Uvod

Proučavanje folkora počinje tokom romantizma. Komparatistika se najpre javila u prirodnim

naukama (komparativna anatomija u Francuskoj je prethodnica evolucione teorije). To je imalo
odjeka i u humanistici – Gete i Herder se zanimaju za komparativnu anatomiju. Od prirodnih nauka, i
morfologija utiče na humanistiku (Morfologija bajke).

Herder se prvi zalaže za proučavanje narodne/prirodne poezije. On smatra da se nacija

zasniva na jeziku. Krajem 18. veka Karl Line vrši sistematizaciju živog sveta. Tada se menja i shvatanje
hronologije pod uticajem geologije.

Javlja se komparativna filologija, koja tokom romantizma obuhvata i lingvistiku i nauku o

književnost i kulturnu antropologiju. Otkriće sanskrta (reč sanskrt znači sređen, uređen jezik,
književni jezik) i semitske porodice jezika krajem 18. veka dovodi do otkrivanja indoevropske
porodice jezika, a to do nastanka komparativne lingvistike.

U 18. veku Englezi preuzimaju Istočnoindijsku kompaniju. Englez Vilkins prevodi

Bhagavadgitu i Hitopadešu (varijanta Pančatantre). Francuz Diperon je naučio avestijski i u Bombaju
je preveo svetu knjigu Avestu. Sa persijskog je preveo Upanišade, i taj prevod je imao velikog uticaja
na Šopenhauera.

Vilijem Džouns je prevodio s persijskog. Preveo je Hafiza (u to vreme Gete je oduševljen

Hafizom; širi se evropski interes za poeziju). Džouns je pisao klasicističku poeziju i podržavao je
Američku revoluciju. Došao je u Kalkutu i interesovao se za indijsku kulturu. Preveo je Kalidasinu
Šakuntalu, što je imalo velikog odjeka u Evropi, vladala je fascinacija ovim delom. Pre svega je bio
oduševljen Gete – Prolog u pozorištu u Faustu nastao je po uzoru na prolog Šakuntale. Džouns je delu
„stišao“ senzualne delove. Održao je govor u Učenom društvu Kalkute, gde govori o srodnosti jezika i
postavlja temelje za novu disciplinu.

U Evropi se formira interesovanje za proučavanje sanskrta. Aleksandar Hamilton ga je učio.

Fridrih Šlegel je osnovao prvu katedru za indologiju i napisao je delo O jeziku i mudrosti Indijaca.
Romantičari otkrivaju Indiju, postoji shvatanje da Evropa treba da se okrene Indiji kao uzoru, jer su
tamo poezija i religija netaknute.

Indologija, komparatistika i fokloristika nastaju u isto vreme i povezane su, dele pojmove.
Model jezičkog stabla je prvo uveden u lingvistici, ali se prenosi i na proučavanje narodnih
pripovedaka.

Romantičari idealizuju starinu. U indijskoj poeziji vide narodnu, prirodnu poeziju. Ironija je u
tome što su pesnici koje su oni čitali (npr. Kalidasa) bili sve samo ne narodni pesnici. Oni su bili
obrazovani i pisali su po pravilima, mnogo bliže klasicizmu nego romantizmu. Indija postaje izvor i
uzor.

Romantičari veruju u prirodnu, organsku povezanost, jedinstvo društva, kao i jedinstvo

čoveka i kosmosa (to se naziva organicizam). Njemu suprotstavljaju mehanicizam (veštačka
povezanost).

Moderno doba počinje sa: Francuskom revolucijom (1789; donet je ustav, društveni ugovor
kralja i naroda, kojim je kralju ograničena vlast, on više nije božji izaslanik), industrijalizacijom i
sekularizacijom (odvajanje crkve od države, povlačenje religije iz javne sfere, slabljenje njegog uticaja
i jačanje prosvetiteljskih ideja).

Romantizam je antimoderan jer se suprotstavlja industrijalizaciji, mehanicizmu,

tehnologizmu, sekularizaciji, prosvetiteljstvu. On idealizuje prirodu, koja čuva zlatno doba. Idealno
društvo je po njima postojalo u srednjem veku. Traga se za prirodnom poezijom, a narodna je jedan
primer nje.

Romantičari su svoja filozofska shvatanja projektovali na Indiju. Tamo i dalje postoji idealno
društvo kakvo je vladalo u srednjem veku. I njihova poezija je jedan primer prirodne poezije. U njoj se
čuva izvorno, arhajsko. Paradoks je u tome što smatraju da je poezija izraz individue, a pripada
kolektivu.

Komparatistika
Braća Grim prvi primenjuju filološki pristup na narodnu poeziju (do tad se on koristio za
Homera i Bibliju). Oni prave prvi indeks motiva, što je prvi primer komparativnog shvatanja
književnosti. Motivi su uglavnom preuzeti iz narodne poezije i mitova. Jakob Grim drži predavanja o
Kalevali i pritom govori i o srpskoj epici.

Karakteristično za romantizam jeste: idealizacija Indije i filolološko-naučni pristup

(primenjivanje filoloških metoda).

U 20. veku komparatistika, folkloristika i indologija se udaljavaju. U 19. veku otvaraju se prve
katedre za indologiju, na kojim se uče sanskrt i indijske književnosti. Kod nas ih u to vreme nema, već
se samo pojedinci bave ovom temom: Petar Budmani (preveo Pesmu o kralju Nalu), Toma Maretić,
Pavle Jevtić (prvi indolog sa diplomom, preveo Bhagavadgitu)... U 20. veku postoje kursevi sanskrta,
otvara se Katedra za indologiju u Zagrebu.

Građa za bavljenje komparatistkom obuhvata: Vukova izdanja (kanon), ali i dve

Čajkanovićeve antologije (pripovetke je uzmao iz časopisne građe i rukopisnih zbirki), Bogišića,
Erlangeski rukopis, Etnografsku zbirku Arhiva SANU, itd.

Indeks motiva sastavio je Stit Tompson. Indeks tipova pripovedaka Arne-Tompson (AaTh)
sastavio je Anti Arne (1928), a dopunio Tompson 1961. Reviziju je 2004. uradio Uter (ATU). Svaka
pripovetka u indeksu ima šifru, npr. AT 510 A (Pepeljuga). Uzor za ovo delo jeste taksonomija živog
sveta.

Teme iz folklora ulaze u pisanu književnost, i obrnuto (npr. prepričava se apokrif). Postoji i
narodska književnost – tu npr. spadaju prepričani romani koji se prodaju po vašarima.

Osnovni pojmovi indijske kulture

Istorija Indije
Najstarija civilizacija bila je civilizacija doline Inda, otkrivena u 20. veku. Osnovali su je
starosedeoci Indije. Bila je razvijena, imali su gradove, bavili se trgovinom. Negovali su kult životinja,
imali su pismo (još uvek nedešifrovano).
 Indoevropljani ovaj prostor osvajaju 1500. god. p. n. e. Sebe su zvali Arija (=arijci) i bili su u
sukobu sa starosedeocima. Vremenom je došlo do mešanja i tako su nastali savremeni Indijci.

Određivanje datuma je vrlo problematično jer ih nisu beležili. U 5. veku p. n. e. živeo je princ
Buda, u 4. dolazi Aleksandar Makedonski. Od 322. do 185. god. p. n. e. trajalo je zlatno doba. Vladala
je dinastija Maurja i car Ašoka. Od 320. do 500. god. n. e. vlada dinastija Gupta.

U 11. veku završava se klasično doba Indije, dolaze muslimanski osvajači i širi se islam. Od 16.
do 19. veka Moguli upravljaju Indijom. Najpoznatiji car je Akbar. U njegovo vreme izvršen je prevod
Upanišada na persijski.

Od 16. veka pojavljuju se evropske sile. Holanđani osnivaju Istočnoindijsku kompaniju.

Francuzi osnivaju koloniju Pondišeri, a Portugalci Gou. Tokom 19. i prve polovine 20. veka traje
britanska uprava (to vreme se zove „rađ“). Engleska kraljica krunisana je za indijsku caricu.

Mahatma Gandi je bio vođa pokreta nezavisnosti Indije. Njegovo načelo je nenasilje. Indija i
Pakistan se dele 1947. godine. Nehru je bio prvi premijer Indije i otac Indire Gandi, takođe
premijerke i jednog od vođe Pokreta nesvrstanih.

Indijski jezici
Nema jednog indijskog jezika! U Indiji se govore sledeće grupe jezika: munda grupa,
dravidski jezici i indoevropski jezici (tu inače spadaju romanski, germanski, keltski, baltoslovenski,
indoiranski, mrtvi (anadolijski i toharski), kao i grčki, albanski i jermenski jezik).

Indoiranski jezici se dele na indijske i iranske. Sanskrt je klasični jezik Indije i ima više varijanti:
vedski sanskrt (najstariji oblik sanskrta), epski sanskrt (jezik Ramajane i Mahabharate) i klasični
sanskrt (normirao ga Panini).

Sanskrt je imao funkciju koju je u Evropi imao latinski, njim su se sporazumevali govornici
različitih dijalekata. Neke od pozajmljenica iz sanskrta kod nas jesu: šećer, opal, nirvana, avatar, guru,
karma. Sandhi je pojava da se reči spajaju, npr. mes amis i kod kuće. Ima više pisama kojim se piše
sanskrt, ali je najčešće devanagari. Ono beleži sandhi i više je fonetsko od našeg.

Govorni jezici su prakrti. U indijskim drama često se koristi više jezika, pa neki likovi govore
sanskrtom, a neki različitim prakrtima. Persijski je imao ulogu francuskog u Evropi, bio je vrlo cenjen.
U 20. veku vrši se resanskrtizacija hindija. I danas postoje vesti na sansrktu, stripovi, filmovi, itd.

Religije
Religije u Indiji jesu: hinduizam, budizam, đainizam.

Prva vrsta hinduizma je vedizam (po četiri Vede). Indra je gromovnik. Hinduističko shvatanje
vremena je ciklično. Vaišnavizam se vezuje za boga Višnua. Veruju i u avatare. Šivaizam je
poštovanje Šive. Tantrizam poštuje boginju.

Posle budizma dolazi do obnove hinduizma (neohinduizam), ali se usvajaju i neki principi
budizma (nenasilje). Traži se ukidanje brakova između maloletnika, spaljivanja udovica, i sl. Hare
Krišna je misionarski pokret.
 Budizam je verovanje u princa Budu iz Šakje. Nirvana je osnovni pojam budizma. Znači
gašenje, utrnuće – oslobađanje od želja i nagona. Kod nas je mit o Budi zastupljen u Varlaamu i
Joasafu. Buda je osnovao monaške zajednice, uključujući i one za žene.

Po budizmu, bogovi postoje ali nam ne mogu pomoći. Čak se u jednoj inkarnaciji možemo
roditi kao bog (i oni podlažu reinkarnaciji). Buda je propovedao da se umesto obreda, žrtvi i molitvi
treba okrenuti sebi i preseći krug reinkarnacija. Treba se odvojiti od želja i sveta. Ovo je asketska
religija i misionarska, za razliku od hinduizma. Krajnji cilj je nirvana (kod nas o njoj pevaju Dis,
Dučić...). Budizam ne priznaje kaste. Daje prednost govornom jeziku naspram sanskrta.

Hinajana je izvorni oblik budizma negovan na Šri Lanki. Mahajana veruje da je Buda
božanstvo i neguje se u Kini i Indokini. Bodhisatva je neko ko može da uđe u nirvanu ali neće, već
pomaže drugima da uđu. Po nekim verovanjima takvim se čovek rađa. Tantrički budizam poštuje
Budinu žensku prirodu.

Đainizam takođe predstavlja okretanje od hinduizma i ima dosta sličnosti s budizmom.

Veliki broj ljudi prešao je u islam kada se pojavio u Indiji. Sinkretizam hinduizma i islama jeste
sikizam. Njegovi poštovaoci nose turban najčešće žute boje i imaju brkove.

Ima takođe i pripadnika parsizma i hrišćanstva.

Zajedničko različitim indijskim religijama jeste: karma (činjenje, delanje, utiče na narednu
inkarnaciju), dharma (religija, zakon, poredak, ispunjavanje dužnosti vere), samsara (točak rađanja i
umiranja) i mokša (izbavljenje od reinkarnacije i samsare).

Kaste
U kastama se rađa, one ne mogu da se promene (u tome je razlika od evropskih klasa).
Karma, odnosno prethodni život određuje u kojoj kasti se rađamo. Više kaste su: brahmani
(sveštenici), kšatrije (vojnici, plemstvo) i vajšije (zemljoradnici, trgovci, zanatlije). Niža kasta su šudre
(sluge). Van sistema su parije i došljaci.

Indijski ustav ne priznaje kaste – za to je zaslužan Gandi, ali ipak se i dalje zna ko gde spada.
Mobilnost između kasti moguća je samo brakom – žena može da pređe u višu kastu udajom.

Nauke
Filozofski sistemi se dele na hinduistički pravoverne i nepravoverne. Prvi se pozivaju na Vede
i priznaju kaste. Tu spadaju joga (u smislu meditacije), sandhja??? (liči na evropski dualizam duha i
materije), vedanta, itd. Nepravoverna je npr. budizam.

Indijci su poznavali dobro matematiku, znali su za Pitagorinu teoremu, negativne brojeve,

razlomke, pi. Najznačajnije otkriće jesu cifre, posebno nula. Razvijali su astronomiju. Nisu se
interesovali za istoriografiju, zbog čega je hronologija problematična.

Periodizacija književnosti

1. najstariji, vedski period

 Najstariji spomenici su 4 Vede, od kojih je nastarija Rgveda. Čitali su ih mušarkci iz viših kasti.
Pored njih postoji komentatorska književnost, prvo vezana za Vede, a kasnije se odvojila. Primer su
Upanišade. U Vedama ima internacionalnih motiva (ženidba čoveka vilom, potop i sl.). Imaju
pripovedni okvir. Komentari Veda su filozofski tekstovi.

2. epska književnost

Tu spadaju Ramajana i Mahabharata, kao i Purane – mitološki tekstovi o nastanku sveta, u

kojim se spominju i avatari. Čitale su ih niže kaste i žene. U isto vreme nastaje budistička književnost,
ali ne na sanskrtu, već na paliju.

3. kavja

Napisana je na normiranom sanskrtu, to je normirana književnost, teška za čitanje. Liči na

evropsku renesansu ili klasicizam. U okviru nje pišu se poezija, mali epovi i drama (nema tragedije jer
uvek imaju srećan kraj). Radi se o učenoj poeziji, dvorskoj. Najveći pesnik je Kalidasa.

Ima i pripovednih zbirki i nekoliko romana, ali indijske poetike ne pominju prozu. Prave
razliku između kathe (izmišljena pripovetka) i akhjajike (tradicionalna). Neki indolozi veruju da je bilo
i usmene književnosti.

Pripovetke se ne uklapaju u evropsku klasifikaciju narodne proze, po kojoj se proza deli na

pripovetke (bajke, basne, priče o životinjama, novele, legende, šaljive priče) i predanja
(kulturnoistorijska, eshatološka, etiološka). Indijske pripovetke uvek po činju preciznom lokalizacijom,
za razliku od bajki. Njihova karakteristika je okvirna priča, što je kasnije uticalo na arapsku (1001 noć)
i srednjovekovnu latinsku književnost, a iz toga slede Dekameron, Pentameron i Kanterberijske priče.

___________________ (fali kraj predavanja)

Budistički kanon

Đatake su legendarne priče o rođenju Bude, odnosno o njegovim prethodnim životima.

Prenosili su ih budistički misionari. Koristili su starije sižee i folklorne žanrove da bi dospeli do najširih
masa (ono što je njima poznato). Đatake ulaze u budistički kanon. To je Tipitaka (=3 košare).
Hrišćanski kanon je Biblija, budistički je znatno veći, a hinduistički su 4 Vede. Tipitaka je napisana na
pali jeziku. Sastoji se od 3 zbirke: Vinaja pitaka, Suta pitaka i Abidama pitaka. Đatake su nastale
između 3. i 2. veka p. n. e. U 5. veku n. e. je nastao prozni deo Tipitake.??? Tu spadaju različiti žanrovi
– basne, bajke, legende, moralističke priče, novele.

Đatake su napisane na govornom jeziku. Imaju srodnosti s Mahabharatom i Pančatantrom

(možda je bilo preuzimanja, a možda je i isti usmeni tok). U sva 3 dela ima motiv mačka koji se
pretvara da je isposnik da bi prevario životinju, motiv šakala koji zavadi lava i bika. Pripovetke nemaju
veze s budizmom ni s okvirnom pričom – to je svetovna, folklorna mudrost. Prva knjiga je pisana
teškim sanskrtom, a druge govornim, uličnim (veza sa živim, usmenim pričanjem).

Pripovedne zbirke
 Brhatkatha
Ovo je prva sanskrtska zbirka. Naziv znači velika priča. Autor je Gunadhja. Napisana je u stihu
i nije sačuvana. Zna se da je postojala u 6. veku. Po orijentaciji je šivaistička. Ima okvirnu priču –
počinje na nebu gde Šivina supruga traži da joj ispriča priču. Žena dvorjanina joj je tu priču već
ispričala i za kaznu su dvorjani poslati na zemlju. Postoji veza pripovedanja i spasenja – greška donosi
kaznu. Liči na 1001 noć – orijentalna egzotika. Delo je opširno, neki sižei su preuzeti iz đataka. Mlađe
obrade su: Brhatkathašlokasamgraha (autor Budhasvamin), Brhatkathamanđari (=venac priča,
autor Kšemendra), đainska verzija, persijska...

Kathasaritsagara je najznačajnija verzija (=more priča, autor Somadeva, 11. vek). Ima
tantričkih motiva, ali je ipak svetovna, ismevaju se isposnici. Ima 124 dela (=talasa). Jedan deo
Pančatantre je uključen u ovu zbirku. Ima i novih žanrova – sadrži jutarnju pesmu. Nekada ima priče u
priči u priči. Knjiga za decu More priča pisana je po uzoru na ovo.

Šukasaptati
Šuka znači papagaj, ovo je 70 papagajevih priča (veza sa Matošem). Trgovac ostavlja ženi dva
papagaja i jedan od njih joj 70 noći priča kako bi je naveo da ostane u kući i sačuvao je od ljubavnika.
Zbirka nema mnogo poštovanja prema religiji (ljubavnici se sastaju po hramovima). Žene su neverne,
lukave (stalno mesto u orijentalnim zbirkama i folkloru). Slika žena u Pančatantri je drugačija, jer je to
politička zbirka. Tu postoji divljenje lukavstvu žene, ona se ne kažnjava, već njen muž zbog gluposti.
Zbirka je zabavna, ne didaktička.

Ova zbirka je prevedena na persijski i zove se Tutinama (autor Nahšabi). To je zapravo

kompilacija nekoliko zbirki – takođe ima folklora i delova Pančatantre. Nije doslovan prevod. Ima 52
priče i na kraju okvirne priče muž subija ženu.

Kasnije su nastale još 2 pojednostavljene verzije. U 17. veku je bila popularna, prevođena je
na hindi, bengalski, turkmenski. Postoji i kasnija verzija, slobodna prerada od 86 priča, a ima i turskih
obrada (30 priča, didaktične, posvećene Bajazitu). Na istoku je postojala knjiga za narod Čeheltuti
(=40 papagaja). Vremenom je naslov postao sinonim za dugu priču. Kasnije su u Indiji nastale još neke
verzije.

Vetalapanjćavimšati
Znači 25 Vetalinih priča. Vetala je demonsko biće koje obitava na grobljima. Ulazi u leš i
oživljava ga kao vampir. Vetala kralju Vikrami priča 25 priča sa zagonetkom na kraju. Gete i Man su
pisali pod uticajem ove pripovetke, postoji i srpska opera inspirisana njom. Prevedena je na
mongolski, a prenošene su i prevođene i pojedine pripovetke (u Pančatantri se pojedine pripovetke
uključuju a pojedine isključuju kad se prevodi). Priče se ne mogu odrediti prema AaTh, ali ima motiva
iz indeksa.

Prema Andreu Jolesu (Jednostavni oblici) ove pripovetke su kazusi (jedan oblik kazusa je
detektivski roman – neki problem koji se rešava). Odnos prema tantrizmu je specifičan, on je nekad
prikazan kao stran i opasan. Prisutan je demonski hronotop. Zagonetke kralju su obred inicijacije.
Kralj štiti poredak, njegovi postupci su egzemplarni.
 Simhasanadvatrimšika / Vikramaćarita
Naziv znači 32 pripovetke pripovetke prestola. Postoji u 4 verzije. Kralj Bhođa (pojavljuje se i
u drugim delima, istorijska ličnost) je iskopao presto i 32 statue. Da bi se popeo na presto mora biti
kao kralj Vikrama – svaka priča unutar okvirne govori o njemu. Jači je uticaj đainizma. U okviru zbirke
postoji pripovetka koja bi spadala u AaTh 300 (Zmajeubica). Ima tipičnih bajkovnih motiva, ali i
realističkih.

Bharatakadvatrinšati
Ovo je humoristička zbirka. Ismevaju se glupi isposnici.

Sinbadhame / Sintipa / Povest o sedam mudraca

Veoma je raširena na muslimanskom istoku i u Evropi. Bila je knjiga za narod. U okvirnoj priči
maćeha zavodi princa, okleveta ga, on mora da ćuti 7 dana, za to vreme pričaju se priče. Pristutna je
mizoginija, kao i u 1001 noći.

Pančatantra

Postoje starije i mlađe verzije. Najstarija sačuvana je Tantrakhjajika. Ima zahtevan stil.
Postojala je jedna verzija iz koje su izvedene persijske i druge, ali nije sačuvana. U starije spadaju i
nepalska i južnoindijska – na narodskom jeziku, popularnijeg karaktera, imala je dosta prepisa.
Pokušano je rekonstruisanje prve verzije iz ovih.

Što se tiče mlađih verzija, postoji Textus ornatior, Textus simplicior, 9 grupa mešanih verzija,
s kojim zbirka postaje sve više narodnog karaktera i namenjena deci, i Hitopadeša (=korisni saveti).
Poslednja verzija se osamostalila. Nastala je u Bengalu i sastoji se od 4 knjige. Autor je naglasio da su
mu izvori Pančatantra i udžbenik iz političkih nauka.

Pančatantra je jedno od najprevođenijih dela u istoriji. Širila se sa istoka ka zapadu. Kalila i

Dimna je sirijski prevod. Od njega je potekao arapski, pa grčki (____), novogrčki prevod, slovenski
prevodi, hebrejski, latinski. Slovenska verzija je Stefanit i Ihnilat. Persijska obrada je Anvarisuhaili, u
kojoj se uvodi cela nova uvodna pripovetka. U 17. veku nastaju Pilpajeve basne, koje su uticale na
Lafontena. _____________

Pančatantra je drugačija od Ezopovih basni. Ona je vezana za dvor i aristokratiju, dok je Ezop
bio rob. Za njega je specifičan ezopovski jezik i alegoričan način govora. Razlika je u društvenom
kontekstu.

Okvirna priča je manje zaokružena od drugih. Kralj ima glupe sinove, zove brahmana da ih uči
političkoj veštini, a on im pripoveda basne, novele i sl. Pančatantra treba da ilustruje političku nauku.
Didaktička je, pokazuje šta treba činiti u praktičnom smislu.

Ima 5 delova (panča = 5, tantra = knjiga): Razdvajanje prijatelja, Sticanje prijatelja, Vrane i
sove (=rat), Gubitak stečenog i Nepromišljene akcije.
 Nemački indolog Gajb smatra da je osnovna tema odnos prijatelj : neprijatelj. Novije studije
govore o drugim temama, npr. „sopstvena priroda“, odn. interakcija različitih vrsta koja ne uspeva
zbog urođenog neprijateljstva određenog sopstvenom prirodom. Pokušaj da se priroda promeni ne
uspeva. Česte su formule „čulo se“, „rečeno je“ – upućuju na preegzistenciju teksta.

Možda je bila namenjena kraljevima (zbog okvirne priče), a možda i dvoranima. Nije samo o
političkoj mudrosti – ona dominira u prve 3 knjige, ali se u 4. i 5. radi o životnoj mudrosti uopšte.

Insistira se na razumnom ponašanju, osuđuje afekt i poroke. Osuđuju se i zaslepljene žrtve

umesto prestupnika. Ima malo fantastike. Neke pripovetke su novele, neke između basne i priče o
životinjama (basna je alegorična i didaktična, u Pančatantri nisu alegorične). Ima humora koji dolazi iz
nepodudaranja reči i dela – dobra namera vodi u lošu posledicu i obrnuto. Čest je lik trikstera (lukavi
šakal i lisica). Za razliku od folklorne verzije lav ne umire jer car ne može da umre. Dat je i lik drugog
šakala koji kritikuje – alibi.

Teorije nastanka pripovedaka

Pristupi se dele na monogenetske i poligenetske. Monogenetski smatraju da postoji jedna

tačka nastanka pripovedaka. One se zatim ili šire migracijom (migracijom pripovedaka ili naroda; to je
difuzionizam – jedna kulturna pojava nastaje na jednom mestu pa se širi dalje) ili se nasleđuju.
Poligenetski pristupi smatraju da postoji više tačaka nastanka pripovedaka, i oni su univerzalistički –
polaze od antropološke teorije o jedinstvu ljudskog uma.

Mitološka škola

Braća Grim smatrala su da folklor potiče iz mita i oni rekonstruišu mitologiju iz savremenog
folklora. Danas postoji teorija da folklor nastaje demitologizacijom. Oni su postavili pitanje otkud isti
motivi kod različitih naroda i našli su odgovor u filologiji, tj. komparativnoj indoevropskoj lingvistici.
Kao što je ustanovljeno da postoji indoevropska porodica jezika, tako i motivi imaju zajedničko
poreklo.

Maks Miler bio je indolog, potekao je iz filološke tradicije. Osnivač je nauke o religiji (to nije
teologija!) i uveo je komparativno proučavanje religije. Najviše se okretao indijskim izvorima, pre
svega Rgvedi. Nemački indolog Adalbert Kun uticao je na Milera. On je postavio tezu o
indoevropskom pesničkom jeziku.

Miler je pošao od jezika i smatrao je da je mit bolest jezika. Priroda je izvor mita, tj. mit je
odraz prirodnih pojava. Narod je morao sebi da objasni te pojave. Miler tačnije smatra da je
fascinacija prvobitnog čoveka suncem stvorila mit. Vremenom su se prvobitna značenja zaboravila i
nastale metafore, a zatim sekundarni pokušaji da se te metafore objasne. Zato je mit bolest jezika.

Kod Milera Crvenkapa je zora, vuk noćna tama, a lovac bog sunca. Bajka predstavlja rađanje
svetla iz noći. Mitološka škola se približava alegorizaciji.

Solarna teorija je zlatni period imala u 19. veku. Njom se u Rusiji bavio Afanasjev, u Italiji De
Gubernatis, a kod nas Natko Nodilo i Ilarion Ruvarac. Ruvarac je osnivač srpske kritičke istoriografije
– insistira na tome da Vukašin nije ubio Uroša, a da Branković nije izdajnik.
 ***

Migraciona teorija

Vezana je za prelazak pripovetki iz jednog naroda u drugi, a manje govori o njihovom poreklu.
Jakob Grim govori o poreklu bajki iz mita i ne isključuje mogućnost prelaska iz naroda u narod.

Osnovu ove teorije postavio je nemački filolog koji je preveo Pančatantru, Teodor Benfaj. On
je bio orijentalista, a najviše je zapamćen po indološkim radovima i svom prevodu, iako nije bio
primarno indolog. Ovaj prevod se sastoji od 2 toma (1. je tekst a 2. komentari) i predgovora. Benfaj je
osnovao časopis Istok i zapad.

Sledbenik Benfaja u Nemačkoj jeste ________, a u Francuskoj Emanuel Kosken?.

Osnovni tekst ove škole je Pančatantra (mitološke je Rgveda). Benfaj poredi jednu pripovetku
s drugom i tekstološki način mišljenja prenosi na proučavanje pripovedaka. Taj način je zastupljen i u
finskoj školi (istorijsko–geografski metod; pripovetke se grupišu istorijski i geografski a onda se vrši
rekonstrukcija praverzije). Finska škola izvedena je iz migracione teorije, a iz nje dolazi indeks motiva.

Benfajeva osnovna postavka jeste: sve pripovetke su potekle iz Indije. Video je da sve
narodne pripovetke imaju analogiju u indijskim zbirkama, koje su starije. Zato je zaključio da širenje
ide od istoka ka zapadu, i to u dva kraka: zapadni (Vizantija, _________, Španija) i istični (preko Tibeta
i Mongola Rusima i Slovenima). Prenosi se pismeno, on usmenom prenošenju daje malu ulogu.
Benfaj je postavio novu disciplinu – komparativno proučavanje pripovedaka. Smatrao je da su basne
došle iz Grčke u Indiju.

Ono što je uzdrmalo njegovu tezu jesu otkriće staroegipatskih priovedaka, starijih od
indijskih, i pojava antropološke škole, koja je pokazala da ima pripovedaka s istim motivima kod
naroda koji nikada nisu bili u dodiru.

Vatroslav Jagić u Historiji književnosti naroda hrvatskoga i srpskoga zastupa migracionu

teoriju. Njegova ideja je da su Turci mogući posrednici između istoka i zapada. On kritikuje
rekonstrukciju slovenske mitologije iz folklora. Na migracionu teoriju pozivali su se i Stojan
Novaković, Toma Maretić, Radoslav Katičić.

Američki folklorista Dandes govorio je o varijantama pesme Zidanje Skadra. Takvu pesmu
imaju Bugari, Rumuni, Albanci, samo se negde govori o gradu, a negde o mostu ili manastiru. Postoji i
kavkaska verzija, a Dandes je našao i indijsku i zaključio da je iz Indije prešla na Kavkaz, a odatle na
Balkan. Maja Bošković-Stulli je primetila da se pripovetke s juga Italija poklapaju s pripovetkama iz
Dalmacije i nekim orijentalnim, npr. iz 1001 noći.

Tokom poslednjih 10 godina ponovo ima zastupnika migracione teorije. Rut Botighajmer
smatra da su bajke nastale kasno, u 16. veku, i to u pisanom obliku, a da su kasno ušle i u usmeno
prenođenje, u 19. veku. Ona misli da je Straparola prvi pisao bajke (zbrka Ugodne noći) i da je stvorio
taj žanr, koji se onda proširio po celoj Evropi. Izazvala je burne reakcije. Protiv njene teze govore
tragovi bajke još u antici i to što nije objasnila kako se od Straparole došlo do usmenog prenošenja.
Jedan drugi proučavalac se slaže s njom, ali umesto Straparole, misli da su bajke prvi pisali braća
Grim.