СЕМИНАРСКИ РАД:

МЕСТО СЕЋАЊА
ВУК С. КАРАЏИЋ КАО РЕФОРМАТОР СРПСКОГ КЊИЖЕВНОГ ЈЕЗИКА

У Београду, Март 2010. године

 САДРЖАЈ:

1. Увод.....................................................................................................................3.
2. Прилике у српском језику пре Вукове реформе.........................................4.
3. Вукови почеци на реформи српског језика..................................................6.
4. Српски рјечник из 1818. године......................................................................7.
5. Вуков рад у трећој и четвртој деценији XIX века....................................................9.
6. Рат за српски језик- Неформална победа Вукове реформе...................10.
7. Пуна победа реформе српског књижевног језика....................................11.
8. Закључак...........................................................................................................12.

2
 УВОД

Традиционална ћирилица, којом су Срби писали још и почетком XIX века, била је
изузетно неподесна азбука. Она је имала много више разних слова него што је у
српском језику било гласова, а сачињавали су је знаци са врло различитим
функционалним вредностима. Поред једнозвучних фонема, постојао је велики
број слова са двозвучним вредностима какви су пре свега били дифтонзи ю-ју, ѥ-
је, ҋ- ји итд, такође, постојао је и одређени број слова који је имао различите
вредности у односу на положај или окружење у речи у којој се налазио, то је пре
свега било слово „Јат“.
Одсуство општеприхваћених правила омогућило је писцима да сваки ствара свој
правопис или чак да пише без икаквих правила, ипак, самим тим је била отворена
могућност за постепено, за свесно или спонтано, упрошћавање и усавршавање
азбуке. Изостављајући поједина слова из старе ћирилице и употребљавајући
мање-више устаљене словне комбинације, српски писци су припремали тло за
потпуну реформу азбуке.
Позабавити се Вуком С. Караџићем данас, значи пре свега сагледати све
чињенце које су могле утицати на његов рад на реформи српског језика, од
прилика у самом језику па до расположења у српском народу. Такође, значи и
позабавити се Вуком не само као реформистом, већ и као писцем и сакупљачем
народних песама и умотворина. Свеукупно књижевно дело Вука Караџића је једно
од највећег значаја за историју српске културе и треба га сагледати у свој његовој
светлости.

3
 ПРИЛИКЕ У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ ПРЕ ВУКОВЕ РЕФОРМЕ

Славеносербски писци произвољно су мешали елементе народног,

црквенословенског и слaвеносербског језика. Пре Вука нису постојала готово
никаква језичка правила, граматике, речници и правопис. У делима тада учених
писаца и песника није било онога што би ту књижевност учинило истински
националном, није било народног живота, српске стварности, као ни осећања за
ритам и мелодију српског језика.
Нарочити значај међу тадашњим књижевницима свакако је имао Доситеј
Обрадовић, који је 1783. године штампао Живот и прикљученија, затим 1784.
Совјете здравога разума, па 1788. Басне, итд. Својим знањем и утицајем дела
која је написао народним језиком надмашио савременике – Орфелина и Рајића.
Његова дела била су најпопуларније штиво код писмених Срба, а његов језик
може се сматрати близак народном, а негде и чист народни. Ипак, у потрази за
прецизним изразом, свој језик није могао сасвим ослободити рускословенског
утицаја, и то за многе појмове у српском народном говору где су постојале
лексичке празнине.
Читав низ писаца изузетно значајних за историју српског језика и српске
књижевности писао је славеносрпским језиком, међу којима и Јован Стерија
поповић, Милован Видаковић, Сава Мркаљ, Јован Хаџић, Атанасије Стојковић...
Граница између писаног народног језика и славеносрпског језика временом је
била све неприметнија. Међу писце који су следили Доситејеву идеју о писању на
народном језику треба сврстати Емануила Јанковића, Јована Мушкатировића,
Аврама Мразовића и друге.1
Крајем XVIII века, у време европског романтизма долази и до формирања већине
модерних европских нација, па тако и питање књижевног језика, као једног од
основних обележја националног идентитета народа, избија у први план. 1783., у
Писму Харалампију, Доситеј износи и програмску идеју о народном, простом,
језику и потреби да образовани људи њиме пишу: „Колико је оних који имаду
време и способ за научити стари књижевни језик? Врло мало! А општи прости
дијалект сви знаду, и на њему сви који знаду читати, могу разум свој
просветити...“2 Касније је Сава Мркаљ у Салу дебелог јера 1810. изнео
утилитаристичко начело „Највећа восможна вразумителност перви конац и начело
у једном језику јест.“ Стога за Србе треба писати српски, писати за њих такозвани
„ славјански“, је готово исто за њих као и писати латински.3

1 Александар Милановић, Кратка историја српског књижевног језика, Завод за уџбенике и наставна
средства, Београд, 2004.
2 Др Александар Белић, Вукова борба за народни и књижевни језик, Просвета, Београд, 1948.
3 Др Павле Ивић, Преглед историје српског језика, Издавачка књижарница Зорана Стојадиновића

Сремски Карловци, Нови Сад, 1998.

4
 Може се рећи да да нико ни до, а ни после Доситеја, није са толиком дубином
изнео потребу да у целом народу буде један књижевни језик заснован на
народном. Доситеј је несумњиво реформатор нашег књижевног језика, али
стварни реформатор он још није. То неће бити ни Мркаљ који је први образложио
потребу фонетског правописа, и који је по угледу на Ј. Х. Аделунга 4 први истакао
начело „Пиши као што говориш“. Иако је изоставивши сва сувишна слова из
српске ћирилице, укупно њих шеснаест, учинио џоновски корак ка њеној реформи,
пуним реформатором српског језика и писма може се сматрати тек Вук С.
Караџић.
Умногоме се ослањајући на Доситејеве идеје о народном језику, водеће се пре
свега Мркаљевом реформом, Вук ће нудећи другачију концепцију, почети, у
сарадњи са Јернејем Копитарем 1814. године, да износи нове идеје на реформи
српског књижевног језика. Коначно, та реформа ће тек средином XIX века коначно
истиснути славеносрпски језик из српске културе, и довести до онога што данас
називамо „Једногласје“.

4Johann Christoph Adelung(1732 – 1806), nemački gramatičar I filolog, jedan od učesnika na reformi
nemačkog jezika u osamnaestom veku.

5
 ВУКОВИ ПOЧЕЦИ НА РЕФОРМИ СРПСКОГ ЈЕЗИКА

Вук Стефановић Караџић рођен је 1787. године у Тршићу, у западној Србији.

Пореклом је из Херцеговине. Током Првог српског устанка, 1807. године, постао је
писар код Јакова Ненадовића, значајног Карађорђевог војводе, а затим и писар у
Правитељствујушчем совјету у Београду, у истом граду постао је и учитељ. Од
1811-1813 год., именован је државним чиновником, вршећи царинску и порезничку
службу у Кладову, Буковчи, Брегову и Неготину. 5
Након пропасти устанка, 1813. године, Вук се упутио у Беч, где је за Новине
српске написао краћи чланак у форми писма упућеног Карађорђу. Текст доспева
до Јернеја Копитара, аустријског цензора за сва словенска издања, кога је
заинтересовао Вуков језик. Познанство Копитара и Вука прерасло је у
плодотворну сарадњу, па и пријатељство, и из ње су произишла прва Вукова
штампана дела, Пјеснарица и Писменица.
У Вуковом језику 1814. године још увек се налазе бројне славеносрпске црте, као
и старо писмо и правопис. Осим слова која је касније избацио из азбуке као што
су: Э-је, Й-ји, ъ- дебело јер, ю-ју и друга, срећу се још и старе правописне црте,
нерегистрована једначења сугласника, као и фонетски, граматички и лексички
славинизми и славеносрбизми. Такође, присутне су и карактеристичне
недоследности у писању гласа „Јат“.
Те 1814. већим делом ослоњен на граматичко наслеђе својих претходника, као
што су Аврам Мразовић, Вук је објавио српску граматику, Писменицу српскога
језика, прилагодивши деклинације и коњугације српском народном језику.
Граматика је штампана Мркаљевом ћирилицом, и овде Вук први пут износи идеју
да у српску ћирилицу треба увести три нова слова љ, њ, ђ, и то, уместо диграфа
ль, нь, дь али се није усудио да је и практично примени приликом штампања.
Такође, он овде подржава и Мркаљево идејно решење за графему ї, дајући јој
вредност гласа ј, као и став да је у српској азбуци дебело јер сувишно слово.6
У Писменици Вук се осврнуо и на стање у српским дијалектима и истакао да
постоје три наречја: херцеговачко, сремско и славонско, а одлука да примат да
свом, херцеговачком, наречју, довешће касније до гласног негодовања у
Војводини. Критеријум за поделу наречја био је рефлекс јата, и то: код
Херцеговаца ие, код Сремаца е, код Славонаца и.
У почецима свога рада на реформи српског језика, Вук се најчешће колебао око
ортографије принуђен да се повија под разним утицајима, највише од стране
Српске цркве. Све до Српског рјечника Вук је био и недовољно способан и
недовољно искусан да употпуности раскрсти са славеносрпским наслеђем, али
већ на основу првих штампаних дела Пјеснарици и Писменици, види се да је тек
наговестио правац будућих значајних реформи.

5 Др Александар Белић, Вук Караџић, Библиотека Коларчевог Народног Универзитета, Београд,

1933.
6 Александар Милановић, Кратка историја српског књижевног језика, Завод за уџбенике и наставна

средства, Београд, 2004.

6
 СРПСКИ РЈЕЧНИК ИЗ 1818. ГОДИНЕ

Несумњиво, од свих појединачних Вукових списа прво издање Рјечника је

најзначајније. Чак се не може навести ни једно друго дело у историји српске
културе које би одиграло већу улогу као прекретница и полагање темеља. У
Рјечнику из 1818, формулисана је Вукова језичка и правописна револуција. Све
што је претходило било је само Вуково тражење и колебање, а све измене у
каснијем периоду биле су само дотеривање у ограниченом броју појединости.
Домашај Вукове заслуге одређује пре свега чињеница да је дао оптималну
основицу нашем књижевном језику. Штавише, у околностима оног историјскиг
тренутка, сви други типови језичких солуција који су се могли сагледати били су
одсудно инфериорни у поређењу са оним који је изнео Вук.7
У Српском рјечнику Вук је први пут на српски правопис у потпуности применио
Аделунгово начело „Пиши као што говориш“ коришћењем принципа „Једно слово
један глас“, одбацивши тако сва удвојена слова. Тиме је српски правопис постао
готово у целини фонетски, и то један од најбољих те врсте и данас у свету.
Такође, овде је први пут употребио своју азбуку, у којој су коришћена три нова
слова за српске меке сугласнике: љ, њ, ђ,, као и ћ, које је већ помињано и код
Вукових претходника.
Нацрт за слова љ и њ Вук је добио спајањем л и н са танким јер ( л+ь=љ, н+ь=њ).
Слово ћ води порекло од старог „ђерва“, које се може наћи још и код Доситеја, где
означава и ћ и ђ. Облик за мало слово ђ, био је решење Лукијана Мушицког,
Вуковог свесрдног помагача и саветника. У ћирилицу је такође увео и слово џ,
наводећи у Граматици: „Џ је код нас у употреби готово само за туђе ријечи (осим
увјеџбати, наруџбина...). То џ Вук је преузео из старих споменика, а у Србију је
стигло из Румуније и код Срба се први пут среће у другој половини XVII века.
Одбацујући Мркаљево решење, које је у почетку и сам користио, Вук је из
латинице преузео слово ј место некадашњег ї. Увођењем латиничко слова ј
изазвало је незадовољство, нарочито у свештенству, које је посебно било
осетљиво на било какав утицај латинице. Најгласнији, а свакако и
најауторитативнији противник, био је митрополит Стефан Стратимировић, оснивач
Карловачке гимназије, који је у оваквој Вуковој одлуци препознао притисак
католичанства на српску азбуку. 8
На крају, Вук је у Рјечнику одбацио потребу за словима ф и х у српској азбуци,
али се ипак одлучује да их уврсти у азбуку, ф неосетно и постепено а х тек много
касније наводећи да га Срби не изговарају. У малом броју случајева Вук је
задржао и дебело јер, и то само у склопу диграфа за обележавање вокалног р, тј.
оног р које се стицајем фонетских околности нашло испред вокала, нпр. Гръоце.

7Др Павле Ивић, О Вуковом рјечнику из 1818. године, Просвета, Београд, 1966.
8Александар Милановић, Кратка историја српског књижевног језика, Завод за уџбенике и наставна
средства, Београд, 2004.

7
Касније је ово решење одбацио и заменио другим , док га на крају није и сасвим
укинуо.
Уз Рјечник, Вук је уврстио опширни Предговор, као и Српску граматику у којој је
пружио и опис српског народног језика. У речнику се налазило око 26.270 речи,
узетих из живог народног говора. Ипак, свестан да се књижевни језик не може
изградити искључиво од лексикона појединачног дијалекта, у рјечник уноси и туђе
речи које су познате и прихваћене у народу. Поред турцизама, од стране лексике
најприсутнији су германизми као и речи из мађарског, латинског, француског,
италијанског и грчког језика.
У речник, што се може сматрати и базом књижевног језика, Вук је унео и речи из
српскословенског језика које су се одомаћиле у народном, живом говору као и
одомаћене речи из рускословенске редакције. Из фолклорне традиције преузео је
речи које се не јављају у говору али се чују у песмама, њих је назвао „стајаћим“.
Вуков Рјечник није само речник народног језика већ и збирка текстова о наравима,
обичајима, веровањима, предањима и легендама српског народа. У речнику се
може наћи и велики број српских властитих имена. Поред овога, мора се навести
да је Вук забележио и такозване „непријатне речи“, што ће против њега окренути
не само свештенство већ и добар део учених људи.
Одлука да Рјечник пише источнохерцеговачким дијалектом и (и)јекавштином, тј.
то што је за основу књижевног говора узео практично тршићки говор, и то што је
уврстио „срамотне речи“, није наишло на одобравање код читалачке публике у
Србији и Војводини. Речник је проглашен „опсцесним“ а језик „говедарски и
свињарски“. Од књижевника који су устали против Вука најратоборнији је био
Милован Видаковић, а иза њега као налагодавац крио се митрополит
Стратимировић. Касније је против Вука устао Јован Хаџић а Милош Обреновић је
1832. године издао наређење о забрани уношења у Србију свих књига штампаних
Вуковом ћирилицом и правописом. Та забрана трајаће све до 1868 године.
Иако оклеветан од скоро целокупног српског друштва 1818. Вук је заузео
радикалан став по питању реформе који више није напуштао, а то је оно што га у
највећој мери разликује од свих претходника а нарочито од Саве Мркаља. Много
веће почасти за рад на речнику и реформи језика Вук проналази у иностранству и
међу другим словенским народима. 1820 године за свога члана изабрало га је
Петроградско друштво љубитеља словенске књижевности, Царска академија
наука у Петрограду додељује му сребрну медаљу као награду за научне заслуге,
Краковско учено друштво бира га 1820 год. за свога члана, 1823 год. био је у гост
Јакоба Грима у Каслу, а два пута исте године био је у посети код Гетеа у Вајмару;
1824 год. добио је докторску титулу од Универзитета у Јени, 1824 год. постао је
члан Тириншког друштва а 1825 год. и члан Гетиншког ученог друштва... 9

9Др Александар Белић, Вук Караџић, Библиотека Коларчевог Народног Универзитета, Београд,
1933.

8
 ВУКОВ РАД У ТРЕЋОЈ И ЧЕТВРТОЈ ДЕЦЕНИЈИ XIX ВЕКА

Није било више никакве сумње да је Вук Караџић на правоме путу. Он започиње
путовање кроз Србију и у додиру са народом бележи народне песме „што их је
народ спјевао“. Са великом енергијом, сакупивши песме и остале народне
умотворине, делећи их на „мушке и женске“, Вук почиње њихово објављивање и
то, 1823, 1824 и 1833 у Лајпцигу, и у Бечу 1841, 1845, 1846, под коначним
насловом Српске народне пјесме. Двадесетих година деветнаестог века велики
немачки филолог и лингвиста Јакоб Грим започео је превод Вукове граматике на
немачки, а нешто раније, Копитар је превео Рјечник на немачки и латински.
Путујући кроз југозападне крајеве наше језичке територије, Вук се уверио да
постоје говори у којима се у потпуности чува глас х, пре свега у Дубровнику, али и
у Црној Гори. Најпре у Црној Гори и њеном приморју чуо је и друге гласовне,
акценатске и граматичке црте у односу на источнохерцеговачки дијалект, али је
одлучио да у књижевни језик унесе само нову лексику, као и глас и слово х. 1836
године Вук доноси правило да се глас х који је 1818 у Рјечнику одбацио сада пише
свугде „где му је место по етимологији“. Прво дело штампано са овим новинама
биле су Народне српске пословице и друге различне, као и оне у обичај узете
ријечи, објављено на Цетињу.
1939. године Вук одустаје од јекавског јотовања. Све до те године он користи
јекавске облике узете из облика тршићког говора, у групама нј-(њ), лј-(љ), тј-(ћ) и
дј-(ђ). Тек од те године, под утицајем градског говора највише муслиманског
становништва које не мења тј и дј у ћ и ђ, Вук одустаје од јотовања ових група. Од
ове идеје донекле одступа у каснијем раду допуштајући чак четири различите
могуће форме као што су де, ди, дје и ђе.10
Самим тим, иако је у почетку своје реформе инсистирао на
источнохерцеговачком дијалекту и јекавштини, Вукова идеја о (и)јекавици као
једином могућем изговору у књижевном језику почела је да се напушта.

10Александар Милановић, Кратка историја српског књижевног језика, Завод за уџбенике и наставна
средства, Београд, 2004.

9
 РАТ ЗА СРПСКИ ЈЕЗИК- НЕФОРМАЛНА ПОБЕДА ВУКОВЕ РЕФОРМЕ

1847. година има посебан значај у историји како српског језика тако и српске
културе уопште. Појава четири књиге писане Вуковим народним језиком пресудно
ће утицати, свака на свој начин, на победу Вукових језичких начела. Те године,
након појаве Новог завјета Вука Караџића, Рата за српски језик и правопис Ђуре
Даничића, Песама Бранка В. Радичевића и Горског вјенца Петра Петровића
Његоша, коначно постаје јасно да народни језик, о коме је маштао још Доситеј, не
мора нужно да буде говор „говедарски и свињарски, језик орача и пастира“ већ да
он може задовољити већину функција које му друштво намеће и да Вукова
ћирилица и правопис спадају у најсавршеније у свету, што, усталом, важи и данас.
Превод Новог завјета Вук је завршио још 1820. али је његово штампање било
немогуће све до 47. године. Па ипак, избор управо Светог писма за превођење
као ни време његовог објављивања није био нимало случајан; Вук је желео да
покаже како његов језик није сувише сиромашан за писање дела верског и
образовног садржаја.
Штампањем Новог завјета новом реформисаном азбуком наново је усталасало
учену јавност. Наново се покреће дискусија о латиничком слову ј, којим се вређа
светост Новог завјета. Занемарено му је и да није тачно пренео садржину
оригинала са грчког, да је превод урађен под утицајем католичке цркве, као и то
да је злонамерно уносио неадекватне речи које преводу дају тривијални тон и
вређају морал.
Било како било, оправдане примедбе или не, било је јасно да је Вук у том
тренутку био дефинитивни и једини победник.
Појавом књижице Рат за српски језик и правопис Ђуро Даничић, који је тада био
тек двадесетдвогодишњак храбро је ушао у постојећу расправу између Вука и
Хаџића и чини се са лакоћом победио Вуковог дугогодишњег и најистакнутијег
противника, једног од оснивача Матице српске. Даничић се може сматрати и
највећим присталицом Вукове идеје, у прилог томе говори и то што, иако рођени
Новосађанин, поштујући његове замисли, Рат за српски језик и правопис написао
је ијекавицом.11
Сумњу да ли на народном језику могу настати и уметнички стихови одагнали су
Бранко В. Радичевић и Петар Петровић Његош. Иако ни Радичевићев ни Његошев
језик није вуковски, већ шумадијско-војвођански и зетско-јужносанџачки, њихова
дела, Песме и Горски вјенац, писана су чистим народним језиком и представљају
пуну победу Вукове реформе, доказавши се адекватним и у области мисаоне,
„више“ књижевности.

11
Александар Милановић, Кратка историја српског књижевног језика, Завод за уџбенике и наставна
средства, Београд, 2004.

10
 ПУНА ПОБЕДА РЕФОРМЕ СРПСКОГ КЊИЖЕВНОГ ЈЕЗИКА

Вук је 1850. године имао разлога да слави свој велики успех. У Бечу су се те
године на тзв. Бечком књижевном договору састали представници српске и
хрватске „интелигенције“, сложивши се око избора дијалекта за заједнички
књижевни језик, као и око јединства правописа. Формулација самог споразума
тицала се следећег:
1. У основи књижевног језика не треба мешати наречја, већ треба изабрати
једно.
2. Источнохерцеговачко тј. јужно наречје однело је примат, по више основа.
3. Х се пише тамо где му је по етимологији место.
4. Неетимолошко х у генитиву множине се не пише.
5. Није прихваћено писање слова а и е испред вокалног р, већ се пише
засебно.
Потписници договора са српске стране били су Вук Караџић и Ђуро Даничић.12
Исте године Ђуро Даничић штампао је Малу српску граматику, а две године
касније Вук је приредио прерађену верзију Рјечника из 1818. Рјечник из 1852.
године садржи 47.500 речи. Осим по новоунетој лексици речник се од предходног
разликује и по сасвим новој одредници. Како је 1836. у српску ћирилицу унео и
слово х, сада се под тим словом налази читав низ речи. У речнику је повећан и
број турцизама као и германизама и русизама, а спорна, „прљава“ лексика је
искључена, иако Вук више није имао правих непријатеља.13
Вук је био победник, али српска влада је тек 1860. године донела закон којим се
дозвољава употреба Вукове ћирилице у свим издањима, осим у школским
књигама, а тек је 1868. године скинута последња забрана, и то она Милоша
Обреновића, четири године након Вукове смрти. Тиме је прихватање Вукове
језичке реформе, и револуције, и дефинитивно било завршено.

12 Бечки књижевни договор, Беч, 1850.

13 Др Александар Белић, Вукова борба за народни и књижевни језик, Просвета, Београд, 1948.

11
 ЗАКЉУЧАК

Из данашње визуре, два века након почетка Вукове реформе и његове прве
граматике, Он се не може сматрати само реформатором нашег књижевног језика
или азбуке и правописа, већ и оцем наше свеукупне културе. Оно што је започео
са језиком и књижевношћу имало је да, као светионик, укаже правац у стварању
народне музике, архитектуре и националне, материјалне културе уопште.
Радивши на реформи Вук је претрпео много несреће и неправде од сопственог
народа, који најчеше није умео да препозна исправност и труд који је он улагао.
Па ипак, победивши у тој „донкихотовској“ борби, створиће једно од најлепших и
најсавршенијих писама и правописа на свету. Мора се поменути и то да велику
улогу у тој победи треба приписати и Јернеју Копитару, Вуковом здушном
помагачу и ментору.
Изграђен на народним и фолклорним постулатима, наш језик је временом почео
да се богати изражајним средствима првенствено у лексици и синтакси, како би од
језика „свињара“ прерастао у језик највиших цивилизацијских домета. Чини се,
ипак, да се последњих година посредством мас-медија и утицајем интернет
комуникација наш језик рапидно мења, наносећи тако ненадокнадиву штету
изворној чистоти српског језика. Некадашња јекавштина, која је била замишљена
као основица Вуковог говора, данас је, рекло би се, на измирању и све се ређе
чује, а све већи пробој англицизама и других страних речи опасно угрожава
финоћу језика одомаћујући се у свакодневној лексици...
Вук Стефановић Караџић творац је језика за све друштвене, културне,
комуникацијске и стваралачке потребе српског народа и заслужено саузима једно
од најзначајнијих места у историји српског народа, и свакако се може сматрати
најсветлијом тачком те епохе.

12
 ЛИТЕРАТУРА:

1. Др Александар Белић, Вук Караџић, Библиотека Коларчевог Народног

Универзитета, Београд, 1933.
2. Др Александар Белић, Вукова борба за народни и књижевни језик, Просвета,
Београд, 1948.
3. Др Александар Белић, Око нашег књижевног језика, Завод за уџбенике и
наставна средства, Београд, 1999.
4. Александар Милановић, Кратка историја српског књижевног језика, Завод за
уџбенике и наставна средства, Београд, 2004.
5. Бечки књижевни договор, Беч, 1850.
6. Љубомир Стојановић, Живот и рад Вука Стефановића Караџића, Београдски
Издавачко-Графички Завод, Београд, 1987.
7. Др Павле Ивић, О Вуковом рјечнику из 1818. године, Просвета, Београд, 1966.
8. Др Павле Ивић, Преглед историје српског језика, Издавачка књижарница Зорана
Стојадиновића Сремски Карловци, Нови Сад, 1998.

13