ZASNIVANJE METAFIZIKE MORALA

IMANUEL KANT

Stara grcka filozofija delila se na tri nauke: fiziku,etiku i logiku. Celokupno umsko saznanje ili je
materijalno i posmatra neki objekat,ili je formalno i bavi se samo formom samoga razuma i
samoga uma. Svaka filozofija,ukoliko pociva na osnovima iskustva moze se nazvati
empirickom a filozofija koja izlaze svoja ucenja izvedena jedino iz principa a priori moze se
zvati cista filozofija. Cista filozofija koja je samo formalna zove se logika,ako je ogranicena na
odredjene predmete razuma,onda se zove metafizika. Tako nastaje ideja o dvoje koje
metafizici,o metafizici prirode i o metafizici morala. Fizika ce imati svoj empiricki ali takodje i
racionalan deo, etika isto tako,mada bi se narocito njen empiricki deo mogao zvati prakticna
antropologija,a racionalni deo pravi moral. Nauka o slobodi zove se etika. Etika je nauka o
moralu. Svako mora priznati da zakon mora da nosi sa sobom apsolutnu nuznost ako treba da
je moralan,tj ako treba da vazi kao osnov neke obaveznosti, da zapovest koja glasi: Ne treba da
lažeš, ne važi, recimo, samo za ljude, a da se ostala umna bića ne bi morala obazirati na njega, i
da tako stvar stoji sa svima pravim moralnim zakonima; da se prema tome osnov obaveznosti
ovde ne sme da traži u prirodi čoveka već da se mora tražiti a priori jedino u pojmovima čistog
uma. Dakle moralni zakoni zajedno sa svojim principima razlikuju se od svakog drugog
saznanja, u kojem se nalazi nešto empiričko, ne samo suštinski već čitava filosofija morala
počiva potpuno na svome čistome delu, i primenjena na čoveka, ne pozajmljuje ni najmanje
nešto od poznavanja čoveka već čoveku kao umnome biću daje zakone a priori. Jer što se tiče
onoga što treba da je moralno, za njega nije dovoljno da bude saglasno sa moralnim
zakonom, već mora i da se dešava zbog normalnog zakona. Metafizika morala treba da ispita
ideju i principe moguće čiste volje. Umerenost u afektima i strastima, samosavlađivanje i
trezveno razmišljanje nisu samo dobri u mnogome pogledu, čini se da sačinjavaju deo
unutrašnje vrednosti međutim bez načela dobre volje te osobine mogu postati veoma rđave.
Dobra volja nije dobra po onome što proizvodi ili izgrađuje već jedino po htenju, to jest ona je
dobra po sebi, i posmatrana sama za sebe treba da se ceni neuporedivo više nego sve što bi se
njome moglo postići u korist neke sklonosti, ona sija sama za sebe, kao nešto što svoju punu
vrednost ima u samom sebi. Korisnost ili neplodnost dobre volje ne može toj njenoj vrednosti
niti nešto da doda niti da oduzme. Korisnost bi predstavljala takoreći samo uokvirenje kako bi
se volja bolje primenjivala u opštem ophođenju ili kako bi na sebe obratila pažnju onih koji još
nisu dovoljno iskusni poznavaoci. Mi takođe nailazimo da se čovek utoliko više udaljuje od
pravog zadovoljenja ukoliko se kultivisani um više bavi svrhom koja je usmerena na uživanje u
životu i sreći, usled čega se kod mnogih i to kod najiskusnijih u upotrebi toga uma, javlja
izvestan stepen mizologije, to jest mržnje prema umu, zavide ljudima prostijega kova koji su
više pod rukovodstvom prirodnih instinkata. Pošto um nije dovoljno pogodan da upravlja
voljom u pogledu njenih predmeta i zadovoljavanja svih naših potreba, nama je um ipak
dodeljen kao praktična moć, moć koja treba da utiče na volju: prava namena uma mora se
sastojati u tome da porizvodi volju koja je dobra ne kao sredstvo za postizanje druge svrhe, već
koja je po sebi dobra. Ta volja, ne sme da predstavlja celokupno i jedino dobro, ali mora da
bude vrhovno dobro i uslov svega ostaloga, čak i uslov žudnje za srećom. Razmotrićemo pojam
dužnosti koji u sebi sadrži pojam dobre volje. Pre svega može se lako razlikovati da li se radnja
koja odgovara dužnosti izvšila iz dužnosti ili iz neke samožive namere. Mnogo je teže napraviti
razliku kada je u pitanju radnja koja odgovara dužnosti a subjekat povrh toga još ima
neposrednu naklonost prema njoj. Na primer, na svaki način je u skladu sa dužnošću kada
maloprodavac neiskusnome kupcu ne prodaje preskupo. Kupac , se dakle, pošteno uslužuje, ali
to nije dovoljno da poverujemo da je trgovac tako postupao iz dužnosti, takvo postupanje
zahtevala je njegova korist. Dakle takva radnja nije se obavljala iz dužnosti niti iz neposredne
naklonosti već prosto iz koristoljublja. Nasuprot tome, održati se u životu jeste dužnost a povrh
toga svako ima još i neposrednu naklonost da se u životu održi. Ipak, ljudi čuvaju svoj život
shodno dužnosti ali ne iz dužnosti. Dok na primer, čovek koga su beznadežni jadi potpuno lišili
volje za život, nesrećni čovek snažnoga duha, ako zaželi smrt, a svoj život, mada ga ne voli, ipak
održava ne iz sklonosti već iz dužnosti, tada maksima takvoga čoveka po svojoj sadržini je
moralna. Da čovek bude dobrotovor, ako može, jeste dužnost ali ima i ljudi koji su takvi po duši,
međutim ni u takvom slučaju, takva radnja nema moralne vrednosti već se udružuje sa drugim
sklonostima, na primer sa častoljubljem. Toj maksimi nedostaje moralna sadržina, takve radnje
ne treba činiti iz sklonosti već iz dužnosti. Na primer, čovek koji je dobročinitelj ali je njegova
duša obuzeta tugom ali je on još sposoban da čini dobro drugima koji pate, iako ga tuđa nevolja
ne uzbuđuje jer je dovoljno zauzet vlastitom tugom, pa pošto ga nikakva sklonost ne podstiče,
on takvu radnju izvršuje iz dužnosti, tada ta radnja ima svoju pravu moralnu vrednost. Upravo
tu počinje vrednost karaktera koja je moralno najuzvišenija, naime što taj čovek čini dobro ne iz
sklonosti već iz dužnosti. Obezbeđnje vlastite sreće takođe je dužnost, jer ako nismo zadovoljni
stanjem u kojem se nalazimo, onda bi nas to moglo navesti na iskušenje da prekoračimo
dužnost. Svoju sreću, naime, treba unapređivati ne iz sklonosti, već iz dužnosti, i tada naše
ponašanje ima pravu moralnu vrednost. Radnja iz dužnosti ne poseduje svoju moralnu vrednost
u svrsi koju njome treba postići, već u maksimi po kojoj smo se na nju odlučili; ta vrednost,
dakle, ne zavisi od stvarnosti radnje, već jedino od principa htenja po kojem se radnja obavila
bez obzira na sve predmete požudne moći. Volja se nalazi u središtu između ovoga principa a
priori , koji je formalan, i svoje pobude a posteriori koja je materijalna, i pošto mora biti
nečim determinirana, to će nju morati da determinira formalni princip htenja, kada se obavlja
radnja iz dužnosti, jer je ta volja lišena svakog materijalnog principa. Dužnost jeste nužnost
jedne radnje iz poštovanja prema zakonu. Ja prema objektu kao posledici moje naumljenje
radnje mogu imati naklonosti ali nikada poštovanja, i to upravo zbog toga jer radnja
predstavlja samo posledicu jedne volje, a ne njenu delatnost. Samo čist zakon za sebe može
biti predmet poštovanja i time predstavljati zapovest. Radnja iz dužnosti treba potpuno da
izdvoji uticaj sklonosti, a sa njom i svaki predmet volje, prema tome za volju ne preostaje
ništa što može da je determinira osim, objektivno govoreći, zakon i subjektivno, čisto
poštovanje prema tome praktičnome zakonu, dakle maksima koja glasi: da se takvome
zakonu treba pokoravati čak i na štetu svih svojih sklonosti. Maksima je subjektivan princip
htenja, praktičan zakon je objektivan princip- princip koji bi takođe subjektivno služio svim
umnim bićima kao praktičan princip. Poštovanje nije neko osećanje dobijeno uticajem, već
osećanje koje je sam čovek proizveo jednim pojmom uma usled čega se specifično razlikuje
od osećanja prve vrste koja se mogu svesti na naklonost ili strah. Neposredna determinacija
volje zakonom i svest o toj determinaciji znači poštovanje, tako da se to poštovanje posmatra
kao uticaj zakona na subjekt a ne njegov uzrok. Poštovanje je predstava o vrednosti koja
nanosi štetu mome samoljublju. Predmet poštovanja jeste isključivo zakon, i to zakon koji
sami sebi namećemo a ipak ga namećemo kao nužan po sebi. Primer sa obećanjem, iz knjige.
Prirodna dijalektika- sklonost da se izmišljaju dokazi protiv strogih zakona dužnosti. Nikakava
potreba za spekulacijom ne nagoni obični ljudski um, već on sam ih praktičnih razloga nagoni
sebe da izađe iz svoga kruga i da zakorači u oblast praktične filosofije. Dakle, u praktičnome
običnome umu neprestano se razvija dijalektika koja ga nagoni da se traži pomoć od filosofije.
Dužnost pre svakog iskustva leži u ideji jednoga uma koji volju determinira razlozima a priori.
Um treba nezavisno od svih iskustava da zapoveda šta treba da se čini. Pojam o moralu-
zakon tog pojma o moralu mora da važi ne samo za ljude već i za sva umna bića uopšte i ne
samo pod slučajnim uslovima i sa izuzecima već apsolutno nužno. Učenje o moralu se
prethodno zasnuje na metafizici. Principi morala mogu se naći determinira nužno. Imperativi
kazuju da bi bilo dobro da se nešto učini ili izostavi, ali to kazuju volji koja ne čini nešto uvek
zbog toga, što joj se predstavlja da je dobro da to učini. Praktički dobro jeste ono što
determinira volju posredstvom predstava uma, na osnovu objektivnih razloga. Za božansku
volju i za svetu volju ne važe nikakvi imperativi, otuda reč treba nije ovde na pravom mestu,
jer je htenje već samo od sebe nužno saglasno sa zakonom. Imperativi su, dakle, formule
kojima se izražava odnos objektivnih zakona htenja prema subjektivnoj nesavršenosti volje
ovoga ili onoga umnoga bića, na primer, ljudske volje. Svi imperativi zapovedaju ili hipotetički
ili kategorički. Hipotetički imperativi predstavljaju praktičnu nužnost jedne moguće radnje
kao sredstva za postizanje nečega drugoga što se želi. Kategorički imperativ bio bi onaj
imperativ koji bi predstavljao jednu radnju kao objektivno nužnu samu za sebe, bez veze sa
nekom drugom svrhom. Ako bi radnja bila dobra samo kao sredstvo radi nečega drugog, onda
je imperativ hipotetičan: ako se radnja zamisli kao dobra po sebi, dakle kao nužna u volji koja
je po sebi saglasna sa umom, onda je imperativ kategoričan. Hipotetički imperativ kazuje
samo da je neka radnja dobra ili radi neke moguće svrhe ili radi neke stvarne svrhe. U prvome
slučaju hipotetički imperativ je problematično-praktičan princip, u drugome asertorično-
praktičan princip. Kategorički imperativ koji oglašava radnju samu za sebe kao objektivno
nužnu, bez veze sa ikojom namerom, to jest bez ikakve druge svrhe, važi kao apodiktično-
praktičan princip. Svrha koju sva umna bića imaju jeste sreća. Hipotetički imperativ koji
praktićnu nužnost radnje predstavlja kao sredstvo za unapređenje sreće jeste asertoričan.
Kategoričan imperativ se ne odnosi na materiju radnje i na ono što iz nje treba da proizađe,
već na formu i onaj princip iz kojeg ona sama proizlazi, pa se njeno suštinski-dobro sastoji u
astrojenosti, njen pak učinak može biti koji mu drago. Taj imperativ može se nazvati
imperativ moralnosti. Principi jesu ili pravila veštine ili saveti razbzboritosti ili zapovesti
moralnosti. Samo zakon sa sobom nosi pojam bezuslovne nužnosti, i to objektivne i prema
tome opšte važeće. A zapovesti su zakoni kojima se moramo pokoravati, to jest moramo ih se
pridržavati. I savetovanje sadrži nužnost ali ona važi samo pod subjektivnim uslovom.
Kategorički imperativ nije ograničen nikakvim uslovom pa apsolutno nužan, on može da znači
zapovest u sasvim pravom značenju. Tehnički imperativi- potrebni radi veštine i pragmatićki
imperativi – potrebni radi blagostanja, moralni imperativi – potrebni radi slobodnog
ponašanja, to jest radi morala. Imperativ razboritosti predstavlja analitičko-praktičan stav.
potpuno a priori, nezavisno od svega što je empiričko, prosto-naprosto u čistim pojmovima.
Metafizika morala koja nije pomešana ni sa kakvom antropologijom, ni sa kakvom teologijom
je neophodan supstrat svih teorijskih saznanja o dužnostima, takođe je od velikog značaja za
izvršavanje propisa o dužnostima. Čista filozofija morala (metafizika) može se odvojiti od
primenjene (ljudska priroda). Moralni principi se ne mogu zasnivati na osobinama ljudske
prirode, već moraju biti takvi da postoje za sebe a priori, ali da iz takvih apriornih pirncipa
možemo izvući praktična pravila kako za svaku umnu prirodu pa tako i za ljudsku prirodu.
Jasno je da svi moralni pojmovi imaju svoje sedište i svoje poreklo u umu potpuno a priori, i
to u najobičnijem ljudskom umu isto tako kao i u najspekulativnijem, ti se pojmovi ne mogu
dobiti putem apstrahovanja ni iz kakvog empiričkog, oni nam služe kao najviši praktični
principi. Pojmovi morala se crpe iz čistog uma.Volja je praktični um. Volja je moć koja nas
osposobljava da biramo samo ono što um spoznaje nezavisno od sklonosti kao praktično
nužno, to jest kao dobro. Predstava objektivnog principa, ukoliko je taj princip za volju
prinudan zove se zapovest (uma), a formula zapovesti zove se imperativ. Svi imperativi se
izražavaju sa jednim treba, i time označavaju odnos objektivnog zakona uma prema volji koju
po njenoj subjektivnoj kakvoći taj zakon uma ne