5.

RADIONICA KARAČI I DEKORATERI

Sklonost Koređa za sažimanje ideja ticijana,Leonarda i Rafaela,poslužila je kao osnov za
umetničku doktrinu braće Karači,osnivača Bolonjske škole.
Pre pojave Karačija u Bolonji je postojala tradicija umetnosti,a u vreme renesanse Frančesko
Franća,rafaelovski raspoložen i inspirisan umetnik,uživao je veliki ugled.
Smatra se da je Bolonjska škola stvorila jedan stil koji je postao zajednički celoj Italiji,a
nastao je inicijativom ateljea Karači,čiji su napoznatiji članovi Anibale(1560-1609),
Lodoviko(1555-1619) i Agostino(1557-1602).
Glavne karakteristike
-radionica Karači je oko 1580.godine razvila antimaniristički stil
-njihova specijalnost bilo je monumentalno fresko slikarstvo.Oni predstavljaju
predposlednju stepenicu u istoriji dekorativne umetnosti
-dela Karačija predstavljaju emocionalnu struju u baroknoj umetnosti,koja nije bila opsednuta
komplikovanim idejama,dubokom osečajnošću i kultivisanim umetničkim metodama.
-Karači su osnovali u Bolonji čuvenu Akademiju upućenih, 1585.godine,umetničku školu sa
eklektičarskim stavom u teoriji i praktičnoj obuci,gde je nastava počivala na proučavanju
majstora,anatomije i živih modela.Njeni osnivači su imali prvenstveni cilj da italijansku
umetnost oslobode manirističke artificielnosti i da je vrate izvornim klasičnim principima velikih
majstora visoke renesanse.
-Karači su izmenili duh likovnog poimanja,stvorivši modernu koncepciju crkvene umetnosti,
a njihovom slikarskom praksom religiozno slikarstvo potpuno je odvojeno od profanog
slikarstva.
-Karači su bili veliki dekorateri,a to potvrđuje Galerija Farneze,delo eklektičara,koji biraju
najbolje što je stvorila umetnost u prošlosti i proveravaju tuđa iskustva ličnim studijama
prirode.
-proučavanjem majstora iz antike,rođaci Karači su uspeli da zagospodare manirizmom,da
ponovo otkriju smisao za sređenu kompoziciju,lakoću i istinitost u igri likova.
-NOVO:dok su zajedno stvarali obrazac za mitološko slikarstvo u palati Farnese,rođaci Karači
su ustanovili tip oltarske slike,koji će uzet od Rafaela,trajati do Ingresa,podeljen na dva
dela(na nebeski i zemaljski svet,koji mešu sobom vode razgovor svim sredstvima svete
krasnorečivosti).
-smatrali su da je spontanost glavna odlika umetničkog dela, a da je kod procedure slikanja
crtež najvažniji(fetišizovan je).
-Vićenco Justinijani,njihov naručilac,je rekao da su oni kombinovali umetnost maniere(po
sećanju,mašti) sa slikarstvom po modelu(elementi manirizma se ogledaju u kompozicionim
delovima,slikarstvo kvadrature,kvadro riportato i klasični crtež).
-oni su uspeli da pomire velike tradicije,kombinujući bogatstvo veselih i životnih boja
Venecije, sa veštinom crtanja i snažnog modelovanja, stvorivši svojevrsnu sintezu idealaizma
i naturalizma.
-glavna razlika između rada Karavađa i Karačija se ogleda u tome što Karavađo radi
realistične predstave,dok Karači radi velike dekoracije sa mitološkim temama,poput Ovidijeve
metamorfoze(afektivna tema,puna emocija).
-godina 1595 je simbol, kada se zahvaljjuci talentu brace Karaci okoncava manirizam i
simbolicno pocinje barok.Posebno Anibale postaje simbol kvalitetnog slikarstva, baroknog
klasicizma, koji ce kasnije nastaviti Pusen i drugi.Stvaranje u Rimu i Anibala i Karavadja se
izjednacava.Oni tada slikaju po prirodi.Tek kasnije ce se doci do zakljucka da je Karavadjo bio
previse naturalistican,a da je Karaci vrsio selekciju i predstavljao prirodu onakvu kakva
treba da bude,a ne kakva jeste.
Anibale Karači
-najdarovitiji od rođaka Karači,čija ga je snaga relaističkog temperamenta gurala na narodne
izraze bliske Karavađu.
-više je bio reformator,nego revolucionar.Njegova reforma zasnivala se na obnovi klasicne
umetnosti i revitalizaciji klasicnih ideala visoke renesanse. Anibale Karači je bio taj koji je
obnovio stare vrednosti u italijanskoj umetnosti i revitalizovao slikarsku tradiciju, od Đota
preko Mazača do Rafaela.
-za Anibala se kaze da nije bilo umetnika koji je inteligentnije reinterpretirao pouke visoke
renesanse,onako kako ih je formulisao Rafael,a sto je manirizam porekao.
-scene iz svakodnevnog života,koje nastaju ne početku karijere,su mu poslužile kao neka
vrsta poligona za eksperimentisanje.
-kao i Karavađo osećao je da umetnost mora da se vrati prirodi,ali je njegovo prilaženje
bilo manje iskreno i održavalo je ravnotežu između studija iz života i oživljavanja klasike.
-postavio je načela koja će biti načela klasičnog predela.
-umetnik koji je uz pomoć svog brata Agostina slikao lakim i radosnim bojama
-fresko dekoracije je najviše radio,jer je bio posvećen retoričkim Aristotelovim
konceptom.Afeti(emocije)ljudske duše se predstavljaju,a povišene emocije korespondiraju sa
vremenom.
-Karaci zapravo radi u tehnici mezzo a fresco-nesto izmedju freske i ulja na svezem
malteru.Anibale Karaci je dobijao sve najvece porudzbine crkve
-za Anibala, portret je sluzio posebno za istrazivanje metoda naturalistickog predstavljanja.
Na portretima nije preterano izrazena psiholoska iindividualnost/kao ni u zanru/, ali jeste
humanost, vizija humanosti i svesnost o ljudskoj prisutnosti.Uglavnom preovladava
kontemplativno raspolozenje.
-Anibale je poceo da slika pejzaze oko 1585, kao vrstu produzetka zanr slikarstva.Pejzaz mu
je sluzio kao okruzenje.
-sa usponom karijere on se okrece profanim temama,sto je kulminiralo u ciklusu Baha i
Arijadne na svodu galerije Farneze/ciklus je objedinjen idejom Amor vinict omnia-ljubav sve
pobedjuje/.Ova dekoracija je vrhunac Karacijeve delatnosti u monumentalnim dekorativnim
celinama.
-Anibale se borio sa suštinskom dramom ljudske predodređenosti,a
Agostino se predavao izražavanju onih olimpijskih snova u kojima su uživali humanistički
kneževi tog vremena.
Galerija Farnese
Ova velika dvorana,dimenzija oko približno 6 x 18 metara je Anibaleovo najznačajnije delo.
Nad arhitektonskim vencem diže se poluobličasti svod koji je dekorisan mitološkim scenama,
izabranim iz Ovidijevih "Metamorfoza".
Tema je moć ljubavi koja sve pobeđuje i kojoj podležu čak i antički bogovi - Amor vincit
omnia. Za razliku od simboličnog karaktera većine manirističkih ciklusa, program ovih fresaka
bazira se na mitologiji,a Anibale ih slika sa takvom snagom i direktnošću da je i gledalac
uključen u ovaj narativni i zabavni spektakl.U svom pristupu antici Anibale je očigledno sledio
duh Rafaelovog "Kupidona i Psihe" iz vile Farnezine. Njegov visoko razvijeni manir prilagođen
je ukusu viših klasa, a freske podstiču utisak "radosti života" (joie de vivre).
Tek u drugoj polovini XVI veka kvadratura(iluzionističko arhitektonsko slikarstvo,koje
kombinuje realnu i imaginarnu arhitekturu) je došla do svog izražaja.Anibale odlučuje da ne
koristi čistu kvadraturu,već da sledi tip kombinovane dekoracije i on je naslikao mitološke
kompozicije kao "kvadri riportati" (umetnute štafelajske slike),koje kao da su uokvirene i
prenesene na tavanicu.Njegova odluka da koristi kvadri riportati bila je gotovo sigurno pod
uticajem Mikelanđelove Sikstinske tavanice.Anibale je okvir svoje dekoracije zasnovao na
velikom vencu,potpuno vidljivom samo iz četiri ugla,kojeg pridržava pažljivo smišljen sistem
atlanata i herma.

Freska na tavanici
-u galeriji palate Farnese u Rimu oko 1597-1601.godine
-njegovo najveće delo koje ga je proslavilo
-bogata i zamršena kompozicija:narativni prizori,slično onima u SIkstinskoj kapeli,okruženi su
slikanom arhitekturom,prividnom skulpturom i nagim mladićima koji nose vence.
-stil glavnih tema podseća na Rafaelovu Galateju,a celinu spaja jedna iluzionistička
shema,koja odražava Anibaleovo poznavanje Koređa i velikih Venecijanaca.
-brižljivo skraćeni i osvetljeni odozdo,nagi mladići i prividna skulptura i arhitektura izgledaju
stvarni.
-naspram te pozadine prizori iz mitologije predstavljeni su kao tobožnje slike u ramovima.
-NOVO:tavanica se odlikuje bujnošću,što je odvaja od manirizma i visokerenesanse.
Anonimni čovek koji večera pasulj
-uticaj severa
-Anibalov seljak je prostih crta,u ritama, rascupan,ali bez preterivanja.Njegov izgled Anibale
belezi objektivno kao i ostale detalje na slici.
-slikarev glavni interes bio je da realno predstavi izgled, pomocu energicnih, slobodnih poteza
i smelog kolorita.
Mesar
-razlika u odnosu na sever se ogleda u načinu prikazivanja figure,jer su ovde idealizovane
figure.
-jedna od najranijih Anibalovih zanr slika.
Anibale nastoji da svijim sirokim, sumornim postupkom potisne individualni karakter
predstavljenih ljudi.Anibalovi karakteri su prepoznatljivi clanovi drustvene klase ili profesije, ali
oni nemaju licni, psiholoski identitet.
Raspeće
-simetrična kompozicija
-slika emotivno zrači,tako da je osećamo.
Venera sa Satirom i Kupidonom
-kadriranje sa leđa u krupnom planu(uticaj manirizma)
Lov
-žanr scena,velika slika
-tretman slike je severnjački,panoramski pogled.
Ruganje Hristu
-savršeno vladanje crtežom, uticaj manirizma kroz kadriranje.
Predeo sa bekstvom u Egipat
-oo 1603.godine u Galeriji Doria u Rimu poluobličastog formata
-monumentalni pejzaž odaje pastoralno raspoloženje,a nežna svetlost i atmosfera vraćaju se
Đorđoneu i Ticijanu.
-figure su male i sporedne kao na nekom severnjačkom pejzažu(neproporcijalan odnos
između figure i pejzaža),ali ne izgledaju izgubljeno i smanjeno do beznačajnosti.
-karakter panorame nimalo ne ukazuje na bekstvo u Egipat
-priroda nije nepripitomljena kao kod severnjačkih predela,već je prikazan
civilizovan,gostoljubiv kraj (stari zamak,putevi i polja ukazuju da je čovek tu nastanjen)
-čvrsto konstruisani idealni predeo dočarava viziju prirode koja je pitoma,ali je stroga.
Bahus i Silen
-svet razigrane alegorije i klasične priče,zamišljen ovde u ogromnim razmerama,uhvaćen je u
minijaturo na panelu za harpsikod.
Ribarenje
-anticipira Pusena
-u pozadini se nalazi priroda viđena novim očima,ali doterana.
-slika potiče iz vremena pre nego što ga je 1595.godine kardinala Farneze pozvao u Rim.
Palata Farneze
-hol je oslikan mitološko alegorijskim govorom kroz priču o Herkulu i Odiseji(pobeda vrline
nad opasnostima).
-nema štafelajnih slika,tu je iluzija(kvadro riportato-podignuto),ali nije sasvim zbunjujuće.
-uticaj Mikelanđela kroz modelovanje figure.
-raščlanjivanje tavanice poput Sikstinske kapele.
Stil Galerije Farnese je uzet iz najboljih izvora reneseanse,tj. od Mikelanđela i Rafaela,koje su
rođaci Karači tako sjedinili da je to samo njihova tajna.
Pieta
-Anibale insistira na lamentu, oplakivanju.
-Sveti Franja se obraca posmatracu da se pridruzi oplakivanju.U pitanju je relativno
jednostavna scena.Poboznost,hristijanizovanost slike je u prvom planu.
-Hrist je u centru slike, a sve druge figure su oko njega.
-Evharistijska tematika Piete je narocito naglasena,
-u centralnoj Italiji se predtsvalja nosenje Hristovog tela, u duhu severnjacke tradicije je
Hristivo telo polozeno na grob.
-jasan je uticaj Koredja, ljupkost tela i oblika.
Sveti Franja i raspeće
-slika je vazna kao dokaz celokupne Bolonjske atmosfere i te reforme koja je zahvatila taj
prostor.
-ovaj simbolizam ima poruku memento mori i jedini spas se vidi u Raspetog, na sta ukazuje
Sveti Franja.
-i ovde se insistira da posmatrač bude uključen u sliku.
Lodoviko Karači
-1555-1619.godine
-rođak Anibala Karačija,a razlikuje se od rođaka po nežnijoj i mističnijoj osetljivosti.
-iako je bio učitelj Anibalu,potpao je pod njegov uticaj.
Venčanje Bogorodice
-kada je bio najbogatiji,Lodoviko je spontano i venecijanski reagovao na boju.
Madona Bergellini
-ovde je Lodovico Karači uzeo baroknu kompoziciju sa Ticijanovih slika,kojoj je dodao
nebesku dubinu čime je veoma srećno rešio gornji deo kompozicije.
-Sacra conversazione iz renesanse,gde su sve ličnosti bile nepokretne,postao je živahan
razgovor u kome ljudi i sveci mogu intimno da opšte sa svetim licima.

DEKORATERI
Karavađov genije je skoro sputao njegove sledbenike,dok su sledbenici Anibalea Karažija bili
u mogućnosti da se još pre njegove smrti razviju kao individualni majstori.
1.Gvidro Reni
-učenik Karačija
-rafaelovske tendencije su najsavršenije izražene u delima Gvida iz Bolonje
-vraća se na antiku,uz lepe,blede boje
-radi scene iz rimske mitologije,kao što je apoteoza Eneja(skraćene figure) i Otmica
Sabinjanki(studiozni trijumf božanskog priviđenja,kvadratura-iluzija).
Aurora
-freska na tavanici u palati Rospiljozi u Rimu
-dekoratorsko delo koje se može porediti sa rafaelovim kompozicijama u Farnezini
-pokazuje Apolona-Sunce-u kolima koja vodi Aurora(Zora).
-kompozicija je nalik reljefu sa dramatičnom svetlosti koja mu daje emocionalnu prodornu
snagu koju likovi sami nikad ne bi postigli.
-ova slika nema skraćenja,ali je ipak prati kvalitet Bolonjaca i iluzionističkog koncepta kvadro
riportato.Ovo je pravi kvadro riportato,ali kada ne bismo znali da je na svodu,pomislili bismo
da se slika nalazi na zidu,te je ona suštinski daleka od baroka,ali nagoveštava barokno
jedinstvo slike.
-kao novina je uveden prvai štuko (dok ga Karači simulira).
-zadržan je i arhitektonski okvir
-vedrina, muzikalnost i ritmičnost u konstruisanju moćnih i jakih figura ukazuju na njihovo
rešenje poput skulptura,ali koje je istovremeno potpuno neodgovarajuće kao tendencija
iluzionističkog slikarstva baroka.
2.Gverčino
-učenik Karačija
-1591-1666.u Čentu blizu Bolonje,studirao je kod Lodovika Karačija,ali je bio i pod uticajem
Karavađa
-radio je velike oltarske slike sa osećanjem koje je u isto vreme i slikovito-dekorativno i
dramatično.
-Gverčino je bio najmlađi od Bolonjeza u Rimu,najrevolucionarniji i najmanje nalik "klasičnom"
klasicizmu.
-zanimljivo je da je njegov kolorit pretprpeo veliki uticaj Karavađa,koji se ogleda u jakim
kontrastima i jakim bojama, kojim se izdvaja od ostalih Bolonjeza.
-Gverčinove figure su pokrenutije,lepršavije,vazdušastije u svojoj formi,sve ostvaruju utisak
lebdenja, dok je kod Renija sve mnogo prizemnije,zemaljskije.
Aurora
-freska na tavanici
-arhitektonska perspektiva,kombinovana sa slikarskim iluzionizmom Koređa i jakom svetlošću
i bojom Ticijana,pretvara čitavu povšinu u jedan bezgraničan prostor
-likovi proleću kao da ih nose stratosferski vetrovi.
-ovom slikom je Gverčino pokrenuo nešto što je uskoro postalo bujica sličnih vizija na
tavanicama crkava i palata.
-oslikao je apoteozu Aurore na tavanici slikarstvom kvadrature.
-figure su znatno manje od pejzaža,koji je iskonstruisan,jer nije po realnosti rađen.
-jaka skraćenja i odmah s evidi da se radi o svodnoj slici.
Neverni Toma
-kombinacija karavađovske iskrenosti sa veencijanskim bogatstvom boja
-reagovanje na uljanu boju prikazuje u tom periodu
-nijedan drugi Italijan XVII veka nije tako neposredno produžio ovaj aspekt venecijanske
visoke renesanse.
Gverčinova kasna platna ispunjava jedna svuviše postojana svetlost.
Mada Gverčino nije mnogo odgovarao rimskom ukusu,njegov pokrovitelj je bio papa Grgur
XV iz Bolonje.
3.Domenikino
-1581-1641.godine u Bolonji
-klasične tendencije Anibalea Karačija su postale hladnije u delima Domenikina
Sibila
-ima svu onu izdašnost oblika koja podseća na Rafaela
-bio je dosta nejednak,ali ne i improvizator,a dostizao je katkad svežinu renesansnih majstora.
-kvalitetima i odsustvom akademskog tona Domenikino je privukao pažnju Pusena,koji po
dolasku u Rim nalazi inspiraciju u njegovom delu.
Tobija
-Domenikino je razvio Anibaleovo interesovanje za pejzaž i umeo da stvori prijatnu
kombinaciju reda i prirode
4.Andrea Poco(1642-1709.)
-slikar,arhitekta,matematičar i teoretičar umetnosti
-radio je i pozorišne scenografije, a izdao je i izuzetnu Knjigu o perspektivi.
-dekorater baroknog doba,čiji se stil inspiriše pozorištem,efektima mašinerije i dekora
savremene opere.
-krajem XVI veka ljudi skloni misticizmu su bili beatifikovani i kanonizovani,što je proizvod
protivreformacije.
-poznat je i kao "padre Poco" i veoma bitan za barokno slikarstvo srednje Evrope, jer je
oslikavao jezuitsku crkvu u Beču,gde je i umro.
Crkva svetog Ignacija u Rimu
-prava jezuitska crkva, koja je dugo čekala da bude dekorisana.
-ovde imamo najspektakularniji razvoj kvadrature.To je vrhunac baroknog iluzionizma.
Andrea Poco svojim iluzionizmom "konstruiše" još jednu crkvu iznad prave crkve, čime je
iluzija dubine/visine prostora pojačana do krajnjih granica.
-njegove figure pripadaju jednom bezvremenom svetu i učestvuju u,na spektakularan način
Pocove zamisli,u osnovnoj temi jezuitskog reda, koja je i glavna tema ove svodne dekoracije -
misionarstvo (alegorija misionarskog rada jezuita).
-skraćenja su ovde potpuna, arhitektura je slikana, i ova kompozicija predstavlja trijumfalnu
završnicu kvadratra-slikarstva.
-to je svodna dekoracija ( a ne kupolna),ali je Poco u ovoj crkvi i na mestu realne kupole dao
jednu od najingenioznijih iluzionističkih kupolnih rešenja u drugoj polovini XVII veka - slikanu,
virtuelnu kupolu.
-kupola se u kontekstu koncepcije prostora, ispostavlja kao mesto glavne, najviše iluzije, i u
duhovnom i u vizuelnom smislu, a koja se doživljava samo sa jednog mesta u crkvi (i to ne tik
ispod samog vrha kupole, nego malo ispred, sa pozicije koja je ovde precizno utvrđena malim
žutim krugom na podu).
5.Pietro da Cortone(1596-1696.)
-skulptor,arhitekta i dekorater
-dekoracija iluzionističkog poimanja nije stvarana perspektivnim metodama,već je utisak
prostora,koji može da živi sam za sebe kao odvojeni svet.
-obiluje složenim simboličkim sadržajima i aluzijama izraženim alegorijama,kojima je potrebno
znalačko razjašnjenje.
Glavne karakteristike: Kortone se služio arhitektonskom konstrukcijom kompozicije,spretno
vladao rasporedom masa po izvijenim linijama,a rasterećenim i osvetljenim centralnim delom
slike stvarao iluziju pokreta koji raste u beskraj prostora.
Palata Barberini
-papa Urban VIII (Mafeo Barberini),još dok je bio kardinal, želeo je da podigne najveću
porodičnu i papsku palatu u Rimu.Njegov rođeni brat Tadeo bio je veoma bogat i član gradske
uprave, i delio je Mafeijevu nameru da nova palata zaseni sve ostale u gradu,čak i onu
porodice Farneze.
-arhitektonski projekat za palatu Barberini je delo Maderne, Borominija i konačno Berninija.
Palata ima dva krila (po Borominijevom projektu): svetovni i sakralni. U jednom je planirano
da živi Mafeo, a u drugom Tadeo, i ta dva krila se spajaju upravo u tom Gran Salonu sa
Kortoninom svodnom kompozicijom. čitava palata je, dakle, povezana velikim salonom (Gran
salone) u vidu niza dvorana za audijencije. Ta dvostrukost koncepcije, izražena i kroz
neoplatonističku antitezu vita activa i vita contemplativa, ogleda se i ovde: jedan bočna strana
svoda uvodi u Tadeovo krilo palate, bogatog čoveka, čoveka od akcije, a druga u Mafeijevo
krilo, čoveka koji pripada kontemplativnom svetu, pesniku i
Glorifikacija vlade Urbana VIII
-freska na tavanici Palate Barberini u Rimu oko 1638.godine
-površina tavanice je podeljena slikanim okvirima i podražava arhitekturu i skulpturu
-neograničeni nebeski prostor izvan okvira
-grupe figura na oblacima proleću iznad i ispod ovih okvira stvarajući dvostruku iluziju
-u ovom delu barokni stil dostiže vrhunac svog dinamizma.