Dragović, Drago - Misija-GALILEO PDF

D.
Dragović: MISIJA GALILEO ASTRONOMSKI MAGAZIN
25. maj 2018.
Misija 'Galileo'
Prvi deo – Osnovna misija
Na svim listama najvećih dostignuća u kosmičkom istraživanju, na

samom vrhu se nalazi 'Galileo' – Nasin međuplanetni robot lansiran u
oktobru 1989. radi studiranja Jupitera i njenih satelita. Trebalo je da
provede u orbiti dve godine, počev od decembra 1995. ali je aparat
radio do 2003. Bila je to naša prva sonda koja je ušla u orbitu oko
Jupitera, proučavala ga dugo vremena i još uspela da izbaci jednu
sondu u atmosferu. Stanica je poslala preko 30 GB informacija,
uključujući 14.000 fotografija planete i satelita, kao i informacije o
Jupiterovoj atmosferi. Ime je dobila po slavnom naučniku koji je 1610.
otkrio 4 Jupiterova meseca pomoću prvog teleskopa u istoriji.
Dužan sam da kažem da je ova knjiga namenjena onima koji sebe doživljavaju kao
ljubitelje tehnike i nauke koja leži iza svake kosmičke misije. Podsećam da je knjiga
obimna i da sadrži puno složenih i pokatkad teško razumljivih događaja i objašnjenja, ali
to treba razumeti jer se radi o jednoj od najsloženijih i najodlaganijih misija koje je
Amerika ikad pokrenula. Svako ko se umori od čitanja savetujem da se seti da je ovo što
sam napisao samo kap u moru, i da je to puki opis misije koja do tada nije imala pandana
u međuplanetnom istraživanju spoljnjih planeta Sunčevog sistema i koja je ukupno trajala
preko 13 godina!
1
D. Dragović: MISIJA GALILEO ASTRONOMSKI MAGAZIN
Čim su dva slavna 'Vojadžera' uspešno lansirana 1977. godine, odmah je započeta
konstrukcija sledećeg robota koji će da prouči Jupiterovu atmosferu uz pomoć jedne
manje sonde. Misija je dizajnirana tako da je akcenat bio bačen na proučavanje
atmosfere planete, njenih satelita i njihove geologije, magnetosfere, slanje slika
planetnog sistema, itd. Planirano je da 'Galileo' bude lansiran u Zemljinu orbitu pomoću
spejs šatla a onda da ga dodatni stepen 'Kentaur-G' ubrza direktno ka Jupiteru. Međutim,
nakon 'Čelendžerove' nesreće, projekat sa iznošenjem 'Kentaura' u orbitu uz pomoć šatla
je napušten. Posle dugih proračuna i analiza, pronađena je trajektorija koja je značajno
štedela gorivo i omogućavala misiju čak i bez upotrebe 'Kentaura'. Ta trajektorija, pod
skraćenicom VEEGA (Venus-Earth-Earth Gravity Assist), trebalo je da koristi Veneru i
Zemlju u svrhu gravitacionih asistencija 1, tj. ubrzavanja i usmeravanja letilice ka cilju.
Kao rezultat, aparat je prvo odleteo do Venere a onda je dvaput prošao pored
Zemlje pre nego što je ušao na trajektoriju leta ka Jupiteru, i onda dugih 6 godina krstario
do cilja. Međutim, to vreme nije potrošeno uludo; 'Galileo' je uspeo da usput istraži
Veneru i dva asteroida. Kao rezultat promene prvobitno planirane trajektorije, aparatu je
bila potrebna dodatna zaštita od Sunca i njegove toplote. Zato je u onom delu putanje,
kada je bio u blizini Sunca, aparat okrenut tako da se nalazio u senci 'suncobrana', ali je
zato korišćenje glavne antene bilo nemoguće. Stoga je odlučeno da se antena uopšte ne
otvara sve dok se sonda ne udalji dovoljno od Sunsa, a da se za to vreme komunikacija
obavlja preko rezervne i slabije neusmerene antene.
Planirano je da posle dolaska do planete, 'Galileo' u orbiti radi oko dve godine,
prelazeći sa jedne orbitu na drugu u cilju proučavanja pojedinih satelita. Ukupno je u
prvoj fazi misije ostvareno 11 takvih orbita, i o njima će biti reči u ovoj knjizi. Zapravo,
'Galileo' je za 8 godina, koliko je proveo u Jupiterovom sistemu, napravio ukupno 35
okreta oko Jupitera pre nego što je pao na planetu...
Do 'Galilea', pored Jupitera je prošlo 5 robotskih aparata: 'Pioniri 10 i 11', 'Vojadžeri
1 i 2' i 'Julisis'. Evropski 'Julisis' je tokom misije istraživanja Sunca proleteo pored Jupitera
1991. i 2004. godine, ali nije nosio kamere. Posle 'Galilea', pored Jupitera je 2000. godine
proleteo i slavni 'Cassini', koji je jesenas pao na planetu.
Težina 'Galilea' je bila 2223 kg, uključujući 118 kg naučnih instrumenata i 925 kg
goriva, a nosio je i atmosfersku sondu tešku 339 kg. Visina od vrha antene do dna
aparata je iznosila 5,3 m, a dužina rešetkastog nosača sa magnetometrima – 11 metara.
Kosmički aparat je bio podeljen na rotacioni i stabilizovani deo.
Na letilici su se nalazije 4 antene – jedna glavna, dve pomoćne i jedna prijemna za
komunikaciju sa atmosferskom sondom. Nažalost, glavna antena se nije propisno
otvorena, te je komunikacija sa Zemljom vođena preko pomoćnih antena (koje su se
nalazile iznad glavne antene). Brzina komunikacije je iznosila 160 b/s umesto 134 Kb/s.
1
Zakoni nebeske mehanike su neumoljivi. Naime, da bi slali jednu sondu direktno ka Jupiteru ona treba da
dostigne brzinu od najmanje 14,4 km/s, od koje je 11,2 km/s potrebno za beg od Zemljine gravitacije.
Dodatni stepen (IUS) je mogao da obezbedi sondi brzinu od svega 11,93 km/s, što je bio samo deo
neophodne brzine za dolet do Venere (11,64 km/s). Onaj deo brzine koja je nedostajala prikupljena je
gravitacionim asistencijama pored Venere i dvaput pored Zemlje.
2
Razvijena je metoda kompresovanja informacija (uključujući isecanje iz kadrova crnog

kosmičkog bekgraunda) i redukovanja kvaliteta pojedinih slika. Opterećenost glavnog
računara je dramatično skočila, pa je deo algoritama za kompresiju zauzimao računar
zadužen za 'Galileov' sistem za orijentaciju. Digitalni magnetofon za čuvanje podataka je
imao kapacitet od 900 megabita2, ali je i on tokom misije imao probleme...
Međuplanetna stanica 'Galileo' je bila najsloženija misija do tada za istraživanje Jupiterovog sistema.
Težina orbitera je bila 2223 kg a sonde 339 kg. Orbiter je nosio 118 kg instrumenata a sonda 30 kg. Tokom
nepunih 14 godina trajanja misije, 'Galileo' je prevalio ukupno 4,6 milijardi km.
2
I pored svih napora i tehnologije, sonda je mogla da šalje 2-3 slike dnevno!
3
Rad na letilici je započet u JPL-u 1977. godine, u vreme kada su 'Vojadžeri' još bili u pripremi za lansiranje.
'Galileo' je prvobitno trebalo da bude poslat u kosmos šatlom 'Kolumbija' u januaru 1982, ali je zbog
kašnjenja šatla kasnilo i lansiranje... Na slici se vidi da je čitava letilica prekrivena crnim izolacionim
pokrivačima, koji su u kasnijim prepravkama tokom 1987. godine zamenjeni sjajnim.
Električna energija za instrumente, brodske sisteme i grejače poticala je iz dva

radioizotopska plutonijumska generatora GPHS-RTG ukupne snage 570 vati (490 W
nakon dolaska do Jupitera).
Propulzivni podsistem se sastojao od marševskog motora snage 400 njutna i 12
trastera za orijentaciju od po 10 njutna, montiranih na dvometarske nosače u dve grupe
po šest. Motori su imali na raspolaganju 925 kg monometil-hidrazina i azotnog tetroksida
a potisak goriva ka motorima je obezbeđivalo 7 kg helijuma pod pritiskom, koji se nalazio
u 2 posebna tanka. Čitav podsistem je po specifikaciji JPL-a napravila zapadnonemačka
4
kompanija 'Messerschmitt-Bölkow-Blohm'3. Kočenje pri ulasku u Jupiterovu orbitu izveo je

marševski motor, a prelaske sa jedne na drugu orbitu omogućavali su po pravilu motori
za orijentaciju, mada je u dva slučaja morao da potpomogne i glavni motor.
'Galileo' je nosio 11 naučnih instrumenata, a još 7 se nalazilo na atmosferskoj sondi.
Aparat je bio opremljen jednom crno-belom kamerom (SSI, Solid State Imager) koja
je pravila slike veličine 800×800 piksela. Kamera je bila napravljena po principu Schmidt-
Cassegrainovog teleskopa-reflektora prečnika 176 mm, sa silicijumskim senzorima, i bila
je opremljena različitim filterima za snimanje na određenoj udaljenosti. Spektralna
rezolucija kamere je bila od 0,4 do 1,1 mikrometar (vidljivi dijapazon je 0,4-0,7 μm). Srce
kamere je bilo zaštićeno od radijacije tantalovim štitom debljine 1 cm. Rezolucija kamere
montirane na 'Galileu' je bila 20 puta bolja od kamera ISS na 'Vojadžerima', a na nekoliko
snimaka – do 1000 puta!
Levo je grana pogonskog sistema, sa trasterima (levo) i tankovima sa gorivom. Desno je kamera SSI; teška
je 29,7 kg i trošila je prosečno oko 15 W struje.
Spektrometar za mapiranje u bliskom infracrvenom spektru (NIMS, Near-Infrared

Mapping Spectrometer) omogućavao je snimanje slika visoke rezolucije u infracrvenom
dijapazonu. Uz njegovu pomoć je bilo moguće dobijati 'temperaturne karte', izvlačiti
zaključke o hemijskom sastavu površine Jupiterovih satelita i određivati termičke i
hemijske karakteristike atmosfere planete, uključujući i unutrašnje slojeve. Uređaj je bio
osetljiv na talase dužine od 0,7 do 5,2 μm. Teleskop, koji je bio priključen instrumentu,
nije imao sočiva (samo ogledala) i imao je otvor od 9 inča.
Fotopolarimetar (PPR, Photopolarimeter-Radiometer) je bio dizajniran za merenje
intenziteta i polarizacije svetlosti odbijene od Jupitera i površine njegovih satelita. Uređaj
je jednovremeno obavljao funkciju polarimetra, fotometra i radiometra. Uz pomoć
fotopolarimetra, dolazio je do sastava i strukture atmosfere, ali i fluksa termalnog i
reflektovanog zračenja. Polarimetar je snimao elektromagnetne talase do dužine od 110
mikrona.
3
Većinski vlasnici ove kompanije su bili (pre)bogati naslednici iz predratnih porodica čija se prezimena
nalaze u nazivu firme. 22% kompanije je pripadalo Nemačkoj, 17% državi Bavarskoj, 7% 'Siemensu', 7%
'Boschu', 7% 'Kruppu' itd. 1981. su se spojili sa ješ jednom slavnom kompanijom iz II sv. rata koja je
uništavala saveznike, 'Focke Wulfom', a 1998. su se spojili sa 'Daimler Benzom' i 'Cryslerom', a onda i sa
francuskom 'Matrom' i CASA iz Španije, da bi 2000. formirali 'European Aeronautic Defence and Space
Company' (EADS). Bivši 'DaimlerChrysler Aerospace' danas operiše kao 'EADS Germany'. Kakav put
proverenih ratnih profitera!
5
Levo je NIMS. Detektori spektrometra su bili od indijuma, antimonida i silicijuma. Težak je 18 kg a trošio je
oko 12 W. Desno je PPR. Dizajn je bio identičan instrumetu koji je leteo na 'Pioneer Venusu'. Uređaj je bio
težak 5 kg a trošio je samo 5 W struje. Otvor njegovog teleskopa je bio 10 cm.
Ultraljubičasti spektrometar (UVS/EUV, Ultraviolet Spectrometer/Extreme Ultraviolet

Spectrometer) je radio u talasnom dijapazonu od 54 do 128 nanometara, a dodatni
spektrometar – od 113 do 438 nanometara. Uz pomoć tih instrumenata utvrđene su
karakteristike atmosferskih gasova, polarne svetlosti, atmosferskih bljeskova i jonizovane
plazme oko Jupitera i Ije. Uz to, ultraljubičasti spektrometri su trebali da omoguće da se
odredi fizičko stanje supstanci na površini satelita: leda, inja, peskolikih materija i tome
slično...
Nekoliko instrumenata (npr.detektor čestica visoke energije) korišćeno je za
proučavanje plazme koja ulazi u Jupiterovu magnetosferu. Detektor čestica prašine
(DDS, Dust Detector Subsystem) mogao je da registruje u kosmosu i Jupiterovoj orbiti
čestice mase od 10-7 do 10-16 grama. Detektovana brzina čestica je mogla da bude od 1
do 70 km/s, a broj čestica je mogao da varira od jednog sudara u 115 dana (10
megasekundi) do 100 čestica u sekundi.
Takođe su sprovedeni i nebesko-mehanički i radio-eksperimenti (tokom prolaska
radio-signala kroz jonosferu i atmosferu).
Levo su prikazani spektrometri UVS i EUV. UVS je bio montiran na pokretnu platformu a EUV na rotacionu
sekciju. Zajedno, uređaji su bili teški 9,7 kg i trošili su 5,9 W. Desno je DDS, koji je merio masu,
naelektrisanje i brzinu čestica. Bio je težak 4,2 kg.
Atmosferska sonda, teška 339 kg i prečnika oko jednog metra, imala je padobranski
sistem, radio-predajnik za vezu sa 'Galilejem' i kompaktnu grupu instrumenata. Nije imala
prijemnu antenu niti sopstvene motore. Korisni teret su činili:
6
- pribor za utvrđivanje strukture atmosfere (merenje temperature, pritiska i gustine

tokom spuštanja);
- maseni spektrometar (određivanje hemijskog sastava atmosfere);
- nefelometar (proučavanje strukture oblaka i sastava njihovih čestica);
- uređaj za snimanje munja, merenje radio-zračenja i registrovanje naelektrisanih
čestica;
- instrument za precizno merenje proporcije helijuma u atmosferi;
- instrument za merenje radijacije i energije u atmosferi;
- korišćenje radio-predajnika za merenje brzine vetra preko Doplerovog efekta.
Ukupno, od lansiranja 1989. do pada na Jupiter u septembru 2003, misija 'Galileo' je
koštala ~$1,5 milijardi. Misija je ukupno trajala 13 godina, 11 meseci i 3 dana.
U oktobru 1989. šatl 'Atlantis' je uveo 'Galilea' u Zemljinu orbitu a zatim je kosmički
istraživač uzeo kurs ka Veneri. U februaru 1990. stanica je proletela na oko 16.120 km od
Venere i poslala 81 sliku planete, što je predstavljalo nove informacije o strukturi i
dinamici atmosfere ove planete. Povećavši brzinu za 8.030 km/h, letilica je krenula ka
Zemlji i proletela pored nje u decembru 1990. i u decembru 1992. godine na visini od 960
km i 303 km. Prilikom preleta, načinjeni su snimci naše planete i izvršena fina kalibracija
opreme.
Nakon prve posete Zemlji, 'Galileo' je u oktobru 1991. proleteo pored asteroida
(951) Gaspra na rastojanju od 1.604 km i utvrdio da su mu dimenzije 20×12×11 km.
Posle druge posete našoj planeti, nakon što je dodatno ubrzao za još 13.320 km/h,
stanica je u avgustu 1993. proletela pored asteroida (243) Ida (55×20×24 km) na
udaljenosti od 2.410 km. Neočekivano je otkriveno da Ida poseduje sopstveni satelit –
telo veličine 1,5 km, koje rotira na ~100 km od centra Ide. Svi su se iznenadili kada su
podaci sugerisali da Gaspra i Ida možda poseduju i sopstvena magnetna polja.
U julu 1994, samo godinu ipo dana pre dolaska na cilj, 'Galileo' se našao u
izuzetnom položaju da prati veliku kataklizmu: raskomadana kometa Shoemaker-Levy-9
stropoštala se na Jupiter! U tom trenutku, ta strana Jupitera nije bila vidljiva za teleskope
sa Zemlje. Fotografije su napravljene sa udaljenosti od 238 miliona km. Uređaji su merili
temperaturu u trenutku udara, a registrovani su i 'mlazevi' materijala koji su komadi
komete izbacili u atmosferu.
U aprilu 1991. (posle prve posete Zemlji), kada je 'Galileo' već bio na sigurnoj
udaljenosti od Sunca, odlučeno je da se otvori glavna antena (uz pomoć mehanizma
sličnog kišobranu), ali je to izvedeno samo delimično 4 te je bilo praktički nemoguće
koristiti je. Zato je do kraja misije korišćena samo pomoćna antena. Jednoj jedinoj
4
'Kišobran' je imao 18 žbica, ali 3 su se upetljale i nisu se otvorile. Utvrđeno je da je tokom 4,5-godišnjeg
odlaganja lansiranja usled pada šatla 'Čelendžer' došlo do promene u lubrikantu koji se stvrdnuo i otpao jer
je NASA, da bi uštedela, transportovala antenu kamionom od Kalifornije do Floride umesto avionom.
U pokušaju da reše problem, inženjeri su naredili da sonda započne sa rotacijom najvećom brzinom
(preko 10 puta u minutu!) i da motor cima napred-nazad (čak 13.000 puta!) – ali bez rezultata... Čak i one
ispravne žbice su se otvorile samo 43°.
7
kompresovanoj slici je trebalo oko 2 sata da bude poslata na Zemlju, ali su novi uslovi
zahtevali mnogo više vremena i rad na manjoj brzini 5...
Tu nedaćama nije bio kraj: našavši se na samo nedelju dana od ulaska u atmosferu
Jupitera, neočekivano se pokvario brodski magnetofon! To je mogao da bude fatalan
kvar, jer je magnetofon služio za kao sef čuvanje fotografija i naučnih rezultata pre slanja
na Zemlju. Šta se dogodilo? Prilikom premotavanja trake uređaj je ignorisao komandu
'stop' i mehanizam se vrteo bez prestanka 15 sati pre nego što su inženjeri našli način da
ga isključe. Pošto je postojala mogućnost da je taj deo trake 6 oštećen, odlučeno je da se
na taj deo snimaju samo neke manje bitne informacije ali ne i slike. Tom prilikom je
izgubljen snimak dela Jupiterove površine u koji će ući atmosferska sonda, i odustalo se
od snimanja Ije prilikom približavanja na samo 900 km. Ipak, na kraju je funkcionisanje
magnetofona povraćeno, a zbog kasnijeg produžetka misije od 1999. do 2002, Ija i
Evropa su tek tada snimljeni sa male visine.
Sletna sonda se odvojila od 'Galilea' u julu 1995, a obe letilice su nezavisno stigle
do Jupitera 5 meseci kasnije. Osmog decembra 1995. godine, sonda je uletela u gornje
slojeve Jupiterove atmosfere brzinom od 172 hiljade km/h ali je otvorila padobran i
donekle usporila pad. Tokom sledećih 61 minut prikupljeni su neki zadivljujući podaci –
recimo, temperatura termičkog štita je dostigla 14.000 stepeni (radi poređenja, na površini
Sunca vlada oko 6.000 stepeni!).
Nakon sat vremena, sonda se spustila nekih 130 km u dubinu slojeva Jupiterovih
oblaka. Na nivou gornjih slojeva, spoljnji pritisak je iznosio 1,6 atmosfera a temperatura –
80°C. Na dubini od 130 km temperatura je bila +150°C a pritisak 24 atmosfere.
Temperatura gornjih slojeva je bila viša nego što se očekivalo i to nije moglo da se
objasni solarnim zagrevanjem već jedino složenim procesima u unutrašnjosti planete.
Još jedan od brojnih dokaza da NASA ne samo da nikad nije poslala ljude na Mesec, nego nije poslala
nijednu sondu na drugu planetu! Provaljeni su... sve vreme je ovo letelo po sobama Pasadene a nekoliko
hiljada naučnika je fingiralo podatke i tako pravdalo 14 godina svog rada.
5
Pomoćna antena je raspolagala snagom od samo 15-20 W, tako da su moćne 70-metarske antene na
Zemlji morale da uhvate signal jačine 10-21 vat!!! I pored svih napora (umreženo je nekoliko antena) brzina
nikad nije uspela da se popne na više od 160 bita u sekundi, a tek upotrebom velike kompresije brzina je
'povećana' na 1000 bita u sec. Misija se zapravo nikad nije oporavila od ovog kvara.
6
Traka je bila od 'Mylara®', imala je širinu od 6 mm i dužinu od 560 metara i na nju je moglo da se snimi
178 fotografija. Podaci su mogli da budu snimani brzinom od 787 kilobita u sekundi a slanje je bilo u
različitim brzinama...
8
'Galileo' je stigao u orbitu u šatl misiji STS-34 18. oktobra 1989. To je bilo tek drugo lansiranje neke
planetne sonde uz pomoć šatla – prvo je bila misija STS-30 sa 'Magellanom'.
Brodski 'four-track' digitalni magnetofon je proizvela kalifornijska kompanija 'Odetics Inc.' Uprkos ogromnoj
konkurenciji Japanaca, u to vreme ova kompanija je držala 50% američkog tržišta. Kasnije su pravili i
robote, ali su bankrotirali…
9
Sonda 'Galileo' neposredno pred odvajanje od šatla 'Atlantis'. Predstojao je put ka Veneri. Na slici se vidi
aparat i Inertial Upper Stage (IUS), koji je dao početno ubrzanje. Vidi se sklopljena glavna antena.
Prilikom ispaljivanja iz šatla, ansambl je morao da se podigne dizalicom pod uglom od 50° i onda odbaci.
Tek kada dostigne sigurnu daljinu, palio se raketni motor IUS-a.
Testiranje padobrana u vazdušnom tunelu Ejms centra. Napravljen je bio od 'Dacrona®' a imao je prečnik
od 2,5 metra. Kada je na Jupiteru došlo vreme njegovog otvaranja, iz nepoznatih razloga je nastupio mali
zastoa, što se pokazalo odličnim – samo spuštanje kroz atmosferu je trajalo za toliku duže, što su naučnici
sa oduševljenjem pozdravili...
10
Snimak našeg reportera u trenutku ulaska sonde u atmosferu Jupitera. 'Galileo' je proleteo na 215.000 km
iznad sonde, okrenuvši L-band antenu ka njoj. Signali su brzinom svetlosti putovali do Zemlje 52 minuta!
U atmosferi je bilo 13,6% helijuma – kao i na Suncu (skoro sve ostalo je vodonik).
To je značilo da se koncentracija helijuma u atmosferi Jupitera nije mnogo promenila od
formiranja solarnog sistema (za razliku od Saturna, kod koga je količina helijuma manja).
Uz to, otkriveno je prisustvo ugljenika, azota i sumpora, za čije postojanje naučnici
'okrivljuju' asteroide i komete. Pronađena su i organska jedinjenja sa ekstremno malom
količinom ugljenika i azota, te je mogućnost nastanka organskog života na toj osnovi vrlo
mala. Količina vodene pare je bila manja od očekivane, ali je moguće da je sonda upala u
nekakvu 'suvu' zonu kakve su kasnije otkrivene na planeti...
Podaci nefelometra su zaprepastili naučnike – nisu otkriveni nikakvi gusti, viskozni
oblaci. Koncentracija čestica oblaka (bar onih u blizini sletnog aparata) bila je minimalna.
Laserski zrak nefelometra registrovao je samo jednu strukturu oblaka koji sadrže
amonijum vodonik-sulfid. Naučnici su odredili postojanje najmanje tri sloja oblaka: gornji –
od kristala amonijaka, srednji – od vodonikovog sulfida amonijaka, i donji sloj od vodene
pare i kristala leda. Moguće je da je aparat upao u neko 'netipično mesto'...
Atmosferska sonda nije registrovala nikakve bljeskove svetlosti, što znači da u
blizini nije bilo munja. U isto vreme, radio-signali su registrovali snažna pražnjenja, ali na
udaljenosti većoj od prečnika Zemlje. Pre ulaska u atmosferu, sonda je registrovala alfa
čestice visoke energije i novi radijacioni pojas 10 puta deblji od Zemljinog Van Alenovog
pojasa. Ti podaci su dali naučnicima novi uvid u visokofrekventnu emisiju Jupitera i drugih
planeta sa magnetosferom.
Brzina vetrova na visini oblaka dostizala je 540 km/h, a u dubljim slojevima – preko
700 km/h. Brzina vetrova je merena putem Doplerovog efekta. 80 minuta nakon što je
uhvatio poslednje podatke sa sonde, 'Galileo' je uključio marševski motor. Radio je (sa
ciljem da ukoči letilicu) oko 49 minuta, što je bilo dovoljno da gravitacija učini svoje i
aparat uđe u orbitu oko džinovske planete sa periodom od 198 dana. Čim je stigao u
blizinu Jupitera, 'Galileo' je primio takvu dozu zračenja koja je 25 puta veća od
smrtoonosne za čoveka.
'Galileo' je utvrdio da u atmosferi Jupitera postoje 'vlažne' i 'suve' oblasti. U nekoliko
'suvih oblasti' je otkriveno i do 100 puta manje vodene pare od proseka. Te 'suve oblasti'
11
su se uvećavale i smanjivale, ali ih je bilo na različitim mestima, što je govorilo o

sistematskoj cirkulaciji atmosfere planete. 'Galileo' je registrovao brojne oluje sa
grmljavinama 1000 puta jačim od onih na našoj planeti. Oluje nastaju kao rezultat
cirkulacije vode u atmosferi. 'Galileo' je poslao brojne slike Velike crvene pege –
ogromnog ciklona veličine Zemlje, koji postoji već 300 godina. Vetrovi u blizini su dostizali
brzinu od preko 400 km/h, dok je unutrašnjost skoro mirna. Takođe su registrovane 'vrele
tačke' u blizini ekvatora. Očigledno je da je na tim mestima sloj oblaka dovoljno tanak da
je moguće videti vrele unutrašnje oblasti.
Tokom dugog boravka u atmosferi, 'Galileo' je u potpunosti istražio građu i dinamiku
planetnog magnetnog polja. Stanica je takođe konstatovala da Jupiter poseduje prsten
čestica prašine koja potiče sa brojnih malih satelita u blizini planete. Uprkos velikog
uspeha misije, o unutrašnjosti planete možemo samo da spekulišemo – možda Jupiter
ima čvrsto jezgro, približne mase 10 do 15 Zemlji. Iznad tog jezgra, glavna zapremina
planete je ispunjena nekom vrstom tečnog metala, koji je moguć samo ako pritisak
prevazilazi 4 miliona atmosfera.
Sloj najudaljeniji od jezgra sadrži uglavnom molekularni vodonik i helijum, koji su u
tečnom stanju u unutrašnjosti, postepeno se transformišući u gas spolja. Atmosfera koju
vidimo je samo poslednji sloj te strukture. Sjajne boje koje vidimo u Jupiterovim oblacima
su rezultat različitih hemijskih reakcija elemenata koji se nalaze u atmosferi, verovatno
uključujući sumpor koji daje različite boje. Boje su u korelaciji sa visinom oblaka: plavo –
najniži, crveno – najviši.
Do tada, Jupiter je iz blizine istraživan samo prilikom proletanja američkih stanica

'Pionira-10' u decembru 1973. i 'Pionira-11' u decembru 1974. godine. Detaljnije
proučavanje usledilo je koju godinu kasnije, kada su 'Vojadžeri 1 i 2' proleteli kroz sistem
u martu i julu 1979. Nažalost, zbog prirode svojih misija, nijedna od tih letilica nije nosila
atmosfersku sondu koja bi prikupila podatke o gornjim slojevima Jupitera. O takvoj se
ideji razmišljalo u kompaniji 'Martin Marietta Corp.'7 još od kraja šezdesetih, pa je 1977.
napravljena velika atmosferska sonda za Veneru, koja je uspešno sletela i obavila svoju
misiju 9. decembra 1978. godine. Vrlo interesantna ali nerealizovana je bila ideja
detaljnog proučavanja Jupitera sa njegove orbite, koja je razmatrana ubrzo posle
otkazivanja projekta 'Grand Tour'8. Tada je predloženo da se prvi Jupiterov veštački
satelit izgradi na osnovu sondi 'Mariner'. Proleti 'Pionira' pored Jupitera ukazali su na treći
važan zadatak – istraživanje magnetosfere i radijacionih pojaseva planete.
Otprilike 1974. godine, započeti su planovi za sledeću jovijansku misiju koja će
uslediti nakon 'Vojadžera'. Već 1977. NASA je dobila pare od Kongresa i započela
konstruisanje stanice koja bi dala odgovore na tri navedena pitanja i koja bi nosila
projektnu oznaku 'Jupiter Orbiter/Probe' (JOP) – Jupiterov orbiter i sonda. NASA je 14.
aprila 1977. potpisala dva ugovora za razradu projekta: sa kompanijama 'McDonnell
7
Američka kompanija osnovana 1961. spajanjem kompanije 'Glenn L. Martin' i 'American Marietta Corp.'.
Nova kompanija je postala lider u hemiji, elektronici i aeronautici. Ipak, 1995. se spojila sa 'Lockheedom' i
stvorila 'Lockheed Martin'. Sve vreme je 'Martin Marietta' pravila vojne nuklearne rekatore, prve balističke
projektile 'Titan' i 'Atlas', i sličnu opremu...
8
Strašan projekat G. Flandroa iz 1966. godine: trebalo je poslati 2 sonde ka Jupiteru, Saturnu i Plutonu, a 2
ka Jupiteru, Uranu i Neptunu. Zbog previsoke cene (~$6 mld.) program je zamenjen programom 'Mariner
Jupiter-Saturn', koji će kasnije prerasti u program 'Vojadžer'.
12
Douglas Corp.' za orbiter i 'Hughes Aircraft Co.'9 za sondu. Iste godine, NASA je odobrila
spisak predloga eksperimenata za oba dela buduće stanice. Isplanirano je da nakon
dvogodišnjeg leta orbiter uđe u orbitu Jupitera. Sto dana pre randevua, odbacio bi
atmosfersku sondu, koja bi uletela dovoljno duboko u atmosferu Jupitera i preusmerila
informacije ka orbiteru. On je trebalo da radi najmanje 20 meseci i izvede 11 krugova oko
planete, istraži je, njenu magnetosferu i najkrupnije satelite – Ganimed i Kalisto (Ija i
Evropa se nisu 1977. činili dovoljno interesantnim kao danas, a planetni prstenovi nisu bili
poznati sve do 1979. godine).
Od svojih prethodnika, 'Galileo' se razlikovao prvenstveno po tome što je bio
zamišljen da bude lansiran sa spejs šatla. Kao što je poznato, američka politika je krajem
sedamdesetih planirala da sve više lansiranja bude izvođeno sa njihovih šatlova. Velika
nosivost šatlova od 29,5 tona, omogućavala je znatno povećavanje mase kosmičkih
letilica: deset puta veće u poređenju sa 'Pionirima', za čija su lansiranja korišćene rakete
'Atlas/Centaur' sa dopunskim motorom TE-M-364-410, i tri puta veće u poređenju sa
'Vojadžerima', za čija su lansiranja korišćene u to vreme najjače američke rakete – 'Titan-
3E' sa dodatnim stepenima 'Kentaur'. Objavljeni datum lansiranja 'Galilea' je bio prilično
realističan i reflektovao je stabilnu praksu i tadašnji tempo razvoja automatskih stanica u
SAD.
Rani koncept 'Jupiter Orbiter/Probe' (JOP). Pare za njegovo projektovanje je dala Karterova
administracija 1977. Trebalo je da bude lansiran šatlom u januaru 1982. Trošak projekta, koji je NASA
procenila na $270 miliona, bio je namerno potcenjen da se 'JOP' ne bi takmičio sa projektom Hablovog
teleskopa koji je prihvaćen iste godine.
9
Kompaniju je osnovao 1932. slavni milijarder i genijalac Howard Hughes, koji je napravio najveći
hidroavion na svetu i sa rasponom krila koji nije dostignut ni danas. A avion je bio od drveta! Napravio je i
Las Vegas, najveći medicinski centar na svetu, lunarni lender 'Surveyor', sondu 'Pioneer-Venus' i 'Galileo',
najbolji protivavionski projektil AIM-120, a danas 40% svih komercijalnih satelita na svetu je njihovo.
10
Ovo je član raketnih motora na čvrsto gorivo porodice 'Star', koji se nazivaju 'solid apogee kick motor'.
Interno, motor je imao oznaku 'Star-37'. 'Galilejeva' verzija motora je imala težinu 1123 kg.
13
17. oktobra, u T-5 min. lansiranje 'Atlantisa' sa 'Galilejem' je otkazano zbog vremenske nepogode u blizini
rampe. Sutradan je i dalje bilo oblačno vreme ali bolje, pa je šatl lansiran u 16:53:40 po Griniču. Od početka
projektovanja do lansiranja 'Galileja' prošlo je 12 godina.
Jeste 'Galileo' (krajnje desno) bila moćna letilica, ali ako se uporedi sa dve prethodne letilice, 'Pionir' i
'Vojadžer' (na slici levo) koji su lansirani 1973. odn. 1977. vidi se da je čitava konfiguracija sondi u
potpunosti iskorišćena i da su konceptualno vrlo slični. (Radi poređenja: prečnici tanjira glavnih
komunikacionih antena su 2,7, 3,7 i 4,8 metara.)
Rad na stanicama 'Pionir-10' i 'Pionir-11' započet je u februaru 1969. a lansirani su

1972. i 1973. godine. 'Vojadžeri' su najavljeni 24. februara 1972. a lansirani su u avgustu i
septembru 1977. NASA je ovlastila Laboratoriju za mlazni pogon (JPL) da rukovodi
projektom Jupiterovog orbitera i čitavom misijom. Rukovodilac misije je bio John R.
14
Casani11. Orbiter je, poput 'Vojadžera', projektovan, proizveden i testiran u kalifornijskom

JPL-u. Za projekat orbitne sonde bio je odgovoran Istraživački centar Ejms, koji je radi
proizvodnje potpisao ugovor sa kompanijom 'Hughes Co.'. Na početku, cena projekta je
iznosila oko $275-295 miliona (to je oko $1,4 današnjih milijardi). Do kraja projekta, u
realizaciju je uključena i Zapadna Nemačka, koja je dobila zadatak da konstruiše i izgradi
tzv. 'korigujuće-kočioni modul' RPM (Retropropulsive Module) za korigovanje orbite i
uvođenje aparata u orbitu oko Jupitera. Takav pogonski sistem stanice napravila je
kompanija iz Ottobrunna, 'Messerschmitt-Bölkow-Blohm' ('MBB', danas 'DASA').
Nemačkim naučnicima su naručena i dva brodska instrumenta – detektor prašine DDS na
orbiteru i detektor helijuma HAD na atmosferskoj sondi.
Ali sâm šatl je mogao da se popne samo do niske orbite oko Zemlje, tako da je za
postavljanje 'Galilea' na trasu leta ka Jupiteru bio potreban dopunski blok za ubrzavanje.
Prvobitno je bilo rešeno da se za lansiranje 'Galilea' upotrebi jedna od varijanti
'Boingovog' dopunskog dvostepenog bloka na čvrsto gorivo IUS. Ta skraćenica se
prvobitno prevodila kao Interim Upper Stage – privremeni dodatni stepen (do uljučivanja
višekratnog međuorbitnog stepena), ali je uskoro to promenjeno u neutralniji naziv –
Inertial Upper Stage – inercioni dopunski stepen12. Velika brzina bega 'Galilea' zahtevala
je korišćenje najteže, trostepene varijante IUS-a, ukupne dužine 8,4 metra. Po projektu,
njegova prva dva stepena su imala spoljni prečnik od 2,3 metra i težinu po 10.260 kg, a
treći – manji prečnik (1,6 m) i težinu (2.917 kg). Još od oktobra 1978, dok je prvi let šatla
još uvek bio zakazan za 28. septembar 197913, lansiranje 'Galileja' je bilo planirano za 6.
januar 1982. orbitnim šatlom sa oznakom OV-099 (od 25. januara poneo je ime
'Čelendžer'14) tokom devetog eksploatacionog i ukupno 15-og leta šatlova. Težina
korisnog tereta ('Galileo' plus IUS plus oprema za fiksiranje u šatlovom 'gepeku') bila je
na granici nosivosti (28.100 kg), pa je za odnošenje 'Galilea' i dodatnog stepena u orbitu
bilo neophodno da glavni motori šatla rade snagom od 109%15.
Ali već 1978. bilo je jasno da su 'Galileo' i IUS preteški. Stoga se pristupilo dodatnim
merama. Predloženo je da se na III stepenu IUS-a upotrebi sklopivi dodatak mlaznice
('deflektor') – što je trebalo da uštedi oko 70 kg. Pored toga, promenjena je balistička
trajektorija, pa je radi dostizanja potrebne brzine bilo potrebno provesti stanicu na samo
275 km od Marsa! Takvo rešenje je produžavalo let na 3,5 godine, te bi uz lansiranje u
januaru 1982. stigla do Jupitera tek u julu 1985. Cena rukovođenja letom je tako porasla
sa 110-120 tadašnjih miliona na $150-170 miliona, ali se pojavila mogućnost dopunskog
istraživanja Marsa uz, naravno, dodatne instrumente i troškove.
11
Momak je počeo karijeru u JPL još 50-ih. Radio je kao inženjer na prvim lunarnim misijama 'Pionir' a
posle i na 'Rendžerima' i ' Marinerima'. Bio je vođa projektnog tima misija 'Mariner' na Mars i Veneru. Bio je
projektni menadžer misija 'Vojadžer', 'Galileo' i 'Kasini'. Danas je savetnik direktora JPL-a.
12
Prilično komplikovana konfiguracija. IUS je imao zapravo 2 stepena (dužine 3,15 i 1,98 m, težine sa
gorivom 10,4 i 3,0 tona). Prvi stepen je odneo teret u eliptičnu 'transfernu' orbitu sa 'špicom' (apogejom) na
velikoj visini, nakon čega je uključen II stepen radi ulaska u stacionarnu orbitu i slanja dragocenog tereta na
planetnu trajektoriju.
IUS nije davao ubrzanje teretu kao 'Kentaur': sa 'Kentaurom', 'Galileo' bi direktno leteo ka Jupiteru i put bi
trajao 2 godine, dok je sa IUS-om let trajao 6 godina i zahtevao više gravitacionih asistencija. Ali to je samo
jedan od niza drugih faktora koji su determinisali misiju. Rekoh ja da je komplikovano...
Kada je lansiran šatlom (mogao je i raketom 'Titan'), IUS je mogao da ponese 2.270 kg direktno na GEO,
ili 4.940 kg na GTO.
Poslednji IUS je upotrebljen u februaru 2004. – od ukupno 24 ispaljena, 3 bloka su zakazala.
13
Ipak, prvi let je bio tek u aprilu 1981. Bila je to 'Kolumbija'.
14
Drugi po redu šatl koji je ušao u upotrebu. U kosmos je leteo 9 puta pre nego što je 1986. nastradao.
15
Umesto uobičajenih 104% (prim.prev.)
15
Dodatni stepen IUS prilikom montaže. Prava veličina se vidi u poređenju sa tehničarima okolo.
Presek kroz dodatni stepen za 'Galileo', IUS (Inertial Upper Stage).
Ali već tokom druge polovine 1979. direktori su radikalno pretresli projekat 'Galileo'.
Kao prvo, prihvaćeno je da težina stanice i IUS-a bude uvećana za nekoliko stotina kila, a
kao drugo, pomeranje lansiranja prvog šatla (kao novi datum je navođen 30. juni 1980.)
dovodilo je u pitanje lansiranje 'Galilea' u januaru 1982. Još gore, pomerivši lansiranje na
1983. Mars se više nije nalazio na trajektoriji, već bi za upotrebu misije bio tek 1984, ali bi
tada balistički uslovi ograničavali težinu stanice na još manju težinu nego 1982. godine.
Takav uzejamni položaj Zemlje, Marsa i Jupitera, koji bi podržao otežalog 'Galilea',
očekivao se tek posle 1990! Pod pritiskom takvih okolnosti, projekat 'Galileo' je morao da
bude podeljen na dve letilice – orbitnu i atmosfersku, koje bi bile odvojeno lansirane.
Svaka od njih je mogla da poleti šatlom i dvostepenim IUS-om. Istina je da atmosferska
sonda nije bila zamišljena kao samostalni aparat, već ju je trebalo 'staviti na konja': u
16
novembru 1980. Fabrika 'Hughes Aircrafta' iz El Segunda je potpisala ugovor na $40

miliona (današnjih $128,5 mil.) za razradu 'nosača sonde' (engl. Probe Carrier), koji će
odneti sondu do cilja i preusmeravati ka Zemlji podatke o njegovom jednočasovnom
spuštanju ka Jupiteru.
Sa revizijom projekta, lansiranja orbitera i sonde je pomereno sa 20. februara na 20.
mart 1984. godine. U jesen 1979. to se podudaralo sa planiranim letovima šatlova STS-
32 i STS-3416. Zbog odlaganja lansiranja, dolazak 'Galilea' na Jupiter je pomeren na juli
1987. godine. U junu 1980, posle još jednog odlaganja prvog starta 'Kolumbije' (za mart
1981.), lansiranja iz programa 'Galileo' su prešla na šatlove STS-18 i STS-1917.
Prve dve letilice su 'Viking' i 'Vojadžer' sa dodatnim busterima 'Kentaur D-1T'. Druge dve su 'Magelan' i
'Galileo' sa novijim i boljim busterima IUS.
U ovakvoj verziji lansiranja (sa dva šatla), 'Galileo' je postojao do januara 1981.
godine, kada je projekat već pojeo $280 miliona (današnjih $800 miliona) od planiranih
$540 za misiju ($1,54 mld.). U to vreme, NASA je dobila informaciju o čvrstoj nameri nove
administracije Ronalda Regana da dramatično sreže troškove vlade u fiskalnoj 1982.
godini. Za Nasu, to je značilo smanjenje sume koju je predložio bivši predsednik Karter
od $6,722 milijarde na $6,235 milijardi18 pa čak i manje, sa perspektivom usporavanja
programa kosmičkog istraživanja. Potrošiti dve rakete za lansiranje programa 'Galileo' bio
je prevelik luksuz 19. Početkom januara 1981. NASA je objavila da će objediniti orbiter i
sondu u jedno lansiranje uz pomoć moćnog kriogenog kiseoničko-vodoničkog bustera
'Kentaur'. Atmosferski (tzv. 'desantni') aparat se vratio na 'starog' konja i ponovo postao
pasivni putnik na orbiteru. Kao rezultat ove fuzije, lansiranje je pomereno sa 1984. na
16
Iako su ova dva leta bila jedan za drugim, fali jedan u sredini. To je bio tajni let u kome je u orbitu
odnešen špijunski satelit 'USA-48' (NSSDC ID 1989-090B) za 'elektronsku špijunažu SSSR-a, Kine i ostalih
komunističkih zemalja...'
17
Letovi nisu išli po redu.
18
Uvek treba imati na umu da se sve cifre iz tog vremena konvertuju, jer i u SAD ima inflacije i neplaniranih
i planiranih padova vrednosti valute, pa je praktično nemoguće izračunati neke vrednosti bez kalkulatora.
19
Svako lansiranje šatlova koštalo je oko pola milijarde dolara!
17
1985. godinu, ali je letna šemo ponovo postala direktna (ka Jupiteru) i dvogodišnja, sa
stizanjem na cilj u avgustu 1987.
Prema rasporedu lansiranja koji je NASA objavila u leto 1981, 'Galileo' je trebalo da
bude korisni teret u utrobi šatl-misije STS-26, 11-og 'Čelendžerovog' leta, koji je trebalo
da uzleti 13. aprila 1985. Planirano je da šatl odleti na (za njega) veoma nisku orbitu
visine samo 185 km. Posadu bi činila samo dva čoveka a let bi trajao svega dva dana.
Ali već u avgustu 1981. u vodećem američkom časopisu 'Aviation Week & Space
Technology' je objavljeno da u budžetu za 1982. nedostaje nekih pola milijarde i da će
broj lansiranja šatlova u toj godini ponovo biti redukovan, te da bi zbog toga lansiranje
'Galilea' moglo da bude pomereno u 1986. Zatim je krajem 1981. administracija odbila da
u budžet za '83. uvrsiti sredstva za 'Kentaur', insistirajući da se prestane sa planovima da
se ovaj skupi i potencijalno opasni blok lansira sa šatla. Projekat 'Galileo' se našao u vrlo
teškoj situaciji. Lišivši se 'Kentaura', NASA nije imala zamenu jer je u januaru '81.
prestala da radi na trostepenom IUS-u zbog manjka para.
26. februara 1982. NASA je saopštila da se radovi na 'Galileu' nastavljaju i da datum
lansiranja ostaje u 1985, ali da će se zbog zamene 'Kentaura' sa IUS-om dužina leta
produžiti na 30 meseci (!), te da će letilice stići na Jupiter 1989. Da bi stigli na cilj,
predstavljena je balistička šema po kojoj će se letilica vratiti ka Zemlji 2 godine po
lansiranju i radi gravitacionog ubrzanja proleteti pored nje na visini od svega 200 km!
(Naučnici su odmah započeli razradu prograna istraživanja Zemlje sa nove trajektorije –
neočekivana ali interesantna prilika.) Šatl 'Atlantis' sa dva pilota trebalo je da ponese
stanicu sa busterom IUS na orbitu nagiba 28,5° i visine 185×410 km. U sastav
međuplanetne stanice je ušao 'Thiokolov'20 dopunski stepen SIM (Spacecraft Injection
Module21) sa motorom 'Star 48B'22 na čvrsto gorivo i hidrazinskim sistemom orijentacije,
koji je trebalo da zarotira stanicu posle odvajanja od IUS i obezbedi joj lakšu korekciju
putanje.
20
Odlična kompanija, koju je 2001. kupio i jednostavno pripojio vojni džin sa 4000 inženjera i 7000 radnika,
'Orbital ATK Inc.'. Ima vesti da će ih na kraju sve kupiti gigant 'Northrop Grumman' za desetak milijardi.
21
To je verovatno ovo: Payload Assist Module (PAM). Te module, poznate i kao 'kick-moduli', proizvodio je
'McDonnell' (današnji 'Boing') a u njihovom sastavu su bili i raketni motori serije 'Star'. Danas se ovi moduli
retko koriste, i to jedino kao III stepen za raketu 'Delta II'. Znam da je sonda koja se često pominje kada se
piše i pričao 'Galileu', 'Julisis', koristila kik-modul 'PAM-S'.
22
Motor je poslužio i kao III stepen sonde 'New Horizons', a bio je i deo modula koji je poneo GPS satelit
koji je 2001. pao u S. Arabiji.
18
Raketni stepen 'PAM-D'.
U aprilskom rasporedu lansiranja šatlova (1982.) pisalo je da će 'Galileo' sa IUS-om

biti lansiran prilikom trećeg lansiranja 'Atlantisa' (STS-32). Start je bio planiran za 15.
avgust 1985. godine. Godinu dana posle lansiranja, 30. jula 1986, aparat je trebalo da
izvede bitan manevar promene brzine od 562 m/s, što bi mu omogućilo ponovni susret sa
Zemljom 25. juna 1987. Posle preletanja Zemlje na minimalnoj visini (~200 km) stanica je
trebalo da se okrene ka Jupiteru do koga bi stigla 8. januara 1990. Do tada je već bio
napravljen raspored akcije: preletanje iznad Ije23 na rastojanju od 500 km, prijem
podataka sa sonde, kočenje... Ali umesto posete satelitima prilikom svake od 11 radnih
orbita sa 'Kentaurom', sada je bilo moguće računati na samo 6 randevua sa Jupiterovim
satelitima.
Ova 'rezervna' varijanta je trajala samo pola godine. Kongres je zabranio
finansiranje bloka IUS za 'Galilea', a Senat je u punom sastavu glasao za nastavak
razvoja 'Kentaura'. U septembru 1982, NASA i Ratno vazduhoplovstvo SAD su se
dogovorili o sufinansiranju dve varijante dvomotornog kiseoničko-vodoničkog bustera
'Kentaur': 'Kentaur-G' i manji 'Kentaur C'. Zahvaljujući podršci Ministarstva odbrane
projekat je na kraju prihvaćen. U poređenju sa osnovnom varijantom 'Kantaur-D', prečnik
bustera je uvećan sa 3,05 na 4,33 metra, tj. do granica tovarnog prostora šatlova. NASA
se zalagala za jaču verziju 'Kentaur G' – za lansiranje 'Galilea' i 'ISPM' ('International
Solar Polar Mission', od 31. jula 1984. – 'Julisis'), a USAF – za slabiju i malo kraću i
varijantu označenu kao 'Kentaur-G'24.
Povratkom bustera klase 'Kentaur', NASA je bila primorana da još jednom izmeni
termin lansiranja 'Galilea'. Sada mu se smeškao 21. maj 1986. i šatl 'Atlantis', dok je
23
Ija (grč. Io) – Ćerka rečnog boga Inaha i sveštenica boginje Here; najbliži i najmanji od četiri Jupiterova
velika, tzv. Galilejeva, meseca. Pošto se radi o ćerci, dakle imenici ženskog roda, i mesec ću u daljem
textu, neuobičajeno za naše prilike, pisati u ženskom rodu (prim.prev.).
24
Oni su u to vreme planirali šatl-lansiranje Venerine sonde 'Magelan'.
19
vreme leta skraćeno na 27 meseci, pa je randevu sa Jupiterom planiran za 25-29. avgust

1988. U novoj varijanti bilo je moguće povećati količinu goriva orbitera, pa je porasla
mogućnost manevrisanja u orbiti oko Juputera, te je ponovo oživeo plan o 11 bliskih
proletanja pored satelita i sprovođenja dopunskih programa. Novo odlaganje lansiranja
za godinu dana povećavalo je ukupnu cenu za dodatnih $50 miliona, ali je zato
skraćivanje vremena leta umanjivalo rashode za upravljanje misijom za oko $100 miliona.
Do 1983. ukupna cena projekta je već skočila na $630 miliona (po novom $1,6 mld.).
Naročito je zanimljivo da napomenem da su radovi na 'Galileu' napredovali, bez obzira na
'večiti rat' oko rokova i uslova lansiranja. Krajem jula 1983. atmosferska sonda je
izbačena iz balona sa visine od 30 km. Testiranje je prošlo uspešno. Devetog februara
1984. proizvođač 'Hughes Co.' je obavio poslednje provere atmosferske sonde pre slanja
u Laboratoriju za mlazni pogon u kalifornijski komšiluk.
'Atlantis' je trebalo da postane drugi šatl koji će poneti sa sobom buster 'Kentaur' –
šest dana pre toga, 15. maja, plan je bio da se šatlom 'Čelendžer' lansira sonda 'ISPM'.
Oba orbitera su trebala da se samo malo preprave da bi mogla da se spoje sa velikim
kiseoničko-vodoničkim blokom. Jedno od ova dva lansiranja moglo je u slučaju potrebe
da bude izvršeno sa drugog lansirnog kompleksa za šatlove LC-39B Kenedijevog centra,
pa je sa firmom 'Boeing Services International' potpisan ugovor za doradu rampe i startne
platforme MLP-3. Oba lansiranja su pomerena za samo 2 dana. NASA je smatrala da su
lansiranja sa 'Kentaurima' znatno opasnija od bilo kojih drugih dodatnih stepeni, te su u
obe misije učestvovala samo po 4 putnika u šatlovima 25. Za ekipu 'Atlantisa' (STS-61-G)
odabrani su komandir David M. Walker, pilot Ronald J. Grabe, specijalisti Norman E.
Thagard i James van Hoften.
'Galileo' sa dodatnim stepenom IUS №9 u lansirnoj konfiguraciji za STS-34. Kao što se vidi, glavna antena
mu je sklopljena, kran magnetometra i nosači dva nuklearna generatora. Tovarni prostor u šatlu je bio
glavni za određivanje gabarita konfiguracije. Posle eksplozije šatla, NASA nije želela da u tovarnom
prostoru šatla vozi dopunski stepen natovaren tonama zapaljivog goriva, već je zahtev bio samo na
čvrstom gorivu.
Ali istorija neminovno napreduje – početkom 80-ih godina astronomi koji su se bavili
planetologijom i evolucijom solarnog sistema počeli su da pretežu ka stanovištu da je
neophodno preneti centar istraživanja sa planeta na mala tela – satelite, komete i
asteroida – gde se više nego na planetama kriju svedočanstva o njihovom nastanku i
evoluciji. Kao odgovor na te zahteve, rukovodioci projekta 'Galileo' počeli su da
razmatraju mogućnost posete njihovog čeda nekom malom telu. Početkom 1984.
saopšteno je da bi 'Galileo' mogao da poseti asteroide (1219) Britta ili (3797) Ching-Sung,
25
Smatralo se da je ta opasnost vrlo realna, pa je npr. John M. Fabian, vojno lice i specijalista misije koji je
trebalo da poleti u svoju treću misiju u komos, kada je čuo da će njegov šatl nositi 'Kentaur' tražio da se
skine sa misija – njega je zamenio marinac N.E. Thagard, prvi Amer koji je leteo u jednoj ruskoj raketi.
Nije mi jasno odakle takav strah, jer je do prvog lansiranja šatla u aprilu '81. u 35 lansiranja raketa u samo
dva 'Kentaur' zakazao.
20
što bi zavisilo od termina lansiranja. 27. decembra 1984. direktor Nase James M. Beggs
je dozvolio proletanje 6. decembra 1986. na rastojanju od 10-20 hiljada km pored
dovoljno krupnog asteroida (29) Amfitrita prečnika oko 200 km koji bi mogao da bude
sniman i ispitan. Takvo rešenje, koje bi bilo potvrđeno tek posle lansiranja, pomerilo bi
dolazak na cilj na 10. decembar 1988. i smanjilo broj krugova oko Jupitera sa 11 na 10,
ali bi produžilo vreme njihove realizacije sa 20 na 22 meseca.
13. avgusta 1985. 'Kentaur' za 'Galilea' je napustio fabriku 'General
Dynamic/Convair' u San Dijegu (tom događaju su prisustvovali zamenik direktora Nase
Jesse Moore i komandir STS-61G, D. Walker). U Kenedijev kosmički centar stigao je
mesec dana kasnije. Sama stanica je stigla na kosmodrom radi okončanja priprema i
spajanja sa 'Kentaurom' u decembru 1985. Da bi došla u blizinu Amfitrite isplanirano je da
se prvi manevar korekcije putanje izvede 10 dana po lansiranju, i po tom pitanju su već
bili napravljeni svi balistički i upravljački proračuni i procedure.
Priprema za dva uzastopna lansiranja međuplanetnih letilica sa 'Kentaurima' bila su
stresna i potencijalno su krila brojna iznenađenja. Zato je NASA nastavila da vrši
istraživanja po pitanju bezbednog korišćenja 'Kentaura' na šatlovima. Ipak, postojala je
velika verovatnoća da će lansiranje 'Galilea' biti obavljeno u maju 1986. godine. I bilo bi
da nije bilo 'Čelendžerove' katastrofe 28. januara 1986. Ovo je nanelo jači udarac
projektu nego podela na dva aparata 1979. i administrativna konfuzija koja je zadesila
projekat 1981-1982. godine. Dana 10. februara NASA je zvanično objavila odlaganje
majskog lansiranja.
Ako se odmah posle 28. januara još uvek razmatralo o varijantama lansiranja u
sledećem astronomskom prozoru, u junu 1987, posle samo 3-4 meseca je postalo jasno
da bi šatl mogao poneti 'Galilea' u najboljem slučaju 1989. ili čak 1990. godine. Ali da
nevolja nikad ne dolazi sama potvrdili su sledeći događaji... 19. juna 1986. vratio se na
mesto direktora Nase James C. Fletcher i odmah stopirao korišćenje bustera 'Kentaur'
na šatlovima. Konstatovano je da čak i uz određene prepravke sistem 'Šatl/Kentaur' ne
ispunjava sigurnosne kriterijume neophodne za korisne terete i njihovu opremu. Kako
onda lansirati već gotovu kosmičku stanicu?
Izbor nije bio veliki. Postojala je opcija sa korišćenjem 'Kentaura' koji bi se prebacio na
vojnu raketu 'Titan 34D7'1. Ali prvi start tog 'Titana' bio je planiran tek za februar 1990, dok
kosmička stanica ne bi bila lansirana pre 1991. Nova varijanta bi značila napuštanje
trajektorije direktnog leta: dve godine posle lansiranja stanica bi se vratila ka Zemlji radi
perturbacionog manevra. Randevu sa Jupiterom bi se u toj varijanti zbio tek za 7 godina – u
novembru 1995! Bila je još jedna opcija – lansirati stanicu sa šatla uz pomoć manje snažnog
dodatnog stepena (IUS, odn. TOS, možda sa dodatnim motorima na čvrsto gorivo).
Međutim, i u ovoj varijanti je bio neophodan perturbacioni manevar, pa je bilo čak

potrebno povećati zapreminu rezervoara da bi mogle da se izvedu neophodne korekcije
putanje. Na kraju, razmatrana je i mogućnost ponovnog razdvajanja stanice na dva
aparata. Orbitni aparat je mogao da bude pušten iz šatla do kraja 1989, a lakša
atmosferska sonda uz pomoć 'Titana' tokom 1991, u oba slučaja – sa dodatnim
stepenima na čvrsto gorivo. No, opet, da bi sonda došla do Jupitera bio je potreban još
jedan modul! A cena dva lansiranja je očigledno bila veća od jednog.
Takođe je razmatrana i varijanta potpunog otkaza lansiranja 'Galilea', za šta su se
zalagali oni koji su isticali da su dodatni troškovi projekta sve veći, a da će do dolaska do
Jupitera stanica koristiti tehnička rešenja koja će biti stara makar 20 godina. Verovatno bi
21
se čitava stvar završila odabitom 'Titana' da dr Roger Diehl i Lou D'Amario iz JPL-a
nisu pronašli 'višestruku' balističku šemu bez prolaska pored Marsa26 ali sa tri
perturbaciona manevra pored Venere i Zemlje (šema je ipak dopuštala jedno lansiranje
šatlom sa IUS-om bez velikih prepravki stanice, sa lansiranjem u novembru 1989. i
dolaskom 'Galilea' do Jupitera do novembra 1995.). Trajektorija VEEGA
(Venus/Earth/Earth Gravity Assist) je garantovala dva susreta sa asteroidima S-klase –
relativno male (951) Gaspre i malo veće (243) Ide. Rukovodstvo Nase, rukovodeći se
principom 'bolje vrabac u ruci nego golub na grani', pristupilo je realizaciji...
Do konca 1987. godine, vrednost projekta od početka projektovanja pa do lansiranja
već se popela na $892 tadašnja miliona (današnje $ 2 milijrde27). Samo do ulaska u
Jupiterovu orbitu i dve sledeće godine rada, dakle do 1997.28, toj sumi je trebalo dodati
još $462 miliona za upravljanje stanicom. I sve to bez troškova samog lansiranja i cene
zakupa termina zemaljske telekomunikacione mreže DSN! Treba svakako da pomenem i
vrednost nemalog međunarodnog učešća – oko $110 miliona (~$250 mil.) Pored
pomenute Zapadne Nemačke, u projektu su učestvovali i vredni inženjeri Britanije,
Australije, Španije, Kanade, Francuske i Švedske. 21. februara 1987. 'Galileo' je vraćen u
JPL gde je bio rastavljen na delove radi prepravki vezanih za novu šemu leta. Najveći
broj instrumenata vraćen je proizvođačima. Osnovne promene su bile vezane za
neophodnost leta ka Veneri i izloženost dvaput većoj temperaturi od prvobitno
projektovane. Tako je ispod glavne HGA antene visoke usmerenosti pojavio termoštit
brodskih instrumenata, a uvedena je i dodatna antena niskog koeficijenta usmerenja
LGA29 radi komunikacije sa Zemljom unutar njene orbite. Aparat je umesto crnog
izolacionog materijala bio pokriven sjajnim, dok su neki delovi korpusa, nosači i
instrumenti zaštićeni zlatnom folijom. Na atmosferskoj sondi je zamenjen (tj. prepravljen)
padobran, pirosistem za njegovo otvaranje i litijum30-sumpor-dioksidna akumulatorska
baterija. Radi poboljšavanja karakteristika sonde dodat joj je i radiometar NFR (Net-flux
Radiometer).
Novo sastavljanje stanice započeto je u decembru 1987. godina, a sredinom 1988.
su započeta složena i mukotrpna termovakumska i električna testiranja. Poslednja
prepreka je uspešno preskočena u proleće 1989, kada je stiglo ponovljeno odobrenje za
lansiranje 12 trastera za orijentaciju nemačke kompanije 'MBB'. Prema rasporedu
lansiranja šatlova, publikovanom u oktobru 1986, za lansiranje 'Galilea' i 'Julisisa' su
predviđeni 'prozori' u novembru 1989. i oktobru 1990. U aprilu 1987. postignut je dogovor
između ESA i NASA o lansiranju, po kome je za lansiranje 'Galilea' predviđen 8-9.
oktobar 1989. (STS-34 'Atlantis'). To lansiranje je označeno kao prioritetno, te je raspored
svih drugih lansiranja usaglašen sa njim da ne bi remetio lansiranje. 30. novembra 1988.
26
Tačno je da je razmatrana i ta mogućnost ali je zaključeno da je Mars premali i da njegova gravitaciona
pomoć ne bi bila vredna vremena i truda, pa je za tu svrhu odabrana Venera. Tu je izbijao drugi problem jer
je Venera blizu Sunca a Jupiter je na drugoj strani, te stanica nije bila konstruisana za tako visoke
temperature. Diehl je pisao da kada bi 'Galileo' mogao da priča da bi mu sigurno rekao: 'No, don't do that!'
27
Zvanični podaci govore da je od tada prosečna godišnja inflacija iznosila preko 2,6%... Neki drugi izvori
kažu mnogo više.
28
Tada je završena osnovna misija, prva faza projekta. Kasnije su usledila dva produžetka. Na kraju, misija
je zvanično trajala do kraja septembra 2003, mesec dana kraće od 14 godina.
29
Njena tehnička oznaka je bila LGA-2 (Low Gain Antenna) i bila je usmerena na suprotnu stranu od ostale
dve i mogla je da se otvori i zatvori.
30
U Srbiji kraj Loznice se nalaze najbogatija nalazišta litijuma i bora na Starom kontinentu (preko 130 mil.
tona!) i jedno od najbogatijih na svetu. Toliko smo glupi da smo rudnike doveli ka korak od prodaje
strancima (britanska firma 'Rio Tinto Comp.').
22
objavljena je posada STS-34: pilot Donald Williams, pilot Michael McCulley, specijalista
Franklin Chang-Diaz i dve žene Shannon Lucid i dr Ellen Baker.
Komunikacione antene 'Galilea'. Vidi se da je LGA-2 bila okrenuta u suprotnu stranu od LGA-1. Iako to
nije bilo po planu, LGA-1 je bila 'glavna' tokom čitave misije. LGA-2 je bila korišćena jedino kada je
geometrija trajektorije to zahtevala: proleti pored Venere i Zemlje. RRH je primala informacije sa
atmosferske sonde tokom njenog jednosatnog spuštanja kroz oblake džina.
16. maja 1989, posle 4,5 dana putovanja kamionom, orbitni aparat 'Galileo' je stigao
u Kenedijev kosmički centar. Atmosferska sonda je stigla mesec dana ranije – 17. aprila
1989. Stanica je još jednom pažljivo testirana, a onda spojena sa svojom sondom u hali
industrijske zone kosmodroma, zvanoj kratko SAEF-2. Interesantno je da je samo 2
meseca pred lansiranje, tokom ispitivanja aparature 'Galilea' kamerom SSI bio napravljen
prvi snimak Jupitera. Pojasevi u atmosferi i sateliti bili su vidljivi čak i sa daljine od 800
miliona km! Trećeg avgusta, u hali VPF31 'Galileo' je spojen sa dodatnim stepenom IUS-
om №9. Tokom 9-10 avgusta izvršena su rigorozna kontrolna interfejsna testiranja. 25.
avgusta stanica je prenešena na lansirni kompleks LC-39B, da bi 29. avgusta tu bio
transportovan i kosmički sistem STS-34 sa letilicom 'Atlantis'. Sledećeg dana,
kompozicija IUS/'Galileo' je utovarena u šatlov 'gepek'. Početkom septembra sprovedene
su opsežne kontrolne seanse održavanja veze i upravljanja stanicom iz JPL-a. Početkom
oktobra hitno je zamenjen jedan od dva računara na IUS-u, jer im se podaci nisu
podudarali. Instaliranje plutonijumskih radioizotopskih generatora na 'Galileo' obavljeno je
3. oktobra – samo 9 dana pred planirano lansiranje.
Ti generatori su neočekivano postali poslednja velika prepreka za lansiranje
'Galilea'. Civilna antinuklearna organizacija za zaštitu životne sredine zahtevala je od
Nase da otkažu lansiranje jer bi 22 kg plutonovog dioksida ozbiljno ugrozilo stanovnike
Floride u slučaju neke havarije u atmosferi prilikom lansiranja. Činjenica da je plutonijum
specijalno zaštićen i kadar da izdrži čak i najveća naprezanja ekstremne havarije – nije ih
mnogo interesovala. Šta više, pred svako od dva proletanja pored Zemlje podnosili su
sudske tužbe, ali sud je svaki put dozvoljavao let 'Galilea'. Lansiranje 'Atlantisa' sa
'Galileom' zakazan je za 12. oktobar 1989. Međutim, tokom noći 11. oktobra predstartno
odbrojavanje je prekinuto u T-19 sati, jer se na jednom od glavnih motora pokvario
31
To je hala (Vertical Processing Facility, VPF), sa vratima 22×12 metara, u kojoj se teret rakete montira u
vertikalnom položaju i premešta se uz pomoć dve dizalice koje mogu da podignu preko 30 tona!
23
programsko-vremenski uređaj MES32. Njegova zamena na startnom kompleksu odložila

je start do 17. oktobra. Mada se datum i dalje nalazio u astronomskom 'prozoru',
odlaganje je ugrožavalo posetu asteroidu Ida. Stvar je bila u tome što je odlaganje
zahtevalo veću potrošnju goriva radi neophodnih korekcija putanje 'Galilea', dok bi otkaz
od proletanja pored Ide uštedelo oko 40 kg goriva.
17. oktobra 1989. u T-5 minuta lansiranje 'Atlantisa' sa 'Galileom' je odloženo za 24
sata zbog lošeg vremena u blizini rampe i na lokacijama sletanja za slučaj neke havarije.
I sledećeg dana je bilo oblačno ali se vetar smirio, pa je u 16:53:40 po Griniču šatl
'Atlantis' konačno uzleteo. Od početka radova do lansiranja proteklo je 12 dugih godina.
Sedmog decembra 1995. posle dvogodišnjeg krstarenja, atmosferska sonda 'Galilea' će
uleteti u Jupiterovu atmosferu, a orbiter će uredno ući u orbitu oko džinovske planete. O
tome ću malo kasnije...
'Atlantis' na svom petom letu. Za 'volanom' je bio pilot i kapetan Mike McCulley, prvi podmorničar u
kosmosu. U utrobi šatla se nalazio kosmički istraživač i dodatni stepen IUS.
32
Elektronika koja šalje komande za upravljanje brodskim sistemima u tačno zadatom vremenu.
24
Pre toga, daj da kažem nešto o konstrukciji robotske međuplanetne kosmičke letilice
'Galileo'. Već sam nekoliko puta naglasio da se stanica sastojala od orbitnog aparata i
atmosferske sonde. Orbitni aparat je bio prvi u istoriji koji je bio podeljen na dva
funkcionalna dela – gornju rotacionu sekciju ('spun section') i donju nepokretnu
sekciju ('despun section')33. Svi instrumenti za istraživanje poljâ, naelektrisanih čestica i
plazme i prašine bili su smešteni na rotacionu sekciju, i na nju je otpadao najveći
procenat težine orbitera. U tom delu su se nalazili sistemi elektronapajanja, motori, veliki
deo elektronike i računari i antene. Normalna brzina rotacije je iznosila oko 3 okreta u
minutu, ali se tokom dinamičkih operacija brzina povećavala na ~10 okreta u minutu.
Takvim spinovanjem postizala se stabilizacija uzdužne ose aparata u prostoru.
Nepokretnu sekciju je obrazovao stator, skenirajuća platforma i blok za prijem podataka
sa atmosferske sonde tokom njenog propadanja kroz atmosferu. Taj deo je tako bio
projektovan da bude stabilan u prostoru. Na skenirajućoj platformi su se nalazile kamere i
spektrometri, jer su oni zahtevali troosnu orijentaciju i navođenje na objekte. Navođenje
je vršeno sa preciznošću od 0,2'' a brzina rotacije 1° u sekundi34.
Na lansiranju, orbiter je imao 2223 kg i visinu (bez adaptera) od 5,3 metra. Posedovao je inovativnu 'dual-
spin' konstrukciju. Najveći broj letilica je tokom leta stabilizovan ili spinovanjem oko velike ose ili
održavanjem fiksirane orijentacije u kosmosu, oslanjajući se na Sunce i druge zvezde. 'Galileo' je bio prvi
koji je kombinovao te tehnike. Između tehničara je atmosferska sonda...
33
Jedna od tehnika za kontrolu položaja je i tzv. 'spun/despun', gde je korpus letilice konstruktivno
podeljen na dva dela (metod Split Body Stabilization).
Kod satelita koji su stabilizovani spinovanjem, antena, kamera ili neki bitan instrument okrenuti su ka meti
samo jednom tokom svake rotacije. Ali ako antena ili kamera moraju da budu okrenuti ka meti sve vreme,
onda moraju a budu montirani na platformi koja se 'despinuje', odn. rotira u kontra stranu. Oprema na
'despun' platformi je uvek okrenuta u istom pravcu, bez obzira na spinovanje satelita ili sonde.
Dakle, donji deo 'Galilea' se okretao u suprotnom smeru, pa je samo izgledao nepokretan!
Zvezdani tragač (skener) na rotacionoj sekciji određivao je orijentaciju i brzinu spinovanja; žiroskopi na
'nepokretnoj' sekciji služili su kao osnova za merenje okretanja i nišanjenja instrumenata.
34
Sekundara na ručnom satu prelazi 6° u sekundi. Dakle, minutara se kreće 1 stepen u sekundi!
25
Komplet naučne aparature orbitnog aparata omogućavao je sprovođenje 12

eksperimenata. Ukupna težina tog tereta je iznosila 118 kg. Za dva eksperimenta
korišćen je standardni radio-sistem stanice, tako da se na orbiteru zapravo nalazilo samo
10 instrumenata. Uz podatke o njihovom razmeštaju treba dodati da se detektor krajnjeg
ultraljubičastog spektra instrumenta UVS nalazio na rotacionoj sekciji orbitera, dok su
senzori magnetometra i dipolna antena eksperimenta PWS (Plasma Wave Subsystem)
bili smešteni na kraju fiberglasnog krana na rastojanju od 10,9 metara od ose rotacije
orbitera. Detektor teških jona HIC (Heavy Ion Counter35) je smatran tehničkim
eksperimentom, jer je dodat orbiteru radi procene opasnosti od naelektrisanih čestica u
okruženju kroz koje stanica leti.
Levo je prikazan magnetometar (MAG) koji je imao dva seta sa po 3 senzora tako raspoređena da mogu
da daju 3D sliku polja. MAG se nalazio na dugačkom nosaču, daleko van letilice. Desno su date slike
detektora teških jona (HIC). Bio je težak 8 kg i trošio je samo 2,8 W struje.
Kamera SSI je bila sposobna da pravi slike površine satelitâ sa rezolucijom 20-1000
puta većom od onih najboljih koje su pravili 'Vojadžeri', dobrim delom zato što je slikala sa
kraćeg rastojanja. Moderni senzor CCD (charge-coupled-device) sa 800×800 elemenata
bio je mnogo osetljiviji i imao širi spektralni kolor-dijapazon nego 'Vojadžerove' vidikon
cevi. Vrlo važan 'Galileov' instrument bio je infracrveni spektrometar koji je mogao da
snima spektre na čak 408 kanala (!). Orbitni aparat je pri lansiranju bio težak 2223 kg, ne
uključujući težinu adaptera dodatnog stepena. Orbiter je sa adapterom bio dugačak 6,15
metara. Više od 40% mase orbitera – 925 kg – otpadalo je na gorivo raspoređeno u 4
tanka. U sastav pogonskog sistema orbitera ulazio je 'Airbusov' apogejni motor 'S400-15'
potiska 400 njutna i 2 grupe od po 6 trastera za orijentaciju tipa 'S10' potiska 10 njutna,
dva tanka sa helijumom za pritisak u sistemu, solenoidni ventili, cevovodi i kontrolni
sistem. Motor je trošio monometilhidrazin i azotni tetraoksid brzinom od 110-145 grama u
sekundi. Ukupni impuls brzine – oko 1600 m/s.
35
Uređaj je napravljen od delova nekih sličnih aparata ugrađenih u 'Vojadžere'. Instrument je mogao da
detektuje sve nukleone elemenata između ugljenika i nikla.
26
Apogejni platinski motor 'S400' prilikom spajanja sa termičkim štitom i nosačima. Motor je bio težak svega
3,6 kg! Bio je projektovan da se uključuje i isključuje 100 puta, i pri tom akumulira preko 8,3 sati rada.
Za slanje ogromne količine podataka sa orbitnog aparata bila je predviđena antena

visoke usmerenosti (HGA, High Gain antenna) prečnika 4,75 metara, identična po
konstrukciji onima korišćenim na američkim komunikacionim satelitima 'TDRS'. Antena se
nalazila u osi rotacije na vrhu stanice. Antena je tokom starta bila sklopljena; plan je bio
da se otvori tek posle izlaska stanice iz orbite Zemlje. Preko HGA, orbiter 'Galileo' je
trebalo da prenosi podatke na frekvenci 8415 MHz (dijapazon X) brzinom 115,2 Kb/s u
režimu direktnog prenosa, ili 134,4 Kb/s u režimu play-backa. Pored HGA antene, na
stanici su se nalazile dve neusmerene antene (LGA-1 i LGA-2) koje su radile u S
dijapazonu. Jedna, LGA-2, nalazila se na kraju rasklopljivog nosača RTG-a i bila je
okrenuta 'na niže' (tj. u pravcu u kome je 'gledala' atmosferska sonda), a korišćena je
samo tokom leta po unutrašnjem delu Sunčevog sistema. Druga, LGA-1, montirana na
centralnom stožeru iznad tanjira HGA, bila je takođe neusmerena i trebalo je da služi
'samo u slučaju opasnosti'... Niko tada nije znao da će ova mala antena postati krucijalna
za opstanak čitave misije...
'Kišobran' glavne antene. Nažalost, nikad se nije otborio kako valja, pa je pretio haos. Ipak, inženjeri su
uspeli da problem reše i hardverski i softverski, tako da je misija ispunila većinu zacrtanih zadataka.
27
Što se tiče izvora energije, konstruktori Jupiterovog istraživača nisu imali veliki izbor.
Na orbiti Jupitera, fluks solarne energije je 26 puta manji nego na Zemlji, te prema tome
čak ni solarni paneli ogromnih razmera nie bi bili u stanju da obezbede dovoljno snage36.
Zato su za proizvodnju struje postavljena dva radioizotopska generatora (RTG) sa
plutonijumom-238 (po 10,9 kilograma plutonovog dioksida u svakom), koji su u trenutku
lansiranja proizvodili struju jačine 572 vata, oko 498 vati sredinom 1995. (posle ulaska u
orbitu planete) i oko 456 vati do kraja 1999.37. Generatore je proizveo 'General Electric
Co.' po projektu Upreve za specijalne projekte američkog Ministarstva energetike, DoD.
RTG-ovi su bili montirani sa strane korpusa letilice, na dva nosača dužine po 5 metara.
Pored nuklearnih generatora, 'Galileo' je imao i 120 malih nuklearnih grejača (RHU) koji su čuvali
osetljive instrumente i opremu od hvadnog vakuuma kosmosa. Čak 17 grejača snage 1 W bilo je smešteno
u atmosferskoj sondi.
Atmosferska sonda je imala težinu od 339 kilograma i sastojala se od tri dela:

konusnog prednjeg štita i leđnog poluloptastog segmenta, koji su zajedno činili kočioni
modul, i kontejnera sa aparaturom koji se, zaštićen, nalazio unutar kočionog modula. On
je nazivan sletnim, ili desantnim modulom.
Visina sonde je iznosila samo 0,86 metara a prečnik prednjeg štita – 1,26 metara.
Kočioni modul je imao težinu od 222 kilograma (od čega je prednji kočioni štit bio težak
152 kilograma), a desantni modul 117 kilograma. Svi delovi su imali aluminijumska
ojačanja i bili su pokriveni ablacionim materijalom od ugljeničnih vlakana premazanih
fenolnim smolama na termoštitu, odn. fenolno-najlonskim materijalom na leđnom delu.
Prednji štit je imao nagib stranica od 90° da bi zaštitio aparat od zagrevanja prilikom
kočenja kroz atmosferu. Vrh štita je trpeo najveće opterećenje, te je imao i najdeblju
izolaciju – oko 15 santimetra. Rezerva debljine je bila vrlo mala – od 30 do 44% na
različitim mestima u odnosu na izračunatu debljinu nanešenog materijala. Kočioni modul
je imao sistem termoregulacije koji je radio sve vreme do ulaska u atmosferu. Leđni štit je
takođe posedovao elektroprovodivu izolacionu oblogu, koja je odvodila električni naboj.
36
Iskustva su pokazivala da bi na osnovu tadašnje tehnološke ponude u toj oblasti sondi bili potrebni paneli
površine veće od 65 m2.
37
U decembru 1999. završena je druga faza ekspedicije – GEM (Galileo Europa Mission). Proračuni su
pokazivali da će RTG gubiti oko 0,6 W mesečno.
28
'Galileova' sonda je izbačena 13. jula 1995. godine, čak pet meseci pre ulaska u Jupiterovu orbitu 7.
decembra. Uletela je u slojeve atmosfere brzinom od 47,8 kilometara u sekundi.
Iako je bila veličine haube automobila, bila je teška skoro 340 kg, od čega je polovina otpadala na težinu
termoštita. Sonda je proizvedena u 'Hughes Aircraft Company' iz El Segunda.
Trenutak otvaranja glavnog padobrana. Srećno!
29
Sledi spisak i raspored instrumenata na kosmičkoj letilici 'Galileo':

Skraćenica IME Direktor Cilj istraživanja
1. Оrbitni aparat (nepokretna sekcija)
SSI Solid-State Imaging Michael Belton, NOAO Snimanje Galilejevih satelita u rezoluciji 1
Camera km i bolje, snimanje Jupitera radi
istraživanja dinamike atmosfere.
NIMS Near-Infrared Mapping Robert Carlson, Jet Multidijapazonska termalna snimanja,
Spectrometer Propulsion Laboratory (JPL) utvrđivanje sastava i morfologije površine
satelita, atmosfere i sloja oblaka Jupitera.
UVS Ultraviolet Spectrometer Charles Hord, University of Sastav gasova u atmosferi, u aerosolima,
Colorado građa gornjih slojeva atmosfere.
PPR Photopolarimeter James Hansen, Goddard Аtmosferske čestice, termalno i
Radiometer Institute for Space Studies reflektovano zračenje sa površina satelita.
2. Оrbitni aparat (rotaciona sekcija)
MAG Magnetometer Маrgaret Kivelson, Napon i fluktuacija magnetnih polja.
University of California
EPD Energetic Particles Donald Williams, APL Distribucija prema energijama i pravcima
Detector elektrona, protona, teških jona visokih
energija.
PLS Plasma Detector Lou Frank, University of Sastav, energija i distribucija naelektrisanih
Iowa čestica malih energija i Jupiterovoj plazmi.
PWS Plasma Wave Donald Gurnett, University Elektromagnetni talasi, interakcija između
of Iowa talasa i čestica u Jupiterovoj plazmi.
DOS Dust Detector Subsystem Eberhard Grűn, Max Planck Težina, brzina i naelektrisanje
Institute for Nuclear Physic submikronskih čestica prašine kosmičkog i
jupiterijanskog porekla.
- Radio- John Аnderson, JPL Оdređivanje masa i kretanja nebeskih tela
eksperiment/Nebeska na osnovu radiosignala aparata.
mehanika
- Radio Science H.Taylor Howard, Stanford Оdređivanje dimenzija nebeskih tela i
/Propagation University građe atmosfera prema propagaciji
radiosignala.
HIC Heavy Ion Counter Edward Stone, CalTech Naelektrisane čestice u blizini stanice.
3. Аtmosferska sonda
ASI Atmospheric Structure Alvin Seiff, Ames Research Promene u temperaturi, pritisku, gustini i
Instrument Center molekulskoj masi u Jupiterovoj atmosferi sa
visinom.
NMS Neutral Mass Spectrometer Hasso Niemann, NASA Hemijski i izotopski sastav atmosfere.
Goddard Space Flight
Center
HAD Helium Abundance Ulf von Zahn, University of Тačno merenje odnosa helijuma/vodonika.
Detector Bonn
NEP Nephelometer Boris Reigent, NASA Ames Оtkrivanje oblačnosti, određivanje
Research Center mikrofizičkih karakteristika tvrdih i tečnih
čestica u oblacima.
NFR Net Flux Radiometer Larry Sromovsky, University Оdređivanje razlike u fluksu solarne i
of Wisconsin unutrašnje toplotne energije u zavisnosti od
visine.
LRD/ EPI Detektor munja/Detektor Louis Lanzerotti, 'Bell Detektovanje munja prema svetlčosnim
energetskih čestica Laboratories', USA fenomenima i radio-zračenju, merenje
energetskih čestica u radijacionim
pojasevima.
Na desantnom modulu se nalazila oprema za sprovođenje 7 eksperimenata.

Ukupna težina naučnih instrumenata je iznosila 30 kg. U nekim izvorima piše da su dva
instrumenta, detektor munja i detektor energetskih čestica LRD/EPI, objedinjeni u jedan,
30
tim pre što je jedan njegov deo (LRD) proizveden u Nemačkoj38. Pored toga, radioveza
između orbitera i sonde je bila jako zgodna da se iskoristi za radio-osvetljavanje
Jupiterove atmosfere i utvrđivanje njenog sastava i strukture, što se takođe računalo kao
poseban eksperiment.
Desantni modul prečnika 66 cm je bio nehermetičan, napravljen od titanijuma i
zaštićen od porasta unutrašnje temperature slojevima 'Kaptona®'. Instrumenti, razmešteni
po unutrašnjim policama napravljenim od aluminijuma, imali su svoje hermetičke kutije,
projektovane za pritisak do 20 atmosfera.
Atmosferska sonda 'Galilea' je odbačena 13. jula 1995. Posle 6 godina putovanja, slala je podatke skoro
sat vremena i pružila neke neočekivane rezultate. Uletela je u atmosferu brzinom od ~170.700 km/h, da bi
posle 2 minuta temperatura vazduha oko nje postala dvaput viša nego na površini Sunca a sile kočenja
dostigle neverovatnih 230 g!
U aprilu 1991, odmah nakon što je 'Galileo' uspešno izveo prvi 'fly-by' pored Zemlje,
navigatorima je stigla alarmantna telemetrija – glavna antena međuplanetne stanice,
vredne više milijardi dolara, nije se otvorila! I mojoj babi je jasno šta to znači. U JPL-u su
promptno započeta testiranja na kopiji antene – šta je dovelo do kvara? Stanica je
nastavila sa letom u neispravnom stanju. Pokušaji da se antena u potpunosti otvori trajali
su tokom čitave 1991. godine, ali su svi završeni neuspehom. U kontrolnom centru u
Pasadeni menadžeri su doneli odluku da sa 'Galileom' komuniciraju preko manje i difuzne
LGA pomoćne antene.
LRD (Lightning and Radioemission Detector) u 'Daimler Benz Aerospace', bivšem 'Dornier System
38
GmbH'.
31
Glavna antena se ne bi zvala tako da nije bitna za misiju, ali... Desno je slika našeg reportera koja prikazuje
samo delimično otvoren 'kišobran'. Levo je prikaz kako je to trebalo da izgleda...
Posle prvog uspešnog približavanja Zemlji u decembru 1990. godine, sledeći cilj
misije je bio asteroid Gaspra. Prvi put u istoriji jedan kosmički aparat je trebalo da proleti
na takvoj blizini pored jednog od mnogo hiljada asteroida koji naseljavaju Sunčev sistem
između orbita Marsa i Jupitera. Serija uključivanja trastera radi korigovanja kursa
započeta je 20. marta 1991. godine, a cilj je bio randevu sa asteroidom 29. oktobra 1991.
godine, samo dva meseca nakon ulaska u asteroidni torus. Zbog sistemske greške, 26.
marta je ispao iz pogona jedan od brodskih računara, ali je nedelju dana kasnije,
početkom aprila, kvar ipak otklonjen.
Prema planu leta, 11. aprila 1991. godine trebalo je da se odbaci zaštitni termoštit
sa vrha antene i otvori se glavna 4,8-metarska mreža od pozlaćene žice39. Kontrolor je
poslao komandu računaru, ovaj je prosledio aktuatorima 40, ali do otvaranja nije došlo.
Antena se zaglavila negde na pola puta rutinske 10-minutne procedure. Antene istog tipa
korišćene su prethodno kod brojnih komunikacionih satelita i uvek su funkcionisale
besprekorno. Na 'Galileovoj' palubi nije postojao sistem sposoban da proceni stanje
antene.
Antenu je proizvela firma 'HARRIS Corp.' iz Melburna na Floridi. Zaokružene su žbice koje su se slepile i
stopirale proceduru otvaranja.
39
Dok je sonda vršila manevar prilaska Veneri antena je trebala da bude zatvorena da bi se zaštitila od
Sunčevog zračenja i temperature.
40
HGA antena je otvarana i zatvarana uz pomoć dva aktuatora – motora prečnika 12,7 mm.
32
HGA je imala 18 rebara, kao neki kišobran, čiji su vrhovi bili skupljeni zajedno. Ali otvoreno je samo njih 15,
tako da je antena podsećala na poluotvoreni kišobran. Istraga je pokazala da je nakon 4,5 godine
provedene u sklopljenom stanju u skladištu zbog 'Čelendžerove' nesreće mazivo na vrhu izgubilo svojstva
a da su se vrhovi mehanički upleli usled vibracija i dugog ležanja bočno u horizontalnom položaju tokom
čak tri putovanja 'Galilea' kamionom između Kalifornije i Floride. Letilica je vožena kamionom jer NASA nije
htela da da avion da bi uštedela na transportu aparata koji košta milijarde! Lubrikant na anteni niko nije
proveravao pre lansiranja.
Tokom nedelju dana dovijanja i analiziranja postalo je jasno da je jedna strana

antene otvorena više od druge. Sama antena, napravljena od pozlaćene molibdenske
mreže, sastojala se od 18 žbica ('rebara'). Tokom lansiranja, bila je sklopljena poput
kišobrana, a rebra su bila skupljena u vidu jarbola. Prema planu, rebra su trebala da budu
oslobođena, ali do toga nije došlo – krajevi nekoliko rebara se mehanički zaglavilo.
Naučnici su pokušali da isprave situaciju, a prva ideja je bila najprostija i najlogičnija – da
se 'kišobran' sklopi i poduša ponovo da otvori. Motori su teorijski mogli da se vrte u oba
smera ali njihovo povezivanje na struju nije to dozvoljavalo bez pomoći ljudi41 a i
postojala je mogućnost cepanja žičane mreže.
Zatim se pokušalo sa 50-časovnim eksperimentom okretanja letilice ka Suncu a
onda od njega. Smatralo se da bi termalno širenje i skupljanje materijala moglo da
dovede do rešenja problema. Računarske analize su pokazivale da bi posle samo 4-6
termalnih ciklusa antene trebalo da dođe do otkačinjanja vrhova rebara. Nakon 7 ciklusa
nije bilo naznaka da se išta pozitivno dešava... Potom su inženjeri došli na ideju da
iskoriste to što je pomoćna antena LGA-2 mogla da se otvori i da bi je trebalo nekako
iskoristiti. Antena je mogla da se otvori pod uglom od 145° pa je pokušavano otvoriti je i
naglo je zaustaviti. Ona se nalazila na kraju 2-metrskog nosača i momenat inercije je bio
toliko jak da je značajno protresao letilicu. Ipak, nakon 6 pokušaja sa LGA-2 nije bilo
rezultata... Nakon toga, pokušano je brzom rotacijom čitave stanice – čak 10,5 okretaja u
minutu! – pa čak i 'seckanjem' motora za otvaranje antene – brzo ga paleći i gaseći čak
13000 puta, ali sve je završeno neuspehom.
41
Problem je delom bio vezan i za promenu 'Galileovog' plana leta. Sonda nikad nije trebala da se približi
Suncu bliže od Zemlje, ali njenim slanjem ka Veneri trebalo je da bude izložena čak 50° većoj temperaturi.
To je značilo da je letilicu trebalo zaštititi od dodatne temperature, što je značilo da bi trebalo adaptirati i
neke računarske funkcije. U računarima se nalatio isprogramiran 41 drajver, ali pošto nije bilo mesta za još,
planeri misije su morali da odluče koji će drajver biti povezan sa zaštitom od toplote. Izbor je pao na drajver
za okretanje aktuatora antene unazad...
33
Na kraju je zaključeno da ili se lubrikant tokom dugog skladištenja na Zemlji na

vrhovima rebara osušio/skorio/ispario, ili je došlo do stvaranja leda usled hladnoće u
kosmosu. Zbog ekstremne krhkosti lagane antene, nikada nije podvrgnuta temperaturnim
istraživanjima.
Ali sve vreme tokom pokušavanja oživljavanja antene nije prestajala priprema za
susret sa asteroidim Gaspra.
Plan leta 'Galilea' do Jupitera. Put je trajao 2180 dana, odn. 5 godina, 11 meseci i 19 dana. Za to vreme,
aparat je posetio Veneru, dvaput Zemlju, asteroid Gaspru i asteroid Idu.
29. oktobra 1991. stanica 'Galileo', leteći ka Jupiteru brzinom oko 280.000 km/h, prvi
put u istoriji kosmičkog istraživanja proletela je na rastojanju od samo 1600 km od velikog
silikatnog asteroida Gaspra42, i napravila 57 foto-snimaka njegove površine, od kojih je
najbolja snimljena sa samo 5300 km. Nepravilni asteroid oblika krompira imao je
prosečan prečnik 12,3 km. Te slike su slate ka Zemlji sve do kraja novembra 1992. zbog
problema 'Galilea' sa glavnom antenom.
Ranije su astronomi dobijali slike asteroida samo uz pomoć teleskopa sa Zemlje, ali
na njima su se ovi videli jedino kao slabo osvetljeni objekti. Zato je inženjer Nase
Torrance Johnson snimke 'Galilea' nazvao 'istorijskim'...
Susret 'Galilea' sa Gasprom dogodio se pri relativnoj brzini od 8 km/s, dok je Zemlja
bila udaljena preko 400 miliona km. Direktor projekta 'Galileo', Neil Ausman, objavio je
da su telemetrijski podaci potvrdili da svi sistemi na letilici rade savršeno... Signal je
putovao do Zemlje oko 23 minuta.
42
Asteroid je otkrio gruzijsko-ruski astronom G.N. Neujmin 1916. godine. Zato je asteroid dobio ime po
Krimskoj banji na Crnom moru koje su posećivali Tolstoj, Gorki i dr.
34
Asteroid je 30. jula 1916. otkrio astronom Grigori Neujmin sa Simeizove opservatorije i nazvao je po
gradiću na Krimu u kojima je jedno vreme živeo Lav Tolstoj. Letilica je najbolju sliku napravila sa daljine od
5300 km sa rezolucijom od 54 metra po pikselu. Deo oko južnog pola nije bio vidljiv za vreme proletanja, ali
je zato snimljeno oko 80% površine.
Gaspra se nalazi u unutrašnjem delu asteroidnog pojasa, sa malim nagibom prema ekliptiici. Period rotacije
oko Sunca je 3,28 godina.
14. novembra NASA je dobila prve fotografije asteroida sa bliskog rastojanja.

'Gaspra je fenomenalna! Podseća na glavu ajkule ili trougao,' pričao je dr William J.
O'Neil, rukovodilac programa 'Galileo', 'i čitav je pokriven kraterima'.
Crno-bele slike su napravljene sa rastojanja od ~16.000 km od asteroida. Kasnije su
one bile računarski pretvorene u kolor fotografije. Gaspra se nalazila u Glavnom
asteroidnom pojasu između orbita Marsa i Jupitera i, kao što je i pretpostavljeno, imala je
izdužen, nepravilan oblik. Prema rečima O'Nila, realna veličina asteroida bila je bliska
prognoziranoj – 13×11 km43.
43
Danas su dimenzije malo drugačije. Po Wiki, to je 18,2×10,5×8,9 km. Zanimljivo je što spada u porodicu
Flora, kojoj je izgleda pripadao i asteroid koji je tresnuo u Zemlju i uništio dunosaure.
35
Montaža 11 slika koje prikazuju kako je (951) Gaspra rasla u vidnom polju kamere kosmičkog aparata.
Sunčeva svetlost pada sa desne strane. Prvi snimak (gore levo) napravljen je sa udaljenosti od 164 hilj. km,
a poslednji, sa rastojanja od 16 hilj. km. Gaspra se okreće oko nepravilne ose. Snimci obuhvataju čitav
jedan period okretanja asteroida, a to je oko 7 sati.
Zbog neispravnosti HGA antene, fotografije Gaspre su morale da budu zapisane na

traku brodskog magnetofona radi kasnije predaje Zemlji. Prva slika je poslata kući preko
male antene koja je to uradila oko 3000 puta sporije nego preko glavne antene. Slanje
samo jednog kadra je trajalo 80 časova (brzinom od 80 bita u sekundi!) i okončalo se
tokom noći 14. novembra. Taj snimak je napravljen između 35. i 29. minuta leta pre
maksimalnog prilaska asteroidu.
Prvi snimak asteroida Gaspra je napravljen 29. oktobra 1991. sa rastojanja od 16.200 km. Najmanji krateri
imaju prečnik oko 300 metara. (Veća slika).
Gaspra ima nepravilan oblik zato što mu je masa premala da bi postigla loptast oblik. Po dimenzijama,
sličan je Marsovom Dejmosu. Oblik nameće da se radi o odlomku nekog mnogo većeg nebeskog tela.
Starost Gaspre se procenjuje na oko 500 miliona godina.
36
Pošto je pre susreta, položaj Gaspre bio poznat sa greškom od oko 200 km, a vidno
polje kamere je bilo samo 5°, 'Galileo' nije znao gde da okrene kameru da bi uhvatio
asteroid ako priđe na bliže od 70.000 km. Zato je navigacioni tim rešio da primeni
revolucionarnu metodu optičke navigacije koja je određivala poziciju cilja na osnovu slika
dobijenih prilikom prilaska. Tom tehnikom je postignuto da je letilica mogla da pravi slike i
sa udaljenosti od 5 i nešto hiljada kilometara.
U julu 1992, prema rezultatima proletanja pored Gaspre i uzimajući u obzir činjenicu
da je zbog kvara sa antenom bilo moguće uštedeti mnogo goriva, u Nasi je doneto
rešenje da se poseti i asteroid Ida, koji je bila duplo veća od Gaspre. Da bi se približio Idi,
'Galileo' je morao da promeni trajektoriju i za to potroši 34 kg dragocenog goriva...
Početkom 1992. godine, okrećući je od Sunca, izvršen je ponovo pokušaj
zamrzavanja glavne antene do čak -170°C ne bi li razlika u temperaturi dovela do
oslobađanja zaglavljenih žbica antene, ali akcija nije dovela nidočega. Naučnici su digli
ruke od antene, i bacili se na razradu novog plana rada letilice u orbiti Jupitera. Posle
(bez)brojnih analiza je postalo izvesno da će tokom čitave misije biti snimljeno samo oko
2000 fotografija koje će biti poslate malom antenom. To je bilo 25 puta manje nego što je
planirano. No zahvaljujući pažljivom odabiru kadrova koji će biti poslati ka antenama na
Zemlji naučnici su isplanirali da dobiju odgovore na ¾ pitanja postavljenih pred misiju.
Ispunjenju novih planova misije 'Galileo' pristupilo se tokom marta 1993. godine,
oslanjajući se isključivo na malu pomoćnu LGA antenu.
Pre nego što se okrenuo ka asteroidu Ida, međuplanetna stanica 'Galileo' se 8.

oktobra 1992. ponovo susrela sa Zemljom. Bila je to treća (i poslednja) 'gravitaciona
praćka' tokom leta ka Jupiteru. Prva se zbila 9. 2. 1990. sa Venerom, a druga je bila sa
Zemljom 8. 12. 1990. godine.
Trajektorija drugog susreta sa Zemljom. Visina je bila samo 303,1 km i to u 15:90:25 po Griniču. Brzina
'Galilea' je povećana za 13.320 km/h!
8. decembra 1992, 'Galileo' je pri punoj brzini proleteo na samo 303 km iznad
južnog Atlantika. U dužini, razlika u odnosu na proračune je bila samo 1 kilometar, a u
37
terminu 1/10 sekunde! Neviđena tačnost ne samo za to vreme!44 Takav rezultat je

uštedeo 5 kg goriva i sledeću planiranu korekciju kursa učinio potpuno nepotrebnom45.
Tokom proletanja pored matične planete, kamera 'Galilea' je načinila ova dva snimka prikazana ovde jedan
pored drugog.
Od tog manevra, stanica 'Galileo' je počela da se sve više i više udaljava od

Sunca... Manevar je obezbedio dodatno ubrzanje od 3,7 km/s (13.300 km/h), što je
konačno bilo dovoljno za let do Jupitera...
13. avgusta 1993. godine, 15 dana pred susret sa drugim asteroidom – Idom na
putu ka Jupiteru, 'Galileo' je izveo 20. korekciju trajektorije. Manevar TCM-20 promenio je
brzinu stanice za 0,62 m/s (2,23 km/h). Istog dana je utvrđen i poslet ka 'Galileu'
računarski program EJ koji je softverski pokrivao period od 16. do 27. avgusta. 17.
avgusta stanica je napravila navigacioni snimak (243) Ide №4, snimljen naspram
pozadinskih 'nepokretnih' zvezda, i do 20. avgusta poslala ga na Zemlju. Aparat se kretao
heliocentričnom brzinom od 18,22 km/s (~65.600 km/h). Do asteroida je trebalo leteti još
oko 10 miliona kilometara...
22. avgusta stanica je napravila poslednji navigacioni snimak (№5), ali zbog
zauzetosti svih raspoloživih sredstava za prijem podataka na Zemlji projektom 'Mars
44
Čitav manevar je daleko složeniji nego što iko od nas može da zamisli! Recimo, pripreme za
decembarski prolet pored Zemlje započete su još u maju! Na osnovu računarskih proračuna 'Galileovog'
tima u JPL-u, aparat je morao da uspori za oko 40,3 km/h (tada je letela po solarnoj orbiti brže od 106.200
km/h). Za to su upotrebljeni mali trasteri, moji su pulsirali više od 3000 puta! Pošto je 'Galileo' spinovao,
svaki puls je morao da ima precizan tajming da bi pogurao aparat u željenom pravcu. Trebalo je puno sati
da bi se čitav manevar kompletirao... A njih je bilo na stotine tokom misije.
'Galileov' tim je dizajnirao čitavu seriju manevara koja su bila deo kompleksnog procesa leta ka Jupiteru.
45
Prethodna korekcija, sa oznakom TCM-17 (28. nov. '92.), donela je promenu brzine od samo 72 metra na
sat! Manevar prilaska Zemlji je bio toliko precizan, da TCM-18 nije bio ni izvršen.
38
Observer'46, poslato je samo 25% snimka. 23. avgusta ka 'Galileu' je poslat računarski
program EJ-3A, a 25. avgusta i EJ-3B. Na kraju, 26. avgusta je izvršen manevar korekcije
trajektorije TCM-21, koji je trebalo da provede letilicu na rastojanju od svega 2393 km od
Ide.
Dva asterioda snimljena kosmičkom letilicom 'Galileo'. Drugi je neuporedivo manji i predstavlja prirodni
satelit Ide. Njihove površine su među najrazrovanijim kraterima u kosmosu. (Veća slika).
28. avgusta, u vreme kada je i poslednja nada za uspostavljanjem veze sa 'Mars

Observerom' isčilela, druga i još skuplja američka međuplanetna sonda – 'Galileo' –
približila se Idi. Dužina asteroida je bila oko 32 km, a prečnik – 28 km. Otkrio ga je u
unutrašnjem delu pojasa asteroida austrijski astronom 1884. godine47. Spada u klasu
kamenih, silikatnih asteroida, koji su najbrojniji u našem sistemu. Svoje ime Ida je dobila
po nimfi koja je sakrila mladog Jupitera kada je njegov otac Saturn krenuo da ga pojede.
'Želimo da upoznamo asteroide zato što su oni primitivna tela, po mnogo čemu
primitivnija od planeta,' pričao je tada rukovodilac projekta, ing. William O'Neal.
'Proučavanjem asteroida saznaćemo svakako više o formiranju Sunčevog sistema'.
'Galileo' je proleteo pored asteroida na najmanjem rastojanju od 2393 km u 16:52
GTM relativnom brzinom od 12,5 km/s (45.000 km/h). Signali, koji su potvrdili uspeh, stigli
su do naših antena za pola sata, u 17:22, jer su Ida i 'Galileo' bili udaljeni od Zemlje 537,5
miliona km. Čitavim procesom proleta upravljao je brodski računar48, bez učešća timova
na Zemlji. Nepreciznost u orijentaciji aparata dovela je do toga da čak tri planirane
fotografije nisu uspele. 'Srećom,' – pričao je u to vreme O'Nil, 'bile su to
najneinteresantnije fotografije snimljene sa velike udaljenosti.' Citirajući zvaničnike JPL-a,
46
Obećavajući Nasin klimatološki robot, koji se izgubio 21. avgusta 1993, samo 3 dana pre ulaska u orbitu
oko Marsa. Iggleka da je ostao bez goriva zbog curenja kroz neispravni ventil. Vrlo sličan problem je
pogodio i japansku interplanetnu sondu 'Akatsuki' 2010.
47
Otkrio ga je Čeh J. Palisa, koji je otkrio 122 asteroida! U to vreme je bio direktor pomorske opservatorije
u austrougarskoj Puli, koja je tada imala teleskop od 6 inča! Otkrio je i takva tela kao što je (183) Istria,
(232) Russia, (304) Olga, (326) Tamara, (803) Picka i sl. Palisa danas ima i krater na Mesecu.
48
Sve vreme na 'Galileu' su radila 2 paralelna računara. Oni su imali 6 RCA 1802 'COSMAC'
mikroprocesora zaštićena od zračenja: 4 na gornjoj rotacionoj sekciji ('spun section') a 2 na donjoj
nepokretnoj sekciji ('despun section'). Softver je bio isti kakav su koristili i šatlovi i pisan je u jeziku HAL/S.
RAM memorija je bila smešna za današnje prilike – samo 176 K.
39
novinska agencija 'Rojter' je javila da je stanica napravila 31 kadar u boji i 8 crno-belih.

Stanica je takođe napravila i infracrveni snimak Ide, što je pomoglo utvrđivanju sastava,
geologije i temperature asteroida, kao i proveru eventualnog prisustva slabe atmosfere i
magnetnog polja.
Glavni specijalista projekta, dr Torrance V. Johnson49, priznao je da je čekajući
prispeće vesti sa stanice prekrštao ne samo palčeve, 'već sve što je mogao'. Havarija
'Mars Observera' je ostavila traga i na trudbenike koji su radili na drugim projektima...
Pošto se glavna, oštro usmerena antena nije otvorila, slanje snimaka preko LGA
antene zahtevalo je kolosalnu količinu vremena. Prvi snimak, 'skinut' sa brodskog
magnetofona, stigao je na Zemlju tek u septembru. Zatim je stanica zašla sa druge strane
Sunca, pa su ostale slike poslate tek u proleće 1994. godine.
Manje od 5 sati pred randevu sa asteroidom, 28. avgusta u 12:06 GMT (po Griniču,
odn. 10:06 po našem vremenu) stanica se prebacila u tzv. sigurnosni režima rada (engl.
'safe mode'). Momentalno su isključeni žiroskopi i akcelerometri, platforma sa
instrumentima se zaustavila a stanica je prebačena iz orijentisanog u obični režim leta.
Inženjeri JPL-a su ipak uspeli da na 'Galileo' pošalju komande koje su postavile platfornu
sa kamerom u položaj za snimanje. Slike su trebale da pokažu rotaciju i oblika asteroida.
Plan je bio da se napravi 75 snimaka. Takođe su snimljene i četiri serije mozaičnih
snimaka, napravljene tokom približavanja i jedan minut posle najbliže tačke preleta.
30.-31. avgusta je izvršeno delimično skeniranje (izbacivana je svaka treća linija od
330) snimaka sa bliske udaljenosti (tzv. 'pogled kroz rešetke'). Fragmenti slika visoke
rezolucije, dobijenih kamerom i spektrometrom bliskog UV-dijapazona, izvedeni su na
kadrovima 11, 12, 13, 14 i 21 glavne serije.
Pred početak slanja snimaka 2. septembra, 'Galileo' se nalazio u režimu spinovanja,
okrećući se brzinom od 2,89 obrtaja u minutu, u tački koja je od Sunca bila udaljena
446,32 mil. km, od Zemlje 550,08 mil. km, a od Jupitera 390,53 mil. km, i kretalo se
brzinom od 17,64 km/s u odnosu na Sunce. Slike sa Ide su počele da struje ka Zemlji 3.
septembra. Prva seansa slanja je potrajala do 22. septembra.
22. septembra je objavljen jedinstveni snimak (zapravo mozaik načinjen od pet
kadrova) asteroida Ida visoke rezolucije koje je 'Galileo' napravio prilikom proleta pored
njega 28. avgusta. Zbog kvara glavne predajne antene, slanje mozaika je trajalo mesec
dana. Brzina slanja telemetrijskih podataka je zbog neprestanog povećavanja udaljenosti
stanice pala sa 40 na tričavih 10 bita u sekundi! 50
49
Dr Džonson je pristupio JPL-u još 1962, a bio je deo timova u misijama 'Vojadžer' a kasnije i 'Kasini'.
Mnogi članovi stručnog tima misije 'Galileo' je imao slične karijere.
50
To je skoro pa ništa! Bit je najmanja količina binarne informacije, samo 1 ili 0, ima-nema. Reč je prvi put
upotrebljena 1948. i predstavlja početak reči 'binary' i kraj reči 'digit'.
40
Levo: Mozaik od 5 kadrova koji je 'Galileo' slikao sa rastojanja od 3821 do 3057 km 28. avgusta 1993.
godine (3,5 minuta pre najbliže tačke). (Velika slika).
Desno: Asimetrični krater Fingal Ø1,5 km. Ida je jedno od tela u solarnom sistemu sa najgušćim brojem
kratera. Krateri su svih veličina i starosti, mladi preko starih. Najveći je Lascaux prečnika 12 km. Krateri su
dobili imena pećina i hodnika lave na Zemlji. Npr. Azzurra je dobio ime po podvodnoj pećini sa Kaprija i to
je najmlađi krater na Idi.
Infracrveni snimak asteroida i njegovog tajanstvenog meseca. Ovde je mali video.

Ovde možeš da pogledaš katalog slika Ide.
41
Poređenje veličine Ide sa nekoliko drugih asteroida, uključujući najveći u pojasu, planetu patuljka Ceres i
planetu Mars.
Serija je načinjena 3,5 minuta pre maksimalnog prilaska asteroidu (prići će još samo
kilometar bliže). Rezolucija snimka je bila od 31 do 38 metara. Pokazalo se da je Ida
nepravolno, izduženo telo dužine 52 km i širine 2,35 puta manje. Njen južni pol se nalazi
negde na sredini Prve od tri slike gore. Snimak je otkrio brojne kratere različite starosti.
Teža na Idi je toliko mala, da bi neki astronaut lako mogao da skoči sa kraja na kraj
asteroida!
Slanje sledećih snimaka bilo je planirano za proljeće 1994. godine, prilikom
sledećeg približavanja Zemlje i 'Galilea' (aparat se konstantno udaljavao od Sunca, ali se
Zemlja, napravivši krug oko Sunca, približavala aparatu).
4. novembra 1993. godine Nasin robot je prešao zamišljenu unutrašnju granicu
asteroidnog pojasa. Od kada je 15. februara 1973. 'Pionir 10' uradio to prvi put, samo još
tri sonde su uspešno prošle kroz to zamišljeno čistilište.51
16. februara 1994. stručnjaci Nase su započeli preliminarne pretrage snimaka koje
je 'Galileo' zabeležio prilikom proletanja pored Ide 28. 8. 1993. Specijalisti Laboratorije za
mlazni pogon iz Pasadene tako su programirali stanicu da je njen računar slao samo
određene linije sačuvane na brodskom magnetofonu, preko kojih je bilo moguće odrediti
položaj Ide na slici i odabrati najbolje fragmente slike radi slanja na Zemlju (pominjani
'pogled kroz rešetke'). Sledećeg dana Ann Harsh, asistentkinja u grupi za obradu
fotografija, primetila je detalj koji nije mogao da se objasni greškom na snimku. Desilo se
čudo! Otkriveno je da je stanica uspela da slika nebesko telo koje predstavlja prirodni
satelit Ide! Astronomija je obogaćena unikatnom fotografijom prvog satelita jednog
asteroida. Asteroid (243) Ida, pored kojeg je 28. avgusta proleteo 'Galileo', zapravo
51
Pre prvog leta, astronomi su se plašili da će svaka sonda koja bude prolazila tuda biti uništena u sudaru
koji će se neminovno dogoditi pre ili kasnije jer je širina pojasa oko 1 AJ. Pokazalo se da je strah preteran,
jer je gustina objekata tamo takva da ako čovek stoji na jednom od asteroida svog komšiju čak ne može ni
da vidi. Čak i oni veličine ispod 1 metra imaju na raspolaganju oko 4000 km3 kosmosa! Kosmos je
ogroman!
42
poseduje prirodni satelit, savršeno vidljiv na Nasinom crno-belom snimku. Satelit je imao
prečnik od samo 1,4 km i okretao se oko Ide na rastojanju od oko 90 km. Bio je to prvi
pravi dokaz o postojanju takvih objekata, otkriće koje je pružalo nove informacije o istoriji
malih planeta solarnog sistema.
Od snimanja Ide pa do momenta jedinstvenog otkrića proteklo je čitavih 7 meseci.
Da je glavna antena 'Galilea' bila u funkciji, sve slike načinjene tokom randevua sa Idom
stigle bi na Zemlju za nekoliko sati ili makar dana. Ali majušna propusna moć rezervne
antene imala je svoju cenu koju je trebalo platiti... Od prvog trenutka kad su shvatili
ozbiljnost kvara naučnici su bili primorani da osmisle i naprave nove softvere za sâmu
letilicu i opremu za praćenje na Zemlji.
Na septembarskom snimku nije bila obuhvaćena žarko očekivana oblast gde su se
nadali da će ponovo ugledati mesec. Ali 23. februara, naučnici koji su proučavali karte
hemijskog sastava, napravljene preko spektrometra, takođe su zapazili neobičan objekat.
Već 28. februara obe grupe naučnika se složilo da se radi o istom satelitu. Ali
novootkriveni satelit je zahtevao direktnu potvrdu, u šta je spadala i čitava fotografija. Do
tada satelit je dobio uobičajenu privremenu oznaku 1993 (243)1, što je označavalo prvi
satelit 243. male planete, otkriven 1993. godine, i neformalno nazvan Ida-2. Nešto
kasnije, Međunarodno astronomsko udruženje je potvrdilo da će mu zvanično ime biti
Dactyl.
Kada je 'Galileo' prvi put slikao satelit, bio je udaljen 10.760 km od Ide i 10.870 km od satelita. Bilo je to
samo 14 minuta pre nego što je 'Galileo' prošak na najmanjoj udaljenosti od Ide. Daktil je oblika jajeta,
unakažen mnogim kraterima što svedoči o njegovoj burnoj istoriji, dužom osom uvek okrenut ka Idi.
Na osnovu dva potpuna snimka Ide, astronomi su uspeli da procene dimenzije –

56×24×12 km52. Rastojanje između Ide i njegovog satelita je ocenjeno približno na 50-
150 km, a prečnik satelita na oko 1,5 km. Ida je, kao i Gaspra, Eros, Iris i otprilike svaki
peti u pojasu53, svrstana u grupu asteroida S-tipa, koji se sastoje od silikatnih stena, i
52
Kasnije su te dimenzije malo korigovane na 59,8 × 25,4 × 18,6 km, a srednji prečnik procenjen na 15,7
km.
53
Ima ih otprilike 17% u pojasu; najveći je (15) Eunomia dužine 330 km, a slede (3) Juno, (29) Amphitrite,
(532) Herculina i (7) Iris.
43
pripada 2 milijarde godina staroj Koronisovoj familiji. Satelit, u svakom slučaju, ne pripada
najčešćem C-tipu asteroida, sastavljenim prvenstveno od jedinjenja uglenika.
Ida se okreće oko Sunca na prosečnoj udaljenosti od 2,862 AJ (428,1 mil. km),
između orbita Marsa i Jupitera. Treba joj 4 godine i 306 dana da kompetira puni krug.
Zanimljivo je da rotira oko sopstvene ose jednom svaka 4 sata i 37 minuta, što ga čini
jednim od najbrže rotirajućih asteroida do sada otkrivenih.
Na osnovu proračuna, utvrđeno je da mali satelit nije mogao da se pojavi kao
rezultat rutinskog gravitacionog hvatanja, već je moralo da posreduje neko treće telo.
Krateri na Idi govore o njenoj starosti, ali članstvo u Koronisovoj grupu sugerišu na
relativnu 'mladost' objekta. Postoje pretpostavke da su svi asteroidi porodice Koronis
nastali kao rezultat skorašnjeg sudara velikog asteroida (prečnika 200-300 km) sa drugim
telom. U tom slučaju, izgled satelita je potpuno prirodan54. Do tada astronomi nisu nisu
znali koji procenat malih planeta – asteroida – poseduje sopstvene satelite, no smatralo
se da to nije mnogo. Danas znamo da to i nije tako redak slučaj, te da neki imaju i više
satelita 55. No u svakom slučaju njegovo otkrivanje 'iz prvog pokušaja' bio je izvanredan
uspeh istraživača. Pogotovu ako uzmemo u obzir da je domaćin satelita bio tek drugi
asteroid u istoriji koji je istražen iz blizine, da je odlaganje lansiranja 'Atlantisa' sa
'Galileom' sa 12. na 18. oktobar 1989. zamalo izbacilo Idu sa spiska istraživačkih
planova, ili da je stanica slučajno lansirana u maju 1986, kako je i trebalo da nije bilo
'Čelendžera', ona bi putovala sasvim drugačijom maršrutom...
Kada su prvi rezultati proanalizirani, naučnici su zaključili da je Ida nepravilnijeg
oblika čak i od asteroida Gaspre, pored kojeg je 'Galileo' proleteo 670 dana ranije.
Poređenje Ide i Gaspre (dole desno).
Novi snimci su omogućili otkrivanje novih pojedinosti o orbiti Daktila. Nažalost,

pokazalo se da se satelit okreće oko Ide u takvoj ravni da ga 'Galileo' može da vidi samo
s boka. Zato je procena realnog oblika i perioda orbite čak i uz pomoć nekoliko fotografija
54
Kasnije je čak utvrđeno da je Ida sastavljena od dva izgleda nezavisna čvrsta objekta, slepljena
krhotinama preostalim posle sudara. Taj nepravilni oblik je uzrok izuzetno nepravilnog gravitacionog polja
oko asteroida.
55
Danas znamo za 62 asteroida u blizini Zemlje (NEO) koje zovemo binarnim, tj. koji imaju svoje prirodne
satelite (ukupno 64). Tome treba da dodamo 22 Marsova 'krosera' sa 24 satelita, 136 asteroida sa 143
meseca u asteroidnom pojasu, 18 Jupiterovih trojanaca i 81 transneptunaca sa 87 satelita…
44
bilo jako teško. 'Kružna orbita na [rastojanju od] 90 km, gotovo u ekvatorskoj ravni Ide, sa
periodom od oko jednog našeg dana, to je ono što smo uspeli da saznamo na osnovu
naših opažanja,' rekao je član tima za obradu prispelih fotografija Kenneth P. Klassen.
'Međutim, nije isključeno da mu je orbita eliptična. Možda će nam zapažanja, koja se još
uvek nalaze na traci brodskog magnetofona 'Galilea' a biće poslata sledećeg meseca,
omogućiti da poboljšamo procene.' Polukilometarski Daktil se okreće oko asteroida u
istom pravcu u kome se okreće i Ida oko svoje ose.
(Ne treba da čudi tako veliki period rotacije obzirom na tako malu uzejamnu
udaljenost objekata. Razlog leži u maloj masi sistema Ida/Daktil. Predpostavimo da Ida
ima oblik blizak rotirajućem elipsoidu. Sa dimenzijama od 58 i 24 km, zapremina takvog
objekta iznosi oko 29.000 km3. Pri prosečnoj gustini od 3 gr/cm3, masa Ide bi iznosila 88
triliona tona, ili 15 milijarditih delova mase Zemlje 56. Poređenjem parametara kretanja
sistema Sunce/Zemlja i Ida/Daktil uz pomoć Trećeg Keplerovog zakona i Njutna daju da
bi pri poluprečniku orbite od 90 km period rotacije iznosio oko 19 časova. Naravno,
zadatak naučnika se sastoji u obrnutom – pouzdano izmeriti orbitne parametre, izračunati
masu Ide, uzimajući u obzir formulu izračunati gustinu i odatle izvući zaključak o
unutrašnjog građi Ide.)
Slike nastale prilikom proletanja pored Ide započete 5,4 sati (240.000 km) pre najbližeg prolaska. Pogledaj
animaciju. Tom prilikom je snimljeno 95% površine asteroida.
Iako su Ida i njen prirodni satelit slični po boji i sjaju, čini se da su sačinjeni od
različitog materijala. Prema podacima mapirajućeg infracrvenog spektrometra NIMS,
napravljena je temperaturna i mineraloška karta površine Ide, a usput i mineraloško
ispitivanje Daktila. Površina asteroida je potpuno prekrivena naslagama usitnjene stene,
nazvanim regolit, debljine oko 50-100 metara. Taj materijal je nastao neprestanim
bombardovanjem površine projektilima iz kosmosa, a raspoređuje se po Idi geološkim
procesima. Otkriveno je da delovi Ide, koji su bili podvrgnuti najpreciznijim merenjima,
sadrže najviše silikatne minerale tipa olivin i ortopiroksin. Usled izloženosti kosmičkom
56
Danas se misli da je prosečna gustina 2,6 ± 0.5 g/cm3, pa je i masa oko 200 puta manja
45
zračenju , stariji regolit je postao crvenkast u odnosu na svežiji materijal. Što se tiče
Daktila, tamo su detektovane skoro jednake količine olivina, orto- i likopiroksina.
To bi trebalo da sugeriše da Daktil nije samo jedan komad odlomljen od Ide.
Najverovatnije je da je Idin mesec samo 'fragment preostao nakon kataklizmičkog sudara
i destrukcije većeg asteroida, kada je Ida i sama nastala', podsetio je dr Clark Chapman,
član analitičkog tima. 'Prema tom scenariju, mali mesec je bio izbačen eksplozijom na istu
orbitu kao i Ida, a onda uhvaćen privlačnom silom većeg tela, dok su preostali fragmenti
odleteli nezavisnim orbitama oko Sunca.'
Set kolor-fotografija asteroida (243) Ida dobijen je upotrebom filtera u boji (410 nm ljubičast, 756 nm
infracrveni i 968 nm infracrveni) i prikazuje površinu Ide u prirodnoj boji. Velika slika.
Daktilova orbita nije precizirana jer je tokom snimanja 'Galileo' bio u ravni Daktilove orbite. Uočeno je da je
orbita progradna i nagnuta 8° u odnosu na Idin ekvator. U aprilu '94. Hablov teleskop je čitavih 8 sati
snimao Idu i nije uspeo da zapazi Daktil. On je mogao da snimi prostor oko 700 km oko Ide.
27. juna 1994, NASA je objavila još dve slike Idinog sistema. Prva je bila rezultat
dodatne obrade uz pomoć računara onog prvog kadra, na kojem je bio uhvaćen prirodni
satelit asteroida. Snimak je bio napravljen nekoliko sekundi posle maksimalnog prilaska
letilice Idi. Tokom tog događaja brodska kamera je napravila seriju od 15 snimaka čiji je
cilj bio da 'uhvati' Idu i snimi je u najboljoj rezoluciji. Sasvim slučajno, u desnom ćošku
jednog kadra uhvaćen je i Idin mesec. Rastojanje letilice i objekta je iznosilo oko 2400
km, što je obezbeđivalo rezoluciju od 24 metra po pikselu na površini satelita.
46
Snimak Ide napravljen samo 46 sekundi posle maksimalnog prilaska, sa rastojanja od 2480 km od površine
asteroida. To je danas najbolja slika površine asteroida, sa rezolucijom od 25 m/px. Ovaj kadar je bio deo
mozaika od 15 snimaka, napravljenih sa maksimalnom rezolucijom.
Drugi snimak je prikazivao najdetaljniji prikaz satelita, napravljen kroz providni filter
4 minuta pre maksimalnog prilaska sa rastojanja od oko 3900 km. Taj snimak je bio deo
serije od 30 fotografija koja je trebalo da tvori mozaik površine Ide i takođe je uhvatio do
tada nepoznato nebesko telo. Rezolucija slike je 39 metara i omogućila je prepoznavanje
više od desetak kratera promera do 80 metara, uključujući i najveći krater koji se nalazio
na terminatoru promera 300 metara.
Detaljni snimak satelita Daktil.
Dva snimka sa različitih tačaka konačno je dozvolilo određivanje dimenzija Idinog

satelita, koje su sada utvrđene na 1,2×1,4×1,6 km. Iako je donekle jajastog oblika,
začuđujuće je okrugao, što je u kontrastu sa nepravilnim oblikom same Ide.
47
Daktil je, kao i Ida, krcat kraterima. Uočen je linearni lanac od najmanje 6 kratera,
koji su najverovatnije nastali usled sudara sa komadima izbačenim sa Ide. Zbog malih
dimenzija, na njegovoj površini je nemoguće da ima značajnijih količina regolita, što je u
kontrastu sa Idom, koja je pokrivena dubokim slojem prašine. Dva najveća kratera na
Daktilu su nazvana Acmon (~300 metara) i Celmis (~200 metara). Prosečna
temperatura na površini satelita je otprilike oko 200K (-73°C).
Poslednji snimak asteroida Ida stigli su na Zemlju krajem juna 1994. godine.
18. marta 1993. godine, sa kalifornijske opservatorije Maunt Palomar a uz pomoć

Schmidtovog teleskopa prečnika 46 cm (18 inča), bračni par Carolyn i Eugene M.
Shoemaker i David H. Levy su snimili do tada nepoznatu kometu, nazvanu po njihovim
prezimenima 'kometa Šumejker-Livi-9'. Na jednom od negativa u sazvežđu Device
primetili su neobičan difuzni objekat 14. zvezdane veličine, jako izdužen, dug skoro 1
lučnu minutu57. Dužina objekta je bila nekoliko puta veća od njegove širine, što je
izgledalo nemoguće za jedan objekat koji se nalazio na istom rastojanju od Sunca kao i
Jupiter.
Astronomi Judžin58 (1929) i Karolina Šumejker (1928).
57
Futbal se vidi pod uglom od 1 lučnog minuta ako se nalazi na daljini od 775 metara!
58
Poginuo je '97. u automobilskom sudaru u Australiji. Dve godine kasnije, njegov pepeo je na Mesec
ponela sonda 'Lunar Prospector', koja je posle 570 dana misije pala u Šumejkerov krater u blizini južnog
pola. Šumejker je jedini čovek čiji je pepeo sahranjen na neko nebesko telo van Zemlje. Kapsulu sa
pepelom je konstriusala Karolina Porko, jedna od 25 najuticajnijih ljudi u kosmičkom istraživanju na planeti
i stručnjak za analizu fotografija 'Vojadžera' i 'Kasinija', a smatra se za vodećeg eksperta za planetne
prstenove i Saturnov mesec, Enkelad.
48
31. marta, koristeći elektronsku kameru instaliranu na 60-inčni reflektor Palomar

opservatorije, načinjene su bolje fotografije komete, koje su nedvosmisleno pokazale da
je izdužena slika komete posledica prisustva nekoliko sekundarnih kometnih jezgara
postavljenih u pravoj liniji, jedno iza drugog, nastalih nakon raspada nukleusa roditeljske
komete. Zbog svog izgleda, objekat je nazvan 'dijamantska ogrlica'. Još iznenađujući
snimak su 31. marta 1993. napravili astronomi sa Havajske opservatorije, Don Jewitt i
Jane Luu svojim 2,2-metarskim teleskopom, na kome se videlo da kometa zapravo ima
21 deo! Bio je to pravi 'kometni voz', kako su raspadnutu kometu nadahnuto nazvali
astronomi koji su pratili ovaj retki fenomen.
Lanac kometa Šumejker-Livi-9 (Habble Space Telescope). Najveći komad je imao oko 2 km u prečniku.
Dužina lanca – 1,1 milion km.
Proračuni su pokazivali da je orbita komete bila elipsasta i da se nalazila u blizini

Jupiterove orbite. Zahvaljujući sitnim perturbacijama i blizini Jupitera, periodična kometa
je zarobljena u gravitacioni 'zagrljaj' divovske planete i pretvorena u Jupiterov satelit sa
periodom rotacije oko planete od 2,7 godine. Račun pokazuje da se to dogodilo 20 ili 30
godina ranije, najverovatnije 1970. godine. Našavši se u polju gravitacione privlačnosti
Jupitera, kometa je 7. jula 1992. projetela iznad gornjih slojeva atmosfere na udaljenosti
manjoj od 50.000 km od oblaka planete. Kako su astronomi govorili, kometa je duboko
zašla u Rošovu zonu59 Jupitera, unutar koje su snažne privlačne sile zdrobile kometno
jezgro, čiji je prečnik verovatno bio oko 10 kilometara, i stvorile brojne sekundarne
fragmente – tako je svako sekundarno jezgro postalo nezavisna kometa sa svojom
glavom i repom. Pošto je uspela da se udalji od Jupitera, uništena kometa je postepeno
ulazila u vidno polje nekolicine posmatrača koji su fotografisali delove neba u blizini
džinovske planete. Najviše sreće su imali Šumejkeri i Livi, koji su prvi primetili čudni
voz…
59
Unutar nje, drugi objekat ne može da se održi kao telo koje drži sopstvena gravitacija, već se zbog
plimskih sila drobi i formira prsten od materijala.
49
Pretpostavlja se da je kometa SL9 bila uhvaćena Jupiterom 1970. i da se 23 godine okretala oko njega sa
periodom od 2,7 godina. Prvobitno, kometa je imala prečnik 1,5-20 km, ali se raspala na 19-20 komada
zvezdane veličine 13-14. Raspad se dogodio u julu 1992, kada se kometa približila planeti na samo 100
hilj. km (0,0006 AJ, tj. manje od Rošove granice). Komadi (17 jezgara i 5 kondenzacija) imali su veličinu
oko 2 km i brzinu od 60-65 km/s. Analiza je pokazala da se sastoje od prljavog leda. U leto 1994. komadi
su u roku od 8 sati pali u region južnpg pola Jupitera pod uglom od 45°.
Poslednji period života nepoznate komete završen je burno i uz vatromet kakav se dešava jednom u
milenijumu. I netu, ovakvih ilustracija imaš na stotine...
50
Fragmenti komete D/1993 F2.
Poznati svetski eksperti za nebesku mehaniku, Amerikanci Brian G. Marsden i

Donald D. Yeomans, kao i Talijan Andrea Caruso, interpolirali su dalje kretanje komete i
zaključili da će u periodu između 16. i 22. julla 1994. komera Šumejker-Livi-9 udariti u
Jupiter! Mogućnost takvog jedinstvenog događaja uzbudila je čitav učeni svet...
Tokom 1993. i 1994. astronomi su potrošili puno vremena da osmisle složen
program posmatranja komete Šumejker-Livi-9 i sa Zemlje i iz kosmosa uz pomoć
Hablovog kosmičkog teleskopa, međunarodnog ultraljubičastog satelita 'IUE', nemačkog
rendgenskog satelita 'ROSAT' i instrumenata na međuplanetnoj kosmičkoj stanici
'Galileo'. Napravljeno je jako mnogo snimaka svih kometâ Šumejker-Livi, kojih je početno
bilo 21. Na brojnim snimcima lepo se video čitav kometni voz sa svojim sekundarnim
vagonima, raspoređenim u stotinama hiljada kilometara dugoj pravoj liniji.
Brojne svetske opservatorije koje su u svojim arsenalima imale moćne teleskope sa

prečnikom ogledala ne manjim od 100 cm, izvodile su svakodnevna praćenja 21. jezgra
zdrobljene komete. Usled drobljenja dva velika jezgra Q na Q2 i Q1 i P na P2 i P1, broj
jezgara je porastao za 2, tj. bilo ih je 23, no ubrzo su neka jezgra postala nevidljiva: J,
koje je iščezlo u decembru 1993, M, koje je nestalo još u julu 1993. i 'posinak' jezgra P
jezgro J1, koje je iščezlo u martu 1994. godine. Ti fragmenti nisu, naravno, nigde nestali
već su se pretvorili u velike usijane oblake gasova i prašine koji nisu mogli da se vide ni
sa Zemlje ni iz kosmosa, ali da je nekako moglo ponovo kondenzovati te usijane oblake
51
opet bi ugledali 'iščezla' jezgra J. M i P1. Na kraju, posle svega, u vozu je preostalo 20
'vagona', koji su hitali ka krajnjoj stanici na južnoj polulopti Jupitera.
Početkom 1994. godine, ovako su izgledali parametri kometne orbite: perihel 5,381
AJ, ekscentricitet 0,216, nagib orbite prema ekliptici 6° 00', argument pericentra 354° 53',
siderički period 18,0 godina. Apsolutna zvezdana veličina komete je bila 6m.
Prilikom sledećeg približavanja planeti u julu 1994, komadi komete veličine od 1 do
4 km, počeli su da se ruše na Jupiter brzinom od 60 km/s (220.000 km/h). Padanje
fragmenata je trajalo od 16. do 22. jula, a pred pad dužina te 'kometne kompozicije'
dostizala je skoro milion km. Njihova ogromna kinetička energija je prilikom udara
pretvarana u rafalnu eksploziju toplotne energije.
Za posmatrače sa Zemlje situacija je bila zakomplikovana činjenicom da se sudar
dogodio na strani planete koja nije bila vidljiva sa naše planete. No brza rotacija Jupitera
dopustila je da pratimo sveže ožiljke sudara, koji su još dugo ostajali sačuvani u
atmosfere planete. Trenutak pada vizuelno je nadgledao samo aparat 'Galileo', udaljen
od Jupitera 1,6 AJ.
Padanje sekundarnih jezgara komete Šumejker-Livi-9 (SL9) dogodilo se tačno u
proračinato vreme. 16. jula uveče, baš u vreme našeg 'Dnevnika', palo je najpre samo
jedno jezgro sa oznakom A60, a sledećeg dana su usledila četiri sledeća, B, C, D i E; 18.
jula u atmosferu planete su pala jezgra F, G i H. 19. jula sa Jupiterom su se teorijski
sudarila tri jezgra: J (pačnije njegov oblak prašine), K i L... I tako redom, sve do 22. jula,
kada su poslednja dva jezgra V i W prestala da postoje sudarivši se sa Jupiterom.
Već od 17. jula posmatrači su prisustvovali zadivljujućoj slici: južna polulopta
planete je bila prekrivena crnim pečatima – tragovima pada pojedinih fragmenata komete.
Još grandioznija slika pojavila se pred očima gledalaca kada su pala jezgra F, G, H, K, L,
P2, Q2 i Q1. Nikada od pronalaska Galilejevog teleskopa 1610. godine Jupiter nam nije
ponudio takve fantastične slike: na svetloj pozadini atmosfere planete pojavile su se nove
strukture – crni ožiljci, nastali kao rezultat eksplozije sekundarnih jezgara komete
Šumejker-Livi-9 u oblačnom sloju atmosfere planete.
Kometni rafal dug skoro miliona km leteo je 1994. ka Jupiteru...
60
Instrumenti na 'Galileu' su registrovali temperaturu od 24.000K – u poređenu sa tipičnom temperaturom
površine oblaka od 130K. Samo 40 sekundi kasnije, temperatura mesta pada je pala na 1500K. Mlazevi
gasova su dostigli visinu od preko 3000 km! Nekoliko minuta posle sudara, 'Galileo' je izmerio ponovni
porast temperature, verovatno usled pada izbačenog materijala nazad na planetu.
52
Pad različitih delova komete SL9 u Jupiterovu atmosferu.
'Kometni voz' stiže do krajnje stanice.
- Prvi fragment A ušao je u atmosferu Jupitera 16. jula 1994. u 20:16 UTC. Gasovi
su šiknuli u visinu od 3000 km, što je bilo vidljivo i na Zemlji. Tamni pečat, koji je
obrazovao pad jezgra A, imao je prečnik 10.000 km, što je samo malo manje od prečnika
naše Zemlje.
53
Fragment A (momenat pada). Snimak Hablovog teleskopa od 16. jula 1994. god.
Procena je da je veličina fragmenta A bila ~450 metara. Snimak Hablovog teleskopa od 16. jula 1994. god.
- Fragment B je pao na Jupiter 17. jula 02:56 UTC.

- Fragment C je pao na Jupiter 17. jula 07:14 UTC.
Tragovi pada fragmenata A, C i E.

54
- Fragment D je pao na Jupiter 17. jula 11:53 UTC.
Fragmenti A i D. Observatorija Cerro Tololo u Čileu. Plavi oval je poznata Jupiterova pega.
- Fragment E je pao na Jupiter 17. jula 15:12 UTC.

- Fragment F je pao na Jupiter 18. jula 00:33 UTC.
- Fragment G61 je pao na Jupiter 18. jula 07:33 UTC.
Trag eksplozija nastao usled pada jednog dela komete na Jupiter. Fragment L je pao dan kasnije...
61
Udarac je napravio tamni ožiljak prečnika preko 12.000 km, a procena je da je tom prilikom oslobođena
energija ekvivalentna 6.000.000 megatona TNT-a (600 puta više od čitavog nuklearnog vojnog arsenala na
Zemlji). Proračun je pokazivao da je G imao prečnik od 1 km.
55
Tragovi eksplozije su bili tamniji od okolnog fona oblaka, no svetliji su na talasnoj

dužini metana. Tanki prsten oko centra je samo za 1/5 manjeg prečnika od naše planete.
Fragment G je stigao iz pravca juga pod uglom od 45°. Široki tamniji luk sa desne strane
je očigledno formiran od produkata izbačenih u pravcu udara... Procenjeno je da je
energija fragmenta G bila jednaka snazi par miliona vodoničnih bombi snage po 1
megatona svaka.
Eksplozija i oblak gasova nakon udara fragmenta G.
- Fragment H je pao na Jupiter 18. jula 19:33 UTC.
Udar fragmenta H komete snimljen u infracrcenom spektru. Sliku je 18. 7. 1994. napravio španski teleskop
Calar Alto Ø3,5 m Blještava tela van planetnog diska su Jupiterovi sateliti koji rotiraju oko planete.
- Fragment J (gasoviti oblak) pao je na Jupiter 19. jula 02:40 UTC.

- Fragment K je pao na Jupiter 19. jula 10:24 UTC.
Nakon pada fragmenta K komete Šumejker-Livi na Jupiter, uočen je jedan vrlo
upečatljiv efekat. 45 minuta nakon pada pojavila se polarna svetlost na severnom i
južnom polu. To se dogodilo zato što se kometni materijal prilikom sudara sa atmosferom
i krećući se brzinom od 60 km/s pretvorio u plazmu, koja je, krećući se silnicama
magnetnog polja Jupitera, stigla do polova i, bombardujući atmosferu planete, pobudila
pojedinačne molekule u njenim gornjim slojevima, tj. stvorila veštačku polarnu svetlost.
56
Pad. Opservatorija Mt. Stromlo. Na disku se vide i ožiljci prethodna tri udara.
Na ove 4 sekvence se vide udari prvih 20 fragmenata komete (Veća rezolucija). Prva gornja slika je Jupiter
pre udara. Blještavi objekat desno je mesec Io, a ovalna struktura na planeti je Velika crvena pega. Polarne
kape su svetle jer su snimane na talasnoj dužini od 2,3 µm koja je odabrana da bi se umanjio kontrast
između jovijanske atmosfere i mesta udara. Mesto prvog udara, fragmenta A, vidi se na rubu planete dole
levo. korišćene su slike teleskopa u Španiji i Nemačkoj.
- Fragment L je pao na Jupiter 19. jula 22:16 UTC.

Najveći trag je formirao fragment L kada je pao u planetnu atmosferu. Takođe je
prilikom te eksplozije detektovano prisustvo atoma litijuma, elementa koji nikad ranije nije
otkriven ni na kometama ni na Jupiteru.
57
Fragment L. Procenjeno je da mu je prečnik bio 1270 m. Opservatorija Teide, Kanarska ostrva, Španija.
- Fragment M (gasoviti oblak) pao je na Jupiter 20. jula 05:45 UTC.

- Fragment N je pao na Jupiter 20. jula 10:35 UTC.
- Fragment P2 je pao na Jupiter 20. jula 15:16 UTC.
- Fragment P1 (gasoviti oblak) pao je na Jupiter 20. jula 16:30 UTC.
- Fragment Q2 je pao na Jupiter 20. jula 19:44 UTC.
Tragovi pogodaka fragmenata komete na ultraljubičastom snimku kamere WFPC2 'Hablovog' teleskopa.
Snimak je napravljen 21. jula, 2,5 sata posle udara fragmenta R. Najveći ožiljak nakon udara fragmenta H
vidi se na jutarnjoj (levo) strani. Ožiljci su vrlo tamni u ultraljubičastom spektru jer je velika količina prašine
odletela u Jupiterovu stratosferu a prašina apsorbuje Sunčevu svetlost.
58
- Fragment Q1 je pao na Jupiter 20. jula 20:13 UTC.

- Fragment R je pao na Jupiter 21. jula 05:34 UTC.
Fragmenti Q i R. Procenjeno je da su ime veličine bile oko 550-650 metara. Nasin Infracrveni teleskop
IRTF Ø3,0 metara na Havajima.
- Fragment S je pao na Jupiter 21. jula 15:16 UTC.

- Fragment T je pao na Jupiter 21. jula 18:03 UTC.
- Fragment U se srušio na Jupiter 21. jula 21:48 UTC.
- Fragment V je pao na Jupiter 22. jula 04:23 UTC.
- Fragment W je pao na Jupiter 22. jula 08:06 UTC.
Pad poslednjeg fragmenta komete, W. Snimak je napravio Hablov teleskop kroz različite filtere.
59
Da je neki sličan komad slične komete pao na Zemlju, ja bih ovo pisao negde sa podalje solarne orbite...
Slika našeg reportera sa Jupitera... Prvi komad SL9 upravo pada.
Astrohemičari su bili očarani čitavim događajem, jer su znali da će im tako brojni

udari dati prvi uvid u sastav Jupitera ispod površine oblaka. Spektroskopske studije su
otkrile apsorbcione linije koje su odgovarale diatonskom sumporu (S 2) i uglenikovom
disulfidu (CS2), prvi put otkrivenom na Jupiteru, dok je sumpor tek drugi put otkriven na
bilo kom astronomskom objektu. Astronomi su bili iznenađeni odsustvom molekula koji
sadrže kiseonik, kao što je recimo sumpor dioksid...
Otkriveni su i atomi gvožđa, natrijuma, magnezijuma, mangana i silicijuma i to u
razmerama kakve su uobičajene u kometnim jezgrima. Otkriveni su i spektroskopski
tragovi vode ali ne u očekivanim količinama, što navodi na zaključak da ili je sloj vode
ispod oblaka planete tanji od očekivanog, ili da fragmenti komete nisu prodrli dovoljno
duboko...
Spektroskopska merenja su pokazala da je količina amonijaka i CS2 u atmosferi bila
povišena još čitavih 14 meseci posle sudara, i da se sporo vraćala u normalu.
Naučni podaci prikupljeni tokom rafala komete SL9 na Jupiter predstavljaju
jedinstven materijal čije će proučavanje potrajati dugo, možda i decenijama.
60
200-inčni teleskop Hale na Palomaru je snimio ovaj mozaik od 5 infracrvenih slika 23-24 jula 1994. Sa leva
na desno se vide ožiljci komada E, H, Q, G i L kako okružuju južni pol. Mala tačka između mesta udara Q i
G predstavlja mesto pada R fragmenta. JPL nudi izvanrednu arhivu slika fkoje su načinili različiti teleskopi.
Interesantno je da su tragovi komete bili vidljivi mesecima, i bili su uočljiviji čak i od Velike pege!
Tokom 16.-22. jula 1994. 'Galileo' je u realnom vremenu slao podatke

fotopolarimetra pada fragmenata B, L, H i Q (od čega je prvi prošao neprimećeno).
Prema telemetrijskim podacima, kamera SSI stanice snimila je padove kometnih delova
D, E, K, N, V i W, a infracrveni spektrometar NIMS delove C, F, G i R.
Četiri snimka 'Galileove' kamere prikazuju bočni udar fragmenta W komete. Kadrovi su napravljeni 22. jula
1994. godine sa rastojanja od 238 mil. km od Jupitera i 621 mil. km od Zemlje. Snimci su pravljenu u
intervali od 2 1/3 sekunde uz upotrebu zelenog filtera u vidljivom dijapazonu. Prvi kadar je načinjen u
8:06:10 po Griniču. Bljesak (jedan piksel na slici) pojavio se na drugoj slici, postigao je maksimum na trećoj
i opet oslabio na četvrtoj slici. Od prvog frejma je prošlo samo 7 sekundi! Desno od bljeska se vide tamne
tačke – mesta pada prethodnih udara.
61
Tokom avgusta, publikovano je delimično fotometrijsko skeniranje udara K, kao i

četiri uzastopna kadra pada fragmenta W. Faza slanja slika trajala je sve do januara
1995. godine. Pored podataka o K i W, poslati su i rezultati registrovanja udara fragmenta
G u ultraljubičastom i infracrvenom spektru.
Primer delimičnog skeniranja (tzv. 'pogleda kroz rešetke') pada fragmenta N. Snimak je napravljen kroz
metanski filter u intervalu od 10:28:13 do 10:30:40 20. jula 1994. Tehnika je korišćena da bi slike mogle da
se snime i pošalju na Zemlju što pre. Inženjeri su koristili i druge tehnike: kondenzovanje piksela, softversko
izbacivanje crnih površina na kojima nema ničeg bitnog, itd.
Preliminarne analize i sravnjivanje podataka ultraljubičastog spektrometra,

fotopolarimetra-radiometra i kartografskog infracrvenog spektrometra, pružili su prve
informacije o karakteristikama sudara fragmenta G komete Šumejker-Livi sa Jupiterom.
UV-spektrometar i fotopolarimetar su prvi 'primetili' vatrenu loptu eksplozije, kada njen
prečnik nije bio ni 7 km. Temperatura je, međutim, već tada iznosila preko 8000 stepeni.
Nakon 5 sekundi IR-spektrometar je takođe registrovao mesto pogodtka, širenje i
hlađenje posle samo minut ipo.
U januaru 1995. 'Galileo' je kompletirao transfer svih prikupljenih podataka o sudaru
komete SL9 i Jupitera. Poslat je ostatak 'crtanog filma' o udaru fragmenta W, koji je,
kako se pokazalo, trajao 26 sekunde.
Kasnije se utvrdlo da oko Jupitera kruže i druge komete – najmanje pet njih,
uključujući 82P/Gehrels, 147P/Kushida–Muramatsu i 111P/Helin–Roman–Crockett – ali
su sve one na jako eliptičnim, privremenim i po pravilu nestabilnim orbitama. Pošto je
Jupiter daleko najmasivnija planeta našeg sistema 62, on relativno lako zarobljava slučajne
prolaznike. Doduše, one veličine Šumejker-Livija ređe: jedna studija kaže da komete
prečnika 300 metar pogađaju Jupiter svakih 500 godina, a one prečnika 1,6 km svakih
6000 godina!63
62
Dva ipo puta je masivniji od svih planeta, njihovih satelita, svih asteroida i kometa i ostalog krša zajedno!
63
19. jula 2009, 15 godina od sudara sa SL9, na Jupiteru je snimljen novi ožiljak veličine Tihog okeana.
Utvrđeno je da je to bio trag pada malog asteroida. Ipak, na Jupiteru komete padaju 2000-8000 puta češće
nego kod nas.
62
Postoje čvrsti dokazi da se komete relativno često lome i ostaci sudaraju sa Jupiterom ili njegovim
satelitima. 'Vojadžer2' je na Kalistu snimio 13 lanaca kratera a na Ganimedu 3, čije poreklo je u ovakvim
događajima.
Glavni softver stanice 'Galileo' – njen operativni sistem – potpuno je zamenjen

između 30. januara i 24. februara 1995. godine! Novi softver za komandovanje i analizu
podataka (CDS, Command and Data System64) i softver za podsistem za navođenje i
artikulaciju (AACS, Attitude and Articulation Control Subsystem65) bili su neophodni da bi
'Galileo' ispunio prvu fazu istraživanja složenog Jupiterovog sistema koristeći isključivo
malu, LGA neusmerenu antenu.
16. marta 1995. konačno je bila okončana detaljna provera atmosferske sonde
'Galilea'. Akumulatori sonde66 i akcelerometri aparature za studiranje strukture atmosfere
pokazivali su tačno onakve karakteristike kao u vreme poslednje provere u decembru
1992. Otvoren je neutralni maseni spektrometar NMS 67. Telemetrijske informacije sa
sonde čuvane su jednovremeno u memoriji brodskog računara i na traci. Sve je bilo
spremno za randevu sa Jupiterom 7. decembra 1995.
64
U taj sistem je ulazio uređaj za čuvanje podataka (magnetofon) i CDS. 'Galileo' je bila planetna letilica
koja je koristila računar za kontrolu svojih podsistema. Umesto tragicionalnog centralnog flight-data
računara, 'Galileo' je imao CDS, koji je kontrolisao brodske aktivnosti preko 'data bus' arhitekture. Svaki
podsistem, uključujući i sve naučne eksperimente, kontrolisao je lokalni procesor, čime je postizana velika
fleksibilnost u programiranju pojedinih instrumenata i funkcionisanja podsistema putem samog softvera.
'Srce' CDS-a je činilo 6 mikroprocesora 'RCA 1802', memorijske jedinice i 3 data-busa.
65
AACS je odgovoran za kontrolu brzine rotacije stanice, orijentaciju spin-vektora, kontrolu grejača i
ventila, rad motora i trastera i kontrolu naučne platforme u nepokretnoj sekciji. Centralni elemenat AACS je
elektronika za kontrolu položaja (ACE) koja kontroliše AACS konfiguraciju, prati stanje letilice, sprovodi
izvršne, komandne i obradne funkcije i vrši popravke AACS. Srce ACE-a je ATAC-16 procesor.
66
Korišćena su tri 'Honeywelova' Li-SO2 akumulatora koje je bilo nemoguće testirati tokom 6-godišnjeg leta
do Jupitera. Niko nije znao da li će im preostati dovoljno kapaciteta da izvrše planiranu misiju. Smatralo se
da će se svake godina gubiti oko 0,04 Ah. Bile su teške 7,5 kg – 6% od čitave sonde.
67
Da bi atmosferski gasovi mogli da uđu u uređaj, pirotehnikom su otvorene dve do tada hermetički
zapečaćene rupe i onda su pumpe terale gasove ka test-ćelijama.
63
12. aprila izvršen je korektivni manevar TCM-23 sa ciljem da se precizira tačka

ulaska sonde u atmosferu Jupitera. Manevar je bio super-precizan i sastojao se od 64
odvojena impulsa, promenivši stanici brzinu za samo 0,08 m/s!
Jupiterova sonda je nosila 3 akumulatora.
Trajektorija leta 'Galilea' od lansiranja 18. oktobra 1989. do kraja prve faze misije 7. decembra 1997. U
prvoj fazi istraživanja, orbiter je napravio 10 orbita oko Jupitera i svaki put posetio po jedan veliki satelit
planete i istražio ga. Do kraja misije u septembru 2003, bila su čak dva produžetka ekspedicije.
31. maja su sprovedene sveobuhvatne provere, na osnovu čega je objavljeno da je

stanica spremna da odbaci atmosfersku sondu. Zbog izuzetnog podudaranja letne i
64
proračunate trajektorije navigacioni tim je odlučio da nema potrebe za korekcijom putanje

TCM-24 koja je bila planirana za 24. juni68.
Za to vreme, 21. maja, na 70-metarskoj anteni Nasine kosmičke komunikacione
mreže (DSN) u Kamberi (Australija) montiran je novi superhlađeni maserski pojačivač sa
ultraniskim nivoom šuma. Zahvaljujući njemu, osetljivost osnovne prijemne stanice za rad
sa 'Galileom' povećana je za 20%...
Tokom noći 12. na 13. jul 1995, posle šest godina autonomnog leta, međuplanetna
stanica 'Galileo' je otkačila mehaničke bravice i odbacila Jupitersku atmosfersku sondu.
Neposredne pripreme za odvajanje započete su još 5. jula. Operatori leta na Zemlji i
računari 'Galilea' su počeli da šalju i izvršavaju serije komandi, pripremajući sondu za
samostalni let. tog dana je bio programiran i vremenski tajmer – 'budilnik', jedinstven
uređaj, koji će raditi tokom narednih 5 meseci napajajući se iz brodskih akumulatora, i koji
će poslati naredbu za početak rada sistema i naučnih instrumenata sonde 6 sati pre
procenjenog vremena do ulaska u atmosferu. U ranu zoru po Griniču stigla je potvrda da
je tajmer pravilno podešen i da je počeo odbrojavanje. Na sastanku menadžera projekta
ujutro 6. jula, sve četiri radne grupe (sistemi sonde, sistemi orbitera, navigaciona grupa i
grupa za zemaljske sisteme) potvrdili su spremnost za odvajanje. Šestog jula u 20:24
GTM 'Galileu' je poslata prva od tri glavne komande.
Vođena njome, sonda se 14 sati kasnije, 7. jula, automatski prebacila sa brodskog,
nuklearnog, na sopstveno napajanje električnom strujom. Dobivši šestominutnu
telemetriju koja je potvrdila prekidanje napajanja i rad tajmera, operatori su izdali naredbu
za isključivanje svih sistema sonde, sem 'budilnika'.
Subota i nedela (8. i 9. jula) bili su posvećeni analizi podataka. Posle toga, kada su
poslate sve komande i podaci i proveren status napajanja i svih sistema, rano ujutro 10.
jula rukovodioci projekta su izdali naredbu 'GO!' za presecanje svih kablova koji su
povezivali stanicu i sondu. U 15:33 je sa stanice DSS-43 u Kamberi na 'Galileo' poslata
druga glavna komanda. Uveče kasno brodski računar je dao izvršnu komandu, a ranom
zorom pironož je presekao kabl napajanja, upravljanja i prenosa podataka između sonde
i stanice. Rast pokazatelja temperaturnih senzora na sondi, registrovanih na Zemlji 37
minuta kasnije, bili su potvrda da je kabl presečen. Od tog minuta pa do kraja misije
operatori više nisu imali načina da upravljaju radom sonde – ona je radila prena zadatom
programu!
11. jula u 12:26 po Griniču (05:26 po pacifičkom vremenu, PDT, prema kojem je bio
baždaren i brodski sat) poslata je komanda da se glavna osa rotacije 'Galilea' orijentiše
prema trajektoriji.
Dana 12. jula, izvršavajući komandu snimljenu dva dana pre toga, mehanizmi
stanice su pomerili termoelektrične generatore RTG, da bi težište apatara premestili u
povoljniji položaj pred spinovanje. 12. jula od 01:37 do 02:10 PDT stanica i sonda su
počeli da spinuju sa 3,0 na 10,5 obrtaja u minutu, što je trebalo da obezbedi sondi
adekvatnu stabilnost da bi ušla u atmosferu pod uglom koji nije smeo da prelazi 7°.
(Atmosferska sonda je bila sve vreme svog leta bila stabilizovana spinovanjem oko
uzdužne ose!).
68
Manevrisanje u pokušaju da se otvori HGA antena 'koštao' je oko 50 kg goriva, pa su se kontrolori sve
vreme trudili da uštede koliko mogu. Na kraju primarne misije su čak imali i 19 kg viška goriva.
65
Slika našeg dopisnika trenutka odvajanja sonde od 'Galilea'. Od lansiranja je prošlo 2241 dana, odn. 320
nedelja, ili 6 godina, 1 mesec i 19 dana!
Ovo liči na slike makete ali nije već originalni snimci našeg vrednog dopisnika.
12. jula ujutro rukovodioci projekta su dali dozvolu za odvajanje sonde. 12. jula u
22:30 PDT (13. jula u 05:30 GMT) aktivirana su mala eksplozivna punjenja koja su
pokidala mehaničke veze sonde sa orbiterom. Tri male opruge lagano su odgurnule
sondu relativnom brzinom od 30 cm u sekundi. Posle 26 minuta i 52 sekundi, u 23:06:56
PDT (06:06:56 GMT, odn. 04:06 po našem), stanice DSS-14 (Goldstoun) i DSS-43
(Kanbera) su uhvatile prve potvrde odvajanja. Frekvencija signala primljenog sa 'Galilea'
iznenada se promenila, ukazujući da je radijalna brzina sonde promenjena za par
desetaka milimetra u sekundi! Posle 9 minuta, telemetrija je potvrdila da su kondenzatori
pirotehničkih naprava bili napunjeni i da su odradili svoje, a da su držači opruga otvoreni.
Atmosferska sonda je prešla u autonomni režim leta. Sonda je odmah dobila
međunarodnu NSSDCA oznaku 1989 084E (eh, ta administracija!). Odvajanje je
izvedeno u tački udaljenoj 664 mil. km od Zemlje i 790 mil. km od Sunca, pri
heliocentrinoj brzini većoj od 7 km/s.
Kao što sam još na početku napomenuo, atmosferskom sondom je rukovodio Nasin
Istraživački centar Ejms iz Silicijumske doline u Kaliforniji, dok je samu sondu izgradila
Hjuzova avio-kompanija, takođe iz Kalifornije.
66
Nakon što je 27. jula 1995. izvršio korekciju putanje, orbitni aparat 'Galileo' je prešao
sa trajektorije pada u atmosferu Jupitera na proletnu trajektoriju, obezbeđujući
neophodan uslov za proletanje pored Ije (planeti najbližeg Galilejevog meseca ) i Jupitera
7. i 8. oktobra.
14. dana posle odvajanja, 27. jula, u manevru skretanja orbitnog aparata (Orbiter
Deflection Maneuver, ODM), kako je zvanično nazvan u planu leta, prvi put je tokom
misije upotrebljen glavni motor stanice69. (Apogejni motor motor 'S400-15' potiska 400 N,
napravljen u nemačkoj kompaniji 'MBB'). Pošto je ispod mlaznice motora bila prikačena
atmosferska sonda, do njenog odvajanja 13. jula motor nije bilo moguće niti koristiti niti
testirati70.
Orbiter 'Galileo' je, približivši se Jupiteru na 63 miliona km71, početkom avgusta
upao u najsnažniju ikad registrovanu 'peščanu oluju'. 'Galileo' je počeo da registruje
prašinu koja stiže sa Jupitera još u junu 1994, a već u decembru '94, kada je rastojanje
od planete bilo preko 180 mil. km, stanica je počela da prolazi kroz potoke prašine.
Detektor prašine (DDS) – merni uređaj sa velikim sitom – beležio je do 20.000 čestica
prašine dnevno, što je objavio rukovodilac ovog eksperimenta dr Eberhard Grűn sa
Instituta za nuklearnu fiziku Maks Plank iz Hajdelberga (Nemačka). Normalni broj sudara
sa česticama međuplanetne prašine je jednom na tri dana. Instrument je brojao sudare i
merio pravac i energiju čestica. Prema tim podacima naučnici su procenjivali veličinu i
brzinu čestica – dostizale su 40-200 km/h. Naučnici pretpostavljaju da su čestice prašine
naelektrisane te da ih zato magnetno polje planete ubrzava, pri čemu brzina zavisi od
dimenzija. Srećom, dimenzije su male, ne veće od čestica dima od cigarete, pa prašina
nije mogla da ošteti stanicu...
69
Našao sam podatak da je do sredime 1997. taj motor je korišćen samo 4 puta tokom čitave misije. Prema
izveštaju Nase, kroz motor je prošlo oko 606 kg goriva+oksidatora.
70
Tri dana pred ODM manevar, motor je 'prodžaran' u trajanju od 2 sekunde. Pre toga, motor nije paljen 6
godina! To paljenje je bilo dovoljno da se detektuje i identifikuje bilo kakav kvar bez rizika za letilicu (ili
trošenja previše goriva). Tokom te prve 2 sec. potisak je bio ~10% niži od bilo kog sledećeg uključivanja
ovog motora. Taj fenomen je objašnjen činjenicom da su cevi koje vode do motora (duge par metara) bile
isprobane puštanjem goriva kroz njih samo nedelju dana pred 'buđenje' motora, te da je nešto helijumskog
gasa, koji je služio za potiskivanje goriva ka komori za sagorevanje, i pene od goriva (nastale tokom
procesa punjenja cevi) ostalo u cevima.
71
Kad čovek čita ovako, nema osećaj o dimenzijama. Meni lično ovaj broj ne znači mnogo jer nemam na
osnovu čega da se orijentišem, ali ako napišem da je to jednako 440 prečnika Jupitera a da je Jupiter 11
puta veći od Zemlje, onda nekako mogu da zamislim gde se orbiter tada nalazio: na 5000 prečnika
Zemlje!...
67
Detektor prašine je bio težak 4,2 kg i registrovao je čestice od 10-16 do 10-7 grama.
Samo nekoliko dana pred ulazak u Jupiterovu orbitu, 11. oktobra 1995, došlo je do
kvara (zaglavljivanja) brodskog magnetofona – krucijalnog za nastavak misije, jer je mala
predajna antena sporo radila svoj posao pa su sve slike i očitavanja instrumenata bila
čuvana i slata polako tokom leta. Posle 15 sati mozganja kvar je otklonjen ali su uvedena
stroga pravila njegovog korišćenja, umanjujući time moguće posledice neuspeha. Tužna
posledica ove odluke bio je otkaz fotografisanja Ije i Evrope na dan randevua stanice sa
Jupiterom 7. decembra 1995. godine. Slike Jupitera i njegovih glavnih satelita, snimljene
11. oktobra na onaj 'pokvareni' deo magnetofonske trake, i nisu reprodukovane. 26.
oktobra je takođe objavljeno da su menadžeri doneli tešku odluku da se ne snima mesto
ulaska sonde u atmosferu, kao ni Ija i Evropa u danu prilaska 'Galilea' Jupiteru. Trebalo
se koncentrisati samo na jedinstvene podatke tokom prolaska orbitera kroz plazmeni
torus Ije72 i tokom spuštanja atmosferske sonde u atmosferu. 'Naši prioriteti su jasni,'
govorio je O'Nil tada, 'a to je da sakupimo sve podatke koje bude slala sonda.' Svi ti
zadaci su bili povezani sa memorijom, ali nje nije bilo dovoljno. Da bi svi podaci sa sonde
bili zapisani, bilo je potrebno obrisati čak i komande za rotaciju skenirajuće platforme!
15. novembra na 'Galileo' su poslate komande koje će diktirati redosled operacija
stanice 7. decembra. Program je sadržavao sve tehničke komande neophodne za prenos
podataka sa atmosferske sonde i uključivanje glavnog motora stanice 'S400' radi ulaska u
Jupiterovu orbitu, i obuhvatao je period od 17. novembra do 8. decembra.
26. novembra 1995. u 18 časova po Griniču orbiter 'Galileo' je prešao nevidljivu
granicu na 15 mil. km od Jupitera koja je delila magnetosferu planete od međuplanetnog
prostranstva. Brodski magnetometar je zabeležio prolazak kroz udarne talase koji su
predstavljali mesta gde se solarni vetar sudarao sa magnetnim poljem Jupitera.
1. decembra je završena provera brodskog magnetofona pred snimanje informacija
sa atmosferske sonde i podataka sa orbitera o plazmenom torusu Ia. 28. novembra u
7:00 GMT, relejni sistem orbitera RRH (Relay Radio Hardwere) bio je spreman za prijem
signala sa sonde, a aparat postavljen u pravi položaj za prijem signala. Otvorena je
parabolična relejna antena RRA (Relay Radio Antenna) prečnika 1,1 metar73. 28.
72
Radi se o prstenastom oblaku jona i elektrona (plazme) koji okružuju Jupiter. Elektroni se sudaraju sa
jonima neutralnih atmosferskih gasova koji apsorbuju energiju sudara i oslobađaju je u obliku ultraljubičaste
svetlosti, koja je u osnovi ista kao neonska svetlost ili 'polarna svetlost' (aurora). Torus plazme rotira
nezavisno od rotacije Ije, a pošto je magnetno polje Jupitera nagnuto, torus rotira kao, recimo,necentrirana
guma na kolima.
73
Ovim projektom je rukovodio Crnogorac Nikola 'Nick' Vojvodić zaposlen u Ejmsovom centru. Bio je
zadužen i za termičku zaštitu sonde.
68
novembra orbiter je prešao u režim 'dvojne rotacije', kada je njegova donja sekcija
foksirana a relejna antena okrenuta u potrebnom pravcu, a gornja nastavila da spinuje
brzinom oko 3 okreta u minutu.
Iako je bilo nemoguće načiniti navigacione snimke Ije, podaci koji su stizali sa
stanice su govorili da je trajektorija orbitera posle manevra skretanja ODM i korekcije
TCM-26 vrlo bliska proračunatoj i da će visina proletanja iznad Ije biti blizu 1000 km.
Prema podacima Loua D'Amaria74, proračuni manevra TCM-27 (bio je planiran za 17.
novembar) pokazali su da bi se bez njega visina proletanja 'Galilea' iznad Ije promenila
za 84 km, a vreme susreta za 5 sekundi. Potrebna veličina impulsa TCM-27 za
korigovanje trajektorije je bila svega 0,16 m/s. Rešenje: ne izvoditi manevar TCM-27.
Nekoliko dana kasnije isto rešenje je i iz sličnog razloga doneto i za manevar TCM-
28 (27. novembra). I na kraju, poslednji mogući manevar, TCM-28A, trebalo je da bude
izveden 2. decembra u 23:30 po Griniču. Poslednja procena visine iznad površine Ije
iznosila je od 900 do 975 km. To je smatrano prihvatljivim. I taj manevar je otkazan i ta
odluka je znatno olakšala život navigatorskom timu, jer im je do ulaska u orbitu planete
(JOI, Jupiter Orbit Insertion) ostalo još jako malo vremena.
Dolazak 'Galilea' u Jupiterov sistem (RJ = Juputerov ekvatorski poluprečnik = 71.492 km). Iako je orbiter
proleteo pored Evrope i Ije, nikakve slike nisu poslate na Zemlju...
Pre nego što nastavimo dalje, red je da kažem neku reč više o konstrukciji
automatske međuplanetne stanice 'Galileo'. Kao što smo do sada već videli, bila je
podeljena na orbitni aparat (OA) i atmosfersku sondu (AS). Ta sonda je bila prva takva
letilica koja je planirana da uđe u atmosferu jedne spoljnje planete.
Orbitni aparat je bio podeljen na dva funkcionalna dela – gornje rotacione sekcije i
donje nepokretne. Instrumenti za istraživanje polja, naelektrisanih čestica i prašine
74
Inženjer i doktor nauka sa MIT-a, rukovodilac tima za projektovanje trajektorija 'Galilea' i zamenik
glavnog rukovodioca navigacionog tima. Kasnije je to isto radio i za misije 'Deep Space 1', 'Europa Orbiter' i
projekat 'Mars Exploration Rover', tj. 'Opportunity' i 'Spirit'.
69
nalazili su se na rotacionoj sekciji. Tu se nalazi i najveća koncentracija težine OA. Tu su

se nalazili sistemi elektronapajanja, pogonska jedinica, veći deo elektronike sistema za
upravljanje i računari, antene... Normalna brzina spinovanja je iznosila 2,89 obrta u
minutu, ali je u vreme dinamičkih operacija mogla da se poveća na 10,5 obrta. To
spinovanje je stabilizovalo podužnu osu orbitera u kosmosu. Nepokretna sekcija je
sadržavala skenirajuću platformu i blok za prijem podataka sa atmosferske sonde. Na
pomenutoj platformi se nalazila kamera i spektrometri, a bila je orijentisana po sve tri ose
radi jako preciznog navođenja na pojedine objekte. Motor koji je okrećući se suprotno od
pokretne sekcije osiguravao efekat nepokretnosti trošio je samo 3 W struje.
Orbiter je prilikom lansiranja imao težinu malo preko 2 tone, od čega je samo 5,3%
otpadalo na instrumente i njihovu elektroniku. Više od 40% težine orbitera bilo je gorivo
smešteno u 4 rezervoara. U sastav 'korigujuće-kočionog modula' RPM (Retropropulsive
Module) zapadnonemačke proizvodnje ulazili su glavni motor 'S400' potiska 40 kg, glavni
i rezervni klaster od po 6 trastera za orijentaciju 'S10' potiska 1 kg, dva loptasta tanka (sa
7 kg helijuma pod pritiskom od 12,5 bara) i sistem cevovoda i ventila. Motori su koristili
364 kg monometilhidrazinskog goriva i 595 kg azotnog tetraoksida kao oksidator.
Orbiter je imao nekoliko komunikacionih antena: već kritikovanu glavnu (HGA), dve
pomoćne neusmerene (LGA-1 i LGA-2) i jedna relejna antena (RRA) za vezu sa
atmosferskom sondom.
Za dobijanje neophodne struje korišćena su dva RTG generatora koja je napravio
'General Electric Company' i smestio ih iza štitova na dva bočna nosača dužine po 5
metara. Svaki RTG je nosio 7,8 kg plutonijovog oksida, i na početku je proizvodio po 570
vati struje, što je do dolaska na cilj opalo na 493 vati. Uzgred da potsetim da ti generatori
zrače i energiju gube najvećim delom u vidu toplote – raspad 8 kg Pu-238 je zračio
približno 4,4 kW toplotne energije...
JPL-ova sonda 'Galileo'.
70
U sastav 'korigujuće-kočionog modula' RPM (Retropropulsive Module) ulazili su glavni motor 'S400',
glavni i rezervni klaster od po 6 trastera za orijentaciju 'S10', dva helijumska tanka i sistem cevovoda i
ventila. Motori su koristili monometilhidrazin i azotni tetraoksid. Visina modula je bila 0,838 metara a širina
4,320 metara.
Šematski prikaz rotacione 'spun' sekcije (A) i nepokretne 'despun' sekcije (B žuto) letilice 'Galileo'. Vijci
izbačeni u orbiti (1) osiguravali su dve sekcije tokom faze lansiranja kako bi sprečili opterećenje na kuglične
lezajeve (3). Mlaznica glavnog raketnog motora (2) je bila integralni deo rotacione sekcie ali se nalazila u
nepokretnom delu.
Sondu je proizvela kompanija 'Hughes Aircraft Co.' iz El Segunda u Kaliforniji. Imala

jetežinu od 338,9 kg i sastojala se iz tri dela: konusnog prednjeg ablacionog štita i leđnog
poluloptastog dela termo-štita, koji su zajedno činili kočioni modul, i desantnog modula
koji se nalazio unutra. Desantni modul, koji je sadržavao naučnu opremu i podsisteme
potrebne za njihovu podršku, bio je paket koji je trebalo da se padobranom spusti kroz
oblake planete. Kočioni modul je imao težinu od 221,8 kg (od čega je termički štit bio
težak 152 kg), a desantni modul 117,1 kg. Ova dva dela su imala prečnike od 126 i 66
santimetara.
71
Konstrukcija sonde. Elemanat u sredini je tzv. desantni modul koji se padobranom spustio u jednosatnom
letu kroz atmosferu Jupitera.
Desantni module je bio težak ukupno 117,1 kg, od čega je sistem za komunikaciju sa orbiterom bio 13 kg,
instrumenti 28 kg, računar i elektronika 18,4 kg, termo-kontrola 4,3 kg, itd.
Očekivalo se da će desantni modul prilikom ulaska u atmosferu biti izložen

temperaturama od preko 14.000 K, a da će prednji termički štit od fenolnih smola izgubiti
makar 60% svojih 152 kg. Tokom početnog kratkog pada, prvo je trebalo da bude
izbačen mali padobran za stabilizaciju, kada će brzina pasti na 0,9 Mahova a dinamički
pritisak na 6000 N/m2. Posle odbacivanja malog padobrana, eksplozivne naprave će
otvoriti zadnji poklopac i izvućiće se glavni padobran. Čitava ova operacija će trajati samo
2 sekunde i to potpuno automatski, na osnovu davno unapred isprogramiranog
ciklograma, bez učešća kontrolora sa Zemlje!
Struju za sondu su obezbeđivala tri Li-So2 akumulatora sa po 13 ćelija kapaciteta
prilikom lansiranja 21 Ah (misija je zahtevala ~16,3 Ah). Primarni izvor energije za
pirotehničke naprave davao je set od 4 termičke baterije. Desantni modul je imao 2 mala
redundantna računara.
72
Desantni modul je bio napravljen od titanijuma i nije bio hermetički zapečaćen.

Nosio je oko 30 kg instrumenata, a oni su trebali da obave 7 naučnih eksperimenata.
Prilikom testiranja u barokomori, izlagan je pritisku od 16 i 13 atmosfera, a neutralni
maseni spektrometar je bio izlagan pritisku do otkaza – to je bilo na 21 atm. Jednom
zagrejan, modul se hladio danima i nikakvi ventilatori nisu pomagali...
Atmosferska sonda 'Galileo' in ekšn!
Čitav aktivni život sonde planiran je da traje nekoliko sati: trebalo je da se 'probudi' 6
sati pre ulaska u atmosferu, da započne merenja 3 sata kasnije i da se ugasi 75 minuta
posle toga. Zato je mnogo zavisilo od izvora energije jer su akumulatori posle 6 godina
leta imali kapacitet od 18-20 Ah. Za 60 minuta predviđenog spuštanja trebalo je da se
potroši do 18 Ah, a na ostatku je sonda mogla da preživi još najviše 15 minuta.
Ali da se vratimo misiji. Konačno, posle šestogodišnjeg putovanja kroz bespuća

solarnog sistema dugog 3.700.000.000,2 km, sonda i orbiter su se približili Jupiteru.
Kao što je i planirano, preko radioveze 'Zemlja-brod' 5. decembra 1995. su izvršene
određene promene u programu otkrivanja i eliminaciji neispravnosti orbitnog aparata.
Zahvaljujući njima, letilica je sada trebalo pravilno da reaguje na izuzetno otežane uslove
leta između Ije i Jupitera. Zbog izuzetnog zračenja planete i radijacionih pojaseva
elektrona i teških jona, 'Galileo' je nakupio dozu zračenja od 35-50 hiljada radova, [to je
bilo mnogo puta više od smrtonosne doze za neke ljude75. Mada je prilikom projektovanja
i proizvodnje orbitera bila predviđena značajna zaštita od zračenja, uvek je postojala
opasnost da deo elektronike privremeno ili zauvek ispadne iz stroja.
'Sada nas najviše brine zračenje,' izjavio je tada O'Nil u intervjuu agenciji AP. Prema
preliminarnim ocenama, 60% celokupne doze zračenja stanica će nakupiti za sat
Sve preko 1000 radova je fatalno za vas ljude. Toliko može da izdrži i jedan običan, nezaštićeni čip.
75
Ranije je jedinica bila roentgen.

73
vremena koliko bude provela na minimalnom rastojanju od Jupitera. 'Kada smo pravili
'Galilea', potrošili smo mnogo ynanja i para na zaštitu da bi što više smanjili efekte
Jupiterove sredine,' objasnio je zamenik direktora misije Matthew R. Landano. 'Naravno,
nećeno znati koliko smo dobro ... to uradili dok ne proletimo kroz nju.'
Istog dana je letilica pripremljena za prekid na vezi, koja su nastupili nekoliko dana
nakon ulaska u orbitu zbog zalaska Jupitera iza Sunca. U normalnim uslovima, čim
stanica 'ukapira' da je 3 dana bez signala sa Zemlje, ona se automatski prebacivala na
rezervni prijemnik. Sada joj je bilo dopušteno da na vezu sačeka 25 dana...
Tri poslednje nedelje i dva kritična dana – 7. i 8. decembra – o ponašanju stanice se
brinula specijalno programirana sekvenca (Critical Engeneerning Sequence), smeštena u
memoriju brodskog računara.
(Pre nego što pređem na 7. decembar, neophodno je da objasnim metod beleženja
vremena delovanja 'Galilea' na Jupiteru. Budući da je vreme putovanja signala sa
Jupitera na dan 7. decembra iznosilo gotovo 52 minuta, imamo 'realno' vreme, ono koje
beleži kada se nešto događalo na Jupiteru, i 'signalno' vreme, kada je radiosignal
prenosio potvrdu obavljene akcije. Amerikanci signalno vreme označavaju sa ERT –
Earth Receive Time. Sva vremena dalje u tekstu data su ili u realnom ili u signalnom
vremenu).
7. decembra 1995, u četvrtak u 05:08 PST (13:08 GMT) u realnom vremenu,
'Galileo' je proleteo na rastojanju od 30.900 km od Jupiterovog satelita Evrope.
U 09:46 PST (17:46 GMT) u realnom vremenu orbiter je prošao na minimalnom
rastojanju od 892 km od trećeg po veličini Jupiterovog satelita – Ije, koji se okreće na
prosečnoj udaljenosti od 421.660 km od centra planete. Trenutak maksimalnog
približavanja Iji registrovan je na Zemlji na osnovu promene frekvence prijemnog signala
52 minuta kasnije, u 10:38 PST (18:38 GMT) po 'signalnom' vremenu. Visina iznad Ije je
bila 45 km manja od proračunate, a vreme prolaska 5 sekundi pre nego što je očekivano.
Pored toga, 'Galileo' je prošao i nekoliko stotina kilometara niže ('južnije') od proračunate
trase. Sve vreme su vršena merenja poljâ i česticâ...
Tokom proletanja pored Ije i istraživanja njenog torusa plazme, radioveza sa
orbiterom održavana je jedino preko Goldstouna. Vreme prijema podataka sa
atmosferske sonde dogodio se tokom 4 sata istovremene 'radio-vidljivosti' sonde iz
Goldstouna i Kanbere. Kasnije događaje je pratila samo prijemna stanica iz Kanbere76.
U 15:10 PST stigla je dugoočekivana potvrda o prijemu signala sa atmosferske
sonde na orbiter. Podaci, pristigli u kontrolni centar, tzv. indikatori statusa, potvrdili su da
sonda lepo radi a da orbiter može da prima informacije od nje.
76
Komunikacioni kompleks Kanbera se nalazi u dolini Tidbinbilla i to je najveći takav centar na južnoj
polulopti. Otvoren je 1965. radi praćenja 'Apolo' lunarnih modula. Kompleks sačinjava više antena, a
najveća je DSS-43 sa tanjirom prečnika 70 m, a sledi DSS-49 sa radio-teleskopom Parks sa tanjirom
prečnika 65 m, ali koji može samo da prima signale.
74
Trenutak kada Nasin brod projeće pored Ije i hita ka Jupiteru...
U kontrolnom centru u Kaliforniji nastupilo je slavlje! Topli pljesak, radostan smeh i

poklici, razdragani ljudi koji su poskakali sa svojih mesta i dizali ruke uvis ili tapšali jedni
druge po leđima... Stigao je signal! Široko se osmehujući, Vilijam O'Nil je nervozno
šetkao salom. Za mnoge od njih u Pasadeni nastupio je dan koji su čekali 5, 10, 12, 17 a
neki čak 21 godinu! Za sve te godine na projektu 'Galileo' je radilo preo 10.000 ljudi.
Američki astrohemičar i kosmički naučnik iz JPL-a, dr Wesley T. Huntress, ovako je
opisao te trenutke: 'Čekate taj trenutak 18 godina. Kada dođe, okupani ste u znoju.
Potom ... u očima su vam suze, a ruke same lete u vis. Zbog takvih stvari je naš posao
tako uzbudljiv...'
Plan leta sonde kroz atmosferu džina. Zbog velike gravitacione sile planete, sonda je ušla brzinom od preko
172.000 km/h. Za samo 2 min. spuštanja, termoštit je bio izložen dvaput višoj temperaturi nego što je na
Suncu, a pri ulasku u egzotičnu atmosferu kočenje je bilo ~230 g. Slanje podataka je trajalo sat vremena.
Ovakvih dijagrama je bilo u to vreme puno i donekle su se razlikovali i meusobno i u odnosu na proračunati,
uglavnom usled različitog analiziranja podataka koji su stigli sa atmosferske sonde.
75
Proračunati ciklogram ulaska u Jupiterovu atmosferu i spuštanja

atmosferske sonde 'Galileo'.
Vremena su data u odnosu na vreme pretpostavljenog ulaska E u atmosferu

7. decembra u 14:04 PST (22:04 GMT) u realnom vremenu (14:56:25 PST,
22:56:25 GMT 'signalno') na visini od 450 km iznad nultog nivoa, gde gde je
atmosfera opčinjala da utiče na let sonde. Za nulti nivo je uzet nivo gde je
atmosferski pritisak jednak Zemljinom (1 аtm). Visina se broji od nultog
nivoa. Svi podaci o temperaturi i pritisku su proračunati.
Vreme Visina; Brzina; Pritisak; Теmperatura; Opis

km km/s аtm °C
Е 450 47.417 - - Ulazak u atmosferu

Е+56 sеc 100 27.555 0,007 -119 Маksimalno brzinsko
opterećenje
Е+112 sеc 50 0,889 0,07 -160 Izbacivanje malog
padobrana za
stabilizaciju sonde
Е+114 sеc 50 0,867 0,07 -160 Izbacivanje glavnog
padobrana
Е+122 sеc 48 0,453 0,09 -160 Odbacivanje leđnog
štita
Е+126 sеc 48 0,428 0,09 -160 Početak prvih
merenja
Е+135 sеc 40 0,247 0,1 -160 Početak 'razgovora'
sa orbiterom
Е+4 min. 26 0,126 0,3 -150 Prvi vidljivi sloj
oblaka
Е+8 min. 0 0,082 1,0 -107 Nulti nivo
Е+13 min. -21 0,065 2,0 -67 Drugi sloj oblaka
Е+24 min. -57 0,047 5,0 0 Sloj vodenih oblaka
Е+30 min. -71 0,043 6,7 25 'Sobna' temperatura
Е+42 min. -100 0,035 11,7 79 Zalazak Sunca
Е+60 min. -135 0,029 20,0 140 Кraj planiranog rada
sonde
6 časova do proračunatog vremena 'E' ('Enter'), vremenski tajmer na sondi je dao

komandu da se uključe svi sistemi atmosferske sonde. Letilica se nalazila u slobodnom
padu, vođena samo privlačnom silom Jupitera: nalazila se na 600.000 km od planete i
letela je brzinom od 21,3 km/s (76.700 km/h). Tri časa pre vremena E, na rastojanju od
360.000 km i pri brzini od 27,0 km/s započela su merenja fizičkih uslova u
novootkrivenom unutrašnjem radijacionom pojasu. Merenja su vršena tokom četiri
jednominutne seanse u E-180 min, E-140 min, E-96 min i E-60 min (na rastojanjima od 5,
4, 3 i 2 poluprečnika planete), a zatim je merenje nastavljeno bez prekida do ulaska u
atmosferu. Pre ulaska u atmosferu vršena su i merenja olujnih aktivnosti i radio-zračenja
(na udaljenostima od 4, 3, 2 odn. 1 poluprečnik Jupitera).
Konačno, 7. decembra 1995. godine, 147 dana od kako se otkačila od 'Galilea',
jedna sonda je prvi put ušla u atmosferu Jupitera. Mesto ulaska se nalazilo na granici
ekvatorijalne zone i severnog ekvatorijalnog pojasa, gde su na nekim mestima zapažene
povišene aktivnosti u infracrvenom (5 µm) delu spektra.
76
Atmosferska sonda je ušla pod uglom od 8,3° u odnosu na lokalni horizont. Uslovi
ulaska su bili u potpunosti određeni položajem 'Galilea' prilikom odbacivanja sonde
12./13. jula. Pri uglu od >9,8° sonda bi prilikom ulaska u atmosferu smesta izgorela, a pri
uglu od <6,8° jednostavno bi se odbila i bespovratno rikošetirala u kosmos77. Tačka
ulaska je imala koordinate 6,5° sev.širine i 4,4° zap.dužine. Sonda je ušla u atmosferu na
osvetljenoj strani u blizini večernjeg terminatora iz pravca koji se podudarao sa
okretanjem planete.
Kočenje aparata sa brzine od 47,4 km/s na manje od 0,9 km/s trajalo je kraće od 2
minuta! Plazmeni sloj ispred termo-štita zagrejao se do fantastične temperature – preko
14.000°C. Tokom procesa kočenja prednji štit je potrošio dve trećine ablacionog
pokrivača – 87 kg od 152 kg – na račun mehaničke erozije i isparavanja. Maksimalna
deceleracija je stvorila silu od 228 g. Aerodinamičke sile koje su delovali na sondu bile su
više od bilo koje koja je delovala na neku koja je ulazila u atmosferu neke planete78.
Prilikom istorijskog ulaska u Jupiterovi atmosferu, sonda je imala samo 2 minuta da sa ogromne brzine
ulaska spadne na ispod 1 km/s. Odbacivanje štita od sonde, koja je tokom spuštanja bila izložena
temperaturi od 15.000°C. Sonda se spustila posle otvaranja padobrana na dubinu od 156 km i u toku od 61
minuta emitovala naučne rezultate ka orbiteru koji je leteo odmah iznad...
77
Kasnija rekonstrukcija je pokazala da je proračun ulaska izveden izvanredno – iskorišćeno je samo 15%
margine ulaznog ugla!
78
Ko malo zakopa, pronaći će podatak da je NASA pre lansiranja 'Galilea' napravila specijalnu laboratoriju,
'Giant Planet Facility', gde je vršila simulacije toplotnog opterećenja. Međutim, potrebno je kopati malo
dublje da bi se pronašao podatak da su tu ipak najviše simulirani konvektivni uslovi ulaska glava nuklearnih
projektila u atmosferu.
77
Mali stabilizacioni padobran prečnika jednog metra izbačen je piromehanizmom na

visini od oko 90 km od oblaka i stabilizovao sondu pri brzini bliskoj brzini zvuka. Ubrzo su
aktivirane bravice koje su držale leđni štit, i nakon njegovog odbacivanja izvučen je i
otvoren snažni glavni padobran prečnika 2,5 m napravljen od 'Dacrona®' i 'Kevlara®'79.
Slanje podataka ka orbiteru započeto je svega 135 sekundi posle ulaska. Podaci su
slati preko dva identična strima brzinom od 128 bita/s preko dva predajnika na L-
dijapazonu (1387,0 i 1387,1 MHz). Jedan kanal je imao ultrastabilni kvarcni oscilator, čije
će vrednosti u promeni frekvencije biti iskorišćene za merenje brzine vetrova na osnovu
Doplerovog efekta (Doppler Wind Experiment, DWE). Dva digitalna prijemnika na
orbiteru, koji se nalazio na visini oko 214.000 km iznad tačke ulaska sonde, primali su
signale sa sonde ne kasnije od 50 sekundi posle slanja. Signal je sniman simultano u
memoriju računara orbitera (oko 70 minuta) i na traku magnetofona (75 minuta).
Dok je još bila u radnom stanju, sonda se zabola u atmosferu do dubine od oko 146
km ispod nivoa Jupiterove uslovne površine (gornji sloj gustih oblaka, gde je pritisak 1
atm a temperatura -107°C). Za sve to vreme – oko 60 minuta – sonda je slala rezultate
naučnih merenja ka orbitnom segmentu. Spuštajući se kroz atmosferu planete, sonda je
pošla kroz prvi sloj vidljivih cirusnih oblaka od amonijačnog leda, drugi sloj oblaka
(njegovo postojanje nije potvrđeno i priroda mu je nejasna, ali je moguće da su to
crvenkasto-smeđi oblaci vodonikovog sulfida amonijaka) i, na kraju, treći sloj oblaka od
vodenih kristala. Poslednji, kako se smatra, bio je 'tampon' između unutrašnjih oblasti
ravnomerno pomešane atmosfere i gornjih turbilentnih slojeva. Vreme ulaska u oblačni
sloj, kao i sve što se dešavalo ispod nultog nivoa, može da bude značajno drugačije od
proračunatog. Tu se možda sonda susrela sa munjama, vodenom kišom i uraganskim
vetrovima – do 90 metara u sekundi.
Isprva, podaci koji su stizali sa sonde su zbunjivali naučnike: iako su vetrovi duvali brzinom od 640 km/h,
oblaka skoro da nije bilo, kao ni znakova vodene pare, a munje su bljeskale samo negde u velikoj daljini.
Kasnije analize su pokazale da atmosfera planete ima građu kao na slici, a da je sonda prošla kroz
tajanstvenu tzv. atmosfersku 'vruću tačku'.
79
Iz nekog tehničkog razloga – kvar akcelerometra koji je određivao početak sekvence otvaranja
padobrana, sonda je otvorila padobran 53 sekunde kasnije od očekivanog, tako da su neka merenja gornjih
slojeva atmosfere bila preskočena. Ali zato je sonda doprla dalje nego što je planirano ...
78
Snimak jedne od vrelih tačaka u lažnim bojama. Niko od Zemljana nema pojma šta te tačke predstavljaju
niti kako nastaju. Primećeno je da se uz svaku takvu tačku nalazi sjajan stub oblaka koji dostiže visinu i do
10.000 km.
No kao rezultat postepenog slabljenja Sunčevog svetla, sonda se našla u difuznom

sloju iznad gornjih slojeva oblaka, sastavljenih od zaleđenih čestica amonijaka. U
stvarnosti, zabeležen je samo jedan sloj oblaka, koji se sastojao, izgleda, od zaleđenih
čestica vodonik-sulfida (H2S), u kome je 'daljina vidljivosti' iznosila samo 1,5 km. Prema
raspodeli svetlosti na nebu, zaključeno je da su u daljini verovatno bili vidljivi neki oblaci.
Usput, suprotno svim očekivanjima, nije otkriven nijedan sloj vodene pare ili snega. Šta
više, Jupiterova atmosfera je vrlo suva...
Sve vreme tokom spuštanja, zonska (istočno-zapadno) brzina vetra je bila jako
velika, dostižući 640 km/h, odn. 180 m/s. Merenja 'Vojadžera' su takođe ukazivala na
velike brzine vetrova, ali je bilo teško poverovati da iste brzine vladaju i dublje ispod
oblačnog sloja. Ako na je Zemlji dinamika atmosfere i okeana određenja dotokom
Sunčeve energije, njegova uloga u meteorološkim zbivanjima Jupitera je minorna.
Vetrove, koji po jačini nekoliko puta nadmašuju najjače uragane na Zemlji, generišu
moćni izvori toplote u vrelim dubinama planete, što je očigledno karakteristika svih
džinova u solarnom sistemu.
79
Komentator vremenske prognoze na Jupiteru je jedna od najtežih profesija u solarnom sistemu.
Za naše uskove, sonda je ušla duboko u atmosferu, ali to je ipak svega 0,22% poluprečnika planete!
Radiosignali sa sonde prestali su da stižu kada je pritisak prešao 23 bara (više nego
dvaput koliko se misija nadala) a temperatura 153°C. Dubina – oko 160 km. Očigledno da
je vodonično-helijumska atmosfera nekako prodrla u aparat, inače bi se merenja svakako
nastavila i dalje. Zbog tog tehničkog problema nije ispunjen celokupan planirani naučni
80
program. Neposredna merenja su pokazala da je fizika Jupiterove atmosfere još složenija

nego što se očekivalo…
Šta se dogodilo sa sondom posle prekida veze? Kako su u časopisu 'The Planetary
Report' u broju za novembar-decembar napisali Jonathan Lunine i Rick Young, sonda
sigurno nije udarila u tvrdu površinu Jupitera – čak i da postoji, ona je negde jako duboko.
Postepeno tonući, sonda je stigla na dubinu gde se najpre istopio 'Dacronski' padobran
(E+105 min.), zatim i aluminijumski delovi unutar sonde (E+145 min, 660°C, 280 atm), i
na kraju titanijumsko kućište (E+9 sati, 1680°C, 2000 atm)... Kapi istopljenih metala
padali su još dalje i, nakon što su stigli do određene dubine, isparili su, obogativši
unutrašnjost Jupitera od tečnog metalnog vodonika novim atomima. Do tada, od ulaska je
verovatno proteklo oko 10 sati...
10. decembra u 04:15 PST (12:15 GMT) počeli su da stižu prvi podaci sa
atmosferske sonde projekta 'Galileo' u prijemne antene Nasine kosmičke komunikacione
mreže. Čitanje podataka iz memorije orbitera moralo je da se izvede što pre, da bi novi
softver mogao da bude instaliran na njihovo mesto. Ali da bi se osigurali da je sve
urađeno kako valja, ta operacija je izvedena čak triput – u decembru i dvaput u januaru.
To je omogućavalo da se izvrši procena o pouzdanosti svakog bita podataka glasanjem
prema šemi 'dva od tri'.
Analizu podataka sa atmosferske sonde radila je grupa od 50 naučnika predvođena
dr Rikom Jangom.
Možda bi nebo tamo izgledalo ovako?
Podaci atmosferske sonde stanice 'Galileo', nakon spuštanja kroz Jupiterovu

atmosferu 7. decembra 1995, naterali su astronome da preispitaju prihvaćenu teoriju o
nastanku Jupitera i prirode procesa evolucije planeta uopšte.
Naučni direkor projekta, Torens Džonson, vrlo prigodno je uporedio dobijene
rezultate 'Galilea' i njihov odnos prema teoriji sa poznatom epizodom sa kristalnom
cipelicom i Pepeljuginim sestrama: peta neće da uđe a cipelica žulja!
Atmosferska sonda 'Galileo', izvevši najteži ulazak u planetnu atmosferu u istoriji
kosmonautike, spustila se posle otvaranja padobrana na dubinu od 156 km i u toku od 61
minuta emitovala naučne rezultate ka orbiteru koji je leteo odmah iznad.
81
Svi instrumenti sonde 'Galilea' su radili sve vreme leta, ulaska u atmosferu i
spuštanja prema redovnom programu – 'izuzetno dobro', kako je izjavio kasnije Vilijam
O'Nil – i poslali jako interesantne informacije. Međutim, danas izgleda kao da je mesto
ulaska sonde u atmosferu bilo veoma specifično, pa su prikupljeni parametri ipak malo
drugačiji od prosečnih parametara atmosfere planete.
Prema izveštaju naučnog direktora programa atmosferske sonde, dr Rika Janga,
tokom leta ka mestu spuštanja, detektor energetskih čestica (Energetic Particles
Detector, EPD) otkrio je nov intenzivni radijacioni pojas na visini od oko 50.000 km od
površine oblaka. Nivo zračenja u njemu je bio oko 10 puta viši od Zemljinih radijacionih
pojaseva. U pojasu su zapaženi helijumovi joni nepoznatog porekla visoke energije.
Kao dodatak instrumentima za polja i čestice, 'Galileo' je posedovao Detektor energetskih čestica (EPD)
konstruisan za merenje karakterističnih čestiza za utvrđivanje veličine, oblika i dinamike jovijanske
atmosfere. EPD je pokrivao čitavu prostornu sferu. Uređaj je imao 2 pokretna dvostruko usmerena
teleskopa i 64 kanala, kao i brojne režime rada, tako da je slao podatke i tokom posete Veneri, i dvostruke
posete Zemlji, i dvostruke asteroidima, i kasnije Jupiteru. Na slici levo vidi se EPD sa otvorenom zaštitom
kako je izgledao i tokom rada...
Levo je teleskop LEMMS (Low-Energy Magnetospheric Measurment system) i on je donji teleskop, a desno
je CMS (Composition Measurment System) i on se nalazi odozgo. Slovima su obeleženi različiti detektori, a
MPC je višekanalna ploča sa detektorima.
Težina EPD-a je iznosila 10,5 kg, dimenzije 19,5×27×36,1 cm, a trošio je 6W struje.
U atmosferi, sonda se susrela sa znatno jačim vetrovima nego što se očekivalo, sa

hladnim i toplim talasima i vrlo intenzivnim turbulencijama. Vertikalne struje ('termike'),
usmerene i na gore i na dole, takođe su prikazivale na osnovu Doplerovog pomaka
predajnika (eksperiment DWE) mnogo veću snagu od očekivane. Naučnici su zaključili da
vetrovi Jupitera nisu povezani sa razlikom u insolaciji na ekvatoru i polovima ili
82
kondenzacijom vode, kao što je to slučaj kod nas. Kako veruje R. Jang, izvori energije u
pozadini posmatranih fenomena leže verovatno u unutrašnjoj toploti koja se izlučuje u
atmosferu iz mračnih dubina planete80. Zato takve cirkulacije tipa harikena i tornada nisu
karakteristične samo za Jupiter 81.
Kako su pokazala naknadna teleskopska posmatranja sa Zemlje, igrom slučaja
tačka ulaska atmosferske sonde se verovatno našla u jednoj od najmanje oblačnih oblasti
na Jupiteru. Utvrđeno je da je sonda ušla u atmosferu uz ivicu jedne od 'vrućih tačaka',
uočljivih u IC-dijapazonu, koje čine svega oko 1% površine. Veruje se da se vruće tačke
pojavljuju u rejonima male oblačnosti (ili obrnuto?). Da li je u pitanju bio 'višak' sreće?
Mada su dobijeni jako zanimljivi rezultati, ostalo je nejasno da li oni predstavljaju
fundamentalna svojstva planete ili su samo odraz lokalnih uslova. Bilo bi bolje da je za
prvi put sonda pala u neki 'običniji' rejon…
Nefelometar sonde (NEP82) nije uspeo da snimi tri gusta sloja oblaka, kako su
predviđali modeli planete, već samo laganu maglu i mnogo sitnog materijala ispod.
Nefelometar je laserskim zrakom osvetljavao svoje malo ravno ogledalo postavljeno na
jedan nosač 23 cm van aparata; sastav čestica oblaka određivan je prema
karakteristikama izračene i reflektovane svetlosti. Uređaj je zabeležio samo jednu
oblačnu strukturu – verovatno tanki sloj amonijačkog vodonik-sulfida. Posmatrana
struktura veoma se razlikovala od predviđene. Vidljivost u tački ulaska u atmosferu bila je
mnogo bolja nego što se očekivalo, a odgovor na žestoke rasprave o prirodi žute i
ružičaste boje u atmosferi nije dobijen…
Nefelometar (NEP) je merio broj čestica u oblacima, njihovu veličinu i raspored. Instrument ASI merio je
temperaturu, pritisak i gustinu atmosfere kroz koju je sonda padala. Eksperiment DWE je služio da se uz
pomoć Doplerovog efekta precizno prati sonda, utvrđuje njeno ponašanje u prostoru, ali i da se meri brzina
vetra. Uređaj je bio težak 2 kg.
80
U mojoj knjizi 'Neka velika otkrića i pronalasci...' piše sledeće:
'... Gledano sa Jupitera, Sunce je 80% manje od onoga kako ga mi vidimo sa Zemlje. I pored toga, iako je
5 puta dalji od Sunca od Zemlje, Jupiter uspeva da izrači u kosmos znatno više energije od one koju prima
– odnos emitovane/primljene energije iznosi 1,67. Tu energiju ne stvara kao Sunce, nuklearnom fuzijom, jer
je suviše mali i hladan za to: ona nastaje kao posledica takozvanog Kelvin-Helmholcovog mehanizma,
sporog gravitacionog sažimanja izazvanog hlađenjem površine. Unutrašnja temperatura izaziva strujanja
Jupiterovog tečnog omotača, što verovatno i uzrokuje kompleksna turbulentna kretanja atmosfere vidljiva u
površinskim slojevima oblaka...'
81
Još jedna zagonetka – najjači vetrovi u solarnom sistemu duvaju – na Neptunu! Čak 2100 km/h, odn.
580 km/s! Da ne širim temu, ali ima i brže: naučnici su otkrili da na egzoplaneti HD189733b duvaju vetrovi
brzinom preko 8500 km/h!
82
Instrument je istražio vertikalne strukture i mikrofizička svojstva oblaka i sumaglice u atmosferi duž
svakog kilometra trajektorije pada (od 0,1 do >10 bara). Instrument je mogao da detektuje prisustvo tipičnih
čestica oblaka veličine oko 1 µm ili više, u koncentraciji manjoj od 1 cm 3.
83
Radiometar, koji je sa pomeranjem sonde merio sjaj neba u različitim pravcima,

pokazivao je značajne varijacije u sjaju sve do nivoa pritiska od 0,6 atmosfera. Ispod toga
vidljivost je značajno opala. To je tumačeno kao pokazatelj postojanja gornjih slojeva
oblaka od aminijačkog leda. Međutim radiometar nije registrovao sloj amonijum vodonik-
sulfida; i obratno, nefelometar nije 'video' amonijački sloj. Treba, međutim, primetiti, da je
nefelometar istraživao čestice u okolini sonde, a radiometar oblačnost dalje od njega.
Nijedan podatak nije ukazivao na prisustvo iole značajnijih oblaka vodene pare – još
jedan zadivljujući rezultat sonde. Vertikalni gradijent temperature, napravljen prema
podacima instrumenta83) u dijapazonu pritiska od 6 do 15 bara (odgovara dubiini od 90-
140 km), karakterisao je atmosferu kao suvu i bez kondenzata.
Suprotno očekivanjima, LRD detektor (Lightning and Radio emission Detector) nije
uspeo da detektuje očekivani broj munja u atmosferi Jupitera – one su bile 3-10 puta ređe
nego za isto vreme na Zemlji. Optički deo detektora nije zabeležio bljeskove u blizini
sonde, ali je na radio frekvencama 'čuo' oko 50.000 udara. Sudeći prema
karakteristikama radiosignala, udari gromova su se dešavali vrlo daleko (oko 10.000 km
od sonde), i bili su višestruko jači od onih na Zemlji. Oblik signala je bio vrlo neobičan.
Mali broj munja se dobro 'slagao' sa otsustvom vode i označavala je, zajedno sa velikom
količinom voodonika84, manju verovatnoću detektovanja složenih organskih jedinjenja u
atmosferi.
Neverovatna slika našeg reportera iz cepelina u atmosferi gasovitog džina... Izgleda da 'gore' ipak ima
uslova za život... Mislim da reporteru hitno treba povećati platu i dodatak za odvojenost od porodice.
8. marta 1996. je objavljeno da je odnos helijuma i vodonika, kojih zajedno ima 99%
u atmosferi, zapravo jako blizak onom na Suncu. U prvim saopštenjima se navodilo da je
odnos helijuma i vodonika (prema težini) u atmosferi Jupitera jednak 0,14. Međutim,
83
ASI je pravio in-situ merenja temperature i pritiska atmosfere, počev od nivoa 10-10 bara, kada je sonda
ušla u gornju atmosferu, pa sve vreme tokom spuštanja sa padobranom do nivoa 16 bara. Senzori za
pritisak su bili slični onima iz misije na Mars, na lenderima 'Viking'.
84
U atmosferi, vodonika ima oko 86%, helijuma 13% i metana i vodene pare oko 0,1%...
84
dublje analize podataka detektora helijuma na sondi su pokazale, a to su potkrepila

merenja masenog spektrometra, da je odnos veći – 0,24. Isti odnos na Suncu je 0,25.
Ustanovljena sličnost odnosa He/H je pokazala da se hemijski sastav Jupitera nije
promenio nekoliko milijardi godina i da je ostao isti kao sastav protoplanetnog oblaka.
Nova procena je takođe pokazala da gravitaciono taloženje helijuma u dubini Jupitera nije
teklo tako brzo kao kod Saturna, gde je odnos He/H svega 0,06%. Kako je tom prilikom
rekao dr Ričard Jang, dobijeni podaci su pokazali da je unutrašnjost Jupitera mnogo
toplija od Saturna.
Nove procene helijuma 'povukle su' za sobom promenu podataka o količinama

drugih ključnih komponenti, naprimer, metana. Nekoliko težih elemenata, uključujući
ugljenik, azot i sumpor, prisutni su na Jupiteru u mnogo većim količinama nego na
Suncu85. To je značilo da su ozbiljnu ulogu u evoluciji Jupitara odigrali meteoriti i druga
mala tela koja eonima padaju u/na njega.
Sonda je sprovela prva kvantitativna merenja Jupiterove atmosfere ispod gornjih
slojeva oblaka, spuštajući se sa visine od oko 640 km i dostigavši nivo pritiska od 20 atm.
Na toj dubini, gde ne dopire Sunčeva toplota, nalazi se gornji deo onoga što smatramo
homogenom unutrašnjom atmosferom planete.
Danas naučnici imaju jak razlog da veruju da je slika atmosferske cirkulacije u
gornjim oblacima i u unutrašnjosti atmosfere (njena dubina dostiže 16.000 km; 100 puta
je deblja od Zemljine) deo jednog kontinuiranog procesa. Dr David Atkinson sa
univerziteta Ajdaho je dokazao da brzina konstantnih vetrova prevazilazi 180 m/s, i da se
ona sa porastom dubine ne menja.
Naučnici veruju da su rezultati potvrdili da osnovna pokretačka sila vetrova stiže iz
dubina planete. Dr Endrew Ingersoll sa Caltecha veruje da uzrok vetrova leži u dubini
od nekoliko hiljada kilometara, te da su oni uzrok karakteristiknih 'pojaseva' u gornjoj
atmosferi planete...
85
U Jupiterovoj atmosferi ima oko triput više azota, sumpora i plemenitih gasova nego na Suncu.
85
U toplim regionima planete, koji se nalazi na ekvatoru, svaka konvekciona ćelija u atmosferi podiže materiju
na gore, gde se ona ohladi, a zatim ih raznosi ka polovima. Taj proces se odvija neprestano. Kako se
mešavina gasova diže, dolazi do kondenzacije, a potom se gore formiraju oblaci amonijačkog vodonik-
sulfida. Oblaci amonijaka, raspoređeni po svetlim zonama Jupitera, pojavljuju se samo na najvišim
tačkama. Gornji slojevi atmosfere kreću se na zapad, u smeru rotacije same planete. Za to vreme
Koriolisove sile guraju amonijačke oblake na suprotnu stranu...
Menadžeri misije su potvrdili aktiviranje glavnog raketnog motora 'S400', što je

izvedeno u programirano vreme, u 17:20 PST (01:20 GMT) po signalnom vremenu, 7.
decembra 1995. godine. Motor je uključen u 18:08 PST (02:08 GMT), takođe u zadato
vreme, i radio je oko 49 minuta (manevar JOI, odn. TCM-2986). Orbitni aparat stanice
'Galileo' prvi je put u istoriji ušao u visokoeliptičnu orbitu oko planete Jupiter!
I ponovo su u Pasadeni odjeknuli aplauzi – prvo kada je tačno po planu započeo rad
motora i drugi put kada je javljeno: 'We got engine cut-off'.
86
Već sam rekao fascinantan podatak: motor je u čitavoj misiji uključivan samo 4 puta! Prvi put u manevru
ODM (Orbiter Deflection Maneuver), a drugi put u JOI. Tom prilikom motor je potrošio oko 44% čitavog
rezervoara! Šta više, 2/3 goriva je potrošeno na ova dva manevra plus PJR, manevar koji je usledio 4
meseca posle JOI. Podsećam da je više goriva straćeno u pokušajima da se otvori glavna antena nego što
je utrošeno na kontrolu položaja letilice tokom prvih 10 godina trajanja misije...
Pokom primarne misije, od lansiranja 1989. do 1997, trasteri snage 10 N učestvovali su u 38 navigavionih
manevara a čak 13 manevara je otkazano zbog preciznosti prethodnih manevara. Glavni motor je
uključivan 4 puta, uključujući i 'wake-up burn' od 2 sekunde. Ipak, do kraja dela misije označene sa GEM,
koja je trajala do kraja 1999, čak ni dva najkorišćenija trastera (za kontrolu precesije – P1A/P2A i L1B/L2B)
nisu bila ni blizu konstruktorskog limita od 35.000 ciklusa rada.
86
Navigacijski gledano, ovo je bila kruna čitave dotadašnje misije! Takav manevar je prosto neverovatan i
kada treba ući u orbitu oko Meseca, a oko Jupitera, koji je pola milijardi km udaljen od nas, ima 3 puta
ekscentričniju orbitu od nas i okreće se oko svoje ose 2,5 puta brže od Zemlje – to je bila prava veština! Na
slici, C/A je tačka najbliža planeti, JOI je mesto ulaska u orbitu, a 'Relay' je mesto iznad tačke ulaska
sonde u atmosferu Jupitera.
Kako je ustanovio navigacioni tip, motor 'S400' je izveo manevar sa neverovatnom

tačnošću – 0,1%! 'Mi nismo samo na orbiti, mi smo na JAKO dobroj orbiti,' saopštio je
Vilijam O'Nil.
Sve vreme tokom leta ka orbiti Jupitera, 'Galileo' je radio dobro kao retko kada pre
toga. Samo jednom tokom prolaska kroz radijacione pojaseve zvezdani senzor87 je
'izgubio' referentnu zvezdu – Kanopus. Međutim, orijentacija prema zvezdama je
uspostavljena za samo pola sata...
'Bio je to veličanstven dan, ali jedan od onih mukotrpnih za rad,' rekao je O'Nil
tokom trijumfalne press-konferencije u 18:45 PST. Tada je izneo sažeti izveštaj i
predstavio novinarima sve inženjere i menadžere tima koji je ne jednom izvlačio stanicu iz
katastrofalnog položaja.
Prva procena tačnosti dostignute orbite bila je moguća tek nakon merenja
Doplerovog frekventnog pomaka signala i brzine stanice. Negde oko ponoći 8. decembra
otkriveno je orbita malo niža od planirane, a da joj je period manji od proračunatih 7 dana.
Iako to izgleda čudno, ova odstupanja od plana su čak bila jako poželjna i korisna. Time
je nestala potreba za zadatom korekcijom orbite OTM-1 (Orbital Trim Maneuver), moglo
se uštedeti gorivo i omogućilo je ulazak u trajektoriju proletanja ('fly-bya') pored
Ganimeda (događaj G1) nešto ranije.
Bliži od planiranog, let pored Ije omogućio je veću uštedu goriva za etapu orbitnog
leta. Osim toga, datum prvog proletanja pored Ganimeda je promenjen – umesto 4. jula
1996. sada je bio 27. jun.
87
Taj mali skener je ustvari bio mali optički teleskop koji je obezbeđivao referentni položaj. Ipak, uspeo je
da na sreću napravi i nekoliko naučnih otkrića. U primarnoj misiji, otkriveno je da skener može da detektuje
čestice visoke energije kao šum. Tako je otkriveno da su to uglavnom elektroni energije >2 MeV koje je
hvatalo Jupiterovo magnetno polje. Drugo otkriće je jedne binarne zvezde, a treće hipotetički sateliti oko
Jupiterovog meseca Amaltee.
87
Proračunata visina apocentra prvog kruga bila je oko 20 miliona kilometara – 280
poluprečnika gasovitog džina. Stoga je prvi krug 'Galilea' trebalo da traje gotovo 7
meseci.
Posle ulaska u orbitu, usledila je prva izdužena orbita, posle koje je usledilo pravo naučno istraživanje...
Orbita je bila toliko precizna, da prva dva korektivna trim-manevra (OTM-1 i OTM-2) nisu ni bili potrebni...
Uz to, prva orbita je skraćena za jednu nedelju (jedan Ganimedov period) u odnosu na originalni plan,
čuvajući gorivo i bolje se pripremajući za naredne orbite posle druge posete Ganimedu 27. juna...
Planiranih 11 krugova (gravitacionih asistencija) primarne misije 'Galilea' oko Jupitera. Vremenski
razmak između crtica je 2 dana. RJ = Juputerov ekvatorski poluprečnik = 71.492 km.
U januaru 1996. godine, objavljeni su stvarna vremena kritičkih događaja i drugi

parametari koji su karakterisali rad orbitnog aparata i atmosferske sonde 'Galileo' 7.
decembra 1995. godine. Evo tih podataka (SCET – realno vreme događaja; ERT – vreme
dolaska signala na Zemlju):
– Vreme minimalnog rastojanja od Ije – 17:45:58 GMT SCET;
– Minimalno rastojanje od Ije – 892 km;
88
– Vreme prolaska perijova88 – 21:53:44 GMT SCET;

– Visina u perijovu – 214.569 km;
– Dužina impulasa u JOI – 49 min. 00,4 sek.;
– Prva provera signala sa sonde – 23:04 GTM SCET;
– Potvrda prijema signala sa sonde – 23:10 GTM SCET;
– Položaj sonde na kraju manevra – 160 km od vrhova oblaka.
Originalni Nasin plan za 7. decembar 1995. i prilazak 'Galilea' Jupiteru. U ubačenom ramu je planirano
osmatranje Evrope iz blizine, ali plan je iznenada otkazan malo pre 7. decembra...
Nedugo potom, sumirani su rezultati tog leta...
Kao rezultat ovog 'Galileovog' leta iznad Ije 7. decembra, bilo je otkriće njenog
gvozdenog jezgra i, možda, Ijinog magnetnog polja. Kao rezultat analiza podataka o
ubrzavanju stanice tokom leta iznad Ije ustanovljeno je da taj satelit ima 'dvoslojnu'
strukturu. U centru Ije se nalazi jezgro prečnika 550-900 km (polovina promera satelita i
20% njegove mase), verovatno od gvožđa ili njegovog sulfida, okruženo plaštom od
delimično istopljenih magnezijumskih stena i kore.
88
To je tačka na orbiti najbliža Jupiteru (prim.prev.)
89
Formiranje gvozdenog jezgra je očigledno vezano sa intenzivnim zagrevanjem

satelita. Okrećući se na malom rastojanju od Jupitera, Ija je izložena vrlo snažnim
plimama89. Svoj doprinos daju i tzv. 'vrtlozi', uzrokovani perturbacijama Ijine orbite od
strane Evrope i Ganimeda. Ovi snažni uticaji, pretvoreni u unutrašnje trenje, izazivaju
zagrevanje i rastapanje stena i podstiču vulkanizam, reke lave i sumporne gejzire. Budući
da je triput manji od Zemlje, Ija emituje dvostruko više toplote. Ijino gvozdeno jezgro je
moglo da nastane prvobitno ili kasnije, pod uticajem plimskih zagrevanja.
Tokom leta na najmanjoj visini iznad Ije, instrumenti 'Galilea' su zabeležili veliku
'rupu' u magnetnom polju Jupitera. 'Umesto neprestanog pojačavanja kako smo se
približavali Jupiteru, jačina magnetnog polja je iznenada opala za 30%,' pričao je naučni
direktor misije, dr Torens Džonson.
Još jedan rezultat decembraskog proletanja pored Ije bio je u tome da se Ija
predstavila kao izvor Jupiterovih potoka prašine. Tako su bar bili interpretirani rezultati
'Galileovog' detektora prašine DDS. Tajanstvene potoke prvi put je otkrila stanica 'Julisis'.
'Galileovi' instrumenti su registrovali potoke koji su bili jači od onih 'Julisisovih', i koji su
započeli od jula 1994. i trajali sve do susreta sa Ijom.
Posle posete sondi 'Vojadžer', razvila se teorija da su se čestice prašine iz Ijinih
vulkana naelektrisavale i bivale ubrzavane rotirajućim magnetnim poljem planete.
Sledeća varijanta teorije je govorila da se čestice ubrzavaju u magnetosferi. Na taj način
dobijaju brzinu od 50 do 100 km/s, dovoljno da napuste Sunčev sistem 90.
Podaci koje su poslali uređaji za proučavanje plazme i energetskih čestica takođe
su pružali neočekivana otkrića. Rukovodilac eksperimenta za proučavanje plazme, dr
Louis A. Frank, objavio je da je 'Galileo' očito proleteo kroz gustu Ijinu jonosferu. Na
visini od oko 900 km iznad Ije, senzori su zabeležili visoku koncentraciju jona kiseonika,
sumpora i sumpor-dioksida. Očigledno je da ih na tu visinu izbacuju Ijini vulkani i da,
suprotno očekivanjima, moćno magnetno polje Jupitera ne dozvoljava da se jonski oblak
raseje okolo. Prethodni podaci nisu ukazivali na mogućnost postojanje tako visoke
jonosfere Ije. Naprimer, radio-okultacija 'Pionira 10' ovim Jupiterovim mesecom 1973.
godine pokazala je da je visina jonosfere svega 30-60 km. 'Vojadžeri' su detektovali
vulkane na Iji, ali maksimalna visina materije izbačene iz njih nije premašivala par stotina
km.
Kada bi la vidljiva, Jupiterova magnetosfera je ogromna – izgledala bi na našem nebu ovako... Posle
helosfere, to je po zapremini najveća kontinuirana struktura u Snčevom sistemu.
89
Kažu da se tamo tlo diže i spušta za po 100 metara pod uticajima gravitacije džina!
90
Da bi se pobeglo od Sunca, najviše zavisi odakle se kreće. Ako se kreće sa površine Sunca, ta brzina je
615 km/s; ako se kreće sa Zemlje, ta brzina je oko 42 km/s... Sa Jupitera, ta brzina je 18,5 km/s, a sa
Neptuna svega 7,7 km/s!
90
Električna struja od 5 miliona ampera teče kroz Ijinu 'fluksnu cev'. Ona povezuje Iju sa gornjim slojevima
Jupiterove atmosfere, poput nekog džinovskog kabla. Torus plazme ima centar rotacije kao i Ija, i debeo je
1-2 širine Jupitera. Torus je ispunjen jonima sumpora i kiseonika temperature oko 100.000 K koje izbacuju
Ijini vulkani. Pošto je osa rotacije planete nagnuta u odnosu na magnetnu osu, orbita Ije (crtkasta linija) je
nagnuta u odnosu na torus plazme. Struja se stvara usled kretanja plazme iz Ijinog torusa kroz ogromnu,
rotirajuću magnetosferu Jupitera, a ove struje se spajaju satelit sa Jupiterovom atmosferom, gde stimuluše
prsten, ili oval, permanentnih aurora oko polova i generiše promenljive radio emisije, što znači da Jupiter
možemo da posmatramo i kao vrlo slabi radio-pulsar!
Mehanizam nastanka polarne svetlosti na Jupiteru. 'Galileo' je godinama proučavao i merio komplikovane
tokove naelektrisanih čestica u okolini Jupitera.
Do kraja kosmičke misije u jesen 2003. godine, 'Galileo' je proleteo pored Ije ukupno
čak 7 puta!
Međutim, posle ulaska u Jupiterov sistem 'Galileo' je zašao duboko u radijacione

pojaseve planete, gde je elektronika stanice mogla ozbiljno da bude oštećena. Zbog toga,
da bi izbegao zračenje91 i mogao da ispuni zadati program istraživanja Jupiterovog
91
Polovina ukupne doze zračenja koju je 'Galileo' pokupio u prve dve godine boravka u blizini Jupitera,
poticala je tokom tog prvoj susreta sa planetom na maloj visini.
91
sistema, pericentar 92 orbite je morao da bude 'podignut'. Kao rezultat toga, 14. marta
1996. orbiter je izvršio svoj treći i poslednji veliki manevar – podizanje pericentra orbite, ili
skraćeno PJR. Proračunata veličina impulsa je iznosila 377,9 m/s. Glavni raketni motor je
proradio poslednji put, u trajanju od 23 minuta i 41 sekundu. Kraj za mašinu vrednu
desetak miliona dolara...
13. maja 1996. radiovezom sa Zemlje je na računar 'Galilea' instalirana nova verzija
softvera, koja je zbog bolje obrade podataka i kompresovanja podataka omogućavala
znatno povećanje količine zapamćenih informacija.
3. juna 1996. 'Galileo' je poslao na Zemlju prvu navigacionu sliku Ganimeda –
Jupiterovog satelita – naspram pozadinskog zvezdanog neba. Snimak je napravljen sa
rastojanja od 9,8 miliona km isključivo radi preciziranja 'Galileove' orbite. Za njegovo
slanje upotrebljen je novi softver koji je omogućavao odabir i slanje na Zemlju samo te
jedne informacije koja je potvrdila da se aparat nalazi na proračunatoj trajektoriji, a da je
Jupiter upravo tamo gde je trebalo da bude. Od više od 5 miliona bita, koliko je činilo
originalni snimak, ostavljeno je svega 24.000 koje nose bitne informacije – sliku zvezda i
prelazak sa svetla u tamu na Ganimedovom srpu.
Prvi navigacioni snimak Ganimeda. Obrađen je softverski tako da sadrži samo najbitnije navigacione
parametre, a sve ostalo je apstrahovano. Time je slika bila 'rasterećena' i mogla je brzo da se pošalje na
Zemlju.
3. juna sa 'Galilea' nam je stigao navigacioni snimak koji je potvrdio da se stanica

kreće ka tački G1 – susretu sa Ganimedom – po zadatoj trajektoriji. Snimak je napravljen
sa udaljenosti od 9,8 miliona kilometara od satelita. Da bi snimak što pre stigao na
Zemlju, prethodno je obrađen i redukovan radi smanjivanja njegove zapremine.
19. juna je završena predaja na Zemlju podataka Ijinog torusa u vreme prvog
susreta sa tim satelitom 7. decembra 1995. Na traci je preostalo još samo oko 10%
podataka koji če biti poslati kasnije. Ka orbiteru je poslata komanda prema kojoj je zorom
92
Pericentar je tačka na orbiti najbliža centralnom astronomskom telu oko koga se vrši rotacija. Apocentar
je suprotno: najdalja tačka. Kod Zemlje, te tačke zovemo perigej i apogej.
92
21. juna (u 04:40 PDT) brodski magnetofon prošao kroz svojevrsnu 'profilaksu' pred
'borbeno dejstvo' i konfigurisao se u radni režim. Profilaktika se sastojala od
premotavanje trake sa jednog kotura na drugi da bi bolje legla i da bi se nečistoća
ravnomerno rasporedila duž trake. Zatim je traka premotana na takav način da bude
spremna za početak snimanja. Sve je proteklo u najboljem redu...
21. juna 'Galileo' se nalazilo na 5,4 mil. km od Ganimeda i 630 mil. km od Zemlje.
Orbitna brzina stanice je dostigla 6,6 km/s (23.750 km/h). Tog dana je 'Galileo' ušao u
režim dvojne rotacije, spremajući se za preletanje iznad Ganimeda. Prema proračunima
balističara, orbiter je trebalo da proleti na visini od 844 km iznad površine93 26. juna u
23:29 PDT (27. juna u 06:29 GMT). Potvrda tog događaja trebalo je da stigne do antena
na Zemlji posle 35 minuta.
Ovako je generalno izgledala svaka od 11 planiranih orbita. Kao što je na putu do Jupitera letilica iskoristila
Veneru i Zemlju za tri gravitaciona manevra, tako je isti sistem (samo umanjeni) korišćen i tokom čitave
dalje misije – proletanjem pored jednog meseca, već je hvatana brzina i pravac ka sledećem cilju.
Orbita G1 koja je 27. juna 1996. brzinom od 7,8 km/s dovela 'Galilea' na samo 844 km od Ganimeda.
Tada je letilica bila udaljena 4,2 AJ od Zemlje a signal je brzinom svetlosti putovao 35 minuta.
93
Ganimed je prvi slikao 'Pionir 10' 1973. sa udaljenosti od 446.000 km, a potom je to uradio i 'Poinir 11'
sledeće godine. Zatim je to ponovio 'Vojadžer 1' tokom 2 sata 5. marta 1979. sa udaljenosti od 305.000 do
180.000 km. Posle je u julu naišao 'Vojadžer 2' i prošao na još manjoj udaljenosti. 'Galileo' je proleteo 133
puta bliže od 'Vojadžera 1', a 70 puta bliže od 'Vojadžera 2'. Do 2000. godine 'Galileo' je 6 puta posetio ovaj
mesec – G1, G2, G7, G8, G28 i G29 (brojevi označavaju redne brojeve orbita). Sledeća sonda koja je
snimila Ganimed bio je 'New Horizons' koji je tuda proleteo 2007. na putu ka Plutonu.
93
Prvi susret sa Ganimedom otpočeo je 23. juna u 9 sati i 35 minuta PDT

sistematičnim merenjem magnetnog polja i čestica zahvaćenih Ganimedom94 i Jupiterom,
na rastojanju od 3 mil. km od planete. Planirano je da takva merenja budu sprovođena
tokom svakog preletanja Jupitera ili njegovih satelita sa specijalnih tačaka u kosmosu.
Međutim, 24. juna stanica je automatski isključila detektor energetskih čestica (EPD)
i prebacila uređaj u sigurnosni režim rada. Takva zaštita je instalirana u programu
kontrole detektora za slučaj da njegov procesor registruje da neko merenje iskoči van
određenih granica.
Nakon isključenja, inženjeri i operatori koji su radili na EPD-u požurili su da utvrde
uzrok i da li je sigurno da ponovo uključe detektor. Kako ne bi remetili autonomiju rada
stanice pred susret sa Ganimedom, inženjeri su rešili da odlože uključivanje EPD-a za 1-
2 dana posle preletanja. Ubrzo je otkriven pravi razlog ispadanja instrumenta iz stroja, ali
je takođe i zaključeno da to neće uticati na rad ostalih instrumenata...
Sredinom 24. juna, 'Galileo' je izveo ključni manevar (OTM-6), kojim je precizirao
putanju leta pored Ganimeda. Od uslova koje je opredelio taj prelet jako je zavisila
naredna trajektorija 'Galilea', ali i susreti sa sledećim satelitima. Svaka greška sada
koštala bi mnogo, ili nenadoknadivo, kasnije...
Do 25. juna zaključena su prva istraživanja Ijinog torusa uz pomoć UV-instrumenta
UVS na 'Galileu'. Tog dana predveče prvi put je snimljena Ija uz pomoć kamere SSI
(pogledaj NSSDCA foto-galeriju).
25. juna, udaljenost od Ganimeda je smanjena na 1,3 miliona km, a orbitna brzina
povećana na 16 km/s (57.600 km/h).
26. juna izvršena su posmatranja Ganimeda i Velike crvene pege na Jupiteru. Istog
dana je prvi put snimljena globalna slika Kalista. Pored preostala tri Galilejeva satelita, cilj
'Galilea' u danime pred susret sa Ganimedom bio je potraga za aurorama na nočnoj
strani Jupitera i proučavanje čudnovatog Ijinog torusa plazme.
'Galileov' prvi susret sa Ganimedom 27. juna bio je prvi prelet preko nekog meseca u čijem osmatranju su
učestvovali svi instrumenti. (Tokom preleta iznad Ije u decembru 1995, nije bilo slikanja da bi se osiguralo
da će ostala merenja biti obavljena.) Slanje podataka je trajalo sve do 1. septembra.
Gravitaciona asistencija prilikom G1 redukovala je 'Galileov' orbitni period sa 210 na 72 dana, što je
dozvoljavalo još orbita i bliskih susreta svake godine. Perijov orbite je snižen da bi držao letilicu van regija
najvećeg zračenja.
94
Ganimed je čak 8% veći od Merkura!
94
Ponekad zaboravimo koliki je Jupiter. Evo ga u poređenju sa Zemljom. Ganimed je 60% manji od Zemlje ali
je ipak najveći mesec u solarnom sistemu.
Velika crvena pega snimljena u veče 26. juna 1996, približno u prirodnoj boji (veća slika.)
26. juna u 23:39:06,7 PDT (27. juna 06:39:06,7 GMT) 'Galileo' je proleteo na visini
od 835,0 km od površine Ganimeda, odn. na 3469,0 km od njegovog centra, pri relativnoj
brzini od 7,8 km/s. Brzina prilaska, na koju je uticala jedino gravitacija Jupitera, iznosila je
7,426 km/s (26.730 km/h) i uvećala se za 0,374 km/s (1350 km/h) zbog privlačne sile
Ganimeda. Stanica jep rošla na širini od 30,62° u odnosu na prosečni ekvator Jupitera.
95
Ganimed u prirodnoj boji od 26. juna '96. Sever je gore. Tamne nijanse tla su starije od svetlih. Rezolucija
je 13,4 km/px. Srednji prečnik Ganimeda je 5262 km, a udaljen je od planete malo preko milion km.
Odstupanja od izračunatih parametara susreta sa Ganimedom bila su mala:

vremenski +2,7 sekundi, po visini 8,8 km, a po širini +0,24°.
Promena frekvencije prijemnog signala orbitera usled Doplerovog efekta pokazala je
da je čitav manevar protekao kako treba. Na Zemlji, vest o prolasku na najmanjoj
udaljenosti stigla je u 00:03:57 PDT, tačno 24 minuta 50 sekundi posle stvarnog
događaja.
Kao rezultat proleta, odn. 'fly-bya', bilo je ukupno povećanje brzine od 728,1 m/s.
Orbiter je usporio u odnosu na Jupiter za 433 m/s, odn. sa 14,944 na 14,511 km/s. Ta
vrednost je iznosila 47% ukupne brzine ostvarene u momentu lansiranja letilice. Da bi
izveo tu korekciju (ne koristeći fly-by), brodski motor bi morao da potroši 113% količine
goriva potrebne za ulazak u Jupiterovu orbitu. I na kraju, svi ostali preleti pored drugih
meseci davaće 3,7 puta manje ubrzanje.
Orbitni period 'Galilea' je smanjen sa 209,9 na 72,1 dan, a nagib orbite u odnosu na
Jupiterov ekvator sa 5,81° na 4,42°.
Oko 250 naučnika iz tima 'Galileo', njihovih porodica i prijatelja pozvano je na
svečanu večeru u JPL da bi svi čuli zanimljive detalje o preletu iznad Ganimeda.
27. juna u Pasadenu je stigla samo mala količina naučnih podataka u realnom
vremenu i detaljna telemetrija o radu različitih sistema stanice. Prve slike i ostale
informacije očekivane su tek za nekoliko dana. Unapred je odlučeno da slike dve
karakteristične oblasti na površini – čudnih šara Uruk Sulcus i ogromne tamne površine
Galileo Regio – budu poslate na Zemlju prioritetno. Projekat 'Galileo' je čak najavio 'civilni
konkurs' na koji će učesnici slati slike predela na Zemlji koje ih najviše podsećaju na ove
dve oblasti na Ganimedu. Objavljivanje tih slika je bilo zakazano za 10 juli…
96
Relativno mlada oblast Uruk. Snimak je napravljen sa udaljenosti od 7448 km od Ganimeda. U momentu
snimanja Sunce je osvetljavalo površinu iz donjeg levog ugla, sa 77° iznad horizonta. Kadar pokriva
površinu od 55×35 km. Rezolucija je 74 m/px. Sjaj ukazuje da se na površini nalazi vodeni led...
Tamni reljef oblasti Galileo ima prečnik 3200 km. Sličan je karakterističan za polovinu površine Ganimeda.
Jako je star – oko 4 milijarde godina. Krater levo od centra kadra je očigledno star, jer se vidi da su ivice
neć prilično erodirale. Sever je na vrhu slike. Sunce osvetljava levo odozdo. Površina kadra je 19×26 km, a
rezolucija slike 80 m/px.
Ka orbiteru je poslata sekvenca softvera 'G1B', odgovorna za otpočinjanje slanja

podataka. Tokom noći 28. juna, tim je poslao naredbu za utvrđivanje stanja magnetofona,
da novi podaci ne bi slučajno obrisali markere koji obeležavaju granice prigodnih oblasti
na traci. Sledećeg dana kamera SSI je snimala vulkane, a potom, zajedno sa
infracrvenim spektrometrom NIMS i fotopolarimetrom PPR, pomračenje Ije. Dana 29. juna
oko 19:30 PDT instrumenti za istraživanje plazme i čestica odradili su svoje u sloju
plazme – i time je okončan susret.
97
Vulkani na Iji. 'Galileo' je 28. juna '98. sa rastojanja od 972.000 km snimio vulkansku perjanicu visoku oko
100 km. Plavu boju emituje gasoviti sumpor-dioksid i 'sneg', nastao usled kondenzovanja gasova. Slika je
pokazala da gasovi iz oblasti Ra Patera svetle u mraku, možda zbog fluorescencije jona sumpora i
kiseonika koji se obrazuju pri raspadu molekula dioksida sumpora u Jupiterovoj magnetosferi. Sa strane je
dat jedan snimak vulkanske oblasti Ra Patera koji je napravio 'Vojadžer2' 1979. godine (gornji desni kadar
je snimljen 1979. a donji 1996.).
Tri slike punog diska aktivnog meseca Ije u prirodnoj (gornji red) i dorađenoj boji. Seriju snimaka je
napravio orbiter 'Galileo' krajem juna 1996. i pokrivaju oko 75% površine. (Veća slika.).
Uveče kasno 29. juna, na stanicu je poslat softverski niz računarskih naredbi
neophodnih za korekciju trajektorije OTM-7. Kao rezultat manevra OTM-7, izvedenog 30.
juna, brzina 'Galilea' je promenjena za 0,6 m/s, čime je sačuvano 8 kilograma monometil-
hidrazinskog goriva za naredne poslove.
98
30. juna je orbiter okrenuo antenu ka Zemlji, da bi uveče bio započet mukotrpan i
spor posao slanja na Zemlju zapisanih informacija.
Ganimed ima prečnik od 5264 km, što je čak ~40% Zemljinog. To je najveći satelit u
solarnom sistemu, veći i od Merkura i od Plutona, a po prečniku dostiže ¾ Marsa. Da ne
kruži oko Jupitera, sigurno bi bio patuljasta planeta. Težina mu je samo 2,47% Zemljine
(Mesec – 1,23%). Ganimed ima gustinu od 1,936 gr/cm3, tj. oko polovine ga čine stene a
polovina je od vodenog leda. Geološke formacije su slične onima na Zemlji – krateri,
baseni, useci i planine. 60% njegove površine je prekriveno relativno sjajnim, 'čistim'
ledom, a ostalih 40% – tamnijim i 'prljavim' ledom. Tamne oblasti su prepune kratera i
vremenski su starije. Na svetlim su uočeni tragovi tektonike, koja se opaža u lomovima
ledene kore. Osmatranjima sa Zemlje konstatovan je tanki sloj ozona.
Do tada, najbliže Ganimedu je prišao 20 godina ranije 'Vojadžer 2'. Ali 'Galileo' je
proleteo 133 puta bliže od 'Vojadžera 1' a 70 puta bliže od 'Vojadžera 2', i mogao je da na
površini snimi detalje od desetak metara.
10. jula u 14:00 PDT u salu Fon Karmana Laboratorije za mlazni pogon u Kaliforniiji
stigli su prvi snimci sa 'Galilea'. Videla se površina intenzivno bombardovana kometama i
asteroidima, ali i izbrazdana i uvijana silama koje su obrazovale planine i kontinente na
Zemlji. Otprilike polovina stare površine je prekrivena tragovima mladih vulkanskih i
tektonskih dejstava.
Mozaik prikazuje snimke sa 'Galilea' naspram slike oblasti kako ju je video 'Vojadžer 2' 1979. Rezolucija
malih slika je oko 74 m/px, a velike je 1,3 km/px.
99
Oštra granica između starog i tamnog terena Nicholson Regio mlađeg i svetlijeg Harpagia Sulcus.
Brojni drevni udarni krateri slagani jedan preko dugog tokom više milijardi godina. Krater levo ima Ø19 km.
Dimenzije kadra su 46×64 km.
Prema svedočanstvu člana tima za obradu fotografija, dr Jamesa Heada, te su

slike otkrivale osnovne detalje formiranja elemenata koje je snimio 'Vojadžer', i sve naše
predodžbe o starosti i nastanku postavile naglavce. Glavna senzacija je bila to što je
između novih detalja bila vidljiva stara i razrovana površina, menjajući našu predstavu o
geološkoj istoriji Ganimeda.
'Snimci su apsolutno neverovatni, 20 puta bolji od onih koje su nam slali 'Vojadžeri'.
Prosto smo preplavljeni novim slikama. Dolaziti u laboratoriju i zaticati nove slike – to je
kao da mi je rođendan svaki dan. Poslednjih 10 dana niko ne spava...'
Robert Pappalardo je primetio da su 'slike 'Vojadžera' pružale opštu perspektivu', a
da nove otkrivaju zanimljive detalje. Tako, na jednoj staroj slici se videlo nešto što je
podsećalo na 'glazirani đevrek'. Sada je bilo vidljivo da se radi i vulkanskom krateru
okruženom tamnom materijom vulkanske ili erozivne prirode.
100
Grebeni i veliki krater u oblasti Uruk. Snimak prikazuje male detalje u svetloj oblasti, koja je karakteristična
za skoro polovinu površine Ganimeda. Dominira veliki udarni krater. Rezolucija je 74 m/px. Površina na slici
ima oko 2400 km2.
Džejms Hed je na slikama 'Galilea' uočio rased koji ga je podsetio na Demoklov

mač Kalifornije, rased San Andreas. Odgovarajući na pitanja o seizmičkoj aktivnosti na
Ganimedu, rekao je nemoguće izmeriti 'ledotrese' ali da su dimenzije planinskih lanaca
na Ganimedu po razmerama slični onima koji formiraju zemljotrese u južnoj Kaliforniji.
Po mišljenju Heda, ispod površine Ganimeda možda ima tečne vode! U slučaju
lomova kore, ona u vidu gejzira oslobađa u hladnu atmosferu i brzo se pretvara u čvrst
led.
Naučnici veruju da Ganimed ima tečno metalno jezgro okruženo plaštom od stena i leda. Neki podaci
indikuju da ispod ledene kore postoji i ogroman globalni okean slane vode dubok čak 800 km! Jedini je
mesec koji ima magnetno polje, koje verovatno nastaje konvekcijom u tečnom metalnom jezgru. To
magnetno polje je skriveno unutar daleko jačeg Jupiterovog polja, i prikazuje se jeduno u vidu perturbacija
silnica polja.
101
Aurore na Ganimedu – pomeranja pojasa aurora, tj. polarne svetlosti, može da znači postojanje
podpovršinskog slanog okeana.
U međuvremenu, istraživanja podataka vezanih za magnetna polja uz pomoć

spektrometra plazmenih talasa PWS i magnetometra MAG dovela su do još jednog
važnog otkrića – magnetosfere Ganimeda. Ranije nije bilo poznato da ijedan mesec neke
planete poseduje magnetosferu. Veruje se da polje nastaje usled postojanja istopljenog
gvozdenog jezgra, kao i sloja slane elektroprovodne vode ispod zaleđene kore meseca.
17. jula je objavljen prvi snimak Ije u boji, napravljen 25. juna 1996. sa rastojanja od
2,24 miliona km. Na slici se videlo da su se nakon 17 godina od posete 'Vojadžera' na
površini Ije dogodile dramatične promene. Najmanji detalj koji je mogao da bude razlučen
na slici imao je veličinu oko 23 km.
102
Puni disk Ije, region Media Regio. Snimak vulkanske aktivnosti Ije koji je snimio 'Galileo' 25. juna 1996. Ovo
je bio prvi snimak Ije posle dugih 17 godina. Daljina – preko 2 mil. km.
Površina Ije je pokrivena vulkanskim naslagama koje se, kako se veruje, sastoje od
običnih silikatnih stena i različitih jedinjenja sumpora, koji Iji daje onu karakterističnu boju.
Najsvetlije oblasti su pokrivene injem od sumpor-dioksida, a najtamniji su rejoni sadašnjih
ili prošlih vulkanskih aktivnosti.
Planetolozi su konstatovali da je za 17 godina površina pretrpela ogromne promene
zahvaljujući brojnim sumpornim vulkanima 95. Distribucija i boja pojedinih oblasti je
drastično promenjena. Sjajne površine u blizini istočne ivice diska znatno su vidljivije
nego ranije. U blizini vulkana Masubi (odmah ispod centra slike), koji je 1979. bio jako
aktivan, površina je vidljivo promenjena. Pojavile su se nove naslage sumpora i sumpor-
dioksida.
Mozaik od 4 slike prikazuje promene na vulkanu Loki (Loki Patera) poređenjem slika 'Galilea' od juna '96. i
slika 'Vojadžera' od '79. Gore levo je slika 'Vojadžera 1' u visokoj rezoluciji, onda u pravcu kazaljke ista
oblast u boji, a zatim slike u boji 'Galilea' i 'Vojadžera 2'. Sever je gore. Tokom preleta 'Vojadžera', velike
erupcije su se dizale sa svakog kraja tamne linearne 'fisure' i stvarale tamne kaldere. (Veća slika).
95
Danas se zna za preko 150 aktivnih vulkana, pa se Ija smatra geološki najaktivnijim telom u solarnom
sistemu. Veruje se da ih ima preko 400...
103
Ija snimljena 1996. kamerom (levo) i NIMS-om tokom G2. Na slici kamerom, crveno su kratki lanci
sumpora, a žuto naslage sumpora. Desno se vide termalni izvori...
Veliko širenje vulkana Ra Patera. Ista priča kao i na gornjem mozaiku. Posmatranja koja je izveo 'Habl'
potvrdila su znatne izmene u međuvremenu. Očigledno je da su rastopljene stene probile bočne zidove
stare kaldere96, znatno je proširivši i okrenuvši na jug i jugoistok dva odvojena toka. Nove svetle naslage,
pokrivajući površinu od 40.000 km2, prekrile su kalderu.
Radiometar na 'Galileu' je pokazao da je temperatura na noćnoj strani Ije dostizala

-226-229°C. Uz pomoć spektrometra NIMS i kamere SSI izmerena je temperatura i 'vrelih
tačaka' na Iji, uključujući aktivne i ugašene vulkane. Iznosila je +147...+347°C97.
Vulkanske vrele tačke i područja sa aurorama jasno su vidljiva na tamnoj strani Ije. Snimak je načinjen 29.
juna '96. kada se Ija nalazila u Jupiterovoj senci. Desno je dat snimak 'Vojadžera' iz 1979. godine radi lakše
96
To su depresije koje nastaju nakon ispražnjavanja podzemnih rezervoara magme. Pogrešno ih mešaju
sa kraterima. Na Zemlji, samo 7 kaldera je nastalo u ovom veku, i naše su najmanjeg prečnika među
planetama. Na Iji, prosečna kaldera ima prečnik 40 km.
97
Kasnije su merene i daleko više temperature u blizini vulkana – čak i više od 1600°C.
104
orijentacije. Crveni ovali i zelene regije imaju temperaturu oko 700 K. Slika je snimljena sa udaljenosti od
1.035.000 km.
27. juna 1996. orbiter je sproveo istraživanja ne samo Ganimeda, već je uspeo da
fotografiše i Evropu sa rastojanja od 155.000 km i u rezoluciji od oko 1,6 km po pikselu. U
avgustu 1996. godine naučnici su uspeli da sa magnetofona skinu slike ekvatorijalne
zone Evrope.
Snimci Evrope, drugog po redu od četiri Jupiterova velika satelita 98, pokazali su da
najverovatnije ispod ledene kore postoji 'topli led' ili čak tekuća voda
Fotopolarimetar-radiometar PPR je uspeo da tokom junskog preleta napravi
temperaturnu kartu Evrope. Uređaj je u podne izmerio svega -145°C. To nam govori da je
površina Evrope verovatno pokrivena sitnozrnasim poroznim ledom.
Mesto je slično ledenim poljima u polarnim oblastima Zemlje. Tamne linearne pukotine na snimku protežu
se duž čitavog meseca. One razdvajaju ledene ploče prečnika 30 km. Područja između ovih ploča
napunjena su verovatno zaleđenim muljem pomešanim sa kamenim krhotinama. Oblast na slici ima
dimenzije 360×770 km.
Evropa je po dimenzijama približno jednaka našem Mesecu, samo što je pokrivena

glatkim belim ledom. Za razliku od drugih tela solarnog sistema, na Evropi skoro da i
nema kratera. U istraživanju Evrope sa 'Galileom', jedan od osnovnih ciljeva je bila
potraga za znakovima sadašnje ili nekadašnje aktivnosti i odgovor na pitanje o prisutnosti
tečne vode. Sudeći po specifičnoj gustini, sloj leda na površini Evrope ima debljinu ne
manju od 100 km, ali toplota koju stvaraju plimska naprezanja možda dobar deo leda drži
u tečnom stanju.
98
Svi ostali meseci – a pored Galileanaca, ima ih još 65 – imaju masu od samo 0,003% ukupne mase svih
Jupiterovih pratioca. Njih 80% ima prečnik manji od ~10 km...
105
Slika Evrope u najvećoj rezoluciji. Rezolucija je svega 6 metara po pikselu! Siva linija je nastala uled
gubitka podataka prilikom slanja sa 'Galilea'.
Evropa u boji. Na osnovu slika Evrope dobijenih 28. juna '96. uz pomoć različitih filtera, ova slika je
napravljena ulažnoj boji. U kadru je oblast Minos Linea sa linijama nečistog leda. Plave ravnice različitih
tonova su verovatno takve zbog različite veličine kristala leda. Rezolucija slike je od 1,6 do 3,3 km/px.
106
Pripreme za događaj G2, kako je nazvan u generalnom projektu 'Galileo', protekao

je u uslovima 'force majeure'99. U subotu 24. avgusta, tokom slanja beznačajnih podataka
preostalih od prvog proletanja iznad Ganimeda zapisanih na magnetofonsku traku,
stanica se iznenada prebacila u tzv. 'safe mode'. Prema prvim podacima, razlog je bio
prekoračenje vremenskog roka za obradu u jednoj od dve duplirane polovine brodskog
računara. Čim je problem bio registrovan, aparat je prekinuo tekuće poslove i prebacio
upravljanje tehničkim operacijama na rezervni računar. Bila je to rutinska procedura za
zaštitu stanice od kvarova, koja je bila aktivirana već 11 puta od lansiranja 1989. godine.
Za povratak u normalno stanje potrošeno je nedelju dana – što je bilo samo 3 dana do
planirane korekcije orbite i 13 dana do sledećeg susreta sa Ganimedom! Ipak,
navigatorski tim je bio uveren da će se stanica 'povratiti' na vreme.
Pogled odozgo na proletnu trajektoriju G2. Trećeg septembra, 'Galileo' je našao vremena da još jednom
snimi mesto pada komete Šumejker-Livi-9 na Jupiter.
Geometrija proletne trajektorije. Orbiter je proleteo na samo 255 km od površine Ganimeda.
28. avgusta ponovo je pokrenut problematični deo glavnog računara, a 29-og ujutro
instaliran je novi softver, neophodan za lokalnu obradu naučnih podataka. Jedanaest
instrumenata je uključivano jedan po jedan i pripremljeni za jutro 31. avgusta.
99
Mi kažemo 'viša sila'...
107
Od 12:00 PDT (19:00 GMT) 31. avgusta do 09:00 PDT (16:00 GMT) 1. septembra
na orbiteru je instaliran moćan softver za upravljenje letilicom tokom druge posete
Ganimedu.
1. septembra u 09:00 PDT, dok se približavao cilju, na rastojanju od oko 50 prečnika
planete, nova sekvenca je počela sa radom. Drugog septembra, naša kosmička stanica
je napravila dva navigaciona snimka Ganimeda da bi bila potpuno sigurna da se nalazi
na besprekornoj ruti...
Tokom većeg dela vremena sprovođena su merenja magnetnih polja i
naelektrisanih čestica. Svi podaci su odmah slati na Zemlju u realnom vremenu. Preko
svoje dve dipolne antene montirane na kraju dugačkog nosača, uređaj PWS američkog
univerziteta Ajova vršio je merenja kilometarskog radiozračenja Jupitera u visokoj
rezoluciji. UV-spektrometar UVS radio je 1.-2. septembra na Ijinom torusu. U večernjim
satima 2. septembra napravljeni su snimci Ije radi potrage za aktivnim vulkanima...
Promene na Ijinim vulkanima. Prikazane su slike sa 'Galilea' (desno, sept. '96.) i sa 'Vojadžera' (levo,
'79.). Aktivnost vulkana Prometej (svetli đevrek na vrhu) prvi je registrovao 'Vojadžer', a nove slike su samo
potvrdile nove aktivnosti. Takođe je zabeležena aktivnost vulkana Culann Patera (tamna formacija dole
levo). Prometej po veličini i obliku izgleda isto, ali ipak vide se neke razlike. Vidi se novi tamni tok lave iz
kratera Prometeja na 75 km ka zapadu. Snimak sa 'Galilea' je napravljen na rastojanju od 487.000 km od
Ije, a snimak sa 'Vojadžera' sa 800.000 km.
3. septembra UVS je snimio noćnu stranu planete u potrazi za aurorama, snimio Iju
radi istraživanja svojstva površine, i ponovo Jupiter. Spektrometar NIMS, zajedno sa
kamerom, snimio je tokom prepodneva široki pojas na Jupiteru u kojem je tokom leta
1994. pala kometa Šumejker-Livi-9.
Uveče 4. i ujutro 5. septembra NIMS je snimio Jupiter u pet talasnih dužina IR-
spektra sa ciljem da dobije globalnu kartu planete. 4.-5. septembra su takođe snimane
'fontane' (vulkani) Ije. Da bi se zabeležilo vulkansko izbacivanje, bilo je neophovno da se
on nalazi na ivici vidljivog diska a da je usput osvetljen Suncem. Zato je snimanje srpa Ije
izvođeno periodično tokom dva dana.
108
Prva globalna mapa Ije. Oba karta je napravljena na osnovu snimaka koje je 'Galileo' napravio u julu i
septembru 1996. tokom prve dve orbite letilice. Karta u širinu pokriva 11.420 km. Bele i sive površine na
mapi prikazuju mesta prekrivena injem sumpor-dioksida, a žute i braon mesta sa nekim drugim sumpornim
jedinjenjima. Crveni tonovi (npr. prsten oko aktivnog vulkana Pele) i tamne naslage pokazuju mesta
vulkanskih aktivnosti.
Krater Nergal na Ganimedu. Dva udarna kratera, okružena neobičnim vencem izbačenih stena, snimljena
su 6. septembra '96. tokom druge posete. Veći krater je nazvan Nergal, prečnika 9 km, dok je manji 3 km.
Oba kratera se nalaze u oblasti sa svetlim paralelnim urvinama, nazvanim Byblus Sulcus.
109
Brazde Nippur Sulcus na Ganimedu. Kompleks brazdi i brda u oblasti Nippur snimio je 'Galileo' 6.
septembra '96. Brazde ukazuju na bogatu istoriju Ganimeda. Veliki krater ima promer 12 km. Rezolucija
slike je 93 m/px. Rastojanje orbitera i kratera je bilo 9971 km.
Ija je 'najvulkanskije' telo u Sunčevom sistemu. Satelit je snimljen 7. septembra '96. sa rezolucijom od 2,5
km/px. Tamo na satelitu ima planina viših od Mt. Everesta. Na slici se vide vulkanske kaldere i tamne reke
lave. Na Iji nema vidljivih udarnih kratera jer se površina neprestano obnavlja. Neki kažu da ih Ija podseća
na pizzu... (Veća slika). Prve vulkane smo videli tek 1979, kada ih je snimio 'Vojadžer 1'. Vulkani inače
postoje samo na Iji, Zemlji, Saturnovom mesecu Enkeladu i Neptunovom Tritonu.
110
Još jedno poređenje snimaka sa 'Galilea' i 'Vojadžera'. Oba su napravljena kroz zelene i ljubičaste
filtere, pa ih je moguće uporediti. Mozaici demonstriraju mnoštvo promena na površini usled vulkanskih
aktivnosti. Slika 'Galilea' je napravljena sa rastojanja od 487.000 km od Ije. (Veća slika).
NIMS: 'vrele tačke' na Iji. Tokom susreta sa Ganimedom (G2) 'Galileo' je sproveo posmatranja Ije u
IC-dijapazonu sa rastojanja od 439.000 km. Desno je snimak spektrometra NIMS, a levo slika sa
'Vojadžera'. Vidi se najmanje 10 aktivnih tačaka, sa temperaturama od 210 K do 828 K. Čak i najniža
temperatura neke vrele tačke na Iji je daleko viša od prosečne temperature površine.
Evropa u prirodnoj i veštačkoj boji (kroz različite filtere). Taj snimak je napravljen da bi se lakše razdvojile
različite vrste ledene kore. Tamnije površine prikazuju osnovnu, uglavnom kamenu podlogu, izbačenu
vodom ispod ledene ljuske. Svetle ravnice u polarnim regionima, prikazane u svim nijansama plave boje,
prekrivene si sitnozrnastim ledom. Dugačke i tamne linije na snimku predstavljaju pukotine u ledu i neke
dostiži dužinu i do 3000 km. Svetla površina sa crnom tačkom u sredini je mlad udarni krater prečnika 50
km. Foto je napravljen 7. septembra '96. sa udaljenosti 677.000 km od Evrope.
111
Fotopolarimetar-rediometar (PPR) je bio jedan od najvažnijih instrumenata na

orbiteru. Međutim, od počekta ove faze misije (G2) imao je problem sa točkom na kome
su se nalazili brojni filteri. Svi pokušaji inženjera da se točak otkoči bili su neuspešni...
Ovaj susret sa Ganimedom je bio najbliži koji će do kraja misije 'Galileo' imati sa
ovim Galilejancem. Visina iznad površine satelita je bila samo oko 255 km (10%
poluprečnika Ganimeda), oko 56 puta bliže nego što je proleteo 'Vojadžer 2' i preko 3
puta bliže od prvog susreta sa Ganimedom. Zanimljivo je da kažem da je poslednji
podatak u vezi posete Ganimedu poslat na Zemlju tek posle 2 meseca, tj. 2. novembra
1996. godine.
Ranom zorom 9. septembra, dok je još bila u svojem drugom krugu, 'Galileo' je
prošao pored Kalista na minimalnom rastojanju od 424.000 km. Uz pomoć kamere
izvršeno je posmatranje Kalista, uključujući i kartografisanje onih oblasti koje nisu uspeli
da vide 'Vojadžeri'. Uz pomoć NIMS-a istraživan je mineralni sastav i geologija satelita.
Pogled odozgo na Jupiterov sistem i orbitu C3 prilikom prve posete 'Galilea' Kalistu. Orbiter je bio najbliži
mesecu 4. novembra 1996.
Kao što se lepo vidi, let pored svakog Jupiterovog meseca traje jako kratko. Letilica je letela brzinom od
28.800 km/h. Rad svakog instrumenta trebalo je na vreme programirati, jer je zbog kašnjenja signala njima
upravljao računar a ne kontrolori sa Zemlje.
112
U kadru je Kalisto, najdalji od 4 velika meseca Jupitera. Mozaik je napravljen od slika koje su napravile 3
sonde 'Vojadžer 1' (levo), 'Galileo' (sredina) i 'Vojadžer 2' (desno). Kada su 'Vojadžeri' pravili slike 1979,
položaj je bio takav da je bilo nemoguće snimiti jedan deo. 'Galileo' je snimio te oblasti 9. septembra '96.
Rezolucija je 4,3 km/px.
10. septembra, 55 dana pre bliskog susreta sa Kalistom, stanica je prošla kroz
plazmeni sloj Jupiterove magnetosfere, našavši se na 35 poluprečnika od Jupitera i 713
miliona km od Zemlje. Vršena su merenja uz pomoć magnetometra (potraga za
električnim tokovima u magnetnom polju) i plazmenog instrumenta PLS (sastav plazme).
Ostali instrumenti su učestvovali u izučavanja ubrzavanja čestica, uzejamnog dejstva
talasa i čestica, i karakteristika vrele plazme koja okružuje planetu u blizini magnetnog
ekvatora. Izašavši iz ovog sloja, orbiter je preveden u letni režim.
Tačno 30 dana kasnije, sa rastojanja od 9,275 miliona km 'Galileo' je napravio prvi
navigacioni snimak Kalista. Snimak je tako softverski obrađen, da je na Zemlju poslao
samo bitne delove – osvetljeni deo satelita i karakteristične zvezde u pozadini. Još
jednom je konstatovano da su prethodni manevri bili toliko precizni da nikakva dodatna
korekcija trajektorije nije bila potrebna.
113
Kolaž od 4 slike tzv. 'vodeće hemisfere' Kalista. Svetle tačke na površini predstavljaju mlade udarne
kratere, koji su podigli čisti led ispod stare i tamnije površine. Ta tamna površina je formirana od kamenja
koje su donosili meteoriti ili posle isparavanja leda. Struktura desno se zove Asgard i ima prečnik oko 1700
km. Desno od njega je manji krater Burr. Slike su napravljene 4. novembra 1996. godine sa daljine od
111.891 km tokom C1.
4. novembra količina naučnog osmatranja se drastično povećala. Instrumenti

stanice su počeli da sprovode istraživanja Jupitera, Ije, Evrope i Kalista. U 05:34 PST
'Galileo' je prvi put proleteo iznad Kalista, prošavši na oko 1098 km (6 km manje od
proračinatih 1104 km) iznad površine. Mereno od centra Kalista, bilo je to 100 puta bliže
od 'Vojadžera 1' 1979. i skoro 200 puta bliže od 'Vojadžera 2' godinu dana kasnije.
Kolor slika male rezolucije i crno-bela slika velike rezolucije kombinovane su da bi se dobio mozaik regiona
Asgard. (Veća slika).
114
Lanac udarnih kratera na Kalistu. Najmanji krater u lancu ima prečnik od 130 m. Slika je napravljena sa
daljine od 1567 km. Površina je prepuna kratera, što govori o njenoj velikoj starosti, ali je uočeno da nema
tragova malih kratera, što znači da postoje mehanizmi koji brišu njihove tragove. Bele površine prikazuju
mesta odrona stena, čime se otkriva beli led ispod...
Tokom proletanja pored Kalista, zbog unapređenja Nasin komunikacione kosmičke

veze porasla je brzina slanja podataka sa 'Galilea' sa jadnih 10 bita u sekundi na skoro
1000 bps. Ta promena je omogućila da se do kraja misije obavi 70% originalnih naučnih
zadataka na Jupiteru.
'Galileo' je slikao deo površine Evrope, koja je prekrivena pukotinama i grebenima. Slika pokriva područje
od 238×225 km. Iako je vidljivo nekoliko krater, njihov mali broj ukazuje na vrlo mladu površinu. Fotos je
napravljen 6. novembra 1996. sa udaljenosti od 40.973 km.
115
Vulkanski region na Iji otkriva ogromne tokove lave i druge vulkanske forme reljefa na Iji. Tokom
istraživanja u infra-spektru, uočeno je nekoliko 'vrelih tačaka' visoke temperature. One odgovaraju jezerima
vrele lave i potocima iz kaldera. Veliki tamni potok lave u gornjem levom uglu ima dužinu preko 400 km.
Širina kadra je oko 1000 km. Rezolucija slike je 2,5 km/px. Snimak je napravljen 6. novembra '96. sa daljine
od 245.700 km.
Međutim, nije sve teklo glatko: samo 6 minuta pre prolaska kroz najbližu tačku
orbite, na Zemlji je došlo do loma mehanizma za korigovanje azimuta antene za praćenje
DSS-63 u Madridu. Veza je bila privremeno prekinuta. Iako je veza uspostavljena 5
minuta posle proleta preko antene DSS-14 u Goldstounu, neke informacije su izgubljene.
7. novembra obim osmatranja je još uvek bio značajan. Pored toga, u 02:20 PST
stanica je prošla na minimalnom rastojanju u tom krugu od 1,5 miliona km od Ganimeda,
a u 16:00 PST na 793 hiljade km od Ije.
Galilejevi sateliti Jupitera: Ganimed, Kalisto, Ija i Evropa. (Veća slika).
Sledeća dva dana su bila rasterećena velikih istraživanja, i bili su slični običnim
krstarećim danima. Osmog novembra izvršeno je nekoliko osmatranja Jupitera i Ije, a 9.
11. 'Galileo' je proveo u snimanju Jupiterovih prstenova.
116
Obeležene svetle tačke verovatno predstavljaju munje u atmosferi Jupitera. Snimak je napravljen 9.
novembra. Najveća pojava ima u prečniku oko 500 km! 'Vojadžer' je 1979. snimio sličnu pojavu približno ia
istoj geografskoj širini Jupitera.
Snimak prstena u rezoluciji od 24 km po pikselu napravljen sa daljine od 2.300.000 km. U prstenu postoje
razlike u sjaju što se objašnjava gravitacionim perturbacijama pod uticajem pojedinih satelita. Sa unutrašnje
strane postoji slabi 'halo', dok na krajevima sjaj nago opada... Širina prstenova je oko 115.000 km, dok se
ivica nalazi na oko 153.500 km od oblaka. Zanimljivo je da je prsten sačinjen od toliko sitnih čestica, da se
može reći da se sastoji od dima!
Dana 9. novembra u 08:00 PST okončan je softverski program za period proleta, pa

je samim tim okončan i glavni program istraživanja stanice, da bi bio započet sledeći
program – program GEM (Galileo Europa Mission), koji je trebalo da traje sledeće 2
godine – do decembra 1999. godine, uz 8 proleta pored Evrope, 4 pored Kalista i 2 pored
Ije.
U noći sa 18. na 19. decembar 1996. Nasin orbiter 'Galileo' je sa malog rastojanja
prvi put sproveo istraživanje Evrope, svakako najinteresantnijeg Galilejevog satelita
Jupitera.
Nakon prvog susreta sa Ganimedom 27. juna 1996, 'Galileo' je otprilike jednom na
svaka dva meseca prolazio kros pericentar svoje orbite i proletao blizu jednog od satelita
Jupitera. Do tada, sa Ganimedom se sreo po drugi put u drugom krugu oko Jupitera
(događaj G2, kako je to nazvano u projektu), proleteo je pored Kalista (događaj C3), i
sada je sledio prelet iznad Evrope u četvrtom krugu (događaj E4).
117
Orbita E4 dovela je 'Galilea' 19. decembra na ispod 700 km od površine...
Glavni susreti prvog dela misije 'Galileo'

Оrbita Оsnovni cilj Datum proletanja ('fly-by')
G1 Ganimed (JIII) 27. juna 1996.
G2 Ganimed (JIII) 6. septembra 1996.
C3 Каlisto (JIV) 4. novembra 1996.
E4 Еvropa (JII) 19. decembra 1996.
J5 Privremena Nema
E6 Еvropa (JII) 20. februara 1997.
G7 Ganimed (JIII) 5. aprila 1997.
G8 Ganimed (JIII) 7. maja 1997.
C9 Каlisto (JIV) 25. juna 1997.
C10 Каlisto (JIV) 17. septembra 1997.
E11 Еvropa (JII) 6. novembra 1997.
Glavni susreti prvog dela misije 'Galileo'
Evropa ima prečnik od 3138 km (10% manje od Meseca) i najravniju površinu od

svih objekata u solarnom sistemu.
Ovog puta, Evropa je snimljena 100-500 puta detaljnije od 'Vojadžera' i 10-50 puta
detaljnije nego što je to uradio 'Galileo' do tada. Pored toga, tokom preleta E4
sprovedena su istraživanja Ije, Amaltee, Tebe i Adrastee.
Zvanično, E4 je započeo 14. decembra 1996, kada je 'Galileo' počeo da ispunjava
softverske naredbe koje su upravljale radom stanice do 17. decembra 1996.
118
Kolaž slika u boji površine okoudarnog kratera Pwyll na Evropi. Širina oblasti je 1240 km. Krater ima
prečnik 26 km i dubinu 1 km (sa centralnim pikom visine 600 m), i smatra se sasvim mladim. Zraci
izbačenog materijala se pružaju huljadu km na sve strane.
Dovde moja priča ima 120 strana. Napolju je vrućina, imam puno drugih obaveza i
pisati ovakve textove je zahtevno... Treba pronaći slike, prevoditi sa različitih jezika, pratiti
koncentrisano miisiju koja traje decenijama. Ipak, želim da makar malo približim jednu
kosmičku misiju, da i drugi shvate sav napor i količinu rada koji je neophodan za takav
poduhvat. Osećam da neću uspeti da ovim tempom izguram misiju do njenog fizičkog
kraja, već ću negde morati da je prekinem... Možda jednom napišem nastavak.
Da bih makar malo skratio ovu priču, navešću dalje samo neke rezultate orbite E4.
17. januara 1997. objavljene su prve slike Evrope u visokoj rezoluciji koje je stanica
napravila 18. i 18. decembra. Na njima je didljivo kako vodeni vulkani i lomljenje
tektonskih pločamenjaju haotičnu površinu satelita. Na slikama nisu uočeni aktivni gejziri
ili vulkani leda, međutim, tokovi materijala na površini jasno ukazuju na njihovo
postojanje. Prema rečima dr Ronalda Greeleya sa univerziteta u Arizoni, fotosi potvrđuju
da Evropa sadrži dovoljno toplote da 'pokreće' takve pojave. A to znači da postoje
dovoljno velike šanse da ispod površine postoji – okean!
119
Najbolja fotografija Evropine površine. Oblast je veličine 9,6×16 km. Slika pokazuje površinu bogatu
vodenim ledom, išaranu kanalima i složenom mrežom grebena. Mali krateri imaju prečnik od 100 do 400
metara. Snimak je napravljen sa udaljenosti od 3340 km.
Makula na Evropi je slikana sa daljine od 11.930 km tokom orbite E4. Najmanji detalj na slici ima oko 240
metara. Velika kružna tvorevina se naziva makula, i verovatno predstavlja ožiljak posle velikog udarca.
Površina Evrope se sastoji uglavnom od vodenog leda, tako da veliki krateri mogu da izgledaju drugačije od
istih koji nastaju na stenovitoj podlozi, kao na Mesecu. (Crne linije na slici su nastale usled kratkotrajnih
gubitaka veze sa orbiterom, te su neki pikseli jednostavno nestali.)
'Galileo' je 19. decembra u 06:53 TUC prišao na 698 km (oko 7 km od planirane

visine!) od površine Evrope (odn. oko 1,4 poluprečnik Evrope mereno od centra). 21.
decembra je počelo pomračenje Zemlje Jupiterom, pa je to bio kraj posmatranja u
realnom vremenu. Poslednji naučni i telemetrijski podaci prikupljeni na magnetofonu sa
orbite E4 poslati su na Zemlju do 17. februara 1997. godine.
Krajem januara 1997, 'Galileo' je otišao od Sunca na rastojanje dovoljno za stabilan

prijem signala (sa orbite J5, privremene, nije bilo nikakvih osmatranja 100). Tokom
vizuelnog spajanja aparata sa Suncem (gledano sa Zemlje) komunikacija je bila praktično
nemoguća. Pored toga, usavršena šema prijema signala dozvoljavala je veću propusnu
moć veze, ali je istovremeno povećala i osetljivost ka 'solarnim' smetnjama.
100
Tom prilikom nije izveden nijedan susret sa nekim mesecom, jer su Zemlja i Jupiter bili u solarnoj
konjunktiji i mogućnost komunikacije Zemlje sa letilicom je bila minimalna.
120
Prilikom konjunkcije, održavanje veze sa 'Galileo' je bilo skoro nemoguće.
Druga poseta Evropi, najmanjem Galilejevom satelitu, dogodila se 20. februara

1997. u 17:03 UTC. Tada je orbiter proleteo na visini od oko 587 km iznad površine (ili
1,4 poluprečnika Evrope gledano od centra). Bilo je to skoro 340 puta bliže od 'Vojadžera
1' i oko 95 puta bliže od 'Vojadžera 2'. Takođe, E6 je provela 'Galilea' na oko 16% manjoj
visini od one tokom prve posete Evropi 19. decembra 1996.
Orbita E6. Evropa je posećena 20. 02. '97. na visini od 587 km.
Susret E6 (E – Evropa, 6 – šesti krug oko Jupitera) započeo je 16. februara u 16:00
PST, što je bilo i brodsko vreme. Tom prilikom je instaliran softver na čije ispunjenje će
stanica potrošiti sledećih 5 dana. Mimo rutine, prvih nekoliko sati E6 je potrošeno u slanju
podataka o prethodnom preletu E4, jer je zbog pomračenja Zemlje to nije bilo moguće
ranije. Odmah sutradan je provedena i profilaktika magnetofona – to je urađeno jednom
pred susret sa satelitom a drugi put u apocentru elipse. Ranije je profilaktičko
premotavanje trake rađeno svakih 90 dana, ali je posle decembarskog kvara
magnetofona rešeno da se to radi svakih 30 dana.
18. februara je trebalo da bude izveden manevar OTM-20, ali se zbog malog
odstupanja od proračunate trajektorije to pokazalo nepotrebnim. Sve vreme je sniman i
meren Jupiter, a krajem dana izbacivanje materijala iz vulkana Pele na Iji. 20. februara
veliki deo radova bio je posvećen Evropi. Uz to, 'Galileo' je posmatrao bele ovale u
oblacima Jupitera, vulkane Ije i njenu osvetljenu stranu, kao i satelite Amalteu i Ganimed.
121
Južna polulopta Evrope (Makule Thera i Thrace) snimljena 20. februara 1997. Makule su ove dve
nepravilne tamnje površine dole. Oblast je dimenzija 675×675 km a razmera 3,3 km/px.
Mozaik od 2 slike snimljene sa visine od 2000 km. Ovlast na slici je veličine 14×17 km, a rezolucija 20
m/px. Greben na slici je jako mlad, ima visinu oko 300 m i širinu 2,6 km. Grebeni nastaju kada se dve ploče
na površini Evrope razmaknu a 'topli' led iz dubina meseca izbiju na površinu kroz mesta loma.
122
(Velika slika).
Tokom prve nedelje posle posete u šestom krugu oko Jupitera, stanica je triput
zašla iza kosmičkih objekata (Evropa, Jupiter i Ija) a nakratko se našla i u Jupiterovoj
senci. Zalazak stanice iza nebeskog tela je posebno interesantan za sprovođenje radio-
eksperimenata. Radiotalasi sa stanice, prolazeći kroz atmosferu planete ili satelita za
vreme radio-izlaska ili radio-zalaska, trpe prelamanje (tzv. refrakciju) i slabe. Snimanje
signala, zajedno sa informacijama trajektorije, omogućava pravljenje vertikalnih profila
temperature i brzine vetrova u atmosferi.
Slanje prikupljenih informacija sa orbitera započeto je 22. februara i produžilo se do
28. marta. Tokom nedelje 3-9 marta na stanicu je poslat novi paket komandi, koje će
upravljati 'Galileom' od 7. marta do početka posmatranja Ganimeda u 7. krugu (G7).
'Galileovo' treće proletanje iznad Ganimeda, najvećeg satelita u solarnom sistemu,

dogodilo se 5. aprila 1997. u 07:10 UTC. U tom trenutku, 'Galileo' se nalazio na oko 3095
km od površine meseca. Ovog puta orbiter je prošao 2,6 puta dalje od Ganimeda nego
prilikom druge orbite septembra 1996.
Sve je počlo 13. marta manevrom OTM-22, koji je obezbeđivao susret sa
Ganimedom. Dve nedelje kasnije napravljeno je 8 navigacionih snimaka satelita. Ti
navigacioni snimci (oni su služili za preciziranje položaja satelita) bili su poslednji u misiji
'Galileo'. Posle godinu dana rada u Jupiterovom sistemu, balističari su znatno usavršili
svoje modele kretanja njegovih satelita, te su optička osmatranja izgubila svoju svrhu.
123
Tamni zraci oko kratera Kittu na Ganimedu. Kitu je prikazan u prirodnoj boji. Ima prečnik 12 km.
Krater Neith na Ganimedu ima neobičnu udarnu strukturu prečnika 90 km. Slični krateri su dobili nazin
'penepalimsest', tj. krateri s kupolom. Palimpsesti su svetle okrugle tvorenine koje verovatno predstavljaju
ostatke kratera koji su potpuno poplavljeni ili ispunjeni ledom. Ovaj snimak se sastoji od 4 snimka sa G7,
snimljenih sa udaljenosti od 15.500 km. Unutar kratera je okrugla kupola prečnika 45 km
124
Dva sveža udarna kratera na Ganimedu u blizini severnog pola. Gornji krater se zove Gula, ima centralni
pik i Ø38 km, dok manji, Achelous ima Ø32 km. Rezolucija je 175 m/px.
Sledeći susret (G8) bio je planiran za tačno mesec dana, tako da je predaja
informacija ka Zemlji mogla nesmetano i polako da se odvija. 7. aprila je bila izvedena
korekcija putanje OTM-24, a 21. aprila i OTM-25 radi novog susreta sa Ganimedom.
Sledeći susret je bio ponovo sa Ganimedom – G8 – i on se odigrao 7. maja 1997.
na visini od oko 1603 km. Ovog puta, osmatrana je Jupiterova magnetosfera i ostali mali
sateliti, posebno Elara (oko 40 km u prečniku) i Metis (oko 20 km).
25. juna 1997. 'Galileo' je u svojoj devetoj orbiti još jednom posetio Kalisto u
događaju C9. Ovog puta, orbiter je proleteo na 418 km od površine drugog po veličini
Jupiterovog meseca, što je bilo bliže nego prvi put u novembru 1996. Pored redovnih
osmatranja, interesantni su bili snimci satelita Thebe (oko 50 km) i Adrastee101 (oko 10
km).
101
To je drugi po blizini Jupiterov satelit i najmanji od 4 unutrašnja – Metis, Adrastea, Amalthea i Thebe.
Mesec je otkrio 'Vojadžer 2'. To je jedan od svega nekoliko satelita u solarnom sistemu koji se okreću oko
planete brže nego što traje planetni dan!
125
Gornji red prkazuje najbolje slike malih Jupiterovih satelita kako ih je vigela 'Galileova' kamera. Sa leva na
desno, kako opada njihova udaljenost od planete. Proporcije su prave, ali su rezolucije različite. Krateri
veličine od 35 do 90 km vide se na Tebi i Amaltei.
Tokom nedelje 4-10 avgusta, stanica je prolazila kroz apojov, tj. najudaljeniju tačku na orbiti od Jupitera. 8.
avgusta 'Galileo' se nalazio na 143 RJ od Jupitera, tj. 143 poluprečnika planete (10,2 mil. km). Tada je po
komandi računara prekinuto slanje podataka na Zemlju da bi se izvela seansa snimanja magnetnog 'repa'
planete. Ova slika Ije je napravljena 28. jula sa 607.000 km. (Veća slika).
Sledeća orbita, C10, odnela je orbiter ponovo do Kalista 17. septembra 1997. u
00:19 UTC. 'Galileo' se nalazio na visini od oko 538 km.
126
Jame ili krateri? Nove slike su krile nove zagonetke za naučnike... Mnoštvo malih kratera na površini, na
dnu većih kratera, kao i na mestima spajanja kratera. Neke od tih formacija nisu čak ni okrugle. Jeno od
objašnjenja je da su nastali usled nekih podpovršinskih procesa!
Krater Doh u basenu Asgard. Velika slika je napravljena 1996. sa rastojanja od 111.900 km, a krater Doh
sa rezolucijom 90 m 16. septembra 1997. sa rastojanja od 9500 km od Kalista.
Konačno, došli smo do poslednje, jedanaeste planirane orbite oko Jupitera (E11) u
tzv. osnovnoj misiji 'Galilea'. Plan je obuhvatao posetu Evropi. Već tada se znalo da će
misija biti produžena za još 2 godine, i da će nositi skraćeni naziv GEM.
6. novembra u 12:32 PST (20:32 GMT) stanica je brzinom od 5,7 km/s proletela na
2042 km od Evrope. Bilo je to 100 puta bliže nego što su proleteli 'Vojadžeri'. U 16:42
stanica se našla na najmanjoj udaljenostu u tom krugu od Jupitera – 641.000 km.
Posmatrani su i Ija, Ganimed i nekoliko malih satelita. 7. novembra stanica je bila na
792.000 km od Ije i 1,5 mil. km od Ganimeda.
127
Sledeća dva dana obavljena su neka manje bitna merenja. 8. novembra je izvedeno
nekoliko osmatranja Jupitera i Ije, a onda 9. novembra u 08:00 PST je završena
poslednja softverska komanda vezana za taj period, a započeo je program GEM, koji će
trajati do decembra 1999 i koji će uključivati pored osam preleta Evrope, četiri iznad
Kalista i dva iznad Ije.
Orbita E11 je dovela naš orbiter 6. novembra 1997. na samo 2042 km od Evrope. Brzina – 20.500 km/h.
Tom prilikom je izvedeno najduže snimanje, dugo skoro 3 sata, magnetosfere u blizini Evrope.
Samo retki stručnjaci su u stanju da provale šta je ovo na slici. Meni liči na mikroskopski snimak nečeg
ludog, ali svakako ne na Jupiterov satelit Evropu...
128
Polarna svetlost – aurore – na noćnom nebu Jupitera. fotografija je napravljena u vidljivom svetlu 5.
novembra 1997. sa udaljenosti od 1,3 mil. km.
Nakon što je mukotrpno ali fantastično radila dve godine istražujući Jupiterov
sistem, Nasina kosmička stanica 'Galileo' je 8. decembra 1997. započela dvogodišnji
dopunski naučni program102. Njen osnovni cilj je bilo istraživanje Evrope, tako da je i
naziv programa bio 'Galileo Evropa Misija', GEM...
Ali pošto je i ovo do sada prevazišlo sve granice i mog truda i mog računara, ovde
ću da se zaustavim. Nastavak će biti u sledećoj knjizi. Do kraja misije je još daleko, i
posle programa GEM usledilo je novo produženje misije.
Konačno, u aprilu 2003. godine, posle 34 orbite, 'Galileo' je otišao na najveću
udaljenost od Jupitera u čitavoj misiji, čitavih 26 miliona km, da bi konačno bio okrenut ka
džinovskoj planeti. Pao je na Jupiter 21. septembra 2003. brzinom od 173.300 km/h... Šta
se dogodilo do tada – čitaj u sledećoj knjizi.
102
Do tog dana, Nasin robot na nuklearni pogon je radio tačno 2973 dana, odn. 8 godina i 2 meseca! Malo
ko od nas je tada verovao da će sonda raditi još punih 6 godina!
129
Tokom dvogodišnjeg produžetka misije GEM napravljeno je još 14 krugova oko Jupitera. Zbog dužine
misije i financijske krize u Nasi, taj segment je dobio samo $30 miliona, što je smešno malo za ovakav
poduhvat, a prateći im je raspušten i na poslu je odtalo svega oko 200 ljudi, što je petina od početne
posade. Posle toga, misija je još jednom produžena (GMM), napravljeno je još 10 krugova, da bi 21.
septembra 2003. 'Galileo' pao na Jupiter.
Kraj!
130

Dragović, Drago - Misija-GALILEO PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Dragović, Drago - Misija-GALILEO PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

D.

Dragović: MISIJA GALILEO ASTRONOMSKI MAGAZIN

25. maj 2018.

Prvi deo – Osnovna misija

Na svim listama najvećih dostignuća u kosmičkom istraživanju, na

Razvijena je metoda kompresovanja informacija (uključujući isecanje iz kadrova crnog

Električna energija za instrumente, brodske sisteme i grejače poticala je iz dva

kompanija 'Messerschmitt-Bölkow-Blohm'3. Kočenje pri ulasku u Jupiterovu orbitu izveo je

Spektrometar za mapiranje u bliskom infracrvenom spektru (NIMS, Near-Infrared

Ultraljubičasti spektrometar (UVS/EUV, Ultraviolet Spectrometer/Extreme Ultraviolet

- pribor za utvrđivanje strukture atmosfere (merenje temperature, pritiska i gustine

su se uvećavale i smanjivale, ali ih je bilo na različitim mestima, što je govorilo o

Do tada, Jupiter je iz blizine istraživan samo prilikom proletanja američkih stanica

Rad na stanicama 'Pionir-10' i 'Pionir-11' započet je u februaru 1969. a lansirani su

Casani11. Orbiter je, poput 'Vojadžera', projektovan, proizveden i testiran u kalifornijskom

Presek kroz dodatni stepen za 'Galileo', IUS (Inertial Upper Stage).

novembru 1980. Fabrika 'Hughes Aircrafta' iz El Segunda je potpisala ugovor na $40

Raketni stepen 'PAM-D'.

U aprilskom rasporedu lansiranja šatlova (1982.) pisalo je da će 'Galileo' sa IUS-om

vreme leta skraćeno na 27 meseci, pa je randevu sa Jupiterom planiran za 25-29. avgust

Međutim, i u ovoj varijanti je bio neophodan perturbacioni manevar, pa je bilo čak

programsko-vremenski uređaj MES32. Njegova zamena na startnom kompleksu odložila

Komplet naučne aparature orbitnog aparata omogućavao je sprovođenje 12

Za slanje ogromne količine podataka sa orbitnog aparata bila je predviđena antena

Atmosferska sonda je imala težinu od 339 kilograma i sastojala se od tri dela:

Trenutak otvaranja glavnog padobrana. Srećno!

Sledi spisak i raspored instrumenata na kosmičkoj letilici 'Galileo':

Na desantnom modulu se nalazila oprema za sprovođenje 7 eksperimenata.

Tokom nedelju dana dovijanja i analiziranja postalo je jasno da je jedna strana

Na kraju je zaključeno da ili se lubrikant tokom dugog skladištenja na Zemlji na

14. novembra NASA je dobila prve fotografije asteroida sa bliskog rastojanja.

Zbog neispravnosti HGA antene, fotografije Gaspre su morale da budu zapisane na

Pre nego što se okrenuo ka asteroidu Ida, međuplanetna stanica 'Galileo' se 8.

terminu 1/10 sekunde! Neviđena tačnost ne samo za to vreme!44 Takav rezultat je

Od tog manevra, stanica 'Galileo' je počela da se sve više i više udaljava od

28. avgusta, u vreme kada je i poslednja nada za uspostavljanjem veze sa 'Mars

novinska agencija 'Rojter' je javila da je stanica napravila 31 kadar u boji i 8 crno-belih.

Infracrveni snimak asteroida i njegovog tajanstvenog meseca. Ovde je mali video.

Na osnovu dva potpuna snimka Ide, astronomi su uspeli da procene dimenzije –

Poređenje Ide i Gaspre (dole desno).

Novi snimci su omogućili otkrivanje novih pojedinosti o orbiti Daktila. Nažalost,

Detaljni snimak satelita Daktil.

Dva snimka sa različitih tačaka konačno je dozvolilo određivanje dimenzija Idinog

18. marta 1993. godine, sa kalifornijske opservatorije Maunt Palomar a uz pomoć

Astronomi Judžin58 (1929) i Karolina Šumejker (1928).

31. marta, koristeći elektronsku kameru instaliranu na 60-inčni reflektor Palomar

Proračuni su pokazivali da je orbita komete bila elipsasta i da se nalazila u blizini

Fragmenti komete D/1993 F2.

Poznati svetski eksperti za nebesku mehaniku, Amerikanci Brian G. Marsden i

Brojne svetske opservatorije koje su u svojim arsenalima imale moćne teleskope sa

Kometni rafal dug skoro miliona km leteo je 1994. ka Jupiteru...

Pad različitih delova komete SL9 u Jupiterovu atmosferu.

'Kometni voz' stiže do krajnje stanice.

- Fragment B je pao na Jupiter 17. jula 02:56 UTC.

Tragovi pada fragmenata A, C i E.

- Fragment D je pao na Jupiter 17. jula 11:53 UTC.

- Fragment E je pao na Jupiter 17. jula 15:12 UTC.

Tragovi eksplozije su bili tamniji od okolnog fona oblaka, no svetliji su na talasnoj

Eksplozija i oblak gasova nakon udara fragmenta G.

- Fragment H je pao na Jupiter 18. jula 19:33 UTC.

- Fragment J (gasoviti oblak) pao je na Jupiter 19. jula 02:40 UTC.

- Fragment L je pao na Jupiter 19. jula 22:16 UTC.

- Fragment M (gasoviti oblak) pao je na Jupiter 20. jula 05:45 UTC.