut pripada ukoliko je trougao, ili
ukoliko je ravnokrak? I kad mu prvobitno pripada? I za koji se
subjekt može dokazati da mu [ovaj] atribut pripada
univerzalno? Očevidno, prvom terminu apstraho-vanjem
pripada atribut. Tako su uglovi ravnokrakog tucanog trougla
jednaki sa dva prava ugla i kad se apstra-huje [činjenica] da je
on tucan i ravnokrak. Ali [može se postaviti pitanje] da li se
atribut gubi ako se apstrahuju figura i granica? Začelo, ali
figura i granica nisu prvi subjekt. Koji je prvi subjekt? — Ako
je to trougao, onda samo zbog trougla atribut isto tako pripada
drugim subjektima, i trougao je subjekt za koji može biti
dokazano da mu atribut univerzalno pripada.
Glava š e s t a
[O NUŽNOM I BITNOM KARAKTERU PREMISA
DOKAZIVANJA]
Ako apodiktička [na dokazu osnovana, demonstrativna]
nauka proizlazi iz nužnih principa (jer predmet prave nauke ne
može biti drukčiji nego što jeste) i ako bitni atributi nužnim
načinom pripadaju stvarima (jer jedni pripadaju bitnosti
njihovih subjekata, a drugi sadrže njihove subjekte kao
elemente u njihovoj sopstvenoj prirodi i, za ove poslednje
atribute, jedna ili druga od suprotnosti pripadaju subjektu
nužnim načinom) — jasno je da ce, polazeći od izvesnih
premisa ove vrste, biti izveden
270 271
demonstrativni silogizam. Naime, svaki atribut ili na taj način
pripada svome subjektu ili je akcidentalan. Međutim,
akcidencije nisu nužne.
Dakle, mora se ili tako reći, ili se mora postaviti kao
princip da je dokaz nešto nužno i da, kad je nešto dokazano, to
ne može drukčije biti. Prema tome, silogizam mora biti izveden
iz nužnih premisa. Jer, iz istinitih premisa može se, razume se,
zaključivati bez dokazivanja, ali iz nužnih premisa ne može se
drukčije zaključivati nego time što se dokazuje, pošto ovo već
pripada dokazu.
Znak da dokaz treba izvesti iz nužnih premisa jeste taj, što
prigovore protiv onih koji veruju da su nešto dokazali činimo
na taj način [što ističemo] da stvar ne stoji tako nužnim
načinom [to jest: osporavamo nužnost jedne od premisa], pa
bilo da pri tome mislimo da ona uopšte drukčije stoji [da ona
može biti druga nego što jeste], ili da se tako kaže samo radi
diskusije.
Iz ovoga je jasno da su naivni ljudi, koji misle da pravilno
shvataju principe, ako su premise samo verovatne ili čak
istinite — kao što to čine sofisti kad tvrde da znati znači imati
[poznavati] nauku. Jer, nije princip verovatno ili neverovatno,
nego princip može biti samo ono što je prvo u vrsti koju
dokazivanje ima za predmet, a sve što je istinito nije svojstveno
predmetu koji dolazi u pitanje.
Iz sledećega proizlazi da silogizam mora da se osniva na
nužnim premisama. Ako se onde gde je moguć dokaz ne
poznaje razlog zašto stvar postoji, tada tu nema naučnog
znanja. Pretpostavimo, dakle, da A, nužnim načinom, pripada
Γ, ali da Β — srednji termin kojim se vrši dokazivanje — nije
nužan. U ovom slučaju razlog se ne poznaje. Jer, nužnost da A
ο Γ biva iskazano, ne dolazi od srednjeg termina [nužnost
zaključka ne zavisi od srednjeg termina]. Jer, srednji termin
može i da ne važi, ali zaključak važi, nužnim načinom.
Dalje, ako neko jednu stvar sad ne zna, i ako je zadržao u
pameti razmatranje ο njoj i zaključak ο njoj, i ako on dalje živi,
a stvar i dalje postoji, a on [ono što je znao]
nije zaboravio — on je sad ne zna zato što on tu stvar ni ranije
nije znao. A srednji termin mogao je potom da propadne, —
pošto on po pretpostavci nije bio nužan. I tako će taj čovek,
ako dalje živi, i ako stvar i dalje postoji, poznavati razmatranje
ο stvari i zaključak ο njoj, ali neće imati znanje, a ni ranije ga
nije imao. Čak i onda ako srednji termin nije propao, ali može
da propadne, ova konsekvencija bi bila moguća i mogla bi biti
proizvedena. Ali nemoguće je da se, pri takvome stanju stvari,
ima znanje.
Ako je zaključak nužan, ništa ne stoji na putu da srednji
termin, koji je razlog dokaza, bude nužan. Jer, moguće je
zaključiti ono što je nužno i iz stavova koji nisu nužni, kao što i
istinito može da bude zaključeno iz onoga što nije istinito. A
ako je srednji termin nužan, i zaključak je nužan — kao što
istinite premise daju uvek istinitu kon-kluziju.
Jer, ako A nužno važi ο Β, a Β ο Γ, tada je nužno da A
pripada Γ. Ali ako zaključak nije nužan, nije moguće ni da
srednji termin bude nužan. Pretpostavimo da A ne pripada
nužnim načinom Γ, a da A pripada nužnim načinom B, a Β
nužnim načinom Γ; tada bi A pripadalo nužnim načinom Γ. Ali
pretpostavljeno je da mu ono ne pripada nužnim načinom.
Pošto, dakle, apodiktičko [demonstrativno] znanje
mora doći do nužnog zaključka, potrebno je, očevidno, da se
dokazivanje vrši pomoću srednjeg termina. Inače se neće znati
ni zašto je zaključak nužan niti čak da je on nužan. Naime, tada
će se ili verovati samo da se ima znanje nužnosti zaključka, i
ako se on ne zna, kad se kao nužno pretpostavlja ne-nužno; ili
se čak neće ni verovati da se ima to znanje — bilo da se zna
prosto da je stvar istinita, pomoću posrednih propozicija, ili čak
da se zna zašto [je ona istinita], pomoću neposrednih
propozicija.
Ali ne može postojati apodiktičko [demonstrativno]
znanje za one akcidencije koje ne postoje po sebi, u smislu u
kome smo definisali atribute po sebi. Naime, ovde se
272 18 Organon
273
ne može izvesti nužan zaključak, jer akcidencija, u smislu u
kome ovde ο njoj govorim, može i da ne pripada subjektu.
Međutim, možda bi moglo biti sumnje u to zašto se,
povodom takvih akcidencija koje nisu nužne, izvesna pitanja
moraju postavljati, ako zaključak ne treba nužno da važi. Jer,
rezultat ne bi bio različit i kad bi neko iz premisa proizvoljno
uzetih izveo zaključak.
U stvari, treba tražiti od protivnika da dopusti postavljanje
propozicija, ne zato što je zaključak nužan na osnovu traženih
propozicija, nego zato što je nužno da se, kad se dopuste ove
propozicije, pretpostavi, isto tako, zaključak, i da se zaključi
istina, — ako su propozicije istinite.
Ali pošto su, u svakoj vrsti, nužni atributi koji bitno
pripadaju njihovim subjektima kao takvima, jasno je da naučni
dokazi imaju za predmet bitne zaključke, i da se ovi izvode iz
premisa koje su i same bitne. Jer akcidencije nisu nužne, tako
da se ne zna nužnim načinom uzrok zaključka, čak ni onog koji
se izvodi iz uvek istinitih propozicija, ali koje nisu nužne. To se
dešava u silogizmima koji se izvode iz znakova. Jer, u tom
slučaju neće se znati po sebi ono što postoji po sebi niti će se
znati zašto ono postoji. A znati „zašto" — znači poznavati
uzrok. Treba, dakle, da srednji termin trećem, a prvi srednjem
pripadaju po sebi.
Glava s e d m a
[O NEKOMUNIKABILNOSTI TO JEST NESPOJLIIVOSTI
VRSTA]
Prema tome, ne može se dokazivati na taj način što se iz
jedne vrste prelazi u drugu; tako se ono što spada u geometriju
ne može dokazivati aritmetičkim stavovima.
Jer, za dokazivanje se traže tri elementa. Prvi je ono što
treba dokazati, zaključak, a to je nešto [izvestan atribut] što po
sebi pripada izvesnoj vrsti. Drugi elemenat jesu
aksiome, ono iz čega biva dokazano [upravo: aksiome su
principi na osnovu kojih zaključak proizlazi iz premisa]. Treći
elemenat jeste vrsta, — subjekt čije osobine i bitne atribute
dokazivanje čini očevidnim.
Aksiome, pomoću kojih dokaz biva izvođen, mogu biti
iste [za dve ili za više nauka]. Ali kod onoga što je po vrsti
različito, kao kod aritmetike i geometrije, aritmetički dokaz
nije moguće primeniti na osobine prostornih veličina, ako
veličine nisu brojevi. A kako to kod mnogih veličina može biti
slučaj, biće docnije objašnjeno. Ali aritmetički dokaz kreće se
uvek u okviru vrste na koju se dokaz odnosi, a isti je slučaj i
kod drugih nauka. Iz toga izlazi da vrsta mora nužnim načinom
biti ista, ili na apsolutni način, ili na jedan izvestan način, —
naime, ako dokaz treba da pređe u drugu vrstu [ako dokaz treba
da se prenese iz jedne nauke u drugu].
A jasno je da inače nikakav dokaz nije moguć. Jer krajnji i
srednji termini moraju, nužnim načinom, pripadati istoj vrsti,
zato što predikati, ako ne pripadaju po sebi svojim subjektima,
moraju im akcidentalno pripadati.
Zbog toga se ne može pomoću geometrije dokazati da
kontrerno suprotno spada u jednu nauku, a isto tako ni da dva
kubna broja [kad se pomnože] daju kubni broj10; niti jedna
nauka može dokazati stavove druge nauke, sem ako se one
jedna prema drugoj tako odnose, da je jedna obuhvaćena
drugom, kao što se optika odnosi prema geometriji, a
harmonika prema aritmetici.
A isto tako nije moguće dokazati da linijama pripada neka
osobina, ali ne ukoliko su one linije, to jest na osnovu njima
svojstvenih principa, — tako, na primer, nije moguće dokazati
da je prava linija najlepša od linija, ili da je ona kontrerno
suprotna kružnoj liniji. Naime lepo i kontrerna suprotnost
lepom ne pripadaju linijama na osnovu njihove svojstvene
vrste, nego ukoliko pripadaju nečem što ima veći obim [nego
lepo i suprotnost lepom jesu osobine zajedničke i drugim
vrstama].
274 18*
275
 Glava osma
[IZ UNIVERZALNIH PREMISA PROIZLAZI VEČAN
ZAKLJUČAK]
Ali isto tako, jasno je da ako su opšte [univerzalne]
premise iz kojih je silogizam izveden, nužnim načinom je
večan i zaključak takvog jednog dokaza, upravo dokaza u
apsolutnom smislu. Naime, ο prolaznim stvarima nema
nikakvog dokaza i nikakvog apsolutnog znanja, nego samo
akcidentalnog, — zato što u području prolaznih stvari ništa ne
važi ο nečemu univerzalno, nego samo u određeno vreme i na
određeni način.
Ali, ako [za prolazne stvari] važi onako kako je za-
ključeno, tada je jedna premisa nužnim načinom ne-opšta i
prolazna; prolazna je zato što samo ako je premisa prolazna, i
zaključak će biti takav; a nije opšta, zato što će predikat ο
subjektu čas važiti, a čas neće važiti, tako da se ne može dobiti
zaključak koji važi opšte, nego samo za sadašnjost.
Isto tako je i sa definicijama, jer je definicija ili princip
dokaza, ili je dokaz koji se razlikuje samo položajem svojih
termina, ili je zaključak stav [konkluzija] jednog dokaza.
Dokazi i nauke ο onome što se često događa, kao ο
pomračenjima meseca, očevidno, uvek važe ukoliko su pravi
dokazi i nauke; a ukoliko ti dokazi i nauke ne važe uvek, oni su
partikularni. A što važi za pomračenja meseca, važi i za druge
pojave ove vrste.
Glava d e v e t a
[SVOJSTVENI PRINCIPI DOKAZIVANJA KOJI SE NE MOGU
DOKAZATI]
Pošto je, prema tome, jasno da se svaka stvar može
dokazati samo iz njenih svojstvenih principa, dakle, samo tada
kad ono što se dokazalo kao takvo pripada jednom subjektu, —
očevidno nije nikakvo znanje kad se nešto dokazuje samo iz
istinitih i neposrednih premisa koje se ne mogu dokazati.
Jer, tada bi se moglo nešto tako dokazati, kao što je
Brizon11 učinio sa kvadraturom kruga. Jer, takvi stavovi
dokazuju pomoću nečeg opšteg, što i drugom subjektu može da
pripada. Zato se ti stavovi isto tako primenjuju na druge
subjekte, koji ne pripadaju istoj vrsti. Zbog toga se ne zna stvar
kao takva, nego se zna samo akcidentalno. Jer inače se dokaz
ne bi primenjivao i na drugu vrstu stvari.
Ali mi ne znamo jedan predmet na akcidentalan način ako
ga saznamo pomoću onoga pomoću čega on važi, to jest iz
njegovih svojstvenih principa, koji mu kao takvom pripadaju,
— tako ako mi, na primer, saznamo da osobina imati zbir
uglova jednak sa dva prava ugla pripada predmetu [trouglu]
kome se pridaje po sebi, na osnovu njegovih svojstvenih
principa [kao da proističe iz njegovih svojstvenih principa].
Ali, ako ta osobina onome čemu pripada po sebi pripada, onda
srednji termin, nužnim načinom, mora pripadati istoj vrsti kao
gornji i donji termin. A ako to nije slučaj, imamo odnos koji, na
primer, nalazimo u harmonici, ukoliko se njeni zakoni [njene
teoreme] izvode iz aritmetike. Takve teoreme dokazuju se na
isti način, ali samo sa jednom razlikom: [čista] činjenica
potpada pod drugu [nižu] nauku [pod harmoniku], — (jer je
druga vrsta koja ovim teoremama služi kao osnov), — dok
„zašto" [uzrok] potpada pod višu nauku [aritmetiku] kojoj
atributi bitno pripadaju.12
Iz ovoga je jasno da se nešto može potpuno dokazati
samo iz svojstvenih principa. Ali principi svojstvenih principa
[metafizički principi] obuhvataju oblast zajedničku obema
vrstama nauka — višoj i nižoj.
Ako je ovo sad jasno, jasno je i to da nije stvar svake
[pojedinačne] nauke da dokazuje svojstvene principe. Jer, za to
su potrebni principi koji za sve važe [principi svih stvari], a
nauka koja takve principe postavlja mora biti najviša od svih
nauka [metafizika]. Naime onaj ko zna nešto iz viših uzroka,
zna to u višem stepenu. Jer, saznaje polazeći od prvih premisa,
onaj ko saznaje polazeći iz neprouzrokovanih uzroka. Prema
tome, ako neko saznaje
276 277
u višem i u najvišem stepenu, to saznanje će biti i nauka u
višem i u najvišem stepenu.
Dakle, dokaz se ne primenjuje na drugu vrstu, sem što se,
kao što smo rekli, geometrijski dokazi daju prime-niti na
mehaniku ili na optiku, a aritmetički dokazi na harmoniku.
Međutim teško je saznati da li se nešto zna ili ne, pošto je
teško saznati da li mi svaku stvar znamo iz njenih svojstvenih
principa ili je ne znamo. A u ovom poslednjem se upravo
sastoji znanje. Ali mi verujemo da znamo, kad imamo
silogizam iz istinitih i prvih premisa. Ali to nije dovoljno, —
nego zaključak mora da pripada istoj vrsti kao i premise.
Glava d e s e t a
[RAZLIČITI PRINCIPI]
Ali, ja nazivam principima u svakoj vrsti one istine za
koje se [sredstvima odgovarajuće nauke] ne može dokazati da
postoje.
Pretpostavlja se šta znače kako prve istine tako i atributi
koji su iz njih izvedeni. 13 Ali mora se pretpostaviti da principi
postoje, a postojanje ostalog [atributa, osobina] treba dokazati.
Tako se pretpostavlja šta znače jedinica, a šta prava i trougao.
Ali mora se pretpostaviti da postoje jedinica i [prostorna]
veličina, a sve drugo treba dokazati.
Od principa koji se primenjuju u naukama koje dokazuju
[u demonstrativnim naukama] jedni su svojstveni svakoj nauci,
a drugi su opšti, — ali opšti u smislu analogije ili jednakog
odnosa, jer je njihova upotreba ograničena na vrstu koja
potpada pod odgovarajuću nauku.
U svojstvene principe spadaju definicije linije i prave, a u
opšte principe stav da kad se jednako oduzme od jednakog
ostaje jednako. Ali svaki od ovih stavova je dovoljan kad ostaje
u okviru vrste s kojom se odgovarajuća nauka bavi. Naime, on
će imati istu vrednost čak i kad
nije upotrebljen u svojoj opštosti, nego ako je [na primer, u
geometriji] primenjen samo na [prostorne] veličine, ili ako ga
aritmetičar primeni samo na brojeve.
Ali principi svojstveni jednoj nauci, čije postojanje biva
pretpostavljeno, jesu objekti na kojima nauka posmatra ono što
im po sebi pripada [njihove bitne atribute]. Takvi principi su za
aritmetiku jedinice, a za geometriju znaci [ili tačke] i linije.
Postojanje i značenje [definicija] tih predmeta pretpostavljaju
se u isti mah [bez dokaza]. A što se tiče atributa koji tim
objektima po sebi pripadaju, pretpostavlja se samo značenje
svakoga od njih. Tako aritmetika pretpostavlja šta je neparan ili
paran broj, kvadratni ili kubni broj, a geometrija šta je
iracionalno [inkomensurabilno, nesamerljivo], ili isprekidana ili
kriva linija, Ali, postojanje ovih pojmova dokazano je kako
pomoću opštih aksioma tako i iz već dokazanih konklu-zija.14
Isto tako postupa i astronomija. Jer, svaka nauka koja dokazuje
ima da radi sa tri elementa: sa onim čije postojanje
pretpostavlja (to jest sa vrstom čije bitne osobine razmatra); sa
opštim principima, nazvanim aksiomama, iz kojih, kao iz prvih
istina, ona izvodi dokaze; i, treće, sa osobinama. A za svaku od
tih osobina nauka pretpostavlja značenje [to jest nauka prima
bez dokaza šta svaka od tih osobina znači]. Međutim, dešava se
da pojedine nauke zanemare neke od tih elemenata. Na primer,
neka nauka može da ne pretpostavi postojanje vrste, ako je to
postojanje očevidno (jer nije na isti način jasno da broj postoji,
kao da hladno i toplo postoje), 15 i može da ne pretpostavi
značenje osobina, ako su ove jasne. Isto tako, nije potrebno
pretpostaviti značenje opštih aksioma, kao, na primer, da kad se
jednako oduzme od jednakog ostaje jednako, — jer je to
poznato. Ali, po prirodi stvari, postoje tri elementa dokazivanja:
predmet dokazivanja, stavovi koji se dokazuju i principi od
kojih se polazi.
Ali nije ni hipoteza ni postulat ono što nužnim načinom
postoji po sebi i u šta nužnim načinom treba verovati [a to je
aksioma]. Naime, dokaz, kao i silogizam, ne od-
278 279
nosi se na spoljašni govor, nego na unutrašnji govor duše. 16 Jer,
mogu se uvek činiti prigovori na spoljni govor, dok se ne mogu
uvek činiti prigovori na unutrašnji govor.
Ono što se — mada može biti dokazano — postavi a ne
dokaže [od strane učitelja], jeste hipoteza, ako nju prihvati
učenik, ali to nije hipoteza u apsolutnom smislu, nego samo u
odnosu na učenika. Ako učenik nema nikakvo mišljenje, ili,
ako ima suprotno mišljenje, tada je ta pretpostavka postulat. I u
tome je razlika između pretpostavke i postulata. Jer postulat je
suprotan učenikovom mišljenju, i mada se može dokazati, on
se bez dokaza pretpostavlja i upotrebljava.
Definicije, dakle, nisu pretpostavke (jer one ništa ne
kazuju ο postojanju i nepostojanju), nego pretpostavke leže u
premisama. Potrebno je samo razumeti definicije, — a
razumevanje definicija nije pretpostavka, jer bi se inače moralo
reći da je i slušanje17 [sve ono što se čuje] pretpostavka.
Nasuprot tome, postoji hipoteza, kad iz same činjenice što su
izvesne stvari postavljene, proizlazi zaključak.
Isto tako, nije istina ono što neki ljudi govore, — naime
da geometar nešto lažno pretpostavlja. Jer oni navode da se ne
srne upotrebiti ništa lažno, a da geometar tvrdi nešto lažno kad
kaže da je jedna linija koja nije dugačka jednu stopu —
dugačka jednu stopu ili da je prava nacrtana linija, i ako ona
nije prava. U stvari, geometar ne izvodi nikakav zaključak iz
činjenice pojedinačne linije ο kojoj govori, nego samo iz
pojmova koji njegove figure izražavaju. Sem toga, svaki
postulat i svaka hipoteza zamišljeni su ili kao celina
[univerzalno] ili kao deo [partikularno], dok definicije nisu ni
jedno ni drugo.
Glava j e d a n a e s t a
[AKSIOME]
Da bi se omogućilo dokazivanje — nije nužno da postoje
ideje ili jedinstvo van množine. 18 Međutim, za to je nužno da
uistinu postoji jedno u množini [upravo:
da jedan isti atribut može da bude potvrđen od više subjekata].
Jer, kad tako ne bi bilo, ne bi postojalo ništa opšte
[univerzalno], a kad ne bi postojalo ništa opšte, ne bi bilo ništa
srednje, a, prema tome, ne bi postojalo nikakvo dokazivanje.
Prema tome, jedno i identično mora postojati u mnogome [u
množini individua], i to ne u smislu same jednakosti imena [na
nedvosmisleni način].
Princip prema kome je nemoguće u isto doba potvrđivati i
odricati jedan predikat ο jednom subjektu — nijedan dokaz ne
uzima za pretpostavku, jer bi inače i zaključak morao biti
dokazan u tom istom obliku.19 U ovom slučaju, dokazivanje
pretpostavlja kao [gornju] premisu da je istinito potvrđivati
gornji termin ο srednjem terminu, a da nije istinito odricati ga.
A što se srednjega termina tiče,
— nema nikakve razlike ako se u isto vreme pretpostavi da on
postoji i da ne postoji, — a isto važi za treći [donji] termin. Jer,
ako se pretpostavi jedan [donji] termin ο kome je istinito tvrditi
„čovek", — čak i ako je isto tako istinito tvrditi ,,ne-čovek", —
ako se samo dopusti da je čovek stvorenje obdareno čulima, a
ne stvorenje koje nema čula,
— biće uvek istinito reći da je Kalija, čak i ako je istinito reći
to i ο ne-Kaliji, ipak zato stvorenje obdareno čulima, a da nije
stvorenje koje nema čula. Razlog tome jeste što je gornji termin
potvrđen ne samo od srednjeg termina nego i od drugoga, zato
što ima veći obim. Iz toga izlazi da bilo da je srednji termin u
isto vreme sam on i ono što nije sam on [upravo: da je ono što
je, ili da to nije], — ovo nema nikakvu važnost za zaključak.
Princip po kome je za svaki predikat istinito potvrđivanje
ili odricanje,20 upotrebljava se u dokazivanju koje postupa
svođenjem na logički nemoguće [apsurdum]. Taj princip nije
uvek opšte [univerzalno] upotrebljavan, nego samo ukoliko je
dovoljan, — što je slučaj kad je dovoljan za vrstu koja je u
pitanju. Pod „vrstom koja je u pitanju" podrazumevam vrstu u
kojoj se izvodi dokaz, kao što sam gore napomenuo.21
Sve nauke stoje međusobno u zajednici pomoću opštih
principa [aksioma]. A zajedničkim nazivam principe ko-
280 281
jima se nauke služe da bi na osnovu njih dokazivale, ____
a ne ono ο čemu dokazuju ili ono što biva dokazano. A
dijalektika je zajednička svim naukama. I to bi važilo i ο
nauci22 koja bi pokušala da na opšti način dokaže
zajedničke principe, — na primer, da je za svaku stvar
istinito potvrđivanje ili odricanje [da se sve mora potvr-
đivati ili odricati], ili da, kad se jednako oduzme od jed-
nakog, ostaje jednako, i drage aksiome ove vrste. Ali
dijalektika nema za predmet stvari određene [determini-
rane] na taj način, niti je ona ograničena samo na jednu
vrstu. Jer, inače se dijalektičar ne bi služio pitanjima.
Naime, pri dokazivanju nije moguće ispitivati, pošto se
ne može dokazati jedna ista konkluzija pomoću suprotnih
činjenica [pomoću jedne afirmativne i jedne negativne pre-
mise]. Ja sam to dokazao u mojoj raspravi Ο silogizmu [u
Prvoj analitici].
Glava d v a n a e s t a
[NAUČNO ISPITIVANJE]
Ako je jedno silogističko ispitivanje isto kao jedna
premisa, koja iskazuje jedan ili drugi član protivrečnosti, i
ako su svojstvene premise jedne nauke one iz kojih je sa-
stavljen njoj svojstveni silogizam, onda će, začelo, postojati
jedna vrsta naučnog ispitivanja23, — vrsta [sastavljena] iz
premisa iz kojih će svaka nauka izvoditi [njoj] svojstveni
zaključak. Prema tome, očevidno nije svako ispitivanje
geometrijsko ili medicinsko, a isto važi i za druge nauke,
— nego je takvo da iz njega nešto biva dokazano u odnosu
na predmet geometrije, ili u odnosu na nešto za šta važe
isti principi kao za geometriju, kao što je, na primer, slu-
čaj kod optike. Tako je i u drugim naukama. A ο takvim
problemima geometar mora dati objašnjenja, na osnovu
geometrijskih principa i svojih sopstvenih zaključaka;
međutim, ο samim principima, geometar, ukoliko je geo-
metar, ne mora dati objašnjenja.24 A isto važi i za druge
nauke.
Zato ne treba svakom ko zna stavljati svako pitanje,
niti u svakoj nauci treba odgovarati na sve što se pita, —
nego ispitivanja treba da se kreću u granicama pojedinih
nauka. Ali, ako se sa geometrom kao takvim di-sputuje,
tada se, očevidno, dobro disputuje ako se iz takvih pitanja i
odgovora nešto dokaže, — inače se ne disputuje dobro. Isto
tako, očevidno je da se inače geometar samo akcidentalno
pobija. Dakle, u ne-geometrijskim stvarima ne mora se
disputovati ο geometrijskim predmetima, jer bi se inače —
a da se to i ne primeti — rđavo disputovalo. Isto važi i za
drage nauke.
Ali, ako postoje geometrijska pitanja, postoje li tada
isto tako i ne-geometrijska pitanja [u geometriji]? I jesu li
geometrijska ona pitanja koja, na osnovu nekog neznanja, u
svakoj nauci bivaju postavljana? I je li silogizam, osnovan
na neznanju, zaključak iz premisa suprotnih [nauci], ili je
to paralogizam koji ostaje i u geometriji [izveden iz
geometrijskih premisa].
Moraće se reći da postoje takva pitanja, a da su to
ona koja pripadaju drugoj disciplini [veštini, umetnosti];
kao, na primer, da je pitanje iz oblasti muzike, kad se
postavi u geometriji — ne-geometrijsko. Ali ako se misli
da se paralelne linije seku, onda je to mišljenje na jedan
način geometrijsko, a na drugi način ne-geometrijsko.
Jer, izraz „ne-geometrijsko" ima dvostruki smisao,
kao i izraz ,,ne-ritmično". Naime, u jednom slučaju taj
izraz znači ono što je ne-geometrijsko, zato što nema u
sebi ničeg geometrijskog, kao što i ne-ritmično nema u
sebi ničeg ritmičkog. Međutim, u dragom slučaju taj
izraz znači prostu geometrijsku zabludu. A ovo neznanje,
to će reći neznanje koje zavisi od ove vrste principa, sup-
rotno je nauci [geometriji].
U matematičkim naukama25 paralogizam nije čest,
zato što se dvosmislenost uvek nalazi u srednjem terminu.
Jer, gornji termin je potvrđen celim srednjim terminom, a
srednji termin je potvrđen celim donjim terminom, pri
čemu se predikatu ne dodaje reč „svaki". Ovi srednji ter-
mini mogu se [u matematičkim naukama] na neki način
282 283
videti duhom, dok nam u dijalektici njihova dvosmislenost
ostaje skrivena. „Je li svaki krug figura?" Ako se krug nacrta,
to se vidi jasno. Ali ako se doda: „Da li su epovi krug [upravo
jedan ciklus pesama]?" — odgovor će biti: „Razume se da
nisu."
Ali, ne sme se staviti nikakav prigovor [objekcija] na
pitanje, ako je premisa induktivna. Pošto nema premise koja se
ne primenjuje na više slučajeva (jer, inače ona ne bi bila istinita
za sve slučajeve, a silogizam se izvodi iz opštih premisa),
očevidno je da to važi' i za prigovor. Jer, premise i prigovori su
isti. Jer, prigovor koji se čini mogao bi da postane premisa, —
bilo apodiktička ili dijalektička.
Ali mnogi mogu da se ogreše ο formu silogizma time što
stavljaju srednji termin posle oba krajnja termina, — kako,
pored ostalih, čini Kainej, kad hoće da dokaže da se vatra
obimom širi po geometrijskoj proporciji. Jer, kako on kaže,
povećava se brzo kako vatra tako i ova proporcija. 26 Ovakvo
zaključivanje nije silogizam. Naime silogizam može postojati
samo ako proporciji koja najbrže raste sleduje geometrijska
proporcija, i ako proporcija koja najbrže raste može da se prida
kretanju vatre.27
Katkad nije moguće načiniti silogizam, polazeći od
premisa takve prirode, ali nekad je to moguće, mada se ta
mogućnost ne vidi.
Ako bi bilo nemoguće dokazati istinito polazeći od lažnog,
onda bi rastavljanje konkluzije na njene premise bilo lako, jer
bi nužnim načinom postojala veza između premisa i zaključaka,
koji bi uzajamno bili u jednakom odnosu [i mogli bi da se
preokreću]. Pretpostavimo da A postoji, i da postojanje A
povlači za sobom stvari za koje znam da postoje, na primer B;
polazeći od ovih po-slednjih stvari, ja mogu pokazati da prvo
[A] postoji. To stajanje u jednakom uzajamnom odnosu premisa
i konkluzije, i obratno [upravo mogućnost njihovog preo-
kretanja], naročito je često u matematičkim naukama, zato što
ove ne uzimaju za premise ništa akcidentalno
(i u tome se matematičke nauke razlikuju od dijalektičkih
raspravljanja), nego uzimaju za premise samo definicije.
Dokazivanja se ne uvećavaju umetanjem novih srednjih
termina, nego dodavanjem novih [velikih ili malih] termina.
Tako je, na primer, A potvrđeno od Β, Β od Γ, a Γ od Δ, i tako
dalje u beskrajnost. A to može i lateralno da se čini, ako je, na
primer, A dokazano ο Γ i ο Ε. Uzmimo da A označava broj
konačne ili beskonačne veličine, Β neparan broj konačne
veličine, a Γ neparan pojedinačan broj; tada je A potvrđeno od
Γ. Zatim uzmimo da je jedan paran konačan broj označen sa Δ,
a jedan pojedinačan paran broj sa Ε; Α je tada potvrđeno od E.
Glava t r i n a e s t a
[ZNANJE ČINJENICA I UZROKA]
Znanje činjenice [δτι] razlikuje se od znanja uzroka [διότι].
Ova razlika postoji, prvo, u jednoj istoj nauci, i to na dva načina.
Prvi [način] je kad se silogizam ne izvodi iz neposrednih
premisa (jer tada nije stavljen uzrok koji neposredno prethodi
posledici, dok je znanje uzroka ono koje neposredno prethodi
posledici); a drugi je [način] kad se silogizam izvodi iz
neposrednih premisa, ali umesto da se izvodi iz uzroka, on se
izvodi iz onoga od dva recipročna termina koji je poznatiji
[umesto da se uzme uzrok kao srednji termin, uzima se
posledica, koja stoji u odnosu reciprociteta sa neposrednim
uzrokom]. Jer, ništa ne stoji na putu da od dva predikata koji
stoje u odnosu reciprociteta, bolje poznati bude katkad onaj koji
nije uzrok, — tako da će se pomoću njega vršiti dokazivanje.
Ovo je slučaj kad se dokazuje da su planete blizu, zato što one
ne svetle. Uzmimo da su Γ planete, da je Β ne svetliti, a da jeA
biti blizu. Ovde je Β istinito tvrđeno ο Γ, pošto planete ne svetle.
Ali i A može da bude tvrđeno ο Β, jer ono što ne svetli jeste
blizu, — kao što se može utvrditi indukcijom ili čulnim
opažanjem. Pošto A nužnim načinom pripada Γ, dokazano je da
su planete blizu. Takav silo-
284 285
gizam nije izveden iz uzroka, nego iz činjenica. Jer, planete
nisu blizu zato što ne svetle, nego one ne svetle, zato što su
blizu.
Ali može se, isto tako, posledica dokazati uzrokom i tada
se dobija dokazivanje uzroka. Neka Γ budu planete' Β — biti
blizu, A — ne svetliti. Β pripada tada Γ, a A — ne svetliti —
pripada B. Dakle, A pripada isto tako Γ, a silogizam se odnosi
na uzrok, pošto je neposredni uzrok uzet za srednji termin.
Drugi je primer kad se dokazuje sferni oblik meseca
uvećavanjem njegove svetlosti. Jer ako ono što se tako uvećava
ima oblik sfere, a ako se mesec tako uvećava, očevidno je da
on ima oblik sfere. Na ovaj način dobija se silogizam koji se
odnosi na činjenicu, ali ako se srednji termin preokrene, dobiće
se silogizam uzroka. Naime, mesec nema sferni oblik zbog
svojih uvećavanja, nego se on tako uvećava zato što ima sferni
oblik. Mesec je Γ, sferni — B, uvećavanje — A.
U slučajevima u kojima srednji termini nisu recipročni
[konvertibilni], i gde je poznatiji termin onaj koji nije uzrok,
— dokazana je činjenica, a ne uzrok.
To se događa u slučaju kad je srednji termin stavljen izvan
krajnjih termina, jer i tada se dokazivanje odnosi na činjenicu,
a ne na uzrok, pošto neposredni uzrok nije označen. Takav
slučaj imamo, na primer, kad se na pitanje zašto zid ne diše,
odgovori: „Zato što on nije životinja." Jer, kad bi to bilo uzrok
nedisanja, tada bi „biti životinja" moralo biti uzrok disanja, kao
što je — ako je odricanje uzrok nepostojanja — potvrđivanje
uzrok postojanja. Tako, ako je neravnoteža između toplog i
hladnog uzrok rđavog zdravlja, njihova ravnoteža je uzrok
dobrog zdravlja. A isto tako, ako je potvrđivanje uzrok
postojanja, odricanje mora da bude uzrok nepostojanja. Ali u
datom primeru ta posledica se ne proizvodi, jer svaka životinja
ne diše28. Silogizam koji upotrebljava ovu vrstu uzroka stvara
se u drugoj figuri. Pretpostavimo da A označava životinju, Β
disanje, a Γ zid. A pripada tada svakom Β (jer je životinja sve
što diše), ali ne pripada nijednom Γ, tako da Β ne pripada
nijednom Γ; dakle zid ne diše.
Takvi uzroci liče na hiperbolički govor, koji se sastoji u
tome što se srednji termin uzme mnogo dalje, kao što je na
primer, slučaj u izreci Anaharsidovoj: ,,U Skitiji nema svirača
u flautu, zato što tamo nema vinove loze."20
Takve su, dakle, u oblasti jedne iste nauke, prema
položaju srednjih termina, razlike između silogizama činjenica
i silogizama uzroka. Ali ima još i drugi način kojim se
razlikuju činjenica i uzrok, — naime kad svaki od njih ispituje
druga nauka.
U ovu vrstu idu nauke koje međusobno stoje u odnosu
podređenosti, — kao što optika stoji prema geometriji,
mehanika prema stereometriji, harmonika prema aritmetici, a
učenje ο nebeskim pojavama na sublunarnom nebu prema
astronomiji. Neke od tih nauka imaju gotovo isto ime kao
discipline kojima su podređene. Tako se astronomijom naziva
kako matematička tako i nautička astronomija, a harmonikom
kako matematička tako i aku-stička harmonika. Ovde je, naime,
stvar onoga ko opaža [empirijskoga posmatrača] da zna
činjenicu, a matematičara da znaju uzrok. Jer, ovi drugi imaju
dokaze iz uzroka, i često ne znaju činjenicu; kao što oni koji
posmatraju samo ono što je univerzalno često ne znaju neke od
pojedinačnih slučajeva, zato što im nedostaje moć opserviranja.
Takve su nauke koje se — mada su po suštini različite od
matematike — ipak bave samo formama. Jer, matematičke
nauke bave se samo formama, a ne jednim određenim
supstratom.30 Naime, iako su geometrijske osobine — osobine
jednog izvesnog supstrata, matematičke nauke ih ne dokazuju
ukoliko one [te osobine] pripadaju supstratu 31. Kao što se
optika odnosi prema geometriji, tako se prema optici odnosi i
druga jedna nauka — ona ο dugi. Jer, u njoj je znanje činjenice
stvar fizičara, a znanje uzroka stvar optičara, na apsolutan
način, ili ukoliko je on matematičar.
Uostalom, isto se tako uzajamno odnose mnoge druge
nauke koje nisu jedna drugoj podređene; tako se,
286 287
na primer, medicina odnosi prema geometriji. Tako lekar zna
da se okrugle rane sporije zaceljuju, ali geometar zna zašto je
tako.32
Glava č e t r n a e s t a
[PREIMUĆSTVO PRVE FIGURE]
Od svih [silogističkih] figura prva je najviše naučna. Jer, u
toj figuri izvode svoje dokaze matematičke discipline — kao
što su aritmetika, i geometrija, i optika, — i, može se reći,
gotovo sve nauke koje istražuju uzroke. Jer, silogizam uzroka
izvodi se ili isključivo ili obično i u najviše slučajeva u toj
figuri. I zbog toga je prva figura najviše naučna, i sama po sebi
ima najnaučnije obeležje. Jer, znanju je najviše svojstveno [jer
najsvojstvemja osobina znanja jeste] da ispituje uzrok.
Drugo, samo u ovoj figuri moguće je steći znanje ο suštini
stvari. Jer, u drugoj figuri ne dobija se nikakav afirmativan
zaključak, — a znanje ο suštini stvari jeste nešto pozitivno. A u
trećoj figuri dobija se doduše afirmativan, ali nikakav
univerzalan zaključak, — a suština je nešto univerzalno. Jer,
čovek nije samo u jednom izve-snom smislu dvonožno biće.
Najzad, treće, prvoj figuri nisu potrebne obe druge figure,
ali ove poslednje bivaju pojačane i proširene prvom, dok se ne
dođe do neposrednih premisa.
Prema tome, jasno je da prva figura ima vodeće mesto u
nauci.
Glava p e t n a e s t a
[NEGATIVNE NEPOSREDNE PROPOZICIJE]
Ali, kao što A može da bude neposredno afirmirano od B,
isto tako može i da bude neposredno negirano. Pod
neposrednim afirmiranjem [pripadanjem] ili negiranjem [ne-
pripadanjem] podrazumevam da između ta dva termina nema
nikakvog srednjeg termina, jer se samo
u tom slučaju neće pomoću nečeg drugog [nego pomoću samih
termina] vršiti afirmiranje [pripadanje] ili negiranje [ne-
pripadanje].
Ako su, dakle, ili A ili B, ili čak A i B, uzeti zajedno,
sadržani u jednoj celini [u jednom opštijem pojmu], tada nije
moguće da negiranje A od Β bude neposredno [prvobitno].
Pretpostavimo da je A sadržano u jednoj celini, u Γ. Ako sad Β
nije u celini, u Γ (jer moguće je da je A u jednoj celini, koja ne
sadrži u sebi B), — onda će se dobiti silogizam čija je
konkluzija da A ne pripada B. Jer, ako Γ pripada svakom A, ali
nijednom B, tada A neće pripadati nijednom B 33. Isto je tako,
ako je Β u jednoj celini, recimo u Δ. Jer tada Δ pripada svakom
B, ali A [ne pripada] nijednom Δ, tako da konkluzijom A neće
pripadati nijednom B34. Dokazivanje će se izvesti na isti način,
ako su oba termina sadržana u jednoj celini.
Ali da Β možda nije sadržano u celini koja sadrži A, ili da,
obrnuto, A nije u celini u kojoj je B, — vidi se iz redova
pojmova koji se ne daju zameniti jedan drugim 35. Jer, ako
nijedan termin reda ΑΓΔ nije pridan nijednom terminu reda
BEZ, a ako se A sadrži u celom Θ, terminu koji pripada istom
redu kao on, tada Β očevidno neće biti u Θ, jer bi inače redovi
bili razmenjeni jedan sa drugim. Isto je tako i kad je Β u jednoj
celini.
Ali ako nijedan od oba termina nije u jednoj celini, i ako A ne
pripada B, tada mu ono mora neposredno ne pripadati. Jer, ako
bi postojao neki srednji termin, onda bi jedan od oba [termina]
morao biti sadržan u jednoj celini. Jer, silogizam bi se
obrazovao ili u prvoj ili u drugoj figuri. Ako bi to bilo u prvoj
figuri, tada bi Β bilo u jednoj celini (jer premisa koja se odnosi
na Β mora biti afirma-tivna)36. Međutim, ako bi to bilo u drugoj
figuri, tada bi jedan od dva termina, A ili B, bio u jednoj celini,
pošto se dobija silogizam bilo da se negativna premisa odnosi
na jedan ili na drugi37. Ali, ako su obe premise afirmativne
nema silogizma.
288 Organon
289
 Dakle, sad je očevidno da jedan termin može biti
neposredno negiran od drugoga, a mi smo objasnili kad i kako
je to moguće.
Glava š e s n a e s t a
[ZABLUDA I NEZNANJE KOJI PROIZLAZE IZ
NEPOSREDNIH PREMISA]
Što se tiče neznanja, shvaćenog, ne u smislu negacije
znanja, nego u smislu stanja duha, — ono je zabluda pro-
izvedena silogizmom.
Zabluda se, pre svega, proizvodi u slučajevima nepo-
srednih pridavanja ili nepridavanja, i tada se pojavljuje na dva
načina: ili se potpuno veruje u jedno pripadanje ili
nepripadanje, ili se to verovanje stiče pomoću silogizma.
Zabluda što potiče iz potpunog verovanja jeste prosta, dok
zabluda stečena silogizmom uzima razne forme. Pretpostavimo
da A ne pripada nijednom Β neposredno. Ako se, pomoću
srednjeg termina Γ, zaključi da A pripada B, — to će biti
zabluda proizvedena silogizmom.
Dalje, mogu obe premise da budu pogrešne [lažne], a, isto
tako, može i samo jedna da bude pogrešna. Ako se A ne pridaje
nijednom Γ, a Γ se ne pridaje nijednom B, ali se ipak u svakoj
od obe propozicije suprotno pretpostavlja, — onda će obe
premise biti pogrešne.
Ali može biti da je odnos Γ prema A i Β takav, da Γ niti
potpada pod A, niti je univerzalno pridato B. Jer, s jedne
strane, Β ne može biti u jednoj celini, pošto je za A rečeno da
ne pripada neposredno B, a, s druge strane, A nije nužnim
načinom univerzalni atribut svih stvari. Iz toga izlazi da obe
premise mogu biti pogrešne.
Ali može još biti da je jedna od premisa istinita, ali ne ma
koja od obe, nego samo premisa ΑΓ. Jer, premisa ΓΒ mora
uvek biti pogrešna, zato što Β nije sadržano ni u kakvoj vrsti.
Međutim, premisa ΑΓ može biti istinita, kao kad, na primer, A
neposredno pripada Γ i B. Jer, kad je isti termin neposredno
pridat mnogim terminima,
nijedan od ovih neće pripadati drugome. Ali ne čini nikakvu
razliku ni ako pridavanje [prve premise ΑΓ] nije neposredno.
Zabluda u pridavanju postaje samo iz tih razloga i na taj
način (jer videli smo da silogizam u kome je pridavanje
univerzalno ni u jednoj figuri nije moguć sem u prvoj38);
međutim, zabluda u ne-pridavanju javlja se u isto vreme u
prvoj i u drugoj figuri. Ali, recimo prvo u koliko se oblika ona
javlja u prvoj figuri, i kako se premise odnose u svakom
slučaju.
Zabluda nastaje i kad su obe premise lažne; to je slučaj
ako se pretpostavi da A neposredno pripada Γ i B. Jer, ako se
uzme da A ne pripada nijednom Γ, a da Γ pripada svakom B, —
tada su obe premise pogrešne.
Ali zabluda je, isto tako, moguća i kad je jedna od
premisa — svejedno koja — pogrešna. Jer, premisa ΑΓ može
biti istinita, a premisa ΓΒ pogrešna, — naime ΑΓ istinita, zato
što A ne pripada svemu što postoji, a premisa ΓΒ pogrešna,
zato što je nemoguće za Γ, kome nikad ne pripada A, da ono
[Γ] pripada B. Jer, tada premisa ΑΓ ne bi bila više istinita. Ali,
u isto vreme, ako su obe premise istinite, i zaključak bi bio
istinit.
Ali, isto tako, može premisa ΓΒ biti istinita, dok je druga
premisa lažna. Na primer, kad bi Β istovremeno bilo sadržano
u Γ i u A, nužno bi bilo da jedan od ova dva termina potpada
pod drugi, — tako da, ako se pretpostavi da A ne pripada
nijednom Γ, takva jedna premisa mora biti pogrešna. Tako
očevidno, silogizam mora biti pogrešan, — pa bila samo jedna
premisa pogrešna, ili obe.
Ali u drugoj figuri obe premise ne mogu biti potpuno
pogrešne. Kad A pripada svakom B, tada se ne može uzeti
nijedan srednji termin koji je univerzalno afirmiran od jednog
krajnjeg termina, a univerzalno negiran od drugoga. Dakle,
premise treba tako uzeti, da srednji termin bude afirmiran od
jednog krajnjeg termina, a negiran od drugog krajnjeg termina,
— ako treba da postane silogizam. Ako su, dakle, tako uzete
premise potpuno Pogrešne, očevidno je da će njima kontrerno
suprotne
290 19*
291
premise biti potpuno istinite. Ali to je nemoguće. Međutim,
ništa ne stoji na putu da obe premise budu delimično pogrešne.
Uzmimo da Γ stvarno pripada ponekom A i ponekom B. Jer,
ako se pretpostavi da Γ pripada svakom
A, a nijednom B, obe premise biće pogrešne, ali ne pot
puno, nego samo delimično. A isto je tako i kad se,
obrnuto, negiranje stavi u gornju premisu.
Isto se tako može desiti da je jedna od premisa pogrešna, i
to svejedno koja. Pretpostavimo da će ono što pripada svakom
A, pripadati isto tako i svakom B. Ali ako se sad pretpostavi da
Γ pripada ćelom A, ali da ne pripada nijednom B, tada bi
premisa ΓΑ bila istinita, a premisa ΓΒ lažna. A opet ono što ne
pripada nijednom
B, neće pripadati ni svakom A. Jer ako bi ono pripadalo
svakom A, tada bi pripadalo i svakom B. Ali to je protiv
pretpostavke. Ako se sad pretpostavi da Γ pripada ćelom
A, ali nijednom B, onda je premisa ΓΒ istinita, a druga
premisa je lažna.
Isto je tako i kad se negiranje stavi u gornju premisu. Jer,
što ne pripada nijednom A, neće, isto tako, pripadati nijednom
B. Ako se sad pretpostavi da Γ ne pripada svakom A, ali da
pripada svakom B, tada će premisa ΑΓ biti istinita, a druga
premisa lažna. I obrnuto, pogrešno je pretpostaviti da ono što
pripada svakom B, ne pripada nijednom A. Jer ono što pripada
svakom B, nužnim načinom pripada i ponekom A. Jer ako se
pretpostavi da Γ pripada svakom B, ili nijednom A, onda će
premisa ΓΒ biti istinita, a premisa ΓΑ lažna.
Vidi se, dakle, [sledeće]: bilo da su obe premise pogrešne,
ili samo jedna, — uvek je u slučaju neposrednih propozicija
moguć jedan lažan silogizam.
Glava s e d a m n a e s t a
[NEZNANJE I ZABLUDA KOJI PROIZLAZE IZ
POSREDNIH PREMISA]
U slučajevima u kojima se — ne bez posredovanja —
pridaje ili se ne pridaje predikat subjektu, kad pomoću
svojstvenog srednjeg termina silogizam daje lažni zaključak,
__. nije moguće da obe premise budu lažne. Naime, tada
može biti lažna samo gornja premisa. A pod svojstvenim
srednjim terminom podrazumevam srednji pojam pomoću koga
se dobija istiniti silogizam, protivrečan [kontradiktoran]
pogrešnom silogizmu. Uzmimo da A treba da pripada Β
pomoću srednjeg termina Γ. Ali pošto je [ako se zaključak vrši
pomoću prve figure] nužno da premisa ΓΒ bude afirmativna da
bi se dobio silogizam, — ona, očevidno, mora uvek biti istinita,
pošto nije preokrenuta [konver-tirana]. Međutim, premisa ΑΓ
mora biti lažna, jer njenim preokretanjem [konverzijom]
silogizam postaje kontrerno suprotan.
Isto je tako kad se srednji termin uzme iz nekog drugog
reda. Uzmimo, na primer, da je Δ ne samo sadržano u A kao u
svojoj celini, nego i da je afirmirano od svakoga B. Tada je
nužno da [donja] premisa ΔΒ ostane [afirmativna], a da druga
[gornja] premisa [ΔΑ] bude preokrenuta [da postane
negativna]; prema tome, biće prva premisa uvek istinita, a
druga uvek pogrešna. A jedna takva zabluda gotovo je ista kao
ona što proizlazi iz svojstvenog srednjeg termina.
Ali ako zaključak nije dobijen svojstvenim srednjim
terminom, tada — ako srednji termin potpada pod A, ali ne
pripada nijednom Β — obe premise nužnim načinom moraju
biti lažne. Jer, premise moraju biti uzete na način kontrerno
suprotan onome na koji se one stvarno odnose, ako treba dobiti
silogizam. Ali, ako se one uzmu na ovaj način, obe postaju
lažne. Uzmimo sad da A pripada svakom Δ, a da Δ ne pripada
nijednom B, — tada kad se te premise preokrenu [konverzijom
tih premisa] dobiće se zaključak čije će obe premise biti lažne.
Ali ako srednji termin, dakle Δ ne potpada pod A, premisa
ΑΔ biće istinita, a premisa ΔΒ lažna. Jer premisa ΑΔ je istinita,
zato što Δ nije bilo sadržano u A, a premisa ΔΒ je lažna, pošto,
kad bi ona bila istinita, i zaključak bi bio istinit [jer dve istinite
premise ne mogu dati lažnu konkluziju]; međutim, zaključak je
po pretpostavci lažan.
292 293
premise biti potpuno istinite. Ali to je nemoguće. Međutim,
ništa ne stoji na putu da obe premise budu delimično
pogrešne. Uzmimo da Γ stvarno pripada ponekom A i
ponekom B. Jer, ako se pretpostavi da Γ pripada svakom
A, a nijednom B, obe premise biće pogrešne, ali ne pot
puno, nego samo delimično. A isto je tako i kad se,
obrnuto, negiranje stavi u gornju premisu.
Isto se tako može desiti da je jedna od premisa po-
grešna, i to svejedno koja. Pretpostavimo da će ono što
pripada svakom A, pripadati isto tako i svakom B. Ali
ako se sad pretpostavi da Γ pripada ćelom A, ali da ne
pripada nijednom B, tada bi premisa ΓΑ bila istinita, a
premisa ΓΒ lažna. A opet ono što ne pripada nijednom
B, neće pripadati ni svakom A. Jer ako bi ono pripadalo
svakom A, tada bi pripadalo i svakom B. Ali to je protiv
pretpostavke. Ako se sad pretpostavi da Γ pripada ćelom
A, ali nijednom B, onda je premisa ΓΒ istinita, a druga
premisa je lažna.
Isto je tako i kad se negiranje stavi u gornju premisu.
Jer, što ne pripada nijednom A, neće, isto tako, pripadati
nijednom B. Ako se sad pretpostavi da Γ ne pripada sva-
kom A, ali da pripada svakom B, tada će premisa ΑΓ biti
istinita, a druga premisa lažna. I obrnuto, pogrešno je
pretpostaviti da ono što pripada svakom B, ne pripada
nijednom A. Jer ono što pripada svakom B, nužnim na-
činom pripada i ponekom A. Jer ako se pretpostavi da Γ
pripada svakom B, ili nijednom A, onda će premisa ΓΒ
biti istinita, a premisa ΓΑ lažna.
Vidi se, dakle, [sledeće]: bilo da su obe premise po-
grešne, ili samo jedna, — uvek je u slučaju neposrednih
propozicija moguć jedan lažan silogizam.
Glava s e d a m n a e s t a
[NEZNANJE I ZABLUDA KOJI PROIZLAZE IZ
POSREDNIH PREMISA]
U slučajevima u kojima se — ne bez posredovanja —
pridaje ili se ne pridaje predikat subjektu, kad pomoću
svojstvenog srednjeg termina silogizam daje lažni zaključak,
— nije moguće da obe premise budu lažne. Naime, tada
može biti lažna samo gornja premisa. A pod svojstvenim
srednjim terminom podrazumevam srednji pojam pomoću
koga se dobija istiniti silogizam, protivrečan [kontradik
toran] pogrešnom silogizmu. Uzmimo da A treba da pri
pada Β pomoću srednjeg termina Γ. Ali pošto je [ako se
zaključak vrši pomoću prve figure] nužno da premisa ΓΒ
bude afirmativna da bi se dobio silogizam, — ona, očevidno,
mora uvek biti istinita, pošto nije preokrenuta [konver-
tirana]. Međutim, premisa ΑΓ mora biti lažna, jer njenim
preokretanjem [konverzijom] silogizam postaje kontrerno
suprotan.
Isto je tako kad se srednji termin uzme iz nekog dru-
gog reda. Uzmimo, na primer, da je Δ ne samo sadržano u
A kao u svojoj celini, nego i da je afirmirano od svakoga B.
Tada je nužno da [donja] premisa ΔΒ ostane [afirmativna],
a da druga [gornja] premisa [ΔΑ] bude preokrenuta [da
postane negativna]; prema tome, biće prva premisa uvek
istinita, a druga uvek pogrešna. A jedna takva zabluda
gotovo je ista kao ona što proizlazi iz svojstvenog srednjeg
termina.
Ali ako zaključak nije dobijen svojstvenim srednjim
terminom, tada — ako srednji termin potpada pod A, ali
ne pripada nijednom Β — obe premise nužnim načinom
moraju biti lažne. Jer, premise moraju biti uzete na način
kontrerno suprotan onome na koji se one stvarno odnose,
ako treba dobiti silogizam. Ali, ako se one uzmu na ovaj
način, obe postaju lažne. Uzmimo sad da A pripada svakom
Δ, a da Δ ne pripada nijednom B, — tada kad se te pre-
mise preokrenu [konverzijom tih premisa] dobiće se za-
ključak čije će obe premise biti lažne.
Ali ako srednji termin, dakle Δ ne potpada pod A,
— premisa ΑΔ biće istinita, a premisa ΔΒ lažna. Jer premisa
ΑΔ je istinita, zato što Δ nije bilo sadržano u A, a premisa
ΔΒ je lažna, pošto, kad bi ona bila istinita, i zaključak bi
bio istinit [jer dve istinite premise ne mogu dati lažnu
konkluziju]; međutim, zaključak je po pretpostavci lažan.
292 293
 Ali, ako je zabluda zaključena u drugoj figuri, tada ne
mogu obe premise biti potpuno lažne (jer kad Β potpada pod A,
nijedan termin ne može da bude afirmiran ο celini jednog
krajnjeg termina, a da bude negiran ο celini drugog krajnjeg
termina, kao što smo već ranije rekli), — ali je moguće da je
jedna od dve premise lažna, i to svejedno koja. Jer, ako Γ
istovremeno pripada A i B, tada će, ako se pretpostavi da Γ
pripada A, a da ne pripada B, — premisa ΑΓ biti istinita, a
druga premisa će biti lažna. I obrnuto, ako se pretpostavi da Γ
pripada B, ali da ne pripada nijednom A, premisa ΓΒ biće
istinita, a druga premisa biće lažna.
Tako smo izložili kad i pomoću kojih vrsta premisa
postaje zabluda, kad je negativan silogizam koji daje zabludu.
Ali kad je silogizam afirmativan,39 nemoguće je — ako je
zaključak dobijen svojstvenim srednjim terminom — da obe
premise budu lažne. Jer, premisa ΓΒ mora da ostane [kao
afirmativna], ako se hoće da se dobije silogizam [prve figure],
— kao što je već ranije rečeno. Otuda će premisa ΓΑ biti uvek
lažna, jer je ona preokrenuta [konvertirana].
Isto se događa ako srednji termin biva uzet iz nekog
drugog reda, kao što je već bilo rečeno [kad je govoreno] ο
slučaju negativne zablude. Jer, premisa ΔΒ treba da ostane,
nužnim načinom, a premisa ΑΔ mora da bude preokrenuta, — i
tada je zabluda ista kao u ranijem slučaju.
Ali ako afirmativan silogizam nije dobijen svojstvenim
srednjim terminom, onda će ako Δ potpada pod A, ta premisa
[gornja premisa ΔΑ] biti istinita, a druga [donja premisa ΔΒ]
biće lažna, — jer A može biti atribut više termina koji ne
potpadaju jedan pod drugi. Ali, ako Δ ne potpada pod A, tada
će, očevidno, ova premisa [gornja premisa ΔΑ] uvek biti
pogrešna (jer je ona afirmativno uzeta), ali premisa ΒΔ može
biti kako istinita tako i lažna. Jer, ništa ne stoji na putu da A ne
pripada nijednom Δ, i da Δ pripada svakom B, — kao, na
primer, [da] biće obdareno čulima [ne pripada] nijednoj nauci,
ali [da] nauka [pripada] muzici. A isto tako ništa ne sprečava da
A ne pripada nijednom Δ, kao ni Δ nijednom B. Dakle,
očevidno
je: kad srednji termin ne potpada pod A, tada mogu da budu
lažne kako obe premise tako i samo jedna od njih. Tako je,
dakle, očevidno na koliko načina i na osnovu kojih premisa
mogu da se jave zablude koje proizlaze iz silo°izma, — bilo
kod neposrednih propozicija, ili kod onih koje se mogu
dokazati.
Glava o s a m n a e s t a [NEZNANJE
POSMATRANO KAO NEGACIJA NAUKE]
Dakle, jasno je, isto tako, da, — ako jedno čulo nedostaje,
— tada, nužnim načinom, nedostaje i jedna nauka, koju je
nemoguće steći.40 Naime, mi učimo ili pomoću indukcije ili
pomoću dokazivanja [demonstracije]. Ali dokazivanje se
izvodi iz opšteg [iz univerzalnih principa], a indukcija iz
pojedinačnih slučajeva. Ali nemoguće je steći saznanje opšteg
drukčije nego putem indukcije, pošto čak i ono što se naziva
ishodima apstrakcije može biti pristupačno samo pomoću
indukcije, — preciznije rečeno time što svakom rodu, prema
prirodi svojstvenoj svakom od njih, pripadaju izvesne osobine
koje se mogu proučavati kao odvojene, čak i kad u stvari nisu
odvojene. Ali nemoguće je baviti se indukcijom, ako se nema
čulo [ako se nema senzacija]. Jer, na pojedinačne slučajeve
primenjuje se senzacija. A za pojedinačne slučajeve ne može
postojati nauka, jer se ona ne može dobiti ni iz opšteg bez
indukcije, niti indukcijom bez senzacije.
Glava d e v e t n a e s t a
[DA LI SU PRINCIPI DOKAZIVANJA KONAČNI ILI
BESKONAČNI PO BROJU]
Svaki silogizam sastoji se iz tri termina. Afirmativan
silogizam ima snagu da dokaže da A pripada Γ, zato što A
pripada B, a Β pripada Γ; međutim, u negativnom silogizmu
jedna premisa izražava da jedan termin pripada drugom, dok,
naprotiv, druga premisa izražava da jedan termin ne pripada
drugom.
294 295
 Vidi se, dakle, da su to principi i takozvane pretpostavke
silogizma. Jer, kad se oni uzmu na ovaj način,41 tada se, nužnim
načinom, može dokazati da A pripada Γ pomoću B, i opet da A
pripada Β pomoću drugog jednog srednjeg termina, i da, isto
tako, Β pripada Γ.
Za onoga ko se zadovoljava da zaključuje prema
mišljenju i na dijalektički način, očevidno je da treba gledati
samo na to, da li silogizam proizlazi iz najverovatnijih mogućih
premisa. — Ako, dakle, između A i Β ne postoji uistinu srednji
termin, nego ako samo izgleda da postoji, — tada će onaj ko na
osnovu njega izvodi zaključak dijalektički zaključivati. A da bi
se dostigla istina, mora se imati u vidu ono što postoji.
Ali sa tim stvar ovako stoji. Postoje atributi koji su
afirmirani ο jednom subjektu drukčije nego akcidentalno. Pod
akcidentalnim [pridavanjem] podrazumevam da se, na primer,
ο nekom belom predmetu kaže da je čovek, — što nema isti
smisao kao reći da je čovek beo. Naime, čovek nije beo budući
nešto drugo nego čovek, dok, naprotiv, belo je belo zato što je
čovek beo [jer belo mora uvek biti u jednom subjektu]. Dakle,
postoje izvesni termini takve vrste [prirode] da mogu biti kao
takvi pridavani drugima.
Pretpostavimo sad da je Γ termin koji sam ne pripada
nikakvom drugom terminu, a njemu kao prvom pripada B, i da
ništa između njih ne postoji. Pretpostavimo da Ε pripada Ζ na
isti način, a Ζ — Β. Mora li ovaj red nužnim načinom ovde da
se zaustavi, ili može li tako da ide u beskonačnost?
Pretpostavimo opet da ništa nije afirmirano ο Α po sebi,
ali da [atribut] A neposredno pripada [subjektu] Θ, a ničem
drugom između njih, — a da Θ [kao atribut] pripada [subjektu]
H, a da Η pripada B. Da li i ovaj red isto tako nužnim načinom
treba da se zaustavi, ili može li on da ide dalje u beskonačnost?
Ovo drugo pitanje razlikuje se od prvog time, što se u
prvom pita da li se — polazeći od onoga što samo ne pripada
nijednoj drugoj stvari, ali čemu druga stvar pripada — može ići
nagore bez kraja; međutim, drugo pitanje
sastoji se u ispitivanju da li se, počinjući onim što je pridano
drugom, ali čemu ništa drugo nije pridano — može nadole ići u
beskonačnost.
Dalje, mogu li srednji termini da budu beskrajni po broju,
dok su krajnji termini čvrsto determinirani? Hoću da kažem:
pretpostavimo da A pripada Γ, a da je Β srednji termin među
njima, a da između Β i A postoje drugi srednji termini, a
između ovih opet drugi, — može li tada red tih srednjih
termina da bude beskrajan, ili je to nemoguće?
Na ovo se obazreti, znači pitati da li dokazivanja idu u
beskonačnost, i da li postoji dokaz za sve, ili se dokazi
uzajamno ograničavaju?42
Ista pitanja stavljam i ο negativnim silogizmima i ο
negativnim premisama. Na primer, ako A ne pripada nijednom
B, onda će to [ne-pripadanje] biti ili neposredno, ili će između
njih postojati neki srednji termin, koji prethodi B, a kome A ne
pripada (neka to bude Η koje pripada svakom B), — ali tu
može postojati još jedan termin koji prethodi H, na primer Θ,
koji pripada svakom H. U ovim slučajevima [kao i u gore
navedenim] ili je red ranijih termina kojima A ne pripada
beskrajan, ili se on zaustavlja.
Ali ne stoji tako [ili: ova pitanja se ne mogu postaviti] sa
pojmovima koji se daju preokrenuti [sa konvertibilnim
pojmovima]. Naime, kad se subjekt i predikat daju preokrenuti,
tada nema ni prvog ni poslednjeg subjekta. Jer, u ovom pogledu
odnosi se sve prema svemu na isti način [svi recipročni termini
stoje u istom odnosu], pa bilo da su beskrajni atributi subjekta,
ili da su beskrajni i subjekti i atributi. Ovde je izuzet slučaj kad
se termini mogu preokrenuti na razne načine, i kad se
pridavanje vrši za jedan termin akcidentalno, a za drugi kao
kategorija [kao odredba bića].
Glava d v a d e s e t a
[BROJ SREDNJIH TERMINA NIJE BESKRAJAN]
Jasno je da je nemoguće da između dva termina postoji
beskrajan broj srednjih termina, ako red atributa
296 297
nadole i red atributa nagore imaju granicu.43 Pod redom nagore
podrazumevam pravac ka opštijem, a pod redom nadole pravac
ka pojedinačnom.
Ako bi, kad se A prida Z, posrednih termina [između
njih], ovde obeleženih sa B, bilo beskrajno mnogo, očevidno je
da bi bilo moguće, polazeći od A, dodati beskrajno atributa
jednih drugima prema redu naniže (pošto bi, pre nego što se
dođe do Z, bilo beskrajno posrednih termina); kao što bi,
polazeći od Ζ nagore, trebalo preći beskrajni broj posrednih
termina, pre nego što bi se stiglo do A. Ali ako je to nemoguće
[to jest: ako je red atributa po broju ograničen], biće isto tako
nemoguće da između A i Ζ postoji beskrajni broj srednjih
termina. Isto tako ne služi ničem reći da izvesni termini reda
AB dolaze neposredno jedan za drugim, na način koji ne
dopušta nijedan posredni termin između njih,44 dok se kod
drugih ne daju pronaći takvi termini, koji se među sobom
neposredno graniče.45 Jer, ma koji od Β termina da uzmem,
broj posrednih termina u pravcu A ili Ζ mora biti beskrajan ili
konačan. A nema nikakve važnosti [utvrditi] odakle ti redovi
termina postaju beskrajni, — da li odmah, ili ne odmah, jer će
u svakom slučaju [srednji] termini koji potom dolaze biti
beskrajni po broju.
Glava d v a d e s e t prva
[U NEGATIVNIM DOKAZIVANIIMA SREDNII TERMINI
NISU BESKRAJNI PO BROJU]
Ali, isto tako, jasno je da će i u negativnom dokazivanju
red termina biti po broju ograničen, ako je, u afir-mativnom
dokazivanju, on ograničen u dva pravca [to jest ako postoji prvi
atribut i poslednji subjekt]. Pretpostavimo da nije moguće [u
afirmativnim silogizmima] ići u beskraj-nost, ni idući od
poslednjeg termina naviše [od subjekta ka atributu], (a ja
nazivam poslednjim terminom onaj koji sam ne pripada
nijednom drugom terminu, ali kome pripada neki drugi termin,
na primer Z); niti polazeći od prvog termina poslednjem [to-će-
reći, silazeći od atributa
subjektu], (a ja nazivam prvim terminom onaj koji se iskazuje
ο jednom drugom, ali ο kome nijedan drugi nije iskazan). A
ako je tako [to jest, ako postoje prvi i poslednji termin u
afirmativnim dokazivanjima], onda će i red srednjih termina, u
slučaju negiranja, imati kraja.
Jer, na tri načina se dokazuje da nešto ne pripada nečem
drugom. Pre svega, može se reći: Β pripada svemu čemu
pripada Γ, i A ne pripada ničem čemu Β pripada. Što se tiče
propozicije ΒΓ, — a to je uvek slučaj za jedan od dva intervala
[premise, ovde: donje premise], — treba nužnim načinom doći
do neposrednih propozicija, pošto je ovaj interval [ova
premisa] afirmativan. Što se tiče druge premise, jasno je da ako
je gornja premisa negirana od nekog drugog termina, na primer
od Δ, koji je raniji od B ; — tada će Δ morati da pripada svakom
Β. Α ako je opet gornja premisa negirana od nekog drugog
termina, ranijeg nego Δ, taj termin moraće da pripada svakom
Δ. Iz toga izlazi da će — pošto je red nagore po broju ogra-
ničen — i red nadole biti isto tako ograničen, i da će postojati
prvi subjekt kome je A negirano.
Ali ako, opet, Β pripada svakom A, ali nijednom Γ, onda
ni A ne pripada nijednom Γ. Ako sada treba dokazati ovu
propoziciju [negativnu donju premisu], onda će se to očevidno
dokazati ili prvom figurom, kao gore, ili ovom [drugom]
figurom, ili trećom. Ο prvoj smo govorili, a drugu ćemo
objasniti. Dokaz će se otprilike ovako izvoditi: Δ pripada
svakom B, a ne pripada nijednom Γ, pošto predikat, nužnim
načinom, pripada Β. Ι zatim, pošto valja dokazati da Δ ne
pripada Γ, drugi jedan termin, sam negiran od Γ, pripada Δ. Ali
pošto je afirmativno pripadanje višem terminu 46 uvek
ograničeno, negativno pripadanje [višem terminu] biće isto
tako ograničeno.
U trećoj figuri postupa se na sledeći način. Ako A pripada
svakom B, a ako Γ ne pripada ponekom Β, Γ ne pripada svemu
čemu A pripada. I ovde će ta premisa [negativna premisa ΒΓ]
biti dokazana ili gornjim [silogi-stičkim] figurama, ili samom
ovom figurom. U prve dve figure, red je ograničen. U
poslednjoj figuri ponovo će se
298 299
pretpostaviti da Β pripada Ε, terminu kome je — uzetom
pojedinačno — Γ negirano. I ova propozicija će biti na isti
način dokazana. Ali pošto se pretpostavlja da je red nadole isto
tako ograničen, jasno je da će postojati granica i u negativnom
pridavanju Γ.
Očevidno je, dakle, da će dokaz biti ograničen i kad se ne
izvodi jednim putem, nego svim putevima, — to jest [ne samo
u jednoj, nego u tri silogističke figure], čas u prvoj, čas u
drugoj, čas u trećoj [silogističkoj] figuri. Jer, putevi su konačni
po broju. A ako se konačno pomnoži konačnim brojem,
proizvod će, nužnim načinom, biti konačan.
Dakle, jasno je da postoji granica u negiranju, kao što ona
postoji i u afirmiranju. Ali da je tako u afirmiranju, može se
videti iz sledećih dijalektičkih razmatranja.
Glava d v a d e s e t druga
[U AFIRMATIVNIM DOKAZIVANJIMA BROJ TERMINA JE
KONAČAN]
to se tiče bitnih predikata," očevidno je da su ti predikati
ograničeni po broju. Jer, ako je definicija moguća, to jest ako se
bitnost može saznati, i ako se, s druge strane, jedan beskrajni
red ne može preći, tada, nužnim načinom, treba da su bitni
predikati konačni.
Ο predikatima uopšte imamo da kažemo sledeće. Može se
reći shodno istini: „belo ide" i: „ova velika stvar je od drveta",
ili opet: „drvo je veliko" i: „čovek ide". Ali postoji razlika
između prvih i drugih [od ovih] iskaza. Kad kažem: „belo je od
drveta", ja pod tim podrazumevam da se slučajno događa
onome što je belo da bude od drveta, a ne da je belo supstrat
drveta. Jer, stvar nije postala od drveta time što je ona suština
belog ili jedne vrste belog, — prema tome belo je drvo samo
akcidentalno. Naprotiv, kad kažem: „drvo je belo", to ne znači
da je belo nešto drugo, čemu se slučajno desilo da bude drvo.
Isto tako, kad kažem: „muzičar je beo", hoću da kažem da
je beo čovek kome se slučajno desilo da bude muzičar. [Prema
tome, kad kažem: „drvo je belo", to znači] da je drvo supstrat
koji je, u svojoj bitnosti, postao beo, pošto nije ništa drugo
nego sama bitnost drveta ili jedne vrste drveta.
Ako sad [povodom ovoga] treba da se postavi neko
pravilo, onda je ovaj poslednji način govora [„drvo je belo"]
jedan iskaz, a drugi iskaz [„belo je drvo"] ili uopšte nije
nikakav iskaz, ili nije iskaz apsolutno, nego akciden-talno. Što
tada zauzima mesto belog, jeste ono što je iskazano [atribut], a
što zauzima mesto drveta, jeste ono ο čemu nešto biva
iskazano [subjekt].
Pretpostavimo, dakle, da se predikat pridaje subjektu uvek
apsolutno, a ne akcidentalno, jer dokazivanja dokazuju
pridavanjem ove vrste [a ne akcidentalnim pridavanjem]. Kad
je samo jedan predikat pridan samo jednom subjektu,
pridavanje se odnosi ili na bitnost, ili na kvalitet, ili na
kvantitet, ili na odnos, ili na akciju, ili na trpljenje, ili na mesto,
ili na vreme.48
Dalje supstancijelni predikati označavaju ili biće ili deo
bića onoga čemu bivaju pridavani. A akcidencije su atributi
koji ne označavaju supstanciju, nego koji su afirmirani ο
subjektu različitom od njih samih, koji nije ni sam određeni
atribut, ni vrsta toga atributa. Na primer, belo je akcidencija
čoveka, jer čovek nije ni bitnost belog, ni bitnost dela belog.
Međutim, može se reći da je čovek životinja, jer je čovek po
svojoj bitnosti jedna vrsta životinje. Ovi nesupstancijelni
predikati moraju da budu pridavani nekom subjektu, i nema
nijednog belog koje je belo, a da, isto tako, nije i nešto drugo
nego belo. A ideje se moraju odbaciti. Jer, ideje su samo prazne
zvučne fraze; kad bi one i postojale stvarno, bile bi za
obrazložavanje potpuno beznačajne, pošto se dokazi bave tim
obrazloža-vanjima [predikatima kako smo ih mi definisali].49
Ali, dalje, jedna stvar ne može biti kvalitet druge [stvari],
a ova [ne može biti] kvalitet prve [stvari]. To jest, jedna stvar
ne može biti kvalitet svoga kvaliteta, pošto je nemoguće da one
budu uzajamno jedna od druge potvrđene [afirmirane] na
jedan od navedenih načina.
300 301
One mogu jedna ο drugoj da budu istinito izrečene, ali ne
mogu da budu istinito potvrđene jedna od druge.50
Ali nešto se može pridati u smislu supstancije [u smislu
bitnog uzajamnog pridavanja], to jest kao nešto što je ili vrsta
ili razlika [subjekta] koju predikat potvrđuje. Međutim,
dokazano je [u početku ove glave] da ova pridavanja nisu
beskrajna ni u redu naniže, ni u redu naviše. Tako, na primer,
nije beskrajan ni red: „Čovek je dvo-nožac", „dvonožac je
stvor [životinja]", a stvor opet nešto drugo; niti [je beskrajan]
red koji pridaje stvora čoveku, čoveka Kaliji, a Kaliju nekom
drugom subjektu, kao jednu odredbu njegove bitnosti. Jer,
svaka takva supstancija daje se definisati; ali beskrajno se ne
može preći u mišljenju. A iz toga izlazi da nisu beskrajni ni red
naviše ni red naniže. Jer, ne daje se definisati jedna supstancija
čiji je broj predikata beskrajan.
Kao vrsta, predikati se ne mogu uzajamno afirmirati jedan
drugim, jer bi to bilo identifikovati vrstu sa jednim od njenih
rodova. Ali ni kvalitet ne može, isto tako, drukčije nego
akcidentalno da bude uzajamno potvrđen od jednog kvaliteta.
Isto važi i za druge kategorije. Naime, svi ovi predikati [upravo
kategorije] su akcidentalne prirode i pridaju se supstancijama.
Ali, isto tako, ni red [predikata] nagore nije beskrajan, jer
ono što se tvrdi ο svakoj stvari izražava da je subjekt
određenog kvaliteta, ili određenog kvantiteta, ili da spada pod
jednu kategoriju te vrste,51 ili da izražava atribute koje
supstancija sadrži. Ali ovi atributi su ograničeni po broju, a
vrste kategorija postoje isto tako u jednom određenom broju.
Jer, kategorije su ili kvalitet, ili kvanti-tet, ili odnos, ili
delatnost, ili trpljenje, ili mesto, ili vreme.52
Uzmimo da se jedan predikat afirmira ο jednom subjektu,
a, sem toga, da predikati koji ne izražavaju supstanciju ne
mogu biti pridavani jedni drugima. Jer, sve su to akcidencije,
samo su neke od njih predikati po sebi, a druge su različitoga
tipa. Mi ipak kažemo da su svi ti predikati podjednako
afirmirani ο nekom supstratu, a da
akcidencija nije nikad supstrat. Zaista, mi nikako ne po-
stavljamo među odredbe ove vrste jednu stvar, koja, ne budući
nešto drugo nego ona sama, nosi oznaku koju nosj; — nego
kažemo da je ona afirmirana od subjekta drugog nego što je
ona sama, kao i da ti atributi mogu biti različiti prema
različitim subjektima.
Dakle, neće moći bez kraja ni naviše ni naniže jedno
[samo jedan predikat] ο drugome [samo jednom subjektu] da
bude tvrđeno [afirmirano]. Jer subjekata čije su akcidencije
afirmirane, ima onoliko koliko ima sastavnih de-lova svake
individualne supstancije, a ti delovi nisu po broju beskrajni.53 A
red naviše obuhvata i sastavne delove [svake individualne
supstancije] i akcidencije. U stvari, ni jedni ni drugi nisu
beskrajni po broju.54 Nužno je, prema tome, da postoji jedan
prvi subjekt ο kome nešto prvo biva tvrđeno [kome se pridaje
prvi atribut], a ο ovome nešto drugo [i da postoji drugi atribut
kome se prvi pridaje], i taj red mora se zaustaviti, i mora
postojati nešto što više ne biva tvrđeno ο drugom, kao ο
ranijem, i ο čemu nije više tvrđeno drugo, kao ranije [taj red
mora se zaustaviti jednim atributom koji nije više pridavan
nekom ranijem terminu, i kome nijedan raniji termin nije pri-
davan].55
Ovo je jedan način kojim može da se dokaže ono što smo
rekli. A postoji i drugi način, pošto se dokazivanje tiče stvari
kojima su pridati raniji predikati, i pošto se, prema stavovima
koji se daju dokazati, čovek ne može bolje odnositi nego tako
da ih zna.56 Ali nemoguće je znati te stavove bez dokazivanja.
A pošto je zaključak poznat samo iz premisa, onda, ako ove ne
znamo, niti ih možemo poznavati na neki način koji je bolji od
znanja na osnovu dokaza, nećemo poznavati ni zaključke što iz
njih proizlaze. Ako se pretpostavi da je moguće nešto saznati
apsolutno pomoću dokazivanja, a ne na osnovu postulata i
pretpostavaka, — nužno je da posredni termini budu
ograničeni po broju. Jer, kad oni ne bi bili ograničeni, nego kad
bi postojao uvek jedan termin viši od po-slednjeg termina,
onda bi za sve postojao dokaz [onda bi se
302 303
svaki stav mogao dokazati]. A iz toga proizlazi da — pošto se
ne može preći beskrajnost — [neće biti prvoga principa, i] mi
stvari za koje postoji dokaz ne možemo znati na osnovu
dokazivanja. Dakle, ako mi nismo prema njima [tim stvarima]
u boljem položaju nego kad bismo ih poznavali, 57 tada ne bi
bilo moguće ma šta znati pomoću dokaza apsolutno, nego samo
na osnovu pretpostavaka.
Sa dijalektičke tačke gledišta, dokazi koje smo izneli
dovoljni su da se poveruje u ono što smo rekli, — ali analitički
dokaz pokazaće još kraće da ni red predikata naviše, ni red
predikata naniže ne može biti beskrajan po broju u
demonstrativnim naukama, koje su predmet našeg ispitivanja.
Dokaz se odnosi na ono što po sebi pripada stvarima. A
atributi po sebi pripadaju stvarima na dva načina: ili zato što su
sadržani u suštini njihovih subjekata, ili zato što su njihovi
subjekti sadržani u njihovoj svojstvenoj suštini.
Takvo je, na primer, u drugom pomenutom slučaju
neparno, koje je atribut broja. Jer, i ako neparno pripada broju,
sam broj je sadržan u definiciji neparnog, a opet množina ili
deljivost [sadržani su] u definiciji broja.
Ali nemoguće je da jedan ili drugi red predikata po sebi
bude beskrajan. To nije moguće u slučaju u kome se neparnost
potvrđuje [afirmira] ο broju, jer bi tada u ne-parnosti bio
sadržan neki drugi atribut kome bi neparno pripadalo. Ali ako
je tako, broj će biti prvi subjekt ovih atributa, i on će pripadati
svakom od njih. Pošto nije moguće da se beskrajni atributi ove
vrste sadrže u jednoj stvari, ni red nagore neće biti beskrajan.
Jer, nužno je na svaki način da svi ovi atributi pripadaju
prvom subjektu, — na primer broju, a broj njima, tako da među
njima postoji konvertibilnost, ali da nijedan od njih ne
premašuje drugi [nema veći obim nego drugi]· A nisu beskrajni
po broju ni atributi koji su sadržani u suštini svojih subjekata,
— inače bi definicija bila nemoguća.58
Dakle, ako svi predikati koji su afirmirani postoje po sebi,
i ako ti predikati nisu beskrajni, red nagore biće o<>raničen, a,
prema tome, [biće ograničen] i red nadole.
Ali, ako je tako, onda su isto tako posredni termini između
dva termina uvek ograničeni po broju. 59 A tada je očevidno da
moraju nužnim načinom postojati principi dokazivanja kao [što
je očevidno] i da se sve istine ne mogu dokazati, — kao što
misle neki ο kojima smo govorili u početku. Jer, ako postoje
principi, onda niti se sve [sve istine] daje dokazati, niti se može
ići u beskonačnost. Jer, pretpostaviti jedno ili drugo, značilo bi
tvrditi da nijedan interval [propozicija] nije neposredan i nede-
ljiv, nego da su svi deljivi, pošto se zaključak dokazuje
umetanjem srednjeg termina, a ne dodavanjem spoljnjeg
termina. Dakle, ako bi se ovo umetanje moglo produžiti u
beskonačnost, onda bi između dva [spoljnja] termina mogao
postojati beskrajan broj srednjih termina. Ali to je nemoguće,
ako postoji granica u redu termina kako nagore, tako i nadole.
Ali mi smo ranije dijalektički dokazali da postoji granica, a sad
smo to dokazali na analitički način.60
Glava dvadeset t r e ć a
[KOROLARIJE]
Pošto je to dokazano, jasno je da ako isti predikat, A,
pripada dvama terminima, Γ i Δ, a ovi sami nisu pridavani
jedan drugom, nikako, ili ne univerzalno, taj im predikat neće
uvek pripadati na osnovu jednog zajedničkog srednjeg termina.
Uzmimo, na primer, da ravnostrani i raznostrani trougao, na
osnovu jednog zajedničkog srednjeg termina, imaju osobine da
je zbir njihovih uglova jednak sa dva prava ugla. Ta osobina im
pripada ukoliko su i jedan i drugi jedna određena
[geometrijska] figura, ali ne ukoliko se razlikuju jedan od
drugog. Ali nije uvek tako.
Neka Β bude termin na osnovu koga A pripada Γ ι Δ.
Očevidno je da će Β pripadati Γ i Δ na osnovu drugog
zajedničkog termina, a opet ovaj drugi na osnovu trećeg
304 2° Organon 305
termina, tako da bi između dva termina bio umetnut beskrajan
broj posrednih termina. Ali to je nemoguće.
Dakle, nije uvek nužno da se pridavanje jednog istog
predikata nekolikim subjektima vrši na osnovu jednog
zajedničkog termina, jer tu treba da postoje i neposredni
intervali [neposredne propozicije]. Ali nužno je da srednji
termini pripadaju istoj vrsti, i da su izvedeni iz istih nede-ljivih
premisa, — ako zajednički atribut treba da pripada bitnim
atributima. Jer, pri dokazivanju ne sme se preći iz jedne vrste u
drugu.
Isto je tako jasno da, ako A pripada B, — a između njih
postoji jedan srednji termin, — može se dokazati da A pripada
B. Elementi toga zaključnog stava jesu premise koje sadrže
srednji termin [o kome je reč]. 61 Tih elemenata ima onoliko
koliko ima srednjih termina. Jer elementi su sve neposredne
propozicije, ili bar one koje su univerzalne. Međutim, ako
nema srednjeg termina, nije moguće nikakvo dokazivanje, —
ali na tome putu dolazi se do principa.
Isto važi i kad A ne pripada B; ako postoji jedan srednji
termin ili jedan termin raniji nego B, kome A ne pripada, —
dokazivanje je moguće. Međutim, u drugom slučaju [ako tih
termina nema], dokazivanje nije moguće, nego je premisa
princip. Sem toga, ima onoliko elemenata koliko [ima] srednjih
termina. Jer, premise sadrže te termine koji su principi
dokazivanja. Isto tako postoje mnogi principi koji se ne mogu
dokazati, koji tvrde da je ovo — ono, ili da ovo pripada onom,
— kao što ima drugih koji negiraju da je ovo — ono, i da ovo
pripada onom.62 Tako će jedni principi potvrđivati da jedna
stvar postoji, a drugi da ona ne postoji.
Ako treba dokazati jedan zaključni stav [konkluziju], tada
treba ο Β uzeti [u pomoć] njegov prvi predikat. Neka to bude Γ,
kome je A slično pridano [kao što je pridano i Β], Ι ako se uvek
tako dalje ide, nikad se ne uzimaju [u obzir] za dokaz jedna
propozicija ili jedan atribut koji leže van A, nego se srednji
termin [interval između A i B] neprekidno steže [zgušnjava],
sve dok propozicije ne postanu nedeljive i ne svedu se na jedno
[na jednu neposrednu
propoziciju koja se ne može dokazati, a koja se može uporediti
sa nedeljivom jedinicom]. A postoji jedinstvo, kad premisa
postane neposredna, pošto je samo neposredna premisa jedna,
u apsolutnom smislu reci.
I kao što je, u drugim oblastima, princip [jedinica mere]
nešto prosto, ali ne svuda isto — za težinu je princip mina
[mera], za melodiju polovina tona, a za druge stvari je neki
drugi princip,63 — tako je za silogizam princip neposredna
premisa, a za dokazivanje i nauku to je nus [razum, um,
intelektualno gledanje].
Tako u silogizmima koji dokazuju da jedan atribut pripada
jednom subjektu, srednji termin ne pada nikad izvan gornjeg
termina.
U negativnim silogizmima prve figure koji dokazuju
pripadanje [jednog predikata jednom subjektu] — srednji
termin ne pada nikad izvan gornjeg termina; tako, na pri-mer,
kad se dokazuje da A ne pripada Β pomoću Γ; jer ako Γ pripada
svakom Β, Α ne pripada nijednom Γ. Ako treba dokazati da A
ne pripada nijednom Γ, tada treba uzeti jedan srednji termin
između A i Γ, i tako će se uvek dalje ići. Ali ako treba dokazati
da Δ ne pripada E, ukoliko Γ pripada svakom Δ, ali ne pripada
nijednom Ε ili ne pripada ponekom E, — srednji termin neće
nikad pasti izvan E, a Ε je subjekt kome Δ ne treba da pripada.
Najzad, u trećoj figuri, srednji termin neće nikad ležati
izvan termina kome drugi neki [termin] treba da se odriče, niti
izvan termina koji treba da se odriče.
Glava dvadeset č e t v r t a
[PREIMUĆSTVO UNIVERZALNOG DOKAZA]
Ali pošto je dokaz univerzalan ili partikularan, afirma-
tivan ili negativan, javlja se pitanje koji je od njih bolji. Isto
pitanje javlja se i povodom takozvanog direktnog dokaza i
povodom dokaza koji se sastoji u svođenju na nemoguće.
Ispitajmo prvo univerzalni i partikularni dokaz. Kad na njih
jednom budemo bacili svetlost, govorićemo ο takozvanom
direktnom dokazu i ο dokazu koji vodi nemogućem.
306 20*
307
 Kad neko ο tome razmišlja, može mu se učiniti da je
partikularni dokaz bolji iz sledećih razloga.
Bolji dokaz je onaj koji vodi višem znanju (jer u tome se
sastoji vrednost dokaza). A mi jednu stvar bolje znamo, kad je
znamo po sebi [o odnosu na nju samu], a ne kad je znamo na
osnovu nečeg drugog [u odnosu na neku drugu stvar]. Tako mi
bolje poznajemo muzičara Koriska, kad znamo da je Korisk
muzičar, nego kad znamo da je čovek muzičar. Isto je i u
drugim slučajevima.
A univerzalan dokaz samo dokazuje da stvar druga nego
subjekt, a ne sam subjekt ima jedan [određeni] atribut. Tako, na
primer, taj dokaz, u odnosu na ravnokraki trougao, samo
dokazuje da trougao, a ne ravnokraki trougao, ima takvu
osobinu. Međutim, partikularni dokaz dokazuje da sam subjekt
ima takav atribut. A ako je bolji dokaz [koji utvrđuje] da jedan
subjekt po sebi ima jedan atribut, i ako je priroda partikularnog
dokaza takva da to u većem stepenu utvrđuje nego priroda
univerzalnog dokaza, — iz toga će proizlaziti da je partikularan
dokaz bolji.
Dalje, ako opšte [univerzalno] nije nešto što postoji van
pojedinačnih stvari, — ali ako dokaz [o tome] izaziva mišljenje
da postoji nešto što je osnova dokaza, i da to sačinjava prirodu
koja stvarno postoji; — na primer prirodu trougla van
pojedinačnih trouglova, figure van pojedinačnih figura i broja
van pojedinačnih brojeva; a ako je, s druge strane, dokaz ο
onome što postoji [o partikularnom] bolji od dokaza ο onom što
ne postoji [o univerzalnom], i ako je dokaz koji nas ne vara
bolji od onoga koji nas vara-, i ako opšti [univerzalni] dokaz
spada u tu poslednju vrstu [ako je on dokaz koji nas vara], (jer
se, u tome dokazu, postupa kao u jednom sličnom argumentu [u
kome se tvrdi] da je ono što je takve prirode, a što nije ni linija,
ni broj, ni telo, ni površina, ipak nešto slično pored toga); ako
je, dakle, ovaj dokaz opštiji, i ako se on primenjuje manje na
ono što je partikularni dokaz, i ako proizvodi pogrešno
mišljenje, — iz toga će sledovati da je univerzalni dokaz gori
od partikularnog dokaza.
Međutim, pre svega, zar prvi dokaz ne pristoji manje
dobro opštem dokazu nego partikularnom? Ako je osobina
jednakosti sa dva prava ugla osobina subjekta, ne ukoliko je on
ravnostran, nego ukoliko je trougao, — onaj ko zna da
ravnostrani trougao ima taj atribut poznaje manje sam subjekt
nego onaj ko zna da trougao ima taj atribut. Uopšte, ako subjekt
nema u stvari jedan atribut ukoliko je trougao, — a dokaže se
da ga ima ukoliko je trougao, — to neće biti dokaz. Međutim,
ako subjekt ima taj atribut ukoliko je trougao, — onda više zna
onaj ko poznaje subjekt kome pripada taj atribut ukoliko je ovaj
ono što je. Prema tome, ako trougao ima širi obim [nego ravno-
strani trougao], i ako [za sve vrste trouglova] postoji samo
jedan isti pojam trougla, to jest, ako se reč trougao ne kazuje
samo homonimno, i ako stav ο jednakosti zbira uglova sa dva
prava ugla pripada svakom trouglu, — tada taj stav ο zbiru
uglova ne važi za trougao ukoliko je on ravnostran nego važi za
ravnostrani trougao ukoliko je on trougao. Prema tome, onaj ko
jednu stvar univerzalno zna, — zna bolje zašto joj jedan atribut
pripada, nego onaj ko je partikularno poznaje. Dakle,
univerzalni dokaz bolji je od partikularnog dokaza.
Dalje, ako postoji samo jedan isti pojam univerzalnog, a
ne jedan homoniman pojam, univerzalno neće postojati manje
od pojedinačnih stvari, nego više, — ukoliko univerzalno
sadrži neprolaznost, a pojedinačno prolaznost.
Sem toga, nije nikako nužno pretpostaviti da je uni-
verzalno nešto što postoji odvojeno od pojedinačnih stvari,
zato što označava jednu stvar; kao što nije potrebno pret-
postaviti to isto za druge stvari, koje ne označavaju sup-
stanciju, nego kvalitet, ili odnos, ili delanje. A ako se načini
takva pretpostavka, za to nije kriv dokaz, nego slušalac [koji
rđavo razume dokaz].
Dalje, ako je dokaz silogizam koji dokazuje uzrok i
„zašto", univerzalno je više uzrok, — jer ono čemu po sebi
pripada jedan atribut, jeste samo uzrok toga pripadanja, a
univerzalno je prvi uzrok; dakle, univerzalno je
308 309
uzrok. Dakle, univerzalan uzrok je bolji, jer on više dokazuje
uzrok i „zašto".
Dalje, mi dotle tražimo „zašto", i verujemo da ga tada
znamo, kad nije više moguće da je uzrok postajanja ili
postojanja jedne stvari postajanje ili postojanje druge stvari.
Jer, poslednja tačka [stepen] ovakvog istraživanja jeste kraj i
granica [problema]. Tako, ako neko pita: „Zašto je on došao?"
— odgovara se: „Da bi dobio novac· a on hoće novac, da bi
vratio ono što je dužan, — a ovo [želi] da ne bi učinio
nepravdu." I kad idemo tako dalje, sve dok ne dođemo do
nečeg što se ne događa više pomoću nečeg drugog niti radi
nečeg drugog, — i kad kažemo da je neko došao iz izvesnog
razloga koji je njegov cilj, ili da stvar postoji ili postaje, — tek
tada [možemo da] kažemo da najviše poznajemo razlog zašto je
on došao. Ako su, dakle, svi uzroci i sva „zašto" slični u tom
pogledu, i ako, — kad su u pitanju finalni uzroci, kako smo ih
mi izložili, — na ovaj način najbolje saznajemo, izlazi da, i kad
su drugi uzroci u pitanju, dostižemo veće saznanje kad atribut
ne pripada više [svome] subjektu uslovljen nekom drugom
stvari. Tako, kad znamo da su spoljnji uglovi jednog trougla
jednaki sa četiri prava ugla, zato što je taj trougao ravnokrak,
tada još ostaje da se odgovori na pitanje: zašto ravnokraki
trougao ima tu osobinu? Odgovor glasi: zato što je on trougao, i
zato što je trougao pravolinijska figura. A ako pravolinijska
figura nema tu osobinu ni iz kakvog drugog razloga nego zbog
svoje sopstvene prirode, — tada najviše znamo. Jer tada je baš
naše znanje postalo opšte [univerzalno]. Prema tome, opšti
[univerzalni] dokaz je bolji.
Dalje, što je dokaz partikularniji, on sve više dospeva u
beskrajnost, dok opšti dokaz vodi prostom i ograničenom. Ali,
ukoliko su beskrajne, pojedinačne stvari ne mogu se saznati;
samo ukoliko su konačne, one se mogu saznati. Prema tome,
mi stvari više saznajemo ukoliko su one opšte, nego ukoliko su
pojedinačne.
Dakle, opšte se više daje dokazati. A za ono što se više
daje dokazati, i dokaz je jači, pošto se i korelativni
pojmovi istovremeno povećavaju. Prema tome, opšti [uni-
verzalni] dokaz je bolji, zato što je on dokaz u višem stepenu
[zato što on više dokazuje].
Dokaz kojim upoznajemo jednu stvar, a i druga, treba
pretpostaviti onom kojim upoznajemo samo jednu stvar. Dakle,
onaj ko ima opšti [univerzalni] dokaz, zna i pojedinačno, dok
onaj ko zna pojedinačno, ne zna opšte. Prema tome, i iz ovoga
razloga, treba pretpostaviti opšti dokaz.
Poslednji argument sastoji se u sledećem. Opšte se može
bolje dokazati, zato što se ono dokazuje pomoću srednjeg
termina koji bliže stoji principu. Ali njemu najbliže stoji
neposredna premisa koja je [upravo] sam princip. Ako je sad
dokaz koji polazi od principa tačniji nego onaj koji ne polazi
od principa, tada je i dokaz koji stoji bliže principu tačniji nego
dokaz koji od njega dalje stoji. Pošto je opšti dokaz tešnje
vezan za svoj princip, opšti dokaz je bolji. Ako, na primer,
treba dokazati A ο Δ, pri čemu su Β i Γ srednji termini, —
onda, pošto je Β gornji termin, i dokaz koji se na njemu osniva
biće opštiji.
Međutim, neki od ovih argumenata samo su dijalektički.
Najjasniji dokaz ο višoj vrednosti opšteg [univerzalnog] dokaza
sastoji se u sledećem. Ako od dve propozicije imamo raniju,
mi, na neki način, znamo i onu koja je docnija, — mi je
[upravo] imamo [znamo] potencijalno. Tako, kad se zna da je
zbir uglova svakog trougla jednak sa dva prava ugla, onda se
zna na neki način da je i u rav-nokrakom trouglu zbir uglova
jednak sa dva prava ugla. To se, upravo, zna potencijalno, čak i
kad se zna da je ravno-kraka figura trougao. Ali ko ima [zna]
donju premisu, taj ne zna opšte ni u kome smislu, ni
potencijalno, ni aktuelno.
Najzad, opšti [univerzalni] dokaz je inteligibilan, dok se
partikularni dokaz svršava čulnim opažanjem.64
Glava d v a d e s e t peta
[VIŠA VREDNOST AFIRMATIVNOG DOKAZA]
Ovim je, dakle, utvrđeno da je opšti [univerzalan] dokaz
bolji od partikularnog dokaza. Ali da je afirmativan dokaz bolji
od negativnog dokaza, postaje jasno iz sledećega.
310 311
 Pretpostavimo da je — kad sve drugo ostaje isto — bolji
dokaz onaj koji je izveden iz manjeg broja postulata ili
pretpostavaka, to jest premisa. Jer, kad su propozicije
podjednako poznate, steći će se brže znanje iz malobrojni-jih
propozicija, i zato njih treba pretpostaviti [mnogobroj-nijim]. A
argumenat za naše tvrđenje da je bolji dokaz koji proizlazi iz
manjeg broja propozicija — jeste opšti. Ako su, u jednom
slučaju kao i u drugom, srednji termini poznati, i ako su oni
koji su raniji više poznati, možemo da pretpostavimo dokaz,
pomoću srednjih termina ΒΓΔ, da A pripada E, i drugi jedan,
pomoću ŽH, da A pripada E. Da A pripada Δ, poznato je u
istom stepenu kao i da A pripada E. Međutim, da A pripada Δ,
jeste ranije i poznatije nego da A pripada E, pošto je ovo
poslednje dokazano ranijim, a pošto je ono čime se dokazuje
sigurnije od onoga što je dokazano. Prema tome je, pod inače
jednakim uslo-vima, bolji onaj dokaz koji ima manji broj
premisa. Oba dokaza, i afirmativni i negativni, izvode se
pomoću tri termina i dve premise; ali prvi pretpostavlja samo
da nešto postoji, a drugi pretpostavlja u isto vreme da nešto
postoji i da nešto ne postoji; drugi se, dakle, izvodi iz većega
broja premisa; prema tome, on je gori.
Dalje, bilo je dokazano65 da dve negativne premise ne
mogu dati nikakav silogizam; moguće je da postane silogizam
samo ako je jedna premisa negativna, a druga afirmativna.
Dalje, mora još ovo da se uzme u obzir. Ukoliko se dokaz
uvećava [prosilogizmima], afirmativnih propozicija biće više
nužnim načinom; a nemoguće je da bude više od jedne
negativne premise u svakom silogizmu. Uzmimo da A ne treba
da pripada nijednoj stvari kojoj Β pripada, ali da Β pripada
svakom Γ. Ako sad, opet, obe premise treba uvećavati, tada
treba umetnuti jedan srednji termin. Neka Δ bude srednji
termin za AB, a neka Ε bude srednji termin za ΒΓ. Sad je
očevidno da je Ε afirmativno stavljeno [u odnosu na Β i Γ], a Δ
afirma-tivno u odnosu na B, a negativno u odnosu na A. Jer, Δ
pripada svakom B, dok A ne treba da pripada nijednom Δ. Tako
se dobija samo jedna negativna premisa — ΑΔ.
Isto važi i za druge silogizme [za silogizme drugih figura],
jer je uvek, u terminima jednog afirmativnog silogizma, srednji
termin afirmativan u odnosu na dva krajnja termina. Međutim,
u negativnom silogizmu, treba, nužnim načinom, da je srednji
termin negativan samo u odnosu na jedan od njih [od dva
krajnja termina], tako da je samo ova premisa negativna, a da
su druge premise afirma-tivne. Ako je, dakle, ono čime se
dokazuje poznatije i verodostojnije nego ono što se dokazuje, i
ako je negativna propozicija dokazana afirmativnom, a ne
afirmativna negativnom, tada će afirmativan dokaz — kao
raniji, bolje poznati i verodostojniji — biti bolji.
Sem toga, ako je princip silogizma univerzalna nepo-
sredna premisa, i ako je univerzalna premisa afirmativna u
afirmativnom dokazu, a negativna u negativnom dokazu; ako je
afirmativna premisa ranija i poznatija od negativne premise —
pošto se negacija saznaje afirmacijom, i pošto je afirmacija
ranija, upravo kao što je biće ranije od ne-bića, — iz toga izlazi
da je i princip afirmativnog dokaza bolji od principa
negativnog dokaza. A jedan dokaz koji se osniva na boljim
principima jeste i sam bolji.
Na kraju, priroda afirmativnog dokaza više se približuje
prirodi principa, jer bez afirmativnog dokaza ne može biti
negativnog dokaza.
Glava d v a d e s e t š e s t a
[PREIMUĆSTVO DIREKTNOG DOKAZA NAD SVOĐENJEM
NA NEMOGUĆE]
Ali ako je afirmativan dokaz bolji od negativnog dokaza,
on je, očevidno, samim tim, bolji od svođenja na nemoguće.
Ali, pre svega, treba dobro znati kakva je razlika između
ova dva dokaza [između negativnog dokaza i svođenja na
nemoguće]. Uzmimo, na primer, da A ne pripada nijednom B, a
da Β pripada svakom Γ. Iz toga, nužnim načinom,
312 313
izlazi da A ne pripada nijednom Γ. Sa premisama ove prirode,
biće direktan negativan dokaz da A ne pripada Γ. A svođenje na
nemoguće sastoji se u sledećem. Ako treba dokazati da A ne
pripada B, tada treba pretpostaviti da mu ono pripada, a, sem
toga, da Β pripada Γ, tako da bi iz toga izlazilo da A pripada Γ.
Ali pretpostavimo kao poznato i priznato da je to nemoguće.
Prema tome, nije moguće da A pripada B. Ako se, dakle, prizna
da Β pripada Γ, nemoguće je da A pripada B.
Red termina je isti u oba dokaza. Razlika između ta dva
dokaza leži u njihovoj primeni, koja se svodi na pitanje koja je
od te dve negativne propozicije poznatija, da li ona koja odriče
da A pripada B, ili ona koja odriče da A pripada Γ. Ako je
poznatiji zaključak da A ne pripada Γ, tada se ima dokaz
pomoću nemogućeg; međutim ako je poznatija premisa
silogizma, — ima se direktan dokaz.
Ali propozicija da A ne pripada Β po prirodi jeste ranija
od propozicije da A ne pripada Γ. Jer, premise iz kojih je
izvedena konkluzija ranije su od same konkluzije. Propozicija
da A ne pripada Γ jeste konkluzija, a ona da A ne pripada Β
jeste jedna od premisa iz koje se izvodi konkluzija. Jer,
negativan ishod svođenja na nemoguće nije konkluzija, niti su
stavovi koji joj prethode premise. Naprotiv, principi silogizma
jesu premise koje se između sebe odnose kao celina prema
delu, ili kao deo prema celini; međutim premise ΑΓ i AB ne
stoje jedna prema drugoj u odnosu te vrste.66
Ako je, dakle, bolji dokaz izveden iz poznatijih i ranijih
premisa, i ako oba dokaza [direktan dokaz i svođenje na
nemoguće] ubeđuju, polazeći od toga da nešto ne postoji; i ako
je polazna tačka jednog [direktnog dokaza] ranija od polazne
tačke drugoga [svođenja na nemoguće], — izlazi da [direktan]
negativan dokaz mora biti apsolutno bolji od svođenja na
nemoguće, a afirmativan dokaz, kao bolji od negativnog
dokaza, biće isto tako očevidno bolji od svođenja na nemoguće.
Glava d v a d e s e t sedma
[USLOVI PREIMUĆSTVA JEDNE NAUKE]
Jedna nauka je tačnija i ranija [u poređenju sa drugom],
ako ona, u isto vreme, poznaje činjenicu i uzrok [„zašto"], a ne
samu činjenicu, odvojenu od uzroka. Isto tako, nauka koja se ne
bavi [kakvim materijalnim, promenljivim] supstratom tačnija je
od one koja se bavi [takvim] supstratom; tako je aritmetika
tačnija od harmonike [učenja ο harmoniji]. Isto je tako nauka
koja se osniva na manje principa tačnija od one koja se osniva
na principima što proizlaze iz dodavanja, — kao aritmetika
koja je tačnija od geometrije. Pod „proizlaze iz dodavanja"
hoću da kažem da je, na primer, jedinica supstancija bez
položaja, a da je tačka supstancija koja ima položaj. A na tako
nešto kao „koja ima položaj" mislim, kad govorim ο
dodavanju.67
Glava d v a d e s e t osma
[JEDINSTVO I RAZNOVRSNOST NAUKA]
Jedna nauka samo je jedna ako ima za predmet samo
jednu vrstu, — naime, takvu jednu vrstu koja je sastavljena iz
prvih principa i od koje postoje delovi ili afekcije [stanja] po
sebi.
Međutim, jedna nauka razlikuje se od druge, kad njihovi
principi ili nemaju zajedničko poreklo, ili kad ne vode poreklo
jedni od drugih.
Dokaz za tu razliku ima se kad se dospe do premisa jedne
nauke koje se ne daju dokazati. Jer ove premise moraju da se
nalaze u istoj vrsti u kojoj i konkluzije njima dokazane. A
dokaz za to jeste što konkluzije dokazane ovim premisama
pripadaju istoj vrsti i što su im srodne.
Glava d v a d e s e t d e v e t a [O
MNOGOSTRUKOSTI DOKAZA]
Ali može biti više dokaza za jednu istu konkluziju ne
samo na taj način što se iz istoga reda uzima jedan
nekontinuirani srednji termin, na primer Γ i Δ i Z, odvo-
314 315
jeno, [kao] srednji termini A i B, nego i što se oni uzimaju iz
nekog drugog reda.
Uzmimo, na primer, da A znači menjati se, Δ kretati se
[trpeti promenu], Β radovati se [osečati zadovoljstvo] a Η
mirovati. Δ može istinito da se prida B, a A može istinito da se
prida Δ, jer onaj ko se raduje trpi promenu a ono što trpi
promenu, menja se. S druge strane, A može istinito da se prida
H, a Η može istinito da se prida B, jer svaki ko se raduje —
miruje, i svaki ko miruje — trpi promenu. Dakle, silogizam
može da se postavi pomoću srednjih termina koji su različiti,
upravo koji ne pripadaju istome redu, — samo, razume se, ne
tako kao da nijedan od ovih srednjih termina ne bi mogao da se
prida drugom. Naime, treba, nužnim načinom, da oba srednja
termina pripadaju samo jednom i istom subjektu.
Ovde bi se, isto tako, moralo ispitati na koliko se načina u
drugim figurama može dobiti ista konkluzija iz silogizma.
Glava t r i d e s e t a [SLUČAJNE
ČINJENICE NISU PREDMET DOKAZA!
Ali ο slučajnom ne može postojati nauka osnovana na
dokazu. Jer, slučajno se ne događa ni iz nužnosti, ni većinom,
nego se događa izvan ova dva reda činjenica. A dokaz se izvodi
samo ο jednom ili drugom od njih. Jer, svaki silogizam osniva
se na nužnim ili samo na stalnim premisama, pošto je
konkluzija nužna, ako su premise nužne, a pošto je ona samo
stalna, ako su premise stalne. Dakle, pošto slučajna činjenica
nije ni stalna, ni nužna, na nju se dokaz neće primeniti.
Glava t r i d e s e t prva
[NEMOGUĆNOST DOKAZA OSNOVANOG NA ČULNOM
OPAŽANJU]
Ali nije moguće steći znanje ni na osnovu čulnog
opažanja. Jer, ako se čulno opažanje odnosi na stvar jednog
određenog kvaliteta, a ne samo na jednu pojedinačnu stvar,
316
onda se mora, nužnim načinom, opažati jedna određena stvar
na jednom određenom mestu i u jednom određenom trenutku.
Ali nemoguće je imati čulno opažanje opšteg [univerzalnog],
koje se primenjuje na sve slučajeve, jer opšte nije ni jedna
određena stvar, niti je jedan određeni trenutak, — jer inače ono
ne bi bilo opšte. Naime mi nazivamo opštim ono što se nalazi
uvek i svuda. Ali pošto su dokazi opšti [univerzalni], i pošto
opšti pojmovi ne mogu biti čulno opažani, jasno je da nema
nauke na osnovu čulnog opažanja.
Međutim, očevidno je da bismo, čak i kad bi bilo moguće
utvrditi opažanjem da je zbir uglova u trouglu jednak sa dva
prava ugla, mi ο tome tražili drugi dokaz, a ne bismo — kao što
neki kažu88 — to znali. Naime, pojedinačne stvari opažaju se
čulima, nužnim načinom, a nauka se sastoji u saznanju opšteg.
Tako, ako bismo mi bili na mesecu, i ako bismo videli zemlju
kako se postavlja na putanju sunčane svetlosti, — mi ne bismo
znali uzrok pomračenja. Naime, mi bismo opažali da u tom
trenutku postoji pomračenje meseca, ali nikako ne bismo znali
za uzrok toga. Jer, kao što smo rekli, naše opažanje ne odnosi
se na opšte. Međutim, ako bi se taj događaj često posma-trao, i
time se otkrilo opšte, dobio bi se dokaz; jer kad se pojedinačno
često ponavlja, opšte postaje očevidno.69
A vrednost opšteg sastoji se u tome što ono otkriva uzrok.
I tako je ο činjenicama koje imaju uzrok u nečem drugom [a ne
u sebi samima], opšte saznanje od veće vred-nosti nego čulno
opažanje ili intuicija.70 Ali sa najvišim principima drukčije
stoji.
Jasno je, dakle, da je nemoguće pomoću čulnog opažanja
steći znanje ο onome što se može dokazati, — sem ako se
opažanjem ne naziva činjenica posedovanja znanja na osnovu
dokaza. Međutim izvesni problemi bivaju postavljani samo
zbog nesavršenstva čulnog opažanja. Jer, ο mnogome ne bi
nam bilo potrebno da pitamo, kad bismo ga videli. A mi to ne
bismo saznali gledanjem, nego zato što bismo iz onoga što
vidimo utvrdili opšte. Kad
317
bismo, na primer, videli da je staklo porozno i da kroz njega
prolazi svetlost, bilo bi isto tako jasno zašto svetlost
gori [saznali bismo razlog providnosti], pošto bismo
___________________________________________________
. zajedničkih principa.72
videći da se ta pojava ponavlja odvojeno za svaku čašu_______
u isto vreme razumeli da je tako u svim slučajevima.
Glava t r i d e s e t d r u g a
[O RAZNOLIKOSTI PRINCIPA]
Nemoguće je da principi budu isti za sve silogizme. Da je
tako, pokazuju prvo dijalektička razmatranja. Neki silogizmi su
istiniti, a drugi su lažni. Jer, iako se istinito može zaključiti iz
lažnih premisa, to se događa samo jednom. Naime, ako je, na
primer, A istinito ο Γ, a ako je srednji termin Β lažan — pošto
je lažno i da A pripada B, i da Β pripada Γ — tada će ipak, ako
su srednji termini uzeti da dokažu ove premise, one biti lažne,
zato što svaka lažna konkluzija ima lažne premise. Međutim
istinite konkluzije imaju istinite premise, a lažno i istinito u
stvari se razlikuju.
Sem toga, lažne konkluzije ne proizlaze uvek iz principa
koji su međusobno identični, pošto su lažne i stvari koje su
kontrerno suprotne jedne drugima, i one koje ne mogu zajedno
da postoje, — što se vidi iz sledećih pri-mera: „Pravičnost je
nepravda ili kukavištvo"; „Čovek je konj ili vo"; „Jednako je
veće ili manje".
Ali polazeći od principa koje smo utvrdili, može se izvesti
sledeći dokaz. Istinite konkluzije nemaju sve iste principe. 71
Principi mnogih konkluzija razlikuju se po vrsti i ne mogu se
zameniti jedni drugima. Tako jedinice ne mogu zauzeti mesto
tačaka, jer prve nemaju položaj, a druge ga imaju. Trebalo bi
bar da se termini prilagode bilo kao srednji, ili naviše, ili
naniže, ili jedni u unutrašnjosti, a drugi u spoljašnjosti krajnjih
termina.
Ali neki od zajedničkih principa ne mogu služiti ni kao
premise, da bi se dokazale sve konkluzije. Pod „zajedničkim
principima" podrazumevam takve kao što je
na primer, onaj po kome se sve [o jednom predmetu] može ili
afirmirati ili negirati. Jer, vrste bića su različite; izvesni atributi
pripadaju kvantitetu, a drugi pripadaju samo kvalitetu, — i to
su odredbe na osnovu kojih dokaz biva izvođen, pomoću
Dalje, principa nema mnogo manje nego konkluzija.
Naime, principi su premise, a premise postaju na taj način što
se doda ili umetne jedan termin. Dalje, konkluzije su
beskonačne po broju, dok su termini konačni po broju. Najzad,
izvesni principi su nužni, a drugi su mogući.
Pri ovakvim razmatranjima izgledaće nemoguće da su
principi identični ili ograničeni po broju, pošto je broj
konkluzija beskonačan. Ako se, s druge strane, upotrebljavajući
identitet u drugom smislu, kaže da su ovo principi geometrije,
ovo principi silogizama73, a ovo medicine, — šta bi to drugo
značilo nego da postoje razni principi za razne nauke? Nazivati
ih identičnima, zato što su sami sebi identični, bilo bi smešno,
— jer se na taj način svaka stvar može identifikovati sa svakom
stvari. Isto tako ne može se tvrditi da se sve iz svega daje
dokazati, jer bi to bilo tvrditi da sve treba da ima iste principe,
što bi bilo vrlo jednostrano. Naime to se ne događa ni kod
evidentnih matematičkih stavova, a nije moguće ni u
[silogističkoj] analizi, pošto su neposredne premise principi, i
pošto se različita konkluzija dobija samo kad se doda jedna
nova neposredna premisa. Ali ako se kaže da su ove prve nepo-
sredne premise principi, to je zbog toga što postoji jedna takva
premisa u svakoj vrsti. Ali ako stvar ne biva shvaćena ni tako,
kao da iz svih mogućih premisa ma koja konkluzija može biti
dokazana, i ako se ne pretpostavi da su principi toliko različiti
da su različiti za svaku [pojedinu] nauku, — ostaje još da se
ispita da li — mada su principi svih konkluzija jedne iste vrste
— ipak neke posebne konkluzije ne bi bile dokazane nekim
posebnim premisama, a neke druge nekim drugim
[premisama].74 Ali, očevidno je da ni to nije moguće. Jer,
dokazano je da su principi stvari koje su različite po vrsti i sami
različiti po vrsti. Jer, principi su dvojaki: oni pomoću kojih se
dokazuje, i principi ο
318 319
kojima biva dokazivano [koji su svojstveni svakom predmetu].
Prvi su opšti, a drugi su svojstveni pojedinim na-ukama, kao
što su, na primer, broj i [prostorna] veličina.75
Glava t r i d e s e t t r e ć a
[NAUKA I MIŠLJENJE]
Nauka i njen predmet razlikuje se od mišljenja i njegovog
predmeta time što je nauka opšta i nužna. A nužno je ono što ne
može da bude drukčije nego što jeste.
Ima stvari koje su istinite i koje stvarno postoje, ali koje
mogu da budu i drukčije. Jasno je da se nauka ne bavi njima,
jer, inače, stvari koje mogu biti drukčije ne bi mogle biti
drukčije. Ali isto tako ni nus [intuicija] ne bavi se njima. A pod
nusom [intuicijom] podrazumevam princip nauke. Ali te stvari
nisu ni predmet nauke koja se ne može dokazati, i koja se
sastoji u shvatanju neposredne premise.76
Ali pošto mogu biti istiniti razum, i nauka, i mišljenje,
kao i ono što oni izražavaju, izlazi da se mišljenje odnosi na
ono što — bilo istinito ili lažno — može biti drukčije nego što
je. A to će reći da je mišljenje shvatanje jedne neposredne i ne-
nužne premise.
To se slaže i sa onim što posmatramo. Jer, mišljenje je
nepostojano, i njegova priroda je takva.
Uostalom, nijedan čovek ne veruje da samo [nešto
prolazno] misli, kad veruje da stvar [o kojoj misli] ne može biti
drukčija: nego on tada drži da je to [što misli] znanje. Ali ako
neko veruje da je stvar takva [kakvom je on sebi predstavlja],
ali da ništa ne stoji na putu da bi ona mogla biti i drukčija, —
tada on to smatra za [prosto] mišljenje, jer veruje da je takav
svojstveni predmet [prostog] mišljenja, dok je ono što je nužno
predmet nauke.
Kako je sad moguće da jedna ista stvar može u isto doba
da bude predmet [prostog] mišljenja i nauke? I zašto mišljenje
nije nauka, ako se pretpostavi da se sve što se zna može isto
tako i misliti? U stvari, i onaj ko zna, i onaj ko ima mišljenje
produžavaju da idu istim putem pomoću
istih srednjih termina, sve dok ne dođu do neposrednih
premisa. Tako, ako je istina da prvi poseduje znanje, njega će
imati i drugi koji samo misli. Doista, moguće je imati mišljenje
ne samo ο činjenici nego i ο „zašto" [uzroku], — a „zašto" je
srednji pojam.
Ali, ako se shvataju istine koje ne mogu biti drukčije, na
način na koji se razumeju definicije na osnovu kojih se izvode
dokazi, — tada se neće misliti nego će se znati. Međutim, ako
se istine shvate kao istinite, ali ne supstanci-jelno i suštinski
vezane za subjekt, onda će se imati mišljenje a ne istinita
nauka, — ono mišljenje koje se odnosi i na činjenicu i na
„zašto" [uzrok], ako je dobijeno na osnovu neposrednih
premisa, a ako nije dobijeno na osnovu neposrednih premisa,
ono se odnosi samo na činjenicu.
Međutim, predmet mišljenja i predmet nauke nisu potpuno
identični, nego kao predmet lažnog mišljenja i predmet istinitog
mišljenja mogu biti isti samo u izvesnom smislu; na taj isti
način predmet nauke i predmet mišljenja mogu takođe biti isti.
Jer, verovanje da istinito mišljenje i lažno mišljenje imaju isti
predmet u smislu u kome to neki tvrde, [pre svega, sofist
Protagora] — vodi, pored drugih besmislenosti, i pretpostavci
da onaj ko ima pogrešno mišljenje nema mišljenja. Jer, izraz
„identičan" ima više značenja; u jednom smislu predmet
istinitog mišljenja i lažnog mišljenja može biti isti, ali u drugom
smislu on ne može biti isti. Tako je besmisleno mišljenje koje
pretpostavlja kao istinito da je dijagonala komensurabilna [stra-
nama kvadrata]; ali, pošto je ista dijagonala na koju se odnose
dva mišljenja [istinito i lažno], ta dva mišljenja imaju u tom
smislu samo jedan i isti predmet. Samo [pojamna] bitnost,
izražena u definiciji, nije ista u oba slučaja. U tom smislu
znanje i mišljenje odnose se na isto. Nauka, na primer, shvata
životinju na taj način da ona ne može da ne bude životinja; za
mišljenje, međutim, ova bi mogla i da ne bude životinja. U
prvom slučaju, imamo shvatanje da je životinja bitni element
čoveka, a u drugom slučaju shvatanje da je životinja atribut
čoveka, ali da nije bitni element čoveka. I u jednom i u drugom
320 21 Organon 321
slučaju subjekt je isti, pošto je on čovek, — ali način saznanja
nije isti.
Ali, iz toga je, isto tako, jasno da se ne može isto isto-
vremeno misliti i znati. Jer, tada bi se istovremeno pret-
postavljalo, da ista stvar može biti drukčija, i da ne može biti
drukčija nego što jeste, — što nije moguće. Znanje i mišljenje ο
jednoj stvari mogu istovremeno postojati u raznim duhovima, u
smislu u kome je to naznačeno, ali ne mogu istovremeno
postojati u istoj ličnosti. Jer, tada bi se istovremeno
pretpostavljalo, s jedne strane, da je čovek u bitnosti životinja
(a to se podrazumevalo, kad je rečeno da on ne može biti drugo
nego životinja), a, s druge strane, pretpostavljalo bi se da čovek
nije u bitnosti životinja, — jer to bi značilo moći biti drugo
nego životinja.
A što se ostalog tiče — to jest razlika koje treba utvrditi u
mišljenju, i intuiciji [nusu], i nauci, i umetnosti, i razboritosti, i
mudrosti, — ta pitanja više spadaju delom u fiziku, a delom u
etiku.
Glava t r i d e s e t č e t v r t a
[OŠTROUMNOST]
Oštroumnost je sposobnost da se u trenutku tačno otkrije
srednji termin. Primer za oštroumnost je kad neko vidi da
mesec svoju svetlu stranu uvek okreće suncu, pa odmah shvati
uzrok te pojave, — naime, da to biva zato što mesec svoju
svetlost dobija od sunca. Ili kad neko posmatra čoveka koji
govori sa nekim bogatašem, pa odmah otkrije da on od njega
hoće da pozajmi novac. Ili kad se pronađe razlog prijateljstva
između dve ličnosti u njihovoj zajedničkoj mržnji prema trećoj
ličnosti. U svim ovim slučajevima bilo je dovoljno videti
krajnje termine, pa saznati srednje termine, koji su uzroci.
Označimo sa A — okrenuti svetlu stranu suncu, sa Β —
primiti svetlost od sunca, a sa Γ — mesec. Tada mesecu, Γ,
pripada Β — primiti svetlost od sunca, dok A — okrenuti
svetlu stranu suncu — pripada B. Tako je A preko Β pridano Γ.
Druga knjiga
[TEORIJA DEFINICIJE I UZROKA]
Glava prva [RAZNE
VRSTE ISTRAŽIVANJA]
Ono o čemu se pita jednako je po broju onome što se zna.
A postavljamo četiri vrste pitanja. Ona se odnose na činjenicu,
na „zašto" [uzrok], na: da li stvar postoji, i na: šta je ona78.
Tako, kad se, obuhvatajući množinu termina, pitamo je li
jedna stvar ovakva ili onakva, — da li se, na primer, sunce
pomračuje ili ne, — tada istražujemo činjenicu. Dokaz da je
tako jeste što mi prestajemo da pitamo, čim utvrdimo da se
sunce pomračuje. A ako od početka znamo da se sunce
pomračuje, mi to više ne ispitujemo.
Ali, kad poznajemo činjenicu, mi tražimo uzrok; na
primer, ako znamo da se sunce pomračuje i da se zemlja trese,
mi pitamo zašto se sunce pomračuje ili zašto se zemlja trese.
Takva su pitanja koja postavljamo sebi kad obuhva-tamo
množinu termina. Ali ima slučajeva kad postavljamo sebi
pitanje na drugi način. Tako, na primer, „da li ken-taur ili Bog
postoji ili ne postoji"? Izraz: „da li postoji ili ne postoji", —
uzmimo u apsolutnom smislu, a ne kao kad se kaže: „Da li je
subjekt beo ili nije." A kad smo saznali da stvar postoji, mi
pitamo šta je ona, na primer: „Šta je Bog", ili „Šta je čovek"?
322 21»
323
 Glava druga
[SVAKO ISTRAŽIVANJE SVODI SE NA
ISTRAŽIVANJE SREDNJEG TERMINA]
Dakle, takve su vrste pitanja koje postavljamo sebi. U
odgovorima na ova pitanja sastoji se naše znanje.
Kad tražimo činjenicu, ili kad tražimo da li jedna stvar
postoji u apsolutnom smislu, mi u stvari tražimo da li za to
postoji ili ne postoji srednji termin.79
Ali ako smo saznali činjenicu, ili [ako smo saznali] da
stvar postoji, ili da ona postoji bilo delimično ili apsolutno, a
kad opet istražujemo uzrok ili prirodu stvari, — mi tada
istražujemo koji je srednji termin.
Kad se istraživanje odnosi na činjenicu, tada govorim ο
delimičnom postojanju stvari, a ako se odnosi na samo
postojanje, tada govorim ο apsolutnom postojanju. Ο deli-
mičnom postojanju misli se kad se pita: „Da li se mesec
pomračuje?" ili: „Da li se mesec uvećava," Jer, mi time pitamo,
da li jedna stvar ima ili nema izvestan atribut. A da li jedna
stvar apsolutno postoji, misli se kad se postavlja pitanje da li
mesec ili noć postoje ili ne. U svim ovim istraživanjima mi se
pitamo bilo da li postoji srednji termin [kao uzrok], bilo koji je
srednji termin. U stvari, srednji termin je uzrok, a on se traži u
svim ovim pitanjima. Na primer pitanje: „Da li se mesec
pomračuje?" znači: „Postoji li za to uzrok ili ne postoji?" Posle,
kad se sazna da postoji za to uzrok, prelazi se na pitanje: „Koji
je taj uzrok?" Jer, uzrok kojim jedna stvar jeste ne ovo ili ono,
nego kojim ona jeste [postoji] na apsolutan i bitan način, kao i
uzrok kojim jedna stvar jeste [postoji] ne na apsolutan način,
nego kojim je ona ovo ili ono, ukoliko ima neki bitan ili
akcidentalan atribut, — taj uzrok je, u oba slučaja, srednji
termin. Pod izrazom: „stvar koja jeste na apsolutan način",
podrazumevam sam subjekt, kao mesec, ili zemlju, ili sunce, ili
trougao; a pod „nešto" [pod kvalitetom potvrđenom od
subjekta] podrazumevam pomračenje, jednakost, nejednakost,
pitanje je li [zemlja] u sredini [sveta] ili nije. U svim ovim
slučajevima jasno je da su isti priroda jedne
stvari i njen uzrok. „Šta je pomračenje meseca?" „Nestanak
«vetlosti na mesecu interpozicijom zemlje." „Zašto nastaje
pomračenje?" Ili: „Zašto mesec biva pomračen?" „Zato fto
nestaje svetlosti, pošto zemlja stupa pred mesec." „Šta je
muzički akord?" „Odnos brojeva u visini ili dubini tonova."
„Zašto stoji u skladu visina [tona] sa [njegovom] dubinom?"
„Zato što visina i dubina [tona] stoje međusobno u jednom
[određenom] odnosu brojeva." „Može li postojati sklad između
visine i dubine?" „Je li njihov odnos numerički?" A ako smo
otkrili da je to odnos broja, mi pitamo: „Dakle kakav je taj
odnos?"
Da se istraživanje uvek odnosi na srednji termin, to se
jasno pokazuje u slučajevima kad se srednji termin može
opaziti čulima. Mi srednji termin tražimo samo zato što ga ne
opažamo čulima. Mi, na primer, istražujemo postoji li ili ne
postoji srednji termin koji prouzrokuje pomračenje meseca. Ali
kad bismo bili na mesecu, mi ne bismo istraživali ni da li
postoji pomračenje meseca, ni zašto ono postoji, nego bi nam i
jedno i drugo [i činjenica i uzrok] bili u isto vreme jasni.
Naime, iz opažanja bismo ovde dobili saznanje opšteg.
Jer, opažanjem bismo doznali da je sad nastala interpozi-cija
zemlje, pošto je očevidno da mesec sad biva pomračen, — i iz
ovoga bi se shvatilo ono što je opšte [univerzalno].
Tako, kao što smo rekli, znati šta je jedna stvar jeste isto
što i znati njen uzrok [zašto ona postoji]. Ovo je istinito i za
stvari ukoliko one postoje u apsolutnom smislu, a ne samo
ukoliko su određene nekim atributom [a isto tako i ukoliko se
kaže da one imaju neki atribut], kao, na primer, jednak sa dva
prava ugla, ili veći ili manji.
Glava t r e ć a
[RAZLIKA IZMEĐU DEFINICIJE I DOKAZA]
Dakle, jasno je da se sva pitanja svode na istraživanje
srednjeg termina.
Izložićemo, dakle, kako se dokazuje šta je jedna stvar, i na
koji se način definicija može svesti na dokaz, kao i
324 325
šta je definicija, i za koje stvari postoji definicija. Osvrnimo se,
pre svega, na neke teškoće koje se javljaju pri rešava-nju tih
pitanja.
Počnimo sa teškoćom koja je najbliža našim dosadašnjim
ispitivanjima. Moglo bi se, naime, sumnjati je li moguće isto i
u istom odnosu znati pomoću definicije i pomoću dokaza, ili je
to nemoguće? Jer, definicija izgleda da se odnosi na ono što
stvar jeste, i sve ono što objašnjava šta je jedna stvar jeste
univerzalno i afirmativno, dok silogizama ima delom
negativnih, a delom ne-univerzalnih.80 Tako su svi silogizmi
druge figure negativni, a silogizmi treće figure su ne-
univerzalni. Dalje, ne mogu se definisati svi afirmativni
zaključci prve figure, tako, na primer, zaključak, da je zbir
uglova svakog trougla jednak sa dva prava ugla. Razlog tome
[razlog razlike između definicije i dokaza] jeste što znati ono
što se može dokazati znači imati dokaz za to. Ako za
konkluzije ove vrste može biti dokaza, jasno je da ne može
postojati i njihova definicija, jer bi se inače mogla znati takva
jedna konkluzija i pomoću njene definicije, i ako se ο njoj
nema dokaza. Jer, ništa ne stoji na putu da se ima jedna bez
druge.
Dovoljnu potvrdu [za ovo] može nam pružiti indukcija,
jer pomoću definicije mi nikad nismo saznali ono što jednom
subjektu ili po sebi pripada ili mu je akcidentalno.
Ako je, najzad, definicija saznanje supstancije, tada takve
odredbe očevidno nisu supstancije.
Jasno je, dakle, da nema definicije za sve za šta postoji
dokaz. Ali da li tada postoji ili ne postoji dokaz za sve za šta
postoji definicija? Ima jedan razlog, isti kao malopre navedeni,
koji se i ovde daje primeniti. Jedna i ista stvar, ukoliko je jedna,
može biti saznata samo na jedan način [pomoću dokaza, ili
pomoću definicije]. Ali, ako znati ono što se može dokazati
znači isto kao imati dokaza ο tome, — tada će proizaći
nemogućnost, — onaj ko ima definiciju znaće bez dokaza
[upravo: znaće se stvar koja se može dokazati bez dokaza, —
što je nemoguće].
Dalje, definicije su principi dokaza, ο kojima je ranije
dokazano da za njih ne može biti nikakvih dokaza, — jer
inače bi se ili principi mogli dokazati, kao i principi principa, i
tako bi to dalje išlo u beskrajnost, ili bi prvi principi bile
definicije koje se ne mogu dokazati.
Ako, uzeti u celini, predmeti definicije i predmeti dokaza
ne mogu biti isti, zar bar neki od njih ne mogu biti isti? Hi je to
nemoguće? Jer, dokaz se ne odnosi na ono na šta se odnosi
definicija. Jer, definicija se odnosi na suštinu i na supstanciju,
dok je očevidno da svi dokazi pretpostavljaju i uzimaju u obzir
suštinu. Tako matematički dokazi pretpostavljaju suštinu
jedinice i suštinu neparnog, a isto je i u drugim naukama.
Dalje, svaki dokaz dokazuje da jedan predikat pripada ili
ne pripada jednom subjektu, — ali u definiciji jedno [predikat]
nije pridano drugom [subjektu]. Tako, na primer, mi ne tvrdimo
ni da je dvonožac životinja, niti da je životinja dvonožac. Isto
tako, mi ne tvrdimo ni da je ravan figura, — pošto ravan nije
figura, — niti da je figura ravan.
Dalje, postoji razlika između: pokazati šta je jedna stvar i
pokazati da jedan predikat pripada jednom subjektu.81
Definicija čini jasnim šta je jedna stvar [čini jasnom njenu
suštinu], a dokaz da izvestan atribut pripada ili ne pripada
izvesnom subjektu. Različite stvari traže različite dokaze, —-
ukoliko se jedan dokaz ne odnosi prema drugom kao deo
prema celini. Hoću da kažem: dokazano je da je i zbir uglova u
ravnokrakom trouglu jednak sa dva prava ugla, kad je
dokazano da ta osobina pripada svakom trouglu, jer je onaj
[ravnokraki trougao] deo, a trougao je celina. Ali u slučaju
kojim se bavimo, činjenica da jedan predikat pripada jednom
subjektu i suština stvari ne odnose se uzajamno tako, pošto
jedno nije deo drugog.
Jasno je, prema tome, da ne postoji dokaz za sve ο čemu
postoji definicija, niti da postoji definicija svega za šta postoji
dokaz. I tako se nikad ο istoj stvari ne može [u isto vreme]
imati definicija i dokaz. I tako je jasno da definicija i dokaz niti
mogu biti identični, niti sadržani jedno u drugom, jer da je
drukčije, i njihovi subjekti stajali bi u istim odnosima.
326 327
 Glava č e t v r t a
[NE POSTOJI DOKAZ SUŠTINE]
Toliko ο teškoćama koje se ovde javljaju.
Da li je ο suštini moguć silogizam i dokaz, ili nije —-kao
što je pretpostavljalo sadašnje raspravljanje? 82 U stvari,
silogizam dokazuje da jedan atribut pripada jednom subjektu
pomoću srednjeg termina, a, s druge strane, bitnost je u isto
vreme svojstvena subjektu, i pridaje mu se kao da pripada
njegovoj suštini. Ali, u tom slučaju, subjekt, njegova definicija i
srednji termin jesu, nužnim načinom, konvertibilni. Jer, ako je
A svojstveno Γ, jasno je da je A svojstveno B, a da je Β
svojstveno Γ, — tako da su svi ovi termini svojstveni jedan
drugom. I, dalje, ako je A sadržano u suštini svakog B, i ako je
Β afirmirano univerzalno ο svakom Γ, kao da pripada suštini Γ,
— A mora, isto tako, nužnim načinom, da bude afirmirano od
Γ, kao da pripada njegovoj suštini.
Ali ako nije tako u dve premise, to jest ako se tvrdi da A
pripada suštini B, ali da Β ne pripada suštini subjekata ο kojima
je afirmirano, A neće biti nužnim načinom afirmirano ο Γ, kao
da pripada njegovoj suštini. Tako će obe premise afirmirati
suštinu, i, prema tome, i Β će biti afirmirano ο Γ kao njegova
suština. Pošto, dakle, obe premise afirmiraju suštinu, to jest
bitnost, — bitnost Γ biće srednji termin, pre nego što zaključak
bude izveden.
Pretpostavimo da treba dokazati kakva je čovekova
suština. Pretpostavimo da je Γ čovek, a A čovekova suština, —
bila to dvonožna životinja ili nešto drugo. Ako, dakle, hoćemo
da načinimo silogizam, nužno je da A bude pridano svakom B.
Ali ta premisa imaće jedan novi srednji termin, koji će isto tako
biti suština čoveka. Dakle, pretpostavlja se ono što treba
dokazati, pošto je Β isto tako suština čoveka.
Ali treba posmatrati slučaj kad postoje samo dve premise,
i kad su premise prve i neposredne,83 pošto tako najpre postaje
jasno ono što kažemo.
Dakle, oni koji pomoću konvertibilnih termina dokazuju
suštinu duše ili suštinu čoveka ili neku drugu stvarnost, već
pretpostavljaju ono što treba dokazati. Takav je slučaj ako se
pretpostavlja da je duša ono što je samome sebi uzrok života, a
da je to broj koji samoga sebe kreće. 84 Jer, tada nužnim
načinom treba pretpostaviti da je duša u suštini svojoj broj koji
samoga sebe kreće, u tome smislu što postoji potpuni identitet
duše i toga broja.
Ako A [logički] sleduje B, a Β [logički] sleduje Γ, A neće
biti bitnost Γ, nego će biti samo ono što je bilo istinito reći ο Γ.
Isto je tako i ako A — afirmirano ο svakom B, ukoliko je Β —
jeste identično jednome rodu A; u tom slučaju suština životinje
afirmirana je suštinom čoveka,
___pošto je istina da, u svim slučajevima, suština čoveka
jeste suština životinje, isto tako kao što je istina da je svaki
čovek životinja, — ali nije afirmirana kao identična suština
čoveka.
Zaključujemo da se—ako se ne pretpostave dve premise
kao što smo rekli [to jest premise koje izražavaju suštinu] — ne
može zaključiti da je A bitnost i supstancija Γ. Samo ako se one
uzmu na taj način, kad se pretpostavi Β pretpostaviće se
unapred da je Β bitnost Γ. Ι tako se nije izveo nikakav dokaz,
nego se odmah u početku pretpostavilo kao istinito ono što je
trebalo dokazati.
Glava peta
[SUŠTINA NE MOŽE BITI DOKAZANA PODELOM]
Ali, isto tako, ni put kroz podele [ni metoda podele] ne
daje nikakav zaključak, kao što smo to objasnili u analizi koja
se odnosi na silogističke figure [u logičkom rastavljanju
konkluzije na njihove premise].
Jer, nikad se ne dobija nužnim načinom da jedna izvesna
stvar postoji zato što druge izvesne stvari postoje. Naime,
deoba ne dokazuje više nego indukcija. Zaključak ne treba da
bude ispitivanje, i ne treba da zavisi od odo-
328 329
bravanja [protivnika], ali nužno je da on postoji, kad su
premise date, čak i kad ga pobija onaj ko odgovara.
[Uzmimo da se postavlja pitanje:] „Je li čovek živo biće
[životinja] ili je on bez života?" 85 Zatim se pretpostavlja, ali se
ne zaključuje, da je on živo biće. I dodaje se da svako živo biće
živi ili na suvu ili u vodi, i pretpostavlja se da čovek živi na
suvu. A da je čovek skup ta dva pojma, to jest da je on jedno
živo biće koje živi na zemlji, — ne proizlazi nužnim načinom
iz onoga što je rečeno, nego je to jedan novi postulat. Ali ne
menja stvar da li se deoba vrši sa velikim ili sa malim brojem
razlika; u oba slučaja je isto [sve je pretpostavljeno, ali ništa
nije dokazano].
Dakle, ovaj postupak [upotreba deobe] ne koristi onima
koji ga primenjuju ni kod stvari koje se daju dokazati
silogizmom. Jer, šta sprečava da sve to bude istinito ο čoveku,
a da ipak ne otkriva ni čovekovu suštinu, ni njegovu bitnost?
Šta smeta da se doda nešto suštini, ili da se od nje nešto
oduzme, ili da se pređe preko nekog njenog bitnog elementa?
To su zaista nedostaci, ali oni se mogu izbeći ako se uzmu
svi elementi koji su sadržani u suštini, i ako se, pošto se
pretpostavi prvi element, produži deljenjem neprekidan red
termina, i nijedan od njih se ne izostavi. I ti uslovi moraju biti
ispunjeni, pošto deoba mora da dospe do onoga što je
nedeljivo.
Ali u takvom postupanju nema silogizma, i ako nam
deljenje daje znanja ο nečemu, to biva na drugi način. A u tome
nema ničeg besmislenog, jer ni indukcija ne dokazuje, ali ipak
nešto pokazuje. Ali ne postavlja se silogizam kad se iz deobe
izvodi definicija, jer s tim stvar stoji kao sa zaključcima u
kojima nedostaju srednji termini. Jer, ako neko u tom slučaju
tvrdi da, kad su izvesne premise date, tada, nužnim načinom,
treba da postane izvesna stvar, — može se pitati za razlog toga.
Tako je i sa definicijama koje se osnivaju na deobi. Na primer:
„Šta je čovek? Smrtno biće, koje se koračanjem pokreće, i koje
je dvonožno i bez krila." Pri dodavanju svakog novog
atributa može se pitati: »zašto". Reći će se, čak će se i dokazati
— kao što se bar veruje — pomoću deobe, da je svako živo
biće ili smrtno ili besmrtno. Ali ćelo tako dobijeno
obrazloženje nije nikakva definicija. Tako, čak i kad bi se
pretpostavilo da se ovo može dokazati pomoću deobe, ipak
time definicija nikako ne bi postala zaključak.
Glava š e s t a
[SUŠTINA NE MOŽE BITI DOKAZANA
HIPOTETICKIM SILOGIZMOM]
Ali, da li je moguće hipotetičkim silogizmom dokazati
definiciju koja izražava suštinu jedne stvari, pretpostavljajući, s
jedne strane, da se bitnost stvari [ovde: njena definicija] sastoji
iz elemenata svojstvenih njenoj suštini, a, s druge strane, da se
samo ti elementi sadrže u suštini, i da je njihov skup svojstven
stvari? Jer, u tome se sastoji suština stvari.
Međutim, javlja se pitanje da li i u ovoj [donjoj] premisi
nije pretpostavljena bitnost, pošto dokaz nužnim načinom mora
da se izvodi pomoću srednjeg termina?86
Dalje, kao što se u silogizmu ne uzima za premisu ono što
je sam silogizam, — pošto se uvek jedna od premisa iz kojih se
sastoji silogizam odnosi prema drugoj kao celina prema delu,
— tako isto ni bitnost87 ne treba da se sadrži u silogizmu, nego
treba da bude van pretpostavljenih premisa. Onome ko sumnja
da li je konkluzija silogistička ili nije, treba odgovoriti da je
ona silogistička, pošto odgovara definiciji koju smo postavili ο
silogizmu. A onome ko sumnja da je konkluzija bitnost, treba
odgovoriti da je ona to izvesno, jer odgovara definiciji bitnosti
koju smo dali. Tako se može zaključivati, čak i bez definicije
silogizma ili bitnosti.88
A isto je tako i u dokazu sledeće vrste koji je osnovan na
hipotezi. Ako se suština zla sastoji u deljivosti, i ako je suština
kontrerno suprotnog jedne stvari — kad su u pitanju stvari koji
imaju kontrernu suprotnost — kon-
330 331
tremo suprotno suštini stvari, tada, ako je dobro kon-trerno
suprotno zlu, a ako je nedeljivo kontrerno suprotno deljivom, iz
toga izlazi da se suština dobra sastoji u nede-ljivosti. Jer, i ovde
se dokazuje samo na taj način što se bitnost stavlja kao
premisa, i to kao premisa koja se stavlja da bi se dokazala
bitnost.89 Ali [može se primetiti] to je druga bitnost. — Ja to
dopuštam, jer i u dokazima mi stavljamo kao premisu stav da
se izvesna stvar pridaje drugoj stvari, — ali pridani termin nije
ni isti kao gornji [termin], niti je identičan sa njim na osnovu
definicije, niti je konvertibilan sa njim.
Najzad, povodom obe vrste dokaza — onoga na osnovu
deobe i onoga na osnovu silogizma kao što smo ga opisali —
javlja se ista teškoća [koja se sastoji u pitanju]: zašto bi čovek
bio jedno dvonožno biće koje živi na zemlji, a ne jedno biće i
koje živi na zemlji? Jer, iz usvojenih premisa ne proizlazi
nikakva nužnost da predikati sačinjavaju jedinstvo, nego je to
samo jedna veza, kao u slučaju kad se istom čoveku pripisuje
da je muzičar i gramatičar.
Glava sedma [DEFINICIJA NE
MOŽE DA DOKAZE SUŠTINU]
Kako bi onaj ko definiše dokazao supstanciju ili suštinu?
Jer, on niti može dokazivanjem iz stavova čije je važenje
priznato da učini jasnim da, ako izvesne stvari postoje, tada
nužnim načinom postoji neka druga stvar, — jer to bi bio
dokaz; niti može da učini jasnim, kao kod indukcije, oslanjajući
se na očevidne pojedinačne slučajeve, da je celina takva, zato
što nijedan od pojedinačnih slučajeva nije drukčiji. Jer,
indukcija ne dokazuje šta je jedna stvar, nego da ova ima ili
nema neki atribut. Dakle, koji drugi način [postupanja]
preostaje? Jer, zaista, suština se ne može dokazati čulnim
opažanjem ili na taj način što će se na nju pokazati prstom.
Dalje, kako bi se definicijom dokazala suština? Jer kad se
zna šta je čovek ili neka druga stvar, onda se isto
tako nužnim načinom zna da on postoji. Jer, niko ne zna šta je
ono što ne postoji; naime, samo se može znati šta znači govor
ili ime, kad kažem „jarac-jelen", — ali nemoguće je znati šta je
„jarac-jelen".
Ali ako definicija može da dokaže šta je jedna stvar, da li
ona može da dokaže i da stvar postoji? [I kako bi definicija u
isto vreme dokazala suštinu i postojanje jednim obrazloženjem,
pošto] definicija, kao i dokaz, objašnjava samo jednu stvar? A
različiti su suština čoveka i postojanje čoveka.
Zatim kažemo da se, nužnim načinom, pomoću dokaza za
sve može dokazati da postoji, sem za supstanciju. 90 Ali biće
nije nikad supstancija nečega, pošto ono nije vrsta. Dakle,
dokaz će se odnositi na postojanje stvari. Tako sad postupaju
nauke. Geometar pretpostavlja šta znači trougao, ali on
dokazuje da trougao ima izvestan atribut. Šta će se onda
dokazati kad se definiše suština? Možda trougao? Dakle, kad se
na osnovu definicije zna šta je jedna stvar [trougao], neće se
znati da li ona postoji, — što je nemoguće,
Ali isto je tako jasno, ako posmatramo sadašnje načine
definicija, da oni koji daju definiciju jedne stvari pri tome ne
dokazuju da definisana stvar postoji. Jer, čak i kad bi postojalo
nešto što je podjednako udaljeno od središta, — [može se još
uvek postaviti pitanje]: zašto bi definisana stvar postojala? I
zašto bi to bila definicija kruga? Moglo bi se isto tako reći da je
to definicija mesinganog kruga. Jer, definicije ne dokazuju ni
da definisana stvar može postojati, ni da je ona ono što se hoće
definisati; uvek je moguće pitati: zašto [tako nešto mora
postojati]?
Ako, sad, onaj ko definiše dokaže ili šta je stvar ili šta
znači njeno ime, mi iz toga možemo zaključiti da će definicija,
ako apsolutno ne dokazuje šta je stvar, biti samo govor koji ima
isto značenje kao ime. Ali to je besmisleno. Jer tada bi, prvo,
postojala definicija i ne-substancija i onoga sto ne postoji,
pošto se i stvari koje ne postoje mogu izraziti imenom. —
Dalje, svi govori bili bi definicije. Jer svakom govoru može se
dati ime, tako da bismo uvek govorili u definicijama i da bi i
Ilijada bila definicija. — Najzad,
332 333
nijedna nauka ne dokazuje da izvesno ime znači izvesnu
određenu stvar, i zbog toga ni definicije neće to objasniti.
Prema svemu ovom, izgleda da definicija i silogizam nisu isto,
i da predmet definicije i predmet silogizma nisu identični; a iz
toga izlazi da definicija ništa ne dokazuje i ništa ne objašnjava,
i da suština ne može biti poznata ni pomoću definicije, ni
pomoću dokaza.
Glava ο srna [ODNOS
DEFINICIJE I DOKAZA]
Međutim, moramo još jednom da ispitamo koji su od tih
zaključaka tačni [pravilni], a koji nisu, šta je definicija, i da li
suština u izvesnom smislu može biti predmet dokaza ili je to
potpuno nemoguće.
Tako je, kao što smo rekli, isto znati šta je jedna stvar i
znati uzrok njenoga postojanja, a razlog toga jeste što jedna
stvar mora imati uzrok. Sem toga, taj uzrok je ili identičan
suštini ili različit od nje, i samo u slučaju kad je njen uzrok
različit od nje, suština se ili može dokazati, ili se ne može
dokazati. Ako je uzrok različit od suštine, i ako je dokaz
moguć, uzrok će nužnim načinom biti srednji termin, a dokaz
se daje u prvoj figuri, jer je tu ono što se ima dokazati
univerzalno i afirmativno. Tako bi jedan način koji smo sad
izložili [da dođemo do svoga cilja] bio da dokažemo suštinu
pomoću druge suštine [da dokažemo definiciju jedne stvari
pomoću druge jedne od njenih definicija]. Jer, zaključci koji
sadrže suštine moraju nužnim načinom biti dobijani pomoću
jednog srednjeg termina koji je sam suština, kao što su
svojstveni atributi dobijeni pomoću svojstvenog srednjeg
termina. Tako će se od dve bitnosti jedne [iste] stvari jedna
dokazati, a druga se neće dokazati.
Da ovaj način postupanja ne može biti nikakav dokaz, već
sam ranije rekao.81 Taj način je samo jedan dijalektički
silogizam ο suštini. Počnimo, dakle, ponovno od početka, i
objasnimo na koji se način može dokazati suština. Kad
saznamo činjenicu, mi tražimo uzrok, i mada su nam
ponekad istovremeno poznati činjenica i uzrok, ipak nije
moguće znati uzrok pre nego što se zna činjenica. Tako,
očevidno, bitnost jedne stvari ne može da se sazna, ako se ne
sazna njeno postojanje. Jer, nemoguće je znati šta je jedna stvar
kad se ne zna da li ona postoji.
Ali, da li jedna stvar postoji ili ne, mi znamo katkad samo
akcidentalno, a katkad shvatajući i nešto od te stvari. Tako, na
primer, zna se da je grom tutnjava oblaka, da je pomračenje
meseca lišenost svetlosti, da je čovek jedna vrsta životinje, a da
je duša ono što samo sebe pokreće. A uvek kad samo
akcidentalno znamo da neka stvar postoji, mi, nužnim
načinom, nemamo nikakvo znanje ο njenoj suštini, jer ne
znamo pouzdano čak ni da ona postoji. A tražiti šta je jedna
stvar, a ne znati da ona postoji, to je tražiti ništa. Ali, kad
shvatamo jedan element stvari, lakše je [tražiti njenu suštinu].
Iz toga izlazi da što bolje znamo da jedna stvar postoji, mi smo
sve sposobniji da saznamo njenu suštinu.
A ο stvarima ο čijoj suštini nešto znamo, navedimo kao
prvi primer sledeće. Neka pomračenje bude A, mesec Γ, a
interpozicija zemlje B. Istraživati da li se mesec po-mračuje ili
ne, znači istraživati da li Β postoji ili ne postoji. A to nije ništa
drugo do tražiti razlog pomračenja meseca. A ako taj razlog
[interpozicija zemlje] postoji, mi kažemo da i A takođe postoji.
Ili [da navedemo drugi primer]: kome od dva člana jedne
kontradiktorne suprotnosti pripada razlog što je [u trouglu] zbir
uglova jednak sa dva prava ugla ili što on nije jednak? Ali čim
smo našli razlog, mi u isti mah znamo i činjenicu i uzrok,
ukoliko su premise neposredne. Ali ako premise nisu
neposredne, mi znamo činjenicu, ali ne uzrok. [Uzmimo
sledeći primer.] Neka Γ bude mesec, A pomračenje, a Β
nesposobnost meseca, kad je pun, da baca senku, i ako se
nikakvo telo ne može videti između nas i meseca. Ako, dakle,
Β — nesposobnost [meseca kad je pun] da baca senku, i ako se
nikakvo telo ne nalazi između nas i meseca — pripada Γ, a ako
A — biti pomračen — pripada B, jasno je da je mesec pomra-
čen, ali još nije jasno zašto je pomračen, i mi znamo da po-
334 335
stoji pomračenje, ali ne znamo šta je ono. Ali, ako je jasno da A
pripada Γ, tada pitati zašto mu ono pripada, znači pitati šta je B,
— da li je to interpozicija zemlje, ili okretanje meseca, ili
gašenje njegove svetlosti? Ali ovaj novi srednji termin jeste
definicija drugoga krajnjega termina dakle, ovde A. Jer,
pomračenje je interpozicija koju proizvodi zemlja. — Može se
pitati: šta je grom? Odgovor: gašenje vatre u oblaku. —
Pitanje: zašto grmi? Odgovor: zato što se vatra gasi u oblaku 92
— Neka oblak bude Γ, grom A, a gašenje vatre B. Sad Β
pripada oblaku, Γ, zato što se u njemu vatra gasi, — A,
tutnjava, pripada B, a Β je izvesno definicija A, velikog [prvog]
krajnjeg termina. Ako je potreban još i neki drugi srednji
termin [kao uzrok B], to će biti jedna od definicija A.
Tako smo, dakle, utvrdili kako se iznalazi i saznaje
suština, kao i to da nema ni silogizma, ni dokaza suštine.
Međutim, suština se ipak upoznaje silogizmom i dokazom.
Dakle, bez dokaza nije moguće upoznati suštinu jedne stvari
koja ima nešto drugo za uzrok. Uz to, ona [ta stvar] ne može
biti dokazana, kao što smo naznačili u našim prethodnim
raspravljanjima.
Glava d e v e t a
[NE MOGU SE DOKAZATI NI POSTOJANJE NI
SUŠTINA PRINCIPA]
Izvesne stvari imaju uzrok drugi nego one same [što su],
dok uzrok nekih drugih stvari nije različit od njih samih. Otuda
je očevidno da i među suštinama ima onih koje su neposredne i
koje su principi; za te suštine treba pretpostavljati ne samo da
postoje, nego i ono što su, ili ih treba učiniti jasnim na neki
drugi način. To je upravo ono što čini aritmetičar, pošto on, u
isto vreme, pretpostavlja i šta je jedinica, i da ona postoji.
Međutim, stvari koje imaju srednji termin, upravo uzrok drugi
nego što je njihova bitnost, moguće je, kao što smo kazali,
učiniti jasnim pomoću dokaza, ali time ne može biti dokazana
njihova suština.
Glava d e s e t a
[RAZNE VRSTE DEFINICIJA]
Pošto se definicija smatra kao govor koji objašnjava šta je
jedna stvar, jasno je da će jedna od njenih vrsta biti govor koji
objašnjava šta znači ime, ili govor potpuno nominalan, različit
od onoga koji izražava suštinu. To će biti ono što znači izraz
trougao. Kad znamo da trougao postoji, mi pitamo zašto on
postoji. Ali teško je tako [kad poznajemo samo nominalnu
definiciju] shvatiti definiciju stvari za koje ne znamo da li
postoje. Uzrok teškoće jeste — kao što smo ranije rekli 93 — što
mi samo akcidentalno znamo da li stvar postoji ili ne. Jedinstvo
jednog govora je dvostruke vrste: jedna se sastoji u vezi, kao u
Ilijadi, a druga u tome što izražava samo jedan predikat samo
jednog subjekta drukčije nego akcidentalno.94
Prva definicija definicije jeste ona koju smo dali. Druga
vrsta definicije jeste govor koji pokazuje zašto neka stvar
postoji [to je definicija pomoću uzroka]. Tako prva [definicija]
označava šta je stvar, ali to ne dokazuje; međutim, druga će
očevidno biti kao neki dokaz suštine, koji se od dokaza
razlikuje samo položajem svojih termina. Jer, postoji razlika
između reći: „Zašto grmi?" i: „Šta je grom?" Jer, u prvom
slučaju reći će se da grmi zato što se vatra gasi u oblacima. Ali
šta je grom? Tutnjava koja postaje kad se vatra gasi u oblacima.
Tako isti govor dobija različiti oblik: u jednom obliku on je
kontinuirani dokaz, a u drugom je definicija. Još jedna
definicija groma jeste: tutnjava u oblacima, — i to je zaključak
dokaza ο suštini [groma]. Najzad, definicija neposrednih
termina jeste tvrđenje ο suštini koje se ne može dokazati.
I tako, definicija je, u prvom smislu, govor ο suštini koji
se ne može dokazati. U drugom smislu, ona je silogizam ο
suštini koji se razlikuje od dokaza samo položajem termina
[spoljnom formom]. U trećem smislu, ona je konkluzija u
dokazu ο suštini.
Prema onome što smo rekli, vidi se,95 dakle, u kom smislu
postoji, a u kome smislu ne postoji dokaz ο suštini,
336 22 Organon 337
za koje stvari on postoji, a za koje ne postoji. Zatim se vidi
u koliko je smisla uzeta definicija, u kome smislu ona do-
kazuje suštinu, a u kome smislu je ne dokazuje. Sem toga,
vidi se za koje stvari postoji definicija, a za koje ne postoji.'
Naposletku, vidi se kako se definicija odnosi prema do-
kazu, i kako jedno i isto [jedan i isti objekt] može imati
definiciju i dokaz, a kako ne može.
Glava j e d a n a e s t a [RAZLIČITI
UZROCI UZETI KAO SREDNJI TERMINI]
Mi mislimo da znamo kad poznajemo uzrok. A ima
četiri vrste uzroka: prva je bitnost; druga vrsta se sastoji u
tome da, kad su izvesne stvari date, druga jedna stvar
proizlazi nužnim načinom; treća je princip kretanja stvari;
četvrta je cilj zbog koga se nešto dešava. 96 Otuda su svi
ovi uzroci dokazani jednim srednjim terminom [to jest:
mogu se pojaviti u srednjem terminu.]
Kad je jedna stvar data — da onda proizlazi, nužnim
načinom, druga stvar — to se ne može dokazati samo
pomoću jedne premise, već su za to potrebne najmanje dve
premise, a to znači da one moraju imati samo jedan srednji
termin. Tako, kad se stavi taj srednji termin, zaključak
proizlazi nužnim načinom.
To se još može objasniti i na sledeći način [sledećim
primerom]. Zašto je prav ugao upisan u polukrugu? Ili:
šta mora biti pa da on bude prav ugao? Neka sad A ozna-
čava prav ugao, Β polovinu dva prava ugla, a Γ ugao upi-
san u polukrugu. Da A, pravi ugao, pripada Γ, uglu u
polukrugu, tome je uzrok B, — jer Β je jednako A, a ugao
Γ jednak je B, jer Β je polovina dva prava ugla. Pošto je
Β polovina dva prava ugla, zbog toga A pripada Γ, a to
znači, kao što smo rekli, da je prav ugao upisan u polu-
krugu. Sem toga, Β je identično bitnosti A, pošto je Β ono
što označava definicija A. Već je pokazano97 da je srednji
termin bitnost kao uzrok.98
Dalje, pitanje: „Zašto je persijski rat vođen protiv
Atinjana?" — znači: „koji je uzrok rata koji je vođen pro-
tiv Atinjana?"99 Odgovor glasi: „zato što su oni [Atinjani]
sa Eretrejcima upali u Sard". Jer, to je izazvalo rat. Uz-
mimo da A označava rat, Β prvi upad, a Γ Atinjane. Tada
Β prvi upad, pripada Γ, Atinjanima, a A pripada B, jer se
rat vodi protiv onih koji su prvi napali. Tako A, ratovati,
pripada B, onima koji su prvi počeli [da napadaju], a Β
pripada Γ, Atinjanima, jer su oni prvi počeli [da napa-
daju]. Dakle, i ovde uzrok, to jest princip kretanja, jeste
srednji termin100.
Isto važi i za slučajeve u kojima se uzrok pojavljuje
kao ono zbog čega se nešto dešava101. Uzmimo sledeći
primer. Zašto se čovek seta? Da bi bio zdrav. A zašto po-
stoji kuća? Da bi se sačuvalo pokućanstvo. U prvom slučaju
uzrok [finalni] je zdravlje, a u drugom taj uzrok je očuvanje
[pokućanstva]. Ali, nema nikakve razlike između pitanja
zašto se treba šetati posle ručka, i pitanja radi čega to treba
činiti. Neka Γ znači šetnju posle ručka, Β činjenicu da
hrana ne ostaje u stomaku, a A biti zdrav. Pretpostavimo,
dakle, da šetnja posle obeda čini da jela ne ostaju na otvoru
želuca i da je to dobro za zdravlje, — jer izgleda da Γ,
šetanju, pripada Β — činjenica da jela ne ostaju u želucu,
da A — biti zdrav — pripada B. Koji je uzrok zbog koga
A, finalni uzrok, pripada Γ? Taj uzrok je B, činjenica da
jela ne ostaju u želucu. Β je vrsta definicije A, jer se po-
moću njega objašnjava A. Ali zašto Β pripada Γ? Zato što
biti u takvom stanju kao Β znači biti zdrav. Treba pre-
mestiti definicije, pa će tako sve postati jasnije. Samo, red
postajanja je ovde obrnut onome kod uzroka kretanja.
Naime u redu eficijentnih uzroka srednji termin mora da
bude prvi, dok je u redu finalnih uzroka prvi Γ, donji
termin, a poslednji je finalni uzrok.
Moguće je da ista stvar u isto vreme postoji zbog
nekoga cilja i iz nužnosti, — na primer svetlost koja pro-
lazi kroz fenjer. Jer, ono što se sastoji iz manjih delova
prolazi nužnim načinom kroz veće pore, ako se pretpostavi
da svetlost postaje napolju prodiranjem. U isto vreme to se
događa i zbog jednog cilja: da se ne bismo sudarali [u
mraku]. Ako jedna stvar može da postoji iz dva uzroka,
338 22»
339
zar ona, isto tako, ne može i da postane iz dva uzroka? Na
primer, zar, s jedne strane, grom nije zviždanje i tutnjava koji
su, nužnim načinom, proizvedeni gašenjem vatre u oblacima,
a, pri tome, s druge strane, kao što kažu pita-gorovci, zar on
nema za cilj da preti stanovnicima Tartara da bi im ulio strah?
Uostalom, primeri te vrste veoma su mnogobrojni, a
naročito kod bića čiji su postajanje i sastav prirodni' jer priroda
proizvodi nekad zbog nekog cilja, a nekad iz nužde. A nužnost
je dvojak. Jedna [nužnost] je saobrazna prirodi i nagonu, a
druga je nasilna i suprotna nagonu. Tako, na primer, kamen se
iz nužnosti kreće kako nagore tako i nadole, ali ne iz iste
nužnosti.
Što se tiče stvari koje vode poreklo [koje proizlaze] iz
mišljenja, u jednima od njih nikad nijedan deo nije postao sam
od sebe. Tako, na primer, kuća ili statua ne postaju same od
sebe. One, isto tako, nisu načinjene slučajno ili iz nužnosti,
nego uvek radi nekog cilja. Međutim drugi proizvodi mišljenja,
kao, na primer, zdravlje i spašavanje iz neke opasnosti, mogu
da proizlaze i iz srećnog slučaja. A naročito su stvorena radi
nekog cilja one stvari koje mogu biti i drukčije nego što su,
ukoliko ih ne stvara srećan slučaj, tako da je taj cilj dobar, —
bio on u prirodi ili u umetnosti. S druge strane, ništa od onoga
što zavisi od srećnog slučaja ne događa se zbog nekoga cilja.
Glava d v a n a e s t a [O
ISTOVREMENOSTI UZROKA I POSLEDICE]
Jedno i isto može biti uzrok za stvari koje postaju, i za
stvari koje su postale, i za stvari koje će postati, kao i za stvari
koje postoje. Jer, srednji termin je uzrok; za stvari koje postoje
uzrok postoji, za stvari koje postaju uzrok postaje, a za stvari
koje su postale uzrok je postao, a za stvari koje će ubuduće
postati uzrok će postati.
Na primer: zašto se desilo pomračenje meseca? Zato što
je zemlja došla u sredinu [između meseca i sunca].
Pomračenje nastaje zato što zemlja dolazi u sredinu; ono će biti
zato što će zemlja doći u sredinu, i pomračenje postoji zato što
je zemlja u sredini. — Dalje: šta je led? Pretpostavimo da je led
smrznuta voda. Neka voda bude Γ, zaleđena A, a srednji termin,
koji je uzrok, naime potpuna oskudica toplote — neka bude B.
Dakle, Β pripada Γ, a A zaleđenost, [pripada] B. — Led se
stvara kad se stvara B· led se stvorio kad se Β stvorio, i on će
se stvoriti kad se' Β bude stvorilo.
Ova vrsta uzroka [formalni uzrok] i njegova posledica
postaju istovremeno kad postaju, i postoje istovremeno kad
postoje; a isto je tako i sa njihovim postojanjem u prošlosti i u
budućnosti. Ali u slučajevima kad ne postoji istovremenost
uzroka i posledice,102 da li stvari, kao što nama izgleda, mogu
biti uzroci drugih stvari u jednom kontinuiranom vremenu, —
pošto prošla posledica proizlazi iz prošlog uzroka, različitog od
njega; pošto buduća posledica [proizlazi] iz različitog budućeg
uzroka, a pošto posledica koja postaje — [proizlazi] iz
različitog i ranijeg uzroka. Silogizam polazi ovde od onoga što
je docnije postalo [jer se u silogizmu uzrok dokazuje
posledicom]; ali, i u ovakvim slučajevima početak leži u onome
što je ranije postalo, i zato tako stoji i sa onim što postaje.
Međutim, ako se pođe od onoga što je ranije, nije moguće
zaključiti da zato što se nešto dogodilo, drugo nešto docnije
mora da se dogodi. A isto je tako i sa budućim događajima. Jer
bilo da se međuvreme [između uzroka i posledice] pretpostavi
kao neodređeno ili kao određeno, nikad neće biti moguće
zaključiti da je — tim samim što je istina reći da se izvestan
prošli događaj desio — istina reći da se izve-stan docniji prošli
događaj desio. Jer u međuvremenu [između jednog i drugog
događaja] biće pogrešno reći ovo drugo [to jest da je istina da se
izvestan docniji prošli događaj desio], i ako se prvi događaj već
desio. Razmatranje je isto i kad su u pitanju buduće stvari.
Naime, ne može se zaključiti ni da će se jedan budući događaj
desiti, zato što se izvestan događaj desio. Jer, srednji termin
mora pripadati istoj vrsti kao krajnji termin, — on mora biti u
prošlosti kad
340 341
su krajnji termini u prošlosti; u budućnosti kad su oni u
budućnosti; u postajanju kad su oni u postajanju; a u postojanju
kad oni postoje. Ako se krajnji termini odnose na prošlost i
budućnost, ne može biti srednjeg termina iste vrste [u odnosu
na vreme]. Drugi razlog je taj što među-vreme ne može biti ni
neodređeno, ni određeno, pošto će iskaz biti lažan za sve to
međuvremeno103.
Mi takođe treba da ispitamo prirodu onog što osigurava
kontinuiranost događaja, tako da u samim stvarima prošlom
događaju sleduje događaj u postajanju. Može se reći da je
očevidno da jedan sadašnji događaj nije kontinuiran jednom
prošlom događaju, pošto jedan prošli događaj ne može biti
kontinuiran jednom prošlom događaju. Naime, prošli događaji
su ograničeni i nedeljivi. Kao što tačke nisu kontinuirane jedne
drugima, tako nisu ni prošli događaji, jer su i tačke i događaji
nedeljivi. Isto tako, jedan sadašnji događaj ne može biti
kontinuiran jednom prošlom događaju, i to iz istog razloga, jer
sadašnje postojanje je deljivo, a prošli događaj je nedeljiv. Tako
je odnos sadašnjeg postajanja prema prošlom događaju sličan
odnosu linije prema tački. Naime, beskonačni broj prošlih
činjenica sadrži se u onome što postaje. Ova pitanja treba još
jasnije da budu raspravljana u opštem učenju ο kretanju.
Da bismo objasnili kako je — kad se pretpostavi da je
postajanje red događaja koji dolaze jedan za drugim — srednji
termin identičan sa uzrokom, napomenimo sledeće. U tim
silogizmima srednji i gornji termin nužnim načinom treba da
obrazuju jednu neposrednu premisu. Na primer: pošto se Γ
dogodilo, A se dogodilo. A se ranije dogodilo, a Γ docnije. Ali
princip je Γ, jer je Γ bliže onome što se sad događa, a
sadašnjost je princip vremena. Γ se dogodilo, ako se Δ
dogodilo. Pošto se Δ dogodilo, A se nužnim načinom dogodilo.
Uzrok [tome] je Γ, jer ako se Δ dogodilo, Γ se moralo nužnim
načinom dogoditi; a ako se Γ dogodilo, A se moralo nužnim
načinom ranije dogoditi. Ali ako se na taj način uvek uzima
jedan srednji termin, da li će se red zaustaviti na jednoj
neposrednoj premisi, ili će se jedan novi srednji termin uvek
umetati između dva događaja,
pošto su srednji termini beskrajni po broju. Naime, kao što je
rečeno, jedan prošli događaj nije kontinuiran jednom prošlom
događaju104. — Ali treba nužnim načinom poći od premise
obrazovane od srednjeg termina i od gornjeg sadašnjeg
termina.
Isto važi i za buduće događaje. Jer, ako je istina reći da će
Δ postojati, tada pre toga treba, nužnim načinom, da bude istina
reći da će A postojati. Uzrok toga zaključka je Γ. Jer, ako Δ
treba da postoji u budućnosti, Γ će postojati pre njega, a ako Γ
treba da postoji u budućnosti, A će postojati pre njega. I ovde je
ista podela u beskonačnost, pošto budući događaji ne teku
kontinuirano jedan za drugim.105 Ali i ovde treba uzeti kao
princip jednu neposrednu premisu [gornju premisu ΓΑ].
Isto je tako i u stvarnosti. Ako je jedna kuća sagrađena,
kamenje je, nužnim načinom, moralo biti istesano i moralo je
postojati. A zašto? Zato što je temelj, nužnim načinom, morao
biti udaren, pošto je kuća sagrađena. A ako treba da se udari
temelj, kamenje pre toga, nužnim načinom, mora da postoji. A
ako jedna kuća treba tek u budućnosti da se sagradi, kamenje
će, isto tako, pre toga morati da postoji.
Dokaz se i ovde izvodi pomoću srednjeg termina na isti
način, jer će temelj postati pre kuće.
Ali, pošto vidimo kod onoga što postaje jednu vrstu
kružnog postajanja, ovo se može isto tako ponoviti u dokazu,
ako srednji termin i spoljnji termini idu jedan za drugim, pošto,
u ovom slučaju, postoji konverzija. 108 A konvertibilnost
zaključaka i premisa dokazana je ranije,107 i kružno postajanje
je primer za to.
A u stvarnosti to kružno postajanje javlja se na sledeći
način. Kad je zemlja mokra, nužnim načinom postaje para; a
kad postane para, tada od nje postaje oblak, i kad ovaj postane,
tada postaje voda [kiša], a kad pada kiša, zemlja nužnim
načinom postaje mokra. A to je bio početak [polazna tačka],
tako da je zatvoren krug [postajanja i događanja]. Jer, ako je
dat ma koji od ovih termina, onda sleduje drugi, a iz njega opet
drugi, a iz ovoga prvi.
342 343
 Ima nekih događaja koji se opšte dešavaju (jer uvek i u
svim slučajevima oni postoje ili postaju ono što su). A drugi se
ne dešavaju uvek, nego samo najčešće, — na primer, kod
čoveka muškarac nema uvek bradu, ali najčešće je ima. U
slučajevima ove vrste treba, nužnim načinom, da i srednji
termin najčešće postoji. Ako je A univerzalno potvrđeno ο Β, a
ako je Β univerzalno potvrđeno ο Γ, nužno je, isto tako, da A
uvek i u svim slučajevima bude potvrđeno ο Γ, pošto se priroda
univerzalnog sastoji u tome da važi za sve i uvek. Međutim,
ovde smo pretpostavili, da je reč ο onom što se najčešće
dešava; dakle, nužnim načinom, treba da i srednji termin,
predstavljen sa B, najčešće važi. Dakle, i za zaključke koji su
najčešći posto-jaće neposredni principi, — a to su zaključci
koji postoje ili postaju najčešće na ovaj način.
Glava t r i n a e s t a
[DEFINICIJA SUPSTANCIJE METODOM
KOMPOZICIJE. — UPOTREBA PODELE]
Ranije je objašnjeno108 na koji se način suština javlja u
terminima jednog dokaza, i na koji način postoji ili ne postoji
dokaz ili definicija suštine. Sad ćemo reći kako treba tražiti
predikate koji su sadržani u suštini.
Među atributima koji uvek pripadaju jednoj stvari neki se
šire dalje nego ona, ali se ne šire preko vrste. Pod atributima
koji se dalje šire podrazumevam one koji, iako pripadaju
univerzalno jednom subjektu, — pripadaju i drugom. Na
primer, postoji jedan atribut koji pripada svakoj trijadi [broju
tri], a koji pripada i onom što nije trijada, kao što biće pripada
trijadi, ali ο onome što nije broj. Međutim, neparno je u isto
vreme atribut svake trijade i atribut koji se širi dalje nego ona,
pošto neparno pripada i pentadi [broju pet], ali se ne širi dalje
od vrste. Naime, pentada je broj, a ništa, izvan broja, nije
neparno.
Ove atribute treba dalje tražiti, i zaustaviti se tek na tački
u kojoj se svaki od njih širi dalje nego subjekt, ali
344
ne i svi zajedno. Jer, skup tih atributa je nužnim načinom sama
supstancija stvari. Na primer, atributi svake trijade jesu da je
ona broj, i to neparan, a, isto tako, da je ona prvi broj u dva
smisla, — to jest ona nije deljiva ni sa kojim brojem, i ona nije
zbir brojeva.109 To je upravo trijada: broj, neparan, i prvi, i to
prvi u dva smisla, jer prva dva od ovih atributa, kad se
odvojeno uzmu, pripadaju svim neparnim brojevima, a
poslednji pripada i duadi i trijadi. Međutim, svi zajedno ne
pripadaju nijednom broju.
Ali pošto smo ranije pokazali110 da su nužni oni predikati
koji su sadržani u suštini, i da su univerzalni atributi nužni, i
pošto su atributi za koje pretpostavljamo da pripadaju trijadi ili
svakom drugom subjektu koji je sastavljen na taj način,
afirmirani kao da pripadaju njegovoj suštini, — trijada će tako
imati nužnim načinom ove atribute.
Ali da ovi atributi sačinjavaju supstanciju trijade, jasno je
iz sledećeg. Kad ovi atributi ne bi činili suštinu trijade, trebalo
bi, nužnim načinom, da oni budu u odnosu na trijadu kao neka
vrsta — koja bi ili imala ime, ili bi bila bez imena, i koja bi,
dakle, bila šira nego trijada. Jer, treba pretpostaviti da se vrsta,
bar potencijalno, više širi nego njena sadržina. Ako ovaj skup
atributa ne pripada nikakvom drugom subjektu, nego samo
individualnim trijadama, on će biti suština trijade. Jer, mi još
možemo pretpostaviti da je supstancija svakog subjekta ona
vrsta poslednjeg pripadanja koje se primenjuje na individue.111
Iz ovoga izlazi da će svaki drugi skup atributa, koji su tako
dokazani, biti, na sličan način, identičan samoj suštini subjekta.
Ako je reč ο jednoj celini, treba podeliti vrstu na njene
prve, nedeljive rodove, — na primer, treba podeliti broj na
trijadu i duadu, a zatim pokušati da se dobije definicija tih
rodova, — na primer, definicija prave linije, kruga i pravog
ugla. A posle toga, kad se utvrdi šta je njihova vrsta [kojoj
kategoriji pripada vrsta], da li pripada kvantitetu ili kvalitetu,
treba razmotriti svojstvene osobine vrste, pomoću opštih i
prvih osobina rodova.
Pošto su bili definisani svojstveni rodovi od kojih se vrsta
sastoji, znaće se iz samih tih definicija koji su bitni
345
atributi vrste. Princip svih ovih pojmova [vrsta i razlika] jeste
definicija, to jest ono što je prosto, a atributi pripadaju bitno i
jedino ovim prostim rodovima, ali oni pripadaju vrsti samo
preko njenog posrednika [to jest preko njenih rodova].
Podele prema specifičnim razlikama jesu korisna pomoć
pri takvom postupanju [pri traženju definicije]. A kako one
služe za dokazivanje, rečeno je ranije. 112 Ovde ćemo pokazati
da one mogu samo poslužiti tome da se dođe do zaključka ο
suštini. Zacelo bi moglo izgledati da one [podele] ne služe
ničem drugom nego da stave svaku stvar na neposredan način
[bez dokazivanja], kao što se stavlja početni postulat bez
podele113. Ali postoji razlika u redu predikata, prema kojoj je
jedan [od njih] prvi ili poslednji. Na primer, nije isto reći:
„životinja — pitoma— dvonožna", i reći: „dvonožna—
životinja — pitoma".114 Jer, ako se sve što se može definisati
sastoji iz dva dela, i ako „životinja—pitoma" čini jedinstvo, i
ako taj pojam, kad se prida jednoj [specifičnoj] razlici,
sačinjava čoveka, ili neku drugu stvar, koja postaje samo jedan
pojam, — tada su stavljeni elementi nužnim načinom bili
podeljeni.
Zbog toga se sme postupati samo na ovaj način [pomoću
deljenja], da se ne bi ništa izostavilo [previdelo] pri
određivanju suštine. Ako se stavi prva vrsta, i ako se uzme
jedna od podela koja stoji dublje pod njom [jedna od nižih
podela] [umesto da se uzmu bliske razlike], tada stvar koju
treba deliti neće cela potpasti pod ovu podelu. Na primer, svaka
životinja nema krila koja su samo iz jednog komada
[όλόπτερος] ili krila sastavljena od odvojenih pera
[σχιζόπτερος] nego [njih ima] samo svaka krilata životinja, —
jer diferencijacija pripada ovom poslednjem pojmu. Ali, prva
diferencijacija životinje mora biti ona koja obuhvata svaku
životinju. Isto važi za sve druge vrste, kako za vrste izvan vrste
životinje, tako i za one koje su njoj podređene. Na primer, u
poslednjem slučaju, prva diferencijacija ptice je ona koja
obuhvata svaku pticu, a [prva diferencijacija] ribe je ona koja
obuhvata svaku ribu. Ako se tako postupa, može se znati da
ništa nije previđeno
[u definiciji]; međutim, drukčije postupanje vodi nužnim
načinom propustima, a da se to i ne primeti.
Međutim, da bi se definisalo i delilo nije potrebno znati
sve što postoji [sve pojedinačne stvari]. A ipak se kaže [tvrdi]
da je nemoguće poznavati razlike svake [pojedinačne] stvari od
svake druge, ako se ne poznaje svaka od drugih stvari. Ne
može se poznavati svaka stvar, ako se ne poznaju njene razlike.
Jer, ono od čega se jedna stvar ne razlikuje jeste identično toj
stvari, a ono od čega se ona razlikuje, jeste od nje različito.
Ali, pre svega, ovo poslednje tvrđenje je lažno. Jer ne čini
svaka razlika da nešto postane različito ili [da postane] nešto
drugo, jer mnoge razlike pripadaju stvarima koje su po vrsti
identične, ali se ne odnose na njihovu suštinu ni na njihove
bitne osobine.115
Dalje, kad se uzmu suprotnosti i razlika [po vrsti], i kad se
pretpostavi da cela sadržina vrste potpada pod jednu ili pod
drugu suprotnost, i da je subjekt koji treba definisati prisutan u
jednoj od njih, i da se on potpuno poznaje, — tada je svejedno
da li se poznaju ili ne svi drugi subjekti, čije su razlike isto tako
afirmirane. Jasno je da ako se — produžujući tako podelu —
dođe do onoga [do onih odredaba] što ne sadrži u sebi više
nikakvu razliku, — onda će se imati definicija suštine. Sem
toga, pretpostaviti da cela sadržina vrste potpada pod podelu,
— nije princip koji se stavlja a ne dokazuje [petito principu],
ako su u pitanju suprotnosti između kojih nema ničega
[posrednog]; jer je, nužnim načinom, potrebno da se sve ono
što spada u vrstu nalazi u jednom od dva dela podele, — ako je
uzeta u obzir [specifična] razlika ove vrste.
Da bi se postavila [dobila] jedna definicija pomoću
podele, treba obratiti pažnju na tri pravila. Naime, treba uzeti
predikate sadržane u suštini jedne stvari [njenu vrstu i
specifičnu razliku]; zatim ih treba poredati po redu, — to jest
reći koji je prvi ili drugi; i, najzad, treba uzeti sve te predikate.
Prvo od ovih pravila može se privesti u delo, jer — kao što za
akcidenciju možemo zaključiti da pripada [jednoj] stvari —■
na isti način mogu se, pomoću vrste,
346 347
postaviti vrsta i razlika. — S druge strane, atributi će biti
stavljeni u ispravni red, ako se kao prvi uzme termin koji treba,
a to će biti slučaj ako je stavljeni termin onaj koji [logički]
sleduje svima drugima, a ako nijedan od drugih logički ne
sleduje njemu, — pošto je, nužnim načinom, potreban jedan
termin ove vrste116. Kad se ovaj termin tako stavi, na isti način
će se postupati sa nižim terminima, jer će drugi termin biti prvi
od ostalih termina, a treći termin biće prvi od sledećih termina.
Jer, kad se viši termin ukloni, termin koji ostaje, a koji iza
njega dolazi biće prvi. A isto će biti i za ostale [termine].
A što se tiče celokupnog nabrajanja svih atributa, ono
jasno proistice iz našeg načina postupanja. Naime mi smo uzeli
razliku koja u podeli dolazi na prvo mesto, tako da je — na
primer — svaka životinja ovo ili ono, i da joj pripada jedan od
ovih atributa [na primer, vrsta je životinja, a razlika u podeli
jeste: razumna ili nerazumna]. Zatim, iz ove celine [životinja,
razumna) mi smo uzeli razliku i pokazali da u poslednjoj celini
nema razlike. To jest, čim smo uzeli poslednju razliku, da
bismo načinili nešto složeno [životinja, razuman, čovek — kao
definicija čoveka], ovo po-slednje ne pretpostavlja više nikakvu
podelu na rodove.
Zaista je očevidno da ništa suvišno nije dodano, pošto svi
ovi termini koje smo uzeli čine deo suštine. Ali, isto tako, ništa
nije ni izostavljeno, jer bi termin koji nedostaje bio ili jedna
vrsta ili jedna razlika. A ono što je stavljeno kao prvo [kao prvi
termin], i što je uzeto sa njegovim razlikama, jeste vrsta, a i sve
razlike se podrazumevaju, pošto nema više nikakve docnije
razlike, — jer bi se inače ono što je poslednje složeno
specifično razlikovalo od definicije. A mi smo rekli da se ono
od nje ne razlikuje.
Treba uzeti u obzir grupu sličnih i nediferenciranih
jedinaka i tražiti prvo šta sve one mogu imati identično. A
zatim to treba činiti za drugu grupu jedinaka koje, iako spadaju
u istu vrstu kao prve, jesu među sobom specifično različite od
jedinaka prve grupe. Kad se jednom za individue druge grupe
utvrdi ono što je u svima njima identično, i kad se isto učini i
za individue prve grupe, tada
treba razmatrati da li te dve grupe imaju nešto identično,
___dok se ne dospe do jednog izraza, — jer će ovaj biti
definicija stvari. Međutim, ako se — umesto da se dođe do
samo jednog izraza — dođe do dva ili više njih, jasno je da ono
što se nastoji definisati nije jedno, nego da je mnogostruko.
Ako, na primer, tražimo suštinu gordosti, treba da
obratimo pažnju na neke gorde ljude koje poznajemo, i da
posmatramo šta svi oni kao takvi imaju zajedničko. Na primer,
ako je Alkibijad bio gord, kao i Ahil i Ajaks, pitaćemo se šta im
je svima zajedničko? Zajedničko im je to što ne mogu da
podnesu uvredu. I to je prvoga odvelo ratu, drugoga ljutini, a
trećega samoubistvu. A ispitaćemo i druge [gorde ljude] na
primer Lizandra ili Sokrata. I tada, ako im je zajednička
ravnodušnost u sreći i u nesreći, uzimaju se ove dve zajedničke
osobine, i razmatra se čega imaju zajedničkog ravnodušnost
prema promenama sreće i nedostatak strpljenja da se podnosi
sramota. Ako nemaju ničeg zajedničkog, tada moraju postojati
dve vrste gordosti.
Svaka definicija je uvek univerzalna. Naime, lekar ne
kaže uvek samo ono što je lekovito za jedno oko, nego što je
lekovito ili za sve oči, ili bar za jednu određenu vrstu očiju.
Ali lakše je definisati pojedinačni rod nego univerzalni.
Zbog toga treba preći od pojedinačnih rodova univerzalnim
vrstama. A homonimije više ostaju neprimetne u univerzalnim
vrstama nego u onome što nije odvojeno specifičnim razlikama
[nego u rodovima koji više ne dopuštaju razlike].
Kao što u dokazima mora da se nalazi snaga zaključi-
vanja, tako u definicijama mora da bude jasnosti. A to će se
postići ako se, pomoću pojedinačnih grupa koje smo postavili,
može dobiti odvojeno definicija svakoga roda, — na primer
definicija sličnog, ne uopšte, nego samo u bojama i figurama;
definicija oštrog [ali samo] u glasu, — i ako se tako ide
zajedničkom [elementu], pazeći da se ne padne u homonimiju.
Ako, u dijalektičkoj] diskusiji, treba izbega-vati metafore [koje
vode dvosmislenostima], onda je isto
348 349
tako očevidno da se u definiciji ne treba služiti ni meta-
forama, ni metafornim izrazima, — sem ako ne bi trebalo
da i dijalektika upotrebljava metafore.
Glava č e t r n a e s t a
[ODREĐIVANJE RODA]
Da bi se resili problemi, treba izabrati odeljke i podele
i pri tome tako postupati, da se kao osnov stavi vrsta koja
je zajednička svim proučenim subjektima. Ako su, na pri-
mer, u pitanju životinje [treba ispitati] kakve osobine pri-
padaju svakoj životinji. Ako se ove [osobine] utvrde, mora
se ponovo videti koji nužni atributi pripadaju celoj prvoj
od ostalih klasa. Ako je to, na primer, klasa ptica, mora se
videti koje osobine pripadaju svakoj ptici. I uvek se mora
tako dalje pitati [koje osobine pripadaju klasi koja dolazi
neposredno za prethodnom]. Jer, jasno je da ćemo tada
isto tako znati da kažemo zašto klase koje potpadaju pod
zajedničku vrstu imaju svoje atribute; na primer, zašto čo-
vek ili konj imaju svoje atribute. Neka A bude životinja, Β
atributi svake životinje, a ΓΔΕ izvesni rodovi životinja.
Ovde se jasno vidi zašto Β pripada Δ; to je, naime, zbog
A, a pomoću A i Β pripada drugim rodovima. Isti razlog
važi i za druge klase.
Izabrali smo sad primere među stvarima koje su do-
bile zajednička imena, ali ovde ne treba da zaustavimo
naše razmatranje117. Ako smo razmatrali još neki drugi
zajednički atribut, potrebno nam je, pošto ga uzmemo, da
vidimo kojim rodovima on pripada i kakve osobine ima.
Kod životinja koje imaju rogove, na primer, otkrivamo
kao zajedničke osobine stomak koji preživa [„treći
stomak"] i zube samo u jednoj vilici. Zatim treba pitati
kojih je vrsta atribut: imati rogove? Jer, tada je jasno zašto
ti atributi pripadaju tim životinjama, — naime, to je zato
što one imaju rogove.118
Postoji još jedan način [postupanja]; to je izbor po
analogiji. Naime, nije moguće naći jedno isto ime da se njime
označi kost sipe, riblja kost i kost. Međutim sve ove stvari
imaju atribute koji im pripadaju, kao da su samo od jedne
prirode te vrste [od jedne koščane prirode].
Glava p e t n a e s t a [O IDENTITETU
SREDNJEGA TERMINA ZA VIŠE PITANJA]
Neki problemi koje treba resiti jesu identični, zato
što imaju samo jedan isti srednji termin, na primer, zato
što sve što sačinjava grupu činjenica koje treba dokazati
jeste posledica suprotnog dejstva [reakcije]. Među samim
ovim problemima neki su identični samo po vrsti [a ne po
rodu], i to su oni koji se razlikuju međusobno samo zato
što se odnose na različite subjekte, ili koji se razlikuju
načinom manifestovanja. Ovo je, na primer, slučaj ako se
traži uzrok odjeka, ili odbijanja svetlosti, ili uzrok duge.
Jer svi ovi problemi svode se po vrsti na jedno isto pitanje
(jer sve ove pojave jesu oblici odbijanja zvuka i svetlosnih
zrakova), — ali oni se razlikuju po rodu.
Što se drugih problema tiče, razlika između njih sastoji
se samo u tome, što srednji termin jednog problema stoji
pod srednjim terminom drugoga. Uzmimo kao primer
pitanje: zašto Nil teče obilnije [jače] krajem meseca? Zato
što je mesec [dana] vlažniji kad se bliži kraju. Ali zašto je
mesec [dana] vlažniji kad se bliži kraju? Zato što mesec
[nebesko telo] tada opada. Uzajamni odnos pomenutih
činjenica jeste onaj koji naznačujemo.
Glava š e s n a e s t a [ODNOSI
IZMEĐU UZROKA I POSLEDICE]
Povodom uzroka i njegove posledice moglo bi se pitati
[sumnjati] da li, kad postoji posledica, postoji i uzrok.118 Na
primer, kad opada lišće, ili kad je pomračenje meseca, da li
će postojati i uzrok pomračenja meseca ili opadanja lišća.
A uzrok opadanja lišća jeste taj što biljka ima široko
350 351
lišće, dok uzrok pomračenja meseca jeste što se zemlja nalazi
između meseca i sunca.
Ako ovaj uzrok ne postoji, nešto drugo će biti uzrok ovih
pojava. A ako postoji uzrok, posledica će u isto vreme postojati.
Na primer, kad zemlja stoji u sredini, postoji pomračenje
meseca, a kad je lišće široko, onda ono opada. Ali, ako je tako,
uzrok i posledica će biti istovremeni i mogu se jedno drugom
dokazati.
Neka opadanje lišća bude A, imati široko lišće B, a vinova
loza Γ. Ako A pripada Β (jer svaka biljka koja ima široko lišće
gubi lišće), i ako Β pripada Γ (jer svaka loza je biljka sa
širokim lišćem), tada A pripada Γ, drugim recima, svaka vinova
loza gubi lišće, a srednji termin Β je uzrok. Ali, može se isto
tako dokazati da je vinova loza biljka sa širokim lišćem, — zato
što ona gubi lišće. Pretpostavimo da Δ znači biljku sa širokim
lišćem, da Ε znači gubiti lišće, a Ζ vinovu lozu. Tada Ε pripada
Ζ (jer svaka vinova loza gubi lišče), a Δ pripada Ε (pošto svaka
biljka koja gubi lišće jeste biljka sa širokim lišćem). Dakle,
svaka vinova loza jeste biljka sa širokim lišćem. A gubljenje
lišća jeste uzrok.
Ali, ako nije moguće da ovi termini budu uzroci jedan
drugoga (jer uzrok je raniji od onoga čiji je on uzrok, a
interpozicija zemlje je uzrok pomračenja meseca, a pomračenje
meseca nije uzrok interpozicije zemlje), i ako je, dakle, dokaz
iz uzroka dokaz ο „zašto", a ako je dokaz koji nije izveden iz
uzroka dokaz ο činjenici, — tada [kad se zna pomoću
pomračenja] zna se samo činjenica interpozicije [zemlje], ali se
ne zna [njen] uzrok.
Ali jasno je da pomračenje [meseca] nije uzrok inter-
pozicije [zemlje], nego da je interpozicija uzrok pomračenja
meseca. Naime, u samoj definiciji pomračenja [meseca]
sadržana je interpozicija zemlje. A iz toga očevidno izlazi da je
pomračenje meseca poznato pomoću interpozicije zemlje, a da
nije interpozicija zemlje poznata pomoću pomračenja meseca.
Ali je li moguće da postoji više uzroka jedne posledi-ce?
Ako je isti predikat afirmiran za više stvari koje su
uzete kao prvi subjekti, na primer, ako je Β prvi subjekt atributa
A, a ako je Γ jedan drugi prvi subjekt A, a ako su Δ i Ε drugi
prvi subjekt Β i Γ, tada će A pripadati Λ i Ε, Β će biti uzrok što
A pripada Δ, a Γ će biti uzrok što A pripada E. Tako, ako
postoji uzrok, nužno je da postoji i stvar [posledica], ali, ako
postoji stvar [posledica], nije nužno da postoji sve ono što bi
joj moglo biti uzrok. Ono što je nužno jeste da jedan uzrok
postoji, a ne da svi uzroci postoje.
Ali, pošto je problem uvek univerzalan, a pošto je uzrok
celina, i posledica mora isto tako biti univerzalna. Na primer,
gubljenje lišča pripadaće isključivo jednom subjektu koji je
celina, i čak, ako ova celina ima rodove, pripadaće univerzalno
i njegovim rodovima, — bilo svim rodovima biljaka, bilo
jednom posebnom rodu biljaka. Tako, u ovim silogizmima,
treba da postoji adekvatnost srednjeg termina i njegovih
posledica; upravo oni moraju biti konvertibilni [jedan u
drugom]. Na primer, zašto drveće gubi lišće? Ako se
pretpostavi da to biva zgrušavanjem soka [srednji termin], tada,
ako drvo gubi lišće, mora postojati zgrušavanje [soka], a ako
postoji zgrušavanje [soka] ne ma u čemu, nego u jednom
drvetu, — ovo mora da gubi lišće.120
Glava s e d a m n a e s t a
[DA LI RAZLIČITI UZROCI MOGU DA PROIZVEDU ISTU
POSLEDICU]
Ali je li moguće da uzrok iste posledice nije isti u svim
subjektima, nego da je različit, — ili je to nemoguće? Možda je
to nemoguće, ako je dokazano da posledica suštinski pripada
stvari, a da joj ne pripada samo kao znak ili kao akcidencija
stvari, — pošto je tada srednji termin definicija gornjeg
termina. Međutim, ako se dokaz ne odnosi na suštinu, množina
uzroka je moguća.
Zacelo se mogu posmatrati posledica i njen subjekt,
ukoliko oni čine akcidentalno jedinstvo. Međutim, izgleda
352 23 Organon 353

da to nisu problemi u pravom smislu [pošto se dokaz odnosi
samo na ono što je nužno].
Ako je, međutim, jedna akcidentalna veza primljena kao
predmet problema, srednji termin biće sličan krajnjim
terminima.121 Ako su ovi homonimni [dvosmisleni], srednji
termin će biti homoniman [dvosmislen], a ako su oni p0 rodu
jedno, srednji termin će isti takav biti.
Uzmimo kao predmet pitanje: zašto su termini jedne
proporcije konvertibilni? Uzrok je različit za linije i za brojeve,
ali on je ipak [u osnovi] isti. Ukoliko su linije — linije [a ne
brojevi], uzrok je drugi, a ukoliko one sadrže određeno
povećavanje, uzrok je isti. Tako je i u svim proporcijama.
Međutim, uzrok sličnosti između boje i boje drugi je nego
uzrok između figure i figure. Jer, sličnost je ovde [kod figura]
jedan homoniman [dvosmislen] termin koji bez sumnje znači
proporcionalnost strana i jednakost uglova. A kad je u pitanju
boja, sličnost se sastoji u jedinstvu senzacije koja ih opaža, ili u
nečem drugom ove vrste. Ali stvari ko je su iste samo po
analogiji, imaće srednji termin isto tako po analogiji.
U stvari, uzrok, posledica i subjekt [srednji, gornji i donji
termin] uzajamno se afirmiraju na sledeći način. Ako se rodovi
uzmu odvojeno, tada se posledica širi dalje nego subjekt. Na
primer, imati spoljne uglove jednake sa četiri prava ugla —
jeste atribut koji se širi van trougla ili kvadrata. Međutim, taj
atribut pruža se [širi se] podjednako kod svih pravolinijskih
figura. Naime, u ovom primeru atribut se prostire podjednako
na sve figure čiji su spoljni uglovi jednaki sa četiri prava ugla.
A srednji termin [sa krajnjim terminima] nalazi se uzajamno u
jednakom odnosu, jer je srednji termin definicija gornjeg
termina. Zbog toga, sve nauke postaju pomoću definicije. Na
primer, gubljenje lišća je u isto vreme atribut loze i atribut koji
se pruža [širi] dalje nego ona. Ali gubljenje lišća je isto tako
atribut smokvinog drveta, kao što je i atribut koji se pruža [širi]
dalje nego to drvo. Ali taj
354
atribut ne pruža se dalje nego sve biljke i drveće sa širokim
lišćem, već se prostire isto koliko oni. Ako se uzme srednji
termin, koji je prvi počev od gornjeg termina, tada je to definicija
opadanja lišća. Naime, imaće se, najpre, prvi srednji termin [širina
lišća], počev od donjeg termina [vinova loza, smokvino drvo], i
jedna premisa koja potvrđuje taj srednji termin ο svim subjektima
[koji imaju široko lišće]. A, zatim, imaće se jedan srednji termin,
upravo zgrušavanje soka ili nešto drugo ove vrste [i taj srednji
termin dokazaće da prethodni srednji termin pripada gornjem
terminu]. Sta znači opadanje lišća? To je zgrušavanje soka semena
na mestu gde se spaja lišće sa granom. Ako se traži shema veze
uzroka i posledice, ona se može dati na sledeći način.122
Neka A pripada svakom B, a Β svakom od rodova Δ, ali tako
da se A i Β dalje prostiru [šire] nego njihovi subjekti [ali da su
jednaki njihovom skupu]. Tada će Β biti opšti atribut svakog od
rodova Δ. Jer nazivam takav jedan atribut opštim, čak i ako
nije konvertibilan, a nazivam ga prvim opštim atributom ako je
konvertibilan, ne sa svakim od rodova, nego sa njihovim
skupom. Dakle, Β se prostire [izvan svakog od rodova, uzetog
odvojeno]. Tako je Β uzrok što A pripada rodovima Δ; prema
tome, A mora da se prostire dalje nego B. Jer kad tako ne bi bilo,
zašto bi Β bilo više uzrok nego A [zašto bi Β bilo uzrok što A
pripada Δ, pre nego što bi A bilo uzrok što Β pripada Δ]. Ako
sad A pripada svim rodovima E, svi rodovi Ε činiće jedinstvo,
zbog toga što imaju zajednički uzrok drugi nego B. Jer, inače,
kako bismo mogli tvrditi da se A može pridati svemu čemu se
može pridati E, kad se Ε ne može pridati svemu čemu se A može
pridati? Zašto, dakle, nema nikakvog uzroka za to [što A pripada
E], kao što ima uzroka za pripadanje A svim rodovima Δ? Tada
će i rodovi Ε činiti jedinstvo, time što imaju jedan uzrok, koji
treba isto tako da se razmotri, i koji se može označiti sa Γ.
Dakle, ista posledica može imati više od jednog uzroka,
ali to ne važi za subjekte koji su po rodu identični.
23· 355
Na primer, uzrok što četvoronošci dugo žive jeste što oni
nemaju žuč, a uzrok dugovečnosti ptica jeste što one imaju
suvu prirodu, — ili je uzrok dugovečnosti ptica različit od
onoga koji važi za četvoronošce.
Ali ako se ne dođe odmah do neposrednih premisa i ako
srednji termin nije jedan, nego ih je više, —. tada ima i više
uzroka.
Glava o s a m n a e s t a
[NAJBLIŽI UZROK JE ISTINIT UZROK]
Ako ima više uzroka, da li je, medu srednjim terminima,
uzrok pripadanja [jedne] osobine raznim rodovima srednji
termin koji se najviše približuje opštom i prvom terminu, ili je
to onaj koji se najviše približuje rodovima? Jasno je da su
uzroci srednji termini, — koji su najbliži svakom rodu, uzetom
odvojeno, čiji su uzroci, — pošto je uzrok ono što čini da se
subjekt sadrži u univerzalnom. Pretpostavimo da je Γ uzrok što
Β pripada Δ. Iz toga izlazi da je Γ uzrok što A pripada Δ, da je
Β uzrok što A pripada Γ; dok je uzrok što A pripada Β samo B.
Glava d e v e t n a e s t a
[SHVATANJE PRINCIPA*23]
A kad je reč ο silogizmu i dokazu, jasno se vidi suština
jednog i drugog, kao i način kako se oni obrazuju. To se u isti
mah vidi i za demonstrativnu nauku, pošto je ona identična
samom dokazu. Međutim, kad je reč ο principima, ono što će
nam jasno pokazati kako ih upoznajemo, i koja ih sposobnost
upoznaje, — jeste raspravljanje [nekoliko] prethodnih
teškoća124.
Ranije smo izložili da nije moguće znati pomoću dokaza
a ne poznavati prve neposredne principe. Ali što se tiče
saznanja ovih neposrednih principa, mogu se javiti neka
pitanja. Mogu se postaviti pitanja: da li to saznanje
ieste ili nije iste vrste kao saznanje demonstrativne nauke Ikoje
se osniva na zaključcima]; i da li postoji ili ne postoji nauka u
svakom od ovih slučajeva [u slučaju zaključaka i u slučaju
principa]. [Sem toga, mogu se postaviti pitanja:] da li nauka
postoji samo za konkluzije, dok bi za principe postojala jedna
različita vrsta saznanja; i da li sposobnosti kojima saznajemo
principe nisu urođene nego stečene, ili su urođene, ali mi prvo
ne znamo za njihovo prisustvo u nama.
Ali kad bismo mi sticali principe na poslednji na
čin ___ to bi bilo besmisleno. Jer, iz toga bi izlazilo da
mi imamo znanja, — koja bi bila još tačnija nego ona stečena
pomoću dokaza, — ali da ne znamo za njihovo prisustvo u
nama. A ako ih stičemo, a nemamo ih ranije,
___kako ih možemo saznati i naučiti, ako ne pođemo od
ranijeg znanja. To je nemoguće, kao što smo naznačili i u
učenju ο dokazu.
Jasno je, dakle, da mi ne možemo imati urođeno znanje
principa, i da se, isto tako, principi ne mogu obrazovati u nama,
ako ο njima nemamo nikakvo znanje, niti kakvu sposobnost za
njih. Zbog toga mi, nužnim načinom, moramo imati neku moć
da ih steknemo, ali ne takvu moć koja bi tačnošću nadmašavala
samo znanje principa.
Ta vrsta znanja izgleda da se nalazi kod svih životinja, jer
one imaju jednu urođenu moć razlikovanja koja se zove čulno
opažanje. Ali iako je čulno opažanje urođeno kod svih
životinja, kod izvesnih [viših životinja] traje čulni utisak, a kod
drugih [nižih životinja] on ne traje. Tako životinje kod kojih
čulni utisak ne traje, ili nemaju nikakvo znanje izvan samoga
akta opažanja, ili upoznaju samo pomoću čula predmete od
kojih utisak ne traje. Međutim, životinje, kod kojih čulni utisak
traje, zadržavaju, posle čulnog opažanja, u duši čulni utisak.
Kad se uvećaju [kad se mnogo puta ponavljaju] ti utisci
koji traju [ostaju], pojavljuje se još jedna druga razlika-, naime,
kod jednih se iz trajanja ovih utisaka obrazuje pojam, a kod
drugih se takav pojam ne obrazuje. Tako Jz čulnog opažanja
proizlazi ono što nazivamo sećanjem,
356 357
Na primer, uzrok što četvoronošci dugo žive jeste što oni
nemaju žuč, a uzrok dugovecnosti ptica jeste što one imaju
suvu prirodu, — ili je uzrok dugovecnosti ptica različit od
onoga koji važi za četvoronošce.
Ali ako se ne dođe odmah do neposrednih premisa, i ako
srednji termin nije jedan, nego ih je više, — tada ima i više
uzroka.
Glava o s a m n a e s t a
[NAJBLIŽI UZROK JE ISTINIT UZROK]
Ako ima više uzroka, da li je, među srednjim terminima,
uzrok pripadanja [jedne] osobine raznim rodovima srednji
termin koji se najviše približuje opštom i prvom terminu, ili je
to onaj koji se najviše približuje rodovima? Jasno je da su
uzroci srednji termini, — koji su najbliži svakom rodu, uzetom
odvojeno, čiji su uzroci, — pošto je uzrok ono što čini da se
subjekt sadrži u univerzalnom. Pretpostavimo da je Γ uzrok što
Β pripada Δ. Iz toga izlazi da je Γ uzrok što A pripada Δ, da je
Β uzrok što A pripada Γ; dok je uzrok što A pripada Β samo B.
Glava d e v e t n a e s t a
[SHVATANJE PRINCIPA123]
A kad je reč ο silogizmu i dokazu, jasno se vidi suština
jednog i drugog, kao i način kako se oni obrazuju. To se u isti
mah vidi i za demonstrativnu nauku, pošto je ona identična
samom dokazu. Međutim, kad je reč ο principima, ono što će
nam jasno pokazati kako ih upoznajemo, i koja ih sposobnost
upoznaje, — jeste raspravljanje [nekoliko] prethodnih
teškoća124.
Ranije smo izložili da nije moguće znati pomoću dokaza a
ne poznavati prve neposredne principe. Ali što se tiče saznanja
ovih neposrednih principa, mogu se javiti neka pitanja. Mogu
se postaviti pitanja: da li to saznanje
jeste ili nije iste vrste kao saznanje demonstrativne nauke [koje
se osniva na zaključcima]; i da li postoji ili ne postoji nauka u
svakom od ovih slučajeva [u slučaju zaključaka i u slučaju
principa]. [Sem toga, mogu se postaviti pitanja:] da li nauka
postoji samo za konkluzije, dok bi za principe postojala jedna
različita vrsta saznanja; i da li sposobnosti kojima saznajemo
principe nisu urođene nego stečene, ili su urođene, ali mi prvo
ne znamo za njihovo prisustvo u nama.
Ali kad bismo mi sticali principe na poslednji način, — to
bi bilo besmisleno. Jer, iz toga bi izlazilo da mi imamo znanja,
— koja bi bila još tačnija nego ona stečena pomoću dokaza, —
ali da ne znamo za njihovo prisustvo u nama. A ako ih stičemo,
a nemamo ih ranije, — kako ih možemo saznati i naučiti, ako
ne pođemo od ranijeg znanja. To je nemoguće, kao što smo
naznačili i u učenju ο dokazu.
Jasno je, dakle, da mi ne možemo imati urođeno znanje
principa, i da se, isto tako, principi ne mogu obrazovati u nama,
ako ο njima nemamo nikakvo znanje, niti kakvu sposobnost za
njih. Zbog toga mi, nužnim načinom, moramo imati neku moć
da ih steknemo, ali ne takvu moć koja bi tačnošću nadmašavala
samo znanje principa.
Ta vrsta znanja izgleda da se nalazi kod svih životinja, jer
one imaju jednu urođenu moć razlikovanja koja se zove čulno
opažanje. Ali iako je čulno opažanje urođeno kod svih
životinja, kod izvesnih [viših životinja] traje čulni utisak, a kod
drugih [nižih životinja] on ne traje. Tako životinje kod kojih
čulni utisak ne traje, ili nemaju nikakvo znanje izvan samoga
akta opažanja, ili upoznaju samo pomoću čula predmete od
kojih utisak ne traje. Međutim, životinje, kod kojih čulni utisak
traje, zadržavaju, posle čulnog opažanja, u duši čulni utisak.
Kad se uvećaju [kad se mnogo puta ponavljaju] ti utisci
koji traju [ostaju], pojavljuje se još jedna druga razlika; naime,
kod jednih se iz trajanja ovih utisaka obrazuje pojam, a kod
drugih se takav pojam ne obrazuje. Tako iz čulnog opažanja
proizlazi ono što nazivamo sećanjem,
356 357
a iz sećanja na jednu istu svtar koje se nekoliko puta ponavlja A,tim principi su poznatiji nego dokazi, a svaka nauka cnovana
— proizlazi iskustvo, jer mnogobrojne uspomene jesu [postaju] je na rasuđivanju. A iz toga izlazi da nema nauke na principima
jedno iskustvo. A iz iskustva, upravo iz univerzalnog koje I pošto, sa izuzetkom intuicije, nijedna vrsta znanja ne može
potpuno miruje u duši125, kao jedinstvo van množine, i koje se biti istinitija od nauke, — intuicija će hvatati principe. To izlazi
nalazi jedno i identično u svim pojedinačnim subjektima, — ne samo iz razmatranja koja orethode nego i iz činjenice što
proizlazi princip umetnosti i nauke — umetnosti u onome što sam princip dokaza nije dokaz kao što i nauka nije princip
se odnosi na postajanje, a nauke u onome što se odnosi na nauke. Ako, dakle, nemamo izvan nauke nikakvu drugu vrstu
biće126. istinitog saznanja, — tada će intuicija biti princip nauke. A
Dakle, ove sposobnosti nisu u nama urođene u jednom intuicija je princip samoga principa, a cela nauka odnosi se
određenom obliku. One, isto tako, ne proizlaze iz drugih, prema celim stvari kao što se intuicija odnosi prema principu.131
poznatijih sposobnosti, nego [polaze] iz čulnog opažanja. Kad
u jednoj bici, usred poraza, svi beže, pa se jedan vojnik
zaustavi, — tada se zaustavlja i drugi, a potom i treći, — [i
tako se to nastavlja sve] dok se vojska ne vrati u svoj prvobitni
red. Slično tome, i duša je sazdana na način da može osećati
tako nešto.127
Pošto ono što smo ο ovome ranije rekli128 nije dovoljno
jasno, mi se ponovo vraćamo na to. Kad se jedna od po-
jedinačnih stvari [čulno opaženih] koje nisu izdiferencirane po
rodu zaustavi u duši, tada je to prvi opšti pojam. (Jer, i ako akt
opažanja ima za predmet pojedinačno, čulno opažanje se ipak
odnosi na opšte [naime, opšte se sadrži u pojedinačnom], — na
primer na čoveka, a ne na čoveka Kaliju.) Zatim se u ovim
prvim opštim pojmovima dešava [u duši] jedno novo
zaustavljanje129, dok se u njoj, najzad, ne zaustave nedeljivi i
opšti pojmovi [kategorije, najopstiji pojmovi]. Tako je izvestan
rod životinja stepen razvitka ka vrsti životinja, a ovaj je, opet,
stepen razvitka ka jednom višem pojmu.
Jasno je da nas indukcija 130 nužnim načinom upoznaje sa
principima, jer na taj način samo čulno opažanje proizvodi u
nama opšte.
Što se tiče sposobnosti razuma, kojima saznajemo istinu,
— jedne [od njih] su uvek istinite, a druge su podložne i
zabludi, — kao, na primer, mišljenje i zaključivanje. A nauka i
intuicija uvek su istinite, — i, sa izuzetkom intuicije, nijedna
vrsta saznanja nije tačnija od nauke. Me-

358
 i6 Razliku između spoljnjeg i unutrašnjeg govora duše postavio
NAPOMENE ie Platon u Teletu (189 e). Spoljašnji govor izražava se recima. Unu-
PRVA KNJIGA
trašnji, iskreni govor duša drži samoj sebi. (Ibid., str. 57, nap. 3.)
17
Na ovom mestu za Aristotela je razumevanje duhovno slu-
1
Entimem (ενθύμημα) — skraćeni zaključak u kome se jedna šanje.
premisa izostavlja. i8 Ovim Aristotel prelazi na kritiku Platonove teorije ideja.
2
To znanje, više nego znanje osnovano na dokazu, jeste za Stagiranin odbacuje postojanje ideja kao večnih realnosti i praslika
Aristotela intuicija koju υοϋς proizvodi. stvari koje su jedinstvo množine. On, sa svoje strane, uči da postoji
3
Filozof iz Stagire uči da je princip nauke definicija njenog vrsta, koja je jedinstvo mnogoga. Prema tome, opšte postoji u poje-
objekta koju daje υοΰς. dinačnom.
4
τά ίδια — propria, svojstvene odredbe jedne stvari. 19
Filozof misli ovde na stav protivrečnosti.
20
5
Upor. Anal. prior., II, 5—7. To je stav isključenja trećeg, koji se upotrebljava u dokazi
6
Naziv: kvadratni broj (ίσόπλευρον) i pravougaoni broj (έτερό- vanju pomoću svođenja na apsurdum. Taj stav je za Aristotela, u
μηκες) potiču od pitagorovaca. stvari, drugi oblik stava protivrečnosti.
7
To jest: jasno je da svi opšti atributi nužnim načinom pripa 2i Upor. Anal. post., 7, 75 a 42, i 10, 76 b 13.
daju njihovim subjektima. 22
Ta nauka je metafizika.
8
Pravi smisao ove rečenice jeste da je opšti onaj atribut koji 23
Naučno ispitivanje razlikuje se od dijalektičkog ispitivanja.
pripada svakom subjektu po sebi. 24
Ova objašnjenja spadaju u oblast metafizike.
9
Konvertibilnost — pretvorljivost, preobratljivost. 25
Aristotel smatra da ovo važi za sve nauke koje dokazuju.
10
Ovim Aristotel misli na problem udvajanja kocke, koji je 26
nazvan delski problem. Silogizam sofista Kaineja.
11
Megaričar Brizon, učenik Pironov, nije uspeo u svom poku Prva premisa:
šaju da ostvari kvadraturu kruga. Ono što raste po geometrijskoj proporciji [progresiji] raste
12
Aristotel pravi razliku između nižih nauka, čiji su predmet brzo;
isključivo činjenice, i viših nauka, koje ispituju uzroke. U niže nauke Druga premisa:
ubraja harmoniku i optiku, a u više aritmetiku i geometriju. Vatra raste brzo;
13
και τά πρώτα και τά εκ τούτων. Zaključak:
14
Tricot smatra da su ove konkluzije uzete kao premise, za Dakle, vatra raste po geometrijskoj proporciji [progresiji].
27
razliku od aksioma, koje imaju samo regulativnu ulogu. (Aristote, U tom slučaju, kad se gornja premisa konvertira, dobija se
Organon IV, Les seconds analytiques, Nouvelle traduction par sledeći pravilan silogizam prve figure.
J. Tricot. Bibliotheque des textes philosophiques, page 56, note 1.) Prva premisa:
15
Zbog toga aritmetika izrečno pretpostavlja postojanje broja, Proporcija koja najbrže raste jeste geometrijska proporcija.
dok fizika smatra da je nepotrebno pretpostavljati da hladno i toplo Druga premisa:
postoje. (Upor. ibid., nap. 5.) Vatra se najbrže povećava;
Zaključak:
Dakle, vatra raste po geometrijskoj proporciji.
28
Po Aristotelovom biološkom tumačenju, ne diše svaka živo
tinja nego samo životinja koja ima pluća.
29
Pošto u Skitiji nema loze, u njoj nema ni vina koje izaziva
dobro raspoloženje i svirku. — Anaharsid je Skit, kraljevskog roda.
Boravio je u Grčkoj i tamo se obrazovao i studirao filozofiju. U
Grčkoj je stekao veliki ugled. Neki su tvrdili da je Anaharsid bio
jedan od sedmorice mudraca. Izgleda da ga je ubio brat zato što
je u svojoj domovini hteo da uvede grčki kult bogova.
360 361
 30
Matematika se bavi formama, apstrahujući od svih mate
rijalnih predmeta koji se mogu čulno opaziti.
31
„Matematika posmatra, doduše, materijalne forme, jer se
prostorna veličina nalazi u materiji i na njoj, ali je ne posmatra ukoli
ko su one materijalne ..." Aristoteles Lehre von Beweis oder zweite
Analytik, ubersetzt von Eug. Rolfes, Leipzig 1922, S. 122, Anm. 77.
32
Lekar zna na osnovu iskustva, a geometar zna apriorno da se
okrugla rana teže leci nego rana drugog oblika a istog obima, jer se
ivice prve rane teže zatvaraju, zbog većeg rastojanja između njih.
33
To jest, dobiće se silogistička figura Camestres:
Svako A je Γ;
Nijedno Β nije Γ;
Nijedno Β nije A.
34
Dobiće se silogistička figura Celarent (subjekt Β je u Δ, a
atribut A nije u Δ):
Nijedno Δ nije A;
Svako Β je Δ;
Nijedno Β nije A.
35
Ovde je ukazano na to da krajnji pojmovi mogu pripadati
različitim vrstama.
36
Na taj način dobija se silogizam u Celarent, jer donja pre
misa koja sadrži B, treba da bude afirmativna.
37
Ako je gornja premisa negativna, dobija se silogizam u Cesa-
re, a ako je donja premisa negativna, dobija se silogizam u Camestres.
38
U drugoj figuri nema nikakvog afirmativnog, a u trećoj
nikakvog univerzalnog zaključka.
39
Filozof na ovom mestu uzima u pretres pogrešne zaključke
koji su afirmativni, i to u prvoj silogističkoj figuri Barbara. Pri
tome pretpostavlja da su odgovarajuće negativne konkluzije istinite.
40
Aristotel uči da svako saznanje proizlazi iz dokazivanja ili
iz indukcije. A indukcija proističe iz opažanja pojedinačnih stvari;
ona pribavlja principe dokazivanju. Tako, u krajnjoj liniji, za Ari
stotela svako saznanje proizlazi iz čula. Ako jedno čulo nedostaje,
odgovarajuća nauka je nemoguća, jer nema senzacija na osnovu
kojih bi se došlo do principa. — Time je jasno formulisano da
bez čula nema ni zaključivanja ni indukcije. (Upor. Tricot, nav.
delo, str. 95—96, nap. 5.) Naime Aristotel smatra da se samo induk
cijom dolazi do opštih pojmova. — Ovako shvatanje suprotno je
doktrinama pitagorovaca i Platona, po kojima apstraktni pojmovi
postoje nezavisno od čulnih predmeta.
41
Taj način sastoji se u tome da se uzmu dve afirmativne
premise za afirmativni silogizam, a jedna afirmativna i jedna ne
gativna premisa za negativni silogizam.
42 Da je red srednjih termina beskrajan, bile bi nemoguće
naučne i filozofske discipline.
43 U ovoj glavi Aristotel dokazuje da, ako su u silogizmu krajnji
termini ograničeni po broju, i srednji termini moraju isto tako biti
ograničeni.
44
Te termine Aristotel zamišlja kao diskretne veličine.
45 Ovi termini zamišljeni su kao kontinuirane veličine.
46 „U svakom prosilogizmu srednji termin afirmiran je ο subjektu koj'i
postaje sve univerzalniji, u odnosu na subjekt prvobitnog silogizma." Tricot,
nav. delo, str. 106, nap. 1.
4' U ovoj glavi — jednoj od najteže prevodljivih ne samo u Drugoj
analitici" nego u Aristotelovim delima uopšte — utvrđuje se da bitni atributi
moraju biti ograničeni po broju, zato što su konstitutivni elementi pojma ili
definicije stvari.
48
Upor. Categ. 4.
4» I na ovom mestu, gde je reč ο uzajamnom akcidentalnom
pridavanju predikata, Aristotel ne propušta priliku da pokaže svoje
neslaganje sa Platonovom teorijom ideja.
50
Ovo pridavanje nije supstancijelno, nego je akcidentalno.
51
Aristotel ovim utvrđuje da je red predikata naviše nužno
brojno ograničen, pošto svaki predikat spada u jednu kategoriju.
S druge strane, i broj predikata u svakoj od kategorija mora biti
ograničen. Najzad, i broj kategorija je konačan.
52
Celokupno sledeće mutno izlaganje ο supstancijelnim i
akcidentalnim predikatima treba da učini reljefnijim Aristotelovo
učenje da su konačni i red predikata naviše i red predikata naniže.
53
Pošto su subjekti jednaki po broju sastavnim delovima sva
ke supstancije, za koje je već dokazano da ne mogu biti beskrajni
po broju, — izlazi da red subjekata naniže mora biti konačan.
54
Pošto ni supstancijelni ni akcidentalni predikati nisu bes
krajni po broju, i red atributa koji ide naviše mora biti konačan.
55
Ovom nejasno formulisanom rečenicom Aristotel nastoji da
dokaže da su ograničene brojem kako krajnje tako i srednje premise.
56
Za Aristotela saznanje na osnovu intuicije nusa nadmoćno
je znanju na osnovu dokazivanja.
57
Drugim recima: pošto mi ο njima nemamo intuiciju.
58
A ako nema definicije, nema ni nauke.
59
Ako su spoljni termini ograničeni po broju, posrednih
termina ne može biti beskrajno mnogo. Uopšte, posredni termini
između jednog određenog subjekta i jednog određenog atributa
moraju biti ograničeni po broju.
* Dijalektički dokaz primenjuje se na svaki silogizam, a ana-
litički dokaz samo na demonstrativan silogizam.
362 363
 61
Dokazivanje je moguće samo ako postoji srednji termin.
Stavovi u kojima nema srednjeg termina ne mogu se dokazati. Ti
stavovi su, po Aristotelu, elementi i principi dokazivanja.
62
Drugim recima: kao što postoje pozitivne neposredne pre
mise, tako postoje i negativne.
63
Ovo Aristotel tvrdi shodno svom shvatanju da jedinica mere
za razne stvari varira svojom materijom, ali ne svojom formom
koja je jedna.
64
Aristotel smatra da intuicija nusa saznaje opšte i svršava se
opštim. Međutim, partikularan dokaz svršava se senzacijom. Pošto
nus ima veću vrednost nego čula, i univerzalni dokaz mora stajati
nad partikularnim dokazom.
65
Upor. drugi argument u Anal. prior. knj. I, gl. 7.
66
Ο svođenju na nemoguće upor. Anal. prior. knj. I, gl. 5
(27 a 15).
67
Aristotel utvrđuje da su prostije, apstraktnije i tačnije nauke
osnovane na manje principa od onih koje su osnovane na principima
što „proizlaze iz dodavanja". U prvu grupu ubraja aritmetiku, a u
drugu geometriju — koja proučavanju brojeva dodaje proučavanje
prostornih veličina.
68
Ovim se verovatno misli na Protagoru.
69
Da bi se upoznao uzrok jedne pojave potrebno je, na osnovu
opštih pojmova, doći do dokaza ο tome uzroku.
70
ή νόησις upotrebljeno je na ovom mestu u smislu intuicije
nusa — koja saznaje opšte u pojedinačnom.
71
Sledeći dokaz je analitički.
72
„Svaka nauka ima za predmet jednu određenu vrstu bića
kojima pripadaju izvesni svojstveni atributi. Dokaz traži premise
koje sadrže vrstu i njene osobine, kao i aksiome koje igraju ulogu
regulativnih principa." (Tricot. nav. delo, str. 151, nap. 5.) Pošto su
vrste bića različite, moraju biti različiti i njihovi principi. I ovim je
potvrđeno da se svi istiniti zaključci ne osnivaju na istim principima.
73
ό λογισμός Tricot prevodi račun, a Kirchmann logika.
74
Prema ovom izlaganju izlazilo bi da principi nisu ni potpuno
isti, ni potpuno različiti, nego da su oni isti po vrsti, a različiti po
rodu.
75
Po ovom dokazu, principi raznih nauka ne mogu pripadati
jednoj vrsti, nego oni pripadaju različitim vrstama.
76
Sem u shvatanju neposrednih premisa, nauka koja se ne
može dokazati sastoji se i u saznanju opštih pojmova.
DRUGA KNJIGA
77
Prva knjiga ovog dela raspravlja ο demonstrativnom zaklju
čku; druga knjiga, međutim, ispituje principe na kojima se osniva
istina dokazanog. Jedni od tih principa su srednji pojmovi, a drugi
su principi pojedinih nauka koji se više ne mogu dokazati. (Upor.
Eug. Rolfes, nav. delo, nap. 1, uz Drugu knjigu, str. 139.)
78 po Tricot-u, prvo je pitanje: da li izvestan predikat pripada
izvesnom subjektu (da li je čovek beo?); drugo: koji je razlog pripa
danja (zašto je čovek beo?); treće: da li subjekt postoji (da li čovek
postoji?); a četvrto: kakva je čovekova priroda? (Upor. nav. delo,
str. 161, nap. 1.)
79
„Četiri vrste istraživanja svode se na istraživanje srednjeg
termina, identifikovana sa uzrokom on — da li pripadanje predikata
subjektu ima uzrok? διότι — koji je uzrok pripadanja? — ει εστί —
da li subjekt ima uzrok? τί εστί — koji je uzrok subjekta? — Uzrok
nikako ne znači μέσον, kad je u pitanju ει εστί (apsolutna egzisten
cija). Uzrok jedne supstancije koja poseduje biće u apsolutnom
smislu nije ništa drugo nego sama ta supstancija, to je njen λόγος,
njena definicija, a ne može biti srednji termin jednog silogizma.
(Upor. nav. delo, str. 163, nap. 2.)
80
Dakle, jasno je: sve ono što može biti dokazano, ne može
biti definisano. Pošto je predmet definicije suština, ona se uvek
izražava afirmativnim i univerzalnim stavom.
81
Zbog te razlike, definicija i dokaz ne mogu biti svedeni
jedno na drugo.
82
Pošto je prethodno izneo teškoće koje se odnose na defini
ciju, Aristotel u ovoj glavi raspravlja ο teškoćama koje se odnose na
suštinu. Ističe da se suština ne može objasniti pomoću konvertibilnih
pojmova, kao ni pomoću podele, niti iz hipotetičkih pretpostavljenih
delova suštine. Naročito podvlači da ne postoji nikakav dokaz ο
suštini, kao i da nije moguć nikakav zaključak ο suštini. (Upor.
Eug. Rolfes, nav. delo, str. 141, nap. 13.)
83
To bi bio silogizam bez prosilogizama. Taj silogizam imao
bi premise koje se ne mogu dokazati. Njegov zaključak nalazio bi se
već u donjoj premisi — što bi činilo „petitio principu". A „petitio
principu" jeste pretpostavka jednog nedokazanog stava — koji još
treba dokazati — kao razloga koji dokazuje.
84
Ksenokrat iz Halkedona (rođen 396. g. pre n. e., poznati
filozof stare Akademije, kojoj je stajao na čelu 25 godina) učio je da
je duša broj koji samoga sebe kreće.
85
Pitanje postavlja sagovornik koji se služi podelom.
8e
Pošto je u srednjem terminu izražena bitnost stvari, jasno je da
se dobija „petito principu", jer se bitnost i pretpostavlja i dokazuje.
87
Tricot uzima da „bitnost" ovde upravo znači definiciju defi
nicije (nav. delo, str. 181, nap. 4).
88
Upravo: definicije definicije.
89
Ovde imamo, u stvari, „petitio principu".
90
Da supstancija postoji, saznaje se neposredno, bez dokaza.
n
U četvrtoj glavi druge knjige ovoga dela.
92
Ovo učenje Empedokla i Anaksagore Aristotel pominje u
svojoj Meteorologiji, 2, 9, 369 b 12.
364 365
 93
Ovo delo, II, 8.
84
Upor. ovo delo, II, 7.
95
U ovom stavu filozof ukratko navodi sadržinu glava 3—lo
ovoga dela „Druge analitike".
96
Aristotel postavlja četiri vrste uzroka. Prvi je formalni,
drugi je materijalni, treći eficijentni, a četvrti finalni uzrok. U ovoj
glavi izložena je na nejasan način teorija ο četiri vrste uzroka koji
su posmatrani kao srednji termini. (Upor. Tricot, nav. delo, str. 197
do 198, nap. 4.)
97
U ovome delu, II, 8, 93 a 3.
98
U srednjem terminu, na osnovu koga se izvodi naučni
zaključak, pojavljuje se materijalni uzrok.
99
Aristotel prelazi na ispitivanje eficijentnog uzroka.
M0
Na ovome mestu srednji termin Β je eficijentni uzrok za-
ključka.
101
Sad mislilac uzima u pretres finalne uzroke koji su, po nje
mu, u krajnjoj liniji, identični sa eficijentnim i formalnim uzrokom.
102
Prelazi se na materijalne i eficijentne uzroke.
103
Razmatranje koje se vrši u vremenu između uzroka i posle-
dice nema vrednosti, zato što se posledica još nije pojavila.
104
Raspravljanja ο kontinuitetu i diskontinuitetu prostora iz
šeste glave Fizike primenjena su na događaje. Filozof postavlja
analogiju između događaja, koji su shvaćeni kao nedeljive celine,
i tačaka. Kao što po teoriji ο diskontinuitetu prostora između dve
tačke mora postojati prazan prostor, tako i između dva događaja —
kao dve celine — treba pretpostaviti prazno.
105
ledan događaj nije kontinuiran sa drugim, kao što su to
delovi jedne linije. Ali filozof naglašava kako se iz toga ne može
zaključiti da se između dva pojma može uvek umetnuti treći pojam,
i tako dalje, do u beskonačnost.
loe TriCot kaže: „Drugim recima, konverzija je uslovljena reci-
procitetom termina u dokazu." (Nav. delo, str. 210, nap. 2.)
107
U trećoj glavi prvog dela ovog spisa, i u drugom delu „Prve
analitike", u glavama 3, 4, 5, 8, 9 i 10.
1(18
U drugom delu ovog spisa, u glavama 4—10.
109
ledinica nije broj, nego princip broja i mera.
110
U ovom spisu, u četvrtoj glavi prvog dela.
111
Tricot daje sledeće objašnjenje Aristotelovom vrlo mutnom
razmatranju, oslanjajući se na Philop., 400, 15: „Ako skup atributa
može pripadati samo individualnim trijadama koje su sadržane u
vrsti-trijadi, tada se mi nalazimo pred definicijom trijade: suština
i definicija trijade nije ništa drugo nego poslednje pripadanje, a ovo
se primenjuje na individue koje se nalaze u vrsti čija je definicija
data." (Upor. nav. delo, str. 215, nap. 1.)
us U drugom delu, petoj glavi ovog spisa, kao i u prvom delu,
31. glavi Anal. prior.
i13 Podele pomoću specifičnih razlika služe tome da se utvrde
vrsta i rod; međutim one ne mogu zameniti dokaz ο suštini.
u* Podela utvrđuje istiniti red pojmova koji čini definiciju. Po
Aristotelu, ako se svaka podela sastoji iz vrste i razlike, i ako vrsta
dodana definiciji, obrazuje jedan novi pojam, koji, sa svoje strane
obrazuje drugi, kad mu se doda nova razlika, — tada je jasno da su
ovi elementi dobijeni i uređeni podelom.
115
Definicija uzima u obzir samo bitne osobine, a nikako
akcidentalne.
116 prvi termin za Aristotela jeste vrsta koja je, samom svojom
prirodom, ranija od svih termina koji posle nje dolaze.
117
Filozof tvrdi da se ono što je izložio ne odnosi samo na
vrste i podvrste koje imaju ime, nego i na one vrste koje nemaju
imena, — a koje izražavaju zajedničku prirodu i zajedničke atribute.
Upućuje da u poslednjem slučaju treba tražiti rodove i zajedničke
atribute te vrste bez imena. (Upor. Tricot, nav. delo, str. 227, nap. 3.)
118
Upor., povodom ovog primera, Aristotelovu Hist. anim.,
II, 1, 501 a 12; II, 17, 507 b 7.
119
Na redu je dijalektičko raspravljanje pitanja da li se može
zaključiti sa date posledice na uzrok, kao što se može sa datog
uzroka zaključiti na posledicu.
120
Ova glava sadrži pozitivno rešenje pitanja da li se od posle
dice može zaključiti na jedan određeni uzrok koji čini jedinstvo.
121
U slučaju kad se izvodi akcidentalni zaključak, srednji
termin biće iste prirode kao zaključak.
122
Tricot (nav. delo, str. 237, nap. 6) daje sledeću shemu:
A
Β Γ
Δ Ε
123
U glavi 19 dat je izvod sadržine obe Analitike.
124
Prva analitika raspravlja ο silogizmu, a Druga analitika ο
dokazu. U Drugoj analitici (I, 2,3) utvrđena je identičnost demon
strativne nauke i dokaza. Principi su najviši stavovi, koji se mogu
dokazati, pojedinih nauka i umetnosti.
U prvoj knjizi Druge analitike Aristotel je utvrdio koje su vrste
premise ili principi iz kojih se, pomoću zaključaka, dobija nauka;
druga knjiga istoga dela pokazuje način kako se oni nalaze. — Ali sa
principima ne može se ići u beskonačnost, nego mora doći do prvih,
neposrednih principa, koji se ne daju dokazati iz principa
odgovarajuće nauke. — Ova glava govori ο tome kako se saznaju ti
prvi i neposredni principi. (Upor. Eug. Rolfes, nav. delo, str. 157—
158, nap. 90.)
366 367
 125
Za Stagiranina, pojmovi su nepomični; oni postaju na taj
način što se u duši zaustavlja i umiruje ono što je zajedničko u više
različitih predstava. A misao je akt koji se nalazi izvan postajanja
i kretanja.
126
Tri su stupnja kroz koja čulno opažanje mora da prođe
da bi pripremilo saznanje principa. Prvi stupanj je pamćenje, koje
filozof svodi na trajanje senzacije. Drugi stupanj je iskustvo, koje
priprema polaznu tačku za stvaranje univerzalnog pojma, — dok
je treći stupanj pojam, koji sadrži ono što je opšte u množini poje
dinačnih stvari. Pojam je princip umetnosti, kad se odnosi na bića
koja postaju i nestaju. Međutim, pojam je princip nauke, kad se
odnosi na saznanje realnosti.
127
Aristotel pretpostavlja da duša ima prirodu koja saznaje,
i koja, snagom što u njoj postoji, materijal čulnog opažanja podiže
do univerzalnog. Tako se opšte sadrži u predmetu opažanja.
128
U Drugoj analitici (II, 13, 97 b 7) Aristotel tvrdi da je uni
verzalno prerada pojedinačnog. PETI DEO
129
„Prvi opšti pojmovi" su opšti pojmovi rodova, preko kojih
i pomoću kojih se dolazi do još opštijih pojmova.
130
Indukcija je metoda zaključivanja koja od posebnog ide TOPIKA
opštem.
131
Ovim je utvrđeno da ne postoji nauka ο principima. Isto
tako, principi ne mogu potpadati pod mišljenje ili pod zaključivanje,
jer su oba podložni zabludi; međutim principi su istinitiji i pouzda
niji nego sve drugo. Aristotel stavlja principe pod intuiciju (υοΰς),
koja je princip nauke ukoliko saznaje njene principe.
 principa treba da bude sam po sebi izvestan. — Verovatna
su mišljenja

24 Organon
K n j i g a prva

[OPŠTI POGLEDI Ο DIJALEKTICI. — PREDMETI

DIJALEKTIKE. — DOKAZI]

Glava prva [PLAN

OVE RASPRAVE]

Cilj ove rasprave je da nađe metodu koja nas ospo-

sobljava da iz verovatnih premisa izvodimo zaključke ο
svakom postavljenom problemu, a — kad sami treba da
odgovaramo na dokaz — da izbegavamo da kažemo nešto
što mu je suprotno.
Dakle, treba, pre svega, da objasnimo šta je silogizam
i koje su njegove razne vrste, da bismo shvatili šta je
dijalektički silogizam. Jer dijalektički silogizam biće
predmet našeg istraživanja u ovoj raspravi.
Silogizam1 je govor u kome, kad se izvesne stvari
pretpostave, druga jedna stvar, različita od njih, proizlazi
nužnim načinom, na osnovu pretpostavljenih stvari.
Dokaz2 se dobija kad silogizam postaje iz istinitih i
prvih premisa, ili iz premisa koje su takve da samo sa-
znanje koje ο njima imamo proističe iz prvih i istinitih
premisa. — Dijalektički je onaj silogizam koji zaključuje
na osnovu verovatnih premisa.
Istiniti i prvi jesu stavovi koji dobijaju svoju
izvesnost, ne od drugih stavova, nego sami od sebe. Jer, ne
treba pitati za uzrok principa nauka nego svaki od tih
ona koja su primljena od svih ljudi, ili od većine, ili 0d
mudraca, a između ovih ili od svih, ili od većine, ili 0d
najpoznatijih i najslavnijih.
Eristički je silogizam koji se osniva na mišljenjima koja
izgledaju verovatna, ali nisu takva, kao i silogizam koji samo
prividno zaključuje na osnovu verovatnih mišljenja ili onih
koja izgledaju verovatna. Jer, nije verovatno sve ono što
izgleda verovatno. Jer ništa od onoga što je označeno kao
verovatno ne odaje na površini sigurnu osobinu lažnosti, kao
što je slučaj za principe erističkih dokaza. Naime, kod ovih se
odmah otkriva njihova lažna priroda, i to u većini slučajeva, —
i čak i za one koji su obdareni samo sa malo razumevanja.
Tako prvi od erističkih silogizama ο kojima smo govorili
nazivamo prvim silogizmom, a drugi nazivamo eristič-kim
silogizmom, a ne prosto silogizmom, jer on zaključuje samo
prividno, ali u stvari ne zaključuje.
Sem svih sad navedenih silogizama, ima još i para-
logizama koji postaju od premisa svojstvenih određenim
naukama, koje nalazimo u geometriji i u srodnim disciplinama.
Ova vrsta [zaključivanja] izgleda da se razlikuje od već
označenih silogizama. Crtač lažnih geometrijskih figura ne
zaključuje ni iz istinitih i prvih premisa, ni iz verovatnih
premisa. On ne potpada pod [našu] definiciju, pošto ne uzima
za propozicije ni one prihvaćene od svih ljudi, ni od većine
njih, ni od mudraca, a među mudracima ni od sviju njih, ni od
većine, ni od najslavnijih, — nego izvodi svoj silogizam iz
propozicija koje su svojstvene odgovarajućoj nauci, ali nisu
istinite. Jer on izvodi para-logizam ili opisujući polukrugove
drukčije nego što treba, ili povlačeći određene linije onako
kako one ne treba da budu povučene.3
Ovo mogu, u opštoj skici uzete, biti različite vrste silo-
gizama koje smo označili. Opšte govoreći, ovde bismo mogli
da se zaustavimo sa našim razlikovanjima svih silogizama ο
kojima smo govorili, kao i onih ο kojima ćemo dalje govoriti.
Naša namera nije da damo tačnu definiciju svakoga od njih. Mi
ćemo sve [pomenute silogizme] navesti
samo u skici. Smatramo, naime, da će biti sasvim dovoljno,
metodu koju smo prihvatili, ako se osposobimo da upoznamo na
neki način svaki od tih silogizama.
Glava d r u g a [KORIST
DIJALEKTIKE]
Posle ovoga što je napomenuto treba da kažemo za koliko
je stvari i za koje je stvari korisna ova rasprava.
Ona je korisna na tri načina: za vežbanje, za izmenu misli
i za filozofske nauke.
Da je korisna za vežbanje, jasno je po sebi. Naime, kad
razpolažemo ovom metodom, bićemo sposobniji da lakše
dajemo dokaze ο datom predmetu.
Ta razprava korisna je i za izmenu misli, jer kad se
upoznamo sa mišljenjima mase, mi možemo sa njome da se
nađemo u oblasti njenih sopstvenih mišljenja, a ne mišljenja
koja su joj strana, i možemo da pobijemo svaki njen dokaz koji
nam ne bi izgledao osnovan.
Najzad, što se tiče proučavanja filozofskih nauka,
mogućnost da se problemima dadu dokazi u dva smisla [za i
protiv], pomoći će nam da lakše otkrijemo u svakom
pojedinačnom slučaju istinu i laž.
Postoji još jedna korist [od ove rasprave] koja se tiče
prvih principa svake nauke. Naime nemoguće je zaključivati ο
njima na osnovu principa svojstvenih jednoj datoj nauci, pošto
su principi prvi elementi svega ostalog. Njih, nužnim načinom,
treba objasniti samo pomoću verovatnih mišljenja koja se tiču
svakog od njih. To je svojstvena ili najvlastitija dužnost
dijalektike. Jer zbog njene istraživačke veštine, ona nam krči
put ka principima svih ispitivanja [nauka].
Glava t r e ć a
[DIJALEKTIČKA VEŠTINA]
Savršeno ćemo raspolagati ovom metodom, ako se prema
njoj budemo odnosili kao što se odnosimo prema retorici,
medicini i drugim veštinama ove vrste; drugim
372 373
 recima, ako, koliko je to moguće, ispunimo postavljeni cilj. Jer,
niti će retor ubeđivati, niti će lekar lečiti na svaki način, —
nego ako oni ne izostave ništa od onoga što je moguće, reći
ćemo da raspolažu valjanim znanjem.
Glava č e t v r t a
[O ELEMENTIMA DIJALEKTIČKOG DOKAZIVANJA]
Treba prvo da razmotrimo iz koliko se delova naša
metoda sastoji. Kad bismo uspeli da dokučimo na kolike se i
kakve se stvari [to jest probleme ili zaključke] prime-njuju
dijalektička dokazivanja, kao i elementi od kojih ova polaze 4, i
[kad bismo mogli da dokučimo] način na koji možemo da ih
obilno pribavimo, — postigli bismo svoj cilj.
Elementi iz kojih postaju dijalektički dokazi po broju su
jednaki i istovetni kao oni koji se uzimaju za predmete
dokazivanja. Dijalektički dokazi postaju iz propizicija, dok su
predmeti silogizama problemi. Svaka propozicija i svaki
problem izražavaju ili vrstu, ili svojstvenost, ili akcidenciju, jer
i [specifična] razlika, kao srodna vrsti, mora zajedno sa njom da
bude stavljena. Ali, pošto svojstvenost čas znači bitnost stvari, a
čas je ne znači, treba podeliti svojstvenost na ona dva sad
nazvana dela. Deo koji označava bitnost biće nazvan
definicijom, a drugi, prema nazivu koji se obično daje ovim
pojmovima, ostaće nazvan svojstvenošću. Tako je iz rečenoga
jasno da se, po ovoj sad načinjenoj podeli, dobijaju četiri
elementa: svojstvenost, definicija, vrsta i akcidencija.
Ali neka nas niko ne razume kao da smo kazali da svaki
od njih [od tih elemenata], uzet za sebe, sačinjava sam jednu
propoziciju ili jedan problem. Mi hoćemo samo da kažemo da
od tih pojmova proizlaze problemi i propozicije.
Problem i propozicija razlikuju se po formi [po obrtu
rečenice]. Ako se kaže: „je li životinja koja hoda i koja ima dve
noge definicija čoveka"? i: „je li životinja vrsta co-veka"? —
dobija se propozicija. Međutim, ako se kaže:
je li ili nije životinja koja hoda i koja ima dve noge definicija
čoveka"? i: „je li ili nije životinja vrsta čoveka"? — to je
problem. A isto je i za drugo [za druge pojmove]. Iz ovoga
prirodno izlazi da su problemi i propozicije jednaki po broju.
Naime, od svake propozicije može se načiniti problem [i
obratno] kad se promeni njena forma.
Glava peta
[OBJAŠNJENJE ČETIRI DIJALEKTIČKA ELEMENTA]
Sad treba da kažemo šta je definicija, šta svojstvenost, šta
vrsta i šta akcidencija.
Definicija je govor koji označava bitnost stvari. Ona se
može izraziti u obliku bilo govora koji dolazi na mesto jedne
reci, bilo govora koji dolazi na mesto jednog govora. Jer,
izvesne stvari, izražene govorom, mogu da budu i definisane.5
Ali kad se, na koji bilo način, stvar koju treba definisati
izrazi samo jednom rečju, očevidno je da to ne znači dati
definiciju stvari, pošto je definicija uvek izvestan govor.
Osobinu definicije ima na primer rečenica: „Ono što je
pristojno jeste etički dobro." Isto važi i za pitanje: „Da li su
čulno opažanje i nauka jedno isto ili su različiti?" Jer, u
definicijama najveća teškoća postoji oko raspravljanja pitanja ο
istovetnosti [identitetu] ili razlici. Zato ćemo pridati osobinu
definicije [upravo osobinu onoga što defi-niše ili što služi ili
što pripada definiciji] uopšte svemu što spada u isti red
istraživanja kao definicije. Da sve što smo sad naveli ima tu
osobinu — jasno je po sebi. Ako smo sposobni da u
raspravljanju utvrdimo da su dve stvari istovetne [identične] ili
različite, na isti način bićemo sposobni da nađemo obilno
dokaza u pogledu definicija. Tako, ako smo pokazali da stvari
nisu istovetne, uništili smo definiciju. Ono što je sad rečeno ne
daje se konvertirati. fer, da bi se postavila definicija, nije
dovoljno dokazati istovetnost dve stvari; međutim, da bi se
uništila definicija, dovoljno je dokazati da ta istovetnost ne
postoji.
374 375
 Svojstveno je ono što ne izražava bitnost jedne stvari ali
pripada samo toj stvari i može da se u iskazu razmeni sa njome.
Tako se, na primer, osobenost čoveka sastoji u tome što je on
sposoban da nauči gramatiku. Jer, ako čovek postoji, on je
sposoban da nauči gramatiku, a ako je sposoban da nauči
gramatiku, on je čovek. Nikad se ne naziva svojstvenim ono što
može pripadati nekoj drugoj stvari; na primer san se nikad ne
naziva svojstveno-šću čoveka, i kad bi slučajno, za neko
vreme, san samo čoveku pripadao. I kad bi se tako nešto
nazvalo svojstvenim, ono se ne bi nazvalo svojstvenim u
apsolutnom, nego u vremenom ili u relativnom smislu. „Biti
desno" jeste [za subjekt] svojstveno u vremenom smislu, a
„dvonožni« se naziva svojstvenim u relativnom smislu;
poslednji izraz važi, na primer, za čoveka u odnosu na konja i
psa. Ali očevidno je da ništa od onoga što može da pripada i
nečem drugom [sem subjektu], ne može u iskazu biti raz-
menjeno sa subjektom. Jer, ako jedno biće spava, ne sleduje
nužnim načinom da je ono čovek.
Vrsta je ono što je kao bitno pridato mnogim stvarima
koje se po rodu međusobno razlikuju. Treba smatrati kao bitne
predikate sve termine koji su takve prirode da prikladno
odgovaraju na pitanje: „Šta je ovaj subjekt pred vama"? Tako,
na primer, ako se ο čoveku pita šta je on, prikladan odgovor je
da je on životinja. U pitanje ο vrsti spada sledeće: „Da li jedna
stvar spada u istu vrstu kao druga stvar, ili u različitu vrstu"?
Naime takvo pitanje potpada pod isto naučno istraživanje kao
pitanje ο vrsti. Ako smo u raspravljanju utvrdili da je životinja
vrsta čoveka, a isto tako i vola, utvrdili smo da oni spadaju u
istu vrstu. Međutim, ako smo dokazali da je životinja vrsta
jednog, a da nije vrsta drugog, utvrdili smo da oni nisu u istoj
vrsti.
Akcidencija je ono što nije ništa od svega toga, — što nije
ni definicija, ni svojstvenost [ϊδιον, lat. proprium], ni vrsta, ali
što pripada stvari; ili akcidencija je ono što može da pripada ili
da ne pripada jednoj i istoj stvari, ma kakva ona bila. Tako, na
primer, „sedeti" može pripa-
dati ili ne pripadati jednom istom biću. Isto važi i za „belo".
Naime, ništa ne stoji na putu da ista stvar bude čas bela, a čas
ne-bela.
Od ove dve definicije akcidencije druga je bolja. Naime
ako se prva prihvati, potrebno je nužnim načinom, da bi se ona
razumela, da se unapred zna šta je definicija, i vrsta, i
svojstvenost; međutim druga [definicija akcidencije] dovoljna
je po sebi da nam učini shvatljivim šta je po sebi izraz ο kome
je reč [to jest akcidencija].
Za akcidenciju se mogu vezati i sva poređenja među
stvarima. Naime ma na koji način da se ta poređenja vrše, kaže
se da ona proizlaze od akcidencije. Takav je slučaj, na primer,
u sledećim pitanjima: „Da li zaslužuje preimuć-stvo lepo ili
korisno?" „Da li je prijatniji život shodan vrlini ili život shodan
uživanju?" A takav je slučaj i kad je u pitanju svaki drugi
problem koji bi se mogao izraziti na sličan način. Jer, u svim
takvim slučajevima ono što se istražuje jeste: „Na koji se od
dva termina predikat ο kome je reč više akcidentalno
primenjuje?"
Po sebi je očevidno da ništa ne stoji na putu akciden-ciji
da postane vremena ili relativna svojstvenost. Tako, na primer,
„sedeti" — koje je akcidencija, ako sam čovek sedi — može da
bude vremena svojstvenost; međutim, ako sam čovek ne sedi,
to će biti i relativna svojstvenost u odnosu na one koji ne sede.
Tako ništa ne sprečava da akcidencija postane relativna ili
vremena svojstvenost. — Međutim, u apsolutnom smislu
uzeto, to neće biti svojstvenost.
Glava š e s t a
[PROUČAVANJE ONOGA ŠTO SE MOŽE PRIDATI]
Ne treba da izgubimo iz vida da sve ono što se odnosi na
svojstvenost, na vrstu i na akcidenciju, može da se pri- meni i na
definicije. Kad pokažemo da atribut ο kome je rec ne pripada
jedinom terminu koji potpada pod definiciju— kao što se čini i
u slučaju svojstvenosti jedne stvari, ili da vrsta naznačena u
definiciji nije prava vrsta, ili
376 377
da jedan od elemenata pomenutih u definiciji ne pripada
definisanom — što važi i za akcidenciju, — mi smo tada
uništili i samu definiciju. Tako, prema objašnjenju koje smo
ranije dali6, svi pojmovi koje smo nabrojali mogli bi, na
izvestan način, imati prirodu definicije.
Ali zato se ne srne tražiti jedna zajednička metoda koja bi
se primenjivala na sve te pojmove.
Naime, ta metoda ne bi se lako pronašla, a čak i kad bi
bila pronađena, ona bi bila potpuno nesigurna i nepri-menljiva
na našu sadašnju raspravu. Međutim, ako se naznači jedna
metoda svojstvena svakoj od vrsta koje smo razlikovali 7, u tom
slučaju, kad se pođe od pravila sao-braženih svakom pojmu,
bilo bi možda lakše ispitati naš predmet. Tako, kao što smo
ranije8 rekli, treba da razu-memo našu podelu formalno. A od
ostalih pitanja — svako treba priključiti onom koje mu je
najsrodnije, označavajući ih kao pitanja koja se odnose na
definiciju i na vrstu9. Tako smo ono ο čemu govorimo već
prilično postavili na pravo mesto.
Glava sedma
[RAZNE VRSTE IDENTITETA]
Pre svega treba da utvrdimo u koliko se značenja govori ο
izrazu „identičan"10
Moglo bi se misliti da identično — da bismo ga opisali
samo u opštem pregledu — ima tri značenja. Naime mi
nazivamo nešto identičnim ili po broju [numeričko], ili po rodu
[specifično], ili po vrsti [generičko]. Po broju je identično ono
što ima više imena, ali je samo jedna stvar, — na primer, odeća
i ogrtač. Po rodu je identično ono što je više [nego jedno], ali
ne pokazuje nikakvu razliku u rodu. Tako je, na primer, čovek
identičan čoveku, a konj konju, — jer stvari koje spadaju u isti
rod nazivaju se identične po rodu. Isto tako su identične po
vrsti stvari koje potpadaju pod istu vrstu, kao na primer konj i
čovek.
Moglo bi se smatrati da se način na koji se voda iz istog
izvora naziva identičnom, razlikuje od sad nazna-
čenih načina. Ali ovakva identičnost treba da bude stavljena u
isti red kao stvari koje su, na jedan ili na drugi način, nazvane
identičnima zato što pripadaju jednom rodu. Jer sve takve
stvari izgleda da su srodne i slične jedne drugima. Svaka voda
nazvana po rodu identična je svakoj drugoj vodi, zato što ima
izvesnu sličnost s njom, a voda iz istog izvora razlikuje se
samo time što je ovde sličnost još jača. Zbog toga je ne
odvajamo od stvari koje se na neki način nazivaju identičnima
zato što pripadaju jednom rodu.
Opšte se pretpostavlja da se izraz „identično" prvenstveno
upotrebljava za ono što je po broju identično. Ali i u ovom
slučaju taj izraz može da ima više smisla. U svom osnovnom i
prvom smislu, ovaj izraz se upotrebljava, kad je identitet pridan
imenu ili definiciji, — kao, na primer, kad je „ogrtač"
identifikovan sa „odećom", a kad je „životinja koja hoda
nogama i koja ima dve noge" identifi-kovana sa „čovekom". U
drugom smislu identitet se pridaje svojstvenoj odredbi jedne
stvari, — kao, na primer, kad se ono što je sposobno za nauku
identifikuje sa čovekom, a ono što se po prirodi penje nagore sa
vatrom. U trećem smislu identitet se pridaje jednom predmetu
na osnovu akcidencije, — kao, na primer, kad se onaj ko sedi
ili muzičar identifikuje sa Sokratom. U svim ovim slučajevima
nastoji se da se označi numeričko jedinstvo.
Da je ono što je sad rečeno istinito, doznaje se najbolje iz
slučajeva u kojima je jedan naziv zamenjen drugim. Jer često
kad zapovedimo da se pozove jedna od ličnosti koje sede,
označujući je njenim imenom, — mi menjamo to označavanje
uvek kad ličnost kojoj dajemo zapovest ne razume ono što smo
joj rekli. Pošto očekujemo da će nas ona bolje razumeti, ako
pođemo od neke akcidentalne osobine, mi joj naređujemo da
nam pozove „čoveka koji sedi" ili „koji raspravlja". Naime mi
očevidno pretpostavljamo da označavamo identično, bilo da
nazivamo ime ili akcidenciju.
378 379
 Glava osma
[RAZLIČITI DOKAZI ZA ONO ŠTO SE MOŽE PRIDATI]
Tako se identično, kao što smo kazali, upotrebljava u tri
razna smisla.
Indukcija je prvi način da se čovek uveri da su elementi
koji su ranije naznačeni 11 oni na osnovu kojih su sastavljeni
[dijalektički] dokazi; iz tih elemenata proizlaze [dijalektički]
dokazi i na njih se primenjuju.
Ako se pojedinačno ispitaju propozicije i pitanja, videće
se da svako od njih dolazi ili iz definicije jedne stvari, ili iz
njene svojstvene odredbe, ili iz vrste, ili iz akcidencije.
Drugi način da se čovek u to uveri dobija se zaključi-
vanjem. Svaki predikat jednog subjekta ili se nužnim načinom
konvertira, ili se ne konvertira sa subjektom. Ako se konvertira
[sa subjektom], dobiće se ili definicija predikata, ili njegova
svojstvena odredba, — njegova definicija, ako izražava bitnost,
a njegova svojstvena odredba, ako je ne izražava. Jer, rekli smo
da je svojstvena odredba ono što se konvertira sa subjektom, ali
što ne izražava njegovu bitnost. Međutim, ako se predikat ne
konvertira sa subjektom, tada je on ili jedan od termina koji su
sadržani u definiciji subjekta, — ili nije. Ako je predikat jedan
od termina koji su sadržani u definiciji, on će biti rod ili
[specifična] razlika, pošto se definicija sastoji iz vrste i
[specifičnih] razlika. Međutim, ako predikat nije jedan od
termina koji je obuhvaćen u definiciji, on će očevidno biti
akcidencija. Naime mi smo označili kao akcidenciju ono što
nije ni definicija, ni vrsta, ni svojstvena odredba, a ipak pripada
stvari ο kojoj se govori.
Glava d e v e t a
[KATEGORIJE I NJIHOV ODNOS SA ONIM ŠTO SE MOŽE
PRIDATI]
Posle ovoga što smo sad rekli, treba odrediti vrste
kategorija u koje spadaju četiri elementa ο kojima smo
govorili12.
Ima deset kategorija. One su: suština, kvantitet, kva-litet,
odnos, mesto, vreme, položaj, posedovanje, delanje, trpljenje.
Akcidencija, i vrsta, i svojstvena odredba, i definicija moraju
uvek pripadati jednoj od ovih kategorija. Jer, sve propozicije,
obrazovane iz ova četiri pojma, označavaju ili suštinu, ili
kvalitet, ili kvantitet, ili jednu od drugih kategorija.13
Ali, očevidno je po sebi da se, označavajući šta je stvar,
označava čas supstancija, čas kvalitet, a čas jedna od drugih
kategorija. Kad se neko nalazi u prisustvu jednog čoveka, pa
kaže da je čovek ili životinja ono što ima pred sobom, — tada
kazuje šta je to, i označava jednu supstanciju· Ali kad se neko
nalazi pred jednom belom bojom, pa kaže da je belo ili boja što
ima pred sobom, tada napominje šta je ova, i označava jedan
kvalitet. Isto tako, kad se neko nalazi pred veličinom od jednog
lakta, pa kaže da ima pred sobom veličinu od jednog lakta, —
tada kazuje šta je ova, i označava jedan kvantitet. Isto stoji i sa
drugim kategorijama. Izražava se suština svakog od pojmova
ove prirode, ako se, od jedne date stvari, potvrđuje ili sama
stvar, ili njena vrsta. Međutim, kad se potvrđivanje odnosi na
stvar drugu nego što je stvar ο kojoj je reč, tada se ne izražava
suština nego kvantitet, ili kvalitet, ili koja od drugih kategorija.
Iz toga izlazi da su kategorije, po prirodi i po broju, predmeti
[problemi] i elementi [propozicije] dijalektičkih dokaza. Kako
ćemo da ih steknemo i obilno pribavimo, treba posle ovoga da
kažemo.
Glava d e s e t a
[DIJALEKTIČKE PROPOZICIJE]
Najpre treba da definišemo šta je dijalektička propozicija i
šta je dijalektički problem. Jer, ne treba smatrati svaku
propoziciju ni svaki problem kao dijalektički. Naime, nijedan
čovek koji ima razuma neće tvrditi ono što niko ne drži za
istinito, niti će praviti problem od onoga što je očevidno za sve
ljude ili za većinu ljudi. U drugom slučaju nema teškoće, a prvi
slučaj niko neće prihvatiti.
380 381
 Dijalektička propozicija je pitanje koje je verovatno ili za
sve ljude, ili za većinu njih, ili za mudre, a među mudrima ili
za sve, ili za većinu njih, ili za najuglednije — ali to pitanje ne
treba da bude protivno opštem mišljenju'. Jer, može se
prihvatiti ono što je dobijeno od mudraca ako to nije suprotno
mišljenjima mnogih ljudi.
U dijalektičke propozicije spada i ono što je slično
verovatnim mišljenjima, kao i propozicije što protivreče
kontrernim suprotnostima mišljenja koja se drže za vero-vatna,
a isto tako i sva mišljenja koja su saglasna sa onim što uče
priznate veštine.
Ako je verovatno mišljenje da je nauka ο kontrerno
suprotnom jedna ista, izgledaće isto tako verovatno da je
opažanje kontrerno suprotnog jedno i isto. Isto tako, ako je
verovatno mišljenje da postoji po broju jedna gramatika,
izgledaće verovatno i da je po broju jedna veština sviranja u
frulu. Međutim, ako je verovatno mišljenje da ima više
gramatičkih nauka, izgledaće isto tako verovatno da ima više
veština sviranja u frulu. Jer, sve ovo [sva ova mišljenja]
izgledaju slična i srodna.
Isto tako, izgledaće verovatne i propozicije koje protivreče
kontrernim suprotnostima verovatnih mišljenja. Ako je
verovatno mišljenje da treba činiti dobro svojim prijateljima,
isto je tako verovatno mišljenje da im ne treba činiti zlo. Stav da
treba činiti zlo svojim prijateljima kontrerno je suprotan [opštim
mišljenju], a stav da im ne treba činiti zlo protivreči tom
kontrerno suprotnom stavu. Isto tako, ako svojim prijateljima
treba činiti dobro, ne treba ga činiti svojim neprijateljima. I ovo
protivreči mišljenjima koja su kontrerno suprotna [opštim
mišljenjima], pošto je kontrerno suprotno mišljenje da treba
činiti dobro svojim neprijateljima. A isto je i u svim drugim
slučajevima. Isto tako, pri poređenju izgledaće saobrazno
opštem mišljenju da kontrerno suprotan predikat pripada
kontrerno suprotnom subjektu, — tako, na primer, ako treba
činiti dobro svojim prijateljima, treba isto tako činiti zlo svojim
neprijateljima. Moglo bi izgledati i kao da je činjenje dobra
svojim prijateljima kontrerno suprotno činjenju zla svojim
neprijateljima. Međutim pitanje je li u istini tako ili nije, biće
objašnjeno u našim raspravljanjima ο kontrernim
suprotnostima14.
A jasno je i to da sva takva mišljenja koja su saglasna sa
nastavom veština, jesu dijalektičke propozicije. Jer mogu se
prihvatiti mišljenja dobijena od onih koji su upućeni u te
predmete. Tako, na primer, ο pitanjima iz medicine sudiće se
kao što sudi lekar, ο pitanjima iz geometrije kao geometar i
tako dalje.
Glava j e d a n a e s t a
[DIJALEKTIČKI PROBLEM. — DIJALEKTIČKA TEZA]
Dijalektički problem je teorema [predmet istraživanja]
koja je ili usmerena na izbor i bekstvo [na to da izabere i da
izbgene]15, ili na istinu i saznanje 16, i to ili po sebi
[neposredno], ili kao pomoć rešenju nekog drugog problema te
vrste. To treba da bude stvar ο kojoj masa nema nikakvo
određeno mišljenje, ili ima mišljenje suprotno mudracima, ili ο
kome mudraci imaju mišljenje suprotno masi, ili ο kome
postoji nesaglasnost između mudraca i među masom. Postoji
korisno poznavanje izvesnih problema, koje služi tome da se
izabere ili izbegne neka stvar. Takav je, na primer, problem da
li je zadovoljstvo ono što treba želeti ili nije. Međutim kod
drugih problema korist leži samo u znanju, — tako, na primer,
u problemu da li je svet večan ili nije. Neki problemi, opet, kao
takvi i po sebi nisu od koristi ni za jedan od ova dva predmeta
[ni za saznanje, ni za praksu], ali doprinose rešenju takvih
problema. Naime ima mnogo stvari koje mi ne želimo da
saznamo po sebi i kao takve, nego samo zbog drugih stvari, —
upravo da bismo, pomoću njih, upoznali neku drugu stvar.
Problemi su i pitanja ο kojima postoje suprotna zaklju-
čivanja (teškoća se, povodom njih, sastoji u tome da se dozna
jesu li stvari takve ili nisu, pošto je moguće dati ubedljive
dokaze u oba smisla). Isto tako, problemi su 1 pitanja povodom
kojih nemamo nikakav dokaz, pošto
382 383
su obimna i pošto smatramo da je teško naznačiti im razlog.
Takvo je, na primer, pitanje da li je svet večan ili nije, — jer se
i tako nešto može ispitivati.
Dakle, problemi i propozicije treba da budu definisani
onako kao što smo rekli. Teza17 je sud, kontrerno suprotan
opšte primljenom mišljenju, koje je izrazio neki ugledni
filozof, — na primer, da ne može biti protivrečnosti, kao što je
tvrdio Antisten, ili da se sve kreće, kao što smatra Heraklit, ili
da je biće jedno, kao što kaže Melis. Jer, bilo bi glupo brinuti se
za mišljenja suprotna opštim mišljenjima koja ma ko ispoveda.
Ili teza može još biti tvrđenje koje možemo opravdati
zaključivanjem kontrerno suprotnom opštim mišljenjima.
Takvo je, na primer, zaključivanje da sve što postoji nije ni
postalo, niti je večno, kao što kažu sofisti. Naime, tvrde sofisti,
muzičar koji je gramaticar jeste takav, i ako nije postao
gramaticar, i ako on nije večno gramaticar. A ako se ovo
tvrđenje i ne primi, ono bi moglo biti pretpostavljeno, pošto za
njega postoji razlog.
I teza je problem, ali svaki problem nije teza, pošto su neki
problemi takvi da ο njima nemamo nikakvog [određenog]
mišljenja ni u jednom ni u drugom smislu. Međutim, jasno je
da je i teza problem. Jer, prema rečenome proizlazi, nužnim
načinom, ili da masa ο tezi nije u sagla-snosti sa mudracima, ili
da [o tome] postoji nesaglasnost između mudraca ili među
masom, — pošto je teza sud suprotan opštem mišljenju. U
današnjici se nazivaju tezama gotovo svi dijalektički problemi.
Ali nije od važnosti kako se oni nazivaju. Jer mi nismo želeli
da dajemo imena, čineći ova razlikovanja, nego smo nastojali
da ne previdimo razlike koje postoje između tih pojmova.
Ne treba ispitivati svaki problem i svaku tezu nego [to
treba činiti] samo [u slučaju] kad teškoću iznesu ljudi koji traže
dokaze, a ne kad ona traži kaznu ili kad je dovoljno imati
zdrava čula [pa resiti teškoću]. Tako, na primer, onima koji
sumnjaju da li treba ili ne treba poštovati bogove i voleti
roditelje, potrebna je kazna, a onima koji sumnjaju da li je sneg
beo ili nije, potrebna su zdrava
čula [potrebno je da vide sneg]. Raspravljanje ne treba da se
odnosi ni na ono za šta je dokaz sasvim blizu, ni na ono za šta
je dokaz odveć udaljen. U prvom slučaju nema nikakve
teškoće, a u drugom slučaju teškoće su odveć velike za prosto
vežbanje.
Glava dvanaesta
[DIJALEKTIČKO ZAKLJUČIVANJE I
DIJALEKTIČKA INDUKCIJA]
Pošto je ovo utvrđeno, treba odrediti koliko ima vrsta
dijalektičkih zaključivanja. Jedna vrsta je indukcija, a druga
zaključivanje.
Ranije smo rekli šta je zaključivanje18.
A indukcija je put od pojedinačnog [od pojedinačnih
slučajeva] opštem. Tako, ako je na primer, najveštiji krmaroš
onaj ko razume svoj posao, a ako isto važi i za kočijaša, —
tada je, uopšte, najbolji čovek koji, u svakom slučaju, zna svoj
posao. Indukcija je ubedljivija i jasnija, lakše se može poznati
pomoću čulnog opažanja, i, prema tome, pristupačnija je
prosečnom čoveku. Međutim zaključivanje ima više snage, i
delotvornije je, u slučaju kad treba odgovarati onima koji
protivreče.
Glava t r i n a e s t a
[DIJALEKTIČKA ORUĐA]
Vrstve stvari19 na koje se primenjuju [dijalektička]
zaključivanja i iz kojih se obrazuju, treba da budu podelje-ne
kao što je ranije naznačeno20.
Oruđa, koja će nam obilno pribaviti zaključivanja i
indukcije, ima četiri: jedno [prvo] je iznalaženje rečenica,
drugo je sposobnost da se razlikuje u koliko je značenja uzeta
svaka pojedinačna reč, treće je iznalaženje razlike Imeđu
stvarima], a četvrto je ispitivanje njihovog identiteta.
 25
384 Organon
385
 Tri poslednja oruđa su na neki način isto tako rečenice, jer
se za svako od njih može načiniti rečenica. Uzmimo kao primer
[sledeće rečenice]: „ono što treba izabrati može biti ili lepo, ili
prijatno, ili korisno". „Osećaj se razlikuje od nauke u tome što
nauka, kad se izgubi, može opet da se stekne, dok osećaj ne
može." I: „Zdrav se odnosi prema zdravlju kao što se onaj koji
je dobrog sastava odnosi prema dobrom sastavu." Prva od ovih
rečenica izvedena je iz razlike značenja jednog izraza, druga je
izvedena iz razlika među stvarima, a treća iz njihovih sličnosti.
Glava č e t r n a e s t a
[PRAVILA ZA IZBOR PROPOZICIJA]
Što se tiče propozicija [rečenica], ima onoliko načina da
se one izaberu koliko smo razlikovali rodova u samoj
rečenici21. Tako možemo uzeti mišljenja svih, ili većine, ili
mudrih ljudi, a među poslednjima ili mišljenja svih, ili većine,
ili onih najuglednijih. Ili možemo uzeti mišljenja kontrerno
suprotna onima koja izgledaju opšte usvojena, kao i ona koja
važe u umetnostima. Treba postaviti kao rečenice [propozicije]
mišljenja protivrečna mišljenjima kontrerno suprotnim onima
koja izgledaju opšte pretpostavljena, — kao što je ranije
rečeno22, — to jest negativna.
Korisno je, isto tako, izabrati kao rečenice ne samo
verovatna mišljenja, nego i ona koja su im slična, — tako, na
primer, [mišljenje] da je osećaj kontrernih suprotnosti jedan isti
(jer je i nauka ο kontrernim suprotnostima jedna ista), i da mi
vidimo na taj način što nešto primamo u sebe, a ne što nešto
šaljemo iz sebe. A isto je tako i za druge osećaje. Tako mi
čujemo zato što nešto u sebe primamo, a ne zato što nešto
šaljemo iz sebe, a isto je tako i za osećaj ukusa. I za druge
osećaje je isto.
Isto tako, i sve rečenice koje izgledaju istinite za sve
slučajeve ili za većinu njih, treba da budu uzete za princip i za
tezu koja važi. Jer, te rečenice postavljaju protivnici koji ne
primećuju u isto vreme da u jednom određenom slučaju može
ne biti tako.
Treba izabrati svoje rečenice i iz napisanih izvođenja, i
načiniti spiskove tako da se stave odvojeno pod svaku vrstu, na
primer pod Dobro, ili pod Životinju, i to pod sveukupno Dobro,
počev od suštine. Isto tako, trebalo bi zapisati na ivici mišljenja
svakog filozofa,^— tako, na primer, iz Empedoklovog učenja
da postoje četiri telesna elementa. Jer, prihvatiće se [kao teza]
ono što je neki slavni čovek rekao.
Postoje — da se samo u skici izrazimo — tri vrste
propozicija i problema. Jedne propozicije su etičke, druge
fizičke, a treće logičke. Etičke su propozicije kao što je, na
primer, sledeća: „da li treba slušati roditelje pre nego zakone,
ako između njih postoji neslaganje"? Logičke propozicije su
kao što je, na primer, sledeća: „da li je nauka ο kontrernim
suprotnostima jedna ista ili nije"? A fizičke propozicije su kao
što je, na primer, sledeća: „da li je svet večan ili nije"? Ista
podela važi i za probleme. Kakve propozicije spadaju u svaki
od ovih rodova, nije lako objasniti definicijom; treba samo
pokušati da se svaka od njih upozna neprekidnom indukcijom,
time što se one ispituju ranije datim primerima.
U filozofiji treba raspravljati ο ovim stvarima prema
njihovoj istinitosti, ah u dijalektici dovoljno je držati se
mišljenja. Sve propozicije treba da budu uzete što je moguće
opštije, i iz jedne valja načiniti više njih. Tako se, na primer,
pretpostavlja da je nauka jedna i ista za suprotnosti, a, potom,
da je ona ista za kontrerne suprotnosti, a da je ista i za relativne
pojmove. Na isti način opet i ove dve propozicije treba da budu
deljene, sve dok deoba može da se nastavlja. Tako će se, na
primer, reći da je jedna i ista nauka ο dobru i zlu, i ο belom i
crnom, i ο hladnom i toplom, — i tako dalje.
Glava p e t n a e s t a [TRAŽENJE
HOMONIMNIH IZRAZA]
Ο propozicijama neka bude dovoljno ono što je rečeno·
Što se tiče množine značenja jednog izraza, treba ne
samo da raspravljamo ο ovim izrazima koji imaju različita
 25·
386 387
 značenja, nego treba pokušati i da se za njih dadu definicije.
Tako, na primer, treba da kažemo ne samo da su „pravičnost" i
„hrabrost" nazvani dobrom u jednom smislu, a „snažan" i
„zdrav" u drugom smislu, nego i da su prve od ovih reci tako
nazvane zato što izražavaju izvesnu osobinu, a druge dve
ukoliko nešto proizvode, a ne ukoliko same sobom izražavaju
izvesnu osobinu. Isto je tako i u drugim slučajevima.
Da li je jedan izraz upotrebljen prema definiciji u više
smisla ili samo u jednom smislu, mora se razmotriti na sledeći
način:
Valja prvo ispitati da li kontrerna suprotnost izraza ima
više značenja, — pa bilo da [među njima postoji] razlika po
rodu ili samo po imenu. U nekim slučajevima razlika koja ide
do imena odmah se javlja, — tako, na primer, oštro u glasu ima
za kontrernu suprotnost duboko, a kad je u pitanju telo
[kontrerna suprotnost oštrom] je tupo. Prema tome jasno je da
kontrerna suprotnost od oštrog ima više značenja. Ako je tako,
„oštar" mora imati više značenja. Jer, svakom od ranijih izraza
odgovaraće različit kontrerno suprotan izraz. Jer neće isto oštro
biti kontrerno suprotno tupom i dubokom, iako je oštro
kontrerno suprotno jednom i drugom. A dubokom u glasu
kontrerno suprotno je oštro, ali kad je u pitanju telo, tada je to
lako, tako da je duboko uzeto u više smisla, zato što je isto tako
uzeta u više smisla i njegova kontrerna suprotnost. Isto je tako i
za [izraz] lepo, koji kad se pri-meni na živo biće ima kao
kontrernu suprotnost ružno, a kad se primeni na kuću, ima za
kontrernu suprotnost porušeno, — tako da je [izraz] lepo
homoniman.
Kod izvesnih stvari ne javlja se nikakva razlika u recima,
nego se u njima odmah veoma jasno pokazuje razlika u rodu,
— kao, na primer, kod belog [jasnog] i crnog [tamnog]. Tako
se govori ο glasu da je jasan i taman, a isto tako i ο boji. Ove
stvari ne razlikuju se u recima, nego se u njima odmah veoma
jasno pokazuje razlika u rodu. Jer, boja nije nazvana jasnom u
istom smislu kao glas. To je jasno i kad se uzme u obzir osećaj.
Stvari koje
su po rodu iste izazivaju isti osećaj, ali ο jasnom ne sudimo
istim osećajem kao kod tona i kod boje, nego ο boji sudimo
čulom vida, a ο tonu čulom sluha. Isto je tako sa ljutim i tupim
kod ukusa i kod tela, — samo se ο drugom sudi pipanjem, a ο
prvom ukusom. Jer, i ovde nema razlike u recima, ni kod
imenovanih stvari, ni kod njihovih kontrernih suprotnosti.
Naime tupim se naziva ono što je kontrerno suprotno oštrom u
jednom ili u drugom smislu.
Dalje treba razmotriti da li jedno od značenja izraza ima
kontrernu suprotnost, dok je drugo značenje uopšte nema.
Tako, na primer, zadovoljstvo u piću ima za kontrernu
suprotnost patnju zbog žeđi, ali zadovoljstvo u posmatranju da
je dijagonala inkomensurabilna strani nema nikakvu kontrernu
suprotnost. Tako se ο zadovoljstvu govori u više značenja. A
od „voleti" u duhovnom smislu kontrerna suprotnost je
„mrzeti", ali od „voleti" u čulnom smislu nema takve
suprotnosti, i tako je jasno da je „voleti" homonimni
[dvosmisleni] izraz.
Dalje, što se tiče njihovih izraza koji stoje u sredini, treba
videti da li [izvesna značenja i njihove kontrerne suprotnosti]
imaju jedan takav termin, a drugi ga nemaju, ili da li, u oba
slučaja, postoji jedan, ali koji nije isti. Tako, na primer, između
belog i crnog stoji kod boja u sredini sivo, a kod glasa ne stoji
ništa, a i kad bi se nalazilo nešto, to bi bilo promuklo, kao što
neki smatraju da se promukao glas nalazi na sredini [između
jasnog i dubokog glasa]. Prema tome, belo je homoniman
izraz, a crno isto tako. Dalje, treba razmotriti da li neki od ovih
izraza imaju više od jednog srednjeg termina, a drugi samo
jedan, — kao belo i crno. Kod boja ima više srednjih termina,
a kod glasa ima samo jedan — promuklo.
Isto tako, kod kontradiktorne suprotnosti treba videti da li
izraz ima više značenja. Ako ima više značenja, i njegova
suprotnost biće uzeta u više smisla. Tako se, na primer, „ne
videti" upotrebljava u više smisla: u jednom, da se nema vid, a
u drugom da se nema sposobnost gledanja. Ali, ako se „ne
videti" upotrebljava u više smisla, izlazi, nužnim načinom, da
se i „videti" upotrebljava u više smisla,
388 389
jer za svaki smisao „ne videti" postojaće jedan suprotni
smisao. Tako, na primer, za „nemati vid" [postojaće su-
protni smisao] „imati vid", a za „nemati sposobnost gle-
danja" [biće suprotni smisao] „imati sposobnost gledanja".
Isto tako, treba ispitati izraze koji su suprotni prema
[kategoriji] lišenosti i posedovanja. Ako jedan od izraza
ima više značenja, i drugi će imati više značenja. Tako,
na primer, ako izraz „osećati" ima više značenja, prema
tome da li se primeni na dušu ili na telo, i izraz „ne ose-
ćati" imaće više značenja, prema tome da li se primeni na
dušu ili na telo. Očevidno je da je suprotnost između sad
navedenih izraza ona prema [kategoriji] lišenosti i posedo-
vanja, pošto živa bića po prirodi imaju svaki od dva roda
osećaja, kako za dušu, tako i za telo.
Dalje, treba razmatrati menjanje oblika reci. Ako se
„pravično" kaže u više značenja, i „pravičan" će se reći u
više značenja. Jer, svakom od značenja reci „pravično"
odgovara jedno značenje reci „pravičan". Na primer, ako
se izraz „pravično" uzme i u smislu „suditi po svome ube-
đenju", i u smislu „suditi kako treba", biće isto i za izraz
„pravičan". Isto tako, ako se [pridev] „zdrav" uzme u više
značenja, i [prilog] „zdravo" će se uzeti u više značenja.
Tako, na primer, ako je „zdrav" ono što proizvodi, ono što
čuva i ono što označava zdravlje, i „zdravo" će značiti ili
način koji proizvodi, ili način što čuva, ili način što
označava zdravlje. Isto tako, u drugim slučajevima, kad
izraz ima više značenja, i menjanje oblika koje je iz njega
izvedeno imaće više značenja. Međutim, ako menjanje
oblika ima više značenja, i izraz će imati više značenja.
Isto tako, treba razmatrati vrste kategorija na koje se
izraz odnosi i videti da li su one svuda iste. Jer, ako one
nisu iste, očevidno je da je izraz homoniman [dvosmislen].
Tako, na primer, dobro kod hrane jeste ono što stvara
zadovoljstvo, a u medicini je dobro ono što stvara zdravlje.
Za dušu, međutim, dobro znači izvesnu osobinu, — kao
umeren, ili hrabar, ili pravičan, — a isto je tako i ako se
dobro primeni na čoveka. Nekad se dobro odnosi na
vreme [na kategoriju vremena], — kao, na primer,
dobro koje dolazi u dobar čas. Jer dobro se naziva ono što
dolazi u zgodan čas. Često se dobro odnosi na kvantitet [na
kategoriju kvantiteta], kao kod prave mere. Jer, prava mera
naziva se dobrom. Iz toga izlazi da je dobro homoniman
izraz. Na isti je način belo [jasno], primenjeno na telo,
boja [kvalitet], a primenjeno na glas ono što se lako može
čuti [dejstvo]. Slično je i sa oštrim, jer ono ne znači isto u
svim slučajevima. Tako je oštar glas brz [on brzo deluje]23,
kao što to uči matematička teorija harmonije. Međutim, oštar
ugao je onaj koji je manji od pravog ugla24, a oštar mač je
onaj čiji vrh ima oštar ugao [kvalitet].
Treba razmatrati i vrste stvari koje imaju [potpadaju
pod] isto ime, i videti da li su one različite, a ne potpadaju
jedna pod drugu, — kao, na primer, reč magarac [δνος]
koja [na grčkom] označava životinju i spravu. Jer definicija
reci ovde je različita za jednu i za drugu stvar. Naime je-
dna reč će označiti određenu životinju, a druga određenu
spravu. Ali ako su vrste podređene jedna drugoj, nikako
nije nužno da definicije budu različite. Tako je vrsta gavrana
životinja, a i ptica. Kad kažemo da je gavran ptica, mi
kažemo i da je on životinja izvesne vrste, tako da gavran
obe vrste afirmira. Isto tako, kad nazovemo gavrana kri-
latom životinjom na dve noge, mi kažemo da je on ptica. I
tako su obe vrste afirmirane ο gavranu kao i njihove
definicije. Ali to se ne događa kod vrsta koje ne potpadaju
jedna pod drugu. Naime kad kažemo sprava, mi ne kažemo
životinja, a kad kažemo životinja, ne kažemo sprava.
Treba još paziti na to da li su vrste različite, a ne
potpadaju jedna pod drugu, i to ne samo u odnosu na
stavljeni izraz, nego i u odnosu na njegovu kontrernu
suprotnost. Ako je kontrerna suprotnost uzeta u više zna-
čenja, jasno je da isto važi i za stavljeni izraz.
Isto tako, korisno je obratiti pažnju na definiciju
složenoga izraza, — kao što su, na primer, „belo telo" i
„jasan glas". Jer, ako se odvoji ono što je svojstveno u
svakom slučaju [telo i glas], treba da ostane ista definicija
[jasnog]. Ali kod homonimnih izraza — na primer kod
onih koje smo sad pomenuli — to se ne događa. Jedan
390 391
[izraz] je telo izvesne određene boje, a drugi je glas koji se
prijatno sluša. Ako se odvoje „telo" i „glas", — tada ono što
ostaje nije isto u oba izraza. A da je „jasan" sinonimni izraz,
trebalo bi da u svakom slučaju definicija bude ista.
Često se u same definicije uvuče homonimija, i iz toga
razloga treba ispitati i definicije. Ako bi se, na primer
definisalo ono što objavljuje i stvara zdravlje kao ono' što se
odnosi prema zdravlju na pravilan način, — tada ne bi trebalo
odbaciti tu definiciju, nego bi trebalo razmotriti šta se pod
izrazom „na pravilan način" oba puta podrazumeva. Tako, na
primer, da li, u drugom slučaju, taj izraz znači ono što je
kvantitativno sposobno da stvori zdravlje, a, u prvom slučaju,
ono što je kvalitativno sposobno da označi kakva je priroda
subjektovog stanja.
Dalje [treba razmotriti] da li izrazi ne mogu biti upo-
ređeni prema „više" ili prema „jednakom stepenu", kao, na
primer, kad su u pitanju jasan glas i beli ogrtač, i oštar ukus i
oštar [visoki] glas. Za ove stvari ne može se reći da su jasne ili
oštre, niti da su takve u istom stepenu, niti da je jedna takva
više nego druga. Iz toga izlazi da su jasno i oštro homonimi.
Naime sinonimi se mogu uvek porediti jedni sa drugima, jer će
se uvek ο njima reći da su oni takvi u istom stepenu, ili da je
jedan takav više nego drugi.
A pošto su razlike vrsta koje su različite i među sobom
nepodređene i po rodu [specifično] različite — kao, na primer,
vrste životinje i nauke (jer su razlike oba ova pojma različite)
— mora se razmotriti da li su značenja nazvana istim imenom,
razlike različitih vrsta koje su među sobom nepodređene, kao
što je, na primer, oštro razlika glasa i tela. Naime, jedan glas
razlikuje se od drugoga glasa time što je oštar, a isto tako [se
razlikuje] telo od tela. Iz toga izlazi da je „oštro" homonimna
reč, jer ona označava razlike različitih vrsta, nepodređenih
među sobom.
Sem toga [treba razmotriti] da li su razlike značenja koje
su označene istim imenom i same različite, — kao, na primer,
boja u telima i u melodijama 25. Jer [razlike boje u telima]
rasturaju i skupljaju vid, a u melodijama
nisu iste takve razlike [boja]. I tako izlazi da je boja homo-
nimna [dvosmislena] reč. Naime iste stvari imaju iste
razlike.
Dalje, pošto rod nije razlika ni od čega, treba razmotriti je
li od značenja obeleženih istom reci jedno rod, a drugo
[specifična] razlika26, kao, na primer, izraz ,,beo" [ jasan"] koji,
kad se primeni na telo, jeste rod boje, a kad se primeni na glas,
jeste razlika. Jer glas se razlikuje od glasa time što je jasan.
Glava š e s n a e s t a
[ISTRAŽIVANJE RAZLIKA]
Razna značenja jednog izraza treba da budu ispitana
pomoću navedenih i pomoću sličnih načina.
Uzajamne razlike među stvarima treba posmatrati u
unutrašnjosti samih vrsta. Tako, na primer, treba istraživati u
čemu se pravda razlikuje od hrabrosti, a mudrost od umerenosti
(jer sve one proističu iz iste vrste). I tako treba ići od jedne
vrste drugoj, obraćajući pažnju samo na to da one ne budu
suviše udaljene jedna od druge, —■ kao kad se, na primer,
istražuje razlika između čulnog opažanja i nauke. Naime,
potpuno su očevidne razlike između vrsta koje su veoma
udaljene jedna od druge.
Glava sedamnaesta
[ISTRAŽIVANJE SLIČNOSTI]
Sličnost treba prvo razmatrati u stvarima koje se nalaze u
različitim vrstama, i valja postati svestan toga da kao što se
jedan izraz odnosi prema drugom, tako se treći izraz odnosi
prema četvrtom. Tako, na primer, kao sto se nauka odnosi
prema svom predmetu, tako se osećaj odnosi prema onom što
se čulima opaža. I kao što je jedan izraz u drugom, tako je treći
u četvrtom. Tako, na Primer, kao što je vid u oku, tako je
razum u duši, i kao st° je mir u moru, tako je zatišje od vetra u
vazduhu.27
392 393
Naročito se treba vežbati da se nađu sličnosti u izrazima vrlo
udaljenim jedan od drugog. Jer, u drugim slučajevima mi
možemo lakše da zapazimo sličnosti. Isto tako, treba razmotriti
stvari koje se nalaze u istoj vrsti, i videti da li im nešto
identično svima pripada, — na primer čoveku, konju i psu. Jer,
ukoliko im [svim] nešto identično pripada utoliko su one
slične.
Glava o s a m n a e s t a
[RAZNOVRSNA KORIST OD TRI
POSLEDNJA DIJALEKTIČKA SREDSTVA]
Korisno je da se uzme u obzir broj značenja jednog izraza,
kako radi jasnoće (jer se bolje poznaje ono što se tvrdi, kad
postane očevidna raznolikost značenja toga izraza), tako i radi
toga da se uverimo da se zaključivanja odnose na samu stvar, a
ne samo na njeno ime. Ako se ne zna u koliko je smisla nešto
rečeno, može se desiti da onaj ko odgovara, kao i onaj ko pita,
ne upravljaju svoju misao na istu stvar. Međutim, ako je postalo
očevidno u koliko je smisla nešto rečeno, i ako se zna na šta se
misli kad se nešto tvrdi, — onaj ko pita izgledaće smešan ako
svoj dokaz ne primeni u tom smislu.
Ovo proučavanje je, isto tako, korisno radi toga da sam
čovek ne bi bio prevaren paralogizmima, a da bi njima mogao
prevariti protivnika. Kad znamo koliko značenja ima jedna reč,
neće nas prevariti paralogizmi, nego ćemo primetiti da li onaj
ko pita upravlja svoje dokazivanje u istom pravcu. A ako mi
sami pitamo, moći ćemo da pomoću paralogizama prevarimo
onog ko odgovara, — sem ako on ne zna koliko značenja ima
jedna reč. Ali to nije moguće u svim slučajevima, nego samo
kad su od raznih značenja jedna istinita, a druga lažna. Ovoj
način [dokazivanja] nije svojstven dijalektici. 28 Otuda dijalekti-
čari treba da potpuno izbegavaju raspravljanja koja se sastoje
od reci, — sem u slučaju da su sasvim nesposobni da na drugi
način raspravljaju ο postavljenom predmetu.
Pronalaženje razlika korisno je za zaključivanja ο
identičnom i različitom, a zatim i radi toga da se sazna suština
svake stvari. Jasno je da je to pronalaženje korisno za
zaključivanja ο identičnom i različitom. Jer, ako smo otkrili ma
kakvu razliku u predmetima koji su nam postavljeni, mi smo
time pokazali da oni nisu identični. A to pronalaženje korisno
je i za saznanje suštine, zato što razlikujemo definiciju
svojstvenu supstanciji svake stvari pomoću razlika svojstvenih
toj stvari.29
Razmatranje sličnosti korisno je za induktivne dokaze i za
hipotetička zaključivanja, a i za davanje definicija. Ono je
korisno za induktivne dokaze, zato što indukcijom
pojedinačnih slučajeva koji su slični mislimo da ćemo izdvojiti
ono što je opšte. Jer nije lako induktivno zaključivati, ne
poznavajući sličnosti.
Razmatranje sličnosti korisno je i za hipotetička
zaključivanja, pošto je verovatno da je ono što je istinito za
jedan od sličnih slučajeva istinito i za ostale slučajeve. I tako
ćemo se — ako ο kome od njih imamo obilno dokaza za
raspravljanje — prethodno sporazumeti da sve što važi za taj
slučaj, važi i za onaj ο kome je reč. Ako smo prvi slučaj
dokazali, samim tim smo hipotetički dokazali ono što je u
pitanju. Jer time što smo uzeli kao pretpostavku da sve što važi
za ovaj slučaj, važi i za slučaj ο kome je reč, izveli smo traženi
dokaz. — Najzad, traženje sličnosti korisno je da se pribave
definicije, zato što mi, ako smo u stanju da opazimo ono što je
u svakom slučaju identično, nećemo biti u zabuni ο tome u
koju vrstu da stavimo stvar ο kojoj je reč kad je definišemo, jer
među zajedničkim predikatima, vrsta će biti onaj koji najviše
izražava suštinu. Isto tako, za definicije stvari koje su vrlo
daleko jedna od druge, korisno je posmatranje slič- nos}}? —
kao, na primer, da je tišina na moru isto što i zatišje od vetrova
u vazduhu (jer je svako od njih tišina), a da je tačka u liniji isto
što jedinica u broju, — jer, i tacka i jedinica jesu princip. I
zato, označavajući kao vrstu ono što je zajedničko svim
slučajevima, izgleda da nećemo netačno definisati. A na isti
način oni koji definišu
394 395
daju obično definicije. Naime, oni kažu da je jedinica princip
broja, a da je tačka princip linije. Jasno je, dakle, da oni
stavljaju kao vrstu ono što je zajedničko u svakom od ovih
pojmova. Takva bi bila oruđa za zaključivanje. 30 Sto se tiče
mesta za koja je ono što je rečeno korisno, ona su sledeća.

Knjiga druga
[ZAJEDNIČKA MESTA AKCIDENCIJE]

Glava prva [OPŠTE

NAPOMENE]

Jedni problemi su univerzalni [opšti], a drugi su parti-

kularni [pojedinačni]. Univerzalni su, na primer [problemi]:
„svako zadovoljstvo je dobro", i: „nijedno zadovoljstvo nije
dobro". A partikularni su, na primer [problemi]: „poneko
zadovoljstvo je dobro", i: „poneko zadovoljstvo nije dobro".
Ovim dvema vrstama problema zajednička su mesta koja
služe tome da utvrde ili da pobiju univerzalno. Ako smo
dokazali da nešto svakom pripada, mi smo isto tako dokazali
da to i ponekom pripada. A ako smo dokazali da nešto
nijednom ne pripada, mi smo, isto tako, dokazali da to i
ponekom ne pripada.
Pre svega, treba da govorimo ο mestima koja služe tome
da pobijaju univerzalnu propoziciju, zato što su takva mesta
zajednička univerzalnim i partikularnim problemima, kao i
zato što kad sagovornik stavi pre afirmativne nego negativne
teze, oni koji dokazuju stavljaju sebi u zadatak da ih pobijaju.
Ali, vrlo je teško konvertirati svojstveni naziv izveden iz
akcidencije. Jer, jedino u slučaju akcidencija jedna stvar može
važiti samo na izvestan način, a ne uopšte. Nužnim načinom su
konvertibilni nazivi izvedeni iz definicije, iz onoga što je
svojstveno i iz vrste. Tako, na primer,

397
ako je životinja koja hoda nogama i koja ima dve noge atribut
nekog subjekta, biće istinito kazati, pošto se izvrši konverzija, da
je taj subjekt životinja koja hoda nogama i koja ima dve noge.
Isto je tako i kad se naziv izvede iz vrste. Naime, ako je „biti
životinja" atribut nekog subjekta taj subjekt je životinja. Isto važi
i kad je reč ο onome što je svojstveno. Naime, ako „biti sposoban
za gramatiku" pripada nekom subjektu, taj subjekt će biti
sposoban za gramatiku [da nauči gramatiku]. Nijedan od ovih
predikata ne može pripadati ili ne pripadati subjektu u izvesnom
smislu [relativno], nego mu može samo apsolutno pripadati, ili ne
pripadati. Međutim, kad su u pitanju akci-dencije, ništa ne stoji na
putu da jedan atribut — kao belina ili pravičnost — pripada stvari
u izvesnom smislu, tako da nije dovoljno dokazati [pri
raspravljanju] da je belina ili pravičnost jedan čovekov atribut, da
bi se dokazalo da je čovek beo ili pravičan. Jer postoji sumnja ο
tome, i može se reći da je čovek beo ili pravičan samo u izvesnom
smislu. Tako nema nužnim načinom konverzije
za akcidencije.
Ali treba odrediti i pogreške u problemima. One su
dvojake, — ili se sastoje u pogrešnom tvrđenju, ili u tome što
se neki izraz ne uzima u uobičajenom smislu. Greše oni koji
nešto pogrešno tvrde, i koji kažu da jednoj stvari pripada ono
što joj ne pripada; a oni koji nazivaju stvari tuđim imenima —
kao, na primer [koji nazivaju] platan čovekom — odstupaju od
uobičajenog smisla jednog naziva.
Glava d r u g a
[MESTA]
Prvo pravilo [ό τόπος — znači i mesto i pravilo] jeste
videti da li je određen [da li je protivnik odredio] jednom
subjektu kao akcidencija atribut koji mu pripada na neki drugi
način [kao rod, ili svojstvenost, ili kao definicija]. Ova
pogreška čini se većinom s obzirom na rodove; na primer, ako
se kaže da je za belo akcidencija da bude boja, — Jer nije
akcidentalno da je belo boja, nego je boja vrsta belog.
398
Može biti da onaj ko postavi jedan stav [jednu tezu]
definiše atribut na taj način što upotrebi naziv akcidencije,
__ka0; na primer, kad kaže da je za pravičnost akciden
talno da bude vrlina. Često, i ako nema takve definicije
jasno je da je vrsta uzeta kao akcidencija, — tako, na
primer, ako je rečeno da je belina obojena ili da je hodanje
u pokretu. Naime, predikat izveden iz vrste nije nikad,
u svom obliku koji proizlazi iz druge reci, afirmiran od
roda, nego su uvek vrste sinonimno afirmirane od svojih
rodova, pošto rodovi dobijaju ime i definiciju svojih vrsta.
Ako se kaže da je belo obojeno, — tada obojeno nije uzeto
kao vrsta belog, jer je za to upotrebljena reč izvedena iz
boje, niti je obojenost uzeta kao svojstvenost belog, ili
kao njegova definicija. Jer, definicija i svojstvenost ne
pripadaju ničem drugom sem subjektu, — ali obojene su
i mnoge druge stvari, a ne samo belo, — kao, na primer,
drvo, kamen, čovek, konj. Dakle jasno je da je ovaj atribut
uzet kao akcidencija.
Drugo mesto [pravilo] jeste posmatranje svih slučajeva u
kojima je predikat univerzalno afirmiran ili negiran ο subjektu
[od strane protivnika]. Ali ti slučajevi moraju se ispitivati po
rodovima, a ne po individuama kojih je bezbrojno. Jer tada će
se ispitivanje vršiti metodičnije i sa manje zadržavanja. Valja
početi istraživanjem prvobitnih klasa, i od njih ići do dalje
nedeljivih rodova. Tako, na primer, ako je rečeno [ako je
protivnik rekao] da postoji jedna ista nauka ο suprotnostima,
treba ispitati da li je jedna ista i nauka ο relativnim i ο
kontrerno suprotnim pojmovima, kao i ο pojmovina suprotnim
prema [kategoriji] lišenosti i posedo-vanja, i ο onima
kontradiktorno suprotnim. I ako za ove slučajeve još ništa nije
jasno dostignuto, treba ih i dalje deliti, sve dok se ne dođe do
onoga što nije više deljivo. Tako, na primer, treba videti da li taj
stav [da postoji jedna ista nauka ο suprotnostima] važi i za
pravično i nepravično Ikontrerno suprotno], za dvostruko i
polovinu [kategorija relacije], za slepilo i vid [kategorija
lišenosti i posedovanja], za biće i nebiće [kontradiktorne
suprotnosti]. Jer, ako je za ]edan od ovih slučajeva dokazano da
nauka nije ista, — mi
399

smo dokazali neosnovanost problema1. A isto je tako, kad
jedan atribut nijednoj od suprotnosti ne treba da pripada. 2
Ovo mesto upotrebljava se podjednako i za utvrđivanje prob-
lema, i za dokazivanje njegove neosnovanosti. Ako pri podeli
izgleda da se predikat primenjuje na sve slučajeve ili na
veliki broj slučajeva, može se od protivnika tražiti da postavi
tvrđenje kao opšte, ili da nasuprot postavi negativan primer,
da bi pokazao u kome slučaju nije tako. Jer, ako ne učini ni
jedno ni drugo, izgledaće besmisleno što odbija tezu. A
drugo jedno mesto [pravilo] jeste dati definicije akcidencije
i subjekta kome je ova pridata, ili [definicije] obojih
[akcidencije i subjekta] odvojeno, ili samo jednog od njih,
— i zatim razmotriti da li je nešto neistinito uzeto u
definicijama kao istinito. Tako, na primer [ako problem
glasi]: „Da li se može učiniti nepravda Bogu?" [treba pitati:]
„Šta znači učiniti nepravdu?" Ako to znači hotimično
škoditi nekom, očevidno je da se Bogu ne može učiniti
nepravda. Jer Bog ne može da pretrpi nikakvu štetu. [A ako
protivnikov problem glasi:] „Da li je valjan čovek
zavidljiv?" [valja pitati:] „šta je to zavidljiv"? i „šta je to
zavist"? Ako je zavist žalost koju izaziva izgled sreće jednog
uglednog čoveka, jasno je da valjan čovek nije zavidljiv,—
jer bi inače bio rđav. [Ako problem glasi:] „Da li je čovek
pravičan kao božanstvo Nemezis3 zavidljiv?" treba pitati:
„šta je jedno i drugo [pravičan kao božanstvo Nemezis i
zavidljiv]"? Jer tako će se videti da li je ono što se tvrdi
istinito ili lažno. Na primer: ako je zavidljiv čovek onaj ko
se žalosti zbog uspeha dobrih ljudi, a ako je čovek pravičan
kao božanstvo Nemezis onaj ko se žalosti zbog uspeha zlih
ljudi, jasno je da čovek pravičan kao božanstvo Nemezis
neće biti zavidljiv. Treba umesto izraza koji se nalaze u
ovim definicijama staviti njihove svojstvene definicije,4 i ne
treba se zaustavljati sve dok se ne dođe do nekog dobro
poznatog izraza. Naime često, kad se uzme cela definicija,
još nije jasno traženo rešenje; međutim ako se umesto
jednog od izraza koji se nalaze u definiciji stavi njegova
svojstvena definicija, on odmah postaje očevidan.
400
Dalje, od problema se može načiniti propozicija, i
može se učiniti protiv nje prigovor. 5 Jer, prigovor će biti
napad na tezu. Ovo mesto je gotovo isto kao kad se posma-
traiu predmeti ο kojima je predikat bio univerzalno afir-
miran ili negiran. Razlika leži samo u obrtu [dokazivanja].
Dalje, valja odrediti koje stvari treba zvati kao [što ih
zove] većina ljudi, a koje ne. To je korisno i za utvrđivanje
i za pobijanje problema. Tako možemo reći da pri imeno-
vanju stvari treba ići sa većinom ljudi, ali kad se pita koje
stvari jesu ili nisu jedne izvesne vrste, ne treba se više obra-
ćati većini. Na primer, valja nazvati zdravim ono što pro-
uzrokuje zdravlje, kao što većina kaže. Međutim, ako treba
doznati da li predmet ο kome je reč jeste ili nije uzrok
zdravlja, ne treba više usvojiti mišljenje većine ljudi, nego
lekara.
Glava t r e ć a
[DRUGA MESTA]
Dalje,6 ako je jedan izraz uzet u više značenja, i ako je
[u problemu ili u tezi] stavljeno da on pripada ili ne pripada
jednom subjektu, treba dokazati jedno od dva različita
značenja, ako se ne mogu dokazati oba. Ovim [mestom ili
pravilom] treba se služiti kad različita značenja ostaju
skrivena. A ako nije skriveno da se izraz uzima u više
značenja, [onaj ko brani tezu] staviće prigovor da se nije
raspravljalo ο značenju koje je on doveo u pitanje, nego ο
drugom značenju.
Ovo mesto [pravilo] podjednako služi da utvrdi i da
pobije jedan problem. Ako želimo da utvrdimo izvesnu
tezu, pokazaćemo da atribut pripada subjektu u jednom
od dva značenja, kad to ne možemo da pokažemo u oba
značenja. Međutim, ako hoćemo da pobijemo tezu, poka-
zaćemo da atribut ne pripada subjektu u jednom od dva
značenja, kad to ne možemo da pokažemo u oba značenja.
Ali, pri pobijanju nikako nije potrebno da raspravljanje
zavisi od protivnikovog ustupanja7 po kome teza pretpo-
stavlja opšte afirmativno pripadanje ili opšte nepripadanje.
Jer, ako pokažemo da u jednom slučaju atribut ne pripada
26
Organon 401
subjektu, mi smo time pobili da on pripada svakom subjektu
Isto tako, ako pokažemo da u jednom slučaju atribut pri-
pada subjektu, mi smo time pobili da on ne pripada nijed-
nom subjektu. Međutim, oni koji postavljaju jednu tezu
moraju prethodno pretpostaviti [sa protivnikom] da ako, ΰ
izvesnom slučaju, atribut pripada subjektu, on mu univer-
zalno pripada, — pod pretpostavkom da je to verovatan
postulat. Jer, da bi se pokazalo da nešto svemu pripada,
nije dovoljno raspravljati samo ο jednom slučaju. Tako, na
primer, nije dovoljno dokazati da je čovekova duša bes-
mrtna, da bi se utvrdilo da je svaka duša besmrtna. Prema
tome treba se prethodno saglasiti ο tome da ako je ma
koja duša besmrtna, svaka će duša biti besmrtna. Ali to ne
treba uvek činiti, nego samo u slučaju kad ne možemo na-
vesti dokaz zajednički za sve slučajeve, — kao kad geo-
metar — na primer — tvrdi da je zbir uglova u trouglu
jednak sa dva prava ugla.
Ako8 različita značenja jednog izraza nisu skrivena,
treba naznačiti u koliko se značenja koji izraz uzima, — pre
nego što se teza pobije ili utvrdi. Tako, na primer, ako se
pretpostavi da je dužnost ono što je korisno ili ono što je
časno, valja se truditi da se utvrde ili pobiju ova dva tvrđe-
nja za izneseni predmet, i da se dokaže da je on pošten i
koristan, ili da nije ni pošten ni koristan. Ali ako se ne
mogu dokazati oba značenja, treba bar dokazati jedno od
njih, i pri tome nagovestiti da je izneseni predmet istinit u
jednom smislu, a lažan u drugome. Isto pravilo važi i kad
je broj značenja koje jedan izraz ima veći od dva.
Treba još razmotriti izraze koji imaju više značenja ne
na osnovu homonimije [jednakosti dve reci koje imaju raz-
ličita značenja], nego na drugi način.9 Uzmimo, na primer,
rečenicu: „Nauka ο više stvari jeste jedna ista." U ovoj
rečenici „više stvari" može da znači ili cilj i sredstva da se
dostigne taj cilj, kao što je medicina nauka ο održavanju
zdravlja i dijete; ili se ove dve stvari uzimaju kao ciljevi, kao
što se kaže da je nauka ο kontrernim suprotnostima jedna
ista (jer jedna od tih suprotnosti nije više cilj nego što je
druga).10 Ili „više stvari" može da znači jedan atribut po
sebi, i jedan akcidentalni atribut. Tako, na primer, bitni je
atribut da trougao ima uglove jednake sa dva prava ugla, a
akcidentalan atribut jeste da ravnostrani trougao ima uglove
za koje isto važi. Naime, pošto je akcidentalno za ravnostrani
trougao da bude trougao, mi iz toga saznajemo da je zbir
njegovih uglova jednak sa dva prava ugla. Ako ni u jednom
od njenih značenja ne može biti ista nauka ο više stvari,
jasno je da ona uopšte ne može biti jedna ista, ili ako u
jednom od tih značenja ona može biti jedna ista, jasno je da
je nauka ο više stvari jedna ista. Valja razlikovati onoliko
značenja koliko je to korisno. Ako, na primer, hoćemo da
utvrdimo jednu tezu, treba da navedemo slučajeve koji mogu
da se sa njom slažu, i da izdvojimo samo ona [njihova]
značenja koja su korisna i za utvrđivanje teze. Međutim, ako
hoćemo da pobijemo [tezu], valja da navedemo sva značenja
koja se ne slažu sa tezom, a preko ostalih treba da pređe-
mo11. A to treba učiniti i u slučaju kad je nepoznato koliko
značenja ima jedan izraz. I valja utvrditi pomoću istih mesta
da se jedna stvar odnosi, ili se ne odnosi, na neku drugu
stvar, — na primer da se izvesna nauka odnosi na izvesnu
pojedinačnu stvar, koja je uzeta ili kao cilj, ili kao sredstvo
da se dođe do tog cilja, ili kao akcidencija; ili, opet, da se
izvesna stvar ne odnosi na izvesnu stvar ni na jedan od
navedenih načina. Isto pravilo važi i za želju, kao i za sve
drugo što se odnosi na više stvari. Jer, želja za izvesnom
stvari znači ili želju za tom stvari koja je uzeta kao cilj —
na primer, želju za zdravljem, ili kao sredstvo da se do-
stigne cilj — na primer želju za uzimanjem lekova, ili kao
akcidenciju, — kao, na primer, — kad je u pitanju vino,
kad onaj ko voli slatkiš želi vino, ne zato što je to vino,
nego zato što je ono slatko. Jer on želi slatko kao takvo, a
vino [želi] samo akcidentalno, jer kad je vino oporo, on ga
više ne želi. Dakle on akcidentalno želi vino.
Ovo mesto korisno je za ono što je relativno, jer gotovo
sve stvari ove vrste spadaju u relativne.
 26·
402 403
 Glava č e t v r t a
[DRUGA MESTA]
Sem toga, zgodno je i zameniti jedan izraz drugim
poznatijim, — tako na primer, u jednom sudu reći „jasan"'
umesto „tačan", a umesto „činjenice mešanja u mnoge po-
slove" reći „činjenica voleti se mešati u mnoge poslove". Jer,
kad je izraz postao poznatiji, lakše je napadati tezu. I ovo
mesto [kao i mesta koja su mu prethodila] zajedničko je za obe
namere: za utvrđivanje i za pobijanje [jednog tvrđenja].
Da bi se dokazalo da kontrerne suprotnosti pripadaju
istom subjektu, treba razmotriti vrstu toga subjekta [drugo
mesto ili pravilo]. Tako, na primer, ako hoćemo da dokažemo
da u čulnom opažanju postoje istina i zabluda, reći ćemo da je
opažati suditi, i da se može suditi istinito i ne-istinito, i da u
čulnom opažanju mogu postojati istina i zabluda.
Ovoj dokaz izvodi se od vrste na rod. Jer, suđenje je jedna
vrsta opažanja. Naime, onaj ko opaža u neku ruku sudi. A opet
može se, obrnuto, zaključivati od roda na vrstu. Jer, svi atributi
koji pripadaju rodu jesu i atributi koji pripadaju vrsti. Na
primer, ako postoji jedna rđava i jedna dobra nauka, postoji i
jedna rđava i jedna dobra osobina. Jer, osobina je vrsta nauke.
Prvo od ova dva mesta je pogrešno da se postavi teza, a
drugo je istinito. Nije nužno da sve što pripada vrsti pripada i
rodu. Tako životinja ima krila i četiri noge, a čovek ih nema.
Međutim, sve što pripada rodu, nužnim načinom pripada i
vrsti. Ako je čovek valjan, i životinja je valjana. Ali, za
obaranje jedne teze, prvo mesto je istinito, a poslednje je
pogrešno. Jer, sve što ne pripada vrsti, ne pripada ni rodu, ali
nije nužno da sve što ne pripada rodu, ne pripada ni vrsti.
Zatim, stvari kojima se pridaje vrsta moraju isto tako,
nužnim načinom, dobijati kao atribut neki od rodova, a sve što
ima vrstu ili je označeno kao paronim vrste [izraz izveden iz
vrste] treba nužnim načinom da ima i neki od rodova
ili da bude označeno kao paronim [izraz izveden iz] jednog od
rodova. Tako, na primer, ako je jednoj stvari pridata nauka,
tada će toj stvari biti pridata i gramatika, ili muzika ili k°Ja od
drugih nauka, a ako neko poseduje nauku ili je označen jednim
paronimnim imenom nauke, on će posedovati i gramatiku, ili
muziku, ili neku od drugih nauka, ili će biti označen nekim
paronimnim imenom tih nauka, kao, na primer, „gramatičar" ili
„muzičar".
Ako je stavljen neki izraz koji je, na neki način, uzet iz
vrste — na primer da se duša kreće — treba ispitati da li duša
može da se kreće prema jednom od rodova kretanja, na primer,
da li ona može da se povećava, ili da propada, ili da postaje, ili
da ima neki drugi rod kretanja. 12 Jer, ako se ona ne kreće
nijednim od ovih kretanja, jasno je da se nikako ne kreće.
Ovo mesto je zajedničko za obe [naše namere], — za
pobijanje i za utvrđivanje [teze]. Jer, ako se duša kreće prema
jednom od rodova kretanja, jasno je da se kreće, a ako se ne
kreće ni prema jednom od rodova kretanja, jasno je da se ne
kreće.
Ako nedostaje dovoljno dokaza da se napadne teza, 13 treba
ispitati da li se oni ne mogu uzeti među stvarnim definicijama
stvari ο kojoj je reč ili među njenim prividnim definicijama. 14
A ako za ovo nije dovoljna jedna definicija, treba uzeti dokaze
iz više njih. Ako je navedena definicija stvari, biće lakše da se
napadne [teza]. Naime, napad protiv definicija uvek je lakši.
Dalje, što se tiče predmeta raspravljanja, treba ispitati
kojoj datoj stvari taj predmet sleduje, ili koja stvar sleduje
nužnim načinom, ako je predmet dat. 15 Kad hoće da se dokaže
[jedna teza], treba tražiti kojoj će datoj stvari sle-dovati
predmet ο kome se raspravlja (jer ako je dokazano postojanje
prve stvari, time je dokazano i postojanje predmeta ο kome je
reč). Međutim, kad hoće da se pobije jedna teza, valja ispitati
koja stvar postoji, — ako je dat postavljeni predmet. Jer, kad
budemo dokazali da ono što sleduje postavljenom predmetu ne
postoji, mi smo samim tim obes-nažili predmet ο kome je reč.
404 405
 A, isto tako, treba obratiti pažnju i na vreme, 16 i videti
postoji li sa njime kakvo neslaganje. Na primer, [sagovornik
kaže da] ono što se hrani raste nužnim načinom. [Na to se
može odgovoriti] da se životinje uvek hrane, ali da uvek ne
rastu. A isto je tako i ako se tvrdi da je znanje sećanje. 17 Jer,
sećanje se odnosi na prošlost, a znanje na sadašnjost i
budućnost. Naime, mi kažemo da znamo sadašnje i buduće
stvari, — tako, na primer, da će biti pomračenje; međutim nije
moguće sećati se nečeg drugog sem onoga što je prošlo!
Glava peta
[DRUGA MESTA]
Dalje, [ovde dolazi u obzir] sofistički način raspravljanja
koji se sastoji u tome da se protivnik dovede do tačke 18 gde
nam za napad stoji na raspolaganju mnoštvo dokaza. Ovaj
način postupanja biće nekad stvarno nužan, a nekad prividno
nužan;19 međutim, [nekad neće biti] ni prividno ni stvarno
nužan. [Pomenuti način] biće stvarno nužan kad onaj ko
odgovara pobije neko tvrđenje korisno da se napadne teza, dok
onaj ko pita upravlja svoje dokazivanje na spornu tačku, — a
ova je tačka jedna od onih u prilog kojih se mogu navesti
mnogi dokazi.
[Pomenuti način, isto tako] biće stvarno nužan kad [onaj
ko pita] izvede indukciju osnovanu na tvrđenju onoga ko
odgovara, pa nastoji da pobije propoziciju do koje je došao. Jer,
ako ova padne, pašće i tvrđenje koje je najpre bilo stavljeno.
[Pomenuti način je] prividno nužan, kad tačka na koju se
odnosi raspravljanje izgleda korisna i svojstvena tezi, ali
stvarno nije takva. A ona nije takva, bilo zato što je onaj ko
održava teret dokaza [onaj ko odgovara] odbio da ustupi
[protivniku] neku tačku [koja služi tome da se dokaže
prvobitna propozicija], ili zato što se onaj ko pita — pošto je
verovatnom indukcijom, osnovanom na tezi onoga što
odgovara, dostigao tu tačku — trudi da je obori. Ostaje još
slučaj kad tačka na koju se raspravljanje odnosi nije nužna ni
stvarno, ni prividno, i kad je onaj ko odgovara pobijen na
nekom drugom pitanju. Valja se čuvati ovoga načina
raspravljanja koji je stavljen na poslednje mesto. Naime, on ne
pripada dijalektici — i njoj je stran. Zbog toga onaj ko
odgovara ne treba da se ljuti, nego treba da prizna važnost
tačkama koje nisu korisne za pobijanje teze, kao i da označi sve
tačke koje se ne slažu sa njegovim mišljenjem, ali kojima on
priznaje važnost. Jer, većinom, oni koji postavljaju pitanja
dolaze u veću zabunu ako — pošto im se odobre sve
propozicije ove vrste — ne uspevaju da izvedu zaključak.
Dalje,20 uvek kad se nešto kaže [kad se izrekne neko tvrđenje],
kazana je, u izvesnom smislu, množina, — jer svemu što se
kaže sleduju, nužnim načinom, mnoge posle-dice. Tako, na
primer, kad se kaže da je neko čovek, rečeno je, isto tako, da je
on životinja, i da je oduhovljen, i da ima dve noge, i da je
sposoban za razumno mišljenje i za nauku; prema tome, ako je
samo jedna od ovih posledica — ma koja to bila — oborena, —
i prvobitna propozicija je oborena. Ali treba izbegavati da se
pređe sa jednog predmeta na drugi teži [predmet]. Jer, nekad je
lakše pobiti posledicu, a nekad samu tezu.
Glava š e s t a
[DRUGA MESTA]
Uzmimo subjekte kojima, nužnim načinom, treba da
pripada samo jedan od dva kontrerno suprotna atributa — kao
što, na primer, čoveku, nužnim načinom, pripada bolest ili
zdravlje. Ako imamo mnogo dokaza da jedan od ovih atributa
pripada ili ne pripada subjektu, imaćemo ih i za drugi atribut.
Ovo mesto može da bude uzajamno korisno za obe namere [i
da se utvrdi i da se pobije jedna teza]. Ako smo dokazali da
jedan od dva atributa pripada subjektu, mi smo time dokazali
da mu drugi ne pripada, a ako smo dokazali da jedan od dva
atributa ne pripada subjektu, mi smo time dokazali da mu drugi
pripada. Jasno je da je ovo mesto korisno za oba slučaja.
Protivnik se može napasti i na taj način što se jedan izraz
svede na njegov pojam [što mu se da njegov bukvalni
smisao]21 [i što se naglasi] da je prikladnije tako shvatiti
406 407
izraz, nego onako kao što se on obično shvata. Tako, na primer,
može se reći da izraz „onaj ko ima dobru dušu" [εΰψυχος] ne
znači „hrabar čovek", kao što je sad utvrđeno [uobičajeno],
nego „čovek čija je duša dobra", — kao što izraz „koji ima
dobru nadu" [εΰελπις] može značiti „čovek koji se nada dobrim
stvarima". Slično tome, može se reći da „srećan" [ευδαίμων]
znači „onaj čiji je demon 22 valjan", u smislu u kome Ksenokrat
kaže da je srećan onaj ko ima valjanu dušu, jer je duša demon
svakog čoveka.
Dalje, pošto se neke stvari događaju nužnim načinom,
druge stalno, a neke opet slučajno, — ako se stavi nužno kao
stalno, ili stalno — bilo ono samo ili njegova kontrerna
suprotnost — kao nužno, stvara se uvek mesto za napad [protiv
sebe].23 Ako se stavi nužno kao stalno, očevidno je da je time
rečeno da ono ne pripada svemu, — ali pošto ono [u stvari]
pripada svemu, — učinjena je pogreška. A ako se kaže da je
stalno ono što je nužno, učinjena je pogreška na isti način, jer je
rečeno da svemu pripada ono što [u stvari] ne pripada svemu.
Isto je tako ako se kaže da je nužno ono što je kontrerno
suprotno od stalnog. Naime, kontrerno suprotno od onoga što je
stalno jeste uvek ono što je rede. Kad su, na primer, ljudi stalno
rđavi, oni su rede dobri. Tako je još veća pogreška učinjena,
ako je rečeno da su ljudi nužnim načinom dobri. Isti je slučaj i
kad se uzme ono što je slučajno kao nužno ili stalno. Jer, ono
što je slučajno nije ni nužno, ni stalno.
Ako je u pitanju stvar koja se najčešće događa, tada i ako
sagovornik nije odredio je li ona stalna ili nužna, može se
pretpostaviti u raspravljanju [da bi se protivnik pobio] da je
rekao kako je stvar nužna. Ako je on kazao da su ljudi
isključeni iz nasledstva rđavi svi bez razlike, može se u ras-
pravljanju pretpostaviti da su oni takvi nužnim načinom.
Dalje, treba ispitati24 i da li je protivnik postavio stvar kao
akcidentalni atribut same sebe, i uzeo je kao različitu stvar, zato
što se različito naziva, — kao što je [sofist] Prodik [sa Keosa]
delio zadovoljstva na radost, i veselje, i uživanja. Jer, ovo su
imena za nešto identično sa zadovolj-
stvom. Kazati da je „radovati se" akcidentalni atribut od
uživati" — znači reći da je stvar akcidentalni atribut same sebe.
Glava s e d m a
[DRUGA MESTA]
Pošto je ono što je kontrerno suprotno međusobno
povezano na šest načina, ali pošto samo četiri od tih pove-
zanosti obrazuju kontrernu suprotnost, — valja uzeti kontrerno
suprotno onako kako ono može biti korisno za pobijanje kao i
za utvrđivanje jedne teze. Jasno je da se ono što je kontrerno
suprotno povezuje na šest načina. Ili će se svaki od kontrerno
suprotnih atributa povezati sa svakim od kontrerno suprotnih
subjekata na dva načina, — kao, na primer: „činiti dobro
prijateljima" i: „činiti zlo neprijateljima", ili, naprotiv: „činiti
zlo prijateljima", i „činiti dobro neprijateljima". Ili se dva
kontrerno suprotna atributa odnose samo na jedan subjekt, i to
opet na dva načina, — kao, na primer: „činiti dobro
prijateljima" i „činiti zlo prijateljima", ili „činiti dobro
neprijateljima" i: „činiti zlo neprijateljima". Ili se samo jedan od
kontrerno suprotnih atributa odnosi na dva subjekta, opet na
dva načina, — kao, na primer, „činiti dobro prijateljima" i:
„činiti dobro neprijateljima", ili „činiti zlo prijateljima" i „činiti
zlo neprijateljima".
Dve povezanosti koje smo prvo označili ne obrazuju
kontrernu suprotnost, — tako, na primer: „činiti dobro pri-
jateljima" nije kontrerno suprotno sa: „činiti zlo neprijate-
ljima". Jer, treba želeti obe ove stvari, koje zavise od istog
etičkog stava. A „činiti zlo prijateljima" nije, isto tako,
kontrerno suprotno sa: „činiti dobro neprijateljima". Jer treba
izbegavati obe ove stvari, koje zavise od istog etičkog stava. I
ne izgleda da je jedna stvar koju treba izbegavati kontrerno
suprotna drugoj stvari koju isto tako treba izbegavati, — sem
ako jedna od njih ne znači suviše mnogo, a druga suviše malo.
Jer, suviše mnogo pripada stvarima koje treba izbegavati, a isto
tako suviše malo.25 Međutim, sve ostale četiri povezanosti
obrazuju kontrernu suprotnost.
408 409
„Činiti dobro prijateljima" kontrerno je suprotno sa: , činiti zlo
prijateljima", jer dolazi iz kontrerno suprotnog etičkog stava, i
jedno treba želeti, a drugo valja izbegavati. Isto je tako i sa
drugim povezanostima. Naime, u svakom paru kontremih
suprotnosti jednu od stvari treba želeti, a drugu valja
izbegavati; jedna proizlazi iz dobrog etičkog stava a druga iz
rđavog.
Iz rečenoga je, dakle, jasno da od jedne iste svari ima više
kontrernih suprotnosti. „Činiti dobro prijateljima" ima za
kontrerne suprotnosti i: „činiti dobro neprijateljima" i „činiti
zlo prijateljima". Isto je tako i sa svakim od drugih tvrđenja;
naime kad se svako od njih ispita na ovaj način, videće se da
ima po dve kontrerne suprotnosti. Treba, dakle, izabrati onu od
dve kontrerne suprotnosti, koja se može iskoristiti za tezu [da
se napadne teza].
Dakle, ako akcidencija jedne stvari26 ima kontrernu
suprotnost, valja razmotriti da li ova pripada subjektu kome
akcidencija treba da pripada. Ako mu pripada, druga [kontrerna
suprotnost] ne može da mu pripada. Naime, nemoguće je da
istom subjektu istovremeno pripadaju kontrerne suprotnosti.
Ili [valja razmotriti] da li je jednom subjektu pridat takav
predikat da, ako je ovaj dat, kontrerne suprotnosti moraju
nužnim načinom pripadati subjektu. Kao primer za to neka
posluži tvrđenje da su ideje u nama. Jer, iz toga tvrđenja" će
sledovati da ideje u isto vreme bivaju pokretane i da miruju,
kao i da su istovremeno čulne i inteligi-bilne. Kad se
pretpostavi postojanje ideja, — izgleda da ideje miruju i da su
inteligibilne. A ako se ideje nalaze u nama, nemoguće je da one
budu nepokretne. Jer kad se mi krećemo, tada se, nužnim
načinom, i sve što je u nama kreće sa nama 27. Jasno je da se
ideje, ako su u nama, čulno opažaju, — jer opažanjem čula
vida upoznajemo oblik svake stvari.
A, opet, ako je teza pretpostavila jednu akcidenciju koja
ima kontrernu suprotnost28, treba videti je li subjekt, sposoban
da primi akcidenciju, sposoban da primi i kontrernu suprotnost
te akcidencije. Jer, ista stvar sposobna je da primi kontrerne
suprotnosti29. Tako, na primer, ako
. rečeno da mržnja sleduje gnevu [to je teza], mržnja će biti u
impulzivnom delu duše, pošto je gnev u njemu. Zatim treba
videti da li je kontrerna suprotnost mržnje [prijateljstvo, ljubav]
u impulzivnom delu duše, jer ako nije tamo, to jest ako se
prijateljstvo nalazi u požudnom delu duše,' u tom slučaju
mržnja neće sledovati gnevu. Isto je tako'i ako se tvrdilo da je
požudni deo duše lišen saznanja. Taj [požudni] deo bio bi
sposoban i za znanje ako je bio sposoban za neznanje. Ali se
obično ne pretpostavlja da je požudni deo sposoban za znanje.
Kad treba pobiti nešto [neku tezu], valja, kao što smo
rekli, primeniti ovo mesto. Međutim, ako treba utvrditi nešto
[neku tezu], ovo mesto se ne može primeniti radi dokaza da
akcidencija pripada subjektu, nego se može primeniti samo radi
dokaza da akcidencija može pripadati subjektu. Kad dokažemo
da stvar ο kojoj je reč nije sposobna da primi kontrernu
suprotnost akcidencije koja je afirmirana, time smo dokazali da
akcidencija ne pripada i da ne može pripadati subjektu. Ali, ako
dokažemo da kontrerna suprotnost pripada subjektu, ili da je
subjekt sposoban da primi kontrernu suprotnost, — još nismo
dokazali da njemu pripada i afirmirana akcidencija. Time
bismo samo dokazali da mu ona može pripadati.
Glava osma
[DRUGA MESTA]
Pošto ima četiri suprotnosti30, valja videti da li se može
izvesti dokaz iz protivrečnih termina, na taj način što se obrne
red sledovanja [subjekta i predikata] i to bilo u slučaju da se
pobija, bilo da se utvrđuje [jedna teza]. Taj dokaz se dobija
indukcijom. Uzmimo ovaj primer: „Ako je čovek životinja,
ono što nije životinja nije čovek." Isto je tako i u drugim
primerima za protivrečne termine. Naime u njima je obrnuto
sledovanje [subjekta i objekta], zato što čoveku sleduje
životinja, a ne-čoveku ne sleduje ne-ziyotinja, nego, naprotiv,
ne-životinji sleduje ne-čovek. U svim ovim slučajevima treba
uzeti postulat, kao što je,
410 411
na primer, sledeći: „Ako je dobro prijatno, u tom slučaju ono
što nije prijatno nije dobro. Ako jedno nije istinito ni drugo nije
istinito." Isto tako: „Ako ono što nije pril jatno nije dobro,
dobro je prijatno."31 Tako je jasno da i za potvrđivanje i za
pobijanje teze32 važi sledovanje po protivrečnosti, kad se ovo
uzme u suprotnom smislu.
Što se tiče kontrernih suprotnosti [subjekta i predikata
teze], valja obratiti pažnju na to da li kontrerna suprotnost
jednog dolazi za kontrernom suprotnošću drugog, ili
neposredno, ili obrnuto. Ovo mesto je korisno i za pobijanje i
za utvrđivanje jedne teze. Ovakvi dokazi moraju se dobiti
pomoću indukcije, ukoliko nam to služi cilju. Tako je
sledovanje neposredno, na primer, za hrabrost i kukavičluk.
Hrabrosti sleduje vrlina, a kukavičluku porok. Prvoj sleduje da
je treba želeti, a drugome da ga treba izbegovati. Ovde je
sledovanje neposredno. Jer, ono što treba želeti kontrerno je
suprotno onome što valja iz-begavati. A tako je i inače.
Međutim, sledovanje je obrnuto [za utvrđivanje teze] u
slučaju kao što je sledeći: dobrom telesnom stanju sleduje
zdravlje, ali lošem stanju tela ne sleduje bolest, nego bolesti
sleduje loše stanje tela. Dakle, jasno je da je ovde sledovanje
obrnuto. Međutim, obrnuto sledovanje retko se dešava kod
kontrernih suprotnosti, i sledovanje je većinom neposredno.
Ako, dakle, kontrerna suprotnost jednog termina ne
sleduje kontrernoj suprotnosti drugog termina ni neposredno ni
obrnuto, jasno je da ni u stavljenom problemu jedan termin ne
sleduje drugom.33 Ako kod kontrernih suprotnosti jedna sleduje
drugoj, tada, nužnim načinom, treba da bude isto kod
prvobitnih termina.34
Na isti način kao kod kontrernih suprotnosti, treba
postupati pri ispitivanju lišenosti i posedovanja. 35 Samo kod
lišenosti nema obrnutog sledovanja, nego je sledovanje uvek
neposredno nužnim načinom. Tako, na primer, vidu uvek
sleduje opažanje čula vida, a slepilu odsustvo [vizu-elnog]
opažanja. Čulno opažanje i odsustvo čulnog opažanja stoje
nasuprot jedno drugom kao posedovanje i lise-nost, jer jedno je
posedovanje, a drugo lišenost.
Isto kao kod posedovanja i lišenosti treba postupati i sa
suprotnostima relativnih pojmova.36 Jer, i ovde je neposredno
isto sledovanje atributa. Tako, na primer, ako je trostruko nešto
mnogostruko, njegova trećina je vrlo mali deo Jer, trostruko je
relativno trećini, a mnogostruko je relativno svom vrlo malom
delu.37 Opet jedan primer: ako je znanje [nauka] verovanje,
predmet znanja jeste i predmet verovanja. 38 Ako je viđenje
čulno opažanje, i predmet viđenja je i predmet čulnog
opažanja.
Mogao bi se staviti prigovor da kod relativnih pojmova
sledovanje ne biva, nužnim načinom, kao što je tvrđeno.
Naime, predmet čulnog opažanja jeste predmet znanja, a čulno
opažanje nije znanje [nauka]. Ali ne izgleda da se taj prigovor
osniva na istini. Naime mnogi tvrde da ο predmetima čulnog
opažanja ne može biti znanja.39 Dalje, ono što je rečeno
[poslednje mesto] nije manje korisno da dokaže kontrerno
suprotno tvrđenje, — kao, na primer, da predmet čulnog
opažanja nije predmet znanja, pošto čulno opažanje nije znanje.
Glava d e v e t a
[DRUGA MESTA]
Dalje, treba obratiti pažnju na srodne izraze i na izvedene
reci, i u slučaju kad se pobija, i u slučaju kad se utvrđuje jedna
teza.40
Nazivaju se srodnima izrazi kao, na primer, sledeći.
„Pravična dela" i „pravičan čovek" srodni su sa „pravičnošću",
a „hrabra dela" i „hrabar čovek" sa „hrab-rošću". Isto tako
stvari koje nešto proizvode ili održavaju srodne su sa onim što
proizvode ili održavaju, kao, na primer, „ono što je zdravo" sa
„zdravljem", a „ono što doprinosi zdravlju" sa „dobrim stanjem
tela". Isto važi i za druge slučajeve. Takve se stvari obično
zovu srodnima; međutim izvedene reci biće, na primer,
„pravično", i „hrabro", i „zdravo", i svi izrazi koji se na ovaj
način obrazuju. Izgleda da su izvedene reci isto tako srodni
izrazi, kao što je, na primer, „pravično" u odnosu na „pravdu", i
412 413
„hrabro" u odnosu na „hrabrost". Nazivaju se srodnima izrazi
koji spadaju u isti red pojmova, kao „pravičnost" „pravičan
čovek", „pravično delo", „pravično".
Ako je, na primer, dokazano da je ma koji izraz iz istoga
reda pojmova „dobar" ili „dostojan hvale", — samim tim je
dokazano da su i svi ostali izrazi takvi. Ako, na primer,
„pravičnost" spada u stvari dostojne hvale, tada će „pravičan
čovek", i „pravično delo", i „pravično" isto tako spadati u
stvari dostojne hvale. Ο čemu se kaže „pravično", ο tome će se
kazati i „dostojno hvale", prema istom izvođenju iz „dostojnog
hvale", kao što je „pravično" izvedeno iz „pravičnosti".
Treba razmotriti ne samo subjekt ο kome je reč, nego i
njegovu kontrernu suprotnost za kontrerno suprotni predikat. 41
Tako, na primer, može se reći da dobro nije nužnim načinom
prijatno, jer ni zlo nije [nužnim načinom] mučno; ili ako je zlo
nužnim načinom mučno, i dobro je nužnim načinom prijatno. A
ako je pravičnost znanje, i nepravičnost je neznanje. A ako je
„pravično" — „učeno" i „vesto" i „nepravično" je „neznalačko"
i „nevešto". A ako ova druga dva [odnosa] nisu [istinita], ni
prva dva [odnosa] neće biti [istinita], kao što smo sad rekli [u
navedenom primeru]. Jer moglo bi pre izgledati da je
„nepravično" — „vesto" nego da je „nevešto". Ovo mesto bilo
je ranije navedeno,42 u sledovanjima kontrernih suprotnosti. Jer,
mi sad ne mislimo ništa drugo, nego da kontrerna suprotnost
predikata sleduje kontrernoj suprotnosti subjekta.
Dalje, dolaze u obzir načini postajanja i propadanja [jedne
stvari] i uzroci njenog proizvođenja i propadanja, 43 kako da bi
se pobila tako i da bi se utvrdila [jedna teza]. Stvari čiji načini
postajanja spadaju u dobre stvari, jesu i same dobre, a ako su
same stvari dobre, i njihovi načini postajanja su isti takvi.
Međutim, ako načini postajanja stvari spadaju u rđave stvari, i
same stvari su rđave. Ali za načine propadanja važi obrnuto:
ako načini propadanja spadaju u dobre stvari, same stvari su
rđave,44 a ako načini propadanja spadaju u rđave stvari, same
stvari su dobre.45 Isti dokaz važi i za uzroke proizvođenja i
propadanja
stvari. Ako je ono što proizvodi stvari dobro, i same stvari su
dobre, a ako je ono što proizvodi propadanje stvari dobro,
same stvari su rđave.46
Glava d e s e t a
[DRUGA MESTA]
Treba opet razmotriti i stvari slične ovome ο čemu je reč, i
videti da li se one slično odnose. Na primer, ako postoji jedna
nauka koja ima više od jednoga predmeta, to važi i za jedno
mišljenje, a ako imati vid znači videti, tada i imati sluh znači
čuti. Isto je tako i kod drugih stvari, kako kod onih koje postoje
tako i kod onih za koje se samo misli da postoje. Ovo mesto
može poslužiti za obe svrhe [za utvrđivanje i za pobijanje
teze]. Jer ako se [ovo mesto] tako odnosi kod jedne od sličnih
stvari, tada se tako odnosi i kod drugih sličnih stvari. A ako se
tako ne odnosi kod jedne od njih, tada se tako ne odnosi ni kod
drugih stvari.
Treba, isto tako, razmotriti da li se [ovo mesto] na isti
način odnosi prema jednoj stvari i prema mnogim stvarima. Jer
nekad ima neslaganja. Ako, na primer, znati jednu stvar znači
misliti je, tada znati mnogo stvari znači misliti ο mnogo stvari.
Ali ovo tvrđenje nije istinito. Jer, mogu se znati mnoge stvari,
ali se [u isto vreme] ne mogu misliti mnoge stvari. A ako
poslednje tvrđenje nije istinito, tada nije istinito ni ono koje
važi samo za jednu stvar. Prema tome, ne može se smatrati da
znati jednu stvar znači misliti je.
Dalje, može se dokazivati pomoću „više" i „manje". U
odnosu na „više" ima četiri mesta.
_ Jedno [mesto] sastoji se u tome da se razmotri da li „više"
predikata prati „više" od subjekta [da li uvećavanje predikata
dolazi za uvećavanjem subjekata]. Tako, na primer, ako je
zadovoljstvo dobro, valja razmotriti da li je veće zadovoljstvo i
veće dobro, a ako je činiti nepravdu zlo, valja razmotriti i da li
je veće činjenje nepravde veće zlo. Ovo mesto je upotrebljivo
za obe [svrhe], 'er, ako — kao što je rečeno — uvećavanju
subjekta sle-
414 415
duje uvećavanje akcidencije, jasno je da akcidencija pripada
subjektu, a ako mu ne sleduje, akcidencija ne pripada
subjektu. To treba utvrditi indukcijom.
[Uzmimo sad u obzir] drugo mesto. Kad se jedan
predikat afirmira ο dva subjesta, tada ako on ne pripada
onome kome je prirodnije da pripada, on ne pripada ni
onome kome je manje prirodno da pripada. A ako pripada
onome kome je manje prirodno da pripada, on isto tako
pripada onome kome je prirodnije da pripada.
A, opet, kad su dva predikata afirmirana samo ο jed-
nom subjektu [važi sledeće pravilo]. Ako onaj koji izgleda
da više pripada subjektu njemu ne pripada, tada mu ni
onaj koji izgleda da mu manje pripada isto tako ne pri-
pada. Ili ako onaj koji izgleda da manje pripada subjektu
njemu pripada, tada i onaj koji izgleda da mu više pripada
njemu pripada.
Dalje, kad su dva predikata potvrđena ο dva subjekta
[važi sledeće pravilo]. Ako onaj od dva predikata koji
izgleda da više pripada jednom od dva subjekta njemu ne
pripada, — tada ni drugi predikat ne pripada drugom
subjektu. Ili ako onaj od dva predikata koji izgleda da
manje pripada jednom od dva subjekta njemu pripada, i
drugi predikat pripada drugom subjektu.
Dalje, može se izvesti dokaz iz toga što jedan atribut
pripada ili izgleda da pripada jednom subjektu na tri na-
čina, — upravo onako kao što je to poslednji put nazna-
čeno za tri mesta koja se odnose na „više".
Kad je samo jedan predikat afirmiran ili izgleda afir-
miran, na isti način, ο dva subjekta, — tada važi pravilo:
ako predikat ne pripada jednom subjektu, on ne pripada
ni drugom; međutim, ako pripada jednom, on pripada i
drugom subjektu.
Kad su dva predikata afirmirana na isti način ο istom
subjektu, važi pravilo: ako jedan predikat ne pripada
subjektu, tada mu ni drugi predikat ne pripada; međutim,
ako mu jedan pripada, i drugi atribut mu pripada.
Isto pravilo važi i ako su dva predikata afirmirana,
na isti način, ο dva subjekta. Ako jedan predikat ne pri-
pada jednom subjektu, ni drugi predikat ne pripada drugom
subjektu; međutim ako jedan predikat pripada jednom
subjektu,' i drugi predikat pripada drugom subjektu.
Glava j e d a n a e s t a
[DRUGA MESTA]
Može se izvesti dokaz iz „više" i „manje", a i iz „slič-
nog" na onoliko načina kao što smo rekli. A može se iz-
vesti dokaz i na osnovu dodavanja.
Ako jedna stvar, dodata drugoj, čini tu drugu stvar
dobrom ili belom, mada ova ranije nije bila ni dobra, ni
bela, — dodata stvar će biti dobra ili bela, i imaće osobinu
koju će preneti na celinu. Dalje, ako dodavanje nečega
jednom predmetu pojačava osobinu koju je ovaj već imao, i
dodata stvar će imati tu osobinu. Isto važi i za druge
predikate.
Ovo mesto ne može se primeniti na sve slučajeve
nego samo na one gde mogu da se vrše uvećavanja u smislu
mesta „više". Ali, ovo mesto se ne daje konvertirati, tako
da bi moglo postati korisno i za pobijanje. Jer, ako ono
što je dodato ne čini drugu stvar dobrom, iz toga još ne
proizlazi da ono što je dodato nije samo dobro. Jer, dobro,
kad se doda zlu, ne čini celinu nužnim načinom dobrom,
kao što ni belo, kad se doda crnom, ne čini celinu nužnim
načinom belom.
A opet ako se za predikat kaže da pripada više ili
manje jednom subjektu, to je zato što mu i apsolutno
pripada. Jer, za ono što nije dobro ili belo, ne može se
reći ni da je više ili manje dobro ili belo. Jer ne može se
reći da je jedna rđava stvar više ili manje dobra nego ijedna
druga, već samo da je više ili manje rđava.
Ni ovo mesto ne daje se konvertirati, tako da bi se
m
oglo upotrebiti za pobijanje. Jer, mnogo predikata u
odnosu na koje se ne govori ο „više" [i „manje"], apsolutno
 27
Organon
416 417
pripadaju subjektu. Ο čoveku se ne kaže da je više ili manje neće se reći da je dobro prineti svoga oca na žrtvu nego rće se
čovek, ali iz toga ne sleduje da on nije čovek. reći] da to samo izvesni ljudi smatraju za dobro; t>rema tome,
Treba još razmotriti na isti način pridate atribute i u to nije dobro u apsolutnom smislu. Međutim reći će se — bez
relativnom smislu, i u odnosu na jedno dato vreme' i u odnosu ikakvog dodavanja — da je dobro poštovati bogove, — jer to
na jedno dato mesto. Ako je jedan predikat moguć u relativnom je dobro u apsolutnom smislu. Dakle, za ono što bez ikakvoga
smislu, tada je on moguć i u apsolutnom smislu. Isto je tako i dodavanja izgleda da je lepo, ili ružno, ili da ima neku drugu
za ono što važi u jednom datom vremenu ili mestu. Jer, ono što sličnu osobinu, reći će se da je takvo u apsolutnom smislu.
je apsolutno nemoguće, nije moguće ni u relativnom smislu, ni
u jednom datom vremenu, ni mestu.
Na ovo se može staviti prigovor da ima ljudi koji su u
relativnom smislu valjani po prirodi.47 Tako, na primer, čovek
može biti plemenit ili umeren, iako, u apsolutnom smislu, nije
po prirodi valjan. Jer niko nije po prirodi mudar. Isto tako,
jedna propadljiva stvar može da ne propadne u jedno izvesno
vreme, ali, u apsolutnom smislu uzeto, nije moguće da ne
propadne.48 Na isti način, na izvesnom mestu korisno je voditi
jedan određeni način života, kao, na primer, u nezdravim
krajevima, ali u apsolutnom smislu uzeto to nije korisno. 49 Isto
tako, moguće je da se na izvesnom mestu nalazi samo jedan
čovek, ali, u apsolutnom smislu uzeto, nije moguće da se tamo
nalazi samo jedan čovek. Na isti način, u izvesnim krajevima
smatra se za dobro prineti na žrtvu svoga oca, — kao što je to
slučaj, na primer, kod Tribala50, ali, u apsolutnom smislu uzeto,
to nije dobro. Ali ovde se pitanje odnosi ne na mesto već na
ljude. Jer, ništa neće prome-niti stvar mesto gde su oni, jer
svuda gde se budu nalazili, taj postupak će za njih biti dobar,
zato što su oni Tribali. Još jedan primer: u izvesnom vremenu 51
dobro je uzimati lekove, — na primer, onda kad je čovek
bolestan, — ali uopšte ih uzimati nije dobro. A možda ovde
nije u pitanju jedno izvesno vreme, nego telesno stanje. Naime,
ovde ništa neće promeniti stvar vreme, ako je čovek u tome
stanju [ako je bolestan].
Ali jedna stvar jeste apsolutno ono što je, kad se —■ i ako
se ništa ne doda — može reći da je ona dobra ili da je
kontrerno suprotna dobru [rđava]. Tako, na primer,
 27'
418
Knjiga treć a
 [NASTAVAK MESTA Ο AKCIDENCIJI]

Glava prva
[MESTA]

Treba na sledeći način ispitati pitanje koju od dve ili

više stvari treba najpre pretpostaviti, ili koja je bolja. Ali,
prvo treba napomenuti da se naše ispitivanje ne odnosi na
stvari koje su veoma udaljene jedna od druge i između
kojih postoji velika razlika (jer niko se ne muči pitanjem
da li treba da se pretpostavi sreća ili bogatstvo), nego na
bliske stvari ο kojima smo u nedoumici kojoj treba dati
prvenstvo, zato što ne vidimo nikakvo preimućstvo jedne
nad drugom. Kod takvih stvari jasno je sledeće. Čim se
dokaže jedno ili više preimućstava [na nekoj od tih stvari],
naše mišljenje će se saglasiti s tim da ma koja bila stvar
koja ima preimućstvo, nju treba pretpostaviti [ostalima].
Pre svega, ono što je trajnije i postojanije treba pret-
postaviti onome što ima tu osobinu u manjoj meri. A, isto
tako, treba pretpostaviti ono što bi izabrao mudar čovek,
ili dobar čovek, ili pravičan zakon, ili ljudi vesti u svojoj
struci koji biraju kao takvi [kao stručnjaci], ili ono što u
svakoj vrsti stvari biraju oni koji znaju, — a to znači ono
što bi izabrala ili množina od njih, ili svi oni. Tako, na
primer, u medicini ili u građevinarstvu, to je ono što bi
izabrala većina lekara, ili svi lekari, — ili uopšte to je sve
ono što bi izabrala većina ljudi, ili svi ljudi, ili sve stvari,
— naime dobro, jer sve stvari teže dobru. Treba

421
upraviti dokaz, prema potrebi, ka jednoj od tih tačaka
Ali ono što je, u apsolutnom smislu uzeto, bolje i što treba
pretpostaviti, jeste ono što pripada boljoj nauci; međutim
za pojedinca to je ono što pripada njegovoj sopstvenoi
j
nauci.
Zatim, ono što je u bitnosti jedna određena stvar treba
pretpostaviti onome što ne pripada odgovarajućoj vrsti. Tako,
na primer, pravičnost treba pretpostaviti pravičnom čoveku.
Jer, pravičnost pripada vrsti, dobru, a pravičan čovek joj ne
pripada, i prva je u bitnosti dobro a drugi to nije. Jer ni za
jednu stvar ne kaže se da je u bitnosti vrsta, kad ne pripada
vrsti. Tako, na primer, beo čovek nije u bitnosti boja. A to važi
i za drugo.
A ono što treba želeti zbog njega samoga treba više želeti
nego ono što valja želeti zbog nečeg drugog. Tako, na primer,
zdravlje treba više želeti nego gimnastiku. Jer, zdravlje treba
želeti zbog njega samoga, a gimnastiku zbog nečeg drugog. A
ono što postoji po sebi treba pretpostaviti onome što
akcidentalno postoji. Tako treba više želeti da su [naši]
prijatelji pravični nego [naši] neprijatelji. Jer jedno treba želeti
po sebi, a drugo akcidentalno. Jer mi samo akcidentalno želimo
da [naši] neprijatelji budu pravični, — da nam ništa ne bi
naškodili. Ovo mesto je isto kao prethodno, i razlikuje se od
njega samo po izrazu. Jer mi po sebi želimo da [naši] prijatelji
budu pravični, čak i kad to ne bi imalo po nas nikakvih
posledica, i kad bi se oni nalazili u Indiji. Međutim mi želimo
da [naši] neprijatelji [budu pravični] zbog druge stvari, — da
nam ništa ne bi naškodili.
A ono što je po sebi uzrok dobra treba pretpostaviti
onome što mu je uzrok akcidentalno; tako vrlinu treba
pretpostaviti sreći. Jer, vrlina je sama po sebi uzrok dobrih
stvari, a sreća [je uzrok dobrih stvari] akcidentalno. A isto važi
i za druge takve stvari. Isto je i sa kontrernom su-protnošću.
Ono što je po sebi uzrok zla treba više izbega-vati nego ono što
je to akcidentalno. Kao primer za to uzmimo nevaljalstvo i
slučaj. Jer prvo je rđavo po sebi, a drugi je to akcidentalno.
A ono što je u apsolutnom smislu dobro treba pretpostaviti
onome što je dobro samo za jednu određenu ličnost. Tako, na
primer, „osećati se zdravim" treba pretpostaviti stanju „pretrpeti
odsecanje nekoga dela tela". Jer, jedno je u apsolutnom smislu
dobro, a drugo je dobro samo za onoga za koga je takva jedna
operacija nužna. A ono što ie po prirodi dobro treba
pretpostaviti onome što po prirodi nije dobro, — kao, na
primer, pravičnost pravičnom čoveku. Jer, pravičnost je dobra
po prirodi, a dobrota pravičnog čoveka je stečena. I, zatim,
treba više želeti atribut koji pripada boljem i dostojnijem
subjektu. Tako, na primer, treba više želeti ono što pripada
Bogu nego ono što pripada čoveku, i treba više želeti ono što
pripada duši nego ono što pripada telu. A ono što je svojstveno
boljem subjektu bolje je od onoga što je svojstveno gorem
subjektu. Tako je, na primer, ono što je svojstveno Bogu bolje
od onoga što je svojstveno čoveku. Jer, što se tiče atributa koji
su zajednički Bogu i čoveku, među njima nema razlike;
međutim kad su u pitanju atributi koji su im svojstveni, jedan
nadmašava drugi. I bolje je ono što se nalazi u boljim, ili
ranijim, ili dostojnijim stvarima. Tako je, na primer, zdravlje
bolje nego jačina i lepota. Jer, zdravlje se nalazi u vlažnim, i
suvim, i toplim, i hladnim delovima, ukratko rečeno u prvim
sastavnim delovima životinje, — međutim jačina i lepota
nalaze se u docnijim sastavnim delovima. Naime, jačina leži u
žilama i kostima, a lepota izgleda da je izvesna simetrija delova
tela.
I cilj izgleda da treba više želeti nego sredstva, a od dva
sredstva treba više želeti ono koje se nalazi bliže cilju. I,
uopšte, sredstvo koje se odnosi na cilj života treba pretpostaviti
onome koje je upravljeno drugom nekom cilju. Tako, na
primer, ono što doprinosi sreći treba pretpostaviti onome što
doprinosi mudrosti. A moguće [u etičkom smislu] treba
pretpostaviti nemogućem. Od dva činitelja koji deluju
[proizvode] treba pretpostaviti onaj čiji je cilj boljL Ali ako
treba uporediti činilac koji deluje sa ciljem, odlučuje se
pomoću proporcije šta treba pretpostaviti. Naime, [odlučuje se]
prema proporciji da li jedan cilj nad-
422 423
masa drugi više nego što ovaj nadmaša njemu svojstveni
delatni uzrok. Ako, na primer, sreća nadmaša zdravlje
više nego što zdravlje nadmaša delatni uzrok zdravlja —
tada je delatni uzrok sreće bolji od zdravlja. Jer, za koliko
sreća nadmaša zdravlje, za toliko delatni uzrok sreće
nadmaša delatni uzrok zdravlja. Ali, zdravlje manje nad-
maša delatni uzrok zdravlja. Prema tome, delatni uzrok
sreće nadmaša delatni uzrok zdravlja više nego što samo
zdravlje nadmaša delatni uzrok zdravlja. Tako je jasno da
delatni uzrok sreće treba pretpostaviti zdravlju, jer on
nadmaša više delatni uzrok zdravlja.
Dalje, treba pretpostaviti ono što je po sebi lepše [etički
bolje], dostojnije i vrednije hvale. Tako, na primer, prijatelj-
stvo treba pretpostaviti bogatstvu, a pravičnost snazi. Jer
prijateljstvo i pravičnost po sebi pripadaju stvarima koje su
dostojne i vredne hvale; međutim bogatstvo i snaga nisu
takvi po sebi, nego zbog nečeg drugog. Naime niko ne ceni
bogatstvo zbog njega samoga, nego zbog nečeg drugog;
međutim prijateljstvo se ne ceni kao takvo, čak i kad se od
njega ne očekuje nikakva korist.
Glava druga
[DRUGA MESTA]
Dalje, kad su dve stvari vrlo slične jedna drugoj i
kad ne možemo da primetimo nikakvo preimućstvo jedne
nad drugom, tada treba razmotriti ono što im sleduje [što
za njima dolazi]. Jer, onu stvar koja je praćena većim
dobrom treba više želeti. Ali, ako su rđave posledice koje
tu stvar prate, tada treba pretpostaviti stvar koja je pra-
ćena manjim zlom. Jer, iako obe mogu biti dostojne želje,
ništa ne stoji na putu da iz njih proistekne nešto mučno.
Ispitivanje onoga što se na stvari nadovezuje, može da se
vrši na dva načina. Jer sa njima nešto može da bude ve-
zano ranije, a nešto docnije. Tako je, na primer, sa čove-
kom koji uči ranije vezano neznanje, a docnije [je vezano]
znanje. Ali većinom je bolje razmotriti ono što je docnije
vezano. Dakle, od stvari koje su sa nečim vezane treba
uvek uzeti onu koja je korisnija u datom slučaju.
Dalje, veći broj dobara treba više želeti nego manji
broj dobara, ili u apsolutnom smislu, ili kad se jedna dobra
nalaze u drugima, upravo kad se manji broj dobara nalaze u
većem broju. Staviće se prigovor da se može dogoditi da
jedno od dobara postoji zbog drugog, i da tako ta dva dobra
zajedno ne treba više želeti nego samo jedno. Tako, na
primer, vraćanje zdravlja i zdravlje ne treba više želeti nego
samo zdravlje, jer mi želimo da povratimo zdravlje zbog
zdravlja. Ali, isto tako, ništa ne stoji na putu da se stvari
koje nisu dobre [dodate dobrim stvarima], pretpostave
dobrim stvarima [većem broju dobrih stvari], — tako, na
primer, da se sreća i nešto što nije dobro više žele nego
pravičnost i hrabrost.
I iste stvari treba više želeti kad su praćene zadovoljstvom
nego kad su bez zadovoljstva. I iste stvari treba više želeti
kad su bezbolne nego kad su praćene bolom. Svaku stvar
treba više želeti u vreme kad ona ima više značaja. Tako, na
primer, bezbolnost treba više želeti u starosti nego u
mladosti, jer ona ima više značaja u starosti. Shodno
tome, mudrost treba više želeti u starosti. Naime, niko ne
bira mlade ljude za vođe, jer se ne smatra da su oni mudri.
Sa hrabrošću stvar stoji obrnuto, jer je hrabro postupanje
nužnije u mladim godinama. Isto je tako i sa umerenošću,
— jer su mladi ljudi opterećeniji požudama nego stari.
I više je za željenje ono što je korisnije u svako doba,
ili u većini slučajeva. Tako su, na primer, pravičnost i
umerenost više za željenje nego hrabrost. Jer, prve dve su
uvek korisne, a hrabrost samo povremeno.
I, od dve stvari treba pretpostaviti onu koja, pošto je
svi imaju, druga nam i nije potrebna. Naime, ovu prvu
stvar treba pretpostaviti onoj drugoj koja bi — i kad bi ]e
svi imali — ipak u nama ostavila potrebu za prvom
stvari. Primer za to daju nam pravičnost i hrabrost. Jer,
kad bi svi bili pravični, hrabrost ne bi bila ništa potrebna.
424 425
 Međutim, kad bi svi bili hrabri, pravičnost bi i dalje bila
potrebna.
Sem toga, može se suditi ο preimućstvima stvari iz
njihovih propadanja, i gubitaka, i postajanja, i dobitaka i
kontrernih suprotnosti. Jer, treba više želeti stvari čije
propadanje valja više izbegavati. A isto važi i za gubitke i za
kontrerne suprotnosti stvari, jer valja više želeti stvar čiji
gubitak ili kontrernu suprotnost treba više izbegavati. A sa
postajanjima i dobicima stoji suprotno. Naime, stvari čije
dobitke ili postajanja treba više želeti, valja i same više želeti.
Uzmimo drugo mesto: ono što je bliže dobru bolje je i
dostojnije želje, i sličnije je dobru. Tako je, na primer,
pravičnost bolja nego pravičan čovek.1 I treba više želeti jednu
stvar koja je sličnija [nego druga stvar] nečem što je bolje nego
sama ta [prva] stvar. Tako je, na primer, kao što neki kažu,
Ajant bio bolji nego Ulis zato što je bio sličniji Ahilu. Na ovo
se može staviti prigovor da to nije istina, jer ništa ne stoji na
putu da Ajant bude sličniji Ahilu [nego Ulis] u onome u čemu
je Ahil bolji, dok je Ulis dobar, iako nije sličan Ahilu. Treba
razmotriti i slučaj u kome sličnost prelazi u smešno. Tako maj-
mun liči na čoveka, a konj na njega ne liči, jer majmun nije
lepši nego konj, iako više liči na čoveka.
A, opet, kad su u pitanju dve stvari, — ako je jedna od
njih sličnija boljoj stvari, a druga goroj, — tada će biti bolja
ona koja je sličnija boljoj [stvari]. I ovde se može staviti
prigovor. Naime ništa ne stoji na putu da jedna stvar bude malo
slična boljoj, a da druga bude vrlo slična goroj stvari, kao što
je, na primer, slučaj kad je Ajant malo sličan Ahilu, a kad je
Ulis veoma sličan Nestoru. I stvar slična boljoj stvari može da
liči na nju po onom što je u njoj gore, a stvar slična goroj stvari
može da liči na nju po onom što je na njoj bolje, — kao što
konj liči na magarca, a majmun na čoveka.
Drugo mesto: ono što je očevidnije [dobro] treba više
želeti nego ono što je [dobro] manje očevidno, a ono što je teže
[treba više želeti] nego ono što je manje teško. Jer,
nas više vredi da imamo ono što nije lako steći. 1 ono što je
svojstvenije valja više želeti nego ono što je opštije. τ treba
pretpostaviti ono što je manje pristupačno zlu, jer treba više
želeti ono čemu ne sleduje nikakva teškoća necro ono čemu
neka teškoća može sledovati.
Dalje, ako je ovo u apsolutnom smislu bolje od onoga,
tada je najbolja od stvari koje su u prvom sadržane bolja nego
najbolja od stvari koje su sadržane u drugom. Ako je, na
primer, čovek bolji od konja, tada je i najbolji čovek bolji od
najboljeg konja. I ako je najbolje [ovoga] bolje od najboljeg
[onoga], tada je i prvo u apsolutnom smislu bolje od drugog.
Tako, na primer, ako je najbolji čovek bolji od najboljeg konja,
tada je i čovek u apsolutnom smislu bolji od konja.
Dalje, ono u čemu [naši] prijatelji mogu da uzimaju
učešća treba više želeti od onoga u čemu oni to nisu u stanju. I
stvari koje pretpostavljamo da učinimo za prijatelja treba više
želeti od onih koje bismo učinili za koga mu drago. Na primer,
treba više želeti da se pravično postupa i da se čini dobro, nego
da samo izgleda da se tako radi. Jer, mi više želimo da
[stvarno] činimo dobro [svojim] prijateljima, nego da to samo
tako izgleda; ali stvar stoji obrnuto kad je u pitanju bilo ko
[neki čovek koji nam je ravnodušan].
A ono što proizlazi iz obilja bolje je od onoga što je
nužno, a ponekad je i više za željenje. Jer dobro živeti bolje je
nego živeti. A dobro živeti proizlazi iz obilja; međutim sam
život je nužan. Ali ponekad ono što je bolje nije i ono što treba
više želeti. Jer, kad je nešto bolje, ono nije nužnim načinom i
dostojnije željenja. Tako je filozofirati bolje nego sticati novac,
ali za čoveka kome nedostaje ono što je nužno prvo nije
dostojnije željenja od drugoga. A obilje je kad neko ima ono što
je nužno, a radi da stekne neku drugu lepu stvar. U strogom
smislu uzeto, možda valja više želeti ono što je nužno, ali je
bolje ono što pripada obilju.
I treba više želeti ono što se ne može pribaviti pomoću
drugoga nego ono što se može pribaviti pomoću drugoga,
426 427
kao što je to, na primer, slučaj sa pravičnošću, u pore-
denju sa hrabrošću.
I od dve stvari treba pretpostaviti prvu drugoj, ako
prvu treba želeti bez druge, ali ne drugu bez prve. Tako
na primer, moć ne treba želeti bez mudrosti, ali mudrost
treba želeti bez moći.
I, ako od dve stvari negiramo jednu da bi izgledalo
kao da imamo drugu, tada treba pretpostaviti onu za koju
želimo da izgleda kao da je imamo. Tako, na primer
negiramo da smo marljivi, da bismo izgledali obdareni'.
I, zatim, ono zbog čijeg bismo odsustva manje preko-
revali sebe u nesreći — treba više želeti; a ono zbog čijeg
bismo odsustva više prekorevali sebe, kad nismo u nesreći
— treba više želeti.
G l a v a t re ć a
[DRUGA MESTA]
Dalje, od stvari istoga roda treba više želeti onu koja
ima svojstvenu vrlinu roda nego onu koja je nema. A ako
je obe imaju, treba pretpostaviti onu koja je ima u većem
stepenu.
Dalje, ako jedna stvar čini dobrom stvar u kojoj se
nalazi, a ako je druga [stvar] ne čini dobrom, — tada treba
više želeti onu koja čini stvar dobrom, — kao što je i ono
što greje toplije nego ono što ne greje. A ako jednu stvar
čine dobrom dve stvari, tada treba pretpostaviti onu koja
je čini dobrom u većem stepenu, ili onu koja čini dobrom
stvar koja je bolja i značajnija, — na primer, ako jedna
čini dobrom dušu, a ako druga čini dobrim telo [treba
pretpostaviti prvu].
Dalje, treba suditi ο stvarima prema menjanju oblika
izraza koji ih označavaju, 2 prema njihovim upotrebama, i
delanjima, i radnjama; i [obrnuto], treba suditi [o ovim
odredbama] pomoću samih stvari, jer jedne dolaze za
drugima. Tako, na primer, ako „pravično" treba više
želeti nego „hrabro", tada i pravičnost treba više želeti
nego hrabrost. A ako pravičnost treba više želeti od hra-
brosti, tada i „pravično" treba više želeti nego „hrabro".
A slično je i sa drugim slučajevima koje smo naveli.
Sem toga, kad je, za jedan isti subjekt, jedan od atri-
buta veće dobro, a drugi manje [dobro], tada treba više
želeti ono koje je veće. Ili, kad jedan [atribut] pripada
višem subjektu, i on je sam veći.
Ali, i kad dve stvari treba više želeti nego samo drugu
jednu, tada onu koju treba najviše želeti valja više želeti
nego onu koju treba manje želeti.
Dalje, stvar čije preterano obilje treba više želeti nego
preterano obilje druge stvari, — valja više želeti nego tu
drugu stvar. Tako, na primer, prijateljstvo treba više želeti
od bogatstva, jer preterano obilje prijateljstva treba više
želeti od preteranog obilja bogatstva.
I stvar koju bi čovek izabrao da bude sama svoj uzrok,
treba više želeti od one koja bi se dobila od drugog. Tako,
na primer, prijatelje treba više želeti od bogatstva.
Može se, dalje, ο onome što treba više želeti suditi
po dodavanju, i videti da li, kad se jedna stvar doda istoj
stvari kao i druga stvar, — ovo čini celinu više za željenje,
nego što je čini samo dodavanje druge stvari. Ali ovo mesto
ne treba proširivati na stvari u kojima zajednički termin
ima za oruđe jednu od dodatih stvari, ili od nje ima pomoć
na neki drugi način, i drugu od njih nema za oruđe i od
nje ne dobija pomoć. Takav slučaj imamo, na primer, kad
se testera i kosa dodadu drvodeljskoj veštini, jer te-steru
treba pretpostaviti [kosi, kad je vezana sa drvodelj-skom
veštinom], ali, u apsolutnom smislu uzeto, testeru ne treba
pretpostavljati kosi.
A, opet, jednu stvar treba više želeti ako ona, dodata
nekoj manje dobroj stvari, čini celinu boljom.
Isto tako, ο onome što treba više želeti može se suditi
po oduzimanju. Ono što, kad se oduzme od jedne i iste
stvari, čini ostatak manje dobrim, biće veće dobro, pošto
njegovo oduzimanje čini ono što ostaje manje dobrim.
A ako jednu stvar treba želeti zbog nje same, a drugu iz
sujete [tada prvu treba više želeti]. Tako, na primer, treba
više želeti zdravlje nego lepotu. Definicija onoga
428 429
što se želi iz sujete jeste sledeća: to je stvar koju se čovek ne bi
naprezao da stekne, ako niko ο njoj ništa ne bi znao
A jednu stvar treba više zeleti, ako je ona za željenje zbog
nje same i u isto vreme zbog sujete, dok je druga stvar za
željenje samo zbog jednog ili drugog.
A ona od dve stvari koja ima vrednost zbog sebe same
jeste isto tako bolja i više za željenje. A imaće veću vrednost po
sebi ona stvar koju pretpostavljamo zbog nje same, i ništa
drugo neće biti potrebno da joj pripada.
Dalje, valja razlikovati u koliko se smisla upotrebljava reč
„ono što treba više zeleti", i zbog čega [se ona upotrebljava],
— na primer, da li zbog koristi, ili radi dobra, ili radi
zadovoljstva. Jer, stvar koja je korisna za sve po-menuto, ili za
većinu od ovoga, valja više zeleti nego onu koja nije korisna u
istom stepenu.
Ako ista preimućstva pripadaju dvema stvarima, treba
ispitati koja ih ima u većem stepenu. Tako, na primer, treba
ispitati koja je od dve stvari prijatnija, ili lepša, ili korisnija.
A, zatim, valja pretpostaviti ono što se čini radi boljeg
cilja. Tako, na primer, ono što se čini radi vrline treba
pretpostaviti onome što se čini radi zadovoljstva.
Isto je tako i sa stvarima koje treba izbegavati. Tako treba
više izbegavati ono što u većem stepenu stavlja prepreku
stvarima koje treba zeleti. Na primer, bolest treba više
izbegavati nego ružnoću, jer bolest je veća prepreka i
zadovoljstvu i vrlini.
Dalje, [može se odrediti da li jednu stvar treba više zeleti,
na osnovu činjenice] što pomenutu stvar treba podjednako
izbegavati i zeleti. Naime, jednu stvar, koja se podjednako želi
i izbegava, treba manje zeleti nego drugu koju treba samo
zeleti.
Glava č e t v r t a [PRIMENE
PRETHODNIH MESTA NA PROSTE IZRAZE]
Uzajamna poređenja stvari [prema onome što je „više" i
„manje"] treba da se čine onako kao što smo naznačili. Ista
mesta korisna su da pokažu da jednu stvar treba pot-
uno zeleti ili izbegavati; valja samo izostaviti izraz „više" mi
manje"] koji se daje jednoj stvari u odnosu na drugu. Ako" ono
što je dostojnije treba više zeleti, tada i ono što • dostojno treba
zeleti; i ako ono što je korisnije treba više zeleti, tada i ono što
je korisno treba zeleti. A isto je i sa drugim preimućstvima,
koja su tako uzajamno poređena. Ali za izvesne izraze tvrdimo
odmah, čim ih uporedimo jedan s drugim, da svaki od njih, ili
samo jedan, treba zeleti, — tako, na primer, kad kažemo da je
jedan [od izraza] po prirodi dobar, a da drugi po prirodi nije
dobar. Jer ono što je po prirodi dobro očevidno treba zeleti.
Glava peta [UOPŠTAVANJE
PRETHODNIH MESTA]
Mesta koja se odnose na „više" i na „manje" treba uzeti u
što je moguće opštijem smislu. Jer, kad se tako uzmu, ona su
upotrebljiva u većem obimu. A malom pro-menom izraza
moguće je učiniti opštijim izvesna od navedenih mesta. Tako
se, na primer, kaže da ono što ima izvesnu osobinu po prirodi,
— ima je više nego ono što je nema po prirodi. 31, ako jedna
stvar daje izvesnu osobinu subjektu koji je ima, a druga stvar
mu je ne daje, tada sve što čini subjekt takvim jeste u višem
stepenu takvo nego ono što ga ne čini takvim. 4 A ako obe stvari
čine subjekt takvim, tada ona [stvar] što ga čini više takvim
jeste i sama više takva.5
Dalje, ako je za istu stvar jedan atribut više takav, a drugi
manje," i ako je jedan atribut više takav nego što je neki treći
atribut, a ako drugi atribut nije takav, — očevidno je da će prvi
biti više takav.
Dalje, može se suditi po dodavanju,7 i videti da li jedna
stvar, dodata istoj stvari kao neka druga stvar, čini pelinu više
takvom nego što bi je činila ta druga stvar, "i da li, kad se [prva
stvar] doda stvari koja je manje takva, ona čini celinu više
takvom.
430 431
 Isto je i ako se uzme u pomoć oduzimanje. 8 Naime
ono što, kad je oduzeto, čini ostatak manje onakvim [nego
što je bio], jeste samo više takvo.
A stvari koje su manje pomešane sa svojim kontrer-
nim suprotnostima imaju u višem stepenu izvesnu oso-
binu.9 Tako je, na primer, belje ono što je manje pome-
šano sa crnim.
Uz to, van mesta ο kojima smo ranije raspravljali
jednu određenu osobinu ima više ono što savršenije ispu-
njava svojstvenu definiciju te osobine.10 Tako, na primer
ako je definicija belog „boja koja rastura vid", — tada je
belje ono što je više boja koja rastura vid.
Glava š e s t a [PRIMENA RANIJIH
MESTA NA POJEDINAČNE PROBLEME]
Ako je problem postavljen kao pojedinačan, a ne kao
opšti, tada su, pre svega, korisna sva opšta mesta koja
smo naznačili,11 a koja dopuštaju da se postavi ili da se
pobije neka teza. Kad utvrđujemo ili pobijamo opštu tezu,
mi dokazujemo i pojedinačnu. Tako, ako jedan atribut
pripada svim stvarima jedne vrste, on pripada i ponekima
od njih, a ako ne pripada nijednoj od njih, on ne pripada
ni ponekoj od njih.12
Najzgodnija i najopštija su ona mesta koja su izve-
dena iz suprotnosti, iz onoga što je srodno [po pojmovima]
i iz izvedenih oblika. Propozicija: ako je svako zadovolj-
stvo dobro, tada je i svako nezadovoljstvo zlo, — isto je
toliko verovatna kao propozicija: ako je poneko zadovolj-
stvo dobro, tada je i poneko nezadovoljstvo zlo. 13 Ako,
dalje, poneko čulno opažanje nije sposobnost, tada ni
poneko odsustvo čulnog opažanja nije odsustvo sposob-
nosti.14 A ako je poneki predmet mišljenja predmet znanja,
tada je i poneko mišljenje isto tako znanje. 15 A ako je
poneka nepravična stvar dobro, poneka pravična stvar je
isto tako zlo.16 A ako je poneka stvar pravično učinjena zlo,
tada je i poneka stvar nepravično učinjena — dobro. A ako
ponešto prijatno treba izbegavati, tada i poneko
zadovoljstvo treba izbegavati. Po istom pravilu, ako je
korisno ponešto od onoga što je prijatno, tada je i po- neko
zadovoljstvo korisno.
A tako je i sa onim što prouzrokuje propadanje, kao i
sa postajanjima i nestajanjima.18 Ako je dobro ono što
prouzrokuje propadanje zadovoljstva ili znanja, tada će i
zadovoljstvo ili znanje spadati u zla. Isto tako, ako po-
neko nestajanje znanja spada u dobra, ili ako poneko
postajanje znanja spada u zla, poneko znanje spadaće u
zla. Tako, na primer, ako spada u dobra zaboraviti sramna
dela koja su učinjena, ili ako spada u zla sećati ih se,
,__tada znati za sramna dela koja su učinjena spada u zla.
A tako je i inače. U svim slučajevima premise i zaključci
podjednako su verovatni.
Dalje, može se poći od onoga što je više, i manje, i
pojednako.19 Ako neka od stvari koje zavise od druge
vrste ima u višem stepenu jednu izvesnu osobinu nego što
je imaju one stvari koje zavise od vrste ο kojoj je reč, i
ako nijedna od stvari te druge vrste nema tu osobinu, —
tada ni ono što spada u vrstu ο kojoj je reč neće imati takvu
osobinu. Tako, na primer, ako je neka nauka [druga vrsta]
više dobro [zajednička osobina] nego [što je to]
zadovoljstvo [vrsta ο kojoj je reč], i ako nijedna nauka
nije dobro, ni zadovoljstvo neće biti dobro. A može se
pobiti i utvrditi jedna teza, i polazeći od onoga što je pod-
jednako i manje. Samo, dok se pomoću podjednakog može
i pobiti i utvrditi jedna teza, pomoću manjeg ona se samo
može utvrditi, a ne može se pobiti. A ako je neka spo-
sobnosti podjednako dobro20 kao nauka, i ako je neka
sposobnost dobro, i nauka je dobro. A ako nijedna spo-
sobnost nije dobro, i nauka nije dobro. A ako je neka
sposobnost manje dobro nego nauka,21 i ako je neka spo-
sobnost dobro, i nauka je dobro. Međutim, ako nijedna
sposobnost nije dobro, tada ne proizlazi nužnim načinom
da nijedna nauka nije dobro. Jasno je, dakle, da se može,
polazeći od onoga što je manje, samo utvrditi jedna teza.
432 Organon
433
 Ali ne samo da se može pobiti jedna teza pomoću
neke druge vrste, nego je to moguće učiniti i pomoću iste
vrste, na taj način što se iz nje uzme ono što ima jednu
određenu osobinu u najvišem stepenu. Na primer, ako je
pretpostavljeno da je poneka nauka dobro, ali ako je
dokazano da mudrost nije dobro, nijedna druga nauka
neće biti dobro, jer nije dobro ni rod u kome izgleda da
ima najviše dobra.
Dalje, može se hipotetički postupati, i pretpostaviti
da ako atribut pripada ili ne pripada samo jednom sub-
jektu, on, isto tako, pripada ili ne pripada u istoj meri
svim subjektima. Tako, na primer, [može se pretpostaviti]
da, ako je čovekova duša besmrtna, i druge duše su be-
smrtne, a ako čovekova duša nije besmrtna, ni druge duše
nisu besmrtne. Ako je bilo pretpostavljeno22 da atribut
pripada ponekom subjektu, valja dokazati da on ne pripada
ponekom subjektu, jer će, na osnovu pretpostavke, sledo-
vati da on ne pripada nijednom subjektu. Ali ako je pret-
postavljeno da atribut ne pripada ponekom subjektu, 23
tada treba dokazati da on pripada ponekom subjektu, jer
na taj način će proizaći da on pripada svim subjektima.
Jasno je: kad se uzme ova pretpostavka, čini se opštim
problem koji je postavljen kao pojedinačan. Jer, sudi se
da, — kad se dopusti pojedinačno, — dopušta se i opšte,
pošto se sudi da ako atribut pripada samo jednom sub-
jektu, on na isti način pripada svim subjektima.
Kad je problem neodređen, tada se može pobijati sa-
mo na jedan način. Takav je, na primer, slučaj kad sago-
vornik tvrdi da je zadovoljstvo dobro, ili da nije dobro, a
ne doda nijednu drugu odredbu. Ako se smatra da je on
hteo reći da je poneko zadovoljstvo dobro, treba opšte do-
kazati da nijedno zadovoljstvo nije dobro, ako se želi pobiti
to tvrđenje. Isto tako, ako je on utvrdio da poneko zado-
voljstvo nije dobro, treba opšte dokazati da je svako zado-
voljstvo dobro. Inače, taj stav nije moguće pobiti. Naime,
ako dokažemo da poneko zadovoljstvo nije dobro, ili da
je dobro, — tada tvrđenje još nije pobijeno.24
Jasno je da se [jedna neodređena propozicija] može bijati
samo na jedan način; međutim ona se može utvrditi na dva
načina. Bilo da opšte dokažemo da je svako zadovoljstvo
dobro, ili da je poneko zadovoljstvo dobro,
__, mi ćemo dokazati tvrđenje. A isto je tako i ako, —
kad treba da ispitamo stav da poneko zadovoljstvo nije
dobro, — dokažemo da nijedno zadovoljstvo nije dobro,
ili da' poneko zadovoljstvo nije dobro. U tom slučaju,
naime, mi smo zaključili na dva načina, na opšti i poje-
dinačni, da bismo dokazali da poneko zadovoljstvo nije
dobro.
Ako je teza određena, tada se ona može pobiti na dva
načina. Taj slučaj imamo, na primer, ako je pretpostavljeno
na dobrota pripada ponekom zadovoljstvu, ali da ne
pripada ponekom drugom [zadovoljstvu]. Jer bilo da se
dokaže da je svako zadovoljstvo dobro, ili da nijedno
zadovoljstvo nije dobro, tvrđenje će biti pobijeno. Ali ako
je protivnik tvrdio da je samo jedno zadovoljstvo dobro, to
tvrđenje se može pobiti na tri načina. Jer, mi ćemo
navedeno tvrđenje pobiti, kad dokažemo da je svako zado-
voljstvo dobro, ili da nijedno zadovoljstvo nije dobro, ili
da je više od jednoga zadovoljstva dobro. A ako je teza
još uže određena, — tako ako se uzme kao primer da je
mudrost jedina od vrlina znanje, — ona se može pobiti na
četiri načina. Jer, ovo tvrđenje biće pobijeno kad se
dokaže da je svaka vrlina znanje, ili da nijedna vrlina nije
znanje, ili da je poneka druga vrlina, na primer pravič-
nost, isto tako znanje, ili da sama mudrost nije znanje.
Korisno je takođe razmotriti pojedinačne slučajeve u
kojima je poneki atribut [u tezi] afirmiran kao da pripada
ili ne pripada subjektu, — kao [što je slučaj] i kod opštih
problema.25 Dalje, valja razmotriti vrste, na taj način što
će se one deliti na rodove, sve dok se ne dođe do onih koji
nisu više deljivi — kao što smo ranije naznačili. 26 Jer,
bilo da atribut izgleda kao da pripada svakom subjektu,
ili kao da ne pripada nijednom subjektu, potrebno je —
posto se [u korist svoje teze] navelo više primera — ili da
protivnik uopšte prihvati tezu, ili da navede negativan
434 :s*
435
primer, pokazajući u kome slučaju nije tako. Dalje, u slu-
čajevima u kojima se akcidencija može deliti bilo po rodu
ili po broju, treba ispitati da li nijedna od ovih odredaba
ne pripada subjektu,27 — tako, na primer, [kad se za po-
tvrđivanje stava] da se vreme ne kreće i da ono nije kre-
tanje, nabroje različiti rodovi kretanja. Jer, ako nijedna od
ovih odredaba ne pripada vremenu, jasno je da se vreme
ne kreće, i da ono nije kretanje. Isto tako, može se
dokazati da duša nije broj, pošto se svaki broj podeli na Knjiga četvrta
neparan i paran. Jer, ako duša nije ni neparna, ni parna
ona očevidno nije broj. [OPŠTA MESTA VRSTE]
Što se tiče akcidencija, može se postupati takvim sred-
stvima [upravo sličnim onima ο kojima smo govorili], i Glava prva
na takav način. [MESTA]

Posle mesta akcidencije treba ispitati mesta koja se

odnose na vrstu i na svojstvenost.1 To su sastavni delovi
mesta koja se odnose na definicije,2 ali oni su, kao takvi,
retko predmet istraživanja dijalektičara. 3
Ako je protivnik postavio vrstu nekog bića, treba prvo
da upravimo pažnju na sve stvari koje pripadaju istoj
vrsti kao stvar ο kojoj je reč, da bismo videli postoji li
neka stvar kojoj vrsta nije pridana, — kao što smo činili
za akcidenciju.4 Tako, na primer, ako je dobro postavljeno
kao vrsta zadovoljstva, treba videti da li poneko zado-
voljstvo nije dobro. Naime, ako je tako, očevidno je da
dobro nije vrsta zadovoljstva, — jer vrsta je afirmirana
od svega što potpada pod isti rod.
Dalje, treba ispitati je li vrsta afirmirana, ne u bit-
nosti, već samo kao akcidencija, — kao što je belo afirmi-
rano od snega, ili kao što je ono što se samo sobom kreće
[afirmirano] od duše. Jer, sneg nije u bitnosti beo — i,
prema tome, belo nije vrsta snega. A ni duša nije u bitnosti
ono što se kreće, nego je njeno kretanje za nju akcidencija
— kao što je i za životinju često akcidencija „hodati" i
„biti stvor koji hoda". Dalje, ono što se kreće ne označava
suštinu, nego ono što dela ili što trpi. Isto važi za belo.
Jer, belo ne izražava suštinu snega, nego njegov
437

izvestan kvalitet. Iz toga izlazi da nijedan od ova dva izraza
nije u bitnosti afirmiran.
A naročito treba razmotriti definiciju akcidencije, da
bi se videlo da li se ona slaže sa naznačenom vrstom' .________
kao što je to slučaj u sad navedenim primerima. Moguće je da
se jedna stvar kreće i da se ne kreće, a, isto tako da bude bela i
da ne bude bela. Tako nijedan od ovih atributa nije vrsta, nego
je akcidencija, pošto smo nazvali akcidencijom ono što može
pripadati i ne pripadati jednom subjektu.5
Treba, dalje, ispitati da li se vrsta i rod nalaze ne u istoj
podeli [kategoriji], nego da li je vrsta supstancija, a rod
kvalitet, ili da li je prva relacija, a druga kvalitet. Tako, na
primer, sneg i labud su supstancije, a belo nije supstancija,
nego kvalitet. Tako, belo nije vrsta ni snega ni labuda.
Uzmimo, opet, kao drugi primer: nauka spada u relacije, a
dobro i lepo su kvaliteti. Tako, dobro i lepo ne mogu biti vrsta
nauke. Naime, vrste relacije treba same da spadaju u relacije,
kao, na primer, dvostruko, jer mnogostruko, kao vrsta
dvostrukog, i samo je relacija. Opšte govoreći, vrsta mora
potpadati pod istu podelu kao i rod. Ako je rod supstancija, i
vrsta mora biti supstancija, a ako je rod kvalitet, i vrsta mora
biti kvalitet. Tako, na primer, ako je belo kvalitet, tada i boja
mora biti kvalitet. A isto je tako i za drugo.
A, opet, treba videti je li nužno ili moguće da vrsta
učestvuje u onome što njoj treba da pripada [to je rod].
Učestvovati znači dobiti definiciju onoga u čemu nešto
učestvuje." Iz ovoga je jasno da rodovi učestvuju u vrstama, a
ne vrste u rodovima. Jer rod dobija definiciju vrste, a vrsta [ne
dobija] definiciju roda. Treba videti da li data vrsta učestvuje ili
može učestvovati u rodu. Na primer, u slučaju da se jedna stvar
označi kao vrsta bića ili jednog, iz toga proizlazi da bi vrsta
učestvovala u rodu. Naime, biće i jedno afirmirani su od svega
što postoji, a prema tome [afirmirana je] i njihova definicija. 7
Dalje, treba videti je li istinit rod koji je pridat jednoj
stvari, dok [njena] vrsta nije istinita. Tako, na primer,
438
treba videti je li biće ili predmet nauke stavljen kao vrsta
predmeta mišljenja. Predmet mišljenja može biti afirmiran od
nebića, pošto su predmeti mišljenja mnoge stvari koje ne
postoje. Međutim, jasno je da biće ili predmet znanja nisu
afirmirani od nebića. Prema tome, ni biće ni predmet znanja
nisu vrsta predmeta mišljenja. Jer, i vrsta stvari čiji je rod
afirmiran mora biti afirmirana.
Treba još razmotriti da li stvar koja treba da pripada vrsti
nije sposobna da učestvuje ni u jednom od rodova. Jer, nemoguće
je da ono što ne učestvuje ni u jednom od rodova učestvuje u
vrsti, — sem ako to nije jedan od rodova koji su dobijeni pomoću
prve podele, jer ovi učestvuju samo u vrsti. Ako je kretanje
stavljeno kao vrsta zadovoljstva, treba videti da li zadovoljstvo
nije ni kretanje iz mesta u mesto, ni kvalitativna promena, niti
inače koji od pretpostavljenih rodova kretanja. Jer, tada je jasno
da zadovoljstvo ne može učestvovati ni u jednom od rodova, a,
prema tome, ni u vrsti, — pošto ono što učestvuje u vrsti mora
učestvovati i u jednom od rodova. Iz toga proizlazi da
zadovoljstvo ne može biti neki rod kretanja, a i nijedna od
individualnih činjenica koje se podrazume-vaju pod rečju
„kretanje". Jer, individue učestvuju u vrsti i u rodu. Tako, na
primer, pojedinačni čovek učestvuje u čoveku i u životinji.
Dalje, treba videti da li termin koji treba da pripada vrsti
ima širi obim nego vrsta. Tako, na primer, predmet mišljenja
ima širi obim nego biće, pošto su biće i nebiće u isti mah
predmet mišljenja, i tako predmet mišljenja ne može biti rod
bića. Naime, vrsta uvek ima širi obim nego rod. Još treba ispitati
da li su rod i vrsta jednakog obima, — tako da li je od atributa
koji pripadaju svim stvarima [i koji su prema tome jednakog
obima] jedan stavljen kao rod, a drugi kao vrsta, — kao, na
primer, biće i jedno. Jer, biće i jedno pripadaju svim stvarima,
tako da nijedno od njih dvoje nije vrsta drugog, pošto imaju
jednak obim. Isto važi ako se ono što je prvobitno i princip
stave kao da potpadaju jedno pod drugo. Jer, princip je ono što
je prvobitno, a ono što je prvobitno je princip, tako da su ili
439
ova dva izraza samo jedna ista stvar, ili da nijedna od njih
dveju nije vrsta druge. Glavno pravilo za sve ovakve slučajeve
jeste da vrsta mora imati veći obim nego rod i nego
[specifična] razlika. Jer i razlika ima manji obim nego vrsta.
Treba još ispitati da li pomenuta vrsta nije, ili može da ne
izgleda, vrsta nečeg što po rodu nije različito od stvari ο kojoj
je reč. Ili [treba ispitati], kad se utvrdi jedna teza, je li ona vrsta
neke od tih stvari. A sve stvari koje se ne razlikuju po rodu
imaju istu vrstu. Ako je dokazano da je ona vrsta jedne od tih
stvari, tada je očevidno da je ona vrsta svih tih stvari; a ako je
dokazano da ona nije vrsta samo jedne od tih stvari, očevidno
je da ona nije vrsta nijedne od njih. To je kao kad bi, na primer,
neko ko je stavio nedeljive linije [linije koje se ne mogu šeći]
tvrdio da je njihova vrsta nedeljiva. Ovaj izraz [nedeljivo] nije
vrsta linija koje su deljive, a ove se ne razlikuju po rodu od
nedeljivih linija. Jer, sve prave linije nisu nikad po rodu
različite jedne od drugih.
Glava druga
[DRUGA MESTA]
Treba, isto tako, obratiti pažnju na to da li postoji neka
druga vrsta datoga roda koja ne sadrži datu vrstu, i koja nije
pod njom, — kao što bi bio slučaj kad bi, na primer, neko
stavio nauku kao vrstu pravičnosti. Jer, vrlina je takođe vrsta
pravičnosti, i nijedna od ove dve vrste ne sadrži drugu, tako da
nauka ne bi mogla biti vrsta pravičnosti. Jer, izgleda da uvek
kad jedan rod potpada pod dve vrste, jedna vrsta je sadržana u
drugoj.8
Ali ovo pravilo donosi teškoću u više slučajeva. Naime
neki smatraju da je mudrost u isto vreme vrlina i nauka, a da
nijedna od ove dve vrste ne potpada pod drugu.
Svi ne misle da je mudrost nauka. Ali i kad se dopusti da
je to tvrđenje istinito,8 ipak će izgledati nužno da su vrste iste
stvari podređene jedna drugoj, ili da se obe sadrže u istoj vrsti,
kao što to važi za vrlinu i nauku. Jer obe
noslednje potpadaju pod istu vrstu, pošto je svaka od njih stanje
i sposobnost. Treba, dakle, razmotriti da li nijedna od ove dve
osobine ne pripada naznačenoj vrsti, jer ako vrste nisu
podređene jedna drugoj, i ako obe ne pripadaju istoj vrsti, tada
naznačeni izraz ne može biti vrsta. Valja isto tako razmotriti
vrstu date vrste, i tako uvek treba ići dalje ka višoj vrsti i videti
da li su sve vrste afirmirane od roda, i da li su afirmirane u
bitnosti. Jer, sve više vrste moraju biti bitno pridate rodu. Ako
na nekom mestu nema ovog slaganja, jasno je da naznačeni
termin nije vrsta.
Treba, uz to, videti da li vrsta učestvuje u rodu, — ili ona
sama, ili jedna od njenih viših vrsta. Jer, viša vrsta ne
učestvuje ni u kakvim nižim vrstama.
Ako se jedna teza pobija, treba primeniti pravilo koje smo
dali. Ali, ako treba utvrditi tezu, i ako je pretpostavljeno da
termin izražen kao vrsta pripada rodu, ali se samo sumnja da
mu on pripada i u koliko je vrsta, dovoljno je dokazati da je
jedna od viših vrsta bitno afirmirana od roda. Jer, ako je samo
jedna od njih [od vrsta] u bitnosti pridata, tada će sve vrste — i
one koje su više, i one koje su niže od nje, — ako su afirmirane
od roda, biti u bitnosti afirmirane, tako da je i izraz koji je
naznačen kao vrsta bitno afirmiran. Treba pomoću indukcije
pokazati da će, ako je samo jedna od vrsta bitno afirmirana, i
sve ostale [vrste], čim su afirmirane, biti bitno afirmirane.
Ali, ako se sumnja da izraz koji je naznačen kao vrsta
potpuno pripada subjektu, tada nije dovoljno dokazati da je
neka od viših vrsta u bitnosti afirmirana ο rodu. Tako, na
primer, ako je premeštanje [iz mesta u mesto] naznačeno kao
vrsta hoda, nije dovoljno dokazati da je hod kretanje da bi se
dokazalo da je on premeštanje, pošto postoje i drugi rodovi
kretanja. Naime treba još dokazati da hod ne učestvuje ni u
jednom od rodova kretanja koji proizlaze iz iste podele [iz iste
vrste kretanja], sem u slučaju premeštanja [iz mesta u mesto].
Jer, nužnim načinom, ono sto učestvuje u vrsti, učestvuje i u
nekom od rodova koji su dobijeni prvom deobom vrste. Prema
tome, ako hod
440 441
ne učestvuje ni u uvećavanju, ni u smanjivanju, ni u drugim
rodovima kretanja, jasno je da će on učestvovati u pre-
meštanju, — tako da će premeštanje [iz mesta u mestol biti
vrsta hoda.
A kad se tiče stvari čiji je postavljeni rod afirmiran kao
vrsta,10 treba razmotriti je li ono što je naznačeno kao njegova
vrsta isto tako u bitnosti afirmirano ο samim stvarima kojima je
rod isto tako pridat, a, slično tome da li su sve vrste koje su više
nego ta vrsta takođe [pridate stvarima]. Ako na nekom mestu
nije tako, jasno je da naznačeni izraz nije vrsta. Jer, kad bi bio
vrsta, tada bi sve vrste koje su više nego ona, a i ona sama, bile
u bitnosti afirmirane ο onim stvarima čiji je rod isto tako u
bitnosti afirmiran. Ako se pobija neka teza, korisno je videti da
li nije u bitnosti afirmirana vrsta onih stvari čiji je rod isto tako
afirmiran.11 Ali, ako se utvrđuje neka teza, korisno je razmotriti
je li vrsta u bitnosti afirmirana. Jer, ako jeste, iz toga će
proizaći da će vrsta i rod biti u bitnosti afirmirani od istog
subjekta, tako da isti subjekt potpada pod dve vrste. Ove vrste
moraju, nužnim načinom, biti pot-činjene jedna drugoj. A ako
je dokazano da izraz koji hoćemo da utvrdimo kao vrstu ne
potpada pod rod, jasno je da će rod potpadati pod njega, tako da
će biti dokazano da je taj izraz vrsta.
Valja razmotriti i definicije vrsta i videti da li one
odgovaraju datom rodu i onom što u rodu učestvuje. Treba,
nužnim načinom, da definicije vrsta budu afirmirane ο rodu i ο
stvarima koje učestvuju u rodu. Ako na nekom mestu nije tako,
očevidno je da naznačeni izraz nije vrsta.12
Valja još obratiti pažnju na to da li je protivnik stavio
[specifičnu] razliku kao vrstu, uzimajući, na primer, besmrtno
kao vrstu Boga. Jer, besmrtno je razlika živog bića, pošto su od
živih bića jedna smrtna, a druga besmrtna. Prema tome, jasno
je da je protivnik pogrešio [ako je tako učinio]. Naime,
[specifična] razlika nije nikad vrsta ničega. A očevidno je to
istinito, jer nijedna razlika ne izražava suštinu, nego pre neku
osobinu, kao što su, na primer, „onaj ko hoda nogama" i
„dvonožni".
Treba još razmotriti je li protivnik stavio [specifičnu]
razliku u vrstu, — na primer na taj način što je uzeo neparno za
broj. Jer neparno je razlika broja, a nije rod. A ne izgleda ni da
razlika učestvuje u vrsti. Jer ono što učestvuje u vrsti uvek je ili
rod, ili individuum; međutim razlika nije ni rod, ni individuum.
Tako je očevidno da razlika ne učestvuje u vrsti. Dakle ni
neparno ne može biti rod, nego [specifična] razlika, pošto ne
učestvuje u vrsti.
Dalje, treba razmotriti da li je protivnik stavio vrstu u rod13
—, na primer, time što je ono što se dodiruje uzeo za ono što je
kontinuirano, ili time [što je uzeo] mešavinu za stapanje,14 ili —
kao u Platonovoj definiciji — što je uzeo kretanje iz mesta u
mesto za premeštanje sa jednog mesta na drugo.15 Dodir ne mora
nužnim načinom da bude kontinuitet, nego je, naprotiv,
kontinuitet dodir. Jer, sve što se dodiruje nije kontinuirano, ali
sve kontinuirano se dodiruje. Tako je i sa ostalim primerima.
Svaka mešavina nije stapanje (jer mešavina suvih stvari nije sta-
panje), i svaka promena mesta nije premeštenje sa jednog mesta
na drugo. Hodanje nije premeštanje sa jednog mesta na drugo. Ο
premeštanju se govori obično samo kod stvari koje prelaze sa
jednog mesta na drugo nevoljno [mehanički], kao što je to slučaj
kod neoduhovljenih bića. U navedenim slučajevima vidi se da
rod ima širi obim nego vrsta, obrnuto onom što bi moralo da
bude.
Dalje, valja razmotriti da li je protivnik postavio
[specifičnu] razliku u rod, — kao, na primer, da li je uzeo
besmrtno za Boga.16 Iz toga bi proizašlo da rod ima obim
jednak ili veći [nego razlika — što ne može biti]. Jer, razlika
ima uvek obim jednak ili veći nego rod.
Dalje, treba razmotriti da li je protivnik stavio vrstu u
razliku time što je, na primer, rekao da je boja ono što skuplja
[što čini manjim ono što se vidi] ili da je broj ono što je
neparno.
I [treba razmotriti]: da li je protivnik uzeo vrstu za razliku.
Jer može se izneti sledeća teza: da je mešavina razlika stapanja
ili da je menjanje mesta razlika preme-stanja iz mesta u mesto.
Ispitivanje svih ovakvih slučajeva
442 443
mora se vršiti pomoću istih pravila, jer mesta su opšta za
sve [slučajeve]. Vrsta treba uvek da ima veći obim nego
razlika, i ne treba da učestvuje u razlici. Ali ako je vrsta
uzeta kao što je [ranije] rečeno, nijedno od dva [pomenutal
pravila neće važiti. Naime, vrsta će imati manji obim nego
razlika i učestvovaće u razlici.
Zatim, ako nijedna od razlika vrste nije afirmirana ο
datom rodu, ni vrsta neće biti afirmirana. Tako, na primer
ο duši nije afirmirano ni neparno, ni parno, — tako da
ona nije broj.17
Valja još videti je li rod po prirodi raniji nego vrsta, i
da li, kad iščezne, nestaje i vrste. Jer, izgleda da treba da
bude suprotno.
Dalje, ako pomenuta vrsta, ili njena razlika mogu da
nedostaju rodu, — na primer, ako je moguće da kretanje
nedostaje duši, ili da istinito i lažno nedostaju mišljenju,
— tada nijedan od pomenutih izraza neće biti ni vrsta, ni
razlika. Jer, izgleda da vrsta i razlika prate rod, dokle god
on traje.
Glava t r e ć a
[DRUGA MESTA]
Treba još razmotriti da li ono što se podrazumeva u
vrsti, učestvuje, ili može da učestvuje u nečem što je kont-
rerno suprotno vrsti. Tada će, naime, ista stvar istovremeno
učestvovati u kontrernim suprotnostima, pošto se ona
nikad ne odvaja od svoje vrste, — a, ipak, ona učestvuje ili
može da učestvuje u onome što joj je kontrerno suprotno.
Dalje, treba videti da li rod ima udela u nekoj osobini
za koju je potpuno nemoguće da pripada stvarima što
potpadaju pod vrstu. Tako, na primer, ako duša ima udela
u životu, a nijedan broj ne može da živi, — tada duša ne
može da bude rod broja.
Treba obratiti pažnju i na to da li je rod homoniman
vrsti, na taj način što pri tome upotrebljavamo elementarne
principe koje smo označili.18 Jer, vrsta i rod su sinonimi.
Pošto svaka vrsta sadrži više rodova, treba videti da li
nemoguće da postoji još i jedan drugi rod sem onog koji je
stavljen kao da pripada naznačenoj vrsti. Ako taj rod ne
postoji, jasno je da izrečeni izraz uopšte ne može biti
vrsta.
Treba, isto tako, videti da li je protivnik naveo kao
vrstu neki metaforni izraz [izraz u prenesenom smislu].
Tako, na primer, kad se kaže da je umerenost harmonija,
[jasno je da je] svaka vrsta afirmirana u bukvalnom [pra-
vom] smislu reci ο svojim rodovima, a [da] harmonija nije
afirmirana ο umerenosti u bukvalnom smislu, več meta-
forno. Jer, svaka harmonija leži u tonovima.
Dalje, treba videti postoji li kontrerna suprotnost
rodu. To ispitivanje može se vršiti na više načina. Prvo
valja videti da li kontrerna suprotnost spada u istu vrstu
kao rod, kad vrsta nema kontrernu suprotnost. Jer, kont-
rerne suprotnosti moraju biti u istoj vrsti, ako vrsta nema
nikakvu kontrernu suprotnost.
Ali, ako vrsta ima kontrernu suprotnost, valja videti
da li se kontrerna suprotnost roda nalazi u kontrerno
suprotnoj vrsti. Jer, kontrerno suprotni rod treba nužnim
načinom da se nalazi u kontrerno suprotnoj vrsti, uvek
kad postoji kontrerna suprotnost vrsti. Sve ovo u pojedi-
nostima postaje očevidno pomoću indukcije.
Sem toga, valja videti da li se kontrerna suprotnost
roda ne nalazi uopšte ni u jednoj vrsti, nego je sama ona
vrsta. Uzmimo kao primer dobro. Ako dobro nije u vrsti,
ni njegova kontrerna suprotnost neće biti u vrsti, nego će
sama biti vrsta, kao što se dešava kod dobra i zla. Naime,
nijedno od njih ne stoji u vrsti, nego su vrsta i jedno i drugo.
Dalje, treba videti da li su vrsta i rod kontrerne suprot-
nosti nečem, i da li par tih kontrernih suprotnosti ima
jedan srednji izraz, a ne drugi. Ako vrste imaju nešto
srednje, rodovi ga isto tako imaju, — a ako ga imaju
rodovi, tada ga imaju i vrste, kao što je to slučaj kad su u
pitanju vrlina i porok [vrste], pravda ili nepravda [rodovi],
gde svaki od ovih parova ima nešto srednje. Na ovo se
444 445
može staviti prigovor da između zdravlja i bolesti ne postoji
ništa srednje, iako ono postoji između dobra i zla
Ili valja ispitati da li, možda, — i ako zaista postoji nešto
na sredini između oba, to jest i vrsta i rodova, — ovo nije
izraženo u oba slučaja na isti način, već je u jednom [slučaju
izraženo] negativno, a u drugom kao subjekt.19 Verovatno je da
se ono što stoji u sredini mora odnositi na isti način u oba
slučaja kao kod vrline i poroka, pravičnosti i nepravičnosti, jer
u ova dva para [suprotnosti] ono što stoji u sredini izraženo je
negativno.20
Dalje, kad vrsta nema kontrernu suprotnost, treba ne
samo razmotriti da li se ono što je kontrerno suprotno rodu
nalazi u istoj vrsti, nego da li se u njoj nalazi i nešto srednje.
Jer, u vrsti gde se nalaze krajnosti nalazi se i ono što stoji na
sredini, kao kod belog i crnog. Jer, boja je i njihova vrsta, i
vrsta svih boja koja se između njih nalazi. Može se staviti
prigovor da nedostatak i preteranost pripadaju istoj vrsti (jer
oba pripadaju zlu); međutim, prava mera, koja stoji između
jednog i drugog, ne pripada zlu nego dobru.
Mora se još ispitati da li vrsta ima neku kontrernu
suprotnost, a rod je nema. Jer, ako vrsta ima neku kontrernu
suprotnost, i rod je ima, — kao što je, na primer, vrlina
kontrerno suprotna poroku, a pravičnost nepravičnosti. Ako se
ispitaju i drugi primeri, videće se jasno da je tako. Kao
prigovor može se navesti slučaj zdravlja i bolesti. Zdravlje je
potpuno kontrerno suprotno bolesti, ali jedna određena bolest,
koja je izvestan rod bolesti, nije kontrerno suprotna ničem. Kao
primer za to mogu poslužiti groznica, i bolest očiju, ili druge
pojedinačne bolesti.
Sve ove razne načine razmatranja treba primeniti na
pobijanje [jedne teze]. Jer, ako osobine ο kojima je govoreno
ne pripadaju postavljenoj vrsti, jasno je da dati izraz nije vrsta.
Ali ako treba utvrditi tezu, postupa se na tri načina.
Pre svega, treba se zapitati da li kontrerna suprotnost roda
postoji u naznačenoj vrsti, kad vrsta nema kontrerne
suprotnosti. Ako kontrerna suprotnost postoji u vrsti, jasno je
da u njoj postoji i rod ο kome je reč.
Zatim, valja videti da li se srednji rod nalazi u naznačenoj
vrsti. Jer, gde se nalazi srednji rod, nalaze se i krajnji
rodovi.
Sem toga, kad vrsta ima kontrernu suprotnost, valja videti
da li i kontrerno suprotni rod stoji u kontrerno suprotnoj vrsti.
Jer, ako se on u njoj nalazi, jasno je da i rod ο kome je reč stoji
u vrsti ο kojoj je reč.21
Pored toga, i kad se pobija, i kad se utvrđuje teza, valja
uzeti u obzir izvedene gramatičke oblike i srodne pojmove, i
videti da li oni na sličan način sleduju jedan drugom. Jer,
atribut koji pripada ili ne pripada jednom izrazu, u isto vreme
pripada ili ne pripada svim izrazima. Tako, na primer, ako je
pravičnost nauka, tada je „pravično" — „naučno", a „pravičan
čovek" je „naučnik". Međutim, ako ne važi jedan od ovih
izraza, tada ne važi ni jedan od ostalih izraza.
Glava č e t v r t a
[OSTALA MESTA]
Dalje, treba razmotriti stvari koje međusobno stoje u
sličnom odnosu. Tako prijatno stoji prema zadovoljstvu u istom
odnosu kao korisno prema dobrom. Naime, u svakom slučaju
jedno proizvodi drugo.22 Ako je zadovoljstvo u suštini dobro, i
prijatno će biti u suštini korisno. Jasno je da će prijatno
proizvoditi dobro, pošto je zadovoljstvo dobro. Isto tako, treba
razmotriti postajanja i propadanja [nestajanja]. Tako, na primer,
ako je „graditi" — „delati", tada je „gradilo se" — „delalo se";
a ako je „učiti" — „sećati se", tada je i „učilo se" — „sećalo
se"; i ako je „rastočiti se" — „propasti", tada je isto tako „biti
rastočen" — „biti propao", a rastočavanje je vrsta propadanja.
A isto je tako za sve ono što proizvodi postajanje i
Propadanje, kao i za sposobnosti i [njihove] primene. I, uopšte,
bilo da se jedna teza pobija, ili da se utvrđuje, treba uzeti u
obzir stvari prema nekoj [njihovoj] sličnosti, kao
446 447
što smo to naveli za postajanje i propadanje. Ako ono što
proizvodi propadanje proizvodi i rastocavanje, tada „biti
propao" jeste „biti rastočen"; a ako ono što proizvodi postajanje
proizvodi i stvaranje, tada „biti postao" jeste i „biti stvoren", a
postajanje jeste stvaranje. Isto je i sa sposobnostima i
[njihovim] primenama. Jer, ako je obdarenost nastrojenost, tada
„biti obdaren" jeste i „biti nastrojen". A ako je upotreba nečeg
delatnost, tada je „upotre-biti" — „delati", a „upotrebilo se" —
„delalo se".
Ako je suprotnost rodu neka lišenost, tada se jedna
[postavljena] teza [o vrsti] može pobiti na dva načina. Prvo,
treba ispitati da li je suprotnost u datoj vrsti. Jer, ili se lišenost
nikad ne nalazi u istoj vrsti, ili se bar ne nalazi u istoj najbližoj
vrsti. Tako, na primer, ako je najbliža vrsta koja sadrži vid
osećaj [vida], tada slepilo neće biti osećaj [vida]. Drugo, ako
postoji lišenost koja je suprotna i vrsti i rodu, ali ako se
suprotnost roda ne nalazi u suprotnosti vrste, tada ni sam dati
rod ne može biti u datoj vrsti. Kad se [pri raspravljanju] pobija
jedna teza, moraju se primeniti pravila kao što je to objašnjeno.
Ali za utvrđivanje teze postoji samo jedan [način postupanja].
Naime, ako je suprotni rod u suprotnoj vrsti, tada će i rod ο
kome je reč biti u vrsti ο kojoj je reč. Tako, na primer, ako je
slepilo rod neosetljivosti, vid je rod osećaja.
A kod negacije [vrste i roda] treba obrnuto postupati, kao
što je rečeno za akcidenciju.23 Tako, na primer, ako je prijatno u
suštini dobro, ono što nije dobro nije prijatno. A kad ne bi bilo
tako, tada bi i stvar, koja nije dobra bila prijatna. Ali ako je
dobro vrsta prijatnog, tada je nemoguće da stvar koja nije dobra
bude prijatna. Jer kad vrsta jedne stvari nije afirmirana, nijedan
od njenih rodova nije afirmiran. A ko treba nešto da utvrdi,
mora isto tako da postupa. Jer ako ono što nije dobro nije
prijatno, tada je prijatno dobro; prema tome, dobro je vrsta
prijatnog.
Ako je rod relacija, treba videti da li je i vrsta relacija. Jer,
ako rod spada u relacije, u njih spada i vrsta, kao što se vidi na
dvostrukom i mnogostrukom,24 koji su i jedno i drugo relacije.
Ali ako vrsta spada u relacije, nije nužno
i da rod u njih spada. Tako je nauka relacija, ali gramatika to
nije. Ili možda i ono što je ranije rečeno neće izgledati istinito.
Naime vrlina je u suštini lepa i u suštini dobra, ali ona je
relacija, a dobro i lepo nisu relacije, nego kvaliteti. A, zatim,
treba ispitati da li se rod i odnosi na istu stvar, kad se on uzme
po sebi, i kad se stavi pod svoju vrstu. Tako, na primer, ako se
dvostruko nazove dvostrukim od polovine, tada se i
mnogostruko mora nazvati mnogostrukim od polovine, —
inače mnogostruko ne bi moglo biti vrsta dvostrukog.
I, dalje, valja razmotriti da li se rod ne naziva u odnosu na
istu stvar, — i na vrstu i na sve vrste svoje vrste. Naime, ako je
dvostruko mnogostrukost polovine, tada će se reći i da je
polovina veća, i uopšte, da su se udvostručile sve više vrste
koje se odnose na polovinu. Može se staviti prigovor, da nije
nužno da se ο jednom izrazu govori u odnosu na jednu istu
stvar, kad se govori ο njemu kao takvom, i kad se ο njemu
govori prema njegovoj vrsti. Naime, ο nauci se kaže da je ona
nauka ο svom predmetu, ali da je ona stanje i sposobnost ne
svoga predmeta, nego duše.
Još valja razmotriti da li su vrsta i rod upotrebljeni na isti
način, upravo u istim padežima, — tako, na primer, da li se
kaže [u dativu] „nečem", [u genitivu] „nečega", i tako dalje. Jer,
vrsta se [ovde] mora slagati sa rodom, kao u slučaju dvostrukog
i njegovih viših vrsta. Naime mi kažemo „dvostruko od nečega"
i „mnogostruko od nečega". A tako je i sa naukom. Jer, kao što
se kaže „nauka ο nečem", tako se kaže da se i njene vrste, to
jest sposobnost i stanje, odnose na nešto. Na ovo bi se moglo
prigovoriti da ponekad nije tako. Jer, kažemo: „viši od nečeg"
i ,,kon-trerno suprotno nečem" [na grčkom dativ]. Međutim,
„drugi", koji je vrsta ovih izraza, ne ide [na grčkom] sa
dativom, nego sa genitivom. Jer, kaže se: „drugi nego nešto"
[έτερον γάρ τίνος λέγεται, na grčkom genitiv].
I još: valja razmotriti da li relativni izrazi koji su slično
izraženi u padežima reci nisu slično konvertibilni 25, kao
dvostruko i mnogostruko. Svaki od ova dva izraza
448 29 Organon 449
traži isti genitiv i za sebe, i pri konverziji. Naime mi kažemo i
„polovina nečeg" i „vrlo mali deo nečeg". Isto j e tako i sa
naukom i sa mišljenjem. Predmeti na koje se odnose nauka i
mišljenje stoje [u grčkom] u dativu, i isto j e tako kad se izvrši
konverzija. Ako u nekim slučajevima slaganja reci zbog
konverzije nisu slična, jasno je da jedna reč nije vrsta druge.
A, zatim, valja ispitati da li se rod i vrsta odnose na
podjednako padeža. Jer, smatra se da su oba [i rod i vrsta]
afirmirani u istim padežima i za isti broj padeža, kao što se vidi
na primeru poklona i dara. Jer, kaže se poklon nečega nekome
[grčki: τινός ή τινί], a dar nečega i nekome [τινός και τινί]. Α
dar je vrsta poklona. Naime, poklon je dar koji ne treba da se
vraća. Kod nekih stvari padeži nisu jednaki po broju. Jer,
dvostruko je dvostruko od nečega, a ono što nadmaša i što je
veće jesu takvi u nečem i od nečeg [grčki: τινός και τινί].
Naime, sve ono što nadmaša ili što je veće, uvek nadmaša u
nečem i od nečeg. Tako, pomenuti izrazi nisu vrste dvostrukog,
pošto se ne odnose na isti broj padeža kao rod. Ili možda ne bi
bilo bezizuzetno istinito da se vrsta i rod odnose na jednaki
broj padeža.
Mora se videti i da li suprotnost roda ima suprotnost vrste
za svoju vrstu26. Tako, na primer, ako je mnogostruko vrsta
dvostrukog, da li i polovina ima za vrstu mali deo
mnogostrukog. Jer, suprotnost vrste mora uvek biti vrsta
suprotnog roda. Ako se tvrdi da je nauka u suštini čulno
opažanje, tada i predmet nauke u suštini mora biti ono što se
opaža. Ali, nije tako. Svaki predmet nauke ne može se opažati,
jer ima i nekih inteligibilnih stvari koje su predmet nauke.
Predmet čulnog opažanja nije vrsta predmeta nauke. A ako to
nije, ni čulno opažanje nije vrsta nauke.
Od relativnih izraza neki se nalaze nužnim načinom u
stvarima, ili se odnose na stvari za koje se upotrebljavaju.
Takvi su, na primer, sposobnost, i stanje, i skladnost (jer izrazi
ο kojima je govoreno ne mogu se nalaziti ni u jednoj stvari sem
u onima za koje se upotrebljavaju). A drugi izrazi ne nalaze se
nužnim načinom u stvarima za koje se
upotrebljavaju, ali se mogu u njima naći (tako je, na primer,
duša predmet nauke, jer ništa ne stoji na putu da duša ima
znanje ο sebi, i ako to nije nužno. Jer moguće je da se ta nauka
ο duši nalazi u drugoj stvari.) I najzad, drugi izrazi ne mogu
uopšte postojati u stvarima za koje se upotrebljavaju, — kao,
na primer, kontrerno suprotno u kontrerno suprotnom, ili nauka
u predmetu nauke, — sem ako predmet nauke nije duša ili
čovek. Treba razmotriti da li je protivnik stavio jedan izraz u
pogrešnu vrstu, — da li je, na primer, izjavio da je pamćenje
odmor od nauke. Svaki odmor nalazi se u stvari koja miruje i
na nju se odnosi; prema tome, i odmor od nauke je u nauci.
Tako je i pamćenje u nauci, pošto je ono odmor od nauke. Ali
to nije moguće, pošto je pamćenje u duši.
Mesto ο kome je govoreno zajedničko je i akcidenciji. Jer,
nema razlike u tome označiti odmor kao vrstu pamćenja, ili
reći da je odmor akcidencija pamćenja. Jer, ma na koji način da
je pamćenje odmor, i dalje će važiti isto dokazivanje ο
pamćenju.
Glava peta
[DRUGA MESTA]
Dalje, treba još ispitati da li je protivnik svrstao stanje u
delanje, ili delanje u stanje, — tako, na primer, da li je tvrdio
da je čulno opažanje kretanje koje telo prenosi. Jer, čulno
opažanje je stanje, a kretanje je delanje. Isto je tako i ako se
tvrdi da je pamćenje stanje koje je sposobno da zadrži jednu
misao. Jer, pamćenje nije nikad stanje, nego je pre delanje.
Varaju se oni koji uvršćuju stanje u sposobnost koja je
njena posledica". Primere za ovo imamo, kad se blagost označi
kao savlađivanje gneva, a hrabrost i pravičnost kao
savlađivanje straha i žudnje za dobitkom. Naime, hrabrim i
blagim naziva se čovek koji je oslobođen strasti, a gospodarem
sebe onaj ko je obuzet strastima, ah ne dopušta da ga one vode.
A oba ova stanja može da Prati takva moć da, kad je čovek
aficiran strašću, on joj
450 29* 451
ne podleže, nego vlada njome. Ali u tome ne leži suština
hrabrosti u jednom slučaju, a blagosti u drugom, nee 0 ona leži
u tome da se uopšte ne osećaju takve strasti.
A nekad se stavlja kao vrsta sve što je ma kako povezano
sa rodom; tako, na primer, [stavlja se] bol kao vrsta gneva, a
mišljenje kao vrsta verovanja. Oba pomenuta izraza [bol i
mišljenje] su na neki način povezani sa datim rodovima
[gnevom i verovanjem], ali ni bol ni mišljenje nisu njihove
vrste. Onaj ko se ljuti oseća bol, ali se bol u njemu stvorio pre
gneva. Jer, gnev nije uzrok bola nego je bol uzrok gneva.
Prema tome, u apsolutnom smislu uzeto gnev nije bol 28.
Shodno tome, ni mišljenje nije verovanje! Naime, moguće je
da se zadrži isto mišljenje, a da verovanje^ ne ostane isto. Ali
to nije moguće, ako je verovanje rod mišljenja. Jer jedna stvar
ne može da ostane ista, ako joj se potpuno promeni rod. Tako
ista životinja ne može čas biti čovek, a čas ne biti. Međutim,
ako se kaže da verovati znači, nužnim načinom, i misliti [u
smislu: biti ubeđen], tada će verovanje i mišljenje dobiti isti
obim. A tako jedno od njih neće biti vrsta drugog. Naime, vrsta
mora imati veći obim [nego rod].
Valja još ispitati da li se oba [vrsta i rod] mogu po prirodi
nalaziti u istom subjektu. Jer, u onome u čemu se nalazi rod,
nalazi se i vrsta. Tako je, na primer, boja u onome u čemu je
belo, a znanje je u onome u čemu je gramatika. Ako se, dakle,
stid nazove strahom, a gnev bolom iz toga će proizaći da se rod
i vrsta neće nalaziti u istom subjektu. Jer, stid je u razumnom
delu duše [έν τφ λογιστικώ], strah u koleričnom delu [εν τφ
θυμοειδεΐ], bol u požudnom delu duše [έν τφ έπιθυμητικώ]» u
kome je i zadovoljstvo, a gnev je u koleričnom delu duše.
Prema tome, dati izrazi nisu vrste, pošto oni ne postaju, prema
svojoj prirodi, u istom delu duše kao rodovi. Isto tako, ako bi
se prijateljstvo nalazilo u požudnom delu duše, ono ne bi bilo
rod volje. Jer svaka volja nalazi se u razumnom delu duše. Ovo
mesto može se prime-niti i na akcidenciju. Naime, u istoj stvari
nalaze se akciden-cija i ono čija je ona akcidencija, — tako da,
ako se [ta dva
elemenata] ne pojavljuju u istoj stvari, jasno je da nije reč ο
akcidenciji.
A zatim, opet, valja ispitati da li samo u izvesnom odnosu
rod učestvuje u vrsti ο kojoj je reč. Naime smatra se da rod ne
učestvuje u vrsti samo u izvesnom odnosu. Tako čovek nije
životinja u izvesnom odnosu, niti je gramatika nauka u
izvesnom odnosu. A isto važi i za druge slučajeve. Treba videti
da li se u vrsti učestvuje samo u izvesnom odnosu, — kad su u
pitanju neki njeni rodovi. Tako, na primer, [valja ispitati] da li
se za životinju kaže da je stvor koji se u suštini čulno opaža ili
koji se vidi. jer, životinja je samo u izvesnom odnosu stvor koji
se čulno opaža i koji se vidi. Ona je stvor koji se čulno opaža i
koji se vidi u odnosu na [svoje] telo, ali ne u odnosu na [svoju]
dušu. I tako ono što se vidi i što se čulno opaža ne može biti
vrsta životinje.
Nekad se ne primeti da se celina stavila u deo, kao, na primer,
kad se tvrdi da je životinja oduhovljeno telo. Deo ni na koji
način nije afirmiran od celine, i tako telo ne može biti vrsta
životinje, pošto je ono deo [životinje]. Treba još ispitati da li je
protivnik stavio kao moć [sposobnost], ili kao mogućnost nešto
što valja kuditi ili izbegavati. Na primer, [treba ispitati] da li je
sofist ili klevetnik, ili lopov označen kao čovek koji ume da se
dočepa tuđeg dobra, ili da ispreda klevete, ili da se bavi
sofizmama. Jer, niko od ovih ljudi nije nazvan tako zbog toga
što ima sposobnost da učini naznačeno delo. Naime, i Bog i
pošten čovek mogu da čine rđava dela, ali oni nisu takvi [nisu
rđavi]. Jer, rđavima se nazivaju oni koji čine zlo po svom
slobodnom izboru. Svaka moć je nešto dostojno željenja. Čak
su i sposobnosti da se čini zlo za željenje, — i zbog toga
kažemo da ih imaju Bog i valjan čovek, jer su oni sposobni da
čine rđava dela. Tako moć ne može biti vrsta onoga što je za
kuđenje. Naime, kad ne bi bjlo tako, sledovalo bi da je ono što
je kuđenje dostojno željenja, — jer bi postojala neka moć
onoga što je za kuđenje. A treba još ispitati da li je stavljeno
nešto što je zbog samoga sebe puno vrednosti, ili dostojno
željenja — u
452 453
 [vrstu] moći, mogućeg i stvaralačkog. Jer svaka moć, i
sve što je moguće, i stvaralačko — dostojno je željenja
samo zbog nečeg drugog.
A, zatim, [treba ispitati] da li je jedna stvar, koja se
nalazi u dve ili više vrsta, stavljena samo u jednu od njih
Neke stvari ne mogu se staviti samo u jednu vrstu, — kao
na primer, varalica i klevetnik. Jer, nije klevetnik ili vara-
lica onaj ko bi hteo takav da bude, ali nije za to sposoban-
niti onaj ko je za to sposoban, ali ne bi hteo takav da bude'
nego je klevetnik ili varalica onaj ko raspolaže sa oba'
ova uslova. Prema tome, ovo ο Čemu je govoreno ne treba
staviti u jednu vrstu, nego u dve vrste.
Dalje, ponekad se [u preokrenutom redu] daje vrsta
umesto [specifične] razlike, a [specifična] razlika umesto
vrste. Primer za to imamo kad se kaže da je preneraženost
preteranost čuđenja, a da je ubeđenje čvrstina verovanja. Ni
preteranost, ni čvrstina nisu vrsta, nego [specifična] razlika.
Jer, smatra se da je preneraženost preterano čuđenje, a da je
ubeđenje čvrsto verovanje. Tako su preneraženost i
verovanje vrsta, a preteranost i Čvrstina razlika. Ako se
pretpostavi da su preteranost i čvrstina vrste, tada bi i stvari
koje nemaju duše imale ubeđenje i osećale preneraženost.
Čvrstina i preteranost nečega nalaze se prisutni u onom
čemu pripadaju čvrstina i preteranost. Ako je preneraženost
preteranost čuđenja, preneraženost će se nalaziti prisutna u
čuđenju, tako da će čuđenje biti preneraženo [a to je
besmisleno]. A isto tako ubeđenje će se nalaziti prisutno u
verovanju, ako je ubeđenje čvrstina verovanja , — tako da
će verovanje biti ubeđeno [što je, isto tako, besmisleno]. A
desilo bi se [onome ko razvija ovakvo shvatanje] da govori
ο čvrstoj čvrstini i ο preterano j preteranosti [što je, isto tako,
besmisleno]. Postoji Čvrsto ubeđenje. Ako je ubeđenje
čvrstina, postojaće čvrsta čvrstina. Isto tako je i
preneraženost preterana. Ako je preneraženost preteranost,
postojaće preterana preteranost. Ali nijedna od ove dve
postavke ne može se prihvatiti, kao ni [kao što se ne može
prihvatiti ni tvrđenje] da je nauka predmet nauke, a da je
kretanje pokretano.
454
Nekad zabluda nastaje otuda što se jedno trpljenje ili
jedna osobina stavlja u subjekt kao u vrstu koja ima ovu
osobinu, — kao, na primer, kad se kaže da je besmrtnost
večni život. Jer besmrtnost izgleda da je izvesna modifika-
cija ili akcidencija života. Da je rečeno istina, jasno je
kad se prihvati mogućnost da neko od smrtnog može po-
stati besmrtan. Naime niko neće reci da ovaj čovek ulazi
u drugi neki život, nego da je ovaj isti život dobio izvesnu
novu akcidenciju ili modifikaciju. Prema tome, Život nije
vrsta besmrtnosti.
Treba još ispitati da li se jednoj modifikaciji pripisuje
za vrstu subjekt čija je ona modifikacija. Takav primer
imamo kad se kaže da je vetar pokrenuti vazduh. Upravo,
vetar je kretanje vazduha.29 Naime, vazduh ostaje isti i
kad se kreće, i kad miruje. Prema tome, vetar uopšte nije
vazduh. Jer, inače bi bilo vetra čak i kad se vazduh ne bi
kretao. Naime, ostaje isti vazduh, koji je maločas bio
vetar. Isto je tako i sa drugim takvim stvarima.
A kad bi se smatralo da u ovom slučaju treba da prih-
vatimo kako je vetar pokrenuti vazduh, ne bi trebalo pret-
postaviti da ovo tvrđenje važi za sve stvari koje nemaju
istinitu vrstu. Naime, to tvrđenje trebalo bi primeniti samo
na stvari čija je data vrsta istinito afirmirana. U nekim
slučajevima izgleda da ova vrsta nije istinita, kao, na pri-
mer, u slučaju blata i snega. Naime, kaže se da je sneg
zgusnuta voda, a da je blato zemlja pomešana sa vlagom.
Ali sneg nije voda, niti je blato zemlja, i tako ni sneg ni
voda ne mogu biti vrsta. Jer, vrsta mora uvek biti istinita
za sve svoje rodove. Isto tako, ni vino nije uskisla voda u
smislu u kome kaže Empedokle, „voda uskisla u drvetu",
— jer vino uopšte nije voda.
Glava šesta
[DRUGA MESTA]
Dalje, treba razmotriti da li dati izraz nije uopšte
vrsta ničega, jer jasno je da on tada ne može biti ni vrsta
roda koji je u pitanju. Valja ispitati da li se stvari koje uče-
455
 stvuju u datoj vrsti ni u čemu po rodu ne razlikuju jedna od
druge, kao, na primer, bele stvari koje se po rodu ne razlikuju
jedna od druge. Međutim, rodovi svake vrste su različiti. Tako
belo ne može biti vrsta ničega.
Treba, zatim, razmotriti i da li je opšti [univerzalni] atribut
označen kao rod ili kao [specifična] razlika. Naime ime više
opštih atributa.30 Tako Biće i Jedno spadaju u opšte atribute.
Ako je Biće postavljeno kao vrsta, jasno je da će ono biti vrsta
svega, pošto je od svega afirmirano. Jer, vrsta nije pridata
ničem drugom nego svojim rodovima. Tako bi Jedno bilo rod
Bića. Iz toga izlazi da će ο svemu ο čemu je vrsta afirmirana i
rod biti afirmiran. Jer Biće i Jedno afirmirani su od svega
uopšte. A rod treba da ima manji obim [nego vrsta]. Međutim,
ako je neki opšti atribut označen kao [specifična] razlika, jasno
je da će ta razlika dobiti obim jednak ili veći nego vrsta. Jer,
obim razlike biće jednak obimu vrste, ako i vrsta spada u opšte
atribute, a ako ne spada, obim razlike biće veći.
Dalje, valja ispitati da li je u subjektu vrsta pridata rodu,
— kao belo snegu. Jasno je u tom slučaju da belo ne može biti
vrsta.31 Jer, vrsta je afirmirana ο rodu samo kao ο subjektu.
Valja ispitati i da li vrsta nije sinonimna rodu. Jer, vrsta je
sinonimno afirmirana ο svim rodovima.32
Dalje, valja ispitati da li je, kad postoji jedna kon-trerna
suprotnost i za rod i za vrstu, bolja [od tih suprotnosti]
stavljena u goru vrstu.33 Iz toga bi sledovalo da se rod koji
ostaje nalazi u vrsti koja ostaje, jer se kontrerne suprotnosti
nalaze u kontrerno suprotnim vrstama. Tako će bolji rod biti u
goroj vrsti, a gori rod u boljoj vrsti. Ali smatra se da bolji rod
treba da spada u bolju vrstu.
A [nepravilno se postupa] i ako se isti rod isto odnosi
prema dvema vrstama, pa se on stavi u goru, a ne u bolju vrstu.
Tako [se postupa], na primer, ako se duša označi kao kretanje
ili kao pokretač. Izgleda da je duša princip mirovanja kao i
kretanja. Ako je mirovanje bolje, tada duša pripada toj vrsti.
Dalje, valja dokazivati na osnovu onog što je „više" i onog
Što je „manje". Ako nešto [jedna teza] treba da se pobije, valja
ispitati da li vrsta dopušta više, a rod ne dopušta, i to ni sam
rod, niti izraz koji je po njemu nazvan. Tako, na primer, ako
vrlina može da se povećava [ako ona dopušta više], tada to
mogu i pravičnost i pravedan čovek. Jer, jedan čovek se naziva
pravednijim od drugoga. Prema tome, ako data vrsta može da
se povećava, a rod to ne može — ni sam rod, ni ono što je po
njemu nazvano, — tada dati izraz neće biti vrsta.
I opet: ako ono što izgleda više, ili isto toliko vrsta — nije
vrsta, jasno je da ni dati izraz to nije. Ovo mesto naročito je
korisno za one slučajeve gde izgleda da rodovi imaju više
bitnih predikata koji nisu razlikovani jedan od drugog, te,
prema tome, ne možemo reći koji je od njih vrsta. Tako su, na
primer, gnevu obično bitno pridavani [kao vrste] i bol i
osećanje pretrpljenog prezrenja, — jer gnevan čovek oseća bol
i smatra se prezrenim. Isto ispitivanje primenjuje se i kad se
jedan rod upoređuje sa drugim. Ako se ono što izgleda da se
vise ili podjednako nalazi u datoj vrsti ne nalazi u vrsti, jasno je
da ni dati rod neće biti u vrsti.
Ako se pobija [jedna teza], treba primeniti naznačeni
postupak, a ako se [jedna teza] utvrđuje, mesto je nepri-
menljivo, ako data vrsta i rod mogu da se uvećavaju [ako
dopuštaju više]. Jer, iako oba izraza mogu da se uvećavaju [ako
dopuštaju više], ništa ne stoji na putu da jedan bude vrsta
drugog. Lepo i belo mogu da se uvećavaju, a nijedno nije vrsta
drugog. Međutim, korisno je poređenje vrsta između njih samih
i rodova između njih samih. Na primer, ako jedna određena
stvar izgleda isto toliko vrsta koliko neka druga određena stvar,
tada, ako je jedna od njih vrsta, i druga je isto tako vrsta. Isto
važi i u slučaju ako je vrsta ono što manje izgleda da je vrsta,
kao i u slučaju ako je vrsta ono što više izgleda da je vrsta.
Tako, na primer, ako je moć, više nego vrlina, vrsta
samosavlađivanja, — tada, ako je vrlina vrsta, i moć će biti
[vrsta]. Isto se daje primeniti i na rod. Ako jedna određena stvar
izgleda isto
456 457
 stvuju u datoj vrsti ni u čemu po rodu ne razlikuju jedna od
druge, kao, na primer, bele stvari koje se po rodu n e razlikuju
jedna od druge. Međutim, rodovi svake vrste su različiti. Tako
belo ne može biti vrsta ničega.
Treba, zatim, razmotriti i da li je opšti [univerzalni] atribut
označen kao rod ili kao [specifična] razlika. Naime ime više
opštih atributa.30 Tako Biće i Jedno spadaju u opšte atribute.
Ako je Biće postavljeno kao vrsta, jasno je da će ono biti vrsta
svega, pošto je od svega afirmirano. Jer, vrsta nije pridata
ničem drugom nego svojim rodovima. Tako bi Jedno bilo rod
Bića. Iz toga izlazi da će ο svemu ο čemu je vrsta afirmirana i
rod biti afirmiran. Jer Biće i Jedno afirmirani su od svega
uopšte. A rod treba da ima manji obim [nego vrsta]. Međutim,
ako je neki opšti atribut označen kao [specifična] razlika, jasno
je da će ta razlika dobiti obim jednak ili veći nego vrsta. Jer,
obim razlike biće jednak obimu vrste, ako i vrsta spada u opšte
atribute, a ako ne spada, obim razlike biće veći.
Dalje, valja ispitati da li je u subjektu vrsta pridata rodu,
— kao belo snegu. Jasno je u tom slučaju da belo ne može biti
vrsta.31 Jer, vrsta je afirmirana ο rodu samo kao ο subjektu.
Valja ispitati i da li vrsta nije sinonimna rodu. Jer, vrsta je
sinonimno afirmirana ο svim rodovima.32
Dalje, valja ispitati da li je, kad postoji jedna kon-trerna
suprotnost i za rod i za vrstu, bolja [od tih suprotnosti]
stavljena u goru vrstu.33 Iz toga bi sledovalo da se rod koji
ostaje nalazi u vrsti koja ostaje, jer se kontrerne suprotnosti
nalaze u kontrerno suprotnim vrstama. Tako će bolji rod biti u
goroj vrsti, a gori rod u boljoj vrsti. Ali smatra se da bolji rod
treba da spada u bolju vrstu.
A [nepravilno se postupa] i ako se isti rod isto odnosi
prema dvema vrstama, pa se on stavi u goru, a ne u bolju vrstu.
Tako [se postupa], na primer, ako se duša označi kao kretanje
ili kao pokretač. Izgleda da je duša princip mirovanja kao i
kretanja. Ako je mirovanje bolje, tada duša pripada toj vrsti.
Dalje, valja dokazivati na osnovu onog što je „više" i onog
što je „manje". Ako nešto [jedna teza] treba da se pobije, valja
ispitati da li vrsta dopušta više, a rod ne dopušta, i to ni sam
rod, niti izraz koji je po njemu nazvan. Tako, na primer, ako
vrlina može da se povećava [ako ona dopusta više], tada to
mogu i pravičnost i pravedan čovek. Jer, jedan čovek se naziva
pravednijim od drugoga. Prema tome, ako data vrsta može da
se povećava, a rod to ne može — ni sam rod, ni ono što je po
njemu nazvano, — tada dati izraz neće biti vrsta.
I opet: ako ono što izgleda više, ili isto toliko vrsta
___nije vrsta, jasno je da ni dati izraz to nije. Ovo mesto
naročito je korisno za one slučajeve gde izgleda da rodovi
imaju više bitnih predikata koji nisu razlikovani jedan od
drugog, te, prema tome, ne možemo reći koji je od njih vrsta.
Tako su, na primer, gnevu obično bitno pridavani [kao vrste] i
bol i osećanje pretrpljenog prezrenja, — jer gnevan čovek
oseća bol i smatra se prezrenim. Isto ispitivanje primenjuje se i
kad se jedan rod upoređuje sa drugim. Ako se ono što izgleda
da se vise ili podjednako nalazi u datoj vrsti ne nalazi u vrsti,
jasno je da ni dati rod neće biti u vrsti.
Ako se pobija [jedna teza], treba primeniti naznačeni
postupak, a ako se [jedna teza] utvrđuje, mesto je nepri-
menljivo, ako data vrsta i rod mogu da se uvećavaju [ako
dopuštaju više]. Jer, iako oba izraza mogu da se uvećavaju [ako
dopuštaju više], ništa ne stoji na putu da jedan bude vrsta
drugog. Lepo i belo mogu da se uvećavaju, a nijedno nije vrsta
drugog. Međutim, korisno je poređenje vrsta između njih samih
i rodova između njih samih. Na primer, ako jedna određena
stvar izgleda isto toliko vrsta koliko neka druga određena stvar,
tada, ako je jedna od njih vrsta, i druga je isto tako vrsta. Isto
važi i u slučaju ako je vrsta ono što manje izgleda da je vrsta,
kao i u slučaju ako je vrsta ono što više izgleda da je vrsta.
Tako, na primer, ako je moć, više nego vrlina, vrsta
samosavlađivanja, — tada, ako je vrlina vrsta, i moć će biti
[vrsta]. Isto se daje primeniti i na rod. Ako jedna određena stvar
izgleda isto
456 457
toliko rod vrste ο kojoj je reč koliko neka druga određena rtirati sa atributom. Jedna stvar može [logički] da prati
stvar, tada, ako je jedna vrsta, i druga je isto tako vrsta A Ϊ ,cm stvar u univerzalnom smislu, a da druga stvar ne
ako ono što manje izgleda da je rod jeste rod, tada će isto «ti orvu u univerzalnom smislu. Tako, na primer, mir
tako biti rod i ono što izgleda da je više rod. P
vek prati tišinu bez vetra, a deljivo prati broj, ali obrnuto
Dalje, da bi se utvrdila [jedna teza], valja razmotriti je niie slučaj (jer sve deljivo nije broj, niti je mir tišina bez
li vrsta bitno afirmirana od stvari za koje treba da važi ptra) A pošto je sve to tako, treba pretpostaviti — kad
pod pretpostavkom da ne postoji samo jedan dati rod, nego lim čovek dokazuje — da termin koji uvek sleduje jeste
da ih ima više, i to različitih. Jer, jasno je da će u tome rsta kad drugi termin ne može da se konvertira s prvim
slučaju ona biti vrsta. Ali ako je dati rod jedan, valja raz rier vrsta uvek logički prati rod, ali rod ne prati logički
motriti je li vrsta bitno afirmirana i od drugih rodova, ■ vrstu] Ali, ako protivnik iznosi ovaj dokaz, njega ne treba
_______________________________________________ odobriti u svim slučajevima. Tom dokazu može se postaviti
jer će opet sledovati da je vrsta afirmirana od više i razli- prigovor da nebiće sleduje svemu što postaje (jer ono što
čitih rodova. postaje ne postoji) i da između njih nema konverzije (jer
Ali, pošto neki smatraju da je i [specifična] razlika ne postaje sve ono što ne postoji), a ipak nebiće nije vrsta
bitno afirmirana od rodova, valja razlikovati vrstu od onoga što postaje. A uopšte ne postoje nikakvi rodovi ne-
[specifične] razlike na taj način što će se iskoristiti osnovni bića [jer ovo ne može biti vrsta].
principi ο kojima je ranije*4 bilo reci. Tako se smatra, Ο rodu treba raspravljati onako kao što smo na-
prvo, radi toga što vrsta ima veći obim nego razlika, a zatim značili.
zbog toga što je za označavanje suštine jedne stvari zgod-
nije imenovati vrstu nego razliku. Jer, kad se kaže da je
čovek životinja, time se više pokazuje šta je čovek, nego
kad se kaže da je on biće koje hoda nogama. Najzad,
[tako se smatra] zato što razlika uvek označava kvalitet
vrste, a vrsta ne označava kvalitet razlike. Kad se kaže
„biće koje hoda nogama", označava se životnja izvesnog
kvaliteta. A kad se kaže „životinja", tada se biću koje hoda
ne pridaje izvestan kvalitet.
Tako razliku treba odvajati od vrste. — Izgleda da je
— ako je muzičar čovek koji [nešto] zna — tada i muzika
neka nauka, i da je — ako se onaj ko hoda pokreće hoda-
njem — tada i hodanje kretanje. A pošto je tako, valja
razmotriti vrstu u koju hoćemo nešto da postavimo na način
ο kome smo govorili. Tako, na primer, ako se želi dokazati
da je nauka u suštini ubeđenje, valja razmotriti je li ube-
đen onaj ko raspolaže naukom, ukoliko je zna. Jer, jasno
je da će nauka biti neko ubeđenje. Na isti način valja
postupati u drugim takvim slučajevima.
Ali teško je razlikovati od vrste atribut koji uvek
[logički] prati jednu stvar, i ako se ta stvar ne može kon-

458
 Knjiga peta
[OPŠTA MESTA — PRAVILA — Ο ONOME ŠTO JE
SVOJSTVENO]
Glava prva
[O SVOJSTVENOM I NJEGOVIM RAZNIM RODOVIMA!

Da li je naznačeni atribut svojstven ili nije, treba raz-

motriti na osnovu sledećih mesta [pravila].
Data svojstvenost1 je takva ili po sebi i uvek, ili u od-
nosu na nešto drugo i za izvesno vreme. Tako, na primer,
čoveku je svojstveno po sebi da bude po prirodi pitoma
životinja. Svojstveno u odnosu na nešto drugo jeste, na pri-
mer, za dušu u odnosu na telo — da prva vlada, a da drugo
služi. Večno svojstveno je, na primer, za Boga da bude
besmrtno biće. Vremenski svojstveno jeste, na primer, za čo-
veka da se šeta po mestu za telesne vežbe [το γυμνάσιον].
Data svojstvenost u odnosu na nešto drugo 2 proiz-
vodi ili dva, ili četiri problema. Samo dva problema pro-
izlaze, kad se ista svojstvenost, koja se pridaje jednoj stvari,
drugoj odriče, — tako, na primer, kad se kaže da je svoj-
stveno čoveku u odnosu na konja da bude dvonožan. U
ovom slučaju moguće je pokušati da se dokaže da čovek
nije dvonožan, a i da je konj dvonožan; na oba načina svoj-
stvenost bi bila uništena. Ali ako se, od dve svojstvenosti,
jedna prida jednom, a odrekne drugom subjektu, a ako se
druga prida drugom subjektu, a odrekne prvom, — dobiće
se četiri problema. Tako biva, na primer, kad se kaže da je
svojstveno čoveku, u odnosu na konja, da čovek ima dve

461
 noge, a konj četiri. Jer, moguće je pokušati da se dokaže da
čovek nije dvonožan, i da je on po prirodi četvoronožan a isto
tako [moguće je pokušati da se dokaže] da je konj dvonožan, a
da nije četvoronožan. I ma kakvo bilo tvrđenje koje se
dokazuje, postavljena svojstvenost ne može da se održi.
Svojstveno po sebi jeste ono što je dato kao svojstvenost
jedne stvari u poređenju sa svima drugim stvarima i što je
razlikuje od svega. Tako je, na primer, svojstvenost Čoveka:
smrtna životinja sposobna za nauku. Svojstvenost u odnosu
prema nečem drugom [relativna svojstvenost] jeste ono što
razlikuje jednu stvar ne od svega ostalog, nego samo od nečeg
određenog. Tako je svojstveno vrlini u odnosu prema nauci to
što prva postaje po prirodi u više delova duše, a druga samo u
razumnom delu duše i kod bića koja imaju razum. Svojstvenost
koja uvek postoji jeste ona koja je istinita u svako doba i koja
nikad ne prestaje. Takva je svojstvenost za živo biće da bude
sastavljeno iz duše i tela. Vremenska svojstvenost jeste ona
koja važi samo za izvesno vreme i ne prati uvek subjekt
nužnim načinom. Primer za ovo jeste kad je jednom izvesnom
Čo-veku svojstveno da se seta po trgu.
Pridavanje relativne svojstvenosti sastoji se u tome što se
određuje razlika koja se nalazi ili u svim individuama i uvek, ili
u većem delu vremena i u većini slučajeva. Tako svojstvenost
čovekova u odnosu prema konju, koja važi svuda i uvek, jeste
da čovek ima dve noge. Jer, svaki čovek ima uvek dve noge, a
nijedan konj nikad nema dve noge. A [specifična] razlika koja
važi u većem delu vremena i za većinu individua, sastoji se u
tome što je, na primer, svojstveno razumnom delu duše da
zapoveda požudnom i koleričnom delu, što jedan zapoveda,
dok drugi slušaju. Ali razumni deo duše ne zapoveda uvek,
nego se katkad njemu i zapoveda, a i požudnom i koleričnom
delu se uvek ne zapoveda, nego ovaj ponekad i zapoveda, —
naime, kad je čovekova duša rđava.
Logički najbolje svojstvenosti [koje su plodne za ras-
pravljanje] jesu svojstvenosti po sebi, i one koje su večne,
i one koje su relativne. Relativna svojstvenost proizvodi više
problema, kao što smo rekli maločas [u ovoj istoj davi 128 b
22]. Naime, ima dva ili četiri problema koji postaju nužnim
načinom, i zato mora da bude i više dokaza koje oni stvaraju.
Ο svojstvenom po sebi i ο uvek svojstvenom može se
raspravljati u odnosu na mnoge stvari, ili se oni mogu
posmatrati s obzirom na više vremena. Ο svojstvenom po sebi
može se raspravljati s obzirom na mnoge stvari. Naime, ono što
je svojstveno mora pripadati svom subjektu u odnosu na sva
bića, tako da ako subjekt nije odvojen od svega drugog,
svojstvenost ne može biti pravilno data. Svojstvenost koja uvek
postoji daje se posmatrati u odnosu na razna vremena. Naime
ako svojstvenost ne pripada subjektu, ili ako mu nije pripadala,
ili mu neće pripadati, — ona ne može biti svojstvenost.
Međutim vremensku svojstvenost ne posmatramo ni u kom
drugom vremenu sem u sadašnjosti. Prema tome, ο njoj nema
mnogo dokaza. A problem zgodan za raspravljanje jeste onaj
koji stvara mnoge čvrste dokaze.
Svojstvenost koja se zove relativna treba da bude ispitana
pomoću mesta [pravila] koja se daju primeniti na akcidenciju.
Valja videti da li akcidencija pripada jednoj stvari, dok ne
pripada drugoj.3 A svojstvenosti koje uvek postoje i koje su
bitne valja razmotriti na osnovu sledećib mesta.
Glava druga
[MESTA — PRAVILA]
Pre svega, valja ispitati da li svojstvenost možda nije
pravilno izražena, ili jeste.
Da bi se znalo je li ta svojstvenost izražena pravilno ili
nije, prvo mesto [pravilo] jeste znati da li je svojstvenost
postavljena na osnovu termina koji su manje poznati ili vise
poznati nego subjekt. A pri pobijanju [teze] valja ispitati [je li
svojstvenost postavljena] na osnovu manje poznatih termina,
dok pri utvrđivanju [teze] treba razmotriti da li je ona
postavljena na osnovu poznatijih termina.4 Da bi
462 463
se saznalo je li [svojstvenost postavljena] na osnovu manje
poznatih termina, valja, pre svega, ispitati je li data svojstvenost
uopšte manje poznata od subjekta čija je svojstvenost
naznačena. Jer, ako je tako, znači da svojstvenost nije pravilno
postavljena. Mi postavljamo svojstvenost radi toga da poznamo
stvar. Zbog toga, svojstvenost mora biti određena terminima
koji su poznatiji nego stvar. Jer, samo tako može se subjekt
tačnije saznati. Tako, na primer ako se stavi da je svojstvenost
vatre to što ona najviše liči na dušu, upotrebljava se za
objašnjenje [vatre] duša koja je manje poznata nego vatra (jer
mi bolje znamo šta je vatra nego šta je duša). I zbog toga se ne
može pravilno staviti da je svojstvenost vatre da bude ono što
najviše liči na dušu. A moglo bi se, isto tako, ispitati da li je
pripadanje svojstvenosti subjektu manje poznato nego sam sub-
jekt. Jer, ne samo da svojstvenost treba da bude poznatija nego
stvar, već valja da bude poznatije i to da ta svojstvenost pripada
stvari. Jer, ako se ne zna da li svojstvenost pripada izvesnom
subjektu, neće se znati ni da li ona pripada samo tom subjektu.
Tako, i u jednom i u drugom slučaju svojstvenost postaje
nejasna. Tako, na primer, ako se uzme da se svojstvenost vatre
sastoji u tome da bude prvi element u kome se po prirodi nalazi
duša, tada se iskorišćuje nešto što je manje poznato nego vatra,
— a to je [pitanje] da li duša pripada vatri, i da li joj prvobitno
pripada. Zbog toga svojstvenost vatre ne može biti pravilno
određena ako se tvrdi da je ona prvi element u kome se duša po
prirodi nalazi.
Pri utvrđivanju teze mora se razmotriti da li je svoj-
stvenost određena poznatijim terminima, i to terminima
poznatijim na svaki od dva načina ο kojima smo govorili. Jer,
tako bi svojstvenost bila pravilno određena. Od mesta koja
utvrđuju da je svojstvenost pravilno određena, jedna pokazuju
da je ona samo u tom pogledu, a druga mesta da je apsolutno
pravilno određena. Tako, na primer, kad se kaže da je
svojstveno životinji da ima čulno opažanje, — tada su
upotrebljeni poznatiji izrazi i načinjena je svojstvenost
poznatijom na oba [pomenuta] načina. Tako je
posedovanje čulnog opažanja u tom pogledu pravilno određeno
kao svojstvenost životinje.
Zatim, kad je reč ο pobijanju [jedne teze], treba razmotriti
da li jedna od reči upotrebljenih da objasni svojstvenost ima
više značenja, ili ceo izraz ima nekoliko smisla. Jer, u tom
slučaju, svojstvenost ne bi bila pravilno data. Pošto, na primer,
„opažati" ima nekoliko značenja,
__pre svega „imati čulno opažanje", a zatim „upotrebiti
čulno opažanje", — ne određuje se pravilno svojstvenost
životinje kad se kaže da je ona po prirodi sposobna da opaža.
Zbog toga se za određivanje svojstvenosti ne srne upotrebiti ni
reč ni rečenica koje imaju nekoliko smisla, zato što više
značenja izraženog čine nejasnim ono što se kaže, jer se onaj ko
na tome hoće da se oproba u raspravljanju pita koje od različitih
značenja ima rečeno. Jer svojstvenost je data radi učenja [radi
toga da se upozna stvar]. Sem toga, valja dodati da kad neko
svojstvenost tako odredi, on se nužnim načinom izlaže
pobijanju, — naime, kad protivnik izvodi svoje zaključivanje
na osnovu onoga među različitim značenjima izraza koji se ne
slaže sa onim ο čemu je reč.
Međutim, pri utvrđivanju [jedne teze] valja obratiti pažnju
na to da nijedna od pojedinačnih reci i nijedan od celih izraza
nema više značenja. Jer, tada bi svojstvenost bila pravilno
postavljena. Pošto, na primer, nemaju više značenja ni „telo",
ni „ono što se najlakše kreće ka gornjem mestu", niti celina
obrazovana iz pomenute reci i pomenute rečenice, — biće
pravilno reći da je, u tom pogledu, svojstveno vatri da bude
telo koje se najlakše kreće ka gornjem mestu.5
Zatim, pri pobijanju [jedne teze] valja razmotriti da li je
uzet u više smisla subjekt čija se svojstvenost daje, a da [pri
tome] nije određeno u kome je od tih značenja svojstvenost
stavljena. Jer, [u tom slučaju] svojstvenost ne bi bila pravilno
stavljena. Uzroci zbog kojih je tako, ne mogu biti skriveni zbog
onoga što je ranije [u ovoj istoj glavi, 129 b 7] rečeno, jer iste
posledice proizlaze nužnim načinom, iako, na primer, izraz
„ovo znati" ima više značenja (taj
464 30 Organon 465
Kad se, na primer, kaže da je svojstveno tečnosti da bude
telo koje može da uzima svaki oblik, — određena je samo
jedna svojstvenost, a ne više njih. Prema tome, u tom po-
gledu svojstvenost tečnosti pravilno je postavljena.
Glava t r e ć a
[DRUGA MESTA]
Zatim, pri pobijanju [teze] valja razmotriti da li je
[protivnik] upotrebio sam subjekt čija se svojstvenost odre-
đuje, ili neki od njegovih rodova. Jer, u tom slučaju,
svojstvenost ne bi bila pravilno stavljena. Naime svojstve-
nost se određuje da bi se subjekt saznao. Ali subjekt ostaje
uvek nepoznat, kao što je i svojstvenost bila nepoznata, a,
sem toga, jedan od njegovih rodova je docniji nego on, i
nije poznatiji. Tako, na ovaj način, subjekt ne postaje
poznatiji. Na primer kad se kaže da je svojstveno životinji
da bude supstancija čiji je rod čovek, primenjuje se jedan
od njenih rodova. Prema tome, svojstvenost nije pravilno
određena. Pri utvrđivanju [teze] treba paziti da se ne upo-
trebi ni subjekt, i ni jedan od njegovih rodova. Naime,
tada bi, u tom smislu, svojstvenost bila pravilno određena.
Tako, na primer, ako se odredi da je svojstveno živom biću
da se sastoji iz duše i tela, — tada se nije upotrebio ni sub-
jekt, niti koji od njegovih rodova. Prema tome, u tom
smislu, odredilo bi se pravilno ono što je svojstveno živom
biću.
Na isti način valja razmotriti i druge odredbe koje ne
čine subjekt poznatijim, ili ga Čine takvim. Pri pobijanju
treba ispitati da li je [protivnik] upotrebio ono što je sub-
jektu suprotno, ili uopšte nešto što mu je po prirodi isto-
vremeno, ili što je docnije nego on. Jer, u tom slučaju svoj-
stvenost ne bi bila pravilno određena. Suprotnosti su po
prirodi istovremene, a ono što je po prirodi istovremeno
jednom subjektu, ili što je docnije od njega, ne čini ga poz-
natijim. Tako, kad se, na primer, kaže da je svojstveno
dobru da bude najveća suprotnost zlu, — upotrebljena je
suprotnost dobru, i, prema tome, svojstvenost dobra nije
pravilno određena. Pri utvrđivanju [jedne teze] valja paziti
da se ne upotrebi nikakva suprotnost i ništa što je po pri-
rodi istovremeno jednom subjektu ili što je docnije od nje-
ga. Jer u tome slučaju bi, u ovom pogledu, svojstvenost
bila pravilno određena. Tako, na primer, ako se stavi da je
svojstveno nauci da bude najpouzdanije ubeđenje, tada se
nije upotrebila ni suprotnost, niti nešto što je po prirodi
istovremeno subjektu, niti nešto što je docnije od njega.
Prema tome, u tom pogledu pravilno je određeno ono što
je svojstveno nauci.
Zatim, pri pobijanju, valja razmotriti da li je protivnik
stavio za svojstvenost nešto što ne prati uvek subjekt,
nego mu ponekad nije svojstveno. Jer, u tom slučaju svoj-
stvenost ne bi bila pravilno označena. 6 Naime tada ne bi
bilo nužno da i ime subjekta mora biti istinito za ono čemu,
po pretpostavci, takva svojstvenost pripada. Isto tako,
tada ne bi bilo nužno ni da ime subjekta bude istinito za
ono čemu, po pretpostavci, takva svojstvenost ne pripada.
Sem toga, i kad se svojstvenost odredi, nije jasno da li ona
pripada subjektu, pošto mu možda nedostaje. I tako nije
očevidno da li je to svojstvenost. Tako, na primer, kad se
uzme da je životinji svojstveno da se čas kreće a Čas miru-
je, time je data svojstvenost koja katkad prestaje da to
bude·, i zbog toga svojstvenost nije pravilno uzeta. Pri utvr-
đivanju teze valja razmotriti da li se stavilo kao svojstve-
nost ono što je uvek to, nužnim načinom, — jer tada bi se
svojstvenost u tom pogledu pravilno postavila. Tako, na
primer, ako se uzme da je vrlini svojstveno da učini valja-
nim onoga ko je ima, — tada je kao svojstvenost navedeno
ono što uvek ide za vrlinom. U ovom slučaju pravilno je
navedeno ono što je svojstveno vrlini.
Zatim, pri pobijanju, valja videti da li je protivnik sta-
vio svojstvenost koja sad postoji, i pri tome propustio da
kaže kako je dao svojstvenost koja sad postoji. Jer, u tom
slučaju, svojstvenost ne bi bila ispravno postavljena. Prvo,
sve ono što se čini suprotno navici traži objašnjenje, a svi
su navikli da stavljaju kao svojstvenost atribut koji uvek
prati subjekt. Drugo, stvar ostaje nejasna kad se ne
468 469
kaže tačno da li se želela staviti sadašnja svojstvenost. A
ne treba pružati izgovor kritici. Tako, kad se uzme kao
svojstvenost jednog određenog čoveka činjenica da on sa
nekim sedi, uzima se svojstvenost koja sad važi. [U ovom
slučaju] svojstvenost nije pravilno data, ukoliko je nazna-
čena bez odredbe. Kad se utvrđuje [teza], treba obratiti
pažnju na to da li je, pri stavljanju sadašnje svojstvenosti,
tačno određeno da je to sadašnja svojstvenost. Jer, tada bi
u tom pogledu ono što je svojstveno bilo pravilno stavljeno.
Na primer, ako se kaže da je svojstveno jednom od-
ređenom čoveku da se sad seta, pa se ta svojstvenost
tačno stavi, ona je, u tom slučaju, pravilno utvrđena.
Zatim, pri pobijanju, treba razmotriti da li je protiv-
nik označio takvu svojstvenost da se njeno pripadanje sa-
znaje samo čulnim opažanjem. Jer, u tom slučaju svojstve-
nost ne bi bila pravilno postavljena. Naime, sve što se
daje čulno opaziti postaje neizvesno kad se nađe van čul-
nog opažanja. Jer, tada je nepoznato da li [ono što se daje
čulno opaziti] još pripada subjektu, jer se to samo pomoću
Čulnog opažanja daje saznati. To će biti istinito kad su u
pitanju atributi koji ne prate uvek subjekt nužnim načinom.
Kad se, na primer, kao svojstvenost sunca navede da je ono
najsjajnije nebesko telo koje se kreće više [iznad] zemlje,
tada je, pri označavanju svojstvenosti, upo-trebljen izraz da
se sunce kreće više zemlje, što se upoznaje samo čulnim
opažanjem. Zbog toga svojstvenost sunca nije pravilno
određena. Naime neizvesno je da li se sunce, kad zađe, [i
dalje] kreće više zemlje, jer nam tada nedostaje čulno
opažanje.
Pri utvrđivanju [teze] valja razmotriti da li je postav-
ljena svojstvenost koja nije opažena pomoću senzacije, ili
koja, i ako se daje čulno opaziti, očevidno pripada subjektu
nužnim načinom. Naime, tada je svojstvenost u ovom
pogledu pravilno određena. Ako se, na primer, odredi da
je svojstvenost jedne površine ono što je obojeno kao prvi
subjekt, — pri tome je upotrebljen čulni kvalitet biti
obojen, ali je taj kvalitet takav da očevidno uvek pripada
subjektu. Prema tome, u tom pogledu, pravilno je određe-
na svojstvenost površine.
Dalje, pri pobijanju valja videti da li je [protivnik]
označio definiciju kao svojstvenost. Jer, tada svojstvenost
ne bi bila pravilno data. Naime, svojstvenost ne treba da
objasni bitnost nečega. Tako, na primer, kad se kaže da je
svojstvenost covekova to što je on živo biće koje hoda
nogama i koje ima dve noge, — time je stavljeno da je
svojstveno čoveku ono što označava njegovu bitnost. A
time svojstvenost covekova nije pravilno postavljena. Pri
utvrđivanju [teze] valja obratiti pažnju na to da li je
stavljena svojstvenost predikat koji se može konvertirati
sa subjektom, ali koji ne izražava njegovi bitnost. Naime,
tada bi svojstvenost u tom smislu bila pravilno označena.
Tako, na primer, ako se postavilo da je covekova svojstve-
nost da bude životinja po prirodi pitoma, tada je određena
svojstvenost koja je predikat koji se može konvertirati sa
subjektom, ali koji ipak ne izražava njegovu bitnost.
Prema tome je, u tom pogledu, pravilno određena cove-
kova svojstvenost.
Zatim, pri pobijanju valja razmotriti da li je protivnik
odredio svojstvenost, ali nije uvrstio subjekt u suštinu. Za
svojstvenosti, kao i za definicije, potrebno je da se, prvo,
stavi vrsta, a da se zatim dodadu ostali termini i da oni
odvoje subjekt od drugih stvari. Prema tome, svojstvenost
koja nije na ovaj način određena nije pravilno stavljena.
Tako, na primer, kad se kaže da je svojstveno životinji da
ima dušu, time nije određena životinja u njenoj suštini.
Zbog toga svojstvenost životinje nije pravilno postavljena.
Pri utvrđivanju [teze] valja razmotriti da li je u suštini
određen subjekt čija se svojstvenost stavlja, i da li su
potom dodati ostali termini. Jer, tada je u tom pogledu
svojstvenost pravilno data. Tako, na primer, ako je
određeno da je čoveku svojstveno da bude živo biće sposob-
no za nauku, — stavljena je svojstvenost, pošto je određen
subjekt u njegovoj suštini. Prema tome, u tom pogledu
covekova svojstvenost pravilno je određena.
470 471
 Glava č e t v r t a
[DRUGA MESTA]
Da li je svojstvenost pravilno data, ili nije, valja ispitati na
načine ο kojima je govoreno. A valja razmotriti pomoću
sledećih mesta pitanje da li ono što je označeno kao
svojstvenost jeste ili nije potpuna svojstvenost. Mesta koja
potpuno utvrđuju da je svojstvenost pravilno određena biće ista
kao ona koja stavljaju pravu svojstvenost. Ako smo ove
poslednje označili, i prva mesta će biti izložena sa njima.
Pre svega, pri pobijanju valja razmotriti svaki rod subjekta
čiju je svojstvenost protivnik naveo. Tako, na primer, treba
videti da li svojstvenost ne pripada nijednom od tih rodova, ili
da li ona nije istinita u odnosu na određeni subjekt, ili da li to
nije svojstvenost svakog od tih rodova u odnosu na subjekt čija
je svojstvenost označena. Jer, tada ono što je određeno kao
svojstvenost neće biti svojstvenost. Tako, na primer, pošto nije
istina za geometra7 da je nesposoban da bude prevaren nekim
zaključivanjem (naime geometar se vara kad nacrta pogrešnu
figuru), ne može se odrediti kao svojstvenost naučnika da on ne
može biti prevaren nekim zaključivanjem. Pri utvrđivanju teze
valja obratiti pažnju na to da li je određena svojstvenost istinita
u svim slučajevima i da li je istinita u odnosu ο kome
govorimo. Jer, tada će ono što je označeno da nije svojstvenost,
biti svojstvenost. Tako, na primer, pošto je oznaka: „živo biće
sposobno za nauku" istinita ο svakom čoveku, i to ukoliko je on
čovek, postaće čovekova svojstvenost oznaka: „živo biće
sposobno za nauku".
Ovo mesto upotrebljava se za pobijanje.8 Naime, treba
ispitati da li nije istinit iskaz koji se odnosi na ono čije je ime
istinito, i da li nije istinito ime koje obeležava ono ο čemu je
iskaz istinit. Zatim, da bi se utvrdila [tezal, treba razmotriti da li
je i iskaz afirmiran ο onom čije je ime afirmirano, i da li je i
ime afirmirano ο onom ο čemu je izkaz afirmiran.
Zatim, pri pobijanju valja videti da li iskaz nije afirmiran
ο onom čije je ime afirmirano, i da li ime nije afirmi-
rano ο onom ο čemu je iskaz afirmiran. Jer, u tom slučaju, ono
što je označeno kao svojstvenost neće biti svojstvenost. Tako,
na primer, pošto je [oznaka]: „živo biće koje učestvuje u
znanju" istinita ο Bogu, a predikat čovek nije afirmiran ο Bogu,
— [oznaka:] „živo biće koje učestvuje u znanju" ne može
označavati čovekovu svojstvenost. Pri utvrđivanju [teze] valja
razmotriti da li je i ime afirmirano ο onome ο čemu je iskaz
afirmiran, i da li je iskaz afirmiran ο onom čije je ime
afirmirano. Jer, u tom slučaju, ono što je označeno kao da nije
svojstvenost biće svojstvenost. Tako, na primer, pošto je
predikat: „živo biće" istinit ο onome ο čemu je istinito: „imati
dušu"; a pošto je: „imati dušu" istinito ο onome čiji je istiniti
predikat: „živo biće", — [oznaka:] „imati dušu" biće svojstvena
„živom biću".
Dalje, pri pobijanju [teze] valja razmotriti da li je pro-
tivnik stavio subjekt kao svojstvenost onoga što se nalazi u
samom subjektu. Jer, u tom slučaju ono što je označeno kao
svojstvenost neće biti svojstvenost. Tako, na primer, navesti
vatru kao svojstvenost najtanjeg tela, znači označiti subjekt kao
svojstvenost njegovog predikata. Naime, vatra ne može biti
svojstvenost najfinijeg tela. Subjekt neće biti svojstvenost
onoga što se nalazi u samom subjektu, zbog toga što bi tada ista
stvar bila svojstvenost mnogih stvari koje su različite po rodu.
Jer, isti subjekt ima više predikata koji su različiti po rodu i koji
samo njemu pripadaju. Ako se svojstvenost tako odredi, subjekt
će biti svojstvenost svih tih predikata. 8 Pri utvrđivanju [teze]
valja obratiti pažnju na to da li je, kao svojstvenost subjekta,
navedeno ono što se nalazi u subjektu. Jer, tada će svojstvenost
biti ono što je protivnik naveo da nije svojstvenost, pod
pretpostavkom da je to afirmirano samo od stvari čija
svojstvenost treba to da bude. Tako, na primer, kad se kaže da
je svojstvenost zemlje da bude po rodu najteže telo, navodi se
da je svojstvenost subjekta nešto što važi samo ο toj stvari, i što
je afirmirano kao njena svojstvenost, — i zbog toga je
svojstvenost zemlje tačno određena.
Zatim, pri pobijanju [teze], valja obratiti pažnju na to da li
je protivnik odredio svojstvenost na osnovu učestvo-
472 473
vanja10. Jer, u tom slučaju ono što je označeno kao svoj-
stvenost neće biti svojstvenost. Atribut u kome subjekt
učestvuje pripada njegovoj bitnosti. A ovakav atribut biće
[specifična] razlika koja važi samo za jedan određeni rod.
Tako, na primer, kad se kao čovekova svojstvenost naznači
da je on biće koje hoda nogama i koje ima dve noge, —
tada je određena svojstvenost na osnovu učestvovanja.
Zbog toga: „biće koje hoda nogama i koje ima dve noge"
— ne može biti čovekova svojstvenost. Pri utvrđivanju [te-
ze] mora se paziti da se ne odredi svojstvenost na osnovu
učestvovanja, niti kao ono što označava bitnost subjekta, i
ako joj se subjekt može uzajamno pridati. Jer, u tom
slučaju svojstvenost će biti ono što je protivnik naznačio
da nije svojstvenost. Tako, na primer, ako se označi kao
svojstvenost živog bića prirodna sposobnost za čulno opa-
žanje, — time nije određena svojstvenost ni na osnovu
učestvovanja, niti [je određena] kao da označava bitnost
subjekta, i ako joj se subjekt može uzajamno pridati. I zato
će prirodna sposobnost za čulno opažanje biti svojstvenost
živog bića.
Zatim, pri pobijanju [teze] treba razmotriti da li svoj-
stvenost ne može da bude istovremena onom čije je ime
afirmirano, nego je ili docnija ili ranija od subjekta. 11 U
drugom slučaju, ono što je označeno kao svojstvenost,
neće biti svojstvenost — ili nikad, ili bar ne uvek. Tako,
na primer, pošto je moguće da šetanje po javnom trgu
pripada nekom [stvoru] ranije ili docnije nego čoveku, —
zbog toga šetanje po javnom trgu ili nije nikad, ili nije
uvek čovekova svojstvenost. Pri utvrđivanju [teze] treba
razmotriti da li je atribut uvek nužnim načinom istovremen
stvari, a da pri tome nije ni njena definicija ni [specifična]
razlika. Jer, tada će biti svojstvenost ono Što je protivnik
označio da nije svojstvenost. Tako, na primer, pošto je
oznaka: „živo biće sposobno za nauku" uvek nužnim na-
činom istovremena čoveku, a pri tome nije ni [specifična]
razlika, ni definicija čovekova, — oznaka: „živo biće spo-
sobno za nauku" biće svojstvena Čoveku.
Zatim, pri pobijanju [teze] valja razmotriti da li isti
atribut nije svojstven stvarima koje su iste kao subjekt,
ukoliko su iste. Jer, u tom slučaju ono što je navedeno kao
svojstvenost ne bi bilo svojstvenost. Na primer, pošto
onome za čim valja težiti nije svojstveno da izgleda dobro
nekim ljudima, onome što treba želeti isto tako nije svoj-
stveno da izgleda dobro nekim ljudima. Jer, ono za čim
valja težiti i ono što treba želeti jesu isto. Pri utvrđivanju
[teze] treba razmotriti da li je isti atribut svojstvenost jedne
stvari koja je ista kao subjekt, ukoliko je ista. Jer u slučaju
da je tako, ono što je označeno da nije svojstvenost, biće
svojstvenost. Tako, na primer, pošto važi kao svojstveno
čoveku, ukoliko je čovek, da ima dušu koja se sastoji iz
tri dela, — zbog toga će i smrtnom biću, ukoliko je smrtno,
biti svojstveno da ima dušu koja se sastoji iz tri dela. Ovo
mesto daje se primeniti i na akcidenciju. Jer, istim stvari-
ma, ukoliko su iste, isti atributi treba ili da pripadaju ili da
ne pripadaju.
Zatim, pri pobijanju [teze] valja razmotriti da li svoj-
stvenost stvari koje su po rodu iste kao subjekt nije uvek
po rodu ista kao svojstvenost ο kojoj je reč. Jer, tada ono
što je označeno kao svojstvenost ne bi bila svojstvenost
subjekta ο kome je reč. Tako, na primer, postoji istovetnost
po rodu između čoveka i konja [jer oba pripadaju vrsti
životinje]. Pošto nije uvek svojstveno konju da sam od
sebe stoji, — neće biti ni svojstveno čoveku da se sam od
sebe kreće. Jer, „sam od sebe se kretati" i „sam od sebe
stajati" jesu identični po rodu, pošto svaki od ta dva atri-
buta pripada svakoj od ovih životinja — čoveku i konju —
ukoliko su oni životinje [živa bića].
Pri utvrđivanju [teze] treba razmotriti da li je uvek
istinita za stvari koje su po rodu istovetne kao subjekt —
svojstvenost koja je po rodu ista kao svojstvenost ο kojoj
je reč. Jer, tada će ono što je protivnik označio da nije
svojstvenost ipak biti svojstvenost. Tako, na primer, pošto
je svojstvenost čoveka da bude „živo biće koje hoda noga-
ma i koje ima dve noge", i svojstvenost ptice biće da bude
„stvor koji ima krila i dve noge". Jer, svaki ovaj izraz
474 475
jeste isti po rodu, ukoliko su čovek i ptica rodovi koji
spadaju u istu vrstu životinje, a druga dva izraza [„koji
hoda nogama i ima dve noge", i „koji ima krila i dve no-
ge"] obeležavaju [specifične] razlike vrste — životinje. Ovo
mesto je lažno, kad jedna od naznačenih svojstvenosti pri-
pada samo jednom rodu, a druga mnogima, — kao, na
primer, kod predikata „koji hoda nogama i ima četiri noge".
Pošto se ο „istom" i „drugom" govori u više smisla, —
teško je onome ko sofistički uzima stvari da navede
svojstvenost koja pripada samo jednoj stvari i njoj jedinoj.
Ono što pripada jednoj stvari koju prati neka akcidencija,
pripadaće i akcidenciji, kad se ova stavi zajedno sa sub-
jektom čija je akcidencija. Tako, na primer, ono što pripada
čoveku pripadaće i belom čoveku, ako postoji beo čovek, a
ono što pripada belom čoveku, pripadaće i čoveku. Mogle
bi se voditi i prazne prepirke ο većini svojstvenosti, i
isticati da je subjekt drugi po sebi, a da je drugi sa [svojom]
akcidencijom, i reći, na primer, da je drugi čovek, a drugi
beo čovek — i, dalje, da je drugo stanje, a da je opet drugo
ono što je nazvano prema stanju. Jer što pripada stanju,
pripadaće i onom što je nazvano prema tom stanju, a što
pripada onome što je označeno prema nekom stanju,
pripadaće i stanju. Tako, na primer, pošto je i preimućstvo
naučnika označeno prema nauci, ne može biti svojstvenost
nauke to što je ona uporna prema raspravljanju, jer bi tada
i naučnik bio uporan u raspravljanju. Pri utvrđivanju
[teze] valja naglasiti da subjekt akcidencije nije potpuno
drukčiji od akcidencije, koja je stavljena sa subjektom čija
je akcidencija, i ako se kaže da je drukčiji zato što je različit
način postojanja dve stvari. Naime, nije isto za čoveka da
bude čovek, i za belog čoveka da bude beo čovek. A
moraju se razmotriti i oblici reci [padeži], i treba, na
primer, reći za naučnika da će on biti ne ono što je uporno
u raspravljanju, nego onaj ko je uporan u raspravljanju. A ο
nauci valja reći da je ona ne ono što je uporno u
raspravljanju, nego ona koja je uporna u raspravljanju.
Naime, svim odbrambenim sredstvima valja odgovarati
protivniku koji se služi svim oružjem.
Glava peta
[DRUGA MESTA]
Zatim, pri pobijanju [teze], valja razmotriti da li se
protivnik koji hoće da odredi ono što po prirodi pripada
subjektu, izražava na nacin koji označava ono što uvek
pripada subjektu. Naime, u tom slučaju uopšte će izgledati
da treba odbaciti ono što je navedeno kao svojstvenost.
Tako, na primer, kad se kao čovekova svojstvenost navede
da on ima dve noge, smatra se da je određen atribut koji
mu po prirodi pripada. Međutim, ovaj izraz označava
atribut koji uvek pripada čoveku. Prema tome, nije svoj-
stveno čoveku da ima dve noge, jer svaki čovek nema dve
noge. Pri utvrđivanju teze valja obratiti pažnju na to da li
se želi odrediti svojstvenost koja po prirodi pripada
subjektu, i da li se to izražava na zgodan način. Naime,
tada u tom pogledu svojstvenost ne može da bude pobije-
na. Tako, na primer, kad se navede kao čovekova svojstve-
nost da je on živo biće sposobno za nauku, tada se ne samo
želi označiti svojstvenost koja postoji po prirodi nego se
ova i izražava. Prema tome, tako određena svojstvenost ne
može se pobiti, niti se može dokazati da nije čovekova
svojstvenost da bude životinja sposobna za nauku.
Sem toga, za sve što je rečeno ο subjektu zbog nekog
prvog subjekta, ili ο subjektu koji je sam stavljen kao prvi,
— teško je odrediti svojstvenost. Ako se odredi svojstve-
nost subjekta prema drugom nekom subjektu, ova će važiti
i za prvi subjekt, a ako se odredi svojstvenost prvog sub-
jekta, ona će biti afirmirana i ο drugom. Tako, na primer,
ako se obojenost navede kao svojstvenost površine, tada će
obojenost važiti i za telo. A ako se obojenost navede kao
svojstvenost tela, ona će biti afirmirana i od površine. Iz
toga izlazi da samo ime neće biti istinito ο onome ο čemu
je iskaz ο svojstvenosti istinit.
Kod nekih svojstvenosti događa se da najčešće zablu-
da dolazi otuda što nije određeno kako se naznačuje svoj-
stvenost i kojim stvarima ona treba da pripada.
476 477
 Svi se trude da navedu kao svojstvenost izvesne stvari
ili atribut koji joj po prirodi pripada — kao čoveku da
ima dve noge; ili atribut koji joj stvarno pripada — kao
izvesnom čoveku da ima četiri prsta; ili atribut koji joj
pripada po rodu — kao vatri da se sastoji iz najtanjih
čestica; ili atribut koji joj u potpunosti pripada — kao
životinji da živi; ili atribut koji joj pripada ukoliko ona
zavisi od neke druge stvari — kao duši da bude mudra; ili
atribut koji pripada stvari kao prvom subjektu — kao
razumnom delu duše mudrost; ili zato što je stvar u izve-
snom stanju — kao što naučniku pripada da bude nepo-
kolebljiv u raspravljanju (jer naučnik neće biti nepoko-
lebljiv u raspravljanju ni zbog čega drugog nego samo
zato što se nalazi u izvesnom stanju); ili zato što je stvar
stanje koje je svojina nečega — kao nauka kojoj pripada,
da je ne mogu pokolebati raspravljanja; ili zato što u njoj
učestvuje neka druga stvar — kao što životinji pripada
čulno opažanje (jer i nešto drugo — na primer, čovek
— raspolaže čulnim opažanjem, ali samo zato što već
učestvuje u vrsti životinje); ili, najzad, zato što ona uče
stvuje u nečem drugom — kao što izvesnoj životinji pripa
da da živi.
Prema tome, ako se ne doda izraz „po prirodi", pada
se u zabludu, zato što je moguće da atribut koji po prirodi
postoji ne pripada stvari kojoj po prirodi pripada, — kao
što, na primer, čoveku pripada da ima dve noge. Pada se
u zabludu i kad se ne objasni da se kao svojstvenost nazna-
čava stvaran atribut, zato što taj atribut neće biti [docnije]
takav kakav je sad, pa ne može pripadati ovom subjektu,
— kao, na primer, u slučaju kad čovek ima četiri prsta. Pa
da se u zabludu i ako se ne objasni da se jedna stvar uzima
kao prvi subjekt, ili kao nazvana prema nekom drugom sub
jektu, — zato što, u ovom slučaju, samo ime neće biti isti-
nitije od onoga čiji je iskaz ο svojstvenosti istinit, — kao što
se, na primer, obojenost navodi kao svojstvenost površine
ili tela. Pada se u zabludu i ako se unapred ne kaže da je
svojstvenost osnovana na stanju jedne stvari, ili na tome
što je pomenuta stvar stanje neke druge stvari, — jer u
tom slučaju ona ne može biti svojstvenost. Jer, ako se
prida svojstvenost jednoj stvari na osnovu toga što je ona
stanje neke druge stvari, svojstvenost će pripadati i
onome što ima to stanje. A ako se prida svojstvenost
jednoj stvari zato što ona ima jedno stanje, ta svojstvenost
će pripadati i tom stanju. Takav je, na primer, slučaj da se
bude nepokolebljiv u raspravljanju, — kad se ovo po-
slednje stavi kao svojstvenost nauke ili naučnika. Pada se
u zabludu i ako se unapred ne označi da svojstvenost
pripada stvari zato što stvar učestvuje u nečem, ili zato što
nešto u toj stvari učestvuje. Naime, u tom slučaju svoj-
stvenost će pripadati i nekim drugim stvarima. Ako se
određuje svojstvenost jedne stvari na osnovu toga što neka
stvar učestvuje u njenom subjektu, svojstvenost će pri-
padati i stvarima koje u njemu učestvuju. A ako se ta svoj-
stvenost određuje na osnovu toga što subjekt stvari uče-
stvuje u nečem, svojstvenost će pripadati i stvarima u
kojima subjekt učestvuje. Takav je, na primer, slučaj ako
se življenje stavi kao svojstvenost jednog pojedinačnog
roda životinje — ili životinje uopšte. U zabludu će se pasti
i ako se ne objasni da se određuje svojstvenost koja pri-
pada rodu. Naime, tada će svojstvenost pripadati samo
jednoj od stvari koje potpadaju pod izraz čija se svojstve-
nost označava. Jer, ono što se pridaje u najjačoj meri pri-
pada samo jednoj od tih stvari. Ovo, na primer, biva u slu-
čaju kad se stavi, kao svojstvenost vatre, osobina najlakšeg
elementa. Ponekad se pada u zabludu i kad se doda „po
rodu". Naime, [da bi to objašnjenje bilo dovoljno] trebalo
bi da postoji samo jedan rod stvari određenih da prime
svojstvenost, uvek kad se doda izraz,, po rodu". Ali kod
nekih stvari, kao, na primer, kod vatre, to nije slučaj. Ne
postoji samo jedan rod vatre; ugalj, plamen i svetlost su
vatra, ali su po rodu različiti. Ali, ne treba da postoji drugi
rod sem jedinog naznačenog roda uvek kad je dodat izraz
„po rodu", — zbog toga što će svojstvenost ο kojoj je reč
pripadati više jednim, a manje drugim rodovima, — kao
što vatri pripada da se sastoji iz najtanjih čestica. Jer,
svetlost je sastavljena iz tanjih čestica nego ugalj i plamen.
478 479
Ali to ne srne da bude, sem ako i ime ne pripada više onom
čiji je izraz svojstvenosti istinitiji, — inače, ne bi se ispu-
njavalo pravilo, po kome, onde gde je izraz svojstvenosti
istinitiji i ime treba da bude istinitije. Ovome treba dodati
da će se dogoditi da isti atribut bude svojstven kako izrazu
koji ga potpuno ima tako i onome što ga ima u najjačoj
meri u izrazu koji ga potpuno ima, — kao što se dešava
kod vatre koja se sastoji iz najtanjih čestica. Naime ovaj
isti atribut [koji je svojstven vatri] biće svojstven i svetlosti,
pošto se i svetlost sastoji iz najtanjih čestica.
Ako protivnik tako određuje svojstvenost, njega treba
napasti. Međutim mi sami ne treba da trpimo da nam se
čini takav prigovor, nego, čim se označi svojstvenost, valja
da odredimo na koji je način ona označena.
Zatim, pri pobijanju [teze] valja razmotriti da li je
protivnik označio stvar kao svojstvenost nje same. Jer, u
tom slučaju, ono što je označeno kao svojstvenost — neće
biti svojstvenost. Jer, svaka stvar sama sobom pokazuje
svoju suštinu, a ono što pokazuje suštinu nije svojstvenost,
nego je definicija. Tako, na primer, kad se kaže da je pri-
merno svojstveno lepom, upravo dobrom u moralnom smi-
slu — data je stvar kao svojstvenost same sebe (jer su lepo
i primerno istovetni), i zbog toga primerno ne može biti
svojstveno lepom. Pri utvrđivanju [teze], valja obratiti
pažnju na to da se stvar ne označi kao svojstvenost sebe
same, pošto je postavljen jedan predikat koji je sa njom
konvertibilan. Jer, tada će ono što je pretpostavljeno kao
da nije svojstvenost biti svojstvenost. Tako, na primer, ako
se pretpostavi da je svojstvenost životinje da bude odu-
hovljena supstancija, tada se nije pretpostavila stvar kao
svojstvenost same sebe, nego je označen predikat koji sa
njom stoji u uzajamnom odnosu. Prema tome, oduhovljena
supstancija biće svojstvenost životinje.
Zatim, kad su u pitanju stvari koje se sastoje iz sličnih
delova, valja pri pobijanju razmotriti da li svojstvenost
celine ne važi za deo, ili da li svojstvenost dela nije afirmi-
rana od celine. U tom slučaju, naime, ono što je označeno
kao svojstvenost — neće biti svojstvenost. Ovo može da se
desi u nekim slučajevima. Naime, kad su u pitanju stvari
koje se sastoje iz sličnih delova, svojstvenost se može ozna-
čiti ili kad se razmotri celina, ili kad se obrati pažnja na
ono što je afirmirano od dela. Ni u jednom od dva navedena
slučaja svojstvenost nije tačno određena. Kad je reč ο
Cetini, može se, na primer, reći da je svojstvenost mora da
bude najveća množina slane vode. Time je određena svoj-
stvenost nečeg što je sastavljeno iz sličnih delova, ali je na
taj način stavljena svojstvenost koja ne važi za deo (jer
jedno pojedinačno more nije najveća množina slane vode).
Prema tome, svojstvenost mora ne može biti da je ono
najveća množina slane vode. A ako je reč ο delu, — kad
se stavi da je svojstveno vazduhu da se može udisati, tada je
naznačena svojstvenost nečeg što se sastoji iz sličnih delova.
Ali time je data svojstvenost koja važi za neki određeni
vazduh, ali ne za vazduh uopšte (jer se svaki vazduh ne
daje udisati). Prema tome, svojstvenost vazduha ne može
biti da se on može udisati. — Pri utvrđivanju [teze] valja
razmotriti da li je ono što je istinito ο svakoj od stvari
koje se sastoje iz sličnih delova — isto tako svojstvenost
tih stvari kad se one uzmu kao celina. Jer, tada bi ono što
je [po protivnikovom izlaganju] označeno kao da nije svoj-
stvenost — bilo svojstvenost. Tako, na primer, pošto važi
za ćelu zemlju [za svaki deo zemlje] da prirodnim kreta-
njem teži nadole, i pošto je to svojstveno jednom određe-
nom delu zemlje, ukoliko je taj deo zemlja, — biće
svojstvenost zemlje da prirodnim kretanjem teži nadole.
Glava šesta
[DRUGA MESTA]
Zatim, tamo gde su u pitanju suprotnosti, treba, prvo,
uzeti u obzir kontrerne suprotnosti, i pri pobijanju [teze]
valja razmotriti je li kontrerna suprotnost određene svoj-
stvenosti — svojstvenost kontrerno suprotnog subjekta.
Jer, u tom slučaju, druga kontrerna suprotnost neće biti
svojstvenost drugog kontrerno suprotnog subjekta. Uzmimo
kao primer sledeće. Nepravičnost je kontrerna suprotnost
480 31 Organon 481
pravičnosti, a najveće zlo je kontrerna suprotnost najvećem
dobru. Ali najveće dobro nije svojstvenost pravičnosti. Prema
tome, najveće zlo ne može biti svojstvenost nepravičnosti. Pri
utvrđivanju [teze] valja razmotriti je li kontrerna suprotnost
određene svojstvenosti — svojstvenost kontrerno suprotnog
subjekta. Naime, u tom slučaju bi i druga kontrerna suprotnost
bila svojstvenost drugog kontrerno suprotnog subjekta.
Uzmimo sledeći primer. Zlo je kontrerna suprotnost dobra, a
ono od čega valja bežati jeste kontrerna suprotnost onoga što
valja želeti. A pošto je ono što valja želeti svojstvenost dobra,
ono od čega valja bežati biće svojstvenost zla.
Drugo, valja pre svega razmotriti relativne pojmove. A pri
pobijanju [teze] valja obratiti pažnju na to da li korelativan
pojam stavljene svojstvenosti nije svojstvenost korelativnog
pojma subjekta. Jer, tada ni drugi korelativan pojam ne bi bio
svojstvenost korelativnog subjekta. Uzmimo sledeći primer.
Dvostruko je relativan pojam polovine, a ono što nadmašuje
relativan je pojam onoga što je nadmašeno. Ali ono što
nadmašuje nije svojstvenost dvostrukog. Zbog toga polovina ne
može imati za svojstvenost ono što je nadmašeno. Pri
utvrđivanju teze treba obratiti pažnju na to da li korelativan
pojam stavljene svojstvenosti ima za svojstvenost korelativ
subjekta. Jer, i u tom slučaju će drugi korelativni pojam biti
svojstvenost korelativnog subjekta. Tako se, na primer, govori
ο dvostrukom u odnosu na polovinu, a ο dva u odnosu na jedan.
A svojstvenost dvostrukog jeste da se odnosi kao dva prema
jedan, i stoga će biti svojstvenost polovine da se odnosi kao
jedan prema dva.
Na trećem mestu, pri pobijanju [teze] treba razmotriti da li
svojstvenost posedovanja nije izraz nazvan po njemu. Jer, u
tom slučaju svojstvenost lišenosti ne bi bio atribut koji je
nazvan po lišenosti. A ako izraz nazvan po lišenosti nije
svojstvenost lišenosti, u tom slučaju ni izraz nazvan po
posedovanju ne bi bio svojstvenost posedovanja. Tako, na
primer, pošto se ne označava kao svojstvenost gluvoće
nedostatak senzacija sluha, neće biti ni svojstvenost sluha
postojanje senzacija sluha. Pri utvrđivanju [teze] treba
razmotriti da li je izraz nazvan po posedovanju svojstvenost
posedovanja. Jer, u tom slučaju izraz nazvan po lišenosti biće
svojstvenost lišenosti. A ako izraz nazvan po lišenosti jeste
svojstvenost lišenosti, tada će izraz nazvan po posedovanju biti
svojstvenost posedovanja. Tako je, na primer, gledanje
svojstveno vidu, ukoliko imamo vid. I zato je slepilu
svojstveno da ne vidi, ukoliko nemamo vida — koji bi, po
prirodnoj sposobnosti, trebalo da posedujemo.
Zatim, valja razmotriti afirmaciju i negaciju, 12 i to pre
svega same predikate13. Ovo mesto služi samo pri pobijanju.
Tako, na primer, treba razmotriti da li je svojstven subjektu
afirmativan izraz, ili izraz nazvan po afirmaciji. Naime, u tom
slučaju ne bi bio svojstven subjektu negativan izraz ili izraz
nazvan po negaciji. I ako je svojstven subjektu negativan izraz
ili izraz nazvan po negaciji, — u tom slučaju neće biti
svojstven subjektu afirmativan izraz ili izraz nazvan po
afirmaciji. Tako, na primer, pošto je oduhovljenost svojstvena
živom biću, — neoduhovlje-nost neće biti svojstvena živom
biću.
Drugo,14 treba razmotriti afirmativne ili negativne
predikate, kao i subjekte ο kojima su oni afirmirani ili negirani.
Uz to pri pobijanju valja obratiti pažnju na to da li afirmativni
izraz nije svojstven subjektu koji afirmira. Naime, u tom
slučaju ni negativan termin ne bi bio svojstven subjektu koji
negira. A ako negativan izraz nije svojstven subjektu koji
negira, ni afirmativan izraz neće biti svojstven subjektu koji
afirmira. Tako, na primer, pošto živo biće nije čovekova
svojstvenost [isključiva osobina], ne-živo biće neće biti ne-
čovekova svojstvenost. I ako ne-živo biće izgleda da nije
svojstvenost ne-čoveka, ni živo biće neće biti čovekova
svojstvenost. Pri utvrđivanju teze treba razmotriti da li je
afirmativan izraz svojstvenost subjekta koji afirmira. Jer u tom
slučaju i negativan izraz bio bi svojstven subjektu koji negira.
Ako je negativan izraz svojstven negativnom subjektu, i
afirmativan izraz biće svojstven subjektu koji afirmira. Tako, na
primer, pošto je ne-živom biću svojstveno da ne živi, živom
biću biće
482 31* 483
svojstveno da živi. A ako izgleda svojstveno živom biću
da živi, izgledaće svojstveno ne-živom biću da ne živi.
Treće, valja razmotriti same subjekte, i pri pobijanju
treba obratiti pažnju na to da li je naznačena svojstvenost
svojstvena subjektu koji potvrđuje. U tom slučaju, naime,
isti izraz neće biti svojstven i subjektu koji odriče. A ako
je naznačeni izraz svojstven subjektu koji odriče, on ne
može biti svojstven subjektu koji potvrđuje. Tako, na
primer, pošto je oduhovljenost svojstvena živom biću,
oduhovljenost ne može biti svojstvena ne-živom biću. Pri
utvrđivanju [teze] valja se držati sledećeg stava: ako nazna-
čeni izraz nije svojstven subjektu koji potvrđuje, on će
biti svojstven subjektu koji negira. Međutim, ovo mesto
je pogrešno. Jer, afirmativan izraz nije svojstven subjektu
koji odriče, niti je negativan izraz svojstven subjektu koji
afirmira. Naime, afirmativan izraz nikako ne pripada
subjektu koji odriče, a izraz koji odriče, i ako pripada
subjektu koji potvrđuje, ne pripada mu kao svojstvenost.
Zatim dolazi u obzir slučaj kad treba razmotriti čla-
nove jedne iste podele. Ovde pri pobijanju [teze] treba videti
da li nijedan član podele nije svojstven nijednom od drugih
članova. Tada, naime, stavljeni izraz neće biti svojstvenost
onoga za čiju je svojstvenost stavljen. Tako, na primer,
pošto živo biće koje čulno opaža nije svojstvenost nijednog
živog bića koje je smrtno, inteligibilno živo biće neće biti
svojstvenost Boga. Pri utvrđivanju [teze] valja obratiti
pažnju na to da li je koji od drugih članova podele svoj-
stven svakom od onih izraza koje podela obuhvata. Jer, u
tom slučaju, izraz koji ostaje biće svojstvenost onoga što
[po protivnikovom izlaganju] nije svojstvenost. Tako, na
primer, pošto je svojstveno mudrosti da u suštini po
prirodi bude razumni deo duše, — tada, ako se svaka od
drugih vrlina uzme tako [kao da je preimućstvo jednog
određenog dela duše] — biće svojstveno umerenosti da u
suštini po prirodi bude vrlina požudnog dela duše.
Glava sedma
[DRUGA MESTA]
Zatim treba razmotriti oblike i padeže reći i videti da
li, pri pobijanju, oblik i padež stavljene svojstvenosti nije
svojstvenost oblika i padeža subjekta. U tom slučaju,
naime, ni drugi neki oblik i padež ne bi bili svojstvenost
drugog nekog oblika i padeža. Tako, na primer, pošto
„dobro" [prilog] nije svojstvenost „pravičnog" [prilog], —
ni „lepo" [pridev] neće biti svojstvenost „pravičnog"
[pridev]. Pri utvrđivanju [teze] treba obratiti pažnju na to
da li je padež stavljene svojstvenosti — svojstvenost
padeža subjekta. Naime, i u tom slučaju neki drugi padež
bio bi svojstvenost nekog drugog padeža. Tako, na primer,
ako je „onaj koji hoda nogama i ima dve noge" — svoj-
stvenost „čoveka" [genitiv], tada će svojstven „čoveku"
[dativ] biti i izraz „onome koji hoda nogama i ima dve
noge". Ali ne samo da u slučaju gornjeg izraza treba ispitati
padeže nego [to isto treba učiniti] i u slučaju kad su u
pitanju suprotnosti toga izraza, kao što smo primetili na
ranijim mestima15. Tako, pri pobijanju [teze], treba obratiti
pažnju na to da li oblik reci i padež suprotnosti date
svojstvenosti — nije svojstvenost oblika reci i padeža
suprotnosti subjekta. Jer, u slučaju da nije, oblik reci i
padež druge suprotnosti neće biti ni svojstvenost oblika
reci i padeža druge suprotnosti. Tako, na primer, pošto
„dobro" [prilog] nije svojstvenost „pravičnog" [prilog] —
ni „rđavo" [prilog] neće biti svojstvenost priloga „nepra-
vično". Tako, pri utvrđivanju teze treba obratiti pažnju na
to da li je oblik reci i padež suprotnosti stavljene svoj-
stvenosti — svojstvenost oblika reci i padeža suprotnosti
datog subjekta. U slučaju, naime, da jeste, i oblik reci i pa-
dež druge suprotnosti biće svojstvenost oblika reci i padeža
druge suprotnosti. Tako, na primer, pošto je „najbolji"
svojstvenost dobrog, i „najgori" će biti svojstvenost zlog.
Zatim, valja razmotriti stvari koje se slično odnose,
i, pri pobijanju [teze], treba obratiti pažnju na to da li ono
što se slično odnosi prema datoj svojstvenosti — nije
484 485
svojstvenost onoga što se slično odnosi prema subjektu,
U slučaju da nije, — ni druga stvar koja se slično odnosi
ne bi bila svojstvenost onoga Što se slično odnosi. Tako,
na primer, pošto se graditelj odnosi prema građenju kuće
na sličan način kao lekar prema uspostavljanju zdravlja,
— a pošto uspostavljanje zdravlja nije svojstvenost lekara,
— ni građenje kuće neće biti svojstvenost graditelja. Pri
utvrđivanju [teze] treba obratiti pažnju na to da li je ono
što se slično odnosi prema datoj svojstvenosti — svojstve-
nost onoga što se slično odnosi prema subjektu. Naime, u
slučaju da jeste, i druga stvar koja se slično odnosi biće
svojstvenost onoga što se slično odnosi. Tako, na primer,
pošto se lekar odnosi prema uspostavljanju zdravlja na
sličan način kao učitelj gimnastike prema uspostavljanju
snage [normalnog stanja duše i tela], i pošto je svojstvenost
učitelja gimnastike da uspostavlja snagu, i svojstvenost
lekara biće da uspostavlja zdravlje.
Dalje, valja razmotriti stvari koje se istovetno odnose,16 i
pri pobijanju [teze] valja obratiti pažnju na to da li atribut
koji se istovetno odnosi prema dva subjekta nije svoj-
stvenost subjekta koji se prema njemu istovetno odnosi
kao subjekt ο kome je reč. Jer u slučaju da nije, atribut
koji se istovetno odnosi prema jednom i drugom subjektu,
neće biti svojstvenost subjekta koji se prema njemu odnosi
istovetno kao prvi subjekt. A ako atribut koji se odnosi
istovetno prema dva subjekta jeste svojstvenost subjekta
koji se prema njemu istovetno odnosi kao subjekt ο kome
je reč — tada atribut neće biti svojstvenost onoga subjekta
kome je stavljen kao svojstvenost.17
Tako, na primer, mudrost se istovetno odnosi prema
[etički] lepom i sramnom, pošto je ona nauka i ο jednom i
ο drugom. A pošto nije svojstvenost mudrosti da bude
znanje ο lepom, svojstvenost mudrosti neće biti ni da bude
znanje ο sramnom. Ali ako je svojstvenost mudrosti da
bude znanje ο lepom, njena svojstvenost neće biti da bude
znanje ο sramnom. Jer, ista stvar ne može da bude svoj-
stvenost više subjekata. Pri utvrđivanju [teze] ovo mesto
nije nimalo korisno. Jer, ono što se istovetno odnosi jeste
jedini atribut koji se upoređuje sa više subjekata.
Zatim, pri pobijanju [teze], valja razmotriti da li
atribut nazvan po postojanju nije svojstvenost subjekta
koji je nazvan po postajanju. Jer, u tom slučaju ni pro-
padanje ne bi bilo svojstvenost onoga što je nazvano po
propadanju, niti bi postojanje bilo svojstvenost onoga što
je nazvano po postajanju. Tako, na primer, pošto čovekova
svojstvenost nije da bude životinja, ni svojstvenost
čovekovoga postajanja neće biti postajanje životinje, niti će
svojstvenost čovekovoga propadanja biti propadanje
životinje. Na isti način treba zaključivati od postajanja na
postojanje i na propadanje, i od propadanja na postojanje i
na postajanje, — kao što smo zaključivali od postojanja
na postajanje i na propadanje. Pri utvrđivanju [teze] treba
razmotriti da li subjekt koji je određen prema postojanju
ima za svojstvenost atribut koji je određen prema postoja-
nju. Naime, ako ga ima, subjekt koji je nazvan prema po-
stajanju imaće za svojstvenost atribut nazvan prema posta-
janju, a subjekt nazvan prema propadanju imaće atribut
određen prema propadanju. Tako, na primer, pošto je
čovekova svojstvenost da bude smrtan, biće i svojstvenost
čovekovoga postajanja — postajanje smrtnog bića, a svoj-
stvenost čovekovoga propadanja biće propadanje smrtnog
bića. Na isti način, kao što smo rekli za pobijanje [teze],
treba poći od postajanja i propadanja, i ići biću i svemu
što iz toga proizlazi.
Zatim, valja obratiti pažnju na ideju određenog su-
bjekta,18 i pri pobijanju [teze] treba razmotriti da li određena
svojstvenost ne pripada ideji ο kojoj je reč, ili da li joj ne
pripada ukoliko je ona ideja stvari čija je svojstvenost
označena. U slučaju da joj ne pripada, ono što je bilo
određeno kao svojstvenost — neće biti svojstvenost. Tako,
na primer, mirovanje ne pripada čoveku kao takvom
[upravo: ideji Čoveka], ukoliko je on čovek, nego ukoliko
je ideja. I pošto je tako, mirovanje ne može biti čovekova
svojstvenost19. Pri utvrđivanju [teze] valja razmotriti da li
svojstvenost ο kojoj je reč pripada ideji, i da li joj pripada
486 487
ukoliko je ona ideja [konkretne] stvari, za koju se smatra da joj
nije svojstvenost. Naime, u tom slučaju ono što je određeno kao
da nije svojstvenost — biće svojstvenost. Tako, na primer,
životinji kao takvoj pripada da se sastoji iz duše i tela, i da joj,
sem toga, ta osobina pripada ukoliko je životinja. I pošto je
tako, svojstvenost životinje biće da se sastoji iz duše i tela.
Glava osma
[DRUGA MESTA]
Zatim, valja razmotriti „više" i „manje" i, pre svega, pri
pobijanju [teze] treba obratiti pažnju na to da li ono što je više
određeni predikat nije svojstvenost onoga što je više određeni
subjekt. Jer, u slučaju da nije, ni ono što je manje određeni
predikat neće biti svojstvenost onoga što je manje određeni
subjekt; ni ono što je najmanje određeni predikat neće biti
svojstvenost onoga što je najmanje određeni subjekt. A isto
tako, ono što je najviše određeni predikat neće biti svojstvenost
onoga što je najviše određeni subjekt, kao što ni prost predikat
neće biti svojstvenost prostog subjekta. Tako, na primer, pošto
veća obojenost nije svojstvenost onoga što je više telo, ni manja
obojenost neće biti svojstvenost onoga što je manje telo, niti će
obojenost biti svojstvenost prostog tela. Pri utvrđivanju [teze]
valja razmotriti da li je ono što je više određeni predikat —
svojstvenost onoga što je više određeni subjekt. Jer, ako jeste,
ono što je manje određeni predikat biće svojstvenost onoga što
je manje određeni subjekt; ono što je najmanje određeni
predikat biće svojstvenost onoga što je najmanje određeni
subjekt; ono što je najviše određeni predikat biće svojstvenost
onoga što je najviše određeni subjekt, — a prost predikat biće
svojstvenost prostog subjekta.
Tako, na primer, pošto je više opažati svojstvenost onoga
što je više živo, — manje opažati biće svojstvenost onoga što je
manje živo. A najviše opažati jeste svojstvenost onoga što je
najviše živo, dok je najmanje opažati svoj-
stvenost onoga što je najmanje živo, a prosto opažati jeste
svojstvenost onoga što, prosto, živi.
Treba preći od prostog izraza istim izrazima [kao u
gornjim izlaganju], to jest „višem" i „manjem", i pri pobijanju
valja obratiti pažnju na to da li prost atribut nije svojstvenost
prostog subjekta. Jer, u slučaju da nije, ono što je više određeni
predikat neće biti svojstvenost onoga što je više određeni
subjekt, niti će ono što je manje određeni predikat biti
svojstvenost onoga što je manje određeni subjekt. A isto tako,
ni ono što je najviše određeni predikat neće biti svojstvenost
onoga što je najviše određeni subjekt. A takođe ni ono što je
najmanje određeni predikat neće biti svojstvenost onoga što je
najmanje određeni subjekt. Tako, na primer, pošto valjanost nije
svojstvena čoveku, ni veća valjanost neće biti svojstvena
onome što je više čovek. Pri utvrđivanju [teze] valja obratiti
pažnju na to da li je prost predikat svojstvenost prostog
subjekta. Jer, u tom slučaju, ono što je više određeni predikat
biće svojstvenost onoga što je više određeni subjekt; ono što je
manje određeni predikat biće svojstvenost onoga što je manje
određeni subjekt; ono što je najmanje određeni predikat biće
svojstvenost onoga što je najmanje određeni subjekt, a ono što
je najviše određeni predikat biće svojstvenost onoga što je
najviše određeni subjekt. Tako, na primer, pošto je svojstveno
vatri da po prirodi teži naviše,
— i onome što je više vatra biće svojstveno da po prirodi
teži naviše. Na isti način treba sva ova pitanja razmotriti
s obzirom na druge pojmove.
Drugo20, pri pobijanju [teze] valja obratiti pažnju na to da
li ono što je više svojstvenost nije svojstvenost onoga što je
više subjekt. Jer u slučaju da nije, ono što je manje svojstvenost
neće biti ni svojstvenost onoga što je manje subjekt. Tako, na
primer, pošto je čulno opažanje više svojstvenost životinje nego
što je znanje svojstvenost čoveka, a pošto čulno opažanje nije
svojstvenost životinje,
— znanje neće biti čovekova svojstvenost. Pri utvrđivanju
[teze] valja obratiti pažnju na to da li je ono što je manje
svojstvenost — svojstvenost onoga što je manje subjekt.
488 489
Jer, u slučaju da jeste, ono što je više svojstvenost biće
svojstvenost onoga što je više subjekt. Tako, na primer, pošto je
manje čovekova svojstvenost da bude po prirodi pitom nego
što je svojstvenost životinje da živi, i pošto je čovekova
svojstvenost da bude po prirodi pitom, — življenje će biti
svojstvenost životinje.
Treće21, pri pobijanju [teze] treba obratiti pažnju na to da
li atribut nije svojstvenost onoga čemu je on više svojstven. Jer,
u slučaju da nije, to ne bi bila ni svojstvenost onoga čemu je on
svojstven. Međutim, ako je on svojstvenost prvoga subjekta, on
neće biti svojstvenost drugoga subjekta. Tako, na primer, pošto
je obojenost više svojstvenost površine nego tela, a pošto ona
nije svojstvenost površine, — obojenost ne može biti ni
svojstvenost tela. Međutim, ako je ona svojstvenost površine,
ona neće biti svojstvenost tela. Ali za utvrđivanje teze ovo
mesto se ne može upotrebiti. Naime, nemoguće je da ista stvar
bude svojstvenost više subjekata.
Četvrto22, pri pobijanju [teze] valja razmotriti da li ono što
je više svojstveno određenom subjektu nije u stvari njegova
svojstvenost. Naime, u slučaju da nije, ono što je manje
svojstveno tome subjektu ne bi isto tako bila njegova
svojstvenost. Tako, na primer, pošto je ono što se može čulima
opaziti više svojstveno životinji nego ono što se može deliti, a
pošto ono što se može čulima opaziti nije svojstveno životinji,
— ono što se može deliti ne može biti svojstveno životinji. Pri
utvrđivanju [teze], valja razmotriti da li je ono što je manje
svojstveno subjektu — njegova svojstvenost. Jer, u slučaju da
jeste, ono što je više svojstveno tom subjektu biće njegova
svojstvenost. Tako, na primer, pošto je čulno opažanje manje
svojstveno životinji nego život, i pošto je čulno opažanje
svojstveno životinji, — život će biti svojstvenost životinje23.
Zatim24, valja razmotriti atribute koji na sličan način
pripadaju svojim subjektima, i, pre svega, pri pobijanju [teze],
treba obratiti pažnju na to da li ono što je na sličan način
svojstvenost — nije u stvari svojstvenost onoga čija je ono
svojstvenost na sličan način. Naime, u tom slučaju,
ni ono što je na sličan način svojstvenost ne bi bilo svojstvenost
onoga čija je ono svojstvenost na sličan način. Tako, na primer,
pošto je žudnja svojstvena požudnom delu duše na isti način
kao što je mišljenje [svojstveno] razumnom delu duše, a pošto
žudnja nije svojstvena požudnom delu duše, — ni mišljenje ne
bi bilo svojstveno razumnom delu duše. Pri utvrđivanju [teze]
valja obratiti pažnju na to da li ono što je na sličan način
svojstveno jeste svojstveno onome kome je svojstveno na
sličan način. Jer, u slučaju da jeste, ono što je svojstveno na
sličan način biće svojstveno onome kome je svojstveno na
sličan način. Tako, na primer, pošto je prvi subjekt mudrosti
svojstvenost razumnog dela duše na isti način kao što je prvi
subjekt umerenosti svojstvenost požudnog dela duše, — kao što
je svojstvenost razumnog dela duše prvi subjekt mudrosti,
svojstvenost požudnog dela duše biće prvi subjekt umerenosti.
Drugo, pri pobijanju [teze] valja razmotriti da li ono što je
na sličan način nečem svojstveno — u stvari nije njegova
svojstvenost. Jer, u slučaju da je tako, ni ono što je na sličan
način svojstveno — ne bi bilo svojstveno stvari. Tako, na
primer, pošto su vid i sluh na sličan način svojstveni čoveku, i
pošto vid nije svojstven čoveku, ni sluh neće biti čoveku
svojstven. Pri utvrđivanju [teze] valja obratiti pažnju na to da li
ono što je na sličan način svojstveno stvari jeste njena
svojstvenost. Jer, u slučaju da jeste, ono što je na sličan način
svojstveno toj stvari biće njena svojstvenost. Tako, na primer,
pošto je na sličan način svojstveno duši da bude prvi subjekt
svog požudnog i razumnog dela, i pošto je svojstveno dusi da
bude prvi subjekt svog požudnog dela, — biće svojstveno duši
da bude prvi subjekt svog racionalnog dela.
Treće, pri pobijanju [teze] valja obratiti pažnju na to da li
svojstvenost nije svojstvenost onoga čija je svojstvenost na
sličan način. U tom slučaju ona neće biti ni svojstvenost onoga
čija je svojstvenost na sličan način. Međutim, ako jeste
svojstvenost prvog subjekta, ona neće biti svojstvenost drugog
subjekta. Tako, na primer, pošto je gorenje na sličan način
svojstveno plamenu i
490 491
uglju, a pošto gorenje nije svojstveno plamenu, gorenje neće delanja, — time što je određena potencijelna svojstvenost,
biti svojstveno ni uglju. Međutim ako je [gorenje] svojstveno određena je i svojstvenost u odnosu na biće. Jer, kad biće
plamenu, ono neće biti svojstveno uglju. Za utvrđivanje [teze] postoji, ono raspolaže i sposobnošću da nešto trpi ili dela, tako
ovo mesto nikako se ne može upo-trebiti25. da će svojstvenost bića biti sposobnost za trpljenje ili za
Mesto izvedeno iz stvari koje se odnose na sličan način, delanje.
razlikuje se od mesta izvedenog iz atributa koji na sličan način Zatim, pri pobijanju [teze], treba obratiti pažnju na to da li
pripadaju subjektu26 time što je prvo mesto izvedeno po je protivnik izrazio svojstvenost superlativom. Jer, u slučaju da
sličnosti, bez uzimanja u obzir pripadanja subjektu, a što drugo jeste, ono što je trebalo da bude svojstvenost, neće biti
mesto izvodi poređenje od pripadanja subjektu. svojstvenost. Jer, događa se, kad se tako određuje svojstvenost,
da ime ne bude istinito za stvar čiji je iskaz svojstvenosti istinit.
Glava d e v e t a
Jer, i kad stvar propadne, iskaz svojstvenosti ipak može da
[DRUGA MESTA] postoji, zato što on pripada superlativu neke od stvari koje
postoje. To je, na primer, slučaj, ako se označi da je svojstveno
Zatim, pri pobijanju [teze] valja razmotriti da li je vatri da bude najlakše telo. Jer, i kad vatra propadne, ostaće
protivnik, pri određivanju potencijelne svojstvenosti, odredio i ipak neko telo koje će biti najlakše. Tako vatra nema
potencijelnu svojstvenost u odnosu na ne-biće, svojstvenost da bude najlakše telo. Pri utvrđivanju [teze] valja
— u slučaju kad potencijelnost ο kojoj je reč ne može pripadati obratiti pažnju na to da se svojstvenost ne izrazi superlativom,
ne-biću. U tom slučaju, naime, ono što je određeno kao jer će tada, u tom pogledu, svojstvenost biti pravilno određena.
svojstvenost neće biti [prava] svojstvenost. Tako, na primer, Tako, na primer, kad se kao čovekova svojstvenost postavi da je
kad se kaže da je svojstveno vazduhu da se može udisati, time on po prirodi pitoma životinja, tada nije data svojstvenost u
je data potencijelna svojstvenost (jer se može udisati ono što je superlativu, i zato je svojstvenost, u tom pogledu, pravilno
takve prirode da se može udisati), ali je određena i svojstvenost određena.
u odnosu na ne-biće. Jer, vazduh može postojati i kad ne postoji
nikakva životinja po prirodi sposobna da udiše vazduh;
međutim, nikakvo disanje nije moguće, ako ne postoji nikakva
životinja. I tako neće biti svojstvenost vazduha da može [po
svojoj prirodi] da bude udisan, — ako ne postoji nijedna
životinja koja [po svojoj prirodi] može da ga udiše. Prema
tome, ne može biti svojstvenost vazduha da on može biti
udisan. Pri utvrđivanju [teze] valja obratiti pažnju na to da li se,
kad se određuje potencijelna svojstvenost, određuje i svoj-
stvenost ili u odnosu na biće ili u odnosu na ne-biće,
— kad potencijelnost može da pripada ne-biću. Naime, u tom
slučaju ono što je bilo označeno kao da nije svojstvenost —
biće svojstvenost. Tako, na primer, ako se odredi, kao
svojstvenost bića, sposobnost trpljenja ili

492
Knjiga Šesta
 [OPSTA MESTA DEFINICIJE]

Glava prva
[OPŠTA PODELA PROBLEMA KOJI
SE ODNOSE NA DEFINICIJU]

Razjašnjavanje ο definicijama ima pet delova. [Treba

ukazati na sledećih pet tačaka.] [Prvi deo obuhvata slučajeve u
kojima] uopšte nije istinito primenjivati izraz definicije na stvar
koja dobija ime (jer definicija čoveka treba da bude istinita ο
svakom čoveku). [Drugi deo uzima u obzir slučajeve kad] i ako
stvar ima vrstu, ona se ne stavlja pod vrstu, ili ne pod vrstu koja
joj je svojstvena (jer, pri definisanju, stvar treba staviti u njenu
vrstu, i tada valja dodati njene razlike, — jer, od svih sastavnih
delova definicije, vrsta najviše označava suštinu definisane
stvari). [Treći deo obuhvata slučajeve u kojima] izraz definicije
nije svojstven stvari (jer definicija — kao što je već kazano —
mora biti svojstvena definisanoj stvari) 1. [Četvrti deo obuhvata
slučajeve u kojima] valja razmotriti da li — i ako su svi raniji
uslovi bili uzeti u obzir — ipak stvar nije definisana, to jest nije
izražena njena bitnost. Osim ovoga što je rečeno, ostaje još da
se [u petom delu] razmotre slučajevi kad je stvar definisana, —
ali nije pravilno definisana.
Ako izraz definicije nije istinit i za stvar koja dobija ime,
ispitivanje treba vršiti prema mestima [pravilima] koja se
odnose na akcidenciju. Naime, i ovde se nameće
495
pitanje da li je iskaz istinit ili nije istinit. Jer, kad utvrdimo da
akcidencija pripada subjektu, tada tvrdimo da je [iskaz] istinit,
a kad utvrdimo da ne pripada subjektu, tada tvrdimo da nije
istinit. Bilo da stvar nije stavljena pod njenu svojstvenu vrstu,
ili da dati izraz nije svojstven stvari, — ispitivanje se mora
oslanjati na mesta koja se odnose na vrstu i na svojstvenost.2
Ostaje još da se izloži kako treba da se ispita da li stvar
nije definisana, ili da li nije pravilno definisana. Ovde treba
prvo obratiti pažnju na pitanje da li stvar nije pravilno
definisana. Jer, sve se lakše daje činiti nego dobro činiti. U
ovom slučaju češće se greši, jer je zadatak teži. I, prema tome,
napad postaje lakši u drugom slučaju nego u prvom.
Može se na dva načina ne definisati dobro. Prvi je način
kad se upotrebi nejasan izraz, — jer pri postavljanju definicije
treba biti što je moguće jasniji, pošto se ona daje radi saznanja;
drugi je način kad se u definiciji daje više nego što je nužno,
pošto je suvišno sve što se dodaje definiciji.
A svaki od ova dva naznačena momenta deli se opet u
više delova.
Glava druga
[O NEJASNOSTI DEFINICIJE]
Prvo mesto ο nejasnosti definicije sastoji se u tome da se
razmotri je li upotrebljeni izraz homoniman nekom drugom, —
kao, na primer, kad se kaže: „postajanje je prelaz supstanciji";
ili: „zdravlje je ravnoteža toplih i hladnih elemenata". Ovde su
homonimni izrazi: „prelaz" i „ravnoteža", te je nejasno na koje
se od mnogih značenja izraza misli.
Isto je i ako se definisani izraz uzme u raznim značenjima,
pa se postavi definicija, a ne načini se razlika [među njima].
Naime, tada je nejasno ο kome je od tih značenja data
definicija. Uz to, protivnik može da pravi teškoće iz pakosti i
da tvrdi kako se definicija ne može
primeniti na sve stvari čija je definicija data. Sličan prigovor se
može učiniti naročito onda kad je homonimija skrivena. A
pošto se načini razlika u mnogim značenjima izraza koji je dat
u definiciji, — moguće je izvesti zaključak. Naime, ako
upotrebljeni izraz ne odgovara potpuno subjektu ni u jednom
od njegovih značenja, on, očevidno, nije definisan na način ο
kome je reč.
Drugo mesto sastoji se u obraćanju pažnje na to da li je
protivnik govorio u metafori, — tako, na primer, da li je
definisao nauku kao nepokolebljivu, ili zemlju kao dojkinju, ili
umerenost kao harmoniju. Jer, nejasno je sve što se kaže u
metafori. A moguće je i da se iz pakosti prave teškoće onome
ko se služi metaforom, i da se tvrdi kako je on nju bukvalno
upotrebio. Jer, postavljena definicija neće pristajati definisanom
izrazu — kao, na primer, umerenosti — pošto harmonija uvek
postoji među tonovima. Ako je harmonija vrsta umerenosti, ista
stvar biće u dve vrste, od kojih jedna ne sadrži drugu. Jer, niti
harmonija sadrži vrlinu, niti vrlina sadrži harmoniju.
Dalje, valja obratiti pažnju na to da li se protivnik služi
izrazima koji nisu u upotrebi, — kao što se, na primer, njima
služi Platon kad kaže da je oko osenčeno trepavicama, ili da
ujed otrovnog pauka izaziva truljenje, ili da kosti proizvode
srž.3 Jer, sve neuobičajeno je nejasno.
Neki izrazi ne osnivaju se ni na homonimiji, ni na
metafori, ni na bukvalnom smislu, — kao, na primer, tvrđenje
da je zakon mera ili slika stvari koje su po prirodi pravične.
Takvi izrazi gori su od metafore. Jer metafora daje na neki
način izvesno poznavanje izražene stvari na osnovu sličnosti.
Jer, u svim slučajevima kad se upotrebi metafora, to se čini na
osnovu neke sličnosti. Međutim, druga vrsta izraza ne čini ništa
poznatijim, jer ne postoji nikakva sličnost na osnovu koje je
zakon mera ili slika, a ni zakon nije obično tako nazvan. Prema
tome, zabluda je ako se kaže da je zakon u pravom smislu mera
ili slika. Jer, slika je nešto što postaje na osnovu podražavanja,
— a to se ne dešava kod zakona. A ako se izraz ne uzme
496 32 Organon 497
u pravom smislu, očevidno je da je upotrebljen izraz nejasan i
gori nego što je metafora.
Dalje, valja razmotriti da li je nejasna definicija kon-
trerne suprotnosti postavljene definicije. Naime, definicije koje
su pravilno postavljene objašnjavaju i svoje kontrerne
suprotnosti.
Ili treba obratiti pažnju na to da li definicija, po sebi
uzeta, označava jasno šta njome treba da bude definisano, ili je
sa njome kao sa slikama starih slikara u kojima se ne zna šta
svaka slika predstavlja, — ako to na njoj nije napisano.
Glava t r e ć a
[SUVIŠNOST RECI U DEFINICIJI]
Ako definicija nije jasna, tada ispitivanje treba da se vrši
na osnovu razmatranja ove vrste.
Ali ako je definicija suviše široka, tada valja prvo
razmotriti da li je [protivnik] upotrebio atribut koji pripada
svim stvarima, — kako uopšte stvarnim predmetima tako i
onima što potpadaju pod istu vrstu kao i ono što je definisano.
Jer, zbog toga atributa definicija postaje suviše široka nužnim
načinom.4 Vrsta treba da odvaja stvari od drugih stvari, a
[specifična] razlika treba da odvaja stvar od neke od drugih
stvari koje spadaju u istu vrstu. Međutim, atribut koji pripada
svim stvarima ne odvaja jedan predmet ni od čega, a atribut
koji pripada svim predmetima koji potpadaju pod istu vrstu, ne
odvaja jedan predmet od predmeta koji spadaju u istu vrstu.
Prema tome, takav jedan dodatak je izlišan.5
Ili valja razmotriti sledeće: i ako je dodati atribut
svojstven definisanom predmetu, da li je ipak, ako se taj atribut
izostavi, ostatak definicije svojstven definisanom, i da li ipak
objašnjava njegovu suštinu. Tako je definiciji čoveka [„čovek
je životinja koja hoda nogama i koja ima dve noge"] izlišno
dodati: „sposobna za nauku". Jer, i kad se taj atribut izostavi,
ostatak definicije svojstven je čoveku i objašnjava njegovu
suštinu. Ukratko, izlišno je sve ono što može da se izostavi a da
ipak ostatak objašnjava ono
što je definisano. Takva je, na primer, definicija duše, po kojoj
je duša broj što samoga sebe pokreće. 6 Jer, ono što samo sebe
pokreće jeste duša, — kao što je Platon defini-sao. 7 Ali
upotrebljeni izraz može da bude svojstven subjektu a da ipak ne
objašnjava suštinu duše, — ako je reč „broj" izostavljena.
Teško je odrediti koja je od ove dve definicije pravilna 8. U svim
takvim slučajevima treba uzeti u obzir ono što je korisno [u
raspravljanju]. Tako se uzima da je definicija sluzi: „prva
nesvarena vlaga iz hrane". Ono što prvo dolazi jeste jedno, a ne
mnogo; prema tome, suvišan je izraz „nesvareno". Ako se taj
izraz i izostavi, ostatak definicije biće ipak svojstven subjektu.
Jer ne mogu istovremeno sluz a i nešto drugo proizlaziti prvi iz
hrane. Ili, možda, sluz nije potpuno ono što proizlazi prvo iz
hrane, nego samo ono što proizlazi prvo od nesvarenoga, tako
da treba dodati: „nesvareno". Jer, bez ovoga dodatka definicija
ne bi bila istinita, pošto sluz nije prva od svega uopšte [od svih
proizvoda hrane].
Dalje, valja razmotriti da li jedan od sastavnih delova
definicije ne pripada svemu što potpada pod isti rod. Jer,
ovakva definicija gora je od onih u kojima se upotrebljava
atribut koji pripada svim bićima. U ranijem slučaju, ako je
svojstveno definisanom predmetu ono što ostaje [kad se izbaci
suvišan izraz], — i celina će mu biti svojstvena. Jer, može se
uopšte reći da će — ako se svojstvenosti doda ma kakav istiniti
atribut — u tom slučaju i ceo izraz postati svojstven. Međutim,
u ovom slučaju, ako jedan od sastavnih delova definicije ne
pripada svim stvarima koje potpadaju pod isti rod, — tada
celina ne može biti svojstvenost defi-nisanog objekta, pošto ta
celina neće biti atribut koji može da se konvertira sa
predmetom. Uzmimo kao primer definiciju: „životinja koja
hoda nogama i koja ima dve noge, visoka četiri lakta". Takva
definicija nije atribut konvertibilan sa [definisanim] predmetom
[čovekom], zato što oznaka „visok četiri lakta" ne pripada svim
bićima koja potpadaju pod isti rod.
I, opet, valja obratiti pažnju na to da li je protivnik više
puta ponovio isto, — kao, na primer, da li je rekao da
498 32*
499
je žudnja želja za prijatnim. Jer, predmet svake žudnje
jeste prijatno, tako da će i predmet onoga što je identično
žudnji biti prijatno. Tako dobijamo [sledeću] definiciju žud-
nje: želja za prijatnim prijatnog. Jer, nema nikakve razlike
kad se kaže: žudnja, i kad se kaže: želja za prijatnim, —
tako da će prijatno biti predmet svakoga od ova dva izraza.
Međutim, može da bude istina da ovde nema ničeg
besmislenog. Naime može se reći: „Ćovek je dvonožno
biće; prema tome, i ono što je identično čoveku biće dvo-
nožno biće; dakle, identična je čoveku životinja koja hoda
nogama i koja ima dve noge. A iz toga izlazi da će životinja
koja hoda nogama i koja ima dve noge biti dvonožac." Iz
ovoga ne proizlazi nikakva besmislenost. Naime, „dvo-
nožac" nije predikat „životinje koja hoda nogama" (jer kad
bi to bio, „dvonožac" bi bio afirmiran dvaput ο istom). U
stvari, „dvonožac" se naziva „životinja koja hoda nogama i
koja ima dve noge", tako da je „dvonožac" svega jednom
prediciran. Isto je i sa žudnjom. Naime, nije afirmirano ο
želji da ima za predmet prijatno, nego je to afirmirano ο
celini [o želji za prijatnim], tako da se i ovde prediciranje
samo jednom vrši. Besmislenost ne leži u tome što se ista
reč dvaput izgovara nego u tome što se ο nečem vise puta
isto kaže kao što, na primer, Ksenokrat tvrdi da je mudrost
ono što definiše i posmatra bića. Jer definicija je već izvesno
posmatranje, tako da kad se doda ono: ,,i koja posmatra" —
ista stvar se dvaput kazuje. U istu zabludu padaju oni koji
kažu da je nazeb liŠenost prirodne toplote. Svaka lišenost
lišava [neki predmet] jednog prirodnog atributa; prema
tome, izlišan je dodatak „prirodan". Naime, bilo je dovoljno
reći „lišenost toplote", pošto sama reč „lišenost" označava
da je u pitanju nešto prirodno.
A još valja obratiti pažnju i na to da li je, pošto je uni-
verzalno iskazano, dodat i neki partikularni izraz, — tako,
na primer, da li je za blagost rečeno da je ona umanjivanje
korisnog i pravičnog. Naime, pravično je nešto korisno, i
zbog toga se već sadrži u korisnom. Zbog toga je reč
„pravično" suvišna, jer time što je označeno univerzalno,
već je dodato partikularno. A isto je tako i kad se medicina
definiše kao nauka ο onom što je zdravo za životinju i čo-
veka, ili kad se zakon definiše kao slika onog što je po
prirodi lepo i pravično. Jer pravično je vrsta lepog [u etič-
kom smislu], — i stoga je [u takvoj definiciji] isto rečeno
više puta.
Glava č e t v r t a
[DRUGA MESTA]
Da li je definicija pravilna ili nepravilna, treba ispitati
prema ovim i sličnim razmatranjima. Međutim, da li je
naznačena i definisana bitnost stvari, valja ispitati prema
sledećem.
Prvo, valja obratiti pažnju na to da protivnik nije
propustio da izvede definiciju na osnovu ranijih i pozna-
tijih pojmova. Definicija se izvodi radi toga da bi se upo-
znao termin koji je u pitanju. Ali upoznajemo stvari ne
kad uzmemo ma koji termin, nego kad uzmemo ranije i
poznatije termine — kao što se čini u demonstracijama.
(Jer, to važi za svaku nastavu koja se daje ili prima.) — A
pošto je tako, očevidno je da, kad se ne definiše takvim
terminima, nikako se i ne definiše. Kad to ne bi važilo,
ista stvar bi imala vise definicija. Jer, očevidno je da
upotrebiti ranije i poznatije termine znači dati definiciju, i
to bolju definiciju, — i tako bi i jedna i druga definicija
bile definicije iste stvari. Ali ne izgleda da je to tako.
Naime, svako od bića ima samo jednu suštinu. Ako treba
da postoji više definicija za jednu istu stvar, suština
definisane stvari biće istovetna njenom izrazu u svakoj od
definicija. Ali ti izrazi nisu isti, pošto su definicije različite9.
Prema tome, očevidno je da se nije definisalo kad se to nije
učinilo pomoću ranijih i poznatijih termina.
Tvrđenje da se definicija ne osniva na poznatijim ter-
minima može se razumeti na dva načina. Naime, ili se
pretpostavlja da su termini [te definicije] manje poznati u
apsolutnom smislu, ili da su ti termini manje poznati za
nas. Jer, i jedno i drugo može da bude. U apsolutnom smi-
slu uzeto, ranije je poznatije nego docnije. Tako, na primer,
500 501
tačka je poznatija nego linija, linija je poznatija nego povr-
šina, a površina nego telo. Isto tako stoji i sa jedinicom
prema broju. Jer jedinica je ranija od svakog broja, i ona
je princip svakoga broja. Isto tako stoji i sa slovom prema
slogu. Ali, obrnuto stoji sa onim što je poznatije za nas.
Jer, telo se najviše opaža čulima, površina se više opaža
nego linija, a linija više nego tačka. Jer, većina ljudi upo-
znaju prvo ove pojmove. Naime, ma koji običan čovek
može da ih shvati, dok je za shvatanje drugih pojmova
potreban oštriji i viši razum.
U apsolutnom smislu uzeto, bolje je nastojavati da se
ono što je docnije upozna pomoću onog što je ranije, zato
što se na taj način više unapređuje znanje. Međutim, za
one koji ne mogu doći do saznanja tim putem, možda je
nužno dati definiciju pomoću termina koji su im poznati.
Takve su vrste definicije tačke, linije i površine. Naime,
sve one objašnjavaju ranije docnijim, — pošto se u njima
tvrdi da je tačka granica linije, da je linija granica po-
vršine, a da je površina granica tela.
Međutim, ne treba prevideti da se, kad se tako definiše,
ne može objasniti bitnost definisanog, — sem ako slučajno
nije istovetno ono što je poznatije za nas i ono što je pozna-
tije u apsolutnom smislu, — pošto pravilna definicija mora
da definiše pomoću vrste i [specifičnih] razlika, a pošto ove
pripadaju stvarima koje su, u apsolutnom smislu uzeto,
poznatije i ranije od roda. Jer, kad se izostave vrsta i raz-
lika, — tada to povlači sa sobom izostavljanje roda. Naime
vrsta i razlika su ranije nego rod. Ali, one su i poznatije.
Jer, kad se poznaje rod, tada nužnim načinom moraju biti
poznate i vrsta i razlika (jer kad se poznaje čovek, nužnim
načinom se poznaje i „životinja" i „koja hoda nogama").
Ali kad se poznaje vrsta ili [specifična] razlika, ne poznaje
se nužnim načinom rod. Dakle, rod je manje poznat.
Sem toga, ako se smatra da su istinite definicije one koje
se izvode iz odredaba koje pojedinac bolje poznaje, mora
se reći da postoji više definicija iste stvari. Nekim ljudima
su poznatije izvesne stvari, a drugim ljudima opet neke
druge stvari, ali svima nije isto poznatije, — tako da svakom
valja dati različitu definiciju, ako definicija treba da se iz-
vede iz odredaba koje pojedini ljudi bolje poznaju.
Isto su tako za iste ljude u jednom vremenu jedne, a
u drugom vremenu druge stvari poznatije. U početku su
poznatiji predmeti koji se mogu čulima opaziti, ali kad
docnije duh postane izoštreniji, događa se suprotno. I
zato, čak i za istog Čoveka, ne treba davati uvek istu defi-
niciju, ako se smatra da definicija treba da bude izvedena
iz odredaba koje neki pojedinac bolje poznaje.
Jasno je, dakle, da ne treba definisati na osnovu takvih
odredaba, nego na osnovu onih koje su poznatije — kad
se stvar uzme u apsolutnom smislu. Jer, samo tako može
postati definicija koja je uvek jedna ista.
Ali možda i ono Što je poznato, kad se stvar uzme u
apsolutnom smislu, nije ono što je svima poznato, nego što
je poznato samo onima čiji je duh razvijen, — kao što je
apsolutno zdravo ono što je zdravo za one čije je telesno
stanje dobro.
Treba, dakle, tačno odrediti svaku od ovih tačaka, i
korisno je primenjivati u raspravljanjima. A više svega je
neosporno da se jedna definicija može oboriti, ako protiv-
nik nije izveo svoje izlaganje ni oslanjajući se na ono što je
poznato u apsolutnom smislu, ni oslanjajući se na ono što
je poznatije za nas.10
Kao što smo maločas11 rekli, prvi [pogrešan] način
da se definicija ne izvodi na osnovu poznatijih odredaba,
sastoji se u tome da se izrazi ranije docnijim.
Drugi [pogrešan] način sastoji se u tome da se da
definicija onoga što se nalazi u miru i što je određeno —
na osnovu onoga što nije određeno i što se nalazi u kreta-
nju. Jer, ono što ostaje i što je određeno, jeste ranije od
onoga što je neodređeno i od onoga što se nalazi u kretanju.
Pogreška koja se sastoji u tome daše definicija ne daje
na osnovu onoga što je ranije, — može dobiti tri oblika. Prvi
je kad je suprotnost definisana [svojom] suprotnošću, — na
primer, kad je dobro definisano zlim. Jer suprotnosti su po
prirodi istovremene [pa jedna nije ranija od druge]. Neki
502 503
misle da su obe suprotnosti predmeti iste nauke, i da prema
tome jedna nije poznatija od druge.
Ne treba prevideti da se neke stvari možda ne daju
drukčije definisati, tako, na primer, „dvostruko" ne može biti
definisano bez „polovine", kao i bez svih izraza koji su po sebi
relativni. Jer, biće svih takvih izraza sastoji se u jednom
određenom odnosu prema nečem, — tako da se ne može
upoznati jedan od relativnih pojmova bez drugog. Zbog toga, u
definiciji jednoga od njih i drugi nužnim načinom treba da se
podrazumeva.
Treba, dakle, sve ovo [sva ova pravila] poznavati i
upotrebiti u slučajevima kad to izgleda korisno.
Drugi oblik ove zablude sastoji se u tome da se [u
definiciji] upotrebi samo ono što je definisano. Ova zabluda
ostaje skrivena, kad se ne upotrebi samo ime definisanog,
— kao, na primer, kad se sunce definiše kao zvezda koja
šija danju. Jer, kad se upotrebi reč dan, upotrebljava se i
reč sunce. Da bi se otkrile takve zablude, treba na mesto
imena staviti definiciju i [u ovom slučaju], na primer, defi
nisati dan kao kretanje sunca više zemlje. Jasno je da se
kazalo: „sunce", kad se kazalo: „kretanje sunca više zem
lje". Tako se upotrebio izraz „sunce" kad se upotrebi izraz
„dan".
Treći oblik zablude ο kojoj govorimo postaje, kad se od
dva suprotna člana jedne podele jedan definiše drugim,
— kao, na primer, kad se neparno definiše kao ono što je
za jedinicu veće od parnog. Delovi jedne podele koja pro-
ističe iz iste vrste istovremeni su po prirodi. A neparno i
parno su takvi delovi, jer su oba razlike broja.
Isto tako, treba obratiti pažnju na to da li je protivnik
definisao viši izraz nekim izrazom koji mu je podređen, — da li
je, na primer, rekao da je parno — broj podeljen na polovine ili
da je dobro — stanje vrline. Jer, polovina je izvedena od broja
dva, koji je paran, a vrlina je nešto dobro. Tako su izrazi koji su
upotrebljeni za objašnjenje podređeni onima koji se
objašnjavaju. Isto tako, kad se upotrebljava podređeni izraz,
mora se nužnim načinom upotrebiti i drugi. Jer, kad se
upotrebljava izraz „vrlina", upotrebljava se i izraz
„dobro", pošto je vrlina izvesno dobro. Isto tako, kad se
upotrebljava izraz „polovina", upotrebljava se i izraz „paran",
— pošto „biti podeljen na polovine" znači „biti podeljen na dva
dela", a pošto je „dva" paran broj.
Glava peta
[DRUGA MESTA]
Uopšte uzev, postoji samo jedno mesto za [pogrešnu]
definiciju koja se ne sastoji iz ranijih i poznatijih izraza. Delovi
toga mesta su gore navedeni.
Drugo mesto sastoji se u sledećem: doznati da li je
protivnik učinio pogrešku da stvar koja spada u vrstu — ne
stavi u vrstu. Ovakva zabluda nalazi se svuda gde suština nije
stavljena u izraz definicije, — kao što je to, na primer, slučaj u
definiciji tela, po kojoj je telo ono što ima tri dimenzije; ili u
definiciji čoveka, po kojoj je čovek ono što zna da računa.
Naime, u ovim definicijama nije označeno šta je ono što ima tri
dimenzije ili ono što zna da računa. A vrsta označava bitnost
stvari, zato ona kao prva treba da se nalazi među delovima
definicije.
Zatim valja razmotriti da li je — pošto definisano važi za
više stvari — načinjena pogreška što nisu navedene sve stvari
za koje definisano važi. Taj slučaj imamo, na primer, ako se
gramatika definiše kao znanje da se piše ono što se kazuje. Jer,
mora se dodati još: i da se čita. Znanje da se piše ne spada u
definiciju gramatike više nego znanje da se čita; prema tome,
nije se stvarno definisala gramatika, kad se kažu jedna ili druga,
nego samo kad se [istovremeno] kažu obe stvari. Naime, za istu
stvar ne može postojati više definicija. Međutim, samo je u
izvesnim slučajevima u istini onako kao što je rečeno, dok u
mnogim slučajevima nije tako, — kao, na primer, onda kad su u
pitanju izrazi [odredbe, termini] koji ne stoje [istovremeno] u
suštinskom odnosu sa dve stvari 12. Tako je kad se kaže da
medicina proizvodi bolest i zdravlje. Naime, kaže se da
medicina proizvodi po sebi zdravlje, a bolest samo
akcidentalno. Jer, proizvođenje
504 505
bolesti jeste stvar potpuno suprotna medicini. Definicija
medicine koja ističe obe ove strane ne definiše je bolje nego
ona koja samo jednu stranu uzima u obzir. Možda je ova druga
definicija gora, jer i svaki ko nije lekar može da proizvede
bolest.
Dalje, treba obratiti pažnju da li se definisano ne odnosi
na bolje, nego na gore, kad ima više stvari na koje se
definisano odnosi. Jer, svako znanje i moć odnosi se, kako
izgleda, na najbolje.
A, sem toga, valja razmotriti, prema osnovnim pravilima
koja se mogu primeniti na vrste, kao što je ranije rečeno13, —
da li neki termin nije stavljen u svojstvenu vrstu.
Dalje, treba obratiti pažnju na to da li je u označavanju
vrsta preskočena pri definisanju, na primer, pravičnost, kao
stanje koje proizvodi jednakost ili koje razdeljuje ono što je
jednako. Jer, kad se tako definiše, preskače se vrlina, i na taj
način izostavlja vrsta pravičnosti, i ne naznačuje se njena
bitnost. Naime, suština jedne stvari je, u svakom pojedinom
slučaju, vezana za vrstu te stvari. Znači da ne treba staviti stvar
u njenu najbližu vrstu. Jer, kad se ona stavi u najbližu vrstu,
time se naznačuju sve više vrste, jer su sve više vrste afirmirane
od vrsta koje pod njih potpadaju. Prema tome, ili treba staviti
stvar u njenu najbližu vrstu, ili valja pridati višoj vrsti sve
razlike kojima je definisan najbliži rod. Jer, tako se ništa ne
izostavlja, nego se podređena [najbliža] vrsta označava
definicijom, umesto imenom. Međutim, kad se pomene sama
viša vrsta, time se ne označava u isto vreme vrsta koja pod nju
potpada. Jer, kad se kaže „biljka", time se ne kaže „drvo".
Glava š e s t a
[DRUGA MESTA]
A, povodom razlika, valja na isti način obratiti pažnju na
to da li su i razlike koje su označene — razlike vrsta. Jasno je
da nema definicije ako ova ne sadrži svojstvene razlike stvari,
ili ako je stavljen neki određeni termin koji
nikako ne može biti razlika nečega, — na primer životinje
ili supstancije. Naime, ovi termini nisu razlike ničega [pošto su
životinja i supstancija vrste].
Sem toga, valja ispitati da li naznačena razlika ima neki
termin koji joj je suprotan u istoj podeli. Ako to nije slučaj,
očevidno je da naznačena razlika ne može biti razlika vrste. Jer
svaka vrsta podeljena je razlikama koje su koordinirani termini
podele. Tako, na primer, vrsta životinje podeljena je na
životinje koje hodaju nogama, na krilate, na one koje žive u
vodi i na dvonožne životinje. Ili valja još razmotriti da li, pored
toga što postoji razlika suprotna stavljenoj razlici, — ova nije
istinita ο vrsti. Jer, tada je jasno da ni jedna ni druga ne može
biti razlika u vrsti, pošto su sve koordinirane razlike jedne iste
podele istinite ο vrsti svojstvenoj stvari. Isto tako valja ispitati
da li, i ako je istinita razlika koja je suprotna datoj razlici, njeno
dodavanje vrsti ipak ne obrazuje jedan rod. Ako je tako,
očevidno je da ona ne može biti razlika koja obrazuje rod
[specifična razlika] vrste. Naime, svaka specifična razlika kad
se doda vrsti obrazuje rod. A ako ona nije razlika, tada to nije ni
naznačena razlika, pošto joj je ona suprotna u podeli.
Dalje, valja ispitati da li je vrsta podeljena negacijom, kao
što je dele oni koji definišu liniju kao dužinu bez širine. Jer to
ne znači ništa drugo nego da linija nema širine. Iz toga bi
izlazilo da vrsta učestvuje u svom rodu. 14 Jer svaka dužina ili
nema širine, ili je ima, pošto za svaku stvar važi ili afirmacija
ili negacija. Tako i vrsta linije, koja je dužina, ili nema širine,
ili je ima. Dužina bez širine jeste definicija roda, ali je isto to i
dužina koja ima širinu. Jer izrazi: „bez širine" i „koji ima
širinu" jesu razlike, a definicija roda sastoji se iz razlike i iz
vrste. Tako će vrsta dobiti definiciju svoga roda. A, isto tako,
vrsta će dobiti definiciju razlike, pošto je jedna ili druga od
naznačenih razlika nužnim načinom afirmirana od vrste.
A ovo mesto ο kome je reč može se upotrebiti protiv onih
koji tvrde da postoje ideje. Ako dužina po sebi postoji, kako će
moći da se tvrdi da vrsta ima širinu ili da je bez širine. Za
dužinu uzetu u njenoj sveukupnosti treba da bude
506 507
istinit samo jedan od ova dva atributa, pošto on treba da važi za
vrstu. Ali to se ne dešava, jer postoje dužine bez širine i sa
širinom. Tako se ovo mesto može upotrebiti samo protiv onih
koji propovedaju da je vrsta uvek po broju jedna. A to čine
pristalice ideja, koji tvrde da je vrsta dužina po sebi i životinja
po sebi.
Ali u nekim slučajevima postoji nužnost da se pri
definisanju upotrebi čak i negacija, — kao, na primer, kad treba
definisati nemam je [lišenost, privaciju]. Tako je „slepo" ono
što nema vida u vreme kad bi trebalo da ga ima po prirodi. Ali
nema razlika u tome da li se vrsta deli pomoću negacije ili
pomoću afirmacije koja, nužnim načinom, ima negaciju kao
suprotan termin u deljenju, — kao, na primer, kad se jedna
stvar definiše kao dužina koja ima širinu. Jer, onome što ima
širinu suprotnost [koordinirani termin] u podeli jeste ono Što
nema širinu, i ništa drugo, — tako da je ovde opet vrsta
podeljena negacijom.
Dalje, treba obratiti pažnju na to da li je umesto razlike
dat rod, kao što čine oni koji definišu vređanje kao drskost
praćenu podsmehom. A podsmeh je jedna određena drskost. Iz
toga izlazi da podsmeh nije razlika, već da je rod.
Dalje, treba obratiti pažnju na to da li je stavljena vrsta
kao razlika, — tako, na primer, da li je rečeno da je vrlina
dobro [časno] stanje.Jer, dobro je vrsta vrline [a nije njena
razlika].
Ili, možda,dobro nije vrsta, nego razlika, ako je istina da
se ista stvar ne može nalaziti u dve vrste koje ne potpadaju
jedna pod drugu. Naime, niti dobro sadrži stanje, niti stanje
sadrži dobro. Jer, svako stanje nije dobro, niti je svako dobro
stanje. Prema tome, oba ova pojma ne mogu biti vrste. Dakle,
ako je stanje vrsta vrline, jasno je da dobro nije vrsta, nego
razlika vrline. Stanje izražava suštinu vrline, a dobro ne
izražava suštinu, nego kvalitet. Dakle, izgleda da razlika
obeležava izvestan kvalitet. Valja još razmotriti da li stavljena
razlika označava — ne izvestan kvalitet, nego neku određenu
stvar. Jer, po opštem mišljenju, razlika uvek izražava izvestan
kvalitet.
508
Isto tako, treba obratiti pažnju da li razlika pripada
definisanom samo akcidentalno. Jer, nikad razlika, kao ni vrsta,
ne pripada akcidentalnim atributima. Jer, razlika jedne stvari ne
može i da pripada toj stvari, i da joj ne pripada.15
Dalje, ako je predikat vrste razlika, ili rod, ili jedna od
stvari koje potpadaju pod rod, — tada nema definicije. Ništa od
sveg rečenog ne može biti afirmirano od vrste, pošto vrsta ima
najveći obim od svega toga.
Zatim, valja razmotriti da li je afirmirana vrsta razlike. Jer,
izgleda da vrsta nije afirmirana ο razlici, nego da je afirmirana
ο onome ο čemu je samo razlika afirmirana16. Tako je, na
primer, životinja afirmirana ο čoveku, i ο volu, i ο drugim
životinjama koje hodaju nogama, a ne ο samoj razlici, koja je
afirmirana ο rodu. Jer, ako životinja treba da bude afirmirana ο
svakoj od svojih razlika, tada će životinja više puta biti
afirmirana ο rodu, — pošto su razlike afirmirane ο rodu17. A sve
razlike su ili rodovi, ili individue18, ukoliko su one životinje.
Jer, svaka životinja je ili rod, ili individua.
Dalje, treba na isti način ispitati da li je afirmiran ο razlici
i rod, ili nešto što potpada pod rod. A to je nemoguće, jer
razlika ima širi obim nego rodovi.Iz toga bi izlazilo da je
razlika rod, ako je jedan od rodova ο njoj afirmiran. Tako, na
primer, ako je čovek pridat razlici, očevidno je da je razlika
čovek.19
Još valja obratiti pažnju na to da li razlika nije ranija od
roda. Naime, razlika treba da bude docnija od vrste, ali ranija
od roda.20
Valja još ispitati da li data razlika pripada još nekoj drugoj
vrsti koja nije ni sadržana [u vrsti ο kojoj je reč], niti je sadrži.
Izgleda da ista razlika ne može pripadati dvema vrstama
od kojih jedna ne sadrži drugu. Inače bi se dogodilo da i isti rod
bude u dve vrste od kojih jedna ne sadrži drugu. Jer, svaka
razlika nosi sobom svoju svojstvenu vrstu, — tako, na primer,
„onaj koji hoda nogama" i „dvonožan" nose sobom vrstu
„životinja".
509
 Ο čemu je afirmirana razlika, ο tome je afirmirana i svaka
od obe vrste, i tako bi očevidno trebalo da rod bude u dve vrste,
od kojih jedna ne sadrži drugu [a to nije moguće]. Ili možda
nije nemoguće da ista razlika pripada dvema vrstama od kojih
jedna ne sadrži drugu, ali bi možda još trebalo dodati: ,,sem u
slučaju kad obe [vrste] potpadaju pod istu vrstu". Tako
„životinja koja hoda nogama" i „životinja koja ima krila" jesu
vrste od kojih jedna ne sadrži drugu, a dvonožni je [specifična]
razlika u obe vrste. Treba još dodati: „sem u slučaju kad se obe
[vrste] nalaze u istoj vrsti". Jer, obe [te vrste] potpadaju pod
vrstu „životinja". Jasno je, isto tako, da nije nužno da razlika
nosi sa sobom celu svoju svojstvenu vrstu, pošto je moguće da
se ista razlika nalazi u dve vrste, od kojih jedna ne sadrži
drugu. Ali nužno je da ona samo nosi sa sobom jednu ili drugu
od vrsta, zajedno sa svim vrstama koje su više od nje, — kao
što „dvonožni" nosi sa sobom ili „krilatu životinju" ili
„životinju koja hoda nogama".
Još valja obratiti pažnju na to da li je dato postojanje u
nečemu kao razlika supstancije jedne stvari. Jer, izgleda da se
jedna supstancija ne razlikuje od druge supstancije samo time
što se nalazi na izvesnom mestu. Zbog toga su kuđeni oni koji
dele životinje na „one koje žive na zemlji" i „one koje žive u
vodi", — pošto nazivi „koji živi na zemlji" i „koji živi u vodi"
ukazuju na mesta gde te životinje borave. Ili, možda, u ovom
slučaju zamerka nije opravdana. Naime, naziv „koji živi u
vodi" ne znači da životinja postoji u nečem ili na nekom mestu,
nego znači jednu izvesnu osobinu. Naime, jedna životinja je
životinja koja živi u vodi i kad se nalazi na zemlji, a, isto tako,
životinja koja živi na suvu, i kad se nalazi u vodi, biće životinja
koja živi na suvu, a ne ona koja živi u vodi. Ali ako se nekad
dogodi da razlika označava postojanje u nečem, jasno je da je
učinjena pogreška u definiciji.
A treba obratiti pažnju i na to da li je postavljena afekcija
kao [specifična] razlika21. Jer, svaka afekcija, kad se pojača,
slabi supstanciju stvari. Ali za razliku to ne važi. Izgleda da
razlika pre spašava [održava] ono čija je raz-
lika, i potpuno je nemoguće da svaka stvar postoji bez svoje
svojstvene razlike. Jer, ako nema bića koje hoda nogama, neće
biti ni čoveka. Uopšte govoreći, ništa od onoga od čega se stvar
menja ne može biti njena razlika. Jer sve takve odredbe, kad se
pojačaju, slabe supstanciju [stvari]. Prema tome, greši se ako se
stavi takva neka razlika. Jer ne postoje za nas nikakve
[kvalitativne] promene uopšte u oblasti razlika.
Valja još ispitati da li je data, kao razlika jednog rela-
tivnog izraza, razlika koja nije sama relativna. Jer, razlike
relativnih pojmova jesu i same relativne, kao što to biva u nauci
[koja je relativna svom predmetu]. A razlikuju se spekulativna
[teorijska], praktična i poetska [stvaralačka] nauka, i svaka od
tih razlika obeležava jedan odnos. Naime, nauka je teorija ο
nečem teorijskom, i stvaranje nečega, i delanje nečega.
Mora se obratiti pažnja i na to da li se, pri definisanju,
svaki od relativnih pojmova doveo u odnos sa onim čemu je po
prirodi relativan. U nekim slučajevima svaki od relativnih
pojmova može se upotrebiti samo u odnosu na ono čemu je po
prirodi relativan. U drugim slučajevima, međutim, on može da
bude upotrebljen i u odnosu na neku drugu stvar. Tako, na
primer, vid služi samo za gledanje, a češagija može da posluži i
za vađenje vode. Međutim, učinila bi se pogreška, kad bi se
češagija definisala kao oruđe za vađenje vode. Jer, ona ne
postoji po prirodi radi toga. Ako se traži definicija onoga na šta
se jedna stvar po prirodi odnosi, ona je sledeća: „to je ono za
šta bi stvar bila upotrebljena od mudrog čoveka, ukoliko je on
mudar, kao i od nauke koja je toj stvari svojstvena".
Ili treba obratiti pažnju na to da li, kad se dogodi da neki
izraz stoji u odnosu sa više stvari, ovaj [izraz] nije stavljen u
svom prvobitnom odnosu. Tako, na primer, valja paziti da li je
mudrost definisana kao vrlina čoveka ili duše, a ne kao vrlina
razumnoga dela duše. Naime mudrost je prvobitno vrlina
razumnoga dela [duše], pošto se samo u odnosu na ovu
sposobnost smatra da duša i čovek imaju mudrost.
510 511
 Isto tako, pogrešeno je u definiciji ako stvar — čiji je
definisani izraz nazvan afekcijom, ili sposobnošću, ili nekom
drugom odredbom — nije u stanju da je primi. Svaka
sposobnost i svaka afekcija postaje prirodno u onoj stvari čija je
sposobnost ili afekcija, kao što i znanje postaje u duši, pošto je
ono sposobnost duše. Ali katkad se greši u ovakvim prilikama,
— tako, na primer, kad se kaže da je san nemoć čulnog
opažanja, a da je sumnja [neizvesnost] jednakost kontrerno
suprotnih zaključivanja, a da je bol nasilno razdvajanje delova
koji su po prirodi sjedinjeni. San ne pripada čulnom opažanju,
— a morao bi mu pripadati, da je on nemoć čulnog opažanja.
Isto tako sumnja [neizvesnost] ne pripada kontrerno suprotnim
zaključivanjima, kao što ni bol ne pripada delovima koji su po
prirodi sjedinjeni, jer bi, u suprotnom slučaju, stvari koje
nemaju dušu osećale bol, pošto bi se bol u njima nalazio.
Pogrešna je i definicija zdravlja, ako se tvrdi da je zdravlje
ravnoteža toplog i hladnog. Jer, kad bi bilo tako, trebalo bi,
nužnim načinom, da toplo i hladno budu zdravi. Naime,
ravnoteža svake stvari pripada onome što ima ravnotežu" prema
tome, toplota i hladnoća morali bi pripadati zdravlju. Događa se
da oni koji tako definišu stavljaju posledicu umesto uzroka, i
obratno. A odvojenost delova koji su po prirodi spojeni nije bol,
nego uzrok bola. Isto tako, san nije nemoć čulnog opažanja,
nego je jedno uzrok drugoga. Jer, ili spavamo zbog nemoći
[čulnog opažanja], ili smo nemoćni za čulno opažanje zato što
spavamo. Isto tako izgledalo bi da je jednakost između
kontrerno suprotnih zaključivanja uzrok neizvesnosti [sumnje].
Jer, kad zaključujemo na dve strane, i kad svi razlozi izgledaju
jednaki na obe strane, — tada smo u neizvesnosti šta treba da
radimo.
Dalje, treba obratiti pažnju na sva [razna] vremena, i
videti da li u tom pogledu ima kakvog neslaganja, 22 tako, na
primer, da li je definisano da je besmrtno ono što je živo i Što
je sad nepropadljivo. Jer, živo biće koje je sad nepropadljivo
bilo bi sad besmrtno. Ili bi se moglo desiti da posledica ne
sleduje, zato što je dvosmislen izraz „sad
nepropadljivo". A taj izraz može da znači ili da nešto nije sad
uništeno, ili da ne može biti sad uništeno, ili da je sad takvo, da
nikad ne može biti uništeno. Ako kažemo da je jedno živo biće
sad nepropadljivo, time hoćemo da kažemo da je jedno živo
biće sad takvo da nikad ne može biti uništeno. A to znači da je
ono besmrtno, tako da iz toga ne proizlazi da je samo sad
besmrtno. Ali ako se dogodi da ono što je dato u definiciji
pripada sadašnjosti ili prošlosti, dok im ono što ima ime ne
pripada, — tada nema identiteta [između definicije i onoga što
je definisano].
Valja primeniti ovo mesto onako kao što je rečeno.
Glava s e d m a
[DRUGA MESTA]
Treba razmotriti da li neka druga stvar tačnije nego data
definicija izražava prirodu stvari koja je definisana. Primer za
to imamo ako se pravda definiše kao sposobnost koja razdeljuje
jednakost. Izraz „pravičan" označava više čoveka koji po svojoj
volji hoće da deli jednakost, nego onoga ko za to ima samo
sposobnost. Prema tome, pravičnost ne može biti sposobnost
koja razdeljuje jednakost. Jer, i tada bi najpravičniji bio čovek
koji bi imao najveću sposobnost da deli jednakost [a koji je ne
bi delio].
Dalje, valja razmotriti da li stvar dopušta „više" [to jest:
svoje uvećavanje], a sadržaj definicije to ne dopušta, ili da li,
obrnuto, sadržaj definicije dopušta „više", a stvar to ne dopušta.
Jer treba da „više" dopušta i jedno i drugo [i stvar i definicija],
ili da nijedna od obeju to ne dopušta, ako je sadržina definicije
identična sa stvari.
Dalje, valja razmotriti da li se — iako obe [stvar i
definicija] dopuštaju „više" — one istovremeno ne uvećavaju.
Taj slučaj imamo ako se, na primer, fizička ljubav definiše kao
žudnja za telesnim sjedinjavanjem. A, u stvari, onaj ko voli
više, ne žudi za telesnim sjedinjavanjem, tako da se ovo dvoje
[to jest: s jedne strane ljubav, a, sa druge, žudnja za telesnim
sjedinjavanjem] ne uvećavaju istovremeno. A to bi moralo biti,
kad bi ovo dvoje bilo identično.
512 33 Organon 513
 Dalje, ako je reč ο dve stvari, valja ispitati da li je
onoj čiji definisani pojam dopušta „više", pridata defi-
nicija koja dopušta „manje". Takav primer imamo ako se
vatra definiše kao najtanje telo. Naime, plamen je više
vatra nego svetlost, ali je plamen manje nego svetlost naj-
tanje telo. Pri svemu tome, i definicija i definisani pojam
morali bi više pripadati istoj stvari, ako bi trebalo da oni
budu identični.
Sem toga, valja razmotriti da li od dve stvari ο kojima
je reč [te dve stvari su definisani pojam i definicija], jedna
[definisani pojam] pripada podjednako dvama pretpostav-
ljenim predmetima, a druga [definicija] im ne pripada obo-
jima podjednako već [pripada] više jednom nego drugom.
Pored toga, valja razmotriti da li je definicija postav-
ljena za dve stvari uzete odvojeno [disjunktivno]. Primer
za to imamo kad se lepo definiše kao ono što je prijatno
za vid i za sluh, a biće kao ono što je sposobno da trpi ili
da dela. Tada će ista stvar biti istovremeno lepa i ne-lepa,
i, slično tome, ona će biti biće i nebiće. Jer ono što je
prijatno za sluh biće identično lepom, — tako da će ono
što je neprijatno sluhu biti identično sa nelepim. Jer su-
protnosti identičnih stvari su isto tako identične. Suprotnost
lepom je nelepo, a onome što je prijatno sluhu suprotnost
je ono što je neprijatno sluhu. Jasno je da postoji identitet
između neprijatnog za sluh i nelepog. Ako je jedna stvar
prijatna za vid, a nije prijatna za sluh, ona će u isto vreme
biti lepa i nelepa. A isto tako ćemo dokazati da je ista
stvar [istovremeno] biće i nebiće.
Zatim, za vrste, i razlike, i za sve drugo što je dato u
definiciji — moraju se staviti definicije umesto imena, i
mora se razmotriti da li se nešto ne slaže.
Glava osma
[DRUGA MESTA]
Ako je definisani izraz — bilo kao takav bilo po svojoj
vrsti — relativan, tada valja razmotriti da li se pogresilo
što se u definiciji nije naznačilo čemu je on relativan, upravo
da li je takav po sebi, ili po svojoj vrsti. Tako, na primer,
treba razmotriti da li je nauka definisana kao nepokolebljivo
suđenje, ili htenje kao žudnja u kojoj nema žalosti. Suština
svakog relativnog pojma sastoji se u tome da se on odnosi
na neku drugu stvar. Naime, več je rečeno23 da se biće
svakog relativnog pojma sastoji samo u tome da on stoji u
izvesnom odnosu. Prema tome, trebalo bi reći da je nauka
sud ο onom što se može saznati, a da je htenje žudnja za
dobrom.Isto bi bilo kad bi se gramatika definisala kao
nauka ο slovima. Jer, u definiciji trebalo bi dati ili ono na
šta se sam definisani izraz odnosi,24 ili bar ono na šta se
njegova vrsta odnosi.25
Ili valja još razmotriti je li učinjena pogreška što se
relativan izraz nije stavio u odnosu na njegov cilj. Naime,
cilj je za svaku stvar ono što je najbolje ili ono radi čega
sve ostalo postoji. Treba naznačiti ono što je najbolje i
krajnje. Tako, na primer, treba reći da žudnja teži ne za
prijatnim, nego za zadovoljstvom, — jer mi zbog zadovolj-
stva želimo prijatno.
Treba, isto tako, ispitati je li ono na šta se izraz odnosi
postajanje ili delanje. Jer, ništa takvo ne može biti cilj.
Jer, izraz delanja i postajanja je pre cilj nego [što su to]
delanje po sebi i postajanje po sebi. Međutim, ovaj stav
možda nema opštu istinitost. Jer, većina ljudi više voli da
uživa nego da prestane da uživa, — tako da oni radije
stavljaju kao cilj samo delanje nego njegov izraz.
U ponekim slučajevima, opet, valja razmotriti je li
propušteno da se načini razlika između kvantiteta, ili
kvaliteta, ili mesta, ili drugih razlika, — tako, na primer,
u slučaju častoljubivog čoveka [je li propušteno da se naz-
nači] kolike i kakve počasti on želi. Naime, pošto svi ljudi
žele počasti, nije dovoljno reći da je častoljubiv čovek onaj
koji želi počasti, nego treba dodati razlike odredaba ο ko-
jima je govoreno. Isto tako, kad je u pitanju lakom čovek,
valja dodati koliko bogatstva on želi, ili, kad je reč ο ne-
umerenom čoveku, treba reći u kojim uživanjima on nema
mere. Jer, ne naziva se neumerenim onaj ko se predaje ma
kojoj vrsti uživanja, nego onaj ko se predaje jednom odre-
đenom uživanju. A isto važi i kad se definiše noć kao
514 33*
515
senka zemlje [kao senka na zemlji], ili zemljotres kao kre-
tanje zemlje, ili oblak kao zgušnjavanje vazduha, ili vetar kao
kretanje vazduha. U svim ovim slučajevima, naime, treba
dodati odredbe kvantiteta, kvaliteta i uzroka. Isto važi i za
ostale slučajeve te vrste. Naime, ako se izostavi ma koja
razlika, ne može se označiti bitnost. Valja uvek napadati
ono čega nema u definiciji. Tako, na primer, nema zemljo-
tresa, kad se zemlja kreće proizvoljno i u proizvoljnom
kvantitetu, i isto tako nema vetra, kad se vazduh kreće
proizvoljno i u proizvoljnom kvantitetu.
Dalje, kad su u pitanju želje, valja razmotriti je li
propušteno da se doda reč „prividan". A isto važi za druge
slučajeve gde se ta reč primenjuje. Takav slučaj imamo,
na primer, ako se kaže da je volja želja za dobrim, ili da je
požuda želja za prijatnim, a ne kaže se da je reč ο privid-
nom dobru ili ο prividnom zadovoljstvu. Onima koji nešto
žele, često ostaje skriveno šta je dobro ili prijatno, — tako
da nije nužno da predmet želje bude dobar ili prijatan,
nego je nužno da samo takav izgleda. Trebalo bi dati defi-
niciju, uzimajući u obzir ovo objašnjenje. Ali i kad je izraz
ο kome je reč dodat u definiciji, valja dovesti u oblast
ideja protivnika koji pretpostavlja da ideje postoje. Jer,
ništa što je prividno nema ideju, nego izgleda da se ο ideji
govori uvek u odnosu na [drugu] ideju. Tako, na primer, žud-
nja po sebi odnosi se na prijatno po sebi, a volja [želja] po
sebi na dobro po sebi. Ove ideje ne odnose se na prividno
idobro i na prividno prijatno. Jer, besmisleno je pretpostaviti
da postoji prividno dobro po sebi ili prividno prijatno po
sebi.
Glava d e v e t a
[DRUGA MESTA]
Dalje, ako se definicija odnosi na stanje, valja razmotriti
subjekt koji ima stanje, a ako se definicija odnosi na sub-
jekt koji ima stanje, treba razmotriti stanje. Isto važi i za
druge slučajeve. Tako, na primer, ako je prijatno identično
korisnom, tada je i čovek koji oseća zadovoljstvo onaj ko
ima koristi. Uopšte, može se reći da se, u definicijama
ove vrste, događa da onaj ko definiše u izvesnom smislu
definiše više stvari umesto jedne. Tako, na primer, kad se
definiše nauka, definiše se na neki način i neznanje [ne-
naučnost], a, isto tako, sa naučnikom definiše se i nezna-
lica, a sa znanjem i neznanje. Naime, kad se prvi izraz
razjasni, i ostalo se na neki način razjašnjava. U svim ovak-
vim slučajevima treba obratiti pažnju na to da nema negde
nekog neslaganja; pri tome treba upotrebljavati osnovna
pravila do kojih se dolazi razmatranjem konkretno suprot-
nih izraza, kao i onih izraza koji pripadaju istom redu.
Kad su u pitanju relativni izrazi, valja ispitati je li
rod dat kao relativan rodu onoga kome je sama vrsta data
kao relativna.26 Tako, na primer, ako se mišljenje odnosi
na predmet mišljenja, valja razmotriti da li se jedno odre-
đeno mišljenje odnosi na jedan određeni predmet mišljenja.
A ako se mnogostruko odnosi na vrlo male delove [jedne
stvari], valja razmotriti da li se ono što je mnogostruko
određeno odnosi na određene vrlo male delove [jedne stvari].
Ako se ne učini tako, očevidno je da se pogrešno postupilo.
Isto tako, valja razmotriti da li suprotan izraz ima su-
protnu definiciju, — tako, na primer, da li je definicija po-
lovine suprotna definiciji dvostrukog. Jer, ako je dvostruko
ono što [nešto drugo] nadmaša za jednaku količinu, tada je
polovina ono što je nadmašeno od jednake količine.
Isto važi i za kontrerne suprotnosti. Jer, na kontrerno
suprotni izraz primeniće se definicija koja je kontrerno
suprotna shodno jednom od načina povezivanja kontrerriih
suprotnosti. Tako, na primer, ako je korisno ono što pro-
izvodi dobro, tada je štetno ono što proizvodi zlo ili što
uništava dobro. Jer, jedan od ova dva izraza nužnim nači-
nom je kontrerno suprotan prvobitnom izrazu [definiciji
korisnog, kao onog što proizvodi dobro]. Ako nijedan od
dva izraza nije kontrerno suprotan prvobitnom izrazu, jasno
je da nijedna od definicija koje su date na poslednjem mestu
[definicije onog što proizvodi zlo i onog što proizvodi
dobro] neće biti definicija kontrerne suprotnosti prvobitno
definisanoga izraza. Prema tome, isto tako nije pravilno
data definicija koja je prvobitno data. A kad su u
516 517
pitanju neke od kontrernih suprotnosti, jedna je izražena
samo lišenošću druge, kao što, na primer, nejednakost iz-
gleda da je lišenost jednakosti (jer se naziva nejednakim ono
što nije jednako). A pošto je tako, očevidno je da kontrerna
suprotnost izražena u formi lišenosti, nužnim načinom mora
da bude definisana drugom kontrernom suprotnošću; me-
đutim, druga kontrerna suprotnost ne može biti izražena u
formi lišenosti, jer bi iz toga sledovalo da bi svaka od njih
bila poznata pomoću druge.27 Kad su u pitanju kontrerne
suprotnosti,28 treba, dakle, obratiti pažnju na to da se ne
učini takva pogreška, — kao, na primer, da se definiše
jednakost kao kontrerna suprotnost nejednakosti, — jer
tada bi se ona definisala u formi lišenosti. Sem toga, kad
se ovako definiše, mora se u definiciji upotrebiti definisano.
To postaje jasno kad se umesto imena stavi njegova defini-
cija. Naime, nema nikakve razlike kad se kaže „nejedna-
kost" i kad se kaže „lišenost jednakosti". Jer, jednakost će
biti kontrerna suprotnost lišenosti jednakosti, — i tako je
upotrebljen baš onaj izraz koji treba definisati. Ako nijedna
od dve kontrerne suprotnosti nije izražena u formi lišenosti,
nego je definicija stavljena na isti način kao ranije, kao,
na primer: „dobro je kontrerna suprotnost zla", — tada je
jasno da će i zlo biti kontrerna suprotnost dobra. Jer,
definicija stvari koje su na ovaj način kontrerno suprotne
mora biti stavljena na isti način. Prema tome, i ovde sleduje
da se upotrebljava baš ono što je definisano. Jer, dobro
postoji u definiciji zla. Shodno tome, ako je dobro kont-
rerna suprotnost zla, i ako se zlo ni u čemu ne razlikuje od
kontrerne suprotnosti dobra, — tada će dobro biti kont-
rerna suprotnost kontrerne suprotnosti dobra. Tako je
očevidno da je upotrebljeno ono što je trebalo definisati.
Dalje, valja ispitati da li je, pri stavljanju izraza ozna-
čenog prema lišenosti, propušteno da se stavi izraz čija je
on lišenost [upravo: na koji se on odnosi], — na primer,
stanje, ili kontrerna suprotnost, ili nešto drugo čija je on
lišenost. A, isto tako, treba ispitati da li je propušteno da
se doda izraz u kome se lišenost po prirodi javlja, — i to
ili na taj način što nije dodat uopšte nikakav izraz, ili što
nije dodat prvi subjekt u kome se lišenost po prirodi javlja.
Takav slučaj imamo, na primer, ako se pri definisanju
neznanja kao lišenosti ne napomene da je ono lišenost zna-
nja, ili ako se ne doda subjekt u kome se neznanje po
prirodi javlja, ili ako se doda subjekt, ali se ne naznači
prvi subjekt u kome se ono javlja. Takav slučaj imamo, na
primer, ako se tvrdi da se neznanje nalazi ne u razumnom
delu duše, nego u čoveku ili duši. Ako jedno od ovoga
nije izvršeno, učinjena je pogreška. Isto je tako i ako se ne
kaže da je slepilo lišenost vida u oku. Da bi se pravilno
definisalo šta je slepilo, mora da se naznači i čega je ono
lišenost, a, isto tako, i koji je subjekt te lišenosti.
Dalje, treba ispitati da li je definisano na osnovu li-
šenosti ono što nije izraženo prema lišenosti. Tako, na
primer, ako je u pitanju neznanje, izgleda da pogrešku ove
vrste čine oni koji ne shvataju neznanje kao negaciju.
Naime, onaj ko nema znanja ne izgleda da ne zna, nego
pre izgleda da ne zna onaj koji se prevario. Zbog toga mi
ne kažemo da neoduhovljena bića i deca ne znaju. Dakle,
neznanje ne treba da se shvati na osnovu lišenosti znanja.
Glava d e s e t a
[DRUGA MESTA]
Dalje, valja razmotriti da li sličnim oblicima reči u
definiciji odgovaraju slični oblici reci u onome što je de-
finisano; tako, na primer, da li „koristan" znači „koji
proizvodi zdravlje", a „korisno" — „ono što proizvodi
zdravlje", a „ono što je bilo korisno" — „ono što je pro-
izvelo zdravlje".
Treba, isto tako, ispitati da li će se označena definicija
primeniti i na ideju. U nekim definicijama to nije slučaj, —
tako, na primer, kad Platon dodaje reč „smrtan" pri defi-
nisanju životinja. Ideja — na primer, čovek po sebi — ne
može biti smrtna, i, prema tome, definicija se ne može prime-
niti na ideju. Uopšte, svuda gde su dodati izrazi „sposoban
da dela" ili„ sposoban da trpi" — nužnim načinom se ne
slažu definicija i ideja. Jer, oni koji pretpostavljaju da ideje
518 519
postoje, smatraju da su ove nesposobne da pate što su ne-
pomične. Protiv njih su i ovakvi dokazi korisni.29
Dalje, kad su u pitanju homonimni izrazi, valja obratiti
pažnju na to da li je data samo jedna definicija, zajednička svim
značenjima [tih izraza]. Sinonimni izrazi imaju samo jednu
definiciju koja ih zajednički označava. Prema tome, data
definicija ne pripada nijednoj od stvari koje se nalaze u
homonimnom izrazu, pošto se ta definicija podjednako
primenjuje na sve što taj izraz sadrži. Takvu pogrešku sadrži i
definicija života koju je dao [sofist] Dionizije,30 i po kojoj je
život urođeno kretanje vrste bića koja može da se hrani. A ta
osobina ne pripada više životinjama nego biljkama. Međutim,
izgleda da život nije shvaćan samo kao jedan rod, — nego je
život drukčiji u životinjama, a drukčiji u biljkama. 31 Ali može se
namerno dati ovakva definicija, 32 na osnovu pretpostavke da je
život sinoniman pojam koji označava samo jedan rod. Ali ništa
ne stoji na putu ni tome da se, pri svem tom što se primeti
homonimija i što se želi dati definicija samo jednoga od dva
značenja izraza, — ne primeti da je data definicija koja nije
svojstvena jednom značenju, nego je zajednička [nego važi] za
oba značenja. Ali nije manje istinito ni to da se pogreši, ma
kako se postupalo.33 A pošto se neki homonimi ne opažaju, onaj
ko postavlja pitanja treba da ih upotrebi kao sinonime. (Jer,
definicija jednoga od značenja neće odgovarati drugom
značenju, — tako da će izgledati kao da onaj ko odgovara nije
definisao na pravilan način. Naime sinoniman izraz treba da se
primeni na sve što pod njega potpada.) — Međutim, onaj ko
odgovara treba da razlikuje razna značenja izraza. Ali neki od
onih koji odgovaraju kažu da je homonim ono što je u stvari
sinonim, — kad stavljena definicija ne odgovara svemu što se
podrazumeva pod onim što je de-finisano. Sem toga, neki od
onih koji odgovaraju kažu da je sinonim ono što je u stvari
homonim, kad data definicija može da se primeni na dva
značenja izraza. [Da bi se izbeglo ono Što je navedeno], treba
se prethodno složiti ο ovome sa protivnikom, ili valja ranije
dokazati da je izraz [koji se upotrebljava] homoniman ili
sinoniman.
Jer, do sporazuma se lakše dolazi kad se ne predviđa kakve će
biti njegove posledice.
Ali, ako nikakav sporazum nije prethodio i ako protivnik
tvrdi da je homonim ono štu je u stvari sinonim, zbog toga što
se stavljena definicija ne može primeniti na drugo značenje
izraza, — valja ispitati da li se i definicija drugoga značenja
primenjuje na ostala značenja. Jer, u tom slučaju očevidno je da
to značenje mora biti sinonimno sa ostalim izrazima. Kad tako
ne bi bilo, postojalo bi više definicija ostalih značenja, jer im se
pridaju dve različite definicije u objašnjavanju izraza —
definicija što je data prva i ona što je data poslednja.34
Ali nekad protivnik treba da definiše jedan izraz koji ima
više značenja, a njegova definicija ne može da se primeni na
sva značenja, pa on smatra ne da je taj izraz homoniman
[dvosmislen], nego da reč ne odgovara svim značenjima, pošto
im ni njegova definicija ne odgovara. Tada bi tome protivniku
trebalo odvratiti da, iako se u nekim slučajevima ne treba
izražavati kao prost svet, mora se upotrebljavati uobičajeni i
opšte prihvaćeni način izražavanja, a ne izazivati takve
pometnje.
Glava j e d a n a e s t a
[DRUGA MESTA]
Ako je stavljena definicija jednog složenog izraza, valja
odvojiti od definicije jedan od sastavnih delova toga izraza, i
razmotriti da li ono što ostaje od definicije definiše ono što
ostaje od izraza. Ako nije tako, jasno je da cela definicija ne
odgovara ćelom izrazu. Tako, na pri-mer, ako se definisala
konačna prava linija kao granica površine, koja ima granice i
čija se sredina nalazi u istom redu u kome i krajevi; i ako je
definicija konačne linije da je ona granica površine koja ima
granice, — tada ostatak
— „čija se sredina nalazi u istom redu u kome i krajevi"
— mora biti definicija prave linije. Ali beskonačna linija nema
ni sredine, ni granica, — a ipak je prava linija. Prema tome, taj
ostatak nije definicija ostatka izraza.
520 521
 Dalje, kad je definisani izraz složeni pojam, valja raz-
motriti da li se data definicija sastoji iz onoliko članova iz
koliko se sastoji ono što je definisano. Za definiciju se kaže
da je sastavljena iz onoliko članova iz koliko je sastavljeno
ono što je definisano, kad je broj sastavnih delova koji se
nalazi u definisanom isti kao broj imenica i glagola što se
nalaze u definiciji. Naime, neizbežno je u takvim definici-
jama da postoji prosta razmena izraza, i to ili svih, ili izves-
nih od njih. Jer, sad nema više upotrebljenih imenica nego
što ih je bilo ranije. Pri definisanju valja umesto reci dati
njihove pojmove, ako ne za sve, bar za većinu od njih. Jer,
kad bi se tako postupalo, tada bi i prosti izrazi mogli biti
definisani na taj način što bi im se samo ime promenilo, i
što bi se, na primer, stavilo „odelo" umesto „ogrtač".
Pogreška je još veća ako se manje poznati izrazi stave
umesto prvih, — tako, na primer, ako se umesto ,,beo Čo-
vek" kaže „bezazleni smrtnik". U ovom slučaju, naime,
nije se definisalo, a [upotrebljeni] izraz je nejasniji.
Isto tako, kod promene reci treba obratiti pažnju na
to da li [njihovo] značenje nije više isto. Taj slučaj, na pri-
mer, imamo kad se za teorijsku nauku kaže da je teorijsko
suđenje. Jer, suđenje nije isto što je nauka. A bilo bi po-
trebno da je tako, ako cela definicija treba da bude ista kao
definisano. Naime, mada je reč „teorijski" zajednička za
oba izraza, različito je ono što ostaje.
Valja razmotriti da li se, kad se jedan izraz zameni
nečim drugim, menja ne razlika nego vrsta, — kao što je
slučaj u navedenom primeru. Jer, „teorijski" je manje po-
znat izraz nego „znanje", pošto je ovaj vrsta, dok je onaj
razlika, a vrsta je najpoznatiji od svih izraza. Prema tome,
ne bi trebalo menjati rod nego razliku, pošto je ova manje
poznata. Ali ova kritika može izgledati smešna. Jer, ništa
ne stoji na putu da se razlika, a ne vrsta, izrazi najpoznati-
jom rečju. Jasno je da u ovom slučaju valja promeniti ime
vrste, a ne razlike.
Ali, ako se umesto jedne reci stavi ne samo druga reč,
nego ako se umesto jedne reci stavi ceo izraz, — jasno je
da treba da bude data pre definicija razlike nego vrste,
pošto se definicija daje radi saznanja. Jer, razlika je manje
poznata nego vrsta.
Glava d v a n a e s t a
[DRUGA MESTA]
Ako je data definicija razlike, treba videti da li ta
definicija obuhvata i drugu neku stvar. Tako, kad je, na
primer, rečeno da je neparni broj onaj broj koji ima sre-
dinu, treba još objasniti kako on ima sredinu. Naime, reč
„broj" zajednička je u oba izraza, a definicija je stavljena
na mesto izraza „neparan". Ali, i linija i telo imaju sredinu,
a nisu neparni. Tako mi ovde nemamo definiciju neparnog.
Ali ako izraz „koji ima sredinu" sadrži više značenja,
mora se odrediti u kome se smislu uzima ovde izraz „koji
ima sredinu". Iz ovoga će proizaći kuđenje navedene
definicije, ili dokaz da ništa nije definisano.
Još valja razmotriti da li ono za šta je stavljena defi-
nicija spada u stvari koje postoje, a da li ono što definicija
sadrži ne spada u stvari koje postoje. Uzmimo, na primer,
da je belo definisano kao boja pomešana sa vatrom. Ne-
moguće je da nešto bestelesno bude pomešano sa jednim
telom, tako da boja pomešana sa vatrom ne može posto-
jati, dok belo postoji.35
Dalje, — kad su u pitanju relativni pojmovi, pa se ne
objasni čemu je nešto relativno, nego se korelativan pojam
obuhvati zajedno sa više stvari, — tada se greši potpuno
ili delimično. Tako se, na primer, greši ako se kaže da je
medicina nauka ο onome što postoji. Ako medicina nije
nauka ni ο čemu što postoji, jasno je da se potpuno po-
grešilo; međutim, ako je medicina nauka ο nečem što
postoji a ne i ο nečem drugom, — tada se delimično po-
grešilo. Naime, medicina mora biti nauka ο svemu što
postoji, ako ona treba da bude po sebi. a ne akcidentalno,
nauka ο onom što postoji. To važi i za druge relativne
pojmove. Jer, svaki predmet nauke odnosi se na svoju
nauku. Isto važi i za sve druge relativne pojmove, jer se
svi relativni pojmovi mogu konvertirati.
522 523
 Dalje, ako se smatra da je pravilan način definisanja jedne
stvari ne da se ona definiše po sebi, nego akciden-talno, — u
tom slučaju bi se svaki od relativnih izraza odnosio ne samo na
jednu stvar nego na više njih. Jer, ništa ne stoji na putu da ista
svar i postoji, i da bude i bela, i dobra. I zato bi, kad bi se stvar
dovela u odnos sa ma kojom od ovih odredaba, to značilo dati
njenu pravilnu definiciju, — kad bi dati akcidentalnu definiciju
značilo dati pravilnu definiciju.
Ali nemoguće je da takva definicija bude svojstvena
datom izrazu. Jer smatra se da ne samo medicina nego i većina
drugih nauka stoje u odnosu sa onim što postoji, i tako bi svaka
od njih bila nauka ο onom što postoji. Jasno je da ova definicija
ne važi ni za jednu nauku, jer definicija treba da bude
svojstvena definisanom, a ne zajednička definisanom i drugim
predmetima.
Katkad se ne definiše stvar, nego stvar u dobrom svojstvu
ili u savršenom stanju. Takve su definicije retora i lopova, —
ako se retor definiše kao onaj ko je sposoban da u svakoj prilici
iznađe ono što ubeđuje i da ništa ne izostavi, a lopov kao onaj
ko tajno uzima. Kad se ovo dvoje tako definišu, jasno je da će
jedan biti dobar retor, a drugi dobar lopov, — iako nije lopov
onaj ko tajno uzima, nego onaj ko želi da tajno uzme.
Sem toga, valja razmotriti da li je dato ono što treba želeti
po sebi — kao vredno željenja radi onoga što stvara ili čini, ili
uopšte kao ono što treba želeti radi nečeg drugog, — kao, na
primer, kad se kaže da je pravičnost ono što zaštićuje zakone,
ili da je mudrost ono što stvara sreću. Naime ono što proizvodi
ili zaštićuje spada u stvari koje treba želeti radi nečeg drugog.
Istina je: može se reći da ništa ne stoji na putu da ono što treba
želeti po sebi treba želeti i zbog nečeg drugog. Ali nije se manje
pogrešilo i kad se tako definisalo ono što treba želeti po sebi. U
stvari, ono što je najbolje u svakoj stvari, nalazi se u njenoj
suštini. A za jednu stvar bolje je da bude za željenje zbog sebe
same, nego da bude za željenje zbog nečeg drugog. Prema
tome, trebalo bi da definicija ovo naročito izrazi.
Glava t r i n a e s t a
[OPŠTA MESTA1
Valja još ispitati da li se, kad se stavi definicija jedne
stvari, ona definisala da je „ovo i ono", ili da je „proizvod ovog
ili onog", ili da je „ovo sa onim".
Ako je stvar definisana kao „ovo i ono", — tada će
definicija važiti za dve stvari zajedno, a neće važiti ni za jednu
odvojeno. Takav slučaj imamo, na primer, kad je pravičnost
definisana kao umerenost i hrabrost. Ako se pretpostave dva
čoveka od kojih svaki ima samo jednu od te dve osobine, — u
tom slučaju će obojica biti pravični, i nijedan od njih neće biti
pravičan, — pošto obojica zajedno raspolažu pravičnošću, a
pošto svaki odvojeno njome ne raspolaže.
A ako rečeno ne izgleda veoma besmisleno, pošto se takvo
stanje javlja i u drugim slučajevima (jer ništa ne stoji na putu da
dva čoveka imaju jednu minu, iako je nijedan od njih nema
odvojeno), — bilo bi potpuno besmisleno da kontrerno suprotni
atributi pripadaju istim subjektima. A to bi se dogodilo ako bi
jedan od njih raspolagao ume-renošću i kukavištvom, a drugi
hrabrošću i neumerenošću. Jer, obojica će, u tom slučaju, imati
[kao osobine] pravičnost i nepravičnost. Naime, ako je
pravičnost umerenost i hrabrost, nepravičnost će biti kukavištvo
i neumerenost. Uopšte, sve što nastoji da dokaže da celina nije
identična sa svojim delovima, može da bude iskorišćeno u
sadašnjem raspravljanju. Jer, kad se definiše na ovaj način,
izgleda kao da se kaže da su delovi identični sa celinom. Ovi
dokazi su naročito saobraženi slučajevima u kojima je skup
delova očevidan, — kao, na primer, kad je u pitanju kuća ili
druga neka stvar te vrste. Jer, u njima, očevidno, ništa ne stoji
na putu da delovi postoje i ako celina ne postoji, tako da delovi
nisu isto što je celina.
Ali, ako se kaže da ono što je definisano nije „ovo i ono"
nego „proizvod ovog i onog", mora se prvo razmotriti da li po
prirodi može postati samo jedna stvar iz ovih izraza. Neke
stvari se međusobno tako odnose da iz njih ništa ne može
proizaći, — kao, na primer, linija i broj.
524 525
 Dalje, valja razmotriti da li se ono što je definisano
po prirodi nalazi samo u jednom prvom subjektu, a izrazi
iz kojih se kaže da definisano proizlazi ne nalaze se samo
u jednom prvom subjektu nego se svaki od njih nalazi u
odvojenom subjektu. Jer, tada, očevidno, definisano ne bi
moglo proizlaziti iz tih izraza. Naime, gde su delovi tamo
je nužnim načinom i celina, tako da se celina ne bi nalazila
samo u jednom prvom subjektu, nego u više njih [a to bi
bilo besmisleno].
Ali, ako su i delovi i celina samo u jednom prvom
subjektu, valja razmotriti da li taj subjekt nije isti, nego je
drugi za celinu, a drugi za delove.
I, sem toga, valja razmotriti da li delovi propadaju
istovremeno kad i celina, jer treba da bude obrnuto, —
da, kad propadnu delovi, propadne i celina. Ali, ako je
propala celina, nije nužno da i delovi propadnu.
Ili treba ispitati da li je celina dobra ili rđava, a de-
lovi nisu ni jedno, ni drugo; ili, obrnuto, da li su delovi
dobri ili rđavi, a celina nije ni jedno, ni drugo. Iz stvari
koje nisu ni dobre ni rđave ne može proizaći nešto dobro
ili rđavo, niti iz rđavih ili dobrih stvari može proizaći
nešto što nije ni dobro ni rđavo.
Ili valja razmotriti da li je — kad je jedan od dva
sastavna dela više dobar nego što je drugi rđav — i ono
što iz tih delova proizlazi više dobro nego rđavo. Takav
slučaj imamo, na primer, ako je bestidnost definisana da
proizlazi iz hrabrosti i iz lažnog mišljenja. U ovom slučaju
hrabrost je dobra više no Što je lažno mišljenje rđavo.
Prema tome, i ono što je iz njih proizašlo mora da ide za
onim što je bolje, i da bude ili potpuno dobro, ili, bar, više
dobro nego rđavo.
Međutim, ovo poslednje nužno je samo ako je svaka
od ovih osobina po sebi dobra ili rđava. Jer, mnoge stvari
koje proizvode neke druge stvari nisu dobre po sebi, nego
[su dobre] samo kad su pomešane. Ili, obrnuto: svaka stvar
za sebe može biti dobra, a kad je pomešana sa drugima
ona je rđava, ili nije ni dobra ni rđava. Ovo što je sad
rečeno, najjasnije se pokazuje na onome što je za zdravlje
korisno ili škodljivo. Jer, neki lekovi tako su načinjeni da
je svaki od njih, kad se zasebno uzme, dobar, ali kad se
daju.oba pomešano, oni rđavo dejstvuju.
Sem toga, valja razmotriti da li celina, kad se sastoji
iz jednog boljeg i iz jednog goreg dela, nije gora nego
bolji deo, i bolja nego gori deo. Ali to se dešava nužnim
načinom samo ako su po sebi dobri delovi iz kojih je celina
sastavljena, — inače ništa ne stoji na putu da postane
celina koja nije dobra, kao u primeru koji smo maločas
naveli.
Sem toga, valja razmotriti da li je celina sinonimna
sa jednim od svojih delova. Jer, tako ne treba da bude,
kao što se to ne događa ni kod slogova. Naime, slog nije
sinoniman ni sa jednim od slova iz kojih se sastoji.
Dalje, treba razmotriti da li je propušteno da se na-
znači način spoja [delova]. Da bi se jedna stvar upoznala,
nije dovoljno reći da se ona sastoji iz izvesnih delova. Jer,
suština svake od složenih stvari ne sastoji se samo iz
njenih sastavnih delova, nego ona zavisi i od načina kako
su ovi složeni. Kao primer za to možemo uzeti kuću.
Naime, kad se stavi materijal kako mu drago, daleko je
od toga da postane kuća.
Ako je neka stvar definisana kao „ovo sa onim",
valja prvo primetiti da je „ovo sa onim" isto što i „ovo i
ono", ili da je isto što i „proizvod iz ovog ili onog". Jer,
kazati „med sa vodom", znači reći „med i voda" ili „nešto
od meda i vode". Prema tome, ako je „ovo sa onim" isto-
vetno sa jednim ili drugim od dva druga izraza, tada mo-
žemo staviti iste primedbe koje smo ranije stavili na svaki
od tih izraza.
Dalje, treba razlikovati razna značenja u kojima se
kaže „jedno sa drugim", a zatim valja razmotriti da li se
ne može reći „ovo sa onim" ni u jednom od tih značenja.
Tako, na primer, ako se kaže „jedna stvar sa drugom", —
to znači da se one ili nalaze u istom subjektu koji je
sposoban da ih primi — kao Što se pravičnost i hrabrost
nalaze u dusi, — ili da postoje na istome mestu, ili u isto
526 527
vreme, pa nijedno od ovih značenja nije istinito za izraze
ο kojima je reč, — u tom slučaju jasno je da se stavljena
definicija ne može primeniti ni na šta, pošto se ni na koji
način ne može reći „ovo sa onim".
Ali ako je — povodom značenja koja su razlikovana
— istina da se svaki od dva izraza nalazi u istom vremenu
u kome se i drugi nalazi, u tom slučaju valja ispitati da li
se i jedan i drugi ne odnose na istu stvar. Primer za ovo
imamo ako se hrabrost definiše kao smelost [udružena] sa
pravilnim mišljenjem. Jer, moguće je imati hrabrost da se
krade, i pravilno mišljenje ο stvarima koje se odnose na
negu zdravlja. Ali čovek nije hrabar kad ima u isto vreme
ovu osobinu sa onom.
Sem toga, čak i kad se obe ove osobine odnose na
isto, na primer na stvari za lečenje — jer ništa ne stoji na
putu da se u stvarima za lečenje raspolaže smelošću i
pravilnim mišljenjem, — čovek nije hrabar ako raspolaže
jednom sa drugom od tih osobina. Jer, kao što obe ove
osobine ne treba da se odnose na drugi predmet, tako ni
isti predmet na koji se one odnose ne treba da bude koji
mu drago, — nego valja da se obe ove osobine odnose na
cilj hrabrosti, naime na opasnosti u ratu, ili, možda, na
nešto drugo što još više sačinjava taj cilj.36
Neke od definicija ove poslednje vrste ne spadaju pod
podelu ο kojoj je govoreno. Primer za to imamo kad se
gnev definiše kao žalost praćena čovekovom predstavom
da je prezren. A to znači da žalost proizlazi iz čovekove
predstave da je prezren. Ali, reći da jedna stvar postaje
pomoću neke druge stvari ne znaci reći „jedna stvar sa
drugom", — i to ni na jedan od načina ο kojima je go-
voreno.
Glava četrnaesta
[DRUGA MESTA]
A, zatim, ako je celina označena kao spoj njenih de-
lova, — na primer, ako je živo biće označeno kao spoj
duše i tela, — valja prvo razmotriti da li je propušteno da
se kaže kakav je taj spoj. Tako, na primer, valja razmo-
triti da li su definisani meso ili kosti kao spoj vatre i zemlje,
ih vazduha. Nije dovoljno reći da je to spoj, nego treba
odrediti i kakav je to rod spoja. Jer, meso ne postaje kad
se ti elementi spoje kako bilo, nego meso postaje kad se
oni spoje na jedan određeni način, a kosti postaju kad se
oni spoje na drugi određeni način.
Ali izgleda da nijedno od dva sastavljanja ο kojima
je govoreno nije ni u čemu identično sa jednim spojem.
Jer, svaki spoj ima za kontrernu suprotnost razdvajanje;
međutim obe celine ο kojima je govoreno nemaju kontrerne
suprotnosti.87
Ako zaslužuje podjednako verovanje da je ili svako
sastavljanje spoj, ili da nijedno sastavljanje nije spoj, i da,
iako je svako živo biće sastavljanje, ono nije spoj, — u
tom slučaju nijedno od drugih sastavljanja ne može biti
spoj.
Ako, sem toga, kontrerne suprotnosti mogu podjed-
nako da po prirodi pripadaju nekom subjektu, i ako je
stvar definisana samo pomoću jedne od njih, — očevidno
je da ona nije definisana. Kad ne bi bilo tako, desilo bi se
da bi isti predmet imao više definicija. Jer, zašto bi trebalo
smatrati da je definicija pomoću jedne kontrerne
suprotnosti bolja od definicije pomoću druge kontrerne
suprotnosti, kad po prirodi obe podjednako pripadaju
istom subjektu? Takav karakter ima definicija duše — kad
se duša definiše kao supstancija sposobna za nauku, pošto
je ona sposobna i za neznanje.
Kad se ne može napasti cela definicija zato što se
ona ne poznaje u celini, valja bar napasti jedan od njenih
delova, ako je on poznat i ako ne izgleda pravilno određen.
Jer, ako se obori deo, oborena je i cela definicija. Kad su
definicije nejasne, treba ih ispraviti i preinačiti tako da
postanu jasnije, i na taj način dobiti oslonac da se one
napadnu, — pa potom pristupiti njihovom ispitivanju. A
onaj što odgovara treba nužnim načinom ili da prihvati
shvatanje onoga koji pita, ili da sam objasni šta znači
njegova definicija.
528 34 Organon 529
 I — kao što je u narodnim skupštinama običaj kad se
predlaže neki novi zakon, da se raniji zakon ukine, ako je
novi bolji — tako treba postupati sa definicijama, i valja
predložiti drugu definiciju. Jer, ako izgleda da je ova bolja
i da jasnije opisuje stvar koju treba definisati, jasno je da
će stavljena definicija biti oborena, pošto ne može
postojati više definicija jedne iste stvari.
Pri napadu na sve definicije pravilo koje nikad ne
treba zanemariti jeste da čovek samome sebi da tačnu
definiciju predmeta ο kome je reč, ili da usvoji definiciju Knjiga sedma
koja je pravilno data. Kad se na definiciju gleda kao na
uzor, treba nužnim načinom zapaziti koji sastavni delovi, [OPSTA MESTA IDENTITETA. — NASTAVAK Ο
od onih koje bi ona trebalo da ima, nedostaju definiciji, MESTIMA DEFINICIJE]
kao što treba videti i ono što je njoj nekorisno dodato. Na
taj način dobiće se više materijala za raspravljanje. Glava prva
Neka toliko bude rečeno ο onome što se odnosi na [MESTA IDENTITETA]
definicije.
Da li su dve stvari identične ili različite — u naj-
osnovnijem od svih značenja koja su navedena za izraz
„identičan" (a rekli smo1 da izraz „identičan" u najosnov-
nijem značenju jeste ono što je po broju jedno) — to se
mora ispitati na osnovu oblika reci i padeža, kao i na
osnovu njihovih srodnih pojmova i njihovih suprotnosti.2
Ako je „pravičnost" identična sa „hrabrošću", tada je
i „pravičan" [pridev] identičan sa „hrabrim" [pridev], a
„pravično" [prilog] sa „hrabrim" [prilog].
A isto važi i za suprotnosti. Naime, ako su određeni
izrazi identični, i njihove suprotnosti su identične, ma kakav
da je rod suprotnosti ο kome se govori. Jer svejedno je da
li se uzima suprotnost jednog ili drugog, pošto su one
identične.
Isto tako treba ispitati ono što proizvodi i uništava
stvari ο kojima je reč, kao i njihovo postajanje i nesta-
janje, i uopšte sve ono što se slično odnosi na svaku od
tih stvari. Jer, kad su stvari potpuno iste, i njihova posta-
janja i nestajanja su ista, kao i ono što ih proizvodi i uni-
štava.
Valja, isto tako, obratiti pažnju na to da li, ako od
dve stvari ο kojima je reč, jedna treba da bude nešto u
34«
531
najvišem stepenu, tada i za drugu od tih istih stvari, u istom
odnosu, važi predikat u najvišem stepenu. Tako, na primer,
Ksenokrat dokazuje da su srećan život i život pun vrline
identični, zato što od svih života najviše treba želeti život pun
vrline, a isto važi i za srećan život. Jer, isto je ono što najviše
treba želeti i ono što je najveće. A isto je i sa drugim takvim
slučajevima. Ali treba da svaka od dve stvari za koju se kaže da
je najveća ili najviše dostojna željenja bude po broju jedna. Jer,
kad ovo ne bi bio slučaj, ne bi bilo dokazano da je to ista stvar.
Ako su Peloponežani i Lakedemonjani najhrabriji od Grka, iz
toga ne proizlazi nužnim načinom da su Peloponežani identični
s Lakedemonjanima, pošto po broju ne postoji samo jedan
Peloponežanin ili Lakedemonjanin.
Ali samo proizlazi da jedan od ovih izraza nužnim
načinom mora da se podrazumeva pod drugim, kao Lake-
demonjani pod Peloponežanima. Inače, ako se jedan od tih
naroda ne podrazumeva pod drugim, dogodiće se da će oni
uzajamno biti bolji jedan od drugog [a to je besmisleno]. Tada
su Peloponežani nužnim načinom bolji nego Lakedemonjani,
pošto se jedan od tih naroda ne podrazumeva pod drugim. Jer,
oni su bolji od svih ostalih [naroda]. A, opet, i Lakedemonjani
su nužnim načinom bolji od Peloponežana jer su i oni bolji od
svih ostalih [naroda]. Tako će svaki od tih naroda biti uzajamno
bolji od drugog. Dakle, očevidno je da ono što treba da bude
najbolje i najveće, mora da bude jedno po broju, ako njegov
identitet treba da bude dokazan.
Zbog toga i Ksenokrat nije izveo dokaz. Jer, po broju nije
isti srećan život i valjan život. A iz toga što su oba ta života
najviše dostojna željenja, ne proizlazi nužnim načinom da su
oni identični, nego samo da jedan potpada pod drugi.
Isto tako, treba razmotriti da li, ako se pretpostavi da je
jedna od dve stvari identična trećoj, i druga identična trećoj.
Jer, ako obe one nisu identične trećoj, jasno je da nisu identične
ni među sobom.3
Sem toga, valja ispitati dve stvari polazeći od njihovih
akcidencija, kao i od stvari čije su one akcidencije. Naime, sve
što je akcidencija jedne od tih stvari, mora biti i akcidencija
druge stvari. A stvarima kojima akcidentalno pripada jedna od
pomenute dve stvari, mora biti akcidencija i druga od njih. Ako
u jednom od tih slučajeva postoji nesklad, to je zato što stvari ο
kojima je reč očevidno nisu identične.
Valja, isto tako, razmotriti da li dve stvari, umesto da se
nalaze u istoj vrsti kategorije, spadaju jedna u kategoriju
kvaliteta, a druga u kategoriju kvantiteta ili relacije. Treba još
videti da li vrsta svake od te dve stvari nije ista, nego je, na
primer, jedna dobra, a druga rđava, ili je jedna vrlina, a druga
nauka. — Ili [treba videti] da li je vrsta ista, ali razlike
afirmirane ο svakoj od njih nisu iste, pošto je jedna istaknuta
kao teorijska, a druga kao praktična nauka. A isto je i u drugim
slučajevima.
Sem toga, s obzirom na „više", valja ispitati da li je jedna
od stvari sposobna za „više" [sposobna da se uvećava], a druga
nije, ili obe stvari dopuštaju „više", ali ne u isto vreme. Tako
onaj ko više voli ne oseća veću žudnju za telesnim
sjedinjavanjem; prema tome, nisu istovetne ljubav i žudnja za
telesnim sjedinjavanjem.
Dalje, valja pribeći dodavanju, i razmotriti da li se, kad se
istoj stvari doda svaka od dve stvari ο kojima je reč, ne dobija
ista celina; ili, da li je, kad se od svake od te dve stvari oduzme
ista stvar, ostatak različit. Primer za to imamo ako se tvrdi da je
dvostruka polovina isto-vetna sa mnogostrukom polovinom. U
tom slučaju, ako se sa obe strane oduzme polovina, trebalo bi
da ostaci znače isto. Ali oni ne znače isto, jer dvostruko i
mnogostruko ne znače isto.
Ali valja razmotriti ne samo da li nešto nemoguće
proizlazi neposredno iz teze [da su A i Β istovetni] nego i da li
ta nemogućnost može proizlaziti iz neke hipoteze. A to se
događa onima koji smatraju da su „prazno" i „ispunjeno
vazduhom" identični. Jer jasno je da ako se vazduh izbaci
napolje, neće biti manje, nego više praznog,
532 533
dok ispunjenost vazduhom neće više postojati. Prema tome,
pri jednoj određenoj pretpostavci, bila ona lažna ili istinita
(jer to nema važnosti), jedna od dve stvari je uništena, a
druga nije, — i prema tome te dve stvari nisu identične.
Uopšte uzev, valja ispitati da li postoji negde nesklad
u predikatima afirmiranim na neki način ο svakom od dva
izraza, kao i u stvarima ο kojima su ovi izrazi afirmirani.
Jer, sve što je pridato jednom, treba da bude pri-dato i
drugom, a sve čiji je predikat jedno, treba da ima i drugo
za predikat.
I, dalje, pošto reč „identičan" ima više značenja, valja
razmotriti da li su stvari iste i na drugi način. Naime, nije
ni nužno ni moguće da stvari koje su iste po rodu, ili po
vrsti, budu iste po broju. Mi treba da ispitamo da li su
stvari iste u tom trećem smislu [po broju] ili nisu.
Naposletku, valja razmotriti da li jedna od dve stvari
može da postoji bez druge, jer u tom slučaju one ne bi
mogle biti identične.
Glava d r u g a [O UPOTREBI MESTA
IDENTITETA U DEFINICIJI]
Toliko bi mesta koja se odnose na identično trebalo
navesti.
Jasno je iz onoga što je rečeno da sva mesta koja se
odnose na identitet i kojima se pobija, mogu da se pri-
mene i za pobijanje definicije, kao što je gore napome-
nuto.4 Jer, ako ono što je označeno rečju i izrazom nije
isto, jasno je da stavljeni izraz ne može biti definicija.
Međutim, nijedno od mesta kojima se utvrđuje ne može
da se primeni za utvrđivanje definicije. Jer, nije dovoljno
dokazati identitet onoga što potpada pod dati izraz i pod
reč, da bi se utvrdilo da je izraz definicija, — naime defi-
nicija treba da ima sve osobine koje su već propisane. 5
Glava t r e ć a
[DALJE Ο MESTIMA DEFINICIJE]
Što se tiče pobijanja definicije, treba uvek pokušati
da se ona pobije na ovaj način i ovim sredstvima.
Ali ako želimo da utvrdimo jednu definiciju, valja
pre svega znati da se u raspravljanjima nikad ne dolazi, ili
se retko kad dolazi do definicije pomoću zaključivanja,
nego da se definicija uzima uvek kao princip. Tako se, na
primer, postupa u geometriji, u aritmetici, i u drugim
takvim disciplinama.
Zatim, treba znati da je zadatak druge jedne rasprave
[Anal. post.] da tačno odredi i prirodu definicije i način
definisanja. Za sada je dovoljno da se zadržimo na onom
što nam je u ovom trenutku korisno. Prema tome, neka
bude samo rečeno da se pomoću zaključivanja mogu dobiti
definicija i bitnost. Jer, ako je definicija stav koji izražava
bitnost stvari, i ako treba da su sami predikati koji se
nalaze u definiciji pridati i stvari u njenoj suštini; i ako su
vrste i [specifične] razlike tako afirmirane u kategoriji
suštine; — u tom slučaju je jasno da će — ako se uzmu
atributi koji su samo afirmirani od stvari u njenoj suštini
— stav gde se nalaze ti atributi biti nužnim načinom de-
finicija. Naime, nešto drugo ne može biti definicija, jer
ništa drugo [to jest: nikakva druga vrsta ni razlika] nije
afirmirano ο stvari u njenoj suštini.
Očevidno je, dakle, da se može doći do definicije po-
moću [dijalektičkog] zaključivanja. Na drugim mestima je6
tačnije određeno pomoću kojih mesta definicija treba da
bude utvrđena. A u sadašnjem istraživanju mogu biti pri-
menjena ista mesta [kao i za pobijanje].
Radi toga moramo obratiti pažnju na ispitivanje
kontrernih i drugih suprotnosti stvari, i moramo razmotriti
izraze u celini, kao i u njihovim delovima. Jer, ako je
suprotna definicija u stvari definicija suprotnog izraza, tada
data definicija nužnim načinom mora biti definicija po-
stavljenoga izraza. Ali, pošto kontrerne suprotnosti dopu-
štaju više povezanosti, među tim povezanostima kontrernih
534 535
suprotnosti valja izabrati onu čija kontrerno suprotna defi-
nicija izgleda najjasnija. Prema tome, treba razmotriti
definicije uzete u celini, kao što je rečeno. A ispitivanje
njihovih delova vrši se na sledeći način.
Pre svega, treba razmotriti da li je data vrsta bila
pravilno data. Jer, ako se kontrerno suprotna stvar nalazi
u kontrerno suprotnoj vrsti, i ako subjekt ο kome je reč
nije u istoj vrsti, — očevidno je da će on biti u kontrerno
suprotnoj vrsti, pošto se kontrerne suprotnosti nužnim na-
činom nalaze ili u istoj vrsti, ili u kontrerno suprotnim
vrstama.
Smatramo da su kontrerno suprotne i razlike koje su
afirmirane od kontrernih suprotnosti — kao, na primer,
razlike između belog i crnog. Jer, jedna od njih rastura
vid, a druga ga skuplja.7 Ako su razlike koje su kontrerno
suprotne [onima koje se nalaze u definiciji] afirmirane od
kontrerno suprotnog termina, — u tom slučaju će razlike
postavljene u definiciji biti afirmirane od termina ο kome
je reč. Ali pošto su i vrsta i razlike bile pravilno stavljene,
jasno je da će stavljena definicija biti pravilna.
Ili, možda nije nužno da su kontrerno suprotne raz-
like afirmirane od kontrernih suprotnosti, — sem ako se
kontrerne suprotnosti ne nalaze u istoj vrsti. Za stvari čije
su same vrste kontrerno suprotne ništa ne stoji na putu da
ista razlika bude pridata obema — kao, na primer,
pravičnosti i nepravičnosti. Jer, jedna je vrlina, a druga
rđavština duše, tako da je izraz „duša" [specifična] razlika
za obe, pošto i telo ima svoju vrlinu i svoj porok. Ali je
istinito da su razlike kontrernih suprotnosti ili kontrerno
suprotne, ili identične. Ako je razlika kontrerno suprotna
[stavljenoj razlici] afirmirana od kontrerno suprotnog
termina, a ne od termina ο kome je reč, — jasno je da data
razlika treba da bude afirmirana od ovog drugog.
Opšte govoreći,8 pošto se definicija sastoji iz vrste i
iz [specifičnih] razlika, ako je definicija kontrerno suprot-
nog termina očevidna, i definicija postavljenog termina
biće očevidna. Njegova kontrerna suprotnost nalazi se ili
u istoj, ili u kontrerno suprotnoj vrsti, a slično tome su
i razlike, afirmirane od kontrernih suprotnosti, kontrerno
suprotne ih identične. A pošto je tako, očevidno je da
mogu nastati tri mogućnosti. Prva je da će se od postav-
ljenog termina afirmirati ista vrsta kao vrsta njegove kont-
rerne suprotnosti, a njegove razlike biće kontrerno suprotne
razlikama njegove kontrerne suprotnosti, ili svih, ili nekih
od njih, dok druge ostaju identične. Druga mogućnost,
naprotiv, sastoji se u tome što će razlike biti iste, a vrste
kontrerno suprotne. A treća mogućnost sastoji se u tome,
što će obe biti kontrerno suprotne, — naime, vrste i
razlike. A nemoguće je da i vrste i razlike budu identične,
jer bi inače kontrerne suprotnosti imale istu definiciju.
Dalje, treba poći od oblika reci i od srodnih izraza,
jer vrste nužnim načinom treba da odgovaraju vrstama, a
definicije definicijama. Ako je, na primer, zaborav gubitak
znanja, i zaboraviti će biti izgubiti znanje, a zaboravljeno
biće izgubljeno znanje u prošlosti. Ako se prizna jedan od
tih izraza, i sve ostalo nužnim načinom mora biti priznato.
Isto tako, ako uništavanje znači rastavljanje supstancije,
tada i biti uništen znači imati rastavljenu supstanciju, a
uništiteljsko znači rastavljeno. A ako uništi-teljski znači
onaj što rastavlja supstanciju, i uništenje biće rastavljanje
supstancije. Isto važi i za druge slučajeve. Tako, ako se
stavi jedan od ovih izraza, i sve ostalo će biti priznato.
Treba se još staviti na tačku gledišta onih stvari koje
stoje u istim odnosima jedna sa drugom. Jer ako je zdravo
ono što proizvodi zdravlje, tada će ono što doprinosi
zdravlju biti ono što proizvodi savršeno zdravlje, a korisno
će biti ono što proizvodi dobro. Svaki od pomenutih izraza
stoji u istom odnosu prema svom svojstvenom cilju, tako
da, ako se jedan od ovih izraza definiše kao da proizvodi
taj cilj, ta definicija mora važiti i za svaki od ostalih izraza.
Dalje, treba poći od „više" i od „istog stepena", i
ispitati na koliko se načina može osnovati definicija po-
moću poređenja dva i dva izraza. Na primer, ako jedna
određena definicija definiše određenu stvar bolje nego
536 537
druga određena definicija drugu određenu stvar, i ako je
definicija koja definiše manje dobro ipak definicija, —
tada je i ona koja definiše bolje definicija. I ako određena
definicija definiše određenu stvar, u istom stepenu kao što
druga određena definicija definiše drugu određenu stvar, i
ako ta druga definicija definiše tu drugu stvar, — tada i
definicija koja ostaje definiše stvar koja ostaje. Međutim,
kad se jedna definicija poredi sa dve stvari ili dve
definicije sa jednom stvari, neće biti nikakve koristi od
razmatranja „više". Naime, nije moguće da postoji jedna
definicija za dve stvari, niti dve definicije za istu stvar.
Glava č e t v r t a
[NAJKORISNIJA MESTA]
Najzgodnija mesta jesu ona koja smo sad naznačili,
kao i ona koja se izvode iz srodnih izraza i iz oblika reci.
Zato je najvažnije njih imati na raspolaganju i pri ruci.
Jer, ta mesta su najkorisnija u najvećem broju slučajeva.
A među drugim mestima najznačajnija su ona koja su
najopštija, jer ona imaju najviše dejstva od svih ostalih.
Tako treba uzeti u obzir pojedinačne slučajeve, i tada
razmotriti da li se na njihove rodove definicija može pri-
meniti, pošto je rod sinoniman individuama. Ovo mesto
korisno je i za pobijanje onih koji pretpostavljaju posto-
janje ideja, kao što je ranije rečeno. 9 Još treba razmotriti
da li je protivnik upotrebio jedan izraz metaforno, ili ga je
afirmirao ο samom izrazu, kao da je drugi. A ako postoji
još neko zajedničko i delotvorno mesto, njega treba pri-
meniti.
Glava peta
[DA LI JE LAKO ILI TEŠKO POBITI ILI
UTVRDITI RAZNE PROBLEME]
Ali da je teže utvrditi nego pobiti jednu definiciju,
postaće jasno iz onoga što ćemo reći.
Stavove kao što su sledeći nije lako sam naći ili ih
pomoću pitanja dobiti od drugih. Na primer: da je od
sastavnih delova koji se nalaze u datoj definiciji, jedan
vrsta, a drugi [specifična] razlika; a da su u kategoriji
suštine afirmirani samo vrsta i [specifične] razlike. Bez
ovih stavova nemoguće je dobiti definiciju pomoću zaklju-
čivanja. Jer, ako su i neke druge stvari afirmirane ο stvari
u kategoriji suštine, neizvesno je da li je definicija subjekta
naznačeni izraz, ili je to neki drugi izraz, — pošto je de-
finicija izraz koji objašnjava bitnost stvari.
A drugi dokaz [da je lakše pobiti nego utvrditi jednu
definiciju] jeste da je lakše izvesti samo jedan zaključak
nego više njih. Za pobijanje [definicije] dovoljno je disku-
tovati protiv samo jednog od njenih delova (jer ako uni-
štimo samo jedan od njenih delova, — ma koji on bio, —
mi smo uništili i definiciju). Međutim, pri utvrđivanju
definicije nužno je zaključiti da svi delovi definicije pri-
padaju stvari.
Dalje, pri utvrđivanju definicije treba izvesti opšti
zaključak.10 Jer, definicija treba da bude pridata svemu
čemu je samo ime pridato, a sem toga i da bude konverti-
bilna, — ako data definicija treba da bude svojstvena
subjektu. Pri pobijanju, međutim, nije nužno dokazati
univerzalno važenje. U tom slučaju dovoljno je dokazati
da izraz definicije nije istinit za jednu od stvari koje su
obuhvaćene imenom. I kad bi trebalo pobijati univerzalnom
propozicijom, i tada ne bi bilo nužno dokazati konverziju
propozicije pri pobijanju definicije. Jer, za univerzalno po-
bijanje definicije dovoljno je da se pokaže da se izraz ne
može pridati nijednoj od stvari kojima je ime pridato, ali
nije nužno dokazati konverziju i pokazati da ime nije
afirmirano ο stvarima čiji je izraz afirmiran.
Isto tako, definicija je pobijena ako se primenjuje na
sve što je obuhvaćeno imenom, ali se ne primenjuje samo
na to.11
Isto stoji i sa onim što se odnosi na svojstvenost i
vrstu; i jednu i drugu lakše je pobijati nego utvrđivati. Za
svojstvenost ovo očevidno proizlazi iz rečenoga. Svoj-
stvenost je većinom data kao povezana sa drugim izrazima,
tako da se ona može pobiti ako se uništi samo jedan od
538 539
izraza. Međutim, da bi se svojstvenost utvrdila, treba
nužnim načinom sve izraze dokazati pomoću zaključivanja.
A gotovo sve drugo što važi za definiciju važiće i za svoj-
stvenost. Kad se utvrđuje svojstvenost, treba pokazati da
ona pripada svim stvarima koje su obuhvaćene imenom ο
kome je reč. A kad se pobija svojstvenost, dovoljno je
pokazati da ona ne pripada samo jednoj od tih stvari. A
čak i ako svojstvenost pripada svim stvarima koje pot-
padaju pod izraz, ali ne samo njima, čak je i tako pobi-
janje izvršeno, kao što smo rekli za definiciju.
Postoji, nužno, samo jedan način da se utvrdi vrsta:
pokazati da ona pripada svim slučajevima. Međutim vrsta
se pobija na dva načina: bilo da se pokaže da vrsta ne
pripada nijednom slučaju, ili da ne pripada ponekom
slučaju, — oba puta je oboreno ono što je u početku bilo
stavljeno kao vrsta. Da bi se utvrdila vrsta, nije dovoljno
pokazati da ona pripada jednom predmetu, nego se mora
pokazati i to da mu ona pripada kao vrsta. Pri pobijanju,
međutim, dovoljno je pokazati da ona ne pripada jednom
slučaju, ili da ne pripada nijednom slučaju. Otuda izgleda
da je — kao što to važi i u drugim područjima gde je uni-
štiti lakše nego stvoriti — i ovde lakše pobijati nego utvr-
đivati.
A što se tiče akcidencije, univerzalnu akcidenciju lakše
je pobiti nego utvrditi. Jer, pri utvrđivanju mora se po-
kazati da akcidencija pripada svim slučajevima, a pri po-
bijanju dovoljno je pokazati da ona ne pripada jednom
slučaju. I obratno, partikularnu akcidenciju lakše je utvr-
diti nego pobiti. Jer, pri utvrđivanju akcidencije dovoljno
je pokazati da ona pripada jednom pojedinačnom slučaju,
dok pri pobijanju treba pokazati da ona ne pripada ni-
jednom slučaju.
Jasno je zašto je od ova četiri problema najlakše po-
biti definiciju. Naime, pošto definicija sadrži najviše delova,
u njoj se nalazi najviše taČaka koje se mogu pobijati. Sto
je više delova tim brže se izvodi zaključak. Jer, prirodno
je da se zabluda češće javlja kod mnogo, nego kod malo
stvari.
Dalje, može se napasti definicija i pomoću drugih
pravila.12 Jer, definicija je pobijena, bilo da izraz nije
svojstven predmetu, ili da stavljeni termin nije vrsta, ili
da jedan od delova definicije ne pripada predmetu. Da bi
se pobili drugi problemi, ne treba ih napadati ni pomoću
mesta izvedenih iz definicija, ni pomoću drugih koja ostaju.
Samo mesta koja se odnose na akcidenciju zajednička su
svim rodovima atributa ο kojima je govoreno. Jer, svaki
od rodova atributa ο kojima je govoreno mora pripadati
predmetu ο kome je reč, a vrsta može da mu ne pripada
kao svojstvenost, ali da zbog toga ne bude pobijena. Isto
tako, nije nužno da svojstvenost pripada predmetu kao
vrsta, niti da mu akcidencija pripada kao vrsta ili kao
svojstvenost, nego treba samo da mu pripada. Prema
tome, nije moguće služiti se jednima protiv drugih, sem
kad se daje definicija.
Jasno je, dakle, da je od svih problema najlakše pobiti
definiciju, a da je najteže nju utvrditi. Jer, pomoću zaklju-
čivanja treba utvrditi sve sastavne delove (naime i da na-
značeni atributi pripadaju subjektu, i da je stavljeni termin
prava vrsta, i da je izraz svojstven subjektu), a, uz to,
[valja utvrditi] da izraz objašnjava bitnost stvari. I ovo
treba da bude pravilno urađeno.
Od drugih problema, svojstvenost je najviše slična
definiciji13. Svojstvenost je lakše pobiti, zato što je ona
najčešće sastavljena iz više reci; međutim, nju je najteže
utvrditi, zato što treba dokazati vise sastavnih delova, i
što, osim toga, valja dokazati da ona ne pripada samoj
stvari i da je sa njom konvertibilna.
Utvrditi akcidenciju najlakše je od svega [od svih
problema]. Za druge probleme treba pokazati ne samo da
predikat pripada subjektu nego i kako mu pripada.
Međutim, kad je u pitanju akcidencija, dovoljno je pokazati
da ona pripada samo subjektu. Međutim, akcidenciju je
540 541
najteže pobiti, jer ona sadrži najmanje sastavnih delova.
Jer, za akcidenciju nije označeno kako ona pripada sub-
jektu. U drugim slučajevima može se pobijati na dva
načina, — ili time što se pokazuje da predikat ne pripada
subjektu, ili da mu ne pripada na izvestan određeni način;
međutim, kad je u pitanju akcidencija, nju je moguće po-
biti samo kad se pokaže da ona ne pripada subjektu.
Mesta pomoću kojih možemo dobiti dokaze za ras-
pravljanje svakog problema bila su približno dovoljno Knjiga osma
nabrojana.
[PRAKTIČNA DIJALEKTIKA]

Glava prva
[PRAVILA ISPITIVANJA]
Posle ovoga, treba raspravljati ο redu i ο načinu
kojima valja ići u postavljanju pitanja.
Kad se nameravaju postavljati pitanja, prvo valja
pronaći mesto od koga napad treba da pođe; drugo, treba
sam u sebi iskazati pitanja i staviti ih jedno po jedno u
određeni red; i, treće, valja ih postaviti drugom [protivniku].
Dok je reč ο pronalaženju mesta, istraživanje je isto
za filozofa i za dijalektičara; međutim, stavljanje mesta u
red i postavljanje pitanja jeste svojstvena dužnost dija-
lektičara. Jer, sve što ovde spada ima značaja samo u od-
nosu prema protivniku. Ali, ne važi isto za filozofa i za
onoga ko istražuje za sebe. Naime, prvom je malo stalo do
toga što su premise njegovog silogizma — ma bile one
istinite ili poznate — odbačene od strane onoga ko odgo-
vara, zato što su bliske pitanju koje je stavljeno u početku,
i zato što ovaj predviđa posledicu svoga prihvatanja. Šta-
više, filozof treba da se stara ο tome da njegove aksiome
budu što je moguće poznatije i što bliže pitanju, jer iz njih
proizlaze naučni silogizmi.
Ranije1 je označeno odakle treba uzimati mesta. Sad
valja raspravljati ο [njihovom] redu i ο stavljanju pitanja,
a, pre svega, valja odrediti premise koje su druge nego
nužne premise i koje sem ovih treba primeniti. Nužnima se
543
nazivaju premise na osnovu kojih postaje zaključak. Ima
četiri vrste premisa koje se sem ovih primenjuju. One se
primenjuju ili da bi se, pomoću indukcije, priznala univer-
zalna premisa, ili da bi se proširio dokaz2, ili da bi se pri-
krio zaključak, ili da bi se dokaz učinio jasnijim. Sem ovih
premisa, ne srne se upotrebiti nijedna druga, — jer samo
pomoću njih treba pokušati da se pitanja prošire i postave.
A propozicije koje imaju za cilj da prikriju zaključak po-
stavljene su samo radi raspravljanja. Ali, pošto je cela ova
[dijalektika] veština uvek upravljena protiv drugog [pro-
tivnika], i mi smo primorani da se njome služimo.
Prema tome, nužne premise, pomoću kojih se vrši
zaključivanje, ne treba odmah stavljati, nego treba poći od
rečenica koje su što je moguće više udaljene od zaključka.
Na primer, ako se nastoji da protivnik prihvati da je nauka
ο kontremim suprotnostima jedna ista, od njega će se tra-
žiti da to prihvati ne ο onome što je kontrerno, nego ο onome
što je suprotno. Ako je to prihvaćeno, tada se može zaklju-
čiti i da je nauka ο kontremim suprotnostima jedna ista,
pošto je ono što je kontrerno — ono što je suprotno. Ali ako
protivnik to ne prihvati, valja nastojati da on to ipak primi
pomoću indukcije, na taj način što se postavljaju pojedinačne
kontrerne suprotnosti. Jer, nužne premise moraju se dobiti
ili pomoću zaključivanja, ili pomoću indukcije, ili jedne
pomoću indukcije, a druge pomoću zaključivanja, — a
suviše jasne propozicije moraju se neposredno postaviti.
Zaključak koji se izvodi uvek je teže pregledan iz
rastojanja i pomoću indukcije, a, s druge strane, i ako
nismo sposobni da na taj način postavimo tražene premise,
slobodno nam je da ih same postavimo.
A premise koje nisu nužne i ο kojima je maločas govo-
reno3 — moraju biti uzete u obzir zbog nužnih premisa.
Svaku od njih treba upotrebiti na sledeći način. Indukcija
od pojedinačnih slučajeva ide opštem, i od poznatog nepo-
znatom, pošto su predmeti koji se čulno opažaju bolje poz-
nati, bilo u apsolutnom smislu uzeto, ili većini ljudi.
Skrivanje zaključaka vrši se kad se pomoću prosilogi-
zama utvrđuju premise kojima dokaz problema stavljenog u
početku treba da bude dobijen. A tih premisa treba uzeti
što je moguće više. To se može postići ako se pomoću silo-
gizma mogu dokazati ne samo nužne premise nego i neke
od onih koje su korisne za njihovo postavljanje.
Dalje, ne treba iskazati zaključke [tih prosilogizama],
nego ih, najzad, valja izvoditi jedan za drugim. Jer, na taj
način [onaj koji odgovara] ostaće na najvećem mogućem
rastojanju od prvobitne teze.
Uopšte govoreći, kad se u postupku upotrebi skrivanje,
treba postavljati pitanja tako da — pošto se ispitivanje
odnosilo na ceo dokaz, a kad se utvrdi zaključak — sago-
vornik treba još da istražuje „zašto" [upravo: kako se zak-
ljučak dobij a iz premisa?]. A to će se postići naročito na
maločas kazani način. Jer, kad se iskaže samo poslednji
[glavni] zaključak, ostaje nejasno kako je ovaj dobijen.
Jer, onaj ko odgovara nije predvideo iz kojih propozicija
zaključak proizlazi. A to biva zato što mu raniji silogizmi
nisu bili objašnjeni u pojedinostima, a i zato što silogizam
zaključka ne zalazi u pojedinosti. Naime, mi smo stavili
ne propozicije iz kojih se sastoji silogizam zaključka, nego
samo one iz kojih su postale same te propozicije [λήμματα].
A isto tako je korisno [kad zaključak treba sakriti] da
se ne uzmu u kontinuiranom redu [μή συνεχή] propozicije
[αξιώματα] koje se traže za obrazovanje silogizama, nego
valja uzimati naizmenično propozicije koje vode jednom i
one koje vode drugom zaključku. Jer, ako se propozicije
koje pripadaju svakom zaključku stave neposredno jedna
pored druge, biće jasnije ono što će iz njih sledovati.
Treba, gde je to moguće, nastojati da se dobije univer-
zalna premisa pomoću definicije koja važi ne za same izraze
ο kojima je reč, nego za one koji su im srodni po smislu.
Jer, oni koji odgovaraju zapliću se sami od sebe u zabludu,
kad se definicija odnosi na izraz srodan po smislu, a oni
veruju da ne odobravaju univerzalnu propoziciju. Takav
slučaj imamo, na primer, kad se mora priznati da gnevan
covek želi osvetu zbog preziranja koje mu je pokazano, i
kad se dopusti da je gnev želja za osvetom koja je izazvana
izražavanjem preziranja. Jasno je da ćemo, ako se ovo pos-
 35 Organon
544 545
lednje prizna, dobiti uopšte ono do čega nam je stalo. Me-
đutim, ako se iskažu premise koje se odnose na izraze ο
kojima je reč, tada se često događa da onaj ko odgovara
odbija da ih prihvati, zato što mu sam izraz pruža više
prilike za prepirku povodom njegovog prigovora, — kao u
ovom slučaju, na primer, da gnevan čovek ne želi osvetu.
Naime, mi se ljutimo na naše roditelje, ali ne želimo da im
se svetimo. Ali ovaj prigovor neosporno nije osnovan. Jer,
u odnosu na neke ljude, dovoljna je osveta da im se zada
žalost i da se u njima izazove kajanje. Međutim, taj prigo-
vor nije bez izvesne ubedljivosti koja izgleda da daje pro-
tivniku neki razlog da odbaci propoziciju. Ali, kad se defi-
niše ljutina, nije tako lako naći prigovor.
Sem toga, treba postaviti propoziciju kao da se ona
ne stavlja radi nje same, nego zbog nečeg drugog. Oni koji
odgovaraju čuvaju se svega što može da koristi tezi.
Uopšte govoreći, treba učiniti što nejasnijim da li se
želi da bude priznata propozicija ili njena suprotnost. Jer,
ako ono što služi dokazivanju ostane nejasno, u tom
slučaju oni koji odgovaraju više su voljni da kažu svoje
mišljenje,
Sem toga, mogu se postavljati pitanja pomoću slično-
sti, jer takvo ispitivanje je ubedljivo, a ono što je univer-
zalno ostaje pri tome više skriveno. Takav slučaj imamo,
na primer, kad se pitanjima izazove sledeće priznanje: kao
što je isto znanje i neznanje kontrernih suprotnosti, tako je
isto i čulno opažanje kontrernih suprotnosti; ili obratno:
pošto je čulno opažanje isto, i znanje je isto. Ovaj postu-
pak sličan je indukciji, iako nije identičan sa njom. Jer, u
indukciji iz pojedinačnih slučajeva dobija se opšte; među-
tim, na osnovu sličnosti ne dobija se opšte u kome je sadr-
žano sve što je slično.
Ponekad se mora učiniti prigovor i samom sebi. Jer,
oni koji odgovaraju nisu nepoverljivi prema onima koji
pri raspravljanju izgleda da pravilno postupaju. Korisno
je još dodati da je ono što se tvrdi opšte priznato. Jer oni
koji odgovaraju ustručavaju se da poljuljaju uobičajeno
mišljenje, kad nemaju spreman prigovor. A pošto, u isto
vreme, oni upotrebljavaju ovakve [opšte primljene] dokaze,
— čuvaju se toga da ih poljuljaju.
Dalje, ne treba se uporno zalagati za neki dokaz, ma
kako ovaj bio koristan. Naime, uporno zalaganje pojačava
otpor protivnika.
Dalje: treba postaviti [svoju] propoziciju kao poređe-
nje. Jer, lakše se prima ono što se tvrdi zbog nečeg drugog,
a nije korisno zbog sebe [a nema samo sebe za cilj].
A ne treba staviti ni propoziciju čije nam je usvajanje
nužno, nego onu čije je nužno sledovanje prva propozicija.
Protivnik lakše prihvata ovu drugu propoziciju, zato što
ne vidi tako jasno šta je njena posledica, — a ako je po-
slednja propozicija usvojena, i druga je usvojena.
I, na kraju, treba pitati šta se najviše želi da bude
priznato. Naime, oni koji odgovaraju naročito su skloni da
odbiju prva pitanja, zato što večina onih koji ispituju govo-
re najpre ο stvarima do kojih im je najviše stalo. Međutim
nekim protivnicima treba pre svega reći ovakve propozi-
cije. Jer, neprijatni ljudi najpre prihvataju ono što im se
prvo pruža, — sem ako zaključak koji iz toga proizlazi
nije potpuno jasan, — a na kraju postaju teški. Isti stav
treba imati prema onima koji veruju da su oštroumni u
svojim odgovorima. Jer pošto su odobrili većinu stvari
[koje su im prvo iznesene], oni pri kraju počinju da izvode
opsene, kojima hoće da dokažu da zaključak ne proizlazi
iz stavljenih propozicija. Oni lako čine ustupke, zato što
veruju u svoju veštinu, i što misle da im se ništa nepovoljno
ne može dogoditi.
Sem toga, dobro je produžavati dokaz i u njega umet-
nuti stvari koje nisu korisne za raspravljanje, kao što čine
oni koji crtaju pogrešne geometrijske figure. Jer, kad se
mnogo govori, neizvesno je gde se nalazi zabluda. Zbog
toga oni koji pitaju ponekad ne primećuju da su u toj ne-
jasnosti uspeli da budu prihvaćene stvari koje, da su same
izložene, ne bi bile primljene.
Kad je reč ο skrivanju [dokaza], treba upotrebiti
načine ο kojima je govoreno. A za ukrašavanje izlaganja
iskorišćuje se indukcija i podela srodnih pojmova.
 35*
546 547
 Jasno je šta je indukcija. A deliti — to je, na primer,
reći da je jedna nauka bolja nego druga nauka, ili zato što
je tačnija, ili zato što je njen predmet viši, ili zato što su
od nauka jedne teorijske, druge praktične, a treće stva-
ralačke. Svako od tih razlikovanja ukrašava izlaganje, i ako
nije nužno da ona budu iskazana zbog zaključka.
Da bi se raspravljanje učinilo jasnijim, treba navesti
primere i poređenja, ali primere koji su prikladni i uzeti iz
poznatih stvari, kao iz Homera, ali ne kao iz Hoirila. Jer,
tako ono Što je tvrđeno postaje jasnije.4
Glava druga
[PRAVILA ZA POSTAVLJANJE PITANJA.
INDUKCIJA I SILOGIZAM]
U dijalektičkim raspravljanjima silogizam treba prime^
niti pre u odnosu na dijalektičare nego na masu; međutim,
indukciju treba primeniti pre na masu. Ο tome je ranije
već govoreno.5
U nekim slučajevima moguće je pri indukciji stavljati
pitanja u univerzalnom obliku. U drugim slučajevima, opet,
to nije lako, zato Što nema zajedničkog imena koje je utvr-
đeno za sve sličnosti, nego, kad treba dobiti univerzalno,
kaže se da se izvestan izraz upotrebljava u svima takvim
slučajevima. Ali ono što je najteže, jeste odrediti šta je od
navedenih stvari takvo, i šta nije. I otuda se sagovornici u
raspravljanju često uzajamno varaju, na taj način što jedni
tvrde da je slično ono što nije slično, a što drugi sumnjaju
da je slično ono što je slično. Zbog toga [oni što učestvuju
u raspravljanju] treba da nastoje da sami pronađu ime za sve
stvari [što spadaju u vrstu ο kojoj je reč], tako da ni onaj ko
odgovara ne može da sumnja i da kaže da postavljena stvar
nije uzeta u sličnom značenju, niti onaj ko pita može lažno
da tvrdi da je stvar uzeta u sličnom značenju. Jer, mnoge
stvari, koje nemaju slično značenje, izgleda da ga imaju.
Kad se izvrši indukcija koja obuhvata mnoge slučajeve,
a onaj ko odgovara ipak neće da prizna univerzalnu propo-
ziciju, — tada je ispravno zatražiti od njega da stavi svoj
prigovor. Ali ako sam on ne kaže u kojim je slučajevima
tako, nije ispravno tražiti od njega da kaže u kojim slučaje-
vima nije tako. Treba najpre izvršiti indukciju, a tek potom
tražiti da protivnik stavi prigovor.
Isto tako, treba zahtevati da se prigovori ne odnose
na samu stvar koja se tvrdi, sem u slučaju ako ta stvar nije
jedina u svom rodu, — kao što je, na primer, duada, među
parnim brojevima, jedini prvi broj. Jer, onaj ko Čini prigo-
vor treba da upravi svoj prigovor na drugi predmet, —
sem u slučaju ako može da kaže da je predmet ο kome je
reč jedini u svome rodu.
Što se tiče onih koji čine prigovore na jedno opšte
tvrđenje i upravljaju prigovor ne na samu stvar nego na
jedan homonim i koji, na primer, tvrde da neko može imati
boju, ili nogu ili ruku koja nije njegova (pošto slikar može
da ima boju koja nije njegova, a kuvar nogu koja nije
njegova), u takvim slučajevima treba postaviti pitanje tek
pošto se načini razlika. Naime prigovor na propoziciju
imaće važnost, dokle god homonimija ostaje skrivena.
Ali ako [protivnikov] prigovor — koji se ne odnosi
više na homonim nego na samu stvar — omete ispitivanje,
u tom slučaju onaj ko ispituje treba da izostavi ono što je
od prigovora pogođeno, a da ostatak učini univerzalnim, —
dok ne postigne da se primi ono što mu je korisno. Da
bismo ovo objasnili, uzmimo za primer zaborav i činjenicu
da je [nešto] zaboravljeno. Jer, protivnici ne priznaju da je
zaboravio onaj ko je izgubio znanje, zato što — ako se
stvar promeni — znanje je izgubljeno, ali nije zaboravljeno.
Treba izostaviti ono što je pogođeno od prigovora, a braniti
ostatak tvrđenja, — tako, na primer, treba reći da ako
stvar i dalje traje, a znanje ο njoj je izgubljeno, — u tom
slučaju znanje je zaboravljeno.
Isti stav treba imati prema onima koji čine prigovor
stavu da je većem dobru suprotno veće zlo. Jer, oni navode
da je zdravlju, koje je manje dobro nego normalno stanje
duše i tela, suprotno veće zlo, pošto je bolest veće zlo nego
rđavo stanje tela. I ovde treba izostaviti ono što je prigovor
pogodio. Jer ako se to izostavi, protivnik će lakše primiti
548 549
stav da je većem dobru suprotno veće zlo, — sem ako
jedno od dva dobra ne sadrži u sebi drugo, kao što nor-
malno stanje duha i tela sadrži u sebi zdravlje.
Ovo treba činiti ne samo kad protivnik stavlja prigo-
vor nego i kad ga ne stavlja ali negira ono što tvrdimo, zato
što predviđa da iz toga može da se postavi jedan takav pri-
govor. Jer, kad se izostavi ono na šta je upravljen prigovor,
protivnik će biti primoran da da [svoj] pristanak, pošto ne
može da predvidi u onome što ostaje nešto što ne bi bilo
onako kako je rečeno. A ako protivnik ne da svoj pristanak,
u tom slučaju, kad se od njega zatraži prigovor, on neće
moći da ga stavi. Takvi slučajevi nastaju kad su u pitanju
propozicije koje su delimično lažne, a delimično istinite. U
njima je moguće izostaviti jedan deo, tako da ostatak
ostane istinit. A kad se propozicija raširi na mnoge pojedi-
načne slučajeve, a protivnik ne stavi nikakav prigovor,
treba smatrati da je on nju prihvatio. Naime, u dijalektici
važi premisa koja može da se tako primeni na mnoge poje-
dinačne slučajeve, a da se protiv nje ne stavi prigovor.
Kad se isti zaključak može izvesti kako bez svođenja na
logički nemoguće tako i svođenjem na nemoguće, — u tom
slučaju, ako se dokazuje, i ako se dijalektički ne raspravlja,
svejedno je da li se zaključuje ovako ili onako [jednom ili
drugom metodom]. Ali, ko dijalektički raspravlja s protiv-
nikom taj ne srne primeniti zaključivanje pomoću nemogu-
ćeg. Ako je zaključeno bez svođenja na nemoguće, protivnik
ne može izazvati nikakvu sumnju. Međutim, ako je izveden
nemoguć zaključak, protivnik negira da je on nemoguć, —
sem u slučaju da je lažnost sasvim očevidna, tako da oni
koji ispituju ne postižu da bude prihvaćeno ono što žele.
Treba tvrditi sve propozicije koje se tako primenjuju
na mnoge slučajeve, i koje ne dopuštaju nikakav prigovor
ili uopšte, ili na prvi pogled. Jer, ako protivnici nisu spo-
sobni da primete slučajeve u kojima nije tako kao što je
rečeno, oni primaju propoziciju kao istinitu.
Od zaključka ne treba praviti pitanje. Inače, ako ga
protivnik odriče, izgleda da nije bilo zaključivanje. Jer,
protivnici često negiraju zaključak, i kad on nije stavljen
kao pitanje, nego kad je izveden kao zaključak, i kad tako
čine, njih ne smatraju kao pobijene oni koji ne vide da je
to [nužni] zaključak iz primljenih premisa. A kad se ne
kaže da je to zaključak, pa se ovaj stavi kao pitanje, i pro-
tivnik ga odrekne, — u tom slučaju nikako ne izgleda da
je izvršeno zaključivanje.
Izgleda da svako opšte pitanje nije dijalektička propo-
zicija. Kao primer za to uzmimo pitanje: „šta je čovek?"
ili: ,,u koliko se smisla govori ο dobru?" Naime, dijalek-
tička je ona propozicija na koju može da se odgovori sa
„da" ili „ne", — što nije slučaj sa navedenim propozici-
jama. Zbog toga ovakva pitanja nisu dijalektička, sem ako
onaj ko pita nije sam izveo razlikovanja ili podele, i — na
primer — rekao: „da li se ο dobru govori u ovom ili u
onom smislu?" Jer, na ovakva pitanja lako je odgovoriti ili
potvrdno ili odrečno. Stoga treba nastojati da se uzimaju
ovakve propozicije. A u isto vreme možda je ispravno pitati
protivnika u koliko se smisla govori ο dobru, kad ih je
onaj ko postavlja pitanja ο značenju dobra razlikovao i
postavio, a protivnik ih nikako nije prihvatio.
Onaj ko dugo vremena postavlja pitanja samo ο jednoj
stvari — rđav je ispitivač. Ako ispitivač to čini, i ako ispi-
tivani odgovara na ono što ga pita, jasno je ili da mu prvi
stavlja više različitih pitanja, ili da mu stavlja više puta isto
pitanje. A iz toga izlazi ili da je ovo brbljanje, ili da nema
silogizma. Jer, svaki silogizam sastoji se iz malog broja
premisa. Ali, ako protivnik ne odgovara, — tada ispitivač
greši što ga ne kudi, ili što ne prekine raspravljanje.
Glava t r e ć a [TEŠKOĆE
DIJALEKTIČKIH DOKAZA]
Ima nekih pretpostavka koje je teško napadati i lako
braniti.
Takve su stvari koje su po prirodi prve i koje su po-
slednje [prvi principi i poslednji zaključci]. Prvim stvarima
potrebna je definicija, a na poslednje stvari zaključuje se
550 551
pomoću mnogo posrednih članova, ako se hoće da se
sačuva kontinuitet [od početka do kraja], i to počev od
prvih principa. Bez toga svako raspravljanje [o ovom pred-
metu] izgleda sofističko, pošto je nemoguće nešto dokazati,
ako se ne počne sa principima koji su [toj stvari] svojstveni,
i ako se ne poveže [red raspravljanja] sve do poslednjih
zaključaka. Sto se tiče definisanja prvih principa, oni koji
odgovaraju ne misle da to čine i ne obraćaju nikakvu paž-
nju onome ko ispituje kad on definiše. A, međutim, dok
ne postane jasan predmet raspravljanja, nije lako boriti se
protiv njega. A to se najviše događa kad su u pitanju prin-
cipi. Jer, drugo [druge propozicije] se dokazuje pomoću
principa, a ovi sami ne mogu biti dokazani pomoću dru-
goga, nego se svaka od ovakvih propozicija mora upoznati
pomoću definicije.
Ali teško je napadati i propozicije koje su vrlo bliske
principu. Jer, ne mogu se pribaviti mnogi dokazi protiv
njih, zato što ima malo srednjih propozicija između zaklju-
čaka i principa, a što pomoću tih srednjih propozicija treba
nužnim načinom dokazati propozicije koje im sleduju. Ali
od svih definicija najteže je napadati one koje upotreb-
ljavaju izraze za koje je prvo nejasno da li imaju jedno ili
više značenja, i za koje je, sem toga, nejasno i da ih onaj
ko definiše uzima bukvalno ili kao metaforu. I pošto su ti
izrazi malo jasni, oni se ne mogu uzeti kao uporište za
napad; a pošto se ne zna da li njihova nejasnost dolazi
otuda što su upotrebljeni kao metafora, nije ih moguće
pobijati.
Uopšte ο svakom problemu koji se teško daje pobijati
valja pretpostaviti da mu je potrebna definicija, ili da je on
dvosmisleno ili metaforno izražen, ili da nije udaljen od
principa, ili da nam na prvi pogled nije jasno na koji se od
ovih načina svodi teškoća koju on stavlja. Jer kad postane
jasan način na koji se javlja teškoća, tada je očevidno da
treba ili definisati, ili razlikovati, ili pribaviti srednje pro-
pozicije na osnovu kojih se dokazuju krajnje propozicije.
Ο mnogim tezama nije lako raspravljati i napadati ih,
pošto definicija nije bila tačno data. Ovo, na primer, važi
za problem da li jedna stvar ima jednu ili više kontrernih
suprotnosti. Ali, ako su kontrerne suprotnosti pravilno
definisane, lako je zaključiti da li ista stvar može ili ne može
imati više kontrernih suprotnosti. A na isti način se po-
stupa kad su u pitanju drugi izrazi koje treba definisati.
Izgleda da i u matematici neke teškoće u dokazu figura
dolaze zbog nedostatka definicije. Takav primer imamo kad
se dokazuje da prava koja seče površinu paralelnu strani
[jednog paralelograma] na sličan način deli liniju i površinu.
Međutim, ako je data definicija, ono što se kaže postaje
odmah jasno. Jer, površine bivaju sečene isto kao linije, i
to je definicija iste proporcije. U apsolutnom smislu uzeto,
kad se stave definicije — na primer, linije i kruga — tada
je vrlo lako dokazati prve osnovne principe. Samo, nema
mnogo dokaza koji se mogu dati za svaki od njih, pošto
nema mnogo srednjih članova. Ah, ako nisu date definicije
principa, ovaj dokaz je težak, ako ne i nemoguć. A slično
kao sa matematičkim pojmovima događa se i sa dijalek-
tičkim zaključivanjima.
Ne treba smetati s uma da, kad je teško diskutovati
protiv jedne teze, to biva zbog toga što ona ima jedan od
nedostataka ο kojima je govoreno. Ali, kad je teži posao
raspravljati ο postulatu, upravo ο premisi, nego ο samoj
tezi, valja dvoumiti treba li stavljati takve propozicije ili
ne treba. Jer, ako se ne odobri postulat, i ako se hoće da se
i ο njemu raspravlja, — tada će se od protivnika tražiti
nešto teže nego što je dokazati tezu koja je stavljena u
početku. Međutim, ako se postulat odobri, protivnik će
verovati na osnovu onoga što je manje za verovanje.
Ako se jedan problem ne srne načiniti težim, treba
odobriti postulat, ali ako se zaključak mora izvoditi iz
poznatijih premisa, ne treba da se postavi postulat. Ili:
onaj ko želi da se bavi proučavanjem ne treba da ga po-
stavi, sem ako on nije poznatiji od zaključka. Međutim,
onaj ko se vežba [u raspravljanju] treba da postavi postu-
lat, ako samo ovaj izgleda istinit. Očevidno je, dakle, da se
menja način na koji se traže takvi postulati, prema tome
da li neko ispituje ili predaje.
552 553
 Glava č e t v r t a
[ULOGA ONOGA KO ISPITUJE I ONOGA KO ODGOVARA]
Ono što je rečeno gotovo je dovoljno da objasni kako
i u kome redu treba stavljati pitanja.
A što se tiče odgovora [odbrane teze], valja najpre
odrediti šta treba da radi onaj koji hoće dobro da odgovara,
kao i šta treba da radi onaj koji hoće dobro da pita.
Zadatak onoga koji ispituje [koji napada tezu] jeste da
tako vodi raspravljanje da natera onog koji odgovara da
tvrdi najveće paradokse koji iz teze nužnim načinom proiz-
laze. Međutim, zadatak onoga koji odgovara [onoga koji
brani tezu] jeste da nastoji da ono što kaže besmisleno ili
paradoksno izgleda kao da ne dolazi od njega, nego kao
da proističe iz njegove teze. Jer, postoji razlika između
pogreške koja se sastoji u tome da se stavi kao teza ono
Što ne treba da bude stavljeno, i pogreške koja se sastoji
u tome da se stavljeno ne brani kako treba.
Glava peta
[PRAVILA ZA ONOG KOJI ODGOVARA]
Oni koji raspravljaju radi vežbanja i probe nemaju ni-
kakva određena pravila kojih treba da se drže, — jer nisu
isti ciljevi onih što predaju ili onih što se uče i onih koji se
prepirući bore, — kao što je drukčiji i cilj onih koji rasprav-
ljaju jedan s drugim radi nekog istraživanja. Naime, onaj
koji uči treba uvek da prizna ono što mu izgleda istinito,
jer niko neće ni pokušati da mu predaje nešto lažno. U
dijalektičkim sukobima, onaj koji pita ima za cilj da svim
sredstvima izazove privid da je pobio protivnika, a onaj
koji odgovara ima za cilj da se prikazuje kao da ga to nije
nimalo pogodilo. Ali u dijalektičkim borbama u kojima se
dokazuje ne radi prepiranja, nego radi ogledanja i ispi-
tivanja, nije dosad ništa određeno rečeno ο cilju koji onaj
što odgovara treba da ima u vidu, niti kakve stvari treba
ili ne treba da prizna da bi dobro ili rđavo odbranio svoju
tezu. Pošto nam naši prethodnici nisu ο ovome predali
ništa [nikakva određena pravila koja smo pomenuli u
početku ove glave], mi ćemo pokušati da sami nešto ka-
žemo ο tom predmetu.
Nužno je da onaj koji odgovara podrži raspravljanje
time što će postaviti tezu koja je ili verovatna ili nevero-
vatna, ili koja nije ni jedno, ni drugo; i koja je ili verovatna
ili neverovatna ili u apsolutnom, ili u određenom smislu,
ili, na primer, u odnosu na nekoga, ili na samoga onog ko
odgovara, ili na nekog drugog. Ne čini nikakvu razliku na
koji je od ta dva načina teza verovatna ili neverovatna, jer
će način da se pravilno odgovara, i da se ono što je pitano
odobrava ili ne odobrava, biti isti [u oba slučaja].
Ako je neverovatna teza onoga koji odgovara, za-
ključak koji traži onaj koji ispituje mora biti verovatan, a
on je neverovatan za verovatnu tezu. Jer, onaj koji pita
izvodi uvek zaključak suprotan stavljenoj tezi. A ako ono
što se tvrdi nije ni verovatno ni neverovatno, i zaključak
će biti takav.
Ali pošto onaj koji pravilno zaključuje dokazuje za-
ključak iz premisa koje su verovatnije i poznatije nego što
je zaključak, jasno je da — u slučaju ako je teza potpuno
neverovatna — onaj koji odgovara ne treba da prizna ni
ono što je potpuno neverovatno, ni ono što je verovatno,
ali je manje verovatno nego zaključak onoga ko ispituje.
Jer, ako je neverovatna teza [onoga koji odgovara], biće
verovatan zaključak [onoga koji ispituje], tako da će sve
stavljene premise [od strane onoga koji ispituje] morati da
budu verovatne i verovatnije nego zaključak [koji on izvodi].
Jer, pomoću poznatijih premisa mora se zaključiti ono što
je manje poznato. Prema tome, ako neko od stavljenih pita-
nja nije takvo, onaj koji odgovara ne treba da ga odobri.
Međutim, ako je potpuno verovatna teza [onoga koji
odgovara], jasno je da će biti potpuno neverovatan zaklju-
čak [onoga koji ispituje]. Prema tome, [onaj koji odgovara]
treba da prizna sve što je verovatno, a od onoga što nije
verovatno sve ono što je manje neverovatno od zaključka
[onoga koji ispituje]. Jer, tako će se smatrati da je zado-
voljavajuće raspravljao.
554 555
 Isto tako treba postupati u slučaju ako teza [onoga
koji odgovara] nije ni verovatna, ni neverovatna. Jer i tada
valja odobriti sve što je verovatno, a od stvari koje nisu
verovatne sve one koje su verovatnije od zaključka [onoga
koji ispituje]. Jer, na taj način zaključivanja će postati
verovatnija.
Ako je, dakle, ono što se tvrdi potpuno verovatno ili
potpuno neverovatno, — u tom slučaju merilo poređenja
treba da bude ono što je potpuno verovatno. Međutim, ako
ono što se tvrdi nije potpuno verovatno ili potpuno nevero-
vatno, nego ako je verovatno ili neverovatno samo za onoga
koji odgovara — tada će sam ovaj biti merilo poređenja
na osnovu koga treba da sudi ο onome što je verovatno ili
neverovatno, i da prihvata ili da odbija traženu stvar.
A ako onaj koji odgovara brani mišljenje nekog dru-
gog, jasno je da, imajući u vidu to mišljenje, on treba da
prizna ili da odbaci sva tvrđenja.
Zbog toga i oni koji uvode u mišljenje drugih — kao,
na primer, [u mišljenje] da su dobro i zlo isto, kao što kaže
Heraklit, — neće da pretpostave da je nemoguće da kont-
rerne suprotnosti pripadaju u isto vreme jednoj istoj stvari,
— i to ne zato što oni sami u ovo ne veruju, nego zato što,
kad se zaključuje prema Heraklitu, treba tako da se tvrdi.
To čine i oni koji uzimaju teze jedan drugog. Oni nastoje
da se izraze kao što bi činio onaj koji je postavio tezu.
Glava š e s t a
[ODGOVOR NA VEROVATNA I NEVEROVATNA TVRĐENJA,
KAO I NA TVRĐENJA KOJA PRIPADAJU I KOJA
NE PRIPADAJU STVARI]
Očevidno je, dakle, šta treba da ima u vidu onaj koji
odgovara, — bilo da je njegova teza potpuno verovatna, ili
da je verovatna za nekog.
Svako ispitivanje treba nužnim načinom da bude ili
verovatno, ili neverovatno, ili da ne bude ni jedno ni drugo,
i treba ili da se odnosi na dokaz, ili da se ne odnosi na
dokaz. A, pošto je tako, tada u slučaju da je ispitivanje
556
verovatno i da nema odnosa sa dokazom, onaj koji odgo-
vara treba da ga odobri i da kaže da je ono verovatno. A
ako ispitivanje nije verovatno i ako se ne odnosi na dokaz,
onaj koji odgovara treba ipak da ga odobri, ali pri tom
treba da ukaže na to da ono nije verovatno, kako bi izbegao
da ga smatraju za jednostranog. A ako se ispitivanje od-
nosi na dokaz i ako je verovatno, onaj koji odgovara treba
da kaže da je ono verovatno, ali da je suviše blizu tezi koja
je stavljena u početku, i da, ako se odobri, stavljeni pro-
blem se ruši. A ako propozicija koju traži onaj koji ispituje
stoji u vezi sa dokazom, ali je suviše neverovatna, — u tom
slučaju onaj koji odgovara dopustiće da, ako se ona odobri,
traženi zaključak iz nje proističe, ali da je propozicija odveć
jednostrana da bi bila primljena.
Ako propozicija nije neverovatna, ni verovatna, — tada
u slučaju da se ona ni u čemu ne odnosi na dokaz, treba je
odobriti bez primedaba. Ali ako se ona odnosi na dokaz,
tada onaj koji odgovara treba osim toga da naznači da, ako
se ona prihvati, ruši se problem, koji je u početku stavljen.
Kad se ispunjavaju ova pravila, tada onaj koji odgo-
vara neće izgledati ni u čemu kao lično odgovoran za ono
što mu se događa, ako predviđa posledicu svake ustupljene
tačke; a onaj koji ispituje moći će da izvede zaključak, po-
što su mu odobrene sve premise koje su verovatnije nego
zaključak. Ali oni koji se trude da izvedu zaključak pola-
zeći od premisa koje su neverovatnije nego zaključak, oče-
vidno ne zaključuju pravilno. Zato te premise ne treba
odobriti onima koji ih traže.
Glava sedma
[OSOBINA ISPITIVANJA]
Na isti način treba da postupa onaj koji odgovara ako
protivnik upotrebljava izraze koji su nejasni i koji imaju
više značenja. Pošto je onome koji odgovara dozvoljeno
da ako nešto ne razume kaže da ne razume, a pošto —
ako protivnik postavlja pitanje koje ima više značenja, on
ne mora da ga potvrđuje ili odriče, — očevidno je, pre
557
svega, da ako [neki] izraz [protivnikov] nije jasan, onaj
koji odgovara bez ustezanja treba da kaže da ga ne razume.
Jer često se zapada u teškoće kad se odgovara na pitanja
koja nisu bila jasno postavljena.
A ako razume izraz, i ako je ovaj upotrebljen u vise
značenja, — tada, ako je izraz u svim značenjima istinit ili
lažan, on mora potpuno da ga odobri ili da ga odbaci. Ali
ako je izraz delimično lažan a delimiČno istinit, on mora da
objasni da je taj izraz upotrebljen u više značenja, kao i da
je u jednom od ovih istinit, a u drugom lažan. Jer, ako tu
razliku načini docnije, ostaće nejasno da li je već u
početku primetio dvosmislenost.
Ako onaj koji odgovara nije prethodno primetio dvo-
smislenost, nego odobrio pitanje, imajući u vidu samo
jedan smisao reci, — u tom slučaju on treba da kaže pro-
tivniku, koji hoće da svom pitanju da drugo značenje — da
on nije mislio na to, nego na drugo značenje, kad je pri-
znao rečenicu. Ako je pitanje u isto vreme jasno i prosto,
na njega treba odgovarati sa da ili ne.
Glava osma
[O ODGOVORU NA INDUKCIJU]
Ali u zaključivanju je premisa [koju protivnik predlaže]
uvek ili jedna od propozicija iz kojih se sastoji zaključivanje,
ili propozicija koja je postavljena radi toga da utvrdi jednu
od ovih propozicija. — A uvek je jasno kad je propozicija
uzeta radi neke druge rečenice, — iz toga što je stavljeno
više sličnih pitanja. (Jer, univerzalno se dobija većinom po-
moću indukcije ili pomoću sličnosti.) — I pošto je tako,
onaj koji odgovara može da prizna sve partikularne pro-
pozicije, ako su one istinite i verovatne. A protiv univer-
zalne propozicije treba nastojati da se stavi prigovor. Jer,
bez takvog prigovora, bio on stvaran ili prividan, sputavati
dokaz — znači praviti nepotrebne teškoće. Ako se ne
prizna univerzalna propozicija koja jasno proizlazi iz mnogo
pojedinačnih slučajeva, i ako nikakav prigovor nema da
se stavi, — očevidno je da se samo prave nepotrebne te-
škoće. A ako ne možemo pokazati protivdokazom da
propozicija nije istinita, još više ćemo izgledati izloženi
nepotrebnim teškoćama. I to čak i u slučaju kad ovaj
protivdokaz ne bi bio dovoljan.
Naime, mi se često nalazimo pred dokazima kontrerno
suprotnim uobičajenim mišljenjima i koje je teško resiti.
Primer za to imamo u Zenonovom dokazu da kretanje nije
moguće i da se trkalište ne može pretrčati. Ali to nije razlog
da se ne usvoje suprotnosti ovih stavova.
Ako se ne odobri [protivnikova propozicija], i ako se
nasuprot njoj ne može staviti ni prigovor, ni protivdokaz,
očevidno je da se prave bezrazložne teškoće. Jer, izraz
„činiti bezrazložne teškoće pri raspravljanjima" znači dati
odgovor koji postaje na način različit od pomenutih načina
— koji obara zaključak.
Glava d e v e t a
[O PRETHODNIM VEZBANJIMA I Ο
NEVEROVATNIM TEZAMA]
Pre no što podrži jednu tezu ili jednu definiciju, onaj
ko odgovara treba samom sebi da učini sve prigovore.
Jer, njegova je dužnost, očevidno, da uzme kontrernu
suprotnost dokaza kojima oni koji ispituju pobijaju ono
što je on stavio.
On će izbegavati i da podrži neverovatnu pretpostavku.
Jedna pretpostavka može biti neverovatna na dva načina.
Ona je neverovatna kad iz nje proizlaze besmislene pro-
pozicije, — kao kad bi se na primer reklo da se sve kreće
ili da se ništa ne kreće.0 Neverovatne su i pretpostavke koje
prihvataju ljudi rđavih sklonosti, a koje su suprotne sklo-
nostima normalnog čoveka: kao, na primer, da je zado-
voljstvo dobro, i da je činiti nepravdu bolje nego je podno-
siti. Ljudi osećaju mržnju prema onome ko podržava te
stavove, jer smatraju da on to ne čini radi raspravljanja,
nego zato što stvarno tako misli.
558 559
 Glava d e s e t a
[Ο RESENJU LAŽNIH DOKAZA]
Dokazi koji daju lažan zaključak obesnažuju se na
taj način što se izostavlja deo iz koga postaje zabluda.
Jer, izostavljanje jednog dela ne ispravlja dokaz, čak
ni ako je izostavljeni deo lažan. A dokaz može da sadrži
više zabluda. Uzmimo, na primer, [kao premise propozi-
cije]: „Onaj ko sedi piše", i: „Sokrat sedi". Zaključak iz
tih premisa jeste: „Sokrat piše". Ako se izostavi rečenica:
„Sokrat sedi", time još ništa nije dobijeno za ispravljanje
dokaza. Može se desiti da je tražena rečenica [donja pre-
misa, koja je izostavljena] lažna, ali od nje ne zavisi laž-
nost dokaza. Jer, ako slučajno neko sedi, ali ne piše, —
tada se ne može primeniti isto rešenje. Prema tome, ne
treba izostaviti donju premisu, nego gornju: „Onaj ko sedi
piše." Jer, ne piše svako ko sedi.
Prema tome, potpuno rešenje dokaza sastoji se u tome
da se izostavi deo iz koga postaje zabluda. A kad se zna
da od tog dela zavisi dokaz, tada se poznaje rešenje, kao
što je slučaj kod pogrešno nacrtanih geometrijskih figura.
Jer, nije dovoljno učiniti prigovor, čak i ako je izostavljeni
deo lažan, nego valja dokazati zašto je on lažan. Jer samo
tako moći će da se vidi jasno da li je, kad je prigovor
učinjen, posledica bila ili nije bila predviđena.
Postoje četiri načina da se spreči dobijanje jednog
zaključka. Ili: izostavljanjem dela [propozicije] iz koga
postaje zabluda. Ili: kad se uputi prigovor onome ko ispi-
tuje, jer često, i kad se ne može doneti rešenje [i kad ne
može da pobije protivnikovu tezu] onaj koji ispituje nije
sposoban da produži svoje dokazivanje. Treće: prigovor
može da bude upućen stavljenim pitanjima. Jer, može se
dogoditi da zaključak koji želi onaj ko ispituje ne pro-
izlazi iz njegovih pitanja, zato što je pogrešno pitao, dok
bi neka dodata propozicija dala zaključak. Ako onaj koji
pita ne može da produži dokazivanje, prigovor će se odno-
siti na onoga koji ispituje; međutim, ako može da produži
dokazivanje, prigovor će se odnositi na njegova pitanja.
Četvrti i najgori prigovor odnosi se na vreme [raspravlja-
nja]. Jer, mnogi ljudi čine prigovore koji su takvi da je za
njihovo ispitivanje potrebno više vremena nego što im
stoji na raspolaganju.
Tako, kao što smo rekli, ima četiri načina da se stav-
ljaju prigovori. Ali samo prvi način daje pravo rešenje, dok
ostali samo sprečavaju i sputavaju izvođenje zaključaka.
Glava j e d a n a e s t a
[KRITIKE NA ZAKLJUČIVANJA I KRITIKE NA PROTIVNIKA]
Kritika jednog dokaza nije ista kad se odnosi na sam
dokaz i na dokaz u obliku pitanja.
Cesto rđav tok dokazivanja daje onaj koji pita, zato
što ne priznaje propozicije iz kojih bi se zgodno mogao
izvesti dokaz protiv njegove teze. Jer, ne leži u moći samo
jednog od dva protivnika da uspešno izvede zadatak koji
je zajednički obojici.
Nekad je nužno napasti samog sagovornika, a ne
njegovu tezu, — naime, onda kad onaj ko odgovara uporno
vreba sve što je suprotno onome što želi ispitivač. Tako
zlonamerna preterivanja čine raspravljanja od dijalektičnih
polemičkima.
Sem toga, pošto se takvi dokazi daju radi vežbanja i
probe, a ne radi učenja, očevidno je da treba zaključivati
ne samo istinito već i lažno, i ne uvek samo iz istinitih
premisa već nekad i iz lažnih. Cesto kad se stavi istinita
propozicija, onaj koji raspravlja mora da je obori i da se
pri tome oslanja na lažne propozicije. 7 Nekad stavljanu
lažnu propoziciju treba oboriti lažnim propozicijama.8 Jer,
ništa ne stoji na putu da neko više veruje u ono što ne
postoji nego u ono što je istinito. Iz toga proizlazi da, ako
dokaz postaje iz propozicija koje mu izgledaju istinite, on
će lakše biti ubeđen ili će mu se lakše pomoći.
Ali onaj ko hoće da ispravno pređe [od istinitog laž-
nom, i od lažnog istinitom], treba da u tome prelaženju
postupa dijalektički, a ne eristički — kao što geometar
 36 Organon
560 561
rasuđuje geometrijski — bilo da je njegov zaključak istinit ili
lažan. A ranije9 je rečeno kakvi su dijalektički silogizmi.
A pošto je rđav drug onaj ko sputava zajedničko delo,
— ovo očevidno važi i pri raspravljanju. Jer, i ovde postoji
zajednički cilj, sem za one koji raspravljaju radi same
borbe. Naime, istome cilju ne mogu težiti i jedni i drugi [od
protivnika], jer može da pobedi samo jedan, a ne više njih.
Svejedno je da li štetu nanosi onaj koji odgovara ili
onaj koji pita. Naime, onaj ko eristički pita isto je tako
rđav dijalektičar kao i onaj ko ne daje odgovor koji mu
izgleda istinit, ili najzad odbija da shvati ono na šta se
odnosi istraživanje onoga ko postavlja pitanja.
Jasno je iz onoga što je rečeno da ne treba kuditi na
isti način dokaz po sebi i onoga ko ispituje. Jer, ništa ne
stoji na putu da dokazivanje bude rđavo, a da ipak onaj ko
ispituje najbolje moguće raspravlja sa onim ko odgovara.
Jer, sa smutljivcima možda nije moguće odmah izvoditi
zaključke kako se hoće nego samo kako se može.
Dokazi postaju nužnim načinom pogrešni, ukoliko
nije određeno kad ljudi pretpostavljaju kontrerno suprotne
stvari, a kad se drže onoga što je stavljeno u početku [svoga
prvobitnog gledišta]. (Jer, često, kad govore sami sa sobom,
oni kazuju kontrerno suprotne stvari, i, pošto su prvo ne-
girali jednu stvar, oni je potom pretpostavljaju. Zbog toga,
kad su ispitivani, oni često odobravaju kontrerno suprotne
stvari i ono što je u početku bilo predloženo.) — Uzrok
tome jeste onaj ko odgovara, zato što jedno ne priznaje, i
drugo takve prirode priznaje. Očevidno je da one koji
ispituju ne treba tako kuditi kao njihove dokaze.
Ima pet zameraka kojima podleže dokaz po sebi.
Prva se čini kad se iz stavljenih pitanja ne izvodi ni pred-
loženi zaključak, niti uopšte zaključak, i kad su lažne i
neverovatne, ako ne sve, a ono većina premisa na kojima
se osniva zaključak, i kad se ni pomoću oduzimanja, ni
pomoću dodavanja, ni pomoću oduzimanja i dodavanja
zajedno ne može dobiti zaključak. Druga zamerka se čini
ako zaključivanje ne može da se izvrši u odnosu na tezu,
iako je sastavljeno iz određenih premisa i na naznačeni
način. Treća zamerka se čini kad izvesni dodaci dopuštaju
da postane zaključak, ali su ti dodaci gori od stavljenih
pitanja i manje verovatni od zaključka.
I opet [zamerka se čini], kad se dobij a zaključak, pošto
se nešto oduzme. Jer, katkad se uzima više premisa nego
što je nužno, tako da zaključivanje ne postaje zbog toga
[zbog njihovog prisustva].
Najzad, [poslednja zamerka se čini] kad su premise
neverovatnije i manje ubedljive nego zaključak, ili kad su
one istinite, ali traže više truda da budu dokazane nego
problem.
Ne treba tražiti da za sve probleme zaključivanja budu
podjednako verovatna i ubedljiva. Jer, neposredno pripada
prirodi [stvari] da izvesni problemi koji se istražuju budu
lakši, a drugi teži, tako da, ako se zaključilo na osnovu
najverovatnijih mogućih premisa, dobro se raspravljalo. Iz
toga je jasno da, čak i kad se dokaz razmatra, zamerka ne
može biti ista, nego je različita prema tome da li je dokaz
uzet u odnosu na problem ili po sebi. Jer, ništa ne stoji na
putu da je sam dokaz dostojan kuđenja, a ipak dostojan
preporuke u odnosu na postavljeni problem.10 I obrnuto:
dokaz je dostojan pohvale po sebi, a dostojan kuđenja za
postavljeni problem, — naime, kad postoji nekoliko
propozicija koje su verovatne i istinite, i iz kojih bi se lako
mogao izvesti zaključak.
A jedan dokaz iz koga se izvodi zaključak može kat-
kad biti gori nego dokaz iz koga se ne izvodi zaključak. To
biva kad prvi dokaz izvodi zaključak iz slabih premisa, dok
problem nije slab, i kad drugi dokaz, iako su mu potrebni
izvesni dodaci, njih traži samo kao verovatne i istinite
dodatke, ali se dokaz ne osniva na njima.
Ali onima koji zaključuju istinito iz lažnih premisa
ne može se postaviti umesna zamerka. Lažno se uvek
nužnim načinom zaključuje iz lažnih premisa, ali istinito
može katkad da se zaključi iz lažnih premisa, kao što je
jasno iz Analitika11.
Kad se nešto dokazuje pomoću dokaza ο kome je reč,
tada, ako postoji nešto drugo što nema nikakvog odnosa
 36*
562 563
sa zaključkom, isti argument neće dokazati i tu drugu
stvar, — a ako izgleda da je dokazuje, to će biti sofizma,
a ne dokaz.
Filozofema je demonstrativno zaključivanje; epiheirem
je dijalektičko zaključivanje; sofizma je erističko zaključi-
vanje; a aporema je dijalektičko zaključivanje kontradik-
torne suprotnosti.
Ako se nešto zaključuje iz premisa koje su i jedna i
druga verovatne, ali nisu podjednako verovatne, — u tom
slučaju ništa ne stoji na putu da dokazani zaključak [po
sebi] bude verovatniji nego svaka od dve premise. Ali,
ako je jedna od premisa verovatna, a ako druga nije ni
verovatna ni neverovatna, ili ako je jedna verovatna, a
druga neverovatna, — u tom slučaju, ako su one takve u
istom stepenu, i zaključak će biti istog stepena; međutim,
ako je jedna premisa takva u većem stepenu nego druga,
zaključak će se upravljati prema premisi koja je takva u
većem stepenu.
I ovo je pogreška koja se javlja u zaključivanjima: da
se suviše opširno zaključuje, iako se to moglo kraće
izvršiti, i sa ograničenjem na premise koje su sadržane u
dokazu. Primer za to imali bismo kad bi se, kao dokaz da
je jedno mišljenje više [verovatnije] mišljenje nego neko
drugo, uzeli sledeći postulati: „Svaka stvar po sebi jeste
ono što je najviše ta stvar"; i: „Zaista postoji jedan pred-
met mišljenja po sebi". Iz ova dva postulata izlazi zaklju-
čak: „Predmet mišljenja po sebi više je predmet mišljenja
nego pojedinačni predmet mišljenja". A zatim: „Relativ-
nom izrazu koji pretpostavlja više od govora odgovara
korelativni izraz koji isto tako pretpostavlja više", i: „Po-
stoji stvarno mišljenje po sebi koje će biti potpunije mišlje-
nje nego pojedinačna mišljenja". Ali sad imamo postulate:
„Istinito mišljenje po sebi postoji", i: „Svaka stvar po sebi
jeste ono Što je najviše ta stvar". A iz toga izvodi se za-
ključak: „Mišljenje po sebi biće potpunije najviše istinito
mišljenje". Koji je nedostatak ovog dokazivanja? Naime,
ovo dokazivanje prikriva uzrok dokaza.
Glava d v a n a e s t a
[KAD JE DOKAZ JASAN A KAD JE LAŽAN]
Dokaz je jasan u prvom, najobičnijem smislu, kad je
njegov zaključak takav da mu nisu potrebna nikakva dalja
pitanja. Dokaz je jasan u drugom smislu, po kome se obič-
no takvim naziva, kad iz uzetih propozicija zaključak pro-
ističe nužnim načinom, i kad je dokaz izveden na osnovu
premisa koje su same zaključci [prosilogizama]. Najzad,
u trećem smislu dokaz je jasan, kad izostavlja jedan deo
koji je veoma verovatan [u ovom slučaju dobija se entimem].
Lažnim se naziva dokaz u četiri smisla. U prvom smi-
slu dokaz je lažan kad izgleda da zaključuje, ali u stvari
ne zaključuje. Ovo se naziva erističkim zaključivanjem.
U drugom smislu, dokaz je lažan kad dolazi do zaključka,
mada to nije zaključak ο kome je reč. Ova pogreška obično
se dešava pri svođenju na nemoguće. U trećem smislu,
dokaz je lažan kad vodi zaključku koji je u pitanju, ali ne
po metodi koja je svojstvena predmetu. To je slučaj kad
dokaz koji nije medicinski izgleda medicinski, ili kad dokaz
koji nije geometrijski izgleda geometrijski, ili kad dokaz
koji nije dijalektički izgleda dijalektički, — pa bio njegov
ishod istinit ili lažan. Najzad, četvrto, dokaz je još u dru-
gom jednom smislu lažan kad je, naime, zaključak dobijen
pomoću lažnih premisa. A zaključak takve jedne dedukcije
biće katkad lažan, a katkad istinit. Jer, lažno se uvek za-
ključuje iz lažnog, a istinito može da se zaključi i iz neisti-
nitog, kao što smo ranije rekli12.
Što je jedan dokaz pogrešan, više je greška onoga ko
dokazuje nego dokaza, a nije uvek ni greška onoga ko
dokazuje, nego samo u slučaju kad on ne opaža da daje
lažan dokaz. Jer mi u ovome, radije nego u mnogim isti-
nitim dokazima, često pretpostavljamo dokaz koji obara
istinitu propoziciju, ako proizlazi iz premisa što je moguće
verovatnijih. Naime, ovakav dokaz jeste dokaz drugih
stvari koje su istinite. Jer, jedna od premisa koje su bile
stavljene nikako ne bi trebalo da je stavljena, — i ο tome
će tada postojati dokaz.18 Ali, ako bi istinit zaključak bio
564 565
izveden iz lažnih i vrlo prostih premisa, dokaz bi bio gori
od mnogih dokaza koji vode lažnom zaključku 14 — iako
bi i dokaz koji vodi lažnom zaključku mogao biti takav.
Dakle, jasno je da prva stvar koju treba ispitati u jednom
zaključivanju po sebi jeste da li ono ima zaključak; druga
je da li je zaključak istinit ili je lažan; a treća — iz kojih
premisa on postaje. Jer, ako su premise lažne, ali
verovatne, dokaz je logički [dijalektički]; a ako su istinite,
ali neverovatne, on je pogrešan. A ako su premise i lažne,
i pri tome vrlo proste, — očevidno je da je dokaz rđav, ili
u apsolutnom smislu ili u odnosu na predmet.
Glava t r i n a e s t a
[TRAŽENJE PRINCIPA I TRAŽENJE
KONTRERNIH SUPROTNOSTI]
Kako onaj koji pita može „tražiti princip" i tražiti
kontrerne suprotnosti, raspravljeno je sa stanovišta istine
u Analitikama [Anal. prior., II, 16]. A sad treba da govo-
rimo ο tome sa gledišta mišljenja.
A „traženje principa" izgleda da se može izvršiti na
pet načina.
Prvi i najočevidniji način jeste kad se traži baš ono
što treba dokazati. Ova pogreška ostaje teško skrivena,
kad se traži sam izraz ο kome je reč. Ali nju je teže otkriti
kod sinonima, i tamo gde reč i izraz isto znače.
Drugi je način kad se u opštem smislu traži ono što
treba da bude dokazano pojedinačno. Primer za to imamo
u slučaju kad hoće da se dokaže da je nauka ο kontrernim
suprotnostima jedna, pa se postulira [pretpostavi] da je
nauka ο kontrernim suprotnostima uopšte jedna.
Jer, tada izgleda da se stvar, koju je trebalo dokazati
samu sobom, postulira sa više drugih stvari.
Treći je način kad se postulira pojedinačno ono što
treba opšte dokazati. Primer za to imamo u slučaju kad
tamo gde treba dokazati da je nauka ο svim kontrernim
suprotnostima jedna, — ovo se postulira za neke kontrerne
suprotnosti. Jer i ovde izgleda da se odvojeno i za sebe
postulira stvar koju je trebalo dokazati sa više drugih.
Dalje, [četvrti način „traženja principa" postaje] kad
se problem postulira, pošto je [prethodno] podeljen. Taj
primer dobija se kad treba dokazati da se medicina odnosi
na zdravo i bolesno, pa se svaka od ove dve stvari odvo-
jeno postulira.
Najzad, [peti način postaje] kad se od dve stvari koje
nužnim načinom sleduju jedna drugu, — postulira jedna.
Taj primer dobija se kad treba da se dokaže da je dijago-
nala inkomensurabilna strani [kvadrata], — a postulira se
da je strana inkomensurabilna dijagonali.
Na onoliko se načina traže kontrerne suprotnosti na
koliko se načina traži princip.
Prvo, kad se postuliraju suprotna afirmacija i suprot-
na negacija.
Drugo, kad se stave kontrerno suprotni izrazi jedne
antiteze, — tako, na primer, da je ista stvar dobra i rđava.
Treće, kad se prvo pretpostavi opšte, pa se, potom,
opet postulira njegova partikularna kontradiktorna suprot-
nost. Takav slučaj imamo kad se, na primer, pretpostavi
da postoji jedna nauka ο kontrernim suprotnostima, pa se,
zatim, smatra da je ona jedna nauka u slučaju zdravog, a
druga u slučaju bolesnog.
Ili [četvrto], kad bi se prvo postulirala poslednja
propozicija, pa se potom pokušalo da se antiteza uzme u
univerzalnom smislu.
Naposletku [peto], ako se postulira kontrerna suprot-
nost zaključka koji nužnim načinom proizlazi iz stavljenih
premisa, — i to čak i u slučaju ako se ne pretpostave same
suprotnosti, a postuliraju se dve premise, od kojih bi naj-
pre bila stavljena ona koja je suprotna prvom zaključku.
Postuliranje kontrernih suprotnosti razlikuje se od
„traženja principa" time što se u drugome pogreška odnosi
na zaključak (jer razmatrajući zaključak kažemo da je
postulirano pitanje koje je u početku stavljeno). Međutim,
traženje kontrernih suprotnosti cilja na premise, ukoliko
ove imaju određeni odnos jedna prema drugoj.
566 567
 Glava č e t r n a e s t a
[KAKO SE POSTAJE VALJAN I VEST DUALEKTIČAR]
Da bi se stekle izvežbanost i veština u ovakvim doka-
zima, treba se prvo navići da se dokazi konvertiraju. Jer,
tako ćemo biti više u stanju da raspravljamo [protivni-
kovu] tezu ο kojoj je reč, i posle malo pokušaja upozna-
ćemo savršeno mnoge dokaze. A konvertirati dokaz'"'
znači preokrenuti zaključak, i sa njim i ostalim premisama
oboriti jednu od datih premisa. Jer izlazi nužnim načinom
da, ako zaključak nije istinit, jedna od premisa je oborena,
posto, kad su sve premise date, zaključak nužnim načinom
treba da bude izveden.
Za svaku tezu valja tražiti dokaze za i protiv; a kad
se oni pronađu, valja tražiti kako se oni mogu pobiti. Jer,
tako će se u isto vreme imati najbolje vežbanje kako za
stavljanje pitanja tako i za odgovaranje. I ako nemamo
nikoga drugog sa kime bismo mogli raspravljati, to ćemo
činiti sa samima sobom. I moraju se izabrati dokazi kojima
možemo pobijati samu tu tezu [koju smo maločas branili],
i moramo ih staviti paralelno sa prethodnima. Jer imati na
raspolaganju dokaze za i protiv, znači steći obilje dokaza
kojima će se prisiliti protivnik, kao i veliku pomoć u po-
bijanju. Jer tada treba biti sam na oprezu od propozicija
kontrerno suprotnih onoj koja se želi utvrditi.
A za saznanje i za filozofsku nauku nije neznatno
oruđe moći obuhvatiti ili već obuhvatiti jednim pogledom
konzekvencije jedne i druge pretpostavke. Jer tada ne
ostaje ništa više da se učini, nego da se između te dve pret-
postavke načini pravilan izbor. Ali za to su potrebne srećne
prirodne sklonosti, a te srećne prirodne sklonosti sastoje
se upravo u sposobnosti da se pravilno izabere ono što je
istinito, a da se izbegne ono što je lažno. A to mogu da
čine ljudi prirodno obdareni. Jer sa pravom ljubavlju ili
mržnjom prema onome što im se predlaže, oni pravilno
sude šta je najbolje.
što se tiče problema koji se najčešće javljaju u rasprav-
ljanjima, dobro je duboko poznavati dokaze koje treba
upotrebiti, — naročito za prve stavove [principe]. Jer,
dok njih raspravljaju, oni koji odgovaraju postaju često
nestrpljivi [pošto su ti stavovi potpuno očevidni].
Dalje, treba raspolagati mnogim definicijama i imati
u pripravnosti one među njima koje su verovatne, a i one
koje su prve. Jer, pomoću njih izvode se zaključivanja.
A treba pokušati i da se potpuno ovlada opštim mesti-
ma pod koja dokazi najčešće potpadaju. Jer, kao što je u
geometriji korisno biti upućen u poznavanje elemenata, i
kao što je u aritmetici korisna podrobna upoznatost sa
Pitagorinom tablicom18 — što ima velikog značaja i za
znanje množenja drugih brojeva — tako je i za dokaze
korisno da se dobro poznaju principi i da se napamet
znaju premise. Kao što je mnemoničaru [čoveku vičnom
veštini pamćenja] dovoljno samo da ima pred sobom
mnemonička mesta, pa da se pomoću njih odmah seti
samih stvari, tako će sklonosti ο kojima govorimo učiniti
čoveka sposobnijim da zaključuje, zbog toga što ima pred
očima propozicije u određenom broju. Ali bolje je urezati
sebi u pamćenje jednu zajedničku premisu nego jedan
dokaz, jer nije teško snabdeti se obiljem principa i hipo-
teza.
Dalje, treba se vežbati u tome da se iz jednog dokaza
načini više njih, i to na što je moguće skriveniji način. To
se događa kad se čovek udalji što je moguće više od
mesta koja su bliska subjektu dokaza. Najuniverzalniji
dokazi mogu naročito dati pomenuti ishod. Primer za to
imamo u stavu da ne može postojati samo jedna nauka ο
više od jedne stvari, — jer taj stav važi za relativne poj-
move, za kontrerne suprotnosti i za srodne pojmove.
Pri sećanju na protivnikove stavove [u diskutovanju],
ovima treba dati univerzalan oblik, i ako ih je on upravio
na pojedinačno. Jer, na taj način, iz jednoga dokaza moći
će da se načini više njih. Slično se postupa u retorici sa enti-
memima. Međutim, radi samoga sebe treba Što je moguće
više izbegavati da se sopstvena zaključivanja uopštavaju.
Uvek treba ispitivati da li se dokazi dobijaju na osnovi
opstih principa. Jer, partikularni dokazi su isto tako uni-
verzalno dokazani, a u partikularnom dokazu uvek je
568 569
sadržan univerzalan dokaz, zato što se ne može izvesti ni-
kakvo zaključivanje, ako se ne primeni univerzalno.
Treba iskoristiti veštinu u induktivnom zaključivanju
protiv mladog, a veštinu u deduktivnom zaključivanju
protiv iskusnog protivnika. Treba pokušati da se uzmu
premise od onih koji deduktivno zaključuju, a poredenja
od onih koji induktivno zaključuju, jer su i jedni i drugi
vesti u odgovarajućim zaključivanjima.
Uopšte, iz ovih dijalektičkih vežbanja treba se truditi
da se izvede ili neki silogizam ο nečem, ili rešenje nekog
pitanja, ili neka propozicija, ili neki prigovor, ili neki sud
ο tome je li pitanje postavljeno pravilno ili nepravilno, da NAPOMENE
li ga je sam čovek postavio, ili neko drugi, i zašto je ono
bilo dobro ili rđavo postavljeno. Jer, iz tih stvari dobij a PRVA KNJIGA
se snaga, zbog koje se vrši vežbanje, a najviše u onome 1
što se odnosi na stavove i prigovore. Jer, jednom rečju Upor. definiciju silogizma u Anal. priora, I, 1, 24 b 18.
2
izraženo, dijalektičar je onaj ko je sposoban da postavlja Vidi Anal. post., I, 2, 71 b 16.
3
propozicije i prigovore. A postaviti propoziciju znači od Aristotel misli na svoje definicije demonstrativnih, dijalek
više stvari načiniti jednu (pošto treba uzeti uopšte, kao tičkih i erističkih silogizama, koje se na paralogizam ne mogu pri-
meniti.
jednu stvar, zaključak dokaza). A postaviti prigovor znači 4
To su propozicije ili dijalektička mesta.
od jedne stvari načiniti više njih. Naime, u drugom slučaju 5
Definisano može biti prosti termin koji definicija razvija, ili
se deli ili se pobija, time što se jedan deo propozicije propozicija koju definicija objašnjava drugom propozicijom.
odobrava, a drugi ne. 6
Top., I, 5, 102 a 9.
Ne treba raspravljati sa svakim, niti se upuštati u 7
Te vrste su definicija, svojstvene odredbe jedne stvari, vrsta
dijalektiku s kim bilo. Jer, s nekim protivnicima zaklju- i akcidencija.
čivanja se nužno izopačuju. Ako se ima protivnik koji se 8
Top., I, 1, 101 a 22.
svim sredstvima trudi da izgleda kao da mu se ne može 9
Pitanje razlika treba vezati za pitanje vrste, a pitanje pore
prići, ispravno je svim sredstvima pokušati da se izvede denja za pitanje akcidencije.
zaključak, — ali to nije otmeno. I zbog toga se ne treba 10
Vidi ο ovome Metaph., Δ, 9, 1017 b 27—1018 a 11.
lakomisleno upuštati u svađu sa svima koji naiđu, jer iz 11
Ti elementi su opet definicija, svojstvene odredbe jedne
toga nužnim načinom proizlazi razgovor ο rđavim stvarima. stvari —■ ili propria, vrsta i akcidencija.
12
A oni koji se na taj način vežbaju [u raspravljanju], neće Ο kategorijama vidi Categ., 4.
13
moći da se uzdrže i da raspravljaju bez žestine. Tako Aristotel svodi na deset 'kategorija propozicije koje
izražavaju definiciju, vrstu, svojstvenu odredbu i akcidenciju.
Najzad, treba imati gotove dokaze za ovakve pro- 14
Upor. Top., II, 7, 113 a 1—18 i De interpr., 14, 23 b 3—7.
bleme, u kojima raspolažemo sa najmanje izvora, ali njima 15
Misli se na praktičan moralni problem: da se ispuni dobro,
možemo da se služimo u najviše slučajeva. Takvi su univer- a izbegne zlo.
zalni dokazi, a njih je teže pribaviti pomoću svagdašnjega 18
Misli se na teorijski problem kojim se ide za čistim saznanjem.
iskustva.17 17
Ο tezi upor. filozof ovo izlaganje u A nal.post., I, 2, 72 a 15.
570 571
 i8 Top., I, 1, 100 a 25, i dalje.
18
Definicija, svojstvenost, vrsta i akcidencija.
2° Vidi Top., I, 4, i dalje.
21
Vidi Top., 1, 10, 104, a 8—15.
22 Vidi Top., I, 10, 104 a 13 i 20.
23
Za Aristotela je to kategorija delovanja, pošto oštrina tona
brzo seče vazduh.
24
Kategorija odnosa.
25
Vidi Metaph., A, 7, 1057 b 8, i dalje.
26
Izvesno je dvosmislen (homoniman) izraz koji znači i rod
(„jasan", upravo ,,beo" za boju), i specifičnu razliku („jasan" za
glas). Naime, rod ne može biti specifična razlika.
87
Vidi Metaph., H, 2, 1043 a 21.
28
Naznačeni način dokazivanja svojstven je sofistici.
29
Definicija se sastoji iz vrste i specifične razlike.
30
Ο tim oruđima mislilac je govorio u glavama 13—18.
DRUGA KNJIGA
1
Taj problem je postavljen kao univerzalan stav, po kome je
nauka ο suprotnostima jedna ista.
2
Protivnik postavlja svoju tezu: nauka ni ο jednoj od suprot
nosti nije jedna ista.
3 Ako se — kao što je činio sofist Prodik, koji se u Platonovom Pro-
Νέμεσις — božanstvo u kome je oličena božanska pravičnost.
4
Definicije subjekta i atributa nekad mogu biti analiza koja
je nedovoljna da pokaže istinitost ili pogreŠnost jedne teze. U tom
slučaju valja definisati i svaki od izraza koji sačinjava same te defi
nicije, i ići tako dalje, sve dok se ne dođe do izraza koji su očevidni.
(Vidi Aristote, Organon V, Les Topiques, Nouvelle traduction par
J. Tricot, Bibliotheque des textes philosophiques, Pariš 1950, page 58,
note 1.)
5
Aristotel upućuje da treba da učinimo ono što bi naš protiv
nik učinio, — treba da konvertiramo problem u univerzalno-afirma-
tivnu ili negativnu propoziciju. Tada će se naša pobijanja primeniti
na ovu tezu. A tako se vraćamo na drugo mesto, ο kome je u ovome
delu ranije govoreno (U, 2, 109 b 13). Vidi ibid., str. 58, nap. 3.
6 jednu od dve kontrerne suprotnosti, neće moći da primi drugu.
Prvo mesto je prikrivena dvosmislenost.
7
Da bi se pobila jedna — afirmativna ili negativna — univer
zalna teza, valja kategorički postupati. Naime, pošto je propozicija
univerzalna, dovoljno je dokazati da se u izvesnom pojedinačnom
slučaju ona ne primenjuje, pa da ta propozicija bude oborena. Među
tim, da bi se utvrdila jedna teza, treba postupati hipotetički i pret
hodno, saglasno s protivnikom, pretpostaviti da je ono što je istinito u
jednom slučaju istinito u svim slučajevima. Upor. ibid., str. 60, nap. 1.
8 druge propozicije. Na primer: „Čovek je životinja, — dakle ne-
Drugo mesto je očevidno dvosmisleno.
9
Treće mesto je izraz sa više nedvosmislenih značenja.
10
Nauka ο bojama smatra kao ciljeve i belo i crno.
11
Preciznije: valja uzeti samo značenja povoljna za tezu koja
se želi utvrditi, ili nepovoljna za tezu koja se želi pobiti.
12
Filozof postavlja razne vrste kretanja u Metaph., Z, 7,
1032 a 15.
13
Drugo mesto.
14
Naime, predmet dijalektike su i verovatne stvari.
15
To je mesto onoga što prethodi i onoga što sleduje.
16
Upravo: na mesto koje se odnosi na vreme.
17
Ovde Aristotel kritikuje Platonovu teoriju sećanja.
18
Ta tačka nije postavljeni problem.
19
Ova dva slučaja izložena su u nameri da se dokaže problem,
ali u njima nema ničeg sofističkog.
20
Mesto koje se sastoji u prelazu prvobitne propozicije njenim
konzekvencijama.
21
Mesto uzeto iz etimologije.
22
δαίμων — demon, dobri duh i genije.
23
Ovo mesto proizašlo je iz podele stvari na nužne, stalne
i slučajne.
24
Mesto izvedeno iz nemogućnosti da stvar bude sama svoj
atribut. Zabluda dolazi od množine imena koja označavaju istu stvar.
tagori bavio definicijom reci, — zadovoljstvo podeli u pojmove koji
su samo razni prelazi zadovoljstva, tada se stvar pridaje samoj stvari.
Upor. Tricot, nav. delo, str. 74, nap. 3.
25
Po Aristotelovoj definiciji, svaka vrlina je sredina između
dva ekstrema. Ο ovome videti Eth. Nic, II, 8,1108 b 11.
26
Ovo mesto izvedeno je iz toga Što, na osnovu principa pro-
tivrečnosti, kontrerne suprotnosti ne mogu pripadati istovremeno
istom subjektu. Vidi Categ., 11.
27
Aristotel ističe da je ovo unutrašnja protivrečnost u Plato
novoj teoriji ideja, po kojoj su ideje inteligibilne i nepokretne.
28
Drugo mesto: ono što može da primi jednu od dve kontrerne
suprotnosti, moći će da primi i drugu, a ono Što ne može da primi
29
Ο ovome vidi Categ., 5, 4 a 10, i dalje.
80
Vidi Categ., 10. — Ovde filozof ispituje kontradiktornu
suprotnost. U neposrednom sledovanju subjekt i predikat jedne pro-
pozicije suprotni su subjektu i predikatu druge propozicije. Na pri-
mer: „Hrabrost je vrlina, — dakle kukavištvo je porok." Obrnuto
sledovanje je ono u kome je red termina obrnut; u njemu subjekt prve
propozicije postaje predikat druge propozicije, a predikat prve subjekt
životinja nije čovek."
572 573
 Što se tiče kontradiktornih termina, mesto je sleđeće. Treba 50
Pleme koje je živelo na severu Trakije.
ispitati da li se možemo poslužiti obrnutim sledovanjem termina 51
Vraćanje na drugi oblik prigovora koji se odnosi na vreme.
protivrečnih terminima stavljenim u tezi, — da bi se pobila ili da bi se
utvrdila jedna teza. Kad je afirmacija istinita, obrnuta negacija je
istinita („Čovek je životinja, — dakle ne-životinja nije čovek"). Time TREĆA KNJIGA
je teza pobijena. U terminima u kojima je negacija istinita, i obrnuta 1
afirmacija je istinita („Ono što nije životinja, nije čovek, — dakle ono To je akcidencija.
2
što je čovek je životinja")· Time je teza potvrđena. Tricot, nav. delo, Upor. Top., Π, 9, 114 a 26.
3
str. 80, nap. 1. Ibid., III, 1, 116 b 10.
4
31
Ovo zaključivanje sad postavlja tezu. Ibid., III, 3, 118 a 29.
32
To je sledovanje termina teze prema protivrečnosti termina. s Ibid., III, 3, 118 a 31.
6
33
Slučaj neposrednog ili obrnutog sledovanja, da bi se po Ibid., III, 118 b 1.
7
bila teza. Ibid., III, 3, 118 b 10.
8
34
Slučaj neposrednog ili obrnutog sledovanja, da bi se Ibid., III, 3, 118 b 17.
9
utvrdila teza. Ibid., III, 2, 117 a 24.
10
35
Filozof govori ο suprotnosti prema posedovanju i lišenosti. Mesto a definitione.
11
U slučaju da su dve stvari suprotne kao posedovanje i lišenost, Ta mesta objašnjena su u II i III knjizi Topike.
12
posedovanju sleduje posedovanje, a lišenosti lišenost, i sledovanje je Upor. Top., II, 2, 109 b 13.
13
neposredno. I za pobijanje i za utvrđivanje teze postupak je isti kao Mesto izvedeno iz kontrernih suprotnosti.
14
za kontrerne suprotnosti. Mesto izvedeno iz suprotnosti između posedovanja i liše
36
Filozof govori ο suprotnosti relativnih pojmova. nosti.
15
37
Trostruko i trećina su relativni pojmovi, ali je trostruko Mesto izvedeno iz odnosa.
16
nešto mnogostruko, dakle, trećina je deo. Mesto izvedeno iz kontrernih suprotnosti.
17
38
Znanje i njegov predmet jesu relativni pojmovi, kao što su Ovo mesto i sledeća izvedena su iz srodnih pojmova.
18
i verovanje i njegov predmet relativni pojmovi. Prema tome, ako je Vidi Top., II, 9, 114 b 16.
19
znanje verovanje, predmet znanja je predmet verovanja. Primena mesta iz ovoga dela, II, 10, na pojedinačne pro
bleme.
U Rhet., III, 16, Aristotel utvrđuje da je znanje verovanje koje je 20
Ispitivanje sličnog. Moguće je i utvrditi i pobiti tezu.
dokazom postalo neoborivo. Međutim verovanje je podložno zabludi. 21
Ispitivanje manjeg, jer se samo pomoću njega može
Predmet verovanja mogu biti stvari ο kojima nemamo znanje. utvrditi teza.
3B
Znanje se odnosi na opšte, a opažanje na pojedinačno. 22
„Poneka duša je besmrtna."
40
Opet jedno mesto. 23
„Poneka duša nije besmrtna."
41
Drugo jedno mesto. 24
Zbog toga što dve kontrerno suprotne propozicije mogu
42
U Top., II, 8, 113 b 27—114 a 6. da budu istinite u isto vreme.
43
Pomenuto mesto izvedeno je iz postajanja i nestajanja stvari. 25
Vidi Top., Π, 2, 109 b 13.
44 28
Propadanje bolesti je dobro, a bolest je rđava. Ibid., II, 2, 109 b 15.
27
45
Propadanje zdravlja je rđavo, a samo zdravlje je dobro. Mora se ne samo subjekt nego i predikat, akcidencija, de-liti
46
Ako je ono što proizvodi zdravlje dobro, i samo zdravlje po rodovima. Kad se kaže da akcidenciju treba deliti po rodu ili po
je dobro, a ako je ono što proizvodi propadanje bolesti dobro, bolest broju, tada izgleda da se izraz „po broju" odnosi na slučajeve gde se
je zlo. ne može govoriti ο rodovima.
47
To je prvi oblik prigovora koji se odnosi na relaciju. U vezi
s ovim vidi Eth. Nic, VI, 9, 1142 a 13—16. ČETVRTA KNJIGA
48
Drugi oblik prigovora u odnosu na vreme.
49
Za treći oblik prigovora koji se odnosi na mesto dati su * Red u kome jedan za drugim idu četiri predmeta problema \
^P11.1.30'^ Jeste sledeći: akcidencija, vrsta, svojstvena osobina i definicija.
primeri koji sleduju. Akcidencija je prisutna u subjektu, ali nije odredba bića,
574 575
 16
i ne daje se sa njime razmeniti. Primer: „Marko je šlep." — Vrsta nije Rod je vrsta specifične razlike, Bog je vrsta besmrtnog, a
samo prisutna u subjektu nego pripada odredbi njegovog bića. besmrtno je specifična razlika Boga.
17
Primer: „Čovek je čulno biće." Svojstvena osobina ne samo da je Ovo je suprotno Ksenokratovom shvatanju ο duši kao broju.
prisutna u subjektu nego može sa njime da se razmeni. Primer: i8 Vidi Top., I, 15, 106 a b.
„Čovek se smeje." — „Ono što se smeje, jeste čovek." — Najzad, i» Vidi Categ., 10, 12 a 20.
20
definicija nije samo prisutna u subjektu nego stoji kao odredba bića, i Vrlina i porok — koji su vrste — i pravičnost i nepravič
biva sa njim razmenjena. Primer: „Svaki čovek je razumno biće." — nost — koje su rodovi — imaju samo nešto što između njih stoji
„Svako razumno biće je Čovek." (Upor. Aristoteles To-pik, Neu na sredini, i to je nešto negativno. To je, upravo, ono što nije ni
iibersetzt von dr. Eug. Rolfes, Zweite Auflage, Der philo-sophischen vrlina ni porok, i što nije ni pravičnost ni nepravičnost.
21
Bibliothek Band 12, Leipzig 1922, Seite 210, Anmer- Nepravda je kontrerno suprotna pravdi, a porok vrlini.
kung 1.) A vrlina je vrsta pravde. Dakle, porok je vrsta nepravde. Jer, gde
2
Jer, definicija sadrži vrstu, i ona je svojstven ost onoga što su vrste kontrerno suprotne, moraju kontrerno suprotni rodovi da
se definiše. Zbog toga definicija dolazi poslednja na red. pripadaju kontrerno suprotnim vrstama.
22
3
Naime, dijalektićari se više interesuju za mesta akcidencija, Filozof se ovde poziva na pojam proporcije, ο kome je
jer su ova češća u dijalektičkim raspravljanjima. govorio u Anal. post., I, 4, 74 a 17.
23
4
Vidi Top., II, 2, 109 b 13. Vidi Top., II, 8, 113 b 15—26.
24
5
Ibid., I, 5, 102 b 6. Po Categ., 7, dvostruko je rod mnogostrukog.
25
Ο konverziji relativnih pojmova mislilac govori u Categ.,
' Čovek, na primer, učestvuje u definiciji životinje, ali životinja 7, 6 b 27.
ne učestvuje u definiciji čoveka. 26
Aristotel misli na suprotnost između relativnih pojmova, —
7
Pošto su biće i jedno najopštiji pojmovi, oni ne mogu pot na primer, između nauke i njenog predmeta, i između čulnog opa
padati ni pod koju vrstu. žanja i njegovog predmeta.
27
8
Prema ovom izlaganju, jedan rod ne može pripadati raz Znači da nije vrsta jednog stanja sposobnost koja tom
nim vrstama koje ne potpadaju jedne pod druge. stanju sleduje.
28
9 Gnev nije rod bola, zato što bol prethodi gnevu, a vrsta
Tvrđenje da je mudrost znanje podrazumeva da isti rod ne treba nikad da prethodi svojim rodovima.
može imati dve vrste. 29
Prema tome, vetar je modifikacija vazduha, a ne jedan od
10
Ovo vrlo mutno mesto Tricot objašnjava, po Pacius-u, na njegovih rodova. Jer vazduh je uvek isti, i kad je u miru, i kad se
sledeći način. Ako rod koji je u pitanju spada u jednu vrstu, i ako kreće — što ne bi bilo kad bi vetar bio rod vazduha.
je sam on vrsta s obzirom na niže rodove, — treba da je viša vrsta 30
Ti univerzalni atributi postaće u skolastičkoj filozofiji
bitno afirmirana od nižih rodova. A ako je sama viša vrsta sa transcendentni pojmovi, koji ne mogu biti ni vrste, ni specifične
držana u još višoj vrsti, ova još viša vrsta treba na isti način da razlike.
bude afirmirana od nižih vrsta i rodova. Tako, na primer, ako je 31
Iz ovoga izlazi da, ako se termin koji je dat kao vrsta na
„živ" vrsta „životinje", tada su više vrste („telo", „supstancija") lazi u rodu kao u subjektu, on je u stvari akcidencija, a nije vrsta.
bitno afirmirane od Čoveka, od konja, i, uopšte, od rodova živo Tako je belo akcidencija snega, a nije njegova vrsta. Naime,
tinja. (Nav. delo, str. 130, nap. 3.) vrsta je afirmirana od roda subjekta.
11
Ako hoćemo da pobijemo da je nauka vrsta vrline, kaza- 32
Upor. Top., IV, 3, 123 a 33.
ćemo: ako je nauka vrsta vrline, nauka i vrsta nauke treba da budu 33
Ako su dve kontrerno suprotne vrste dobro i zlo, a dva
bitno afirmirane od svih pojedinačnih vrlina (umerenosti, pravič kontrerno suprotna roda zadovoljstvo i bol, tada zadovoljstvo treba
nosti). Međutim, nije tako. Prema tome, umerenost ili pravičnost da bude rod dobra, a bol rod zla.
očevidno nisu nauka. (Ibid., str. 131, nap. 1.) 34
Vidi Top., IV, 2, 123 a 3.
12
Ako se definicija nauke ne primenjuje na vrlinu, jasno je
da nauka neće biti vrsta vrline. PETA KNJIGA
13
Vrsta nije u rodu, upravo nije podređena rodu kao jedan
1
od njegovih rodova. Ο svojstvenom vidi Top., I, 5, 102 a 18—30.
2
14
μ'ιξις — mešavina elemenata u ma kome agregatnom sta Utvrđeno je da je logičko mesto celog ovog paragrafa posle
nju, κράσις — mešavina tečnosti. 129 a 16.
15
φορά je upravo, mrtvo, bezvoljno prenošenje iz mesta u
mesto. 37 Organon 577

576
 3
Relativna svojstvenost nije prava već pre akcidentalna svoj
stvenost. Naime, ona može i pripadati i ne pripadati subjektu.
Prema tome, mesta koja važe za akcidenciju, važiće i za relativnu
svojstvenost.
4
Svojstvenost treba da bude izražena terminima koji su
poznatiji nego subjekt. Ako su ti termini manje poznati, to znači
da je svojstvenost rđavo postavljena, i teza je samim tim pobijena.
Međutim, ako su ti termini poznatiji nego subjekt, svojstvenost je
dobro postavljena, i teza je potvrđena.
5
Po fizici starih Grka postoji trostruko prirodno kretanje
tela: nagore, nadole i u krugu. Najviše se nagore penje vatra, ispod
nje vazduh, pa zemlja, pa voda. Eterna nebeska tela, sfere i zvezde,
kreću se u krugu.
6
U ovom slučaju imali bismo akcidenciju, a ne svojstvenost.
7
Geometar je rod vrste naučnika. A svojstvenost naučnika
jeste da ne može da se vara.
8
Ceo ovaj stav izgleda da je docnije dodat.
9
Po Tricot-u, ovo je dokaz pomoću logički nemogućeg. Ako
bi jedan subjekt mogao imati više predikata različitih rodova, i ako
bi subjekt mogao biti svojstvenost onoga što sadrži, — on bi bio
svojstvenost svih tih predikata različitih rodova. U stvari, suština
svojstvenosti sastoji se u tome što ona može da pripada samo jed
nom subjektu. (Upor. nav. delo, str. 187, nap. 2.)
10
Aristotel se služi Platonovim izrazom. Ono u čemu subjekt
učestvuje nije svojstvenost. Naime, subjekt učestvuje u vrsti i spe
cifičnoj razlici. A dve poslednje jesu elementi esencije i definicije.
11
Nužnim načinom i uvek, svojstvenost mora biti istovre
mena subjektu.
12
Filozof prelazi na ispitivanje kontradiktorne suprotnosti.
13
Uzeta su dva predikata sa jednim subjektom.
14
Uzeta su dva atributa sa dva subjekta.
15
U drugoj knjizi, devetoj glavi Topike (114 b 6—15).
16
Mesto ο kome mislilac govori ima — po objašnjenju Tri-
cot-a — tri termina, — dva subjekta i jedan atribut, koji je afir
miran od dva subjekta. Ako atribut nije svojstvenost prvog subjekta,
on neće biti ni svojstvenost drugog subjekta. Međutim, ako je
atribut svojstvenost prvog subjekta, on ne može biti svojstvenost
drugog subjekta, jer jedan isti atribut ne može biti svojstvenost
više stvari. (Nav. delo, str. 210, nap. 1.)
Ovo mesto je jedan od najnejasnije izraženih stavova ο svoj-
stvenosti kod Aristotela.
17
Primer što sleduje ne govori ο odnosu jednog atributa pre
ma dva subjekta već ο odnosu dva atributa prema jednom sub
jektu. Zato su neki tumači smatrali da taj primer nije dao Aristotel,
nego da je umetnut.
578
18
Stagiranin uzima u obzir Platonovu teoriju ideja, tvrdeći
da ono što ne pripada ideji jedne stvari, ne može pripadati ni sa
moj toj stvari. Aristotelu uvek pravi zadovoljstvo da pronalazi
slaba mesta u čuvenoj teoriji svoga učitelja.
19
Mirovanje nije čovekova svojstvenost, ali pripada čoveku,
kad se ovaj posmatra kao ideja. Mirovanje, naime, pripada svim
idejama.
20
Ovo mesto, po tumačenju Tricot-a, poredi dva subjekta
i dva atributa. Prvi atribut treba da bude više svojstvenost prvog
subjekta nego što je drugi atribut svojstvenost drugog subjekta.
Prema tome, ako prvi atribut nije svojstvenost prvog subjekta,
drugi atribut neće biti svojstvenost drugog subjekta. (Nav. delo,
str. 215, nap. 2.)
21
Ovo mesto poredi jedan atribut sa dva subjekta.
22
Porede se dva atributa sa jednim subjektom.
23
U ovom istom delu tvrđeno je malo ranije (138 a 7) —
verovatno samo hipotetički — da čulno opažanje nije svojstveno
životinji.
24
Filozof iznosi slučajeve kad su dve svojstvenosti poređene
sa dva subjekta, ili kad dve svojstvenosti pripadaju samo jednom
subjektu, ili kad samo jedna svojstvenost pripada dvama subjek
tima.
25
Naime, svojstvenost ne može pripadati nekolikim sub
jektima.
26
Upor. Top., V, 8, 138 a 30-b 27.
ŠESTA KNJIGA
1
2
Upor. Top., I, 4, 101 b 19.
Ο pomenutim mestima raspravlja se u IV i V knjizi ovoga
dela.
3
Ova tvrđenja ne nalaze se u sačuvanim Platonovim delima.
4
U definiciji je izlišan atribut koji pripada svim stvarima
iste vrste.
5
Pacius navodi sleđeće primere koje ponavlja Tricot. Ako,
na primer, kažem da je čovek biće obdareno dušom, čulima i
razumom — tada je izlišan izraz »biće". A ako kažem da je čovek
životinja koja čulno opaža i koja je razumna — tada je izlišan
izraz „koja čulno opaža", — pošto svaka životinja čulno opaža.
(Upor. nav. delo, str. 230, nap. 1.)
8
Tu definiciju formulisao je Ksenokrat.
7
Platon je u Fedru (245 e) dao ovu definiciju.
8
Prva definicija glasi: „Duša je broj koji samoga sebe po
kreće", a druga: „Duša samu sebe pokreće." A to znači da je broj
vrsta duše, ili da on to nije.
9
Pošto svaka stvar ima samo jednu suštinu — može postojati
samo jedna definicija jedne stvari. Jer, kad bi bilo više definicija,
bilo bi i više suština jedne stvari — što je nemoguće.
579
37*
 10
U navedenom slučaju definicija je neosporno lažna. 33
Znači da postoje dve pogreške, — kao što tumači Tricot.
11
Ova ista glava, 141 a 26. Prva se sastoji u tome što se homonim smatra za sinonim, i što se
18
Ti izrazi odnose se suštinski na jednu, a akcidentalno na drugu za dva dvosmislena izraza namerno da samo jedna definicija.
stvar. Druga pogreška, međutim, sastoji se u tome što se, — iako se zna
13
Top., VI, 1, 139 b 3. da homonimija postoji, — stavi definicija koja nije svojstvena samo
14
Taj rezultat je nemoguć, jer, po ovome delu (IV, 1, 121 a, jednom značenju, nego se primenjuje i na druga značenja dvo
10), rod učestvuje u vrsti. Celokupno navedeno izvođenje Aristo smislenog
34
izraza. (Upor. nav. delo, str. 272, nap. 1.)
telovo upravljeno je protiv Platonove teorije ideja. Razume se da je nemoguće i besmisleno davati ovolike
15
Akcidencija i pripada i ne pripada jednoj stvari, a speci definicije za isti izraz.
35
fična razlika spada u njene bitne atribute. U antičkoj fizici vatra je smatrana za telo, a boja za
le
Vrsta je afirmirana ο rodovima i ο individuama ο kojima je kvalitet tela.
36
razlika afirmirana. Vrsta, dakle, nije afirmirana ο razlikama. Ο ovome vidi Eth. Nic, III, 9.
37
17
Ako bi se vrsta pridavala razlici, a ne rodu koji je postao Ne postoji kontrerna suprotnost između mesa i kostiju,
dok ona postoji između belog i svetlog.
iz vrste i iz razlike, — tada bi vrsta više puta bila atribut roda.
18
Pošto je to nemoguće, imamo još jedan razlog za dokaz SEDMA KNJIGA
da vrsta ne može biti afirmirana ο razlici. 1
19
Ako je „čovek" pridat „onome koji hoda nogama", — u Vidi Top., I, 7, 103 a 23. Ο identičnom vidi i Metaph., Δ, 9.
2
tom slučaju bi onaj „koji hoda nogama" bio „čovek", — što je Da li je jedna definicija pravilna, zavisi od toga da li je
nemoguće. ona identična sa onim što je definisano. Otuda posle mesta koja
20
Pošto razlika, kad se prida vrsti, obrazuje rod, — izlazi se odnose
3
na definiciju, dolaze mesta koja se odnose na identično.
da je razlika ranija od roda. Ako su dve stvari identične trećoj, one su i među sobom
21 identične.
Na primer, da li je sagovornik rekao da je čovek topla ili 4
Upor. Top., I, 5, 102 a 11.
hladna životinja. 5
Upor. Top., VI, 1, 139 a 27—35.
22
To neslaganje bilo bi između onoga što je definisano i 6
Anal. post., II, 13 i Metaph., Z, 17.
definicije. 7
Ο tome je već bilo govoreno u ovom delu, I, 15, 107 b 28.
23
Vidi Categ., 7 i 8. 8
U sledećem filozof na vrlo nejasan način daje zaključak ο
84
Naime, na veŠtinu da se slova čitaju i pišu. utvrđivanju definicije jednog termina, suprotnom definicijom su
85
Na ono što se može saznati, upravo na ono što, po samoj protnog termina, pomoću vrste i specifičnih razlika.
njegovoj prirodi, može biti saznato. 9
Vidi Top., VI, 10, 148 a 14.
26
Uzmimo da je jedna vrsta relativna prema drugoj vrsti. 10
Ako definicija koju valja utvrditi treba da bude univer
U tom slučaju, i jedan rod prve vrste mora biti relativan prema zalna, ona mora da se primeni na sve što se definiše. Međutim,
rodu druge vrste. definicija će biti pobijena ako se dokaže da ona ne važi samo za
27
Na primer, nejednakost se može definisati kao lišenost jed jednu 1individuu za koju treba da važi.
nakosti, ali se jednakost ne može definisati kao lišenost ne 1
Definicija koju treba utvrditi treba da se primenjuje samo
jednakosti. na ono što je definisano.
28
Filozof ovde podrazumeva da je jedna od kontrernih 12
Aristotel misli na pravila ο svojstvenosti, ο vrsti i ο akci-
suprotnosti lišenost druge. denciji.
29
U idejama kao večnim bitnostima ne može da učestvuje 13
Svojstvenost je teže utvrditi nego vrstu i akcidenciju, ali
ništa smrtno. Isto tako, pošto su ideje bez delanja i bez trpljenja, lakše nego definiciju.
ništa što dela i što trpi ne može učestvovati u njima. OSMA KNJIGA
30
Ο tome sofistu nisu ostali nikakvi podaci. Aristotel ga po- 1
minje i u Physiogn., 3, 808 a 16. Definicija Dionizijeva može se 2
U ovom istom delu, u knjigama II—VII.
primeniti samo na životinje, ali ne i na biljke. Filozof pretpostavlja da će protivnik, možda, odobriti slo
31
Prema tome, nje moguće dati jednu definiciju života, koja ženu i proširenu propoziciju, koju ne bi prihvatio kad bi ona bila
prosta.
bi se mogla primeniti i na životinje i na biljke.
32
To jest, definicija života koji je dvosmislen pojam.
580 581
 3
Vidi Top., VIII, 1, 155 b 20—28.
4
Hoiril sa Samosa bio je Euripidov savremenik. Napisao je Š E S T I DEO
ep u kome opisuje pobedu Grka nad Persijancima. Aristotel u
Retorici navodi jedan Hoirilov stih (III, 14, 1415 a 4).
5
Ο tome govori filozof u Top., I, 12, 105 a 16, i dalje.
6
Heraklit iz Efesa — tvrdio je da se sve kreće, a Eleaćanin Ο SOFISTIČKIM POBIJANJIMA
Parmenid da je Biće nepokretno.
7
U Anal. post., II, 2, 3, 4, dokazano je da se iz istinitih
premisa ne može izvesti lažan zaključak, ali da je moguće da istinit
zaključak bude izveden iz lažnih premisa.
8
Zaključak koji treba izvesti je istinit.
» Top., I, 1, 100 a 22.
10
Naime, bolji se ne može naći.
11
Upravo iz Anal. prior., II, 2.
12
Upor. Top., VIII, 11, 162 a 10, kao i Anal. prior., II, 2.
18
Kad je dokaz u četvrtom smislu lažan, upravo kad je
materijalno lažan, a formalno pravilan, i kad pobija ono što je istinito — iz
toga proizlazi lažnost jedne od premisa, na osnovu kojih se dokaz ostvaruje.
Jer, iz samih istinitih premisa može, pri formalno pravilnom zaključivanju,
da proizađe samo istiniti zaključak. Međutim, lažnost jedne premise povlači
za sobom istinitost njene kontradiktorne suprotnosti.
14
Ovo znači da svođenje na logički nemoguće, koje iz lažnih
premisa izvodi lažan zaključak, radi toga da utvrdi istinitu propo
ziciju, — valja pretpostaviti istinitom zaključku koji je izveden iz
lažnih premisa koje su neverovatne.
15
Ο konverziji silogizama vidi Anal. prior., II, 8—10.
16
Sa množenjem prvih deset brojeva, ό κεφαλισμός, Pitago-
rina tablica, služila je množenju brojeva.
17
Što je dokaz univerzalniji, tim više elemenata on obuhvata
sobom, i tim ga je teže pronaći. Takav dokaz je među inteligibili-
jama najviši. On je po sebi najjasniji, ali za nas je najnejasniji.
(Upor. Metaph., B, 1, 993 b 7—11. Vidi i Rolfes, nav. delo,
str. 225, nap.22.)
 Glava prva
[UVOD. — CILJ I SADRZINA SPISA. —
SOFISTI I SOFISTICKI ZAKLJUČCI]

Govorimo sad ο sofističkim pobijanjima1 i ο pobija-

njima koja samo takva izgledaju, ali koja su u stvari para-
logizmi, a ne pobijanja. Počećemo onim stvarima koje su
prve po prirodi.2
Očevidno je da su neka zaključivanja pravilna, a da
druga zaključivanja nisu pravilna, ali izgledaju da jesu. Sa
dokazima se događa isto što i sa drugim stvarima gde
postoji izvesna sličnost [između istinitog i prividnog]. Tako
su jedni ljudi u dobrom [telesnom] stanju, a drugi samo
izgledaju da jesu, zato što su se naduli i opremili sebe kao
što plemena opremaju životinje koje prinose na žrtve.
Jedni su doista lepi, a drugi samo takvi izgledaju, zato što
su se nagizdali. Isto važi i za neoživljene predmete. I od
njih su jedni od pravoga srebra ili zlata, a drugi nisu, nego
samo izgledaju takvi čulnom opažanju. Tako predmeti od
mešavine srebra i olova i od kalaja izgledaju srebrni, a
predmeti od žutog metala izgledaju zlatni.
Na isti način zaključivanje i pobijanje su nekad pravi,
a nekad nisu, i ako ih neiskusnost čini pravima. Jer ne-
iskusni ljudi vide samo izdaleka, kao oni koji su udaljeni.
Zaključak silogizma proizlazi iz izvesnih stavljenih premisa,
tako da on, nužnim načinom, na osnovu stavljenog, iska-
zuje nešto drugo nego ono što je stavljeno.3 Pobijanje je
zaključivanje koje protivreči zaključku [protivnika].4 Ovo
sofisti ne čine, nego samo izgleda da čine iz više razloga.

585
Jedan od tih razloga [iz kojih taj privid proizlazi], najpri-
rodniji i najopštiji, jesu imena [koja se daju stvarima].
U raspravljanje se ne mogu uneti same stvari, nego se,
umesto njih, upotrebljavaju njihova imena kao simboli
[znaci]. Otuda verujemo da ono što važi za imena, važi i za
stvari, kao kad se računanje vrši pomoću kamičaka. Ali
[između imena i stvari] nema [potpune] sličnosti. Imena su
ograničena po broju, a isto tako i množina definicija, a
stvari su neograničene po broju. Zato je nužno da više stvari
bude označeno i istom definicijom i istim imenom.
Prema tome, kao što [u ranije spomenutom primeru]
oni koji nisu vesti u rukovanju kamičcima [za računanje]
bivaju prevareni od onih koji su tome vični, na isti način i
oni koji su neiskusni u značenju reci pogrešno zaključuju i
kad sami raspravljaju, i kad slušaju druge. Iz tog razloga,
kao i iz onih koji će biti [docnije] navedeni 5 postoje i silo-
gizam i pobijanje koji su prividni, a ne pravi.
Ali, pošto postoje neki ljudi kojima više godi da izgle-
daju mudri, nego da budu mudri, a da takvi ne izgledaju
(jer sofistika je prividna, a ne stvarna mudrost, a sofist je
čovek koji ume da zarađuje novac od prividne, a ne od
stvarne mudrosti, — jasno je da je za njih pre nužno da
prividno čine delo mudrosti nego da ga stvarno čine, a da
tako ne izgleda. A [da bi se uporedile dužnost pravog
mudraca sa dužnošću sofista] dužnost onoga ko zna, u
odnosu na svaku stvar, jeste da sam ne laže ο onome što
zna, kao i da može da obelodani onoga ko laže. A [od te
dve dužnosti] jedna se sastoji u tome da se može navesti
razlog [stvari], a druga da se može primiti [shvatiti] razlog
koji drugi daje. Iz toga, nužnim načinom, proizlazi da oni
koji hoće da budu sofisti treba da traže dokaze ο vrsti ο
kojoj je govoreno. Ovo može poslužiti njihovom cilju,
pošto će im takva sposobnost [veština] 6 dati privid mu-
draca, — a to su oni baš i želeli [da postignu].
Jasno je da postoji takva vrsta dokaza, i da ljudi koji
su nazvani sofistima teže [da dostignu] sposobnost ove
vrste. A sad ćemo izložiti koliko ima rodova sofističkih do-
kaza, i koliki je broj elemenata iz kojih se ta sposobnost
sastoji, i koliko delova ima ovo istraživanje, kao i drugo što
pripada pomenutoj veštini.
Glava d r u g a
[O RAZNIM VRSTAMA DOKAZA U RASPRAVLJANJU]
Ima četiri vrste dokaza u raspravljanju: didaktički i
dijalektički, i kritički [peirastički] i eristički.
Didaktički su oni dokazi Što zaključuju na osnovu
principa svojstvenih svakoj nauci, a ne na osnovu mišlje-
nja onoga ko odgovara (jer potrebno je da učenik bude
ubeđen). Dijalektički su oni dokazi koji, polazeći od vero-
vatnih premisa, dolaze do zaključka protivrečnog datoj
tezi. Kritički su oni dokazi što zaključuju iz premise koje
izgledaju istinite onome ko odgovara, a koje nužnim nači-
nom mora poznavati onaj ko se pravi da zna nauku (na
koji način, objašnjeno je na drugome mestu7). Eristički su
dokazi koji zaključuju ili izgleda da zaključuju iz premise
koje su prividno verovatne, ali u stvari nisu takve.
Ο demonstrativnim dokazima raspravljano je u Anali-
tikama, a ο dijalektičkim i kritičkim dokazima na drugome
mestu.8 A sad ćemo da se pozabavimo agonističkim i
erističkim dokazima.
Glava t r e ć a
[PET CILJEVA SOFISTIČKOG DOKAZIVANJA]
Pre svega, treba razmotriti koje ciljeve hoće da do-
stignu oni koji se bore i uvek prepiru u raspravljanjima.
Tih ciljeva je pet na broju: pobijanje, i zabluda, i para-
doks, i soloikizam [jezična pogreška, naročito protiv pra-
vilnog izgovora i sintakse] i navođenje [protivnika] na
prazno brbljanje, što znači prinuditi ga da često ponavlja
isto, U svakom od tih slučajeva nastoji se da se izazove
privid, a ne teži se za stvarnošću.
Sofisti, pre svega, žele da izazovu privid da su pobili
protivnika. Na drugom mestu, — žele da pokažu da protiv-
586 587
nik govori nešto pogrešno; na trećem, — da ga dovedu do
paradoksnih tvrđenja; na četvrtom, — da ga navedu na
soloikizam, to jest nastoje da samim dokazom nagone onoga
koji odgovara da upotrebi neki netačan [varvarski] izraz;
i, najzad, — žele da ga navedu da više puta isto kaže.
Glava č e t v r t a
[POBIJANJE]
Ima dva načina pobijanja: jedni se osnivaju na govoru
[na jezičnom izražavanju], a drugi su van njega [nezavisni
od njega]. Ima šest pogrešaka koje proizvode privid dokaza
koji se osniva na govoru.
Te pogreške su: homonimija9, amfibolija10, kompo-
zicija, podela, naglašavanje [akcentiranje]11 i forma izraza.
Tačnost ovoga nabrajanja dokazuje se pomoću indukcije i
silogističkog zaključka — koji bi se mogao osnivati i na
drugim činjenicama. Naime, na onoliko načina na koliko je
rečeno [na šest načina] može se ne označiti ista stvar istim
imenima ili izrazima.
Na homonimiji [dvosmislenosti reci] se osnivaju dokazi
kao što je sledeći: „Oni koji znaju uče, pošto gramatičari
[učitelji gramatike] uče stvari koje im njihovi učenici govore
napamet." Reč „učiti" na grčkom ima dva značenja; ona
znači „razumeti" primenom nauke, a, zatim, i „steći znanje".
Uzmimo opet drugi primer: „Zla su dobra, jer su dobra
stvari koje moraju biti, a zla moraju biti."12 „Ono što mora
biti" ima dvostruko značenje; ovaj izraz znači ono što je
nužno, kao što je to često slučaj kod zala (jer postoji nužno
zlo), a isto tako kažemo i ο dobrim stvarima da moraju
biti. Uzmimo još jedan primer: „Isti čovek [u isto vreme]
sedi i stoji, bolestan je i zdrav, — jer onaj koji je ustao —
stoji, a onaj koji je ozdravio — jeste zdrav. Dakle, ustao je
čovek koji je sedeo, i ozdravio je bolestan čovek."13 Naime,
[tvrđenje] da bolestan čovek nešto čini ili trpi nema samo
jedno značenje, nego se jednom odnosi na onoga koji je
sad bolestan ili [sad] sedi, a drugi put na onog koji je ranije
bio bolestan. Tačno je da je čovek koji je ozdravio bio
bolestan, kao i da je bolestan onaj koji ozdravlja, — ali
zdrav čovek nije [u isto vreme] bolestan; on nije bolestan
sad nego je ranije bio bolestan.
Na amfiboliji se osnivaju primeri, kao Što su sledeći:
„Zeleti za mene hvatanje neprijatelja."14 A zatim: „Zar ne
treba da postoji saznanje onoga što se saznaje?" Naime,
istim pitanjem moguće je [u grčkom jeziku] istovremeno
označiti da saznanje pripada subjektu koji saznaje i da ono
pripada saznatom objektu.15 I: „Što neko vidi, da li on to
vidi? On vidi stub; dakle, stub može da vidi." I: „Zar ono
što kažeš da postoji ne kažeš da si ti? Ti kažeš da kamen
postoji; dakle, ti kažeš da si kamen." I: „Može li se čuteći
govoriti?" Jer, pitanje „može li se ćuteći govoriti" ima dva
značenja, — naime, ili da onaj koji govori ćuti, ili da su
[same] stvari ο kojima se govori lišene govora.
Postoje tri načina [vođenja diskusije] pomoću homo-
nimije i amfibolije. Prvi [način] kad izraz ili ime u pravome
smislu ima više značenja, kao: orao i pas;18 drugi je [način]
kad smo navikli da tako govorimo [da tako upotrebljavamo
ova imena ili izraze]; a treći je kad reci u sastavu imaju
više značenja, dok proste [odvojene] reci imaju samo jedno
značenje, — kao u primeru „znati slova". Naime, svaki od
ova dva izraza može u tom slučaju da ima samo jedno
značenje — „znati" i „slova", dok oba zajedno imaju više
značenja — bilo da sama slova imaju znanje, ili da neko
drugi zna slova.
Amfibolija i homonimija odnose se, dakle, na ove
načine govora. Na sastavu [kompoziciji] osnivaju se sledeći
primeri: „Moguće je da onaj koji sedi hoda, i da onaj koji
piše ne piše." Jer, ne znači isto reći u odvojenim recima i
reći u sastavu da onaj koji sedi može da hoda, i da onaj
koji ne piše može da piše. Što se tiče ovog poslednjeg,
isto važi ako se povezano uzmu reci da onaj koji ne piše
može da piše. Jer, tada te reci znače da on ima sposobnost
da ne pišući piše. Ali, ako se ne povezu reci, one znače da
čovek, kad ne piše, ima sposobnost da piše. Još jedan pri-
mer: „On zna sad slova, ako ih je sad naučio."17 I zatim:
588 589
 „Ako neko može da nosi jednu stvar, on je sposoban i da
nosi mnoge stvari."18
Na podeli se osnivaju slučajevi kao što su sledeći:
„Pet je dva plus tri; ono je neparno i parno; a, sem toga,
ono što je veće jeste jednako, zato što je onoliko i nešto
više."19 Jer, kako izgleda, isti izraz ne znači uvek isto kad
je podeljen i kad je povezan, kao, na primer: „Od roba ja
sam te učinio slobodnim,"20 i: „Božanski Ahil ostavi pedeset
ljudi od sto."21
Dokaz koji se osniva na akcentiranju [naglašavanju,
izgovaranju reci po akcentu i dužini slogova] nije lako dati
u nepisanim [usmenim] raspravljanjima; međutim, to je
lakše u napisanim diskusijama i u poeziji.22
Tako, na primer, neki ispravljaju Homera da bi odgo-
vorili onima koji smatraju da je besmisleno kad Homer
kaže: „Gde drvo truli od kiše" [τό μεν ου καΐαπύθεται δμβρω
lliad. XXIII, 328]. Oni dobijaju rešenje teškoće menja-
njem akcenata, stavljajući οΰ oksitono [oni umesto cirkum-
fleksa stavljaju oštar akcent, i čitaju ου umesto οΰ; tako bi
navedeno mesto iz Homera značilo: „Gde drvo ne truli od
kiše"]. A u stavu koji se odnosi na Agamemnonov san oni
tvrde da nije sam Zevs kazao: „Mi dajemo da mu se molba
ispuni", nego je Zevs pozvao san da mu on ispuni molbu.
Takvi su primeri koji se odnose na akcentiranje.
Dokazi koji se odnose na oblik govora stvaraju se
kad se ono što nije ista stvar izražava u istom obliku, —
kad se, na primer, umesto muškog roda upotrebi ženski,
ili ženski rod umesto muškog, ili kad se srednji rod upo-
trebi kao jedan od ova dva roda; ili, opet, kad se izražava
kvalitet kao kvantitet, ili kvantitet kao kvalitet, ili aktivno
kao pasivno, ili stanje kao aktivnost, i tako dalje, prema
drugim podelama koje su ranije date. Jer, može da se desi
da ono što ne pripada kategoriji aktivnosti [delanja] — u
govoru bude izraženo kao da joj pripada. Tako, na primer,
„biti zdrav" po obliku izraza liči na „šeći" ili „graditi".
Međutim, prvi glagol izražava izvestan kvalitet i određeno
stanje, dok druga dva glagola izražavaju izvesno delanje.
A isto važi i za druge slučajeve koji ovde spadaju.
Tako pobijanja koja se osnivaju na govoru proizlaze
iz ovih mesta [izvora]. — Ima sedam vrsta paralogizama
koji su izvan [nezavisni od] govora. Prva se osniva na akci-
denciji; druga vrsta postaje kad se jedan izraz uzme u apso-
lutnom ili u ne-apsolutnom smislu, ali s obzirom na neki
način, ili vreme, ili odnos. Treća vrsta osniva se na nezna-
nju pobijanja; četvrta na sledovanju; peta uzima kao pri-
znato ono što se u početku traži.23 Šesta vrsta postavlja ne-
uzrok kao uzrok. Najzad, sedma čini od više pitanja jedno.
Glava peta
[OPIS POBIJANJA IZVAN GOVORA]
Paralogizmi osnovani na akcidenciji postaju kad se
smatra da neki atribut pripada na isti način stvari i njenoj
akcidenciji.24 A pošto ista stvar ima mnoge akcidencije,
nije nužno da svi isti atributi pripadaju svim predikatima
jedne stvari i u isto vreme njihovom subjektu. Uzmimo kao
primer: „Ako je Korisk nešto drugo nego čovek, tada je
on nešto drugo nego on sam, jer je on čovek." Ili: „Ako je
on [Korisk] neko drugi nego Sokrat, a ako je Sokrat čovek,
tada je priznato da je Korisk nešto drugo nego čovek, jer
se tako dešava da ono od čega je rečeno da je Korisk
različit — jeste akcidentalno čovek."
Paralogizmi koji se osnivaju na pitanju da li je jedan
izraz upotrebljen u apsolutnom smislu, ili samo u izves-
nom odnosu, a ne u pravom smislu, — javljaju se kad je
jedan izraz, upotrebljen partikularno, uzet kao upotrebljen
u apsolutnom smislu. Takav je, na primer, dokaz: „Ako je
ne-biće predmet mišljenja, tada ne-biće postoji." Jer, nije
isto biti nešto i biti nešto u apsolutnom smislu. Ili opet:
„Biće nije biće, ako nije jedno od bića, na primer, ako nije
čovek." Jer, nije isto ne biti nešto, i ne biti u apsolutnom
smislu. Ali to izgleda isto, zbog srodnosti ova dva izraza,
i zato što postoji samo mala razlika između „biti nešto" i
„biti" kao i između „ne biti nešto" i „ne biti". Isto važi i
za dokaze koji ispituju da li je jedan izraz upotrebljen
samo u izvesnom odnosu ili u apsolutnom smislu. Primer
590 591
za to je sledeći: „Ako je jedan Hindus ceo crn, ali su mu
zubi beli, on je tada [u isto vreme] beo i ne-beo." Ili ako
dva atributa pripadaju subjektu u izvesnom odnosu, [tada,
po zaključivanju sofista] kontrerne suprotnosti pripadaju
istovremeno istom subjektu.
Svaki može lako poznati u nekim slučajevima para-logizme
slične sledećem. Ako se, na primer, pretpostavilo da je
Etiopljanin crn, i ako se sad pita je li on beo s obzirom na
[njegove] zube; tada će — ako je Etiopljanin beo u ovom
pogledu — sofist verovati da je dijalektički dokazao da je
Etiopljanin [u isto vreme] i crn i nije crn, kao i to da je on
sam [sofist] došao do kraja svog ispitivanja. U izves-nim
slučajevima, međutim, ovaj paralogizam ostaje često
skriven, — tako u svim slučajevima kad je jedna stvar uzeta
u izvesnom odnosu, pa izgleda da [iz toga] može da sle-duje
i da je uzeta u apsolutnom smislu. A tako je i u svim
slučajevima u kojima nije lako videti koji od atributa treba
da bude stavljen u svojstvenom smislu. To je slučaj kad su
kontrerne suprotnosti podjednako pridate subjektu. Jer, tada
izgleda da treba apsolutno prihvatiti ili obe, ili nijednu. Ako
je, na primer, jedna stvar polubela, a polucrna, — je li ona
bela ili crna?
Drugi paragolizmi postaju zato što se nije definisalo
šta je dokaz ili pobijanje, i zato što je u njihovoj definiciji
nešto ispostavljeno.25 Pobijanje se sastoji u tome da se pro-
tivreči samom atributu, koji je isti ne samo po imenu nego
i po predmetu. A nije samo u pitanju ime u sinonimnom
smislu, — nego to treba da bude isto ime. Protivrečnost
treba da pođe od priznatih propozicija i da je osnovana na
nužnosti; uz to, ona ne treba da računa sa propozicijom u
početku pretpostavljenom, koju treba dokazati. [Protiv-
rečnost treba da poštuje i sve druge uslove.] Naime, sve
treba da bude uzeto pod istim vidom, u istom odnosu, na
isti način, i u isto vreme, — kao zaključak koji treba pobiti.
Na isti način treba postupati i pri definisanju lažnog pobija-
nja nečega. Neki, koji propuštaju da ispune ponešto od onoga ο
čemu je govoreno, daju samo prividno pobijanje. Tako, na
primer, oni dokazuju da je ista stvar u isto vreme dvo-
592
struka i ne-dvostruka, pošto je dva dvostruko od jedan, a
nije dvostruko od tri. Ili [oni dokazuju] da je ista stvar [u
isto vreme] dvostruka i ne-dvostruka istoj stvari, samo ne u
odnosu na isto; jer ona je dvostruka dužinom, ali nije
dvostruka širinom. Ili [oni pokazuju] da je ista stvar dvo-
struka i ne-dvostruka istoj stvari, u odnosu na isto, i na
isti način, ali da ona to nije u isto vreme. Tako je [njihovo]
pobijanje prividno. Ovaj način pobijanja [ova pogreška]
može se računati u pobijanja koja se osnivaju na govoru.
Pobijanja u kojima se prvobitni problem uzima kao
već dokazan26 postaju isto tako i na onoliko načina na
koliko se učini ta pogreška. 27 Privid pobijanja proističe
ovde otuda što se ne uviđa šta je isto, a šta različito.
Pobijanje koje se osniva na sledovanju28 proizlazi
otuda što se veruje da se odnos sledovanja srne preokre-
nuti [konvertiratij. Naime, zato što kad jedno postoji,
drugo nužnim načinom postoji, pretpostavlja se da i kad
drugo postoji, prvo nužnim načinom postoji. Iz ovoga isto
tako proizlaze zablude osnovane na čulnom opažanju.
Tako se često žuč uzima za med, zbog toga što gde je med,
tu je uvek i žuta boja. A pošto se događa da zemlja posle
kiše postaje vlažna, mi pretpostvaljamo da je padala kiša,
ako je zemlja mokra. Međutim, to ne sleduje nužnim nači-
nom. U retorici su osnovani na sledovanju dokazi izvedeni
iz znaka. Naime, kad [retori] hoće da dokažu da je neko
preljubnik, oni uzimaju kao posledicu [preljubničkog
života] ili [činjenicu] što se taj čovek ukrašava, ili što ga
viđaju da noću luta. Međutim, mnogima pripadaju ove
osobine, ali im preljubništvo ne pripada. Slično se događa
u silogistickim raspravljanjima. Tako, na primer, Melisov
argument da je vaseljena bezgranična [da nema početka, —
upravo da je večna] pretpostavlja [stavove] da je vaseljena
nestvorena (jer iz nebića ništa ne može da postane), i da
ono što je stvoreno ima početak. Ako vaseljena nije bila
stvorena, ona nema početka; ona je, prema tome, bezgra-
nična [večna]29. Ali to sledovanje nije nužno. Jer, ako sve
što je bilo stvoreno ima početak, iz toga ne sleduje da je i
ono što ima početak bilo stvoreno, — kao Što ne sleduje
38 Organon 593
ni da — ako je topao čovek koji ima groznicu — čovek
koji je topao mora imati groznicu.
Pobijanje u kome se ne-uzrok uzima kao uzrok 30
sastoji se u tome što se ne-uzrok uvuče u pobijanje, kao
da se ovo na njemu osniva. To se događa u silogizmima
koji vode nemogućem. Naime, u njima, nužnim načinom,
treba oboriti jednu od uzetih premisa. Ako se u pitanja
[premise] koja su nužna da se utvrdi nemoguć zaključak,
uračuna i ne-uzrok, tada će često izgledati da pobijanje
postaje zbog ovoga. Takav je, na primer, slučaj sa dokazom
da duša i život nisu isto. Ako, je naime, postajanje kont-
rerno suprotno nestajanju, tada će i jedno određeno posta-
janje biti kontrerno suprotno jednom određenom nestajanju.
Smrt je jedno određeno nestajanje, i ona je kontrerno su-
protna životu. Prema tome, život je postajanje, a život je
biti rođen.31 Ali to je nemoguće. Prema tome, duša i život
nisu isto. A to ne proističe ni iz jednog silogizma. Jer, ne-
moguće proističe i kad se ne kaže da je život isto što je duša,
nego [ako se samo pretpostavi] da je život kontrerno supro-
tan smrti koja je nestajanje, a [da je] postajanje [kontrerno
suprotno] nestajanju. Takvi dokazi, iako nisu potpuno
nemoćni da se pomoću njih zaključi, ipak su nemoćni da
odvedu pretpostavljenom zaključku. A ovo često ostaje
nepoznato čak i onima koji stavljaju pitanja.
Takvi su dokazi koji se osnivaju na sledovanju i na ne-
uzroku [lažnom uzroku]. Dokazi koji se osnivaju na tome
da se od dva pitanja načini jedno, nastaju kad ostane nepri-
mećeno da ima više pitanja, i kad se daje samo jedan odgo-
vor, kao da postoji samo jedno pitanje.32 U nekim slučaje-
vima lako je videti da ima više pitanja, i da ne treba davati
odgovor, — kao, na primer, [kad se pita]: „Da li je zemlja
more, ili je nebo?" Međutim, u izvesnim slučajevima to
nije tako lako, i pitanje se raspravlja kao da je jedino.
Tada [sagovomik] ili daje saglasnost na postavljeno pitanje
time što [na njega] ne odgovara, ili on izgleda pobijen.
Na primer: „Je li A i Β čovek? — [Da.] — Dakle, ako se
udari A i B, udariće se jedan čovek, a ne ljudi." Ili, dalje,
[drugi primer koji se odnosi na stvari] za stvari od kojih
su jedne dobre, a druge rđave, „Jesu li sve one dobre ili
rđave?" Ako se kaže jedno, izgleda da iz toga proizlazi
prividno pobijanje, a ako se kaže drugo, izgleda da se čini
očevidna pogreška. Jer, reći da je među stvarima koje nisu
dobre nešto dobro, ili da među stvarima koje su dobre
nešto nije dobro — to je pogreška. A nekad iz saglaša-
vanja sa dodatim pitanjima može da proizađe pravo pobi-
janje. Takav slučaj, na primer, nastaje ako se pretpostavi
da je za više stvari rečeno da su bele, i gole, i slepe, u istom
smislu u kome je to rečeno za jednu stvar. Naime, ako je
šlep stvor koji nema vid, a koji bi po prirodi trebalo da ga
ima, tada će biti isto tako slepi stvorovi koji nemaju vid, a
koji bi po prirodi trebalo da ga imaju. Kad jedan stvor
ima vid, a kad ga drugi nema, oni će ili oba videti, ili će
oba biti slepi, — što je nemoguće.
Glava š e s t a
[SVOĐENJE PARALOG1ZAMA NA »NEZNANJE
POBIJANJA" — „IGNORATIO ELENCHI"]
Tako se prividni dokazi i prividna pobijanja moraju
ili podeliti kao što smo ovde naznačili, Ui se svi oni mo-
raju svesti na „neznanje pobijanja", a od ovoga se mora
načiniti princip svih sofizama.
Jer, moguće je sve opisane načine svesti na neznanje
definicije pobijanja.
Pre svega, [valja ispitati] da li su ti načini nepodobni
da dadu zaključak. Jer, zaključak treba da proizlazi iz stav-
ljenih premisa, tako da se on iz njih izvodi nužnim način-
nom, — a ne samo da izgleda kao da se iz njih izvodi. 33
Zatim treba da razmotrimo pojedinačne delove de-
finicije pobijanja.
Od paralogizama koji se osnivaju na govoru, jedni
proizlaze od dvojakog smisla. Takav je, na primer, slučaj
kod homonimije [jednakosti imena], i [dvosmislenosti]
govora, i slične forme izraza (jer smo navikli da smatramo
da svaka stvar znači određenu supstanciju). Ali spajanje, i
podela, i akcentiranje proizvode paralogizme, zato što
594 38* 595
reč nije ista ili što je izraz drukčiji. A reč, kao i stvar, morali bi
biti isti, ako treba da se dobiju pobijanje ili dokazi. Na primer,
ako se govori ο ogrtaču, treba izvesti zaključak ne ο odelu,
nego ο ogrtaču. Jer, ovo prvo [zaključak ο odelu] može biti
istinito, ali nije dokazano zaključivanjem. Zato je potrebno
dodati još jedno pitanje, da bi se onome ko pita zašto se tako
zaključuje, pokazalo da je značenje isto.
Paralogizmi osnovani na akcidenciji očevidno spadaju —
prema definiciji silogizma — u neznanje kako se pobija. Jer,
ista definicija treba da važi i za pobijanje, — samo ovde
pridolazi još i protivrečnost. Naime, pobijanje je silogizam koji
zaključuje na protivrečnost.34 Ako nema silogizma akcidencije,
nema pobijanja.
Na primer: ako je, kad postoje dve određene stvari, nužno
da treća određena stvar postoji, i ako je ta poslednja stvar bela,
tada nije nužno da ova bude bela na osnovu silogizma. 35 Isto
tako, ako trougao ima tri ugla, koji su jednaki sa dva prava
ugla, i ako je on akcidentalno figura, ili prvi elemenat, ili
princip, — trougao nema taj zbir uglova zato što je figura, ili
princip, ili prvi elemenat. Jer, dokaz [da je zbir uglova u trouglu
jednak sa dva prava ugla] ne važi ukoliko je trougao figura, niti
ukoliko je prvi elemenat, nego ukoliko je trougao. Isto treba
reći i ο drugim slučajevima. Dakle, ako je pobijanje jedna vrsta
silogizma, tada dokaz koji se osniva na akcidenciji ne može biti
pobijanje.
Otuda su stručnjaci i uopšte znalci [prividno] pobijani od
neznalica koji svoja zaključivanja protiv onih koji znaju
osnivanju na akcidenciji. A ako oni [koji znaju] nisu sposobni
da prave razliku [između onoga što postoji po sebi i
akcidencije], ti ljudi ili potvrđuju ono što ih pitaju, ili se iako to
nisu potvrdili smatra da jesu [zato što ćute].
Pobijanje na osnovu onoga što je rečeno u izvesnom
odnosu ili u apsolutnom smislu [jesu pogrešni zaključci], 38
posto se u njima afirmacija i negacija ne odnose na isto. „Belo
u izvesnom odnosu" ima za negaciju ,,ne-belo u izvesnom
odnosu", a „apsolutno belo" ima za negaciju „apsolutno ne-
belo". Ako je priznato da je jedna stvar bela u
izvesnom odnosu, a uzme se da je to rečeno u apsolutnom
smislu, — tada se ne vrši pobijanje, nego samo izgleda kao da
se ono vrši, zato što se ne zna šta je pobijanje.
Ali najjasniji od svih paralogizama jesu oni za koje smo
ranije37 rekli da stoje u vezi sa definicijom pobijanja, zbog čega
su i dobili svoje ime [izraz koji se upotrebljava u logici
„ignoratio elenchi" znači „neznanje pobijanja"]. Prividnost
[pobijanja] dolazi ovde od nedostatka koji se nalazi u definiciji
[pobijanja]. A ako podelimo [paralogizme] kao što smo učinili,
treba da stavimo nedostatak u definiciju [pobijanja], kao
zajednički svima [pobijanjima].
Paralogizmi osnovani na „traženju principa" i oni
osnovani na tome što se uzima za uzrok ono što nije uzrok, daju
se poznati na osnovu definicije [dokaza]. Zaključak treba da
sleduje iz određenih premisa kao uzroka38, što se ne dešava sa
premisama koje nisu uzroci. Sem toga, ne treba računati kao
osnovu za dokaz prvobitnu propoziciju koju treba dokazati. 39
Ali ovaj zahtev ne ispunjavaju paralogizmi osnovani na
„traženju principa".
Paralogizmi koji se osnivaju na sledovanju jesu deo onih
koji se osnivaju na akcidenciji. Naime, ono što sleduje jeste
akcidencija, ali se od akcidencije razlikuje po tome što se ova
može primeniti samo na jedan subjekt. Tako se, na primer, tvrdi
da su isto žuto i med, i belo i labud, dok se ono što sleduje
primenjuje uvek na više subjekata. 40 Stvari koje su identične
jednoj istoj stvari identične su i jedna drugoj, i tako postaje
pobijanje na osnovu onoga što sleduje. Ali to nije istinito u
svim slučajevima, — kao, na primer, kad je u pitanju nešto što
je akcidentalno belo. Jer sneg i labud isti su kao belo. 41 Ili se,
kao u Melisovoj definiciji, pretpostavlja da je identično „biti
stvoren" i „imati početak", ili „postati jednak", i „dobiti istu
veličinu". Jer, zbog toga što ono što je bilo stvoreno ima po-
četak, [Melis smatra] da je i [obrnuto] ono što ima početak bilo
stvoreno, kao da su identična oba pojma, — naime, „ono što je
bilo stvoreno" i „ograničeno", — pošto oba imaju početak. Isto
tako i za stvari koje postaju jednake [po broju] pretpostavlja se
da ako one koje dobijaju jednu
596 597
i istu veličinu postaju jednake, tada i stvari koje postaju
jednake dobijaju samo jednu veličinu. Tako se ovaj slučaj
oslanja na sledovanje. Pošto se pobijanje na osnovu akci-
dencije sastoji u neznanju pobijanja, očevidno je da to
važi i za pobijanje na osnovu sledovanja.42 Ovo se mora
razmotriti i na drugi način.
Paralogizmi koji iz više pitanja čine jedno, osnivaju
se na tome što mi ne raščlanimo i ne razdelimo definiciju
propozicije. A propozicija iskazuje jedan [predikat] ο jed-
nom [subjektu]. Za pojedinačnu stvar i za stvar uopšte važi
ista definicija, — na primer, za čoveka i za samo jednog
čoveka. Isto važi i za drugo. Ako je jedna propozicija jedna
time što iskazuje jedan [atribut] ο jednom [subjektu], tada
će i propozicija, prosto uzeta, biti takva. I pošto silogizam
proizlazi iz [određenih] propozicija, a pošto je pobijanje
silogizam, pobijanje će proizaći iz [određenih] propozicija.
Ako propozicija iskazuje samo jedan [predikat] ο samo
jednom [subjektu], očevidno je da se i ovaj paralogizam
osniva na neznanju pobijanja, — jer izgleda da je propo-
zicija ono što nije propozicija. Ako je, kao na jedno pita-
nje, dat odgovor, — tada će postojati pobijanje. Ali ako
[odgovor] nije [doista] dat, nego ako samo tako izgleda,
tada će postojati samo prividno pobijanje.
Tako svi oblici [paralogizma] potpadaju pod nezna-
nje pobijanja. Oni [paralogizmi] koji se osnivaju na govor-
nom izrazu [potpadaju] zato što je samo prividna protiv-
rečnost koja je — kao što smo rekli — svojstveno obeležje
pobijanja; a drugi [paralogizmi] zato što nisu saobrazni
definiciji silogizma.
Glava sedma [UZROCI
PARALOGIZAMA]
Kad su u pitanju dokazi koji se osnivaju na homo-
nimiji i na dvosmislenosti govora, zabluda u njima dolazi
od nesposobnosti da se razlikuje vise značenja [pojedinog]
izraza (a doista nije lako razlikovati izvesne izraze, kao što
su, na primer jedno, i biće, i isto). A kad su u pitanju dokazi
koji se osnivaju na spajanju i na odvajanju, [zabluda u njima
dolazi] otuda što se smatra da nema nikakve razlike između
spojenog i odvojenog izraza, kao što to biva u većini slu-
čajeva. Isto je i kad su u pitanju dokazi osnovani na
akcentiranju [naglašavanju, glasoudaru]. Naime smatra se
da reč, zbog toga što ima mek ili oštar akcent, ne do-bija
nikad, ili dobija samo retko drugi smisao. A kod dokaza,
osnovanih na formi govora, [zabluda leži] u sličnosti izraza.
Naime teško je razlikovati šta se izražava u istom, a Šta u
različitom smislu. A ko je za ovo sposoban, on je blizu
toga da sazna istinu. A naročito nas navodi da napustimo
ovu zabludu43 pretpostavljanje da je svaki atribut jedne
stvari nešto konkretno [individualna supstancija] i što ga
shvatamo kao individualno jedinstvo. Jer izgleda da
konkretnost [individualnost] i biće naročito pripadaju
jednome i supstanciji. Zato ovaj oblik [paralogizma] treba
staviti u pobijanja govorom, — pre svega zbog toga što
zabluda lakše postaje kad se nešto ispituje sa drugima, nego
kad sam čovek to čini (jer ispitivanje sa drugima vrši se
govorom, a u onome koje čovek s&m Čini ne razmatra se
ništa manje sama stvar). Zatim, događa se da se čovek
prevari i kad sam ispituje; to biva u slučaju kad kao osnov
[svoga] ispitivanja stavi govor [umesto same stvari]. Dalje,
zabluda se osniva na sličnosti, a sličnost na govoru.
Kod paralogizama koji se osnivaju na akcidenciji za-
bluda dolazi otuda što se ne može razlikovati šta je iden-
tično, a šta drugo [različito]; i šta je jedno, a šta mnogo; i
za koje su vrste predikata sve akcidencije iste kao za subjekt.
Isto važi i za paralogizme koji se osnivaju na onome
što sleduje. Naime, ono što sleduje jeste deo akcidencije44.
Dalje, u mnogo slučajeva izgleda i misli se da ako ova
stvar ne može da bude odvojena od one, tada ni poslednja
ne može da bude odvojena od prve.
Kod paralogizama koji proizlaze iz nekoga nedostatka
u definiciji pobijanja, kao i kod onih koji zavise od razlike
između izraza uzetog u izvesnom odnosu i izraza uzetog
u apsolutnom smislu, — zabluda proizlazi iz neznatnosti
598 599
razlike [između ova dva izraza]. Naime, mi smatramo da
posebna osobina, ili odnos, ili način, ili vreme ne dodaju
ništa smislu i priznajemo važenje univerzalne propozicije.45
Isto važi za paralogizme koji se osnivaju na „traženju prin-
cipa" i za paralogizme koji se osnivaju na ne-uzroku, kao
i za one koji sjedinjuju više pitanja u jedno. Za sve [te
paralogizme] zabluda dolazi od neznatnosti [razlike u
izrazima]. Jer, mi ne ispitujemo tačno definiciju propo-
zicije i silogizma iz razloga koji smo naznačili.
Glava osma
[SOFISTICKA POBIJANJA S
OBZIROM NA NJIHOVU MATERIJU]
Pošto znamo na osnovu kojih načina postaju prividni
silogizmi, mi poznajemo i načine na koje postaju sofistički
silogizmi i sofistička pobijanja. Nazivam sofi-stičkim
pobijanjem i sofističkim silogizmom ne samo prividan
silogizam ili [prividno] pobijanje, koji izgledaju da su to,
ali u stvari nisu, nego [tako nazivam] i one koji su to u
istini, ali su samo prividno svojstveni stvari [koja je u
pitanju].48 Takvi su [silogizmi] koji ne pobijaju s obzirom na
stvar ο kojoj je rec i ne otkrivaju neznanje protivnika, —
što je predmet kritike. A kritika je deo dijalektike, koja
može da dokaže lažan zaključak pomoću neznanja onoga
koji daje odgovor. Sofistička pobijanja, međutim, iako
zaključuju protivrečnost, ne čine očevidnim da li je
protivnik neznalica [ili nije]. Jer, sofisti pomoću ovih
dokaza dovode u zabunu i onoga ko zna.
Da njih [ova sofistička pobijanja] upoznajemo istom
metodom [kojom upoznajemo prividne silogizme] — to je
očevidno. Razmatranja — koja navode slušaoce, pod
uticajem privida, da poveruju kako je silogizam izveden
iz propozicija koje je protivnik priznao — opredeliće
onoga ko odgovara da poveruje u taj silogizam. 47 Tako će
lažni dokazi proizaći iz svih ili iz nekih od načina koje
smo naznačili. Jer, ono što se veruje da je odobrio [slu-
šalac] koji nije bio pitan, odobrio bi i da je bio pitan. Samo,
600
ima sofističkih pobijanja u kojima se dodaje pitanje koje
je nedostajalo, ali se u isto vreme otkriva njegova lažnost.
Ovo je slučaj sa paralogizmima koji se osnivaju na govoru
i na solecizmu.48
Ako paralogizmi čiji je zaključak protivrečnost [jed-
nom tvrđenju] dolaze otuda što samo izgleda da su oni
pobijanja, [a u stvari to nisu], jasno je da će razloga od
kojih zavise dokazi lažnih zaključaka biti onoliko isto koliko
i onih od kojih zavisi prividno pobijanje. Prividno pobijanje
može da se izvodi na onoliko načina koliko istinito pobi-
janje ima delova. Naime, nedostatak svakog od njih [od tih
delova] učiniće pobijanje prividnim. Na primer, [učiniće
ga prividnim] nedostatak zbog koga se, da bi se došlo do
nemogućeg, ne zaključuje na osnovu dokaza [nego na
osnovu ne-dokaza]; i [učiniće ga prividnim] onaj [nedosta-
tak] koji od dva pitanja čini jedno i osniva se na jednoj
neispravnosti rečenice; i onaj koji zamenjuje suštinu akci-
dencijom; i onaj koji je jedan deo ovog poslednjeg dokaza,
— nedostatak da se zaključuje iz onog što sleduje; dalje,
ona pogrešna postupanja zbog kojih zaključak ne proizlazi
iz stvarnosti, nego iz reci; potom pogrešno postupanje kad
se — umesto da uopšte dokaže protivrečnost, u istom po-
gledu, u istom odnosu, i na isti način — pobijanje oslanja
samo na izvesnom pogledu na stvar, ili na nekoj od ovih
odredaba; najzad, postupanje protiv zahteva da ne treba
računati sa prvobitnom propozicijom koju treba dokazati,
te se pobijanje osniva na „traženju principa".
Tako bismo imali sve načine na koje proizlaze para-
logizmi. Tih načina ne može biti više, i na ovima ο kojima
smo govorili osnivaju se svi paralogizmi.
Sofističko pobijanje nije apsolutno pobijanje, nego je
to samo u odnosu na izvesnu ličnost [na sagovornika koji
odgovara]. Isto važi i za [sofistički] silogizam. Jer, neće biti
ni pobijanja, ni silogizama, ni u apsolutnom smislu, ni u
odnosu na onoga ko je ispitivan, sem ako u paralogizmu
osnovanom na homonimiji sagovornik izjavi da homo-
nimna reč ima samo jedan smisao i, ako u paralogizmu
osnovanom na sličnosti forme, sagovornik ne izjavi da je
601
I
|
supstancija jedina kategorija, — i ako isto ne učini i u dru-
gim paralogizmima. Međutim, ako sagovornik, u svim
slučajevima, prihvati ono ο čemu je govoreno, pobijanja će
važiti za onoga ko je ispitivan, ali neće važiti apsolutno.
Jer, iskaz sagovornika nema samo jedno značenje, nego ima
samo prividno značenje, i to za jednog određenog čoveka
[za protivnika].
Glava d e v e t a
[NEMOGUĆNOST DA SE UPOZNAJU SVA POBIJANJA]
Sa koliko se mesta protivnici [oni koji su pobijeni]
mogu pobiti, — to ne treba pokušavati da se dokuči, ako
se ne zna nauka ο svim stvarima. Ovo [opšte znanje] ne
može biti predmet nijedne discipline [veštine]. Nauke su
neograničene po broju, a, prema tome, očevidno, i dokazi
[su neograničeni po broju]. A postoje i istinita pobijanja.
Jer, uvek kad se nešto može dokazati, može se i pobiti onaj
ko tvrdi protivrečnost istinitog. Ako bi, na primer, on
tvrdio da je dijagonala komensurabilna [strani kvadrata],
mogao bi biti pobijen dokazom da je ona inkomensura-
bilna. Prema tome, trebalo bi imati znanje ο svim stvarima.
Jer, izvesna pobijanja osnivala bi se na principima geo-
metrije i na zaključcima koji iz njih proizlaze; druga
[pobijanja osnivala bi se] na principima medicine; a neka,
opet, na principima drugih nauka.
Ali i lažna pobijanja su, isto tako, beskrajna po broju.
U svakoj veštini [nauci] postoji lažan silogizam, — na
primer, u geometriji geometrijski [lažni dokaz], a u medi-
cini medicinski [lažni dokaz]. Ovde pod izrazom ,,u svakoj
veštini [nauci]" podrazumevam „na osnovu principa te
veštine [nauke]".
Prema tome, vidi se da ne treba pronalaziti mesta
svih pobijanja, nego samo onih koja su osnovana na dija-
lektici. Naime, ova su zajednička svakoj veštini i svakoj
sposobnosti. A pobijanje u pojedinačnoj nauci valja da
ispita stručnjak, i da vidi da li ono samo izgleda pobijanje
a to [u stvari] nije, i ako jeste [pobijanje], zašto je to. Među-
tim, sa pobijanjima koja proizlaze iz zajedničkih principa
što ne spadaju ni u kakvu posebnu veŠtinu — imaju da se
bave dijalekticari. Jer ako poznajemo mesta iz kojih pro-
ističu verovatni silogizmi ο nekom predmetu, tada znamo i
mesta iz kojih proističu pobijanja ο tom predmetu. Naime,
pobijanje je silogizam protivrečnosti, tako da jedan ili dva
silogizma protivrečnosti čine pobijanje. Tako znamo mesta
na koja se svode sva ovakva pobijanja. A ako to znamo,
znamo i njihova rešenja, jer su rešenja — prigovori na ta
pobijanja. Tako poznajemo i sva mesta od kojih zavise
prividna pobijanja, — prividna ne za svakog, nego za one
koji su u to [u dijalektiku] upućeni. Jer, moguće je naći
beskrajno razloga koji nekom mogu da učine pobijanja
prividnima.
Prema tome, vidi se jasno da mora biti dijalektičar
onaj ko ima moć da dokuči sa koliko tačaka gledišta, na
osnovu zajedničkih principa, postaje pobijanje — bilo ono
stvarno, ili prividno pobijanje, drugim recima bilo ono
dijalektičko, ili prividno dijalektičko, ili kritičko.
Glava deseta
[DOKAZI OSNOVANI NA RECIMA I
DOKAZI OSNOVANI NA STVARIMA]
Ne postoji razlika među dokazima koju neki pronalaze
kad kažu da se jedni osnivaju na recima, a drugi na misli.
Naime, besmisleno je smatrati da su neki dokazi osnovani
na recima, a drugi na misli, i da oni nisu isti. Jer, ne znači
li diskutovati protiv protivnikove misli, ako, kad smatra da
je sam pitan, čovek ne upotrebi reci u smislu u kome ih je
prihvatio onaj ko je pitan? Ovo, upravo, znači disputovati
protiv reci. Međutim, znači disputovati na osnovu misli,
kad se upotrebe reci u istom smislu koji je onaj što odgo-
vara imao u svesti kad ih je prihvatio. Ako bi, u slučaju
gde reč ima više značenja, i onaj ko pita i onaj ko je pitan
smatrali da [reč] ima samo jedno značenje — kao što, na
primer, [izrazi] biće i jedno mogu imati više značenja, a
ipak bi onaj ko odgovara — odgovarao, a onaj ko pita,
602 603
recimo Zenon, — pitao, misleći da reč ima samo jedan
smisao; i ako dokaz treba da pokaže da je sve jedno, —
može li se, u tom slučaju, reći da je ovo raspravljanje
upravljeno misli onoga ko je pitan? Ali ako neko pretpo-
stavi da biće i jedno imaju više značenja, jasno je da takvo
raspravljanje nije upravljeno misli.
Pre svega, u slučaju dokaza gde više značenja dolaze
u pitanje, moguće je da oni budu upravljeni recima i misli;
zatim, to može da bude u slučaju svakog dokaza, ma kakav
on bio. Jer, nije od važnosti za sam dokaz da li je on
upravljen misli, nego je to važno za stav onoga ko odgo-
vara prema onome što on prihvata.
Potom, moguće je da su svi dokazi osnovani na recima.
Jer, „biti osnovan na recima" znači „ne biti osnovan na
misli". Ako svi dokazi ne bi bili osnovani ili na recima, ili
na misli, tada bi postojali neki drugi dokazi koji se ne bi
osnivali ni na recima, ni na misli. Međutim, smatra se da
za sve dokaze treba to da važi, i [prema tome] njih svi dele
kao da su osnovani ili na recima, ili na misli. A smatra se
da drugih [dokaza] nema. A dokazi koji zavise samo od
reci jesu samo jedan deo silogizama koji zavise od mnogih
značenja reci. Jer, besmisleno je smatrati da [izraz] „koji
zavisi od reci" obuhvata sve dokaze koji zavise od govora,
kad ima nekih drugih paralogizama koji nisu pogrešni zato
što se onaj ko odgovara na izvestan način prema njima
odnosi, nego zato što sam dokaz sadrži jednu propoziciju
koja ima više značenja.
Potpuno je besmisleno raspravljati ο pobijanju, ako se
ranije nije raspravljalo ο silogizmu. Naime, pobijanje je
silogizam, i zato treba raspravljati ο silogizmu ranije nego
ο lažnom pobijanju. Jer, takvo pobijanje samo je prividan
silogizam ο protivrečnosti [jedne teze]. Zato će uzrok za-
blude biti ili u silogizmu, ili u protivrečnosti (jer protivreč-
nost treba da bude dodata);49 međutim, ona se nekad nalazi u
obojima, ako je pobijanje prividno. U [prividnom] dokazu
„ćuteći govoriti",50 zabluda leži u protivrečnosti, a ne u
silogizmu. U [prividnom] dokazu „ne može se dati ono
što se nema",51 zabluda leži u obojima. I, naposletku, u
dokazu „Homerov spev je figura, zato što je ciklus", 52 za-
bluda je u silogizmu. A dokaz koji se ne greši ni ο silogi-
zam, ni ο protivrečnost, jeste istinit silogizam.
Ali, da bismo se vratili tamo odakle je naš dokaz
pošao, — da li su matematička zaključivanja upravljena
misli, ili nisu? I ako neko misli da izraz „trougao" ima
više značenja, i ako mu prida drugi smisao nego [što se
pridaje] figuri za koju se zaključuje da ima [zbir uglova
jednak sa] dva prava ugla, — da li je, u ovom slučaju,
dokaz onoga ko postavlja pitanje upravljen misli protiv-
nikovoj ili nije?
Dalje, ako reč ima više značenja, ali onaj ko odgovara
to ne primećuje i ne misli, kako tu raspravljanje [onoga
ko pita] ne bi bilo upravljeno misli [onoga ko odgovara]?
Dalje, kako bi trebalo pitati [postavljati pitanja], ako ne
navodeći onoga ko odgovara na razlikovanje, — kao kad,
na primer, pitanje glasi: „Je li moguće ćuteći govoriti?" —
ili mu bar ulivajući: „Zar to ne treba odreći u jednom
smislu, a potvrditi u drugom?" Ako protivnik to ne do-
pusti ni u kome smislu, ali ako drugi disputuje [sa ciljem
da ga pobije] — zar njegovo disputovanje nije upućeno
misli onoga ko odgovara? Pri svem tom, smatra se da
njegov dokaz zavisi od reci.
Prema tome, ne postoji nikakva svojstvena vrsta do-
kaza koji su upravljeni misli. Ali postoje dokazi upravljeni
recima. Pod njima ne treba podrazumevati ne samo sva
pobijanja nego čak ni sva prividna pobijanja. Jer, postoje
neka prividna pobijanja koja se ne osnivaju na govoru,
kao, na primer, ona koja se osnivaju na akcidenciji, i
izvesna druga.
Ali ako se traži da onaj ko ispituje sam načini podelu
i kaže: „Pod ćuteći govoriti podrazumevam u jednom
smislu ovo, a u drugom ono", — taj zahtev je, prvo,
besmislen. Naime, (ponekad sam onaj ko pita izgleda da
ne opaža da njegovo pitanje ima više značenja, i da mu je
nemoguće da načini podelu koju nema u svesti). Zatim, šta
bi to [to jest: šta bi načiniti ovu podelu] bilo drugo nego
predavati [dati didaktički dokaz]? Onaj ko pita
604 605
objasniće značenje [gornjega] stava onome ko ga nikad nije
razmatrao, niti ga poznaje, niti pretpostavlja da on može imati i
neko drugo značenje. Jer, i u odnosu na stvari koje nemaju
dvojako značenje, — šta stoji na putu da se načini ovo
razlikovanje? Uzmimo kao primer pitanje: „Da li su jedinice
jednake brojevima dva [duadama] u broju četiri?" A „brojevi
dva sadrže se u četiri u jednom smislu na jedan način, a u
drugom smislu na drugi način". Ili: „Je li nauka kontrernih
suprotnosti jedna ili nije?" A „jedne kontrerne suprotnosti su
poznate, a druge nepoznate". Tako, kad se čini ovaj zahtev,
izgleda da se ne zna da je predavati drugo nego raspravljati, i da
onaj ko predaje ne treba da pita nego da objašnjava, a da onaj
ko raspravlja treba da pita.
Glava j e d a n a e s t a
[RAZNE VRSTE POBIJANJA]
Nije stvar onoga ko dokazuje da od svoga sagovornika
traži potvrdan ili odrečan odgovor, nego [je to stvar] onoga ko
[kritički] ispituje. Jer, kritika je rod dijalektike, i ima u vidu ne
onoga ko zna, nego onoga ko ne zna, a izaziva privid da zna.
Ko posmatra opšte principe u odnosu na stvar [koja je u
pitanju] jeste dijalektičar, a ko to čini samo prividno jeste
sofist.
A eristički ili sofistički silogizam jeste, pre svega, onaj
koji je samo prividno silogizam, u slučaju kad dijalektika
kritično postupa — a takav je čak i kad bi njegov zaključak bio
istinit, — jer taj silogizam vara u odnosu na uzrok. Sem toga,
eristički silogizam obuhvata paralogizme koji ne odgovaraju
metodu ispitivanja svojstvenom svakom predmetu, ali izgledaju
kao da odgovaraju veštini koja je u pitanju.
Pogrešno nacrtane geometrijske figure nisu erističke (jer
paralogizmi koji se na njima osnivaju potpadaju pod
geometrijsku nauku). Nije eristicka ni pogrešno nacrtana
geometrijska figura, kad bi ona nešto istinito dokazala,
— kao, na primer, Hipokratova figura ili kvadratura
kruga pomoću srpaste figure. Međutim, sofistička je metoda
kojom Brison53 hoće da izvede kvadraturu kruga, — čak i
ako krug može da postane kvadrat, — zato što nije sao-
brazna stvari [zato što nije izvedena iz geometrijskih prin
cipa].
Zato je prividni silogizam — koji se odnosi na ove stvari
— eristički dokaz; kao što je eristički dokaz i silogizam
koji je samo prividno izveden saobrazno stvari, — čak i
kad je [pravi] silogizam. Jer on samo prividno odgovara
stvari, tako da vara i da je neispravan. Kao što je nepravda
učinjena u javnom takmičenju jedna određena nepravda i
jedan način nepoštene borbe, — tako je eristika nepoštena
borba u prepiranju. Jer, kao što se, u prvom slučaju, oni
koji hoće da pobede po svaku cenu, služe svim sredstvima
da u tome uspeju, tako čine i oni koji se prepiru.
Oni koji, radi samog uživanja u pobedi, tako postupaju,
obično se smatraju za ljude koji vole prepirku i svađu; međutim
oni koji se trude da dođu do ugleda što vodi zarađivanju novca
jesu sofisti.54 Jer, kao što smo rekli,55 sofistika je veština da se
izvlači novčana korist iz prividne mudrosti, i zato sofisti traže
samo prividne dokaze.
Iste dokaze upotrebljavaju ljudi koji vole svađu i sofisti,
ali ne u istim namerama.
Isti dokaz biće sofistički i eristički, ali ne u istom odnosu.
Ukoliko dokaz ima u vidu prividnu pobedu, on će biti eristički,
a ukoliko ima u vidu prividnu mudrost, on će biti sofistički. Jer,
sofistika je prividna, ali ne stvarna mudrost.
Eristički dokaz odnosi se u neku ruku prema
dijalektičkom dokazu [kao što se odnosi] crtač pogrešnih figura
[ψευδογράφος] prema geometru. Jer, onaj ko se služi erističkim
dokazom sudi pogrešno, služeći se istim principima koje
primenjuje dijalektika, — kao što crtač pogrešnih figura polazi
od istih principa kao i geometar. Međutim, u poslednjem
slučaju ne postoji erističko suđenje, zato što crtač pogrešnih
figura radi na osnovu principa i teorema koje spadaju u
geometrijsku veštinu. A dokaz
606 607
\
koji na osnovu dijalektičkih principa dokazuje neku drugu
stvar, biće očevidno eristički. Na primer, kvadratura kruga
pomoću srpastih figura nije eristička, a Brisonov dokaz je
eristički.56 U prvom slučaju dokaz se daje primeniti samo na
geometriju, zato što se osniva na principima svojstvenim toj
nauci. Međutim, u drugom slučaju, dokaz se može uputiti
mnogima koji ne znaju šta je svakoj stvari moguće i nemoguće,
jer će on pristajati svima njima. A eristička je i metoda kojom je
Antifon pokušavao da resi problem kvadrature kruga.57 Eristički
je postupak i kad se, na osnovu Zenonovog dokaza, odriče da je
preporučljivo šetati se posle obeda, — jer to ne bi bio
medicinski dokaz [osnovan na principima svojstvenim
medicini]. Naime, Zenonov dokaz osnovan je na opštem
principu [o kretanju].
Kad bi se eristički dokaz odnosio prema dijalektičkom
dokazu potpuno slično kao što se crtač pogrešnih figura odnosi
prema geometru, tada ne bi bilo erističkog dokaza u ovim
[geometrijskim] stvarima. Međutim, dijalektički dokaz nije
ograničen na jednu određenu vrstu stvari. Taj argument ništa ne
dokazuje, i nije onakav kakav je, na primer, argument u
metafizici koja je opšta disciplina. Naime, sve [sva bića] ne
pripada [ne pripadaju] jednoj određenoj vrsti, a i kad bi to bio
slučaj, [sva bića] ne bi mogla potpadata pod iste principe.
Prema tome, nijedna od ovih veština koja dokazuje prirodu
nečega ne služi se metodom pitanja, jer ona ne dopušta da se
prizna jedan ili drugi od dva dela protivrečnosti. Naime,
silogizam se ne može izvesti polazeći od dva [dela]. Međutim,
dijalektika se služi metodom pitanja. A kad bi ona dokazivala,
njeno ispitivanje ne bi se odnosilo ako ne na sve, bar ne na prve
pojmove i na principe svojstvene stvari ο kojoj je reČ. Jer, kad
bi se pretpostavilo da ih onaj ko odgovara ne priznaje,
dijalektika ne bi više imala nikakve osnove sa koje bi se dalje
raspravljao protivnikov prigovor.
Dijalektika je i kritika. Jer, ni kritika nije ista kao
geometrija, — naime, nju [kritiku] može obavljati i onaj ko je
ne zna [ko nije vest u njoj, nestručnjak]. I onaj ko ne zna tu
disciplinu može da kritički ispituje onoga ko
nema znanje ο njoj, ako ovaj priznaje neke tačke što nisu
izvedene iz stvari koje on zna, niti iz principa svojstvenih
predmetu ο kome je reč, nego iz svih posledica koje zavise od
predmeta, i koje su takve da se mogu vrlo dobro poznavati i
ako se ne poznaje veština [dijalektike]. Međutim, one ne mogu
biti nepoznate bez nužnog neznanja [pomenu-te] veštine.
Prema tome, očevidno je da kritika nije nauka koja
I bi bila ograničena na jedan određeni predmet. Zbog toga
| se ona odnosi na sve stvari, jer i sve veštine upotrebljavaju
izvesne zajedničke principe. Otuda dolazi da svi ljudi, čak i oni
koji ne znaju, na neki način upotrebljavaju dijalektiku i kritiku.
Jer, svi se donekle trude da stave na probu one koji smatraju da
znaju. A oni koji ne znaju služe se ovde opštim principima. Jer,
oni ih sami poznaju isto koliko oni koji znaju, — i ako izgleda
da su onim što kažu daleko od nauke [to jest: u kritikovanju se
svi razumeju].
Dakle, svi ljudi vrše pobijanja, jer oni bez veštine
[nevešto] čine ono što dijalektika čini sa veštinom [vesto]. A
dijalektičar je onaj ko vrši kritiku pomoću silogističke veštine.
A pošto ima mnogo principa istih za sve stvari, ali koji nisu
takvi da čine jednu posebnu prirodu i jednu vrstu bića, nego su
kao negacije, — dok drugi principi nisu takvi, nego imaju
svojstveni karakter, — moguće je, polazeći od opštih principa,
ispitivati sve stvari, i tim putem doći do jedne određene veštine
koja nije ista kao veštine dokazivanja. Zbog toga sa erističarem
ne stoji potpuno onako kao sa crtačem lažnih figura. Naime,
eri-stičar neće zasnivati svoja lažna suđenja na nekoj određenoj
vrsti principa, nego će uzimati u obzir sve vrste.
To bi bili različiti načini sofističkih pobijanja. Nije teško
videti: dijalektičaru pada u deo da ih [ta pobijanja] razmotri i
osposobi se da ih [sam] ostvari, — jer celokup-no ovo
razmatranje obuhvata istraživanje ο premisama.
608 39 Organon
609
 Glava d v a n a e s t a
[DRUGI PREDMET SOFISTIKE: BACITI
PROTIVNIKA U ZABLUDU ILI U PARADOKS]
Završili smo [svoje] izlaganje ο prividnim pobijanjima.
Da bi se pokazalo da je onaj ko odgovara u zabludi, i da bi
se njegov dokaz sveo na paradoks, (jer to je bila druga tačka
sofističkog programa), [treba reći sledeće]. Na prvom mestu,
taj uspeh postiže se najsavršenije izves-nim načinom kojim se
vrši istraživanje pomoću pitanja.
Postavljati pitanje, a ne dovesti ga u vezu sa jednim
određenim predmetom, znači ići u lov za navedenim ciljem. Ko
bez plana govori, više je sklon da se vara, a govori bez plana
onaj ko nema u vidu nikakav određeni predmet. Isto tako,
mnogo pitati, i ako je predmet raspravljanja određen, i tražiti da
protivnik kaže samo ono što misli, znači stvoriti izvesnu lakoću
da se on navede na paradoks ili na zabludu, — i — ako na
nešto odgovori sa „jeste" ili „nije" — da se dovede na
stanovište protiv koga se pruža prilika za napad. Uostalom, u
današnje vreme manje je lako nego ranije varati [protivnike]
ovakvim sredstvima, jer protivnici pitaju kakvu vezu ima to
[što sofisti govore] sa pitanjem koje je u početku stavljeno?
Bitno sredstvo da se [protivnik] navede na to da kaže neku laž
ili neki paradoks — jeste ne postavljati odmah pitanje u odnosu
na jednu određenu tezu, nego tvrditi da se ispituje iz želje da se
nešto nauči, — jer ovim ispitivanjem dobija se teren za napad.
Svojstveno [osobito zgodno] mesto da se ukaže na pro-
tivnikovu zabludu, jeste sofističko pravilo da se onaj ko
odgovara navede na tvrđenja protiv kojih [sofistu] mnogi
argumenti stoje na raspolaganju. A ovo se može učiniti vesto ili
nevešto, kao što je ranije [Top., II, 2] rečeno.
A da bi se protivnik naveo da govori paradokse, treba
videti [ispitati] kojoj [filozofskoj] školi on pripada, i tada ga
pitati ο nekoj doktrini te škole koja velikom broju ljudi izgleda
paradoksna. Jer, u svakoj školi nalazi se poneka takva doktrina.
Naime, ovde je bitno imati među svojim
propozicijama teze raznih škola. A odgovarajuće rešenje koje
ovde treba dati sastoji se u tome da se pokaže kako paradoks ne
proizlazi iz dokaza, — što protivnik uvek hoće da istakne.
Dalje, za ovaj cilj mogu da posluže želje i jasno izražena
mišljenja. Ono što se želi i ono što se izražava nisu iste stvari,
— nego se govori ono što izgleda najčasnije, a želi se samo ono
što se čini korisno [unosno]. Tako se, na primer, kaže da je
bolje slavno umreti nego živeti u zadovoljstvu, i da je bolje biti
časno siromašan nego sramno bogat, — ali se želi ono što je
suprotno tome. Treba navesti onoga ko govori po svojim
željama da jasno izrazi svoja mišljenja, a onoga ko govori
shodno ovim poslednji-ma, valja navesti da govori ο
mišljenjima koja drži skrivena. U oba slučaja protivnici će
nužnim načinom kazivati paradokse. Naime, oni će govoriti
suprotno ili [svojim] jasno izraženim mišljenjima, ih [svojim]
skrivenim mišljenjima.
Najrasprostranjenije mesto da se da podstrek za para-
doksna tvrđenja jeste ono koje se navodi ο [sofistu] Kaliklu,
kad diskutuje u [Platonovom] Gorgiji; u njegovo uspešno
dejstvo verovali su svi stari. To mesto izvodi se iz prirode i
zakona [to je, upravo, razlikovanje onoga što je shodno prirodi i
onoga što je shodno zakonu]. Smatra se da su priroda i zakon
kontrerno suprotni, i da je pravičnost lepa shodno zakonu, ali
da nije lepa shodno prirodi. Prema tome, kaže se da onome ko
govori shodno prirodi treba staviti nasuprot ono što je shodno
zakonu, a onoga ko govori shodno zakonu treba odvesti onome
što je shodno prirodi. Jer, u oba slučaja dolazi se do paradok-
salnih tvrđenja. Za njih [za sofiste], ono što je shodno prirodi
bilo je istina, a ono što je shodno zakonu bilo je mišljenje
gomile. Jasno je da su oni [stari sofisti] nastojali — kao što i
sadašnji [sofisti] čine — ili da pobiju onoga ko odgovara, ili da
ga navedu na paradoksna tvrđenja.
Izvesna pitanja su takva da je odgovor u oba smisla
podjednako paradoksan. Uzmimo kao primer pitanje: „Treba li
slušati mudrace ili svog oca?" I zatim: „Treba li
610 39*
611
činiti ono što je korisno ili ono što je pravično?" I: „Je li bolje
trpeti nepravdu ili je činiti?"
Potom treba navesti protivnika čas na ono što je kontrerno
suprotno mišljenju gomile, a čas na ono što je kontrerno
suprotno mišljenju mudraca. Naime, ako protivnik govori kao
umni i obrazovani ljudi, valja ga navesti na neko
suprotstavljanje ljudima gomile; a ako govori kao ljudi gomile,
valja ga navesti na suprotstavljanje mudrim i obrazovanim
ljudima. Jedni kažu da je srećan čovek nužnim načinom
pravičan; međutim za ljude gomile je paradoksno da kralj ne
bude srećan. Dovesti razlaganje do ovakvih paradoksa, isto je
što i dovesti ga na kontrernu suprotnost između onoga što je
shodno prirodi i onoga što je shodno zakonu. Jer, zakon je
mišljenje ljudi gomile, a mudraci govore shodno prirodi i
shodno istini.
Glava t r i n a e s t a
[SOFISTI NAVODE PROTIVNIKA NA PRAZNE RECI]
Treba nastojavati da se dobiju paradoksi iz naznačenih
mesta. Što se tiče navođenja protivnika na prazne reci, već smo
rekli58 šta pod praznim recima podrazumevamo. Njih žele da
izazovu svi dokazi ove vrste: ako nema nikakve razlike da li se
stavlja jedan izraz ili njegova definicija, tada su isto
„dvostruko" i „dvostruko od polovine". A ako je „dvostruko"
— „dvostruko od polovine", tada će ono [„dvostruko"] biti
„dvostruko od polovine polovine". A ako se još jednom umesto
„dvostruko" stavi „dvostruko od polovine", — u tom slučaju će
se triput reći [upravo: triput će se ponoviti isti izraz]:
„dvostruko od polovine polovine polovine". I [drugi primer]:
„Je li žudnja — žudnja za prijatnim?" Ali žudnja je „želja za
prijatnim". Prema tome, „žudnja je želja za prijatnim
prijatnog".
Svi ovakvi dokazi nalaze se, pre svega, u relativnim
izrazima, koji ne samo da imaju relativne vrste nego su i sami
relativni pojmovi, i odnose se na istu stvar. Tako je, na primer,
želja — želja za nečim, žudnja je žudnja za nečim,
dvostruko je dvostruko od nečeg, naime dvostruko od polovine.
A, zatim, pomenuti dokazi nalaze se u izrazima koji, iako
nikako nisu relativni, ipak su afirmirani od iz-vesne supstancije
i označavaju njena stanja, ili afekcije, ili neku njenu odredbu
ove vrste, tako da je u njihovoj definiciji izražen pojam te
supstancije. Tako je, na primer, „neparno" — „broj koji ima
sredinu". Ali postoji „broj neparni". Prema tome, postoji „broj
koji je broj što ima sredinu". Zatim: ako je „prćavost" —
„izdubljenost nosa", i ako postoji „prćav nos", — postoji,
prema tome, i „nos koji je izdubljen nos".
Nekad se samo čini da se proizvode ove prazne reci, ali to
u stvari ne stoji. Ovo biva zato što onaj koji odgovara nije
naročito pitan da li, na primer, reč „duplo", uzeta po sebi, znači
nešto ili ne znači ništa, i ako znači nešto, da li isto [što želi onaj
ko pita] ili nešto drugo. To dolazi otuda što se zaključak odmah
izvodi. Ali postoji privid [pobijanja], zato što je reČ ista kao i
njena definicija i znači isto.
Glava č e t r n a e s t a
[SOLECIZAM — GRAMATIČKA, JEZIČNA GREŠKA]
Ranije59 je rečeno šta je gramatička greška. Može se
učiniti gramatička greška, i izgledati da je ona učinjena, iako u
stvari nije učinjena; a može se ona u stvari učiniti, iako tako ne
izgleda. Uzmimo, na primer, kao što je rekao [sofist] Protagora,
da su imenice μήνις [gnev] i πήληξ [šlem] muškog roda.60 Ako
se za gnev kaže da je ούλομένην [pogubna, ženski rod], tada se
po Protagori, čini gramatička greška, iako drugima ne izgleda
da se ona čini; međutim ako se [za gnev] kaže ούλόμενον
[pogubno, srednji rod] — tada [drugima] izgleda da se čini
gramatička greška, ali se ona stvarno ne čini [po Protagori].
Jasno je da bi jedna izvesna veština mogla da proizvede ovo;
zbog toga mnogi dokazi, iako [stvarno] nemaju za zaključak
gramatičku grešku, izgleda da je imaju, kao što se događa i u
slučaju pobijanja.61
612 613
 Gotovo sve prividne jezične greške dolaze od izraza τόδε
[ovo]62, a dolaze i onda kad padež ne izražava ni muški, ni
ženski, nego srednji rod. Reč οΰτος [ovaj] označava muški rod,
a αϋτη [ova] ženski rod; ali τοΰτο [ovo], iako treba da označava
srednji rod, često označava jedan od druga dva roda. Kao
primer uzmimo: „Šta je ovo? To je Kaliopa, to je drvo, to je
Korisk." Za muški i ženski rod svi padeži su različiti, a za
srednji rod neki jesu, a neki nisu. 03 Cesto kad je dato τοϋτο
[ovo], izvodi se zaključak kao da je rečeno τοϋτον [ovoga —
akuzativ od ούτος], a isto je i kad se stavi jedan padež umesto
drugog.
Paralogizam dolazi otuda što je τοϋτο [ovo] oblik koji je
zajednički za više padeža. Naime, τοϋτο [ovo] znači čas οΰτός
[ovaj u nominativu], a čas τοϋτον [ovoga, u akuzativu]. Ta
značenja treba da ima naizmenično. Tako, kad je u sastavu sa
εστί [jeste] znači ούτος [ovaj, u nominativu], a kad je u sastavu
sa είναι [biti] — znači τσΰτον [ovoga, u akuzativu]. Na primer:
„Korisk je" [Κορίσκος εστί], i „biti Korisk" [είναι Κορίσκον].
Isto važi za imenice ženskog roda — kao kad je u pitanju
ono što se zove oruđe [σκεύη], — kao i za imenice koje su
srednjeg roda, ali padežni nastavak imaju za ženski ili muški
rod. Jer, samo reci koje se svršavaju na ο ili na ν imaju
promenu svojstvenu oruđu [promenu srednjeg roda], — kao, na
primer, ξύλον [drvo], σχοινίον [uže]; a one [imenice] koje se
tako ne završavaju jesu muškog ili ženskog roda [i imaju
odgovarajuću promenu], mada mi primenju-jemo neke od njih
na oruđa. Tako je, na primer, ασκός [mešina za vino] imenica
muškog roda, a κλίνη [postelja] imenica ženskog roda. Zato će
se u ovakvim slučajevima razlikovati slaganje sa εστί [jeste] od
slaganja sa είναι [biti].
A jezična greška slična je na izvestan način pobijanjima
koja postaju otuda što se neslične stvari izražavaju na sličan
način. Jer kao što tamo [kod pomenutih pobijanja] dolazimo do
jezične greške koja se odnosi na same stvari, tako ovde
dolazimo do jezične greške koja se odnosi na reci. Jer, „čovek"
— kao i „belo" — jeste i stvar i reč.
Prema tome jasno je da se treba truditi da se izvede
zaključak u kome će se nalaziti jezična greška što dolazi od
pomenutih nastavaka padeža.
Takvi bi bili oblici borbenih [agonističkih sofističkih]
dokaza, i podvrste tih oblika, i naznačene metode [koje se na
njih primenjuju].
Ali nije od malog značaja da li su sastavni delovi pitanja
raspoređeni tako da se sakrije cilj za kojim se ide, kao što se
čini u dijalektičkim dokazima. S obzirom na rečeno, ο ovome
pre svega valja raspravljati.
Glava p e t n a e s t a
[RASPOREĐIVANJE DOKAZA]
Prvi zahtev da se pobije protivnik jeste dužina doka-
zivanja. Naime, teško je obuhvatiti jednim pogledom nekoliko
stvari istovremeno. Da bi se dobila ta dužina treba primeniti
osnovne principe ranije naznačene.64 Drugi zahtev je brzina
govora. Naime, oni koji zaostanu manje vide pred sobom. U
treći zahtev spadaju gnev i ljubav prema raspravljanju.
Uzbuđeni su uvek manje sposobni da se čuvaju. Glavna pravila
da se [kod protivnika] izazove ljutnja jeste pokazati mu da mu
se želi naškoditi, kao i biti potpuno bezočan. Četvrti je zahtev
da se stavljaju pitanja, ali da se menja njihov red, — bilo da
ima više dokaza koji vode istom zaključku, bilo da ima dokaza
kojima se potvrđuje i odriče nešto jednoj stvari. Iz toga izlazi
da se protivnik mora istovremeno čuvati ili više stvari, ili
njihovih kontrernih suprotnosti. Uopšte, sve metode za
skrivanje [svojih misli] koje su opisane ranije, 65 primenljive su i
na dokaze zgodne za borbu. Jer čovek se krije [upravo: krije
svoju misao], da ga protivnik ne bi video, a on neće da ga
protivnik vidi, da bi ga mogao prevariti.
Što se tiče protivnika koji odriču da odobre sve za šta
smatraju da može poslužiti pobijanju [onoga što tvrde], —
njima treba postaviti pitanje negativno, kao da se Želi
614 615
dobiti suprotan odgovor, ili bar kao da se postavlja pitanje bez
predrasude. Jer, kad postoji sumnja ο odgovoru koji protivnik
želi da dobije, tada se onaj ko odgovara pokazuje manje
uporan.
A kad se raspravljanje odnosi na posebne slučajeve, pa
protivnik dopusti nešto pojedinačno, tada često, kad se izvrši
indukcija, ne treba postavljati pitanja ο opštem, nego njega
valja upotrebljavati kao nešto priznato. Naime, nekad oni koji
odgovaraju misle da su to sami priznali, a tako se čini i
slušaocima, zato što se sećaju indukcije i što misle da ο
pojedinačnim slučajevima pitanja nisu bila stavljana uzalud.
A kod stvari kod kojih opšte nema imena, može se, kad je
to potrebno, upotrebiti sličnost. Jer, sličnost često ostaje
skrivena.
Da bi se dobila [željena] premisa, nju treba staviti u
pitanje pored njene kontrerne suprotnosti. Ako se, na primer,
želi dobiti prihvatanje stava da čovek treba u svemu da sluša
[svoga] oca, — tada valja pitati da li u svemu treba slušati
[svoje] roditelje, ili ih u svemu valja ne slušati. A ako se želi
dobiti prihvatanje stava [da treba slušati svoga oca] u mnogim
stvarima, valja pitati da li to treba pretpostaviti za mnogo ili za
malo stvari. Naime, ako je onaj ko odgovara primoran da bira,
— on će više biti sklon da smatra kako to treba da bude za
mnogo stvari. A pošto su kontrerne suprotnosti stavljene jedne
blizu drugih, one će izgledati ljudima [relativno] manje i veće,
gore i bolje.
Često izaziva snažan privid da je [protivnik] pobijen
najsofističkija ujdurma onih koji pitaju: ne dokazavši ništa, i
umesto da stave [svoju] poslednju propoziciju kao pitanje, —
oni je kažu kao zaključak, kao da su dokazali da nije istina ono
što kaže onaj ko odgovara.
Sofistički je postupak i kad se postavi jedan paradoks, pa
se u početku iznese neko verovatno tvrđenje, a zatim se traži od
onoga ko odgovara da kaže šta misli, i postavlja se pitanje ο
predmetima ove vrste u obliku: „Smatraš li ti da... ili ne
smatraš?" Jer ako se pitanje unese među
premise sopstvenog dokaza, iz toga, nužnim načinom, proizlazi
[za protivnika] ili pobijanje ili paradoks, — pobijanje, ako
[protivnik] prihvati propoziciju; paradoks, ako je ne prihvati i
kaže da u nju i ne veruje; a nešto slično pobijanju, ako je ne
prihvati, ali prizna da je ona verovatna.
Dalje, kao u retorskim govorima, tako isto i u [sofi-
stičkim] pobijanjima treba ispitati je li ono što kaže onaj što
odgovara kontrerno suprotno bilo njegovim sopstvenim
tvrđenjima, bilo onome što kažu ili čine oni za koje on sam
priznaje da dobro govore ili dobro čine, ili oni koji obično kao
takvi važe, ili oni koji su im slični, ili, najzad, oni koji stoje u
kontrernoj suprotnosti sa onim što kažu ili čine većina ljudi, ili
svi ljudi.
I kao što često oni koji odgovaraju, kad osete da će biti
pobijeni, načine jedno razlikovanje u tački koja im mora doneti
pobijanje, — tako oni koji ispituju treba s vremena na vreme da
pribegnu tome sredstvu protiv onih što im čine prigovore,
naznačujući da ako ih prigovor pogađa u jednom smislu, on ih
ne pogađa u drugom, a oni su stvar shvatili u drugom smislu,
— kao što to čini Kleofon u [izgubljenoj tragediji]
Mandrobulu.66
Isto tako treba naglo prekinuti svoj dokaz i preseći ostale
napade [kad onome ko pita zapreti opasnost da bude pobijen od
onoga ko odgovara]. Međutim, ako onaj ko odgovara ovo
[ovakvu nameru svoga protivnika] predvidi, on treba da je
preduhitri i da joj se suprotstavi.
Nekad treba upraviti napade protiv stvari različitih od one
ο kojoj je reč, ako se ova ne može napasti, — kao što je učinio
Likofron, kad mu je stavljeno u dužnost da slavi liru.67
Nasuprot tome, onima koji hoće da znaju protiv čega se
upravlja napad, — pošto se uopšte pretpostavlja da treba
položiti računa ο uzroku,68 a pošto izražavanje iz-vesnih tačaka
budi veću opreznost protivnikovu, — kazaće se da se ima samo
uopšte u vidu ishod pobijanja, upravo protivurečnost teze. A to
znači: nastojavaće se da se odrekne ono što je teza potvrdila, ili
da se potvrdi ono što je ona
616 617
odrekla. Ali se neće tačno odrediti da se pokušava utvrditi da je
nauka ο konkretnim suprotnostima ista, ili da nije ista. Najzad,
ne treba pitati ο [svom sopstvenom] zaključku kao ο premisi. A
neke zaključke nikako ne treba postaviti kao pitanja, nego ih
treba uzeti i njima se služiti kao da su priznati.
Glava š e s n a e s t a
[REŠENJE PARALOGIZAMA]
Objasnili smo odakle se uzimaju pitanja, i kako treba
stavljati pitanja u sofističkim disputima. Zatim moramo da
raspravljamo ο odgovoru, i da izložimo kako treba rešavati
sofizme, šta treba rešavati, i čemu su korisni ovakvi [sofi-
stički] dokazi.
Oni su korisni za filozofiju iz dva razloga. Pre svega,
pošto se oni najčešće osnivaju na govoru, oni nas stavljaju u
bolji položaj da vidimo u koliko je smisla uzeta svaka reč, i
[pomažu nam da bolje razumemo] šta u istom, a šta u
različitom smislu važi kod stvari i kod [njihovih] imena.
Drugo, [sofistički dokazi korisni su] za istraživanja koja
sami činimo. Naime, onaj ko je lako naveden od drugog u
zabludu, a to ne opaža, često se izlaže opasnosti da i sam isto
pretrpi od samoga sebe.
Na trećem i poslednjem mestu, ti dokazi su još korisni za
to da onaj ko se njima služi stekne glas kako je izvežban u svim
stvarima i kako ni u jednoj nije neiskusan. Naime, onaj ko
uzima učešće u raspravljanjima, a kritikuje ih, iako ne zna ništa
određeno da kaže ο njihovoj jalovosti, izaziva sumnju da bi
teškoće na koje ukazuje možda mogle imati za uzrok ne
[njegovu] težnju za istinom, nego [njegovu] neiskusnost.
Onima koji odgovaraju biće jasno kako treba odvraćati na
ovakve dokaze, ako je istina da je tačno ono što smo ranije
rekli ο mestima odakle proizlaze paralogizmi, i ako smo
dovoljno razlikovali različite veštine koje sofisti upotrebljavaju
u svojim pitanjima.
Ali nije isto, s jedne strane uzeti jedan dokaz, i videti i
objasniti njegovu neodrživost, a, s druge strane, na pitanje [koje
se odnosi na taj dokaz] moći brzo odvratiti. Jer, ono što znamo,
često ne znamo, — ako se to na drugo mesto stavi. 89 Kao što se
u drugim stvarima brzina pojačava vežbanjem, tako [se ona
pojačava] i u dokazima; stoga ako jasno vidimo jednu stvar, a
nemamo iskustva ο njoj, mi ćemo često propustiti zgodan
trenutak. I često se ovde događa ono što se događa sa
geometrijskim figurama. Naime, ponekad, pošto smo analizirali
figuru, ne možemo više da je sastavimo. Tako je i u
pobijanjima: i ako znamo otkud dolazi veza dokaza, mi smo u
zabuni kako treba da obesnažimo dokaz.
Glava s e d a m n a e s t a [O
PRIVIDNIM REŠENJIMA SOFIZAMA]
Pre svega, kao što kažemo da ponekad valja pretpostaviti
verovatan dokaz istinitom dokazu, isto tako treba katkad pre
resiti dokaze na verovatan, nego na istiniti način. Uopšte sa
erističarima [sofistima koji se prepiru] ne treba se boriti kao sa
ljudima koji [stvarno] pobijaju [protivnička mišljenja], nego
kao sa ljudima koji to samo prividno čine. Naime, mi kažemo
da oni ne dokazuju svoje zaključke, i zato se ispravljanje mora
postarati da oni i ne izgledaju kao da to čine [da stvarno vrše
pobijanja].
Ako je [istinito] pobijanje jedna nedvosmislena protiv-
rečnost koja polazi od izvesnih činjenica, — neće biti potrebno
da se u njemu čine razlikovanja u izrazima, da bi se izbegle
amfibolija i homonimija. Jer, gde se dve poslednje nalaze —
nema silogizma [dokaza]. Ne postoji nikakav drugi razlog da se
dodadu razlikovanja, sem taj da dobijeni zaključak ima izgled
pravog pobijanja. Dakle, treba se čuvati, ne pobijanja, nego
privida pobijanja, pošto ispitivanje koje primenjuje amfibolije i
homonimne izraze, kao i sve druge prevare ove vrste
pomračuju istinito pobijanje, i čine neizvesnim koje pobijen,
ako nije pobijen.
618 619
A pošto [sagovornik] ima pravo na kraju, kad se dođe do
zaključka, da kaže da je [njegov] protivnik odrekao ne
zaključak koji je on sam potvrdio, nego samo dvosmisleni
[homonimni] zaključak, — čak i ako se pretpostavi da je
[protivnik] doveo svoj dokaz do istog zaključka [što znači da
protivnikov zaključak nije dvosmislen], — ostaje sumnja da li
je [sagovornik] bio pobijen. Jer, postoji sumnja da li protivnik
sad govori istinu. Međutim, ako bi se načinilo razlikovanje, i
ako bi se protivniku stavilo pitanje ο homo-nimnom izrazu ili ο
amfiboliji, pobijanje ne bi više bilo neizvesno. Još više: bio bi
postignut cilj kome teže erističari — doduše danas manje nego
nekad, — a koji se sastoji u tome da pitani odgovara sa „da" ili
sa „ne". Ali sad [u naše vreme], kad oni koji postavljaju [svoja]
ispitivanja ne pitaju pravilno, pitani mora da doda nešto svom
odgovoru, da bi popravio nedostatak stavljene propozicije. Jer,
kad onaj ko pita čini potrebna razlikovanja, onaj ko odgovara
prinuđen je da odgovara samo sa „da" i „ne".
Ako se pretpostavi da je dokaz koji zavisi od homo-nimije
pobijanje, tada onaj ko odgovara neće mooi da izbegne da na
neki način bude pobijen. Jer, kad su u pitanju stvari koje se
vide, onaj ko odgovara prinuđen je da odriče izraz koji je
tvrdio, i da tvrdi onaj koji je odricao.
A ono čime neki hoće da poprave ovu teškoću, nije ni od
kakve koristi. Oni ne kažu: „Korisk je [u isto vreme] muzičar i
ne-muzičar", nego: „ovaj Korisk je muzičar, a ovaj Korisk je
ne-muzičar". Jer, reći: „ovaj Korisk" isto je što i reći: „ovaj
Korisk je ne-muzičar", ili: „ovaj Korisk je muzičar", — a to je
ono što [sagovornik] istovremeno tvrdi i odriče. Ali možda
„ovaj Korisk" ne znači isto u obe rečenice. Jer ovde ni ime
[Korisk] nema isto značenje. Prema tome, postoji jedna izvesna
razlika. Ali bilo bi besmisleno dati jednoj od tih ličnosti prosto
ime Korisk, a drugoj dodati „izvestan" ili „ovaj". Naime, oba
imena ne pripadaju više jednoj ličnosti nego drugoj, jer je
svejedno kojoj se ono pridaje.
Međutim, pošto ostaje neizvesno je li onaj ko ne razlikuje
smisao amfibolije pobijen ili nije pobijen, i pošto je u
dokazivanjima dopušteno činiti razlikovanja, jasno je da je
zabluda dopustiti ispitivanje u apsolutnom smislu i bez
postavljanja razlika, — tako da, u tom slučaju, ako ne sam
sagovornik, tada bar njegovo obrazloženje daje privid da je on
pobijen. Međutim, često se događa, i ako sagovornik vidi
amfiboliju, da se on usteže da se posluži ovim razlikovanjima,
zbog velikoga broja onih koji postavljaju takva pitanja, — kako
ne bi izgledalo da svud pravi teškoće. Naime, i ako sagovornik
nije mislio da je to tačka oko koje se okreće dokaz, on će često
izložiti sebe paradoksu. Prema tome, tamo gde je razlikovanje
dopušteno, ne treba se ustezati [da se ono primeni], kao što smo
ranije kazali.70
Ali ako se od dva pitanja ne bi načinilo jedno pitanje, ne
bi postao ni paralogizam koji proizlazi iz homonimije i iz
amfibolije, nego bi ili postalo jedno pobijanje, ili [ne bi postalo]
nikakvo [pobijanje]. Jer, u čemu se razlikuje pitati da li su
Kalija i Temistokle muzičari, i pitati da li oba, iako različite
ličnosti, imaju samo jedno ime? Naime, ako ime izražava više
od jedne stvari, stavljeno je više od jednog pitanja. Ako nije
pravilno tražiti da se na dva pitanja da prosto jedan odgovor,
očevidno je da ne dolikuje dati prost odgovor na jedno
homonimno pitanje, — i to čak ni u slučaju ako je predikat
istinit za sve subjekte, kao što neki misle. Jer to bi bilo potpuno
isto, kao kad bi se postavilo pitanje: „Da li su Korisk i Kalija
kod kuće, ili nisu kod kuće?" — i to pretpostavljajući da su oba
prisutni ili da nisu prisutni. Naime, u oba slučaja ima više
rečenica, jer time što je istinito reći [da su kod kuće], pitanje ne
postaje jedno. Mogle bi se postaviti miri jade drugih pitanja, na
koja bi se moglo istinito odgovoriti sa „da" ili „ne". Ali na njih
ne treba odgovoriti samo jednim pitanjem, jer bi se time
uništilo svako raspravljanje. To je isto kao kad bi različite stvari
dobile isto ime. Ako, dakle, ne treba dati jedan odgovor na dva
pitanja, očevidno je da u slučaju ho-monimnih [dvosmislenih]
pitanja ne treba odgovoriti sa „da" ili „ne". Jer, govoriti tako ne
znači nikako odgovarati,
620 621
nego prosto govoriti. Ali oni koji raspravljaju drže to u
neku ruku za odgovor, zato što ne zapažaju posledicu koja
iz toga proističe.
Kao što smo rekli,71 kao što ima nekih pobijanja koja
[u stvari] nisu to, ali izgleda da jesu, — na isti način i iz-
vesna rešenja izgleda da su to, ali nisu [prava] rešenja. I to
su ona [rešenja] za koja kažemo da ih treba, pre nego
istinita rešenja, done ti pri agonističkim razlaganjima i u
slučaju kad se pobija dvostruki smisao jednog izraza.
Kao odgovor na ono što izgleda istinito treba reći:
[„što se mene tiče] neka tako bude". Jer, na taj način, ima
najmanje izgleda da postane lažno pobijanje.
Ako je [sagovornik] primoran da kaže nešto para-
doksno, on tada treba da se naročito pobrine za to da doda
[svome odgovoru]: „izgleda". Naime, tako neće izgledati ni
da je on pobijen, niti da brani neki paradoks.
A pošto je jasno ono što se podrazumeva pod „traže-
njem principa",72 i pošto se misli da svim sredstvima treba
uništiti premise koje su bliske zaključku, — treba odreći
da se odobre neke među njima [premisama], navodeći da
bi inače protivnik činio „traženje principa".
Isto tako, kad protivnik od nas traži jednu propo-
ziciju, — i to takvu da je ona nužna posledica naše teze,
ali da je pogrešna ili paradoksna, — treba reći da je ona
ista kao teza. Jer, nužne posledice jedne teze izgleda da
čine deo same teze.
Kad je, dalje, opšte [univerzalno] uzeto ne pod [jed-
nim određenim] imenom, nego na osnovu poređenja, valja
reći da ga [onaj ko postavlja pitanja] ne uzima u za-
ključku u smislu u kome smo ga odobrili, kao ni u smislu
u kome ga je sam on izneo u premisi. Jer na tome se često
osniva i pobijanje.
Ako su ti putevi [odbrane] zatvoreni, treba pribeći
argumentu da protivnik nije pravilno dokazao zaključak, i
suprotstaviti mu se pomoću ranije utvrđenih razlikovanja.73
U slučaju kad su imena uzeta u svojstvenom smislu
valja, nužnim načinom, odgovarati ili prosto, ili činiti
razlikovanje. Pobijanje može proizaći kad su u propozicije
upletene neke stvari koje se pretpostavljaju, 74 kao kad se,
na primer, ne pita jasno, nego u skraćenom [nepotpunom]
obliku. Uzmimo kao primer: „Je li ono što pripada Atinja-
nima svojina Atinjana? — Da. — Tako je i u drugim
slučajevima. Ali pripada li čovek životinjama? — Da. —
Dakle, čovek je svojina životinja." [U ovoj sofizmi] kažemo
da čovek pripada životinjama, zato što je životinja, [u
smislu u kome kažemo] da Lisandar pripada Spartancima,
zato što je Spartanac. Vidi se, dakle, da, kad je premisa
nejasna, nju ne treba jednostavno odobriti.
Kad se ο dve stvari75 opšte pretpostavi da, ako je
jedna istinita, i druga je istinita nužnim načinom, ali ako
je druga istinita, prva nije istinita nužnim načinom, — u
tom slučaju, ako se postavi pitanje koja je od dve stvari
istinita, može se dopustiti da je to ona koja ima manji
obim. Naime, teže je zaključiti polazeći od većega broja
premisa.
A ako sofist pokušava da navede da se prihvati kako
jedan izraz ima kontrerau suprotnost, a drugi je nema, —
pod pretpostavkom da je njegovo tvrđenje istinito, trebalo
bi reći da svaki od izraza ima kontrernu suprotnost, ali da
jedna od kontrernih suprotnosti nema imena.
A pošto bi gomila — za neka svoja tvrđenja — rekla
da se vara onaj ko se sa njima ne slaže, a to ne bi rekla za
druga tvrđenja, kao na primer, za sva ona po kojima je
mišljenje podeljeno (jer, na primer, gomila nema nikakvo
jasno ubeđenje ο tome da li je duša živih bića propadljiva
ili besmrtna), u svim slučajevima gde se ne vidi u kome
se smislu pretpostavljena premisa obično uzima, treba
odgovoriti: „kao misli" [„maksime", „senten-cije"] (jer
gomila naziva imenom „misli" i istinita mišljenja i opšte
negacije) ili kao [nužni stav]: „dijagonala je inko-
mensurabilna". U svim slučajevima gde su podeljena
gledišta ο istinitosti [jednog stava], najbolje se može izbeći
dokaz kad se promene reci. Pošto je nejasno u kome je od
dva smisla premisa istinita, neće izgledati da se postavlja
sofizma, a pošto su mišljenja podeljena, neće
622 623
izgledati da se upada u zabludu. A promena izraza učiniće
dokaz neoborivim.
Naposletku, uvek, kad sagovornik predoseti jedno pitanje,
on treba da krene ispred prigovora [da preduhitri prigovor] i da
prvi govori. Tako će se najuspešnije dovesti u zabludu onaj ko
pita.
Glava o s a m n a e s t a
[PRAVILNO REŠENJE SOFISTIČKIH SILOGIZAMA1
Pravilno rešenje sastoji se u tome da se učini očevidnim
pogrešno zaključivanje, na taj način što se pokazuje od koje
vrste pitanja zavisi zabluda. A pogrešno zaključivanje uzeto je u
dvostrukom smislu (jer pogrešno se zaključuje ili ako je dobijen
pogrešan zaključak, ili ako zaključivanje izgleda da je istinito,
ali nije takvo). A pošto je tako, postojaće rešenje ο kome smo
govorili, a i ispravljanje prividnog dokaza koje se sastoji u tome
da pokaže na kome se pitanju osniva privid.
Tako se događa da se uništavanjem [negiranjem] rešavaju
dokazi koji su istinita zaključivanja, a da se razlikovanjima
rešavaju prividni dokazi.
Ali pošto među dokazima koji su [prava] zaključivanja76
jedni imaju istinit, a drugi lažan zaključak, — dokazi koji su
lažni zbog njihovog zaključka mogu biti rešeni na dva načina.
To se može učiniti kad se [u isto vreme] uništi [negira] jedna od
traženih premisa,77 i kad se pokaže da se zaključak ne odnosi
onako kao što se kaže. 78 Međutim, oni [dokazi] koji su lažni
zbog njihovih premisa mogu biti rešeni samo uništenjem
[negiranjem] jedne od premisa, pošto je zaključak istinit.
Zato, ako želimo da oborimo jedan lažan silogizam,
moramo prvo da vidimo [da ispitamo] da li on zaključuje ili ne
zaključuje.79 Zatim, moramo da razmotrimo da li je zaključak
istinit ili lažan, da bismo mogli resiti dokaz ili deleći ga, ili
uništavajući ga [negirajući ga], — i to uništavajući ga na jedan
ili na drugi od ranije naznačenih načina.80
Na kraju, postoji velika razlika u tome da li se jedan dokaz
rešava kad je neko [sagovornik] pitan, ili kad nije. Naime, teško
je predvideti [zamke]; međutim, lakše ih je videti u dokolici
[kad se ima vremena za razmišljanje].
Glava d e v e t n a e s t a
[REŠENJE POBIJANJA KOJA DOLAZE OD
HOMONIMIJE I AMFIBOLIJE]
Od pobijanja koja se osnivaju na homonimiji i amfi-boliji,
jedna sadrže pitanje koje ima nekoliko smisla, a druga
zaključak sa više značenja. Tako, na primer, u dokazu „onaj ko
ćuti govori" — zaključak je dvosmislen, a u dokazu „onaj ko
saznaje ne razume ono što saznaje" — jedno od pitanja sadrži
amfiboliju.
A dvosmisleno je čas istinito, a čas nije; ono znači nešto
što jeste i nešto što nije.
Uvek kad postoji množina smisla u zaključku, pobijanje
teze [sagovornika] dobija se samo ako sofist uzme u obzir i
protivrečnost [sagovornikove] teze, — kao što je, na primer,
slučaj u dokazu „šlep videti"81. Naime, bez protivrečnosti nije
bilo pobijanja. Ali, uvek kad postoji množina smisla u
pitanjima, nije nužno odricati prvo premisu koja ima dva smisla
[da bi se dobilo pobijanje]. Jer ona [ta premisa] nije bila cilj
dokaza, nego samo sredstvo pomoću koga on postaje.
Od početka treba odgovarati, obraćajući pažnju na
dvosmislenost i u izrazu, i u govoru, i reći da je u jednom
smislu ovako, ali da u drugom smislu nije. Tako, na primer,
[valja reći] da je [izraz] „ćuteći govoriti" moguć u jednom
smislu, a nemoguć u drugom. I [isto tako valja reći da je
moguća] u jednom smislu [propozicija]: „ Treba raditi ono što
treba da je urađeno", a da u drugom smislu [ona] nije moguća,
pošto „ono što treba da bude urađeno" ima više značenja.
Ako se u početku [dvosmislenost] previdela, tada pri
zaključku valja tako učiniti ispravku, da se pitanju stavi
624 40 Organon 625
dodatak. Tako se, na primer, kaže: „Je li moguće ćuteći
govoriti?" — „Nije, ali je to moguće kad se govori ο ovoj
stvari koja ćuti." Isto se postupa i kad se više značenja
nalaze u premisama. Na primer: „Dakle ne razume se ono
što se zna? — Da, ali ne kad se tako [na određeni način]
zna."82 Jer, nije isto reći: „oni koji znaju ne mogu razumeti
ono što znaju" i kazati: „oni koji znaju na određeni način
ne mogu razumeti ono što znaju." Uopšte, [onaj ko
odgovara] valja da se bori, čak i ako [protivnik] apsolutno
[nedvosmisleno] izvodi zaključak. Naime, [onaj ko odgo-
vara] treba da kaže da ono što je [protivnik] negirao nije
stvar koju je on sam izrekao, nego samo njeno ime, i da,
prema tome, nema pobijanja [to jest: protivnik ga nije
pobio].
Glava d v a d e s e t a
[REŠAVANJE POBIJANJA
OSNOVANIH NA PODELI I SASTAVLJANJU]
Jasno je kako treba rešavati pobijanja osnovana na
podeli i sastavljanju. Naime, ako govor ima različit smisao,
— prema tome da li je podeljen ili sastavljen, — tada, čim
sofist izvede zaključak, treba uzeti izraz u suprotnom
smislu.83
Sva [sofistička] rasuđivanja kao sledeća osnivaju se na
sastavljanju i na podeli. „Je li onim čime si video ovog
čoveka udarenog, on bio udaren?" I: „Jesi li ga ti video
onim čime je on bio udaren?" Ovaj paralogizam sadrži u
svojim pitanjima nešto dvosmisleno, ali se [u stvari]
osniva na sastavljanju. A značenje koje se osniva na podeli
[reci] nije dvosmisleno, pošto podeljeni govor nije više isti,
— sem ako se ne pretpostavi da je izraz koji je izgovoren,
zbog naglašavanja [akcentiranja] — kao δρος [breg] i
δρος [granica] — izraz sa dvojakim smislom. U napisanom
obliku reč je ista, kad je napisana istim slovima i na isti
način, — i čak i tu se sada stavlja znak da bi se obeležio
izgovor, — ali reci, onakve kakve su izgovorene, nisu iste.
Tako deljenje nije dvosmislenost. Prema tome, jasno je da
se sva pobijanja ne osnivaju na dvosmislenosti, kao Što
neki tvrde.
Onaj ko odgovara treba da podeli reci, jer nije isto
reći: „Video sam svojim očima jednog udarenog čoveka",
i „Video sam jednog čoveka, udarenog svojim očima."
A dokaz Eutidemov84 [ima za zaključak]: „Ti, koji si
sad u Siciliji, znaš da ima trijera85 u Pire ju."
Zatim, drugi primer: „Da li dobar Čovek koji je obućar
može biti rđav? — [Ovde se podrazumeva odgovor: ne].
— Ali dobar čovek može biti rđav obućar; dakle, dobar
obućar biće rđav." [Još jedan primer:] „Da li je dobro
učiti ono što je dobro znati? — [Odgovor: da]. — Ali
znanje zla je dobro; dakle, zlo je dobar predmet za učenje.
— [Odgovor: da.] — Ali zlo je i zlo i predmet za učenje.
Tako je zlo rđav predmet za učenje. Ali, dobro je znati
zlo." [Opet jedan primer:] „Je li istina reći sad da si ti
rođen? — [Odgovor: da.] — Dakle, ti si sad rođen." Kad
je ovaj iskaz podeljen, on ima drugo značenje. Naime
istina je reći sad da si ti rođen, ali nije istina reći da si ti
rođen sad. [Ili primer:] „Hoćeš li ti nešto što možeš, i
kako možeš, i da učiniš? [Odgovor: da.] — Kad ne sviraš
u kitaru, ti imaš sposobnost da sviraš u kitaru. Dakle, ti
možeš da sviraš u kitaru, ne svirajući u kitaru." U stvari,
nema se sposobnost da se svira u kitaru kad se ne svira u
kitaru, nego samo kad se to ne čini, ima se sposobnost da
se to čini.
Neki rešavaju ovo poslednje pobijanje i na drugi na-
čin. Ako je bilo priznato da se radi onako kako se može,
iz toga, kažu oni, ne proizlazi da se svira u kitaru kad se
ne svira u kitaru. Naime, nije bilo priznato da se nešto čini
na sve načine na koje se to može činiti, — i nije isto činiti
to na način na koji se može, i činiti na sve načine na koje
se može. Ali očevidno je da ovo rešenje nije dobro. Jer isto
je rešenje dokaza koji zavise od istoga mesta. Međutim,
ovo rešenje neće se primeniti na sve slučajeve ove vrste
ni na sve načine na koje se stavljaju pitanja; ono važi
protiv onoga koji pita, ali ne protiv njegovog dokaza.
626 40* 627
 Glava d v a d e s e t prva
[REŠENJE POBIJANJA KOJA DOLAZE
OD NAGLAŠAVANJA — AKCENTIRANJA]
Ne postoje paralogizmi koji se osnivaju na naglašavanju
[akcentiranju] — bili oni napisani, ili govoreni, — sem, možda,
vrlo malo njih, i to ove vrste kao što je sledeči: „Je li tamo gde
ti stanuješ kuća? — Da. — Je li ti ne stanuješ — negacija od ti
stanuješ? — Da. Ali ti si rekao da je tamo gde ti stanuješ kuća.
Dakle, kuća je negacija." Jasno je kako se rešava [ova teškoća].
Naime, kad se izgovara sa oštrim naglaskom [spiritus asper],
reč ne znači isto kao kad se izgovori sa mekim naglaskom
[spiritus lenis].
Glava d v a d e s e t d r u g a
[REŠENJE POBIJANJA KOJA SE OSNIVAJU
NA OBLIKU GOVORA]
Jasno je i kako treba odbiti ove paralogizme koji se
osnivaju na istom izražavanju onoga što nije isto. Naime, mi za
to imamo različite kategorije. Tako se onaj od sago-vornika koji
je bio ispitivan saglasio da jedan termin koji izražava jednu
supstanciju nije pridan drugoj stvari. Međutim, drugi je
[sagovornik] pokazao da je ono što je u stvari kvantitet ili
relacija pridato nekoj drugoj stvari, ali da to, zbog načina
govora, izgleda da označava supstanciju. To, na primer, biva u
sledećem dokazu: „Može li se isto u isto vreme i činiti i biti
učinjeno? — Ne. — Ali nešto se može videti, i isto u istom
odnosu [može] biti viđeno." [Još jedan primer:] „Je li trpljenje
[pasivnost] delanje [aktivnost]? — Ne. — ali tada: ,on je
isečen', ,on je ispečen', ,on je aficiran', — jesu slični izrazi, i svi
oni označavaju trpljenje; a opet ,govoriti', ,trčati', ,videti' slični
su jedan drugome izražajno [naime, svi oni izražavaju akciju]. ,
Videti' je opažanje, i prema tome je, u isto vreme, trpljenje i
delanje."
Međutim, ako se pretpostavi da u naznačenom pri-meru,
— pošto se [sagovornik] saglasio s tim da se ne može u isto
vreme ista stvar činiti i biti učinjena, — [on dalje] tvrdi da se ta
stvar u isto vreme može videti i biti viđena, on još nije pobijen
ako kaže da „videti" nije delati nego trpeti. Jer i ovo pitanje
treba dodati, iako slušalac pretpostavlja da je ono već
prihvaćeno, kad je prihvaćeno da je „šeći" — „činiti", da je
„biti sečen" — „biti činjen", a da je tako i sa svima drugim
stvarima koje se na isti način izražavaju. Sam slušalac dodaje
ostalo, misleći da je značenje isto. Ali, značenje nije isto, već se
samo čini da je takvo, pošto je govor sličan.
Ovde se događa isto što i kod homonima. Kad su u pitanju
homonimne stvari, onaj ko je nevičan dokazivanju misli da je
sofist odrekao stvar koju je tvrdio, a ne samo ime [reč].
Međutim, i ovde je potrebno [postaviti] novo pitanje: da li je
iskazan homonimni izraz samo u jednom smislu. Jer, samo ako
se ovo prihvati, postojaće pobijanje.
Dokazi slični prethodnima jesu sledeći. [Pita se, na
primer:] „da li se izgubilo ono što se najpre imalo, a što se
potom nema. Jer, onaj ko je izgubio samo jednu kocku, neće
imati više deset kocaka." 86 U stvari, neko je izgubio samo ono
što više nema, ali što je ranije imao; međutim nema nikakve
nužnosti da je on izgubio toliko stvari ili u tolikom broju. Tako
se pitanje odnosilo na ono što neko ima, a zaključak [se
odnosio] na količinu stvari koju ima, — jer je deset količina.
Ako bi se, dakle, u početku pitalo da li je neko izgubio onoliko
stvari koliko je ranije imao, a sad ih više nema, sa time se niko
ne bi saglasio drukčije nego ovako: ili onoliko [stvari koliko je
imao] ili samo jednu od tih stvari.
[A ima i drugi primer:] „Čovek može da da ono što nema,
jer on nema samo jednu kocku."87 U stvari, ono što je čovek
dao nije ono što nije imao, nego način na koji on to nije imao,
upravo samo jednu [kocku]. Izraz „samo" ne znači ono
[individualnu supstanciju], i ništa kvalitativno, i ništa
kvantitativno, nego znači samo odnos prema nečem, upravo da
nešto nije zajedno sa drugim. To je isto kao
628 629
kad bi na pitanje: „Može li neko dati ono što nema?"
odgovor bio odrečan; pa se, zatim, pitalo može li neko
brzo dati neki predmet kad ga nije brzo imao; i najzad se,
na potvrdan odgovor, zaključilo da čovek može dati ono
što nema. Očevidno je da se [u stvari ništa] nije
zaključilo. Jer, „brzo dati" ne znači dati izvesnu stvar, već
dati je na izvestan način. A jedna stvar može se dati na
način na koji se nije imala. Tako, na primer, ona se mogla
imati sa zadovoljstvom, a mogla se dati sa žalošću.
Slični [dokazima ο kojima smo govorili] jesu svi sle-
deći: „Može li se udariti rukom koja se nema, ili može li
se videti okom koje se nema? Jer, nema se samo jedna
ruka ili samo jedno oko."
Neki rešavaju ove paralogizme na taj način što go-
vore da onaj ko ima više od jednog oka ili više od neke
druge stvari ima takođe samo jedno oko.
Drugi ovo [ove paralogizme] rešavaju kao [što rešavaju
pobijanje dokaza:] „Covek ima ono što je dobio." Naime,
jedan [od dva protivnika] dao je samo jedan jedini kamenčić,
a drugi, kažu oni, ima od njega samo jedan jedini kamenčić.
Drugi, međutim, odmah negiraju pitanje, i kažu da se
može imati ono što se nije dobilo. Uzmimo kao primer:
pošto se dobilo slatko vino, može se imati kiselo vino,
ako se ono pokvarilo onda kad je primano.
Ali, kao što smo već ranije88 rekli, sva ova rešenja
upravljena su čoveku, a ne njegovom dokazu. Jer, kad bi
to bilo [pravo] rešenje, tada, ako se prihvati suprotna pro-
pozicija, ne bi se moglo naći rešenje, kao što se događa u
drugim slučajevima. [Uzmimo da je rešenje:] „Ovaj izraz je
istinit u jednom smislu, a ne-istinit u drugom smislu", —
tada, ako [onaj ko odgovara] potpuno prihvati izraz,
sleduje zaključak [sofista]. Međutim, ako zaključak ne sle-
duje, to neće biti rešenje. A ono što tvrdimo ο prethodnim
primerima, jeste da nije dat nikakav dokaz, i kad se sve
premise sofista prihvate.
Ovde spadaju i sledeći dokazi: "Je li neko napisao ono
što je napisano? — [Odgovor: da.] — Ali sad je ono što
je napisano — naime da ti sediš — lažno tvrđenje. Ali
ono je bilo istinito, onda kad je bilo napisano. Dakle
tvrđenje koje je bilo napisano jeste u isto vreme lažno i
istinito."89 [Ovaj primer je sofizam.] Jer, lažnost ili isti-
nitost jednog tvrđenja ili jednog mišljenja ne označava
supstanciju nego kvalitet [tvrđenja ili mišljenja]. Jer, na
tvrđenje primenjuje se ista primedba kao na mišljenje.
[Primer:] „Je li ono što uči onaj ko uči — ono što on
uči? — [Da.] — Ali on uči brzo ono što je sporo." Ovde
nije rečeno šta uči [onaj ko uči], nego kako [na koji način]
uči.
Drugi primer: „Da li se gazi nogama ono što se pre-
lazi hodajući? — [Da.] — Ali hoda se celoga dana." Ovde
nije govoreno ο onome po čemu se ide [o mestu idenja]
nego ο vremenu kad se ide.
A kad se kaže „piti pehar", time se ne označava ono
što se pije, nego ono iz čega se pije.
[Drugi primer:] „Zna li se ono što se zna, ili zato što
je to naučeno, ili zato što je to pronađeno? — [Da.] — Ali
pretpostavimo da je od dve stvari jedna pronađena, a druga
naučena; obe stvari nisu ni pronađene, ni naučene." U
stvari, „ono što se zna" znači u zaključku celinu stvari, a
u propoziciji svaku stvar pojedinačno uzetu.
[Pomenimo] i dokaz da postoji „treći čovek", različit
od „čoveka po sebi" i od pojedinačnih ljudi.90 [Ali to je
sofizma]. Naime, čovek i svaki opšti predikat ne znači po-
jedinačnu supstanciju, nego [znači] kvalitet, ili kvantitet,
ili odnos, ili koju drugu ovakvu kategoriju. Isto je i sa
pitanjem: „Da li su Korisk i muzičar Korisk istovetni ili
različiti?" Jer, „Korisk" izražava pojedinačnu supstanciju,
a „muzičar Korisk" kvalitet, tako da se ovaj ne može
odvojeno posmatrati. Ali, odvojeno posmatranje opšteg
pojma ne čini „trećeg čoveka", nego njega čini priznavanje
da je čovek individualna supstancija. Naime, „čovek kao
takav" ne može biti pojedinačna supstancija, kao što je to
Kalija. I ničem ne bi služilo tvrditi da je ono što je odvo-
jeno posmatrano ne individualna supstancija, nego kvalitet.
630 631
Jer uvek bi još postojalo Jedno, van množine stvari, i to bi
bio čovek. Očevidno je da ne treba prihvatiti da je zajed-
nički predikat svih individua jedna individualna supstancija,
nego treba reći da on znaci kvalitet, ili kvantitet, ili neku
drugu kategoriju te vrste.
Glava dvadeset t r e ć a
[GLAVNO PRAVILO ZA RESAVANJE
POBIJANJA OSNOVANIH NA GOVORU]
Uopšte rešenje dokaza koji se osnivaju na govoru
uvek će se dati pomoću suprotnosti onome od čega zavisi
[protivnikov] dokaz. Ako se dokaz, na primer, osniva na
sastavljanju, rešenje se sastoji u razvijanju, a ako se [dokaz]
osniva na razvijanju, rešenje se sastoji u sastavljanju.
Ako dokaz zavisi od oštrog akcentiranja, tada rešenje
leži u mekom akcentiranju, a ako [dokaz] zavisi od mekog
akcentiranja, rešenje je oštro akcentiranje. Ako se dokaz
osniva na homonimiji, on se može resiti ako se upotrebi
suprotni termin. Tako, na primer, ako je zaključeno da je
jedna stvar beživotna, treba osporiti svoju raniju negaciju
da je stvar bila takva, i pokazati u kome je smislu ona
oživljena. A ako je rečeno da je stvar beživotna, i ako je
[sofist] zaključio da je ona oživljena, treba pokazati kako
je ona beživotna. Isto važi i u slučaju amfibolije. A ako se
dokaz osniva na sličnosti izraza, suprotnost će biti rešenje.
[Na primer]: „Može li se dati ono što se nema?" Ne može
se dati ono što se nema, ali se može dati na način na koji
se nema, — naime samo jedna kocka. [Primer]: „Da li se
zna ono što se zna zato Što se to naučilo, ili zato što je to
nađeno?" Da, ali to ne važi za celinu onoga što se zna. I:
„ako čovek gazi nogama ono što prelazi hodajući", — to se
ne odnosi na vreme kad ide. I tako dalje.
Glava dvadeset č e t v r t a
[REŠENJE POBIJANJA OSNOVANIH NA AKCIDENCIJI]
Za sve dokaze koji se osnivaju na akcidenciji važi
samo jedno i isto rešenje. Pošto je neodređeno kad ο samoj
stvari treba tvrditi ono što se tvrdi ο njenoj akcidenciji, i
pošto u izvesnim slučajevima izgleda i pretpostavlja se da
je nužnim načinom tako, a u drugom slučajevima da to
nije nužno, — potrebno je, kad se izvede zaključak, u
svim slučajevima dati isti odgovor, — naime da nikakva
nužnost za to ne postoji.91 Ali treba imati [pri ruci]
primere za to.92
Na akcidenciji se osnivaju svi dokazi Što spadaju u
istu vrstu kao sledeći. „ZnaŠ li ono što hoću da te pi-
tam?"93 „Poznaješ li onoga ko se približava ili onoga ko je
sakriven velom?"94 „Je li statua tvoje delo?" 95 Ili: „Je li
pas tvoj otac?"96 „Je li mali broj, pomnožen malim brojem
— mali broj?"
Očevidno je da u svim ovim slučajevima nije nužno
da atribut koji je istinit ο akcidenciji bude istinit i ο stvari.
Samo stvarima koje su po [svojoj] supstanciji bez razlika i
jedno, pripadaju svi isti atributi. Međutim, ako je u pitanju
nešto dobro, nije isto biti dobar i biti pitan. U slučaju
čoveka koji se približava ili koji je sakriven velom, nije isto
približiti se i biti Korisk. Tako, ako poznajem Koriska a
ako ne poznajem onoga ko se približava, ne može se reći
da u isto vreme poznajem i ne poznajem istog Čoveka. A
ako je jedna stvar moja, i ako je ona delo, ne može se reći
da je moje delo, — nego je ili [moja] svojina, ili [moja]
stvar, ili nešto drugo. Rešenje se daje na isti način i u
drugim slučajevima.
Neki rešavaju ova pobijanja time što odbijaju [stav-
ljeno] pitanje. Jer, oni kažu da je moguće poznavati i ne
poznavati istu stvar, ali ne u istom odnosu. Prema tome,
kad ne poznaju čoveka koji se približava, ali poznaju Ko-
riska, oni smatraju da poznaju i da ne poznaju isti pred-
met, ali ne u istom odnosu.
Međutim, kao što smo već rekli,97 treba da bude isto
ispravljanje dokaza koji se osnivaju na istom uzroku. Ali
to ispravljanje neće se dogoditi, ako se ista premisa pri-
meni ne na poznavanje nečega, nego na biće ili na biće u
izvesnom stanju, ako se, na primer, pretpostavi: „To biće
632 633
je otac", i „Ono je tvoj [otac]". Jer, ako je to istinito u
izvesnim slučajevima, i ako je moguće da se isto i zna i ne
zna, ovde se naznačeno ni u čemu ne primenjuje.
Zatim, ništa ne stoji na putu da isti dokaz ima više
nedostataka. Ali otkrivanje tih nedostataka nije rešenje. Jer,
može se pokazati da je izveden lažan zaključak, a ne po-
kazati odakle on proizlazi, kao što je, na primer, slučaj u
Zenonovom dokazu protiv kretanja. I zato, ako bi se po-
kušalo da se pokaže nemogućnost ovoga učenja, to bi bio
pogrešan postupak, i kad bi se dalo deset hiljada dokaza.
Jer, to nije rešenje [Zenonovog dokaza]. Naime, rešenje se
sastoji u otkrivanju lažnosti silogizma na taj način što se
pokazuje otkuda ta lažnost proizlazi. Ako protivnik nije
ništa dokazao, ili ako on sad pokušava da utvrdi ili nešto
istinito, ili nešto lažno, otkrivanje toga jeste rešenje [sofizme].
Ništa ne stoji na putu da se to [rešenje] primeni na
izvesne paralogizme, — ali u slučajevima kojima se ba-
vimo izgleda da se ovo [rešenje] ne može prihvatiti. Jer ο
Korisku se zna da je Korisk, a ο onome ko se približuje
da se približuje. Izgleda da se ista stvar može znati i ne
znati, — kao, na primer, kad se zna da je jedan čovek
beo, ali se ne zna da je on muzičar. Naime tako se ista
stvar zna i ne zna, ali ne u istom odnosu. Ali ο onome ko
se približuje i ο Korisku zna se da se čovek približuje, a
da je on Korisk.
Pogrešku sličnu onoj koju čine ljudi koje smo pome-
nuli, — čine oni koji rešavaju sofizmu da je svaki broj
mali broj. Jer greše oni koji prelaze preko toga što zaklju-
čak nije dokazan, i kažu da je on dokazan i istinit, pošto
je svaki broj [u isto vreme] veliki i mali.
Neki rešavaju sledeća zaključivanja, tvrdeći da ona sa-
drže izvesnu dvosmislenost, kao, na primer, da je to tvoj
otac, ili [tvoj] sin, ili [tvoj] rob. Međutim, očevidno je da,
ako se privid pobijanja osniva na množini značenja, tada
reč ili izraz [o kojima se govori] moraju biti uzeti u više
svojstvenih značenja. Naime niko ne kaže da je jedan
čovek dete drugoga u pravom smislu, ako je drugi
gospodar [toga] deteta, nego je ovo povezivanje akciden-
talno. „Je li ovo biće tvoje? — Da. — Je li to dete? —
[Da.] — Dakle, to je tvoje dete." Naime ono je akciden-
talno „tvoje" i „dete", ali nije „tvoje dete".
Postoji i dokaz da je jedno od zala dobro, jer mudrost
je znanje ο zlima [επιστήμη τών κακών]. Ali izraz: „Ovo je
onih [stvari]" nije uzet u više značenja, nego samo znači:
„ovo je osobina [tekovina, κτήμα] onih stvari". Smatra se
da taj izraz ima više značenja (jer mi kažemo i da čovek
spada u životinje, iako nije njihova svojina). Isto tako,
kaže se da izraz koji stoji u odnosu sa „zlima" pomoću
reci ,,o" jeste, zbog toga, ,,o zlima", iako nije jedno od
zala. Zato treba reći da ova prividna značenja dolaze
otuda što je izraz upotrebljen na izvestan način ili u apso-
lutnom smislu.
Međutim, [može se reći] moguće je naći pravu dvo-
smislenost u izrazu: „Poneko od zala je dobro." — To je
moguće, ali ne u ovom primeru, nego u sledećem: „Jedan
rob je dobar od rđavoga gospodara." Ali možda ni ovde
nemamo dvosmislenost. Jer, nešto može biti dobro, i od jed-
nog bića, a da ne bude u isto vreme dobro od jednog bića.
Reći da čovek spada u životinje isto tako ne predstav-
lja iskaz sa više značenja. Jer, jedno tvrđenje ne dobija više
značenja samo time što se skraćeno izražava. Isto tako,
kad mi samo polovinu stiha izrazimo i kažemo: „Opevaj,
boginjo, gnev..." izražavamo misao: „Daj mi Ilijadu."
Glava d v a d e s e t peta
[REŠENJE POBIJANJA KOJA DOLAZE OD SUPROTNOSTI
IZMEĐU APSOLUTNIH I RELATIVNIH IZRAZA]
Dokaze koji se osnivaju na izrazu što važi za jednu
pojedinačnu stvar — ili u izvesnom pogledu, ili u izvesno
vreme, ili na izvestan način, ili u izvesnom odnosu, ali ne
u apsolutnom smislu, — treba rešavati razmatrajući zaklju-
čak, upoređen sa njegovom protivrečnošću [odricanjem,
negacijom], da bi se videlo potpada li on pod neku od
ovih odredaba. Ako je nemoguće da kontrerne i kontra-
diktorne suprotnosti, i tvrđenje [afirmacija] i odricanje
634 635
[negacija], apsolutno pripadaju istoj stvari, — ništa ne sprečava
da i jedna i druga [od tih suprotnosti] pripadaju u isto vreme toj
stvari u izvesnom pogledu, ili u izvesnom odnosu, ili na
izvestan način, ili da joj jedna od njih pripada u izvesnom
pogledu, a druga u apsolutnom smislu. Iz toga izlazi da ako
jedna [od tih suprotnosti] pripada stvari apsolutno, a druga u
izvesnom pogledu, tada još nema pobijanja. A ovo upravo treba
gledati u zaključku upoređeno sa njegovom protivrečnošću
[odricanjem, negacijom].
Svi dokazi kao sledeći imaju tu osobinu. „Može li nebiće
postojati? — [Ne]. — Ali ono je nešto, i ako je nebiće." Isto
tako, biće neće postojati, jer ono neće biti neko od bića. — „Je
li moguće da se isti čovek, u isto vreme, istinito i lažno
zakune?" — „Može li isti čovek, u isto vreme, da bude
poslušan i neposlušan istoj ličnosti?"
Treba reći da „biti nešto" i „biti" nije isto. A čak i ako je
nebiće nešto, ono to nije potpuno [apsolutno]. Isto tako, ako se
neko istinito zakune u pojedinačnom slučaju ili u izvesnom
pogledu, on se ne zaklinje apsolutno istinito nužnim načinom.
Jer, onaj ko se zakleo da će se krivo zakleti, drži svoju zakletvu
samo onda kad se krivo zaklinje, ali je ne drži potpuno. Isto
tako, onaj ko je neposlušan ne sluša, ali je poslušan u jednoj
tački.
Zaključivanje je slično i kad se tiče pitanja da li isti čovek
u isto vreme može reći ono što je istinito i ono što je lažno. Ali
pošto se ne može lako videti da li „apsolutno" treba da bude
pridato onome što se kaže istinito ili onome što se kaže lažno,
slučaj izgleda teško resiti. Ali ništa ne stoji na putu da je jedan
govor lažan u apsolutnom smislu, a istinit u izvesnom pogledu,
ili za jednu određenu stvar, — upravo da je istinit u nekim
slučajevima, ali da nije istinit u apsolutnom smislu.
Isto je kada je reč ο odnosu, ο mestu i ο vremenu. Svi
sledeći paralogizmi osnivaju se na njima. „Je li dobro zdravlje
ili bogatstvo? — [Da]. — Ali za nerazumnog i za onog ko ne
čini od njih dobru upotrebu, oni nisu dobro. Dakle oni su dobro
i nisu dobro."
Zatim: „Je li dobro biti zdrav i biti na čelu države?
— [Da]. — Ali možda je nekad bolje ne biti ni jedno ni
drugo. Dakle isto je za istog čoveka dobro i nije dobro.
Ništa ne stoji na putu da je jedna stvar dobro u apsolut
nom smislu, a da nije dobro za nekoga; ili da nešto, i ako
je dobro za nekoga, nije dobro sad [u izvesno vreme] ili
ovde [na izvesnom mestu]."
„Je li zlo ono što ne bi hteo pametan čovek? — [Da.] —
Ali on neće da izgubi dobro. Dakle, dobro je zlo." U stvari, nije
isto reći: „Dobro je zlo" i: „Izgubiti dobro jesto zlo."
Isto je i sa zaključkom ο lopovu. Jer, ako je lopov zlo, —
uzeti nije zlo. Dakle, ono što lopov hoće nije zlo, nego dobro,
pošto je ono što je dobro uzimati — dobro.
I bolest je zlo, ali nije [zlo] osloboditi se bolesti.
„Da li pravično treba pretpostaviti nepravičnom, i ono što
se čini na pravičan način onome što se čini na nepravičan
način? — [Da.] — Ali, treba pretpostaviti da se nepravično
umre."
Zatim: „Je li pravično da svaki ima svoje? — [Da.]
— Ali ono što sudi ja sudi po svom mišljenju [ubeđenju],
važi po zakonu, i kad je pogrešno. Dakle, ista stvar je i
pravična i nepravična."
A zatim: „Da li treba odlučiti u korist onoga ko govori
pravične, ili u korist onoga ko govori nepravične stvari?
— [U korist onoga ko govori pravične stvari.] — Ali pra
vično je da onaj ko je podneo nepravdu u potpunosti kaže
ono što je pretrpeo. A to su bile nepravične stvari."
[Međutim, ovo su sofizme.] Naime, iz toga što treba
pretpostaviti trpljenje nepravde, ne proizlazi da ono što se čini
na nepravičan način treba pretpostaviti onom što se čini na
pravičan način. Naime, u apsolutnom smislu uzeto,
preimućstvo ima ono što se čini na pravičan način, i ako, u
izvesnom pojedinačnom slučaju, ništa ne stoji na putu da ono
što se čini na nepravičan način ima preimućstvo nad onim što
se čini na pravičan način. A pravično je za čoveka da ima ono
što je njegovo, ali nije pravično da ima ono što je tuđe. Ništa ne
stoji na putu da jedan određeni sud bude pravičan, — na primer
ako je donet shodno mišljenju
636 637
[ubeđenju] sudije. Jer, iz toga što je nešto pravično u izves-
nom slučaju ili na izvestan način, ne proizlazi da je to i
apsolutno pravično. A, isto tako, i ako su stvari nepravične,
ništa ne stoji na putu da bude pravično to reći. Jer, iz toga
što je pravično to reći, ne proizlazi nužnim načinom da su
stvari pravične, kao što stvari nisu korisne zato što je
korisno reći da su one takve. Isto važi i za pravične stvari.
A ako su kazane stvari nepravične, zbog toga ne pobeđuje
onaj ko govori nepravične stvari. Jer, on govori stvari koje
je pravično govoriti, ali koje su u apsolutnom smislu i kad
se trpe nepravične.
Glava d v a d e s e t š e s t a
[REŠAVANJE POBIJANJA OSNOVANIH NA
„NEPOZNAVANJU POBIJANJA" — IGNORATIO ELENCHI]
Sto se tiče pobijanja koja se osnivaju na definiciji
pobijanja, prema opisu koji smo dali ranije98 — na njih
treba odgovoriti na taj način što će se zaključak [sofista]
uporediti sa njegovom protivrečnošću [sa tezom sagovor-
nika], i što će se videti da li će tu biti isti atribut, i uzet sa
istog gledišta, i u istom odnosu, i na isti način, i u istom
vremenu. Ako u početku ovo pita [sofistički protivnik],
tada se neće pretpostaviti da je nemoguće za jednu istu
stvar da bude dvostruka i ne-dvostruka, nego će se pret-
postaviti da je to moguće, ali ne tako da bismo, ako bismo
to prihvatili, mi sami bili pobijeni.
Svi sledeći zaključci zavise od uzroka ove vrste. „Po-
znaje li stvar onaj koji zna da je ona ono Što jeste?" I na
isti način: ,,I važi li isto za onoga ko to zna? — [Da.] —
Ali čovek koji zna da je Korisk — Korisk, može ne znati da
je ovaj muzičar, tako da taj čovek isto zna i ne zna." A
zatim: „Je li stvar od četiri lakta veća od stvari od tri lakta?
[Da.] — Ali iz stvari od tri lakta može postati po dužini
druga, koja ima četiri lakta. A veće je veće nego manje.
Dakle, ista stvar je i veća i manja od same sebe."
Glava d v a d e s e t s e d m a
[REŠENJE POBIJANJA OSNOVANIH NA
„TRAŽENJU PRINCIPA" — PETITIO PRINCIPU]
Što se tiče pobijanja u kojima se ono što je u početku
stavljeno radi raspravljanja traži i uzima kao priznato, —
ako to primeti onaj ko odgovara, on ne treba da odobri
ono što mu se traži, i kad bi to bilo verovatno, nego treba
da kaže istinu. Ali ako je pogreška [„traženje principa"]
ostala skrivena, tada zbog nedostatka u zaključivanjima ove
vrste treba prebaciti pogrešku na onoga ko pita, i reći da
on nije izveo pravilan zaključak. Jer, [pravo] pobijanje vrši
se bez unapred stavljenog pitanja. Zatim valja reći da je
priznata pretpostavka ο kojoj je reč, ali ne da bi se protiv-
nik njome služio [kao premisom], nego da bi protiv nje
zaključivao, — što je baš kontrerno suprotno onome što se
događa u lažnim [sofističkim] pobijanjima.
Glava d v a d e s e t osma
[REŠAVANJE POBIJANJA OSNOVANIH NA LA2NOJ
KONSEKUCIJI]
A kod pobijanja koja zaključuju na osnovu sledovanja
treba dokazati pogrešku u samom zaključku. Sledovanje
dokaza vrši se na dva načina. [Na prvi način zaključivanje
je ovakvo.] Kao što opšte sleduje pojedinačnom, — kao, na
primer, životinja čoveku — tako i pojedinačno sleduje
opštem. Jer, ako jedno prati uvek drugo, tada i drugo prati
prvo.
Ili se zaključivanje vrši na osnovu antiteza [suprotnih
stavova], — tako da ako jedna stvar sleduje drugoj, i su-
protnost prve stvari sledovaće suprotnosti druge stvari. Na
ovome se osniva i Melisov dokaz:99 ako ono što je postalo
ima početak, tada ga neće imati ono što je nepostalo;
prema tome, ako je nebo nepostalo, ono je veČno [neogra-
ničeno — άπειρος]. Ali nije tako, jer konsekucija važi samo
u suprotnom smislu.
638 639
 Glava d v a d e s e t d e v e t a
[RESENJE POBIJANJA OSNOVANIH NA LAŽNOM UZROKU]
Što se tiče pobijanja čije je zaključivanje osnovano na
nekom dodatku [koji nema veze sa raspravljanjem], treba videti
da li, i kad se taj dodatak izostavi, nemoguć zaključak ipak
proističe. A ako je tako, tada onaj ko odgovara treba na to da
ukaže, kao i da izjavi da je taj dodatak prihvatio, ne zato što ga
odobrava, nego zbog raspravljanja [da bi ga protivnik iskoristio
kao dokaz], dok se onaj ko pita nije njime nikako poslužio za
svoj dokaz.
Glava t r i d e s e t a
[RESENJE POBIJANJA OSNOVANIH NA SAKUPLJANJU VISE
PITANJA U JEDNO — PLURIUM INTERROGATIONUM]
Što se tiče pobijanja koja više pitanja skupljaju u jedno,
treba neposredno i od početka praviti razliku [između raznih
pitanja]. Ono pitanje je jedno, na koje postoji jedan odgovor, i
zato ne treba tvrditi ili odricati ni više stvari ο jednoj, ni jednu
stvar ο više stvari, nego samo jednu stvar ο jednoj stvari.
I kao što u homonimima, gde jedan atribut čas pripada
izrazu u dva smisla, a čas mu ne pripada ni u jednom smislu,
tako da, iako pitanje nije prosto, prost odgovor ne povlači
nikakvu nepriliku, — tako je i kad je reč ο dvostrukim
pitanjima. Prema tome, kad više atributa pripadaju jednom
subjektu, ili kad jedan atribut pripada većem broju subjekata,
onaj ko daje prost odgovor i tako pogreŠi, ne izlaže se
opasnosti da učini pobijanje. Međutim, kad jedan atribut
pripada jednom subjektu, a ne pripada drugom, ili kad je
postavljeno pitanje da li više atributa pripada većem broju
subjekata, i kad, u jednom smislu, dva atributa pripadaju dvama
subjektima, a u drugom smislu im, opet, oni ne pripadaju, —
tada se treba čuvati [da se da prost odgovor].
Tako je, na primer, u sledećim zaključivanjima. Ako je
jedna stvar dobra, a druga rđava, tada [će čovek biti naveden na
zaključak da] je istina reći da su te stvari dobre,
i da je istina reći da su one rđave, i, opet, reći da one nisu ni
dobre ni rđave, — jer svaka od njih nema svaku od ovih
osobina. Tako će ista stvar u isto vreme biti dobra i rđava, i ni
dobra ni rđava.
Zatim: pošto je svaka stvar identična samoj sebi i različita
od drugog, i pošto je čovek naveden na to da kaže da su [dve]
stvari iste ne sa drugim stvarima, nego sa samima sobom, i da
su isto tako različite od sebe samih, — iste stvari biće [u isto
vreme] iste sa samima sobom i različite od sebe samih.
Dalje: ako dobro postane rđavo, a rđavo dobro, tada dve
stvari moraju obe postati dve stvari.
A pošto je od dve nejednake stvari svaka samoj sebi
jednaka, — iz toga će proizaći da su one [u isto vreme] jednake
i nejednake same sebi.
Ova pobijanja potpadaju i pod druga rešenja. Reci „oba" i
„sve" imaju više značenja, tako da se potvrdan ili odrečan
zaključak odnosi na istu stvar samo po imenu. A pod
pobijanjem mi nismo to podrazumevali. Ali očevidno je da, ako
se više pitanja ne uzmu kao jedno, nego ako je onaj ko
odgovara tvrdio ili odricao jedan atribut ο jednom subjektu,
protiv njega se ne može izvesti ništa logički nemoguće.
Glava t r i d e s e t prva
[RESENJE POBIJANJA KOJA VODE
BRBLJANJU I PRAZNIM RECIMA]
Što se tiče zaključivanja koja [sagovornika] nateraju da
često istu stvar govori, očevidno je da ne treba dopustiti da
relativni pojmovi znače nešto, kad su uzeti odvojeno i po
sebi.100 Tako, na primer, treba reći da „dvostruko" ne znači ništa
sem „dvostruko od polovine", jer se jedno samo prividno nalazi
u drugom.
Reč „deset" nalazi se u izrazu „deset manje jedan", a
„činiti" u „ne činiti", i, uopšte, afirmacija se [verbalno] nalazi u
negaciji. Međutim, ako se kaže da nešto nije belo, ne kaže se da
je ono belo. Reč „dvostruk" ne znači začelo
640 41 Organon 641
ništa, kao što ništa ne znači ni rod u reci „polovina", — a i ako
nešto znači, „dvostruk" nema isti smisao koji ima kad se nalazi
u sastavu sa drugom reci [sa „polovinom"].
Ni reč „nauka" nije ista u svakom od njenih rodova, — na
primer u medicinskoj nauci, — sem ako se ovaj rod ne uzme u
njegovom opštem smislu, koji je nauka ο onom što se može
saznati.
Kad su u pitanju atributi koji su razjašnjeni svojim
subjektima, treba reći da oni ne znače isto kad stoje odvojeno, i
kad su u vezi sa pojmom koji sadrže. Reč „udubljen" ima opšte
značenje koje je isto za tup nos i za krivu nogu, ali, kad je u
vezi sa drugim imenicama, ništa ne stoji na putu da ta reč
dobije različita značenja. Ta reč ima jedno značenje, ako se
odnosi na nos, a drugo ako se odnosi na nogu. Jer tamo znači
„tup", a ovde znači „kriv". Naime, nema nikakve razlike u tome
reći „tup nos" ili „udubljen nos".
Ali ne treba dopustiti da reč bude u prvom padežu, jer je
to zabluda. „Tup" nije „udubljen nos", nego nešto na nosu, na
primer, jedna njegova osobina. I tako nije ništa logički
nemoguće smatrati da je tup nos onaj nos koji ima nosno
udubljenje.
Glava t r i d e s e t d r u g a [RESENJE
POBIJANJA KOJA VODE SOLECIZMU]
Ranije101 smo govorili odakle izgleda da proizlaze
solecizmi. Način njihovog rešavanja postaće jasan u toku
samih zaključivanja.
Solecizam je ishod kome se cilja [upravo: na koji se
protivnik želi navesti] u svim zaključivanjima kao što su
sledeća. „Ono što [δ] ti istinito kažeš, je li to i u istini ovo
[τοϋτο]? — [Da.] — Ali ti kažeš da je nešto [τι] kamen [λίθον];
dakle nešto [τι] je kamen." U stvari, reći λίθον [u originalu stoji
akuzativ od δ λίθος — kamen] ne znači reći δ [ono], nego ov
[onoga], ni reći τοΰτο [ovo] — nego τοϋτον [ovoga].102 Ako bi
se pitalo: „da li onaj koga [ov] istinito kažeš je ovoga
[τοϋτον]?" — izgledalo bi da se ne govori
642
grčki [a ni srpski], kao i kad bi se pitalo: „da li ona koju [ήν] ti
kažeš jeste ovog [οΰτος]?" Ali nema nikakve razlike da li se
tako naziva drvo, ili svaki izraz koji nije ni muškog ni ženskog
roda.1031 zato ne postaje nikakav solecizam ako se pita: „Ono
što [δ] kažeš, je li to ovo [τοϋτο]? — [Da.] — Ali ti kažeš da je
to drvo [ξύλον]; dakle, to je drvo [ξύλον]." Ali „kamen" i
„ovaj" [ούτος] jesu muškog roda. Ako bi neko pitao: „Da li ovaj
[οΰτος] može biti ovaj [αυτή]?" — pa opet: „Sta? Zar ovaj
[οΰτος] nije Korisk?" — i zatim rekao: „Dakle, ovaj [οΰτος] je
ova [αΰτη]" — solecizam ne bi bio dokazan, čak i ako bi
„Korisk" označavao „ovu" [ženu], sve dok onaj ko odgovara ne
bi to prihvatio, — ali bi to [u svakom slučaju] još moralo biti
predmet ispitivanja. Međutim, ako ta tačka nije ni istinita, ni
prihvaćena, sofist ne bi ništa dokazao ni stvarno, ni protiv
onoga ko je pitan. Na isti način u gornjem primeru trebalo bi da
bude priznato da „ovaj" [οΰτος] znači „kamen" [λίθον]. Ali ako
to nije ni istinito, ni prihvaćeno, ne treba izvući zaključak.
Međutim, privid solecizma dolazi ovde otuda što padež reci
izgleda sličan nominativu, iako mu u stvari nije sličan.104
[Dalji primer:] „Je li istina reći da je ova [αϋτη] ono za šta
ti nju [αυτήν] izdaješ [što ti kažeš da je ona]? — [Da.J — Ali ti
je izdaješ za štit [ασπίδα], dakle on je štit" [ασπίδα, akuzativ u
originalu, da se pokaže zbrka između nominativa i akuzativa].
Ali ona to nije nužnim načinom, zato što značenje reci αυτή
[ova] nije ασπίδα [štiti, u akuzativu], nego ασπίς [štit, u
nominativu], — naime ασπίδα bi bilo ono što znači ταύτην
[ovu, u akuzativu]. Ne može se isto tako ni reći: „Ono što kažeš
da je τοϋτον [akuzativ] jeste οΰτος [nominativ]; ti kažeš da je
on Κλέωνα [akuzativ od Κλέων]; dakle οΰτος [ovaj] je Κλέωνα.
Dakle οΰτος nije Κλέωνα, jer je rečeno: „Ono što kažem je
τοϋτον [akuzativ od οΰτος], to je οΰτος", a ne τοϋτον", jer
pitanje, ovako postavljeno ne bi bilo grčko.
[Dalje pitanje:] „Poznaješ li to? — [Da.] — Ali to je
kamen [λίθος], dakle ti poznaješ kamen" [έπίστασαι αρα λίθος.
Glagol έπίστασθαι ide sa akuzativom. Još jedna zabuna sa
padežima]. Reč „ovo" ne znaci isto u rečenicama:
41
* 643
„Poznaješ li ovo?" i: „Ovo je kamen." U prvoj ta reč znači
τούτον, a u drugoj οΰτος.
„Da li poznaješ ono [τοΰτο], ο čemu [ου] imaš znanje?"
— [Da.] Ali ti imaš znanje kamena [λίθου]; ti, dakle,
poznaješ kamena [λίθου — zabuna između genitiva i aku-
zativa]. U stvari, jedan od ovih izraza je ου λίθου, a drugi
je τοϋτο λίθον. Α bilo je prihvaćeno sledeće: „Ti poznaješ
ono [τοϋτο], a ne onoga [τούτου čije znanje imaš, — tako
da ne poznaješ λίθου, nego λίθον."
Iz rečenog izlazi očevidno da zaključivanja ove vrste
ne dokazuju solecizam stvarno nego samo prividno, i zašto
ga dokazuju prividno, kao i kako na njih [na ta dokazi-
vanja] treba odgovoriti.
Glava t r i d e s e t t r e ć a
[GDE JE REŠENJE PARALOGIZAMA LAKO, A GDE JE
TEŠKO]
Treba napomenuti da je, kad su u pitanju sva ova
zaključivanja, kod jednih od njih lakše, a kod drugih teže
videti zašto i u čemu ona varaju slušaoca, iako su često
jedna od njih ista kao druga. Treba zvati identičnim za-
ključivanje koje zavisi od istog mesta. A isto zaključivanje
može jednima izgledati da je izgubio važnost zbog govora,
drugima zbog akcidencije, a trećima opet zbog nečeg dru-
gog, — pošto svako od tih zaključivanja, kad se izmene
njegovi termini, nije onako jasno kakvo je bilo.
U paralogizmima koji zavise od homonimije i koji,
kako izgleda, čine najprostiji oblik paralogizama, jedni su
jasni za svakoga — jer gotovo sva smešna dokazivanja
zavise od govora. Tako, na primer: „Jedan čovek nosio je
kola preko stepenica." I: „Gde idete? — Na motku koja drži
jedro." 1: „Koja će se od krava ranije [εμ — προσθεν-ova
reč može da znači i „spreda"] oteliti? — Nijedna, ali obe
će se oteliti odostrag." Zatim: „Je li severni vetar čist
[καθαρός, reč koja znači i bistar, nevin, iskren]? — Nikako,
jer je on [mrazom koji je sobom nosio] ubio prosjaka i
trgovca." Potom: „Je li to Euarh [ova reč je osobena ime-
nica, a znači i, ,onaj ko dobro upravlja' εΰαρχος]? — Ne
nego je Apolonid [osobena imenica, i „onaj ko upropa-
šćuje stvar", od glagola άπόλλυμι — upropastiti]." Tako je i
u svim drugim slučajevima. Međutim neke paralogizme
izgleda kao da ni najiskusniji ne zapažaju.
Znak da je tako, jeste što često postoji svađa oko
reci, — tako, na primer, oko toga da li biće i jedno znače
u svim slučajevima isto ili različito. Jer neki [mislioci]
smatraju da biće i jedno isto znače, dok drugi105 rešavaju
Zenonov i Parmenidov dokaz time što kažu da se ο jed-
nome i biću govori u više smisla. Isto važi i za paralogizme
koji se osnivaju na akcidenciji i na svakom od drugih
tipova. Od tih dokaza jedne je lakše opaziti, a druge teže.
A nije u svim slučajevima podjednako lako shvatiti kojoj
vrsti pripada jedan paralogizam, kao i da li postoji pobi-
janje, ili pobijanje ne postoji.
Dokaz je oštar kad dovede [slušaoca] u najveću nepri-
liku, — naime, ovaj dokaz najviše pogađa. A ima dve
vrste neprilika. Jedna vrsta je u dokazima koji stvarno
zaključuju, da bi se doznalo koje od pitanja [upravo: koju
od premisa] treba pobiti. A druga vrsta je u erističkim
dokazima, da bi se doznalo kako treba braniti ono što smo
u početku pretpostavljali.
U dokazivanjima koja stvarno zaključuju — oštriji
dokazi stavljaju više napora onome ko odgovara. Naj-
oštrije silogističko dokazivanje jeste ono koje polazi od
najverovatnijih premisa, i uništava najverovatniji zaklju-
čak. Jer, kad se protivrečnost premesti, samo jedno doka-
zivanje učiniće sličnim sve silogizme. Jer uvek, na osnovu
verovatnih propozicija, biće dokazan i zaključak podjed-
nako verovatan, bio on negativan ili pozitivan, — i zbog
toga se dolazi u nepriliku.
Najoštriji je dokaz ove vrste, a to je upravo onaj
dokaz koji izjednačuje svoj zaključak sa traženim propo-
zicijama. Na drugo mesto dolazi dokaz osnovan na podjed-
nako verovatnim premisama. Naime, ovaj stvara u nama
zabunu koju od traženih premisa treba uništiti. To je teško
644 645
pitanje; naime izvesno je da treba uništiti jednu premisu,
ali se ne zna koju.
Od erističkih dokaza najoštriji je onaj u kome od
početka nije jasno da li je dobro zaključio ili nije, kao i da
li rešenje zavisi od lažne premise ili od kakvog razlikovanja
koje valja učiniti. Među ostalim erističkim dokazima na
drugome mestu stoji onaj čije rešenje jasno zavisi od nekog
razlikovanja ili pobijanja, ali koji ne pokazuje očevidno
koju od traženih premisa treba pobiti ili razlikovati, da bi
se došlo do rešenja, i ostavlja neizvesno da li zabluda
zavisi od zaključka ili od nekog od postavljenih pitanja.
Nekad je dokaz koji ne zaključuje [koji formalno ne
važi] neprikladan, ako su njegove pretpostavke suviše
neverovatne ili lažne; međutim, ponekad taj dokaz ne
treba prezirati. Kad se izostavi jedno od onih pitanja oko
koga se dokaz okreće i kojim se ostvaruje, zaključivanje
koje ga nije dodalo, i nije izvelo pravilnu konkluziju jeste
neprikladno zaključivanje. Ali, kad se izostavi nešto što
ne pripada samom dokazivanju, tada dokaz ne treba pre-
zirati, nego se on može prihvatiti, ali onaj ko postavlja
pitanja nije pravilno ispitivao.
Kao što se jedno rešenje može odnositi čas na zaklju-
čivanje, čas na onoga ko pita i na [njegovo] pitanje, a čas
ni na šta od toga, tako se može i ispitivati i zaključivati u
odnosu i na tezu, i na onoga ko odgovara, i čak i na
vreme, — naime, onda kad rešenje traži više vremena nego
što se može posvetiti raspravljanju ο kome je reč.
Glava t r i d e s e t č e t v r t a
[OPŠTI ZAKLJUČAK]
U našim ranijim objašnjenjima dovoljno je rasvetljeno
na koliko načina i na koje načine postaju u raspravljanjima
paralogizmi108, i kako ćemo pokazati da protivnik upada u
zabludu, i kako ćemo ga navesti da kaže paradokse;107 zatim,
iz čega proizlazi solecizam108, i kako treba pitati, i koji
red treba unositi u pitanja,109 i, potom, čemu su korisni svi
dokazi ove vrste.110 A što se tiče odgovora
[u našim ranijim objašnjenjima dovoljno je rasvetljeno]
šta je on uopšte,111 i kako treba resiti dokaze i sole-
cizme.112 Sad nam ostaje još da podsetimo na naš prvobitni
program,113 i da ο njemu kažemo još nekoliko reci, pa da
završimo naše raspravljanje.
Naš program bio je da otkrijemo izvesnu sposobnost
za zaključivanje ο svakom postavljenom predmetu, polazeći
od najverovatnijih mogućih premisa. Jer samo u tome
sastoji se delo dijalektike, po sebi uzete, kao i kritike. 114
Ali kako se od dijalektike — zbog njene srodnosti sa sofi-
stikom — traži ne samo da bude u stanju da na dijalektički
način ispita protivnikovu vrednost, nego i da pruži izgled
da poznaje stvar ο kojoj se raspravlja, zbog toga smo, u
ovoj raspravi, ne samo postavili sebi zadatak ο kome smo
govorili, — [naime, da steknemo] sposobnost da se kori-
stimo onim što je protivnik prihvatio, — nego još — kad u
raspravljanju mi sami odgovaramo — i sposobnost da na
isti način branimo našu tezu, pomoću najverovatnijih mo-
gućih dokaza. Mi smo već rekli šta je uzrok ovome. Zbog
toga je i Sokrat [samo] ispitivao i nije odgovarao. Naime
on se prikazivao kao da ne zna odgovor.
Mi smo objasnili u ranijim spisima [u Topici]115 za
koliko će se problema i pomoću koliko će se mesta ovo
izvršiti, kao i odakle ćemo se obilno snabdeti građom za
to11·. Dalje smo objasnili kako treba pitati, i kojim redom
valja vršiti svako ispitivanje,117 kao i kako treba odgovarati i
rešavati zaključivanja onoga ko ispituje.118 Bilo je
objašnjeno i sve što se odnosi na istu metodu ras-
pravljanja.119 A, kao što smo ranije kazali, 120 ovome smo
dodali proučavanje paralogizama.
Jasno je, dakle, da smo svoj program valjano izveli.
Ali ne treba da propustimo da naznačimo ono čime se
odlikuje ova rasprava.
Među svim otkrićima, jedna koja su dobijena od drugih,
i koja su ranije obrađena, postepeno su se razvijala nasto-
janjima onih koji su ih zatim sabrali. Međutim prvobitna
otkrića obično su se u početku slabo uvećavala, ali to je
bilo mnogo korisnije nego njihovo docnije razviće.121 Jer,
646 647
u svemu je, kao što se kaže, početak glavni, i zbog toga je
on najteži. Naime, što je početak jači po moći, tim je
manji po obimu, i, prema tome, tim je teže poznati ga. Ali
kad se početak jednom nađe, lakše mu je dodati ostalo i
razviti ga. Tako je bilo sa retorskim govorima i sa svim
drugim veštinama [disciplinama]. Oni koji su otrikili prin-
cipe samo su malo unapredili te veštine, a sad slavni ljudi
imaju nasledstvo mnogih prethodnika, — koji su unapređi-
vali ove veštine samo postepeno i doveli ih do ovog razvoja.
Tu dolaze: Tisija122, posle osnivača, pa Trazimah123 posle NAPOMENE
Tisije, potom Teodor, i mnogi drugi koji su dali svoje 1
Svoje shvatanje ο pobijanju (έλεγχος) Aristotel je izložio
pojedinačne doprinose. I zbog toga nema ničega čudnog u Anal. prior., II, 20.
što je ova veština [disciplina] dostigla obilnu sadržinu. 2
3
To su opšti principi.
Definicije silogizma nalaze se u Anal. prior., I, 1, 24 b 18,
A ο ovome spisu ne može se reći da je jedan njegov kao i u Top., I, 1, 100 a 25.
deo bio već obrađen, a drugi ne. U stvari, ništa nije posto- 4
U Anal. prior., II, 20,6 6 b 11 stoji: „... pobijanje je silo
jalo. Jer, nastava onih koji su za nagradu predavali eristicke gizam koji utvrđuje protivrečnost".
dokaze bila je slična Gorgijinoj124 veštini. Jedni su davali
5
Glava 4. ovoga dela i dalje.
6
Veština da sačuvaju privid istine.
da se napamet uče retorski govori, a drugi govore u obliku 7 Top., VIII, 5. Vidi i Anal. post. I, 1.
pitanja koja su — kako su oni mislili — najčešće obuhva- 8
Top., I—VIII.
tala dokaze dva sagovornika. Tako je nastava koju su pru- • Dvosmislenost reci.
10
žali svojim učencima bila brza, ali nespretna. Oni su pre- 11
Dvosmislenost ne reci, nego rečenice.
Izgovaranje reci prema akcentu i dužini slogova.
davali ne veštinu, nego ishode veštine, ali su uobražavali 12
Dvosmislenost leži u glagolu δει ν — morati, jer on znaci
da vaspitavaju. Oni su postupali kao čovek koji je obećao i nužnost i moralnu obavezu.
da će predavati nauku koja se stara ο tome da ljude ne 13
Ovaj stav sofist iskorišćuje da bi izazvao zabunu u pogledu
bole noge, pa nekome preda ne veštinu kako se pravi obuća, prošlosti i sadašnjosti. Jer, „sedi" i „bolestan" mogu se primeniti
niti kako se nabavljaju stvari te vrste, nego stavlja pred i na sadašnjost i na prošlost. Navedeni stav je sofizam, jer se u
njemu govori da se dešava u sadašnjosti ono što je trebalo uzeti da
njega bogat izbor svih mogućih cipela. Na taj način bi mu se dešava u prošlosti.
se ukazala praktična pomoć, ali mu se ne bi predavala 14
U navedenom primeru nejasno je da li se želi da mene
pomenuta veština. Ο retorici su postojali mnogobrojni i uhvate neprijatelji, ili da ja uhvatim neprijatelje.
stari radovi; međutim ο zaključivanju nismo imali nikakvih 15
Primer može imati dvojako značenje. Prvo: „Čovek ima
ranijih radova, i zato smo upropastili mnogo vremena u saznanje onoga što saznaje", — što je saznanje subjekta koji sa
znaje. Drugo: „Stvar koja se saznaje može da saznaje", — što je
mučnim istraživanjima. saznanje saznatog objekta.
Ako vam se, posle razmatranja, i pošto su prvobitno 16
αετό; znači orao i arhitektonski ukras, a κύων znači pas,
stvari tako stajale — naš način istraživanja učini valjan riba — konstelacija.
17
Pogreška u zaključivanju sastoji se u tome što je „sad"
kad se uporedi sa drugim disciplinama koje su se razvijale sofistički povezano sa „naučio". Te dve reci treba da budu odvo
predanjem, — ostaće svima vama, svima našim slušaocima, jene. Jer, istina je da je onaj koji zna sad naučio, ali je pogrešno
samo da nam oproste nedostatke našeg ispitivanja, a zbog da je onaj koji zna naučio sad. Ćela sofizma glasi: „što se zna,
otkrića koja su u njemu učinjena da osete veliku zahvalnost. to se naučilo; on sad zna slova; dakle on je sad naučio slova."
648 649
 18
Pogreška je u tome što se te stvari mogu nositi pojedi
načno, ali ne sve zajedno. Upor. Plat. Euthyd., 294 a.
19
U ovom slučaju pogrešnog zaključivanja deli se ono što
treba da bude povezano.
20
Navedeni primer sofističke dvosmislenosti nemoguće je
adekvatno prevesti. Rečenica: εγώ δ'εθηκα δοϋλον οντ'έλεΰθερον
— može da znači: „Od roba ja sam te načinio slobodnim", ili: „Od
slobodnog ja sam te načinio robom."
21
I u toj rečenici smisao se sasvim menja, ako se ona pre
vede „... sto od pedeset ljudi". — Poslednji primeri treba da po
kažu da se smisao rečenice menja prema tome da li se reci raz
dvajaju ili povezuju.
22
Tek od III veka pre naše ere upotrebljavaju se u grčkom
jeziku akcenti; ranije ih nije bilo.
23
„Traženje principa" — ο kome smo već ranije govorili —
u logici poznato pod imenom „petitio principu", jeste pogreška u
dokazivanju i zaključivanju koja se sastoji u tome što se uzme kao
premisa stav koji tek treba dokazati, tako da u dokazu nedostaje
princip dokaza.
24
Sofističko je zaključivanje koje propisuje subjektu sve ono
što se tvrdi ο njegovom predikatu, i obrnuto.
25
To je „ignoratio elenchi", — pogreška u dokazivanju koja
se sastoji u tome što se ono što treba dokazivati ili pobijati prene-
bregava, a dokazuje se i pobija nešto drugo. Na ovom mestu filo
zof govori ο uslovima neophodnim za pravo pobijanje.
2e
„Petitio principu".
27
Ο „petitio principii" Aristotel govori i u Anal. prior., II,
16, 64 b 28, i u Top., VIII, 13, 162 b 31.
28
„Fallacia consequentis".
29
Vidi Aristotelovu Fiziku (I, 2), gde se nalazi opširnija
kritika argumenata Eleaćanina Melisa.
Aristotel prihvata da ima početak sve što je bilo stvoreno, ali
smatra da iz toga ne proizlazi da je bilo stvoreno sve što ima početak.
30
Logički termin za ovu sofizmu jeste „fallacia propter non
causam ut causam" ili „post hoc, ergo propter hoc". Ovo je po
grešno zaključivanje u kome se ono što nečem prethodi uzima kao
njegov uzrok.
31
Logički nemoguć zaključak, na osnovu koga se dalje za
ključuje da duša i život nisu isto.
32
Ovaj pogrešni zaključak zove se u logici „fallacia plurium
interrogationum ut unius".
33
Sofizme ili ne daju nikakav zaključak, ili ne zaključuju
propoziciju koja je u pitanju.
34
U silogizmu se iz datih premisa izvodi nužni zaključak.
Pobijanje ima istu definiciju kao silogizam, samo se u njemu
dokazuje protivrečnost. Prema tome, nema silogizma akcidencije. Iz
toga izlazi da nema ni pobijanja akcidencije. Paralogizam osnovan na
akcidenciji sastoji se u neznanju definicije pobijanja.
** Treća stvar je akcidentalno bela, — a to ne proizlazi iz
silogizma.
8* „Ignoratio elenchi".
37
Upor. De soph. elench., 5, 167 a 21—35.
38
Vidi Anal prior., I, 1, 24 b 18.
39
Upor. De soph. elench., 5, 167 a 25.
40
Primer za paralogizam na osnovu akcidencije: „Ova ptica
je bela; labud je beo; dakle, ova ptica je labud." Ili: „Ovo je žuto;
med je žut; dakle, ovo je med."
41
Paralogizam na osnovu sledovanja: „Labud je beo; sneg je
beo; dakle, labud je isti kao sneg."
42
Za Aristotela je i sledovanje akcidencija.
43
Zato što se mesa prva supstancija sa drugom supstancijom
(koje se obe na isti način izražavaju imenicama), — pogrešno se
smatra da svaki atribut spada u kategoriju supstancije, i pripisuju
mu se individualnost i biće, — te isključive odredbe prve sup
stancije.
44
Upor. ibid., 6, 168 b 27.
45
To je pogrešno, s obzirom na ograničenost navedenih
kategorija.
48
Po tumačenju Tricot-a, silogizam je sofistički i kad pravilno
zaključuje, ali ne s obzirom na stvar koja je u pitanju. U ovom slučaju
silogizam je pogrešan s obzirom na svoju materiju, ali ne s obzirom na
svoju formu. Ovaj silogizam razlikuje se od kritičkog silogizma time
Što drugom nije cilj da dokaže istinitost stvari, nego samo da učini
očevidnim neznanje protivnika, — kao što to čini Sokrat u Platonovim
dijalozima Protagori i Gorgiji. Upor. Aristote, Organon VI, Les
refutations sophistiques, Nou-velle traduction par J. Tricot.
Bibliotheque des textes philosophi-ques, Pariš 1950, page 35, note 1.
47
Tako je paralogizam prevario slušaoce koji u disputu nisu
učestvovali. Ali isto tako prevaren je i protivnik, koji smatra da je
istinit silogizam paralogizam koji ga je pobio.
48
Solecizam (σολοικισμός) je pogreška protiv pravilnog iz
govora i sintakse. Ova reč dobila je ime po kilikijskom gradu Soli
(Σόλοι), čiji su stanovnici, pod uticajem stranaca, iskvarili svoj
atički jezik.
49
Navedena protivrečnost treba da bude dodata u definiciji
pobijanja.
80
Vidi ο tome De soph. elench., 4, 166 a 13.
51
Ibid., 22, 178 a 37.
52
Upor. Anal. post., I, 12, 77 b 32.
650 651
 53
Povodom kvadrature kruga upor. Anal. prior., II, 25, 69
a 32, i Anal. post., I, 9, 75 b 41.
54
Aristotel označava razliku između erističkog silogizma i
sofističkog silogizma.
55 vidi De soph. elench., 1, 165 a 22.
56
Brisonov dokaz može da se, sem na geometriju, primeni
i na brojeve.
57
Metoda sofista Antifona, Sokratovog savremenika, sastojala
se u tome što je on upisivao u krugu jedan pravilan poligon, čiji je
broj strana povećavao, kako bi, najzad, strane poligona pale ujedno
sa krugom. Ovakav postupak je eristički, jer prava linija ne može
pasti ujedno sa kružnom linijom. — Ο Antifonu vidi: dr Ksenija
Atanasijević, Sofisti drugoga reda, Misao, Beograd, 1. i 16. janu
ar 1925, str. 48—54; 130—136.
58
Upor. De soph. elench., 3, 165 b 16.
39 Ibid., 3, 165 b 20.
60
Navedene reci su ženskoga roda. Protagora je načinio raz
liku između tri roda imenica. Upor. Arist. Rhet., III, 5, 1407 b 7.
61
Naime izvesna pobijanja izgleda da pobijaju, ali to stvarno
ne čine.
62
Ta reč je srednjeg roda, ali se često upotrebljava umesto
muškog ili ženskog roda.
63
U srednjem rodu — nominativ, akuzativ i vokativ su isti,
a genitiv i dativ su različiti.
·* Top., VIII, 1, 155 b 26—157 a 5.
65
Ibid.
66
Kleofon je atinski tragički pesnik. Živeo je u doba oligar
hije. Prikazivao je obične karaktere prozaičnim stilom. .O njemu
govori Aristotel u Poetici, 1458 a 20.
67
Sofist Likofron prešao je sa slavljenja lire na slavljenje
istoimene konstelacije.
68
Misli se na uzrok zbog koga se dokazivanje upravlja na
predmete što nemaju veze sa predmetom raspravljanja.
69
Nekad nismo u stanju da u jednom pitanju poznamo para-
logizam koji znamo. Razume se da u tom slučaju nismo u stanju
da na njega brzo odgovorimo.
70
Vidi Top., VIII, 7, 160 a 23, i dalje.
71
Vidi De soph. elench., 1, 164 b 25.
72
Vidi Ibid., 5, 167 a 37.
73
Misli se na razlikovanje različitih paralogizama, koji su
osnovani na homonimiji, amfiboliji, podeli, sastavljanju, kao i na
drugim načinima na koje se vrši prividno pobijanje.
71
Upor. Top., VIII, 7.
75
Kao primer mogu da posluže vrsta i rod. Naime, što je
rečeno ο vrsti, nije nužnim načinom rečeno ο rodu; međutim, ono
što je rečeno ο vrsti, nužnim načinom je rečeno ο rodu. Takav je i
odnos između univerzalne i partikularne propozicije.
76
Sadržina tih zaključaka je lažna. Po Anal. prior., jedan
silogizam može biti lažan, ili kad zaključuje istinito iz lažnih pre
misa, ili kad zaključuje lažno iz lažnih premisa (II, 2).
77
Ako je zaključak lažan, jedna od dve premise je lažna.
Vidi Anal. prior., II, 4, 57 a 36.
78
Upravo, ako se pokaže da je zaključak lažan.
79
To znači: da li je postavljen po svim pravilima silogističke
forme.
80
De soph. elench., 176 b 36—177 a 2.
81
Na ovom mestu u izlaganjima sofista „šlep" se uzima čas
kao podmet glagola „videti" („šlep vidi"), a čas kao njegov pred
met („videti slepog").
82
„Znati" je uzeto u smislu „pamtiti".
83
Znači: ako sofist deli, treba sastavljati, a ako sastavlja,
treba i deliti.
84
Braća Eutidem i Dionisodor spadaju u naj dekadentni je
sofiste i najozloglašenije erističare; oni su tvorci najbesmislenijih
sofizama. Ο njihovoj erističkoj delatnosti govori Platon u svom
dijalogu Eutidem. Upor i Arist. Rhet., II, 24, 1401 a 27, i dalje.
Vidi: dr Ksenija Atanasijević, Braća Eutidem i Dionisodor, Revija
za filozofiju i psihologiju, Zagreb, 1927, knj. I, sv. 1—2, str. 43
do 48.
85
ή τριήρης — troveslanica, trijera, ratna lađa koja je na
svakoj strani imala po tri veslačke klupe — jednu nad drugom. To
su kod starih Helena obično bili ratni brodovi, brzi i laki.
86
Navedena sofizma proizlazi iz zbrke između supstancije i
kvantiteta. U celini, sofizma glasi: „Onaj ko je imao jednu stvar
i ko je više nema, — da li je nju izgubio? — Da. — Ali on je
imao deset kocaka, izgubio je jednu, i nema, dakle, više deset ko
caka koje je imao ranije; dakle on je izgubio deset kocaka, — što
je nemoguće."
87
Ta sofizma osnovana je na zbrci između supstancije i od
nosa. Sofist hoće da dokaže da se može dati ono što se nema.
88
De soph. elench., 20, 177 b 31.
89 Ova sofizma treba da ukaže na to da su istinito i lažno
prosti kvaliteti jedne stvari, koji se mogu vremenom menjati.
90
Sofizma „treći čovek" sastoji se u sledećem. Kad se kaže:
„Čovek se seta", tada „čovek" nije ni univerzalni čovek, upravo
ideja čoveka (jer je ideja nepomična), niti je pojedinačni čovek,
jer se ne kaže koji se čovek seta. A iz toga izlazi da je to „treći
čovek". Ovde paralogizam postaje na taj način što se univerzalno
mesa sa individualnim, — koje ima isto ime. Aristotel nastoji da
652 653
A
Abdukci]a 222, 223 adekvatnost
353 afekciia 27, 28, 29, 43, 226,
227, 228, 315, 510, 512, 613
— fizička afekcija 226
afektivni kvaliteti 27, 28 — aficiran
24, 27, 451
afirmacija 8, 33, 35, 38, 39, 55, 56,
57, 58, 59, 61, 62, 63, 66, 67, 68,
71, 74, 77, 79, 80, 86, 89, 110,
127, 152, 169-172, 200, 207,
313, 483, 507, 508, 567, 596,
641 — afirmativan 35, 66, 93,
95, 96, 98, 99,100, 101, 103,
104-111, 113-115, 118-123, 125,
126, 128-133, 135, 137, 138,
144, 148, 190, 193, 195, 196,
202, 203, 206, 207, 210, 214,
218, 219, 224,
288, 289, 291, 293-296, 299,
301-303, 307, 313, 484 —
afirmativno 77, 91, 92, 128,
153, 171, 326, 334, 401 —
afirmiran 6-9, 11, 34, 36, 54,
62, 70, 85-87, 90-95, 98, 103,
113, 134, 142, 143, 145, 150,
156, 159, 160, 161, 304, 329,
345, 347, 352, 391, 399, 401,
411, 416, 417, 435, 437-439,
441, 442, 444, 445, 448, 450,
453, 455, 456, 458, 472-474,
477, 480, 481, 483, 500, 506,
507, 509, 510, 533-537, 539,
613 — afirmirano 9-11, 328
— afirmiranje 55, 151, 288,
289, 300
A g a m e m n o n 590 agonistički
622 A hil 349, 426, 590 A j a n t
326, 349 akcent 590, 599
akcentiranje 590, 595, 599, 632
akcidencija 78, 143, 153, 179, 180,
267, 268, 272-274, 347,
353, 374, 376, 380, 381,
397-400, 403, 416, 436-438,
448, 451-453, 455, 463, 475,
476, 495, 496, 533, 540-542,
591, 596-599, 601, 605, 632,
633, 645 — akcidentalan 16,
17, 22, 261, 262, 272, 324,
354, 379-399, 403, 408, 409,
509, 591, 596,597 — akciden-
talno 70, 78, 142, 218, 268,
275-277, 283, 284, 296, 297,
300-302, 326, 335, 337, 353,
377, 403, 422, 505, 523, 524,
533, 634, 635
akcija 301-303, 375-379, 410,
411 aksioma 263, 275, 279, 282,
544 aktivan 590 — aktivnost 590
aktuelan 76, 217 — aktuelno
63,71, 311-aktuelnost 76,77
akustički 287 A l k i b i j a d 349
alternativa 63 amfibolija 588,
589, 619-621,
625, 632 A
n a h a r z i s 287
analitički 305
A nalit i ke 563, 566, 587
analiza 161, 165, 319, 329
42*
659
analogija 278, 350, 354
A n t i f o n 608
A n t i s t e n 384
antiteza 567, 639
apodiktički 261, 262, 271, 273
A p o l o n i d 645
aporema 564
apsolutan 76,116,161, 260-262,
264, 266, 268, 276, 280, 287,
306, 323, 377, 418, 425, 427,
429, 452, 466, 501-503, 544,
553, 555, 566, 591, 592, 596,
597, 599, 601, 602, 621, 635-637
— neapsolutan 591
— apsolutno 53, 69, 70, 117,
206, 260, 264, 271, 276, 301,
303, 304, 314, 324, 325, 333,
376, 398, 417, 419, 422, 423,
' 464, 502, 626, 638
apstrakcija 295
apsurd 101
apsurdno 74, 75
argument 207, 211, 216, 259, 308,
311, 312, 564, 593, 608, 610, 622
— lažan argument 213
A r i s t o m e n 156, 157
aritmetika 275, 277, 279, 287, 288,
315, 535, 569 — arit-metičar
263, 279, 336 —
aritmetički stav 274
asertoričan 109, 112, 114, 119,
120, 123, 125-132, 138, 151
— asertorično 121, 123, 133
— asertorično-negativan 120
— asertorično ne-pripadanje 121
astronomija 279, 287 — astro-
nomski 152
A t ina 17 — A t i η j ani η 338,
339, 623
atribut 10, 11, 57, 59, 60, 77, 78,
89,135,143-148,151,152, 221,
263, 266-274, 277, 278, 279,
294, 296-298, 301-304, 306-310,
319, 321, 324, 325, 327, 328,
331-334, 344-346, 348, 350, 351,
353-355, 377,
398-404, 407-409, 413, 416, 418,
423, 429, 431, 432-435, 438,
439, 447, 456, 458, 459, 461,
467, 469, 470, 474, 475, 477,
478, 480, 482, 486, 487, 489,
490, 492, 498-500, 508, 509,
525, 535, 541, 591, 592, 599,
633, 638, 640-642 — atribut po
sebi 267
Β 453, 461, 473, 484 — bogovi
Beskonačan 285, 319, 342, 521
— beskonačno 264 — bes
konačnost 69, 296, 297, 305,
343
beskrajan 78,297, 300, 302, 305,
310, 343, 602, 603 — beskrajno
264, 298 — beskraj-nost 285,
298, 303, 310, 327
besmrtan 153,331,402,423,434,
442, 455, 513 — besmrtno 442,
443, 512 — besmrtnost 455
bestelesno 523
bezbolan 425 — bezbolnost 425
bezbrojno 399
bezgraničan 593
beživotan 632
biće 6, 8, 12, 19, 24, 33-35, 37, 42,
43, 55, 58, 63, 76, 161, 162, 178,
218, 221, 294, 301, 313, 319,
332, 333, 340, 344, 358, 376,
377, 384, 390, 399, 437, 438,
439, 442, 443, 456, 458, 462,
463, 466, 467, 474, 487, 492,
493, 499-501, 504, 511, 514,
515, 519, 591, 599, 603, 609,
633-636, 640, 645
— nebiće 55, 70, 76,161, 399,
439, 514, 593, 636 — ne-biće
313, 459, 492, 591 — živo
biće 153, 330, 331, 467, 468,
471-475, 477, 483, 484, 512,
513, 528, 529, 623 — ne-živo
biće 483, 484 — besmrtno
biće 461 — smrtno biće 475,
487
bitan 274, 275, 279, 300, 306, 321,
324, 330, 345, 347, 403, 457,
610 — bitno 277, 346, 376, 441
— bitnost 25, 36, 267, 272, 300-
302, 321, 322, 328-332, 335,
336, 338, 374-376, 380, 422,
437, 438, 441, 442, 471, 474,
495, 501, 502, 505, 506, 516,
535, 539, 541
Bog 160, 323, 400, 423, 442, 443,
384, 419
božanski 590
bogatstvo 421, 429, 524
boja 349, 354, 381, 388, 389, 391-
393, 398, 399, 422, 432, 438,
443, 446, 452, 523, 549
bol 425, 452, 457, 512
bolest 14, 26, 34, 36, 38-40, 157,
158, 407, 412, 430, 446, 505,
506, 549
bolestan 39, 40, 55, 157, 165, 224,
418, 567, 588, 589
borba 554, 562, 615
Β ris ο η 277, 607, 608
broj 15, 16, 18, 34, 41, 78, 94, 136,
139, 140, 165, 173, 179, 180,
182, 208, 223, 260, 261, 267,
268, 270, 275, 279, 285, 297,
298, 302-305, 308, 312, 319,
320, 323, 325, 329, 342-345,
354, 374, 375, 378, 379, 381,
382, 394-396, 402, 425, 436,
443, 444, 450, 459, 499, 502,
504, 522, 523, 525, 531, 532,
534, 538, 549, 569, 586, 602,
606, 610, 613, 621, 623, 629,
634 — kubni broj 275
brzina 619
budućnost 341, 343, 406 — budući
341, 343, 406
C 391, 392, 395-400, 405, 430,
celina 11, 163, 164, 176, 208, 270,
280, 289, 290, 293, 294,
314, 327, 331, 332, 345, 348,
353, 359, 417, 429, 431, 453,
465, 480, 481, 499, 500, 525-
529, 533, 535, 613, 632
— ceo 208
centar 137
ciklus 605,
cilj 310, 338-340, 374, 402, 403,
412, 423, 515, 535, 537, 554,
562, 586, 587, 610, 611, 615,
620, 625,
Č
četvorougao 31, 269
činjenica 209, 277, 280, 282, 285-
287, 315-317, 321, 323, 324,
327, 334, 335, 339, 342, 351,
352, 359, 404, 439, 470, 549,
588, 619
član 335
čovek 411 — ne-čovek 411, 484 —
„čovek po sebi" 631
— „čovek kao takav" 631 —
„treći čovek" 631
čula 281, 295, 317, 357, 384, 385,
389, 393, 410, 412, 490, 502, 503
— obdaren čulima 294 — čulan
325 — čulno 142, 410, 453, 470,
484, 544
— čulni kvalitet 470
D
dan 504
dativ 450
dedukcija 174, 565 — deduk-tivan
570
definicija 5, 8, 9, 18, 24, 54, 68, 69,
86,112-114,117,143, 153, 164,
214, 263, 264, 267, 276, 278,
280, 285, 300, 304, 321, 325-
328, 330-334, 336-339, 344-350,
352-355, 372, 374-381, 387, 388,
432, 437, 438, 442, 466, 467,
471, 474, 480, 495, 497-507,
509-518, 520-525, 528-530,
534-541,
660 661
545, 551-553, 559, 569, 586,
 Ε 206, 210, 224-226, 286, 288,
ekteza 98, 99, 103
ekvipolentart 74
elementaran 444 — elementi 151,
155, 267, 271, 274, 275, 279,
306, 321, 330, 331, 335, 346,
373, 374, 378, 380, 387, 464,
479, 496, 529, 569, 587, 596 —
prvi element 596
E m p e d o k l e 387, 455
entimem 225, 259, 569
epiheirem 564
E r e t r e j c i 339
eristika (borba u prepiranju) 607 —
erističar 609, 619, 620 —
eristički 372, 561, 562, 606, 607,
608
esencija 152
etika 322 — etički 386, 409, 410 —
etički dobro 137, 375
E t i o p l j a n i n 592
E u a r h 644
E u t i d e m 627
F 333, 383, 402, 472, 561, 607, 608
figura 29, 31, 91, 93, 97, 100, 101,
113, 123, 129, 134, 135, 136,
141, 142, 147, 151, 154-156,
163-166, 168, 172, 174, 192,
197, 198, 203, 205, 207, 213,
220, 223, 225, 260, 261, 266,
269, 271, 288, 291, 305, 308,
316, 327, 354, 472, 553, 605,
607-609 — prva figura 94, 98,
101, 102, 104, 105, 107, 108,
114, 116, 126-128, 130-134, 136,
141, 145, 147, 148, 156, 166-
168, 171, 189, 191, 194-197,
200, 201, 203, 204, 206, 207,
210, 223-226, 266, 288, 289,
291, 299, 300, 307, 334 —
silogizam prve figure 95 —
druga figura 93, 102, 103, 105,
123, 141, 147, 148, 156, 166,
168, 174, 180, 189, 191, 192,
194, 195, 197, 198, 200-203,
205,
289, 291, 294, 299, 300, 326
— treća figura 97, 101-104,
106, 116, 117, 129, 141, 147,
156, 158, 167, 168, 183, 190-
192, 194, 195, 197, 198, 200-
202, 204, 207, 210, 223, 224-
226, 288, 299, 300, 307, 326
— silogističke figure 329 —
geometrijske figure 137, 372,
547, 560, 606, 619 — ravno-
kraka figura 311
fizičar 287 — fizički 387 —
fizika 322 filozof 384, 387, 543
— filozo-
fema 564 — filozofija 151,
387, 618 fizionomija 226, 227
forma 29, 96, 110, 128, 180,
284, 287, 290, 374, 375, 518,
595, 599, 601
G hipotetički 136, 150, 331, 395,
genitiv 449, 450
geometar 163, 280, 282, 283, 288,
— geometrija 274, 275, 279, 282,
283, 287, 288, 315, 319, 372,
383, 535, 569, 602, 608 —
geometrijski 562, 602, 607 —
geometrijsko 282, 283, 287
gimnastika 422, 486
glagol 53-56, 64-67, 70, 71, 86,
159, 217, 522, 590
glas 54, 55, 57, 68, 77, 80, 388,
391-393
gledište 566, 623, 638 — tačka
gledišta 603
gnomon 43
G ο rgija (sofist) 648
G orgija (Platonov dijalog) 611
govor 15, 16, 41, 53-57, 71, 85, 86,
157, 158, 162, 163, 280, 297,
301, 333, 337, 371, 375, 588-
591, 593, 595, 598, 599,
601, 604, 605, 615, 617, 618,
625, 628, 629, 633, 644, 648
— govoren 541, 602, 628
gramatičar 29, 31, 332, 384,
405, 588 — gramatički 613
— gramatika 5, 7, 29, 31, 32,
41, 376, 382, 398, 405, 449,
452, 453, 505, 515 — grama
tička nauka 6, 382 — gra
matički oblici 5, 10, 447
granica 15, 271, 298, 300, 305,
310, 521 Grci 532
greška 565, 613-615
grom 336, 337, 340
Η 474, 477, 480, 493, 495, 504,
harmonija 287, 391, 445, 497
harmonika (nauka ο harmoniji)
275, 277, 278, 315 H e r a k l i t
384, 556 H i n d u s 592
hiperbolički 287 Hip o k r a t 607
434 — hipoteza 533, 569 hladno
279, 286 H o i r i l 548
Homer 70, 548, 590, 604
homoniman 354, 388-393, 496,
520, 521, 601, 620, 621, 629
— homonimi 5, 392, 444,
520, 521, 549, 629, 640 —
homonimija 349, 392, 402,
497, 520, 549, 588, 589, 595,
598, 601, 619, 620, 621, 625,
632, 644 — homonimno 57,
76, 109, 309
I 602 — inkomensurabilnost
ideja 280, 301, 410, 487, 488, 507,
508, 516, 519, 538
identičan 43, 53, 54, 79, 110, 145-
148, 150, 172, 206, 208-210,
217, 262, 281, 302, 318, 319,
321, 327, 329, 334, 338, 342,
345, 347, 349, 351,
355, 358, 378, 379, 408, 475,
500, 513, 514, 516, 525, 531-
534, 536, 537, 546, 597, 599,
641, 644 — identično 265, 329,
348, 379, 380, 394, 395, 529 —
identičnost 379
— identifikovan 379 — iden
titet 149, 271, 319, 329, 332,
379, 385, 513, 514, 532, 534
I l i j a d a 337
ime 1, 8, 10-12, 21, 22, 29, 30, 34,
55, 60, 64, 68, 259, 269, 270,
281, 287, 333, 334, 337, 345,
350, 378, 379, 384, 388, 391,
392, 399, 405, 408, 463, 472-
506, 513, 514, 518, 522, 539,
540, 548, 586, 588, 592, 597,
615, 618, 620-623, 626, 629, 641
— neodređeno ime 64
imenica 53, 54, 56, 65-67, 160,
522, 613, 614, 642
individua 222, 227, 345, 348, 439,
443, 462, 509, 538, 632
— individualan 143,163,303,
345, 439, 599, 631, 632 —
individualno 142, 158
I n d i j a 422
indukcija 39, 138, 139, 216, 220-
222, 259, 260, 265, 285, 295,
326, 330, 332, 358, 380, 385,
387, 395, 399, 406, 411, 412,
416, 441, 444, 445, 546-549,
558, 570, 588, 616
— induktivan 284, 395
inkomensur obilan 154,389,567,
211 inteligibilan 311, 410, 450,
484,
623 interpozicija 325, 335, 336,
352 interval 299, 305, 306 intuicija
317, 322, 358, 359 iracionalno 279
ishod 565, 569 iskaz 41, 45, 56-58,
68, 69, 111,
112, 146, 160, 162, 163, 168,
664 665
 171, 262, 263, 300, 301, 342,
376, 472, 473, 477, 478, 493,
496, 627, 635 — iskazan 272,
301, 500, 629 — iskazivanje 115
iskustvo 153, 358, 570, 619
ispitan 393, 463 — ispitivač 551,
561 — ispitivan 551, 628 —
ispitivanje 85, 282, 283, 297,
326, 329, 373, 385, 399, 412,
421, 424, 443, 445, 457, 495,
496, 498, 529, 535, 536, 545,
546, 549, 554, 556, 557, 561,
592, 599, 606, 608, 610, 619,
620, 621, 643, 647, 648
ispravljanje 560, 624
istina 56, 61, 67, 68, 70-72, 76, 78,
89, 92, 96, 124, 143, 151, 157,
159, 160, 162, 163, 170, 171,
175, 177, 178, 199, 201, 202,
217, 224, 225, 264, 267, 270,
274, 278-280, 296, 305, 321,
329, 341, 343, 358, 373, 383,
404, 413, 426, 455, 472, 500,
508, 524, 528, 564, 566, 599,
611, 612, 616, 618, 620, 627,
638, 640, 644 — u istini 505, 600
— istinit 38, 39, 41, 53, 54, 58-
65, 67, 68, 70-72, 75, 77-80, 86,
99, 115, 118, 143, 152, 157, 175-
186, 198-200, 203, 207, 213,
226, 261, 262, 264, 272-274,
276, 278, 282, 284, 290-294,
302, 318, 320, 321, 358, 359,
371, 372, 386, 394, 398, 400,
402, 404, 415, 438, 440, 444,
455, 462, 469, 472, 473, 475,
477, 478, 480, 493, 495, 496,
499, 502, 507, 508, 520, 528,
534, 539, 543, 550, 553, 558,
559, 565, 566, 561-563, 568,
587, 596, 597, 601, 602, 605,
606, 619, 621-624, 630, 631,
633-635, 643 — ne-istinit 404,
630 — istinito 62, 74, 142, 154,
161, 171, 201-203, 267, 281,
284, 285, 316, 325,
329, 330, 379, 381, 395, 412,
442, 449, 450, 481, 536, 554,
625, 636, 642 — shodno istini
150, 163, 210, 300, 470 —
istinitost 197, 200, 387, 515, 623,
631
isto 599-645
istovetan 67, 74, 168, 205, 374,
375, 475, 480, 501, 527, 533,
631 — istovetno 486, 487,
502, 526 — istovetnost 163,
375, 475
istovremen 468, 469, 474, 499,
503, 504 — istovremeno 23,
42, 58, 60, 79, 106, 111, 114,
116, 156, 169, 215, 217, 218,
226, 260, 291, 294, 311, 322,
335, 341, 352, 410, 444, 513,
514, 589, 620 — u isto vreme
65, 66, 75, 106, 115,127,140,
142, 165, 169-172, 175, 183,
215, 216, 218, 219, 260, 264,
267, 268, 281, 291, 312, 315,
318, 325, 328, 336, 339, 344,
352, 354, 386, 410, 430, 440,
506, 514, 528, 533, 556, 558.
568, 591-593, 601, 615, 628,
629, 631, 636, 641 — u isti
mah 66, 335, 336 — isto-
vremenost 23, 341
istraživanje 143, 310, 324, 325,
371, 375, 376, 437, 543, 554,
562, 587, 609, 610, 618, 648
izdiferenciran 358
izlaganje 548, 610
iznalaženje 385
izostavljanje 560
izraz 6, 8, 9, 13, 14, 17, 18, 20-22,
24, 35, 42, 44, 45, 54, 55, 56, 58,
65, 67, 69-71- 76, 77, 86, 87, 89,
92, 103, 110, 111, 124, 144, 161,
171, 205, 212, 265, 267, 283,
323, 337, 349, 376-379, 386-394,
398, 400-405, 407, 408, 413,
414, 422, 428, 431, 438, 440-
442, 444-447, 449-452, 455,
457,
464-467, 470, 475-480, 482 do
485, 489, 495-501, 504, 505,
511-528, 531, 532, 534 do 541,
545, 546, 548, 552, 553, 557,
558, 564, 566, 567, 588, 590,
591, 595, 596, 598, 599, 602,
612-614, 619, 620, 622-626, 629,
630, 632, 635, 640, 643 — forma
izraza 588 — relativan izraz 511
— izražavanje 521, 617, 628 —
izražen 74, 77, 80, 321, 463, 465,
495, 497, 518, 519, 552, 611, 613
izveden 278, 306, 386, 390, 503,
504
izvesnost 371
izvođen 171-173, 260, 387
J kentaur 323
jačina 423
jasan 496, 498, 527, 529, 544,
547, 552, 558, 565, 597, 623,
644 — jasno 153, 522, 524, 530,
533-536, 540, 541, 545,
548, 551, 553, 555, 556, 560,
562, 563, 566, 586, 601, 603,
610, 615, 618, 619, 621, 622,
626, 628, 647 — jasnoća 394
— jasnost 349
jedini 476, 479, 594
jedinica 140, 260, 263, 278, 279,
315, 318, 327, 336, 395, 396,
502, 504, 606 — jedinka 348
— jedno 280, 281, 384, 438,
439, 456, 499, 531, 599, 603,
632, 645, 646
jedinstvo 69, 91, 95, 280, 306, 332,
337, 346, 353, 354, 355, 358,
379, 599
jednak 136, 270, 271, 325, 335,
450, 456, 506, 512, 517, 597, 641
— jednako 19, 518 — jednakost
269, 281, 309, 324, 354, 506,
512, 513
Κ
K a i n e j 284
K a l i j a 77, 142, 143, 281, 302,
358, 621, 631 — ne-K a 1 i j a
281
Ka l i kl e 611
Kalio ρ e 614
kao takav 383, 437, 488
kao takvo 268, 270, 283
katasilogizam 213
kategorije 11, 12, 30, 32, 160, 297,
302, 381, 390, 533, 535, 539,
602, 628, 631, 632 — [deset
kategorija:] supstancija,
kvantitet, kvalitet, odnos, mesto,
vreme, položaj, po~ sedovanje,
delanje, trpljenje 7, 8 —
kategorije aktivnosti 590
kiša 343
kitara 627
Kleo fon 617
Kleo η 142, 643
količina 517, 629
komensurabilan 154, 165, 321
kompozicija 588
konačan 285, 298, 300, 310, 319,
521
konkluzija 93, 194, 261, 262, 266,
269, 273, 279, 282, 284, 289,
314-316, 318, 319, 326, 331,
337, 357, 646
konkretan 599 — konkretnost 599
konsekucija 40, 639
konsekvencija 573, 568
kontingencija 112, 117 — kon-
tingentan 70, 88, 89,103,109,
111, 112, 114, 115, 117-120, 122,
123, 125-128, 131-134, 138, 151
— nekontingentan 119 —
kontingentno 124, 128, 130 —
nekontingentno 70, 110, 113, 123
— kontin-gentno-negativan 120
— kon-
666 667
 tingentno nepripadanje 121 —
kontingentnost 114, 117, 119-
121, 126, 129, 131, 133
kontinuiran 15, 16, 140, 337, 341,
342, 343, 443, 545 —
nekontinuiran 315 — konti-
nuirano 443 — kontinuira-nost
342, 443 — kontinuitet 552
kontinuum 15
kontradikcija 59, 74 — kontra-
diktoran 58, 74, 75, 193, 194,
197, 200, 206 — kontradiktorna
konverzija 194, 195 — 209, 210, 219, 220, 343, 398,
kontradiktorna suprotnost 194,
196, 197, 199, 203, 205, 208,
214, 387, 567, 635 —
kontradiktorne rečenice 72, 75,
80 — kontradiktorno konvertiran
194-196 — kontradiktorno
suprotan 58, 59, 65-67, 70, 72,
123, 192, 206, 207, 214, 399
kontrarijetet 18, 77, 79
kontreran 18,197,200,206, 208,
544 — kontrerno 194, 223 —
kontrerno konvertiran 193, 194
— kontrerno suprotan 12, 17, 18,
20, 30, 34, 36, 38, 39, 40, 44, 58,
59, 66, 74-80, 123, 148, 149,
159, 180, 181, 192, 199, 205,
207, 208, 215-217, 223-224, 275,
291, 293, 318, 331, 384, 386,
388, 389, 399, 407-410, 412-414,
418, 444, 445, 447, 456, 481,
512, 517, 525, 536, 537, 559,
562, 567, 568, 569, 611, 612, 617
— kontrerno suprotne rečenice
80, 85 — kontrerno suprotno
382, 446, 449, 594, 639 —
kontrerna suprotnost 12-14, 17,
18, 20, 30, 32-34, 36, 38-40, 44,
76, 78, 117, 158-160, 165, 176,
194, 196, 199-202, 208, 215,
224, 225, 268, 331, 335, 382,
383, 386,
388, 389, 391, 402, 404, 408-
412, 414, 422, 426, 432, 444-
447, 456, 481, 482, 498, 517,
518, 529, 535-537, 544,
546, 553, 556, 564, 566, 567,
569, 592, 606, 612, 615-618,
623, 635
konvencija 56
konverzija 89, 101, 107, 110-112,
118, 119, 121, 125, 126, 128-
131, 133, 134, 167, 168, 189,
190, 192-195, 197, 198, 205,
450, 459, 539
konvertibilan 36, 42, 73, 87-89,
105, 107, 108, 113, 143, 146,
147, 166, 168, 171, 172, 187,
188, 209, 210, 218, 219, 228,
332, 353-355, 397, 449, 480,
499, 539, 541 — partikularno
konvertibilan 88, 328, 329 —
univerzalno konvertibilan 88 —
konvertibilno 107 konvertibilnost
40-42, 88, 270, 304, 343 —
konvertibilnost pomoću
nemogućeg 124
koordiniran 507
korelacija 21, 22 — korelativ
22, 481 — korelativan 21,
23, 564 — korelativne rečenice
72
Ko ris k 308, 591, 614, 620,
624, 631, 633, 634, 638
korisno 412, 417, 431, 442, 447,
457, 487, 499, 500, 503, 504,
516, 519, 535, 545, 546, 549,
611, 612 — korist 383, 424, 430,
607, 620, 637 — koristan 402,
403, 406, 407, 409, 413, 425,
430, 432, 433, 435,
457, 519, 520, 527, 537, 538,
547, 569, 618, 647, 648
kretanje 14,16, 43, 44,128,160,
338, 339, 342, 405, 436, 437,
439, 442-444, 451, 454-456,
458, 481, 503, 504, 516, 520,
559
kritički 587, 603, 608 — kritika
470, 522, 561, 600, 606, 608,
609, 647 — kritično 606
krivost 268
krug 31, 223, 284, 333, 345, 553,
607 — isečak kruga 137 —
polukrug 137, 260, 372 —
kružan 343
K s e n o k r a t 408, 500, 532
kubni 279
kvadrat 31, 43, 64, 354, 607 —
kvadratan 223, 279 — kvadratura
kruga 23, 277, 607, 608
kvalitativan 27, 29, 30, 32, 629
— kvalitativno 392 — kvali-
tativno kretanje 44 — kvali-
tativno mišljenje 44 — kvali-
tativna promena 43, 44, 439
— kvalitativno promenjen 43
— kvalitet 7, 12, 14, 17,
26-32, 44,141, 150, 159, 301,
302, 309, 316, 319, 345, 381,
438, 449, 458, 508, 515, 516,
533, 590, 631, 632
kvantitativan 16-18, 263 —
kvantitativno 392 — kvanti-tet 7,
12, 15, 16, 18, 19, 30, 44, 301,
302, 319, 345, 381, 391, 515,
516, 533, 590, 628, 629, 631,
632 — diskretan kvantitet 15
L
L a k e d e m o n j a n i 532
laž 70, 320, 373, 610
lažan 39, 41, 53, 54, 59-64, 67, 72,
75, 77-79, 101, 116, 150, 171,
175-183, 185, 186, 198-201, 203,
211-213, 291-295, 318, 321, 342,
347, 372, 394, 400, 402, 444,
476, 526, 534, 550, 558, 560-
563, 565, 566, 592, 600-602,
604, 609, 622, 624, 631, 634,
639, 646 — lažno 136, 175, 184,
199, 202, 224, 280, 284, 548,
554, 636 — lažnost 213, 372,
550, 601, 631, 634
lek 527 — lekar 288, 374, 383, 401,
421, 486, 506
lep 449, 480, 485, 514, 585 —
nelep 514 — [etički] lepo 486 —
lepo 419, 449, 457, 501 — lepota
423, 430
ličnost 423, 601, 620, 621, 636
L i k o f r o n 617
linija 15, 16, 91, 137, 163, 267-270,
275, 278-280, 308, 342, 354,
372, 395, 396, 440, 502, 507,
523, 525, 553 — isprekidana
[linija] 279 — kriva linija 279 —
kružna linija 275 — paralelne
linije 209, 212, 283 — prava
linija 270, 278, 280, 345, 440,
521, 553
L i s a n d a r 349, 623
lišen 589 — lišenost 33, 35-37, 39,
268, 335, 390, 399, 412, 413,
448, 482, 483, 500, 518, 519
logički 70, 73, 143, 266, 348, 387,
462, 566 — logički nemoguće
149, 150, 198, 210, 641 —
logičko sledovanje 172
LJ
ljubav 533, 568
Μ
Μ and ro bu la [izgubljena tragedija
Kleofontova] 617
manifestovanje 351
masa 383, 384
matematičar 287 — matematički
287, 391 — matematika 287, 553
medicina 91, 206-208, 288, 319,
373, 383, 390, 402, 421, 500,
505, 506, 523, 524, 567, 602 —
medicinska nauka 207 —
medicinski 602 — medicinsko
282
668 669
međusobno 325, 351, 376, 409,
525 međuvreme 341, 342
mehanika 278, 287 Melis 384, 593,
597, 639 Μenon [Platonovo
delo]216,
260 menjanje 44, 428 —
menjanje
mesta 43, 44 mera 446, 497, 515
merilo 556 mesec 276, 286, 317,
322, 324,
325, 335, 336, 340, 351, 352
— pomračenje meseca 317
mesta [pravila] 7, 15, 16, 18,
30, 32, 44, 164, 301, 302, 317,
381, 397, 401, 404, 405, 407,
408, 411, 412, 414-418, 422,
426, 429-432, 437, 439, 442,
444, 451, 452, 457, 461, 463-
466, 472, 475, 476, 483-486,
490, 492, 495-497, 505, 507,
508, 510, 513, 515, 517, 534,
535, 538, 541, 542, 543, 569,
591, 600, 602, 603, 610-612,
618, 619, 627, 636, 644, 647
metafizika 608
metafora 349, 350, 497, 498, 552
— metaforno 538, 552
— metaforni izraz 350, 445
metoda 152-154, 173, 220, 371,
373, 374, 378, 565, 600, 606-
608, 615, 647 — meto-dično 399
Μ i ka los 157
mir 55, 459, 503 — mirovanje 43,
456, 487 — mirovanje na mestu
44
misao 53, 55, 70, 394, 451, 603-
605,623,635 — mišljenje 13, 14,
25, 70, 142, 151, 162, 206, 208,
217, 225, 280, 283, 296, 302,
304, 308, 320-322, 340, 358,
371-373, 382-384, 386, 387, 401,
407, 415, 421, 432, 439, 444,
452, 450, 491,
508, 517, 526, 528, 546, 556,
559, 564, 566, 587, 591, 611,
612, 623, 631, 637
mlad 425 — mladost 425
mnemonički 569
mnogo 281, 409, 499, 599 —
mnogobrojan 358 — množina
280, 323, 353, 358, 387, 407,
421, 481, 525, 634, 686
množenje 569
moć 76, 287, 324, 357, 428, 451,
453, 454, 457, 506, 601, 648
modalitet 72, 87
modifikacija 455
modus 73, 98, 141, 142, 148, 151,
171
moguć 63, 64, 76, 94, 97, 98, 104,
105, 107, 112-120, 122,
123, 138, 139, 152, 153, 174,
180, 187, 188, 190, 198,
225-227, 264-266, 272, 275,
284, 288-292, 294, 296, 298,
300, 319, 334, 336, 353, 418,
496, 550, 563, 625, 647, 648
— moguće 57, 61, 69-76, 88,
89, 95, 103, 106, 108, 111,
124, 135, 151, 153, 154, 157,
164, 168, 175, 177, 179,
181-185, 206, 214, 260, 270,
273, 275, 282, 293, 303, 304,
306, 310, 312, 316, 317, 319,
322, 326, 328, 331, 333, 335,
336, 341, 350, 352, 353, 356,
374, 383, 387, 394, 423, 431,
434, 438, 451, 452, 454, 461,
474, 497, 510, 528, 534, 538,
541, 544, 545, 548, 552, 559,
562, 565, 569, 589, 595, 603,
604, 608, 626, 633-636, 638
— nije moguće 168 — mo
gućnost 63, 72, 75, 76, 158,
264, 284, 373, 453, 455, 537
moralan 480
mržnja 411, 559, 568
mudar 382, 418, 421, 425, 478,
511, 586 mudrac 372, 383, 384,
611, 612 — mudrost 92, 159,
178, 322, 393, 423, 425,
428, 434, 435, 440, 478, 484, 486,
491, 500, 511, 524, 586, 607, 635
muzičar 69, 171, 267, 300, 301,
308, 332, 379, 384, 405, 458, 620,
621, 631, 634, 638 — ne-muzičar
620 — muzički akord 325 —
muzika 32, 137, 144, 178, 226, 283,
294, 405, 458
Ν nebesko telo 470 — nebo 594
nabrajanje 588
način 44, 74, 100, 101,115,116,
127, 130, 132-134, 138, 139,
141, 143, 147, 149-151, 591,
592, 600, 604, 630, 635, 636,
638, 639
naglasak 628 — naglašavanje 588,
628
nagon 340
napad 543, 552, 610, 617
napisan 590, 628, 631
nastava 501 — naučen 631
nauka 19, 20, 23, 26, 31, 32, 41, 44,
85, 91,111,117, 152,158, 159,
183, 206-208, 223, 224, 259, 261,
262, 264, 265, 266, 268, 271,
272, 275-279, 282, 283, 285, 287,
288, 294, 295, 307, 315-317, 318,
319-322, 327, 333, 354, 357-359,
371-373, 379, 386, 387, 393, 399,
402-405, 407, 415, 421, 433, 434,
438-440, 447, 449, 450, 451, 454,
458, 462, 466, 467, 469, 471,
472, 476-479, 486, 497, 498, 501,
504, 515, 517, 523, 524, 529,
533, 544, 548, 566, 567, 569,
587, 588, 602, 606, 608, 609,
618, 642, 648 — demonstrativne
nauke 11, 85, 304, 356, 357 —
filozofske nauke 373 — geo-
metrijska nauka 606 — ma-
tematičke discipline 288 —
matematičke nauke 259, 283-285
— medicinska nauka 642 —
nauka ο dugi 287 — praktička
nauka 548 — stvaralačka nauka
548 — teorijska nauka 522, 548
— naučan 272, 274, 282, 288,
376 — naučnik 447, 472, 476
478, 479, 517 — naučno 447
nautički 287
nedeljiv 305, 306, 330, 342, 345,
358, 440 — nedeljivo 332 —
nedeljivost 332
nediferenciran 348
nedostatak 553, 564, 599, 601
nedvosmislen 619
negacija 7, 33, 35, 38, 39, 55-63,
65-68,70,71,74,75,77-80, 86, 110,
117, 121, 126, 127, 129, 131,
132, 134, 152, 169, 172, 181,
200, 290, 313, 448, 483, 507,
508, 519, 567, 596, 609, 623,
628, 632, 641 — negiran 62, 66,
85, 92, 189 — negiranje 55, 71,
85, 151, 288, 289, 292, 299, 300
— negativan 35, 87, 93-95, 98-
101, 103, 104, 106-110, 112-115,
118-123, 125-128, 130-133, 138,
144, 146-148, 156, 167, 168, 171,
173, 174, 176-185, 189, 190, 192,
193, 194, 196, 199, 203-207, 210,
212, 214, 218, 224, 288-291, 294,
295, 297-300, 307, 312-314, 326,
386, 397, 399-401, 435, 484, 645
— negativno 91, 92, 446, 615
neistina 61 — neistinit 565 nejasan
466, 469, 496, 498, 522,
529, 557, 623 — nejasno 465,
497 545, 546, 552, 558 —
nejasnost 496, 552 nejednak 641
— nejednako 19,
518 — nejednakost 324, 518
nekoristan 467, 530
670 671
N eme zis 400
ograničavanje 297 — ograničen
116, 217, 282, 298-300, 302-305,
310, 319, 342, 586, 609
oksitono 590
opažanje 19, 21, 317, 325, 357,
358, 382, 404, 410, 412, 628 —
čulno opažanje 23, 164, 262,
285, 311, 316, 317, 332, 357,
358, 375, 385, 393, 404, 412,
413, 432, 450, 451, 464, 465,
470, 474, 478, 489, 490, 512,
546, 585, 593 — opažen 470
opste 76, 85, 103, 137, 216, 259,
266, 269-271, 277, 281, 295,
310, 317, 320, 325, 342, 372,
382, 384-386, 395, 400, 401,
435, 438, 508, 521, 544, 546,
551, 566, 567, 616, 622, 623,
639 — opšti 57, 60, 62, 66, 79,
80, 87,90,96, 99,129, 133, 144,
146, 151, 153, 156, 165, 188,
216, 217, 260, 262,
268, 269, 270, 276, 278, 279,
282, 284, 298, 308, 311, 312,
345, 355, 356, 358, 378, 387,
427, 431, 432, 434, 435, 456,
515, 538, 539, 547, 549, 569,
586, 606, 608, 609, 623, 631,
642, 647 — opštost 271, 279
optika 275, 278, 282, 287, 288
oruđe 385, 386, 396, 429, 511,
568 osećaj 386, 388-390, 393,
448 osnova 143 — osnovno 458,
478, 517, 553 osoba 590 —
osobenost 376 —
osobina 62, 153, 173, 266,
269, 270, 275, 277, 279, 295,
305, 308-310, 327, 345, 347,
349, 350, 356, 372, 375, 379,
388, 390, 404, 417, 419, 421,
431-434, 441, 442, 444, 446,
455, 479, 488, 510, 520, 525,
526, 528, 534, 593, 600, 635,
636, 641, 642
ostatak 432, 498, 499, 533, 549,
550
označavanje 379, 506 — označen
472, 474-476, 480, 481, 487,
492, 505, 518
oznaka 303, 472, 474, 480, 499
oživljen 632
Ρ 611, 615, 616, 618-621, 624-627,
padež 54, 160, 449, 450, 485, 531,
614, 615, 642, 643 — »padež«
glagola 55, 56
pamćenje 451, 569
par 65, 72, 410, 445, 446
paradoks 554, 587, 610-612, 616,
617, 621, 646 — paradoksalan
554, 610-612, 622
paralelan 553 — paralelizam 270
— paralelno 568
paralogizam 208, 283, 372, 394,
585, 591, 592, 595-597, 598-
602, 604, 606, 614, 618, 621,
626, 628, 630, 634, 636, 644-647
paran 34, 35,131,136,139,140, 154,
165, 174, 224, 260, 279, 285,
436, 505, 549 — parno 267, 268,
444, 504, 590 — parnost 268
Ρa r m e n i d 645
paronimi 5, 404, 405 — paro-nimni
405 — paronimno 20
partikula 66 — partikularan 87, 91-
93, 100, 103, 104, 106-108, 113,
118, 119, 123, 125-127, 129-133,
142, 145, 146, 152, 156, 166-
168, 173, 174, 178, 181, 182,
185, 189, 190, 193-196, 207,
219, 225, 276, 307, 308, 397,
500, 540, 558, 567, 569, 591 —
parti-kularno 95, 99, 119, 134,
137, 215, 309 — partiku-larno-
afirmativno 91
pasivan 590
Ρ elo ρ o n e ž a n i 532
pentada 444
persijski rat 338
pipanje 389, 608
Pir ej 624
pitagorovci 340
P i t a k 225
pitan 643 — pitanje 68, 544-546,
548-555, 557, 558, 560-562, 565,
567, 568, 570, 589, 591, 592,
594, 595, 597-601, 604-606, 610,
629, 630, 633, 636, 639-641,
643-646, 648 — postavljanje
pitanja 543
planeta 285, 286
P l a t o n 497, 499, 519
pobeda 607
pobijanje 168, 171, 173, 193, 194,
208, 214, 401, 404, 405, 407,
409, 412, 417, 446, 463, 465-
469, 471-475, 477, 481-493, 534,
535, 538-540, 568, 585, 587,
588, 591-605, 609, 610, 613,
614, 617, 619-623, 625-627, 629,
633, 636, 638-641, 645, 646 —
pobijen 160, 193-197, 199, 200,
211, 434, 435, 477, 480, 541,
602, 616, 619-622 — „neznanje
pobijanja" 595
početak 341, 593
podela 42, 43, 53, 57, 152, 153,
329, 343, 346-348, 374, 387,
438, 439, 441, 484, 504, 507,
528, 551, 588, 590, 595, 605,
626, 627 — podeljen 385, 507,
508, 567, 590, 626, 627
podređen 147, 222, 287, 346, 440,
506 — podređenost 287
podvrsta 615
poetika 56 — poetski 511 —
poezija 590
pogled 601
pogrešan 61, 211, 290-294, 308,
404, 451, 472, 484, 547, 560,
562, 566, 588, 601, 604, 606-
608, 622, 624, 634, 637 —
pogrešno 75,104,123-125, 157,
158, 161, 170, 172, 211, 321,
341, 398, 512, 517, 586,
607 — pogreška 269, 398, 408,
503,, 505, 510, 511, 515, 518-
520, 522, 554, 564-567, 588,
593, 595, 634, 639
pohvala 563
pojam 5, 10, 11, 26, 31, 35-37, 56.
76, 116, 144, 158, 260, 262, 265,
266, 269, 270, 279, 280, 289,
297, 309, 317, 330, 346, 357,
358, 374, 378, 381, 384, 387,
392, 396, 399, 407, 413, 414,
489, 501, 502, 508, 514, 520,
522, 531, 547, 597, 608, 613,
631, 642 — viši pojam 144 —
korelativni pojmovi 20, 22, 26,
310, 482, 511, 523 —
matematički pojmovi 553 —
relativni pojmovi 20, 22-25, 32,
33, 36, 38, 413, 482, 504, 515,
523, 569, 612, 641 — srednji po-
jam 321 — srodni pojmovi 447,
569 — pojamno 268
pojava 26, 29, 276, 322, 351, 352
— nebeske pojave 152
pojedinac 422, 503 — pojedinačan
57-60, 66, 69, 70, 76, 85, 97,
115, 143, 206, 216, 217, 224,
226, 227, 260, 262, 269-271,
280, 285, 287, 295, 298, 300,
308-310, 316, 317, 332, 349,
358, 385, 395, 403, 432, 434,
435, 439, 465, 479, 540, 544,
546, 550, 564, 598, 602, 616,
631, 635-637, 639, —
pojedinačno 62, 259, 311, 317,
481, 566 — pojedini 503
polemički 561
polovina 338, 449, 450,482, 533
položaj 7, 15, 16, 19, 20, 29, 32,
118, 161, 170, 172, 214, 225,
276, 287, 315, 318, 337, 381
pomračen 335 — pomračenje 323-
325, 335, 336, 340, 341, 352, 406
poređenje 547, 548, 556, 570, 622
674 43* 675
porok 40, 445, 446, 536
po sebi 70, 78, 266, 267, 268, 273,
274, 279, 304, 308, 315, 326,
383, 422, 424, 449, 462, 498,
508, 514, 516, 519, 523, 524,
527, 564, 566, 613, 641, 647
posedovanje 7, 32, 33, 35-37, 39,
45, 317, 381, 390, 399, 412, 413,
465, 467, 482, 483
posledica 61, 62, 68, 116, 263,
285, 286, 341, 351-355, 407,
422, 424, 451, 465, 512, 521,
543, 547, 557, 560, 593, 609,
622
postajanje 43, 44, 63, 78, 115, 154,
225, 310, 342, 343, 358, 414,
426, 433, 447, 487, 496, 531,
594
postojanje 14,41-43, 63,72,123,
160, 186, 225, 265, 278, 279,
280, 284, 286, 310, 324, 333-
335, 339-342, 405, 410, 448,
483, 487, 510, 515, 538 —
ne-postojanje 63
postulat 153, 279, 280, 303, 312,
330, 346, 402, 411, 553, 564 —
postuliranje 208
postupanje 346, 347, 348, 406, 601
potencijalan 75, 492, 493 —
potencijalno 63, 71, 76, 311, 345
— potencijalnost 76, 77, 492,
potreban 552 — potrebno 467
potvrda 326 — potvrdan 262 606,
630, 641 — potvrdno 551 —
potvrđen 57, 154, 260,
281, 283, 285, 301, 302, 344,
416 — potvrđivanje 53, 64,
65, 168, 259, 262, 281, 282,
286, 381, 412
povećavanje 354
povezan 69, 452, 539, 590 —
povezanost 409, 535 ■— po-
vezivanje 68, 517, 634
površina 15-17, 308, 470, 471, 478,
490, 502, 521, 553
pozitivan 288, 645
požuda 516 — požudan 411, 425
praktičan 511, 533
pravac 298
pravda 393
pravi 585, 586, 589, 591 — pravo
267
pravilan 499, 501, 502, 520, 524,
585, 639, 646 — pravilno 272,
463-472, 493, 495, 496, 498,
517, 529-530, 536, 541, 546,
553, 555, 557, 568, 570, 620-
622, 624 — pravilo 301
pravolinijski 261, 354 — pra-vost
268
prediciran 500 —■ prediciranje
135, 500 — predikati 7, 8, 11,
58, 59, 68-71, 86, 89, 103, 125,
135, 143, 145, 152, 161, 174,
187, 206, 210, 212, 214, 215,
221, 267, 268, 275, 276, 281,
285, 292, 297, 299-306, 327,
332, 337, 344-347, 352, 376,
377, 380, 382, 395, 398-401,
410, 414-418, 457, 471, 473,
476, 480, 483, 488-500, 509,
532, 534, 535, 541, 591, 599,
621, 631, 632 — prvi predikat
306
predmet 76, 85, 97, 149, 150, 152,
153, 162, 164, 165, 175, 224,
225, 262, 266, 271, 272, 274,
277, 279, 282, 283, 304, 315,
320, 321, 327, 334, 354, 357,
358, 371, 373, 374, 378, 379,
381, 383, 393-395, 401, 402,
405, 407, 413, 415, 417, 432,
437, 439, 449-451, 454, 498-500,
503, 504, 514, 516, 517, 518,
524, 528-530, 540, 541, 544,
548, 549, 552, 555, 564-566,
585, 591, 592, 600, 602, 603,
606, 609, 610, 616, 627, 630,
633, 643, 647
predstava 528
premestanje 67, 441-443
premise, 85-89, 92, 93, 96, 99-101,
103-110, 112-116, 118-121, 123,
125-131, 133-135, 137-140, 142-
144, 147, 148, 150-152, 155-158,
160, 164, 168, 173, 175-182,
184-190, 192-200, 203-210, 212,
214, 215, 217, 221, 223, 224,
226, 259-264, 266, 271-274,
276-277, 278, 280-285, 289-295,
297, 299, 303, 306, 307, 313-
316, 318, 319, 328, 330-331,
332, 335, 338, 343, 355, 371,
372, 433, 543-546, 550, 553,
555, 557, 558, 560, 562, 570,
585, 587, 595, 597, 609, 616-
618, 622-626, 630, 633, 645-647
— gornje premise 92, 292, 293,
299, 560 — donje premise 92,
311, 560
— prva premisa 177, 215,
293 — druga premisa 130,
177, 189, 191, 194, 197, 199,
293, 299 — afirmativne pre
mise 87, 88, 98, 105-107,
126-130, 166, 313 — nega
tivne premise 89, 94, 95,105-
107, 120, 122, 126-129, 133,
143, 166-168, 178, 189, 312,
313 — kontingentne premise
88, 111, 127-129 — afirma-
tivno-kontingentne premise
123 — asertoricno-negativne
premise 127 — demonstra
tivne premise 85, 86 — dija
lektičke premise 85, 86, 608
— partikularne premise 87-
89, 95, 104, 108, 113, 130,
141, 183, 186, 188 — parti-
kularno-afirmativne premise
108, 141, 167, 205 — par-
tikularno-konvertibilne pre
mise 130 — partikularno-
-negativne premise 88, 89,
106,108,109,119,122, 205 —
univerzalno-afirmativne pre
mise 108, 132, 141, 186, 205
— univerzalno-negativne pre-
mise 87-89, 93, 117, 123, 129,
141, 186, 205 — univerzalne
premise 87, 95,104, 120,122,
132, 183, 188 — kontradiktorne
premise 208 — kon-vertirana
premisa 187 — neposredne
premise 311, 313, 319-321, 342,
343, 356 — neposredna i ne-
nužna premisa 320 — nužne
premise 88, 102 — suprotna pre-
misa 205
preokrenut 74, 206, 293, 294
preokretanje 73, 101-103, 293
prepiranje 554
pridan 290, 297, 303, 306, 327,
376, 379, 437, 438, 456, 514,
539, 628 — pridavan 301, 303,
457 — pridavanje 70, 87, 89,
290, 291, 300-302, 306, 462 —
asertorično pridavanje 127 —
nepridavanje 290, 291, 297
prigovor 272, 284, 401, 546, 549,
550, 558-561, 570, 603, 617, 624
prijatelj 382, 409, 410, 422, 427,
429 — prijateljstvo 411, 424,
429, 452
primedba 527, 631
primer 221, 259
princip 62, 76, 86, 142, 144, 151,
152, 173, 209, 261-265, 271, 272,
275-279, 281, 282, 296, 305-307,
311, 313-315, 318-320, 336, 338,
339, 342-344, 346, 347, 356, 357,
359, 371, 372, 386, 395, 396,
439, 444, 456, 458, 502, 535,
552, 553, 567, 569, 587, 595,
596, 602, 603, 606-609, 615, 648
— prvi principi 315 — principi
principa 327 — najviši principi
317 — neposredan princip 356
— „traženje principa" 567, 597,
622
prioritet 41
676 677
pripadanje 70, 85, 92, 94-96, 98-
100, 102, 109, 114, 115, 119,
120, 122, 123, 126, 128, 131,
133-135, 137, 138, 145, 151,
153, 170, 204, 212, 299, 307,
309, 345, 355, 356, 401, 464, 470
— asertorično pripadanje 129 —
partikularno--negativno
pripadanje 145 — univerzalno-
negativno pripadanje 145 — ne-
pripadanje 85, 92, 94-96, 98, 102,
115, 118, 119, 122, 123, 126,
129, 131, 133, 134, 159-169, 401
— nemogućnost pripadanja 122
priroda 26, 34, 35, 68,142, 209,
220, 263, 266, 267, 271, 284,
302, 308, 310, 313, 314, 320,
324, 340, 342, 344, 351, 356,
372, 376, 378, 381, 392, 452,
492, 513, 535, 562, 563, 608,
609, 611, 612 — po prirodi 36,
37, 39, 40, 42, 54, 77, 89, 110,
152, 209, 262, 279, 314, 379,
390, 418, 423, 431, 452, 461,
462, 464-466, 468, 469, 471, 477,
478, 484, 489, 490, 492, 494,
497, 501, 504, 508, 511, 512,
519, 525, 526, 529, 551, 585, 595
— prirodan 474, 481, 500, 586
— prirodno 111, 512, 540 —
shodno prirodi 41, 111
privacija 65
problemi 56, 93, 141, 142, 144, 146,
149, 150, 152, 154, 156, 160,
164, 166, 173, 198, 205, 208,
282, 317, 350, 351, 353, 354,
371, 373-375, 377, 381, 383,
384, 387, 397, 398, 400, 401,
412, 432, 434, 435, 463, 541,
542, 544, 552, 553, 557, 563,
567, 568, 570, 593, 608, 647
Prodik [sa Keja, sofist] 408
prolaznost 309
promena 14, 26, 38, 43, 44, 511,
522
propadanje 113, 414, 415, 426,
433, 447, 448, 487 — pro-
padljiv 218, 219, 418, 623
— propao 447, 448
proporcija 423, 553, 570 —
geometrijska proporcija 284
— proporcionalnost 354
propozicija 63, 64, 101, 110,
111, 114, 123, 124, 126, 136,
138-140, 142-144, 147, 150, 151,
155, 158, 167, 169, 171, 173,
186-189, 195, 198-200, 202, 203,
206, 209-211, 213, 214, 217, 218,
222, 223, 225, 266, 270, 273,
274, 292, 295, 299, 300, 306,
311, 312, 314, 354, 372, 374,
380, 381, 383, 384, 386, 387,
397, 401, 406, 407, 432, 539,
544-550, 552, 553, 557-559, 561,
563, 565, 567-569, 592, 597, 598,
600, 601, 604, 611, 616, 617,
620, 622, 623, 630, 631, 645 —
propozicije ili premise 175
— afirmativna propozicija 124,
189, 312 — asertorična
propozicija 130 — demon-
strativna propozicija 225 —
dijalektička propozicija 382
— geometrijska propozicija 41
— negativna propozicija 123,
124, 186, 313, 314 — negativno-
kontingentna propozicija 123 —
partikularno--afirmativna
propozicija 110, 167, 204 —
univerzalna propozicija 129, 188,
205 — univerzalno-afirmativna
propozicija 200 — univerzalno--
negativna propozicija 200
prosilogizam 140,146, 213, 544
prostorni 275
prošli 341-343, 406 — prošlost
341, 342, 406, 513, 537 P r o t a
gora [sofist] 613
protivan 382 — protivnik 197, 549-
551, 553, 557, 558, 561, 568-
570, 587, 600, 602, 603, 605,
608, 610- 612, 615, 617, 620,
622, 634, 639, 646, 647
protivrečan 62, 63, 208, 293, 386,
411, 587 — protivrečno suprotan
71 — protivrečnost 57, 60, 68,
70, 86, 207, 208, 224, 262, 268,
282, 384, 412, 592, 596, 598,
600-605, 608, 617, 619, 635,
636, 638, 645
proučavanje 394, 553
R — različito 645 — razlikovan
rasprava 266, 373, 378, 535, 647
— raspravljan 342, 548
— raspravljanje 155, 285,
328, 336, 356, 375, 376, 383,
385, 394, 395, 401, 405-408,
463, 465, 476, 478, 479, 503,
525, 530, 535, 537, 542, 544,
546-548, 551, 552, 554, 555,
559, 561, 562, 568, 586, 587,
590, 604, 605, 610, 615, 616,
618, 621, 646, 647
rastočavanje 447, 448 — rastočen
447, 448 rasuđivanje 359, 626
ravan 327 — ravnokrak 271
— ravnostran 269, 271, 305
— ravnostrano 267
ravnoteža 286, 496, 512 —
neravnoteža 287
razboritost 322
razgovor 570
razlaganje 620, 622, 646
različit 43, 66, 148, 150, 168, 169,
173, 187, 269, 270, 274, 275,
287, 301-303, 319, 327, 333,
334, 336, 337, 341, 347, 348,
351, 353, 354, 356, 357, 371,
372, 375, 376, 387, 391, 392,
395, 401, 402, 408, 436, 440,
456, 458, 465, 466, 473, 476,
479, 501, 503, 521, 522, 531,
533, 551, 559, 563, 591,
609, 614, 617, 618, 621, 626,
628, 631, 641, 642 — razlika
[specifična] 7, 11, 71, 86, 148,
153, 157, 162, 165, 169, 178,
183, 186, 192, 197, 203, 226,
277, 280, 281, 287, 291, 300,
302, 313, 314, 322, 327, 337,
346, 385, 386, 389, 392, 393,
395, 401, 408, 421, 423, 440,
442, 443, 444, 451, 454, 456,
458, 462, 474, 476, 495-498, 500,
502, 504-511, 514-516, 518, 522,
523, 533, 535-537, 539, 549, 554,
555, 591, 596, 599, 600, 603,
612, 620, 621, 633, 640, 642, 643
457 — razlikovanje 357, 372,
384, 393, 548, 551 605, 606, 609,
617, 619, 621-624
razlog 71, 88, 96,111,118,139, 144,
157, 169, 174, 186, 189, 190,
207, 210, 272, 273, 281, 291,
310, 311, 322, 326, 330, 334,
335, 342, 384, 392, 512, 546,
559, 585, 586, 600, 601, 603,
618, 619
razmatranje 272, 273, 300, 318,
319, 350, 359, 395, 446, 498,
501, 517, 538, 600, 648
razmišljanje 341
raznolikost 271, 394
raznostran 305
razum 320, 381, 393, 462, 502 —
razuman 407, 478 — ra-
zumevanje 262, 372
razvijanje 632 — razvitak 358
rđav 79, 400, 404, 408, 410, 414,
416, 424, 453, 462, 526, 533,
549, 551, 561, 562, 566, 567,
570, 595, 627, 635, 640, 641 —
rđavo 422, 485, 554, 559, 570
— rđavština 536
reciprocitet 285 — recipročan 285,
286 — recipročno 188
reč 6, 7, 21, 53-55, 70, 72, 78, 94,
162, 283, 309, 347, 348,
678 679
 356, 375, 377, 381, 385, 388,
390-395, 398, 399, 401, 405,
411, 414, 415, 433, 437, 440,
446, 447, 450, 453, 458, 465.
466, 475, 486, 487, 497, 500,
504, 507, 515, 516, 521-523,
528, 530, 531, 533, 534, 536,
540, 541, 543, 545, 546, 549,
558, 566, 570, 586, 589, 596,
599, 600, 601, 603-605, 612-614,
618, 623, 627, 634, 635, 641-645
— izvedene reci 413 — oblici
reci 476, 485, 519, 531 — padeži
reci 485 — slaganje reci 450 —
rečen 632 — rečeno 465, 501,
505, 509, 513, 525, 527, 530,
534, 536, 550, 554, 562, 588,
596, 597, 610, 615, 644
rečenica 35, 38, 41, 53, 56-60, 62,
65-68, 70, 73-75, 77, 80, 87, 89,
375, 385-387, 402, 465, 544,
558, 560, 601, 620, 621, 643 —
afirmativne rečenice 71, 89 —
modalne rečenice 74 — sadržan 267, 268, 289, 290-291,
neodređene rečenice 99 —
partikularne rečenice 95 —
univerzalne rečenice 95
red 16, 41, 65, 89, 151, 170, 171,
215, 221, 289, 293, 294, 296-
300, 302,305, 314-316, 330, 339,
342, 346, 347, 358, 375, 379,
411, 414, 450, 517, 521, 543,
545, 554, 615, 646, 647
relacija 7, 31, 36, 438, 448, 449,
533, 628 — relativan 17-20, 24,
25, 31, 32, 36, 161, 376, 377,
387, 399, 403, 413, 418, 449,
450, 462, 463, 514, 515, 517,
524, 564, 612, 613
rešavanje 642 — rešen 624 —
rešenje 560, 561, 570, 590, 603,
611, 622, 624, 627, 630, 632-
634, 641, 646
retor 374, 499, 524 — retorika 56,
373, 569, 593, 648 — retorski
259, 617, 648
rob 590
rod 8-11, 31, 40, 42-44, 144, 177-
181, 184, 226, 227, 295, 302,
329, 345, 346, 348-351, 353-356,
358, 378-380, 386-390, 392, 393,
399, 404, 405, 428, 434-446,
448, 449, 452, 453, 455, 456,
476, 478, 479, 499, 502, 506-
510, 517, 520, 522, 529, 531,
534, 538, 541, 549, 586, 606, 642
— muški rod 590, 614, 643 —
srednji rod 447, 590, 614 —
ženski rod 590, 614, 643 —
krajnji rodovi 447
roditelji 384, 387
ružno 419 — ružnoća 430
S
sadašnji 342, 378, 406, 470 —
sadašnjost 342, 406, 463, 513
293, 304, 345, 347, 440, 564,
570 — sadržina 345, 347,
513, 648 saglasnost 165, 384,
594 sagovornik 561, 601, 602, 606,
621, 624, 628, 648 samerljivost
136, 262 sam od sebe 475 samo
savlađivanje 457 san 376, 590 Sard
339 sastav 340, 386 —
sastavni
522, 527 sastavljanje 53, 529,
626, 632
— sastavljen 481, 626
savlađivanje 451 savršen 101, 112,
132, 133,136,
138, 139, 143 — savršenstvo
94, 121 saznanje 20, 21, 25, 33,
216,
259, 260, 262, 263, 265, 278,
295, 310, 317, 322, 325, 326,
356, 357, 359, 371, 383, 395,
411, 496, 502, 523, 568, 589
sećanje 216, 357, 358, 406, 569
senka 335 senzacija 23, 24, 295,
354, 470,
482, 483 sfera 286 — sferni
286 shema 355
shvatanje 320, 502, 529 Sicilija 627
silogistički 140, 331, 609 —
silogistiČko ispitivanje 282
— silogistička premisa 86 —
silogističko raspravljanje 593
— silogistički zaključak 155
— silogizam 85, 90-95, 97-104,
109, 111-120, 123, 125-132, 134,
141, 144-158, 161, 168, 173-175,
177, 181, 182, 188-190, 192-199,
201-203, 205-208, 210-213, 215,
217-221, 223, 224-226, 259-261,
263, 264, 266, 272, 274, 276, 278,
279, 282-297, 307, 309, 312-314,
316, 318, 319, 326, 328, 330, 331,
334, 336, 341, 342, 353, 356,
371-373, 543, 545, 548, 551, 562,
570, 585, 586, 594, 596, 598,
601-608, 619, 624, 634, 645 — Ο
silogizmu [rasprava u Prvoj
analitici] 282 — afirmativni
silogizmi 186,313 — demon-
strativni silogizam 111, 150, 210,
220 — dijalektički silogizmi 151,
210, 220 — eri-stički ili sofistički
silogizam 606 — induktivan
silogizam 220, 221 — 629, 630, 643 — sofistički 57,
kontingentan silogizam 151 —
kružni silogizam 266 — negativni
silogizmi 102, 104, 166, 186, 188,
307, 313 — partikularan
silogizam 102, 106, 122, 175,
178, 188 — partikularno--
negativan silogizam 95,102, 104
— retorski silogizmi 220 —
savršeni silogizam 85, 86,
90, 91, 93, 97, 101, 102, 113-
115, 119-121, 123, 129, 134 —
nesavršeni silogizam 85, 87, 98,
101, 114, 115, 119-121, 123, 129,
134 — složeni silogizam 164 —
univerzalni silogizam 102, 104,
106, 175
simbol 53, 54, 80, 586
simetrija 423
simpatija 227
simultan 43
sinoniman 392, 399, 456, 520, 521,
527, 538, 592 — sinonimi 5, 11,
392, 444, 520, 521, 566
S kiti ja 287
sklad 325
sklonost 157, 450, 559, 568, 569
slaganje 614
sled 41, 42 — sledovanje 73,74,
411-414, 547, 592-594, 597, 598,
639
sličan 379, 382, 426, 447, 480, 481,
490-492, 497, 569, 614, 617, 629
— slično 19, 20
slušalac 600, 616, 629, 644, 648
smanjivanje 442
smešno 426
smrt 594 — smrtan 153, 161, 442,
455, 462, 484, 487, 519 —
smrtno 331
snaga 424, 486
sofist 272, 384, 453, 585-587, 592,
600, 606, 607, 618, 623, 625,
261, 270, 406, 476, 552, 585,
586, 600, 601, 607, 609, 610,
616, 618 — so-fistika 607, 647
— sofizma 453, 564, 595, 618,
623, 634
S o k r a t 67, 69, 143, 349, 379,
560, 591, 647
soleicizam 642-644, 646, 647
sopstven 180, 271, 282, 310, 373,
569, 617
spajanje 54, 55, 595, 599
680 681
S p a r t a n c i 623
specifično 270, 348
spekulativan 511
spev 605
spoj 528, 529 — spojen 55, 599
spoljašnjost 312
sposoban 376, 379, 398, 407, 410,
411, 439, 451, 453, 454, 465,
466, 472, 474, 477, 492, 498,
519, 524, 527, 529, 533, 550,
560, 569, 570, 599, 615
— sposobnost 26, 27, 30, 31,
165, 322, 356-358, 385, 330,
432, 433, 441, 447-451, 453,
474, 483, 492, 493, 511-513,
568, 587, 589, 602, 627, 647
— teorijska sposobnost 178
sreća 349, 400, 421-425, 524
— srećan 408, 532, 612 sredina
353, 389, 446, 521, 523,
613
središte 333
srednji 135, 281, 445, 446, 552, 553
sredstvo 402, 403, 423, 436, 476,
535, 554, 570, 607, 610, 617,
622, 625
srodnost 591
stanovište 566, 610
stanje 19, 26-28, 31, 33, 37, 40, 44,
53, 92, 107, 157, 158, 290, 392,
412, 413, 423, 441, 449-451,
476, 478, 479, 504, 506, 508,
512, 516, 518, 524, 525, 549,
550, 585, 590, 613, 633, 647 —
telesno stanje 503
star 425 — starost 425
stav 63, 74, 75, 262, 263, 270, 273,
275-279, 303, 309, 314, 332,
371, 382, 399, 409, 410, 434,
435, 515, 535, 538, 539, 547,
549, 559, 569, 570, 590, 604,
606, 616 — matematički stavovi
319 — prvi stavovi [principi]
568 — zaključni stav 306
stereometrija 287
strana 345, 567
strast 226, 451
stručnjak 602
stvaralačko 454 — stvaranje 448,
511
stvaran 405, 478, 498, 586, 607 —
stvarno 292, 293, 301, 406, 478,
505, 564, 603, 613, 643, 645 —
stvarnost 76, 208, 329, 343, 587,
601
stvor 221, 302, 453 — stvoren 593
— nestvoren 593 — stvorenje
281
subjekt 6, 8-12, 24, 28, 34-37, 39,
40, 54, 55, 57-59, 64-72, 74, 78,
80, 85-89, 91, 93-95, 103, 111
125, 135, 139, 143-147, 150,
151, 153, 156, 158, 169-172,
175, 206, 210, 212, 215, 221,
224, 260, 263, 267-272, 274-277,
281, 292, 296, 297, 299, 301-
304, 306-310, 316, 321, 323,
324, 326-328, 337, 344, 345,
347, 350, 351, 353-356, 358,
376, 380, 382, 398-402, 404,
407, 409-411, 414-418, 423, 429,
431, 434-436, 438, 441, 442,
446, 452, 455, 456, 461-477,
479, 481, 483-490, 492, 496,
497, 499, 516, 519, 525-527,
529, 536, 539, 541, 542, 569,
589, 591, 592, 597, 599, 602,
621, 640-642 — prvi subjekt
303, 304, 353, 470, 477, 478,
486, 490, 491, 519, 526 —- drugi
subjekt 490, 491 — korelativni
subjekt 482
subordiniran 175
sud 13, 14, 77-80,162, 214-216,
384, 404, 515, 570 — suđenje
14, 404, 515, 522, 607, 609
sumnja 550, 616, 618, 620
sunce 322-324, 352,470,504 —
sunčana svetlost 317
suprotan 33, 35, 36, 38, 39,42-44,
58, 59, 62, 64, 65, 67, 70,
80,95,110.111,115,128,129, 169,
205-208, 219, 221, 223, 262,
264, 280, 282, 283, 340, 351,
371, 382-384, 390, 412, 448,
450, 504, 506-508, 512, 517,
535, 544, 549, 550, 555, 559,
561, 567, 611, 616, 630, 632, 639
— suprotno 153, 426, 444, 468,
469, 503 — suprotnost 14, 33-
37, 57, 63, 76, 78, 110, 124, 165,
169, 172, 192, 197, 198, 200,
205-207, 219, 223, 224, 262,
264, 268, 271, 347, 387, 389,
399, 400, 402, 411, 413, 432,
448, 450, 469, 481, 485, 503,
504. 508, 514, 531, 546, 559,
567, 632, 639 — suprotstavljanje
612
supstancija 7-14, 18, 24, 25, 94,
152, 155, 162, 267, 301-303,
309, 315, 326, 327, 329, 332,
333, 345, 381, 395, 438, 466,
468, 480, 496, 507, 510, 511,
529, 537, 595, 599, 613, 628,
631-633 ■— ne-supstancija 155,
333 — prve supstancije 9-12, 24,
77 — druge supstancije 8-12, 24
— sup-stancijelan 301, 321 —
ne-supstancijelan 301
supstitucija 150
supstrat 9,10, 287, 300-302, 315
suština 5, 20, 31, 33, 34, 78, 143,
217, 218, 267, 271, 287, 288,
300, 304, 327-338, 344-349, 353,
356, 381, 387, 395, 437, 442,
447-450, 452, 453, 458, 467,
471, 480, 484, 495, 498, 499,
501, 505, 506, 508, 515, 524,
527, 539, 601 — suštine 336 —
suštinski 321, 353, 505
svest 603, 605
svet 383, 384, 387
svetlosan 351 — svetlost 318, 322,
325, 335, 336, 339, 351, 479,
480, 514
sviranje 382
svođenje 148, 166, 168, 202
svojstven 7-10, 12-14, 19, 21, 40,
42, 103, 135, 143, 144, 152, 156,
162, 216, 217, 227, 261, 262, 266,
272, 276-279, 288, 292-295, 304,
320, 328, 331, 334, 345, 372, 373,
376, 378-381, 391, 394, 395, 397,
398, 400, 406, 423, 424, 427, 428,
432, 461, 463, 466, 471, 473, 475-
477, 480, 484, 485, 489-491, 495,
496, 498, 499, 506, 507, 509-511,
520, 524, 537, 539, 541, 543, 552,
565, 587, 592, 598, 600, 605, 606,
608-610, 614, 622, 634
— svojstven po sebi 463 —
svojstveno 462, 464, 465, 467-
470, 477-481, 483, 484, 490
— uvek svojstveno 463 —
svojstvenost 10, 11, 14, 21,
38, 374-377, 399, 437, 461-
464, 466-475, 481-493, 496,
499, 539, 540, 541
Š
širina 507, 508, 593 škola
610, 611
Τ
tačka 15, 267, 268, 318, 342, 344,
396, 495, 501, 502 — tačka
gledišta 304
tačnost 588
T a r t a r 340
telesno stanje 418 — telo 15,16, 19,
23, 24, 34, 226, 227, 270, 335,
388-393, 413, 423, 428, 451,
453, 461, 462, 465-468, 473,
477, 478, 488, 490, 493, 502,
505, 514, 523, 528, 536, 549,
550
T e m i s t o k l e 621
Teodor 648
682 683
teorema 383, 607
teorija 391 — teorijski 511, 533
termin 6, 8, 9, 11, 18, 22, 31, 36,
58, 65, 68, 79, 85-90, 92-96, 98-
100, 103, 104, 106-108, 114-120,
122, 123, 125-135, 137-140, 142,
144-152, 155-158, 160-164, 167,
171, 174-179, 180, 182, 184-188,
197, 200, 203, 205-208, 210-215,
219, 220, 222, 223, 226, 266,
271, 276, 281, 285, 286, 288-291,
294-300, 305, 306, 312-314, 318,
323, 329, 330, 332, 337, 338,
343, 344, 348, 352, 354, 376,
377, 380, 389, 411, 412, 429,
439, 441, 459, 463, 464, 471,
483, 501, 502, 506-508, 536, 541,
628-632, 644 — gornji termin*
90, 93, 98, 100, 102, 114, 116,
119, 159-162, 277, 281, 284, 307,
311, 332, 342, 343, 353-355 —
srednji termin 34-37, 90-94, 96-
98, 100, 105, 107-109, 111, 116,
131, 133, 135, 136, 138, 140,
147, 148, 151, 153, 155, 156,
158, 159, 161, 162, 167, 168,
174-176, 178, 179, 187, 189, 190,
192, 195, 198, 206, 211, 213-216,
218, 220-222, 224-227, 260, 272-
275, 277, 281, 284-299, 306, 307,
312, 313, 315, 316, 318, 321,
322, 324, 325, 328, 330, 331,
334, 336, 340-344, 351-356, 389
— donji termin 90, 92, 95, 99-
101, 114, 119-121, 277, 339, 355
— prvi termin 187, 298 —
srednji pojam 293 — treći termin
159, 163, 187 — poslednji termin
160, 222, 298, 303 — spoljnji
termin 305, 343 — mali ter-
* Ovde, kao i svuda gde
pojmovi su stavljeni po logičr
je bilo potrebno u ovom registru, om redu.
min 260 — posredni termini 143,
298, 303, 305 — zajednički
termini 100 — krajnji termini 35,
90, 93, 96-98, 100, 155, 161,
206, 218, 220, 222, 226, 227,
275, 284, 286, 291, 294, 297,
313, 318, 322, 336, 341, 342, 354
— gornji krajnji termin 91, 95,
97, 99, 106, 113, 114, 118, 119,
121, 122, 153, 161, 166, 190,
192, 194, 197, 221, 222 — gornji
krajnji predikat 97 — donji
krajnji termin 91, 92, 96, 101,
112-115, 117, 118, 121, 122, 131,
133, 134, 148, 159, 168, 190,
192, 195, 197, 222 — afirmativni
termini 170, 186 — negativni ter-
mini 170, 186 — partikularni
termini 99 — univerzalni termini
99, 102, 116 — konvertibilni
termini 187
teškoća 326, 328, 356, 375, 381,
383-385, 427, 440, 496, 497,
552, 553, 558-590, 618, 620, 621
teza 140, 211, 263, 266, 384, 386,
397, 400-407, 409, 410, 412,
413, 432-435, 440-443, 446-448,
464, 472, 477, 483, 490, 533,
545, 546, 552-557, 559, 561,
562, 568, 587, 610, 611, 617,
622, 625, 646, 647
Tisi ja 648
tonovi 325, 389, 445, 497
T o p i k a 68, 371
toplo 279, 286 — toplota 341
Τ raži mah 648
„traženje principa" [petitio
principii] 209, 210, 600, 601 —
„tražiti princip" 566
Τ r i b a l i 418
trijada 344, 345
trijera 627
troiigao 31, 158, 212, 216, 259,
260, 267, 269-271, 278, 305,
309-311, 317, 326, 333, 337,
354, 402, 403, 596, 605 —
ravnokraki trougao 137, 158,
270, 308, 310, 311, 327 —
ravnostrani trougao 270, 305,
309 — raznostrani trougao 270,
305, 403
trpljenje 7, 8, 32, 301, 302, 381,
455, 492, 493, 628, 637
tvrđenje 57, 61, 128, 129, 136, 144,
170, 211, 312, 337, 347. 384,
398, 400, 402, 406, 410, 413,
415, 434, 435, 440, 455, 462,
497, 501, 548, 549, 556, 610,
611, 616, 617, 623, 631, 635 —■
paradoksno tvrđenje 588
U 401, 402, 500 — univerzalno-
ubeđen 458, 469 — ubeđenje 454,
458, 467, 623
učenik 588, 648 — učenje 216, 342,
357, 387, 465, 561, 627, 634 —
učenje ο nebeskim pojavama 287
udvojen 161
uglovi 65, 137, 260, 269-271, 277,
311, 317, 326, 327, 335, 354,
402, 403, 596 — uglovi na
osnovici 137 — oštar ugao 391
— pravi uglovi 31, 158, 212, 216,
260, 269-271, 277, 305, 309-311,
317, 325-327, 335, 338, 345, 354,
391, 402, 403, 596, 605 —
spoljašnji uglovi 212, 310, 354
— unutrašnji uglovi 212 — zbir
uglova 596
ukus 389
U Us 426
umanjivanje 43, 44, 500
umerenost 425, 445, 525
umetnost 151, 152, 220, 322, 340,
358, 386
uništavanje 537, 624 — uništen
461, 513, 534, 437 — uništenje
537, 624 — uništi-teljsko 537
univerzalan 66, 67, 92-94, 96, 98,
99-101, 103, 106-108, 113, 114,
118-120, 122, 123, 125-127, 129-
134, 137, 138, 142, 143, 145,
146, 152, 154, 156, 157, 166-168,
173, 174, 181, 182, 185, 189,
190, 193-196, 202, 204, 206, 207,
214, 223, 224, 226, 269-271, 276,
287, 288, 290, 291, 305-308, 313,
334, 349, 353, 356, 397, 459,
500, 539, 540, 544-546, 548, 549,
558, 567, 569, 570, 600
— ne-univerzalan 120, 322
— univerzalno 65, 91, 92, 94,
98, 114, 119, 153, 188, 192, 215,
309, 326, 328, 344, 358, 399,
afirmativan 200
— univerzalno-afirmativni
problemi 198 — univerzalni
problemi 150
unutrašnjost 318, 393
upisan 137, 260, 338
upotreba 428, 497 — upotreb-ljen
498
urođen 357, 358
uslov 454, 495
uspomena 358
utisak 357 — čulni utisak 357
utvrđen 152, 385, 467, 470, 535,
622 — utvrđivanje 140, 400,
401, 403-405, 409, 412, 448,
463-473, 475-477, 480-493, 534,
539, 540
uvećan 43 — uvećavanje 43, 44,
286, 415-417, 442
uzajaman 393, 430, 480 — uza-
jamno 297, 301, 302, 354, 431, 532,
548 uzrok 28, 29, 41-43, 165, 175,
211, 261, 262, 274, 277, 285, 286-
288, 309, 310, 315, 317, 322-325,
329, 334-336, 338-
684
685
340, 343, 351-356, 371, 401, 414,
422, 429, 465, 512, 516, 562, 564,
591, 594, 604, 606, 617, 618, 633,
638 — ne-uzrok 591, 594, 600 —
de-latni uzrok 424 — eficijentni
uzrok 339 — finalni uzrok 310, 339
— prvi uzrok 309 — univerzalni
uzrok 310 uživanje 377, 408, 515
V 355, 357-359, 371-378, 380, 381,
vaseljena 18, 593
vatra 336, 337, 340, 379, 464-467,
473, 478-480, 489, 493, 514,
523, 529
vazduh 455, 481, 492, 516, 529,
533, 534
važenje 600
večan 383, 384, 387, 462, 639 —
večno 384, 461
veličina 275, 278, 279, 285, 320,
381, 597, 598
veština 30, 373, 382, 383, 544, 547,
568, 570, 587, 602, 603, 606-
609, 613, 618, 648 — lekarska
veština 178
vetar 455, 459, 516
visina 325
voda 341, 343, 379, 455, 507, 510
volja 452, 513, 516
vreme 7, 16, 17, 19, 26, 28, 32, 35,
40, 42, 43, 53-55, 57, 64, 116, 117,
270, 276, 301, 302, 341, 342, 376,
381, 390, 406, 418, 425, 436, 461-
463, 503, 508, 512, 528, 551, 561,
591, 592, 600, 610, 617, 628, 631,
633, 635, 636, 638, 646, 648, 632
— zgodno vreme 160 — vremen
376, 377 — vremenski 461-463
vrlina 26, 30, 38, 40, 44, 377, 399,
412, 422, 428, 430, 435, 440, 445,
446, 449, 457, 469,
484, 497, 504-506, 508, 511, 536
vrsta 7-12, 14, 15, 17, 19, 23, 26-29,
31-33, 40, 42, 43, 54, 55, 60, 64, 65,
67, 75, 76, 78, 90, 92, 144, 152,
153, 156, 159, 160, 162, 177-181,
183, 203, 208, 221, 261, 263, 265,
266, 270-272, 274-279, 281-283,
286, 287, 290, 294, 296, 300-303,
306, 308, 314, 315, 318, 319, 324,
326, 331-333, 335, 337-351, 354,
383, 385, 387, 390-399, 401, 403-
405, 407, 421, 422, 432-435, 437-
458, 462, 471, 475, 478, 495-498,
501, 502, 504-510, 514-517, 519,
520, 522, 523, 528, 533-537, 539,
541, 543, 586, 591, 599, 605, 608,
609, 612, 613, 616, 619, 624, 627,
628, 632, 633, 638, 639, 644, 645,
647, 648
Ζ nužan zaključak 101, 128 —
zabuna 600, 645
zadovoljstvo 137, 160,162, 163,
383, 389, 390, 397, 408, 415,
425, 430, 432-435, 437, 439,
447, 452, 515, 516, 559, 611,
630
zajednički 150, 270, 282, 319, 350,
355, 378, 395, 397, 402, 405,
429, 451, 467, 520, 523, 524,
548, 561, 562, 597, 602, 603,
609, 614, 632 — zajedničko 349,
396, 541
zaključak 71, 86, 91, 95, 98, 101,
103-109, 112-115, 117, 118, 120-
123, 125-129, 130, 132, 133,
135-141, 143, 144, 146, 148,
150, 151, 153, 155, 157-161,
163-165, 168, 173-176, 178-190,
192-198, 200, 202, 203, 205-
208, 211-214, 218, 222, 224,
226, 260,
261, 263, 265, 266, 272-274,
276, 278, 281-284, 288, 291-294,
296, 303, 305, 314, 326, 328-
331, 334, 337, 338, 343, 344,
346, 371, 407, 433, 497, 539,
551, 553, 555-557, 559, 560,
563-568, 570, 585, 587, 592,
594-597, 600-602, 606, 613-616,
618-620, 622, 624-626, 629-631,
633-641, 645, 646 — izvesti
zaključak 154,
562, 563 — izvođenje zaključka
561 — afirmativan zaključak 96,
288 — aser-torično-afirmativan
zaključak 128 — asertorično-
nega-tivan zaključak 127-
130,132, 133 — kontingentan
zaključak 129, 134 — 339, 340, 386, 390, 392, 401-
kontingent-no-negativan
zaključak 127-129, 132 —
negativan zaključak 96 —
nemogući zaključak 202 —
opšti zaključak 101 — partiku-
laran zaključak 90, 150 —
partikularno-negativan zaključak
141 — silogistički zaključak 588
— univerzalan zaključak 90 —
univerzalno--afirmativan
zaključak 133, 141 — 645
univerzalno-negati-van zaključak
133, 141 — zaključen 138, 139,
141, 156, 188, 203, 223, 226,
273, 276, 294,632,636 —
zaključivanje 114, 139, 186, 220,
284, 349, 358, 380, 383-385,
394-396, 465, 472, 512, 535, 539,
540, 544, 550, 551, 556, 558,
562,
563, 565, 566, 569, 570, 585,
596, 624, 634, 639, 640-642,
644, 646-648 — demonstrativno
zaključivanje 564 — dijalektičko
zaključivanje 559, 564 —
erističko zaključivanje 564, 565
— matematičko zaključivanje
605
silogističko zaključivanje 139
— zaključivanje iz nemogu
ćeg 136
zakon 386, 497, 501, 524, 530, 562,
611, 612, 637
zamerka 562, 563
„zašto" [uzrok] 175, 277, 309,
310, 321, 323, 331, 352 zbir 216,
260, 269, 277, 305,
309, 326, 327, 345, 402, 403
zdrav 39, 40, 55, 157, 161, 165,
224, 339, 386, 390, 401, 413,
423, 537, 567, 588, 589, 637
— zdravlje 14, 26, 34, 36,
38-40, 54, 126, 157, 158,
403, 407, 412, 413, 422-425,
430, 446, 486, 496, 505, 512,
519, 527, 528, 537, 549, 550,
636 — zdravo 390, 501, 503
zemlja 317, 323-325, 332, 335, 336,
341, 343, 352, 455, 466, 470,
473, 481, 497, 504, 510, 515,
516, 529-594
zemljotres 516
Ζ eno η 211, 559, 603, 608, 634,
Zevs 590
zao 485 — zlo [imenica] 14, 33, 34,
39, 40, 77-79, 217-219, 221, 222,
331, 332, 382, 387, 409, 410,
414, 415, 417, 422,
424, 427, 433, 445, 446, 453,
468, 482, 503, 517, 518, 549,
550, 556, 588, 627, 635, 637
značaj 425, 569
značenje 71, 168, 262, 265, 279,
333, 378, 385-394, 401-403, 465,
466, 496, 497, 520-523, 527,
528, 534, 548, 551, 552, 557,
558, 586, 588, 589, 596, 598,
602-606, 614, 620, 625-627, 629,
634, 635, 641-643
znak 53, 54, 225-228, 272, 274,
279, 353, 593, 626, 645
686 687
znanje 26, 159-162, 165, 215-217,
222, 223, 261, 263-266, 271-273,
276, 278, 285, 288, 290, 303,
308, 310, 316, 317, 320-322, 324,
330, 335, 357, 374, 383, 406,
411, 413, 414, 424, 432, 433,
435, 439, 451, 452, 466, 473,
486, 489, 502, 505, 506, 512,
517, 519, 522, 531, 537, 546,
548, 569, 588, 589, 602, 609,
627, 635, 644
zvezda 504
Ž
žalost 400, 515, 630
Željenje 425, 427, 429, 430, 453,
454, 524, 532 — želja 226,
500, 516, 545 življenje 479, 490
— život 423,
444, 455, 490, 520, 532, 594
— večni život 455 Životinja 411
— ne-životinja
411 Žudnja 491, 500, 513, 515,
516,
SADRŽAJ
533, 612
Dr Bogdan Sešić: ARISTOTELOV ORGANON ..................................... V
Prvi deo
Kategorije
Glava prva — [Homonimi, sinonimi, paronimi] .................................... 5
Glava druga — [O raznim izrazima]....................................................... 6
Glava treća — [Predikat predikata — Vrste i rodovi] .... 7
Glava četvrta — [Deset kategorija] ........................................................ 7
Glava peta — [Supstancija]..................................................................... 8
Glava šesta — [Kvantitet]......................................................................, 15
Glava sedma — [Odnos — relacija]........................................................ 19
Glava osma — [Kvalitet] ....................................................................... 26
Glava deveta — [Delanje, trpljenje i druge kategorije]______________ 32
Glava deseta — [Suprotnosti] ............................................................... 33
Glava jedanaesta — [O kontrernim suprotnostima] .......................... 39
Glava dvanaesta — [Ranije] ........................................................................40
Glava trinaesta — [Istovremeno (simultano — δμα)]............................. 42
Glava četrnaesta — [Kretanje] ............................................................. . 43
Glava petnaesta — [„Imati"].................................................................... 44
Napomene ................................................................................................ 46
D r u g i deo
Ο tumačenju
Glava prva — [Govor i pisanje. — Istinit i lažan govor] 53
Glava druga — [Imenice. Proste i složene imenice. Padeži] 53
Glava treća — [Glagol] ........................................................................ 54
Glava četvrta — [Govor i rečenica]......................................................... 55
Glava peta — [Afirmacija i negacija. Prosta i složena reče
nica] ............................................................................................. 56
Glava šesta — [Afirmacija i negacija. — Kontradikcija] .. 57
Glava sedma — [Opšte (univerzalno) i pojedinačno (singu-
larno). — Suprotnost rečenica: kontradikcija i kontra^
rijetet]............................................................................................. 57
44 Organon 689
Glava osma — [Ο jedinstvu i množini rečenica. — Stvarno Glava šesnaesta — [Modalni silogizmi. — Silogizmi prve
i prividno jedinstvo rečenica] ........................................................ 60 figure: jedna premisa je kontingentna, a druga nužna] 120
Glava deveta — [Kontradiktorne rečenice ο budućem] ... 60 Glava sedamnaesta — [Modalni silogizmi. — Silogizmi
Glava deseta — [Proste propozicije sa dodatkom] ............................... 64 druge figure: obe premise su kontingentne] ................................ 123
Glava jedanaesta — [Složene rečenice] ................................................. 68 Glava osamnaesta — [Modalni silogizmi. — Silogizmi druge
Glava dvanaesta — [Suprotnost modalnih rečenica] ............................ 70 figure: jedna premisa je kontingentna, a druga aserto
Glava trinaesta — [Logičko sledovanje modalnih rečenica] 73 rična] ........................................................................................... 126
Glava četrnaesta — [O kontrarijetetu rečenica] ................................... 77 Glava devetnaesta — [Modalni silogizmi. — Silogizmi druge
Napomene ................................................................................................ 81 figure: jedna premisa je nužna, a druga kontingentna] 127
Glava dvadeseta — [Modalni silogizmi. — Silogizmi treće
T r e ć i deo figure sa dve kontingentne premise] ........................................... 129
Glava dvadeset prva — [Modalni silogizmi. — Silogizmi
Prva analitika treće figure: jedna premisa je kontingentna a druga
asertorična] .................................................................................. 131
K n j i g a prva — [Teorija ο silogizmu] .............................................. 85 Glava dvadeset druga — [Modalni silogizmi. — Silogizmi
Glava prva — [Zadatak analitike. — Premise. Termin. — treće figure: jedna premisa je kontingentna, a druga
Silogizam i njegove vrste]............................................................. 85 nužna] .......................................................................................... 132
Glava druga — [Konverzija ili preokretanje čistih rečenica] 85 Glava dvadeset treća — [Opšta upotreba tri silogističke fi
Glava treća — [Konverzija rečenica prema njihovom mo gure. Svođenje na prvu figuru] ..................................................... 134
dalitetu].......................................................................................... 88 Glava dvadeset četvrta — [O kvalitetu i kvantitetu premisa] 137
Glava četvrta — [Kategorički silogizam prve figure. Pravila Glava dvadeset peta — [Određivanje broja termina, premisa
za izvođenje zaključaka u prvoj figuri].......................................... 90 i konkluzija. — Svaki silogizam ima tri termina i dve
Glava peta — [Pravila za izvođenje zaključaka u drugoj premise] ......................................................................................... 138
figuri] ............................................................·............................ · 93 Glava dvadeset šesta — [Koji se zaključci izvode teško a
Glava Šesta — [Pravila za izvođenje zaključaka u trećoj koji lako] ....................................................................................... 141
figuri. — Kategorički silogizam treće figure] ............................. 97 Glava dvadeset sedma — [Opšta pravila za kategorične silo
Glava sedma — [Zaključci pomoću preokretanja ili konver gizme] ......................................................................................... 142
zije u svim figurama. — Odnos između tri silogističke Glava dvadeset osma — [Posebna pravila za istraživanje
figure. — Redukcija silogizama] ................................................ 101 srednjeg termina u kategoričnim silogizmima] ............................ 145
Glava osma — [Modalni silogizmi. — Silogizmi sa dve Glava dvadeset deveta — [Istraživanje srednjeg termina u silogizmima koji se
nužne premise] ............................................................................ 103 dokazuju pomoću logički nemogućeg, kao i u hipotetičnim i u modalnim
Glava deveta — [Modalni silogizmi. — Silogizmi prve figure: jedna premisa je silogizmima 149
nužna, a druga asertorična] 104 Glava trideseta — [Istraživanje srednjeg termina u filozofiji
Glava deseta — [Modalni silogizmi. — Silogizmi druge figure: jedna premisa i u drugim naukama ili umetnostima] ........................................... 151
je nužna, a druga asertorična] 105 Glava trideset prva — [Podela] ............................................................ 152
Glava jedanaesta — [Modalni silogizmi. — Silogizmi treće Glava trideset druga — [Pravila za biranje premisa, ter
figure: jedna premisa je nužna, a druga asertorična] 106 mina, srednjeg termina i silogističke figure] ................................ 154
Glava dvanaesta — [Izvedeni stavovi. Poređenje između Glava trideset treća — [Kvantitet premisa] ........................................... 156
kategoričkih i modalnih silogizama koji se odnose na Glava trideset četvrta — [Apstraktni i konkretni termini] 157
nužno] ......................................................................................... 109 Glava trideset peta — [Složeni termini] ............................................... 158
Glava trinaesta — [Modalni silogizmi. Zaključci iz mogućih Glava trideset šesta — [Ne srne se prevideti da gramatička
ili kontingentnih premisa. Posebna pravila za konver forma termina nije uvek ista] ........................................................ 159
ziju mogućih ili kontingentnih premisa]........................................ 109 Glava trideset sedma — [Razne vrste pripadanja] .................................. 160
Glava četrnaesta — [Modalni silogizmi. — Silogizmi prve Glava trideset osma — [Udvajanje istog termina] ................................. 161
figure sa dve kontingentne premise].............................................. 112 Glava trideset deveta — [Mora se, naročito kod udvajanja,
Glava petnaesta — [Modalni silogizmi. — Silogizmi prve paziti na jasnost i kratkoću termina i zato ponekad
figure: jedna premisa je kontingentna ili moguća, a treba manje jasan termin zameniti jasnijim] ................................. 162
druga asertorična ili prosta, stvarna] ............................................ 114 Glava četrdeseta — [Upotreba člana] ................................................. 162
690 44*
691
Glava četrdeset prva — [Tumačenje izvesnih izraza] .... 163 Glava Glava dvadeset treća — [Teorija indukcije] ........................................... 220
četrdeset druga — [Rastavljanje složenih silogizama] 164 Glava dvadeset četvrta — iPrimer kao sredstvo za obrazo
Glava četrdeset treća — [Svođenje definicija] ...................................... 164 vanje teorijskog i praktičnog suda] ............................................... 221
Glava četrdeset četvrta — [Rastavljanje dokaza pomoću Glava dvadeset peta — [Teorija abdukcije] ............................................ 222
logički nemogućeg i pomoću drugih hipotetičnih silo Glava dvadeset šesta — [Objekcija] ...................................................... 223
gizama] ....................................................................................... 164 Glava dvadeset sedma — [Entimem] ...................................................... 225
Glava četrdeset peta — [Svođenje silogizama jedne figure Napomene ................................................................................................ 229
na neku drugu figuru] ..................................................................... 166
Glava četrdeset šesta — [Određeni termini i neodređeni ter Četvrti deo
mini u silogizmima] .................................................................... 168 Druga analitika
Knjiga druga — [Osobine silogizma. — Lažni za K n j i g a prva — Teorija dokaza .......................................................... 259
ključci] .......................................................................................... 173 Glava prva — [Nužnost saznanja koja su ranije postojala] 259
Glava prva — [O mnogostrukim zaključcima u silogizmima] 173 Glava Glava druga — [Nauka i dokaz] ............................................................. 261
druga — [Lažan zaključak, izveden iz istinitih premisa i istinit zaključak, Glava treća —- [Kritike izvesnih zabluda ο znanju i dokazu] 264
izveden iz lažnih premisa — Glava četvrta — [Definicije ,,o svakom", „po sebi" i „opšte",
u prvoj figuri] ............................................................................. 175 [„univerzalno"] ........................................................................... 266
Glava treća — [Istinit zaključak izveden iz lažnih premisa Glava peta — [O zabludama u opštosti dokazivanja]............................. 269
u drugoj figuri] ........................................................................... 180 Glava šesta — [O nužnom i bitnom karakteru premisa doka
Glava četvrta — [Istinit zaključak izveden iz lažnih pre zivanja]........................................................................................... 271
misa u trećoj silogističkoj figuri] ................................................ 183 Glava sedma — [O nekomunikabilnosti to jest nespojljivosti
Glava peta — [Kružni dokaz u prvoj figuri] .......................................... 187 vrsta]............................................................................................... 274
Glava šesta — [Kružni dokaz u drugoj figuri]......................................... 189 Glava osma — [Iz univerzalnih premisa proizlazi večan za
Glava sedma — [Kružni dokaz u trećoj figuri]........................................ 190 ključak] ........................................................................................ 276
Glava osma — [Konverzija silogizama prve figure] ............................. 192 Glava deveta — [Svojstveni principi dokazivanja koji se ne
Glava deveta — [Konverzija silogizama druge figure]........................... 194 mogu dokazivati] ..................................................................... 276
Glava deseta — [Konverzija silogizama treće figure] .......................... 195 Glava deseta — [Različiti principi] ........................................................ 278
Glava jedanaesta — [Svođenje na nemoguće u prvoj figuri] 197 Glava Glava jedanaesta — [Aksiome] ............................................................. 280
dvanaesta — [Svođenje na logički nemoguće u drugoj Glava dvanaesta — [Naučno ispitivanje]................................................ 282
figuri].............................................................................................. 200 Glava trinaesta — [Znanje Činjenica i uzroka]....................................... 285
Glava trinaesta — [Svođenje na logički nemoguće u trećoj Glava četrnaesta — [Preimućstvo prve figure]....................................... 288
figuri].............................................................................................. 201 Glava petnaesta — [Negativne neposredne propozicije]_____________ 288
Glava četrnaesta — [Poređenje svođenja na nemoguće i ne Glava šesnaesta — [Zablude i neznanje koji proizlaze iz ne
posrednog dokaza] ..................................................................... 202 posrednih premisa] ....................................................................... 290
Glava petnaesta — [Zaključci iz suprotnih premisa] .............................. 205 Glava sedamnaesta — [Neznanje i zabluda koji proizlaze iz
Glava šesnaesta — [„Traženje principa" — petitio principii] 208 Glava posrednih premisa]......................................................................... 292
sedamnaesta — [O dokazu nazvanom u logici non Glava osamnaesta — [Neznanje posmatrano kao negacija
propter hoc] ................................................................................. 210 nauke] .......................................................................................... 295
Glava osamnaesta — [Lažno proizlazi uvek samo iz lažnog. Glava devetnaesta — [Da li su principi dokazivanja konačni
— Lažnost zaključka proizlazi iz lažnosti premisa silo ili beskonačni po broju] ................................................................. 295
gizma ili prosilogizma] ................................................................ 213 Glava dvadeseta — [Broj srednjih termina nije beskrajan] 297
Glava devetnaesta — [Katasilogizam. — Praktični saveti kako se Glava dvadeset prva — [U negativnim dokazivanjima srednji
dijalektički može preduhitriti poraz i sopstvena stvar termini nisu beskrajni po broju] ................................................... 298
dovesti do pobede] ........................................................................ 213 Glava dvadeset druga — [U afirmativnim dokazivanjima
Glava dvadeseta — [Kad je pobijanje moguće] .................................... 214 broj termina je konačan] ............................................................... 300
Glava dvadeset prva — [Zabluda] .......................................................... 214 Glava dvadeset treća — [Korolarije] ..................................................... 305
Glava dvadeset druga — [Pravila za konverziju i poređenje Glava dvadeset četvrta — [Preimućstvo univerzalnog dokaza] 307
stvari koje treba želeti ili izbegavati] ............................................ 218 Glava dvadeset peta — [Viša vrednost afirmativnog dokaza] 311

692 693
Glava dvadeset šesta — [Preimućstvo direktnog dokaza nad Glava treća — [Dijalektička veština] ...................................................... 373
svođenjem na nemoguće] ............................................................ 313 Glava četvrta — [O elementima dijalektičkog dokazivanja] 374
Glava dvadeset sedma — [Uslovi preimućstva jedne nauke] 315 Glava peta — [Objašnjenje četiri dijalektička elementa] ... 375
Glava dvadeset osma — [Jedinstvo i raznovrsnost nauka] .. 315 Glava šesta — [Proučavanje onoga što se može pridati] ... 377
Glava dvadeset deveta — [O mnogostrukosti dokaza]............................ 315 Glava sedma — [Razne vrste identiteta] ................................................. 378
Glava trideseta — [Slučajne činjenice nisu predmet dokaza] 316 Glava osma — [Različiti dokazi za ono što se može pridati] 380
Glava trideset prva — [Nemogućnost dokaza osnovanog na Glava deveta — [Kategorije i njihov odnos sa onim što se
čulnom opažanju] ........................................................................ 316 može pridati] ............................................................................... 380
Glava trideset druga — [O raznolikosti principa] .................................. 318 Glava deseta — [Dijalektičke propozicije] ............................................ 381
Glava trideset treća — [Nauka i mišljenje] .......................................... 320 Glava jedanaesta — [Dijalektički problem. — Dijalektička
Glava trideset četvrta — [Oštroumnost] ................................................ 322 teza] .............................................................................................. 383
Glava dvanaesta — [Dijalektičko zaključivanje i dijalektička
K n j i g a d r u g a [Teorija definicije i uzroka] ..................................... 323
indukcija] .................................................................................... 385
Glava prva — [Razne vrste istraživanja]................................................. 323 Glava trinaesta — [Dijalektička oruđa] ................................................ 385
Glava druga — [Svako istraživanje svodi se na istraživanje Glava Četrnaesta — [Pravila za izbor propozicija] ................................ 386
srednjeg termina] ........................................................................ 324 Glava petnaesta — [Traženje homonimnih izraza] ................................ 387
Glava treća — [Razlika između definicije i dokaza]............................... 325 Glava šesnaesta — [Istraživanje razlika] ................................................ 393
Glava Četvrta — [Ne postoji dokaz suštine] .......................................... 328 Glava sedamnaesta — [Istraživanje sličnosti] ........................................ 393
Glava peta — [Suština ne može biti dokazana podelom] ... 329 Glava osamnaesta — [Raznovrsna korist od tri poslednja
Glava Šesta — [Suština ne može biti dokazana hipotetičkim dijalektička sredstva] ..................................................................... 394
silogizmom] ................................................................................ 331
Glava sedma — [Definicija ne može da dokaže suštinu] ... 332 K n j i g a d r u g a — [Zajednička mesta akcidencije].......................... 397
Glava osma — [Odnos definicije i dokaza] ............................................ 334 Glava prva — [Opšte napomene] ............................................................ 397
Glava deveta — [Ne mogu se dokazati ni postojanje ni su Glava druga — [Mesta] ......................................................................... 398
ština principa] ............................................................................ 336 Glava treća — [Druga mesta] ................................................................ 401
Glava deseta — [Razne vrste definicija] ............................................... 337 Glava četvrta — [Druga mesta] .............................................................. 404
Glava jedanaesta — [Različiti uzroci uzeti kao srednji ter Glava peta — [Druga mesta] .................................................................. 406
mini]........................................................................................... · · 338 Glava šesta — [Druga mesta] .................................................................. 407
Glava dvanaesta — [O istovremenosti uzroka i posledice]...................340 Glava sedma — [Druga mesta] ............................................................... 409
Glava trinaesta — [Definicija supstancije metodom kompo Glava osma — [Druga mesta] ................................................................. 411
zicije. — Upotreba podele] .................................................................... 344 Glava deveta — [Druga mesta] .............................................................. 413
Glava četrnaesta — [Određivanje roda].................................................. 350 Glava deseta — [Druga mesta] ............................................................... 415
Glava petnaesta — [O identitetu srednjega termina za više Glava jedanaesta — [Druga mesta] ....................................................... 417
pitanja] .........................................................................-............. 351
Glava šesnaesta — [Odnosi između uzroka i posledice] ... 351 K n j i g a t r e ć a — [Nastavak mesta ο akcidenciji]............................. 421
Glava sedamnaesta — [Da li različiti uzroci mogu da pro- Glava prva — [Mesta] .......................................................................... 421
izvedu istu posledicu] ................................................................... 353 Glava druga — [Druga mesta] ........................................................... 424
Glava osamnaesta — [Najbliži uzrok je istiniti uzrok]........................... 356 Glava treća — [Druga mesta] .................................................................. 428
Glava devetnaesta — [Shvatanje principa] ............................................ 356 Glava četvrta — [Primene prethodnih mesta na proste izraze] 430
Napomene ................................................................................................ 360 Glava peta — [Uopštavanje prethodnih mesta] ..................................... 431
Glava šesta — [Primene ranijih mesta na pojedinačne pro
Ρ eti deo bleme] .......................................................................................... 432
Topika
K n j i g a č e t v r t a — [Opšta mesta vrste] .......................................... 437
K n j i g a p r v a — [Opšti pogledi ο dijalektici. — Predmeti Glava prva — [Mesta].............................................................................. 437
dijalektike. — Dokazi] .................................................................. 371 Glava druga — [Druga mesta] ............................................................... 440
Glava prva — [Plan ove rasprave] .......................................................... 371 Glava treća — [Druga mesta] ................................................................. 444
Glava druga — [Korist dijalektike] ...................................................... 373 Glava četvrta — [Ostala mesta] ............................................................ 447
694
Glava peta — [Druga mesta] ............................................................... 451
Glava šesta — [Druga mesta] ............................................................... 455
K n j i g a peta — [Opšta mesta — Pravila — Ο onome
što je svojstveno] .......................................................................... 461
Glava prva — [O svojstvenom i njegovim raznim rodovima] 461
Glava druga — [Mesta — pravila] ....................................................... 463
Glava treća — [Druga mesta] .................................................................. 468
Glava četvrta — [Druga mesta] ............................................................ 472
Glava peta — [Druga mesta] ................................................................ 477
Glava šesta — [Druga mesta] ................................................................. 481
Glava sedma — [Druga mesta] ............................................................... 485
Glava osma — [Druga mesta] ................................................................. 488
Glava deveta — [Druga mesta] ............................................................ 492
K n j i g a š e s t a — [Opšta mesta definicije]....................................... 495
Glava prva — [Opšta podela problema koji se odnose na
definiciju]....................................................................................... 495
Glava druga — [0 nejasnosti definicije] ................................................. 496
Glava treća — [Suvišnost reci u definiciji] ........................................... 498
Glava četvrta — [Druga mesta] ............................................................ 501
Glava peta — [Druga mesta] ................................................................. 505
Glava šesta — [Druga mesta] ................................................................ 506
Glava sedma — [Druga mesta] ............................................................ 513
Glava osma — [Druga mesta] ................................................................. 514
Glava deveta — [Druga mesta] ............................................................. 516
Glava deseta — [Druga mesta] .............................................................. 519
Glava jedanaesta — [Druga mesta] ...................................................... 521
Glava dvanaesta ■— [Druga mesta] ....................................................... 523
Glava trinaesta — [Opšta mesta] .......................................................... 525
Glava Četrnaesta — [Druga mesta] ........................................................ 528
K n j i g a s e d m a — [Opšta mesta identiteta. — Nastavak
ο mestima definicije]...................................................................... 531
Glava prva — [Mesta identiteta]___________.......................................... 531
Glava druga — [O upotrebi mesta identiteta u definiciji] 534
Glava treća — [Dalje ο mestima definicije]............................................ 535
Glava četvrta — [Najkorisnija mesta] ................................................... 538
Glava peta — [Da li je lako ili teško pobiti ili utvrditi
razne probleme] ............................................................................. 538
K n j i g a osma — [Praktična dijalektika] ........................................ 543
Glava prva — [Pravila ispitivanja]........................................................... 543
Glava druga — [Pravila za postavljanje pitanja. Indukcija
i silogizam] ................................................................................... 548
Glava treća — [Teškoće dijalektičkih dokaza]........................................ 551
Glava četvrta — [Uloga onoga ko ispituje i onoga ko od
govara]............................................................................................ 554
Glava peta — [Pravila za onog koji odgovara] ..................................... 554
Glava šesta — [Odgovor na verovatna i neverovatna tvrđe
nja kao i na tvrđenja koja pripadaju i koja ne pri
padaju stvari] ............................................................................... 556
Glava sedma — [Osobina ispitivanja] ................................................ 557
Glava osma — [O odgovoru na indukciju] ........................................... 558
Glava deveta — [O prethodnim vežbanjima i ο neverovat-
nim tezama] ............................................................................... 559
Glava deseta — [O rešenju lažnih dokaza] ............................................. 560
Glava jedanaesta — [Kritike na zaključivanja i kritike na
protivnika] .................................................................................... 561
Glava dvanaesta — [Kad je dokaz jasan a kad je lažan] 565 Glava trinaesta
— [Traženje principa i traženje kontrernih
suprotnosti] .................................................................................. 566
Glava četrnaesta — [Kako se postaje valjan i vest dija-
lektičar]........................................................................................... 568
Napomene ................................................................................................ 571
Š e s t i deo
Glava prva — [Uvod. — Cilj i sadržina spisa. — Sofisti
i sofistički zaključci] ..................................................................... 585
Glava druga — [O raznim vrstama dokaza u raspravljanju] 587
Glava treća — [Pet ciljeva sofističkog dokazivanja] .............................. 587
Glava četvrta — [Pobijanje] ................................................................. 588
Glava peta — [Opis pobijanja izvan govora] ......................................... 591
Glava šesta — [Svođenje paralogizama na „neznanje po
bijanja" — „ignoratio elenchi"]...................................................... 595
Glava sedma — [Uzroci paralogizama] ............................................... 598
Glava osma — [Sofistička pobijanja s obzirom na njihovu
materiju] ...................................................................................... 600
Glava deveta — [Nemogućnost da se upoznaju sva pobija
nja].................................................................................................. 602
Glava deseta — [Dokazi osnovani na recima i dokazi osno
vani na stvarima] .......................................................................... 603
Glava jedanaesta — [Razne vrste pobijanja]........................................... 606
Glava dvanaesta — [Drugi predmet sofistike: baciti protiv
nika u zabludu ili u paradoks] ....................................................... 610
Glava trinaesta — [Sofisti navode protivnika na prazne reci]...............612
Glava četrnaesta — [Solecizam — gramatička, jezična gre
ška] .......................................................................................................... 613
Glava petnaesta — [Raspoređivanje dokaza] ..................................... 615
Glava šesnaesta — [Rešenje paralogizama]............................................ 618
Glava sedamnaesta — [O prividnim rešenjima sofizama] 619
Glava osamnaesta — [Pravilno rešenje sofističkih silogizama] 624
Glava devetnaesta — [Rešenje pobijanja koja dolaze od ho-
monimije i amfibolije] ................................................,................. 625
Glava dvadeseta — [Rešavanje pobijanja osnovanih na po-
deli i sastavljanju] ..................................................................... 626
696 697
Glava dvadeset prva — [Rešenje pobijanja koja dolaze od
naglašavanja — akcentiranja] ........................................... 628
Glava dvadeset druga — [Rešenje pobijanja koja se osni
vaju na obliku govora] .....................................................
628
Glava dvadeset treća — [Glavno pravilo za rešavanje po
bijanja osnovanih na govoru]............................................ 632
Glava dvadeset četvrta — [Rešenje pobijanja osnovanih na
akcidenciji] ..................................................................... 632
Glava dvadeset peta — [Rešenje pobijanja koja dolaze od
suprotnosti između apsolutnih i relativnih izraza] ... 635
Glava dvadeset šesta — [Rešavanje pobijanja osnovanih na
„nepoznavanju pobijanja" — ignoratio elenchi]................ 638
Glava dvadeset sedma — [Rešavanje pobijanja osnovanih
na „traženju principa" — petitio principu] .......................
639
Glava dvadeset osma — [Rešavanje pobijanja osnovanih na
lažnoj konsekuciji] .......................................................j 639
Glava dvadeset deveta — [Rešenje pobijanja osnovanih na
lažnom uzroku] ............................................................. 640
Glava trideseta — [Rešenje pobijanja osnovanih na sakupljanju više
pitanja u jedno — plurium interrogationum] 640
Glava trideset prva — [Rešenje pobijanja koja vode brblja
nju i praznim recima] ...................................................... 641
Glava trideset druga — [Rešenje pobijanja koja vode sole-
cizmu] .............................................................................
642
Glava trideset treća — [Gde je rešenje paralogizma lako,
a gde je teško] ................................................................. 644
Glava trideset četvrta — [Opšti zaključak] ..............................
646
Napomene ................................................................................. 649
Registar pojmova i imena .......................................................... 657