НАЗИВИ ДОКУМЕНАТА

Карактеристика српских средњовековних канцеларија јесте небрига у

коришћењу термина који су употребљавани како би се означиле повеље,
уговори, писма и сл. Чак и у Дубровнику који је имао најразвијенију српску
канцеларију примећујемо да није вођено рачуна о употреби тих термина.
Тако су се нпр. за врло важна документа користили називи који приличе
безначајним списима и обрнуто.

Најстарији дубровачки документ који нам даје податке о овој теми је из

1238. године који је назван „писаније“. Већ 1253. године користи се
термин „књига“ за уговор Дубровника са бугарским царем Михаилом
Асеном. Дубровачки канцелар Руско Христифоровић који је између 1395. и
1423. године писао разним српским личностима користи многе термине:
најчешће „лист“, а затим „запис“, „писаније“, „записаније“, „упис“,
„књига“ итд. Термин „књига“ у дубровачким документима које није писао
Руско налази се ретко (помиње се још свега неколико пута). Такође, он
користи и термин „повеља“ којим је истовремено означавао важне
државне списе и обична писма или признанице. Постоје примери када је
Руско у истој реченици исти документ означио двама различитим
терминима: „носише му запис великог господара, а он не хте ни гледати
листе царске“. Русков наследник Никола Звездић наставио је са таквом
праксом.

Најстарији документ босанске канцеларије, повеља бана Кулина од 29.

августа 1189. године, је „књига“. Тако се називају и повеље бана
Нинослава из 1234. и 1240. године. Овај термин јавља се још неколико
пута у 14. веку. Поред њега, у Босни су употребљавани и термини: „лист“,
„лист отворен“, „лист за веровање“, „записаније“, „повеља“, „писмо“,
„слово“ итд. Разлика у терминима није прављена ни у Хуму. Тамо је
коришћено нешто мање термина него у Дубровнику или у Босни.

У Рашкој такође није коришћено много термина. „Повеленије“,

„записаније“, „писаније“ и „књига“ најчешће су коришћени називи. Тамо
се правила разлика између ових термина. Тако се „писаније“ односило на
садржину, док се „књига“ односила на сам документ. Рашке „књиге“ је
Руско Христифоровић називао „листом“. Правила се разлика између

1
„књиге“ и „повеље“. Баштинске, црквене и градске повеље у Душановом
законику називају се „хрисовуљама“, док се за наредбе, уверења и слична
документа користи назив „књига“. Термин „хрисовуљ“ користи се од
времена Стефана Дечанског. Тако је позната Душанова повеља
Дубровчанима названа „златопечатним хрисовуљом“ (1349). Црквене
повеље најчешће су такође називане „хрисовуљом“, а понекад и
„записанијем“ или „словом“ (од грчке речи „логос“), док се након
пропасти Пећке патријаршије користи термин „књига“.

У Зети су се користили термини као и у Рашкој.

Закључак: у дубровачким и босанским канцеларијама користили су се

разни називи за акта, без обзира на њихов значај и језик на коме су
писана. Ова карактеристика постоји и у најранијим актима (12-13. век) и у
каснијим, када се то није очекивало у далеко развијенијим канцеларијама.
Забуна је већа због тога што су се паралелно у истим актима користили
различити термини. У Рашкој и Зети користио се мањи број термина и
тамо је прављена разлика између форме и садржине докумената. За
повељу се од 14. века најчешће користио термин „хрисовуља“, а срећемо
и термин „простагма“, док се за садржину користио термин „писаније“.

Инвокација је призивање Бога на почетку повеље. У повеље она улази

спонтано. Стари народи имали су обичај да пре почињања неког посла
зазивају име Божије. Овај обичај нарочито се проширио прихватањем
хришћанства. Намена инвокације је да потврди или учврсти садржину
писма или аката.

Постоје две врсте инвокације: симболична и вербална. Симболична

инвокација или инвокација знаком пренета је из хришћанских натписа.
Обично се повеља означавала крстом који се стављао на почетак повеље,
на средину или код потписа или датума. Временом се из крста развио
сложенији симбол – хризмон. Он се стављао на почетак повеље и
временом је био све сложенији.

2
Поред крста и хризмона, симбол на почетку повеље био је и симбол
спојених грчких слова Х и Р (кси и ро). Овај знак често је мешан са
хризмоном. Губи се у 13. веку.

Уместо симболичне инвокације, некад се јавља реч „крст“ уместо

симбола, а некад се поред симбола уписује и реч „крст“. Код нас је
најстарија повеља са оваквом инвокацијом, иначе карактеристичном за
византијске повеље, уговор између кнеза Мирослава и Дубровчана из
1190. године.

Вербална инвокација јавља се у грчким актима већ у 4. веку. На западу се

она јавља од Карла Великог. Паралелно са симболичном, вербална
инвокација јавља се до доба Отона IV (1198-1218), када симболична
инвокација нестаје. Најстарији облик вербалне инвокације на западу је: In
nomine patris et filii et spiritus sancti! Такву инвокацију, прост превод грчке,
уводи Карло Велики, и била је у употреби кратко време, од 801. до 813.
године. Вербална инвокација се на западу у потпуности губи до 15. века.

Преко Византије, вербална инвокација шири се у Италији, а преко

Млетачке републике и на Далмацију. Тамо је уобичајена инвокација била:
In Christi nomine (11-13. век), сем у Дубровнику. Вербална инвокација у
Угарској користила се од времена Светог Стефана до Беле IV (1235-1270),
када се под утицајем папства губи. У Дубровнику се користила византијска
инвокација. На ове просторе вероватно се шири из јужне Италије где су
Нормани били под византијским утицајем. Исто важи и за Котор који је и
дуже од Дубровника био под византијским утицајем. У самој Византији је
вербална инвокација у употреби до краја 11. века.

У најстаријим очуваним дубровачким повељама на српском језику

наилазимо и на симболичну и на вербалну инвокацију. Вербална је увек
обична: у име Оца и Сина и Светог Духа, амин. Такве су повеље из периода
од 1238. до 1254. године. Постоји препис једне повеље која садржи само
симболичну инвокацију. У свим овим повељама користи се обична
инвокација. Постоји акт из овог времена који садржи другачију
инвокацију. Реч је о уговору између Дубровника и бугарског цара Михаила
Асена из 1253. године који садржи следећу инвокацију: „у име Господа
Бога нашегИсуса Христа, амин“. Оваква инвокација карактеристична је за

3
још неке дубровачке акте тога времена који су склапани са Млетачком
републиком, те је могуће да је у питању млетачка формула која је
састављена у Венецији.

Од средине 13. до краја 14. века нема дубровачких повеља на српском

језику. Међутим, у истом периоду имамо сачуваних много аката који
садрже инвокације. Углавном су то признанице које садрже и симболичну
и вербалну инвокацију. Акти су чешћи од 1402. године и готово сви
садрже обичну вербалну инвокацију, са изузецима појединих повеља које
садрже и сложеније облике инвокације. Овакве сложене инвокације
нестају средином истог столећа.

Босанска канцеларија примила је инвокацију са запада, највероватније из

Дубровника. Најстарији документ босанске канцеларије, позната Кулинова
повеља из 1189. године, садржи просту инвокацију (у име Оца и Сина и
Светог Духа). Повеља садржи и латински и српски текст, са разликом што
је у српској верзији инвокације изостављено „амин“. Оваква проста
инвокација је у Босни била у употреби све до 1377. године. Краљ Твртко се
угледао на рашке повеље напуштајући стари босански формулар. Он
избацује инвокацију, а убацује аренгу. Свега неколико аката сачувана су из
Твртковог времена и ниједан од њих нема инвокацију. Од три сачуване
повеље, две почињу аренгом, док трећа нема ни аренгу, већ почиње
датумом и симболичком инвокацијом. Нови формулар босанских повеља
није надживео Твртка. Већ Стефан Дабиша враћа инвокацију у повеље,
додуше помало измењену у односу на ранију просту инвокацију („у име
Христа, амин“). Твртко II Твртковић враћа накратко формулар свога оца и
одбацује инвокацију у две своје повеље (1420. и 1421. година). Међутим,
сам се Твртко 1433. године враћа на стари формулар. Краљ Томаш и
Стефан Томашевић користили су ранији облик инвокације.

Највише различитих инвокација било је у Хуму (обична + шест

различитих). Истовремено је из хумских канцеларија изашло највише
повеља без инвокације. Разлог за овакву разноликост у употреби
инвокације је у географском положају Хума који се налазио и у сфери
источних (византијских) и у сфери западних утицаја. Приморје (са
Дубровником) и Босна били су изложени јаком западном утицају, док је
Рашка претежно била под утицајем истока. Хум и Зета били су под
4
утицајем и запада и истока. Двојак утицај огледа се и у дипломатичком
материјалу. Тако се са обичном инвокацијом јавља 38 повеља, са
инвокацијом неке друге врсте 19 повеља, а без инвокације 21 повеља.

Византијска документа од почетка 12. века не садрже инвокацију. Како се

Рашка налазила под јаким утицајем истока, природно њене повеље не
садрже инвокацију (рашка државна канцеларија настала је у 12. веку).
Постојало је неколико изузетака. Пример је повеља Стефана Првовенчаног
издата Дубровнику из 1215. године која садржи обичну вербалну
инвокацију, али је њен латински препис настао у Дубровнику, па је
вероватно тамо покупио инвокацију. Следећи рашки документ који
садржи инвокацију је признаница кнегиње Милице из 1399. године.
Претпоставља се, међутим, да овај документ није настао у Рашкој, на шта
нам указује датум (забележен је датум од рођења Христовог, а не од
стварања света). Дакле, оба рашка документа која садрже инвокацију
имају проблематично порекло. Једини документ, поуздано рашки, који је
садржао инвокацију је црквена повеља челника Радича из 1430. године
(обична вербална инвокација).

Зета има најмање сачуваних повеља од свих српских земаља (18). Свака од
њих садржи симболичну инвокацију, док вербалну садрже свега две:
повеља Ђурђа Балшића из 1373. године и повеља Дубровчанима из 1386.
године.

5
Пример симболичке и вербалне инвокације (уговор Стефана Немање и Дубровника на
латинском језику).

6
Пример симболичке инвокације, обичнан крст (писмо Дубровчана кнезу
Павлу Раденовићу поводом олова које је држао у њиховом граду, 25.
август 1411. година).

7
Пример симболичке и вербалне инвокације (повеља бана Кулина од 29.
августа 1189. године).